Erik Hobsbaum Doba Extrema

BIBLIOTEKA ISTORIJSKA MERENJA Knjiga 1

Erik Hobsbaum

DOBA EKSTREMA Istorija Kratkog dvadesetog veka

1914-1991 Preveo sa engleskog PREDRAG J. MARKOVIĆ

Beograd 2002. DERETA

Copyright © Eric Hobsbawm 1994 All rights reserved. Copyright © Ovog izdanja Grafički atelje DERETA do 2004. godine Naslov originala: THE AGE OF EXTREMES The Short Twentieth Century 19141991 By Eric Hobsbawm

CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 94(100) "19" 'A/ 930.85(100)" 19" HOBSBAUM, Erik Doba extrema : istorija kratkog dvadesetog veka : 1914-1991 / Erik Hobsbaum ; preveo sa engleskog Predrag J. Markovic. - [1. Deretino izd.]. - Beograd : Dereta, 2002 (Beograd : Dereta). - 456 str. ; 24 cm. - (Biblioteka Istorijska merenja ; knj. 1) Prevod dela: The Age of Extremes / by Eric J. Hobsbawn. - Tiraž 500. - Biografija: str. 457. Bibliografija: str. 439-454. - Preporuka za dalje čitanje: str. 455-456. ISBN 86-7346-239-8 a) Istorija, opšta - 20v COBISS-ID 101703436

PREDGOVOR Niko ne moţe da piše istoriju dvadesetog veka poput istorije bilo koje druge epohe, ako ni zbog čega drugog ono zbog toga što niko ne moţe da piše o vremenu svog ţivota kao onaj koji moţe (i mora) da piše o vremenu spoznatom samo spolja, iz druge ili treće ruke, na osnovu izvora samoga toga perioda ili radova kasnijih istori- čara. Vreme moga sopstvenog ţivota koincidiralo je sa većim delom perioda kojim se bavi ova knjiga, a najveći deo toga vremena, od ranih tinejdţerskih dana do danas, ja sam bio svestan opštih zbivanja, što će reći da sam akumulirao poglede i predrasude o tom vremenu više kao savremenik nego kao naučnik. To je razlog zbog kojeg sam tokom najvećeg dela svoje karijere u svojstvu profesionalnog istoričara izbegavao rad na epohi posle 1914. godine, iako se nisam uzdrţavao od toga da o tome dobu pišem u drugim svojstvima. „Moj period“ kako bi se reklo jezikom struke, je devetnaesti vek. Mislim da je sada moguće videti Kratki dvadeseti vek od 1914. godine do kraja sovjetske ere u nekakvoj istorijskoj perspektivi, ali sam ja do nje došao bez poznavanja naučne literature, a kamoli svih istorijskih izvora, sem skoro majušnih kapi, svega onoga što su akumulirali istoričari dvadesetog veka, kojih je ogroman broj. Naravno, potpuno je nemoguće za bilo kog pojedinca da poznaje istoriogra- fiju sadašnjeg veka, čak i na bilo kom od velikih jezika, kao što, recimo, istoričar klasične starine ili Vizantijskog carstva poznaje i ono što je napisano u ovim dugotrajnim epohama samim, a i ono što je o njima pisano. Pored svega toga, moje sopstveno znanje je nesistematično i puno zakrpa čak i po standardima istorijskog obrazovanja na polju savremene istorije. Najviše što sam kadar da uradim je da zaronim u literaturu o posebno trnovitim i kontraverznim pitanjima - recimo, istoriji hladnoga rata ili tridesetim godinama - dovoljno duboko da budem zadovoljan time da su gledišta izraţena u ovoj knjizi odrţiva u svetlu specijalističkog istraţivanja. Naravno, nisam mogao da uspem. Mora da postoje pitanja oko kojih sam pokazao neznanje kao i protivrečna gledišta. Stoga ova knjiga počiva na čudnovato nejednakim temeljima. Povrh širokog raznovrsnog čitanja tokom dobrog broja godina, dopunjenog onim što je bilo neophodno za predavanja na kursevima istorije dvadesetog veka za postdiplomce Nove škole za socijalna istraţivanja (New School for Social Research) sakupio sam akumulirano znanje, sećanja i mišljenja nekoga ko je ţiveo u Kratkom dvadesetom veku, kao ono što bi socijalni antropolozi nazvali ,,učesnikom-posmatračem“, ili jednostavno kao putnik otvorenih očiju kroz prilično mnoštvo zemalja, ili ono što bi moji preci zvali kibicerom. Istorijska vrednost takvih iskustava ne zavisi od prisutnosti velikim istorijskim događajima, ili poznavanja pa čak i susreta sa istaknutim tvorcima istorije ili drţavnicima. Zapravo, moje iskustvo koje sam stekao kao povremeni novinar istraţujući u raznim zemljama, a najviše u Latinskoj Americi, je to da Su intervjui sa

predsednicima ili ostalim donosiocima odluka obično nekorisni, iz očiglednog razloga što je većina onoga što takvi ljudi kaţu, za javnu upotrebu. Ljudi od kojih dolazi prosvetljenje su oni koji mogu, ili ţele da govore slobodno, tim bolje ako nemaju odgo6 DOBA EKSTREMA vornost za velike poslove. Ipak, iako nuţno parcijalno i varljivo, poznavanje ljudi i mesta mi je pruţilo ogromnu pomoć. To poznavanje ne mora biti ništa više nego prizor istog grada u intervalu od trideset godina - Valensije ili Palerma - koji sam po sebi predočava brzinu i razmeru socijalnog preobraţaja u trećoj četvrtini ovoga veka. To moţe biti naprosto sećanje na nešto što je davno rečeno u razgovoru i bez jasnog razloga pohranjeno, za buduću upotrebu. Ako istoričar moţe da izvuče neki smisao iz ovoga veka to je velikim delom zbog posmatranja i slušanja. Nadam se da sam preneo čitaocima ponešto od onoga što sam čineći tako naučio. Ova knjiga takođe, što je nuţno, počiva na informacijama dobijenim od kolega, studenata i svih ostalih koje sam zagovarao dok sam na njoj radio. U nekim slučajevima moj dug je suštinski. Poglavlje o prirodnim naukama podneo sam na uvid mojim prijateljima Alanu Mekeju (Alan Mackay), koji nije samo kristalograf, već jedan enciklopedist, kao i Dţonu Medoksu (John Maddox). Nešto od onoga što sam napisao o ekonomskom razvoju pročitao je moj kolega iz Nove škole, Lens Tejlor (Lance Taylor), koji je ranije bio na MIT (Masačusets institut za tehnologiju), a još više je zasnovano na čitanjima radova, slušanju diskusija i uopšte paţljivom osluškivanju za vreme konferencija koje je organizovao Svetski institut za istraţivanje razvojne ekonomije pri Univerzitetu Ujedinjenih nacija u Helsinkiju (UNU/WIDER), povodom raznih makroekonomskih problema, kada je ovaj institut pretvoren u veliki međunarodni centar za istraţivanje i naučnu diskusiju pod rukovodstvom dr Lala Dţajavordena (Lal Jayawarden). Uopšte, leta koja sam mogao da provedem u toj divljenja dostojnoj ustanovi kao stipendista Mekdonel Daglas (McDonnell Douglas) fondacije za mene su bila neprocenljiva, pri čemu nije zanemarljiva blizina SSSR-a i intelektualna zaokupljenost ove ustanove tom zemljom u njenim poslednjim godinama. Nisam uvek prihvatao savete onih koje sam konsul- tovao, a čak i kad jesam, greške su isključivo moje. Izvukao sam mnogo koristi iz konferencija i kolokvijuma na kojima naučnici provode mnogo svog vremena u susretima sa kolegama uglavnom da bi jedni drugima krali iz mozgova. Verovatno ne mogu da odam priznanje svim onim kolegama od kojih sam izvukao korist ili ispravku u formalnim i neformalnim prilikama, niti za sve one informacije koje sam slučajno dobio jer sam imao dovoljno sreće da predajem izrazito internacionalnoj grupi studenata na Novoj školi. Međutim, mislim da moram da odam posebno priznanje za ono što sam o turskoj revoluciji i migracijama u Trećem svetu naučio iz semestarskih radova Ferdan Erguta i Aleksa Dţulke (Alex Julca). Takođe dugujem doktorskoj disertaciji moga đaka Margarite Gizeke (Giesecke) o APRA i Truhi- ljo (Trujillo) ustanku 1932. godine. Kako se istoričar dvadesetog veka pribliţava današnjici sve više zavisi od dva tipa izvora: dnevne ili periodične štampe i periodičnih izveštaja, ekonomskih i drugih pregleda, statističkih kompilacija i ostalih publikacija koje izdaju nacionalne vlade ili međunarodne institucije. Moj dug takvim listovima kao što su londonski Guardian, Financial Times i New York Times bi trebalo da je očigledan. Moj dug neprocenljivim publikacijama Ujedinjenih nacija i njihovih raznih organa, kao i Svetskoj banci, zabeleţen je u bibliografiji. Ne bi trebalo da bude zaboravljen ni prethodnik Ujedinjenih nacija, Društvo naroda. Iako je ono jedan skoro potpun promašaj u praksi, zadivlju

juća su ekonomska istraţivanja i analize, kojih je vrhunac pionirsko delo Industrijalizacija i svetska trgovina iz 1945. godine zasluţuju našu zahvalnost. Nijedna istorija ekonomskih, socijalnih i kulturnih promena u ovom veku ne bi mogla biti napisana bezPREDGOVOR ovakvih izvora. 7 Ĉitaoci će većini onoga što je napisano u ovoj knjizi, osim očiglednih ličnih sudova autora, morati da poklone poverenje. Nema smisla pretrpavati knjigu ovakvu kakva je ogromnim naučnim aparatom napomena ili drugim obeleţjima učenosti. Pokušao sam da napomene ograničim na izvor aktuelnog citata, na izvor statističkih i ostalih kvantitativnih podataka - različiti izvori ponekad daju različite cifre - i na povremenu podršku za tvrdnje koje čitalac moţe smatrati neobičnim, čudnim ili neočekivanim, kao i na mesta na kojima autorovi kontroverzni pogledi mogu da iziskuju određeno pojačanje. Ove napomene su unutar zagrada u samom tekstu. Pun naslov izvora se nalazi na kraju knjige. Ova bibliografija nije ništa više no potpuni spisak svih izvora koji su citirani ili pomenuti u tekstu. On nije sistematičan vodič za dalje čitanje. Kratko uputstvo za dalje čitanje je odvojeno štampano. Ovakve napomene, takve kakve su, sasvim su izdvojene od fusnota, koje samo proširuju ili određuju tekst. Međutim red je da ukaţem na neke radove na koje sam se veoma mnogo oslanjao ili one koji su me posebno zaduţili. U celini mnogo dugujem radu dvojice prijatelja: ekonomskog istoričara i neumornog sakupljača kvantitativnih podataka, Pola Bajroha (Paul Bairoch) i Ivana Berenda, bivšeg predsednika mađarske akademije nauka, kome dugujem koncept Kratkog dvadesetog veka. Za opštu političku istoriju sveta posle Drugog svetskog rata P. Kalvokorezi (Calvocoressi) {World Politics Since 1945) je pouzdan, i ponekad - razumljivo - zajedljiv vodič. Za Drugi svetski rat dugujem mnogo vrhunskoj knjizi Alana Milvorda (Milvvard) War, Economj, and Societj 1939—45, a za ekonomiju posle 1945. godine smatram da su najkorisnije knjige Hermana van der Vija (Van der Wee) Prosperity and Upheaval: The World Economj 1945-1980, a takođe i Capitalism Since 1945 Filipa Armstronga Endru- ja Glina (Glyn) i Dţona Harisona. Cold War Martina Vokera (Walker) zasluţuje daleko veću paţnju nego što mu je većina mlakih kritičara posvetila. Kod istorije levice posle Drugog svetskog rata najviše me je zaduţio dr Donald Sasun (Sasoon) sa Queen Mary and Westfield koledţa Londonskog univerziteta, koji mi je ljubazno dopustio da čitam njegovu ogromnu i punu opaţanja, do sada još nedovršenu studiju o ovom predmetu. Za istoriju SSSR posebnu obavezu osećam prema radovima Moše Levina, Aleka Nove (Nove), R. W. Dejvisa (Davies) i Šejle Ficpatrik; za Kinu radu Bendţamina Švarca i Stjuarta Srama (Schram); za islamski svet Iri Lapidus i Niki Kedi (Keddie). Moji pogledi na umetnost duguju mnogo radovima Dţona Vile- ta (Willett) o vajmarskoj kulturi (i razgovorima s njim), kao i Frensis Haskel (Haskell). U poglavlju 6 je moj dug knjizi Diaghilev Lin Garafola (Lynn Garafola) trebalo da bude očigledan. Moja posebna zahvalnost je upućena onima koji su mi konkretno pomogli da pripremim ovu knjigu. To su, prvo, moji asistenti istraţivači Dţoana Bedford u Londonu i Liza Grande u Njujorku. Naročito bi naglasio moj dug izuzetnoj gospođi Grande, bez koje verovatno ne bih mogao da popunim ogromne jazove u mom znanju, niti da potvrdim poluzapamćene činjenice i reference. Mnogo dugujem Rut Sajers, koja je kucala moje tekstove, kao i Marleni Hobsbaum, koja je čitala ova poglavlja sa tačke gledišta neakademskog čitaoca, koga zanima moderan svet i kome je ova knjiga upućena.

Već sam ukazao na moj dug studentima Nove Škole, koji su slušali predavanja na kojima sam pokušavao da formulišem moje ideje i tumačenja. Njima je ova knjiga posvećena. 8 DOBA EKSTREMA Erik Hobsbaum London-New York 1993-1994. godine

VEK* pogled iz ptičje perspektive

POGLEDI DVANAEST LJUDI NA DVADESETI VEK

lsaija Berlin (filozof, Velika Britanija): „Proţiveo sam veći deo dvadesetog veka, a da nisam, moram dodati, iskusio lične teškoće. Ja ga pamtim samo kao najgrozniji vek zapadne istorije.“ Hulio Karo Baroba (Julio Caro Baroja) (antropolog, Španija): „Postoji očigledna protivrečnost između nečijeg sopstvenog ţivotnog iskustva - detinjstva, mladosti i starosti proteklih mirno i bez velikih avantura - i činjenica dvadesetog veka... strašnih događaja koje je čovečanstvo proţivelo.“ Primo Levi (pisac, Italija): „Mi koji smo preţiveli logore nismo pravi svedoci. To je jedan neugodan utisak do čijeg prihvatanja sam postepeno došao čitajući ono što su ostali preţiveli napisali, uključujući sebe samog, kada sam ponovo iščitavao svoje radove nakon što su godine protekle. Mi, preţiveli, nismo samo mala već i anomalična manjina. Mi smo oni koji, uz pomoć pritajenosti, veštine ili sreće, nikad nisu dotakli dno. Oni koji jesu, koji su videli lice Gorgone, nisu se vratili, ili su se vratili bez reči.“ Rene Dimon (Rene Dumont) (agronom, ekolog, Francuska): „Ja ga vidim samo kao vek masakra i ratova."

Rita Levi Montalčini (Montalcini) (Nobelova nagrada za nauku, Italija): „Uprkos svemu došlo je do preokreta na bolje u ovom veku... rast četvrtog staleţa, pojava ţene nakon vekova represije/4 Vilijam Golding (Nobelova nagrada za knjiţevnost, Britanija): „Ne mogu da se otrgnem razmišljanju da je ovo bio najnasilniji vek u ljudskoj istoriji." Ernst Gombrič (istoričar umetnosti, Britanija): „Glavna karakteristika dvadesetog veka je uţasno umnoţavanje svetskog stanovništva. To je katastrofa, propast. Ne znamo šta da radimo u vezi s tim.“ Jehudi Menjubin (muzičar, Britanija): „Ako bih morao da sumiram dvadeseti vek, rekao bih da je on pobudio najveće nade ikad začete u čovečanstvu, i uništio sve iluzije i ideale. “ Severo Očoa (Severo Ochoa) (Nobelova nagrada za nauku, Španija): „Taj progres nauke koji je bio istinski neobičan je ono osnovno... To je ono što je okarakteri- salo naš vek.“

10 DOBA EKSTREMA

Rejmond Firth (Rajmond Firth) (antropolog, Britanija): „Tehnološki, izdvajam razvoj elektronike među najznačajnijim razvojnim procesima dvadesetog veka: kada je reč o idejama, to je promena od relativno racionalnog i naučnog pogleda na stvari ka neracionalnom i manje naučnom.“ Leo Valiani (istoričar, Italija): „Naš vek pokazuje da je pobeda ideala pravde i jednakosti uvek efemerna, ali i to da, ako uspemo da sačuvamo slobodu, uvek moţemo da počnemo sve iz početka... Nema potrebe očajavati čak i u najočajnijim situacijama. “ Franko Venturi (istoričar, Italija): „Istoričari ne mogu da odgovore na ovo pitanje. Za mene je dvadeseti vek samo napor za njegovim razumevanjem koji se stalno obnavlja/ 1 (Agosto i Borgese, 1992, str. 42, 210,154, 76, 4, 8, 204, 2, 62, 80,140,160.) I 28. juna 1992. godine, predsednik Francuske Miteran se naglo, nenajavljeno i neočekivano pojavio u Sarajevu, koji je već bio centar jednog balkanskog rata koji je koštao moţda 150 000 ţivota do kraja te godine. Njegov cilj je bio da podseti svetsko mnjenje na ozbiljnost bosanske krize. Zaista, prisustvo istaknutog starijeg drţavnika vidljivo krhkog zdravlja pod vatrom pešadijskog i artiljerijskog oruţja bilo je mnogo komenta- risano i hvaljeno. Ipak, jedan aspekt posete gospodina Miterana prošao je bukvalno bez komentara, iako je jasno bio za nju centralan: datum. Zašto je predsednik Francuske izabrao da ode u Sarajevo baš tog dana? Zato jer je 28. juni bio godišnjica jednog ubistva, u Sarajevu 1914. godine, ubistva nadvojvode Franje Ferdinanda od Austro Ugarske, koje je dovelo, u roku od nekoliko nedelja, do izbijanja Prvog svetskog rata. Bilo kome obrazovanom Evropljaninu Miteranovih godina upada u oči veza između datuma, mesta i podsećanja na istorijsku katastrofu ubrzanu političkim greškama i pogrešnom računicom. Kako bolje izdramatizovati potencijalne implikacije bosanske krize nego izborom tako simboličnog datuma? Ali teško da je iko shvatio aluziju sem nekolicine profesionalnih istoričara i vrlo starih građana. Ovo istorijsko sećanje više nije bilo ţivo. Razaranje prošlosti, ili pre socijalnog mehanizma koji povezuje nečije Savremeno iskustvo sa iskustvom ranijih generacija, jedan je od najkarakterističnijih i najsa- blasnijih fenomena poznog dvadesetog veka. Većina mladih muškaraca i ţena na kraju veka rastu u nekoj vrsti stalne sadašnjosti i nedostaje im bilo kakva organska veza sa zajedničkom prošlošću vremena u kojima ţive. Ovo čini da su istoričari, čiji je posao da pamte ono što drugi zaboravljaju neophodniji na kraju veka nego ikada pre. Ali baš iz tog razloga oni moraju da budu više nego puki hroničari, pamtioci i sakupljači, iako su i ovo neophodne funkcije istoričara. Godine 1989. sve vlade, a posebno sva Ministarstva spoljnih poslova na svetu, bi imale koristi od seminara o mirovnim sporazumima posle dva svetska rata, koje su većina njih očevidno zaboravili. Bilo kako bilo, nije svrha ove knjige da ispriča priču o periodu koji je njen predmet, Kratkom dvadesetom veku od 1914. do 1991. godine, iako niko koga je inteligentni američki student pitao da li fraza „Drugi svetski rat“ znači da je postojao i „Prvi svetski rat“ nije nesvestan da se čak ni poznavanje osnovnih činjenica o ovom veku ne moţe uzeti zdravo za gotovo. Moj predmet je da razumem i objasnim zašto su stvari

VEK: POGLED IZ PTIĈJE PERSPEKTIVE 11

ispale kako su ispale, i kako su povezane zajedno. Za bilo koga iz moje starosne grupe ko je ţiveo tokom celog, ili tokom većeg dela, Kratkog dvadesetog veka ovo je neizbeţno jedno autobiografsko pregnuće. Mi govorimo o našim sopstvenim uspomenama, pojačavamo ih (i ispravljamo). I govorimo kao ljudi određenog vremena i mesta, umeša- ni, na razne načine, u njegovu istoriju kao glumci u njegovim dramama — kako god beznačajan naš udeo bio - kao posmatrači našeg vremena, i ne najmanje, kao ljudi čiji su nazori o ovom veku oblikovani onim što smo rešili da posmatramo kao suštinske događaje. Mi smo deo ovog veka. On je deo nas. Ĉitaoci koji pripadaju jednoj drugoj eri, na primer student koji dolazi na univerzitet u vreme kada je ovo pisano, za koga je čak Vijetnamski rat preistorija, ne bi trebalo to da zaborave. Za istoričare moje generacije i porekla, prošlost je neuništiva, ne samo zato što pripadamo vremenu kada su ulice i javna mesta još bila nazivana po istorijskim ličnostima i velikim događajima (Vilson stanica u predratnom Pragu, metro-stanica Staljin- grad u Parizu), kada su mirovni ugovori bili još potpisivani i stoga su morali da budu raspoznavani (Versajski ugovor), kada su ratna spomen-obeleţja podsećala na jučerašnjicu, već i zbog toga što su istorijski događaji deo tkanja naših ţivota. Oni nisu samo međaši u našim privatnim ţivotima, već su ono što je oblikovalo naše ţivote, privatne i javne. Za ovog autora 30. januar 1933. godine nije naprosto jedan, inače proizvoljan datum kada je Hitler postao kancelar Nemačke, već jedno zimsko popodne u Berlinu kada se kao petnaestogodišnjak sa svojom mlađom sestrom vraćao kući iz obliţnje škole i na putu od Vilmersdorfa do Halenzea (Halensee), video taj novinski naslov. Još mogu da ga vidim, kao u snu. Ali prošlost nije deo trajne sadašnjosti samo za jednog starog istoričara. Kroz ista centralna iskustva su širom ove planete, prošli svi oni koji su prešli izvesne godine, bez obzira na njihova pojedinačna porekla i ţivotne priče. Ona su nas sve obeleţi- la, do izvesne mere na isti način. Svet koji se raspao u paramparĈad krajem osamdesetih godina bio je svet oblikovan uticajem ruske revolucije 1917. godine. Mi smo svi bili obeleţeni time, onoliko koliko smo navikli da razmišljamo o modernoj industrijskoj privredi u pojmovima binarne suprotnosti „socijalizma11 i „kapitalizma11 kao uzajamno isključujućim alternativama, od kojih je jedna poistovećivana sa privredama organizovanim po modelu SSSR-a, a druga sa svima ostalim. Sada bi trebalo da postane jasno da je ovo bila jedna proizvoljna i do izvesne mere veštačka konstrukcija, koja moţe da se razume samo kao deo osobenog istorijskog konteksta. Pa ipak, čak i dok pišem, nije lako sagledati, čak i u retrospektivi, druge principe klasifikacije koji su mogli da budu realniji nego oni koji su smestili SAD, Japan, Švedsku, Brazil, Saveznu Republiku Nemačku i Juţnu Koreju u jednu pregradu, a drţave i sisteme sovjetskog regiona koji su kolabirali posle osamdesetih u isti odeljak sa onima u istočnoj i jugoistočnoj Aziji koji, prema svim dokazima, nisu kolabirali. I opet, svet koji je preţiveo kraj Oktobarske revolucije je onaj svet čije su ustanove i pretpostavke uobličili oni koji su bili na pobedničkoj strani u Drugom svetskom ratu. Oni koji su bili na gubitničkoj strani ili povezani sa njom bili su ne samo nečujni i ućutkani, već doslovno izbrisani iz istorije i intelektualnog ţivota osim u ulozi „neprijatelja“ u moralističkoj svetskoj drami borbe Dobra protiv Zla. (Ovo se moţda događa gubitnicima Hladnog rata iz druge polovine veka, iako verovatno ne u istoj meri i ne na tako dugi rok.) Ovo je jedna od kazni za ţivljenje tokom veka verskih ratova. Netrpeljivost je njihova glavna karakteristika. Ĉak i oni koji su zagovarali pluralizam svojih vlastitih neideologija nisu zamišljali svet dovoljno velik za trajnu koegzi

12 DOBA EKSTREMA

stenciju sa rivalskim sekularnim ideologijama. Religiozne ili ideološke konfrontacije, kao što su one koje su ispunile ovaj vek, podigle su barikade na putu istoričara, čiji je glavni zadatak ne da sudi, već da razume, čak i ono što najmanje moţemo da shvatimo. Ipak ono što stoji na putu razumevanja nisu samo naša strasna predubeđenja, već istorijsko iskustvo koje ih je oblikovalo. Ono prvo je lakše prevladati, jer nema istine u poznatoj, ali pogrešnoj francuskoj frazi tout comprendre ćest tout pardonner (razu- meti sve znači oprostiti sve). Razumeti nacističku epohu u nemačkoj istoriji i postaviti je u istorijski kontekst nije isto što i oprostiti genocid. U svakom slučaju, ko je proţi- veo ovaj neobičan vek sigurno se neće uzdrţavati od presuđivanja. Razumevanje je ono što teško dolazi. II Kako da nađemo smisao u Kratkom dvadesetom veku, što će reći u godinama od izbijanja Prvog svetskog rata do kolapsa SSSR-a, koje, kako sada moţemo videti u retrospektivi, sačinjavaju koherentan istorijski period koji se sada završio? Ne znamo šta će sledeće doći, ni na šta će ličiti treći milenijum, čak iako moţemo da budemo sigurni da će Kratki dvadeseti vek oblikovati treći milenijum. Međutim, ne moţe biti ozbiljne sumnje da je u kasnim osamdesetim i ranim devedesetim godinama jedna epoha u svetskoj istoriji završena i da je jedna nova epoha započela. To je ona suštinska informacija za istoričare ovog veka, jer iako oni mogu da špekulišu o budućnosti u svetlu svog poznavanja prošlosti, njihov posao nije posao kladioničara na trkama. Jedine konjske trke gde mogu da pretenduju na izveštavanje i analizu su one koje su već dobijene ili izgubljene. U svakom slučaju, uspeh prognozera u poslednjih trideset ili četrdeset godina, kakve god da su njihove profesionalne kvalifikacije kao proroka, bio je tako spektakularno loš, da samo vlade i instituti za ekonomska istraţivanja, još u njih imaju, ili se pretvaraju da imaju, mnogo poverenja. Ĉak je moguće da se prognoziranje pogoršalo posle Drugog svetskog rata. U ovoj knjizi struktura Kratkog dvadesetog veka se pojavljuje kao neka vrsta triptiha ili istorijskog sendviča. Jedno doba katastrofa od 1914. godine do epiloga Drugog svetskog rata je sledilo dvadeset i pet ili trideset godina neobičnog ekonomskog rasta i društvenog preobraţaja, koje su verovatno dublje promenile ljudsko društvo od bilo kog drugog perioda slične kratkotrajnosti. Iz današnje perspektive, ono se moţe videti kao neka vrsta Zlatnog doba, a tako je posmatrano skoro odmah nakon što je došlo do svog kraja ranih sedamdesetih godina. Poslednji deo veka je bio nova epoha raspada, nesigurnosti i krize - i zaista, za veće delove sveta kao što su Afrika, bivši SSSR i bivši socijalistički delovi Evrope, epoha katastrofe. Kako su osamdesete godine ustupale mesto devedesetim godinama, raspoloţenje onih koji su razmišljali o prošlosti i budućnosti ovog veka je sve više bivalo fin de-siecle turobnost. Sa osmatračkog poloţaja devedesetih godina, Kratki dvadeseti vek je prošao kroz kratkotrajno Zlatno doba na putu iz jedne u drugu epohu kriza, ka jednoj nepoznatoj i problematičnoj ali ne nuţno i apokaliptičnoj budućnosti. U svakom slučaju, dok istoričari budu poţeleli da opomenu metafizičke spekulatore „Kraja istorije", već će doći budućnost. Jedina potpuno izvesna generalizacija o istoriji je ta, da će se ona nastaviti, dok je ljudske vrste. Izlaganje u ovoj knjizi je organizovano u skladu sa ovom podelom. Knjiga počinje Prvim svetskim ratom, koji je obeleţio slom (zapadne) civilizacije devetnaestog veka. Ova civilizacija je bila kapitalistička po svojoj privredi; liberalna po svojoj ustavnoj i pravnoj strukturi; burţoaska po liku za nju karakteristične hegemonističke klase;

VEK: POGLED IZ PTIĈJE PERSPEKTIVE 13

likovala je zbog svog napretka, nauke, znanja i obrazovanja, materijalnog i moralnog progresa; i bila je duboko ubedena u središnje mesto Evrope, rodnog mesta revolucija u naukama, umetnostima, kulturi i industriji, čiji su vojnici osvojili i potčinili veći deo sveta u koji je prodrla njena privreda; čije je stanovništvo raslo sve dok (uključujući ogroman i sve veći odliv evropskih emigranata i njihovih potomaka) nije doseglo do trećine čovečanstva; i čije su glavne drţave formirale sistem svetske politike.1 Decenije od izbijanja Prvog svetskog rata do godina koje su sledile Drugi svetski rat, bile su jedno doba katastrofe za ovo društvo. Ĉetrdeset godina se ono spotica lo od jedne do druge propasti. Bilo je vremena kada se čak ni inteligentni konzervati- vac ne bi kladio na opstanak ovog društva. Bilo je uzdrmano sa dva svetska rata, koje su pratila dva talasa globalnih revolucija i pobuna, što su na vlast doveli sistem koji je tvrdio da je predodređen da bude istorijska alternativa burţoaskom i kapitalističkom društvu, prvo na šestini kopnene površine sveta, a posle Drugog svetskog rata nad trećinom planetarnog stanovništva. Ogromna kolonijalna carstva, izgrađena pre i za vreme Doba carstava, bila su potresena i smrvljena u prašinu. Ĉitava istorija modernog imperijalizma, tako čvrstog i samopouzdanog kada je kraljica Viktorija umrla, nije trajala duţe od jednog ljudskog ţivota - recimo, Vinstona Ĉerčila (Churchill) (1874-1965). I ne samo to: svetska ekonomska kriza nezapamćene dubine bacila je na kole- na čak i najjače kapitalističke ekonomije i izgledalo je da je preokrenula smer stvaranja jedinstvene univerzalne svetske ekonomije, što je bilo tako primetno postignuće devetnaestovekovnog liberalnog kapitalizma. Ĉak je izgledalo da su SAD, bezbedne od rata i revolucije, blizu kolapsa. Dok se ekonomija klimala, institucije liberalne demo- kratije su bukvalno nestajale od 1917. do 1942. godine, svugde sem na rubovima Evrope i u delovima severne Amerike i Australazije, dok su fašizam i njegovi satelitski autoritarni reţimi napredovali. Jedino je privremeni i bizarni savez liberalnog kapitalizma i komunizma u samoodbrani od ovog izazivača, spasao demokratiju, jer je pobeda nad hitlerovom Nemač- kom u suštini dobijena, i jedino je mogla da bude dobijena, Crvenom armijom. Na mnogo načina ovaj period kapitalističko-komunističkog saveza protiv fašizma - u stvari tridesete i četrdesete godine - čini kopču istorije dvadesetog veka i njegove odlučne trenutke. Na mnogo načina to je jedan trenutak istorijskog paradoksa u odnosima kapitalizma i komunizma, koji su tokom većeg dela veka zauzimali jedan prema drugom - osim tokom ovog kratkog perioda antifašizma - stav nepomirljivog antagonizma. Pobeda Sovjetskog Saveza nad Hitlerom bila je dostignuće reţima uvedenog Oktobarskom revolucijom, što dokazuje poređenje učinka ruske carističke ekonomije tokom Prvog i sovjetske ekonomije u Drugom svetskom ratu (Gatrell/Harisson, 1993). Bez sovjetske pobede zapadni svet bi se verovatno (izvan SAD) pre sastojao od skupa različitih varijacija na fašističke i autoritarne motive, nego li od skupa varijacija na liberalno-parla- mentarne motive. Jedna od ironija ovog čudnog veka je u tome da je najtrajniji rezultat Oktobarske revolucije, čiji je cilj bio globalno svrgavanje kapitalizma, bio taj da je spasla svog protivnika - i u ratu i u miru - a to znači, tako što mu je pruţila podsticaj u vidu

1 Pokušao sam da opišem i objasnim uspon ove civilizacije u trotomnoj istoriji „dugog devetnaestog veka" (od 1780 do 1914. godine) i nastojao da analiziram razloge za njen slom. Sadašnji tekst će se pozivati na ove tomove Doba revolucija 1789-1848, Doba kapitala 1848-1875 i Doba carstava 1875-1914, s vremena na vreme, kada to bude izgledalo korisno. (Prve dve knjige su objavljene pre rata 1991. godine u Hrvatskoj, prim. prev.)

14 DOBA EKSTREMA

straha, da se reformiše posle Drugog svetskog rata, i tako što ga je uspostavljanjem popularnosti ekonomskog planiranja, opremila nekim od postupaka za njegovu reformu. Ali, čak i kada je liberalni kapitalizam preţiveo - i to jedva - trostruki izazov krize, fašizma i rata, još je izgledalo da se suočava sa globalnim napredovanjem revolucionarnih snaga, koje su se sada okupljale oko SSSR-a, koji se iz Drugog svetskog rata pojavio kao supersila. Pa ipak, kako sada moţemo da vidimo osvrćući se unazad, snaga globalnog socijalističkog izazova kapitalizmu bila je u slabosti protivnika. Bez sloma devetnaestovekovnog burţoaskog društva u Dobu katastrofa, ne bi bilo Oktobarske revolucije i SSSR-a. Ekonomski sistem improvizovan na olupini bivše carističke imperije pod imenom socijalizma, ne bi sebe smatrao, niti bi drugde bio smatran, kao realna globalna alternativa kapitalističkoj privredi. Velika kriza tridesetih godina je učinila da izgleda kao da jeste alternativa, kao i što je izazov fašizma bio taj koji je od SSSR-a napravio neophodan instrument za Hitlerov poraz, a time i jednu od dve supersile čije su konfrontacije dominirale, a i širile uţas drugom polovinom Kratkog dvadesetog veka, dok su istovremeno - što sada takođe moţemo videti - u mnogo čemu stabilizovale političku strukturu tog vremena. Bez svega toga se SSSR ne bi našao, tokom jedne i po decenije sredinom veka, na čelu „socijalističkog lagera“ koji je obuhvatao trećinu ljudske vrste, i na čelu jedne privrede koja je nakratko izgledala kao da moţe da nadmaši kapitalistički ekonomski rast. Upravo to kako i zašto se kapitalizam posle Drugog svetskog rata, na svačije pa i sopstveno iznenađenje, uzneo do nezapamćenog i moguće je reći anomalič- nog Zlatnog doba od 1947. do 1973. godine, je moţda ono glavno pitanje sa kojim se suočava istoričar dvadesetog veka. Još uvek nema slaganja oko odgovora, niti ja polaţem pravo da pruţim jedan ubedljiv odgovor. Verovatno će ubedljivija analiza morati da sačeka dok ne bude moguće da se ceo „dugi talas“ druge polovine dvadesetog veka sagleda u perspektivi, jer ipak, iako mi sada moţemo da se osvrćemo na Zlatno doba kao celinu, decenije krize u kojima svet otada ţivi još nisu završene u vreme kada je ovo pisano. Ipak, ono što već moţe biti ustanovljeno sa velikom pouzdanošću je neobična razmera i uticaj konsekventnog ekonomskog, socijalnog i kulturnog preobraţaja, najvećeg, najbrţeg i najtemeljnijeg u zabeleţenoj istoriji. O raznim aspektima ovog preobraţaja se raspravlja u drugom delu ove knjige. Istoričari dvadesetog veka iz trećeg milenijuma će verovatno kao glavni uticaj ovoga veka na istoriju videti onaj koji je stvoren od strane ovog zapanjujućeg perioda i tokom njega. Jer promene koje je druga polovina veka donela širom globusa bile su isto onoliko duboke koliko su bile nepovratne. Štaviše, još se nastavljaju. Novinari i filozofski esejisti koji su otkrili „kraj istorije*4 u padu sovjetske imperije nisu bili u pravu. Bolji dokaz mogao bi da se pruţi za iskaz da je treća četvrtina veka obeleţila kraj sedam ili osam milenijuma ljudske istorije koja je otpočela pronalaskom poljoprivrede u kamenom dobu, ako ni zbog čega drugog zbog toga što je treća četvrtina 20. veka okončala tu dugu eru u kojoj je preteţna većina ljudske vrste ţivela uzgajajući biljke i ţivotinje. U poređenju sa ovim, istorija konfrontacije između „kapitalizma 41 i „socijalizma44 sa ili bez intervencije drţava i vlada kakve su u SAD i SSSR koje tvrde da predstavljaju jedan ili drugi sistem, verovatno će izgledati kao predmet ograničenog isto- rijskog interesa - uporediv, dugoročno gledano, sa verskim ratovima u šesnaestom i sedamnaestom veku ili krstaškim pohodima. Prirodno je da ovaj sukob zauzima najva

VEK: POGLED IZ PTIĈJE PERSPEKTIVE 15

ţnije mesto u očima onog koji je ţiveo u toku Kratkog dvadesetog veka, a tako je i u ovoj knjizi, jer ju je napisao dvadesetovekovni pisac za čitaoca iz kasnog dvadesetog veka. Socijalne revolucije, Hladni rat, priroda, ograničenja i fatalne slabosti „realnog socijalizma41, kao i njegov slom, naširoko su ovde razmatrani. Ipak, vaţno je priseti- ti se da je glavni i najdugotrajniji učinak reţima inspirisanih Oktobarskom revolucijom bilo snaţno ubrzanje modernizacije zaostalih agrarnih zemalja. Ispostavilo se da su glavna postignuća u ovom pogledu vremenski koincidirala sa kapitalističkim Zlatnim dobom. Ovde nema potrebe da se razmatra koliko su efektivne, ili čak koliko su svesno sprovođene rivalske strategije za pokopavanje sveta naših praotaca. Kao što ćemo videti, sve do ranih šezdesetih godina, ove strategije su izgledale kao da su u najmanju ruku izjednačene, što je gledište koje izgleda besmisleno u svetlu kolapsa sovjetskog socijalizma, mada je tih šezdesetih godina britanski premijer u razgovoru sa jednim američkim predsednikom, još i tada mogao videti SSSR kao drţavu čija će „privreda koja se uzdiţe uskoro nadmašiti kapitalističko društvo u trci za materijalnim bogatstvom11 (Horne, 1989, str. 303). Međutim, poenta na koju treba obratiti paţnju je jednostavno u tome, da su osamdesetih godina socijalistička Bugarska i neso- cijalistički Ekvador imali više zajedničkog nego ijedna od njih sa Bugarskom ili Ekvadorom iz 1939. godine. Iako je kolaps sovjetskog socijalizma sa ogromnim posledicama koje se još ne mogu potpuno izračunati, ali koje su uglavnom negativne, bio najdramatičniji incident u Decenijama krize koje su sledile Zlatno doba, ove decenije će postati vreme univerzalne ili globalne krize. Kriza je pogodila različite delove sveta u različitoj meri i na različite načine, ali ih je pogodila sve, bez obzira na njihovu političku, socijalnu i ekonomsku konfiguraciju, zbog toga što je Zlatno doba prvi put u istoriji, stvorilo jedinstvenu, sve integrisaniju i univerzalnu svetsku privredu, koja uglavnom deluje preko drţavnih granica („transnacionalno11), pa stoga sve više preko granica drţavne ideologije. Shodno tome, prihvaćene ideje o institucijama svih reţima i sistema su potkopane. U početku su nevolje sedamdesetih godina izgledale, tako su se nadali, kao privremena pauza u Velikom skoku udalj svetske privrede, i zemlje svih ekonomskih i političkih tipova su traţile privremena rešenja. Postajalo je sve jasnije da je ovo epoha dugoročnih teškoća, za koje su kapitalističke zemlje potraţile radikalna rešenja, često sledivši sekularne teologe neograničenog slobodnog trţišta koji su odbacivali politiku što je tako dobro posluţila svetu tokom Zlatnog doba, ali koja je sada, izgleda, podbacila. Ultraši laissez-faire koncepcije nisu bili uspešniji od bilo koga drugog. Osamdesetih i ranih devedesetih godina kapitalistički svet se još jednom našao pokoleban pod teretima iz međuratnih godina za koje se činilo da ih je Zlatno doba uklonilo: masovnom nezaposlenošću, oštrom cikličnom recesijom, sve spektakularnijom suprotnošću između prosjaka-beskućnika i luksuznog obilja, između ograničenih drţavnih prihoda i bezgraničnih drţavnih rashoda. Socijalističke zemlje, sa svojim sada malaksalim i ranjivim privredama, bile su doterane do jednakog ili još radikalnijeg raskida sa svojom prošlošću, i kao što znamo, do sloma. Ovaj slom moţe da stoji kao oznaka za kraj Kratkog dvadesetog veka, kao što Prvi svetski rat moţe da stoji kao oznaka za njegov početak. Na toj tački, moja se istorija zaključuje. Njen zaključak je - što mora biti u svakoj knjizi završenoj ranih devedesetih pogled u nepoznato. Kolaps jednog dela sveta otkrio je slabost ostatka. Kako su osamdesete godine prelazile u devedesete postajalo je očigledno da svetska kriza nije samo

16 DOBA EKSTREMA

opšta u ekonomskom, već je jednako opšta i u političkom smislu. Kolaps komunističkih reţima od Istre do Vladivostoka ne samo da je proizveo jednu ogromnu zonu neizvesnosti, nestabilnosti, haosa i građanskog rata, već je takođe uništio međunarodni sistem koji je davao stabilnost međunarodnim odnosima tokom nekih četrdeset godina. On je takođe razotkrio unutrašnju nesigurnost političkih sistema koji su u suštini počivali na stabilnosti. Tenzije privrede u nevoljama su potkopale političke sisteme liberalne demokratije, parlamentarne ili predsedničke, koji su u razvijenim zemljama tako dobro funkcionisali posle Drugog svetskog rata. One su takođe potkopale političke sisteme u Trećem svetu, kakvi god bili. Osnovne jedinice političkog ţivota, teritorijalne, suverene i nezavisne „nacionalne drţave“, uključujući najstarije i najstabilnije i same su se našle pod kritikama od snaga nadnacionalne ili transnacionalne privrede, i od infranacionalnih snaga secesionističkih regiona i etničkih grupa. Neke od njih - kakve li istorijske ironije zahtevale su za sebe prevaziđen i nerealan status minijaturnih suverenih „nacionalnih drţava". Budućnost politike je neizvesna, ali je politička kriza na kraju Kratkog dvadesetog veka očigledna. Moralna i društvena kriza je čak bila očevidnija od nesigurnosti svetske privrede i politike, odraţavajući prevrate u ljudskom ţivotu posle pedesetih godina ovog veka, što je takođe našlo rasprostranjen, iako konfuzan izraz u ovim Decenijama krize. Kriza verovanja i prihvaćenih postulata je bila ono na čemu se zasnivalo moderno društvo od vremena kada je Moderna vodila svoju čuvenu bitku protiv Starog u ranom osamnaestom veku oko zajedničkih racionalističkih i humanističkih pretpostavki koje su delili i liberalni kapitalizam i komunizam, i koji su omogućili njihov kratki ali odlučujući savez protiv fašizma - koji je odbacivao te pretpostavke. Konzervativni nemački posmatrač, Mihael Štirmer (Stiirmer) je tačno 1993. godine zapazio da su u pitanju verovanja i Istoka i Zapada: „Postoji čudan paralelizam između Istoka i Zapada. Na Istoku je drţavna doktrina insistirala na tome da je čovek gospodar svoje sudbine. Međutim, čak i mi verujemo u manje zvaničnu i manje ekstremnu verziju ovoga slogana: čovečanstvo je na putu da postane gospodar svoje sudbine. Ova pretenzija na svemoć je potpuno nestala na Istoku, samo relativno cbez nous - ali su obe strane doţivele brodolom.” (Prema Bergedorf, 98, str. 95) Paradoksalno, jedna epoha čija je jedina zasluga bila da je donela čovečanstvu blago- deti zasnovane na ogromnom trijumfu materijalnog progresa zasnovanog na nauci i tehnologiji, završila se u odbijanju tog progresa od znatnog dela javnog mnjenja i od ljudi koji pretenduju da na Zapadu budu mislioci. Ipak, moralna kriza nije bila samo jedna od pretpostavki moderne civilizacije, već takođe i jedna među istorijskim strukturama ljudskih odnosa koje je moderno društvo nasledilo iz preindustrijske i prekapitalističke prošlosti, i koja mu je, kako sada moţemo da vidimo, omogućila da funkcioniše. To nije bila kriza jednog oblika društvenog organizovanja, već svih oblika. Ĉudnovato zalaganje za inače neidentifikovano „građansko društvo'4, za ,,zajednicu“ bili su glasovi izgubljenih i zanesenih generacija. Ĉuli su se u jednom dobu kada su takve reči, izgubivši svoje tradicionalno značenje, postale bljutave fraze. Nije preostalo drugog načina da se odredi grupni identitet, sem da se odrede oni drugi koji su ostali napolju.

VEK: POGLED IZ PTIĈJE PERSPEKTIVE 17

Po pesniku T. S. Eliotu „ovim se evo svet okončava - treskom ne, već sa cviljenjem" („Šuplji ljudi“, prevod Svetozara Brkića). Kratki dvadeseti vek okončao se sa oba zvuka. III Kako uporediti svet oko 1990. godine, sa svetom oko 1914. godine? Njega naseljava pet ili šest milijardi ljudi, verovatno triput više nego u vreme izbijanja Prvog svetskog rata i to uprkos činjenici da je tokom Kratkog veka više ljudi pobijeno ili je ljudskom odlukom dopušteno da umru nego ikada ranije u istoriji. Skorašnja procena ovovekovne ,,megasmrti“ je 187 miliona (Brzezinski, 1993), što iznosi više od desetine stanovnika sveta 1900. godine. Većina ljudi devedesetih godina viša je i teţa od svojih roditelja, bolje je hranjena, daleko duţe ţivi, iako katastrofe u Africi, Juţnoj Americi i bivšem SSSR-u tokom osamdesetih i devedesetih godina mogu učiniti da se u ovo teško poveruje. Svet oko 1990. godine je bio neuporedivo bogatiji nego ikada ranije po svom kapacitetu za proizvodnju dobara i usluga i po njihovoj beskrajnoj raznolikosti. On drugačije ne bi uspeo da izdrţi stanovništvo nekoliko puta veće nego ikada u svetskoj istoriji. Većina ljudi je do osamdesetih godina ţivela bolje od svojih roditelja, a u naprednim privredama bolje no što su ikada očekivali ili zamišljali da je moguće ţiveti. Tokom nekoliko decenija oko sredine veka je čak izgledalo kao da su pronađeni načini da se bar nešto od tog ogromnog bogatstva uz veliki stepen pravičnosti rasporedi radnim ljudima bogatijih zemalja, ali je na kraju veka nejednakost opet stekla premoć. Takođe je učinila masovni proboj u bivše „socijalističke" zemlje gde je pre toga vladala izvesna jednakost u bedi. Ĉovečanstvo je bilo daleko obrazovanije nego 1914. godine. U stvari, verovatno bi se prvi put u istoriji većina ljudi mogla opisati kao pismena, bar po zvaničnoj statistici, iako je značaj ovog dostignuća znatno manje jasan na kraju veka nego što bi to bilo 1914. godine, obzirom na ogroman i verovatno rastući jaz između minimuma sposobnosti sluţbeno prihvaćene kao pismenost, koji često prelazi u „funkcionalnu nepismenost" i vladanja čitanjem i pisanjem koje se još uvek očekuje na elitnim nivoima. Ovaj svet je bio ispunjen revolucionarnim tehnologijama koje stalno napreduju, zasnovanih na trijumfu prirodnih nauka koji je mogao da se anticipira 1914. godine, ali koji je onda jedva počeo da sebi krči put. Moţda je najdramatičnija praktična posledica ovog trijumfa revolucija u saobraćaju i komunikacijama koja je poništila vreme i razdaljinu. To je bio svet koji je, iz dana u dan, iz sata u sat, mogao da donese više informacija i razonode u svako domaćinstvo nego što je bilo na raspolaganju carevima 1914. godine. On je omogućio ljudima da razgovaraju jedan s drugim preko okeana i kontinenata na pritisak nekoliko dugmadi i u osnovi je ukinuo kulturne prednosti grada nad selom. Zašto se onda, ovaj vek završio, ne slavljenjem ovog nenadmašnog i veličanstvenog progresa, već u nelagodnom raspoloţenju? Zašto se, kao što to pokazuju epigrafi na početku ovog poglavlja, tako mnogo misaonih ljudi osvrnulo na njega bez zadovoljstva, a svakako bez poverenja u budućnost? Ne samo zbog toga što je to bez sumnje bio najubilačkiji vek od svih koje smo zabeleţili, i po srazmerama, učestalosti i duţini ratova koji su ga ispunjavali, koji su jedva prestali za trenutak u dvadesetim godinama, već takođe i po veličini ljudskih katastrofa bez premca, koje su ti ratovi proizveli, od najveće gladi u istoriji do sistematskog genocida. Za razliku od „dugog

18 DOBA EKSTREMA

devetnaestog veka“, koji je izgledao, a zaista i bio, period skoro neprekidnog materijalnog, intelektualnog i moralnog napretka, što će reći poboljšanja uslova civilizova- nog ţivota, u dvadesetom veku od 1914. godine postoji izraţeno odstupanje od standarda koji su tada u razvijenim zemljama i u miljeu srednje klase smatrani normalnim i za koje se samopouzdano verovalo da će se širiti na zaostalije regione i manje prosve- ćene slojeve stanovništva. Pošto nas je ovaj vek poučio i stalno nastavlja da nas podučava, da ljudska bića mogu da nauče da ţive u najzverskijim i teorijski nepodnošljivim uslovima, nije lako shvatiti do koje mere je došao, naţalost sve brţi, povratak na ono što bi naši devetnaestovekovni preci nazvali standardima varvarstva. Zaboravljamo da je stari revolucionar Fridrih Engels bio zgroţen eksplozijom bombe irskih republikanaca u Vestmin- steru, jer je kao stari vojnik, smatrao da se rat vodi protiv boraca, a ne protiv nebo- račkog stanovništva. Zaboravljamo da su pogromi u carističkoj Rusiji, koji su (opravdano) razgnevili svetsko javno mnjenje i naterali ruske Jevreje da u milionima pređu Atlantik između 1881. i 1914. godine, bili mali, skoro zanemarljivi, po standardima modernih pokolja: mrtvi su brojani u desetinama, ne u stotinama, a kamoli milionima. Zaboravljamo da je jednom jedna međunarodna konvencija predviđala da neprijateljstva u ratu „ne smeju započeti bez prethodnog eksplicitnog upozorenja u obliku promišljene objave rata ili u obliku ultimatuma sa uslovnom objavom rata“, jer kada se odigrao poslednji rat koji je počeo jednom takvom eksplicitnom ili implicitnom objavom? Ili onaj koji je završen formalnim mirovnim sporazumom ugovorenim između zaraćenih drţava? Tokom dvadesetog veka, ratovi su sve više bili vođeni protiv privrede i infrastrukture drţava i njihovog civilnog stanovništva. Od Prvog svetskog rata broj civilnih ţrtava u ratu je bio znatno veći nego broj vojnih gubitaka u svim zaraćenim zemljama osim SAD. Koliko su brojni među nama oni koji se sećaju da je 1914. godine bilo uzimano zdravo za gotovo da je: „Civilizovano ratovanje, govori nam ovaj udţbenik, ograničeno je, koliko je god moguće, na onesposobljavanje oruţane sile neprijatelja; inače bi se rat produţio sve dok jedna od strana ne bi bila istrebljena. To je valjani razlog da je ova praksa prerasla u običaj među nacijama Evrope" (Encjclopedia Britannica, XI izdanje, 1911, odrednica: Rat) Ne previđamo sasvim oţivljavanje torture ili čak ubistva kao normalnog dela operacija javne bezbednosti u modernim drţavama, ali verovatno ne uspevamo da procenimo koliko to predstavlja preokret u odnosu na dugu eru pravnog razvoja koja je trajala od prvog formalnog ukidanja torture u zapadnim zemljama 1780-ih godina do 1914. godine. Pa ipak, svet na kraju Kratkog dvadesetog veka ne moţe da se poredi sa svetom na njegovom početku na način istorijskog knjigovodstva koje određuje „višak" i „manjak". To je bio kvalitativno drugačiji svet u bar tri pogleda. Prvo, taj svet više nije evrocentričan. Ovaj vek je doneo opadanje i pad Evrope, koja je kada je vek počinjao, još bila neosporni centar moći, bogatstva, intelekta i „zapadne civilizacije". Evropljani i njihovi potomci su sada smanjeni od moţda jedne trećine čovečanstva na najviše jednu šestinu, manjinu koja se i dalje smanjuje i koja ţivi u zemljama u kojima se stanovništvo jedva obnavlja, ako se uopšte i obnavlja, a koje su okruţene siromašnim regionima i te zemlje u većini slučajeva - sa nekim svetlim

VEK: POGLED IZ PTIĈJE PERSPEKTIVE 19

izuzecima kao što su SAD (do devedesetih godina) - podiţu barikade protiv pritiska imigracije iz okolnih regiona bede. Industrije koje je Evropa zasnovala, emigrirale su negde drugde. Zemlje koje su nekada gledale preko okeana u Evropu, sada gledaju u drugom smeru. Australija, Novi Zeland, čak i SAD, koje su na dva okeana, videle su budućnost na Pacifiku, štagod on značio. „Velike sile“ iz 1914. godine, koje su sve bile evropske, nestale su poput SSSR-a, naslednika carske Rusije, ili su svedene na regionalni ili provincijalni status, sa mogućim izuzetkom Nemačke. Sam pokušaj da se stvori nadnacionalna „evropska zajednica “ i da se izmisli osećaj evropskog identiteta, koji je trebalo da joj odgovara, da nadomesti staru odanost istorijskim nacijama i drţavama, pokazao je dubinu ovog opadanja. Da li je ova promena od velikog značaja, osim za političke istoričare? Moţda ne, jer odraţava samo malene promene u ekonomskoj, intelektualnoj i kulturnoj konfiguraciji sveta. Ĉak 1914. godine kada su SAD bile najveća industrijska privreda, glavni pionir, model i propulzivna sila masovne proizvodnje i masovne kulture koje su osvojile svet za vreme Kratkog dvadesetog veka, pa i takve Sjedinjene Drţave su bile, uprkos svojim mnogobrojnim osobenostima, prekomorski produţetak Evrope i svrstavale su se u isti koš sa starim kontinentom pod firmom „zapadne civilizacije“. Kakvi god da su budući izgledi SAD, one devedesetih godina iza sebe vide Američki vek, doba svog uspona i trijumfa. Okupljene zajedno zemlje industrijalizovane u devetnaestom veku, i dalje ostaju mesto daleko najveće koncentracije bogatstva, ekonomske i naučno-tehno- loške moći na planeti, a isto tako njihovi narodi uţivaju daleko najveći ţivotni standard. Na kraju veka ovo je više nego kompenzovalo deindustrijalizaciju i pomeranje proizvodnje ka drugim kontinentima. Do tog nivoa je utisak o potpunom opadanju starog evrocentričnog ili zapadnog sveta bio površan. Drugi preobraţaj je bio značajniji. Između 1914. i ranih devedesetih godina, planeta je postajala sve više jedinstvena operativna jedinica, što nije bila, niti je mogla biti 1914. godine. U stvari, planeta je danas u većini slučajeva primarna operativna jedinica, što se posebno zapaţa u poslovanju privrede, a starije jedinice kao što su „nacionalne ekonomije", definisane politikom teritorijalnih drţava svedene su na smetnje transnacionalnim delatnostima. Faza u stvaranju „globalnog sela‟ - fraze skovane šezdesetih godina (Makluan, 1962), koja je ostvarena devedesetih godina, neće izgledati jako poodmakla posmatračima iz sredine dvadeset i prvog veka, ali je već preobrazila ne samo određene privredne i tehničke aktivnosti kao i delovanje nauke, već i vaţne aspekte privatnog ţivota, najviše nezamislivim ubrzanjem komunikacija i transporta. Moţda je najupadljivija karakteristika kraja dvadesetog veka napetost između ovog ubrzanja procesa globalizacije i nesposobnosti i društvenih ustanova i kolektivne svesti ljudi da taj proces prihvate. Dosta čudno, individualna ljudska svest je imala manje nevolja pri prilagođavanju svetu satelitske televizije, elektronske pošte, praznika na Sejšelima i svakodnevnog transokeanskog putovanja. Treći preobraţaj, koji na neki način najviše uznemirava, je dezintegracija starih obrazaca socijalnih odnosa među ljudima, uz koju uzgred ide pucanje veza između generacija, što će reći, između prošlosti i sadašnjosti. Ovaj proces je bio naročito vidan u najrazvijenijim zemljama zapadne verzije kapitalizma, u kojima su vrednosti jednog apsoluta - socijalnog individualizma bile dominantne, kako u zvaničnim, tako i u nezvaničnim ideologijama, iako oni koji se drţe tih vrednosti često optuţuju njihove socijalne posledice. Međutim, ove tendencije su prisutne i drugde, pojačane erozijom tradicionalnih društava i religija, kao i razaranjem, ili samouništavanjem društava „realnog socijalizma".

20 DOBA EKSTREMA

Takvo društvo koje se sastoji od inače nepovezane kolekcije na sebe usmere- nih individua koje tragaju samo za sopstvenim zadovoljenjem (bilo da se ono naziva profitom, uţivanjem, ili nekim drugim imenom) je oduvek implicitno postojalo u teoriji kapitalističke ekonomije. Sve od Vremena revolucija posmatrači svih ideoloških boja su proricali doslednu dezintegraciju starih socijalnih veza i osmatrali njen razvoj. Poznato je elokventno priznanje revolucionarnoj ulozi kapitalizma u Komunističkom manifestu („Burţoazija je... nemilosrdno pocepala šarolike izukrštane feudalne veze koje su čoveka vezivale za njegovog „prirodnog pretpostavljenog‟ i nije ostavila između čoveka i čoveka nikakvu drugu vezu osim golog interesa" - prevod Moše Pijade) ali to nije sasvim onako kako je novo i revolucionarno kapitalističko društvo delovalo u praksi. U praksi, ovo novo društvo nije išlo putem potpunog razaranja svega što je nasledilo od starog društva, već putem selektivnog prilagođavanja nasleđa prošlosti sopstvenim potrebama. Ne postoji „sociološka zagonetka" oko spremnosti burţoa- skog društva da uvede „radikalni individualizam u ekonomiju i... raskine sve tradicionalne društvene odnose u tom procesu (tj. tamo gde su mu se našli na putu) dok istovremeno strepi od „radikalnog eksperimentalnog individualizma‟ u kulturi (ili u sferi ponašanja i morala)" Daniel Bell, 1976, str. 18). Najdelotvorniji način za izgradnju industrijske privrede zasnovane na privatnom preduzetništvu je bio kombinovanje privatnog preduzetništva sa motivacijama koje nemaju ničeg zajedničkog sa logikom slobodnog trţišta - na primer sa protestantskom etikom; sa njenim uzdrţavanjem od trenutnog zadovoljenja, sa njenom etikom teškog rada; sa porodičnom duţnošću i poverenjem; ali svakako ne sa antinomijskom pobunom individue. Ipak su Marks i ostali proroci dezintegracije starih društvenih vrednosti i odnosa bili u pravu. Kapitalizam je bio stalno i bez prekida revolucionarna snaga. Logično je da se završava dezintegracijom čak i onih delova prekapitalističke prošlosti, koje je prethodno smatrao pogodnim, čak suštinskim za svoj razvoj. Završava se odsecanjem bar jedne od grana na kojoj je sedeo. Pod uticajem neobične ekonomske eksplozije za vreme i posle Zlatnog doba, sa društvenim i kulturnim promenama koje su bile posledice te najdublje revolucije u društvu od kamenog doba, grana je počela da puca i da se lomi. Na kraju ovog veka prvi put je bilo moguće videti kako moţe da izgleda svet u kome je prošlost, uključujući i prošlost prisutnu u sadašnjosti, izgubila svoju ulogu, u kome su stare mape i karte koje su vodile ljudska bića kroz ţivot i pojedinačno i kolektivno, više ne predstavljaju krajolik kroz koji se krećemo, ni more po kome brodimo. U kome ne znamo kuda nas vodi putovanje, pa čak ni kuda treba da nas odvede. Ovo je ta situacija sa kojom jedan deo čovečanstva već mora da se pomiri na kraju ovog veka, a mnogo veći deo će morati da se pomiri u novom milenijumu. Međutim, do tada moţe postati jasnije nego danas kuda čovečanstvo ide. Mi moţemo da gledamo iza sebe put koji nas je doveo dovde i to je ono što sam pokušao da učinim u ovoj knjizi. Ne znamo šta će oblikovati budućnost, iako nisam odoleo iskušenju da razmišljam o problemima budućnosti, ukoliko su se pomaljali iz ruševina onog perioda koji je upravo stigao do svog kraja. Nadajmo se da će svet biti bolji pravičniji i vitalniji. Ovaj stari vek se nije dobro završio.

PRVI DEO

DOBA KATASTROFA

Poglavlje prvo Doba Totalnog rata

Mrmljaju redovi sivih, strahom maskiranih lica, Napuštaju rovove, skačući preko ivica, Dok vreme tupo i uţurbano na ruci im otkucava, A nada, skrivenih očiju i zgrčenih pesnica U blatu se batrga. O, Isuse, učini da stane klanica! Zigfrid Sasun, (Siegfried Sasoon, 1947, str. 71) Moţda bi bilo smislenije, imajući u vidu optuţbe za ,,varvarstvo“ vazdušnog napada, sačuvati spoljnu formu formulisanjem blaţih pravila i još uvek nominalnim ograničavanjem bombardovanja na ciljeve striktno vojnog karaktera... da bi se izbeglo isticanje istine o tome da je vazdušno ratovanje načinilo takva ograničenja zastarelim i nemogućim. Moţda će proći izvesno vreme dok se ne desi sledeći rat i u međuvremenu bi javnost mogla da se obrazuje u pogledu značenja vazdušnih snaga. Pravila koja se tiču bombardovanja iz aviona, 1921 (Townshend, 1986, str. 161) (Sarajevo, 1946.) Ovde kao i u Beogradu, vidim po ulicama znatan broj mladih ţena sa prosedom, pa i sasvim sedom kosom. Njihova lica su izmučena, ali još mlada, a oblici tela odaju još bolje njihovu mladost. Ĉini mi se da vidim kako je iznad glava tih slabih stvorenja prošla ruka ovoga rata (...) Ta se slika neće moći sačuvati za budućnost; te glave će brzo i još jače posedeti pa zatim potpuno iščeznuti. To je šteta. Ništa ne bi bolje i jasnije govorilo budućim naraštajima o našem vremenu nego te mlade sede glave, kojima je potpuno ili delimično ukradena bezbriţnost i radost mladih godina. Neka u ovoj zabelešci ostane bar pomen o njima. Ivo Andrić, Znakovi pored puta, Sabrana dela, tom XVI, Beograd, 1981, str. 355-356 (englesko izdanje 1992. godine) I „Svetiljke su se pogasile širom Evrope“ rekao je Edvard Grej, sekretar spoljnih poslova Velike Britanije, dok je gledao svetla Vajthola u noći kada su Britanija i Nemačka ušle u rat 1914. godine, „više ih nećemo videti upaljene za našeg ţivota“. U Beču, veliki satiričar Karl Kraus spremao se da opiše i optuţi taj rat u jednoj neobičnoj drami-reportaţi na 792 strane koju je naslovio Poslednji dani čovečanstva. Oboji-

24 DOBA KATASTROFA

ca su svetski rat videli kao kao kraj jednog sveta i nisu bili jedini. To nije bio kraj sveta - iako je bilo trenutaka, tokom trideset i jedne godine svetskog konflikta od austrijske objave rata Srbiji 28. jula 1914. godine, do bezuslovne predaje Japana 14. avgusta 1945. godine, - četiri dana nakon eksplozije prve atomske bombe - u kojima kraj znatnog dela čovečanstva nije izgledao udaljen. Sigurno je bilo vremena kada se od boga ili bogova za koje poboţni ljudi veruju da su stvorili svet i sve na svetu, moglo očekivati da zaţale što su to učinili. Ljudska vrsta je opstala. Međutim, veliko zdanje devetnaestovekovne civilizacije skvrčilo se u plamenovima svetskoga rata, kada su se njeni stubovi srušili. Bez toga se ne moţe razumeti Kratki dvadeseti vek. On je bio obeleţen ratom. Ţiveo je i mislio u uslovima svetskog rata, čak i kada su topovi ćutali i kada bombe nisu eksplodirale. Istorija ovog veka, i još određenije, istorija njegovog početnog doba sloma i katastrofe, mora otpočeti sa istorijom tridesetjednogodišnjeg svetskog rata. Za one koji su odrasli pre 1914. godine, kontrast je bio tako dramatičan da su mnogi od njih - uključujući i generaciju roditelja ovog istoričara, ili, u svakom slučaju, za srednjoevropske pripadnike te generacije, odbijali su da vide svaki kontinuitet sa prošlošću. ,,Mir“ je za njih značio „pre 1914“: nakon toga je došlo nešto što više nije zasluţivalo to ime. Ovo je bilo razumljivo. Pre 1914. godine nije bilo velikog rata tokom čitavog veka, naime, takvog rata u kome su bile umešane sve, pa čak ni većina velikih sila, od velikih igrača međunarodne diplomatske igre, što su u to vreme bile šest evropskih „velikih sila“ (Britanija, Francuska, Rusija, Austro-Ugarska, Pruska-posle 1871. ujedinjena Nemačka - a nakon ujedinjenja i Italija) SAD i Japan. U samo jednom kratkom ratu su u okršaju učestvovale više od dve velike sile, Krimskom ratu (1854-56) između Rusije na jednoj i Britanije i Francuske na drugoj strani. Štaviše, većina ratova koji su uopšte uključivali velike sile su bili relativno brzi. Daleko najduţi od njih nije bio međunarodni sukob već građanski rat unutar Sjedinjenih Američkih Drţava. Trajanje rata mereno je mesecima, ili čak (kao u ratu 1866. godine između Pruske i Austrije) nedelja- ma. Između 1871. i 1914. godine uopšte nije bilo ratova u Evropi u kojima su armije velikih sila prelazile bilo koju neprijateljsku granicu, iako se na Dalekom istoku Japan borio sa Rusijom i potukao je 19041905. godine, poţurujući tako rusku revoluciju. Uopšte nije bilo svetskih ratova. U osamnaestom veku Francuska i Engleska su se nadmetale u nizu ratova čija su se bojišta kretala od Indije preko Evrope, do Sever- ne Amerike, a i po svetskim okeanima. Između 1815. i 1914. godine nijedna velika sila se nije borila sa drugom izvan svog uţeg regiona, iako su naravno, bile uobičajene agresivne ekspedicije imperijalnih sila ili onih koje su teţile da to budu, protiv slabijih prekomorskih neprijatelja. Većina njih su bile spektakularne jednostrane borbe, kao što je rat SAD protiv Meksika (1846-1848) i Španije (1898) ili razne kampanje za širenje britanskog i francuskog kolonijalnog carstva, mada je jednom ili dvaput čak i slabima prekipelo, kao kada su Francuzi morali da se povuku iz Meksika 1860-ih godina i Itali- jani iz Etiopije 1896. godine. Ĉak su i najopasniji protivnici modernih drţava, koje su sve više punile svoje arsenale premoćnom tehnologijom smrti, mogli u najboljem slučaju, jedino da se nadaju da će odloţiti neizbeţno odstupanje. Ovakvi egzotični sukobi bili su više materijal za avanturističku literaturu ili za izveštaje ratnih dopisnika - profesije koja je izum sredine devetnaestog veka, nego što su bili stvar od neposrednog značaja za većinu stanovnika zemalja koje su ih započinjale i dobijale. Sve se ovo izmenilo 1914. godine. Prvi svetski rat je uključio sve velike sile i u stvari sve evropske drţave osim Španije, Holandije, tri skandinavske drţave i Švajcar-

DOBA TOTALNOG RATA 25

ske. I više od toga, prekomorske trupe su bile, često prvi put, poslate da se bore i rade izvan sopstvenih regiona. Kanađani su se borili u Francuskoj, Australijanci i Novozelanđani su iskovali svoju nacionalnu svest na jednom egejskom poluostrvu — „Galipo- lje“ je postalo njihov nacionalni mit - i, što je još značajnije, Sjedinjene Drţave su odbacile upozorenje Dţordţa Vašingtona protiv „evropskog uplitanja" i poslale svoje ljude da se bore u Evropi, tako odredivši oblik istorije dvadesetog veka. Indijci su poslati u Evropu i na Srednji istok, kineski radni bataljoni su došli na Zapad, Afrikanci su se borili u francuskoj armiji. Iako vojne operacije izvan Evrope nisu bile značajne, pomorski rat je ponovo postao globalan: njegova prva bitka vođena je 1914. godine oko Folklandskih ostrva, a njegove odlučujuće kampanje su nemačke podmornice i saveznički konvoji vodili na površini i ispod površine severnog i srednjeg Atlantika. Jedva da ima potrebe da se pokazuje to da je Drugi svetski rat bio doslovce globalan. U njega su se umešale bukvalno sve nezavisne drţave sveta, voljno ili nevoljno, iako su latinoameričke republike učestvovale sasvim nominalno. Izuzev buduće Irske Republike, Švedske, Švajcarske, Portugalije, Turske i Španije u Evropi, a moţda Avganistana izvan nje, ceo globus je bio ili u ratnom stanju, ili okupiran, ili i jedno i drugo. Kada je reč o bojištima, imena melanezijskih ostrva, naselja u pustinjama sever- ne Afrike, u Burmi i na Filipinima su čitaocima novina i slušaocima radija - a ovo je suštinski bio rat radijskih vesti - postala isto tako poznata kao i imena arktičkih i kavkaskih bitaka, Normandije, Staljingrada i Kurska. Drugi svetski rat bio je lekcija iz svetske geografije. Lokalni, regionalni ili globalni, ratovi dvadesetog veka odigravaće se u većim srazmerama od bilo čega ranije doţivljenog. Među sedamdeset i šest međunarodnih ratova od 1816. do 1965. godine, koje su američki specijalisti koji vole da rade takve stvari, rangirali po broju mrtvih, vodeća četiri su se odigrala u dvadesetom veku: dva svetska rata, japanski rat protiv Kine 1937-1939 i korejski rat. U njima je izginulo više od milion ljudi u bitkama. Najveći zabeleţeni međunarodni rat postnapoleonovskog devetnaestog veka, onaj između Pruske/Nemačke i Francuske 1870-1871. godine, pobio je moţda 150 000 ljudi, po redu veličina uporedljiv sa ţrtvama Ĉako (Chaco) rata 1932-1935 između Bolivije (oko 3 miliona stanovnika) i Paragvaja (oko 1,4 milion stanovnika). Ukratko, 1914. godina otvorila je doba masakra (Singer, 1972, str. 66, 131). Nema mesta u ovoj knjizi da se rasprave uzroci Prvog svetskog rata, što je ovaj autor pokušao da skicira u knjizi Doba carstva. On je otpočeo kao suštinski evropski rat između trostrukog saveza Francuske, Britanije i Rusije na jednoj strani i takozvanih „centralnih sila“ na drugoj strani, Srbije i Belgije koje su odmah uvučene u rat austrijskim napadom na jednu (čime je zapravo otpočeo rat) i nemačkim napadom na drugu zemlju (što je bio deo nemačkih strategijskih ratnih planova). Turska i Bugarska su uskoro prišle centralnim silama, dok se na drugoj strani Trojna alijansa razvila u vrlo veliku koaliciju. Italija je podmićena da uđe; takođe su uključeni Grčka, Rumunija i (više formalno) Portugalija. Vaţnija od toga je činjenica da se Japan skoro odmah priključio da bi preuzeo nemačke pozicije na Dalekom istoku i na Zapadnom Pacifiku, ali se nije zanimao ni za šta izvan sopstvenog regiona, i - što je još značajnije - SAD su pristupile 1917. godine. U stvari, njihova intervencija se pokazala odlučujućom. Nemci su se tada, kao i u Drugom svetskom ratu, suočili sa mogućim ratom na dva fronta, sa izuzetkom Balkana, na koji su bili uvučeni savezništvom sa Austro- -Ugarskom. (Ipak, pošto su tri od četiri Centralne sile bile u balkanskom regionu,

26 DOBA KATASTROFA

Turska i Bugarska kao i Austrija - tamo strateški problem nije bio toliko teţak.) Nemač- ki plan je bio da brzo onesposobe Francusku na Zapadu, pa da onda istom brzinom onesposobe Rusiju na Istoku, pre nego što carska imperija uzmogne da svoju ogromnu vojnu snagu u ljudstvu stavi u puno dejstvo. Tada, kao i kasnije, Nemačka je planirala munjevitu kampanju (što će u Drugom svetskom ratu biti nazvano blitzkrieg), jer je tako morala. Taj plan je skoro uspeo, ali ne sasvim. Nemačka armija je napredovala u Francusku, između ostalog i kroz neutralnu Belgiju, i tek je zaustavljena na dvadesetak milja istočno od Pariza na reci Marni pet do šest nedelja nakon objave rata. (1940. godine, taj plan će uspeti.) Tada su se malo povukli i obe strane - Francuzi, popunjeni onim što je ostalo od Belgijanaca i britanskim kopnenim snagama koje će uskoro narasti do ogromnih srazmera - improvizovali su paralelne linije defanzivnih rovova i utvrđenja koji su se uskoro neprekidno protezali od obale Kanala u Flandriji do švaj- carske granice, prepuštajući Belgiju i dobar deo istočne Francuske nemačkoj okupaciji. Rovovi se nisu znatnije pomerili u toku sledeće tri i po godine. To je bio „Zapadni front“ koji će postati mašina za masakr kakva verovatno nikada ranije nije bila viđena u istoriji ratovanja. Milioni ljudi su se suočavali preko grudobrana od peščanih vreća, iz rovova ispod kojih su ţiveli zajedno sa pacovima i vaškama, a i slično njima. S vremena na vreme, njihovi generali bi pokušavali da se izbave iz ovog ćorsokaka. Dani, čak i nedelje neprekidnog artiljerijskog bombardovanja - koje je jedan nemački pisac kasnije nazvao „uraganima čelika'1 (Ernst Jinger, 1921) - trebalo je da „omekšaju" protivnika i da ga uteraju ispod zemlje, sve dok se u pravom trenutku ljudski talasi ne bi popeli preko grudobrana, obično zaštićenih koturima i mreţama bodljikave ţice, na „ničiju zemlju11, haos koji su sačinjavali vodom ispunjeni krateri, patrljci uništenog drveća, blato i ostavljeni leševi, da bi napredovali ka mitraljezima koji bi ih pokosili. Kao što su to unapred znali. Pokušaj Nemaca da se probiju kod Verdena 1916. godine (februar - juli) bio je bitka sa dva miliona učesnika i jednim milionom ţrtava. Britanska ofanziva na Somi, planirana da prisili Nemce da prekinu verdensku ofanzivu koštala je Britance 620 000 mrtvih - 60 000 prvog dana napada. Ne iznenađuje da je u sećanju Britanaca i Francuza, koji su najveći deo Prvog svetskog rata vojevali na Zapadnom frontu, „Veliki rat 11 ostavio strašnije i traumatičnije uspomene od Drugog svetskog rata. Francuzi su izgubili skoro 20 odsto svojih muškaraca doraslih za vojsku, a ako dodamo ratne zarobljenike, ranjene i trajno onesposobljene i unakaţene - ona „gueules casses’“ ("smrskana lica‟) koja su postala tako upečatljiv deo naknadne predstave o ratu - od tri Francuza ne mnogo više od jednog je prošlo kroz rat bez ozleda. Šanse pet miliona britanskih vojnika da preţive rat nepovređeni bile su otprilike pola-pola. Britanci su izgubili jednu generaciju - polovinu muškaraca mlađih od trideset godina (Winter, 1986, str. 83) - u značajnoj meri iz redova viših klasa, čiji su mlađi pripadnici, kojima je kao dţentlmenima suđeno da budu oficiri koji daju primer, marširali u bitku na čelu svojih ljudi i shodno tome bivali prvi pokošeni. Ĉetvrtina studenata Oksforda i Kembridţa mlađih od dvadeset i pet godina koji su sluţili u britanskoj armiji 1914. godine je ubijena (Winter, 1986, str. 98). Nemci, iako je broj njihovih mrtvih bio čak veći nego kod Francuza, izgubili su manji procenat muškaraca iz svoje mnogo brojnije populacije vojnih obveznika - 13 odsto. Ĉak i upadljivo umereniji gubici SAD (116 000, prema 1,6 miliona Francuza, skoro 800 000 Britanaca i 1,8 miliona Nemaca) zapravo pokazuju ubilačku prirodu Zapadnog fronta, jedinog na kome su se borili. Jer dok su SAD izgubile 2,5 do 3 puta više u Drugom nego u Prvom svetskom ratu, američke snage su dejstvovale 1917-1918

DOBA TOTALNOG RATA 27

godine jedva godinu i po dana, u poređenju sa tri i po godine Drugog svetskog rata, i to samo na jednom uskom sektoru a ne širom sveta. Uţasi ratovanja na Zapadnom frontu imaće čak mračnije posledice. Samo iskustvo rata je prirodno pomoglo da se brutalizuju i ratovanje i politika: ako se prvo moţe voditi bez obzira na ljudsku ili bilo koju cenu, zašto ne i drugo? Većina ljudi koji su sluţili vojsku u Prvom svetskom ratu, uglavnom kao regruti - iz njega su izašli kao ubeđeni mrzitelji rata. Međutim, oni bivši vojnici koji su prošli kroz ovu vrstu rata a da se nisu okrenuli protiv njega, ponekad su izvlačili iz zajedničkog iskustva ţivljenja sa smrću i hrabrošću, jedan osećaj neizrecive i divlje nadmoćnosti, i to ne samo nad ţenama i onima koji se nisu borili, popunjavali su redove prvobitne posleratne ultradesnice. Adolf Hitler je bio samo jedan od takvih ljudi za koje je to što su bili frontsoldati bilo formativno iskustvo njihovih ţivota. Suprotna reakcija je pak, imala podjednako negativne posledice. Posle rata političarima je postalo očevidno, bar u demokratskim zemljama, da krvave kupke kao ona 1914-1918. godine neće više biti tolerisane od glasača. Poslerat- na strategija Britanije i Francuske, poput postvijetnamske strategije Sjedinjenih Američkih Drţava, zasnivala se na toj pretpostavci. Na kraći rok ovo je pomoglo Nemcima da dobiju Drugi svetski rat na Zapadu protiv Francuske koja se posvetila tome da čuči iza svojih nedovršenih fortifikacija i koja, kada su one bile probijene, jednostavno nije bila voljna da nastavi borbu; i Britanije koja je očajnički izbegavala da se upusti u onu vrstu masovnog kopnenog rata kakav je desetkovao njen narod 1914-1918. godine. Na duţu stazu demokratske vlade nisu uspele da odole iskušenju da spasavaju ţivote sopstvenih građana time što su ţivote građana neprijateljskih zemalja smatrale potpuno potrošnim materijalom. Ispuštanje atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki 1945. godine nije samo opravdavano kao neizbeţno za pobedu, koja je do tada već bila potpuno izvesna, već kao način da se poštede ţivoti američkih vojnika. Ali moţda ni pomisao da će bomba sprečiti američkog saveznika, Sovjetski Savez, da ne postavlja zahteve za većim udelom u japanskom porazu, nije bila odsutna u glavama vlade Sjedinjenih Drţava. Dok se Zapadni front ustalio u krvavoj pat-poziciji, Istočni front je ostao u pokretu. Nemci su satrli nezgrapne ruske invazione snage u bici kod Tanenberga u prvim mesecima rata i posle toga su, uz na mahove delotvornu pomoć Austrijanaca, isterali Ruse iz Poljske. Uprkos povremenim ruskim kontraofanzivama, bilo je jasno da Centralne sile stiču premoć, a da Rusija vojuje defanzivnu akciju zaštitnice pred nemačkim napredovanjem. Na Balkanu, Centralne sile su kontrolisale situaciju, uprkos neujednačenom vojnom učinku klimavog Habzburškog carstva. Lokalne zaraćene drţave, Srbija i Rumunija pretrpele su, sticajem okolnosti, daleko najveće vojne gubitke. Saveznici, uprkos tome što su okupirali Grčku, nisu napravili pomak sve do kolapsa Centralnih sila nakon leta 1918. godine. Italijanski plan da otvore novi front protiv Austro-Ugarske u Alpima je propao, uglavnom zbog toga što mnogi italijanski vojnici nisu videli smisla u borbi za vladu koju nisu smatrali svojom, i čiji je jezik malo ko od njih mogao da govori. Posle velikog vojnog debakla kod Kaporeta 1917. godine, koji je ostavio knjiţevnu uspomenu u romanu Ernesta Hemingveja Zbogom oruţje, Italijani su čak morali da budu učvršćeni pojačanjima iz drugih savezničkih armija. U međuvremenu, Francuska, Britanija i Nemačka su na Zapadnom frontu do smrti puštali krv jedni drugima, Rusija je sve gore bivala destabilizovana ratom koji je očigledno gubila, a Austro-Ugarska carevina se sve jače teturala ka svom slomu, za kojim su čeznuli njeni lokalni nacionalistički pokreti, a sa kojim su se saveznički ministri spoljnih poslova pomirili bez entuzijazma, pravilno predviđajući jednu nestabilnu Evropu.

28 DOBA KATASTROFA

Presudno pitanje za obe strane na Zapadnom frontu je bilo kako krenuti sa mrtve tačke, jer bez pobede na Zapadu nijedna ne bi mogla da dobije rat, još i više zbog toga jer je i pomorski rat zapao u ćorsokak. Sem nekih izolovanih krstarica, Saveznici su kontrolisali okeane, ali su se britanska i nemačka flota suočile i imobilisale jedna drugu na Severnom moru. Njihov jedini pokušaj stupanja u bitku (1916) završio se neodlučeno, ali od tada se nemačka flota ograničila na to da ostane u svojim bazama, što je kada se sve uzme u obzir, bilo najpovoljnije za Saveznike. Obe strane su pokušavale da naprave prodor pomoću tehnologije. Nemci - oduvek snaţni u herniji - uveli su otrovni gas na bojište, gde se gas pokazao i kao varvarski i kao neefikasan, ostavljajući za sobom jedini pravi slučaj zvaničnog humanitarnog odbacivanja nekog sredstva vođenja rata, Ţenevsku konvenciju iz 1925. godine, kojom se svet zavetovao da ne koristi hemijsko oruţje. I stvarno, iako su sve vlade nastavile da se spremaju za takav rat i očekivale od neprijatelja da ga upotrebi, nijedna strana u Drugom svetskom ratu nije upotrebila hemijsko oruţje, mada humanitarna osećanja nisu sprečila Italijane da gasom truju ljude u kolonijama. (Naglo opadanje civilizacijskih vrednosti posle Drugog svetskog rata konačno je vratilo otrovne gasove. Tokom iransko-iračkog rata osamdesetih godina, Irak, tada entuzijastički podrţavan od zapadnih zemalja, slobodno je koristio gas i protiv vojnika i protiv civila.) Britanci su prednjačili u izradi oklopnog vozila sa gusenicama, još uvek poznatog pod tadašnjim tajnim imenom tenk, ali njihovi generali, koji su bili daleko od impresivnih, još uvek nisu znali kako da ga upotrebe. Obe strane su koristile nove, još uvek krhke avione, kao što su (Nemci) koristili i neobične letelice u obliku cigare, ispunjene helijumom, eksperimentišući sa vazdušnim bombardovanjem, srećom sa nevelikim učinkom. Vazdu- šno ratovanje je došlo na svoje, u znatnoj meri kao sredstvo terorisanja civila, u toku Drugog svetskog rata. Jedino tehnološko oruţje koje je imalo veliko dejstvo na ratovanje 1914-1918 bila je podmornica, jer su obe strane, nesposobne da poraze protivničke vojnike, pribe- gle izgladnjivanju protivničkih civila. Pošto su sve britanske linije snadbevanja bile pomorske, činilo se izvodljivim udaviti Britanska ostrva sve surovijim podmorničkim ratom protiv brodovlja. Kampanja je došla tik do uspeha 1917. godine, pre nego što su pronađeni delotvorni načini suprotstavljanja, ali je više od svega drugog učinila da se SAD uvuku u rat. Britanci su, zauzvrat, dali sve od sebe da blokiraju snadbevanje Nemačke, to jest, da izgladne i nemačku ratnu privredu i nemačko stanovništvo. Bili su efikasniji nego što je trebalo, pošto, kao što ćemo videti, nemačka ratna privreda nije vođena sa onom efikasnošću i racionalnošću na koju su Nemci bili ponosni. Za razliku od nemačke ratne mašine, koja je bila upadljivo nadmoćna nad svim ostalima, u Prvom, kao i u Drugom svetskom ratu. Ova potpuna nadmoćnost je mogla da se pokaţe kao odlučujuća, da saveznici nisu mogli da računaju na praktično neograničene resurse SAD od 1917. godine. Kako su tada stvari stajale, Nemačka je, čak i sputana savezništvom sa Austrijom, osigurala potpunu pobedu na Istoku, izbacivši 1917-1918 godine Rusiju iz rata u revoluciju, i iz velikog dela njenih evropskih teritorija. Nakon nametanja Brest Litovskog mira (mart 1918) nemačka armija je, sada slobodna da se koncentriše na Zapad, zapravo probila Zapadni front i ponovo napredovala ka Parizu. Zahvaljujući bujici američkih pojačanja i opreme, Saveznici su se oporavili, ali je za izvesno vreme izgledalo da je nemačka pobeda sasvim blizu. Ipak, to je bio poslednji hitac iscrpljene Nemačke koja je sama znala da je na ivici poraza. Jednom kada su Saveznici počeli da napreduju u leto 1918. godine, kraj je bio udaljen

DOBA TOTALNOG RATA 29

samo nekoliko nedelja. Centralne sile nisu samo priznale poraz, već su se srušile. Revolucija je prešla preko centralne i jugoistočne Evrope u jesen 1918. godine, kao što je prešla preko Rusije 1917. godine (vidi sledeće poglavlje). Nijedna stara vlada nije ostala neoborena od granica Francuske do Japanskog mora. Ĉak su i zaraćene zemlje na pobedničkoj strani bile uzdrmane, iako je teško poverovati da Francuska i Britanija ne bi preţivele čak i poraz kao stabilni politički entiteti; ali to ne vaţi i za Italiju. Izvesno je da nijedna poraţena zemlja nije izbegla revoluciju. Ako bi ustao iz groba da bi posmatrao Prvi svetski rat, neko od velikih ministara ili diplomata iz prošlosti - jedan od onih koje su ambicioznim pripadnicima diplomatskih sluţbi u njihovim zemljama predočavali kao uzor, jedan Taljeran ili jedan Biz- mark, sigurno bi se zapitao zašto razumni drţavnici nisu odlučili da smire rat nekakvim kompromisom pre nego što je rat uništio svet iz 1914. godine. I mi se moramo zapitati. Većina nerevolucionarnih i neideoloških ratova prošlosti nisu vođeni kao borbe do istrebljenja ili totalnog iscrpljivanja. Ideologija svakako nije bila 1914. godine ono što je razdvajalo zaraćene strane, osim utoliko koliko je rat morao da se vodi na obema stranama mobilizacijom javnog mnjenja, tj. tvrdnjama da postoji duboki izazov prihvaćenim nacionalnim vrednostima, kao što je rusko varvarstvo za nemačku kulturu, nemački apsolutizam za francusku i britansku demokratiju i tome slično. Osim toga bilo je drţavnika koji su preporučivali neku vrstu kompromisnog sporazuma čak i izvan Rusije i Austro-Ugarske, koji su u tom smislu lobirali među svojim Saveznicima, ali sa sve većim osećanjem očaja kako se poraz primicao. Zašto su, onda, vodeće sile na obe strane vodile Prvi svetski rat kao „igru nulte sume“ tj. kao rat koji moţe biti samo totalno dobijen ili totalno izgubljen? Razlog je bio taj, što je ovaj rat, za razliku od ranijih ratova koji su tipično vođeni za ograničene ciljeve koji se tačno mogu odrediti, vođen zbog neograničenih ciljeva. U Dobu carstva, politika i ekonomija su se stopile. Međunarodno političko suparništvo je bilo primenjeno na ekonomski rast i takmičenje, ali je karakteristična crta ovog nadmetanja bila upravo ta, da ono nije imalo granica. „Prirodne granice" Standard Oila, Dojče banke ili De Beers Diamond korporacije bile su na kraju svemira, ili bar na kraju njihovih mogućnosti širenja" (Hobsbaum, 1987, str. 318). Konkretno rečeno, za dva glavna takmičara, Nemačku i Britaniju, nebo je moralo da bude granica, pošto je Nemačka ţelela onakvu globalnu i pomorsku poziciju kakvu je zauzimala Britanija, i stoga je automatski htela da potisne Britaniju, već u opadanju, u inferiorni status. To je bilo ili-ili. Za Francusku, onda kao i kasnije, ulozi su bili manje globalni, ali jednako vaţni: nadoknada njene sve veće demografske i ekonomske inferiornosti u odnosu na Nemačku. Takođe je u pitanju bila i budućnost Francuske kao velike sile. U oba slučaja kompromis bi samo značio odlaganje. Za samu Nemačku bi se moglo pretpostaviti da je mogla da sačeka dok njena rastuća veličina i nadmoćnost ne stave Nemačku u onaj poloţaj za koji su njene vlade smatrale da je dostojan, što bi se pre ili kasnije desilo. U stvari, početkom devedesetih godina je dominantna pozicija dva puta poraţene Nemačke u Evropi, bez zahteva za nezavisnom vojnom snagom, bila manje sporna nego Što je militaristička Nemačka ikada pretendovala pre 1945. godine. Pa ipak je do toga došlo jer su Britanija i Francuska, kako ćemo videti, posle Drugog svetskog rata bile prisiljene, mada nerado, da prihvate svoje raţalovanje u drugorazredni status, baš kao i što je Savezna Republika Nemačka, uz svu svoju ekonomsku snagu, spoznala da je u svetu posle 1945. godine supremacija pojedinačne drţave ostala i morala bi da ostane, iznad njenih snaga. Početkom veka, na vrhuncu imperijalne i imperijalističke ere i nemački zahtevi na jedin

30 DOBA KATASTROFA

stveni status u svetu („Nemački duh obnoviće svet“ glasila je parola) i otpor Francuske i Britanije neosporno još „velikih sila“ u evrocentričnom svetu, bili su dotada netaknuti. U teoriji, nema sumnje da je bio moguć kompromis po ovoj ili onoj tački skoro megalomanskih „ratnih ciljeva" koje su obe strane formulisale čim je rat izbio, ali u praksi jedini ratni cilj na koji se računalo bio je totalna pobeda: ono što je u Drugom svetskom ratu nazvano „bezuslovna predaja1'. To je bio jedan apsurdan i samoporaţavajući cilj koji je upropastio i pobedni- ke i pobeđene. Poraţene je doveo do revolucije a pobednike do bankrota i psihičke iscrpljenosti. U 1940. godini Francuska je bila pregaţena od strane slabijih nemačkih snaga smešnom lakoćom i brzinom, i prihvatila je podređenost Hitleru bez oklevanja, zato što je ta zemlja iskrvarila skoro do smrti od 1914. do 1918. godine. Britanija nikad nije bila ista posle 1918. godine, jer je upropastila svoju privredu vodeći rat koji je stvarno bio iznad njenih mogućnosti. Osim toga, totalna pobeda, ratifikovana kaznenim diktiranim mirom, ono malo šansi da se obnovi nešto što bi bar slabašno podse- ćalo na stabilnu, liberalnu, burţoasku Evropu, kao što je to odmah spoznao ekonomista Dţon Majnard Kejnz. Ako Nemačka nije bila reintegrisana u evropsku privredu, ako njena ekonomska teţina unutar te privrede nije bila priznata i prihvaćena, tu nije moglo biti stabilnosti. Ali ovakvo razmatranje je bilo poslednja stvar na umu onih koji su se borili da eliminišu Nemačku. Glavne preţivele pobedničke sile (SAD, Britanija, Francuska, Italija) nametnule su mirovni ugovor, poznat pod ne baš najtačnijim imenom Versajski ugovor2, u čijem je razmatranju dominiralo pet problema. Najaktuelniji je bio slom tolikih reţima u Evropi i pojava jednog alternativnog revolucionarnog boljševičkog reţima u Rusiji, posvećenog univerzalnoj subverziji i koji je predstavljao magnet za revolucionarne snage svugde po svetu (vidi poglavlje 2). Drugo, postojala je potreba da se kontroliše Nemačka, koja je na kraju krajeva, bez ičije pomoći zamalo porazila Saveznike. Iz očiglednih razloga, to je bila i otada ostala, glavna briga Francuske. Treće, mapa Evrope mora biti iznova nacrtana i da bi se oslabila Nemačka i da bi se popunila velika praznina koja je ostala u Evropi i na Srednjem istoku istovremenim porazom i kolapsom Ruskog, Habzburškog i Otomanskog carstva. Glavni pretendenti na nasleđe, bar u Evropi, bili su razni nacionalistički pokreti koje su pobednici ohrabrivali u onoj meri u kojoj su ovi bili antiboljševički. U stvari, u Evropi je osnovni princip preuređenja granica bio stvaranje etničko-lingvističkih nacionalnih drţava, u skladu sa verovanjem da nacije mora da imaju „pravo na samoopredeljenje“. Predsednik SAD, Vilson, čiji su stavovi posmatrani kao izraz volje sile bez koje bi rat bio izgubljen, bio je strastveno predan ovom verovanju, koga se bilo (i sada je) lakše drţati daleko od etničke i jezičke stvarnosti regiona koje je trebalo izdeliti u čiste nacionalne drţave. Ovaj pokušaj je bio katastrofa, što se još moţe videti u Evropi devedesetih godina. Oni nacionalni konflikti koji danas razdiru ovaj kontinent su stari versajski đavoli koji su još jednom došli po svoje.3 Iscrtavanje mapa po Srednjem istoku bila je podela duţ konvencionalnih imperijalnih granica - između Britanije i Francuske - izuzev Palestine, gde je

2 Versajski ugovor je potpisivanje mira sa Nemačkom. Razni parkovi i zamkovi u pariškoj okolini dali su svoja imena ostalim ugovorima: Sen Zermen sa Austrijom; Trijanon sa Mađarskom; Sevr sa Turskom; Neji sa Bugarskom. 3 Jugoslovenski građanski rat, secesionistička agitacija u Slovačkoj, secesija baltičkih drţava do SSSR-a, mađarsko-rumunski konflikt oko Transilvanije, moldavski separatizam, su neki od eksplozivnih problema koji ili nisu postojali, ili nisu mogli da postoje pre 1914. godine.

DOBA TOTALNOG RATA 31

britanska vlada, briţna zbog međunarodne podrške Jevreja tokom rata, neoprezno i dvosmisleno obećala da ustanovi „nacionalni dom“ za Jevreje. Ovo će postati još jedan problematičan i nezaboravljen ostatak Prvog svetskog rata. Problemi iz četvrtog paketa su bili oni unutar pobedničkih zemalja - što u praksi znači, Britaniju, Francusku i SAD - i trvenje među njima. Najvaţnija posledica takvog internog politiziranja je bila ta da je Kongres Sjedinjenih Drţava odbio da ratifikuje mirovni ugovor u velikoj meri napisan od svog predsednika, a SAD su se postepeno povukle iz mirovnog procesa, što je imalo dalekoseţne rezultate. Na kraju, pobedničke sile su očajnički tragale za takvom vrstom mira koja bi učinila nemogućim još jedan rat nalik na onaj koji je upravo opustošio svet i čije su posledice bile svuda okolo. Omanuli su na najspektakularniji način. Za dvadeset godina svet je još jednom bio u ratu. Precrtavanje mape Evrope i nastojanje da se svet načini sigurnim od boljševizma, preklopili su se, pošto je najdirektniji način da se izađe na kraj sa revolucionarnom Rusijom, ako ona nekim slučajem opstane - što nikako nije bilo izvesno 1919. godine - bio taj da se ona izoluje iza „karantinskog pojasa“ („sanitarnog kordona“ u tadašnjem jeziku diplomatije) antikomunističkih drţava. Obzirom da je njihova teritorija većim delom ili u celini bila izrezana iz bivših ruskih zemalja, njihovo neprijateljstvo prema Moskvi je moglo biti zagarantovano. Od severa ka jugu te zemlje su bile: Finska, autonomna oblast, kojoj je Lenjin dopustio da se otcepi; tri nove male baltičke republike (Estonija, Litvanija, Letonija), za koje nije bilo istorijskog presedana; Poljska, sa obnovljenom drţavnom nezavisnošću posle 120 godina, i ogromno uvećana Rumunija, udvostručena po površini dodavanjem mađarskih i austrijskih delova teritorije Habzburškog carstva i bivšom ruskom Besarabijom. Većinu ovih teritorija je zapravo Nemačka odvojila od Rusije i da nije bilo Oktobarske revolucije, sigurno bi bile vraćene toj drţavi. Pokušaj da se ovaj izolacioni pojas produţi na Kavkaz nije uspeo, u osnovi zbog toga što je revolucionarna Rusija našla zajednički jezik sa nekomunističkom ali revolucionarnom Turskom, koja nije imala sklonosti prema britanskim i francuskim imperijalistima. Stoga zakratko nezavisne drţave Jermena i Gruzina uspostavljene nakon Brest Litovska, kao i pokušaj Britanaca da otcepi naftom bogati Azerbejdţan nisu preţiveli pobedu boljševika u građanskom ratu 1918-1920. godine i sovjetsko-turski ugovor iz 1921. godine. Ukratko, na Istoku su Saveznici prihvatili granice koje je Nemačka nametnula revolucionarnoj Rusiji, ukoliko one nisu napravljene neodrţivim delovanjem snaga izvan njihove kontrole. I još su ostali veliki delovi uglavnom austro-ugarske Evrope da se preraspodele po novoj karti. Austrija i Ugarska su redukovane na nemačke i mađarske okrajke, Srbija se proširila u veliku novu Jugoslaviju spajanjem sa (bivšom austrijskom) Slovenijom i (bivšom ugarskom) Hrvatskom, kao i sa prethodno nezavisnim malim plemenskim kraljevstvom stočara i ratnika, Crnom Gorom, turobnom masom planina čiji su stanovnici reagovali na nečuven gubitak nezavisnosti masovnim preobraćanjem na komunizam, koji je, kako su osećali, poštovao njihove herojske vrline. Takođe je komunizam povezivan sa pravoslavnom Rusijom, čiju veru su nepokoreni ljudi Crne Planine kroz mnoge vekove branili od turskih nevernika. I nova Cehoslovačka je oblikovana pridruţivanjem bivšeg industrijskog jezgra Habzburškog carstva, čeških zemalja, oblastima slovačkog i rutenijskog seljačkog naroda koje su nekada pripadale Ugarskoj. Rumunija je uvećana u multietnički konglomerat, a i Italija i Poljska su se takođe okoristili. Nije bilo istorijskog presedana niti logike za jugoslovenske i čehoslovač-

32 DOBA KATASTROFA

ke kombinacije, koje su bile konstrukcije nacionalističkih ideologija koje su verovale i u snagu zajedničkog etniciteta i u nepoţeljnost prekomerno malih nacionalnih drţava. Svi Juţni Sloveni (= Jugosloveni) su pripali jednoj drţavi, kao i Zapadni Sloveni čeških i slovačkih zemalja. Kao i što se moglo očekivati, ovi prinudni politički brakovi se nisu pokazali kao vrlo čvrsti. Uzgred budi rečeno, izuzev krnje Austrije i krnje Mađarske koje su bile ostrigane od većine - mada u praksi ne i od svih - svojih manjina, nove zemlje naslednice bilo da su izrezane iz Rusije ili Habzsburškog carstva, nisu bile manje multinacionalne od svojih prethodnika. Kazneni mir, opravdavan argumentom da je ta drţava jedino odgovorna za rat i sve njegove posledice (klauzula „ratne krivice") bio je nametnut Nemačkoj da bi je stalno drţao oslabljenom. Ovo je postizano ne toliko teritorijalnim gubicima, iako je Alzas-Loren povraćen Francuskoj i znatna oblast na Istoku obnovljenoj Poljskoj („poljski koridor" koji je odvajao istočnu Prusku od ostatka Nemačke), a napravljena su i neka manja prilagođavanja nemačke granice; ta slabost je pre osiguravana time što je Nemačka lišena efektivne mornarice i bilo kakvih vazdušnih snaga; ograničavanjem nemačke armije na 100 000 ljudi; nametanjem teorijski neodređenih „reparacija" (plaćanja za troškove rata koje su naplaćivali pobednici); vojnom okupacijom dela zapadne Nemačke, i posebno, lišavanjem Nemačke svih njenih bivših prekomorskih kolonija. (Ove su raspodeljene između Britanaca i njihovih dominiona, Francuza, i u manjoj meri, Japanaca, ali u znak priklanjanja sve većoj nepopularnosti imperijalizma one se više nisu zvale „kolonije" nego „mandati" koji treba da osiguraju progres zaostalih naroda i koji su predati imperijalnim silama a one ne bi ni sanjale da te mandate eksploatišu u neku drugu svrhu.) Do sredine tridesetih godina ništa nije ostalo od Versajskog ugovora osim teritorijalnih klauzula. Kada je reč o mehanizmu za sprečavanje još jednog svetskog rata, bilo je očigledno da je konzorcijum evropskih „velikih sila" koji je pre 1914. godine osiguravao mir, doţiveo potpuni slom. Alternativa koju je predsednik Vilson nametao zadrtim evropskim politikantima sa svim svojim ţarom naučnika sa Prinstona, bila je u tome da se uspostavi jedno sveobuhvatno „Društvo naroda" (to jest, nezavisnih drţava) koje bi rešavalo probleme mirno i demokratski pre nego što bi se otrgli kontroli, dajući prednost javnim pregovorima („otvorenim ugovorima do kojih se otvoreno dolazi"), jer je Prvi svetski rat učinio da uobičajeni i razumni procesi diplomatskog pregovaranja izgledaju sumnjivo kao „tajna diplomatija". Ovo je u velikoj meri bila reakcija protiv tajnih ugovora aranţiranih između Saveznika tokom rata, u kojima su rasparčavali posleratnu Evropu i Srednji istok sa zapanjujućim odsustvom brige za ţelje, pa čak i za interese ţitelja ovih regiona. Boljševici, kada su otkrili ove delikatne dokumente u carskim arhivima, hitro su ih štampali da bi ih svet pročitao, pa je stoga zatraţena akcija ograničavanja štete. Društvo naroda je zapravo uspostavljeno kao deo mirovnog ugovora i pokazalo se kao skoro potpuni promašaj, osim kao ustanova za sakupljanje statističkih podataka. Ipak je u svojim ranim danima resilo jedan ili dva manja spora koji nisu mnogo dovodili u opasnost svetski mir, kao što je onaj između Švedske i Finske oko Olanskih ostrva. 4 Odbijanje SAD da se pridruţe Društvo naroda, lišilo je ovo svakog pravog značenja.

4 Olanska ostrva, smeštena između Švedske i Finske, koja su deo Finske, bila su i sada su naseljena isključivo stanovništvom koje govori švedski, dok se Finska koja je tek stekla nezavisnost agresivno zalagala za dominaciju finskog jezika. Kao alternativu secesiji i priključenju obliţnjoj Švedskoj, Društvo naroda je izumelo plan koji je garantovao isključivu upotrebu švedskog jezika na ostrvima i koji je zaštitio ostrva od nepoţeljnog useljavanja sa finskog kopna.

DOBA TOTALNOG RATA 33

Nije neophodno zalaziti u detalje međuratne istorije da bi se pokazalo kako nije bilo moguće da Versajski ugovor bude osnova jednog stabilnog mira. Bio je osuđen na propast od početka, i još jedan rat je bio izvestan. Kao što smo već primetili, SAD su skoro odmah izašle iz ugovora, a u svetu koji više nije bio evrocentričan i određen Evropom, nije se mogao odrţati nijedan sporazum nepotpisan od ove sada glavne svetske sile. Kao što ćemo videti, ovo je vaţilo i za svetsku privredu kao i za politiku. Dve glavne evropske i u stvari svetske, sile - Nemačka i Rusija - ne samo da su bile isključene iz međunarodne igre, već se pretpostavljalo da ne postoje kao nezavisni igrači. Ĉim su se jedna ili obe vratile na scenu, mirovni sporazum zasnovan samo na Britaniji i Francuskoj - uz Italiju koja je takođe ostala nezadovoljena - nije mogao da dalje potraje. I, pre ili kasnije, Nemačka, ili Rusija, ili obe, bi se neizbeţno pojavile kao veliki igrači. Ono malo šansi koje je mir imao, bile su torpedovane odbijanjem sila-pobed- nica da reintegrišu gubitnike. Tačno je da se potpuno suzbijanje Nemačke i stavljanje Rusije van zakona uskoro pokazalo kao nemogućno, ali prilagođavanje stvarnosti je bilo sporo i nerado. Za Francuze, koji su tek nevoljno napustili nadu da mogu da Nemačku drţe slabom i nemoćnom. (Britanci nisu bili progonjeni sećanjem na poraz i invaziju.) Što se SSSR-a tiče, pobedničke drţave bi najviše volele da on nije postojao, i time što su u ruskom građanskom ratu podrţavali kontrarevoluciju i slali joj vojne snage, nisu pokazivali entuzijazam oko priznavanja njegovog opstanka. Njihovi poslovni ljudi su čak odbacivali najdalekoseţnije ustupke koje je Lenjin napravio stranim investitorima, u očajničkom pokušaju da na bilo koji način pokrene ekonomiju gotovo uništenu ratom, revolucijom i građanskim ratom. Sovjetska Rusija je bila prisiljena da se razvija u izolaciji, bez obzira na to što su se dve izopštene drţave u Evropi, Nemačka i sovjetska Rusija, uzajamno pribliţile ranih dvadesetih godina. Moţda bi sledeći rat mogao biti izbegnut, ili bar odloţen, da je predratna privreda opet bila obnovljena kao jedan globalni sistem prosperitetnog rasta i ekspanzije. Međutim, nakon nekoliko godina sredinom dvadesetih, kada se činilo da su ratni i posleratni poremećaji ostali iza nje, svetska privreda je utonula u najveću i najdramatičniju krizu kakvu nije poznavala od industrijske revolucije (vidi poglavlje 3). A kriza je onda dovela na vlast, i u Nemačkoj i u Japanu, političke snage militarizma i krajnje desnice koje su se zalagale za odlučan raskid status kvoa, putem konfrontacije, ako je neophodno i oruţjem, pre nego li putem postepeno dogovorenih promena. Od tada na dalje novi svetski rat ne samo da je bio predskaziv, već rutinski prorican. Oni koji su sazreli tridesetih godina su ga očekivali. Slike avionskih flotila kako bacaju bombe na gradove i košmarnih likova sa gasmaskama što kao slepci bauljaju kroz maglu otrovnog gasa, nisu davale mira mojoj generaciji: proročki u prvom, pogrešno u drugom slučaju. II Uzroci Drugog svetskog rata proizveli su neuporedivo manje istorijske litera¬ture nego uzroci Prvog, iz očiglednog razloga. Uz vrlo retke izuzetke, nijedan ozbiljan istoričar nije posumnjao da su Nemačka, Japan i (uz više oklevanja) Italija, bili agre¬sori. Zemlje koje su, bilo socijalističke, bilo kapitalističke uvučene u rat protiv njih tri nisu ţelele rat, a većina među njima je učinila šta je mogla da ga izbegne. Najjedno-stavnije se na pitanje ko ili šta je prouzrokovalo Drugi svetski rat moţe odgovoriti sa dve reči: Adolf Hitler.

34 DOBA KATASTROFA

Naravno, odgovori na istorijska pitanja nisu tako prosti. Kao što smo videli svet stvoren Prvim svetskim ratom je bio u inherento nestabilnom stanju, posebno u Evropi, ali i na Dalekom istoku i zato se nije očekivalo da mir dugo traje. Nezadovoljstvo status kvoom nije bilo ograničeno samo na poraţene drţave, mada su one, naročito Nemačka, smatrale da imaju mnogo razloga za ozlojeđenost, što stvarno nije bio slučaj. Sve partije u Nemačkoj, od komunista na krajnjoj levici, do hitlerovih nacio- nal-sođjalista na krajnjoj desnici, nadmetale su se u osudama Versajskog ugovora. Dve poraţene zemlje, koje su zaista prošle kroz revoluciju, Rusija i Turska, bile su suviše zaokupljene svojim poslovima, uključujući i odbranu granica, da bi destabilizovale međunarodnu situaciju. One su bile snage stabilnosti tridesetih godina i zaista, Turska je ostala neutralna u Drugom svetskom ratu. Međutim, i Japan i Italija, iako na pobed- ničkoj strani u Prvom svetskom ratu, takođe su osećali nezadovoljstvo, pri čemu su Japanci bili nešto realniji od Italijana, čiji su imperijalni apetiti daleko prevazilazili samostalnu snagu njihove drţave da ih zadovolji. U svakom slučaju, Italija je izašla iz tog rata sa značajnim teritorijalnim dobicima u Alpima, na Jadranu, pa čak i na Egejskom moru, iako ne baš sa svim onim plenom koji su joj saveznici obećali za pristupanje njihovoj strani 1915. godine. Međutim, trijumf fašizma, jednog kontrarevoluci- onarnog i stoga ultranacionalističkog i imperijalističkog pokreta, podvukao je nezadovoljstvo Italije (vidi poglavlje 5). Što se Japana tiče, njegova vrlo značajna vojna i pomorska snaga, načinila ga je, posebno pošto je Rusija otpala, daleko najvećom silom na Dalekom istoku, a to je do izvesne mere i međunarodno priznato Vašingtonskim pomorskim sporazumom iz 1922. godine, kojim je konačno završena britanska pomorska suprematija, time što je po formuli 5: 5: 3 odredio međusobni odnos snaga američke, britanske i japanske mornarice. Pa ipak je Japan, čija je industrijalizacija napredovala ekspresnom brzinom, - iako je apsolutna veličina japanske privrede bila još uvek sasvim umerena - 2,5 procenta svetske industrijske proizvodnje kasnih dvadesetih godina - nesumnjivo osećao da je zasluţio veću krišku dalekoistočnog kolača nego što su mu dodelile bele imperijalne sile. Osim toga, Japan je bio akutno svestan ranjivosti jedne zemlje kojoj nedostaju praktično svi resursi potrebni za modemu industrijsku privredu, čiji je uvoz bio u milosti stranih mornarica, a izvoz u milosti američkog trţišta. Dokazivano je da bi vojni pritisak za stvaranje kopnene imperije u obliţnjoj Kini, skratio japanske linije komunikacija i tako ih načinio manje ranjivim. Međutim, kolika god da je bila nestabilnost mira posle 1918. godine i mogućnost njegovog sloma, neosporno je da je ono što je konkretno uzrokovalo Drugi svetski rat bila agresija ove tri nezadovoljne sile, koje su se od tridesetih godina međusobno povezale raznim sporazumima. Prekretnice na putu za rat bile su japanska invazija na Mandţuriju 1931. godine; italijanska invazija na Etiopiju 1935. godine; nemačka i italijanska intervencija u španskom građanskom ratu 1936-1939. godine; nemačka invazija na Austriju 1938. godine; nemačko sakaćenje Ĉehoslovačke nešto kasnije iste godine; nemačka okupacija onoga što je ostalo od Ĉehoslovačke u martu 1939. godine (za kojom je sledila italijanska okupacija Albanije); i na kraju nemački zahtevi prema Poljskoj koji su stvarno doveli do izbijanja rata. Prekretnice ka ratu se mogu posmatrati i s druge strane, negativno: neuspeh Društva naroda da deluje protiv Japana; neuspeh u tome da se preduzmu efektivne mere protiv Italije 1935. godine; neuspeh Britanije i Francuske da odgovore na nemačko jednostrano otkazivanje Versajskog ugovora, što se pokazalo u vojnom preuzimanju Rajnske oblasti 1936. godine; njihovo odbijanje da intervenišu u španskom građanskom ratu (,ne-intervencija‟); njihov

DOBA TOTALNOG RATA 3 35

neuspeh da odgovore na okupaciju Austrije; povlačenje pred nemačkom učenom oko Ĉehoslovačke („Minhenski sporazum41 1938. godine); odbijanje Staljina da nastavi da se suprotstavlja Hitleru 1939. godine (Pakt Hitler-Staljin u avgustu 1939. godine). Pa ipak, i ako jedna strana jasno nije htela rat i ako je sve što je mogla uradila da ga izbegne, a druga strana ga veličala i u slučaju Hitlera, svakako ga aktivno ţelela, niko od agresora nije ţeleo onakav rat kakav su dobili, u vreme u kome su ga dobili, niti su hteli bar neke od neprijatelja sa kojima su se našli u sukobu. Japan, uprkos uticaju vojske na njegovu politiku, izvesno bi više voleo da je svoje ciljeve - u osnovi stvaranje jednog istočno azijskog carstva - postigao bez opšteg rata u koji se upleo samo zbog toga što su SAD bile uključene u jedan takav opšti rat. Kakav je rat ţelela Nemačka, kada i protiv koga, još uvek je stvar za raspravu, pošto Hitler nije bio čovek koji je doku- mentovao svoje odluke, ali su dve stvari jasne. Rat protiv Poljske (podrţane od Britanije i Francuske) 1939. godine nije bio u planu igre, a rat u kome se konačno našao i protiv SSSR-a i protiv SAD je bio noćna mora svakog nemačkog diplomate i generala. Nemačkoj (a kasnije Japanu) bio je potreban brzi ofanzivni rat iz istih razloga koji su takav rat činili nuţnim 1914. godine. Udruţeni resursi neprijatelja obe zemlje, jedanput ujedinjeni i koordinisani, bili su poraţavajuće veći nego njihovi sopstveni. Nijedna od ove dve zemlje nije čak imala efektivne planove za dugačak rat, niti se oslanjala na oruţje sa duţim rokom upotrebe. (Nasuprot tome, Britanci su, mireći se sa inferiornošću na kopnu, od početka uloţili novac u najskuplje i tehnološki sofisticirane vidove naoruţanja i spremali su se za dugotrajni rat u kome bi oni i njihovi saveznici nadmašili drugu stranu proizvodnjom.) Japanci su bili uspešniji nego Nemci u izbegavanju koalicije njihovih neprijatelja, jer su se drţali izvan i nemačkog rata protiv Engleske i Francuske 1939-1940. godine i rata protiv Rusije posle 1941. godine. Za razliku od svih ostalih sila, oni su se zaista suočili sa Crvenom armijom u jednom nezvaničnom ali vaţnom ratu na sibirskokineskoj granici 1939-1940. godine i pretrpeli teške gubitke. Japan je ušao u rat samo protiv Britanije i SAD, ali ne i protiv SSSR-a, u decembru 1941. godine. Na njegovu nesreću, jedina Sila sa kojom je Japan morao da se bori, Sjedinjene Američke Drţave, bile su po svojim resursima u tolikoj meri superiorne nad njim da su bukvalno bile predodređene da pobede. Neko vreme je izgledalo da Nemačka ima više sreće. Tridesetih godina, kako se rat primicao, Britanija i Francuska nisu uspele da se udruţe sa Sovjetskom Rusijom, pa je na kraju Sovjetska Rusija odabrala da se sporazume sa Hitlerom, dok je unutrašnja politika sprečila Ruzvelta da da više od formalne podrške onoj strani koju je ţarko podrţavao. Stoga je rat 1939. godine počeo kao čisto evropski rat i u stvari, nakon što je Nemačka umarširala u Poljsku koja je u roku od tri nedelje poraţena i podeljena sa sada neutralnim Sovjetskim Savezom, on je bio čisto zapadnoevropski rat Nemačke protiv Britanije i Francuske. U proleće 1940. godine, Nemačka je neverovatno lako osvojila Norvešku, Dansku, Holandiju, Belgiju i Francusku, okupiravši prve četiri zemlje, a Francusku podelivši na zonu koja je bila direktno okupirana i kojom su pobed- nički Nemci upravljali i na satelitsku francusku „drţavu44 (koju njeni vladaoci, izvučeni iz raznih grana francuske reakcije nisu voleli da nazivaju republikom) sa presto- nicom u provincijskoj banji Višiju. U ratu sa Nemačkom je ostala samo Britanija, pod vladajućom koalicijom svih nacionalnih snaga, predvođenih Vinstonom Ĉerčilom, koja se zasnivala na potpunom odbijanju bilo kakvog sporazuma sa Hitlerom. To je bio momenat u kome je fašistička Italija pogrešno izabrala da sa ograde neutralnosti, na kojoj je njena vlada oprezno sedela, sklizne na nemačku stranu.

36 DOBA KATASTROFA

Praktično je rat u Evropi bio gotov. Ĉak iako Nemačka nije mogla da izvrši invaziju na Britaniju zbog dvostruke smetnje mora i Kraljevskog vazduhoplovstva, nije bilo predvidljivog rata u kojem bi se Britanci mogli vratiti na kontinent, a kamoli poraziti Nemačku. Meseci 1940-41. godine u kojima je Britanija izdrţala sama, su čudesni trenuci u istoriji britanskog naroda, ili u svakom slučaju u ţivotu onih koji su bili dovoljno srećni da ih preţive, ali su ipak šanse ove zemlje bile mršave. „Hemisferski program 11 SAD za naoruţavanje je bukvalno pretpostavljao da bi dalje naoruţavanje Britanije bilo beskorisno, pa čak i kada je opstanak Britanije prihvaćen, Amerikanci su na nju gledali samo kao na svoju zabačenu odbrambenu bazu. U međuvremenu je mapa Evrope ponovo iscrtana. SSSR je prema sporazumu, okupirao one evropske delo- ve Carstva izgubljene 1918. godine (osim dela Poljske koji je okupirala Nemačka) i osim Finske, protiv koje je Staljin vodio nespretan zimski rat 1939-1940. godine, koji je ruske granice malo udaljio od Lenjingrada. Hitler je predsedavao revizijom Versajskog sporazuma na bivšim Habzburškim teritorijama, koja se pokazala kratkovečnom. Britanski pokušaji da prošire rat na Balkan doveli su do očekivanog nemačkog osvajanja celog poluostrva, uključujući i grčka ostrva. Zapravo je Nemačka prešla Mediteran u Afriku kada se učinilo da će Britanci, koji su se borili iz svoje glavne baze Egipta, potpuno izbaciti nemačku saveznicu Italiju, koja je kao vojna sila u Drugom svetskom ratu bila čak i veće razočarenje nego što je to bila Austro-Ugarska u Prvom svetskom ratu, iz njenog afričkog carstva. Nemački afrički korpus, pod jednim od najtalentovanijih generala, Ervinom Rome- lom, ugrozio je ukupan poloţaj Britanije na Srednjem istoku. Rat je bio oţivljen Hitlerovom invazijom na SSSR 22. juna 1941. godine, koja je odlučujući datum u Drugom svetskom ratu; invazijom koja je bila toliko besmislena - jer je uvela Nemačku u rat na dva fronta - da Staljin naprosto nije mogao da veruje da Hitler i pomišlja na tako nešto. Ali za Hitlera je osvajanje ogromnog istočnog kopnenog carstva bogatog resursima i robovskom radnom snagom, bio logičan sledeći korak, a i on je, kao i svi vojni eksperti sem Japanaca, spektakularno potcenio kapacitet Sovjeta da se odupru. Ipak to potcenjivanje nije bilo bez izvesne verodostojnosti, obzirom na dezorganizaciju Crvene armije čistkama tridesetih godina (videti poglavlje 13), na vidljivo loše stanje u sovjetskoj drţavi, na opšti efekat terora, i Staljinove sopstvene nevične intervencije u vojnoj strategiji. U stvari, početno napredovanje nemač- kih armija je bilo isto onako brzo i izgledalo je podjednako odlučujuće kao kampanje na Zapadu. Do početka oktobra one su bile u predgrađima Moskve i postoje dokazi da je Staljin u tih nekoliko dana, lično bio demoralisan i da je pomišljao da napravi mir. Ali je taj trenutak prošao, pa su ogromna veličina rezervi u prostoru, ţivoj sili, ruskoj fizičkoj ţilavosti i patriotizmu, kao i nepoštedno ratno naprezanje, porazili Nemce i dali vremena SSSR-u da se efektivno organizuje, posebno tako što je dopušteno vrlo nadarenim vojnim rukovodiocima (od kojih su neki tek pušteni iz gulaga) da rade ono što oni misle da je najbolje. Godine 1942-1945. su jedine u kojima je Staljin pauzirao u svom teroru. Ĉim rat u Rusiji nije bio dobijen za tri meseca, kako je Hitler očekivao, Nemačka je bila izgubljena, jer niti je bila opremljena, niti je mogla da izdrţi dugotrajni rat. Uprkos svojim trijumfima, posedovala je i proizvodila daleko manje aviona i tenkova čak i od Britanije i Rusije bez SAD. Nova nemačka ofanziva 1942. godine, nakon uţasne zime, izgledala je isto onako briljantno kao i sve druge ofanzive, nemačke armije su se probile duboko na Kavkaz i u dolinu donje Volge, ali to više nije moglo da

DOBA TOTALNOG RATA 3 37

odluči rat. Nemci su bili zadrţani, potisnuti i konačno opkoljeni i prisiljeni na predaju kod Staljingrada (leto 1942 - mart 1943. godine). Posle toga su Rusi započeli napredovanje koje ih je do kraja rata dovelo u Berlin, Prag i Beč. Od Staljingrada nadalje, svako je znao da je poraz Nemačke samo pitanje vremena. U međuvremenu je rat, u osnovi još uvek evropski, postao istinski globalan. Do ovoga je došlo delom usled antiimperijalističkog komešanja među zemljama koje su bile u podaničkom ili zavisnom odnosu prema Britaniji, još uvek najvećoj od svetskih carevina, mada su ta komešanja još uvek mogla da se suzbiju bez teškoća. Hitle- rovi simpatizeri među juţnoafričkim Burima su mogli biti internirani - oni su se ponovo pojavili posle rata kao arhitekti reţima aparthejda 1948. godine - a Rašid Alijev pokušaj da ugrabi vlast u Iraku u proleće 1941. godine je hitro likvidiran. Mnogo značajnije je bilo to što je trijumf Hitlera u Evropi ostavio vakuum u jugoistočnoj Aziji, u koji se Japan sad ubacio, proglašavajući svoj protektorat nad bespomoćnim ostacima Francuza u Indokini. Sjedinjene Američke Drţave su smatrale da se ovo proširivanje sila Osovine na jugoistočnu Aziju ne moţe tolerisati, pa su Japan, čiji su trgovina i snabdevanje bili potpuno zavisni od pomorskih komunikacija, izloţile oštrom ekonomskom pritisku. Ovo je bio konflikt koji je doveo do rata između ove dve zemlje. Japanski napad na Perl Harbur 7. decembra 1941. godine načinio je rat svetskim. Za nekoliko meseci Japan je osvojio celu jugoistočnu Aziju, kako kontinentalnu, tako i ostrvsku, čime je na zapadu Indija bila ugroţena invazijom iz Burme, a prazni sever Australije invazijom sa Nove Gvineje. Verovatno Japan nije mogao da izbegne rat sa SAD sem ako ne bi odustao od svog cilja da uspostavi moćno ekonomsko carstvo (eufemistički opisivano kao „velika istočnoazijska sfera koprosperiteta“), cilja koji je bio sama suština njegove politike. Pa ipak, nakon što se videlo kakve su posledice neuspeha evropskih sila da se odupru Hitleru i Musoliniju, nije se moglo očekivati da će i Ruzveltova Amerika da reaguje na japansku ekspanziju isto kao Britanija i Francuska na nemačku. U svakom slučaju, američko javno mnjenje je Pacifik (za razliku od Evrope) smatralo normalnim poljem za akciju Sjedinjenih Drţava, nešto kao Latinsku Ameriku. Američki „izolaci- onizam“ je naprosto ţeleo da se drţi podalje od Evrope. U stvari, zapadni, (tj. američki) embargo na japansku trgovinu i zamrzavanje japanske imovine, bio je ono što je prisililo Japan da preduzme akciju, da ne bi japanska privreda, potpuno zavisna od pomorskog uvoza, bila začas zadavljena. Igra u koju je ušao, bila je opasna i pokazala se kao samoubilačka. Japan je moţda ugrabio jedinu priliku da brzo uspostavi svoje juţno carstvo; ali pošto je proračunao da bi taj potez iziskivao imobilizaciju američke mornarice, to je isto tako značilo da će SAD sa svojim nadmoćnim snagama i resursima biti odmah uvučene u rat. Zašto je Hitler, već potpuno napregnut u Rusiji, olako objavio rat SAD, pruţajući tako Ruzveltovoj vladi šansu da uđe u evropski rat bez nesavladivog otpora kod kuće, predstavlja misteriju. Zato što je u Vašingtonu malo ko sumnjao da nacistička Nemačka predstavlja mnogo ozbiljniju, ili svakako globalniju opasnost za američke pozicije i za svet nego li Japan. Zato su Sjedinjene Drţave bez oklevanja odlučile da se usredsrede na dobijanje rata protiv Nemačke pre nego onog protiv Japana, i u skladu sa tim su koncentrisali svoje resurse. Proračun je bio tačan. Još tri i po godine su bile potrebne da se porazi Nemačka, nakon koje je Japan oboren na kolena za tri meseca. Nema odgovarajućeg objašnjenja za Hitlerovu glupost, mada znamo da je uporno i dramatično, potcenjivao kapacitet za akciju, a da i ne pominjemo ekonomski i tehno

38 DOBA KATASTROFA

loški potencijal SAD, jer je mislio da su demokratije nesposobne za delovanje. Jedina demokratija koju je ozbiljno uzimao bila je britanska, za koju je ispravno smatrao da nije sasvim demokratska. Odluke o napadu na Rusiju i o objavi rata SAD odlučile su ishod Drugog svetskog rata. Ovo nije odmah izgledalo očigledno, pošto su sile Osovine postigle vrhunac svojih uspeha sredinom 1942. godine, a sve do 1943. godine nisu sasvim izgubile vojnu inicijativu. Štaviše, zapadni saveznici se nisu stvarno povratili na evropski kontinent sve do 1944. godine, jer iako su uspešno isterali sile Osovine iz severne Afrike i prešli u Italiju, nemačka armija ih je uspešno zadrţavala na obali. U međuvremenu, glavno oruţje zapadnih saveznika protiv Nemačke je bila vazdušna sila, a ona je, kako je naknadno istraţivanje pokazalo, bila spektakularno neefikasna, osim u ubijanju civila i uništavanju gradova. Jedino je sovjetska armija nastavila da napreduje, a samo su na Balkanu pokreti otpora, u velikoj meri inspirisani od komunista - uglavnom u Jugoslaviji, Grčkoj i Albaniji prouzrokovali ozbiljne vojne probleme Nemačkoj, a još više Italiji. Međutim, Vinston Ĉerčil je bio u pravu kada je u poverenju priznao posle Perl Harbura da je pobeda „pravilnom upotrebom nadmoćne snage" izvesna (Kennedy, str. 347). Od kraja 1942. godine nadalje, niko nije sumnjao da će Velika alijansa protiv sila Osovine pobediti. Saveznici su počeli da se koncentrišu na ono šta da urade sa svojom predvidljivom pobedom. Nema potrebe da pratimo dalji tok vojnih događaja, sem da primetimo da se na Zapadu pokazalo, da je vrlo teško savladati nemački otpor, čak i nakon što su Saveznici velikim snagama stupili u Evropu posle juna 1944. godine, i da za razliku od 1918. godine, nije bilo nikakvog znaka nemačke revolucije protiv Hitlera. Jedino su nemački generali, središte tradicionalne pruske vojne snage i efikasnosti, kovali zave- ru za svrgavanje Hitlera u julu 1944. godine, jer su pre bili racionalni patrioti nego entuzijastičke pristalice Vagnerovog Sumraka bogova u kome bi Nemačka bila totalno uništena. Nisu imali masovnu podršku, nisu uspeli i pobijeni su en masse od strane Hitlerovih lojalista. Na Istoku je bilo još manje znakova o tome da postoji pukotina u japanskoj odlučnosti da se bore do kraja, što je razlog zbog kojeg su nuklearne bombe bačene na Hirošimu i Nagasaki da bi se osigurala brza japanska predaja. Pobeda 1945. godine je bila totalna, predaja je bila bezuslovna. Poraţene neprijateljske drţave su bile potpuno okupirane od strane pobednika. Nije potpisan formalan mir, jer nije bila priznata nijedna vlast nezavisna od okupacionih snaga, bar u Nemačkoj i Japanu. Ono što je bilo najpribliţnije mirovnim pregovorima je bila serija konferencija između 1943. i 1945. godine na kojima su glavne savezničke sile - SAD, SSSR i Velika Britanija - odlučivale o podeli pobedničkog plena i pokušavale (ne suviše uspešno) da odrede međusobne posleratne odnose: u Teheranu 1943 godine; u Moskvi s jeseni 1944. godine; u Jalti na Krimu početkom 1945. godine; i u Potsdamu u okupiranoj Nemačkoj avgusta 1945. godine. Serije međusavezničkih pregovora između 1943. i 1945. godine su sa više uspeha postavile jedan opšti okvir za političke i ekonomske odnose između drţava, uključujući i osnivanje Ujedinjenih nacija. Ova pitanja spadaju u jedno drugo poglavlje (videti poglavlje 9). Drugi svetski rat je čak i više nego Veliki rat, vojevan do kraja, bez ozbiljnijeg pomišljanja na kompromis na bilo kojoj strani, izuzev kod Italije, koja je 1943. godine promenila stranu i politički reţim, pa nije sasvim tretirana kao okupirana teritorija, već kao poraţena zemlja sa priznatom vladom. (To je bilo potpomognuto činjenicom da Saveznici nisu skoro dve godine uspevali da izbace Nemce i od njih zavisnu

DOBA TOTALNOG RATA 39

fašističku „Socijalnu Republiku11 pod Musolinijem, iz skoro pola Italije.) Za razliku od Prvog svetskog rata, ova beskompromisnost na obema stranama ne zahteva posebno objašnjenje. Ovo je na obema stranama bio rat religija, ili modernim rečima, ideologija. Moţe se dokazati da je on, za većinu zemalja gde se odvijao, bio rat za goli ţivot. Cena poraza od strane nacionalsocijalističkog reţima, što se pokazalo u Poljskoj i u okupiranim delovima SSSR-a, a i u udesu Jevreja, čije je sistematsko istrebljivanje postepeno postajalo poznato svetu nesklonom da u to poveruje, bila je porobljavanje i smrt. Stoga je rat vođen bez ograničenja. U Drugom svetskom ratu masovni rat je eskalirao u totalni rat. Njegovi gubici se bukvalno ne mogu izračunati, a čak su i pribliţne procene nemoguće, jer je ovaj rat (za razliku od Prvog svetskog) ubijao civile podjednako spremno kao i ljude u uniformi, a mnoga od njegovih najgorih ubijanja odigrala su se na mestima, ili u vremenima, kada niko nije bio u poziciji da broji ţrtve, ili niko za to nije mario. Smrti direktno uzrokovane ratom procenjene su na broj tri do pet puta veći od broja mrtvih u Prvom svetskom ratu (Mihvard, 270; Petersen, 1986), ili drugim rečima, na između 10 do 20 odsto ukupnog stanovništva u SSSR-u, Poljskoj i Jugoslaviji; a na 4 do 6 odsto u Nemačkoj, Italiji, Austriji, Mađarskoj, Japanu i Kini. Ţrtve su u Britaniji i Francuskoj bile daleko manje nego u Prvom svetskom ratu - oko 1 odsto stanovništva, ali su u SAD bile nešto veće. Međutim, ovo su pretpostavke. Sovjetski gubici su različito procenjivani u različita vremena, čak i zvanično, na sedam miliona, jedanaest miliona, ili čak dvadeset pa i pedeset miliona. U svakom slučaju, šta znači statistička tačnost, tamo gde je red veličina ovako astronomski? Da li bi uţasi holokausta bili išta manji ako bi istoričari zaključili da je on istrebio ne šest miliona ljudi (gruba i skoro izvesno preterana prvobitna procena) već pet ili čak četiri miliona? Pa šta ako je tokom devet stotina dana nemačke opsade Lenjingrada od gladi i iscrpljenosti umrlo milion ljudi, ili samo tri četvrti ili pola te cifre? Zaista, da li stvarno moţemo da shvatimo brojeve izvan stvarnosti pristupačne našem telesnom opaţanju? Šta znači prosečnom čitaocu ovih stranica podatak da je od 5,7 miliona ruskih ratnih zarobljenika u Nemačkoj 3,3 miliona umrlo? (Hirschfeld, 1986.) Jedina izvesna činjenica o ţrtvama rata je ta, da je u celini, ubijeno više muškaraca od ţena. Još uvek je 1959. godine u Sovjetskom Savezu bilo sedam ţena na četiri muškarca, u uzrastu od trideset i pet do pedeset godina (Milvvard, 1979, str. 212). Građevine su posle ovog rata mogle lakše da se obnove nego ţivoti preţivelih. III Mi danas uzimamo zdravo za gotovo da rat uključuje sve građane i mobiliše većinu njih; da se vodi oruţjima čija proizvodnja iziskuje usmeravanje cele privrede, a koja se koriste u nezamislivim količinama; da rat proizvodi neiskazana razaranja i da sasvim preobraţava ţivot zemalja koje su u njega umešane. Ipak svi ovi fenomeni pripa¬daju jedino ratovima dvadesetog veka. Zaista je i ranije bilo tragično razornih ratova, pa čak i ratova koji su anticipirali moderne totalne ratne napore, kao u Francuskoj za vreme Revolucije. Do dana današnjeg, Građanski rat 1861-1865. godine ostaje najkr¬vaviji sukob u istoriji Sjedinjenih Drţava, koji je pobio više ljudi nego svi kasniji rato¬vi SAD zajedno, uključujući oba svetska rata, Koreju i Vijetnam. Međutim, pre dvade¬setog veka ratovi koji su obuhvatali čitavo društvo bili su retki. Dţejn Ostin je svoje romane pisala tokom Napoleonovih ratova, ali nijedan čitalac, koji unapred to nije

40 DOBA KATASTROFA

znao, to ne bi pogodio, jer se ratovi ne pojavljuju na stranicama njenih knjiga, čak iako je veliki broj mlade gospode koji kroz njih prolaze nesumnjivo učestvovao u tim ratovima. Nepojmljivo je da bi bilo koji romanopisac na ovaj način mogao pisati o Britaniji u ratovima dvadesetog veka. Ĉudovište totalnog rata dvadesetog veka, nije se rodilo u punoj veličini. Ipak, od 1914. godine nadalje, ratovi su nesumnjivo bili masovni ratovi. Ĉak je i u Prvom svetskom ratu Britanija za svoje oruţane snage mobilisala 12,5 odsto muškaraca, Nemačka 15,4 odsto, Francuska skoro 17 odsto. U Drugom svetskom ratu, procenat od ukupne aktivne radne snage koji je ušao u oruţane snage je bio skoro svugde u blizini broja od 20 odsto (Milvvard, 1979, str. 216). U prolazu moţemo da primetimo da ovakav nivo masovne mobilizacije, čije trajanje je stvar godina, ne moţe da se odrţi drugačije sem uz pomoć moderne visokoproduktivne industrijalizovane privrede i to jedne privrede koja je u većoj meri - ili je to u ratu postala - u rukama neboračkih delova stanovništva. Tradicionalne agrarne privrede obično ne mogu da mobilišu tako veliki deo svoje radne snage osim u određeno doba godine, bar u zoni umerene klime, jer postoje vremena u toku poljoprivredne sezone kada su sve ruke potrebne (na primer, da se sakupi ţetva). Ĉak i u industrijskim društvima ova velika mobilizacija radne snage izlaţe radnu snagu ogromnom naprezanju, što je razlog tome da su moderni masovni ratovi ojačali istovremeno snage organizovanog radništva i proizveli revoluciju u zapošljavanju ţena izvan domaćinstva: privremenom u Prvom i stalnom u Drugom svetskom ratu. Opet, ratovi dvadesetog veka su bili masovni ratovi u tom smislu što su tokom borbi koristili i uništavali do tada nepojmljive količine proizvoda. Otuda nemačka fraza Materialscblacht - bitka materijala - koja opisuje borbe na Zapadu 1914-1918. godine. Napoleon je, srećom po ekstremno ograničen industrijski kapacitet Francuske, mogao 1806. godine da dobije bitku kod Jene i tako uništi moć Pruske sa ne više od 1500 artiljerijskih punjenja. A čak pre Prvog svetskog rata Francuska je proizvodnju municije planirala na 1012 000 granata dnevno, a na njegovom završetku francuska industrija je morala da proizvodi 200 000 granata dnevno. Ĉak je i carska Rusija proizvodila 150 000 granata dnevno, što je mesečno četiri i po miliona. Nije čudo što su revolucionisani procesi u fabrikama mašinogradnje. Sto se manje razornih oruđa rata tiče, podsetimo se da je tokom Drugog svetskog rata američka armija naručila preko 519 miliona pari čarapa i preko 219 miliona pari pantalona, dok su nemačke snage, verne birokratskoj tradiciji, u jednoj jedinoj godini (1943) naručile 4,4 miliona makazica i 6,2 miliona jastučića za lepljenje maraka za potrebe vojnih kancelarija. (Mihvard, 1979, str. 68). Masovni rat zahtevao je masovnu proizvodnju. Ali proizvodnju koja je takođe iziskivala organizaciju i upravljanje - čak iako je njen cilj bio racionalizovano uništavanje ljudskih ţivota na najefikasniji način, kao u nemačkim logorima za istrebljivanje. Govoreći u najopštijim pojmovima, totalni rat je bio najveći poduhvat do tada poznat čovečanstvu, koji je morao da bude svesno vođen i organizovan. To je takođe pokrenulo nove probleme. Vojni poslovi su uvek bili posebna briga vlada, od kada su one preuzele upravljanje nad stalnim („stajaćim") vojskama u sedamnaestom veku, umesto da ih zakupljuju od vojnih preduzetnika. U stvari, armije i ratovanje su uskoro postali daleko veće „industrije" ili kompleksi ekonomske aktivnosti od bilo kakvog privatnog poslovanja, što je razlog zbog čega je vojska tako često obezbeđivala stručnost i veštinu rukovođenja u ogromnim privatnim poduhvatima koji su se

DOBA TOTALNOG RATA 41

razvili tokom industrijske ere, na primer izgradnji ţeleznice ili lučkih postrojenja. Osim toga, skoro sve vlade su bile angaţovane u poslovima proizvodnje oruţja i ratnog materijala, iako se u poznom devetnaestom veku razvila neka vrsta simbioze između vlade i specijalizovanih privatnih proizvođača oruţja, posebno u sektorima visoke tehnologije kao što su artiljerija i mornarica, što je anticipiralo ono što danas poznajemo kao „vojnoindustrijski kompleks" (videti Doba carstva, poglavlje 13). Međutim, pretpostavka koja je vaţila u eri između Francuske revolucije i Prvog svetskog rata bila je ta da će privreda, dokle god je moguće, nastaviti da deluje u ratno vreme, kao što je to radila i u mirnodopsko vreme („business as usual“ - posao kao i obično) iako bi naravno neke industrije osetile uticaj rata - na primer industrija odeće, od koje bi se očekivalo da proizvodi vojnu odeću daleko iznad svakog pojmljivog mirnodopskog kapaciteta. Glavni problem vlada, kako su ga one videle, bio je fiskalni problem: kako plaćati ratove. Da li bi to trebalo raditi putem zajmova, ili putem direktnog oporezivanja, a, u bilo kom od ova dva slučaja, pod kojim tačno uslovima? Zbog toga su drţavne blagajne ili Ministarstva finansija one ustanove koje su posmatrane kao komandanti ratne privrede. Prvi svetski rat, koji je trajao mnogo duţe nego što su vlade predviđale, i koji je istrošio tako mnogo ljudi i naoruţanja, načinio je nemogućim „business as usual“ a pri tom, i dominaciju Ministarstva finansija, iako su sluţbenici drţavne blagajne (poput mladog Majnarda Kejnza (Maynard Keynes) u Britaniji) još uvek zabrinuto vrteli glavama nad spremnošću političara da izvojuju pobedu bez izračunavanja finansijske cene. Naravno, oni su bili u pravu. Britanija je oba svetska rata vodila daleko iznad svojih mogućnosti, sa trajnim i negativnim posledicama na njenu privredu. Ipak, ako je rat uopšte trebalo voditi u modernim razmerama, ne samo da su se morali računati troškovi rata već je i ratna proizvodnja - a na kraju i celokupna privreda - morala biti dirigovana i planirana. Vlade su ovu lekciju jedva naučile kroz iskustvo tokom Prvog svetskog rata. U Drugom svetskom ratu znale su je od početka, uglavnom zahvaljujući iskustvu Prvog svetskog rata, čije su pouke njihovi stručnjaci intenzivno proučavali. Ipak, tek je postepeno postajalo jasno kako vlade moraju da potpuno preuzmu odgovornost za ekonomiju i kako su vaţni postali materijalno planiranje i alokacija resursa (drugačija nego uobičajenim ekonomskim mehanizmima). Na početku Drugog svetskog rata, samo su dve drţave, SSSR i u manjoj meri nacistička Nemačka, imale nekakav mehanizam za stvarnu kontrolu ekonomije, što ne iznenađuje, pošto su sovjetske ideje planiranja prvobitno dobile inspiraciju, a do izvesne mere i osnovu, u onom što su boljševici znali o nemačkoj planskoj ratnoj privredi 1914-1917. godine (videti poglavlje 13). Neke drţave, naročito Britanija i SAD, nisu posedovale čak ni rudimente takvih mehanizama. Zato je čudan paradoks, da su se među drţavno rukovođenim planskim ratnim privredama u oba rata, a u totalnom ratu to znači svim ratnim privredama one u zapadnim demokratskim drţavama - Britaniji i Francuskoj Prvom, Britaniji, pa čak i SAD u Drugom svetskom ratu - pokazale daleko superiornijim od Nemačke sa njenom tradicijom i teorijama racionalne birokratske administracije (o sovjetskom planiranju, videti poglavlje 13.) Moţemo samo da nagađamo koji su razlozi, ali o činjenicama nema sumnje. Nemačka ratna privreda je bila manje sistematična i efektivna u mobilizaciji svih resursa za rat naravno, ona nije ni morala da mobiliše sve resurse pre nego što je propala strategija munjevitih udara - a svakako je manje brinula o nemačkom civilnom stanovništvu. Stanovnici Britanije i Francuske koji su Prvi svetski rat preţiveli nepovre- đeni, po svoj prilici su bili nešto zdraviji nego pre rata, čak iako su bili siromašniji, a

42 DOBA KATASTROFA

realni prihod njihovih radnika je porastao. Nemci su bili gladniji, a realne nadnice njihovih radnika su opale. Mnogo je teţe praviti poređenja u Drugom svetskom ratu, ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga što je Francuska bila ubrzo eliminisana, što su SAD bile daleko bogatije i pod mnogo manjim pritiskom, a SSSR daleko siromašniji i pod mnogo većim pritiskom. Nemačka ratna privreda je mogla da eksploatiše bukvalno celu Evropu ali rat je završila sa daleko većim materijalnim razaranjima od zapadnih zaraćenih strana. Ipak, u celini siromašnija Britanija, čija je civilna potrošnja pala za preko 20 odsto do 1943. godine, završila je rat sa nešto bolje uhranjenim i zdravijim stanovništvom, zahvaljujući tome što je ratna privreda sistemski naginjala ka jednakosti i pravičnosti u ţrtvovanju, kao i socijalnoj pravdi. Nemački sistem je razume se, u principu bio nepravičan. Nemačka je eksploatisala i resurse i radnu snagu okupirane Evrope, a tretirala je nenemačko stanovništvo kao inferiorno, i u ekstremnim slučajevima, - i Poljake, ali posebno Ruse i Jevreje - bukvalno kao roblje za jednokratnu upotrebu koje čak ne mora ni da se odrţava u ţivotu. Strana radna snaga uvećala se dotle da je sačinjavala petinu radne snage u Nemačkoj do 1944. godine - 30 procenata u industriji naoruţanja. Pa ipak, za nemačke sopstvene radnike se u najboljem slučaju moglo tvrditi da su im realna primanja ostala ista kao 1938. godine. Smrtnost dece i stope obolje- vanja u Britaniji su progresivno opadali tokom rata. U okupiranoj i zavisnoj Francuskoj, zemlji poslovično bogatoj hranom, koja je bila izvan rata posle 1940. godine, smanjivala se prosečna teţina i zdravstvena sposobnost stanovništva svih uzrasta. Totalni rat je nesumnjivo revolucionisao upravu. Koliko je revolucionisao tehnologiju i proizvodnju? Ili da se izrazimo drugačije, je li on unapredio ili unazadio ekonomski razvoj? Jasno je da je unapredio tehnologiju, jer taj sukob između zaraćenih strana nije bio samo onaj između armija već i onaj između tehnologija koje su se nadmetale koja će tim armijama pruţiti efektivna oruţja i ostale neophodne usluge. Da nije bilo Drugog svetskog rata i straha da bi Nemačka takođe mogla da iskoristi otkrića nuklearne fizike, izvesno je da atomska bomba ne bi bila napravljena, niti bi u dvadesetom veku neko podneo tako ogromne troškove potrebne za proizvodnju bilo koje vrste nuklearne energije. I drugi tehnološki izumi, koji su bili stvoreni ponajpre u ratne svrhe, pokazali su se kao znatno upotrebljiviji u miru - misli se na aeronautiku i kompjutere - ali to ne menja činjenicu da su rat ili priprema za rat bili glavna sprava za ubrzavanje tehnološkog progresa, time što su „izneli" razvojne troškove tehnoloških inovacija koje skoro sigurno ne bi prihvatio niko ko pravi mirnodopsku kalkulaciju troškova i dobiti (cost benefit), ili bi te inovacije sprovođene sporije i sa više oklevanja (videti poglavlje 9). Ipak, sklonost rata razvoju tehnologije nije bila nova. Osim toga, moderna industrijska privreda je bila izgrađena na neprestanim tehnološkim inovacijama, koje bi se sigurno dogodile, moţda i ubrzanim ritmom, čak i bez ratova (ako u cilju rasprave moţemo da napravimo ovu nerealnu pretpostavku). Ratovi, posebno Drugi svetski rat, znatno su pomogli da se raširi tehnička stručnost, a sigurno su imali veliki uticaj na industrijsku organizaciju i metode masovne proizvodnje, ali je sve u svemu, ono što su postigli bilo pre ubrzavanje promene nego li preobraţaj. Da li je rat unapredio ekonomski rast? U jednom smislu jasno je da nije. Gubici proizvodnih resursa su bili teški, pored opadanja proizvodnog stanovništva. Dvadeset i pet odsto predratne kapitalne imovine u SSSR-u je bilo uništeno, 13 odsto u Nemačkoj, 8 odsto u Italiji, 7 odsto u Francuskoj, mada samo 3 odsto u Britaniji (ali mora da je protivteţa tome bila nova ratna izgradnja). U ekstremnom slučaju Sovjet

DOBA TOTALNOG RATA 43

skog Saveza, ekonomski neto efekat rata je bio potpuno negativan. Poljoprivreda ove zemlje je 1945. godine leţala u ruševinama, kao i industrija stvorena predratnim petogodišnjim planovima. Sve što je preostalo bila je ogromna i sasvim neodgovarajuća industrija naoruţanja, gladan i desetkovan narod i masovno materijalno uništenje. S druge strane ratovi su očito bili dobri za američku privredu. Njena stopa rasta u oba rata je bila sasvim neuobičajena, posebno u Srugom svetskom ratu kada je rasla po stopi od oko 10 odsto godišnje, brţe nego ikada pre i posle toga. U oba rata SAD su imale koristi i od toga što su bile udaljene od borbi, i od toga što su bile arsenal svojih saveznika, i od kapaciteta svoje privrede da efikasnije od bilo koje druge, organizuje ekspanziju proizvodnje. Verovatno je najtrajniji ekonomski učinak oba svetska rata bio to što su dali američkoj privredi globalnu nadmoć tokom celog Kratkog dvadesetog veka, koja je tek polako počela da bledi pri kraju stoleća (videti poglavlje 9). Već je 1914. godine ona bila najveća industrijska privreda, ali još uvek ne i dominantna privreda. Ratovi, koji su je ojačali, dok su relativno ili apsolutno oslabili američke konkurente, preobrazili su ekonomsku situaciju. Ako SAD (u oba rata) i Rusija (posebno u Drugom svetskom ratu) predstavljaju dva ekstremna primera ekonomskog efekta rata, ostatak sveta je smešten negde između ovih ekstrema; ali je u celini bliţi ruskom nego američkom kraju krivulje. IV Ostaje da se proceni uticaj ere ratova na ljude, i njihova ljudska cena. Ogromna masa ţrtava, na koju smo već upućivali, samo je deo toga. Dovoljno je čudno da su, osim iz razumljivih razloga u SSSR-u, mnogo manji brojevi Prvog svetskog rata ostavili jači utisak od ogromnih količina Drugog svetskog rata, o čemu svedoči mnogo istaknutije mesto memorijala i kulta palih iz Prvog svetskog rata. Drugi svetski rat nije proizveo ekvivalenat spomenicima /„neznanom junaku“, a nakon njega je proslava „dana primirja" (godišnjica 11. novembra 1918. godine) postepeno izgubila svoj među- ratni svečani karakter. Moţda je deset miliona mrtvih brutalnije pogodilo one koji nikada nisu očekivali takvo ţrtvovanje, nego što je pedeset i četiri miliona pogodilo one koji su već jednom iskusili rat kao masakr. Sigurno su ostavili pečat i totalitet ratnih napora i rešenost na obema stranama da se rat vodi bez granica i po ma koju cenu. Bez toga, teško je objasniti sve veću brutalnost i nehumanost dvadesetog veka. Na nesreću, nema ozbiljne sumnje oko rastuće krivulje varvarstva posle 1914. godine. Do ranog dvadesetog veka sa torturom je zvanično bilo svršeno širom Zapadne Evrope. Od 1945. godine, još jednom smo se navikli, bez mnogo odvratnosti, na njenu upotrebu u bar trećini članica Ujedinjenih nacija, uključujući i neke od najstarijih i najcivilizovanijih (Peters, 1985). Do porasta brutalizacije došlo je ne toliko zbog oslobađanja latentnih potencijala surovosti i nasilja u ljudskom biću, kojima je naravno rat davao legitimitet, iako se izvesno to oslobađanje surovosti pojavilo posle Prvog svetskog rata na nacionalističkoj krajnjoj desnici, u redovima određenog tipa isluţenih vojnika (veterana), posebno onih koji su sluţili u grupama za egzekuciju i ,,frajkorima“. Zašto bi ljudi koji su ubijali i gledali kako ubijaju i sakate njihove prijatelje, oklevali da ubijaju i muče neprijatelje prave stvari? Vaţan uzrok toj brutalizaciji bila je čudnovata demokratizacija rata. Totalni konflikti su se izmetnuli u „narodne ratove" i zbog toga što su civili i njihov ţivot posta

44 DOBA KATASTROFA

li prava, a ponekad i glavna meta ratne strategije, i zbog toga što je u demokratskim ratovima, kao i u demokratskom vođenju politike, bilo prirodno da se protivnici demonizuju, ne bi li postali baš mrski, ili bar prezrenja dostojni. Ratovi, koje na obe strane vode profesionalci ili specijalisti, posebno oni sličnog socijalnog poloţaja, ne isključuju uzajamno poštovanje pa čak i viteštvo. Nasilje u njima ima svoja pravila. Ovakav stav se još mogao uočiti među pilotima u oba svetska rata, što svedoči pacifistički film Zana Renoara o Prvom svetskom ratu, Velika iluzija. Politički i diplomatski profesionalci nesputani zahtevima glasača ili novina, mogu da objavljuju rat ili pregovaraju o miru bez ruţnih osećanja prema drugoj strani, kao bokseri koji se rukuju pre nego što izađu iz ringa i koji zajedno piju posle meča. Ali su se totalni ratovi dvadesetog veka mnogo udaljili od ovog bizmarkovskog ili osamnaestovekovnog obrasca. Nijedan rat u kome su mobilisana nacionalna osećanja masa ne moţe biti onako ograničen kao aristokratski ratovi. A mora se reći da su priroda Hitlerovog reţima u Drugom svetskom ratu i ponašanje Nemaca u istočnoj Evropi, uključujući i staru nenacističku nemačku armiju, bili takvi da su dobrim delom opravdavali demonizaciju. Međutim drugi razlog brutalizacije bio je nova bezličnost ratovanja, koja je preobratila ubijanje i kasapljenje u udaljenu posledicu pritiska na dugme ili pomeranja ručice. Tehnologija je ţrtve učinila nevidljivim, što nisu mogli biti ljudi rasporeni bajonetima ili viđeni preko nišana pešadijskog oruţja. Nasuprot fiksiranim topovima na zapadnom frontu nisu bili ljudi već statistički podaci - čak ne stvarne, već hipotetičke statistike, kao što su pokazale američke „procene broja poginulih neprijatelja" tokom vijetnamskog rata. Daleko dole ispod vazdušnih bombardera nisu se nalazili ljudi koji će uskoro biti raskomadani i ţivi spaljeni, već su to bile mete. Blagi mladi ljudi, koji sigurno ne bi poţeleli da zariju bajonet u trbuh neke trudne seljančice, mogli su mnogo lakše da ispuštaju razorne eksplozive na London ili Berlin, ili nuklearne bombe na Nagasaki. Marljive nemačke birokrate koji bi sigurno smatrale da je odvratno da sami dovoze izgladnele Jevreje u klanice, mogli su uz manje osećanje lične umeša- nosti da razrađuju vozne redove ţeleznica radi redovnog snadbevanja poljskih logora za istrebljenje vozovima smrti. Najveće surovosti našega veka bile su bezlične surovosti udaljenih odluka, sistema i rutine, posebno kada su se mogle opravdati kao operativna neophodnost. Tako se svet navikao na prisilna proterivanja i ubijanja u astronomskim razmerama, pojavama toliko nepoznatim da su za njih morala da se izmisle nova imena: „apatridi" (ljudi bez otadţbine) ili „genocid". Prvi svetski rat doveo je ubijanja neutvrđenog broja Jermena od strane Turske - najuobičajeniji je broj od 1,5 miliona - što moţe da se računa kao prvi moderni pokušaj eliminacije jedne čitave populacije. Njega je kasnije sledilo bolje poznato nacističko ubijanje oko pet miliona Jevreja - ovaj broj je i dalje predmet rasprave (Hilberg, 1985). Prvi svetski rat prisilio je milione ljudi da se sele kao izbeglice, ili u okviru prisilnih „razmena stanovništva", što se svodilo na isto. Ukupno je 1,3 miliona Grka podvrgnuto repatrijaciji u Grčku, uglavnom iz Turske; 400 000 Turaka se presulo u drţavu koja ih je traţila; nekih 200 000 Bugara se useli lo na smanjenu teritoriju koja je nosila njihovo nacionalno ime; dok se 1,5 do 2 miliona ljudi ruske nacionalnosti beţeći od ruske revolucije ili sa gubitničke strane u ruskom građanskom ratu našlo u poloţaju beskućnika. Uglavnom je zbog svih ovih, pre nego li zbog 320 000 Jermena koji su izbegli genocid, izmišljen jedan novi dokument, za one koji, u sve birokratskijem svetu, nisu administrativno postojali ni u jednoj drţavi: to je bio takozvani Nansenov pasoš Društva naroda, nazvan po velikom norveškom polar

DOBA TOTALNOG RATA 45

nom istraţivaču koji je svoju dugu karijeru izgradio kao prijatelj onih koji prijatelja nemaju. Po gruboj proceni godine 1914-1922. su stvorile četiri do pet miliona izbe- glica. Ova prva poplava izbačenog ljudskog tovara je ništa prema onoj koja je usledila u Drugom svetskom ratu, ili prema nehumanosti sa kojom su ti ljudi tretirani. Procenjeno je da je do maja 1945. godine bilo moţda 40,5 miliona iskorenjenih ljudi u Evropi, isključujući prisilno mobilisane radnike dovedene u Nemačku i Nemce koji su beţali pred napredovanjem sovjetskih armija (Kulischer, 1948, str. 253-273). Oko trinaest miliona Nemaca je proterano iz delova Nemačke koje su okupirali Poljska i SSSR, iz Ĉehoslovačke i iz delova jugoistočne Evrope u kojima su odavno bili nastanjeni (Holborn, str. 363). Njih je primila nova Savezna Republika Nemačka, koja je ponudila dom i drţavljanstvo svakom Nemcu koji se tamo vrati, i isto kao što je Izrael ponudio „pravo povratka" svim Jevrejima. Kada bi, ako ne u epohi masovnog beţa- nja, drţave mogle ozbiljno da nude ovako nešto? Od 11332700 „raseljenih lica“ raznih nacionalnosti zatečenih u Nemačkoj od strane pobedničkih vojski 1945. godine, deset miliona se uskoro vratilo u svoje domovine - ali polovina od njih je bila prinuđena na to protiv svoje volje (Jacobmeyer, 1986). Ovo su bile samo izbeglice u Evropi. Dekolonizacija Indije 1947. godine stvorila je petnaest miliona izbeglica, prisiljenih da pređu nove granice između Indije i Pakistana (u oba smera), ne računajući dva miliona ubijenih u pratećim nemirima. Korejski rat, drugi nuzproizvod Drugog svetskog rata, proizveo je moţda pet miliona raseljenih Korejanaca. Nakon uspostavljanja Izraela - koje je bilo još jedan propratni efekat ovog rata - oko 1,3 miliona Palestinaca je bilo registrovano kod UNWRA (United Nations Relief and Work Agency - Agencija Ujedinjenih Nacija za Pomoć i Rad); nasuprot tome, do ranih šezdesetih godina je 1,2 miliona Jevreja imigriralo u Izrael, većina njih takođe kao izbeglice. Ukratko, globalna humanitarna katastrofa koju je Drugi svetski rat pustio s lanca, je skoro sigurno najveća u ljudskoj istoriji. Nije najmanji aspekt ove katastrofe to što je čovečanstvo naučilo da ţivi u svetu u kome su ubijanje, mučenje i izgnanstvo postali svakodnevna iskustva koja više i ne primećujemo. Kada se baci pogled na trideset i jednu godinu od ubistva austrijskog nadvojvode u Sarajevu do bezuslovne predaje Japana, te godine moraju biti posmatrane kao jedna era pustošenja uporedljiva sa Tridesetogodišnjim ratom iz nemačke istorije sedamnaestog veka. A Sarajevo - ono prvo Sarajevo - sigurno je označilo početak jednog opšteg doba katastrofe i krize u svetskim zbivanjima, što je tema ovog i sledeća četiri poglavlja. Međutim, u sećanju generacija posle 1945. godine, ovaj Tridesetjednogodišnji rat nije ostavio istu vrstu uspomena kao njegov lokalni sedamnaestovekovni prethodnik. To je delom zbog toga što je ovaj rat predstavljao jedinstven period samo u istoričarskoj perspektivi. Oni koji su ga proţiveli, doţiveli su ga kao dva različita, mada povezana rata, odvojena jednim ,,međuratnim“ periodom bez otvorenih neprijateljstava, koji je trajao od trinaest godina u Japanu (čiji je drugi rat počeo u Mandţuriji 1931. godine) do dvadeset i tri godine za SAD (koje nisu ušle u Drugi svetski rat pre decembra 1941. godine). Ipak, to je i zato što je svaki od ovih ratova imao svoj sopstveni istorijski karakter i profil. Oba su bili epizode u pokolju bez paralela, koje su iza sebe ostavile predstave tehnološkog košmara koje su opsedale noći i dane sledeće generacije: otrovni gas i vazdušno bombardovanje posle 1918. godine, pečurku nuklearnog uništenja posle 1945. godine. Oba rata su se završila slomom, i - kao što ćemo videti u sledećem poglavlju socijalnom revolucijom u velikim regionima Evrope i

46 DOBA KATASTROFA

Azije. Iza oba rata su zaraćene zemlje ostale iscrpljene i oslabljene, osim SAD, koje su se iz oba pojavile neoštećene i obogaćene, kao ekonomski gospodar sveta. Pa ipak, kako su upadljive razlike! Prvi svetski rat nije rešio ništa. One nade koje je pobudio o mirnom i demokratskom svetu nacionalnih drţava predvođenih Društvom naroda; 0 povratku na svetsku privredu iz 1913. godine; pa čak (među onima koji su pozdravili rusku revoluciju) o ustanku ugnjetenih kojim bi se svrgnuo svetski kapitalizam za koju godinu ili koji mesec, su uskoro bile izneverene. Prošlost je bila izvan domašaja, budućnost odloţena, sadašnjost gorka, osim tokom nekoliko prolaznih godina sredinom dvadesetih. Drugi svetski rat je zapravo doneo neka rešenja, bar za nekoliko decenija. Izgledalo je da su nestali dramatični socijalni i ekonomski problemi kapitalizma iz Doba katastrofa. Zapadna svetska ekonomija ušla je u svoje Zlatno doba; zapadna politička demokratija, podrţana jednim neobičnim poboljšavanjem materijalnog ţivota, bila je stabilna; rat je bio proteran u Treći svet. Na drugoj strani, izgledalo je da je 1 revolucija našla svoj dalji put. Stara kolonijalna carstva su već nestala ili im je bilo suđeno da još samo kratko potraju. Konzorcijum komunističkih drţava organizovan oko Sovjetskog Saveza se preobrazio u supersilu, koja je izgledala kao da je spremna da se takmiči sa Zapadom u trci ekonomskog rasta. Ovo se pokazalo kao iluzija, ali ona sve do šezdesetih godina, nije počela da iščezava. Kao što danas vidimo, čak je i međunarodna scena bila stabilizovana, mada to tada nije tako izgledalo. Za razliku od Velikog rata, bivši neprijatelji - Nemačka i Japan - reintegrisani su u (zapadnu) svetsku privredu, a novi neprijatelji - SAD i SSSR - nikada stvarno nisu započeli tuču. Ĉak su i revolucije kojima su se završila oba svetska rata bile sasvim različite. One posle Prvog svetskog rata bile su, kao što ćemo videti, ukorenjene u odvratnosti prema onome što je većina ljudi koji su proţiveli rat, sve više posmatrala kao besmislenu klanicu. To su bile revolucije protiv rata. Revolucije posle Drugog svetskog rata izrasle su iz učešća naroda u svetskoj borbi protiv neprijatelja - Nemačke, Japana, u opštijem smislu imperijalizma - borbi za koju su kako god uţasna ona bila, oni koji su u njoj učestvovali osećali da je pravedna. Pa ipak, kao i dva svetska rata, dve vrste posleratnih revolucija, mogu u perspektivi istoričara da se posmatraju kao jedinstven proces. Ovom pitanju ćemo se sada okrenuti.

Poglavlje drugo Svetska revolucija

Istovremeno je (Buharin) dodao, „Mislim da smo ušli u period revolucije koja moţe da potraje i pedeset godina pre nego što napokon revolucija ne pobedi u celoj Evropi i konačno u ćelom svetu. “ Artur Rensam, Sest nedelja u Rusiji 1919. godine (Ransome, 1919, str. 54) Kako je uţasno čitati Šelijevu poemu (da i ne pominjemo egipatske seljačke pesme od pre 3 000 godina) koja osuđuje ugnjetavanje i eksploataciju. Da li će se oni čitati u budućnosti i dalje ispunjenoj ugnjetavanjem i eksploatacijom, i da li će ljudi i onda govoriti: „Ĉak i u ono vreme...“ Bertold Breht o čitanju Šelijeve „Maske anarhije“ 1938. godine (Brecht, 1964) Posle Francuske revolucije u Evropi je bila podignuta Ruska revolucija, a ona je još jednom naučila svet da čak i najjači osvajači mogu biti odbačeni, kada se sudbina otadţbine istinski poveri siromašnima, skromnima, proleterima, radnom narodu. Iz zidnih novina 19. brigade italijanskih partizana „Eusebio Giambone“ 1944. godine (Pavone, 1991, str. 406) Revolucija je bila dete rata u dvadesetom veku: posebno ruska revolucija 1917. godine koja je stvorila Sovjetski Savez, pretvoren u supersilu u drugoj fazi Tridesetjednogodišnjeg rata, ali i u opštijem smislu, u kome je revolucija konstanta u istoriji ovog veka. Sam rat ne vodi nuţno do krize, sloma i revolucije. U stvari, pre 1914. godine, vaţila je suprotna pretpostavka, bar za etablirane reţime sa tradicionalnim legitimitetom. Napoleon Prvi se gorko ţalio na to da austrijski imperator moţe srećno da preţivi stotinu izgubljenih bitaka, kao što je kralj Pruske preţiveo vojnu propast i gubitak pola svoje drţave, dok bi on sam, dete Francuske revolucije, bio u opasnosti posle jednog jedinog poraza. Ipak su napori dvadesetovekovnog totalnog rata za drţave i narode u njega umešane, bili tako teški i bez presedana, da su gotovo bili predodređeni da i narode i drţave napregnu do krajnjih granica, a vrlo verovatno i do tačke pucanja. Jedino su SAD izašle iz svetskih ratova u velikoj meri kao što su u njih ušle, samo prilično snaţnije. Za sve druge kraj ratova je značio preokret. Izgleda očigledno da je stari svet bio osuđen. Staro društvo, stara ekonomija, stari politički sistemi su, kako kaţe kineska poslovica „izgubili nebesko ovlašćenje“. Ĉovečanstvo je iščekivalo alternativu. Nekakva takva alternativa je bila poznata 1914. godine. U većini zemalja Evrope su nju predstavljale socijalističke partije, koje su se

oslanjale na podršku sve veće radničke klase i bile nadahnute verovanjem u istorijsku neizbeţnost svoje pobede (videti Doba carstva, poglavlje 5). Izgledalo je kao da je potreban samo signal, da se narodi podignu, da zamene kapitalizam socijalizmom, i da tako preobraze besmislene patnje svetskog rata u nešto pozitivnije: u krvave porođajne trudove 48 DOBA KATASTROFA i grčeve pri rađanju novog sveta. Ruska, ili tačnije, boljševička revolucija oktobra 1917. godine, latila se zadatka da svetu pošalje ovaj signal. Zato je postala jedan događaj koji je isto onako centralan za istoriju ovog veka kao što je Francuska revolucija 1789. godine bila centralni događaj za devetnaesti vek. Zaista, nije slučajno da se istorija Kratkog dvadesetog veka, kako je on definisan u ovoj knjizi, potpuno podudara sa ţivotnim vekom drţave rođene u Oktobarskoj revoluciji. Ipak je Oktobarska revolucija imala dublje i globalnije posledice nego njen francuski predak. Jer, iako su ideje Francuske revolucije, što je sada očito, nadţivele boljševizam, praktične posledice 1917. godine su bile daleko veće i trajnije nego one 1789. godine. Oktobarska revolucija je proizvela daleko najubitačnije organizovan revolucionarni pokret u modernoj istoriji. Njegova globalna ekspanzija nema istorij- skih paralela još od vremena islamskih osvajanja. Punih trideset ili četrdeset godina posle Lenjinovog dolaska na finsku stanicu u Petrogradu, trećina čovečanstva se našla ţiveći pod reţimima koji su direktno poticali iz Deset dana koji su potresli svet (Reed, 1919), i od Lenjinovog organizacionog modela, Komunističke partije. Većina tih reţima krenula je putem Sovjetskog Saveza u drugom talasu revolucija koje su se pojavile iz druge faze Dugog svetskog rata 1914-1945. godine. Ovo poglavlje se bavi tom revolucijom iz dva dela, mada se prirodno koncentriše na prvobitnu i formativnu revoluciju 1917. godine i na posebni lokalni pečat koji su na revoluciju udarili naslednici Oktobra. U svakom slučaju, Oktobarska revolucija je u velikoj meri njima dominirala. I U velikom delu Kratkog dvadesetog veka, sovjetski komunizam je tvrdio za sebe da je alternativa kapitalizmu i nad njim superioran, kao i da je predodređen od istorije da nad njim pobedi. Dugo u ovom periodu čak ni oni koji su odbacivali tvrdnje komunizma o svojoj nadmoćnosti, nisu bili ubeđeni da on ne moţe da pobedi. A -sa značajnim izuzetkom od 1933. do 1945. godine (videti poglavlje 5), celokupna međunarodna politika čitavog Kratkog dvadesetog veka moţe se shvatiti kao stoletna borba snaga starog poretka protiv socijalne revolucije, za koju se verovalo da je otelotvore-na u Sovjetskom Savezu i da zavisi od njegove sudbine. Kako je Kratki dvadeseti vek prolazio, ova predstava o svetskoj politici kao dvoboju između snaga dva suparnička društvena sistema (od kojih je svaki posle 1945. godine mobilisao svoje pristalice iza super sila koje su drţale oruţja za globalno uništenje), postajala je sve više nerealna. Do kraja osamdesetih godina ovaj sukob je imao isto onako mali značaj za međunarodnu zajednicu kao krstaški ratovi. Ipak moţemo razu-meti kako se taj sukob stvorio. Jer, Oktobarska revolucija je mnogo potpunije i beskom-promisnije, čak i od Francuske revolucije u jakobinskim danima videla sebe kao ekumenski događaj. Ona nije napravljena da donese slobodu i socijalizam Rusiji, već da sprovede svetsku proletersku revoluciju. U glavama Lenjina i njegovih drugova, pobeda boljševizma u Rusiji je bila prvenstveno jedna bitka u kampanji za pobedu boljševizma u širim, svetskim razmerama, i osim kao takva, jedva da je bila opravdana.

SVETSKA REVOLUCIJA 49

Carska Rusija je bila zrela za revoluciju, debelo ju je zasluţila, i zaista bi onakvu revoluciju koja bi zbacila carizam, prihvatio svaki razumni posmatrač svetske scene od 1870-ih godina (videti Doba carstva, poglavlje 12). Posle 1905-1906. godine kada je carizam stvarno bio bačen na kolena, niko nije ozbiljno ni sumnjao u izbijanje revolucije. Ima istoričara, koji iz današnje perspektive, dokazuju da bi caristička Rusija, da nije bilo nesretnog slučaja Prvog svetskog rata i boljševičke revolucije, evoluirala u napredno liberalno-kapitalističko društvo, i da je bila na putu da tako uradi, ali ne treba mikroskop da se otkriju proročanstva revolucionarnog ishoda pre 1914. godine. U stvari, carski reţim se jedva oporavio od revolucije 1905. godine kada se, neodlučan i nekompetentan kao i uvek, još jednom našao pod udarcima talasa socijalnog nezadovoljstva koji je sve brţe rastao. Da nije bilo čvrste odanosti vojske, policije i činov- ništva, u poslednjim mesecima pred izbijanje rata izgledalo bi da je zemlja opet na ivici erupcije. Zaista, kao i u tolikim drugim zaraćenim zemljama, masovni entuzijazam i patriotizam nakon izbijanja rata je dezaktivirao političku situaciju - mada, u slučaju Rusije, ne zadugo. Do 1915. godine problemi carskog reţima su opet izgledali nereši- vi. Ništa nije izgledalo tako očekivano i kao malo iznenađenje od revolucije u martu 1917. godine5 koja je zbacila rusku monarhiju i koja je pozdravljena od čitavog zapadnog političkog mnjenja sem najtvrdokornijih tradicionalističkih reakcionara. Isto tako su svi, uz izuzetak onih romantičara koji su videli pravi put koji vodi od kolektivističke ruske seoske zajednice do socijalističke budućnosti, uzimali zdravo za gotovo da ruska revolucija ne moţe i neće biti socijalistička. Uslovi za takav jedan preobraţaj nisu bili prisutni u jednoj seljačkoj zemlji koja je bila sinonim za siromaštvo, neprosvećenost i zaostalost i u kojoj je proleterijat, predodređeni grobar kapitalizma po Marksu, bio majušna, mada strateški dobro smeštena, manjina. Sami ruski marksistički revolucionari su delili ovo mišljenje. Od zbacivanja carizma samog za sebe, moglo se očekivati da će proizvesti „burţoasku revoluciju6. Klasna borba između burţoazije i proletarijata (koja, po Marksu moţe da ima samo jedan ishod), bi onda mogla da se nastavi u novim političkim uslovima. Naravno, Rusija nije bila u praznom prostoru i revolucija u toj ogromnoj zemlji, koja se proteţe od granica sa Japanom do onih sa Nemačkom, čija je vlada bila među šačicom „velikih sila“ koje su dominirale svetom, nije mogla a da nema velike međunarodne posledice. Sam Karl Marks se na kraju svog ţivota nadao da bi ruska revolucija mogla da odigra ulogu neke vrste detonatora, koji bi izazvao proletersku revoluciju u industrijski razvijenijim zapadnim zemljama, gde su bili prisutni uslovi za proletersku socijalističku revoluciju. Kao što ćemo videti, pri kraju Prvog svetskog rata je izgledalo kao da je to tačno ono što će se desiti. Postojao je samo jedan problem. Ako Rusija nije bila spremna za marksističku proletersku socijalističku revoluciju, nije bila spremna ni za liberalnu „burţoasku revoluciju". Ĉak i oni koji nisu ţeleli da postignu više od te liberalne revolucije, morali su da pronađu način da je izvedu, ali takav koji se ne oslanja na malene i slabe snage ruske liberalne srednje klase, malobrojne manjine u stanovništvu, kojoj su nedostaja-

5 Pošto je u Rusiji još uvek bio u upotrebi julijanski kalendar, koji je zaostajao trinaest dana za gregorijanskim kalendarom prihvaćenim svugde drugde u hrišćanskom i pozapadnjačenom svetu, Februarska revolucija se u stvari odigrala u martu, a Oktobarska 7. novembra. Oktobarska revolu¬ cija je bila ta koja je reformisala ruski kalendar, kao što je reformisala i rusko pismo, tako pokazu¬ jući dubinu svog uticaja. Jer dobro je poznato da ovakve male izmene obično iziskuju društveno ekonomske zemljotrese da bi se sprovele. Najtrajnija i najuniverzalnija posledica Francuske revolu¬cije bio je metrički sistem.

50 DOBA KATASTROFA

li i ugled i javna podrška, a i institucionalna tradicija reprezentativne vlasti u koju bi mogla da se uklopi. Kadeti, partija burţoaskog liberalizma, imali su 1917-1918. godine u slobodno izabranoj (a uskoro raspuštenoj) Skupštini, samo 2,5 odsto poslanika. Jedna burţoaskoliberalna Rusija nije ni morala da se dobije iz ustanka radnika i seljaka, koji ili nisu znali za liberalizam, ili za njega nisu marili, pod vodstvom revolucionarnih partija koje su ţelele nešto drugo, i što je verovatnije, snaga koje su učinile da revolucija krene dalje od svoje burţoasko-liberalne faze ka jednoj radikalnijoj (da upotrebimo frazu „permanentna revolucija11 koju je Marks prihvatio, a mladi Trocki oţiveo u revoluciji 1905. godine). Lenjin, čije nade nisu išle mnogo dalje od onih burţo- asko-demokratske Rusije 1905. godine, takođe je 1917. godine na početku zaključio da liberalni konj nije perspektivni trkač u ruskoj revolucionarnoj trci. Ovo je bila realistička procena. Međutim, 1917. godine njemu i ostalim ruskim i neruskim marksistima je bilo jasno da uslovi za socijalističku revoluciju jednostavno nisu prisutni u Rusiji. Za marksističke revolucionare u Rusiji, njihova revolucija je morala da se raširi. Ništa nije izgledalo verovatnije nego da će se to desiti, jer se Veliki rat završio u političkom slomu i revolucionarnoj krizi koji su se širili, posebno u poraţenim drţavama. Sva četiri vladara poraţenih sila (Nemačka, Austro-Ugarska, Turska i Bugarska), izgubila su 1918. godine svoje prestole, a uz njih i car od strane Nemaca poraţene Rusije, koji je otišao još 1917. godine. Osim toga, socijalni nemir, koji se u Italiji uzdigao skoro do revolucije, potresao je čak i one koji su ratovali na pobedničkoj strani. Kao što smo videli zaraćena društva Evrope su počela da se ugibaju pod neobičnim pritiskom masovnog rata. Početna plima patriotizma što je usledila nakon izbijanja rata opala je. Do 1916. godine ratni zamor se preokrenuo u mračno i tiho neprijateljstvo prema jednoj klanici koja je izgledala bez kraja i konačne odluke, za koju se činilo da niko nije voljan da je okonča. Dok su se protivnici rata 1914. godine osećali bespomoćni i izolo- vani, do 1916. godine oni su mogli da osećaju kako govore u ime većine. Koliko se dramatično situacija promenila pokazalo se kada je, 28. oktobra 1916. godine, Fridrih Adler, sin vođe i osnivača austrijske socijalističke partije, odlučno i hladnokrvno izvršio atentat na austrijskog premijera grofa Stirgka (Stiirgkh-a) u jednom bečkom restoranu - ovo je bilo doba nevinosti bez ljudi iz obezbeđenja - kao javni čin protiv rata. Antiratna osećanja su prirodno istakla političku ulogu socijalista, koji su se sve više vraćali na protivljenje ratu karakteristično za njihov pokret pre 1914. godine. U stvari, neke partije (u Rusiju, Srbiji i Britaniji - Nezavisna laburistička partija) nikad nisu prestajale da se protive ratu, a čak, kada su socijalističke partije podrţavale rat, najglasniji njegovi protivnici nalazili su se u njihovim redovima.7 Istovremeno, i to u svim zaraćenim zemljama, organizovani radnički pokret u ogromnoj industriji naoruţanja, postao je centar i sindikalne i antiratne borbe. Niţi ešalon sindikalnih aktivista u ovim fabrikama, obučeni radnici sa snaţnom pregovaračkom pozicijom (,sindikalni poverenici‟ u Britaniji; Betriebsobleute u Nemačkoj), postali su drugo ime za radikalizam. Majstori i mehaničari u novim visokotehnološkim mornaricama, koje su se malo razlikovale od plovećih fabrika, kretali su se u istom pravcu. I u Rusiji i u Nemačkoj, glavne pomorske baze (Kronštat, Kil) postaće veliki centri revolucije, a kasnije će pobuna u francuskoj mornarici na Crnom moru sprečiti francusku vojnu intervenciju u ruskom građanskom ratu 1918-1920. godine. Za pobunu protiv rata su dakle bili

6

Tako se 1917. godine značajna Nezavisna socijaldemokratska partija Nemačke (USPD) formalno otcepila po ovom pitanju od većine socijalista (SPD) koji su nastavili da podrţavaju rat.

SVETSKA REVOLUCIJA 51

potrebni i fokus i oruđe. Ne čudi da su austro-ugarski cenzori posmatrajući korespondenciju svojih trupa, počeli da zapaţaju promenu u tonu pisama. „Samo da nam dobri Bog da mir“ se pretvaralo u ,Dosta nam je svega‟ pa čak i u „Pričaju da će socijalisti da načine mir“. Stoga nije iznenađenje opet prema habzburškim cenzorima, da je ruska revolucija bila prvi događaj od izbijanja rata koji je odjeknuo čak i u pismima ţena radnika i seljaka. I ne iznenađuje to da su se, posebno nakon što je Oktobarska revolucija dovela Lenjinove boljševike na vlast, spojile ţelje za mirom i socijalnom revolucijom: u trećini od uzorka cenzurisanih pisama od novembra 1917. godine do marta 1918. godine očekivalo se da se mir dobije od Rusije, u trećini od revolucije, a u 20 odsto od kombinacije oba faktora. To da bi ruska revolucija imala velike međunarodne posledice je oduvek bilo jasno: čak je prva 1905-1906. godine, uzdrmala drevna carstva tog vremena, od Austro-Ugarske, preko Turske i Persije, do Kine (videti Doba carstva, poglavlje 12). Do 1917. godine čitava Evropa je postala gomila eksploziva spremna za paljenje. II Rusija, zrela za socijalnu revoluciju, zamorena ratom i na ivici poraza, bila je prva od reţima srednje i istočne Evrope koji se srušio pod stresom i naporima Prvog svetskog rata. Eksplozija je bila očekivana, mada niko nije mogao da predskaţe vreme i okolnosti detonacije. Nekoliko nedelja pre Februarske revolucije, Lenjin se u svom švajcarskom egzilu još uvek pitao da li će doţiveti da vidi revoluciju. U stvari carska vlast je kolabirala kada su se demonstracije zaposlenih ţena (na tradicionalni Dan ţena revolucionarnog pokreta - 8 mart) spojile sa obustavom rada u ozloglašeno borbenim Putilovskim metalskim fabrikama da bi proizveli generalni štrajk i invaziju na centar prestonice preko zaleđene reke, u osnovi da bi se zahtevao hleb. Krhkost reţima se razotkrila kada su careve trupe, čak i uvek lojalni kozaci, oklevale, pa zatim odbile da napadnu masu, i počele da se sa njom bratime. Kada su se, posle četiri haotična dana, i one pobunile, car je abdicirao, da bi bio zamenjen liberalnom privremenom vladom, ne bez izvesne simpatije, pa čak i pomoći ruskih zapadnih saveznika, koji su se plašili da bi carski reţim u očajanju mogao da se povuče iz rata i potpiše separatni mir sa Nemačkom. Ĉetiri spontana i bezglava dana na ulici dovela su jedno Carstvo do kraja.81 više od toga: Rusija je bila tako spremna za socijalnu revoluciju da su mase Petrograda odmah tretirale pad cara kao proglašenje opšte slobode, jednakosti i neposredne demokratije. Lenjinovo neobično postignuće je bilo to da je preobrazio ovaj nekontrolisani narodni talas u boljševičku vlast. Tako je, umesto liberalne i ustavne ka Zapadu orijentisane Rusije spremne i voljne da se bori sa Nemcima, ono što je nastalo bio revolucionarni vakuum: nemoćna „privremena vlada“ na jednoj strani, a na drugoj, mnoštvo u običnom narodu nastalih „veća“ (Sovjeta) koja su nicala svugde, kao pečurke posle kiše. 9 Oni su stvarno imali

7 Ljudska cena je bila veća nego u samoj Oktobarskoj revoluciji, ali relativno umerena: 602 vojnika, 73 policajca i 587 civila je bilo povređeno, ranjeno, ili ubijeno (W. H. Chaberlin, 1965, vol. I, str. 85). . 8 Ovakvi ,,saveti“ za koje se pretpostavlja da su ukorenjeni u iskustvu ruskih samoupravnih seoskih zajednica, nastali su kao politička tela među fabričkim radnicima tokom revolucije 1905. godine. Ovakve skupštine neposredno izabranih delegata bile su svugde poznate organizovanim radnicima, a odgovarao je njihovom ugrađenom smislu za demokratiju, a sam termin „Sovjet" ponekad ali ne uvek prevođen na lokalne jezike, (councils, rate) posedovao je snaţnu internacionalnu privlačnost.

52 DOBA KATASTROFA

vlast, ili bar snagu veta, na lokalnom nivou, ali nisu imali predstavu o tome šta sa njom da urade, ili šta treba da se s njom uradi. Razne revolucionarne partije i organizacije boljševički i menjševički socijaldemokrati, socijalrevolucionari, a i mnoge manje leve frakcije, koje su se pomaljale iz ilegale - pokušavale su da se ustoliče u ovim skupštinama, da ih koordiniraju i preobrate za svoju politiku, mada ih je na početku jedino Lenjin video kao alternativu reţimu („sva vlast sovjetima"). Ipak, jasno je da su, kada je car pao, u ruskom narodu bili relativno malobrojni oni koji su znali šta predstavljaju oznake revolucionarnih partija, ili koji su, ako su to i znali, mogli da naprave razliku između rivalskih poziva tih partija. Ono što su znali bilo je to da više nisu prihva- tali autoritet - čak ni autoritet revolucionara koji su tvrdili da znaju više od njih. Osnovni zahtev za gradske siromahe bio je hleb, a za radnike među njima, bolje nadnice i kraće radno vreme. Osnovni zahtev 80 odsto Rusa koji su ţiveli od poljoprivrede, bio je, kao i uvek, zemlja. I jedni i drugi su se sloţili da ţele kraj ratu, mada masa seljakavojnika koji su sačinjavali vojsku isprva nije bila protiv ratovanja kao takvog već protiv oštre discipline i zlostavljanja. Parole „Hleb, Mir, Zemlja“ donele su podršku koja je sve brţe rasla, onima koji su ih propagirali, naročito Lenjinovim boljševicima, koji su narasli od par hiljada članova u martu 1917. godine, na četvrt miliona do početka leta iste godine. Nasuprot hladnoratovskoj mitologiji, koja Lenjina vidi u osnovi kao jednog organizatora drţavnih udara, jedini pravi kapital koji su on i boljševici imali bila je sposobnost da prepoznaju šta mase ţele; sposobnost da, kao što je i bilo, masom rukovode tako što su znali kako da je slede. Kada je na primer, on shvatio da seljaci, nasuprot socijalističkom programu ţele podelu zemlje na porodična imanja, nije oklevao ni trenutka da boljševike angaţuje za ovakvu formu ekonomskog individualizma. Nasuprot tome, Privremena vlada i njene pristalice nisu uspevali da priznaju svoju nesposobnost da Rusiju nateraju da se pokorava njihovim zakonima i dekretima. Kada su biznismeni i menadţeri pokušali da ponovo uspostave radnu disciplinu, samo su radikalizovali radnike. Kada je Privremena vlada insistirala na tome da se vojska pošalje u još jednu ofanzivu u junu 1917. godine, vojsci je dozlogrdilo, a seljaci-vojni- ci su krenuli kući u svoja rodna sela da učestvuju sa svojom rodbinom u podeli zemlje. Revolucija se širila duţ šina ţeleznice koja ih je vraćala. Vreme još nije bilo sazrelo za trenutni pad Privremene vlade, ali od tog leta nadalje, proces radikalizacije je ubrzan i u vojsci i u vaţnijim gradovima, sve više u korist boljševika. Seljaštvo je preteţno dalo podršku naslednicima narodnjaka (videti Doba kapitala, poglavlje 9), socijalrevoluci- onarima, mada se iz njihovih redova razvilo jedno radikalnije levo krilo koje se prima- klo boljševicima, i kratko im se pridruţilo u vladi nakon Oktobarske revolucije. Kako su se boljševici - tada u suštini radnička partija - našli kao većina u glavnim ruskim gradovima, a posebno u prestonici, Petrogradu i u Moskvi, i kako su osvajali teren u vojsci, nad postojanjem Privremene vlade se sve više nadvijala senka; posebno kada je u avgustu morala da se obrati revolucionarnim snagama u prestonici da bi se porazio kontrarevolucionarni udar predvođen monarhističkim generalima. Radika- lizovani dţinovski talas njihovih sledbenika neizbeţno je gurao boljševike ka osvajanju vlasti. U stvari, kada je došao pravi trenutak, vlast nije morala toliko da se osvaja, koliko da se pokupi. Rečeno je da je više ljudi povređeno za vreme snimanja velikog Ejzenštajnovog filma Oktobar (1927) nego što je ozleđeno tokom pravog zauzimanja Zimskog dvorca 7. novembra 1917. godine. Privremena vlada, nemajući nikoga da je brani, naprosto se raspala u razređenom vazduhu.

SVETSKA REVOLUCIJA 53

Od trenutka kada je pad Privremene vlade postao izvestan, do danas, Oktobarska revolucija je utopljena u polemike. Većina njih vodi u zabludu. Pravo pitanje nije da li je revolucija, kao što tvrde antikomunistički istoričari, puč ili drţavni udar koji je izveo antidemokrata u osnovi Lenjin, već je pitanje ko ili šta je moglo ili treba lo da usledi nakon pada Privremene vlade. Od ranog septembra Lenjin je pokušavao da ubedi neodlučne elemente u svojoj partiji ne samo u to da bi vlast mogla lako da im izmakne ako se planskom akcijom ne dograbi u verovatno kratkom vremenskom roku u kome im je bila na dohvat ruke, već i u to - moţda uz podjednako navaljivanje - da odgovore na pitanje „Mogu li boljševici da zadrţe drţavnu vlast“ ako je se dokopaju. Šta bi zaista, bilo ko ko bi pokušao da upravlja vulkanskim erupcijama revolucionarne Rusije, trebalo da radi? Nijedna partija sem Lenjinovih boljševika nije bila spremna da se samostalno suoči sa ovom odgovornošću - a i Lenjinov pamflet sugeriše da ni svi boljševici nisu bili tako odlučni kao on sam. Obzirom na povoljnu političku situaciju u Petrogradu, Moskvi i severnim armijama, na pitanje da li iskoristiti čisto kratkoročnu priliku da se vlast zauzme sada, pre nego li dalje čekati, zaista je bilo teško dati odgovor. Vojna kontrarevolucija je tek počinjala. Očajna vlada, bi mogla radije nego li da ustupi mesto sovjetima, da preda Petrograd nemačkoj armiji, koja je već bila na severnim granicama onoga što je danas Estonija, tj. nekoliko milja od prestonice. Osim toga, Lenjin je retko kad oklevao da pogleda u lice i najmračnijim činjenicama. Ako boljševici ne uspeju da iskoriste trenutak, „talas prave anarhije moţe postati snaţniji od nas“. Ako revolucionarna partija ne zauzme vlast kada je trenutak za to i kada mase to zahtevaju, po čemu se razlikuje od nerevolucionarne partije? Ono što je bilo problematično bili su dugoročni izgledi za revoluciju, čak i pod pretpostavkom da se vlast zadobijena u Petrogradu i Moskvi moţe proširiti na ostatak Rusije i tamo odrţati protiv anarhije i kontrarevolucije. Lenjinov sopstveni program za angaţovanje nove sovjetske vlasti (tj. prvenstveno boljševičke partije) na „socijalističkom preobraţaju Republike Rusije" je suštinski igrao na to da se ruska revolucija pretvori u svetsku, ili bar evropsku revoluciju. Ko bi - vrlo je često ponavljao - mogao da zamisli da do pobede socijalizma „moţe da dođe osim putem potpunog uništenja ruske i evropske burţoazije?“ U međuvremenu je prvenstveni, zapravo jedini cilj boljševika, da izdrţe. Novi reţim je uradio malo toga u pravcu socijalizma, osim što je proglasio socijalizam za svoj cilj, što je preuzeo banke i proglasio „radničku41 kontrolu nad postojećom upravom, tj. stavio je zvanični pečat na sve ono što su radnici ionako radili posle revolucije, dok ih je istovremeno terao da odrţe proizvodnju. Reţim ništa drugo nije imao da im kaţe. 10 Novi reţim je izdrţao. Preţiveo je kazneni mir koji mu je Nemačka nametnula u Brest-Litovsku, nekoliko meseci pre nego što će sama Nemačka biti poraţena, kojim su od Rusije odvojeni Poljska, baltičke provincije, Ukrajina i značajni delovi zapadne i juţne Rusije, kao i de facto, Zakavkazje (Ukrajina i Zakavkazje su povraćeni). Saveznici nisu videli razloga da budu velikodušniji prema centru svetske subverzije. Razne kontrarevolucionarne (,,bele41) armije i reţimi podizali su se protiv Sovjeta, finansirali su ih Saveznici, koji su slali britanske, francuske, američke, japanske, poljske, srpske,

9 ,,I ja sam im govorio: učinite sve što hoćete učiniti, uzmite sve što vam treba, mi ćemo vas podrţati, ali vodite brigu o proizvodnji, vodite brigu da proizvodnja dade koristi. Latite se korisnih radova, činićete greške, ali ćete naučiti". (Lenjinov izveštaj o radu Veća narodnih komesara podnet na Trećem sveruskom kongresu Sovjeta, 11/24. januara 1918. godine (citat iz Lenjinovih sabranih dela. Latinično izdanje, Beograd, 1975, tom 28, str. 75)

54 DOBA KATASTROFA

grčke i rumunske trupe na rusko tle. U najgorim trenucima tog brutalnog i haotičnog građanskog rata 1918-1920. godine, Sovjetska Rusija je bila umanjena na nasukanu olupinu sastavljenu od teritorija u severnoj i centralnoj Rusiji, negde između Urala i današnjih baltičkih drţava, osim malog izloţenog prsta Lenjingrada, koji je pokazivao na Finski zaliv. Jedini veliki kapital koji je novi reţim posedovao, dok je iz ničega improvizo- vao jednu na kraju pobedonosnu Crvenu armiju, bio je nesposobnost i podela zavađenih ,,belih“ snaga, njihova sposobnost da dođu u sukob sa velikoruskim seljaštvom, i osnovane sumnje zapadnih sila da njihovi bundţijski vojnici i mornari ne mogu biti dovedeni u red da se bore protiv boljševika. Do kraja 1920. godine, boljševici su pobedili. Tako je protivno očekivanjima, Sovjetska Rusija preţivela. Boljševici su zadrţali, u stvari proširili svoju vlast, ne samo (kako je Lenjin primetio sa olakšanjem i ponosom nakon dva meseca i petnaest dana) duţe od Pariške komune 1871. godine, već tokom godina katastrofe i krize bez prekida, nemačkog osvajanja i kaznenog mira, odbeglih regiona, građanskog rata, strane oruţane intervencije, gladi i ekonomskog kolapsa. Nije moglo biti druge strategije ili perspektive izvan odabiranja iz dana u dan, između onih odluka koje su bile nuţne za trenutno preţivljavanje i onih kojima se rizikovala trenutna propast. Ko je sebi mogao da priušti da razmatra moguće dugoročne posledice za revoluciju odluka koje su morale da sada budu donesene, ili bi u drugom slučaju to bio kraj revolucije i ne bi više bilo posledica da se razmatraju? Jedan po jedan, preduzimani su neophodni koraci. Kada je nova Sovjetska Rusija izašla iz svoje agonije, otkrilo se da su ti koraci vodili u smeru udaljenom od onoga koji je Lenjin imao na umu na Finskoj stanici. Ipak, revolucija je preţivela. Uspela je u tome iz tri glavna razloga: Prvo, posedovala je jedinstveno snaţan, bukvalno drţavotvorni instrument u vidu centralizova- ne i disciplinovane Komunističke partije koja je brojala 600 000 ljudi. Kakva god da je bila njegova uloga pre revolucije, ovaj organizacioni model, koji je Lenjin neumorno propagirao i branio od 1902. godine, je posle revolucije dobio ono što mu je pripadalo. Bukvalno svi revolucionarni reţimi Kratkog dvadesetog veka će usvojiti neke varijante tog modela. Drugo, ovo je sasvim očigledno bila jedina vlada kadra i voljna da odrţi Rusiju na okupu kao drţavu, pa je stoga uţivala podršku i inače neprijateljski raspoloţenih ruskih patriota kao što su oficiri, bez kojih ne bi mogla da se izgradi nova Crvena armija. Za takve, kao i za istoričara koji vrši retrospektivu, 1917-1918. godine nije se pruţao izbor između jedne liberalno-demokratske i jedne neliberalne Rusije, već između Rusije i dezintegracije koja je bila kob ostalih arhaičnih i poraţenih carstava, naime Austro-Ugarske i Turske. Za razliku od njih, boljševička revolucija je u najvećoj meri sačuvala jedinstvo multinacionalnih teritorija stare carske drţave bar za sledeće sedamdeset i četiri godine. Treći razlog je bio taj što je revolucija dopustila seljacima da uzmu zemlju. Kada se prešlo na stvar, masa velikoruskih seljaka - koji su činili srţ ove drţave kao i njene vojske - je mislila da su njihove šanse da zadrţe zemlju bolje pod boljševicima nego ako se plemići vrate. Ovo je boljševicima dalo odlučnu prednost u građanskom ratu 1918-1920. godine. Kako se pokazalo, ruski seljaci su bili suviše optimistični. III Svetska revolucija, koja je bila opravdanje za Lenjinovu odluku da Rusiju uvede u socijalizam, nije se zbila, a sa socijalizmom je Sovjetska Rusija bila osuđena na izola¬ciju, siromaštvo i zaostalost. Opcije za budući razvoj bile su predodređene, ili bar usko

SVETSKA REVOLUCIJA 55

ograničene (videti poglavlja 13 i 16). Ipak, talas revolucija je tokom dve godine posle Oktobra prešao preko planete i nade borbenih boljševika nisu izgledale nerealne. „Volker bort die Signale“ („Narodi, čujte signale") bio je prvi stih u refrenu Interna- cionale na nemačkom. Signali su dolazili, jasni i glasni, iz Petrograda, a nakon što je njihova prestonica 1918. godine premeštena na sigurniju lokaciju, iz Moskve; 11 čuli su se svugde gde su delovali radnički i socijalistički pokreti, bez obzira na njihovu ideologiju, pa čak i izvan njih. „Sovjete" su formirali berači duvana na Kubi, gde je malo ko znao gde je Rusija. Dve godine od 1917. do 1919. u Španiji će postati poznate kao „boljševički bienium", iako je lokalna levica bila ostrašćeno anarhistička, tj. na suprotnom polu od Lenjina. Revolucionarni studentski pokreti su eksplodirali u Pekingu (Bejđingu) 1919. godine i Kordobi (Argentina) 1918. godine, što će se uskoro raširiti preko Latinske Amerike i stvoriti lokalne marksističke revolucionarne vođe i partije. Indijski borbeni nacionalista M. N. Roj (Roy) odmah je podlegao revolucionarnoj čaroliji, gde je lokalna revolucija, koja je 1917. godine ulazila u svoju najradikalniju fazu, prirodno priznavala svoju srodnost sa revolucionarnom Rusijom: Marks i Lenjin su postali njene ikone, zajedno sa Moktezumom, Emilijanom Zapatom i raznim indijanskim trudbenicima, i još se mogu videti na velikim muralima meksičkih zvaničnih umetnika. Za nekoliko meseci Roj je bio u Moskvi da bi odigrao vaţnu ulogu u stvaranju nove politike Komunističke internacionale za kolonijalno oslobađanje. Delom preko naseljenih holandskih socijalista kao što je bio Henk Sneevliet, Oktobarska revolucija je odmah stavila svoj pečat i na Sarekat Islam, koji je bio glavna masovna organizacija za indonezijsko nacionalno oslobođenje. „Ova akcija ruskog naroda" pisao je jedan provincijski turski list, „jednoga dana u budućnosti će se pretvoriti u sunce i obasjati celo čovečanstvo". U udaljenoj unutrašnjosti Australije, okoreli (a uglavnom irski katolici) strigači ovaca bez primetnog interesovanja za političku teoriju, pozdravljali su Sovjete kao radničku drţavu. U SAD su Finci, koji su dugo bili najsnaţnije socijalistički orijentisani od svih useljeničkih zajednica, ispunjavali sumorna rudarska naselja u Minesoti mitinzima „na kojima je pominjanje Lenjinovog imena činilo da srce kuca... U mističnoj tišini, gotovo u religijskoj ekstazi, divili smo se svemu što je dolazilo iz Rusije" (Koivisto, 1983). Ukratko, Oktobarska revolucija je univerzalno priznata kao događaj koji je potresao svet. Ĉak su preobraćeni i mnogi od onih koji su revoluciju gledali iz neposredne blizine, što manje pogoduje religioznoj ekstazi, od ratnih zarobljenika koji su se vrati li u svoje zemlje kao ubeđeni boljševici i budući komunistički lideri poput hrvatskog mehaničara Josipa Broza (Tita), do novinara poput Artura Rensoma (Ransome) iz Mančester gardijana, koji nije bio primetna politička figura, već je poznatiji po tome što je svoju strast za jedrenjem preneo u očaravajuće dečje knjige. Pa čak i jedan nebolj- ševički lik, kao češki pisac Jaroslav Hašek, budući tvorac remek-dela Doţivljaji dobrog vojnika Svejka, prvi put u svom ţivotu se našao kao borac za ideju, i to trezan, što čak i više zapanjuje. Učestvovao je u građanskom ratu u Rusiji kao komesar Crvene armije, nakon čega se vratio svojoj poznatijoj ulozi praškog anarho-boema i pijani

10 Prestoni grad carske Rusije bio je Sankt Petersburg, što je u Prvom svetskom ratu zvučalo suviše nemački, pa je zato ime promenjeno u Petrograd. Posle Lenjinove smrti (1924) postao je Lenjingrad, a tokom pada SSSR-a vraćeno mu je prvobitno ime. Sovjetski Savez (koga su sledili njegovi najropskiji sateliti) bio je neobično sklon političkoj toponimiji, često iskomplikovanoj obrtima i preokretima partijskih sudbina. Tako je Caricin na Volgi postao Staljingrad, poprište one epske bitke iz Drugog svetskog rata, ali, posle Staljinove smrti, Volgograd. U vreme pisanja ove knjige još je imao to ime.

ce, zbog toga što postrevolucionarna Sovjetska Rusija nije bila u njegovom stilu. Ali revolucija jeste. Ipak, događaji u Rusiji nisu inspirisali samo revolucionare, već, što je vaţnije, revolucije. U januaru 1918. godine, nekoliko nedelja od zauzimanja Zimskog dvorca, dok 56 DOBA KATASTROFA su boljševici očajnički pokušavali da sklope mir po bilo koju cenu sa nemačkom armijom koja je napredovala, talas masovnih političkih štrajkova i antiratnih demonstracija je prešao preko centralne Evrope, krećući od Beča, šireći se preko Budimpešte i čeških krajeva u Nemačku, i kulminirajući u pobuni austro-ugarskih mornara u Jadranu. Kako su poslednje sumnje o porazu Centralnih sila nestajale, njihove armije su se lomile. U septembru su bugarski seljaci-vojnici krenuli kućama, proglasili republiku i marširali na Sofiju, mada su bili razoruţani uz nemačku pomoć. U oktobru se Habzbur- ška monarhija raspala nakon poslednjih izgubljenih bitaka na italijanskom frontu. Razne nove nacionalne drţave su nastajale u (opravdanoj) nadi da će pobednički saveznici dati prednost njima u odnosu na opasnosti boljševičke revolucije. I stvarno, prva saveznička reakcija na boljševički poziv narodima da načine mir - i na njihovo objavljivanje tajnih dokumenata u kojima su saveznici seckali Evropu i delili je među sobom - bile su Ĉetrnaest tačaka predsednika Vilsona, koje su igrale na nacionalističku kartu protiv Lenjinovog internacionalističkog zova. Zona malih nacionalnih drţava je trebalo da formira sanitarni kordon protiv crvenog virusa. Početkom novembra pobunjeni mornari i vojnici su raširili nemačku revoluciju iz pomorske baze Kil širom zemlje. Proglašena je republika, a car se povukao u Holandiju, da bi ga kao glavu drţave zame- nio jedan socijaldemokrata - bivši sedlar. Revolucija, koja je tako zbrisala sve reţime od Vladivostoka do Rajne, bila je revolt protiv rata i uglavnom je postizanje mira dezaktiviralo veliki deo eksploziva koji je ona sadrţavala. Njen socijalni sadrţaj bio je u svakom slučaju nejasan, osim za vojni- ke-seljake Habzburškog, Otomanskog i carstva Romanova i one u manjim drţavama jugoistočne Evrope, i za njihove porodice. Kod njih se taj sadrţaj sastojao iz četiri tačke: zemlje, nepoverenja prema gradovima, ili strancima (posebno Jevrejima) i/ili nepoverenja prema vlastima. Ovo je seljake načinilo revolucionarnim ali ne boljševicima u velikim delovima centralne i istočne Evrope, mada ne u Nemačkoj (osim nešto Bavarske), Austriji, i delovima Poljske. Oni su morali biti umireni merama zemljišne reforme čak i u nekim konzervativnim, zaista kontrarevolucionarnim zemljama kao što su bile Rumunija i Finska. S druge strane, tamo gde su oni činili većinu stanovništva, praktično su garantovali da socijalisti, a kamoli boljševici, ne mogu dobiti opšte demokratske izbore. Ovo nije nuţno od seljaka napravilo bastion političkog konzervativizma, ali je fatalno hendikepiralo demokratske socijaliste; a drugo - kao u Sovjetskoj Rusiji - pritiskalo je socijaliste da napuste predstavničku demokratiju. Iz tog razloga su boljševici, koji su zahtevali Ustavotvornu skupštinu (poznata revolucionarna tradicija od 1789. godine) raspustili tu skupštinu čim se sastala, nekoliko nedelja posle Oktobra. A uspostavljanje novih malih nacionalnih drţava duţ vilsonovskih linija, iako je bilo daleko od toga da ukloni nacionalne konflikte u zoni revolucija, takođe je smanjilo manevarski prostor za boljševičku revoluciju. Što je zaista i bila namera savezničkih mirotvoraca. Na drugoj strani, uticaj ruske revolucije na evropske prevrate 1918-1919. godine bio je tako očigledan, da je u Moskvi jedva moglo biti mesta za skepticizam u pogledu izgleda za širenje revolucije svetskog proleterijata. Istoričaru je - a čak i nekim lokalnim revolucionarima - izgledalo jasno da je carska Nemačka bila zemlja znatne društve

SVETSKA REVOLUCIJA 57

ne i političke stabilnosti, sa snaţnim, ali u suštini umerenim radničkim pokretom, zemlja koja sigurno ne bi iskusila ništa nalik oruţanoj revoluciji, da nije bilo rata. Za razliku od carske Rusije ili rasklimatane Austro-Ugarske; za razliku od Turske, tog poslovičnog „bolesnika Evrope“; za razliku od divljih, naoruţanih stanovnika planina na evropskom jugoistoku, koji su bili spremni na sve; Nemačka nije bila zemlja u kojoj bi se očekivao prevrat. I zaista, u poređenju sa pravom revolucionarnom situacijom u poraţenoj Rusiji i Austro-Ugarskoj, većina nemačkih revolucionarnih vojnika, mornara i radnika ostala je umerena i povinovala se zakonu onako kako su ih oduvek prikazivale one, verovatno apokrifne, šale ruskih revolucionara („Tamo gde je posetiocima zabranjeno da gaze travu, nemački pobunjenici će spontano hodati samo po stazi“). Ipak je to bila zemlja kroz koju su revolucionarni mornari proneli barjak Sovjeta, gde su izvršni organi radničkog i vojničkog sovjeta u Berlinu postavili socijalističku vladu Nemačke, gde je izgledalo da su Februar i Oktobar jedno, dok se činilo da je stvarna vlast već u rukama radikalnih socijalista od momenta kada je car abdicirao. Ovo je bila jedna iluzija, nastala usled totalne, ali privremene paralize stare armije, drţave i strukture vlasti pod dvostrukim šokom potpunog poraza i revolucije. Posle nekoliko dana republikanizovani stari reţim je opet bio u sedlu, i više nije bio ozbiljno uznemiravan od socijalista, koji čak nisu uspeli da dobiju većinu na prvim izborima, iako su ovi odrţani nekoliko nedelja posle revolucije.11 Reţimu je čak i manje briga zadavala odskora improvizovana Komunistička partija, čije su vođe, Karla Libknehta i Rozu Luksemburg, ubrzo ubili plaćeni armijski revolveraši. Međutim, nemačka revolucija 1918. godine utvrdila je nade ruskih boljševika, još više zbog toga što je kratkovečna socijalistička republika stvarno proglašena u Bavarskoj 1918. godine, a u proleće 1919. godine, nakon ubistva njenog vođe, osnovana je sovjetska republika u Minhenu, prestonici nemačke umetnosti, intelektualne kontrakulture i (što je bilo manje politički subverzivno) piva. To se preklopilo sa jednim drugim ozbiljnijim pokušajem da se boljševizam prenese na Zapad, sa mađarskom sovjetskom republikom koja je trajala od marta do jula 1919. godine. 12 Obe republike su, naravno bili ugušene sa očekivanom brutalnošću. Osim toga, razočarenje u socijaldemokrate je naglo radikalizovalo nemačke radnike, od kojih su mnogi prebacili svoju lojalnost na nezavisne socijaliste, a posle 1920. godine, na Komunističku partiju, koja je iz tog razloga postala najveća takva partija izvan Sovjetske Rusije. Zar nije nakon svega toga mogla da se očekuje nemačka oktobarska revolucija? Ĉak iako je 1919. godina, koja je bila godina vrhunca socijalnih nemira na Zapadu, donela poraz jedinim pokušajima da se boljševička revolucija raširi; čak iako je revolucionarni talas naglo i vidljivo opadao 1920. godine, boljševičko rukovodstvo u Moskvi nije napustilo nadu u nemačku revoluciju sve do kraja 1923. godine. Naprotiv, baš je 1920. godina bila ona u kojoj su se boljševici angaţovali u nešto što posmatrano u retrospektivi izgleda kao velika greška, u trajnu podelu međunarodnog radničkog pokreta. To su učinili tako što su struktuirali svoj novi komunistički pokret prema obrascu lenjinističke avangardne partije koja se sastojala od elite „profesionalnih revolucionara“. Oktobarska revolucija, kao što smo videli, zadobila je širo ----------------------------------------11 Umereni većinski socijaldemokrati dobili su tek nešto ispod 38 odsto glasova - njihov rekord svih vremena - revolucionarni Nezavisni socijaldemokrati dobili su oko 7,5 procenata glasova. 12 Njen poraz je rasuo dijasporu političkih i intelektualnih izbeglica širom sveta, od kojih su neki u budućnosti imali neočekivane karijere, kao filmski tajkun ser Aleksandar Korda i glumac Bela Lugoši, poznatiji kao zvezda prvobitne verzije horor filma Drakula.

58 DOBA KATASTROFA

ke simpatije u međunarodnim socijalističkim pokretima, koji su bukvalno svi izašli iz svetskog rata i radikalizovani i mnogo ojačani. Uz retke izuzetke, velikom delu članstva socijalističkih i radničkih partija je bila bliska ideja da se pristupi novoj, Trećoj ili Komunističkoj internacionali, koju su boljševici osnovali da zameni Drugu internacionalu (18891914), koja je bila diskreditovana i uništena svetskim ratom kome nije uspela da se odupre.13 Zaista, nekoliko partija kao što su socijalistička partija Francuske, Italije, Austrije i Norveške, a i Nezavisni socijalisti u Nemačkoj, stvarno su glasali da se to uradi, pri čemu su neprilagođeni oponenti boljševizma ostali u manjini. Ipak, ono što su Lenjin i boljševici ţeleli nije bio međunarodni pokret socijalističkih simpatizera Oktobarske revolucije, već jedan korpus potpuno posvećenih i disciplinovanih aktivista, svojevrsnu globalnu udarnu jedinicu za revolucionarno osvajanje. Partijama koje nisu bile voljne da usvoje Lenjinovu strukturu odbijen je pristup ili su izbačene iz nove Interna- cionale, koja bi samo mogla da bude oslabljena prihvatanjem takve pete kolone oportunizma i reformizma, a da i ne pominjemo ono što je Marks jednom nazvao „parlamentarnim kretenizmom11. U borbi koja se bliţila, moglo je biti mesta samo za vojnike. Ovaj argument je imao smisla samo pod jednim uslovom: da je svetska revolucija još uvek bila u toku i da su njene bitke bile u neposrednoj perspektivi. Ipak iako je evropska situacija bila daleko od stabilizacije, 1920. godine je bilo jasno da boljševička revolucija nije na dnevnom redu Zapada, mada je isto tako bilo jasno da su se u Rusiji boljševici trajno ustoličili. Nema sumnje da je, kada se Internacionala sastala, izgledalo da ima šanse da bi Crvena armija, koja je odnela pobedu u građanskom ratu i u tom trenutku jurišala ka Varšavi, mogla da silom oruţja proširi revoluciju na Zapad, kao nusproizvod kratkog rusko-poljskog rata, isprovociranog teritorijalnim ambicijama Poljske. Poljska je obnovivši drţavnost nakon jednog i po veka nepostojanja, zahte- vala svoje osamnaestovekovne granice. Ove granice su leţale duboko u Belorusiji, Litva- niji i Ukrajini. Sovjetsko napredovanje, koje je ostavilo čudesni literarni spomenik u Crvenoj konjici Isaka Babelja, pozdravio je neobično široki krug savremenika koji se protezao od austrijskog romanopisca Jozefa Rota, koji je kasnije pisao elegije za Habzburzima, do Mustafe Kemala, budućeg vođe Turske. Ipak, poljski radnici nisu uspeli da se podignu, a Crvena armija je odbijena na kapijama Varšave. Od tada, uprkos prividima, sve će biti mirno na zapadnom frontu. Po opštem priznanju, revolucionarne perspektive su se pomerile na Istok, u Aziju, na koju je Lenjin uvek obraćao značajnu paţnju. Stvarno, od 1920. do 1927. godine izgledalo je da se perspektive svetske revolucije oslanjaju na kinesku revoluciju, koja je napredovala pod Kuomintangom, tada partijom nacionalnog oslobođenja, čiji je vođa Sun Jatsen rado prihvatao i sovjetski model i sovjetsku vojnu pomoć, a i novu kinesku komunističku partiju kao deo svog pokreta. Udruţeni Kuomintang i komunisti će preći na sever iz svojih baza u juţnoj Kini u velikoj ofanzivi 1925-1927. godine, čime će najveći deo Kine još jednom dovesti pod kontrolu jedinstvene vlade prvi put od pada Carstva 1911. godine, pre nego što je vodeći general Koumintanga Ĉang Kaj-Šek napao komuniste i poklao ih. Ipak čak i pre ovog dokaza da ni Istok nije još sazreo za Oktobar, obećanje Azije nije moglo da prikrije neuspeh revolucije na Zapadu. Do 1921. godine ovaj neuspeh je bio neporeciv. Revolucija se povlačila u Sovjetskoj Rusiji, mada je politički boljševička vlast bila neoboriva (videti poglavlje 13). 13

radnika.

Takozvana Prva internacionala, bilo je Marksovo sopstveno Međunarodno udruţenje

SVETSKA REVOLUCIJA 59

Revolucija nije bila u programu Zapada. Treći kongres Kominterne je prihvatio ovo stanje a da ga nije sasvim priznao, tako što je zahtevao „jedinstveni front“ sa istim onim socijalistima koje je Drugi kongres izbacio iz vojske revolucionarnog napretka. Upravo je to izbacivanje značilo podelu revolucionara u sledećim generacijama. Međutim, bilo je suviše kasno. Pokret je bio trajno pocepan, većina levih socijalista, pojedinaca i partija se vratilo u socijaldemokratski pokret, koji su preteţno vodili antikomunistički umerenjaci. Nove komunističke partije ostale su manjina u evropskoj levici, a uopšte - uz nekoliko izuzetaka kao što su Nemačka, Francuska, ili Finska - prilično male, iako ostrašćene manjine. Njihova situacija se neće promeniti sve do tridesetih godina (videti poglavlje 5). IV Ipak su godine prevrata za sobom ostavile ne samo jednu, ogromnu ali zaostalu zemlju, kojom su sada vladali komunisti i koja je bila posvećena izgradnji društvene alternative kapitalizmu, već takođe i jednu vladu, jedan disciplinovani međunarodni pokret, i što je moţda od podjednake vaţnosti, jednu generaciju revolucionara predanih viziji svetske revolucije pod zastavom podignutom u Oktobru i pod vodstvom pokreta, čiji je štab neizbeţno bio u Moskvi. (Tokom nekoliko godina su postojale nade da će se uskoro premestiti u Berlin, pa je nemački, a ne ruski, ostao zvaničan jezik Internacionale između dva svetska rata). Ovaj pokret nije baš znao kako će svetska revolucija napredovati posle stabilizacije u Evropi i poraza u Aziji, pa su razbacani komunistički pokušaji da nezavisno jedni od drugih dignu oruţane pobune (Bugarska i Nemačka 1923. godine, Indonezija 1926. godine, Kina 1927. godine, i zakasnela i mimo pravila pobuna u Brazilu 1935. godine) bili katastrofe. Ipak je stanje sveta između ratova bilo takvo, kako će uskoro pokazati Velika recesija i uspon Hitlera, kakvo teško da je obeshrabrivalo apoka- liptična očekivanja (videti poglavlja 3 i 5). To ne objašnjava iznenadni zaokret Kominterne ka ultrarevolucionarnoj retorici sektaškog levičarstva između 1928 i 1934. godine, pošto, kakva god da je bila retorika, ovaj pokret u praksi niti je očekivao, niti se spremao da igde zauzme vlast. Ova promena, koja se pokazala politički porazna, pre se moţe objasniti unutrašnjom politikom sovjetske Komunističke partije, kada je Staljin preuzeo kontrolu nad njom, a moţda i kao jedan pokušaj da se nadomesti sve očevidnije razmi- moilaţenje između interesa SSSR-a, kao drţave koja neizbeţno mora da koegzistira sa drugim drţavama - čiji je reţim počeo da zadobija međunarodno priznanje od dvadesetih godina - i pokreta čiji je cilj bio da potkopava i obara sve druge reţime. Na kraju su drţavni interesi Sovjetskog Saveza prevladali nad svetskorevolucionarnim interesima Komunističke internacionale, koju je Staljin sveo na instrument sovjetske drţavne politike pod strogom kontrolom sovjetske Komunističke partije, koja je čistila, rasturala i sklapala njene sastavne delove po svom nahođenju. Svetska revolucija pripadala je retorici prošlosti i u stvari bilo kakva revolucija je bila tolerisana samo ako: a) se nije sukobljavala sa sovjetskim drţavnim interesom i b) ako je mogla biti dovedena pod direktnu sovjetsku kontrolu. Zapadne vlade koje su napredovanje komunističkih reţima posle 1944. godine videle kao u osnovi proširivanje sovjetske moći, sigurno su korektno pročitali Staljinove namere; ali su to isto tako uradili i nepromenjen! revolucionari koji su ogorčeno optuţivali Moskvu što nije ţelela da komunisti preuzmu vlast i što je obeshrabrivala svaki pokušaj da se to učini, čak i one koji su se pokazali uspešnim, kao u Jugoslaviji i Kini (videti poglavlje 5).

Međutim, sve do svog kraja, Sovjetska Rusija je ostala, čak i u očima mnogih koristoljubivih i korumpiranih članova svoje nomenklature, nešto više nego samo još jedna velika sila. Univerzalna emancipacija, izgradnja bolje alternative kapitalističkom društvu, na kraju krajeva je bio temeljni razlog postojanja ove drţave. Zbog čega drugog bi okorele 60 DOBA KATASTROFA moskovske birokrate nastavile da finansiraju i naoruţavaju gerilce Afričkog nacionalnog kongresa koji je bio u savezu sa komunistima, čije su šanse za zbacivanje sistema aparthejda u Juţnoj Africi tokom decenija izgledale, a i bile minimalne? (Zanimljivo da kineski komunistički reţim, iako je posle raskida između ove dve zemlje kritikovao SSSR za izdaju revolucionarnih pokreta, nema slična postignuća u praktičnoj podršci oslobodilačkih pokreta Trećeg sveta.) SSSR je odavno naučio da svetska revolucija nadahnuta iz Moskve, neće preobraziti čovečanstvo. U dugim Breţnjevlje- vim godinama sumraka postepeno je iščezavalo uverenje koga se još drţao Nikita Hruščov da će socijalizam pomoću svoje ekonomske superiornosti „sahraniti" kapitalizam. Sasvim je moguće da ta konačna erozija verovanja u univerzalnu misiju ovog sistema objašnjava zašto se na kraju taj sistem raspao bez otpora (videti poglavlje 16). Nijedna od ovih nedoumica nije zabrinjavala prvu generaciju onih koji su bili nadahnuti sjajnim svetlom Oktobra da svoje ţivote posvete svetskoj revoluciji. Poput ranih hrišćana, većina socijalista pre 1914. godine su bili vernici koji su verovali u veliku apokaliptičku promenu koja će ukinuti sve što je bilo zlo i dovesti do društva bez nesreće, ugnjetavanja, nejednakosti i nepravde. Marksizam je ovoj milenijumskoj nadi pruţio garanciju nauke i istorijske neizbeţnosti; sada je Oktobarska revolucija pruţila dokaz da je ta velika promena počela. Ukupan broj ovih vojnika u nuţno okrutnoj i disciplinovanoj armiji ljudske emancipacije moţda nije bio veći od nekoliko desetina hiljada; broj profesionalaca u međunarodnom pokretu, „koji su menjali zemlje češće nego cipele" kako se Bertold Breht izrazio'u jednoj poemi napisanoj u njihovu čast, verovatno nije iznosio više od ukupno par stotina. Oni se ne smeju mešati sa onim što su Italijani, u vreme kada je njihova Komunistička partija brojala milione, nazivali „komunističkim narodom", milionima pristalica i običnih članova partije za koje je san o novom i dobrom društvu bio isto tako stvaran, mada u praksi njihov aktivizam nije bio ništa više nego stari svakodnevni aktivizam socijalističkog pokreta, a čiji angaţman je u svakom slučaju pre bio angaţman u okviru klase i lokalne zajednice nego angaţman lične posvećenosti. Iako je broj tih posvećenika bio mali, ipak se bez njih dvadeseti vek ne moţe razumeti. Bez lenjinističke partije novog tipa, partije „profesionalnih revolucionara", čiji su kadrovi oni bili, bilo bi neshvatljivo kako se za jedva nešto više od trideset godina nakon Oktobra, trećina ljudske vrste našla pod komunističkim reţimima. Ono što su komunistima davale njihova vera i apsolutna odanost štabu svetske revolucije u Moskvi, bila je sposobnost da sebe vide (sociološki govoreći) kao delove univerzalne crkve, a ne sekte. Komunisti usmereni ka Moskvi, gubili su svoje vođe u čistkama i otcepljenji- ma, ali se nisu delili, sve dok u pokretu nije nestalo duše posle 1956. godine, za razliku od rasparčanih grupa marksističkih disidenata koji su sledili Trockog i od /„marksističko lenjinističkih" maoističkih grupica šezdesetih godina koje su bile još više sklone deobama. Kako god malobrojni - kada je u Italiji Musolini zbačen 1943. godine italijanska Komunistička partija se sastojala od oko 5000 ljudi i ţena koji su uglavnom izlazili iz zatvora ili izgnanstva komunisti su bili ono što i boljševici u februaru 1917. godine, nukleus jedne milionske armije, potencijalni vladari naroda i drţave.

SVETSKA REVOLUCIJA 61

Za ovu generaciju revolucionara, posebno za one koji su, kako god bili mladi, proţiveli godine prevrata, revolucija je bila ono što se dešava za njihova ţivota; dani kapitalizma su bili neumitno odbrojani. Savremena istorija bila je predsoblje konačne pobede onih koji doţive da je vide, što bi uključilo samo neke vojnike revolucije („mrtvi su na odsustvu" kako je to objasnio ruski komunista Levin pre nego što će biti pogubljen od onih koji su zbacili Minhenski sovjet 1919. godine). Ako je samo burţoasko društvo imalo tako mnogo razloga da sumnja u svoju budućnost, zašto bi oni verova- li u njegov opstanak? Tu stvarnost su pokazivali njihovi sopstveni ţivoti. Uzmimo slučaj dvoje mladih nemačkih komunista privremeno povezanih kao ljubavnici, koje je bavarska sovjetska revolucija 1919. godine doţivotno mobilisala: Olga Benario je bila ćerka imućnog minhenskog advokata, a Oto Braun učitelj. Olgu zatičemo kako organizuje revoluciju na zapadnoj hemisferi, gde se pridruţila a na kraju i udala za Luisa Karlosa Prestesa, vođu ustaničkog marša kroz brazilske prašume, koji je nagovarao Moskvu da podrţi ustanak u Brazilu 1935. godine. Ustanak je propao i Olga je bila od strane brazilske vlade izručena hitlerovskoj Nemačkoj, gde je na kraju umrla u koncentracionom logoru. U međuvremenu, Oto je, sa više uspeha, latio zadatka da širi revoluciju na Istoku, kao vojni ekspert Kominterne u Kini, i bio je, kako se ispostavilo, jedini stranac koji će učestvovati u čuvenom „Dugom maršu“ kuneskih komunista pre nego što se vratio u Moskvu i konačno u DDR. (Ovo iskustvo ga je načinilo skeptičnim prema Mau.) Kada bi, osim u prvoj polovini dvadesetog veka, dva isprepletana ţivota mogla da poprime ovakve oblike? Tako je u pokolenju posle 1917. godine boljševizam absorbovao sve druge socijalno-revolucionarne tradicije, ili ih je odgurnuo na margine radikalnih pokreta. Pre 1914. godine anarhizam je bio u velikim delovima sveta, daleko više nego marksizam, vodeća ideologija revolucionarnih aktivista. Marks je izvan istočne Evrope, bio posma- tran više kao guru masovnih partija, koji je pokazao kako je njihovo napredovanje ka pobedi neizbeţno, ali ne eksplozivno. Do tridesetih godina anarhizam je prestao da bude značajna politička snaga izvan Španije, čak i u Latinskoj Americi, gde je crno- crvena zastava tradicionalno nadahnjivala više boraca nego li crvena. (Ĉak i u Špani- ji će građanski rat uništiti anarhizam, čime su se okoristili komunisti, do tada relativno beznačajnu). U stvari, takve socijalnorevolucionarne grupe koje su postojale izvan moskovskog komunizma su uzele Lenjina i Oktobarsku revoluciju kao odredišnu tačku, i skoro bez izuzetaka su njima rukovodili ili ih inspirisali neki od disidenata ili prognanika Kominterne, koja se angaţovala u surovom lovu na jeretike, od kada je Josif Staljin, uspostavio a kasnije pooštrio svoju čvrstu kontrolu nad Sovjetskom komunističkom partijom i Internacionalom. Među ovim boljševičkim disidentskim centrima malo njih se uzdiglo do veće političke vaţnosti. Daleko najprestiţniji i najčuveniji od svih jeretika, prognani Lav Trocki - drugi vođa Oktobarske revolucije i arhitekta Crvene armije - potpuno je propao u svojim političkim nastojanjima. Njegova „Ĉetvrta Internacionala" čija je namera bila da se takmiči sa staljinizovanom Trećom internacionalom, bila je bukvalno nevidljiva. Kada je po Staljinovom naređenju ubijen u svom meksičkom izgnanstvu 1940. godine, njegov politički značaj je bio zanemarljiv. Ukratko, biti socijalni revolucionar je sve više značilo biti sledbenik Lenjina i Oktobarske revolucije, i sve više biti član ili pristalica neke od uz Moskvu svrstanih komunističkih partija; to je još i više vaţilo posle Hitlerovog trijumfa u Nemačkoj, kada su ove partije usvojile politiku antifašističkog saveza koji im je dopuštao da izađu iz sektaške izolacije i da zadobiju masovnu podršku i među radnicima i među intelek

tualcima (videti poglavlje 5). Mladi ljudi koji su ţudeli da sruše kapitalizam postajali su ortodoksni komunisti, i poistovećivali svoju borbu sa međunarodnim pokretom sa centrom u Moskvi; a marksizam, koga je Oktobar obnovio kao ideologiju revolucionarne promene, sada je značio marksizam moskovskog Instituta Marksa Engelsa i Lenjina, koji je sada bio 62 DOBA KATASTROFA globalni centar za širenje klasičnih tekstova ovih velikana. Nije bilo nikog drugog na vidiku koji je nudio i da tumači i da menja svet, niti ko je izgledao spremniji da to uradi. Ovo će ostati slučaj sve do posle 1956. godine, kada je dezintegracija i staljinističke ortodoksije u SSSR-u i međunarodnog radničkog pokreta okupljenog oko Moskve na javnu scenu dovela do tada marginalizovane mislioce, tradicije i organizacije koji su pripadali levičarskoj heterodoksiji. Pa ipak, i oni su još uvek ţiveli pod dţinovskom senkom Oktobra. Iako bi bilo ko ko iole poznaje istoriju ideologije kod studentskih radikala iz 1968. godine i posle nje, pre mogao prepoznati duh Bakunjina, pa čak i Nečajeva, nego Marksa, ovaj pokret nije doveo do značajnijeg oţivljavanja anarhističke teorije ili pokreta. Naprotiv, 1968. godina je od marksističke teorije napravila intelektualnu modu - obično u verzijama koje bi iznenadile Marksa - kao i od mnoštva ,,marksističko-lenjinističkih“ sekti i grupa, koje je ujedinjavalo to što su odbacivali Moskvu i stare komunističke partije kao nedovoljno revolucionarne i nedovoljno lenjinističke. Paradoksalno, potpuni preokret tridesetih godina u socijalno-revolucionarnoj tradiciji zbio se u trenutku kada je Kominterna jasno napustila originalne revolucionarne strategije iz perioda 1917-1923, ili, bolje rečeno, kada je predvidela strategije za prenos vlasti sasvim drugačije od onih iz 1917. godine (videti poglavlje 5). Od 1935. godine nadalje, literatura sa kritičke levice je bila puna optuţbi da su pokreti verni Moskvi propustili, odbacili, čak izdali mogućnosti za revoluciju, jer je Moskva više nije ţelela. Sve dok pokret okupljen oko Sovjeta, s ponosom nazivan „monolitni" nije počeo da se raspada iznutra, ovi argumenti su imali malo efekta. Dokle god je komunistički pokret odrţavao svoje jedinstvo, svoju koheziju i upečatljivu otpornost prema fisiji, za većinu svetskih vernika u potrebu svetske revolucije, on je bio jedino što igra. Osim toga, ko bi mogao da porekne to da su zemlje koje su raskrstile sa kapitalizmom u drugom velikom talasu svetske socijalne revolucije, od 1944. do 1949. godine, to izvele pod pokroviteljstvom ortodoksnih, sovjetski orijentisanih komunističkih partija? Sve do posle 1956. godine revolucionarno nastrojeni nisu imali pravi izbor između nekoliko takvih pokreta sa nekakvim stvarnim pretenzijama na političku ili pobunjeničku efikasnost. Ĉak i takvi pokreti - razne vrste trockizma, maoizma i grupe inspi- risane kubanskom revolucijom 1959. godine (videti poglavlje 15) još uvek su više ili manje bili izvedeni iz lenjinizma. Stare komunističke partije su još uvek ostale daleko najveće grupe na krajnjoj levici, ali do tog vremena je stari komunistički pokret izgubio svoju dušu. V Snaga pokreta za svetsku revoluciju nalazila se u komunističkoj formi organizacije. Lenjinova „partija novog tipa“ je jedna značajna inovacija u socijalnom inţi- njeringu dvadesetog veka, koja se moţe porediti sa stvaranjem hrišćanskih manastirskih i drugih redova u Srednjem veku. Ova forma je čak i malim organizacijama davala nesrazmernu efikasnost, jer je partija mogla da zahteva neobičnu odanost i samopoţrtvovanje od svojih članova, što je više od vojničke discipline i kohezivnosti,

SVETSKA REVOLUCIJA 63

kao i totalnu usredsređenost na sprovođenje partijskih odluka po svaku cenu. Ovo je duboko impresioniralo čak i neprijateljske posmatrače. Pa ipak, odnos između modela „avangardne partije" i velikih revolucija, za čije je izvođenje taj model stvoren, i koje je povremeno uspevao da izvede, daleko je od toga da bude jasan, mada ništa nije bilo očiglednije od toga da ovaj model zauzima svoje mesto posle uspešnih revolucija ili tokom rata. Jer su lenjinističke partije u suštini izgrađene kao liderske elite (avangarde), ili bolje rečeno, pre nego što revolucija pobedi, kao „kontraelite", a socijalne revolucije, kako je pokazala 1917. godina, zavise od onoga što se dešava među masama i odigravaju se u situaciji koji ni elite, ni kontraelite ne mogu potpuno da kontrolišu. Kao što to biva, lenjinistički model je stvarno imao veliku privlačnost za mlađe članove starih elita, posebno u trećem svetu, koji su se u nesrazmerno velikom broju pridruţivali takvim partijama, uprkos herojskim i relativno uspešnim pokušajima ovih partija da promovišu prave proletere. Najveća ekspanzija brazilskog komunizma u tridesetim godinama zasnivala se na preobraćanju mladih intelektualaca iz porodica zemljoposedničke oligarhije i mlađih armijskih oficira (Martins Rodrigues, 1984, str. 390-397). S druge strane osećanja pravih ,,masa“ (uključujući ponekad i aktivne pristalice „avangarde") često su bila u zavadi sa idejama njihovih vođa, posebno u vremenima pravog narodnog ustanka. Tako je pobuna španskih generala protiv vlade Narodnog fronta u julu 1936. godine odmah pokrenula socijalnu revoluciju u velikim delovima Španije. Nije bilo iznenađenje to što su militantni elementi, naročito anarhisti krenuli da kolektivizuju sredstva za proizvodnju, uprkos tome što su Komunistička partija i centralna vlada kasnije bili protiv tog preobraţaja, tamo gde su mogli su ga poništili, a razlozi za i protiv takvog postupka se i dalje raspravljaju u političkoj i isto- rijskoj literaturi. Međutim, taj događaj je pokrenuo najveći od svih talasa ikonokla- zma i antiklerikalnog ubijanja, od kada je ovaj vid aktivnosti prvi put postao deo špan- ske popularne agitacije 1835. godine, kada su građani Barselone reagovali na nezadovoljavajuću borbu bikova, tako što su spalili veliki broj crkava. Oko sedam hiljada duhovnika - tj. 12-13 odsto svih sveštenika i redovnika u zemlji, i pored svega toga zanemarljiv deo redovnica - bilo je pobijeno, dok je u jednoj jedinoj dijecezi Katalo- nije (Gerona) uništeno preko šest hiljada slika (Hugh Thomas, 1977, str. 270-271; M. Delgado, 1992, str. 56). Dve stvari su jasne oko ove zastrašujuće epizode: nju su osuđivali vođe ili zvaničnici španske revolucionarne levice, uprkos tome što su bili strasni antiklerikal- ci, uključujući i anarhiste ozloglašene zbog svoje mrţnje prema popovima; ali za one koji su to izvršavali, kao i za mnoge koji su gledali, ovo je više od ičeg drugog bilo ono što revolucija stvarno znači: ukidanje društvenog poretka i društvenih vrednosti, ne samo u kratkom simboličkom trenutku, već zauvek (M. Delgado, 1992, str. 52-53). Lako je bilo vođama da insistiraju na tome, kao što su uvek i činili, da su kapitalisti a ne sveštenici glavni neprijatelj: mase su u svojim kostima osećale drugačije. (To da li bi populistička politika u nekom društvu manje mačističkom od iberijskog bila isto tako ubilački ikonoboračka kao iberijska je hipotetičko pitanje, ali takvo na koje bi ozbiljno istraţivanje o ţenskim stavovima ipak moglo da baci više svetla.) Kao što već biva, pokazalo se da je ova vrsta revolucije u kojoj struktura političkog poretka i autoriteta iznenada isparava, čime muškarci (i onoliko koliko im je dopušteno, ţene) ostaju da se sami snalaze kako znaju i umeju, bila retka u dvadesetom veku. Ĉak ni najbliţi drugi primer iznenadnog kolapsa etabliranog reţima, Iranska revo

lucija iz 1979. godine, nije bila baš tako nestruktuirana, uprkos neobičnoj jednodušno- sti teheranskih masa mobilisanih protiv šaha, što je u mnogome bilo spontano. Zahvaljujući strukturama iranskog klerikalizma novi reţim je već bio prisutan u ruševinama starog, iako za izvesno kraće vreme neće biti sasvim uobličen (vidi poglavlje 15). 64 DOBA KATASTROFA U stvari, tipična post-oktobarska revolucija Kratkog dvadesetog veka, ostavljajući po strani neke lokalizovane eksplozije, biće ili započeta jednim (skoro uvek vojnim) udarom, kojim se zaposeda prestonica, ili će biti krajnji ishod duge i uglavnom ruralne oruţane borbe. Pošto su mladi oficiri sa simpatijama prema radikalnoj i levičarskoj politici mnogo rede su to oficiri iz rezerve - uobičajeni u siromašnim i zaostalim zemljama, u kojima vojnički ţivot obezbeđuje privlačnu karijeru za sposobne i obrazovane mlade ljude bez porodičnih veza i imetka, ovakve inicijative se tipično mogu naći u zemljama kao što je Egipat (revolucija slobodnih oficira 1952. godine) i drugim zemljama Srednjeg istoka (Irak 1958. godine, Sirija u više navrata od pedesetih godina, Libija 1969. godine). Pripadnici vojske su deo tkanja latinoameričke revolucionarne istorije, iako su oni retko, ili bar ne zadugo, preuzimali drţavnu vlast sa čisto levičarskim motivima. Na drugoj strani, 1974. godine je, na iznenađenje većine posmatrača, mladi oficiri koje su dugi kolonijalni ratovi radikalizovali i lišili iluzija, zbacili su vojnim pučem najstariji desničarski sistem koji je još delovao na svetu: to je bila „revolucija karanfila u Portugaliji“. Njihov savez sa Komunističkom partijom koja se pojavila iz podzemlja i raznim radikalnim marksističkim grupama, brzo je doţiveo podele i bio zaobiđen, na olakšanje Evropske zajednice u koju je Portugalija ušla uskoro nakon revolucije. Socijalna struktura, ideološke tradicije i politička funkcija oruţanih snaga u zemljama u razvoju činila je da vojnici sa političkim ambicijama u ovim zemljama biraju desnicu. Udari u savezu sa komunistima, pa čak i socijalistima, nisu bili njima po ukusu. Doduše u oslobodilačkom pokretu u francuskom kolonijalnom carstvu istaknutu ulogu odigraće bivši vojnici iz domorodačkih jedinica koje je Francuska sakupljala u svojim kolonijama - koji su retko bili oficiri (posebno u Alţiru). Oni su bili nezadovoljni svojim iskustvom u Drugom svetskom ratu i posle njega, ne samo zbog uobičajene diskriminacije, već takođe i zbog toga što su vojnici iz kolonija u snagama De Golove Slobodne Francuske, kao i većina ne-galskih članova pokreta otpora unutar Francuske, ubrzo bili odgurnuti u senku. Armije Slobodnih Francuza u zvaničnoj paradi pobede posle oslobođenja bile su mnogo više ,,bele“ nego one koje su stvarno izvojevale degolističku bitku časti. Međutim, u celini su kolonijalne armije imperijalnih sila, čak i kada su oficiri u njima bili domoroci, ostajale lojalne, ili pre apolitične, čak iako uračunamo onih pedesetak hiljada indijskih vojnika koji su se pridruţili Indijskoj nacionalnoj armiji pod vodstvom Japanaca (M. Echenberg, 1992, str. 141-145; M. Barghava i A. Singh Gill, 1988, str. 10; T. R. Sareen, 1988, str. 20-21). VI Put u revoluciju uz pomoć dugih gerilskih ratova socijalni revolucionari dvadesetog veka su otkrili relativno kasno; moţda je to kašnjenje došlo zato što je istorijski posmatrano ovaj oblik suštinski ruralne aktivnosti neodoljivo asocirao na pokrete arhaičnih ideologija koje su skeptični gradski posmatrači lako brkali sa konzervativizmom, pa čak i sa reakcijom i kontrarevolucijom. Na kraju krajeva, snaţni gerilski pokreti u

SVETSKA REVOLUCIJA 65

periodu Francuske revolucije i Napoleona su bez razlike bili usmereni protiv a nikad za Francusku i za stvar njene revolucije. Sama reč „gerila“ nije činila deo marksističkog rečnika sve do kubanske revolucije 1959. godine. Sami boljševici, koji su vodili i regularan i neregularan rat tokom Građanskog rata, koristili su termin „partizani", koji je postao standardan naziv u sovjetski inspirisanim pokretima otpora tokom Drugog svetskog rata. Iz današnje perspektive iznenađuje da gerilska akcija nije igrala skoro nikakvu ulogu u španskom građanskom ratu, iako bi trebalo da je bilo puno prostora za nju u delovima Republike koje su okupirale Frankove snage. U stvari, komunisti su iz inostranstva organizovali neka značajnija gerilska jezgra posle Drugog svetskog rata. Pre Prvog svetskog rata gerila jednostavno nije bila deo pribora za perspektivne tvorce revolucije. Osim u Kini, gde su novu strategiju uvodili neki (ali nikako svi) komunistički vođi - nakon što je Kuomintang pod Ĉang Kaj-Šekom napao svoje bivše komunističke saveznike 1927. godine, a posle spektakularnog neuspeha komunističkog ustanka u gradovima (Kanton, 1927). Mao Ce-Tung, glavni pristalica nove strategije - koja će ga konačno načiniti vođom komunističke Kine - ne samo da je shvatio da su, posle petnaest godina revolucije veliki delovi Kine izvan efektivne kontrole bilo kakve centralne administracije, već je, kao odani ljubitelj Vodene granice velikog klasičnog romana o kineskim razbojnicima shvatio da je gerilska taktika bila tradicionalni deo kineskih socijalnih sukoba. Zaista, klasično obrazovani Kinez bi propustio da primeti sličnost između uspostavljanja Maove prve slobodne gerilske zone u Kjanši planinama 1927. godine i planinske tvrđave junaka Vodene granice, koje je mladi Mao 1917. godine isticao svojim drugovima studentima kao primer za ugled (Schram, 1966, str. 43-44). Kineska strategija, kako god bila herojska i inspirativna, nije izgledala podesna za zemlje sa funkcionalnim modernim unutrašnjim komunikacijama i vladama koje uobičajeno upravljaju celokupnom svojom teritorijom, kako god da je udaljena. Kako se zbilo, ova strategija se na kratku stazu nije pokazala uspešnom čak ni u Kini, gde je nacionalna vlada, posle nekoliko vojnih operacija, prisilila komuniste da 1934. godine predaju svoje slobodne sovjetske teritorije u centralnim regionima zemlje i da se povuku, u legendarnom Dugom maršu, u udaljene i slabo naseljene granične regio- ne severozapada. Nakon što su brazilski pobunjeni poručnici poput Luisa Karlosa Prestesa izašli iz prašumskog taljiganja ka komunizmu krajem dvadesetih godina, nijedna vaţnija levičarska grupa nigde drugde nije izabrala gerilski put, ukoliko ne računamo borbu generala Cezara Avgusta Sandina (Cesar Augusto Sandino) protiv američkih marina- ca u Nikaragvi (19271933), koja je inspirisala sandinističku revoluciju pedeset godina kasnije. (Ipak, prilično neubedljivo, Komunistička internacionala je pokušavala da u tom svedu predstavi Lampiao-a, proslavljenog brazilskog bandita i heroja hiljada pesmarica.) Sam Mao neće postati zvezda vodilja revolucionara sve do vremena posle kubanske revolucije. Međutim, Drugi svetski rat je proizveo neposredniji i opštiji podsticaj da se krene gerilskim putem u revoluciju: potrebu da se odupre okupaciji najvećeg dela kontinentalne Evrope, uključujući i velike delove evropskog Sovjetskog Saveza, okupiranoj od strane hitlerove Nemačke i njenih saveznika. Otpor, a posebno oruţani otpor razvio se u značajnijim srazmerama nakon što je Hitlerov napad na SSSR mobilisao razne komunističke pokrete. Kada je nemačka vojska bila konačno poraţena, uz različiti doprinos lokalnih pokreta otpora (videti poglavlje 5), reţimi okupirane ili fašističke

Evrope su se raspali, a vlast u nekoliko zemalja gde je oruţani otpor bio najefikasniji su preuzeli revolucionarni reţimi pod kontrolom komunista (Jugoslavija, Albanija i da nije bilo britanske i konačno američke vojne podrške - Grčka). Takođe su komunisti mogli da preuzmu vlast, iako ne na duţe vreme, i u Italiji severno od Apenina, ali iz razloga o kojima 66 DOBA KATASTROFA se još uvek raspravlja u okviru onoga što je ostalo od revolucionarne levice, oni to nisu pokušali. Komunistički reţimi uspostavljeni u istočnoj i jugoistočnoj Aziji posle 1945. godine (u Kini, delu Koreje i u Francuskoj Indokini) takođe se mogu smatrati decom ratnog otpora; jer je čak i u Kini masovno napredovanje Maovih crvenih armija ka vlasti počelo tek nakon što su Japanci krenuli da zauzmu središnji deo Kine 1937. godine. Drugi talas svetske socijalne revolucije izronio je iz Drugog svetskog rata, kao što je prvi talas izašao iz Prvog svetskog rata - mada na potpuno drugačiji način. Ovaj put je vođenje rata a ne protest protiv njega ono što je revoluciju dovelo na vlast. Priroda i politika revolucionarnih reţima razmatrana je na drugim mestima (videti poglavlja 5 i 13). Ovde se bavimo samim revolucionarnim procesom. Revolucije iz sredine ovoga veka, koje su došle na pobedonosnom kraju dugih ratova, razlikuju se od klasičnog scenarija iz 1789. godine ili „oktobarskog" scenarija, pa čak i od usporenog slamanja starih reţima kao što su carska Kina i Porfirijev Meksiko (videti Doba carstva, poglavlje 12) na dva načina. Prvo - a po tome one liče na uspešne vojne udare - nije bilo stvarne sumnje oko toga ko je izvršio revoluciju i ko vrši vlast: političke grupe povezane sa pobedničkim oruţanim snagama SSSR-a, jer sami pokreti otpora ne bi mogli da pobede Nemačku, Japan i Italiju čak ni u Kini. (Pobedničke zapadne armije su se naravno suprotstavljale reţimima u kojima su dominirali komunisti.) Nije bilo interegnuma ili vakuuma vlasti. Nasuprot tome, jedine situacije u kojima snaţne snage pokreta otpora nisu uspele da prevladaju posle kolapsa sila Osovine, bile su u onim oslobođenim zemljama u kojima su zapadni saveznici odrţali uporište (Juţna Koreja, Vijetnam) ili tamo gde su unutrašnje protivosovinske snage bile podeljene, kao u Kini. Tamo su komunisti posle 1945. godine još trebali da uspostave svoju vlast protiv korumpirane vlade Kuomintanga koja je sve brţe slabila, ali koja je bila njihov ratni saveznik; to je posmatrao SSSR sa primetnim nedostatkom entuzijazma. Drugo, gerilski put prema vlasti neizbeţno je vodio izvan gradova i industrijskih centara gde su se nalazile tradicionalne snage socijalističkog radničkog pokreta, ka ruralnom zaleđu. Preciznije, to je bilo zbog toga što se gerilski rat najlakše mogao odrţati u šikarama, planinama, šumama i na sličnim terenima, na retko naseljenim teritorijalna udaljenim od glavnine stanovništva. Mao je rekao da će selo da opkoli grad pre nego što ga osvoji. U uslovima evropskih pokreta otpora, urbani ustanak - ustanak u Parizu leta 1944. godine; u Milanu s proleća 1945. godine - morao je da čeka dok rat bukvalno nije bio gotov, bar u tom regionu. Ono što se dešavalo u Varšavi 1944. godine, bila je kazna za prevremeni gradski ustanak: oni su imali samo jedan metak u šarţeru. Ukratko, za većinu stanovništva, čak i onog u revolucionarnim zemljama, gerilski put u revoluciju značio je dugotrajno čekanje na promene koje će doći s nekog drugog mesta, bez mogućnosti da se mnogo uradi. Oni gerilski borci koji su stvarno dejstvo- vali, uključujući i svu njihovu infrastrukturu, bili su malobrojna manjina. Naravno, na njihovoj teritoriji, gerilci nisu mogli da funkcionišu bez masovne podrške; naročito zbog toga što su njihove snage morale da se regrutuju iz redova lokalnog stanovništva: tako su (kao u Kini) partije industrijskih radnika i intelektualaca mogle da se tiho pretvore u armije sastavljene od bivših seljaka. Ipak njihov odnos sa

SVETSKA REVOLUCIJA 67

masama nikako nije bio onako jednostavan kako sugeriše Maova izreka o gerilskoj ribi koja pliva u narodnoj vodi. U tipičnoj gerilskoj zemlji skoro svaka pustahijska grupa odmetnika koja se po lokalnim standardima dobro vladala, bila je pogodna da uţiva široke simpatije nasuprot stranim vojnicima, a uz njih i bilo kakvim predstavnicima centralnih vlasti. Međutim, duboko ukorenjene podele na selu su takođe značile da je zadobijanje prijatelja automatski povlačilo rizik sticanja neprijatelja. Kineski komunisti su otkrili, dok su uspostavljali svoje ruralne sovjetske zone 1927-28. godine, na svoje neopravdano iznenađenje, da preobraćenje sela kojim dominira jedan klan, pomaţe da se uspostavi mreţa „crvenih sela“ zasnovana na povezanim klanovima, ali da ih to takođe uvlači u rat protiv tradicionalnih neprijatelja, koji su obrazovali sličnu mreţu „crnih sela“. ,,U nekim slučajevima", ţalili su se komunisti, „klasna borba se pretvorila u borbu jednog sela protiv drugog. Ima slučajeva u kojima su naše trupe morale da zaposednu i unište čitava sela“ (Rate-China, 1973, str. 45—46). Uspešni gerilski revolucionari naučili su kako da plove ovakvim varljivim vodama, ali - kako daju do znanja memoari Milovana Đilasa o jugoslovenskom partizanskom ratu, oslobođenje je bilo daleko sloţenije od jednodušnog ustanka ugnjetenog naroda protiv stranih osvajača. VII Ovakva razmišljanja verovatno nisu potamnjivala zadovoljstvo komunista koji su se sada našli na čelu svih vlada između reke Elbe i kineskih mora. Svetska revolucija, kojom su bili nadahnuti, vidno je napredovala. Umesto samog slabog i izolovanog SSSR-a, iz drugog talasa revolucije se već pojavilo, ili se još pomaljalo, otprilike tuce drţava predvođenih jednom od dve sile koje su jedine na ćelom svetu zasluţivale to ime (termin supersila je zabeleţen već 1944. godine). Niti je podsticaj za svetsku revoluciju bio iscrpen, jer je dekolonizacija starih imperijalnih prekomorskih poseda bila u punom jeku. Zar se od nje nije moglo očekivati da dovede do daljeg napretka stvari komunizma? Zar se međunarodna burţoazija sama nije plašila za budućnost onoga što je ostalo od kapitalizma, barem u Evropi? Zar se nisu francuski industrijalci, rođaci mladog istoričara Le Roja Ladirija, pitali dok su obnavljali svoje fabrike, da li će na kraju nacionalizacija ili sasvim prosto Crvena armija pruţiti konačno rešenje za njihove probleme: kao stariji konzervativac prisećao se tog osećanja koje je učvrstilo njegovu nameru da pristupi Francuskoj komunističkoj partiji 1949. godine? (Le Roy Ladu- rie, 1982, str. 37.) Zar nije podsekretar za trgovinu Sjedinjenih Drţava rekao predsed- niku Trumanu u martu 1947. godine da većina evropskih zemalja stoji na samoj ivici i da mogu biti gurnuti preko nje u svakom trenutku; ostale zemlje su ozbiljno ugroţene? (Loth, 1988, str. 137.) Takvo je bilo stanje duha kod ljudi i ţena koji su izašli iz ilegale, borbi i otpora, zatvora, koncentracionog logora, ili izgnanstva, da preuzmu odgovornost za svoje zemlje od kojih je većina leţala u ruševinama. Moţda su neki od njih zapazili da se opet pokazalo, kako je kapitalizam lakše zbaciti tamo gde je bio slab ili gde je jedva postojao, nego u njegovom srcu. Pa ipak, da li bi iko mogao poreći to da se svet dramatično pomerio ulevo? Ako su bilo zbog čega novi komunistički vladari ili savladari njihovih preobraţenih drţava brinuli neposredno posle rata, nisu brinuli o budućnosti socijalizma. Brinuli su o tome kako da obnove osiromašene, iscrpene i razrušene zemlje, ponekad sa neprijateljskim stanovništvom, i o opasnosti rata koji bi kapitalističke sile preduzele protiv socijalističkog tabora pre nego što ga obnova načini sigur

nim. Paradoksalno, isti strahovi nisu davali mira zapadnim političarima i ideolozima. Kao što ćemo videti, Hladni rat koji je zaveštan svetu posle drugog talasa svetske revolucije bio je takmičenje u košmarima. Opravdani ili ne, strahovi bilo Istoka, bilo Zapada, bili su deo epohe svetske revolucije rođene u oktobru 1917. godine. Ali sama ta epoha gotovo da se 68 DOBA KATASTROFA završila posle Drugog svetskog rata, iako je trebalo još četrdeset godina pre nego što je bilo moguće da se za nju napiše epitaf. Ona je ipak izmenila svet, mada ne na način na koji su to očekivali Lenjin i oni koji su bili nadahnuti Oktobarskom revolucijom. Izvan zapadne hemisfere, prsti dve ruke su dovoljni da se izbroje tih nekoliko drţava sveta koje nisu prošle kroz neku kombinaciju revolucije, građanskog rata, otpora i oslobođenja od strane okupacije, ili kroz profilaktičku dekolonizaciju od carstava osuđenih na propast u eri svetske revolucije. (Britanija, Švedska, Švajcarska i moţda Island su jedini evropski slučajevi.) Ĉak i na zapadnoj hemisferi, izostavljajući mnoge nasilne smene vlada koje su uvek na lokalnom nivou opisivane kao „revolucije", prave, velike socijalne revolucije - u Meksiku, Boliviji, kubanska revolucija i njeni naslednici - preobrazile su Latinsku Ameriku. Stvarne revolucije počinjene u ime komunizma istrošile su se, mada je suviše rano za pogrebne govore o njima, sve dok Kinezi, petina ljudske rase, nastavljaju da ţive u zemlji kojom vlada Komunistička partija. Ipak je očigledno da je povratak ancien regimes ovih zemalja na svet isto onako nemoguć kao što je to bilo u Francuskoj posle revolucionarne i napoleonovske ere, ili kao povratak bivših kolonija u prekolonijalni ţivot, kako se uostalom i pokazalo. Ĉak i tamo gde je iskustvo komunizma odbačeno, sadašnjica ekskomunističkih zemalja a verovatno i njihova budućnost, nosi i nastavi- će da nosi specifične oznake kontrarevolucije koja je zamenila revoluciju. Nema načina na koji sovjetska era moţe biti izbrisana iz ruske ili svetske istorije, kao da je nije ni bilo. Nema načina na koji se Sankt Petersburg moţe vratiti u 1914. godinu. Međutim, posredne posledice ere prevrata posle 1917. godine, bile su isto tako duboke kao i one neposredne posledice. Godine posle ruske revolucije otvorile su proces kolonijalne emancipacije i dekolonizacije i u Evropu unele i politiku divljačke kontrarevolucije (u obliku fašizma i drugih takvih pokreta - videti poglavlje 4) i politiku socijaldemokratije. Ĉesto se zaboravlja, da su do 1917. godine sve radničke i socijalističke partije (izuzev donekle periferne Australazije) izabrale da budu u stalnoj opoziciji dok ne dođe trenutak za socijalizam. Prve (nepacifičke) socijaldemokratske vlade ili koalicione vlade su formirane 1917-1919 godine (Švedska, Finska, Nemačka, Australija, Belgija), da bi ih za nekoliko godina sledile Britanija, Danska i Norveška. Skloni smo da zaboravljamo to da je samo umeravanje takvih partija bilo uglavnom reakcija na boljševizam, kao što je to bila i spremnost starih političkih sistema da ih integrišu. Ukratko, istorija Kratkog dvadesetog veka se ne moţe razumeti bez ruske revolucije i njenih direktnih i indirektnih efekata. Naročito zbog toga što se pokazalo da je ruska revolucija spasitelj liberalnog kapitalizma, i na taj način što je omogućila Zapadu da dobije Drugi svetski rat protiv Hitlerove Nemačke i zbog toga što je kapitalizmu pruţila podsticaj da se sam reformiše - i paradoksalno - time što je Sovjetski Savez pokazao očigledan imunitet na Veliku depresiju, što je bilo inicijativa da se napusti ortodoksno verovanje u slobodno trţište. Kao što ćemo videti u sledećem poglavlju.

Treće poglavlje

Ka ekonomskom ambisu

Nijedan Kongres koji se ikada sastao, da razmatra stanje Unije, nije se susreo sa prijatnijim izgledima za budućnost od onih koji se pojavljuju u sadašnje vreme... Naša preduzeća i naša industrija stvaraju veliko bogatstvo koje čuva naša privreda, koje je imalo najširu raspodelu među našim sopstvenim narodom, a koje je u snaţnoj bujici izašlo iz zemlje da bi sluţilo dobrobiti i poslovanju sveta. Egzistencijalni zahtevi su daleko prevazišli standard koji zadovoljava nuţne potrepštine i ušli u region luksuza. Povećanu proizvodnju troši rastuća potraţnja kod kuće i trgovina koja se širi u inostranstvu. Ova zemlja moţe da posmatra sadašnjost sa zadovoljstvom i da očekuje budućnost sa optimizmom. Predsednik Kelvin Kulidţ (Calvin Coolidge) Poruka kongresu, 4. decembar 1928. Uz rat, u našoj generaciji je nezaposlenost bila najraširenija, najpodmuklija boleština, koja najviše nagriza: to je ta specifična socijalna bolest zapadne civilizacije našeg vremena. The Times, 23. januar 1943. I Pretpostavimo da je Prvi svetski rat bio samo privremeni, iako katastrofičan, poremećaj jedne inače stabilne privrede i civilizacije. Onda bi se ekonomija vratila, nakon što bi uklonila ruševine rata, nečemu nalik na normalu i odatle bi produţila dalje. To jest onako kao što je Japan sahranio 300 000 poginulih u zemljotresu 1923. godine, raščistio ruševine koje su od dva do tri miliona ljudi napravile beskućnicima, i obnovio grad koji je ličio na onaj stari, ali koji je bio prilično otporniji na zemljotrese. Kako bi međuratni svet izgledao u takvim okolnostima? Ne moţemo to znati, a irelevantno je spekulisati o onome što se nije desilo, a skoro sigurno se i ne bi desilo. Međutim ovo pitanje nije neupotrebljivo, jer nam pomaţe da shvatimo duboki uticaj međuratnog svetskog ekonomskog sloma na istoriju dvadesetog veka. Da tog sloma nije bilo, sigurno ne bi bilo Hitlera. Skoro sigurno ne bi bilo Ruzvelta. Krajnje je neverovatno da bi sovjetski sistem mogao da bude posmatran kao ozbiljna alternativa i suparnik svetskom kapitalizmu. Posledice ove ekonomske krize koje su skicirane na drugim mestima ove knjige, bile su očito dramatične. Ukratko, svet druge polovine dvadesetog veka neshvatljiv je bez razumevanja uticaja ovog ekonomskog kolapsa. On je predmet ovog poglavlja.

Prvi svetski rat je opustošio samo delove starog sveta, uglavnom one u Evropi. Svetska revolucija, taj najdramatičniji aspekt sloma devetnaestovekovne burţoaske civilizacije, šire se rasprostrla: od Meksika do Kine, a u obliku pokreta za kolonijalno oslobađanje, od Magreba do Indonezije. Međutim, bilo bi savršeno lako naći delove planete 70 DOBA KATASTROFA čiji su ţitelji bili daleko i od jednog i od drugog, na prvom mestu Sjedinjene Američke Drţave, kao i velike delove subsaharske kolonijalne Afrike. Ipak je za Prvim svetskim ratom usledila jedna vrsta poremećaja koja je bila istinski raširena po ćelom svetu, bar svugde gde su ljudi bili umešani u bezlične trţišne transakcije, ili gde je trţište upravljalo njihovim ţivotima. U stvari, gorde Sjedinjene Američke Drţave, daleko od toga da budu siguran zaklon od muka manje srećnih kontinenata, postale su epicentar ovoga, najvećeg globalnog zemljotresa koji je ikad bio izmeren na Rihterovoj skali ekonomskih istoričara Velike međuratne depresije. U jednoj rečenici: između dva svetska rata se činilo da kapitalistička svetska ekonomija kolabira. Niko baš nije znao kako bi se mogla oporaviti. Poslovi kapitalističke ekonomije nikada ne idu glatko, a fluktuacije različite duţine, često veoma oštre, integralni su deo ovog načina vođenja poslova u svetu. Takozvani „privredni ciklus11 buma i recesije bio je poznat svim poslovnim ljudima još od devetnaestog veka. Očekivalo se da se ovaj ciklus ponavlja, uz varijacije, svakih sedam do jedanaest godina. Intervali koji su bili poprilično duţi počeli su da privlače paţnju na kraju devetnaestog veka, kada su se posmatrači osvrnuli na neočekivane peripetije prethodnih decenija. Za spektakularnim, globalnim bumom koji je oborio rekorde i trajao otprilike od 1850. do ranih sedamdesetih godina 19. veka usledilo je dvadesetak godina ekonomske neizvesnosti (ekonomisti, pomalo pogrešno, govore o Velikoj depresiji), a zatim još jedan uspon svetske ekonomije koji je očigledno obeleţio devetnaesti vek (videti Doba kapitala, Doba carstva, poglavlje 2). Ranih dvadesetih godina ovog veka, ruski ekonomist N. D. Kondratijev, kasnije jedna od prvih Staljinovih ţrtava, prepoznao je obrazac ekonomskog razvoja od poznog osamnaestog veka, koji se ispoljavao u serijama „dugih talasa“ od pedeset do šezdeset godina, mada ni on ni bilo ko drugi nije mogao da da zadovoljavajuće objašnjenje ovih pokreta, a skeptični statističari su čak poricali njihovo postojanje. Ti talasi su otada opšte poznati pod njegovim imenom. Kondratijev je, uzgred budi rečeno, u to vreme zaključio da se moţe očekivati opadanje dugog talasa svetske ekonomije.14 Bio je u pravu. U prošlosti, poslovni ljudi i ekonomisti su prihvatali talase i cikluse, duge, srednje i kratke, u priličnoj meri onako kako zemljoradnici prihvataju vremenske prilike, koje takođe imaju svoje uspone i padove. Tu se nije moglo ništa: oni stvaraju mogućnosti ili probleme, pojedince ili čitave industrije mogu dovesti do bonance ili do bankrota, ali su samo socijalisti bili ti koji su, zajedno sa Karlom Marksom, verovali da su ti ciklusi deo jednog procesa posredstvom koga će se u kapitalizmu izroditi ono što bi se na kraju pokazalo kao nesavladiva unutrašnja protivrečnost, i mislili da ti ciklusi dovode u opasnost opstanak ekonomskog sistema kao takvog. Više od jednog veka se očekivalo da svetska ekonomija nastavi da raste i napreduje, kao što je očigledno i radila, izuzev kratkovečnih katastrofa ciklične depresije. Novina u ovoj novoj situaciji je bila ta, da je verovatno prvi, i dosada jedini, put u istoriji kapitalizma, izgledalo da privred14 To da su se dobra predviđanja na osnovu Kondratijevljevih dugih talasa pokazala mogućim što nije uobičajeno u ekonomiji - ubedilo je mnoge istoričare pa čak i neke ekonomiste da ima nešto u tim talasima, iako ne znamo šta.

KA EKONOMSKOM AMBISU 71

na fluktuacija stvarno dovodi u opasnost sistem. I što je još vaţnije, u vaţnim aspektima je izgledalo da se vekovna krivulja rasta svetske privrede prelomila. Istorija svetske privrede od industrijske revolucije je bila istorija ubrzanog tehnološkog progresa, stalnog, mada neujednačenog ekonomskog rasta, i sve veće ,,globalizacije“, što će reći jedne sve sloţenije i razrađenije svetske podele rada; sve gušće mreţe tokova i razmene roba koja je u globalni sistem povezala svaki deo svetske privrede. Tehnički progres je nastavljen, čak je i ubrzan u Doba katastrofe, istovremeno preobraţavajući epohu svetskih ratova i bivajući preobraţen od te epohe. Iako je u ţivotima većine ljudi centralni ekonomski doţivljaj epohe bio kataklizmičan, dostiţući vrhunac u Velikoj recesiji 1919-1933. godine, ekonomski rast tokom tih decenija nije obustavljen. On je samo usporen. U najvećoj i najbogatijoj privredi toga vremena, privredi SAD, prosečna stopa rasta društvenog proizvoda (GNP) po stanovniku je između 1913. i 1938. godine iznosila samo skromnih 0.8 procenata godišnje. Svetska industrijska proizvodnja je porasla tek nešto preko 80 procenata za dvadeset i pet godina posle 1913. godine, ili oko polovine rasta iz prethodnih četvrt veka (W. W. Rostovv; 1978, str. 662). Kao što ćemo videti (poglavlje 9), kontrast u odnosu na epohu posle 1945. godine je još spektakularniji. Pa ipak, ako bi neki Marsovac sa dovoljne udalje- nosti posmatrao krivulju privrednih kretanja tako da bi prevideo oštre fluktuacije tih kretanja koje su ljudska bića iskusila na zemlji, on, ona ili ono bi zaključio da je svetska privreda nesumnjivo nastavila da napreduje. U jednom pogledu pak, to očigledno nije bilo tako. Izgledalo je da je u međuratnim godinama prestalo napredovanje u globalizaciji svetske privrede. Mereno bilo kojim načinom, integracija svetske privrede je stagnirala ili nazadovala. Godine pre Prvog svetskog rata bile su vreme najveće masovne migracije u zabeleţenoj istoriji, ali su sada ti tokovi presušili, ili bi se pre reklo da su im ratni poremećaji i politička ograničenja postavili brane. Za poslednjih petnaest godina pre 1914. godine, skoro petnaest miliona ljudi se iskrcalo u SAD. Za sledećih petnaest godina, ova bujica se smanjila na pet i po miliona; tridesetih godina i u vreme rata došlo je do skoro potpunog prestanka: manje od tri četvrtine miliona ljudi je ušlo u Sjedinjene Drţave (Historical Statistics, I, str. 105 tabela C 89-101). Iberijska migracija, preteţno ka Latinskoj Americi, opala je sa milion i tri četvrtine u deceniji 1911-1920, na manje od četvrt miliona ljudi u tridesetim godinama. Svetska trgovina se oporavila od ratnih poremećaja i posleratne krize da bi se poznih dvadesetih popela nešto iznad nivoa iz 1913. godine, a onda tokom recesije pala, a na kraju Doba katastrofe (1948) nije bila znatno veća nego pre Prvog svetskog rata (W. W. Rostov, str. 669). Od početka poslednje decenije devetnaestog veka do 1913. godine ona se više nego udvostručila. Od 1948. do 1971. godine ona će se upetostručiti. Ova stagnacija je još veće iznenađenje ako znamo da je Prvi svetski rat proizveo znatan broj novih drţava u Evropi i na Srednjem istoku. Tako mnogo novih granica trebalo bi da nas navede na to da očekujemo jedan automatski porast međudrţavne trgovine, pošto su komercijalni poslovi koji su se nekada odvijali unutar iste zemlje (Austro Ugarska ili Rusija) sada bili klasifikovani kao međudrţavni. (Svetske trgovačke statistike mere samo trgovinu koja prelazi granice.) Baš tako kao i što bi tragična bujica posleratnih i postrevolucionarnih izbeglica, čiji broj se već merio milionima (videti poglavlje 11), trebalo da nas navede na to da pre očekujemo porast nego smanjivanje globalne migracije. Tokom Velike recesije izgledalo je da je čak i međunarodni tok kapitala presušio. Između 1927. i 1933. godine internacionalno pozajmljivanje je opalo za preko 90 procenata.

Otkud ova stagnacija? Sugerišu se različiti razlozi, na primer taj da je najveća među svetskim nacionalnim ekonomijama, ona u SAD, postajala bukvalno samodovoljna, osim u snadbevanju malobrojnim sirovinama; ona nikad nije ni bila posebno zavisna od spoljne trgovine. Međutim, čak i u zemljama koje su bile veliki trgovci, kao Britanija i skandinavske 72 DOBA KATASTROFA drţave, pokazao se isti trend. Savremenici su se koncentrisa- li na očigledniji razlog za uzbunu, i skoro izvesno su bili u pravu. Svaka drţava je činila sve što moţe da zaštiti svoju privredu od spoljašnjih pretnji, što znači od svetske privrede koja je očito imala velike nevolje. I poslovni ljudi i vlade su prvobitno očekivali da će se svetska ekonomija, nakon privremenih poremećaja svetskog rata, nekako vratiti u srećne dane pre 1914. godine, koje su oni smatrali normalnim. I zaista, neposredno posle rata je nastupio bum, bar u onim zemljama koje nisu bile ometene revolucijom i građanskim ratom, za koji se činilo da obećava, čak i pored toga što su i biznis i vlade zabrinuto vrteli glavom gledajući ogromno povećanje snage radnika i njihovih sindikata, što je izgledalo kao da će podići troškove proizvodnje preko većih nadnica i kraćeg radnog vremena. Prilagođavanje se pokazalo još teţim nego što je izgledalo. Cene, a i sam bum su se survali 1920. godine. To je potkopalo moć radništva - britanska stopa nezaposlenosti više nikad nije pala ispod 10 procenata a sindikati su tokom sledećih dvanaest godina izgubili polovinu članstva - što je učinilo da se ravnoteţa opet poremeti u korist poslodavaca, a prosperitet je ostao neuhvatljiv. Anglo-saksonski svet, zemlje koje su bile neutralne u ratu i Japan su radili šta su mogli na deflaciji, tj. da povrate svoje privrede na stare i čvrste principe stabilnih valuta kojima garanciju daju zdrave finansije i zlatni standard, principe koji nisu bili u stanju da izdrţe ratna naprezanja. I zaista, više ili manje su uspeli da to urade između 1922. i 1926. godine. Međutim, velika zona poraza i grčeva od Nemačke na Zapadu do Sovjetske Rusije na Istoku doţivela je spektakularan kolaps monetarnog sistema, koji se moţe porediti samo sa onim koji se dogodio u delu postkomunističkog sveta posle 1989. godine. U najekstremnijem slučaju - Nemačke 1923. godine - vrednost novčane jedinice je bila smanjena milion miliona puta u odnosu na 1913. godinu, što će reći da je u praksi vrednost novca smanjena na nulu. Ĉak i u manje ekstremnim slučajevima, posledice su bile drastične. Deda ovoga pisca, čija je polisa osiguranja pristizala za naplatu u toku austrijske inflacije,15 voleo je da priča o tome kako je povukao ovu veliku sumu u devalviranom novcu, i shvatio da je ona dovoljna tek da kupi sebi piće u svom omiljenom restoranu. Ukratko, privatni štedni ulozi su potpuno nestali, stvarajući tako skoro potpuni vakuum obrtnog kapitala za poslovanje, što je činjenica koja puno pomaţe da se objasni masovno oslanjanje nemačke privrede na strane zajmove u godinama koje su Usledile. To oslanjanje ju je načinilo ranjivom kada je došla recesija. Situacija u SSSR-u jedva da je bila bolja, iako tamo brisanje privatne štednje u obliku novca nije imalo ni iste ekonomske ni iste političke posledice. Kada je velika inflacija okončana 1922-1923. godine u suštini odlukama vlada da obustave štampanje papirnog novca u neograničenim količinama i da promene valutu, oni ljudi u Nemačkoj koji su zavisili od fiksnih prihoda i ušteđevina su bili uništeni, mada je mali deo vrednosti novca očuvan u Polj15 U toku devetnaestog veka, na čijem kraju su cene bile mnogo niţe nego na početku, ljudi su se tako navikli na cene koje su stabilne ili padaju, da je sama reč „inflacija" bila dovoljna da opiše ono što mi danas zovemo ,,hiperinflacija“.

KA EKONOMSKOM AMBISU 73

skoj, Mađarskoj i Austriji. Ipak, mogu se zamisliti traumatični efekti ovakvog iskustva na lokalne srednje i niţe srednje klase. To je srednju Evropu načinilo spremnom za fašizam. Trikovi kojima bi se stanovništvo naviklo na duge periode patološke inflacije cena (npr. „indeksacija" plata i ostalih primanja - sama reč je prvi put upotrebljena oko 1960. godine) nisu još bili izmišljeni sve do posle Drugog svetskog rata.16 Do 1924. godine ovi posleratni uragani su se smirili, pa je izgledalo moguće da se očekuje povratak onoga što je jedan američki predsednik krstio „normalnošću”. Stvarno je došlo do nečega nalik na povratak ka globalnom rastu, čak i ako su neki od proizvođača sirovina, posebno severnoamerički farmeri, bili zabrinuti time što su cene primarnih proizvoda opet opale nakon kratkog oporavka. Lude dvadesete godine nisu bile zlatno doba na farmama SAD. Osim toga, nezaposlenost u većem delu Zapadne Evrope je ostala, zapanjujuće, a po standardima pre 1914. godine i patološki, visoka. Teško je setiti se da je čak i u godinama buma (1924-1929) njen prošek bio između 10 i 12 procenata u Britaniji, Nemačkoj i Švedskoj, a ne manje od 17-18 procenata u Danskoj i Norveškoj. Jedino su SAD, sa prosečnom stopom nezaposlenosti od oko 4 procenta, bile privreda koja je stvarno išla punom parom. Obe činjenice ukazivale su na ozbiljne slabosti u privredi. Povijanje cena sirovina (čiji je dalji pad sprečen gomilanjem sve većih zaliha) jednostavno je pokazivalo da potraţnja za njima nije mogla da odrţi korak sa proizvodnim kapacitetom. Niti treba da previdimo činjenicu da je bum, takav kakav je bio, u velikoj meri bio podstaknut ogromnom bujicom međunarodnog kapitala koja se tih godina valjala industrijskim svetom, posebno Nemačkom. Sama ova zemlja, koja je preuzela oko pola celokupnog svetskog izvoza kapitala 1928. godine, uzajmila je između 20 i 30 000 milijardi maraka, verovatnu polovinu toga u kratkoročnim kreditima (Arndt, str, 47; Kindleberger, 1986). Ovo je opet načinilo nemačku ekonomiju krajnje ranjivom, što se pokazalo kada je američki novac povučen posle 1929. godine. Stoga činjenica da je svetska ekonomija opet bila u nevoljama nije iznenadila nikog sem razmetljivce u malograđanskoj Americi čiji je lik postao poznat zapadnom svetu toga vremena preko knjige Bebit (1920), američkog romanopisca Sinklera Luisa. Komunistička internacionala joj je stvarno prorekla jednu ekonomsku krizu na vrhuncu buma, očekujući da ona - ili su bar njeni zagovornici tako verovali ili se pretvarali da u to veruju - dovede do novog kruga revolucija. U stvari kriza je za kratko vreme proizvela nešto sasvim suprotno. Međutim, ono što niko nije očekivao, pa verovatno ni revolucionari u svojim najoptimističkijim trenucima, bila je neobična univerzalnost i dubina krize koja je počela, što znaju čak i oni koji nisu istoričari, krahom Njujorške berze 29. oktobra 1929. godine. Kriza se vrlo pribliţila tome da bude jednaka kolapsu kapitalističke svetske privrede, za koju se sada činilo da je zarobljena u začaranom krugu u kome je svaki pomak jednog ekonomskog indikatora nadole (sem nezaposlenosti, koja se sve više uspinjala ka astronomskim visinama) pojačavao pad svih ostalih indikatora. Kako su divljenja dostojni eksperti Društva naroda opazili, iako niko nije na njih obratio mnogo paţnje, dramatična recesija u severnoameričkoj industrijskoj privredi se uskoro raširila i na drugu centralnu industrijsku zemlju, Nemačku (Ohlin, 1931). Industrijska proizvodnja Sjedinjenih Drţava je opala za oko trećinu od 1929. do 1931. 16

ozbiljna.

Na Balkanu i na Baltiku drţave nikada nisu gubile kontrolu nad inflacijom, iako je bila

godine, nemačka proizvodnja otprilike isto, ali ovo je prošek koji zabašuruje. Tako je u SAD Vestinghaus, velika električna firma, izgubio dve trećine od svoje prodaje između 1929. i 1933. godine, dok je njegov neto prihod opao za 76 procenata u roku od dve godine (Schatz, 1983, str. 60). Postojala je kriza u primarnoj proizvodnji, i hrane i sirovina, kao i njihovih 74 DOBA KATASTROFA cena, koje su, pošto više nisu mogle da budu odrţavane gomilanjem zaliha kao ranije, krenule u slobodan pad. Cene čaja i pšenice pale su za dve trećine, sirove svile za tri četvrtine. Ovo je bacilo na kolena - da imenujemo samo one zemlje koje je društvo naroda nabrojalo 1931. godine - Argentinu, Australiju, balkanske zemlje, Boliviju, Brazil, (britansku) Malaju, Kanadu, Ĉile, Kolumbiju, Kubu, Egipat, Ekvador, Finsku, Mađarsku, Indiju, Meksiko, Holandske Indije (sadašnju Indoneziju), Novi Zeland, Paragvaj, Peru, Urugvaj i Venecuelu, čija je spoljna trgovina bila teško zavisna od malog broja primarnih roba. Ukratko, ovaj pad cena je Depresiju napravio globalnom u bukvalnom smislu. Privrede Austrije, Ĉehoslovačke, Grčke, Japana, Poljske i Velike Britanije, krajnje osetljive na seizmičke šokove što su dolazili sa Zapada (ili sa Istoka), bile su podjednako uzdrmane. Japanska industrija svile koja je za prethodnih petnaest godina utrostručila svoju proizvodnju da bi snadbela rastuće potrebe ogromnog američkog trţišta za svilenim čarapama, koje je sad privremeno nestalo - a tako je nestalo i trţište za 90 odsto japanske svile koja je onda išla za Ameriku. U međuvremenu cena drugog velikog proizvoda japanske poljoprivrede, pirinča, takođe se sunovratila, kao i u svim velikim oblastima juţne i istočne Azije gde se proizvodio pirinač. Pošto je, kao što to već biva, cena pšenice pala čak i više od cene pirinča, pa je zato pšenica bila jeftinija, mnogi istočnjaci su prešli sa jednog na drugo. Međutim, bum čapatisa i knedli, ako ga je bilo, pogoršao je situaciju za seljake u zemljama izvoznicama pirinča, kao što su Burma, francuska Indokina i Sijam (danas Tajland) (Latham, 1981, str. 178). Seljaci su pokušali da nadoknade pad cena tako što su uzgajali i prodavali više useva, a to je učinilo da cene još dalje tonu. Za zemljoradnike koji su zavisili od trţišta, posebno stranog trţišta, ovo je znači lo propast, sem ukoliko se nisu mogli povući u poslednje tradicionalno seljačko utvrđenje, u naturalnu proizvodnju. Ovo je zaista još uvek bilo mogućno u velikom delu zavisnog sveta, i u meri u kojoj su većina ţitelja Afrike, Juţne i istočne Azije, i Latinske Amerike bili još uvek seljaci, utoliko je udar krize na njih nesumnjivo bio ublaţen. Brazil je postao simbol kapitalističkog rasipanja i dubine Depresije, jer su njegovi odgajivači kafe očajnički pokušavali da spreče kolaps cena tako što su parne lokomotive loţili kafom umesto ugljem. (Između dve trećine i tri četvrtine kafe koja se prodavala na svetskom trţištu dolazilo je iz ove zemlje.) Međutim, Velika recesija je bila daleko podno- šljivija za još uvek preteţno ruralne Brazilce nego ekonomska kataklizma osamdesetih godina dvadesetog veka; posebno zato što su očekivanja onoga što mogu dobiti od bilo kakve privrede kod siromaha u vreme recesije bila krajnje skromna. Ipak, čak i u kolonijalnim seljačkim zemljama neki su patili, na šta navodi podatak o tome da je uvoz brašna, šećera, konzervirane ribe i pirinča u Zlatnu obalu (Ganu) opao za dve trećine, gde je cena na trţištu kakaoa pala još više, da i ne pominjemo pad u uvozu dţina od 98 procenata (Ohlin, 1931, str. 52). Za one koji po definiciji, nemaju kontrolu nad sredstvima za proizvodnju, ili pristup njima (sem ako se ne vrate kući u zemljoradničku porodicu u nekom selu). Naime za one ljude koji su radili za nadnicu, prvenstvena posledica recesije je bila nezaposlenost u razmerama koje su bile nezamislive i bez presedana, i koja je trajala duţe nego

KA EKONOMSKOM AMBISU 75

što je iko očekivao. U najgorem periodu recesije (1932-1933) 22-23 procenta britanske i belgijske radne snage, 24 procenta švedske, 27 procenata radne snage SAD, 29 procenata austrijskih, 31 procenat norveških, 32 procenta danskih i ništa manje od 44 procenta nemačkih radnika je bilo bez posla. Ono što je podjednako značajno, je da čak ni oporavak posle 1933. godine nije smanjio prosečnu stopu nezaposlenosti ispod 16-17 procenata u Britaniji i Švedskoj ili ispod 20 procenata u ostatku Skandinavije, Austriji i SAD. Jedina zapadna drţava koja je uspela da otkloni nezaposlenost bila je nacistička Nemačka između 1933. i 1938. godine. Onoliko davno koliko je iko mogao pamtiti, ništa slično ovoj ekonomskoj katastrofi nije postojalo u ţivotu radnih ljudi. Ono što je stvari učinilo još dramatičnijim bilo je to da mere društva za socijalno osiguranje, uključujući pomoć za nezaposlene, ili nisu postojale, kao u SAD, ili su, po merilima poznog dvadesetog veka, bile krajnje oskudne, posebno za one koji su dugoročno bez posla. Zato je osiguranje uvek bilo vaţna briga radnih ljudi: zaštita od strašnih neizvesnosti koje su nosili nezaposlenost, bolest ili nesreća i strašne izvesnosti koje je nosila starost bez prihoda. Zato su radni ljudi sanjali da svoju decu vide na skromno plaćenim, ali sigurnim poslovima gde se stiče penzija. Ĉak i u zemlji koja je pre recesije bila najpotpunije pokrivena planovima za osiguravanje nezaposlenih (Velika Britanija) manje od 60 procenata radne snage je bilo pokriveno tim planovima - a i to samo zato što je Britanija već od 1920. godine bila primorana da se prilagođava masovnoj nezaposlenosti. Drugde u Evropi (sem u Nemačkoj, gde je bila preko 40 procenata) proporcija radnih ljudi sa pravom na pomoć za nezaposlene kretala se od nule do jedne četvrtine (Flora, 1983, str. 461). Ljudi koji su se bili navikli na fluktuacije u zapošljavanju ili na prolazne periode ciklične nezaposlenosti bili su očajni kada nigde nije iskrsavao posao, nakon što su njihove male ušteđevine nestale i kada je njihov kredit u lokalnoj piljarnici bio iscrpen. Otuda je nezaposlenost imala centralni, traumatičan uticaj na politiku industrijskih zemalja, jer je ona bila ono što je na prvom i najistaknutijem mestu, kriza značila za glavninu njihovih stanovnika. Šta su oni marili za to što su ekonomski istoričari mogli da pokaţu (i što je zaista logično) da je većina radne snage, koja je ostala zaposlena čak i u najgorim trenucima, zapravo značajno bolje stajala, jer su cene padale tokom međuratnih godina, a cene hrane su padale više od bilo kojih drugih u najgorim godinama depresije. Slika koja je dominirala tim vremenom bila je slika narodnih kuhinja, „marševa gladnih" u koje su kretali nezaposleni iz naselja u kojima se više nije vijorio fabrički dim, gde se čelik i brodovi više nisu pravili, koji su stizali do prestonica, da bi osudili one koje su smatrali odgovornima. Ni političari nisu propuštali da primete kako su nezaposleni sačinjavali skoro 85 procenata članstva Nemačke komunističke partije, koja je u godinama recesije rasla skoro isto tako brzo kao i nacistička partija, a u poslednjim mesecima pred Hitlerov uspon na vlast i brţe (Weber, I, str. 243). Nezaposlenost je bila poimana, što ne iznenađuje, kao duboka i potencijalno smrtonosna rana na telu politike. „Uz rat, pisao je jedan urednik u londonskom Tajmsu, usred Drugog svetskog rata, u našoj generaciji je nezaposlenost bila najraširenija, najpodmuklija boleština, koja najviše nagriza: to je ta specifična socijalna bolest zapadne civilizacije našeg vremena.” (Arndt, 1944, str. 250). Nikada pre u istoriji industrijalizacije ne bi mogao biti napisan ovakav pasus. On više od drugih arhivskih istraţivanja objašnjava posleratnu politiku zapadnih vlada. Vrlo je zanimljivo, da je osećaj katastrofe i dezorijentacije izazvan Velikom recesijom bio moţda veći među poslovnim ljudima, ekonomistima i političarima nego

među masama. Masovna nezaposlenost, kolaps poljoprivrednih cena, teško su ih pogodili, ali mase nisu sumnjale da nekakvo političko rešenje za ove neočekivane nepravde postoji na levici ili desnici - u onoj meri u kojoj siromašni ljudi mogu uvek da očekuju da će se njihove skromne potrebe zadovoljiti. Upravo je odsustvo bilo kakvog rešenja u okviru stare 76 DOBA KATASTROFA liberalne ekonomije, ono što je proricanja ljudi koji odlučuju o ekonomiji načinilo tako dramatičnim. Da bi se suprotstavili neposrednoj kratkoročnoj krizi, morali su, kako su oni tada videli, da potkopaju dugoročnu osnovu napredne ekonomije. U vreme u kome je svetska trgovina opala za 60 procenata za četiri godine (1929-1932) drţave su se zatekle u gradnji sve viših barijera da bi zaštitili svoja unutrašnja trţišta i valute od svetskih ekonomskih uragana, znajući sasvim dobro da to znači rasturanje svetskog sistema multilateralne trgovine, na kome, kako su vero- vali, prosperitet sveta mora počivati. Kamen temeljac takvog jednog sistema, takozvani „status najpovlašćenije nacije“ nestao je iz skoro 60 odsto od 510 trgovinskih ugovora koji su potpisani između 1931. i 1939. godine, a ono što je ostalo, bilo je obično u ograničenom obliku (Snyder, 1940).12 Gde će se to završiti? Ima li izlaza iz tog začaranog kruga? Sada ćemo razmotriti neposredne političke posledice ove, najtraumatičnije epizode u istoriji kapitalizma. Međutim, odmah se mora spomenuti i najznačajnija dugoročna implikacija. U jednoj rečenici: Velika recesija je uništila ekonomski liberalizam za više od pola veka. Britanija, Kanada, sve skandinavske zemlje i SAD su 1931-1932. godine napustile zlatni standard, koji se uvek smatrao osnovom stabilne međunarodne razmene, a do 1936. godine pridruţili su im se i vatreni vernici u zlatne poluge, Belgijanci, Holanđani i konačno sami Francuzi.13 Skoro simbolično, Velika Britanija je 1931. godine napustila slobodnu trgovinu, koja je bila isto onako centralna za britanski ekonomski identitet od 1840-ih godina kao što je američki Ustav bio za američki politički identitet. Britansko odstupanje od principa slobodne razmene u jedinstvenoj svetskoj privredi dramatizovalo je opštu trku ka nacionalnoj samozaštiti koja se vodila u to vreme. Preciznije rečeno, Velika recesija je prisilila vlade Zapada da u drţavnoj politici socijalnim obzirima daju prednost nad ekonomskim. Opasnosti za one koji propuste da tako postupe - radikalizacija na levici, a i na desnici što se pokazalo u Nemačkoj i drugim zemljama - bile su suviše preteče. Tako vlade više nisu štitile poljoprivredu od strane konkurencije samo carinama, mada su tamo gde su postojale, podizane još više carinske barijere. Tokom Depresije one su preduzele subvencioniranje poljoprivrede tako što su garantovale zemljoradničke cene, ili što su plaćale farmerima da ne proizvode, kao u SAD posle 1933. godine. Poreklo bizarnih paradoksa „Zajedničke poljoprivredne politike" Evropske zajednice, pomoću koje je od sedamdesetih i osamdesetih godina sve majušnija manjina zemljoradnika dobijala subvencije čiji iznosi prete da dovedu Evropsku zajednicu do bankrota, ide sve tamo do Velike recesije. Što se radnika tiče, posle rata je „puna zaposlenost" tj. uklanjanje masovne nezaposlenosti, postala kamen temeljac ekonomske politike u zemljama reformisanog demokratskog kapitalizma, čiji je najslavniji prorok i pionir, mada ne i jedini, bio britan

12 Značenje klauzule „najpovlašćenije nacije" je zapravo suprotno od onoga što izgleda, naime, ona znači da će trgovinski partner biti tretiran pod istim uslovima kao „najpovlašćenija nacija" - tj. nijedna drţava neće biti najpovlašćenija. 13 U svom klasičnom obliku zlatni standard daje novčanoj jedinici, tj. dolarskoj novčanici, vrednost u određenoj količini zlata, za koju će banka, ako je neophodno, zameniti tu novčanicu.

KA EKONOMSKOM AMBISU 77

ski ekonomist Dţon Majnard Kejnz (1883-1946). Kejnzijanski argument o korisnosti uklanjanja trajne masovne nezaposlenosti bio je ekonomski kao i politički. Kejzijanci su tačno smatrali, da će potraţnja koju će proizvesti prihodi zaposlenih radnika sa punim radnim vremenom, imati stimulativan efekat na ekonomije u depresiji. Međutim, razlog zbog koga se ovom sredstvu za povećanje potraţnje davao takav prioritet - britanska vlada se na tome angaţovala još pre kraja Drugog svetskog rata - bio je taj što se verovalo da je masovna nezaposlenost politički i socijalno eksplozivna, što se zaista i pokazalo za vreme depresije. Ovo verovanje je bilo toliko snaţno, da su mnogo godina kasnije, kada se masovna nezaposlenost vratila, a posebno tokom ozbiljne depresije početkom ranih osamdesetih, posmatrači (uključujući i autora ovih redova) ubeđeno očekivali da se dese socijalni nemiri, i bili su iznenađeni kada se nemiri nisu zbili (videti poglavlje 14). Do ovoga je naravno, uglavnom došlo zbog još jedne profilaktičke mere preduzete za vreme i posle Velike recesije: uvođenja sistema društvene brige (po sugestiji Boţane Kosanović, iznetoj u prevodu Galbrajtove knjige „Dobro društvo 11, ivelfare treba prevoditi „društvena briga“, a ivelfare state „Drţava društvene brige“ a ne kao do sada „drţava blagostanja", prim. prev.). Koga moţe da iznenadi to da je u SAD Zakon o socijalnom osiguranju prošao 1935. godine? Tako smo se navikli na opštu prevlast ambicioznih sistema društvene brige u razvijenim zemljama industrijskog kapitalizma - uz neke izuzetke, kao što su Japan, Švajcarska i SAD - da smo zaboravili koliko su malobrojne bile „drţave blagostanja" (ili „drţave društvene brige“, prim. prev.) u modernom smislu pre Drugog svetskog rata. Ĉak su i skandinavske zemlje tek počele da ih razvijaju. U stvari, sam pojam „drţava blagostanja" nije ušao u upotrebu pre četrdesetih godina. Trauma Velike recesije bila je naglašena činjenicom da je jedina zemlja koja je bučno raskrstila sa kapitalizmom izgledala imuna na recesiju: to je bio Sovjetski Savez. Dok je ostatak sveta, ili barem liberalni zapadni kapitalizam, stagnirao, SSSR se angaţovao u masivnoj, ultrabrzoj industrijalizaciji u okviru novih Petogodišnjih planova. Od 1929. do 1940. godine sovjetska industrijska proizvodnja se utrostručila, u najmanju ruku. Njen udeo u svetskoj proizvodnji industrijskih proizvoda je porastao sa 5 procenata 1929. godine, na 18 procenata 1938. godine, dok je u isto vreme zajednički udeo SAD, Britanije i Francuske opao od 59 na 52 procenta. Ova postignuća su više impresionirala strane posmatrače svih ideologija, uključujući i uticajnu reku socio-ekonomskih turista u Moskvi od 1930. do 1935. godine, nego vidljiva primitivnost i neefikasnost sovjetske ekonomije, ili surovost i brutalnost Staljinove kolektivizacije i masovne represije. Jer ono s čim su pokušavali da se pomire nije bio aktuelni fenomen Sovjetskog Saveza, već slom njihovog sopstvenog ekonomskog sistema i dubina poraza zapadnog kapitalizma. Šta je bila tajna sovjetskog sistema? Da li se išta od njega moţe naučiti? Kao odjek ruskih petogodišnjih planova, „plan" i „planiranje" su postale pomodne reči u politici. Socijaldemokratske partije, kao u Belgiji i Norveškoj prihvatile su „planove". Ser Artur Šalter, britanski zvaničnik velikog ugleda i uvaţenosti, jedan od stubova establišmenta, napisao je knjigu Oporavak,, da bi pokazao da je plansko društvo ono što je suštinski vaţno za spasavanje zemlje i sveta iz začaranog kruga Velike recesije. Drugi umereni britanski zvaničnici uspostavili su nestranački trust mozgova nazvan PEP (Političko i ekonomsko planiranje). Mladi konzervativni političari poput budućeg premijera Harolda Makmilana (1894-1986) postajali su zagovornici „planiranja". Ĉak su i sami nacisti plagirali ovu

ideju, kada je Hitler 1933. godine uveo „Ĉetvorogodišnji plan". (Iz razloga koji će biti razmatrani u sledećem poglavlju, uspeh nacista u izlaţenju na kraj sa recesijom imao je manje međunarodne posledice.) 78 DOBA KATASTROFA

II

Zašto kapitalistička ekonomija između dva svetska rata nije uspe vala da funkcioniše? Situacija u SAD je centralni deo svakog odgovora na ovo pitanje. Jer ako se ratni potresi u posleratnoj Evropi, ili bar zaraćenim evropskim zemljama, mogu makar delimično učiniti odgovornim za tamošnje nevolje, SAD su bile daleko od rata, mada su kratko, iako odlučujuće, bile u njega umešane. Umesto da poremeti američku ekonomiju, Prvi svetski rat joj je, kao i Drugi svetski rat, spektakularno koristio. Već do 1913. godine SAD su postale najveća privreda na svetu, koja je proizvodila preko jedne trećine svetskog industrijskog proizvoda - tek nešto manje od Nemačke, Velike Britanije i Francuske uzetih zajedno. U 1929. godini, udeo Amerike u svetskoj industrijskoj proizvodnji je bio 42 procenta, prema 28 procenta koliko su proizvodile ove tri evropske industrijske sile (Hilgerdt, 1945, Tabela 1. 14) Ovo su brojevi koji istinski zadivljuju. Konkretno, dok je američka proizvodnja čelika porasla za oko jednu četvrtinu između 1913. i 1920. godine, proizvodnja čelika u ostatku sveta je opala za jednu trećinu (Rostovv, str. 194, Tabela III. 33.) Ukratko, nakon završetka Prvog svetskog rata SAD su na mnoge načine bile isto onako dominantne u svetskoj privredi kao što su još jednom postale posle Drugog svetskog rata. Velika recesija je bila ta koja je privremeno prekinula ovo gospodarenje. Osim toga, rat ne samo da je ojačao američku poziciju najvećeg svetskog industrijskog proizvođača, već je Ameriku pretvorio u najvećeg svetskog kreditora. Britanci su tokom rata izgubili oko četvrtine svojih globalnih investicija, uglavnom one u SAD, koje su morali da prodaju da bi kupovali ratni materijal; Francuzi su izgubili polovinu svojih investicija, uglavnom zbog revolucije i lomova u Evropi. U međuvremenu su Amerikanci, koji su počeli rat kao duţnička zemlja, taj rat završili kao glavni međunarodni zajmodavci. Pošto su Amerikanci usredsredili svoje finansijske operacije na Evropu i zapadnu hemisferu (Britanci su još uvek bili daleko najveći investitori u Aziji i Africi) njihov uticaj na Evropu je bio odlučujući. : Ukratko, nema objašnjenja svetske ekonomske krize bez Sjedinjenih Američkih Drţava. One su na kraju krajeva, bile dvadesetih godina i najveća izvoznička drţava na svetu i posle Velike Britanije, prva uvoznička drţava. Što se tiče sirovina i hrane, SAD su uvozile skoro 40 procenata celokupnog izvoza iz petnaest drţava koje su najviše trgovale, što je činjenica koja umnogome pomaţe da se objasni katastrofalan uticaj recesije na proizvođače roba kao što su pšenica, pamuk, šećer, guma, svila, bakar, olovo i kafa (Lary, str. 28-29). Isto tako, Amerika će postati glavna ţrtva recesije. Ako je njen uvoz opao za 70 procenata između 1929. i 1932. godine, njen izvoz je opadao po istoj stopi. Svetska trgovina je opala za nešto manje od trećine od 1929. do 1939. godine, ali se izvoz Sjedinjenih Drţava strovalio za skoro polovinu. Ovo ne znači da se potcenjuju usko evropski koreni nevolja, koji su po pore- klu bili uglavnom politički. Na Versajskoj konferenciji su Nemačkoj bila nametnuta ogromna a neodređena plaćanja „reparacija" za troškove rata i štetu nanetu pobed- ničkim silama. Da bi se to opravdalo u mirovni ugovor je umetnuta i jedna klauzula koja je učinila jedino Nemačku odgovornom za rat (takozvana klauzula „ratne krivice") što je bilo i istorijski sumnjivo i što se pokazalo kao dar nemačkom nacionalizmu.

KA EKONOMSKOM AMBISU 79

Iznos koji je Nemačka trebalo da plati je ostao nejasan, kao kompromis između pozicije SAD koje su predlagale da se nemačke isplate utvrde u skladu sa kapacitetom ove zemlje da ih plaća, i ostalih Saveznika - najviše Francuza - koji su insistirali na nadoknadi svih ratnih troškova. Njihov, ili makar francuski, glavni cilj bio je da odrţe slabu Nemačku i da imaju sredstvo za vršenje pritiska na nju. Godine 1921. iznos je fiksiran na 132 biliona (hiljada miliona) zlatnih maraka, to jest 33 biliona dolara u to vreme, za šta je svako znao da je fantazija. „Reparacije" su dovodile do beskrajnih rasprava, periodičnih kriza i sporazuma pod američkim pokroviteljstvom, pošto su SAD, na nezadovoljstvo svojih prethodnih saveznika, ţelele da poveţu pitanje ratnih dugova Nemačke Saveznicima, sa pitanjem njihovih sopstvenih ratnih dugova Vašingtonu. Iznosi ovih dugova su bili skoro isto onako suludi kao sume koje su zahtevane od Nemaca, koje su iznosile i do jednog i po nacionalnog dohotka Nemačke 1929. godine; britanski dugovi Sjedinjenim Drţavama su iznosili polovinu britanskog nacionalnog dohotka; francuski do dve trećine (Hill, 1988, str. 15-16). „Dozov plan“ (Davves Plan) iz 1924. godine je stvarno fiksirao jednu realnu sumu koju je Nemačka imala da plaća svake godine; Jangov plan iz 1929. godine modifikovao je isplate, i uzgred budi rečeno, zasnovao Banku za međunarodna poravnanja u Bazelu (Švajcarska), prvu među međunarodnim finansijskim institucijama koje će se umnoţiti posle Drugog svetskog rata. (U vreme pisanja ove knjige ova banka je još bila u poslu.) Iz praktičnih razloga, sve isplate, nemačke i savezničke, prestale su 1932. godine. Jedino je Finska uvek plaćala svoje ratne dugove Sjedinjenim Američkim Drţavama. Bez zalaţenja u detalje, dva problema su u pitanju. Prvo, ono što je istakao mladi Kejnz, koji je napisao ogorčenu kritiku Versajske konferencije na kojoj je učestvovao kao mladi član britanske delegacije: Ekonomske posledice mira (1920). Dokazivao je da bi bez obnove nemačke privrede, bila nemoguća obnova stabilne liberalne civilizacije i ekonomije u Evropi. Francuska politika odrţavanja nemoći Nemačke, radi „sigurnosti" Francuske, bila je kontraproduktivna. U stvari, Francuzi su bili suviše slabi da nametnu svoju politiku, čak i kada su nakratko okupirali industrijsko srce zapadne Nemačke 1923. godine uz izgovor da Nemci odbijaju da plate svoje obaveze. Konačno su morali da tolerišu politiku nemačkog „popunjavanja" posle 1924. godine, koja je ojačala nemačku privredu. A postojalo je i drugo pitanje o tome kako će se reparacije plaćati. Oni koji su ţeleli da Nemačku odrţe slabom, više su voleli gotovinu nego (što je bilo racionalno) artikle tekuće proizvodnje, ili bar novac od prihoda nemačkog izvoza, jer bi plaćanje robom ili izvozom ojačalo nemačku ekonomiju u odnosu na njene takmace. Oni su praktično prisilili Nemačku na teško zaduţivanje, tako da su onakve reparacije kakve su isplaćivane proizilazile iz ogromnih (američkih) zajmova iz sredine dvadesetih godina. Za nemačke suparnike izgledalo je kao dodatna prednost to što se Nemačka da bi postigla spoljnotrgovinsku ravnoteţu radije uvalila u debele dugove nego da je proširila izvoz. U stvari, nemački izvoz se vinuo u visine. Međutim, čitav aranţman, kao što smo već videli, načinio je i Nemačku i Evropu krajnje osetljivim na opadanje američkih kredita što je počelo još ranije od krize i zatvaranja američke kreditne slavine koje je usledilo nakon krize u Vol stritu 1929. godine. Ĉitava reparacijska kuća od karata se srušila tokom Recesije. Dotada kraj isplata više nije imao pozitivnog efekta na nemačku ili svetsku ekonomiju, jer se svetska ekonomija kao jedan integrisani sistem raspala, a isto tako su propali i svi međunarodni finansijski aranţmani.

Ipak, ratni i poratni poremećaji mogu samo delimično da objasne oštrinu međuratnog privrednog sloma. Ekonomski govoreći, na slom moţemo gledati na dva načina. Prvi će uglavnom videti upadljivu i sve veću neravnoteţu u međunarodnoj privredi, usled asimetrije u razvoju između SAD i ostatka sveta. Moţe se dokazivati da 80 DOBA KATASTROFA svetski sistem nije funkcionisao, jer, za razliku od Velike Britanije, koja je pre 1914. godine bila njegov centar, ostatak sveta nije bio mnogo potreban Sjedinjenim Američkim Drţavama, i iz tog razloga, opet ne kao Velika Britanija koja je znala da svetski finansijski sistem počiva na funti sterlinga i gledala da funtu odrţi stabilnom, one se nisu starale da deluju kao globalni stabilizator. Americi svet nije bio mnogo potreban, jer joj je od Prvog svetskog rata postalo manje no ikad potrebno da uvozi kapital, radnu snagu i (relativno govoreći) robu - izuzev nekih sirovina. Njen izvoz, mada značajan za svet - Holivud je bukvalno monopolisao međunarodno filmsko trţište - davao je znatno manji doprinos nacionalnom dohotku nego u bilo kojoj drugoj industrijskoj zemlji. Koliko je vaţno bilo ovo, reklo bi se, povlačenje SAD iz svetske ekonomije, moţe biti predmet rasprave. Međutim, sasvim je jasno da je ovo objašnjenje Recesije bilo ono koje je uticalo na američke ekonomiste i političare u četrdesetim godinama, i koje je pomoglo da se Vašington u ratnim godinama ubedi da preuzme odgovornost za stabilnost svetske privrede posle 1945. godine (Kindleberger, 1973). Drugi pogled na depresiju usmerava se na neuspeh svetske privrede da stvori dovoljnu potraţnju za trajnu ekspanziju proizvodnje. Osnove prosperiteta dvadesetih godina, kao što smo videli, bile su slabe, čak i u SAD gde je poljoprivreda bukvalno već bila u depresiji, a novčani prihodi, nasuprot mitu o velikom dobu dţeza, nisu dramatično rasli, zapravo su stagnirali u poslednjim ludim godinama buma (Istorijske statistike, SAD, I, str. 164, Tabele D 722-727). Ono što se dešavalo, kao što se često dešava u bumu slobodnog trţišta, bilo je to, da su sa platama koje su zaostajale, profiti nesrazmerno rasli a time su imućni dobij ali veće parče kolača nacionalnog dohotka. Ali pošto masovna potraţnja nije mogla da odrţi korak sa produktivnošću industrijskog sistema koja je u vreme vrhunca slave Henrija Forda sve brţe rasla, rezultat su bili hiperprodukcija i špekulacija. Oni su, sa svoje strane, izazvali kolaps. Još jednom, kakvi god da su argumenti istoričara i ekonomista koji nastavljaju da vode rasprave po ovom pitanju, savremenici koji su se ţivo interesovali za politiku vlada, bili su impresionirani slabošću potraţnje; posebno Dţon Majnard Kejnz. Kad je došlo do kolapsa, on je u SAD naravno bio još mnogo drastičniji zbog toga što je ekspanzija potraţnje koja je zaostajala, bila pojačavana pomoću ogromne ekspanzije potrošačkih kredita. (Ĉitaoci koji se sećaju kasnih osamdesetih mogu se naći na poznatom terenu.) Banke, kojima je već naškodio Spekulativni bum nekretnina, koji je, uz uobičajenu pomoć optimista koji su obmanjivali sami sebe i finansijskog preva- rantstva,19 koji je dostigao svoj vrhunac nekoliko godina pre Velikog kraha, i koje su već bile natovarene nenaplativim dugovima, odbijale su da daju nove stambene kredite ili da refinansiraju postojeće. Ovo ih nije sprečilo da u hiljadama isprepadaju, 20 dok (1933. godine) skoro polovina svih američkih vlasnika hipoteka na kuće nije isplaćiva19 Nisu tek tako dvadesete godine bile decenija psihologa Emila Kuea (1857-1926) koji je popularizovao optimističku autosugestiju pomoću slogana, koji je stalno trebalo ponavljati: „Svakoga dana, u svakom pogledu sve više napredujem.“ 20 Američki bankarski sistem nije dozvoljavao evropsku vrstu dţinovskih banaka sa sistemom ogranaka širom drţave, i stoga se sastojao iz relativno slabih banaka, koje su bile lokalne, ili u najboljem slučaju, u okviru jedne savezne drţave.

KA EKONOMSKOM AMBISU 81

lo svoje obaveze, i dok je hiljadu imanja dnevno išlo na doboš (Miles i dr. 1991, str. 108). Samo su kupci automobila dugovali 1400 miliona dolara od ukupnog individualnog duga koji je iznosio 6500 miliona dolara u kratkoročnim i srednjeročnim kreditima (Ziebura, str. 49). Ono što je ekonomiju napravilo tako osetljivom na ovaj kreditni bum bilo je to što potrošači nisu koristili svoje kredite da kupuju tradicionalne artikle masovne potrošnje, hranu, odeču i slično, koji su sluţili za puko preţivljavanje i za kojima je stoga potraţnja bila prilično neelastična. Kako god bio siromašan, čovek ne moţe da smanji svoju potraţnju za piljarskim proizvodima ispod određene tačke; a ta potraţnja se neće udvostručiti ako mu se udvostruče prihodi. Umesto toga potrošači su kupovali trajna potrošna dobra modernog potrošačkog društva, koje je Amerika još onda predvodila. Ali kupovina automobila ili kuće lako moţe biti odloţena, a potraţnja za njima je bila i sada je elastična u zavisnosti od prihoda. I tako, efekti ovakve krize su mogli biti dramatični, i da se nije očekivalo da će recesija biti kratka, ili da je stvarno bila kratkotrajna i da vera u budućnost nije bila poljuljana. Tako se automobilska proizvodnja u SAD prepolovila između 1929. i 1931. godine, a na znatno niţem nivou, proizvodnja gramofonskih ploča za siromašne (,,rasne“ ploče i snimci dţeza namenjeni crnoj publici) je za izvesno vreme bukvalno prestala. Ukratko, „za razliku od ţeleznica i brodova ili uvođenja čelika i mašinskih alata - što je smanjivalo troškove - novi proizvodi i novi način ţivota su iziskivali brzo širenje visokog i sve višeg nivoa primanja i visokog stepena vere u budućnost" (Ros- tow, 1978, str. 219). Ali upravo je to bilo ono što se srušilo. Najgora ciklična recesija pre ili posle dođe do kraja, a posle 1932. godine bilo je sve više jasnih znakova da je najgore prošlo. U stvari, neke privrede su se probijale napred. Japan, i u skromnijim srazmerama, Švedska, su dostigli skoro dvostruki nivo predrecesijske proizvodnje do kraja tridesetih godina, a Nemačka (mada ne i italijanska) privreda je do 1938. godine bila 25 procenata iznad 1929. godine. Ĉak i trome privrede kao što je britanska, pokazivale su mnoštvo znakova dinamizma. Nekako ipak očekivani porast se nije vratio. Svet je ostao u depresiji. To se najbolje videlo u najvećoj od svih privreda, američkoj, jer razni eksperimenti za podsticanje ekonomije koji su - pomalo nedosledno preduzimani u okviru E D. Ruzveltovog „Nju dila“, nisu stvarno ispunili svoja obećanja. Za snaţnim porastom je 1937-1938. godine usledio još jedan ekonomski krah, mada prilično skromnijih srazmera od onog iz 1929. godine. Vodeći sektor američke industrije, proizvodnja automobila, nikada se nije povratila na svoj vrhunac iz 1929. godine. Godine 1938. bila je samo malo veća nego 1920. godine. (Historical Statistics, II, str. 716). Kada gledamo unazad iz devedesetih godina doima nas pesimizam inteligentnih komentatora. Sposobni i briljantni ekonomisti videli su budućnost kapitalizma, prepuštenog samom sebi, kao sistem u stagnaciji. Ovakvo gledanje, anticipirano u Kejnzovom pamfletu protiv Versajskog mirovnog ugovora, prirodno je posle recesije postalo popularno u SAD. Zar ne mora svaka zrela privreda da teţi tome da postane stagnantna? Kako je pobornik jedne druge pesimističke prognoze za kapitalizam, austrijski ekonomist Šumpeter objasnio, „U bilo kom produţenom periodu ekonomskih teškoća, ekonomisti se kao i drugi ljudi pridruţuju raspoloţenju svog vremena, pa nude teorije koje pretenduju na to da pokaţu kako je depresija došla da bi zauvek trajala" (Schumpeter, 1954, str. 1172). Moţda će istoričari koji se sa iste razdaljine budu osvrtali na period od 1973. godine do kraja Kratkog dvadesetog veka, imati isti utisak o upornom protivljenju da se u sedamdesetim i osamdesetim godinama predoči mogućnost opšte depresije u svetskoj kapitalističkoj privredi.

Uprkos svemu ovom činjenica je da su tridesete godine bile decenija značajnih tehnoloških pronalazaka u industriji, na primer, u razvoju plastičnih materijala. Na jednom polju se zaista - na polju zabave i onoga što će kasnije biti nazvano „medijima" - u međuratnim godinama desio veliki prodor, bar u anglo-saksonskom svetu, sa trijumfom 82 DOBA KATASTROFA masovnih radio-prijemnika i holivudske filmske industrije, da i ne pominjemo modernu ilustrovanu štampu (videti poglavlje 6). Moţda nije baš toliko iznenađenje to da su se ogromne bioskopske dvorane uzdizale kao dvorci iz snova po sivim gradovima masovne nezaposlenosti, jer su bioskopske karte bile relativno jeftine, a najmlađi, kao i najstariji, koji su i onda kao i kasnije bili nesrazmerno manje pogođeni nezaposlenošću, imali su vremena na pretek, a kao što su sociolozi primetili, za vreme depresije je bilo verovatnije nego pre nje da muţevi i ţene zajedno upraţnjavaju aktivnosti u slobodno vreme (Stouffer, Lazarsfeld, str. 55, 92). III Velika recesija je učvrstila intelektualce, političke aktiviste i obične ljude u veri da nešto iz osnove ne valja sa svetom u kome su ţiveli. Ko bi znao šta da se radi u vezi s tim? Svakako malo ko od onih na vlasti u tim zemljama, a sigurno ne oni koji su pokušavali da odrţavaju kurs pomoću tradicionalnih navigacionih instrumenata sekularnog liberalizma ili tradicionalne vere, a po pomorskim kartama devetnaestog veka za koje je bilo jasno da im se više ne moţe verovati. Koliko su poverenja zasluţivali oni ekonomisti, koji su kako god bili briljantni, lucidno dokazivali da se Recesija, u kojoj su čak i oni sami ţiveli, ne bi mogla desiti u ispravno vođenoj trţišnoj privredi, jer u njoj (u skladu sa ekonomskim zakonom koji je nazvan po jednom Francuzu s početka devetnaestog veka) ne bi bila moguća hiperprodukcija koja se ne bi vrlo brzo sama korigovala? Nije lako bilo poverovati 1933. godine da bi na primer, tamo gde su traţnja potrošača, a samim tim i potrošnja, pale u depresiju, kamatna stopa pala taman toliko koliko je bilo potrebno da se podstakne investiranje, tako da bi povećana investiciona traţnja tačno popunila jaz koji je ostavila smanjena potrošačka traţnja. Dok je nezaposlenost rasla, nije izgledalo ubedljivo verovati (kao što je očigledno verovalo britansko Ministarstvo finansija) da javni radovi uopšte ne bi povećali zaposlenost, jer bi novac potrošen na njih samo bio odvraćen od privatnog sektora, koji bi inače stvorio isto toliko radnih mesta. Ekonomisti koji su savetovali da se privreda jednostavno prepusti sama sebi, vlade čija je prva instinktivna reakcija, sem napuštanja zlatnog standarda, bila da se čvrsto pridrţavaju finansijske ortodoksije, uravnoteţenog budţeta i smanjivanja troškova, očigledno nisu stanje činili boljim. U stvari, dok je depresija trajala, pojavili su se vrlo ubedljivi dokazi, posebno kod Kejnza koji će kasnije postati najuticajniji ekonomista za sledećih četrdeset godina - da oni depresiju čine gorom. Oni među nama koji su preţiveli veliku recesiju još uvek teško mogu da shvate kako je ortodoksija čistog trţišta, koja je tada bila tako očito diskreditovana, još jednom uspela da povede glavnu reč u periodu globalne depresije osamdesetih i devedesetih godina, i koja je opet, kao nekad, bila podjednako nesposobna da razume recesiju ili da sa njom izađe na kraj. Ipak, ovaj čudni fenomen trebalo bi da nas podseti na glavnu karakteristiku istorije čiji je on primer: neverovatnu kratkoću pamćenja kako ekonomskih teoretičara, tako i praktičara. Taj fenomen pruţa i ţivu ilustraciju društvene potrebe za istoričarima, koji su profesionalni sakupljači sećanja na ono što njihovi sugrađani ţele da zaborave.

KA EKONOMSKOM AMBISU 83

U svakom slučaju, šta je bila „slobodna trţišna privreda“ kada je privreda kojom su sve više dominirale ogromne korporacije, od pojma „potpuna utakmica" napravila besmislicu, a kada su ekonomisti kritični prema Karlu Marksu mogli i da primete kako se pokazalo da je on u pravu, posebno u njegovom proricanju o rastućoj koncentraciji kapitala (Leontiev, 1977, str. 78). Ĉovek ne mora da bude marksist, ili da se interesuje za marksizam, pa da zapazi koliko se međuratni kapitalizam razlikovao od devetnae- stovekovne ekonomije slobodne utakmice. U stvari, znatno pre kraha Vol strita, jedan inteligentni švajcarski bankar je opazio da neuspeh ekonomskog liberalizma (a i, dodao je, socijalizma kakav je bio pre 1917. godine) da se odrţe kao univerzalni programi, objašnjava pritisak ka autokratskoj privredi - fašističkoj, komunističkoj ili pod pokroviteljstvom dţinovskih korporacija koje su nezavisne od svojih deoničara (Somary, 1929, str. 174,193). A do kraja tridesetih godina liberalna ortodoksija slobodne trţišne utakmice je bila toliko daleko da je svet mogao da se posmatra kao trostruki sistem, koji se sastoji iz trţišnog sektora, iz sektora koji su kontrolisale vlade određenih drţava (unutar koga su planske ili kontrolisane ekonomije kao što su Japan, Turska, Nemačka i Sovjetski Savez vršile međusobne transakcije) i iz sektora kontrolisanog od međunarodnih javnih ili kvazijavnih propisa koji su regulisali neke delove privrede (putem međunarodnih robnih sporazuma) (Staley, 1939, str. 231). Stoga ne iznenađuje da je učinak Velike recesije i na politiku i mišljenje javnosti bio dramatičan i trenutan. Nesrećne su bile vlade koje su se zadesile na vlasti za vreme kataklizme, bilo da su se nalazile na desnici, kao u vreme predsedništva Herberta Huve- ra u SAD (1928-1932), bilo na levici, kao britanske i australijske laburističke vlade. Promena vlade nije uvek bila tako trenutna kao u Latinskoj Americi gde je dvanaest zemalja promenilo vladu ili reţim u toku 1930. i 1931. godine, a deset među njima je to uradilo vojnim udarom. Ipak je do sredine tridesetih godina ostao mali broj zemalja čija se politika nije vrlo temeljno promenila u odnosu na politiku pre Kraha. U Evropi i Japanu došlo je do upadljivog zaokreta u desno, osim u Skandinaviji, gde je Švedska 1932. godine stupila u svojih pola veka socijal-demokratske vladavine, i u Španiji, gde je 1931. godine monarhija odstupila pred nesrećnom, i kako se pokazali, kratkovečnom republikom. O ovome ima više u sledećem poglavlju, mada se odmah mora reći da je skoro istovremena pobeda nacionalističkih, ratobornih i aktivno agresivnih reţima u dve velike vojne sile - Japanu (1931) i Nemačkoj (1933) - predstavljala najdalekoseţniju i najzlokobniju posledicu Velike depresije. Kapije Drugog svetskog rata su otvorene 1931. godine. Snaţenje radikalne desnice, bar u najgorem periodu recesije, pojačano je spektakularnim neuspehom revolucionarne levice. Daleko od toga da pokrene drugi krug socijalne revolucije, kao što je Komunistička internacionala očekivala, Depresija je komunistički pokret izvan SSSR-a dovela do stanja nemoći koje je bilo bez presedana. Do toga je po opštem mišljenju u izvesnoj meri došlo zbog samoubilačke politike Kominterne, koja ne samo da je grubo potcenila opasnost od nacional-socijali- zma u Nemačkoj, već je nastavila politiku sektaške izolacije što iz današnje perspektive izgleda neverovatno, tako što je odlučila da su njeni glavni neprijatelji masovne radničke organizacije vođene socijaldemokratskim i laburističkim partijama (koji su opisivani kao ,,socijal-fašisti“).21 Izvesno je da se do 1934. godine činilo, nakon 21 To je išlo tako daleko da je 1933. godine Moskva insistirala da vođa italijanskih komunista P. Toljati povuče svoju sugestiju da moţda, socijalna demokratija nije primarna opasnost, bar u Italiji. Do tada je Hitler već došao na vlast. Kominterna nije promenila svoju liniju sve do 1934. godine.

što je Hitler uništio Komunističku partiju Nemačke (KPD), nekadašnju moskovsku uzdanicu u svetskoj revoluciji i još uvek daleko najveću i očevidno sve vaţniju sekciju Kominterne, nakon što su čak i kineski komunisti proterani iz svojih seoskih gerilskih baza i nisu bili ništa više do nomadski karavan na svom Dugom maršu ka dalekom i sigurnom 84 DOBA KATASTROFA pribeţištu, da je vrlo malo ostalo od organizovanog međunarodnog revolucionarnog pokreta, legalnog ili pak ilegalnog. U Evropi je 1934. godine jedino francuska komunistička partija još uvek bila stvarno politički prisutna. U fašističkoj Italiji, deset godina posle Marša na Rim, u dubokoj međunarodnoj recesiji, Musolini se osećao dovoljno sigurnim da je čak oslobodio neke zatvorene komuniste u čast proslave te godišnjice (Spriano, 1969, str. 397). Sve će se to promeniti za nekoliko godina (videti poglavlje 5). Ali ostaje činjenica, da je neposredna posledica recesije, u svakom slučaju u Evropi, bila tačno suprotna od one koju su očekivali socijalni revolucionari. Niti je ovo opadanje levice bilo ograničeno samo na komunistički sektor, jer je Hitlerovom pobedom Socijaldemokratska partija Nemačke nestala s vidika, dok je sledeće godine posle kratkog oruţanog otpora pala i austrijska socijaldemokratija. Britanska Laburistička partija je već 1931. godine postala ţrtva recesije, ili bolje rečeno, ţrtva svog verovanja u devetnaestovekovnu ortodoksiju, a njeni sindikati, koji su izgubili polovinu svog članstva od 1920. godine, bili su slabiji nego u 1913. godini. Najveći deo evropskih socijalista je bio priteran uz zid. Izvan Evrope međutim, situacija je bila drugačija. Severni delovi Amerike su primetno krenuli u levo, kada su SAD pod predsednikom Franklinom D. Ruzveltom (19331945), započele radikalni eksperiment „Nju dila“ i kada je Meksiko, pod predsednikom Lazarom Kardenasom (1934-1940) oţiveo onaj prvobitni dinamizam rane meksičke revolucije, posebno po pitanju agrarne reforme. Prilično snaţni društveno-po- litički pokreti uzdigli su se u krizom pogođenim prerijama Kanade. Društveni kredit i Kooperativna Federacija Komonvelta (današnja Nova demokratska partija) su obe bile na levici po kriterijumima tridesetih godina. Nije tako lako okarakterisati politički uticaj recesije na ostatak Latinske Amerike, jer iako su vlade i reţimi po njoj popadali kao čunjevi kada je kolaps svetskih cena za njihove proizvode uništio njihove finansije, oni nisu padali u istom smeru. Ipak, više njih je palo ulevo, nego udesno, čak iako je to bilo samo zakratko. Argentina je ušla u period vojne vladavine posle dugog perioda civilne vlasti; i mada su fašistički orijentisani lideri kao general Uriburu (1930-1932), uskoro bili obuzdani, Argentina se ipak pomerila udesno, pa makar to bila i tradicionalistička desnica. Ĉile je, s druge strane, iskoristio recesiju da zbaci jednog od svojih, pre ere Pinočea, retkih vojnih predsednika - diktatora, Karlosa Ibanjeza (1927-1931), i na vrlo buran način krenuo je ulevo. Zapravo je prošao kroz prolaznu fazu „socijalističke republike" 1932. godine, pod pukovnikom sa divnim imenom Marmeladni Gaj, a kasnije se u Ĉileu razvio uspešni Narodni front po evropskom modelu (videti poglavlje 5). U Brazilu, recesija je okončala oligarhijsku „staru Republiku" koja je trajala od 1889. do 1930. godine i na vlast dovela Đetulija Vargasa (Getulio Vargas), koji se najbolje moţe opisati kao nacionalista-populista (videti stranu 106). On je dominirao istorijom svoje zemlje sledećih dvadeset godina. Pomeranje u Peruu je bilo znatno jasnije ka levici, iako najsnaţnija od novih partija, Američka narodna revolucionarna alijansa (APRA), koja je bila jedna od retkih uspešnih masovnih partija radničke klase evropskog tipa

KA EKONOMSKOM AMBISU 85

na zapadnoj hemisferi22 - nije uspela u svojim revolucionarnim ambicijama (1930-1932). Promena u Kolumbiji je bila još jasnije levičarska. Liberali, pod vodstvom reformski nastrojenog predsednika na koga je mnogo uticao Ruzveltov Nju dil, preuzeli su vlast nakon skoro trideset godina vladavine konzervativaca. Radikalni zaokret je bio još izraţeniji na Kubi, gde je Ruzveltova inauguracija omogućila stanovnicima ovoga ofšor američkog protektorata da zbace omrznutog, i čak po tada vaţećim kubanskim standardima, neobično korumpiranog predsednika. U ogromnom kolonijalnom sektoru sveta, Recesija je donela primetno povećanje antiimperijalističke aktivnosti, delimično zbog kolapsa cena onih roba od kojih su kolonijalne privrede (ili barem njihove javne finansije i srednja klasa) zavisile, delimično zbog toga što su zemlje-metropole same poţurile da zaštite svoju poljoprivredu i svoju zaposlenost, bez obzira na efekte takve politike na njihove kolonije. Evropske drţave čije su ekonomske odluke bile uslovljene domaćim faktorima, nisu mogle da na duţi rok odrţe na okupu carstva u kojima je sloţenost proizvođačkih interesa bila beskrajna (Holland, 1985, str. 13) (videti poglavlje 7). Iz ovog razloga, u većem delu kolonijalnog sveta, Recesija je označila efektivni početak domorodačkog političkog i socijalnog nezadovoljstva, koje nije moglo biti drugačije usmereno nego protiv (kolonijalne) vlasti, čak i onde gde se politički nacionalistički pokreti nisu pojavili pre Drugog svetskog rata. I u (britanskoj) Zapadnoj Africi i na Karibima su se pojavili socijalni nemiri. Oni su izrastali direktno iz krize lokalnih izvoznih useva (kakao i šećer). Međutim, čak i u zemljama u kojima je antikolonijalni nacionalni pokret već bio razvijen, godine depresije su donele zaoštravanje konflikta, posebno tamo gde je politička agitacija dosegnula mase. Na kraju krajeva, ovo su bile godine ekspanzije Muslimanskog bratstva u Egiptu (osnovano 1928. godine) i godine Gandije- ve druge mobilizacije indijskih masa (1931) (videti poglavlje 7). Moţda pobeda republikanskih ultraša pod De Valerom na irskim izborima 1932. godine takođe moţe da se posmatra kao zakasnela antikolonijalna reakcija na ekonomski slom. Verovatno ništa više ne pokazuje istovremeno i globalnost Velike recesije i dubinu njenog uticaja nego ovaj kratki pogled iz ptičje perspektive na bukvalno univerzalne političke preokrete koje je recesija proizvela u periodu što se meri mesecima i pojedinačnim godinama, od Japana do Irske, od Švedske do Novog Zelanda, od Argentine do Egipta. Ipak o dubini njenog uticaja se ne moţe suditi jedino, pa čak ni preteţno, po njenim kratkoročnim političkim efektima, iako su oni često bivali dramatični. Recesija je bila katastrofa koja je uništila svaku nadu da će se obnoviti ekonomija, a i društvo, dugog devetnaestog veka. Period od 1929. do 1933. godine bio je kanjon, od koga povratak na 1913. godinu ne samo da nije bio moguć, već nije bio ni zamisliv. Staromodni liberalizam je bio mrtav ili je izgledalo da je osuđen na propast. Sada su se tri opcije takmičile za intelektualno-političku hegemoniju. Jedna je bila marksistički komunizam. Na kraju krajeva, izgledalo je da se Marksova sopstvena predviđanja obistinjuju, kada je to rečeno samoj Američkoj ekonomskoj asocijaciji 1938. godine i još impresivnije, kada se SSSR činio imun na katastrofu. Druga opcija su bili kapitalisti čija je vera u optimalnost slobodnog trţišta ostrigana i koji su bili reformisani putem neke vrste nezvaničnog braka ili trajne veze sa umerenim socijalnim demokratama iz nekomunističkog radničkog pokreta, a posle Drugog svetskog rata, ova opcija se pokazala kao najefikasnija. Međutim, na kratku stazu to nije bio toliko svesni program ili 22

Druge dve su bile komunističke partije u Čileu i na Kubi.

alternativna politika koliko nekakvo osećanje da se jednom kada se Recesija okonča, nikada više ne sme dopustiti da se opet desi, a u najboljem slučaju je to bila spremnost na eksperimente podstaknuta očiglednim neuspehom klasičnog liberalizma slobodnog trţišta. Tako je švedska socijaldemokratska politika posle 1932. godine bila svesna reakcija na 86 DOBA KATASTROFA neuspehe ekonomske ortodoksije koja je dominirala katastrofalnim radom britanske laburističke vlade od 1929. do 1931. godine, u svakom slučaju bar u mišljenju jednog od glavnih arhitekata švedske socijaldemokratije, Gunara Mirdala (Gun- nar Myrdal). Jedna teorija koja bi bila alternativa bankrotiranoj ekonomiji slobodnog trţišta bila je tek u procesu razrađivanja. Kejnzova Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca, najuticajniji prilog toj alternativi, neće biti objavljena pre 1936. godine. Jedna alternativna praksa vladavine, makroekonomske usmeravanje i upravljanje privredom zasnovano na obračunavanju nacionalnog dohotka, nije se razvila do Drugog svetskog rata i posle njega, mada su se moţda s jednim okom ka SSSR-u, vlade i druge drţavne institucije tridesetih godina sve više navikavale da ekonomiju posmatraju kao celinu i da procenjuju veličinu ukupnog proizvoda ili dohotka privrede.23 Treća opcija bio je fašizam, koga je reforma preobrazila u svetski pokret, i što je još vaţnije, u svetsku opasnost. Fašizam u nemačkoj verziji (Nacionalsocijalizam) iskoristio je i nemačku intelektualnu tradiciju koja je (za razliku od austrijske) bila neprijateljski raspoloţena prema neoklasičnim teorijama ekonomskog liberalizma koje su postale internacionalno vjeruju od 1880-ih godina, a i nemilosrdne vlade odlučne da se ratosiljaju nezaposlenosti po svaku cenu. Nacionalsocijalizam je, to se mora reći, izašao na kraj sa Velikom recesijom brţe i uspešnije od bilo koga drugog (uspeh itali- janskog fašizma je bio manje impresivan). Ipak u ovome nije bila njegova najveća privlačnost za Evropu koja je u velikoj meri izgubila svoju orijentaciju. Ali kako je plima fašizma rasla zajedno sa Velikom recesijom, postajalo je sve jasnije da u Vremenu katastrofa nisu samo mir, socijalna stabilnost i privreda, već takođe i političke institucije i intelektualne vrednosti devetnaestovekovnog liberalnog burţoaskog društva bili u povlačenju ili kolapsu. Sada se moramo okrenuti ovom procesu.

23 Prve vlade koje su tako uradile bile su u SSSR-u i Kanadi 1925. godine. Do 1939. godine, devet zemalja je imalo zvanične drţavne statistike nacionalnog dohotka, a Društvo naroda je imalo svoje proračune za ukupno dvadeset šest zemalja. Neposredno nakon Drugog svetskog rata, bile su dostupne procene za trideset devet zemalja, a sredinom pedesetih godina za devedeset i tri zemlje, nakon toga su brojevi o nacionalnom dohotku, često samo u vrlo dalekoj vezi sa stvarnošću zarada svojih naroda, postali skoro isto onako standardni za nezavisne drţave, kao što su to nacionalne zastave.

Četvrto poglavlje

Pad liberalizma

U nacizmu imamo fenomen koji izgleda da se jedva moţe podvrći racionalnoj analizi. Pod vođom koji je apokaliptičkim tonom govorio o svetskoj moći ili uništenju i pod reţimom zasnovanom na jednoj potpuno odvratnoj ideologiji rasne mrţnje, jedna od najkulturnijih i ekonomski najnaprednijih zemalja Evrope se spremala za rat, pokrenula je ratni poţar koji je ubio oko 50 miliona ljudi, koji je napravio mnoga zverstva - koja su kulminirala u mehanizovanom masovnom ubijanju miliona Jevreja - što po svom karakteru i srazmerama kao da prkosi mašti. Suočena sa Aušvicom, istoričareva moć tumačenja zaista izgleda slabašna. lan Keršou (lan Kershavv, 1993, str. 3-4) Umreti za otadţbinu - za Ideju!.... Ne, to je uobičajeni izgovor. Ĉak i na frontu ubijanje je prava stvar... Umiranje je ništa, to je nepostojanje. Niko ne moţe da zamisli vlastitu smrt. Ubijanje je prava stvar. To je ona granica koja mora da se pređe. Da, to je konkretan čin tvoje volje. Jer ti činiš da tvoja volja ţivi u volji drugog čoveka. Iz pisma mladog dobrovoljca Fašističke Socijalističke Republike (1943-1945) (Pavone, 1991, str. 431)

I Od svih procesa u Dobu katastrofa, preţiveli iz devetnaestog veka su moţda najviše bili šokirani propašću vrednosti i institucija jedne liberalne civilizacije čiji je progres njihov vek uzimao zdravo za gotovo, u svakom slučaju bar u „razvijenim" delovima sveta. Te vrednosti su bile: nepoverenje u diktaturu i apsolutnu vlast; predanost ustavnoj vladavini sa ili pod slobodno izabranom vladom i reprezentativnom skupštinom, što je garantovalo vladavinu zakona; i jedan skup građanskih prava i sloboda, koji uključuje slobodu govora, pisane reči i okupljanja. Drţava i društvo bi trebalo da budu nadahnuti vrednostima razuma, javne rasprave, obrazovanja i mogućnošću za poboljšavanje (mada ne nuţno i za savršenost) stanja čovečanstva. Izgledalo je jasno da su ove vrednosti doţivele napredak tokom devetnaestog veka, i da im je bilo suđeno da i dalje napreduju. Na kraju krajeva, do 1914. godine su čak i dve poslednje autokrati- je u Evropi, Rusija i Turska, načinile ustupke u pravcu ustavne vladavine, a Iran je čak pozajmio ustav od Belgije. Pre 1914. godine izazov ovim vrednostima su upućivali samo: tradicionalističke snage kao što je Rimokatolička crkva, koja je gradila defanzivne barikade dogme pred nadmoćnim snagama modernosti; nekolicina intelektualnih buntov-

nika i proroka Sudnjega dana, uglavnom iz „dobrih porodica" i etabliranih centara kulture, pa su oni na taj način i sami nekako bili deo civilizacije kojoj su prkosili; i snage demokratije, koje su u celini uzev, bile jedan novi, zabrinjavajući fenomen (videti Doba carstva). Neukost i zaostalost masa, njihova posvećenost tome da zbace burţoasko društvo 88 DOBA KATASTROFA putem socijalne revolucije, i latentna ljudska iracionalnost, koju su demagozi tako lako iskorištavali, zaista su bili razlozi za uzbunu. Međutim, od ovih novih demokratskih masovnih pokreta, oni koji su predstavljali najneposredniju opasnost, socijalistički radnički pokreti, u stvari su bili i u teoriji i u praksi, isto onako predani vrednostima razuma, nauke u napretka kao i bilo ko drugi. Na medalji Socijaldemokratske partije Nemačke je na jednoj strani bio prikazan Karl Marks, a na drugoj Kip slobode. Izazov koji su ti pokreti upućivali bio je namenjen privredi, a ne ustavnoj vladavini ili civilizovanosti. Ne bi bilo lako posmatrati vladu pod vodstvom Viktora Adlera, Augusta Bebela ili Zana Zoresa kao „kraj civilizacije kakvu poznajemo". U svakom slučaju, takve vlade su se do tada, činile kao daleka mogućnost. I zaista, u politici su institucije liberalne demokratije napredovale, a erupcija varvarizma 1914-1918. godine, kako se činilo, samo je ubrzala ovo napredovanje. Osim Sovjetske Rusije, svi reţimi koji su izašli iz Prvog svetskog rata, stari i novi, u osnovi su bili predstavnički izborni reţimi, čak i Turska. Zapadno od sovjetske granice, Evropa 1920. godine se sastojala isključivo od ovakvih drţava. U stvari, osnovna institucija liberalne ustavne vladavine, institucija izbora za predstavničku skupštinu i/ili izbori za predsednika, bila je skoro univerzalna u svetu drţava koje su do tog vremena bile nezavisne, mada se moramo prisetiti da je nešto oko šezdeset i pet nezavisnih drţava u međuratnom periodu bilo prvenstveno evropski i američki fenomen: jedna trećina svetskog stanovništva ţivela je pod kolonijalnom vlašću. Jedine drţave koje nisu imale bilo kakve izbore u periodu od 1919. do 1947. godine bile su izolovani politički fosili, naime to su bile Etiopija, Mongolija, Nepal, Saudi Arabija i Jemen. Narednih pet drţava su imale samo jedne izbore u toku ovog perioda, što ne dokazuje snaţnu sklonost prema demokratiji, a to su bile Avganistan, kuomintanška Kina, Gvatemala, Paragvaj, i Tajland, tada još uvek znan kao Sijam, ali samo postojanje izbora dokaz je bar nekakvog prodora liberalnih političkih ideja, makar u teoriji. Ovde se ne ţeli suge- risati da je puko postojanje ili učestalost izbora dokaz za nešto više. Ni Iran, koji je posle 1930. godine imao šest izbora, ni Irak, koji ih je imao tri, čak ni tada se nisu mogli računati kao uporišta demokratije. Ipak, predstavnički elektoralni reţimi su bili dovoljno česti. Pa ipak se u dvadeset godina od Musolinijevog takozvanog „Marša na Rim" i vrhunca uspeha sila Osovine u Drugom svetskom ratu dogodilo ubrzano, sve katastrofalnije, povlačenje liberalnih političkih institucija. Od 1918. do 1920. godine, zakonodavne skupštine su raspuštene ili su postale nedelotvorne u dve evropske drţave, dvadesetih godina u šest evropskih drţava, tridesetih u devet, dok je nemačka okupacija tokom Drugog svetskog rata uništila ustavnu vlast u još pet drugih drţava. Ukratko, jedine evropske zemlje gde su odgovarajuće demokratske institucije funkcionisale bez prekida tokom celog međuratnog perioda bile su Britanija, Finska (jedva). Slobodna Drţava Irska, Švedska i Švajcarska. U obe Amerike, koje su bile drugi region nezavisnih drţava, situacija je bila mešovitija, ali teško da je nagoveštavala opšti napredak demokratskih institucija. Spisak konzistentno ustavnih i neautoritarnih drţava na zapadnoj hemisferi bio je kratak: Kanada, Kolumbija, Kostarika, SAD, i danas zaboravljena „Švajcarska juţne Amerike" i jedina tamošnja prava demokratija, Urugvaj. Najbolje što moţemo da kaţemo je da su pome

PAD LIBERALIZMA 89

ranja između kraja Prvog i kraja Drugog svetskog rata Ipila ponekad ulevo kao i udesno. Sto se tiče ostatka planete, koji se u velikoj meri sastojao iz kolonija, pa je tako po definiciji bio neliberalan, on se jasno udaljio od liberalnog uređenja, ukoliko ga je ikada imao. U Japanu se umereni reţim liberala povukao pred jednim nacionalističko-militarističkim reţimom 1930/1931. godine. Tajland je pravio neke probne korake ka demokratiji, a Tursku je dvadesetih godina preuzeo progresivni vojni modernizator Kemal Ataturk, čovek koji ne bi dopustio da mu nekakvi izbori prepreče put. Na tri kontinenta, Aziji, Africi i Australaziji, jedino su Australija i Novi Zeland bile konzistentno demokratske zemlje, jer je većina Juţnoafrikanaca ostala izvan strogih granica ustava belog čoveka. Ukratko, politički liberalizam je bio u potpunom odstupanju tokom Vremena katastrofe, odstupanju koje se naglo ubrzalo nakon što je Adolf Hitler postao nemač- ki kancelar 1933. U svetu uzetom kao celina, 1920. godine je bilo moţda trideset i pet ili nešto više drţava sa ustavnim reţimima ili izabranim vladama (što zavisi od toga gde smestimo neke latinoameričke republike). Do 1938. godine bilo je moţda sedamnaest takvih drţava, a u 1944. godini dvanaest od šezdeset i četiri drţave koliko ih je bilo na svetu. Svetski trend je izgledao jasan. Moţda bi valjalo da se podsetimo da je u ovom periodu pretnja liberalnim institucijama dolazila isključivo od strane političke desnice, jer je od 1945. do 1989. godine smatrano, skoro kao nešto što se samo po sebi podrazumeva, da ta opasnost u osnovi dolazi od komunizma. Do tada sam termin „totalitarizam “ prvobitno izmišljen kao opis ili samoopis italijanskog fašizma, bio je primenjivan bukvalno samo za takve reţime. Sovjetska Rusija (posle 1922. godine: SSSR) bila je izolovana i niti je bila kadra, niti je posle Staljinovog uspona bila voljna da širi komunizam. Socijalna revolucija pod lenjinističkim (ili bilo kakvim) rukovodstvom prestala je da se širi nakon što je početni posleratni talas opao. Socijaldemokratski (marksistički) pokreti su se pretvorili u snage koje su više podrţavale drţavu nego što su bile subverzivne, a njihova odanost demokratiji nije bila u pitanju. U radničkim pokretima većine zemalja komunisti su bili manjina, tamo gde su bili snaţni, bili su, ili će biti potiskivani. Strah od socijalne revolucije i od komunističke uloge u njoj, bio je sasvim realan, kao što se pokazalo u drugom talasu revolucije u toku i posle Drugog svetskog rata, ali za dvadeset godina liberalnog odstupanja nijedan reţim koji je s razlogom mogao da se nazove liberalno demokratskim nije zbačen od strane tavice. 24 Opasnost je dolazila isključivo zdesna. A ta Desnica nije predstavljala samo pretnju ustavnom i reprezentativnom reţimu, već jednu ideološku pretnju liberalnoj civilizaciji kao takvoj, i potencijalno svetski pokret, za koji je oznaka fašizam istovremeno i nedovoljna i ne sasvim irelevantna. Nedovoljna je, jer nipošto nisu sve one snage koje su zbacivale liberalne reţime bile fašističke. Relevantna je, jer je fašizam, prvo u svom prvobitnom italijanskom obliku, kasnije u obliku nemačkog nacional-socijalizma istovremeno nadahnjivao i podrţavao druge antiliberalne snage, i davao internacionalnoj desnici osećanje istorij- skog samopouzdanja: tridesetih godina fašizam je izgledao kao talas budućnosti. Kao što je rekao jedan stručnjak u ovoj oblasti: „Nije slučajno to što su... istočnoevropski kraljevski diktatori, birokrate i oficiri, kao i Franko u Španiji, imitirali fašizam 11 (Linz, 1975, str. 206). 24 Najbliţe takvom jednom zbacivanju bila je aneksija Estonije od strane SSSR-a 1940. godine, jer je ta mala baltička zemlja, koja je prošla kroz izvestan autoritarni period, opet prešla na jedno demokratskije uređenje.

Snage koje su zbacivale liberalno-demokratske reţime bile su od tri vrste, isključujuši više tradicionalne oblike kao što su bili vojni udari kojima su postavljani latinoamerički diktatori ili kaudiljosi koji a priori nisu bili posebno politički obojeni. Sve tri vrste su bile protiv socijalne revolucije, i zapravo je u njihovom korenu bila reakcija na subverziju 90 DOBA KATASTROFA starog socijalnog poretka 1917-1920. godine. Sve su bile autoritarne i neprijateljski raspoloţene prema liberalnim političkim institucijama, mada ponekad više iz praktičnih razloga nego zbog principa. Staromodni reakcionari su mogli da zabranjuju neke političke partije, pre svega komuniste, ali ne sve partije. Kada je srušio kratkotrajnu mađarsku sovjetsku republiku, admiral Horti, vođa nečega što je smatrao kraljevstvom, mada nije imalo ni kralja ni mornaricu, vladao je u starinskom osamnaestovekovnom oligarhijskom stilu jednom autoritarnom drţavom koja je ostala parlamentarna, ali ne i demokratska drţava. Sve ove snage su teţile tome da neguju vojsku i policiju, ili kakve druge organizacije ljudi kadrih da sprovode fizičku prinudu, jer su to bili najneposredniji bedemi protiv subverzije. Zaista, njihova podrška je često bila od suštinske vaţnosti za dolazak desnice na vlast. Sve su teţile tome da budu nacionalističke, delom zbog ozlojeđenosti prema stranim drţavama, zbog nezadovoljstva izgubljenim ratovima, ili nezadovoljstva nedovoljno velikim carstvima, a delom zbog toga što je mahanje nacionalnim zastavama bilo način da se stekne i legitimitet i popularnost. Međutim, među tim snagama je bilo razlika. Staromodni autoritarci ili konzervativci - admiral Horti, maršal Manerhajm iz Finske, pobednik u građanskom ratu belih i crvenih u svojoj od skora nezavisnoj zemlji; pukovnik, a kasnije maršal, Pilsudski, oslobodilac Poljske; Aleksandar, prethodno kralj Srbije, a sada nove ujedinjene Jugoslavije; i general Francisko Franko u Spaniji - nisu posedovali poseban politički program sem antikomunizma i predrasuda tradicionalnih za njihovu klasu. Oni su se mogli naći u savezništvu sa Hitlerovom Nemačkom i sa fašističkim pokretima u sopstvenim zemljama, ali samo zbog toga što je u međurat- noj konjukturi, ovaj „prirodni" savez bio samo jedan od svih ostalih sektora političke desnice. Naravno, nacionalni obziri su mogli da deluju protiv ovog saveza. Vinston Ĉerčil, u ovom periodu jedan jako desničarski usmeren, mada netipičan, torijevac, izraţavao je neke simpatije prema Musolinijevoj Italiji, i nije mogao da se angaţuje u pomaganju španskoj republici protiv snaga generala Franka, ali ga je nemačka pretnja Britaniji načinila vođom međunarodnog antifašističkog saveza. S druge strane, ovakvi stari reakcionari su takođe, ponekad uz značajnu masovnu podršku u sopstvenim zemljama, mogli da se suprotstavljaju opoziciji stvarno fašističkih pokreta. Druga loza desnice, proizvela je ono što je nazvano „organskim drţavotvorstvom“ (Linz, 1975, str. 277, 306-313) ili konzervativne reţime, koji nisu toliko branili tradicionalni poredak, nego su odlučno obnavljali njegove principe, što je bio način da se odupru i liberalnom individualizmu i izazovima radničkog pokreta i socijalizma. Iza njih stajala je ideološka nostalgija za jednim imaginarnim Srednjim vekom ili feudalnim društvom, u kome je bilo prihvaćeno postojanje klasa ili ekonomskih grupa, ali u kome se uţasna perspektiva klasne borbe drţi na odstojanju dobrovoljnim prihvatanjem socijalne hijerarhije, priznanjem da svaka socijalna grupa ili „staleţ" ima da igra svoju ulogu u jednom organskom društvu koje se sastoji od svih grupa, i koje bi treba lo da bude shvaćeno kao kolektivni entitet. Ovaj stav je proizveo razne „korporativi- stičke" teorije u kojima je liberalna demokratija zamenjena sistemom predstavništva ekonomskih i profesionalnih interesnih grupa. To se ponekad opisivalo kao „organska" participacija ili demokratija, pa time još bolja nego prava demokratija, ali je u stvarnosti bez izuzetka bila kombinovana sa autoritarnim reţimima i snaţnim drţava

PAD LIBERALIZMA 91

ma kojima su uglavnom birokrate i tehnokrate upravljale odozgo. Taj sistem je svugde ograničavao ili ukidao parlamentarnu demokratiju (po rečima mađarskog premijera grofa Betlena to je bila „demokratija koja se zasniva na korporativnim korektivima“) (Ranki, 1971). Najpotpuniji primeri ovakve korporativne drţave mogu se naći u nekim rimokatoličkim zemljama, posebno u Portugaliji profesora Olivijere Salazara, čiji je reţim bio najdugovečniji od svih evropskih antiliberalnih desničarskih reţima (1927-1974), ali i u Austriji u vremenu između uništavanja demokratije i Hitlerove invazije (1934-1938), a do izvesne mere i u Frankovoj Spaniji. Ipak iako su reakcionarni reţimi ove vrste i po poreklu i po nadahnuću stariji od fašizma, a ponekad i vrlo različiti od njega, nema jasne linije koja ih od njega razdvaja, jer su i jedni i drugi delili iste neprijatelje, mada ne i iste ciljeve. Tako Rimokatolička crkva, duboko i nepokolebljivo reakcionarna kao u verziji sluţbeno osveštanoj na Prvom vatikanskom koncilu 1870. godine, nije bila fašistička. U stvari, po svom neprijateljstvu prema u osnovi svetovnim drţavama sa totalitarnim pretenzijama, ona je morala da bude suprotstavljena fašizmu. Ipak je doktrina „korporativne drţave" koja je najpotpuniji primer imala u katoličkim zemljama, u velikoj meri razrađivana u (itali- janskim) fašističkim krugovima, mada su oni naravno, računali na katoličku tradiciju u drugim zemljama. Zaista, ovi reţimi su ponekad bili nazivani „klerikalno fašistički". Fašisti u katoličkim zemljama su mogli da iziđu direktno iz integrističkog katolicizma, kao u slučaju Rexist pokreta Belgijanca Leona Degrela (Degrelle). Ĉesto se govorilo o dvosmislenosti stava Crkve prema Hitlerovom rasizmu; manje često, o značajnoj pomoći koju su pruţile crkvene ličnosti, ponekad na vaţnim poloţajima, nacistima i fašistima raznih vrsta u bekstvu, uključujući i mnoge optuţene za uţasne ratne zločine. Ono što je povezivalo Crkvu, ne samo sa staromodnim reakcionarima već i sa fašistima, bila je zajednička mrţnja prema osamnaestovekovnom Prosvetiteljstvu, Francuskoj revoluciji i svemu onome što je u očima Crkve, iz njih proizašlo: demokratiji, liberalizmu, i naravno, najakutnijem „bezboţnom komunizmu". U stvari, fašistička epoha je označila prekretnicu u katoličkoj istoriji uglavnom zbog toga što je identifikacija Crkve sa desnicom, čiji su međunarodni predvodnici sada postali Hitler i Musolini stvorila suštinske moralne probleme za socijalno anga- ţovane katolike, da i ne pominjemo velike političke probleme za nedovoljno antifašističku hijerarhiju, koji su nastali dok je fašizam odstupao ka neizbeţnom porazu. Nasuprot tome, antifašizam, ili samo patriotski otpor stranom osvajaču, prvi put je demokratskom katolicizmu (hrišćanskoj demokratiji) dao legitimitet unutar Crkve. Političke partije koje su mobilisale katoličke glasače, ustanovljene su iz pragmatičnih razloga, u zemljama gde su katolici bili značajna manjina, da bi branile interese Crkve protiv sekularnih drţava, kao u Nemačkoj i Holandiji. Crkva se opirala ovakvim ustupcima politici demokratije i liberalizma u zvanično katoličkim zemljama, iako je bila dovoljno zabrinuta usponom bezboţnog socijalizma da bi 1891. godine formulisala - što je radikalna inovacija - socijalnu politiku koja je naglasila potrebu da se radnicima pruţi ono što im sleduje, dok je zadrţala svetost porodice i privatne svojine, ali ne i kapitalizma kao takvog.14 Ovo je obezbedilo prvo uporište za socijalne katolike, i one druge

14 Ovo je bila enciklika Rerum Novarum, koja je dopunjena četrdeset godina kasnije u vreme najdublje Velike recesije, što nije bilo slučajno, enciklikom Quadragesimo Anno. Ona je ostala kamen temeljac socijalne politike Crkve do dana današnjeg, o čemu svedoči enciklika C entesimus Annus, pape Jovana Pavla II iz 1991. godine, izdata na stotu godišnjicu Rerum Novarum. Međutim, tačna ravnoteţa osuda varirala je u skladu sa političkim kontekstom.

spremne da organizuju takve oblike radničke zaštite kao što su katolički sindikati, koji su takođe zbog takvih svojih aktivnosti bili naklonjeniji liberalnijoj strani katolicizma. Sem u Italiji, gde je papa Benedikt XV (1914-1922), dozvolio da za kratko vreme nastane velika (katolička) Narodna partija, dok je fašizam nije uništio, demokratski i socijalni katolici su 92 DOBA KATASTROFA ostali marginalizovane manjine. Napredovanje fašizma tridesetih godina je bilo ono što ih je izvelo u javnost, čak i pored toga što su katolici koji su objavili svoju podršku Španskoj republici bili mala, mada intelektualno istaknuta druţina. Podrška katolika je išla preteţno Franku. Učešće u Pokretu otpora, koje su mogli pravdati na osnovu patriotizma radije nego na osnovu ideologije, pruţilo im je šansu, a pobeda im je omogućila da je iskoriste. Ali trijumfi političkih partija hrišćanske demokratije u Evropi, a nekoliko decenija kasnije u delovima Latinske Amerike, pripadaju kasnijem vremenu. U vreme kada je liberalizam padao, Crkva se uz retke izuzetke, radovala njegovom padu. II Ostaju oni pokreti koji se istinski mogu nazvati fašističkim. Prvi od njih je bio onaj italijanski, koji je ovom fenomenu dao svoje ime, koji je bio tvorevina jednog otpadničkog socijalističkog novinara, Benita Musolinija, čije je ime dato u počast meksičkom antiklerikalnom predsedniku Benitu Huarezu simbolizovalo strastveno antipapstvo njegove rodne Romanje. Sam Adolf Hitler je priznavao svoj dug i svoje poštovanje prema Musoliniju, čak i onda kada su i Musolini i fašistička Italija pokazali svoju slabost i nesposobnost u Drugom svetskom ratu. Musolini je zauzvrat od Hitlera preuzeo, isuviše kasno, antisemitizam koji je bio potpuno odsutan u njegovom pokretu pre 1938. godine, a u stvari i iz italijanske istorije pre ujedinjenja. 15 Međutim, sam italijanski fašizam nije imao veliku međunarodnu privlačnost, čak i pored toga što je pokušavao da inspiriše i finansira slične pokrete na drugim mestima, i što se neki njegov uticaj pokazao u neočekivanim krugovima, kao kod Vladimira Jabotin- skog, osnivača cionističkog „revizionizma" koji je postao vladajući u Izraelu pod Mena- hemom Beginom sedamdesetih godina. Bez Hitlerovog trujumfa u Nemačkoj početkom 1933. godine, fašizam ne bi postao opšti pokret. U stvari, svi fašistički pokreti izvan Italije koji su išta značili bili su osnovani posle Hitlerovog dolaska na vlast, posebno mađarski Strelasti krstovi koji su zadobili 25 odsto glasova na prvim tajnim izborima ikada odrţanim u Mađarskoj (1939), i rumunska Gvozdena garda, koja je uţivala još veću stvarnu podršku. Zaista čak ni oni pokreti koji su bili bukvalno potpuno finansirani od Musolinija, kao hrvatski teroristi ustaše Ante Pavelića, nisu mnogo dobijali na snazi, niti su postajali ideološki fašizirani sve do tridesetih godina, kada je deo njih takođe pokušao da nađe inspiraciju i finansijsku podršku u Nemačkoj. Štaviše, bez Hitlerovog trijumfa u Nemačkoj, sama ideja fašizma kao jednog univerzalnog pokreta, neke vrste desničarskog ekvivalenta međunarodnom komunizmu, sa Berlinom kao svojom Moskvom, ne bi se

15 Trebalo bi reći, u čast Musolinijevih zemljaka, da je italijanska armija tokom rata izričito odbijala da izruči Jevreje za istrebljenje Nemcima ili bilo kome drugom u oblastima koje je okupirala uglavnom u jugoistočnoj Francuskoj i delovima Balkana. Mada je i italijanska administracija takođe pokazivala sumnjivi nedostatak ţara po ovom pitanju, oko polovina malobrojnog italijan- skog jevrejskog stanovništva je nestala: neki od njih su ipak, stradali kao antifašistički borci a ne kao puke ţrtve (Steinberg, 1990; Hughes, 1983).

PAD LIBERALIZMA 93

razvila. Ova ideja nije proizvela ozbiljan pokret, već samo ideološki motivisane kolaborante u okupiranoj Evropi za vreme Drugog svetskog rata. To je bila ona tačka od koje su, posebno u Francuskoj, ultradesničari, koliko god bili ţestoko reakcionarni, odbijali da ga slede: oni su bili nacionalisti, ili nisu bili ništa. Neki su se čak pridruţi li Pokretu otpora. Osim toga, bez međunarodnog poloţaja Nemačke, kao jedne očigledno uspešne i rastuće svetske sile, fašizam ne bio imao ozbiljnog uticaja izvan Evrope, niti bi se zaista nefašistički autoritarni vladari gnjavili da se preruše kao fašistički simpatizeri, kao kada je 1940. godine Salazar u Portugaliji tvrdio da su on i Hitler „povezani istom ideologijom11 (Delzell, 1970, str. 348). Nije tako lako raspoznati ono što je bilo zajedničko raznim vrstama fašizma, osim posle 1933. godine - opšteg zajedničkog stava o hegemoniji Nemačke. Teorija nije bila jaka tačka pokreta koji su slepo verovali u neadekvatnost razuma i racionalizma i u superiornost instinkta i volje. Ti pokreti su privlačili reakcionarne teoretičare svih vrsta u zemljama koje su imale aktivan konzervativni intelektualni ţivot - Nemačka je očigledno dobar primer za to - ali su ti teoretičari bili više dekorativni nego strukturalni elementi fašizma. Musolini bi se mogao lako snaći bez svog kućnog filozofa, Đovanija Đentilea, a Hitler verovatno nije ni znao niti je mario za podršku filozofa Hajdegera. Fašizam nije mogao da se poistoveti ni sa posebnim oblikom drţavne organizacije, kao što je korporativna drţava - nacistička Nemačka je brzo izgubila interes za ovakve ideje, još i više kada su se ove ideje sukobile sa idejom jedinstvene nedeljive i totalne Volksgemeinschaft, ili Narodne zajednice. Ĉak i jedan tako ključan elemenat kao što je rasizam, bio je potpuno odsutan u italijanskom fašizmu. Naravno, nasuprot tome, kao što smo videli, fašizam je delio nacionalizam, antiko- munizam i antiliberalizam sa drugim nefašističkim elementima na desnici. Nekoliko ovih elemenata, naročito među francuskim nefašističkim reakcionarnim grupama, su takođe sa fašizmom delili sklonost ka politici shvaćenoj kao ulično nasilje. Glavna razlika između fašizma i nefašističke Desnice bila je ta da je fašizam egzistirao putem mobilizacije masa odozdo. On je u suštini pripadao epohi demokratske i populističke politike koju su tradicionalni reakcionari osuđivali, a koju su prvaci „organske drţave11 pokušavali da zaobiđu. Fašizam se dičio mobilizacijom masa, a simbolički je tu mobilizaciju zadrţao u formi uličnog teatra - nirmberških mitinga, masa na Pjaca Venecija koje se dive Musolinijevom gestikuliranju na njegovom balkonu - čak i kada je došao na vlast; isto kao što su činili i komunistički pokreti. Fašisti su bili revolucionari kontrarevolucije: po svojoj retorici, po svojoj privlačnosti za one što su sebe smatrali ţrtvama društva, po pozivanju na totalni društveni preobraţaj, čak i po njihovoj svesnoj adaptaciji simbola i imena socijalnih revolucionara, što je tako očito kod Hitlerove „Nacionalne socijalističke radničke partije11, sa njenom (modifikovanom) crvenom zastavom i kada je Hitler odmah uspostavio crveni Prvi maj kao zvanični praznik 1933. godine. Slično tome, iako se fašizam takođe specija- lizovao u retorici povratka u tradicionalnu prošlost i iako je dobio veliku podršku od onih klasa u narodu koje bi stvarno volele da izbrišu proteklo stoleće, da su to mogle, on nije bio tradicionalistički pokret u pravom smislu te reči, kao recimo, karlisti iz Navare, koji su činili jedan od glavnih Frankovih oslonaca u građanskom ratu, ili Gandijeve kampanje za povratak na ručni razboj i seoske ideale. Fašizam je naglašavao mnoge tradicionalne vrednosti, što je sasvim druga stvar. Fašisti su osuđivali liberalnu emancipaciju - ţene bi trebalo da ostanu kući i da rađaju što više dece - i sumnja li su u nagrizajući uticaj moderne kulture, a posebno moderne umetnosti, koju su

nemački nacionalsocijalisti opisivali kao degenerisanu i kao „kulturni boljševizam". Ipak centralni fašistički pokreti - Italijani i Nemci - se nisu obraćali onim istorijskim čuvarima konzervativnog poretka, Crkvi i Kralju, već su nasuprot tome teţili da ih istisnu jednim potpuno netradicionalnim principom vodstva otelotvorenom u ljudima bez visokog 94 DOBA KATASTROFA porekla kojima je legitimitet davala podrška masa, i svetovnim ideologijama, a ponekad i kultovima. Prošlost na koju su se fašisti pozivali bila je veštačka tvorevina. Njihove tradicije su bile izmišljene. Ĉak ni Hitlerov rasizam nije mogao da se podiči jednom neprekidnom i neizmešanom linijom porekla kao ona koja omogućava genealozima da uzimaju proviziju od Amerikanaca koji se nadaju da će pokazati kako vode poreklo od nekog slobodnog seljaka iz Safolka, već je bio jedna postdarvinistička mešavina iz kasnog devetnaestog veka koja je zahtevala (a avaj, u Nemačkoj je često i dobijala) podršku nove genetičke nauke, ili preciznije rečeno, one grane primenjene genetike (,,eugenike“) koja je sanjala o tome da stvori ljudsku super rasu pomoću selektivnog uzgoja i eliminacije nepodesnih. Ona rasa koja je preko Hitlera bila predodređena da gospodari svetom, čak nije imala ni ime sve do 1898. godine kada je jedan antropolog skovao termin „nordijski". Neprijateljski nastrojen kakav je u principu bio prema nasleđu osamnaestovekovnog Prosvetiteljstva i Francuske revolucije, fašizam nije formalno mogao da veruje u modernost i progres, ali nije imao poteškoća u kombino- vanju skupa luđačkih verovanja sa tehnološkom modernošću u praktičnim stvarima, osim tamo gde je na ideološkoj osnovi osakaćivao bazično naučno istraţivanje (videti poglavlje 18). Fašizam je bio trijumfalno antiliberalan. On je takođe pruţao dokaz da ljudi mogu bez teškoća da kombinuju sumanuta verovanja o svetu i sigurno vladanje modernom visokom tehnologijom. Pozni dvadeseti vek, sa svojim fundamentali- stičkim sektama koje rukuju oruđima kao što su televizija i kompjutersko prikupljanje novca načinio nas je upućenijim u ovaj fenomen. Ipak, kombinacija konzervativnih vrednosti, tehnika masovne demokratije i jedne inovativne ideologije iracionalnog divljaštva, u suštini usredsređena oko nacionalizma, mora biti objašnjena. Takvi netradicionalistički pokreti radikalne desnice pojavili su se krajem devetnaestog veka u nekoliko evropskih zemalja kao reakcija i protiv liberalizma (tj. protiv ubrzanog preobraţaja sveta putem kapitalizma) i protiv rastućih socijalističkih pokreta radničke klase, a u širem smislu protiv plime stranaca koja se prelila preko sveta u najvećoj masovnoj emigraciji u dotadašnoj istoriji. Ljudi i ţene su se selili ne samo preko okeana i međunarodnih granica već i iz sela u grad; iz jedne oblasti iste drţave u drugu ukratko, iz „doma" u zemlju tuđina i, kada se okrene druga strana medalje, kao stranci u tuđi dom. Skoro je petnaest od svakih sto Poljaka napustilo svoju zemlju zauvek plus pola miliona sezonskih migranata godišnje, koji su se preteţno, kao i većina ovakvih migranata, pridruţivali radničkoj klasi zemalja koje su ih primale. Anticipirajući pozni dvadeseti, pozni devetnaesti vek je prokrčio puteve masovnoj ksenofobiji, za koju je rasizam - zaštita čistog domaćeg soja od zagađivanja, pa čak i potapanja od strane osvajačkih podljudskih hordi - postao uobičajen izraz. Snaga te ksenofobije moţe biti merena ne samo strahom od poljske emigracije koji je velikog nemačkog liberalnog sociologa Maksa Vebera doveo do toga da privremeno podrţava Pangermansku ligu, već i sve grozničavijom kampanjom protiv masovnog useljavanja u SAD, koja je konačno, za vreme i posle Prvog svetskog rata, dovela do toga da zemlja Kipa slobode zamandali svoje granice pred onima za čiju dobrodošlicu je Kip slobode podignut.

PAD LIBERALIZMA 95

Vezivno tkivo ovih pokreta bila je ozlojeđenost malih ljudi u društvu koje ih je kršilo između čekića velikog biznisa na jednoj i nakovnja sve jačeg masovnog radničkog pokreta na drugoj strani. Ili koje ih je, u najmanju ruku, lišilo uglednog poloţaja koji su zauzimali u društvenom poretku, za koji su verovali da im sleduje, ili socijalnog statusa u jednom dinamičnom društvu za kojim su, po svom osećanju, s pravom teţili. Ova osećanja našla su svoj karakterističan izraz u antisemitizmu, koji je u nekoliko zemalja tokom poslednje četvrtine devetnaestog veka počeo da razvija posebne političke pokrete zasnovane na neprijateljstvu prema Jevrejima. Jevreji su bili skoro svugde prisutni, i lako su mogli da simbolizuju ono što je bilo najmrskije u nepravednom svetu, posebno zbog svoje odanosti idejama Prosvetiteljstva i Francuske revolucije, koja ih je emancipovala, i time ih načinila tako upadljivim. Oni su mogli da posluţe kao simboli omrznutog kapitaliste/finansijera; revolucionarnog agitatora; nagriza- jućeg uticaja „intelektualaca bez korena“ i novih masovnih medija; i trţišnog takmičenja - koje kako moţe biti drugačije nego „nepošteno"? - što im je dalo neproporcionalan udeo u određenim profesijama koje zahtevaju obrazovanje; i simbol stranaca i uljeza kao takvih. Da i ne pominjemo shvatanje prihvaćeno među staromodnim hrišćanima da su oni ubili Isusa Hrista. Neraspoloţenje prema Jevrejima je zaista proţimalo zapadni svet, a njihov poloţaj u devetnaestovekovnom društvu je bio dvosmislen. Pa ipak činjenica da su radnici u štrajku, čak i kada su bili članovi nerasističkih radničkih pokreta, bili skloni da napadaju jevrejske dućandţije, i da o svojim poslodavcima misle kao o Jevrejima (što je prilično često bilo tačno, u velikim oblastima centralne i istočne Evrope), ne bi trebalo da nas dovede do toga da ih posmatramo kao protonacionalsocijaliste, isto kao što sam po sebi razumljiv antisemitizam britanskih edvardijanskih liberalnih intelektualaca, kakvi su bili u Blumsberi grupi, nije od njih načinio simpatizere političkog antisemitizma radikalne desnice. Onaj seljački antisemitizam srednje i istočne Evrope gde je iz praktičnih razloga Jevrejin bio tačka kontakta između ţivota seljana i spolja- šnje ekonomije od koje je taj ţivot zavisio, izvesno je bio postojaniji i eksplozivniji, a sve je više postajao takav kako su mađarska, rumunska i slovenska ruralna društva sve više bivala potrešena u za njih nepojmljivim zemljotresima modernog sveta. Među takvima se još moglo verovati u mračne narodne bajke o tome kako Jevreji ţrtvuju hrišćansku decu, a momenti socijalne eksplozije bi dovodili do pogroma koje su reakcionari u Ruskom carstvu ohrabrivali, naročito nakon što su socijalni revolucionari ubili cara Aleksandra II1881. godine. Odavde put vodi pravo od narodskog antisemitizma do istrebljenja Jevreja tokom Drugog svetskog rata. Izvesno je da je narodski antisemitizam predstavljao temelj istočnoevropskim fašističkim pokretima dok su zado- bijali masovnu bazu - posebno onakvim kakvi su bili rumunska Gvozdena garda i mađarski Strelasti krstovi. U svakom slučaju, na bivšim teritorijama Habzburga i Romanova je ova veza bila mnogo jasnija nego u nemačkom Rajhu, gde je narodski i provincijski antisemitizam, iako snaţan i duboko ukorenjen, takođe bio i manje agresivan: moglo bi se čak reći, da je bio tolerantniji. Jevreji koji su izbegli iz tek okupiranog Beča u Berlin 1938. godine, bili su zapanjeni odsustvom uličnog antisemitizma. Ovde je nasilje stizalo dekretom, odozgo, kao u novembru 1938. godine (Kershavv, 1983). Pa ipak čak i tako, nema poređenja između neredovnog i povremenog divljaštva pogroma i onoga što će snaći narednu generaciju. Šačica mrtvih 1881. godine, četrdeset do pedeset u pogromu u Kišinjevu 1903. godine, ogorčili su svet - i to sa pravom - jer je u danima pre nastupanja varvarstva, takav broj ţrtava izgledao nepodnošljiv

za jedan svet u kome se očekivalo da civilizacija napreduje. Ĉak i mnogo veći pogromi koji su pratili masovne seljačke ustanke tokom ruske revolucije 1905. godine, prou- zrokovali su, po kasnijim standardima, tek umerene ţrtve - moţda ukupno osam stotina mrtvih. Ovo se moţe porediti sa 3 800 Jevreja pobijenih u Viljnusu (Vilni) od strane Litvanaca tokom tri 96 DOBA KATASTROFA dana 1941. godine, kada su Nemci napali SSSR, a pre nego što je započelo sistematsko istrebljivanje. Novi pokreti na radikalnoj desnici, koji su se pozivali na ove starije tradicije netrpeljivosti, ali temeljno preobraţene, posebno su se obraćali niţim i srednjim grupama evropskih društava, i njih su retorički i teorijski formulisali nacionalistički intelektualci koji su ušli u trend 1890-ih godina. Sam termin „nacionalizam" skovan je u toj deceniji, da bi se opisali ti novi zastupnici reakcije. Ratobornost srednje i niţe srednje klase okrenula se radikalnoj desnici uglavnom u zemljama gde ideologije demokratije i liberalizma nisu bile dominantne, ili među klasama koje se nisu identifikovale sa tim ideologijama, što će reći, uglavnom u zemljama koje nisu prošle kroz Francusku revoluciju ili njen ekvivalent. Zaista, u zemljama jezgra zapadnog liberalizma - Britaniji, Francuskoj, SAD - opšta hegemonija revolucionarne tradicije je sprečila pojavu bilo kakvih značajnih masovnih fašističkih pokreta. Greška je brkati rasizam američkih populista ili šovinizam francuskih republikanaca sa protofašizmom: oni su bili pokreti levice. Ovo nije značilo da čim principi Slobode, Jednakosti i Bratstva više nisu staja li na putu, stari instinkti nisu mogli da se veţu za nove političke slogane. Nema sumnje da su aktivisti svastike (kukastog krsta) u austrijskim Alpima mahom bili regruto- vani iz redova određene vrste provincijskih stručnjaka - veterinarskih tehničara, geodeta i sličnih koji su nekada bili lokalni liberali, obrazovana i emancipovana manjina u jednoj sredini kojom je dominirao seljački klerikalizam. Upravo tako je u poznom dvadesetom veku, dezintegracija klasičnih radničkih i socijalističkih pokreta ostavila slobodan prostor za instinktivni šovinizam i rasizam kod velikog broja manuelnih radnika. Do tada su oni, iako daleko od toga da su bili imuni na ovakva osećanja, oklevali da ih javno izraze, iz lojalnosti partijama koje su bile strastveni neprijatelji takvog fanatizma. Od šezdesetih godina ksenofobija i politički rasizam na Zapadu se mogu naći uglavnom u sloju manuelnih radnika. Međutim, u decenijama kada se fašizam izlegao, rasizam je pripadao onima koji nisu prljali ruke u radu. Srednja i niţa srednja klasa su ostale kičma ovakvih pokreta tokom epohe uspona fašizma. Ovo nisu ozbiljno poricali čak ni oni istoričari koji su bili ţeljni da revidiraju ono oko čega su postigle konsenzus „bukvalno" sve analize nacističke podrške nastale od 1930. do 1980. godine (Childers, 1983; Childers, 1991, str. 8, 14-15). Da uzmemo samo jedan slučaj među mnogim istraţivanjima o članstvu i podršci ovakvih pokreta u međuratnoj Austriji: među nacionalsocijalistima koji su bili izabrani za okruţne većnike u Beču 1932. godine, 18 procenata su bili samostalno zaposleni, 56 odsto su bili beli okovratnici, kancelarijski radnici i drţavni činovnici, a 14 procenata su bili plavi okovratnici. Od nacista koji su iste godine bili izabrani u pet austrijskih skupština izvan Beča, 16 procenata su bili samostalno zaposleni i zemljoradnici, pedeset i jedan procenat su bili kancelarijski radnici i si. a 10 procenata su bili plavi okovratnici (Larsen i dr., 1978, str. 766-767). Ovo ne znači da fašistički pokreti nisu mogli da zadobiju stvarnu masovnu podršku među radnom sirotinjom. Kakav god da je bio sastav njenih kadrova, podrška rumunskoj Gvozdenoj gardi je dolazila od siromašnog seljaštva. Izborna baza mađarskih Strelastih krstova je bila uglavnom radnička klasa (pošto je Komunistička

PAD LIBERALIZMA 97

partija bila zabranjena a Socijaldemokratska partija, oduvek mala, platila je cenu za toleranciju koju je prema njoj pokazivao Hortijev reţim) a posle poraza austrijske socijaldemokratije 1934. godine i tamo je bio primetan pomak radnika ka nacističkoj partiji, posebno u austrijskoj provinciji. Osim toga kada su jednom uspostavljene fašističke vlade sa drţavnim legitimitetom, kao u Italiji i Nemačkoj, mnogo je bivših socijalistički i komunistički usmerenih radnika leglo na rudu novih reţima, daleko više od onoga što leva tradicija ţeli da misli. Međutim, pošto su fašisti imali teškoća u obraćanju istinski tradicionalnim elementima u ruralnom društvu (osim ukoliko nisu, kao u Hrvatskoj, bili podrţani od organizacija kao što je Rimokatolička crkva), a pošto su bili zakleti neprijatelji ideologija i partija koje su se identifikovale sa organizovanom radničkom klasom, jezgro njihove izborne baze trebalo je traţiti u srednjim slojevima društva. Koliko daleko je u srednjoj klasi dopirao prvobitni zov fašizma predstavlja jedno otvoreno pitanje. Sigurno je privlačnost fašizma za omladinu iz srednje klase bila snaţna, posebno za studente univerziteta u kontinentalnoj Evropi, koji su u međurat- nom periodu bili ozloglašeni po svom ultradesničarstvu. Trinaest odsto članova itali- janskog fašističkog pokreta 1921. godine (tj. pre „marša na Rim“) su bili studenti. U Nemačkoj su studenti činili između 5 i 10 odsto partijskog članstva i to već 1930. godine, kad velika većina budućih nacista nije ni počela da pokazuje interesovanje za Hitlera (Kater, 1985, str. 467; Noelle/Neumann, 1967, str. 196). Kao što ćemo videti, veoma je bio prisutan i element bivših oficira iz srednje klase: one vrste ljudi za koje je Veliki rat, sa svim svojim uţasima, označio vrhunac ličnih dostignuća, sa koga se pruţao pogled samo na razočaravajuće nizine njihovog budućeg civilnog ţivota. Naravno, ovo su bili segmenti srednjih slojeva posebno prijemčivi za čari aktivizma. Uopšteno rečeno, privlačnost desnica je bila tim jača, što je bila veća pretnja poloţaju koji je zauzimao srednji sloj, stvarnom ili onakvom kakav se konvencionalno očekivao, kada se okvir za koji se očekivalo da očuva društveni poredak krivio i lomio. U Nemačkoj je dvostruki udar Velike inflacije koja je smanjila vrednost novca do nule a zatim i Velike recesije, koja je radikalizovala čak i takve slojeve srednje klase kao što su srednji i viši drţavni činovnici, a koji bi, u manje traumatičnim okolnostima, bili srećni da i dalje budu konzervativni patrioti staroga kova, nostalgični za kajzerom Vilhelmom, ali voljni da izvršavaju svoju duţnost prema Republici koju vodi feldmaršal Hinden- burg, da se ta republika nije očigledno raspadala pod njihovim nogama. I najnepoli- tičniji Nemci su se između dva svetska rata osvrtali na vreme Vilhelmovog carstva. Još šezdesetih godina, u trenutku kada je većina zapadnih Nemaca (razumljivo) zaključila da su najbolja vremena sada, 42 odsto onih preko šezdeset godina je još uvek mislila da je vreme pre 1914. godine bilo bolje od sadašnjice, prema 32 procenta svojih vršnjaka koji su bili preobraćeni privrednim čudom (Wirschaftswunder) (Noelle/Neumann, 1967, str. 1967). Glasači burţoaskog centra i desnice u masama su između 1930. i 1932. godine dezertirali ka nacističkoj partiji. Ipak oni nisu bili graditelji fašizma. Naravno, ovakvi pripadnici konzervativne srednje klase, bili su potencijalno pristalice pa čak i preobraćenici na fašizam, zbog načina na koji su iscrtane linije razgraničenja u međuratnoj političkoj borbi. Izgledalo je da pretnja liberalnom društvu i svim njegovim vrednostima dolazi isključivo od strane desnice; a da pretnja socijalnom poretku dolazi od strane levice. Ljudi iz srednje klase su birali svoju politiku u skladu sa svojim strahovanjima. Tradicionalni konzervativci su obično simpatisali fašističke

demagoge i bili su spremni da se sa njima udruţe protiv glavnog neprijatelja. Italijanski fašisti su imali prilično dobar publicitet dvadesetih, pa čak i tridesetih godina, osim kod onih koji su bili levo od liberalizma. „Izuzev odvaţnog eksperimenta fašizma, ova decenija nije bila plodonosna po konstruktivnom drţavništvu“, pisao je Dţon Buhen (Buchan), 98 DOBA KATASTROFA eminentni britanski konzervativac i pisac trilera. (Avaj, sklonost za pisanje trilera retko ide sa levičarskim ubeđenjima.) (Graves/Hodge, 1941, str. 248.) Hitler je doveden na vlast koalicijom sa tradicionalnom desnicom, koju je potom progutao. General Franko je u svoj nacionalni front uključio tada ne mnogo značajnu špansku Falangu, jer ono što je on predstavljao bio je savez cele desnice protiv aveti 1789. i 1917. godine, između kojih on nije pravio fine razlike. Imao je dovoljno sreće što nije stvarno ušao u rat na Hitlerovoj strani, ali je poslao dobrovoljačku jedinicu, „Plavu diviziju" da se bori sa bezboţnim komunizmom u Rusiji rame uz rame sa Nemcima. Maršal Peten izvesno nije bio fašista, niti simpatizer nacista. Razlog zbog koga je teško razlikovati svesrdne francuske fašiste i pronemačke kolaborante s jedne, i glavnu masu pristalica višijevskog reţima maršala Petena s druge strane, bio je taj što u stvarnosti nije bilo jasne granice. Oni čiji su očevi mrzeli Drajfusa, Jevreje i Republiku-kučku - a neke osobe u Višiju su bile dovoljno stare da su i same tako činile - neprimetno su prešli u zilote u borbi za hitlerovsku Evropu. Ukratko „prirodan" savez desnice između dva rata je išao od tradicionalnih konzervativaca preko reakcionara starog kova do spoljne ivice fašističke patologije. Tradicionalne snage konzervativizma i kontrarevolucije su bile jake, ali često inertne. Fašizam im je pruţio i dinamiku, a moţda i ono što je još vaţnije, primer pobede nad snagama nereda. (Zar nije jedan od poslovičnih argumenata u korist fašističke Italije taj da je „Musolini učinio da vozovi idu na vreme"?) Isto onako kao što je dinamizam komunista imao privlačnost za dezorijen- tisanu levicu bez kormila, tako je i uspeh fašizma, posebno od nacionalsocijalističkog preuzimanja vlasti u Nemačkoj, učinio da fašizam izgleda kao talas budućnosti. Sama činjenica da je u to vreme fašizam izveo istaknut, iako kratkotrajan, nastup - među svim drugim zemljama - na političkoj sceni konzervativne Velike Britanije, pokazuje snagu ovog „demonstracionog efekta". To što je on preobratio jednog od najistaknutijih političara ove drţave i pridobio podršku jednog od njenih glavnih gospodara štampe značajnije je od činjenice da su pokret ser Osvalda Mozlija ubrzo napustili ugledni političari i da je Daily Mail lorda Rotermera (Rothermere) uskoro odustao od podrške Britanskoj uniji fašista. Jer Britanija je još uvek bila univerzalno i opravdano posma- trana kao model političke i društvene stabilnosti. III Uspon radikalne desnice posle Prvog svetskog rata je nesumnjivo bio odgovor na opasnost, koja je bila zaista realna, uopšte uzev od socijalne revolucije i radničke klase, a posebno od Oktobarske revolucije i lenjinizma. Bez ovih faktora, ne bi bilo fašizma, jer i pored toga što su demagoški ultradesničari bili politički glasni i agresivni u velikom broju evropskih zemalja od kraja devetnaestog veka, oni su pre 1914. godine skoro bez izuzetka drţani pod kontrolom. U toj meri su verovatno u pravu branioci fašizma koji drţe da je Lenjin izazvao Musolinija i Hitlera. Međutim, potpuno je nelegitimno pravdati fašističko varvarstvo tvrdeći da je ono bilo nadahnuto od navodnih varvarstava ruske revolucije i da ih je oponašalo, kao što su neki nemački istoričari bili blizu da učine osamdesetih godina (Nolte, 1987).

PAD LIBERALIZMA 99

Ipak se teza koja tvrdi da je desničarska reakcija u suštini bila odgovor na revolucionarnu levicu, mora uzeti uz dve vaţne ograde. Prvo, ona potcenjuje uticaj Prvog svetskog rata na jedan vaţan sloj, potekao uglavnom iz srednje i niţe srednje klase, nacionalistički nastrojenih vojnika ili mladih ljudi koji su posle 1918. godine, bili ozlojeđeni što su propustili svoju šansu za herojska dela. Takozvani „vojnik sa prve linije fronta" (Frontsoldat) odigraće najvaţniju ulogu u mitologiji radikalnih desničarskih pokreta - Hitler je sam bio jedan od njih - i obezbediće konkretan ljudski materijal za prve ultranacionalističke naoruţane grupe, kakve su bile grupe oficira koji su ubili vođe nemačkih komunista Karla Libknehta i Rozu Luksemburg početkom 1919. godine, italijanski squadristi i nemački freikorps. Pedeset i sedam odsto ranih italijanskih fašista su bili bivši vojnici. Kao što smo videli, Prvi svetski rat je bio mašina za brutalizo- vanje sveta, a ovi ljudi su uţivali u oslobađanju svoje latentne brutalnosti. Snaţni angaţman levice, od liberala na dalje, u antiratnim i antimilitarističkim pokretima, ogromna odvratnost naroda prema masovnom ubijanju Prvog svetskog rata, dovela je mnoge do toga da potcene pojavu jedne relativno male, ali nesumnjivo brojne manjine, za koju ratovanje, čak i u uslovima 1914-1918. godine predstavlja centralno i inspirativno iskustvo, za koje su uniforma i disciplina, ţrtvovanje - sebe i drugih - krv, oruţje i moć bili ono što mučki ţivot čini vrednim ţivljenja. Oni nisu napisali mnogo knjiga o ratu, mada su (posebno u Nemačkoj) jedan ili dvojica od njih i to uradili. Ovi Ramboi svoga vremena bili su prirodni regruti za radikalnu desnicu. Druga ograda je ta da desničarska reakcija nije bila odgovor na boljševizam kao takav, već na sve pokrete, a naročito na pokrete organizovane radničke klase, koji su pretili postojećem društvenom poretku ili koji su se mogli optuţivati za slom tog poretka. Lenjin je pre bio simbol te pretnje nego stvarna činjenica, pretnje koja je, za većinu političara bila predstavljena ne toliko u socijalističkim radničkim partijama, čiji su vođi bili dovoljno umereni, već u porastu snage, samopouzdanja i radikalizma radničke klase, koji je dao starim socijalističkim partijama novu političku snagu, i u stvari tako od njih napravio neophodan inventar liberalnih drţava. Nije slučajnost to što je u neposrednim posleratnim godinama skoro svugde u Evropi udovoljeno centralnom zahtevu socijalističkih agitatora od 1889. godine: taj zahtev je bio osmočasovni radni dan. Implicitna pretnja u usponu snage radništva je bilo ono što je konzervativcima ledilo krv u ţilama, pre nego li puki preobraţaj sindikalnih vođa i opozicionih oratora u vladine ministre, mada je i on bio dovoljno gorak. Oni su po definiciji pripadali „levici". U jednom vremenu socijalnog preokreta, nije bilo jasne granice koja ih je razdvajala od boljševika. Zaista, mnoge među socijalističkim partijama bi se radosno pridruţile komunistima u godinama neposredno posle rata, da komunisti nisu odbili da se sa njima udruţe. Ĉovek koga je Musolini usmrtio posle svog „marša na Rim" nije bio rukovodilac komunističke partije, već socijalist Mateoti. Moţda je tradicionalna desnica videla bezboţnu Rusiju kao otelotvorenje svega onog što je bilo zlo na svetu, ali ustanak generala 1936. godine nije bio usmeren protiv komunista kao takvih, ako ni zbog čega drugog zato jer su oni bili najmanji deo Narodnog fronta (videti poglavlje 5). Ustanak je bio usmeren protiv narodnog uzdizanja koje je do građanskog rata, favorizovalo socijaliste i anarhiste. Jedna naknadna racionalizacija pravi od Lenjina i Staljina izgovor za fašizam. Pa ipak, ono što mora da se objasni je razlog zbog koga je desničarska reakcija posle Prvog svetskog rata baš u formi fašizma zadobila svoje presudne pobede. Jer ekstremistički ultradesničarski pokreti su postojali pre 1914. godine - histerično naci

onalistički i ksenofobični, idealizovali su rat i nasilje, bili su netrpeljivi i skloni oruţanoj prinudi, strastveno antiliberalni, antidemokratski, antiproleterski, antisocijalistič- ki, antiracionalistički, sanjali su o krvi i tlu i povratku na one vrednosti koje je moder- nost poremetila. Imali su neki politički uticaj unutar političke desnice i u nekim intelektualnim 100 DOBA KATASTROFA krugovima, ali nigde nisu dominirali i imali kontrolu. Ono što im je dalo šansu nakon Prvog svetskog rata bio je kolaps starih reţima, a uz njih i starih vladajućih klasa i njihovog mehanizma vlasti, uticaja i hegemonije. Tamo gde su one ostale u upotrebnom stanju, nije bilo potrebe za fašizmom. Fašizam nije napredovao u Britaniji, uprkos kratkotrajnoj nervnoj uznemirenosti koju smo gore pomenuli. Tradicionalna konzervativna desnica je zadrţala kontrolu. Fašizam nije efektivno napredovao ni u Francuskoj sve do poraza 1940. godine. I pored toga što je tradicionalna francuska desnica - monarhistička Action Frangaise i Croix de Feu (Ognjeni krst) pukovnika La Rokea (La Rocque) - bili dovoljno spremni da prebijaju levičare, oni nisu bili fašisti u pravom smislu te reči. U stvari, neki njihovi pripadnici će se čak pridruţiti Pokretu otpora. Još jednom, fašizam nije bio potreban tamo gde su nove nacionalističke vladajuće klase ili grupe preuzele vlast u od skora nezavisnim zemljama. Ti su ljudi mogli biti reakcionari i sigurno su se mogli opredeljivati za autoritarne vlade, iz razloga koji će u daljem tekstu biti razmatrani, ali je politička retorika vremena bila ta koja je poisto- većivala sa fašizmom svaki zaokret ka antidemokratskoj desnici u međuratnoj Evropi. Nije bilo značajnih fašističkih pokreta u novoj Poljskoj, kojom su upravljali autoritarni militaristi ni u češkim delovima Ĉehoslovačke, koji su bili demokratski, niti u (dominantnom) srpskom jezgru nove Jugoslavije. Tamo gde su postojali značajni fašistički ili slični pokreti u zemljama čiji su vladari bili staromodni desničari ili reakcionari - u Mađarskoj, Rumuniji, Finskoj, pa čak i u Frankovoj Spaniji, čiji vođa lično nije bio fašista - ovi vladari nisu imali mnogo teškoća da fašiste zadrţe pod kontrolom (kao u Mađarskoj do 1944. godine) sem ako ih Nemci nisu prišrafljivali. To ne znači da manjinski nacionalni pokreti nisu mogli da fašizam smatraju privlačnim, ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga što su mogli da očekuju finansijsku i političku podršku od Italije, a posle 1933. godine i od Nemačke. To je jasno bilo tako kod (belgijskih) Flandrijaca, u Slovačkoj i Hrvatskoj. Optimalni uslovi za trijumf ove luđačke ultradesnice mogli su se naći u jednoj staroj drţavi, i njenom upravnom mehanizmu koji više nije mogao da funkcioniše; sa masom razočaranih, dezorijentisanih i nezadovoljnih građana koji više nisu znali kome da budu lojalni; gde su snaţni socijalistički pokreti pretili ili je izgledalo kao da prete socijalnom revolucijom, ali gde nisu bili u stvarnoj mogućnosti da je izvedu; i gde se nacionalno nezadovoljstvo okrenulo protiv mirovnih ugovora 1918-1920. godine. To su bili uslovi u kojima su bespomoćne stare elite bile u iskušenju da pribegnu upotrebi ultraradikala, kao što su italijanski liberali uradili sa Musolinijevim fašistima 1920-1922. godine i kao što su nemački konzervativci uradili sa Hitlerovim nacional- socijalistima 1932-1933. godine. Isto tako, ovi uslovi su pretvorili pokrete ultradesnice u snaţno organizovane i ponekad uniformisane paramilitarne snage (squadristi; juri- šni odredi) ili, kao u Nemačkoj tokom Velike recesije, u masovne glasačke armije. Međutim, ni u jednoj od dve fašističke zemlje, fašizam nije „osvojio vlast“, mada su i u Italiji i u Nemačkoj u govorima stalno isticani „osvajanje ulica“ i „marš na Rim“. U obema zemljama fašizam je došao na vlast uz prećutni pristanak, i u stvari (kao u Italiji) na inicijativu starog reţima, što znači, na „ustavan" način.

PAD LIBERALIZMA 101

Ono što je bilo novo u fašizmu, bilo je to, da je fašizam kada bi jednom došao na vlast, odbijao da igra stare političke igre, i gde je mogao potpuno je preuzimao vlast. Za totalni prenos vlasti, odnosno za eliminaciju svih suparnika, trebalo je nešto više vremena u Italiji (1922-1928) nego u Nemačkoj (1933-1934), ali, kada je to jednom postignuto, više nije bilo unutrašnjih političkih granica za ono što je na karakterističan način, postalo nesputana diktatura vrhovnog populističkog ,,vođe“ (Duče, Firer). Na ovom mestu moramo ukratko da odbacimo dve podjednako neodgovarajuće teze o fašizmu, jednu koja je fašistička, ali koju su preuzeli i mnogi liberalni istoričari, i drugu koja je draga ortodoksnim sovjetskim marksistima. Nije bilo ni „fašističke revolucije", niti je fašizam bio izraz „monopolskog kapitalizma" ili krupnog kapitala. Fašistički pokreti su imali elemente revolucionarnih pokreta, obzirom da su u njima bili ljudi koji su ţeleli temeljni preobraţaj društva, često sa primetnom antika- pitalističkom i antioligarhijskom crtom. Ipak, konj revolucionarnog fašizma nije uspeo ni da krene u trku. Hitler je brzo eliminisao one koji su ozbiljno shvatali „socijalističku" komponentu u imenu Nacionalsocijalističke Nemačke radničke partije - što on sigurno nije radio. Utopija o povratku na neku vrstu srednjeg veka za malog čoveka, prepunog naslednih seljakaposednika, zanatlija kao Hans Zaks i devojaka sa plavim kikama, nije bila program koji bi se mogao realizovati u velikim drţavama dvadesetog veka (osim u košmarnoj verziji Hitlerovih planova o rasno pročišćenom narodu), ponajmanje u reţimima koji su, poput italijanskog i nemačkog fašizma, bili na svoj način verni modernizaciji i tehnološkom napretku. Ono što je nacionalsocijalizam izvesno postigao, bilo je radikalno čišćenje starih imperijalnih elita i institucionalnih struktura. Na kraju krajeva, jedina društvena grupa koja je stvarno pokrenula pobunu protiv Hitlera - a potom bila desetkovana - bila je stara aristokratska pruska armija jula 1944. godine. Ovo uništavanje starih elita i starih društvenih okvira, pojačano je posle Drugog svetskog rata politikom okupatorskih armija zapadnih saveznika, i konačno je učinilo mogućim da se Savezna Republika Nemačka izgradi na znatno zdravijim osnovama nego Vajmarska republika 1918-1933. godine, koja nije bila mnogo više od poraţenog carstva kome je oduzet car. Nacizam je svakako imao, a delimično i ostvario, socijalni program za mase: praznici, sportovi, planski izrađena „narodna kola“ koja je svet upoznao posle Drugog svetskog rata kao Volkswagen - „bubu". Međutim, glavno dostignuće nacizma bilo je to da je likvidirao Veliku recesiju efektivnije od ijedne druge vlade, jer je u antiliberalizmu nacista pozitivna strana bila to što oni nisu a priori bili odani verovanju u slobodno trţište. Ipak, nacizam je pre povampirio i revitalizovao stari reţim, nego što je stvorio jedan u osnovi novi i drugačiji reţim. Kao i imperijalistički i militaristički Japan tridesetih godina (za koji niko ne bi mogao da tvrdi da je revolucionarni sistem) nacizam je bio neliberalna kapitalistička privreda koja je postigla upečatljivu dinamizaciju svog industrijskog sistema. Ekonomska i ostala dostignuća fašističke Italije bila su mnogo manje impresivna, kako se pokazalo i u Drugom svetskom ratu. Njena ratna ekonomija je bila neobično slaba. Reči o „fašističkoj revoluciji" su bile fraze, iako nema sumnje da su mnogi obični članovi italijanske fašističke partije iskreno u njih verovali. U Italiji je fašistički reţim, otvorenije radio u interesu starih vladajućih klasa, gde je ustanovljen kao odbrana protiv revolucionarnih nemira posle 1918. godine, više nego u Nemačkoj, gde je stvoren kao reakcija na traume Velike recesije i na nesposobnost vajmarskog reţima da se sa njom nosi. Italijanskom fašizmu, koji je na neki način nastavio

proces italijanskog ujedinjavanja iz devetnaestog veka, mogu se pripisati u zaslugu neka značajna postignuća. Na primer, to je bio jedini italijanski reţim koji je uspešno suzbio sicilijansku Mafiju i napolitansku Kamoru. Pa ipak, njegov istorijski značaj se ne nalazi u njegovim ciljevima i dostignućima, već u njegovoj ulozi globalnog pionira jedne nove 102 DOBA KATASTROFA verzije trijumfalne kontrarevolucije. Musolini je nadahnuo Hitlera, a Hitler nikad nije propuštao da prizna italijansko nadahnuće i prvenstvo. S druge strane, italijanski fašizam je dugo vremena bio jedna anomalija među radikalnim desničarskim pokretima, zbog svoje tolerancije, pa čak i naklonosti prema avangardnom „moder- nizmu“ u umetnosti, a i u nekim drugim aspektima - posebno u tome što je kod njega postojao, sve dok 1938. godine Musolini nije legao na rudu Nemcima, potpuni nedostatak interesovanja za antisemitski rasizam. Što se tiče ,,monopolističko-kapitalističke“ teze, stvar sa stvarno krupnim kapitalom je u tome što se on moţe nagoditi sa bilo kojim reţimom koji ne vrši stvarnu eksproprijaciju, i što svaki reţim mora da nađe zajednički jezik s njim. Fašizam ništa više nije bio „izraz interesa monopolističkog kapitala41 nego što su to bili američki Nju dil ili britanske laburističke vlade, ili Vajmarska republika. Krupni kapital početkom tridesetih godina nije naročito ţeleo Hitlera, i više bi voleo kakav ortodoksniji konzervativizam. Sve do Velike recesije on je Hitleru davao malu podršku, a i onda je ta podrška bila zakasnela i neravnomerna. Međutim, kada je došao na vlast, kapital je svesrdno sarađivao sa njim, do te mere da je koristio robovski rad i rad radne snage iz koncentracionih logora smrti za svoje poslovanje u toku Drugog svetskog rata. Naravno, i sitni i krupni kapital su imali koristi od eksproprijacije jevrejske imovine. Ipak se mora reći da je za poslovne krugove fašizam imao neke velike prednosti u odnosu na druge reţime. Prvo, on je eliminisao ili porazio levičarsku socijalnu revoluciju, i zaista je izgledao kao glavni bedem protiv nje. Drugo, on je uklonio radničke sindikate i druga ograničenja na prava uprava da rukovode svojom radnom snagom. U stvari, fašistički „princip vodstva" je bio ono što je većina gazdi i upravljača prime- njivala na svoje podređene u sopstvenom poslovanju, a fašizam im je dao autoritativno opravdanje. Treće, uništenje radničkog pokreta je doprinelo tome da se osigura jedno za kapital nesrazmerno povoljno rešenje depresije. Dok je u SAD gornjih 5 odsto potrošača gledalo kako se njihov udeo u nacionalnom dohotku smanjuje za 20 odsto od 1929. do 1941. godine (sličan, ali umereniji egalitaristički trend je postojao i u Britaniji i Skandinaviji), u Nemačkoj je gornjih 5 procenata potrošača zadobilo 15 novih procenata nacionalnog dohotka u istom periodu (Kuznets, 1956). Konačno, što je već primećeno, fašizam je bio dobar u dinamiziranju i modernizovanju industrijskih ekonomija - mada u stvari na dugu stazu nije bio tako dobar u inovativnom i naučnotehno- loškom planiranju kao što su bile zapadne demokratije. IV Da li bi fašizam postao tako značajan u svetskoj istoriji da nije bilo Velike recesije? Verovatno ne. Sama Italija nije obećavala kao baza iz koje bi se uzdrmao svet. Dvadesetih godina nijedan drugi pokret radikalno desničarske kontrarevolucije u Evropi, nije izgledao kao da ima veliku budućnost, uglavnom iz istog razloga iz kog su propali pobunjenički pokušaji komunističke socijalne revolucije: talas revolucije posle 1917. godine je opao, i izgledalo je da se ekonomija oporavlja. U Nemačkoj su stubo- vi carskog društva, generali, drţavni činovnici i ostali, posle Novembarske revolucije

PAD LIBERALIZMA 103

zaista pruţali izvesnu podršku plaćeničkim paravojnim formacijama i drugim divljim elementima desnice, iako su (razumljivo) svoje glavne napore ulagali u to da novu republiku odrţe kao konzervativnu, antirevolucionarnu i iznad svega, kao drţavu sposobnu da zadrţi određeni međunarodni manevarski prostor. Kada bi ipak bili primorani da biraju, kao za vreme desničarskog Kapovog (Kapp) puča 1920. godine i minhen- ske pobune 1923. godine, u kojoj se Adolf Hitler prvi put našao na naslovnim stranama, bez oklevanja su podrţavali status kvo. Posle ekonomskog poboljšanja od 1924. godine nadalje, Nacionalsocijalistička radnička partija se smanjila na parče od 2,5 do 3 odsto biračkog tela, zadobivši na izborima 1928. godine manje od polovine glasova malene i civilizovane Nemačke demokratske partije, malo više od petine komunističkih glasova i znatno manje od jedne desetine glasova socijaldemokrata. Ipak posle dve godine porasla je na preko 18 procenata biračkog tela i postala druga po snazi politička partija u Nemačkoj. Ĉetiri godine kasnije, u leto 1932. godine, bila je daleko najjača partija, sa preko 37 procenata od ukupnog broja glasova, i pored toga što nije uspela da do kraja zadrţi ovu podršku dok su demokratski izbori trajali. Očigledno je Velika recesija bila ta koja je Hitlera pretvorila od fenomena sa političke margine, u potencijalnog, a konačno u stvarnog, gospodara zemlje. Međutim, čak ni Velika recesija ne bi fašizmu dala ni onu snagu niti uticaj koji je jasno iskazao tridesetih godina, da nije dovela na vlast pokret ove vrste u Nemačkoj, zemlji koja je bila po veličini, ekonomskom i vojnom potencijalu i, naročito po geografskom poloţaju, predodređena da igra glavnu ulogu u Evropi pod bilo kakvim oblikom vladavine. Na kraju krajeva, potpun poraz u dva svetska rata nije sprečio Nemačku da dvadeseti vek završi kao dominantna drţava na tom kontinentu. Isto onako kao što je pobeda marksizma u najvećoj drţavi na planeti („šestini površine svetskog kopna“ kako su komunisti voleli da se hvale između ratova) dala komunizmu vaţno međunarodno mesto, čak i u vremenima u kojima je njegova politička snaga izvan SSSR-a bila zanemarljiva, tako se činilo da i Hitlerovo zaposedanje Nemačke potvrđuje uspeh Musolinijeve Italije i da pretvara fašizam u moćni planetarni tok. Uspešna politika agresivnog militarističkog ekspanzionizma u obe drţave (videti poglavlje 5) - pojačana japanskom politikom dominirala je međunarodnom političkom scenom te decenije. Stoga je bilo prirodno što bi drţave ili pokreti pogodni za to da ih fašizam privuče i da na njih utiče, traţili podršku od Nemačke i Italije, i što bi - obzirom na ekspanzionizam ove dve zemlje - tu podršku često dobijali. U Evropi su iz očiglednih razloga, ovakvi pokreti preteţno pripadali političkoj desnici. Tako je unutar đonizma (koji je u to vreme bio preteţno pokret Aškenazi Jevre- ja koji su ţiveli u Evropi) ono krilo pokreta koje se okrenulo ka italijanskom fašizmu, ,,revizionisti“ Vladimira Jabotinskog, bilo jasno posmatrano kao desnica, a i samo sebe je tako određivalo, nasuprot (predominantnoj) socijalističkoj i liberalnoj glavnini cionista. Već tridesetih godina, uticaj fašizma nije mogao da ne bude globalan do izvesne mere, ako ni zbog čega drugog, ono zato što je bio povezan sa dve dinamične i aktivne sile. Ipak izvan Evrope, uslovi koji su stvorili fašističke pokrete na matičnom kontinentu jedva da su postojali. Zato, tamo gde su se pojavljivali fašistički pokreti, ili pokreti na koje je fašizam očigledno uticao, njihova politička pozicija i funkcija su bili daleko problematičniji. Naravno izvesne karakteristike evropskog fašizma imale su odjeka i preko mora. Bilo bi iznenađujuće da jerusalimski muftija i drugi Arapi koji su se opirali jevrej- skoj kolonizaciji u Palestini (i Britanci koji su tamo imali protektorat) nisu s naklono-

šću primili Hitlerov antisemitizam, iako on nije imao nikakve veze sa tradicionalnim načinima islamske koegzistencije uz nevernike raznih vrsta. Neki pripadnici viših Hindu klasa u Indiji su imali svest, isto kao današnji sinhaleski ekstremisti na Sri Lanki, o svojoj superiornosti kao dokazanih - u stvari kao prvobitnih - ,,arijevaca“, u odnosu na 104 DOBA KATASTROFA tamnoputije rase na njihovom sopstvenom potkontinentu. I burski borci, koji su bili internirani kao pronemački elementi tokom Drugog svetskog rata - neki od njih su postali vođe zemlje u eri aparthejda posle 1948. godine - takođe su osećali ideološki afinitet prema Hitleru, i kao ubeđeni rasisti i preko teološkog uticaja elitističkih ultra- desničarskih kalvinističkih struja iz Holandije. Ipak sve ovo teško da menja osnovnu postavku po kojoj fašizam, za razliku od komunizma, nije postojao u Aziji i Africi (osim moţda među evropskim naseljenicima) jer se činilo da se ne moţe primeniti na lokalnu političku situaciju. U opštim crtama, ovo vaţi čak i za Japan, i pored toga što je ta zemlja bila u savezu sa Nemačkom i Italijom, što se borila na istoj strani u Drugom svetskom ratu, i što je njenom politikom dominirala desnica. Bliskost između dominantnih ideologija istočnog i zapadnog kraja ,,Osovine“ je zaista bila snaţna. Japancima nije bilo ravna po njihovom ubeđenju u svoju rasnu superiornost i potrebi za rasnom čistotom, po njihovoj veri u vojničke vrline kakve su samopoţrtvovanje, apsolutna pokornost stare- šinama, samoodricanje i stoicizam. Svaki samuraj bi potpisao moto Hitlerovog SS-a („Meine Ehre ist Treue“ što bi se moglo prevesti kao „Ĉast znači šlepu podređenost41 prim. E. H.). Njihovo društvo je bilo društvo rigidne hijerarhije, totalne posvećenosti pojedinca (ako je takav pojam uopšte imao lokalno značenje u zapadnom smislu) drţavi i njenom boţanskom caru, i potpuno je odbacivalo Slobodu, Jednakost i Bratstvo. Japanci nisu imali teškoća da shvate vagnerovsku vrstu mitova o varvarskim bogovima, o čistim i junačkim srednjovekovnim vitezovima i specifično nemačkoj prirodi planina i šuma, koje su ispunjene nemačkim voelkisch snovima. Oni su imali istu onu sposobnost da kombinuju varvarsko ponašanje sa prefinjenim estetskim senzibilitetom: onu sklonost mučitelja u koncentracionom logoru ka sviranju Subertovih kvarteta. U meri u kojoj se fašizam mogao prevesti na Zen pojmove, Japanci bi ga mogli rado prihvatiti, mada za to nisu imali potrebe. I zaista, među diplomatama akre- ditovanim u evropskim fašističkim silama, a posebno među ultranacionalističkim terorističkim grupama predanih ubijanju nedovoljno patriotskih političara, i u Kvantung armiji koja je osvajala i porobljavala Mandţuriju i Kinu, bilo je Japanaca koji su priznavali tu sklonost i koji su vodili kampanju za bliţu identifikaciju sa evropskim fašističkim silama. Ipak evropski fašizam nije mogao biti sveden na orijentalni feudalizam sa osećanjem imperijalne nacionalne misije. Evropski fašizam je u suštini pripadao epohi demokratije i običnog čoveka, dok sam koncept „pokreta 44 masovne mobilizacije u nove, potencijalno revolucionarne svrhe, sa samoproglašenim vođama, nije imao smisla u Hirohitovom Japanu. Pre su pruska armija i tradicija, a ne Hitler, odgovara japanskom pogledu na svet. Ukratko, uprkos sličnostima sa nemačkim nacionalsocijalizmom, (bliskost sa Italijom je bila daleko manja), Japan nije bio fašistički. Što se tiče drţava i pokreta koji su očekivali podršku od Nemačke i Italije, posebno u Drugom svetskom ratu, kada je izgledalo kao da sile Osovine dobijaju, ideologija nije bila njihov glavni motiv, mada su se neki od manjih nacionalističkih reţima u Evropi, čiji je poloţaj bio potpuno zavistan od nemačke podrške, spremno sebe proglašavali većim nacistima od SS-a, što je naročito radila hrvatska ustaška

PAD LIBERALIZMA 105

drţava. Ipak bi bilo apsurdno misliti o Irskoj republikanskoj armiji ili indijskim nacionalistima sa bazom u Berlinu, kao o ,,fašistima“ u bilo kom smislu, jer su u Drugom, kao i u Prvom svetskom ratu, neki od njih pregovarali o nemačkoj podršci po principu „neprijatelj moga neprijatelja je moj prijatelj“. U stvari, vođa irskih republikanaca Frenk Rajan (Ryan) koji je stupio u takve pregovore, bio je ideološki toliki antifašista da se zapravo pridruţio Internacionalnim brigadama da bi se borio protiv generala Franka u Španskom građanskom ratu, pre nego što je bio zarobljen od Frankovih snaga i poslat u Nemačku. Ne bi trebalo da se zadrţavamo na ovakvim slučajevima. Međutim, ostaje jedan kontinent na kome je ideološki uticaj evropskog fašizma neporeciv: obe Amerike. U Severnoj Americi ljudi i pokreti inspirisani Evropom nisu imali većeg značaja izvan određenih imigrantskih zajednica čiji su članovi sa sobom doneli ideologije starog zavičaja, kao što su Skandinavci i Jevreji doneli sklonost ka socijalizmu, ili čiji su članovi zadrţali određenu lojalnost prema zemlji svog porekla. Tako su osećanja nemačkih - i u znatno manjoj meri, italijanskih - Amerikanaca doprinosila izolacionizmu SAD, mada nema valjanih dokaza da su oni u većem broju postajali fašisti. Rekviziti raznih milicija, obojene košulje i ruke podignute u znak pozdrava vođi nisu pripadali domaćoj desničarskoj i rasističkoj tradiciji, od koje je Kju kluks klan bio najpoznatiji. Antisemitizam je svakako, bio snaţan, iako je u tadašnjoj američkoj desničarskoj verziji - poput popularnih radio propovedi Oca Koflina (Coughlin) iz Detro- ita - verovatno više dugovao desničarskom korporativizmu evropske katoličke inspiracije. Karakteristično za SAD tridesetih godina je da je najuspešniji i moţda najopasniji demagoški populizam decenije, Hju Longovo osvajanje Luizijane, dolazio iz onoga, što je u američkim uslovima, jasno bila radikalna i levičarska tradicija. Ovaj pokret je ograničavao demokratiju u ime demokratije i obraćao se ne zadovoljstvu sitne burţoazije i instinktu za samoočuvanje bogatih, već egalitarizmu siromašnih. Nije bio ni rasistički. Nijedan pokret čiji je slogan bio „Svaki je čovek Kralj “ ne moţe pripadati fašističkim pokretima. Latinska Amerika je bila ta gde će evropski fašistički uticaj biti otvoren i priznavan, i na pojedine političare, kao na Horhea Eliezer Gaitana (Jorge Eliezer Gaitan 1898-1948) u Kolumbiji, na Huana Dominga Perona (1895-1974) u Argentini, a i na reţime, kao što je bio Estado Nuovo (Nova Drţava) Ţetulia Vargasa (Getulio Vargas) u Brazilu 1937-1945. godine. U stvari, uprkos strahovima Sjedinjenih Drţava od nacističkog opkoljavanja sa juga, glavni učinak fašističkog uticaja u Latinskoj Americi je bio na domaćem terenu. Sem Argentine, koja je jasno bila sklona silama Osovine, - ali je to bila pre nego što je Peron preuzeo vlast 1943. godine, isto kao i posle toga - vlade zapadne hemisfere su ušle u rat na strani SAD, bar nominalno. Istina je međutim, da su u nekim juţnoameričkim zemljama njihove vojske imale za model nemački sistem, ili da su obučavane od nemačkih pa čak i od nacističkih kadrova. Lako je objasniti fašistički uticaj juţno od Rio Grandea. Posmatrane s juga, SAD posle 1914. godine nisu više izgledale, onako kako su izgledale u devetnaestom veku, kao saveznik domaćih snaga progresa i kao diplomatska protivteţa imperijalnim ili eksimperijalnim Špancima, Francuzima i Britancima. Imperijalistička osvajanja Sjedinjenih Drţava na račun Španije 1898. godine, meksička revolucija, da i ne pominjemo uspon industrije nafte i banana, uneli su jedan antijenkijevski antiimperijalizam u latinoameričku politiku, a očita sklonost Vašingtona u prvoj

trećini ovog veka prema diplomatiji topovnjača i iskrcavanju marinaca, nije ništa činila da ga obeshrabri. Viktor Raul Haja de la Tore (Haya de la Torre), osnivač antiimperijalističkog pokreta APRA (Američka narodna revolucionarna alijansa), čije su ambicije bile panlatinoameričke, makar je APRA jedino bila ustanovljena u njegovom rodnom Peruu, 106 DOBA KATASTROFA planirao je da njegove pobunjenike obučavaju kadrovi proslavljenog antijenkijevskog buntovnika Sandina iz Nikaragve. (Sandinov dugotrajni gerilski rat protiv američke okupacije posle 1927. godine, nadahnuće „sandi- nističku“ revoluciju u Nikaragvi osamdesetih godina.) Osim toga, SAD iz tridesetih godina, oslabljene Velikom recesijom nisu nikako izgledale onako dominantne i strašne kao ranije. Kada je Frenklin D. Ruzvelt napustio politiku topovnjača i marinaca svojih prethodnika, to je moglo da se posmatra ne samo kao „politika dobrog suseda11 već i (pogrešno) kao znak slabosti. Latinska Amerika tridesetih godina nije bila sklona da gleda ka severu. Ali, posmatran preko Atlantika, fašizam je nesumnjivo izgledao kao priča o uspehu decenije. Ako je bilo modela na svetu da ga oponašaju perspektivni političari sa kontinenta što je uvek svoju inspiraciju dobijao iz kulturno hegemonističkih regiona, takve vođe zemalja koji su uvek bili u potrazi za receptom kako se postaje moderan, bogat i veliki, takav model se sigurno mogao pronaći u Berlinu i Rimu, pošto London i Pariz više nisu pruţali mnogo političke inspiracije a Vašington je bio van stroja. (Moskva je još uvek posmatrana kao model za socijalnu revoluciju, što je ograničava lo njenu političku privlačnost.) Pa ipak, kako su se razlikovali od evropskih modela politička delatnost i postignuća ljudi koji nisu prikrivali svoj dug Musoliniju i Hitleru! Još se prisećam svoga šoka kada sam čuo predsednika revolucionarne Bolivije kako bez oklevanja to priznaje u jednom privatnom razgovoru. U Boliviji su vojnici i političari imajući u vidu Nemačku, organizovali revoluciju 1952. godine, koja je nacionalizovala rudnike kalaja, i indijanskom seljaštvu podarila radikalnu agrarnu reformu. U Kolumbiji je veliki narodni tribun Horhe Eliezer Gaitan, toliko daleko od toga da odabere političku desnicu, osvojio vodstvo u Liberalnoj partiji i sigurno bi je kao predsednik vodio u radikalnom pravcu, da nije bio ubijen u Bogoti, 9. aprila 1948. godine, što je bio događaj koji je odmah izazvao narodnu pobunu u prestonici (uključujući i policiju) i proglašavanje revolucionarnih komuna u mnogim provincijskim opštinama te zemlje. Ono što su latinoamerički vođi preuzeli od evropskog fašizma bila je njegova deifikacija populističkih vođa koji su imali reputaciju ljudi od akcije. Ali mase koji su oni hteli da mobilišu, i koje su bile mobilisane, nisu bile one koje su se plašile da bi nešto mogle da izgube, već one koje nisu imale ništa da izgube. A neprijatelji protiv kojih su ih mobilisali nisu bili stranci ili grupe tuđinaca (čak iako se ne moţe poreći snaţan elemenat antisemitizma u peronističkoj i drugim argentinskim politikama), već „oligarhija11 - bogata, lokalna vladajuća klasa. Peron je jezgro svojih pristalica našao u argentinskoj radničkoj klasi, a osnovni politički mehanizam u nečemu nalik na radničku partiju, izgrađenu oko masovnog radničkog sindikalnog pokreta koji je on gajio. Zetulio Vargas je u Brazilu napravio isto otkriće. Armija je bila ta koja ga je zbacila 1945. godine i naterala na samoubistvo 1954. godine. Urbana radnička klasa, kojoj je pruţio socijalnu zaštitu u zamenu za političku zaštitu, bila je ta koja ga je oplakivala kao oca naroda. Evropski fašistički reţimi su uništavali radničke pokrete, a latinoamerički lideri, koji su bili od njih inspirisani, su ih stvarali. Kakvo god da je intelektualno poreklo, istorijski posmatrano, ne moţemo govoriti o istoj vrsti pokreta.

PAD LIBERALIZMA 107 V

Ipak ovi pokreti se takođe moraju posmatrati kao deo opadanja i propasti liberalizma u Dobu katastrofa. Jer ako je uspon i trijumf fašizma bio najdramatičniji izraz liberalnog povlačenja, greška je, čak i u tridesetim godinama, na to povlačenje gledati isključivo kroz fašizam. Tako u zaključku ovog poglavlja moramo da se zapitamo kako to objasniti. Međutim, prvo mora da se raščisti uobičajena konfuzija koja poisto- većuje fašizam i nacionalizam. Očigledno je to da su fašistički pokreti teţili da se obraćaju nacionalističkim strastima i predrasudama, mada su polufašističke drţave, kao Portugalija i Austrija 19341938, budući uglavnom katolički nadahnute, morale da se uzdrţavaju od neograničene mrţnje prema ljudima i nacijama druge vere ili onima bezboţnima. Osim toga, jednostavni nacionalizam je predstavljao teškoću za lokalne fašističke pokrete u zemljama osvojenim i okupiranim od strane Nemačke ili Italije, ili za one pokrete čija je sudbina zavisila od pobede ove dve drţave nad njihovim sopstvenim vladama. U odgovarajućim slučajevima (Flandrija, Holandija, Skandinavija) mogli su se poistovetiti sa Nemcima kao delom veće tevtonske rasne grupe, ali je uobičajeniji stav (snaţno podrţavana od propagande dr Gebelsa tokom rata), paradoksalno bio internacionalistički. Nemačka je bila posmatrana kao jezgro i jedini garant jednog budućeg evropskog poretkaa sa uobičajenim pozivima na Karla Velikog i antikomunizam; to je jedna faza u razvitku evropske ideje na kojoj istoričari posleratne Evropske zajednice ne vole da se mnogo zadrţavaju. Nenemačke vojne jedinice, koje su se borile pod nemačkom zastavom u Drugom svetskom ratu, najviše kao deo SS-a, obično su naglašavale ovaj transnacionalni element. S druge strane trebalo bi da bude isto tako očigledno da nisu svi nacionalizmi imali simpatija prema fašizmu, i to ne samo zbog ambicije Hitlera, a u manjoj meri i Musolinija, koje su pretile priličnom broju njih - npr. Poljacima i Ĉesima. Zaista, kao što ćemo videti (poglavlje 5) u velikom broju zemalja će mobilizacija protiv fašizma proizvesti levičarski patriotizam, posebno tokom rata, kada su otporom protiv sila Osovine rukovodili „narodni frontovi“ ili vlade koje su obuhvatale čitav politički spektar, koji je isključivao samo fašiste i njihove saradnike. Uopšteno govoreći, to da li će se neki lokalni nacionalizam naći na strani fašizma zavisilo je od toga da li imao više da dobije ili da izgubi napredovanjem sila Osovine, i od toga da li je njegova mrţnja prema komunizmu ili nekoj drugoj drţavi, nacionalnosti ili etničkoj grupi (Jevrejima, Srbima), bila veća nego njegova nenaklonost prema Nemcima ili Italijanima. Tako Poljaci, iako snaţno antiruski i antijevrejski raspoloţeni, nisu u značajnijoj meri kolaborirali sa nacističkom Nemačkom, dok Litvanci i neki od Ukrajinaca (iz onih delova okupiranih od SSSR-a 1939-1941,) jesu. Zašto je liberalizam opadao između ratova, čak i u onim drţavama koje nisu prihvatile fašizam? Zapadni radikali, socijalisti i komunisti, koji su ţiveli u ovom periodu bili su skloni da ovu epohu globalne krize vide kao završnu agoniju kapitalističkog sistema. Kapitalizam, dokazivali su oni, više ne moţe da sebi priušti luksuz da vlada pomoću parlamentarne demokratije, i uz liberalne slobode, koje su, uzgred budi rečeno, obezbedile političku bazu za umerene, reformističke radničke pokrete. Suočena sa nerešivim ekonomskim problemima i/ili sa sve revolucionarnijom radničkom klasom, burţoazija je sada morala da pribegne sili i prinudi, što će reći, nečemu kao što je fašizam.

Kako će i kapitalizam i liberalna demokratija napraviti trijumfalan povratak 1945. godine, lako je zaboraviti da postoji istinito jezgro u ovom gledanju, isto kao i poprilično mnogo agitatorske retorike. Demokratski sistemi ne funkcionišu sem ako nema osnovnog konsenzusa među većinom građana o prihvatljivosti njihove drţave i društvenog sistema, 108 DOBA KATASTROFA ili bar ako nema spremnosti za pogađanje o kompromisnim rešenjima. To je za uzvrat, znatno olakšano prosperitetom. U najvećem delu Evrope ovi uslovi jednostavno nisu bili prisutni između 1918. godine i Drugog svetskog rata. Izgledalo je kao da predstoji socijalna kataklizma, ili kao da se već dogodila. Strah od revolucije je bio takav da je u najvećem delu istočne i jugoistočne Evrope, kao i delovima Mediterana, komunističkim partijama jedva ikad dopušteno da izađu iz ilegale. Nepremostiv jaz između ideološke desnice i čak umerene levice uništio je austrijsku demokratiju od 1930. do 1934. godine, mada je posle 1945. godine tačno u istom takvom dvopartijskom sistemu katolika i socijalista, u toj zemlji demokratija cvetala (Seaton Watson, 1962, str. 184). Pod istom vrstom pritiska slomila se tridesetih godina španska demokratija. Dramatičan je kontrast između toga i dogovorene tranzicije od Frankove diktature do pluralističke demokratije u sedamdesetim godinama veka. Ono šansi za stabilnost kojih je bilo u takvim reţimima nisu mogle da preţive veliku depresiju. Vajmarska republika propala je uglavnom zato što je Velika recesija dovela do toga da je bilo nemoguće odrţavati prećutni sporazum između drţave, poslodavaca i organizovanih radnika, koji ju je odrţavao na površini. Industrija i vlada su osećali da nemaju drugog izbora sem da nametnu stezanje kaiša u ekonomskoj i socijalnoj sferi, a masovna nezaposlenost je učinila ostalo. Polovinom 1932. godine, nacionalsocijalisti i komunisti su među sobom podelili apsolutnu većinu nemačkih glasova, a partije odane Vajmarskoj republici su svoj udeo smanjile na nešto više od trećine. Nasuprot tome ne moţe se poreći da je stabilnost demokratskih reţima posle Drugog svetskog rata, posebno Savezne Republike Nemačke, počivala na ekonomskom čudu tih decenija (videti poglavlje 9). Tamo gde vlade imaju dovoljno za raspodelu tako da zadovoljavaju sve traţioce, gde ţivotni standard većine građana u svakom slučaju postojano raste, temperatura demokratske politike retko se diţe do grozničave visine. Tu teţe da prevladaju kompromis i konsenzus, dok i najstrasniji vernici u obaranje kapitalizma nalaze da je status kvo manje nepodnošljiv u praksi nego u teoriji, a čak najbeskompromisniji pobornici kapitalizma smatraju prirodnim redovne pregovore sa sindikatima o povećanju nadnica i raznim olakšicama. Ipak, kako je pokazala sama Velika recesija, ovo je samo deo odgovora. Jedna vrlo slična situacija - odbijanje organizovanih radnika da prihvate umanjenja izazvana Depresijom - u Nemačkoj je dovela do kolapsa parlamentarne vladavine i konačno, do imenovanja Hitlera kao šefa vlade, a u Britaniji samo do brze smene od jedne laburističke do jedne (konzervativne) „nacionalne vlade“ unutar stabilnog i prilično neuzdrmanog parlamentarnog sistema.27 Depresija nije automatski vodila ka suspenziji ili ukidanju predstavničke demokratije, što je takođe očevidno iz njenih političkih posledica u SAD (Ruzveltov Nju dil) i Skandinaviji (trijumf socijaldemokratije). Samo u Latinskoj Americi gde su vlade najvećim delom zavisile od izvoza jedne ili dve siro27 Laburistička vlada se 1931. godine podelila po ovom pitanju, neki laburistički rukovodioci i njihove liberalne pristalice su prešli na stranu konzervativaca, koji su lavinom glasova dobili izbore što su usledili i udobno ostali na vlasti do maja 1940. godine.

PAD LIBERALIZMA 109

vine, čije su cene kolabirale dramatično i naglo (videti poglavlje 3), recesija je prouzrokovala skoro trenutni i automatski pad svih vlada koje su postojale, kakve god da su bile, uglavnom putem vojnih udara. Trebalo bi dodati i to da se od tada u Ĉileu i Kolumbiji odigrala politička promena u suprotnom smeru. Liberalna politika je u osnovi bila ranjiva, jer je za nju karakterističan oblik vladavine, predstavnička demokratija, u to vreme retko bila ubedljiv način za upravljanje drţavom, a stanje u Dobu katastrofa retko je garantovalo uslove koji bi demo- kratiju učinili sposobnom da preţivi, a kamoli da bude delotvorna. Prvi od ovih uslova bio je taj da bi demokratija trebalo da uţiva opštu saglasnost i legitimitet. Sama demokratija počiva na toj saglasnosti, ali ona tu saglasnost ne stvara, osim što u učvršćenim i stabilnim demokratijama redovno glasanje teţi tome da građanima da čak i onima u manjini - osećaj da izborni proces legitimiše vladu koja iz njega nastaje. Ali svega je nekoliko međuratnih demokratija bilo dobro učvršćeno. U stvari, sve do početka dvadesetog veka, demokratija je bila retkost izvan SAD i Francuske (videti Doba carstva, poglavlje 4). Zaista, najmanje deset evropskih drţava posle Prvog svetskog rata su bile ili potpuno nove, ili tako promenjene u odnosu na svoje prethodnike da nisu imale poseban legitimitet pred svojim stanovnicima. Još manje je bilo stabilnih demokratija. Drţavna politika u Doba katastrofa, najčešće je bila krizna politika. Drugi uslov bio je određeni stepen kompatibilnosti između različitih delova ,,naroda“ čija je suverena izborna volja trebalo da odredi zajedničku vladu. Zvanična teorija burţoaskog liberalnog društva nije priznavala „narod“ kao skup različitih grupa, zajednica, i drugih kolektiviteta koji kao takvi imaju svoje interese, iako su to činili antropolozi, sociolozi, i političari koji su se bavili praktičnim radom. Zvanično se narod, više jedan teorijski koncept nego stvarna zajednica ljudskih bića, sastojao od skupa samostalnih individua čiji su se glasovi sabirali u aritmetičke većine, i manjine, što se prenosilo na izabrane skupštine u vidu većinskih vlada i manjinskih opozicija. Demokratija je mogla da preţivi tamo gde je glasačka volja prelazila linije deoba u narodu, ili tamo gde je bilo moguće da se podeljeni izmire, ili gde su konflikti među njima učinjeni neškodljivim. Međutim, u epohi revolucije i radikalnih društvenih tenzija, vladalo je pravilo klasne borbe prenete u politiku, a ne klasnog mira. Ideološka i klasna beskompromisnost mogla je da ruši demokratsku vladavinu. Osim toga, nezgrapni mirovni ugovori posle 1918. godine umnoţili su ono za šta, na kraju dvadesetog veka, znamo da je fatalni virus za demokratiju, naime to je podela građana jedne drţave isključivo po etničko-nacionalnim ili religijskim linijama (Glenny, 1992, str. 146-148), kao u ex-Jugoslaviji i Severnoj Irskoj. Tri etničkoreligijske zajednice koje glasaju kao jedinstveni blokovi, kao u Bosni; dve nepomirljive zajednice kao u Alste- ru; šezdeset i dve političke partije od kojih svaka predstavlja po jedno pleme ili klan, kao u Somaliji, ne mogu, kao što znamo, da obezbede temelje za jedan demokratski politički sistem, već - sem ako neka od konkurentskih grupa ili neki spoljni autoritet nisu dovoljno snaţni da uspostave (nedemokratsku) dominaciju - samo temelje za nestabilnost i građanski rat. Propast tri multinacionalne carevine Austro-Ugarske, Rusije i Turske zamenila je ove nadnacionalne drţave čije su vlade bile neutralne među brojnim nacionalnostima nad kojima su vladale, mnogo većim brojem multinacionalnih drţava, od kojih se svaka identifikovala sa jednom, ili najviše sa dve ili tri etničke zajednice unutar svojih granica. Treći uslov je taj da demokratske vlasti nisu morale da mnogo vladaju. Parlamenti su uspostavljeni ne toliko da vladaju koliko da kontrolišu moć onih koji vlada

ju, a ta funkcija je još uvek očigledna u odnosima Kongresa i Predsedništva SAD. Parlamenti su bili uređaji napravljeni kao kočnice, koji su se našli u situaciji da moraju da deluju kao čitavi motori. Naravno, suverene skupštine, izabrane ograničenim, ali sve širim glasačkim pravom, sve su više bile uobičajene od Doba revolucije nadalje, ali je 110 DOBA KATASTROFA devetnaestovekovno burţoasko društvo pretpostavljalo da će se najveći deo ţivota njegovih građana odvijati ne u sferi vlasti, već u sferi samoregulišuće ekonomije i u svetu privatnih i nezvaničnih udruţenja („civilno društvo").28 Ono je izbegavalo teškoće upravljanja vladom od strane izabranih skupština na dva načina: time što nije očekivalo mnogo upravnog, pa čak ni zakonodavnog rada od svojih parlamenata, i time što je smatralo da vlada - ili pre administracija - moţe da obavlja svoj posao bez obzira na ćudljivosti parlamenata. Kao što smo videli (videti poglavlje 1) tela sastavljena od nezavisnih, trajno postavljenih drţavnih činovnika postala su vaţno sredstvo za vladanje modernim drţavama. Parlamentarne većine su bile bitne samo tamo gde su morale da se donose ili odobravaju velike i protivrečne izvršne odluke, a organizovanje i odrţavanje odgovarajuće mase pristalica je bio glavni zadatak rukovodilaca vlade, pošto obično u parlamentarnim reţimima, sem u Amerikama, izvršna vlast nije bila direktno birana. U drţavama sa ograničenim pravom glasa (tj. u onima u kojima se biračko telo sastoji uglavnom od bogate, moćne i uticajne manjine) upravljanje je bilo olakšano time što je postojao opšti konsenzus o tome šta čini njihov kolektivni interes („nacionalni interes"), da i ne pominjemo resurse pokroviteljstva. Dvadeseti vek umnoţio je prilike u kojima je postalo bitno da vlade vladaju. Ona vrsta drţave koja se ograničavala na to da obezbedi osnovna pravila za biznis i civilno društvo, kao i policiju, zatvore i oruţane snage koji drţe na odstojanju unutrašnje i spoljašnje opasnosti, ona „drţava - noćni čuvar" iz političkog vica, postala je isto tako zastarela kao „noćni čuvar" koji je inspirisao ovu metaforu. Ĉetvrti preduslov bili su bogatstvo i blagostanje. Demokratije su se dvadesetih godina rušile pod pritiskom revolucije ili kontrarevolucije (Mađarska, Italija, Portu- galija) ili pod pritiskom nacionalnog konflikta (Poljska, Jugoslavija); u tridesetim godinama, rušile su se pod pritiskom recesije. Dovoljno je samo uporediti političku atmosferu vajmarske Nemačke ili Austrije iz dvadesetih godina sa onom atmosferom u Saveznoj Republici Nemačkoj i Austriji posle 1945. godine da bi se u to uverilo. Ĉak su i nacionalni konflikti bili manje nesavladivi, ukoliko se svaki manjinski političar mogao hraniti na zajedničkom drţavnom valovu. U tome je bila snaga Agrarne partije u jedinoj pravoj demokratiji srednje i istočne Evrope i Ĉehoslovačkoj: ona je nudila koristi i preko nacionalnih granica. Tridesetih godina čak ni Ĉehoslovačka više nije mogla da odrţi na okupu Ĉehe, Slovake, Nemce, Mađare i Ukrajince. Pod ovakvim uslovima, demokratija je, s najvećom verovatnoćom, bila mehanizam za formalizovanje podela među nepomirljivim grupama. Ona vrlo često uopšte ne stvara stabilnu osnovu za demokratsku vladavinu, posebno kada se teorija o demokratskom predstavništvu primeni u najstroţijim verzijama proporcionalnog sistema. 29 Tamo gde u vremenima krize, nije moguća parlamentarna većina, kao u Nemačkoj (za 28 Osamdesete godine i na Zapadu i na Istoku su bile pune nostalgične retorike koja je tragala za jednim potpuno nesprovodivim povratkom na idealizovani devetnaesti vek, čija je slika konstruisana na ovim pretpostavkama. 29 Sve su beskrajne permutacije demokratskih izbornih sistema - proporcionalnih ili drugačijih - pokušaji da se osigura stabilna većina koja omogućava stabilnu vladavinu u političkim sistemima, što oteţavaju samom svojom prirodom.

PAD LIBERALIZMA 111

razliku od Britanije)30 preovladalo je iskušenje da se gleda na drugu stranu. Ĉak i u stabilnim demokratijama političke podele koje sistem podrazumeva, mnogi građani posmatraju pre kao troškove nego kao koristi od sistema. Sama politička retorika propagira kandidate i partije kao predstavnike nacionalnog a ne samo uskog partijskog interesa. U vremenima krize troškovi sistema izgledaju neizdrţljivi, a koristi neizvesne. U ovakvim okolnostima, lako je shvatiti da je parlamentarna demokratija u zemljama naslednicama starih carstava, kao i u većem delu Mediterana i Latinske Amerike, bila slaba biljka na stenovitom tlu. Najsnaţniji argument u njenu korist, da je loša kakva jeste, bolja nego bilo koji alternativni sistem, sam po sebi je mlak. Između ratova on je tek retko zvučao realistično i ubedljivo. Ĉak su ga i njegovi pobornici izgovarali sa prigušenim samopouzdanjem. Povlačenje demokratije je izgledalo neizbeţno, kao što su čak i u SAD ozbiljni, ali nepotrebno sumorni posmatrači primetili da se „To moţe dogoditi ovde“ (Sinkler Luis, Ovde se to ne moţe dogoditi 1935). Niko nije ozbiljno predviđao ili očekivao njenu posleratnu renesansu, a još manje njen povratak, makar i kratkotrajan, kao preovlađujućeg oblika vladavine širom globusa u ranim devedesetim godinama. Za one koji se u ovo vreme osvrću na period između dva svetska rata, propast liberalnih političkih sistema moţe da izgleda samo kao kratak prekid u njihovom vekovnom osvajanju planete. Naţalost, kako se novi milenijum primiče, neizvesnosti kojima je okruţena politička demokratija ne izgledaju baš tako udaljeno. Na nesreću svet moţe da opet stupi u jedan period u kome prednosti političke demokratije neće izgledati tako očigledne kao što su izgledale između 1950. i 1990. godine.

30 U Britaniji je odbijanje da se uvede bilo kakav oblik proporcionalnog sistema („pobed- nik dobija sve“) favorizovalo dvopartijski sistem, i marginalizovalo ostale partije - kao što je posle Prvog svetskog rata bio slučaj sa nekada dominantnom Liberalnom partijom, i pored toga što je ona nastavila da dobija postojanih 10 procenata glasova (ovo je još uvek bio slučaj 1992. godine) . U Nemačkoj, proporcionalni sistem nije, mada je blago favorizovao veće partije, posle 1920. godine nijednoj od pet velikih i dvanaestak malih grupacija dao više od trećine mesta (sem nacistima 1932. godine). U odsustvu većine, ustav je (privremenoj) izvršnoj vlasti pruţao mogućnost vanrednih ovla- šćenja, tj. suspenzije demokratije.

Peto poglavlje

Protiv zajedničkog neprijatelja

Sutra za mlade, pesnik u eksploziji kao bombe, Šetnje kraj jezera, zima savršene zajednice; Sutra biciklističke trke kroz predgrađe u letnje veče: ali danas borba... V. H. Odn (Auden) Španija 1937. godine (Prevod M. Pavlović) Draga Mama, od svih ljudi koje poznajem ti ćeš to najviše osećati, tako moje poslednje misli idu ka tebi. Nemoj kriviti nikoga drugog za moju smrt, jer sam ja sam izabrao svoju sudbinu. Ne znam šta da ti pišem, jer, iako mi je glava bistra, ne mogu da nađem prave reči. Zauzeo sam svoje mesto u Oslobodilačkoj vojsci i umirem kada je sunce slobode već počelo da sija... Biću streljan sa još dvadeset i tri druga. Posle rata moraš da traţiš svoje pravo na penziju. Pustiće te da uzmeš moje stvari iz zatvora, samo sam zadrţao Tatinu potkošulju, jer ne ţelim da me hladnoća natera da drhtim... Još jednom ti kaţem zbogom. Hrabro! Tvoj sin Spartako Spartako Fontanot (Spartaco Fontanot) metalski radnik, star dvadeset tri godine, član grupe Misaka Manučijana iz francuskog pokreta otpora 1944. godina (Lettere, str. 306) I Istraţivanja javnog mnjenja čedo su Amerike iz tridesetih godina, jer je u biti proširivanje „ispitivanja uzorka“ na politiku od strane istraţivača trţišta počelo sa Dţordţom Galupom 1936. godine. Među ranim rezultatima te nove tehnike je jedan koji bi zapanjio sve američke predsednike pre Frenklina Ruzvelta, i začudiće sve one čitaoce koji su rasli posle Drugog svetskog rata. Kada su u januaru 1939. godine, pita li Amerikance koga bi ţeleli za pobednika, ako bi rat izbio između Sovjetskog Saveza i Nemačke, 83 odsto je prednost davalo sovjetskoj pobedi, prema 17 procenata koji su bili za Nemačku (Miller, 1989, str. 283-184). U veku kojim je dominirala konfrontacija između antikapitalističkog komunizma, koji je predstavljao SSSR, i antikomunističkog kapitalizma čiji je glavni pobornik i primer bila Amerika, ništa ne izgleda nenormalnije nego ova izjava simpatije, ili bar naklonosti, prema rodnom domu svet

PROTIV ZAJEDNIĈKOG NEPRIJATELJA 113

ske revolucije, data širom jedne snaţno antikomunističke zemlje, čija je privreda bila prepoznatljivo kapitalistička. Tim više što je Staljinova tiranija po opštoj saglasnosti, u to vreme bila u svom najgorem izdanju. Ta istorijska situacija je sigurno bila izuzetna i srazmerno kratkotrajna. Trajala je maksimalno uzevši, od 1933. godine (kada su SAD zvanično priznale SSSR) do 1947. godine (kada su se dva ideološka tabora međusobno konfrontirala kao neprijatelji u „hladnom ratu“), ali je realnije smatrati da je trajala od 1935. do 1945. godine. Drugim rečima određivali su je uspon i pad Hitlerove Nemačke (1933-1945) (videti poglavlje 4), protiv koje su se SAD i SSSR udruţile jer su u njoj videle veću opasnost nego što su je videle jedna u drugoj. Razlozi zbog kojih su to uradili, idu daleko izvan dosega konvencionalnih međunarodnih odnosa, a to je ono što je učinilo tako značajnim ovo neprirodno svrstavanje drţava i pokreta u stroj koji je najzad vodio i dobio Drugi svetski rat. Konačno, ono što je stvorilo savez protiv Nemačke je bila činjenica da to nije bila bilo kakva nacionalna drţava koja ima razloga da bude nezadovoljna svojom situacijom, već takva drţava čije su politika i ambicije bile određene njenom ideologijom. Ukratko, to je bila fašistička sila. Sve dok se ta činjenica drţi po strani ili ne uvaţava, uobičajene kalkulacije Realpolitik se dobro drţe. Nemačkoj se moglo suprotstavljati, ili se traţiti pomirenje sa njom, ili njena protivteţa, ili ako zatreba, sa njom se moglo tući, u zavisnosti od interesa drţavne politike neke zemlje i opšte situacije. I stvarno, u jednom ili drugom trenutku između 1933. i 1941. godine svi ostali veliki igrači u međunarodnoj igri su postupali sa Nemačkom u skladu sa takvim kalkulacijama. London i Pariz su popuštali Berlinu (tj. nudili su ustupke na račun nekog drugog), Moskva je u zamenu za teritorijalne dobitke svoj stav protivljenja zamenila stavom neutralnosti koji je bio od pomoći za Nemačku, pa čak su Italija i Japan, koje su interesi svrstali uz Nemačku, našli da im njihov interes govori da ostanu izvan prvih etapa Drugog svetskog rata. Desilo se to da je logika Hitlerovog rata najzad u rat uvukla sve njih kao i SSSR. Kako su prolazile tridesete godine postajalo je sve jasnije da je u pitanju nešto više od relativne ravnoteţe snaga između drţava od kojih se sastojao međunarodni (tj. prvenstveno evropski) sistem. Zaista, politika na Zapadu, od SSSR-a preko Evrope do obe Amerike - najbolje se moţe razumeti ne kao takmičenje drţava, već kao jedan međunarodni građanski rat. Kao što ćemo videti, to nije najbolji način da se razume politika u Afroaziji i na Dalekom istoku, kojom su više dominirale činjenice kolonijalizma (videti poglavlje 7). A kako se ispostavilo, presudne linije razdvajanja u ovom ratu nisu bile povučene između kapitalizma kao takvog i komunističke socijalne revolucije, već između ideoloških porodica: potomaka osamnaestovekovne Prosvećenosti i velikih revolucija, uključujući očigledno i rusku, na jednoj strani, i njihovih protivnika na drugoj strani. Ukratko, granica nije išla između kapitalizma i komunizma, nego između onog što bi devetnaesti vek nazvao „progresom" i ,,reakcijom“ - samo što ovi nazivi više nisu bili baš podesni. To je bio međunarodni rat, jer je u suštini u većini evropskih zemalja pokrenuo ista pitanja. To je bio građanski rat, jer su granice između profašističkih i anti-faši- stičkih snaga išle kroz svako društvo. Nije postojao nijedan period u kome je manje vredeo patriotizam, u smislu lojalnosti građana prema vladi svoje drţave. Kada se Drugi svetski rat završio, u najmanje deset starih evropskih zemalja su vlade vodili ljudi koji su na njegovom početku (ili u slučaju Španije, na početku Građanskog rata) bili pobunjenici, politički izgnanici, ili bar osobe koje su sopstvene vlade smatrale nemoralnim

114 DOBA KATASTROFA

i nelegitimnim. Muškarci i ţene, koji su često poticali iz srca političke klase svojih zemalja, izabrali su lojalnost komunizmu umesto vernosti svojoj sopstvenoj drţavi. „Kem- bridţki špijuni" ili Zorgeov špijunski krug, čije je praktično dejstvo verovatno bilo veće, samo su dve od mnogih grupa.31 S druge strane, izmišljen je poseban naziv „kvisling" - zasnovan na imenu jednog norveškog naciste - da bi se opisale političke snage unutar drţava koje je Hitler napao, snage koje su više iz ubeđenja nego iz koristi, odabrale da se pridruţe neprijatelju svoje zemlje. To je vaţilo čak i za ljude koje je pokretao patriotizam a ne globalna ideologija. Jer je sada i tradicionalni patriotizam bio podeljen. Snaţno imperijalistički i antikomunistički orijentisani konzervativci kao Vinston Ĉerčil, ili ljudi reakcionarnog katoličkog porekla kao De Gol, izabrali su borbu protiv Nemačke, ne zbog posebnog animoziteta prema fašizmu, već zbog ,,une certaine idee de la France“ ili „određene ideje o Engleskoj". Pa čak i za takve kakvi su bili ova dvojica, angaţman je mogao biti deo jednog međunarodnog građanskog rata, zbog toga što njihov koncept patriotizma nije nuţno bio i koncept njihovih vlada. Odlazeći za London i objavljujući 18. juna 1940. godine da „Slobodna Francuska" s njim na čelu nastavlja da se bori protiv Nemačke, De Gol je izvršio akt pobune protiv legitimne francuske vlade, koja je na ustavom propisan način odlučila da prekine rat, a koju je u toj odluci skoro sigurno podrţavala većina Francuza toga vremena. Nema sumnje da bi Ĉerčil, u takvoj situaciji, reagovao na isti način. Da je Nemačka dobila rat, njega bi njegova vlada smatrala izdajnikom, onako kako je njihova zemlja smatrala Ruse koji su se borili sa Nemcima protiv SSSR-a. Baš onako kao što su Slovaci i Hrvati, čije su zemlje zadobile svoj prvi osećaj (ograničene) drţavne nezavisnosti kao sateliti Hitlerove Nemačke posma- trajući prošlost na ideološkoj osnovi, smatrali vođe svojih drţava iz vremena rata domoljubivim herojima ili fašističkim kolaborantima: pripadnici oba naroda borili su se na dve strane.32 Ono što je povezivalo sve ove nacionalne podele u jedinstveni globalni rat, i međunarodni i građanski, bio je uspon Hitlerove Nemačke. Ili tačnije rečeno, marš ka osvajanju i ratu u kome je učestvovao savez tri drţave - Nemačke, Italije i Japana, čiji je centralni stub postala Hitlerova Nemačka. A Hitlerova Nemačka je bila i okrutnije i izrazitije posvećena uništenju vrednosti „zapadne civilizacije" iz Doba revolucije, i sposobnija da sprovede svoj varvarski plan. Potencijalne ţrtve Japana, Nemačke i Italije su posmatrale kako drţave iz saveza koji će kasnije biti nazvan „Osovina" odlučno napreduju u svojim osvajanjima, ka ratu koji je od 1931. godine izgledao neizbeţan. Kao što glasi fraza: „Fašizam znači rat". Japan je 1931. godine napao Mandţuriju i tamo uspostavio marionetsku drţavu. Sledeće, 1932. godine, Japanci su okupirali Kinu severno od Velikog kineskog zida i iskrcali se u Šangaju. Hitler je 1933. godine došao na vlast u Nemačkoj, sa programom koji nije pokušavao da prikrije. U Austriji je 1934. godine kratki građanski rat uklonio demokratiju i uveo polufašistički reţim koji se uglavnom odlikovao time što se opirao integraciji 31 Tvrdilo se da je Zorgeova informacija, zasnovana na najpouzdanijim izvorima, da Japan ne namerava da napadne SSSR krajem 1941. godine, omogućila Staljinu da prebaci vaţna pojačanja na Zapadni front u vreme kada su Nemci bili na obodima Moskve. (Deakin and Storry, 1964, poglavlje 13; Andrevv and Gordievsky, 1991, str. 281-282). 32 Međutim, ovo ne bi trebalo da se koristi za opravdavanje zverstava počinjenih od obe strane, koja su, u slučaju hrvatske drţave 1942-1945, sigurno, a verovatno u slučaju slovačke drţave, bila veća od zverstava njihovih protivnika, i u svakom slučaju neodbranjiva.

PROTIV ZAJEDNIĈKOG NEPRIJATELJA 115

u Nemačku i što je (uz svojevremenu italijansku podršku) porazio nacistički udar u kome je ubijen austrijski premijer. Godine 1935. Nemačka je otkazala mirovne ugovore i ponovo se pojavila kao velika vojna i pomorska sila, ponovo je zadobila (putem plebiscita) region Sara na svojoj zapadnoj granici i prezrivo se povukla iz Društva naroda. Iste godine, Musolini je s jednakim prezrenjem prema međunarodnom mnjenju, napao Etiopiju, koju je Italija nastavila da osvaja i okupira kao koloniju 1936. i 1937. godine, nakon čega je i Italija raskinula svoje članstvo u Društvu. U 1936. godini, Nemačka je ponovo stekla Rajnsku oblast, a vojni udar u Spaniji je, uz otvorenu pomoć i intervenciju i Italije i Nemačke pokrenuo veliki sukob, Španski građanski rat, o kome će više biti reči u narednom tekstu. Ove dve fašističke zemlje su stupile u formalni savez, Osovinu Rim - Berlin, dok su Nemačka i Japan zaključili „Anti- Kominterna pakt“. Japan je 1937. godine napao Kinu, što nije bilo iznenađenje, i tako krenuo kursem otvorenog ratovanja koje neće prestati do 1945. godine. U 1938. godini Nemačka je otvoreno osećala da je došlo vreme za osvajanje. Austrija je bila napadnuta i anektirana u martu, bez oruţanog otpora, a posle raznih pretnji, Minhenski sporazum je u oktobru raskomadao Cehoslovačku i njene velike delove predao Hitle- ru, opet mirnim putem. Ostatak je okupiran u martu 1939. godine, što je ohrabrilo Italiju, koja nekoliko meseci nije pokazivala imperijalne ambicije, da okupira Albaniju. Skoro odmah potom je poljska kriza, još jedna koja je izrasla iz nemačkih teritorijalnih zahteva, paralisala Evropu. Iz nje je proizašao evropski rat 1939-1941. godine, koji je prerastao u Drugi svetski rat. Međutim, još jedna stvar je upletala konce nacionalnih politika u jedinstvenu internacionalnu mreţu: to je bila konzistentna i sve spektakularnija slabost liberalno- demokratskih drţava (koje su bile i pobednici Prvog svetskog rata); njihova nesposobnost ili nevoljnost da deluju, pojedinačno ili u savezu, ne bi li se oduprle napredovanju svojih neprijatelja. Kao što smo videli, kriza liberalizma je bila ono što je dava lo snagu argumentima kako fašizma tako i autoritarnoj vladavini (videti poglavlje 4). Minhenski sporazum iz 1938. godine savršeno pokazuje ovu kombinaciju samopouzdane agresije na jednoj strani, straha i ustupaka na drugoj strani, što je razlog zašto je za čitave generacije sama reč ,,Minhen“ u političkom diskursu Zapada, postala sinonim za kukavičko povlačenje. Minhenska sramota, koju su skoro odmah osetili, čak i oni koji su potpisali sporazum, nije samo u tome što je Hitleru uručen jeftin trijumf, već u opipljivom strahu od rata koji je sporazumu prethodio, pa čak i opipljivijem osećaju olakšanja da je rat izbegnut po svaku cenu. Priča se da je francuski premijer prezrivo mrmljao „Bande de cons“ kada je na povratku u Pariz očekivao da će, nakon što je otpisao ţivot jednog saveznika Francuske, biti izviţdan, a dočekali su ga samo oduševljeni pozdravi. Popularnost SSSR-a, i odbijanje da se kritikuje ono što se tamo dešavalo, dolazila je uglavnom usled doslednog protivljenja ove drţave nacističkoj Nemačkoj, tako različitog od oklevanja Zapada. Tim je veći šok bio pakt sa Nemačkom u avgustu 1939. godine.

II Mobilizacija svih snaga pristalica borbe protiv fašizma, tj. protiv nemačkog tabora, stoga je bila trostruki poziv: na jedinstvo svih političkih snaga kojima je u zajed¬ ničkom interesu bio otpor napredovanju Osovine, poziv na stvarnu politiku otpora i poziv za stvaranje vlada spremnih da takvu jednu politiku sprovedu. U stvarnosti,

116 DOBA KATASTROFA

trebalo je više od osam godina da se ta mobilizacija postigne, deset, ako datiramo početak trke ka svetskome ratu u 1931. godinu. Jer, odgovor na ova tri poziva je neizbeţno bio neodlučan, prigušen ili pomešan. Poziv na antifašističko jedinstvo je na više načina, verovatno mogao da dobije najneposredniji odgovor, pošto je fašizam javno pretio time da uništi liberale raznih vrsta, socijaliste i komuniste, bilo kakve demokratske kao i sovjetske reţime bez razlike. Kako kaţe stara engleska poslovica, oni su svi morali da se drţe zajedno, ako nisu hteli da vise odvojeno (they had ali to hang together if they did not want to hang separate^). Komunisti, koji su dotada bili najveća snaga razdora na prosvećenoj levici, koji svoju vatru nisu koncentrisali (kao što je to, naţalost, karakteristično za političke radikale) ne protiv očiglednog neprijatelja, već protiv najbliţih takmaca, pre svega protiv socijaldemokrata (videti poglavlje 2), promenili su kurs tokom osamnaest meseci otkako se Hitler popeo na vlast i preobratili su se u najsistematičnije, i kao i obično, najefikasnije pobornike antifašističkog jedinstva. To je uklonilo najveću prepreku jedinstvu levice, mada ne i duboko ukorenjene uzajamne sumnje. U suštini ova strategija koju je (u vezi sa Staljinom) iznela Komunistička internacionala (koja je kao svog generalnog sekretara izabrala Georgi Dimitrova, Bugarina čije je hrabro javno prkošenje nacističkim vlastima tokom suđenja za paljevinu Rajhstaga 1933. godine naelektrisalo antifašiste svuda po svetu)33 je bila strategija koncentričnih krugova. Ujedinjene snage radništva („jedinstveni front“) bi formirale temelj za širi izborni i politički savez sa demokratama i liberalima („Narodni front“). Kako se napredovanje Nemačke nastavljalo, komunisti su dalje od toga zamišljali čak i jedno veće proširivanje u „Nacionalni front“ svih onih, koji su bez obzira na ideologiju i politička verovanja, posmatrali fašizam kao prvenstvenu opasnost. Ovo proširivanje antifašističkog saveza preko političkog centra ka desnici - „pruţanje ruku katolicima" kod francuskih komunista, ili spremnost kod britanskih da prigrle ozloglašenog antikomunističkog huškača Vinstona Ĉerčila - naišlo je na veći otpor kod tradicionalne levice sve dok ga na kraju nije nametnula logika rata. Međutim, savez centra i levice je imao političkog smisla, pa su osnovani „Narodni frontovi“ u Francuskoj (koja je prokrčila put ovom izumu) i Španiji, koji su suzbili lokalne ofanzive desnice, i dobili dramatične izborne pobede u Španiji (februar 1936) i u Francuskoj (maj 1936). Ove pobede dramatizovale su cenu nesloge u prošlosti, jer su ujedinjenje izborne liste centra i levice dobile značajnu parlamentarnu većinu - ali i pored toga što su pokazale upadljivo pomeranje raspoloţenja unutar levice u korist Komunističke partije, naročito u Francuskoj, one nisu ukazivale na bilo kakvo ozbiljno proširivanje političke podrške za antifašizam. U stvari, trijumf francuskog Narodnog fronta, koji je doveo do prve francuske vlade koju je ikada vodio jedan socijalist, intelektualac Leon Blum (1872-1950), postignut je uz pomoć porasta od jedva jedan odsto u odnosu na ujedinjene radikalsko-socijalističkokomunističke glasove iz 1932. godine, a izborni 33 Za mesec dana nakon Hitlerovog dolaska na vlast, zgrada nemačkog parlamenta u Berlinu je misteriozno izgorela. Nacistički reţim je odmah optuţio Komunističku partiju i ikoristio priliku da je zabrani. Komunisti su optuţili naciste da su radi toga organizovali poţar. Uhapšeni su i suđeni jedan neuravnoteţeni holandski usamljenik sa simpatijama prema revoluciji, Van der Lubbe, kao i vođa komunističke parlamentarne grupe i tri Bugarina koja su u Berlinu radila za Kominternu. Van der Lubbe je sigurno bio umešan u paljevinu, četvorica uhapšenih komunista sigurno nisu, a očigledno nije bila ni umešana KPD. Tekuća istoriografska produkcija ne podrţava sugestiju o nacističkoj provokaciji.

PROTIV ZAJEDNIĈKOG NEPRIJATELJA 117

trijumf španskog Narodnog fronta uz pomoć neznatno veće promene, ali takve pri kojoj je još uvek skoro polovina glasača bila protiv nove vlade (i sa desnicom nešto jačom nego ranije). Ipak, ove pobede su ulivale nadu, čak i euforiju, u lokalne radničke i socijalističke pokrete, što nije vaţilo za britansku Laburističku partiju, uzdrmanu recesijom i političkom krizom 1931. godine - bila se tada smanjila na okrajak od pedeset mesta u Parlamentu - a koja četiri godine kasnije nije uspela da sasvim povrati glasove iz vremena pre recesije, ili ne mnogo više od polovine svojih poslaničkih mesta iz 1929. godine. Između 1931. i 1935. godine broj konzervativnih glasova opao je tek sa 61 na 54 procenta. Takozvana „nacionalna" vlada Britanije kojom je od 1937. godine nadalje rukovodio Nevil Ĉemberlen, koji je postao sinonim za „popuštanje" Hitle- ru, počivala je na solidnoj podršci većine. Nema razloga pretpostavljati, da rat nije izbio 1939. godine i da su izbori odrţani 1940. godine, kao što je trebalo da budu, da ih konzervativci ne bi opet komotno dobili. Zaista, osim u većem delu Skandinavije gde su socijaldemokrati snaţno napredovali, u zapadnoj Evropi tridesetih godina nije bilo znakova za bilo kakvo ozbiljno pomeranje glasačkog tela ka levici, a bilo je nekih prilično masovnih pomeranja ka desnici u onim delovima istočne i jugoistočne Evrope gde su se još uvek odrţavali izbori. Postojao je snaţan kontrast između starog i novih svetova. U Evropi se nije desilo ništa poput dramatičnog pomaka od republikanaca ka demokratama (broj glasova za njihovog predsedničkog kandidata je narastao sa petnaest do šesnaest na skoro dvadeset i osam miliona glasova u toku četiri godine) 1932. godine, a mora se reći, da je u pogledu broja glasova, Franklin D. Ruzvelt dostigao svoj vrhunac 1932. godine, čak i pored toga što mu (na iznenađenje svih sem naroda) zamalo nije uspelo da ga dostigne 1936. godinu. Zato je antifašizam organizovao tradicionalne protivnike desnice, ali nije uvećao njihov broj; lakše je mobilisao manjine nego većine. Među tim manjinama, intelektualci i oni koji su se bavili umetnošću su bili posebno otvoreni za njegov poziv (osim jedne knjiţevne struje koja je bila inspirisana nacionalističkom i antidemokrat- skom desnicom videti poglavlje 6), jer je arogantno i agresivno neprijateljstvo nacionalsocijalizma prema vrednostima civilizacije kako su dotada poimane, bilo momentalno jasno u oblastima koje su njih zanimale. Nacistički rasizam je odmah doveo do masovnog egzodusa jevrejskih i levičarskih naučnika koji su se rasuli širom ostatka sveta tolerancije. Nacistička odbojnost prema intelektualnim slobodama je po svoj prilici skoro trenutno počistila trećinu predavača sa nemačkih univerziteta. Napadi na „modernističku" kulturu, javno spaljivanje „jevrejskih" i drugih nepoţeljnih knjiga, počeli su bukvalno čim je Hitler stupio u vladu. Međutim, iako su obični građani mogli da osuđuju neka od brutalnijih varvarstava tog sistema - koncentracione logore i svođenje Jevreja (koji su obuhvatali sve one koji su imali makar jednog jevrejskog dedu ili babu) na izdvojenu potklasu bez ikakvih prava iznenađujuće veliki broj građana je ta varvarstva video, u najgorem slučaju, kao ograničeno odstupanje. Na kraju krajeva, koncentracioni logori su još uvek bili pre svega sredstvo za zastrašivanje potencijalne komunističke opozicije i zatvori za kadrove subverzije, što je bio cilj za koji su mnogi konvencionalni konzervativci imali izvesne simpatije, a kada je rat izbio u svima njima nije bilo više od 8000 ljudi. (Njihova ekspanzija u univers conentrationnaire terora, torture i smrti za stotine hiljada, pa i milione ljudi, desila se tokom rata.) A sve do rata, kako god da je odnos prema Jevrejima bio varvarski, još uvek je izgledalo da nacistička politika pre zamišlja „konačno rešenje" za „jevrejski problem" kao masovno proterivanje nego kao masovno istrebljenje. Sama Nemačka je apolitičnom posma

traču izgledala kao jedna stabilna zemlja, koja je zapravo u privrednom procvatu, sa popularnom vladom, premda sa nekim neprivlačnim osobinama. Oni koji su čitali knjige, uključujući i Firerovu sopstvenu Mein Kampf, verovatno su bolje prepoznavali, u krvoločnoj retorici rasističkih agitatora i lokalizovanoj torturi i ubijanju u Dahauu i 118 DOBA KATASTROFA Buhenvaldu, pretnju čitavom svetu koja se zasnivala na odlučnom poništavanju civilizacije. Zapadni intelektualci (mada u to vreme samo deo studenata, koji su se tada preteţno sastojali od sinova „uglednih" srednjih klasa i njihovih budućih pripadnika) bili su stoga prvi socijalni sloj koji je tridesetih godina masovno mobilisan protiv fašizma. Ipak je to bio prilično malobrojni sloj, mada neobično uticajan, naročito zbog toga što je obuhvatao novinare, koji su u nefašističkim zemljama Zapada, odigrali ključnu ulogu u tome da se čak i konzervativniji čitaoci i donosioci odluka uzbune oko prirode nacionalsocijalizma. Konkretna politika otpora usponu fašističkog tabora je, da ponovimo, na papiru bila jednostavna i logična. Trebalo je ujediniti sve zemlje protiv agresora (Društvo naroda je pruţalo za to potencijalni okvir), ne činiti im ustupke, i pomoću pretnje, ili ako je neophodno, stvarnom zajedničkom akcijom, odvratiti ih ili poraziti. Komesar za spoljne poslove SSSR-a Maksim Litvinov, od sebe je napravio zagovornika ove „kolektivne bezbednosti“. Lakše rečeno nego učinjeno. Glavna prepreka je bila ta, da su onda kao i sada, čak i one drţave koje su imale zajedničke strahove i sumnje prema agresoru, imale druge interese koji su ih delili, ili koji su mogli da se iskoriste za to da ih podele. Nije jasno koliko je bila vaţna najočiglednija podela, ona između Sovjetskog Saveza koji je u teoriji bio posvećen tome da posvuda zbaci burţoaske reţime i okonča njihova carstva, i drugih zemalja, koje su sada SSSSR videle kao inspiratora i podstre- kača subverzije. Dok su vlade - sve one glavne su priznale SSSR posle 1933. godine - uvek bile spremne da nađu zajednički jezik sa Sovjetima kada je to odgovaralo njihovim namerama, neki od njihovih članova i ustanova su nastavili da boljševizam smatraju značajnim neprijateljem, u duhu hladnog rata posle 1945. godine. Doduše britanske obaveštajne sluţbe su bile izuzetak po tome što su se usredsredile na crvenu pretnju do te mere da je sve do sredine tridesetih godina nisu napuštali kao glavni cilj (Andrevv, 1985, str. 530). Međutim mnogi konzervativci, posebno u Britaniji, osećali su da bi najbolje od svih rešenja bio nemačko-sovjetski rat, koji bi oslabio, a moţda i uništio oba neprijatelja, a ni uništenje boljševizma od strane pomoću oslabljene Nemačke ne bi bila loša stvar. Suviše je očigledno ogromno oklevanje zapadnih vlada da stupe u efektivne pregovore sa Crvenom drţavom, čak i 1938-1939. godine, kada više niko nije poricao hitnost stvaranja antihitlerovskog saveza. U stvari je strah od toga da ne bude ostavljen da se sam suprotstavi Hitleru bilo ono što je konačno nagnalo Staljina, koji je od 1934. godine bio nepokolebljivi pobornik saveza sa Zapadom protiv Hitlera, u pakt Staljin - Ribentrop avgusta 1939. godine, pomoću koga se nadao da zadrţi SSSR izvan rata, dok Nemačka i zapadne sile ne bi iscrpli jedni druge, na korist njegove drţave, koja je tajnim klauzulama pakta, zadobila veliki deo zapadnih teritorija što ih je Rusija izgubila posle revolucije. Taj proračun se pokazao pogrešnim, ali je, kao i neuspeh pokušaji da se stvori zajednički front protiv Hitlera, pokazao podele između drţava koje su učinile mogućnim neobičan uspon nacističke Nemačke između 1933. i 1939. godine, koji bukvalno nije naišao na otpor. Osim toga, geografija, istorija i privreda su vladama pruţale različita viđenja sveta. Evropski kontinent kao takav, bio je od malog ili nikakvog interesa za Japan ili SAD, čije su politike bile pacifičke i američke, ili za Britaniju koja je još uvek bila anga

PROTIV ZAJEDNIĈKOG NEPRIJATELJA 119

ţovana u svojoj svetskoj imperiji i u globalnoj pomorskoj strategiji, mada je bila suviše slaba da odrţi i jednu i drugu. Zemlje istočne Evrope stisnute između Nemačke i Rusije, što je očigledno određivalo njihovu politiku, posebno onda kada su (kako se ispostavilo) zapadne sile bile nesposobne da ih zaštite. Nekoliko njih je dobilo bivše ruske teritorije posle 1917. godine, i zato su, iako neprijateljske prema Nemačkoj, davale otpor bilo kakvom antinemačkom savezu koji bi vratio Ruse na njihove zemlje. Pa ipak, kako je pokazao Drugi svetski rat, jedini efikasan antifašistički savez bio je onaj koji je uključivao SSSR. Što se tiče privrede, zemlje kao Britanija koje su znale da su Prvi svetski rat vodile iznad svojih mogućnosti, ustuknule su pred troškovima naoruţanja. Ukratko, postojao je veliki jaz između toga da se sile Osovine prepoznaju kao glavna opasnost i toga da se nešto u vezi s tim učini. Liberalna demokratija (koja po definiciji nije postojala na fašističkoj ili autoritarnoj strani) proširivala je taj jaz. Ona je usporavala ili sprečavala donošenje političkih odluka, posebno u SAD, a nesumnjivo je vođenje nepopularne politike činila teškim, a ponekad i nemogućim. Nema sumnje da su neke vlade koristile to kao opravdanje za svoju mlitavost, ali primer SAD pokazuje da čak ni jedan snaţan i popularan predsednik kao F. D. Ruzvelt nije bio kadar da protiv raspoloţenja svog biračkog tela sprovede svoju antifašističku spoljnu politiku. Da nije bilo Perl Harbura i Hitlerove objave rata, SAD bi skoro sigurno nastavile da se drţe podalje od Drugog svetskog rata. Nije jasno u kojim okolnostima bi u njega ušle. Pa ipak ono što je slabilo odlučnost ključnih evropskih demokratija, Francuske i Velike Britanije, nije toliko bio politički mehanizam demokratije, koliko uspomena na Prvi svetski rat. To je bila rana koja je bolela i glasače i vlade, jer je uticaj tog rata bio i bez presedana i opšti. I za Francusku i za Britaniju, taj uticaj je što se tiče ljudskih (mada ne i materijalnih) gubitaka bio daleko veći nego što se pokazalo za Drugi svetski rat (videti poglavlje 1). Još jedan takav rat je morao da se izbegava po svaku cenu. Rat je svakako bio poslednje od svih političkih rešenja. Oklevanje da se pođe u rat ne sme se brkati sa odbijanjem da se bori, mada je potencijalni borbeni moral Francuza, koji su stradali više od bilo koje druge zaraćene zemlje, svakako bio oslabljen traumom Prvog svetskog rata. Niko nije išao u Drugi svetski rat pevajući, pa čak ni Nemci. Na drugoj strani neograničeni (nereligij- ski) pacifizam, iako prilično popularan u Britaniji tridesetih godina, nikad nije bio masovni pokret i iščezao je 1940. godine. Uprkos priličnoj toleranciji prema onima koji su iz verskog razloga odbijali sluţenje vojnog roka u Drugom svetskom ratu, broj onih koji su zahtevali svoje pravo da odbiju da se bore bio je mali (Calvocoressi, 1987, str. 63). Na nekomunističkoj levici, koja se posle 1918. godine čak i više emotivno predavala mrţnji prema ratu i militarizmu nego što je to činila (teorijski) pre 1914. godine, zalaganje za mir po svaku cenu bilo je gledište manjine, čak i u Francuskoj gde je bilo najjače. U Britaniji je Dţordţ Lensberi (Lansbury), pacifista koji se slučajem izbornog holokausta, našao na čelu Laburističke partije posle 1931. godine, bio je efikasno i brutalno uklonjen iz vodstva 1935. godine. Za razliku od francuske vlade Narodnog fronta 19361938. godine, koju je predvodio socijalist, britanski laburisti se mogu kritikovati ne zbog nedostatka čvrstine prema fašističkim agresorima, već zbog toga što su odbijali da podrţe neophodne vojne mere kojima se otpor čini delo- tvornim, kao što su naoruţanje i regrutacija. Isto tako mogu se kritikovati i komunisti, za koje pacifizam nikad nije bio iskušenje.

Levica je stvarno bila u škripcu. S jedne strane snaga antifašizma je bila ta koja je mobilisala one koji su strahovali od rata, i zbog onog prošlog i zbog neznanih uţasa sledećeg rata. To da fašizam znači rat bio je ubedljiv razlog za borbu protiv njega. S druge strane, otpor fašizmu koji ne predviđa upotrebu oruţja nije mogao da uspe. Štaviše, nada 120 DOBA KATASTROFA da će kolektivna ali miroljubiva čvrstina dovesti nacističku Nemačku, ili čak Musolinijevu Italiju, do kolapsa počivala je na iluzijama o Hitleru i o navodnim snagama opozicije unutar Nemačke. U svakom slučaju mi koji smo proţiveli ta vremena znali smo da će biti rata, čak i dok smo skicirali neubedljiva scenarija kojima bi se on izbegao. Mi smo - istoričar isto moţe da se poziva na svoje sećanje - očekivali da se borimo u sledećem ratu, a verovatno i da poginemo. A kao antifašisti znali smo da kada dođe do toga nemamo drugi izbor do da se borimo. Međutim, političke dileme levice ne mogu se upotrebiti za objašnjenje neuspe- ha vlada, ako ni zbog čeg drugog, ono zbog toga što efikasne pripreme za rat nisu zavisile od rezolucija koje su usvajane (ili nisu usvajane) na partijskim kongresima; pa čak, u periodu od nekoliko godina, ni od straha od izbora. Pa ipak vlade, a posebno francuska i britanska, takođe su bile nepopravljivo zastrašene Velikim ratom. Francuska je iz njega izašla do kraja iscrpena, a još uvek potencijalno manja i slabija sila od poraţene Nemačke. Protiv vaskrsle Nemačke, Francuska nije bila ništa bez saveznika, a jedine evropske zemlje koje su imale interesa da se udruţe sa Francuskom, Poljska i drţave - naslednice Habzburga, bile su očito suviše slabe za takvu svrhu. Francuzi su uloţili svoj novac u liniju utvrđenja („Maţino linija11 nazvana po ubrzo zaboravljenom ministru), za koju su se nadali da će odvratiti napad Nemaca mogućim gubicima poput onih na Verdenu (videti poglavlje 1). Preko toga, Francuzi su mogli samo da gledaju na Britaniju i posle 1933. godine, na SSSR. Britanske vlade su bile podjednako svesne svoje temeljne slabosti. Finansijski, oni sebi nisu mogli priuštiti još jedan rat. Strateški, više nisu imali mornaricu sposobnu da istovremeno operiše na tri velika okeana i na Mediteranu. U isto vreme, problem koji ih je stvarno brinuo nije bilo to što se događalo u Evropi, već to kako da odrţe na okupu, očigledno nedovoljnim snagama, globalnu imperiju koja je geografski bila veća neko ikada pre, ali isto tako očevidno i na ivici raspada. Tako su obe zemlje znale da su same suviše slabe da odbrane status kvo uspostavljen 1919. godine po njihovoj meri. Takođe su obe znale da je ovaj status kvo bio nestabilan, i da ga je nemoguće odrţati. Nijedna od njih nije imala šta da dobije iz još jednog rata, a mnogo toga je imala da izgubi. Očigledna i logična politika je bila pregovaranje sa oţivelom Nemačkom, da bi se uspostavio trajniji evropski obrazac, a ovo je značilo, van svake sumnje, praviti ustupke sve većoj nemačkoj snazi. Na nesreću, preporođena Nemačka je bila zemlja Adolfa Hitlera. Takozvana politika „popuštanja11 je imala tako loš publicitet od 1939. godine da se moramo prisetiti kako se razumnom ona činila tolikim zapadnim političarima koji nisu bili antinemački u srţi ili antifašisti iz principa, a posebno u Britaniji, gde promene na kontinentalnoj mapi, naročito u „udaljenim zemljama o kojima malo znamo11 (kako je Ĉemberlen rekao za Ĉehoslovačku 1938. godine), nisu podizale pritisak. (Francuzi su razumljivo bili daleko nervozniji u vezi sa bilo kojom inicijativom u korist Nemačke, koja se pre ili kasnije mora okrenuti protiv njih, ali Francuska je bila slaba.) Moglo se sa sigurnošću proricati, da će Drugi svetski ijat uništiti britansku privredu i rasturiti velike delove Britanske imperije. I stvarno, to je ono što se desilo. Mada je to bila cena koju su socijalisti, komunisti, oslobodilački pokreti u kolonijama i pred-

OD 1914. GODINE DO PADA SSSR-a

Sarajevo: Nadvojvoda Franc Ferdinand od Austrije i njegova ţena napuštaju Gradsku vijećnicu na svom putu ka atentatu, koji je izazvao Prvi svetski rat.

Polja smrti u Francuskoj, kako su ih videli samrtnici: kanadski vojnici između kratera od granata, 1918. godine.

OD 1914. GODINE DO PADA SSSR-a

Sarajevo: Nadvojvoda Franc Ferdinand od Austrije i njegova ţena napuštaju Gradsku vijećnicu na svom putu ka atentatu, koji je izazvao Prvi svetski rat.

Polja smrti u Francuskoj, kako su ih videli samrtnici: kanadski v ojnici između kratera od granata, 1918. godine.

Polja smrti u Francuskoj, kako su ih videli preţiveli: ratno groblje, Chalon- sur-Marne.

Rusija 1917: vojnici sa revolucionarnim zastavama („Proleteri svih zemalja, ujedinite se!“).

Oktobarska revolucija: slika Lenjina („velikog vođe proletarijata 44) na radničkim zastavama piše „Sva vlast Sovjetima44.

Svetska revolucija, kako je prikazana na sovjetskom prvomajskom posteru oko 1920. godine. Na crvenoj zastavi koja je zaokruţila planetu, piše „Proleteri svih zemalja, ujedinite se!“

Traumatična posleratna inflacija, čija uspomena još opseda Nemačku: nemačka novčanica od dvadeset miliona maraka (juli 1923).

Put u veliku depresiju: krah Vol strita 1929. godine.

Ljudi bez posla: nezaposleni Britanci u tridesetim godinama.

Dvojica vođa fašizma: Adolf Hitler (1889-1945) i Benito Musolini (1883-1945) imali su mnogo čemu da se smeju 1938. godine.

Duče: mladi italijanski fašisti marširaju pred Musolinijem.

Firer: nacistički miting u Nirnbergu.

Španski građanski rat 1936-1939: anarhistička milicija u Barseloni, na improvizova- nom oklopnom vozilu.

Fašizam koji pobeđuje? Adolf Hitler osvajač Evrope 1940-1941. godine, u okupiranom Parizu. Drugi svetski rat: američki boing „leteća tvrđava“ bombarduje Berlin.

Drugi svetski rat: tenkovi. Sovjetska oklopna vozila napadaju u najvećoj tenkovskoj bici u istoriji, Kursk 1943. godine.

Rat neboraca: London gori, 1940. godine.

Rat neboraca: Hirošima posle atomske bombe, 1945. godine.

Rat neboraca: spaljeni Drezden, 1945. godine.

Rat neboraca: Hirošima posle atomske bombe, 1945. godine.

Rat otpora: Josip Broz (Maršal Tito), 1892-1980, tokom partizanske borbe za oslobođenje Jugoslavije.

Imperija pred pad: britanski ratni poster.

Imperija koja propada: Alţir pred sticanje nezavisnosti od Francuske, 1961. godine.

osti u Nju Delhiju.

Posl e impe rije: Pre mije r Indi ra Gan di (191 71984 ) pred vodi para du na Dan neza visn

HLADNI RAT: PROJEKTILI SPREMNI ZA APOKALIPSU

Američka krstareća raketa.

Silos za sovjetsku SS raketu.

Podeljena dva sveta: Berlinski zid (1961-1989) odvaja kapitalizam i „realni socijalizam 44 u blizini Brandenburške kapije.

Treći svet vri: pobunjenička armija Fidela Kastra ulazi u oslobođenu Santa Klaru pred uzimanje vlasti na Kubi, 1. januara 1959. godine.

Geriljerosi: pobunjenici u El Salvadoru osamdesetih godina pripremaju ručne granate.

Od gerile Trećeg sveta do studenata Prvog sveta: demonstracije protiv rata u Vijetnamu, Grosvenor skver, London, 1968. godine.

Socijalna revolucija u ime Boga: Iran 1979. godine, prvi veliki pokret dvadesetog veka koji je odbacio i tradicije 1789. i tradicije 1917. godine.

Hladni rat se završava: čovek koji ga je okončao, Mihail Sergejevič Gorbačov, generalni sekretar KPSS (1985-1991).

Kraj Hladnog rata: Berlinski zid pada, 1989. godine.

Kraj evropskog komunizma: Staljin se uklanja iz Praga.

PROTIV ZAJEDNIĈKOG NEPRIJATELJA 121

sednik F. D. Ruzvelt bili isuviše spremni da plate za poraz fašizma, ne zaboravimo da je ona bila preterana sa tačke gledišta racionalnih britanskih imperijalista. Pa ipak kompromis i pregovaranje sa Hitlerovom Nemačkom nisu bili mogući, jer su politički ciljevi nacionalsocijalizma bili iracionalni i neograničeni. Ekspanzija i agresija su bili ugrađeni u taj sistem, i sem ako se unapred ne prihvati napredovanje nacista, to jest ako se ne izabere neodupiranje nacistima, rat je bio neizbeţan, bolje pre nego kasnije. Otuda centralnu ulogu u formiranju politike tridesetih godina igra ideologija: ako je ona određivala ciljeve nacističke Nemačke, ona je isključivala real politik (realnu politiku) za drugu stranu. Oni koji su shvatali da ne moţe biti kompromisa sa Hitlerom, što je bila realna procena situacije, to su činili iz potpuno nepragma- tičnih razloga. Oni su smatrali fašizam kao u principu i a priori nepodnošljivim, ili su (kao u slučaju Vinstona Ĉerčila) bili nošeni jednom jednako a priori idejom o tome za šta se njihova zemlja i imperija ,,zalaţe“ i šta ne moţe da ţrtvuje. Paradoks Vinstona Ĉerčila bio je u tome što je ovaj veliki romantik čiji su politički sudovi bili skoro uvek pogrešni o svakoj stvari od 1914. godine - bio realan jedino po pitanju Nemačke. I obratno, politički realisti koji su bili za popuštanje, bili su potpuno nerealni u svojoj proceni situacije, čak i kada je nemogućnost da se ugovori nekakav sporazum sa Hitlerom postala očigledna svakom razumnom posmatraču 1938-1939. godine. To je bio razlog za crnu tragikomediju od marta do septembra 1939. godine, koja se okončala ratom koji niko nije ţeleo u tom trenutku a niti ga je iko ţeleo na tom mestu (čak ni Nemačka), i koji je u stvari Britaniju i Francusku ostavio bez ideje o tome šta bi one, kao strane u ratu, trebalo da rade, sve dok ih blitzkrieg 1940. godine nije zbrisao. Suočeni sa dokazima koje su i sami prihvatali, popustljivci u Britaniji i Francuskoj još uvek nisu mogli da se uzmu u pamet i da ozbiljno pregovaraju o savezu sa SSSR-om, bez čega se rat nije mogao ni odloţiti ni dobiti, i bez čega su garancije protiv nemačkog napada koje je Nevil Ĉemberlen iznenada i nehajno razbacao po istočnoj Evropi, - a da nije, što moţe da izgleda neverovatno, konsultovao, pa čak ni adekvatno informi- sao SSSR - bile arčenje papira. London i Pariz nisu ţeleli da se bore, već u najboljem slučaju da odvrate napadača pokazivanjem snage. To Hitleru ni za trenutak nije izgledalo uverljivo, pa uostalom ni Staljinu, čiji su pregovarači uzalud zahtevali predloge o zajedničkim strateškim operacijama na Baltiku. Ĉak i dok su nemačke armije marširale u Poljsku, vlada Nevila Ĉemberlena je još uvek bila spremna da se nagodi sa Hitlerom, kao što je Hitler računao (Watt, 1989, str. 215). Hitler se preračunao, a zapadne drţave su objavile rat, ne zbog toga što su njihovi drţavnici tako hteli, već zbog toga što je Hitlerova sopstvena politika posle Minhena pomrsila račune popustljivcima. On je bio taj koji je protiv fašizma mobili- sao dotada neopredeljene mase. U suštini je nemačka okupacija Ĉehoslovačke u martu 1939. godine britansko javno mnjenje preorijentisala na otpor, i tako naterala neodlučnu vladu da nešto učini; to je zauzvrat nateralo na akciju francusku vladu koja nije imala drugog izbora sem da se pridruţi svom jedinom delotvornom savezniku. Prvi put je borba protiv Hitlerove Nemačke više ujedinjavala nego što je delila Britance, ali - dosada - bez učinka. Kada su Nemci brzo i nemilosrdno uništili Poljsku i podelili njene ostatke sa Staljinom, koji se povukao u na propast osuđenu neutralnost, na Zapadu je za „laţnim ratom“ usledio neubedljiv mir. Nijedna vrsta realpolitike ne moţe da objasni politiku popustljivaca posle Minhena. Jednom kada je rat izgledao dovoljno verovatan - a ko je u njega sumnjao 1939. godine? jedina stvar koju je trebalo uraditi bilo je spremati se za njega što je

moguće efikasnije, a to nije rađeno. Jer Britanija, čak i Cemberlenova Britanija, sigurno nije bila spremna da prihvati Evropu u kojoj dominira Hitler pre nego što je do toga došlo, čak 122jeDOBA KATASTROFA iako nakon pada Francuske bilo ozbiljnih pristalica toga da se pregovara o miru - tj. da se prihvati poraz. Ĉak i u Francuskoj, gde je pesimizam koji je bio na ivici defetizma bio daleko uobičajeniji među političarima i vojnicima, vlada nije bila spremna da se preda, niti je to učinila sve dok armija nije propala u junu 1940. godine. Njihova politika je bila mlaka jer niti su smeli da slede logiku politike sile, niti apri- ori ubeđenja onih borbenih, za koje ništa nije moglo da bude vaţnije od borbe protiv fašizma (kao fašizma ili kao Hitlerove Nemačke) ili onih antikomunista za koje bi „Hitlerov poraz značio propast onog autoritarnog reţima koji predstavlja glavni bedem protiv komunističke revolucije11 (Thierry Maulnier, 1938, citirano prema Ory, 1976, str. 24). Nije lako reći šta je određivalo delovanje ovih drţavnika, jer njih nije pokretao samo intelekt, već i predrasude, nade i strahovi koji su neosetno iskrivljavali njihovu predstavu o svetu. Bile su prisutne uspomene na Prvi svetski rat i sumnje u sebe kod političara koji su gledali svoje liberalno demokratske političke sisteme i privrede u nečemu što zapravo moţe biti konačno povlačenje; stanje duha tipičnije za kontinent nego za Britaniju. Postojala je istinska nesigurnost u tome da li u takvim okolnostima nepredvidljivi rezultati uspešne politike otpora mogu da opravdaju previsoku cenu koju bi ta politika mogla da iziskuje. Jer, na kraju krajeva, za većinu britanskih i francuskih političara, najbolje što bi se moglo postići bilo je očuvanje ne mnogo zadovoljavajućeg i verovatno neodrţivog status kvoa. A iza toga se postavljalo pitanje nije li, ako je status kvo ionako osuđen na propast, fašizam bolji od njegove alternative, socijalne revolucije i boljševizma. Da je jedini oblik fašizma koji se nudio bio od italijanske vrste, malo koji bi konzervativni ili umereni političar oklevao. Ĉak je i Vinston Ĉerčil bio proitalijanski raspoloţen. Problem je bio taj da se nisu suočavali sa Musolinijem, nego sa Hitlerom. Ipak, nije bez značaja to da se glavna nada tolikih vlada i diplomata u tridesetim godinama sastojala u tome da se Evropa stabilizuje time što će se naći zajednički jezik sa Italijom, ili što će se bar Musolini odvojiti od saveza sa svojim učenikom. To nije funkcionisalo, čak i pored toga što je sam Musolini bio dovoljno realan da zadrţi izvesnu slobodu delovanja sve dok, u junu 1940. godine, nije pogrešno, ali ne sasvim bez osnova, zaključio da su Nemci pobedili i onda je sam objavio rat. III Dakle, pitanja oko kojih su se vodile borbe, bilo unutar drţava, bilo među njima, bila su transnacionalna. Nigde to nije bilo jasnije nego u Španskom građanskom ratu 19361939. godine, koji je postao kvintesencijalni izraz ovog globalnog sukoba. Iz današnje perspektive moţe da se čini iznenađujućim da je ovaj sukob momentalno mobilisao simpatije i levice i desnice u Evropi i u Amerikama, a posebno među zapadnim intelektualcima. Španija je bila periferni deo Evrope i njena istorija je bila uporno isključivana iz ostatka kontinenta od koga ju je odvajao zid Pirineja. Ona je od Napoleonovih vremena izbegavala evropske ratove i izbeći će Drugi svetski rat. Počev od ranog devetnaestog veka tamošnja zbivanja nisu bila predmet stvarnog interesovanja evropskih 34 Španija je zadrţala uporište u Maroku, što su osporavala lokalna berberska plemena, koja su takođe davala španskoj vojsci strašne borbene jedinice, kao i neke afričke teritorije dalje na jugu, na koje su svi zaboravili.

PROTIV ZAJEDNIĈKOG NEPRIJATELJA 123

vlada, mada su SAD izazvale jedan kratak rat 1898. godine protiv nje da bi joj opljačkale poslednje ostatke šesnaestovekovne svetske imperije, Kubu, Portoriko i Filipine. 34 U stvari, nasuprot verovanjima generacije kojoj pripada ovaj pisac, Spanski građanski rat nije bio prva faza Drugog svetskog rata, a pobeda generala Franka, koji kao što smo videli čak ni ne moţe da se opiše kao fašista, nije imala značajne svetske posledice. Ona je samo zadrţala Španiju (i Portugaliju) u izolaciji od ostatka sveta tokom sledećih trideset godina. Pa ipak nije slučajnost to što je domaća politika jedne notorno iznimne i sebi dovoljne zemlje postala simbol globalne borbe tridesetih godina. Oni su pokrenuli temeljna pitanja svog vremena: na jednoj strani su bili demokratija i socijalna revolucija budući da je Španija bila jedina evropska drţava spremna za erupciju; na drugoj, po svojoj beskompromisnosti jedinstven, tabor kontrarevolucije ili reakcije, koji je nadahnula Katolička crkva koja je odbacivala sve ono što se u svetu dogodilo posle Martina Lute- ra. Vrlo je zanimljivo, da pre građanskog rata ozbiljniji značaj nisu imale niti partije promoskovskog komunizma ni one inspirisane fašizmom, jer je Španija išla svojim ekscentričnim putem i ka anarhističkoj ultralevici i ka karlističkoj ultradesnici. 35 Dobronamerni liberali, antiklerikalci i masoni u za latinske zemlje karakterističnom devetnaestovekovnom stilu, koji su od Burbona preuzeli vlast 1931. godine, niti su mogli da zadrţe socijalno vrenje španske sirotinje i na selu i u gradu, niti da ga dezaktiviraju efikasnim (pre svega agrarnim) reformama. Njih su 1933. godine odbacile konzervativne vlade čija je represivna politika prema agitaciji i lokalnim pobunama, kao što je ustanak rudara u Asturiji 1934. godine, naprosto pomogla da naraste potenijalni revolucionarni pritisak. U ovoj fazi je španska levica otkrila kominternov- ski Narodni front, za šta je podstrek stigao iz susedne Francuske. Ideja da sve partije treba da formiraju jedinstven izborni front protiv desnice imala je smisla za levicu koja nije baš znala šta da radi. Ĉak su i anarhisti, u svom poslednjem masovnom uporištu na svetu, bili skloni da zatraţe od svojih pristalica da počine burţoaski greh glasanja na izborima, što su dotada odbacivali kao nedostojno pravog revolucionara, mada se u stvari nijedan anarhista nije okaljao kandidovanjem na izborima. U februaru 1936. godine Narodni front je zadobio malu, a nikako sveobuhvatnu većinu, i zahvaljujući svojoj koordinaciji, značajnu većinu u španskom parlamentu ili Kortesu. Ova pobeda nije toliko stvorila jednu efikasnu levičarsku vladu, koliko jednu pukotinu, kroz koju je nagomilana lava društvenog nezadovoljstva mogla da pokulja. Ovo je bilo sve očiglednije u narednim mesecima. U ovoj fazi, pošto je ortodoksna desničarska politika omanula, Španija se vratila jednom obliku politike koji je izmislila, i koji je postao karakterističan za iberijski svet: to je bio pronunciamento, ili vojni udar. Baš kao što je španska levica pronašla sebe gledajući preko nacionalnih granica na Narodni front, tako se španska desnica primakla fašističkim silama. Ovo se nije desilo toliko preko lokalnog umerenog fašističkog pokreta, Falange, već posredstvom Crkve i monarhista za koje je razlika između podjednako bezboţnih liberala i komunista bila mala, i za koje nije bilo mogućnosti za kompromis ni sa jednima od njih. Italija i Nemačka su se nadale da izvuku neku moralnu a moţda i političku korist iz desničarske pobede. Španskim generalima koji 35 Karlizam je bio pokret vatrenih i ultratradicionalističkih monarhista, sa snaţnom seljačkom podrškom, uglavnom u Navari. Karlisti su se borili u građanskim ratovima 1830-ih i 1870-ih godina podrţavajući jednu granu španske kraljevske porodice.

su počeli ozbiljno da planiraju puč posle izbora, bila je potrebna finansijska podrška i praktična pomoć, o čemu su pregovarali sa Italijom. 124 DOBA KATASTROFA Međutim, trenuci demokratske pobede i političke mobilizacije masa nisu idealni za vojne udare, čiji se uspeh zasniva na konvenciji da civili, da i ne pominjemo neangaţovane delove vojnih snaga, prihvataju signale pučista, baš kao što pučisti čiji signali nisu prihvaćeni, mirno priznaju svoj neuspeh. Klasični pronunciamen- to je igra koja se najbolje igra kada su mase po strani, ili kada su vlade izgubile legitimitet. Ovi uslovi nisu postojali u Španiji. Generalski puč od 17. jula 1936. godine uspeo je u nekim gradovima, a u drugim ga je dočekao strastveni otpor naroda i snaga lojalnih Republici. Pučisti nisu uspeli da osvoje dva glavna španska grada, uključujući i prestonicu, Madrid. Zato je u nekim delovima Španije puč ubrzao socijalnu revoluciju koju je nameravao da preduhitri. U celoj Španiji pretvorio se u razvučeni građanski rat ustavne i zakonito izabrane vlade Republike, koja je sada bila proširena tako da je obuhvatala socijaliste, komuniste, pa čak i neke anarhiste, ali koja je nelagodno ţivela u divljem braku sa snagama masovne pobune koje su porazile puč, protiv pobunjenih generala koji su se predstavljali kao nacionalistički krstaši protiv komunizma. Najmlađi, a politički najinteligentniji među generalima, Francisko Franko i Bahamonde (1892-1975) postao je vođa novog reţima, koji je tokom rata postajao autoritarna drţava, sa jednom jedinom partijom - desničarskim konglomeratom koji se pruţao od fašizma do starih monarhista i karlističkih ultraša, pod apsurdnim imenom Španska Tradicionalistička Falanga. Ali obema stranama u građanskom ratu je bila potrebna podrška. Obe su se obraćale potencijalnim zaštitnicima. Reakcija antifašističkog mnjenja na ustanak generala je bila trenutna i spontana, za razliku od reakcije antifašističkih vlada, koja je bila izrazito opreznija, čak kada su snaţno podrţavale Republiku, kao SSSR i vlada Narodnog fronta koja je tek došla na vlast u Francuskoj. (Italija i Nemačka su svojoj strani odmah poslale oruţje i ljude.) Francuska je ţelela da pomogne, i davala je neku (sluţbeno ,,demantovanu“) pomoć Republici, sve dok nije bila prisiljena na zvaničnu politiku ,,nemešanja“ unutrašnjim podelama i od strane britanske vlade, koja je bila duboko neprijateljska prema nečemu što je videla kao napredovanje socijalne revolucije i boljševizma na Iberijskom poluostrvu. Mnjenje srednje klase i konzervativaca na Zapadu generalno je delilo ovaj stav, premda se nije (osim Katoličke crkve i profašista) vatreno poistovećivalo sa generalima. Rusija, iako čvrsto na strani Republike, takođe se pridruţila Sporazumu o nemešanju, čiji cilj, sprečavanje nemačke i italijanske pomoći generalima, niko nije očekivao, ili ţeleo da bude postignut, i koji se zbog toga „kretao od dvosmislenosti do hipokrizije11 (Thomas, 1977, str. 395). Od septembra 1936. godine nadalje, Rusija je svesrdno, mada ne baš sluţbeno, slala ljudstvo i materijal kao podršku Republici. Nemešanje, što je značilo samo to da su Britanija i Francuska odbijale da išta učine u vezi sa masovnom intervencijom sila Osovine u Španiji, i čineći tako odrekli su se Republike, učvršćujući i fašiste i antifašiste u preziru prema ovim zemljama. To je mnogo podiglo prestiţ SSSR-a, jedine sile koja je pomogla legitimnu vladu Španije i komunista unutar i izvan zemlje, ne samo zbog toga što su oni organizovali međunarodnu pomoć, već što su se ubrzo postavili kao kičma oruţanih snaga Republike. Još pre nego što su Sovjeti mobilisali svoje resurse, svi su, od liberala pa do krajnjih granica levice odmah shvatili špansku borbu kao svoju. Kako je najbolji engleski pesnik decenije W. H. Odn (Auden) pisao:

PROTIV ZAJEDNIĈKOG NEPRIJATELJA 125

Na tom sušnom kvadratu, odlomku vrele Afrike, pripojenom tako surovo inventivnoj Evropi, Na toj visoravni izrovanoj rekama, Preteče utvare naše groznice su precizne i ţive. I više od toga: tu i samo tu, beskrajno odstupanje levice zaustavili su muškarci i ţene koji su se oruţjem borili protiv napredovanja desnice. Još pre nego što je Komunistička internacionala počela da organizuje internacionalne brigade (njihovi prvi kontingenti su stigli u svoje buduće baze sredinom oktobra), zapravo pre nego što su se prve organizovane dobrovoljačke jedinice pojavile na frontu (one iz italijanskog liberalno- -socijalističkog pokreta Giustizia e Liberta - „Pravda i sloboda11), već se izvestan broj stranih dobrovoljaca borio za Republiku. Konačno je preko četrdeset hiljada mladih stranaca iz preko četrdeset drţava16 došlo da se bori a mnogi od njih i da poginu u jednoj zemlji o kojoj većina njih nije znala ništa više nego kako ona izgleda u školskom atlasu. Značajno je da se ne više od hiljadu dobrovoljaca borilo na Frankovoj strani (Thomas, 1977, str. 980). Radi informacije čitalaca koji su odrasli u moralnom miljeu poznog dvadesetog veka, mora se dodati da to nisu bili ni plaćenici, niti, osim u vrlo malom broju slučajeva, avanturisti. Oni su se borili za ideale. Sada je teško prisetiti se šta je Španija značila za liberale i levičare koji su proţive- li tridesete godine, mada za mnoge među nama preţivelima, koji smo doţiveli biblijsku starost, ona ostaje jedina politička stvar, koja čak i iz današnje perspektive, izgleda onako čista i snaţna kao što je bila 1936. godine. Danas se čini da to pripada preistorijskoj prošlosti, čak i u Španiji. U to vreme se onima koji su se borili protiv fašizma izgledalo da je Španija centralni front njihove borbe, jer jedino tamo akcija u toku dve i po godine nikada nije prestajala, jedino tamo su mogli učestvovati kao pojedinci, ako ne u uniformi, onda prikupljanjem novca, pomaganjem izbeglicama, i beskrajnim kampanjama za vršenje pritiska na sopstvene vlade pilećeg srca. A postepeno, ali očigledno nepovratno napredovanje nacionalista, i predvidljivi poraz i smrt Republike, učinili su samo to da je potreba za stvaranjem saveza protiv svetskog fašizma postala očajnički neophodna. Jer je Španska republika, uprkos svim našim simpatijama i (nedovoljnoj) pomoći koju je dobila, od početka vodila defanzivnu borbu protiv poraza. U retrospektivi je jasno da je do toga došlo usled njenih sopstvenih slabosti. Po standardima narodnih ratova dvadesetog veka, dobijenih ili izgubljenih, republikanski rat 1936-1939. godine, uz sav svoj heroizam, slabo se kotira; delom zbog toga što Republika nije ozbiljno upotrebila ono moćno oruţje protiv nadmoćnih konvencionalnih snaga, a to je gerilsko ratovanje - što je čudan propust u zemlji koja je ovom obliku neredovnog ratovanja dala ime. Za razliku od nacionalista, koji su imali jedinstveno vojno i političko rukovodstvo, Republikanci su ostali politički podeljeni, a - uprkos komunističkom doprinosu - nisu stekli jedinstvenu vojnu volju i stratešku komandu, sve dok nije bilo prekasno. Najbolje što su mogli bilo je da s vremena na vreme odbace potencijalno fatalne ofanzive druge strane, tako produţavajući rat koji se zapravo mogao efikasno okončati zauzimanjem Madrida u novembru 1936. godine.

16 Među njima je bilo otprilike 10 000 Francuza, 5 000 Nemaca i Austrijanaca, 5000 Poljaka i Ukrajinaca, 3 350 Italijana, 2800 Amerikanaca, 2000 Britanaca, 1500 Jugoslovena, 1500 Čeha, 1000 Mađara, 1000 Skandinavaca i izvestan broj ostalih. 2-3000 Rusa teško da mogu biti klasifi- kovani kao dobrovoljci. Za oko 7000 njih se smatra da su bili Jevreji (Thomas, 1977, str. 982-984; Paucker, 1991, str. 15). 16 Moţda se plašio da bi entuzijastičko učešće komunista u francuskom i britanskom antifašističkom ratu moglo da se Hitleru učini kao znak Staljinove tajne sumnjičavosti, i tako da bude izgovor za napad.

U to vreme, teško da je Španski građanski rat izgledao kao dobar znak za poraz fašizma. U spoljnoj politici, on je bio minijaturna verzija evropskog rata, koji se vodio 126 DOBA KATASTROFA između fašističkih i komunističkih drţava, od kojih su ove potonje bile primetno opreznije i manje odlučne nego one prve. Zapadne demokratije ostale su nesigurne u svemu osim u svojoj politici nemešanja. U unutrašnjoj politici, to je bio rat u kome se mobilizacija desnice pokazala daleko efikasnijom od mobilizacije levice. Završio se potpunim porazom, sa stotinama hiljada mrtvih, stotinama hiljada izbeglica u onim zemljama koje bi ih primile, uključujući i većinu preţivelih intelektualnih i umetničkih talenata Španije, koji su se uz vrlo retke izuzetke, svrstali uz Republiku. Komunistička internacionala je mobilisala sve svoje velike talente za Špansku republiku. Budući maršal Tito, oslobodilac i vođa komunističke Jugoslavije, iz Pariza je organizovao bujicu regruta za internacionalne brigade; Palmiro Toljati, vođa italijanskih komunista, praktično je rukovodio neiskusnom Španskom komunističkom partijom, i bio je među posled- njima koji će pobeći iz zemlje 1939. godine. Kominterna nije uspela, i to je znala, kao i SSSR, koji je poslao neke od svojih najimpresivnijih vojnih umova da sluţe u Španiji (npr. buduće maršale Konjeva, Malinovskog, Voronova, Rokosovskog, i budućeg komandanta sovjetske mornarice, admirala Kuznjecova). IV Pa ipak, Španski građanski rat je anticipirao i pripremio oblik za snage koje će, nekoliko godina posle Frankove pobede, uništiti fašizam. On je anticipirao i politiku u Drugom svetskom ratu, onaj jedinstveni savez nacionalnog fronta koji se pruţao od patriotskih konzervativaca do socijalnih revolucionara, koji je istovremeno bio i za poraz neprijatelja nacije, i za socijalnu regeneraciju. Jer Drugi svetski rat, za one na pobednič- koj strani, nije bio samo rat do vojne pobede, već - čak i u Britaniji i SAD - rat za bolje društvo. Niko nije sanjao o posleratnom povratku na 1939. godinu - niti na 1928. ili 1918. godinu, onako kao što su drţavnici posle Prvog svetskog rata sanjali o povratku u svet iz 1913. godine. Britanska vlada, predvođena konzervativcem Vinstonom Ĉerči- lom, obavezala se, u sred očajničkog rata, na ostvarivanje sveobuhvatne drţave blagostanja (ili „drţave društvene brige“) i pune zaposlenosti. Nije bila slučajnost da je izveštaj Beveridţ, koji je sve to preporučivao, obelodanjen u najcrnjoj od svih godina očajničkog ratovanja Britanije: 1942. godine. Posleratni planovi SAD samo se uzgred bave problemom kako da načine nemogućnim novog Hitlera. Pravi intelektualni napori posleratnih planera bili su posvećeni tome da se nauči lekcija iz Velike recesije i tridesetih godina, tako da se ove ne mogu ponovo desiti. Što se tiče pokreta otpora u zemljama koje su sile Osovine porazile i okupirale, samo se po sebi razumevalo da su neodvojivi oslobođenje i socijalna revolucija, ili bar veliki preobraţaj. Osim toga, širom prethodno okupirane Evrope, istočne i zapadne, vlade iste vrste su se pojavljivale iz pobede: administracije nacionalnog jedinstva bazirane na svim snagama koje su se protivile fašizmu, bez ideoloških razlika. Prvi i jedini put u istoriji, komunistički ministri su u većini evropskih drţava sedeli pored konzervativnih, liberalnih ili socijaldemokratskih ministara, što je doduše, situacija kojoj nije bilo suđeno da dugo traje. Ĉak i pored toga što ih je zajednička pretnja primakla jedne drugima, ovo zadivljujuće jedinstvo suprotnosti, Ruzvelta i Staljina, Ĉerčila i britanskih socijalista, De Gola i francuskih komunista, bilo bi nemoguće bez izvesnog labavljenja neprijateljstava i uzajamnih sumnji između pobornika i protivnika Oktobarske revolucije. Španski

PROTIV ZAJEDNIĈKOG NEPRIJATELJA 127

građanski rat je olakšao ovu veliku nagodbu. Ĉak ni antirevolucionarne snage nisu mogle da zaborave da je španska vlada sa liberalnim predsednikom i premijerom, imala potpuni ustavni i moralni legitimitet, kada je apelovala za pomoć protiv svojih pobunjenih generala. Ĉak i oni demokratski drţavnici koji su je izdali iz straha za sopstvenu koţu, imali su nečistu savest. I španska vlada, i što je još vaţnije, komunisti koji su bili sve uticajniji u njenom radu, insistirali su na tome da socijalna revolucija nije njihov cilj, i zaista su, očito činili šta su mogli da kontrolišu i ponište revoluciju, na uţas revolucionarnih entuzijasta. I jedni i drugi su insistirali na tome da revolucija nije bila u.pitanju: u pitanju je bila odbrana demokratije. Zanimljivost je ta da ovo nije bio samo puki oportunizam ili, kako su mislili čistunci na ultralevici, izdaja revolucije. Ovde se ogledao odlučni prelaz od pobunjeničkog na gradualistički način dolaska na vlast, od puta konfrontacije do puta pregovaranja, pa čak i na parlamentarni način. U svedu reakcije španskog naroda na puč, koja je bez sumnje bila revolucionarna,37 komunisti su sada mogli da vide kako im je jedna u suštini defanzivna taktika, koju im je nametnula očajna situacija nakon Hitle- rovog uspona na vlast, otvorila perspektivu napredovanja, tj. „demokratije novog tipa“ proizašle iz imperativa i ratne politike i ratne privrede. Zemljoposednici i kapitalisti koji su podrţavali pobunjenike izgubili bi svoju imovinu; ne kao zemljoposednici i kapitalisti već kao izdajnici. Vlada bi morala da preuzme privredu i da pravi privredne planove; ne zbog ideologije, već zbog logike ratne privrede. Dakle, ako pobedi, „ovakva demokratija ne moţe biti ništa drugo do neprijatelj konzervativnog duha... Ona pruţa garanciju za dalje osvajanje politike i ekonomije od strane španskog radnog naroda“ (isto, str. 176). Ovaj pamflet Kominterne iz oktobra 1936. godine, ovako je opisao sa priličnom tačnošću političku formu u antifašističkom ratu 1939-1945. godine. To će biti rat koji će u Evropi voditi vlade sveobuhvatnih „narodnih" ili „nacionalnih" fronto- va ili koalicioni pokreti otpora, koji će se voditi pomoću privrede kojom upravlja drţava, i koji će na okupiranim teritorijama završiti velikim povećanjem drţavnog sektora, usled eksproprijacije kapitalista, ne kao takvih, već kao Nemaca i kolaboranata sa Nemcima. U nekoliko zemalja centralne i istočne Evrope ovaj put je direktno vodio od antifašizma do „nove demokratije", kojom su dominirali komunisti, koji su je konačno progutali, ali do izbijanja hladnoga rata, cilj ovih posleratnih reţima nije bio trenutni prelaz na socijalističke sisteme ili ukidanje političkog pluralizma i privatne svojine.38 Krajnje društvene i ekonomske posledice rata i oslobođenja nisu se mnogo razlikovale u zapadnim zemljama, ali se razlikovala politička konjuktura. Socijalne i ekonomske reforme su bile uvođene, ne (kao posle Prvog svetskog rata) kao odgovor na pritisak masa i iz straha od revolucije, već su ih sprovodile vlade iz principa opre- deljene za reforme - vlade koje su delom sastavljene od reformista stare vrste, kao što su bili demokrate u SAD i laburisti, sada na vlasti u Britaniji; delom, od partija reforme i nacionalne obnove koje su se pojavile neposredno iz raznih antifašističkih pokreta otpora. Ukratko, logika antifašizma vodila je prema levici. 37 Jezikom Kominterne, španska revolucija je bila „integralni deo antifašističke borbe koja počiva na najširoj socijalnoj bazi. Ona je deo narodne revolucije. To je nacionalna revolucija. To je jedna antifašistička revolucija" (Erkoli, oktobar, 1936, citirano u Hobsbavvm, 1986, str. 175) 38 Na osnivačkoj konferenciji novoustanovljenog hladnoratovskog Komunističkog informativnog biroa (Kominforma) bugarski delegat Viko Červenkov još uvek je perspektive svoje zemlje nepokolebljivo opisivao ovim izrazima (Reale, 1954, str. 66-67, 73-74.

V Ove implikacije španskog rata su 1936. a još više 1939. godine, izgledale udaljene, DOBA KATASTROFA pa128 i nerealne. Posle skoro čitave decenije očitog totalnog neuspeha Kominternine linije antifašističkog jedinstva, Staljin ju je izbrisao sa svog programa, bar za neko vreme, i ne samo da se nagodio sa Hitlerom (mada su obe strane znale da to ne moţe dugo da traje), već je čak međunarodnom radničkom pokretu dao instrukcije o napuštanju antifašističke strategije, što je besmislena odluka koja moţda najbolje objašnjava njegovu poslovičnu odbojnost čak i prema najmanjem riziku.39 Ipak je 1941. godine logika Kominternine linije zauzela mesto koje joj pripada. Jer kada je Nemačka napala SSSR i uvela SAD u rat ukratko, kada je borba protiv fašizma konačno postala globalni rat - rat je postao politički isto onoliko kao i vojnički. U međunarodnoj politici, on je postao savez između kapitalizma SAD i komunizma Sovjetskog Saveza. Unutar svake zemlje u Evropi, ali ne, u to vreme u svetu zavisnom od zapadnog imperijalizma - očekivalo se da se ujedine svi oni koji su spremni da se odupru Nemačkoj ili Italiji, to jest, da se stvori koalicija otpora koja obuhvata čitav politički spektar. Pošto je cela zaraćena Evropa osim Velike Britanije bila okupirana od strane sila Osovine, rat pripadnika otpora je uglavnom bio rat civila, ili naoruţanih civila, koje nemačke i italijanske armije nisu priznavale kao regularne oruţane snage: to je bila surova partizanska borba, koja je svima nametala politički izbor. Istorija evropskog pokreta otpora je uglavnom mitološka, jer je (osim do izvesne mere u samoj Nemačkoj) legitimitet posleratnih reţima i vlada u suštini počivao na njihovim zaslugama u pokretu otpora. Francuska je jedan ekstremni slučaj, jer je vladi posle oslobođenja nedostajao bilo kakav stvarni kontinuitet sa francuskom vladom iz 1940. godine, koja je sklopila mir sa Nemcima i sa njima kolaborirala, zbog čega je organizovani, a kamoli oruţani otpor bio prilično slab, u najmanju ruku, sve do 1944. godine, i zbog čega je narodna podrška otporu bila neravnomerna. Poslerat- nu Francusku je obnovio general De Gol na temelju mita da, večna Francuska u suštini nikada nije prihvatila poraz. Kako je sam rekao „Pokret otpora je bio blef koji je prošao“ (Gillois, 1973, str. 164). To je bio čin politike po kojoj su jedini borci Drugog svetskog rata kojima se danas ukazuje počast po francuskim ratnim memorijalima, borci Pokreta otpora i oni koji su se pridruţili snagama De Gola. Međutim, Francuska nikako nije jedina drţava izgrađena na mistici pokreta otpora. O evropskim pokretima otpora se moraju reći dve stvari. Prvo, njihov vojni značaj (uz mogući izuzetak Rusije) bio je zanemarljiv pre nego što se Italija povukla iz rata 1943. godine, i nigde nije bio odlučujući osim moţda u nekim delovima Balkana. Mora se ponoviti da je njihov glavni značaj bio politički i moralni. Tako je neobično impresivna i raširena mobilizacija za otpor 1943-1945. godine preobrazila italijanski društveni ţivot posle više od dvadeset godina fašizma, koji je uţivao znatnu podršku, čak i među intelektualcima, mobilizacija koja je obuhvatala do 100 000 boraca u centralnoj i severnoj Italiji uz četrdeset i pet hiljada mrtvih (Bocca, 1966, str. 297-302, 385-389, 569-570; Pavo- ne, 1991, str. 413). Dok su Italijani mogli da na ovaj način ostave iza sebe uspomenu na Musolinijevu epohu čiste savesti, Nemci, koji su ostali do kraja čvrsto uz svoju vlast, nisu mogli da stvore distancu prema epohi nacizma 1933-1945. godine. Unutrašnji protivni

PROTIV ZAJEDNIĈKOG NEPRIJATELJA 129

ci nacizma, manjina komunističkih boraca, pruski vojnički konzervativci, uz retke verske i liberalne disidente, bili su mrtvi ili su izašli iz koncentracionih logora. Naravno, nasuprot tome, zbog podrške fašizmu ili kolaboracije sa okupatorom su ljudi koji su u tome imali udela bukvalno uklonjeni iz javnog ţivota za čitavu generaciju posle 1945. godine, mada je hladni rat protiv komunizma našao dosta posla za takve osobe u podzemnom, ili polusvetu zapadnih vojnih i obaveštajnih operacija. 17 Drugo zapaţanje o pokretima otpora je to, da je iz očiglednih razloga - mada sa upadljivim izuzetkom Poljske - njihova politika skretala ulevo. U svakoj zemlji, fašistička i radikalna desnica i konzervativci, lokalni bogataši i ostali kojima je glavni strah bila socijalna revolucija, teţili su tome da imaju simpatija za Nemce, ili bar da im se ne suprotstavljaju. Tako je činio i izvestan broj regionalnih ili manjih nacionalističkih pokreta; i sami na ideološkoj desnici, neki među njima, posebno flamanski, slovački i hrvatski nacionalizam su se zapravo nadali da će izvući korist iz svoje kolaboracije. Isto tako su, što ne bi trebalo zaboraviti, činili i duboko i beskompromisno antikomunistički elementi u Katoličkoj crkvi, sa svojim armijama konvencionalnih vernika, mada je crkvena politika bila mnogo sloţenija da bi se bilo gde jednostavno klasifikovala kao ,,kolaboracionistička“. Iz toga sledi da su oni sa političke desnice koji su izabrali otpor nuţno bili nekarakteristični za svoje političko usmerenje. Vinston Ĉerčil i general De Gol, nisu bili tipični članovi svojih ideoloških porodica, mada se mora reći da je za jednog do srţi desničarskog tradicionalistu vojničkog duha, bio nezamisliv patriotizam koji ne brani otadţbinu. Ovo objašnjava, ako je ikakvo posebno objašnjenje potrebno, neobičnu istak- nutost komunista u pokretima otpora, a zatim i njihov zapanjujući napredak tokom rata. Iz tog razloga su evropski komunistički pokreti dostigli vrhunac svog uticaja 1945-1947. godine, osim u Nemačkoj, gde se nisu oporavili od obezglavljivanja 1933. godine i herojskih, ali samoubilačkih pokušaja otpora u naredne tri godine. Ĉak i u zemljama koje su bile daleko od socijalne revolucije, kao što su Belgija, Danska i Holandija, komunističke partije su osvojile 10-12 procenata glasova - nekoliko puta više nego što su ikada ranije osvajale sačinjavajući tako treći ili četvrti po veličini blok u parlamentima svojih zemalja. U Francuskoj su se pojavili kao najveća od svih partija na izborima 1945. godine, prvi put veći od svojih starih rivala, socijalista. U Italiji je njihov uspeh bio za još veće čuđenje. Pre rata mala, progonjena i po neuspehu na zlu glasu druţina ilegalnih kadrova - zapravo im je Kominterna pretila raspuštanjem 1938. godine - iskrsla je iz dve godine otpora kao masovna partija od osam stotina hiljada članova, da bi uskoro (1946) dostigla skoro dva miliona članova. Što se tiče zemalja u kojima je rat protiv sila Osovine vođen uglavnom kao unutrašnji oruţani otpor - Jugoslavije, Albanije i Grčke - partizanskim snagama su dominirali komunisti, u tolikoj meri da je britanska vlada sa Ĉerčilom na čelu, kome je nedostajala i najmanja simpatija prema komu

17 Tajna antikomunistička oruţana organizacija koja je, nakon što je jedan italijanski političar otkrio njeno postojanje 1990. godine, bila poznata pod imenom Gladio (Mač) ustanovljena je 1949. godine da bi nastavila unutrašnji otpor protiv sovjetske okupacije u raznim evropskim zemljama, ako dođe do toga. Njene članove su naoruţavali i plaćali Amerikanci, a trenirali su ih pripadnici CIA i britanskih specijalnih jedinica, a njihovo postojanje se krilo od vlada na čijoj su teritoriji operisali, osim od izabranih pojedinaca. U Italiji, a moţda i drugde, oni su se prvobitno sastojali od poslednjih fašista koje su poraţene sile Osovine ostavile za sobom kao nukleus otpora, a koji su potom zadobili novu vrednost kao fanatični antikomunisti. Sedamdesetih godina, kada invazija Crvene armije više nije izgledala verovatna čak ni za operativce američkih tajnih sluţbi, Gladijatori su pronašli novo polje aktivnosti kao desničarski teroristi, ponekad se prerušavajući u levičarske teroriste.

nizmu, prebacila svoju podršku i pomoć od rojaliste Mihailovića, na komunistu Tita, kada je postalo jasno da je ovaj neuporedivo opasniji za Nemce od onog drugog. 130 DOBA KATASTROFA Komunisti su se usmerili na otpor, ne samo zato što je struktura lenjinističke avangardne partije bila tako zamišljena da proizvodi disciplinovane i samopoţrtvova- ne kadrove čija je osnovna svrha bila efikasna akcija, već i zbog toga što su ekstremne situacije, kakve su ilegalnost, represija i rat, bile upravo ono za šta su ove organizacije „profesionalnih revolucionara“ bile stvorene. Zapravo, oni su „sami predvideli mogućnost otpora u ratu“ (M. R. D. Foot, 1976, str. 84). Po tome su se razlikovali od masovnih socijalističkih partija, koje su smatrale da je skoro nemoguće delovati u odsustvu legalnih institucija - izbora, javnih zborova i ostalih - koje su određivale i regulisale njihove aktivnosti. Suočene sa fašističkim preuzimanjem vlasti ili nemačkom okupacijom, socijaldemokratske partije su bile sklone da pređu u hibernaciju, iz koje su u najboljem slučaju, kao što su nemački i austrijski, izlazile na kraju mračnog doba, sa većinom svojih starih pristalica i spremne da se ponovo late politike. Iako nisu odsustvova- le u pokretu otpora, one su bile nedovoljno zastupljene, iz strukturalnih razloga. U ekstremnom slučaju Danske, socijaldemokratska vlada je u stvari bila na vlasti kada je Nemačka okupirala ovu zemlju i ostala je na vlasti tokom rata, mada po svoj prilici, bez simpatija za naciste. (Trebalo im je dosta godina da se oporave od ove epizode.) Dve druge osobine su pomogle komunistima da zauzmu istaknuto mesto u pokretu otpora: njihov internacionalizam i strastveno, kvazi hilijastičko ubeđenje sa kojim su oni posvećivali svoje ţivote idealu (videti poglavlje 2). Prva osobina im je omogućila da mobilišu muškarce i ţene koji su bili otvoreniji za antifašistički apel, nego za bilo kakav patriotski zov, na primer u Francuskoj, gde su izbeglice iz Španskog građanskog rata imale najveći udeo u oruţanom partizanskom otporu na jugozapadu te zemlje - dajući verovatno dvanaest hiljada boraca pre dana D (Pons Prades, 1975, str. 66) - i gde su druge izbeglice i strani radnici iz sedamnaest drţava, koji su pod akronimom MOI (Main d’Oeuvre Immigree), radili neke od najopasnijih poslova za Partiju, kao grupa Manučijan (Jermeni i poljski Jevreji) koja je napadala nemačke oficire u Parizu.41 Druga osobina je proizvodila onu kombinaciju hrabrosti, samo- poţrtvovanja i okrutnosti, koja je impresionirala čak i protivnike, i koju nam tako ţivo prikazuje rad zadivljujućeg poštenja, Wartime (na srpskom izdata nešto drugačija verzija pod naslovom Revolucionarni rat, prim. prev.) Jugoslovena Milovana Đilasa. Komunisti su, po mišljenju jednog politički umerenog istoričara, bili „najhrabriji među hrabrima" (Foot, 1976, str. 86), a i pored toga što im je njihova disciplinovana organizacija davala najbolje šanse za preţivljavanje u zatvorima i koncentracionim logorima, njihovi gubici su bili teški. Sumnje u francusku Komunističku partiju, čije vodstvo nije bilo omiljeno ni među drugim komunistima, ne mogu sasvim opovrći tvrdnju komunista da su le parti des fusilles, iz koje je bar petneast hiljada boraca pogubljeno od strane neprijatelja (Jean Touchard, 1977, str. 258). Ne iznenađuje da su komunisti posedovali privlačnost za hrabre ljude, posebno mlade, i moţda naročito u onim zemljama gde je masovna podrška aktivnom otporu bila oskudna, kao što su Francuska i Ĉeho- slovačka. Oni su takođe snaţno privlačili intelektualce, grupu koja je bila najspremnija da se mobiliše pod stegom antifašizma, i koji su činili jezgro nepartijskih (ali po pore41 Jedan od autorovih prijatelja, koji je na kraju postao zamenik komandanta MOI, pod komandom Ceha Artura Londona, bio je austrijski Jevrejin poljskog porekla, čiji je zadatak u pokretu otpora bio da organizuje antinacističku propagandu među nemačkim trupama u Francuskoj.

PROTIV ZAJEDNIĈKOG NEPRIJATELJA 131

klu levičarskih) organizacija otpora. I ljubavna afera francuskih intelektualaca sa marksizmom, i dominacija ljudi povezanih sa Komunističkom partijom u italijanskoj kulturi, što je u oba slučaja trajalo čitavu generaciju, bili su proizvodi pokreta otpora. Svejedno da li su se sami intelektualci upuštali u pokret otpora, kao onaj vodeći posleratni izdavač koji je sa ponosom isticao kako su se svi članovi njegove firme latili oruţja kao partizani, ili su postajali komunistički simpatizeri zbog toga što oni sami ili njihove porodice zapravo nisu bili u pokretu otpora - mogli su čak da budu i na drugoj strani - svi oni su osećali privlačnost Partije. Osim u svojim gerilskim uporištima na Balkanu, komunisti nisu pokušavali da uspostave revolucionarne reţime. Tačno je da nigde zapadno od Trsta nisu bili u poloţaju da tako učine čak i da su nastojali da zauzmu vlast, ali takođe je tačno i to da je SSSR, kome su te partije bile potpuno lojalne, snaţno obeshrabrivao takve jednostrane pokušaje zauzimanja vlasti. Komunističke revolucije su zapravo izvedene (Jugoslavija, Albanija, kasnije Kina) protiv Staljinovog saveta. Sovjetsko gledište je bilo to, da i u međunarodnim odnosima i unutar svake zemlje, posleratna politika treba da se nastavi u okviru sveobuhvatnih antifašističkih saveza, to jest Sovjeti su očekivali dugoročnu koegzistenciju, ili pre simbiozu, kapitalističkog i socijalističkog sistema, i dalju političku i ekonomsku promenu, koja će se po svoj prilici dogoditi unutar „demokratija novog tipa“ što će se pojaviti iz ratnih koalicija. Ovaj optimistički scenario ubrzo je nestao u noći hladnog rata, toliko da se malo ko seća da je Staljin terao jugoslovenske komuniste da zadrţe monarhiju ili da su se britanski komunisti suprotstavljali rasturanju Cerči- love ratne koalicije, to jest izbornoj kampanji koja će na vlast dovesti laburističku vladu. Međutim, nema sumnje da je Staljin to ozbiljno mislio i da je to pokušao da dokaţe raspuštanjem Kominterne 1943. godine i Komunističke partije SAD 1944. godine. Staljinova odluka, koju izraţavaju reči jednog američkog komunističkog vođe „da mi nećemo pokretati pitanje socijalizma u takvom obliku i na način koji bi ugrozio ili oslabio... jedinstvo“ (Brovvder, 1944, u: J. Starobin, 1972, str. 57) jasno je pokazala njegove namere. To je iz praktičnih razloga, kao što su uočili disidentski revolucionari, bilo zbogom svetskoj revoluciji. Socijalizam će biti ograničen na SSSR i na oblast koja mu je diplomatskim pregovorima dodeljena kao zona uticaja, u osnovi ona koju je Crvena armija okupirala na kraju rata. Ĉak i unutar te zone socijalizam će za nove „narodne demokratije" ostati više neodređena mogućnost u budućnosti nego neposredni program. Istorija, koja ne obraća mnogo paţnje na političke namere, išla je drugim putem - osim u jednom pogledu. Podela planete, ili njenog velikog dela, na dve zone uticaja, ugovorena 1944-1945. godine, ostala je stabilna. Nijedna strana nije tokom trideset godina, sem na trenutak, prekoračila liniju koja ih je razdvajala. Obe su se povukle iz otvorenog sukoba, garantujući na taj način da hladni ratovi nikad nisu postali oni vrući. VI Staljinov kratkotrajni san o posleratnom sovjetsko-američkom partnerstvu zapravo nije ojačao globalni savez liberalnog kapitalizma i komunizma. On je pre pokazao snagu i širinu tog saveza. Naravno, to je bio savez protiv vojne pretnje, kakav nikad ne bi bio stvoren da nije bilo serije agresija nacističke Nemačke, koja je kulminirala u invaziji na SSSR i u objavi rata Sjedinjenim Drţavama. Međutim, sama priroda rata potvrdila je shvatanje iz 1936. godine o implikacijama Španskog građanskog rata: o jedinstvu vojne i civilne mobilizacije i društvene promene. Na savezničkoj strani - više

nego na fašističkoj - Drugi svetski rat je bio rat reformatora, delom zbog toga što ni najsamopouzdanija kapitalistička sila nije mogla da očekuje da će dobiti dugotrajni rat a da DOBA KATASTROFA ne132 napusti „uobičajeno poslovanje", a delom zbog same činjenice da je ovaj rat dramatizovao neuspehe međuratnih godina, od kojih je neuspeh ujedinjavanja protiv agresora bio samo jedan manji simptom. To da su pobeda i socijalno očekivanje išli zajedno takođe je jasno iz onoga što znamo o razvoju javnog mnjenja u zaraćenim ili oslobođenim zemljama u kojima je bilo slobode da se to mnjenje izrazi osim, što je zanimljivo u SAD, gde je u godinama posle 1936. došlo do marginalne erozije glasača za demokratskog predsednika, a i do primetnog oţivljavanja republikanaca: to je bila zemlja kojom su dominirale unutrašnje brige i daleko udaljenija od ratnih ţrtava od bilo koje druge zemlje. Gde je bilo pravih slobodnih izbora, oni su pokazivali oštar pomak ka levici. Najdramatičniji je bio britanski slučaj, gde je na izborima 1945. godine izgubio ratni vođa Vinston Ĉerčil, koga su svi voleli i kome su se svi divili, kada je na vlast došla Laburistička partija čiji se broj glasača uvećao za 50 procenata. Ona je vladala sledećih pet godina u periodu socijalnih reformi bez presedana. Obe velike partije bile su uključene u ratni napor. Glasači su izabrali onu koja je obećavala i pobedu i društveni preobraţaj. Ovaj fenomen je bio opšti u zaraćenoj zapadnoj Evropi, mada ne treba preuveličavati ni njegove srazmere ni stepen radikalizma, čemu je sklona opšta predstava, jer su privremeno bili eliminisani bivši fašisti ili desničarski kolaboracionisti. Znatno je teţe proceniti situaciju u onim delovima Evrope oslobođenim gerilskom revolucijom ili Crvenom armijom, ako ni zbog čega drugog ono zbog toga što su masovni genocid, masovno preseljenje, masovno proterivanje ili prisilna emigracija učinili nemogućim poređenje predratnih zemalja sa posleratnim zemljama koje su nosile stara imena. Širom ovog regiona masa stanovnika zemalja koje su okupirale sile Osovine videla je sebe kao ţrtve, uz izuzetak politički podeljenih Slovaka i Hrvata, koji su dobili nominalno nezavisne drţave pod nemačkim pokroviteljstvom; većine naroda u zemljama saveznicama Nemačke, Mađarskoj i Rumuniji; i naravno, velike nemačke dijaspore. Ovo ne znači da su ti koji su se osećali kao ţrtve simpatisali pokrete otpora koje su inspirisali komunisti - osim moţda Jevreja, koje su svi ostali-progonili - još manje to znači (osim za tradicionalno rusofilske balkanske Slovene) da su imali simpatija za Rusiju. Poljaci su preteţno bili i antinemački i antiruski, da i ne pominjemo da su bili i antisemiti. Mali baltički narodi koje je SSSR okupirao 1940. godine, bili su i antiruski i antisemitski, a pronemački raspoloţeni, kada su mogli da biraju 1941-1945. godine. Ni komunista ni otpora nije bilo u Rumuniji, a prilično malo u Mađarskoj. S druge strane, i komunizam i prorusko osećanje su bili snaţni u Bugarskoj, mada je otpor bio sporadičan, a u Ĉehoslovačkoj se Komunistička partija, oduvek masovna, pojavila kao daleko najveća partija na stvarno slobodnim izborima. Sovjetska okupacija je ubrzo ovakve razlike pretvorila u akademska pitanja. Gerilske pobede nisu pleb- sciti, ali nema mnogo sumnje da je većina Jugoslovena pozdravila trijumf Titovih partizana, osim nemačke manjine, pristalica hrvatskog ustaškog reţima, kojima su se Srbi surovo osvetili za ranije masakre, i tradicionalističkog jezgra u Srbiji, gde Titov pokret, a stoga i ratovanje protiv Nemaca, nikada nisu cvetali. 42 Grčka je ostala poslovično 42 Međutim, Srbi u Hrvatskoj i Bosni, kao i Crnogorci (koji su davali 17 odsto oficira u partizanskoj vojsci) bili su snaţno za Tita, kao i vaţni delovi Hrvata - Titovog sopstvenog naroda - i Slovenaca. Većina borbi odigrala se u Bosni.

PROTIV ZAJEDNIĈKOG NEPRIJATELJA 133

podeljena, uprkos odbijanju Staljina da pomogne grčkim komunistima i pristalicama crvenih, naspram Engleza koji su podrţavali njihove protivnike. Samo bi se eksperti za plemenske studije usudili da prave procene o političkim osećanjima Albanaca nakon što su komunisti trijumfovali. Međutim, u svim ovim zemljama na pomolu je bila jedna epoha ogromnog društvenog preobraţaja. Prilično je čudno da je SSSR bio (uz SAD) jedina zaraćena zemlja u kojoj rat nije doneo značajne socijalne i institucionalne promene. Sovjetski Savez je započeo i završio rat pod Josifom Staljinom (videti poglavlje 13). Međutim, bilo je jasno da je rat nametnuo ogromne napore, posebno selu izloţenom oštroj represiji. Da nije bilo u nacionalsocijalizam usađenog verovanja da su Sloveni rasa subhumanih helota, nemački osvajači su mogli zadobiti trajnu podršku među mnogim sovjetskim narodima. Nasuprot tome, prava osnova za sovjetsku pobedu bio je patriotizam većinske nacije u SSSR-u, Velikorusa, koji su uvek bili jezgro Crvene armije, na koji se sovjetski reţim pozvao u trenutku svoje krize. Zaista, Drugi svetski rat je postao sluţbeno poznat u SSSR-u kao „Veliki otadţbinski rat“ i to sa pravom. VII Na ovom mestu istoričar mora da načini veliki skok da bi izbegao da zapadne u zamku čisto zapadne analize. Jer je vrlo malo od toga što je do sada napisano u ovom poglavlju primenljivo na veći deo planete. To nije sasvim irelevantno za konflikt između Japana i kontinentalne istočne Azije, pošto je Japan, kojim je dominirala politika ultranacionalističke desnice, bio u savezu sa nacističkom Nemačkom, i što su glavne snage otpora u Kini bili komunisti. To se moţe primeniti do izvesne mere u Latinskoj Americi, velikom uvozniku pomodnih evropskih ideologija kao što su fašizam ili komunizam, a posebno u Meksiku, koji je tridesetih godina oţiveo svoju veliku revoluciju pod predsednikom Lazarom Kardenasom (Lazaro Cardenas 1934-1940) i koji je strasno zauzeo stranu Republike u Španskom građanskom ratu. U stvari, posle njenog poraza, Meksiko je ostao jedina drţava koja je nastavila da Republiku priznaje kao legitimnu vladu Španije. Međutim, za najveći deo Azije, Afrike, i islamskog sveta, fašizam, bilo kao ideologija, bilo kao politika jedne agresorske drţave, nije bio i nikad nije postao glavni, a kamoli jedini neprijatelj. To je bio „imperijalizam“ ili „kolonijalizam", a imperijalističke sile su preteţno bile liberalne demokratije: Britanija, Francuska, Holandija, Belgija i SAD. Osim toga, sve imperijalne sile su, uz jedini izuzetak Japana, bile bele. Logično je da su neprijatelji imperijalne sile takođe bili i potencijalni saveznici u borbi za oslobođenje kolonija. Ĉak i Japan, koji je i sam imao sopstvenu surovu vrstu kolonijalizma, što mogu da kaţu Korejanci, Tajvanci, Kinezi i drugi, mogao je da se obraća antikolonijalnim snagama u jugoistočnoj i juţnoj Aziji, kao zastupnik ne- belaca protiv belih. Antiimperijalistička i antifašistička borba su stoga teţile da vuku na različite strane. Tako je Staljinov pakt sa Nemcima 1939. godine, koji je poremetio zapadnu levicu, omogućio indijskim ili vijetnamskim komunistima da se usredsre- de na suprotstavljanje Britancima i Francuzima. Dok ih je nemačka invazija na SSSR 1941. godine prisilila da, kao dobri komunisti, na prvo mesto liste svojih zadataka stave poraz sila Osovine, to jest da oslobođenje sopstvenih zemalja stave u drugi plan. To nije bilo samo nepopularno, već strateški besmisleno u vreme kada su kolonijalna carstva Zapada bila najranjivija, ako već nisu propadala. I zaista, lokalni levičari koji

se nisu osećali vezanim gvozdenim obručima lojalnosti Kominterni iskoristili su priliku. Indijski Nacionalni kongres pokrenuo je pokret „Kvit Indija“ (Quit India - napustite Indiju) 134 godine, DOBA KATASTROFA 1942. dok su bengalski radikali Subhas Bose, među indijskim ratnim zarobljenicima zarobljenim tokom munjevitog početnog nastupanja Japanaca, za njih regrutovali Indijsku oslobodilačku armiju. Antikolonijalni borci u Burmi i Indoneziji su posmatrali stvari na isti način. Reductio ad absurdum ove antikolonijalne logike je bio pokušaj jedne jevrejske ekstremističke grupe u Palestini da pregovara sa Nemcima (preko Damaska, tada pod vlašću višijevske Francuske) oko pomoći u oslobađanju Palestine od Britanaca, što su smatrali vrhunskim prioritetom cionizma. (Jedan borac iz ove grupe koji je bio uključen u tu misiju najzad je postao izraelski premijer: Jichak Šamir.) Ovakvi pristupi očigledno ne podrazumevaju bilo kakvu ideološku simpatiju prema fašizmu, mada je nacistički antisemitizam mogao da privlači palestinske Arape koji su bili u zavadi sa cionističkim naseljenicima, i neke grupe u juţnoj Aziji koje su sebe mogle da prepoznaju kao superiorne arijevce iz nacističke mitologije. Ali su ovo bili posebni slučajevi (videti poglavlja 12 i 15). Ono što zahteva objašnjenje je zašto su, na kraju krajeva, antiimperijalistički i antikolonijalni pokreti toliko mnogo naginjali levici, i tako se našli, makar na kraju rata, u situaciji da se poklapaju sa globalnom antifašističkom mobilizacijom. Osnovni razlog je taj da je zapadna levica bila rasadnik antiimperijalističke teorije i politike, i da je podrška pokretima za oslobođenje kolonija preteţno dolazila od internacionalne levice, a posebno (od boljševičkog kongresa istočnih naroda u Bakuu 1920. godine) od Kominterne i SSSR-a. Osim toga, aktivisti i budući lideri pokreta za nezavisnost, koji su uglavnom pripadali zapadnjački obrazovanim elitama svojih zemalja, komotnije su se osećali, kada su dolazili u svoje metropole, u antirasističkom i antikolonijalnom miljeu lokalnih liberala, demokrata, socijalista i komunista, nego u bilo kom drugom. U svakom slučaju skoro svi su bili modernizatori, koje su nostalgični srednjovekovni mitovi, nacistička ideologija i rasistička ekskluzivnost nacističkih teorija, podsećali baš na one ,,komunalističke“ i ,,tribalističke“ tendencije, koje su po njihovom mišljenju, bili simptomi zaostalosti njihovih zemalja, eksploatisani od imperijalizma. Ukratko, savez sa Osovinom, po principu „neprijatelji moga neprijatelja su moji prijatelji" mogao je samo da bude taktički potez. Ĉak i u jugoistočnoj Aziji, gde je japanska vlast bila manje represivna nego stara kolonijalistička, i gde su je vršili nebelci protiv belaca, taj savez je mogao samo da bude kratkotrajan, pošto Japan, izuzev rasizma kojim je bio proţet, nije imao interesa da oslobađa kolonije kao takve. (U stvari, kratko je trajao jer je Japan uskoro bio poraţen.) Fašizam ili nacionalizam sila Osovine nije bio posebno privlačan. S druge strane, čovek kao Dţavaharlal Neru (Javvaharlal Nehru, kod nas se pogrešno čita Nehru, prim. prev.) koji (za razliku od komunista) nije oklevao da se upusti u pobunu 1942. godine, krizne godine za Britansku imperiju, nikada nije prestao da veruje u to da će slobodna Indija da gradi socijalističko društvo, i da će SSSR biti jedan saveznik u tom pregnuću, i moţda čak - uz sva ograničenja - jedan primer. To što su vođe i zagovornici kolonijalnog oslobođenja tako često bili manjina netipična za stanovništvo čije su se emancipacije latili je zapravo olakšalo njihovo pribliţavanje antifašizmu, jer su većinu kolonijalnog stanovništva pokretali, ili su ga makar mogli mobilisati, ideje i osećaji za koje je fašizam (da nije bilo njegove privrţenosti ideji rasne superiornosti) mogao da ima čar: tradicionalizam; religijska i etnička isključivost; sumnjičavost prema modernom svetu. U stvari, ova osećanja još nisu bila mobilisana u

PROTIV ZAJEDNIĈKOG NEPRIJATELJA 135

značajnijoj meri, a ako su bila mobilisana, nisu postala politički dominantna. Islami- stička masovna mobilizacija snaţno se razvila u muslimanskom svetu između 1918. i 1945. godine. Na taj način je Muslimansko bratstvo (1928) Hasana al - Bane (Hassan al-Banna), koje je bilo fundamentalistički pokret veoma neprijateljski raspoloţen prema liberalizmu i komunizmu, postalo barjaktar ojađenih egipatskih masa, a njegovi potencijalni afiniteti prema ideologijama sila Osovine bili su više nego taktika, posebno obzirom na neprijateljstvo ovog bratstva prema cionizmu. Pa ipak su pokreti i političari koji su dospeli do vrha u islamskim zemljama, ponekad nošeni na leđima fundamentalistič- kih masa, bili sekularni i modernizatorski. Egipatski pukovnici koji će podići revoluciju 1952. godine, bili su emancipovani intelektualci, koji su bili u kontaktu sa malim grupama egipatskih komunista, čije je rukovodstvo, uzgred budi rečeno, bilo uglavnom jevrejsko (Perrault, 1987). Na indijskom potkontinentu, Pakistan (dete tridesetih i četrdesetih godina) ispravno je opisivan kao „projekt sekularizovanih elita koje su (teritorijalno) nejedinstvo muslimanskog stanovništva i suparništvo sa hindu većinom prisilili da svoje društvo nazovu „islamskim" a ne nacionalno separatističkim" (Lapidus, 1988, str. 738). U Siriji je glavnu reč vodila BAAS partija, koju su četrdesetih godina osnovala dva učitelja školovana u Parizu, koji su uz sav svoj arapski misticizam, ideološki bili antiimperijalisti i socijalisti. Sirijski ustav ne sadrţi pomen islama. Iračku politiku (do zalivskog rata 1991. godine) određivali su nacionalistički oficiri, pristalice BAAS partije i komunisti u raznim kombinacijama, svi odani arapskom jedinstvu i socijalizmu (bar u teoriji), ali očigledno ne i zakonu Kurana. I iz lokalnih razloga i zbog toga što je alţirski revolucionarni pokret imao široku masovnu bazu (posebno među brojnim radničkim iseljeništvom u Francuskoj) u alţirskoj revoluciji je postojao snaţan isla- mistički element. Ipak, revolucionari su posebno isticali (1956. godine) da je njihova borba „borba za uništenje anahrone kolonizacije ali ne i verski rat" (Lapidus, 1988, str. 693) i predlagali stvaranje socijalne i demokratske republike, koja je ustavno postala jednopartijska socijalistička republika. Zaista, period antifašizma je bio jedini period u kome su postojeće komunističke partije zadobile značajnu podršku i uticaj u nekim delovima islamskog sveta, posebno u Siriji, Iraku i Iranu. Tek su mnogo kasnije sekularni i modernizatorski glasovi u političkom rukovodstvu utišani i utopljeni politikom masovnog islamskog oţivljavanja (videti poglavlja 12 i 15). Uprkos konfliktima njihovih interesa, koji će se ponovo pojaviti posle rata, antifašizam razvijenih zapadnih zemalja i antiimperijalizam njihovih kolonija stremili su istom cilju, ka onome što su i jedni i drugi zamišljali kao posleratnu budućnost socijalnog preobraţaja. SSSR i lokalni komunisti su pomogli da se premosti jaz, pošto su oni značili antiimperijalizam u jednom svetu, i potpunu posvećenost pobedi u onom drugom svetu. Međutim za razliku od evropskih ratnih pozornica, vanevropski ratovi nisu doneli komunistima velike političke pobede, osim u posebnim slučajevima gde su se (kao u Evropi) podudarili anti fašizam i nacionalno/socijalno oslobođenje: u Kini i Koreji, gde su kolonijalisti bili Japanci, i u Indokini (Vijetnamu, Kambodţi, Laosu), gde su neposredni neprijatelji slobode ostali Francuzi, čija se lokalna administracija potčinila Japancima, kada su ovi pregazili jugoistočnu Aziju. Ovo su bile zemlje u kojima je komunizmu bilo suđeno da trijumfuje u posleratnoj eri, pod vodstvom Maoa, Kim II Sunga i Ho Ši Mina. Drugde su vođe drţava koje će uskoro biti oslobođene, dolazili iz pokreta, koji su većim delom pripadali levici, ali koji su bili manje sputani potrebom da se porazu Osovine da prvenstvo nad svim drugim. Ipak, čak i takvi nisu mogli drugačije nego sa izvesnim optimizmom da posmatraju situaciju u svetu posle

poraza sila Osovine. Dve super sile nisu bile prijatelji starog kolonijalizma, barem na papiru. Jedna poznata antikolonijalna partija je došla na vlast u najvećem od svih carstava. 136 DOBA KATASTROFA Snaga i legitimitet starog kolonijalizma bili su oštro potkopani. Šanse za slobodu bile su bolje nego ikad. Pokazalo se da to i jeste bilo tako, ali ne bez okrutnih akcija za zaštitu starih carstava. VIII Tako je poraz sila Osovine - tačnije, Nemačke i Japana - malo koga raţalostio, osim u samoj Nemačkoj i Japanu, čiji su se narodi borili sa tvrdoglavom lojalno- šću i zadivljujućom efikasnošću, do poslednjeg dana. Na kraju fašizam nije mobilisao nikog izvan zemalja svog jezgra osim malobrojnih ideoloških manjina na radikalnoj desnici, od kojih bi većina ostala na političkim marginama u svojim zemljama, nekoliko nacionalističkih grupa koje su očekivale da savezom sa Nemcima postignu svoje ciljeve, i ljudskoga taloga rata i osvajanja, regrutovanog u divljačku pomoćnu vojsku nacističke okupacije. Japanci nisu mobilisali ništa sem simpatija koje su na trenutak bile više za ţutu nego za belu koţu. Glavna čar evropskog fašizma, bila je u tome što je on pruţao zaštitu protiv radničkih pokreta, socijalizma, komunizma i bezboţnog đavoljeg štaba u Moskvi, koji je sve njih inspirisao, što je pridobilo dobar deo pristalica među bogatim konzervativcima, mada je podrška krupnog kapitala uvek bila više pragmatična nego principijelna. Privlačnost fašizma neće preţiveti neuspeh i poraz. U svakom slučaju, neto efekat dvanaest godina naciona-socijalizma bio je taj da su sada veliku delovi Evrope leţali na milost i nemilost boljševicima. Tako se fašizam raspao kao grumen zemlje bačen u reku, i potpuno je nestao sa političke scene zauvek, osim u Italiji, gde je umereni neofašistički pokret (Movimen- to Sociale Italiano) koji slavi Musolinija trajno prisutan u tamošnjoj politici. Ovo nestajanje nije došlo samo usled toga što su iz politike bile isključene osobe koje su prethodno bile istaknute u fašističkom reţimu, premda one nikako nisu bile isključene iz drţavne sluţbe, a još manje iz privrednog ţivota. Do toga nije došlo čak ni zbog traume dobrih Nemaca (i na drugi način, lojalnih Japanaca) čiji se svet srušio u fizičkom i moralnom haosu 1945. godine, i za koje je sama vernost starim verovanjima bila zapravo kontraproduktivna. Ta vernost je smetala prilagođavanju novom, u početku neshvatljivom, ţivotu pod okupacijom sila koje su tim narodima nametnule svoje institucije i način ţivota: koje su poloţile šine po kojima njihovi vozovi od sada moraju da se kotrljaju. Nacionalsocijalizam nije imao šta da ponudi Nemcima posle 1945. godine izuzev sećanja. Karakteristično je to, da se u jednom snaţno nacističkom delu Hitlerove Nemačke, naime u Austriji (koja se zaokretom međunarodne diplomatije našla uvrštena među nevine a ne među krivce), posleratna politika ubrzo vratila tačno na ono što je bila pre nego je demokratija ukinuta 1933. godine, s tim izuzetkom što je došlo do blagog pomeranja ulevo (videti Flora, 1983, str. 99). Fašizam je nestao zajedno sa svetskom krizom koja mu je omogućila da se pojavi. On nikad nije bio, čak ni u teoriji, univerzalni program ili politički projekt. S druge strane antifašizam, kako god bio heterogen i nestalan u svojoj mobilizaciji, uspeo je da ujedini snage neuobičajenog opsega. I više od toga, ovo jedinstvo nije bilo negativno, već pozitivno, a u izvesnim vidovima, bilo je i trajno. Ideološki, ono je počivalo na zajedničkim vrednostima i teţnjama Prosvećenosti i Doba revolucije, a to su: progres koji donosi primena razuma i nauke; na obrazovanje i vlast naro

PROTIV ZAJEDNIĈKOG NEPRIJATELJA 137

da; na nepostojanje nejednakosti zasnovanih na rođenju ili poreklu; društva koja gledaju u budućnost radije nego u prošlost. Neke od ovih sličnosti postojale su samo na papiru, mada nije u potpunosti nevaţno to da su neke političke tvorevine toliko daleke od zapadne, ili bilo kakve demokratije, kao što su Mengistuova Etiopija, Somalija pre pada Siada Barea, Kim II Sungova Severna Koreja, Alţir i komunistička Istočna Nemačka izabrale da sebi daju zvaničan naziv demokratskih ili narodnih demokratskih republika. To je oznaka koju bi međuratni fašistički, autoritarni, pa čak tradicionalni konzervativni reţimi sa prezirom odbacili. U drugim pogledima zajedničke teţnje nisu bile tako daleko od zajedničke stvarnosti. Zapadni ustavni kapitalizam, komunistički sistemi i Treći svet su bili podjednako privrţeni jednakim pravima za sve rase i oba pola, to jest, niko od njih nije dostigao ovaj zajednički cilj, ali se njihovi načini nisu mnogo sistemski razlikovali.43 Sve su to bile sekularne drţave. Vaţnije je to da su posle 1945. godine sve ove zemlje praktično odbacile suprematiju trţišta i sve su verovale u aktivnu ulogu drţave u upravljanju i planiranju privrede. Mada je moţda teško prisetiti se u vreme neoliberalne ekonomske teologije, kako su između četrdesetih i sedamdesetih godina najprestiţniji i najuti- cajniji pobornici potpune slobode trţišta, na primer Fridrih fon Hajek, videli sebe i sebi slične kako kao proroci u pustinji uzalud upozoravaju neoprezni zapadni kapitalizam koji je jurio „Putem u ropstvo“ (Hayek, 1944). U stvari, kapitalizam je stupao u jednu epohu ekonomskog čuda (videti poglavlje 9). Kapitalističke vlade su bile ubeđene da jedino ekonomski intervencionizam moţe da spreči povratak ekonomskih katastrofa kao onih između ratova, i da se jedino njime izbegava opasnost od ljudi radikalizova- nih do te mere da izaberu komunizam, kao što su nekad izabrali Hitlera. Zemlje Trećeg sveta su verovale da jedino drţavna akcija moţe da uzdigne njihove privrede iz zaosta- losti i zavisnosti. U dekolonizovanom svetu, koji će slediti inspiraciju iz Sovjetskog Saveza, oni će put napred videti kao socijalizam. Sovjetski Savez i njegova novoproši- rena porodica, nisu verovali ni u šta drugo do u centralističko planiranje. A sva tri svetska regiona su stupala u posleratni svet sa ubeđenjem da je pobeda nad silama Osovine, izvojevana političkom mobilizacijom i revolucionarnom politikom isto kao i krvlju i gvoţđem, otvorila novu eru društvenog preobraţaja. U izvesnom smislu bili su u pravu. Nikada lice zemlje i ljudski ţivot nisu bili tako dramatično preobraţeni kao u eri koja je počela ispod pečurkastih oblaka Hiro- šime i Nagasakija. Ali kao i uvek istorija obraća tek polovičnu paţnju na ljudska htenja, čak i onih ljudi koji donose drţavne odluke. Niko nije ni hteo ni planirao pravi društveni preobraţaj. A u svakom slučaju, prva nepredviđena okolnost sa kojom su morali da se suoče bio je skoro trenutni slom velikog antifašističkog saveza. Ĉim više nije bilo fašizma protiv koga se trebalo ujedinjavati, kapitalizam i komunizam su opet bili spremni da se nađu licem u lice kao smrtni neprijatelji.

43

Naročito su svi zaboravili veliku ulogu koju su ţene igrale u ratu, otporu i oslobođenju.

Šesto poglavlje

Umetnosti 1914-1945.

I nadrealistički Pariz je mali „univerzum"... U onom većem, kosmosu, stvari ne izgledaju drugačije. I tamo ima raskrsnica gde svetlucaju avetinjski saobraćajni signali, i gde su nepojmljive analogije i veze između događaja dnevna zapovest. To je oblast iz koje izveštava lirska poezija nadrealizma. Valter Benjamin, „Nadrealizam" u: Jednosmerna ulica (1979, str. 231) Nova arhitektura izgleda da nije mnogo uznapredovala u SAD... Zastupnici ovog novog stila puni su ozbiljnosti i neki od njih rade na oštar pedagoški način dogmatskih vernika... ali, zadrţani na nivou fabričkog dizajna, ne izgleda da su stvorili mnogo preobraćenika. H. J. Menken (H. L. Mencken), 1931.

I Zašto briljantni stvaraoci mode, jedna notorno neanalitička vrsta, ponekad uspevaju u predviđanju oblika stvari koje će doći bolje nego profesionalni predskazi- vači, jedno je od najneobjašnjivijih pitanja; a za istoričara kulture jedno od najcentral- nijih pitanja. Ono je sigurno ključno za svakoga ko ţeli da razume uticaj koji je doba kataklizmi imalo na svet visoke kulture, elitnih umetnosti i iznad svega, na avangardu. Jer opšte je prihvaćeno da su ove umetnosti predvidele nekoliko godina ranije stvarni slom liberalnoburţoaskog društva (videti Doba carstva, poglavlje 9). Do 1914. godine su praktično sve što se moglo zakloniti pod široki, ali prilično neodređeni baldahin „modernizma" već je bilo tu: kubizam; ekspresionizam; futurizam; čista apstrakcija u slikarstvu; funkcionalizam i bekstvo od ornamenta u arhitekturi; napuštanje tonalnosti u muzici; raskid sa tradicijom u knjiţevnosti. Veliki broj imena koja bi bila na listama eminentnih „modernista" kod većine ljudi su svi bili zreli i produktivni pa čak i slavni 1914. godine. 44 Ĉak i T. S. Eliot, čija poezija nije objavljivana sve do 1917. godine i posle toga, do tada je jasno bio deo londonske avangardne scene (kao saradnik, zajedno sa Paundom, lista Blast, Vajndha- ma Luisa (Wyndham Lewis). Ova deca, najkasnije 1880-ih godina, ostala su ikone moderne četrdeset godina kasnije. To da je veliki broj muškaraca i ţena koji su tek počeli da se pomaljaju posle rata takođe ušao na visokokulturne uţe liste eminentnih 44 Matis i Pikaso; Šenberg i Stravinski; Gropijus i Mis Van der Roe; Prust, Dţejms Dţojs, Tomas Man i Franc Kafka; Jejts, Ezra Paund, Aleksandar Blok i Ana Ahmatova.

UMETNOSTI 1914-1945. 139

„modernista" manje iznenađuje nego dominacija starije generacije.45 U stvari, izgleda da su postojale jedino dve formalne inovacije posle 1914. godine u svetu „etablirane" avangarde: dadaizam, koji je prešao u nadrealizam, ili ga je predvideo, u zapadnoj polovini Evrope, i sovjetski konstruktivizam na Istoku. Kontruktivizam, izlet u skeletaste trodimenzionalne i po mogućstvu pokretne konstrukcije, čija su najbliţa analogija u stvarnom ţivotu bile neke vašarske tvorevine (dţinovski točkovi, tobogani itd.), ubrzo je absorbovan u glavni tok arhitekture i industrijskog dizajna, uglavnom preko Bauhausa (o tome više u narednom tekstu). Njegovi najambiciozniji projekti, kao čuveni Tatlinov rotirajući nagnuti toranj, nikad nisu izgrađeni, ili su kratkotrajno ţiveli kao dekor ranih sovjetskih javnih rituala. Neobičan kakav je bio, konstruktivizam nije učinio mnogo više od toga što je proširio repertoar arhitektonskog modernizma. Dadaizam se uobličio među mešovitom grupom izgnanika u Cirihu (gde je jedna druga grupa izgnanika sa Lenjinom na čelu očekivala revoluciju) 1916. godine, kao izmučeni, ali nihilistički ironičan protest protiv svetskog rata i društva iz koga se rat ispilio: uključujući i umetnost tog društva. Pošto je odbacivao svu umetnost ovaj pokret nije imao formalnih karakteristika, iako je pozajmio nekoliko trikova od predratne kubističke i futurističke avangarde, naročito kolaţ, ili slepljivanje parčića i komada, uključujući i delove slike. U osnovi je sve što je izazivalo apopleksiju kod konvencionalnih burţoaskih ljubitelja umetnosti bilo prihvatljivo kao Dada. Skandal je bio princip kohezije pokreta. Tako je izloţba javnih pisoara Marsela Dišana (1887-1968) u Njujorku 1917. godine, kao ,,ready made umetnosti" bila je potpuno u duhu Dade, kojoj se pridruţio na svom povratku iz SAD; ali njegovo kasnije tiho odbijanje da bilo šta dalje ima sa umetnošću - više je voleo da igra šah - nije bilo u tom duhu. Jer ničeg tihog nije bilo u vezi sa Dadom. Nadrealizam, iako je bio podjednako posvećen odbacivanju umetnosti kakva je dotada bila poznata, podjednako predan javnom skandalu i (kako ćemo kasnije videti) još više privučen socijalnom revolucijom, bio je više od negativnog protesta; kao što se i moţe očekivati od pokreta čiji je suštinski centar bila Francuska, zemlja u kojoj svaka moda zahteva teoriju. U stvari moţemo reći da, dok je Dada potonula ranih dvadesetih godina, zajedno sa epohom rata i revolucije koja ju je stvorila, nadrealizam je izronio odatle kao nešto što je nazvano „izgovorom za obnovu imaginacije, zasnovane na Nesvesnom kakvo je psihoanaliza otkrila, zajedno sa novim naglašavanjem magije, slučaja, iracionalnosti, simbola i snova." (Willett, 1978). Na neki način to je bilo oţivljavanje romantizma u dvadesetovekovnom kostimu (videti Doba revolucija, poglavlje 14), ali sa više osećanja za apsurdno i smešno. Za razliku od „modernističke" avangarde glavnog toka, ali slično Dadi, nadrealizam se nije interesovao za formalne inovacije same po sebi: da li se Nesvesno izraţava nasu- mičnim tokom reči („automatsko pisanje") ili minucioznim devetnaestovekovnim akademskim stilom kojim je Salvador Dali (1904-1989) slikao svoje satove koji se tope u pustinjskim pejzaţima, nije bilo vaţno. Ono što je bilo vaţno bilo je spoznati mogućnosti spontane imaginacije, bez posredstva sistema racionalne kontrole, da bi se iz nekoherentnog stvorila kohezija, i očigledno nuţna logika iz nelogičnog, pa i iz nemo45 Između ostalih , Isak Babelj (1894); Le Korbizije (1897); Ernest Hemingvej (1899); Bertold Breht, Garsija Lorka i Hanus Ajsler (svi rođeni 1898); Kurt Vajl (1900); Ţan Pol Sartr (1905); i V. H. Odn (1907).

140 DOBA KATASTROFA

gućeg. Zamak u Pirinejima Rene Magrita (1898-1967) paţljivo naslikan na način poštanskih karata, pojavljuje se na vrhu ogromne stene, kao da je iz nje izrastao. Jedino što stena, koja je naslikana sa jednakom realističkom paţnjom, pluta po nebu iznad mora kao dţinovsko jaje. Nadrealizam je bio prava dopuna repertoara avangardne umetnosti, a o njegovoj neobičnosti svedoči sposobnost da proizvede šok, nerazumevanje, ili ponekad, što se svodi na isto, zbunjeni smeh, čak i kod starije avangarde. Ovo je bila moja sopstvena, doduše mladalačka, reakcija na Međunarodnu nadrealističku izloţbu 1936. godine u Londonu, a kasnije i na prijatelja nadrealistikčog slikara u Parizu, čije sam insistiranje na slikanju tačnog ekvivalenta fotografije ljudskih iznutrica uljanim bojama smatrao teško razumljivim. Međutim, u perspektivi ovaj pokret mora da se posmatra kao izuzetno plodan, premda uglavnom u Francuskoj i zemljama kao što su one španskog jezika, gde je francuski uticaj bio snaţan. On je uticao na prvorazredne pesnike u Francuskoj (Elijar, Aragon); u Španiji (Garsija Lorka); istočnoj Evropi i Latinskoj Americi (Cezar Valeho (Cesar Vallejo) u Peruu, Pablo Neruda u Ĉileu); i zapravo je mnogo kasnije još uvek odjekivao u „magičnom realizmu" toga kontinenta. Predstave i vizije nadrealizma - Maksa Ernsta (1891-1976), Magrita, Huana Miroa (1893-1983), pa čak i Salvadora Dalija - postale su deo naših predstava i vizija. A, za razliku od većine ranijih avangardnih pokreta Zapada, on je u stvari oplodio centralnu umetnost dvadesetog veka, umetnost kamere. Nije slučajno da je film duţnik nadrealizma ne samo zbog Luisa Bunjuela (1900-1983), već i zbog glavnog scenariste francuskog filma toga vremena, Zaka Prevera (1900-1977), dok je fotoţurnalizam njegov duţnik zbog Anri Kartije Bresona (Henri Cartier-Bresson 1908-). Pa ipak, u celini uzev, ovo je bilo razrađivanje avangardne revolucije u visokim umetnostima koja se odigrala pre nego što je svet čiji je kolaps ona izraţavala doţiveo slom. Mogu se zapaziti tri stvari u vezi sa ovom revolucijom u doba kataklizmi: avangarda je postala, takoreći, deo etablirane kulture; ona je bar delimično upijena u tkanje svakodnevnog ţivota; a - moţda pre svega - postala je dramatično politizova- na, moţda više nego što je visoka umetnost ikada bila od Doba revolucije. Pa ipak, ne smemo zaboraviti da je tokom ovog perioda, ona ostala izolovana od ukusa i intere- sovanja masovne publike čak i na Zapadu, mada se zario u njenu svest više nego što je ta publika uopšte to pojmila. Osim za nešto brojniju manjinu nego pre 1914. godine, avangarda nije bila nešto u čemu je većina ljudi stvarno i svesno uţivala. Reći da je ova nova avangarda postala vaţna za etablirane umetnosti ne znači tvrditi da je ona zamenila klasičnu i pomodnu umetnost, već da ih je obe dopunjavala, i da je postala dokaz ozbiljnog zanimanja za kulturu. Međunarodni operski repertoar ostao je u suštini onakav kakav je bio u Doba carstva, sa kompozitorima rođenim ranih 1860-ih godina (Rihard Štraus, Maskanji) ili čak ranije (Pučini, Leonkavalo, Janaček), na spoljnim granicama ,,modernosti“ kakav je, uopšteno govoreći, ostao do danas. 46 Međutim veliki ruski impresario Sergej Djagiljev (1872-1929), je tradicionalnog partnera opere, balet, svesno preobrazio u avangardni medij, uglavnom za vreme Prvog svetskog rata. Posle njegove pariške produkcije iz 1917. godine Parada (Pika- sov dizajn, Satijeva muzika, libreto Ţana Koktoa, programske beleške Gijoma Apoli46 Značajno je to, da uz relativno srazmerne izuzetke - Alban Berg, Bendţamin Britn - glavna dela za muzičku scenu posle 1918. godine, na primer Opera za tri groša, Mabagoni, Porgi i Bes, nisu pisana za zvanične operske kuće.

UMETNOSTI 1914-1945. 141

nera), dekora koji su radili ljubitelji Ţorţa Braka (1882-1963) i Huana Grisa (1887-1927); muzika koju su komponovali, ili prekomponovali Stravinski, de Falja, Milo i Pulank, postala je de rigeur, dok su u skladu sa tim modernizovani i stil igre i stil koreografije. Pre 1914. godine, bar u Britaniji, se filistarska publika rugala „Postim- presionističkoj izloţbi“, dok je Stravinski izazivao skandale gde god je išao, isto kao i Armori šou u Njujorku i u drugim mestima. Posle rata filistri su zaćutali pred provokativnim ispoljavanjima „modernizma", odlučnim deklaracijama nezavisnosti od diskreditovanog predratnog sveta, manifestima kulturne revolucije. I, pomoću modernog baleta, koji je eksploatisao svoju jedinstvenu privlačnost za snobove, magnetizam mode (i modnih časopisa kao novi Vogue) i elitni umetnički status, avangarda je provalila napolje iz svoga palisada. Zahvaljujući Djagiljevu, pisao je jedan karakterističan lik britanskog kulturnog ţurnalizma „masa je definitivno uţivala u dekoracijama najboljih i najviše ismevanih ţivih slikara. On nam je pruţio modemu muziku bez suza i moderno slikarstvo bez smeha“ (Mortimer, 1925). Balet Dajagiljeva je bio samo jedan medij za difuziju avangarde, koja se, u svakom slučaju, razlikovala od zemlje do zemlje. Niti se zaista ista avangarda širila po zapadnom svetu, uprkos produţenoj hegemoniji Pariza u velikim delovima elitne kulture, koja je pojačana posle 1918. godine pritokom američkih prognanika (generacija Hemingveja i Skota Ficdţeralda), u starom svetu više nije stvarno postojala jedinstvena visoka kultura. U Evropi se Pariz takmičio sa osovinom Moskva - Berlin, sve dok trijumfi Staljina i Hitlera nisu ućutkali ili raspršili rusku i nemačku avangardu. Delovi bivšeg Habzburškog i Otomanskog carstva išli su svojim putem u literaturi, izolovani jezicima sa kojih niko nije ozbiljno ili sistematski pokušavao da prevodi, sve do epohe antifašističke dijaspore tridesetih godina. Neobično cveta- nje poezije na španskom jeziku na obe strane Atlantika imalo je skoro nikakav međunarodni uticaj sve dok Španski građanski rat 1936-1939. nije otkrio tu poeziju. Ĉak i umetnosti koje su manje bile sputane Vavilonskom kulom, umetnošću zvuka i slike, bile su manje internacionalne nego što bi se moglo pretpostaviti, kao što pokazuje poređenje relativnog ugleda koje je recimo, Hindemit imao u Nemačkoj i izvan nje, ili Pulank u Francuskoj i izvan Francuske. Obrazovani engleski ljubitelji umetnosti kojima su čak i manji članovi međuratne Ecole de Pariš bili potpuno poznati, moţda nikada nisu ni čuli za imena tako vaţnih nemačkih ekspresionista kao što su Nolde i Franc Mark. Samo se za dve avangardne umetnosti moglo garantovati da će im se diviti svi ljubitelji umetničkih novina u svim relevantnim zemljama, i obe su dolazile više iz novog nego iz starog sveta: film i dţez. Avangarda je prisvojila film za vreme Prvog svetskog rata, dok ga je prethodno zanemarivala iz neobjašnjivih razloga (videti Doba carstva). Ne samo da je postalo bitno diviti se ovoj umetnosti, a posebno njenoj najvećoj ličnosti, Ĉarliju Ĉaplinu (kome samo nekoliko modernih pesnika koji su drţali do sebe nije posvetilo stihove), već su se sami avangardni umetnici upuštali u pravljenje filmova, najprimetnije u Vajmarskoj Nemačkoj i Sovjetskoj Rusiji, gde su zapravo dominirali proizvodnjom. Kanon „umetničkih filmova" za koje se očekivalo da im se u vreme kataklizmi po malim specijalizovanim bioskopskim hramovima dive umišljeni intelektualni ljubitelji filma, od jedne do druge strane sveta, sastojao se isključivo od ovakvih avangardnih kreacija: Oklopnjača Potemkin Sergeja Ejzenštajna (1898-1948) je opšte smatran remek-delom svih vremena. Scena stepeništa u Odesi, koju niko ko je ikad video - kao ja u avangardnom bioskopu tridesetih godina na Ĉering krosu - nikada

142 DOBA KATASTROFA

neće zaboraviti, opisana je kao „klasična sekvenca nemog filma i moţda najuticajni- jih šest minuta u istoriji filma“ (Manvell, 1944, str. 47—48). Od sredine tridesetih godina intelektualci su prednost davali populističkim francuskim filmovima Rene Klera; Zana Renoara (karakteristično je za njega da je slikarev sin); Marsela Karnea; Prevera, bivšeg nadrealiste; i Orika, bivšeg člana avangardnog muzičkog sastava Les Six. Ovi filmovi su, kako su neintelektualni kritičari voleli da ističu, bili manje zabavni, mada nesumnjivo više umetničke klase od ogromne većine onoga što su stotine miliona ljudi (uključujući i intelektualce) gledali svake nedelje u sve divovskijim i luksuznijim kino-palatama, naime od holivudske produkcije. S druge strane, trezveni holivudski biznismeni su skoro isto onako brzo kao Djagi- ljev shvatili doprinos avangarde profitabilnosti. ,,Ĉika“ Karl Lemle (Laemmle), gazda Univerzal studija, moţda najmanje intelektualan od svih velikih producenata Holi- vuda, vodio je brigu pri svojim godišnjim posetama rodnoj Nemačkoj, da se snadbe najnovijim ljudima i idejama, što je rezultiralo time da su karakteristični proizvodi njegovih studija, horor filmovi (Frankenštajn, Drakula, itd.) bili ponekad vrlo pribliţna kopija nemačkih ekspresionističkih modela. Bujica centralnoevropskih reţisera preko Atlantika, kao što su Lang, Lubič, i Vajlder (Wilder) - a praktično svi oni se na rodnom tlu mogu posmatrati kao intelektualistički - imaće značajan uticaj na sam Holivud, da i ne pominjemo značaj tehničara kao što su Karl Frojnd (18901969) i Eugen Šuftan (1893-1977). Međutim, razvoj filma i popularnih umetnosti će biti kasnije razmatran. „Dţez“ iz „doba dţeza“ to jest neka vrsta kombinacije američkih crnaca, sinkopirane muzike za igru i instrumentacije koja je po tradicionalnim standardima bila nekonvencionalna, skoro sigurno je pobudila opšte odobravanje među avangardom, manje zbog njegovih sopstvenih zasluga a više kao još jedan simbol modernosti, mašin- skog doba, raskida sa prošlošću - ukratko, još jedan manifest kulturne revolucije. Osoblje Bauhausa se slikalo sa saksofonom. Prava strast za onu vrstu dţeza koja je sada priznata kao glavni doprinos SAD muzici dvadesetog veka, bio je sve do druge polovine veka redak među intelektualcima, avangardnim ili ne. Oni kod kojih se razvila ta strast, kao kod mene posle posete Djuka Elingtona Londonu 1933. godine, bili su malobrojna manjina. Kakva god da je bila lokalna varijanta modernizma, između ratova on je postao bedţ onih koji su hteli da pokaţu kako su i kulturni i savremeni. Bilo da je neko voleo ili ne, da li je ikada čitao, video ili slušao, radove priznatih OK imena - recimo, za engleske učenike prve polovine tridesetih godina to su bili T. S. Eliot, Ezra Paund, Dţejms Dţojs i D. H. Lorens - bilo je nezamislivo ne govoriti učeno o njima. Ono što je moţda još zanimljivije je to, da je kulturna avangarda svake zemlje iznova pisala ili vrednovala prošlost da bi pristajala savremenim potrebama. Englezima je odlučno govoreno da zaborave Miltona i Tenisona, ali da se dive Dţonu Donu. Najuticajniji britanski kritičar ovoga perioda, Livis (Leaves) sa Kembridţa je čak izumeo i kanon ili „veliku tradiciju“ engleskih romana koja je bila upravo suprotna pravoj tradiciji, pošto je izostavljala iz istorijskog nasleđa sve što se nije sviđalo ovom kritičaru, pa tako i čitavog Dikensa, uz izuzetak jednog romana koji je dotada smatran jednim od manjih dela ovoga majstora, Teška vremena.47 Da budemo pošteni, dr Livis je najzad, iako pomalo nerado, našao adekvatnije reči za ocenu ovog velikog pisca. 47

UMETNOSTI 1914-1945. 143

Za ljubitelje španskog slikarstva, Muriljo je sada bio aut, ali je divljenje prema E1 Greku bilo obavezno. Ali iznad svega, sve što je imalo vezu sa Dobom kapitala i Dobom carstva (osim njihove avangardne umetnosti) nije bivalo samo odbačeno: to je postalo praktično nevidljivo. To ne samo da je demonstrirano vertikalnim padom cena za devetnaestovekovne akademske slike (i odgovarajućim ali još uvek umerenim porastom cena za impresioniste i prve moderniste): oni se praktično nisu mogli prodati sve do šezdesetih godina. Sami pokušaji da se prizna bilo kakva vrednost viktorijanskim građevinama sadrţavali su dah namerne provokacije za stvarno dobar ukus, koji je asocirao na reakcionarnost. Ovaj autor, koji je odrastao među velikim arhitektonskim spomenicima liberalne burţoazije koji okruţuju „unutrašnji grad“ staroga Beča, naučio je nekom vrstom kulturne osmoze, da se ti spomenici imaju smatrati bilo kako neautentični, bilo kao pompezni, ili kao i jedni i drugi. Ovakve zgrade zapravo nisu rušene en masse sve do pedesetih i šezdesetih godina, najkatastrofalnije decenije u modernoj arhitekturi, što je razlog zbog kojeg Viktorijansko društvo za zaštitu zgrada iz perioda 1840-1914. godine nije ustanovljeno pre 1958. godine (više od dvadeset godina nakon Dţordţijanske grupe za zaštitu manje prokaţenog nasleđa osamnaestog veka). Uticaj avangarde na komercijalni film već je nagovestio da je „modernizam" počeo da ostavlja svoj beleg na svakodnevni ţivot. On je to radio tako zaobilazno, delima koje široka publika nije smatrala ,,umetničkim“ i o kojima je shodno tome treba lo suditi kao o apriori estetskim vrednostima: prvenstveno iz oblasti publiciteta, industrijskog dizajna, komercijalne štampe i grafike i pravih objekata. Tako je među prvacima modernosti, čuvena stolica od cevi Marsela Brojera (Breuer) nosila ogroman ideološli i estetski naboj (Giedon, 1948, str. 488—495). Ipak će ona prokrčiti svoj put kroz moderni svet ne kao manifest, već kao skromna ali opšte korisna pokretna stolica na sklapanje. Ali ne moţe biti sumnje u to da je za manje od dvadeset godina od izbijanja Prvog svetskog rata ţivot velikih gradova širom zapadnog sveta bio vidljivo obeleţen modernizmom, čak i u zemljama kao što su SAD i Velika Britanija za koje se dvadesetih godina činilo da su potpuno neprijemčive za modernizam. Davanje aerodi- namičkog oblika i podesnim i nepodesnim proizvodima, koje je vladalo američkim dizajnom od ranih tridesetih godina, bilo je odjek italijanskog futurizma. Art Deko stil (koji potiče sa pariške Izloţbe dekorativnih umetnosti 1925. godine) pripitomio je modernističku ćoškastost i apstrakciju. Moderna revolucija dţepne knjige tridesetih godina (Penguin Books) ponela je zastavu avangardne tipografije Jana Ĉiholda (Tschi- chold, 1902-1974). Direktan napad modernizma još uvek je odvraćan. Sve do posle Drugog svetskog rata takozvani internacionalni stil modernističke arhitekture nije preobrazio gradsku scenu, iako su njegovi glavni propagandisti i protagonisti - Gropijus, Le Korbizije, Mies Van der Roe, Frenk Lojd Rajt, itd. već dugo bili aktivni. Sem nekoliko izuzetaka, većina javnih građevina, uključujući i stambene projekte levičarskih opština, za koje se moglo očekivati da će simpatisati socijalno svesnu novu arhitekturu, pokazivali su malobrojne znakove njenog uticaja, osim očigledne nenaklonosti prema dekoraciji. Veći deo masovne rekonstrukcije „crvenog Beča“ za radničku klasu dvadesetih godina, sproveli su arhitekti koji jedva da se javljaju, ako ih uopšte ima, u većini istorija arhitekture. Ali je modernost ubrzano preoblikovala sitnije predmete svakodnevice. Odluku o tome u kojoj meri je do toga došlo usled nasleđa pokreta art nove- au i pokreta u primenjenim umetnostima, u kojima se avangarda angaţovala na predmetima za svakodnevnu upotrebu; u kojoj meri zbog ruskih konstruktivista od kojih

144 DOBA KATASTROFA

su se neki odlučno latili toga da revolucionišu dizajn u masovnoj proizvodnji; a u kojoj meri zbog istinske prikladnosti modernističkog purizma za modernu tehnologiju u domaćinstvu (npr. u duzajnu kuhinja) moramo prepustiti istoriji umetnosti. Ostaje činjenica da je jedna kratkovečna ustanova koja je u velikoj meri počela kao politički i umetnički avangardni centar, došla do toga da daje ton i arhitekturi i primenjenim umetnostima u dvema generacijama. To je bio Bauhaus, ili umetnička i dizajnerska škola u Vajmaru a kasnije u Desauu u srednjoj Nemačkoj (1919-1933), čije se postojanje poklopilo sa postojanjem Vajmarske republike - nacionalsocijalisti su je raspustili ubrzo nakon što je Hitler preuzeo vlast. Spisak imena koja su bila povezana sa Bauhausom, kako god da se čita, izgleda kao Ko je ko u naprednim umetnostima između Rajne i Urala: Gropijus i Mies van der Roe, Lajonel Fajninger (Feininger), Paul Kle (Klee), Vasilij Kandinski, Maljevič, E1 Lisicki (Lissitzky), Moholji-Nađi (Moholy-Nagy), itd. Uspeh Bauhausa ne počiva samo na ovim talentima već i na - od 1921. godine nadalje - svesnom okretanju od stare umetničke i zanatske (pa i avangardne) visoko- umetničke tradicije ka dizajnu za praktičnu upotrebu i industrijsku proizvodnju: karoserijama automobila (Gropijus), avionskim sedištima, reklamnoj grafici (strast ruskog konstruktiviste El Lisickog), i da ne zaboravimo dizajn novčanica od milion i dva miliona maraka za vreme velike nemačke hiper inflacije 1923. godine. Bauhaus je bio smatran - kao što pokazuju njegovi problemi sa nesimpatičnim političarima - duboko subverzivnim. I zaista, politički angaţman ove ili one vrste dominira „ozbiljnim11 umetnostima u Dobu katastrofe. Taj angaţman je tridesetih godina stigao čak i do Britanije, koja je još uvek bila politički i socijalno stabilna usred evropske revolucije, i SAD, udaljenih od rata ali ne i od Velike recesije. Ovaj politički angaţman nikako nije bio samo za levicu, mada su radikalni ljubitelji umetnosti smatrali, posebno kao mladi, da je teško prihvatiti da kreativni genije i progresivni pogledi ne moraju da idu zajedno. Pa ipak, posebno u literaturi, duboko reakcionarna ubeđenja, ponekad prevedena u fašističko delovanje, bila su prilično uobičajena u zapadnoj Evropi. Pesnici T. S. Eliot u Britaniji i izgnanstvu; Vilijam Batler Jejts (1865-1939) u Irskoj; romanopisac Knut Hamsun (1859-1952) u Norveškoj, i ostrašćeni saradnik nacista, D. H. Lorens (1859-1930) u Britaniji i Luj Ferdinand Selin (1884-1961) u Francuskoj su očigledni primeri. Briljantni talenti ruske emigracije naravno, ne mogu biti automatski razvrstani kao „reakcionarni11, iako su neki od njih to bili, ili postali; jer je odbijanje da se prihvati boljševizam ujedinjavao emigrante sasvim različitih političkih pogleda. Međutim, sigurno se moţe reći da je nakon svetskog rata i Oktobarske revolucije, a još više u eri antifašizma tridesetih i četrdesetih godina levica, često ona revolucionarna, privlačila avangardu. Zaista su rat i revolucija politizovali veliki broj nepolitičkih avangardnih pokreta naročito u Rusiji i Francuskoj (međutim, najveći deo ruske avangarde nije pokazao početni entuzijazam za Oktobar). Kada je Lenjinov uticaj vratio marksizam na Zapad kao jedinu vaţnu teoriju i ideologiju socijalne revolucije, osiguravajući na taj način preobraćanje avangarde u ono što su nacionalsocijalisti nazivali, ne sasvim netačno, „kulturni boljševizam11 (Kulturbolscheivismus). Dada je bila za revoluciju. Njen naslednik, nadrealizam, imao je teškoća samo u tome da se odluči za koju je vrstu revolucije, pa je većina sekte prednost dala Trockom u odnosu na Staljina. Osovina Moskva-Berlin koja je tako mnogo uticala na vajmarsku kulturu, počivala je na zajedničkim političkim simpatijama. Mies van der Roe je za Komunističku partiju izgradio spomenik ubijenim spartakističkim vođama Karlu Libknehtu i

UMETNOSTI 1914-1945. 145

Rozi Luksemburg. Gropijus, Bruno Taut (1880-1938), Le Korbizije, Hanes Majer i čitava „Bauhaus brigada" prihvatali su sovjetske narudţbine - doduše u vreme u kome je Velika recesija SSSR učinila ne samo ideološki već i profesionalno privlačnim za zapadne arhitekte. Ĉak i u osnovi ne mnogo politizovan nemački film bio je radikali- zovan, o čemu svedoči divni reţiser G. V. Pabst (1895-1967), čovek koji je očevidno više bio zainteresovan za prikazivanje ţena nego za prikazivanje političkih problema, a kasnije sasvim spreman na saradnju sa nacistima. Ipak je on u poslednjim danima Vajmarske republike bio autor nekih među najradikalnijim filmovima, uključujući Operu za tri groša Brehta i Vajla. Tragedija modernističkih umetnika, levičara i desničara, bila je u tome da su ih mnogo efikasnije angaţovan deo njihovih sopstvenih masovnih pokreta i političari u tim pokretima - da i ne pominjemo protivnike - odbacili. Uz delimičan izuzetak itali- janskog fašizma na koji je uticao futurizam, novi autoritarni reţimi i levice i desnice prednost su davali staromodnim monumentalnim građevinama i perspektivama u arhitekturi, inspiracionom predstavljanju i u slikarstvu i u vajarstvu, podrobnom izvođenju klasika na sceni i ideološkoj prihvatljivosti u literaturi. Naravno, Hitler je bio frustrirani umetnik, koji je najzad pronašao sposobnog mladog arhitektu Alberta Špera, da ostvari njegove gigantske koncepcije. Međutim, niti Musolini, niti Staljin, niti general Franko, koji su svi inspirisali sopstvene arhitektonske dinosauruse, nisu počeli ţivot sa sličnim ličnim ambicijama. Stoga nije ni nemačka ni ruska avangarda preţivela uspon Hitlera i Staljina, a ove dve zemlje, predvodnice svega što je bilo napredno i istaknuto u umetnostima dvadesetih godina, skoro su nestale sa kulturne scene. Iz današnje perspektive mi moţemo bolje od savremenika da vidimo kako se trijumf i Hitlera i Staljina pokazao kao kulturna katastrofa, što će reći, koliko su avangardne umetnosti bile ukorenjene u revolucionarno tle srednje i istočne Evrope. Izgleda da najbolje vino umetnosti raste na lavom izbrazdanim padinama vulkana. Ne samo da su rukovodioci kulture politički revolucionarnih reţima davali više zvaničnog priznanja, tj. materijalne podrške umetničkim revolucionarima od onih konzervativnih koje su zamenili, čak i ako za to njihove političke vlasti nisu pokazivale entuzijazam. Anatolij Lunačarski, „komesar za prosvećivanje“ je ohrabrivao avangardu, i pored toga što je Lenjinov umetnički ukus bio sasvim konvencionalan. Socijaldemokratska vlada Pruske, pre nego što ju je desničarsko krilo Nemačkog Rajha oteralo sa vlasti (bez otpora) 1932. godine, ohrabrivala je radikalnog kompozitora Ota Klemperera da pretvori jednu od berlinskih operskih kuća u izlog svega onoga naprednog u muzici između 1928. i 1931. godine. Međutim takođe izgleda da su na neki neodređeni način, vremena kataklizme usijala strasti ljudi koji su ih proţivljavali u centralnoj i istočnoj Evropi. Vizija tih vremena je bila surova, a ne srećna, i sama ta surovost i tragično osećanje kojim je ta vizija bila proţeta, bili su ono što je ponekad davalo talentima koji sami po sebi nisu bili izraţeni, jednu gorku i preteču izraţajnost, kao na primer B. Travenu, jednom beznačajnom anarhističkom emigrantu-boemu nekada u vezi sa kratkovečnom Minhenskom sovjetskom republikom iz 1919. godine, koji se dao na to da dirljivo piše o mornarima i o Meksiku (Hjustonov film Blago Stjera Madre sa Bogartom je zasnovan na njegovoj knjizi). Bez tog osećanja on bi ostao u zasluţenoj anonimnosti. Kada bi takav jedan umetnik izgubio osećaj da je svet nepodnošljiv, kao što je nemilosrdni nemački satiričar Georg Gros uradio kada je emigrirao u SAD posle 1933. godine, nije ostajalo ništa sem tehnički vešte sentimentalnosti.

146 DOBA KATASTROFA

U najvaţnijim delima evropske avangardne umetnosti Doba kataklizme retko je artikulisana nada, čak iako su njeni pripadnici po svojim ideološkim ubeđenjima bili opredeljeni za jednu vedru viziju budućnosti. Njena najsnaţnija dostignuća, od kojih većina datira iz godina pre Hitlerove i Staljinove prevlasti - „Ne mogu da smislim šta da kaţem o Hitleru“ podrugljivo je primetio veliki austrijski satiričar Karl Kraus, za koga je Prvi svetski rat bio daleko od toga da ga ostavi bez reči (Kraus 1922) - izlaze iz apokalipse i tragedije: opera Albana Berga Vojcek (prvi put izvedena 1926. godine); Brehtova i Vajlova Opera za tri gro sa (1928) i Maha goni (1931); Brehtova i Eslerova Mera (1930); priče Isaka Babelja Crvena konjica (1926); Ejzenštajnov film Oklopnja- ča Potemkin (1925); ili Berlin Aleksanderplac Alfreda Deblina (1929). Što se tiče kolapsa Habzburškog carstva, on je proizveo neobičan izliv literature, koja seţe od preteče knjige Karla Krausa Poslednji dani čovečanstva (1922) preko dvosmislene lakrdije Jaro- slava Hašeka Dobri vojnik Švejk (1921) do melanholične tugovanke Josefa Rota Radec- ki marš (1932) i beskrajnog samoposmatranja u Čoveku bez svojstava Roberta Muzi- la (1930). Nijedan drugi skup političkih događaja u dvadesetom veku nije imao uticaj na kreativnu imaginaciju koji se mogao sa ovim uporediti, iako su na svoj način Irska revolucija i građanski rat (1916-1922) preko O‟ Kejsija (O‟ Casey), i na više simboličan način, meksička revolucija (1919-1920) preko svojih muralista - ali ne i ruska revolucija - inspirisali umetnosti u svojim zemljama. Jedno carstvo osuđeno na propast kao metafora elitne kulture Zapada koja je potkopana i koja propada: ove predstave dugo su opsedale tamne uglove centralnoevropske imaginacije. Kraj poretka pronašao je izraz u Duino Elegies (1912-1923) velikog pesnika Rajnera Marije Rilkea (1875-1926). Još jedan praški pisac na nemačkom jeziku je predstavio još potpuniji osećaj neshvatljivo- sti ljudskih prilika, i pojedinačnih i kolektivnih: Franc Kafka (1883-1924), čija su skoro sva dela objavljena posthumno. Ova umetnost je dakle, stvarana u danima u kojima je svet padao u času u kom su temelji zemlje beţali da citiramo klasičnog naučnika i pesnika A. E. Hausmana, koji je bio daleko od avangarde (Housman, 1988, str. 138). Umetnost je bila ta čiji je pogled bio pogled onoga „anđela istorije" koga nemački Jevrejin-marksista Valter Benjamin tvrdi da je prepoznao na slici Paula Klea Angelus Novus: „Njegovo lice okrenuto je prošlosti. Gde mi pred nama vidimo lanac događaja, on vidi jednu jedinstvenu katastrofu koja nastavlja da gomila ostatke na razvalinama sve dok ne dosegnu njegova stopala. Ako bi samo mogao da ostane kako bi probudio mrtve i spojio delove onoga što je izlomljeno! Ali oluja duva iz pravca Raja, hvata njegova krila takvom snagom da Anđeo više ne moţe da ih zatvori. Ova oluja ga neodoljivo goni u budućnost, kojoj su okrenuta njegova leđa, dok gomila ruševina pod njegovim nogama raste do neba. Ova oluja je ono što zovemo progres." (Benjamin, 1971, str. 84-85.) Zapadno od ove zone kolapsa i revolucije osećanje tragične i neminovne kataklizme je bilo manje, ali je budućnost izgledala podjednako enigmatična. Uprkos traumama

UMETNOSTI 1914-1945. 147

Prvog svetskog rata, kontinuitet sa prošlošću nije bio tako očigledno prekinut sve do tridesetih godina, decenije Velike recesije, fašizma i rata koji se postojano pribliţavao. 48 Ĉak i tada, raspoloţenje zapadnih intelektualaca se činilo manje očajničko, i više optimističko nego kod onih iz centralne Evrope, sada rasutim i izolovanim od Moskve do Holivuda, ili kod onih zatvorenih u istočnoj Evropi ućutkanih neuspehom i terorom. Oni su se još uvek osećali kao da brane vrednosti koje su bile ugroţene, ali još nisu uništene, da obnavljaju ono što je bilo vitalno u njihovom društvu, ako zatreba i društvenim preobraţajem. Kao što ćemo videti (poglavlje 18), veći deo zapadnog slepi- la za greške staljinističkog Sovjetskog Saveza posledica je ubeđenja da, na kraju krajeva, Sovjetski Savez zastupa vrednosti Prosvetiteljstva nasuprot dezintegraciji razuma; ,,progresa“ u starom i jednostavnom smislu, mnogo manje problematičnog nego što je „vetar koji duva iz Raja“ Valtera Benjamina. Samo su ultrareakcioari oni kod kojih ćemo naći osećanje da je svet jedna neshvatljiva tragedija, ili pre kao kod najveće britanske spisateljice toga vremena Ivlin Vo (Evelyn Waugh, 1903-1966) da je crna komedija za stoike; ili, kao kod francuskog romanopisca Luja Ferdinanda Selina (1894-1961), da je noćna mora čak i za cinike. Mada je najbolji i najinteligentniji među mladim britanskim avangardnim pesnicima tog vremena, V. H. Odn imao osećaj istorije kao tragedije - o čemu govore Španija, Palais des Beaux Arts raspoloţenje kruga čiji je on bio centar smatralo je da je stanje čovečanstva prilično prihvatljivo. Najim- presivniji britanski umetnici avangarde, vajar Henri Mur (1898-1986) i kompozitor Bendţamin Britn (1913-1976), davali su utisak da bi sasvim spremno pustili da svetska kriza prođe pored njih, da im se nije nametnula. Ali jeste. Avangardna umetnost je još uvek bila koncept ograničen na kulturu Evrope i njenih izdanaka i kolonija, pa čak su i tamo pioniri na granicama umetničke revolucije još uvek često čeţnjivo gledali na Pariz - pa čak - u manjoj, ali iznenađujućoj meri - i na London.49 Avangarda još uvek nije gledala na Njujork. To znači da je neevropska avangarda jedva postojala izvan zapadne hemisfere, gde je bila čvrsto usidrena i u umetničkom eksperimentu i u socijalnoj revoluciji. Njeni najpoznatiji predstavnici u ovo vreme, slikari murala meksičke revolucije, jedino su se razmimoilazili oko Staljina i Trockog, ali ne oko Zapate i Lenjina, za koje je Dijego Rivera (1886-1957) insistirao da ih uključi u fresku namenjenu Rokfeler centru u Njujorku (trijumf art dekoa uporediv samo sa Krajsler zgradom) na nezadovoljstvo porodice Rokfeler. Pa ipak za većinu umetnika u nezapadnom svetu osnovni problem je bila modernizacija a ne modernizam. Kako da njihovi pisci pretvore dijalektske govore u fleksibilne i shvatljive literarne idiome za savremeni svet, kao što su to činili Bengalci od polovine devetnaestog veka u Indiji? Kako da ljudi (moţda, u ovim novim danima i ţene) pišu poeziju na Urdu jeziku, umesto na klasičnom persijskom koji je dotada bio obavezan za takve svrhe; na turskom, umesto na arapskom, koji je Ataturkova revolucija bacila na smetlište istorije sve sa fesom i feredţom? Šta je u zemljama sa drevnom kulturom trebalo da urade sa svojim tradicijama; sa umetnošću, koja kako god 48 U stvari, glavni literarni odjeci Prvog svetskog rata počeli su da se čuju krajem dvadesetih godina kada se Na Zapadu ništa novo Eriha Marije Remarka (1929, Holivudski film 1930) prodao u dva i po miliona primeraka na dvadeset i pet jezika za osamnaest meseci. 49 Argentinski pisac Horhe Luis Borhes (1899—1986) je bio notorni anglofil i orijentisan ka Engleskoj; prvi jezik izuzetnog aleksandrijskog grčkog pesnika C. P. Kavafija (1863-1933) bio je engleski, isto kao - bar za potrebe pisanja - i jezik Fernanda Pesoa (Pessoa, 1888-1935) , najvećeg portugalskog pesnika veka. Kiplingov uticaj na Bertolda Brehta je dobro poznat.

148 DOBA KATASTROFA

bila privlačna, nije pripadala dvadesetom veku? Napustiti prošlost bilo je dovoljno revolucionarno, suprotstaviti zapadnjački revolt iz jedne faze modernizacije drugoj fazi činilo se irelevantnim pa čak neshvatljivim. Još više je bilo tako kada su modernistički umetnici istovremeno bili i politički revolucionari, što je bilo više nego verovatno. Ĉehov i Tolstoj su se mogli činiti kao prigodniji modeli nego Dţejms Dţojs za one koji su osećali da je njihov zadatak - i nadahnuće - u tome da „idu u narod“ i da slikaju realističku sliku patnji naroda i da mu pomognu da se podigne. Ĉak i japanski pisci koji su se dali na modernizam od dvadesetih godina (verovatno posredstvom kontakta sa italijanskim futurizmom), imali su snaţan, a s vremena na vreme dominantan, socijalistički ili komunistički „proleterski" kontingent (Keene, 1984, poglavlje 15). A zaista je prvi veliki kineski moderni pisac Lu Sin (1881-1936), svesno odbacio zapadne modele i gledao rusku literaturu u kojoj „moţemo videti blagu dušu ugnje- tenih, njihova stradanja i borbu" (Lu Sin, 1975, str. 23). Za većinu kreativnih talenata neevropskog sveta koji nisu bili ni ograničeni svojom tradicijom, ni vesternizatori, izgledalo je da je glavni zadatak bio da otkriju, podignu veo sa nje i predstave svetu savremenu stvarnost svojih naroda. Realizam je bio njihov pokret. II Na neki način, ova ţelja je ujedinila umetnosti Istoka i Zapada. Jer dvadeseti vek, što je bilo sve jasnije, bio je vek običnih ljudi, a njim su dominirale umetnosti koje su obični ljudi stvarali, i koje su stvarale za običnog čoveka. A dva povezana instrumenta su učinila da je svet običnog čoveka postao vidljiv kao nikada ranije, i da se mogao dokumentovati: reportaţa i kamera. Nijedan od njih nije bio nov (videti Doba kapitala, poglavlje 15; Doba carstva, poglavlje 9) ali su oba stupila u samopouzdano zlatno doba posle 1914. godine. Pisci, posebno u SAD, ne samo da su sebe videli kao ljude koji beleţe ili reportere, već su i pisali za novine i stvarno bili novinari: Ernest Hemingvej (1899-1961), Teodor Drajzer (18711945), Sinkler Luis (1885-1951). „Reportaţa" koja se kao pojam prvi put pojavljuje u francuskim rečnicima 1929. godine a u engleskim 1931. godine - postala je prihvaćeni ţanr socijalno-kritične literature i vizuelne prezentacije u dvadesetim godinama, uglavnom pod uticajem ruske revolucionarne avangarde koja je veličala činjenice naspram glazirane zabave koju je evropska levica oduvek osuđivala kao opijum za narod. Izgleda da je češki komunistički novinar Egon Ervin Kiš, koji je proslavio ime „Reportera u ţurbi" (Der rasende Reporter, 1925, naziv prve u seriji njegovih reportaţa) pustio u opticaj taj naziv u srednjoj Evropi. Ona se proširila, uglavnom preko bioskopa, na zapadnu avangardu. To je jasno vidljivo u delovima pod naslovom „Filmske novosti" i „Oko kamere" - aluzija na avangardnog filmskog dokumentaristu Dţigu Vertova - kojima je ispresecano pripovedanje u trilogiji SAD, Dţona Dos Pasosa (1896-1970), napisanoj u levičarskom periodu ovog pisca. U rukama avangardne levice „dokumentarni film" je postao samosve- sni pokret, a tridesetih godina su čak i najpraktičniji profesionalci novinarskog biznisa pretendovali na viši intelektualni i kreativni status tako što su unapređivali neke filmske ţurnale, obično materijale za popunu vremena bez velikih zahteva, u grandi- oznije „Marš vremena" dokumentarce, i pozajmili su tehničke inovacije avangardnih fotografa koje su izmišljene u nernačkoj komunističkoj štampi dvadesetih godina da bi stvorili zlatno doba ilustrovanih časopisa: to su bili Life u SAD, Picture Post u Brita

UMETNOSTI 1914-1945. 149

niji, Vu u Francuskoj. Međutim, izvan anglosaksonskog sveta ilustrovani časopisi su počeli da masovno cvetaju tek posle Drugog svetskog rata. Novi foto-ţurnalizam duguje svoje vrline ne samo talentovanim muškarcima - pa i nekim ţenama - koji su otkrili fotografiju kao medij, iluzornom verovanju da „kamera ne moţe da laţe“, tj. da ona nekako predstavlja ,,pravu“ istinu, i tehničkim poboljšanjima koja su olakšala pravljenje slika bez poziranja novim minijaturnim kamerama (Lajka je lansirana 1924. godine), već moţda više od svega univerzalnoj prevla- sti bioskopa. Ljudi su naučili da stvarnost posmatraju kroz sočiva kamere. Jer iako je bilo porasta u cirkulaciji štampane reči (u koju su sada takođe bile utkane rotogravi- rane fotografije u tabloidima), ona se povlačila pred filmom. Doba katastrofa je bilo doba velikog bioskopskog platna. U kasnim tridesetim godinama na svakog Britanca koji je kupio novine, dolazila su dvojica koja su kupila kartu za bioskop (Stevenson, str. 396, 403). Zaista, kako se depresija produbljivala, i dok je svetom krstario rat, poseta bioskopima na Zapadu je dostigla svoj vrhunac svih vremena. U ovom novom vizuelnom mediju, avangarda i masovne umetnosti su oplođa- vali jedno drugo. Zaista su u starim zapadnim zemljama dominacija obrazovanog sloja i izvesni elitizam prodrli čak i u masovni filmski medij, stvarajući zlatno doba za nemački nemi film u vajmarskoj epohi, za francuski zvučni film tridesetih godina, i za italijanski film čim je podignut zastor fašizma koji je prekrivao njegove talente. Od njih je moţda populistička francuska kinematografija tridesetih godina bila najuspešnija u kombinovanju onoga što su intelektualci ţeleli od kulture sa onim što je šira publika ţelela od zabave. To je bila jedina intelektualistička kinematografija koja nikada nije zaboravila Vaţnost priče, posebno o ljubavi i zločinu, i jedina koja je bila sposobna da pravi dobre šale. Tamo gde je avangarda (politička ili umetnička) išla potpuno svojim putem, kao u dokumentarističkom pokretu ili agitprop umetnosti, njen rad je retko kada dosezao izvan malobrojnih manjina. Međutim, nije avangardni input ono što čini masovne umetnosti značajnim. To je njihova sve veća nesumnjiva kulturna hegemonija čak i pored toga, što izvan SAD, kao što smo videli, masovne umetnosti još nisu izmakle ispod nadzora obrazovanih. Ove umetnosti (ili je bolje reći zabave) koje će postati dominantne, bile su usmerene na najšire mase, više nego na veliku i sve veću, srednju i niţu srednju klasu čiji je ukus bio tradicionalan. Kod nje su još uvek dominirale evropske „bulevarske" ili „vestendov- ske“ scene ili njihovi ekvivalenti, bar sve dok Hitler nije raspršio tvorce ovih proizvoda, ali je to od malog interesa. Najinteresantniji proces u ovom srednjeklasnom regio- nu bio je izuzetan, eksplozivan rast jednog ţanra koji je pre 1914. godine pokazivao neke znakove ţivota, ali nije nagoveštavao kasniji trijumf: to je bila detektivska zagonetna priča, sada uglavnom pisana u obimu knjige. Ovaj ţanr je bio prvenstveno britanski, što je moţda priznanje Šerloku Holmsu Artura Konana Dojla koji je postao međunarodno poznat 1890-ih godina i, što više iznenađuje, ţenski i akademski. Pionir ovog ţanra, Agata Kristi (1891-1976) i do današnjeg dana je ostala bestseler. Internacionalne verzije ovog ţanra su još uvek uglavnom, i očigledno, inspirisane britanskim modelom, tj. isključivo su o ubistvu koje se posmatra kao salonska igra koja zahteva izvesnu domišljatost, više kao kakva otmena ukrštenica sa enigmatskim ključevima, koja je još više bila isključivo britanska specijalnost. Ovaj ţanr je najbolje posmatrati kao prizivanje društvenog reda koji je ugroţen, ali još nije narušen. Ubistvo, koje je sada postalo skoro jedini zločin koji moţe da pokrene detektiva, provaljuje u karakteristično uređenu sredinu - seosku kuću, ili kakav porodični profesionalni milje - i njegovi tragovi

150 DOBA KATASTROFA

vode do jedne od trulih jabuka što potvrđuje zdravo stanje ostatka korpe. Red se vraća tako što detektiv koji sam (još uvek je preteţno muškarac) predstavlja milje, na problemu primenjuje razum. Otuda moţda insistiranje na tome da je on privatni detektiv, sem ukoliko sam policajac nije, za razliku od većine u svojoj vrsti, pripadnik viših i srednjih klasa. To je bio duboko konzervativan, mada samopouzdan ţanr, čime se razlikuje od histeričnijeg špijunskog trilera (koji je takođe uglavnom britanski proizvod), ţanra sa velikom budućnošću u drugoj polovini veka. Njegovi autori, ljudi skromnih literarnih vrlina, često su svoju vokaciju nalazili u tajnim sluţbama svojih drţava.18 Do 1914. godine masovni mediji u modernim razmerama već su mogli da se smatraju nečim normalnim u izvesnom broju zapadnih zemalja. Međutim, njihov rast u dobu kataklizmi je bio spektakularan. Cirkulacija štampe u SAD rasla je mnogo brţe od stanovništva, udvostručivši se od 1920. do 1950. godine. Do ovog vremena, nešto između 300 i 350 primeraka novina je prodavano na hiljadu muškaraca, ţena i dece u tipičnoj „razvijenoj" zemlji, mada su Skandinavci i Australijanci trošili još i više štampe, a urbanizovani Britanci, verovatno zbog toga što je njihova štampa bila više nacionalna nego lokalna, kupovali su zapanjujućih šest stotina primeraka na hiljadu stanovnika (UN Statistical Yearbook, 1948). Štampa se obraćala pismenima, mada je u zemljama sa masovnim školovanjem davala sve od sebe da zadovolji nepotpuno pismene tako što je koristila slike i stripove, kojima se intelektualci još nisu divili, i što je razvila jarko obojeni, pseudonarod- ski idiom koji privlači paţnju, i koji izbegava reči sa suviše slogova. Njegov uticaj na knjiţevnost nije zanemarljiv. Film, na drugoj strani, postavljao je male zahteve u pogledu pismenosti, a nakon što je naučio da govori u poznim dvadesetim, ti zahtevi su praktično bili nikakvi za publiku koja je govorila engleski. Međutim, za razliku od štampe, koja je u većini delova sveta zanimala samo malu elitu, filmovi su skoro odmah na početku bili međunarodni masovni medij. Napuštanje potencijalno univerzalnog jezika nemog filma sa njegovim proverenim kodovima interkulturalne komunikacije verovatno je mnogo učinilo za to da govorni engleski postane međunarodno poznat i tako je pomoglo da se ovaj jezik uspostavi kao globalni ,,pidţin“ (zajednički jezik kojim govore među sobom razni narodi u pacifič- koj zoni, prim. prev.) poznog dvadesetog veka. Jer su u zlatno doba Holivuda filmovi u suštini bili američki osim u Japanu, gde je otprilike pravljeno isto onoliko dugometraţnih filmova kao u SAD. Što se tiče ostatka sveta, u predvečerje Drugog svetskog rata je Holivud proizvodio pribliţno onoliko filmova koliko sve druge industrije zajedno, čak i ako uključimo Indiju koja je već proizvodila oko 170 filmova godišnje za publiku brojnu kao japanska, i skoro kao američka. Holivud je 1937. godine proizvodio 567 filmova, ili bolje rečeno više od deset nedeljno. Razlika između hegemonistič- kog kapaciteta kapitalizma i birokratskog socijalizma je ona između ovog broja i četrdeset i jednog filma koliko se tvrdilo da je proizvedeno u SSSR-u 1938. godine. Međutim, iz očiglednih lingvističkih razloga, takva izuzetna globalna premoć jedne jedine industrije nije mogla da potraje. U svakom slučaju ta premoć nije nadţivela dezintegraciju „studio sistema" kao mašine za masovnu proizvodnju snova, koji je dostigao svoj vrhunac u ovom periodu, ali je propao ubrzo posle Drugog svetskog rata.

18 Literarni preci modernog „tvrdog" trilera ili „detektivske" priče su mnogo narodskiji. Dešijel Hemet (Dashiell Hammet, 1894-1961) počeo je kao Pinkertonov operativac i prve radove objavio je u petparačkoj štampi. Uostalom, jedini pisac koji je detektivsku priču preobratio u pravu knjiţevnost, Belgijanac Zorţ Simenon (1903-1989) bio je samouko piskaralo.

UMETNOSTI 1914-1945. 151

Treći među masovnim medijima je bio potpuno nov: radio. Za razliku od druga dva, on je počivao na privatnom vlasništvu nečega što je još uvek bila sofisticirana mašinerija, pa je tako bilo ograničeno u suštini na relativno dobrostojeće „razvi- jene“ zemlje. U Italiji broj radio-aparata nije dostigao broj automobila sve do 1931. godine (Isola, 1990). Najveća gustina radio-aparata bila je pred Drugi svetski rat u SAD, Skandinaviji, Novom Zelandu i Britaniji. I pored toga, u tim zemljama je radio napredovao po spektakularnoj stopi, pa su čak i siromašni mogli da ga priušte sebi. Od devet miliona britanskih prijemnika 1939. godine, polovinu su kupili ljudi koji su zarađivali između 2,5 i 4 funte nedeljno - što je bio skroman prihod - a još dva miliona ljudi koji su zarađivali manje od toga (Briggs, II, str. 254). Moţda zato ne iznenađuje da se stopa rasta broja radio-aparata udvostručila za vreme Velike recesije, kada je rasla brţe nego ikada pre ili kasnije. Jer je radio preobraţavao ţivot siromašnih, posebno za kuću vezanih siromašnih ţena, kao što ništa drugo nije ikada činilo. On je u njihove sobe donosio svet. Odsada ni najusamljeniji više nikad nisu bili sasvim sami. A čitav opseg onoga što se moţe reći, otpevati, odigrati, ili izraziti na drugi način bio im je sada na raspolaganju. Zar je onda iznenađenje što je jedan medij koji je bio nepoznat kada se Prvi svetski rat završio osvojio deset miliona domaćinstava u SAD do godine berzanskog kraha, preko dvadeset sedam miliona do 1939. i preko četrdeset miliona do 1950. godine? Za razliku od filma, pa čak i revolucionisane štampe, radio nije preobrazio načine na koje ljudi opaţaju stvarnost ni na koji dubok način. On nije stvorio nove načine za viđenje ili za uspostavljanje odnosa između čulnih utisaka i ideja (videti Doba carstva). On je bio samo medij, ne i poruka. Ali ga je njegov kapacitet da istovremeno govori nebrojenim milionima ljudi, od kojih se svako osećao kao da se obraća njemu kao pojedincu, napravio nepojmljivo moćnim oruđem masovne informacije, i, što su vladari i trgovci odmah shvatili, oruđem propagande i reklame. Do početka tridesetih godina predsednik SAD je otkrio potencijal radijskog „ćaskanja uz kamin“, a britanski kralj je otkrio potencijal prenosa kraljevskog Boţića (1932. odnosno 1933. godine). U Drugom svetskom ratu, sa njegovom beskrajnom potrebom za vestima, radio je dobio zasluţeno mesto kao politički instrument i kao informativni medij. Broj radio- -aparata je značajno porastao u svim zemljama kontinentalne Evrope sem u onim koje su bile najgore ţrtve borbi (Briggs, III, Appendix C). U nekoliko slučajeva taj broj se udvostručio ili više nego udvostručio. U većini neevropskih zemalja taj rast je bio još nagliji. Trgovina, i pored toga što je od početka vladala radiotalasima u SAD, teţe je osvajala na drugim mestima, pošto su po tradiciji vlade nerado prepuštale kontrolu nad tako vaţnim medijem kojim se uticalo na građane. BBC je zadrţao svoj zvanični monopol. Tamo gde se trpelo komercijalno emitovanje, očekivalo se međutim od njega da se pokorava zvaničnom glasu. Teško je prepoznati novine koje je uvela radio kultura, pošto je tako mnogo onoga čemu je radio prokrčio put, postalo deo svakodnevnog ţivota - to su sportski komentari, vesti, gostovanja poznatih, sapunska opera, i zapravo serijski program bilo koje vrste. Najdublja promena koju je radio doneo bila je ta da je istovremeno priva- tizovao i struktuirao ţivot po strogoj satnici, koja odsada nije određivala samo sferu rada, već i sferu privatnosti. Još je zanimljivo i to da je ovaj medij - a sve do porasta videa i video-rikordera to je činio i njegov naslednik, televizija - i pored toga što je u suštini bio usmeren na pojedinca i porodicu, stvorio sopstvenu javnu sferu. Prvi put u istoriji ljudi koji nisu poznavali jedni druge, su kada bi se sreli po svoj prilici znali šta

152 DOBA KATASTROFA

je svako od njih čuo (ili kasnije, video) prethodne noći: veliku utakmicu, omiljenu komediju, govor Vinstona Ĉerčila, sadrţaj vesti. Umetnost na koju je radio najznačajnije uticao bila je muzika, pošto je radio poništio mehanička i akustička ograničenja dometa zvukova. Muzika, ona poslednja među umetnostima koja je probila iz telesnog zatvora ograničenog oralnom komunikacijom, već je ušla u eru mehaničke reprodukcije pre 1914. godine, sa gramofonom, iako teško da je on već tada bio u domašaju masa. Godine između ratova su svakako dovele i gramofone i ploče na dohvat masa, premda je praktičan kolaps trţišta ploča za takozvane „rasne ploče“, tj. tipične muzike za siromašne tokom američke recesije, pokazao krhkost te ekspanzije. Ipak je ploča, i pored toga što je tehnički kvalitet poboljšan oko 1930. godine, imala svoja ograničenja, ako ni zbog čega drugog, ono zbog duţine. Osim toga, domet ploče je zavisio od prodaje. Radio je prvi put omogućio da se muzika sluša bez prekida duţe od pet minuta, i da je sluša teoretski neograničen broj slušalaca. Tako je postao i jedinstveni popularizator muzike manjina (uključujući i klasičnu muziku) i daleko najmoćnije sredstvo za prodaju ploča, što je zaista još uvek ostao. Radio nije promenio muziku - on je sigurno na nju manje uticao od pozorišta i filmova, koji su takođe uskoro naučili da reprodukuju zvuk - već je promenio ulogu muzike koja je bez njega nezamisliva u savremenom ţivotu, što ne isključuje njenu ulogu kao zvučne pozadine za svakodnevno ţivljenje. Tako su snage koje su dominirale popularnim umetnostima bile prvenstveno tehnološke i industrijske: štampa, film, ploče i radio. Pa ipak od kasnog devetnaestog veka jedan autentičan izvor autonomne kreativne inovacije je vidljivo izbijao u četvrtima za izlaske i zabavu nekih velikih gradova (videti Doba carstva). On je bio daleko od toga da presuši, a medijska revolucija je njegove proizvode prenela daleko izvan prvobitnog miljea. Tako je formalizovani argentinski tango, a posebno kada je proširen od plesa u pesmu, verovatno dosegao svoj vrhunac u dvadesetim i tridesetim godinama, i kada je njegova najveća zvezda Karlos Gardel (1890-1935) poginuo u avionskoj nesreći, oplakan je širom Španske Amerike i (zahvaljujući pločama) ostao je trajno prisutan. Samba, kojoj je bilo suđeno da predstavlja Brazil onako kako je tango predstavljao Argentinu, dete je demokratizacije karnevala u Riju dvadesetih godina. Međutim, najimpresivniji i na dugu stazu, najuticajniji proces ove vrste bio je razvoj dţeza u SAD, uglavnom pod uticajem migracije crnaca iz juţnih drţava ka velikim gradovima srednjeg zapada i severoistoka: on je postao autonomna umetnička muzika profesionalnih (uglavnom crnih) zabavljača. Uticaj nekih od ovih popularnih inovacija ili procesa bio je do sada ograničen izvan njihovih rodnih sredina. Takođe je do sada bio manje revolucionaran nego što je postao u drugoj polovini veka, kada je - da uzmemo očigledan primer - jedan idiom koji je direktno vodio poreklo iz američkog crnačkog bluza postao, kao rokenrol, globalni jezik kulture mladih. Međutim, i pored toga što je - uz izuzetak filma - i uticaj i masovnih medija i popularnog stvaralaštva bio umereniji nego što će biti u drugoj polovini ovoga veka (ovo će biti razmatrano kasnije); on je već bio ogroman po količini i upečatljiv po kakvoći, posebno u SAD koje su počele da nameću nespornu hegemoniju na ovim poljima, zahvaljujući svojoj izuzetnoj privrednoj nadmoći, svom čvrstom opredeljenju za trgovinu i demokratiju, i posle Velike recesije, zahvaljujući uticaju ruzveltovskog populizma. Na polju popularne kulture svet je bio ili američki, ili provincijski. Uz jedan izuzetak, nijedan drugi nacionalni ili regionalni model se nije globalno afirmisao, mada su neki modeli imali značajan regionalni uticaj (na primer,

UMETNOSTI 1914-1945. 153

egipatska muzika unutar islamskog sveta) i s vremena na vreme je pokoja egzotična crta ulazila u svet popularne kulture, kao što su karipske i latinoameričke komponente u muzici za igru. Jedini izuzetak je sport. U ovoj grani popularne kulture - a ko je taj koji je video brazilski tim u danima njegove slave ko će poreći sportu pretenziju na umetnost? - uticaj Sjedinjenih Drţava je ostao ograničen na oblast političke dominacije Vašingtona. Kao što se kriket igra samo tamo gde se nekada vijorio Union Dţek (britanska zastava, prim. prev.), tako je i bejzbol napravio mali uticaj sem tamo gde su se marinci iskrcali. Sport koji je svet prisvojio bio je fudbal, čedo britanskog globalnog ekonomskog prisustva, zbog koga su timovi nosili imena britanskih firmi, ili su ih sačinjavali iseljeni Britanci (kao Sao Paolo Atletik klub) od polarnog leda do ekvatora. Ova jednostavna i elegantna igra, nesputana komplikovanim pravilima i opremom, i koja se moţe izvoditi na bilo kakvom više-manje otvorenom prostoru odgovarajuće veličine, probijala se kroz svet samo svojim vrlinama i, ustanovljavanjem Svetskog kupa 1930. godine (kada je pobedio Urugvaj) postala je stvarno internacionalna. Pa ipak, po našim standardima, masovni sportovi, iako sada globalni, ostali su neobično primitivni. One koji su se njima bavili još nije apsorbovala kapitalistička privreda. Velike zvezde su još uvek bili amateri, kao u tenisu (tj. prilagodili su se tradicionalnom burţoaskom statusu), ili ako su bili profesionalci, kao u engleskom fudba- lu, nisu bili mnogo više plaćeni od kvalifikovanih industrijskih radnika. U tim sportovima je još uvek moralo da se uţiva licem u lice, jer je čak i radio jedino mogao da pravi prizor igre ili trke prikaţe povećanjem decibela u komentatorovom glasu. Doba televizije i sportisti plaćeni kao filmske zvezde, bili su još uvek koju godinu daleko. Ali, kao što ćemo videti (poglavlja 9-11) ne tako mnogo daleko.

Sedmo poglavlje

Kraj carstava

Postao je revolucionarni terorist 1918. godine. Njegov guru je prisustvovao njegovoj prvoj bračnoj noći i on nikada nije ţiveo sa svojom ţenom tokom deset godina do njene smrti 1928. godine. Gvozdeno pravilo za revolucionare je bilo da bi trebalo da se drţe podalje od ţena... Imao je običaj da mi priča kako će Indija postati slobodna boreći se na način na koji su se Irci borili. Onda kada sam bila sa njim čitala sam Moju borbu za irsku slobodu Dena Brina (Breen). Den Brin je bio Masterdin ideal. Masterda je svoju organizaciju nazvao indijska „Republikanska armija, grana Ĉitagong“ po Irskoj republikanskoj armiji. Kalpana Dutt (1945, str. 16-17) Nebeska rasa kolonijalnih administratora tolerisala je pa čak i ohrabrivala sistem mita-korupcije jer je on pruţao jeftini mehanizam za sprovođenje kontrole nad nemirnim i često nepokornim stanovništvom. Jer ono što korupcija u stvari znači je da ono što čovek ţeli (npr. da dobije parnicu, da dobije ugovor sa vladom, da mu se oda počast za rođendan, ili da dobije drţavni posao) moţe da postigne činjenjem usluge čoveku koji ima moć da daje ili da ne daje. Učinjena ,,usluga“ nije morala biti darivanje novca (ovo je grubo i malobrojni Evropljani u Indiji su na ovaj način prljali svoje ruke). To je mogao biti dar prijateljstva i poštovanja, obasipanje gostoprimstvom, ili darovanje fondovima za „pravu stvar“, ali iznad svega lojalnosti radţi. M. Carritt (1985, str. 63-64) I Tokom devetnaestog veka je nekoliko zemalja - uglavnom onih koje se graniče sa se vernim Atlantikom - osvojilo neevropski ostatak planete sa smešnom lakoćom. U meri u kojoj se nisu mučili da zauzmu i vladaju svetom, zemlje Zapada su pomoću svog ekonomskog i socijalnog sistema i njegove organizacije i tehnologije postigle još nesporniju nadmoćnost. Kapitalizam i burţoasko društvo su preobrazili svet, vladali su njime i pruţali su model - koji je do 1917. godine bio jedini - svima onima koji nisu ţeleli da budu proţdrani ili zbrisani neodoljivim silama istorije. Posle 1917. godine sovjetski komunizam je pruţao alternativni model, ali u suštini model istog tipa, osim što je izostavljao privatno preduzetništvo i liberalne institucije. Istorija dvadesetog veka u nezapad- nom ili tačnije neseverozapadnom svetu je stoga bitno određena odnosima tog sveta sa zemljama koje su se u devetnaestom veku učvrstile kao gospodari ljudske vrste.

KRAJ CARSTAVA 155

Sve dovde, istorija Kratkog dvadesetog veka je ostajala geografski nesimetrična, i kao takvu je moţe pisati samo istoričar koji ţeli da se usredsredi na dinamiku globalne transformacije. To ne znači da taj istoričar deli snishodljiv i često etnocentrički pa čak i rasistički osećaj superiornosti i potpuno neopravdano samozadovoljstva koje je još uvek uobičajeno u povlaštenim zemljama. Zaista, ovaj istoričar je vatreni protivnik onoga što je E. P. Tomson nazvao „ogromna snishodljivost“ prema svetu zaostalih i siromašnih. Međutim, ostaje činjenica da su dinamike većeg dela svetske istorije u Kratkom dvadesetom veku izvedene, a ne originalne. Te dinamike se u osnovi sastoje u pokušajima elita neburţoaskih društava da oponašaju model isproban na Zapadu, koji je u biti posmatran kao model društava koji ekonomskim i naučno-tehnološkim „razvo- jem“ proizvodi progres, bogatstvo, snagu i kulturu, u kapitalističkoj ili socijalističkoj varijanti. 51 Nije bilo drugog operativnog modela sem ,,vesternizacije“ ili „modernizacije" ili kako god čovek odabere da ih zove. Nasuprot tome, samo politički eufemizam razdvaja različite sinonime za „zaostalost“ (dok Lenjin nije oklevao da tako opiše situaciju u sopstvenoj zemlji i u „kolonijalnim i zaostalim zemljama") koje je međunarodna diplomatija rasipala po dekolonizovanom svetu („nerazvijenost", „u razvoju" itd.). Operacioni model „razvoja" moţe se kombinovati sa raznim drugim verova- njima i ideologijama, sve donde dok ga ne ometaju, dok recimo, zemlja koja je u pitanju ne zabrani izgradnju aerodroma zbog toga što oni nisu odobreni Kuranom ili Biblijom, ili što su u sukobu sa inspirativnom tradicijom srednjovekovnog viteštva, ili se ne mogu uskladiti sa dubinom slovenske duše. S druge strane, onamo gde se takva vero- vanja suprotstavljaju procesu „razvoja" u praksi, a ne samo u teoriji, ona garantuju neuspeh i poraz. Koliko god snaţno i iskreno bilo verovanje u to da magija moţe da skrene mitraljeske metke, ona je delovala suviše retko da bi imala mnogo uticaja. Telefon i telegraf su bolja sredstva komunikacije nego telepatija svetih ljudi. Ovo ne znači da treba odbaciti tradicije, verovanja i ideologije, nepromenjene ili prilagođene, pomoću kojih društva koja dolaze u kontakt sa novim svetom „razvoja" sude o tom svetu. I tradicionalizam i socijalizam podudarili su se u tome što su otkrili prazan moralni prostor u centru pobedničkog ekonomskog - i političkog - kapitalističkog liberalizma, kada je on uništio sve veze između pojedinaca osim „sklonosti da razmenjuju dobra" Adama Smita, i sklonosti da traţe lično zadovoljstvo i lični interes. Kao moralni sistem, kao način za određivanje čovekovog mesta u svetu, kao način šta i u koliko toga su „razvoj" i „progres" uništili, pre - ili nekapitalističke ideologije i sistemi vrednosti su često bile superiorne nad verovanjima koja su topovnjače, trgovci, misionari i kolonijalni administratori doneli sa sobom. Kao sredstvo za mobilizaciju masa u tradicionalnom društvu protiv modernizacije, bilo kapitalističke bilo socijalističke, ili tačnije protiv stranaca koji su tu modernizaciju uvozili, one su mogle biti prilično efikasne, iako u stvari nijedan među uspešnim pokretima za oslobođenje u zaostalom svetu pre sedamdesetih godina nije bio inspirisan tradicionalnim ili neotradicionalnim ideologijama. Tako je bilo uprkos činjenici da je jedan takav pokret, kratkotrajni Kilafat 51 Valja primetiti da je jednostavna dihotomija „kapitalizam/socijalizam" pre politička nego analitička. U njoj se ogleda pojava masovnih političkih radničkih pokreta čija je socijalistička ideologija u praksi bila koncept sadašnjeg društva (,,akapitalizam“) obrnut naopačke. Ova dihotomija je pojačana posle oktobra 1917. godine dugim hladnim ratom Crvenih protiv Anti-crvenih koji je trajao u čitavom Kratkom dvadesetom veku. Potpuno je moguće umesto da se ekonomski sistemi, recimo, SAD, Juţne Koreje, Austrije, Hong Konga, Zapadne Nemačke i Meksika klasifikuju pod istom odrednicom „kapitalizam" klasifikovati ih pod nekoliko odrednica.

156 DOBA KATASTROFA

pokret u britanskoj Indiji (1920-1921), koji je zahtevao očuvanje turskog sultana kao kalifa svih vernih, odrţavanje Otomanskog carstva u granicama iz 1914. godine, i muslimanske kontrole nad svetim mestima Islama (uključujući i Palestinu), verovatno prisilio neodlučni indijski Kongres na masovnu građansku neposlušnost i masovnu nesarad- nju (Minault, 1982). Najtipičnije masovne mobilizacije pod okriljem vere - ,,Crkva“ zadrţava kontrolu nad prostim narodom bolje od ,,Kralja“ - bile su odbrambene akcije, mada ponekad tvrdokorne i herojske kao što je bio seljački otpor sekularizatorskoj meksičkoj revoluciji pod barjakom „Hrista kralja“ (1926-1932) koji je njegov glavni istoričar opisao na epski način kao ,,hristijadu“ (Meyer, 1973-1979). Fundamentali- stička religija kao glavna snaga uspešne masovne mobilizacije pripada poslednjim dece- nijama dvadesetog veka, koje su čak bile svedok bizarnog povratka nekih intelektualaca običajima koje bi njihovi obrazovani dedovi opisali kao predrasude i varvarstvo. Nasuprot tome, ideologije, programi, čak i metodi i oblici političkog organizovanja koji su inspirisali oslobađanje zavisnih zemalja od zavisnosti, onih zaostalih od zaostalosti, bili su zapadnjački: liberalni; socijalistički; komunistički i/ili nacionalistički; sekularistički i sumnjičavi prema klerikalizmu; koristili su sredstva razvijena za svrhe javnog ţivota u burţoaskim društvima - štampu, mitinge, partije, masovne kampanje, čak i kada je usvojeni diskurs bio, i morao da bude, u religijskom rečniku masa. To je značilo da je istorija tvoraca preobraţaja Trećeg sveta u ovom veku isto- rija elitističkih manjina, ponekad relativno sićušnih, jer - sasvim izuzimajući odsustvo demokratske politike u skoro svim zemljama samo je tanak sloj posedovao potrebno znanje i obrazovanje, pa čak i elementarnu pismenost. Na kraju krajeva, pre sticanja nezavisnosti je preko 90 procenata stanovništva indijskog potkontinenta bilo nepismeno. Broj onih pismenih u nekom zapadnom (tj. engleskom) jeziku bio je još neznat- niji - recimo pola miliona od oko trista miliona stanovnika pre 1914. godine, ili jedan na šest stotina. 52 Ĉak je i region koji je daleko najviše ţudeo za obrazovanjem (Zapadni Bengal) imao u vreme sticanja nezavisnosti (1949-1950) samo 272 studenta na svakih 100 000 stanovnika, što je pet puta više nego u središnjim oblastima severne Indije. Uloga koju su igrale ove brojčano beznačajne manjine bila je ogromna. Ne iznenađuje što je trideset osam hiljada Parsi muškaraca u oblasti Bombaja, jednoj od glavnih administrativnih jedinica britanske Indije na kraju devetnaestog veka, od kojih je više od četvrtine bilo pismeno na engleskom, postalo elita trgovaca, industrijalaca i finansijera širom potkontinenta. 100 advokata Visokog suda u Bombaju su u svojim redovima uključivali dvojicu glavnih nacionalnih vođa nezavisne Indije (Mohandas Karamčand Gandi i Valabhai Patel) i budućeg osnivača Pakistana Muhamed Ali Dţinah (Seal, 1968, str. 884; Misra, 1961, str. 328). Koliko su ove zapadnjački obrazovane elite bile upotrebljive za razne svrhe moţe da ilustruje jedna porodica piščevih poznanika. Otac, zemljoposednik, imućni advokat i ugledna ličnost pod Britancima, postao je diplomata i najzad guverner savezne drţave posle 1947. godine. Majka je bila prva ţena ministar u provincijskoj vladi Indijskog nacionalnog kongresa 1937. godine. Od četvoro dece (svi obrazovani u Britaniji) troje se pridruţilo Komunističkoj partiji, jedan sin je postao vrhovni zapovednik indijske armije; još jedan je na kraju postao poslanik svoje partije u Skupštini; treći - posle burne političke karijere - ministar u vladi gospođe Gandi; dok se četvrti probijao u biznisu. 52 Procena se zasniva na podacima za one koji su pohađali srednju školu zapadnog tipa (Anil Seal, 1971, str. 21-22).

KRAJ CARSTAVA 157

Ništa od ovoga ne znači da su vesternizatorske elite nuţno prihvatale sve vrednosti drţava i kultura koje su uzimale kao svoj model. Njihovi lični pogledi su se mogli kretati u rasponu od stopostotnog asimilacionizma do dubokog nepoverenja prema Zapadu, kombinovanog sa ubeđenjem da se specifične vrednosti domaće civilizacije mogu sačuvati ili obnoviti jedino usvajanjem zapadnjačkih inovacija. Cilj najpotpunijeg i najuspešnijeg projekta „modernizacije", u Japanu posle Meiđi restauracije, nije bio da pozapadnjači, već naprotiv, da tradicionalni Japan načini sposobnim za ţivot. Na isti način, ono što su aktivisti Trećeg sveta pročitali iz ideologija i programa koje su prisvajali nije toliko bio deklarativni tekst kojiko njihov sopstveni podtekst. Tako je u periodu sticanja nezavisnosti, socijalizam (tj. njegova sovjetska komunistička verzija) privlačio vlade dekolonizovanih zemalja, ne samo zato što je stvar antiimperijali- zma uvek pripadala levici metropole, već i više zbog toga što su SSSR videli kao model za prevazilaţenje zaostalosti, putem planirane industrijalizacije, što je za njih bila daleko preča stvar nego emancipacija bilo čega što bi se u njihovim zemljama moglo opisati kao „proletarijat" (videti poglavlja 12 i 13). Slično tome, iako se brazilska Komunistička partija nikada nije kolebala u svom opredeljenju za marksizam, jedna posebna vrsta razvojnog nacionalizma je postala „fundamentalni sastojak" u politici Partije od ranih tridesetih godina, čak i kada se sukobljavala sa interesima radništva razmatranim izdvojeno od interesa drugih (Martins Rodrigues, str. 437). Međutim, kakvi god da su bili svesni ili nesvesni ciljevi onih koji su oblikovali istoriju zaostalog sveta, modernizacija, što će reći imitacija modela poteklih sa Zapada, bila je nuţni i preko potreban način da se oni postignu. Ovo je bilo još očevidnije, budući da su se perspektive elita Trećeg sveta i perspektive masa njihovog stanovništva suštinski razlikovale, osim utoliko što je beli (tj. severnoatlantski) rasizam pruţao zajedničku sponu nezadovoljstva koje su mogli da dele i maharadţe i čistači. Ĉak i tako, to nezadovoljstvo su mogli da mnogo manje osećaju ljudi, ne naročito ţene, koji su bili sviknuti na inferioran status unutar bilo kakvog društva, bez obzira na boju koţe njegovih pripadnika. Izvan islamskog sveta, u čijem je slučaju zajednička religija pruţala takvu sponu - osećaj superiornosti nad nevernicima zajedništvo je bilo neuobičajeno. II Svetska kapitalistička privreda je u Doba carstva prodrla u sve delove sveta i praktično ih sve preobrazila, čak iako je, posle Oktobarske revolucije, privremeno zaustavljena na granicama Sovjetskog Saveza. To je razlog zbog koga je Velika recesija 1929-1933. godine bila takav međaš u istoriji antiimperijalizma i pokreta za oslobođenje u Trećem svetu. Kakvi god da su bili privreda, bogatstvo, kulture i politički sistemi zemalja pre nego što su došle na dohvat severnoatlantskog oktopoda, sve su one bile usisane u svetsko trţište, ukoliko ih zapadni biznismeni i vlade nisu odbacile kao ekonomski nezanimljive, makar i ţivopisne, kao Beduine iz velikih pustinja pre otkrića nafte i gasa u njihovoj negostoljubivoj postojbini. Za svetsko trţište sve ove zemlje su imale vrednost kao snadbevači primarnim proizvodima - sirovina za industriju, energije i zemljoradničkih i stočarskih proizvoda - i kao ventil za investiranje severnjačkog kapitala, uglavnom u vidu drţavnih zajmova i infrastrukture u saobraćaju i gradovima, bez koje se resursi zavisnih zemalja ne bi mogli efikasno eksploatisao. Preko tri četvrtine britanskih prekomorskih investicija 1913. godine - a Britanci

158 DOBA KATASTROFA

su izvozili više kapitala nego ostatak sveta zajedno - bilo je u drţavnim obveznicama, ţeleznicama, lukama i brodarstvu (Brown, 1963, str. 153). Industrijalizacija zavisnog sveta još uvek nija bila deo ničijeg plana igre, čak ni u zemljama kao što su one u juţnom delu latinoameričke kupe, gde je izgledalo logično da se takve lokalno proizvedene namirnice kao meso prerađuju u oblik lakši za transport, kao što su konzerve i konzervirana govedina. Na kraju krajeva, konzerviranje sardina i flaširanje porto vina nisu industrijalizovali Portugaliju, niti je to namerava- no. U stvari, osnovni obrazac u glavama većine severnih vlada i preduzetnika bio je onaj po kome zavisan svet prodajom svojih sirovina plaća uvoz njihovih industrijskih proizvoda. Ovo je bio temelj svetske ekonomije kojom su u periodu pre 1914. godine dominirali Britanci (Doba carstva, poglavlje 2), iako, uz izuzetak zemalja takozvanog „naseljeničkog kapitalizma “, zavisni svet nije bio posebno isplativo trţište za industrijske proizvođače. Tri stotine miliona stanovnika indijskog potkontinenta i četiri stotine miliona Kineza, su bili suviše siromašni i suviše mnogo potreba svog svakodnevnog ţivota su zadovoljavali u lokalnom okviru da bi mnogo kupovali od bilo koga. Srećom za Britance u doba njihove ekonomske hegemonije, njihovih sedam stotina miliona jeftinih kupovina sabiralo se u dovoljnu količinu da odrţi pamučnu industriju Lanka- šira u poslu. Njihov interes, kao i svih ostalih severnih proizvođača, bio je očigledno da naprave zavisno trţište, kakvo je bi bilo, potpuno zavisnim od njihove proizvodnje, tj. da ga agrarizuju. Bilo da je to bio njihov cilj ili ne, u tome nisu mogli uspeti, delom zbog toga što su lokalna trţišta koja su stvorena samom apsorpcijom ovih privreda u društvo svetskog trţišta, društvo kupoprodaje, stimulisala proizvodnju lokalnih potrošnih dobara, koje je bilo jeftinije lokalno proizvoditi, a delom zbog toga što su mnoge ekonomije u zavisnim regionima, posebno u Aziji, bile vrlo sloţene strukture sa dugom istori- jom proizvodnje koju je karakterisala značajna prefinjenost i impresivni tehnički i ljudski resursi i potencijali. Tako su ogromni lučki gradovi koji će postati karakteristična karika između Severa i zavisnog sveta - od Buenos Airesa i Sidneja do Bombaja, Šanga- ja i Sajgona razvili lokalnu industriju pod okriljem njihove privremene zaštite od uvoza, čak iako to nije bila namera njihovih vladara. Nije trebalo mnogo da lokalni tekstilni proizvođači u Ahmedabadu ili Sangaju, bilo domaći bilo agenti neke strane firme, postanu snadbevači obliţnjeg indijskog ili kineskog trţišta, pamučnim proizvodima dotada uvoţenim iz Lankašira. U stvari, to je ono što se dogodilo posle Prvog svetskog rata i što je slomilo vrat britanskoj pamučnoj industriji. Pa ipak, kada razmatramo koliko je logično izgledalo Marksovo predviđanje o konačnom širenju industrijske revolucije na ostatak sveta, zapanjujuće je koliko je malo industrije napustilo svet razvijenog kapitalizma pre kraja epohe carstava, a u stvari pre sedamdesetih godina ovog veka. Krajem tridesetih godina do jedine velike promene na svetskoj mapi industrijalizacije je došlo usled sovjetskih petogodišnjih planova (videti poglavlje 2). Još 1960. godine je staro središte industrijalizacije u zapadnoj Evropi i severnoj Americi proizvodilo preko 70 procenata svetskog bruto-proizvoda i skoro 80 procenata svetske „dodatne vrednosti u industriji11 tj. industrijskog proizvoda (Harris, 1987, str. 102-103). Do stvarno dramatičnog premeštanja industrije sa starog Zapada - uključujući i veliki porast japanske industrije koja je 1960. godine proizvodila svega oko 4 odsto svetske industrijske proizvodnje - došlo je u poslednjoj trećini veka. Ekonomisti nisu počeli da pišu knjige o „novoj međunarodnoj podeli rada“ sve do sedamdesetih godina, tj. do početka deindustrijalizacije starog industrijskog središta.

KRAJ CARSTAVA 159

Očigledno je imperijalizam, ta stara „međunarodna podela rada“ imao ugrađenu tendenciju da osnaţi industrijski monopol zemalja starog jezgra. Dovde su među- ratni marksisti, kojima su se posle 1945. godine pridruţili „teoretičari zavisnosti" raznih vrsta, imali jasne razloge za napade na imperijalizam kao na način da se osigura dalja zaostalost zaostalih zemalja. Paradoksalno je to da je relativna nezrelost u razvoju svetske kapitalističke privrede, a tačnije, njene tehnologije transporta i komunikacija, bilo ono što je industriju zadrţavalo u njenoj prvobitnoj domovini. U logici profitnog preduzeća nije bilo ničeg zbog čega bi se proizvodnja čelika zauvek zadrţala u Pensilvaniji ili u Ruru, iako nije stvar koja iznenađuje to što bi vlade industrijskih zemalja, posebno ako su naginjale protekcionizmu ili imale velika kolonijalna carstva, činile sve što su mogle da spreče da potencijalni takmaci naude industriji domovine. Ĉak su i imperijalističke vlade mogle da imaju razloga za industrijalizaciju svojih kolonija, čak iako je jedini slučaj kada su to sistematski radile bio Japan, koji je razvio tešku industriju u Koreji (anektiranoj 1911. godine) i posle 1931. godine, u Mandţuriji i na Tajvanu jer su ove resursima bogate kolonije bile dovoljno blizu malene i notorno sirovinama siromašne domovine, da direktno posluţe japansku nacionalnu industrijalizaciju. Ĉak je u najvećoj od svih kolonija otkriće do koga se došlo tokom Prvog svetskog rata da Indija nije u stanju da proizvodi dovoljno za industrijsku samodovoljnost i vojnu odbranu dovelo do politike drţavnog protekcionizma i direktnog učešća drţave u industrijskom razvoju ove zemlje (Misra, 1961, str. 239, 256). Ako je rat naterao čak i kolonijalne administratore da shvate slabe strane nedovoljno razvijene kolonijalne industrije, recesija 1929-1933. godine ih je izloţila finansijskom pritisku. Kako su poljoprivredni prihodi opadali, prihodi kolonijalne uprave su morali da budu povećavani višim carinama na industrijsku robu, uključujući i onu iz sopstvene matice, britansku, francusku, ili holandsku. Prvi put su zapadne firme, koje su dotada slobodno uvozile, pokazale snaţnu inicijativu da uspostave lokalne proizvodne pogone u ovim marginalnim trţištima (Holland, 1985, str. 13). Ipak, čak iako imamo u vidu recesiju i rat, zavisni svet je u prvoj polovini Kratkog dvadesetog veka ostao preovlađujuće agraran i ruralan. To je razlog zbog kojeg se „veliki skok napred" svetske ekonomije u trećoj četvrtini veka tako dramatično pokazao kao sudbinska prekretnica. III Praktično su svi delovi Azije, Afrike i Latinske/Karipske Amerike bili zavisni i osećali se zavisnim od onoga što se dešavalo u nekoliko drţava severne hemisfere, a (izvan obe Amerike) ove drţave su ih i posedovale, upravljale ili dominirale njima na kakav drugi način. To se odnosi čak i na one koji su bili prepušteni sopstvenim domorodačkim vlastima (na primer, „protektorati" ili kneţevine), jer su svi dobro razume-li da je „savet" britanskog ili francuskog predstavnika na dvoru lokalnog emira, bega, radţe, kralja ili sultana, bio nešto što se nije moglo ignorisati. To je vaţilo čak i za formalno nezavisne drţave kao što je bila Kina, gde su stranci uţivali ekstrateritorijal-na prava, i nadgledali neke od centralnih funkcija drţave, kakva je prikupljanje drţavnih prihoda. Kolonijalni svet se posle 1945. godine tako potpuno preobrazio u skup nominalno suverenih drţava da iz današnje perspektive mora da izgleda, kako je taj preobraţaj ne samo bio neizbeţan, već je i ono što su kolonijalni narodi oduvek ţeleli. Ovo je sasvim sigurno istina za one zemlje koje su iza sebe imale dugu istoriju kao politič-

160 DOBA KATASTROFA

ke tvorevine, za velika azijska carstva - Kinu, Persiju, Otomansko carstvo - i moţda još za jednu ili dve zemlje kao što je Egipat; posebno kada su bile izgrađene oko konkretnog ,,staatsvolk“ ili „drţavnog naroda“ kao što su Han Kinezi ili vernici šiit- skog islama, kao faktičke nacionalne religije Irana. U ovakvim slučajevima raspoloţenje naroda prema strancima je moglo lako da se ispolitizuje. Nije slučajno što su Kina, Turska i Iran bile sve tri scene vaţnih autohtonih revolucija. Međutim, ovakvi slučajevi su izuzeci. Ĉešće, sam koncept trajnog teritorijalnog političkog entiteta, sa čvrstim granicama koje ga razdvajaju od drugih takvih entiteta, i koji je podloţan isključivo jednom stalnom autoritetu, tj. ideja nezavisne suverene drţave koju mi uzimamo zdravo za gotovo, bila je bez značaja za narod, bar (čak i u oblastima sedelačke poljoprivrede) na nivou višem od seoskog. Ĉak i tamo gde su postojali samosvesni i priznati „narodi“, koje su Evropljani voleli da opisuju kao ,,plemena“, teško je bilo prihvatiti ideju da taj narod treba da se teritorijalno razdvoji od drugog naroda sa kojim je koegzistirao, mešao se i delio funkcije, jer je ta ideja imala malo smisla. U takvim regioni- ma jedini temelji za onakve nezavisne drţave dvadesetovekovnog tipa su bile teritorije na koje ih je podelilo imperijalno osvajanje i suparništvo, obično bez ikakvog obazi- ranja na lokalne strukture. Tako je postkolonijalni svet skoro potpuno podeljen granicama imperijalizma. Još nešto, oni stanovnici Trećeg sveta koji su bili najviše ogorčeni na zapadnjake (bilo kao na nevernike, ili kao na donosioce remetilačkih i bezboţnih inovacija najrazličitijih vrsta, ili samo zbog otpora bilo kakvoj promeni u načinu ţivota običnih ljudi, za šta su, ne bez razloga, pretpostavljali da će biti najgore) podjednako su se suprotstavljali opravdanom ubeđenju elite da je modernizacija neophodna. Time je oteţano stvaranje zajedničkog fronta prema imperijalistima, čak i u zemljama gde su svi pripadnici potčinjenog naroda nosili zajedničko breme prezira kolonijalista prema inferiornoj rasi. Glavni zadatak nacionalističkih pokreta srednje klase u ovakvim zemljama bio je kako da zadobiju podršku suštinski tradicionalnih i antimodernih masa a da ne ugroze sopstveni modernizacijski projekt. Dinamični Bal Gangadar Tilak (Bal Ganhadar Tilak, 1856-1920), u ranim danima indijskog nacionalizma, bio je u pravu pretpostavljajući da je najbolji način da se dobije masovna podrška, čak i među niţim srednjim klasama - i to ne samo u njegovom rodnom delu zapadne Indije - bio da se brani svetost krava i braka desetogodišnjih devojčica, i da se zagovara superiornost stare Hindu ili „arijevske 11 civilizacije i njihove religije nad modernom „zapadnom11 civilizacijom i njenim domaćim oboţavaocima. Indijska nacionalna borba u prvoj vaţnoj fazi, od 1905. do 1910. godine, uglavnom je vođena upotrebom ovakvih „domorodačkih11 termina, naročito među mladim teroristima Bengala. Konačno će Mohandas Karam- čand Gandi (1869-1948) uspeti da mobiliše desetine miliona sela i bazara Indije u velikoj meri istim pozivanjem na indijski nacionalizam shvaćen kao Hindu duhovnost, mada vodeći računa da ne razbije zajednički front sa modernizatorima (i sam je u pravom smislu, bio jedan od njih - videti Doba carstva, poglavlje 13) i izbegavajući antagonizam sa muhamedanskom Indijom, koji je već bio implicitan u Hindu pristupu nacionalizmu. On je koristeći reformatorski potencijal unutar hinduzima koji je stalno evoluirao sa beskrajno promenljivim i sveobuhvatnim dvosmislenostima, otkrio političara kao sveca - revoluciju izvedenu kolektivnim činom pasivnosti („nenasilje ne saradnja11), pa čak i socijalnu modernizaciju, kakvu predstavlja odbacivanje kastin- skog sistema. Uspeo je iznad bilo čijih najsmelijih nadanja (ili strahova). Pa ipak, kako

KRAJ CARSTAVA 161

je sam priznao na kraju ţivota, pre nego što ga je ubio militantni sledbenik Tilak tradicije hindu ekskluzivizma, nije uspeo u svom temeljnom nastojanju. Na duţi rok je bilo nemoguće izmiriti ono što je pokretalo mase sa onim što je moralo da se uradi. Na kraju, slobodnom Indijom će vladati oni „koji nisu gledali unazad na obnovu Indije iz drevnih vremena" koji „su gledali na Zapad i osećali se u velikoj meri privučeni zapadnjačkim progresom" (Nehru, 1936, str. 23-24). Pa ipak, u vreme kada je ova knjiga pisana, tradicija Tilakovog antimodernizma, koju sada predstavlja militantna BJP partija, ostala je kao glavna ţiţa populističke opozicije, i - onda kao i sada - to je glavna snaga deobe u Indiji, ne samo među masama, već takođe i među intelektualcima. Kratkotrajni pokušaj Mahatme Gandija da hinduizam načini i populističkim i progresivnim nestao je sa vidika. Slični obrazac se javlja i u muslimanskom svetu, iako su tamo (osim posle uspešnih revolucija) svi modernizatori morali da odaju poštovanje opšte popularnoj poboţnosti, kakva god da su bila njihova privatna verovanja. Međutim, za razliku od Indije, pokušaji da se u islamu pročita reformatorska ili modernizatorska poruka nisu nameravali da mobilišu mase i nisu to ni učinili. Učenici Dţamal-al Din al Afga- nija (Jamal-al Din al Afghani, 1839-1897) u Iranu, Egiptu i Turskoj; njegovog sled- benika Mohameda Abduha (Mohammed Abduh, 1849-1905) u Egiptu; Alţirca Abdul Hamida Ben Badisa (1889-1940) nisu se mogli naći u selima već u školama i na koledţima, gde bi u svakom slučaju poruka otpora evropskim silama našla zahvalnu publiku.53 Međutim, pravi revolucionari u islamskom svetu, i oni koji će tamo dospeti na vrh, bili su kao što smo videli (poglavlje 5), neislamski sekularni modernizatori: ljudi kao Kemal Ataturk, koji je fes zamenio polucilindrom (sam fes je izum devetnaestog veka), arapsko pismo opterećeno islamom latinicom, i koji je zapravo, pokidao veze između Islama, Drţave i Zakona. Međutim, kako skorašnja istorija opet potvrđuje, masovna mobilizacija se najlakše postiţe na osnovu antimoderne poboţnosti („islamski fundamentalizam"). Ukratko, duboki sukob razdvajao je modernizatore, koji su takođe bili nacionalisti, (što je jedan potpuno netradicionalan koncept) i obične ljude Trećeg sveta. Stoga su antiimperijalistički i antikolonijalni pokreti pre 1914. godine, bili manje upadljivi nego što bi se moglo pomisliti u svetlu skoro potpune likvidacije zapadnih i japanskih kolonijalnih carstava tokom pola veka od izbijanja Prvog svetskog rata. Ĉak i u Latinskoj Americi neprijateljstvo prema ekonomskoj zavisnosti uopšte, a posebno onoj od SAD, koje su bila jedina imperijalna drţava koja je insistirala na vojnom prisustvu u ovom regionu, nije tada bila vaţna stavka u lokalnoj politici. Jedina imperija koja se suočavala sa ozbiljnim problemima u nekim oblastima - tj. problemima koje policijske operacije nisu mogle da reše - bila je britanska. Do 1914. godine ona je već priznala unutrašnju autonomiju kolonijama sa masovnim belim stanovništvom, koje su od 1907. godine bile poznate kao „dominioni" (Kanada, Australija, Novi Zeland, Juţna Afrika) i opredelila se za autonomiju („Home Rule“) u uvek neugodnoj Irskoj. Već je bilo jasno da u Indiji i Egiptu imperijalni interesi i lokalni zahtevi za autonomijom, čak i za nezavisnošću, moţda iziskuju politička rešenja. Posle 1905. godine moţe se govoriti čak i o nekim elementima masovne podrške nacionalističkim pokretima u te dve zemlje. 53 U francuskoj severnoj Africi seoskom poboţnošću su dominirali razni Sufi sveti ljudi (,,marabuti“) koji su bili posebna meta osuda ovih reformatora.

162 DOBA KATASTROFA

Međutim, Prvi svetski rat je bio prvi skup događaja koji su ozbiljno uzdrmali strukturu svetskog kolonijalizma, a takođe i uništili dva carstva (nemačko i otoman- sko, čije su bivše posede podelili uglavnom Britanci i Francuzi), a privremeno nokautirali treće, Rusko (koje je za nekoliko godina povratilo svoje azijske posede). Ratni napori kolonija, čije je resurse Britanija morala da mobiliše, rađali su nemir. Uticaj Oktobarske revolucije i opšti kolaps starih reţima, za kojim je usledila de facto irska nezavisnost za dvadeset i šest juţnih okruga (1921), učinili su da prvi put strana carstva izgledaju smrtno. Na kraju rata, jedna egipatska partija, Vafd („poslanstvo“) Saida Zaglula (Zaghlul) koju je nadahnula retorika predsednika Vilsona, prvu put je zatraţila potpunu nezavisnost. Tri godine borbe (19191922) prisilile su Britance da preobrate svoj protektorat u polunezavisni Egipat pod britanskom kontrolom, što je formula koju je Britanija smatrala isto tako pogodnom i za upravljanje svim azijskim oblastima koje je preuzela od Turskog carstva, sem jednom: to su bili Irak i Transjordanija (izuzetak je bila Palestina, kojom su direktno upravljali, pokušavajući uzalud da pomire obećanja koja su dali cionističkim Jevrejima u zamenu za podršku protiv Nemačke, sa obećanjima datim Arapima u zamenu za podršku protiv Turaka.) Teţe za Britaniju je bilo da pronađe jednostavnu formulu za odrţanje kontrole nad najvećom od svih kolonija, Indijom, gde se slogan „samouprave" (Stvaraj), koji je Indijski kongres prvi put usvojio 1906. godine, sada sve više primicao zahtevu za potpunom nezavisnošću. Revolucionarne godine 1918-1922, preobrazile su masovnu nacionalističku politiku na potkontinentu, delom tako što su okrenuli muslimanske mase protiv Britanaca, delom zbog iskliznuća britanskih generala u krvoţednu histeriju u burnoj 1919. godini, koji su masakrirali nenaoruţanu gomilu u jednom dvorištu bez izlaza, pobivši nekoliko stotina ljudi („Amritsar masakr"), ali najviše zbog kombinacije talasa radničkih štrajkova i masovne građanske neposlušnosti na koju je pozivao Gandi i radikalizovani Kongres. Na momenat je čak jedno skoro milenijari- stičko (milenijarizam - očekivanje dolaska Kraljevstva Boţijeg, slično kao hilijazam, prim. prev.) raspoloţenje obuzelo oslobodilački pokret: Gandi je najavio da će Stvaraj biti dobijen do kraja 1921. godine. Vlada „nije nastojala da na bilo koji način umanji činjenicu da je ova situacija stvorila veliku zabrinutost“, jer su gradovi bili paralisani nesaradnjom, a sela su u velikim oblastima severne Indije, Bengala, Orise i Asama bila u komešanju, i da je „veliki deo muhamedanskog stanovništva širom zemlje ogorčen i neraspoloţen“ (Cmd (parlamentarni izveštaj o Indiji), 1586, 1922, str. 13). Od sada nadalje, Indijom se na mahove nije moglo vladati. Verovatno je jedino oklevanje većine vođa Kongresa, uključujući i Gandija, da uvale svoju zemlju u surovi mrak pobune masa koja se ne moţe kontrolisati, njihov nedostatak samopouzdanja, i ubeđenje većine nacionalističkih vođa, koje je bilo uzdrmano ali ne i do kraja uništeno, da su Britanci stvarno opredeljeni za reforme u Indiji, bilo ono što je spasilo Britanski Radţ. Nakon što je Gandi opozvao kampanju građanske neposlušnosti 1922. godine, na osnovu toga što je ta kampanja dovela do masakra policajaca u jednom selu, moglo se razloţno tvrditi da britanska vlast u Indiji zavisi od njegove umerenosti daleko više nego od policije i vojske. Ovo uverenje nije bilo neopravdano. Iako je u Britaniji postojao moćni blok imperijalizma koji se opirao promenama, u čijeg je zagovornika sebe načinio Vinston Ĉerčil, stvarni pogled britanske vladajuće klase posle 1919. godine je bio da je neka vrsta indijske samouprave sličnoj „statusu dominiona" nakon svega, neizbeţna, a da budućnost Britanije u Indiji zavisi od nalaţenja zajedničkog jezika sa indijskom elitom,

KRAJ CARSTAVA 163

uključujući i nacionaliste. Kraj jednostrane britanske vladavine u Indiji je stoga bio samo pitanje vremena. Pošto je Indija bila jezgro čitave Britanske imperije, budućnost te imperije kao celine, dakle, sada je izgledala nesigurna, osim u Africi i na rasutim ostrvima Kariba i Pacifika, gde je paternalizam vladao još uvek bez osporavanja. Nikada veći deo planete nije bio pod formalnom ili neformalnom kontrolom Britanije nego između dva svetska rata, ali nikada pre vladari Britanije nisu osećali manje samopouzdanja u vezi sa odrţanjem njihove stare imperijalne prevlasti. To je bio jedan od glavnih razloga zbog kojeg se Britanci, kada je ovaj poloţaj postao neizdrţljiv posle Drugog svetskog rata, sve u svemu, nisu opirali dekolonizaciji. To je moţda takođe razlog zašto su se druga carstva, posebno Francuzi - ali i Holanđani - oruţjem borila da posle 1945. godine odrţe svoje kolonijalne pozicije. Njihova carstva nisu bila uzdrmana Prvim svetskim ratom. Jedina velika glavobolja Francuza bila je što još nisu dovršili njihovo osvajanje Maroka, ali su ratoborni berberski plemenici bili suštinski više vojni nego politički problem i u stvari, prilično veći problem za špansku koloniju u Maroku, gde je lokalni gorštački intelektualac, Ab-el Krim, proglasio Rif republiku 1923. godine. Entuzijastič- ki podrţavan od francuskih komunista i ostalih sa levice, Abd-el Krim je poraţen 1926. godine uz francusku pomoć, nakon čega su se planinski Berberi vratili svom uobičajenom zanimanju, borenja u francuskim i španskim kolonijalnim armijama po svetu, i suprotstavljali su se svakoj centralnoj vlasti kod kuće. Modernizatorski antikolonijalni pokret u francuskim islamskim kolonijama i francuskoj Indokini se nije razvio posle Prvog svetskog rata, osim umerene anticipacije u Tunisu. IV Godine revolucije su pre svega uzdrmale Britansku imperiju, ali je Velika recesija 1929-1933. godine potresla čitav zavisan svet. Jer praktično je za čitav taj svet era imperijalizma bila epoha skoro neprestanog porasta, koji čak ni svetski rat od koga je ovaj svet uglavnom ostao udaljen, nije prekinuo. Naravno, mnogi od njegovih stanovnika još uvek nisu bili mnogo uključeni u svetsku ekonomiju koja je bila u ekspanziji, ili nisu osećali da su u nju uključeni na bilo kakav novi način, jer po čemu je bilo vaţno za siromašne ljude koji su kopali ili nosili teret od početka vremena, u kom tačno globalnom kontekstu su to radili? Ipak je imperijalistička privreda unela suštinske promene u ţivote običnih ljudi, posebno u regionima koji su bili orijentisani na izvoz primarnih proizvoda. Ponekad su te promene izbijale na površinu oličene u vrsti politike prepoznatljivoj domaćim ili stranim vladarima. Tako su, u vreme kada su peruanske baciende između 1900. i 1930. godine transformisane u fabrike šećera u primorju i ovčarske komercijalne rančeve u brdima, i kada se kapanje migracije indijanskih radnika ka obali pretvorilo u bujicu, nove ideje procurele u tradicionalno zaleđe. Do ranih tridesetih godina, se već i u Huasikanči (Huasicancha), jednoj „posebno udaljenoj" zajednici na nekih 3700 metara visine na nepristupačnim padinama Anda, raspravlja lo o tome koja od dve nacionalne radikalne partije bolje predstavlja lokalne interese (Smith, 1989, posebno, str. 175). Ipak mnogo češće niko nije očekivao da su lokalne zajednice dosada znale, ili da im je bilo stalo do toga koliko su se promenile. Na primer, šta je za privrede koje su jedva koristile novac, ili su ga koristile samo u ograničene svrhe, značilo to da se pretvore u privredu gde je novac univerzalno sredstvo razmene, kao što se dogodilo na Indo-pacifičkim morima? Značenja roba, usluga i transakcija između ljudi su se promenila, a time i moralne vrednosti društva,

164 DOBA KATASTROFA

i zapravo, društvene forme socijalne distribucije. Među matrilinearnim seljacima odgajivačima pirinča Negri Sembilana (Malezija) zemlju predaka su uglavnom obrađivale ţene i samo su je one mogle nasleđivati, a nove parcele u dţungli koje su muškarci raščistili, i na kojima su gajeni dopunski usevi kao što su voće i povrće, mogle su se prenositi direktno na muškarce. Ali je porastom uzgajanja gume, mnogo isplativijeg useva od pirinča, poremećena ravnoteţa između polova, budući da je nasleđivanje od muškarca na muškarca dobijalo na uticaju. A to je zauzvrat ojačalo patrijarhalno nastrojene vođe ortodoksnog islama, koji su u svakom slučaju pokušavali da nametnu ortodoksiju lokalnom običajnom pravu, a da ne pominjemo lokalnog vladara i njegove saplemenike, koji su bili još jedno patrilinearno ostrvo u lokalnom matriline- arnom jezeru (Firth, 1954). Zavisni svet je bio pun ovakvih promena i preobraţaja zajednica čiji je direktan kontakt sa spoljnim svetom bio minimalan - u ovom slučaju, taj kontakt je moţda jedino bio kineski trgovac, koji je i sam u većini slučajeva bio poreklom seljak ili zanatlija koji je emigrirao iz Fukijena, čija ga je kultura navikla na konzistentan rad, ali pre svega na rafiniranost u pitanjima novca, ali inače je i on bio podjednako udaljen od sveta Henri Forda i Dţeneral motorsa kao i malajski seljaci (Freedman, 1959). Pa ipak je svetska ekonomija kao takva izgledala udaljena, jer njen neposredni, shvatljivi uticaj nije bio kataklizmičan, osim moţda u enklavama jeftinog industrijskog rada u takvim regionima kao što su Indija i Kina, koje su sve brţe rasle, gde se od 1917. godine širila radnička borba, pa čak i radničke organizacije po zapadnom modelu, i u dţinovskim lukama i industrijskim gradovima preko kojih je zavisni svet opštio sa svetskom privredom koja mu je određivala sudbinu: Bombaj, Šangaj (čije je stanovništvo naraslo od 200 000 polovinom devetnaestog veka na tri i po miliona stanovnika oko 1930. godine), Buenos Aires, ili u manjim srazmerama Kazablanka, čije je stanovništvo dostiglo broj od 250 000 ljudi za manje od trideset godina pošto je otvorena kao modema luka (Bairoch, 1985, str. 517, 525). Velika recesija je sve to izmenila. Prvi put su se vidljivo sudarili interesi zavisnih privreda i privreda metropola, ako ni zbog čega drugog ono zbog toga što su cene primarnih proizvoda, od kojih je Treći svet tako mnogo zavisio, tako dramatičnije padale od cena industrijskih proizvoda koji su kupovani na Zapadu (poglavlje 3). Prvi put su kolonijalizam i zavisnost postali neprihvatljivi čak i za one koji su dotada imali od njih koristi. „Studenti su se bunili u Kairu, Rangunu, Dţakarti (Bataviji), ne zbog toga što su osećali da je nekakav politički milenijum na dohvat ruke, već zato što je depresija iznenada izmakla oslonce koji su kolonijalizam činili prihvatljivim za generaciju njihovih roditelja" (Holland, 1985, str. 12). I još nešto: prvi put (sem za vreme ratova) su ţivoti običnih ljudi bili uzdrmani potresima koji jasno nisu bili prirodnog porekla, i koji su zahtevali protest a ne molitvu. Pojavila se masovna baza za političku mobilizaciju, posebno tamo gde su seljaci postali teško zavisni od useva gajenih za svetsko trţište, kao na obali zapadne Afrike i u jugoistočnoj Aziji. Istovremeno je recesija destabilizovala i unutrašnju i spoljnu politiku zavisnog sveta. Stoga su tridesete godine bile ključna decenija za Treći svet, ne toliko zbog toga što je recesija dovela do političke radikalizacije, već više zbog toga što je uspostavila kontakte između politizovanih manjina i običnog naroda u njihovim zemljama. To je bilo tako čak i u Indiji gde je nacionalistički pokret već mobilisao podršku masa. Drugi talas masovne nesaradnje početkom tridesetih godina, novi kompromisni ustav koji su Britanci dopustili, i prvi opštedrţavni provincijski izbori 1937. godine pokazali su

KRAJ CARSTAVA 165

opštu podršku Kongresu u celoj zemlji, a članstvo te partije se povećalo u središnjim oblastima oko Ganga, sa šezdesetak hiljada 1935. godine na milion i po članova krajem te decenije (Tomlinson, 1976, str. 86). Ovo je bilo još očevidnije u dotada manje mobilisanim zemljama. Obrisi buduće masovne politike su počeli da se pojavljuju, magloviti ili jasni: latinoamerički populizam zasnovan na autoritarnim vođama koji traţe podršku gradskih radnika; politička mobilizacija koju sprovode sindikalni lideri pred kojima je budućnost partijskih lidera, kao u slučaju britanskih Kariba; revolucionarni pokret sa snaţnom bazom u radnicima na radu u Francuskoj i povratnicima odande, kao u Alţiru; pokret nacionalnog otpora sa komunističkom podlogom i snaţnim agrarnim vezama, kao u Vijetnamu. U najmanju ruku, depresija je raskinula veze između kolonijalnih vlasti i seljačkih masa, kao u Malaji, ostavljajući prostor za budući uspon politike. Do kraja tridesetih godina, kriza kolonijalizma se raširila na druga carstva, iako su se dva od njih, italijansko (koje je tek pokorilo Etiopiju) i japansko (koje je pokušavalo da pokori Kinu) još uvek širila, mada ne zadugo. U Indiji se novi Ustav iz 1935. godine, jedan nesrećni kompromis sa rastućim snagama indijskog nacionalizma, pokazao kao veliki ustupak tom nacionalizmu, posle skoro sveopšte izborne pobede Kongresa. U francuskoj severnoj Africi ozbiljni politički pokreti prvi put su se pojavili u Tunisu, Alţiru, čak je bilo nekih komešanja u Maroku - dok je u francuskoj Indokini masovna agitacija pod vodstvom komunista, ortodoksnih ili disidenata, prvi put postala opipljiva. Holanđani su uspeli da zadrţe kontrolu u Indoneziji, regionu koji je „osećao pokrete na Istoku kao malo koja druga zemlja" (Van Asbeck, 1939), ne zbog toga što je Indonezija bila mirna, već uglavnom zbog toga što su snage opozicije - isla- mističke, komunističke i snage sekularnih nacionalista bile podeljene među sobom i suprotstavljene jedne drugima. Ĉak i na Karibima, koje su kolonijalni ministri smatrali dremljivim, serija štrajkova na naftnim poljima Trinidada i plantaţama i gradovima Jamajke između 1935. i 1938. godine se pretvorila u nemire i sukobe širom ostrva, što je otkrilo dotada nepoznato masovno nezadovoljstvo. Jedino je supsaharska Afrika još uvek mirovala, iako su čak i tamo godine Recesije donele prve masovne radničke štrajkove posle 1935. godine, koji su započeli u centralnoafričkom bakrenom pojasu, a London je počeo da tera kolonijalne vlade da stvaraju ministarstva za rad i da preduzima korake za poboljšanje uslova rada i stabilizaciju radne snage, priznajući da je dotadašnji sistem migracije ruralnih ljudi od sela do rudnika socijalno i politički destabilizujući. Talas štrajkova 1935-1940. godine raširio se ćelom Afrikom. Ali još uvek nije bilo politike u antikolonijalnom smislu, sem ako kao politiku ne računamo širenje po bakrenom pojasu ka crncima usmerenih afričkih crkava i proroka i takvih pokreta koji su odbacivali svetovne vlasti kao što je hilijastič- ki pokret (poreklom iz Amerike) Kule straţare (neka vrsta adventista, prim. prev.). Prvi put su kolonijalne vlade počele da razmišljaju o destabilizujućim efektima ekonomske promene na afričko društvo - i da podstiču socijalne antropologe da istraţuju ove teme. Politički je ipak izgledalo da je opasnost daleko. U unutrašnjosti je to bilo zlatno doba belog administratora, uz popustljivog „poglavicu" koga je ponekad stvarala za tu namenu kolonijalna administracija, onde gde je bila „indirektna". U gradovima je sloj nezadovoljnih urbanih Afrikanaca bio dovoljno brojan sredinom tridesetih godina da bi izdrţavao bujnu političku štampu, listove kao African Morning Post, na Zlatnoj obali (Gana) West African Pilot u Nigeriji, Eclaireur de la Cote d’lvorie u Obali Slonovače („štampa je vodila kampanju protiv starijih poglavica i policije; zahtevala

166 DOBA KATASTROFA

je mere socijalne obnove; radila je na stvari nezaposlenih i afričkih farmera pogođenih ekonomskom krizom“) (Hodgkin, 1961, str. 32). Već su se pojavili vođe lokalnog političkog nacionalizma, na koje su uticale ideje Crnog pokreta iz SAD, iz francuskog Narodnog fronta, ideje koje su kruţile po Savezu zapadnoafričkih studenata u Londonu, pa čak i one iz komunističkog pokreta.54 Na sceni su već bili neki od budućih predsednika budućih afričkih republika - u Keniji Dţomo Kenijata (1889-1978); dr Namdi Azikive, kasnije predsednik Nigerije. Do sada ništa od svega ovoga nije prouzrokovalo besane noći evropskim kolonijalnim ministrima. Da li je 1939. godine izgledalo da je opšti kraj kolonijalnih carstava neminovan? Nije, ako su uspomene ovoga pisca iz ,,škole“ na britanske i na „kolonijalne" studente komuniste ikakav vodič. A verovatno niko drugi u to vreme nije imao veća očekivanja od ovih mladih ostrašćenih marksista punih nade. Ono što je preobrazilo situaciju bio je Drugi svetski rat. Mada je bio daleko više od toga, to je nesumnjivo bio antiimperijalistički rat, a do 1943. godine su velika kolonijalna carstva bila na gubit- ničkoj strani. Francuska se neslavno srušila, a mnoge od njenih kolonija su preţivele uz dozvolu sila Osovine. Japanci su pregazili ono što su bile britanske, holandske i ostale zapadne kolonije u jugoistočnoj Aziji i na zapadnom Pacifiku. Ĉak i u severnoj Africi su Nemci okupirali ono što su izabrali da kontrolišu sve do nekoliko desetina milja zapadno od Aleksandrije. U jednom momentu su Britanci ozbiljno razmatrali povlačenje iz Egipta. Jedino je Afrika juţno od pustinje ostala pod čvrstom zapadnom kontrolom, i Britanci su zaista uspeli da likvidiraju italijansko carstvo na Rogu Afrike uz malo muke. Ono što je nanelo fatalnu štetu starim kolonijalistima je bio dokaz da beli ljudi i njihove drţave mogu da budu poraţeni, sramno i nečasno, i da su stare kolonijalne sile očigledno suviše slabe, čak i posle pobedonosnog rata, da obnove svoje stare pozicije. Test za britanski Radţ u Indiji nije bila velika pobuna koju je organi- zovao Kongres 1942. godine pod sloganom „Napustite Indiju", jer su je ugušili bez ozbiljnih teškoća. Test je bio u tome što je prvi put, sve do pedeset i pet hiljada indijskih vojnika prebeglo neprijatelju da bi formirali „Indijsku nacionalnu armiju" pod vodstvom Subhas Ĉandra Bose, iz levog krila Kongresa, koji je odlučio da zatraţi japansku podršku za indijsku nezavisnost (Bhargava/Singh Gill, 1988, str. 10; Sareen, 1988, str. 20-21). Japanska politika, verovatno pod uticajem mornarice, bila je suptilnija od japanskih vojnika, iskorišćavala je boju koţe svog naroda da bi tvrdila da je zasluţna kao oslobodilac kolonija, sa znatnim uspehom (osim kod prekomorskih Kineza i u Vijetnamu, gde je ostavljena francuska administracija). Ĉak je organizovana i „Skupština velikih azijatskih nacija"55 u Tokiju 1943. godine, kojoj su prisustvovali „predsednici" i „premijeri" drţava pod japanskim pokroviteljstvom Kine, Indije, Tajlanda, Burme, i Mandţurije (ali ne Indonezije, kojoj je čak i japanska „nezavisnost" ponuđena tek kada je rat bio izgubljen). Kolonijalni nacionalisti su bili suviše realistični da bi bili projapanski, mada su cenili podršku Japana, posebno kad je ona bila konkretna, kao u Indoneziji. Kada su Japanci bili pred porazom, oni su se okrenuli protiv Japana, ali nikada nisu zaboravili kako su se slabim pokazala stara zapadna carstva. Niti su prevideli činjenicu da su obe sile koje su stvarno porazile Osovinu, Ruzveltove SAD i Staljinov SSSR, bile obe, iz različitih razloga, 54 55

Međutim, nijedan afrički lider nije postao, ili nije ostao, komunista. Termin „azijski" je ušao u opticaj tek posle Drugog svetskog rata iz nejasnih razloga.

KRAJ CARSTAVA 167

neprijateljski raspoloţene prema starom kolonijalizmu, čak i pored toga što je američki antikomunizam ubrzo od Vašingtona napravio branioca konzervativizma u Trećem svetu.

V Ne iznenađuje što su stari kolonijalni sistemi prvo propali u Aziji. Sirija i Liban (prethodno francuski) postali su nezavisni 1945. godine; Indija i Pakistan 1947; Burma, Cejlon (Šri Lanka), Palestina (Izrael) i Indonezija 1948. godine. SAD su 1946. godine darovale Filipinima, koje su drţale pod okupacijom od 1898. godine, formalni status nezavisnosti. Japansko carstvo je naravno, nestalo 1945. godine. Islamska severna Afrika se već tresla, ali još uvek se drţala. Veći deo supsaharske Afrike i ostrva Kariba i Pacifika i dalje je bio relativno miran. Jedino je u delovima jugoistočne Azije ova dekolonizacija pruţala ozbiljan otpor, posebno u francuskoj Indokini (današnjim Vijetnamu, Kambodţi i Laosu) gde je komunistički pokret otpora proglasio nezavisnost posle oslobođenja pod vodstvom plemenitog Ho Ši Mina. Francuzi, koje su podrţavali Britanci, a kasnije i SAD, vodili su očajničku odbrambenu akciju ponovnog zauzimanja zemlje protiv pobedonosne revolucije. Poraţeni su i prisiljeni da se povuku 1954. godine, ali su SAD sprečile ujedinjenje zemlje i odrţale satelitski reţim u juţnom delu podeljenog Vijetnama. Nakon što im se učinilo da će taj reţim propasti, SAD su deset godina vodile veliki rat u samom Vijetnamu, sve dok nisu konačno poraţene i prisiljene na povlačenje 1975. godine, a za to vreme su ispustili više eksploziva na ovu nesrećnu zemlju nego što je bilo korišćeno tokom celog Drugog svetskog rata. U ostalom delu jugoistočne Azije otpor je bio više sporadičan. Holanđani (koji su ispali prilično bolji od Britanaca, dekolonizujući svoje carstvo bez njegove podele) bili su suviše slabi da bi odrţavali odgovarajuću vojnu snagu na ogromnom indonezijskom arhipelagu, u kome je većina ostrva bila sasvim spremna da ih zadrţe kao protiv- teţu prevlasti Javanaca, koji su brojali pedeset i pet miliona ljudi. Odustali su od toga kada su otkrili da za razliku od Vijetnama, SAD ne smatraju Indoneziju bitnim frontom protiv svetskog komunizma. U stvari, novi indonezijski nacionalisti su bili tako daleko od toga da budu pod komunističkim vodstvom, da su upravo ugušili jednu pobunu lokalne komunističke partije 1948. godine, što je bio događaj koji je ubedio Amerikance da bi holandske vojne snage bile bolje upošljene u Evropi protiv pretpostavljene sovjetske pretnje nego za to da odrţavaju njihovo carstvo. Tako su se Holanđani povukli, zadrţavajući samo kolonijalno uporište na zapadnoj polovini velikog melanezijskog ostrva Novoj Gvineji, sve dok i to nije bilo predato Indoneziji šezdesetih godina. Britanci u Malaji su se našli uklješteni između tradicionalnih sultana koji su dobro iskoristili carstvo i dve različite i jedne na drugu sumnjičave grupe stanovnika Malajaca i Kineza, od kojih je svaka radikalizovana na različit način; Kineze je radi- kalizovala Komunistička partija koja je stekla veliki uticaj kao jedina organizacija pokreta otpora protiv Japanaca. Kada je jednom izbio hladni rat nije dolazilo u obzir da se dopusti da komunisti, a kamoli kineski komunisti, mogu doći na vlast u bilo kojoj bivšoj koloniji, a posle 1948. godine Britancima je bilo potrebno dvanaest godina, pedeset hiljada njihovih i dve stotine hiljada domaćih vojnika, šezdeset hiljada policajaca da bi porazili prvenstveno kinesku pobunu i gerilski rat. Moglo bi se zapravo pitati da li bi Britanci tako voljno platili troškove ovih operacija da malajska guma i kalaj

168 DOBA KATASTROFA

nisu bili tako pouzdan izvor dolarske zarade, garantujući na taj način stabilnost funte sterlinga. Ipak, dekolonizacija Malaje je u svakom slučaju bila prilično sloţen posao i nije postignuta na zadovoljstvo malajskih konzervativaca i kineskih milionera sve o 1957. godine. Preteţno kinesko ostrvo Singapur se 1965. godine otcepilo da bi formiralo nezavisnu i vrlo bogatu grad-drţavu. Za razliku od Francuza i Holanđana, Britanija je iz dugog iskustva u Indiji naučila da jednom kada nastane ozbiljan nacionalistički pokret jedini način da se ne ispuste prednosti carstva bio da se pusti formalna vlast. Britanci su se povukli sa indijskog potkontinenta 1947. godine pre nego što je njihova nesposobnost da ga kontro- lišu postala očevidna, i to bez najmanjeg otpora. Cejlonu (preimenovan 1972. godine u Šri Lanku) i Burmi je takođe data nezavisnost, prvoj zemlji na njeno radosno iznenađenje, drugoj uz više oklevanja, pošto su burmanski nacionalisti, mada predvođeni Antifašističkim narodnim savezom slobode, takođe sarađivali sa Japancima. U stvari bili su toliko neprijateljski raspoloţeni prema Britaniji da je jedino Burma od dekolo- nizovanih britanskih poseda, odmah odbila da stupi u Britanski Komonvelt, neobave- zujuću organizaciju kojom je London pokušavao da odrţi bar uspomenu na Britansku imperiju. Ĉak je preduhitrila Irsku, koje se proglasila republikom izvan Komonvelta iste godine. I pored svega toga, iako je brzo i mirno povlačenje Britanije iz najveće mase čovečanstva koju je ikada strani osvajač podjarmio i kojom je upravljao, bilo na čast britanskoj laburističkoj vladi koja je došla na vlast na kraju Drugog svetskog rata, to nije bio potpun uspeh. To povlačenje je postignuto po cenu krvlju zalivene podele Indije na muslimanski Pakistan i Indiju, koja nije kao drţava određena religijski, ali u kojoj preovlađuju hindu vernici, podele tokom koje su verski protivnici moţda nekoliko stotina hiljada ljudi masakrirali a još nekoliko miliona proterali iz predačkih domova u ono što je sada bila strana zemlja. To nije bio deo plana ni indijskog nacionalizma ni muslimanskog pokreta ni imperijalnih upravljača. To kako je ideja odvojenog „Pakistana" čiji su sam koncept i ime izmislili neki studenti 1932-1933. godine, postala je stvarnost do 1947. godine pitanje je koje nastavlja da opseda i naučnike i one koji snevaju o „šta bi bilo da je bilo“ u istoriji. Pošto je, kao što moţemo da vidimo mudrošću sadašnjeg iskustva, podelom Indije po religijskim linijama ustanovljen zloslutni presedan za budućnost sveta, to zahteva izvesno objašnjenje. Na izborima po Ustavu iz 1935. godine, Kongres je trijumfovao, čak i u većini muslimanskih oblasti, a nacionalna partija koja je tvrdila da zastupa manjinsku zajednicu, Muslimanska liga, prošla je prilično slabo. Uspon sekularnog i nesektaškog Indijskog nacionalnog Kongresa je prirodno mnoge muslimane, od kojih većina još uvek (kao i većina hindu stanovnika) nisu bili glasači, učinila nervoznim zbog snage hindu većine, pošto je bilo verovatno da većina vođa Kongresa u preovlađujuće Hindu zemlji budu hindu vernici. Umesto prihvatanja ovih strahova i davanja posebnog predstavništva muslimanima, činilo se da izbori jačaju tvrdnje Kongresa da je jedina nacionalna partija, koja predstavlja i Hindu i muslimane. To je bilo ono što je prouzrokovalo da Muslimanska liga i njen veliki lider Muhamed Ali Dţinah raskinu sa Kongresom i upute ka nečemu što je postalo put ka potencijalnom separatizmu. Međutim, Dţinah nije pre 1940. godine odustajao od svog protivljenja separatnoj muslimanskoj drţavi. Rat je bio ono što je rascepilo Indiju na dvoje. U jednom smislu to je bio poslednji veliki trijumf britanskog Radţa - a istovremeno njegov poslednji iscrpljeni dah. Poslednji put Radţ je mobilisao ljudstvo i privredu Indije za britanski rat, čak u većim razmerama nego 1914-1918. godine, ovaj put uz opoziciju masa koje su sada bile iza

KRAJ CARSTAVA 169

partije nacionalnog oslobođenja, a - za razliku od Prvog svetskog rata - protiv neizbeţne vojne invazije iz Japana. Ovo dostignuće je bilo zadivljujuće, ali je cena bila visoka. Opozicija Kongresa ratu drţala je njegove vođe izvan rata, a posle 1942. godine u zatvoru. Naprezanja ratne privrede otuđilo je vaţne grupe pristalica Radţa među muslimanima, posebno u Pendţabu, a time ih usmerilo ka Muslimanskoj ligi, koja je postala masovna snaga onog trenutka kada je vlada u Delhiju, plašeći se sposobnosti Kongresa da sabotira ratni napor, namerno i sistematski iskoristila suparništvo Hindu i muslimana da spreči nacionalni pokret. Ovaj put se istinski moţe reći da je Britanija „zavadila da bi vladala 11. U svom poslednjem očajničkom pokušaju da dobije rat, Radţ je uništio ne samo sebe već i svoj moralni legitimitet koji je predstavljalo postignuće jedinstvenog indijskog potkontinenta na kome njegove mnogobrojne zajednice mogu da koegzistiraju u relativnom miru pod jedinstvenom, a time i nepristrasnom administracijom i zakonom. Kada se rat završio, mehanizam komunalne politike više nije mogao da se pokrene unazad. Do 1950. godine, azijska dekolonizacija je bila završena, osim u Indokini. U međuvremenu je serija narodnih pokreta, revolucionarnih udara i pobuna preobrazila oblast zapadnog Islama, od Persije (Irana) do Maroka, a započela je nacionalizacijom zapadnih naftnih kompanija u Iranu (1951) i zaokretu te zemlje ka populizmu pod vodstvom doktora Muhameda Mosadika (1880-1967) koga je podrţavala moćna Tudeh (Komunistička) partija. (Ne iznenađuje što su komunističke partije na Srednjem istoku stekle izvestan uticaj nakon velike sovjetske pobede.) Revolucija Slobodnih oficira u Egiptu pod rukovodstvom Gamala Abdel Nasera (1918-1970) za kojom je usle- dilo zbacivanje reţima zapadnih klijenata u Iraku (1958) i Siriji, nije mogla biti tako poništena, mada su Britanci i Francuzi zdruţeni sa novom antiarapskom drţavom Izrael, dali sve od sebe da u sueckom ratu zbace Nasera (videti str. 273). Međutim, Francuzi su se ogorčeno opirali ustanku za nacionalnu nezavisnost u Alţiru (1954-1962) jednoj od onih teritorija, gde je kao u juţnoj Africi a - na različit način - u Izraelu, koegzistencija domaćeg stanovništva i velike grupe evropskih naseljenika načinila problem kolonizacije posebno nezgodnim. Tako je alţirski rat bio sukob neobične brutalnosti koja je pomogla da se u armijama, policijskim i bezbednosnim snagama zemalja koje su trebale da budu civilizovane, institucionalizuje tortura. Ovaj rat je popularisao kasnije raširen i ozloglašen način mučenja električnim šokovima primenjenim na jezik, bradavice i genitalije, a doveo je do zbacivanja Ĉetvrte republike (1958) a skoro i do pada Pete (1961) pre nego što je Alţir izvojevao nezavisnost za koju je De Gol već dugo priznavao da je neizbeţna. U međuvremenu francuska vlada je u tišini pregovarala o autonomiji i (1956) nezavisnosti dva druga severnoafrička protektorata; Tunisa (koji je postao republika) i Maroka (koji je ostao monarhija). Iste godine Britanci su napustili Sudan, koji je postao neodbranjiv kada su izgubili kontrolu nad Egiptom. Nije jasno kada su stare imperije shvatile da je Doba carstva konačno na kraju. Iz današnje perspektive sigurno više izgleda kako je pokušaj Britanije i Francuske da se ponovo potvrde kao globalne imperijalne sile u sueckoj avanturi 1956. godine bio osuđen na propast nego što je to bilo očigledno vladama u Londonu i Parizu, koje su planirale vojnu operaciju zajedno sa Izraelom, da zbace revolucionarnu egipatsku vladu. Ova epizoda je bila katastrofa (sem sa izraelske tačke gledišta), a još smešnija zbog kombinacije neodlučnosti, oklevanja i neubedljive neiskorenosti kod britanskoj premijera Entoni Idna. Ova operacija, jedva da je bila pokrenuta, kada je pod pritiskom SAD

170 DOBA KATASTROFA

opozvana, gurnula je Egipat prema SSSR-u, i za svagda okončala ono što su zvali „britanskim trenutkom na Srednjem istoku14, epohu nesporne britanske hegemonije u ovom regionu od 1918. godine. U svakom slučaju, do kraja pedesetih godina preţivelim kolonijalnim carstvima je postalo jasno da formalni kolonijalizam mora biti likvidiran. Jedino je Portuga- lija nastavila da se odupire njegovom nestajanju, pošto zaostala i marginalizovana privreda njene metropole nije sebi mogla da priušti neokolonijalizam. Njoj je bilo potrebno da eksploatiše svoje afričke resurse, a pošto je njena privreda bila nekonkurentna, to je mogla da čini samo putem direktne kontrole. Juţna Afrika i Juţna Rodezija, afričke drţave sa značajnim belim stanovništvom (osim Kenije), takođe su odbile da se pridruţe politici koja bi neizbeţno dovela do reţima u kojima dominiraju Afrikanca Juţna Rodezija je čak proglasila nezavisnost belih naseljenika (1965) u odnosu na Britaniju da bi izbegla ovu sudbinu. Pa ipak, Pariz, London i Brisel (Belgijski Kongo) su odlučili da je dobrovoljno davanje formalne nezavisnosti uz privrednu i kulturnu zavisnost prihvatljivije od dugotrajnih borbi koje bi se po svoj prilici završile u nezavisnosti pod levičarskim reţimima. Jedino je u Keniji bilo značajne narodne pobune i gerilskog rata, mada uglavnom ograničenih na delove jednog lokalnog naroda, Kiku- ju (takozvani Mau Mau pokret 19521956). Na drugim mestima je politika profilak- tičke dekolonizacije sprovođena uspešno, osim u Belgijskom Kongu, koji je skoro odmah zapao u anarhiju, građanski rat i međunarodnu politiku sile. U britanskoj Africi je Zlatnoj obali (sada Gani), koja je već imala masovnu partiju pod vodstvom talen- tovanog afričkog političara i panafričkog intelektualca, Kvarne Nkrumaha, darovana nezavisnost 1957. godine. U francuskoj Africi, Gvineja je naterana na preranu i osiromašenu nezavisnost 1958. godine, kada je njen vođa, Seku Ture, odbio da se pridruţi „Francuskoj zajednici11, koju je ponudio De Gol, koja je kombinovala autonomiju sa striktnom zavisnošću od francuske ekonomije, pa je stoga bio prvi među afričkim liderima - koji je bio primoran da traţi pomoć od Moskve. Skoro sve preostale britanske, francuske i belgijske kolonije su oslobođene 1960-1962. godine, a ostatak brzo potom. Trendu su se odupirale samo Portugalija i nezavisne naseljeničke drţave. Veće britanske kolonije u Karibima su tiho dekolonizovane šezdesetih godina, manja ostrva u intervalima od tada do 1981. godine, a indijska i pacifička ostrva u kasnim šezdesetim i sedamdesetim godinama. U stvari, do 1970. godine, nijedna teritorija značajne veličine nije ostala pod direktnom administracijom bivših kolonijalnih sila ili reţima njihovih naseljenika, osim u centralnoj i juţnoj Africi - i naravno, zaraćenog Vijetnama. Imperijalna epoha bila je na kraju. Manje od tri četvrtine veka ranije, imperijalizam se činio neuništivim. Ĉak i trideset godina ranije, kolonije su pokrivale najveći deo ljudi na planeti. To vreme, nepovratni deo prošlosti, postalo je deo sentimentalnih knjiţevnih i filmskih uspomena u bivšim imperijalnim drţavama, dok je nova generacija domaćih pisaca iz bivših kolonija počela da stvara literaturu sa početkom u doba nezavisnosti.

Drugi deo ZLATNO DOBA

Poglavlje osmo

Hladni rat

Iako Sovjetska Rusija namerava da raširi svoj uticaj svim mogućim sredstvima, svetska revolucija više nije deo njenog programa a u unutrašnjim uslovima unutar Sovjetskog Saveza nema ničeg što bi moglo da podstakne povratak na stare revolucionarne tradicije. Svako poređenje nemačke pretnje pre rata i sovjetske pretnje danas, mora da ima u vidu... temeljne razlike... Stoga je daleko manja opasnost od iznenadne katastrofe u odnosima sa Rusima, nego sa Nemcima. Frenk Roberts, Britanska ambasada, iz Moskve Forin ofisu, London, 1946 (Jensen, 1991, str. 56) Ratna privreda pruţa udobne niše za desetine hiljada birokrata u uniformama i izvan njih koji svaki dan idu u kancelariju da bi pravili nuklearna oruţja, ili planirali nuklearni rat; milionima radnika čiji poslovi zavise od sistema nuklearnog terorizma; naučnika i inţenjera koji su unajmljeni da tragaju za konačnim „tehnološkim prodorom" koji moţe da obezbedi potpunu sigurnost; ugovarača koji nisu voljni da odustanu od lakih profita; ratničkih intelektualaca koji prodaju pretnje i blagosiljaju ratove. Ričard Barnet (Barnet) (1981, str. 97) I Ĉetrdeset i pet godina od ispuštanja atomske bombe do kraja Sovjetskog Saveza ne formiraju jedinstven i homogen period u svetskoj istoriji. Kao što ćemo videti u narednim poglavljima, one se mogu podeliti na dve polovine, na decenije koje se nalaze sa jedne i sa druge strane vododelnice ranih sedamdesetih godina (videti poglavlja 9 i 14). Uprkos tome, istorija čitavog ovog perioda bila je stopljena u jedinstveni kalup posebnom istorijskom situacijom koja je dominirala ovim vremenom sve do pada SSSR-a: konstantnom konfrontacijom dve super sile koje su se pojavile iz Drugog svetskog rata takozvanim „hladnim ratom". Drugi svetski rat jedva da se završio kada je čovečanstvo uronilo u nešto što bi se opravdano moglo nazvati Treći svetski rat, mada sasvim osoben. Jer, kako je veliki filozof Tomas Hobs zapazio, „rat se ne sadrţi samo u boju, ili činu borenja: već i u vremenskom razdoblju u kome je volja za nadmetanje u boju dovoljno spoznata" (Hobbes, poglavlje 13). Hladni rat između dva tabora onoga uz SAD i onoga uz SSSR, koji je potpuno dominirao međunarodnom scenom druge polovine Kratkog dvadesetog veka, nesporno je bio takvo jedno vremensko razdoblje. Ĉitave generacije odrasle su u senci globalnih nuklearnih bitaka koje, kako se naširoko verovalo, mogu izbiti svakog trenutka i opustošiti čovečanstvo. Zaista, čak i oni koji nisu verovali da svaka strana namerava da napadne drugu nalazili su da je teško ne biti pesimista, pošto je

174 ZLATNO DOBA

Marfijev zakon jedna od najmoćnijih generalizacija o ljudskim poslovima („Ako nešto moţe da pođe pogrešno, poći će pre ili kasnije19). Kako je vreme prolazilo, bilo je sve više stvari koje su mogle da pođu pogrešno, i političkih i tehnoloških, u stalnoj nuklearnoj konfrontaciji koja se zasnivala na pretpostavci da jedino strah od „uzajamno zajamčenog uništenja" (što je pravilno zgusnuto u akronim MAD (igra reči, na engleskom znači „lud“, prim. prev.) moţe sprečiti jednu ili drugu stranu da ne da stalno spreman signal za planirano samoubistvo civilizacije. Ono se nije dogodilo, ali je nekih četrdeset godina izgledalo kao da je svakodnevna mogućnost. Osobenost Hladnog rata bila je objektivno govoreći, u tome što nije postojala neizbeţna opasnost od svetskog rata. I još nešto: uprkos apokaliptičkoj retorici na obema stranama, a posebno na američkoj strani, vlade obeju supersila prihvatile su globalni raspored snaga na kraju Drugog svetskog rata, što se svodilo na vrlo neujednačenu ali u suštini neosporavanu ravnoteţu snaga. SSSR je kontrolisao ili vršio preo- vlađujući uticaj na jednom delu planete - u zoni okupiranoj od Crvene armije i/ili ostalih komunističkih oruţanih snaga na kraju rata, i nije pokušavao da oruţanom silom dalje poveća područje svog uticaja. SAD su vršile kontrolu i prevlast nad ostatkom kapitalističkog sveta, kao i nad zapadnom hemisferom i okeanima, preuzimajući ono što je ostalo od stare imperijalne hegemonije bivših kolonijalnih sila. Zauzvrat, nisu intervenisale u zoni priznate sovjetske hegemonije. U Evropi su demarkacione linije povučene 1943-1945. godine i argumentima na različitim sastancima na vrhu između Ruzvelta, Ĉerčila i Staljina i snagom činjenice da je jedino Crvena armija mogla da stvarno porazi Nemačku. Bilo je nekih neizvesnosti, naročito oko Nemačke i Austrije, koje su rešene podelom Nemačke duţ linija dodira istočnih i zapadnih okupacionih snaga, i povlačenjem svih strana iz Austrije. Ova poslednja je postala neka vrsta druge Svajcarske - mala zemlja predana neutralnosti, kojoj zavide zbog njenog trajnog blagostanja i stoga opisuju (pravilno) kao ,,dosadnu“. SSSR je nerado prihvatio Zapadni Berlin kao zapadnu enklavu unutar nemačke teritorije ali nije bio spreman da se bori oko toga. Izvan Evrope situacija je bila manje jasna, osim u Japanu, gde su SAD odmah uspostavile potpuno jednostranu okupaciju koja je isključivala ne samo SSSR već i bilo kog drugog saveznika. Problem je bio u tome što je kraj starih kolonijalnih carstava bio predvidljiv, i stvarno je 1945. godine bilo jasno da je neizbeţan na azijskom kontinentu, ali buduća orijentacija novih postkolonijalnih zemalja nije nikako bila jasna. Kao što ćemo videti (poglavlja 12 i 15) ovo je bila zona u kojoj su dve supersile nastavile da se nadmeću za podršku i uticaj, a zato i glavna zona trvenja između njih, i u stvari jedina oblast u kojoj je oruţani sukob bio najverovatniji, i u kojoj je zaista izbio. Za razliku od Evrope, nisu se mogle predvideti čak ni granice oblasti pod budućom komunističkom kontrolom, a kamoli unapred ugovoriti putem pregovora, kako god ti pregovori bili privremeni i dvosmisleni. Tako SSSR nije mnogo ţeleo da komunisti preuzmu vlast u Kini,20 ali je ipak do toga došlo.

Postojao je spektakularan nedostatak obaziranja - u bilo kom kontekstu na Kinu u Zdano- vljevom izveštaju o svetskoj situaciji kojim je otvorena osnivačka konferencija Komunističkog infor- macionog biroa (Kominforma) septembra 1947. godine, mada su Indonezija i Vijetnam svrstani u one „koji se pridruţuju antiimperijalističkom taboru", a Indija, Egipat j Sirija kao oni koji ,,simpatišu“ ovaj tabor (Spriano, 1983, str. 286). Još aprila 1949. godine, kada je Cang Kaj-Šek napuštao svoju presto- nicu u Nankingu, sovjetski ambasador -jedini među diplomatskim korom - pridruţio mu se u povlačenju ka Kantonu. Šest meseci kasnije Mao je proglasio Narodnu republiku (Walker, 1993, str. 63). 20

HLADNI RAT 175

Međutim, u onome što će uskoro biti nazvano „Treći svet“, uslovi za međunarodnu stabilnost počeli su da se pojavljuju za nekoliko godina, kada je postalo jasno da su nove postkolonijalne drţave, kako god bile nenaklonjene SAD i njihovom taboru, nekomunističke, u stvari većinom antikomunističke u svojoj domaćoj politici, i „nesvrstane" (to jest, izvan sovjetskog vojnog bloka) u međunarodnim poslovima. Ukratko, „komunistički lager" nije pokazivao znakove značajne ekspanzije od kineske revolucije do sedamdesetih godina, do kada komunistička Kina više nije bila u njemu (videti poglavlje 16). Zapravo je svetska situacija postala relativno stabilna uskoro posle rata i ostala je takva sve do sredine sedamdesetih godina, kada su međunarodni sistem i njegovi sastavni delovi stupili u još jedan period duge političke i ekonomske krize. Sve do tada obe supersile su prihvatale nejednaku podelu sveta, i ulagale su velike napore da izglade demarkacione sporove bez otvorenog sukoba između njihovih oruţanih snaga, koji bi mogao dovesti do rata između njih, a, suprotno ideologiji i hladnoratovskoj retorici, delovale su pod pretpostavkom da je dugoročna mirnodopska koegzistencija među njima moguća. U stvari, kada je dolazilo do gustog, obe su verovale u umerenost druge strane, čak i u vremena u kojima su bili sluţbeno na ivici rata, pa čak i angaţovani u njemu. Tako je tokom Korejskog rata 1950-1953. godine, u kome su Amerikanci bili zvanično umešani, ali ne i Rusi, Vašington savršeno dobro znao da su 150 kineskih aviona zapravo sovjetski avioni kojima lete sovjetski piloti (Walker, 1993, str. 7577). Informacija je bila drţana u mraku, jer se ispravno pretpostavljalo da je rat poslednja stvar koju Moskva ţeli. Tokom kubanske raketne krize 1962. godine, kao što sada znamo (Bali, 1992; Bali, 1993), glavna briga na obe strane bila je kako sprečiti da ratoborni gestovi ne budu pogrešno protumačeni kao stvarni koraci ka ratu. Sve do sedamdesetih godina ovaj prećutni sporazum o tome da se Hladni rat tretira kao hladni mir, dobro se drţao. SSSR je znao (ili je bolje reći naučio) već 1953. godine da su pozivi SAD da se komunizam „natera na povlačenje" samo radio histri- onika onda kada je sovjetskim tenkovima mirno dopušteno da ponovo uspostave komunističku kontrolu protiv ozbiljnog revolta radničke klase u Istočnoj Nemačkoj. Od tada nadalje, kako je potvrdila mađarska revolucija 1956. godine, Zapad će se drţati podalje od regiona sovjetske dominacije. Hladni rat koji je stvarno pokušavao da ţivi u skladu sa svojom sopstvenom retorikom borbe za prevlast ili unuštenje nije bio onaj u kome su osnovne odluke donosile vlade, već takmičenje u senci između raznih priznatih i nepriznatih tajnih sluţbi, koje su na Zapadu stvarale najkarakteri- stičniji nusprodukt međunarodne napetosti, romane o špijunaţi i misterioznim političkim ubistvima. U ovom ţanru su Britanci, preko Dţejmsa Bonda Jana Fleminga i gorkoslatkih heroja Dţona Le Karea - obojica su odsluţili svoje u britanskoj tajnoj sluţbi - zadrţali stalnu nadmoć, kompenzujući tako opadanje njihove zemlje u svetu stvarne moći. Međutim, osim u nekima od slabijih zemalja Trećeg sveta, operacije KGB, CIA i njima sličnih sluţbi su bile trivijalne kada se radi o pravoj politici sile, mada su često bivale dramatične. Da li je onda u tim okolnostima, postojala prava opasnost od svetskog rata u bilo kom trenutku tokom ovog dugog perioda napetosti, osim naravno, slučajnošću neke vrste, koja neminovno ugroţava one koji se dovoljno dugo klizaju na dovoljno tankom ledu? To je teško reći. Verovatno je najeksplozivniji period bio onaj između proglašavanja „Trumanove doktrine" u martu 1947. godine („Verujem da politika Sjedinjenih Drţava mora biti takva da podrţava slobodne narode koji se odupiru poku

176 ZLATNO DOBA

šajima naoruţanih manjina ili pritiska sa strane da ih podjarme.") i aprila 1951. godine, kada je isti američki predsednik otpustio generala Daglasa Makartura, komandanta američkih snaga u Korejskom ratu (1950-1953), koji je predaleko otišao za svojom vojničkom ambicijom. Ovo je bio period u kome američki strahovi od socijalne dezintegracije ili revolucije u nesovjetskim delovima Evroazije nisu bili potpuno fantastični - na kraju krajeva, 1949. godine su komunisti preuzeli Kinu. I obratno, SSSR se našao suočen sa SAD koje su uţivale monopol nuklearnog oruţja i koje su umnoţavale preteče i militantne antikomunističke deklaracije, dok su se prve pukotine pojavljivale u sovjetskom bloku, kada ga je Titova Jugoslavija napustila (1948). Osim toga, od 1949. godine Kina je bila pod vlašću reţima koji ne samo što je spremno gurnuo zemlju u jedan veliki rat u Koreji, već je - za razliku od svih ostalih reţima - bio voljan da zamišlja pravu borbu i preţivljavanje u nuklearnom holokaustu.21 Sve je bilo moguće. Kada je jednom SSSR stekao nuklearna oruţja a atomsku bombu četiri godine posle Hirošime (1949), hidrogensku devet meseci nakon Amerikanaca (1953) - obe super sile su očito napustile rat kao instrument politike jedne protiv druge, pošto je rat bio jednak samoubilačkom ugovoru. Nije sasvim jasno da li su ozbiljno predviđali nuklearnu akciju protiv neke treće strane - SAD u Koreji 1951. godine, i da bi spasili Francuze u Vijetnamu 1954. godine; SSSR protiv Kine 1969. godine - ali u svakom slučaju, nuklearna oruţja nisu upotrebljena. Međutim, obe su u nekim prilikama koristile nuklearnu pretnju skoro sigurno ne nameravajući da je sprovedu: Sjedinjene Drţave da bi ubrzale mirovne pregovore u Koreji i Vijetnamu (1953. i 1954. godine), SSSR da bi naterao Britaniju i Francusku da se povuku sa Sueca 1956. godine. Na nesreću, sama izvesnost da nijedna super sila ne ţeli stvarno da pritisne nuklearno dugme dovodila je u iskušenje obe strane da koriste nuklearnu gestikulaciju u pregovaračke svrhe ili (u SAD) u unutrašnjoj politici, u veri da ni druga strana ne ţeli rat. Ovo poverenje se pokazalo opravdanim, ali po cenu kidanja nerava čitavih generacija. Kubanska raketna kriza 1962. godine, jedna potpuno nepotrebna veţba ove vrste, skoro je uvalila svet u nepotrebni rat, a zaista je čak i vrhunske donosioce odluka preplašila da su za neko kraće vreme postali racionalni.22 II Kako onda da objasnimo četrdeset godina oruţane i neoruţane konfrontacije, koja se zasnivala na uvek neverodostojnoj, a u ovom slučaju i neosnovanoj pretpostavci da je planeta bila tako nestabilna da je svetski rat mogao izbiti u svakom trenutku, i da ga je jedino neprestano uzajamno zastrašivanje drţalo na odstojanju? Pre svega, Hladni rat se zasnivao na zapadnom verovanju, koje je apsurdno iz današnje perspektive ali sasvim prirodno posle Drugog svetskog rata, da Doba katastrofa nipošto nije

21 Navodno je Mao rekao vođi italijanskih komunista Toljatiju: „Ko vam je rekao da Italija mora da preţivi? Preostaće tri stotine miliona Kineza, a to će biti dovoljno da se ljudska vrsta produţi." „Maova bezbriţna gotovost da prihvati neminovnost nuklearnog rata i njegovu moguću korisnost kao načina da se izazove poraz kapitalizma, zapanjivala je njegove drugove iz drugih zemalja" 1957. godine (Walker, 1993, str. 126). 22 Sovjetki vođa N. S. Hruščov je odlučio da postavi sovjetske rakete na Kubu da bi neutra- lizovao američke rakete koje su već bile postavljene duţ sovjetske granice u Turskoj (Burlatsky, 1992). SAD su ga prisilile da ih povuče, ali su isto tako povukle svoje rakete iz Turske. Sovjetske rakete, kako je predsednik Kenedi rekao, u to vreme nisu pravile razliku u strategijskoj ravnoteţi, i pored izvesne razlike u odnosima predsednika sa javnošću (Bali, 1992, str. 18; Walker, 1988). Povučene američke rakete su opisane kao „zastarele".

HLADNI RAT 177

na kraju; da je budućnost svetskog kapitalizma i liberalnog društva daleko od toga da bude osigurana. Većina posmatrača je očekivala ozbiljnu posleratnu ekonomsku krizu, čak i u SAD, praveći analogiju sa onim što se desilo posle Prvog svetskog rata. Budući dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju je 1943. godine govorio o mogućnosti da u Americi dođe do „perioda najveće nezaposlenosti i industrijske dislokacije sa kojom se ijedna privreda ikada suočila." (Samuelson, 1943, str. 51). Zaista, posleratni planovi američke vlade bavili su se daleko više time kako da spreče još jednu Veliku recesiju, nego kako da spreče još jedan rat, što je bila stvar kojoj je Vašington pre pobede posvećivao samo podeljenu i privremenu paţnju (Kolko, 1969, str. 244-246). Ako je Vašington očekivao „velike posleratne nevolje", koje potkopavaju „stabilnost u svetu - socijalnu, političku i ekonomsku" - po rečima Dina Ačesona (Dean Acheson, citiran u: Kolko, 1969, str. 485), to je bilo zbog toga što su zaraćene zemlje, izuzev SAD, na kraju rata bile polja ruševina nastanjenih nečim što se Amerikancima činilo kao gladni, očajni i verovatno radikalizovani narodi, koji su jedino suviše spremni da čuju zov socijalne revolucije i privrednih politika koje su bile nespojive sa međunarodnim sistemom slobodnog preduzetništva, slobodne trgovine i investiranja pomoću koga će se Amerika i svet spasiti. Osim toga, predratni internacionalni sistem je propao, ostavljajući SAD licem u lice sa Sovjetskim Savezom koji je strašno ojačao na prostranstvima Evrope i još većim prostranstvima neevropskog sveta, čija je politička budućnost izgledala sasvim neizvesna - osim da u ovom eksplozivnom i nestabilnom svetu sve što se moţe desiti ima veliku verovatnoću da oslabi i kapitalizam i SAD, i da ojača onu silu koja je nastala iz revolucije i radi revolucije. Neposredna posleratna situacija u mnogima od oslobođenih i okupiranih zemalja izgledala je kao da potkopava poloţaj umerenih političara, koje je malo ko podrţavao sem zapadnih saveznika, a koje su unutar i izavan njihovih vlada opsedali komunisti, koji su svugde iz rata izašli daleko jači nego ikada u prošlosti, a ponekad kao najveća partija i izborna snaga u svojim zemljama. (Socijalistički) premijer Francuske je došao u Vašington da upozori na to, da će bez ekonomske podrške verovatno pasti pred komunistima. Uţasna ţetva 1946. godine i grozna zima 1946—1947. godine, još više su unervozili evropske političare i američke predsedničke savetnike. U ovim okolnostima nije bilo iznenađenje što se ratni savez između glavne kapitalističke i socijalističke sile koja je sada bila na čelu sopstvene zone uticaja, raspao, kao što se često dešava na kraju ratova i sa mnogo manje heterogenim koalicijama. Međutim, jasno je da to ne moţe da objasni zašto je politiku Sjedinjenih Drţava - ona njihovih klijenata i saveznika uz mogući izuzetak Britanije, bila je znatno manje pregre- jana - trebalo zasnivati, barem u javnim izjavama, na košmarnom scenariju po kome moskovitska supersila spremna za neposredno osvajanje planete, i rukovodi bezbo- ţnom „komunističkom svetskom zaverom" stalno spremna na zbacivanje kraljevsta- va slobode. To je još manje pogodno za objašnjenje retorike Dţona F. Kenedija u kampanji 1960. godine, u vreme kada bi bilo neshvatljivo reći da je ono što je britanski premijer Harold Makmilan nazvao „naše moderno slobodno društvo novi oblik kapitalizma" (Horne, 1989, vol. II, str. 283) u bilo kakvoj neposrednoj nevolji.23

23 „Neprijatelj je sam komunistički sistem - nepomirljiv, nezasit, koji ne staje u svojoj akciji za postizanje svetske dominacije... Ovo nije samo borba za oruţanu prevlast. To je i borba za pre- vlast između dve sukobljene ideologije: slobode pod vodstvom Boga i surove, bezboţne tiranije." (Kenedijev govor, Walker, 1993, str. 132).

178 ZLATNO DOBA

Zašto se pogledi „stručnjaka Stejt dipartmenta“ posle rata mogu opisati kao apokaliptički? (Hughes, 1969, str. 28). Zašto je čak i smireni britanski diplomata koji je odbacivao svako poređenje SSSR-a sa nacističkom Nemačkom onda izveštavao iz Moskve da se svet „sada suočava sa opasnošću modernog ekvivalenta religijskim ratovima šesnaestog veka, u kome će se sovjetski komunizam boriti sa zapadnom socijal-demokratijom i američkom verzijom kapitalizma za dominaciju nad svetom"? (Jensen, 1991, str. 41, 53-54; Roberts, 1991.) Jer sada je očigledno, a bilo je relativno verovatno čak i 1945-1947. godine, da je SSSR niti bio ekspanzionistički - a još manje agresivan - niti je računao na bilo kakvo dalje širenje komunista iza onoga što je dogovoreno na sastancima 1943-1945. godine. U stvari, tamo gde je Moskva kontrolisala svoje klijentske reţime i komunističke pokrete, ovi su bili naročito opre- deljeni da ne grade drţave po modelu SSSR-a, već mešovite privrede pod sistemom višepartijske demokratije, koje su se na određeni način razlikovale od „diktature proleterijata“ a „još više“ od jednopartijske diktature. Ove diktature su opisivane u unutarpartijskim dokumentima kao „niti korisne niti neophodne" (Spriano, 1983, str. 265). (Jedini komunistički reţimi koji su odbijali da slede ovu liniju bili su oni čije su revolucije, aktivno obeshrabrivane od Staljina, izmakle kontroli Moskve, npr. Jugoslavija.) Osim toga, mada to nije bilo mnogo zapaţeno, Sovjetski Savez je demo- bilisao svoje trupe - njegovu glavnu vojničku prednost - skoro isto onako brzo kao i SAD, smanjujući Crvenu armiju od vrhunca snage iz 1945. godine od skoro dvanaest miliona ljudi, na tri miliona do kraja 1948. godine (New York Times, 24. 10. 1946; 24. 10 1948). Po bilo kojoj racionalnoj proceni, Sovjetski Savez nije predstavljao neposrednu opasnost za bilo koga izvan domašaja okupacionih snaga Crvene armije. Iz rata je izašao u ruševinama, oslabljen i iscrpen, njegova mirnodopska privreda je bila u dronjcima, njegova vlada nepoverljiva prema velikom delu stanovništva izvan Velikorusije, koje je pokazivalo izrazit i razumljiv nedostatak odanosti reţimu. Na svojim zapadnim ivicama, Sovjetski Savez je još nekoliko godina nastavio da ima nevolje sa ukrajinskom i ostalim nacionalističkim gerilama. Njim je vladao diktator koji je demonstrirao da je nesklon riziku izvan teritorije koju je direktno kontrolisao i gde je bio nemilosrdan: J. V. Staljin (videti poglavlje 13). Sovjetskom Savezu je bila potrebna svaka ekonomska pomoć koju je mogao da dobije, pa stoga nije imao kratkoročni interes da se protivi jedinoj sili koja je pomoć mogla dati, Sjedinjenim Drţavama. Nema sumnje da je Staljin, kao komunist, verovao da će kapitalizam neminovno biti zamenjen komunizmom, do tog stepena da bilo kakva koegzistencija ova dva sistema neće biti trajna. Međutim, sovjetski planeri nisu videli kapitalizam kao takav u krizi na kraju Drugog svetskog rata. Oni nisu sumnjali da će on nastaviti da traje još dugo vremena pod hegemonijom SAD, čiji su ogromno narasli bogatstvo i moć bili tako očigledne (Loth, 1988, str. 36-37). To je ono, što je u stvari Sovjetski Savez slutio i čega se plašio. 24 Njegov osnovni stav posle rata nije bio agresivan, već defanzivan. Međutim, politika konfrontacije na obe strane proistekla je iz situacije u kojoj su se nalazili. Sovjetski Savez, svestan neizvesnosti i nesigurnosti svoga poloţaja, suočio se sa svetskom silom SAD, koje su bile svesne svoje neizvesnosti i nesigurnosti u sred-

24 Još više bi bili sumnjičavi da.su znali da je Generalštab SAD napravio plan za atomsko bombardovanje dvadeset glavnih sovjetskih gradova tokom deset nedelja na kraju rata (Walker, 1993, str. 2627).

HLADNI RAT 179

njoj i zapadnoj Evropi i nesigurne budućnosti većeg dela Azije. Konfrontacija bi se verovatno razvila čak i bez ideologije. Dţordţ Kenan, američki diplomata koji je početkom 1946. godine, formulisao politiku ,,okruţivanja“ („Containment policy“, Darko Bekić prevodi sa politika ,,zaprečavanja“, prim. prev.) koju je Vašington usvojio sa entuzijazmom, a koji je - kako je njegova kasnija karijera pokazala - bio daleko od toga da bude ideološki krstaš (osim moţda protiv politike demokrata, o kojoj je imao nisko mišljenje). On je bio naprosto jedan sposoban ekspert za Rusiju, iz stare diplomatske škole politike sile - kakvih je bilo mnogo u evropskim diplomatijama - koji je video Rusiju, carističku ili boljševičku, kao zaostalo i varvarsko društvo u kome vladaju ljudi koje pokreće „tradicionalan i instinktivan ruski osećaj nesigurnosti", koje se uvek izoluje od spoljnog sveta, kojim uvek vladaju autokrati, koje uvek traţi „sigurnost" jedino u ustrajnoj i samrtnoj borbi do potpunog uništenja suparničke sile, nikada u sporazumima i kompromisima sa suparnicom; koje dakle uvek, sluša samo „logiku sile", nikada razum. Komunizam naravno, po njegovom mišljenju, načinio je staru Rusiju opasnijom tako što je ojačao najbrutalniju od velikih sila najsurovijom od svih utopijskih, tj. osvajačkih ideologija. Ali je implikacija ove teze bila ta da će jedina „suparnička sila" Rusije, naime SAD, morati da „obuzdava" sovjetski pritisak beskompromisnim otporom čak i da Rusi nisu bili komunisti. I obratno, sa moskovske tačke gledišta, jedina racionalna strategija za odbranu i iskorišćavanje, visokog ali krhkog poloţaja međunarodne sile, bila je tačno ista ta: bez kompromisa. Niko bolje od Staljina nije znao koliko su slabe bile karte sa kojima je morao da igra. Nije moglo biti pregovora oko stavova koje su nudili Ruzvelt i Ĉerčil u vreme u kome je suština sovjetskih pregnuća išla na to da se porazi Hitler, i kada se još uvek verovalo da je bitno poraziti Japan. SSSR je mogao biti spreman da se povuče sa bilo kog isturenog poloţaja izvan onih utvrđenih nečim što se smatralo dogovorenim na sastancima na vrhu od 1943. do 1945. godine, a posebno na Jalti - na primer oko granica Turske i Irana 1945. i 1946. godine - ali bilo kakav pokušaj da se ponovo otvori Jalta ne bi mogao biti dočekan drugačije nego glatkim odbijanjem. Zaista, „Ne" Staljinovog ministra spoljnih poslova Molotova na međunarodnim skupovima posle Jalte je postalo ozloglašeno. Amerikanci su imali moć; ali s mukom. Do decembra 1947. godine, nije bilo aviona za transport dvanaest raspoloţivih atomskih bombi, niti vojske sposobne da ih sastavi (Moisi, 1981, str. 78-79). SSSR nije imao tu moć. Vašington ne bi poklonio ništa sem za ustupke, a ustupci su bili tačno ono što Moskva sebi nije mogla da priušti, čak ni u zamenu za očajnički potrebnu ekonomsku pomoć, koju im Amerikanci u svakom slučaju nisu hteli da daju, tvrdeći da su „zaturili" zahtev za posleratni zajam, koji su Sovjeti načinili pre Jalte. Ukratko, dok su se Amerikanci brinuli oko opasnosti od mogućne sovjetske premoći u nekom budućem vremenu, Moskva se brinula oko stvarne hegemonije SAD sada, nad svim delovima planete koje nije okupirala Crvena armija. Ne bi trebalo mnogo da se iscrpljeni i osiromašeni SSSR pretvori u još jedan klijentski region američke privrede, koja je bila u to vreme jača od svih ostalih privreda sveta zajedno. Nepopustljivost je bila logična taktika. Neka je nazovu i moskovski blef. Pa ipak politika uzajamne nepomirljivosti, čak i stalnog suparništva sila, ne podrazumeva svakodnevnu ratnu opasnost. Devetnaestovekovni ministri spoljnih poslova Britanije, koji su uzimali zdravo za gotovo da imperijalistički porivi carske Rusije moraju stalno biti „obuzdavam" u Kenanovom maniru, savršeno su znali da su trenuci otvorenog sukoba retki, a ratne krize još rede. Još manje uzajamna nepomir-

180 ZLATNO DOBA

ljivost podrazumeva politiku borbe na ţivot i smrt, ili religijski rat. Međutim, dva elementa ove situacije pomogla su da se sukob premesti iz kraljevstva razuma u kraljevstvo emocija. Kao i Sovjetski Savez, Sjedinjene Drţave su bile sila koja je predstavljala jednu ideologiju, za koju je većina Amerikanaca verovala da je model za ceo svet. Za razliku od Sovjetskog Saveza, SAD su bile demokratija. Na nesreću, mora se reći da je ovo drugo bilo opasnije. Jer sovjetska vlast, i pored toga što je demonizovala svog globalnog suparnika, nije morala da se muči oko pridobijanja glasova u Kongresu, ili na predsedničkim i kongresnim izborima. Vlada Sjedinjenih Drţava je to morala. U obe svrhe je apoka- liptički antikomunizam bio koristan, a stoga je bio i iskušenje, čak i za političare koji nisu bili iskreno ubeđeni u sopstvenu retoriku, ili za one kao Trumanov sekretar mornarice Dţejms Forestal (1882-1949), koji je bio dovoljno klinički lud da se ubije jer je video kako Rusi dolaze kroz njegov bolnički prozor. Spoljni neprijatelj koji ugroţava SAD bio je pogodan za američke vlade, koje su pravilno zaključile da su Sjedinjene Drţave sada svetska sila - u stvari, daleko najveća svetska sila - i koje su još uvek „izolacionizam" ili odbrambeni protekcionizam videle kao najveću prepreku u domaćoj politici. Ako sama Amerika nije bila bezbedna, onda nije moglo biti povlačenja pred odgovornostima - i koristima - svetskog liderstva, kao posle Prvog svetskog rata. Konkretno, histerija u javnosti je olakšala predsednicima da sakupljaju ogromne sume potrebne za američku politiku među građanstvom ozloglašenom po svojoj nesklonosti da plaća poreze. Antikomunizam je bio istinski i dubinski popularan u zemlji sagrađenoj na individualizmu u privatnom preduzetništvu u kojoj je sama nacija definisana isključivo ideološkim terminima (,,amerikanizam“) koji su se faktički mogli opisati kao polarna suprotnost komunizmu. (Ne treba da zaboravimo ni glasove imigranata iz sovjetizovane istočne Evrope.) Nije američka vlada bila ta koja je započela prljavo mahnitanje lova na veštice protiv Crvenih, u kome su učestvovali inače beznačajni demagozi - od kojih neki, kao ozloglašeni senator Dţozef Makarti, ni nisu bili naročiti antikomunisti - koji su otkrili politički potencijal optuţivanja unutrašnjih neprijatelja naveliko.25 B. Edgar J. Huver (Hoover, 18951972), praktično nepomerljivi šef FBI (federalnog istraţnog biroa), je već odavno otkrio birokratski potencijal. To što je jedan od glavnih arhitekata Hladnog rata nazvao „napadom primitivaca“ (Acheson, 1970, str. 462) istovremeno je olakšalo i ograničilo politiku Vašingtona gurajući je u krajnosti, posebno u godinama koje su Usledile za pobedom komunista u Kini, za šta je prirodno optuţivana Moskva. U isto vreme ovaj šizoidni zahtev političara osetljivih na broj glasova da bi trebalo istovremeno i naterati na povlačenje plimu „komunističke agresije", i uštede- ti novac, i što je manje moguće dirati u udobnost Amerikanaca, opredelio je Vašington, a sa njim i ostatak saveza, ne samo za jednu u suštini nuklearnu strategiju bombi radije nego li ljudstva, već i na zloslutnu strategiju „masovne odmazde" najavljenu 1954. godine. Potencijalnom agresoru je trebalo pretiti nuklearnim oruţjima čak i u slučaju ograničenog konvencionalnog napada. Ukratko, SAD su se našle opredeljene za jedan agresivan stav, sa minimalnom taktičkom fleskibilnošću. Obe strane su se tako zatekle predane jednoj sumanutoj trci u naoruţanju do uzajamnog uništenja, i jednoj vrsti generala i nuklearnih intelektualaca čija je profesi-

25

Jedini političar od stvarnog značaja koji je izašao iz podzemnog sveta lovaca na veštice bio je Ričard Nikson, najneprijatnija ličnost među posleratnim američkim predsednicima (1968-1974).

HLADNI RAT 181

ja zahtevala od njih da ne primećuju tu sumanutost. Takođe su se obe našle izručene onome što je predsednik Ajzenhauer, umereni vojnik stare škole koji se zatekao kako predsedava ovim padanjem u ludilo, a da nije njim bio inficiran, kada se povlačio nazvao „vojno-industrijski kompleks", tj. sve većoj aglomeraciji ljudi i sredstava koji su ţiveli od priprema za rat. To je bio najveći zagarantovani interes nego ikada ranije u vreme stabilnog mira između sila. Kao što se moglo očekivati, oba vojno-industrijska kompleksa su njihove vlade podsticale da koriste svoje preterane kapacitete za privlačenje i naoruţavanje saveznika i klijenata, a posebno za osvajnje izvoznih trţišta, dok su istovremeno zadrţavali za sebe najsavremenije naoruţanje; i naravno, nuklearna oruţja. Jer su supersile zadrţale svoj nuklearni monopol. Britanci su stekli sopstvene bombe 1952. godine, ironijom sudbine sa ciljem da smanje svoju zavisnost od SAD; Francuzi (čiji je nuklearni arsenal u stvari bio nezavisan od američkog) i Kinezi šezdesetih godina. Dok je Hladni rat trajao, niko od ovih se nije računao. Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, još neke zemlje su stekle kapacitete da proizvode nuklearno oruţje, posebno Izrael, Juţna Afrika i verovatno Indija, ali ovakva nuklearna proizvodnja nije postala ozbiljan međunarodni problem sve do kraja bipolarnog sveta supersila 1989. godine. I tako, ko je bio odgovoran za Hladni rat? Pošto je rasprava o ovom pitanju odavno postala jedan ideološki teniski meč između onih koji optuţuju isključivo SSSR i (mora se reći uglavnom američkih) disidenata koji kaţu da je to bila prvenstveno američka greška, nalazimo se u iskušenju da se pridruţimo onim istorijskim posrednicima koji odgovornost stavljaju na uzajamni strah koji je eskalirao iz konfrontacije sve dok „dva naoruţana tabora nisu počela da se okupljaju pod njihovim uspostavljenim barjacima" (Walker, 1993, str. 55). Jasno je da je to tačno, ali to nije cela istina. To objašnjava ono što je nazvano „utvrđivanje" frontova 1947-1949. godine; podelu Nemačke, korak po korak, od 1947. godine do izgradnje berlinskog zida 1961. godine; neuspeh antikomunista na zapadnoj strani da izbegnu potpunu uključenost u vojni savez kojim su dominirale Sjedinjene Drţave (osim De Gola u Francuskoj); i neuspeh onih na istočnoj strani da izbegnu potpunu podređenost Moskvi (osim maršala Tita u Jugoslaviji). Ali ne objašnjava apokaliptički „ton" Hladnoga rata. Taj ton je dolazio iz Amerike. Sve zapadnoevropske vlade, sa ili bez velikih komunističkih partija, bile su bez izuzetka svesrdno antikomunističke, i odlučne da se zaštite od mogućeg sovjetskog napada. Nijedna ne bi oklevala, ako bi bila zapitana da izabere između SAD i SSSR, čak i one koje su po istoriji, bile opredeljene za pregovore ili neutralnost. Pa ipak, „komunistička svetska zavera" nije bila deo ozbiljne domaće politike bilo koje od onih zemalja koje su tvrdile da su političke demokratije, naročito pošto su prošle neposredne posleratne godine. Među demokratskim zemljama, jedino su u SAD predsednici birani (kao Dţ. F. Kenedi 1960. godine) protiv komunizma, koji je, što se tiče domaće politike, bio isto tako beznačajan u ovoj zemlji kao budizam u Irskoj. Ako je iko stavljao krstaški element u realpolitiku međunarodnog sukoba sila, i tamo ga zadrţao, to je bio Vašington. U stvari, kako retorika Kenedijeve izborne kampanje pokazuje sa jasnošću dobrog oratora, problem nije bio akademska pretnja komunističke svetske dominacije, već odrţanje stvarne nadmoći Amerike.26 Ipak se mora dodati i to,

26 „Uobličićemo svoju snagu i opet postati prvi. Ne prvi ako. Ne prvi ali. Već prvi i tačka. Ja ţelim da se svet ne pita šta radi gospodin Hruščov. Ja ţelim da se oni pitaju šta rade Sjedinjene Drţave" (Beschloss, 1991, str. 28).

182 ZLATNO DOBA

da su vlade u okviru NATO saveza, iako daleko od toga da su bile srećne zbog američke politike, bile spremne da prihvate američku prevlast kao cenu zaštite protiv vojne snage jednog mrskog im političkog sistema, dok je taj sistem nastavljao da postoji. One su bile isto kao i Vašington nepripremljene da veruju Sovjetskom Savezu. Ukratko, „okruţivanje 11 je bilo svačija politika; ne i uništenje komunizma. III Iako je najočigledniji vid Hladnog rata bila vojna konfrontacija i sve frenetič- nija trka u nuklearnom naoruţanju na Zapadu, njegov glavni uticaj nije bio u tome. Nuklearna oruţja nisu upotrebljena. Nuklearne sile su se angaţovale u tri velika rata (ali ne jedne protiv drugih). Uzdrmane komunističkom pobedom u Kini, Sjedinjene Drţave i njihovi saveznici su (prerušeni u Ujedinjene nacije) intervenisali u Koreji 1950. godine da bi sprečili da se komunistički reţim sa severa ove podeljene zemlje proširi na jug. Posledica je bila nerešena igra. Tako su uradili sa istim ciljem u Vijetnamu i izgubili. Sovjetski Savez se povukao 1988. godine, posle osam godina pruţanja vojne podrške prijateljskom reţimu u Avganistanu protiv gerile koju su podrţavali i snadbevali Amerikanci i Pakistanci. Ukratko, skupi visokotehnološki hardver se u takmičenju super sila nije pokazao kao odlučujući. Stalna pretnja rata je stvorila međunarodne mirovne pokrete, u suštini usmerene protiv nuklearnog oruţja, koji su s vremena na vreme postajali masovni u delovima Evrope, i koje su krstaši Hladnog rata smatrali tajnim oruţjem komunista. Ni pokreti za nuklearno razoruţanje nisu bili odlučujući, mada se poseban antiratni pokret, onaj mladih Amerikanaca protiv mobilizacije za vijetnamski rat (1965-1975), pokazao efikasnijim. Na kraju Hladnog rata ovi pokreti su iza sebe ostavili uspomenu kao pravednu stvar, i neke zanimljive periferne ostatke kao što je usvajanje antinuklearnog logoa od post šezdeseto- smaških kontra-kultura i ukorenjene predrasude ekologista prema bilo kojoj vrsti nuklearne energije. Političke posledice Hladnog rata su bile mnogo očiglednije. On je skoro trenutno polarizovao svet koji su kontrolisale dve super sile u dva oštro podeljena „tabora 11. Vlade nacionalnog antifašističkog jedinstva koje su celu Evropu izvele iz rata (osim, što je značajno, tri glavne zaraćene drţave, SSSR, SAD, i Britanije) pocepale su se u homogene prokomunističke i antikomunističke reţime tokom 1947. i 1948. godine. Na Zapadu su komunisti nestali iz vlada da bi postali trajni politički izopštenici. SAD bi planirale vojnu intervenciju da su pobedile na izborima 1948. godine u Italiji. SSSR je isto to učinio uklanjajući nekomuniste iz „narodnih demokratija11 koje su bile iznova klasifikovane kao „diktature proletarijata11 tj. komunističkih partija. Ĉudnovato ograničena i evrocentrična komunistička internacionala („Kominform 11 ili Komunistički informacioni biro) bila je osnovana da bi se suprotstavila SAD, a tiho raspuštena 1956. godine, kada je temperatura u međunarodnim odnosima opala. Direktna sovjetska kontrola bila je čvrsto uspostavljena nad ćelom istočnom Evropom, osim, što je prilično čudno, nad Finskom, koja je bila prepuštena Sovjetima na milost i nemilost, a koja je svoju snaţnu komunističku partiju izbacila iz vlade 1948. godine. Ostaje nejasno zašto se Staljin uzdrţavao da tamo postavi satelitski reţim. Moţda ga je verovatnoća da će se Finci opet latiti oruţja (kao što su uradili 1939-1940. i 1941-1944. godine) odvratila od toga, jer sigurno nije ţeleo da se izloţi riziku rata koji bi mogao da izmakne kontroli. On je pokušao ali nije uspeo da nametne sovjetsku

HLADNI RAT 183

kontrolu Titovoj Jugoslaviji, koja je zatim raskinula s Moskvom 1948. godine, a da se nije pridruţila drugoj strani. Politika komunističkog bloka je ubuduće bila predvidljivo monolitna, iako je lomljivost te politike postajala sve očiglednija posle 1956. godine (videti poglavlje 16). Politika evropskih drţava svrstanih uz SAD bila je manje monohromatska, pošto su bukvalno sve lokalne partije osim komunista bile jedinstvene po svojoj odbojnosti prema Sovjetima. Što se spoljne politike tiče, nije bilo vaţno ko je na vlasti. Međutim, Amerikanci su u dve zemlje bivših neprijatelja, Japanu i Italiji, uprostili stvari tako što su stvorili nešto što se svelo na trajni jednopartijski sistem. U Japanu je podsticano osnivanje Liberalno-demokratske partije (1955), a u Italiji, time što su insistirali na potpunom isključenju prirodno opozicione partije iz vlasti, jer je ispalo da je to komunistička partija, predali su zemlju hrišćanskim demokratima, koju su kada su prilike zahtevale bili dopunjavani izborom patuljastih partija - liberala, republikanaca i si. Od ranih šezdesetih godina, jedina partija od značaja, socijalisti, pridruţila se vladajućoj koaliciji, odvajajući se od dugotrajnog saveza sa komunistima posle 1956. godine. U obe zemlje je posledica bila i u tome što su komunisti (u Japanu, socijalisti) stabilizovani kao glavna opoziciona partija, i što su ustoličeni vladajući reţimi institucionalne korupcije u tako senzacionalnim razmerama, da su kada je korupcija konačno razotkrivena 1992-1993. godine, čak i Italijani i Japanci bili šokirani. I vlada i opozicija, ovako zamrznute u nepo- mičnosti, propale su zajedno sa ravnoteţom supersila koja ih je odrţavala. Iako su SAD uskoro obrnule reformističku antimonopolističku politiku, koju su Ruzveltovi savetnici u početku nametnuli u okupiranim Nemačkoj i Japanu, na sreću po stanje duha američkih saveznika, rat je sa prihvatljive javne scene uklonio nacio- nal-socijalizam, fašizam, otvoreni japanski nacionalizam i veći deo desničarskog i nacionalističkog sektora političkog spektra. Stoga je bilo nemoguće do sada mobilisati ove neosporno efikasne antikomunističke elemente za borbu „slobodnog sveta“ protiv „totalitarizma", kao što su se mogle mobilisati obnovljene nemačke korporacije krupnog kapitala i japanski zaibatsu.% Tako se politička osnova zapadnog Hladnog rata protezala od predratne socijaldemokratske levice do predratne umerene nenacionali- stičke desnice. Ovde su se kao naročito korisnim pokazale partije povezane sa katoličkom crkvom, pošto antikomunističkim i konzervativnim akreditivima Crkve nije bilo ravna, a njene „hrišćansko-demokratske" partije (videti poglavlje 4) su imale i solidan antifašistički ugled i (nesocijalistički) socijalni program. Tako su ove partije igrale centralnu ulogu u politici Zapada posle 1945. godine, privremenu u Francuskoj, trajniju u Nemačkoj, Italiji, Belgiji i Austriji. Međutim upadljiviji je bio efekat Hladnoga rata na međunarodnu nego na unutrašnju politiku Evrope. On je stvorio „evropsku zajednicu" sa svim njenim problemima; jedan oblik političke organizacije koji je potpuno bio bez presedana, naime stalni (ili bar dugoročni) aranţman za integrisanje privreda, a do izvesne mere i pravnih sistema, izvesnog broja nezavisnih nacionalnih drţava. U početku (1957) ju je sačinjavalo šest drţava (Francuska, Savezna Republika Nemačka, Italija, Holandija, Belgija i Luksemburg), a do kraja Kratkog dvadesetog veka, kada je ovaj sistem počeo da se klima, kao i svi ostali proizvodi Hladnog rata, pridruţilo im se još šest (Britanija, Irska, Španija, Portugalija, Danska, Grčka), i u teoriji je bila opredeljena za još bliţu politič8 Međutim, obaveštajne sluţbe su od početka sistematski koristile bivše fašiste, koji su iskorištavani i za druge svrhe koje nisu bile pred očima javnosti.

184 ZLATNO DOBA

ku, kao i ekonomsku integraciju. Ovo je trebalo da vodi trajnom federalnom ili konfederalnom savezu za „Evropu". Ova „Zajednica" je kao i mnoge druge stvari u Evropi posle 1945. godine, stvorena i od strane Amerikanaca i protiv njih. Ona ilustruje i snagu i dvoznačnost ove zemlje i njena ograničenja; ali takođe odslikava i snagu strahova koji su na okupu drţali anti- sovjetski savez. Nisu postojali samo strahovi od Sovjetskog Saveza. Sto se tiče Francuske, Nemačka je i dalje bila glavna opasnost, a strah od oţivljene divovske sile u centralnoj Evropi delili su, u manjoj meri, i ostale zemlje Evrope koje su učestvovale u ratu ili bile okupirane, koje su se sve sada našle uhvaćene u NATO savezu i sa SAD i sa jednom ekonomski vaskrslom i ponovo naoruţanom Nemačkom, mada srećom okrnjenom. Naravno, postojali su i strahovi od Sjedinjenih Drţava, preko potrebnog saveznika protiv SSSR-a, ali sumnjivog zbog nepouzdanosti, da i ne pominjemo ono što nije iznenađenje, da je to bio saveznik koji je bio u stanju da interes američke prevlasti stavi iznad svega ostalog - uključujući i interese američkih saveznika. Ne treba zaboraviti da je u svim kalkulacijama o posleratnom svetu, i u svim posleratnim odlukama, „premisa svih tvoraca politike bila američka ekonomska nadmoć“ (Maier, 1987, str. 125). Srećom po američke saveznike, zapadnoevropska situacija 1945-1947. godine je izgledala tako napeta da je Vašington osećao da je razvoj snaţne evropske, i nešto kasnije, snaţne japanske privrede, hitni prioritet, a u skladu s tim je u junu 1947. godine, pokrenut Maršalov plan, veliki projekat za evropski oporavak. Za razliku od ranije pomoći koja je jasno bila deo agresivne ekonomske diplomatije, Maršalov plan je pre poprimio oblik poklona nego zajmova. I opet, srećom po njih, prvobitni američki plan za posleratnu svetsku privredu slobodne trgovine, slobodne konvertibilnosti i slobodnog trţišta, kojim dominiraju SAD, pokazao se sasvim nerealnim, ako ni zbog čega drugog ono zbog očajnih plateţnih problema Evrope i Japana, ţeljnih svakog retkog dolara, što je značilo da nije bilo neposrednih izgleda za liberalizovanje trgovine i platnog prometa. Niti su SAD bile u stanju da Evropi nametnu svoj ideal jedinstvenog evropskog plana, koji bi po mogućstvu vodio ka jedinstvenoj Evropi po svojoj političkoj strukturi oblikovanoj prema SAD, kao i po svojoj naprednoj privredi slobodnog preduzetništva. To se nije sviđalo ni Britancima, koji su još uvek sebe videli kao svetsku silu, ni Francuzima koji su sanjali o jakoj Francuskoj i slaboj i podeljenoj Nemačkoj. Pa ipak, za Amerikance je jedna delotvorno obnovljena Evropa, deo antisovjetskog vojnog saveza koji je bio logična dopuna Maršalovom planu - Severnoatlantskog saveza (NATO) iz 1949. godine - realno morala da počiva ne nemačkoj ekonomskoj snazi pojačanoj nemačkim ponovnim naoruţanjem. Najbolje što su Francuzi mogli da učine bilo je da tako upletu zapadnonemačke i francuske poslove da bi sukob između ova dva stara suparnika postao nemoguć. Stoga su Francuzi predloţili sopstvenu verziju Evropske unije, „Evropsku zajednicu uglja i čelika" (1950) koja se razvila u „Evropsku ekonomsku zajednicu" ili „Zajedničko trţište" (1957), kasnije jednostavno „Evropsku zajednicu", a od 1993. godine u „Evropsku uniju". Njeni štabovi su bili u Briselu, ali je fran- cusko-nemačko jedinstvo bilo njeno jezgro. Evropska zajednica je uspostavljena kao jedna alternativa američkom planu za evropsku integraciju. I opet, kraj Hladnog rata će potkopati temelj na kome su sazdani Evropska zajednica i francusko-nemačko partnerstvo; naročito neravnoteţom i nepredviđenim ekonomskim nevoljama koje je u njih unelo ponovno ujedinjenje Nemačke iz 1990. godine. Ipak, čak iako SAD nisu bile u stanju da do detalja nametnu svoje političko- ekonomske planove Evropljanima, bile su dovoljno jake da dominiraju njihovim među

HLADNI RAT 185

narodnim ponašanjem. Politika saveza protiv SSSR-a bila je američka, a takvi su bili i vojni planovi tog saveza. Nemačka je bila ponovo naoruţana, čeţnje za evropskom neutralnošću su bile odlučno zatomljene, a jedan jedini pokušaj zapadnih sila da se u svetskoj politici angaţuju nezavisno od SAD, naime anglo-francuski suecki rat protiv Egipta 1956. godine, bio je pod američkim pritiskom prekinut. Najviše što je jedna saveznička ili klijentska zemlja mogla da dopusti sebi bilo je da odbije da se potpuno integriše u vojni savez, a da ga zaista ne napusti (kao general De Gol). Pa ipak, kako se era Hladnog rata otezala, javljao se sve veći jaz između premoćne vojne, pa stoga i političke dominacije Vašingtona u savezu, i ekonomske prevlasti SAD koja je postepeno slabila. Privredni značaj u svetu se sada pomerao iz SAD ka evropskoj i japanskoj ekonomiji, za koje su Amerikanci osećali da su ih oni spasli i ponovo izgradili (videti poglavlje 9). Dolari, tako retki 1947. godine, isticali su iz SAD u sve većem mlazu, što je ubrzano posebno šezdesetih godina - američkoj sklonosti ka deficitarnom finansiranju ogromnih troškova njihovih globalnih vojnih aktivnosti, naročito Vijetnamskog rata (posle 1965. godine), kao i najambicioznijeg programa društvene brige u istoriji Sjedinjenih Drţava. Dolar, kamen temeljac posleratne svetske privrede koju je planirala i za koju je garantovala Amerika, postajao je sve slabiji. U teoriji je bio podupiran zlatnim šipkama Fort Noksa (Fort Knox), koje su sadrţavale skoro tri četvrtine svetskih zlatnih rezervi, u praksi se sve više sastojao od bujica papira - ali pošto je stabilnost dolara bila garantovana njegovom povezano- šću sa datom količinom zlata, oprezni Evropljani, na čelu sa ultraopreznim i ka zlatu nastrojenim Francuzima, više su voleli da menjaju potencijalno devalvirane papire za solidno zlato. Zlato se stoga izlivalo iz Fort Noksa, njegova cena je rasla, kao i potraţnja za njim. Tokom većeg dela šezdesetih godina stabilnost dolara, a sa njim i međunarodnog platnog sistema više se nije zasnivala na sopstvenim američkim rezervama već na spremnosti evropskih centralnih banaka - pod američkim pritiskom - da ne unovčavaju svoje dolare za zlato, i da pristupe „zlatnom pulu“ da bi stabilizovali cenu zlata na trţištu. To nije potrajalo. „Zaltni pul“ je 1968. godine presušio, i bio raspušten. De facto,okončana je konvertibilnost dolara. Ona je formalno napuštena 1971. godine, a sa njom je napuštena i stabilnost međunarodnog platnog sistema, i došlo je do kraja kontrole SAD ili bilo koje pojedine nacionalne privrede nad tim sistemom. Kada se Hladni rat završio, ostalo je tako malo od ekonomske hegemonije Amerike da čak ni vojna hegemonija više nije mogla da se finansira iz sopstvenih izvora ove zemlje. Zalivski rat iz 1991. godine, u suštini američku vojnu operaciju, platile su voljni ili nerado, druge zemlje koje su podrţale Vašington. Ovo je bio jedan od retkih ratova iz koga je glavna sila zapravo izvukla profit. Srećom za sve kojih se ticao, osim za nesrećne stanovnike Iraka, bio je gotov za nekoliko dana. IV Početkom šezdesetih je izvesno vreme izgledalo kao da je Hladni rat napravio neke probne korake u pravcu zdravog razuma. Opasne godine od 1947. do dramatič¬nih događaja Korejskog rata (1950-1953), prošle su bez svetske eksplozije. Isto tako i seizmički potresi koji su potresli sovjetski blok posle Staljinove smrti (1953), poseb¬no sredinom pedesetih godina. Daleko od toga da se bore sa socijalnom krizom, zemlje zapadne Evrope su počele da primećuju kako zapravo ţive u jednoj eri neočekivanog i opšteg prosperiteta, o čemu će biti više reči u narednom poglavlju. U tradicionalnom

186 ZLATNO DOBA

ţargonu diplomatije starog stila, popuštanje tenzije je bilo ,,detant“. Ova reč je danas postala uobičajena. Popuštanje je prvi put izronilo u poslednjim godinama 1950-ih, kada je N. S. Hruščov uspostavio svoju prevlast u SSSR-u posle poststaljinističkih uzbuna i lutanja (1958-1964). Ovaj divljenja vredan nebrušeni dijamant, koji je verovao u reformu i miroljubivu koegzistenciju, koji je raspustio Staljinove koncentracione logore, dominirao je međunarodnom scenom sledećih nekoliko godina. On je takođe verovatno bio jedini momak sa sela koji je ikada vladao jednom velikom drţavom. Međutim, detant je prvo morao da preţivi ono što je izgledalo kao neuobičajeni interval konfrontacije između Hruščovljevog ukusa za blef i impulsivne odluke i politike velikih gestova Dţona F. Kenedija (1960-1963), najprecenjenijeg američkog predsednika ovoga veka. Tako su dva visokorizična mahera vodila dve supersile u vreme kada je - sada je teško prise- titi se toga - kapitalistički Zapad osećao da se povlači pred komunističkim privredama, koje su tokom pedesetih godina rasle brţe od njegove sopstvene privrede. Zar nisu komunisti upravo demonstrirali (kratkovečnu) tehnološku superiornost nad Amerikom dramatičnim trijumfom sovjetskih satelita i kosmonauta? Osim toga, nije li komunizam - na svačije iznenađenje - baš tada trijumfovao na Kubi, zemlji tek nekoliko desetina milja udaljenoj od Floride? (Videti poglavlje 15) Na drugoj strani, SSSR se brinuo ne samo zbog dvosmislene, često previše ratoborne retorike, već zbog temeljnog raskida sa Kinom, koja je sada optuţivala Moskvu da je omekšala prema kapitalizmu, terajući tako Hruščova na jedan beskompromisni- ji stav prema Zapadu. U isto vreme iznenadno ubrzanje dekolonizacije i revolucije u Trećem svetu (videti poglavlja 7, 12 i 15) izgledalo je kao da ide u prilog Sovjetima. Tako su se nervozne ali samopouzdane SAD sukobile sa samopouzdanim ali nervoznim Sovjetskim Savezom oko Berlina, Konga i Kube. U stvari, neto rezultat ove faze uzajamnih pretnji i balansiranja na ivici rata bio je jedan relativno stabilizovani međunarodni sistem, i prećutni sporazum dve supersile da ne plaše jedna drugu i svet, koji simboliše instaliranje telefonske „vruće linije“, koja je sada (1963) dovela do povezivanja Bele kuće sa Kremljom. Berlinski zid (1961) zatvorio je poslednju neodređenu granicu između Istoka i Zapada u Evropi. SAD su prihvatile komunističku Kubu na svome pragu. Mali plamenovi oslobodilačkih i gerilskih ratova koje su kubanska revolucija i talas dekolonizacije zapalili u Latinskoj Americi i Africi, nisu se pretvorili u šumske poţare, već se činilo da se gase uz poslednje titra- je (videti poglavlje 15). Kenedi je ubijen 1963. godine; Hruščova je 1964. godine oterao sovjetski establišment, koji je prednost davao manje neobuzdanom pristupu politici. Šezdesete i rane sedamdesete godine su zapravo dovele do značajnih koraka za kontrolu i ograničavanje nuklearnog oruţja: do sporazuma o zabrani testiranja, do pokušaja da se zaustavi širenje nuklearnog oruţja (koje su prihvatali oni koji su ga već imali, ili koji nisu očekivali da ga ikada imaju, ali ne od onih koji su gradili sopstvene nuklearne arsenale kao što su Kina, Francuska i Izrael), do Ugovora o ograničenju strategijskog nuklearnog naoruţanja (SALT) između SAD i SSSR, čak i do izvesnih sporazuma 0 antibalističkim projektilima (ABM) na obe strane. Još vaţnije, trgovina između SAD 1 SSSR, politički tako dugo gušena na obe strane počela je da cveta kako su se šezdesete pretvarale u sedamdesete godine. Mogućnosti su se činile dobrim. Nisu bile. Sredinom sedamdesetih godina, svet je stupio u ono što je nazvano Drugi hladni rat (videti poglavlje 15). To se poklopilo sa velikom promenom u svetskoj ekonomiji, periodom dugoročne krize koja će karakterisati dve decenije koje su

HLADNI RAT 187

počele 1973. godine, i doseći vrhunac ranih osamdesetih godina (poglavlje 14). Međutim, u početku igrači u igri super sila nisu mnogo primećivali promenu ekonomske klime, sem iznenadnog skoka cena energije koji je sproveden uspešnim udarom kartela proizvođača nafte, OPEC-a, što je bio jedan od nekoliko razvojnih procesa koji su izgledali kao da sugerišu slabljenje međunarodne dominacije SAD. Obe supersile bile su relativno srećne zbog zdravog stanja njihovih privreda. SAD su očito bile manje pogođene ekonomskim usporavanjem od Evrope; SSSR je osećao - koga bogovi hoće da unište prvo mu daju samozadovoljstvo - kako sve ide njemu naruku. Leonid Breţnjev, Hruščovljev naslednik, koji je vladao tokom dvadeset godina koje će sovjetski reformatori nazvati „erom stagnacije", izgleda da je imao nekih razloga za optimizam, naročito zbog toga što je na međunarodnom trţištu naftna kriza 1973. godine upravo učetvorostručila vrednost dţinovskih novih rezervi nafte i zemnog gasa koje su otkrivene u Sovjetskom Savezu od sredine šezdesetih godina. Pa ipak, da ostavimo privredu na stranu, sada izgleda kao da su dva međusobno povezana razvojna procesa pomerila ravnoteţu supersila. Prvi je bio ono što se činilo kao poraz i destabilizacija SAD, kada se ova zemlja upustila u veliki rat. Vijetnamski rat je demoralisao i podelio naciju koja se našla usred televizijskih scena nemira i antiratnih demonstracija; uništio je jednog američkog predsednika; doveo je posle deset godina (1965-1975) do poraza koji su svi predviđali i povlačenja; i što je još vaţnije, demonstrirao je izolovanost SAD. Jer nijedan jedini američki saveznik iz Evrope nije poslao čak ni nominalni kontigent trupa da se bore rame uz rame sa američkim snagama. Zašto su se SAD uplele u na propast osuđeni rat, na šta su ih upozoravali i saveznici i neutralci, pa čak i SSSR,27 skoro je nemoguće shvatiti, sem kao deo onog neprozirnog oblaka neshvatanja, zbrke i paranoje kroz koji su tumarali glavni učesnici u Hladnom ratu. A ako Vijetnam nije bio dovoljan da pokaţe izolaciju Amerike, Jom Kipur rat iz 1973. godine između Izraela, kome su SAD dopustile da postane njihov najbliţi saveznik na Srednjem istoku, i Egipta i Sirije, čije je snage snadbevao Sovjetski Savez, učinio je tu izolaciju još očevidnijom. Jer kada je teško pritisnuti Izrael, koji je ostao bez dovoljno aviona i municije, apelovao na SAD da hitno uputi pomoć, evropski saveznici su, uz jedini izuzetak poslednjeg uporišta predratnog fašizma, Portugaliju, odbili da dopuste da čak američki avioni koriste američke baze na njihovom tlu u te svrhe. (Oruţje i municija su stigli u Izrael preko Azora.) Sjedinjene Drţave su verovale - ne vidi se zašto - da je njihov sopstveni interes doveden u pitanje. U stvari je američki drţavni sekretar, Henri Kisindţer (čiji je predsednik, Ričard Nikson inače bio uzaludno angaţovan u pokušaju da obustavi proceduru za svoj opoziv), stvarno objavio stanje nuklearne pripravnosti prvi put posle kubanske raketne krize, što je akcija karakteristična po svojoj brutalnoj neiskrenosti za ovog sposobnog i ciničnog manipulatora. To nije pokolebalo američke saveznike, koji su bili daleko više zabrinuti za svoje snadbevanje naftom sa Srednjeg istoka, nego za neki regionalni poduhvat SAD za koji su Amerikanci neubedljivo tvrdili da je bitan za globalnu borbu protiv komunizma. Jer, arapske drţave su preko OPEC-a činile šta su mogle da zapreče snadbevanje Izraela tako što su obusta-

27 „Ako ţelite, krenite samo i borite se u dţunglama Vijetnama. Francuzi su se tamo borili sedam godina i ipak su morali da na kraju dignu ruke. Moţda će Amerikanci biti u stanju da izguraju malo duţe, ali konačno će i oni morati da odustanu." Hruščov Dinu Rasku (Dean Rusk) 1961. godine (Beschloss, 1991, str. 649).

188 ZLATNO DOBA

vljali snadbevanje naftom i pretili naftnim embargom. Postupajući tako, otkrili su svoju sposobnost da učetvorostruče svetsku cenu nafte. A ministri spoljnih poslova na ćelom svetu nisu mogli da ne primete da nije bilo ničeg što su svemoćne SAD, uradile, ili što su mogle da učine u vezi s tim. Vijetnam i Srednji istok oslabili su SAD, mada sami po sebi nisu izmenili globalnu ravnoteţu supersila, ili prirodu sukoba na raznim regionalnim pozornicama Hladnog rata. Međutim, između 1974. i 1979. godine, novi talas revolucija grunuo je preko velikih delova planete (videti poglavlje 15). Ova treća runda ovakvih potresa u Kratkom dvadesetom veku, stvarno je izgledala kao da bi mogla da ravnoteţu supersila pomeri na štetu SAD, pošto je veliki broj reţima u Africi, Aziji, pa čak i na samom tlu Amerike bio privučen na sovjetsku stranu i - što je konkretnije - pruţao je SSSR-u vojne, posebno pomorske baze, izvan njegove matice bez izlaza na more. To što se ovaj treći talas svetske revolucije poklopio sa trenutkom javnog američkog neuspeha i poraza, proizvelo je Drugi hladni rat. Ali ga je isto tako izvesnim učinila koincidencija oba faktora sa optimizmom i samozadovoljstvom Breţnjevljevog Sovjetskog Saveza u sedamdesetim godinama. Ova faza konflikta vođena je kombinacijom lokalnih ratova u Trećem svetu, u kojima se indirektno borila Amerika, koja je sada izbegavala vijetnamsku grešku da angaţuje sopstvene trupe, i jednim neobičnim ubrzanjem trke u nuklearnom naoruţanju; ono prvo je bilo očigledno manje iracionalno nego ovo drugo. Pošto se situacija u Evropi tako jasno stabilizovala - čak ni portugalska revolucija 1974. godine i kraj Frankovog reţima u Španiji nisu mogli to da izmene - a granice su bile tako jasno povučene, praktično su obe supersile premestile svoje nadmetanje u Treći svet. Detant u Evropi je Sjedinjenim Drţavama pod Niksonom (1968-9174) i Kisindţeru pruţio mogućnost da postignu dva velika uspeha: izbacivanje Sovjeta iz Egipta, i što je mnogo vaţnije, neformalno regrutovanje Kine u antisovjetski savez. Novi talas revolucija, za koje je sve postojala verovatnoća da će biti protiv konzervativnih reţima, a SAD su od sebe načinile globalnog branioca ovih reţima, pruţili su Sovjetskom Savezu šansu da ponovo stekne inicijativu. Budući da je kolabirajuće portugalsko afričko carstvo (Angola, Mozambik, Zelenortska ostrva) dolazilo pod komunističku vlast i da se revolucija koja je zbacila etiopskog cara okretala ka istoku; da je sovjetska mornarica koja je sve brţe rasla dobijala velike nove baze na obema stranama Indijskog okeana; da je iranski šah pao, raspoloţenje blisko histeriji je obuzelo javne i privatne rasprave u Americi. Kako drukčije (osim delimično, zapanjujućim nepoznavanjem azijske topografije) moţemo da objasnimo američki pogled, ozbiljno iznet u to vreme, da ulazak sovjetskih trupa u Avganistan označava prvi korak sovjetskog napredovanja koje će uskoro dostići do Indijskog okeana i Persijskog zaliva.10 Neopravdano samozadovoljstvo Sovjeta ohrabrivalo je ovakvu turobnost. Mnogo pre nego što su američki propagandisti ex post facto objasnili kako su se Amerikanci odlučili na to da Hladni rat dobiju time što će naterati protivnika da bankrotira, Breţnjevljev reţim je počinjao da bankrotira uvaljivanjem u program naoruţanja koji je svake godine u prošeku povećavao odbrambene troškove za 4-5 procenata (realne vrednosti) tokom dvadeset godina posle 1964. godine. Ova trka je postala besmislena, mada je pruţila SSSR-u satisfakciju da tvrdi kako je dostigao paritet sa SAD u 10 Sugestija da su nikaragvanski sandinisti doneli vojnu opasnost na nekoliko dana voţnje kamionom od teksaške granice, je još jedan i to karakterističan slučaj ove geopolitike na nivou školskih atlasa.

HLADNI RAT 189

raketnim lanserima do 1971. godine, 25 procenata nadmoći do 1976. godine (ostajao je daleko iza Amerike u broju bojevih glava). Ĉak je i mali sovjetski nuklearni arsenal zaplašio Ameriku tokom kubanske krize, a sada su obe strane bile u stanju da jedna drugu više puta svedu na naslage krhotina. Sistematski sovjetski napor da izgrade mornaricu koja će širom sveta biti prisutna na - ili je bolje reći, pošto su njena glavna snaga bile nuklearne podmornice, ispod svetskih okeana, strateški govoreći nije imao mnogo smisla, ali je bar bio razumljiv kao politički gest jedne globalne supersile, koja polaţe pravo na to da po ćelom svetu pokazuje svoju zastavu. Pa ipak sama činjenica da SSSR više ne prihvata svoje regionalno ograničenje, pogodila je američke hladne ratnike kao jasan dokaz da će se zapadna prevlast okončati, ako ne bude potvrđena pokazivanjem snage. Sve veće samopouzdanje koje je dovelo do toga da Moskva napusti posthruščovsku opreznost u međunarodnim poslovima učvrstila ih je u tome. Histerija u Vašingtonu nije naravno, bila zasnovana na realnom zaključivanju. Snaga Amerike, za razliku od njenog prestiţa, i dalje je bila odlučujuće veća nego sovjetska. Što se tiče privreda i tehnologije dva tabora, zapadna (i japanska) superiornost nije se mogla ni izračunati. Sovjeti, sirovi i nefleksibilni, moţda su titanskim naprezanjima uspeli da izgrade najbolju privredu po modi iz 1890-ih godina bilo gde u svetu (Jowit, 1991, str. 78), ali od kakve je pomoći Sovjetskom Savezu bilo to što je proizvodio 80 procenata čelika više od SAD, dvaput više sirovog gvoţđa, i pet puta više traktora, kada nije uspeo da se prilagodi ekonomiji koja je zavisila od silikona i softvera? (Videti poglavlje 16.) Apsolutno nema dokaza, niti verovatnoće, da je SSSR ţeleo rat (osim moţda sa Kinom), a kamoli nuklearni napad na Zapad. Grozničavi scenariji nuklearnog napada koji su ranih osamdesetih stizali od zapadnih hladnih ratnika i vladinih sluţbi za informisanje, nastali su samostalno. Njihov stvarni efekat je bio da su ubedili Sovjete da je preventivni nuklearni napad Zapada na SSSR moguć, pa čak - kao u nekim trenucima 1983. godine - da predstoji (Walker, 1993, poglavlje 11), i što su prouzrokovali najveći masovni evropski antinuklearni mirovni pokret, kampanju protiv razmeštanja novih raketa po Evropi. Istoričari dvadeset i prvog veka, daleko od ţivih sećanja na sedamdesete i osamdesete godine, pokušavaće da shvate očigledno ludilo ove provale vojne groznice, retorike apokalipse i često bizarno ponašanje vlade Sjedinjenih Drţava, posebno u prvim godinama predsednika Regana (1980-1988). Moraće da uvaţe dubinu subjektivnih trauma poraza, nemoći i javne bruke koje su razdirale politički establišment Sjedinjenih Drţava sedamdesetih godina, a što je učinjeno još bolnijim očiglednom zbrkom oko američkih predsednika u godinama kada je Ričard Nikson, za kim su usledila dva zanemarljiva naslednika, morao da zbog prljavog skandala da ostavku. Ove traume su doţivele vrhunac u epizodi u kojoj su američki diplomati drţani kao taoci u Iranu, crvenim revolucijama u par centralnoameričkih drţava, i kada je OPEC još jednom podigao svoje cene do rekorda svih vremena. Politika Ronalda Regana, izabranog za predsednika 1980. godine, moţe se razu- meti samo kao jedan pokušaj da se izbriše ono što se osećalo kao ljaga poniţenja pokazivanjem neosporne prevlasti i nadmoći SAD, ako treba i gestovima vojne snage prema lakim metama, kao pri invaziji malog karipskog ostrva Grenade (1983), pri velikoj pomorskoj i vazdušnoj invaziji na Libiju (1986) i još većoj i besmislenijoj invaziji na Panamu (1989). Regan, moţda baš zato što je bio prosečan holivudski glumac, razu- meo je raspoloţenje svog naroda i dubinu rana za narodno samopoštovanje. Na kraju je trauma zalečena tek nepredviđenim i neočekivanim kolapsom najvećeg suparnika,

190 ZLATNO DOBA

koji je ostavio SAD kao jedinu svetsku silu. Ĉak i onda, moţemo u Zalivskom ratu protiv Iraka 1991. godine, otkriti zakasnelu kompenzaciju za uţasne trenutke 1973. i 1979. godine kada najveća sila na Zemlji nije mogla da pronađe odgovor za konzorcijum slabašnih drţava Trećeg sveta koje su pretile da prekinu njeno snadbevanje naftom. Tako je krstaški rat protiv „carstva zla“ kome je - bar za javnost - vlada predsednika Regana posvetila svoju energiju, bio pre planiran kao terapija za SAD nego kao praktični pokušaj da se ponovo uspostavi svetska ravnoteţa sila. Ovo je u stvari, tiho učinjeno kasnih sedamdesetih godina, kada je NATO - pod demokratskim predsednikom Sjedinjenih Drţava i socijaldemokratskim i laburističkim vladama u Nemačkoj i Britaniji - počeo da se ponovo naoruţava, i kada su napredovanje novih levičarskih drţava u Africi sprečili od samog početka pokreti i drţave koje su podrţavali Amerikanci, priliţno uspešno u centralnoj i juţnoj Africi, gde su SAD mogle da deluju zajedno sa strašnim apartheid reţimom Juţnoafričke Republike, manje uspešno na Rogu Afrike (u obe oblasti Rusi su imali neprocenljivu pomoć ekspedicionih snaga sa Kube, koje su dokazivale opredeljenost Fidela Kastra za revoluciju u Trećem svetu, kao i njegovo savezništvo sa Sovjetskim Savezom. Reganovski doprinos Hladnom ratu bio je druge vrste. On nije bio toliko praktičan koliko ideološki - deo zapadne reakcije na nevolje u doba nevolja i nesigurnosti u koje je, činilo se, svet upadao posle kraja Zlatnog doba (videti poglavlje 14). Dugačak period vladavine snaga centra i socijaldemokrati- je se završavao, dok je izgledalo da su socijalne politike Zlatnog doba propale. Vlade ideološke desnice, opredeljene za jedan ekstremni oblik poslovnog egoizma i laissez faire, došle su u nekoliko zemalja na vlast oko 1980. godine. Među njima su najistaknutiji bili Regan i samopouzdana i impresivna gospođa Tačer u Britaniji (1979-1990). Za ovu novu desnicu drţavno sponzorisan socijalni kapitalizam pedesetih i šezdesetih godina koji više nije, od 1973. godine, bio podupiran ekonomskim uspehom, uvek je izgledao kao podvrsta onog socijalizma („puta u ropstvo" kako ga je nazvao ekonomist i ideolog fon Hajek) čiji su logični krajnji rezultat videli u Sovjetskom Savezu. Reganovski Hladni rat nije bio usmeren samo protiv „carstva zla“ preko granice, već i protiv uspomene na Franklina D. Ruzvelta kod kuće: protiv Drţave društvene brige kao i protiv bilo kakve nametljive drţave. Njegov neprijatelj je bio liberalizam (,,L-reči“ su korišćene sa puno uspeha u predsedničkim izbornim kampanjama) isto koliko i komunizam. Pošto će SSSR propasti tačno posle kraja Reganove ere, američki publicisti će prirodno tvrditi da je on zbačen borbenom kampanjom za njegovo slamanje i uništenje. SAD su vodile Hladni rat i pobedile i potpuno porazile svog neprijatelja. Ne treba da ozbiljno uzimamo ovu krstašku verziju iz osamdesetih godina. Nema nikakvog znaka da je američka vlada očekivala ili predviđala predstojeći kolaps Sovjetskog Saveza, niti da je na bilo koji način bila spremna za njega kada je do toga došlo. Iako se svakako nadala da će izloţiti sovjetsku ekonomiju pritisku, njene sopstvene obaveštaj- ne sluţbe su je (pogrešno) informisale da je sovjetska privreda u dobroj formi i da je u stanju da izdrţi trku u naoruţanju sa SAD. Ranih osamdesetih godina SSSR je još uvek posmatran (takođe pogrešno) kao da je angaţovan u globalnoj ofanzivi. U stvari, sam predsednik Regan, kakvu god retoriku da su ispred njega stavljali pisci njegovih govora, i šta god da je prolazilo kroz njegovu ne uvek lucidnu glavu, zapravo je verovao u koegzistenciju SAD i SSSR, ali takvu koja se ne bi trebalo da zasniva na zazornoj ravnoteţi uzajamnog terora. Ono o čemu je sanjao bio je svet potpuno bez nuklearnog oruţja. A tako je sanjao, što je postalo jasno prilikom njihovog čudnog i uzbuđenog susre-

HLADNI RAT 191

ta na vrhu u subarktičkoj tami Islanda u jesen 1986. godine, i novi generalni sekretar Komunističke partije Sovjetskog Saveza, Mihail Sergejevič Gorbačov. Hladni rat se završio kada su jedna ili obe supersile shvatile kobnu apsurdnost trke u nuklearnom naoruţanju, i kada su jedna ili obe od njih prihvatile da druga strana iskreno ţeli da ga završi. Verovatno je bilo lakše sovjetskim nego američkim liderima da preuzmu ovu inicijativu, jer Hladni rat nikad nije bio u Moskvi posmatran kroz one krstaške termine uobičajene u Vašingtonu, a moţda i zbog toga što nisu morali da uzimaju u obzir egzaltirano javno mnjenje. S druge strane, baš zbog toga bi bilo teţe sovjetskom lideru da ubedi Zapad da ozbiljno misli. Zbog toga svet duguje ogromnu zahvalnost Mihailu Gorbačovu, koji ne samo da je preuzeo inicijativu, već je uspeo, bez ičije pomoći, da ubedi vladu Sjedinjenih Drţava i ostale na Zapadu, da misli ono što kaţe. Međutim, nemojmo da potcenimo doprinos predsednika Regana koji se sa prostodušnim idealizmom probio kroz neobično gust zastor ideologa, fanatika, karijerista, desperadosa i profesionalnih ratnika oko njega, da bi dopustio da bude ubeđen. Praktično se Hladni rat okončao sa dva samita u Rejkjaviku (1986) i Vašingtonu (1987). Da li je kraj Hladnog rata imao za nuţnu posledicu kraj sovjetskog sistema? Ova dva fenomena su istorijski odvojiva, mada su očigledno povezana. Sovjetski tip socijalizma je tvrdio za sebe da je globalna alternativa kapitalističkom svetskom sistemu. Pošto kapitalizam nije propao, niti je izgledao kao da propada - mada se čovek pita šta bi se desilo da su se svi socijalistički i duţnici iz Trećeg sveta ujedinili 1981. godine u neizvršavanju obaveza po njihovim zapadnim zajmovima - izgledi socijalizma kao svetske alternative zavisili su od njegove sposobnosti da se nadmeće sa svetskom kapitalističkom privredom, takvom kakva je reformisana posle Velike recesije i Drugog svetskog rata i onakvom kakva je bila preobraţena „postindustrijskom revolucijom" komunikacione i informatičke tehnologije u sedamdesetim godinama. Posle 1960. godine, bilo je očigledno da socijalizam zaostaje po sve brţoj stopi. Više nije bio konkurentan. U meri u kojoj je ovo takmičenje poprimilo oblik konfrontacije dve političke, vojne i ideološke supersile, ova inferiornost je postajala pogubna. Obe supersile su prenapele i iščašile svoje privrede masovnom i strašno skupom takmičarskom trkom u naoruţanju, ali je svetski kapitalistički sistem mogao da apsorbuje tri biliona dolara duga - u suštini za vojne troškove - u koje su se osamdesetih godina uvalile SAD, do tada najveći svetski kreditor. Nije bilo nikog, kod kuće ili u inostranstvu, da izdrţi ovakav napor sovjetskog trošenja, koje je u svakom slučaju predstavljalo daleko veći udeo sovjetskih proizvoda - moţda četvrtinu - nego li sedam procenata titanskog bruto domaćeg proizvoda SAD, koliko je sredinom osamdesetih godina odlazilo na ratne izdatke. Sjedinjene Drţave su, kombinacijom sreće i politike, videle kako se zemlje zavisne od njih pretvaraju u tako napredne privrede da su nadmašile njihovu sopstvenu ekonomiju. Do kraja sedamdesetih godina, privrede Evropske zajednice i Japana su uzete zajedno bile 60 procenata veće od američke. S druge strane sovjetski saveznici i ovisnici nikada nisu stajali na sopstvenim nogama. Oni su i dalje bili stalni i ogromni odvodni kanal za desetine milijardi dolara iz SSSR-a. Geografski i demografski, one zaostale zemlje sveta, čija će revolucionarna mobilizacija, nadala se Moskva, jednog dana nadmašiti premoć kapitalizma, predstavljale su 80 procenata sveta. Ekonomski govoreći, one su bile periferija. Što se tiče tehnologije, budući da je zapadnjačka superiornost rasla skoro eksponencijalno, nije bilo takmičenja. Ukratko, Hladni rat je od početka bio rat nejednakih.

192 ZLATNO DOBA

Ali nije neprijateljska konfrontacija sa kapitalizmom i njegovom supersilom bila ono što je potkopalo socijalizam. Pre je to bila kombinacija njegovih sopstvenih očitih i hendikepirajućih ekonomskih nedostataka sa ubrzanom invazijom koju je na socijalističku ekonomiju izvršila daleko dinamičnija, naprednija i u svetu dominiraju- ća kapitalistička ekonomija. U meri u kojoj je retorika Hladnog rata videla kapitalizam i socijalizam, „slobodni svet“ i „totalitarizam" kao dve strane jednog nepremostivog kanjona, i u kojoj je odbacivala svaki pokušaj da se on premosti,28 čak se moţe reći da je Hladni rat, daleko od toga da prouzrokuje uzajamno samoubistvo nuklearnog rata, garantovao opstanak slabijem takmičaru. Jer, zabarikadirana iza gvozdenih zavesa, čak i neefikasna i sve slabija centralno planirana komandna privreda bila je sposobna za ţivot - moţda je polako opadala, ali nikako nije izgledalo verovatno da će brzo propasti. 29 Ono što je socijalizam učinilo ranjivim, bila je interakcija privreda sovjetskog tipa sa kapitalističkom svetskom privredom od šezdesetih godina nadalje. Kada su socijalistički rukovodioci sedamdesetih godina odabrali da iskoriste od skora pristupačne resurse svetskog trţišta (cene nafte, pristupačne kredite, itd.) umesto da se suoče sa teškim problemom reformisanja njihovih ekonomskih sistema, iskopali su sami sebi grobove (videti poglavlje 16). Paradoks Hladnog rata bio je u tome što ono što je porazilo i na kraju uništilo SSSR nije bila konfrontacija, već detant. Pa ipak u jednom smislu vašingtonski ukrasi Hladnog rata nisu sasvim greši- li. Pravi Hladni rat, kao što lako moţemo videti iz današnje perspektive, završio se na vašingtonskom samitu 1987. godine, ali ceo svet nije mogao uočiti da je on na kraju sve dok SSSR nije očigledno prestao da bude supersila, pa u stvari i bilo kakva sila. Ĉetrdeset godina straha u sumnjičenja, sejanja i ţetve zmajevih zuba vojne industrije, nisu se mogle tako lako preokrenuti. Točkovi ratne mašine nastavili su da se vrte na obema stranama. Profesionalno paranoične obaveštajne sluţbe nastavljale su da sumnjaju u svaki pokret druge strane kao u lukavi trik kojim se razoruţava neprijateljska budnost, ne bi li se bolje porazio. Kolaps sovjetske imperije 1989. godine, dezintegracija i raspadanje samog SSSR-a 1989-1991. godine, bili su ono što je učinilo da je postalo nemoguće, pretvarati se, a kamoli verovati, da se ništa nije promenilo. V Ali šta se tačno promenilo? Hladni rat je međunarodnu scenu preobrazio u tri pogleda. Prvo, on je potpuno eliminisao, ili zasenio, sva suparništva i konflikte koji su oblikovali svetsku politiku pre Drugog svetskog rata. Sem jednog. Neki sukobi su nestali jer su iščezla carstva imperijalne epohe, a sa njima i suparništva kolonijalnih sila oko kolonija pod njihovom vlašću. Drugi su nestali, jer su sve „velike sile“ osim dve, degradirane u drugu ili treću ligu međunarodne politike, i njihovi međusobni odnosi više nisu bili autonomni, pa zaista nisu bili više od lokalnog značaja. Francuska i (Zapadna) Nemačka pokopali su stare sekire posle 1947. godine ne zbog toga što je francu- sko-nemački sukob postao nezamisliv - francuske vlade su sve vreme mislile o tome - već zbog toga što njihovo zajedničko pripadništvo taboru Sjedinjenih Drţava i hege

28 Uporedi američku upotrebu termina ,,finlandizacija“ kao pogrdnog termina. Da uzmemo ekstremni slučaj, mala komunistička planinska republika Albanija bila je siromašna i zaostala, ali je mogla da preţivi tokom trideset i nešto godina kada se faktički isključila iz sveta. Čim su zidovi koji su je zaklanjali od svetske privrede sravnjeni, srušila se u gomilu ekonomskog šodera. 29

HLADNI RAT 193

monija Vašingtona nad zapadnom Evropom ne bi dopustili Nemačkoj da izmakne kontroli. Ĉak i tako, zapanjuje kako su brzo sa vidika nestale velike preokupacije drţava posle velikih ratova: naime briga pobednika o gubitničkim planovima za oporavak i gubitnički planovi kako da preokrenu poraz. Malobrojni su oni na Zapadu koji su bili ozbiljno zaokupljeni dramatičnim povratkom statusa velikih sila Zapadnoj Nemačkoj i Japanu, naoruţanih, mada ne nuklearnih, sve dok su obe zemlje bile praktično podređene članice američke alijanse. Ĉak ni SSSR i njegovi saveznici, iako su osuđiva li nemačku opasnost, o čemu su imali gorko iskustvo, više su to činili zbog propagande nego iz stvarnog straha. Ono čega se Moskva plašila, nisu bile nemačke oruţane snage, već NATO rakete na nemačkom tlu. Ali posle Hladnog rata, mogu se pojaviti drugi konflikti sila. Drugo, Hladni rat je zamrzao internacionalnu situaciju, a čineći tako on je stabilizovao ono što je u suštini bilo neučvršćeno i privremeno stanje stvari. Nemačka je bila najočigledniji primer. Ĉetrdeset i šest godina ona je ostala podeljena - de facto, ako ne i de jure - u četiri sektora: Zapad, koji je postao Savezna Republika Nemačka 1949. godine; sredinu, koja je postala Nemačka Demokratska Republika 1954. godine; i Istok, iza linije Odra - Nisa, odakle je prognana većina Nemaca i koji je postao deo Poljske i Sovjetskog Saveza. Kraj Hladnog rata i dezintegracija SSSR-a ponovo je ujedinila dva zapadna sektora, a deo istočne Pruske koji su anektirali Sovjeti ostao je izolovan i izdvojen od ostatka Rusije novom, sada nezavisnom litvanskom drţavom. Kraj Hladnog rata je ostavio Poljake sa nemačkim obećanjima da će Nemci prihvatiti granice iz 1945. godine, obećanjima koja ih nisu umirila. Stabilizacija nije značila mir. Sem u Evropi, Hladni rat nije bila era u kojoj je vojevanje bilo zaboravljeno. Jedva da je bilo godine između 1948. i 1989. da negde nije bilo prilično ozbiljnog oruţanog konflikta. Međutim, strah da bi konflikti mogli da izazovu otvoreni, tj. nuklearni rat između supersila, kontrolisao ih je ili prigušivao. Irački zahtevi protiv Kuvajta, malog naftom bogatog britanskog protektorata na vrhu Persijskog zaliva, nezavisnog od 1961. godine - bili su stari i stalno su bili ponovo iznošeni. Oni nisu dovodili do rata sve dok Persijski zaliv nije prestao da bude skoro automatsko ţarište konfrontacije supersila. Sigurno je da bi pre 1989. godine, SSSR koji je bio glavni snabdevač Iraka oruţjem, energično obeshrabrio bilo kakav avanturizam Bagdada u ovoj oblasti. Unutrašnji politički razvoj drţava, naravno nije bio zamrznut na isti način - osim tamo gde bi ovakve promene promenile, ili izgledale kao da menjaju odanost drţava svojoj gospodarećoj supersili. Sjedinjene Drţave nisu bile sklonije tome da tole- rišu komuniste na vlasti u Italiji, Ĉileu, ili Gvatemali, nego što je Sovjetski Savez bio spreman da se odrekne svog prava da šalje trupe u bratske drţave sa disidentskim vladama kao što su Mađarska i Ĉehoslovačka. Istina je da je SSSR trpeo daleko manje raznolikosti kod svojih prijateljskih i satelitskih reţima, ali je s druge strane njegov kapacitet da se afirmiše unutar njih bio mnogo manji. Ĉak i pre 1970. godine on je potpuno izgubio ono kontrole što je ikada imao nad Jugoslavijom, Albanijom i Kinom; morao je da trpi neka vrlo individualistička ponašanja vođa Kube i Rumunije; a što se tiče zemalja Trećeg sveta koje je snabdevao oruţjem, i sa kojima je delio neprijateljstvo prema američkom imperijalizmu, ako stavimo na stranu zajedništvo interesa, Sovjetski Savez uopšte nije nad njima uspostavio kontrolu. Jedva da je ijedna od njih ikada tolerisala legalno postojanje lokalnih komunističkih partija. Međutim, kombinacija sile, političkog uticaja, podmićivanja i logike bipolariteta i antiimperijalizma odrţavala je podelu sveta više-manje stabilnom. Osim Kine, nijedna vaţna drţava nije stvarno

194 ZLATNO DOBA

promenila stranu, osim domaćom revolucijom, koju supersile nisu mogle ni da izazovu ni da spreče, kao što su Sjedinjene Drţave otkrile sedamdesetih godina. Ĉak i oni američki saveznici koji su uviđali da ovaj savez sve više sputava njihovu politiku, kao nemačke vlade posle 1969. godine po pitanju Ostpolitike, nisu se povlačile iz saveza koji je sve više bivao neugodan. Politički nemoćne, nestabilne i neodbranjive političke tvorevine koje nisu bile u stanju da preţive i stvarnoj međunarodnoj dţungli - region između Crvenog mora i Persijskog zaliva bio ih je pun - nekako su opstajale. Senka atomske pečurke garantovala je opstanak ne liberalnim demokratijama u zapadnoj Evropi, već reţimima kao što su Saudijska Arabija i Kuvajt. Hladni rat je bio najbolje vreme da se u njemu bude mini-drţava - kao što je i posle Hladnog rata postala očigledna razlika između rešenih i odloţenih problema. Treće, Hladni rat je napunio svet oruţjem do stepena kome se ne da verovati. To je bila prirodna posledica četrdeset godina kada su se velike industrijske drţave takmičile u tome da se naoruţaju za rat koji bi mogao da izbije svakog trenutka; četrdeset godina tokom kojih su se supersile nadmetale u pridobijanju prijatelja i uticanju na ljude tako što su širom planete delili oruţje, da i ne pominjemo četrdeset godina stalnog ratovanja „niskog intenziteta" uz povremena izbijanja velikih konflikata. Privrede koje su bile militarizovane u velikoj meri, a u svakom slučaju ogromni i uticajni vojno-indu- strijski kompleksi, imali su ekonomskog interesa u tome da prodaju svoje proizvode u inostranstvu, ako ni zbog čega drugog ono da uteše svoje vlade dokazom da oni nisu samo gutali astronomske i ekonomski neproduktivne vojne budţete koji su ih odrţava li u pokretu. Svetska moda vojnih reţima bez presedana (videti poglavlje 12) obezbeđivala je zahvalno trţište, koje su hranili ne samo širokogrudost supersila, već i - posle revolucije cena nafte - lokalni prihodi koji su se uvećali iznad maštanja ranijih sultana i šeika Trećeg sveta. Svako je izvozio oruţje. Socijalističke privrede i neke kapitalističke drţave u opadanju imale su malo šta drugo da izvezu što bi bilo konkurentno na svetskom trţištu. Trgovina smrću se nije sastojala samo u komadinama gvoţđurije koje su jedino vlade mogle da koriste. U jednom dobu gerilskog ratovanja i terorizma takođe se razvila i velika potraţnja za lakim, prenosivim i odgovarajuće rušilačkim i ubilačkim spravama, a podzemlja gradova poznog dvadesetog veka mogli bi da i dalje obezbeđuju civilno trţište za ovakve proizvode. U ovakvom miljeu uzi mašinke (izraelske), kala- šnjikov puške (ruske) i semteks eksploziv (češki) postali su odomaćena imena. Na ovaj način Hladni rat se ovekovečava. Mali ratovi u kojima su se nekada klijenti jedne supersile postavljali protiv klijenata one druge, nastavljeni su nakon što je stari konflikt završen na lokalnoj osnovi, odupirući se onima koji su ih pokrenuli i koji su sada ţeleli da ih završe. UNITA pobunjenici su ostali na bojištu protiv reţima, iako su se Juţnoafrikanci i Kubanci povukli iz ove nesrećne zemlje, a iako su ih se Sjedinjene Drţave i Ujedinjene nacije odrekle i priznale drugu stranu. Neće im ponestati oruţja. Somalija, koju su prvo naoruţavali Rusi, kada je car Etiopije bio na strani Sjedinjenih Drţava, onda od SAD, kada se revolucionarna Etiopija okrenula Moskvi, stupila je u posthladnoratovski svet kao glađu pogođena teritorija gde ratuju anarhični klanovi, koji oskudevaju u svemu osim u skoro neograničenim zalihama pušaka, municije, nagaznih mina i vojnog transporta. Sjedinjene Drţave i UN su se mobilisale da donesu hranu i mir. To se pokazalo teţim nego preplaviti ovu zemlju puškama. U Avga- nistanu su SAD delile ručne antiavionske ,,stinger“ projektile i lansere antikomunističkim plemenskim gerilcima naveliko, pravilno računajući da će ovi oslabiti sovjetsku vlast u vazduhu. Kad su se Rusi povukli, rat je nastavljen kao da se ništa nije prome

HLADNI RAT 195

nilo, osim što su u odsustvu aviona plemenici sada mogli da iskoriste veliku potraţnju za stingerima, koje su prodavali na međunarodnim trţištima oruţja uz dobru zaradu. Sjedinjene Drţave su im u očajanju ponudile da ih otkupe nazad po ceni od 100 000 dolara po komadu, uz spektakularni nedostatak uspeha (International Herald Tribune str. 24, 5/7/93; Repubblica, 6/4/94). Kako je Geteov čarobnjakov šegrt uskliknuo: „Die ich rief die Geister, iverd’ ich nun

nicht los“. Kraj Hladnog rata iznenada je uklonio podupirače koji su drţali međunarodnu strukturu, i u meri koja još nije procenjena, strukturu unutrašnjepolitičkih sistema u svetu. A ono što je iza njega ostalo bio je svet u neredu i delimičnom kolapsu, jer nije bilo ničeg da ih zameni. Ideja kojom su se nakratko zabavljali američki predstavnici, da bi stari bipolarni poredak mogao biti zamenjen „novim svetskim poretkom 11 zasnovanom na jedinoj supersili koja je preostala, ubrzo se pokazala kao nerealna. Nije moglo biti povratka na svet pre Hladnog rata, jer se suviše toga promenilo, suviše toga je nestalo. Svi međaši su pali, sve karte su morale da se menjaju. Političari i ekonomisti navikli na jednu vrstu sveta čak su uvideli da je teško ili nemoguće proceniti prirodu problema sasvim druge vrste. SAD su 1947. godine shvatile potrebu da se jednim gigantskim projektom bez oklevanja obnove zapadnoevropske privrede, jer je pretpostavljenu opasnost za ove privrede - komunizam i Sovjetski Savez - bilo lako definisati. Ekonomske i političke posledice kolapsa Sovjetskog Saveza i istočne Evrope bile su još dramatičnije nego nevolje zapadne Evrope, i pokazaće se još dalekoseţnijim. One su bile sasvim predvidljive krajem osamdesetih godina, pa čak i vidljive - ali nijedna od bogatijih privreda nije posmatrala ovu predstojeću krizu kao globalnu, koja zahteva hitnu i masivnu akciju jer njene političke posledice nije bilo tako lako odrediti. Uz mogući izuzetak Zapadne Nemačke, reagovale su tromo - a čak su i Nemci potpuno pogrešno razumeli i potcenili prirodu problema, što će pokazati njihove nevolje sa aneksacijom bivše Nemačke Demokratske Republike. Posledice kraja Hladnog rata bi verovatno bile u svakom slučaju ogromne, čak i da se nisu poklopile sa velikom krizom u svetskoj kapitalističkoj privredi i sa konačnom krizom Sovjetskog Saveza i njegovog sistema. Pošto je istoričarev svet ono što se desilo, a ne ono što je moglo da se dogodi da su stvari bile drugačije, ne treba da razmatramo posledice drugih scenarija. Pokazalo se da kraj Hladnog rata nije samo kraj jednog međunarodnog sukoba, već i kraj jedne ere: ne samo za Istok, već i za čitav svet. Postoje istorijski trenuci, koje čak i savremenici mogu da prepoznaju kao oznake kraja jednog doba. Godine oko 1990. su jasno bile ovakva vekovna prekretnica. Ali, iako je svako mogao da vidi da se staro okončalo, postojala je potpuna neizvesnost o prirodi i izgledima novog. Među svim ovim neizvesnostima, samo je jedna stvar izgledala čvrsto i nepovratno: neobične i temeljne promene bez presedana koje je pretrpela svetska ekonomija, dakle i ljudska društva, u periodu od kada je Hladni rat počeo. Ovo će imati, ili bi trebalo da ima, daleko veće mesto u istorijskim knjigama trećeg milenijuma od Korejskog rata, berlinske i kubanske krize i krstarećih raketa. Sada se moramo okrenuti ovim preobraţajima.

Poglavlje deveto

Zlatne godine

Modena je u poslednjih četrdeset godina stvarno doţivela veliki skok unapred. Era od italijanskog ujedinjenja do tada bila je duga era čekanja, ili sporog i isprekidanog prilagođavanja, pre nego što se preobraţaj ubrzao do brzine munje. Ljudi su sada došli do toga da uţivaju standard ţivljenja prethodno ograničen na tanku elitu. Đ. Mucioli (G. Muzzioli, 1993, str. 323) Nijednog gladnog čovjeka, koji je u isti mah i trijezan, ne moţete nagovoriti da svoj zadnji dolar potroši za bilo što osim da bi kupio hranu. Ali čovjeka koji se dobro hrani, koji je dobro odeven, koji ima dobar krov nad glavom i uglavnom mu ide dobro moţete nagovoriti da između električnog aparata za brijanje i električne četkice za zube izabere upravo ono što vi ţelite. Zajedno sa cijenama i troškovima, potraţnja potrošača postaje nešto čime se moţe upravljati. Dţ. K. Galbrajt (J. K. Galbraith), Nova industrijska drţava, 1967, str. 24; prevod A. Dragićević, Zagreb, 1970)

I Većina ljudi deluje kao istoričari: jedino shvataju prirodu svog iskustva u retrospektivi. Tokom pedesetih godina, mnogi ljudi, posebno oni u sve prosperitetnijim „razvijenim41 zemljama, postali su svesni da su se vremena zaista upadljivo poboljšala, posebno ako su njihova sećanja dosezala unazad do godina pre Drugog svetskog rata. Jedan britanski konzervativni premijer se 1959. godine borio na opštim izborima i dobio ih sa sloganom „Nikada vam nije bilo tako dobro44, što je izjava koja je bila nesumnjivo tačna. Pa ipak sve dok veliki bum nije bio gotov, u nemirnim sedamdesetim godinama, posmatrači uglavnom nisu, da počnemo od ekonomista, počinjali da shvataju da je svet, posebno svet razvijenog kapitalizma, prošao kroz izuzetnu fazu svoje istorije; moţda jedinstvenu. Tragali su za imenima da bi je opisali: „trideset slavnih godina44 (les trente glorieuses) kod Francuza, Zlatno doba od četvrt veka kod AngloAmerikanaca (Marglin i Schor, 1990). Zlato je sijalo sjajnije naspram tmurne ili mračne pozadine decenija krize koje su Usledile. Ima nekoliko razloga zbog kojih je trebalo toliko vremena da se shvati izuzetna priroda ove ere. Za Sjedinjene Američke Drţave, koje su dominirale svetskom privredom posle Drugog svetskog rata, ona nije bila toliko revolucionarna. U toj eri se samo nastavila ekspanzija ratnih godina, koja je, kao što smo videli, bila od jedinstvene vrste za tu zemlju. Ona nije pretrpela ratna oštećenja, uvećala je svoj društveni proizvod za

ZLATNE GODINE 197

dve trećine (Van der Wee, 1987, str. 30) i rat je završila sa skoro dve trećine svetske industrijske proizvodnje. Osim toga, baš zbog veličine i naprednosti američke privrede, njena prava performansa tokom Zlatnih godina nije bila tako impresivna kao stopa rasta drugih zemalja, koje su krenule od mnogo manje osnove. Između 1950. i 1973. godine ona je rasla sporije od bilo koje druge industrijske zemlje, osim Britanije, i što je još vaţnije, njen rast nije bio veći nego u najdinamičnijim ranijim periodima razvoja. U svim drugim industrijskim zemljama, uključujući čak i tromu Britaniju, Zlatno doba je oborilo sve prethodne rekorde (Maddison, 1987, str. 650). U stvari za SAD, ekonomski i tehnološki, ovo je pre bilo vreme relativnog zaostajanja, nego napretka. Jaz u produktivnosti po radnom satu između Amerike i ostalih zemalja se smanjivao, a ako je ona 1950. godine uţivala u nacionalnom bogatstvu (GDP) koje je bilo dvostruko veće po stanovniku nego u Francuskoj i Nemačkoj, preko pet puta nego u Japanu, i više nego za polovinu od Britanije, druge drţave su je brzo sustizale i nastavile da tako rade sedamdesetih i osamdesetih godina. Oporavak od rata bio je preovlađujući prioritet za evropske zemlje i Japan, a prvih godina posle 1945. oni su svoj uspeh merili jednostavno time koliko su se prima- kli cilju postavljenom u odnosu na prošlost, ne na budućnost. Za nekomunističke drţave oporavak je takođe značio da su ostavili za sobom strah od socijalne revolucije i napredovanja komunista i nasleđe rata i otpora. Iako je većina zemalja (osim Nemačke i Japana) do 1950. godine bila na svom predratnom nivou, rani Hladni rat i upornost snaţnih komunističkih partija u Francuskoj i Italiji obeshrabrivali su euforiju. U svakom slučaju trebalo je izvesno vreme da se osete materijalne blagodeti rasta. U Britaniji one nisu bile opipljive sve do sredine pedesetih godina. Nijedan političar pre tog vremena ne bi dobio izbore na pomenutom sloganu Harolda Makmilana. Ĉak i u tako spektakularno prosperitetnim regionima kao što je Emilija Romanja u Italiji, blagodeti „društva izobilja14 nisu postale opšte sve do šezdesetih godina (Francia, Muzzioli, 1984, str. 327-329). Osim toga, tajno oruţje društva popularnog obilja, naime puna zaposlenost, nije postalo opšte rašireno sve do šezdesetih godina, kada je prošek nezaposlenosti u zapadnoj Evropi stajao na 1,5 odsto. Pedesetih godina je Italija još uvek imala skoro 8 odsto ljudi bez posla. Ukratko sve do šezdesetih godina, Evropa nije bila došla do toga da uzima blagostanje zdravo za gotovo. Do tada su zaista, prefinjeni posmatrači počeli da pretpostavljaju da će nekako sve u ekonomiji zauvek ići napred i uvis. Nema posebnih razloga za sumnju da se temeljni trendovi rasta neće nastaviti u ranim i srednjim sedamdesetim godinama isto onoliko kao i šezdesetih godina,44 piše u izveštaju Ujedinjenih nacija 1972. godine. „Sada se ne moţe predvideti nijedan poseban uticaj koji bi uopšte drastično izmenio spoljnu sredinu evropskih privreda.44 Klub naprednih kapitalističkih industrijskih privreda, OECD (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj) revidirao je tokom šezdesetih godina svoje prognoze za budući razvoj. Očekivalo se da stope rasta do ranih sedamdesetih godina budu (,,u prošeku44) preko 5 procenata (Glyn, Hughes, Lipietz, Singh, 1990, str. 39). Neće biti tako. Sada je očito da je Zlatno doba u suštini pripadalo razvijenim kapitalističkim zemljama, koje su tokom ovih decenija predstavljale oko tri četvrtine svetske proizvodnje i preko 80 odsto svetskog industrijskog izvoza (OECD, Impact, 1979, str. 18-19). Još jedan razlog zašto je ova osobenost te epohe tek sporo poimana, bio je taj što je u pedesetim godinama ekonomski uspon izgledao kao da se širi po ćelom svetu, i to nezavisno od ekonomskih reţima. Zaista se u početku činilo kao da socijalistički svet koji se odnedavno širio, ima prednost. Stopa rasta SSSRa u pedesetim godinama

198 ZLATNO DOBA

bila je brţa od bilo koje stope u zapadnim zemljama, a privrede istočne Evrope su rasle skoro isto tako brzo - brţe u dotada zaostalim zemljama, sporije u onima koje su već bile u celosti ili delimično industrijalizovane. Ipak je komunistička Istočna Nemačka zaostajala za nekomunističkom saveznom Republikom Nemačkom. Ĉak i pored toga što je istočni blok u Evropi izgubio korak u šezdesetim godinama, njegov bruto-doma- ći proizvod po stanovniku je tokom celine Zlatnog doba još uvek rastao nešto brţe (ili, u slučaju SSSR-a, tek nešto malo sporije) nego onaj u velikim kapitalističkim industrijskim zemljama (IMF, 1990, str. 65). Ipak, šezdesetih je postalo jasno da je kapitalizam, a ne socijalizam izbio na prvo mesto. Međutim, Zlatno doba je bio svetski fenomen, čak i pored toga što opšte izobilje nikad nije došlo u vidokrug većeg dela svetskog stanovništva - onog koje je ţivelo u zemljama za čije siromaštvo i zaostalost su eksperti Ujedinjenih nacija uzalud pokušavali da pronađu diplomatske eufemizme. I pored toga, stanovništvo Trećeg sveta je raslo po spektakularnoj stopi - broj Afrikanaca i stanovnika istočne i juţne Azije više se nego udvostručio tokom trideset pet godina posle 1950, broj Latinoamerikanaca rastao je još brţe (World resources, 1986, str. 11). Sedamdesete i osamdesete godine opet su spoznale masovnu glad, a njen klasični lik, egzotično dete koje umire od gladi su posle večere posmatrali na svakom televizoru Zapada. Za vreme zlatnih decenija nije bilo masovnog gladovanja, osim kao proizvoda ratova i političkog ludila, kao u Kini (videti poglavlje 16). U stvari, dok se stanovništvo umnoţavalo, očekivano trajanje ţivota se proteglo u prošeku za sedam godina - čak za sedamnaest godina ako pore- dimo kasne tridesete sa kasnim šezdesetim (Morawetz, 1977, str. 48). Ovo znači da je proizvodnja hrane rasla brţe od stanovništva, i u razvijenom i u svakoj velikoj oblasti neindustrijskog sveta. Pedesetih godina proizvodnja hrane je rasla po stopi od 1 procenta godišnje po stanovniku u svakom regionu „sveta u razvoju" osim Latinske Amerike, a čak i tamo je rasla u odnosu na porast stanovnika, mada umerenije. Šezdesetih godina još uvek je rasla u svim delovima neindustrijskog sveta, ali (opet uz izuzetak Latinske Amerike, koja je ovaj put prednjačila nad ostalima) tek neznatno. Ipak, ukupna proizvodnja hrane u siromašnom svetu i u pedesetim i u šezdesetim godinama rasla je brţe nego u razvijenom svetu. U sedamdesetim godinama nejednakosti između različitih delova siromašnog sveta načinile su ovakve globalne brojke nekorisnim. Do tada je proizvodnja hrane nekih regiona, kao što su Daleki istok i Latinska Amerika, daleko izmakla ispred rasta njihovog stanovništva, dok je Afrika opadala za više od 1 procenta godišnje. U osamdesetim godinama, proizvodnja hrane u siromašnom svetu po stanovniku nije uopšte rasla izvan juţne i istočne Azije (a čak i tamo su neke zemlje po stanovniku proizvodile manje nego sedamdesetih godina - Bangladeš, Šri Lanka, Filipini). Izvesni regioni su bili daleko niţe od svog nivoa iz 1970. godine, pa čak su i nastavili da opadaju, posebno Afrika, centralna Amerika i azijski Bliski istok (Van der Wee, 1987, str. 106; FAO, The State of Food, 1989, Annex, tabela2, str. 113-115). U međuvremenu, problem razvijenog sveta je postao taj da je on proizvodio tako mnogo viška hrane da nije znao šta s njim da učini, i da je osamdesetih godina odlučio da proizvodi daleko manje, ili u drugom slučaju (kao u Evropskoj zajednici) da dampin- guje svoje „planine putera" i „jezera mleka" ispod cene, reţući time proizvođače u siromašnim zemljama. Postalo je jeftinije kupiti holandski sir na Karibima nego u Holandija Zanimljivo, kontrast između viškova hrane na jednoj strani i gladnih ljudi na drugoj strani, koji je tako vređao svet tokom Velike depresije tridesetih godina, prouzrokovao

ZLATNE GODINE 199

je manje komentara u poznom dvadesetom veku. To je bio jedan vid rastućeg udaljavanja bogatog i siromašnog sveta koje je bilo sve očitije od šezdesetih godina. Naravno, industrijski svet se širio posvuda: u kapitalističkim i socijalističkim regionima, i u „Trećem svetu“. Na starom Zapadu bilo je dramatičnih primera industrijske revolucije, kao u Španiji i Finskoj. U svetu „realnog socijalizma 30 čisto agrarne zemlje kao Bugarska i Rumunija stekle su velike industrijske sektore. U Trećem svetu se najspektakularniji razvoj takozvanih „novoindustrijskih zemalja11 (newly industri- alising countries, NIC) odigrao posle Zlatnog doba, ali se svuda broj zemalja koje su prvenstveno zavisile od poljoprivrede, bar za finansiranje njihovog uvoza is ostatka sveta, oštro smanjivao. Do kasnih osamdesetih godina samo je petnaest zemalja plaća lo polovinu ili više svog uvoza sredstvima od poljoprivrednog izvoza. Uz jedan izuzetak (Novi Zeland), sve su one bile u subsaharskoj Africi i Latinskoj Americi (FAO, The State of Food, 1989, Annex, tabelall, str. 149-151). Tako je dakle svetska privreda rasla po jednoj eksplozivnoj stopi. Do šezdesetih godina je postalo jasno da nikada pre nije bilo ničeg sličnog. Svetski industrijski proizvod se učetvorostručio između ranih pedesetih i ranih sedamdesetih godina, a ono što je još impresivnije je, da je svetska trgovina industrijskim proizvodima porasla deset puta. Kao što smo videli, i svetski poljoprivredni proizvod je iţđikljao, iako ne tako spektakularno. On nije to postigao (kao toliko često u prošlosti) kultivacijom novog zemljišta, već više podizanjem poljoprivredne produktivnosti. Prinosi ţitarica po hektaru su se skoro udvostručili između 1950-1952. i 1980-1982. godine - a više nego udvostručili u Sever- noj Americi, zapadnoj Evropi i istočnoj Aziji. Svetsko ribarstvo je u međuvremenu utrostručilo svoj ulov pre nego što je opet opalo (World resources, 1986, str. 47,142). Jedan nusproizvod ove neobične eksplozije bio je dotada jedva opaţan, mada je iz današnje perspektive već izgledao kao pretnja: zagađivanje i ekološko pogoršavanje. Tokom Zlatnog doba ovaj problem je privlačio malo paţnje, osim za ljubitelje divljine i ostale zaštitnike ljudskih i prirodnih retkosti, jer je dominantna ideologija progresa uzimala zdravo za gotovo da je sve veće gospodarenje čoveka nad prirodom prava mera napretka čovečanstva. Iz ovog razloga je industrijalizacija u socijalističkim zemljama bila posebno šlepa za ekološke posledice svoje ogromne izgradnje prilično arhaičnog industrijskog sistema zasnovanog na gvoţđu i dimu. Ĉak i na Zapadu, stari devetnaestovekovni moto biznismena „Gde je đubre, tu je lova 11 (to jest, zagađenje znači novac), još uvek je bio ubedijiv, posebno sa graditelje puteva i one koji su „razvijali11 stambena naselja, koji su iznova otkrivali neverovatne profite koji se mogu praviti u eri vekovnog buma na osnovu špekulacija koje nisu mogle da omanu. Sve što je trebalo činiti bilo je čekati da vrednost pravog mesta za izgradnju poleti u stratosferu. Jedna jedina dobro postavljena zgrada sada je mogla da načini čoveka multimilionerom praktično bez troškova, pošto je on pozajmio novac na osnovu sigurnosti svoje buduće gradnje i dalje je pozajmljivao kako je njena vrednost (izgrađene ili neizgrađene, zauzete ili prazne) nastavljala da se diţe. Konačno, kao i obično, došlo je do kraha - Zlatno doba se završilo kao i raniji bumovi u kolapsu biznisa nekretnina povezanom sa bankarskim biznisom - ali su do tada centri gradova, malih i velikih, istrgnuti i „razvijeni“ širom sveta, čime su usput uništeni srednjovekovni gradovi sa katedralama kao Vuster u Britaniji ili španske kolonijalne prestonice kao Lima u Peruu. Pošto su vlasti i na Istoku i na Zapadu otkrili da se nešto sličnom fabričkim metodama moţe upotrebiti za brzu i jeftinu izgradnju socijalnih stanova, ispunjavajući gradska predgrađa preteći bezličnim visokim stambenim blokovima, šezdesete godine će verovatno biti

200 ZLATNO DOBA

zabeleţene kao najkatastrofalnija decenija u istoriji ljudske urbanizacije.

ZLATNE GODINE 201

U stvari, daleko od zabrinutosti za okolinu, izgledalo je da ima razloga za samozadovoljstvo, kako su rezultati devetnaestovekovnog zagađivanja odstupali pred tehnologijom i ekološkom svešću dvadesetog veka. Zar nije jednostavna zabrana loţenja uglja u Londonu 1953. godine, jednim udarcem uništila onu neprozirnu maglu tako poznatu iz romana Ĉarlsa Dikensa, koja je s vremena na vreme prekrivala grad? Zar nije nekoliko godina kasnije, losos opet plivao uz nekada mrtvu reku, Temzu? Ĉistije, manje i tiše fabrike širile su se po unutrašnjosti umesto ogromnih dimom omotanih postrojenja koje su prethodno označavale „industriju". Aerodromi su zamenili ţelezničke stanice kao građevine koje suštinski predstavljaju transport. Kako se unutra- šnjost praznila, ljudi su se, makar oni iz srednje klase, koji su se selili u napuštena sela i majure, mogli osećati bliţim prirodi nego ikada. Pa ipak se time ne poriče da je uticaj ljudskih aktivnosti na prirodu, prvenstveno onih urbanih i industrijskih, ali na kraju se shvatilo, i onih poljoprivrednih, naglo porastao od sredine ovog veka. Do toga je uglavnom došlo usled ogromnog porasta upotrebe fosilnih goriva (uglja, nafte, prirodnog gasa, itd.) a mogućnost njihovog iscrpljivanja je zabrinjavala one koji su još ranije, od devetnaestog veka nadalje, zurili u budućnost. Novi izvori su bili pronalaţeni brţe nego što su se mogli upotrebiti. To da je ukupna potrošnja energije rasla kao iz vode - utrostručila se u SAD između 1950. i 1973. godine (Rostow, 1978, str. 256; tabela III, str. 58) daleko je od toga da bude iznenađenje. Jedan od razloga zašto je Zlatno doba bilo zlatno bio je taj što je cena barela saudijske nafte u prošeku bila manja od dva dolara tokom čitavog perioda od 1950. do 1973. godine, čineći na taj način proizvodnju energije smešno jeftinom, a sve vreme je ona postajala još jeftinija. Ironija je u tome, da su tek posle 1973. godine, kada je kartel proizvođača nafte konačno odlučio da naplati ono što odrţava saobraćaj, ekolozi posvetili ozbiljnu paţnju efektima eksplozije saobraćaja na naftne derivate, koji je već pomračivao nebo nad velikim gradovima u motorizovanim, a posebno u američkim, delovima sveta. Smog je bio neposredna briga i to je razumljivo. Bilo kako bilo, emisija ugljendioksida koji zagreva atmosferu se skoro utrostručila između 1950. i 1973. godine, što će reći da je koncentracija ovog gasa u atmosferi rasla za nešto manje od jednog procenta godišnje (World Resources, tabela 11. 1, str. 318;. 11. 4, str. 319; Smil, 1990, str. 4, grafikon 2). Proizvodnja hlorofluorougljenika, hemikalija koja oštećuje ozonski omotač, rasla je skoro vertikalno. Na kraju rata ove hemikalije jedva da su korišćene, a do 1974. godine, preko 300 000 tona jednog i 400 000 tona drugog sastojka je svake godine ispuštano u atmosferu (World resources, tabela 11. 3, str. 319). Bogate zapadne zemlje su prirodno stvarale lavovski deo ovog zagađenja, mada je nuobičajeno prljava industrijalizacija u SSSR-u proizvodila skoro isto onoliko ugljen- dioksida kao SAD; gotovo pet puta više 1985. nego 1950. godine. (Po stanovniku su naravno, Sjedinjene drţave bile daleko ispred.) U ovom periodu je jedino Britanija stvarno snizila količinu gasova ispuštanih u atmosferu (Smil, 1990, tabela I, str. 14). II U početku je ova zaprepašćujuća eksplozija privrede izgledala samo kao dţinovska verzija nečega što se dešavalo pre: kao globalizacija stanja Amerike pre 1945. godine, koja ovu zemlju uzima kao model kapitalističkog industrijskog društva. Tako je i bilo do izvesne mere. Doba automobila je odavno stiglo u severnu Ameriku, a posle rata je došlo u Evropu i kasnije je u nešto skromnijem obliku došlo i do socijalističkog

202 ZLATNO DOBA

sveta i srednjih klasa Latinske Amerike, dok je jeftino gorivo od kamiona i autobusa napravilo glavna transportna sredstva na većem delu planetarnog kopna. Ako se rast zapadnog društva izobilja moţe meriti umnoţavanjem privatnih automobila - u Italiji od 750 000 1938. godine, do petnaest miliona 1975. godine (Rostow, 1978, str. 212; UN Statistical Yearbook, 1982, tabela 175, str. 960) - ekonomski razvoj mnogih zemalja Trećeg sveta se moţe prepoznati po stopi kojom je rastao broj kamiona. Tako je veći deo svetskog buma bio hvatanje koraka sa starim trendovima, ili njihovo nastavljanje u SAD. Model masovne proizvodnje Henrija Forda širio se preko okeana u nove autoindustrije, dok je u SAD fordistički princip proširen na nove vrste proizvodnje, od izgradnje kuća do jeftine hrane (MekDonalds je posleratna priča o uspehu). Robe i usluge nekada ograničene na manjinu, sada su se proizvodile za masovno trţište, kao na polju masovnih putovanja ka sunčanim plaţama. Pre rata nikada nijedne godine nije više od 150 000 Amerikanaca iz Severne Amerike putovalo ka Centralnoj Americi ili Karibima, a između 1950. i 1970. godine je njihov broj porastao sa tri stotine hiljada na sedam miliona (US Hist, Statistics, I, str. 403). Evropske brojke su, što ne iznenađuje, bile još spektakularnije. Španija, gde praktično nije bilo masovnog turizma sve do kasnih pedesetih godina, dočekivala je do kraja osamdesetih preko četrdeset i pet miliona stranaca godišnje, što je broj koji je samo malo nadmašen brojem od pedeset pet miliona u Italiji (Stat. Jahrbuch, 1990, str. 262). Ono što je nekada bilo luksuz, postalo je očekivani ţivotni standard, u svakom slučaju bar u bogatim zemljama: friţider, privatna već-mašina, telefon. Do 1971. godine, bilo je preko 270 miliona telefona na svetu, tj. preteţno u Se verno j Americi i Zapadnoj Evropi, a njihovo širenje se ubrzavalo. Deset godina kasnije njihov broj se skoro udvostručio. U razvijenim trţišnim privredama postojalo je skoro više od jednog telefona na svaka dva stanovnika (UN World Situation, 1985, tabela 29, str. 63). Ukratko, sada je bilo moguće i za prosečnog građanina u ovim zemljama da ţivi onako kako su jedino vrlo imućni ţiveli u doba njegovih roditelja - osim što je, naravno, sada mehanizacija nado- mestila lične sluge. Međutim, ono što nas najviše doima u vezi sa ovim periodom je stepen do koga se činilo da je snagu toj ekonomskoj plimi davala tehnološka revolucija. Do te mere je ona umnoţavala ne samo poboljšane proizvode stare vrste, već sasvim nove i nečuvene, uključujući i mnoge koji su bili praktično nezamislivi pre rata. Neki revolucionarni proizvodi, kao što su sintetički materijali, poznati kao „plastike" razvili su se između dva rata i čak počeli da ulaze u komercijalnu proizvodnju, kao najlon (1935), poli- ester i polietilen. Neki, kao televizija i snimanje na magnetofonskoj traci, jedva da su bili u eksperimentalnoj fazi. Rat je, sa svojim zahtevima prema visokoj tehnologiji, pripremio veliki broj revolucionarnih procesa za kasniju civilnu upotrebu, mada prilično više na britanskoj strani (što su zatim preuzimale i SAD) nego među naučno nastrojenim Nemcima: to su bili radar, mlazni motor, i razne ideje i tehnike koje će pripremiti teren za posleratnu elektroničku i informatičku tehnologiju. Bez njih bi se tranzistor (izumljen 1947. godine) i prvi civilni digitalni kompjuteri (1946) sigurno pojavili znatno kasnije. Verovatno je sreća što je nuklearna energija, koja je prvo upotreblje- na za razaranje u vreme rata, ostala uglavnom izvan civilne privrede, osim kao (do sada) marginalni doprinos svetskoj proizvodnji električne energije - oko 5 procenata 1975. godine. Jedva da je bitno za našu svrhu da li su se ove inovacije zasnivale na međuratnoj ili posleratnoj nauci, na međuratnim tehničkim pa čak i komercijalnim novinama ili na velikoj groznici posle 1945. godine - integralna kola su se razvila pede

ZLATNE GODINE 203

setih godina, laseri šezdesetih, ili razni nuzproizvodi svemirskih raketa. Osim u jednom smislu. Više nego ijedan prethodni period, Zlatno doba je počivalo na najnaprednijem a ponekad i najezoteričnijem naučnom istraţivanju, koje je sada nalazilo praktičnu primenu za nekoliko godina. Prvi put su industrija, pa čak i poljoprivreda odlučno krenule dalje od tehnologije devetnaestog veka (videti poglavlje 18). Tri stvari vezane za ovaj tehnološki zemljotres privlače paţnju posmatrača. Prvo, on je potpuno preobrazio svakodnevni ţivot u bogatom svetu pa čak, u manjoj meri, u siromašnom svetu, gde je radio sada mogao stići do najudaljenijeg sela, zahvaljujući tranzistoru i minijaturizovanoj dugotrajnoj bateriji, gde je „zelena revolucija'1 preobrazila gajenje ţita i pirinča i gde su plastične sandale zamenile bose noge. Svaki evropski čitalac ove knjige koji napravi brzi inventar svoje imovine, moţe ovo da potvrdi. Veći deo sadrţaja friţidera ili zamrzivača (većina porodičnih kuća ne bi 1945. godine posedovale ni jedan ni drugi) je novina: smrznuta hrana, fabrički odgajeni ţivinar- ski proizvodi, meso napunjeno enzimima i raznim hemikalijama za promenu ukusa, ili čak napravljeno da izgleda kao „simulacija odrezaka bez kostiju najvišeg kvaliteta" (Considine, 1982, str. 1164, ff.) da ne pominjemo proizvode koji se sveţi uvoze s druge strane globusa, što bi onda bilo nemoguće. U poređenju sa 1950. godinom, udeo prirodnih ili tradicionalnih materijala - drveta, metala obrađivanog na staromodne načine, prirodnih vlakana ili materijala za punjenje, čak i keramike - dramatično je opao u našim kuhinjama, našem nameštaju i ličnoj odeći, iako je obmanjivanje koje okruţuje sve ono što proizvodi industrija kozmetičkih sredstava i sredstava za ličnu higijenu tako da je zamračilo (sistematskim preterivanjem) stepen novina kod svoje ogromno uvećane i raznolike proizvodnje. Jer je tehnološka revolucija ušla u svest potrošača do te mere da je novina postala glavni apel u prodaji za bilo šta od sintetičkih deterdţenata (koji su dobili zasluţeno mesto pedesetih godina) do laptop kompjutera. Pretpostavka je bila da je ono što je ,,novo“ ne samo bolje, već da je potpuno revolucionarno. Što se tiče proizvoda koji vidljivo predstavljaju tehnološku novinu, njihov spisak je beskrajan i ne zahteva komentar: televizija; vinilske ploče (LP-ploče su došle 1948. godine); za kojima su Usledile trake (kasete su došle šezdesetih godina) i kom- pakt diskovi; prenosivi tranzistorski radio-prijemnici - ovaj pisac je dobio prvi kao poklon od japanskog prijatelja u kasnim pedesetim godinama; digitalni satovi, dţepni računari, na baterije a zatim na sunčevu energiju; a onda i ostatak kućne elektronike, foto i video-opreme. Naročito značajna stvar oko ovih inovacija je proces sistematskog smanjivanja ovakvih proizvoda, tj. prenosivost, koja je mnogo uvećala njihov potencijalni doseg i potencijalno trţište za njih. Međutim, tehnološku revoluciju moţda isto toliko simbolizuju površinski gledano neizmenjeni proizvodi, koji su, od Drugog svetskog rata, preobraţeni od vrha do dna, kakvi su sportske jedrilice. Njihovi jarbo li i korita, jedra i opute, njihova navigaciona oprema, nemaju ničeg, ili vrlo malo toga zajedničkog sa međuratnim brodovima osim oblika i funkcije. Drugo, što je sloţenija tehnologija uključena, to je sloţeniji put od otkrića ili pronalaska do proizvodnje, i to je razrađeniji i skuplji proces prelaţenja od jednog na drugo. „Istraţivanje i razvoj" (R8cD, Research and Development) postali su centralni za ekonomski rast, i iz tog razloga je već ogromna prednost „razvijenih trţišnih privreda" nad ostalima bila povećana. (Kao što ćemo videti u poglavlju 16, tehnološka inovacija nije cvetala u socijalističkim privredama.) Jedna tipična „razvijena zemlja" imala je više od hiljadu naučnika i inţenjera na svaki milion stanovnika u 1970-im godina

204 ZLATNO DOBA

ma, a Brazil je imao oko 250, Indija 130, Pakistan oko šezdeset, Kenija i Nigerija oko trideset (UNESO, 1985, tabela 5. 18). Osim toga, proces inovacije je postao tako stalan da je cena razvoja novih proizvoda postala sve veći i neizbeţni deo proizvodnih troškova. U ekstremnom slučaju industrije naoruţanja, gde doduše, novac nije bio cilj, nove naprave su jedva postajale osposobljene za praktičnu upotrebu pre nego što su bacane u staro gvoţđe zbog još naprednije (i naravno, mnogo skuplje) opreme, uz značajnu finansijsku korist zainteresovanih korporacija. U industrijama koje su bile više trţišno orijentisane, kakva je bila farmaceutska industrija, jedan novi i stvarno potreban lek, mogao je da napravi bogatstvo, posebno kada je bio zaštićen od konkurencije patentnim pravima, za koja su proizvođači nalazili izgovor kao za nešto suštinski vaţno za dalja istraţivanja. Pronalači koji su bili slabije zaštićeni morali su brţe da mlate pare, jer čim bi drugi proizvodi stupili na trţište, cena je propadala kroz pod. Trećes nove tehnologije u preteţno bile kapitalno intenzivne, i štedele su (osim visoko stručnih naučnika i tehničara) radnu snagu, ili su je čak zamenjivale. Glavna karakteristika Zlatnog doba bila je da su njemu stalno bile potrebne investicije i to velike i da su mu sve manje bili potrebni ljudi, osim kao potrošači. Međutim zamah i brzina ekonomskog napretka su bili takvi da to nije bilo očigledno, za čitavoga ţivota jedne generacije. Nasuprot tome, privreda je rasla tako brzo, da je industrijska radnička klasa odrţala ili čak uvećala svoj udeo u zaposlenom stanovništvu. U svim razvijenim zemljama osim SAD, rezervoari radne snage koji su bili punjeni predratnom depresijom i posleratnom demobilizacijom su presušili, nove zalihe radne snage su usisavane sa domaćeg sela i iz strane imigracije, a udate ţene, koje su se do tada drţale izvan trţišta radne snage, stupale su na njega u sve većem broju. Pa ipak, ideal kome je Zlatno doba teţilo, mada se to tek postepeno shvatalo, bio je proizvodnja, pa čak i usluge, bez ljudi: automatizovani roboti koji sklapaju automobile, tiha praznina ispunjena kompjuterima koji kontrolišu proizvodnju energije, vozovi bez mašinovođa. Ljudska bića su bila bitna za ovakvu jednu privredu samo u jednom pogledu: kao kupci roba i usluga. U tome leţi centralni problem te privrede. U Zlatnom dobu on je još uvek izgledao nerealan i dalek, onako kao buduća smrt svemira od entropije na koju su viktorijan- ski naučnici upozoravali čovečanstvo. Naprotiv. Ĉinilo se da su svi problemi koji su proganjali kapitalizam u njegovoj eri katastrofe razrešeni i nestali. Grozan i neizbeţan ciklus buma i recesije, tako ubistven između ratova postao je sled blagih fluktuacija zahvaljujući - ili su tako kejnzijanski ekonomisti koji su sada savetovali vlade bili ubeđeni - njihovom pametnom makro ekonomskom planiranju. Masovna nezaposlenost? Gde se ona mogla naći u razvijenom svetu šezdesetih godina, kada je u Evropi u prošeku 1,5 procenata radne snage bilo bez posla, i u Japanu 1,3 procenta (Van der Wee, 1987, str. 77)? Jedino u Severnoj Americi ona još nije bila uklonjena. Siromaštvo? Naravno većina čovečanstva je ostala siromašna, ali kakav je smisao u zemljama starog industrijskog jezgra mogao da ima stih Internationale „Ustajte vi suţnji koje mori glad“ za radnike koji su sada očekivali da imaju svoja kola i da provedu godišnji odmor na plaţama Španije? A ako bi doţiveli teška vremena, zar im ne bi sve univerzalnija i dareţljivija Drţava Društvene Brige (Welfare State) pruţila zaštitu, o kojoj se ranije nije moglo sanjati, od opasnosti lošeg zdravlja, nezgode, pa čak i zastrašujuće starosti siromaha? Njihovi prihodi su godinama rasli, skoro automatski. Zar neće zauvek rasti? Opseg roba i dobara, koje je nudio proizvodni sistem, koji su im bili dostupni, napravio je od ranijeg luksuza deo svakodnevne potrošnje. On se povećavao iz godine u godinu. Šta bi više, u materijalnom pogledu, čovečan

ZLATNE GODINE 205

stvo moglo da očekuje, sem da se blagodeti koje već uţivaju povlašćeni narodi nekih zemalja prošire na nesrećne ţitelje onih krajeva sveta, koji su doduše još uvek bili većina čovečanstva, koji još nisu započeli sa „razvojem11 i „modernizacijom11? Koji problemi su ostali da budu rešeni? Jedan vrlo inteligentan i istaknuti britanski socijalistički političar pisao je 1956. godine: „Tradicionalnom socijalističkom misli dominirali su ekonomski problemi koje su postavljali kapitalizam, siromaštvo, masovna nezaposlenost, zapuštenost, nestabilnost, pa čak i mogućnost propasti celoga sistema... Kapitalizam se reformisao tako da se više ne moţe prepoznati. Uprkos povremenim manjim recesijama i krizama platnog bilansa, verovatno će se odrţati puna zaposlenost i podnošljiv stepen stabilnosti. Od automatizacije se moţe očekivati da reši svaki preostali problem nedovoljne produktivnosti. Gledano unapred, naša današnja stopa rasta će nam doneti za pedeset godina tri puta viši nacionalni proizvod.11 (Crosland, 1956, str. 517). III Kako objasniti ovaj neobični i sasvim neočekivani trijumf sistema za koji je, tokom polovine svoga ţivotnoga veka, izgledalo da je na ivici ponora? Ono što zahteva objašnjenje naravno nije puka činjenica da je za dugim periodom ekonomske ekspanzije i blagostanja, usledio period ekonomskih i drugih nevolja i poremećaja. Ovakav sled „dugih talasa 11 od oko pola veka duţine oblikovao je osnovni ritam ekonomske istorije kapitalizma od kraja osamnaestog veka. Kao što smo videli (poglavlje 2), u Doba katastrofa je privukao paţnju ovaj obrazac vekovne fluktuacije, čija je priroda ostala nepoznata. Ove fluktuacije su opšte poznate po imenu ruskog ekonomiste Kondratijeva. U ovoj dugoj perspektivi, Zlatno doba je bilo tek još jedan kondratijev- ski uzlazni trend, poput velikog viktorijanskog buma 1850-1873. godine zanimljivo je da se datumi skoro poklapaju na udaljenosti od jednog veka - i belle epoque poslednjih viktorijanaca i edvardijanaca. Kao i pri ranijim takvim uzletima, njemu je prethodio a za njim sledio „nizlazni trend11. Nije to ono što zahteva objašnjenje, već neuobičajena razmera i dubina ovog vekovnog buma, koja predstavlja svojevrstan pandan neuobičajenoj razmeri i dubini kriza i depresiji prethodne ere. Nema odista zadovoljavajućeg objašnjenja za ovaj ogromni obim toga „Velikog skoka napred11 kapitalističke svetske ekonomije, a dakle i za njegove socijalne posledice bez presedana. Naravno, druge zemlje su imale ogromne rezultate u nadoknađivanju zaostajanja za model-ekonomijom dvadeseto vekovnog industrijskog društva, SAD, zemlje koju nisu pustošili ni rat, ni poraz, ni pobeda, mada je na kratko bila uzdrmana Velikom recesijom. Ostale zemlje su zaista sistematski pokušavale da oponašaju Sjedinjene Drţave, što je bio proces koji je ubrzao ekonomski razvoj, pošto je uvek lakše prilagoditi postojeću tehnologiju nego izmišljati novu. To dolazi kasnije, kako će pokazati japanski primer. Međutim, u Velikom skoku jasno je bilo nečeg višeg od ovog oponašanja. Tu je bilo i suštinskog restruktuiranja i reformisanja kapitalizma i potpuno spektakularnog napretka u globalizaciji i internacionalizaciji ekonomije. Reforma je stvorila „mešovitu privredu11 koja je istovremeno olakšala drţavi da planira i upravlja ekonomskom modernizacijom, a takođe je i mnogo povećalo

206 ZLATNO DOBA

potraţnju. Velike posleratne priče o ekonomskom uspehu su, uz vrlo retke izuzetke, (Hong Kong) priče o industrijalizaciji koju su vlade podrţavale, nadgledale, njom krma- nile i ponekad je planirale: od Francuske i Španije u Evropi, do Japana, Singapura i Juţne Koreje. U isto vreme politička opredeljenost vlada za punu zaposlenost i za - u manjoj meri smanjivanje ekonomske nejednakosti, tj. opredeljenje za društvenu brigu i socijalnu sigurnost, prvi put je obezbedilo masovno potrošačko trţište za luksuzne , proizvode koji su se sada mogli prihvatiti kao neophodne potrepštine. Što su ljudi siromašniji, viši je udeo njihovog dohotka koji moraju da troše na preko potrebne potrepštine kakva je hrana (razumno zapaţanje poznato kao „Engelsov zakon"). Tridesetih godina, čak i u bogatim Sjedinjenim Drţavama oko trećina izdataka po domaćinstvu je išla na hranu, a do ranih osamdesetih samo 13 odsto. Ostatak je bio na raspolaganju za druge izdatke. Zlatno doba je demokratizovalo trţište. Drugi činilac, globalizacija je uvećala proizvodni kapacitet svetske privrede time što je omogućila daleko razrađeniju u prefinjeniju međunarodnu podelu rada. U početku je ona bila uglavnom ograničena na kolektiv takozvanih „razvijenih trţišnih privreda", to jest na zemlje u taboru Amerike. Socijalistički deo sveta je uglavnom bio izdvojen (videti poglavlje 13), a oni koji su se pedesetih godina najdinamičnije razvijali u Trećem svetu opredelili su se za odvojenu i plansku industrijalizaciju u kojoj se uvozni proizvodi zamenjuju sopstvenom proizvodnjom. Zemlje jezgra zapadnog kapitalizma su naravno trgovale sa prekomorskim svetom, i to u svoju veliku korist, pošto svi odnosi razmene išli njima na ruku - tj. mogli su da svoje sirovine i hranu dobijaju jeftinije. Ipak, ono što je odista eksplodiralo bila je trgovina industrijskim proizvodima, uglavnom između zemalja industrijskog jezgra. Svetska trgovina industrijskim proizvodima se udesetostručila za dvadeset godina posle 1953. Industrijski proizvođači, koji su od devetnaestog veka sačinjavali prilično konstantan deo u svetskoj trgovini nešto manji od njene polovine, sada su skočili na preko 60 procenata (W. A. Lewis, 1981). Zlatno doba je ostalo usidreno u privredama kapitalističkog jezgra - čak i kada je reč o čistom kvantitetu. Velika sedmorka kapitalizma je 1975. godine (Kanada, SAD, Italija, Japan, Francuska, Savezna Republika Nemačka i Velika Britanija) sama sadrţavala tri četvrtine svih putničkih automobila na planeti, i skoro isto toliki udeo telefona (UN Statistical Yearbook, 1982, str. 955, ff., 1018, ff). Međutim nova industrijska revolucija se nije mogla ograničiti ni na jedan region. Centralne tačke su bile restruktuiranje kapitalizma i napredak u ekonomskoj internacionalizaciji. Nije toliko jasno da li tehnološka revolucija objašnjava Zlatno doba, mada u njemu ima mnogo toga. Kao što je pokazano, veliki deo nove industrijalizacije u ovim decenijama bio je širenje stare industrijalizacije zasnovane na starim tehnologijama, na nove zemlje: devetnaestovekovne industrijalizacije uglja, gvoţđa i čelika na socijalističke agrarne zemlje; dvadesetovekovnih američkih industrija mašina koje rade na naftu i unutrašnje sagorevanje na evropske zemlje. Uticaj tehnologije stvorene vrhunskim istraţivanjem verovatno nije postao masivan sve do Decenija krize posle 1973. godine, kada se odigrao glavni prodor informacijske tehnologije i genetskog inţenjeringa, kao i veliki broj drugih skokova u nepoznato. Moţda su glavne inovacije koje su počele da preobraţavaju svet čim se rat završio, bile hemijske i farmaceutske. Njihov uticaj na demografiju Trećeg sveta bio je trenutan (videti poglavlje 12). Njihov kulturni uticaj bio je nešto malo odloţen, ali ne mnogo, jer su zapadnu seksualnu revoluciju šezdesetih i sedamdesetih godina omogućili antibiotici - nepoznati pre Drugog svetskog rata - za koje se činilo da otklanjaju glavne opasnosti od seksualnog

ZLATNE GODINE 207

promiskuiteta time što su polne bolesti načinili lako izlečivim, i pilulom za kontrolu začeća koja je postala široko dostupna šezdesetih godina. (Opasnost se vratila u seks osamdesetih godina, sa sidom.) I pored svega toga, inovativna visoka tehnologija je uskoro toliko postala deo velikog buma da mora da sačinjava deo svakog objašnjenja, čak i ako je ne smatramo odlučujućom samu po sebi. Posleratni kapitalizam je nesporno bio, kako se Crosland izrazio, jedan sistem „reformisan tako da se više ne moţe prepoznati", ili, rečima britanskog premijera Harolda Makmilana, ,,nova“ verzija starog sistema. Ono što se desilo bilo je daleko više nego povratak sistema od nekih međuratnih „grešaka" koje su se mogle izbeći na svoj „normalan" plan po kome se „ odrţava visoki nivo zaposlenosti i... uţiva izvesna nezanemariva stopa ekonomskog rasta" (H. G. Johnson, 1972, str. 6). U suštini je on bio neka vrsta braka između ekonomskog liberalizma i socijal-demokratije (ili, američkim rečnikom ruzveltovska politika Nju dila), sa vaţnim pozajmicama od Sovjetskog Saveza, koji je prokrčio put ideji ekonomskog planiranja. To je razlog zbog kojeg će reakcija teologa slobodnog trţišta protiv njega biti toliko ostrašćena sedamdesetih i osamdesetih godina, kada ekonomski uspeh više nije štitio politike zasnovane na ovom braku. Ljudi kao austrijski ekonomist Fridrih fon Hajek (1899-1992) nikada nisu bili pragmatičari, spremni (iako nerado) da budu ubeđeni u to da ekonomske aktivnosti koje se kose sa laissez-faire ipak funkcionišu; i pored toga što su oni naravno poricali, suptilnim argumentima, da one mogu da funkcionišu. Oni su bili vernici u jednači- nu „Slobodno trţište = Sloboda pojedinca" i dosledno su osuđivali bilo kakvo odstupanje od toga, da citiramo naslov njegove knjige iz 1944. godine, „Put u ropstvo". Oni su ostali verni čistoti trţišta i za vreme Velike recesije. Nastavili su da osuđuju one politike koje su Zlatno doba učinile zlatnim, dok je svet postajao bogatiji a kapitalizam (plus politički liberalizam) opet cvetao na osnovi mešovitih trţišta i vlada. Ali između 1940-ih i 1970-ih godina niko nije slušao ove staroverce. Ne moţemo sumnjati ni u to da su kapitalizam promišljeno reformisali uglavnom oni ljudi koji su bili u poloţaju da to čine u SAD i u Britaniji, tokom poslednjih ratnih godina. Greška je pretpostavljati da ljudi nikada ne uče iz istorije. Međuratno iskustvo, a posebno Velika recesija, bili su toliko katastrofalni da niko nije mogao ni sanjati, kao što je mnogo ljudi iz javnog ţivota činilo posle Prvog svetskog rata, o povratku čim bude mogućno na vreme pre nego što su počele da se oglašavaju sirene protiv vazdušnog napada. Svi muškarci (ţene jedva da su bile prihvaćene u prvoj ligi javnog ţivota) koji su skicirali ono za šta se nadaju da će biti posleratni principi svetske ekonomije i budućnost globalnog ekonomskog poretka, preţiveli su Veliku recesiju. Neki od njih su, kao Dţ. M. Kejnz, bili u javnom ţivotu još pre 1914. godine. A ako ekonomska uspomena na tridesete godine nije bila dovoljna da izoštri njihov apetit za reformisanje kapitalizma, fatalni politički rizici nečinjenja toga bili su toliko očigledni za sve one koji su se tek izborili sa Hitlerovom Nemačkom, detetom Velike recesije, i koji su se suprotstavljali izgledu da komunizam i sovjetska vlast napreduju ka zapadu preko ruševina kapitalističkih privreda koje nisu funkcionisale. Donosiocima odluka su bile jasne četiri stvari. Međuratna katastrofa, kojoj se ne sme dopustiti povratak ni u kom slučaju, velikim delom je usledila zbog sloma globalnog trgovinskog i finansijskog sistema i fragmentacije sveta koja je usledila, na toboţe autarhične nacionalne privrede ili carstva. Globalni sistem je najzad bio stabi- lizovan hegemonijom, ili bar centralnom ulogom britanske privrede i njene valute,

208 ZLATNO DOBA

funte sterlinga. Između ratova, britanska privreda i funta sterlinga više nisu bili dovoljno snaţni da ponesu ovaj teret, koji su sada mogli da preuzmu jedino SAD i dolar. (Zaključak, koji je prirodno, pobudio više istinskog entuzijazma u Vašingtonu, nego drugde.) Treće, velika recesija je izbila usled neuspeha neograničenog slobodnog trţišta. Otada se trţište moralo dopunjavati, drţavnim planiranjemi ekonomskim upravljanjem, ili delovati unutar njega. Konačno, iz društvenih i političkih razloga, ne sme se dopustiti povratak masovne nezaposlenosti. Donosioci odluka izvan anglo-saksonskih zemalja malo toga su mogli učiniti oko rekonstrukcije svetskog trgovinskog i finansijskog sistema, ali su uviđali da je odbacivanje starog liberalizma slobodnog trţišta nešto što je prilično odgovarajuće. Snaţno drţavno upravljanje i planiranje u ekonomskim stvarima nije bilo ništa novo u nekoliko zemalja, od Francuske do Japana. Ĉak su i drţavno posedovanje i upravljanje u industriji bili dovoljno poznati, i široko rasprostranjeni u zapadnim zemljama posle 1945. godine. To ni u kom slučaju nije bilo posebno sporno pitanje između socijalista i antisocijalista, iako je opšte skretanje ulevo politika Otpora za vreme rata tome dalo istaknuto mesto, koje ne bi imalo pre rata, kao na primer u francuskom i italijan- skom ustavu 1946-1947. godine. Tako je čak i posle petnaest godina socijalističke vlade, Norveška 1960. godine imala proporcionalno (i naravno apsolutno) manji drţavni sektor od Zapadne Nemačke, koja nije bila zemlja sklona nacionalizaciji. Što se tiče socijalističkih partija i radničkih pokreta koji su bili tako istaknuti u Evropi posle rata, oni su se spremno uklopili u novi reformisani kapitalizam, jer iz praktičnih razloga nisu imali sopstvenu ekonomsku politiku, sem komunista, čija se politika sastojala u tome da zadobiju vlast i onda slede model Sovjetskog Saveza. Pragmatični Skandinavci su ostavili svoj privatni sektor netaknut. Britanska laburistička vlada iz 1945. godine nije činila ništa, ali baš ništa, da reformiše sistem, i pokazivala je nedostatak interesa za planiranje koji je zapanjujući, posebno kada se Uporedi sa entuzijastič- kom planskom modernizacijom onovremenih (nesocijalističkih) francuskih vlada. U stvari, Levica se usredsredila na poboljšanje uslova svojih glasača iz radničke klase i na socijalne reforme u tu svrhu. Pošto nisu imali alternativno rešenje osim da pozivaju na ukidanje kapitalizma, koji nijedna socijaldemokratska vlada nije znala kako da ukine, niti je to pokušala, morali su da se oslone na snaţnu kapitalističku privredu koja stvara bogatstvo da bi finansirali svoje ciljeve. Praktično im je reformisani kapitalizam koji je priznavao Vaţnost rada i socijaldemokratskih teţnji sasvim dobro odgovarao. Ukratko, iz raznih razloga su političari, zvaničnici pa čak i mnogi od biznismena posleratnog Zapada bili ubeđeni da povratak na laissez-faire i na nepromenjeno slobodno trţište nije dolazio u obzir. Izvesni politički ciljevi - puna zaposlenost, obuzdavanje komunizma, modernizacija privreda koje su zaostajale ili opadale, ili su bile uništene - imali su apsolutan prioritet i opravdavali su i najsnaţnije vladino prisustvo. Ĉak i reţimi posvećeni ekonomskom i političkom liberalizmu su sada mogli, i morali, da vode svoju ekonomiju na načine koji bi nekada bili odbačeni kao „socijalistički11. Na kraju krajeva, tako su Britanija, pa čak i SAD, vodile svoje ratne privrede. Iako je bilo trenutaka u kojima su se stari ortodoksni principi fiskalnog poštenja, stabilnih valuta i stabilnih cena još računali, čak ni oni više nisu apsolutno prinuđivali. Od 1933. godine strašila inflacije i finansijskog deficita više nisu drţali ptice podalje od ekonomskih polja, ali se činilo da usevi još uvek rastu. Ovo nisu bile male promene. One su dovele američkog drţavnika nepokolebljivih kapitalističkih uverenja - Averel Hariman - da 1946. godine kaţe svojim zemlja

ZLATNE GODINE 209

cima: „Ljudi se u ovoj zemlji više ne plaše takvih reči kao što je „planiranje‟... ljudi su prihvatili činjenicu da vlada mora da planira isto onako kao pojedinci u ovoj zemlji" (Maier, 1987, str. 129). Ove promene su učinile prirodnim da pobornik ekonomskog liberalizma i oboţavalac američke privrede, Zan Mone (1888-1979) postane strasni pristalica francuskog ekonomskog planiranja. One su Lajonela (lorda) Robinsa, ekonomistu slobodnog trţišta, koji je nekada branio ortodoksiju od Kejnza i koji je zajedno sa Hajekom rukovodio seminarom na Londonskoj školi ekonomije (London School of Economics, LSE), pretvorile u direktora polusocijalističke britanske ratne privrede. Tokom tridesetak godina je postojao konsenzus među „zapadnim" misliocima i donosiocima odluka, posebno u SAD, koje su određivale šta ostale zemlje na nekomunističkoj strani mogu da čine ili je bolje reći šta ne mogu da čine. Svi su ţeleli svet u kome proizvodnja raste, u kome raste spoljna trgovina, puna zaposlenost, industrijalizacija i modernizacija, i svi su bili spremni da to postignu, ako se ukaţe potreba, i sistematskom drţavnom kontrolom i upravljanjem mešovitim privredama, i saradnjom sa orga- nizovanim radničkim pokretima samo ako nisu komunistički. Zlatno doba kapitalizma ne bi bilo moguće bez ovog konsenzusa da ekonomija privatnog preduzetništva („slobodno preduzetništvo" je bilo omiljenije ime)31 treba da bude spašena od same sebe da bi preţivela. Međutim, i pored toga što se kapitalizam izvesno reformisao, moramo da pravimo jasnu razliku između opšte spremnosti da se učinim dotada nezamislivo i stvarne delotvornosti naročitih novih recepata koje su stvarali šefovi novih ekonomskih restorana. To je teško proceniti. Ekonomisti, kao i političari, uvek su skloni tome da pripisuju uspeh mudrosti svojih politika, a tokom Zlatnog doba, kada su čak i slabe privrede poput britanske cvetale i rasle, činilo se da postoji široko polje da na njemu sami sebi čestitaju. Ipak, promišljena politika je nesumnjivo postigla neke zadivljujuće rezultate. Na primer, 1945-1946. godine, Francuska je sasvim svesno krenula putem ekonomskog planiranja da bi modernizovala francusku industrijsku privredu. Ovo prilagođavanje sovjetskih ideja kapitalističkoj mešovitoj privredi mora da je imalo nekog učinka, pošto je između 1950. i 1970. godine, Francuska, dotada sinonim za ekonomsku zaostalost, uspešnije dostigla američku produktivnost od bilo koje druge među glavnim industrijskim zemljama, čak više i od Nemačke (Maddison, 1982, str. 46). Ipak moramo ostaviti ekonomistima, jednom izrazito svadljivom plemenu, da se rasprave oko vrlina i mana i efikasnosti raznih politika koje su vodile različite vlade (politike koje se najviše vezuju za ime Dţ. M. Kejnza, koji je umro 1946. godine). IV Razlika između uopštene namere i detaljne primene je posebno jasna u rekonstrukciji međunarodne privrede, jer je ovde „lekcija" Velike recesije (ova reč se stalno javlja u predavanjima četrdesetih godina) bila bar delimično prevedena u konkretne institucionalne aranţmane. Naravno, američka prevlast je bila činjenica. Politički pritisak za akciju je stizao iz Vašingtona, čak i kada su mnoge od ideja i inicijativa dolazi

31 Reč „kapitalizam" se kao i „imperijalizam 11 izbegavala u javnom diskursu, pošto je u svesti javnog mnjenja imala negativne asocijacije. Tek posle 1970-ih godina nalazimo političare i publiciste koji se ponosno izjašnjavaju kao „kapitalisti", čemu je pomalo preteča bio moto poslovnog časopisa Forbes iz 1965. godine, koji je izokrenuvši ţargonsku frazu američkih komunista, od tada počeo da se opisuje kao „oruđe kapitalizma".

210 ZLATNO DOBA

le iz Britanije, a tamo gde su se mišljenja razlikovala, kao između Kejnza i američkog predstavnika Harija Vajta,14 oko novog Međunarodnog monetarnog fonda, američki pogled je prevladavao. Pa ipak ga je prvobitni plan za novi svet liberalne privrede predviđao kao deo novog međunarodnog političkog poretka, koji je isto tako kao i Ujedinjene nacije, planiran tokom poslednjih ratnih godina, a jedine dve ustanove koje su stvarno osnovane sporazumom u Breton Vudsu 1944. godine, Svetska banka („Međunarodna banka za rekonstrukciju i razvoj") i MMF, obe još uvek postoje, nisu de facto postale instrument američke politike sve dok prvobitni model Ujedinjenih nacija nije propao u Hladnom ratu. Trebalo je da one podstiču dugoročno međunarodno investiranje i da odrţavaju stabilnost razmene kao i da se bave problemima platnog bilansa, Druge tačke međunarodnog programa nisu stvorile posebne institucije (npr. za kontrolu cena primarnih proizvoda i za međunarodne mere za odrţavanje pune zaposlenosti), ili su bile tek nepotpuno primenjene. Predloţena Međunarodna trgovinska organizacija, na kraju je ispala mnogo umereniji Opšti sporazum o tarifama i trgovini (General Agreement on Tariffs and Trades - GATT), okvir u kome su se povremenim cenkanjem smanjivale trgovinske barijere. Ukratko, u onoj meri u kojoj su planeri vrlog novog sveta pokušavali da izgrade skup funkcionalnih institucija koje bi njihovim projektima dale realnost, u tome nisu uspeli. Svet nije izašao iz rata u obliku delotvornog međunarodnog sistema multi- lateralne slobodne trgovine i platnog prometa, a američki potezi za uspostavljanje tog sistema su propali u toku dve godine od pobede. Pa ipak, za razliku od Ujedinjenih nacija, internacionalni trgovinski i platni sistem je funkcionisao, mada ne na način na koji je bio predviđen ili planiran. U praksi je Zlatno doba bilo epoha slobodne trgovine, slobodnog kretanja kapitala i stabilnih valuta, kako je bilo u glavama planera u vreme rata. Nema sumnje da je do toga došlo usled neodoljive ekonomske dominacije SAD i dolara, koji je tim bolje funkcionisao kao stabilizator jer je bio povezan sa određenom količinom zlata sve dok sistem nije propao kasnih šezdesetih i početkom sedamdesetih godina. Stalno se mora imati na umu da su SAD same sadrţavale nešto oko 60 odsto celokupnih zaliha kapitala svih razvijenih kapitalističkih zemalja, da su proizvodile oko 60 procenata njihovog proizvoda, a čak i na vrhuncu Zlatnog doba (1970) još uvek su drţale preko 50 odsto ukupnih rezervi kapitala ovih zemalja, i davale skoro polovinu njihove proizvodnje (Armstrong, Glyn, Harrison, 1991, str. 151). Do toga je došlo i zbog straha od komunizma. Jer, nasuprot američkim ubeđe- njima, glavna prepreka međunarodnoj kapitalističkoj privredi slobodne trgovine nisu bili protekcionistički instinkti stranaca, već kombinacija tradicionalnih visokih američkih carina kod kuće i pritisak za beskrajnu ekspanziju američkog izvoza, koji su ratni planeri u Vašingtonu smatrali „bitnim za postizanje pune i efikasne zaposlenosti u SAD" (Kolko, 1969, str. 13). Agresivna ekspanzija je očigledno bila u glavama američkih političara čim je rat bio završen. Hladni rat je bio ono što ih je podstaklo da zauzmu dalekovidije stanovište, time što ih je ubedio da je pomaganje njihovim budućim takmacima da se razviju što je brţe moguće, bilo politički preko potrebno. Ĉak se u tom stilu i dokazivalo da je Hladni rat bio glavni motor velikog globalnog buma (Walker, 1993). Ovo je verovatno preterivanje, ali je dţinovska dareţljivost Maršalove pomoći sigurno pomogla modernizaciju onakvih primalaca koji su ţeleli da je upotrebe u ovu svrhu 14 Ironijom sudbine, Vajt je kasnije postao ţrtva lova na veštice kao osumnjičeni potajni simpatizer Komunističke partije.

ZLATNE GODINE 211

- kao što su Austrija i Francuska sistematski činili - a američka pomoć je bila odlučna u ubrzavanju preobraţaja zapadne Nemačke i Japana. Nema sumnje da bi ove dve zemlje postale velike ekonomske sile u bilo kom slučaju. Prosta činjenica da kao poraţene drţave nisu bile gospodari svoje spoljne politike, davala im je prednost pošto nisu bili u iskušenju da sipaju više od minimalnih resursa u jalovu rupu vojnog trošenja. Međutim, samo se moţemo pitati šta bi se desilo sa nemačkom privredom da je njen oporavak zavisio od Evropljana, koji su se plašili njenog oţivljavanja. Koliko brzo bi se oporavljala japanska privreda, da se SAD nisu zatekle u izgradnji Japana kao industrijske baze za Korejski rat, i ponovo za Vijetnamski rat posle 1965. godine? Amerika je dala sredstva za udvostručavanje japanskog industrijskog proizvoda između 1949. i 1953. godine, a nije slučajno što su godine od 1966. do 1970. bile godine vrhunca japanskog rasta - koji nije bio manji od 14,6 procenata godišnje. Tako se uloga Hladnog rata ne sme potcenjivati, čak iako je dugoročan ekonomski efekat toga što su drţave skretale ogromne resurse u takmičarsko naoruţavanje bio štetan. U ekstremnom slučaju Sovjetskog Saveza taj efekat je verovatno bio fatalan. Međutim, čak su i SAD u zamenu za vojnu snagu dobile sve veću ekonomsku slabost. Tako se kapitalistička svetska privreda razvijala oko SAD. To je stvaralo manje prepreka međunarodnim kretanjima proizvodnih faktora nego ikada od srednjevikto- rijanskog perioda uz jedan izuzetak: internacionalna migracija će se sporo oporaviti od međuratnog gušenja. Ovo je delom bila optička varka. Veliki bum Zlatnog doba raspirivala je ne samo radna snaga prethodno nezaposlenih, već i ogromna bujica unutrašnje migracije - iz sela u grad, iz poljoprivrednih regiona (posebno iz brdskih regiona sa oskudnim zemljištem), iz siromašnijih u bogatije krajeve. Tako su italijanski juţnjaci poplavili fabrike Lombardije i Pijemonta a četiri stotine hiljada toskanskih napoličara je napustilo svoje posede tokom dvadeset godina. Industrijalizacija istočne Evrope bila je u suštini isti takav proces masovne migracije. Osim toga, neki od ovih unutrašnjih migranata su zapravo bili međunarodni migranti, izuzev što nisu prvobitno stigli u zemlju koja ih je primila, u potrazi za poslom, već kao deo strašnog masovnog egzodusa izbeglica i prognanog stanovništva posle 1945. godine. Međutim, primetno je to da su se u eri spektakularnog ekonomskog rasta i sve veće nestašice radne snage, a u zapadnom svetu odanom slobodnom kretanju u ekonomiji, vlade opirale slobodnoj imigraciji, a kada su se našli pred moranjem da stvarno dozvole imigraciju (kao u slučaju stanovnika Kariba i ostalih iz Britanskog Komon- velta, koji su imali pravo da se nasele u Britaniji jer su pravno bili Britanci), zaustavljali su je. U mnogim slučajevima je ovakvim imigrantima, uglavnom iz manje razvijenih mediteranskih zemalja, dozvoljen samo uslovni i privremeni boravak, tako da su lako mogli biti vraćeni u svoje zemlje, iako je širenje Evropske Ekonomske Zajednice koja je obuhvatila nekoliko emigrantskih zemalja (Italiju, Spaniju, Portugaliju, Grčku) učinilo repatrijaciju teţom. Ipak je, do početka sedamdesetih godina oko sedam i po miliona ljudi imigriralo u razvijenije evropske zemlje (Potts, 1990, str. 146-147). Ĉak je i u Zlatnom dobu imigracija bila politički osetljivo pitanje. U teškim decenijama posle 1973. godine ona je dovela do naglog porasta javne ksenofobije u Evropi. Međutim, svetska privreda je u Zlatno doba ostala više internacionalna nego transnacionalna. Zemlje su u sve većoj meri trgovale jedna s drugom. Ĉak su i SAD, koje su uglavnom bile svet sam sebi dovoljan pre Drugog svetskog rata, učetvorostru- čile svoj izvoz u ostatak sveta između 1950. i 1970. godine, ali su isto tako postale i veliki uvoznik potrošnih dobara od kasnih pedesetih godina nadalje. Krajem šezdese-

212 ZLATNO DOBA

tih godina, čak su počele da uvoze automobile (Block, 1977, str. 145). Pa ipak, iako su industrijske privrede sve više prodavale i kupovale proizvode među sobom, glavnina njihovih ekonomskih aktivnosti je ostala usmerena na domaće trţište. Na vrhuncu Zlatnog doba, SAD su izvozile tek nešto manje od 8 odsto svog bruto domaćeg proizvoda, a na veće iznenađenje, izvozno orijentisan Japan je izvozio samo nešto malo više (Marglin and Schor, str. 43, tabela 2. 2). Ipak je počela da se pomalja jedna privreda koja je sve više bila transnacionalna, posebno od šezdesetih godina nadalje, što znači jedan sistem ekonomskih aktivnosti za koje drţavne teritorije i granice nisu osnovni okvir, već samo faktori komplikacija. U krajnjem slučaju, stvorena je „svetska privreda11 koja zapravo nije imala određenu teritorijalnu osnovu ili ograničenja, a koja određuje, ili bolje rečeno postavlja granice onome što mogu da čine čak i privrede vrlo velikih i moćnih drţava. U izvesnom trenutku ranih sedamdesetih godina ovakva transnacionalna privreda je postala efektivna globalna snaga. Ona je nastavila da raste, moglo bi se reći brţe nego ranije, za vreme Decenija krize posle 1973. godine. Njena pojava je odista velikim delom stvorila probleme ovih decenija. Naravno, ona je išla ruku pod ruku sa sve većom internacionalizacijom. Između 1965. i 1990. godine procenat svetskog proizvoda koji je išao u izvoz će se udvostručiti (World Development, 1992, str. 235). Tri vida ove transnacionalizacije su bila posebno očigledna: transnacionalne firme (često poznate kao ,,multinacionale“), nova međunarodna podela rada i uspon ofšor (offshore) finansiranja. Ovaj poslednji ne samo da je bio jedan od najranijih oblika transnacionalizma koji se razvio, već je takođe jedan koji najţivlje pokazuje način na koji je kapitalistička privreda izbegla nacionalnoj, ili bilo kakvoj drugoj, kontroli. Termin „offshore“ ušao je u opštu upotrebu u izvesnom trenutku šezdesetih godina da bi opisao praksu registrovanja legalnog sedišta firme na nekoj, obično malenoj i fiskalno velikodušnoj teritoriji koja je dozvoljavala preduzetnicima da izbegavaju poreze i druga ograničenja koja im je nametala njihova sopstvena zemlja. Jer je svaka ozbiljna drţava ili teritorija, koliko god bila opredeljena za slobodu stvaranja profita, do sredine veka uspostavila izvesne kontrole i ograničenja za legalno poslovanje u interesu svog naroda. Odgovarajuća sloţena i ingeniozna kombinacija zakonskih rupa u korporativnom i radnom zakonodavstvu ljubaznih mini-teritorija - na primer Kira- soa, Devičanskih ostrva ili Lihtenštajna - mogla je da napravi čuda za bilans firme. Jer „suština offshore biznisa leţi u tome što je veliki broj rupa u zakonu pretvoren u korporativnu strukturu, sposobnu za ţivot, ali neregulisanu.“ (Raw, Page and Hodgson, 1972, str. 83). Iz očiglednih razlika ofšor biznis je posebno pogodan za finansijske transakcije, iako su Panama i Liberija dugo vremena dotirali svoje političare prihodom od registrovanja trgovačkih brodova iz drugih zemalja čiji su vlasnici smatrali da su njihova domaća radna zakonodavstva i pravila osiguranja suviše neugodna. U jednom trenutku šezdesetih godina, malo domišljatosti je pretvorilo stari međunarodni finansijski centar, londonski Siti, u glavni globalni ofšor centar, izmišlja- njem ,,evrovalute“, tj. uglavnom ,,evrodolara“. Dolari koji su drţani u depozitima po neameričkim bankama i nisu vraćani u Ameriku, uglavnom da bi se izbegla ograničenja bankarskog zakona Sjedinjenih Drţava, postali su finansijski instrument koji se moţe unovčiti. Ovi dolari koji su slobodno lebdeli, nagomilavani su u ogromnim količinama, zahvaljujući sve većim američkim investicijama u inostranstvu i ogromnim političkim i vojnim izdacima američke vlade, postali su osnova za jedno potpuno nekontrolisano globalno trţište, gde se trgovalo uglavnom kratkoročnim kreditima.

ZLATNE GODINE 213

Porast tog trţišta je bio potpuno dramatičan. Neto vrednost trţišta evrovalute porasla je sa moţda četrnaest milijardi dolara 1964. godine na verovatnih 160 milijardi 1973. godine a skoro pet stotina milijardi pet godina kasnije, kada je ovo trţište postalo glavni mehanizam za recikliranje profita od nafte, kada su se OPEC zemlje iznenada našle u situaciji da se pitaju kako da taj profit potroše i investiraju. SAD su prva zemlja koja se našla na milosti i nemilosti silnih bujica ovog slobodnog kapitala, koji se prelivao preko planete, iz jedne u drugu valutu, tragajući za brzim profitom. Konačno će sve vlade biti njegove ţrtve, pošto su izgubile kontrolu nad valutnim kursevima i svetskim zalihama novca. Do ranih devedesetih godina, čak se i zdruţena akcija vodećih centralnih banaka pokazala nemoćnom. Sasvim je bilo prirodno to da firme bazirane u jednoj zemlji, ali koje operišu u više zemalja, proširuju svoje aktivnosti. Niti su ovakve ,,multinacionalke“ bile nove. Američke korporacije ove vrste povećale su broj svojih stranih filijala od oko sedam i po hiljada 1950. godine na preko dvadeset i dve hiljade 1966. godine, najviše u zapadnoj Evropi i na zapadnoj hemisferi (Spero, 1977, str. 92). Međutim, sve više su za njima sledile firme iz drugih zemalja. Nemačka hemijska korporacija Hehst (Hoechst), na primer, osnovala je ili se udruţila sa 117 fabrika u četrdest i pet zemalja, i to sem u šest slučajeva, sve posle 1950. godine (Frobel, Heinrichs, Kreye, 1986, Tabela IIIA, str. 281 ff). Novina je bila u ogromnom opsegu operacija ovih transnacionalnih tvorevina. Do početka osamdesetih godina američke transnacionalne kompanije su odgovarale za tri četvrtine izvoza svoje zemlje i skoro polovinu njenog uvoza, a ovakve korporacije (i britanske i strane) su bile odgovorne za preko 80 odsto britanskog izvoza (UN Transnational, 1988, str. 90). U izvesnom smislu ovo su irelevantni brojevi, pošto je glavna funkcija ovakvih korporacija bila da „internalizuju trţišta preko nacionalnih granica", tj. da sebe načine nezavisnim od drţave i njene teritorije. Mnogo toga što statistike (koje se u osnovi prave od zemlje do zemlje) pokazuju kao uvoz ili izvoz je u stvari interna trgovina unutar transnacionalnog entiteta kakav je Dţeneral motors, koji deluje u četrdeset zemalja. Sposobnost da se deluje na ovaj način prirodno je ojačala tendenciju kapitala da se koncentriše, koja je poznata još od Karla Marksa. Već je 1960. godine proce- njeno da su prodaje dve stotine najvećih firmi u (nesocijalističkom) svetu jednake 17 procenata društvenog proizvoda tog dela sveta, a za njih je do 1984. godine rečeno da su dostigle 26 procenata. 15 Većina ovih transnacionala imala je bazu u imućnim „razvijenim" drţavama. U stvari, 85 procenata od „velikih 200“ bilo je bazirano u SAD, Japanu, Britaniji i Nemačkoj, uz firme iz jedanaest zemalja koje sačinjavaju ostatak. Pa ipak, čak i iako je bilo verovatno da veze ovih super-divova sa njihovim vladama budu bliske, do kraja Zlatnog doba je bilo sumnjivo da li bi se ijedna od njih, izuzev japanskih i onih u suštini vojnih firmi, mogla pouzdano opisati kao firma koja se identifikuje sa interesima svoje vlade ili nacije. Više nije bilo tako jasno kao što je nekada izgledalo, da je, po rečima jednog detroitskog tajkuna koji je ušao u vladu Sjedinjenih Drţava, „ono što je dobro za Dţeneral motors, dobro je i za SAD". Kako je i moglo biti, kada su njihove operacije u rodnoj zemlji bile samo one na jednom od stotinu trţišta na kojima je recimo, Mobil Oil bio aktivan, ili 170 na kojima je Dajmler Benz bio prisutan? Poslovna logika bi prisilila jednu međunarodnu naftnu firmu da proračuna15

veličina.

Ovakve procene treba uzimati s oprezom, i najbolje je jednostavno ih smatrati kao ilustracije reda

214 ZLATNO DOBA

va svoju strategiju i politiku prema svojoj rodnoj zemlji tačno na isti način kao prema Saudijskoj Arabiji ili Venecueli, naime kada se radi o profitu i gubicima na jednoj strani i komparativnoj snazi kompanije i vlade na drugoj strani. Ova tendencija poslovnih transakcija i preduzeća - a nipošto ne samo ovih nekoliko desetina dţinova - da se emancipuju od tradicionalne nacionalne drţave, postala je još istaknutija kada je industrijska proizvodnja počela da se, prvo polako ali zatim sve brţe, iseljava iz evropskih i severnoameričkih zemalja koje su bile pioniri industrijalizacije i industrijskog razvoja. Ove zemlje ostale su pokretačka snaga rasta u Zlatnom dobu. Sredinom pedesetih godina industrijske zemlje su prodale oko tri četvrtine svog industrijskog proizvoda jedne drugima, početkom sedamdesetih, tri četvrtine. Međutim, onda su stvari počele da se menjaju. Razvijeni svet je počeo da izvozi nešto više svojih industrijskih proizvoda u ostatak sveta, ali - što je značajnije - Treći svet je počeo da u značajnom obimu izvozi svoje industrijske proizvode razvijenim industrijskim zemljama. Kako je tradicionalni primarni izvoz iz zaostalih regiona slabio (izuzev, posle OPEC revolucije, izvoza mineralnih goriva) oni su počeli, nerav- nomerno ali brzo, da se industrijalizuju. Između 1970. i 1983. godine udeo Trećeg sveta u globalnom industrijskom izvozu, koji je dotada bio stabilnih 5 procenata, više se nego udvostručio (Frobel et al, 1986, str. 200). Stoga je nova međunarodna podela rada počela da potkopava onu staru. Nemačka firma Folksvagen je podigla fabrike automobila u Argentini, Brazilu (tri fabrike), Kanadi, Ekvadoru, Egiptu, Meksiku, Nigeriji, Peruu, Juţnoj Africi i Jugoslaviji - kao i obično, uglavnom posle sredine šezdesetih godina. Nove industrije u Trećem svetu nisu snadbevale samo nabujala lokalna trţišta, već takođe i svetsko trţište. One su to mogle da rade i tako što su izvozile artikle koje je kompletno proizvodila lokalna industrija (kakvi su tekstilni, od kojih je većina već do 1970. godine emigrirala iz starih zemalja u zemlje ,,u razvoju“), i tako što su

postajale deo transnacionalnog proizvodnog procesa. Ovo je bila odlučujuća inovacija Zlatnog doba, mada neće u potpunosti dobiti mesto koje joj pripada sve do kasnijeg vremena. To se nije moglo desiti da nije bilo revolucije u transportu i komunikacijama, koja je načinila mogućim i izvodljivim na ekonomičan način da se proizvodnja jednog artikla razdeli između, recimo, Hjustona, Singapura i Tajlanda, da se delimično završeni proizvodi prevoze vazduhom između ovih centara i da se ceo proces kontroliše modernom informacionom tehnologijom. Veliki proizvođači elektronike počeli su da se globalizuju od sredine šezdesetih godina. Proizvodna linija više se nije kretala kroz dţinovske hangare u jednom mestu, već preko globusa. Neke od njih su se zaustavile u ekstrateritorijalnim „slobodnim proizvodnim zonama“ ili ofšor fabrikama koje su sada počele da se šire, preteţno u siromašnim zemljama sa jeftinom radnom snagom, uglavnom mladih ţena, što je bio još jedan izum da se izbegne kontrola pojedine drţave. Tako je jedna od najranijih ovakvih zona, Manaus, duboko u amazonskoj dţungli, proizvodio tekstil, igračke, papirnu robu, elektroniku i digitalne satove za američke, holandske i japanske firme. Sve ovo je proizvelo paradoksalnu promenu u političkoj strukturi svetske privrede. Kako je planeta postajala prava privredna jedinica, nacionalne privrede velikih zemalja zatekle su se kako se povlače pred ovakvim ofšor centrima, većinom smešte- nim u male ili majušne mini-drţave koje su se prigodno umnoţavale kako su se stara kolonijalna carstva raspadala. Na kraju Kratkog dvadesetog veka, svet je, prema Svetskoj banci, uključivao sedamdeset i dve privrede sa stanovništvima malobrojnijim od

ZLATNE GODINE 215

dva i po miliona (od kojih je osamnaest imalo manje od 100 000 stanovnika) što će reći, dve petine svih političkih jedinica koje se zvanično smatraju „privredama" (World Development, 1992). Do Drugog svetskog rata ovakve jedinice bi bile smatrane kao ekonomske šale, i zapravo uopšte ne kao prave drţave.16 One su sigurno bile nesposobne da brane svoju nominalnu nezavisnost u internacionalnoj dţungli, ali je u Zlatnom dobu postalo očevidno da one mogu da napreduju isto kao velike nacionalne privrede, a ponekad i bolje, tako što pruţaju usluge direktno globalnoj ekonomiji. Otuda rast novih gradova drţava (Singapur, Hong Kong), oblika drţavnosti koji je poslednji put viđen kako cveta u Srednjem veku; parčadi pustinje oko Persijskog zali- va preobraţenih u velike igrače na međunarodnom trţištu investicija (Kuvajt) i mnogih ofšor pribeţišta od drţavnog zakona. Ova situacija će pruţiti sve brojnijim etničkim pokretima poznog dvadeseto- vekovnog nacionalizma neubedljive argumente za ţivotnu sposobnost jedne nezavisne Korzike ili Kanarskih ostrva. Neubedljive, jer jedina nezavisnost koja se postiţe secesijom jeste ona koja se postiţe odvajanjem od nacionalne drţave sa kojom su ovakve teritorije prethodno bile udruţene. Ekonomski, separacija bi ih skoro izvesno načinila zavisnijim od transnacionalnih entiteta koji su sve više određivali ovakve stvari. Najpogodniji svet za multinacionalne dţinove je svet nastanjen patuljastim drţavama ili uopšte bez drţava. V Bilo je prirodno da industrija treba da se pomera sa lokacija gde je rad skup na lokacije gde je jeftin čim je to postalo tehnički moguće i isplativo, a (što jedva da iznenađuje) otkriće da su neke nebelačke radne snage bile bar onoliko obučene i obrazovane kao one belačke biće dodatni bonus za visokotehnološke industrije. Ipak postojao je posebno ubedljiv razlog zbog koga je bum Zlatnog doba trebalo da vodi ka pome- ranju iz zemalja jezgra stare industrijalizacije. To je bila ona naročita „kejnzijanska" kombinacija ekonomskog rasta u kapitalističkoj privredi zasnovanoj na masovnoj potrošnji puno zaposlene i sve bolje plaćene i bolje zaštićene radne snage. Ova kombinacija je bila, kao što smo videli, politička konstrukcija. Ona je počivala na jednom delotvornom političkom konsenzusu između Levice i desnice u većini „zapadnih" zemalja, u kojima je ekstremna fašističko-ultranacionalistička desnica uklonjena sa političke scene Drugim svetskim ratom, a ekstremni komunisti Hladnim ratom. Ova kombinacija se zasnivala i na prećutnom ili eksplicitnom konsenzusu poslodavaca i radničkih organizacija da odrţe radničke zahteve u granicama u kojima neće pojesti profite, a buduće izglede na profit dovoljno visoko da opravdaju ogromne investicije bez kojih se ne bi odigrao spektakularan rast produktivnosti rada tokom Zlatnog doba. Zaista, u šesnaest najindustrijalizovanijih među trţišnim privredama investiranje je raslo po godišnjoj stopi od 4,5 procenata što je oko tri puta brţe nego u godinama od 1870. do 1913. čak i ako uračunamo stopu rasta u Severnoj Americi koja je bila znatno manje impresivna, koja je obarala opšti prošek (Maddison, 1982, tabela 5. 1, str. 96). De facto, aranţmani su bili trostrani, sa vladama, koje su formalno ili neformalno, predsedavale institucionalizovanim pregovorima rada i kapitala, 16 Do ranih devedesetih godina, drevne evropske drţavice - Andora, Lihtenštajn, Monako, San Marino - nisu smatrane kao potencijalni članovi Ujedinjenih nacija.

216 ZLATNO DOBA

koji su sada uobičajeno opisivani, bar u Nemačkoj, kao „socijalni partneri". Nakon kraja Zlatnog doba ove aranţmane su surovo napali teolozi slobodnog trţišta u usponu, koji su ih nazivali ,,korporativizam“, što je reč koja je bila napola zaboravljena i koja je potpuno irelevantna asocijacija na međuratni fašizam. Ovo je bio sporazum prihvatljiv za sve strane. Poslodavci, koji jedva da su marili za visoke plate tokom dugog buma uz visoke profite, pozdravljali su predvidljivost koja je olakšala planiranje unapred. Radnici su dobili plate koje su redovno rasle i marginalne koristi, i drţavu društvene brige (Welfare State) koja se stalno širila i bila sve velikodušnija. Vlada je dobijala političku stabilnost, slabljenje komunista (osim u Italiji) i predvidljive uslove za makro-ekonomsko upravljanje koje su sada provodile sve drţave. A privrede industrijskih kapitalističkih zemalja su sjajno dejstvovale, ako ni zbog čega drugog onda zato što je prvi put (izuzev Severne Amerike i, moţda Austra- lazije) ustanovljena jedna privreda masovne potrošnje zasnovane na punoj zaposlenosti i realnim prihodima koji su redovno rasli, koju je podupirala socijalna sigurnost, u to vreme plaćena sve većim drţavnim prihodima. U stvari, u euforičnim šezdesetim godinama neke neoprezne vlade su išle tako daleko da su garantovale nezaposlenima - kojih je tada bilo malo - 80 odsto njihove ranije plate. Sve do kraja šezdesetih godina ovo stanje stvari se ogledalo u politici Zlatnog doba. Iza rata su svugde Usledile vlade koje su bile snaţno reformski orijentisane, ruzvel- tovska u SAD, one u kojima su dominirali socijalisti ili socijaldemokrati u praktično svim zaraćenim zemljama Zapadne Evrope osim u Nemačkoj (gde nije ni bilo nezavisnih institucija niti izbora sve do 1949. godine). Radikalizam godina otpora uticao je čak i na konzervativne partije koje su se pojavile - zapadnonemački hrišćanski demokrati su još 1949. godine mislili da je kapitalizam loš za Nemačku (Leaman, 1988) - ili im je bar oteţavao da plivaju protiv struje. Britanska Konzervativna partija je svojatala zasluge za reforme laburističke vlade iz 1945. godine. Pomalo iznenađuje da se reformizam ubrzo povukao, mada ne i konsenzus. Velikim bumom pedesetih godina su skoro svugde, predsedavale vlade umerenih konzervativaca. U SAD (od 1952. godine), u Britaniji (od 1951), u Francuskoj (izuzev kratkih koalicionih epizoda), Zapadnoj Nemačkoj, Italiji i Japanu, levica je bila potpuno izvan vlasti, mada je Skandinavija ostala socijaldemokratska a socijalističke partije su bile u vladajućim koalicijama u drugim malim zemljama. Ne moţe biti sumnje u recesiju levice. Do toga nije došlo usled bilo kakvog masovnog gubitka podrške za socijaliste pa čak ni za komuniste u Francuskoj i Italiji gde su to bile glavne partije radničke klase.17 Niti je do toga došlo, osim moţda u Nemačkoj, gde je Socijaldemokratska partija bila „labava" oko nemačkog ujedinjenja, i u Italiji, gde su socijalisti ostali ujedinjeni sa komunistima, zbog Hladnog rata. Svi su, osim komunista bili pouzdano antisruski orijentisani. Raspoloţenje decenije procvata je bilo protiv levice. Ovo nije bilo vreme za promene. Šezdesetih godina je ravnoteţni centar konsenzusa pomeren ka levici; moţda delimično usled sve većeg povlačenja ekonomskog liberalizma pred kejnzijanskim rukovođenjem, čak i u antikolektivističkim uporištima kao što su Belgija i Zapadna Nemač17 Međutim, sve leve partije mada velike, su bile manjine na izborima. Najveći broj glasova koje je dobila takva partija bio je 48,8 procenata britanske Laburističke partije 1951. godine, ironijom sudbine, na izborima koje su dobili konzervativci sa jedva nešto manjim brojem glasova, zahvaljujući hirovima britanskog izbornog sistema.

ZLATNE GODINE 217

ka, a moţda delom i zbog toga što su starija gospoda koja su predsedavala stabilizacijom i oţivljavanjem kapitalističkog sistema napustila scenu - Dvajt Ajzenhauer (rođen 1890), 1960. godine, Konrad Adenauer (rođen 1876) 1965. godine, Harold Makmi- lan (rođen 1894) 1964. godine. Konačno je (1969) čak i veliki general De Gol (rođen 1890) preminuo. Odigralo se izvesno podmlađivanje politike. U stvari vršne godine Zlatnog doba izgleda da su isto onako odgovarale levici, opet na vlasti u mnogim zapadnoevropskim drţavama, kao što joj pedesete godine nisu odgovarale. Do ovog zanošenja ulevo došlo je delom zbog pomeranja u glasačkom telu, kao u Zapadnoj Nemačkoj, Austriji i Švedskoj, a nagovestilo je još upečatljivija pomeranja iz sedamdesetih i s početka osamdesetih godina kada su i francuski socijalisti i italijanski komunisti dostigli svoje vrhunce svih vremena, ali u suštini su izborni obrasci ostajali stabilni. Izborni sistemi su uveličavali relativno male promene. Međutim, postoji jasni paralelizam između pomeranja ulevo i najznačajnijeg društvenog razvojnog procesa ove decenije, naime do pojave drţava društvene brige u doslovnom značenju te reči, što će reći drţava u kojima su izdaci za društvenu brigu - zaštitu dohotka, zdravstvenu zaštitu, obrazovanje, itd. - postali najveći deo ukupnih javnih izdataka, a ljudi angaţovani u delatnostima društvene brige su obrazovali najveću grupu od svih drţavnih nameštenika, npr. sredinom sedamdesetih godina 40 odsto u Britaniji i 47 odsto u Švedskoj (Therborn, 1983). Prve drţave društvene brige u ovom smislu su se pojavile oko 1970. godine. Naravno da je opadanje vojnih izdataka tokom godina detanta automatski podizalo udeo potrošnje po ostalim stavkama, ali primer SAD pokazuje da nije bilo stvarne promene. Dok je Vijetnamski rat bio na svom vrhuncu 1970. godine, broj zaposlenih u školstvu u SAD je prvi put postao značajno veći od broja „vojnog i civilnog osoblja zaposlenog u odbrambenim snagama" (Statistical His- tory, 1976, II, str. 1102, 1104,1141). Do kraja sedamdesetih godina sve napredne kapitalističke drţave su postale ovakve „drţave društvene brige“ sa šest drţava koje su trošile više od šezdeset procenata ukupnih javnih izdataka za društvenu brigu (Australija, Belgija, Francuska, Zapadna Nemačka, Italija, Holandija). Ovo će stvoriti znatne probleme posle kraja Zlatnog doba. U međuvremenu je politički ţivot „razvijenih trţišnih privreda" izgledao smiren, ako ne i uspavljujući. Da li je bilo ičeg da raspali političke strasti, osim komunizma, opasnosti od nuklearnog rata i kriza uvezenih u unutrašnja zbivanja imperijalnim aktivnostima u inostranstvu, kakva je bila suecka avantura 1956. godine u Britaniji, alţirski rat u Francuskoj (1954-1961) i posle 1965. godine, Vijetnamski rat u SAD? To je bio razlog zbog koga je mlaz studentskog radikalizma 1968. godine i oko nje koji se raširio po skoro ćelom svetu, toliko iznenadio političare i starije intelektualce. To je bio znak da ravnoteţa Zlatnog doba nije mogla dugo da traje. Ekonomski je ova ravnoteţa zavisila od koordinacije između rasta produktivnosti i zarada koji je odrţavao profite stabilnim. Ulegnuće u stalnom rastu produktivnosti i/ili nesrazme- ran porast plata bi dovelo do destabilizacije. Ova ravnoteţa je zavisila od nečega što je tako dramatično nedostajalo između ratova, od ravnoteţe između rasta proizvodnje i sposobnosti potrošača da kupuju. Plate su morale da rastu dovoljno brzo da bi odrţali bodrost trţišta, ali ne tako brzo da bi iscedili profite. Ali kako kontrolisati cene u eri oskudice radne snage, ili uopštenije, cene u vreme izuzetno naglog rasta traţnje? Drugim rečima, kako kontrolisati inflaciju, ili je makar drţati u granicama? Konačno, Zlatno doba je zavisilo od jedne ogromne političke i ekonomske dominacije SAD koje su delo- vale - ponekad i da nisu to nameravale - kao stabilizator i garant svetske privrede.

218 ZLATNO DOBA

Tokom šezdesetih godina sve ovo je pokazivalo znakove habanja i propadanja. Prevlast SAD je opadala, a kako su one gubile tlo pod nogama, svetski monetarni sistem zasnovan na zlatnom dolaru se raspadao. Postojali su neki znakovi usporavanja rasta produktivnosti rada u nekoliko zemalja, a i izvesni znakovi da su veliki rezervoari radne snage načinjeni od unutrašnje migracije, koji su pojili industrijski bum bili blizu iscrpljivanja. Posle dvadeset godina, odrasla je nova generacija, za koju je međuratno iskustvo - masovna nezaposlenost, nesigurnost, stabilne cene ili cene koje padaju - bilo istorija a ne deo ličnog iskustva. Oni su prilagodili svoja očekivanja jedinom iskustvu njihove starosne grupe, onome sa punom zaposlenošću i stalnom inflacijom (Friedman, 1968, str. 11). Kakve god da su specifične situacije koje su potakle „svetsku eksploziju plata“ na kraju šezdesetih godina - nestašica radne snage, sve veći napori poslodavaca da realne plate drţe na niskom nivou, ili kao u Francuskoj i Italiji, velike studentske pobune, sve one su počivale na otkriću koje je napravila čitava generacija radnika koji su se bili navikli na to da imaju ili nalaze posao, otkriću da su redovna i dobrodošla povećanja oko kojih su tako dugo pregovarali njihovi sindikati, bila zapravo mnogo manja nego što su se mogla izvući na trţištu. Bilo da u ovom shvatanju stvarnosti trţišta nailazimo na povratak klasne borbe (što su smatrali mnogi iz post šezdesetosmaške „nove levice“) ili ne, nema sumnje da postoji upadljiva promena raspoloţenja između umerenosti i smirenosti pregovora oko plata pre 1968. godine i poslednjih godina Zlatnog doba. Pošto je to bilo direktno relevantno za način na koji je privreda funkcionisala, promena u raspoloţenju radnika je bila daleko značajnija nego velika provala studentskih nemira 1968. godine i oko nje, i pored toga što su studenti pruţali dramatičniji materijal za medije i daleko više hrane za komentatore. Studentska pobuna je bila fenomen izvan ekonomije i politike. Ona je mobilisala određeni manjinski sektor u stanovništvu, koji dosada jedva da je bio prepoznavan kao posebna grupa u javnom ţivotu, a - pošto se većina njenih pripadnika još školovala - uglavnom su bili izvan ekonomije, osim kao kupci rok ploča: (srednjeklasna) omladina. Kulturni značaj ove pobune daleko je veći nego njen politički značaj, koji je bio prolazan - za razliku od analognih pokreta u Trećem svetu i diktatorskim zemljama (videti poglavlja 11 i 15). Pa ipak je ova pobuna posluţila kao upozorenje, kao neka vrsta memento mori za generaciju koja je napola verovala da je zauvek rešila probleme zapadnog društva. Glavni tekstovi reformizma Zlatnog doba, Kroslandova Budućnost socijalizma; Društvo obilja, Dţ. K. Galbrajta; Iza Drţave društvene brige3Gunara Mirdala; i Kraj ideologije Danijela Bela, koji su svi napisani između 1956. i 1960. godine, počivali su na pretpostavci da će unutrašnja harmonija u društvu rasti, koja je i sada u osnovi zadovoljavajuća, iako se moţe poboljšavati, što će reći, počivala je na poverenju u ekonomiju organizovanog socijalnog konsenzusa. Taj konsenzus nije nadţiveo šezdesete godine. Tako 1968. godina nije ni kraj, ni početak, već samo jedan signal. Za razliku od eksplozije plata, kolapsa bretonvudskog međunarodnog finansijskog sistema 1971. godine, buma zaliha 1972-1973. i OPEC naftne krize iz 1973. godine, ona ne figurira mnogo u objašnjenjima ekonomskih isoričara o kraju Zlatnog doba. Njegov kraj nije bio sasvim neočekivan. Ekspanzija privrede ranih sedamdesetih godina, ubrzana inflacijom koja je sve brţe rasla, velikim uzdizanjem svetskih zaliha novca i ogromnim američkim deficitom, postala je grozničava. Ekonomskim ţargonom rečeno, privreda se ,,pregrejala“. Za dvanaest meseci od jula 1972. godine, realni bruto domaći proizvod u OECD zemljama je porastao za 7,5 procenata, a industrijska proizvodnja za 10

ZLATNE GODINE 219

procenata. Istoričari koji nisu zaboravili na koji se način okončao veliki srednjovikto- rijanski bum, i te kako su se mogli zapitati da li sistem ne srlja u propast. Mogli su da budu u pravu, mada ne mislim da je iko predvideo pad iz 1974. godine. Niti je verovatno, iko ozbiljno shvatao koliko se taj pad pokazao ozbiljnim, jer, iako je društveni proizvod razvijenih industrijskih zemalja zapravo znatno opao - ovakva stvar se nije desila od rata - ljudi su još uvek mislili o ekonomskoj krizi u pojmovima iz 1929. godine, i nije bilo znakova katastrofe. Kao i obično, neposredna reakcija šokiranih savremenika bila je da traţe posebne razloge za kolaps starog buma, u „neobičnom nago- milavanju nesrećnih poremećaja za koje nije verovatno da će se ponoviti u istom obimu, čiji uticaj je bio pogoršan greškama koje su se mogle izbeći", da citiramo OECD (McCracken, 1977, str. 14). Prostodušniji su sve pripisivali pohlepi naftnih šeika iz OPEC-a. Svaki istoričar koji pripisuje velike promene u konfiguraciji svetske privrede, lošoj sreći i nezgodama koje su se mogle izbeći bi trebalo da opet razmisli. Svetska privreda nije obnovila svoj stari korak posle sloma. Jedna era je bila na svom kraju. Decenije posle 1973. godine, biće opet decenije krize. Zlatno doba je izgubilo svoju pozlatu. Međutim, ono je započelo, a odista i postiglo najdramatičniju, najbrţu i najdublju revoluciju u međuljudskim odnosima koju je istorija zabeleţila. Tome se sada moramo okrenuti.

Poglavlje deseto

Socijalna revolucija 1945-1990.

LILI: Moja baka bi nam pričala razne stvari o depresiji. O tome moţeš i da čitaš. ROJ: Uvek su nam govorili kako bi trebalo da nam je drago što imamo hranu i sve to, jer onda u tridesetim godinama, stalno su nam govorili, ljudi su umirali od gladi, nisu imali posla i sve tako. ***

BAKI: Nikad nisam osetio depresiju, tako da me to ne muči. ROJ: Po onome što čuješ, ti bi mrzeo da ţiviš u tom vremenu. BAKI: Pa dobro, ja ne ţivim u tom vremenu. Stads Terkel (Studs Terkel), Hard Times (Teška vremena, 1970, str. 22-23) Kada je on (General de Gol) preuzeo vlast bilo je milion televizora u Francuskoj... Kada je napustio vlast, bilo je deset miliona... Drţava je uvek šou biznis. Ali jučerašnja drţava-teatar je bila veoma različita od TV-drţave koja postoji danas. Reţiš Debre (1994, str. 34) I Kada se ljudi suoče sa onim za šta ih njihova prošlost nije pripremila oni bauljaju u mraku traţeći reči da imenuju neznano, čak ni kada ga ne mogu niti odrediti niti razumeti. U jednom trenutku treće četvrtine ovog veka mogli smo da vidimo kako ovaj proces deluje među intelektualcima Zapada. Ključna reč je bila mala prepo-zicija „posle“ koje opšte korišćena u svom latinskom obliku ,,post“ kao prefiks bilo kome od brojnih termina koje je nekoliko generacija koristilo da označi mentalnu teritoriju dvadesetovekovnog ţivota. Svet, ili njegovi vaţni vidovi, je postao postimpe-rijalni, postmoderni, poststrukturalistički, postmarksistički, postgutenbergovski, ili bilo šta drugo. Kao i sahrane, ovi prefiksi zvanično odaju priznanje smrti, a da ne nagoveštavaju bilo kakav konsenzus ili izistinsku izvesnost o prirodi zagrobnog ţivota. Na taj način je najveći, najdramatičniji, najbrţi i najuniverzalniji društveni preobraţaj u ljudskoj istoriji ušao u svest misaonih umova koji su ga proţivljavali. Taj preobraţaj predmet je ovog poglavlja. Novina ovog preobraţaja leţi i u njegovoj neobičnoj brzini i u univerzalnosti. Istina, razvijeni delovi sveta, tj. praktično centralni i zapadni delovi Evrope i Severna

SOCIJALNA REVOLUCIJA 1945-1990. 221

Amerika, plus tanak sloj kosmopolitskih bogataša i moćnika na drugim mestima već dugo su ţiveli u svetu stalne promene, tehnološke transformacije i kulturne inovacije. Za njih je revolucija globalnog društva značila ubrzanje i pojačanje pokreta na koji su se u principu već bili navikli. Na kraju krajeva, Njujorčani su već sredinom tridesetih godina gledali na oblakoder, Empajer Stejt Bilding (1934), čija visina neće biti prema- šena sve do sedamdesetih godina, a čak i tada samo za skromnih tridesetak metara. Trebalo je izvesno vreme da se opazi, a još više vremena da se izmeri, preobraţaj kvantitativnog materijalnog rasta u kvalitativne preokrete ţivota, čak i u ovim delovima sveta. A za najveći deo planete promene su bile i iznenadne i seizmičke. Za 80 procenata čovečanstva Srednji vek je završen 1950-ih godina; a moţda je još bolje reći, oni su osetili da se završio u 1960-im godinama. Na mnogo načina oni koji su zapravo proţiveli ove preobraţaje na licu mesta nisu shvatali njihov puni doseg, pošto su ih iskusili u obrocima, ili kao promene u ţivotima pojedinaca, koje, kako god dramatične, nisu shvatane kao permanentne revolucije. Zašto bi odluka seoskog naroda da potraţi posao u gradu u njihovim glavama značila išta trajniji preobraţaj nego što je pristupanje oruţanim snagama ili nekoj grani ratne privrede u dva svetska rata značilo za britanske i nemačke muškarce i ţene? Oni nisu nameravali da zauvek promene svoj način ţivota, čak i ako se pokazalo da jesu. Oni koji su ih gledali sa strane, koji su nanovo posećivali scene takvog preobraţaja u određenim intervalima, bili su ti koji su shvatali koliko se mnogo toga promenilo. Koliko je potpuno izmenjena, na primer, bila Valensija početkom osamdesetih godina u odnosu na isti grad i region ranih pedesetih godina kada je ovaj pisac poslednji put video taj deo Španije. Koliko se izgubljeno osećao sicilijanski seljački Rip Van Vinkl (Rip Van Vinkl je lik iz klasične američke knjiţevnosti koji je prespavao u pećini sto godina, prim. prev.) - zapravo, lokalni bandit koji je par decenija bio u zatvoru od sredine 1950-ih godina - kada se vratio u Palermo koga je u međuvremenu urbanistički razvoj načinio neprepoznatljivim. „Tamo gde su nekad bili vinogradi, sada su pala- če“, rekao mi je vrteći glavom u neverici. Odista je brzina promene bila takva da se istorijsko vreme moglo meriti čak i kraćim intervalima. Manje od deset godina (1962-1971), razdvajalo je Kusko u kome su izvan granica gradskog atara, većina Indijanaca još uvek nosili tradicionalne nošnje od Kuska u kome je značajan deo njih već nosio čolo, tj. evropsku odeću. Na kraju sedamdesetih godina vlasnici štala na meksičkom trţištu hrane su već izračunavali cenu za svoje mušterije na japanskim dţepnim kalkulatorima, koji su tamo bili nepoznati na početku te decenije. Nikako se od čitalaca koji nisu bili dovoljno stari i pokretni da vide kako se istorija kreće na ovaj način od 1950. godine, ne moţe očekivati da ponove ova iskustva, iako je od šezdesetih godina kada su mladi zapadnjaci otkrili da je putovanje u Treći svet i izvodljivo i pomodno, sve što je bilo potrebno za osmatranje globalnog preobraţaja bilo je otvoriti oba oka. U svakom slučaju, istoričari ne mogu da ostanu zadovoljni sa predstavama i anegdotama, koliko god one bile značajne. Oni mora da određuju i da računaju. Najdramatičnija i dalekoseţnija društvena promena druge polovine ovog veka, i to ona koja nas je zauvek razdvojila od sveta prošlosti, je smrt seljaštva. Jer od neoli- ta je većina ljudskih bića ţivela od zemlje i stoke ili su kao ribari ubirali plodove mora. Uz izuzetak Britanije, seljaci i zemljoradnici su i dalje bili masovni deo zaposlenog stanovništva čak i u industrijalizoVanim zemljama sve do dvadesetog veka. U toj meri da je u studentskim danima ovog pisca, tridesetih godina, odbijanje seljaka da iščeznu

222 ZLATNO DOBA

još uvek opšte korišćeno kao argument protiv predviđanja Karla Marksa da će iščeznuti. Na kraju krajeva, postojala je samo još jedna industrijska zemlja uz Britaniju, u kojoj su poljoprivreda i ribarstvo zapošljavali manje od 20 odsto stanovnika, to je bila Belgija. Ĉak i u Nemačkoj i SAD, najvećim industrijskim privredama, gde je poljoprivredno stanovništvo zaista stalno opadalo, još uvek je grubo rečeno predstavljalo oko četvrtine stanovnika; i Francuskoj, Švedskoj i Austriji ono je bilo još uvek između 35 i 40 odsto stanovnika. Što se tiče zaostalih poljoprivrednih zemalja - recimo, u Evropi Bugarske ili Rumunije - nešto oko četiri na svakih pet stanovnika je radilo na zemlji. Pa ipak promislimo o tome šta se desilo u trećoj četvrtini ovog veka. Moţda suviše ne iznenađuje to da je do početka osamdesetih godina manje od tri na svakih 100 Britanaca ili Belgijanaca bilo u poljoprivredi, tako da je za prosečnog Britanca bilo daleko verovatnije da u svakodnevnom ţivotu sretne nekog ko se jednom bavio zemljoradnjom u Indiji ili Bangladešu nego nekog koji se bavio zemljoradnjom u Ujedinjenom Kraljevstvu. Zemljoradničko stanovništvo SAD je opalo do istog procenta, ali je, obzirom na njegovo dugoročno oštro opadanje, ovo manje zaprepašćivalo nego činjenica da je ovaj majušan deo radne snage bio u poloţaju da preplavi SAD i svet nebrojenim količinama hrane. Ono što je malo ko očekivao četrdesetih godina bilo je da do početka osamdesetih godina nijedna zemlja zapadno od granica „Gvozdene zavese“ nije imala više od 10 odsto stanovništva zaposlenog u zemljoradnji, osim Irske Republike (koja je bila samo nešto iznad ovog procenta), i iberijskih drţava. Ali sama činjenica da je u Španiji i Portugaliji broj ljudi u poljoprivredi, koji su činili tek nešto manje od polovine stanovništva 1950. godine, trideset godina kasnije smanjen na 14,5 odsto u jednoj i 17,6 odsto u drugoj zemlji, govori sama za sebe. Špansko seljaštvo se prepolovilo za dvadeset godina posle 1950. godine, portugalsko za dvadeset godina posle 1960. godine (ILO, 1990, tabela 2A; FAO, 1989). Ovi brojevi su spektakularni. U Japanu na primer, broj zemljoradnika je smanjen sa 52,4 odsto naroda 1947. godine, na 9 odsto 1985. godine, tj. između vremena kada se mladi vojnik vratio iz borbi Drugog svetskog rata i vremena kada se u svojoj kasnijoj civilnoj karijeri penzionisao. U Finskoj - da uzmemo jednu stvarnu ţivotnu priču poznatu autoru - devojka koje je rođena kao seljačka kćer i koja je u prvom braku postala seljačka radna ţena, mogla je pre nego što je stigla daleko u srednje godine, da se preobrazi u kosmopolitsku intelektualnu i političku figuru. Ali onda, 1940. godine, kada je njen otac umro u zimskom ratu protiv Rusije, ostavljajući ţenu i decu na porodičnom imanju, 57 odsto Finaca bili su zemljoradnici i šumari. Do vremena kada je ona imala četrdeset i pet godina, u ovim zanimanjima je bilo manje od 10 odsto Finaca. Šta je prirodnije u takvim okolnostima od toga da Finci započnu kao zemljoradnici, a završe u veoma različitim prilikama? Pa ipak ako se Marksovo predviđanje da će industrijalizacija eliminisati seljaštvo konačno očito obistinilo u zemljama nagle industrijalizacije, stvarno neobičan razvojni proces je opadanje zemljoradničkog stanovništva u zemljama čiji su očigledni nedostatak ovakvog razvoja Ujedinjene nacije pokušavale da prikriju mnoštvom eufemizama za reči „zaostale" i „siromašne". Baš u onom trenutku u kome su nadobudni mladi levičari navodili strategiju Mao Ce Tunga za trijumf revolucije putem mobilizacije bezbrojnih ruralnih miliona protiv opkoljenih urbanih uporišta status kvoa, ovi milioni su sami napuštali sela i kretali u gradove. U Latinskoj Americi se procenat seljaka prepolovio za dvadeset godina u Kolumbiji (1951-1971), Meksiku (1960-1980) i skoro - u Brazilu (1960-1980). On je opao za dve trećine, ili gotovo

SOCIJALNA REVOLUCIJA 1945-1990. 223

dve trećine, u Dominikanskoj Republici (1960-1981), Venecueli (1961-1981) i Jamaj-) ki (1953-1981). Sve su ovo bile zemlje - osim Venecuele - u kojima su na kraju Drut- gog svetskog rata seljaci činili polovinu, ili apsolutnu većinu zaposlenog stanovništva. Ali već sedamdesetih godina, u Latinskoj Americi - izvan centralnoameričkog pojasa i Haitija nije bilo ni jedne zemlje u kojoj seljaci nisu bili manjina. Slična situacija je bila u zemljama zapadnog islama. Alţir je utanjio broj svojih zemljoradnika od 75 na 20 odsto svog stanovništva; Tunis sa 68 na 23 procenta za tek nešto više od 30 godina; Maroko je, manje dramatično, izgubio svoju seljačku većinu za deset godina (1971-1982). Sirija i Irak, još uvek su imali oko pola naroda na zemlji sredinom pedesetih godina. U toku dvadesetak godina prva je prepolovila taj broj, a druga smanjila na manje od trećine. Iranski seljaci su pali sa 55 procenata sredinom pedesetih godina, na 29 procenta sredinom osamdesetih godina. U međuvremenu su naravno seljaci agrarne Evrope prestali da obrađuju zemlju. Do osamdesetih godina čak ni drevna uporišta seljačke poljoprivrede na istoku i jugoistoku kontinenta nisu imala više od oko trećine svoje radne snage u zemljoradnji (Rumunija, Poljska, Jugoslavija, Grčka), a neke su imale znatno manje, posebno Bugarska (16,5 odsto 1985. godine). Jedino snaţno seljačko uporište u Evropi i susedstvui na Srednjem istoku - je ostala Turska, gde je seljaštvo opadalo, ali sredinom osamdesetih godina još uvek ostalo apsolutna većina. U samo tri regiona planete i dalje su u suštini dominirala njihova sela i polja: supsaharska Afrika, juţna i kontinentalna jugoistočna Azija i Kina. Samo u ovimregionima je još uvek bilo moguće pronaći zemlje koje je smanjenje uzgajivača očito mimoišlo - gde su oni koji su gajili useve i čuvali ţivotinje tokom burnih decenija i dalje zadrţali postojani udeo u stanovništvu - preko 90 odsto u Nepalu, oko 70 odsto u Liberiji, oko 60 odsto u Gani, pa čak - što je činjenica koja pomalo iznenađuje - oko 70 odsto u Indiji tokom svih dvadeset i pet godina nezavisnosti, a jedva nešto manje (66,4 odsto) 1981. godine. Doduše ovi regioni seljačke dominacije još uvek su na kraju našeg perioda predstavljali polovinu ljudske vrste. Međutim, čak su se i oni lomili po ivicama pod pritiskom ekonomskog razvoja. Solidni seljački blok u Indiji bio je okruţen zemljama čije je zemljoradničko stanovništvo vidljivo opadalo sasvim brzo: Pakistanom, Bangladešom i Šri Lankom, gde su seljaci odavno prestali da budu većina; isto kao i u Maleziji, Filipinima i Indoneziji do osamdesetih godina, i naravno, u novim industrijskim drţavama istočne Azije, Tajvanu i Juţnoj Koreji, koje su ne tako davne 1961. godine imale preko 60 odsto svog naroda na poljima. Osim toga prevlast seljaštva u nekoliko juţnih zemalja Afrike bila je bantustanska iluzija. Zemljoradnja, koju su najviše sprovodile ţene, bila je ona vidljiva strana ekonomije koja je zapravo zavisila uglavnom od doznaka muških pečalbara u gradovima i rudnicima belaca na jugu. Ĉudna stvar u vezi sa ovim masovnim i tihim egzodusom sa sela po velikom delu svetske kopnene mase, a još i više po ostrvima sveta, 18 je da je do toga samo delimično došlo usled poljoprivrednog napretka, bar u bivšim seoskim oblastima. Kao što smo videli (poglavlje 9), razvijene industrijske zemlje su se, uz jedan ili dva izuzetka, takođe preobrazile u velike proizvođače poljoprivrednih proizvoda za svetsko trţište, a to su učinile dok su smanjivale svoje pravo zemljoradničko stanovništvo, do sve manjeg, a ponekad apsurno majušnog procenta svog naroda. To je bilo očito postignuto 18

Oko tri četvrtine površine kopna na planeti, izostavljajući nenaseljeni Antarktik.

224 ZLATNO DOBA

neobičnim skokom kapitalno-intenzivne produktivnosti po pojedinom zemljoradniku. Najneposrednije vidljiv aspekt te produktivnosti bila je ogromna količina mašinerije koju je farmer u bogatim i razvijenim zemljama sada imao na svom raspolaganju a koja je bila ostvarenje velikih snova o obilju postignutom pomoću mehanizovane poljoprivrede koji su nadahnjivali sve one traktoriste simbolično golih grudi sa propagandnih fotosa mlade sovjetske republike, a koje je sovjetska privreda tako potpuno omanu- la da oţivotvori. Manje vidljiva, ali jednako značajna, bila su sve impresivnija dostignuća poljoprivredne hernije, selektivnog uzgoja i biotehnologije. U tim uslovima, zemljoradnji jednostavno više nije bilo potrebno toliko ruku, bez kojih u pretehnolo- škim danima, ţetva ne bi mogla da se prikupi, niti je odista bio potreban veliki broj stalno zaposlenih farmerskih porodica i njihovih stalnih slugu. A tamo gde su bili potrebni, moderan saobraćaj je učinio da nije bilo nuţno drţati ih u zemlji. Tako su sedamdesetih godina ovčari u Pertšajru (Škotska) našli da im je isplativije da uvezu stručnjaka za striţu sa Novog Zelanda, u vreme (kratke) lokalne sezon striţe, koja se naravno nije poklapala sa onom na juţnoj hemisferi. U siromašnijim delovima sveta poljoprivredna revolucija nije bila odsutna, iako je bila neravnomernija. Zaista da nije bilo irigacije i inputa nauke posredstvom takozvane „zelene revolucije",19 ma kako bi posledice jednog i drugog na dugu stazu mogle biti kontraverzne, veliki delovi juţne i jugoistočne Azije ne bi bili u stanju da nahrane stanovništvo koje se ubrzano mnoţilo. Pa ipak, u celini gledano, zemlje Trećeg sveta, i delovi (bivšeg ili još uvek socijalističkog) Drugog sveta, više nisu hranili sami sebe, a kamoli da su proizvodili značajne viškove hrane za izvoz što bi se moglo očekivati od agrarnih zemalja. U najboljem slučaju njih su ohrabrivali da se usredsrede na specija- lizovane izvozne useve za trţište razvijenog sveta, dok su njihovi seljaci, kada nisu kupovali viškove hrane izvezene sa Severa po dampingovanim cenama, nastavili da kopaju i oru na svoj stari, radno-intenzivni način. Nije bilo valjanog razloga zašto bi napustili poljoprivredu kojoj je bio potreban njihov rad, osim moţda što je eksplozija stanovništva mogla da izazove oskudicu zemlje. Ali regioni iz kojih su se seljaci odli- vali često su bili, kao u Latinskoj Americi, sasvim retko naseljeni i teţili su tome da imaju otvorene granice, na koje se mali broj seljaka naseljavao, pruţajući političku bazu za lokalne gerilske pokrete. Nasuprot tome, azijski regioni na kojima se seljaštvo najbolje očuvalo bili su verovatno najgušće naseljena zona na svetu sa gustinom stanovništva po kvadratnoj milji koja se kretala od 250 do 2000 (prošek za Latinsku Ameriku je bio 41,5). Tamo gde se selo praznilo, gradovi su se punili. Svet druge polovine dvadesetog veka postao je urbanizovaniji nego ikada pre. Do sredine osamdesetih godina 42 procenta svetskog stanovništva je bilo urbano, a da nije bilo teţine ogromnih ruralnih populacija Kine i Indije, koje su sačinjavale tri četvrtine azijskog seljaštva, urbano stanovništvo bi bilo većinsko (Population, 1984, str. 214). Pa čak i u središnjim ruralnim područjima, ljudi su se pomerali iz sela u grad, i to posebno u veliki grad. Između 1960. i 1980. godine urbano stanovništvo Kenije se udvostručilo, mada je 1980. godine dostiglo tek 14,2 odsto stanovništva; ali od svakih deset građana šest je ţivelo u Najrobiju, dok je dvadeset godina ranije takvih bilo samo četiri na deset. U Aziji su multimilionski gradovi nicali kao pečurke, uglavnom prestonice. Seul, Teheran, Kara19 Sistematsko uvođenje novih, visokorođnih useva uzgajenih metodima specifično prilagođenim određenim delovima Trećeg sveta. Uglavnom posle šezdesetih godina.

SOCIJALNA REVOLUCIJA 1945-1990. 225

či, Dţakarta, Manila, Nju Delhi, Bangkok, svi su oni imali otprilike između 5 i 8,5 miliona stanovnika 1980. godine, a očekivalo se da imaju između 10 i 13,5 miliona 2000. godine. Nijedan od njih (sem Dţakarte) nije imao više od oko jedan i po milion stanovnika 1950. godine (World resources, 1986). I stvarno, daleko najdţinovskije urbane aglomeracije na kraju osamdesetih godina su se mogle naći u Trećem svetu: Kairo, Meksiko Siti, Sao Paulo i Sangaj, čiji se broj stanovnika računao sa osam cifa- ra. Jer su se paradoksalno, iako je razvijeni svet i dalje bio daleko urbanizovaniji nego siromašni svet (izuzev delova Latinske Amerike i islamske zone), njegovi sopstveni dţinovski gradovi raspadali. Oni su svoj vrhunac dosegli u ranom dvadesetom veku, pre nego što je beg u predgrađa i satelitske zajednice izvan gradova dobio ubrzanje, a stari gradski centri postajali prazne školjke uveče, kada su radnici, prodavci i tragači za zabavom odlazili kućama. Dok se Meksiko Siti skoro upetostručio za trideset godina posle 1950, Njujork, London i Pariz su polako tonuli na donje ivice velike lige gradova, ili iz nje ispadali. Pa ipak su se na čudan način, i stari i novi svetovi uzajamno pribliţili. Tipičan „veliki grad“ razvijenog sveta postao je područje povezanih urbanih naselja, uglavnom fokusiranih na neku centralnu oblast ili oblasti biznisa ili administracije koja se iz vazduha raspoznaje kao neka vrsta planinskog lanca visokih zgrada i obla- kodera, osim tamo (kao u Parizu) gde ovakve zgrade nisu bile dozvoljene.20 Njihova međusobna povezanost, ili moţda slom privatnog motornog saobraćaja pod pritiskom masovnog posedovanja automobila, pokazana je od šezdesetih godina novom revolucijom u javnom transportu. Nikada se, od prve izgradnje gradskog tramvaja i podzemnog ţelezničkog sistema krajem devetnaestog veka, nije gradilo tako mnogo metro sistema i sistema brzog prigradskog prevoza na tako mnogo mesta: od Beča do San Franciska, od Seula do Meksika. U isto vreme širila se decentralizacija, kako je većina satelitskih zajednica ili prigradskih kompleksa razvila svoje sopstvene servise za trgovinu i dokolicu, posebno u vidu (prvo u Americi uvedenih) periferijskih „trţnih centara". S druge strane, grad u Trećem svetu, mada je takođe povezan (obično zasta- relim i neadekvatnim) javnim saobraćajem i hiljadama pokvarenih privatnih autobusa i „kolektivnih taksija" nije mogao da bude drugačiji nego rasut i nestruktui- ran, ako ni zbog čega drugog ono zbog toga što nije bilo načina da aglomeracije do deset i do dvadeset miliona ljudi ne budu takve, posebno ako su mnoga naselja od kojih su se sastojale započela svoj ţivot kao naselja straćara, koje su po svoj prilici osnivali naseljenici po nekorišćenim otvorenim prostorima. Stanovnici ovakvih gradova su morali da troše nekoliko sati dnevno putujući na posao i s posla (jer je redovni posao dragocen), a mogli su da budu voljni da isto tako dugo idu na hodočašće na mesta javnog rituala kao što je Marakana stadion u Rio de Zaneiru (dve stotine hiljade mesta), gde su karioke oboţavale fudbalska boţanstva, ali su u stvari, konurbacije i u Starom i u Novom svetu bile sve više zbirke nominalno - ili, u slučaju Zapada često i formalno - autonomnih zajednica, mada su na bogatom Zapadu, bar na svojim obodima, sadrţavale mnogo više zelenih površina nego na siroma20 Ovakvi visoki centri, prirodna posledica visokih cena zemljišta u takvim okruzima, bili su krajnje neobični pre 1950. godine. Njujork je bio praktično jedinstven. Postali su uobičajeni od šezdesetih godina, kada su čak i razvučeni, decentralizovani gradovi kao Los Anđeles, zadobili po ovakav ,,dauntaun“.

226 ZLATNO DOBA

šnom i prenaseljenom Istoku i Jugu. Dok su po stanovima i naseljima straćara ljudi ţiveli u simbiozi sa pacovima i bubama, čudnovatu ničiju zemlju koja je okruţivala ono što je ostalo od „unutrašnjih gradova“ razvijenog sveta, kolonizovali su pripadnici divlje faune: lasice, lisice i rakuni. II Skoro isto tako dramatičan kao opadanje i pad seljaštva, a mnogo opštiji, bio je uspon zanimanja za koja se zahtevalo srednje i visoko obrazovanje. Praktično su sve vlade teţile opštem osnovnom obrazovanju, tj. osnovnoj pismenosti, toliko da su do osamdesetih godina samo one najpoštenije ili najbespomoćnije drţave priznavale da imaju polovinu nepismenog stanovništva, a samo je deset njih - sve osim Avganistana su bile u Africi - bilo spremno da prizna kako samo 20 odsto njihovih stanovnika mogu da čitaju i pišu. A pismenost je napravila upečatljiv napredak, posebno u revolucionarnim zemljama pod komunističkom vlašću, čija su dostignuća u ovom pogledu odista bila najimpresivnija, čak i kada su tvrdnje da je nepismenost „likvidirana" unutar neverovatno kratkog vremenskog razdoblja, bile pomalo optimističke. Pa ipak, bilo da je masovna opismenjenost bila opšta, ili ne, potraţnja za mestima u srednjem a posebno u višem obrazovanju se uvećavala po neuobičajenoj stopi. A isto tako i broj ljudi koji se podvrgavao, ili je ranije bio podvrgnut tom obrazovanju. Ova eksplozija brojeva bila je naročito dramatična u univerzitetskom obrazovanju, do tada tako neuobičajenom, da je bilo demografski zanemarljivo, osim u SAD. Pre Drugog svetskog rata čak ni Nemačka, Francuska i Britanija, tri među najvećim, najrazvijenijim i najobrazovanijim zemljama sa ukupnim stanovništvom od 150 miliona nisu imale više od 150 000 studenata, ili deseti deo procenta njihovog zdruţenog stanovništva. Već krajem osamdesetih godina studenti su se mogli brojati u milionima u Francuskoj, Saveznoj Republici Nemačkoj, Italiji, Španiji, i SSSR-u (da navedemo samo evropske zemlje), a da i ne pominjemo Brazil, Indiju, Meksiko, Filipine i naravno, SAD, koje su bile pionir masovnog univerzitetskog obrazovanja. Do ovog vremena su u obrazovno ambicioznim zemljama studenti činili i do 2,5 odsto ukupnog stanovništva - ljudi, ţena i dece - pa čak u izuzetnim slučajevima, i preko 3 odsto. Nije bilo neobično da 20 odsto pripadnika starosne grupe od dvadeset do dvadeset i četiri godine bude uključeno u formalno obrazovanje. Ĉak su i u akademski najkonzervativnijim zemljama - Britaniji i Švajcarskoj - studenti porasli na 1,5 odsto stanovnika. Osim toga neke od relativno najvećih koncentracija studenata su se mogle naći u zemljama koje su bile daleko od toga da budu razvijene: Ekvadoru (3,2 odsto), Filipinima (2,7 odsto) ili Peruu (2 odsto). Sve ovo nije bilo samo novo, već i savim iznenadno. „Ĉinjenica koja najviše upada u oči iz studije o latinoameričkim univerzitetskim studentima šezdesetih godina je da ih je bilo tako malo“ (Liebman, Walker, Glazer, 1972, str. 35), pisali su američki naučnici tokom ove decenije, ubeđeni da je to odjek u osnovi elitističkog evropskog modela visokog obrazovanja juţno od Rio Grandea. I to uprkos činjenici da je broj studenata tamo rastao za oko 8 odsto godišnje. U stvari, nije pre 1960-ih godina posta lo nesporno da su studenti i društveno i politički postali vaţnija snaga nego ikada pre, jer je 1968. godine pobuna studentskog radikalizma širom sveta govorila glasnije od statistika. Ali je isto tako postalo nemoguće predvideti statistike. Između 1960. i 1980. godine, da se zadrţimo na dobro obrazovanoj Evropi, se u tipičnoj evropskoj zemlji

SOCIJALNA REVOLUCIJA 1945-1990. 227

utrostručio, ili učetvorostručio, osim onde gde se umnoţio četiri, ili pet puta, kao u SR Nemačkoj, Irskoj i Grčkoj; pet do sedam puta, kao na Islandu, u Švedskoj i Italiji; a sedam do devet puta kao u Španiji i Norveškoj (Burloiu, Unesco, 1983, str. 62-63). Na prvi pogled deluje čudno da je u celini navala na univerzitete bila manje izraţena u socijalističkim zemljama, uprkos njihovom ponosu na masovno obrazovanje, mada je slučaj Maove Kine zastranjivanje. Veliki Kormilar je praktično ukinuo svo više obrazovanje za vreme kulturne revolucije (19661976). Kako su se povećavale nevolje socijalističkog sistema u sedamdesetim i osamdesetim godinama, one su dalje zaostajale za Zapadom. Mađarska i Ĉehoslovačka su imale faktički manji procenat svog stanovništva u višem obrazovanju nego sve druge evropske drţave. Da li to izgleda baš tako čudno na drugi pogled? Moţda ne. Do neobičnog rasta višeg obrazovanja, koji je do ranih sedamdesetih godina proizveo bar sedam zemalja sa više od 100 000 nastavnika na univerzitetskom nivou, došlo je zbog potrošačkog pritiska, za koji socijalistički sistemi nisu bili podešeni da odgovore. Planerima i vladama je bilo očigledno da moderna privreda iziskuje daleko više administratora, nastavnika i tehničkih stručnjaka nego u prošlosti, koji su morali negde da se obučavaju - a univerziteti ili slične institucije višeg obrazovanja su, prema drevnoj tradiciji, funkcionisali uglavnom kao škole za obuku drţavnih sluţbenika i specijalizovanih profesija. Ali iako je to, kao i opšta demokratska predrasuda, opravdavala značajno širenje visokog obrazovanja, razmera studentske eksplozije je daleko prevazilazila ono što je racionalno planiranje moglo da predvidi. U stvari, tamo gde su porodice imale izbor i mogućnost, upućivale su svoju decu na visoko obrazovanje, jer je to bio daleko najbolji način da im donese bolji prihod, ali iznad svega, viši socijalni status. Od latinoameričkih studenata koje su inter- vjuisali američki ispitivači sredinom šezdesetih godina po raznim zemljama, između 79 i 95 odsto je bilo ubeđeno da će ih studiranje dovesti u višu društvenu klasu u roku od deset godina. Samo je 21 do 38 odsto studenata osećalo da će im studiranje doneti mnogo viši ekonomski status nego što je onaj njihovih porodica (Liebman, Walker, Glazer, 1972). Naravno, studiranje bi im u stvari skoro sigurno donelo veći prihod nego onima nediplomiranima, a u zemljama sa slabim obrazovanjem, gde je diploma garantovala mesto u drţavnom aparatu, a stoga i moć, uticaj i mogućnost za finansijsko iznuđivanje, bi mogla biti ključ za pravo bogatstvo. Naravno većina studenata je dolazila iz porodica koje su bile bolje stojeće od drugih - kako bi inače mladi ljudi u radnom dobu mogli sebi da priušte da plaćaju za nekoliko godina studija? - ali ne nuţno iz bogatih porodica. Ĉesto su ţrtve koje su njihovi roditelji činili bile stvarne. Kaţe se kako je korejsko obrazovno čudo počivalo na kosturima krava koje su sitni zemljoradnici prodavali da bi svojoj deci prokrčili put u počastvovane i privilegovane redove učenjaka. (Tokom osam godina - od 1975. do 1983. - udeo korejskih studenta je porastao od 0,8 do skoro 3 odsto stanovnika.) Niko ko ima iskustvo da bude prvi u svojoj porodici koji redovno studira neće imati teškoća da razume motivaciju za ovo. Veliki svetski bum omogućio je bezbrojnim skromnim porodicama - sluţbenicima, nameštenicima, trgovcima i sitnim poslovnim ljudima, seljacima, a na Zapadu čak i prosperitetnim kvalifikovanim radnicima da priušte redovno studiranje svojoj deci. Zapadna drţava društvene brige počevši od dotacija Sjedinjenih Drţava posle 1945. godine za demobilisane studente, pruţala je znatnu pomoć studentima na ovaj ili onaj način, mada je većina studenata još uvek očekivala izrazito skroman ţivot. U demokratskim i egalitarnim zemljama, često je prihvatano nešto kao pravo maturanata da

228 ZLATNO DOBA

idu na više nivoe, do te mere da je u Francuskoj selektivno upisivanje na drţavne univerzitete 1991. godine još uvek smatrano kao ustavno nemoguće. (Takvo pravo nije postojalo u socijalističkim zemljama.) Dok su mladi ljudi nagrtali na univerzitete, vlade su - jer su izvan SAD, Japana i par drugih zemalja, univerziteti preovlađujuće bili pre drţavne nego privatne institucije - umnoţavale nove ustanove da ih preuzmu, posebno sedamdesetih godina, kada se broj svetskih univerziteta više nego udvostručio.211 naravno, odskora nezavisne bivše kolonije koje su se umnoţile tokom šezdesetih godina su insistirale na sopstvenim visokoobrazovnim institucijama kao na simbolu nezavisnosti, kao što su insistirali na zastavi, vazdušnoj liniji ili armiji. Ove mase mladih muškaraca i ţena i njihovih nastavnika, koje su se brojale u milionima ili bar u stotinama hiljada u svim zemljama sem u onim najmanjim ili onim izuzetno zaostalim, sve više su se koncentrisale u velike i često izolovane kampuse ili „univerzitetske gradove11, bile su novi činilac i u politici i u kulturi. Bile su transnacionalne, prenosile su i saopštavale ideje i iskustva preko granica sa lakoćom i brzinom, a verovatno su bile opuštenije od svojih vlada u rukovanju komunikacijskom tehnologijom. Kako su šezdesete godine otkrile, studenti ne samo što su bili politički radikalni i eksplozivni, već i jedinstveno efikasni u izraţavanju svog političkog i društvenog nezadovoljstva u unutrašnjim, pa čak i međunarodnim političkim okvirima. U diktatorskim zemljama oni su bili jedina grupa građana koja je bila u stanju za kolektivnu političku akciju, a daleko je od toga da ne bude značajno to, da dok su druge latinoameričke studentske populacije bujale, u Pinočeovom Ĉileu posle 1973. godine je činjeno da broj studenata opadne. A u zlatnim godinama posle 1945. postojao je jedan jedini trenutak koji odgovara svetskom simultanom potresu o kome su revolucionari sanjali posle 1917. godine, to je sigurno bila 1968, kada su se studenti bunili od SAD i Meksika na Zapadu do socijalističke Poljske, Ĉehoslovačke i Jugoslavije, uglavnom podstaknuti neuobičajenim izbijanjem bune u maju 1968. godine u Parizu, epicentru studentskog ustanka kontinentalnih razmera. To je bilo daleko od revolucije, mada znatno više od ,,psihodrame“ ili „uličnog teatra“ kako su ga stariji posma- trači koji nisu imali naklonosti za ovaj pokret, poput Rejmona Arona omalovaţavali. Na kraju krajeva, 1968. godina je okončala eru De Gola u Francuskoj, eru demokratskih predsednika u SAD, nadu za liberalni komunizam u komunističkoj centralnoj Evropi i (tihim propratnim efektima masakra studenata u Tlatelolku (Tlatelolco) označila je početak nove ere u meksičkoj politici. Razlog zašto 1968. godina (sa svojim produţecima u 1969. i 1970. godinu) nije bila revolucija, i nikada nije izgledala kao da bi trebala ili mogla da to bude, bio je taj da studenti, kako god brojni i mobilizovani, nisu mogli da sami izvedu revoluciju. Njihova politička delotvornost počivala je u njihovoj sposobnosti da deluju kao signali i detonatori za veće, ali teţe zapaljive grupe. Od šezdesetih godina,_studenti su ponekad uspevali da to učine. Izazvali su ogroman talas štrajkova u Francuskoj i Italiji 1968-1969. godine, ali, posle dvadeset godina poboljšanja bez paralela za one koji su radili za platu u privredama pune zaposlenosti, revolucija je bila poslednja stvar na umu proleterskih masa. Sve do osamdesetih godina, a i tada u nedemokratskim zemljama tako mnogo različitim kao što su Kina, Juţna Koreja i Ĉehoslovačka, studentske pobune nisu izgledale kao da ostvaruju svoj potencijal za detoniranje revolucije, ili bar tako da prisile vlade da prema njima postupaju kao prema ozbiljnoj opasnosti za pore21

Opet je tu socijalistički svet bio pod manjim pritiskom.

SOCIJALNA REVOLUCIJA 1945-1990. 229

dak, masakrirajući ih naveliko, kao na Tjenamen trgu u Pekingu. Posle neuspeha velikih snova iz 1968. godine, neki radikalni studenti su odista pokušali da naprave revoluciju bez ičije pomoći, terorizmom malih grupa, ali, i pored toga što su ovakvi pokreti dobili veliki publicitet (postiţući tako bar jedan od svojih velikih ciljeva), retko su imali bilo kakav ozbiljan politički uticaj. Tamo gde je pretilo da ga dobiju, bili su prilično brzo ugušivani kada su se vlasti jednom odlučile da deluju: sedamdesetih godina neprimerenom brutalnošću i sistematskom torturom u „prljavim ratovima" u Juţnoj Americi, podmićivanjem i zakulisnim pregovorima u Italiji. Jedini među ovim inicijatorima koji su preţiveli u poslednjoj deceniji veka bili su baskijski nacionalistički teroristi ETA u teoriji komunistička seljačka gerila Sendero Luminoso u Peruu, jedan neţeljeni dar osoblja i studenata Univerziteta u Ajakuču (Ayacucho) svojim zemljacima. Međutim, to nama postavlja jedno pomalo zbunjujuće pitanje: zašto su se pokreti ove nove socijalne grupe studenata, jedini među novim ili starim socijalnim akterima zlatne ere, opredelili za radikalizam Levice? Jer (ako ostavimo po strani pobunjenike protiv komunističkih reţima) čak su i nacionalistički studentski pokreti teţili da pokače crvene značke Marksa, Lenjina ili Maoa po svojim barjacima sve do osamdesetih godina. Na neki način to nas neminovno vodi daleko iza socijalne stratifikacije, pošto je nova studentska masa, po definiciji, bila i jedna starosna grupa omladine, tj. privremena stanica u ljudskom prolazu kroz ţivot, a obuhvatala je i nesrazmerno veliki udeo ţena, koji je sve više rastao, koje su se kolebale između nestalnosti svoga uzrasta i stalnosti svoga pola. Kasnije ćemo razmotriti razvoj osobenih kultura mladih koje su povezivale studente sa drugima iz njihove generacije, i novu ţensku samosvest, koja je takođe dosezala izvan univerziteta. Omladinske grupe, još uvek nesmirene u ustaljenosti zrelog doba, tradicionalno su odredište samopouzdanja, nemira i nereda, što su znali još srednjove- kovni rektori, a revolucionarne strasti su uobičajenije u osamnaest nego u trideset i pet godina, kao što su generacije burţoaskih roditelja govorile generacijama svojih skeptičnih sinova a (kasnije) i kćeri. U stvari, ovo verovanje je bilo toliko uvreţeno u zapadnim kulturama da je establišment u nekoliko zemalja - moţda većinom latinskih na obe strane Atlantika - potpuno bagatelisao studentsku borbenost, čak i u onom stepenu oruţane gerilske borbe. Ako ništa drugo, borbenost je bila znak ţivahne, a ne obamrle ličnosti. Za studente iz San Markosa u Limi (Peru), pričala se šala, „sluţili su svoj revolucionarni rok“ u nekim ultramaoističkim sektama pre nego što bi se ustalili u solidnoj nepolitičnoj profesiji srednje klase - dok se nešto kao normalan ţivot nastavljalo u ovoj nesrećnoj zemlji (Lynch, 1990). Meksički studenti su ubrzo naučili pod a. da drţava i partijski aparat u suštini regrutuju svoj kadar sa univerziteta, i pod b. da što su revolucionarniji bili kao studenti, tim će im verovatno nuditi bolje poslove posle diplomiranja. A čak je i u konvencionalnoj Francuskoj, bivši maoista iz ranih sedamdesetih godina koji je napravio briljantnu karijeru u drţavnoj sluţbi postao prirodan. To međutim, ne objašnjava zašto su mase mladih ljudi koji su očigledno bile na putu da u budućnosti bolje stoje od svojih roditelja, ili u svakom slučaju bolje nego većina onih koji ne studiraju - uz retke izuzetke bile privučene političkim radikalizmom. 22 22 Među tim retkim izuzecima zapaţamo Rusiju, gde za razliku od svih ostalih komunističkih zemalja istočne Evropi i od Kine, studenti kao grupa niti su bili istaknuti niti uticajni u godinama sloma komunizma. Demokratski pokret u Rusiji je opisivan kao „revolucija četrdesetogodišnja- ka“ koju je posmatrala demoralisana i depolitizovana omladina (Riordan, 1991).

230 ZLATNO DOBA

U stvari, većina njih verovatno nije bila sklona tome, dajući prednost sticanju diplome koja garantuje njihovu budućnost, mada su oni bili manje primetni od manje - ali ipak brojne grupe - onih politički aktivnih, posebno onda kada su dominirali vidljivim delom univerzitetskog ţivota, koristeći sredstva javnog ispoljavanja u rasponu od grafitima i posterima napunjenih zidova do mitinga, marševa i demonstracija. Ipak je i ovaj stepen levičarske radikalizacije bio nov za razvijene zemlje, mada ne za zaostale i zavisne. Pre Drugog svetskog rata, studenti su u centralnoj i zapadnoj Evropi i Severnoj Americi bili većinom apolitični ili desničari. Mogući odgovor sugeriše ogromna eksplozija broja studenata. Na kraju Drugog svetskog rata broj francuskih studenata je iznosio manje od 100 000. Do 1960. godine on je bio veći od 200 000, a za sledećih deset godina se utrostručio na 651 000 (Flora, str. 582; Deux Ans, 1990, str. 4). (Tokom ovih deset godina broj studenata humanističkih nauka se uvećao skoro tri i po puta, broj studenata društvenih nauka četiri puta.) Najneposrednija i direktna posledica bila je neizbeţna napetost između ovih masa uglavnom studenata prve generacije, koja je sada iznenada priticala na univerzitet, i institucija koje ni fizički ni organizaciono nisu bile pripremljene za ovakav priliv. Osim toga, kako je sve veći deo ove starosne grupe imao priliku da studira - u Francuskoj je to bilo 4 odsto omladine 1950. godine, 15,5 odsto 1970. godine - pohađanje univerziteta je prestalo da bude izuzetna privilegija koja je sama po sebi nagrada, a stege koje je studiranje nametalo mladim (i većim delom siromašnim) ljudima, više su ih vređale. Kivnost na jednu vrstu autoriteta, na onu univerzitetsku, lako se širila na kivnost prema svakom autoritetu, pa su stoga studenti (na Zapadu) naginjali ka levici. Uopšte ne iznenađuje što su šezdesete godine postale par excellence decenija studentskih nemira. Posebni razlozi su ih pojačavali u ovoj ili onoj zemlji - neprijateljstvo prema Vijetnamskom ratu u SAD (tj. prema sluţenju vojske), rasna ogorčenost u Peruu (Lynch, 1990, str. 32-37) - ali je fenomen bio suviše opšte prirode da bi posebna ad hoc objašnjenja bila potrebna. Pa ipak, u jednom opštijem, manje određenom smislu, ova nova masa studenata je stajala u, takoreći, jednom nezgodnom uglu prema ostatku društva. Za razliku od drugih odavno utemeljenih klasa ili društvenih grupacija, nova masa studenata nije imala utvrđeno mesto u društvu niti obrazac svojih odnosa sa društvom - jer kako bi se mogle nove studentske armije porediti sa relativno malom predratnom grupom (četrdeset hiljada u dobro obrazovanoj Nemačkoj 1939. godine) - a pre rata je to bila samo juniorska faza ţivota srednje klase? Na mnogo načina samo postojanje ovih novih masa sadrţavalo je u sebi pitanja o društvu koja su ih zbunjivala; a od pitanja do kriticizma tek je jedan korak. Kako da se uklope u društvo? Kakva je to vrsta društva? Sama mladost studentske mase, sama širina generacijskog jaza između ove dece posleratnog sveta i roditelja koji su se sećali i upoređivali, učinili su da su njihova pitanja postala upornija, njihov stav kritičniji. Jer nezadovoljstvo mladih nije zataškavala svest o tome da ţive u daleko boljim vremenima nego što su njihovi roditelji ikad očekivali da će videti. Nova vremena su bila jedina koja su mladi ljudi i ţene koji su išli na fakultet poznavali. Nasuprot tome, osećali su da bi stvari mogle biti drugačije i bolje, čak iako nisu baš znali kako. Njihovi stariji, koji su navikli, ili su se bar sećali, na vremena teškoća i nezaposlenosti, nisu očekivali masovnu radikalnu mobilizaciju u vreme kada je zasigurno za nju u razvijenim zemljama bilo manje pobude nego ikada pre. A erupcija studentskih nemira je eksplodirala na samom vrhuncu velikog globalnog buma, jer je bila usmerena, ma kako maglovito i nepromišljeno, protiv nečega što su videli kao osobine ovog

SOCIJALNA REVOLUCIJA 1945-1990. 231

društva, ne protiv činjenice da se staro društvo nije moglo baš dovoljno poboljšati. A, paradoksalno, činjenica da je novi radikalizam stizao od grupa kojih se nije ticalo ekonomsko nezadovoljstvo, je čak i one grupe koje su se obično mobilisale na ekonomskoj osnovi podstakao na otkriće da na kraju krajeva, mogu da traţe daleko više od novog društva nego što su ranije mogli da zamisle. Najneposredniji efekat evropske studentske pobune bio je talas radničkih štrajkova za veće plate i bolje uslove. III Za razliku od sela i fakultetske populacije, industrijske radničke klase nisu iskusile demografske zemljotrese, sve dok nisu počele da sasvim primetno opadaju osamdesetih godina. To je iznenađenje, kada se uzme u obzir koliko je bilo govora, još od pedesetih godina nadalje, o „postindustrijskom društvu"; kada se ima u vidu koliko su odista revolucionarni bili tehnološki preobraţaji proizvodnje, od kojih je većina umanjila, zaobišla ili eliminisala ljudski rad; i koliko su očigledno političke partije i pokreti koji su se bazirali na radničkoj klasi takođe bili u krizi posle 1970. godine ili otprilike od tada. Pa ipak je rašireni utisak da stara industrijska radnička klasa nekako izumire, bio statistički pogrešan, bar u svetskim razmerama. Uz veliki izuzetak SAD, gde je procenat ljudi zaposlenih u industriji počeo da opada od 1965. godine, a vrlo očito posle 1970. godine, industrijska radnička klasa je ostajala prilično stabilna tokom zlatnih godina čak i u starim industrijskim zemljama23, na oko jednoj trećini zaposlenih stanovnika. U stvari je u osam od dvadeset i jedne OECD zemlje - kluba najrazvijenijih - radnička klasa nastavila da raste između 1960. i 1980. godine. Naravno, rasla je u nedavno industrijalizovanim delovima (nekomunističke) Evrope, a zatim je ostala stabilna sve do 1980. godine, dok je u Japanu rasla dramatično, ostajući prilično stabilna između 1970. i 1980. godine. U komunističkim zemljama koje su se podvrgle brzoj industrijalizaciji, posebno u istočnoj Evropi, proleterijat se umnoţavao brţe nego ikada, u stvari kao i u onim delovima Trećeg sveta koji su stupili u industrijalizaciju sami od sebe Brazil, Meksiko, Indija, Koreja i drugi. Ukratko, na kraju zlatnih godina na svetu je sigurno bilo daleko više radnika u apsolutnim brojevima, a skoro sigurno je udeo zaposlenih u industriji u globalnom stanovništvu bio veći nego ikada ranije. Uz vrlo malo izuzetaka kao što su Britanija, Belgija i SAD, 1970. godine su radnici verovatno činili veći deo ukupnog broja zaposlenih nego što su činili 1890-ih godina u svim zemljama gde su se iznenada, na bazi proleterske svesti pojavile velike masovne socijalističke partije. Tek posle 1980. godine i u devedesetim godinama moţemo naići na veliko smanjivanje radničke klase. Do iluzije o radničkoj klasi koja propada, došlo je zahvaljujući promenama unutar nje same, i promena u procesu proizvodnje, pre nego zbog demografske hemo- ragije. Stare industrije devetnaestog i ranog dvadesetog veka su opadale, a sama njihova vidljivost u prošlosti, kada su često simbolizovali „industriju" kao celinu, učinila je ovo opadanje posebno dramatičnim. Rudari u ugljenokopima, koji su nekad brojali stotine hiljada, u Britaniji čak miliona, postali su manje česti nego univerzitetski diplom- ci. Američka čelična industrija je sada zapošljavala manje ljudi nego MekDonalds restorani. Ĉak i kada ove stare industrije nisu nestale, pomerale su se iz starih u nove industrijske zemlje. Tekstilna industrija, industrije konfekcije i obuće su masovno migrira23

Belgija, (Zapadna) Nemačka, Britanija, Francuska, Švedska, Švajcarska.

232 ZLATNO DOBA

le. Broj ljudi zaposlenih u tekstilnoj industriji i industriji konfekcije unutar Savezne Republike Nemačke opao je za više od polovine između 1960. i 1984. godine, a u ranim osamdesetim godinama je nemačka tekstilna industrija na svakih sto nemačkih radnika, upošljavala trideset i četiri radnika u inostranstvu. Još 1966. godine bilo ih je manje od trojice. Industrija gvoţđa i čelika i brodogradnja su bukvalno nestali iz zemalja rane industrijalizacije, ali su izbile na površinu u Brazilu i Koreji, Španiji, Poljskoj i Rumuniji. Stare industrijske oblasti postali su „pojasi rđe“ - termin je izmišljen u SAD sedamdesetih godina - a čak su čitave zemlje poistovećivane sa jednom ranijom fazom industrijalizacije, kakva je Velika Britanija, u velikoj meri bile deindustrijalizovane, pretvarajući se u ţive ili umiruće muzeje iščezle prošlosti, što su preduzetnici iskorišćavali, sa izvesnim uspehom, kao turističke atrakcije. Kada su nestali poslednji rudnici uglja iz juţnog Velsa, u kojima je preko 130 000 ljudi zarađivalo za ţivot na početku Drugog svetskog rata, preţiveli stariji ljudi su silazili u mrtva okna da bi grupama turista pokazali šta su nekada radili dole u večitom mraku. Pa čak i kada su nove industrije zamenjivale stare, to nisu bile iste industrije, često ne na istom mestu, a po svoj verovatnoći, drugačije struktuirane. Ţargon osamdesetih godina, koji je govorio o ,,postfordizmu“ upravo to sugeriše.32 Ogromne fabrike za masovnu proizvodnju sagrađene oko tekuće trake, grad ili region kojim dominira jedna industrija, kao što su Detroitom i Torinom dominirale automobilske industrije; ujedinjena lokalna radnička klasa čvrsto spojena u segregaciji stanovanja i radnog mesta, u višeglavo jedinstvo - sve ovo je izgledalo kao karakteristika industrijske ere. To je bila jedna nerealna slika, ali je predstavljala više od simbolične istine. Tamo gde su u kasnom dvadesetom veku procvetale stare industrijske strukture, kao u od nedavno industrijalizovanim zemljama Trećeg sveta ili socijalističkim industrijskim privredama, koje su bile uhvaćene u svom (namernom) fordističkom vremenskom zastranjivanju, sličnosti sa međuratnim zapadnim industrijskim svetom, pa čak i sa onim od pre 1914. godine, bile su očigledne - čak i do pojave moćnih radničkih organizacija u velikim industrijskim centrima koje su se zasnivale na velikim autofabrikama (Sao Paolo) ili brodogradilištima (Gdanjsk). Upravo tako su se sindikati Ujedinjenih automobilskih radnika u čeličanama pojavili iz velikih štrajkova 1937. godine tamo gde je sada pojas rđe na američkom Srednjem zapadu. Nasuprot tome, iako su velike firme za masovnu proizvodnju i njihove ogromne fabrike preţivele do devedesetih godina, mada automa- tizovane i izmenjene, ove nove industrije bile su različite. Klasični ,,postfordistički“ industrijski regioni - na primer, Veneto, Emilija Romanja i Toskana u severnoj i srednjoj Italiji - nisu imali velike industrijske gradove, dominantne firme, i ogromne fabrike. Oni su bili mozaici ili mreţe preduzeća u dijapazonu od radionica po kolibama do skromnih (ali visoko tehnoloških) fabrika, mreţe koja se širila i po gradovima i po unutrašnjosti. Gradonačelnika Bolonje je jedna od najvećih evropskih firmi zapitala da li bi grad Bolonja voleo da se u njega smesti jedna od glavnih fabrika ove firme? Gradonačelnik je uljudno odbacio ovu sugestiju.25 Njegov grad i region, prosperitetni, prefi- njeni, i, uzgred budi rečeno, komunistički, znali su kako da rukovode ekonomskom i socijalnom situacijom nove agro-industrijske privrede: pustimo Torino i Milano da se hvataju u koštac sa problemima industrijskih gradova svoje vrste. 32 Ovu frazu, proizašlu iz pokušaja da se promisle levičarske analize industrijskog društva, popularisao je Alen Lipic (Lipietz), koji je termin ,,fordizam“ preuzeo od italijanskog marksističkog mislioca Gramšija. 32 Teško da je slučajno to što su stope razvoda i ponovnog braka u Italiji, Irskoj, Španiji i Portugaliji bile osamdesetih godina spektakularno niţe nego u ostalom delu zapadnoevropske i severnoameričke zone. Stopa razvoda je bila: 0,58 na 1000 stanovnika, prema prošeku od 2,5 u devet drugih zemalja (Belgija, Francuska, Savezna Republika Nemačka, Holandija, Švedska, Švajcarska, Ujedinjeno Kraljevstvo, Kanada i SAD). Ponovni brak je bio: (kao procenat svih brakova) 2,4 prema prošeku od 18,6 odsto u pomenutih devet zemalja.

SOCIJALNA REVOLUCIJA 1945-1990. 233

Konačno su naravno - i vrlo jasno u osamdesetim godinama - radničke klase vidljivo postale ţrtve novih tehnologija; posebno nekvalifikovani i polukvalifikovani muškarci i ţene sa linija masovne proizvodnje, koje je automatizovana mašinerija mogla najlakše da zameni. Ili bolje rečeno, kako su se decenije velikog globalnog buma u pedesetim i šezdesetim godinama povlačile pred erom svetskih ekonomskih teškoća u sedamdesetim i osamdesetim godinama, industrija se više nije širila po staroj stopi koja je povećavala broj radnika, baš u trenutku kada je proizvodnja postajala proizvodna tehnologija uštede radne snage (videti poglavlje 14). Ekonomske krize ranih osamdesetih su obnovile masovnu nezaposlenost prvi put za četrdeset godina, u Evropi u svakom slučaju. U nekim loše savetovanim zemljama ova kriza je proizvela pravi industrijski holokaust. Britanija je u periodu 1980-1984. godine, izgubila 25 odsto svoje proizvodne industrije. Između 1973. i kasnih osamdesetih godina, ukupan broj zaposlenih u proizvodnji u šest starih industrijskih zemalja Evrope opao je za sedam miliona, ili za oko četvrtinu, od kojih je pola izgubljeno od 1979. do 1983. godine. Do kasnih osamdesetih godina, kako su se osipale radničke klase u starim industrijskim zemljama, a rasle one u novim, radna snaga zaposlenih u proizvodnji se smanjila na oko četvrtinu svih onih zaposlenih u drţavnoj sluţbi u svim razvijenim zapadnim regionima, osim SAD, gde je u to vreme bila prilično ispod 20 odsto (Bairoch, 1988). To je bilo daleko od starih marksističkih snova o tome da će se razvojem industrije stanovništvo postepeno proletarizovati sve dok većina naroda ne budu (fizički) radnici. Osim u najre- đim slučajevima, od kojih je Britanija najzapaţeniji, industrijska radnička klasa je uvek bila manjina radno aktivnog stanovništva. Međutim, jasna kriza radničke klase i njenih pokreta, posebno u starom industrijskom svetu, bila je očevidna daleko pre nego što je - globalno govoreći - u pitanje došlo ozbiljno opadanje. To je bila kriza ne klase, već njene svesti. Na kraju devetnaestog veka (videti Doba carstva, poglavlje 5) populacija koja je zarađivala za ţivot prodajući svoj fizički rad za nadnicu, vrlo izmešana i daleko od toga da bude homogena, naučila je da vidi sebe kao jedinstvenu radničku klasu, i da se prema toj činjenici odnosi kao prema najvaţnijoj stvari u vezi sa njihovom situacijom ljudskih bića u okviru društva. Ili je bar dovoljno njih došlo do ovog zaključka da bi tokom nekoliko godina od partija i pokreta koji su im se obraćali pre svega kao radnicima (što je naznačeno i u samim imenima partija - Laburistička, Parti Ouvrier, itd.) napravili ogromne političke snage. Njih naravno, nije ujedinjavalo to što su dobijali nadnice i prljali ruke pri radu. Preteţno su pripadali siromašnima i ekonomski nesigurnima, jer je ono što su očekivali i dobijali od ţivota, i pored toga što su stubovi radničkih pokreta bili daleko od nemaštine i pauperizacije, bilo skromno, i daleko ispod onoga što je očekivala srednja klasa. I stvarno, privreda trajnih potrošnih dobara za masovnu upotrebu ih je pre 1914. godine svugde zaobilazila, a i između ratova, osim u Severnoj Americi i Australaziji. Jedan britanski komunistički aktivista poslat u fabrike oruţja u Koventri za vreme rata, koji je bio onoliko borben koliko su oni bili imućni, vratio se otvorenih usta: „Da li shvatate“, govorio je svojim londonskim prijateljima, među kojima sam bio i ja, „da gore drugovi imaju automobile?“ Radnici su bili ujedinjeni i masovnom socijalnom segregacijom, odvojenim ţivotnim stilovima, pa čak i odevanjem, i suţenošću ţivotnih šansi, što ih je odvajalo od socijalno mobilnijeg, iako takođe pod teškim ekonomskim pritiskom, sloja belih okovratnika. Nije se očekivalo od radničke dece da idu na univerzitet, i retko su išla. Od većine njih se čak nije očekivalo da uopšte idu u školu posle minimalnog uzrasta

234 ZLATNO DOBA

za prestanak školovanja (obično četrnaest godina). U predratnoj Holandiji 4 odsto onih koji su imali između devet i devetnaest godina je išlo u srednje škole posle četrnaeste godine, a u demokratskim zemljama Švedskoj i Danskoj taj procenat je bio još manji. Radnici su ţiveli različito od drugih, imali drugačija očekivanja od ţivota, i na različitim mestima. Kako je jedan od njihovih prvih (u Britaniji) univerzitetski obrazovanih sinova rekao pedesetih godina, kada je ova segregacija još uvek bila prilično očigledna: „Ovi ljudi su imali prepoznatljiv stil stanovanja... obično su iznajmljivali svoje kuće, nisu ih posedovali (Hoggart, 1958, str. 8).26 Ujedinjavao ih je konačno, centralni element njihovog ţivota, kolektivitet: dominacija „Mi“ nad ,,Ja“. Ono što je radničkim pokretima davalo njihovu prvobitnu snagu bilo je opravdano uverenje da ljudi kao što su oni ne mogu poboljšati svoju sudbinu individualnom akcijom, već jedino kolektivnom akcijom, prvenstveno kroz organizacije, bilo prilikom uzajamne pomoći, bilo prilikom štrajkovanja ili glasanja. S druge strane, broj i posebna situacija ljudi koji su fizički zarađivali svoje nadnice doveli su im kolektivnu akciju na dohvat ruke. Tamo gde su radnici videli puteve za bekstvo iz njihove klase, kao u SAD, njihova klasna svest, iako daleko od toga da bude odsutna, nije bila toliko vaţna za definisanje karakteristika njihovog identiteta. Ali ,,Mi“ je dominiralo nad ,,Ja“ ne samo iz instrumentalnih razloga, već zbog toga - uz veliki i često tragičan izuzetak udatih radničkih ţena, zarobljenih u svoja četiri zida - što je ţivot radničke klase morao velikim delom da bude javan, jer je privatni prostor bio tako neodgovarajući. A čak su i domaćice sudelovale u javnom ţivotu pijace, ulice, i parka u susedstvu. Deca su morala da se igraju na ulici ili u parkovima. Mladi su morali da plešu i da se udvaraju izvan kuće. Muškarci su se socijalizovali u „krčmama". Sve do radija, koji je između dva svetska rata preobrazio ţivot ţena radničke klase vezanih za kuću - a i tada samo u nekoliko povlašćenih zemalja - svi oblici zabave osim privatnih proslava morali su da budu javni, a u siromašnijim zemljama je čak i televizija, u svojim prvim godinama bila nešto što se gledalo na javnom mestu. Od fudbalske utakmice do političkog mitinga ili prazničnog izleta, ţivot je bio nešto što se, u najprijatnije svrhe, doţivljavalo u masi. U većini aspekata ova svesna kohezivnost radničke klase je dostigla svoj vrhunac, u starijim razvijenim zemljama, na kraju Drugog svetskog rata. Tokom zlatnih decenija skoro svi njeni elementi su bili podriveni. Kombinacija buma stoleća, pune zaposlenosti i društva prave masovne potrošnje potpuno je preobrazila ţivote ljudi iz radničke klase, a nastavljala je da ih menja. Po standardima svojih roditelja, a i stvarno, ako su bili dovoljno stari, i prema njihovim uspomenama, više nisu bili siromašni. Ţivote koji su bili nemerljivo imućniji nego što je ijedan ne-Amerikanac ili ne-Austra- lijanac ikada očekivao, privatizovali su i novac i tehnologija i logika trţišta: televizija je odlaţenje na utakmice učinila izlišnim, isto onako kao što su televizija i video učinile nepotrebnim odlaţenje u bioskop, ili kao što su telefoni ukinuli potrebu da se ogovara sa prijateljima na trgu ili na pijaci. Sindikalisti ili članovi partije koji su nekad dolazili na mitinge po preduzećima ili na javne političke skupove, koji su između ostalog bili i oblici razonode i zabave, sada su mogli da misle na privlačnije načine da utroše vreme, sem ukoliko nisu bili abnormalno borbeni. (S druge strane kontakt licem u lice 26 Up. takođe: „Premoć industrije, sa njenom oštrom podelom između radnika i uprave, teţila je tome da podstakne različite klase da ţive odvojeno, tako da su određeni delovi grada postajali rezervati, ili geta.“ (Allen, 1968, str. 32-33).

SOCIJALNA REVOLUCIJA 1945-1990. 235

je prestao da bude efikasan oblik izborne kampanje, iako se nastavljao po tradiciji i da bi osokolio sve više netipične partijske aktiviste.) Blagostanje i privatizacija su razbili ono što su siromaštvo i kolektivizam na javnom mestu pre toga sjedinjavali. To nije značilo da su radnici postali neprepoznatljivi kao takvi, iako je, kao što ćemo videti, čudno da je nova nezavisna kultura mladih od kasnih pedesetih nadalje svoju modu i u oblačenju i u muzici preuzela od radničke omladine. Pre će biti da su sada neke vrste obilja bile na dohvatu većine, i da je razlika između vlasnika folksva- genove bube i mercedesa daleko manja nego ona između vlasnika bilo kakvog auta, i onog koji nema auto, posebno ako su skuplja kola (teorijski) bila dostupna na meseč- ne rate. Radnici, naročito u poslednjim godinama mladosti, pre nego što izdaci za porodicu i kuću zagospodare budţetom, sada su mogli da budu potrošači luksuznih dobara, na šta je industrijalizacija mode i kozmetike od šezdesetih godina nadalje, trenutno odgovorila. Između gornjeg i donjeg kraja visokotehnološkog trţišta luksuznih dobara koje se sada razvijalo - na primer između najskupljih Hazelblad kamera i najjeftinijih Olimpik i Nikon kamera - postojala je samo razlika u stepenu. U svakom slučaju, počev od televizije, zabave koje su do tada jedino milioneri imali na svom raspolaganju za lične usluge sada su bile u najskromnijim dnevnim sobama. Ukratko, puna zaposlenost i potrošačko društvo usmereno na pravo masovno trţište, postavili su veći deo radničke klase u starim razvijenim zemljama, bar tokom jednog dela njihovog ţivota, prilično iznad praga ispod koga su nekad njihovi roditelji, ili oni sami, ţiveli: gde je prihod prvenstveno trošen na osnovne potrepštine. Osim toga, nekoliko značajnih procesa je raširilo pukotine između različitih delova radničke klase, mada to nije postalo očigledno sve do kraja pune zaposlenosti, tokom ekonomske krize sedamdesetih i osamdesetih godina, i dok nije došlo do pritiska neoliberalizma na politiku društvene brige i ,,korporativističke“ sisteme industrijskih odnosa koji su pruţali stvarni zaklon slabijim delovima radništva. Jer se gornji deo radničke klase oni koji su bili obučeni i koji su nadgledali proizvodnju - lakše prilagodio eri modeme visokotehnološke proizvodnje,27 a njihov poloţaj je bio takav da su zapravo mogli da imaju koristi od slobodnog trţišta, čak i kada su njihova manje povlašćena braća gubila tlo pod nogama. Tako su u Britaniji gospođe Tačer, koja je doduše ekstreman slučaj, kako se demontirala drţavna i sindikalna zaštita, radnici iz donje petine zapravo pogoršali svoj poloţaj u poređenju sa ostalim radnicima, u odnosu na stanje od pre jednog veka. A dok su gornjih 10 odsto radnika, sa bruto zaradom tri puta većom od onih iz donje desetine, čestitali sebi na poboljšanju, sve je verovatnije da su kudili to što su, kao obveznici lokalnog i drţavnog poreza, dotirali one koji će osamdesetih godina biti nazvani zloslutnim nazivom ,,potklasa“, koji su ţiveli od socijalne pomoći, bez koje bi ovi prvi mogli, tako su se nadali, osim u krajnjoj nuţdi. Stara viktorijanska podela između „doličnih" i „nedoličnih" siromaha je oţivela, moţda u ogorčenijem obliku, jer je u slavnim danima globalnog buma, kada se činilo da se puna zaposlenost pobrinula za većinu materijalnih potreba radnika, iznosi socijalne pomoći podignuti do dareţljivog stepena, za koji je u novim danima masovne potraţnje te pomoći, izgledalo da omogućava armiji „nedoličnih" da od socijalne pomoći ţivi daleko bolje nego stari viktorijanski „talog". I daleko bolje nego što su po mišljenju poreskih obveznika, imali pravo. 27 Tako su u SAD „majstori i predradnici" opali sa 16 na 13 odsto ukupno zaposlenog stanovništva od 1950. do 1990. godine, dok su „radnici" opali sa 31 na 18 odsto u istom tom periodu.

236 ZLATNO DOBA

Tako su se moţda prvi put stručni i uvaţeni radnici našli u situaciji da podrţavaju političku desnicu,28 još više zbog toga što su tradicionalne radničke i socijalističke organizacije prirodno ostale odane redistribuciji i društvenoj brizi, posebno dok je rastao broj onih kojima je društvena zaštita bila potrebna. Uspeh vlade Margaret Tačer u Britaniji u suštini je zavisio od secesije kvalifikovanih radnika od laburista. Desegre- gacija, ili bolje rečeno, promena u segregaciji, pospešila je drobljenje radničkog bloka. Tako su se kvalifikovani i oni koji su se mogli kretati uvis iselili iz radničkih delova grada - posebno kada su se industrije preselile na periferiju i u unutrašnjost, ostavljajući stare kompaktne radničke četvrti, ili „crvene pojaseve“ da budu getoizirani, ili dţentrifikovani (da se u njih usele bogatiji, prim. prev.) dok novi satelitski gradovi ili industrije u polju nisu stvorili koncentraciju jedne klase u istim srazmerama. U getima, projekti socijalnih stanova, nekada rađenih za temeljno jezgro radničke klase, koja je odista imala prirodnu predrasudu prema onima kadrim da redovno plaćaju stanarinu, sada su se pretvorili u naselja marginalaca, socijalno problematičnih i zavisnih od socijalne pomoći. U isto vreme masovna migracija je donela jedan problem koji je dotada bio ograničen, bar od kraja Habzburškog carstva, samo na SAD i u manjoj meri na Francusku: etničku i rasnu podelu radničke klase, sa posledicom sukoba unutar nje. Problem nije leţao toliko u etničkoj raznolikosti, čak iako je imigracija ljudi drugačije boje koţe (kao što su Severnoafrikanci u Francuskoj) verovatno mogla tako da se razvrsta, razotkrila latentni rasizam čak i u onim zemljama za koje se smatralo da su na njega imune, kakve su Italija i Švedska. Slabljenje tradicionalnih socijalističkih pokreta je to olakšalo, pošto su oni bili vatreni protivnici ovakve diskriminacije, pa su tako suzbijali izraţenije anti- socijalno ispoljavanje rasističkih osećanja među svojim glasačima. Međutim ostavljajući čisti rasizam na stranu, tradicionalna - čak i u devetnaestom veku - radnička migracija retko je dovodila do toga da direktna konkurencija između različitih etničkih grupa podeli radničku klasu, pošto je svaka posebna grupa migranata teţila tome da pronađe sopstvenu nišu ili niše u privredi, koju je onda kolonizovala pa čak i monopolisala. Jevrejski imigranti su u većini zapadnih zemalja masovno stupali u industriju odeće, ali ne recimo, u industriju motora. Da navedemo jedan specijalni slučaj, osoblje indijskih restorana u Londonu i u Njujorku, a nesumnjivo i svugde gde je ovaj oblik azijske kulturne ekspanzije stigao izvan indijskog potkontinenta, čak je i u devedesetim godinama prvenstveno regrutovano iz jednog određenog okruga Bangladeša (Sajhlet) (Sylhet). Ili su se druge imigrantske grupe koncentrisale u određenu oblast ili fabriku, ili radionicu, ili na određenu fazu u okviru iste industrije, ostavljajući ostatak drugima. Na ovakvom „segmentiranom trţištu rada“ (da upotrebimo ţargonski izraz), lakše je bilo razviti i odrţati solidarnost između različitih etničkih grupa radnika, pošto ove grupe nisu konku- risale jedna drugoj, a varijacije u njihovim uslovima ţivota i rada nisu mogle - ili su retko mogle - da se pripišu sebičnom interesu drugih grupa radnika.29 Zbog mnoštva razloga, među kojima je i činjenica da je imigracija u poslerat- noj zapadnoj Evropi bila uglavnom odgovor pod pokroviteljstvom drţave na nestašicu 28 „Socijalizmu redistribucije, drţavi društvene brige... zadat je teţak udarac ekonomskom krizom sedamdesetih godina. Vaţni delovi srednje klase kao i delovi bolje plaćenih radnika, raskinuli su svoje veze sa alternativama demokratskog socijalizma i pozajmili svoje glasove da bi stvorili nove većine za konzervativne vlade“ (Programma 2000, 1990). 29 Severna Irska, u kojoj su katolici sistematski potiskivani iz kvalifikovanih industrijskih zanimanja, koja su sve više postajala protestantski monopol, je izuzetak.

SOCIJALNA REVOLUCIJA 1945-1990. 237

radne snage, novi imigranti su stupali na isto trţište rada kao i domaći radnici, i sa istim pravima, osim kada su od njih bili zvanično odvojeni kao klasa privremenih, a stoga i inferiornih „gostujućih radnika14. U oba slučaja, stvarala se napetost. Ljudi i ţene sa formalno inferiornim pravima teško da su videli jednakost svojih interesa sa interesima ljudi koji su uţivali superioran status. I obratno, francuski i britanski radnici, čak i kada im nije smetalo da rade rame uz rame sa Marokancima, Karibljanima, Portugalcima ili Turcima, nikako nisu bili tako spremni da vide strance unapređene među njima samima, posebno one koji su smatrani kolektivno inferiornim u odnosu na domaće. Uz to, i iz sličnih razloga, postojale su tenzije između različitih grupa imigranata, čak i kada su svi bili ogorčeni na to kako je domaće stanovništvo postupalo sa strancima. Ukratko, dok su u periodu kada su klasične radničke partije i pokreti osnivani, svi delovi radničke klase (ukoliko nisu bili podeljeni nepremostivim nacionalnim ili ver- skim barijerama) mogli sa razlogom pretpostavljati da će iste politike, strategije i institucionalne promene koristiti svakom, ovo više nije automatski bio slučaj. U isto vreme i promene u proizvodnji, pojava „dvotrećinskog društva44 (videti naredno poglavlje) i promenljiva, sve nejasnija granica između onoga što je bio „manuelni44 i onoga što je bio „nemanuelni44 rad, rastvorio je i pomutio nekada jasne obrise „proletarijata 44. IV Jedna velika promena koja je uticala na radničku klasu, kao i na sve druge delove razvijenih društava, bila je upadljivo veća uloga ţena; a posebno - što je novi i revolucionarni fenomen - udatih ţena. Promena je zaista bila dramatična. Udate ţene koje su ţivele sa svojim muţevima i radile za platu sačinjavale su manje od 14 odsto ţenskog stanovništva SAD 1940. godine. U 1980. godini, sačinjavale su preko polovine: ovaj procenat se otprilike udvostručio između 1950. i 1970. godine. To da ţene stupaju na trţište rada u sve većem broju, naravno, nije bilo ništa novo. Od kraja devetnaestog veka nadalje, kancelarijski rad, trgovine i izvesne vrste usluga, na primer telefonske centrale ili negovateljske profesije, bili su snaţno feminizovani, a ova tercijarna zanimanja su se širila i uvećavala (relativno a konačno i apsolutno) na račun onih primarnih i sekundarnih. U stvari taj porast tercijarnog sektora je jedna od najupadljivijih tendencija dvadesetog veka. Teţe je napraviti uopštavanja o ţenama u proizvodnim industrijama. U starim industrijskim zemljama, radno-intenzivne industrije u kojima su ţene bile tipično koncentrisane, kao što su industrija tekstila i konfekcije, bile su u opadanju; ali su isto tako, u područjima i zemljama novog pojasa rđe, opadale i teška i mašinska industrija sa svojim preteţno muškim, da ne kaţemo mačo sastavom - rudarstvo, industrija gvoţđa i čelika, brodogradnja, proizvodnja automobila i kamiona. S druge strane, u novorazvijenim zemljama, a i u enklavama industrijskog razvoja u Trećem svetu, cvetale su radno intenzivne industrije ţeljne ţenske radne snage (koja je tradicionalno bila slabije plaćena i manje buntovna od muškaraca). Stoga je udeo ţena u lokalnoj radnoj snazi rastao, mada je slučaj Mauricijusa gde je skočio sa oko 20 odsto ranih sedamdesetih na preko 60 odsto sredinom osamdesetih godina, prilično ekstreman. Da li će udeo ţena u razvijenim zemljama rasti (ali manje nego usluţni sektor) ili ostati stabilan, zavisilo je od okolnosti u određenoj drţavi. U praksi razlika između ţena u proizvodnji i u tercijarnom sektoru nije bila značajna, pošto je glavnina njih u oba sektora bila u podređenom poloţaju, a nekoliko feminiziranih usluţnih zanimanja, posebno u drţavnim i socijalnim sluţbama, bilo je snaţno sindikalizovano.

238 ZLATNO DOBA

Ţene su takođe, u upečatljivo većem broju, ulazile u visoko obrazovanje, koje je sada bilo najočiglednija kapija za (bolje) struke. Neposredno posle Drugog svetskog rata činile su između 15 i 30 odsto svih studenata u većini razvijenih zemalja, osim Finske - svetionika ţenske emancipacije - gde su već činile 43 odsto. Još 1960. godine nigde u Evropi i Severnoj Americi nisu dostigle polovinu studenata, mada je Bugarska - još jedna, a manje razglašena profeministička zemlja - skoro dostigla ovaj broj. (Socijalističke zemlje u celini su brţe podstakle studiranje ţena - DDR je prestigla Saveznu Republiku - ali su inače njihovi feministički dometi neravnomerni.) Međutim, 1980. godine polovina ili više od polovine svih studenata u SAD, Kanadi i šest socijalističkih zemalja, predvođenih DDR i Bugarskom, su bile ţene, a do tada su samo u četiri evropske zemlje ţene činile manje od 40 odsto sudenata (Grčka, Švajcarska, Turska i Ujedinjeno Kraljevstvo). Rečju, studiranje je sada bilo isto onako obično među devojkama kao i među momcima. Masovan ulazak udatih ţena - tj. većinom majki - na trţište rada i upečatljiva ekspanzija visokog obrazovanja činili su pozadinu, bar u tipičnim razvijenim zapadnim zemljama, za impresivno oţivljavanje feminističkog pokreta počev od šezdesetih godina. Ţenski pokreti se zaista ne mogu objasniti bez ovih razvojnih procesa. Nakon što su ţene u tolikim delovima Evrope i Severne Amerike postigle svoj veliki cilj prava glasa i jednakih građanskih prava posle Prvog svetskog rata i ruske revolucije (Doba carstva, poglavlje 8), feministički pokreti su se pomerili sa dnevnog svetla u senku, čak i tamo gde ih nije uništio trijumf fašističkih i reakcionarnih reţima. Ostali su u senci, uprkos pobedi antifašizma i (u istočnoj Evropi i delovima istočne Azije) revoluciji, koje su proširile prava zadobijena nakon 1917. godine na većinu zemalja gde ih još nisu uţivale, u zapadnoj Evropi najočiglednije davanjem prava glasa ţenama Francuske i Italije, a odista i u svim odnedavno komunističkim zemljama, u skoro svim bivšim kolonijama i (tokom prvih deset posleratnih godina) u Latinskoj Americi. Zaista, tamo gde su uopšte odrţavani izbori, ţene su svuda po svetu zadobile pravo glasa do šezdesetih godina veka, osim u nekim islamskim drţavama i, što je prilično čudno, u Švaj- carskoj. Ipak ove promene niti su bile postignute feminističkim pritiskom, niti su imale bilo kakve značajne posledice na stanje ţena; čak i u onim relativno malobrojnim zemljama u kojima je glasanje imalo političkog efekta. Međutim od šezdesetih godina, počinjući u SAD i brzo se šireći po bogatim zapadnim zemljama i izvan njih do elita obrazovanih ţena u zavisnom svetu - ali u početku ne i po središtu socijalističkog sveta - nailazimo na upečatljivo oţivljavanje feminizma. Iako su ovi pokreti u suštini pripadali miljeu obrazovane srednje klase, po svoj prilici su se u sedamdesetim, a posebno u osamdesetim godinama politički i ideološki manje određeni oblici ţenske svesti raširili među masama pripadnica ovog pola (čiji ideolozi insistiraju na tome da bi ţene trebalo nazivati ,,rodom“ a ne ,,polom“ (na engleskom ,,gender“ umesto ,,sex“, prim. prev.) daleko iza bilo čega što je postigao prvi talas feminizma. Sada su ţene kao grupa stvarno postale velika politička snaga, što nisu bile ranije. Prvi, a moţda i najupečatljiviji primer ove nove ţenske svesti bio je revolt tradicionalno vernih ţena u rimokatoličkim zemljama protiv nepopularnih doktrina Crkve, što se posebno pokazalo u italijanskom referendumu u prilog razvodu (1974) i liberalnijim zakonima o pobačaju (1981); a kasnije u izboru advokatice Meri Robinson za predsednika poboţne Irske, što je bilo veoma povezano sa liberalizacijom katoličkog moralnog kodeksa (1990). Do početka devedesetih godina ispitivanja javnog mnjenja su zabeleţila upadljivo razi-

SOCIJALNA REVOLUCIJA 1945-1990. 239

laţenje političkih stavova između polova u velikom broju zemalja. Nije čudo što su političari počeli da se udvaraju ovoj novoj ţenskoj svesti, posebno na Levici gde je opadanje klasične radničke svesti lišilo partije dela njihovih starih birača. Međutim, sama raširenost nove svesti o ţenskosti i njenom interesu čini da jednostavna objašnjenja u smislu promenjene uloge ţena u privredi nisu odgovarajuća. U svakom slučaju, ono što se promenilo u ovoj socijalnoj revoluciji nije bila samo priroda aktivnosti samih ţena u društvu, već i uloga koje su ţene igrale, ili za koje se konvencionalno očekivalo da bi trebalo da ih igraju, a posebno pretpostavke o javnoj ulozi ţena i njihovoj društvenoj istaknutosti. Jer iako se od velikih promena, kakva je masovni ulazak udatih ţena na trţište radne snage moglo očekivati da će proizvesti propratne ili naknadne promene, to nije bilo nuţno - o čemu svedoči SSSR (nakon što su početne revolucionarno-utopijske teţnje iz dvadesetih godina napuštene) gde su se udate ţene u većini našle pod dvostrukim bremenom starih duţnosti u kući i nove duţnosti zarađivanja plate, bez ikakve promene u odnosima između polova ili u javnoj ili privatnoj sferi. U svakom slučaju razlozi zbog kojih su se ţene uopšte, a posebno udate ţene obrele na radnom mestu, nisu bili u nuţnoj vezi sa njihovim pogledima na društveni poloţaj i prava ţena. Do zapošljavanja ţena je moglo doći zbog siromaštva, zbog toga što su poslodavci više voleli ţensku od muške radne snage jer je jeftinija i pokornija, ili prosto zbog sve većeg broja - posebno u zavisnom svetu - porodica sa ţenom na čelu. Masovna migracija muških radnika, kao što je ona iz unutrašnjosti u gradove Juţne Afrike, iz delova Afrike i Azije u drţave Persijskog zaliva, neminovno je ostavila ţene da vode porodičnu ekonomiju kod kuće. Niti treba da zaboravimo grozno i seksualno diskriminativno ubijanje tokom velikih ratova, koje je u Rusiji posle 1945. godine ostavilo pet ţena na svaka tri muškarca. Uprkos svemu tome, nesporni su znakovi značajnih, čak revolucionarnih, promena u očekivanjima koja su ţene imale o svom i očekivanjima koje je svet imao o mestu ţena u društvu. Novo istaknuto mesto nekih ţena u politici bilo je očevidno, mada se to nikako ne moţe uzeti kao neposredni pokazatelj opšteg poloţaja ţena u dotičnim zemljama. Na kraju krajeva, procenat ţena u izabranim parlamentima mačo Latinske Amerike (11 odsto) osamdesetih godina je bio znatno viši nego u ekvivalentnim skupštinama Severne Amerike, za koju se moţe dokazati da je bila „emancipova- nija“. I opet, značajan udeo ţena, koje su sada prvi put vodile drţave i vlade u zavisnom svetu, činile su to pomoću porodičnog nasleđa: Indira Gandi (Indija, 1966-1974), Benazir Buto (Pakistan, 1988-1990; 1994) i Aung San Suu Kji (Kyi), koja bi bila rukovodilac Burme da nije vojnog veta, nasledile su vlast kao ćerke; Sirimavo Bandarana- ike (Šri Lanka 1960-1965; 1970-1977), Korazon Akvino (Filipini, 1986-1992) i Izabel Peron (Argentina, 1974-1976) kao udovice. Ovo samo po sebi nije bilo revolucionarnije nego što je mnogo ranije za presto Habzburga ili Britanskog carstva bilo nasleđe Marije Terezije ili Viktorije. U stvari, kontrast između ţenskih vladara takvih zemalja kao što su Indija, Pakistan i Filipini, i izuzetno pritisnut i potlačen poloţaj ţena u ovim delovima sveta podvlači ovu netipičnost. Pa ipak, pre Drugog svetskog rata, to da bilo koja ţena nasledi vodstvo bilo kakve republike u bilo kojim okolnostima, bilo bi smatrano nezamislivim. Posle 1945. godine to je ostalo politički moguće - Sirimavo Bandaranaike u Šri Lanki je postala prvi ţenski premijer na svetu 1960. godine - a do 1990. godine su ţene bile na čelu vlada u šesnaest drţava (World‟s Women, str. 32). U devedesetim godinama je ţena koja se uspela na vrh kao profesionalni političar bila prihvaćeni, mada neuobičajeni

240 ZLATNO DOBA

deo pejzaţa: kao premijer u Izraelu (1969); Islandu (1980); Norveškoj (1981); naročito u Velikoj Britaniji (1979); u Litvaniji (1990); i Francuskoj (1991); u formi Doi, kao prihvaćeni lider glavne (socijalističke) opozicione partije, u Japanu, koji je bio daleko od toga da bude feministički (1986). Politički svet se odista brzo menjao, čak i pored toga što je javno priznavanje ţena (makar kao grupe za politički pritisak) obično poprimalo oblik, čak i u mnogim od najnaprednijih zemalja, simbolične ili ukrasne zastupljenost! u drţavnim telima. Međutim, nema mnogo smisla u tome da se prave globalna uopštavanja o ulozi ţena u javnoj sferi, i o odgovarajućim društvenim teţnjama ţenskih političkih pokreta. Zavisni svet, svet u razvoju i socijalistički ili ekssocijalistički svet samo su marginalno uporedivi. U Trećem svetu, kao u carističkoj Rusiji, velika masa slabo obrazovanih ţena i onih iz niţih klasa ostale su izvan javne sfere, u modernom „zapadnjač- kom“ smislu, mada su neke od ovih zemalja razvijale, a neke su već imale, malobrojni sloj izuzetno emancipovanih i „naprednih" ţena, uglavnom supruga, ćerki i ostalih ţenskih srodnika iz etabliranih domaćih gornjih klasa i burţoazije, koji je bio analogan odgovarajućem sloju ţenske inteligencije i ţenskih aktivista carističke Rusije. Ovakav sloj je postojao u Indijskom carstvu čak i u kolonijalna vremena, a izgleda da se pojavio i u nekoliko manje rigidnih islamskih zemalja posebno u Egiptu, Iranu, Libanu i Magrebu - sve dok porast muslimanskog fundamentalizma nije opet gurnuo ţenu u mrak. Za ove emancipovane manjine postojao je društveni prostor na gornjim nivoima društva njihovih zemalja, gde su mogle da deluju i da se osećaju kao kod kuće po mnogo čemu na isti način kao što su to mogli (ili njihovi pandani) u Evropi i Sever- noj Americi mada su verovatno sporije napuštale polne konvencije i tradicionalne porodične obaveze svoje kulture nego zapadnjačke ţene, ili bar one nekatoličke.30 U ovom pogledu, emancipovane ţene u ,,pozapadnjačenim“ zavisnim zemljama bile su u daleko povoljnijem poloţaju od njihovih sestara na recimo, nesocijalističkom Dalekom istoku, gde je snaga tradicionalnih uloga i konvencija kojima su čak i elitne ţene morale da se pokoravaju, bila ogromna i zagušljiva. Obrazovane Japanke ili Korejanke koje su se obretale po nekoliko godina na emancipovanom Zapadu često su bile ustravlje- ne od povratka svojoj vlastitoj situaciji, i jednom sve do sada marginalno nagriţenom osećanju ţenske potčinjenosti. Situacija u socijalističkom svetu je bila paradoksalna. Praktično, sve ţene u istočnoj Evropi su bile zaposlena radna snaga - ili su bar zaposleni obuhvatali isto onoliko ţena, koliko i muškaraca (90 odsto), što je daleko veći udeo nego bilo gde drugde. Komunizam kao ideologija je bio strasno opredeljen za jednakost i oslobađanje ţena, što je u svakom slučaju uključivalo i erotsko oslobađanje, uprkos Lenjinovoj sopstvenoj nesklonosti prema leţernom seksualnom promiskuitetu.33 (Međutim, i Lenjin i Krupskaja su bili među onim retkim revolucionarima koji su davali posebnu prednost podeli kućnih

33 Tako je pravo na abortus, koje je bilo zabranjeno nemačkim Građanskim zakonikom, bilo vaţno pitanje za agitaciju Komunističke partije Nemačke, što je razlog zašto je DDR imala daleko liberalniji Zakon o abortusu od Savezne Republike Nemačke (pod uticajem demohrišćana), komplikujući tako pravne probleme nemačkog ujedinjenja 1990. godine.

SOCIJALNA REVOLUCIJA 1945-1990. 241

poslova između polova.) Osim toga, revolucionarni pokret od narodnjaka do marksista, primao je ţene, posebno intelektualke, sa posebnom toplinom, i pruţao im je izuzetno polje rada, što je bilo očito još 1970-ih godina, kada su bile nesrazmerno zastupljene u nekim od levičarskih terorističkih pokreta. Pa ipak, uz prilično retke izuzetke (Roza Luksemburg, Rut Fišer, Ana Pauker, La Pasionarija, Federika Montseni) one nisu bile istaknute u prvim političkim redovima svojih partija, ili u stvari uopšte nisu bile istaknute,32 a u novim drţavama kojima su rukovodili komunisti, bile su još manje vidljive. U stvari, ţene na vodećim političkim funkcijama su praktično nestale. Kao što smo videli, jedna ili dve zemlje, posebno Bugarska i Nemačka Demokratska Republika, jasno su dale njihovim ţenama neuobičajeno dobre šanse za isticanje u društvu, kao u visokom obrazovanju, pa ipak, u celini se društveni poloţaj ţena u komunističkim zemljama nije posebno razlikovao od onog u razvijenim kapitalističkim zemljama, a tamo gde se razlikovao, to nije nuţno donosilo prednosti. Kada su ţene nagrnule u zanimanja koja su im se otvorila, kao u SSSR-u, gde je medicinski poziv postao u velikoj meri feminizo- van, posledica je bila da je taj poziv izgubio status i prihod. Suprotno zapadnim feministkinjama, većina udatih sovjetskih ţena, koje su se odavno navikle da ceo ţivot rade na radnom mestu, sanjalo je o luksuzu ostajanja kod kuće i rada samo jednog posla. U stvari, prvobitni revolucionarni san o preobraţaju odnosa između polova i promeni institucija i navika koje su otelovljavale staru mušku dominaciju, svugde je potonuo u pesak, čak i tamo gde je - kao u prvim godinama Sovjetskog Saveza, ali ne i u novim evropskim komunističkim reţimima posle 1944. godine - ozbiljno sprovo- đen. U zaostalim zemljama, a većina komunističkih reţima je uspostavljena u takvim zemljama, ostvarivanje tog sna je blokirano pasivnom nesaradnjom tradicionalnog stanovništva, koje je insistiralo na tome da je u praksi, šta god je zakon govorio, ţena smatrana kao nešto niţe od muškarca. Herojski napori ţenske emancipacije nisu naravno, bili uzaludni. Dati ţenama jednaka zakonska i politička prava, insistirati na njihovom pristupu obrazovanju, muškim poslovima i odgovornostima, čak i skinuti im veo i dopustiti im da slobodno idu u javnost, to nisu male promene, što moţe da potvrdi svako ko s tim Uporedi neugodan poloţaj ţena u zemljama gde vlada verski fundamentalizam, ili tamo gde je on iznova nametnut. Još nešto, čak i u onim komunističkim zemljama gde je stvarnost ţena zaostajala za teorijom, čak i u vremenima kada su reţimi nametali faktičku moralnu kontrarevoluciju, pokušavajući da ponovo uspostave porodicu i ţenu kao rodilju (kao u SSSR-u tridesetih godina), ogromna sloboda ličnog izbora koji im je bio dostupan pod novim sistemom, uključujući slobodu seksualnog izbora, bila je neuporedivo veća nego što je mogla da bude pre novog reţima. Prava ograničenja slobode nisu bila toliko zakonska ili običajna koliko materijalna, kao što je bilo sa nestašicom sredstava za kontrolu rađanja, koja je planska ekonomija, kao i ostale ginekološke potrepštine, vrlo slabo nabavljala. Ipak, kakva god da su dostignuća i neuspesi socijalističkog sveta, on nije stvorio posebne feminističke pokrete, a zaista je teško i mogao da to uradi, obzirom na praktičnu nemogućnost bilo kakve političke inicijative koju nije sponzorisala drţava ili partija pre sredine osamdesetih godina. Međutim, nije verovatno da bi pre toga pitanja koja su obuzimala feminističke pokrete na Zapadu našla mnogo odjeka u komunističkim zemljama. 32 U Komunističkoj partiji Nemačke (KPD), od šezdeset i tri člana i kandidata za Centralni komitet bilo je šest ţena. Od 504 vodeća člana partije 1924-1929. godine, samo 7 odsto su bile ţene.

242 ZLATNO DOBA

U početku su se ova pitanja na Zapadu, a posebno u SAD, koje su bile pionir ove obnove feminizma, uglavnom ticala problema koji su se odnosili na ţene srednje klase, ili su bila u obliku koji se ticao tih ţena. To je prilično jasno ako pogledamo na zanimanja u SAD u kojima je feministički pritisak postigao svoje glavne prodore i koja po pretpostavci, odraţavaju koncentraciju feminističkih napora. Do 1981. godine, ţene ne samo da su praktički eliminisale muškarce iz kancelarijskih zanimanja, koja su većinom bila zaista potčinjena, ali poštovana, već su sačinjavale skoro 50 odsto trgovaca nekretninama i brokera i skoro 40 odsto bankarskih sluţbenika i finansijskih rukovodilaca, a uspostavili su i vaţno, mada još uvek neodgovarajuće prisustvo u intelektualnim profesijama, mada su u tradicionalnom medicinskom i pravničkom pozivu još uvek bili ograničeni na skromne prethodnice. Ali iako su sada 35 odsto predavača na koledţima i univerzitetima, preko četvrtine kompjuterskih specijalista, i 22 odsto onih u prirodnim naukama, bile ţene, muški monopol na fizički rad, kvalifikovan, ili nekvali- fikovan, ostao je praktično nenačet: samo je 2,7 odsto kamiondţija, 1,6 odsto električara i 0,6 odsto automehaničara bilo ţensko. Njihov otpor prilivu ţena sigurno nije bio slabiji nego kod doktora i advokata, koji su ustupili mesto za 14 odsto ţena; ali nije nerazumno pretpostavljati da je pritisak za osvajanje ovih bastiona muškosti bio manji. Ĉak i letimično čitanje američkih pionira novog feminizma iz šezdesetih godina sugeriše izrazito klasno gledanje na probleme ţena (Friedan, 1963; Degler, 1987). One su bile snaţno usredsređene na pitanje „Kako ţena moţe da uklopi karijeru ili posao sa udajom i porodicom", koje je bilo centralno samo za one koji imaju ovaj izbor, koji ne postoji za većinu ţena na svetu, a ni za sve siromašne ţene. One su bile, potpuno opravdano, zaokupljene jednakošću između muškaraca i ţena, što je koncept koji je postao glavno oruđe za legalno i institucionalno napredovanje zapadnih ţena, od kada je reče ,,pol“ ubačena u američki Zakon o građanskim pravima iz 1964. godine čija je prvobitna namera bila samo da zabrani rasnu diskriminaciju. Ali „jednakost" ili bolje rečeno, „jednaki tretman" i „jednake šanse" pretpostavljaju da nema značajnih razlika između muškaraca i ţena, socijalnih ili drugih, a većini ţena na svetu, posebno onim siromašnim, činilo se očiglednim da je delom do njihove socijalne inferiornosti došlo zbog razlike u polovima i da moţda to iziskuje pomoć specifičnu za njihov pol - na primer posebnu brigu za porodiljstvo i materinstvo ili posebnu zaštitu protiv napada fizički jačeg i agresivnijeg pola. Američki feminizam je bio spor u tome da se usmeri na ovakve vitalne interese ţena iz radničke klase kao što je porodiljsko odsustvo. Kasnija faza feminizma je zaista naučila da insistira na različitosti rodova, isto kao i na njihovoj nejednakosti, čak iako upotreba liberalne ideologije apstraktnog humanizma i zakon „jednakih prava" kao oruđe nisu bili gotovi da se usklade sa priznanjem da ţene nisu i da nije nuţno da budu kao muškarci, i obrnuto.33 33 Tako je „afirmativna akcija" tj. pruţanje preferencijalnog tretmana nekoj grupi pri pristupu određenim socijalnim resursima ili aktivnostima, u skladu sa jednakošću, samo pod pretpostavkom da je privremena mera, koja će biti postepeno ukinuta kada se postigne jednaki pristup na osnovu zasluga: tj. pod pretpostavkom da je preferencijalni tretman samo uklanjanje jednog nepravičnog hendikepa za takmičare u istoj trci. Očigledno je to ponekad slučaj. Ali tamo gde imamo posla sa trajnim razlikama to ne moţe biti od značaja. Čak je i na prvi pogled apsurdno, dati muškarcima prvenstvo za upis na kurseve koloraturnog pevanja, ili insistirati na tome da je teorijski poţeljno, iz demografskih razloga, da bi 50 odsto armijskih generala trebalo da budu ţene. S druge strane sasvim je legitimno dati svakom muškarcu sa ţeljom i potencijalnom sposobnošću da peva Normu, i svakoj ţeni sa ţeljom i potencijalom da vodi armiju, njihovu šansu da to rade.

SOCIJALNA REVOLUCIJA 1945-1990. 243

Osim toga, pedesetih i šezdesetih godina je sam zahtev da se izvrši proboj iz domaće sfere do radnog mesta, imao snaţan ideološki naboj među imućnim, obrazovanim udatim ţenama srednje klase, koji nije imao za druge ţene, jer je motivacija ovog zahteva u miljeu srednje klase retko bila ekonomska. Među siromašnim, ili onima sa škrtim kućnim budţetima, udate ţene su izlazile iz kuće da rade posle 1945. godine, zbog toga što, grubo rečeno, deca više nisu radila. Dečji rad je na Zapadu skoro nestao, dok je na drugoj strani potreba da se deci pruţi obrazovanje koje bi poboljšalo njihove izglede, na duţe vreme nego u prošlosti natovarila finansijsko breme na njihove roditelje. Ukratko, kako je rečeno, ,,u prošlosti, deca su radila tako da su njihove majke mogle da ostanu kod kuće i da ispunjavaju domaće i reproduktivne duţnosti. Sada kada je porodici trebalo dodatnog prihoda, majke su radile umesto dece“ (Tilly/Scott, 1987, str. 219). Ovo bi teško bilo moguće da nije bilo manje dece, čak iako je olakšano znatnom mehanizacijom kućnih obaveza (posebno pomoću mašine za pranje rublja) i usponom gotove hrane. Ali za udate ţene iz srednje klase čiji su muţevi zarađivali prihod primeren njihovom statusu, to što su izlazile iz kuće da bi radile, retko bi bilo veliki dodatak za porodični prihod, ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga što su ţene bile toliko manje plaćene od muškaraca na poslovima koji su im bili dostupni. Moţda taj posao nije donosio neto doprinos porodici kada se moralo dosta plaćati da bi se unajmio neko da vodi računa o domaćinstvu i deci (u obliku čistačica, a u Evropi au pair devojaka), ne bi li se omogućilo ţeni da zarađuje izvan kuće. Ako je u ovim krugovima bilo podsticaja za udate ţene da idu izvan kuće, to je bio zahtev za slobodom i autonomijom: da udata ţena bude osoba sa sopstvenim pravom a ne privezak muţa i kuće, neko o kome svet sudi kao o individui, a ne kao pripadniku vrste („samo domaćica i majka"). Dohodak je tu ne zbog toga što je bio neophodan, već zbog toga što je to nešto što je ţena mogla da troši a da ne pita prvo muţa. Naravno, kako su domaćinstva srednje klase sa dve plate postajala uobičajenija, porodični budţeti su se sve više izračunavali imajući u vidu dve plate. U stvari, kako je više obrazovanje za decu iz srednje klase postalo skoro univerzalno, i kako su roditelji morali da čine finansijske doprinose za svoju decu sve do njihovih kasnih dvadesetih godina pa čak i kasnije, zaposlenje je za udate ţene srednje klase prestalo da bude prvenstveno deklaracija nezavisnosti i postalo je ono što je odavno bilo za siromašne, način da se sastavi kraj sa krajem. Međutim svesno emancipatorski element u tome nije nestao, kao što je pokazao porast „putujućih brakova". Jer troškovi (a ne samo finansijski) braka u kome svaki supruţnik često radi na vrlo udaljenom mestu bili su vrlo visoki, i pored toga što je revolucija u transportu i komunikacijama od sedamdesetih godina na ovamo, u profesijama kakva je akademska ovakve poslove načinila sve običnijim. Onde gde su nekada ţene iz srednje klase (mada ne i deca iznad određenog uzrasta) automatski sledile muţa gde god ga je vodio novi posao, sada je postalo skoro nezamislivo, bar u intelektualnim krugovima srednje klase, ometati ţeninu sopstvenu karijeru, i njeno pravo da odlučuje gde će da je sprovodi. Konačno je izgledalo kako muškarci i ţene tretiraju jedni druge kao jednake u ovom pogledu.34 Međutim, u razvijenim zemljama sveta, feminizam srednje klase, ili pokret obrazovanih ţena ili intelektualki, proširio se u neku vrstu opšteg osećanja da je došlo 34 Iako redi, učestali su slučajevi u kojima se muţ suočava sa problemom da sledi ţenu tamo gde je odveo novi posao. Svaki univerzitetski radnik iz devedesetih godina moţe da pomisli na neki primer iz svoje okoline.

244 ZLATNO DOBA

vreme za oslobođenje ţena, ili bar za ţensko samopotvrđivanje. To je bilo zbog toga što je specifični rani feminizam srednje klase, i pored toga što ponekad nije imao značaja za probleme ostalih zapadnih ţena, pokrenuo pitanja koja su se ticala svih: a ova pitanja su postajala goruća kada je socijalni potres koji smo skicirali proizveo dubinsku, i na mnogo načina iznenadnu, moralnu i kulturnu revoluciju, jedan dramatičan preobraţaj konvencija socijalnog i individualnog ponašanja. Ţene su bile ključne za ovu kulturnu revoluciju, pošto su njen stoţer i izraz bile promene u tradicionalnoj porodici i domaćinstvu, kojih su ţene oduvek bile centralni element. Tome se sada moramo okrenuti.

Poglavlje jedanaesto

Kulturna revolucija

U ovom filmu, Karmen Maura glumi muškarca koji se podvrgao promeni pola i koji je, usled jedne nesrećne afere sa njegovim/njenim ocem digao ruke od muškaraca da bi stupio u (valjda) lezbijsku vezu sa jednom ţenom koju igra čuveni madridski transvestit. Filmska kritika u Village Voice, Pol Berman (Paul Berman) (1987, str. 572) Uspešne demonstracije nisu nuţno one koje mobilišu najveći broj ljudi, već one koje pobude najveće interesovanje kod novinara. Preterujući samo malo, moglo bi se reći da pedesetorica pametnih koji mogu da naprave uspešan „hepening" i da dobiju pet minuta na televiziji, mogu da postignu isto onoliko političkog efekta kao pola miliona demonstranata. Pjer Burdije (Pierre Bourdieu) (1994) I Najbolji pristup ovoj kulturnoj revoluciji je stoga kroz porodicu i domaćinstvo, to jest preko strukture odnosa između polova i generacija. U većini društava ovakve strukture su bile impresivno otporne na naglu promenu, mada to ne znači da su one bile statične. Osim toga, uprkos suprotnom prividu, njihovi obrasci su bili svetski, ili su bar u osnovi bili slični širom ogromnih prostora, iako je na osnovu društve-no-ekonomskih i tehnoloških razloga sugerisano da postoji velika razlika između Evro-azije (uključujući obe strane Sredozemlja) na jednoj strani, i ostatka Afrike na drugoj (Goody, 1990, XVII). Tako je poliginija, koja je skoro odsutna, ili je postala odsutna u Evroaziji, osim za posebno privilegovane grupe i u arapskom svetu, cvetala u Africi, u kojoj je, kako kaţu, više od četvrtine brakova poligamno (Goody, 1990, str. 379) Međutim, unatoč svim varijacijama, ogromna većina čovečanstva je imala određene zajedničke karakteristike, kao što je postojanje formalnog braka koji je privilego-van u seksualnim odnosima („preljuba11 je svugde smatrana prestupom); kao što je nadređenost muţeva ţenama i roditelja deci, kao i starijih generacija mlađim; i to da se porodično domaćinstvo sastoji od nekoliko ljudi i tome slično. Kakve god da su bile veličina i sloţenost srodničkih mreţa, kao i uzajamna prava i obaveze unutar njih, nuklearno domaćinstvo - bračni par plus deca - uglavnom je negde u njima postojao, čak i onda kada su grupe u kojima se zajedno ţivelo ili radilo, ili domaćinstva bili znatno veći. Ideja da je nuklearna porodica, koja je postala standardni model u zapadnom društvu devetnaestog i dvadesetog veka, na neki način evoluirala iz stadij uma mnogo većih poro-

246 ZLATNO DOBA

dičnih i srodničkih grupa, kao deo razvoja burţoaskog ili ma kakvog drugog individualizma, počiva posebno na istorijskom nerazumevanju prirode društvene kooperacije i njenog osnovnog principa u preindustrijskim društvima. Ĉak i u jednoj tako komunističkoj instituciji kao što je bila zadruga balkanskih Slovena, „svaka ţena radi za sebe i porodicu u uţem smislu te reči, naime za muţa i decu, ali takođe, kada na nju dođe red, za neoţenjene članove zajednice i za siročad“ (Guidetti/Stahl, 1977, str. 58). Postojanje takve nuklearne porodice i domaćinstva naravno ne znači, da su srodničke grupe i zajednice unutar kojih se takva porodica moţe naći, slične u ostalim vidovima. Pa ipak se u drugoj polovini dvadesetog veka ovaj temeljni i dugovečni red stvari počeo da menja ekpresnom brzinom, svakako u „razvijenim" zapadnim zemljama, mada čak i unutar njih neravnomerno. Tako je u Engleskoj i Velsu - doduše to je jedan prilično dramatičan primer - 1938. godine jedan razvod dolazio na svakih pedeset i osam brakova (Mitchell, 1975, str. 30-32), a sredinom osamdesetih godina na svaka 2,2 sklopljena braka (UN Yearbook, 1987). Osim toga, moţemo videti ubrzavanje ovog trenda tokom raspuštenih šezdesetih. Krajem sedamdesetih, bilo je više nego deset razvoda na hiljadu venčanih parova u Engleskoj i Velsu, ili pet puta više nego 1961. godine (Social Trends, 1980, str. 84) Ovaj trend nikako nije bio ograničen samo na Britaniju. U stvari, ta spektakularna promena se najjasnije vidi tamo gde je bila jaka prinuda tradicionalnog morala kao u katoličkim zemljama. U Belgiji, Francuskoj i Holandiji stopa razvoda (godišni broj razvoda na svakih hiljadu stanovnika) se otprilike utrostručila između 1970. i 1985. godine. Međutim, čak i u zemljama sa tradicijom emancipacije u ovim stvarima, kao što su Danska i Norveška, ove stope su se mogle udvostručiti, ili skoro udvostručiti. Jasno je da se nešto neobično dešavalo sa zapadnjačkim brakom. Kod ţena koje su sedamdesetih godina posećivale jednu ginekološku kliniku u Kaliforniji, pokazalo se „značajno opadanje broja formalnih brakova, smanjenje ţelje za decom... i jedna promena stavova prema prihvatanju biseksualnosti“ (Esman, 1990, str. 67). Nije verovatno da bi se jedna takva reakcija ţena iz takvog uzorka mogla zabeleţiti igde, čak i u Kaliforniji, pre ove decenije. Broj ljudi koji ţive sami (to jest, ne kao pripadnici bilo kakvog para ili veće porodice) takođe je počeo da buja. U Britaniji je taj broj uglavnom ostao isti tokom prve trećine, iznoseći oko 6 procenata svih domaćinstava, da bi nakon toga prilično blago zanosio uvis. Još između 1960. i 1980. ovaj procenat se skoro udvostručio sa 12 na 22 procenta svih domaćinstava, da bi do 1991. godine bio više od četvrtine svih domaćinstava. (Abrams, Carr Saunders, Social Trends, 1993, str. 26). U mnogim velikim gradovima Zapada samci su činili oko polovine svih domaćinstava. I obratno, klasična zapadna nuklearna porodica, venčani par sa decom, očito je bila u povlačenju. U SAD je broj takvih porodica opao sa 44 na 29 procenata svih domaćinstava za dvadeset godina (1960-1980); u Švedskoj, gde su nevenčane ţene sredinom osamdesetih rađale skoro polovinu sve novorođene dece, sa 37 na 25 procenata (Worlds Women, str. 16). Ĉak i u onim razvijenim zemljama gde su 1960. godine nuklearne porodice sačinjavale polovinu ili više od polovine svih domaćinstava, sada je nuklearna porodica bila izrazita manjina. U određenim slučajevima, ona je prestala da bude tipična, čak i nominalno. Tako je 1991. godine, kod 58 odsto crnačkih porodica glava porodice bila sama ţena, a samohrane ţene su rađale 70 odsto sve crne dece. A 1940. godine, samo je kod 11,3 odsto ,,nebelačkih“ porodica glava bila samohrana majka, a čak i u gradovima samo 12,4 odsto (Franklin Frazier, 1957, str. 317). Ĉak i 1970. godine, ovaj broj je iznosio samo 33 odsto (New York Times, 5. 10. 92)

KULTURNA REVOLUCIJA 247

Ova kriza porodice je bila povezana sa prilično dramatičnim promenama javnih standarda po kojima se upravljalo seksualno ponašanje, partnerstvo i stvaranje potomstva. Ovi standardi su i zvanični i nezvanični, a glavna promena i kod jednih i kod drugih se moţe datirati i koincidira sa šezdesetim i sedamdesetim godinama. Zvanič- no je ovo bila jedna neobična era liberalizacije i za heteroseksualce (to jest, uglavnom za ţene, koje su pre toga uţivale znatno manje slobode od muškaraca) i za homoseksualce, kao i za druge oblike kulturno-seksualnog otpadništva. U Britaniji, homoseksualnost je najvećim delom bila dekriminalizovana u drugoj polovini šezdesetih godina, nekoliko godina kasnije nego u SAD, gde je prva drţava koja je sodomiju učinila legalnom bio Ilinois 1961. godine (Johansson/Percy, str. 304, 1349). U samoj papinoj Italiji, razvod je legalizovan 1970. godine, što je potvrđeno referendumom 1974. godine. Prodaja sredstava za kontracepciju i informacija o kontroli rađanja legalizovana je 1971. godine, a 1975. godine je novi Zakon o porodici zamenio onaj stari koji je preţiveo iz perioda fašizma. Konačno, abortus je postao legalan 1978. godine, što je potvrđeno referendumom 1981. godine. Iako su permisivni zakoni učinili dotada zabranjene činove lakšim, i pruţili daleko veći publicitet tim pitanjima, zakoni su pre priznali no što su stvorili novu klimu seksualne opuštenosti. To što je pedesetih godina samo 1 odsto britanskih ţena provelo ikakvo vreme ţiveći sa budućim muţem pre braka, nije bilo posledica legislative, niti je to bila činjenica da je ranih osamdesetih godina tako činilo 21 odsto ţena (Gillis, 1985, str. 307). Stvari koje su dotada bile zabranjene, postale su dopuštene, ne samo po zakonu i veri, već i po uobičajenom moralu, konvenciji i mišljenju suseda. Ove tendencije naravno nisu ravnomerno uticale na sve delove sveta. Dok se broj razvoda povećao u svim zemljama gde je razvod bio dostupan (pretpostavljajući, zasad, da je formalni raspad braka imao isto značenje u svima njima), brak je očito u nekima od njih postao mnogo nestabilniji. Osamdesetih godina je bio mnogo trajniji u (nekomunističkim) katoličkim zemljama. Razvod je bio daleko manje uobičajen na Iberijskom poluostrvu i u Italiji, a još redi u Latinskoj Americi; čak i u zemljama koje su se ponosile svojom prefinjenošću: jedan razvod na dvadeset i dva venčanja u Meksiku, na trideset i tri u Brazilu (ali na Kubi jedan na 2,5 venčanja). Juţna Koreja je ostala neobično tradicionalna za jednu zemlju koja se tako brzo kreće (jedan razvod na jedanaest venčanja), a ranih osamdesetih je čak Japan imao stopu razvoda manju od četvrtine francuske stope, a daleko manju od na razvod uvek spremnih Britanaca i Amerikanaca. Ĉak i unutar (tadašnjeg) socijalističkog sveta je bilo varijacija, mada manjih nego u kapitalizmu, osim u SSSR-u ispred koga su bile samo SAD po spremnosti svojih građana da raskidaju brakove (UN World Social Situation, 1989, str. 36). Ovakve varijacije ne izazivaju iznenađenje. Ono što je bilo i što jeste mnogo zanimljivije je to da, velike ili male, istg. transformacije, mogu da se prate širom cele planet&koja se „modernizuje“. Nigde to nije bilo upečatljivije, nego na polju popularne, ili određenije, kulture mladih.

248 ZLATNO DOBA

je nego kod prethodih generacija (Tanner, 1962, str. 153) - do srednjih dvadesetih godina, sada su postali nezavisan socijalni činilac. Najdramatičniji politički događaji, posebno šezdesetih i sedamdesetih godina, bili su mobilizacije ove starosne grupe koja je u manje politizovanim zemljama donosila bogatstvo industriji ploča, budući da je 75-80 odsto njene proizvodnje - u stvari rok muzika - bilo prodavano mušterijama između četrnaest i dvadeset i pet godina (Hobsbavvm, 1993, xxviii-xxix). Politička radikaliza- cija šezdesetih, koju su nagovestili manje skupine kulturnih disidenata i odbačenih ljudi pod različitim nazivima, bila je delo ovih mladh ljudi, koji su odbacivali status dece, pa čak i adolescenata (ne sasvim zrelih odraslih), dok su poricali punu ljudskost svakom starijem od trideset godina, osim povremeno guruu. Izuzev u Kini, gde je drevni Mao mobilisao armiju mladih što je dovelo do uţasnog efekta (videti poglavlje 16) mlade radikale su vodili - ukoliko su prihvatali vođe - njihovi vršnjaci. Ovo je očigledno bilo tačno za studentske pokrete širom sveta, ali tamo gde su ti pokreti kresnuli varnicu masovne radničke pobune, kao u Francuskoj i Italiji 1968-1969, inicijativa je takođe dolazila od mladih radnika. Niko sa čak minimalnim iskustvom o ograničenjima stvarnog ţivota, to jest nijedan pravi odrasli, ne bi mogao da privučen samosvesnim ali očito apsurdnim sloganima pariških majskih dana 1968, ili italijanske „vrele jeseni" 1969. godine: „tutto e subito“, ţelimo sve i to ţelimo odmah (Albers/Goldschmit/ Oehlke, str. 59, 184). Ovu novu „autonomiju34 mladih kao posebnog društvenog sloja simbolizuje jedan novi fenomen, kome u tim srazmerama, verovatno nije bilo sličnog od romantične epohe ranog devetnaestog veka: to je heroj čiji se ţivot i mladost zajedno okončavaju. Ovaj lik, koji je najavio Dţems Din (James Dean),filmska zvezda pedesetih godina, bio je opšteprisutan, moţda čak i ideal-tipski, u onome što je postalo karakteristični kulturni izraz mladih - u rok muzici. Badi Holi, Dţenis Dţoplin, Brajan Dţons iz Rolingstonsa, Bob Marli, Dţimi Hendriks i još mnogi drugi popularni idoli pali su kao ţrtve ţivotnog stila u kome je rana smrt nameravana. Ono što je ovakve smrti učinilo simboličkim bilo je to što je mladost, koju su ovi idoli predstavljali bila po definiciji nepostojana. Biti glumac, moţe biti ţivotna karijera, ali ne i biti jeune premier. Međutim, mada je pripadanje mladima nešto što se stalno menja - studentska „generacija11 kao što je opšte poznato, traje jedva tri ili četiri godine - redovi mladih su se oduvek, pa i sada, iznova popunjavali. Pojavu adolescenata kao samosvesnog društvenog činioca sve više su sa puno entuzijazma prepoznavali proizvođači potrošnih dobara, a pokatkad manje voljno njihovi stariji, dok su uviđali da raste prostor između onih koji su bili radi da prihvate naziv „dete11 i onih koji su insistirali na nazivu „odrastao11. Sredinom šezdesetih godina je čak pokret samog Badena Pauela (Baden Povvell), engleski dečaci34

Jer ako povećanje broja domaćinstava u kojima ţive razvedeni, vanbračna deca i deca sa jednim roditeljem (tj. preteţno sa samohranim majkama) ukazuje na krizu odnosa između polova, uspon specifične, a neobično moćne omladinske kulture ukazuje na duboku promenu u odnosu između generacija. Mladi, kao samosvesna grupa koja seţe od puberteta - a pubertet u razvijenim zemljama se dešavao nekoliko godina rani34 Dekolonizacija i revolucija dramatično su preobrazili političku mapu planete. Broj međunarodno priznatih drţava u Aziji se upetostručio. U Africi, gde je bila samo jedna takva 1939. godine, sada ih je bilo oko pedeset. Ĉak i u obe Amerike, gde je iza rane devetnaestovekovne dekolonizacije ostalo dvadesetak latino republika, dekolonizacija je dodala još jedno tuce. Međutim, ono što je bilo vaţno za te drţave nije bio njihov broj, već njihova ogromna i sve veća demografska teţina i pritisak koji su kolektivno predstavljale.

KULTURNA REVOLUCIJA 249

skauti (English Boy Scouts) izbacio prvi deo svog imena kao ustupak raspoloţenju vremena, a stari skautski sombrero je zamenio manje upadljivom beretkom (Gillis, 1974, str. 197). Grupe vršnjaka nisu ništa novo u društvima, a čak je i u burţoaskoj civilizaciji bio priznat jedan sloj onih koji su seksualno zreli ali još uvek zapleteni u fizičkom i intelektualnom razvoju, i kojima nedostaje ţivotno iskustvo odraslih. To što je ova grupa postajala mlađa, jer je pubertet počinjao ranije i ranije je dostizan maksimalni rast (Floud et al. 1990), nije samo.po sebi izmenilo ovu situaciju. To je samo prouzrokovalo tenziju između mladih i njihovih roditelja i nastavnika koji su nastojali da se sa njima ophode kao sa manje odraslim nego što su mladi sami mislili za sebe. Burţo- aska sredina je očekivala od svojih mladih muškaraca, za razliku od svojih mladih ţena

250 ZLATNO DOBA

- da prođu kroz period nemira i da se ,,izluduju“, na putu ka „smirivanju". Novina ove kulture mladih je bila trostruka. Prvo, ,“mladost" nije viđena kao pripremna faza zrelosti, već na neki način, kao konačna etapa punog ljudskog razvitka. Kao na primer u sportu, ljudskoj delatnosti u kojoj je mladost nadmoćna, a koja je sada određivala ambicije više ljudskih bića od bilo koje druge delatnosti, gde je ţivot jasno išao nizbrdo posle tridesete godine. U najboljem slučaju, ţivot posle tih godina je privlačio manje paţnje. To što, u stvari, ovo nije odgovaralo društvenoj stvarnosti u kojoj su (osim u sportu, nekim vidovima zabave i moţda čistoj matematici) vlast, uticaj, uspeh, a i imetak, rasli sa godinama, bio je samo jedan dokaz više za nezadovoljavajući način na koji je svet bio uređen. Jer je posleratnim svetom, sve do sedamdesetih godina, zapravo upravljala geronto- kratija, u većoj meri nego u većini ranijih perioda, naime muškarci - tada još uvek jedva da je bilo ţena - koji su bili zreli ljudi na kraju, pa čak i na početku Prvog svetskog rata. To se odnosi i za kapitalistički (Adenauer, De Gol, Franko, Ĉerčil), i za komunistički svet (Staljin i Hruščov, Mao, Ho Ši Min, Tito), kao i na velike postkolonijal- ne drţave (Gandi, Neru, Sukarno). Vođa mlađi od četrdeset godina bio je retkost čak i u revolucionarnim reţimima nastalih iz vojnih udara, koji su tip političke promene koju obično izvode mlađi oficiri, jer oni imaju manje da izgube nego stariji. Otud veliki deo uticaja Fidela Kastra koji je osvojio vlast u trideset i drugoj godini ţivota. Međutim, establišment starih je pravio tihe i moţda ne uvek svesne ustupke mladosti, i to ne samo preko procvetalih industrija kozmetike, sredstava za negu kose i ličnu higijenu, koje su nesrazmerno profitirale od nagomilanog bogatstva nekolicine razvijenih zemalja.35 Tendencija da se starosna granica za glasačko pravo spusti na 18 godina postojala je od kraja šezdesetih godina - u SAD, Britaniji, Nemačkoj i Francuskoj - a bilo je i nekih znakova da će se spustiti granica za zakonski odobrene (hete- ro) seksualne odnose. Paradoksalno je to, da se u isto vreme kada je raslo očekivano trajanje ţivota, i kada je bar u povlašćenim višim i srednjim klasama, senilno propadanje bivalo odloţeno, ranije stizalo do penzije, i da je u vremenima teškoća „prerano penzionisanje" postalo omiljeni metod za smanjenje troškova na plaćanje radne snage. Rukovodioci preko četrdeset godina starosti koji su gubili poslove, uvideli su da im je podjednako teško da nađu novi posao, kao i fizičkim i kancelarijskim radnicima. Druga novina kod kulture mladosti proizilazi iz prve: to da je kultura mladosti bila ili postala dominantna u „razvijenim trţišnim privredama'4, delom zbog toga što je sada predstavljala skoncentrisanu masu kupovne moći, delom zato što je svaka nova generacija odraslih prethodno bila socijalizovana kao deo samosvesne mladalačke kulture i ponela obeleţja tog iskustva, i naročito, zato što je zadivljujuća brzina tehnološke promene zapravo dala mladosti nemerljivu prednost nad konzervativnijim, ili bar manje prilagodljivim dobom. Kakva god da je bila starosna struktura uprave IBM-a ili Hita- čija, nove kompjutere su kreirali i nove programe izmišljali ljudi u svojim dvadesetim godinama. Ĉak i kada su takve mašine i programi bili pravljeni da im ni idiot ne moţe nauditi, generacija koja nije odrasla sa njima bila je bolno svesna svoje inferiornosti u odnosu na generacije koje su rasle sa njima. Postalo je manje očigledno šta su to deca mogla da nauče od roditelja, u odnosu na ono šta roditelji nisu znali a deca jesu. Obrnu35 Na svetskom trţištu sredstava za negu, 1990. godine je 34 odsto otpadalo na nekomunističku Evropu, 30 odsto na Severnu Ameriku, i 19 odsto na Japan. Preostalih 85 odsto stanovnika sveta delilo je 16-17 odsto među svojim (bogatijim) pripadnicima (Financial Times, 11/4/1991).

KULTURNA REVOLUCIJA 251

la se uloga generacija. Blu dţins, koji je svesno demotska odeća, promovisali su studenti po američkim kampusima koji nisu ţeleli da izgledaju kao njihovi stariji, počeo je da se pojavljuje, vikendima i praznicima, pa čak i radnim danima u „kreativnim" ili kakvim drugim ţivahnim zanimanjima, i ispod mnogih sedih glava. Treća posebnost nove kulture mladosti u urbanim društvima bio je njen zapanjujući internacionalizam. Blu dţins i rok muzika postali su obeleţja „moderne" mlade- ţi, manjine predodređene da postane većina, u svakoj zemlji u kojoj su bili zvanično tolerisani, a i u nekim zemljama gde nisu, kao u SSSR-u od šezdesetih godina nadalje (Starr, 1990, pogavlja 12 i 13). Engleski jezik rok stihova često čak nije bio ni prevođen. U tome se ogledala premoćna kulturna hegemonija SAD u oblasti popularne kulture i ţivotnog stila, iako treba obratiti paţnju na to da su sami centri zapadnjačke mladalačke kulture bili suprotnost kulturnom šovinizmu, posebno po muzičkom ukusu. Oni su rado prihvatali stilove uvoţene sa Kariba, iz Latinske Amerike i od osamdesetih godina, sve više iz Afrike. Ova kulturna hegemonija nije bila nova ali se promenio njen modus operan- di. Između dva svetska rata njen glavni vektor je bila američka filmska industrija, koja je jedina imala masovnu globalnu distribuciju. Njene filmove su gledale stotine miliona, i to je dostiglo maksimum neposredno posle Drugog svetskog rata. Usponom televizije, međunarodne filmske proizvodnje, kao i okončavanjem holivudskog sistema studija, američka filmska industrija je izgubila nešto od svoje prevlasti i nešto više svoje publike. Ona 1960. godine nije proizvodila više od šestine svetske filmske proizvodnje, čak i kada se ne računaju Japan i Indija (UN Statistical Yearbook, 1961), iako će na posletku povratiti veliki deo svoje hegemonije. SAD nikada nisu uspele da ustanove srazmerno uporište na ogromnom i jezički šarolikijem televizijskom trţištu. Američki mladalački stilovi su se širili direktno, ili pojačavanjem njihovih signala preko kuće na kulturnoj sredokraći, preko Britanije, nekom vrstom neformalne osmoze. Ti stilovi su se širili svetskom distribucijom imidţa; putem ličnih kontakata međunarodnog omladinskog turizma, koji je slao male ali rastuće i sve uticajnije tokove mladih ljudi u dţinsu širom planete; preko svetske mreţe univerziteta, čiji je kapacitet za brzu internacionalnu komunikaciju postao očigledan tokom šezdesetih godina. Naročito su se širili pomoću sile mode u potrošačkom društvu koja je sada stigla do širokih masa, pojačana pritiskom grupa vršnjaka. Nastala je jedna globalna kultura mladih. Da li je ona mogla da se pojavi u bilo kom ranijem periodu? Skoro sigurno nije. Njena klijentela je bila daleko malobrojnija, u relativnim i apsolutnim brojevima, jer je dramatično narasla produţenjem redovnog obrazovanja i posebno stvaranjem ogromnih naseobina mladih muškaraca i ţena koji ţive zajedno kao grupa vršnjaka po univerzitetima. Osim toga, čak i adolescenti koji su stupili na trţište radne snage u uzrastu kada su napuštali školu (između četrnaeste i šesnaeste godine, u tipično „razvijenoj" zemlji) posedovali su daleko veću samostalnu kupovnu moć nego njihovi prethodnici, zahvaljujući prosperitetu i punoj zaposlenosti Zlatnog doba; a zahvaljujući i većem blagostanju njihovih roditelja, kojima je doprinos dece porodičnom budţetu bio manje potreban. Otkrivanje ovog mladalačkog trţišta sredinom pedesetih bilo je ono što je sredinom pedesetih godina revolucionisalo muzički biznis, a u Evropi i onaj deo modne industrije okrenut masovnom trţištu. Britanski „tinejdţerski bum" koji je otpočeo u to vreme, zasnivao se na urbanoj koncentraciji relativno dobro plaćenih devojaka u sve brojnijim kancelarijama i radnjama, koje su često imale više novca za trošenje od mladića, i koje su u tim danima bile manje predane tradicionalno muškim

252 ZLATNO DOBA

obrascima trošenja na pivo i cigarete. Taj bum se „prvo iskazao na poljima gde su se isticale devojke kao kupci, kao što su trţišta bluza, sukanja, kozmetike i ploča" (Allen, 1968, str. 62-63), da i ne spominjemo pop-koncerte, gde su one bile najistaknutiji i najčujniji posetioci. Moć omladinskog novca se moţe meriti prodajom ploča u SAD koja je porasla od 277 miliona dolara 1955. godine, kada se rok pojavio, na šest stotina miliona 1959. godine i na dve milijarde 1973. godine (Hobsbavvm, 1993, str. xxix). Svaki pripadnik starosne grupe od pet do devetnaest godina, trošio je najmanje pet puta više na ploče 1970. nego 1955. godine. Što je zemlja bila bogatija, to je muzički biznis bio veći: mladi u SAD, Švedskoj, Zapadnoj Nemačkoj, Holandiji i Britaniji su po glavi trošili na ploče bar pet do sedam puta više nego oni u zemljama koje su bile siromašne, ali su se brzo razvijale kao što su Italija i Španija. Samostalna moć na trţištu olakšala je mladima da otkriju materijalne ili kulturne simbole identiteta. Ipak, ono što je izoštrilo obrise ovog identiteta bio je ogromni istorijski jaz koji je razdvajao generacije rođene pre recimo, 1925. godine, od onih rođenih recimo, 1950. godine; jaz daleko veći nego onaj između roditelja i dece u prošlosti. Većina tinejdţerskih roditelja je postala bolno svesna toga tokom i nakon šezdesetih godina. Mladi su ţiveli u društvima otrgnutim od svoje prošlosti, preobraţenim bilo revolucijom, kao u Kini, Jugoslaviji ili Egiptu; bilo osvajanjem i okupacijom kao u Nemačkoj i Japanu; bilo kolonijalnim oslobođenjem. Mladi se nisu sećali ere pre potopa. Osim moţda kroz zajedničko iskustvo velikog otadţbinskog rata, kakav je na kratko povezao stare i mlade u Rusiji i Britaniji, mladi nisu imali načina da razumeju ono što su njihovi roditelji iskusili ili osetili - čak i onda kada su ovi bili spremni da govore o prošlosti, što je većina nemačkih, japanskih i francuskih roditelja nerado činila. Kako bi jedan mladi Indus, za koga je Kongresna partija vlast ili politički aparat, mogao da razume onoga za koga je Kongresna partija bila izraz nacionalne borbe za slobodu? Kako bi briljantni mladi indijski ekonomisti koji su se šepurili po svetskim univerzitetima mogli da shvate čak i svoje sopstvene nastavnike, za koje je vrhunac ambicije u kolonijalnom periodu bio da budu samo „podjednako dobri" kao njihovi uzori iz metropola? Zlatno doba je proširilo taj jaz, bar do sedamdesetih godina. Kako su dečaci i devojčice odrasli u eri pune zaposlenosti, mogli da shvate iskustvo tridesetih godina, ili obratno, kako je starija generacija mogla da razume mlađu, za koju posao nije bio sigurno utočište posle plovidbe olujnim morima (posebno siguran posao sa pravom na penziju), već nešto što se moţe dobiti u svakom trenutku i napustiti u bilo kom momentu kada neko poţeli da ode u Nepal na nekoliko meseci? Ova verzija generacijskog jaza nije bila ograničena na industrijske zemlje, jer je dramatično opadanje seljaštva stvori lo sličnu šizmu ruralnih i bivših ruralnih, manuelnih i mehanizovanih generacija. Francuski profesori istorije, odgajeni u jednoj Francuskoj gde je svako dete dolazilo sa seljačkog gazdinstva, ili je tamo provodilo raspuste, otkrili su sedamdesetih godina, da moraju da objašnjavaju studentima šta su radile mlekarice i kako su izgledala seoska dvorišta sa đubrištem. I više od toga, ovaj generacijski jaz je uticao čak i na one - na većinu stanovnika sveta - koje su mimoišli veliki politički događaji ovog veka, ili koji nisu imali posebno mišljenje o tim događajima, ukoliko nisu uticali na njihove privatne ţivote. A naravno, bilo da su ih ovi događaji mimoišli ili ne, većina stanovnika sveta je sada bila mlađa nego ikada. Širom Trećeg sveta gde se još nije odigrala tranzicija sa visokih ka niskim stopama nataliteta, u bilo kom trenutku druge polovine dvadesetog veka je najverovatnije između dve petine i polovine stanovništva bilo mlađe od četr-

KULTURNA REVOLUCIJA 253

naest godina. Kako god da su bile jake njihove unutarporodične veze, koliko god da je bila snaţna mreţa tradicije koja ih je obavijala, nije moglo a da ne dođe do ogromnog jaza između njihovog shvatanja ţivota, njihovih iskustava i očekivanja, i svega toga kod starijih generacija. Juţnoafrički politički prognanici koji su se vratili u svoju zemlju početkom devedesetih godina, imali su drugačije shvatanje o tome šta znači boriti se za Afrički nacionalni kongres od svojih mladalačkih „drugova" koji su nosili istu zastavu po afričkim gradovima. I obratno, šta je drugo mogla da od Nelsona Mendele načini većina u Sovjetu, rođena nakon što je stupio u zatvor. Njegov simbol ili ikonu? Po mnogo čemu u ovakvim zemljama je taj generacijski jaz bio čak i veći nego na Zapadu, gde su trajne institucije i politički kontinuitet povezivali stare i mlade. III Kultura mladih je postala matrica kulturne revolucije u onom širem smislu revolucije manira i običaja, u načinima na koji se trošilo slobodno vreme i u komercijalnim umetnostima, koje su sve više sačinjavale atmosferu koju su udisali urbani ljudi. Ova revolucija je bila i demotska i antinomijska, posebno u stvarima pojedinačnog ponašanja. Svako je mogao da „radi šta mu je volja" uz minimalno spoljašnje sputavanje, iako su u praksi pritisak vršnjaka i moda zapravo nametali isto onoliko uniform- nosti kao ranije, bar unutar grupa vršnjaka i subkultura. To da su se viši društveni slojevi predavali nadahnuću koje su nalazili „među narodom" samo po sebi nije bilo nešto novo. Ĉak i ako zanemarimo kraljicu Mariju Antoanetu koja je izigravala mlekaricu, romantičari su oboţavali ruralnu narodnu kulturu, folklornu muziku i igre, njihovi najpoznatiji intelektualci su sanjarili o urbanoj nostalgie de la boue (čeţnja za siromaštvom), a mnogi viktorijanci su nalazili da je seks sa nekim iz niţih staleţa, uz izbor pola po ukusu, bio neobično isplativ. (Ovakva osećanja su daleko od toga da budu zastarela u poznom dvadesetom veku.) U Doba carstva (asocijacija na naslov Hobsbaumove knjige, koja se bavi periodom 1870-1914, prim. prev.) su prvi put kulturni uticaji počeli da se sistematski penju uvis (Age of Empire, poglavlje 9) i pomoću moćnog uticaja novorazvijenih plebejskih umetnosti i pomoću bioskopa, koji predstavlja masovnu trţišnu zabavu par excellence. Pa ipak, najveći deo popularne i komercijalne zabave između dva svetska rata je i dalje bio po mnogo čemu pod hegemonijom srednje klase, ili je doveden pod njen kišobran. Klasična holivudska filmska industrija je iznad svega bila pristojna; njen društveni ideal je bio američka verzija solidnih „porodičnih vrednosti", njena ideologija je bila ideologija patriotskog govorništva. Kada je god, u potrazi za gledaocima, otkrivala ţanr nekompatibilan sa moralnim univerzumom petnaest „Endi Hardi" (Andy Hardy) filmova (1937-1947) koji su dobili Oskara za „unapređivanje američkog načina ţivota" (Hallivvel, 1988, str. 321), kao na primer u ranim gangsterskim filmovima u kojima je postojala opasnost idealizacije delinkvenata, moralni poredak je bivao brzo iznova uspostavljen, ukoliko već nije bio u sigurnim rukama holivudskog produkcijskog kodeksa (1934-1966), koji je ograničavao dopušteno trajanje filmskog poljupca (sa otvorenim ustima) na maksimalnih trideset sekundi. Najveći trijumfi Holivuda - recimo, Prohujalo sa vihorom - temeljili su se na romanima stvorenim za srednjeklasno poluintelektualno čitalaštvo, i isto su onako postojano spadali u taj univerzum kao i Tekerijev (Thackeray) Vašar taštine, ili Cyrano de Bergerac Edmon- da Rostana (Rostand). Jedino su anarhični i demotski ţanr vodvilja i u cirkusu rođe-

254 ZLATNO DOBA

na filmska komedija neko vreme odolevali pogospodivanju (gentrification), iako se tridesetih godina čak i komedija povukla pod pritiskom briljantnog bulevarskog ţanra holivudske „lude komedije" (crazy comedy). Pa opet, i trijumfalni brodvejski ,,mjuzikl“ međuratnih godina, a i melodije za igru i balade kojima je mjuzikl bio obasut, bili su burţoaski ţanr, mada nezamisliv bez uticaja dţeza. Mjuzikli i pesme su bili pisani za srednjeklasnu publiku Njujorka, sa libretima i tekstovima pesama koji su očito bili namenjeni odrasloj publici koja je sebe smatrala urbanom, profinjenom i emancipovanom. Jedno poređenje na brzinu, tekstova Kola Portera sa tekstovima Rolingstonsa će to dokazati. Kao i zlatno doba Holivu- da, i zlatno doba Brodveja je počivalo na simbiozi plebejskog i pristojnog, ali nije bilo demotsko doba. Novina pedesetih godina je bila u tome što su mladi više i srednje klase, bar u anglosaksonskom svetu koji je sve više davao obeleţje svetu, počeli da prihvataju muziku, oblačenje, pa čak i jezik urbanih niţih klasa, ili ono za šta su smatrali da je takvo, kao uzor. Najzaprepašćujući uzor je rok muzika. Sredinom pedesetih godina ona se iznenada probila iz geta „rasnih" ili „ritam i bluz" kataloga američkih kompanija za proizvodnju ploča, čija su ciljna grupa bili siromašni američki crnci, da bi postala univerzalni idiom mladih, i to posebno mladih belaca. Mladi dendiji iz radničke klase su u prošlosti ponekad preuzimali svoj stil iz visoke mode gornjeg socijalnog sloja ili iz takvih srednjeklasnih supkultura kao što je umetnička boemija; devojke iz radničke klase su to još više radile. Sada se izgleda desio neobičan obrt. Modno trţište ustanovljeno za plebejsku omladinu, zadobilo je nezavisnost i počelo da daje obeleţje patricijskom trţištu. Kako je blu dţins (za oba pola) napredovao, pariška haute couture se povlačila, ili bolje rečeno, prihvatala je svoj poraz koristeći svoja prestiţna imena da bi prodavala proizvode za masovno trţište, direktno, ili putem licence. Uzgred budi rečeno, 1965. je bila prva godina u kojoj je francuska industrija odeće za ţene proizvela više pantalona nego suknji (Veillon, str. 6). Mladi aristokrati su počeli da odbacuju akcente po kojima se u Britaniji bez greške mogu prepoznati pripadnici njihove klase i počeli su da govore pribliţno govoru radničke klase Londona. 35 Pristojni mladi muškarci, a sve više i mlade ţene, počeli su da oponašaju ono što je nekad bilo strogo mačo nepristojna moda među manuelnim radnicima, vojnicima i njima sličnim, a to je usputno korišćenje nepristojnosti u konverzaciji. Literatura je išla u korak: briljantni pozorišni kritičar je slušaocima radija doneo reč „jeben". Prvi put u istoriji ove bajke, Pepeljuga je postala lepotica bala, time što nije nosila sjajnu odeću. Ovaj demotski obrt u ukusima omladine srednje i više klase u zapadnom svetu, koji čak ima neke paralele u Trećem svetu, gde se brazilski intelektualci zauzimaju za sambu,37 moţe i ne mora da ima neke veze sa navalom studenata iz srednje klase u revolucionarnu politiku i ideologiju nekoliko godina kasnije. Moda je često proročka, niko ne zna kako. On je sigurno bio pojačan među mladim muškarcima pojavom u javnosti, u novoj klimi liberalizma, jedne homoseksualne supkulture čiji je značaj kao krčioca trendova i u umetnostima bio izuzetan. Međutim, moţda nije neophodno pret

35 Mladi ljudi na Itonu (Eton) su počeli tako da rade krajem pedesetih, prema prorektoru te elitne institucije.

KULTURNA REVOLUCIJA 255

postaviti više od toga da je taj demotski stil bio pogodan način da se odbace vrednosti roditeljskih generacija, ili preciznije, jedan jezik pomoću koga su mladi mogli da ispipavaju načine kako da izađu na kraj sa svetom za koji pravila i vrednosti njihovih starijih više nisu izgledala relevantna. Suštinski antinomijanizam nove kulture mladih najjasnije se ispoljavao u trenu:ima kada je nalazio intelektualni izraz, kao u posterima pariškog maja 1968. koji su odmah postali slavni: „zabranjeno je zabranjivati" i u maksimi američkog pop-radi- kala Dţeri Rubina da ne treba verovati nikome koji nije odsluţio svoje (u zatvoru) (Wiener, 1984, str. 204). Nasuprot prvom utisku, ovo nisu bile političke izjave u tradicionalnom smislu - čak ni u uţem smislu da su nameravale da ukinu represivne zakone. To nije bio njihov cilj. One su bile javno saopštavanje privatnih osećanja i ţelja. Kao što je to slogan maja 1968. formulisao: „Smatram da su moje ţelje realnost, jer verujem u realnost mojih ţelja" (Katsiaficas, 1987, str. 101). Ĉak i onda kada se ove ţelje zajednički ispoljavaju u javnim manifestacijma, grupama i pokretima; čak i u onome što je izgledalo, a ponekad i imalo dejstvo, masovne pobune, subjektivnost je bila u njihovom jezgru. „Lično je političko" postalo je vaţan slogan novog feminizma, a moţda i najtrajniji rezultat ovih godina radikalizacije. On nije značio samo to da je političko delovanje imalo lične motivacije i satisfakcije, ni to da je kriterijum političkog uspeha bio uticaj na ljude. U nečijim ustima to je jednostavno značilo „Politikom ću nazvati sve što me zabrinjava" kao u naslovu knjige iz sedamdesetih godina Debljina je feminističko pitanje (Orbach, 1978). Slogan iz maja 1968. „Kada mislim o revoluciji ţelim da vodim Ijubav" zbunio bi ne samo Lenjina, već i Rut Fišer, militantnu mladu bečku komunistkinju, koju je Lenjin napadao zbog zastupanja seksualnog promiskuiteta (Zetkin, 1968, str. 28). Ali i obratno, čak i za tipičnog neomarksističkog lenjinističkog radikala šezdesetih i sedamdesetih godina bi Brehtov agent Kominterne koji je, kao trgovački putnik „vodio Ijubav sa drugim stvarima na umu" („Der Liebe pflegte ich achtlos“ - Brecht, 1976, II, str. 722) bio neshvatljiv. Za njih sigurno nije bilo vaţno to što su se revolucionari nadali da će postići svojim akcijama, već šta su radili i kako su se osećali dok su to radili. Vođenje ljubavi i vođenje revolucije nisu se mogli jasno razdvojiti. Tako su lično i društveno oslobođenje išli ruku pod ruku; najočigledniji načini da se stresu okovi drţave, roditeljske i susedske vlasti, zakon i konvencija, bili su seks i droge. Prvi način, u svim svojim mnogostrukim oblicima, nije morao da bude otkrivan. Ono što je melanholični konzervativni pesnik mislio stihom „Seksualno opšte- nje je otpočelo 1963. godine" (Larkin, 1988, str. 167) nije bilo to da je ova aktivnost bila neobična pre šezdesetih godina, pa čak ni da ga on nije praktikovao, već da je seks promenio svoj javni karakter počevši od - to su njegovi primeri - suđenja knjizi o Lejdi Ĉeterli i prvog albuma Bitlsa. Onde gde je neka aktivnost ranije bila zabranjena, praviti takve gestove protiv starih načina bilo je lako. A tamo gde je neka aktivnost bila tole- risana, zvanično ili nezvanično, kao što su naprimer tolerisani lezbijski odnosi, morala se posebno potvrditi činjenica da to jeste bio gest. Pristajanje javnosti na ono što je dotada bilo zabranjeno, ili neobično (što je „izašlo na videlo"), stoga više nije imalo značaja. S druge strane, droge koje su dotada, s izuzetkom alkohola i duvana, bile ograničene na malobrojne supkulture u visokom, niskom i marginalnom društvu, nisu profitirale od permisivnog zakonodavstva. One su se širile ne samo kao čin pobune, jer su senzacije koju su činile mogućnim, mogle da budu dovoljno privlačne. Međutim, upotreba droga je po zakonskoj definiciji bila nezakonita aktivnost, a sama činjenica da je

256 ZLATNO DOBA

droga koja je bila najpopularnija među mladima Zapada, marihuana, verovatno bila manje štetna od alkohola ili duvana, učinila je da samo duvanje (što je tipično socijalna aktivnost) ne bude samo čin inata, već i nadmoći nad onima koji su je zabranili. Na nešto divljijim ţalovima američkih šezdesetih, gde su se susreli rok fanovi i studentski radikali, linija između stondiranja i podizanja barikada često je izgledala zamagljeno. Odnedavno prošireno polje javno prihvaćenog ponašanja, uključujući i seksualno, verovatno je povećalo eksperimentisanje i učestalost ponašanja koje se dotada smatralo neprihvatljivim ili devijantnim, a svakako je to ponašanje postalo vidljivije. Tako se u SAD pojavljivanje u javnosti jedne otvoreno praktikovane homoseksualne supkulture, čak ni u dva grada koji su određivali trendove, San Francisku i Njujorku, i koji su uticali jedan na drugog, nije dogodilo sve dok šezdesete nisu dobro poodma- kle, a pojava ove supkulture kao grupe za politički pritisak nije se u ova dva grada desila pre sedamdesetih godina (Duberman et al. 1989, str. 460). Međutim, glavni značaj ovih promena nije u tome što su one implicitno ili ekspicitno, odbacivale odavno kroz istoriju utvrđeno uređenje ljudskih odnosa u društvu, uređenje koje je bilo izraţavano, sankcionisano i simbolizovano preko ovih konvencija i zabrana. Ono što je još značajnije je to da ovo odbacivanje nije činjeno u ime nekog drugog modela društvenog uređenja, mada su ovom novom liberterijanstvu davali ideološko opravdanje oni koji su osećali da mu treba oznaka,36 već u ime neograničene autonomije ţelje pojedinca. To slobodarstvo je pretpostavljalo svet individualizma koji se samo na sebe obazire, doteranog do krajnjih granica. Paradoksalno je to da su pobunjenici protiv konvencija i ograničenja delili pretpostavke na kojima je bilo izgrađeno masovno potrošačko društvo, ili makar istu psihološku motivaciju za koju su oni koji su prodavali potrošna dobra i usluge nalazili da je najefektnija u prodaji njihove robe. Sada se prećutno pretpostavljalo da se svet sastoji od nekoliko milijardi ljudskih bića koje određuje njihova potraga za ispunjenjem individualnih ţelja, uključujući i one koje su dotada bile zabranjene ili na koje se popreko gledalo, a koje su sada bile dopuštene - ne zato što su sada postale moralno prihvatljive, već zato što su ih toliki pojedinci imali. Tako se do devedesetih godina liberalizacija propisa zaustavila tik pred legalizovanjem droga. One su i dalje bile zabranjene, uz različite stepene oštrine u kaţnjavanju i uz visoki stepen neefikasnosti. Jer se od poznih šezdesetih godina velikom brzinom razvijalo ogromno trţište kokaina, prvenstveno među dobrostojećim srednjim klasama Severne Amerike, a nešto kasnije i Zapadne Evrope. To je, isto kao i rast plebejskijeg trţišta heroina nešto ranije (takođe prvenstveno severnoameričkog), prvi put pretvorilo kriminal u istinski veliki biznis (Arlacchi, 1983, str. 215, 208) IV Tako da se kulturna revolucija kasnog dvadesetog veka najbolje moţe razume- ti kao trijumf pojedinca nad društvom, ili pre, kao kidanje onih niti pomoću kojih je prošlost uplela ljudska bića u društvene strukture. Jer se ovakve strukture nisu sastojale samo od stvarnih odnosa između ljudskih bića i organizacionih oblika tih odno

36 Međutim, skoro da nije bilo nikakvog oţivljavanja one ideologije koja je verovala da će spontana, neorganizovana, antiautoritarna i libertarijanska akcija dovesti do novog, pravednog društva bez drţave, naime do oţivljavanja Bakunjinovog ili Kropotkinovog anarhizma, čak i pored toga što je anarhizam bio daleko prikladniji aktuelnim idejama većine studentskih buntovnika šezdesetih i sedamdesetih godina, nego što je to bio tada pomodni marksizam.

KULTURNA REVOLUCIJA 257

sa, već i iz opštih modela takvih odnosa i očekivanih obrazaca međusobnog ponašanja; ljudske uloge su bile propisane, mada ne uvek i pisane. Otuda je često dolazila i traumatična nesigurnost kada su stare konvencije ponašanja ili obarane, ili kada su gubile svoju utemeljenost, a i nerazumevanje između onih koji su osećali taj gubitak i onih suviše mladih da bi se sećali ičega sem atomizovanog društva. Jedan brazilski antropolog je tako osamdesetih godina opisao tenzije muškarca iz srednje klase u njegovoj zemlji, koji je vaspitavan u mediteranskoj kulturi časti i sramote, koji se sa sve većom verovatnoćom suočavao sa bandom razbojnika koji su traţili njegov novac ili su pretili da će silovati njegovu devojku. U takvim okolnostima, od dţentlmena se uvek očekivalo da brani ako ne novac, ono ţenu, po cenu svog ţivota; od dame se očekivalo da da prednost smrti u odnosu na sudbinu za koju poslovica kaţe da je „gora od smrti“. Pa ipak u stvarnosti velikih gradova poznog dvadesetog veka, bilo je malo verovatno da bi otpor spasio bilo ţeninu ,,čast“, bilo novac. Racionalna politika u takvim okolnostima je prepustiti se, da bi se agresori sprečili da izgube strpljenje i da počine pravo zverstvo, ili čak ubistvo. Sto se tiče ţenske časti, koja je tradicionalno definisana kao nevinost pre venčanja i potpuna bračna vernost nakon njega, šta se tačno branilo, u svetlu pretpostavki i stvarnog stanja seksualnog ponašanja, opšte prihvaćenih među obrazovanim i emancipovanim muškarcima i ţenama osamdesetih godina veka? Ali ipak, kao što je pokazalo ispitivanje tog antropologa, ne iznenađuje nas da sve to nije činilo ovu nevolju manje traumatičnom. I manje ekstremne situacije mogle su da proizvedu srazmernu nesigurnost i mentalnu patnju - na primer, seksualni odnos. Moţe da se dogodi da alternativa nekoj staroj konvenciji, ne bude neka nova konvencija, već nepostojanje ikakvih pravila, ili bar nepostojanje konsenzusa o tome šta bi trebalo da se čini. U najvećem delu sveta stare društvene strukture i pravila, iako su bile potkopavane ovom četvrtinom veka društvenih i ekonomskih promena kakvima nije bilo premca, bile su pod pritiskom, ali se još nisu raspadale. To je bilo na sreću najvećeg dela čovečanstva, posebno sirotinje, pošto je mreţa rođaka, zajednice i komšiluka bila suštinski bitna za ekonomski opstanak, a posebno za uspeh u promenljivom svetu. U velikom delu Trećeg sveta ta mreţa je funkcionisala kao kombinacija informativnog servisa, berze rada, rezervoara radne snage i kapitala, sistema za štednju i sistema socijalne zaštite.,Zaista, bez kohezivnih porodica bi bilo teško objasniti ekonomski uspeh nekih delova sveta - na primer Dalekog istoka. U ovim tradicionalnijim društvima napetosti su se iskazivale uglavnom utoliko što je trijumf poslovne privrede podrio legitimitet dotada prihvaćenog društvenog poretka koji se zasnivao na nejednakosti, i zato što su teţnje postajale više egalitarne, i zato što su se funkcionalna opravdanja nejednakosti osipala. Tako da indijskim radţa- ma podanici nisu zavideli na bogatstvu i raskalašnosti (kao i što poreski imunitet britanske kraljevske porodice nije bio osporavan sve do devedesetih godina), kao što su mogli da zavide svojim susedima. To bogatstvo i rasipanje su spadali i bili obeleţja, posebne uloge radţa u društvenom - moţda čak i kosmičkom - poretku, za njih se verovalo da odrţavaju i stabilizuju, a svakako i da simbolizuju, svoja kraljevstva. Na nešto drugačiji način, znatne privilegije i blaga japanskih poslovnih tajkuna su bile manje neprihvatljive, sve dok se na njih gledalo ne kao na pojedinačno stečeno bogatstvo, već u suštini pre kao na sluţbeni dodatak njihovom poloţaju u privredi, pre kao na luksuz britanskih ministara - limuzine, sluţbene rezidencije, itd. - koji se ukida istog časa kada prestanu da zauzimaju mesto uz koje taj luksuz spada. Kao što znamo, stvarna

258 ZLATNO DOBA

raspodela dohotka u Japanu je znatno neravnomernija nego u zapadnim poslovnim krugovima. Pa ipak, svako ko je makar izdaleka posmatrao japansku situaciju osamdesetih godina, teško je mogao da se otme utisku da je u ovoj deceniji privrednog buma i ogromnog nagomilavanja ličnog bogatstva i njegovog javnog pokazivanja, učinila da kontrast između uslova u kojima su obični Japanci ţiveli kod svojih kuća - toliko mnogo skromniji od njima sličnih na Zapadu - i ţivotnih uslova bogatih Japanaca, bude mnogo vidljiviji. Moţda prvi put bogate Japance više nije dovoljno štitilo to što se nekad smatralo da zakonite privilegija idu uz sluţbu drţavi i društvu. Na Zapadu su decenije društvene revolucije stvorile mnogo veću pustoš. Krajnosti takvog sloma najbolje se vide u javnom ideološkom diskursu zapadnjačkog fin de siecle, posebno u onoj vrsti javnih izjava koje su se, pošto ne polaţu pravo na analitičku dubinu, formulisale na način široko rasprostranjenih verovanja. Mislim na onaj argument, koji je jedno vreme bio uobičajen u nekim feminističkim krugovima, da ţenski kućni posao treba da se zaračunava (i da se plati, tamo gde je to neophodno) po trţišnoj ceni, ili opravdavanje reforme abortusa pomoću pojmova jednog apstraktnog i neograničenog „prava na izbor“ pojedica (ţene).39 Prodor uticaja neoklasične ekonomije, koja u sekularnim zapadnim društvima sve više zauzima mesto teologije, kao i (putem kulturne hegemonije Amerike) uticaj ultraindividualističke američke pravne nauke, ohrabrili su ovakvu retoriku. Ona je svoj politički izraz našla u rečima britanskog premijera Margareti Tačer: „Nema društva, postoje samo pojedinci". A kakve god da su bile krajnosti teorije, praksa je često bivala jednako ekstremna. U jednom trenutku sedamdesetih godina, socijalni reformatori u anglo-saksonskim zemljama su sa pravom bili šokirani (što se s vremena na vreme dešava istraţivačima) efektima boravka u zdravstvenim ustanovama za mentalno bolesne ili slabe, uspešno vodili kampanju da se što više tih ljudi pusti iz izolacije da bi se o njima „brinulo unutar zajednice". Ali u gradovima Zapada, više nije bilo zajednice da za njih brine. Nije bilo rođaka. Niko ih nije poznavao. Postojale su samo ulice gradova poput Njujorka pune beskućnika sa plastičnim kesama koji su gestikulirali ili govorili sami sa sobom. Ako su imali dobru ili lošu sreću (to zavisi od tačke gledanja) konačno su iz bolnica koje su ih izbacile, premešteni u zatvore, koji su u SAD postali glavno spremište za socijalne probleme američkog društva, posebno njegovog crnačkog dela. Rečeno je da petnaest procenata srazmerno najveće zatvorske populacije na svetu - 426 zatvorenika na 100 000 stanovnika bilo mentalno bolesno (Walker, 1991; Human Development, 1991, str. 32). Institucije koje su najoštrije bile podrivene ovim novim moralnim individualizmom bile su tradicionalna porodica i tradicionalno organizovane crkve na Zapadu, koje su dramatično kolabirale u poslednjoj trećini veka. Cement koji je drţao na okupu katoličke zajednice, krunio se zapanjujućom brzinom. Tokom šezdesetih godina, pohađanje mise u Kvebeku (Kanada) je opalo sa 80 na 20 odsto, a tradicionalno visoka stopa rađanja kod kanadskih Francuza, pala je ispod kanadskog prošeka (Berier/ Boily, 1986). Oslobađanje ţena, ili tačnije, zahtev ţena za kontrolom rađanja, uključujući pravo na abortus i razvod braka, moţda je bio najveći klip u odnosima Crkve i ţena koje su u devetnaestom veku 39 Legitimitet jednog zahteva se mora jasno razlikovati od argumenata koji se koriste da bi se opravdao. Odnos muţa, ţene i dece u jednom domaćinstvu nije imao ni najmanje sličnosti sa odnosom kupaca i prodavača na trţištu, koliko god da je taj argument spekulativan. Niti je odluka o tome da li imati dete ili ne, čak iako se jednostrano donosi, nešto što se isključivo tiče individue koja tu odluku donosi. Ovo prokazivanje nečeg očiglednpg, savršeno se uklapa sa ţeljom da se promeni uloga ţena u domaćinstvu, ili sa podrškom pravu na abortus.

KULTURNA REVOLUCIJA 259

postale glavna rezerva vernika (videti Doba kapitala), što je sve više bilo očito u notorno katoličkim zemljama kao što su Irska i sama papina Italija, pa čak - posle pada komunizma - i u Poljskoj. Opredeljivanje za svešteništvo i za druge vidove religijskog ţivota je oštro opadalo, kao i spremnost da se ţivi u celibatu, stvarnom ili zvaničnom. Ukratko, bilo to dobro ili loše, crkveni moralni i materijalni autoritet kod vernika je nestao u crnoj rupi koja se otvorila između crkvenih pravila ţivota i morala i stvarnosti međuljudskog ophođenja kasnog dvadesetog veka. Zapadne crkve čija je moć prinude nad svojim članovima bila manja, uključujući i neke od starijih protestantskih sekti, opadale su još i brţe. Materijalne posledice popuštanja tradicionalnih porodičnih veza, bile su moţda još ozbiljnije. Jer, kao što smo videli, porodica nije bila samo način za samoreproduk- ciju, već i sredstvo za društvenu kooperaciju. Kao takva ona je bila od suštinske vaţno- sti za odrţavanje i agrarne i ranoindustrijske ekonomije, na lokalnom i globalnom planu. To je delom bilo zato što se odgovarajuća bezlična kapitalistička poslovna struktura nije razvila pre no što su kocentracija kapitala i uspon krupnog kapitala počeli da krajem devetnaestog veka stvaraju modernu korporacijsku organizaciju, tu „vidljivu ruku“ (Chandler, 1977) koja je bila dodatak „nevidljivoj ruci“ trţišta Adama Smita. 40 Ali jedan još jači razlog bio je taj što trţište samo po sebi ne određuje onaj centralni element u svakom sistemu koji teţi ličnom profitu, a taj element je poverenje; ili njegov zakonski ekvivalent, sprovođenje ugovora. Za ovo je potrebna ili drţavna sila (kao što su to dobro znali sedamnaestovekovni politički teoretičari individualizma), ili veze unutar rodbine ili zajednice. Tako da su međunarodnu trgovinu, bankarstvo i finansije, oblasti ponekad fizički udaljenih delatnosti, velike isplativosti i nesigurnosti, uspešno vodile uglavnom rodbinski povezane zajednice preduzetnika, po mogućstvu iz grupa sa posebnom religijskom solidarnošću kao što su Jevreji, Kvekeri ii Hugenoti. I stvarno, čak su i u poznom dvadesetom veku, ovakve veze bile nuţne u kriminalnom poslovanju, koje ne samo da je bilo protiv zakona, već je bilo i izvan zakonske zaštite. U situaciji gde ništa drugo ne garantuje ugovore, samo srodstvo i pretnja smrću mogu da to čine. Najuspešnije kalabrijske mafia porodice su se stoga sastojale iz velikih grupa braće (Ciconte, 1992, str. 361-362). A sada su baš ove neekonomske veze i grupna solidarnost bile oslabljene, kao i moralni sistemi koji su uz njih išli. One su bile starije od modernog burţoaskog industrijskog društva, ali su se i prilagodile tako da su sačinjavale njegov vaţan deo. Stari moralni rečnik prava i duţnosti, uzajamnih obaveza, greha i vrline, ţrtvovanja, svesti, nagrada i kazni, više se nije mogao prevesti na novi jezik priţeljkivane gratifikacije. Jednom kada takvi postupci i institucije više nisu bili prihvatani kao sastavni deo načina na koji se uređuje društvo, na koji se povezuju ljudi i kojim se osigurava društvena kooperacija i reprodukcija, nestao je najveći deo njihovog kapaciteta za struktuiranje društvenog ţivota ljudi. Oni su svedeni na puko izraţavanje ličnih sklonosti, i na zahte- ve da bi trebalo da zakon prizna prvenstvo ovih sklonosti.41 Pretili su nesigurnost i 40 Operativni model za stvarno velika preduzeća pre epohe korporativnog kapitalizma („monopolskog kapitalizma") nije izvučen iz iskustva privatnog biznisa, već iz iskustva drţavne ili vojne birokratije - pogledajte uniforme ţelezničara. U stvari, često su tim velikim preduzećima direktno rukovodili, i morali da rukovode, drţavni ili kakvi drugi neprofitni organi, kao u poštanskim i većini telefonskih i telegrafskih usluga. 41 U ovome je razlika između jezika (zakonskih ili ustavnih) „prava", koji je postao centralan za ovo društvo nekontrolisanog individualizma, svakako u SAD, i starog moralnog idioma u kome su prava i obaveze bile dve strane istog novčića.

260 ZLATNO DOBA

nepredvidljivost. Igle na kompasima više nisu imale Sever, mape su postale beskorisne. To je bilo sve očevidnije u većini razvijenih zemalja od 1960. godine nadalje. Ideološki izraz toga je nađen u mnoštvu teorija, od ekstremnog liberalizma slobodnog trţišta do ,,postmodernizma“ i njemu sličnih, koji su pokušavali da potpuno izbegnu probleme prosuđivanja i vrednosti, ili da ih radije svedu na jedinstveni denominator neograničene slobode pojedinca. U početku su naravno, prednosti sveopšte socijalne liberalizacije izgledale ogromne svima sem urođenim reakcionarima, a njena cena se činila minimalna. Ĉinilo se da velika plima blagostanja koja se prelivala preko ţitelja povlašćenih regiona sveta, ojačana sve obuhvatnijim i sve dareţljivijim sistemima socijalne zaštite, uklanja krhotine društvene dezintegracije. Biti samohrani roditelj (to jest, preteţno samohrana majka) još uvek je bio daleko najbolja garancija za ţivot u bedi, ali je taj status u modernim drţavama društvene brige isto tako garantovao jedan minimum sredstava za ţivot i utočište. Penzije, socijalne sluţbe, i na kraju, gerijatrijski nadzornici brinuli su o izolovanim starcima, čiji sinovi i kćeri nisu mogli, ili više nisu osećali obavezu, da se staraju o svojim roditeljima na zalasku. Izgledalo je prirodno da se na isti način postupa i sa drugim izdacima koji su nekad bili deo porodičnog reda, na primer da se breme brige o odojčadi prebaci sa majki na javne jaslice i odgajališta, što su socijalisti, zaokupljeni potrebama zaposlenih majki, odavno zahtevali. Izgledalo je da i racionalna računica i istorijski razvoj pokazuju isti pravac kao razne vrste progresivne ideologije, uključujući i sve one koje su kritikovale tradicionalnu porodicu zato što ona ovekovečava potčinjenost ţena, dece i adolescenata ili iz opštijih slobodarskih razloga. U materijalnom pogledu, društveno staranje je očito bilo nadmoćno u odnosu na ono što bi većina porodica mogla da sama za sebe obezbedi, bilo zbog siromaštva, bilo iz drugih razloga. To što su deca u demokratskim drţavama izašla iz svetskih ratova praktično zdravija i bolje hranjena nego ranije, dokazivalo je to stanovište. Potvrdilo ga je i to što su drţave društvene brige preţivele u najbogatijim zemljama na kraju veka, uprkos sistematskim napadima ideologa slobodnog trţišta i njima sklonih vlada. Uostalom, postalo je opšte mesto među sociolozima i socijalnim antropolozima, to da se uopšte, uloga srodstva „smanjuje sa porastom vaţno- sti drţavnih institucija". Ma šta to značilo, ta uloga je opadala „rastom ekonomskog i socijalnog individualizma u industrijskim društvima" (Goody, 1968, str. 402-403). Ukratko, kao što je odavno predviđano, Gemeinschaft se povlačila pred Gesellschaft; zajednice pred pojedincima povezanim u anonimna društva. Materijalne prednosti ţivota u svetu u kome su zajedništvo i porodica opadali, bile su i ostale nesporne. Ono što je malo ko shvatao bilo je to u kojoj meri se moderno industrijsko društvo sve do sredine dvadesetog veka, oslanjalo na jednu simbiozu između starih vrednosti zajednice i porodice i novog društva, a otuda i koliko će po svoj prilici biti dramatični efekti njihove spektakularno brze dezintegracije. To je postalo jasno u eri neoliberalne ideologije, kada je oko 1980. godine u politički rečnik ušao, ili se vratio, jezivi izraz „potklasa" (underclass).42 To su bili oni ljudi koji, u razvijenim trţišnim društvima posle kraja ere pune zaposlenosti, nisu uspevali, ili nisu hteli da zarađuju sa svoj ţivot i ţivot svojih porodica, unutar trţišne privrede (dopunjene sistemom socijalne zaštite), za koju se činilo da radi dovoljno dobro za dve trećine stanovnika takvih zemalja, svakako sve do devedesetih godina (otuda fraza „dvotre42

Devetnaestovekovni ekvivalent ove reči je u Britaniji bila reč ,,residium“ (talog, ostatak).

KULTURNA REVOLUCIJA 261

ćinsko društvo", skovana u ovoj deceniji, koja je toliko zabrinjavala nemačkog socijaldemokratskog političara Petera Gloca). Sama reč ,,potklasa“ kao stara reč „donji svet“ (undervvorld), podrazumeva jednu isključenost iz „normalnog" društva. U suštini se takve „potklase" oslanjaju na socijalno stanovanje i društvenu brigu, čak i onda kada dopunjavaju svoje prihode pohodima u crnu ili sivu ekonomiju, ili u „zločin", to jest u one delove privrede koje još nisu dosegli drţavni poreski sistemi. Bilo kako bilo, pošto su ovo bili slojevi u kojima je porodična kohezija uglavnom bila srušena, čak su i njihovi upadi u neformalnu ekonomiju, legalnu ili ilegalnu, bili marginalni i nestabilni. Jer, kao što se dokazalo u Trećem svetu i kod njegove nove masovne imigracije u severne zemlje, čak i nezvanična ekonomija naselja straćara i ilegalnih useljenika dejstvuje dobro samo sa rođačkim mreţama. Standardni primer za takvu „potklasu" su postali siromašni delovi domaće, urbane američke crnačke populacije, što će reći, većina američkih crnaca,37 postali su standardni primer za skup građana koji su zapravo izbačeni iz zvaničnog društva, koji ne čine stvarno njegov deo, ili koji - što je slučaj mnogih mladih muškaraca među njima - koji ne čine deo trţišta radne snage. U stvari, mnogi njihovi mladi, posebno muškarci, zbilja su sebe smatrali društvom otpadnika ili antidruštvom. Ovaj fenomen nije ograničen na ljude bilo koje boje koţe. Propadanjem industrija koje su upošljavale mnogo radne snage (industrija iz devetnaestog i ranog dvadesetog veka), ovakve „potklase" su počele da se pojavljuju u velikom broju zemalja. Uz sve to, u naseljima socijalnih stanova koje su podizale društveno odgovorne vlasti, za sve one koji sebi nisu mogli da priušte plaćanje trţišnih stanarina ili kupovinu kuće, a koje je sada naseljavala ova „potklasa", nije bilo zajedništva, a jedva da je bilo normalne rođačke uzajamnosti. Ĉak i „dobrosusedstvo", poslednji ostatak zajednice, teško da je moglo da preţivi opšti strah, uglavnom od mladih muških adolescenata, koji su sada sve više bili naoruţani, i koji su se sada šunjali ovim hobsovskim dţunglama. Zajedništvo je donekle preţivelo samo u onim delovima sveta koji još nisu stupili u univerzum gde su ljudska bića ţivela jedna pored drugih, ali ne kao socijalna bića, a sa njim je preţiveo i društveni poredak, mada za većinu ljudi, poredak očajničke sirotinje. Ko bi mogao da govori o „potklasi" u jednoj zemlji kao što je Brazil, gde je sredinom osamdesetih godina, gornjih 20 odsto stanovnika primalo preko 60 odsto dohotka svoje zemlje, dok je donjih 40 odsto primalo 10 odsto dohotka ili manje? (UN World Social Situation, 1984, str. 84). Uglavnom je to bio ţivot nejednak po statusu, kao i po prihodu. Pa ipak, za većinu, tom ţivotu je nedostajala opšta nesigurnost urbanog ţivota u „razvijenim" društvima, lišenih starih uputstava za ponašanje koja su zamenjena neizvesnom prazninom. Tuţan paradoks dvadesetovekovnog fin de siecle bio je u tome da je po svim merljivim kriterijumima društvene ugodnosti i stabilnosti, ţiveti u nazadnoj ali tradicionalno struktuiranoj Severnoj Irskoj, i posle dvadeset godina nečeg nalik na građanski rat bez prekida, bilo bolje, a zapravo sigurnije, nego ţiveti u velikim gradovima Ujedinjenog Kraljevstva. Drama propalih tradicija i vrednosti nije toliko u materijalnim nedostacima delovanja bez društvenih i ličnih usluga koje su nekad obezbeđivali porodica i zajednica. Ove usluge su se mogle nadomestiti u

37 Opis kome se sluţbeno davala prednost u vreme pisanja je bio „Afro-Amerikanci". Međutim, ova imena se menjaju - za vreme autorovog ţivota bilo je nekoliko ovakvih promena („obojeni", ,,nigeri“ „crnci") - i nastaviće da se menjaju. Ja koristim termin koji je verovatno kolao duţe od bilo kog drugog među onima koji bi ţeleli da pokaţu poštovanje prema potomcima afričkih robova u Americi.

262 ZLATNO DOBA

prosperitetnim drţavama društvene brige, mada ne i u siromašnim delovima sveta, gde je ogromna većina čovečanstva još uvek imala malo koji drugi oslonac sem rodbine, pokroviteljstva jakih i uzajamne pomoći (o socijalističom delu sveta videti glave 13 i 16). Ta drama se ispoljava u raspadu i starih sistema vrednosti i konvencija koje su kontrolisale ljudsko ponašanje. Taj gubitak se osetio. On se ogledao u usponu onoga što će se nazvati (opet u SAD, gde je ovaj fenomen postao primetan od šezdesetih godina) „politika identiteta11, uglavnom etničkih/nacionalnih ili religijskih identiteta, i militantno nostalgičnih pokreta koji teţe tome da obnove hipotetičko proteklo doba neproblematičnog reda i sigurnosti. Takvi pokreti su pre bili pozivi za pomoć nego nosioci programa - čeţnja za nekakvom „zajednicom" kojoj bi se pripadalo u jednom anomijskom svetu; nekakvoj porodici kojoj bi se pripadalo u svetu društveno izolovanih; nekakvim pribeţištem u dţungli. Svaki realni posmatrač i većina vlada su znali da se zločin neće smanjiti pa čak ni kontrolisati pogubljenjem kriminalaca, ili odvraćanjem od zločina pomoću osuda na dugu robiju, ali je svaki političar poznavao ogromnu, emocijama ojačanu snagu, zahteva masa običnih građana, racionalnog ili ne, da se kazne antidruštveni elementi. Ovo su bile političke opasnosti tog cepanja i kidanja starih društvenih struktura i sistema vrednosti. Međutim, kako su napredovale osamdesete godine, uglavnom pod barjakom čiste suverenosti trţišta, bilo je sve očiglednije da to predstavlja opasnost i za trijumfalističku kapitalističku privredu. Jer se kapitalistički sistem, iako je sagrađen na trţišnim operacijama, oslanjao na veliki broj sklonosti koje nisu bile istinski povezane sa onom potragom za ličnim dobitkom, koja je, prema Adamu Smitu, bila gorivo motora tog sistema. On se oslanjao na „radnu naviku", za koju je Adam Smit pretpostavljao da je jedan od fundamentalnih motiva ljudskog ponašanja, zatim se oslanjao na voljnosti ljudskih bića da odloţe gratifikaciju na duţi period, to jest da štede i ulaţu radi budućih zarada, pa na ponosu postignućem, na običajima uzajamnog poverenja, i na drugim stavovima koji nisu bili implicitni u racionalnoj maksimalizaciji bilo čijeg profita. Porodica je postala integralni deo ranog kapitalizma zato što ga je snadbevala nizom ovakvih motivacija. Isto tako deo kapitalizma su postali i „radna navika", navika poslušnosti i odanosti, koja obuhvata i odanost rukovodilaca firmi, i drugi vidovi ponašanja koji se nisu mogli lako sloţiti sa teorijom racionalnog izbora zasnovanoj na maksimalizaciji. Kapitalizam je mogao da funkcioniše u odsustvu svega ovoga, ali kada je bilo tako, postao je tuđ i problematičan čak i za same poslovne ljude. To se dešavalo prilikom piratskih „preuzimanja" poslovnih korporacija i drugih finansijskih spekulacija koje su osamdesetih godina zasipale finansijske centre ultra-slobodno-trţišnih drţava kao što su SAD i Britanija, i koje su zapravo pokidale sve veze između potrage za profitom i privrede kao jednog proizvodnog sistema. To je razlog zbog koga su kapitalističke zemlje koje nisu zaboravile da rast nije postignut samo maksimalizacijom profita (Nemačka, Japan, Francuska) onemogućile takve pohare. Karl Polanji je, razmatrajući ruševine devetnaestovekovne civilizacije tokom Drugog svetskog rata, ukazao koliko su neobične i bez presedana bile pretpostavke na kojima je ona sagrađena: one o samoregulišućem i univerzalnom sistemu trţišta. Dokazivao je da je sklonost ka trampi, razmeni i zameni jedne stvari za drugu Adama Smita, nadahnula „industrijski sistem... koji praktično i teorijski, podrazumeva da se ljudska vrsta u svim svojim ekonomskim aktivnostima, ako ne i u svojim političkim, intelektualnim i duhovnim nastojanjima, rukovodi tom jedinom sklonošću" (Polanyi, 1945,

KULTURNA REVOLUCIJA 263

str. 50-51). Ipak je Polanji preterao sa procenom logike kapitalizma u njegovo vreme, isto onako kao što je Adam Smit preterao s tim da će, sama za sebe, potraga svih ljudi za sopstvenom ekonomskom dobiti, automatski uvećati bogatstvo nacija. Kao što mi uzimamo kao bogom dan vazduh koji dišemo, i koji omogućava sve naše aktivnosti, tako je kapitalizam uzimao zdravo za gotovo atmosferu u kojoj je delovao, a koju je nasledio iz prošlosti. Koliko je ta atmosfera bila vaţna, otkrio je tek kada se vazduh proredio. Drugim rečima, kapitalizam je uspeo jer nije bio samo kapitalistički. Maksimalizacija profita i akumulacija kapitala bili su nuţni uslovi za njegov uspeh, ali ne i dovoljni. Kulturna revolucija poslednje trećine ovog veka je bila ta koja je počela da nagriza nasleđene istorijske posede kapitalizma i da pokazuje tegobe delovanja bez njih. Ironija istorije je u tome što je neoliberalizam koji je postao pomodan sedamdesetih i osamdesetih godina, a koji je prezrivo gledao na ruševine komunističkih reţima, trijumfovao baš u onom trenutku kada je prestajao da bude onako ubedljiv kakvim se nekad činio. Trţište je proglasilo pobedu onda kada se više nisu mogli skrivati njegova golotinja i nedovoljnost. Glavna sila kulturne revolucije se prirodno, osetila u urbanizovanim „industrijskim trţišnim privredama11 starog kapitalističkog jezgra. Međutim, kao što ćemo videti, izvanredne privredne društvene sile, odrešene u kasnom dvadesetom veku, takođe su preobrazile ono što se sada zove „Treći svet11.

Poglavlje dvanaesto

Treći svet

[Sugerisao sam] da bez knjiga za čitanje, večernji ţivot u njihovoj [egipatskoj] zemlji mora da protiče sporo, i da bi jedna laka knjiga na prohladnom tremu načinila ţivot mnogo prihvatljivijim. Moj prijatelj je odmah rekao: „Ne misliš valjda da zemljoposednik u ovom kraju moţe da sedi napolju na tremu posle večere sa jasnim svetlom iznad glave, a da ne bude ustreljen?“ Na to sam mogao i sam da pomislim. Russel Pasha (1949) Kada bi god seoski razgovor skrenuo na temu uzajamne pomoći i ponude zajma u gotovini kao dela takve pomoći sugrađanima, retko kada je izostajalo oplakivanje nad sve manjom saradnjom između seljana... Ovakve izjave je uvek pratilo pozivanje na činjenicu da su ljudi u selu postali sve proračunatiji u svom pristupu novčanim stvarima. Seljani bi se zatim bez izuzetka vraćali na ono što su nazivali „starim danima“ kada su ljudi bili uvek spremni da ponude pomoć. M. b. Abdul Rahim, 1973. (in Scott 1985. str. 188)

I Dekolonizacija i revolucija dramatično su preobrazili političku mapu planete. Broj međunarodno priznatih drţava u Aziji se upetostručio. U Africi, gde je bila samo jedna takva 1939. godine, sada ih je bilo oko pedeset. Ĉak i u obe Amerike, gde je iza rane devetnaestovekovne dekolonizacije ostalo dvadesetak latino republika, dekolonizacija je dodala još jedno tuce. Međutim, ono što je bilo vaţno za te drţave nije bio njihov broj, već njihova ogromna i sve veća demografska teţina i pritisak koji su kolektivno predstavljale. To je bila posledica zapanjujuće demografske eksplozije u zavisnom svetu posle Drugog svetskog rata, koja je promenila i nastavila da i dalje menja, ravnoteţu svetskog stanovništva. Od prve industrijske revolucije, moţda i od šesnaestog veka, ona se pomerala u korist „razvijenog11 sveta, tj. stanovništva Evrope ili poreklom iz nje. Sa manje od 20 odsto globalne populacije 1750. godine, ovo stanovništvo se uzdiglo dotle da je činilo oko trećine čovečanstva do 1900. godine. Doba katastrofa je zamrzio stanje, ali od sredine ovog veka, svetsko stanovništvo raste po stopi iznad svih prethodnih, a do najvećeg dela ovog porasta dolazi u zemljama kojima je nekada vladala, ili koje je osvojila, šačica carstava. Ako uzmemo da članstvo razvijenih zemalja u OECD-u predstavlja „razvijeni svet11, njihova zajednička populacija je na kraju osamdesetih godina predstavljala punih 15 odsto čovečanstva; taj udeo se neizbeţno smanjuje (sa izuzet-

TREĆI SVET 265

kom imigracije), jer se u nekoliko „razvijenih" zemalja više nije rađalo dovoljno dece ia se same reprodukuju. Ova demografska eksplozija u siromašnim zemljama sveta, koja je prvi put prourokovala ozbiljnu zabrinutost na kraju „Zlatnog doba“, verovatno je najtemeljnija promena u Kratkom dvadesetom veku, čak iako pretpostavimo da će se svetsko stanov- lištvo konačno stabilizovati na deset milijardi (ili kakva god da su tekuća nagađanja) u ednom trenutku dvadeset i prvog veka.38 Svetsko stanovništvo koje se udvostručilo za :etrdeset godina posle 1950, ili kao ono u Africi za koje se moţe očekivati da se udvostruči za manje od trideset godina, je potpuno bez istorijskog presedana, kao što su i praktični problemi koje taj rast mora da postavi. Treba samo razmotriti socijalnu i ekonomsku situaciju zemlje gde je 60 odsto naroda mlađe od petnaest godina. Ova demografska eksplozija u siromašnom svetu bila je tako senzacionalna jer su osnovne stope rađanja u ovim zemljama bile obično daleko više od onih u odgovarajućem istorijskom periodu u „razvijenim" zemljama, i zbog toga što su ogromne stope smrtnosti, koje su obično sprečavale rast stanovništva, pale kao kamen od četrdesetih godina - četiri do pet puta brţe nego što je bio odgovarajući pad u devetnae- stovekovnoj Evropi (Kelley, 1988, str. 168). Jer, dok je u Evropi ovo opadanje moralo da čeka na postepeno poboljšanje standarda ţivota i okoline, moderna tehnologija je tokom „Zlatnog doba“ projurila svetom siromašnih zemalja kao uragan, u obliku modernih lekova i revolucije transporta. Od četrdesetih godina nadalje, medicinski i farmaceutski izumi su prvi put bili u poloţaju da spasavaju ţivote u masovnim razmerama (na primer, pomoću DDT-ija i antibiotika), za šta pre toga nikada nisu bili u stanju, osim moţda u slučaju boginja. Tako, dok su stope rađanja ostale visoke, pa čak su i rasle u doba prosperiteta, stope umiranja su se survavale - u Meksiku su opale za više od polovine tokom dvadeset i pet godina posle 1944. godine a stanovništvo je bujalo, čak i pored toga što se ni privreda ni institucije nisu nuţno mnogo promenile. Jedna propratna posledica svega ovoga bila je proširenje jaza između bogatih i siromašnih, naprednih i zaostalih zemalja, čak i kada su privrede oba regiona rasle po istoj stopi. Rasporediti domaći bruto proizvod dvostruko veći nego pre trideset godina u zemlji čije je stanovništvo stabilno je njena stvar; rasporediti ga među stanovništvom koje se (kao u Meksiku) udvostručilo za trideset godina je nešto sasvim drugo. Vaţno je započeti svaki opis Trećeg sveta sa razmatranjem njegove demografije, pošto je demografska eksplozija centralna činjenica njegovog postojanja. Protekla istorija u razvijenim zemljama sugeriše da će pre ili kasnije, i Treći svet podleći onome što stručnjaci zovu „demografska tranzicija", tako što će stabilizovati svoje stanovništvo na osnovu niskih stopa rađanja i smrtnosti, tj. tako što će odustati od toga da imaju više od jednog ili dva deteta. Međutim, dok ima dokaza da je „demografska tranzicija" proces koji se odigrava u nekoliko zemalja, posebno u istočnoj Aziji, glavnina siromašnih zemalja nije daleko napredovala na tom putu, osim u ekssovjet- skom bloku. Ovo je bio jedan razlog za to što se njihovo siromaštvo nastavljalo. Nekoliko zemalja sa dţinovskim populacijama bile su toliko zabrinute zbog desetina miliona dodatnih ustiju godišnje koja je trebalo hraniti, da su se s vremena na vreme njiho

38 Ako bi se spektakularno ubrzanje rasta koje smo iskusili tokom ovog veka nastavilo, katastrofa bi se činila neizbeţna. Čovečanstvo je dostiglo svoju prvu milijardu pre oko dve stotine godina. Trebalo je 120 godina da se dostigne druga milijarda, za treću trideset i pet, za četvrtu petnaest godina. Na kraju osamdesetih godina je stajalo na 5,2 milijarde i očekivalo se da do 2000. godine premaši šest milijardi.

ve vlade angaţovale u surovom raseljavanju ne bi li svojim građanima nametnule kontrolu rađanja ili neku drugu vrstu ograničavanja porodice (posebno kampanja sterilizacije u 266 ZLATNO DOBA Indiji i politika „jednog deteta" u Kini). Malo je verovatno da će populacio- ni problem u bilo kojoj zemlji biti rešen na ovaj način.

II Međutim, kada su se pojavljivale u posleratnom i postkolonijalnom svetu, ovo nisu bile glavne brige drţava siromašnog sveta. Koji bi oblik trebalo da uzmu? Nije iznenađenje što su usvajali, ili su naterani da usvoje, političke sisteme koji su poticali od njihovih starih imperijalnih gospodara ili od onih koji su ih osvojili. Za manjinu, koja je izašla iz socijalnih revolucija ili (što se svodi na isto) iz dugotrajnih ratova za oslobođenje, bilo je verovatnije da sledi model sovjetske revolucije. Stoga je teorijski, svet bio sve više ispunjen onim što je trebalo da budu parlamentarne republike, plus manjinom „narodnih demokratskih republika" pod vodstvom jedne partije. (Od sada je u teoriji svaka drţava bila demokratska, mada su jedino komunistički ili socijalno-revolucionarni reţimi insistirali da budu „narodni" i/ili „demokratski" po svom zvaničnom nazivu.45) U praksi ove oznake najviše ukazuju na to gde su ove nove drţave ţelele da se smeste u međunarodnom kontekstu. One su bile isto onako nerealne kao što su odavno teţili da budu zvanični ustavi latinoameričkih republika, i^iz istog razloga: u većini slučajeva nedostajali su im materijalni i politički uslovi da bi|'se ponašali u skladu sa njima. Ovako je bilo čak i u novim drţavama komunističkog tipa, mada je njih, njihova u osnovi autoritarna struktura i jedna „vodeća partija" kao sredstvo napravila manje nepogodnim za drţave nezapadnjačkog porekla nego što su bile liberalne republike. Tako je jedan od malobrojnih nepokolebljivih i neuzdrmanih političkih principa komunističkih drţava bio prevlast (civilne) partije nad vojskom. Ipak su osamdesetih godina, među revolucionarno inspirisanim drţavama, Alţir, Benin, Burma, Republika Kongo, Etiopija, Madagaskar i Somalija - uz to pomalo ekscentrična Libija - bili pod vlašću vojnika koji su na vlast došli pučem, isto kao i Sirija i Irak, obe pod vladama Baath (kod nas je uobičajeno BAAS) socijalističke partije, mada u različitim verzijama. Zaista je preovladavanje vojnih reţima, ili tendencija da se u njih sklizne, ujedinjavala drţave Trećeg sveta bilo kakve ustavne ili političke afilijacije. Ako izostavimo glavninu komunističkih reţima Trećeg sveta (Severnu Koreju, Kinu, indokineske republike i Kubu), i odavno utvrđeni reţim koji je proizašao iz meksičke revolucije, teško je setiti se ijedne republike koja nije imala makar epizodu vojnog reţima posle 1945. godine. (Onih nekoliko monarhija, izuzev Tajlanda, izgleda da su bezbednije.) Naravno, Indija, u vreme pisanja ove knjige, ostaje daleko najimpresivniji primer drţave Trećeg sveta koja je uspela i da odrţi neprekidnu civilnu prevlast i neprekinuti sled vlada putem redovnih i relativno poštenih opštih izbora, mada da li ona opravdava 45 Pre kolapsa komunizma sledeće drţave su imale reči „narodna", „demokratska" ili „socijalistička" u svojim zvaničnim nazivima: Albanija, Angola, Alţir, Bangladeš, Benin, Burma, Bugarska, Kambodţa, Kina, Čehoslovačka, Etiopija, Nemačka Demokratska Republika, Mađarska, Sever- na Koreja, Laos, Libija, Madagaskar, Mongolija, Mozambik, Poljska, Rumunija, Somalija, Sri Lanka, SSSR, Vijetnam, NDR Jemen i Jugoslavija. Gvajana je sebe proglasila „kooperativnom republikom."

naziv „najveće svetske demokratije11 zavisi od toga kako precizno definišemo Linkol- novu „vladavinu naroda, za narod, pomoću naroda11. Toliko smo se navikli na vojne udare i reţime u svetu - čakTREĆI i u Evropi da vredi SVET -267 truda da se podsetimo da su oni u sadašnjim razmerama izrazito novi fenomen. Nijedna jedina međunarodno priznata suverena drţava nije 1914. godine bila pod vojnom vlašću, osim u Latinskoj Americi, gde su vojni coups d’etat bili deo tradicije, a čak i tamo, u to vreme, jedina velika republika koja nije bila pod civilnom vlašću bio je Meksiko, koji je bio usred revolucije i građanskog rata. Postojale su mnoge militarističke drţave, drţave u kojima je vojska nosila više od svog udela političke teţine, u nekoliko drţava je glavnina oficirskog kora bila bez simpatija za svoju vladu - Francuska je očigledan primer. Međutim, u stabilnim drţavama koje su bile vođene kako treba, vojnike su instinkt i navika navodili da se drţe izvan politike; ili preciznije, da učestvuju u politici samo na način jedne druge grupe ljudi koja je sluţbeno bila bez glasa, na način ţena iz vladajuće klase, što znači iza scene i pomoću intriga. Politika vojnih udara je stoga bila proizvod nove ere nesigurnih ili nelegitimnih vlada. Prva ozbiljna rasprava o ovoj temi, Coup d’etat napisana je u spomen na Makijavelija, perom italijanskog novinara Kurcija Malapartea, pojavila se 1931. godine, na polovini puta kroz godine katastrofa. U drugoj polovini veka, iako je izgledalo da je ravnoteţa supersila stabilizovala granice, i u manjoj meri, reţime, uključivanje naoruţanih ljudi u politiku je postalo sve običnija stvar, ako ni zbog čega drugog ono zbog toga što je svet sada bio ispunjen sa skoro dve stotine drţava, od kojih su većina bile nove drţave kojima je nedostajao bilo kakav tradicionalni legitimitet, a većina njih je imala na vratu političke sisteme koji su po većoj verovatnoći proizvodili politički slom nego efikasnu vladu. U ovakvim situacijama oruţane snage su često jedina snaga kadra za političku ili bilo kakvu akciju u celoj drţavi. Osim toga, pošto je Hladni rat između supersila uglavnom vođen preko oruţanih snaga klijentskih ili savezničkih drţava, te snage je dotirala i naoruţavala odgovarajuća supersila, ili u nekim slučajevima, prvo jedna pa onda druga supersila, kao u Somaliji. Politički delokrug za ljude u tenkovima je bio veći nego ikada ranije. U zemljama komunističkog jezgra oni su drţani pod kontrolom pretpostavkom civilne premoći preko partije, iako se u svojim poslednjim luđačkim godinama Mao Ce Tung na momente pribliţavao tome da napusti takvu politiku. U zemljama jezgra zapadnog saveza delokrug za vojnu politiku je ostajao ograničen odsustvom političke nestabilnosti ili postojanjem efikasnih mehanizama za drţanje vojske pod kontrolom. Tako je posle smrti generala Franka u Španiji prelaz na liberalnu demo- kratiju efikasno ugovoren pod okriljem novog kralja, a puč nerekonstruisanih franki- stičkih oficira 1981. godine je kralj ubrzo zaustavio u mestu, odbijanjem da ga prihvati. U Italiji, gde su SAD odrţavale potencijal za lokalni drţavni udar za mogućnost da ogromna lokalna Komunistička partija učestvuje u vlasti, civilne vlade su opstale, čak i pored toga što su sedamdesete godine proizvele uskomešane akcije u mračnim dubinama vojske, obaveštajnih sluţbi i terorističkog podzemlja. Jedino tamo gde su se traume dekolonizacije (tj. poraza od strane kolonijalnih pobunjenika) pokazale nepodnošljivim, zapadni oficiri su bili u iskušenju da izvedu vojni udar - kao u Francuskoj tokom pedesetih godina, dok je gubila u borbi da zadrţi Indokinu i Alţir, i u Portuga- liji (sa levičarskom političkom orijentacijom) kada je njeno afričko carstvo propadalo sedamdesetih godina. U oba slučaja su oruţane snage ubrzo ponovo dovedene pod

civilnu kontrolu. Jedini vojni reţim u Evropi, zapravo podrţavan od SAD, bio je onaj koji je 1967. godineDOBA uspostavila (verovatno na lokalnu inicijativu) posebno glupa grupa 268 ZLATNO ultradesničarskih grčkih pukovnika u jednoj zemlji gde je građanski rat između komunista i njihovih protivnika (1944-1949) ostavio gorke uspomene na obe strane. Ovaj reţim, koji se isticao sklonošću za sistematsko mučenje svojih protivnika, propao je posle sedam godina pod teţinom sopstvene političke gluposti. Uslovi za intervenciju vojske u Trećem svetu su bili mnogo primamljiviji, posebno u novim, slabašnim i često majušnim drţavama, gde je nekoliko stotina naoruţanih ljudi, koje su ponekad pojačavali a ponekad zamenjivali stranci, moglo da ima odlučujuću teţinu, i gde su neiskusne ili nesposobne vlade sasvim verovatno stvarale stanja haosa, korupcije i konfuzije koja su se stalno ponavljala. Tipični vojni vladar u većini afričkih zemalja nije bio onaj ko stremi diktaturi, već neko ko je istinski pokušavao da raščisti ovakvu zbrku, nadajući se - suviše često uzalud - da će civilna vlada uskoro opet preuzeti vlast. U većini slučajeva on nije uspevao ni u jednom od ovih pregnuća, što je razlog zbog koga je nekoliko vojnih poglavica trajalo tako dugo. U svakom slučaju, i najmanji nagoveštaj da bi lokalna vlast mogla da padne u ruke komunista, praktično je garantovao američku podršku. Ukratko, vojnici političari, kao i vojnička pamet, teţili su da ispune prazninu koju je ostavilo odsustvo obične politike i pameti. To nije bila nikakva posebna vrsta politike, već je bila u funkciji opkoljavanja nestabilnosti i nesigurnosti. Međutim, vojna politika je postala sve raširenija u Trećem svetu, zbog toga što su faktički sve zemlje bivšeg kolonijalnog ili zavisnog dela sveta sada bile opredeljene, na ovaj ili onaj način, za politike koje su od njih iziskivale upravo one stabilne, funkcionalne i efikasne drţave, koje je tako malo ovih zemalja imalo. One su bile opredeljene za ekonomsku nezavisnost i „razvoj “. Nakon druge runde svetskog rata, svetske revolucije i njihove posledice, globalne dekolonizacije, izgledalo je kao da nema budućnosti za stare programe po kojima su ostvarivali prosperitet kao proizvođači primarnih proizvoda za svetsko trţište imperijalističkih zemalja: onaj program argentinskih i urugvajskih estancieros-a, koji su sa velikom nađtim imitirali Porfirio Dijaz u Meksiku i Leguia u Peruu. U svakom slučaju ovakav program je prestao da bude uverljiv posle Velike recesije. Osim toga, i nacionalizam i antiimperijalizam poziva li su na politiku manje zavisnu od starih carstava, a primer SSSR-a je pruţao alternativni model ,,razvoja“. Ovaj primer nikada nije izgledao impresivnije nego u godinama posle 1945. Ambicioznije drţave su pozivale na okončanje agrarne zaostalosti sistematskom industrijalizacijom, bilo po centralistički planskom sovjetskom modelu, bilo substitucijom uvoza. Oba modela su, na različite načine, počivale na delovanju drţave i drţavnoj kontroli. Ĉak i one manje ambiciozne, koje nisu sanjale budućnost sa velikim tropskim čeličanama, kojima energiju daju ogromne hidrocentrale u senci titanskih brana, ţelele su da svoje sopstvene nacionalne resurse sami kontrolišu i razvijaju. Naftu su tradicionalno proizvodile privatne zapadne korporacije, obično u najbliskijim odnosima sa imperijalnim silama. Sledeći primer Meksika iz 1938. godine, vlade su se dale na to da ih nacionalizuju i da upravljaju njima kao drţavnim preduzećima. One koje su se uzdrţale od nacionalizacije, otkrile su (posebno posle 1950. godine kada je ARAMCO ponudila Saudijskoj Arabiji dotada nezamislivu pogodbu o podeli prihoda 50/50) da im je fizičko posedovanje nafte i gasa dalo premoć u pregovorima sa stranim korporacijama. U praksi je Organizacija zemalja

izvoznica nafte (OPEC), koja je na kraju ucenjivala svet sedamdesetih godina, omogućena time što je vlasništvo nad svetskom naftom premešteno od kompanija na relativno malobrojne vlade zemalja-proizvođača. Ukratko, čak i one vlade u TREĆI dekoloniili SVETzovanim 269 zavisnim drţavama koje su bile sasvim srećne zbog toga što su se oslanjale na strane kapitaliste stare ili nove (po savremenoj levičarskoj terminologiji ,,neokolonijalizam“), to su činile unutar ekonomije koju kontroliše drţava. Verovatno je najuspešnija od ovakvih drţava sve do osamdesetih godina bila bivša francuska Obala Slonovače. Verovatno su najneuspešnije bile one nove zemlje koje su potcenile stege zaostalosti - nedostatak obučenih i iskusnih stručnjaka, administratora i ekonomskog kadra; nepismenost; nepoznavanje ili nedostatak simpatija za programe ekonomske modernizacije - posebno onde gde su njihove vlade postavljale sebi ciljeve za koje bi i razvijene zemlje nalazile da su teško dostiţni, kakav je centralistička, drţavno planirana industrijalizacija. Tako je Gana, koja je uz Sudan bila prva supsaharska zemlja Afrike kojoj je darovana nezavisnost, bacila rezerve deviza od dve stotine miliona funti, koje su bile nagomilane zahvaljujući visokim cenama kakaoa i ratnim zaradama - rezerve veće od sterlinškog balansa nezavisne Indije - u pokušaju da izgradi industrijalizova- nu privredu koju kontroliše drţava, da i ne spominjemo planove Kvarne Nkrumaha za panafrički savez. Rezultati su bili katastrofalni, a kolaps cena kakaoa u šezdesetim godinama su ih pogoršali. Do 1972. godine su veliki projekti propali, a domaće industrije su u ovoj maloj zemlji mogle da opstanu samo iza zidova visokih carina, kontrole cena i uvoznih dozvola, što je dovelo do procvata crne ekonomije i raširilo korupciju koja je postala neiskorenjiva. Tri četvrtine svih zaposlenih je radilo u drţavnom sektoru, dok je solidna poljoprivreda (kao i u tolikim drugim afričkim drţavama) bila zanemarena. Posle zbacivanja Nkrumaha uobičajenim vojnim udarom (1966) zemlja je produţila svojim putem bez iluzija među obično razočaravajućim vojnim a povremeno civilnim reţimima koji su se smenjivali. Turobna prošlost drţava supsaharske Afrike ne bi trebalo da nas dovede dotle da potcenimo značajna dostignuća bolje smeštenih ekskolonijalnih ili zavisnih drţava, koje su izabrale put drţavnog planiranja ili drţavnog sponzorisanja ekonomskog razvoja. One zemlje koje će od sedamdesetih godina postati u ţargonu međunarodnih funk- cionera poznate kao NICs (Newly Industrializing Countries - Novo izndustrijalizova- ne zemlje) su sve bile, uz izuzetak grada drţave Hong Konga - zasnovane na ovakvim politikama. Kao što bilo ko sa najmanjim poznavanjem Brazila i Meksika moţe da posvedoči, oni su proizvodili birokratiju, spektakularnu korupciju i mnogo rasipanja - ali takođe i stopu godišnjeg rasta od 7 odsto tokom više decenija u obe zemlje: ukratko, obe su postigle ţeljenu tranziciju u moderne industrijske privrede. U stvari, Brazil je svojevremeno postao osma najveća industrijska zemlja nekomunističkog sveta. Obe zemlje su imale dovoljno velika stanovništva da obezbede značajna domaća trţišta, tako da je industrijalizacija putem supstitucije izvoza imala smisla, bar u prilično dugom periodu vremena. U jednom trenutku je brazilski drţavni sektor rukovao sa pribliţno polovinom bruto domaćeg proizvoda i predstavljao je devetnaest od dvadeset najvećih kompanija, dok je u Meksiku upošljavao petinu ukupne radne snage i isplaćivao dve petine svih plata u drţavi (Harris, 1987, str. 84-85). Drţavno planiranje na Dalekom istoku je manje teţilo tome da se direktno oslanja na drţavna preduzeća a više se oslanjalo na povlašćene poslovne grupe nad kojima je vlada dominirala kontrolom kredita i investicija, ali je zavisnost ekonomskog razvoja od drţave bila ista. Planira

nje i drţavna inicijativa bili su suština stvari svugde u svetu tokom pedesetih i šezdesetih godina a u NIC zemljama sve do devedesetih godina. Da li je ovaj oblik ekonomskog 270 ZLATNO DOBA razvoja proizvodio zadovoljavajuće ili razočaravajuće rezultate zavisilo je od lokalnih uslova i ljudskih grešaka. III Razvoj, kontrolisala ga drţava ili ne, nije bio stvar od neposrednog interesa za veliku većinu stanovnika Trećeg sveta koji su ţiveli uzgajajući sopstvenu hranu; jer čak i u drţavama u kojima su se javni prihodi oslanjali na zaradu od jednog ili dva glavna izvozna useva - kafu, banane ili kakao - ovi usevi su obično bili koncentrisani u nekoliko ograničenih oblasti. U supsaharskoj Africi i većem delu Juţne i Jugoistočne Azije, kao i u Kini, masa naroda je nastavila da ţivi od poljoprivrede. Do sada je jedino u zapadnoj hemisferi i u sušnim zemljama zapadnog islama, selo isteklo u dţinovske gradove, pretvarajući na taj način ruralna u urbana društva za par dramatičnih decenija (videti poglavlje 10). U plodnim i ne previše gusto naseljenim regionima, kao što je veći deo crne Afrike, većina ljudi bi se sasvim dobro snalazila ako bi bili prepušteni sami sebi. Većini njenih stanovnika nisu bile potrebne njihove drţave, koje su obično bile suviše slabe da bi nanele mnogo štete, a ako bi postale suviše neugodne, verovatno bi se mogle zaobići povlačenjem u seosku samodovoljnost. Malobrojni su kontinenti koji su započeli eru nezavisnosti sa većim prednostima, koje će uskoro biti protraćene. Većina azijskih i islamskih seljaka je bila mnogo siromašnija, ili bar slabije hranjena - ponekad je, kao u Indiji, bila očajno i istorijski siromašna - a pritisak ljudi na ograničeno zemljište je već bio oštriji. Međutim dobrom delu njih se činilo da najbolje rešenje za njihove probleme nije u tome da se petljaju sa onima koji su im govorili kako će im ekonomski razvoj doneti nebrojeno bogatstvo i blagostanje, već da je bolje da se drţe podalje od takvih. Dugo iskustvo je pokazalo njima i njihovim precima pre njih, da nijedno dobro ne dolazi spolja. Tiha proračunavanja mnogih generacija su ih naučila da je minimalizacija rizika bolja politika od maksimalizacije profita. To ih nije drţalo sasvim izvan granica globalne ekonomske revolucije, koja je stigla i do onih izolovanijih među njima u obliku plastičnih sandala, kanistera za benzin, starih kamiona i naravno - drţavnih kancelarija sa papirima po njima, a to je imalo tendenciju da podeli ljude u ovakvim oblastima na one koji deluju u svetu pisanja i kancelarija, i nastale. U većem delu ruralnog Trećeg sveta glavna razlika je bila između ,,obale“ i ,,unutrašnjosti“ ili grada i zabiti. 46 Nevolja je bila u tome da je, pošto su modernost i vlast išli zajedno, ,,obala“ upravljala „unutrašnjošću", grad selom, a obrazovani nepismenima. U početku beše reč. Skupštinski dom onoga što će uskoro postati nezavisna drţava Gana, među svojih 104 člana je obuhvatao šezdeset osam onih koji su imali neki oblik obrazovanja iznad osnovnog. Među 106 članova Zakonodavne skupštine u Telengani (juţna Indija), bilo je devedeset i sedam sa srednjim i visokim obrazovanjem, uključujući i pedeset sa fakultetskim diplomama. U oba ova regiona velika većina stanovnika u to vreme je bila nepismena (Hodgkin, 1961, str. 29; Gray, 1970, str. 135). I još nešto, svakome ko je ţeleo da bude aktivan u nacionalnoj vladavini drţava Trećeg sveta bilo je potreb46 Slična podela se mogla naći i u zaostalim regionima socijalističkih zemalja, na primer u Kazahstanu, gde domorodačko stanovništvo nije pokazivalo zanimanje za to da napusti zemljoradnju i stočarstvo, ostavljajući industrijalizaciju i gradove velikoj masi (ruskih) doseljenika.

TREĆI SVET 271

no ne samo da bude pismen na zajedničkom jeziku regiona (koji nije nuţno bio jezik njegove ili njene zajednice) već i na nekom od malog broja međunarodnih jezika (engleski, francuski, španski, arapski, mandarinski kineski), ili bar na regionalnom lingva franka (jezik koji se koristi za zajedničko sporazumevanje raznih etničkih grupa, prim. prev.) koji su nove vlade teţile da razviju u pisane „nacionalne" jezike (svahili, baha- sa, pidţin). U tome su jedini izuzetak bili oni delovi Latinske Amerike gde su se pisani sluţbeni jezici (španski i portugalski) poklapali sa govornim jezikom većine. Od kandidata za javnu funkciju u Hajderabadu (Indija) na opštim izborima 1967. godine, samo trojica (od trideset i četiri) nisu govorila engleski (Bernstorff, 1970, str. 146). Ĉak su i udaljeniji i zaostaliji ljudi stoga sve više shvatali prednosti dobrog obrazovanja, čak i onda kada nisu mogli da i sami u njemu učestvuju: verovatno posebno tada. U doslovnom smislu, znanje je značilo moć, što je najočiglednije bilo u onim zemljama gde je drţava svojim podanicama izgledala kao mašina koja isisava sredstva od njih, a zatim ih deli drţavnim činovnicima. Obrazovanje je značilo poloţaj, često zagarantova- no mesto47u drţavnoj sluţbi, a sa malo sreće i karijeru, koja je omogućavala ljudima da iznuđuju mito i provizije, kao i da obezbeđuju poslove za porodicu i prijatelje. Jedno selo, recimo u centralnoj Africi, koje je investiralo u obrazovanje jednog od svojih mladih ljudi, nadalo se zahvalnosti u obliku prihoda i zaštite za celu zajednicu sa drţavnog poloţaja koji će obrazovanje zagarantovati. U svakom slučaju uspešni drţavni činovnik bio je najbolje plaćen čovek u narodu. U zemlji kao što je Uganda šezdesetih godina je mogao da očekuje (legalnu) platu 112 puta veću od prosečnog dohotka svojih zemljaka po stanovniku (naspram odnosa od 10:1 u Velikoj Britaniji) (UN World Social Structure, 1970, str. 66). Tamo gde je izgledalo da siromašni ljudi sa sela mogu da sami imaju udela u koristima od obrazovanja, ili da ih obezbede za svoju decu (kao u Latinskoj Americi, regionu Trećeg sveta koji je bio najbliţi modernosti i najudaljeniji od kolonijalizma), ţelja za učenjem je bila zbilja opšta. „Svi oni ţele da nešto uče“, rekao je autoru 1962. godine čileanski komunistički organizator među Mapuče Indijancima. „Ja nisam intelektualac i ne mogu da ih podučavam školskom znanju, pa ih tako učim da igraju fud- bal.“ Ova ţeđ za znanjem u mnogome objašnjava onu zadivljujuću masovnu migraciju iz sela u grad, koja je od pedesetih godina nadalje ispraznila unutrašnjost juţnoame- ričkog kontinenta. Jer, sva istraţivanja se slaţu u tome da privlačnost grada leţi naročito u boljim šansama za obrazovanje i obučavanje dece. Tamo deca „mogu postati nešto drugo". Naravno, školovanje otvara najbolje perspektive, ali u zaostalim agrarnim krajevima čak i tako jednostavna veština kao što je sposobnost za voţnju motornog vozila, mogla je biti ključ za bolji ţivot. To je bila prva stvar kojoj je iseljenik iz Kečua sela, u Andima, učio svoje rođake i bratance, koji su došli od kuće da mu se pridruţe, nadajući se da će i sami sebi da prokrče put u moderni svet, jer nije li se njegovo zapošljavanje kao vozača hitne pomoći pokazalo kao temelj uspeha njegove porodice? (Julca, 1992). Pre šezdesetih godina ili kasnije, ruralni ljudi izvan Latinske Amerike nisu sistematski počeli da gledaju na modernost pre kao na obećanje nego kao na pretnju. Pa ipak je postojao jedan aspekt ekonomskog razvoja za koji se moglo očekivati da će naići na njihov odziv, pošto se ticao tri petine ili više ljudskih bića koja su ţivela od poljoprivrede: to je bila agrarna reforma. Ovaj uopšteni slogan političara u agrarnim zemljama mogao je obuhvatati bilo šta: od rasturanja velikih zemljoposeda i njihove 47 Na primer, sve do sredine osamdesetih godina u Beninu, Kongu, Gvineji, Somaliji, Sudanu, Maliju, Ruandi i Centralnoafričkoj Republici (World Labour, 1989, str. 49).

272 ZLATNO DOBA

preraspodele seljacima i radnicima bezemljašima do ukidanja feudalnih poseda i kmetstva; od smanjenja najamnine i reformi zakupa raznih vrsta do revolucionarne zemljišne nacionalizacije i kolektivizacije. Verovatno nikad nije bilo više toga nego u deceniji posle kraja Drugog svetskog rata, jer je agrarna reforma praktikovana duţ čitavog političkog spektra. Između 1945. i 1950. godine skoro se polovina čovečanstva zatekla kako ţivi u zemljama koje su se podvrgavale nekoj vrsti agrarne reforme - onoj komunističkog tipa u istočnoj Evropi, a od 1949. godine i u Kini, reformi kao posledici dekolonizacije u bivšem britanskom Indijskom carstvu i kao posledici poraza Japana, ili bolje rečeno kao posledici američke okupacione politike u Japanu, Tajvanu i Koreji. Egipatska revolucija 1952. godine je proširila delokrug reforme na svet zapadnog islama: Irak, Sirija i Alţir sledili su primer Kaira. Bolivijska revolucija 1952. godine je uvela reformu u Juţnu Ameriku, mada je Meksiko od revolucije 1910. godine ili, preciznije, od obnove revolucije u tridesetim godinama, odavno zagovarao agrarismo. Ipak, uprkos sve većoj bujici političkih deklaracija i statističkog istraţivanja ove teme, Latinska Amerika je imala premalo revolucija, dekolonizacije ili izgubljenih ratova da bi imala mnogo stvarne agrarne reforme, sve dok kubanska revolucija Fidela Kastra (koji je uveo reformu na to ostrvo) nije stavila tu stvar na politički dnevni red. Za modernizatore je pitanje zemljišne reforme bilo političko (pridobiti podršku seljaka za revolucionarne reţime ili za one koji ţele da preduprede revoluciju ili nešto slično), ideološko („vraćanje zemlje trudbenicima" itd.) a ponekad i ekonomsko, iako većina revolucionara ili reformatora nije suviše očekivala od puke raspodele zemlje tradicionalnom seljaštvu i bezemljašima ili onima sa malo zemlje. U stvari, poljoprivredna proizvodnja je drastično pala u Boliviji i Iraku odmah nakon njihovih zemljišnih reformi, 1952. u prvoj i 1958. u drugoj zemlji, mada se istine radi mora dodati i to da je tamo gde su seljačka veština i produktivnost već bili visoki, zemljišna reforma mogla da brzo oslobodi veliki deo produktivnog potencijala koji su dotada skeptični seljani drţali u rezervi, kao u Egiptu, Japanu, i najupečatljivije, na Tajvanu (Land Reform, 1968, str. 570-5/5). Argument za odrţanje brojnog seljaštva bio je i ostao neekonomski, pošto je u istoriji modernog sveta ogroman rast agrarne proizvodnje išao zajedno sa podjednako spektakularnim opadanjem broja zemljoradnika i njihovog udela u stanovništvu; i to najdramatičnije posle Drugog svetskog rata. Ipak je zemljišna reforma mogla da pokaţe, što je i učinila, da seljačka zemljoradnja, posebno kod krupnijih, moderno nastrojenih farmera, moţe da bude isto onako efikasna, a i fleksibilnija, od tradicionalnog veleposeda, imperijalističke plantaţe, i od zaista nepromišljenih pokušaja da se poljoprivredom upravlja na kvaziindustrijskoj osnovi, kao što su dţinovske drţavne farme sovjetskog tipa i britanski planovi za proizvodnju kikirikija u Tanganjiki (današnjoj Tanzaniji) posle 1945. godine. Usevi kao što su kafa, pa čak i šećer i guma, na koje se nekada mislilo kao na useve koji se u biti proizvode na plantaţama, nisu više proizvođeni samo na njima, čak iako plantaţa još uvek zadrţava jasnu prednost nad malim i nestručnim proizvođačima u nekim slučajevima. Ipak su glavni napredak poljoprivrede Trećeg sveta posle rata, „Zelena revolucija" novih naučno selekcionisanih useva, postigli poslovno nastrojeni farmeri, kao u Pendţabu. Međutim, glavni ekonomski argument za agrarnu reformu nije počivao na produktivnosti već na jednakosti. U celini je ekonomski razvoj teţio, prvo da poveća a kasnije da smanji nejednakost u raspodeli nacionalnog dohotka na duţi rok, iako su ekonomsko opadanje i teološko verovanje u slobodno trţište u poslednje vreme tu i

tamo počeli da preokreću ovaj trend. Jednakost je na kraju Zlatnog doba bila veća u razvijenim zapadnim zemljama nego u Trećem svetu. Ipak, dok je nejednakost prihoda bila na vrhuncu u Latinskoj Americi, za kojom je sledila Afrika, ona je bila neobično niska kod TREĆI SVET 273 jednog broja azijskih zemalja, gde je vrlo radikalna agrarna reforma nametnuta pod okriljem američkih okupacionih snaga, ili su je one same nametnule: u Japanu, Juţnoj Koreji i Tajvanu. (Međutim, nijedna od njih nije bila egalitarna kao socijalističke zemlje istočne Evrope, ili u to vreme, Australija.) (Kakvvani, 1980.) Posma- trači trijumfa industrijalizacije ovih zemalja prirodno su spekulisali o tome koliko su socijalne i ekonomske prednosti ove situacije pomogle taj razvoj, isto onako kao što su se posmatrači znatno nestalnijeg razvoja brazilske privrede, zemlje koja je bila uvek na ivici ali nikad nije ostvarila svoju sudbinu da bude SAD juţne hemisfere, pitali koliko je taj razvoj bio onemogućen spektakularnom nejednakošću u raspodeli dohotka - koja je neminovno ograničila domaće trţište za industriju. Zaista, upečatljiva društvena nejednakost Latinske Amerike teško moţe a da se ne poveţe sa podjednako upečatljivim odsustvom sistematske agrarne reforme u tolikim od njenih zemalja. Seljaštvo Trećeg sveta je nesumnjivo pozdravljalo agrarnu reformu, bar sve donde dok se nije preobrazila u kolektivnu poljoprivredu ili zadruţnu proizvodnju, kao što je obično bivalo u komunističkim zemljama. Međutim, ono što su modernizatori videli u njoj nije bilo ono što je reforma značila za seljake, koji su bili nezainteresovani za makroekonomske probleme, koji su na nacionalnu politiku gledali iz druge perspektive nego gradski reformatori, a čiji zahtevi za zemljom nisu bili zasnovani na opštim principima već na određenim zahtevima. Tako je radikalna agrarna reforma koju je 1969. godine pokrenula vlada reformističkih generala u Peruu, i koja je jednim udarcem uništila sistem velikih poseda u ovoj zemlji (haciendas), propala iz ovog razloga. Za indijanske planinske zajednice, koje su ţivele u nestabilnoj koegzistenciji sa ogromnim andskim stočarskim rančevima i koje su snadbevali radnom snagom, reforma je prosto značila samo povratak na „domorodačke zajednice" sa zajedničkom zemljom i pašnjacima, koje su nekada od njih otuđili zemljoposednici, čije su međe vekovima bile pomno pamćene, a čiji gubitak Indijanci nikada nisu prihvatili (Hobsbavvm, 1974). Oni se nisu interesovali za odrţavanje zemljoposedničkih starih preduzeća kao proizvodnih jedinica (sada u vlasništvu comunidades i njihove bivše radne snage), ni za kooperativne eksperimente, niti za ostale poljoprivredne novine, različite od tradicionalne uzajamne pomoći unutar zajednice - koja je bila daleko od toga da bude egalitarna. Posle reforme indijanske zajednice su se vratile „osvajanju" zemlje iz zadruţnih imanja (čiji su sada bili suvlasnici), kao da se ništa nije promenilo u sukobu veleposeda i zajednice (i između zajednica u međusobnoj svađi oko njihove zemlje) (Gomez Rodriguez, str. 242-255). Što se njih tiče, ništa se nije promenilo. Agrarna reforma najbliţa seljačkom idealu verovatno je bila ona meksička iz tridesetih godina, koja je zajedničku zemlju neotuđivo dala seoskim zajednicama da je organizuju kako one ţele (ejidos) i koja je pretpostavljala da su seljaci angaţovani u primitivnoj poljoprivrednoj proizvodnji. To je bio veliki politički uspeh, ali ekonomski irelevantan za kasniji poljoprivredni razvoj Meksika.

zajedničkoj grupi kao „Treći svet“ - pojam za koji kaţu da je iskovan 1952. godine (Harris, 1987, str. 18) DOBA - nasuprot „Prvom svetu“ razvijenih kapitalističkih drţava i „Drugom svetu“ 274 ZLATNO onih komunističkih. Uprkos očiglednoj apsurdnosti tretiranja Egipta i Gabona, Indije i Papue - Nove Gvineje kao društava iste vrste, to nije bilo sasvim neuverljivo, budući da su sve to bile siromašne zemlje (upoređene sa „razvijenim" svetom),48 sve su bile zavisne, sve su imale vlade koje su ţelele da „razvijaju11 svoje zemlje, a nijedna nije verovala, posle Velike recesije i Drugog svetskog rata, da će kapitalističko svetsko trţište (tj. u doktrinu ekonomista o „komparativnoj prednosti11) ili spontano privatno preduzetništvo kod kuće postići taj cilj. Osim toga, kada je gvozdena rešetka Hladnog rata pritisla planetu, svi oni koji su imali bilo kakvu slobodu akcije ţeleli su da izbegnu pristupanje bilo kom od dva sistema saveza, tj. ţeleli su da izbegnu Treći svetski rat od koga se svako plašio. Ovo ne znači da su „nesvrstani11 bili podjednako suprotstavljeni obema stranama u Hladnom ratu. Inspiratori i pobornici ovog pokreta (koji je nazvan po njegovoj prvoj međunarodnoj konferenciji 1955. godine u Bandungu u Indoneziji), bili su radikalni revolucionari iz bivših kolonija - Dţavaharlal Neru (Nehru) iz Indije, Sukarno iz Indonezije, pukovnik Gamal Abdel Naser iz Egipta, i komunistički disident, predsednik Tito iz Jugoslavije. Svi ovi, poput tolikih ekskolonijalnih reţima, bili su, ili su tvrdili da jesu, socijalistički reţimi na svoj (nesovjetski) način, uključujući i kraljevski socijalistički budizam u Kambodţi. Svi su imali neke simpatije prema Sovjetskom Savezu, ili su bar bili spremni da prihvate njegovu ekonomsku i vojnu pomoć; što ne iznenađuje, pošto su Sjedinjene Drţave napustile svoju staru antikolonijalnu tradiciju čim im je to zatrebalo nakon podele sveta, i vidljivo je traţilo podršku među najkonzervativnijim elementima Trećeg sveta. Irak (pre revolucije 1958. godine), Turska, Pakistan i šahov Iran, koji su sačinjavali Centralnu ugovornu organizaciju (CENTO); Pakistan, Filipini i Tajland su bili u Jugoistočnoazijskoj ugovornoj organizaciji (SEATO), a obe su stvorene da upotpune antisovjetski vojni sistem čiji je glavni stub bio NATO (nijedna od ovih organizacija nije mnogo značila). Kada je suštinski afroazijska nesvrstana grupa postala trikon- tinentalna posle kubanske revolucije 1959. godine, njeni latinoamerički članovi su stizali, što ne iznenađuje, iz redova onih republika zapadne hemisfere koje su imale najmanje simpatija za Velikog brata na Severu. Uprkos tome, za razliku od američkih simpatizera u Trećem svetu, koji su zapravo mogli da priđu zapadnom sistemu saveza, nekomunističke bandunške drţave nisu imale nameru da se upletu u globalnu konfrontaciju supersila, pošto su one, kao što su pokazali Korejski i Vijetnamski rat, kao i kubanska raketna kriza, stalno bile potencijalna linija fronta u takvom jednom sukobu. Sto je više stvarna (evropska) granica između dva tabora bila stabilizovanija, verovatnije je bilo, da ako topovi pucaju i bombe padaju, to bude u nekim planinama Azije, ili u ţbunju Afrike. Pa ipak, i pored toga što je konfrontacija supersila dominirala, i do izvesne mere stabilizovala međudrţavne odnose širom sveta, ona te odnose nije potpuno kontrolisala. Postojala su dva regiona domaćih napetosti Trećeg sveta, u suštini nepovezanih sa Hladnim ratom, a te napetosti su stvarale stalne uslove za sukob koji je povremeno izbijao u rat: Srednji istok i severni deo indijskog potkontinenta. (Oba regiona, što nije slučajno, bili su baštinici imperijalnih šema podele.) Ova druga konflikt48 Uz vrlo retke izuzetke, posebno Argentinu, koja se i pored toga što je bogata, nikada nije oporavila od opadanja i pada Britanskog carstva, od koga je zavisio prosperitet Argentine kao izvoznika hrane sve do 1929. godine.

na zona se mogla lakše izolovati od globalnog Hladnog rata, uprkos pokušajima Pakistana da uplete Amkerikance, koji su propadali sve do Avganistanskog rata u osamdesetim godinama (videti poglavlja 8 i 16). Stoga je Zapad malo čuo, aTREĆI još manje pamti tri SVET 275 regionalna rata: kinesko-indijski 1962. godine oko nejasne granice između ove dve zemlje, koji je dobila Kina; indijsko-pakistanski rat 1965. godine (spretno ga je dobila Indija); i drugi indijsko-pakistanski rat 1971. godine, koji je bio prouzrokovan otce- pljenjem Istočnog Pakistana (Bangladeša), koji je Indija podrţala. SAD i SSSR su pokušavali da deluju kao dobronamerni neutralci i posrednici. Situacija na Bliskom istoku se nije mogla tako izolovati, jer je nekoliko američkih saveznika bilo direktno upleteno: Izrael, Turska i šahov Iran. Osim toga, kao što su pokazale lokalne revolucije koje su se nizale jedna za drugom - od Egipta 1952. godine, preko Iraka i Sirije u pedesetim i šezdesetim godinama; Juţne Arabije u šezdesetim i sedamdesetim godinama, do samog Irana 1979. godine - ovaj region je i dalje bio društveno nestabilan. Ovi regionalni konflikti nisu bili suštinski povezani sa Hladnim ratom: SSSR je bio među prvim zemljama koje su priznale novu drţavu Izrael, koji se kasnije postavio kao glavni saveznik SAD, a arapske ili ostale islamske drţave, desničarske ili levi- čarske, su bile jedinstvene po represiji nad komunizmom unutar njihovih granica. Glavna remetilačka snaga je bio Izrael, gde su jevrejski naseljenici izgradili veću jevrejsku drţavu nego što je britanskom podelom predviđeno (proterujući sedam stotina hiljada nejevrejskih Palestinaca, što je verovatno više nego što je brojala jevrejska populacija 1948. godine) (Calvocoressi, 1989, str. 215), boreći se za taj cilj u po jednom ratu svake decenije (1948,1956, 1967,1973,1982). Tokom ovih ratova, koji najbolje mogu da se porede sa ratovima koje je pruski kralj Fridrih II u osamnaestom veku vodio da bi dobio priznanje njegove vlasti nad Šlezijom, koju je oteo od svog suseda Austrije, Izrael se takođe pretvorio u najmoćniju vojnu silu u regionu, a zadobio je i nuklearna oruţja, ali nije uspeo da uspostavi stabilnu osnovu za odnose sa susednim drţavama, a kamoli sa stalno ogorčenim Palestincima u okviru svojih proširenih granica ili iz dijaspore po Srednjem istoku. Kolaps SSSR-a pomerio je Srednji istok sa prve borbene linije Hladnog rata, ali ga je ostavio isto onako eksplozivnim kao i ranije. Tri manja centra konflikta su pomagala da tako ostane: istočni Mediteran, Persijski zaliv i granični region između Turske, Irana, Iraka i Sirije gde su Kurdi uzalud pokušavali da dobiju nacionalnu nezavisnost, a predsednik Vilson ih je neoprezno 1918. godine naterao da je traţe. Nemoćni da nađu trajnu potporu među moćnim drţavama, oni su uznemiravali odnose među svim svojim susedima, koji su ih masakrirali svim mogućim sredstvima, uključujući otrovan gas osamdesetih godina, u onoj meri u kojoj im Kurdi, kao poslovično vešti planinski gerilski borci nisu pruţali otpor. Istočni Mediteran je ostajao relativno miran, pošto su i Grčka i Turska bile članice NATO- -pakta, čak i pored toga što ga što je sukob između ove dve zemlje doveo do turske invazije Kipra, koji je podeljen 1974. godine. Na drugoj strani, suparništvo između dve zapadne sile, Iraka i Irana, za pozicije u Persijskom zalivu dovešće do surovog osmogodišnjeg rata između Iraka i revolucionarnog Irana 1980-1988, godine i do, nakon završetka Hladnog rata, rata između SAD i njihovih saveznika i Iraka 1991. godine. Jedan deo Trećeg sveta ostao je prilično udaljen i od globalnih i od lokalnih međunarodnih sukoba, sve do vremena posle kubanske revolucije: to je bila Latinska Amerika. Osim malih mrlja na kopnu (obe Gvajane, Belizea - onda poznatog kao Britanski Honduras i manjih karipskih ostrva), ona je odavno bila dekolonizovana. U kulturnom i jezičkom pogledu, njeno stanovništvo je bilo zapadnjačko, u onoj meri u kojoj su čak

276 ZLATNO DOBA

i njeni siromašni stanovnici bili rimokatolici i govorili su ili razumevali, izuzev nekih oblasti u Andima i kontinentalnoj centralnoj Americi, jezik kulture zajednički sa Evropljanima. Iako je ovaj region od iberijskih osvajača nasledio jednu razrađenu rasnu hijerarhiju, takođe je od jednog preteţno muškog osvajanja nasledio i masovno mešanje rasa. Tu je bilo malo pravih belaca, osim na juţnom delu kontinentalne kupe (Argentina, Urugvaj, juţni Brazil) koji je naseljen masovnom evropskom imigracijom, gde je bilo vrlo malo domorodaca. U oba slučaja postignuća i društveni status su poništavali rasne predrasude. Meksiko je već 1861. godine, izabrao za predsednika prepoznatljivog Zapotek Indijanca Benita Huareza. U vreme pisanja ove knjige Argentina je imala za predsednika useljenog libanskog muslimana, a Peru japanskog imigranta. Oba izbora su bila još uvek nezamisliva u SAD. Do današnjeg dana Latinska Amerika je još uvek ostala izvan začaranog kruga etničke politike i etničkog nacionalizma koji pustoše ostale kontinente. Osim toga, dok najveći deo ovog kontinenta jasno sebe prepoznaje u onome što se sada zvalo ,,neokolonijalna“ zavisnost od jedne jedine imperijalne sile, SAD su bile dovoljno realistične da ne šalju topovnjače u veće drţave - nisu oklevale da ih koriste protiv onih malih - a latinske vlade od Rio Grandea do rta Horn su savršeno dobro znale da je mudro drţati se na pravoj strani Vašingtona. Organizacija američkih drţava (OAS) osnovana 1948. godine, sa sedištem u Vašingtonu, nije bila telo koje je naginjalo tome da bude drugačijeg mišljenja od SAD. Kada je Kuba izvela svoju revoluciju, OAS ju je izbacila. V Pa ipak, baš u onom trenutku kada su Treći svet i ideologije zasnovane na njegovom postojanju bile na svom vrhuncu, ovaj koncept je počeo da se osipa. Sedamdesetih godina je postajalo sve očevidnije da nema jednog imena ili oznake koje moţe da obuhvati na odgovarajući način skup zemalja koje su se sve više razilazile. Termin je još uvek bio podesan za razlikovanje siromašnih zemalja sveta od onih bogatih, a u meri u kojoj se jaz između ove dve zone, koje su sada često nazivane ,,Severom“ i ,,Jugom“ vidljivo širio, bilo je prilično smisla u ovakvom razlikovanju. Jaz u bruto- -društvenom proizvodu (GNP) po stanovniku između „razvijenog" i zaostalog sveta (tj. između OECD zemalja i „malih i srednjih privreda")39 nastavio je da se širi: 1970. godine prva grupa je u prošeku imala 14,5 puta veći bruto društveni proizvod (GNP) po stanovniku u odnosu na drugu grupu, a 1990. godine dvadeset i pet puta veći bruto društveni proizvod od siromašnih zemalja (World Tables, 1991, Tabela 1). Ipak, moglo se dokazati da Treći svet više nije bio jedinstvena celina. Ono što ga je razdvajalo bio je prvenstveno ekonomski razvoj. Trijumf OPEC-a 1973. godine proizveo je, prvi put, zajednicu drţava Trećeg sveta, većinom zaostalih po bilo kom kriterijumu i dotada siromašnih, koje su se sada pojavile kao supermilioneri svetskih razmera, posebno one koje su se sastojale od malecnih, retko naseljenih komada peska ili šume, kojima su vladali (obično muslimanski) šeici ili sultani. Očito je bilo nemoguće svrstati, recimo, Ujedinjene Arapske Emirate, gde je svaki od njihovih pola

39 OECD, koji obuhvata većinu „razvijenih 1' kapitalističkih zemalja, uključuje Belgiju, Dansku, Saveznu Republiku Nemačku, Francusku, Veliku Britaniju, Irsku, Island, Italiju, Luksemburg, Holandiju, Norvešku, Švedsku, Švajcarsku, Kanadu, SAD, Japan i Australiju. Iz političkih razloga, ova organizacija osnovana za vreme Hladnog rata, takođe je obuhvatila i Grčku, Portugaliju, Špani- ju i Tursku.

miliona stanovnika (1975) teorijski imao udeo u bruto društvenom proizvodu vredan preko 13000 dolara - skoro dvostruko veći bruto društveni proizvod po stanovniku od SAD u isto vreme (World Tables, 1991, str. 596, 604) - u istu fioku sa, recimo, Pakistanom, koji TREĆI SVET 277je onda uţivao bruto društveni proizvod po stanovniku od 130 dolara. Nafta- škim drţavama sa većim stanovništvom nije išlo tako dobro, ali je uprkos tome postalo očevidno da drţave koje zavise od izvoza jednog jedinog primarnog proizvoda, kako god bile u slabijem poloţaju u drugim stvarima, mogu da postanu ekstremno bogate, čak iako ih je ovaj lako stečeni novac, isto tako, skoro redovno, dovodio u iskušenje da ga bacaju kroz prozor. 50 Do početka devedesetih godina, Saudijska Arabija je uspela da se uvali u dugove. Na drugom mestu, jedan deo Trećeg sveta se vidljivo i naglo industrijalizovao i pridruţio se Prvom svetu, čak i pored toga što je i dalje bio mnogo siromašniji. Juţna Koreja, čija je priča o industrijskom uspehu, spektakularna kao malo koja u istoriji, imala je bruto društveni proizvod po stanovniku (1989) jedva viši od onog u Portuga- liji, daleko najsiromašnijoj članici Evropske zajednice (World Bank Atlas, 1990, str. 7). I opet, na stranu kvalitativne razlike, Juţna Koreja se više ne moţe porediti sa, recimo, Papuom - Novom Gvinejom, iako je bruto društveni proizvod obe zemlje bio tačno jednak 1969. godine i ostao je u istom redu veličina sve do sredine sedamdesetih godina: sada je juţnokorejski bio oko pet puta veći (World Tables, 1991, str. 352, 456). Kao što smo videli, nova kategorija, Nove industrijalizovane zemlje (NIC) je ušla u međunarodni ţargon. Nije bilo tačne definicije, ali praktično sve liste ukjučuju četiri „pacifička tigra“ (Hong Kong, Singapur, Tajvan i Juţnu Koreju), Indiju, Brazil, i Meksiko, a proces industrijalizacije Trećeg sveta je takav da su uključeni i takvi kao Mala- ja, Filipini, Kolumbija, Pakistan i Tajland, kao i neki drugi. Zapravo kategorija novih i brzih industrijalizatora prelazi granice tri sveta, jer bi strogo uzevši ona trebalo da obuhvati i takve „industrijalizovane trţišne privrede" (tj. kapitalističke zemlje) kao što su Španija i Finska, a i većinu ekssocijalističkih drţava istočne Evrope; da i ne pomi- njemo komunističku Kinu od kasnih sedamdesetih godina. U stvari, sedamdesetih godina posmatrači su počeli da obraćaju paţnju na „novu međunarodnu podelu rada“, tj. na masovno pomeranje industrija koje su proizvodile za svetsko trţište iz industrijskih privreda prve generacije koje su ih prethodno bile monopolizovale u druge delove sveta. Do toga je delom došlo zato što su firme namerno vršile transfer dela ili cele svoje proizvodnje, ili zaliha iz starog industrijskog sveta u Drugi ili Treći svet, za čim su na kraju usledili i transferi čak i vrlo prefinjenih procesa u visokotehnološkim industrijama, kakve su istraţivanje i razvoj. Revolucija u modernom transportu i komunikacijama učinila je istinsku proizvodnju širom sveta i mogućom i ekonomičnom. Do toga je došlo i zbog promišljenih napora vlada u Trećem svetu da industrijalizuju svoje zemlje, ako treba (a bolje da ne treba) i na uštrb stare zaštite domaćih trţišta. Ova ekonomska globalizacija, koju moţe da potvrdi svako ko proveri zemlju porekla proizvoda koji se prodaju u bilo kom severnoameričkom trţnom centru, razvijala se polako u šezdesetim godinama i upadljivo se ubrzala u decenijama svetskih ekonomskih teškoća posle 1973. godine. Koliko je brzo napredovala, moţe opet da 50 Ovo nije fenomen Trećeg sveta. Kaţu da je jedan cinični francuski političar, kada je bio informisan o bogatstvu britanskih naftnih polja u Severnom moru, proročki primetio: „Proćerdaće to i uleteće u knzu“.

ilustruje Juţna Koreja, koja je na kraju pedesetih godina još uvek imala skoro 80 odsto svog radno aktivnog stanovništva u poljoprivredi, iz koje je poticalo skoro tri četvrtine njenog 278 ZLATNO DOBA nacionalnog dohotka (Rado, 1962, str. 740, 742-743). Prvi od svojih petogodišnjih razvojnih planova je započela 1962. godine. Do kraja osamdesetih godina dobijala je svega 10 odsto domaćeg bruto proizvoda iz poljoprivrede i postala je osma najveća industrijska privreda nekomunističkog sveta. Na trećem mestu, izronio je izvestan broj zemalja (ili bolje rečeno zaronio je) na dnu međunarodnih statistika, za koje je čak i međunarodni eufemistički rečnik nalazio da je teško opisati ih jednostavno kao „zemlje u razvoju“, pošto su one očito bile i siromašne i sve više su zaostajale. Taktično je uspostavljena podgrupa zemalja u razvoju sa niskim dohotkom da bi se razlikovale one tri milijarde ljudskih bića čiji bi bruto društveni proizvod po stanovniku (da su ga dobili) izračunat u prošeku na 330 dolara 1989. godine, od onih pet stotina srećnijih miliona u manje oskudnim zemljama, čiji je prosečan društveni proizvod bio oko tri puta veći, i od onih još bogatijih pripadnika sledeće grupe (Brazil, Malezija, Meksiko i slični) čiji je prošek bio osam puta toliki. (Oko osam stotina miliona ljudi u najprosperitetnijoj grupi teorijski je uţivalo u društvenom proizvodu po stanovniku od 18 280 dolara, ili pedeset i pet puta većem od donje tri petine čovečanstva (World Bank Atlas, 1990, str. 10). U stvari, kako je svetska privreda postajala istinski globalna, a posebno kada je posle pada sovjetskog regiona, postala čisto kapitalistička i pod prevlašću biznisa, investitori i preduzetnici su otkrili da veliki delovi sveta nisu profitno zanimljivi za njih, ukoliko moţda ne mogu da podmite tamošnje političare i drţavne činovnike da protraće novac koji su iznudili od svojih nesrećnih građana na naoruţanje ili prestiţne projekte. 40 Nesrazmerno veliki broj ovih zemalja mogao se naći na nesrećnom afričkom kontinentu. Kraj Hladnog rata lišio je ovakve drţave ekonomske (tj. uglavnom vojne) pomoći koja je neke od njih, kao što je Somalija, pretvorila u naoruţane logore a na kraju u bojišta. Osim toga, kako su se podele među siromašnima uvećavale, tako je globalizacija najočiglednije donosila pokrete ljudi koji su prelazili granice između regiona i klasifikacija. Turisti su iz bogatih zemalja tekli u Treći svet kao nikada ranije. Sredinom osamdesetih godina (1985), da uzmemo samo neke muslimanske zemlje, šesnaest miliona Malezijaca je primalo tri miliona turista godišnje; sedam miliona Tuniţana dva miliona turista; tri milona Jordanaca je ugošćavalo dva miliona turista (Din, 1989, str. 545). Tokovi migracije radne snage iz siromašnih u bogate zemlje narasli su u ogromne bujice, ukoliko nisu zaustavljene političkim barijerama. Do 1968. godine migranti iz Magreba (Tunisa, Maroka i više od svih, Alţira) već su činili četvrtinu svih stranaca u Francuskoj (1975. godine je 5,5 odsto alţirskog stanovništva emigriralo), a trećina svih useljenika u SAD je dolazilo iz Latinske Amerike - u to vreme još uvek preteţno iz Centralne Amerike (Potts, 1990, str. 145, 146, 150). Ovi migranti se nisu kretali samo ka starim industrijskim zemljama. Broj stranih radnika u drţavama proizvođačima nafte na Srednjem istoku i u Libiji vinuo se sa 1,8 na 2,8 miliona za samo pet godina (1975-1980) (Population, 1984, str. 109). Većina njih dolazila je iz istog regiona, ali je velika masa stizala iz juţne Azije i čak iz veće daljine. Na nesreću

40 „Iskustvo govori da će 5 procenata od 200 000 dolara pridobiti pomoć rukovodioca ispod najvišeg ranga. Isti procenat od 2 miliona i vi poslujete sa stalnim sekretarom. Na dvadeset miliona ulaze ministri i najviše osoblje, dok isti deo zarade od 200 miliona dolara „opravdava paţnju glave drţave" (Holman, 1993).

u turobnim sedamdesetim i osamdesetim godinama je bilo sve teţe razdvojiti migraciju radnika od bujica muškaraca, ţena i dece, koji su beţali, ili koje su iz korena iščupali glad, politički ili etnički progon, rat i građanski rat, suočavajući tako zemlje Prvog sveta, TREĆI SVET 279koje su podjednako bile opredeljene (u teoriji) za pomaganje izbeglicama i za (u praksi) sprečavanje useljavanja, sa ţestokim problemima političke i pravne kazuistike (kazuistika je učenje o sukobima različitih duţnosti, interesa, tendencija, itd. prim. prev.) Uz izuzetak SAD i u manjoj meri Kanade i Australije, koje su podsticale ili dozvoljavale masovno useljavanje iz Trećeg sveta, ove zemlje su, pod pritiskom sve veće ksenofobije među njihovim domaćim stanovništvom, izabrale da je zadrţe napolju. VI Zadivljujući „veliki skok napred14 (kapitalističke) svetske privrede i njena sve veća globalizacija nisu samo podelili i poremetili koncept Trećeg sveta, već su faktički doveli sve njegove stanovnike u moderan svet. To im se nije moralo dopasti. U stvari, mnogi ,,fundamentalistički“ i ostali nominalno tradicionalistički pokreti koji su sada osvajali teren u Trećem svetu, naročito, ali ne isključivo, u islamskom regionu, bili su svojevrsni revolti protiv modernosti, mada sigurno to nije istina za sve pokrete kojima se prikačinjala ova etiketa.52 Ali su oni znali to da su deo sveta koji nije bio kao svet njihovih očeva. Taj svet im je došao u vidu prašnjavog autobusa sa sporednih puteva ili kamiona; u vidu benzinske pumpe; tranzistora na baterije, koji im je doneo svet - moţda čak i onim nepismenima na njihovim sopstvenim neknjiţevnim dijalektima ili jezicima, mada je ovo verovatno bila privilegija urbanih imigranata. A u svetu gde je seoski narod migrirao ka gradovima u milionima, pa su čak i u ruralnoj Africi postale obične zemlje sa urbanim udelom u stanovništvu od trećine ili više - Nigerija, Zair, Tanzanija, Senegal, Gana, Obala Slonovače, Ĉad, Centralnoafrička Republika, Gabon, Benin, Zambija, Somalija, Liberija - skoro je svako radio u gradu, ili imao rođaka koji je tamo ţiveo. Ubuduće su selo i grad bili prepleteni. Ĉak i ona najudaljenija sela su sada ţivela u svetu plastičnih mušema, boca koka kole, jeftinih digitalnih satova i veštačkih vlakana. Ĉudnom inverzijom istorije zabačena zemlja Trećeg sveta je počela da komercijalizuje svoje veštine u Prvom svetu. Po ulicama evropskih gradova, male grupe putujućih Indijanaca iz juţnoameričkih Anda svirale su u svoje melanholične frule a na trotoarima Njujorka, Pariza i Rima su crni torbari iz zapadne Afrike prodavali drangulije domorocima, isto onako kao što su preci domorodaca radili na njihovim trgovačkim putovanjima na Crni kontinent. Skoro je sigurno veliki grad bio mesto gde se promene kale, ako ni zbog čega drugog, ono jer je bio moderan po definiciji. ,,U Limi“ imao je običaj da svojoj deci govori migrant iz Anda koji se uspinjao, „ima više napretka, ima mnogo više podstre- ka“ (mas roce) (Julca, 1992). Koliko god da su migranti puno koristili alatke tradicionalnog društva da bi izgradili svoju urbanu egzistenciju, gradeći i organizujući nove gradove straćara kao stare ruralne zajednice, suviše je toga u gradu bilo novo i bez presedana, suviše se gradskih običaja sukobljavalo sa onim iz starih dana. To nigde 52 Tako je prelaz na ,,fundamentalističke“ protestantske sekte, koji je uobičajen u Latinskoj Americi, ako se išta određeno o tome moţe reći, „modernistička“ reakcija protiv drevnog status kvoa koji predstavlja lokalni katolicizam. Drugi fundamentalizmi su analogni etničkom nacionalizmu, na primer u Indiji.

nije bilo dramatičnije nego u onome što se očekivalo od ponašanja mladih ţena, čiji je raskid sa280 tradicijom bio oplakivan od Afrike do Perua. U jednoj tradicionalnoj huayno pesmi iz ZLATNO DOBA Lime (,,La gringa“) mladić imigrant se jada: Kada si došla iz zavičaja, došla si kao seoska devojka a sada u Limi češljaš kosu na gradski način Ĉak kaţeš „čekajte, molim“. Igraću tvist. Ne budi nadmena, budi manje ponosita Između tvoje i moje kose nema razlike. (Mangin, 1970, str. 31-32)53 Ipak se iz grada moderna svest širila na selo (čak i tamo gde seoski ţivot nije sam bio preobraţen novim usevima, novom tehnologijom i novim oblicima organizacije i trgovine) preko dramatične „zelene revolucije" koja se sastojala u uzgoju ţitarica pomoću naučno stvorenih vrsta useva, koja se u delovima Azije širila od šezdesetih godina nadalje, ili nešto kasnije razvojem novih izvoznih useva za svetsko trţište, razvojem koji je omogućen i masovnim avio-prevozom kvarljive robe (tropskog voća, cveća) i novim ukusom potrošača u „razvijenom" svetu (kokain). Ne treba potcenjivati efekat ovakvih ruralnih promena. Nigde stari i novi običaji nisu došli u takvu frontalnu koliziju kao na amazonskoj granici Kolumbije, koja je sedamdesetih godina postala početna stani- caza transporta bolivijske i peruanske koke, i lokacija laboratorija koje su je prerađivale u kokain. Ovo se desilo nekoliko godina nakon što su ovu granicu naselili seljački kolonisti koji su beţali od drţave i zemljoposednika, i koje su branili priznati zaštitnici seoskog načina ţivota, gerilci (komunisti) pokreta FARC. Ovde se trţište u najsurovi- jem vidu, sukobilo sa onima koji su ţiveli od najprimitivnije zemljoradnje i onoga što je čovek mogao da ulovi pomoću puške, psa i ribarske mreţe. Kako je mogla njivica juke i banane da se izbori sa iskušenjem da se gaji usev koji postiţe bonanca cene - iako nestabilne - a stari način ţivota sa avionskim pistama i naseljima proizvođača i švercera droge i njihovih neobuzdanih revolveraša, barova i kupleraja? (Molano, 1988.) Selo se zaista promenilo, a čak su i ti njegovi preobraţaji zavisili od grada i njegove industrije, jer je sasvim često samo privređivanje na selu zavisilo od zarada emigranata, kao u takozvanim „crnim domovinama" Juţne Afrike u vreme aparthejda, koje su stvarale svega 10-15 odsto dohotka svojih stanovnika, a ostatak je dolazio od radnika koji su migrirali na teritorije belaca (Ripken i Wellmer, 1978, str. 196). Paradoksalno, u Trećem svetu, kao i u delovima Prvog, grad je mogao da postane spasitelj ruralne privrede, koju su, da nije bila njegovog uticaja, mogli da napuste ljudi koji su iz iskustava migranata njihovog sopstvenog i njihovih suseda - mogli da nauče o postojanju alternativa. Otkrili su da nije neizbeţno da robuju ceo ţivot čeprkajući za bedni nasušni hleb po marginalnom, iscrpljenom i kamenitom zemljištu, kao što su radili njihovi preci. Mnoga ruralna naselja širom planete, u romantičnim, a stoga i poljoprivredno 53 Ili predstava o novom tipu afričke devojke iz Nigerije, u popularnoj literaturi Oniča: „Devojke više nisu tradicionalne, mirne, skromne igračke svojih roditelja. One pišu ljubavna pisma. One su plahe. Zahtevaju poklone od momaka i ostalih ţrtava. Čak i varaju muškarce. Više nisu nema stvorenja koja se dobijaju pomoću roditelja" (Nvvoga, 1965, str. 178-179).

marginalnim pejzaţima, bila su ispraţnjena od ljudi, sem starih, od šezdesetih godina nadalje. Pa ipak gorštačka zajednica čiji su iseljenici otkrili nišu u privredi velikog grada koju su mogli da zauzmu - u ovom slučaju prodajući voće, ili tačnije,TREĆI jagodeSVET u Limi 281- mogla je da zadrţi ili oţivi svoj pastoralni karakter pomeranjem sa prihoda od poljoprivrede na prihod od gradske delatnosti, promene koja deluje kroz sloţenu simbiozu domaćinstava onih koji su se iselili i onih koji su ostali (Smith, 1989, poglavlje 4). Moţda je vaţno to da su, u ovom posebnom slučaju, koji je bio neobično dobro proučen, migranti retko postajali radnici. Oni su odabrali da se uklope u veliku mreţu „neformalne privrede" Trećeg sveta kao sitni trgovci. Jer su glavne društvene promene u Trećem svetu bile verovatno one koje su donosile nove i sve veće srednje i niţe srednje klase migranata angaţovanih u nekom metodu, ili verovatnije mnogostrukim metodima zarađivanja novca, a glavni oblik ekonomskog ţivota u Trećem svetu bila je - posebno u najsiromašnijim zemljama neformalna ekonomija koja je izmicala zvaničnoj statistici. Tako je u jednom trenutku poslednje trećine ovog veka široki rov koji je male modernizatorske ili pozapadnjačene vladajuće manjine Trećeg sveta razdvajao od njihovih masa, počeo da se popunjava opštim preobraţajem njihovih društava. Mi još ne znamo kako se i kada to desilo, niti kakve je oblike poprimio ovaj preobraţaj, jer najvećem delu ovih zemalja čak nedostaju odgovarajuće drţavne statističke sluţbe ili mehanizmi sa istraţivanje trţišta i javnog mnjenja, ili akademska društvena nauka sa uposlenim istraţivačima. U svakom slučaju, ono što se dešava u društvenoj bazi teško je otkriti čak i u najbolje dokumentovanim zemljama, sve dok se ne desi, što je razlog zbog koga su nove društvene i kulturne mode među mladima nepredvidljive, nepredviđene i često neshvaćene čak i od onih koji zarađuju za ţivot na mladima, kao industrija popularne kulture, a kamoli od roditeljske generacije. Pa ipak je jasno da se u gradovima Trećeg sveta ispod nivoa elitne svesti nešto komešalo, čak i u zemljama koje su očigledno potpuno stagnirale kao Belgijski Kongo (sada Zair), jer kako drugačije moţemo da objasnimo da je tip popularne muzike koji se tamo razvio u inertnim pedesetim godinama, šezdesetih i sedamdesetih godina postao najuticajniji u Africi (Manuel, 1988, str. 86, 97-101) ? Kad je već reč o tome, kako moţemo da objasnimo uspon političke svesti koji je doveo do toga da Belgijanci isprate Kongo u nezavisnost 1960. godine, faktički čim se iskazao zahtev za njom, i pored toga što je do tada većini posmatrača ova kolonija, skoro podjednako neprijateljski raspoloţena prema obrazovanju domorodaca kao i prema domorodačkoj političkoj aktivnosti, kao „da će verovatno ostati zatvoreni pred ostatkom sveta kao Japan pre Meiđi restoracije“ (Calvocoressi, 1989, str. 377)? Kakvo god da je komešanje pedesetih godina, do šezdesetih godina su znakovi velikog socijalnog preobraţaja bili sasvim očevidni na zapadnoj hemisferi, i nesporni u islamskom svetu i velikim zemljama juţne i jugoistočne Azije. Paradoksalno je to što su verovatno ovi preobraţaji bili manje vidljivi u delovima socijalističkog sveta koji odgovaraju Trećem svetu, na primer u sovjetskoj centralnoj Aziji i na Kavkazu. Jer često se ne shvata da je komunistička revolucija mehanizam za konzervaciju. Dok se ona latila toga da preobrazi određeni broj aspekata ţivota - drţavnu vlast, imovinske odnose, ekonomsku strukturu i slično - ona je zamrzla druge aspekte u njihovim prere- volucionarnim oblicima, ili ih je svakako zaštitila od stalne univerzalne subverzije promena u kapitalističkim društvima. U svakom slučaju, najjače oruţje revolucije, ogromna moć drţave, bila je manje efikasna nego što su bilo pozitivna retorika o „novom socijalističkom čoveku", bilo negativna retorika o „totalitarizmu" volele da misle. Uzbeci i Tadţici koji su ţiveli severno od sovjetsko-avganistanske granice sigur

no su bili pismeniji, sekularizovaniji i imućniji od onih koji su ţiveli juţno od te granice, ali se282 nisu moraliDOBA razlikovati po običajima kao što bi sedamdeset godina socijalizma moglo da ZLATNO nas navede da očekujemo. Krvna osveta verovatno nije bila velika preokupacija vlasti na Kavkazu od tridesetih godina (iako je za vreme kolektivizacije smrt čoveka u nesreći na kolhoznoj vršalici dovela do osvete koja je ušla u anale sovjetskog sudstva), ali su ranih devedesetih godina posmatrači upozoravali na „opasnost od nacionalnog samoistrebljenja (u Ĉečeniji) pošto je većina čečenskih porodica bila uvučena u odnose tipa vendeta“ (Trofimov/Djangava, 1993). Kulturne posledice ovog socijalnog preobraţaja čekaju na svog istoričara. One se ne mogu ovde razmotriti, mada je jasno da je, čak i u vrlo tradicionalnim društvima, mreţa uzajamnih obaveza i običaja došla pod sve veći pritisak. Primećeno je (Harden, 1990, str. 67) kako „proširena porodica u Gani i širom Afrike funkcioniše pod ogromnim stresom. Njene osnove pucaju kao kod mosta koji je podnosio suviše jak saobraćaj suviše dugo... Mladi na selu i u gradu su razdvojeni stotinama milja loših puteva i vekovima razvoja“. Politički je lakše proceniti one paradoksalne posledice. Jer, ulaskom masa stanovništva, bar onih mlađih i gradskih ljudi u moderan svet, bio je ugroţen monopol malih pozapadnjačenih elita koje su oblikovale prve godine postkolonijalne istorije. A time su osporeni i programi, ideologije, sam rečnik i sintaksa javnog diskursa, na kojima su ove nove drţave počivale. Jer nove i urbanizovane mase, čak i nova masovna srednja klasa, kako god bila obrazovana, nisu bile, a zbog ogromnog broja nisu ni mogle da budu, stare elite, čiji su pripadnici mogli da se dobro nose sa kolonijalistima ili svojim školskim drugovima iz evropskih i američkih škola. Mase su često - što je bilo vrlo očito u juţnoj Aziji - bile ogorčene na stare elite. U svakom slučaju, mase siromašnih nisu delile veru u devetnaestovekovne zapadne teţnje za svetovnim napretkom. U zapadnim islamskim zemljama sukob između starih sekularnih vođa i nove islami- stičke masovne demokratije je postao očigledan, a i eksplozivan. Od Alţira do Turske, vrednosti koje su, u zemljama zapadnog liberalizma, povezane sa ustavnom vladom ili vladavinom zakona, kao što su na primer prava ţena, zaštićivane su - ukoliko su postojale - od snaga demokratije, vojnom silom oslobodilaca svojih drţava, ili njihovih naslednika. Ovaj sukob nije bio ograničen na islamske zemlje, niti je reakcija protiv starih vrednosti napretka bila ograničena na siromašne mase. Hindu ekskluzivizam BJP (Dţanata) partije u Indiji je imao značajnu podršku među novim poslovnim i srednjim klasama. Ostrašćeni i surovi etnoreligijski nacionalizam koji je osamdesetih godina miroljubivu Šri Lanku pretvorio u polje smrti, koje se moţe porediti samo sa E1 Salvadorom, neočekivano se dogodio u prosperitetnoj budističkoj zemlji. Njegovi koreni su bili u dva preobraţaja: u dubokoj krizi identiteta u selima čiji je društveni poredak razbijen u paramparčad, i u usponu masovnog sloja bolje obrazovane omladine (Spenser, 1990). Useljavanje i iseljavanje iz sela ih je menjalo, sela su bila podeljena sve većim razlikama između bogatih i siromašnih koje je donela novčana privreda, raskidana nestabilnošću koju je donela neravnomernost na obrazovanju zasnovane socijalne mobilnosti, iščezavanjem fizičkih i jezičkih oznaka kaste i statusa koje su odvajale ljude ali koje isto tako nisu ostavljale sumnju o njihovom poloţaju - a oni su neminovno ţiveli u zabrinutosti za svoju zajednicu. Ovo je korišćeno, uz druge stvari, da bi se objasnila pojava novih simbola i rituala zajedništva, koji je sam po sebi bio novina, kakav je nagli porast kongre- gacionog oblika budističke molitve sedamdesetih godina, koji je zamenio starije privat

ne i kućne oblike poboţnosti; ili institucija školskog sportskog dana koji je započinjan drţavnom himnom koja je svirana na pozajmljenoj kaseti. To su bile politike sveta koji se menjao i bio zapaljiv. Ono što ih je učinilo TREĆI SVET 283 manje predvidljivim bilo je to što u mnogim zemljama Trećeg sveta opštedrţavna politika u smislu u kojem je na Zapadu izmišljena i shvatana posle Francuske revolucije nikad nije postojala, ili joj nije bilo dopušteno da funkcioniše. Tamo gde je postojala duga tradicija politike sa nekom vrstom masovnih korena, i gde su čak pasivni građani u značajnoj meri prihvatali legitimitet „političkih klasa“ koje su upravljale drţavnim poslovima, određeni stepen kontinuiteta se mogao odrţati. Kolumbijci, kao što znaju čitaoci Garsije Markeza, nastavljali su da na osnovu rođenja budu mali liberali, ili mali konzervativci, kao što su činili više od jednog veka, iako su mogli da promene sadrţaj boca sa ovim etiketama. Indijski Nacionalni Kongres se menjao, delio i reformisao za pola veka od nezavisnosti, ali su opšte izbore u Indiji sve do devedesetih godina - uz prolazne izuzetke - dobijali oni koji su se pozivali na njegove istorijske ciljeve i tradicije. Iako se komunizam raspao svugde drugde, duboko ukorenjena levičarska tradicija hindu (zapadnog) Bengala, kao i sposobna administracija koju je vodila Komunistička (marksistička) partija, skoro stalno na vlasti u drţavi u kojoj se nacionalnim borcima protiv Britanaca nisu smatrali Gandi, pa ni Neru, već teroristi i Subhas Bose. Osim toga, strukturalna promena je mogla da odvede politiku u pravcu poznatom u istoriji Prvog sveta. Za „Novo industrijalizovane zemlje" je bilo verovatno da će razviti industrijske radničke klase koje zahtevaju prava radnika i sindikate, što su pokazali iskustvo Brazila i Juţne Koreje, zapravo isto kao i istočne Evrope. One nisu morale da razvijaju radničko-narodne partije koje podsećaju na masovne socijaldemokratske evropske pokrete pre 1914. godine, iako nije bez značaja to da se osamdesetih godina u Brazilu stvorila baš takva jedna partija, Radnička partija (PT). (A tradicija radničkog pokreta u njegovoj kolevci, automobilskoj industriji Sao Paola, bila je kombinacija populističkih zahteva za radničkim pravima, borbenih fabričkih komunista i onih zaista levi- čarskih intelektualaca koji su se sjatili da podrţe radnike, kao i ideologije katoličkog klera čija je podrška pomogla pokretu da stane na noge.)54 I opet, brzi industrijski rast teţi tome da stvori velike i obrazovane profesionalne klase koje bi, mada daleko od toga da budu subverzivne, pozdravile političku liberalizaciju autoritarnih modernizatorskih reţima. Ovakve čeţnje za liberalizacijom mogle su se naći osamdesetih godina, u različitim kontekstima i sa različitim rezultatima, u Latinskoj Americi i u dalekoistočnim NIZ (novoindustrijalizovanim zemljama - Juţnoj Koreji i Tajvanu), kao i unutar sovjetskog bloka. Uprkos tome, postojale su ogromne oblasti Trećeg sveta gde je zaista bilo nemoguće predvideti političke posledice društvenog preobraţaja. Sve što je bilo izvesno, bila je nestabilnost i zapaljivost ovog sveta, za šta je dokaze donelo ovo pola veka posle Drugog svetskog rata. Sada se moramo okrenuti onom delu sveta koji se, većem delu Trećeg sveta posle dekolonizacije, činio da pruţa pogodniji i podsticajniji model napretka nego Zapad: „Drugom svetu“ ili socijalističkim sistemima modelovanim prema Sovjetskom Savezu. 54 Osim socijalističke orijentacije jedne i antisocijalističke ideologije druge, upadljive su bile sličnosti između brazilske Radničke partije i pokreta poljske Solidarnosti: jedan bona fide proleterski vođa - brodogradilišni električar i kvalifikovani auto-radnik - trust intelektualnih mozgova i snaţna potpora Crkve. Ove sličnosti su čak i veće, ako se podsetimo da je PT teţila da zameni komunističku organizaciju, koja joj se protivila.

Poglavlje trinaesto

„Realni socijalizam“

Oktobarska revolucija nije samo proizvela svetsko-istorijsku podelu ustanovljavanjem prve postkapitalističke drţave i društva, već je takođe podelila marksizam i socijalističke politike... Posle Oktobarske revolucije, socijalističke strategije i perspektive počele su da se zasnivaju na političkom primeru umesto na analizi kapitalizma. Goran Therborn (1985, str. 227) Ekonomisti danas mnogo bolje nego ranije razumeju realne naspram formalnih modela funkcionisanja ekonomije. Oni znaju o „drugoj ekonomiji*' moţda i o trećoj, i o zbrci neformalnih ali raširenih postupaka bez kojih ništa ne funk- cioniše. Moše Levin u Kerblaju (Kerblay) (1983, str. xxii)

I Kada se prašina bitaka rata i građanskog rata slegla u ranim dvadesetim godinama, a krv sa leševa i rana se skorela, najveći deo onoga što je pre 1914. godine bilo pravoslavno Rusko carstvo se pojavilo netaknuto, kao jedno carstvo, ali pod vlašću boljševika i posvećeno izgradnji svetskog socijalizma. To je bilo jedino od drevnih dina-stičko-religijskih carstava koje je preţivelo Prvi svetski rat, koji je razmrskao i Otoman-sko carstvo, čiji je sultan bio kalif svih pravovernih muslimana, i Habzburško carstvo koje je odrţavalo posebne odnose sa Rimskom crkvom. Oba su se slomila pod pritiscima poraza. To što je Rusija preţivela kao jedinstven multietnički entitet koji se rasprostirao od poljske granice na Zapadu do japanske granice na istoku skoro sigurno je zbog Oktobarske revolucije, jer su se napetosti koje su skršile ranija carstva na drugim mestima u Sovjetskom Savezu pojavile, ili su se ponovo javile, na kraju osamdesetih godina, kada je komunistički sistem koji je drţao savez na okupu od 1917. godine praktično abdicirao. Šta god da će doneti budućnost, ono što se pojavilo početkom dvadesetih godina bilo je jedinstvena drţava, očajno osiromašena i zaostala - daleko zaostalija čak i od carske Rusije - ali drţava ogromne veličine: „Šestina svetske površine11 kako su komunisti voleli da se hvališu između dva svetska rata posvećena izgradnji društva različitog od kapitalizma i njemu suprotstavljenog. Granice regiona koji se otcepio od svetskog kapitalizma su dramatično proširene 1945. godine. U Evropi su one sada obuhvatale čitavu oblast istočno od linije, koja je otprilike, išla od Elbe u Nemačkoj do Jadranskog mora, i čitavo Balkansko poluostrvo osim Grčke i malog dela Turske koji je ostao na tom kontinentu. Poljska,

„REALNI SOCIJALIZAM" 285

Ĉehoslovačka, Mađarska, Jugoslavija, Rumunija, Bugarska i Albanija su sada prešle u socijalističku zonu, kao i onaj deo Nemačke koji je okupirala Crvena armija posle rata i koji se 1954. godine pretvorio u „Nemačku Demokratsku Republiku". Najveći deo oblasti koje je Rusija izgubila posle rata i revolucije 1917. godine, a jedna ili dve teritorije koje su ranije pripadale Habzburškom carstvu je Sovjetski Savez povratio ili osvojio od 1939. do 1945. godine. U međuvremenu ogromno novo proširivanje komunizma se dogodilo na Dalekom istoku, prenosom vlasti na komunističke reţime u Kini (1949) i, delom u Koreji (1945) i onome što je bila francuska Indokina (Vijetnam, Laos, Kambodţa) tokom tridesetogodišnjeg rata (1945-1975). Nešto kasnije je bilo par slučajeva proširenja komunizma, oba na zapadnoj hemisferi - Kuba (1959) i u Africi sedamdesetih godina - ali je u biti socijalistički sektor planete uobličen pedesetih godina. Zahvaljujući ogromnoj brojnosti kineskog naroda, komunizam je sada obuhvatao trećinu svetskog stanovništva, mada prosečna veličina socijalističkih zemalja sem Kine, SSSR-a i Vijetnama (pedeset osam miliona) nija bila posebno velika. Stanovništvo socijalističkih zemalja se kretalo u rasponu od 1,8 miliona u Mongoliji do trideset šest miliona u Poljskoj. Ovo je bio onaj deo sveta čiji će socijalni sistemi biti nazvani u jednom trenutku šezdesetih godina, u terminologiji sovjetske ideologije, zemljama „realno postojećeg socijalizma"; jedan dvosmisleni termin, koji podrazumeva ili sugeriše da moţda ima drugih i boljih vrsta socijalizma, ali da je u praksi jedino ova vrsta stvarno ona koja funkcioniše. Ovo je takođe bio region čiji su politički sistemi potpuno propali u Evropi kada su osamdesete odstupale pred devedesetim godinama. Na Istoku su se ovi politički sistemi za sada odrţali, mada se postojeće ekonomsko restruktuiranje koje su u različitom stepenu preduzeli svode na likvidaciju socijalizma kako su ga dotada ti reţimi razumevali, posebno u Kini. Reţimi rasuti po drugim delovima sveta, koji imitiraju ili koji su bili inspirisani „realnim socijalizmom", ili su propali, ili im verovatno nije suđen dug ţivot. Prva stvar koja se zapaţa u vezi sa socijalističkim regionom planete je ta da je tokom većeg dela svog postojanja on i ekonomski i politički činio odvojen i uglavnom samodovoljni subuniverzum. Njegovi odnosi sa ostatkom svetske privrede, kapitalističkom ili onom kojom je dominirao kapitalizam razvijenih zemalja, bile su iznenađujuće oskudne. Ĉak i na vrhuncu velikog buma međunarodne trgovine tokom Zlatnih godina, tek je nešto oko 4 odsto izvoza razvijenih trţišnih privreda išlo u „centralistički planirane privrede" a do osamdesetih godina udeo izvoza iz Trećeg sveta koji je išao njima nije bio mnogo veći. Socijalističke privrede su slale prilično veći deo njihovog skromnog izvoza u ostatak sveta, ali čak i ako je tako, dve trećine njihove spoljne trgovine u šezdesetim godinama je bilo unutar njihovog sopstvenog sektora (UN International Trade, 1983, vol. 1, str. 1046).41 Iz očiglednih razloga, bilo je malo kretanja ljudi iz „prvog" u „drugi" svet, mada su neke istočnoevropske drţave od šezdesetih godina počele da ohrabruju masovni turizam. Emigracija u nesocijalističke zemlje kao i putovanja bili su strogo kontrolisani, a povremeno i faktički nemogući. Politički sistemi socijalističkog sveta, u suštini modelovani prema sovjetskom sistemu, nisu imali pravog ekvivalenta drugde. Zasnivali su se na jedinoj partiji, snaţno hijerarhizovanoj i autoritarnoj, koja je monopolisala

41 Podaci se strogo govoreći odnose na SSSR i njemu pridruţene drţave, ali posluţiće kao ilustracija reda veličina.

286 ZLATNO DOBA

drţavnu vlast - u stvari je ponekad sama nadomeštava drţavu - delovali su kao centralistički planirane komandne privrede i (bar teorijski) nametali su stanovnicima svojih zemalja obaveznu marksističko-lenjinističku ideologiju. Ova izdvojenost ili samoizo- lacija „socijalističkog tabora“ (kako će ga sovjetska terminologija zvati od kraja četrdesetih godina) su postepeno propadali sedamdesetih i osamdesetih godina. Međutim, ogroman stepen uzajamnog nepoznavanja i nerazumevanja koji je postojao između dva sveta bio je sasvim neobičan, posebno ako imamo na umu da je ovo bio period kada su i putovanje i komunikacije potpuno revolucionisani. Dugo vremena je vrlo malom broju informacija bilo dopušteno da izađu napolje a vrlo malom broju informacija o drugim delovima sveta je dozvoljeno da uđe. Zauzvrat, čak i obrazovani i prefinjeni građani Prvog sveta koji nisu bili stručnjaci, uviđali su da im je teško da razu- meju ono šta su videli i čuli u zemljama čija je prošlost i sadašnjost bila toliko različita od njihove sopstvene i čiji su jezici bili često izvan njihovog domašaja. Temeljni razlog za razdvajanje dva ,,tabora“ bez sumnje je bio politički. Sovjetska Rusija je videla svetski kapitalizam kao neprijatelja koga treba zbaciti svetskom revolucijom čim to bude izvodljivo. Ova revolucija se nije dogodila i Sovjetska Rusija je bila izolovana, opkoljena kapitalističkim svetom, čije su najmoćnije vlade ţelele da spreče uspostavljanje ovog centra globalne subverzije, a kasnije da ga uklone čim bude moguće. Puka činjenica da SSSR nije stekao zvanično priznanje svog postojanja od SAD sve do 1933. godine pokazuje da je njegov status u početku bio izvan zakona. Osim toga, čak i onda kada je uvek realni Lenjin bio spreman, u stvari i revnostan, da napravi najdalekoseţnije ustupke stranim investitorima u zamenu za njihovu pomoć ruskom ekonomskom razvoju, u stvarnosti nije našao nikog da ih primi. Tako je mladi SSSR nuţno krenuo kursem u sebe zatvorenog razvoja, u faktičkoj izolaciji od ostatka svetske privrede. Paradoksalno, ovo će mu uskoro pruţiti najmoćniji ideološki argument. Izgledalo je da imun na dţinovsku ekonomsku depresiju koja je opustošila kapitalističku privredu posle sloma Vol strita 1929. godine. Politika je opet pomogla u tome da se sovjetska privreda izoluje tridesetih godina, a još dramatičnije, da se izoluje proširena sovjetska sfera posle 1945. godine. Hladni rat je zamrzao i ekonomske i političke odnose između dve strane. Iz praktičnih razloga sve ekonomske veze između njih sem onih najtrivijalraijih (ili onih koje se nisu priznavale) morale su da prođu drţavnu kontrolu koju su nametnule obe strane. Trgovina između blokova bila je u funkciji političkih odnosa. Sve do sedamdesetih i osamdesetih godina nije bilo znakova da je odvojeni privredni kosmos „socijalističkog tabora" integrisan u širu svetsku privredu. Iz današnje perspektive moţemo da vidimo da je to bio početak kraja „realno postojećeg socijalizma". Pa ipak nema teorijskog razloga zašto sovjetska privreda, kakva se pojavila iz revolucije i građanskog rata, nije mogla da evoluira do daleko bliţih odnosa sa ostatkom svetske privrede. Centralistički planirane privrede i privrede zapadnog tipa mogu biti blisko povezane, što je pokazao primer Finske, koja je u jednom trenutku (1983) preuzimala skoro četvrtinu svog uvoza iz SSSR i tamo slala sličan udeo svog izvoza. Međutim, „socijalistički tabor“ koji zanima istoričara je onaj koji se stvarno pojavio, ne onaj kakav bi mogao da bude. Centralna činjenica o Sovjetskoj Rusiji bila je ta da njen vladar, Boljševička partija, nije nikada očekivala da će Rusija opstati u izolaciji, a kamoli da će postati nukleus u sebe zatvorene kolektivističke privrede („socijalizam u jednoj zemlji“). Nijedan od uslova koje su Marks i njegovi sledbenici tada smatrali bitnim za uspostavljanje socijalističke privrede nije bio prisutan na toj ogromnoj trupini zemlje koja je faktič

„REALNI SOCIJALIZAM" 287

ki u Evropi bila poslovični primer za ekonomsku i društvenu zaostalost. Osnivači marksizma su pretpostavljali da bi funkcija ruske revolucije mogla da detonira revolucionarnu eksploziju u razvijenijim industrijskim zemljama gde su uslovi za izgradnju socijalizma bili prisutni. Kao što smo videli ovo je baš ono što je izgledalo da će se desiti 1917— 1918. godine, i za šta se činilo da opravdava — bar među marksistima — Lenji- novu vrlo protivrečnu odluku da odredi kurs boljševičke politike prema vlasti sovjeta i ka socijalizmu. Po Lenjinovom gledanju, Moskva će biti samo privremeni štab socijalizma dok se on ne pomeri u svoju stalnu prestonicu Berlin. Nije slučajno što je sluţbeni jezik Komunističke internacionale, koja je 1919. godine osnovana kao generalni štab svetske revolucije bio - i ostao - ne ruski već nemački. Kada je postalo jasno da će Sovjetska Rusija biti, za neko vreme koje sigurno neće biti kratko, jedina zemlja u kojoj je trijumfovala proleterska revolucija. Logična, u stvari jedina uverljiva politika za boljševike je bila da je preobraze od zaostale u naprednu zemlju što je moguće brţe. Najočigledniji poznati način da se to postigne bio je kombinacija totalne ofanzive protiv kulturne zaostalosti ozloglašeno ,,mračnih“ neukih, nepismenih i sujevernih masa sa jednom totalnom kampanjom za tehnološku modernizaciju i industrijsku revoluciju. Komunizam zasnovan na sovjetskom modelu je stoga postao prvenstveno program za pretvaranje zaostalih zemalja u one napredne. Ova koncentracija ultrabrzog ekonomskog rasta nije bila neprivlačna čak i u razvijenom kapitalističkom svetu u njegovom dobu katastrofe, koji je očajnički traţio način da oţivi svoj ekonomski dinamizam. To je bilo još relevantnije za probleme sveta izvan Zapadne Evrope i Severne Amerike, čiji je veći deo mogao prepoznati sopstveni lik u agrarnoj zaostalosti Sovjetske Rusije. Sovjetski recept za ekonomski razvoj - centrali- zovano drţavno ekonomsko planiranje usmereno na ultrabrzu izgradnju bazičnih industrija i infrastrukture bitnih za moderno industrijsko društvo - izgledao je kao da je za njih izmišljen. Moskva nije bila privlačniji model od Detroita i Mančestera samo zato što se zalagala za antiimperijalizam, već se takođe činila i kao pogodniji model, posebno za one zemlje kojima su nedostajali i privatni kapital i velika masa privatne i profitno orijentisane industrije. U ovom smislu je „socijalizam41 nadahnjivao veliki broj odskora nezavisnih ekskolonijalnih zemalja posle Drugog svetskog rata čije su vlade odbacivale komunistički politički sistem (videti poglavlje 12). Pošto su zemlje koje su se pridruţivale sistemu takođe bile zaostale i agrarne, s izuzetkom Ĉehoslovačke, DDR i u manjoj meri Mađarske, takođe je izgledalo da i njima odgovara sovjetski ekonomski recept, a njihovi novi vladari su se upustili u zadatak privredne izgradnje sa istinskim entuzijazmom. Osim toga, izgledalo je da recept deluje. Između ratova, a posebno tridesetih godina, stopa rasta sovjetske privrede je preticala sve druge zemlje osim Japana, a tokom prvih petnaest godina posle Drugog svetskog rata, privrede „socijalističkog tabora44 su rasle znatno brţe od onih na Zapadu, toliko da su sovjetske vođe kao Nikita Hruščov iskreno verovali u to da će, ako se krivulja njihovog rasta produţi po istoj stopi, socijalizam nadmašiti kapitalizam u predvidljivoj budućnosti; kao što je zapravo verovao i britanski premijer Harold Makmilan. Pedesetih godina se više od jednog ekonomskog posmatrača pitalo da li je to moguće. Prilično je zanimljivo da se u spisima Marksa i Engelsa ne mogu naći rasprave  „planiranju44 koje će biti centralni kriterijum socijalizma, niti i brzoj industrijalizaciji sa prvenstvom datim teškim industrijama, iako je planiranje implicitno u podruštvljenoj ekonomiji. A socijalisti pre 1917. godine, marksisti ili ostali, bili su prezauzeti suprotstavljajući se kapitalizmu da bi mnogo razmišljali o prirodi privrede

288 ZLATNO DOBA

koja treba da zameni kapitalizam, a posle Oktobra sam Lenjin, koji je, kako se sam izrazio, umočio jednu nogu u duboke vode socijalizma, nije pokušavao da zaroni u nepoznato. Kriza građanskog rata bila je ono što je stvari dovelo do kritične tačke. Ona je dovela do nacionalizacije svih industrija sredinom 1918. godine, i do „ratnog komunizma*1, pomoću kojeg je boljševička drţava organizovala svoj ţivot i borbu na ţivot i smrt protiv kontrarevolucije i strane intervencije, i pomoću kog je pokušala da za tu svrhu sakupi sredstva. Sve ratne privrede, čak i u kapitalističkim zemljama, sadrţavale su element drţavne kontrole i drţavnog planiranja. U stvari, specifična inspiracija za Lenjinovu ideju planiranja je bila nemačka ratna privreda 1914-1918. godine (koja, kao što smo videli, verovatno nije bila najbolji uzor u svom vremenu i svojoj vrsti). Komunističke ratne privrede su prirodno iz principijelnih razloga bile sklone da zamene privatnu svojinu i privatno upravljanje, drţavnom svojinom i drţavnim upravljanjem, i da se okanu trţišta i mehanizma cena, posebno zato što ništa od toga nije bilo od velike koristi u improvizovanju ratnih napora kada se za to ukazala potreba, a bilo je pravih komunističkih idealista, poput Nikolaja Buharina, koji su u građanskom ratu videli priliku da uspostave glavne strukture komunističke Utopije, a sumornu ekonomiju krize, stalne i opšte oskudice, i nenovčano raspoređivanje osnovnih potrepština narodu - hleba, odeće, karata za prevoz - kao spartansku najavu socijalnog ideala. U stvari, kada se sovjetski reţim pobedonosno pojavio iz borbi 1918-1920. godine, postalo je jasno da ratni komunizam, kako god za neko vreme bio neophodan, ne moţe da se nastavi, delom zbog toga što bi se seljaci pobunili protiv vojnih rekvizicija njihovog ţita, što je bila osnova ratnog komunizma, a radnici protiv njegovih teškoća, a delom zbog toga što on nije pruţao efikasna sredstva za obnovu privrede koja je bila praktično uništena: proizvodnja gvoţđa i čelika je opala sa 4,2 miliona tona 1913. godine, na dve stotine hiljada tona 1920. godine. Sa svojim uobičajenim realizmom Lenjin je 1921. godine uveo Novu ekonomsku politiku, koja je ponovo vratila trţište, i koja se po njegovim spostvenim rečima, povukla od ratnog komunizma na „drţavni kapitalizam*1. Pa ipak u samom tom trenutku, kada je već zaostala privreda Rusije spala na 10 odsto predratne veličine (videti poglavlje 2), očigledno je potreba da se ona masivno industrijalizuje i to drţavnim planiranjem, očigledno postala prioritetan zadatak sovjetske vlade. I dok je Nova ekonomska politika razgrađivala ratni komunizam, drţavna kontrola i drţavna prinuda su i dalje bili jedini poznati modeli privrede sa socijalističkom svojinom i socijalističkim upravljanjem. Prva planska institucija, Drţavna komisija za elektrifikaciju Rusije (GoElRo) 1920. godine je sasvim prirosno bila usmerena na to da modernizuje tehnologiju, a Drţavna planska komisija osnovana 1921. godine (Gosplan) imala je opštije ciljeve. Ona je opstala pod tim imenom sve do kraja SSSR-a. Postala je predak i inspi- rator svih drţavnih institucija smišljenih da planiraju, ili čak da sprovode makroeko- nomsku kontrolu nad privredam dvadesetovekovnih drţava. Nova ekonomska politika (NEP) bila je predmet ostrašćene debate u Rusiji dvadesetih godina i ponovo tokom osamdesetih, u ranim Gorbačovljevim godinama, ali iz različitih razloga. Dvadesetih godina jasno je shvatana kao poraz komunizma, ili bar kao skretanje kolona koje marširaju ka socijalizmu sa glavnog puta, i koje moraju da nađu načina da se na njega vrate. Radikali, kakvi su bili sledbenici Trockog, ţeleli su raskid sa NEP-om što je pre moguće, i za masovnu kampanju industrijalizacije, što je bila politika koja je na kraju prihvaćena pod Staljinom. Umerenjaci, predvođeni Buharinom, koji je svoj ultraradikalizam iz godina ratnog komunizma ostavio iza

sebe, imali su jasnu svest o političkim i ekonomskim pritiscima pod kojim je boljševička vlada morala da deluje u zemlji kojom je seljačka poljoprivreda nadmoćnije dominirala „REALNI SOCIJALIZAM" 289vi nego pre revolucije. Oni su davali prvenstvo postepenom preobraţaju. Lenjinosopstveni pogledi se nisu mogli izraziti nakon što ga je pogodila paraliza 1922. godine preţiveo je tek do 1924. godine - ali izgleda da je, dok je mogao da se izraţava prednost davao postepenosti. Na drugoj strani, debate iz osamdesetih godina su bile retrospektivne potrage za jednom istorijskom socijalističkom alternativom staljinizmu koji je u stvari usledio za NEP-om: različiti put u socijalizam od onoga koga su zapravo predviđale boljševička levica i desnica dvadesetih godina. U retrospektivi Buharin je postao neka vrsta proto-Gorbačova. Ove debate više nemaju značaja. Gledajući unazad moţemo da vidimo da je prvobitno opravdanje za odluku da se uspostavi socijalistička vlast u Rusiji nestalo onda kada „proleterska revolucija" nije uspela da osvoji Nemačku. Još gore od toga, Rusija je preţivela Građanski rat u ruševinama i daleko zaostalija nego što je bila pod carizmom. Istina, car, aristokratija, sitno plemstvo i burţoazija su otišli. Dva miliona ljudi je emigriralo, uzgred lišavajući sovjetsku drţavu velikog dela njenog obrazovanog kadra. A isto tako je nestao i industrijski razvoj carske ere i veći deo industrijskih radnika koji su obezbeđivali društvenu i političku bazu boljševičke partije. Revolucija i građanski rat su ih pobili ili raspršili, ili premestili iz fabrika u drţavne i partijske kancelarije. Ono što je ostalo bila je Rusija još čvršće usidrena u prošlost, i nepokretna, nepromenljiva masa seljaka u obnovljenim seoskim zajednicama, kojima je revolucija (nasuprot ranijim Marksovim procenama) dala zemlju, ili bolje rečeno, čije je zauzimanje i raspodelu zemlje prihvatila kao nuţnu cenu pobede i opstanka. Na mnogo načina NEP je bio kratkotrajno zlatno doba seljačke Rusije. Iznad njih je visila Boljševička partija koja više nikoga nije predstavljala. Kako je Lenjin shvatio na njegov uobičajeni lucidni način, sve na šta je partija imala da računa bila je činjenica da jeste, i da će po svoj prilici ostati, prihvaćena i učvršćena vlast u zemlji. Nije imala ništa drugo. Pa čak i tako, ono što je stvarno vladalo zemljom bio je korov manjih i većih birokrata, u prošeku čak i manje obrazovanih i stručnih nego ranije. Koje je opcije imao ovaj reţim, koga su uz to i svetske vlade i kapitalisti izolo- vali i bojkotovali, i koji je imao obzira za revolucionarnu eksproprijaciju ruske imovine i investicija? NEP je zaista bio briljantno uspešan u obnavljanju sovjetske privrede iz ruševina 1920. godine. Do 1926. godine, sovjetska industrijska proizvodnja se više ili manje oporavila do svog preratnog nivoa, iako to nije mnogo značilo. SSSR je ostao preteţno ruralna zemlja kao i 1913. godine (82 odsto stanovništva u oba slučaja) (Berg- son/Levine, 1983, str. 100; Nove, 1969), a stvarno je samo 7,5 odsto stanovništva bilo zaposleno izvan poljoprivrede. Ono što je ova seljačka masa ţelela da proda gradovima; ono što je ţelela da od njih kupi; koliko su ţeleli da uštede od svog prihoda; i koliko je od mnogo miliona onih koji su odabrali da se prehrane na selima radije nego da se suoče sa gradskom bedom, ţelelo da napustu imanja; sve ovo je određivalo rusku ekonomsku budućnost, jer, bez obzira na poreske prihode drţave, nije bilo drugog dostupnog izvora investicija i radne snage. Ostavljajući na stranu sva politička razmatranja, nastavljanje NEP-a, izmenjenog ili ne, u najboljem slučaju bi proizvelo umerenu stopu industrijalizacije. Osim toga, dok nije bilo mnogo više industrijskog razvoja, bilo je malo čega što bi seljaci mogli da kupe u gradu, što bi ih dovelo u iskušenje da radije prodaju svoje viškove, nego da ih pojedu i popiju na selu. Ovo (što je poznato kao „kriza makaza cena“) biće ona omča koja je konačno zadavila NEP. Šezdeset godi

290 ZLATNO DOBA

na kasnije slične, ali ovaj put proleterske makaze su potkopale Gorbačovljevu perestrojku. Zašto bi, dokazivali su sovjetski radnici, oni trebalo da podiţu svoju produktivnost da bi zaradili veća primanja ako privreda ne proizvodi potrošačka dobra koja mogu da se kupe od ovih većih plata? Ali kako bi ovi proizvodi mogli da se proizvedu ukoliko sovjetski radnici ne podignu svoju produktivnost? Stoga nikada nije bilo verovatno da će NEP - tj. uravnoteţen ekonomski rast zasnovan na seljačkoj trţišnoj privredi kojom kormilari drţava koja kontroliše njene dominantne kvote - pruţiti trajnu strategiju. Za reţim opredeljen za socijalizam u svakom slučaju su preovlađujući bili politički argumenti protiv NEP-a. Zar ne bi NEP stavio male snage onih opredeljenih za novo društvo na milost i nemilost sitne robne proizvodnje i sitnog preduzetništva koji bi obnovili tek zbačeni kapitalizam? Pa ipak ono što je boljševičku partiju navelo da okleva bila je očekivana cena alternative. Alternativa je bila nasilna industrijalizacija: to je značilo drugu revoluciju, ali ovaj put ne onu koja se diţe odozdo već onu koju drţavna sila nameće odozgo. Staljin koji je predsedavao tokom narednog gvozdenog doba SSSR-a - bio je autokrata izuzetne, neko bi mogao reći jedinstvene okrutnosti, surovosti i nedostatka skrupula. Malobrojni su ljudi koji su manipulisali terorom u većim opštim razmerama. Nema sumnje da bi pod nekim drugim vođom boljševičke partije patnje naroda SSSR-a bile manje, kao i broj ţrtava. Međutim, bilo kakva politika nagle industrijalizacije u Sovjetskom Savezu, u okolnostima toga vremena, morala je da bude surova i, zbog toga što bi bila nametnuta protiv volje većine naroda i što bi narodu nametala ozbiljne ţrtve, bi bila do izvesne mere prisilna. A centralizovana komandna ekonomija koja je rukovodila ovom kampanjom pomoću svojih ,,planova“ bila je isto tako neminovno bliţa vojnoj operaciji nego ekonomskom poduhvatu. S druge strane, poput vojnih poduhvata koji imaju istinski moralni legitimitet u narodu, vratolomna industrijalizacija prvih Petogodišnjih planova (1929-1941) stvorila je podršku samim tim što je „krv, patnje, suze i znoj“ nametnula narodu. Kao što je Ĉerčil znao, samo ţrtvovanje moţe da motiviše. Ma koliko moţe biti teško da se u to poveruje, čak je i staljinistički sistem, koji je seljake opet pretvorio u kmetove vezane za zemlju a velike delove privrede učinio zavisnim od zatvorske radne snage koja je brojala od četiri do trinaest miliona ljudi (Gulazi) (Van der Linden, 1993), skoro je sigurno uţivao značajnu podršku, mada jasno ne i među seljaštvom (Fitzpatrick, 1994). Ta „planska privreda“ petogodišnjih planova koja je zauzela mesto NEP-a 1928. godine nuţno je bila grub instrument - daleko grublji nego što su bili prefinjeni proračuni Gosplanovih ekonomskih pionira dvadesetih godina, koji su za uzvrat bili daleko grublji nego planski instrumenti na raspolaganju vlada i velikih korporacija poznog dvadesetog veka. U suštini posao planske privrede bio je pre da stvori nove industrije nego da njima upravlja, i ona je odabrala da neposredno prvenstvo da bazičnim teškim industrijama i proizvodnji energije što su bili temelji svake velike industrijske privrede: ugalj, gvoţđe i čelik, električna energija, nafta, itd. Izuzetno bogatstvo Sovjetskog Saveza u odgovarajućim sirovinama načinilo je ovaj izbor i logičnim i podesnim. Kao u ratnoj privredi - a sovjetska planska privreda je bila neka vrsta ratne privrede - proizvodni ciljevi se mogu, a odista se često i moraju, postavljati bez obzira na cenu i efikasnost, a za njih je merilo da li i kada mogu biti dostignuti. Kao u svim takvim naporima na ţivot i smrt, najefikasniji metod ispunjavanja ciljeva i udovoljavanja rokovima je davanje hitnih naloga koji stvaraju sveopštu ţurbu. Sovjetska privreda se ustalila kao zbir rutinskih operacija koje prekidaju česti, skoro institucionalizovani „šokant-

ni napori“ koji su odgovor na naređenja odozgo. Kasnije je Nikita Hruščov očajnički tragao za načinom koji bi učinio da sistem radi nekako drugačije a ne samo da odgovara na „REALNI SOCIJALIZAM" 291je „dernjavu" (Hruščov, 1990, str. 18). Ranije je Staljin iskorišćavao ,,jurišanje“ tako što namerno postavljao nerealne ciljeve koji su podsticali nadljudske napore. Osim toga, ciljeve koji su jednom postavljeni morali su da razumeju, i sprovedu sve dole do najudaljenije predstraţe u unutrašnjosti Azije - administratori, rukovodioci, tehničari i radnici, koji su, naročito u prvoj generaciji, bili neiskusni, slabo obrazovani i naviknuti više na drvena rala nego na mašine. (Karikaturista Dejvid Lou (Low), prilikom posete SSSR-u ranih tridesetih godina, nacrtao je skicu kolhozne devojke koja „rasejano pokušava da pomuze traktor11.) To je uklonilo poslednje elemente suptilnosti, osim na samom vrhu, koji je iz tog razloga, poneo odgovornost sve veće totalne centralizacije. Kao što su nekada Napoleon i njegov šef generalštaba morali da nadoknađuju tehničke nedostatke njegovih maršala, koji su u suštini bili nestručni oficiri koji su u borbi unapređeni od običnih vojnika, tako su se sve odluke sve više koncen- trisale u vrhu sovjetskog sistema. Preterana centralizacija Gosplana nadoknađivala je nedostatak privrednih rukovodilaca. Manjkavost ove procedure je bila ogromna biro- kratizacija ekonomskog aparata kao i svih drugih delova sistema.42 Sve dok je privreda ostajala na poluprimitivnom nivou, i dok je imala zadatak samo da postavi temelj za modernu industriju, ovaj je neuglađeni sistem, razvijen uglavnom tridesetih godina funkcionisao. On je čak razvio sopstvenu fleksibilnost, na jednako grub način. Postavljanje jednog mnoštva ciljeva nije nuţno dovodilo do ometanja toga da se postave drugi ciljevi, kao što bi bilo u prefinjenoj modernoj ekonomiji. U stvari, za zaostalu i primitivnu zemlju, izolovanu od strane pomoći, komandna privreda sa svim svojim rasipanjem i neefikasnošću, funkcionisala je impresivno. Ona je SSSR pretvorila u veliku industrijsku privredu za nekoliko godina i to takvu koja je bila kadra, što carska Rusija nije, da preţivi i pobedi u ratu protiv Nemačke uprkos privremenom gubitku oblasti koje su sadrţavale trećinu njegovog stanovništva i u mnogim industrijama, polovinu industrijskih postrojenja. Mora se dodati da bi u malo kom drugom reţimu ljudi mogli ili hteli da podnesu ţrtvovanje u ovom ratnom naporu koji je bez premca (videti Milvvard, 1979, str. 92-97), ili zaista, one napore iz tridesetih godina. Pa ipak, ako je sistem drţao potrošnju stanovništva na najniţem nivou - 1940. godine privreda je proizvodila tek nešto više od jednog para obuće po svakom stanovniku Sovjetskog Saveza - on je svojim stanovnicima garantovao taj socijalni minimum. On im je davao zaposlenje, hranu, odeću i stan po kontrolisanim (tj. dotiranim) cenama, kao i plate, penzije zdravstvenu zaštitu i pribliţnu jednakost, sve dok sistem nagrađivanja putem specijalnih privilegija za nomenklaturu nije izmakao iz ruku posle Staljinove smrti. Mnogo velikodušnije, davao je obrazovanje. Preobraţaj uglavnom nepismene zemlje u moderni SSSR bio je po bilo kojim standardima, vrlo visoko postignuće. A za milione onih sa sela, za koje je čak i u najoštrija vremena, sovjetski razvoj značio otvaranje novih horizonata, beg iz mraka i neznanja u grad, svetio i progres, a da i ne pominjemo lično napredovanje i karijeru, argument za novo društvo je bio potpuno ubedljiv. U svakom slučaju, nisu poznavali drugo društvo.

42 Ako se moraju izdavati dovoljno, jasne instrukcije za svaku veliku grupu proizvoda i svakoj proizvodnoj jednici, i to u odsustvu planiranja na više nivoa, onda centar ne moţe a da ne bude opterećen kolosalnim bremenom rada“ (Dyker, 1985, str. 9).

292 ZLATNO DOBA

Međutim, ova priča o uspehu ne obuhvata poljoprivredu i one koji su od nje ţiveli, jer je industrijalizacija počivala na grbači eksploatisanog seljaštva. Malo šta se moţe reći u prilog sovjetskoj politici prema seljacima i poljoprivredi, sem moţda da seljaci nisu bili jedini koji su nosili breme „socijalističke prvobitne akumulacije" (fraza jednog sledbenika Trockog koji je nju zastupao)43 kao što se tvrdilo. Radnici su takođe nosili deo tereta koji se sastojao u stvaranju resursa za buduće investiranje. Seljaci - većina stanovništva - ne samo da su imali politički i pravno inferioran status, bar sve do Ustava iz 1936. godine (koji je bio potpuno bez učinka); ne samo da su bili jače oporezovani i da su dobijali manje sigurnosti, već je osnovna poljoprivredna politika koja je zamenila NEP, naime prinudna kolektivizacija i teranje u zadruţna ili drţavna gazdinstva, bila i ostala katastrofalna. Njen neposredan efekt je bio taj da je snizila proizvodnju ţitarica i skoro prepolovila stočni fond, prouzrokujući na taj način veliku glad 1932-1933. godine. Kolektivizacija je dovela do pada već niske produktivnosti ruske zemljoradnje, koja nije povratila svoj nivo iz NEP vremena sve do 1940. godine, ili ako se imaju u vidu dalje katastrofe u Drugom svetskom ratu, sve do 1950. godine (Tuma, 1965, str. 102). Masovna mehanizacija koja je pokušavala da nadoknadi ovaj pad, takođe je bila i ostala, masovno neefikasna. Posle posleratnog perioda koji je obećavao, kada je sovjetska poljoprivreda čak proizvodila skromne viškove ţita za izvoz, mada nikada nije izgledalo da će SSSR postati veliki izvoznik kao što je bila carska Rusija, sovjetska zemljoradnja više nije bila u stanju da prehrani stanovništvo. Od ranih sedamdesetih godina, ona se oslanjala, i do četvrtine svojih potreba, na svetsko trţište ţitarica. Da nije bilo neznatnog popuštanja kolektivnog sistema, koje je omogućilo seljacima da proizvode za trţište na malim privatnim parcelama - koje su pokrivale oko 4 odsto obrađenog zemljišta 1938. godine sovjetski potrošač bi malo šta drugo jeo do crnog hleba. Ukratko, SSSR je zamenio jednu neefikasnu seljačku poljoprivredu za neefikasnu kolektivističku poljoprivredu po ogromnoj ceni. Kao što često biva, u tome su se ogledali društveni i politički uslovi Sovjetske Rusije, pre nego li svojstvena priroda boljševičkog projekta. Zadrugarstvo i kolektivizacija, kombinovani u različitom stepenu sa privatnom obradom zemljišta - pa čak, kao u izraelskim kibucima, koji su komunističkiji od bilo čega u Sovjetskom Savezu, - moţe biti uspešno, dok je čisto seljačka poljoprivreda često bolja u izvlačenju subvencija od vlade, nego li profita iz zemljišta.44 Međutim, uopšte nema sumnje da je poljoprivredna politika u SSSR-u bila neuspeh. I da je suviše često bila oponašana od kasnijih socijalističkih reţima. Drugi aspekt sovjetskog razvoja za koga se vrlo malo toga moţe reći u prilog je ogromna i prenaduvana birokratizacija koju je rodila centralizovana komandna vladavina, i sa kojom čak i Staljin nije bio u stanju da se nosi. Zaista, bilo je ozbiljnog dokazivanja da je Veliki teror s kraja tridesetih godina bio Staljinov očajnički metod

43 Po Marksu, prvobitna akumulacija" putem eksproprijacije i pljačkanja bila je neophodna da bi omogućila kapitalizmu sticanje prvobitnog kapitala koji je kasnije preduzeo svoju sopstvenu endogenu akumulaciju. 44 Tako je u prvoj polovini osamdesetih godina, Mađarska, sa uglavnom kolektivizovanom zemljoradnjom, izvozila više poljoprivrednih proizvoda od Francuske, sa poljoprivredne površine malo veće od četvrtine one francuske, a dvaput više (u vrednosti) je izvozila nego što je izvozila Poljska sa poljoprivrednim zemljištem skoro tri puta većem od mađarskog. Poljska zemljoradnja, kao i francuska, nije bila kolektivizovana (FAO Production, 1986, FAO Trade, vol. 40, 1986).

„REALNI SOCIJALIZAM" 293

da „savlada birokratski lavirint i vesto izmicanje većem delu drţavne kontrole i nalo- ga“ (Lewin, 1991, str. 17), ili bar da spreči da birokratija preuzme vlast kao okoštala vladajuća klasa, kao što se na kraju i desilo pod Breţnjevom. Svaki pokušaj da se administracija napravi fleksibilnijom i efikasnijom, samo ju je uvećavao i činio neophodni- jom. Krajem tridesetih godina ona je rasla po stopi dva i po puta većoj od stope porasta opšte zaposlenosti. Kada se rat pribliţio, na svaka dva radnika bilo je više od jednog administratora (Lewin, 1991). Kaţu da se pod Staljinom gornji sloj ovih rukovodećih kadrova sastojao od „jedinstveno moćnih robova, uvek na ivici katastrofe. Njihova vlast i privilegije uvek su bili pod senkom stalnog memento mori“. Posle Staljina, ili bolje rečeno nakon što je poslednji od „velikih gazda“, Nikita Hruščov, uklonjen 1964. godine, više nije bilo ničeg u sistemu da sprečava stagnaciju. Treći nedostatak sistema, i to onaj koji ga je na kraju potopio, bila je njegova nefleksibilnost. Sistem je bio podešen na stalni rast proizvodnje proizvoda čiji su karakter i kvalitet bili predodređeni, ali nije sadrţavao ugrađeni mehanizam za menjanje bilo kvantiteta (osim povećanja) bilo kvaliteta, niti mehanizam za inovaciju. U stvari, sistem nije znao šta da radi sa inovacijama, i nije ih koristio u civilnoj ekonomiji, za razliku od vojno industrijskog kompleksa.45 Što se tiče potrošača, za njih se nije brinulo ni trţište koje bi ukazivalo na njihove sklonosti, niti bilo kakvo naginjanje u njihovu korist unutar ekonomskog ili, kao što ćemo videti, političkog sistema. Naprotiv, planski mehanizam je reprodukovao prvobitnu naklonost sistema za maksimalni rast kapitalnih dobara. Najviše što se moglo tvrditi bilo je to, da dok je privreda rasla, obezbeđivala je više potrošnih dobara, čak iako je industrijska struktura nastavljala da daje prednost kapitalnim dobrima. Ĉak i ako je bilo tako, sistem distribucije je bio tako loš, a iznad svega, sistem organizovanja usluga nije postojao, da je porast ţivotnog standarda u Sovjetskom Savezu - a poboljšanja od četrdesetih do sedamdesetih godina veka su bila upečatljiva - mogao da funkcioniše samo uz pomoć ekstenzivne ,,druge“ ili ,,sive“ ekonomije, koja je naglo rasla, posebno od kraja šezdesetih godina. Pošto nezva- nične ekonomije po privredi izmiču zvaničnoj dokumentaciji, moţemo samo da nagađamo o njenoj veličini - ali je krajem sedamdesetih godina procenjivano da je sovjetsko gradsko stanovništvo trošilo oko dvadeset milijardi rubalja na privatne potrošačke, medicinske i pravne usluge, plus oko još sedam milijardi na ,,bakšiš“ kojim se usluga osigurava. (Alexeev, 1990). Ova suma bi se u to vreme mogla uporediti sa ukupnim uvozom ove zemlje. Ukratko, sovjetski sistem je bio planiran da industrijalizuje jednu vrlo zaostalu i nerazvijenu zemlju što je brţe moguće, pod pretpostavkom da će njen narod biti zadovoljan ţivotnim standardom koji garantuje socijalni minimum i standard materijalnog ţivota nešto veći od golog preţivljavanja - koliko veći, zavisilo je od onoga što je kapalo od opšteg rasta privrede podešene za dalju industrijalizaciju. Mada onako neefikasan i rasipan kakav je bio, ovaj sistem je postigao te ciljeve. Carska Rusija je 1913. godine sa 9,4 odsto svetskog stanovništva, proizvodila 6 odsto ukupnog svetskog „nacionalnog dohotka" i 3,6 odsto svetske industrijske proizvodnje. SSSR je 1986. godine sa manje od 6 odsto globalnog stanovništva proizvodio 14 odsto svetskog „nacionalnog dohotka“ i 14,6 odsto svetskog industrijskog proizvoda. (Ali je udeo u svet-

45 Tek je jedna trećina svih pronalazaka pronašla primenu u privredi a čak i u tim slučajevima njihova difuzija je bila retka“ (Vernikov, 1989, str. 7). Izgleda da se ovaj podatak odnosi na 1986. godinu.

294 ZLATNO DOBA

skoj poljoprivrednoj proizvodnji bio tek neznatno veći od carske Rusije.) (Bolotin, 1987, str. 148-152.) Rusija se preobrazila u veliku industrijsku silu, a odista je njen status supersile, koji se odrţavao skoro pola veka, oslanjao na ovaj uspeh. Međutim, nasuprot očekivanjima komunista, mašina sovjetskog ekonomskog razvoja je bila tako konstruisana da je usporavala, a ne ubrzavala, kada bi, nakon što je vozilo prešlo određeno rastojanje, vozač pritiskao gas. Njen dinamizam je sadrţavao mehanizam sopstvenog iscrpljivanja. Ovo je bio sistem koji je, posle 1944. godine postao model pod kojim je ţivela trećina čovečanstva. Ipak, sovjetska revolucija je takođe razvila vrlo osoben politički sistem. Evropski pokreti na levici, uključujući i marksističke radničke i socijalističke pokrete kojima je pripadala boljševička partija, crpli su iz vrela dve političke tradicije: elektoralne, a ponekad i direktne demokratije, i centralističkih, na akciju orijentisanih revolucionarnih napora nasleđenih od jakobinske faze francuske revolucije. Ovi masovni radnički i socijalistički pokreti, koji su se pojavljivali skoro svugde po Evropi na kraju devetnaestog veka, bilo kao partije, bilo kao sindikati i zadruge, bilo kao kombinacija svega ovoga, bili su snaţno demokratski i po unutrašnjoj strukturi i po političkim teţnjama. U stvari, onde gde ustavi zasnovani na širokom pravu glasa još nisu postojali, oni su bili glavne snage koje su vršile pritisak za takav ustav, a za razliku od anarhista, marksisti su u osnovi bili opredeljeni za političku akciju. Politički sistem SSSR-a koji je kasnije prenesen u socijalistički svet, napravio je oštar raskid sa demokratskom stranom socijalističkog pokreta, iako je zadrţao sve više akademsko opredeljenje za njega u teoriji.46 On je čak otišao daleko iza jakobinske tradicije, koja kako god bila predana revolucionarnoj strogosti i surovoj akciji, nije zastupala individualnu diktaturu. Ukratko, kao što je sovjetska privreda bila komandna privreda, tako je i sovjetska politika bila komandna politika. Ova evolucija se donekle ogledala u istoriji boljševičke partije, delimično zbog kriza i hitnih prioriteta mladog sovjetskog reţima, delimično zbog osobenosti sina obućara pijanice, bivšeg bogoslova iz Gruzije, koji je postao autokrata Sovjetskog Saveza pod imenom koji je sam izabrao „čovek od čelika“, naime zbog J. V. Staljina (1879-1953). Lenjinov model „avangardne partije", sastavljene od jedinstveno delo- tvornih disciplinovanih kadrova profesionalnih revolucionara, usmerenih na to da sprovode zadatke koje im je zadavalo centralno rukovodstvo, bio je potencijalno autoritaran, na šta su od početka ukazivali drugi podjednako revolucionarni ruski marksisti. Šta je moglo da zaustavi ,,supstituizam“ partije u ime masa na čije vođenje je polagala pravo? Ili njene (izabrane) komitete, ili redovne kongrese, da u ime članova izraţavaju njihove poglede? Ili stvarno operativno rukovodstvo da nastupa u ime centralnog komiteta i konačno (teorijski izabranog) vođu, koji je u praksi zamenjivao sve njih? Kako se pokazalo, opasnost nije bila manje realna zato što Lenjin nije ni ţeleo ni bio u poziciji da bude diktator, ili zato što se boljševička partija, kao sve organizacije ideološke levice, ponašala manje kao vojni štab a više kao društvo za beskrajne diskusije.

46 Tako je autoritarni centralizam tako karakterističan za komunističke partije zadrţao zvaničan naziv „demokratski centralizam", a sovjetski Ustav iz 1936. godine je, na papiru, tipično demokratski ustav, sa isto onoliko prostora za višepartijske izbore kao recimo, u američkom ustavu. To nije bilo samo friziranje činjenica, pošto je njegov veći deo skicirao Nikolaj Buharin koji je, kao stari predratni marksistički revolucionar nesumnjivo verovao da ovaj tip ustava odgovara socijalističkom društvu.

„REALNI SOCIJALIZAM" 295

Ta opasnost se još više pribliţila posle Oktobarske revolucije, kada se boljševička partija iz jednog tela od par hiljada ilegalaca pretvorila u masovnu partiju stotina hiljada, i konačno miliona profesionalnih mobilizatora, administratora, izvršilaca i kontrolora, koji su progutali „stare boljševike" i druge socijaliste iz vremena pre 1917. godine koji su im se pridruţili, kakav je bio Lav Trocki. Oni nikako nisu sudelovali u staroj političkoj kulturi levice. Jedino što su znali bilo je da je partija uvek bila u pravu i da odluke koje donose nadređeni autoriteti moraju da se sprovode da bi se spasila revolucija. Kakav god da je bio prerevolucionarni stav boljševika prema demokratiji unutar i izvan partije, prema slobodi govora, građanskim slobodama i toleranciji, okolnosti u godinama 1917-1921. su nametale sve autoritativniji način vladanja partijom (i unutar nje), koja je bila spremna na bilo koju akciju koja je bila (ili se takvom činila) neophodna da se odrţi krhka sovjetska vlast koja se borila za opstanak. Sovjetska vlast zapravo nije otpočela kao jednopartijska vladavina, niti kao ona koja odbacuje opoziciju, ali je u građanskom ratu pobedila kao jednopartijska diktatura poduprta moćnim policijskim aparatom, i koja je protiv kontrarevolucionara koristila teror. Sama Partija je, što je isto tako značajno, napustila unutarpartijsku demokratiju, kada je zabranjena kolektivna diskusija o alternativnim politikama (1921). „Demokratski centralizam" koji je vladao u teoriji, postao je puki centralizam. Partija je prestala da deluje po sopstvenom partijskom statutu. Godišnji sastanci partijskog kongresa postajali su manje redovni, sve dok pod Staljinom nisu postali nepredvidljivi i povremeni. Godine NEP-a su opustile atmosferu izvan politike, ali ne i osećanje da je partija bila zaraćena manjina, koja je moţda imala istoriju na svojoj strani, ali koja je delovala protiv volje ruskih masa i protiv ruske sadašnjice. Odluka da se industrijalizacija pokrene odozgo, automatski je angaţovala sistem u tome da nameće svoj autoritet, moţda i okrutnije nego u godinama građanskog rata, jer je njegov mehanizam za vršenje vlasti sada bio mnogo veći. Tada su i poslednji elementi deobe vlasti, i skroman, mada sve manji prostor za manevrisanje sovjetske vlade mimo partije, dokrajčeni. Jedinstveno političko vodstvo partije sada je koncentrisalo apsolutnu vlast u svojim rukama, potči- njavajući sve ostale. To je bio trenutak u kome je sistem pod Staljinom postao autokratija, i to takva koja teţi da nametne totalnu kontrolu nad svim aspektima ţivota i misli svojih građana, da celo njihovo postojanje, koliko je moguće, bude podređeno postizanju ciljeva sistema, kako ih je odredio vrhovni autoritet. Ovo sigurno nisu zamišljali Marks i Engels, niti je takvu koncepciju razvijala Druga (marksistička) internacionala sa većinom svojih partija. Tako Karl Libkneht, koji je uz Rozu Luksemburg postao vođa nemačkih komunista i koga su reakcionarni oficiri ubili zajedno sa njom 1919. godine, čak nije ni tvrdio da je marksista, iako je bio sin osnivača nemačke Socijaldemokratske partije. Austro-marksisti, i pored toga što su, kao što im ime sugeriše, bili opre- deljeni za Marksa, nisu se ustručavali da idu sopstvenim različitim putevima, pa čak i kada je neko ţigosan kao zvanični jeretik, kao što je bio Eduard Bernštajn zbog njegovog „revizionizma", smatralo se normalnim da je on legitimni socijaldemokrata. Zapravo, on je nastavio da bude zvanični urednik dela Marksa i Engelsa. Ideja da bi socijalistička drţava trebalo da prisili svakog građanina da isto misli, a kamoli da daruje svojim vođama nešto nalik na papsku nepogrešivost (to da bi bilo koji pojedinac mogao da vrši ovu funkciju bilo je nezamislivo), ne bi pala na pamet bilo kom vodećem socijalisti pre 1917. godine.

296 ZLATNO DOBA

U najboljem slučaju moglo bi se tvrditi da je markistički socijalizam za svoje pristalice bio strastveno lično opredeljenje, sistem nada i verovanja koji je imao neke karakteristike sekularne religije (mada ne više od ideologije nesocijalističkih krstaških grupa) a, što je moţda značajnije, kada je jednom postao masovni pokret, suptilna teorija je neminovno u najboljem slučaju postala katehizam; u najgorem, simbol identiteta i lojalnosti, kao zastava, kojoj se mora salutirati. Ovakvi masovni pokreti, kao što su inteligentni centralnoevropski socijalisti odavno primetili, takođe teţe tome da se dive, čak i da oboţavaju vođe, mada se mora reći da bi dobro poznata sklonost unutar levičarskih partija ka raspravi i suparništvu, obično tu teţnju drţala pod nekakvom kontrolom. Izgradnja Lenjinovog mauzoleja na Crvenom trgu, gde će sačuvano telo velikog vođe zauvek biti vidljivo vernima, nije proisticala čak ni iz čega u ruskoj revolucionarnoj tradiciji, već je očigledno bila pokušaj da se privlačnost hrišćanskih svetaca i relikvija mobiliše u korist sovjetskog reţima. Takođe bi se moglo tvrditi da su u boljševičkoj partiji koju je Lenjin izgradio, ortodoksija i netolerancija bili u izvesnoj meri usađeni, ne kao vrednosti po sebi već iz praktičnih razloga. Kao dobar general - a Lenjin je u osnovi bio planer akcija - on nije ţeleo rasprave u redovima partije koje bi sprečavale praktičnu efikasnost. Osim toga, kao i drugi praktični geniji, bio je ubeđen da on zna najbolje, i imao je malo vremena za druga mišljenja. Teorijski, bio je jedan ortodoksni, čak i fundamentalistički marksista, jer mu je bilo jasno da bi svako poigravanje tekstom teorije, čija je suština revolucija, verovatno ohrabrilo kompromi- sere i reformiste. U praksi, bez oklevanja je prilagođavao Marksove poglede, i slobodno ih dopunjavao, uvek braneći svoju doslovnu vernost gospodaru. Pošto je veći deo vremena pre 1917. godine predvodio i predstavljao borbenu manjinu na ruskoj levici, pa čak i unutar ruske socijaldemokratije, stekao je reputaciju zbog svoje netolerancije i raskolništva, ali je isto tako malo oklevao da prihvati svoje protivnike, jednom kada bi se situacija promenila, kao i da ih optuţi, a čak i posle Oktobra, nikad se nije oslanjao na svoj autoritet unutar partije, već bez izuzetka na argument. Niti je, kao što smo videli, ikada činio da njegovi stavovi budu iznad kritike. Da je ostao ţiv, Lenjin bi nesumnjivo nastavio da osuđuje neistomišljenike, i kao i u građanskom ratu, njegova pragmatična netrpeljivost ne bi znala za granice. Pa ipak nema dokaza da je planirao, ili da bi čak tolerisao, tu vrstu svetovne verzije opšte i prinudne drţavne religije koja se razvila posle njegove smrti. Staljin je moţda nije svesno razvio. Moţda je samo išao niz ono što je video kao maticu zaostale seljačke Rusije i njene samodrţačke i ortodoksne tradicije. Ali nije verovatno da bi se bez njega ta religija razvila, a sigurno ne bi bila nametnuta drugim socijalističkim reţimima, ili je oni ne bi kopirali. Mora se reći još jedna stvar. Mogućnost diktature je implicitna u svakom reţimu sa jednom jedinom, nepomerljivom partijom. U partiji koja je organizovana na centralizovanoj hijerarhijskoj osnovi kao Lenjinovi boljševici, diktatura je postala verovatnoća. A nepomerivost partije je bila samo izraz ubeđenja boljševika u to da revolucija ne sme biti preokrenuta, i da je njena sudbina u njihovim rukama i ničijim drugim. Boljševici su dokazivali da burţoaski reţim moţe da bezbedno smisli poraz konzervativne administracije koju nasleđuju liberali, pošto to ne bi promenilo burţoaski karakter društva, ali ne bi hteo i mogao da toleriše komunistički reţim, iz istog razloga zbog kog komunistički reţim ne bi mogao da toleriše da ga zbaci neka snaga koja bi obnovila stari poredak. Revolucionari, uključujući i revolucionarne socijaliste, nisu demokrate u parlamentarnom smislu, koliko god bili iskreno ubeđeni da deluju u interesu „naroda". Uprkos tome, čak i ako je pretpostavka o tome da partija ima politički

„REALNI SOCIJALIZAM" 297

monopol na „vodeću ulogu“ učinila demokratski sovjetski reţim isto onako malo verovatnim kao što je malo verovatna demokratska katolička crkva, ta pretpostavka ne podrazumeva ličnu diktaturu. Josif Staljin je bio taj koji je komunističke političke sisteme pretvorio u nenasledne monarhije.47 Na mnogo načina, Staljin, mali,8 oprezan, nesiguran, surov, noćobdija, beskrajno sumnjičav, izgledao je pre kao lik iz Svetonijevih Ţivota careva nego kao lik iz moderne politike. Neimpresivne spoljašnjosti, koja se zaista lako zaboravljala, „siva mrlja" kako ga je jedan savremeni posmatrač nazvao 1917. godine (Sukhanov), prikrivao se i manevrisao je tamo gde je morao, sve dok nije stigao do vrha; a naravno, njegovi značajni darovi su ga doveli blizu vrha čak i pre revolucije. Bio je član prve vlade kao komesar za nacionalnosti. Kada je konačno postao nesporni vođa partije i (u stvari) drţave, nedostajali su mu opipljiv osećaj lične sudbine, harizma i samopouzdanje koji su načinili od Hitlera osnivača i prihvaćenog gospodara svoje partije i koji su odrţavali lojalnost njegove svite bez prinude. Staljin je svojom partijom vladao, kao i svim ostalim u domašaju njegove moći, terorom i strahom. Pretvarajući se u nešto poput sekularnog cara, branioca sekularne pravoslavne vere, sa telom osnivača vere koje čeka na hodošasnike izvan zidina Kremlja, Staljin je pokazao duboki smisao za odnos sa javnošću. Za skup seljaka i stočara koji su mentalno ţiveli u ekvivalentu zapadnog jedanaestog veka, ovo je sigurno bio najefikasniji način da se uspostavi legitimitet novog reţima, isto onako kao što je jednostavni, nestručni, dogmatski katehizam na koji je on sveo ,,marksizam-lenjinizam“ bio idealan za upoznavanje prve generacije opismenjenih sa njegovim idejama.48 Niti se na njegov teror moţe gledati samo kao na potvrđivanje tiraninove neograničene lične vlasti. Nema sumnje da je on uţivao u toj vlasti, strahu koji je pobuđivao, moći da daruje ţivot ili smrt, kao što nema sumnje da je bio sasvim ravnodušan prema materijalnim nagradama koje bi neko na njegovom poloţaju mogao da zahteva. Pa ipak, kakve god da su njegove psihološke nastranosti, Staljinov teror je teorijski bio isto onako racionalno instrumentalizovana taktika kao što je bila i njegova opreznost tamo gde mu je nedostajala kontrola. I jedno i drugo su u stvari, bili zasnovani na principu izbegavanja rizika, u čemu se zauzvrat ogledao onaj njegov nedostatak samopouzdanja u svoju sposobnost da proceni situacije („da izvrši marksističku analizu" u boljševičkom ţargonu) sposobnost kojom se odlikovao Lenjin. Staljinova zastrašujuća karijera nema smisla sem kao tvrdoglavo, neprekidno traganje za utopijskim ciljem komunističkog društva čijoj je potvrdi posvetio poslednji od svojih radova, nekoliko meseci pred smrt (Staljin, 1952). Vlast u Sovjetskom Savezu je bila sve što su boljševici dobili od Oktobarske revolucije. Vlast je bila jedino oruđe koje su mogli da upotrebe za menjanje društva. Njihovu vlast su pritiskale stalne teškoće, koje su se na ovaj ili onaj način obnavljale. (U tome je značenje Staljinove inače apsurdne teze da će klasna borba postati intenzivnija decenijama nakon što „proletarijat preuzme vlast".) Samo je odlučnost u dosled-

47 Sličnost sa monarhijom je naznačena tendencijom nekih ovakvih drţava da stvarno krenu u pravcu nasledne sukcesije vlasti, što je razvoj koji bi ranijim socijalistima i komunistima izgledao apsurdno nezamisliv. Severna Koreja i Rumunija su dobri primeri za to. 48 I ne samo to. Kratka istorija SKP(b) iz 1939. godine, kakve god da su laţi u njoj i njena intelektualna ograničenja, pedagoški je bila maestralan tekst.

298 ZLATNO DOBA

nom i nemilosrdnom korišćenju vlasti za uklanjanje svih mogućih prepreka ovom procesu mogla da garantuje konačni uspeh. Tri stvari su dovele politiku zasnovanu na ovim pretpostavkama do ubilačke apsurdnosti. Prva je Staljinovo verovanje da u krajnjoj analizi, samo on zna put napred, a bio je dovoljno odlučan da ga sledi. Puno političara i generala je imalo ovaj osećaj nezamenljivosti, ali su samo oni sa apsolutnom vlašću bili u stanju da prisile druge da sa njima podele to uverenje. Tako su velike čistke tridesetih godina, koje su za razliku od ranijih vidova terora, bile usmerene protiv same partije a posebno protiv njenog rukovodstva, počele nakon što su mnogi okoreli boljševici, uključujući i one koji su podrţavali Staljina protiv različitih opozicija dvadesetih godina i koji su istinski podrţavali Veliki skok napred kolektivizacije i Petogodišnjeg plana, uvideli da su surove okrutnosti i ţrtve koje je ovaj period nametnuo, veće nego što su oni bili voljni da prihvate. Nema sumnje da su se mnogi od njih sećali Lenjinovog odbijanja da podrţi Staljina kao svog naslednika zbog Staljinove preterane brutalnosti. Sedamnaesti kongres KPSU(b) otkrio je značajnu opoziciju Staljinu. Da li je ona stvarno predstavljala pretnju za njegovu vlast, nikada nećemo saznati, jer je između 1934. i 1939. godine četiri ili pet miliona članova i funkcionera partije uhapšeno iz političkih razloga, četiri do pet stotina hiljada njih je pogubljeno bez suđenja, a na sledećem (osamnaestom) partijskom kongresu koji se sastao u proleće 1939. godine, bilo je svega trideset i sedam preţivelih od 1827 delegata prisutnih na sedamnaestom kongresu 1934. godine (Kerblay, 1983, str. 245). Ono što je ovaj teror učinilo bez premca nečovečnim, bilo je to da on nije priznavao konvencionalna ili kakva druga ograničenja. To nije bilo toliko verovanje da veliki cilj opravdava sva sredstva neophodna da se on postigne (mada je moguće da je to bilo ono u šta je Mao Ce Tung verovao), pa čak ni verovanje da su ţrtve nametnute sadašnjoj generaciji, koliko god bile velike, ništa u odnosu na blagodeti koje će bezbrojne generacije ubirati u budućnosti. To je bila primena totalnog rata na sva vremena. Lenjinizam je, moţda zbog snaţne crte voluntarizma koja je navodila druge marksiste da sumnjaju u Lenjina kao u ,,blankistu“ ili ,,jakobinca“, u suštini mislio u vojnim pojmovima, na šta bi ukazivalo Lenjinovo divljenje prema Klauzevicu, čak i da čitav rečnik boljševičke politike ne svedoči o tome. „Ko će koga“ je bila Lenjinova osnovna maksima: borba kao igra nulte sume u kojoj pobednik dobija, a gubitnik gubi sve. Kao što znamo, čak su i liberalne drţave vodile svetske ratove u ovom duhu, i apsolutno nisu priznavale granice patnjama koje su bile spremne da nametnu stanovništvu „neprijateljske zemlje“, pa čak, u Prvom svetskom ratu, i sopstvenim oruţanim snagama. Stvarno je čak viktimizacija čitavih delova naroda, definisanih na a priori osnovi, postala deo ratovanja: takav postupak je bila internacija svih američkih građana japanskog porekla tokom Drugog svetskog rata, ili svih nemačkih i austrijskih podanika u Britaniji, na osnovu toga da bi među njima moglo biti potencijalnih neprijateljskih agenata. Ovo je bio deo onog povratka iz devetnaestovekovnog civilizacijskog progresa u renesansu varvarstva, koji se kao crna nit pruţa kroz čitavu ovu knjigu. Na sreću, u ustavnim, ili bolje rečeno demokratskim drţavama pod vladavinom zakona i sa slobodnom štampom, postoje neke snage protivteţe. U sistemu apsolutne vlasti tih snaga nema, čak i ako se na kraju mogu razviti neke konvencije ograničenja vlasti, ako ni zbog čega drugog, onda zarad opstanka, i zbog toga što upotreba totalne vlasti moţe da bude samo - poraţavajuća. Paranoja je njen logični krajnji proizvod. Posle Staljinove smrti njegovi naslednici su uz prećutno međusobno razumevanje odlu

„REALNI SOCIJALIZAM" 299

čili da stave tačku na krvavu eru, iako je (sve do ere Gorbačova) ostavljeno disidentima u zemlji i naučnicima i publicistima u inostranstvu da procenjuju punu ljudsku cenu Staljinovih decenija. Otada su sovjetski političari umirali u svojim krevetima, a ponekad i u vrlo poodmaklom dobu. Kada su se gulazi ispraznili krajem pedesetih godina, SSSR je i dalje bio društvo koje je, po zapadnim standardima, loše postupalo sa svojim građanima, ali je prestao da bude društvo koje je hapsilo i ubijalo svoje građane u jedinstveno masovnim razmerama. U stvari, do osamdesetih godina, SSSR je imao znatno manji udeo stanovnika u zatvorima od SAD (268 zatvorenika na 100 000 stanovnika prema 426 u SAD) (Walker, 1991). Osim toga, šezdesetih i sedamdesetih godina SSSR je zapravo postao društvo u kome se obični građanin verovatno manje izlagao riziku da bude namerno ubijen prilikom zločina, građanskog sukoba ili od strane drţave nego u znatnom broju drugih drţava u Aziji, Africi i obe Amerike. Samo su zvanično auto- rizovane i odobrene informacije bile dostupne građaninu - svaka druga vrsta je bila makar tehnički zakonski kaţnjiva sve do Gorbačovljeve politike glasnosti („otvorenosti") - a sloboda putovanja i naseljavanja je zavisila od sluţbene dozvole, što je sve više bilo nominalno ograničenje unutar SSSR-a, ali vrlo stvarno kada bi se moralo preći preko granice čak i u drugu prijateljsku „socijalističku" zemlju. U svim ovim aspektima SSSR je i dalje bio znatno inferioran u odnosu na carsku Rusiju. Osim toga, čak iako je u najobičnijim stvarima delovala pravna drţava, i dalje su ostala ovlašćenja za administrativno, dakle samovoljno zatvaranje ili za unutrašnje progonstvo. Verovatno nikada neći biti moguće izračunati na odgovarajući način ljudsku cenu ruskih gvozdenih decenija, pošto čak i one sluţbene statistike pogubljenja stanovništva u gulazima koje postoje ili koje mogu postati dostupne ne mogu da pokriju sve gubitke, a procene se mnogo razlikuju u zavisnosti od pretpostavke koju načine proce- njivači. Rečeno je: „Zlokoban paradoks je... da smo bolje obavešteni o gubicima sovjetske stoke u ovom periodu, nego o broju protivnika reţima koji su istrebljeni" (Kerblay, 1983, str. 26). Popisivanje samo ţrtava iz 1937. godine dovodi do skoro nesavladivih prepreka. Ipak, kakve god pretpostavke da se načine,10 broj direktnih i indirektnih ţrtava se mora izraţavati pre sa osam nego sa sedam cifara. U ovim okolnostima nije mnogo vaţno da li se opredeljujemo za „konzervativnu" procenu koja je bliţa brojci od deset nego brojci od dvadeset miliona ili nekom većem broju: nijedna ne moţe biti išta drugo do sramotna i ne moţe se ublaţiti, a kamoli opravdati. Dodajem bez komentara da je rečeno kako je SSSR 1937. godine imao 164 miliona stanovnika, ili 16,7 miliona manje nego što su bile demografske prognoze Drugog petogodišnjeg plana (1933-1938). I pored toga što je bio brutalan i diktatorski, sovjetski sistem nije bio „totalitaran" što je pojam koji je postao popularan među kritičarima komunizma posle Drugog svetskog rata, a koji je italijanski fašizam izmislio dvadesetih godina da bi opisao svoje ciljeve. Do tada je bio korišćen isključivo da se opišu i italijanski fašizam i nemački nacionalsocijalizam. Totalitarizam je značio jedan sveobuhvatni centralizovani sistem koji ne samo da svom stanovništvu nameće potpunu fizičku kontrolu, već pomoću monopola na propagandu i obrazovanje, zapravo uspeva da svoj narod natera da internalizuje vrednosti totalitarizma. Knjiga Dţordţa Orvela 1984 (objavljena 1948) dala je ovoj zapadnoj predstavi o totalitarizmu najsnaţniji oblik: društvo masa ispranih mozgova, pod budnim okom „Velikog brata", iz koga samo povremeno otpada usamljeni pojedinac. 10

Oko neizvesnosti ovakvih postupaka vidi Kosinski, 1987, str. 151-152.

300 ZLATNO DOBA

Ovo je sigurno ono što je Staljin ţeleo da postigne, mada bi to razgnevilo Lenjina i druge stare boljševike, da i ne pominjemo Marksa. U meri u kojoj je sistem bio usmeren na deifikaciju vođe (ono što će kasnije biti stidljivo i eufemistički nazvano „kult ličnosti"), ili makar na to da se vođa predstavi kao jezgro vrlina, imao je nekog uspeha, što je Orvel izvrgao satiri. Paradoksalno, taj kult je malo dugovao Staljinovoj apsolutnoj vlasti. Borbeni komunisti izvan „socijalističkih" zemalja koji su lili prave suze kada su saznali za njegovu smrt 1953. godine - a mnogi jesu - bili su dobrovoljni preobraćenici pokreta za koji su verovali da ga Staljin simbolizuje i nadahnjuje. Za razliku od većine stranaca, svi Rusi su znali sasvim dobro koliko je patnje bilo, i još uvek ima u njihovoj sudbini. Pa ipak na neki način, samo na osnovu toga što je bio snaţan i legitimni vladar i modernizator ruskih zemalja, on je predstavljao i nešto od njih: najskorije kao njihov vođa u ratu, koji je, bar za Velikoruse, bio istinski opštenarodna borba. Ipak u svakom drugom pogledu, sistem nije bio „totalitaran" što je činjenica koja baca značajnu sumnju na korisnost tog pojma. On nije sprovodio efikasnu „kontrolu misli", a kamoli da je osigurao „preobraćanje misli", već je u stvari do zapanjujućeg stepena depolitizovao građanstvo. Masa stanovništva je ostala nedodirnuta zvaničnom doktrinom marksizma-lenjinizma, pošto ona za njih nije imala jasan značaj, ukoliko nisu bili zainteresovani za karijeru u kojoj se očekivalo ovakvo ezoterično znanje. Posle četrdeset godina obrazovanja u zemlji opredeljenoj za marksizam, pitali su prolaznike na Marksovom trgu u Budimpešti ko je bio Marks. Oni su govorili: On je bio sovjetski filozof; Engels je bio njegov prijatelj. Pa, šta drugo mogu da kaţem? Umro je u dubokoj starosti. (Drugi glas): Naravno, političar. A bio je znate, kako beše njegovo ime, Lenjin, Lenjinovi radovi - pa on ih je prevodio na mađarski (Garton Ash, 1990, str. 261). Najveći deo javnih izjava o politici i ideologiji koje su dolazile odozgo verovatno uopšte nisu zaokupljale svesnu paţnju većine sovjetskih građana, ukoliko se direktno nisu odnosile na njihove svakodnevne probleme - što su retko činile. Jedino su intelektualci bili prisiljeni da ih ozbiljno uzimaju u jednom društvu koje je izgrađeno na ideologiji i oko nje koja je tvrdila da je racionalna i „naučna". Pa ipak, paradoks je u tome što je sama činjenica da su ovakvim sistemima bili potrebni intelektualci, i da su ti sistemi davali značajne privilegije i prednosti onima koji nisu javno drugačije mislili, stvorila je društveni prostor izvan drţavne kontrole. Samo je teror okrutan kao Staljinov mogao da potpuno ućutka nezvanični intelekt. U SSSR-u on se pojavio čim je jugovina počela da topi led - Ojuţilo je (po nekim prevodima na srpski Juţni vetar, prim. prev.) (1954)bio je naslov jednog uticajnog roman a these (romana sa tezom) lije Erenburga (1891-1967), jednog talenta koji je preţiveo - iz pedesetih godina. Šezdesetih i sedamdesetih godina, jeres, i u vidu nesigurno tolerisanih komunističkih reformatora i u vidu totalnog intelektualnog, političkog i kulturnog disidentstva, dominirala je sovjetskom scenom, mada je zvanično zemlja i dalje bila „monolitna" - što je bio omiljeni boljševički izraz. Ovo je postalo očigledno osamdesetih godina.

„REALNI SOCIJALIZAM" 301

staljinističkom, kalupu. To je do izvesne mere bilo tačno i za kinesku Komunističku partiju, koja je tridesetih godina uspostavila stvarnu autonomiju od Moskve, pod Mao Ce Tungom. To moţda manje vaţi za kasnije regrute „socijalističkog tabora“ iz Trećeg sveta - Kubu Fidela Kastra, i razne afričke, azijske i latinoameričke reţime kraćeg veka, nastale sedamdesetih godina, koji su takođe teţili tome da se zvanično prilagode postavljenom sovjetskom obrascu. U svima njima nalazimo jednopartijske političke sisteme sa visoko centralizovanom strukturom vlasti; zvanično proglašenu kulturnu i intelektualnu istinu koju određuje politička vlast; centralističke drţavno-planirane ekonomije; pa čak, i što je najočigledniji relikt staljinističkog nasleđa, snaţno profilisane vrhovne vođe. Zaista, u drţavama koje je sovjetska armija direktno okupirala, što je obuhvatalo i sovjetske sluţbe bezbednosti, lokalne vlade su bile prisiljene da slede sovjetski primer, recimo tako što su organizovale javna suđenja i čistke po staljinističkom modelu, što je bila stvar za koju lokalne komunističke partije nisu pokazivale spontani entuzijazam. U Poljskoj i Istočnoj Nemačkoj su čak uspeli da potpuno izbegnu ove karikature sudskog procesa, i nijedan vodeći komunista nije ubijen ili izručen sovjetskim obaveštajnim sluţbama, iako je posledica raskida sa Titom bila da su istaknuti lokalni rukovodioci u Bugarskoj (Trajčo Kos- tov) i Mađarskoj (Laslo Rajk) pogubljeni, a u Staljinovoj poslednjoj godini je posebno neubedljivo masovno suđenje sa izraţenim antisemitskim prizvukom, desetkovalo staro rukovodstvo lokalne partije. To je moţda imalo a moţda nije imalo neke veze sa sve paranoičnijim ponašanjem samog Staljina dok su se i njegovo fizičko i mentalno stanje pogoršavali i dok je planirao da ukloni čak i svoje najodanije pristalice. Novi reţimi tokom četrdesetih godina, su i pored toga što su svi omogućeni pobedom Crvene armije, u samo četiri slučaja nametnuti isključivo silom te armije: u Poljskoj, u okupiranim delovima Nemačke; u Rumuniji (gde se lokalni komunistički pokret u najboljem slučaju sastojao od nekoliko stotina ljudi, koji uglavnom nisu bili etnički Rumuni); i u osnovi, u Mađarskoj. U Jugoslaviji, oni su u velikoj meri bili domaćeg porekla, u Ĉehoslovačkoj je 40 odsto glasova za komunističku partiju 1947. godine skoro sigurno odrţavalo njenu stvarnu snagu u to vreme, a u Bugarskoj je komunistički uticaj ojačan rusofilskim osećanjem, tako opštim u toj zemlji. Komunistička vlast u Kini, Koreji i bivšoj francuskoj Indokini - ili bolje rečeno, posle hladnoratov- ske podele, u severnim delovima ovih zemalja - ništa nije dugovala sovjetskom oruţju, mada su se posle 1949. godine, manji komunistički reţimi na neko vreme okoristili od kineske podrške. Kasnije pridošlice u „socijalistički tabor“ počevši od Kube, krčili su sopstveni put u njega, iako su zaraćeni oslobodilački gerilski pokreti u Africi mogli da računaju na ozbiljnu podršku od sovjetskog bloka. Pa ipak, čak i u drţavama gde je komunističku vlast nametnula samo Crvena armija, novi reţim je u početku uţivao privremeni legitimitet, a za izvesno vreme i nešto istinske podrške. Kao što smo videli (poglavlje 5) ideja da se izgradi novi svet na onome što je tako vidljivo bila potpuna ruševina starog sveta, inspirisala je mnoge mlade i intelektualce. Kako god partija i vlada bili nepopularni, sama energija i odlučnost koje su obe unosile u zadatak posleratne izgradnje ulivali su široko, makar i nevoljno, odobravanje. U stvari, teško je poricati uspeh novih reţima u ovom zadatku. U zaosta- lijim agrarnim zemljama, kao što smo videli, komunistička predanost industrijalizaciji, to jest progresu i modernosti, odjeknula je daleko izvan partijskih redova. Ko je mogao da sumnja u to da su zemlje kao Bugarska i Jugoslavija napredovale daleko brţe nego što je pre rata izgledalo verovatno, ili čak moguće? Jedino onde gde je primitivni i surovi SSSR okupirao i na silu apsorbovao manje zaostale regione, ili u svakom

302 ZLATNO DOBA

slučaju, regione sa razvijenim gradovima, kao u oblastima uzetim 1939-1940. godine, i u sovjetskoj zoni Nemačke (od 1954. godine Nemačkoj Demokratskoj Republici), koje je SSSR nastavio da pljačka neko vreme posle 1945. godine radi sopstvene obnove, bilans je izgledao potpuno negativno. Politički, komunističke drţave, domaćeg porekle ili nametnute spolja, počele su da formiraju jedinstveni blok pod vodstvom SSSR-a, koji je na osnovu antizapadne solidarnosti, bio podrţavan čak i od komunističkog reţima koji je preuzeo punu kontrolu nad Kinom 1949. godine, i pored toga što je uticaj Moskve na Komunističku partiju Kine bio slab od vremena kada je Mao Ce Tung postao njen nesporni vođa sredinom tridesetih godina. Mao je išao svojim putem, usred zaveta na vernost SSSR-u, a Staljin, kao realist, bio je paţljiv da ne zateţe njegove odnose sa delotvorno nezavisnom istočnjačkom bratskom partijom. Kada ih je pedesetih godina Nikita Hruščov zategao, rezultat je bio ljuti lom, budući da je Kina osporila sovjetsko vodstvo u međunarodnom komunističkom pokretu, mada ne mnogo uspešno. Staljinov stav prema drţavama i komunističkim partijama u delovima Evrope koje su okupirale sovjetske armije bio je manje pomirljiv, delimično i zbog toga što su njegove armije još uvek bile prisutne u istočnoj Evropi, ali i zbog toga što je mislio da moţe da se pouzda u istinsku odanost komunista Moskvi i njemu lično. Skoro je sigurno bio iznenađen 1948. godine, kada je jugoslovensko komunističko rukovodstvo, toliko odano da je od Beograda samo nekoliko meseci ranije napravljen štab obnovljene hladnoratovske Komunističke internacionale („Komunistički informacioni biro“ ili Kominform), pruţilo otpor sovjetskim direktivama do tačke otvorenog raskida, i kada moskovsko pozivanje na odanost dobrih komunista skoro da nije naišlo na ozbiljan odziv u Jugoslaviji. Karakteristično njegova reakcija bila je da proširi čistke i demonstrativna suđenja na ostatak satelitskih komunističkih rukovodstava. Međutim, jugoslovenska secesija ostavila je ostatak komunističkog pokreta nedirnutim. Političko mrvljenje sovjetskog bloka je počelo Staljinovom smrću 1953. godine, a posebno zvaničnim napadima na staljinističku eru uopšte i opreznije, na samog Staljina, na Dvadesetom kongresu KPSS 1956. godine. Iako su bile namenjene vrlo ograničenoj sovjetskoj publici - strani komunisti nisu bili prisutni za vreme Hruščo- vljevog tajnog govora - uskoro su se pojavile vesti da je sovjetski monolit pukao. Efekti unutar regiona kojim su dominirali Sovjeti su bili trenutni. Za nekoliko meseci Moskva je mirno prihvatila novo reformističko komunističko rukovodstvo u Poljskoj (verovatno uz pomoć saveta Kineza), i izbila je revolucija u Mađarskoj. Tamo je nova vlada pod još jednim komunističkim reformatorom, Imre Nadom, proglasila kraj jednopartijske vladavine, što bi Sovjeti moţda tolerisali - mišljenja su među njima bila pode- ljena - ali i povlačenje Mađarske iz Varšavskog pakta i njenu buduću neutralnost, što ne bi tolerisali. Ovu revoluciju je ruska armija ugušila u novembru 1956. godine. To što zapadni savez nije iskoristio ovu veliku krizu unutar sovjetskog bloka (izuzev u propagandne svrhe) pokazalo je stabilnost odnosa Istoka i Zapada. Obe strane su prećutno prihvatile granice zona uticaja, i tokom pedesetih i šezdesetih godina se nijedna domaća revolucionarna promena nije pojavila na planeti, sem na Kubi.49

49 Revolucije na Srednjem istoku pedesetih godina, u Egiptu 1952. godine, i Iraku 1958. godine, nasuprot zapadnim strahovima, nisu poremetile ovu ravnoteţu, uprkos tome što su pruţili široko polje rada za sovjetske diplomatske uspehe, uglavnom zato što su lokalni reţimi nemilosrdno eliminisali svoje sopstvene komuniste, tamo gde su oni bili uticajni, kao u Siriji i Iraku.

„REALNI SOCIJALIZAM" 303

U reţimima gde je politika bila tako očigledno pod kontrolom, nije se mogla povući oštra granica između političkog i ekonomskog razvoja. Tako reţimi u Poljskoj i Mađarskoj nisu mogli ništa drugo nego da naprave ekonomske ustupke svojim narodima koji su tako jasno pokazali nedostatak entuzijazma za komunizam. U Poljskoj je poljoprivreda dekolektivizovana, mada je to nije načinilo naročito efikasnijom, a što je još vaţnije, otada je politička snaga radničke klase, koja je znatno ojačana jurišom u tešku industrijalizaciju, prećutno priznavana. Na kraju krajeva, industrijski pokret u Poznanju je bilo ono što je podstaklo događaje iz 1956. godine. Od tada pa sve do trijumfa „Solidarnosti" krajem osamdesetih godina, poljskom politikom i ekonomijom je dominirao sukob nesavladive mase, reţima i nepokolebljivog objekta, radničke klase, koja je, u početku bez organizacije, na kraju bila organizovana u klasični radnički pokret, kao i obično u savezu sa intelektualcima, i koja je najzad stvorila politički pokret, baš kao što je Marks prorekao. Jedino što ideologija ovog pokreta, što su marksisti morali da melanholično primete, nije bila antikapitalistička već antisocijalistička. Tipični ovakvi sukobi su izbijali oko periodičnih pokušaja poljske vlade da sreţe snaţne subvencije osnovnih ţivotnih troškova tako što bi podizala cene. Ovo je dovodilo do štrajkova, za kojima bi obično (posle krize reţima) usledilo povlačenje. U Mađarskoj je rukovodstvo koje su nametnuli Sovjeti posle poraza revolucije 1956. godine bilo autentičnije reformističko i efikasnije. Ono je pod Janošem Kadarom (1912-1989) počelo sistematski (a moguće je i uz prećut- nu podršku uticajnih krugova u Sovjetskom Savezu) da liberalizuje reţim, da se miri sa opozicijom, i u stvari da postiţe ciljeve iz 1956. godine u granicama onoga što je SSSR smatrao prihvatljivim. U tome je bilo naročito uspešno sve do osamdesetih godina. To nije bio slučaj u Ĉehoslovačkoj, politički inertnoj posle surovih čistki ranih pedesetih godina, ali koja je oprezno i uz isprobavanje počela da se destaljinizuje. Iz dva razloga se ovaj proces zahuktao u drugoj polovini šezdesetih godina. Slovaci (uključujući i slovački deo KP) nikada potpuno spokojni u dvonacionalnoj drţavi, pruţali su podršku potencijalnoj opoziciji u partiji. Nije slučajno što je čovek koji je bio izabran za generalnog sekretara u partijskom udaru 1968. godine, bio Slovak, Aleksandar Dubček. Međutim, sasvim izvan toga, šezdesetih godina je postalo sve teţe odoleti pritisku za reformom privrede, i uvođenjem neke racionalnosti i fleksibilnosti u komandni sistem sovjetskog tipa. Kao što ćemo videti, do tada se taj pritisak osetio širom komunističkog bloka. Ekonomska decentralizacija, koja sama po sebi nije bila politički eksplozivna, postala je takva kada se kombinovala sa zahtevom za intelektualnom, i još više, za političkom liberalizacijom. U Ĉehoslovačkoj je ovaj zahtev bio još jači, ne samo zato što je tamo staljinizam bio posebno oštar i dugotrajan, već i zbog toga što su mnogi tamošnji komunisti (posebno intelektualci, koji su potekli iz partije koja je imala stvarnu masovnu podršku i pre i posle nacističke okupacije) bili duboko šokirani kontrastom između komunističkih nada koje su još zadrţali i stvarnosti reţima. Kao što je tako često bivalo u Evropi okupiranoj od nacista, tamo gde je partija postala srce pokreta otpora, privukla je mnoge mlade idealiste čije je opredeljenje u takvom vremenu bilo garancija nesebičnosti. Šta je drugo, osim nade i mogućeg mučenja i smrti, mogao da očekuje onaj ko se, kao prijatelj ovog pisca, pridruţio partiji u Pragu 1941. godine? Kao i uvek - što je zaista bilo neminovno, obzirom na strukturu komunističkih drţava - reforma je dolazila odozgo, tj. iz redova partije. „Praškom proleću“ 1968. godine prethodilo je političko kulturno vrenje i uzbuđenost, koje se poklopilo sa opštom provalom globalnog studentskog radikalizma o kome se raspravlja na drugim mestima (videti poglavlje 10): to je bio jedan od retkih pokreta koji je prešao okeane i

304 ZLATNO DOBA

granice društvenih sistema, i koji je proizveo istovremene socijalne pokrete, uglavnom sa studentima u svom središtu, od Kalifornije i Meksika, do Poljske i Jugoslavije. „Akcioni program" čehoslovačke KP mogao je ili nije mogao - koliko je neophodno - biti prihvatljiv za Sovjete, i pored toga što je pomerao prilično opasno jednopartijsku diktaturu ka pluralističkoj demokratiji. Međutim, izgledalo je da su u pitanje dovedeni kohezija, moţda i sama egzistencija istočnoevropskog sovjetskog bloka, budući da je „Praško proleće" otkrivalo i povećavalo pukotine u njemu. Na jednoj strani su se čvrstoruka- ški reţimi bez masovne podrške, kakvi su bili u Poljskoj i Istočnoj Nemačkoj, plašili unutrašnje destabilizacije po češkom primeru, koga su ogorčeno kritikovali; na drugoj, Ĉehe je entuzijastički podrţavala većina evropskih komunističkih partija, reformistički Mađari, i izvan bloka, nezavisni Titov komunistički reţim u Jugoslaviji, kao i Rumunija, koja je od 1965. godine, počela da na nacionalističkoj osnovi označava svoju distancu od Moskve, pod novim vođom, Nikolaem Ĉaušeskuom (1918-1989). (U unutrašnjim stvarima, Ĉaušesku je bio sve drugo sem komunistički reformator.) I Tito i Ĉaušesku su posetili Prag gde ih je javnost dočekala kao heroje. Stoga je Moskva, mada ne bez podela i oklevanja, odlučila da zbaci praški reţim vojnom silom. Taj potez se pokazao kao faktički kraj međunarodnog komunističkog pokreta sa centrom u Moskvi, koji je već napukao u krizi 1956. godine. Međutim, to je odrţalo sovjetski blok na okupu još dvadeset godina, ali od tada samo pretnjom sovjetske vojne intervencije. U poslednjih dvadeset godina sovjetskog bloka izgleda da su i rukovodstva vladajućih komunističkih partija izgubila svaku pravu veru u ono šta su radila. U međuvremenu, a sasvim nezavisno od politike, potreba za reformom ili promenom ekonomskog sistema sovjetskog centralnoplanskog tipa postajala je sve više hitna. Na jednoj strani, razvijene nesocijalističke privrede su rasle i cvetale kao nikada pre (videti poglavlje 9), šireći već značajan jaz između dva sistema. To je bilo posebno očito u Nemačkoj, gde su oba sistema koegzistirala u različitim delovima iste zemlje. Na drugoj strani, stopa rasta socijalističkih privreda, koja je nadmašivala zapadne privrede sve do kraja pedesetih godina, počela je da vidljivo popušta. Stopa rasta sovjetskog društvenog proizvoda od 5,7 odsto godišnje, iz pedesetih godina (skoro isto onako brzo kao u prvih dvanaest godina industrijalizacije, 1928-1940), opala je na 5,2 odsto u šezdesetim, 3,7 odsto u prvoj polovini sedamdesetih godina, 2,6 odsto u drugoj polovini te decenije, i 2 odsto u poslednjih pet godina pre Gorbačova (1980-1985) (Ofer, 1987, str. 1778). Podaci za istočnu Evropu su bili slični. Pokušaji da se sistem načini fleksibilnijim, u osnovi putem decentralizacije, činjeni su skoro svugde po sovjetskom bloku šezdesetih godina, posebno u samom Sovjetskom Savezu pod premijerom Kosiginom. Uz izuzetak mađarskih reformi, ovi pokušaji nisu bili naročito uspešni, a u nekoliko slučajeva, jedva su se pomerili sa mrtve tačke, ili (kao u Ĉehoslovačkoj) nisu bili dopušteni iz političkih razloga. Pomalo ekscentrični član porodice socijalističkih sistema, Jugoslavija, nije bila posebno uspešnija od kada su, iz neprijateljstva prema staljinizmu, zamenili centralistički planiranu drţavnu privredu sistemom samostalnih kooperativnih preduzeća. Kako je svet ulazio u novi period nesigurnosti sedamdesetih godina, niko na Istoku ili na Zapadu nije više očekivao da će „stvarno postojeće" socijalističke privrede dostići i prestići, pa čak i odrţati korak sa onim neso- cijalističkim. Međutim, i pored toga što je bila problematičnija nego pre, njihova budućnost nije izgledala kao razlog za trenutnu brigu. Ovo će se uskoro promeniti.

Treći deo ODRON

Poglavlje četrnaesto

Decenije krize

Pitali su me jednog dana o konkurentnosti Sjedinjenih Drţava i ja sam odgovorio da ja o tome uopšte ne mislim. Mi u NCR mislimo o sebi kao o globalno konkurentnoj kompaniji čija se centrala zadesila u Sjedinjenim Drţavama Dţonatan Šel, NY Newsday, 1993. Na posebno neuralgičnom stupnju, jedan od rezultata (masovne nezaposlenosti) moţe da bude progresivno otuđenje mladih od ostatka društva, koji prema savremenim istraţivanjima, još uvek ţele poslove, koliko god bilo teško da ih dobiju, i koji se još uvek nadaju značajnoj karijeri. Šire gledano, mora da je opasno to što će u deceniji koja dolazi postojati društvo u kome nismo samo ,,mi“ progresivno odeljeni od ,,njih“ (podele koja predstavljaju, vrlo grubo, radnu snagu i rukovodstvo), već u kome su većinske grupe sve više rascepka- ne, u kome su mladi i slabije zaštićeni u zavadi sa bolje zaštićenim i iskusnijim pripadnicima radne snage. Generalni sekretarijat OECD (Ispitivanje 1983, str. 15)

I Istorija dvadeset godina posle 1973. je istorija sveta koji je izgubio orijentaciju i skliznuo u nestabilnost i krizu. Pa ipak, sve do osamdesetih godina nije bilo jasno koliko su temelji Zlatnog doba nepopravljivo propali. Sve dok jedan deo sveta - SSSR i istočna Evropa „realnog socijalizma" - nije potpuno propao, nije shvaćena globalna priroda ove krize, a kamoli da je ona priznavana u razvijenim nekomunističkim regionima. Pa i pored toga, tokom mnogih godina je kriza još uvek bila „recesija". Polu-vekovni tabu na upotrebu reči „depresija" ili „propadanje", tih podsetnika na Doba katastrofa nije bio potpuno prekinut. Puka upotreba te reči bi mogla da prizove stvari, čak iako je „recesija" osamdesetih godina bila „najozbiljnija u poslednjih pedeset godina" - što je bila fraza kojom se paţljivo izbegavalo da se otvoreno pomene pravi period tridesetih godina. Civilizacija koja je magiju reči uzdigla u osnovni princip ekonomije, bila je uhvaćena u sopstveni mehanizam obmane. Sve do ranih 1990-ih godina ne nailazimo na priznanja - kao na primer, u Finskoj - da su ekonomske nevolje sadašnjice u stvari gore od onih iz 1930-ih godina. Po mnogo čemu, ovo je bilo zbunjujuće. Zašto bi svetska privreda postala manje stabilna? Kako su ekonomisti primetili, elementi koji su stabilizovali privredu, ^ sada su bili jači nego ranije, čak iako su vlade koje su bile pristaše slobodnog trţišta, kao one predsednika Regana i Buša u SAD, i gospođe Tačer i njenog naslednika u Britaniji, pokušavale da oslabe neke od njih (World Economic Survey, 1989, str. 10-11).

306 ODRON

Kompjuterizovana kontrola zaliha, bolje komunikacije i brţi transport su umanjili Vaţnost hirovitog „ciklusa stvaranja zaliha“ stare masovne proizvodnje koja je proizvodila ogromne zalihe „da se nađu“ ako se za njima ukaţe potreba u vremenu ekspanzije, i koji se zaustavljao u mestu u vreme stezanja, kada su zalihe rasprodavane. Nov metod, koga su prvi uveli Japanci, koji je omogućila tehnologija sedamdesetih godina, bio je da se proizvode znatno manje zalihe, dovoljne da se trgovci snadbevaju tačno prema potrebama, a u svakom slučaju da se sa daleko većom mogućnošću proizvodnja promeni za kratko vreme, kako bi se udovoljilo izmenjenoj potraţnji. Ovo je bilo doba ne Henrija Forda, već Benetona. U isto vreme, ogromna teţina drţavne potrošnje i onog dela primanja stanovništva koji je dolazio od drţave („transferi plaćanja" kakvi su socijalno osiguranje i zaštita) takođe su stabilizovali privredu. Zajedno su se ove dve stavke pele do trećine domaćeg bruto proizvoda (GDP). Moglo bi se reći da su se i drţavna potrošnja i od drţave zavisna primanja stanovništva povećala u eri krize, ako ni zbog čega drugog ono zbog toga što su rasli troškovi za nezaposlene, penzije i zdravstvenu zaštitu. Budući da se ova era i dalje nastavlja na kraju Kratkog dvadesetog veka, moţda ćemo morati da čekamo još koju godinu pre nego što ekonomisti budu u stanju da upotrebe poslednje oruţje istoričara, pogled unazad, kako bi pronašli ubedljivo objašnjenje. Naravno, poređenje ekonomskih nevolja sedamdesetih godina sa onima između ratova netačno je, čak i pored toga što je strah od još jedne Velike recesije proganjao ljude ovih decenija. Mnogi su se pitali „Moţe li se to opet desiti?“, naročito posle novog dramatičnog sloma berze u Americi (i u svetu) 1989. godine i posle velike krize u međunarodnoj razmeni 1992. godine (Temin, 1993, str. 99). Decenije krize posle 1973. godine nisu bile „Velika depresija" u smislu krize iz tridesetih godina veka, više nego što su to ranije bile decenije posle 1873. godine, iako je i njima svojevremeno davano to ime. Globalna privreda se nije raspala, čak ni za trenutak, iako se 1973-1975. godine Zlatno doba završilo nečim što je veoma nalikovalo na klasičnu cikličnu ekonomsku recesiju, što je tokom jedne godine smanjilo industrijsku proizvodnju u „razvijenim trţišnim privredama" za više od 10 odsto a međunarodnu trgovinu za 13 odsto (Armstrong, Glyn, 1991, str. 225). Ekonomski rast se nastavio u razvijenim zemljama, iako po znatno manjoj stopi nego za vreme Zlatnog doba, osim u nekim (uglavnom azijskim) „novo- industrijalizovanim zemljama" ili NIC (videti poglavlje 12), čija je industrijska revolucija tek otpočela šezdesetih godina. Porast zajedničkog domaćeg bruto proizvoda razvijenih privreda, jedva da je do 1991. godine bio prekidan kratkotrajnim periodima stagnacije u recesionim godinama od 1973. do 1975, i od 1981. do 1983. godine (OECD, 1993, str. 18-19). Međunarodna trgovina industrijskim proizvodima, pogonski motor svetskog rasta, nastavila se, a u godinama buma posle 1980. se čak pojačala, dostiţući stopu koja se mogla porediti sa Zlatnim dobom. Na kraju Kratkog dvadesetog veka su zemlje razvijenog kapitalističkog sveta uzete kao celina, bile daleko bogatije i produktivnije nego u ranim sedamdesetim godinama, a globalna privreda u kojoj su one još uvek činile centralni elemenat, bila je daleko dinamičnija. S druge strane, situacija u pojedinim delovima planete je bila znatno manje ruţičasta. U Africi, zapadnoj Aziji i Latinskoj Americi je obustavljen porast domaćeg bruto proizvoda. Većina ljudi je postajala realno siromašnija osamdesetih godina, a u prva dva pomenuta regiona je proizvodnja opadala tokom većeg dela decenije, a u nekim godinama je opadala i u trećem spomenutom regionu (UN, World Economic Survey, 1989, str. 8, 26). Niko nije ozbiljno sumnjao u to da su za ove delove sveta osamdese

DECENIJE KRIZE 307

te bile godine oštre depresije. Sto se tiče bivše oblasti „realnog socijalizma" na Zapadu posle 1989. godine, tamošnje privrede, koje su nastavile sa umerenim rastom tokom osamdesetih godina, na kraju su potpuno propale. U ovom regionu je poređenje krize posle 1989. godine sa Velikom recesijom bilo sasvim umesno, iako se njime umanjuje pustošenje ranih devedesetih godina. Ruski domaći bruto proizvod je opao za 17 odsto 1990-1991. godine, 19 odsto 1991-1992. godine, i za 11 odsto 1992-1993. godine. Iako je ranih devedesetih godina otpočela nekakva stabilizacija, Poljska je u periodu 1988-1992. godine izgubila preko 21 odsto svog domaćeg bruto proizvoda, Ĉehoslo- vačka skoro 20 odsto, Rumunija i Bugarska 30 odsto ili više. Njihova industrijska proizvodnja je sredinom 1992. godine bila između polovine i dve trećine one iz 1989. godine (Financial Times, 24/2/1994; EIB dokumenti, novembar 1992, str. 10). To nije bio slučaj na Istoku. Ništa nije upadljivije od kontrasta između dezintegracije privreda sovjetskog regiona i spektakularnog rasta kineske privrede u istom periodu. U ovoj zemlji, u stvari u većem delu jugoistočne i istočne Azije, koji se sedamdesetih godina pojavio kao ekonomski najdinamičniji region svetske privrede, pojam „depresija" nije značio ništa - osim što je prilično zanimljivo u Japanu početkom devedesetih godina. Međutim, mada je svetska kapitalistička privreda cvetala, nije bila u lagodnom poloţaju. Problemi koji su dominirali kritikom kapitalizma pre rata, a koje je Zlatno doba u velikoj meri otklonilo za ţivota čitave jedne generacije - beda, masovna nezaposlenost, socijalna zapuštenost, nestabilnost - iznova su se pojavili posle 1973. godine. Još jednom je rast bio prekidan oštrim krizama, među kojima su se isticale „male recesije" 1974-1975, 1980-1982. i ona na kraju osamdesetih godina. Nezaposlenost u zapadnoj Evropi je porasla sa prosečnih 1,5 odsto šezdesetih godina na 4,2 odsto u sedamdesetim godinama (Van der Wee, str. 77). Na vrhuncu buma u kasnim osamdesetim, nezaposlenost je u Evropskoj uniji u prošeku bila 9,2 odsto, a 1993. godine 11 odsto. Polovina nezaposlenih (1986-1987) godine) je bez posla bila duţe od godinu dana, trećina duţe od dve godine (Human Development, 1991, str. 184). Pošto potencijalno radno sposobno stanovništvo više ne raste kao što je zbog bujice posleratnih beba raslo u Zlatno doba, i pošto stope nezaposlenosti u dobra kao i u loša vremena teţe da budu znatno veće kod mladih ljudi, moţe se očekivati da ako ni zbog čega drugog, zbog tog demografsog razvoja, stalna nezaposlenost bude umanjena.12 Što se tiče siromaštva i socijalne zanemarenosti, osamdesetih godina su se mnoge od najbogatijih i najrazvijenih zemalja ponovo navikavale na svakodnevne prizore prosjačenja po ulicama, pa čak i na šokantnije prizore kao što su beskućnici koji nalaze zaklon u kartonskim kutijama po haustorima, sve dok ih prisustvo policije ne ukloni. Svake noći tokom 1993. godine, u Njujorku je dvadeset i tri hiljade ljudi i ţena spavalo po ulicama i u javnim skloništima, što je mali deo od ona tri procenta stanovništva ovoga grada, koje u pojedinim periodima tokom prethodnih pet godina nije imalo krova nad glavom (New York Times, 16/11/1993). U Ujedinjenom Kraljevstvu (1989) je 400 000 ljudi zvanično označeno kao „beskućnici" (UN Human Development, 1992, str. 31). Ko bi to očekivao pedesetih godina, pa čak i u ranim sedamdesetim? 12 Između 1960. i 1975. godine je starosna grupa stanovništva od petnaest do dvadeset i četiri godine u „razvijenim trţišnim privredama uvećana za nekih dvadeset i četiri miliona ljudi, a izmedju 1975. i 1990. godine za samo 6 miliona. Uzgred budi rečeno, stope nezaposlenih kod mladih su u Evropi osamdesetih godina bile zapanjujuće visoke, osim u socijaldemokratskim zemljama Švedskoj i Zapadnoj Nemačkoj. Kretale su se u rasponu od 20 odsto u Britaniji do preko 40 odsto u Španiji i 46 odsto u Norveškoj (UN World Survey, 1989, str. 15-16).

308 ODRON

Ponovna pojava ubogih beskućnika bila je deo upadljivog porasta društvene i ekonomske nejednakosti u ovoj novoj eri. Po svetskim standardima bogate „razvijene trţišne privrede" nisu bile - ili nisu još uvek - posebno nepravične po raspodeli svog dohotka. U najneegalitarnijim među njima - Australiji, Novom Zelandu, SAD, Švaj- carskoj - gornjih dvadeset posto domaćinstava je uţivalo prihode u prošeku osam do deset puta veće od prihoda donje petine. A gornjih 10 odsto je obično odnosilo kući između 20 i 25 odsto ukupnog dohotka njihovih zemalja; jedino su bogati Švajcarci, Novozelanđani i Singapurci nosili kućama znatno više. To je bilo ništa u poređenju sa nejednakošću u zemljama kao što su Filipini, Malezija, Peru, Jamajka ili Venecuela, gde je gornja desetina primala više od trećine ukupnog dohotka svojih zemalja, a kamoli Gvatemale, Meksika, Sri Lanke i Bocvane gde su oni na vrhu uzimali 40 odsto dohotka, da i ne pominjemo pretendenta na titulu svetskog šampiona ekonomske nejednakosti, Brazil.13 U ovom gigantu socijalne nepravde najniţih 20 odsto stanovništva među sobom je delilo 2,5 odsto ukupnog dohotka u drţavi, dok je 20 odsto na vrhu uţivalo skoro dve trećine tog dohotka. Samo gornjih 10 odsto je prisvajalo skoro polovinu nacionalnog dohotka (UN World Development, 1992, str. 276-277; Human Development, 1991, str. 152-153, 186).14 Uprkos tome, nejednakost je nesumnjivo rasla u „razvijenim trţišnim privredama" tokom Decenija krize, tim više što je sada bilo gotovo sa skoro automatskim porastom realnih prihoda na koji se radnička klasa bila navikla tokom Zlatnog doba. Rasle su krajnosti i u bedi i u obilju, kao i raspon u raspodeli dohotka između njih. Između 1967. i 1990. godine je rastao i broj američkih crnaca koji su zarađivali manje od 5000 dolara godišnje (1990) i broj onih koji su zarađivali više od 50 000 dolara, na uštrb broja onih sa srednjim primanjima. (New York Times 25/9/1992). Pošto su bogate kapitalističke zemlje bile daleko bogatije nego ikada pre, a njihov narod u celini ušuškavan od strane velikodušnog sistema društvene brige i socijalne sigurnosti, bilo je manje socijalnih nemira nego što se moglo očekivati, ali su se drţavne finansije našle u stisci između ogromnih socijalnih izdataka, koji su se peli brţe od drţavnih prihoda u privredama sa sporijim rastom nego pre 1973. godine. Uprkos znatnim naporima, jedva da je ijednoj vladi u ovim bogatim - uglavnom demokratskim zemljama - a svakako ne onim vladama koje su bile najneprijateljskije prema sistemu društvene brige, uspelo da smanji ogroman udeo svojih izdataka za ove svrhe, pa čak i da ih drţi pod kontrolom. 15 Niko nije 1970. godine očekivao, a kamoli nameravao, da se sve ovo desi. Do početka devedesetih godina, počelo je da se širi osećanje nesigurnosti i ogorčenosti čak 13 Trenutni šampioni tj. oni gde je Đinijev (Gini) koeficijent veći od 0,6 su neke mnogo manje zemlje, takođe u Latinskoj Americi. Đinijev koeficijent je pogodna mera nejednakosti, a nejednakost meri po skali od 0.0 - što je jednaka raspodela dohotka do 1.0 što predstavlja maksimalnu nejednakost. Koeficijent je 1967-1982 godine za Honduras bio 0,62 a za Jamajku 0,66 (Human Development, 1990, str. 158-159). 14 Podaci koji se mogu porediti nisu dostupni za neke od najneegalitarnijih zemalja. Ovaj spisak bi sigurno uključio i nekoliko drugih afričkih i latinoameričkih zemalja i Tursku i Nepal u Aziji. 15 Trinaest ovakvih drţava je 1972. godine trošilo 48 odsto izdataka centralne vlade na stanovanje, socijalnu i zdravstvenu zaštitu. Iste te drţave su 1990. godine trošile u te svrhe 51 odsto svojih sredstava. Drţave o kojima je reč su Australija i Novi Zeland, SAD i Kanada, Austrija, Belgija, Britanija, Danska, Finska, SR Nemačka, Italija, Holandija, Norveška i Švedska (izračunato na osnovu UN World Development, 1992, tabela 11).

i u velikom delu tih bogatih zemalja. Kao što ćemo videti, to je doprinelo tome da se unutar DOBA EXTREMA 309 njih slome tradicionalni politički obrasci. Između 1990. i 1993. godine načinjeno je nekoliko pokušaja da se ospori to da je čak i razvijeni kapitalistički svet u depresiji. Niko nije stvarno tvrdio da zna šta da se radi u vezi sa tim, sem da se nada da će proći. Uprkos tome, centralna činjenica u vezi sa Decenijama krize nije ta da kapitalizam više nije funkcionisao tako dobro kao u Zlatno doba, već da su njegova dejstva izmakla kontroli. Niko nije znao šta da čini sa hirovima svetske privrede, niti je iko posedovao instrumente da njima upravlja. Glavni instrument kojim se to radilo tokom Zlatnog doba, drţavna politika, kontrolisana na nacionalnom ili internacionalnom nivou, više nije radio. Decenije krize su bile doba u kojem je nacionalna drţava izgubila svoju ekonomsku moć. To nije bilo odmah očevidno, jer većina političara, ekonomista i poslovnih ljudi kao i obično - nije uspela da pepozna trajnu prirodu promene u ekonomskoj konjuk- turi. Većina vlada i drţavnih politika je sedamdesetih godina pretpostavljala da su nevolje u toj deceniji samo privremene. Par narednih godina će doneti stari prosperitet i rast. Nije bilo potrebe da se menja politika koja je tako dobro sluţila za ţivota čitavog jednog pokolenja. U suštini, priča o ovoj deceniji je priča o tome kako vlade kupuju vreme - u slučaju Trećeg sveta i socijalističkih drţava često tako što su duboko upadale u nešto za šta su mislile da je kratkoročni dug - i kako primenjuju stare recepte kejnzijanskog upravljanja privredom. Desilo se da su u većini razvijenih kapitalističkih zemalja na vlasti bile socijaldemokratske vlade tokom većeg dela sedamdesetih godina, ili su se vratili na vlast posle neuspelih konzervativnih interudija (kao u Britaniji 1974. i SAD 1976. godine). Nije bilo verovatno da će socijaldemokratske vlade da napuste politiku Zlatnog doba. Jedina alternativa koja se nudila, bila je ona koju je propagirala manjina ultraliberalnih ekonomskih teologa. Još pre sloma, dugo vremena izolovana manjina vernika u neograničeno slobodno trţište je počela sa svojim napadima na dominaciju kejnzi- janskih i drugih zagovornika usmeravane mešovite privrede i pune zaposlenosti. Ideološka ţestina ovih starih pobornika individualizma sada je bila pojačana očitom nemoći i neuspehom konvencionalnih ekonomskih politika, posebno posle 1973. godine. Nedavno (1969) ustanovljena Nobelova nagrada za ekonomiju je posle 1974. godine podrţala taj neoliberalni trend dodeljući je Fridrihu fon Hajeku 1974. godine, a dve godine kasnije podjednako militantnom zagovorniku ekonomskog ultraliberalizma, Miltonu Fridmanu. 16 Posle 1974. godine pobornici slobodnog trţišta (free-markete- ers) su bili u ofanzivi, mada pre osamdesetih godina neće zagospodariti drţavnim politikama, sa izuzetkom Ĉilea, gde je teroristička vojna diktatura dopustila američkim savetnicima da ustanove privredu neograničenog slobodnog trţišta, nakon zbacivanja populističke vlade 1973. godine, što je uzgred budi rečeno, pokazalo kako nema unutrašnje povezanosti između slobodnog trţišta i demokratije. (Da budemo pravični prema profesoru fon Hajeku (von Hayek) koji za razliku od osrednjih hladnoratovskih propagandista, nikada nije tvrdio da te povezanosti ima.) Bitka između kejnzijanaca i neoliberala nije bila niti čisto stručno sukobljavanje profesionalnih ekonomista, ni traganje za načinima da se izađe na kraj sa novim i mučnim ekonomskim problemima. (Na primer, kao da je neko razmatrao nepredviđe16 Nagrada je ustanovljena 1969. godine, a pre 1974. godine je dodeljivana ljudima koji nisu bili izrazito povezani sa laissez-faire ekonomskom naukom.

310 ODRON

nu kombinaciju ekonomske stagnacije i naglog rasta cena, za koju je sedamdesetih godina morao da bude izumljen ţargonski izraz ,,stagflacija“?) To je bio rat nespojivih ideologija. Obe strane su isticale ekonomske argumente. Kejnzijanci su tvrdili da su visoke plate, puna zaposlenost i drţava društvene brige stvorili potrošačku traţnju koja je pokrenula ekspanziju, te da je upumpavanje potraţnje u privredu najbolji način da se izađe na kraj sa ekonomskim depresijama. Neoliberali su poricali da su ekonomske politike Zlatnog doba sprečavale kontrolu inflacije i kresanje troškova i u drţavnom i u privatnom poslovnom sektoru, što je omogućavalo rast profita, pravog pokretača ekonomskog rasta u kapitalističkoj privredi. U svakom slučaju, tvrdili su kako „skrivena ruka“ trţišta o kojoj je pisao Adam Smit, mora da proizvede najveći rast „bogatstva nacija“ i najbolju odrţivu raspodelu bogatstava i prihoda unutar nacija; ovu tvrdnju su kejnzijanci poricali. Ipak su u oba slučaja ekonomisti racionalizovali jedno ideološko opredeljenje, jedan a priori pogled na ljudsko društvo. Neoliberali su bili nepoverljivi i neskloni prema socijaldemokratskoj Švedskoj, čija je priča o uspehu u dvadesetom veku spektakularna, ne zato što je uletela u nevolje tokom Decenija krize - što su učinili i drugi tipovi privrede - već zato što je je švedska privreda bila zasnovana na „čuvenom švedskom ekonomskom modelu sa njegovim kolektivističkim vrednostima jednakosti i solidarnosti" (Financial Times, 11/11/90). Nasuprot tome, vlada gospođe Tačer je bila nepopularna na levici, čak i u godinama njenog ekonomskog uspeha, jer je bila zasnovana na jednom asocijalnom, zapravo antisocijalnom egoizmu. Ova stanovišta jedva da su bila dostupna za dokaze. Pretpostavimo, na primer, kako se moţe pokazati da se zalihe krvi za medicinsku upotrebu najbolje mogu pribaviti kupovanjem krvi od bilo koga ko je voljan da proda pintu svoje krvi (470 ml) po trţišnoj ceni. Bi li ovo oslabilo argument u korist britanskog sistema neplaćenih dobrovoljnih davalaca, koji je R. M. Titmus tako rečito i snaţno izneo u The Gift Relation- ship (Titmus, 1970). Sigurno ne, mada je Titmus takođe pokazao da je britanski način davanja krvi isto onako efikasan, a sigurniji od komercijalnog načina.17 Pod uslovom da je sve ostalo isto, za mnoge od nas je bolje ono društvo u kojem su građani spremni da daju nesebičnu pomoć nepoznatim sugrađanima, koliko god simboličnu, od onoga u kome to ne ţele. Početkom sedamdesetih godina, italijanski politički sistem je bio uzdrman pobunom birača protiv endemske korupcije, ne zato što su mnogi Italijani stvarno trpeli od korupcije - veliki broj njih, moţda većina je imala koristi od nje - već iz moralnih razloga. Jedine političke partije koje nije zbrisala ova moralna lavina, bile su one koje nisu bile uključene u sistem. Pobornike apsolutne individualne slobode nisu dirnule očigledne društvene nepravde neograničenog trţišnog kapitalizma, čak i kada on (kao u Brazilu tokom većeg dela osamdesetih godina) nije proizvodio ekonomski rast. Nasuprot tome, oni koji su verovali u jednakost i socijalnu pravičnost (poput ovog autora) pozdravljali su mogućnost da dokaţu da čak i kapitalistički ekonomski uspeh moţe da počiva na relativno egalitarnoj raspodeli dohotka, kao u Japanu.18 To što je 17 Ovo je potvrđeno ranih devedesetih godina kada su transfuziološke sluţbe nekih zemalja, ali ne Britanije, otkrile da su pacijenti bivali inficirani HIV virusom preko komercijalno nabavljene krvi. 18 Najbogatijih 20 odsto japanskog stanovništva je tokom osamdesetih godina imalo 4,3 puta veći ukupni prihod od najsiromašnijih 20 odsto, što je bilo manje od broja u bilo kojoj drugoj (kapitalističkoj) zemlji, čak i u Švedskoj. Prošek za osam najindustrijalizovanijih zemalja Evropske zajednice je bio 6, u SAD je ova srazmera bila 8,9 (Kidron/Segal, 1991, str. 36-37). Rečeno na drugi način: SAD su 1990. godine imale devedeset i tri dolarska milijardera, Evropska zajednica pedeset devet, ne računajući trideset i tri nastanjenih u Švajcarskoj i Lihtenštajnu, Japan je imao devet (isto).

DECENIJE KRIZE 311

svaka strana isto tako prevodila svoja fundamentalna ubeđenja u pragmatične argumente, na primer da li je alokacija resursa pomoću slobodnog trţišta najoptimalnije rešenje, nije bilo u prvom planu. Ali naravno, obe strane su morale da prave politiku koja je trebalo da izađe na kraj sa ekonomskim usporavanjem. U ovom pogledu pobornici ekonomije Zlatnoga doba nisu bili naročito uspešni. Do toga je došlo delimično zbog toga što su bili sputani svojim ideološkim i političkim opredeljenjem za punu zaposlenost, drţavu društvene brige i posleratnu politiku konsenzusa. Ili bolje rečeno, bili su u stisci između zahteva kapitala s jedne i radnika sa druge strane, kada više nije bilo rasta iz vremena Zlatnoga doba da omogući i profitima i primanjima stanovništva da se povećavaju, a da jedni drugima ne staju na put. Sedamdesetih i osamdesetih godina je Švedska, par ekselans socijalna i demokratska drţava, odrţala punu zaposlenost sa zapaţenim uspehom, pomoću subvencioniranja industrije, ravnomernog raspoređivanja radnih mesta i dramatičnog povećanja zaposlenosti u drţavnim i javnim sluţbama, čime je omogućeno proširivanje sistema društvene brige. Ĉak i tamo, ova politika je mogla da se odrţi samo po cenu drţanja ţivotnog standarda zaposlenih na niskom nivou, kaznenih poreskih stopa na visoke prihode i teškog deficita. U odsustvu povratka na Veliki skok napred, ovo su mogle da budu samo privremene mere, a od sredine osamdesetih godina nadalje ova politika se preokrenula. Na kraju Kratkog dvadesetog veka „švedski model“ je bio u povlačenju čak i u sopstvenoj zemlji. Međutim taj model je isto tako, a moţda i temeljnije bio podriven globalizaci- jom ekonomije posle 1970. godine, što je prepustilo vlade svih drţava - osim moţda SAD sa njihovom ogromnom privredom - na milost „svetskog trţišta" koje se ne moţe kontrolisati. (Osim toga, neosporna činjenica je da je to ,,trţište“ po svoj prilici bilo nepoverljivije prema levičarskim nego prema konzervativnim vladama). Ranih osamdesetih godina, čak je i jedna tako velika i bogata zemlja kao Francuska, tada pod vladom socijalista, uvidela da je nemoguće da jednostrano podiţe svoju privredu. Za dve godine od trijumfalnog izbora predsednika Miterana, Francuska suočena krizom platnog bilansa, bila je primorana da devalvira svoju valutu i da zameni kejnzijansku stimulaciju traţnje „štedljivošću sa ljudskim licem“. S druge strane neoliberali su takođe bili u nevolji, kao što će se videti na kraju osamdesetih godina. Nije im bilo teško da napadaju krutost, neefikasnost i rasipanje u ekonomiji, tako često zaklonjenih iza drţavnih politika Zlatnoga doba, sada kada više nisu mogle da plivaju na stalnoj plimi prosperiteta, zaposlenosti i sve većih drţavnih prihoda tokom Zlatnog doba. Postojao je značajan delokrug za primenu neolibe- ralnog sredstva za čišćenje na naslagama prekrivenih korita mnogih dobrih brodova „mešovite privrede 11 sa blagotvornim rezultatima. Ĉak je i britanska levica konačno priznala da su neke od nemilosrdnih šokantnih mera koje je gospođa Tačer nametnula britanskoj privredi verovatno bile neophodne. Bilo je dobrih razloga za neka razočarenja u industrije kojima je rukovodila drţava i u drţavnu administraciju koja su postala tako uobičajena tokom osamdesetih godina. Međutim, uprošćeno verovanje da je svet biznisa dobar a da je drţavna uprava loša (kako je to rekao predsednik Regan „drţavna uprava nije bila rešenje već problem11) nije bilo alternativna ekonomska politika. Niti je to stvarno moglo da bude u jednom svetu u kome je čak i u reganovskoj Americi, potrošnja centralne vlasti iznosila oko četvrtine društvenog proizvoda (GNP), a u razvijenim zemljama Evropske zajednice je u prošeku bila preko 40 odsto nacionalnog društvenog proizvoda (UN World

312 ODRON

Development, 1992, str. 239). Ovakvim ekonomskim gromadama se moţe upravljati na poslovan način sa primerenim osećajem za troškove i dobiti (što nije uvek bio slučaj), ali one ne mogu da funkcionišu isto kao trţište, čak i kada ideolozi učine da se pretvaraju da je tako. U svakom slučaju, većina neoliberalnih vlada je bila primorana da upravlja i podstiče svoje privrede, dok su tvrdile da samo podstiču snage trţišta. A nije ni bilo načina na koji bi mogla da se smanji teţina drţave. Posle četrnaest godina na vlasti, najideološkiji od svih reţima slobodnog trţišta, tačerovski u Britaniji, zapravo je opore- zovao svoje građane nešto teţe nego što su bili oporezovani pod laburistima. U stvari, nije postojala jedinstvena ili određena neoliberalna ekonomska politika, osim posle 1989. godine u bivšim socijalističkim drţavama sovjetskog reţima gde su činjeni neki predvidljivo katastrofalni pokušaji, po savetima zapadnih ekonomskih čuda od dece, da se funkcionisanje privrede od danas do sutra prebaci na slobodno trţište. Najveći od neoliberalnih reţima, SAD za vreme predsednika Regana, iako je zvanično bio odan fiskalnom konzervativizmu (tj. uravnoteţenom budţetu) i „mone- tarizmu“ Miltona Fridmana, u stvari je koristio kejnzijanske metode da probije izlaz iz depresije 1979-1982, tako što se upustio u divovski deficit i angaţovao u podjednako divovskom naoruţavanju. Daleko od toga da vrednost dolara potpuno prepusti monetarnoj pravičnosti i trţištu, Vašington se posle 1984. godine vratio na oprezno upravljanje pomoću diplomatskog pritiska (Kuttner, 1991, str. 88-94). Kao što to biva, reţimi koji su bili najdublje opredeljeni za laissez-faire ekonomiju su isto tako pokatkad, posebno u slučaju Reganove Amerike i Britanije Margaret Tačer, bili duboko i do srţi nacionalistički i nepoverljivi prema spoljašnjem svetu. Istoričar ne moţe a da ne primeti da su ova dva stava protivrečna. U svakom slučaju, neoliberalni trijumfalizam nije nadţiveo zastoj svetske ekonomije s početka devedesetih, niti moţda neočekivano otkriće da je najdinamičnija privreda na planeti, sa najbrţim rastom posle pada sovjetskog komunizma, bila komunistička Kina, što je navelo zapadne predavače na biznis- -školama i pisce priručnika za menadţment, ţanra u procvatu, da iščitavaju Konfuči- jevo učenje u potrazi za tajnama preduzetničkog uspeha. Ono što je ekonomske probleme Decenija krize učinilo neobično nezgodnim i socijalno subverzivnim, bilo je to što su se ove konjukturne fluktuacije poklopile sa strukturalnim preobraţajima. Svetska privreda koja se suočavala sa problemima sedamdesetih i osamdesetih više nije bila ona iz Zlatnoga doba, iako je, kao što smo videli, bila predvidljivi proizvod te epohe. Svetski sistem proizvodnje je bio preobraţen tehnološkom revolucijom, svetska privreda je u neobičnoj meri bila globalizovana ili „transnacionalizovana“, što je imalo dramatične posledice. Osim toga, od sedamdesetih godina je postalo nemoguće prevideti revolucionarne socijalne i kulturne posledice Zlatnog doba, koje su razmatrane u ranijim poglavljima, kao i njegove potencijalne ekološke posledice. Najbolji način da se to ilustruje je pomoću slike rada i nezaposlenosti. Opšta tendencija industrijalizacije je bila da ljudsku veštinu zameni veštinom mašina, ljudski rad mehaničkom snagom, izbacujući time ljude s posla. Ispravno se pretpostavljalo da će ogroman rast privrede koji je bio omogućen ovom stalnom industrijskom revolucijom automatski stvarati više nego dovoljno novih poslova, umesto izgubljenih starih, iako su se razlikovala mišljenja o tome koliko brojna masa nezaposlenih je neophodna za efikasno delovanje takve privrede. Ĉini se da je Zlatno doba potvrdilo ovaj optimizam. Kao što smo videli (poglavlje 10), industrijski rast je bio tako veliki da broj i udeo industrijskih radnika čak ni u najindustrijalizovanijim zemljama nije ozbiljno

DECENIJE KRIZE 313

opadao. Tek su Decenije krize počele da smanjuju radnu snagu po spektakularnoj stopi, čak i u industrijama koje su vidno napredovale. Između 1950. i 1970. godine broj telefonskih operatera u SAD za međugradske i međunarodne razgovore je opao za 12 odsto, dok se broj poziva upetostručio: a između 1970. i 1980. godine njihov broj je opao za 40 odsto dok su se pozivi utrostručili (Technology, 1986, str. 328). Broj radnika se smanjivao relativno, apsolutno, a u svakom slučaju, naglo. Rastuća nezaposlenost u ovim decenijama nije bila samo ciklična već strukturalna. Poslovi izgubljeni u lošim vremenima se neće vratiti kada se vremena poprave: oni se nikada neće vratiti. Do ovoga nije dolazilo samo zbog nove međunarodne podele rada, zato što su se industrije premeštale iz starih regionalnih zemalja i kontinenata, ka novima, pretvarajući tako stare industrijske centre u „pojase rđe“ (rust-belts) ili, što je na izvestan način još sablasnije, u urbane krajolike sa čijih je lica kao plastičnom operacijom uklonjen svaki trag ranije industrije. Uspon novih idustrijskih zemalja je odista upečatljiv. Sredinom osamdesetih godina je samo sedam takvih zemalja Trećeg sveta već trošilo 24 odsto, a proizvodilo 15 odsto svetskog čelika - čelik je dobar pokazatelj industrijalizacije kao i svaki drugi.19 Osim toga, u svetu slobodnih ekonomskih tokova preko drţavnih granica - osim, što je karakteristično, migranata koji traţe posao - radno intenzivne industrije su prirodno migrirale od zemalja sa visokim, ka zemljama sa niskim nadnicama, što će reći, od bogatih središnjih zemalja kapitalizma kao što su SAD ka zemljama periferije. Svaki radnik zaposlen po teksaškim cenama u E1 Pasu bio je ekonomski luksuz, ako je preko reke u meksičkom Huarezu bio dostupan čak i slabiji radnik, za desetinu te nadnice. Pa ipak je čak i u preindustrijskim i novoindustrijalizovanim zemljama vladala gvozdena logika mehanizacije koja je pre ili kasnije, čak i jeftinije ljudsko biće činila skupljim od mašine sposobne za njegov ili njen rad, kao i jednako gvozdena logika istinske svetske trţišne konkurencije. Automobilska industrija Sao Paola, jeftina kao i radna snaga u Brazilu, u poređenju sa Detroitom i Volfsburgom, suočila se sa istim problemima viška radne snage kao i ona u Mičigenu ili u Donjoj Saksoniji; bar su tako autoru govorili brazilski sindikalni lideri 1992. godine. Učinak i produktivnost mašina mogu biti stalni, i u osnovi se mogu beskrajno podizati tehnološkim progresom, a njihova cena se moţe dramatično umanjivati. Sa ljudskim bićima nije tako, što pokazuje poređenje poboljšanja brzine vazdušnog transporta sa poboljšanjem svetskog rekorda na 100 metara. U svakom slučaju cena ljudskog rada se na duţi rok ne moţe smanjivati ispod troškova odrţavanja ljudskih bića u ţivotu na nivou koji se smatra prihvatljivim u njihovom društvu, ili u stvari, na bilo kom nivou. Ljudska bića nisu planirana da budu efikasna u kapitalističkom sistemu proizvodnje. Što je viša tehnologija, to je ljudska komponenta proizvodnje skuplja u odnosu na mehaničku. Istorijska tragedija Decenija krize bila je u tome da je proizvodnja sada odbacivala očito više ljudi nego što je trţišna privreda stvarala nove poslove za njih. Uz to, taj proces je bio ubrzan globalnom konkurencijom, finansijskim pritiskom na vlade, koje su - direktno ili indirektno - bile najveći pojedinačni poslodavac, a posle 1980. godine, ne u tako maloj meri i tada preovlađujućom teologijom slobodnog trţišta, koja je vršila pritisak da se zapošljavanje prebaci na tip preduzeća sa maksimiranim profitom, posebno na privatne firme, koje po definiciji ne zanima drugi interes sem njihove sopstvene dobiti. To je značilo da su vlade i druge javne ustanove prestale da budu 19

Kina, Juţna Koreja, Indija, Meksiko, Venecuela, Brazil i Argentina (Piel, 1982, str. 286-289)

314 ODRON

ono što je nazvano „poslodavac u poslednjoj nuţdi“ (World Labour, 1989, str. 48). Opadanje sindikata, koji su bili oslabljeni i ekonomskom depresijom i neprijateljstvom neoliberalnih vlada, ubrzalo je ovaj proces jer je čuvanje sigurnosti radnih mesta bilo jedna od njihovih najpopularnijih funkcija. Svetska privreda je rasla, ali automatski mehanizam pomoću koga je ta ekspanzija stvarala radna mesta za ljude koji su stupali na trţište radne snage bez naročitih kvalifikacija, očevidno se raspadao. Da postavimo stvar drugačije. Seljaštvo, koje je sačinjavalo većinu čovečanstva tokom zabeleţene istorije, poljoprivredna revolucija učinila je izlišnim, ali su te milione koji više nisu bili potrebni na zemlji, spremno absorbovala nova zanimanja, za koja su bili potrebni samo volja za rad, prilagođavanje seoskih veština kao što su kopanje i podizanje zidova, ili sposobnost da se posao nauči. Šta se dešava sa radnicima u tim zanimanjima kada na njih dođe red da postanu suvišni? Ĉak iako neki od njih mogu da budu prekvalifikovani za poslove višeg stepena u informatičkom vremenu, poslove čiji je broj nastavio da raste (u kojima se sve više zahteva visoko obrazovanje) ali kojih nije bilo dovoljno (Technology, 1986, str. 7-9, 335). Uostalom, šta će se desiti sa seljacima Trećeg sveta koji se još uvek prelivaju iz svojih sela? U bogatim zemljama kapitalizma, sada su ti suvišni radnici imali sisteme socijalne zaštite kao pribeţište, iako su te koji su postali trajno zavisni od socijale i prezirali i na njih bili ogorčeni oni koji su za sebe mislili da zarađuju za svoj ţivot. U siromašnim zemljama nezaposleni su se pridruţili velikoj i mračnoj „neformalnoj“ ili „paralelnoj “ ekonomiji, u kojoj su ţiveli muškarci, ţene i deca, a da niko nije baš tačno znao kako, kombinovanjem poslića, usluga, snalaţenja, kupovanja, prodavanja i uzimanja. U bogatim zemljama oni su počeli da stvaraju ili da iznova stvaraju jednu sve više izdvojenu i izolovanu ,,potklasu“ čiji su problemi de facto smatrani nerešivim, mada sporednim, pošto je to bila samo trajna manjina. Društvo geta domaćih crnaca u Americi je postalo školski primer za takav socijalni podsvet.20 To ne znači da je ,,siva“ ekonomija bila odsutna u Prvom svetu. Istraţivači su se iznenadili kada su otkrili da je početkom devedesetih godina dva i po miliona britanskih domaćinstava posedovalo preko 10 milijardi funti gotovine, ili u prošeku 4600 funti po domaćinstvu, a brojka je toliko visoka jer se ,,u sivoj ekonomiji uglavnom posluje gotovinom" (Financial Times, 18. 10. 1993). II Kombinacija depresije i ekonomije u procesu restruktuiranja, stvarala je neprijatnu napetost u politici Decenija krize. Ĉitavo jedno pokolenje se naviklo na punu zaposlenost ili na ubeđenje da je izvesno da će posao koji čovek ţeli ubrzo negde biti dostupan. Dok je recesija ranih osamdesetih već vratila nesigurnost u ţivote radnika proizvodnih industrija, tek će recesija ranih devedesetih učiniti da veliki delovi klase belih okovratnika i stručnjaka u zemljama kao što je Velika Britanija osete da ni njihova radna mesta i njihova budućnost više nisu bezbedni: skoro polovina celokupnog stanovništva u najprosperitetnijim delovima te zemlje je mislila da moţe da izgubi posao. To su bila vremena kada su ljudi, čiji su ţivoti već bili potkopani i počeli da se ruše (videti glave 10 i 11), bili skloni gubljenju orijentacije. Da li je slučajnost to što se 20 Crni emigranti u SAD iz Kariba i Juţne Amerike su se u suštini ponašali kao i ostale useljeničke zajednice, i nisu dozvolili da ih istisnu sa trţišta radne snage ni u pribliţnoj meri.

DECENIJE KRIZE 315

„od deset najvećih slučajeva serijskih ubistava u američkoj istoriji... osam desilo posle 1980. godine", za koje je tipično da su ih počinili sredovečni beli muškarci u svojim tridesetim ili četrdesetim godinama „nakon što su dugo bili usamljeni, frustrirani i puni gneva“, a kojima je često prethodila katastrofa u njihovim ţivotima kao što je gubljenje posla ili razvod.21 Da li je čak „rastuća kultura mrţnje u Sjedinjenim Drţavama" koja ih je ohrabrivala bila slučajnost (Butterfield, 1991)? Porast mrţnje se mogao čuti u tekstovima popularnih pesama osamdesetih godina, a bio je očigledan u sve većoj otvorenoj surovosti filmskih i televizijskih programa. Ovo osećanje dezorijentacije i nesigurnosi proizvelo je značajne tektonske lomove i pomeranja u politici razvijenih zemalja, čak i pre nego što je kraj Hladnoga rata uništio međunarodnu ravnoteţu na kojoj je počivala stabilnost nekoliko zapadnih parlamentarnih demokratija. U vremenima ekonomskih nevolja glasači su notorno skloni tome da okrivljuju bilo koju partiju ili reţim koji su na vlasti, ali je novina Decenija krize bila ta da reakcija protiv vlade nije nuţno koristila institucionalizovanim snagama opozicije. Najveći gubitnici su bile socijaldemokratske ili radničke partije Zapada, čije je glavno sredstvo za zadovoljavanje njihovih pristalica - ekonomska i socijalna akcija pomoću drţavnih vlada izgubilo svoju snagu, dok se centralni blok njihovih pristalica, radnička klasa, raspadala na delove (videti poglavlje 10). U novoj transnacionalnoj privredi, domaće nadnice su bile daleko neposrednije izloţene stranoj konkurenciji nego ranije, a sposobnost vlada da ih zaštiti je bila daleko manja. Istovremeno, u periodu depresije su se interesi različitih delova socijaldemokratskog biračkog tela razišli: interesi onih u starim i sindikalizovanim industrijama i industrijskim regionima; onih u manje ugroţenim novim industrijama i u novim nesindikalizovanim oblastima; i univerzalno nepopularnih ţrtava loših vremena koje su potonule u „potkla- su“. Osim toga, od sedamdesetih godina je znatan broj (uglavnom mlađih i onih iz srednje klase) pristalica napustio velike partije na levici radi specijalizovanijih kampanjskih pokreta - među kojima se ističu „ekolozi", ţenski pokreti i drugi takozvani „novi socijalni pokreti“ - čime su oslabljene velike leve partije. Ranih devedesetih godina su laburističke i socijaldemokratske vlade postale onako neuobičajene kao što su bile u pedesetim godinama, a čak su i administracije koje su nominalno predvodili socijalisti napustili svoje tradicionalne politike, svojevoljno ili ne. Nove političke snage koje su stupile u ovu prazninu su bile raznolike, od ksenofobičnih i rasističkih na desnoj, preko secesionističkih partija (uglavnom, ali ne isključivo etničkih/nacionalističkih) do raznih „zelenih" partija i ostalih „novih socijalnih pokreta" koji su pretendovali na svoje mesto na levici. Nekoliko ovih partija je ostvarilo značajnu prisutnost u politici svojih zemalja, ponekad i regionalnu prevlast, mada do kraja Kratkog dvadesetog veka nijedna od njih nije stvarno zamenila stari politički establišment. Podrška ostalim takvim partijama je oštro varilala. Većina uticajnih partija među njima je odbacivala univerzalizam demokratske i građanske politike radi politike nekog grupnog identiteta, i u skladu s tim zajedničko im je bilo duboko neprijateljstvo prema strancima i marginalcima, i prema građanskoj drţavi američke i francuske revolucionarne tradicije koja uključuje svakog. Kasnije ćemo razmotriti porast nove „politike identiteta". 21 „Ovo posebno vaţi za neke među milionima ljudi koji su se na pola svog veka pokupili i preselili na drugo mesto. Stigli su tamo, i ako tamo izgube posao, oni stvarno nemaju nikoga kome bi se okrenuli."

316 ODRON

Ipak, Vaţnost ovih pokreta nije toliko u njihovom pozitivnom sadrţaju, koliko u njihovom odbacivanju „stare politike“. Nekoliko najznačajnijih se u suštini zasnivalo na ovom negativnom određenju, na primer separatistička Liga za sever u Italiji, ili 20 odsto američkog biračkog tela koje je podrţao bogatog teksaškog otpadnika u predsedničkim izborima 1992. godine, ili kada je već reč o tome, birači Brazila i Perua koji su zaista izabrali predsednike na temelju toga što nikada ranije za njih nisu čuli. U Britaniji je samo sistematični nereprezentativni izborni sistem sprečio pojavu masovne treće partije u više navrata počev od ranih sedamdesetih godina, kada su liberali, sami ili u kombinaciji ili posle fuzije sa merenim socijaldemokratskim raskolnicima iz Laburističke partije, zadobili skoro onoliku podršku - ili čak veću - od jedne ili druge velike partije. Od vremena jedne druge depresije ranih tridesetih godina, nije se desilo ništa slično tom dramatičnom kolapsu biračke podrške etabliranim partijama sa dugim staţom na vlasti u osamdesetim i ranim devedesetim godinama - Socijalističkoj partiji u Francuskoj (1990), Konzervativnoj partiji u Kanadi (1993), italijanskim vladaju- ćim partijama (1993). Ukratko, tokom Decenija krize, dotada stabilne strukture političkog ţivota u demokratskim kapitalističkim zemljama, počele su da se raspadaju. I ne samo to, nove političke snage koje su pokazivale najveći potencijal za rast, bile su one koje su kombinovale populističku demagogiju, istaknuto lično vodstvo i neprijateljstvo prema strancima. Preţiveli iz međuratnog razdoblja su imali razloga da budu obeshrabreni. III Nije bilo mnogo zapaţeno da je isto tako oko 1970. godine slična kriza počela da podriva „Drugi svet“, svet „centralističkih planskih privreda 11. Ona je isprva bila prikrivana, a zatim podvučena nefleksibilnošću njihovih političkih sistema, tako da je promena, kada je stigla, bila iznenadna, kao u kasnim sedamdesetim godinama posle Maove smrti u Kini, i 1983-1985. godine posle Breţnjevljeve smrti u SSSR-u (videti poglavlje 16). Ekonomski je bilo jasno od sredine šezdesetih godina da je drţavnom socijalizmu sa centralističkim planiranjem i te kako potrebna reforma. Od 1970. godine pojavili su se snaţni znakovi zaostajanja. To se dešavalo baš u onom trenutku kada su i ove privrede bile izloţene, kao i sve ostale - iako moţda ne u istoj meri - kretanju transnacionalne svetske privrede koje se nije moglo kontrolisati i njenim nepredvidljivim fluktuacijama. Ulazak SSSR-a na međunarodno trţište ţitarica, i uticaj petrolejskih kriza sedamdesetih godina su doveli u pitanje dalji opstanak „socijalističkog tabora11 kao praktično samoj sebi dovoljne privrede koja je zaštićena od hirova svetske ekonomije. Istok i Zapad su na zanimljiv način bili povezani, ne samo transnacionalnom ekonomijom, koju ni jedan ni drugi nisu mogli da kontrolišu, već i čudnovatnom međuzavisnošću sistema moći u Hladnom ratu. Ovaj sistem je, kao što smo videli (poglavlje 8), stabilizovao i obe supersile i svet između njih i bacio ih je u nered, kada je došlo vreme da propadne. Taj nered nije bio samo politički, već i ekonomski. Jer je iznenadnim kolapsom sovjetskog političkog sistema, međuregionalna podela rada i mreţa uzajamne zavisnosti koja se razvila u sovjetskoj sferi takođe kolabirala, čime su zemlje i regioni koji su tome bili prilagođeni primorani da se sami suoče sa svetskim trţištem za koji nisu bili opremljeni. A Zapad je bio podjednako nespreman da integriše ostatke starog komunističkog „paralelnog svetskog sistema 11 u svoje sopstve

DECENIJE KRIZE 317

no svetsko trţište, čak i kada je to ţeleo, što nije bio slučaj sa Evropskom zajednicom.22 Finska, jedna od spektakularnih priča o ekonomskom uspehu strovaljena je kolapsom sovjetske ekonomije u veliku recesiju. Nemačka, najveća ekonomska sila Evrope, moraće da strahovito napregne svoju privredu, i privredu cele Evrope, samo zato što je njena vlada (mora se reći, suprotno upozorenjima njenih bankara) potpuno potcenila teškoće i troškove apsorbovanja relativno majušnog dela socijalističke privrede, šesnaestomilionske DDR. To su međutim bile nepredviđene posledice sovjetskog sloma, koji gotovo da niko nije očekivao sve dok se stvarno nije dogodio. U međuvremenu su pak, kao i na Zapadu, na Istoku nezamislive misli postale zamislive; nevidljivi problemi su postali vidljivi. Tako je i na Zapadu i na Istoku zaštita sredine postala vaţan problem tokom sedamdesetih godina, bilo da je u pitanju zaštita kitova ili očuvanje Bajkalskog jezera u Sibiru. Obzirom na ograničenja javne rasprave, ne moţemo da tačno pratimo razvoj kritičkih misli u ovim društvima, ali su osamdesetih godina prvorazredni ekonomisti koji su ranije bili komunistički reformatori unutar reţima, kao Janoš Kornai u Mađarskoj, objavljivali izrazito negativne analize socijalističkih ekonomskih sistema, a nemilosrdna ispitivanja nedostataka sovjetskog društvenog sistema, koja su postala poznata sredinom osamdesetih, su očigledno dugo pripremana među naučnicima Novosibirska i drugih mesta. Još je teţe ustanoviti kada su vodeći komunisti zaista odustali od svoje vere u socijalizam, jer su ti ljudi posle 1989-1991. godine imali interesa da naknadno antidatiraju svoje preobraćenje. Šta je vaţilo u privredi, još očevidnije je vaţilo u politici, što će pokazati Gorbačovljeva pe- restrojka, u svakom slučaju u zapadnim socijalističkim zemljama. Uz svo njihovo isto- rijsko divljenje i privrţenost Lenjinu, nije bilo mnogo sumnje u to da bi mnogi reform- ski komunisti ţeleli da napuste političko nasleđe lenjinizma, iako su malobrojni među njima (izvan italijanske Komunističke partije, koja je bila privlačna za reformatore na Istoku) bili spremni da to kaţu. Ono što je većina reformista u socijalističkom svetu ţelela, bilo je da preobraze komunizam u nešto nalik na zapadnjačku socijalnu demokratiju. Stokholm je pre bio njihov uzor nego li Los Anđeles. Nema znakova o tome da su Hajek i Fridman imali mnoge tajne oboţavaoce u Moskvi ili Budimpešti. Njihova zla sreća je bila u tome da se kriza komunističkih sistema poklopila sa krizom kapitalizma Zlatnog doba, koja je takođe bila i kriza socijaldemokratskih sistema. Još veći peh je bilo to što je iznenadni kolaps komunizma učinio da program postepenog preobraţaja izgleda nepoţeljan i nepraktičan, a to se dešavalo onda kada je krajnji radikalizam ideologa čistog slobodnog trţišta (na kratko) trijumfovao na kapitalističkom Zapadu. Stoga je on postao teoretsko nadahnuće postkomunističkih reţima, iako se u tamošnjoj praksi pokazao isto onako neostvariv kao i bilo gde drugde. Međutim, iako su se po mnogo čemu krize na Istoku i na Zapadu paralelno odvijale i bile povezane politikom i privredom u jedinstvenu globalnu krizu, dva bitna aspekta su činila razliku. Za komunistički sistem, koji je bar u sovjetskoj sferi, bio nefleksibilan i inferioran, to je bilo pitanje ţivota i smrti, i on nije preţiveo krizu. Opstanak ekonomskog sistema nikada nije bio u pitanju u razvijenim zemljama kapitalizma, 22 Prisećam se jadikovke jednog Bugarina na međunarodnom simpozijumu 1993. godine: „Šta ţelite da učinimo? Izgubili smo naša trţišta u bivšim socijalističkim zemljama. Evropska zajednica ne ţeli da uzima naše izvozne proizvode. Kao lojalni članovi UN, ne moţemo sada da priđemo čak ni Srbiji, zbog bosanske blokade. Kuda da idemo ?“

318 ODRON

a niti je dosada, uprkos osipanju njihovih političkih sistema, u pitanje došla njihova sposobnost za preţivljavanje. Ovo moţe da objasni, iako ne moţe da opravda, neuver- ljivu tvrdnju jednog američkog pisca, da će posle kraja komunizma, buduća istorija čovečanstva biti istorija liberalne demokratije. (Misli se na Fukujamu, prim. prev.) Samo u jednom vaţnom aspektu su ovi sistemi bili u opasnosti: njihovo buduće postojanje kao jedinstvenih teritorijalnih drţava više nije bilo zagarantovano. Ipak, ranih devedesetih godina nijedna od zapadnih nacionalnih drţava kojima su pretili secesio- nistički pokreti se nije stvarno raspala. Za vreme Doba katastrofa, činilo se da je kraj kapitalizma blizu. Velika recesija se mogla opisivati, kao u naslovu jedne tadašnje knjige, kao Konačna kriza (Hutt, 1935). Malobrojni su bili oni koji su ozbiljno mislili da je neposredna budućnost razvijenog kapitalizma apokaliptična, iako je jedan francuski istoričar i trgovac umetnič- kim predmetima, odlučno predviđao kraj zapadne civilizacije 1976. godine, sa obrazloţenjem koje se moţe braniti, da se zalet američke ekonomije, koji je u prošlosti nosio napred ostatak kapitalističkog sveta, sada iscrpeo (Gimpel, 1992). Stoga je on očekivao da se tekuća depresija „nastavi duboko u sledeći milenijum“. Jedino je ispravno dodati to da su sve do sredine ili čak kraja osamdesetih godina, isto tako malobrojni bili oni koji su mislili da su izgledi SSSR-a apokaliptični. Međutim, baš zbog većeg dinamizma kapitalističke privrede, socijalno tkivo zapadnih društava je bilo daleko dublje potkopano nego ono u socijalističkim društvima, i u skladu sa tim je u tom pogledu kriza Zapada bila oštrija. Razbijanje socijalne strukture SSSR-a i istočne Evrope na paramparčad je bilo rezultat kolapsa sistema a ne njegov preduslov. Gde su bila moguća poređenja, kao između Zapadne i Istočne Nemačke, čini se da su vrednosti i običaji tradicionalne Nemačke bili bolje očuvani pod poklopcem komunizma nego u zapadnom regionu ekonomskog čuda. Jevrejski emigranti iz SSSR-a su u Izraelu oţiveli tamošnju klasičnu muzičku scenu, jer su došli iz zemlje gde je odlaţenje na koncerte još uvek bio normalan deo kultivisanog ponašanja, u svakom slučaju bar za Jevreje. Zapravo, koncertna publika još nije bila svedena na malu, mahom sredovečnu ili stariju manjinu.23 Stanovnici Moskve i Varšave su se manje brinuli oko onoga što je mučilo stanovnike Njujorka ili Londona: stopa kriminaliteta koja je vidljivo rasla, javne nesigurnosti, i nepredvidljivog nasilja anomične omladine. Očigledno je ovakva vrsta ponašanja manje ispoljavana na Istoku, a socijalni konzervativci na Zapadu su u njemu videli dokaz za slom civilizacije i sumorno su mrmljali „Vajmar". Teško je ustanoviti u kojoj meri je ova razlika između Istoka i Zapada nastala zbog većeg bogatstva zapadnih društava i zbog daleko rigidnije drţavne kontrole na Istoku. U nekim vidovima Istok i Zapad su evoluirali u istom pravcu. Na obe strane su porodice postale manje, brakovi su raskidani slobodnije nego drugde, stanovništvo se - bar u urbanizovanijim i industrijalizovanijim regionima - jedva reprodukovalo, ako se uopšte obnavljalo. Na obe strane su tradicionalne zapadne religije drastično oslabile, iako neka istraţivanja tvrde da je u postsovjetskoj Rusiji došlo do preporoda religijskog verovanja, mada ne i pohađanja verskih obreda. Kao što su pokazali događaji posle 1989. godine, poljske ţene su postale isto onako nesklone tome da dopuste Katoličkoj crkvi da im diktira bračne navike kao i italijanske ţene, iako su u komunističkoj eri 23 U Njujorku, jednom od dva glavna svetska muzička centra, kaţu da se koncertna publika za klasičnu muziku početkom devedesetih godina oslanjala na dvadeset do trideset hiljada ljudi, od deset miliona stanovnika.

DECENIJE KRIZE 319

Poljaci pokazivali strastvenu privrţenost Crkvi, iz nacionalističkih i antisovjetskih razloga. Očito su komunistički reţimi pruţali manje društvenog prostora za supkulture, kontrakulture i podzemne svetove svih vrsta, kao i da su gušile disidenstvo. Osim toga, ljudi koji su prošli kroz periode istinski nemilosrdnog i opšteg terora, kojima je prošarana istorija većine ovakvih drţava, bili su skloni da drţe pognute glave čak i kada je primena drţavne sile postala blaţa. Međutim, relativan mir socijalističkog ţivota nije posledica straha. Taj sistem je izolovao svoje građane od potpunog uticaja zapadnih socijalnih preobraţaja, zato što ih je izolovao od potpunog uticaja zapadnog kapitalizma. One promene koje su pretrpeli, došle su posredstvom drţave, ili kao njihova reakcija na drţavu. Ĉega se drţava nije laćala da promeni ostajalo je u velikoj meri kao što je ranije bilo. Paradoks komunizma na vlasti je to da je on bio konzervativan. IV Teško je praviti generalizacije o ogromnoj oblasti Trećeg sveta (uključujući one njegove delove koji su se sada industrijalizovali). U onoj meri u kojoj njegovi problemi mogu biti sagledani kao celina, to sam pokušao da uradim u poglavljima 7 i 12. Decenije krize, kao što smo videli, uticale su na njegove regione na različite načine. Kako da poredimo Juţnu Koreju gde je procenat stanovništva koje ima televizore otišao sa 6,4 odsto na 99,1 odsto za petnaest godina od 1970. do 1985. godine (Jon, 1993), sa zemljom kao što je Peru, gde je više od polovine stanovnika bilo ispod linije siromaštva - više nego 1972. godine - i gde je potrošnja po stanovniku opadala (Anuario, 1989), a kamoli sa opustošenim zemljama supsaharske Afrike? Napetosti unutar potkontinenta kao što je Indija bile su napetosti ekonomije u porastu i društva koje se preobraţava. One u oblastima kao što su Somalija, Angola i Liberija su bile napetosti zemalja u raspadu, na kontinentu oko čije budućnosti je malo ko bio optimista. Samo jedna generalizacija je prilično sigurna: od 1970. godine skoro sve zemlje u Trećem svetu su se uvalile u dugove. Raspon njihovih dugova je 1990. godine išao od tri giganta međunarodnog duga (60 do 11 milijardi) - Brazila, Meksika i Argentine - preko dvadeset i osam zemalja koje su dugovale svaka preko deset milijardi, do sitne ribe koja je dugovala po milijardu, dve. Svetska banka (koja je imala razloga da to zna) izbrojala je svega sedam među devedeset i šest privreda sa ,,niskim“ i „srednjim dohotkom" koje je promatrala, sa spoljnim dugovima bitno manjim od milijardu dolara - zemlje kao Lesoto i Ĉad - a čak i one su imale višestruko veće dugove nego dvadeset godina ranije. Samo je dvanaest zemalja 1970. godine imalo dugove veće od jedne milijarde dolara, a nijedna nije imala dug veći od deset milijardi. Razumljivije rečeno, do 1980. godine je šest zemalja imalo dug koji je praktično bio kao čitav njihov društveni proizvod, ili veći; dvadeset četiri zemlje su 1990. godine dugovale više nego što su proizvodile, uključujući, ako se region uzme ko celina, čitavu supsaharsku Afriku. Ne iznenađuje što su se relativno najzaduţenije zemlje mogle naći u Africi (Mozambik, Tanzanija, Somalija, Zambija, Kongo, Obala Slonovače), neke od njih su bile poremećene ratom, druge kolapsom cena njihovog izvoza. Međutim, zemlje koje su morale da snose najveće troškove servisiranja ovih ogromnih dugova, što će reći, gde su se kamate pele do četvrtine ili više ukupne vrednosti izvoza zemlje, bile su ravno- mernije raspoređene. U stvari, među regionima sveta je supsaharska Afrika bila prilično ispod ove brojke, bolje je stajala u tom pogledu od juţne Azije, Latinske Amerike, Kariba i Srednjeg istoka.

320 ODRON

Praktično nije bilo verovatno da išta od tog novca bude ikad vraćeno, ali sve dok su banke i dalje zarađivale kamatu na njemu - prosečno 9,6 odsto 1982. godine (UNCTAD) - nisu za to marile. Momenat istinske panike je nastao početkom osamdesetih godina, kada počev od Meksika, veliki latinoamerički duţnici više nisu mogli da plaćaju kamate, i zapadni bankarski sistem je došao na ivicu kolapsa, jer je nekoliko velikih banaka pozajmljivalo svoj novac za vreme sedamdesetih godina sa takvom razuzdanošću (kada su petro-dolari priticali, vapeći za investiranjem) da bi sada tehnički bankrotirali. Na sreću po ekonomiju bogatih zemalja, tri latinoamerička dţina nisu uspela da deluju zajedno, pa su načinjeni izdvojeni aranţmani za reprogramiranje dugova i banke, koje su podrţavane od svojih vlada i međunarodnih institucija, pa su imale vremena da postepeno otpišu izgubljenu aktivu i da očuvaju tehničku solventnost. Kriza dugova je ostala, ali više nije bila potencijalno fatalna. Ovo je verovatno bio najopasniji trenutak za kapitalističku svetsku privredu od 1929. goodine. Potpuna priča o njemu još nije napisana. Dok su se dugovi peli, imovina, ili potencijalna imovina siromašnih zemalja nije. Kapitalistička svetska privreda, koja presuđuje isključivo prema profitu ili potencijalnom profitu, jasno je rešila da u Decenijama krize otpiše veliki deo Trećeg sveta. Od četrdeset i dve zemlje sa „privredom niskog dohotka“ devetnaest je imalo nula neto stranih investicija. Direktni investitori su potpuno izgubili interes za dvadeset šest zemalja 1990. godine. U stvari, solidnih investicija (više od 500 miliona dolara) je bilo samo u četrnaest od skoro 100 zemalja sa srednjim ili niskim dohotkom izvan Evrope, a velikih investicija (od milijarde dolara naviše) je bilo samo u osam tih zemalja, od kojih su četiri bile u istočnoj i jugoistočnoj Aziji (Kina, Tajland, Malaja, Indonezija) a tri u Latinskoj Americi (Argentina, Meksiko, Brazil).24 Transnacionalna svetska privreda koja je bila sve integrisanija, nije potpuno previdela izopštene regi- one. Manje i slikovitije među ovim zemljama su imale potencijal kao turistički rajevi i ofšor pribeţišta od vladine kontrole, a otkriće kakvog pogodnog resursa na nekoj dotada nezanimljivoj teritoriji je moglo i te kako da izmeni situaciju. Ipak, u celini je veliki deo sveta ispao iz svetske privrede. Posle kolapsa sovjetskog bloka, izgledalo je da je taj slučaj i sa oblašću između Trsta i Vladivostoka. Jedine dve bivše socijalističke zemlje istočne Evrope koje su privlačile bilo kakve neto strane investicije su bile Poljska i Ĉehoslovačka (UN World Development, 1992, tabele 21, 23, 24). Unutar ogromnih oblasti bivšeg SSSR-a očito je bilo resursima bogatih okruga ili republika koji su privlačili ozbiljan novac, i zona koje su bile prepuštene sopstvenim jadnim sredstvima. Na jedan ili na drugi način, bivši Drugi svet je bio asimilovan u status Trećeg sveta. Tako je glavni efekat Decenije krize bio da proširi jaz između bogatih i siromašnih zemalja. Realni domaći bruto proizvod supsaharse Afrike je opao sa 14 odsto od onoga u industrijskim zemljama na 8 odsto između 1960. i 1987. godine, a onaj u „manje razvijenim zemljama44 (koje su obuhvatale i afričke i neafričke zemlje) sa 9 na 5 odsto25 (UN Human Development, 1991, Tabela 6). Preostala zemlja privlačna za investicije je, na izvesno iznenađenje, bio Egipat. „Manje razvijena zemlja" je kategorija koju su ustanovile Ujedinjene nacije. Većina njih je imala manje od 300 dolara društvenog proizvoda po stanovniku. „Realni drštveni bruto proizvod" je način da se taj broj izrazi što se tiče onoga što se kupuje lokalno, umesto samo u pogledu zvaničnih kurseva, prema skali „međunarodnog pariteta kupovne moći". 24 25

Kako je transnacionalna privreda uspostvaljala svoj stisak nad svetom, potkoKRIZE 321 pavala je jednu veliku, posle 1945. godine univerzalnu instituciju:DECENIJE teritorijalnu nacionalnu drţavu,Vpošto takva drţava više nije kontrolisala više od sve manjeg dela svojih poslova. Organizacije koje su bile efikasno ograničene međama svoje teritorije, kao sindikati, parlamenti i drţavne televizije, stoga su bile na gubitku, dok su organizacije koje nisu tako omeđene, kao transnacionalne firme, međunarodno finansijsko trţište i globalizovani mediji i komunikacije satelitske ere, bile na dobitku. Nestanak supersila koje su u svakom slučaju mogle da kontrolišu svoje satelitske drţave, ojačaće ovu tendenciju. Ĉak i najnezamenljivija funkcija koju su nacionalne drţave, razvile tokom ovog veka, je ta da one redistribuiraju dohodak među svojim stanovništvom, pomoću „transfera plaćanja" socijalne zaštite, obrazovnih i zdravstvenih usluga, i drugih vrsta davanja, u teoriji više nije mogla da bude samostalna, mada je u praksi veći deo toga to ostao, osim tamo gde su nadnacionalni entiteti kao Evropska zajednica ili unija dopunjavali tu funkciju u nekim aspektima. U vreme vrhunca teologa slobodnog trţišta, drţava je bila dodatno podrivena tendencijom da se u principu liši aktivnosti koje su do tada sprovodila javna tela, i da se one prepuste „trţištu“. Paradoksalno, ali moţda ne iznenada, ovo slabljenje nacionalne drţave je išlo zajedno sa novom modom da se seckaju na delove stare teritorijalne nacionalne drţave na nešto za šta se tvrdilo da su (manje) nove drţave, uglavnom bazirane na zahtevu neke grupe a etničko-lingvističkim monopolom. Da počnemo sa tim da je uspon ovakvih autonomaških i separatističkih pokreta, uglavnom posle 1970. godine, bio prvenstveno zapadnjački fenomen, koji se mogao posmatrati u Britaniji, Španiji, Kanadi, Belgiji, čak i Švajcarskoj i Danskoj, ali i u, od početka sedamdesetih godina, najmanje centralizovanoj od svih socijalističkih drţava, Jugoslaviji. Kriza komunizma je ovu modu raširila na Istok, gde je više novih i nominalno nacionalnih drţava stvoreno posle 1991. godine nego bilo kada u dvadesetom veku. Sve do devedesetih godina, zapadna hemisfera juţno od kanadske granice je faktički bila nedotaknuta njome. U onim oblastima gde su osamdesete i devedesete godine donele kolaps i dezintegraciju drţava, kao u Avganistanu i delovima Afrike, alternativa staroj drţavi nije bila toliko podela na nove drţave koliko anarhija. Ovaj proces je bio paradoksalan, pošto je bilo savršeno jasno da nove mini nacionalne drţave pate od istih nedostataka kao i stare, a budući da su manje, još u većoj meri. To manje iznenađuje nego što se čini, jednostavno zato što je jedini stvaran model drţave koji je bio na raspolaganju u kasnom dvadesetom veku, bila drţava sa ograničenom teritorijom sa sopstvenim autonomnim institucijama - ukratko, model nacionalne drţave iz Doba revolucija (1789-1848, aluzija na naslov jedne ranije Hobsbaumove knjige, prim. prev.) Osim toga od 1918. godine su svi reţimi bili opre- deljeni za princip „nacionalnog samoopredeljenja“ koje se sve više definisalo pomoću etničko-lingvističkih pojmova. U tom pogledu, Lenjin ii predsednik Vilson su bili istoga mišljenja. I Evropa Versajskog ugovora i ono što će postati SSSR su bili zamišljeni kao skup ovakvih nacionalnih drţava. U slučaju SSSR-a (i Jugoslavije, koja je kasnije sledila njegov primer) ovo su bile unije ovakvih drţava, koje su međutim u teoriji - mada ne i u praksi - zadrţali svoje pravo na otcepljenje.26 Kada se takvi savezi raspadnu, to prirodno biva po ranije određenim linijama raspukline. 26 Po tome su se razlikovale od drţava u SAD, koje od kraja Američkog građanskog rata nisu imale pravo na secesiju, sem moţda Teksasa.

322 ODRON

Međutim, novi separatistički nacionalizam Decenija krize je u stvari bio sasvim drugačiji fenomen od stvaranja nacionalne drţave devetnaestog i ranog dvadesetog veka. On je zapravo kombinacija tri fenomena. Prvi je bio otpor postojećih nacionalnih drţava protiv njihove degradacije. Ovo je bivalo sve jasnije osamdesetih godina u pokušajima članova ili potencijalnih članova Evropske zajednice, ponekad sasvim različitih političkih boja, kao što su Norveška i Britanija gospođe Tačer, da u okviru sve- evropske standardizacije zadrţe svoju regionalnu autonomiju u stvarima koje su smatra li vaţnim. Ipak, značajno je bilo to što je glavno tradicionalno uporište nacionalne drţave, samoodbrana, naime protekcionizam, bilo neuporedivo slabije tokom Decenija krize nego što je bilo u Doba katastrofe. Globalna slobodna trgovina je i dalje bila ideal, a u iznenađujućoj meri i realnost - više nego ikad posle pada privreda kojima je upravljala drţava - mada je nekoliko drţava razvilo neke nedopuštene metode za odbranu od strane konkurencije. Govorilo se da su za to eksperti Japanci i Francuzi, a uspeh Italijana da zadrţe lavovski deo svog domaćeg trţišta automobila u italijan- skim rukama (tj. u rukama Fiata) je verovatno najupečatljiviji. Međutim, to su bile defanzivne akcije, mada je borba u njima sve viša bivala ţestoka, a ponekad i uspešna. Ove borbe su po svoj prilici ogorčenije vođene onde gde u pitanju nije bio samo ekonomski, već kulturni identitet. Fracuzi, a u manjoj meri Nemci, borili su se da sačuvaju ogromne dotacije za svoje seljake, ne samo zato što su seljaci imali ključne glasove, već što su istinski osećali da bi uništenje seljačke zemljoradnje, koliko god ona bila neefikasna i nekonkuretna, značilo i uništavanje krajolika, tradicije, dela nacionalnog karaktera. Francuzi, koje su podrţali ostali Evropljani, odupirali su se američkim zahtevima za slobodnom trgovinom filmovima i audiovizuelnim proizvodima naprosto zato što bi onda njihove ekrane preplavili američki proizvodi, pošto je u Americi bazirana (mada sada već u internacionalnom vlasništvu i pod internacionalnom kontrolom) industrija zabave ponovo uspostavila potencijalni svetski monopol u razmerama stare moći Holivuda. Francuzi su isto tako, i to opravdano, smatrali da se ne moţe dopustiti da čista kalkulacija uporednih troškova dovede do kraja filmske produkcije na francuskom jeziku. Kakvi god da su ekonomski argumenti, postoje stvari u ţivotu koje treba zaštiti. Da li bi ijedna vlada ozbiljno razmatrala rušenje katedrale u Sartru ili Tadţ Mahala ako bi moglo da se dokaţe da bi izgradnja luksuznog hotela, trţnog ili kongresnog centra na toj lokaciji (pod pretpostavkom da bi ona bila prodata privatnim kupcima) dala veći doprinos društvenom proizvodu zemlje od postojećeg turističkog prometa? Dovoljno je formulisati pitanje da bi se dobio odgovor. Drugi fenomen koji je bio sastojak novog nacionalizma se moţe opisati kao kolektivni egoizam bogatih, i on odraţava sve veće ekonomske nejednakosti unutar kontinenata, zemalja i regiona. Staromodne vlade nacionalnih drţava, centralizovane ili federalne, kao i nadnacionalne tvorevine kao Evropska zajednica, prihvatale su odgovornost za razvitak čitavih teritorija, a stoga u nekoj meri i za ujednačavanje opterećenja i koristi na celokupnim tim teritorij ama. Ovo je podrazumevalo da su siromašniji i zaostaliji regioni bili subvencionisani (preko nekih centralističkih distributivnih mehanizama) od strane bogatijih i naprednijih, pa čak i da im je davana prednost u investiranju da bi se smanjilo njihovo zaostajanje. Evropska zajednica je bila dovoljno realistična da primi u članstvo samo one drţave čija zaostalost i siromaštvo neće ostale članice izloţiti prevelikom naprezanju, a taj realizam je potpuno odsutan iz Sever- noameričke oblasti slobodne trgovine (NAFTA) stvorene 1993. godine, koja je u isti jaram upregla SAD i Kanadu (čiji je društveni proizvod (GNP) po stanovniku 1990.

DECENIJE KRIZE 323

godine bio oko 20 000 dolara) sa Meksikom koji je imao jednu osminu ovog proizvoda po stanovniku.27 Oklevanje bogatih oblasti da subvencionišu one siromašnije, odavno je poznato proučavaocima lokalne uprave, posebno u SAD. Problem ,,geta“ u gradskim centrima naseljenih sirotinjom, gde se poreska suma smanjuje zbog bega u predgrađa, uglavnom je nastao zbog toga. Ko je ţeleo da plaća za sirotinju? Bogata predgrađa Los Anđelesa kao što su Santa Monika i Malibu, su se opredelila da izađu iz grada, a početkom devedesetih godina je Stejten Ajlend (Staten Island) glasao za otcepljenje od Njujorka iz istog razloga. Neki od separatističkih nacionalizama Decenija krize su se očito hranili na ovom kolektivnom egoizmu. Pritisak za razbijanje Jugoslavije je dolazio iz „evropskih" Slovenije i Hrvatske; a za cepanje Ĉehoslovačke iz Ĉeške republike, koja je izvikana kao „zapadna11. Katalonija i zemlja Baska su bili najbogatiji i „najrazvijeniji 11 delovi Spanije, a jedini znaci separatizma u Latinskoj Americi su stizali iz najbogatije brazilske drţave, Rio Grande do Sul. Najčistiji primer ovog fenomena je iznenadni porast u poznim osamdesetim godinama Lombardijske lige (kasnije: Lige za sever) čiji je cilj bio otcepljenje regiona sa centrom u Milanu, „ekonomske prestonice11 Italije, od Rima, koji je politička prestonica. Retorika Lige, s njenim pozivanjima na slavnu sred- njovekovnu prošlost lombardijskog dijalekta, bila je uobičajena za nacionalističku agitaciju, ali je pravi problem bio ţelja bogatog regiona da zadrţi sredstva za sebe. Treći element novog nacionalizma je moţda uglavnom bio odgovor na „kulturnu revoluciju11 druge polovine veka, ne neobičan raspad tradicionalnih socijalnih normi, struktura i vrednosti, koji je mnoge stanovnike razvijenog sveta ostavio kao siročiće i ucveljene. Nikada reč „zajednica11 nije korišćena toliko neprobirljivo i nesadrţajno, kao u ovim decenijama kada je zajednice u sociološkom smislu postalo teško naći u stvarnom ţivotu - „intelektualna zajednica11, „zajednica javnosti11 „zajednica pedera11. Uspon „grupa sa identitetom11 - ljudskih skupina u kojima je pojedinac mogao da pripada jednodušno i bez nesigurnosti i sumnje, pisci zapaţaju od kasnih šezdesetih godina u Americi, koja je uvek posmatrala samu sebe. Većina ovih grupa je iz očiglednih razloga, apelovala na zajednički „etnicitet“, iako su i druge grupe ljudi koje su teţile kolektivnom separatizmu koristile isti nacionalistički jezik (kao kada su homoseksualni aktivisti govorili o „homoseksualnoj naciji11). Kao što sugeriše pojava ovog fenomena u drţavama koje su najsistematičnije multietničke, politika identitetskih grupa nije bila stvarno povezana sa „nacionalnim samoopredeljenjem11 tj. sa teţnjom da se stvori teritorijalna drţava, identična sa posebnim „narodom", teţnjom koja je bila suština nacionalizma. Secesija nije imala smisla za američke crnce ili Italijane, niti je bila deo njihove etničke politike. Ukrajinska politika u Kanadi nije bila ukrajinska, već kanadska.28 U stvari, suština etničke ili slične politike u urbanim, tj. skoro po definiciji heterogenim društvima, bila je u takmičenju sa ostalim takvim grupama oko udela u sred27 Najsiromašniji član Evropske unije, Portugalija je 1990. godine imala GNP u iznosu od jedne trećine prošeka Zajednice. 28 U najboljem slučaju, imigrantske zajednice su razvile ono što je nazvano „nacionalizmom na daljinu11 u korist svoje prvobitne ili odabrane domovine, uglavnom predstavljajući ekstremno nacionalističku politiku u tim zemljama. Pioniri na tom polju su bili severnoamerički Irci i Jevreji, ali su se u globalnim dijasporama stvorenim migracijom umnoţavale ovakve organizacije, na primer među Sikima koji su emigrirali iz Indije. Nacionalizam na daljinu je dobio svoju satisfakciju kolapsom socijalizma.

324 ODRON

stvima neetničke drţave, korišćenjem političkog uticaja koji ima grupna lojalnost. Političari kandidovani za izbore u gradske vlasti Njujorka, bili su raspoređivani da obezbede posebno predstavništvo za Latino, istočnjački ili homoseksualni glasački blok, od kojih je svaki traţio više, a ne manje od grada Njujorka. Ono što je bilo zajedničko politikama etničkog identiteta sa fin de siecle etničkim nacionalizmom bilo je insistiranje na tome da se nečiji grupni identitet sastoji od nekakvih egzistencijalnih, po pretpostavci prastarih, nepromenjivih i stoga trajnih ličnih karakteristika, koje jedinka deli sa drugim članovima te grupe, i ni sa kim drugim. Isključivost je bila još vaţnija za taj identitet, pošto su razlike koje su razgraničavale ljudske zajednice jedne od drugih bile proređene. Mladi američki Jevreji su tragali za svojim ,,korenima“ onda kada ono što ih je neizbrisivo ţigosalo kao Jevreje, više nije bilo efikasna oznaka jevrejstva; to naročito vaţi za segregaciju i diskriminaciju u godinama pred Drugi svetski rat. Mada je kebečki nacionalizam insistirao na odvajanju jer je tvrdio da je „izdvojeno društvo", on se zapravo pojavio kao značajna snaga upravo onda kada je Kebek prestao da bude „izdvojeno društvo" što je tako očigledno i nepogrešivo bio sve do šezdesetih godina (Ignatieff, 1993, str. 115-117). Sama fluid- nost etniciteta u urbanim društvima je učinila da etnički izbor kao jedini kriterijum grupe bude veštački i proizvoljan. U SAD, izuzev kod crnaca, Hispanika i onih sa engleskim i nemačkim poreklom, bar 60 odsto ţena rođenih u Americi bilo kakvog etničkog porekla se udaje izvan svoje grupe (Lieberso, Waters, 1988, str. 173). Sve više se sopstveni identitet mora konstruisati tako što se insistira na neidentitetu drugih. Kako drukčije bi mogli neonacistički skinhedsi u Nemačkoj, koji nose uniforme, koji imaju frizuru i muzički ukus kosmopolitske kulture mladih, da uspostave svoje suštinsko Nemstvo, osim tako što će prebijati lokalne Turke i Albance? Kako se moţe uspostaviti „suštastveni" srpski ili hrvatski karakter nekog regiona, u kome su kao susedi tokom većeg dela istorije ţiveli mnogi etniciteti i religije, osim uklanjanjem onih koji ne „pripadaju"? Tragedija ovih isključivih politika identiteta, bilo da su namerne da ustanove nezavisne drţave ili ne, bila je u tome da one nisu mogle da funkcionišu. One mogu da se samo pretvaraju da deluju. Američki Italijani iz Bruklina, koji (moţda sve više) insistiraju na svojoj italijanštini i govore jedan s drugim italijanski, izvinjavajući se zbog nedovoljne tečnosti govora na onome za šta su pretpostavljali da je njihov maternji jezik, 29 radili su u američkoj privredi za koju je italijanština kao takva bila irelevantna, osim kao ključ za relativo skromne trţišne niše. Pretenzija na to da postoji crnačka, ili hindu, ili ruska, ili ţenska istina koja se ne moţe razumeti, a koja se stoga u biti ne moţe preneti onima van grupe, ne moţe preţiveti izvan institucija čija je jedina funkcija da podstiču ovakve poglede. Islamski fundamentalisti koji su studirali fiziku nisu studirali islamsku fiziku; jevrejski inţinjeri nisu učili hasidsko inţinjerstvo; čak su i Francuzi i Nemci koji su najveći kulturni nacionalisti naučili to da delovanje u globalnom selu naučnika i tehničkih eksperata, iziskuje komunikaciju na jedinstvenom globalnom jeziku analognom srednjovekovnom latinskom, za koji se ispostavilo da je zasnovan na engleskom. Ĉak je i svet koji je genocidom, masovnim proterivanjem i „etničkim čišćenjem" podeljen u teoretski homogene etničke teritorije, neminovno bio ponovo heterogenizovan masovnim kretanjem ljudi (radnika, turista, poslovnih ljudi, tehniča29 Načuo sam takav razgovor u jednoj robnoj kući Njujorka. Njihovi imigrantski roditelji ili dedovi skoro siguro nisu govorili italijanski, već napolitanski, sicilijanski, ili kalabreski.

DECENIJE KRIZE 325

ra), pomoću pipaka globalne privrede. To se na kraju krajeva, desilo zemljama centralne Evrope, „etnički očišćenim" za vreme i posle Drugog svetskog rata. To je ono što će se neminovno opet dešavati u jednom sve urbanizovanijem svetu. Politke identiteta i finde-siecle nacionalizam stoga nisu toliko programi, a još manje su delotvorni programi za izlaţenje na kraj sa problemima poznog dvadesetog veka, već su pre emotivne reakcije na te probleme. Pa ipak, kako se vek primiče svom kraju, sve očevidnije je odsustvo institucija i mehanizama koji su stvarno kadri da izađu na kraj sa tim problemima. Nacionalna drţava više nije bila u stanju da to učini. Ko ili šta je to mogao? U tu svrhu su smišljana razna sredstva, od onda kada su 1945. godine ustanovljene Ujedinjene nacije, pod pretpostavkom, koja je odmah razočarala, da će SAD i SSSR i dalje da se slaţu u dovoljnoj meri da donose globalne odluke. Najbolje što se moţe reći za ovu organizaciju je to, da je za razliku od svog prethodnika, Društva naroda, ona opstala kroz celu drugu polovinu veka i da je zaista postala klub čije je članstvo sve više bivalo dokaz da je neka drţava formalno prihvaćena kao međunarodno suverena. Ona po prirodi svog uređenja, nije imala moći i sredstava nezavisno od onih koja su joj dodelile drţave članice, a stoga nije imala snagu nezavisne akcije. Iz ogromne potrebe za globalnom koordinacijom, međunarodne organizacije su se umnoţavale u decenijama krize više nego ikada. Do sredine osamdesetih godina je bilo 365 međuvladinih i ne manje od 4615 nevladinih organizacija, više nego dvostruko u odnosu na rane sedamdesete godine (Held, 1988, str. 15). Osim toga, sve više se priznavalo da je neophodna globalna akcija oko problema kao što su konzervacija i ţivotna sredina. Na nesreću, jedina formalna procedura da se to postigne, pomoću međunarodnih ugovora koje ratifikuju suverene nacionalne drţave, bila je spora, nespretna i neadekvatna, što su pokazali napori da se zaštiti Antarktik i da se trajno zabrani lov na kitove. Sama činjenica da je iračka vlada tokom osamdesetih godina pobila hiljade svojih građana otrovnim gasom, kršeći time jednu od malobrojnih univerzalnih međunarodnih konvencija, Ţenevski protokol iz 1925. godine protiv upotrebe hemijskog oruţja, potcrtavala je slabost dostupnih međunarodnih instrumenata. Ipak, na raspolaganju su bila dva načina da se osigura međunarodna akcija, i oba su u Decenijama krize znatno pojačana. Jedan je bio dobrovoljno prepuštanje vlasti, u korist nadnacionalnih autoriteta, od strane srednjih drţava koje se više nisu osećale dovoljno snaţnima da opstanu same u svetu. Evropska ekomska zajednica (koja je osamdesetih godina preimenovana u Evropsku zajednicu, a devedesetih u Evropsku uniju), je sedamdesetih godina udvostručila svoju veličinu, a devedesetih godina se spremala da se još dalje proširi, dok je istovremeno pojačavala autoritet u unutrašnjim stvarima svojih drţava-članica. Ĉinjenica ovog dvostrukog proširenja je bila nesporna, mada će to izazvati priličan otpor, koji su pruţali i vlade drţava članica i javnost njihovih zemalja. Snaga zajednice/unije leţi u činjenici da njena neizabrana centralna vlast u Briselu preduzima nezavisne političke inicijative i da je praktično imuna na pritiske demokratske politike, osim vrlo posredno, preko povremenih sastanaka i pregovora predstavnika (izabranih) vlada njenih članica. Ovo stanje stvari je omogućilo centralnoj vlasti u Briselu da funkcioniše kao delotvoran nadnacionalni autoritet, podloţan jedino specijalnom vetu. Drugi instrument međunarodne akcije je bio podjednako, ako ne i više, zaštićen od nacionalnih drţava i demokratija. To je bio autoritet međunarodnih finansijskih tela ustanovljenih nakon Drugog svetskog rata, pre svega Međunarodni monetarni

326 ODRON

fond i Svetska banka. Podrţane od oligarhije glavnih kapitalističkih zemalja, koja je pod maglovitim nazivom „Grupa sedam" od sedamdesetih godina postajala sve više institucionalizovana, ove institucije su dobijale sve veću vlast tokom Decenija krize, kada su nepredvidljivi hirovi finansijskog trţišta, kriza dugova Trećeg sveta, a posle 1989. godine i kolaps privreda sovjetskog bloka, učinili sve veći broj zemalja zavisnim od volje bogatog sveta da im udeljuje kredite. Ovi krediti su sve više uslovljavani time da li je sprovođenje lokalne ekonomske politike po volji globalnim bankarskim autoritetima. Trijumf neoliberalne teologije osamdesetih godina je zapravo bio preveden u politiku sistematske privatizacije i kapitalizma slobodnog trţišta, koja je nametana vladama suviše bankrotiranim da bi joj se odupirale, bilo da je ta politika trenutno relevantna za njihove ekonomske probleme ili ne (kao u postsovjetskoj Rusiji). Zanimljivo je, ali besmisleno, spekulisati o tome šta bi Dţ. M. Kejnz i Hari Dekster Vajt (White) mislili o ovom preobraţaju tih institucija koje su njih dvojica stvorili sa sasvim različitim ciljevima na umu, posebno misleći na postizanje pune zaposlenosti u njihovim zemljama. Pa ipak, to su bili efikasni međunarodni autoriteti, u svakom slučaju za nametanje politika bogatih siromašnim zemljama. Na kraju veka, ostaje da se vidi koje su bile posledice tih politika, i šta će biti njihov učinak na svetski razvoj. Dva ogromna svetska regiona će isprobati te efekte. Jedan je region SSSR-a i sa njim povezanih evropskih i azijskih privreda, koji nakon pada zapadnih komunističkih sistema, sada leţi u ruševinama. Drugi region je skladište socijalnog eksploziva - koje ispunjava tako veliki deo Trećeg sveta. Kao što ćemo videti u sledećem poglavlju, ono je od pedesetih godina činilo glavni element političke nestabilnosti na planeti.

Poglavlje petnaesto

Treći svet i Revolucija

Eto, u januaru pomenute godine (1974), general Beleta Abebe, krenuvši u inspekciju u Ogaden, zaustavio se u Godeu, u tamošnjim kasarnama. Sutradan stiţe u dvor nečuveni izveštaj - generala su uhapsili vojnici koji ga primoravaju da se hrani onim što oni dobijaju za jelo. Jelo je, očigledno tako loše da se javlja strah da će se general razboleti i umreti. Car šalje desantnu jedinicu svoje garde, koja oslobađa generala i dovozi ga u bolnicu. Ričard Kapušćinski, Car, (1983, str. 120) (prevod Ljubice Rosić, 1993, str. 134-135) Pobili smo svu stoku, (na unverzitetskoj eksperimentalnoj farmi) koju smo mogli. Ali dok smo je ubijali, jedna seljanka je počela da plače: sirote ţivotinje, zašto ih tako ubijaju, šta su one učinile? Kada su gospođe (senoras) počele da plaču, sirote, odustali smo, ali smo već pobili četvrtinu stoke, oko osamdeset grla. Hteli smo da ih pobijemo mnogo, ali nismo mogli jer su seljačke ţene počele da plaču. Bili smo tamo neko vreme, a jedan gospodin na konju je otišao preko u Ajaku- čo (Ayacucho) da im kaţe šta se desilo. Tako je sledećeg dana to bilo na vesti- ma na La voz radiju. Baš kada smo krenuli natrag, slušali smo radio koji su neki drugovi imali, i to je učinilo da se dobro osećamo, zar ne? Jedan mladi član Sendero Luminoso, Tiempos, (1990, str. 198) I Kako god da tumačimo promene u Trećem svetu i njegovu postepenu dekompoziciju i raspadanje, sve to se razlikovalo od Prvog sveta u jednom temeljnom pogledu. U Trećem svetu se formirala zona revolucija - bilo da su one izvedene, da predstoje ili da su moguće. Prvi svet je sve u svemu bio politički i društveno stabilan kada je počeo globalni Hladni rat. Šta god da je ključalo pod površinom Drugog sveta, bilo je suzbijeno ispod poklopca partijske vlasti i moguće sovjetske vojne intervencije. Na drugoj strani, malobrojne su bile drţave Trećeg sveta, bilo velike bilo male, koje su od 1950. godine (ili dana njihovog nastanka) prošle bez revolucije; vojnih udara za suzbijanje, sprečavanje ili podsticanje revolucije; ili nekog drugog oblika unutrašnjeg oruţanog sukoba. Glavni izuzetak je do dana kada je ovo pisano, Indija, i nekoliko kolonija kojima su vladali dugovečni i autoritarni paternalisti, kao dr Banda u Malaviju (bivšoj koloniji Njasalend) i do 1994. godine neuništivi M. Felix Houphouet-Boigny

328 ODRON

u Obali Slonovače. Ova stalna društvena i politička nestabilnost je postala zajednički imenilac za Treći svet. Ova nestabilnost je bila očigledna za zaštitnika globalnog status kvoa, SAD, koje su je poistovetile sa sovjetskim komunizmom, ili su je bar smatrale stalnim potencijalnim dobitkom za onu drugu stranu u velikoj globalnoj borbi za premoć. Skoro od samog početka Hladnog rata, Sjedinjene Drţave su započele borbu protiv ove opasnosti svim sredstvima, od ekonomske pomoći i ideološke propagande preko zvanične i nezvanične vojne subverzije do velikih ratova; po mogućstvu u savezu sa prijateljskim ili kupljenim lokalnim reţimima, ali ako treba i bez lokalne podrške. To je učinilo da Treći svet bude ratna zona, onda kada su se Prvi i Drugi svet skrasili u najduţoj eri mira od devetnaestog veka. Pre kolapsa sovjetskog sistema je procenjeno da je oko devetnaest - moţda čak i dvadeset - miliona ljudi pobijeno u preko stotinu „većih ratova i vojnih akcija i sukoba" između 1945. i 1983. godine, skoro svi u Trećem svetu: preko devet miliona u istočnoj Aziji; tri i po miliona u Africi; dva i po u juţnoj Aziji; preko pola miliona na Srednjem istoku, ne računajući najubistvenij od tih ratova, iran- sko-irački sukob 1980-1988. godine, koji je tek bio počeo; znatno manje u Latinskoj Americi (UN World Social Situation, 1985, str. 14). Korejski rat 1950-1953. godine, u kome se procena o broju mrtvih kreće između tri i četiri miliona (u zemlji od trideset miliona stanovnika) (Halliday/Cumings, 1988, str. 200-201) i tridesetogodišnji Vijetnamski ratovi (1945-1975) su bili daleko najveći, a jedino su se u njima američke snage angaţovale u većoj meri. U svakom je ubijeno oko pedeset hiljada Amerikanaca. Teško je proceniti gubitke Vijetnamaca i drugih indokineskih naroda ali naju- merenije procene idu do dva miliona. Ipak, neki od direktno vođenih antikomunističkih ratova se mogu po varvarstvu porediti sa njima, posebno u Africi, gde kaţu da je oko milion i po ljudi umrlo između 1980. i 1988. godine u ratovima protiv vlada Mozambika i Angole (koje zajedno imaju oko dvadeset tri miliona stanovnika), uz dvanaest miliona raseljenih ili ugroţenih glađu (UN, Africa, 1989, str. 6). Revolucionarni potencijal Trećeg sveta je bio jednako očevidan i za komnistič- ke reţime, ako ni zbog čega drugog onda zato, kao što smo već videli, što su vođe kolonijalnog oslobođenja sebe smatrali socijalistima, angaţovanim na istoj vrsti projekta emancipacije, progresa i modernizacje kao i Sovjetski Savez, i po istom modelu. Iako su bili obrazovani u zapadnjačkom stilu, moţda su za sebe mislili da su inspirisani Lenji- nom i Marksom, mada su snaţne komunističke partije bile neuobičajene u Trećem svetu, a (osim u Mongoliji, Kini i Vijetnamu) nijedna nije postala glavna snaga u pokretima za nacionalno oslobođenje. Ipak, nekoliko novih reţima je cenilo korisnost lenjinističkog tipa partije, pa su stvorili ili pozajmili sopstvenu takvu partiju, kao što je Sun Jat Sen uradio u Kini posle 1920. godine. Neke komunističke partije koje su stekle posebnu snagu i uticaj su bile gurnute u stranu (kao u Iranu i Iraku pedesetih godina) ili su uklonjene masakrom, kao u Indoneziji 1965. godine, gde je oko pola miliona komunista, ili onih za koje se to pretpostavljalo, pobijeno posle nečega za šta je rečeno da je bio proko- munistički vojni udar - što je verovatno najveći politički pokolj u istoriji. Nekoliko decenija je SSSR zauzimao jedan u suštini pragmatičan stav o svojim odnosima sa revolucionarnim, radikalnim i oslobodilačkim pokretima Trećeg sveta, pošto nije ni nameravao ni očekivao da poveća region pod komunističkom vlašću izvan dometa sovjetske okupacije na Zapadu, ili kineske intervencije (koju nije mogao da potpuno kontroliše) na Istoku. Ovo se nije promenilo čak ni pod vlašću Hruščova (1956-1964), kada je velik broj lokalnih revolucionarnih pokreta, u kojima komuni

TREĆI SVET I REVOLUCIJA 329

stičke partije nisu igrale značajnu ulogu, došao na vlast sopstvenim snagama, od kojih se ističe onaj na Kubi (1959) i u Alţiru (1962). Afrička dekolonizacija je takođe na vlast dovela vođe koji nisu traţili ništa više nego da nose naziv antiimperijalista, socijalista i prijatelja Sovjetskog Saveza, posebno kada je SSSR donosio tehničku i drugu pomoć neokaljanu starim kolonijalizmom: to su bili Kvarne Nkrumah u Gani, Seku Ture u Gvineji, Modibo Keita u Maliju, i tragični Patris Lumumba u Belgijskom Kongu, čije ubistvo će ga načiniti ikonom i mučenikom Trećeg sveta. (SSSR je preimenovao Univerzitet prijateljstva među narodima koji je ustanovljen 1960. godine za studente iz Trećeg sveta, u „Lumumba univerzitet".) Moskva je simpatisala ovakve nove reţime i pomagala im, mada ju je uskoro napustio preterani optimizam oko tih novih afričkih drţava. U bivšem Belgijskom Kongu je pruţila oruţanu pomoć lumumbističkim snagama protiv štićenika ili marioneta SAD i Belgijanaca u građanskom ratu (sa intervencijom oruţanih snaga UN, koja nije bila po volji nijednoj od supersila) koji je usledio za prenagljenim davanjem nezavisnosti ovoj ogromnoj koloniji. Rezultati su bili razočaravajući.50 Kada se jedan od tih novih reţima, Kastrov na Kubi, stvarno izjasnio kao zvanično komunistički reţim, na opšte iznenađenje, SSSR ga je uzeo pod svoje okrilje, ali ne rizikujući da trajno izvrgne opasnosti svoje odnose sa SAD. Međutim, nema pravih dokaza da je Sovjetski Savez planirao da proširi granice komunizma sve do sredine sedamdesetih godina, a čak i onda izvori sugerišu da je SSSR iskoristio povoljnu konjuk- turu koju nije nameravao da stvori. Stariji čitaoci se moţda prisećaju da su Hruščo- vljeve nade bile da će ekonomska nadmoć socijalizma sahraniti kapitalizam. Zaista, kada je Kina 1960. godine osporila sovjetsko vodstvo u međunarodnom komunističkom pokretu, da i ne pominjemo razne disidentske marksiste, promo- skovske partije u Trećem svetu su zadrţale politiku promišljene umerenosti koju su odabrale. Kapitalizam, ukoliko je tamo postojao, nije bio neprijatelj u takvim zemljama, već prekapitalizam, lokalni interesi i (američki) imperijalizam koji ih je podrţavao. Put napred nije bio oruţana borba, već široki narodni ili nacionalni front u kome su „nacionalna11 burţoazija ili sitna burţoazija bili saveznici. Ukratko, moskovska strategija u Trećem svetu je nastavljala liniju Kominterne iz tridesetih godina pored svih optuţbi za izdaju ideala Oktobarske revolucije (videti poglavlje 5). Ova strategija, koja je razjarivala one koji su prednost davali oruţanom putu, ponekad je izgledala kao da dobija, kao u Brazilu i Indoneziji početkom šezdesetih godina i u Ĉileu 1970. godine. Moţda ne iznenađuje, što je ona kada bi došla do te tačke, bila zaustavljena vojnim udarima za kojima je sledio teror, kao u Brazilu posle 1964. godine, Indoneziji 1965. godine i u Ĉileu 1973. godine. Ipak, Treći svet je sada postao centralni stub nade i vere onih koji su još uvek verovali u socijalnu revoluciju. On je predstavljao veliku većinu ljudskih bića. Izgledalo je da je on globalni vulkan koji čeka da eksplodira, seizmičko polje čija podrhtavanja najavljuju velike zemljotrese koji će doći. Ĉak je i analitičar onoga što je on sam nazvao „krajem ideologija11 na stabilnom, liberalnom kapitalističkom Zapadu Zlatnoga doba (Bell, 1960) priznao da doba milenarističke i revolucionarne nade nije mrtvo u Trećem svetu. Niti je Treći svet bio vaţan samo za stare revolucionare oktobarske tradicije, ili za romantike, koji su prezali od drečavog, iako prosperitetnog mediokri- tetstva pedesetih godina. Ĉitavoj levici, uključujući humanističke liberale i umerene

50 Briljantni poljski novinar (Kapušćinski, 1990), koji je onda izveštavao iz (teoretski) limumbističke provincije dao je najţivopisniji izveštaj o tragičnoj anarhiji u Kongu (1990).

330 ODRON

socijaldemokrate, bilo je potrebno nešto više od zakona o socijalnoj zaštiti i povećanja realnih zarada. Treći svet je mogao da sačuva leve ideale; a partijama koje pripadaju velikoj tradiciji Prosvećenosti ideali su potrebni kao i praktična politika. Kako drugačije moţemo da objasnimo istinsku strast za davanje pomoći zemljama Trećeg sveta u onim uporištima nerevolucionarnog progresa, skandinavskim zemljama, Holan- diji i (protestantskom) Svetskom savetu crkava, strast koja je bila dvadesetovekovni ekvivalent podršci misionarskim naporima u devetnaestom veku? U poznom dvadesetom veku ona je dovela evropske liberale da podrţavaju ili izdrţavaju revolucionare i revolucije Trećeg sveta. II Ono što je iznenadilo i protivnike revolucije i revolucionare bilo je to, da se posle 1945. godine, činilo da je primarni oblik revolucionarne borbe u Trećem svetu, tj. bilo gde u svetu, gerilsko ratovanje. Jedna „hronologija velikih gerilsih ratova“ sastavljena sredinom sedamdesetih godina nabraja trideset i dva takva rata od kraja Drugog svetskog rata. Svi sem tri (grčkog građanskog rata kasnih četrdesetih godina, kiparske borbe protiv Britanije u pedesetim godinama i Alstera (1969) vođeni su uzvan Evrope i severne Amerike (Laqueur, 1977, str. 442). Ovaj spisak se lako mogao produţiti. Predstava o tome kako revolucija nastaje samo u brdima, nije sasvim tačna. Ona potce- njuje ulogu levičarskih vojnih udara, koji su doduše izgledali nerealni u Evropi sve do dramatičnog primera te vrste koji se dogodio u Portugaliji 1974. godine, ali koja je bila prilično uobičajena u islamskom svetu a u juţnoj Americi nije bila neočekivana. Bolivijsku revoluciju iz 1952. izveli su rudari i vojni pobunjenici u spoju; a najradikalniju reformu peruanskog društva je izveo vojni reţim u kasnim šezdesetim i početkom sedamdesetih godina. Takođe se time potcenjuje i revolucionarni potencijal staromodne urbane masovne akcije, koji će se pokazati u iranskoj revoluciji 1979. godine, a zatim u istočnoj Evropi. Ipak, u trećoj četvrtini dvadesetog veka sve oči su bile uprte na gerilu. Gerilske taktike su, uz to, snaţno propagirali ideolozi radikalne levice, kritični prema sovjetskoj politici. Mao Ce Tung (posle njegovog raskida sa SSSR-om), a posle 1959. godine Fidel Kastro, ili pre njegov drug, zgodni lutalica Ĉe Gevara (1928-1967), nadahnjivali su ove aktiviste. Vijetnamski komunisti, mada daleko najopasniji i naju- spešniji praktičari gerilske strategije, i koji su u svetu izazvali divljenje zbog poraza i Francuza i američke sile, nisu podsticali svoje oboţavaoce da se opredeljuju u nemilosrdnim ideološkim zavadama Levice. Pedesete godine su bile ispunjene gerilskim borbama Trećeg sveta, koje su se praktično sve vodile u onim kolonijalnim zemljama u kojima su se, iz jednog ili drugog razloga bivše kolonijalne sile ili lokalni naseljenici opirali mirnoj dekolonizaciji - Malaji, Keniji (Mau Mau pokret) i na Kipru pri raspadanju Britanske imperije; mnogo ozbiljniji ratovi su vođeni u Alţiru i Vijetnamu pri raspadu Francuske. Ĉudno je da je relativno mali pokret, netipičan ali uspešan - sigurno manji od ustanka u Malaji (Thomas, 1971, str. 1040) bio taj koji je gerilsku strategiju doveo na naslovne strane u svetu: to je revolucija koja je preuzela vlast na karipskom ostrvu Kubi 1. januara 1959. godine. Fidel Kastro (1927) nije bio netipičan lik u latinskoameričkoj politici: snaţan i harizmatičan mlad čovek iz dobre zemljoposedničke porodice, čija je politika bila neodređena; ali koji je bio odlučan u tome da pokaţe ličnu hrabrost i da bude heroj svake borbe za stvar slobode koja se pokaţe u pogodnom momentu. Ĉak i njego

TREĆI SVET I REVOLUCIJA 331

ve parole („Otadţbina ili smrt“ - prvobitno „Pobeda ili smrt“ - i „Mi ćemo pobediti") pripadaju starijoj epohi borbe za oslobođenje: dostojne divljenja ali nedovoljno precizne. Nakon jednog opskurnog perioda među naoruţanim grupama studentskih aktivista na iniverzitetu Havana, odabrao je pobunu protiv vlade generala Fulgencija Batiste (poznati i mučan lik u kubanskoj politici od svog debija u jednom vojnom udaru 1933. godine, tada kao narednik Batista), koji je opet preuzeo vlast 1952. godine i ukinuo Ustav. Fidelov pristup je bio aktivistički: napad na kasarne 1953. godine, zatvor, izgnanstvo, i napad na Kubu gerilskim snagama koje su se nakon drugog pokušaja utvrdile u planinama najudaljenije provincije. Slabo pripremana kockarska igra se isplatila. Ĉe Gevara, argentinski doktor i veoma nadareni gerilski vođa, započeo je osvajanje ostatka Kube sa 148 ljudi, broj koji se povećao na 300 do trenutka kada je to faktički i učinio. Fidelova gerila je prvi svoj grad od 1000 stanovnika osvojila tek u decembru 1958. godine (Thomas, 1971, str. 997,1010, 1024). Najviše što je pokazao do 1958. godine - mada je i to bilo mnogo - bilo je to da neregularne snage mogu da kontrolišu veliku „oslobođenu teritoriju** i da je brane protiv ofanzive jedne, doduše demoralisane vojske. Fidel je pobedio jer je Batistin reţim bio lomljiv, nedostajala mu je bilo kakva podrška, osim ona motivisana korišću i ličnim interesom, i jer su ga predvodili ljudi koje je dugotrajna korupcija ulenjila. Srušio se čim su se opozicija svih političkih klasa od demokratske burţoazije do komunista ujedinila protiv njega i kada su diktatorovi sopstveni agenti vojnici, policajci i mučitelji zaključili da je njegovo vreme isteklo. Fidel je pokazao da je ono isteklo sasvim prirodno, njegove snage su nasledi- le vlast. Jedan loš reţim sa malobrojnim pristalicama je zbačen. Pobedu pobunjeničke armije je većina Kubanaca osetila kao trenutak oslobođenja i beskrajnog obećanja, koje je otelovljivao njen mladi komandant. Verovatno nijedan vođa u Kratkom dvadesetom veku, jednoj eri punoj harizmatičnih lidera na balkonima pred mikrofonima, idola masa, nije imao manje skeptičnih i neprijateljskih slušalaca nego ovaj, krupni, bradati neprecizni čovek u izguţvanoj uniformi, koji je u pojedinim prilikama govorio satima, deleći svoje prilično nesistematične misli sa mnoštvom punim paţnje i poverenja (koje je uključivalo i ovog pisca). Bar jednom je revolucija doţivljavana kao medeni mesec. Kuda će ona odvesti? To je moralo biti, negde gde je bolje. Latinoamerički pobunjenici iz pedesetih godina su neizbeţno koristili ne samo retoriku svojih istorijskih boraca za slobodu, od Bolivara do kubanskog Hoze Marti- ja, već i antiimperijalističku i socijalno-revolucionarnu tradiciju levice posle 1917. godine. Oni su bili i za „agrarnu reformu" šta god ona podrazumevala, i makar implicitno, protiv SAD, posebno u siromašnoj Centralnoj Americi, koja je kako je to rekao stari meksički diktator Porfirio Dijaz, bila tako daleko od Boga, a tako blizu Sjedinjenim Američkim Drţavama. Mada su bili radikalni, ni Fidel niti bilo ko od njegovih drugova nije bio komunist, niti su čak tvrdili (sem dva izuzetka) da imaju bilo kakvih simpatija za marksizam. Zapravo je kubanska komunistička partija, jedina takva masovna partija u Latinskoj Americi izuzev one čileanske, bila izrazito nenaklonjena pokretu Fidelu, sve dok mu se neki njeni delovi nisu prilično kasno pridruţili u njegovom vojevanju. Njihovi međusobni odnosi su bili vrlo hladni. Američki diplomati i politički savetnici su stalno rasravljali o tome da li je pokret prokomunistički ili nije - ako jeste, CIA, koja je već zbacila reformatorsku vladu u Gvatemali 1954. godine, znala je šta da čini - ali je jasan zaključak bio da pokret nije prokomunistički. Međutim, sve je guralo fidelistički pokret u pravcu komunizma, od opšte socijalrevolucionarne ideologije onih koji su skloni da preduzimaju oruţane gerilske pobu

332 ODRON

ne, do ostrašćenog antikomunizma SAD u deceniji senatora Makartija, što je automatski navodilo antiimperijalističke latinske buntovnike da gledaju ljubaznije na Marksa. Globalni Hladni rat je uradio sve ostalo. Ako je novi reţim došao u sukob sa SAD, što je bilo skoro izvesno, ako ni zbog čega drugog, ono zbog ugroţavanja američkih investicija, on je mogao da se osloni na skoro zagarantovanu simpatiju velikog protivnika SAD. Osim toga, Fidelov način vladanja pomoću neformalnih monologa pred milionima ljudi, nije bio način da se na bilo koji duţi period vodi čak ni mala zemlja ili revolucija. Ĉak je i populizmu potrebna organizacija. Komunistička partija je bila jedino telo na revolucionarnoj strani koja je mogla da mu to pruţi. Oni su bili potrebni jedno drugom, pa su se našli. Ipak, u martu 1960. godine, mnogo pre nego što je Kastro otkrio da će Kuba biti socijalistička, a on komunist, mada u mnogome na svoj način, SAD su odlučile da ga smatraju komunistom, i CIA je ovlašćena da udesi sve za njegovo zbacivanje (Thomas, 1971, str. 1271). Pokušali su 1961. godine jednu invaziju emigranata u Zalivu svinja, i nisu uspeli. Komunistička Kuba je preţivela sedamdeset milja od Ki Vesta (Key West), izolovana američkom blokadom i sve zavisnija od SSSR-a. Nijedna revolucija nije mogla biti bolje smišljena da na kraju decenije globalnog konzervativizma privuče Levicu zapadne hemisfere i razvijenih zemalja; ili da gerilskoj strategiji da bolji publicitet. Kubanska revolucija je imala sve: romantizam, hero- izam u planinama, bivše studentske vođe koji nose nesebičnu velikodušnost svoje mladosti najstariji jedva da je prešao tridesetu - narod koji kliče u turističkom raju što pulsira u ritmovima sambe. I uz to, mogli su da je pozdrave sve vrste levičarskih revolucionara. Zapravo, verovatnije je bilo da će je pozdraviti kritičari Moskve, koji su odavno bili nezadovoljni sovjetskim isticanjem miroljubive koegzistencije sa kapitalizmom. Fidelov primer je nadahnuo militantne intelektualce po celoj Latinskoj Americi, kontinentu gde su prsti na obaraču uvek spremni, kao i sklonost ka nesebičnom junaštvu, posebno u herojskim pozama. Posle nekog vremena Kuba će početi da ohrabruje kontinentalnu pobunu, oko čega se trudio Gevara, pobornik panlatinoameričke revolucije i stvaranja „dva, tri, mnogo Vijetnama". Odgovarajuću ideologiju je obezbedio briljantni mladi francuski levičar (a ko bi drugi?) koji je sistematizovao ideju da je na kontinentu zrelom za revoluciju, sve što je bilo potrebno je uvesti malu grupu naoruţanih boraca u odgovarajuće planine da bi oni formirali ,,fokuse“ (focoso) masovne oslobodilačke borbe (Debray, 1965). Svuda po Latinskoj Americi su grupe mladih entuzijasta kretale gerilske borbe koje su jednoobrazno bile osuđene na propast, pod zastavom Fidela, ili Trockog, ili Mao Ce Tunga. Osim u Centralnoj Americi i Kolumbiji, gde je postojala stara osnova za podršku seljaka oruţanim pobunjenicima, većina takvih poduhvata je skoro odmah propadala, ostavljajući za sobom tela slavnih - samog Ĉe Gevare u Boliviji; podjednako zgodnog i harizmatičnog sveštenika - pobunjenika Oca Kamila Toreza u Kolumbiji - a i neznanih. To je bila jedna spektakularno pogrešna strategija, tim više zbog toga što su, pod pravim uslovima, delotvorni i dugotrajni gerilski pokreti u mnogima od ovih zemalja bili mogući, kao što su pokazivali (zvanično komunistički) FARC (Oruţane snage kolumbijske revolucije) u Kolumbiji od 1964. godine pa do pisanja ove knjige, i (maoistički) „Blistava staza“ (Sendero Luminoso) u Peruu tokom osamdesetih godina. Ipak, čak i kada su seljaci kretali putem gerile, gerile su retko bile - kolumbijski FARC je redak izuzetak - seljački pokreti. Preteţno su ih u selo Trećeg sveta unosili mladi intelektualci, u početku regrutovani iz etabliranih srednjih klasa svojih zema

TREĆI SVET I REVOLUCIJA 333

lja, kasnije pojačani novom generacijom sinova studenata (rede kćerki) seoske sitne burţoazije u usponu. Ovo takođe vaţi i onda kada je gerilska taktika prenošena iz ruralnog zaleđa u svet velikih gradova, što su neki delovi revolucionarne levice u Trećem svetu (u Argentini, Brazilu, Urugvaju i Evropi) počeli da čine od kasnih šezdesetih godina.31 Izgleda da se urbane gerilske operacije mnogo lakše organizuju od seoskih, pošto ne moraju da se oslanjaju na masovnu solidarnost, ili na prećutnu saglasnost, već mogu da iskoriste anonimnost velikog grada, plus kupovnu moć novca i minimum simpatizera, uglavnom iz srednje klase. Ovakve grupe „urbane gerile" ili „terorista" su uvide- le da je lakše organizovati drmatične javne nastupe i spektakularna ubistva (kao kada je baskijska ETA 1973. godine ubila admirala Karera Blanka, određenog za Frankovog naslednika; kao kada su italijanske Crvene brigade 1978. godine ubile italijanskog premijera Alda Mora), da i ne pominjemo pljačke novca, nego revolucionisati njihove zemlje. Jer čak i u Latinskoj Americi, glavne snage političke promene su bili civilni političari - i armije. Talas desničarskih vojnih reţima koji je u šezdesetim godinama počeo da preplavljuje velike delove Juţne Amerike - vojne vlade nikada ni nisu izlazile iz mode u Centralnoj Americi, osim u revolucionarnom Meksiku i maloj Kostariki, koja je zapravo ukinula svoju vojsku posle revolucije 1948. godine - nije prvenstveno bio odgovor na oruţane pobunjenike. U Argentini su vojnici zbacili populističkog vođu Huana Dominga Perona (1895-1974) čija je snaga leţala u radničkim organizacijama i mobilizaciji sirotinje (1955), nakon čega su preuzimali vlast u intervalima, pošto se peronistički masovni pokret pokazao neuništivim, a nije se mogla stvoriti stabilna civilna alternativa. Kada se Peron vratio iz izbeglištva 1973. godine, ovaj put sa većim delom lokalne levice koja se šlepovala uz njega, da bi još jednom pokazao premoć svojih pristalica, vojska je opet preuzela vlast, uz krv, torturu i patriotsku retoriku, sve dok nije oterana s vlasti posle poraza njenih oruţanih snaga u kratkom, besmislenom, ali odlučujućem anglo-argentinskom ratu 1982. godine. Oruţane snage su preuzele vlast u Brazilu protiv vrlo sličnog neprijatelja: naslednika velikog brazilskog populističkog lidera Ţetulija Vargasa (1883-1954), koji su se kretali ka političkoj levici početkom šezdesetih godina, nudeći demokratizaciju, agrarnu reformu i skepticizam prema politici SAD. Mali gerilski pokušaji koji su pruţili alibi za surove represalije reţima, nikada nisu predstavljali ni najmanji izazov za reţim; ali se mora reći da je posle ranih sedamdesetih godina reţim počeo da popušta i da je vratio zemlju pod civilnu upravu 1985. godine. U Ĉileu je neprijatelj bila ujedinjena levica sastavljena od socijalista, komunista i ostalih naprednjaka - ono što je evropska (a uostalom i čileanska) tradicija poznavala kao „narodni front“ (videti peto poglavlje). Takav jedan front je već dobio izbore u Ĉileu tokom tridesetih godina, kada je Vašington bio manje nervozan, a Ĉile poslovični primer civilne ustavnosti. Njegov lider, socijalista Salvador Aljende, izaban je za predsednika 1970. godine, a njegova vlada je destabilizovana i zbačena 1973, vojnim udarom koji su SAD snaţno podrţavale, a moţda čak i organizovale, udarom koji je Ĉile upoznao sa karakterističnim crtama vojnih reţima iz sedamdesetih godina - pogubljenjima ili masakrima, zvaničnom ili poluzvaničnom sistematskom torturom zarobljenika i masovnim progonstvom poli31 Glavni izuzetak su aktivisti onoga što bi se moglo nazvati ,,geto“ gerilski pokreti, kakvi su IRA u Alsteru (Ulster), kratkovečni američki „Crni panteri" i palestinske gerile, dece dijaspore po izbegličkim logorima, koji mogu da se regrutuju u većini ili potpuno među decom sa ulice a ne sa seminara; posebno onde gde u getima nema značajne srednje klase.

334 ODRON

tičkih protivnika. Vojni zapovednik general Pinoče je ostao na vlasti sedamnaest godina, koje je upotrebio da Ĉileu nametne politiku ekonomskog ultraliberalizma, pokazujući time, između ostalog, da politički liberalizam i demokratija nisu prirodni partneri ekonomskog liberalizma. Moguće je da je preuzimanje vlasti od strane vojske u Boliviji posle 1964. godine imalo neke veze sa američkim strahovima od kubanskog uticaja u toj zemlji, gde je sam Ĉe Gevara poginuo u jednom loše spremljenom pokušaju gerilske pobune, ali Bolivija nije mesto koje je spremno da ga kontroliše bilo koji vojnik, makar i na kratko, ma koliko bio surov. Vojnička era se okončala posle petnaest godina ispunjenih naglim smenjivanjem generala, koji su sve više bacali oko na profite od trgovine drogom. Mada je u Urugvaju vojska uzimala jedan posebno inteligentan i efikasan pokret „urbane gerile“ kao opravdanje za uobičajena ubijanja i torture, uspon narodnog fronta „široke levice“, koji je konkurisao tradicionalnom dvopartijskom sistemu, bio je ono što verovatno objašnjava vojni udar iz 1972. godine, u ovoj jedinoj juţnoame- ričkoj zemlji koja bi se mogla opisati kao istinski trajna demokratija. Urugvajci su zadrţali dovoljno svoje tradicije da konačno glasaju protiv ustava sa lisicama na rukama, koji su im ponudili njihovi vojni upravljači, te da se 1985. godine vrate na civilnu upravu. Mada je on već postigao i trebalo da postigne dramatične uspehe u Latinskoj Americi, Aziji i Africi, gerilski put u socijalizam u razvijenim zemljama je imao malo smisla. Ipak, ne iznenađuje da je Treći svet preko svojih gerilaca, ruralnih i urbanih, inspirisao sve veći broj mladih buntovnika i revolucionara, ili samo kulturnih disidenata Prvog sveta. Rok reporter su mase mladih na muzičkom festivalu Vudstok (1969) poredili sa „armijom miroljubivih gerilaca" (Chapple and Garofalo, 1977, str. 144). Studentski demonstranti u Parizu i Tokiju su nosili Ĉe Gevarine slike kao ikone, a njegov bradati, nesumnjivo muţevan lik sa beretkom je činio da trepere čak i nepolitička srca u okviru kontrakulture. Nijedno ime (sem moţda ono filozofa Markuzea) nije češće spominjano od njegovog u jednom dobro obaveštenom pregledu globalne „nove levice" iz 1968. godine (Katsaficas, 1987), čak iako je u praksi, ime vijetnamskog vođe Ho Si Mina (,,Ho Ho Ho - Ši - Min") još češće skandirano u demonstracijama levice po Prvom svetu. Jer je to bio oblik podrške gerilcima Trećeg sveta, a u SAD posle 1965. godine je otpor protiv slanja u borbu protiv tih gerilaca, bio ono što je mobili- salo levicu više od bilo čega drugog, osim neprijateljstva prema nuklearnom oruţju. Prezreni na svetu (stih iz „Internacionale", prim. prev.) knjiga koju je napisao jedan karipski psiholog koji je učestvovao u alţirskom oslobodilačkom ratu, postala je veoma uticajni tekst među intelektualnim aktivistima koje je oduševljavalo veličanje nasilja u njoj, kao oblik duhovnog oslobođenja potlačenih. Ukratko, predstava o gerilcima obojene koţe usred tropske vegetacije, bila je suštinski deo, moţda i glavno nadahnuće, radikalizacije Prvog sveta u šezdesetim godinama. „Trećesvetizam", verovanje da će svet biti emancipovan uz pomoć oslobođenja njegove osiromašene i agrarne „periferije", koju eksploatišu i pritiskaju „zemlje jezgra" onoga što je sve obimnija literatura nazvala „svetskim sistemom", obuzela je mnoge levičarske teoretičare u Prvom svetu. Ako, kao što su sugerisali teoretičari „svetskog sistema" koreni svetskih problema nisu leţali u usponu modernog industrijskog kapitalizma, već u osvajanju Trećeg sveta od strane evropskih kolonijalista u šesnaestom veku, onda je preokretanje ovog procesa u dvadesetom veku nudilo nemoćnim revolucionarima Prvog sveta izlaz iz njihove nemoći. Nije čudo što su neki od najjačih

TREĆI SVET I REVOLUCIJA 335

argumenata u ovom smislu dolazili od američkih marksista, koji teško da su mogli da računaju na pobedu socijalizma pomoću domaćih snaga u SAD. III U Zemljama industrijskog kapitalizma u cvatu, niko više nije ozbiljno uzimao klasičnu mogućnost socijalne revolucije pomoću ustanka i masovne akcije. Pa ipak, na samom vrhuncu zapadnog blagostanja, u samom jezgru kapitalističkog društva, vlade su se iznenadno, neočekivano, a na prvi pogled i neobjašnjivo, našle suočene sa nečim što ne samo da je izgledalo kao staromodna revolucija, već je i otkrilo slabosti prividno čvrstih reţima. Talas pobune se 1968-1969. godine prelio na preko sva tri sveta, ili velikih njihovih delova, nošen u biti novom socijalnom snagom, studentima, kojih je sada bilo na stotine hiljada čak i u srednjim zapadnim zemljama, a kojih će uskoro biti na milione (videti poglavlje 10). Osim toga, njihov broj su pojačale tri političke karakteristike, koje su uvećale njihovu političku delotvornost. Bilo ih je lako mobilisati u ogromnim fabrikama znanja koje su ih obuhvatale, dok su im i ostavljale mnogo više slobodnog vremena od onog što su imali radnici u divovskim fabrikama. Obično su se univerziteti nalazili u prestonicama, pred očima političara i medijskih kamera. A pošto su bili pripadnici obrazovanih klasa, često deca etablirane srednje klase, a i - skoro svugde, ali naročito u Trećem svetu - teren za regrutaciju vladajuće elite u svojim društvima, nije ih bilo tako lako oboriti kao niţe staleţe. U Evropi, zapadnoj i istočnoj, nije bilo ozbiljnih ţrtava, čak ni u ogromnim nemirima i uličnim borbama u Parizu maja 1968. godine. Vlasti su vodile računa da ne bude mučenika. Tamo gde je bilo velikog masakra, kao u Meksiko Sitiju 1968. godine zvaničan broj je dvadeset i osam poginulih i dve stotine povređenih kada je armija rasterala javni skup (Gonzales Casa- nova, 1975, vol. II, str. 564) - kasniji kurs meksičke politike je bio trajno promenjen. Tako su studentske pobune bile nesrazmerno delotvorne, posebno tamo gde su kao u Francuskoj 1968. godine i u italijanskoj „vrućoj jeseni" 1969. godine, pokrenuli ogromne talase štrajkova radničke klase, koji su privremeno paralisali privredu čitavih zemalja. Pa ipak, one naravno nisu bile istinske revolucije, niti je bilo verovatno da se razviju u takve. Za radnike, tamo gde su učestvovali, ove pobune su bile samo mogućnost da otkriju moć industrijskog pregovaranja koju su akumulirali tokom proteklih dvadeset godina, a da to nisu ni primetili. Oni nisu bili revolucionari. Studenti Prvog sveta su se retko zanimali za takve tričarije kao što su zbacivanje vlada i preuzimanje vlasti, iako su se zapravo francuski studenti sasvim primakli tome da obore De Gola u maju 1968. godine, a svakako su skratili njegovu vladavinu (povukao se godinu dana kasnije), a američki studentski protest je iste godine lišio mandata predsednika L. B. Dţonsona. (Studenti Trećeg sveta su bili bliţe realnostima vlasti: studenti Drugog sveta su znali da je vlast nuţno udaljena od njih.) Pobuna zapadnih studenata je bila više kulturna revolucija, odbijanje svega u društvu što su predstavljale ,,srednjeklasne“ roditeljske vrednosti, a kao takva je razmatrana u glavama 10 i 11. Međutim, ona je pomogla da se politizuje veliki deo buntovne studentske generacije, koja se prirodno okrenula prema prihvaćenim inspiratorima radikalne revolucije i totalnog društvenog preobraţaja - Marksu, staljinističkim ikonama Oktobarske revolucije, i Mao Ce Tungu. Prvi put od vremena antifašizma, marksizam, koji više nije bio ograničen na moskovsku pravovernost, privukao je veliki broj mladih zapadnih intelektualaca. (On naravno, nikad nije prestajao da ih privlači u Trećem svetu.) To je bio

336 ODRON

neobičan, seminarski usmeren marksizam, kombinovan sa mnoštvom drugih tada tekućih akademskih trendova, a ponekad i sa drugim ideologijama, nacionalističkim ili religioznim, neobičan jer je stizao iz učionica, ne iz iskustva radničkog ţivota. U stvari, to iskustvo je imalo malo praktične veze sa praktičnim političkim ponašanjem ovih novih Marksovih učenika, koji su obično pozivali na onu vrsu radikalne militantnosti kod koje nema potrebe za analizom. Kada su isparila utopijska očekivanja od prvobitne pobune, mnogi su se vratili starim partijama Levice, koje su (kao francuska Socijalistička partija ili Italijanska komunistička partija) bile oţivljene ovom infuzijom mladog entuzijazma. Pošto je pokret uglavnom bio pokret intelektualaca, mnogi su regrutova- ni u akademske profesije. U SAD, posledica toga je bila da su akademske profesije stekle kontigent političko-kulturnih radikala, za koji nije bilo presedana. Drugi su sebe videli kao revolucionare tradiciji Oktobra i pridruţili su se ili su stvorili, male, disciplino- vane, po mogućstvu tajne, „avangardne" organizacije kadrova u lenjinističkom stilu, sa svrhom infiltracije u masovne organizacije ili terorizam. Ovde se Zapad pribliţio Trećem svetu, koji je takođe bio pun organizacija ilegalnih boraca koji su se nadali da ublaţe masovni poraz nasiljem malih grupa. Među evropskim grupama boljševičke provenijencije su verovatno najvaţnije bile razne italijanske „Crvene brigade" iz sedamdesetih godina. Nastao je čudnovati tajni svet konspiracije u kome su grupe za direktnu akciju sa nacionalističkom ili socijalrevolucionarnom ideologijom bile povezane u jednu međunarodnu mreţu koja se sastojala od raznih - u principu malobrojnih - „crvenih armija", palestinskih, baskijskih pobunjenika, IRA-e i drugih, koja se preklapala sa drugim ilegalnim mreţama, u koje su se infiltrirale obaveštajne sluţbe, kojima su davale zaštitu, a po potrebi i pomoć, arapske ili istočnoevropske drţave. To je bio idealan milje za pisce trilera o tajnim sluţbama i teroristima, za koje su sedamdesete bile zlatno doba. To je takođe bio najmračniji period torture i kontra- terora u istoriji Zapada. Ovo je bio najsumorniji period dosada zabeleţen u modernoj istoriji. Period torture, nominalno neodređenih „eskadrona smrti", ili kidnaperskih i ubilačkih bandi u kolima bez oznaka, koje su činile da ljudi „nestaju", ali za koje su svi znali da su deo oruţanih snaga, policije ili obaveštajnih sluţbi, koji je postao praktično nezavisan od vlade, a kamoli od demokratske kontrole, period groznih „prljavih ratova."32 To se moglo opaziti čak i u jednoj zemlji snaţne i moćne tradicije zakona i ustavne procedure poput Velike Britanije, kada su prve godine sukoba u Severnoj Irskoj dovele do ozbiljnih zloupotreba, koje su privukle paţnju Amnesty International izveštaja o torturi (1975). Verovatno je najgore bilo u Latinskoj Americi. Iako to nije mnogo zapaţeno, ova zlokobna moda jedva da je imala uticaja na socijalističke zemlje. Njihovo doba terora je bilo iza njih, a nisu imali terorističke pokrete unutar svojih granica, samo male grupe disidenata u javnosti, koji su znali da je u tim okolnostima, pero bilo moćnije nego mač, ili bolje rečeno mašina za kucanje (plus protest zapadne javnosti) nego bomba. Studentski revolt kasnih šezdesetih godina je bilo poslednje „ura!" stare svetske revolucije. On je bio revolucionaran i u drevnom utopijskom smislu traganja za trajnim preokretom vrednosti u operativnom smislu nastojanja da se to postigne uz pomoć akcije na ulicama i barikada, bombi i zaseda u brdima. On je bio globalan, ne samo zato što je ideologija revolucionarne tradicije, od 1789. do 1917. godine, bila univerzalistička i internacionalistička - čak je i jedan tako isključivo nacionalistički 32 Procena broja ljudi koji su „nestali" ili ubijeni u argentinskom „prljavom ratu“ 1976-1982, je oko deset hiljada (Las Cifraš, 1988, str. 33)

TREĆI SVET I REVOLUCIJA 337

pokret kao ETA, tipičan proizvod šezdesetih godina, tvrdio da je u nekom smislu marksistički - već i zato što je prvi put svet bio, ili bar svet u kome su ţiveli studentstki ideolozi, istinski globalan. Iste knjige su se pojavljivale, skoro istovremeno, u studentskim knjiţarama u Buenos Airesu, Rimu i Hamburgu (1968. godine skoro sigurno su obuhvatale Herberta Markuzea). Isti turistički revolucionari su krstarili okeanima i kontinentima od Pariza do Havane, od Sao Paola do Bolivije. Studenti iz kasnih šezdesetih, prva generacija čovečanstva za koju su jeftina avionska putovanja i telekomunikacije bili normalna stvar, nije imala teškoća da ono što se dešavalo na Sorboni, u Berkliju, u Pragu, prepozna kao deo istog događaja u istom globalnom selu, u kome smo, prema kanadskom guruu Maršalu Makluanu (McLuhan) (još jedno pomodno ime u šezdesetim godinama) svi ţiveli. Pa ipak ovo nije bila svetska revolucija kako bi to razumela generacija iz 1917. godine, već san o nečemu što više nije postojalo: često ne mnogo više od pretenzije da će se ponašanjem kao da su barikade već tu, putem simpatetičke magije, učiniti da barikade nekako nastanu. Inteligentni konzervativac Rejmon Aron je čak opisivao događaje iz maja 1968. godine u Parizu, ne sasvim pogrešno, kao ulični teatar ili psihodramu. Niko više nije očekivao socijalnu revoluciju u zapadnom svetu. Većina revolucionara čak više nije smatrala da je industrijska radnička klasa Marksov „grobar kapitalizma“, u osnovi revolucionarna, sem iz odanosti pravovernoj doktrini. U zapadnoj hemisferi, i među teoretski opredeljenim ultralevičarima Latinske Amerike i među neteoretičarskim studentskim buntovnicima Severne Amerike, stari „ proleteri “ su čak bili odbacivani kao neprijatelji radikalizma, bilo kao povlašćena radnička aristokratija, bilo kao patriotske pristalice Vijetnamskog rata. Budućnost revolucije leţi u seljačkom zaleđu Trećeg sveta (koje se sada naglo praznilo), ali sama činjenica da njegove stanovnike iz pasivnosti moraju da istresu naoruţani apostoli pobune iz daleka, koje predvode Kastroi i Ĉe Gevare, sugeriše određeno malaksavanje starog verovanja u istorij- sku neizbeţnost koja je garanovala da će „prezreni na svetu“ o kojima je pevala Internacionala, sami razbiti svoje lance. Osim toga, čak i tamo gde je revolucija bila realnost ili mogućnost, da li je stvarno bila svetska? Pokreti u koje su revolucionari šezdesetih godina polagali svoje nade su bili suprotnost ekumenskim pokretima. Vijetnamci, Palestinci, razni gerilski pokreti za kolonijalno oslobođenje, zanimali su se isključivo za sopstvene nacionalne stvari. Oni su bili povezani sa širim svetom samo ukoliko su ih predvodili komunisti, koji su imali ta šira opredeljenja, ili ukoliko ih je bipolarna struktura hladnoratovskog svetskog sistema automatski činila prijateljima neprijatelja njihovih neprijatelja. Koliko je nebitan postao stari ekumenizam, pokazala je komunistička Kina, koja je uprkos retorici o svetskoj revoluciji, sprovodila nepopustljivu na sebe usmerenu nacionalnu politiku, koja će je odvesti, u sedamdesetim i osamdesetim godinama u politiku povezivanja sa SAD protiv komunističkog SSSR-a i u stvarni oruţani sukob i sa Sovjetskim Savezom i sa komunističkim Vijetnamom. Revolucija koja cilja preko nacionalnih granica je opstala samo u oslabljenom obliku regionalnih pokreta: panafričkog, panarapskog, a posebno panlatinoameričkog. Ovakvi pokreti su bili donekle realni, bar za militantne intelektualce koji su govorili isti jezik (španski, arapski) i koji su se kretali slobodno iz zemlje u zemlju, kao prognanici ili kao planeri pobune. Ĉak bi se moglo tvrditi da su neki od njih - posebno u fidelističkoj verziji - sadrţavali istinske globalističke elemente. Na kraju krajeva, sam Ĉe Gevara se neko vreme borio u Kongu, a Kuba će tokom sedamdesetih

338 ODRON

godina poslati svoje trupe da pomognu revolucionarnim reţimima na Rogu Afrike i u Angoli. Pa ipak, koliko je bilo onih, izvan latinoameričke levice, koji su stvarno očekivali čak i sveafrički, ili svearapski trijumf socijalističke emancipacije? Zar nisu raspad kratkovečne Ujedinjene Arapske Republike Egipta i Sirije, sa labavo priključenim Jemenom (1958-1961) i stalna trvenja između podjednako panarapskih i socijalističkih Baath (kod nas se koristi BAAS, prim. prev.) partijskih reţima u Siriji i Iraku pokazali krhkost, čak i političku nestvarnost, nadnacionalnih revolucija? Zaista, najdramatičniji dokaz slabljenja svetske revolucije bila je dezintegracija međunarodnog pokreta koji joj je bio posvećen. Posle 1956. godine su SSSR i međunarodni pokret pod njegovim vodstvom, izgubili njihov monopol na revoluciju, na teoriju i ideologiju koja je ujedinjavala revolucionarne pokrete. Sada su postojale mnoge različite vrste marksista, nekoliko vrsta marksista-lenjinista, pa čak dve ili tri razne vrste među ono nekoliko partija koje su posle 1956. godine zadrţale Staljinovu sliku na svojim zastavama (Kinezi, Albanci, vrlo različite komunističke partije (marksisti) koje su se otcepile od pravoverne Indijske komunističke partije). Ono što je ostalo od međunarodnog komunističkog pokreta sa središtem u Moskvi raspalo se između 1956. i 1968. godine, kada je Kina 1958-1960. godine raskinula sa SSSRom i pozivala sa malim uspehom, na secesiju drţava sovjetskog bloka i na stvaranje suparničkih komunističkih partija, kada su (uglavnom zapadne) komunističke partije predvođene Italijanima, počele da se distanciraju od Moskve, i kada je čak i prvobitni „socijalistički tabor“ iz 1947. godine sada bio podeljen na drţave sa različitim stepenom odanosti SSSR-u, od potpuno odanih Bugara,33 pa do potpuno nezavisne Jugoslavije. Sovjetska invazija na Cehoslovačku 1968. godine izvedena da bi se jedan oblik komunističke politike zamenio drugim, zabila je poslednji ekser u mrtvački sanduk „proleterskog internacionalizma". Nakon toga je postalo normalno čak i za komunističke partije povezane sa Moskvom da javno kritikuju SSSR i da prihvataju politike koje su bile u nesaglasnosti sa moskovskom politikom („evrokomuni- zam“). Kraj međunarodnog komunističkog pokreta je takođe bio kraj bilo kakvog socijalističkog ili socijalrevolucionarnog internacionalizma, jer disidenti i antimoskovske snage nisu razvili druge efikasne međunarodne organizacije sem suparničkih sektaških sinoda. Jedino telo koje je još uvek tiho prizivalo tradiciju ekumenskog oslobođenja je bila stara, ili bolje rečeno, vaskrsla, Socijalistička internacionala (1951), koja je sada predstavljala vladajuće i druge, većinom zapadne partije, koje su formalno napustile revoluciju, svetsku ili ne, a u većini slučajeva, čak i verovanje u Marksove ideje. IV Ipak, ako je tradicija socijalističke revolucije na način oktobra 1917. godine bila iscrpena - a čak, kako su neki dokazivali, i njena roditeljska tradicija revolucije na način francuskih jakobinaca iz 1793. godine - socijalna i politička nestabilnost koja je stvarala revolucije je ostala. Taj vulkan nije prestao da bude aktivan. Kako se Zlatno doba svetskog kapitalizma primicalo svome kraju početkom sedamdesetih godina, tako se novi talas revolucija prelivao preko velikih delova sveta, za kojim će osamdesetih godina uslediti kriza zapadnih komunističkih sistema, koja je dovela do njihovog sloma 1989. godine. 33 Izgleda da je Bugarska stvarno traţila da bude uključena u SSSR kao sovjetska republika, ali je bila odbijena iz razloga međunarodne diplomatije.

TREĆI SVET I REVOLUCIJA 339

Iako su se preteţno događale u Trećem svetu, revolucije sedamdesetih godina su činile geografski i politički neskladan skup. Na prilično iznenađenje, započele su u Evropi aprila 1974. godine, zbacivanjem portugalskog reţima, najdugovečnijeg desničarskog sistema na tom kontinentu, a ubrzo zatim, kolapsom mnogo kratkotrajnije ultradesničarske diktature u Grčkoj. Nakon dugo očekivane Frankove smrti 1975. godine, u Španiji je miran prelaz sa autoritarnog reţima na parlamentarnu vladavinu upotpunio ovaj povratak na ustavnu demokratiju u juţnoj Evropi. Ovi preobraţaji se još uvek mogu smatrati kao završavanje nedovršenog posla zaostalog iz vremena evropskog fašizma i Drugog svetskog rata. Vojni udar radikalnih oficira koji je revolucionisao Portugaliju iznedren je u dugim i frustrirajućim ratovima protiv afričkih gerilskih boraca za kolonijalno oslobođenje, koje je portugalska armija vodila od ranih šezdesetih godina, mada bez velikih problema, osim u maloj koloniji Gvineji Bisao, gde ih je moţda najsposobniji od svih afričkih oslobodilačkih vođa, Amilkar Kabral, potukao do mrtve tačke pre kraja šezdesetih godina. Afrički gerilski pokreti su se umnoţili u šezdesetim godinama, nakon sukoba u Kongu i zaoštravanja juţnoafričke politike aparthejda (stvaranje crnih „drţava"; masakr u Šarpvilu), ali bez značajnih uspeha, a slabili su ih i međuplemensko i sovjetsko-kinesko suparništvo. Uz sve veću sovjetsku pomoć - Kina je inače bil zaokupljena svojom bizarnom kataklizmom Maove „Velike kulturne revolucije11 - oni su oţiveli sedamdesetih godina, ali je portugalska revolucija bila ono što je omogućilo kolonijama da zadobiju nezavisnost 1975. godine. Mozambik i Angola će uskoro opet uroniti u daleko ubistveniji građanski rat izazvan zajedničkom intervencijom Juţne Afrike i SAD. Međutim, dok je portugalska imperija propadala, velika revolucija je izbila u najstarijoj nezavisnoj zemlji Afrike, glađu pogođenoj Etiopiji, gde je zbačen car (1974), i konačno zamenjen levičarskom vojnom huntom koja je bila snaţno povezana sa SSSR- -om koji je stoga na nju prebacio svoju podršku u tom regionu, sa vojne diktature Siada Barea u Somaliji (1969-1991), koji je takođe tada propagirao svoj entuzijazam za Marksa i Lenjina. Unutar Etiopije je novi reţim bio osporavan, a najzad će biti zbačen 1991. godine od strane jednako marksizmu sklonih pokreta za regionalno oslobođenje, ili za secesiju. Ove promene su stvorile modu reţima koji su bili, bar na papiru, posvećeni i socijalističkom idealu. Dahomej se proglasio Narodnom republikom pod uobičajenim vojnim liderom i promenio svoje ime u Benin; ostrvo Madagaskar (Malagazi) je objavilo svoju opredeljenost za socijalizam, takođe 1975. godine, nakon uobičajenog vojnog udara; Kongo (koji ne treba mešati sa njegovim dţinovskim susedom, bivšim Belgijskim Kongom, koji je sada bio preimenovan u Zair pod senzacionalno pohlepnim proameričkim militaristom Mobutuom), naglasio je svoj karakter kao Narodna republika, takođe pod upravom vojnika; a u Juţnoj Rodeziji (Zimbabve) jedanaest godina dug pokušaj da se ustanovi nezavisna drţava belaca je okončan 1976. pod rastućim pritiskom dva gerilska pokreta, podeljenih plemenskim identitetom i političkom orijentacijom (jedan proruski, drugi prokineski). Zimbabve je 1980. godine postao nezavisna zemlja pod jednim od gerilskih vođa. Iako su na papiru ovi pokreti pripadali staroj revolucionarnoj porodici iz 1917. godine, u stvarnosti su jasno pripadali različitim vrstama, i to je bilo neminovno obzirom na razlike između društava za koja su Marksove i Lenjinove analize bile name- njene, i onih društava u supsaharskoj, postkolonijalnoj Africi. Jedina afrička zemlja u

340 ODRON

kojoj su bili primenljivi neki od uslova takve jedne analize je bio ekonomski razvijena Juţna Afrika, sa industrijskim kapitalizmom belih doseljenika, gde je stvoren istinski masovni oslobodilački pokret koji je prelazio plemenske rasne granice - Afrički nacionalni kongres uz pomoć istinski masovnog sindikalnog pokreta i efikasne komunističke partije. Ovaj pokret je posle kraja Hladnog rata čak prisilio reţim aparthejda na povlačenje. Ipak, čak je i ovde taj pokret bio nesrazmerno jak među nekim afričkim plemenima, relativno mnogo slabiji među drugim (na primer, među Zuluima), što je bila situacija koju je reţim aparthejda donekle iskorišćavao. Svugde drugde, osim kada je reč o malobrojnom kadru obrazovanih i vesternizovanih intelektualaca, „nacionalna" i ostale vrste mobilizacije su se u suštini zasnivale na lojalnosti plemenu ili plemenskim savezima, što je situacija koja je omogućavala imperijalistima da mobilišu druga plemena protiv novih reţima - kao što se izrazito pokazalo u Angoli. Marksizam-lenji- nizam je bio značajan za ove zemlje jedino zato što je davao recept za stvaranje disci- plinovane kadrovske partije i autoritarnih vlada. Povlačenje SAD iz Indokine je dalo snagu napredovanju komunizma. Sada je ceo Vijetnam bio pod nespornom komunističkom vlašću, a slične vlade su preuzele vlast u Laosu i Kambodţi, u slučaju ove potonje pod vodstvom partije „Crvenih Kmera“, neobično ubistvene kombinacije maoizma pariških kafea njihovog vođe Pol Pota (1925) i naoruţanog seljaštva iz zabiti, čvrsto rešenih da unište degenerisanu gradsku civilizaciju. Taj novi reţim je pobio svoje građane u ogromnom broju čak i po standardima našeg veka - nisu mogli da eliminišu manje od 20 odsto stanovništva - sve dok nije oteran sa vlasti vijetnamskom intervencijom koja je restaurirala humanu vladavinu 1978. godine. Posle ovoga - u jednoj od depresivnijih epozoda diplomatije - i Kina i američki blok su nastavili da podrţavaju ostatke Pol Potovog reţima na antiso- vjetskoj i antivijetnamskoj osnovi. U kasnim sedamdesetim godinama talas revolucije je poprskao i SAD, kada se činilo da se Centralna Amerika i Karibi, nesporna zona vašingtonske dominacije, okreću ulevo. Ni nikaragvanska revolucija 1979. godine, koja je zbacila porodicu Somo- za, glavne ljude za američku kontrolu u malim republikama ovog regiona, niti sve veći gerilski pokret u El Salvadoru, pa čak ni problematični general Torihos, koji je zaseo kraj Panamskog kanala, nisu ozbiljno oslabili američku dominaciju, ništa više nego što je to učinila kubanska revolucija; a još manje revolucija a majušnom ostrvu Grenadi 1983. godine, protiv koje je predsednik Regan mobilisao svu svoju oruţanu silu. Pa ipak uspeh ovakvih pokreta je bio u upadljivom kontrastu sa njihovim neuspehom tokom šezdesetih godina, i u Vašingtonu je doveo do bezmalo histerične atmosfere tokom perioda predsednika Regana (1980-1988). Ipak su to nesumnjivo bili revolucionarni fenomeni, mada poznatog latinoameričkog tipa; velika novina, koja je i zbunjivala i brinula one iz stare levičarske tradicije, koja je u osnovi bila sekularna i antikle- rikalna, bila je pojava marksističkokatoličkih sveštenika koji su podrţavali, pa čak i učestvovali u pobunama. Ova tendencija je legitimitet dobila od „teologije oslobođenja" koju je podrţala episkopska konferencija u Kolumbiji (1968), a pojavila se posle kubanske revolucije 34 i našla podršku na najneočekivanijoj strani, među jezuitima, i na manje neočekivano protivljenje u Vatikanu. 34 Ovaj pisac se priseća kako je čuo samog Fidela Kastra, kako u jednom od svojih velikih javnih monologa u Havani, izraţava svoju zapanjenost ovakvim razvojem, kada je traţio od svojih slušalaca da pozdrave ove neočekivane nove saveznike.

TREĆI SVET I REVOLUCIJA 341

Iako istoričar vidi koliko daleko su od Oktobarske revolucije bile čak i one revolucije iz sedamdesetih godina, koje su pretendovale na sličnost sa njom, vlade SAD su ih neminovno smatrale delom globalne ofanzive komunističke supersile. Do toga je delom došlo zbog pretpostavke o pravilu igre nulte sume u Hladnom ratu. Po tom pravilu, gubitak jednog igrača mora biti dobitak za drugog, a pošto su se SAD udruţile sa konzervativnim snagama u većem delu Trećeg sveta, i tokom sedamdesetih godina su se više nego ikada nalazile na gubitničkoj strani revolucija. Uz to, Vašington je mislio da ima razloga za nervozu zbog napretka sovjetskog nuklearnog naoruţavanja. U svakom slučaju, Zlatno doba svetskog kapitalizma, i centralna uloga dolara u njemu, bili su na izmaku. Pozicija SAD kao supersile je nuţno oslabljena od svih predviđenim porazom u Vijetnamu, iz koga je najveća vojna sila na svetu bila konačno prisiljena da se povuče 1975. godine. Nije bilo takvog debakla od kada je Golijat oboren Davido- vom praćkom. Da li je preterano pretpostavljati, posebno u svetlu Zalivskog rata protiv Iraka 1991. da su SAD bile samopouzdanije, ne bi 1973. godine prihvatile udar OPEK-a (OPEC) tako bez otpora? Šta drugo je bio OPEK nego grupa arapskih drţava koje nisu imale političkog značaja sem svojih naftnih izvora, a koje još nisu bile naoruţane do zuba zahvaljujući visokim cenama nafte koje su sada mogle da iznude? Amerika je neminovno videla svako slabljenje svoje svetske dominacije kao izazov, i kao znak sovjetske ţeđi za svetskom dominacijom. Revolucije sedamdesetih godina su dovele stoga do onoga što je nazvano „Drugi hladni rat“ (Halliday, 1983), koji je, ko i obično, vođen posredstvom zastupnika obe strane, uglavnom u Africi, a kasnije u Avganistanu, gde se sovjetska armija prvi put posle Drugog svetskog rata, umešala izvan svojih granica. Ipak ne moţemo da odbacimo tvrdnju da je sam SSSR osetio da mu nove revolucije omogućavaju da malkice pomeri globalnu ravnoteţu u svoju korist - ili tačnije, da nadoknadi bar deo velikih diplomatskih gubitaka koje je pretrpeo sedamdesetih godina uzmicanjem u Kini i Egiptu, čiju je orijentaciju Vašington uspeo da promeni. SSSR se drţao podalje od Amerike, ali je intervenisao drugde, posebno u Africi, u daleko većoj meri nego pre, i to sa izvesnim uspehom. Ĉinjenica da je SSSR dopustio ili ohrabrio Kastrovu Kubu da pošalje trupe u pomoć Etiopiji protiv novog američkog štićenika Somalije (1977) i Angolu protiv od Amerike podrţavanog pobunjeničkog pokreta UNITA i juţnoafričke vojske, govori sama za sebe. Sovjetske izjave su sada govorile o „socijalistički orijentisanim drţavama", uz one potpuno komunističke. Pod ovim naslovom su Angola, Mozambik, Etiopija, Nikaragva, Juţni Jemen i Avganistan prisustvovali Breţnjevljevoj sahrani 1982. godine. SSSR nije ni napravio ove revolucije niti ih je kontrolisao, ali ih je očevidno spremno i rado dočekao kao saveznike. Uprkos tome, sledeći niz reţima koji će propasti ili biti zbačeni je pokazao da se ni sovjetska ambicija ni „komunistička svetska zavera“ ne mogu učiniti odgovornim za ove prevrate, ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga što je od 1980. godine nadalje sovjetski sistem sam bio taj koji je počeo da se destabilizuje, a do kraja te decenije se i raspao. Pad „realnog socijalizma” i pitanje koliko se taj pad moţe smatrati revolucijom biće razmatrani u sledećem poglavlju. Ipak, čak i najveća revolucija koja je prethodila istočnoj krizi, iako je bila najveći udarac Sjedinjenim Drţavama od svih drugih promena reţima tokom sedamdesetih godina, nije imala nikakve veze sa Hladnim ratom. To je bilo zbacivanje šaha u Iranu 1979. godine, daleko najveća revolucija sedamdesetih godina, koja će ući u istoriju kao jedna od glavnih socijalnih revolucija dvadesetog veka. Ona je bila odgovor na program munjevite modernizacije i industri

342 ODRON

jalizacije (da i ne pominjemo naoruţavanje) koji je šah preduzeo na bazi solidne podrške SAD i bogatstva u nafti te zemlje, čija se vrednost umnogostručila posle OPEK-ove revolucije cena 1973. godine. Nema sumnje da se on, izuzev ostalih znakova megalomanije uobičajenih među apsolutističkim vladarima sa moćnom tajnom policijom koja uliva strah, nadao da će Iran postati dominantna sila u zapadnoj Aziji. Modernizacja je podrazumevala agrarnu reformu, onakvu kako ju je šah video, koja je pretvorila veliki broj napoličara i kmetova u veliki broj nerentabilnih sitnih posednika koji su se selili u gradove. Teheran je porastao sa 1,8 miliona stanovnika (1960) na šest miliona. Kapitalno intenzivni, visokotehnološki agrobiznis, kome je reţim davao prednost, stvarao je još veći višak radne snage, ali nije pomogao da se poljoprivredna proizvodnja po stanovniku poveća, nego je ona opadala u šezdesetim i sedamdesetim godinama. U kasnim sedamdesetim godinama Iran je uvozio većinu svoje hrane iz inostranstva. Stoga se šah sve više uzdao u industrijalizaciju finansiranu od nafte, i koja je nesposobna da konkuriše u svetu, bila podupirana i štićena kod kuće. Ta kombinacija opadajuće poljoprivrede, neefikasne industrije, ogromnog uvoza - naročito oruţja - i naftnog buma je proizvela inflaciju. Moguće je da je ţivotni standard većine Irana- ca koji nisu bili direktno uključeni u moderan sektor privrede, i/ili sve brojnijih i prosperitetnijih urbanih poslovnih klasa, zapravo opao u godinama pred revoluciju. Šahova energična kulturna modernizacija se takođe okrenula protiv njega. Nije bilo verovatno da će njegova (i caričina) istinska podrška poboljšanju poloţaja ţena biti popularna u jednoj muslimanskoj zemlji, kao što će to takođe otkriti avganistan- ski komunisti. A njegov jednako istinski entuzijazam za obrazovanje je povećao pismenost masa (ali je oko polovine stanovništva ostalo nepismeno) i proizveo veliki broj revolucionarnih studenata i intelektualaca. Industrijalizacija je pojačala strateški poloţaj radničke klase, naročito u naftnoj industriji. Pošto je Šah vraćen na presto 1953. godine pomoću udara koji je CIA organizovala protiv jednog velikog narodnog pokreta, nije akumulirao mnogo kapitala u vidu lojalnosti i legitimiteta, da bi na njega računao. Sama njegova dinastija Pahlavi, mogla je da se osvrne jedino na drţavni udar njenog osnivača, Reze šaha, vojnika u kozačkoj brigadi, koji je uzeo carsku titulu 1925. godine. Još je i tajna policija šezdesetih i sedamdesetih godina ugnjetavala staru komunističku i nacionalnu opoziciju, gušeni su regionalni i etnički pokreti, kao i uobičajene levičarske gerilske grupe, bilo ortodoksno marksističke, bilo islamsko-marksističke. One nisu mogle da obezbede iskru za eksploziju, koja je - što je bio povratak na staru tradiciju revolucija od Pariza 1789. godine do Petrograda 1917. godine - u suštinni bila pokret urbanih masa. Selo je ostalo mirno. Iskra je došla od jednog posebnog specijaliteta iranske scene, od organizovnog i politički aktivnog islamskog klera koji je zauzimao poloţaj koji nije imao pravu paralelu nigde drugde u muslimanskom svetu, pa čak ni unutar šiitskog sektora. Islamski sveštenici su sa bazarskim trgovcima i zanatlijama, u prošlosti sačinjavali aktivistički element u iranskoj politici. Sveštenici su sada mobilisali novi urbani plebs, ogromnu masu sa više nego dovoljno razloga za opoziciju. Njihov vođa, Ajatolah Ruhola Homeini, star, ugledan i osvetoljubiv, bio je u izgnanstvu od sredine šezdesetih godina, kada je predvodio demonstracije protiv predloţenog referenduma o zemljišnoj reformi i protiv politike represije verskih aktivnosti u svetom gradu Komu. Otuda njegove optuţbe protiv monarhije kao antiislamske. Od početka sedamdesetih godina, počeo je da propoveda potpuno islamski oblik vladavine, duţnost klera da se pobuni protiv despotskih vlasti i da u stvari preuzme vlast:

TREĆI SVET I REVOLUCIJA 343

rečju, islamsku revoluciju. Ovo je bila radikalna inovacija čak i za politički aktivne šiitske sveštenike. Ova osećanja su saopštavana masama pomoću postkoranske naprave kasetofona, a mase su slušale. Mladi studenti teologije su u svetom gradu 1978. godine demonstrirali protiv navodnog ubistva koje je izvršila tajna policija i na njih je pucano. Organizovane su demonstracije koje su oplakivale te mučenike, i sve to se trebalo ponavljati svakih četrdeset dana. Demonstracije su narastale, sve dok do kraja godine milioni ljudi nisu izašli na ulice da demonstriraju protiv reţima. Gerilci su opet krenuli u akciju. Radnici u naftnoj industriji su zatvorili naftna polja u jednom štrajku čije je dejstvo bilo ključno, a bazari su zatvorili radnje. Zemlja je bila u blokadi a armija nije uspevala ili je odbijala da uguši ustanak. 16. januara 1979. godine, šah je krenuo u izgnanstvo, a iranska revolucija je pobedila. Novina u ovoj revoluciji je bila ideološka. Praktično su svi fenomeni koji su opšte priznati kao revolucionarni sve do tog trenutka sledili tradiciiju, ideologiju i uopšte uzev, rečnik zapadne revolucije posle 1789. godine; preciznije rečeno, neku vrstu svetovne levice, uglavnom socijalističke ili komunističke. Tradicionalna levica je zaista bila prisutna i aktivna u Iranu, a njen udeo u zbacivanju šaha, to jest, pomoću radničkih štrajkova, bio je daleko od beznačajnog. Pa ipak ju je novi reţim skoro odmah eliminisao. Iranska revolucija je bila prva koja je napravljena i dobijena pod barjacima verskog fundamentalizma i koja je stari reţim zamenila populističkom teokratijom čiji je program bio povratak u sedmi vek naše ere, ili bolje rečeno, pošto smo u islamskom miljeu, na situaciju posle hidţre kada je sveti Koran bio napisan. Za revolucionare starog kova, ovo je bio isto onako bizaran razvoj kao kada bi papa Pije IX preuzeo vodstvo u rimskoj revoluciji 1848. godine. Ovo ne znači da će ubuduće verski pokreti pokretati revolucije, čak iako su od sedamdesetih nadalje u islamskom svetu postali masovna politička snaga među srednjim klasama i intelektualcima u okviru naraslog stanovništva njihovih zemalja, i zauzeli su kurs pobune pod uticajem iranske revolucije. Islamski fundamentalisti su se pobunili i bili divljački suzbijeni u baatističkoj Siriji, jurišali su na najsvetiji od hramova u poboţnoj Saudijskoj Arabiji, i ubili su predsednika Egipta (pod rukovodstvom jednog inţenjera elektrotehnike), sve to od 1979. do 1982. godine.35 Nijedna jedinstvena revolucionarna doktrina nije zamenila staru revolucionarnu tradiciju 1789/1917. godine, niti ijedan jedinstven dominantan projekt za promenu sveta, što je različito od njegovog rušenja. To još uvek ne znači da je stara tradicija nestala sa političke scene, ili da je izgubila svu snagu da zbacuje reţime, mada ju je pad sovjetskog komunizma praktično eliminisao kao takvu iz većeg dela sveta. Stare ideologije su zadrţale značajan uticaj u Latinskoj Americi, gde se najopasniji pobunjenički pokret osamdesetih godina, peruanski Sendero Luminoso, ili „Blistava staza“ razmetao svojim maoizmom. One su bile ţive u Africi i Indiji. Osim toga, na iznenađenje onih koji su vaspitavani na opštim mestima Hladnog rata, vladajuće partije sovjetskog tipa su preţivele pad SSSR-a, posebno u zaostalim zemljama i u Trećem svetu. Dobijale su bona fide izbore na juţnom Balkanu, i pokazale su na Kubi i u Nikaragvi, u Angoli, a čak, posle povlačenja sovjet35 Ostalim prividno religijskim pokretima nasilne politike koji su osvajali teren u ovom periodu, nedostaje, u stvari iz njega je namerno isključen, univerzalistički apel, i najbolje ih je posmatrati kao podvrste etničke mobilizacije, kao na primer, budizam Sinhalea u Sri Lanki, i ekstremizam Sika i Hindu u Indiji.

344 ODRON

ske armije, i u Kabulu, da su bili od pukih štićenika Moskve. Ipak, čak i tamo gde je stara tradicija erodirala, a često faktički uništena iznutra, kao u Srbiji, gde se komunistička partija transformisala u partiju velikosrpskog šovinizma, ili u palestinskom pokretu, gde je vodstvo svetovne levice sve više bivalo potkopavano usponom islamskog fundamentalizma. V Tako su revolucije poznog dvadesetog veka imale dve karakteristike: atrofija etablirane revolucionarne tradicije je bila jedna; oţivljavanje masa je bila druga. Kao što smo videli (poglavlje 2) malobrojne revolucije od 1917-1918. godine su nastale u bazi. Većinu njih su izvele aktivističke manjine posvećenih i organizovanih, ili su nametnute odozgo, pomoću vojnih udara ili vojnih osvajanja; što ne znači da revolucije, u pogodnim okolnostima, nisu bile istinski popularne. Retko su se mogle drugačije utvrditi, osim tamo gde su došle sa stranim osvajačima. Pa ipak su se u poznom dvadesetom veku ,,mase“ vratile na scenu u glavnim, pre nego li u sporednim ulogama. Manjinski aktivizam, u vidu urbane ili ruralne gerile i terorizma, se nastavio, i zapravo je postao endemski u razvijenom svetu, a i u značajnim delovima juţne Azije i islamske zone. Broj međunarodnih terorističkih incidenata, po evidenciji Stejt departmenta SAD je rastao skoro neprekidno sa 125 slučajeva 1968. godine do 831 u 1987. godini, a broj njihovih ţrtava je porastao sa 241 na 2 905 (UN World Social Situation, 1989, str. 165). Produţavao se spisak političkih ubistava - egipatski predsednik Anvar el Sadat (1981); Indira Gandi (1984) i Radţiv Gandi (1991) u Indiji, da pomenemo samo neke. Aktivnosti IRA-e u Ujedinjenom Kraljevstvu i baskijske ETA u Španiji su karakteristične za ovaj tip nasilja malih grupa, koje je imalo tu prednost da ga je moglo sprovodio par stotina, pa čak i par desetina aktivista, uz pomoć izuzetno moćnog, jeftinog i prenosivog eksploziva i naoruţanja koje je procvetala međunarodna trgovina oruţjem rasula po ćelom svetu. Ove grupe su bile simptom sve veće varvarizacije sva tri sveta, i doprinosile su zagađenju pomoću opšteg nasilja i nesigurnosti atmosfere koju je urbanizovano čovečanstvo s kraja milenijuma naučilo da udiše. Međutim, njihov doprinos političkoj revoluciji je bio mali. Nije tako bilo, kao što je pokazala iranska revolucija, sa spremnošću masa da izađu na ulice. Ili, kada su u Istočnoj Nemačkoj deset godina kasnije, građani DDR odlučili neorganizovano, spontano, mada im je to olakšala odluka Mađarske da otvori svoje granice - da protiv svog reţima glasaju tabanima i automobilima tako što su migrirali u Zapadnu Nemačku. Za dva meseca je tako uradilo oko 130 000 ljudi (Umbruch, 1990, str. 7-10) pre nego što je pao Berlinski zid. Ili kao u Rumuniji, gde je televizija prvi put uhvatila trenutak revolucije, na obešenom licu diktatora, kada je masa koju je reţim sazvao na trg, počela da negoduje, a ne da kliče. Ili u okupiranim delovima Palestine, kada je masovni pokret nekooperacije intifada, koji je počeo 1987. godine, pokazao da ubuduće samo aktivna represija, ne pasivnost, pa čak ni prećutno prihvatanje, moţe odrţati izraelsku okupaciju. Šta god da je podstaklo dotada pasivna stanovništva na akciju - moderne komunikacije kao televizija i kasetofoni su učinili da je teško čak i one najzabitije izolovati od svetskih zbivanja - spremnost masa da izađu na ulice je bila ono što je odlučivalo stvari. Ove masovne akcije nisu, a nisu ni mogle, da same po sebi zbacuju reţime. One su čak i mogle da na kratko budu zaustavljene prisilom i oruţjem, kao što je

TREĆI SVET I REVOLUCIJA 345

1989. godine na Tjenamen trgu u Pekingu bila zaustavljena masovna mobilizacija za demokratiju u Kini. (Ipak, mada je bio ogroman, studentski i urbani pokret je predstavljao samo skromnu manjinu u Kini, a čak i tako je bio dovoljno velik da prouzrokuje ozbiljno oklevanje reţima). Ono što je takva mobilizacija masa postizala bilo je to da se pokaţe gubitak legitimiteta reţima. U Iranu, kao u Petro- gradul917. godine, gubitak legitimiteta se pokazao u najklasičnijem vidu tako što su armija i policija odbile da slušaju naređenja. U istočnoj Evropi je mobilizacija masa ubedila stare reţime, već demoralisane odbijanjem sovjetske pomoći, da je njihovo vreme isteklo. To je bila udţbenička demonstracija Lenjinove maksime da bi glasanje nogama građana moglo biti efektivnije od glasanja na izborima. Naravno, puka skupina nogu okupljenih građana sama ne bi mogla da napravi revoluciju. One nisu bile vojske, već mase, ili statistički agregati pojedinaca. Bile su im potrebne vođe, političke strukture ili strategije da bi bile delotvorne. Ono što ih je mobilisalo u Iranu bila je kampanja političkog protesta protivnika reţima; ali ono što je tu kampanju pretvorilo u revoluciju bila je spemnost miliona da joj se pridruţe. Tačno tako su raniji primeri ovakve direktne intervencije masa bili odgovor na politički poziv odozgo od poziva indijskog Nacionalnog kongresa na uzdrţavanje od saradnje sa Britancima, tokom dvadesetih i tridesetih godina (videti poglavlje 7) ili od strane pristalica Perona da se traţi oslobađanje njihovog uhapšenog heroja, čuvenog „Dana lojalnosti" na Trgu de Majo u Buenos Airesu (1945). Osim toga, ono što se vrednovalo nisu bili samo veliki brojevi ljudi, već brojni ljudi koji deluju u situaciji koja ih je učinila operativno efikasnim. Još ne razumemo zašto je glasanje nagomilanim nogama postalo mnogo značajniji deo politike u poslednjim decenijama ovog veka. Mora da je jedan razlog u tome što se u ovom periodu skoro svugde proširio jaz između vladara i onih nad kojima vladaju, mada u drţavama koje obezbeđuju političke mehanizme za otkrivanje onoga što njihovi građani misle, i načine da građani s vremena na vreme izraze svoje sklonosti, nije bilo verovatno da će to proizvesti revoluciju ili potpuni gubitak kontakta. Demonstracije skoro jednodušnog nepoverenja se najverovatnije mogu desiti u reţimima koji su ili izgubili legitimitet, ili ga (kao Izrael na okupiranim teritorijama) nikada nisu ni imali, posebno onda kada su to krili i od sebe samih.36 Pa ipak su masovne demonstracije u znak odbijanja postojećih političkih ili partijskih sistema postale prilično uobičajene čak i u utvrđenim i stabilnim parlamentarno-demokratskim sistemima, kao što svedoči italijanska politička kriza iz 19921993. godine, a i uspon novih i velikih biračkih snaga u nekoliko zemalja, kojima je zajednički imenilac bio taj da se nisu identifikovale sa bilo kojom od starih partija. Međutim, postoji još jedan razlog za oţivljavanje masa: to je urbanizacija planete, a posebno Trećeg sveta. U klasičnoj eri revolucija, od 1789. do 1917. godine, stari reţimi su zbacivani u velikim gradovima, a novi su učinjeni trajnim neartikulisanim plebiscitom sela. Novina u revolucionarnoj fazi posle 1930. godine je bila da su one izdvojene na selu, a kada bi pobedile, uvoţene su u gradove. U poznom dvadesetom veku, izuzev nekolikoretrogradnih regiona, revolucija je još jednom dolazila iz grada, čak i u Trećem svetu. Morala je tako, jer je većina stanovnika bilo koje veće zemlje sada ţivela tamo, i zato što veliki grad, sedište vlasti, moţe da opstane i da se brani 36

glasova.

Četiri meseca pre kolapsa DDR-a vladajuća partija je na lokalnim izborima dobila 98,85 odsto

346 ODRON

protiv ruralnog izazova, zahvaljući naročito modernoj tehnologiji, sve donde dok njegove vlasti ne izgube lojalnost njihovog stanovništva. Rat u Avganistanu (1979-1988) je pokazao da reţim sa bazom u gradu, moţe da se odrţi u klasičnoj gerilskoj zemlji, prepunoj ruralnih pobuna, za podršku, finansiranje i visokotehnološko naoruţanje, čak i posle povlačenja strane armije na koju se oslanjao. Vlada predsednika Nadţibu- laha je na opšte iznenađenje, preţivela nekoliko godina nakon što je sovjetska armija otišla; a kada je oborena, to nije bilo zbog toga što Kabul više nije mogao da se opire ruralnim armijama, već zbog toga što je deo njegovih sopstvenih vojnika odlučio da promeni strane. Posle Zalivskog rata 1991. godine, Sadam Husein se odrţao u Iraku protiv velike pobune na severu i jugu njegove zemlje, i u stanju vojničke slabosti, u biti zato što nije izgubio Bagdad. Revolucije su u poznom dvadesetom veku morale da budu urbane ako su ţelele da pobede. Da li će se i dalje dešavati? Da li će za četiri velika dvadesetovekovna talasa 19171920, 1944-1962, 1974-1978 i 1989 - uslediti sledeće runde slomova i zbacivanja? Niko ko gleda unazad na vek u kome nije više od šačice danas postojećih zemalja nastalo ili opstalo, a da nisu prošle kroz revoluciju, oruţanu kontrarevoluciju, vojne udare ili oruţani građanski sukob,37 ne bi stavio veliku opkladu na univerzalni trijumf miroljubive i ustavne promene, kako su pedvideli 1989. godine neki euforični vernici u liberalnu demokratiju. Svet koji stupa u treći milenijum nije svet stabilnih drţava ili stabilnih društava. Ipak, ako je faktički izvesno da će svet, ili bar njegov veliki deo, biti pun nasilnih promena, priroda tih promena je nejasna. Svet na kraju Kratkog dvadesetog veka je u stanju društvenog sloma, pre nego revolucionarne krize, mada on naravno sadrţi zemlje u kojima su kao u Iranu sedamdesetih godna, prisutni uslovi za zbacivanje omrznutih reţima koji su izgubili legitimnost, putem narodne pobune pod vodstvom snaga sposobnih da te reţime zamene: na primer, u vreme pisanja knjige, u Alţiru, a pre abdikacije aparthejda i u Juţnoj Africi. (Iz toga ne proizilazi da će potencijalni ili stvarni revolucionarni uslovi, proizvesti uspešne revolucije.) Uprkos tome, ovakva vrsta fokusiranog nezadovoljstva status kvoom je danas manje uobičajena od jednog nefo- kusiranog odbacivanja sadašnjosti, jednog odsustva političke organizacije, ili nepoverenja u njih, ili jednostavno jednog procesa dezintegracije na koji se domaća i međunarodna politika prilagođavaju, najbolje što znaju. Svet je takođe pun nasilja - više je nasilja nego u prošlosti - i, što je moţda jednako vaţno, pun je oruţja. U godinama pre nego što je Hitler došao na vlast u Nemačkoj i Austriji, ma kako akutne bile rasne tenzije i mrţnje, teško je zamisliti da bi one poprimile oblik neonacističkih skinhedsa koji su spalili kuću naseljenu imigrantima, ubivši šest članova jedne turske porodice. A ipak, 1993. godine jedan ovakav incident šokira, ali više ne uznenađuje kada se dogodi u srcu mirne Nemačke, sticajem okolnosti u gradu (Solingen) sa jednom od najstarijih tradicija radničkog socijalizma u toj zemlji. Povrh toga, pristupačnost vrlo razornog oruţja i eksploziva danas je tolika, da uobičajeni drţavni monopol na naoruţanje više ne moţe da se uzima zdravo za goto37 Zanemarujući mini-drţave sa manje od pola miliona stanovnika, jedine konzistentno „ustavne" drţave su SAD, Australija, Kanada, Novi Zeland, Irska, Švedska, Švajcarska i Velika Britanija (isključujući Severnu Irsku). Drţave koje su bile okupirane tokom Drugog svetskog rata nisu označene kao one koje uţivaju neprekinutu ustavnost, ali bi se za nevolju, nekoliko bivših kolonija ili ţabokrečina, koje nikada nisu znale za vojne udare ili domaće oruţane sukobe mogle smatrati „nerevolucionarnim" zemljama - Gijana, Butan i Ujedinjeni Arapski Emirati.

TREĆI SVET I REVOLUCIJA 347

vo. U anarhiji bede i pohlepe koja je zamenila sovjetski blok, više nije bilo nezamislivo da nuklearno oruţje, ili sredstva da se ono napravi, moţe da dođe u ruke organizacija koje nisu vlade. Stoga će svet trećeg milenijuma skoro izvesno nastaviti da bude svet nasilnih politika i nasilnih političkih promena. Jedina stvar koja je oko toga neizvesna je kuda će odvesti te politike i promene.

Poglavlje šesnaesto

Kraj socijalizma

Zdravlje (revolucionarne Rusije) je međutim, podloţno jednom nuţnom uslovu: da se nikad (kako se jednog dana dogodilo čak i Crkvi) ne otvori crna berza trgovine vlašću. Ako i evropski spoj vlasti i novca uđe u Rusiju, onda će moţda ne zemlja, a moţda ni Partija, već komunizam u Rusiji biti izgubljen. Valter Benjamin (1979, str. 195-196) Nije više istina da je jedinstveno zvanično verovanje jedini operativni vodič za akciju. Ne samo u ćelom društvu već i unutar Partije i rukovodstva koegzistira više od jedne ideologije, mešavina načina mišljenja i referentnih okvira... Rigidni i kodifikovani ,,marksizam-lenjinizam“ ne moţe, osim u zvaničnoj retorici, da odgovori na stvarne potrebe reţima. M. Levvin u Kerblay (1983, str. xxvi) Ključ za postizanje modernizacije je razvoj nauke i tehnologije... Prazne reči nikuda ne vode naš program modernizacje; mora da posedujemo znanje i kvali- fikovano osoblje... Sada izgleda da je Kina punih dvadeset godina iza razvijenih zemalja u nauci, tehnologiji i obrazovanju... Još je japanska Meiđi obnova u velikoj meri počela da se širi naporima u nauci, tehologiji i obrazovanju. Meiđi restauracija je bila vrsta modernizacije koju je predala japanska burţoazija u nastajanju. Kao proleteri, trebalo bi, a to moţemo, da to radimo bolje. Deng Sjaoping „Poštovati znanje, poštovati kvalifikovano osoblje“ 1977. godine.

I Sedamdesetih godina je jedna socijalistička zemlja bila naročito zabrinuta zbog svoje relativne ekonomske zaostalosti, ako ni zbog čega drugog, ono zato što je njen sused, Japan, postigao najspektakularniji uspeh od kapitalističkih zemalja. Kineski komunizam se nije mogao smatrati samo podvrstom sovjetskog komunizma, a još manje delom sovjetskog satelitskog sistema. Prvo, komunizam je tu pobedio u zemlji koja je imala znatno veće stanovništvo od SSSR-a, ili uostalom, od bilo koje druge drţave. Ĉak i ako se uzme u obzir nesigurnost kineske demografije, otprilike je svako peto ljudsko biće bilo Kinez koji ţivi u matici. (Postojala je znatna dijaspora u istočnoj i jugoistočnoj Aziji.) Povrh toga, Kina ne samo da je bila nacionalno daleko homogenija od većine drugih zemalja - oko 94 odsto njenih stanovnika su bili Han Kinezi - već je tokom najmanje dva milenijuma predstavljala jedinstvenu političku jedinicu, mada je taj kontinuitet na mahove bio prekidan. Još vaţnije je to što su Kinesko carstvo, a verovatno i

KRAJ SOCIJALIZMA 349

većina onih njegovih stanovnika koji su imali svoje gledište o tome, smatrali da je Kina centar i model svetske civilizacije. Uz male izuzetke, sve druge zemlje u kojima je trijumfovao komunizam su sebe videle kao zaostale i marginalne zemlje u odnosu na neke naprednije zemlje, koje su bile paradigmatični centri civilizacije. Sama buka koju su Sovjeti podizali, insistirajući u Staljinovim godinama na tome da ne postoji intelektualna i tehnološka zavisnost od Zapada, i na domaćem poreklu svih vodećih pronalazaka, od telefona do aviona, rečit je simptom ovog osećanja inferiornosti. 51 Tako nije bilo sa Kinom, koja je sasvim ispravno svoju klasičnu civilizaciju, umetnost, pismo i sistem društvenih vrednosti videla kao potvrđeno nadahnuće i model za druge - naročito za sam Japan. Kinezi sigurno nisu imali osećaj ni intelektualne ni kulturne inferiornosti, bilo kolektivan bilo pojedinačan, u poređenju sa bilo kojim drugim narodom. Sama činjenica da Kina nije imala susednih drţava koje su mogli da joj makar slabašno zaprete, a zahvaljujući tome što je usvojila vatreno oruţje, više nije imala nikakvih teškoća u otklanjanju varvara od svoje granice, osećanje superiornosti je bilo učvršćeno, baš na vreme da ovo carstvo učini nespremnim za imperijalističku ekspanziju Zapada. Tehnološka inferiornost Kine koja je postala očevidna tek u devetnaestom veku, nije bila posledica tehničke ili obrazovne nesposobnosti, već samog tog osećanja samodovoljnosti i samopouzdanja klasične kineske civilizacije. Taj osećaj je učinio da Kina okleva da uradi ono što je Japan uradio posle Meiđi restauracije 1868. godine: da se baci na modernizaciju usvajanjem evropskih modela u potpunosti. Ovo se moglo učiniti samo na ruševinama drevnog Kineskog carstva, čuvara stare civilizacije, pomoću socijalne revolucije koja je istovremeno bila i kulturna revolucija protiv konfučijanskog sistema, a tako će i biti. Kineski komunizam je stoga bio i socijalni a i, ako se ta reč ne uzme zdravo za gotovo, nacionalni. Socijalni eksploziv koji je potpaljivao komunističku revoluciju sastojao se od neobične bede i ugnjetavanja kineskog naroda, u početku su to bile radne mase velikih obalskih gradova centralne i juţne Kine koji su činili enklave strane imperijalističke kontrole a ponekad i moderne industrije - u Šangaju, Kantou, Hong Kongu - a kasnije seljaštvo koje je sačinjavalo 90 odsto ogromnog stanovništva ove zemlje. Seljački uslovi ţivota su bili daleko gori čak i od uslova kineskog gradskog ţivlja, čija je potrošnja po stanovniku bila oko dva i po puta viša od seljačke. Zapadnom čitaocu je teška da zamisli ogromno siromaštvo Kine. Tako je u vreme komunističkog preuzimanja vlasti (podaci su iz 1952. godine) prosečan Kinez ţiveo od pola kilograma pirinča ili ţita dnevno, i trošio dosta manje od 0,08 kilograma čaja godišnje. On ili ona su nabavljali novi par obuće svakih pet godina (China Statistics, 1989, tabele, 3.1, 15.2, 15.5) Nacionalni element u kineskom komunizmu je delovao i preko intelektualaca poreklom iz gornjih i srednjih klasa, koji su davali najveći deo rukovodstva i preko u kineskim masama raširenog osećanja da varvarski stranci ne misle dobro onim Kinezima sa kojima imaju posla, niti Kini kao celini. Pošto su od sredine devetnaestog veka Kinu napadale, pobeđivale, delile i eksploatisale sve strane drţave koje su mogle da do nje dosegnu, ova pretpostavka nije bila neuverljiva. Još pre kraja Kineskog carstva

51 Intelektualna naučna dostignuća Rusije između 1830. i 1930. godine su bila zaista izvanredna, a obuhvatala su i neke upečatljive tehnološke inovacije, kojima je zaostalost retko omogućavala da budu ekonomski iskorišćeni. Ipak je ta briljantnost i svetski značaj nekolicine Rusa samo učinila da velika inferiornost Rusije prema Zapadu bude očevidnija.

javljaju se masovni anti-imperijalistički pokreti sa tradicionalnom ideologijom, na primer 350 ODRON Bokserski ustanak 1900. godine. Nema sumnje da je otpor japanskom osvajanju Kine ono što je preobratilo kineske komuniste od poraţene grupe socijalnh agitatora, što su bili sredinom tridesetih godina, u predvodnike i predstavnike čitavog kineskog naroda. To što su oni takođe pozivali na socijalno oslobođenje kineske sirotinje je činilo da njihov poziv na nacionalno oslobođeje i preporod zvuči ubedljivije za (uglavnom ruralne) mase. U tome je bila njihova prednost nad suparnicima, (starom) Kuomintang partijom koja je pokušavala da ponovno izgradi jedinstvenu, moćnu, kinesku republiku od rasutih fragmenata Kineskog carstva kojim su posle njegovog pada 1911. godine, vladali gospodari rata. Kratkoročni ciljevi ove dve partije nisu izgledali nekompatibilno, obe su imale političku bazu u naprednijim gradovima juţne Kine (gde je Republika ustanovila svoju prestonicu), a njihova rukovodstva su se u velikoj meri sastojala od iste vrste obrazovane elite, pri čemu treba imati u vidu izvesnu predrasudu prema poslovnim ljudima u jednoj, i prema seljacima i radnicima u drugoj partiji. Obe su na primer, sadrţavale isti procenat ljudi poreklom iz tradicionalnog zemljoposedničkog i učenog, činovničkog plemstva, elite carske Kine, iako je kod komunista bilo više vođa sa višim obrazovanjem zapadnjačkog tipa (North/Pool, 1966, str. 378-382). Oba pokreta su proistekla iz antiimperijalističkog pokreta s početka veka, i bila su ojačana „majskim pokretom" nacionalnom pobunom studenata i njihovih nastavnika u Pekingu posle 1919. godine. Sun Jat Sen, vođa Kuomintanga je bio rodoljub, demokrata i socijalista koji se uzdao u savet i podršku Sovjetske Rusije - jedine revolucionarne i antiimperija- lističke sile - i smatrao je da je za njegov zadatak podesniji boljševički model jednopartijske drţave, nego zapadni modeli. U stvari, komunisti su postali velika snaga samo zbog ove sovjetske veze, koja im je omogućila da se integrišu u zvanični nacionalni pokret i da posle Sunove smrti 1925. godine, učestvuju u velikom napredovanju ka se veru kojim je Republika proširila svoj uticaj na onu polovinu Kine koju ranije nije kontrolisala. Sunov naslednik Ĉang Kaj Šek (1897-1975) nikad nije uspeo da ustanovi potpunu konrolu nad zemljom, iako je 1927. godine raskinuo sa Rusima i suzbio komuniste, čija je glavnina pristalica u to vreme bila iz redova malobrojne gradske radničke klase. Komunisti, prisiljeni da glavnu paţnju posvete selu, sada su vodili gerilski rat sa seljačkom bazom protiv Kuomintanga, koji je u celini vođen - posebno zahvaljujući njihovim sopstvenim podelama i konfuziji kao i udaljenosti Moskve od kineske stvarnosti sa malim uspehom. Njihove armije su bile prisiljene 1934. godine da se povuku u udaljeni ugao na dalekom severozapadu u herojskom „dugom maršu“. Ovakav razvoj je od Mao Ce Tunga, koji je odavno zastupao ruralnu strategiju, načinio nespornog vođu Komunističke partije u njegovom izgnanstvu u Jenanu, ali to nije pruţilo ikakve neposredne izglede za komunističko napredovanje. Naprotiv, Kuomintang je neumoljivo širio svoju kontrolu nad većim delom zemlje sve do japanske invazije 1937. godine. Ipak su nedostatak istinske privlačnosti za mase kod Kuomintanga, kao i njegovo napuštanje revolucionarnog projekta, koji je istovremeno bio projekat modernizacije i preporoda, učinili da Kuomintang ne moţe da se ravna sa svojim komunističkim suparnicima. Ĉang Kaj Šek nikada nije postao Ataturk - još jedan vođa moderniza- torske, antiimperijalističke revolucije, koji je prijateljevao sa mladom Sovjetskom Republikom, koristio lokalne komuniste za svoje ciljeve i okrenuo se od njih, mada sa manje buke od Ĉanga. Kao i Ataturk, Ĉang je imao vojsku: ali to nije bila vojska koja je imala odanost prema drţavi, a kamoli revolucionarni moral komunističke armije, već snaga

KRAJ SOCIJALIZMA 351

regrutovana među ljudima za koje su puška i uniforma bili najbolji način da pregura- ju kroz vremena teškoća i socijalnog kolapsa, a komandovali su im ljudi koji su znali, kao i sam Mao Ce Tung - da u takva vremena „vlast izrasta iz bureta baruta“ kao i profit i imetak. Ĉang je imao veliku podršku urbane srednje klase a moţda još veću podršku prekomorskih Kineza; ali 90 odsto Kineza i skoro celokupna teritorija zemlje je bilo izvan gradova. Njih su kontrolisali, ako su uopšte bili u stanju za to, lokalni uglednici i moćnici, od gospodara rata sa svojim naoruţanim ljudima do plemićkih porodica i ostataka imperijalne strukture vlasti, sa kojima je Kuomintang našao zajednički jezik. Kada su se Japanci ozbiljno latili osvajanja Kine, armije Koumintanga ih nisu mogle sprečiti da skoro odmah osvoje primorske gradove, u kojima je bila prava snaga Kuomintanga. U ostatku Kine, postali su ono što su potencijalno oduvek i bili, još jedan korumpirani reţim gospodara rata, koji je pruţao slab otpor Japancima, ako je uopšte i mogao da ga pruţi. U međuvremenu, komunisti su efikasno mobilisali mase u okupiranim oblastima za otpor Japancima. Kada su preuzeli vlast u Kini 1949. godine, nakon što su skoro sa omalovaţavanjem zbrisali snage Kuomintanga u kratkom građanskom ratu, bili su za svakog, osim za ostatke kuomintanškog reţima u bekstvu, legitimna vlada Kine, pravi naslednici carskih dinastija posle četrdeset godina intereg- numa. A bili su još više prihvaćeni kao takvi, jer su kao marksističko-lenjinistička partija bili kadri da iskuju opštedrţavnu, disciplinovanu organizaciju sposobnu da prenese politiku vlade iz centra do najudaljenijih sela ove dţinovske zemlje - kao što bi, po mišljenju većine Kineza, pravo carstvo i trebalo da čini. Organizacija, a ne doktrina je bila glavni doprinos Lenjinovog boljševizma promeni sveta. Naravno, oni su bili nešto više od oţivljenog carstva, iako su nesumnjivo imali koristi od ogromnog kontinuiteta kineske istorije, koja je određivala i to kakav se odnos prema vladi koja uţiva „mandat neba“očekivao od običnog Kineza, i to šta su mislili oni koji upravljaju Kinom o svojim zadacima. Ne postoji druga zemlja u kojoj bi se debate unutar komunističkog sistema vodile pomoću pozivanja na ono što je neki odani mandarin rekao caru Ĉia-čingu iz dinastije Ming u šesnaestom veku.52 To je ono što je zadrti posmatrač Kine - dopisnik londonskog Tajmsa - mislio kada je šokirao svojom tvrdnjom one koji su je u to vreme čuli, poput vašeg pisca, tvrdnjom da u dvadeset prvom veku neće biti komunizma, sem u Kini, gde će preţiveti kao nacionalna ideologija. Za većinu Kineza revolucija je prvenstveno bila obnova: obnova reda i mira; obnova blagostanja; vladajućeg sistema za čije su sluţbenike uzor bili prethodnici iz Tang dinastije; veličine carstva i civilizacije. A prvih nekoliko godina, činilo se da je to ono što većina Kineza dobija. Seljaci su povećali svoju proizvodnju ţitarica za više od 70 odsto između 1949. i 1956. godine (China Statistics, 1989, str. 165), verovatno zato što još uvek nisu bili isuviše ometani u tome, a iako je intervencija Kine u Korejskom ratu 1950-1952. godine stvorila ozbiljnu paniku, sposobnost kineske komunističke armije da prvo potuče, a onda da drţi moćnu Ameriku na odstojanju, teško je mogla a da ne bude impresivna. Planiranje industrijskog i obrazovnog razvoja je počelo ranih pedesetih godina. Ipak će vrlo brzo nova Narodna Republika, pod Maom koji je sada bio neosporiv, i koji se nije mogao osporavati, početi da ulazi u dve decenije katastrofa u velikoj meri izazvanih

52 Na primer u članku „Hai Tui ukoreva Cara“ u listu People’ s Daily 1959. godine. Isti autor (Wu Han) je napisao libreto za klasičnu pekinšku operu Otpuštanje Hai Tuia, 1960, koja je nekoliko godina kasnije pruţila povod za pokretanje „kulturne revolucije" (Leys, 1977, str. 30, 34).

samovoljom velikog kormilara. Od 1956. godine naglo pogoršanje odnosa sa SSSR- -om, 352 ODRON okončano bučnim raskidom 1960. godine, dovelo je do povlačenja tehničke i druge pomoći iz Moskve. Međutim, ovo je pre iskomplikovalo nego što je uzrokova lo golgotu kineskog naroda, koju su obeleţile tri glavne stanice na njegovom putu stradanja; ultrabrza kolektivizacija seljačke zemljoradnje 1955-1957. godine; industrijski „Veliki skok napred" iz 1958. godine, za kojim su Usledile velika glad 1959-1961. godine, verovatno najveća u dvadesetom veku3, a i deset godina „kulturne revolucije" koja se završila Maovom smrću 1976. godine. Do ovih kataklizmičnih vratolomija, svi se slaţu, došlo je je velikim delom zbog samog Maoa, čiju je politiku partijsko rukovodstvo često prihvatalo sa oklevanjem, a ponekad - najzapaţenije u slučaju „Velikog skoka napred" - sa otvorenim protivljenjem, koje je savladao tek pokretanjem „kulturne revolucije". Ipak, njegova politika se ne moţe razumeti bez osećaja za osobenosti kineskog komunizma, u čijeg se glasnogovornika Mao pretvorio. Za razliku od ruskog komunizma, kineski komunizam praktično nije imao direktne veze sa Marksom i marksizmom. On je bio postoktobarski pokret koji je do Marksa stizao via Lenjinovog, ili preciznije, Staljinovog „marksizma- lenjinizma". Maovo sopstveno znanje marksističke teorije izgleda da je gotovo potpuno poticalo iz staljinističke Istorije SKP(b): kratkog kursa iz 1939. godine. A ipak, ispod tog marksističko-lenjinističkog preliva, bilo je - što je vrlo očigledno u Maovom slučaju, koji nikada nije putovao izvan Kine sve dok nije postao glava drţave, i čije je intelektualno formiranje bilo sasvim domaće - sasvim kineskog utopizma. On je svakako imao dodirnih tačaka sa marksizmom: sve socijalno-revolucionarne utopije imaju nešto zajedničko, a Mao je, sumnje nema u njegovu potpunu iskrenost, posegnuo za onim aspektima Marksa i Lenjina koji su se uklapali u njegovu viziju i koristio ih je da tu svoju viziju opravda. Ipak, njegovo gledište o idealnom društvu ujedinjenom pomoću potpunog konsenzusa, a u kome su, tako je rečeno, „krajnji ciljevi potpuno poricanje individue i njeno potpuno utapanje u kolektivitet... što je svojevrstan kolek- tivistički misticizam", koji je suprotan klasičnom marksizmu, koji barem teoretski kao svoj krajnji cilj predviđa potpuno oslobođenje i samoostvarenje pojedinca (Schwartz, 1966). Karakteristično je naglašavanje duhovnog preobraţaja pomoću koga se sprovodi ovo preoblikovanje čoveka, a iako je to sezalo do Lenjinovog, a kasnije i Staljinovog verovanja u svest i voluntarizam, išlo je znatno dalje. Uz svu svoju veru u ulogu političke akcije i političke odluke, Lenjin nije nikada igubio iz vida činjenicu - a kako bi to i mogao? - da praktične okolnosti nameću oštre stege delotvornosti akcije, a čak je i Staljin priznavao da njegova moć ima granica. Bez tog verovanja da su „subjektivne snage" svemoćne, da ljudi mogu da pomeraju planine i da jurišaju na nebo ako to ţele, ludosti Velikog skoka napred su neshvatljive. Stručnjaci su govorili šta moţe a šta ne moţe da se učini, ali je revolucionarni ţar sam samcit mogao da prevlada sve materijalne prepreke, a um je mogao da transformiše materiju. Iz tog razloga biti „crven" nije bilo toliko vaţnije nego biti stručnjak, već je bilo alternativa tome. Jednodušna plima optimizma će 1958. godine industrijalizovati Kinu odmah, preskačući vekove do budućnosti u kojoj bi odmah nastupio komunizam. Bezbrojne male, dvori

KRAJ SOCIJALIZMA 353

šne topionice niskog kvaliteta pomoću kojih će Kina udvostručiti svoju proizvodnju čelika u toku jedne godine - a do 1960. godine je zapravo utrostručila tu proizvodnju, pre nego što je ona 1962. opala na nivo manji od onog pre Velikog skoka - predstavljale su samo jednu stranu ovog preobraţaja. 24 000 seljačkih „narodnih komuna“ osnovanih za samo dva meseca 1958. godine, predstavljalo je drugu stranu. One su bile potpuno komunističke, ne samo zato što su svi vidovi seljačkog ţivota bili kolek- tivizovani, uključujući porodični ţivot - komunalnim jaslicama i trpezarijama ţene su bile oslobođene domaćih obaveza i u stroju slate na polja - već zato što je besplatno snabdevanje sa šest vrsta osnovnih potrepština trebalo da zameni plate i novčane prihode. Tih šest potrepština su bile hrana, medicinska nega, obrazovanje, sahrane, šišanje i filmovi. Očito, ovo nije funkcionisalo. Posle nekoliko meseci, u sukobu sa pasivnim otporom, napušteni su ekstremniji vidovi ovog sistema, mada ne pre nego što su te krajnosti (kao i Staljinova kolektivizacija) zajedno sa prirodom proizvele glad 1960-1961. godine. Na neki način se ovo verovanje u mogućnost preobraţaja putem volje oslanjalo na specifičnu maoističku veru u ,,ljude“, koji su spremni da se preobraze, a iz tog razloga i da uzmu učešća, sa svom tradicionalnom kineskom mudrošću i ingeniozno- šću, u velikom maršu napred. U suštini je to bilo romantično gledište jednog umetnika, mada po mišljenju onih koji mogu da sude o tome, ne naročito dobrog u poeziji i kaligrafiji, koje je voleo da upraţnjava. („Ne tako loše kao Hitlerovo slikarstvo, ali ne tako dobro kao Ĉerčilova umetnost", smatra britanski orijentalist, Artur Vejli (Waley), koji koristi slikarstvo kao analogiju za poeziju). To ga je dovelo do toga da, nasuprot realističkim i skeptičnim savetima ostalih komunističkih vođa, pozove intelektualce iz stare elite da slobodno doprinesu svojim talentima u kampanji „Stotinu cvetova“ 1956-1957. godine, pod pretpostavkom da su ih revolucija, a moţda i on sam, već preobrazili. („Neka cveta stotinu cvetova, nek se nadmeće stotinu škola mišljenja.") Kada je, kako su predvideli manje nadahnuti partijski drugovi, ova provala slobodne misli pokazala nedostatak jednodušnog entuzijazma za novi poredak, Maovo urođeno nepoverenje prema intelektualcima kao takvim se učvrstilo. Ono će za deset godina naći spektakularan izraz u Velikoj kulturnoj revoluciji, kada je visoko obrazovanje praktično sasvim zaustavljeno, i kada su intelektualci, onakvi kakvi su već bili, masovno preporođivani prisilnim fizičkim radom na selu.53 Međutim, Maova vera u seljake, koji su u vreme Velikog skoka gonjeni da rešavaju sve probleme proizvodnje po principu „puštanja svih škola (tj. lokalnog iskustva) da se nadmeću", ostala je netaknuta. Jer - a to je bio još jedan aspekt Maove misli za koji je našao podršku u onom što je čitao od marksističke dijalektike - Mao je u osnovi bio ubeđen u Vaţnost borbe, sukoba i napetosti kao nečega što nije samo suštinsko za ţivot, već nečega što sprečava zapadanje u stanje slabosti starog kineskog društva, u kome je samo insistiranje na nepromenljivoj stalnosti i harmoniji bilo njegova slabost. Revolucija i sam komunizam, su se mogli spasiti od degenerisanja na stanje nepokretnosti, samo borbom koja se stalno obnavlja. Revolucija se nije mogla završiti.

53 Ukupan broj studenata na svim kineskim „institucijama višeg obrazovanja" je 1970. godine bio 48 000; u tehničkim školama ove zemlje je (1969) bilo 23 000 studenata; a u učiteljskim školama 15 000. Odsustvo bilo kakvih podataka o postdiplomcima sugeriše da o njima uopšte nije vođena briga. Te, 1970. godine je ukupno 4 260 mladih ljudi počelo da studira prirodne nauke, a devedeset je počelo studije društvenih nauka. U zemlji koja je u to vreme imala 830 miliona ljudi (China Statistics, Tabele T 17.4, T 17.8, T 17.10).

Osobenost maoističke politike je bila ta što je ona bila „istovremeno jedan 354 ODRONoblik vesternizacije i delimičnog povratka tradicionalnih obrazaca", na koje se ekstremni zaista i oslanjala u velikoj meri, jer su za staro kinesko carstvo bili karakteristični, bar u periodima kada je carska vlast bila snaţna i sigurna, a stoga i legitimna, auto- kratija vladara i pokornost i poslušnost podanika (Hu, 1966, str. 241). Sama činjenica da je 84 odsto kineskih seljačkih domaćinstava dopustilo da budu mirno kolektivi- zovana u toku jedne jedine godine (1956), po svemu sudeći bez ijedne od posledica sovjetske kolektivizacije, govori za sebe. Industrijalizacija, po nametnutom sovjetskom modelu, bila je bezuslovni prioritet. Do ubistvenih apsurda Velikog skoka je došlo uglavnom zbog ubeđenja, koje je bilo zajedničko kineskom i sovjetskom reţimu, da poljoprivreda mora da snadbeva industriju i da odrţava samu sebe bez skretanja sredstava od industrijskog u poljoprivredno investiranje. U suštini, to je značilo da su „moralne" inicijative bile supstitut za „materijalne", što je u praksi značilo da je skoro neograničena količina raspoloţive ljudske radne snage u Kini bila substitut za tehnologiju koja nije bila dostupna. U isto vreme selo je ostalo osnova Maovog sistema, što je bilo sve vreme od gerilske epohe, i za razliku od SSSR-a, model Velikog skoka je isto tako od sela načinio poţeljno mesto za industrijalizaciju. Za razliku od SSSR-a, Kina pod Maom nije doţivela masovnu urbanizaciju. Ruralno stanovništvo nije opalo ispod 80 odsto sve do osamdesetih godina. Koliko god da smo moţda šokirani bilansom dvadeset Maovih godina, u kome se ogromna neljudskost i mračnjaštvo udruţuju sa nadrealističkim apsurdima izjava činjenim u ime boţanskih vođinih misli, ne bi trebalo sebi da dopustimo to da zaboravimo kako je, po standardima bedom pogođenog Trećeg sveta, kineskom narodu išlo dobro. Na kraju Maovog perioda potrošnja hrane prosečnog Kineza (u kalorijama) je zauzimala mesto koje je bilo tek nešto iznad sredine, iznad četrnaest zemalja u obe Amerike, iznad trideset osam afričkih zemalja, i oko sredine onih u Aziji - daleko iznad zemalja juţne i jugoistočne Azije, osim Malezije i Singapura (Taylor/Jodice, 1983, Tabela 4.4). Prosečno očekivano trajanje ţivota je poraslo od trideset pet godina za one rođene 1949. godine, na šezdeset osam godina za one rođene 1982. godine, što se uglavnom pripisuje dramatičnom i - sem u gladnim godinama - stalnom opadanju stope smrtnosti (Liu, 1986, str. 323-324). Pošto je stanovništvo Kine, čak i kada se uzme u obzir velika glad, naraslo od 540 na 950 miliona ljudi, od 1949. godine do Maove smrti, očevidno je da je privreda uspevala da ih nahrani nešto iznad nivoa iz ranih pedesetih - i da pomalo poboljša njihovo snadbevanje odećom (China Statistics, Tabela T 15.1). Obrazovanje, čak i na osnovnom nivou propatilo je i zbog gladi koja je skresala broj polaznika za dvadeset pet miliona, i od Kulturne revolucije, koja je smanjila taj broj za petnaest miliona. Međutim, time se ne poriče da je u godini Maove smrti šest puta više dece išlo u osnovne škole nego onda kada je došao na vlast - to jest, procenat dece obuhvaćene osnovnim školovanjem je bio 96 odsto, u poređenju sa manje od 50 odsto 1952. godine. Doduše, još 1987. godine je više od četvrtine stanovništva starijeg od dvanaest godina i dalje bilo nepismeno, ili „polupismeno" - kod ţena je taj procenat bio 38 odsto - ali ne bi trebalo da zaboravljamo da je opismenjavanje na kineskom neobično teško, i da je samo manji deo od onih 34 odsto rođenih pre 1949. godine, moglo očekivati da bude potpuno pismeno (China Statistics, str. 69, 70-72, 695). Ukratko, iako postignuća Maovog perioda moţda nisu impresivna za skeptične zapadne posmatrače - bilo je mnogo onih kojima je nedostajao skepticizam - ona bi sigurno bila impresivna za recimo, indijskog ili indoneţanskog posmatrača, a

KRAJ SOCIJALIZMA 355

moţda ne bi izgledala naročito razočaravajuća za 80 odsto ruralnih Kineza, izolova- nih od sveta, čija su očekivanja bila kao kod njihovih otaca. Ipak, nesporno je bilo da je u međunarodnoj politici Kina oslabila od revolucije, a naročito u odnosu na njene nekomunističke susede. Njena stopa privrednog rasta po stanovniku, mada impresivna u Maovim godinama (1960-1975), bila je manja od one u Japanu, Hong Kongu, Singapuru, Juţnoj Koreji i Tajvanu - da pomenemo one istočnoazijske zemlje koje su Kinezi zasigurno drţali na oku. Mada je bila tako ogromna, njen društveni proizvod je bio upravo kao kanadski, manji od italijanskog, a samo četvrtina japanskog (Taylor/Jordice, tabele, 3.5, 3.6). Katastrofalni cik-cak kurs koji je zauzimao Veliki kormilar, nastavio se od sredine pedesetih samo zato što je Mao, uz podršku vojske, pokrenuo anarhični, u početku studentski, pokret mladih „crvenih gardista" protiv partijskog rukovodstva koje ga je tiho guralo u stranu, i protiv intelektualaca bilo koje vrste. To je bila Velika kulturna revolucija koja je pustošila Kinom neko vreme, sve dok Mao nije pozvao vojsku da uspostavi red, u svakom slučaju dok nije uvideo da je obavezan da obnovi neku vrstu partijske kontrole. Pošto mu je očevidno kraj bio blizu, a maoizam bez njega je imao vrlo malo pristalica, maoizam nije preţi- veo njegovu smrt 1976. godine i skoro neposredno hapšenje „četvoročlane bande" ultramaoista, predvođene vođinom udovicom, Điang Cing (Jiang Quing). Pod pragmatičnim Deng Ksiaopingom, odmah je započeo novi kurs. II Dengov novi kurs u Kini je bio najotvorenije javno priznanje da su bile neophodne dramatične promene u strukturi „realno postojećeg socijalizma", ali dok su sedamdesete prelazile u osamdesete godine, bivalo je sve očitije da nešto ozbiljno nije u redu sa svim socijalističkim sistemima koji su tvrdili da su utvrđeni. Usporavanje sovjetske privrede je bilo opipljivo: stopa rasta skoro u svemu što se merilo, i što se moglo njome meriti, stalno je padala od jednog do drugog petogodišnjeg perioda posle 1970. godine; stopa rasta domaćeg bruto proizvoda, industrijske proizvodnje, poljoprivredne proizvodnje, kapitalnih investicija, produktivnosti, stvarnog dohotka po stanovniku. Ako nije zaista zaostajala, privreda je napredovala korakom sve umornijeg vola. Povrh toga, tako daleko od toga da postane jedan od industrijskih dţinova svetske trgovine, SSSR je izgleda zaostajao u međunarodnoj trgovini. Njegovi glavni izvozni proizvodi su 1960. godine bile mašine, oprema, transportna sredstva i metali i metalni proizvodi, a 1985. godine se u izvozu prvenstveno oslanjao na energente (naftu i gas). Nasuprot tome, skoro 60 odsto njegovog uvoza se sastojalo od mašina, metala, industrijskih proizvoda široke potrošnje (SSSR, 1987, str. 15-17, 32-33). Postao je nešto kao kolonija razvijenijih privreda za proizvodnju energije - praktično svojih sopstvenih zapadnih satelita, naročito Cehoslovačke i Nemačke Demokratske Republike, čije su industrije mogle da računaju na neograničeno i nezahtevno trţište SSSR-a a da nisu mnogo činile da poprave sopstvene nedostatke.54 U stvari, do sedamdesetih godina je bilo jasno ne samo to da ekonomski rast posustaje, već i da su osnovni socijalni pokazatelji kakva je smrtnost, prestali da se

54 „Tvorcima ekonomske politike u to vreme se činilo da je sovjetsko trţište neiscrpno i da Sovjetski Savez moţe da osigura neophodnu količinu energije i sirovina za trajni ekstenzivan privredni rast“ (D. Rosati i K. Mizsei, 1989, str. 10).

poboljšavaju. Ovo je moţda više od bilo čega drugog podrilo veru u socijalizam, pošto 356 ODRON njegova sposobnost da poboljša ţivot običnih ljudi pomoću veće socijalne pravde nije u prvom redu zavisila od sposobnosti da se stvori veće bogatstvo. Prosečno očekivano trajanje ţivota pri rođenju u SSSR-u, Poljskoj i Mađarskoj je faktički ostalo neprome- njeno tokom poslednjih dvadeset godina pre pada komunizma - u stvari, ono je s vremena na vreme opadalo - bilo je uzrok velikoj zabrinutosti, jer je očekivano trajanje ţivota u većini zemalja nastavilo da se povećava (uključujući, to treba reći, i Kubu i azijske komunističke zemlje za koje imamo podatke). Austrijanci, Finci i Poljaci su 1969. godine mogli da očekuju kako će umreti u istom prosečnom dobu (70,1 godinu) ali je 1989. godine očekivano trajanje ţivota za Poljake bilo oko četiri godine kraće nego kod Austrijanaca i Finaca. Ovo je moţda činilo narod zdravijim, kako sugerišu neki demografi, ali samo zato što su u socijalističkim zemljama umirali oni ljudi koji su u kapitalističkim zemljama mogli da se odrţe u ţivotu (Riley, 1991). Reformatori u SSSR-u i drugde nisu propustili da opaze ovaj trend sa sve većom uznemirenošću (World Bank Atlas 1990, str. 6-9, i World Tables, 1991). Otprilike u to vreme se počeo prepoznavati još jedan simptom opadanja u SSSR- u koji se ogledao u usponu pojma nomenklatura (izgleda da je taj pojam stigao na Zapad preko disidentskih spisa). Dotada je oficirski kor partijskih kadrova, koji je sačinjavao komandni sistem lenjinističkih drţava, u inostranstvu posmatran sa poštovanjem i nevoljnim divljenjem, iako su poraţeni opozicionari kod kuće kao trockisti i - u Jugoslaviji Milovan Đilas (1957), ukazivali na potencijalnu birokratsku degeneraciju i pojedinačnu korupciju partijskog kadra. Zapravo su tokom pedesetih, čak i tokom šezdesetih godina, ton na Zapadu, posebno u SAD davali komentari da je tajna svetskog uspeha komunizma bila u organizacionom sistemu komunističkih partija - u masi monolitnih, samopregornih kadrova, u lojalnom (mada brutalnom) sprovođenju ,,linije“ (Fainsod, 1956; Brzezinski, 1962, Duverger, 1972). S druge strane, pojam nomenklatura, praktično nepoznat pre 1980. godine, osim u KPSS administrativnom ţargonu, tačno sugeriše slabosti partijske birokratije Breţnjevljeve ere, koja je sluţila sama sebi: kombinaciju nekompetencije i korupcije. I zaista, bivalo je sve jasnije da sam SSSR sve više funkcioniše pomoću sistema patron- stva, nepotizma i potplaćivanja. Uz izuzetak Mađarske, ozbiljni pokušaji da se socijalističke privrede u Evropi reformišu, su posle Praškog proleća u očajanju napuštani. Sto se tiče povremenih pokušaja povratka na staru komandnu privredu, u staljinističkom obliku (kao u Ĉaušeskovoj Rumuniji), ili u maoističkoj formi koja je ekonomičnost zamenila voluntarizmom i prividnim moralnim ţarom (kao kod Fidela Kastra), što se manje o njima govori, tim bolje. Breţnjevljeve godine će reformatori nazvati „erom stagnacije11, u osnovi zbog toga što je taj reţim prestao da bilo šta ozbiljno pokušava da uradi oko privrede koja je vidljivo opadala. Lakše je bilo kupovati ţito na svetskom trţištu, nego pokušati lečenje očito sve veće nesposobnosti sovjetske poljoprivrede da prehrani narod SSSR-a. Lakše je bilo podmazivati zarđali motor privrede pomoću sistema opštih i sveprisutnih podmićivanja i korupcije, nego očistiti ga i podesiti, a kamoli zameniti. Ko je znao šta će se dešavati na duţi rok? Na kratki rok se činilo da je vaţnije odrţati potrošače srećnim, ili u svakom slučaju, drţati njihovo nezadovoljstvo u granicama. Iz tog razloga verovatno je većini stanovnika Sovjetskog Saveza bolje išlo i bolje su se osećali ranih sedamdesetih godina, nego u bilo koje vreme koje su pamti li za svoga ţivota.

KRAJ SOCIJALIZMA 357

Nevolja sa „realno postojećim socijalizmom" u Evropi je bila u tome što je, za razliku od međuratnog Sovjetskog Saveza, koji je faktički bio izvan svetske privrede i stoga imun na Veliku recesiju, socijalizam sada bio sve više uključen u nju, a stoga nije bio imun na šokove sedamdesetih godina. Ironija istorije je u tome što su „realno socijalističke" privrede Evrope i SSSR-a, kao i delovi Trećeg sveta, postale prave ţrtve krize globalne kapitalističke privrede koja je nastupila posle Zlatnog doba, dok su se glavne „razvijene trţišne privrede" mada uzdrmane, probile kroz teške godine bez velikih nevolja, bar sve do početka devedesetih godina. U stvari, neke od njih su do tada, kao Nemačka i Japan, jedva zastale u njihovom napredovanju. Međutim, „realni socijalizam" se sada suočavao ne samo sa sistemskim problemima koji su se sve teţe mogli rešavati, već i sa problemima problematične svetske privrede koja se menjala, u koju je sve više bio integrisan. Ilustracija za to moţe biti dvosmislen primer međunarodne naftne krize koja je preobrazila svetsko trţište energije posle 1973. godine: to je dvosmislen primer, jer su efekti te krize bili i negativni i pozitivni. Pod pritiskom svetskog kartela proizvođača nafte, OPEK-a (OPEC), cena nafte, koja je bila niska, i koja je realno opadala od rata naovamo, više manje se učetvorostručila 1973. godine i više nego utrostručila krajem sedamdesetih godina, što je bila posledica Iranske revolucije. Stvarni opseg fluktuacija je zapravo bio još dramatičniji: nafta se 1970. godine prodavala po prosečnoj ceni od 2,53 dolara po barelu, a krajem 1980. godine po ceni od 41 dolar po barelu. Naftna kriza je imala dve prividno srećne posledice. Ona je za proizvođače nafte, što je bio i SSSR, ovu crnu tečnost pretvorila u zlato. Ona je bila kao tiket na lutriji koji dobija svake nedelje. Sada je SSSR naprosto plivao na parama, što je odloţilo potrebu za ekonomskom reformom, i uzgred omogućilo SSSR-u da plati svoj sve veći uvoz sa kapitalističkog Zapada, izvozom energije. Između 1970. i 1980. godine, sovjetski izvoz u „razvijene trţišne privrede" je porastao sa nešto ispod 19 na 32 odsto ukupnog izvoza (SSSR, 1987, str. 32). Postojale su sugestije da je ova ogromna i nepredviđena bonanca dovela Breţnjevljev reţim u iskušenje da sredinom sedamdesetih godina povede aktivniju međunarodnu politiku nadmetanja sa SAD, kada se revolucionarni nemir opet širio Trećim svetom (videti poglavlje 15), i da zauzme samoubilački kurs pokušavanja da se dostigne američka nadmoć u naoruţanju (Maksimenko, 1991). Druga prividno srećna posledica ovih naftnih kriza je bila da je bujicu dolara koja je šikljala iz multimilijarderskih OPEK drţava, često sa majušnim stanovništvom, međunarodni bankarski sistem distribuirao u vidu zajmova bilo kome ko je hteo da pozajmljuje. Malo je zemalja u razvoju odolelo iskušenju da uzme milione koji su se na taj način zgrtali u njihovim dţepovima, i koji će i početkom osamdesetih godina izazvati duţničku krizu. Za socijalističke zemlje koje su podlegle tom iskušenju - naročito Poljska i Mađarska - zajmovi su izgledali kao od proviđenja poslat način da se istovremeno plate investicije u ubrzani rast i da se podigne ţivotni standard njihovih ljudi. Ovo je samo učinilo još akutnijom krizu osamdesetih godina, jer su socijalističke privrede - a naročito rasipna poljska - bile suviše nefleksibilne da bi produktivno iskoristile ovaj priliv sredstava. Sama činjenica da je potrošnja nafte u zapadnoj Evropi (1973-1985) opala za 40 odsto, što je bio odgovor na porast cena, a za nešto malo više od 20 odsto u SSSR-u i istočnoj Evropi tokom istog perioda, govori za sebe (Koelle, 1990, str. 39). To što su sovjetski troškovi proizvodnje nafte naglo porasli, dok su rumunska naftonosna polja presušila, učinilo je da ovaj neuspeh ekonomisa- nju energijom bude još upadljiviji. Do početka osamdesetih godina, istočna Evropa je

bila u akutnoj energetskoj krizi. Kriza je zauzvrat proizvela nestašice hrane i industrijskih 358 ODRON(osim tamo gde je, kao u Mađarskoj, zemlja uranjala u sve veći dug, što je proizvoda ubrzavalo inflaciju i smanjivalo realne zarade). Ovakva je bila situacija kada je „realno postojeći socijalizam" u Evropi stupio u, kako će se pokazati, svoju poslednju deceniju. Jedini način borbe sa ovakvom krizom koji je neposredno bio delotvoran, bio je tradicionalno staljinističko pribegavanje strogim centralističkim naredbama i restrikcijama, bar tamo gde je centralno planiranje još bilo operativno (što više nije bilo u Mađarskoj i Poljskoj). To je funkcionisalo između 1981. i 1984. godine. Dug je pao za 35 do 70 odsto (osim u ove dve zemlje). Ovo je čak podstaklo iluzorne nade u povratak dinamičnog privrednog rasta bez temeljnih reformi, što je dovelo do „Velikog skoka unazad na krizu dugova i dalje pogoršavanje ekonomskih izgleda" (Koel- loe, str. 41). U tom trenutku je Mihail Sergejevič Gorbačov postao vođa SSSR-a. III Na ovom mestu se moramo okrenuti od privrede prema politici „Realno postojećeg socijalizma", pošto će politika, i visoka i niska, izazvati evro-sovjetski kolaps 1989-1991. godine. Politički je istočna Evropa bila Ahilova peta sovjetskog sistema, a Poljska (i u manjoj meri Mađarska) njegova najranjivija tačka. Posle Praškog proleća je postalo jasno, kao što smo videli, da su satelitski komunistički reţimi kao takvi, izgubili legitimitet u većem delu ovog regiona.55 Odrţavali su se drţavnom prisilom, koju je podrţavala pretnja sovjetske intervencije, ili u najboljem slučaju - kao u Mađarskoj - davanjem materijalnih uslova i relativnih sloboda građanstvu, daleko iznad istočnoevropskog prošeka, ali je ekonomska kriza učinila da je to bilo nemoguće odrţati. Ipak, uz jedan izuzetak, nije bila moguća ozbiljna politička ili kakva druga javna opozicija. U Poljskoj je spoj tri faktora proizveo tu mogućnost. Javno mnjenje ove zemlje je bilo u velikoj meri ujedinjeno, ne samo u odbojnosti prema reţimu, već i u antiruskom (i anti- jevrejskom) i svesno rimskokatoličkom poljskom nacionalizmu; Crkva je zadrţala nezavisnu organizaciju raširenu po celoj drţavi; a u intervalima je poljska radnička klasa od sredine pedesetih godina pokazivala svoju političku snagu u masovnim štrajkovima. Reţim se dugo mirio sa prećutnom tolerancijom pa čak i povlačenjem - kao onda kada su štrajkovi 1970. godine tadašnjeg komunističkog vođu prisilili na abdikaciju - sve dok je opozicija bila neorganizovana, mada se manevarski prostor reţima opasno smanjivao. Ali od sredine sedamdesetih godina, morao je da se suoči i sa politički organizovanim radničkim pokretom podrţavanim od trusta mozgova koji su sačinjavali vrhunski disidentski intelektualci, mahom bivši marksisti, ali i sa sve agresivnijom Crkvom, ohrabrenom izborom prvog poljskog pape u istoriji Karola Vojtile (Jovana Pavla Drugog) 1978. godine. Trijumf sindikalnog pokreta „Solidarnost" 1980. godine, kao praktično opštenarodnog opozicionog pokreta naoruţanog oruţjem masovnog štrajka, pokazao dve stvari: to da je komunistički reţim u Poljskoj na kraju svojih snaga; ali i to da ne moţe biti zbačen masovnom agitacijom. Crkva i drţava su se 1981. godine u tišini sporazu-

55 Moţda je izuzetak manje razvijeni deo Balkana - Albanija, juţna Jugoslavija, Bugarska - gde su komunisti ipak dobili prve višepartijske izbore posle 1989. godine. Međutim, čak i tamo su slabosti sistema ubrzo postale očite.

KRAJ SOCIJALIZMA 359

mele da spreče opasnost od oruţane sovjetske intervencije (koja je bila ozbiljno razmatrana), uvođenjem nekoliko godina vanrednog stanja pod zapovednikom oruţanih snaga, koji bi sa verodostojnošću mogao da polaţe pravo i na komunistički i na nacionalni legitimitet. Red je ponovo uspostavljen sa malo problema, pre uz pomoć policije nego armije, ali reţim koji je u stvari bio bespomoćan kao i uvek da izađe na kraj sa ekonomskim problemima, nije imao ništa čime bi se suprotstavio opoziciji, koja je opstala kao organizovani izraz nacionalnog javnog mnjenja. Ili bi Rusi odlučili da inter- venišu, ili da je reţim, pre ili kasnije, morao da napusti ključan poloţaj za komunističke reţime, jednopartijski sistem sa „vodećom ulogom" drţavne partije, to jest, da abdicira. A, iako su ostale satelitske vlade nervozno osmatrale kako se odvija ovaj scena- rio dok su u većini slučajeva uzalud pokušavale da zaustave svoj narod da ne uradi to isto, postajalo je sve jasnije da Sovjeti više nisu spremni da intervenišu. Pasionirani reformist, Mihail Gorbačov, došao je na vlast 1985. godine kao generalni sekretar sovjetske Komunističke partije. To nije bilo slučajno. U stvari, da nije bilo smrti beznadeţno bolesnog generalnog sekretara i bivšeg šefa sluţbe bezbed- nosti, Jurija Andropova (1914-1984), koji je zapravo načinio odlučan raskid sa Breţnje- vljevom erom 1983. godine, era promene bi počela godinu dve ranije. Bilo je potpuno jasno svim drugim komunističkim vladama, u sovjetskoj orbiti i izvan nje, da su velike mene na pragu, mada je bilo sasvim nejasno, čak i samom generalnom sekretaru, šta će doneti. „Era stagnacije" (zastoi) koju je Gorbačov osudio, zapravo je bila era akutnog političkog i kulturnog vrenja među sovjetskom elitom. Ta elita je uključivala ne samo relativno malobrojnu grupu kooptiranih glavešina Komunističke partije na vrhu sovjetske hijerarhije, jedinog mesta na kome su stvarne političke odluke donosile, i na kome su se mogle donositi, već i relativno veliku grupu obrazovane i tehnički kvalifikovane srednje klase, kao i privredne menadţere koji su stvarno odrţavali u pokretu: naučnika, tehničke inteligencije, stručnjaka i rukovodilaca raznih vrsta. Na neki način je sam Gorbačov predstavljao ovu novu generaciju obrazovanih kadrova - studirao je pravo, dok je klasičan put uvis za stare staljinističke kadrove vodio (a iznenađujuće često je i dalje bio) iz fabrike preko inţinjerske ili agronomske diplome prema aparatu. Dubina ovog vrenja se ne meri veličinom postojećih grupa javnih disidenata koje su se sada pojavljivale - najviše nekoliko stotina. Zabranjena ili poludozvoljena (posredstvom uticaja hrabrih izdavača kao onih u čuvenom „debelom časopisu" Novi mir) kritika i samokritika proţimala je kulturni milje metropola Sovjetskog Saveza, obuhvatajući i vaţne sektore partije i drţave, posebno u obaveštajnim i diplomatskim sluţbama. Ogroman i brz odziv na Gorbačovljevo pozivanje na glasnost („otvorenost") teško se moţe drugačije objasniti. Ipak odziv tog političkog i intelektualnog sloja se ne sme uzeti kao odgovor većine sovjetskih naroda. Njima je, za razliku od naroda većine evropskih komunističkih drţava, sovjetski reţim bio legitiman i sasvom prihvatljiv, ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga što oni nisu poznavali, niti su mogli poznavati, drugi reţim (osim pod nemačkom okupacijom 1941-1944. godine, koji teško da je bio privlačan). Svaki Mađar preko šezdeset godina je 1990. godine imao neka iskustva kao adolescent ili kao odrasla osoba u prekomunističkoj eri, ali nijedan stanovnik prvobitnog SSSR-a ispod osamdeset osam godina nije mogao da ima takva iskustva iz prve ruke. A ako je vlada sovjetske drţave imala neprekinuti kontinuitet koji se pruţao do kraja Građanskog rata, sama zemlja je imala neprekinuti kontinuitet koji se pruţao još dalje, osim

u pogledu teritorija duţ zapadnih granica stečenih ili povraćenih 1939-1940. godine. To je 360 ODRON bilo staro Rusko carstvo pod novom upravom. To je, uzgred budi rečeno, bio razlog zašto pre kasnih osamdesetih godina nigde nije bilo ozbiljnog političkog separatizma osim u baltičkim zemljama (koje su bile nezavisne drţave od 1918. do 1940. godine), i u zapadnoj Ukrajini (koja je bila deo Habzburškog a ne Ruskog carstva pre 1918. godine), i moţda u Besarabiji (Moldaviji, koja je bila deo Rumunije od 1918. do 1940. godine). Ĉak je i u baltičkim drţavama bilo malo više otvorenog disidentstva nego u Rusiji (Lieven, 1993). Osim toga, sovjetski reţim ne samo što je bio domaćeg porekla i ukorenjen u zemlji - kako je vreme protkalo čak je i Partija, prvobitno mnogo jača među Veliko- rusima nego među drugim narodnostima, regrutovala uglavnom isti procenat stanovnika u evropskim i u transkavkaskim republikama - već su se i ljudi, na načine koje je teško odrediti, uklapali u njega, kao što se i reţim prilagođavao ljudima. Kako je istakao disidentski satiričar Zinovjev, stvarno je postojao „novi sovjetski čovek“ čak iako on (ili što se nje tiče, što teško da je bio slučaj, ona) nije odgovarao zvaničnoj javnoj predstavi od bilo čega drugog u SSSRu. On/ona je bio opušten u tom sistemu (Zinovjev, 1979). Sistem je pruţao zagarantovana sredstva za ţivot, u sveobuhvatnu socijalnu sigurnost na skromnom ali postojećem nivou, jedno socijalno i ekonomski egali- tamo društvo i bar jednu od tradicionalnih aspiracija socijalizma, „pravo na dokoli- cu“ Pola Lafarga (Lafargue, 1883). Osim toga, za većinu sovjetskih građana Breţnjevljeva era nije značila „stagnaciju" već najbolja vremena koja su oni i njihovi roditelji, pa čak i dede i babe, ikad poznavali. Nije veliko čudo što su se radikalni reformisti našli protiv sovjetskog ljudstva isto kao i protiv sovjetske birokratije. Karakterističnim tonom i iziritiranog antiplebej- skog elitizma, jedan reformista je zapisao: „Naš sistem je stvorio kategoriju pojedinaca koje izdrţava društvo, više zainteresovanih da uzimaju nego da daju. To je posledica politike takozvanog egalitarizma koji je potpuno obuzeo sovjetsko društvo... To društvo je podeljeno na dva dela, na one koji odlučuju i raspoređuju i na one kojima se zapoveda i koji primaju, što predstavlja jednu od glavnih kočnica za razvoj našeg društva. Hommo sovieticus... je i balast i kočnica. S jedne strane, on se suprotstavlja reformi, a s druge čini bazu koja podrţava postojeći sistem" (Afanasijev, 1991, str. 13-14). Socijalno i politički, SSSR je uglavnom bio stabilno društvo, nesumnjivo delom neznanja o drugim zemljama koje je vlast odrţavala cenzurom, ali nikako samo iz tog razloga. Da li je slučajnost to što nije bilo ekvivalenta šezdesetosmaškoj pobuni studenata u SSSR-u, za razliku od Poljske, Ĉehoslovačke i Mađarske? Da čak i pod Gorbačo- vom reformski pokret nije mobilisao mlade u većoj meri (izvan nekih nacionalističkih regiona na zapadu)? Da je taj pokret bio, kako kaţe izreka „pobuna tridesetogodišnja- ka i četrdesetogodišnjaka", tj. generacije rođene posle rata ali pre mrtvila Breţnjevljevih godina? Odakle god da je dolazio pritisak za promene u SSSR-u, nije stizao iz baze. U stvari, došao je, i morao je da dođe, sa vrha. I dalje je nejasno kako je tačno došlo do toga da jedan očigledno ostrašćeni i iskreni reformator dođe dotle da bude Staljinov naslednik na čelu sovjetske komunističke partije 15. marta 1985. godine, i ostaće tako sve dok sovjetska istorija poslednjih decenija ne postane predmet istorijske

KRAJ SOCIJALIZMA 361

nauke, a ne optuţbi i samoopravdanja. U svakom slučaju, ono što je bitno nisu političke kombinatorike u Kremlju, već dva uslova koja su omogućila nekom kao što je Gorba- čov da dođe na vlast. Prvi je taj da rastuća i sve manje skrivena korupcija partijskog rukovodstva u Breţnjevljevo vreme, nije mogla a da ne povredi onaj deo partije koji je još uvek verovao u partijsku ideologiju, makar i neiskreno. A ništa više nije verovatna Komunistička partija, koliko god degenefisana, koja nema rukovodioce socijaliste, od katoličke crkve bez biskupa i kardinala koji su katolici, jer se obe zasnivaju na istinskim sistemima verovanja. Drugi je da je onaj obrazovan i stručan sloj koji je odrţavao funkcionisanje sovjetske privrede bio bolno svestan da će ona, bez drastičnih zaista temeljnih promena pre ili kasnije propasti, ne samo zbog ugrađene neefikasnosti i nefleksibilnosti sistema, već zbog toga što su sistemske slabosti pogoršane zahtevima koje je postavljao status vojne supersile, koje privreda u opadanju jednostavno nije mogla da izdrţi. Vojno naprezanje se u stvari opasno povećalo posle 1980. godine, kada su se prvi put nakon mnogo godina, sovjetske oruţane snage našle direktno umešane u neki rat. Sovjeti su poslali vojsku u Avganistan da uspostavi neku vrstu stabilnosti u toj zemlji, kojom je od 1978. godine upravljala lokalna komunistička Narodno-demokratska partija, pocepana na sukobljene frakcije, od kojih su se obe sukobljavale sa lokalnim zemljo- posednicima, muslimanskim klerom i drugim vernicima u status kvo, koji su bili protiv takvih bezboţnih aktivnosti kao što su zemljišna reforma i davanje prava ţenama. Ova zemlja je tiho ušla u sovjetsku sferu uticaja u ranim pedesetim godinama, a da to nije primetno podiglo pritisak Zapadu. Međutim, SAD su odlučile ili su toboţe to učinile, da sovjetski potez smatraju velikom vojnom ofanzivom protiv „slobodnog sveta“. Stoga su (preko Pakistana) bezgranično obasipali novcem i naprednim naoruţanjem fundamentalističke muslimanske planinske ratnike. Kao što se moglo očekivati, avga- nistanska vlada nije imala mnogo problema da, uz tešku sovjetsku podršku, drţi glavne gradove u zemlji, ali je cena za SSSR bila preterano visoka. Avganistan je postao - kao što su neki ljudi u Vašingtonu nesumnjivo nameravali da bude - sovjetski Vijetnam. A šta je novi sovjetski lider mogao učiniti da izmeni stanje u SSSR-u, sem da okonča, što je pre moguće, Drugi hladni rat sa SAD u kojem je privreda krvarila? Ovo je, naravno, bio neposredni cilj Gorbačova i njegov najveći uspeh, jer je on, za iznenađujuće kratko vreme ubedio čak i skeptične zapadne vlade da je to zaista namera Sovjeta. Time je stekao ogromnu i trajnu popularnost na Zapadu, koja je bila u upadljivoj suprotnosti sa sve većim nedostatkom entuzijazma za njega u SSSR-u, čija je ţrtva konačno postao 1991. godine. Ako je bilo koji pojedinac okončao nekih četrdeset godina globalnog hladnog rata, to je bio on. Ciljevi komunističkih privrednih reformatora su od pedesetih godina bili da centralno upravljane komandne privrede učine racionalnijim i fleksibilnijim uvođenjem trţišnih cena i izračunavanja profita i gubitaka u preduzeća. Mađarski reformisti su odmakli u ovom pravcu, a da nije bilo sovjetske okupacije 1968. godine, češki reformisti bi otišli još dalje: i jedni i drugi su se nadali da će to takođe olakšati liberalizaciju i demokratizaciju političkog sistema. To je bilo i stanovište Gorbačova, 56 koji je prirodno, reformu smatrao načinom da se obnovi, ili uspostavi bolji socijalizam od „realno postojećeg". Moguće je ali vrlo neverovatno, da je bilo ko od uticajnih reformista u SSSR-u predvideo napuštanje socijalizma, ako ni zbog čega drugog, zato što

56

On se javno identifikovao sa krajnje „širokom" i praktično socijal-demokratskom pozicijom italijanske komunističke partije čak i pre njegovog zvaničnog izbora (Montagni, 1989, str. 85).

je to izgledalo krajnje politički neizvodljivo, mada su ekonomisti školovani na drugim 362 ODRON mestima, koji su bili povezani sa reformom, počeli da zaključuju da taj sistem, čiji su nedostaci prvi put sistematski javno iznutra analizirani tokom osamdesetih godina, ne moţe da iznutra reformiše.57 IV Gorbačov je pokrenuo svoju kampanju za preobraţaj sovjetskog socijalizma koriseći dva slogana, perestrojku, ili prestrojavanje i privrede i političkih struktura i glasnost, ili slobodu informacija.58 Pokazalo se da između ta dva slogana postoji nerešiv sukob. Jedino što je činilo da sovjetski sistem funkcioniše i jedino što se moglo zamisliti da ga preobrazi, bila je komandna struktura partije/drţave nasleđena iz staljinističkih dana. Ova situacija je bila poznata u ruskoj istoriji još u carska vremena. Reforma je dolazila s vrha. Ali partijsko/drţavna struktura je istovremeno bila glavna prepreka za transformaciju sistema koji je stvorila, kome se prilagodila, u kome je imala stečene interese, a za koji je smatrala da je teško zamisliti alternativu.59 Ovo je bilo daleko od toga da bude jedina prepreka, a reformisti su, ne samo u Rusiji, uvek bili u iskušenju da okrive ,,birokratiju“ za neuspeh svoje zemlje i naroda da odgovore na njihove inicijative, ali je nesumnjivo da su veliki delovi partijskog/drţavnog aparata dočekivali svaku veliku reformu inercijom koja je prikrivala neprijateljstvo. Namera glasnosti je bila da protiv takvog otpora mobiliše podršku unutar i izvan aparata. Ali je njena logična posledica bila to da podrije tu jedinu snagu koja je mogla da deluje. Kao što je napred sugerisano, sovjetski sistem i njegov modus operandi su u suštini bili vojnički. Demokratizacija armija ne poboljšava njihovu efikasnost. S druge strane, ako je vojnički sistem nepoţeljan, mora se voditi računa o tome da postoji raspoloţiva civilna alternativa pre nego što se uništi vojnički sistem, inače reforma proizvodi ne obnovu, već kolaps. SSSR pod Gorbačovom je upao u tu sve širu provaliju između glasnosti i perestrojke. Ono što je pogoršalo stanje bilo je to da je u glavama reformista glasnost bila daleko određeniji program nego perestrojka. To znači da je uvođenje ili ponovno uvođenje ustavne i demokratske drţave zasnovane na vladavini zakona i uţivanju građanskih sloboda bilo nešto što su svi razumeli. Ovo je podrazumevalo odvajanje partije od drţave, i (suprotno celokupnom razvoju od vremena Staljinovog uspona) pomeranje loku- sa efektivne vlasti od partije ka drţavi. To je zauzvrat podrazumevalo kraj jednopartijskog sistema i „vodeće uloge" partije. Očigledno je to značilo i oţivljavanje sovjeta na svim nivoima, u vidu istinski reprezentativnih skupština, na čelu sa Vrhovnim sovjetom, koji bi u tom slučaju bio prava suverena zakonodavna vlast, koja dodeljuje vlast vladi, ali koja je u stanju da kontroliše izvršnu vlast. Tako je bar bilo u teoriji.

57 Ključne

tekstove za ovo je napisao Mađar Janoš Kornai, posebno u knjizi The Economics

ofShortage (Amsterdam, 1980).

58 Ovo je interesantan znak proţimanja zvaničnih reformista i disidentske misli u vreme Breţnjeva, jer je glasnost bila ono na šta je pisac Aleksandar Solţenjicin pozvao u svom otvorenom pismu Kongresu Saveza sovjetskih pisaca 1967. godine, pre njegovog progonstva iz SSSR-a. 59 Kako je jedan kineski birokrata rekao ovom piscu 1984. godine u sred sličnog „prestrojavanja": „Uvodimo elemente kapitalizma u naš sistem, ali kako moţemo znati u šta se upuštamo? Od 1949. godine, niko u Kini, osim moţda nekih starijih ljudi u Sangaju, nije imao nikakvog iskustva o tome šta je kapitalizam. “

KRAJ SOCIJALIZMA 363

U stvarnosti, na kraju je uveden novi ustavni sistem. Novi ekonomski sistem perestrojke jedva da je skiciran 1987-1988. godine, kada su bez oduševljenja legali- zovana mala privatna preduzeća (,,kooperative“) - to jest, veći deo „druge ekonomije" - i odlukom da se u načelu dozvoli da drţavna preduzeća koja stalno prave gubitke bankrotiraju. U stvari, jaz između retorike privredne reforme i stvarnosti jedne privrede koja je stalno propadala, proširivao se iz dana u dan. Ovo je bilo strašno opasno. Jer je ustavna reforma samo razgradila jedan set političkih mehanizama i zamenila ga drugim. Ona je pitanje o tome šta bi trebalo da rade nove ustanove, ostavila otvorenim, mada je pretpostavka bila da će proces odlučivanja u demokratiji biti nezgrapniji nego u vojničkom komandnom sistemu. Za većinu ljudi ta razlika će biti samo što u jednom slučaju svaki čas imaju istinsku mogućnost da biraju na izborima, a između izbora mogu da slušaju kako opozicioni političari kritikuju vladu. Na drugoj strani, kriterijum za perestrojku je bio i morao da bude ne to kako se privreda vodi u principu, već kakav je njen učinak svakog dana, kriterijum koji se određivao načinima koji su se lako mogli odrediti i izmeriti. Perestrojka se mogla ocenjivati samo prema rezultatima. Za većinu sovjetskih građana to je značilo ocenjivati je prema njihovim realnim zaradama, prema naporu potrebnom da se one steknu, prema količini i dijapazonu robe i usluga koje su im bile dostiţne, i lakoći kojom su se mogle dobiti. Ali dok je bilo vrlo jasno protiv čega su ekonomski reformisti, njihova pozitivna alternativa, „socijalistička trţišna privreda" autonomnih i ekonomski vitalnih preduzeća, drţavnih, privatnih i zadruţnih, kojom na makroekonomskom nivou upravlja „centar za donošenje ekonomskih odluka", bila je tek nešto više od fraze. To je naprosto značilo da su reformisti ţeleli da imaju prednosti kapitalizma, a da ne izgube prednosti socijalizma. Niko nije imao ni pribliţnu ideju kako u praksi načiniti taj prelaz od centralizovane, drţavne komandne privrede na novi sistem i što je jednako vaţno - kako će ono što će neminovno biti dualna drţavna i nedrţavna privreda funkcionisati u predvidljivoj budućnosti. Privlačnost ultraradikalne tačerov- ske ili reganovske ideologije slobodnog trţišta za mlade reformističke intelektualce je bila u tome što je ta ideologija obećavala da obezbedi drastično, ali takođe i automatsko rešenje ovih problema. (Kako se i moglo predvideti, ona to nije uradila.) Verovatno je ono što je bilo najbliţe modelu tranzicije za Gorbačovljeve reformiste bilo nejasno istorijsko sećanje na Novu ekonomsku politiku 1921-1928. godine. Ona je, na kraju krajeva, „dala spektakularne rezultate u oţivljavanju poljoprivrede, trgovine, industrije, finansija, tokom nekoliko godina posle 1921" i ozdravila je propalu privredu jer se „oslanjala na snage trţišta" (Vernikov, 1989, str. 13). Osim toga, vrlo slična politika liberalizacije trţišta i decentralizacije je od kraja maoizma proizvela dramatične rezultate u Kini, čiju je stopu rasta društvenog proizvoda, koja je tokom osamdesetih godina u prošeku bila skoro 10 odsto godišnje, nadmašivala jedino Juţna Koreja (World Bank Atlas, 1990). Ipak, nisu se mogle porediti očajno siromašna, tehnološki zaostala i preteţno ruralna Rusija iz dvadesetih godina i visoko urbanizovani i idustrijalizovani SSSR iz osamdesetih godina, čiji je najnaprediji industrijski sektor, vojni industrijsko-naučni kompleks (koji je obuhvatao i svemirski program) u svakom slučaju zavisio od trţišta koje se sastojalo od jednog jedinog potrošača. Sigurno se moţe reći da bi perestrojka funkcionisala prilično bolje da je Rusija 1980. godine bila (kao Kina u tom trenutku) zemlja sa 80 odsto seljaka, za koje je televizor predstavljao neslućeno bogatstvo. (Još početkom sedamdesetih godina je nekih 70 odsto sovjetskog stanovništva u prošeku gledalo televiziju sat i po dnevno.) (Kerblay, str. 140141)

Međutim, kontrast između sovjetske i kineske perestrojke ne moţe se u potpunosti 364 ODRON objasniti ovakvim vremenskim zaostajanjem, pa čak ni očiglednom činjenicom da su Kinezi bili oprezni pa su očuvali svoj centralistički komandni sistem netaknut. U kojoj meri su imali koristi od kulturnih tradicija Dalekog istoka, za koje se ispostavilo da pogoduju ekonomskom rastu bez obzira na društveni sistem, mora biti prepušteno istoričarima dvadeset i prvog veka da istraţe. Da li je bilo ko 1985. godine ozbiljno pretpostavljao da će šest godina kasnije, SSSR i njegova Komunistička partija prestati da postoje, i da će zapravo nestati i svi drugi komunistički sistemi u Evropi? Ako sudimo po potpunom nedostatku spremnosti zapadnih vlada za iznenadni kolaps 1989-1991. godine, predviđanja o predstojećem kraju ideološkog neprijatelja Zapada nisu bila više od male promene javne retorike. Ono što je teralo Sovjetski Savez prema provaliji, bila je kombinacija glasnosti koja je zapravo bila dezintegracija autoriteta, sa perestrojkom koja je značila uništavanje starih mehanizama koji su činili da privreda funkcioniše, a da nisu pruţale bilo kakvu alternativu; i sve dramatičnije propadanje ţivotnog standarda koje je bilo posledica toga. Zemlja se kretala prema pluralističkoj izbornoj politici baš u trenutku kada je tonula u privrednu anarhiju: prvi put od početka planiranja, Rusija 1989. godine nije imala petogodišnji plan (Di Leo, 1992, str. 100). Ovo je bila jedna eksplozivna kombinacija, jer je potkopavala plitke temelje političkog i ekonomskog jedinstva SSSR-a. SSSR je sve više evoluirao prema strukturalnoj decentralizaciji, a njegovi elementi su drţani na okupu prvenstveno svesaveznim institucijama, partije, armije snaga bezbednosti i centralnog plana, i to nikada brţe nego u dugim Breţnjevljevim godinama. De facto je Sovjetski Savez najvećim delom bio sistem autonomnih feudalnih gospodarstava. Njegovi lokalni velikaši - partijski sekretari saveznih republika sa svojim potčinjenim teritorijalnim komandantima i direktorima većih ili manjih proizvodnih jedinica, koji su odrţavali privredu u pogonu - bili su povezani malo čime sem svojom zavisnošću od centralnog partijskog aparata u Moskvi, koji je imenovao, preme- štao, svrgavao i kooptirao, kao i nuţnošću da se „ispuni plan“ razrađen u Moskvi. Unutar ovih vrlo širokih granica teritorijalne glavešine su imale znatnu nezavisnost. U stvari privreda ne bi uopšte funkcionisala a nije bilo ovakvog razvoja, pomoću koga su oni koji su morali da rukovode institucijama sa pravim funkcijama, stvorili mreţu pobočnih odnosa nezavisnu od centra. Ovaj sistem pogodbi, trampe, usluga za usluge, sa drugim kadrovima na sličnim poloţajima bio je još jedna „druga ekonomija" unutar nominalno planske celine. Moglo bi se dodati to da kako je SSSR postajao sloţenije industrijsko i urbano društvo, kadrovi odgovorni za stvarnu proizvodnju, distribuciju, opštu brigu za građanstvo su imali sve manje simpatija za ministre i čisto partijske figure koji su bili njihovi pretpostavljeni, ali čije konkretne funkcije više nisu bile jasne, na stranu to što su kitili svoja gnezda, kao što su mnogi od njih činili u Breţnje- vljevom periodu, često na najspektakularniji način. Odvratnost prema ogromnoj, sveproţimajućoj korupciji nomenklature bila je prvobitno gorivo za proces reformi, i Gorbačov je imao prilično solidnu podršku za perestrojku među privrednim kadrovima, posebno onima iz vojno-industrijskog kompleksa, koji su istinski ţeleli da poprave upravljanje stagnantnom, i na naučnom i tehnološkom polju, paralizovanom privredom. Niko nije bolje znao od njih koliko su stvari stvarno postale loše. Osim toga, njima nije trebala partija da bi sprovodili svoje aktivnosti. Ako bi partijska birokrati- ja nestala, oni bi još uvek bili tu. Oni su bili neophodni, partijska birokratija nije. Zapravo, oni su još uvek bili tu posle kolapsa SSSR-a, sada organizovani kao grupa

KRAJ SOCIJALIZMA 365

za pritisak u novi (1990) „Naučno-proizvodni savez“ (NPS), i kao njegovi naslednici nakon kraja komunizma, kao (potencijalni) zakoniti vlasnici preduzeća kojima su ranije upravljali bez svojinskih prava. Međutim, onako korumpiran, neefikasan i uglavnom parazitski partijski sistem kakav je bio, i dalje je bio suštinski vaţan za jednu privredu zasnovanu na koman- dovanju. Alternativa partijskom autoritetu nije bio ustavni i demokratski autoritet, već na kraći rok, nikakav autoritet. To je bilo ono što se zaista desilo. Gorbačov, kao i njegov naslednik Jeljcin, pomerio je osnovu svoje vlasti od partije prema drţavi, i kao ustavni predsednik, zakonski je akumulirao moć da vlada dekretima, po nekim nadleţnostima veću od one koju je formalno uţivao bilo koji raniji sovjetski vođa, čak ni Staljin (Di Leo, 1992, str. 111). Niko na to nije obratio ni najmanju paţnju, izvan odskora ustanovljenih demokratskih, ili pre ustavotvornih skupština, Narodnog kongresa i Vrhovnog sovjeta (1989). Niko više nije vladao, ili bolje rečeno, niko se više nije pokoravao u Sovjetskom Savezu. Kao oštećeni dţinovski tanker koji se kreće prema sprudovima, tako je i Sovjetski Savez bez kormila bio nošen ka dezintegraciji. Linije po kojima će se prelomiti su već bile povučene: na jednoj strani je bio sistem teritorijalne autonomne vlasti otelo- tvoren u federalnoj strukturi drţave, na drugoj su bile samostalne ekonomske celine. Pošto je zvanična teorija na kojoj je Sovjetski Savez izgrađen bila teorija teritorijalne autonomije za nacionalne grupe, nacionalističko cepanje je bilo potencijalno ugrađeno u sistem i svih petnaest federalnih republika i u autonomne regione i oblasti unutar svake od njih, 60 mada se, uz izuzetak tri male baltičke drţave, o separatizmu nije ni razmišljalo pre 1988. godine, kada su, kao odgovor na glasnost osnovani prvi nacionalistički ,,frontovi“ ili organizacije za političke kampanje (u Estoniji, Latviji, Litva- niji i Jermeniji). Međutim, u ovoj fazi, čak i u baltičkim drţavama, oni su bili usmereni ne toliko protiv centra koliko protiv nedovoljno gorbačovljevskih lokalnih komunističkih partija, ili kao u Jermeniji, protiv susednog Azerbejdţana. Cilj još uvek nije bila nezavisnost, mada se nacionalizam naglo radikalizovao 1989-1990. godine pod uticajem izborne groznice i borbe između radikalnih reformista i organizovanog otpora starog partijskog establišmenta u novim skupštinama, kao i trvenja između Gorbačova i njegove ogorčene ţrtve, suparnika i konačnog naslednika, Borisa Jeljcina. U suštini su radikalni reformisti po republikama protiv ušančenih partijskih hijerarhija traţili podršku nacionalista, pa su ih čineći tako, ojačali. U samoj Rusiji, pozivanje na ruske interese naspram perifernih republika koje je Rusija dotirala, za koje se sve više mislilo da im ide bolje nego Rusiji, bilo je moćno oruţje u borbi radi- kala sa partijskom birokratijom, ukopanom u centralnom partijskom aparatu. Za Borisa Jeljcina, starog partijskog šefa iz vremena komandnog društva, koji je kombi- novao talenat za napredovanje u staroj politici (tvrdoću i lukavost) sa talentom za napredovanje u novoj politici (demagogiju, ţovijalnost, osećaj za medije), put na vrh je vodio preko osvajanja Ruske Federacije, čime je sebi omogućio da zaobiđe institucije Gorbačovljevog Saveza (misli se na savezne ustanove, prim. prev.). Zapravo, do tada Savez i njegova glavna članica RSFSR, nisu bili jasno odeljeni. Transformišući Rusiju u republiku kao što su druge, Jeljcin je de facto išao u prilog dezintegraciji

60 Uz Rusku Federaciju koja je daleko teritorijalno i demografski najveća, tu su bile i Jermenija, Azerbejdţan, Belorusija, Estonija, Gruzija, Kazahstan, Kirgistan, Letonija, Litvanija, Moldavi- ja, Tadţikistan, Turkmenistan, Ukrajina i Uzbekistan.

Sovjetskog Saveza, koji bi Rusija pod njegovom kontrolom praktično istisnula. Ovo se 366 ODRON zaista i desilo 1991. godine. Ekonomska dezintegracija je pomogla napredovanju političke dezintegracije, a politička dezintegracija je pothranjivala ekonomsku. Krajem Plana, i partijskih naređenja iz centra, više nije postojala delotvorna nacionalna ekonomija, već jurnjava svake zajednice, teritorije, ili kakve druge jedinice koja je to mogla da izvede, ka samodovoljnosti i samozaštiti, ili bilateralnoj razmeni. Komandanti velikih provincijskih fabričkih gradova, oduvek sviklih na takve aranţmane, razmenjivali su industrijske proizvode za hranu sa glavešinama regionalnih kolhoza, kao što je - to je dramatičan primer - lenjingradski partijski šef Gidaspov, izašao na kraj sa akutnom nestašicom ţita u njegovom gradu pomoću telefonskog poziva Nazarbajevu, kazahtanskom partijskom šefu, koji je udesio trampu ţitarica za obuću i čelik (Yu Boldyrev, 1990). Ali čak se i ova vrsta transakcija između dve vrhunske ličnosti u staroj partijskoj hijerarhiji u suštini odnosila prema opštedrţavnom sistemu distribucije kao prema nečemu irelevantnom. „Izgleda da su partikularizmi, autarhije, spadanja na primitivne metode, bili pravi rezultati zakona koji su liberalizovali lokalne ekonomske snage.“ (Di Leo, str. 101.) Do tačke bez povratka se stiglo u drugoj polovini 1989. godine, dvestogodi- šnjeg jubileja izbijanja Francuske revolucije, čije su nepostojanje ili beznačajnost za politiku dvadesetog veka u to vreme marljivo pokušali da pokaţu fracuski „revizioni- stički“ istoričari. Politički slom je usledio za sazivanjem (kao i u Francuskoj osamnaestog veka) novih demokratskih, ili većim delom demokratskih skupština u leto te godine. Ekonomski slom je postao nepopravljiv u ključnim mesecima između oktobra 1989. i maja 1990. godine. Međutim, pogledi sveta su u to vreme bili prikovani za jedan sa tim povezan, ali sekundaran fenomen: iznenadni raspad satelitskih komunističkih reţima u Evropi koji je isto tako bio nepredviđen. Između avgusta i kraja 1989. godine komunističke vlasti su abdicirale ili prestale da postoje u Poljskoj, Ĉehoslovačkoj, Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj i Demokratskoj Republici Nemačkoj - bez ispaljenog metka osim u Rumuniji. Ukratko potom, dve balkanske zemlje koje nisu bili sovjetski sateliti, Jugoslavija i Albanija, takođe su prestale da budu komunistički reţimi. Demokratsku Republiku Nemačku će uskoro anektirati Zapadna Nemačka, a Jugoslavija će se ubrzo raspasti u građanskom ratu. Ovaj proces je bio posmatran ne samo na televizijskim ekranima zapadnog sveta, već su ga sa većom paţnjom posmatrali i komunistički reţimi na drugim kontinentima. Mada su se u njih ubrajali reţimi od radikalno reformističkog (bar u ekonomskim stvarima), kao u Kini, do nepomirljivo centralističkog reţima starog stila, kao na Kubi (videti poglavlje 15), po svoj prilici su svi bili sumnjičavi prema sovjetskom upuštanju u neograničenu glasnost, i slabljenju autoriteta. Kada se pokret za liberalizaciju proširio iz SSSR-a u Kinu, vlada u Pekingu je odlučila, sredinom 1989. godine, očito posle izvesnog oklevanja i unutrašnjeg neslaganja, da ponovo uspostavi svoj autoritet na najnedvosmisleniji način, pomoću onoga što je Napoleon, koji je takođe koristio vojsku da suzbije javnu agitaciju tokom Francuske revolucije, zvao „fijuk šrapnela“. Trupe su počistile masovne studentske demonstracije sa glavnog prestoničkog trga, uz visoku cenu u ţivotima, koja se verovatno merila - mada u vreme pisanja nisu bili dostupni pouzdani podaci - stotinama palih. Masakr na trgu Tjenanmen je uţasnuo zapadno javno mnjenje, a verovatno je kineska Komunistička partija izgubila ono malo legitimiteta koji je moţda još imala među mlađim generacijama kineskih intelektualaca, uključujući i članove partije, ali je on ostavio kineskom reţimu slobodne ruke da nastavi politiku uspešne ekonomske liberalizacije

KRAJ SOCIJALIZMA 367

bez neposrednih političkih problema. Kolaps komunizma posle 1989. godine je bio ograničen na SSSR i drţave u njegovoj orbiti (uključujući i Spoljnu Mongoliju, koja je izabrala sovjetsku zaštitu umesto kineske između dva svetska rata). Tri preţivela azijska komunistička reţima (Kina, Severna Koreja i Vijetnam) kao i udaljena i izolovana Kuba, nisu bili odmah pogođeni. V Izgledalo je prirodno, posebno na dvestagodišnjicu 1789. godine, da se promene 1989-1990. godine opišu kao istočnoevropske revolucije, a u onoj meri u kojoj su događaji koji vode ka potpunom zbacivanju reţima revolucionarni, ova reč je umesna, ali zavodi na pogrešan trag. Jer nijedan od reţima u istočnoj Evropi nije bio zbačen. Nijedna zemlja osim Poljske, nije imala bilo kakvu unutrašnju snagu, organizovanu ili ne, koja bi bila ozbiljna pretnja za reţim, a činjenica da je Poljska imala moćnu političku opoziciju je zapravo garantovala da reţim tamo ne bude naglo uništen, već je on zamenjen pregovaračkim procesom kompromisa i reforme, što nije neslično načinu na koji se Španija probijala ka demokratiji nakon smrti generala Franka 1975. godine. Najozbiljnija pretnja za reţime u sovjetskoj orbiti je dolazila iz Moskve, koja je jasno stavila do znanja da ih više neće spasavati vojnom intervencijom, kao 1956. i 1968. godine, ako ni zbog čega drugog ono zato što je kraj Hladnog rata učinio te reţime strateški manje neophodnim za SSSR. Po mišljenju Moskve, ako su ţeleli da preţive, dobar savet za njih bi bio da slede liniju liberalizacije, reforme i fleksibilnosti poljskih i mađarskih komunista, ali isto tako Moskva neće prisiljavati čvrstorukaše u Berlinu i Pragu. Oni su bili sami. Samo povlačenje SSSR-a podvuklo je crtu u bankrotstvu ovih reţima. Ostajali su na vlasti samo zato što su stvorili prazninu oko sebe, u kojoj nije ostalo alternative status kvou osim da se emigrira (gde je to bilo moguće) ili (za nekolicinu) da se formiraju marginalne disidentske grupe intelektualaca. Glavnina građana je prihvatala stvari onakve kakve jesu, jer nije imala alternativu. Energični, talentovani i ambiciozni ljudi su delovali unutar sistema, pošto su bilo kakav poloţaj za koji su se zahtevale ovakve osobine, a u stvari bilo kakvo javno ispoljavanje talenta, postojali unutar sistema, ili uz njegovu dozvolu. Ĉak i u potpuno nepolitičkim oblastima, kao što su skokovi motkom i šah. To je vaţilo i za dopuštenu opoziciju, uglavnom u umetnosti, kojoj je u vreme opadanja sistema bilo dozvoljeno da se razvije, što su disidentski pisci koji su odlučili da ne emigriraju, otkrili na svoju štetu nakon pada komunizma kada su tretirani kao kolaboracionisti.12 Nije čudo što se većina ljudi opredelila za miran ţivot, što je uključivalo i formalne gestove podrške sistemu, u kome se ni od koga, osim od đaka osnovne škole, nije moglo očekivati da u njega veruje, gestove, kakvi su glasanje ili demonstriranje, čak i onda kada kazne za disidentstvo više nisu bile zastrašujuće. Jedan od razloga zašto je stari reţim osuđivan sa takvom ţestinom nakon svog pada, posebno u tvrdokornim zemljama kao što su Ĉehoslovačka i bivša DDR bio je taj što je „velika većina glasala na krivotvorenim izborima da bi izbegla neprijatne posledice, mada ne veoma ozbiljne; ljudi su učestvovali na obaveznim marševima... Lako su se regru12 Čak je i takav posvećeni protivnik komunizma kao Aleksandar Solţenjicin imao karijeru kao pisac etabliran u sistemu, koji je dozvolio/ohrabrio štampanje njegovih prvih romana u reform- ske svrhe.

tovali policijski doušnici, pridobijani bednim privilegijama, često je pristanak na sluţenje 368posledica ODRON vrlo blagog pritiska" (Kolakowski, 1992, str. 55-56). bio Ipak, jedva da je iko verovao u sistem ili osećao bilo kakvu lojalnost prema njemu, čak i oni koji su njime upravljali. Ti su se nesumnjivo iznenadili kada su mase napustile svoju pasivnost i pokazale svoje disidentstvo - trenutak zapanjenosti je zauvek uhvaćen na video snimku predsednika Ĉaušeskog decembra 1989. godine, kada se suočio sa masom koja je negodovala umesto da lojalno aplaudira - ali njih nije iznenadilo disidentstvo, već jedino akcija. U tom trenutku istine, nijedna istočnoevropska vlada nije naredila svojim snagama da pucaju. Sve su mirno abdicirale, osim u Rumu- niji, a čak i tamo je otpor bio kratak. Moţda su mogli da ponovo zadobiju kontrolu, ali niko to nije čak ni pokušao. Nigde nije bilo grupa ultrakomunista spremnih da u bunkeru poginu za svoju veru, ili čak za daleko od beznačajnih, postignuća četrdesetogodišnje komunističke vladavine u velikom broju ovih drţava. A šta bi trebalo da brane? Ekonomske sisteme čija je inferiornost u odnosu na njihove zapadne susede bola oči, koji su propadali, i za koje se pokazalo da se ne mogu reformisati, čak i tamo gde su načinjeni ozbiljni i pametni reformski napori? Sisteme koji su očito izgubili svoje opravdanje koje je odrţavalo njihove komunističke kadrove u prošlosti, naime ubeđe- nje u to da je socijalizam superioran nad kapitalizmom i da je predodređen da ga zameni? Ko je više mogao da veruje u to, mada to četrdesetih, pa čak ni pedesetih godina nije izgledalo neubedljivo? Pošto socijalističke drţave više nisu bile čak ni ujedinjene, a zapravo su se ponekad borile međusobno sa oruţjem (na primer, Kina i Vijetnam ranih osamdesetih godina), nije se više moglo govoriti ni o jedinstvenom „socijalističkom taboru". Sve što je preostalo od starih nada bila je činjenica da je SSSR, zemlja Oktobarske revolucije, bio jedna od dve globalne supersile. Izuzev moţda Kine, sve komunističke vlade i mnoge komunističke partije i drţave ili pokreti u Trećem svetu, sasvim su dobro znali koliko mnogo duguju postojanju ove kontrateţe ekonomskoj i strateškoj premoći one druge strane. Ali je SSSR očigledno odbacivao ovaj političko- -vojni teret koji više nije mogao da nosi, a čak i one komunističke drţave koje ni u kom slučaju nisu bile zavisne od Moskve (Jugoslavija, Albanija) nisu mogle a da ne shvate koliko će ih teško oslabiti nestanak Sovjetskog Saveza. U svakom slučaju, u Evropi, kao i u SSSR-u, komunisti koje su nekad odrţavala stara ubeđenja, sada su bili generacija prošlosti. Malobrojni su 1989. bili oni ispod šezdeset godina starosti koji su sa starijim generacijama mogli da podele iskustvo o vezi komunizma i patriotizma u nekoliko zemalja, naime iskustvo Drugog svetskog rata i Otpora, a malobrojni su oni ispod pedeset godina koji su uopšte mogli da imaju sećanja iz prve ruke na to vreme. Za većinu ljudi, princip koji je davao legitimnost drţavama, bio je zvanična retorika ili priče izlapelih staraca.13 Ĉak ni članovi partije, sem onih najstarijih, verovatno nisu bili komunisti u starom smislu te reči, već ljudi i ţene (avaj, isuviše malobrojne ţene) koji su pravili karijere u zemljama koje su se zadesile pod komunističkom vladavinom. Dok su sistemi delovali, oni su njima upravljali. Kada je postalo jasno da ih je sam SSSR prepustio sudbini, reformisti su (kao u Poljskoj i Mađarskoj) pokušavali da ugovore miran prelaz, čvrstorukaši (kao u Ĉehoslovačkoj i DDR-u) su pokušavali da odrţe pat poziciju sve dok nije postalo jasno da se građani više ne pokoravaju, čak iako su armi13 Ovo očigledno nije bio slučaj u komunističkim drţavama Trećeg sveta, kao što je Vijetnam, gde se oslobodilačka borba nastavila do sredine sedamdesetih godina, ali gde je podela naroda koju je izvršio oslobodilački rat verovatno isto tako bila ţivlja u glavama ljudi.

KRAJ SOCIJALIZMA 369

ja i policija još bile pokorne. U oba slučaja su otišli mirno kada su otkrili da im je vreme isteklo, tako se nesvesno sveteći propagandistima Zapada koji su tvrdili da je baš to ono što „totalitarni“ reţimi nikada ne bi mogli da učine. Njih su nakratko zamenili muškarci i ţene (opet premalo ţena) koji su predstavljali disidente ili opoziciju, koji su organizovali, ili je moţda bolje reći koji su uspešno pozvali na masovne demonstracije koje su starim reţimima dali signal za mirnu abdikaciju. Osim u Poljskoj, gde su kičmu opozicije činili Crkva i sindikati, opozicija se sastojala od nekolicine, često vrlo hrabrih intelektualaca, slikovite armije vođa koji su se na kratko našli na čelu svojih naroda: kao u revolucijama 1848. godine koje padaju istoričaru na pamet, to su često bili naučnici ili ljudi iz sveta umetnosti. Na trenutak su filozof-disident (Mađarska) ili srednjovekovni istoričar (Poljska) bili razmatrani kao predsednici ili premijeri, a dramaturg, Vaclav Havel je zaista postao predsednik Ceho- slovačke, okruţen ekscentričnom masom savetnika, od američkog rokera ljubitelja skandala, do člana habzburške visoke aristrokratije (kneza Svarcenberga). Nastala je plima reči o „civilnom društvu", tj. o skupu dobrovoljnih građanskih organizacija ili privatnih aktivnosti, koje treba da zauzmu mesto totalitarnih drţava, kao i o povratku na principe revolucije pre nego što ih je boljševizam izobličio.14 Avaj, kao i 1848. godine, trenutak slobode i istine nije potrajao. Politika, i oni koji su rukovodili drţavnim poslovima, okrenuli su se onima koji obično zauzimaju takve funkcije. Ad hoc ,,frontovi“ i „građanski pokreti11 su se rušili isto onako naglo kako su se i uzdizali. Pokazalo se da je to slučaj i u SSSR-u gde se kolaps partije i drţave sporije odvijao sve do avgusta 1991. godine. Neuspeh perestrojke i iz toga proisteklo narodno odbacivanje Gorbačova, bili su sve više očigledni, iako ih Zapad nije opazio, gde je popularnost Gorbačova opravdano i dalje bila visoka. To je ograničilo vođu SSSR-a na niz pozadinskih manevara i promenljivih savezništava sa političkim grupama i centrima moći koji su se pojavljivali iz parlamentarizacije sovjetske politike, što je učinilo da mu ne veruju reformisti koji su se u početku okupili oko njega - od kojih je on zaista napravio sagu za menjanje drţave - isto onako kao ni da rascepka delove partije čiju je moć slomio. Bio je, i u istoriju će ući kao tragična figura, komunistički „car oslobodilac11 poput Aleksandra II (1855-1881) koji je uništio ono što je hteo da reformiše i sam bio uništen u tom procesu. 15 Šarmantan, iskren, inteligentan, istinski pokretan idealima komunizma za koje je smatrao da ih je pokvario uspon Staljina, Gorbačov je paradoksalno, isuviše bio čovek organizacije za meteţ demokratske politike koju je stvorio; isuviše komitetski čovek za odlučne akcije; suviše udaljen od iskustava urbane i industrijske Rusije kojom nikad nije upravljao, da bi imao osećaj za bazu starog partijskog šefa. Njegov problem nije bio toliko u tome što nije imao efikasnu strategiju za reformisanje privrede - čak ni posle njegovog pada niko to nije imao - koliko u tome što je bio daleko od svakodnevnog iskustva svoje zemlje. 14 Autor se priseća jedne od ovih diskusija na konferenciji u Vašingtonu 1991. koju je špan- ski ambasador u SAD spustio na zemlju svojim sećanjem na to da su mladi studenti i bivši studenti (u to vreme uglavnom liberalni komunisti) uglavnom isto to osećali posle smrti generala Franka 1975. godine. Po njegovom mišljenju civilno društvo je značilo samo to da su mladi ideolozi, koji su se za trenutak našli u situaciji da govore u ime celog naroda, ţeleli da to vide kao trajno stanje. 15 Aleksandar II (1855-1881) oslobodio je kmetove i preduzeo niz drugih reformi, a ubili su ga pripadnici revolucionarnog pokreta, koji je prvi put postao politička snaga u vreme njegove vladavine.

Kontrast sa još jednim od vodećih sovjetskih komunista posleratne generacije, je 370 ODRON poučan. Nursultan Nazarbajev, koji je preuzeo vlast u azijskoj republici Kazah- stanu 1984. godine, kao pripadnik reformskog pokreta, stupio je (kao mnogi drugi sovjetski političari, za razliku od Gorbačova i skoro svih političara u nesocijalističkim zemljama) u javni ţivot iz fabričke hale. Premestio se iz Partije u drţavu, postajući predsednik republike, odlučno je nastavio sa potrebnim reformama, koje su obuhvatale i decentralizaciju i uvođenje trţišta, i preţiveo je i pad Gorbačova i raspad savezne partije, a nijedan od ta dva događaja nije rado primio. Posle raspada i dalje je bio jedan od najmoćnijih ljudi u nejasnoj „Zajednici nezavisnih drţava“. Ali se uvek pragmatični Nazarbajev, sistematski drţao politike optimalizacije poloţaja svog feuda (i stanovništva na njemu), i posvećivao je najveću paţnju tome da trţišne reforme ne budu socijalno štetne. Trţište da, nekontrolisani rast cena odlučno ne. Strategija kojoj je lično davao prednost bila je bilateralna trgovina sa drugim sovjetskim (ili bivšim sovjetskim) republikama - naročito je podrţavao centralnoazijsko sovjetsko zajedničko trţište - i zajednička ulaganja sa stranim kapitalom. Nije imao primedbi na radikale ekonomiste, jer je neke unajmio iz Rusije, pa čak i nekomuniste, pošto je doveo jednog od mozgova juţnokorejskog ekonomskog čuda, koji je trebalo da pruţi pravi uvid u to kako je zaista uspešna posleratna kapitalistička privreda zapravo funkcionisala. Put ka preţivljavanju, a moţda i uspehu je bio popločan manje dobrim namerama nego tvrdom kaldrmom realizma. Poslednje godine Sovjetskog Saveza bile su usporeni snimak katastrofe. Pad evropskih satelita 1989. godine i nevoljni pristanak Moskve na ponovno ujedinjenje Nemačke, pokazali su kolaps Sovjetskog Saveza kao velike sile, a kamoli kao supersi- le. Njegova krajnja nesposobnost da odigra bilo kakvu ulogu u Zalivskoj krizi 1990-1991. godine je to podvukla. Govoreći rečima međunarodne politike, SSSR je bio poput potpuno poraţene zemlje, kao posle nekog velikog rata - samo bez rata. Ipak, on je zadrţao oruţane snage i vojno-industrijski kompleks bivše supersile, što je situacija koja je nametnula ozbiljna ograničenja negovoj politici. Ipak, mada je njegov međunarodni debakl ohrabrio secesionizam u republikama gde su nacionalistička osećanja bila jaka, posebno u baltičkim drţavama i Gruziji - Litvanija je ispitala teren provokativnom deklaracijom o potpunoj nezavisnosti od Moskve u martu 1990. godine16 - do dezintegracije Sovjetskog Saveza nije došlo zbog nacionalističkih snaga. Do nje je u suštini došlo zbog dezintegracije centralne vlasti, koja je prisilila svaki region ili manju jedinicu u zemlji da vode sopstvenu brigu, da spašavaju šta se spasti moţe iz ruševina privrede koja je klizila u haos. Glad i nestašica nalaze se iza svega onoga što se dešavalo u poslednje dve godine SSSR-a. Očajni reformisti, uglavnom iz redova intelektualaca kojima je glasnost tako očigledno koristila, zapadali su u apokaliptični ekstremizam: ništa se ne moţe učiniti sve dok se stari sistem i sve u njemu potpuno ne unište. Na polju privrede, sistem se mora kompletno razmrviti totalnom privatizacijom i uvođenjem stopostotnog slobodnog trţišta odmah, po bilo kojoj ceni. Predlagani su dramatični planovi da se to učini u toku nekoliko nedelja, ili meseci (postojao je program „pet stotina dana“). Ova politika se nije zasnivala na bilo kakvom znanju o slobodnom trţištu ili kapitalističkoj privredi, iako su je odlučno 16 Jermenski nacionalizam, mada je izazivao raspad Saveza potraţivanjem regiona Nagor- no Karabah od Azerbejdţana, nije bio toliko lud da priţeljkuje nestanak SSSR-a, jer da nije postojao SSSR ne bi postojala Jermenija.

KRAJ SOCIJALIZMA 371

preporučivali gostujući američki i britanski ekonomisti i finansijski stručnjaci, čija se mišljenja, nisu zasnivala na bilo kakvom znanju o tome šta se sve stvarno dešava u sovjetskoj privredi. I jedni i drugi su imali pravo pretpostavljajući da je postojeći sistem, ili bolje rečeno, komandna privreda, dok je postojala, bila daleko inferiorna u odnosu na privrede zasnovane prvenstveno na privatnoj svojini i prvatnom preduzetništvu, i da je stari sistem, čak i u izmenjenom obliku, osuđen na propast. Ipak, i jedni i drugi nisu uspeli da se suoče sa pravim problemom kako u praksi, pretvoriti central- no-plansku privredu u jednu ili drugu verziju dinamične trţišne privrede. Umesto toga apstraktno su ponavljali demonstracije o vrlinama trţišta sa prve godine ekonomskih studija. Dokazivali su kako će trţište automatski po pristupačnim cenama popuniti rafove u radnjama onim proizvodima koje proizvođači zadrţavaju, onda kada se ponudi i potraţnji omogući sloboda manevra. Većina napaćenih građana SSSR-a znali su da se to neće desiti, i kada je nakon što je SSSR prestao da postoji, i kada je nakratko primenjena liberalna šok terapija, to se nije desilo. Osim toga, nijedan ozbiljan posmatrač ove zemlje nije verovao da godine 2000. drţavni i javni sektor sovjetske privrede još uvek neće biti znatni. Učenici Fridriha Hajeka i Miltona Fridmana su osuđivali samu ideju o ovakvoj mešovitoj privredi. Nisu mogli da ponude savet o tome kako da se tom privredom upravlja, ili da se ona preobrazi. Pa ipak, kada je došla konačna kriza, nije bila ekonomska, već politička. Praktično je za celokupan establišment SSSR-a od partije, preko planera i naučnika, drţave, oruţanih snaga, snaga bezbednosti, do sportskih autoriteta, ideja o totalnom raspadu SSSR-a bila neprihvatljiva. Ne moţe se reći da je raspad bio priţeljkivan, ili čak zamišljan, u bilo kojoj većoj grupi sovjetskih građana izvan baltičkih drţava pre 1989. godine, ali to nije verovatno: kakve god rezerve da imamo prema ovim brojevima, 76 odsto birača je na referendumu u martu 1991. godine glasalo za očuvanje SSSR-a „kao obnovljene federacije suverenih i jednakih republika, u kojoj su prava i slobode svake osobe i svake nacionalnosti potpuno zaštićene" (Pravda, 25. I 1991). Raspad sigurno nije zvanično bio deo politike bilo kog od vaţnih saveznih političara. Ipak se čini da je raspadanje centra neminovno ojačalo centrifugalne snage, i raspad učinilo neizbeţnim, posebno zbog politike Borisa Jeljcina, čija se zvezda uspevala, kako je Gorbačov slabio. Do tada je Savez bio senka, a republike jedina stvarnost. Krajem aprila, Gorbačov je, uz podršku devet glavnih republika, 17 ugovorio „Sporazum o Savezu" čija je namera bila, pomalo na način austro-ugarskog kompromisa iz 1867. godine, da očuva postojanje centralne federalne vlasti (sa direktno biranim saveznim predsednikom), koji upravlja oruţanim snagama, spoljnom politikom, koordinacijom finansijske politike i ekonomskih odnosa sa ostatkom sveta. Sporazum je trebalo da stupi na snagu 20. avgusta. Za najveći deo starog partijskog i sovjetskog establišmenta, ovaj sporazum je bio još jedna od Gorbačovljevih formula na papiru, osuđen na propast kao i sve ostale. Iz tog razloga smatrali su ga pogrebnim spomenikom Sovjetskog Saveza. Dva dana pre nego što je sporazum trebalo da stupi na snagu, praktično najvaţniji ljudi u federaciji, ministri odbrane, šef KGB-a, potpredsednik, premijer SSSR-a i stubovi partije, proglasili su da će u odsustvu predsednika i generalnog sekretara jedan Komitet za vanredno stanje preuzeti vlast (predsednik je bio na odmoru u kućnom pritvoru). To nije bio toliko udar - niko nije uhapšen u Moskvi, čak nisu zauzete ni radio-stanice - koliko proglas da je mašinerija stvarne vlasti ponovo u pogonu, u samopouzdanoj nadi 17

Tj. svih osim tri baltičke drţave, Moldavije, Gruzije kao i, iz nejasnih razloga, Kirgizije.

da će građanstvo pozdraviti, ili bar mirno prihvatiti povratak reda i poretka. Ovaj udar nije 372 poraţen ODRON revolucijom, niti ustankom naroda, jer je stanovništvo Moskve ostalo mirno, a bio poziv na štrajk protiv udara je prošao nezapaţeno. Kao toliko puta u sovjetskoj istoriji, to je bila drama koju je odigrala mala grupa glumaca iznad glava napaćenog naroda. Ali ne sasvim. Trideset, čak deset godina ranije, sama proklamacija o tome gde se nalazi stvarna vlast bila bi dovoljna. Ĉak i ovako, većina građana SSSR-a je drţala pognute glave: 48 odsto naroda (prema jednoj anketi) i - što manje iznenađuje - 70 odsto partijskih komiteta, podrţavalo je ,,udar“ (Di Leo, 1992, str. 141, 143). Sto je podjednako vaţno, u inostranstvu je više vlada nego što je bilo spremno da prizna, očekivalo da udar uspe. 18 Ipak, potvrđivanje moći partije/drţave u starom stilu zasnivalo se na opštem i automatskom pristanku a ne na prebrojavanju. Do 1991. godine više nije bilo niti centralne vlasti niti opšte pokornosti. Pravi udar bi mogao da uspe na većem delu teritorije SSSR-a, a kakve god da su bile podele u oruţanim snagama i aparatu bezbednosti, verovatno bi se mogle naći dovoljno pouzdane trupe za uspešan puč u prestonici. Ali simbolično potvrđivanje autoriteta više nije bilo dovoljno. Gorbačov je bio u pravu: perestrojka je promenivši društvo, porazila zaverenike. Porazila je i njega. Jedan simboličan drţavni udar se mogao pobediti simboličnim otporom, jer je poslednja stvar koju su zaverenici hteli, ili za koju su bili spremni bila građanski rat. U stvari, njihov gest je nameravao da spreči ono čega se većina ljudi plašila: klizanje u jedan takav sukob. Tako, dok su se nejasne institucije SSSR-a svrstale uz zaverenike, ništa manje nejasne institucije Ruske republike pod Borisom Jeljcinom, tek izabranim za predsednika znatnom većinom glasova, nisu. Zaverenici nisu mogli ništa drugo da urade nego da se predaju, nakon što je Jeljcin, okruţen hiljadama pristalica, došao da brani svoje sedište, prkoseći zbunjenim tenkovima ulogorenim ispred, na uţivanje gledalaca TV ekrana u svetu. Hrabro, ali takođe bez rizika, Jeljcin, čiji su politički darovi i odlučnost bili u dramatičnom kontrastu sa Gorbačovljevim stilom, odmah je prigrabio svoju šansu da raspusti i razvlasti Komunističku partiju i da preuzme u korist Republike Rusije ono što je preostalo od imovine SSSR-a, koji je konačno prestao da postoji nekoliko meseci kasnije. Sam Gorbačov je gurnut u zaborav. Svet, koji je bio spreman da prihvati udar, sada je prihvatio mnogo efikasniji Jeljcinov protivudar, i Rusiju je smatrao prirodnim naslednikom SSSR-a u Ujedinjenim nacijama i svugde drugde. Pokušaj da se spase stara struktura Sovjetskog Saveza ga je uništila brţe i neopozivije nego što je iko očekivao. Međutim, to nije rešilo nijedan od problema privrede drţave i društva. U jednom pogledu su ih načinili gorim, jer su se druge republike sada plašile svoga velikog brata Rusije, što nije bilo u višenacionalnom SSSR-u, posebno zato jer je ruski nacionalizam bio najbolja karta na koju je Jeljcin mogao da igra kako bi umirio oruţane snage, čije je jezgro uvek bilo među Velikorusima. Pošto je većina republika sadrţavala velike manjine etničkih Rusa, Jeljcinov nagoveštaj da se moţe ponovo pregovarati o granicama između republika, ubrzalo je juriš u potpuno otcepljenje: Ukrajina je odmah proglasila svoju nezavisnost. Prvi put su narodi naviknuti na nepristrasno ugnjetavanje svih (uključujući Velikoruse) koju su sprovodile centralne vlasti, imale razlo18 Prvog dana ,,udara“ sluţbene novine finske vlade su ukratko izvestile o hapšenju predsednika Gorbačova bez komentara na donjoj polovini treće strane u biltenu od četiri strane. Ove novine su počele da izraţavaju mišljenje tek kada je ovaj pokušaj očito propao.

KRAJ SOCIJALIZMA 373

ga da strahuju od potčinjavanja Moskvi u interesu jedne nacije. U stvari, to je stavilo tačku na nade u odrţanje makar i privida Saveza, jer je maglovita „Zajednica Nezavisnih Drţava" koja je nasledila SSSR ubrzo izgubila svaku realnost, a izgledalo je da čak ni poslednjem ostatku Saveza, (ekstremno uspešnom) Ujedinjenom timu, koji se takmičio na Olimpijskim igrama 1992. godine, pobeđujući Sjedinjene Drţave, nije suđen dug ţivot. Tako je uništenjem SSSR-a postignut preokret u skoro četiri stotine godina dugoj ruskoj istoriji, i vraćanje zemlje otprilike na veličinu i međunarodni poloţaj koji je imala u vreme pre Petra Velikog (1672-1725). Pošto je Rusija, bilo pod carevima, bilo kao SSSR, bila velika sila od sredine osamnaestog veka, njena dezintegracija je ostavila međunarodnu prazninu između Trsta i Vladivostoka, koja nije ranije postojala u modernoj svetskoj istoriji, osim na kratko tokom Građanskog rata 19171920. godine: ogromna zona nereda, sukoba i potencijalne katastrofe. To je bio zadatak za svetske diplomate i vojnike na kraju ovog milenijuma. VI Dva zapaţanja mogu biti zaključak ovog pregleda. Prvi je koliko se površnim pokazao uticaj komunizma u ogromnoj oblasti koju je osvojio brţe od bilo koje druge ideologije, još od islama u njegovom prvom veku. Mada je uprošćena verzija marksi- zmalenjinizma postala dogmatska (svetovna) vera svih građana između Elbe i Kineskog mora, odjednom je nestala zajedno sa političkim reţimima koji su je nametnuli. Dva razloga se mogu sugerisati za ovaj prilično zapanjujući istorijski fenomen. Komunizam nije bio zasnovan na masovnom preobraćanju, već je bio vera kadrova, „avangarde" (lenjinistički rečeno). Ĉak i Maova čuvena izreka da se uspešna gerila kreće kroz seljaštvo kao riba kroz vodu, podrazumeva razliku između aktivnog elementa (ribe) i pasivnog (vode). Opozicioni radnički i socijalistički pokreti (uključujući i neke masovne komunističke partije) mogu se poklapati sa svojom zajednicom ili biračkim telom, kao u rudarskim selima. Na drugoj strani, sve vladajuće komunističke partije su po svom izboru i po definiciji, manjinske elite. Pristanak ,,masa“ na komunizam nije zavisio od njihovih ideoloških ili drugih ubeđenja već od toga kako su procenjivali ono što je ţivot pod komunističkim reţimima učinio za njih, i kako su procenjivali svoje stanje poredeći ga sa stanjem drugih. Jednom kada više nije bilo moguće izolovati narod od kontakta, pa čak ni od saznanja o drugim zemljama, ove procene su postale skeptične. I opet, komunizam je u suštini bio instrumentalna vera: sadašnjost ima vrednost samo kao sredstvo da se dostigne neodređena budućnost. Osim u retkim slučajevima - na primer u patriotskim ratovima, gde pobeda opravdava sadašnje ţrtve - takav skup verovanja bolje odgovara sektama ili elitama nego univerzalnim crkvama, čiji delokrug, kakvo god da je njihovo obećanje konačnog spasenja, jeste i mora biti područje svakodnevnog čovekovog ţivota. Ĉak su i kadrovi komunističih partija počeli da se koncentrišu na obična ţivotna zadovoljstva, onda kada je milenijumski cilj zemaljskog spasenja, kome su posvetili svoje ţivote, pomeren u neodređenu budućnost. A - vrlo tipično - kada se to desilo, partija nije obezbedila uputstvo za njihovo ponašanje. Ukratko, po prirodi svoje ideologije od komunizma se zahtevalo da bude procenjivan po svojim uspesima, i on nije imao rezerve za slučaj neuspeha. Ali zašto nije uspeo, ili bolje rečeno, zašto se raspao? Paradoks SSSR-a je bio da je svojom smrću, obezbedio jedan od najsnaţnijih argumenata za analize Karla Marksa, za koje je SSSR tvrdio da sluţi kao primer. Marks je pisao 1859. godine:

,,U društvenoj proizvodnji svoga ţivota ljudi stupaju u određene, nuţne 374 ODRON odnose, nezavisne od njihove volje, odnose proizvodnje, koji odgovaraju

određenom stupnju razvitka njihovih materijalnih proizvodnih snaga... Na izvesnom stupnju svoga razvitka dolaze materijalne proizvodne snage društva u protivrečje sa postojećim odnosima proizvodnje, ili što je samo pravni izraz za to, sa odnosima svojine u čijem su se okviru dotle kretale. Iz oblika razvijanja proizvodnih snaga ti se odnosi pretvaraju u njihove okove. Tada nastupa epoha socijalne revolucije. “ (Preuzet prevod iz K. Marks, Predgovor za Prilog kritici političke ekonomije, Izabrana dela I, str. 337-339.) Retki su bili jasniji primeri Marksovih proizvodnih snaga koje dolaze u sukob sa društvenom, institucionalnom i ideološkom nadgradnjom, koja je preobrazila zaostale agrarne privrede u napredne idustrijske - sve do tačke gde su se od snaga pretvorile u okove proizvodnje. Prvi rezultat „ere socijalne revolucije" koja je ovako započela bio je dezintegracija starog sistema. Ali šta će ga zameniti? Ovde ne moţemo da sledimo devetnaestovekovni Marksov optimizam, koji je dokazivao da zbacivanje starog sistema mora voditi boljem sistemu, jer „čovečastvo uvek sebi postavlja samo onakve probleme, kakve moţe da reši". Problemi koje je „čovečanstvo" ili bolje rečeno koje su boljševici postavili sebi 1917. godine, nisu bili rešivi u okolnostima njihovog vremena i mesta, ili su tek mogli biti samo nepotpuno rešeni. A danas bi trebalo imati vrlo veliko samopouzdanje pa tvrditi da se u predvidljivoj budućnosti vidi rešenje za probleme koji nastaju iz kolapsa sovjetskog komunizma, ili da će bilo koje rešenje koje se moţe promoliti za ţivota sledeće generacije biti očigledno poboljšanje za ţitelje bivšeg SSSR-a i komunističkog Balkana. Kolapsom SSSR-a je završen eksperiment „realno postojećeg socijalizma". Jer, čak i tamo gde su komunistički reţimi preţiveli i uspeli, kao u Kini, napustili su prvobitni ideal jedinstvene, iz centra kontrolisane drţavno-planske privrede, zasnovane na potpuno kolektivizovanoj drţavi - ili privredi zadruţnog vlasništva gde praktično nema trţišta. Hoće li se taj eksperiment ikada obnoviti? Jasno ne u obliku razvijenom u SSSR-u, pa verovatno ni u kom obliku, osim u uslovima nečega kao što je privreda totalnog rata, ili nekog analognog vanrednog stanja. To je zato što sovjetski eksperiment nije bio planiran kao globalna alternativa kapitalizmu, već kao određeni skup odgovora na osobenu situaciju u jednoj ogromnoj i spektakularno zaostaloj zemlji, uz poseban i neponovljiv sticaj istorijskih okolnosti. Neuspeh revolucije u drugim zemljama je ostavio sam SSSR da se posveti izgradnji socijalizma, u zemlji u kojoj, po opštem konsenzusu marksista 1917. godine, uključujući i ruske, jednostavno nisu bili prisutni uslovi da se to učini. Pokušaj da se to uradi je stvorio izuzetna postignuća - naročito sposobnost da se porazi Nemačka u Drugom svetskom ratu - ali po ogromnoj i nedopustivoj ljudskoj ceni, po cenu onoga što se konačno pokazalo kao privreda u ćorsokaku i kao politički sistem o kome se ništa dobro ne moţe reći. (Nije li G. Plehanov, „otac ruskog marksizma" prorekao da bi Oktobarska revolucija mogla u najboljem slučaju da vodi ka „kineskom" Carstvu obojenom u crveno?") Ostali „realno postojeći" socijalizam, koji je nastao pod okriljem Sovjetskog Saveza, delovao je sa istim slabostima, mada u manjoj meri, i - u poređenju sa SSSR-om sa daleko manje ljudske patnje. Oţivljavanje ili vaskrs ovog mode

KRAJ SOCIJALIZMA 375

la socijalizma niti je moguće, niti je poţeljno, niti je - čak i pod pretpostavkom da mu okolnosti pogoduju - nuţno. Drugo je pitanje u kojoj meri neuspeh sovjetskog eksperimenta baca sumnju na čitav projekt tradicionalnog socijalizma, privrede u suštini zasnovane na društvenom vlasništvu i planskom upravljanju nad sredstvima za proizvodnju, raspodelu i razmenu. To da je takav projekt ekonomski racionalan su ekonomisti u teoriji prihvatili pre Prvog svetskog rata, mada, što je prilično zanimljivo, tu teoriju nisu izradili socijalisti, već nesocijalistički čisti ekonomisti. Bilo je očito da će doći do praktičnih smetnji, ako ni zbog čega drugog ono zbog birokratizacije. Isto tako je bilo jasno da će socijalizam morati da deluje, bar delimično, pomoću cena, i trţišnih, i realističnih „obračunskih cena“ ako treba da vodi računa o ţeljama potrošača, a ne da im govori šta je za njih dobro. U stvari, socijalistički ekonomisti na Zapadu koji su razmišljali o ovim stvarima tokom tridesetih godina, kada se prirodno, mnogo raspravljalo o ovoj temi, pretpostavljali su jednu kombinaciju planiranja, po mogućstvu decentralizova- nog, sa cenama. Pokazivati izvodljivost ovakve socijalističke privrede, naravno ne znači pokazivati da je ona nuţno superiorna u odnosu na recimo, neke društveno pravednije verzije mešovite privrede Zlatnog doba, još manje da bi ljudi više voleli takvu privredu. Neuspeh sovjetskog socijalizma ne odraţava se na mogućnost drugih vrsta socijalizma. U stvari, sama nemoć privrede u ćorsokaku sa sovjetskim tipom centralnog- -komandnog planiranja da reformiše samu sebe, kao što je ţelela, pokazuje jaz između ove dve vrste razvoja. Upravo je tragedija Oktobarske revolucije bila u tome što je ona jedino i mogla da stvori svoju vrstu nemilosrdnog, brutalnog, komandnog socijalizma. Jedan od vrhunskih socijalističkih ekonomista u tridesetim godinama ovog veka, Oskar Lange, vratio se iz SAD u svoju rodnu Poljsku da gradi socijalizam, sve dok nije dospeo do londonske bolnice da tamo umre. Na samrtnoj postelji je razgovarao sa prijateljima i pošto- vaocima koji su dolazili da ga posete uključujući i mene. Ovo je, kako se ja sećam, ono što je on rekao: Da sam ja bio u Rusiji dvadesetih godina, bio bih buharinovski gradualist. Da sam bio savetnik za sovjetsku idustrijalizaciju, preporučio bih fleksibilnije i ograničenije ciljeve, kao što su zaista činili sposobni ruski planeri. Pa ipak, kada razmišljam o tome, stalno se iznova pitam: da li je bilo alternative tom nekritičnom, brutalnom, u osnovi neplaniranom jurišu u Prvi petogodišnji plan? Ţeleo bih da kaţem da je bilo, ali ne mogu. Ne mogu da nađem odgovor.

Poglavlje sedamnaesto 1950. godine

Avangarda umire - Umetnosti posle

Koncepcija o umetničkom delu kao investiciji, jedva da je starija od početka pedesetih godina ovog veka. G. Reitlinger, The Economics of Taste, vol. 2, (1982, str. 14) Veliki beli proizvodi, stvari koje odrţavaju privredu u pokretu - friţideri, pećnice, sve stvari koje su obično bile porcelanske i bele - sada su obojene. To je novo. Tu se pop art slaţe sa njima. Vrlo lepo. Mandrak mađioničar izlazi iz zida pred vas dok otvarate vaš friţider da uzmete sok od pomorandţe. Studs Terkel, Division Street: America (1967, str. 217)

I Deo je prakse jednog istoričara - uključujući i ovog pisca - da razmatra razvoj umetnosti, koliko god njihovi koreni očigledno i duboko bili u društvu, odvojeno od njihovog savremenog konteksta, kao granu ili tip ljudske aktivnosti podloţne sopstvenim pravilima, o kojoj se moţe suditi u skladu sa tim pravilima. Ipak, u eri najrevolucionarnijeg preobraţaja ljudskog ţivota do sada zabeleţenog, čak i ovaj drevni i podesan princip istorijskog razmatranja sve više postaje nerealan. Ne samo zbog toga što je granica između onoga što se moţe odrediti kao „umetnost'1, „kreacija11, i onog što to nije postajala sve nejasnija, pa je čak sasvim nestajala, ili zato što je jedna uticajna škola knjiţevnih kritičara na kraju veka mislila da je nemoguće, irelevantno i nedemokratski odlučivati da li je Šekspirov Makbet bio bolji ili gori od Betmena. On postaje nerealan i zbog toga što su sile koje određuju ono što se dešava u umetnostima, ili u onome što bi staromodni posmatrači nazvali tim imenom, preteţno bile egzogene. Kao i što se moglo očekivati u eri izvanredne naučno-tehnološke revolucije, one su bile preteţno tehnološke. Tehnologija je najočiglednije revolucionisala umetnosti time što ih je učinila sveprisutnim. Već je radio doneo zvukove - reči i muziku - u većinu domaćinstava razvijenog sveta, i nastavio je da prodire u zaostali svet. Ali ono što ga je načinilo univerzalnim, bio je tranzistor, koji je bio i mali i prenosiv, i bila je dugotrajna električna baterija koja je prijem programa učinila nezavisnim od zvaničnih (preteţno urbanih) električnih mreţa. Gramofon je već bio star, a pored toga što je mehanički poboljšavan, i dalje je bio relativno glomazan. LP ploča (1948), koja se naglo afirmisala pedesetih godina (Guiness, 1984, str. 193), bila je blagodat za ljubitelje klasične muzike, čije su kompozicije, za razliku od popularne muzike, retko pokušavale da se drţe ograniče-

AVANGARDA UMIRE - UMETNOSTI POSLE 1950. GODINE 377

nja od tri do pet minuta, koje je nametala ploča od 78 obrtaja, ali ono što je muziku po ličnom izboru učinilo prenosivom, bila je magnetna kaseta, koja je mogla da svira na sve manjim i lakšim za nošenje uređajima za reprodukciju i snimanje zvuka koji su preplavili svet sedamdesetih godina, a dodatna prednost kaseta je bila što su se lako kopirale. Do osamdesetih godina, muzika je mogla biti svugde: mogla je da privatno prati svaku moguću aktivnost pomoću slušalica prikačenih za dţepne naprave koje su izumeli (kao toliko mnogo puta) Japanci, ili da bude preterano javno puštana sa velikih prenosivih ,,geto-blastera“, „jer zvučnici još nisu bili uspešno minijaturizovani). Ova tehnološka revolucija je imala političke kao i kulturne posledice. Predsednik je 1961. godine uspešno apelovao na francuske regrute protiv pokušaja vojnog udara njihovih komandanata, jer su ga vojnici mogli čuti na prenosivim radio-prijemnicima. Sedamdesetih godina su govori ajatolaha Homeinija, budućeg vođe iranske revolucije u izgnanstvu, bili lako transportovani u Iran, presnimavani i šireni. Televizija nikada nije postala tako lako prenosiva kao radio - ili je barem daleko više gubila umanjivanjem od zvuka - ali je odomaćila poketne slike. Povrh toga, iako je televizor i dalje bio daleko skuplja i nezgrapnija naprava od radio prijemnika, ubrzo je postao skoro opšte pristupačan čak i sirotinji u nekim zaostalim zemljama, svugde gde je postojala neka urbana infrastruktura. Osamdesetih godina je nekih 80 odsto stanovništva u zemlji kao što je Brazil, imalo pristup televiziji. Ovo je veće iznenađenje od toga da je u SAD ovaj novi medij zamenio i radio i filmove kao standardan oblik popularne zabave tokom pedesetih godina, a u Britaniji tokom šezdesetih godina. Masovna potraţnja za televizijom je bila neodoljiva. U razvijenim zemljama (preko video-rekordera, koji su još uvek ostali prilično skupe sprave) televizija je počela da na kućne male ekrane donosi čitav niz filmskih slika. Iako je repertoar koji je stvaran za veliki ekran u principu trpeo od minijaturizacije, video-rekorderi su imali tu prednost da su gledaocu davali skoro neograničen izbor u tome šta i kada da gleda. Širenjem domaćih kompjutera, izgleda da je mali ekran pred tim da postane glavna vizuelna veza pojedinca sa spoljnim svetom. Tehnologija ne samo što je umetnosti učinila sveprisutnim, već je i preobrazila njihovu percepciju. Za nekoga ko je odgajen u vreme kada je elektronski i mehanički stvorena muzika standardni zvuk koji se čuje u uţivo izvođenoj i snimljenoj pop muzici, u vreme kada bilo koje dete moţe da zaustavlja kadrove i ponavlja zvučni ili vizuelni odlomak onako kako su nekad mogli da se ponovo čitaju samo tekstualni odlomci, kada pozorišna iluzija nije ništa u odnosu na ono što tehnologija moţe da učini u televizijskim reklamama, uključujući pripovedanje dramatične priče za trideset sekundi, za takvog je jedva moguće da se vrati na jednostavnu linearnost ili sekven- cijalnost percepcije iz dana pre nego što je visoka tehnologija omogućila da se za nekoliko sekundi izmenjaju svi dostupni televizijski kanali. Tehnologija je preobrazila svet umetnosti, mada ranije i potpunije svet popularnih umetnosti i zabave nego svet „visokih umetnosti" posebno onih tradicionalnijih. II A šta se sa njima dogodilo? Na prvi pogled, ono što najviše upada u oči u vezi sa razvojem visokih umet¬nosti u svetu nakon Doba katastrofa je izrazito geografsko pomeranje iz tradicio¬nalnih (evropskih) centara elitne kulture, i - obzirom na eru nezapamćenog global-

378 ODRON

nog prosperiteta - ogromnog porasta finansijskih sredstava na raspolaganju za podršku umetnosti. Pobliţe ispitivanje je, kao što ćemo videti, pokazalo manje ohrabrujuće rezultate. To da „Evropa" (pod čim je većina ljudi na Zapadu između 1947. i 1989. godine podrazumevala zapadnu Evropu) više nije bila glavni dom visokih umetnosti postalo je opšte mesto svih posmatranja. Njujork se dičio time da je kao centar vizuelnih umetnosti zamenio Pariz, pod čim se podrazumevalo da je postao mesto gde su ţivi umetnici postali najskuplja roba. Još značajnije je da je ţiri za Nobelovu nagradu za knjiţevnost, telo čiji je osećaj za politiku obično zanimljiviji od njegovog literarnog suda, počeo da od šezdesetih godina naovamo ozbiljno uzima vanevropsku literaturu, koju je prethodno skoro savim zanemarivao, sa izuzetkom Severne Amerike (koja je redovno dobijala nagrade od 1930. godine, kada je Sinkler Luis postao prvi severno- američki laureat.). Nijedan ozbiljan čitalac romana nije mogao da od sedamdesetih godina propusti da dođe u kontakt sa briljantnom školom latinoameričkih pisaca. Nijedan ozbiljan ljubitelj filma nije propuštao da se divi, ili bar da priča kao da se divi, velikim japanskim reţiserima koji su, počevši od Akira Kurosave (1910-) osvojili filmske festivale tokom pedesetih godina, ili Bengalcu Satjađitu Reju (Satyadjit Ray, 1921-1992). Niko se nije iznenadio, kada je 1986. godine prvi Afrikanac ispod Saha- re, Nigerijac Vole Sojinka (Wole Soyinka, 1934-) dobio Nobelovu nagradu. Odmicanje od Evrope je bilo još vidljivije u vizuelno najupadljivijoj umetnosti, naime u arhitekturi. Kao što smo već videli, moderni pokret u arhitekturi je zapravo vrlo malo gradio između ratova. Posle rata, kada je arhitektura zauzela mesto koje joj pripada, „internacionalni stil“ je izveo i svoje najveće i najbrojnije spomenike u SAD „koje su ga dalje razvile i konačno ga, uglavnom posredstvom američkih hotelskih mreţa koje su kao paukove mreţe od sedamdesetih godina nadalje naselile svet, izvezle kao osobenu formu palate iz snova za putujuće poslovne ljude i imućne turiste. Bilo ih je lako prepoznati u njihovoj najkarakterističnijoj verziji po nekoj vrsti centralnog hola ili dţinovskog staklenika, uglavnom sa drvećem, biljkama i fontanama; tran- sparentni liftovi vidljivo klize po zidovima; svugde je staklo i pozorišno osvetljenje. Ovi hoteli su za burţoasko društvo kasnog dvadesetog veka bili ono što su operske kuće bile za njegovog devetnaestovekovnog prethodnika. Ali moderni pokret je isto tako stvorio jednako istaknute spomenike drugde: Le Korbizije (Le Corbusier 1887-1965) je konstruisao čitavu prestonicu u Indiji (Ĉandigar); Oskar Nimejer (Niemeyer, 1907-) je sagradio veći deo jedne druge prestonice u Brazilu (Brazilija); dok se moţda najlepši od velikih proizvoda modernog pokreta - takođe ga je digla javna ustanova, a ne pod privatnim pokroviteljstvom ili radi profita - nalazi u Meksiko Sitiju, a to je Nacionalni muzej antropologije (1964). Jednako je očevidno da su stari umetnički centri Evrope pokazivali znakove borbenog zamora, uz mogući izuzetak Italije, gde je raspoloţenje antifašističkog samooslobođenja, uglavnom pod vodstvom komunista, nadahnulo deceniju kulturne renesanse čiji je glavni međunarodni uticaj vršen preko italijanskog „neorealističkog" filma. Francuske vizuelne umetnosti nisu sačuvale reputaciju međuratne pariške škole, koja je i sama bila tek nešto više no odblesak epohe pre 1914. godine. Reputacija francuskih pisaca je pre bila intelektualna, nego knjiţevna: sticali su je kao pronalazači trikova (poput „nouveau roman“ iz pedesetih i šezdesetih godina) ili nebeletristički pisci (poput Ţ. P. Sartra), a ne zbog njihovog kreativnog rada. Da li je bilo koji „ozbiljni" francuski romanopisac kao takav, stekao bilo kakvu međunarodnu reputaciju do sedamdesetih

AVANGARDA UMIRE - UMETNOSTI POSLE 1950. GODINE 379

godina? Verovatno ne. Britanska scena je bila znatno ţivlja naročito zbog toga što se London posle 1950. godine pretvorio u jedan od glavnih svetskih centara za muzička i pozorišna izvođenja, a takođe je proizveo i šaku avangardnih arhitekata, čiji su avanturistički projekti doneli svojim autorima veću slavu u inostranstvu - u Parizu ili Štut- gartu - nego kod kuće. Ipak, iako je Britanija zauzimala manje marginalno mesto u zapadnoevropskoj umetnosti nego između ratova, njen uspeh na onom polju gde je ta zemlja oduvek bila jaka, u knjiţevnosti, nije bio posebno impresivan. U poeziji, posleratni pisci malene Irske su se ravnopravno nosili sa Ujedinjenim Kraljevstvom. Sto se tiče Zapadne Nemačke, upadljiv je bio kontrast između sredstava i postignuća te zemlje, u stvari između slavne vajmarske prošlosti i njene bonske sadašnjosti. To se nije objašnjavalo samo katastrofalnim učinkom i naknadnim delovanjem dvanaest Hitlerovih godina. Značajan podatak je da za pedeset posleratnih godina nekoliko najboljih talenata nisu bili domaći već useljenici sa istoka (Celan, Gras, razni došljaci iz DDR). Nemačka je naravno, bila podeljena od 1945. do 1990. godine. Kontrast između dva dela - jednog militantno demokratsko-liberalnog, trţišno orijentisanog i zapadnog, i drugog, koji je bio udţbenički primer komunističke centralizacije - ilustruje jedan zanimljiv aspekt migracije visoke kulture: njen relativni procvat pod komunizmom, barem u izvesnim periodima. To očito ne vaţi za sve umetnosti, niti naravno, za drţave pod gvozdenom petom istinski ubilačkih diktatura kakva je Staljinova, ili Maova, ili kakve su manje megalomanske diktature poput Ĉaušeskuove u Rumuniji (1961-1989, ovo je greška, Ĉaušesku je došao na vlast posle Deţove smrti 1964. godine, prim. prev.) ili Kim II Sungove u Severnoj Koreji (1945-1994). Povrh toga, u onoj meri u kojoj su umetnosti zavisile od drţavnog, tj. od pokroviteljstva centralne vlasti, standardna sklonost diktatora prema pompeznom giganti- zmu je umanjivala umetnički izbor, kao i zvanično insistiranje na jednoj vrsti optimističke, sentimentalne mitologije poznatoj kao „socijalistički realizam". Moguće je da široki otvoreni prostori oivičeni neoviktorijanskim kulama tako karakteristični za pedesete godine, mogu jednog dana da nađu svoje oboţavaoce - misli se na Smolenski trg u Moskvi - ali se otkriće njihovih arhitektonskih vrlina mora ostaviti budućnosti. S druge strane, mora se priznati da tamo gde komunističke vlasti nisu insistirale na tome da govore umetnicima šta tačno da urade, njihova velikodušnost u dotiranju kulturnih aktivnosti (ili, kako bi neko drugi rekao, njihov defektan osećaj za računovodstvo) bila je korisna. Po svoj prilici, nije slučajnost to što je Zapad uvezao tipičnu avangardnu opersku produkciju iz istočnog Berlina osamdesetih godina. SSSR je u kulturi ostao nedovoljno obrađen, barem u poređenju sa svojom slavom pre 1917. godine pa čak i sa vrenjem dvadesetih godina, izuzev u poeziji, umetnosti koja je najpogodnija da se praktikuje u privatnosti, jedinoj gde je velika dvadese- tovekovna ruska tradicija najbolje odrţala kontinuitet posle 1917. godine - Ahmatova (1889-1966), Cvetajeva (1892-1960), Pasternak (1890-1960), Blok (1890-1921), Majakovski (1893. 1930), Brodski (1930-), Voznesenski (1933-), Ahmadulina (1937-). Sovjetske vizuelne umetnosti su naročito stradale od rigidne ortodoksije, i ideološke, i estetske i institucionalne, u kombinaciji sa potpunom izolacijom od ostatka sveta. Tokom Breţnjevljevog perioda je počeo da se pojavljuje ostrašćeni kulturni nacionalizam - pravoslavni i slavjanofilski u Rusiji (Solţenjicin, 1918—), mitsko-srednjovekovni u Jermeniji (na primer u filmovima Sergeja Paradţanova, 1924-) - vodio je uglavnom poreklo iz činjenice da oni koji su odbacivali sve što su sistem i partija preporučivali, kao što je činilo toliko intelektualaca, nisu imali drugu tradiciju da se na nju oslone, osim one

konzervativne. Pored toga, intelektualci u SSSR-u su bili spektakularno izolovani ne samo 380vladajućeg ODRON od sistema, već i od mase običnih sovjetskih građana, koji su na neki nejasan način prihvatali legitimitet sistema i prilagođavali se jedinom ţivotu koji su poznavali, i koji se šezdesetih i sedamdesetih godina, zapravo vrlo primetno poboljšavao. Intelektualci su mrzeli vladaoce i prezirali one kojima se vladalo, čak i onda kada su (kao neoslavjanofili) idealizovali rusku dušu u obliku ruskog seljaka koji više nije postojao. To nije bila dobra atmosfera za kreativnog umetnika, a raspad aparata za intelektualnu prinudu je paradoksalno, okrenuo talente od stvaranja prema agitaciji. Solţe- njicin koji će verovatno opstati kao veliki pisac dvadesetog veka je onaj koji je još uvek morao da propoveda pišući romane (Jedan dan u ţivotu Ivana Densoviča, Odeljenje za rak) jer mu je još uvek nedostajala sloboda da piše propovedi i istorijske osude. Situacijom u komunističkoj Kini je sve do kasnih sedamdesetih godina, dominirala nemilosrdna represija, koja je bila podvučena retkim popuštanjima („neka cveta stotinu cvetova“) koja su sluţila tome da se identifikuju ţrtve sledeće čistke. Reţim Mao Ce Tunga je doţiveo svoj vrhunac u „kulturnoj revoluciji" 1966-1976. godine, kampanji protiv kulture, obrazovanja i inteligencije, bez paralele u istoriji dvadesetog veka. Ova kampanja je faktički obustavila rad srednjeg i univerzitetskog obrazovanja na deset godina, zaustavila je izvođenje (zapadne) klasične i druge muzike, i uništenjem instrumenata tamo gde je bilo neophodno. A nacionalni pozorišni i filmski repertoar je svela na po tuceta politički korektnih komada (onako kako ih je ocenjivala ţena Velikog kormilara, nekada drugorazredna šangajska filmska glumica), koji su se ponavljani u beskraj. Obzirom i na ovo iskustvo i na drevnu kinesku tradiciju nametanja dogme, koja je modifikovana ali ne i napuštena u vreme posle Maoa, svetio koje isijava iz komunističke Kine je ostalo zamućeno. Na drugoj strani, kreativnost je cvetala pod komunističkim reţimima istočne Evrope, čim je ortodoksija makar blago popustila, kao što se dešavalo u vreme destaljinizacije. Filmska industrija u Poljskoj, Ĉehoslovačkoj i Mađarskoj, za koju se do tada čak ni na lokalnom nivou nije mnogo čulo, neočekivano je procvetala od kasnih pedesetih godina nadalje, i na kratko je postala jedan od najistaknutijih izvora zanimljivih filmova. Sve do kolapsa komunizma, koji je imao za posledicu i kolaps mehanizama za kulturnu produkciju, taj procvat nije bio zaustavljen ni oţivljavanjem represije (posle 1968. godine u Ĉehoslovačkoj, posle 1980. godine u Poljskoj), mada je politički autoritet zakočio prilično obećavajući start istočnonemačkog filma ranih pedesetih godina. To da je jedna umetnost toliko zavisna od velikih drţavnih investicija mogla da cveta pod komunističkim reţimima veće je iznenađenje nego što je to mogla stvaralačka knjiţevnost, jer na kraju krajeva, čak i pod netrpeljivom vlašću, knjige se mogu pisati za ,,fioku“ ili za krugove prijatelja.19 Koliko god da je bila mala publika za koju su prvobitno pisali, neki od ovih pisaca su stekli međunarodnu slavu - istočni Nemci, iz zemlje koja je proizvodila znatno zanimljivije talente od prosperitetne Savezne republike, i Ĉesi u šezdesetim godinama čije je pisanje tek stiglo na Zapad posredstvom unutrašnje i spoljašnje emigracije posle 1968. godine. Ono što je bilo zajedničko svim ovim talentima bilo je nešto u čemu je uţivalo nekoliko pisaca i filmskih stvaralaca u razvijenim trţišnim privredama, i o čemu su 19 Međutim, proces umnoţavanja je i dalje bio neverovatno tegoban, pošto nije bilo novije tehnologije od pisaće mašine i indiga. Iţ političkih razloga, u komunističkom svetu pre perestrojke nisu bili dostupni fotokopir-aparati.

AVANGARDA UMIRE - UMETNOSTI POSLE 1950. GODINE 381

zapadni pozorišni ljudi (grupa predana nekarakterističnom političkom radikalizmu koja datira, u SAD i u Britaniji, do tridesetih godina) sanjali: to je bio osećaj da su potrebni svojoj publici. U stvari, u odsustvu prave politike i slobodne štampe, umetnici su bili jedini koji su govorili ono što je njihov narod, barem onaj obrazovan, mislio i osećao. Ova osećanja nisu bila ograničena na umetnike u komunističkim reţimima, već su umetnici i u drugim reţimima, gde su intelektualci bili u sukobu sa preovlađujućim političkim sistemom, i gde su, mada ne potpuno neograničeno, bili dovoljno slobodni da se javno izraze. Aparthejd u Juţnoj Africi je pruţio inspiraciju svojim protivnicima za više dobre literature nego što je ranije izašlo sa tog potkontinenta. To što su većina latinoameričkih intelektualaca juţno od Meksika u nekom trenutku svog ţivota između pedesetih i devedesetih godina ovog veka bili političke izbeglice, nije bez značaja za kulturna dostignuća ovog dela zapadne hemisfere. Isto vaţi i za turske intelektualce. Uprkos tome, u ovom dvosmislenom cvetanju nekih umetnosti u istočnoj Evropi bilo je nečeg više nego što je njihova funkcija tolerisane opozicije. Većina mladih umetnika je bila nadahnuta nadom da će njihove zemlje, čak i pod nezadovoljavajućim reţimima, na neki način ući u novu eru posle uţasa rata: neki od njih su, više nego što vole da ih na to podsećaju, zaista osećali vetar utopije u jedrima mladosti, bar u prvim posleratnim godinama. Nekolicina je i dalje bila nadahnuta svojim vremenom: Ismail Kadare (1930-), moţda prvi albanski romanopisac koji se istakao u svetu, postao je glasnogovornik ne toliko Ever Hodţinog čvrstorukaškog reţima, koliko ove male planinske zemlje, koja je prvi put pod komunizmom zadobila neko mesto u svetu (emigrirao je 1990. godine). Većina drugih je pre ili kasnije krenula do opozicije određenog stepena - ipak prilično često odbacujući jedinu alternativu koja im se nudila (bilo preko granice u Zapadnoj Nemačkoj, ili od Radija Slobodna Evropa), u svetu binarnih i međusobno isključivih suprotnosti. Ĉak i tamo gde je, kao u Poljskoj, odbacivanje postojećeg reţima postalo totalno, svi sem najmlađih su dovoljno znali o istoriji njihove zemlje pre 1945. godine da bi birali nijanse sivog, isto onako kao i propagandističkog crno-belog. To je ono što daje tragičnu dimenziju filmovima Andţeja Vajde (1926-), dvosmislenost češkim filmovima šezdesetih godina, onda u njihovim tridesetim godinama, i piscima DDR-a - Kristi Volf (1929-), Hajneru Mileru (1929-) - koji su uzgubili iluzije ali nisu zaboravili svoje snove. Paradoksalno, umetnici i intelektualci u (socijalističkom) Drugom svetu i u raznim delovima Trećeg sveta su uţivali i prestiţ i relativno blagostanje i privilegije, makar između ciklusa progona. U socijalističkom svetu oni su mogli biti među najbogatijim građanima i uţivali su u najređoj od svih sloboda u ovim kolektivnim apsana- ma, pravo da putuju u inostranstvo, pa čak i da imaju pristup stranoj literaturi. Pod socijalizmom je njihov politički uticaj bio nula, ali je u raznim trećim svetovima (a nakon pada komunizma, na kratko je tako bilo u bivšem svetu „realno postojećeg soci- jalizma“) biti intelektualac, pa čak i umetnik, je bilo imetak. U Latinskoj Americi su vodeći pisci, skoro bez obzira na njihove političke poglede, mogli da očekuju diplomatske poloţaje, po mogućstvu u Parizu, gde je lokacija UNESCO-a pruţala svakoj zemlji koja je to htela, šansu da smešta svoje građane u susedstvo kafea na Levoj obali. Profesore, pre svega ekonomiste je uvek očekivao ministarski rok, ali je moda iz kasnih osamdesetih godina da se ličnosti povezane sa umetnostima postavljaju za pred- sedničke kandidate (kao jedan dobar romanopisac u Peruu) ili čak da zaista postaju predsednici (kao u postkomunističkim Ĉehoslovačkoj i Litvaniji) činila kao nešto novo, mada je u tome bilo prethodnika u ranijim vremenima među novim drţavama, i evrap-

skim i afričkim, koje su bile sklone da daju istaknuto mesto onoj nekolicini njihovih 382 ODRON građana koji su bili poznati u inostranstvu, na primer, koncertnom pijanisti kao u Poljskoj 1918. godine, francuskom pesniku kao u Senegalu, ili igraču kao u Gvineji. Ipak, romanopisci, dramatičari, poete i muzičari ni pod kakvim okolnostima nisu bili politički pokretači, čak ni u intelektualno nastrojenim, osim moţda kao potencijalni ministri kulture (Andre Malro u Francuskoj, ili Horhe Semprun u Španiji). Javni i privatni resursi posvećeni umetnostima neminovno su bili u jednoj eri nezapamćenog blagostanja, daleko veći nego ranije. Tako je čak i britanska vlada, nikada u prvim redovima kulturnih pokrovitelja, tokom osamdesetih godina trošila daleko iznad jedne milijarde funti godišnje na umetnosti, dok je 1939. godine ta cifra bila 900 000 funti (Britain: An Official Handbook, 1961, str. 222; 1990, str. 426). Privatno pokroviteljstvo je bilo manje vaţno, osim u SAD, gde su milijarderi, ohrabreni pogodnim poreskim olakšicama, podrţavali obrazovanje, učenost i kulturu dareţljivije nego igde drugde, delom zbog istinskog uvaţavanja viših stvari u ţivotu, posebno među tajkunima prve generacije; delom zbog toga, što je u odsustvu formalne društvene hijerarhije, ono što bi se moglo nazvati Mediči status, bila najbolja moguća zamena. Veliki darodavci nisu samo darovali svoje zbirke drţavnim i gradskim galerijama (kao u prošlosti), već su sve više insistirali na osnivanju svojih muzeja nazvanih po njima samima, ili bar na osnivanju sopstvenih krila ili delova muzeja u kojima su njihove zbirke izlagane u obliku u kome su ih donatori i sopstvenici postavili. Što se tiče trţišta umetnina, ono je od 1950. godine otkrilo da je pola veka depresije završeno. Cene, posebno francuskih impresionista, postimpresionista, i najistaknutijih pariških ranih modernista, su sve do sedamdesetih godina rasle do neba, na međunarodnom umetničkom trţištu čija se lokacija premestila prvo u London, zatim u Njujork, izjednačile su se (u realnoj vrednosti) sa rekordima svih vremena iz Doba carstva (druga polovina XIX veka, prim. prev.) a na poludelom trţištu osamdesetih godina su se vinule iznad njih. Cena impresionista i postimpresionista se uvećala dvadeset i tri puta između 1975. i 1989. godine (Sotheby, 1992). Ipak, poređenja sa drugim periodima će ubuduće biti nemoguća. Istina, bogati su još uvek sakupljali - stari bogataši su po pravilu prednost davali starim majstorima, novi bogataši novitetima - ali su sve više kupci kupovali umetnička dela kao investiciju, kao što su nekad ljudi kupovali špekulacijske deonice za vađenje zlata. O britanskom ţelezničkom penzionom fondu, koji je (po najboljem savetu) napravio mnogo novca od umetnosti, ne moţe se misliti kao o ljubitelju umetnosti, a idealtipska umetnička transakcija kasnih osamdesetih godina je bila ona u kojoj je jedan novopečeni zapadnoaustralijski tajkun kupio Van Goga za 31 milion funti, od kojih je veći deo pozajmio od aukcionara, koji su se kao i on nadali da će dalji porast cena učiniti ovu sliku još dragocenijom garancijom za bankarske kredite i da će podići buduće profite ovog dilera. Kao što to biva, svi su bili razočarani: Gospodin Bond iz Perta je otišao pod stečaj a špekulativno umetničko trţište je kolabiralo početkom devedesetih godina. Odnos novca i umetnosti je uvek dvosmislen. Nikako nije jasno da li velika umetnička dostignuća u drugoj polovini veka duguju nešto tome, osim u arhitekturi, gde je u celini gledano, ono što je veliko lepo, ili je u svakom slučaju veća verovatnoća da tako nešto uđe u vodiče. S druge strane, jedna druga vrsta ekonomskog razvoja je nesumnjivo veoma duboko uticala na umetnosti; njihova integracija u akademski ţivot, u institucije visokog obrazovanja o čijoj smo neobičnoj ekspanziji pisali na drugom mestu (poglavlje 10). Ovaj razvoj je bio istovremeno i opšti i specifičan. Uopšte-

AVANGARDA UMIRE - UMETNOSTI POSLE 1950. GODINE 383

no govoreći, odlučujući razvoj u dvadesetovekovnoj kulturi, revolucionarni uspon popularne zabave, prilagođene masovnom trţištu, sveo je tradicionalne forme visoke umetnosti na elitna geta, a od sredine veka u njima stanuju ljudi koji su uţivali visoko obrazovanje. Pozorišna i operska publika, čitaoci knjiţevnih klasika, i onih pesnika i prozaista koje je kritika uzimala ozbiljno, posetioci muzeja i umetničkih galerija, svi su preteţno pripadali onima koji su završili makar srednju školu - osim u socijalističkom svetu gde je industrija zabave koja maksimizuje profit drţana pod kontrolom - sve dok, nakon pada socijalizma, ta industrija više nije bila pod kontrolom. Opšta kultura bilo koje urbanizovane zemlje kasnog dvadesetog veka zasnivala se na masovnoj industriji zabave filmu, radiju, televiziji, pop muzici - u kojoj je učestvovala elita, od trijumfa rokenrola na ovamo, a intelektualci su bez sumnje dali industriji zabave jednu intelektualnu crtu, da bi je učinili pogodnom za elitni ukus. Izvan toga, segregacija je bivala sve potpunija, jer se glavnina publike kojoj se obraćala masovna trţišna industrija tek povremenim slučajem susretala sa ţanrovima kojima su se oduševljavali ljubitelji visoke kulture, kao kada se Pučinijeva arija koju je pevao Pavaroti našla u vezi sa Svetskim fudbalskim prvenstvom 1990. godine, ili kada su se kratke Hendlo- ve i Bahove kompozicije inkognito pojavljivale u televizijskim reklamama. Ako neko nije hteo da se pridruţi srednoj klasi, nije se opterećivao time da gleda Sekspirove komade. Nasuprot tome, ako je neko hteo da uđe u srednju klasu, za šta je najočiglednije sredstvo bilo polaganje ispita u srednjoj školi, nije mogao izbeći da ih gleda: Sekspiro- vi komadi su bili ispitni predmet. U ekstremnim slučajevima, za šta je naročiti primer klasno podeljena Britanija, novine koje se obraćaju obrazovanima i one koje se obraćaju neobrazovanima, praktično nastanjuju druge svetove. Na jedan vrlo određeni način, neobična ekspanzija višeg obrazovanja je sve više obezbeđivala posao i stvarala trţište za one ljude i ţene čija komercijalna privlačnost nije bila odgovarajuća. Najdramatičniji primer za to je knjiţevnost. Pesnici su predavali, ili su bar stanovali u koledţima. U nekim zemljama su se zanimanja profesora i romanopisaca do te mere preklopila, da se šezdesetih godina pojavio jedan sasvim novi ţanr, koji je, pošto je ogroman broj potencijalnih čitalaca bio upoznat sa temom, procvetao: to je roman iz kampusa, koji se osim uobičajenim temama knjiţevnosti kao što su odnosi između polova, bavio predmetima od ezoteričnijeg interesa, kakve su akademska razmena, međunarodni kolokvijumi, univerzitetski tračevi i studentske osobenosti. Ono što je bilo opasnije je da je akademska traţnja podsticala proizvodnju kreativnih spisa upotrebljivih za seminarsko seciranje, koji su stoga bili sloţeni, ako ne i nerazumljivi, sledeći primer velikog Dţemsa Dţojsa, čiji poslednji radovi imaju isto onoliko komentatora kao i pravih čitalaca. Pesnici su pisali za druge pesnike, ili za studente od kojih se očekivalo da diskutuju o pesničkim radovima. Zaštićene akademskim platama, stipendijama i spiskovima obavezne literature, nekomercijalne umetnosti su se mogle nadati, ako ne procvatu, onda bar tome da udobno preţive. Avaj, jedan drugi nusproizvod porasta akademskih ustanova je potkopao njihov poloţaj, jer su tumači i sholastičari učinili sebe nezavisnim od svog predmeta, tvrdeći da je tekst samo ono što čitalac napravi od njega. Dokazivali su da je kritičar koji tumači Flobera, isto tako tvorac gospođe Bovari kao i sam autor. Ovu teoriju su sa radošću dočekali avangardni teatarski producenti (čija su preteča bili stari glumački menadţeri i filmski moguli) za koje su odavno Šekspir ili Verdi u suštini bili sirovina za njihove sopstvene avanturističke po mogućstvu provokativne interpretacije. Mada su ponekad bile trijumfalne, one su podvlačile sve veći ezoterizam intelektualnih umetnosti,

jer su same bile komentari i kritike ranijih interpretacija, ne baš shvatljive sem za posve384 ODRON ćene. Ova moda se raširila na film, gde su se istančani reţiseri hvalisali svojim filmskim obrazovanjem pred elitom koja je razumela njihove aluzije, dok su mase (a nadajmo se i kase) usrećivali prolivanjem krvi i sperme.20 Da li je moguće nagađati o tome kako će kulturne istorije dvadeset i prvog veka procenjivati umetnička dostignuća visoke umetnosti druge polovine dvadesetog veka? Očito ne, ali teško da će propustiti da opaze opadanje, makar regionalno, karakterističnih ţanrova koji su u devetnaestom veku doţiveli veliki procvat i koji su opstali u prvoj polovini dvadesetog veka. Primer koji pada na um je skulptura, ako ni zbog čega drugog, ono zato jer je glavni izraz ove umetnosti, javni spomenik, praktično izumro nakon Prvog svetskog rata, osim u diktatorskim zemljama, gde kvalitet, tu se svi slaţu, nije odgovarao kvantitetu. Nemoguće je izbeći utisku da slikarstvo nije ono što je bilo između dva svetska rata. U svakom slučaju bilo bi teško sastaviti listu slikara iz perioda 1950-1990. godine, koji bi bili prihvaćeni kao velikani (to jest, kao vredni toga da budu uključeni u muzeje drugih zemalja sem svoje sopstvene) koja bi se mogla pore- diti sa jednom takvom listom za međuratni period. Ta bi, moţemo se podsetiti, obuhvatila u najmanju ruku Pikasa (18881973), Matisa (1869-1954), Sutina (1894-1943), Šagala (1889-1985) i Ruoa (1871-1955) iz pariške škole; Klea (Klee, 1879-1940), moţda dva ili tri Rusa i Nemca, jednog ili dvojicu Španaca i Meksikanaca. Kako bi se lista poznog dvadesetog veka mogla uporediti sa ovom, čak iako uključimo nekoliko vođa njujorške škole „apstraktnog ekspresionizma", Frensisa Bejkona i par Nemaca? U klasičnoj muzici je opet, opadanje starih ţanrova bilo prikriveno ogromnim povećanjem izvođenja, ali uglavnom u vidu repertoara mrtvih klasika. Koliko se novih opera, napisanih posle 1950. godine, utvrdilo na međunarodnom, pa čak i na nacionalnom repertoaru, gde su bez kraja reciklirani proizvodi kompozitora od kojih je najmlađi bio rođen 1860. godine? Osim u Nemačkoj i Britaniji (Hence (Henze), Britn (Britten) i u najboljem slučaju još dva-tri druga) čak su vrlo malobrojni oni kompozitori koji su stvarali opere. Amerikanci (na primer Leonard Bernštajn (Bernstein), 1918-1990) dali su prednost manje formalnom ţanru mjuzikla. Koliko je bilo kompozitora, sem Rusa, koji su pisali simfonije, u devetnaestom veku smatrane krunom instrumentalnog dostignuća?21 Muzički talenti, koji su i dalje bili brojni i raznovrsni, jednostavno su teţili tome da napuste tradicionalne forme izraţavanja, čak i pored toga što su preteţno one dominirale na trţištu visoke umetnosti. Slično odstupanje od devetnaestovekovnog ţanra je vidljivo u romanu. Naravno, roman se i dalje pisao, prodavao i kupovao u ogromnim količinama. Ipak ako traţimo velike romane i velike romanopisce u drugoj plovini ovog veka, one koji su za svoj predmet uzeli čitavo društvo i čitavu istorijsku epohu, nalazimo ih izvan centralnog regiona zapadne kulture - pet sa izuzetkom Rusije, gde je roman ponovo isplivao na površinu, sa ranim Solţenjicinom, kao glavni stvaralački način suočavanja sa staljinizmom. Moţemo naći romane u velikoj tradiciji na Siciliji (Lampeduzin Leopard), u Jugoslaviji (Ivo Andrić, Miroslav Krleţa) i Turskoj. Svakako ih nalazimo u Latinskoj 20 Tako film Nesalomljivi Brajana de Palme (1987), naoko uzbudljiv gangsterski film o A1 Kaponeovom Cikagu (mada je zapravo pastiš originalnog ţanra), sadrţi bukvalni citat iz Ejzenštaj- nove Oklopnjače Potemkin nerazumljiv za sve one koji nisu videli čuvenu scenu kolica koja jure niz odeske stepenice. 21 Prokofjev ih je napisao sedam, a Sostakovič petnaest, a čak i Stravinski tri: ali sve su one pripadale, ili su bile uobličene, u prvoj polovini veka.

AVANGARDA UMIRE - UMETNOSTI POSLE 1950. GODINE 385

Americi, čija je knjiţevnost, dotada nepoznata izvan zemalja kojih se ticala, obuzela svetsku literaturu od pedesetih godina nadalje. Roman koji je odmah i sa najmanjim oklevanjem širom sveta prepoznat kao remek-delo došao je iz Kolumbije, zemlje koju je većina čak i najobrazovanijih ljudi u razvijenom svetu sa teškoćama znala da pokaţe na mapi, pre nego što je počela da se identifikuje sa kokainom: Sto godina samoće Gabrijela Garsije Markesa. Moţda izuzetan uspon jevrejskog romana u nekoliko zemalja, posebno u SAD i Izraelu, odraţava osobenu traumu iskustva njihovog naroda pod Hitlerom, za koje su direktno ili indirektno, jevrejski autori osećali da moraju da mu pogledaju u oči. Opadanje u klasičnim ţanrovima visoke umetnosti i knjiţevnosti sigurno nije nastalo usled nestašice talenata. Jer iako malo znamo o distribuciji izuzetne nadarenosti među ljudskim bićima i njenim varijacijama, sigurno se moţe pretpostaviti da postoje nagle promene u inicijativama da se talenti izraze, ili u vidovima kroz koje se izraţavaju, ili u podsticaju da se to uradi na neki određeni način, a ne u količini dostupnih talenata. Nema dobrog razloga za pretpostavku da su danas Toskanci manje talentovani, pa čak ni da imaju manje razvijen estetski osećaj nego u veku firentinske renesanse. Umetnički talenti su napuštali stare načine izraţavanja, jer su drugi načini izraţavanja bili na raspolaganju, ili su bili atraktivni, ili isplativi, kao kada su, čak i između ratova, mladi avangardni kompozitori kao Orik (Auric) i Britn mogli da budu u iskušenju da pišu muziku za film, a ne gudačke kvartete. Veliki deo rutinskog slikanja i crtanja je zamenila trijumfalna kamera koja je, da uzmemo jedan primer, potpuno preuzela predstavljanje mode. Serijski roman, koji je već umirao između dva svetska rata, u doba televizije je ustupio mesto serijama na ekranu. Film, koji je nakon kolapsa holivudskog studijskog sistema fabričke proizvodnje omogućavao daleko veći delokrug individualnim kreativnim talentima, u vreme dok se masovna bioskopska publika topila gledajući televiziju, a kasnije i video po kućama, preuzeo je mesto koje su nekad zauzimali i roman i drama. Na svakog ljubitelja kulture koji bi mogao da stavi po dva pozorišna komada uz imena pet ţivih pozorišnih pisaca, bilo je pedeset onih koji su mogli da glatko izredaju vodeće filmove dvanaestorice ili više filmskih reţisera. Ništa nije bilo prirodnije od toga. Jedino je društveni status koji je bio povezan sa staromodnom „visokom kulturom“ sprečavao još brţe opadanje tradicionalnih ţanrova te kulture. 22 Međutim, postojala su još dva vaţna faktora koja su sada potkopala klasičnu visoku kulturu. Prvi je bio univerzalni trijumf društva masovne potrošnje. Od šezdesetih godina naovamo predstave koje su od rođenja do smrti pratile ljude u zapadnom svetu - a sve više u urbanizovanom Trećem svetu - bile su one koje su reklamirale ili otelovljivale potrošnju ili koje su bile posvećene komercijalnoj masovnoj zabavi. Zvuci koji su pratili urbani ţivot, u kući i napolju, bili su zvuci komercijalne pop muzike. U poređenju sa tim uticaj „visokih umetnosti44 čak i na najkulturnije u najboljem slučaju je bio povremen, posebno otkako je trijumf slike i zvuka zasnovanih na tehnologiji izloţio ţestokom pritisku ono što je nekad bio glavni medijum za suvislo iskustvo visoke kulture, a to je štampana reč. Kada se izuzme laka zabava - ugavnom ljubavnih priča za ţene, trilera raznih vrsta za muškarce, a moţda u eri liberalizacije nešto erotike ili pornografije - ljudi koji su ozbiljno čitali knjige u druge svrhe sem profesi22 Briljantni francuski sociolog je analizirao upotrebu kulture kao klasne oznake u knjizi naslovljenoj La Distinction (Bourdieu, 1979).

onalnih, obrazovnih i poučnih su bili izrazita manjina. Iako je obrazovna revolucija 386 ODRON povećala broj pismenih u apsolutnim iznosima, lakoća čitanja je opadala u zemljama gde je teoretski pismenost bila opšta, kada je pisana reč prestala da bude glavna kapija ka svetu izvan neposredne usmene komunikacije. Posle pedesetih godina čak ni deca obrazovanih klasa u bogatom zapadnom svetu nisu onako spontano ovladavali čitanjem kao što su to činili njihovi roditelji. Reči koje su dominirale zapadnim potrošačkim društvima više nisu bile reči svetih knjiga a kamoli svetovnih pisaca, već marke proizvoda ili svega onog što se moglo kupovati. Ona su bila odštampana na majicama, prikačena na druge delove odeće poput čarobnih amajlija, pomoću kojih onaj ko ih nosi stiče duhovnu vrlinu (uglavnom mladalačkog) ţivotnog stila koji ova imena smbolizuju i obećavaju. Ti likovi koji su postali ikone ovakvih društava bili su likovi masovne zabave i masovne potrošnje: zvezde i konzerve. Ne iznenađuje što je u središnjoj zemlji potrošačke demokratije, vodeća slikarska škola abdicirala pred tvorcima imidţa toliko moćnijim od staromodne umetnosti. „Pop art“ umetnici (Vorhol, Lihtenštan, Raušenberg, Oldenburg) provodili su svoje vreme reprodukujući, što su briţljivije i nepristrasnije mogli, vizuel- ne ukrase američkog komercijalizma: konzerve supe, flaše koka-kole, Merilin Monro. Zanemarljiva kao umetnost (u devetnaestovekovnom smislu te reči) ova moda je ipak priznavala da je trijumf masovnog trţišta, na izvestan dubinski način bio zasnovan na zadovoljavanju duhovnih kao i materijalnih potreba potrošača, što je činjenica koje su reklamne agencije odavno bile nejasno svesne kada su podešavale svoje kampanje tako da ne prodaju „odrezak već cvrčanje", ne sapun već san o lepoti, ne konzerve supe, već porodičnu sreću. Ono što je pedesetih godina postajalo sve jasnije, bilo je to da ovo ima nešto što se moţe nazvati estetskom dimenzijom, da postoji kreativnost najširih slojeva, povremeno aktivna, ali uglavnom pasivna, oko čijeg zadovoljavanja proizvođači moraju da se nadmeću. Tačno su to na umu imala barokna preterivanja automobilskog dizajna u Detroitu pedesetih godina; a tokom šezdesetih godina je nekoliko inteligentnih kritičara počelo da istraţuje ono što je ranije odbacivano kao „komer- cijalno“ ili samo kao estetski ništavno, naime počeli su da istraţuju šta to stvarno privlači ljude na ulici (Banham, 1971). Stariji intelektualci, koji su sada sve više opisivani kao „elitisti“ (reč koju je sa entuzijazmom prihvatio novi radikalizam šezdesetih godina), s visoka su gledali na mase koje su videli kao pasivne primaoce onoga što im je veliki biznis hteo da proda. Ipak su pedesete godine drastično pokazale posredstvom roken- rola, jednog adolescentskog idioma koji je potekao iz samoniklog urbanog bluza američkih crnih geta, da su same mase znale, ili barem prepoznavale, ono šta im se sviđa. Industrija ploča, koja je na rok muzici stekla bogatstvo, nije stvorila, a kamoli planirala tu muziku, već ju je preuzela od amatera i budţačkih radio-stanica koji su je otkrili. Nema sumnje da je rok muzika u tom procesu bila iskvarena. Smatralo se da „umetnost" (ako je to prava reč) dolazi iz tla a ne iz izuzetnih cvetova koji iz tog tla rastu. Povrh toga, kako je smatrao populizam zajednički trţišnom i antielitističkom radikalizmu, ono što je s tim u vezi vaţno bilo je praviti razliku ne između dobrog i lošeg, prefinjenog i prostog, već u najboljem slučaju između onoga što privlači više i manje ljudi. To nije ostavilo mnogo prostora za staromodni elitistički koncept umetnosti. Još jedna moćnija sila je potkopala visoke umetnosti: smrt „modernizma" koji je od kasnog devetnaestog veka davao legitimitet neutilitarnom umetničkom stvaranju i svakako je pruţao opravdanje umetničkom zahtevu za slobodom od svih stega. „Modernost" je prećutno pretpostavljala da je umetnost progresivna i da je stoga dana

AVANGARDA UMIRE - UMETNOSTI POSLE 1950. GODINE 387

šnja umetnost superiorna u odnosu na jučerašnju. Moderna umetnost je po definiciji bila umetnost avangarde, koja je kao pojam ušla u rečnik kritičara posle 1880. godine, to jest manjine koja u teoriji očekuje da jednog dana osvoji većinu, ali je u praksi srećna što to još nije učinila. Kakve god da su njegove pojedine forme, „modernizam" se zasnivao na odbacivanju devetnaestovekovnih burţoasko-liberalnih konvencija i u društvu i u umetnosti, i na uočavanju potrebe da se stvori umetnost koja na neki način pristaje tehnološki i društveno revolucionarnom dvadesetom veku, kome tako očito nisu odgovarali umetnički i ţivotni stilovi kraljice Viktorije, kajzera Vilhelma i predsednika Teodora Ruzvelta (pogledati Doba carstva, poglavlje 9). U idealnom slučaju, ova dva cilja su išla zajedno: kubizam je istovremeno odbacivanje i kritika viktorijan- skog reprezentativnog slikarstva i njegova alternativa, kao i zbirka „umetničkih tvorevina" sa sopstvenom vrednošću. U praksi, odbacivanje konvencija nije moralo da se poklapa sa umetničkom vrednošću, kako je odavno pokazao umetnički (svesni) nihilizam dade i Dišanovih pisoara. Njima nije bila namera da budu bilo kakva umetnost, već da budu antiumetnost. A opet, u idealnom slučaju su se pretapale društvene vrednosti za kojima su tragali „modernistički" umetnici dvadesetog veka i načini njihovog izraţavanja rečima, zvukom i slikom, kako je uglavnom bilo u modernističkoj arhitekturi, koja je po svojoj suštini bila stil gradnje društvenih utopija, u formama koje navodno odgovaraju tim utopijama. I opet, u praksi forma i sadrţina nisu bile logično povezane. Zašto bi se na primer, „radijalni grad" (cite radieuse) Le Korbizijea sastojao od visokih zgrada sa ravnim, a ne sa kosim krovovima? Uprkos tome, kao što smo već videli, „modernizam" je funkcionisao u prvoj polovini dvadesetog veka, slabost njegovog teorijskog utemeljenja je bila nezapaţena, kratko rastojanje do granica koje su omogućavale njegove formule (na primer u dvanaestotonskoj muzici ili apstraktnoj umetnosti) još nije bilo pređeno, njegova struktura nije bila naprsla zbog unutrašnjih protivurečnosti i potencijalnih rascepa. Formalne avangardne inovacije i društvena nada su još bile sjedinjene iskustvom Prvog svetskog rata, svetske krize i potencijalne svetske revolucije. Era antifašizma je odloţila refleksiju. Modernizam je još uvek pripadao avangardi i opoziciji, osim među industrijskim dizajnerima i reklamnim agencijama. Još nije pobedio. Sudelovao je u pobedi nad Hitlerom, osim u socijalističkim zemljama. U umetnosti i arhitekturi je osvojio SAD, ispunjavajući galerije i prestiţne kancelarije delima „apstraktnih ekspresionista", a poslovne delove američkih gradova simbolima „internacionalnog stila" u arhitekturi - izduţenim pravougaonim kutijama, koje nisu toliko derale nebo, koliko su poravnavale svoje krovove naspram njega: neke zgrade su imale veliku eleganciju kao Sigram (Seagram) zgrada Mies van der Roe-a (van der Rohe) ili su samo bile vrlo visoke kao Svetski trgovinski centar (i jedno i drugo u Njujor- ku). Na starom kontinentu je do određene mere praćen američki trend, koji je sada teţio tome da poveţe modernizam sa „zapadnim vrednostima", apstrakcija („nefigu- rativna umetnost") u vizuelnim umetnostima i modernizam u arhitekturi su postali deo, ponekad dominantan deo, etablirane kulturne scene, koja je čak oţivela u zemljama poput Britanije, gde se pre toga činilo da stagnira. Ipak je od kraja šezdesetih godina došlo do sve izraţenije reakcije protiv modernizma, koja je u osamdesetim godinama postala moderna pod takvim nazivima kao što je „postmodernizam". To nije bio toliko pokret, koliko negiranje bilo kakvih prethodno utvrđenih kriterijuma za sud i vrednovanje u umetnostima, u stvari negiranje same mogućnosti za takvo ocenjivanje. U arhitekturi, gde se ova reakcija najpre i najvi

dljivije osetila, neboderi su okruţeni Ĉipendejl (Chippendale) zabatima, tim provoka388 ODRON tivnijih što ih je gradio sam koizumitelj „internacionalnog stila“, Filip Dţonson (Johnson, 1906-). Kritičari za koje je spontano oblikovana silueta Menhetna nekada bila model moderne gradske siluete, otkrili su vrline potpuno nestruktuiranog Los Anđe- lesa, bezoblične pustinje pune detalja, raja (ili pakla) za one koji „rade po svome“. Ma koliko iracionalna, ranije su estetsko moralna pravila upravljala modernom arhitekturom, a od sada je prolazilo svašta. Dostignuća modernog pokreta u arhitekturi su bila impresivna. On je od 1945. godine izgradio aerodrome koji su povezali svet, fabrike, upravne zgrade, i one javne zgrade koje je još uvek trebalo podizati - prestonice u Trećem svetu, muzeje, i univerzitete u Prvom svetu. Moderni pokret je predsedav'ao ogromnom i globalnom obnovom gradova šezdesetih godina, jer su čak i u socijalističkom svetu njegove tehničke inovacije, koje su sluţile jeftinoj i brzoj masovnoj stambenoj izgradnji, ostavile svoj trag. On je u to nema ozbiljne sumnje, proizveo značajan broj divnih zgrada, čak i remek-dela, a takođe i veliki broj ruţnih zgrada a još više bezličnih i nehumanih kutija za mrave. Dostignuća modernističkog slikarstva i vajarstva su neuporedivo manja i inferiornija u odnosu na njihove međuratne prethodnike, što neposredno pokazuje poređenje pariške umetnosti iz pedesetih sa onom iz dvadesetih godina. Ta dostignuća su se uglavnom sastojala iz niza sve očajnijih trikova, pomoću kojih su umetnici nastojali da svom radu daju lako prepoznatljivu individualnu oznaku, i iz manifesta koji su se redali jedan za drugim u kojima se obnarodovao očaj ili abdikacija pred poplavom neumetnosti koja je potopila umetnike starog stila (pop-arta, Dibifeovog (Dubuffet) art brut, i sličnih) asimilacije ţvrljotina ili kakvih drugih mrva i komada, ili gestova koji svode ab absurdum onu vrstu umetnosti i one kolekcionare koji je prvenstveno kupuju kao investiciju, kao onda kada se ime pojedinca dodaje gomilama cigle ili zemlje („minimal art“), ili kada se sprečava da umetnost postane roba za prodaju tako što se čini isuviše kratkovečnom da bi mogla da potraje („performance art“). Zadah predstojeće smrti se podizao iz ovih avangardi. Budućnost više nije bila njihova, mada niko nije znao čija je. Više nego ikad, sami avangardisti su znali da su na margini. U poređenju sa pravom revolucijom u percepciji i predstavljanju koju su pomoću tehnologije postigli oni koji prave novac, formalne inovacije boema po ateljeima su oduvek bile dečja igra. Šta su bile futurističke imitacije brzine na platnu, u poređenju sa pravom brzinom, ili čak sa penjanjem filmske kamere na lokomotivu, što svako moţe da učini? Šta su bili koncertni eksperimenti sa elektronskim zvukom u modernističkim kompozicijama, za koje je svaki impresario znao da su smrt za blagajnu, u poređenju sa rok muzikom koja je od elektronskog zvuka napravila muziku miliona? Ako je „visoka umetnost" izdvojena u geto, da li su avangardni umetnici mogli a da ne primete kako je njihov sopstveni deo tog geta majušan i sve manji, kao što potvrđuje bilo kakvo poređenje prodaje Šopena i Senberga? Usponom pop arta, čak je i glavni bedem modernizma u vizuelnim umetnostima, apstrakcija, izgubila svoju hegemoniju. Predstavljanje je opet postalo legitimno. ,,Postmodernizam“ je zato napadao i na samopouzdane i iscrpene stilove, ili bolje rečeno načine na koji su sprovođene i one aktivnosti koje su se morali nastavljati, u jednom ili drugom stilu, kao izgradnja i javni radovi, i one koje same po sebi nisu bile neophodne, kao što je štafelajno sikarstvo. Iz tog razlog bi bilo pogrešno analizirati postmodernizam prvenstveno kao trend unutar umetnosti, poput ranijih avangardnih pokreta. U stvari, znamo da se pojam „postmodernizam" raširio na najraznovr

AVANGARDA UMIRE - UMETNOSTI POSLE 1950. GODINE 389

snija polja koja nemaju ništa sa umetnošću. Do devedesetih godina nastali su „postmodernistički“ filozofi, društveni naučnici, antropolozi, istoričari i ostali koji su upraţnjavali discipline koje ranije nisu bile sklone tome da pozajmljuju svoju terminologiju od umetničke avangarde, čak i kada su sa njom bile povezane. Naravno, knjiţevna kritika je sa entuzijazmom prihvatila postmodernizam. U stvari je „postmodernistič- ka“ moda koja se prvo pojavila pod raznim imenima (,,dekonstrukcija“, „post-struk- turalizam“, itd.) među francuskim intelektualcima se u SAD prvo probila preko odse- ka za knjiţevnost, a odatle u ostale humanističke i društvene nauke. Svim ,,postmodernizmima“ je zajednički jedan suštinski skepticizam oko postojanja objektivne stvarnosti i/ili mogućnosti da se racionalnim putem stigne do njenog razumevanja. Svi su stoga osporavali suštinu sveta koji je počivao na suprotnim pretpostavkama, naime svet koji je bio preobraţen naukom i na nauci zasnovanom tehnologijom, i ideologijom progresa koja je odraţavala taj preobraţaj. U sledećem poglavlju ćemo razmotriti razvoj ove čudne, ipak ne i neočekivane protivrečnosti. Unutar ograničenije oblasti visoke umetnosti, ova protivrečnost nije bila toliko preterana, jer je, kao što smo već videli (Doba carstva, poglavlje 9), modernistička avangarda već proširila granice onoga za šta se moţe tvrditi da je „umetnost" (ili, u najmanju ruku, onih proizvoda koji se mogu prodati ili iznajmiti, ili nekako drugačije unosno otuđiti od svojih tvoraca kao „umetnost") gotovo u beskraj. Ono što je postmodernizam proizveo bio je pre jedan jaz (uglavnom generacijski) između onih za koje je bilo mrsko nešto što su videli kao nihilističku frivolnost nove mode i onih koji su mislili da je „ozbiljan" stav prema umetnosti samo još jedan ostatak izumrle prošlosti. Šta nije u redu, dokazivali su oni, sa „smetlištem civilizacije... kamufliranom plastikom", oko čega je toliko besneo društveni filozof Jirgen Habermas, poslednji borac čuvene Frankfurtske škole? (Hughes, 1988, str. 146) „Postmodernizam" stoga nije bio ograničen na umetnosti. Uprkos tome, verovatno su postojali dobri razlozi zašto se taj pojam prvo pojavio na umetničkoj sceni. Jer sama je suština avangardne umetnosti u traganju za načinima da se izrazi ono što nije bilo moguće izraziti pojmovima prošlosti, a to je stvarnost dvadesetog veka. Ovo je bila jedna od dve grane velikog sna toga veka, a druga je bila potraga za radikalnim preobraţajem te stvarnosti. Obe su bile revolucionarne u različitim značenjima te reči, ali su se ticale istog sveta. Obe grane su se u izvesnoj meri poklopile osamdesetih i devedesetih godina devetnaestog veka, pa opet od 1914. godine do poraza fašizma, kada su kreativni talenti toliko često bili revolucionarni, ili makar radikalni, u oba ta smisla - obično, ali nikako ne i uvek na strani levice. Nijedna neće uspeti, iako su zapravo obe grane tako duboko promenile svet 2000. godine da se ne moţe zamisliti da njihovi tragovi budu izbrisani. Gledano unazad je jasno da je projekt avangarde bio osuđen na neuspeh od početka, i zbog svoje intelektualne samovolje i zbog prirode stvaralačkog načina na koji se kreativna umetnost predstavljala u liberalnom burţoaskom društvu. Skoro svaki od brojnih manifesta pomoću kojih su avangardni umetnici tokom poslednjih stotinu godina objavljivali svoje namere, pokazuje nedostatak koherencije između ciljeva i sredstava, svrhe i metoda za njeno postizanje. Jedna određena verzija novine nije nuţna posledica izbora da se odbaci staro. Muzika koja svesno izbegava tonalitet, nije nuţno Šenbergova serijalna muzika zasnovana na permutacijama dvanaest nota hromatske skale; niti je to jedina osnova za serijalnu muziku; niti je serijalna muzika nuţno atonal- na. Kubizam, kako god bio privlačan, nije imao nikakvo teorijsko opravdanje. U stva

ri, sama odluka da se napuste tradicionalni postupci i pravila u korist novih, moţe biti isto 390 ODRON tako svojevoljna kao i izbor određenih novina. Ekvivalent „modernizma" u šahu, takozvana „hipermoderna" škola igranja iz dvadesetih godina (Reti, Gruenefeld, Nimzovvitsch, i drugi) nije predlagala izmenu pravila igre, kao što su neke druge škole činile. Ovi igrači su jednostavno delovali protiv konvencije („klasične" Taračove škole) tako što su koristili paradoks - izbor nekonvencionalnih otvaranja („Posle 1, P-K4, igra Belog je u velikoj nevolji") i osmatranje a ne zauzimanje centra. Većina pisaca, a sigurno većina pesnika je u praksi činila isto to. Nastavljali su da prihvataju tradicionalne postupke, to jest rimu i metar onde gde se to činilo umesnim, a raskidali su sa konvencijom na druge načine. Kafka nije bio manje „moderan" nego Dţojs zato što je njegova proza bila manje avanturistička. Osim toga, tamo gde su modernisti tvrdili da poseduju intelektualno opravdanje, na primer da izraţavaju eru mašina ili (kasnije) kompjutera, ta veza je bila čisto metaforična. U svakom slučaju, pokušaj da se Benjamin prlagodi starom modelu individualnog kreativnog umetnika koji priznaje samo svoju ličnu inspiraciju, morao je da propadne. Stvaranje je sada u suštini bilo pre kooperativno nego individualno, tehnološko pre nego li manuelno. Francuski filmski kritičari koji su pedesetih godina razvili teoriju o filmu kao delu jednog kreativnog autora reţisera, posebno na osnovu njihove strasti za holivudskim B filmovima tridesetih i četrdesetih godina su bili apsurdni, jer su usklađena saradnja i podela rada bile i još su srţ rada onih čiji je posao da ispunjavaju večeri na velikim i malim ekranima, ili da proizvode neki drugi redovan niz radova za mentalnu potrošnju, kao što su novine i časopisi. Talenti koji su išli u te karakteristične forme dvadesetovekovnog stvaranja, forme koje su uglavnom bile proizvodi, ili nusproizvodi masovnog trţišta, nisu bili inferiorni u odnosu na talente klasičnog devetnaestovekovnog burţoaskog modela, ali više nisu mogli sebi priuštiti klasičnu umetničku ulogu usamljenika. Njihova jedina direktna veza sa klasičnim prethodnicima išla je kroz ograničeni sektor one klasične „visoke umetnosti" koja je uvek delovala preko kolektiva: preko scene. Da su Akiro Kurosava (1910-1997), Lukino Viskonti (1906-1976), ili Sergej Ejzenštajn (1898-1948) - da pomenemo samo trojicu nesumnjivo velikih umetnika ovoga veka, koji su svi imali pozorišno zaleđe - ţeleli da stvaraju u maniru Flobera, Kurbea, pa čak i Dikensa, niko od njih ne bi daleko stigao. Ipak, kako je primetio Valter Benjamin, era „tehničke reproduktivnosi" je preobrazila ne samo način na koji se odigrava stvaranje - time čineći od filma, i svega onoga što iz filma potiče (televizije, videa) centralnu umetnost veka - već i način na koji su ljudska bića opaţala stvarnost i doţivljavala stvaralački rad. Više se to nije radilo pomoću onih činova svetovne mise i molitve, za šta su hramovi bili muzeji, galerije, koncert- ne sale i pozorišta, tako tipična za devetnaestovekovnu burţoasku civilizaciju. Turizam, koji je sada te ustanove punio strancima, pre nego li domaćima, i obrazovanje su bili poslednja uporišta ove vrste umetničke potrošnje. Naravno, broj onih koji su prolazili kroz ta iskustva je bio ogromno veći nego ikada pre, ali je čak većina onih koji su, nakon laktanja da bi videli Proleće u firentinskoj galeriji Ufici, sa strahopoštovanjem stajali pred tom slikom, ili koji su bili dirnuti dok su čitali Sekspira kao deo ispitnog programa, obično ţivela u jednom različitom, šarenom i raznovrsnom svetu percepcije. Ĉulni utisci, pa čak ideje, su lako sa svih strana istovremeno dosezali do njih - kroz kombinaciju naslova i slika, teksta i reklame na novinskoj stranici, zvuka iz slušalice dok oko čita tu stranicu, pomoću ređanja slike, glasa, teksta i zvuka jednih uz druge - što je sve vrlo verovatno, periferno prihvatano, sve dok za trenutak, nešto od toga

AVANGARDA UMIRE - UMETNOSTI POSLE 1950. GODINE 391

ne privuče paţnju. Ovo je odavno bio način na koji su gradski ljudi doţivljavali ulicu, na kojoj su delovale vašarske i cirkuske zabave, bliske umetnicima i kritičarima još od dana romantizma. Novina je bila u tome da je tehnologija preplavila umetnošću svakodnevni ţivot, kako privatni, tako i javni. Nikada nije bilo teţe izbeći estetsko iskustvo. „Umetničko delo" se gubilo u poplavi reči, zvukova, slika u univerzalnoj okolini nečega što bi se nekada zvalo umetnošću. Da li se to još uvek moţe nazvati umetnošću? Oni koji još uvek mare za takve stvari, još uvek mogu da prepoznaju velika i trajna dela, mada su u razvijenom svetu ona dela koja stvara isključivo pojedinac, i koja pristaju samo uz tog pojedinca, sve više postajala marginalna. A tako je bilo, sa izuzetkom građevina, i sa pojedinim stvaralačkim delima koja nisu predviđena za umnoţavanje. Moţe li se umetnost još uvek procenjivati i razvrstavati po standardima koji su vladali u proceni ovih stvari u velikim danima burţoaske civilizacije? Da i ne. Merenje vrsnosti hronologijom, nikada nije odgovaralo umetnostima: stvaralačka dela nikada nisu bila bolja samo zato što su bila starija, kao što se mislilo u Renesansi, ili zato što su skorija od drugih, kao što su smatrali avangardisti. Ovaj poslednji kriterijum je postao apsurdan u dvadesetom veku, kada se spojio sa ekonomskim interesima potrošačke industrije, koje su pravile profit od kratkog modnog ciklusa, i trenutne masovne prodaje artikala za intenzivnu ali kratkotrajnu upotrebu. S druge strane, još uvek je bilo moguće i neophodno primećivati razliku između onoga što je bilo ozbiljno, i onoga što je trivijalno, između dobrog i lošeg, profesionalnog i amaterskog u umetnostima, što je bilo tim neophodnije što je veliki broj zainteresovanih učesnika poricao takve razlike, na osnovu toga da su brojke o prodaji jedina mera vrednosti, ili da su te razlike elitističke, ili, kako su dokazivali post- modernisti, da se uopšte ne moţe napraviti objektivna razlika. U stvari, jedino su ideolozi i prodavci javno branili ovakva apsurdna gledišta, a u svom privatnom prostoru je čak i većina njih znala da razlikuje dobro od lošeg. Vrlo uspešni britanski juvelir sa masovnog trţišta je 1991. godine napravio skandal kada je na skupu poslovnih ljudi ispričao da su njegovi profiti došli od prodaje đubreta ljudima koji nemaju ukus za bilo šta bolje. On je, za razliku od postmodernih teoretičara, znao da su vrednosni sudovi deo ţivota. Ali da li su takvi sudovi još uvek bili mogući, da li su još uvek bili od značaja u svetu u kome su se sfere ţivota i umetnosti, sfere emocija stvorenih iznutra i emoi- ja stvorenih spolja, ili sfere rada i dokolice, sve manje mogle razlikovati? Ili bolje rečeno, da li su još uvek relevantni izvan specijalizovanih zabrana škola i akademija u kojima je toliko mnogo tradicionalna umetnost traţila pribeţište? To je teško reći, jer moţda sam pokušaj da se odgovori na to pitanje, ili da se ono formuliše, zaobilazi suštinu tog pitanja. Prilično je lako pisati istoriju dţeza ili raspravljati o njegovim dostignućima pomoću pojmova koji su prilično slični pojmovima primenljivim na klasičnu muziku, uzimajući u obzir značajnu razliku u društvenom miljeu, publici i ekonomskoj strani ovog oblika umetnosti. Nikako nije jasno da li takav postupak ima smisla za rok muziku, i pored toga što je ona takođe potekla iz američke crnačke muzike. Koja su dostignuća, i u čemu je prednost Luja Armstronga ili Carlija Parke- ra u odnosu na njihove savremenike, jasno je, ili se moţe razjasniti. S druge strane, izgleda daleko teţe nekome čiji ţivot nije srastao sa određenim zvukom da razazna ovu ili onu rok grupu u ogromnoj bujici zvuka koja se tokom poslednjih četrdeset godina slivala niz dolinu ove muzike. Bili Holidej (bar do vremena u kome je pisana

ova knjiga) je bila u stanju da komunicira sa slušaocima koji su rođeni mnogo godina posle 392 ODRON njene smrti. Moţe li iko ko nije bio savremenik Rolingstounsa razviti išta što liči na strastveni entuzijazam koji je ta grupa pobudila sredinom šezdesetih godina? U kojoj meri je strast prema nekom zvuku ili slici danas zasnovana na asocijaciji: ne zato što je pesma dostojna divljenja, već zato što je to „naš zvuk?“ To ne moţemo reći. Sve što moţemo reći je da je uloga, pa čak i opstanak ţivih umetnosti u dvadeset i prvom veku nejasna. To nije slučaj sa ulogom nauke.

Poglavlje osamnaesto

Čarobnjaci i šegrti - Prirodne nauke

Da li mislite da ima mesta za filozofiju u današnjem svetu? Naravno, ali samo ako je zasnovana na tekućem stanju naučnih znanja i dostignuća... Filozofi se ne smeju izolovati prema nauci. Nauka nije samo proširila i preobrazila našu viziju ţivota u ogromnoj meri: ona je i revolucionisala pravila po kojima deluje um. Klod Levi Stros (Levi-Strauss, 1988) Za formu svog standardnog teksta o dinamici gasova napisanog dok je bio na Gugenhajmovoj stipendiji, autor je rekao da su je diktirale potrebe industrije. Unutar tog okvira, došlo se do toga da se potvrđivanje Ajnštajnove opšte teorije relativnosi posmatra kao ključni korak ka poboljšavanju „tačnosti balističkih projektila objašnjavanjem gravitacionog efekta." Posleratna fizika je svoju paţnju sve više suţavala na one oblasti za koje se mislilo da imaju vojnu primenu. Margaret Jacob (1993, str. 66-67) I U nijedan istorijski period prirodne nauke nisu više prodrle, nijedan period nije više od njih zavisio od dvadesetog veka. Pa ipak nijednom periodu, od Galilejevog odricanja od svojih nazora nije bilo nelagodnije sa njima. Ovo je paradoks sa kojim mora da se nosi istoričar ovog veka. Ali pre nego što pokušam da to uradim, moraju se razabrati dimenzije toga fenomena. Svih britanskih i nemačkih fizičara i hemičara zajedno je 1910. godine bilo moţda osam hiljada ljudi. Kasnih osamdesetih godina broj naučnika i inţenjera stvarno angaţovanih u istraţivanju i eksperimentima na ćelom svetu je iznosio oko pet miliona, od kojih je skoro milion bilo u SAD, vodećoj naučnoj sili, a nešto više u Evropi.23 Iako su naučnici sačinjavali mali deo stanovništva, čak i u razvijenim zemljama, njihov broj je nastavio da se dramatično povećava, manje-više se udvostručavajući za dvadeset godina posle 1970, čak i u najrazvijenijim privredama. Do kraja osamdesetih godina su činili vrh mnogo većeg ledenog brega onoga što se moţe nazvati potencijalnom naučnom i tehnološkom ljudskom radnom snagom, u kome se ogledala obrazovna revolucija druge polovine veka (videti poglavlje 10). Taj ledeni breg predstavlja 23 Još veći broj u SSSR-u (oko 1,5 milion) verovatno nije bio u potpunosti uporediv (UNESCO, 1991, Tabele 5.2, 5.4, 5.16).

394 ODRON moţda 2 odsto svetskog i moţda 5 odsto severnoameričkog stanovništva (UNESCO, 1991, Tabela 5.1). Oni koji su se stvarno bavili naukom su sve više selektovani pomoću „doktorskih teza“ koje su postale karta za ulazak u struku. Osamdesetih godina je tipična zapadna razvijena zemlja stvarala oko 130-140 ovakvih naučnih doktorata godišnje na svaki milion svojih stanovnika (Observatoire, 1991). Ovakve zemlje su takođe trošile astronomske sume, uglavnom drţavnih sredstava - čak i u najkapitali- stičkijim zemljama - na ovakve aktivnosti. U stvari, najskuplji vidovi „velike nauke“, su bili izvan domašaja bilo koje pojedine zemlje osim (do devedesetih godina) SAD. Postojala je međutim, jedna velika novina. Uprkos činjenici da se 90 odsto naučnih radova (čiji se broj udvostručavao svakih deset godina) pojavljivao na četiri jezika (engleskom, ruskom, francuskom i nemačkom) u dvadesetom veku je bilo svršeno sa evropocentričnom naukom. Doba katastrofa, posebno privremeni trijumf fašizma, premestili su centar naučne gravitacije u SAD, gde je i ostao. Između 1900. i 1933. godine, samo je sedam Nobelovih nagrada iz nauke dodeljeno SAD, a između 1933. i 1970. godine sedamdeset i sedam. Druge zemje evropskih naseljenika takođe su se utvrdile kao nezavisni istraţivački centri - Kanada, Australija, često potcenjivana Argentina24 - mada su neke naseljeničke zemlje, iz razloga vezanih za veličinu i politiku, izvozile većinu svojih velikih naučnika (Nju Zeland, Juţna Afrika). U isto vreme, uspon neevropskih naučnika, posebno onih iz istočne Azije i indijskog potkontinenta, je bio upečatljiv. Pre kraja Drugog svetskog rata samo je jedan Azijac dobio Nobelovu nagradu za nauku (Ĉ. Raman u fizici, 1930); od 1946. godine ovakve nagrade su dodeljene desetorici i više naučnih radnika sa očigledno japanskim, kineskim, indijskim i pakistanskim imenima, a time sigurno nije dovoljno ocenjen uspon azijske nauke kao što su nagrade pre 1933. godine potcenjivale uspon američke nauke. Međutim, na kraju ovog veka još postoje delovi sveta koji stvaraju primetno manji broj naučnika u apsolutnim iznosima a u relativnim iznosima je taj manjak još izrazitiji, na primer u većem delu Afrike i Latinske Amerike. Ipak u oči upada činjenica da se (barem) trećina azijskih laureata ne pojavljuje pod imenom svoje zemlje porekla, več kao američki naučnici. (U stvari, od američkih laureata dvadeset i sedam su emigranti prve generacije.) Jer je, u svetu koji je sve više globalizovan, sama činjenica da prirodne nauke govore istim univerzalnim jezikom i da deluju u okviru iste metodologije paradoksalno je pomogla u tome da se te nauke koncentrišu u relativno malom broju centara sa odgovarajućim resursima za njihov razvoj, to jest, u nekoliko vrlo razvijenih bogatih drţava, a iznad svega u SAD. Svetski mozgovi, koji su u Doba katastrofa izbegli iz Evrope iz političkih razloga, od 1945. godine su se odlivali iz siromašnijih u bogate zemlje uglavnom iz ekonomskih razloga.25 To je prirodno, pošto su sedamdesetih i osamdesetih godina razvijene kapitalističke zemlje trošile skoro tri četvrtine svih svetskih izdataka na istraţivanje i razvoj, dok siromašne zemlje („u razvoju“) nisu trošile više od 2-3 procenta (U World Social Situa- tion, 1989, str. 103). Ipak je i u razvijenom svetu nauka postepeno bila sve manje rasuta, delom zbog koncentracije ljudi i sredstava - iz razloga efikasnosti - delom zbog ogromnog rasta Tri Nobelove nagrade, sve posle 1947. godine Moţe se primetiti malo privremeno odlivanje iz SAD tokom makartijevskih godina, i veći povremeni politički begovi iz sovjetske zone (Mađarska 1956, Poljska i Čehoslovačka 1968, Kina i SSSR krajem osamdesetih godina), kao i stalno odlivanje iz istočne u zapadnu Nemačku. 24 25

ĈAROBNJACI I ŠEGRTI - PRIRODNE NAUKE 395

visokog obrazovanja koji je neizbeţno stvarao hijerarhiju, ili bolje rečeno, oligarhiju među obrazovnim ustanovama. U pedesetim i šezdesetim godinama, polovina doktorata u Sjedinjenim Drţavama je dolazila sa petnaest najprestiţnijih fakulteta, što je dovelo do toga da se na njih sjate najsposobniji mladi naučnici. U jednom demokratskom i populističkom svetu, naučnici su bili elita koncentrisana u relativno malobrojnim centrima. Grupisali su se kao vrsta, jer je komunikacija („imati nekog za razgovor") bila centralna tačka njihove aktivnosti. Kako je vreme prolazilo, njihove aktivnosti su bile sve nerazumljivije nenaučnicima, iako su ih laici očajnički pokušavali da razumeju, uz pomoć brojne literature za popularizaciju, koju su često pisali sami najbolji naučnici. U stvari, kako je rasla specijalizacija, čak su i naučnicima sve više bili potrebni časopisi da bi jedni drugima objasnili šta se dešava izvan njihovog sopstvenog polja. To da dvadeseti vek zavisi od nauke jedva da je potrebno dokazivati. „Napredna" nauka, što će reći ona vrsta znanja koja se ne moţe steći u svakodnevnom iskustvu, niti se moţe upraţnjavati ili čak razumeti bez mnogo godina školovanja, koje kulminira u ezoteričnoj postdiplomskoj obuci, sve do kraja devetnaestog veka je imala, relativno posmatrano, tek usko područje praktične upotrebe. Inţinjeri su se upravljali po fizici i matematici sedamnaestog veka, dok su do sredine Viktorijine vladavine, hemij- ska i električna otkrića s kraja osamnaestog i s početka devetnaestog veka već bila bitna za industriju i komunikacije, a istraţivanja profesionalnih naučnih istraţivača su bila pozdravljena kao neophodni predvodnik ravnomernog tehnološkog napretka. Ukratko, tehnologija zasnovana na nauci već je bila u jezgru devetnaesto vekovnog burţoa- skog sveta, čak i pored toga što praktični ljudi nisu baš znali šta da rade sa pobedama naučne teorije, osim da je, u pogodnim slučajevima, pretvore u ideologiju: kao što je osamnaesti vek uradio sa Njutnom i kasni devetnaesti vek sa Darvinom. Uprkos tome, ogromnim oblastima ljudskog ţivota i dalje nije upravljalo mnogo više od iskustva, eksperimenta, veštine, uveţbanog zdravog razuma, i u najboljem slučaju, sistematska difuzija znanja o najboljim dostupnim postupcima i tehnikama. Ovo je očito bio slučaj sa poljoprivredom, gradnjom i medicinom, a zapravo i u ogromnom nizu delatnosti koje su ljudska bića snadbevale onim što im je neophodno i onim što je luksuzno. U izvesnom trenutku poslednje trećine devetnaestog veka ovo je počelo da se menja. Ne samo da su obrisi moderne visoke tehnologije počinjali da bivaju vidljivi u Doba carstva - treba samo pomisliti na automobile, avijaciju, radio i film - već su se ocrtavali i obrisi moderne naučne teorije: relativnost, kvant, genetika. Osim toga sada se uvidelo da najezoteričnija i najrevolucionarnija naučna otkrića imaju neposredan tehnološki potencijal, od beţične telegrafije do medicinske upotrebe rentgenskog zračenja, a obe su se zasnivale na otkrićima iz devedesetih godina devetnaestog veka. Uprkos tome, iako je visoka nauka Kratkog dvadesetog veka već bila vidljiva pre 1914. godine, a iako je visoka tehnologija potonjeg veka već bila prisutna u njoj, visoka nauka još uvek nije bila nešto bez čega bi ţivot bilo gde na zemlji bio nezamisliv. To je bio slučaj u vreme u kojem se milenijum privodi svom kraju. Kao što smo videli (poglavlje 9), tehnologija zasnovana na naprednoj naučnoj teoriji i istraţivanju, dominirala je ekonomskim bumom druge polovine dvadesetog veka, ne više samo u razvijenom svetu. Bez vrhunske genetike Indija i Indonezija ne bi mogle da proizvode dovoljno hrane za njihovo nabujalo stanovništvo, a do kraja veka je biotehnologija postala značajan element i u poljoprivredi i u medicini. Ono što je bitno u vezi sa ovim tehnologijama je da su one bile zasnovane na otkrićima i teorijama tako dalekim od sveta običnih ljudi čak i najrazvijenijih zemalja, da je jedva nekoliko, ili u najboljem

396 ODRON slučaju, nekoliko stotina ljudi na svetu moglo u početku da shvati da su ove tehnologije imale praktične posledice. Kada je početkom 1939. godine, nemački fizičar Oto Han otkrio nuklearnu fisiju čak su i neki od najaktivnijih naučnika na ovom polju, kakav je veliki Nils Bor (1885-1962), sumnjali da to ima praktičnu primenu, mirnodopsku ili ratnu, u svakom slučaju bar u predvidljivoj budućnosti. A da fizičari koji su razumevali potencijal fisije nisu to ispričali svojim generalima i političarima, ovi bi sigurno ostali u neznanju, osim ako sami nisu bili postdiplomci na fizici, što je sasvim malo verovatno. I opet, čuveni članak Alana Turinga iz 1935. godine, koji će pruţiti temelj za modernu kompjutersku teoriju, prvobitno je napisan kao spekulativno istraţivanje za matematičke logičare. Rat je njemu i drugima dao priliku da počnu sa prevođenjem teorije u praksu, tako što su dešifrovali kodove, ali onda kada se taj rad pojavio, niko nije ni čitaoTuringov rad sem šačice matematičara, a kamoli da ga je prime- tio. Ĉak ni na njegovom sopstvenom koledţu, ovaj nespretni genije bledog lica, tada mladi saradnik sklon trčanju, koji će posmrtno postati neka vrsta ikone za homoseksualce; barem ga ja ne pamtim kao takvog.26 Ĉak i onda kada su naučnici očito bili angaţovani na rešavanju problema od priznatog kapitalnog značaja, samo je mala grupa mozgova u nekom izolovanom intelektualnom uglu shvatala šta oni namerava- ju. Tako je ovaj autor bio stipendista u Kembridţu baš u vreme kada su Krik i Votson spremali svoje trijumfalno otkriće DNK („dvosruke spirale“), koje je odmah priznato kao jedan od ključnih prodora ovog veka. Ipak, čak iako se prisećam da sam u to vreme sretao Krika u društvu, većina nas jednostavno nije bila svesna da se ovo neobično otkriće izleţe nekoliko desetina metara od kapije mog koledţa, u laboratorijama pored kojih smo redovno prolazili, i u pabovima gde smo pili. Nije da se nismo zanimali za takve stvari. Oni koji su se njima bavili prosto nisu videli svrhu da nam o tome govore, pošto nismo mogli da doprinesemo njihovom radu, pa verovatno ni da tačno razumemo koje su bile njihove teškoće. Uprkos tome, koliko god da su ezoterične i nerazumljive bile naučne inovacije, jednom kada su napravljene skoro odmah su prenošene u praktične tehnologije. Tako su se tranzistori pojavili 1948. godine kao nusproizvod istraţivanja u fizici čvrstih stanja, to jest istraţivanja svojstava neznatno nesavršenih kristala (njihovi pronalazači su dobili Nobelovu nagradu za osam godina), kao i laseri (1960), koji nisu došli iz optičkih izučavanja već iz rada na tome da se učini da molekuli vibriraju u rezonanci sa električnim poljem (Bernal, 1967, str. 563). Njihovi pronalazači su takođe ubrzo dobili priznanje u vidu Nobelove nagrade, isto kao i - zakasnelo - kembridţki i sovjetski fizičar Pjotr Kapica (1978) za rad u fizici niskih temperatura koji je proizveo polu- provodnike. Istraţivačko iskustvo u vreme rata 1939-1946. godine, koje je pokazalo - bar Anglo-Amerikancima - da jedna moćna koncentracija resursa moţe da reši najte26 Turing je izvršio samoubistvo 1954. godine, nakon što je bio uhapšen zbog homoseksualnog ponašanja, što je tada zvanično bio zločin, za koji se verovalo da je patološko stanje koje se moţe medicinski i psihijatrijski lečiti. Nije mogao da izdrţi prisilno ,,lečenje“ koje mu je nametnuto. On nije bio toliko ţrtva kriminalizacije (muške) homoseksualnosti, u Britaniji pre šezdesetih godina, koliko svog propusta da uoči tu kriminalizaciju. Njegove seksualne sklonosti nisu stvarale nikakve probleme u miljeu internatske škole, Kings koledţa u Kembridţu, i među ozloglašenim skupom anomaličnih i ekcentričnih ljudi u ratnoj ustanovi za dešifrovanje kodova u Blešliju, gde je provodio svoj ţivot pre nego što je otišao u Mančester posle rata. Samo bi čovek koji nije sasvim shvatao svet u kome većina ljudi ţivi otišao u policiju da se ţali kako mu je (privremeni) dečko opljačkao stan, dajući time policiji mogućnost da istovremeno uhvati dva prekršioca zakona.

ĈAROBNJACI I ŠEGRTI - PRIRODNE NAUKE 397

ţe tehnološke probleme za neverovatno kratko vreme,27 ohrabrilo je tehnološko novatorstvo koje se nije obaziralo na cenu, u svrhe ratovanja ili nacionalnog prestiţa (na primer, istraţivanje kosmosa). To je zauzvrat, ubrzalo preobraţaj laboratorijske nauke u tehnologiju, a za nešto od toga se pokazalo da ima široki potencijal za svakodnevnu upotrebu. Laseri su primer ove brzine. Prvi put viđeni u laboratoriji 1960. godine, do početka osamdesetih godina su stigli do potrošača u vidu kompakt diska. Bioteh- nologija je bila čak i brţe na tom cilju. Za tehnike rekombinovanja DNK, to jest tehnike kombinovanja gena jedne vrste s genima druge vrste, prvi put se priznalo da su adekvatno izvodljive 1973. godine. Manje od dvadeset godina kasnije, biotehnologi- ja je bila glavni proizvod za investiranje u medicini i poljoprivredi. Osim toga, zahvaljući u velikoj meri zadivljujućoj eksploziji informatičke teorije i prakse, novi naučni prodori su bili prenošeni uz sve manje vremensko zaostajanje u tehnologiji koja nije iziskivala bilo kakvo razumevanje od svojih krajnjih korisnika. Idealni rezultat je bio na idiote potpuno otporan skup dugmića na tastaturi koju je samo trebalo pritiskati na pravim mestima, da bi se aktivirala procedura koja sama deluje, samu sebe ispravlja, i koja, onoliko koliko je moguće, ne iziskuje dodatne inpu- te od nepouzdanih i ograničenih inteligencija i veštine prosečnih ljudskih bića. U stvari, u idealnom slučaju se ta procedura mogla programirati da u potpunosti radi bez ljudske intervencije, osim ako nešto pođe naopako. Devedesetih godina je pri plaćanju računa u samouslugama tipizirano ovo eliminisanje ljudskog elementa. Ono ne zahteva ništa više od ljudskog operatera nego da prepozna novčanice i novčiće lokalne valute i da stavi u kasu iznos koji mu ponudi mušterija. Pri kupovini automatski skener prevodi pruge na proizvodu u cenu, sabira cene svih proizvoda, oduzima ukupan iznos od iznosa koji daje mušterija, i kazuje operateru koliki kusur da vrati. Procedura kojom se osigurava izvođenje svih ovih radnji je neobično sloţena, zasniva se, kako sada stvari stoje, na kombinaciji strašno prefinjene opreme i vrlo razrađenog programiranja. Pa ipak, barem sve donde dok nešto ne pođe naopako, ovakva čuda tehnologije poznog dvadesetog veka ne zahtevaju od operatera ništa više od toga nego da prepoznaju glavne brojeve, minimalnu paţnju i prilično veliku sposobnost da koncentrisano istrpe dosadu. Tu se čak ne zahteva ni pismenost. Što se tiče većine operatera, sile koje im govore da obaveste mušteriju da mora da plati 2,15 funti i koje im daju uputstva da daju 7,85 funti, kao kusur za novčanicu od 10 funti, bile su isto onako irelevantne koliko i nerazumljive. Ništa o njima nisu morali da znaju, da bi njima rukovali. Ĉarobnjakov šegrt više nije morao da brine oko svog nedostatka znanja. Iz praktičnih razloga situacija u kojoj je operater na kasi u samousluzi predstavlja ljudsku normu kasnog dvadesetog veka; delovanje čuda avangardne naučne tehnologije koju ne moramo da razumemo ili da prilagođavamo, čak iako znamo, ili mislimo da znamo, šta se dešava. Neko drugi će to uraditi ili je već uradio za nas. Jer, čak iako za sebe pretpostavljamo da smo stručnjaci u jednom ili drugom posebnom području - to jest, da smo ona vrsta osobe koja moţe da popravi spravu koja se pokvarila, ili koja moţe da je dizajnira ili konstruiše - mi smo u suočavanju sa većinom ostalih svako27 U suštini je sada jasno da nacistička Nemačka nije uspela da napravi nuklearnu bombu ne zbog toga što nemački naučnici nisu znali kako se ona moţe napraviti, ili što nisu pokušavali da je naprave, uz različit stepen oklevanja, već zbog toga što je nemačka ratna mašina bila nevoljna ili nije mogla da tome posveti neophodne resurse. Oni su napustili taj trud i prebacili se na ono što je izgledalo kao efikasnije, na rakete koje su obećavale brţi dobitak.

398 ODRON dnevnih proizvoda nauke i tehnologije, neznalice i laici koji ništa ne shvataju. A čak i ako to nismo, naše razumevanje toga šta čini da stvari koje koristimo rade, i koji su principi iza toga, je u velikoj meri irelevantno znanje, isto kao što je za (poštenog) poke- raša irelevantan tehnološki proces izrade karata za igru. Faks mašine su namenjene ljudima koji nemaju pojma zašto mašina u Londonu reprodukuje tekst koji je stavljen u mašinu u Los Anđelesu. One ne bi bolje radile ako bi njima rukovali profesori elektronike. Na taj način nauka je, posredstvom tehnologijom proţetog tkiva ljudskog ţivota, svakodnevno pokazivala svoja čuda u svetu kasnog dvadesetog veka. Ona je isto onako neizbeţna i sveprisutna - jer čak i udaljeni budţaci čovečanstva znaju za tranzi- storski radio i elektronski digitron - kao Alah za poboţnog muslimana. Moţemo raspravljati o tome kada je ovaj kapacitet izvesnih ljudskih delatnosti za stvaranje nadljudskih rezultata postao deo opšte svesti, bar u urbanim delovima „razvijenih'-'' industrijskih društava. To je svakako bilo posle eksplozije prve nuklearne bombe 1945. godine. Međutim, ne moţe biti sumnje u to da je dvadeseti vek bio onaj u kome je nauka preobrazila i svet i naše ţanje o njemu. Trebalo je da očekujemo da ideologije dvadesetog veka uţivaju u trijumfima nauke, koji su trijumfi ljudskig uma, kao što su to činile ideologije devetnaestog veka. U stvari, trebalo je da očekujemo čak i to da otpor tradicionalnih verskih ideologija, tih velikih tvrđava otpora nauci u devetnaestom veku, oslabi. Jer ne samo da je uticaj tradicionalnih religija popuštao tokom većeg dela ovog veka, kao što ćemo videti, već je i sama religija postala isto onako zavisna od na nauci zasnovane tehnologije kao bilo koja ljudska aktivnost u razvijenom svetu. Za nuţdu, biskup ili imam ili sveti čovek su oko 1900. godine mogli da sprovode svoje aktivnosti kao da Galilej, Njutn, Fara- dej, ili Lavoazje nisu postojali, to jest na tehnološkoj osnovi petnaestog veka, kao i na onoj devetnaestovekovnoj tehnologiji koja nije postavljala problem uklapanja sa teologijom ili svetim tekstovima. Postalo je daleko teţe prevideti sukob između nauke i svetih spisa u vreme kada je Vatikan morao da komunicira pomoću satelita i da testom sa radioaktivnim ugljenikom proverava autentičnost Torinskog pokrova; kada je ajato- laj Homeini iz inostranstva širio svoje reči u Iranu pomoću kaseta, i kada su drţave posvećene zakonima Korana isto tako bile angaţovane u pokušaju da se opreme nuklearnim oruţjem. De facto prihvatanje najprefinjenije moderne nauke, posredstvom tehnologije koja je zavisila od te nauke, bilo je takvo da je u fin de siecle Njujorku prodaja visokotehnoloških i fotografskih proizvoda u velikoj meri postala specijalnost hasida, grane istočnog mesijanskog judaizma koja je uglavnom poznata po tome što, osim svog ekstremnog ritualizma i insistiranja na osamnaestovekovnoj poljskoj nošnji, daje prednost ekstatičkim emocijama nad intelektualnim istraţivanjem. Na neki način je nadmoć ,,nauke“ čak zvanično prihvatana. Protestantski fundamentalisti u SAD, koji su odbacivali teoriju evolucije kao nebiblijsku (po kojoj je svet u sadašnjoj verziji stvoren za šest dana) zahtevali su da se Darvinovo učenje zameni, ili makar da mu se suprotstavi, učenje koje su opisivali kao „nauku o stvaranju“. Pa ipak, dvadesetom veku nije bilo lako sa naukom koja je bila njegovo najizvanrednije dostignuće i od koje je zavisio. Progres prirodnih nauka se odigrao naspram pozadine na kojoj se ţar straha i sumnje povremeno rasplamsavao u plamen mrţnje i odbacivanja razuma i svih njegovih proizvoda. A u neodređenom prostoru između nauke i antinauke, među tragačima koji tragaju za konačnom istinom pomoću apsurda i prorocima sveta koji se sastoji isključivo od fantazije, sve više nalazimo onaj karakteristični i uglavnom anglo-američki proizvod toga veka, posebno njegove druge polo

ĈAROBNJACI I ŠEGRTI - PRIRODNE NAUKE 399

vine, „naučnu fantastiku41. Ovaj ţanr, čija je preteča bio Ţil Vern (1828-1905), osnovao je H. Dţ. Vels (1866-1946) na samom kraju devetnaestog veka. Dok su mladalač- kije forme ovog ţanra kakvi su porodični televizijski i bioskopski svemirski vesterni sa svemirskim kapsulama kao konjima i zracima smrti kao koltovima, nastavili staru tradiciju fantastičnih avantura uz pomoć visokotehnoloških sprava, u drugoj polovini dvadesetog veka su se ozbiljniji doprinosi tom ţanru okrenuli ka mračnom ili bar dvosmislenom pogledu na stanje čovečanstva i njegove izglede. Sumnju i strah prema nauci su hranila četiri osećanja: da je nauka neshvatljiva; da su i njene praktične i moralne konsekvence nepredvidljive i verovatno katastrofalne; i da ona podvlači bespomoćnost pojedinca i podriva autoritet. Ne treba ni da previdimo ono osećanje da je nauka, u onoj meri u kojoj se kosi sa prirodnim poretkom stvari, inherentno opasna. Prva dva osećanja su delili i naučnici i laici, druga dva su uglavnom pripadala onima sa strane. Laici su jedino mogli da reaguju protiv svog osećanja nemoći teţnjom ka stvarima „koje nauka nije mogla da objasni11, u stilu Hamletovih stihova „Ima mnogo stvari na nebu i zemlji / o kojima vaša mudrost i ne sanja 11 (prev. S. Pan- durović) odbijanjem da poveruju da bi te stvari ikada mogla da objasni „zvanična nauka 11, čeţnjom za tim da veruju u nerazjašnjivo ;er se čini apsurdnim. Barem bi u nepoznatom i nesaznatljivom svetu svako bio jednako nemoćan. Što su veći bili opipljivi trijumfi nauke, veća je bila glad za neobjašnjivim. Kratko nakon Drugog svetskog rata, koji je kulminirao atomskom bombom, Amerikanci su se (1947), a njih su kasnije, kao i obično sledili njihovi sledbenici u kulturi, Britanci, dali na posmatranje masovnog dolaska „neiden- tifikovanih letećih objekata11, očito isnpirisani naučnom fantastikom. NLO-i su, u to se čvrsto verovalo, dolazili iz vanzemaljskih civilizacija, drugačijih i superiornijih od naše. Posmatrači sa više entuzijazma su zapravo tvrdili da su videli njihove čudno oblikovane stanovnike kako se pojavljuju iz ovih „letećih kobasica11, a jedan ili dvojica su čak tvrdili kako su ih vanzemaljci provozali. Ovaj fenomen je postao svetski, iako bi mapa distribucije iskrcavanja ovih vanzemaljaca pokazala veliku njihovu sklonost da se iskrcavaju na anglosaksonske teritorije, ili da kruţe iznad njih. Bilo kakav skepticizam oko NLO je nipodaštavan kao ljubomora uskogrudih naučnika nemoćnih da objasne fenomen koji je izvan njihovih uskih horizonata, moţda čak i kao zavera onih koji običnog čoveka drţe u intelektualnom ropstvu, zavera kojim se od njega skriva vrhovna mudrost. Ovo nisu bila verovanja u magiju i čuda tradicionalnih društava, za koja su ovakve intervencije u stvarnost bile deo ţivota koji se vrlo nepotpuno mogao kontrolisati, i za koja su te pojave bile daleko manje čudo od recimo, prizora aviona ili iskustva razgovora telefonom. Niti su ta verovanja bila deo univerzalne i trajne fascinaci- je ljudskih bića, čudovišnim, nakaznim i čudesnim čije tragove nosi popularna literatura od otkrića štampe, od drvoreza do američkih časopisa sa kase u supermarketu. Ona su bila odbacivaje vladavine nauke i njenih tvrdnji, ponekad svesno, kao u neobičnoj (opet sa centrom u SAD) pobuni marginalnih grupa protiv prakse da se u vodu za piće stavlja fluor, nakon što je otkriveno da bi unošenje tog elementa drastično smanji lo kvarenje zuba kod modernog urbanog stanovništva. Otpor fluoru je bio ţestok, ne samo u ime slobode da se odabere karijes, već su mu se (njegovi ekstremniji protivnici) suprotstavljali kao zaveri hulja radi slabljenja ljudskih bića pomoću prisilnog trovanja. A u reakciji koju je slikovito opisao Kjubrikov film Dr Strejndţlav (1963), sumnja prema nauci se spojila sa strahom od njenih praktičnih posledica. U severnoameričku kulturu ugrađena hipohondrija je takođe širila takve strahove, budući da je ţivot sve više bivao potčinjen modernoj tehnologiji, uključujući

400 ODRON tehnologiju, sa svim rizikom koji uz to ide. Neobična sklonost SAD da putem medicinsku parnice odgovaraju na ljudske sporove o svim stvarima, omogućava nam da osmotrimo ove strahove (Huber, 1990, str. 97-118). Da li spermicidi dovode do oštećenja ploda? Da li dalekovodi nanose zdravstvena oštećenja ljudima koji ţive blizu njih? Jaz između stručnjaka koji imaju nekakav kriterijum za prosuđivanje i laika, koji imaju jedino strah ili nadu, bio je proširen razlikom između nepristrasne procene, koja bi sasvim mogla da oceni kako je mali stepen rizika cena koje vredi platiti za veliki stepen koristi, i pojedinaca, koji su razumljivo, priţeljkivali nulti rizik (bar u teoriji).61 Zapravo, takvi strahovi su strahovi ljudi koji su znali da ţive pod dominacijom nauke, od neznane pretnje koju ona nosi; strahovi čiji se intenzitet i fokus razlikuju u skladu sa prirodom njihovih pogleda, i sa strahovima o savremenom društvu (Fischhof et al., 1978, str. 127-152).62 Međutim, u prvoj polovini dvadesetog veka, glavne opasnosti za nauku nisu dolazile od onih koji su se osećali poniţeni njenim neograničenim moćima koje se nisu mogle kontrolisati, već od onih koji su mislili da mogu da ih konrolišu. Jedina dva tipa reţima (osim retkih okretanja verskom fundamentalizmu) koja su se sukobljavala sa naukom su u principu oba bila snaţno opredeljena za tehnološki progres bez granica, a u jednom od ta dva slučaja, za ideologiju koja je tehnološki progres poistovećivala sa ,,naukom“ i koja je pozdravljala osvajanje sveta putem razuma i eksperimenta. Pa ipak su na različite načine i staljinizam i nemački nacionalsocijalizam odbacivali nauku iako su je koristili u tehnološke svrhe. Ono na šta su oni imali primedbe bilo je naučno osporavanje svetonazora i vrednosti izraţenih u apriornim istinama. Tako se nijedan od ova dva reţima nije osećao spokojno sa postajnštajnov- skom fizikom. Nacisti su je odbacivali kao ,,jevrejsku“ a sovjetski ideolozi kao nedovoljno „materijalističku11 u Lenjinovom smislu te reči, mada su je i jedan i drugi tolerisali u praksi, pošto moderne drţave ne bi mogle bez postajnštanovskih fizičara. Naci- onalsocijalisti su se ipak lišili cveta fizičara u kontinentalnoj Evropi time što su proterali Jevreje i političke protivnke u izgnanstvo, pritom uništavajući nemačku naučnu nad- moć iz prve polovine dvadesetog veka. Između 1900. i 1933. godine dvadeset pet od šezdeset i šest Nobelovih nagrada za fiziku i herniju je otišlo u Nemačku, a od 1933. godie, samo jedna od deset. Nijedan od ova dva reţima nije bio u saglasnosti ni sa biološkim naukama. Rasna politika nacističke Nemačke je uţasavala ozbiljne genetičare, koji su - uglavnom zbog rasističkog oduševljavanja eugenikom - počeli posle Prvog svetskog rata da zauzimaju određenu distancu prema politici genetske selekcije i odgoja ljudi (koja je uključivala i ubijanje „nepodesnih"), iako se sa tugom mora priznati da je nacionalsocijalistički rasizam imao veliku podršku među nemačkim biolozima i medicinarima (Proctor, 1988). Sovjetski reţim pod Staljinom se našao u sporu

61 Razlika između teorije i prakse u ovoj oblasti je ogromna, pošto su ljudi koji su spremni da se izloţe prilično značajnom riziku u praksi (na primer da budu u kolima na autoputu, ili da koriste metro u Njujorku) mogu da insistiraju na tome da odbiju aspirin na osnovu toga što ima neke propratne efekte u prilično retkim slučajevima. 62 Učesnici ankete su rangirali opasnosti i koristi od dvadeset pet tehnologija: friţidera, foto- kopir aparata, kontracepcijskih sredstava, visećih mostova, nuklearne energije, elektronskih igara, medicinskih rendgenskih zrakova, nuklearnog oruţja, kompjutera, vakcinacije, fluorizacije vode, solarnih kolektora na krovovima, lasera, sredstava za smirenje, polaroid fotografija, električne energije iz fosilnih goriva, motornih vozila, specijalnih filmskih efekata, pesticida, opijata, konzervansa u hrani, hirurgije otvorenog srca, komercijalne avijacije, genetskog inţinjeringa i vetrenjača (takođe Wildawsky, 1990, str. 41-60).

ĈAROBNJACI I ŠEGRTI - PRIRODNE NAUKE 401

sa genetikom i iz ideoloških razloga i zato što je drţavna politika bila opredeljena za princip po kome je, uz dovoljan napor, bilo kakva promena dostiţna, dok je nauka ukazivala na to, da u oblasti evolucije uopšte, a posebno poljoprivrede, to nije bio slučaj. U drugim okolnostima, polemika između sledbenika Darvina (za koje je nasle- đe genetika) i onih koji su sledili Lamarka (koji su verovali u nasleđe karakteristika stečenih i uveţbanih tokom ţivota jedinke) bi bila ostavljena laboratorijama i seminarima da je reše. U stvari, većina naučnika je smatrala da je ti pitanje rešio Darvin, ako ni zbog čega drugog ono zato što nikada nisu nađeni zadovoljavajući dokazi za nasle- đivanje stečenih osobina. Pod Staljinom je marginalni biolog Trofim Denisovič Lisen- ko (1898-1975) zadobio podršku političkih autoriteta argumentom da se poljoprivredna proizvodnja moţe umnogostručiti lamarkovskom metodom koja je skraćivala relativno spore procese u odgoju biljaka i ţivotinja. U tim danima nije bilo mudro izraziti neslaganje sa autoritetima. Akademik Nikolaj Ivanovič Vavilov (1885-1943), najčuveniji od sovjetskih genetičara, umro je u radnom logoru zbog neslaganja sa Lisenkom (sa njim se slagala većina ostalih ozbiljnih sovjetskih genetičara), mada se tek posle Drugog svetskog rata sovjetska biologija zvanično opredelila za obavezno odbacivanje genetike, kako je to shvaćeno u ostatku sveta, bar sve do diktatorove smrti. Učinak takve politike na sovjetsku nauku je predvidljivo, bio katastrofalan. Reţimima nacionalsocijalističkog i sovjetskog komunističkog tipa, reklo bi se potpuno različitim u mnogim pogledima, bilo je zajedničko verovanje da njihovi građani treba da se privole „istinitoj doktrini“, ali onoj koju su formulisali i nametnuli sekularni političko-ideološki autoriteti. Stoga je ona nejasnost i nelagodnost u odnosu na nauku, koja se osećala u tolikim društvima, našla svoj oficijelni izraz u ovakvim drţavama, za razliku od političkih reţima koji se nisu mešali u individualna verovanja svojih građana, što su svetovni reţimi naučili tokom dugog devetnaestog veka. U stvari, uspon reţima svetovne ortodoksije je bio, kao što smo videli (videti poglavlja 4 i 13) nusproizvod Doba katastrofa, i oni nisu dugo potrajali. U svakom slučaju, pokušaj da se nauci navuče ideološka luđačka košulja je očito bio kontraproduktivan, tamo gde je ozbiljno činjen (kao u sovjetskoj biologiji), ili smešan, tamo gde je nauka ostavljena da ide svojim putem, dok su samo davane izjave o superiornosti ideologije (kao u nemačkoj i sovjetskoj fizici). 30 Reţimsko nametanje kriterijuma naučnoj teoriji je u kasnom dvadesetom veku još jednom prepušteno reţimima zasnovanim na naverskom fundamentalizmu. Međutim, nelagodnost prema nauci je i dalje trajala, posebno zbog toga što je sama nauka postajala sve neverovatnija i neizvesnija. Ali sve do druge polovine veka ta nelagodnost nije bila posledica straha od praktičnih rezultata nauke. Istina, sami naučnici su znali bolje i ranije od bilo koga kakve mogu biti potencijalne posledice njihovih otkrića. Još pre nego što je prva atomska bomba postala delotvorna (1945) neki od njih su upozoravali svoje gazde u vladi na razorne snage koje je svet sada imao na raspolaganju. Ipak ideja o tome da je nauka jednako što i potencijalna katastrofa u suštini pripada drugoj polovini ovog veka: u svojoj prvoj fazi - košmaru atomskog rata - pripada eri konfrontacije supersila posle 1945 godine; u svojoj kasnijoj i univerzalnijoj fazi, pripada eri krize koja se otvorila sedamdesetih godina. Međutim, Doba katastrofa, moţda zbog toga što je veoma usporila svetski ekonomski rast, još uvek je bila vreme naučničke spokojnosti u vezi ljudske sposobnosti za 30 Tako je u nacističkoj Nemačkoj Verneru Hajzebergu dopušteno da predaje teoriju relativnosti, ali pod uslovom da se ne spominje Ajnštajnovo ime (Peierls, 1992, str. 44).

402 ODRON konrolu nad silama prirode, ili u najgorem slučaju, sposobnosti prirode da se prilagodi onom najgorem što čovek moţe da učini.63 S druge strane, ono što je naučnike tada činilo nespokojnim bila je njihova sopstvena nesigurnost oko toga šta da urade sa svojim teorijama i otkrićima.

II U jednom trenutku tokom Doba carstva su popucale veze između otkrića naučnika i stvarnosti koja se zasnivala, ili koja se mogla zamisliti pomoću čulnog iskustva; a isto tako su pukle veze između nauke i one vrste logike, čija je osnova bio zdrav razum, ili koja se mogla zamisliti zdravim razumom. Ova dva prekida su jedan drugog jačala, pošto je progres prirodnih nauka sve više zavisio od ljudi koji pišu jednačine (tj. matematičke iskaze) na blokovima papira, a ne eksperimentišu u laboratori- jama. Dvadeseti vek će biti vek teoretičara koji kazuju praktičarima za čim da tragaju i šta bi trebalo da pronađu u svetlu njihovih teorija; drugim rečima, vek matematičara. Dobar znalac me je obavestio da je molekularna biologija, u kojoj je još uvek vrlo malo teorije, jedan izuzetak. To ne znači da su posmatranje i eksperiment bili sekundarni. Naprotiv, eksperimentalna tehnologija je revolucionisana dublje nego u bilo koje vreme od sedamnaestog veka pomoću novih naprava i novih tehnika, od kojih će neke biti nagrađene najvećom naučnom počašću, Nobelovom nagradom.64 Evo samo jednog primera: ograničenja optičkog uveličavanja su prevladana pomoću elektronskog mikroskopa (1937) i radio teleskopa (1957), čiji je rezultat bio da je posta lo moguće daleko dublje prodiranje u kraljevstvo molekula, čak i atoma, kao i u kosmičke daljine. U nedavnim decenijama je automatizacija rutinskih operacija, kao i sve sloţeniji vidovi laboratorijskih delatnosti i proračunavanja, uz pomoć kompjutera, su dodatno ogromno povećali moći ekperimentatora, posmatrača i teoretičara koji prave modele. U nekim oblastima, naročito u astronomiji, to je dovelo do daljih otkrića, ponekad slučajnih, koja su kasnije iznudila teorijske inovacije. Moderna kosmolo- gija je u osnovi rezultat dva takva otkrića: Hablovog (Hubble) zapaţanja da mora biti da se svemir širi, koje se zasivalo na analizi galaktičkog spektra (1929); i Pencijasovog (Penzias) i Vilsonovog otkrića pozadinske kosmičke radijacije (radio buke) 1965. godine. Uprkos tome iako nauka jeste i mora biti saradnja između teoretičara i praktičara, u kratkom Dvadesetom veku teoretičari su bili na mestu vozača. Za same naučnike raskid sa čulnim iskustvom i zdravim razumom je podrazumevao i raskid sa tradicionalnim izvesnostima njihove oblasti i metodologije. Posledice tog raskida se najţivlje mogu ilustrovati ako se prati neosporna kraljica nauka fizika. U stvari, budući da se ona kao disciplina još uvek bavi i najmanjim elementima svih stvari, ţivih i mrtvih, i građom i strukturom najvećeg skupa materijalnih predmeta, naime samog svemira, fizika je ostala centralni stub prirodnih nauka čak i na kraju veka, iako je u njegovoj drugoj polovini bila sve veća konkurencija nauka o ţivoj materiji, koje su od pedesetih godina preobraţene revolucijom u molekularnoj biologiji.

63 „Moţe mirno da se spava sa svešću da je Tvorac stavio neke na ludost otporne elemente u svojih ruku delo, i da je čovek nemoćan da počini bilo kakvu titansku štetu. “ pisao je Robert Miliken sa Kalteka (dobitnik Nobelove nagrade za 1923. godinu) 1930. godine. 64 Više od dvadeset Nobelovih nagrada u fizici i herniji je posle Prvog svetskog rata u celini ili delimično dodeljeno za nove istraţivačke metode, naprave i tehnike.

ĈAROBNJACI I ŠEGRTI - PRIRODNE NAUKE 403

Nijedna oblast nauke nije izgledala solidnije, koherentnije i metodološki sigurnije od njutnovske fizike čiji su temelji potkopani teorijama Planka i Ajnštajna i transformacijom atomske teorije koja je usledila za otkrićem radioaktivnosti u poslednjoj deceniji devetnaestog veka. Bila je objektivna, tj. njen predmet se mogao posmatrati na odgovarajući način, bila je podloţna tehničkim ograničenjima posmatračke aparature (na primer, mikroskopa i teleskopa). Bila je nedvosmislena: jedan objekt ili fenomen su bili jedna ili druga stvar, a razlika između njih je bila jasna. Njeni zakoni su bili univerzalni, jednako su vaţili na kosmičkom i na mikrokosmičkom nivou. Mehanizam koji je povezivao fenomene je bio razumljiv (to jest, mogao se izraziti kao „uzrok i posledica"). Shodno tome, čitav sistem je u principu bio deterministički, a svrha laboratorijskog eksperimenta je bila u tome da eliminiše, koliko god je moguće, sloţenu zbrku običnog ţivota koja je prikrivala taj determinizam. Samo bi budala ili dete tvrdili da let ptica ili leptira negira zakone gravitacije. Naučnici su sasvim dobro znali da postoje ,,nenaučne“ tvrdnje, ali one se njih kao naučnika nisu ticale. Sve ove karakteristike su dovedene u pitanje između 1895. i 1914. godine. Da li je svetio neprekidno talasno kretanje ili emisija posebnih čestica (fotona) kako je smatrao Ajnštajn, deleći Plankovo mišljenje? Nekad je bolje tretirati kao jedno, nekad kao drugo, ali kako su te dve stvari povezane, ako uopšte jesu? Da li je svetlost bila ,,stvarna“? Kako je sam veliki Ajnštajn ustanovio dvadeset godina nakon što je stvorio ovu zagonetku: „Sada imamo dve teorije o svetlosti, obe veoma potrebne, ali, to se mora priznati, bez ikakve logične veze između njih, uprkos dvadeset godina kolosalnih napora teorijskih fizičara" (Holton, 1970, str. 1017). Šta se dešavalo unutar atoma, za koji se sada videlo da nije (onako kako je njegovo prvobitno grčko ime podrazumevalo) najmanja moguća, a stoga i nedeljiva jedinica materije, već sloţeni sistem koji se sastoji od niza još elementarnijih čestica? Prva pretpostavka, nakon Raderfordovog (Rutherford) velikog otkrića nuklearnog jezgra 1911. godine u Mančesteru - koje je bilo trijumf eksperimentalne imaginacije i osnova moderne nuklearne fizike i onoga što je konačno postalo „velika nauka" - bila je da elektroni kruţe u orbitama oko jezgra kao u minijaturnom solarnom sistemu. Pa ipak, kada je istraţena struktura pojedinih atoma, posebno kada je atom vodonika 1912-1913. godine istraţio Nils Bor, koji je znao o „kvantu" Maksa Planka, rezultati su opet pokazali duboko neslaganje između onog što su elektroni radili i - po njegovim sopstvenim rečima - „zadivljujuće koherentne grupe koncepcija koje su ispravno bile nazvane klasičnom teorijom elektrodinamike" (Holton, 1970, str. 1028). Borov model je funkcionisao, to jest imao je briljantnu snagu objašnjenja i predviđanja, ali je sa tačke gledišta klasične njutnovske mehanike bio „sasvim iracionalan i apsurdan", a u svakom slučaju odricao se toga da ima pojma šta se stvarno dešavalo unutar atoma dok je elektron „preskakao" ili nekako drugačije prelazio iz jedne u drugu orbitu, ili šta se dešavalo između trenutka kada je otkriven u jednoj orbiti i trenutka kada se pojavljivao u drugoj orbiti. Šta se u stvari, desilo sa izvesnošću same nauke, budući da je postalo jasno da sam proces posmatranja fenomena na subatomskom nivou menja te fenomene: iz tog razloga što tačnije ţelimo da znamo poloţaj subatomske čestice, tim neodređenija mora biti njena brzina. Rečeno je za bilo koji način detaljnog posmatranja u cilju pronalaţenja gde se „stvarno" nalazi elektron: „Gledati ga znači poremetiti ga" (Weisskopf, 1980, str. 37). Ovo je bio paradoks koji je briljantni mladi nemački fizičar uopštio 1927. godine u čuvenom „principu neodređenosti" koji nosi njegovo ime. Značajna je sama činjenica da se ime usredsređuje na neodređenost, pošto to ukazuje na ono što

ODRON je404 brinulo istraţivače novog naučnog univerzuma otkako su iza sebe ostavili određenost starog. To nije značilo da su sami naučnici bili neodređeni ili da su proizvodili sumnjive rezultate. Naprotiv, njihova teorijska predviđanja, ma koliko neuverljiva i bizarna, bila su stalno overavana posmatranjem i eksperimentima, od vremena kada je izgledalo da je Ajnštajnovu opštu teoriju relativnosti (1915) verifikovala jedna britanska ekspedicija koja se bavila pomračenjem Sunca 1919. godine, koja je pronašla da Sunce skreće svetlost sa nekih dalekih zvezda, kao što je predvidela teorija. Za praktične svrhe je fizika čestica bila podloţna pravilnosti i isto onoliko predvidljiva kao njutnovska fizika, mada na različit način; u svakom slučaju na nadatomskom nivou Njutn i Galilej su i dalje ostali sasvim valjani. Ono što je naučnike činilo nervoznim bilo je to što nisu znali kako da uklope staro i novo. Između 1924. i 1927. godine je udvojenost koja je zadala tolike nevolje fizičarima u prvoj četvrtini veka bila uklonjena, ili bolje rečeno, izbegnut je odgovor, pomoću briljantnog udara matematičke fizike, stvaranjem „kvantne mehanike“, koja je skoro istovremeno izumljena u više zemalja. Prava „stvarnost11 unutar atoma nije bila talas ili čestica, već nedeljiva „kvantna stanja11 koja su se potencijalno manifestovala kao jedno i drugo, ili kao oba. Nije imalo smisla smatrati to kretanje neprekidnim ili isprekidanim, jer ne moţemo, sada ili bilo kada, slediti put elektrona korak po korak. Klasični koncepti fizike kakvi su poloţaj, brzina i ubrzanje, jednostavno se ne primenjuju iza određenih tačaka, označenih Hajzenbergovim „principom neodređenosti 11. A naravno, iza tih tačaka se primenjuju drugi koncepti, čiji su rezultati daleko od neodređenih. Ti koncepti nastaju iz određenih pravilnosti pri stvaranju „talasa11 ili vibracija (negativno naelektrisanih) elektrona, koji se drţe unutar ograničenog prostora atoma blizu (pozitivnog) jezgra. „Kvantna stanja11 unutar ovog ograničenog prostora stvaraju čvrsto definisane sheme različitih frekvencija, koje se, kao što je pokazao Šredinger 1926. godine, mogu izračunati, isto onako kao i energija koja odgovara svakoj frekvenciji („talasna mehanika11). Ove elektronske sheme su se pokazale kao moćno sredstvo za predskazi- vanje i objašnjavanje. Tako su mnogo godina kasnije, kada je pri nuklearnoj reakciji u Los Alamosu prvi put proizveden plutonijum na putu stvaranja prve atomske bombe, njegove količine bile tako male, da se nisu mogla osmotriti njegova svojstva. Međutim, iz broja elektrona u atomu ovog elementa, i iz slike rasejanja ova devedeset i četiri elektrona koji vibriraju oko jezgra, a ni iz čega drugog, naučnici su (tačno) predvideli da će se pokazati da je plutonijum braonkasti metal sa specifičnom teţinom od oko dvadeset grama po kubnom centimetru, i da poseduje izvesnu električnu i termičku provodljivost kao i elastičnost. Kvantna mehanika je takođe objasnila zašto atomi (i molekuli, kao i sloţenije kombinacije koje se na njima zasnivaju) ostaju stabilni, ili bolje rečeo koliki je spoljni unos energije neophodan da se promene. Zaista je rečeno da je čak i fenomen ţive materije - oblik DNK i činjenica da su razni nukleotidi otporni na termalna kretanja u okviru sobne temperature - zasnovan na ovim primarnim strukturama. Ĉinjenica da se svakog proleća pojavljuju isti cvetovi zasniva se na stabilnosti struktura različitih nukleotida (Weisskopf, 1980, str. 35-38). Ipak je ovaj veliki i zadivljujuće plodotvoran napredak u istraţivanju prirode postignut na ruševinama svega onoga što se smatralo sigurnim i adekvatnim u naučnoj teoriji, pomoću prisilne suspenzije neverovanja, koje nisu samo stariji naučnici smatrali problematičnim. Razmotrimo „antimateriju11, pojam koji je predloţio Pol Dirak (Dirac) iz Kembridţa, nakon što je otkrio da njegove jednačine imaju rešenja koja odgovaraju stanjima elektrona čija je energija manja od nulte energije praznog

ĈAROBNJACI I ŠEGRTI - PRIRODNE NAUKE 405

prostora. Sa konceptom ,,antimaterije“ besmislenim u svakodnevnom ţivotu, su nakon toga srećno manipulisali fizičari (Steven Weinberg, 1977, str. 23-24). Sama reč podrazumeva namerno odbacivanje mogućnosti da bilo kakvim unapred stvorenim shvata- njem stvarnosti ometa napredak teorijskog proračuna: kakvom god se bude pokazala stvarnost, jednačine će je obuhvatiti. Pa ipak, to nije bilo lako prihvatiti, čak ni onim naučnicima koji su odavno napustili gledište velikog Raderforda da nijedna fizika ne moţe da bude dobra ukoliko ne moţe da se objasni konobarici. Neki pioniri nove nauke su jednostavno smatrali da je nemoguće prihvatiti kraj starih izvesnosti, posebno njeni osnivači Maks Plank i sam Albert Ajnštajn, koji je izrazio sumnju u to da su prirodni zakoni probabilistički, a ne deterministički kauzalni, svojom poznatom izrekom: „ Bog se ne kocka“. Nije imao valjanih dokaza, već mu je „unutrašnji glas govorio da kvantna mehanika nije prava istina 11 (navedeno prema M. Jammer, 1966, str. 358). Nije samo jedan kvantni revolucionar sanjao da ukloni protiv- rečnost tako što će u okviru jedne strane biti obuhvaćena druga: Šredinger se nadao da njegova „talasna mehanika11 razlaţe pretpostavljene „skokove11 elektrona iz jedne u drugu atomsku orbitu, u trajni proces razmene energije, i da su na taj način sačuvani klasični prostor, vreme i uzročnost. Kvantnoj mehanici neskloni pioniri revolucije, Plank i Ajnštajn, odahnuli su sa olakšanjem, ali uzalud. Igra lopti je bila nova. Stara pravila više nisu vaţila. Da li su fizičari mogli da nauče da ţive sa stalnom protivrečnošću? Nils Bor je mislio da mogu i moraju. Nije bilo načina da se izrazi celina prirode u jednom opisu, obzirom na prirodu ljudskog jezika. Ne moţe postojati jedinstven, neposredno razumljiv model. Jedini put da se dosegne stvarnost bio je da se o njoj izveštava na različite načine i da ti načini dopunjuju jedan drugi „tako što se jedno na drugo slaţu različita objašnjenja koja unose prividno protivrečne ideje11 (Holton, 1970, str. 1018). Ovo je bio Borov princip „komplementarnosti11, jedan metafizički koncept srodan relativnosti, koji je izveo iz dela pisaca veoma udaljenih od fizičara, i za koji se smatralo da je univerzalno primenljiv. Nije namera Borove „komplementarnosti11 bila da unapre- di istraţivanje atomista, već pre da ih uteši opravdavajući njihovu zbunjenost. Njena privlačnost leţi izvan sfere razuma. Jer iako svi mi, naročito pametni naučnici, znamo da postoje različiti načini opaţanja iste stvarnosti, ponekad uporedivi ili čak protiv- rečni, a svi oni su potrebni da bi se stvarnost shvatila u svojoj celokupnosti, još uvek nemamo pojma kako da poveţemo te načine. Dejstvo jedne Betovenove sonate se moţe analizirati fizički, fiziološki i psihološki, a ona se moţe absorbovati i slušanjem: ali kako su povezani ti načini za razumevanje? Niko ne zna. Ipak, nelagodnost je ostala. S jedne strane, sinteza nove fizike je bila ono što je sredinom dvadesetih godina obezbedila neobično efikasan put za proboj u riznice prirode. Osnovni koncepti kvantne revolucije još su se primenjivali krajem dvadesetog veka. Ukoliko ne sledimo one koji nelinearnu analizu, omogućenu kompjuterima, vide kao radikalno novu metodu, od perioda 1900-1927. nije bilo revolucije u fizici, već samo ogromnog evolutivnog napretka unutar istog koceptualnog okvira. S druge strane, postojala je generalizovana nekoherentnost. Ona se 1931. godine proširila na poslednje utvrđenje izvesnosti, matematiku. Jedan austrijski matematički logičar Kurt Gedel (Goedel), je dokazao da se sistem aksioma nikada ne moţe zasnivati na samom sebi. Ako se ţeli pokazati da je taj sistem konzistentan, moraju se koristiti iskazi izvan sistema. U svetu „Gedelove teoreme11 ne bi se moglo ni misliti o neprotivrečnom unutar sebe konzistentnom svetu.

406 ODRON Takva je bila „kriza u fizici“ da navedemo naslov knjige mladog britanskog

marksiste, intelektualca-samouka koji je ubijen u Španiji, Kristofera Kodvela (Caud- well, 1907-1937). To nije bila samo „kriza temelja'1 kako je period 1900-1930 nazvan u matematici (vidi Doba carstva, poglavlje 10) već i kriza opšte slike sveta kod naučnika. U stvari, kao što su fizičari naučili da sleţu ramenima o filozofskim problemima, dok su uranjali u novu teritoriju koja se pred njima otvarala, sve više se nametao drugi aspekt te krize. Jer je iz godine u godinu tokom tridesetih i četrdesetih godina ovog veka, struktura atoma postajala sve sloţenija. Prošli su dani jednostavne dvojnosti pozitivnog jezgra i negativnih elektrona. Sada su atomi bili nastanjeni sve brojnijom florom i faunom elementarnih čestica, od kojih su neke zaista bile vrlo čudne. Ĉedvik (Chadvvick) sa Kembridţa je otkrio prve od njih 1932. godine, neutralno naelek- trisan neutron - mada su pomoću teorije bile otkrivene neke druge čestice kakva je neutralno naelektrisani neutrino, koji nema masu. Ove subatomske čestice, su skoro sve bile kratkog veka i nepostojane, umnoţavale su se, posebno pod bombardovanjem visokoenergetskim akceleratorima „velike nauke" koji su postali dostupni posle Drugog svetskog rata. Do kraja pedesetih je bilo više od stotinu ovih čestica, a na vidiku se nije ukazivao kraj otkrivanju novih. Ova slika se još više zakomplikovala početkom tridesetih godina, otkrićem dve nove i nejasne sile koje su delovale unutar atoma, uz one elektromagnetne sile koje su drţale na okupu jezgro i elektrone. Takozvane „jake sile“ su povezivale neutron i pozitivno naelektrisani proton u atomskom jezgru, a takozvane „slabe sile“ su bile odgovorne za neke vrste raspadanja čestica. U ovim ruševinama na kojima je sada izgrađena dvadesetovekovna nauka, jedna osnovna i u suštini estetska pretpostavka nije osporena. U stvari, pošto je nesigurnost zamaglila sve druge, ona je postajala sve vaţnija za naučnike. Kao pesnik Kits (Keats), oni su verovali da je „Lepota istina, istina je lepota", mada njihovi kriterijumi lepote nisu bili njegovi. Divna teorija, koja je sama po sebi pretpostavka istine, mora biti elegantna, ekonomična i opšta. Ona mora da ujedinjuje i pojednostavljuje, kao što su pobedonosne naučne teorije do sada činile. Naučna revolucija u vreme Galileja i Njutna je pokazala da isti zakoni upravljaju nebom i zemljom. Hemijska revolucija je svela beskrajnu raznolikost oblika u kojima se materija javlja na devedeset i dva sistematično povezana elementa. Trijumf devetnaestovekovne fizike je bio u tome što je pokazala da elektricitet, magnetizam i optički fenomeni imaju iste korene. Ipak, nova revolucija u nauci nije proizvela uproštavanje već usloţnjavanje. Ajnštajnova čudesna teorija relativnosti, koja je opisala gravitaciju kao manifestaciju zakrivljenosti prostor- -vremena, je zapravo uvela problematičnu dvojnost u prirodu. ,,S jedne strane je bila scena - zakrivljeni prostor-vreme, gravitacija; s druge su bili glumci - elektroni, protoni, elektromagnetna polja - a nije bilo veze između njih" (Steven Weinberg, 1979, str. 43). Poslednjih četrdeset godina svog ţivota se Ajnštajn, Njutn dvadesetog veka, trudio da stvori „jedinstvenu teoriju polja" koja bi ujedinila elektromagnetizam sa gravitacijom, ali nije uspeo - a sada su postojale i dve još vidljivije nepovezane klase sila u prirodi bez jasnih veza sa elektromagnetizmom i gravitacijom. Umnoţavanje subatom- skih čestica, koliko god bilo uzbudljivo, moglo je da bude samo privremena, preliminarna istina, jer koliko god novi atom bio zgodan u detalju, u njemu nije bilo one lepote koje je nekad bilo u onom starom. Ĉak i čisti pragmatičari u ovoj eri u kojoj je jedini kriterijum za neku hipotezu bio da li ona funkcioniše, bar su ponekad sanjali o otmenoj, divnoj i opštoj „teoriji svega" (da upotrebimo izraz jednog kembridţskog fizičara Stivena Hokinga (Havvking). A činilo se da se takva teorija gubi u daljini, mada

ĈAROBNJACI I ŠEGRTI - PRIRODNE NAUKE 407

su od šezdesetih godina fizičari opet počeli da razabiru mogućnost ovakve sinteze. U stvari u poslednjoj deceniji veka postojalo je rašireno verovanje među fizičarima da su se pribliţili jednom zaista osnovnom nivou i da bi se mnogostrukost elementarnih čestica mogla svesti na relativno jednostavno i koherentno grupisanje. U isto vreme na neodređenim granicama između takvih sasvim različitih disciplina kao što su meteorologija, ekologija, nenuklearna fizika, astronomija, mehanika fluida, i razne grane matematike koje su nezavisno razvijene u Sovjetskom Savezu i (nešto kasnije) na Zapadu, kojima je pomogao izvanredni razvoj kompjutera kao analitičke alatke i vizuelne inspiracije, pojavila se nova grana sinteze - ili se ponovo pojavila - pod pomalo varljivim imenom „teorija haosa“. Jer ono što je ona otkrila nisu bili nepredvidljivi rezultati savršeno determinističke naučne procedure, već neobična univerzalnost oblika i struktura prirode u njenim najrazličitijim i prividno nepovezanim pojavnim oblicima.33 Teorija haosa je pomogla da se, takoreći, baci novo svetio na staru uzročnost. Ona je raskinula vezu između uzročnosti i predvidljivosti, jer njena suština nije bila u tome da su događaji slučajni, već da se efekti koji slede iz odredljivih uzroka, ne mogu predvideti. Ona je ojačala jedan drugi razvoj, čiji su pioniri bili paleontolozi, i koji je od znatnog interesa za istoričare. Ona sugeriše da su lanci istorijskog ili evolutivnog razvoja savršeno koherentni i da se mogu objasniti nakon činjenja, ali da se konačni rezultati ne mogu predvideti od početka, jer ako bi stvari krenule istim tokom, bilo kakva rana promena, koliko god neznatna i bez očite vaţno- sti u to vreme, dovodi do toga „da se evolucija prelije u radikalno drugačiji kanal“ (Gould, 1989, str. 51). Političke, ekonomske i socijalne posledice ovog pristupa mogu biti dalekoseţne. Štaviše, u velikom delu novog sveta fizičara vladao je apsurd. Sve dok je apsurd bio zarobljen unutar atoma, nije direktno uticao na običan ţivot, kojim ţive čak i naučnici, ali bar jedno i neasimilovano otkriće nije moglo biti stavljeno u takav karantin. To je bila neobična činjenica, koju su neki predvideli na osnovu teorije relativnosti, a koju je američki astronom Habl (Hubble) osmotrio 1929. godine, da se ceo svemir izgleda vrtoglavo širi. Ovo širenje, koje su mnogi naučnici teško mogli da progutaju, koje je bilo nekakva domišljata alternativa teoriji o „postojanom stanju“ kosmosa, bilo je dokazano drugim astronomskim podacima tokom šezdesetih godina. Bilo je nemoguće ne špekulisati o tome kuda ovo širenje vodi kosmos (i nas), kada je i kako počelo, a stoga i o istoriji svemira, koja je započela sa „velikim praskom11 (Big Bang). Ove špekulacije su dovele do procvata kosmologije, dela dvadesetovekovne nauke koji se najspremnije pretvara u best-selere. One su isto tako veoma povećale istorijski elemenat u prirodnim naukama koje su dotada (osim geologije i njoj srodnih nauka) bile oholo nezainteresovane za istoriju, a pritom je smanjeno poistovećivanje „teške11 nauke sa eksperimentom, to jest sa ponavljanjem prirodne pojave. Jer kako bi događaji, po definiciji neponovljivi, mogli da se ponove? Tako je svemir koji se širi, doprineo konfuziji kako naučnika tako i laika. 33 Razvoj „teorije haosa 11 sedamdesetih i osamdesetih godina ima nešto zajedničko sa javljanjem „romantične" naučne škole početkom devetnaestog veka, sa centrom uglavnom u Nemačkoj, („Naturphilosophie") kao reakcije na „klasicističku" glavnu struju, sa centrima u Francuskoj i Britaniji. Zanimljivo je da su dva istaknuta pionira novog istaţivanja (Feigenbaum, Libchaber - videti u Gleick, str. 163,197) zapravo bili inspirisani čitanjem Geteove strastvene antinjutnovske teorije boja, i njegove rasprave Transformacija biljaka, koja se moţe smatrati budućom antidarvinovskom/anti- evolucionom teorijom (o Naturphilosophie, videti Doba revolcije, glava 15)

408 ODRON Ova konfuzija je utvrdila one koji su ţiveli u Doba katastrofa i znali ili mislili o

takvim stvarima u njihovom ubeđenju da se stari svet okončao, ili makar da je u svojim poslednjim trzajima, ali da se konture novog sveta još uvek ne mogu jasno razaznati. Veliki Maks Plank nije sumnjao u postojanje veze između krize u nauci i krize u spoljašnjem ţivotu: Ţivimo u sasvim jedinstvenom istorijskom trenutku. To je trenutak krize u bukvalnom smislu te reči. Izgleda da smo u svakoj grani naše duhovne i materijalne civilizacije stigli do kritične prekretnice. Ovaj duh se pokazuje ne samo u javnim poslovima, već i u opštem stavu prema temeljnim vrednostima u ličnom i društvenom ţivotu... Sada su ikonoborci zauzeli hram nauke. Jedva da danas postoji naučni aksiom koga neko nije osporio. A u isto vreme skoro je sigurno da će bilo kakva besmislena teorija negde naći vernike i učenike (Planck, 1933, str. 64). Ništa nije bilo prirodnije od toga da jedan Nemac iz srednje klase, vaspitan u sigurnosti devetnaestog veka, izrazi ovakva osećanja u danima Velike recesije i Hitlerovog uspona na vlast. Međutim, sumornost je bila suprotnost onoga što je većina naučnika osećala. Većina se slagala s Raderfordom (Rutherford) koji je Britanskoj asocijaciji (1923) rekao da „mi ţivimo u herojsko doba fizike11 (Hovvarth, 1978, str. 92). Svaki broj naučnog časopisa, svaki simpozijum - jer je većina naučnika volela, više nego ikad, da kombi- nuje saradnju i nadmetanje - donosili su nove, uzbudljive i dubinske promene. Naučna zajednica je još uvek bila dovoljno mala, makar u vodećim disciplinama kakve su nuklearna fizika i kristalografija, da je skoro svakom mladom istraţivaču pruţala mogućnost da postane zvezda. Biti naučnik bilo je biti predmet zavisti. Sigurno su oni od nas koji su bili studenti Kembridţa, koji je proizveo većinu od trideset britanskih nobelovaca u prvoj polovini veka - i koji je iz praktičnih razloga, predstavljao britansku nauku u to vreme - znali šta su ţeleli da studiraju, ako nam je matematika išla dovoljno dobro. Zaista, prirodne nauke su mogle da očekuju ništa drugo do dalji trijumfi intelektualni napredak, što je činilo da šarenilo, nesavršenosti i improvizacije teorije budu snošljivi, pošto mora biti da su ti problemi samo privremeni. Zašto bi ljudima koji su dobili Nobelove nagrade za rad u svojim dvadesetim godinama nedostajala vera u budućnost?34 Pa ipak, kako su mogli čak i ti ljudi (povremeno i retko ţene) koji su nastavili da dokazuju realnost uzdrmane ideje „progresa11 u svom polju ljudske delatnosti, mogli da ostanu imuni na epohe krize i katastrofe u kojoj su ţiveli? Nisu mogli. Doba katastrofe bilo je i jedno od srazmerno retkih doba politizovanih naučnika, i to ne samo zbog toga što je masovna migracija rasno i ideološki neprihvatljivih naučnika iz velikih oblasti Evrope pokazala da naučnici nisu mogli da svoju ličnu sigurnost smatraju za normalnu stvar. U svakom slučaju, tipičan britanski naučnik u tridesetim godinama dvadesetog veka je bio pripadnik (levičarske) Antirat- ne grupe kembridţkih naučnika, utvrđen u svom radik ilizmu neskrivenim radikalnim simpatijama svojih pretpostavljenih, čija su priznanja dosezala od članstva u kraljev34 Revoluciju u fizici 1924-1928. godine izveli su ljudi rođeni 1900-1902. godine (Hajzenberg, Pauli, Dirak, Fermi Zolio) Sredingerm, De Broj i Maks Born su bili u svojim tridesetim godinama.

ĈAROBNJACI I ŠEGRTI - PRIRODNE NAUKE 409

skom učenom društvu do Nobelove nagrade. Bernal (kristalografija), Haldejn (Halda- ne) (genetika), Nidhem (Needham) (hemijska embriologija), 35 Bleket (Blackett) (fizika) i matematičar G. H. Hardi (Hardy) koji je smatrao da se samo dva čoveka u dvadesetom veku mogu meriti sa njegovim herojem igračem kriketa iz Australije Donom Bradmanom: to su Lenjin i Ajnštajn. Bilo je više nego verovatno da će tipični mladi američki fizičar iz tridesetih godina biti u političkim nevoljama u posleratnim godinama Hladnog rata zbog svojih predratnih radikalnih simpatija, poput Roberta Open- hajmera (1904-1967), glavnog graditelja atomske bombe i Liusa Paulinga (1901-1994) hemičara koji je dobio dve Nobelove nagrade, uključujući i jednu za mir, i Lenjinovu nagradu. Tipični francuski naučnik bio je simpatizer Narodnog fronta iz tridesetih godina i aktivni pristalica pokreta otpora tokom rata; ovo poslednje nisu bili mnogi Francuzi. Tipični naučnik izbeglica iz srednje Evrope teško je mogao a da ne bude neprijatelj fašizma, koliko god nezainteresovan za javne poslove. Naučnici koji su ostali, ili koji su sprečeni da napuste fašističke zemlje ili SSSR nisu mogli da izbegnu politici svojih vlada, bilo da su ih podrţavali ili ne, ako ni zbog čega drugog ono zato što su im nametana javna ispoljavanja kao što je hitlerovski pozdrav u Nemačkoj, koji je veliki fizičar Maks fon Laue (1897-1960) izbegavao tako što je izlazeći iz kuće, uvek nosio nešto u obe ruke. Za razliku od društvenih ili humanističkih nauka, ovakva politiza- cija je bila neuobičajena u prirodnim naukama, čiji predmet ne zahteva, pa čak ni ne sugeriše (osim u delu bioloških nauka) poglede na ljudske probleme, mada često suge- riše poglede o Bogu. Međutim, naučnici su bili direktnije politizovani putem svog dobro utemeljenog uverenja da laici, uključujući i političare, nemaju pojma o izvanrednim potencijalima koje moderna nauka, upotrebljena na pravi način, stavlja na raspolaganje ljudskom društvu. Ĉinilo se da i kolaps svetske privrede i uspon Hitlera potvrđuju to uverenje na razne načine. (Nasuprot tome, zvanična odanost Sovjetskog Saveza i njegove ideologije prirodnim naukama, zavela je mnoge zapadne naučnike toga vremena da ga posmatraju kao reţim podesan za ostvarivanje tog potencijala nauke.) Tehnokratija i radikalizam su se stekli u jednoj tački, jer je ta tačka bila politička levica, sa svojom ideološkom opredeljenošću za nauku, racionalizam i progres (čemu su se konzervativ- ci rugali novim pojmom ,,scijentizam“)36 što je prirodno predstavljalo odgovarajuću podršku „Socijalnoj funkciji nauke“ da citiramo naslov vrlo uticajne knjige-manifesta tog vremena (Bernal, 1939) za koju je karakteristično da ju je napisao jedan briljantni fizičar, militantni marksist. Jednako je karakteristično i to da je vlada francuskog Narodnog fronta 1936-1939. godine uspostavila mesto podsekretara za naučna istraţivanja (koje je zauzela nobelovka Irena Zolio-Kiri), i da je razvila ono što je još uvek glavni mehanizam za finansiranje istraţivanja u Francuskoj, CNRS (Centre National de la Recherche Scientifique). U stvari, postajalo je sve jasnije, bar naučnicima, da je neophodno ne samo javno finansiranje nauke već i društveno organizovano istraţivanje. Britanske vladine sluţbe za nauku koje su 1930. godine zapošljavale 743 naučnika, nisu mogle da budu adekvatne - trideset godina kasnije su zapošljavale preko sedam hiljada ljudi (Beral, 1967, str. 931). Era politizovane nauke je dostigla svoj vrhunac u Drugom svetskom ratu, prvom sukobu od jakobinske etape Francuske revolucije u kome su naučnici sistemat35 36

On je kasnije postao istaknuti istoričar nauke u Kini. Ova reč se pojavila prvi put 1936. godine u Francuskoj (Guerlac, 1951, str. 93-94).

410iODRON ski centralistički mobilisani u ratne svrhe; verovatno efikasije na strani Saveznika nego na strani Nemačke, Italije i Japana, jer Saveznici nikada nisu očekivali da brzo pobede sa trenutno dostupnim sredstvim i metodama (videti poglavlje 1). Tragično je to da je nuklearno oruţje čedo antifašizma. Puki rat između nacionalnih drţava sigurno ne bi pokrenuo vodeće nuklearne fizičare, uglavnom izbegle pred fašizmom, da tera- ju britansku i američku vladu na izgradnju atomske bombe. Sama uţasnutost ovih naučnika njihovim postignućem, njihova očajnička borba u poslednjem trenutku da spreče političare i generale u tome da stvarno upotrebe bombu, a kasnije otpor stvaranju hidrogenske bombe, svedoči o snazi političkih strasti. U stvari, ona podrška anti- nuklearnim kampanjama posle Drugog svetskog rata koja je imala teţinu u naučnoj zajednici, dolazila je od pripadnika politizovane antifašističke generacije. U isto vreme rat je konačno ubedio vlade da je posvećivanje dotada nezamislivih sredstava naučnom istraţivanju i izvodljivo i bitno za budućnost. Nijedna privreda sem one u SAD nije mogla da nađe dve milijarde dolara (ondašnje vrednosti) da u toku rata izgradi atomsku bombu; ali je takođe tačno da nijedna vlada pre 1940. godine, ne bi ni sanjala o tome da potroši čak i mali deo ovog novca na spekulativni projekt zasnovan na nerazumljivim proračunima razbarušenih naučnika. Posle rata je nebo, ili bolje rečeno, veličina same privrede, postala granica drţavnih izdataka i radnih mesta u nauci. Sedamdesetih godina je vlada SAD finansirala dve trećine osnovnih troškova istraţivanja u toj zemlji, koji su tada bili pet milijardi dolara godišnje, i upošljavala je oko milion naučnika i inţenjera (Holton, 1977, str. 227-228).

III Politička temperatura nauke je opala posle Drugog svetskog rata. Radikalizam u laboratorij ama je naglo uzmakao 1947-1949. godine kada su pogledi koji su drugde smatrani isto onoliko bizarnim koliko i neosnovanom u SSSR-u postali obavezni. Ĉak su i dotada najverniji komunisti uvideli da je nemoguće progutati Lisenkove teorije. Osim toga, bilo je sve jasnije da reţimi modelovani po sovjetskom sistemu nisu bili ni materijalno ni moralno atraktivni, bar za većinu naučnika. S druge strane, uprkos velikoj propagandi, Hladni rat između Zapada i sovjetskog bloka nikad nije stvorio ništa slično političkim strastima koje je nekada među naučnicima pobudio fašizam. Moţda zbog tradicionalnog afiniteta između liberalnog marksističkog racionalizma, moţda zato što se za SSSR, za razliku od nacističke Nemačke, nikada nije činilo da je u stanju da osvoji Zapad, čak i da je to ţeleo, u šta je moglo da se sumnja s dobrim razlozima. Za većinu zapadnih naučnika SSSR, njegovi sateliti i komunistička Kina su bili loše drţave čije je naučnike trebalo ţaliti, a ne carstva zla koja pozivaju na krstaški rat. Ĉitava jedna generacija priridnjaka na razvijenom Zapadu, ostala je mirna, uţivajući u svojim intelektualnim pobedama i sve većim sredstvima koja su sada bila na raspolaganju za njihova istraţivanja. U stvari, dareţljivo pokroviteljstvo drţava i velikih korporacija podsticalo je onu vrstu istraţivača koji su bez rezerve uzimali politiku svojih poslodavaca, i koji su više voleli da ne razmišljaju o širim posledicama svog rada, posebno ako su radili za vojsku. U najboljem slučaju, naučnici u takvim sektorima su protestovali što im nije bilo dozvoljeno da objavljuju rezultate svojih istraţivanja. Zaista, većina pripadnika one sada ogromne armije doktora nauka zaposlene u u Nacionalnoj aeronautičkoj i Svemirskoj Administraciji (NASA), koja je ustanovljena 1958. godine, da bi se suprotstvila sovjetskom izazovu, nije se pitala o opravdano

ĈAROBNJACI I ŠEGRTI - PRIRODNE NAUKE 411

sti svojih aktivnosti više od pripadnika bilo koje druge armije. U kasnim četrdesetim godinama veka ljudi su se još uvek mučili pitanjem da li da stupe u vladine ustanove specijalizovane za istraţivanja hemijskog i biološkog oruţja.37 Nema dokaza da su kasnije takve ustanove imale teškoća u regrutovanju svog osoblja. Pomalo neočekivano, u sovjetskom delu planete je nauka postala, moglo bi se reći, politizovanija tokom druge polovine veka. Nije slučajnost što je glavni nacionalni (i internacionalni) predstavnik disidenata u SSSR-u bio jedan naučnik, Andrej Saha- rov (1921-1989), fizičar koji je krajem četrdesetih godina bio odgovoran za izgradnju sovjetske hidrogenske bombe. Naučnici su bili par exellence pripadnici nove, obrazovane i tehnički obučene srednje klase, koja je bila glavno postignuće sovjetskog sistema, ali istovremeno klasa najneposrednije svesna slabosti i ograničenja tog sistema. Oni su bili bitniji za taj sistem od svojih parnjaka na Zapadu, jer su samo oni omogućavali jednoj inače zaostaloj privredi da se kao supersila suoči sa SAD. U stvari, naučnici su pokazali svoju nezamenljivost omogućivši Sovjetskom Savezu da za kratko vreme prestigne Zapad u najvišoj tehnologiji, onoj svemirskoj. Prvi veštački satelit (Sputnjik, 1957), prvi let sa ljudskom posadom (1961) i sa ţenom-astronautom (1963) i prve šetnje u otvorenom svemiru, sve to je bilo rusko. Naučnici su bili koncentrisani u istraţivačkim institutima ili specijalnim „naučnim gradovima", bio im je omogućen neki stepen slobode od strane poststaljinističkog reţima, pa ne iznenađuje što su kritička mišljenja nastajala u istraţivačkom miljeu, čiji je društveni prestiţ u svakom slučaju bio veći od bilo kog drugog sovjetskog zanimanja. IV Moţe li se reći da su ove fluktuacije u političkoj i ideološkoj temperaturi uticale na progres prirodnih nauka? Očito daleko manje nego što je to bio slučaj u socijalnim i humanističkim naukama, a kamoli ideologijama i filozofiji. Prirodne nauke su odraţavale taj vek u kome su naučnici ţiveli samo unutar granica empiricističke metodologije koja je nuţno postala standard u jednoj eri epistemološke nesigurnosti: po kojoj se neka hipoteza moţe proveriti - ili - kazano rečima Karla Popera (1902-1994), koje su mnogi naučnici prisvojili, krivotvoriti - pomoću praktičnih testova. To je nametnulo ograničenja ideolo- gizaciji. Ekonomija, mada podloţna zahtevima logike i konzistecije, procvetala je kao vid teologije verovatno u zapadnom svetu kao najuticajnija grana sekularne teologije - jer se moţe, a obično se tako i radi, formulisati tako da nema ove kontrole. Fizika to ne moţe. Tako, dok je lako pokazati da sukobljene škole i promenljive mode u ekonomskoj misli direktno odraţavaju Savremeno iskustvo i ideološku debatu, u kosmologiji to nije tako. Ipak u nauci ima odjeka njenog vremena, čak iako je nesporno da su neka vaţna kretanja u nauci endogena. Tako je bilo skoro neizbeţno da nesređeno umnoţavanje subatomskih čestica, posebno nakon toga što se ubrzalo tokom pedesetih godina, navede naučnike da teţe simplifikaciji. Na arbitrarnu (u početku) prirodu nove i hipotetičke „poslednje" čestice, za koju se sada pričalo da se od nje sastoje protoni, elektroni, neutroni i ostali, ukazuje samo njeno ime, uzeto iz Dţojsovog Fineganovog bdenja: to je kvark. Ona je uskoro podeljena na tri ili četiri podvrste (sa njihovim „antikvarko- vima“) opisane kao ,,up“, ,,down“, ,,sideways“ ili ,,strange“ i kvarkovi sa „šarmom" 37 Prisećam se zbunjenosti u to vreme jednog prijatelja (koji je prvo bio pacifist, onda komunist) biohemičara, koji je zauzeo takvo jedno radno mesto u odgovarajućoj britanskoj ustanovi.

412kojih ODRON od je svaki obdaren osobinom koja je nazvana ,,boja“. Nijedna od ovih reči nema ničeg od svog uobičajenog značenja. Kao i obično, pravljena su uspešna predviđanja na osnovu ove teorije, čime se prikrila činjenica da sve do devedesetih godina nisu pronađeni eksperimentalni dokazi za postojanje kvarkova bilo koje vrste.38 Da li je ovaj novi razvoj predstavljao uprošćavanje subatomskog lavirinta ili još jedan sloj sloţenosti, mora biti ostavljeno fizičarima odgovarajuće stručnosti da procene. Ipak, skeptičan, mada zadivljen laički posmatrač moţe da se ponekad priseti titanskog intelektualnog rada i ingenioznosti utrošenog krajem devetnaestog veka na to da se odrţi naučna vera u ,,etar“ pre no što je rad Planka i Ajnštajna prognao u muzej pseudote- orija zajedno sa ,,flogistoom“ (videti Doba carstva, poglavlje 10). Sam nedostatak kontakta ovakvih teorijskih konstrukcija sa stvarnošću čijeg su se objašnjavanja laćale (osim kao hipoteza koje su se mogle krivotvoriti) otvorio ih je za uticaje iz spoljašnjeg sveta. Zar nije bilo prirodno to da u je veku kojim je toliko dominirala tehnologija, trebalo da mehaničke analogije pomognu u preoblikovanju tih konstrukcija, mada u vidu tehnika za komunikaciju i kontrolu i u ţivotinjama i u mašinama, što je od 1940. godine nadalje proizvelo masu teorija poznatih pod različitim imenima (kibernetika, opšta teorija sistema, informatička teorija, itd.)? Elektronski kompjuteri koji su se razvijali vrtoglavom brzinom posle Drugog svetskog rata, posebno posle otkrića tranzistora, imali su ogroman kapacitet za simulaciju, što je učinilo razvoj mehaničkih modela onoga što je dotada smatrano fizičkim i mentalnim operacijama organizma, uključujući i ljudski, daleko lakšim nego pre. Naučnici kasnog dvadesetog veka govore o mozgu kao da je to u suštini jedan usavršeni informatički procesni sistem, a jedna od poznatih filozofskih debata druge polovine tog veka vodila se oko toga da li se ljudska inteligencija moţe razlikovati od „veštačke" i ako moţe, kako, to jest, šta se u ljudskom mozgu teorijski ne moţe programirati u kompjuteru, ako tako nečeg ima. Nije u pitanju to da su takvi tehnološki modeli unapredili istraţivanje. Gde bi bilo proučavanje nervnog sistema (tj. proučavanje električnih nervnih impulsa) bez te elektronike? Ipak tu su u osnovi redukcionističke analogije, koje bi i te kako mogle jednoga dana da izgledaju isto onako zastarelo kao osamnaestovekov- ni opis ljudskih pokreta pojmovima vezanim za sistem poluga. Ovakve analogije su bile korisne u formulaciji posebnih modela. Ipak, iza njih, ţivotno iskustvo naučnika nije moglo a da ne utiče na njihov način gledanja na prirodu. U našem veku je, da citiramo jednog naučnika, „konflikt gradualista i katastrofista proţeo ljudsko iskustvo" (Steve Jones, 1992, str. 12). A tako je, što ne iznenađuje, proţeo i nauku. U devetnaestom veku burţoaskog poboljšavanja i progresa, kontinuitet i gradualizam su dominirali naučnim paradigmama. Kakva god da je priroda načina kretanja, skokovi nisu bili dopušteni. Geološke promene i evolucija ţive materije na zemlji su se odvijali bez katastrofa, pomoću malog porasta. Ĉak će i predvidljivi kraj postojanja svemira u nekoj dalekoj budućnosti biti postepen, pomoću neprimetne ali neizbeţne transformacije energije u toplotu, u skladu sa drugim zakonom termodinamike („toplotna smrt svemira"). Dvadesetovekovna nauka je razvila sasvim različitu sliku sveta. Prema kosmološkim spekulacijama u trenutku pisanja ove knjige, naš svemir je rođen pre petnaest milijardi godina u jednoj ogromnoj supereksploziji i moţe okon38 Dţon Medoks komentariše da zavisi šta neko podrazumeva pod rečju „pronađeno". Prepoznati su osobeni efekti kvarkova, ali izgleda da ih nisu našli ,,gole“ već u parovima ili trojkama. Ono što zbunjuje fizičare nije da li kvarkovi postoje, već zašto nikada nisu sami.

ĈAROBNJACI I ŠEGRTI - PRIRODNE NAUKE 413

čati na jednako dramatičan način. U njemu su istorije ţivota zvezda, a stoga i njihovih planeta, kao i svemir, pune kataklizmi: nove, supernove, crveni dţinovi, beli patuljci, crne rupe i ostalo - ništa od toga nije bilo poznato ili smatrano nečim većim od periferijskog astronomskog fenomena pre 1920. godine. Većina geologa se dugo opirala ideji velikih bočnih pomicanja, kao što je ona da se kontinenti širom globusa pomeraju tokom istorije zemlje, mada su dokazi za te ideje bili stvarno prilično jaki. Opirali su se iz u velikoj meri, ideoloških razloga, sudeći po neobičnoj gorčini te kontroverze prema glavnom poborniku „plovljenja kontinenata" Alfredu Vegeneru. U svakom slučaju, argument da to ne moţe biti istina jer nije poznat nijedan geofizički mehanizam koji dovodi do takvih pokretanja, nije više bio a priori ubedljiv s obzirom na argument lorda Kelvina iz devetnaestog veka da vremenska skala koju pretpostavljaju geolozi mora da je pogrešna, jer je fizika, kako je onda razumevana, činila zemlju mnogo mlađom nego što je geologija zahtevala. Ipak od šezdesetih godina je prethodno nezamisliva stvar postala svakodnevna dogma geologije: planeta od dţinovskih ploča koje se pomeraju, ponekad naglo („tektonika ploča"). 39 Moţda je značajniji povratak direktnog katastrofizma i u geologiju i u teoriju evolucije preko paleontologije od 1960. godine. I tu su prima facie dokazi odavno bili poznati: svako dete zna za istrebljivanje dinosaurusa na kraju perioda krede. Tolika je bila snaga darvinovske vere u to da evolucija nije bila rezultat katastrofa (ili stvaranja) već laganih i malenih promena koje su delovale tokom geološke istorije, da je ova očevidna biološka kataklizma privukla malo paţnje. Geološko vreme se jednostavno smatralo dovoljno dugačkim da daje mogućnost za bilo kakve opaţene evolutivne promene. Da li iznenađuje što su u jednoj epohi kada je ljudska istorija tako očito bila kataklizmična, evolutivni diskontinuiteti opet privukli paţnju? Moglo bi se ići još dalje. Mehanizam kome su i geološki i paleontološki katastrofičari bili skloni u vreme pisanja ove knjige je bombardovanje iz spoljnog svemira, to jest sudar Zemlje sa jednim ili više velikih meteora. Prema nekim proračunima jedan asteroid dovoljno veliki da uništi civilizaciju, to jest ekvivalent osam miliona Hirošima, stiţe po verovatnoći svakih trista hiljada godina. Ovakva scenarija su uvek bila deo marginalne preistorije, ali da li bi ijedan ozbiljan naučnik pre epohe nuklearnog rata razmišljao u takvim pojmovima? Ovakve teorije evolucije kao polagane promene koja je povremeno isprekidana iznenadnom promenom („isprekidani ekvilibrijum") i dalje su bile protivrečne devedesetih godina, ali su sada one bile deo rasprave unutar naučne zajednice. I opet, laički posmatrač ne moţe a da ne primeti pojavu unutar oblasti misli koja je najudaljenija od običnog ljudskog ţivota, dve matematičke podoblasti koje su poznate kao „teorija katastrofe" (od šezdesetih godina) i „teorija haosa" (od osamdesetih godina). Prva, nastala iz razvoja topologije u Francuskoj tokom šezdesetih godina, ima pretenziju da proučava situacije kada postepena promena proizvodi iznenadne prekide, tj. međusobnu povezanost između kontinuirane i diskontinuirane promene; druga teorija (američkog porekla) modelovala je nesigurnost i nepredvidljivost situacija u kojima se za naoko male događaje (lepet leptirovih krila) moţe pokazati do ogromnih posledica na dru39 Prima faciae dokaz sastoji se uglavnom od a) „prianjanja 11 obalskih linija udaljenih kontinenata - posebno zapadnih obala Afrike i istočnih obala Juţne Amerike; b) sličnosti geoloških slojeva u takvim slučajevima i c) geografske distribucije određenih tipova kopnenih ţivotinja i biljaka. Mogu da se setim svog iznenađenja totalnim odbijanjem kolega geofizičara tokom pedesetih godina - kratko vreme pred prodor tektonike ploča - čak i da razmotre potrebu da se ovo objasni.

414 ODRON gom mestu (uragana). Oni koji su ţiveli poslednjih decenija dvadesetog veka nisu imali teškoća da razumeju zašto su takve predstave kao haos i katastrofa mogle da dođu u umove i naučnika i matematičara.

V Ipak, od sedamdesetih godina je spoljni svet počeo da deluje na laboratorije i seminarske prostorije na jedan više posredan, ali takođe i snaţniji način, putem otkrića da tehnologija zasnovana na nauci, i njena snaga umnogostručena globalnom ekonomskom eksplozijom, izgleda kao da stvara temeljne i moţda nepovratne promene na planeti Zemlji, ili bar na Zemlji kao habitatu ţivih organizama. To je čak više uznemiravalo duhove od izgleda za katastrofu nuklearnog rata koji je opsedao maštu i svest ljudi tokom dugog Hladnog rata; jer se sovjetsko-američki rat mogao izbeći, i kako se ispostavilo, on je izbegnut. Nije bilo tako lako izbeći nusproizvodima ekonomskog rasta povezanog sa naukom. Tako su 1973. godine dva hemičara Rouland (Row- land) i Molina, prvi primetili da fluorokarbonati (široko upotrebljavani u friţiderima i od skora popularnim aerosolnim preparatima) iscrpljuju ozon u atmosferi Zemlje. Teško da je to moglo biti opaţeno mnogo ranije, pošto oslobađanje takvih hemikalija (CFC 11 i CFC 12) nije iznosilo ni četrdeset hiljada tona pre početka pedesetih godina. (A između 1960. i 1972. godine preko 3,6 miliona tona toga je ispušteno u atmosferu).40 Do početka devedesetih godina je postojanje velikih „ozonskih rupa“ bilo poznato laicima, a jedino pitanje je bilo kojom brzinom će se nastaviti uništavanje ozonskog sloja, i kada će prevazići moći Zemlje za prirodno oporavljanje. Ako bi se otresli CFC (hloro-fluoro-ugljenika), niko ne sumnja da bi se opet pojavio. „Efekat staklene bašte“, to jest nekontrolisano zagrevanje globalne temperature putem ispuštanja gasova koje je proizveo čovek, o čemu je počelo da se ozbiljno raspravlja oko 1970. godine, postao je velika preokupacija i specijalista i političara tokom osamdesetih godina (Smil, 1990); opasnost je bila stvarna, mada se ponekad o tome dosta preterivalo. Otprilike u isto vreme reč „ekologija" skovana 1873. godine za granu biologije koja se bavila međusobnom povezanošću organizama i njihove sredine, sada je dobio svoje poznato kvazipolitičko značenje (E. M. Nicholson, 1970).41 Ovo su bile prirodne posledice vekovnog ekonomskog superbuma (videti poglavlje 9). Ove brige bi bile dovoljne da objasne zašto su politika i ideologija iznova počele da okruţuju prirodne nauke tokom sedamdesetih godina. Međutim, počele su da prodiru čak i u same delove nauka u vidu rasprave o potrebi za praktičnim i moralnim ograničenjima naučnog istraţivanja. Nikad još od kraja teološke hegemonije nisu ovakva pitanja ozbiljno postavljana. Ne čudi što su se pojavila iz onoga dela prirodnih nauka koje su uvek imale, ili se činilo da imaju, direktne implikacije za ljudske delatnosti: genetike i evolutive biologije. Jer, za deset godina od Drugog svetskog rata, nauke o ţivotu su bile revolucioni- sane zadivljujućim napretkom molekularne biologije, koja je otkrila univerzalni mehanizam nasleđivanja, „genetski kod“. UN World Resources, 1986, Tabela 11. 1, str. 319. „Ekologija... je takođe glavna intelektualna disciplina i oruđe koje nam omogućava da se nadamo da ljudska evolucija moţe da bude promenjena, pomerena u novom pravcu, tako da će čovek prestati da dere okolinu od koje zavisi njegova sopstvena budućnost.“ 40 41

ĈAROBNJACI I ŠEGRTI - PRIRODNE NAUKE 415

Revolucija u molekularnoj biologiji nije bila neočekivana. Posle 1914. godine, smatrano je moralnim da ţivot mora i moţe da bude objašnjen pojmovima fizike i hernije, a ne pojmovima neke suštine osobene za ţiva bića. 42 U stvari, biohemijski modeli o mogućem poreklu ţivota na Zemlji, koji početak vide u sunčevoj svetlosti, metanu, amonijaku i vodi, prvi put su sugerisali dvadesetih godina (uglavom sa antireligijskim namerama) u Sovjetskoj Rusiji i Britaniji, i taj predmet su stavili na dnevni red ozbiljne nauke. Uzgred budi rečeno, neprijateljstvo prema religiji je nastavilo da podstiče istraţivače u ovoj oblasti: dobri primeri za to su i Krik i Linus Pauling (01by, 1970, str. 943). Decenijama je glavnina bioloških istraţivanja bila biohemijska, a sve više i fizička, od otkrića da se proteinski molekuli mogu kristalizovati, a stoga i kristalografski analizirati. Bilo je poznato da je jedna supstanca, dezoksiribonukleinska kiselina (DNK) igrala centralnu ulogu u naslednosti: činilo se da je ona osnovni sastojak gena, jedinice nasleđivanja. Problem kako gen „uzrokuje sintezu još jedne strukture nalik na sebe, u kojoj su čak i mutacije prvobitnog gena kopirane" (Muller, 1951, str. 95), to jest kako nasled- nost funkcioniše, već je kasnih tridesetih godina bio ozbiljno istraţivan. Posle rata je bilo jasno, kako je Krik rekao „da su velike stvari tu iza ugla“. Sjaj otkrića Krika i Votso- na da DNK ima strukturu dvostruke spirale i načina na koji je objašnjeno „kopiranje gena" pomoću elegantnog hemijsko-mehaničkog modela nije umanjen činjenicom da je nekoliko naučnih radnika došlo ranih pedesetih godina do istog rezultata. DNK revolucija, „najveće pojedinačno otkriće u biologiji" (J. D. Bernal) koja je dominirala naukama o ţivotu druge polovine veka, u suštini se ticala genetike, i pošto je dvadesetovekovni darvinizam isključivo genetski, evolucije.43 I jedno i drugo su bile ozloglašeno osetljive teme, zato što su sami naučni modeli u ovakvim oblastima često ideološki - sećamo se Darvinovog duga Maltusu (Desmond/Moore, glava 18) - i zato što često povratno utiču na politiku („socijalni darvinizam"). Koncept „rase" ilustru- je ovo međusobno delovanje. Uspomena na nacističku rasnu politiku učinila je da taj koncept faktički bude nezamislivo za liberalne intelektualce (što je uključivalo i većinu naučnika) da sa njim rade. Zaista, mnogi su čak sumnjali u to da je opravdano sistematski ispitivati genetski uslovljene razlike između ljudskih grupa, iz straha da bi rezultati mogli da ohrabre rasističke stavove. U opštijem smislu, u zapadnim zemljama je postfašistička ideologija demokratije i jednakosti oţivela rapravu o „urođenom i odga- jenom" ili o, nasleđu i sredini. Očito ljudsku jedinku oblikuju i nasleđe i sredina, geni i kultura. Pa ipak, konzervativci su bili isuviše spremni da prihvate društvo nepomer- ljivih, to jest genetski određenih nejednakosti, dok je levica, opredeljena za jednakost, prirodno drţala da sve nejednakosti mogu biti uklonjene društvenom akcijom: one su bile u osnovi određene sredinom. Kontroverza se rasplamsala oko pitanja ljudske inteligencije, koje je (zbog svojih implikacija na selektivno ili opšte školovanje) bilo veoma političko pitanje. Ta kontroverza je postavila daleko šira pitanja od pitanja rase, mada se mučila i oko toga. Koliko su ta pitanja bila obuhvatna ukazalo se kada je oţiveo feministički pokret (videti poglavlje 10), u kome se nekoliko ideologa pribliţilo tome da tvrde da su sve mentalne razlike između muškaraca i ţena u suštini određene kultu42 Kako se događaji u prostoru i vremenu unutar prostornih granica ţivog organizma mogu objasniti pomoću fizike i hernije? (E. Schroediger, 1944, str. 2). 43 Ona je imala veze i sa u suštini matematičko-mehaničkom varijantom eksperimentalne nauke, što je moţda razlog što nije dočekana sa stopostotnim entuzijazmom u nekim naukama manje podesnim za kvantifikaciju ili eksperiment, kakve su zoologija i paleontologija (R. C. Levvontin, The Genetic Basis of Evolutionarj Change).

416 ODRON rom, to jest sredinom. U stvari pomodna zamena pojma ,,pol“ (,,sex“, prim. prev.) pojmom ,,rod“ (gender) implicira verovanje da „ţena“ nije toliko biološka kategorija koliko društvena uloga. Naučnik koji je pokušavao da istraţuje ovakve osetljive teme i sam je znao da je u političkom minskom polju. Ĉak i oni koji su namerno stupili u njega, kao E. O. Wilson sa Harvarda (rođen 1929. godine), pobornik „socio-biologi- je“ klonili su se jasnog govora.44 Ono što je atmosferu učinilo eksplozivnijom, bilo je to što su sami naučnici, posebno na onom očigledno socijalnom krilu nauke - u teoriji evolucije, ekologiji, etnologiji, ili proučavanju ţivotinjskog društvenog ponašanja i sličnim granama - bili isuviše skloni da primene antropomorfne metafore ili da izvuku ljudske zaključke. Sociobiolozi, ili oni koji su popularisali njihove nalaze, sugerisali su da su (muške) crte koje su nasleđene iz milenijuma tokom kojih se primitivan čovek prilagođavao kao lovac, egzistenciji grabljivca u otvorenom staništu (Wilson, ibid.), još uvek dominantne u našoj društvenoj egzistenciji. Ne samo ţene, već su i istoričari bili iziritira- ni. Teoretičari evolucije su analizirali prirodnu selekciju u svetlu velike biološke revolucije, kao borbu za opstanak „sebičnog gena“ (Davvkins, 1976). Ĉak su se i oni koji su simpatisali tvrdu verziju darvinizma pitali kakva je stvarna veza gena sa raspravama o ljudskom egoizmu, nadmetanju i saradnji. Kritičari su opet opseli nauku, iako ona - što je vaţno - nije više bila pod ozbiljnom vatrom tradicionalne religije, izuzev intelektualno zanemarljivih fundamentalističkih grupa. Kler je sada prihva- tao hegemoniju laboratorije, izvlačeći ono teološke utehe koliko je mogao iz naučne kosmologije, čije se teorije „velikog praska“ (Big Bang) mogu u očima vernika predstaviti kao dokaz da je Bog stvorio svet. Na drugoj strani je zapadna kulturna revolucija šezdesetih i sedamdesetih godina proizvela snaţan neoromantičarski i iracionalistički napad na naučni pogled na svet, napad koji se lako mogao prebaciti iz radikalnog u reakcionarni duh. Za razliku od spoljnih rovova u naukama o ţivotu, glavna tvrđava čistog istraţivanja u „tvrdoj “ nauci je bila malo uznemirena ovakvim napadima sve dok sedamdesetih godina nije postalo jasno da se istraţivanje ne moţe odvojiti od socijalnih posledica tehnologija stvorenim tim istraţivanjima. Perspektive „genetskog inţinjeringa“ - logično i ljudskih bića, kao i ostalih oblika ţivota - su bile ono što je stvarno postavilo direktno pitanje o tome da li treba predvideti ograničenja za naučno istraţivanje. Prvi put su se ovakva mišljenja čula među samim naučnicima, posebno na polju biologije, jer sada ne samo da se neki elementi frankeštajnovskih tehnologija nisu mogli izdvojiti iz čistog istraţivanja i da su proizilazili iz njega, već su - kao u projektu geoma, planu da se napravi mapa svih gena u ljudskom nasleđu - oni bili bazično istraţivanje. Ovakva kritika je podrila ono što su dotada svi naučnici smatrali, što je većina nauč44 „Moj ukupan utisak o dostupnim informacijama je da je Homo Sapiens tipična ţivotinjska vrsta u odnosu na kvalitet i veličinu genetske raznolikosti koja utiče na ponašanje. Ako je to poređenje tačno, fizičko jedinstvo čovečanstva je svedeno sa dogme na proverljivu hipotezu. To nije lako reći u sadašnjem političkom ambijentu Sjedinjenih Drţava, i smatra se kaţnjivom jeresi u nekim delovima akademske zajednice. Ali ova ideja zahteva da joj se otvoreno pogleda u lice ako društvene nauke treba da budu sasvim poštene... Biće bolje po naučnike da proučavaju temu genetske bihejvi- oralne raznolikosti nego da odrţavaju zaveru ćutanja zbog dobrih namera 11) Wilson, 1977, ,,Biology and the Social Sciences", str. 133). Jasno značenje ovog uvijenog pasusa je: rase postoje i iz genetskih razloga su trajno nejednake u izvesnim pogledima koji se mogu odrediti.

ĈAROBNJACI I ŠEGRTI - PRIRODNE NAUKE 417

nika i dalje smatrala osnovnim principom nauke, naime to da nauka, uz najmarginal- nije ustupke moralnim ubeđenjima jednog društva45, treba da sledi istinu kud god je ta potraga odvede. Nisu imali odgovornost za ono što nenaučnici urade sa njihovim rezultatima. To što nema, kako je primetio jedan američki naučnik 1992. godine, „nijednog istaknutog molekularnog biologa koga poznajem koji nema finansijski ulog u biotehnološkom biznisu“ (Lewontin, 1992, str. 37; str. 31-40); to da je, citiramo drugi odeljak - „pitanje vlasništva u središtu svega što radimo“ (ibid, str. 38), čini tvrdnju o čistoti još sumnjivijom. Ono što je sada bilo u pitanju nije bila potraga za istinom, već nemogućnost da se ona odvoji od svojih uslova i posledica. U isto vreme u suštini je vođena rasprava o čovečanstvu između optimista i pesimista. Jer je osnovna pretpostavka onih koji su predviđali ograničenja ili samoograničenja za naučne opite bila ta da čovečanstvo, kako je danas organizovano, nije u stanju da barata moćima za promenu sveta koje ima, ili čak da shvati opasnosti kojima se izlaţe. Jer čak i oni čarobnjaci koji su se opirali bilo kakvim ograničenjima za njihove opite nisu verovali svojim šegrtima. Argumenti u korist neograničenog istraţivanja „odnose se na bazična naučna istraţivanja, ne na tehnološku primenu nauke, koju bi trebalo ograničiti" (Baltimoe, 1978), Pa ipak, takvi argumenti promašuju cilj. Jer kao što su svi naučnici znali, naučno istraţivanje nije bilo neograničeno i slobodno, ako ni zbog čega drugog, onda zato što je potrebnih sredstava bilo u ograničenoj količini. Pitanje nije bilo to da li bi iko trebalo da govori istraţivačima šta da rade ili ne rade, već ko nameće takva ograničenja i uputstva i po kom kriterijumu. Za većinu naučnika, čije su ustanove direktno ili indirektno bile plaćane iz drţavnih sredstava, ovi kontrolori istraţivanja su bile vlade, čiji kriterijumi, koliko god iskrena bila njihova odanost vrednostima slobodne nauke, nisu bili kriterijumi Planka, ili Raderforda, ili Ajnštajna. Njihovi prioriteti, po definiciji, nisu bili kao oni ,,čistih“ istraţivanja, posebno ako je to istraţivanje bilo skupo; a nakon kraja velikog globalnog buma, čak i najbogatije vlade su morale da ekonomišu, budući da njihovi prihodi više nisu sustizali rashode, niti su bili, nisu ni mogli biti, isti kao prioriteti ,,primenjenih“ istraţivanja, koja su zapošljavala veliku većinu naučnika, jer oni nisu postavljani radi „unapređenja znanja" uopšte (mada je i to mogao da bude rezultat) već iz potrebe da se postignu neki praktični rezultati - na primer lek za rak ili sidu. Istraţivači u ovim oblastima nisu se nuţno bavili onim što je njih same zanimalo, već za onim što je bilo društveno korisno, ili ekonomski unosno, ili bar onim za šta su sredstva bila na raspolaganju, čak i onda kada su se nadali da će ih to dovesti natrag na stazu fundamentalnog istraţivanja. Pod tim uslovima predstavlja nadmenu retoriku tvrdnja da su stege nad istraţivanjem nesno- šljive jer je čovek po prirodi vrsta kojoj je potrebno „da zadovoji svoju radoznalost, sklonost ka istraţivanju i isprobavanju.“ (Levvis Thomas u Baltimore, str. 44) ili da se mora peti na vrhove nauke, „jer postoje11 kako kaţe klasična planinarska izreka. Istina je u tome da je „nauka11 (pod kojom većina ljudi podrazumeva „tvrde11 prirodne nauke) bila suviše velika, suviše moćna, suviše neophodna društvu uopšte, a posebno njenim poslodavcima, da bi bila prepuštena sama sebi. Paradoks ove situacije bio je u tome, da su u krajnjem slučaju, ogroman pogonski motor dvadesetovekov- ne tehnologije, i privreda koja ga je omogućila, sve više zavisili od relativno majušne zajednice ljudi za koje su ove titanske posledice njihovih aktivnosti bile sekundarne, a 45

Kakvo je posebno ograničenje eksperimenata na ljudskim bićima.

418 ODRON često i trivijalne. Za njih je mogućnost čoveka da putuje na Mesec ili da slike fudbal- ske utakmice u Brazilu dobaci do satelita tako da se mogu posmatrati u Diseldorfu, bila daleko manje zanimljiva od otkrića nekakve kosmičke pozadinske buke, koja je prepoznata dok se tragalo za fenomenom koji je pravio problem komunikacijama, a koja je potvrdila neku teoriju o poreklu svemira. Ipak, kao drevni grčki matematičar Arhimed, oni su znali da ţive u jednom svetu u čijem su oblikovanju pripomogli, koji nije mogao da shvati i nije mario za ono šta oni rade. Njihov poziv na slobodu istraţivanja bio je kao Arhimedov cri-de-coeur upućen vojnicima, protiv kojih je izumeo vojne mašine, a koje nije primetio, koji je uzviknuo dok su ga ubijali: ,,U ime bogova ne kvari mi moje krugove. “ To je bilo razumljivo, ali nije nuţno bilo realno. Jedino su ih štitile sile koje su menjale svet, čiji su ključ oni imali, jer je izgleda lo da te sile zavise od toga da se ovoj inače neshvatljivoj i privilegovanoj eliti - koja je bila neshvatljiva, sve do pred kraj veka i po tome što je pokazivala relativni nedostatak interesa za spoljne znakove bogatstva moći - omogući da ide svojim putem. Sve dvade- setovekovne drţave koje su drugačije učinile su imale razloga da se zato pokaju. Stoga su sve drţave podrţavale nauku, koja za razliku od umetnosti i većine humanističkih disciplina ne bi mogla da efikasno funkcioniše bez takve podrške, iako je izbegavala uplitanje drţave onoliko koliko je mogla. A vlade se nisu zanimale za konačnu istinu (osim one ideološke i religijske) već za instrumentalnu istinu. U najboljem slučaju mogle su da neguju ,,čisto“ (to jest u trenutku nekorisno) istraţivanje jer bi ono jednog dana moglo doneti nešto korisno, ili zbog nacionalnog prestiţa, za koji je potera za Nobelo- vim nagradama prednjačila pred onom za olimpijskim medaljama pri čemu su još uvek Nobelove nagrade bile više vrednovane. Takvi su bili temelji na kojima su podignute trijumfalne građevine naučnog istraţivanja i teorije, po kojima će dvadeseti vek biti zapamćen kao vek ljudskog progresa a ne prvenstveno kao vek ljudske tragedije.

Poglavlje devetnaesto

Prema Milenijumu

Na početku smo jedne nove ere, koju karakterišu velika nesigurnost, trajna kriza i odsustvo bilo kakvog status kvoa... Moramo da shvatimo, da se nalazimo u jednoj od onih kriza svetske istorije koje je opisao Jakob Burkhard. Ne manje značajnoj od one posle 1945. godine, čak iako početni uslovi da se ona nadvlada, danas izgledaju bolji. Danas nema pobedničkih i poraţenih sila, čak ni u istočnoj Evropi. M. Štirmer (M. Stiirmer) u Bergedorf-u (1993, str. 59) Iako je zemni ideal socijalizma-komunizma propao, problemi koje je trebalo da reši su ostali: besramno korišćenje socijalne prednosti i preterana moć novca što često usmerava sam tok događaja. A ako globalna lekcija dvadesetog veka ne posluţi kao lekovita vakcina, onda ogromni crveni vihor moţe da se u potpunosti ponovi. Aleksandar Solţenjicin, Neiv York Times, 28. novembar 1993. Za pisca je privilegija da iskusi kraj tri drţave: Vajmarske republike, fašističke drţave i DDR. Pretpostavljam da neću ţiveti dovoljno dugo da vidim kraj Savezne republike. Hajner Miler (1992, str. 361)

I Kratki Dvadeseti vek okončao se u problemima, za koje niko nije imao, pa čak ni tvrdio da ima, rešenja. Dok su ţitelji fin de siecle-a tapkali kroz globalnu maglu koja ih je okruţivala, prema trećem milenijumu, jedino što su znali da je izvesno je da se jedna istorijska era završila. Malo šta drugo su znali. Tako, prvi put za dva veka, svetu posle 1990. godine je potpuno nedostajao bilo kakav međunarodni sistem ili struktura. Sama činjenica da su se posle 1989. godine, pojavila tuceta novih teritorijalnih drţava bez ikakvog nezavisnog mehanizma za određivanje njihovih granica - čak i bez trećih strana koje bi bile prihvaćene kao dovoljno nepristrasne da deluju kao opšti posrednici - govori sama za sebe. Gde je bio konzor- cijum velikih sila koji je nekada uspostavljao, ili bar formalno ratifikovao sporne granice? Gde su bili pobednici Prvog svetskog rata koji su nadgledali preuređivanje mape Evrope i sveta, utvrđujući granicu ovde, insistirajući na plebiscitu tamo? (Gde su zaista bile one delotvorne međunarodne konferencije tako poznate diplomatama u prošlo-

sti, različite od kratkih samita za obraćanje publici i fotografisanje koji su sada zauzeli 420tako ODRON njihovo mesto?) Šta su zaista bile međunarodne sile na kraju milenijuma? Jedina preostala drţava koja bi bila priznata kao velika sila u smislu u kom je ta reč upotrebljavana 1914. godine bile su SAD. Šta je to značilo u praksi, bilo je sasvim nejasno. Rusija je bila svedena na veličinu kakvu je imala sredinom sedamnaestog veka. Nikada od vremena Petra Velikog ona nije bila tako zanemarljiva. Britanija i Francuska su bile svedene na čisto regionalni status, što nije bilo prikriveno posedovanjem nuklearnog oruţja. Nemačka i Japan su izvesno bile ekonomski „velike sile“, ali nijedna od njih nije imala potrebu da podrţi svoje ogromne ekonomske resurse vojnom snagom, na tradicionalni način, iako niko nije znao šta bi one mogle da poţele u nepoznatoj budućnosti. Koji je bio međunarodni status nove Evropske unije, koja je teţila zajedničkoj politici, ali se pokazala spektakularno nesposobnom čak i da glumi da ima tu politiku, za razliku od ekonomskih pitanja. Ĉak nije bilo jasno ni to da li će sve drţave, sem nekoliko njih, velike ili male, stare ili mlade, postojati u svom sadašnjem obliku u vreme kada dvadeset i prvi vek stigne do svoje prve četvrtine. Ako je priroda igrača na međunarodnoj sceni bila nejasna, takva je bila i priroda opasnosti sa kojima se svet suočavao. Kratki dvadeseti vek je bio vek svetskih ratova, toplih ili hladnih, koje su vodile velike sile i njihovi saveznici po sve apokaliptični- jim scenarijima za masovno uništavanje, scenarija čija je kulminacija bila, u na sreću izbegnutom, nuklearnom holokaustu supersila. Ova opasnost je očigledno nestala. Šta god budućnost da donese, sam nestanak ili preobraţaj svih sem jednog od starih glumaca u toj svetskoj drami, značio je to da su izgledi za Treći svetski rat stare vrste bili među onim najmanje verovatnim. Ovo očito nije značilo da je doba ratova bilo na kraju. Već su osamdesete godine pokazale britansko-argentinskim ratom 1983. godine i iransko-iračkim ratom 1980-1988. godine, da su ratovi koji nemaju nikakve veze se globalnom konfrontacijom supersila trajna mogućnost. Godine posle 1989. su videle više vojnih operacija u brojnim delovima Evrope, Azije i Afrike nego što je iko mogao da pamti, mada sve one nisu zvanično klasifikovane kao ratovi: u Iberiji, Angoli, Sudanu i na Rogu Afrike, u eks-Jugoslaviji, Moldaviji, u nekoliko zemalja Kavkaza i Zakavkazja, na uvek eksplozivnom Srednjem istoku, u bivšoj sovjetskoj centralnoj Aziji i u Avganistanu. Pošto često nije bilo jasno ko se s kim i zašto bori u sve češćim situacijama raspadanja i dezintegracije drţava, ove aktivnosti se nisu Iako uklapale pod klasičan naziv ,,rat“, međunarodni ili građanski. Pa ipak ţitelji regiona o kojima je reč teško da su mogli da se osećaju kao da ţive u mirnodopsko vreme, posebno onda kada su, kao u Bosni, Tadţi- kistanu ili Liberiji, ne tako davno ţiveli u nesporno mirno vreme. Osim toga, kao što je pokazao Balkan devedesetih godina, nije bilo jasne linije razdvajanja između regionalnih istrebljujućih borbi i prepoznatljivijih ratova starog tipa, u koje su se te borbe sasvim lako mogle da pretvore. Ukratko, globalna opasnost od rata nije nestala. Ona se samo izmenila. Nema sumnje da ţitelji stabilnih, jakih i povlašćenih drţava (Evropske unije, za razliku od susedne zone nevolja; Skandinavije, za razliku od bivših sovjetskih obala Baltičkog mora) mogu da misle da su oni sami imuni na takvu nesigurnost i klanicu po nesrećnim delovima Trećeg sveta i bivšeg socijalističkog sveta, ali ako tako misle, greše. Kriza u delovanju tradicionalne nacionalne drţave bila je dovoljna da ih učini ranjivim. Sasvim na stranu od mogućnosti da bi se neke drţave mogle pocepati ili raspa

PREMA MILENIJUMU 421

sti, jedna velika, a često nezapaţena inovacija druge polovine dvadesetog veka je slabila drţave, ako ni zbog čega drugog, ono zato što ih je lišavala monopola na efikasnu primenu sile, koji je bio kriterijum za moć drţave u svim regionima trajne naseljenosti. Ova inovacija je bila demokratizacija ili privatizacija sredstava za uništavanje, što je preobrazilo perspektive nasilja i razaranja svugde po svetu. Sada je bilo moguće sasvim malim grupama političkih ili kakvih drugih otpadnika da prave poremećaje i da razaraju bilo gde, kako se pokazalo aktivnostima IRA-e u Britaniji i pokušajem da se digne u vazduh Svetski trgovinski centar u Njujorku (1993). Sve do kraja Drugog svetskog rata, cena ovakvih aktivnosti je bila umerena, sem za osiguravajuća društva, pošto je nedrţavni terorizam, nasuprot opštoj pretpostavci, bio mnogo selektivniji od bombardovanja u zvaničnom ratovanju, ako ne iz drugog razloga onda zato što je njegov cilj (tamo gde ga je imao) bio uglavnom politički, a ne vojni. Osim toga, uz izuzetak eksplozivnih punjenja, on je obično operisao ruţnim oruţjem pogodnijim za ubijanje u malim razmerama nego sa masovno ubistvo. Međutim, nema razloga zašto čak ni nuklearna oruţja, materijal i uputstva za njihovu izradu, što je sve dostuno na svetskom trţištu, ne bi mogla biti adaptirana za upotrebu malih grupa. Osim toga, demokratizacija sredstava za razaranje je prilično dramatično povećala troškove drţanja nesluţbenog nasilja pod kontrolom. Tako se britanska vlada, suočena sa oruţanim paravojnim snagama katolika i protestanata u Severnoj Irskoj, koje ne broje više od nekoliko stotina boraca, odrţava u toj provinciji uz pomoć stalnog prisustva hiljada uveţbanih vojnika, osam hiljada naoruţanih policajaca i tri milijarde funti godišnje. Ono što je vaţilo za male pobune ili druge oblike domaćeg nasilja vaţilo je još više za male sukobe izvan granica jedne zemlje. Nije bilo puno međunarodnih situacija u kojima bi čak i prilično bogate zemlje bile spremne da se bez granica izloţe ovakvim troškovima. Nekoliko situacija neposredno nakon Hladnog rata su dramatizovale ova neslućena ograničenja drţavne sile, posebno Bosna i Somalija. Ove situacije su takođe bacile svetio na ono što je izgleda postajalo glavni razlog međunarodne napetosti u novom milenijumu, naime ono što se promolilo iz provalije koja se sve brţe širila, između bogatih i siromašnih delova sveta. Svaki deo je bio ogorčen onim drugim. Uspon islamskog fundamentalizma je očito bio pokret ne samo protiv ideologije modernizacije pomoću pozapadnjačenja, već protiv ,,Zapada“ samog. Nisu slučajno aktivisti takvih pokreta sprovodili svoje ciljeve ometajući posete zapadnih turista, kao u Egiptu, ili ubijajući lokalno zapadnjačko stanovništvo u značajnom broju, kao u Alţiru. I obratno, najveća oštrica narodne ksenofobije u bogatim zemljama je bila usmerena prema strancima iz Trećeg sveta, a Evropska unija je podigla branu na svojim granicama protiv bujice sirotinje iz Trećeg sveta u potrazi za poslom. Ĉak su se i u SAD počeli da pojavljuju znaci ozbiljnog protivljenja de facto tolerisanja neograničenog useljavanja u tu zemlju. Pa ipak, u političkom i vojnom smislu, svaka strana bila je van domašaja druge. U skoro svakom zamislivom otvorenom sukobu između drţava Severa i Juga, premoćna tehnička superiornost i bogatstvo Severa su morali da pobede, kako je uver- ljivo pokazao Zalivski rat 1991. godine. Ĉak ni posedovanje nekoliko nuklearnih projektila od strane neke zemlje Trećeg sveta - pod pretpostavkom da ima i sredstva da ih odrţava i trasportuje do cilja - po svoj prilici ne bi bilo efikasno sredstvo zastrašivanja, pošto su zapadne drţave, kao što su pokazali Izrael i koalicija u Zalivskom ratu, bile i spremne i kadre da preduzmu preventivne udare protiv neprijatelja koji su

bili 422 suviše ODRONslabi da bi bili stvarna pretnja, barem do sada. Sa vojne tačke gledišta, Prvi svet moţe bezbedno da Treći svet smatra onim što je Mao nazivao „papirnatim tigrom 65. Pa ipak je tokom poslednje polovine Kratkog dvadesetog veka postajalo sve jasnije da Prvi svet moţe da dobija bitke ali ne ratove protiv Trećeg sveta, ili bolje rečeno, da dobijanje ratova, čak iako je moguće, ne moţe da garantuje kontrolu nad takvim teritorijama. Nestala je glavna prednost kolonijalizma, naime to je bila spremnost kolonijalnog stanovništva da kada je jednom osvojeno, mirno prepusti tome da njim upravlja šačica okupatora. Vladanje Bosnom i Hercegovinom nije bio problem za Habzburško carstvo, ali su početkom devedesetih godina vojni savetnici saveto- vali sve vlade da bi pacifikacija te nesrećne ratom raskomadane zemlje iziskivala prisustvo, na neograničeni period, stotina hiljada vojnika, to jest mobilizaciju koja se moţe porediti sa mobilizacijom za veliki rat. Somalija je oduvek bila teška kolonija, a jednom je čak bilo potrebno da britanske snage na kratko intervenišu pod komandom jednog general-majora, pa ipak Londonu i Rimu nikada nije padalo na pamet da čak i Muhmed ben Abdulah, slavni „besni mula“ predstavlja trajni problem kojim britanske i italijanske kolonijalne vlasti ne mogu da upravljaju. Početkom devedesetih godina se nekoliko desetina hiljada vojnika SAD i drugih snaga UN posramljeno povuklo kada su se suočili sa mogućnošću okupacije neodređene duţine bez jasnih ciljeva. Ĉak je i američka sila uzmakla kada se na susednom Haitiju - tradicionalnom satelitu i zavisniku Vašingtona - našla pred jednim lokalnim generalom, vođom lokalne armije, koju su Amerikanci naoruţali i oblikovali, koji je odbio da dopusti povratak izabranom predsedniku (nevoljno) podrţavanom od Amerikanaca, i uputio je izazov Amerikancima da okupiraju Haiti. SAD su odbile da još jednom okupiraju Haiti, kao što su uradile od 1915. do 1934. godine, ne zato što je otprilike hiljadu uniformisanih siledţija haićanske armije predstavljalo ozbiljan vojni problem, već zato što jednostavno nisu znale kako da spoljnom silom reše haićanski problem. Ukratko, vek se završio globalnim neredom čija je priroda bila nejasna, i bez vidljivog mehanizma bilo za okončavanje tog nereda bilo za to da se on drţi pod kontrolom.

65 Razlog za ovu nemoć nije bio samo u istinskoj dubini i sloţenosti svetske krize, već i u jasnom neuspehu svih programa, starih i novih, da upravljaju poslovima ljudske vrste, ili da u njih unesu poboljšanje. Kratki dvadeseti vek je bio era verskih ratova, mada su najmilitantnije i najkrvoţednije od njegovih ideologija bile sekularne ideologije iz devetnaestovekovnih godišta, kakve su socijalizam i nacionalizam, kojima su zamena za boga bile ili apstrakcije ili političari oboţavani kao boţanstva. Verovatno su krajnosti takve verske gorljivosti već bile u opadanju čak i pre kraja Hladnog rata, uključujući i razne kultove ličnosti, ili bolje rečeno, te svetovne vere su od univerzalnih crkava svedene na raspršene rivalske sekte. Uprkos tome, njihova snaga nije se toliko krila u njihovoj sposobnosti da mobilišu emocije srodne onima kod tradicionalnih religija - što ideološki liberalizam jedva da je ikada i pokušao - već u njihovom obećanju da će obezbediti trajna rešenja za probleme sveta kriza. A baš to je bilo ono što nisu uspele da obezbede kada se vek završavao.

PREMA MILENIJUMU 423

Kolaps SSSR - a je prirodno prvo privukao paţnju na neuspeh sovjetskog komunizma, što će reći, na pokušaj da se čitava privreda zasnuje na opštem drţavnom vlasništvu nad sredstvima za proizvodnju i sveobuhvatno centralno planiranje, bez ikakvog efikasnog pribegavanja trţištu ili mehanizmu cena. Svi drugi istorijski oblici socijalističkog ideala su pretpostavljali jednu privredu zasnovanu na društvenom vlasništvu nad svim sredstvima za proizvodnju, distribuciju i razmenu (mada ne nuţno i na vlasništvu centralističke drţave), i na ukidanju privatnog preduzetništva i alokacije resursa pomoću trţišne konkurencije. Stoga je ovaj neuspeh takođe podrio i aspiracije nekomunističkog socijalizma, marksističkog ili drugačijeg, čak i pored toga što nijedan od takvih reţima nije zapravo tvrdio da je uspostavio socijalističku privredu. Da li će, ili u kom će obliku, marksizam, to intelektualno opravdanje i nadahnuće komunizma nastaviti da postoji pitanje je za raspravu. Međutim jasno je da ako će Marks trajati kao veliki mislilac, u šta se teško moţe sumnjati, nije verovatno da će ijedna od verzija marksizma koje su sve formulisane od 1890-ih godina kao doktrine za političku akciju socijalističkih pokreta opstati u svojoj prvobitnoj formi. Na drugoj strani kontrautopija onoj sovjetskoj je takođe demonstrativno bankrotirala. To je bila teološka vera u privredu u kojoj alokaciju resursa vrši isključivo potpuno nesputano trţište, u uslovima neograničene konkurencije, što je stanje stvari za koje se verovalo da ne samo što proizvodi maksimum dobara i usluga, već i maksimum sreće, i jedino društvo koje zasluţuje ime „sloboda11. Nijedno takvo čisto laissez-faire društvo nikada nije postojalo. Za razliku od sovjetske utopije, na sreću nijedan pokušaj da se uspostavi ultraliberalna utopija nije načinjen pre osamdesetih godina dvadesetog veka. Ultraliberalna utopija je preţivela najveći deo Kratkog dvadesetog veka kao princip za kritikovanje i neefikasnosti postojećih privreda i porasta drţavne moći birokratije. Najkonzistentniji pokušaj da se to uvede na Zapadu, reţim gospođe Tačer u Britaniji, čiji je ekonomski neuspeh bio opšte prihvaćena činjenica u vreme njenog zbacivanja, morao je da deluje uz izvesni gradualizam. Ipak, kada su činjeni pokušaji da se uspostave ovakve laissez-faire privrede koje bi zamenile bivše socijalističke privrede sovjetskog tipa za kratko vreme, uz pomoć šok terapije koju su preporučivali zapadni savetnici rezultati su bili ekonomski uţasni a i društveno i politički katastrofalni. Teorije na kojima se zasnivala neoliberalna teologija, iako elegantne imale su malo veze sa stvarnošću. Neuspeh sovjetskog modela utvrdio je pristalice kapitalizma u njihovom ubeđenju da nijedna privreda ne moţe da funkcioniše bez berze; neuspeh ultra-liberalnog modela je utvrdio socijaliste u opravdanijem verovanju da su ljudski poslovi, uključujući i privredu, bili isuviše vaţni da bi se prepustili trţištu. Neuspeh ovog potonjeg je takođe potvrdio pretpostavku skeptičnih ekonomista da nema vidljive povezanosti između ekonomskih uspeha ili neuspeha jedne zemlje i vrsnosti njenih ekonomskih teoretičara.46 Ipak, moţe biti da će raspravu u kojoj se kapitalizam i socijalizam 46 Ako se išta moţe o tome reći, mogla bi se čak sugerisati i obrnuta povezanost. Austrija nije bila primer ekonomskog uspeha u danima (pre 1938. godine) kada je imala jednu od najistaknutijih škola ekonomskih teoretičara; ona je postala primer uspeha posle Drugog svetskog rata kada je bilo teško setiti se ijednog ekonomiste koji ţivi u njoj, a koji ima reputaciju izvan te zemlje. Nemačka, koja je čak odbila da na svojim univerzitetima prizna međunarodnu priznatu vrstu ekonomske teorije, ne izgleda kao da trpi zbog toga. Koliko je korejskih ili japanskih ekonomista citirano u prosečnom izdanju American Economic Reviewf Ipak, Skandinavija, socijal-demokratska, prosperitetna i puna međunarodno najuvaţenijih ekonomskih teoretičara od kraja devetnaestog veka, moţe se navesti kao argument druge strane.

konfrontiraju 424 ODRON kao uzajamno isključive polarne suprotnosti, buduće generacije videti kao ostatak dvadesetovekovnog Hladnog rata između religija. Moţe se ispostaviti da će za treći milenijum ona biti isto onako irelevantna kao što se rasprava između katolika i raznih reformatora iz šesnaestog i sedamnaestog veka o tome iz čega se sastoji pravo hrišćanstvo, pokazala irelevantnom u osamnaestom i devetnaestom veku. Ozbiljnije od ovog očiglednog sloma ta dva polarna ekstrema je dezorijentacija onoga što bi se moglo nazvati srednjim ili mešovitim programima i politikama, koji su rukovodili najimpresivnijim ekonomskim čudima ovog veka. Oni su pragmatično kombinovali javno i privatno, trţište i planiranje, drţavu i biznis, onako kako su nala- gale prilike i lokalna ideologija. Problem se tu ne nalazi u primeni neke intelektualno primamljive ili upečatljive teorije, bilo da je ona u teoriji odbranjiva ili ne, jer je snaga ovih programa bio praktičan uspeh a ne intelektualna koherentnost. Problem je nastao erozijom tog praktičnog uspeha. Decenije krize su pokazale ograničenja različitih politika Zlatnog doba, a da nisu - do sada - stvorile ubedljive alternative. One su takođe razotkrile nepredviđene, a dramatične društvene i kulturne posledice ere svetske ekonomske revolucije posle 1945. godine, kao i njihove potencijalno katastrofalne ekološke posledice. Ukratko, decenije krize su otkrile da su ljudske kolektivne institucije izgubile kontrolu nad kolektivnim posledicama ljudskog delovanja. U stvari, intelektualna privlačnost koju je imala kratkotrajna moda neoliberalne utopije se moţe delom objasniti baš time što je ta utopija upravo imala svrhu da zaobiđe kolektivne ljudske odluke. Pustimo svakog pojedinca da sledi svoja zadovoljstva bez stega i kakav god da je rezultat, to će biti najbolje što moţe da se postigne. Svaki alternativni kurs, neuverljivo je dokazivano, bio je gori. Ako su se programatske ideologije rođene u Doba revolucije i devetnaestom veku našle u nedoumici na kraju dvadesetog veka, najdrevniji vodiči za zbunjene ovoga sveta, tradicionalne religije, nisu se pokazale kao ubedljiva alternativa. Zapadne religije su bile u meteţu, čak i u ono nekoliko zemalja - koje su čudnom anomalijom predvodile SAD - gde je pripadništvo crkvama i često pohađanje verskih rituala još uvek bilo uobičajeno (Kosmin/Lachmann, 1993). Ubrzalo se opadanje raznih protestantskih denominacija. Crkve i kapele, izgrađene na početku veka, na njegovom kraju su stajale prazne, ili su prodavane da budu upotrebljene u druge svrhe, čak i u zemljama kao što je Vels, gde su pomogle u oblikovanju nacionalnog identiteta. Kao što smo videli, od šezdesetih godina je opadanje rimskog katolicizma ubrzano. Ĉak i u eks- komunističkim zemljama gde je Crkva uţivala tu prednost što je bila simbol opozicije duboko nepopularnim reţimima, postkomunističke katoličke ovce su pokazivale istu tendenciju da odlutaju od pastira kao i drugde. Posmatrači religije su katkad vero- vali da mogu da opaze povratak veri u postsovjetskom regionu pravoslavnog hrišćan- stva, ali na kraju veka nema verodostojnih dokaza za to, mada taj pokret nije bio nemoguć, on nije bio jak. Sve manje ljudi je slušalo razne hrišćanske doktrine, kakve god da su vrline tih doktrina. Opadanje i propast tradicionalnih religija nisu bili nadoknađeni, barem ne u urbanim društvima razvijenog sveta, rastom militantno sektaških religija, ili usponom novih kultova i kultnih zajednica, a još manje očevidnom ţeljom mnogih ljudi da izbegnu iz sveta koji nisu mogli ni razumeti ni kontrolisati, u razna verovanja čiju je glavnu snagu činila baš njihova iracionalnost. Javna vidljivost ovakvih sekti, kultova i verovanja ne bi trebalo da odvrati paţnju od relativno slabe podrške koju su uţivali. Nije više od 3-4 procenta britanskih Jevreja pripadalo bilo kakvoj ultra ortodoksnoj sekti

PREMA MILENIJUMU 425

ili grupi. Ne više od 5 odsto američkog odraslog stanovništva je pripadalo militantnim i misionarskim sektama (Kosmin, Lachmann, 1993, str. 15-16).47 U Trećem svetu i na njegovim marginama situacija je bila stvarno drugačija, uvek uz izuzetak ogromnog stanovništva Dalekog istoka, koje je konfučijanska tradicija učinila imunim na zvaničnu religiju tokom više milenijuma, mada ne i na nezva- nične kultove. U Trećem svetu se zaista moglo očekivati da religijske tradicije, iz kojih se sastojao način na koji je narod mislio o svetu, postanu istaknute na javnoj sceni, onda kada je običan narod postao akter na toj sceni. To je ono što se dešavalo u poslednjim decenijama veka, dok su sekularizovane modernizatorske manjinske elite, koje su vodile svoje zemlje u moderni svet, bivale marginalizovane (videti poglavlje 12). Privlačnost politizovane religije bila je tim veća zbog toga što su stare religije bile, skoro po definiciji, neprijatelji zapadne civilizacije, koja je bila uzročnik socijalnih poremećaja, i neprijatelji bogatih i bezboţnih zemalja, na koje su gledali više nego ikada, kao na eksploatatore bede u siromašnom svetu. To što su lokalne mete ovakvih pokreta bili pozapadnjačeni bogataši sa njihovim mercedesima i emancipovanim ţenama, davalo je ovakvim pokretima primesu klasne borbe. Oni su na Zapadu postali poznati (pogrešno) pod imenom „fundamentalizam 44. Kako god da im je pomodno ime, gledali su unazad, prema jednostavnijem i stabilnijem i shvatljivijem dobu izmišljene prošlosti. Pošto nije bilo načina za povratak na takvu jednu eru, i pošto ove ideologije nisu mogle ništa relevantno da kaţu o stvarnim problemima društava potpuno različitim od, recimo, pastirskih nomada drevnog Srednjeg istoka, one nisu mogle da pruţe uputstva za ove probleme. One su bile simptomi onoga što je dovitljivi Bečlija Karl Kraus govorio za psihoanalizu: „Bolest koja je trebalo da bude lek 44. Ovo je takođe bio slučaj i sa amalgamom slogana emocija - koji se teško moţe nazvati ideologijom - koji je cvetao na ruševinama starih institucija i ideologija, umnogome na način na koji je korov kolonizovao ruševine evropskih gradova nakon padanja bombi u Drugom svetskom ratu. Taj amalgam je bio ksenofobija i politika identiteta. Odbacivati neprihvatljivu stvarnost ne znači nuţno formulisati, a kamoli obezbediti rešenje za probleme te stvarnosti (videti poglavlje 14/vi). U stvari, ono što je bilo najbliţe političkom programu u kome se ogleda takav pristup, vilsonovsko-lenjinov- ski „pravo na samoopredejenje44 za po pretpostavci homogene etničko-lingvističko- -kulturne „nacije44 se očito svelo na divljaštvo i tragični apsurd kako se pribliţavao novi milenij um. Ranih devedesetih, moţda pri put, racionalni posmatrači, nezavisni od politike (osim onih iz specifičnih grupa nacionalnih aktivista), su počeli javno da predlaţu napuštanje „prava na samoopredeljenje.“48 Nije prvi put, kombinacija intelektualne ništavnosti i snaţnih, čak očajničkih emocija bila politički moćna u vremenima krize, nesigurnosti i - širom velikih delova 47 Uračunao sam u ove sekte one koji sebe opisuju kao pentakostalce, Hristovu crkvu, Jehovine svedoke, Adventiste sedmoga dana, Boţije skupštine, Crkvu svetosti, „Ponovo rođene“ i „Harizmatične". 48 Up. predviđanje iz 1949. godine jednog prognanog ruskog antikomuniste, Ivana Iljina (18821954), koji je predvideo posledice nemogućeg pokušaja „rigorozne etničke i teritorijalne podele" postboljševičke Rusije. „Po najumerenijoj pretpostavci imaćemo niz odvojenih „drţava‟ od kojih nijedna nema nespornu teritoriju, niti vladu sa autoritetom, niti zakone, niti sudove, niti vojsku, niti etnički definisano stanovništvo. Prazne nazive. Nove drţave će se lagano uobličavati tokom narednih decenija, separacijom ili dezintegracijom. Svaka od njih vodiče dugu borbu oko teritorije i stanovništva sa svojim susedima, u onome što će zapravo biti beskrajna serija građansih ratova unutar Rusije" (citirano u Chiesa, 1993, str. 34, 36-37).

planete - drţava i institucija koje se raspadaju. Kao meduratni pokreti nezadovoljnika koji 426 ODRON su stvorili fašizam, versko-politički protesti Trećeg sveta i glad za sigurnim identitetom i društvenim redom u svetu koji se dezintegriše (pozivu na „zajedništvo" se obično pridruţuje poziv na „zakon i red“) obezbedili su plodno tlo na kome su mogle da rastu efikasne političke snage. One su zauzvrat mogle da svrgavaju stare reţime i da postaju novi reţimi. Ipak, verovatnoća da će stvoriti rešenja za novi milenijum nije bila veća nego verovatnoća da je fašizam mogao da proizvede rešenja za Doba katastrofa. Na kraju Kratkog dvadesetog veka čak nije bilo jasno jesu li ti pokreti u stanju da stvore organizovane nacionalne masovne pokrete one vrste koja su neke fašizme učinila politički moćnim još i pre nego što su stekli odlučujuće oruţje drţavne prisile. Njihova glavna prednost je verovatno bio imunitet na akademsku ekonomiju i na anti- drţavnu retoriku liberalizma poistovećenog sa slobodnim trţištem. Ako bi takvi političari diktirali renacionalizaciju neke industrije, ne bi bili odvraćani argumentima suprotne strane, posebno onda kada ih ne bi razumeli. Pa ipak, iako su oni bili spremni da učine bilo šta, nisu znali više od bilo koga drugog šta treba da se radi. III Naravno, to ne zna ni autor ove knjige. Pa ipak neke dugoročne tendencije razvoja su tako jasne, da nam omogućavaju da skiciramo i plan za neke od velikih problema sveta, i bar neke od uslova za njihovo rešavanje. Dva centralna, a na dugi rok odlučujuća problema su demografski i ekološki. Uglavnom se očekuje da se svetsko stanovništvo koje esplozivno raste od sredine dvadesetog veka, stabilizuje na oko deset milijardi ljudskih bića, ili na petostrukom broju u odnosu na 1950. godinu, u nekom trenutku oko 2030. godine, zbog opadanja stope rađanja u Trećem svetu. Ako se ova prognoza pokaţe netačnom, sve opklade o budućnosti će propasti. Ĉak iako se pokaţe pribliţno realistična, postaviće problem, koji dosada nikada nije postojao u globalnim srazmerama, toga kako odrţati stabilnu svetsku populaciju, ili, što je verovatnije, populaciju koja varira oko uravnoteţenog, ili blago rastućeg (ili opadajućeg) trenda. (Dramatičan pad u broju svetskih stanovnika, koji nije verovatan, ali se moţe zamisliti, proizveo bi dodatne komplikacije.) Međutim, stabilni ili ne, predvidljivi pokreti svetskog stanovništva će sigurno uvećati neravnoteţu između različitih regiona sveta. U celini, kao u Kratkom dvadesetom veku, bogate i razvijene zemlje će biti one čije će se stanovništo prvo stabilizovati, ili se čak neće obnavljati, kao što se nekoliko takvih zemalja nije obnavljalo tokom devedesetih godina. Okruţene siromašnim zemljama sa ogromnim armijama mladih, koji vape za skromnim poslovima u bogatom svetu, poslovima koji čoveka čine bogatim po standardima El Salvadora ili Maroka, ove zemlje mnogobojnih starih građana i malobrojne dece suočiće se sa izborom između toga da dopuste masovnu imigraciju (što je stvaralo političke nevolje kod kuće), toga da podignu barikade protiv imigranata koji su im potrebni (što moţe na duţi rok biti nesprovodivo), ili da pronađu neku drugu formulu. Najverovatnija formula je bila odobravanje privremenog i uslovnog useljavanja, čime se strancima nisu davala socijalna i politička prava građana, to jest, stvaranje u suštini društva neravnopravnih. To se moţe kretati od društava otvorenog aparthejda poput onih u Juţnoj Africi i Izraelu (koja opadaju u nekim delovima sveta, ali nikako nisu isključena u drugim), do neformalne tolerancije imigranata koji nemaju zahteve

PREMA MILENIJUMU 427

prema zemlji koja ih je primila, jer je jednostavno vide kao mesto gde s vremena na vreme zarađuju novac dok u osnovi ostaju ukorenjeni u svojoj domovini. Transport i komunikacije kasnog dvadesetog veka, kao i ogroman jaz u prihodima koji se mogu zaraditi u bogatim i siromašnim zemljama, učinili su da ova vrsta dvojne egzistencije bude više moguća nego ranije. Da li to čini razdore domaćih i stranaca manje zapaljivim, i dalje je predmet spora između večitih optimista i skeptika bez iluzija. Ne moţe biti mnogo sumnje u to da će ovi razdori biti vaţan činilac nacionalne i globalne politike u sledećim decenijama. Ekološki problemi, iako su na dugi rok odlučujući, nisu bili tako neposredno eksplozivni. Ovim se oni ne potcenjuju, čak iako je od vremena kada su ušli i u društvenu svest i javnu raspravu tokom sedamdesetih godina, postojala tendencija da se o njima pogrešno raspravlja kao o predstojećoj apokalipsi. Pa ipak, činjenica da „efekat staklene bašte“ moţda neće do 2000. godine prouzrokovati povećanje prosečnog nivoa mora dovoljno veliko da podavi sav Bangladeš i Holandiju, ili da svakodnevni gubitak nepoznatog broja ţivotinjskih i biljnih vrsta nije bez presedana, nije razlog za spokojstvo. Stopa ekonomskog rasta poput one u drugoj polovini Kratkog dvadesetog veka, ako beskrajno potraje (pod pretpostavkom da je to moguće), mora da ima nepovratne i katastrofalne posledice za ţivotnu sredinu ove planete, uključujući i ljudsku vrstu, koja je deo te sredine. Ona neće uništiti planetu ili je učiniti apsolutno nepodobnom za ţivot, ali će sigurno promeniti strukturu ţivota u biosferi, i učiniti biosferu nenastanjivom za ljudsku vrstu kakvu poznajemo, u bilo kom broju nalik na današnje brojno stanje. Osim toga, stopa po kojoj je moderna tehnologija povećala kapacitet naše vrste da menja okolinu je takva, da čak i ako pretpostavimo da se ne ubrzava, vreme koje je na raspolaganju za bavljenje tim problemom se mora meriti decenijama, a ne vekovima. U vezi sa odgovorom na ovu ekološku krizu koja se pribliţava, samo se tri stvari mogu reći sa razumnom izvesnošću. Prvo, odgovor mora biti globalan, a ne lokalan, čak iako je jasno da bi se dobilo više vremena ako bi se najveći pojedinačni izvor svetskog zagađenja, onih 4 odsto svetskog stanovništva koje naseljava SAD, opteretilo realnijom cenom benzina koje troši. Drugo, to da cilj ekološke politike mora da bude i radikalan i realan. Trţišna rešenja, tj. uključivanje troškova ekološke zaštite u cenu koju potrošači plaćaju za robe i usluge, nije ni jedno od toga dvoga. Kao što pokazuje primer SAD, čak i skroman pokušaj da se poveća porez na energiju u toj zemlji moţe da stvori nesavladive političke teškoće. Iskustvo sa cenama nafte posle 1973. godine dokazuje to, da u društvu slobodnog trţišta, efekat dvana- estostrukog ili petnaestostrukog povećanja cene energije nije smanjenje korišćenja energije, već njeno efikasnije korišćenje, dok ohrabruje ogromno investiranje u nove ekološki sumnjive izvore neobnovljivog fosilnog goriva. To bi zauzvrat opet smanji lo cene i ohrabrilo rasipniju upotrebu. S druge strane, predloţi kao onaj o svetu nultog rasta, a kamoli fantazije kao što je povratak na toboţnju primitivnu simbiozu čoveka i prirode, bili su sasvim neizvodljivi. Nulti rast bi pod sadašnjim uslovima zamrzao sadašnje nejednakosti među zemljama sveta, što je situacija snošljivija za prosečnog stanovnika Švajcarske nego za prosečnog stanovnika Indije. Nije slučajno što glavna podrška ekološkoj politici dolazi iz bogatih zemalja i od bogatih i srednjih klasa u svim zemljama (sa izuzetkom biznismena koji se nadaju da naprave novac zagađujućim aktivnostima). Siromašni, koji se mnoţe i koji su nezaposleni, ţeleli su više, a ne manje „razvoja".

Pa ipak, bogati ili ne, pristalice ekološke politike su bile u pravu. Razvojna stopa 428 ODRON mora biti svedena na nešto što je „odrţivo" na srednji rok - ovaj pojam je bio zgodno besmislen - a na dugi rok će se morati uspostaviti ravnoteţa između čovečanstva, (obnovljivih) resursa koje troši i efekta njegovih aktivnosti na okolinu. Niko nije znao, a malobrojni su bili oni koji su se usuđivali da spekulišu o tome kako to da se uradi, i na kom nivou stanovništva, tehnologije i potrošnje bi takva jedna trajna ravnoteţa bila moguća. Naučna ekspertiza nesumnjivo moţe da ustanovi šta je potrebno da se učini da bi se izbegla jedna nepovratna kriza, ali problem uspostavljanja takve ravnoteţe nije bio problem nauke i tehnologije, već politički i društveni problem. Ipak je jedna stvar bila nesumnjiva. Ta ravnoteţa bi bila nespojiva sa svetskom privredom zasnovanom na neograničenoj jurnjavi za profitom, sa preduzećima koja su po definiciji posvećena tom cilju i koja se nadmeću jedno s drugim na globalnom svetskom trţištu. Sa ekološke tačke gledišta, ako čovečanstvo ima nekakvu budućnost, kapitalizam iz Decenija krize ne bi mogao da ima nikakvu. IV Ako se posmatraju izolovano, problemi svetske privrede su, uz jedan izuzetak, manje ozbiljni. Ĉak i prepuštena sama sebi, privreda će nastaviti da raste. Ako ičeg ima u Kondratijevoj periodizaciji (videti poglavlje 3), svetska privreda bi trebalo da stupi u još jednu eru prosperitetne ekspanzije pre kraja milenijuma, mada bi to moglo biti ometeno na neko vreme propratnim efektima dezintegracije sovjetskog socijalizma, padanjem delova sveta u anarhiju i rat, a moţda i preteranim predavanjem slobodnoj trgovini, kojom su ekonomisti skloniji da se zanesu nego ekonomski istoričari. Uprkos tome, polje za ekspanziju je bilo ogromno. Zlatno doba, kao što smo videli, bilo je prvenstveno veliki skok „razvijenih trţišnih privreda" napred, moţda nekih dvadeset zemalja naseljenih sa oko šest stotina miliona stanovnika (1960). Globalizacija i međunarodna preraspodela proizvodnje će nastaviti da uvode u svetsku privredu veći deo preostalih šest hiljada milijardi ljudi. Ĉak su i urođeni pesimisti morali da priznaju da je to bila ohrabrujuća perspektiva za poslovanje. Glavni izuzetak je, naoko nepovratno, širenje ponora između bogatih i siromašnih zemalja sveta, proces koji je nešto ubrzan katastrofalnim uticajem osamdesetih godina na veći deo Trećeg sveta, pauperizacija mnogih ekssocijalističkih zemalja. Pošto nema spektakularnog pada u stopi rasta stanovništva Trećeg sveta, taj jaz izgleda kao da će da nastavi da se širi. Verovanje, koje slede neoklasični ekonomisti, da će nesputana međunarodna trgovina omogućiti siromašnijim zemljama da se primaknu bogatijim, u potpunom je neskladu sa istorijskim iskustvom kao i sa zdravim razumom.49 Svetska privreda u kojoj se za ţivot cele jedne generacije razvija takva sve veća nejednakost, skoro je neizbeţno akumulirala buduće nevolje. Međutim, ekonomske aktivnosti u svakom slučaju ne mogu da postoje izolovano od svog konteksta i posledica. Kao što smo videli, tri aspekta svetske privrede u kasnom dvadesetom veku daju razloga za uzbunu. Prvo, tehnologija nastavlja da istiskuje ljudski rad iz proizvodnje dobara i usluga, a da ne obezbeđuje niti dovoljno posla 49 Primeri uspešnih izvozno orijentisanih industrijalizacija Trećeg sveta koji se obično navode Hong Kong, Singapur, Tajvan i Juţna Koreja - predstavljaju manje od 2 odsto stanovnika Trećeg sveta.

PREMA MILENIJUMU 429

iste vrste za one koje je odbacila, niti garantuje stopu ekonomskog rasta dovoljnu da ih absorbuje. Vrlo su malobrojni posmatrači koji na Zapadu ozbiljno očekuju čak i privremeni povratak na punu zaposlenost Zlatnog doba. Drugo, iako je radna snaga ostala glavni proizvodni faktor, globalizacija privrede pomera industriju iz njenih starih centara u bogatim zemljama sa visokim cenama rada u zemlje čija su glavna prednost, pod uslovom da su druge stvari iste, bile jeftine ruke i glave. Iz toga moraju uslediti jedna ili dve posledice: transfer poslova iz regiona visokih, u regione niskih nadnica i (po principu sobodnog trţišta) opadanje nadnica u regionima visokih nadnica pod pritiskom svetske konkurencije. Stare industrijske zemlje poput Britanije bi stoga mogle krenuti u pravcu toga da same postanu privrede sa jeftinom radnom snagom, mada uz socijalne eksplozivne rezultate i uz malu verovatnoću da bi mogla da se na toj osnovi nadmeće sa novoindustrijalizovanim zemljama (NIC). U istoriji se takvim pritiscima suprotstavljalo drţavnom akcijom - na primer, protekcionizmom. Međutim, a to je bio treći zabrinjavajući aspekt fin de-siecle svetske privrede, njen sopstveni trijumf, a i trijumf ideologije čistog slobodnog trţišta, su oslabili, pa čak i uklonili većinu instrumenata za upravljanje socijalnim efektima ekonomskih potresa. Svetska privreda je bila sve moćnija nekontrolisana mašina. Da li se mogla kontrolisati, a ako jeste, ko je to mogao da radi? Ovo je postavljalo i ekonomske i socijalne probleme, mada očigledno mnogo direktnije u nekim zemljama (na primer, Velikoj Britaniji) nego u drugim (na primer Juţnoj Koreji). Ekonomska čuda Zlatnog doba su počivala na realnim dohocima koji su rasli u „razvijenim trţišnim privredama" jer su privredama masovne potrošnje bile potrebne mase potrošača sa dovoljnim prihodima za kupovinu trajnih potrošnih dobara. 50 Većina ovih prihoda bila je zarađena kao nadnice na trţištu radne snage sa visokim nadnicama. Sada su te nadnice bile u opasnosti, mada je masovna potrošnja bila vaţnija nego ikad za privredu. Naravno, u bogatim zemljama je masovno trţište stabilizo- vano pomeranjem radne snage iz industrije u tercijarna zanimanja, gde je zaposlenost u celini bila stabilnija, i pomoću ogromnog porasta u transferima plaćanja (uglavnom socijalnoj i zdravstvenoj zaštiti). Ovi su predstavljali oko 30 odsto zdruţenog društvenog proizvoda zapadnih razvijenih zemalja krajem osamdesetih godina. Dvadesetih godina su verovatno stajali na manje od 4 odsto društvenog proizvoda (Bairoch, 1993, str. 174). Ovo moţe da objasni zašto slom njujorške berze 1987. godine, najveći od 1929. godine, nije vodio do svetske recesije poput one iz tridesetih godina. Međutim, baš su ta dva stabilizatora sada bila uzdrmana. Dok se Kratki dvadeseti vek završavao, zapadne vlade i ekonomska ortodoksija su se sloţili da je cena društvene socijalne zaštite i brige bila previsoka i da se mora smanjiti, a masovno smanjenje zaposlenosti u dotada najstabilnijem sektoru tercijarnih zanimanja - drţavnoj sluţbi, bankarstvu i finansijama, tehnološki suvišnom masovnom kancelarijskom radu - je postalo uobičajeno. To nisu bile neposredne opasnosti za svetsku privredu, sve dok je relativno opadanje na starim trţištima bilo nadoknađivao ekspanzijom u ostatku sveta, ili sve dotle dok je globalni broj onih sa rastućim realnih dohocima rasta brţi od broja ostalih. Brutalno rečeno, ako je svetska privreda mogla da odbaci manji50 Nije bilo dovolno shvaćeno da su sve razvijene zemlje sem SAD slale manji deo svog izvoza Trećem svetu 1990. nego 1938. godine. Zapadne zemlje (uključujući SAD) su tamo slale manje od petine svog izvoza 1990. godine (Bairoch, 1993, Tabela 6. 1, str. 75)

nu zemalja kao ekonomski neinteresantne i beznačajne, ona je to isto mogla da 430siromašnih ODRON uradi i sa vrlo siromašnima unutar bilo koje zemlje, sve dok je broj potencijalno zanimljivih potrošača bio dovoljno velik. Posmatrano sa bezličnih vrhova sa kojih poslovni ekonomisti i korporacijske knjigovođe nadgledaju scenu, kome je potrebno onih 10 odsto američkih stanovnika čija su realna primanja po satu od 1979. godine opala i do 16 odsto? Opet, u globalnoj perspektivi koja je implicitna u modelu ekonomskog liberalizma, nejednakosti u razvoju su irelevantne sve dok se ne moţe pokazati da one globalno proizvode više negativnih od pozitivnih rezultata.51 S te tačke gledišta nema ekonomskog razloga, zašto Francuska ne bi, ako poređenje cena tako kaţe, obustavila svoju celokupnu poljoprivrednu proizvodnju i uvozila svu svoju hranu, ili zašto ne bi, ako bi to bilo tehnički moguće, kao i isplativo, svi svetski televizijski programi bili proizvođeni u Meksiko Sitiju. Međutim ovo gledište ne bi bez rezervi prihvatili oni koji ţive u nacionalnoj privredi, kao ni oni koji ţive u globalnoj privredi; što će reći, sve nacionalne vlade i većina stanovnika njihovih zemalja. Posebno zato što ne moţemo da izbegnemo socijalne i političke posledice svetskih potresa. Kakva god da je priroda ovih problema, jedna neograničena i nekontrolisana globalna privreda slobodnog trţišta nije mogla da obezbedi njihovo rešenje. Ako ni zbog čega drugog, takva privreda je verovatno pogoršavala takve procese kao što je porast trajne nezaposlenosti ili nedovoljne zapolenosti, jer je racionalni izbor biznisa usmere- nog na profit bio pod a) saseći broj zaposlenih što je moguće više, pošto su ljudska bića skuplja od kompjutera i pod b) saseći poreze za socijalnu zaštitu (ili bilo koje druge poreze) što je moguće više. Niti je bilo ijednog dobrog razloga za pretpostavku da bi globalna privreda slobodnog trţišta rešila takve probleme. Sve do sedamdesetih godina dvadesetog veka nacionalni i svetski kapitalizam nikada nije delovao pod takvim uslovima, ili ako jeste, nije nuţno od toga imao koristi. Za devetnaesti vek se barem moţe dokazivati da „se nasuprot klasičnom modelu, slobodna trgovina poklopila a verovatno je bila glavni uzrok depresije, a da je protekcionizam verovatno bio glavni uzrok razvoja većine današnjih razvijenih zemalja11 (Bairoch, 1993, str. 164). Sto se tiče dvadesetog veka, njegova ekonomska čuda nisu postizana pomoću laissez-faire već protiv njega. Stoga je bilo verovatno da moda ekonomske liberalizacije i „marketizacije 11 koja je dominirala osamdesetim godinama i koja je dostigla vrhunac ideološkog samozadovoljstva nakon kolapsa sovjetskog sistema, neće dugo trajati. Kombinacija svetske krize početkom devedesetih godina i spektakularan neuspeh ovakve politike kada je primenjena kao „šokterapija11 u ekssocijalističkim zemljama, već je prouzročila zadnje misli kod nekih bivših entuzijasta - ko bi očekivao da ekonomski konsultanti 1993. godine objave „moţda je na kraju krajeva, Marks bio u pravu?11 Ipak, dve velike prepreke su stajale na putu povratka ka realizmu. Prva je bila odsustvo uverljive pretnje za sistem, kakvima su se nekada činili komunizam i postojanje SSSR-a ili - na drugačiji način - nacističko osvajanje Nemačke. Oni su, kao što je ova knjiga pokušala da dokaţe, pruţili inicijativu kapitalizmu da se sam reformiše. Kolaps SSSR-a, opadanje i fragen- tacija radničke klase i njenih pokreta, vojna beznačajnost Trećeg sveta u konvencionalnom ratu, svođenje stvarno siromašnih u razvijenim zemljama na manjinsku „potklasu11 - sve to je umanjilo inicijativu za reformu. Uprkos tome, uspon pokreta krajnje desnice i neočekivano oţivljavanje podrške naslednicima starog reţima u 51

U stvari, to se često moţe pokazati.

PREMA MILENIJUMU 431

ekskomunističkim zemljama, bili su signali upozorenja, i do početka devedesetih godina su još jednom posmatrani kao takvi. Druga prepreka je bio sam proces globaliza- cije koji je bio pojačan razgradnjom nacionalnih mehanizama za zaštitu ţrtava globalne svetske slobodne privrede od socijalne cene onoga što je sa ponosom opisivano kao „sistem za stvaranje bogatstva... koji se sada svugde smatra najefikasnijim sistemom koje je čovečanstvo izumelo“. Jer, u istom uvodniku u Financial Times-u (24/12/93) se priznaje „On je međutim nesavršena sila... Oko dve trećine svetskog stanovništva dobija male ili nikakve koristi od brzog ekonomskog rasta. U razvijenom svetu, najniţa četvrtina ljudi koji zarađuju je pre doţivela pogoršanje nego poboljšanje." Kako se milenijum pribliţavao, bilo je sve jasnije da centralni zadatak ovog vremena nije da likuje nad lešom sovjetskog komunizma, već da još jednom razmotri ugrađene nedostatke kapitalizma... Kakve promene u sistemu će iziskivati uklanjanje tih nedostataka? Da li će nakon njihovog uklanjanja to još uvek biti isti sistem? Jer, kao što je Jozef Sumpeter zapazio, apropo cikličnih fluktuacija kapitalističke privrede, one „nisu kao krajnici, odvojene stvari koje se mogu zasebno tretirati, već su kao udarac srca, od suštinske vaţnosti za ceo organizam koji ih ispoljava" (Schumpter, 1939,1, v). V Neposredna reakcija zapadnih komentatora na kolaps sovjetskog sitema bila je da je on ratifikovao trajni trijumf i kapitalizma i liberalne demokratije, dva koncepta čijem su mešanju bili skloni manje prefinjeni severnoamerički posmatrači sveta. Mada kapitalizam sigurno nije bio u najboljoj formi na kraju Kratkog dvadesetog veka, komunizam sovjetskog tipa je nesumnjivo bio mrtav, a bilo je sasvim neverovatno da oţivi. S druge strane, nijedan ozbiljan posmatrač početkom devedesetih godina nije mogao da bude onoliko samopouzdan u vezi sa liberalnom demokratijom, kao u vezi sa kapitalizmom. Najviše što se moglo predvideti sa nekakvom pouzdanošću (moţda sa izuzetkom boţanski nadahnutih fundamentalističkih reţima) bilo je to da će praktično sve drţave i dalje proglašavati svoju duboku privrţenost demokratiji, da će orga- nizovati izbore neke vrste, uz nekakvo tolerisanje ponekad samo nominalne opozicije, dok će pojmu demokratije davati svoja sopstvena značenja.52 Zaista, najočigledija stvar u vezi sa političkom situacijom drţava u svetu je bila nestabilnost. U većini drţava šanse za preţivljavanje postojećih reţima u toku sledećih deset ili petnaest godina, po najoptimističkijim proračunima, nisu bile dobre. Ĉak i tamo gde su zemlje imale relativno predvidljiv vladajući sistem, kao na primer, Kanada, Belgija ili Španija, njihovo postojanje kao jedinstvenih drţava u sledećih deset - petnaest godina moţe biti neizvesno, pa će dakle, takva biti i priroda mogućih nasleđenih reţima u njima, ako ih bude bilo. Ukratko, politika nije bila polje koje je ohrabrivalo futurologiju. 52 Tako je jedan singapurski diplomata dokazivao da zemlje u razvoju mogu imati koristi od „odgađanja" demokratije, ali da će ona kada stigne, biti manje permisivna nego ona zapadnog tipa; više autoritarna, sa naglaskom na opštem dobru a ne na individualnim pravima; često sa jednom dominantnom partijom; i skoro uvek sa centralizovanom birokratijom i „jakom drţavom".

Uprkos tome, izdvajaju se neke crte globalnog političkog pejzaţa. Prva je, kao što 432 ODRON je već rečeno, slabljenje nacionalne drţave, centralne političke ustanove od Doba revolucije, i zbog svog monopola na društvenu silu i zakon, i zbog toga što je drţava predstavljala delatno polje za najveći deo političke akcije. Nacionalna drţava je nagrizana iz dva pravca, odozgo i odozdo. Ona je naglo gubila moć i funkciju pred raznim nadnacionalnim tvorevinama, i to zaista u apsolutnom pogledu, budući da je raspad velikih drţava i carstava proizveo mnoštvo manjih drţava, isuviše slabih da se same brane u eri međunarodne anarhije. Ona je takođe, kao što smo videli, gubila svoj monopol na efikasnu silu i svoje istorijske privilegije unutar svojih granica, o čemu svedoči uspon privatnog obezbeđenja i zaštite i uspon privatnih kurirskih servisa koji konkurišu pošti, kojom su do tada faktički svugde upravljala drţavna ministarstva. Ovaj razvoj nije učinio drţavu ni suvišnom ni neefikasnom. Zaista, u nekim pogledima je kapacitet drţave da motri i kontroliše aktivnosti svojih građana bio ojačan tehnologijom, pošto su sada praktično sve njihove finansijske i administrativne transaskcije (uz izuzetak nekih malih gotovinskih plaćanja) sada verovatno bile zabeleţene u nekom kompjuteru a sva njihova komunikacija (osim komunikacije licem u lice u otvorenom prostoru) je sada mogla da bude prisluškivana i snimana. Pa ipak, njeno drţanje se promenilo. Od osamnaestog, pa sve do druge polovine dvadesetog veka, nacionalna drţava je skoro neprestano proširivala svoj delokrug, svoje moći i funkcije. To je bio suštinski aspekt „modernizacije11. Bilo da su vlade bile liberalne, konzervativne, socijaldemokratske, fašističke ili komunističke, na vrhuncu ovog trenda su aktivnosti „moderne“drţave skoro isključivo određivale (osim za vreme međudrţavnih sukoba) parametre ţivota svojih građana. Ĉak je i uticaj globalnih sila, kakve su svetske ekonomske recesije i bumovi, do građana stizao filtriran kroz politiku i institucije njihove drţave.53 Na kraju veka nacionalna drţava je bila u defanzivi pred svetskom privredom koju nije mogla da kontroliše; pred institucijama koje je konstruisa- la da bi izlečila sopstvene međunarodne slabosti, kao što je Evropska unija; pred očitom finansijskom nesposobnošću da odrţi pruţanje usluga svojim građanima na šta se tako samopouzdano obavezala pre nekoliko decenija; protiv nesposobnosti da odrţi ono što je po njenim sopstvenim kriterijumima, bila njena glavna funkcija: odrţavanje javnog zakona i reda. Sama činjenica da je tokom ere rasta, drţava preuzela i centra- lizovala tolike funkcije, i da je sebi postavila tako ambiciozne standarde javnog reda i kontrole, učinila je njenu nesposobnost da ih odrţi, dvostruko bolnijom. Pa ipak, drţava, ili neki drugi oblik društvenog autoriteta koji predstavlja društveni interes, bila je neophodnija nego ikada ako se ţelelo suprotstaviti socijalnim nepravdama trţišne privrede, pa čak - kao što su pokazale reforme kapitalizma šezdesetih godina - ako je ekonomski sistem trebalo da zadovoljavajuće dejstvuje. Bez nekakve drţavne alokacije i preraspodele nacionalnog dohotka, šta bi se na primer desilo narodima u starim razvijenim zemljama, čija privreda počiva na relativno sve manjoj osnovi onih koji zarađuju dohodak, stisnutih između sve više onih čiji rad nije potreban visokotehnološkoj privredi i sve većeg udela starih koji ne privređuju? Bilo je apsurdno dokazivati da građani Evropske zajednice čiji je udeo po stanovniku u ukup53 Tako Bajroh sugeriše da se razlog zašto je švajcarski društveni proizvod po stanovniku opao tokom tridesetih godina dok je švedski rastao - uprkos činjenici da je velika recesija bila mnogo manje oštra u Svajcarskoj - „uglavnom objašnjava širokim opsegom socijalno-ekonomskih mera koje je preduzela švedska vlada i nedostatkom intervencije švajcarskih federalnih vlasti" (Bairoch, 1993, str. 9)

PREMA MILENIJUMU 433

nom nacionalnom dohotku porastao za 80 odsto od 1970. do 1990. godine, nisu mogli sebi da ,,priušte“ 1990. godine onaj nivo prihoda i blagostanja koji je smatran normalnim 1970. godine (World Tables, 1991, str. 8-9). Ali to ne bi postojalo bez drţave. Pretpostavimo - taj scenario nije sasvim fantastičan - da se sadašnji trendovi nastave, i da dovedu do privrede u kojoj jedna četvrtina stanovnika privređuje, a tri četvrtine ne, ali je posle dvadeset godina privreda stvarala nacionalni dohodak po stanovniku dvostrko veći nego pre. Ko bi, osim društvenog autoriteta, trebalo i mogao da osigura minimum prihoda i blagostanja za sve? Ko bi se mogao suprotstaviti tendencijama prema nejednakosti tako upadljivim u Decenijama krize? Sudeći po iskustvima sedamdesetih i osamdesetih godina, to ne bi moglo slobodno trţište. Ako su ove decenije išta pokazale, to je da glavni politički problem sveta, a sigurno razvijenog sveta, nije kako da se uveća bogatstvo nacija, već kako da se ono raspodeli na korist njihovih ţitelja. Tako je bilo čak i u siromašnim „zemljama u razvoju“, kojima je bio potreban ekonomski rast. Brazil, spomenik društvenoj nebrizi, imao je 1939. godine skoro dva i po puta veći društveni proizvod po stanovniku od Šri Lanke, a preko šest puta veći krajem osamdesetih godina. Na Šri Lanki, koja je dotirala osnovne namirnice i davala sve do kasnih sedamdesetih godina besplatno školovanje i zdravstvenu zaštitu, je prosečno novorođenče moglo očekivati da ţivi nekoliko godina duţe nego prosečno brazilsko novorođenče, i stopa smrtnosti odojčadi je bila oko polovine brazilske 1969. godine i trećina brazilske 1989. godine (World Tables, str. 144-147, 524-527). Procenat nepismenih je bio skoro dva puta veći u Brazilu nego na ovom azijskom ostrvu. Socijalna raspodela a ne rast, dominiraće politikom novog milenijuma. Netrţišna alokacija resursa, ili barem nemilosrdno ograničavanje trţišne alokacije, bili su suštinski vaţni za sprečavanje predstojeće ekološke krize. Na ovaj ili onaj način, sudbina čovečanstva u ovom milenijumu zavisiće od obnove društvenih autoriteta. VI Ovo nas ostavlja pred dvostrukim problemom. Kakve će biti priroda i delo¬krug autoriteta koji odlučuju - nadnacionalnih, nacionalnih, subnacionalnih i global¬nih, pojedinačnih ili u kombinaciji? Kakvi će biti njihovi odnosi sa ljudima o kojima donose odluke? Prvi problem je u izvesnom smislu, tehničko pitanje, pošto su ti autoriteti već postojali, a u principu - mada nikako ne i u praksi - isto tako su postojali i modeli odnosa među njima. Evropska unija koja se širi pruţala je obilje relevantnog materija¬la, čak iako je svakom određenom predlogu podele rada između globalnih, nadnacio¬nalnih, nacionalnih i subnacionalnih autoriteta ovaj ili onaj ogorčeno zamerao. Posto¬jeći globalni autoriteti su nema sumnje, bili suviše specijalizovani po svojim funkcija¬ma, mada su pokušavali da prošire svoj delokrug nametanjem političkih i ekoloških mera zemljama kojima su bile potrebne pozajmice novca. Evropska unija je bila usamlje¬na, a budući da je bila čedo posebnog i verovatno neponovljivog sticaja okolnosti, vero¬vatno će ostati usamljena, ukoliko se nešto slično ne rekonstituiše od fragmenata bivšeg Sovjetskog Saveza. Ne moţe se predvideti brzina kojom će napredovati nadnacional¬no odlučivanje. Uprkos tome, ono će sigurno napredovati, i moglo se videti kako će funkcionisati. Ono već funkcioniše, preko globalnih bankarskih menadţera u velikim međunarodnim agencijama za davanje kredita, koje zastupaju udruţena sredstva oligar¬hije najbogatijih zemalja, koja obuhvata i najmoćnije zemlje. Kako je rastao jaz izme-

434 ODRON

đu bogatih i siromašnih, izgledalo je da se polje rada za upotrebu ovakve globalne moći povećava. Nevolja je bila u tome, što su od sedamdesetih godina, Svetska banka i Međunarodni monetarni fond, politički podrţavani od SAD, sprovodili politiku sistematskog favorizovanja ortodoksije slobodnog trţišta, privatnog preduzetništva i globalne slobodne trgovine, što je pogodovalo američkoj privredi kasnog dvadesetog veka isto onako kao što je pogodovalo britanskoj privredi sredine devetnaestog veka, ali ne nuţno i privredi sveta. Ako globalno odlučivanje ostvari svoj potencijal, ovakva politika će morati da se menja. To nije izgledalo kao neposredna perspektiva. Drugi problem uopšte nije bio tehnički. Proizilazio je iz dileme jednog sveta koji je na kraju veka bio opredeljen za jednu posebnu vrstu političke demokratije, ali koja se takođe suočavala sa političkim problemima, za koje su izbori predsednika i višestranačkih skupština bili irelevantni, čak onda kada nisu komplikovali njihova rešenja. U opštijem smislu, to je bila dilema o ulozi običnih ljudi u tom što je ispravno nazvano, makar po prefeminističkim standardima, „vekom običnog muškarca". To je bila dilema jednog doba u kome je vladavina mogla - neki bi rekli: morala - da bude „iz naroda" i „za narod", ali koja nije mogla u bilo kakvom operativnom smislu da bude „narodna" pa čak ni vladavina predstavničkih skupština izabranih od onih koji su se nadmetali za narodne glasove. Dilema nije bila nova. Teškoće demokratske politike (razmatrane za međuratne godine u jednom ranijem poglavlju) bile su poznate političkim naučnicima i satiričarima od onda kada je politika opšteg biračkog prava postala nešto više od osobenosti SAD. Škripac demokratije je sada bio akutniji, i zbog toga što se javno mnjenje, posmatrano putem ispitivanja, uveličano sveprisutnim medijima, sada nije moglo trajno izbeći i zbog toga što su drţavne vlasti sada morale da preduzimaju daleko više odluka za koje javno mnjenje nije nikakav vodič. To su često bile odluke koje su mogle biti suprotsavljene većini biračkog tela, u vezi sa kojima se nijednom glasaču nisu sviđa li njihovi očekivani efekti na njegove ili njene privatne poslove, mada je moţda verovao da su te odluke poţeljne za opšti interes. Tako su do kraja veka političari u nekim demokratskim drţavama došli do zaključka da bilo kakav predlog za podizanje poreza u bilo kakve svrhe znači izborno samoubistvo. Stoga su izbori postali nadmetanja u fiskalnom krivokletstvu. U isto vreme glasači i parlamenti su se stalno suočavali sa odlukama o stvarima za koje nestručnjaci - što će reći, ogromna većina i birača i izabranih nije imala kvalifikacija da bi o njima izraţavala mišljenje, na primer o budućo- sti nuklearne industrije. Bilo je trenutaka, čak i u demokratskim drţavama, kada je glavnina građana bila tako poistovećena sa ciljevima vlade koja uţiva legitimitet i poverenje javnosti da je preovladavao osećaj za opšti interes, kao u Britaniji tokom Drugog svetskog rata. Bilo je drugih situacija koje su činile mogućim bazični konsenzus među glavnim političkim rivalima, kada se opet prepuštalo vladi da sledi opšte ciljeve svoje politike, oko kojih nije bilo velikog neslaganja. Kao što smo videli ovo je bio slučaj u velikom broju zapadnih zemalja tokom Zlatnog doba. Vlade su takođe, dovoljno često mogle da se oslanjaju na stručne sudove svojih tehničkih i naučnih savetnika, preko potrebnih laičkoj administraciji. Kada su vlade govorile jednoglasno, ili u svakom slučaju kada se njihov konsenzus nije obazirao na disidente, politička rasprava se ograničavala. Kada nisu tako činili, donosioci odluka - laici su tapkali kroz mrak, kao porotnici suočeni sa suparničkim psiholozima koje su pozvale odbrana i optuţba, a nemaju jakih razloga da veruju nijednom.

PREMA MILENIJUMU 435

Ali, kao što smo videli, Decenije krize su podrile politički konsenzus i opšte prihvaćene istine u intelektualnim stvarima, posebno u oblastima vezanim za politiku. Što se tiče nepodeljenih naroda čvrsto poistovećenih sa njihovim vladama (i obrnuto), to je bilo retko tokom devedesetih godina. Istina, još uvek je bilo mnogo zemalja čiji su građani prihvatali ideju jake, aktivne i socijalno odgovorne drţave, koja zasluţuje određeni stepen slobode akcije, jer to sluţi opštem dobru. Na nesreću, stvarne vlade fin-de-siecle vremena retko su ličile na ovaj ideal. Što se tiče zemalja u kojima je vlada kao takva bila sumnjiva, to su bile one koje su se oblikovale po američkom obrascu individualističkog anarhizma, prekaljenog u politici parničenja i iznuđivanja dotacija, mnogo je više bilo onih gde je drţava bila tako slaba ili tako korumpirana da građani nisu od nje očekivali nikakvo dobro za društvo. Ovo je bilo uobičajeno u delovima Trećeg sveta, ali, kao što je Italija pokazala osamdesetih godina, nije bilo nepoznato ni u Prvom svetu. Stoga su najmanje uznemiravani bili oni donosioci odluka koji su sasvim izbegli demokratskoj politici: privatne korporacije, nadnacionalni autoriteti, i naravno, nedemokratski reţimi. U demokratskim sistemima nije bilo tako lako zaštiti odlučivanje od političara, iako su centralne banke bile u nekim zemljama uklonjene izvan domašaja političara, a konvencionalna mudrost je ţelela da ovaj primer slede i druge zemlje. Međutim, sve više su se vlade laćale toga da zaobiđu i birače i skupštine njihovih predstavnika, ako je moguće, ili makar da prvo donesu odluku a onda da upute izazov i biračima i skupštinama da obore fait accompli, uzdajući se u nestalnost, podeljenost i inertnost javnog mnjenja. Politika je sve više postajala veţba u izbegavanju, budući da su se političari plašili da kaţu glasačima ono što ovi nisu ţeleli da čuju. Posle završetka Hladnog rata, skrivene akcije se više nisu mogle tako lako kriti iza gvozdene zave- se „nacionalne bezbednosti“. Skoro sigurno će ova strategija izbegavanja nastaviti da osvaja teren. Ĉak će i u demokratskim zemljama sve više tela koja donose odluke biti izvlačena ispod biračke kontrole, osim u vrlo posrednom smislu, da je vlada koja je postavila takva tela, sama bila izabrana u jednom trenutku. Pri centralizovanju vlasti, kakvo je bilo ono u Britaniji osamdesetih i početkom devedesetih godina, posebno se naginjalo umnoţavanju takvih ad hoc organa koji ne odgovaraju biračima i koji su dobili nadimak ,,kvangos“. Ĉak su i zemlje koje nisu imale efikasnu podelu vlasti, uvidele da je ovo prećutno raţalovanje demokratije zgodno. U zemljama kao što su SAD to je bilo neophodno, pošto je usađeni sukob izvršne i zakonodavne vlasti učinio da je bilo skoro nemoguće donositi odluke u normalnim okolnostima, osim iza cene. Do kraja veka, veliki broj građana se povukao iz politike, ostavljajući drţavne poslove „političkoj klasi" - izraz koji je izgleda potekao iz Italije - ljudima koji su jedni drugima čitali govore i uvodnike, specijalizovanoj interesnoj grupi profesionalnih političara, novinara, lobista i drugih čija su zanimanja na skali socioloških ispitivanja o pouzdanosti bila rangirana pri dnu. S jedne strane, bogatstvo, privatizacija ţivota i zabave, i potrošački egoizam učinili su politiku manje vaţnom i manje privlačnom. S druge strane, oni koji su ocenili da malo dobijaju od izbora, okrenuli su izborima leđa. Od 1960. do 1988. godine udeo radnika koji su glasali na američkim pred- sedničkim izborima je opao za jednu trećinu (Leighy, Naylor, 1992, str. 731). Opadanje organizovanih masovnih partija klasno organizovanih, ili ideoloških, uklonilo je glavni mehanizam za pretvaranje ljudi u politički aktivne građane. Sada se čak većina ljudi lakše kolektivno identifikovala sa svojom zemljom preko nacionalnih sportova, timova i ostalih nepolitičkih simbola, nego preko institucija drţave.

Moglo se pretpostavljati da će ta depolitizacija dovesti do toga da vlasti slobodnije 436 ODRON donose odluke. U stvari, ona je imala suprotan efekat. Manjine koje su učestvovale u kampanjama, ponekad oko specifičnih pitanja od opšteg interesa, češće oko nekog fragmentarnog interesa, mogli su da se upliću u procese vladanja isto onako efikasno, a moţda i efikasnije od partija sa širim ciljevima, pošto je za razliku od njih, svaka grupa za pritisak mogla da koncentriše svoju energiju na sprovođenje jednog jedinog cilja. Osim toga, sve sistematičnija tendencija vlada da izmiču izbornom procesu, uveličala je političku funkciju masovnih medija, koji su sada stizali u svako domaćinstvo, pruţajući daleko najbrţe sredstvo za komunikaciju između javne sfere i privatnog ţivota ljudi, ţena i dece. Njihova moć da pronađu i razglase ono o čemu je vlast ţelela da ćuti, i da daju izraz društvenim osećanjima koja se nisu više mogla artikuli- sati pomoću formalnih mehanizama demokratije, načinila je medije velikim akterima na javnoj sceni. Političari su ih koristili i plašili ih se. Tehnički progres je sve više oteţavao kontrolu nad njima, čak i u vrlo autoritarnim zemljama. Opadanje moći drţave je učinilo da ih je bilo teško monopolisati u neautoritarnim reţimima. Dok se vek završavao, postalo je jasno da su mediji bili vaţnija komponenta političkog procesa od partija i izbornih sistema i da će verovatno, tako i ostati - ukoliko politika ne načini oštar zaokret od demokratije. Ipak, iako su mediji bili veoma snaţni kao protivteţa tajnovitosti vlade, oni nikako nisu bili sredstva demokratske vladavine. Niti mediji, niti skupštine koje su izabrane na izborima sa opštim pravom glasa, niti sam ,,narod“ nisu mogli da stvarno vladaju u bilo kakvom realnom smislu te reči. S druge strane, vlada ili kakva bilo analogna forma društvenog odlučivanja, nije više mogla da vlada protiv naroda ili čak bez njega, ništa više no što ,,narod“ nije mogao da ţivi bez, ili protiv vlade. Na dobro ili na zlo, u dvadesetom veku su obični ljudi ušli u istoriju kao akteri svog sopstvenog kolektivnog prava. Svaki reţim osim teokratije je sada izvodio svoj autoritet iz njih, čak i oni koji su terorisali i ubijali svoje građane naveliko. Sam koncept onoga što se nekad pomodno zvalo „totalitarizam“ podrazumevao je populizam, jer da nije bilo vaţno šta ,,narod“ misli o onima koji vladaju u njegovo ime, zašto bi se neko gnjavio time da tera narod da misli onako kako su njihovi vladari procenili da je pravilno? Reţimi koji su svoj autoritet izvodili iz bezpogovorne poslušnosti nekom boţanstvu, tradiciji, ili iz pokornosti niţih staleţa višim u hijerarhijskom društvu su bili u odlasku. Ĉak i islamski „fundamentalizam" najuspešnija vrsta teokratije, nije napredovao voljom Alaha, već pomoću masovne mobilizacije običnih ljudi protiv nepopularnih reţima. Odlučujuće je bilo to, da li je „narod" imao pravo da izglasava svoju vladu ili ne, da li je aktivno ili pasivno intervenisao u javnim poslovima. Zaista, baš zbog toga što je u dvadesetom veku bilo puno primera surovih reţima bez premca, i onih koji teţe nametanju vlasti manjine nad većinom - kao u juţnoafričkom aparthejdu - pokazala su se ograničenja grube sile. Ĉak su i najsuroviji i najokrutniji vladari i te kako bili svesni da neograničena vlast ne moţe da nadomesti vešti- ne vladanja: osećanje javnosti za legitimitet reţima, izvestan stepen aktivne podrške, sposobnost da se zavadi pa vlada, a - posebo u vremena krize - dobrovoljnu pokornost građana. Kada je kao 1989. godine ova pokornost očigledno otkazana istočnoevropskim reţimima, ovi reţimi su abdicirali, čak iako su imali punu podršku svojih funkcionera, oruţanih i policijskih snaga. Ukratko, nasuprot prividu, dvadeseti vek je pokazao da neko moţe da vlada celim narodom neko vreme, nekim ljudima sve vreme, ali ne svim ljudima sve vreme. Doduše, ovo nije bila uteha za stalno ugnjetavane manjine ili za narode koji su pokolenjima trpeli faktički opšte tlačenje.

PREMA MILENIJUMU 437

Ipak, sve ovo nije odgovor na pitanje kakvi bi trebalo da budu odnosi između naroda i onih koji donose odluke. Time je samo podvučena teškoća tog odgovora. Vladajuće politike su morale da uzimaju u obzir to šta narod, ili bar većina građana, ţeli ili ne ţeli, čak iako njihova namera nije bila da odraţavaju popularne ţelje. U isto vreme, nisu mogle vladati naprosto na osnovu toga što bi pitali ljude. Osim toga, teţe je bilo nametnuti nepopularne odluke masama nego centrima moći. Bilo je daleko lakše nametnuti obavezne standarde za ispuštanje gasova nekolicini dţinovskih proizvođača automobila nego ubediti milione vozača da prepolove svoju potrošnju benzina. Svaka evropska vlada je otkrila da su rezultati prepuštanja odluke o budućnosti Evropske zajednice glasačima nepovoljni, ili u najboljem slučaju nepredvidljivi. Svaki ozbiljni posmatrač je znao da će mnoge od političkih odluka koje će se morati doneti u dvadeset prvom veku biti nepopularne. Moţda bi još jedna epoha popuštanja napetosti, opšteg blagostanja i napretka, kao što je bilo Zlatno doba, ublaţila raspoloţenje građana, ali se ne mogu očekivati ni povratak na šezdesete ni popuštanje drušvenih i kulturnih nesigurnosti i tenzija iz Decenija krize. Ako glasanje na izborima sa opštim pravom glasa ostane kao opšte pravilo - što je bilo verovatno - čini se da postoje dve opcije. Tamo gde odlučivanje nije već izvan politike, ono će sve više zaobilaziti izborni proces, ili bolje rečeno stalno posmatranje vlade koje je nerazdvojno od tog procesa. Vlasti koje i same moraju biti izabrane, će se takođe sve više skrivati, poput hobotnice, iza oblaka zamućenosti da bi zbunili svoje birače. Druga opcija je bila ponovo stvoriti onu vrstu konsenzusa koji bi omogućio vlastima znatnu slobodu akcije, bar onoliko dugo dok glavnina građana nije osećala suviše razloga za nezadovoljstvo. Odavno ustanovljen model za ovo je bio na raspolaganju od vremena Napoleona III sredinom devetnaestog veka: demokratski izbor narodnog spasioca, ili reţim nacionalnog spasa - to jest „plebiscitarna demokratija11. Ovakav jedan reţim bi mogao ili ne da dođe na vlast ustavnim putem, ali ako su ga ratifikovali prihvatljivo pošteni izbori, sa mogućnošću biranja drugih suparničkih kandidata, on je zadovoljavao fin-de-siecle kriterijume demokratskog legitimiteta. Ali to ne pruţa ohrabrujuće izglede za budućnost parlamentarne demokratije liberalne vrste.

Ovo što sam napisao nam ne moţe reći da li čovečanstvo moţe, i kako moţe rešiti probleme sa kojima se suočava na kraju milenijuma. Moţda nam to moţe pomoći da razumemo kakvi su to problemi, i kakvi moraju biti uslovi za njihovo rešavanje, ali ne i to koliko su ti uslovi već prisutni, ili koliko su u procesu stvaranja. To nam moţe reći koliko malo znamo, i koliko je oskudno bilo razumevanje onih ljudi i ţena koji su u ovom veku donosili glavne odluke: koliko su malo od onog što se desilo, posebno u drugoj polovni veka, ti ljudi očekivali, a još manje predvideli. Ova knjiga moţe da potvrdi ono što su mnogi sumnjali, da je istorija - između mnogih drugih i vaţnijih stvari - beleţenje zločina i gluposti ljudske vrste. Prorokovanje tu ne pomaţe. Tako bi bilo nerazumno završiti ovu knjigu proročanstvom o tome kako će izgledati pejzaţ sveta koji su tektonski poremećaji Kratkog dvadesetog veka već učini li neprepoznatljivim, a koji će još neprepoznatljivijim učiniti oni procesi koji se sada odigravaju. Manje je razloga za optimizam u vezi sa budućnošću, nego što je bilo sredinom osamdesetih godina kada je ovaj pisac zaključio svoju trilogiju o istoriji „dugog devetnaestog veka11 (1789-1914) rečima:

Dokazi o tome da će svet u dvadeset prvom veku biti bolji, nisu zane438 ODRON marljivi. Ako svet uspe u tome da se ne uništi (npr. nuklearnim ratom), verovatnoća za to je prilično jaka.

Međutim, čak i jedan istoričar koga starost sprečava da očekuje dramatične promene nabolje za njegova ţivota, ne moţe da poriče mogućnost da u sledećih četvrt veka stvari mogu da izgledaju kao da više obećavaju. U svakom slučaju vrlo je verovatno da će sadašnja faza sloma posle Hladnog rata biti privremena, čak iako se sada čini da ona traje duţe od lomova i poremećaja koji su usledili nakon dva ,,vruća“ rata. Međutim, nade i strahovi nisu predviđanja. Znamo da iza neprozirnog oblaka našeg neznanja i nesigurnosti oko preciznih rezultata, one istorijske snage koje su oblikovale ovaj vek, nastavljaju da deluju. Ţivimo u svetu opsednutom, iskorenjenom i preobraţenom titan- skim ekonomskim i naučno-tehničkim procesom razvoja kapitalizma, koji je dominirao tokom protekla dva ili tri veka. Znamo, ili je bar razumno da pretpostavljamo, da se taj proces ne moţe nastaviti ad infinitum. Budućnost ne moţe biti nastavak prošlosti, i postoje znakovi i spoljni i unutrašnji, da smo stigli do tačke istorijske krize. Snage koje je stvorila naučnotehnološka privreda su sada dovoljno velike da unište okolinu, što će reći, materijalnu osnovu ljudskog ţivota. Strukture samih ljudskih društava, uključujući čak i neke društvene osnove kapitalističke privrede, došle su do tačke na kojoj ih razara erozija onoga što smo nasledili iz prošlosti čovečanstva. Naš svet se izlaţe opasnosti i eksplozije i implozije. On se mora menjati. Ne znamo kuda idemo. Samo znamo da nas je do ove tačke dovela istorija i - ako čitalac deli stav ove knjige - zašto je do toga došlo. Ipak, jedna stvar je jasna. Ako čovečanstvo ima budućnost koja se moţe spoznati, ona ne moţe biti produţavanje prošlosti ili sadašnjosti. Nećemo uspeti ako pokušamo da izgradimo treći milenijum na toj osnovi. A cena ovog neuspeha, što će reći, alternativa promeni društva, je tama.

Biografija Erik Dţ. Hobsbaum rođen je 1917. godine u Aleksandriji, u porodici bečkih Jevreja. Školovao se u Beču, Berlinu, Londonu i Kembridţu. Ĉlan je britanske i američke akademije nauka, počasni doktor mnogih svetskih univerziteta. Predavao je na Birkbek koledţu u Londonu i Novoj školi za socijalna istraţivanja u Njujorku. Najviše je pisao o društvenoj i privrednoj istoriji. Knjiga Doba ekstrema predstavlja četvrti deo njegove istorije sveta koja obuhvata period od 1789. godine. Prva tri dela su Doba revolucija, Doba kapitala, i Doba carstva. Prve dve knjige su objavljene osamdesetih godina u Zagrebu. Ovo je prvo izdanje Doba ekstrema na jezicima bivše Jugoslavije. Osim toga 2002. godine su na srpskom izašli i njegovi eseji O istoriji. Erik Hobsbaum je, slobodno se moţe reći, jedan od najuticajnijih ţivih istoričara na svetu. Gotovo da nema ambicioznije istorijske sinteze iz opšte istorije koja ne razmatra njegove stavove, bilo prihvatajući ih, bilo kritikujući ih. Naročito je veliki uspeh doţivela upravo ova knjiga Doba ekstrema koja od svog pojavljivanja 1994. doţivljava nova izdanja svake godine.

Preporuka za dalje čitanje Evo nekih sugestija za one koji nisu istoričari a ţele da još čitaju. Osnovne činjenice o svetskoj istoriji dvadesetog veka mogu se naći u dobrim univerzitetskim udţbenicima kao što su R. R. Palmer i J. Colton, A History of the Modern World (6. izdanje 1983) koji ima odličnu bibliografiju. O nekim regionima i kontinentima postoje dobri pregledi, ali ne i o drugima. Korisni su I. Lapidus A History oflslamic Societes (1988), J. Gray, Rebellions and Revolutions: China from 1800s to the 1980s (1990), R. Oliver i A. Atmore, Afri- ca since 1800 (1981), J. Joll, Europe since 1870. Za period posle 1945. godine je odličan P. Cal- vocoressi World Politics since 194S (6. izd. 1991), Ovu knjigu treba čitati naporedo sa P. Ke- nedi, Uspon i pad velikih sila (srpski prevod 1998), i C. Tilly, Corecion, Capital and European States (1990). Od pojedinačnih knjiga tu je i W. W. Rostow, The World Economy: History and Pro- spects (1978), koja iako je podloţna diskusiji, i nikako nije štivo za pred spavanje, obezbeđuje ogromnu zalihu podataka. Još preciznija je P. Bairoch, The Economic Development ofthe Third World since 1900 {1975) kao što je D. LandesThe Unbound Prometheus (1969) nezamenljiva za razvoj tehnologije i industrije. Među statističkim zbirkama, obratite paţnju na: Historical Statistics ofthe United States: Colonial Times to 1970 (3 toma, 1975), B. R. Mitchells, European Historical Statistics (1980), International Historical Statistics (1986)od istog autora i P. Flora, State, Economy and Society in Western Europe 1815-1975 (2 toma 1983). Od biografskih leksikona, Chambers, Biographical Dictionary je veoma obuhvatan i pogodan. Za one koji vole mape, na raspolaganju je imaginativni Times Atlas of World History (1978), briljantno smišljen atlas autora M. Kidron-a i R. Segal-a The New State ofthe World Atlas (1991) i (za privredu i društvo) World Bank Atlas, koji izlazi svake godine od 1968. Od brojnih ostalih zbirki karata, ističe se A. Wheat- croft, The World Atlas of Revolution (1983), C. McEvedy & R. Jones An Atlas of World Po- pulation History (1982) i M. Gilbert, Atlas ofthe Holocaust (1972). Atlasi pojedinih regiona su moţda još korisniji, među njima su G. Blake, J. Dewdney, J. Mitchell, The Cambridge Atlas of the Middle East and North Africa (198 7), J. E. Scwarczberg, A Historical Atlas of South Asia (1978), J. F. Adeadjayi i M. Crowder Historical Atlas of Africa (1985) i M. Gilbert Russian Historj Atlas (1993). Postoje dobre istorije nekoliko svetskih regiona i kontinenta u više tomova, ali začudo, ne i sveta (na engleskom) - osim u ekonomskoj istoriji. Pingvinova History ofthe World Economy in the Tiventieth Century u pet tomova je izvanredno visokog kvaliteta. Tu su i G. Hardach, The First World War 1914-1918, D. Aldcroft, From Versailles to Wall Street 1919-1929, C. Kindleberger, The World in Depression 1929-1939, vrhunska knjiga A. Milward-a, War, Economy and Society 1939-1945, a i H. Van der Wee, Prosperitj and Upheaval: The World Economy 1945-1980. Za istoriju regiona, Cambridge History of Africa (tomovi 7 i 8), of China (tomovi 10-13), i (uredio L. Bethell) Latin America (tomovi 6-9) vrhunska istoriografska dela, mada pre za čitanje pojedinih delova nego za čitanje u kontinuitetu. New Cambridge History ofln- dia još uvek nije dovoljno razrađena. U Prvi svetski rat čitaoca mogu da povedu M. Ferro, The Great War (1973) i J. Winter The Experience of World War I (1989). Za Drugi svetski rat vodiči su P. Calvocoresssi, To- talni rat (srpsko izdanje 1990), G. L. Weinberg, A World at Arms: a Global History of World WarII (1994) i pomenuta Milward-ova knjiga. G. Kolko svojom knjigom Century of War: Po-

442 DOBA EKSTREMA

litics, Conflict and Society since 1914 (1994), pokriva i ratove i njihove revolucionarne epiloge Svetske revolucije obrađuju J. Dunn, Modem Revolution (2. izd. 1989) i E. Wolf, Peasant Wars of the Tiventieth Centurj (1969). Pogledati i W. Rosenberg-M. Young, Transforming Rus- sia and China: Revolutionary Struggle in the Tiventieth Centurj (1982. ) i E. J. Hobsbavvm Re- volutionaries (1971), posebno glave 1-8, koje daju istoriju revolucionarnih pokreta. Ruska revolucija se utopila u monografijama, a paiipka nedostaju sinteze iz ptičje perspektive kakve postoje o Francuskoj revoluciji. Istorija ruske revolucije se i dalje iznova piše. Istorija ruske revolucije od Trockog je iz perspektive marksističkog revolucionarnog vrha;W. H. Chamberlin, The Russian Revolution je pogled savremenika. Dobar uvod su knjige M. Fer- ro-a, The Russian Revolution of Februarj 1917 (1972) i October 1917 (1979). Brojni tomovi monumentalne History of Soviet Russia iz pera E. H. Carr-a su najbolji za reference. Ali oni dopiru samo do 1929. godine. Za »realni socijalizam« dobar uvod su A. Nove An Economic His- tory ofthe USSR (1972) i The Economics of easible Socialism (1983) istog autora. B. Kerblay, Modem Soviet Society (1983) je najbliţe nepristrasnom pregledu dostignuća SSSR-a od svega što smo do tada dobili. F. Fejto je napisao istorije „narodnih demokratija‟. O Kini su pisali S. Schram, Mao Tse tung (1967) J. K. Fairbank, The Great Chinese Revolution 1800-1985, (1986). pogledati i već navedenog Gray-a. Ekonomskom istorijom se bave već pomenuta Pingvinova istorija, P. Armstrong A. Glyn-J. Harrison, Capitalism since 1945 (1991) i S. Marglin - J. Schor (izdavači) The Golden Age of Capitalism (1990). Publikacije Društva naroda su neizbeţne za period pre 1945. godine a za onaj posle 1960. godine to su izdanja Svetske banke OECD-a i MMF-a. Za međuratni period bi se mogli sugerisati C. S. Maier, Recasting Bourgeois Europe (1975), F. L. Carsten The Rise ofFascism (1967), H. Rogger-E. Weber, The European Right: a Historical Profile (1965), i I. Kershavv, The Nazi Dictatorship: Problems and Perspectives (1985). O antifašizmu videti P. Stamsky-W. Abrahams, ]ourney to the Frontier: Julian Bell and John Cornford (1966). Izbijanje rata je obradio D. Cameron Watt, How War Ĉame (1989). Najbolji rezime hladnog rata dao je M. Walker, The Cold War and the Making of Modern World (1993). Za kasniju fazu Hladnog rata pogledati F. Haliday, The Making ofthe Second Cold War (1986), a i J. L. Gaddis, The Long Peace: lnquires into the History ofthe Cold War (1987). O preuređenju Evrope videti u A. Milvvard, The Reconstruction of Western Europe 1945-1951 (1984) . O drţavi društvene brige i konsenzusa pisali su P. Flora - A. J. Heidenheimer, Development of Welfare States in America and Europe (1981), D. W. Urwin, Western Europe since 1945: a Short Political History (1989). Ali pogledati i J. Goldthorpe, Order and Conflict in Contemporarj Capitalism (1984). O društvu SAD pisao je W. Leuchtenberg, A Troubled Feast: American Society since 1945 (1973). Kraj carstava obradili su R. von Albertini, Decolonization: the Administration and Future of Colonies 1919-1960 (1961), i R. F. Holland, European Decolonization 1918-1991 (1985) . Najbolji način da se čitaoci upute u istoriju Trećeg sveta je nabrojati nekoliko knjiga o njemu. Fundamentalna takva knjiga je E. Wolf, Europe and the People ivithout History (1983), mada se samo ovlaš bavi dvadesetim vekom. R. Blackburn mi je skrenuo paţnju na knjigu P. C. C. Huang-a The Peasant Family and Rural Development in the Yangzi Delta 1350-1988 (1990). Ona se moţe porediti sa klasikom C. Geertz-a, Agricultural Involution (1963) o Indoneziji. Za urbanizaciju Trećeg sveta suštinska je knjiga P. Bairoch-a Cities and Economic Development (1988). Za politiku, J. S. Migdal, Strong Societes and Weak States (1988) koja je puna primera i ideja, od kojih su neki vrlo ubedljivi. Još nema prave istorijske obrade društvenih i kulturnih revolucija druge polovine

dvadesetog veka, iako je masa komentara i dokumenata ogromna, a dovoljno pristupačna da bi svako od nas mogao da stvori sopstveni stav. Ĉitaoce ne treba da zavede ubedljiv ton te literature (uključujući moje sopstvene stavove) da pobrka mišljenje i ustanovljenu istinu.

444 DOBA EKSTREMA

Literatura koja se navodi u knjizi Abrams, 1945: Mark Abrams, The Condition of the British People, 1911-1945 (London, 1945) Acheson, 1970: Dean Acheson, Present at the Creation: My Years in the State Department (New York, 1970) Afanassiev, 1991: Juri Afanassiev, in M. Paquet ed. Le court vingtieme siecle, preface d‟Alexan- dre Adler (La Tour d‟Aigues, 1991) Agosti/Borgese, 1992: Paola Agosti, Giovanna Borgese, Mi pare un secolo: Ritratti e parole di centosei protagonisti del Novecento (Turin, 1992) Albers/Goldschmidt/Oehlke, 1971: Klassenkampfe in Westeuropa (Hamburg, 1971) Alexeev, 1990: M. Alexeev, book review in Journal of Comparative Economics vol. 14, pp. 171-73(1990) Allen, 1968: D. Elliston Allen, British Tastes: An enquiry into the likes and dislikes of the regional consumer (London, 1968) Amnesty, 1975: Amnesty International, Report on Torture (New York, 1975) Andrić, 1990: Ivo Andrić, Conversation with Goya: Bridges, Signs (London, 1990) Andrew, 1985: Christopher Andrew, Secret Service: The Making of the British Intelligence Community (London, 1985) Andrew/Gordievsky, 1991: Christopher Andrew and Oleg Gordievsky, KGB: The Inside Story of its Foreign Operations from Lenin to Gorbachev (London, 1991) Anuario, 1989: Comision Economica para America Latina y el Caribe, Anuario Estadistico de America Latina y el Caribe: Edicion 1989 (Santiago de Chile, 1990) Arlacchi, 1983: Pino Arlacchi, Mafia Business (London, 1983) Armstrong, Glyn, Harrison: Philip Armstrong, Andrew Glyn, John Harrison, Capitalism Since 1945

(Oxford, 1991 edn) Arndt, 1944: H. W. Arndt, The Economic Lessons of the 1930s (London, 1944) Asbeck, 1939: Baron F.M. van Asbeck, The Netherlands Indies’ Foreign Relations (Amsterdam, 1939) Atlas, 1992: A. Freron, R.Herin, J. July eds, Atlas de la France Universitaire (Paris, 1992) Auden: W. H. Auden, Spain (London, 1937) Babel, 1923: Isaac Babel, Konarmiya (Moscow, 1923); Red Cavalry (London, 1929) Bairoch, 1985: Paul Bairoch, De Jericho a Mexico: villes et economic dans I’histoire (Paris, 1985) Bairoch, 1988: Paul Bairoch, Two major shifts in Western European Labour Force: the Decline of the Manufacturing Industries and of the Working Class (mimeo) (Geneva, 1988) Bairoch, 1993: Paul Bairoch, Economics and World History: Myths and Paradoxes (Hemel Hempstead, 1993) Ball, 1992: George W. Ball, „JFK‟s Big Moment‟ in New York Review of Books, pp. 16-20 (13 February 1992) Ball 1993: George W. Ball, „The Rationalist in Power‟ in New York Review of Books 22 April 1993, pp. 30-36 Baltimore, 1978: David Baltimore, „Limiting Science: A Biologist‟s Perspective‟ in Daedalus 107/2 spring 1978, pp. 37^6 Banham, 1971: Reyner Banham, Los Angeles (Harmondsworth, 1973) Banham, 1975: Reyner Banham, in C. W. E. Bigsby ed. Superculture: American Popular Culture and Europe, pp. 69-82 (London, 1975)

LITERATURA KOJA SE NAVODI U KNJIZI 445 Banks, 1971: A. S. Banks, Cross-Polity Time Series Data (Cambridge MA and London, 1971) Barghava/Singh Gill, 1988: Motilal Barghava and Americk Singh Gill, Indian National Army Secret Service (New Delhi, 1988) Barnet, 1981: Richard Barnet, Real Security (New York, 1981) Becker, 1985: J. J. Becker, The Great War and the Trench People (Leamington Spa, 1985) Bedarida, 1992: Francois Bedarida, Le genocide et la nazisme: Histoire et temoignages (Paris, 1992) Beinart, 1984: William Beinart, „Soil erosion, conservationism and ideas about development: A Southern African exploration, 1900-1960‟ in Journal of Southern African Studies 11, 1984,pp. 52-83 Bell, 1960: Daniel Bell, The End of Ideology (Glencoe, 1960) Bell, 1976: Daniel Bell, The Cultural Contradictions of Capitalism (New York, 1976) Benjamin, 1961: Walter Benjamin, ‘Das Kunstwerk im Zeitalter seiner Reproduzierbarkeit’ in Illuminationen: Ausgewahlte Schriften, pp. 148-184 (Frankfurt, 1961) Benjamin, 1971: Walter Benjamin, Zur Kritik der Gewalt und andere Aufsatze, pp. 84-85 (Frankfurt 1971) Benjamin, 1979: Walter Benjamin, One-Way Street, and Other Writings (London, 1979) Bergson/Levine, 1983: A. Bergson and H. S. Levine eds. The Soviet Economy: Towards the Year 2000(London, 1983) Berman: Paul Berman, „The Face of Downtown‟ in Dissent autumn 1987, pp. 569-73 Bernal, 1939: J.D. Bernal, The Social Function of Science (London, 1939) Bernal, 1967: J.D. Bernal, Science in History (London, 1967) Bernier/Boily: Gerard Bernier, Robert Boily et al., Le Quebec en chiffres de 1850 a nos jours, p. 228 (Montreal, 1986) Bernstorff, 1970: Dagmar Bernstorff, „Candidates for the 1967 General Election in Hyderabad‟ in E. Leach and S. N. Mukhejee eds, Elites in South Asia (Cambridge, 1970) Beschloss, 1991: Michael R. Beschloss, The Crisis Years: Kennedy and Khrushchev 1960-1963 (New York, 1991) Beyer, 1981: Gunther Beyer, „The Political Refugee: 35 Years Later‟ in International Migration Review vol. XV, pp. 1-219 Block, 1977: Fred L. Block, The Origins of International Economic Disorder: A Study of United States International Monetary Policy from World War II to the Present (Berkeley, 1977) Bobinska/Pilch 1975: Celina Bobinska, Andrzej Pilch, Employment-seeking Emigrations of the Poles World-Wide XIX and XX C. (Cracow, 1975) Bocca, 1966: Giorgio Bocca, Storia deli’ Italia Partigiana Settembre 1943 - Maggio 1945 (Bari, 1966) Bokhari, 1993: Farhan Bokhari, „Afghan border focus of region‟s woes‟ in Financial Times, 12 August 1993 Boldyrev, 1990: Yu Boldyrev in Literaturnaya Gazeta, 19 December 1990, cited in Di Leo, 1992 Bolotin, 1987: B. Bolotin in World Economy and International Relations No. 11, 1987, pp. 148-52 (in Russian) Bourdieu, 1979: Pierre Bourdieu, La Distinction: Critique Sociale du Jugement (Paris, 1979), English trs: Distinction: A Social Critique of the Judgment of Taste (Cambridge MA, 1984) Bourdieu, 1994: Pierre Bourdieu, Hans Haacke, Libre-Echange (Paris, 1994) Britain: Britain: An Official Handbook 1961, 1990 eds. (London, Central Office for Information) Briggs, 1961: Asa Briggs, The History of Broadcasting in the United Kingdom vol. 1 (London, 1961); vol. 2 (1965); vol. 3 (1970); vol. 4 (1979) Brown, 1963: Michael Barratt Brown, After Imperialism (London, Melbourne, Toronto, 1963)

446 DOBA EKSTREMA Brecht, 1964: Bertolt Brecht, Uber Lyrik (Frankfurt, 1964) Brecht, 1976: Bertolt Brecht, Gesammelte Gedichte, 4 vols (Frankfurt, 1976) Brzezinski 1962: Z. Brzezinski, Ideology and Power in Soviet Politics (New York, 1962) Brzezinski, 1993: Z. Brzezinski, Out of Control: Global Turmoil on the Eve of the Twenty-first Century (New York, 1993) Burks, 1961: R. V. Burks, The Dynamics of Communism in Eastern Europe (Princeton, 1961) Burlatsky, 1992: Fedor Burlatsky, „The Lessons of Personal Diplomacy‟ in Problems of Communism, vol. XVI (41), 1992 Burloiu, 1983: Petre Burloiu, Higher Education and Economic Development in Europe 1975-80 (UNESCO, Bucharest, 1983) Butterfield 1991: Fox Butterfield, „Experts Explore Rise in Mass Murder‟ in New York Times 19 October 1991, p. 6 Calvocoressi, 1987: Peter Calvocoressi, A Time for Peace: Pacifism, Internationalism and Protest Forces in the Reduction of'War (London, 1987) Calvocoressi, 1989: Peter Calvocoressi, World Politics Since 1945 (London, 1989 edn) Carritt, 1985: Michael Carritt, A Mole in the Crown (Hove, 1980) Carr-Saunders, 1958: A. M. Carr-Saunders, D. Caradog Jones, C. A. Moser, A Survey of Social Conditions in England and Wales (Oxford, 1958) Catholic: The Official Catholic Directory (New York, annual) Chamberlin, 1933: W. Chamberlin, The Theory of Monopolistic Competition (Cambridge MA, 1933) Chamberlin, 1965: W. H. Chamberlin, The Russian Revolution, 1917-1921, 2 vols (New York, 1965 edn). Chandler, 1977: Alfred D. Chandler Jr, The Visible Hand: The Managerial Revolution in American Business (Cambridge MA, 1977) Chapple/Garofalo, 1977: S. Chappie and R. Garofalo, Rock’n Roll Is Here to Pay (Chicago, 1977) Chiesa, 1993: Giulietta Chiesa, ‘Era una fine inevitabile?’ in II Passagio: rivista di dibattito politico e culturale, VI, July-October, pp. 27-37 Childers, 1983: Thomas Childers, The Nazi Voter: The Social Foundations of Fascism in Germany, 1919-1933 (Chapel Hill, 1983) Childers, 1991: „The Sonderweg controversy and the Rise of German Fascism‟ in (unpublished conference papers) Germany and Russia in the 20th Century in Comparative Perspective, pp. 8,14-15 (Philadelphia 1991) China Statistics, 1989: State Statistical Bureau of the People‟s Republic of China, China Statistical Yearbook 1989 (New York, 1990) Ciconte, 1992: Enzo Ciconte. ‘Ndrangheta dall’ Unita a oggi (Barri, 1992) Cmd 1586,1992: British Parliamentary Papers cmd 1586: East India (Non-Cooperation), XVI, p. 579, 1922. (Telegraphic Correspondence regarding the situation in India.) Considine, 1982: Douglas M. Considine and Glenn Considine, Food and Food Production Encyclopedia (New York, Cincinnati etc., 1982). Article in „meat‟, section, „Formed, Fabricated and Restructured Meat Products‟. Crosland, 1957: Anthony Crosland, The Future of Socialism (London, 1957) Dawkins, 1976: Richard Dawkins, The Selfish Gene (Oxford, 1976) Deakin/Storry, 1966: F. W. Deakin and G. R. Storry, The Case of Richard Sorge (London, 1966) Debray, 1965: Regis Debray, La revolution dans la revolution (Paris, 1965) Debray, 1994: Regis Debray, Charles de Gaulle: Futurist of the Nation (London, 1994) Degler, 1987: Carl N. Degler, „On re-reading „The Woman in America‟11 in Daedalus, autumn 1987 Delgado, 1992: Manuel Delgado, La Ira Sagrada: Anticlericalismo, iconoclastia y antiritual- ismo en la Espaha contemporanea (Barcelona, 1992)

LITERATURA KOJA SE NAVODI U KNJIZI 447 Delzell, 1970: Charles F. Delzell ed., Mediterranean Fascism, 1919-1945 (New York, 1970) Deng, 1984 Deng Xiaoping, Selected Works of Deng Xiaoping (1975-1984) (Beijing, 1984) Desmond/Moore: Adrian Desmond and James Moore, Darwin (London, 1991) Destabilization, 1989: United Nations Inter-Agency Task Force, Africa Recovery Programme/Economic Commission for Africa, South African Destabilization The Economic Cost of Frontline Resistance to Apartheid (New York, 1989) Deux Ans, 1990: Ministere de I’Education Nationale: Enseignement Superieur, Deux Ans d‟Ac- tion, 19881990 (Paris, 1990) Di Leo, 1992: Rita di Leo, Vecchi quadri e nuovi politici: Chi commanda davvero nell’ex-Urssf (Bologna, 1992) Din, 1989: Kadir Din, „Islam and Tourism‟ in Annals of Tourism Research, vol. 16/4,1989, pp. 542 ff. Djilas, 1957: Milovan Djilas, The New Class (London, 1957) Djilas, 1962: Milovan Djilas, Conversations with Stalin (London, 1962) Djilas, 1977: Milovan Djilas, Wartime (New York, 1977) Drell, 1977: Sidney D. Drell, „Elementary Particle Physics‟ in Daedalus 106/3, summer 1977, pp.15-32 Duberman et al, 1989: M. Duberman, M. Vicinus and G. Chauncey, Hidden From History: Reclaiming the Gay and Lesbian Past, New York, 1989 Dutt, 1945: Kalpana Dutt, Chittagong Armoury Raiders: Reminiscences (Bombay, 1945) Duverger, 1972: Maurice Duverger, Party Politics and Pressure Groups: A Comparative Introduction (New York, 1972) Dyker, 1985: D. A. Dyker, The Future of the Soviet Economic Planning System (London, 1985) Echenberg, 1992: Myron Echenberg, Colonial Conscripts: The Tirailleurs Senegalais in French West Africa, 1857-1960 (London, 1992) EIB Papers, 1992: European Investment Bank, Cahiers BEI/EIB Papers, J. Girard, De la recession a la reprise en Europe Centrale et Orientale, pp. 9-22, (Luxemburg, 1992) Encyclopedia Britannica, article „war‟ (11th edn, 1911). Ercoli, 1936: Ercoli, On the Peculiarity of the Spanish Revolution (New York, 1936); reprinted in Palmiro Togliatti, Opere IV/i, pp. 139-54 (Rome, 1979) Esman, 1990: Aaron H. Esman, Adolescence and Culture (New York, 1990) Estrin/Holmes, 1990: Saul Estrin and Peter Holmes, „Indicative Planning in Developed Economies‟ in Journal of Comparative Economics 14/4 December 1990, pp. 531-54 Eurostat: Eurostat. Basic Statistics of the Community (Office for the Official Publications of the European Community, Luxemburg, annual since 1957) Evans, 1989: Richard Evans, In Hitler’s Shadow: West German Historians and the Attempt to Escape from the Nazi Past (New York, 1989) Fainsod, 1956: Merle Fainsod, How Russia Is Ruled (Cambridge MA, 1956) FAO, 1989: FAO (UN Food and Agriculture Organization), The State of Food and Agriculture: world and regional reviews, sustainable development and natural resource management (Rome, 1989) FAO Production: FAO Production Yearbook, 1986 FAO Trade: FAO Trade Yearbook vol. 40, 1986 Fitzpatrick, 1994: Sheila Fitzpatrick, Stalin’s Peasants (Oxford, 1994) Firth, 1954: Raymond Firth, „Money, Work and Social Change in Indo-Pacific Economic Systems‟ in International Social Science Bulletin, vol. 6, 1954, pp. 400-10 Fischhof et al., 1978: B. Fischhof, P. Slovic, Sarah Lichtenstein, S. Read, Barbara Coombs, „How Safe is Safe Enough? A Psychometric Study of Attitudes towards Technological Risks and Benefits‟ in Policy Sciences 9, 1978, pp. 127-152 Flora, 1983: Peter Flora et.al., State, Economy and Society in Western Europe 1815-1975: A

448 DOBA EKSTREMA Data Handbook in Two Volumes (Frankfurt, London, Chicago, 1983) Floud et al., 1990: Roderick Floud, Annabel Gregory, Kenneth Wachter, Height, Health and History: Nutritional Status in the United Kingdom 1750-1980 (Cambridge, 1990) Fontana, 1977: Alan Bullock and Oliver Stallybrass eds., The Fontana Dictionary of Modern Ideas (London, 1977 edn) Foot, 1976: M. R. D. Foot, Resistance: An Analysis of European Resistance to Nazism 1940-1945 (London, 1976) Francia, Muzzioli, 1984: Mauro Francia, Giuliano Muzzioli, Cent’anni di cooperazione: La cooperazione di consumo modenese aderente alia Lega dalle origini all’ unificazione (Bologna, 1984) Frazier, 1957: Franklin Frazier, The Negro in the United States (New York, 1957 edn) Freedman, 1959: Maurice Freedman, „The Handling of Money: A Note on the Background to the Economic Sophistication of the Overseas Chinese‟ in Man, vol. 59, 1959, pp. 64-65 Friedan, 1963: Betty Friedan, The Feminine Mystique (New York, 1963) Friedman 1968: Milton Friedman, „The Role of Monetary Policy‟ in American Economic Review, vol. LVIII, no. 1, March 1968, pp. 1-17 Frobel, Heinrichs, Kreye, 1986: Folker Frobel, Jiirgen Heinrichs, Otto Kreye, Umbruch in der Weltwirtschaft (Hamburg, 1986) Galbraith, 1974: J. K. Galbraith, The New Industrial State (2nd edn, Harmondsworth, 1974) Gallagher, 1971: M. D. Gallagher, „Leon Bium and the Spanish Civil War‟ in Journal of Contemporary History, vol. 6, no. 3, 1971, pp. 56-64 Garton Ash, 1990: Timothy Garton Ash, The Uses of Adversity: Essays on the Fate of Central Europe (New York, 1990) Gatrell/Harrison, 1993: Peter Gatrell and Mark Harrison, „The Russian and Soviet Economies in Two World Wars: A Comparative View‟ in Economic History Review XLVI, 3,1993, pp. 424-52 Giedion, 1948: S. Giedion, Mechanisation Takes Command (New York, 1948) Gillis, 1974: John R. Gillis, Youth and History (New York, 1974) Gillis, 1985: John Gillis, For Better, For Worse: British Marriages 1600 to the Present (New York, 1985) Gillois, 1973: Andre Gillois, Histoire Secrete des Frangais a Londres de 1940 r 1944 (Paris, 1973) Gimpel, 1992: „Prediction or Forecast? Jean Gimpel interviewed by Sanda Miller‟ in The New European, vol. 5/2, 1992, pp. 7-12 Ginneken/Heuven, 1989: Wouter van Ginneken and Rolph van der Heuven, „Industrialisation, employment and earnings (1950-87): An international survey‟ in International Labour Review, vol. 128,1989/5, pp. 571-99 Gleick, 1988: James Gleick, Chaos: Making a New Science (London, 1988) Glenny 1992: Misha Glenny, The Fall of Yugoslavia: The Third Balkan War (London, 1992) Glyn, Hughes, Lipietz, Singh, 1990: Andrew Glyn, Alan Hughes, Alan Lipietz, Ajit Singh, The Rise and Fall of the Golden Age in Marglin and Schor, 1990, pp. 39-125 Gomez Rodriguez, 1977: Juan de la Cruz Gomez Rodriguez, ‘Comunidades de pastores y reforma agraria en la sierra sur peruana? in Jorge A. Flores Ochoa, Pastores de puna (Tima, 1977) Gonzalez Casanova 1975: Pablo Gonzalez Casanova, coord. Cronologia de la violencia politica en America Latina ('1945-1970), 2 vols ('Mexico DF, 1975) Goody, 1968: Jack Goody, „Kinship: descent groups‟ in International Encyclopedia of Social Sciences, vol. 8, pp. 402-3 (New York, 1968) Goody, 1990: Jack Goody, The Oriental, the Ancient and the Primitive: Systems of Marriage and the Family in the Pre-Industrial Societies of Eurasia (Cambridge, 1990) Gopal, 1979: Sarvepalli Gopal, Jawaharlal Nehru: A Biography, vol, II, 1947-1956 (London,

LITERATURA KOJA SE NAVODI U KNJIZI 449 1979) Gould, 1989: Stephen Jay Gould, Wonderful Life: The Burgess Shale and the Nature of History (London, 1990) Graves/Hodge, 1941: Robert Graves, and Alan Hodge, The Long Week-End: A Social History of Great Britain 1918-1939 (London, 1941) Gray, 1970: Hugh Gray, „The landed gentry of Telengana‟ in E. Leach and S. N. Mukherjee eds. Elites in South Asia (Cambridge, 1970) Guerlac, 1951: Henry E. Guerlac, „Science and French National Strength‟ in Edward Meade Earle ed., Modern France: Problems of the Third and Fourth Republics (Princeton, 1951) Guidetti/Stahl, 1977: M. Guidetti and Paul M. Stahl eds., II sangue e la terra: Comunita di vil- lagio e comunita familiari nell Europea deli 800 (Milano, 1977) Guinness, 1984: Robert and Celia Dearling, The Guinness Book of Recorded Sound (Enfield, 1984) Haimson, 1964/5: Leopold Haimson, „The Problem of Social Stability in Urban Russia 1905-1917‟ in Slavic Review, December 1964, pp. 619-64; March 1965, pp. 1-22 Halliday, 1983: Fred Halliday, The Making of the Second Cold War (London, 1983) Halliday/Cumings, 1988: Jon Halliday and Bruce Cumings, Korea: The Unknown War (London, 1988) Halliwell, 1988: Leslie Halliwell’s Filmgoers’ Guide Companion 9th edn, 1988, p. 321 Hanak, 1970: Peter Hanak, ‘Die Volksmeinung wahrend des letzten Kriegsjahres in Osterre- ich-Ungarn’ in Die Auflosung des

Habsburgerreiches, Xusammenbruch und Neuori- entierung im Donauraum, Schriftenreihe de osterreichischen Ost- und Siidosteu- ropainstituts vol. Ill, Vienna, 1970, pp. 58-66 Harden, 1990: Blaine Harden, Africa, Despatches from a Fragile Continent (New York, 1990) Harff/Gurr, 1988: Barbara Harff and Ted Robert Gurr, „Victims of the State: Genocides, Politi- cides and Group Repression since 1945 in International Review of Victimology, 1, 1989, pp. 23-41 Harff/Gurr, 1989: Barbara Harff and Ted Robert Gurr, „Toward Empirical Theory of Genocides and Politicides: Identification and Measurement of Cases since 1945,‟ International Studies Quarterly, 32,1988, pp. 359-71 Harris, 1987: Nigel Harris, The End of the Third World (Harmondsworth, 1987) Hayek, 1944: Friedrich von Hayek, The Road to Serfdom (London, 1944) Heilbroner, 1993: Robert Heilbroner, Twenty-first Century Capitalism (New York, 1993) Hilberg 1985: Raul Hilberg, The Destruction of the European Jews (New York, 1985) Hill, 1988: Kim Quaile Hill, Democracies in Crisis: Public policy responses to the Great Depression (Boulder and London, 1988) Hilgerdt: See League of Nations, 1945 Hirschfeld, 1986: G. Hirschfeld ed., The Policies of Genocide: Jews and Soviet Prisoners of War in Nazi Germany (Boston, 1986) Historical Statistics of the United States: Colonial Times to 1970, part lc, 89-101, p. 105 (Washington DC, 1975) Hobbes: Thomas Hobbes, Leviathan (London, 1651) Hobsbawm 1974: E. J. Hobsbawm, „Peasant Land Occupations‟ in Past & Present, 62, February 1974, pp. 120-52 Hobsbawm, 1986: E. J. Hobsbawm, „The Moscow Line‟ and international Communist policy 1933-47‟ in Chris Wrigley ed. Warfare, Diplomacy and Politics: Essays in Honour of A.J.P. Taylor, pp. 163-88 (London, 1986) Hobsbawm, 1987: E. J. Hobsbawm, The Age of Empire 1870-1914 (London, 1987) Hobsbawm, 1990: E. J. Hobsbawm, Nations and Nationalism Since 1780: Programme, Myth,

450 DOBA EKSTREMA Reality (Cambridge, 1990) Hobsbawm, 1993: E. J. Hobsbawm, The Jazz Scene (New York, 1993) Hodgkin, 1961: Thomas Hodgkin, African Political Parties: An introductory guide (Har- mondsworth, 1961) Hoggart, 1958: Richard Hoggart, The Uses of Literacy (Harmondsworth, 1958) Holborn, 1968: Louise W. Holborn, „Refugees I: World Problems‟ in International Encyclopedia of the Social Sciences vol. XIII, p. 363 Holland, R.F., 1985: R. F. Holland, European Decolonization 1918-1981: An introductory survey (Basingstoke, 1985) Holman, 1993: Michael Holman, „New Group Targets the Roots of Corruption‟ in Financial Times, 5 May 1993 Holton, 1970: G. Holton, „The Roots of Complementarity‟ in Daedalus, autumn 1978, p. 1017 Holton, 1972: Gerald Holton ed., The Twentieth-Century Sciences: Studies in the Biography of Ideas (New York, 1972) Horme, 1989: Alistair Horme, Macmillan, 2 vols (London, 1989) Housman, 1988: A.E. Housman, Collected Poems and Selected Prose edited and with an introduction and notes by Christopher Ricks (London, 1988) Howarth, 1978: T.E.B. Howarth, Cambridge Between Two Wars (London, 1978) Hu, 1966: C.T. Hu, „Communist Education: Theory and Practice‟ in R. MacFarquhar ed., China Under Mao: Politics Takes Command (Cambridge MA, 1966) Huber, 1990: Peter W. Huber, „Pathological Science in Court‟ in Daedalus, vol. 119, no. 4, autumn 1990, pp. 97-118 Hughes, 1969: H. Stuart Hughes, „The second year of the Cold War: A Memoir and an Anticipation‟ in Commentary, August 1969 Hughes 1983: H. Stuart Hughes, Prisoners of Hope: The Silver Age of the Italian Jews 1924-1947 (Cambridge MA, 1983) Hughes, 1988: H. Stuart Hughes, Sophisticated Rebels (Cambridge and London, 1988) Human Development: United Nations Development Programme (UNDP) Human Development Report, (New York, 1990, 1991, 1992) Hutt, 1935: Alien Hutt, This Final Crisis (London, 1935) Ignatieff, 1993: Michael Ignatieff, Blood and Belonging: Journeys into the New Nationalism (London, 1993) ILO, 1990: ILO Yearbook of Labour Statistics: Retrospective edition on Population Censuses 1945-1989 (Geneva, 1990) IMF, 1990: International Monetary Fund, Washington: World Economic Outlook: A Survey by the Staff of the International Monetary Fund, Table 18: Selected Macro-economic Indicators 1950-1988 (IMF, Washington, May 1990) Investing: Investing in Europe’s Future ed. Arnold Heertje for the European Investment Bank (Oxford, 1983) Isola, 1990: Gianni Isola, Abbassa la tua radio, per favore. Storia deli’ ascolto radiofonico nell’ Italia fascista (Firenze, 1990) Jacobmeyer, 1985: Wolfgang Jacobmeyer, Vom Zwangsarbeiter zum heimatlosen Auslander: Die Displaced Persons in Westdeutschland, 1945-1951 (Gottingen, 1985) Jacob, 1993: Margaret C. Jacob, „Hubris about Science‟ in Contention, vol. 2, no. 3 (Spring 1993) Jammer, 1966: M. Jammer, The Conceptual Development of Quantum Mechanics (New York, 1966) Jayawardena, 1993: Lai Jayawardena The Potential of Development Contracts and Towards sustainable Development Contracts, UNU/WIDER: Research for Action (Helsinki, 1993) Jensen, 1991: K. M. Jensen ed., Origins of the Cold War: The Novikov, Kennan and Roberts

LITERATURA KOJA SE NAVODI U KNJIZI 451 ‘Long Telegrams of 1946, United States Institute of Peace (Washington 1991) Johansson/Percy 1990: Warren Johansson and William A. Percy ed., Encyclopedia of Homosexuality, 2 vols (New York and London, 1990) Johnson, 1972: Harry G. Johnson, Inflation and the Monetarist Controvery ('Amsterdam, 1972) Jon, 1993: Jon Byong-Je, Culture and Development: South Korean experience, International Inter-Agency Forum on Culture and Development, September 20-22 1993, Seoul Jones, 1992: Steve Jones, review of David Raup, Extinction: Bad Genes or Bad Luck? in London Review of Books, 23 April 1992 Jowitt, 1991: Ken Jowitt, „The Leninist Extinction‟ in Daniel Chirot ed., The Crisis of Leninism and the Decline of the Left (Seattle, 1991) Julca, 1993: Alex Julca, From the highlands to the city (unpublished paper, 1993) Kakwani, 1980: Nanak Kakwani, Income Inequality and Poverty ('Cambridge, 1980) Kapuscinski 1983: Ryszard Kapuscinski, The Emperor (London, 1983) Kapuscinski, 1990: Ryszard Kapuscinski, The Soccer War (London, 1990) Kater, 1985: Michael Kater, ‘Professoren und Studenten im dritten Reich’ in Archiv f. Kul- turgeschichte 67/1985, no. 2, p. 467 Katsiaficas, 1987: George Katsiaficas, The Imagination of the New Left: A global analysis of 1968 (Boston, 1987) Kedward, 1971: R. H. Kedward, Fascism in Western Europe 1900-1945 (New York, 1971) Keene, 1984: Donald Keene, Japanese Literature of the Modern Era (New York, 1984) Kelley, 1988: Alien C. Kelley, „Economic Consequences of Population Change in the Third World‟ in Journal of Economic Literature, XXVI, December 1988, pp.1685-1728 Kennedy, 1987: Paul Kennedy, The Rise and Fall of the Great Powers (New York, 1987) Kerblay, 1983: Basile Kerblay, Modern Soviet Society (New York, 1983) Kershaw, 1983: Ian Kershaw, Popular Opinion and Political Dissent in the Third Reich: Bavaria 1933-1945 (Oxford, 1983) Kershaw, 1993: Ian Kershaw, The Nazi Dictatorship: Perspectives of Interpretation, 3rd edn (London, 1993) Khrushchev, 1990: Sergei Khrushchev, Khrushchev on Khrushchev: An Inside Account of the Man and His Era (Boston, 1990) Kidron/Segal, 1991: Michael Kidron and Ronald Segal, The New State of the World Atlas, 4th ed (London, 1991) Kindleberger, 1973: Charles P. Kindleberger, The World in Depression 1919-1939 (London and New York, 1973) Kivisto, 1983: Peter Kivisto, „The Decline of the Finnish - American Left 1925-1945‟ in International Migration Review, XVII, 1, 1983 Kolakowski, 1992: Leszek Kolakowski, „Amidst Moving Ruins‟ in Daedalus 121/2, spring 1992 Kolko, 1969: Gabriel Kolko, The Politics of War: Allied diplomacy and the world crisis of 1943-45 (London, 1969) Kollo, 1990: Janos Kollo, „After a dark golden age - Eastern Europe‟ in WIDER Working Papers (duplicated), Helsinki, 1990 Kornai: Janos Kornai, The Economics of Shortage (Amsterdam, 1980) Kosinski, 1987: L. A. Kosinski, review of Robert Conquest, The Harvest of Sorrow: Soviet Collectivisation and the Terror Famine’ in Population and Development Review, vol. 13, no. 1, 1987 Kosmin/Lachman, 1993: Barry A. Kosmin and Seymour P. Lachman, One Nation Under God: Religion in Contemporary American Society (New York, 1993) Kraus, 1922: Karl Kraus, Die letzten Tage der Menschheit: Tragodie in ftinf Akten mit Vorspiel und Epilog (Wien-Leipzig, 1922) Kulischer, 1948: Eugene M. Kulischer Europe on the Move: War and Population Changes

452 DOBA EKSTREMA 1917-1947 (New York, 1948) Kuttner, 1991: Robert Kuttner, The End of Laissez-Faire: National Purpose and the Global Economy after the Cold War (New York, 1991) Kuznets, 1956: Simon Kuznets, „Quantitative Aspects of the Economic Growth of Nations‟ in Economic Development and Culture Change, vol. 5, no. 1, 1956, pp. 5-94 Kyle, 1990: Keith Kyle, Suez (London, 1990) Ladurie, 1982: Emmanuel Le Roy Ladurie, Paris-Montpellier: PC-PSU 1945-1963 (Paris, 1982) Lafargue: Paul Lafargue, Le droit a la paresse (Paris, 1883); The Right to Be Lazy and Other Studies (Chicago, 1907) Land Reform: Philip M. Raup, „Land Reform‟ in art. „Land Tenure‟, International Encyclopedia of Social Sciences, vol. 8, pp. 571-75 (New York, 1968) Lapidus, 1988: Ira Lapidus, A History of Islamic Societies (Cambridge, 1988) Laqueur, 1977: Walter Laqueur, Guerrilla: A historical and critical study (London, 1977) Larkin, 1988: Philip Larkin, Collected Poems ed. and with an introduction by Anthony Thwaite (London, 1988) Larsen E., 1978: Egon Larsen, A Flame in Barbed Wire: The Story of Amnesty International (London, 1978) Larsen S. et al., 1980: Stein Ugevik Larsen, Bernt Hagtvet, Jan Petter, My Klebost et. al., Who Were the Fascists? (Bergen-Oslo-Tromso, 1980) Lary, 1943: Hal B. Lary and Associates, The United States in the World Economy: The International Transactions of the United States during the Interwar Period, US Dept of Commerce (Washington, 1943) Las Cifras, 1988: Asamblea Permanente para los Derechos Humanos, La Cifras de la Guerra Sucia (Buenos Aires, 1988) Latham, 1981: A. J. H. Latham, The Depression and the Developing World, 1914-1939 (London and Totowa NJ, 1981) League of Nations, 1931: The Course and Phases of the World Depression (Geneva, 1931; reprinted 1972) League of Nations, 1945: Industrialisation and Foreign Trade (Geneva, 1945) Leaman, 1988: Jeremy Leaman, The Political Economy of West Germany 1945-1985 (London, 1988) Leighly, Naylor, 1992: J. E. Leighly and J. Naylor, „Socioeconomic Class Bias in Turnout 1964-1988: the voters remain the same‟ in American Political Science Review, 86/3 September, 1992, pp. 725-36 Lenin, 1970: V. I. Lenin, Selected Works in 3 Volumes (Moscow, 1970: „Letter to the Central Committee, the Moscow and Petrograd Committees and the Bolshevik Members of the Petrograd and Moscow Soviets‟, October 1/14 1917, V. I. Lenin op. cit, vol. 2, p. 435; Draft Resolution for the Extraordinary All-Russia Congress of Soviets of Peasant Deputies, November 14/27, 1917, V. I. Lenin, loc. cit, p. 496; Report on the activities of the Council of People‟s Commissars, January 12/24 1918, loc. cit., p. 546 Leontiev, 1977: Wassily Leontiev, „The Significance of Marxian Economics for Present-Day Economic Theory‟ in Amer. Econ. Rev. Supplement vol. XXVIII, 1 March 1938, republished in Essays in Economics: Theories and Theorizing, vol. 1, p. 78 (White Plains, 1977) Lettere: P. Malvezzi and G. Pirelli eds Lettere di Condannati a morte della Resistenza europea, p. 306 (Turin, 1954) Levi-Strauss: Claude Levi-Strauss, Didier Eribon, De Pres et de Loin (Paris, 1988) Lewin, 1991: Moshe Lewin, „Bureaucracy and the Stalinist State‟ unpublished paper in Germany and Russia in the 20th Century in Comparative Perspective (Philadelphia, 1991) Lewis, 1981: Arthur Lewis, „The Rate of Growth of World Trade 1830-1973‟ in Sven Grassman

LITERATURA KOJA SE NAVODI U KNJIZI 453 and Erik Lundberg eds, The World Economic Order: Past and Prospects (London, 1981) Lewis, 1938: Cleona Lewis, America’s Stake in International Investments (Brookings Institution, Washington, 1938) Lewis, 1935: Sinclair Lewis, It Can’t Happen Here (New York, 1935) Lewontin, 1973: R. C. Lewontin, The Genetic Basis of Evolutionary Change (New York, 1973) Lewontin, 1992: R. C. Lewontin, „The Dream of the Human Genome‟ in New York Review of Books, 28 May 1992, pp. 32-40 Leys,1977: Simon Leys, The Chairman’s New Clothes: Mao and the Cultural Revolution (New York, 1977) Lieberson, Waters, 1988: Stanley Lieberson and Mary C. Waters, Erom many strands: Ethnic and Racial Groups in Contemporary America (New York, 1988) Liebman/Walker/Glazer: Arthur Liebman, Kenneth Walker, Myron Glazer, Latin American University Students: A six-nation study (Cambridge MA, 1972) Lieven, 1993: Anatol Lieven, The Baltic Revolution: Estonia, Latvia, Lithuania and the Path to Independence (New Haven and London, 1993) Linz, 1975: Juan J. Linz, „Totalitarian and Authoritarian Regimes‟ in Fred J. Greenstein and Nelson W. Polsby eds, Handbook of Political Science, vol. 3, Macropolitical Theory (Reading MA, 1975) Liu, 1986: Alan P. L. Liu, How China Is Ruled (Englewood Cliffs, 1986) Loth, 1988: Wilfried Loth, The Division of the World 1941-1955 (London, 1988) Lu Hsiin: as cited in Victor Nee and James Peck eds, China’s Uninterrupted Revolution: From 1840 to the Present, p. 23 (New York, 1975) Lynch, 1990: Nicolas Lynch Gamero, Los jovenes rojos de San Marcos: El radicalismo univer- sitario de los ahos setenta (Lima, 1990) McCracken, 1977: Paul McCracken et al., Towards Full Employment and Price Stability (Paris, OECD 1977) Macluhan, 1962: Marshall Macluhan, The Gutenberg Galaxy (New York, 1962) Macluhan, 1967: Marshall Macluhan and Quentin Fiore, The Medium is the Massage (New York, 1967) McNeill, 1982: William H. McNeill, The Pursuit of Power technology, Armed Force and Society since AD 1000 (Chicago, 1982) Maddison, 1969: Angus Maddison, Economic Growth in Japan and the USSR (London, 1969) Maddison, 1982: Angus Maddison, Phases of Capitalist Economic Development (Oxford, 1982) Maddison, 1987: Angus Maddison, „Growth and Slowdown in Advanced Capital ist Economies: Techniques of Quantitative Assessment‟ in Journal of Economic Literature, vol. XXV, June 1987 Maier, 1987: Charles S. Maier, In Search of Stability: Explorations in Historical Political Economy ('Cambridge, 1987) Maksimenko, 1991: V. I. Maksimenko, „Stalinism without Stalin: the mechanism of ”zastoi‘“ unpublished paper in Germany and Russia in the 20th Century in Comparative Perspective’ (Philadelphia 1991) Mangin, 1970: William Mangin ed., Peasants in Cities: Readings in the Anthropology of Urbanization (Boston, 1970) Manuel, 1988: Peter Manuel, Popular Musics of the Non-Western World: An Introductory Survey (Oxford, 1988) Marglin and Schor, 1990: S. Marglin and J. Schor eds, The Golden Age of Capitalism (Oxford, 1990) Marrus, 1985: Michael R. Marrus, European Refugees in the Twentieth Century (Oxford, 1985) Martins Rodrigues, 1984: „O PCB: os dirigentes e a organizagao’ in O Brasil Republicano, vol. X, tomo III of Sergio Buarque de Holanda ed., Historia Geral da Civilizacao Brasile-

454 DOBA EKSTREMA sira pp. 390-97 (Sao Paulo, 1960-84) Mencken, 1959: Alistair Cooke ed. The Viking Mencken (New York, 1959) Jean A. Meyer, La Cristiada, 3 vols (Mexico D. F., 1973-79); English: The Cristero Rebellion: The Mexican People between Church and State 1926-1929 (Cambridge, 1976) Meyer-Levine, 1973: Rosa Meyer-Levine, Levine: The Life of a Revolutionary (London, 1973) Miles et al., 1991: M. Miles, E. Malizia, Marc A. Weiss, G. Behrens, G. Travis, Real Estate Development: Principles and Process (Washington DC, 1991) Miller, 1989: James Edward Miller, „Roughhouse diplomacy: the United States confronts Italian Communism 1945-1958‟ in Storia delle relazioni internazionali,V/1989/2, pp. 279-312 Millikan, 1930: R. A. Millikan, „Alleged Sins of Science, in Scribners Magazine 87 (2), 1930, pp.119-30 Milward, 1979: Alan Milward, War, Economy and Society 1939^5 (London, 1979) Milward, 1984: Alan Milward, The Reconstruction of Western Europe 1945-51 (London, 1984) Minault, 1982: Gail Minault, The Khilafat Movement: Religious Symbolism and Political Mobilization in India (New York, 1982) Misra, 1961: B. B. Misra, The Indian Middle Classes: Their Growth in Modern Times (London, 1961) Mitchell/Jones: B.R. Mitchell and H. G. Jones Second Abstract of British Historical Statistics (Cambridge, 1971) Mitchell, 1975: B.R. Mitchell, European Historical Statistics (London, 1975) Moisi, 1981: D. Moisx ed., Crises et guerres au XXe siecle (Paris, 1981) Molano, 1988: Alfredo Molano, ‘Violencia y colonization’ in Revista Foro: Fundacion Foro Nacional por Colombia, 6 June 1988 pp. 25-37 Montagni, 1989: Gianni Montagni, Effetto Gorbaciov: La politica internazionale degli anni ottanta. Storia di quattro vertici da Ginevra a Mosca (Bari, 1989) Morawetz, 1977: David Morawetz, Twenty-five Years of Economic Development 1950-1975 (Johns Hopkins, for the World Bank, 1977) Mortimer, 1925: Raymond Mortimer, „Les Matelots’ in New Statesman, 4 July 1925, p. 338 Muller, 1951: H. J. Muller in L. G. Dunn ed. Genetics in the 20th Century: Essays on the Progress of Genetics During the First Fifty Years (New York, 1951) Muller, 1992: Heiner Muller, Krieg ohne Schlacht: Leben in zwei Diktaturen (Cologne, 1992) Muzzioli, 1993: Giuliano Muzzioli, Modena (Bari, 1993) Nehru, 1936: Jawaharlal Nehru, An Autobiography, with musings on recent events in India (London, 1936) Nicholson, 1970: E. M. Nicholson cited in Fontana Dictionary of Modern Thought: „Ecology‟ (London, 1977) Noelle/Neumann, 1967: Elisabeth Noelle and Erich Peter Neumann eds, The Germans: Public Opinion Polls 1947-1966 p. 196 (Allensbach and Bonn, 1967) Nolte, 1987: Ernst Nolte, Der europdische Biirgerkrieg, 1917-1945: Nationalsozialismus und Bolschewismus (Stuttgart, 1987) North/Pool, 1966: Robert North and Ithiel de Sola Pool, „Kuomintang and Chinese Communist Elites‟ in Harold D. Lasswell and Daniel Lerner eds, World Revolutionary Elites: Studies in Coercive Ideological Movements (Cambridge MA, 1966) Nove, 1969: Alec Nove, An Economic History of the USSR (London, 1969) Nwoga, 1970: Donatus I. Nwoga, „Onitsha Market Literature‟ in Mangin, 1970 Observatoire, 1991: Comite Scientifique aupres du Ministere de I’Education Nationale, unpublished paper, Observatoire des Theses (Paris, 1991) OECD Impact: OECD: The Impact of the Newly Industrializing Countries on Production and Trade in Manufactures: Report by the Secretary-General (Paris, 1979)

LITERATURA KOJA SE NAVODI U KNJIZI 455 OECD National Accounts: OECD National Accounts 1960-1991, vol. 1 (Paris, 1993) Ofer, 1987: Gur Ofer, „Soviet Economic Growth, 1928-1985‟ in Journal of Economic Literature, XXV/4, December 1987, p. 1778 Ohlin, 1931: Bertil Ohlin, for the League of Nations, The Course and Phases of the World Depression (1931; reprinted Arno Press, New York, 1972) Olby, 1970: Robert Olby, „Francis Crick, DNA, and the Central Dogma‟ in Holton 1972, pp. 227-80 Orbach, 1978: Susie Orbach, Fat is a Feminist Issue: the anti-diet guide to permanent weight loss (New York and London, 1978) Ory, 1976: Pascal Ory, Les Collaborateurs: 1940-1945 (Paris, 1976) Paucker, 1991: Arnold Paucker, Jewish Resistance in Germany: The Facts and the Problems (Gedenkstaette Deutscher Widerstand, Berlin, 1991) Pavone, 1991: Claudio Pavone, Una guerra civile: Saggio storico sulla moralita nella Resistenza (Milan, 1991) Peierls, 1992: Peierls, Review of D. C. Cassidy, Uncertainty: The Life of Werner Heisenberg’ in New York Review of Books, 23 April 1992, p. 44 People’s Daily, 1959: „Hai Jui reprimands the Emperor‟ in People’s Daily Beijing, 1959, cited in Leys, 1977 Perrault, 1987: Gilles Perrault, A Man Apart: The Life of Henri Curiel (London, 1987) Peters, 1985: Edward Peters, Torture (New York, 1985) Petersen, 1986: W. and R. Petersen, Dictionary of Demography, vol. 2, art: „War‟ (New York-WestportLondon, 1986) Piel, 1992: Gerard Piel, Only One World: Our Own To Make And To Keep (New York, 1992) Planck, 1933: Max Planck, Where Is Science Going? with a preface by Albert Einstein; translated and edited by James Murphy (New York, 1933) Polanyi, 1945: Karl Polanyi, The Great Transformation (London, 1945) Pons Prades, 1975: E. Pons Prades, Republicans Espaholes en la 2a Guerra Mundial (Barcelona, 1975) Population, 1984: UN Dept of International Economic and Social Affairs: Population Distribution,

Migration and Development. Proceedings of the Expert Group, Hammamet (Tunisia) 21-25 March 1983 (New York, 1984) Potts, 1990: Lydia Potts, The World Labour Market: A History of Migration (London and New Jersey, 1990) Pravda, 25 January 1991. Proctor, 1988. Robert N. Proctor, Racial Hygiene: Medicine Under the Nazis (Cambridge MA, 1988) Programma 2000: PSOE (Spanish Socialist Party), Manifesto of Programme: Draft for Discussion, January 1990 (Madrid, 1990) Prost: A Prost, ‘Frontieres et espaces du prive in Histoire de la Vie Privee de la Premiere Guerre Mondiale a nos Jours vol. 5, pp.13-153 Paris, 1987 Rado, 1962: A. Rado ed., Welthandbuch: internationaler politischer und wirtschaftlicher Almanach 1962 (Budapest, 1962) Ranki, 1971: George Ranki in Peter F. Sugar ed., Native Fascism in the Successor States: 1918-1945 (Santa Barbara, 1971) Ransome, 1919: Arthur Ransome, Six Weeks in Russia in 1919 (London, 1919) Rate-China, 1973: Manfred Hinz ed., Rate-China: Dokumente der chinesischen Revolution (1927-31) (Berlin, 1973) Raw, Page, Hodgson 1972: Charles Raw, Bruce Page, Godfrey Hodgson, Do You Sincerely Want To Be Rich? (London, 1972) Reale, 1954: Eugenio Reale, Avec Jacques Duclos au Banc des Accuses a la Reunion Constitutive du Cominform (Paris, 1958)

456 DOBA EKSTREMA Reed, 1919: John Reed Ten Days That Shook The World (New York, 1919 and numerous editions) Reinhard et al, 1968: M. Reinhard, A. Armengaud, J. Dupaquier, Histoire Generale de la population mondiale, 3rd edn (Paris, 1968) Reitlinger, 1982: Gerald Reitlinger, The Economics of Taste: The Rise and Fall of Picture Prices 1760-1960 3 vols (New York, 1982) Riley, 1991: C. Riley, „The Prevalence of Chronic Disease During Mortality Increase: Hungary in the 1980s‟ in Population Studies, 45/3 November 1991, pp. 489-97 Riordan, 1991: J. Riordan, Life After Communism, inaugural lecture, University of Surrey (Guildford, 1991) Ripken/Wellmer, 1978: Peter Ripken and Gottfried Wellmer, ‘Bantustans und ihre Funktion fiir das siidafrikanische Herrschaftssystem’ in Peter Ripken, Siidliches Afrika: Geschichte, Wirtschaft, politische Zukunft, pp. 194-203, Berlin, 1978 Roberts, 1991: Frank Roberts, Dealing with the Dictators: The Destruction and Revival of Europe 1930-1970 (London, 1991) Rozsati/Mizsei, 1989: D. Rosati and K. Mizsei, Adjustment through opening of socialist economies in UNU/WIDER, Working Paper 52 (Helsinki, 1989) Rostow, 1978: W. W. Rostow, The World Economy: History and Prospect (Austin, 1978) Russell Pasha 1949: Sir Thomas Russell Pasha, Egyptian Service, 1902-1946 (London, 1949) Samuelson, 1943: Paul Samuelson, „Full employment after the war‟ in S. Harris ed., Post-war Economic Problems, pp. 27-53 (New York, 1943) Sareen, 1988: T. R. Sareen, Select Documents on Indian National Army (New Delhi, 1988) Sassoon, 1947: Siegfried Sassoon, Collected Poems (London, 1947) Schatz, 1983: Ronald W. Schatz, The Electrical Workers. A History of Labor at General Electric and Westinghouse (University of Illinois Press, 1983) Schell, 1993: Jonathan Schell „A Foreign Policy of Buy and Sell‟ (New York Newsday, 21 November 1993) Schram, 1966: Stuart Schram, Mao Tse Tung (Baltimore, 1966) Schrodinger, 1944: Erwin Schrodinger, What Is Life: The Physical Aspects of the Living Cell (Cambridge, 1944) Schumpeter, 1939: Joseph A. Schumpeter, Business Cycles (New York and London, 1939) Schumpeter, 1954: Joseph A. Schumpeter, History of Economic Analysis (New York, 1954) Schwartz, 1966: Benjamin Schwartz, „Modernisation and the Maoist Vision‟ in Roderick Mac- Farquhar ed., China Under Mao: Politics Takes Command (Cambridge MA, 1966) Scott, 1985. James C. Scott, Weapons of the Weak: Everyday Forms of Peasant Resistance (New Haven and London 1985) Seal, 1968: Anil Seal, The Emergence of Indian Nationalism: Competition and Collaboration in the later Nineteenth Century (Cambridge, 1968) Sinclair, 1982: Stuart Sinclair, The World Economic Handbook (London, 1982) Singer, 1972: J. David Singer, The Wages of War 1816-1965: A Statistical Handbook (New York, London, Sydney, Toronto, 1972) Smil, 1990: Vaclav Smil, „Planetary Warming: Realities and Responses‟ in Population and Development Review, vol. 16, no. 1, March 1990 Smith, 1989: Gavin Alderson Smith, Livelihood and Resistance: Peasants and the Politics of the Land in Peru (Berkeley, 1989) Snyder, 1940: R. C. Snyder, „Commercial policy as reflected in Treaties from 1931 to 1939‟ in American Economic Review, 30, 1940, pp. 782-802 Social Trends: UK Central Statistical Office, Social Trends 1980 (London, annual) Solzhenitsyn, 1993: Alexander Solzhenitsyn in New York Times 28 November 1993 Somary, 1929: Felix Somary, Wandlungen der Weltwirtschaft seit dem Kriege (Tubingen, 1929)

LITERATURA KOJA SE NAVODI U KNJIZI 457 Sotheby: Art Market Bulletin, A Sotheby‟s Research Department Publication, End of season review, 1992 Spencer, 1990: Jonathan Spencer, A Sinhala Village in Time of Trouble: Politics and Change in Rural Sri Lanka (New Delhi, 1990) Spero, 1977: Joan Edelman Spero, The Politics of International Economic Relations (New York, 1977) Spriano, 1969: Paolo Spriano, Storia del Partita Comunista Italiano Vol. II (Turin, 1969) Spriano, 1983: Paolo Spriano, I comunisti europei e Stalin (Turin, 1983) SSSR, 1987: SSSR v Tsifrakh v 1987, pp. 15-17, 32-33 Staley, 1939: Eugene Staley, The World Economy in Transition (New York, 1939) Stalin, 1952: J. V. Stalin, Economic Problems of Socialism in the USSR (Moscow, 1952) Starobin, 1972: Joseph Starobin, American Communism in Crisis (Cambridge MA, 1972) Starr, 1983: Frederick Starr, Red and Hot: The Fate of Jazz in the Soviet Union 1917-1980 (New York, 1983) Stat. Jahrbuch: Federal Republic Germany, Bundesamt fiir Statistik, Statistisches Jahrbuch fiir das Ausland (Bonn, 1990) Steinberg, 1990: Jonathan Steinberg, All or Nothing: The Axis and the Holocaust 1941-43 (London, 1990) Stevenson, 1984: John Stevenson, British Society 1914-1945 (Harmondsworth, 1984) Stoll, 1990: David Stoll, Is Latin America Turning Protestant: The Politics of Evangelical Growth (Berkeley, Los Angeles, Oxford, 1992) Stouffer/Lazarsfeld, 1937: S. Stouffer and P. Lazarsfeld, Research Memorandum on the Family in the Depression, Social Science Research Council (New York, 1937) Sturmer, 1993: Michael Sturmer in ‘Orientierungskrise in Politik und Gesellschaftf Perspek- tiven der

Demokratie an der Schwelle zum 21. Jahrhundert’ in (Bergedorfer Gesprach- skreis, Protokoli Nr 98 Hamburg-Bergedorf, 1993) Sturmer, 1993: Michael Sturmer, 99 Bergedorfer Gesprachskreis (22-23 May, Ditchley Park): Wird der Westen

den Zerfall des Ostens iiberleben? Politische und okonomiscke Her- ausforderungen fiir Amerika und Europa (Hamburg, 1993) Tanner, 1962: J. M. Tanner, Growth at Adolescence, 2nd edn (Oxford, 1962) Taylor/Jodice, 1983: C. L. Taylor and D. A. Jodice, World Handbook of Political and Social Indicators, 3rd edn (New Haven and London, 1983) Taylor, 1990: Trevor Taylor, „Defence industries in international relations‟ in Rev. Internat. Studies 16,1990,pp.59-73 Technology, 1986: US Congress, Office of Technology Assessment, Technology and Structural Unemployment: Reemploying Displaced Adults (Washington DC, 1986) Temin, 1993: Peter Temin, „Transmission of the Great Depression‟ in Journal of Economic Perspectives, vol. 7/2, spring 1993, pp. 87-102) Terkel, 1967: Studs Terkel, Division Street: America (New York, 1967) Terkel, 1970: Studs Terkel, Hard Times: An Oral History of the Great Depression (New York, 1970) Therborn, 1984: Goran Therborn, „Classes and States, Welfare State Developments 1881-1981‟ in Studies in Political Economy: A Socialist Review, no. 13, spring 1984, pp. 7-41 Therborn, 1985: Goran Therborn, „Leaving the Post Office Behind‟ in M. Nikolic ed. Socialism in the Twenty-first Century pp. 225-51 (London, 1985) Thomas 1971: Hugh Thomas, Cuba or the Pursuit of Freedom (London 1971) Thomas, 1977: Hugh Thomas, The Spanish Civil War (Harmondsworth, 1977 edition) Tiempos, 1990: Carlos Ivan Degregori, Marfil Francke, Jose Lopez Ricci, Nelson Manrique, Gonzalo Portocarrero, Patricia Ruiz Bravo, Abelardo Sanchez Leon, Antonio Zapata, Tiempos de Ira y Amor: Nuevos Adores para viejos problemas, DESCO (Lima, 1990) Tilly/Scott, 1987: Louise Tilly and Joan W. Scott, Women, Work and Family (second edition, London, 1987)

458 DOBA EKSTREMA Titmuss: Richard Titmuss, The Gift Relationship: From Human Blood to Social Policy (London, 1970) Tomlinson, 1976: B. R.Tomlinson, The Indian National Congress and the Raj 1929-1942: The Penultimate Phase (London, 1976) Touchard, 1977: Jean Touchard, La gauche en France (Paris, 1977) Townshend, 1986: Charles Townshend, „Civilization and Frightfulness: Air Control in the Middle East Between the Wars‟ in C. Wrigley ed. (see Hobsbawm, 1986) Trofimov/Djangava, 1993: Dmitry Trofimov and Gia Djangava, Some reflections on current geopolitical situation in the North Caucasus (London, 1993, mimeo) Tuma, 1965: Elias H. Tuma, Twenty-six Centuries of Agrarian Reform: A comparative analysis (Berkeley and Los Angeles, 1965) Umbruch: See Frobel, Heinrichs, Kreye, 1986 Umbruch, 1990: Federal Republic of Germany: Umbruch in Europa: Die Ereignisse im 2. Hal- bjahr 1989. Eine Dokumentation, herausgegeben vom Auswartigen Amt (Bonn, 1990) UN Africa, 1989: UN Economic Commission for Africa, Inter-Agency Task Force, Africa Recovery Programme, South African Destabilization: The Economic Cost of Frontline Resistance to Apartheid (New York, 1989) UN Dept of International Economic and Social Affairs, 1984: See Population, 1984 UN International Trade: UN International Trade Statistics Yearbook, 1983 UN Statistical Yearbook (annual) UN Transnational, 1988: United Nations Centre on Transnational Corporations, Transnational Corporations in World Development: Trends and Prospects (New York, 1988) UN World Social Situation, 1970: UN, Department of Economic and Social Affairs, 1970 Report on the World Social Situation (New York, 1971) UN World Social Situation 1985: UN Dept of International Economic and Social Affair: 19SS Report on the World Social Situation (New York, 1985) UN World Social Situation 1989: UN Dept of International Economic and Social Affairs: 1989 Report on the World Social Situation (New York, 1989) UN World‟s Women: UN Social Statistics and Indicators Series K no. 8: The World’s Women 1970-1990: Trends and Statistics (New York, 1991) UNCTAD: UNCTAD (UN Commission for Trade and Development) Statistical Pocket Book 1989 (New York, 1989) UNESCO: UNESCO Statistical Yearbook, for the years concerned. US Historical Statistics: US Dept of Commerce. Bureau of the Census, Historical Statistics of the United States: Colonial Times to 1970, 3 vols (Washington, 1975) Van der Linden, 1993: „Forced labour and non-capitalist industrialization: the case of Stalinism‟ in Tom Brass, Marcel van der Linden, Jan Lucassen, Free and Unfree Labour (IISH, Amsterdam, 1993) Van der Wee: Herman Van der Wee, Prosperity and Upheaval: The World Economy 1945-1980 (Harmondsworth, 1987) Veillon 1992: Dominique Veillon, ‘Le quotidien in Ecrire I’histoire du temps present. En hommage a Francois Bedarida: Actes de la joumee d etudes de VIHTP, pp. 315-28 (Paris CNRS, 1993) Vernikov, 1989: Andrei Vernikov, „Reforming Process and Consolidation in the Soviet Economy‟, WIDER Working Papers WP 53 (Helsinki, 1989) Walker, 1988: Martin Walker, „Russian Diary‟ in the Guardian,21 March 1988, p. 19 Walker, 1991: Martin Walker, „Sentencing system blights land of the free‟ in the Guardian, 19 June 1991, p. 11 Walker, 1993: Martin Walker, The Cold War: And the Making of the Modern World (London, 1993) Ward, 1976: Benjamin Ward, „National Economic Planning and Polities‟ in Carlo Cipolla ed.,

LITERATURA KOJA SE NAVODI U KNJIZI 459 Fontana Economic History of Europe: The Twentieth Century, vol. 6/1 (London, 1976) Watt, 1989: D. C. Watt, How War Came (London, 1989) Weber, 1969: Hermann Weber, Die Wandlung des deutschen Kommunismus: Die Stalinisierung der KPD in der Weimarer Republik 2 vols (Frankfurt, 1969) Weinberg, 1977: Steven Weinberg, „The Search for Unity: Notes for a History of Quantum Field Theory‟ in Daedalus, autumn 1977 Weinberg, 1979: Steven Weinberg, „Einstein and Spacetime Then and Now‟ in Bulletin, American Academy of Arts and Sciences, xxxiii. 2 November 1979 Weisskopf, 1980: V. Weisskopf, „What Is Quantum Mechanics?‟ in Bulletin, American Academy of Arts & Sciences, vol. xxxiii, April 1980 Wiener, 1984: Jon Wiener, Come Together: John Lennon in his Time (New York, 1984) Wildavsky, 1990: Aaron Wildavsky and Karl Dake, Theories of Risk Perception: Who Fears What and Why?‟ in Daedalus, vol. 119, no. 4, autumn 1990, pp. 41-60 Willett, 1978: John Willett, The New Sobriety: Art and Politics in the Weimar Period (London, 1978) Wilson, 1977: E. G. Wilson, „Biology and the Social Sciences‟ in Daedalus 106/4, autumn 1977, pp. 127-40 Winter, 1986: Jay Winter, War and the British People (London, 1986) „Woman‟, 1964: „The Woman in America‟ in Daedalus 1964 The World Almanack (New York, 1964, 1993) World Bank Atlas: The World Bank Atlas 1990 (Washington, 1990) World Development: World Bank: World Development Report (New York, annual) World Economic Survey, 1989: UN Dept of International Economic and Social Affairs, World Economic Survey 1989: Current Trends and Policies in the World Economy (New York, 1989) World Labour, 1989: International Labour Office (ILO), World Labour Report 1989 (Geneva, 1989) World Resources, 1986: A Report by the World Resources Institute and the International Institute for Environment and Development (New York, 1986) World Tables, 1991: The World Bank: World Tables 1991 (Baltimore and Washington, 1991) World‟s Women: see UN World‟s Women Zetkin, 1968: Clara Zetkin, „Reminiscences of Lenin‟ in They Knew Lenin: Reminiscences of Foreign Contemporaries (Moscow, 1968) Ziebura, 1990: Gilbert Ziebura, World Economy and World Politics 1924-1931: From Reconstruction to Collapse (Oxford, New York, Munich, 1990) Zinoviev, 1979: Aleksandr Zinoviev, The Yawning Heights (Harmondsworth, 1979)

Predmetni i imenski registar Abd-el-Krim 163 Abduh, Muhamed 161 abortus 237, 239f, 246, 256 Adenauer, Konrad 216, 248 Adler, Fridrih 50 Afrika - crnački nacionalizam 165-166 - kolonijalizam 165-167 - gerilski pokreti 339-340 - nezavisne drţave 262 - seljaštvo 222 takođe pogledati pojedine zemlje Ahmadulina, Bela 379 Ahmatova, Ana 138, 379 Ajnštajn (Einstein), Albert 403-406, 409, 412, 417 Ajzenhauer (Eisehower), Dvajt 181, 216 Ajzenštajn, (Eisenstein), Sergej 52, 141, 146, 348f, 390 Ajzler (Eisler), Hans 139, 188 Al Afgani, Dţamala al Din 161 Albanija 34, 66, 115, 129, 133, 192f, 193, 358f, 368, 381 Aleksandar, kralj Jugoslavije 90 Ali, Rašid 37 Aljende, Salvador 333 Alzas-Lorena 31 Alţir 64, 135, 161, 165, 169, 216, 222, 264, 276, 280, 329, 330 Američka narodno reovlucionarna alijansa (APRA) 84, 106, 254f anarhizam 61, 62, 99, 123, 143 Andrić, Ivo 23, 358, 384 Andropov, Jurij 359 Angola 194, 329, 338, 339 antimaterija 404 antisemitizam 92, 95-96, 104, 105, 117-118 aparthejd 339, 340, 381, 426 Apoliner, Gijom 140 arhitektura 138, 142-145, 378, 387 Aragon, Luj 140 Argentina 55, 84, 105, 106, 152, 238, 272F, 274, 319, 333, 336, 394 Armstrong, Luj 391 Aron, Rejmon 227, 337 astronomija 402 Ataturk (Mustafa Kemal) 58, 89, 161, 350 atomistika 403-404, 406, 411 Australija 13,19, 55, 89, 161, 216, 271, 277, 308 Austrija 34, 84, 91, 107,108,115, 136,174, 216, 319 austro-marksizam 293 Austro-Ugarska 10, 24, 27 automobili, proizvodnja 81, 200-201, 213 Avganistan 88,182, 188, 194-195, 273, 341, 346 Azerbejdţan 31, 364f, 370 Azikive, Namdi 166 BAAS (Baath), partija 135, 264, 338 Babelj, Isak 58, 139f, 146 balet 140-141 baltičke drţave 73f, 360, 365, 371 Banda, dr Hastings 327

Bandaranaike, Sirimavo 238-240 Bandunški pokret 272 Bangladeš 198, 222, 264f, 273 Banka za međunarodna poravnanja 79 Bare, Siad 137, 339 Baroha, Hulio Karo 9 Batista, Fulgensio 331 Bauhaus 140, 144 , 145 Beč 143 Bejkon, Frensis 384 Bel, Danijel 217 Belgija 26, 35, 75, 91, 107, 129, 183, 215, 216, 221, 230, 245, 308f, 321 Belgijski Kongo 170, 277, 279, 329, 337 Belize 273 Belorusija 58, 365f Benario, Olga 61 Ben Badis, Abdul Hamid 161 Benjamin, Valter 138, 146, 348 Berg, Alban 146 Berlin, Isaija 9 Berlinski zid 181 Bernal, J. D. 396, 409 Bernštajn, Eduard 293 Bernštajn, Leonard 384 Beveridţ, izveštaj 126 Big Beng teorije (Veliki prasak) 407, 416 biotehnologije 397 Bleket (Blackett) P.M.S. 409 Blok, Aleksandar Aleksandrovič 138, 379 Blum, Leon 116 Bocvana 308 Bogart, Hemfri 145 Bolivija 68, 74, 106, 270, 330, 334 Bolonja 231 Bond, Alan 383 Bor, Nils 396, 403, 405 Borhes, Horhe Luis 147f Born, Maks 408f

PREDMETNI IIMENSKI REGISTAR 461 Bose, Subhas Čandra 134, 166 Bosna 109, 132, 422 brak 244-246 Brak, Ţorţ 141 Braun, Oto 61 Brazil 61, 65, 74, 84, 106, 152, 153, 157, 203, 221, 246, 259, 267, 274, 281, 308, 319, 320, 333, 377, 433 Breht, Bertold 47, 61, 145-146 Brest Litovsk 28, 31, 53 Breton Vud sporazum 209 Breţnjev, Leonid 62, 189, 190, 318, 358-359, 362-363 Britanija 24-31, 33, 35-37, 40-42, 50, 72, 73, 75, 76, 78, 83, 88, 90, 98, 111, 117, 118, 119, 120, 121, 126, 134, 141, 144, 149, 153,156,158, 161,163, 168-169, 197-199, 205-210, 215, 216, 221, 225, 230-232, 239, 245-246, 248250, 259, 260, 307f, 308f, 310f, 312, 316, 321, 379, 382, 409-410 Britansko Carstvo 37 118-120, poglavlje 7 passim Britn, Bendţamin 147 Brodvej, mjuzikli 252 Brodski, Josif 379 Brojer (Breuer) Marsel 143 Brolji de, L.V. 408f. Bugarska 17, 44, 50, 59, 132, 199, 222, 237, 240, 264f, 283, 338, 358f Buharin, Nikolaj 286, 287 292f, Buhen (Buchan), Dţon 98 Bunjuel, Luis 140 Burdije, Pjer 244, 385f Burma 134,167,168,264f Cejlon, vid. Šri Lanka CENTO pakt 272 Centralnoafrička Republika 269f, 277 cionizam 31, 92, 103, 134, 162 civilno društvo 110, 369 Crkve, vid. takođe Rimokatolička crkva Crna Gora 31, 132f Crvene brigade 333, 336 Cvetajeva, Marina 379 Čad 277, 319 Čang, Kaj Šek 58, 65, 350 Čaplin, Čarli 141 Čaušesku, Nikolae 302, 368, 379 Čedvik, Dţejms 406 Čehoslovačka 31, 34, 35, 110, 115, 132, 193, 216, 227, 283, 285, 299, 301, 321, 338, 380, 381, 394f Čehov, Anton 148 Čemberlen (Chamberlain) Nevil 117, 120-121 Čerčil, Vinston 13, 34, 35, 38, 90, 114, 116, 121,122,129,132,162, 174 Čile 84, 109, 193, 227, 269, 309, 329, 331, 333 dadaizam 139-140, 144 Dahomej (Benin) 339 Dali, Salvador 139, 140 Danska 35, 73, 75, 130, 1830, 233, 245, 308f, 321 DDR 137,175, 193, 195,198, 285, 300, 344, 355, 367 Deblin (Doblin), Alfred 146 Debre (Debray), Reţiš 219 Degrel (Degrelle), Leon 91 Deng, Ksiaoping 348, 355 Dimitrov, Georgi 116 Dimon (Dumont), Rene 9 Dirak (Dirac), Pol 404, 408f Dišan (Duchamp), Marsel 139, 387 Djagiljev, Sergej 140-141 DNK 396, 415 Dominikanska republika 222 Dos Pasos, Dţon 148 Dozov (Dawes) plan 79 Drajzer, Teodor 148 drţava društvene brige i sistemi socijalne zaštite (welfare state and welfare systems) 77, 190, 203,

215, 216, 217, 226, 235, 258, 260, 308,314 Drugi svetski rat 25, 33-46, 66, 113-115, 128-133, 166, 176, 178 Društvo naroda 32, 34, 44, 74, 118 Dubček, Aleksandar 301 Dţinah (Jinnah), Muhamed Ali 156, 168 Dţojs (Joyce), Dţejms 138f, 142, 148, 383, 411 Dţonson (Johnson), Lindon 335 Dţonson, Filip 385 Đentile (Gentile), Đovani 93 Đilas, Milovan 67, 356 Egipat 36, 64, 85, 135, 153, 161, 169, 187, 213, 239, 262, 270, 300f, ekološki problemi 199-200, 317, 325, 414, 427-428 ekonomija 69-85, 196-217, 305-325 Ekvador 15, 213, 225 Elijar (Eluard), Pol 140 El Salvador 340 Eliot, T.S. 17, 138, 142, 144 energija, potrošnja 200, 427 Engels, Fridrih 18 Ernst, Maks 140 Estonija 31, 53 ETA (baskijski teroristi) 228, 333, 337, 344 Etiopija 34, 115, 137, 264, 327, 339, 341 eugenika 94, 400 evolucione teorije 413, 416 evrodolari 211 Evropska zajednica 19,107,183-184,198, 210, 317f, 323f, 325, 420^21, 433

faks mašine 398 Fajninger, Lajonel 144 farmaceutska industrija 203, 263 fašizam poglavlja 4 i 5 passim - antifašistički pokreti 91, 107, poglavlje 5 462 DOBA - EKSTREMA anti liberalni karakter fašizma 94 - društvene klase i fašizam 96-98 - elementi fašizma 93-95 - elementi revolucionarnosti u fašizmu

101-102

- izvan Evrope 103-106, 133 - kao globalni pokret 92-93, 103-104 - kao inspiracija za anti-liberalne snage 89-90 - kapitalističko-komunistički savez protiv fašizma 13-14, 126,131 - opadanje fašizma 136-137 - privlačnost fašizma 136 - Rimokatolička crkva i fašizam 91 - teza o monopolskom kapitalu 102 - uslovi za pojavu fašizma 100 - Velika recesija i fašizam 86, 102-103 feminizam 237-238, 240-241, 243 Fermi, Enriko 408f Ficdţerald (Fitzgerald), Skot 141 Filipini 122, 198, 222, 225, 238, 308 film 80, 82, 140-142, 145, 146, 149, 150-152, 249, 251, 377, 378, 380, 381, 384, 385, 390 Finska 31, 32, 57, 59, 68, 182, 192f, 199, 221, 237, 284, 308f, 317 Firt (Firth), Rejmond 10 Fišer, Rut 253 fizika 403-408 Ford, Henri, 80 fordizam 201 Forestal, Dţejms 180 Francuska 10, 24-32, 35, 39-42, 58, 59, 64-66, 68, 79, 84, 104, 114, 119, 121, 128-131, 139-142, 149, 162, 169, 181, 183, 184, 192, 205, 207, 208, 215, 216, 219, 225, 227, 229, 237, 239, 245, 247, 248, 311, 322, 378, 409 Francuska revolucija 39, 48, 91, 94, 281, 338, 366, 367 Franko, Francisko 89-93, 98, 105, 108 Franja Ferdinand 10 Frojnd (Freund), Karl 142 Fridman (Friedman), Milton 309, 317 fudbal 153 fundamentalizam 156, 161, 277, 343, 361, 421, 425, 436 futurizam 139, 143, 145, 148, 388 Gabon 272, 277 Gaitan, Horhe Eliezer 105, 106 Galbrajt (Galbraith), Dţordţ 77, 196, 217 Galupovo ispitanje javnog mnenja 112 Gana 222, 267, 268, 277, 280, 329 Gandi, Indira 156, 344 Gandi, Mohandas Karamčad 93, 156, 159, 162, 248,281 Gandi, Radţiv 344 Gardel, Karlos 152 GATT (Sporazum o carinama i trgovini) 209 Gedel (Goedel), Kurt 405 genetski inţinjering 205, 416-417 genetika 400-401, 415-416 genocid 39, 44, 117 genom 416 geologija 413 gerilsko ratovanje 64-67, 125, 131-133, 152-153, 330335 Gevara, Če 330, 332, 334, 337 Gladio 129f globalna revolucija 220 Gol, (Gaulle) Šari de 64, 114, 118, 169, 185, 216,227, 248,335,377 Golding, Vilijam 9 Gombrič, Ernst 9

Gorbačov, Mihail 191, 286, 359-367, 369-371 gradovi 158,164, 200, 223-225, 235, 277-279, 323, 342, 344-346 gradovi-drţave 214 Gramši, Antonio 23 lf Gras, Ginter 379 Grčka 27, 38, 44, 66, 226, 237, 266, 273, 339 Grej (Grey), Edvard, 23 Grenada 189, 340 Gris, Huan 141 Gropijus, Valter 138f, 144 Gros (Grosz), Georg 145 gulazi 288, 297 Gvajana 264f, 273, 346f Gvatemala 88, 193, 308, 331 Gvineja 170, 269, 329 Gvineja-Bisao 339 Habermas, Jirgen 289 Habl (Hubble), Edvin 402, 407 Habzburzi 56 Haiti 222, 422 Haja (Haya) del Tore, Viktor Raul 106 Hajdeger, Martin 93 Hajek (Hayek), Fridrih fon, 137, 206, 208, 309, 317 Hajzenberg, (Heisenberg), Verner 401, 404, 408f Haldan (Haldane), J.B.S. 409 Hamsun, Knut 144 Han (Hahn), Oto 396 haos, teorija haosa 407, 413 Hardi, (Hardy), G.H. 409 Hariman, Averel 207 Hašek, Jaroslav 55, 146 Hausman (Hausman), A. E. 146 Havel, Vaclav 369

PREDMETNI IIMENSKI REGISTAR 463 Hence (Henze), Hans Verner 384 Hemet (Hammett), Dešiel 150f Hemingvej, Ernest 27, 139f, 148 Hindemit (Hindemith), Paul 141 Hirošima 27, 38 Hitler, Adolf 11,14, 27, 33, 35-38, 59, 61, 65, 68, 69, 83f, 84, 89, 91-93, 98-104,106-108 poglavlje 5 passim 145,149, 295, 346 Hladni rat 11, 15 173-195 - detant 185-186, 188 - Drugi hladni rat 188-190 - ekonomske posledice 209-211 političke posledice 182-184 - trgovina oruţjem 194-195 - ugovori o smanjenu naoruţanja 186 Hobs, Tomas 173, 259 Hodţa, Enver 381 Holandija 24, 35, 37, 55, 104, 107, 166, 168, 183,216, 233, 246, 308f Holidej, Bili 391 Homeini, ajatolah Ruhola 342 homoseksualnost 246, 2252, 323 Hong Kong 205, 214 Horti, Mikloš 90, 97 Ho Ši Min 135, 167, 248, 334 Hrist, Isus 95 hrišćanska demokratija 91, 183, 215, 239f Hruščov, Nikita 60, 176f, 186, 187, 248, 285, 289, 300, 328, 329 Hrvatska 31, 97, 104-105, 114, 129, 132f Huarez, Benito 92 Hufe-Boinji (Houphouet-Boigny), F 327 Husein, Sadam 346 Huver (Hoover), Edgar 180 Huver (Hoover), Herbert 83 Ibanjez (Ibanez) Karlos 84 Idn (Eden), Entoni 169 Iljin, Ivan 425f imperijalizam videti kolonijalizam Indija - antiimperijalna borba 134, 136 - britanski Radţ 166 - dekolonizacija 44, 165-168 - demokratsko uređenje 264 - indijsko-pakistanski ratovi 273 - Indijski nacionalni kongresl34, 168, 250, 279 - industrijalizacija 159 - izbori 269, 279 - Kilafat agitacija 155 -Muslimanska liga 168-169 - pismenost 156 - podela 168-169 - seljaštvo 222 Indokina 37, 163, 165, 299.(vid.Vijetnam) Indonezija 55, 59, 74,164,166,168, 222, 320, 329 industrijalizacija 78, 81, 158-159, 197-198,' 199, 201-206, 214-215, 230-233, 267, 285, 289, 291, 292, 306, 311-312, 342, 352-353, 428 inflacija 70-72, 144, 216 informacione tehnologije 205 internacionalne brigade 125 intifada 344 Irak 37, 64, 88, 135, 169, 189, 193, 222, 270, 273, 300f, 325, 346 Iran 88,160,161,169,179, 188, 222, 272, 273, iransko-irački rat 28, 273, 328 Irska 85, 88, 162, 168, 183, 226, 237 Islam 85, 92, 135, 153, 155-157, 161, 164-165, 168-170, 222, 239, 280, 342343, 436 Island 226, 239 Istočna Nemačka vid. DDR Italija 24, 31-35, 39, 42, 66, 86, 92-95 Izrael 45, 169, 187, 239, 273, 318, 345 izbeglice 44-45, 277,

394 Jabotinski, Vladimir 92, 103 Jalta, konferencija 38, 179 Jamajka 165, 222, 308 Janaček, Leo 140 Jangov (Young) plan 79 Japan - američki uticaj 174, 183-184, 212 - bliskost sa fašizmom 104 - Drugi svetski rat 34-35, 36-39, 133, 136, - ekonomski rast 205, 210 - industrija 159 -kolonijalizam 34, 114-115, 133-135, 159, 166 - lično bogatstvo 256, 310 - međuratna ekonomija 74, 81 - modernizacija 157 - nacionalističko-militaristički reţimi 83, 89 - poljoprivreda 74, 221 - Prvi svetski rat 32, 34 - umetnosti 148, 177-178, 390 -zemljotres (1923) 69 Jejts (Yeats), Vilijam Batler 144 Jemen 88, 264f 341, Jeljcin, Boris 364, 371, 372 Jevreji 95, 96,117,125f, 132, 134, 162, 235, 257,318,385, 398,400, 424 Jermenija 44, 379, 365, 370f Jinger(Juenger), Ernst 26 Jom Kipur, rat 187 Jordan 276 Jugoslavija 31, 32, 39, 59, 66, 90, 129, 131, 132, 176, 178, 183, 213, 222, 227, 250, 264f, 299, 300, 302, 321, 338, 358, 384 Juţna Afrika 40, 60, 89, 104, 161, 170, 190, 213,251,278,339,381 Juţna Koreja 11, 66, 205, 222, 226, 246, 275-276,319

Kabral (Cabral), Amilkar 339 Kadar, Janoš 301 Kadare, Ismail 381 Kafka, Franc 146 Kandinski, Vasilij 144 Kambodţa 264f, 272, 283, 340 Kanada 25, 74, 84, 88, 161, 205, 213, 237, 277, 308f, 321,431 464Kapica, DOBAPetar EKSTREMA 396 kapitalizam 13-15, 69-71, 78, 82-83, 85, 95, 101, 102, 177-179, 195-197, 203-207, 260-261, 306-312, 318, 335, 337, 423, 427, 431 kapitalizam protiv socijalizma 13-15, 48—49, 77,130, 155f, 174, 178, 190-191 Kardenas, (Cardenas)Lazaro 84, 133 Karibi 85, 153, 159, 165, 170, 189, 201 Karne, Marsel 142 Karero (Carerro), Blanko, admiral 333 Kartije (Cartier), Breson Anri 140 Kastro (Castro), Fidel 190, 248, 330-332 katastrofa, teorija katastrofe 413 Kavafi, C. P. 147f Kavkaz 279 Kazahstan 268f, 366, 370 Kejnz (Keynes), Dţon Majnard 30, 41, 77, 80, 82, 208, 326 Kenan (Kennan), Dţordţ 179 Kenedi (Kennedy), Dţon F. 38, 177, 181, 186 Kenija 170, 203, 223 Kenijata (Kenyatta)Jomo 166 Keršo (Kershaw), lan 87 Kim II Sung 135, 379 Kina 25, 34, 39, 47, 51, 55, 58, 59, 61, 65, 66, 70, 104,135,148,164,174-177,181, 186,188,189, 193,198, 221, 226, 227-230, 283, 299-301, 307, 320, 337, 338, 345, 348-355, 362f, 367, 380 kinesko-indijski rat 273 Kipar 273, 330 Kisindţer (Kissinger), Henri 187, 188 Kiš, Egon Ervin 148 Kle (Klee), Pol 148 Klemperer, Oto 145 Kler(Clair), Rene 142 knjiţevnost 142, 146, 149-150, 379, 381, 383-385 kokain 254 Kokto (Cocteau), Ţan 140 kolektivizacija 270, 271, 290, 353 kolonijalizam 154-170 - dekolonizacija 167-170, 262, 265 - dominioni 161 -imperijalističke sile 133 - kolonijalizam i Velika kriza 161-162 - mandati 32 - ograničen industrijalizacija kolonija 158-159 - poklapanje antifašizma i antiimperijalizma 134-135, 166 - pokreti za oslobođenje u kolonijama 85, 134-135, 158,160-162, - politički i društveni nemiri u kolonijama 85, 165-166 - postojanost imperijalnih granica 159-160 - protektorati 159 - sistem podmićivanja 154 - uticaji svetskih ratova na kolonijalizam 162, 166-167 - vesternizatorske elite 156-157 Kolumbija 85, 88,106, 109, 221, 278, 281, 332 kompjuterska nauka 412 kompjuterska kontrola zaliha 306 komunikacije 17, 18, 19, 201, 213, 229, 250, 320, 321, 377, 398, 399 komunizam komunisti, komunističke partije, poglavlja 2, 5, 13, 15, 16 passim 13, 83-86, 89, 91, 92, 98, 99, 102, 107, 145, 148,155,157,166,168, 173-184, 186, 192,193, 207, 215, 220, 221, 228, 238, 240-241, 264, 271-273, 279, 281, 317-319,379-381, koncentracioni logori

117 Kondratijev, N.D. 70, 428 Kondratijevi dugi talasi 70 Konfučije 312 Kongo 264, 277, 319, 329, 339 konstitucionalne drţave, poglavlje 4 passim Kodvel (Caudwell), Kristofer 406 konstruktivizam 139, 143 Korda, Aleksander 57f. Koreja 39, 66, 135, 159, 226, 299 Korejski rat 45, 175, 176, 182, 210, 328, 351 Kornai, Janoš 317 Kosanović, Boţana 77 Kostov, Trajčo 299 korporativna drţava 90 kosmologija 407, 416 Kostarika 88 Kraus, Karl, 23,146 Krik, Frensis 396, 397, 415 krimići 149-150 Kristi, Agata 149 kriza, decenije krize (1970-e i 1990-e) - beda 307 - depresija u Trećem svetu 306, 319-320 - dezintegracija sovjetske ekonomije 307, 316-317 - dezorijentacija i nesigurnost 308, 315 - društvena i ekonomska nejednakost 308, 310f - ekonomski argumenti 309-312 - masovna nezaposlenost 307 - neoliberalni argumenti 309-312

PREDMETNI IIMENSKI REGISTAR 465 - nove političke snage 315, 316 - odbacivanjestarih politika 315, 316 - politika kupovine vremena 309 - poređenje krize na Istoku i Zapadu 317-319 - promene na trţištu rada 312-314 - reakcije protiv vlada 315 - strukturalna previranja 312-314 - zagovornici slobodnog trţišta 309 Krleţa, Miroslav 384 Krosland, Entoni 204, 206, 217 ksenofobija 94, 96, 277 Kuba 55, 85, 122, 186, 190, 247, 273, 283, 299, 300, 330-332, 337 kubanska raketna kriza 175, 177 kubizam 138,141, 387, 389 kultura mrţnje 315 Kue (Coue), Emil 80f Kulidţ (Coolidge), Kelvin 69 Kurdi 273 Kurosava, Akiro 378, 390 Kuvajt 193, 214 kvantna mehanika 404-407 Kvebek 256, 324 kvisling 114 Ladiri (Ladurie), Le Roj 65 Lang, Fric 142 Lange, Oskar 375 Laos 264f, 283, 340 laseri 397 Latinska Amerika 39, 57, 63, 70, 84-86, 105-106,110, 133,140,152-153, 159, 198, 221223, 225-226, 228, 269-270, 274, 299, 306, 319, 331335, 340, 381 Latvija 31 Laue, Maks fon 409 Le Korbizje 139f, 143, 145, 378, 387 Lemle (Laemle), Karl 142 laissez-faire privreda 206, 312, 363, 370, 423 Lenjin, Vladimir Iljič 31, 33, 47, 48, 50, 51-55, 58, 61, 99,139,147,155, 239, 285-287, 292-293, 295-296, 328, 339, 352, 409 Lenjingrad 35 Lensberi (Lansbury), Dţordţ 119 Leonkavalo (Leoncavallo), Ruđeriol40 Lesoto 319 Letonija 31 Levi, Primo 9 Liban 164, 239 liberalizam - izazov socijalizma 87-88 - katolička crkva i liberalizam 92-94 - kolaps 87-91,107-108 - liberalne institucije 97-89 - uskrsnuće libralizma 108 - liberalne vrednosti 87 Liberija 211, 222, 277, 10 Libija 64, 189, 276 Libkneht, Karl 57, 99 Lisenko, Trofim Denisovič 401 Lisicki (Lissitsky), El 144 Litvanija 31, 56, 58, 107, 193, 239, 370, 381 Litvinov, Maksim 118 Livis (Leavis), F.R. 142 Lombardijska liga 323 Long, Hjui 105 Lorens, Dejvid H.1,42, 144 Lorka (Lorca), Federico Garsija 139f, 140 Lou (Low), Dejvid 289 Lubič (Lubitsch), Ernst 142 Lugoši, Bela 57f. Lu, Sin 148 Luis (Lewis), Sinkler 73, 111, 148 Luksemburg (Luxemburg), Roza 57, 99, 293 Lumumba, Patris 329 Lunačarski, Anatolij 145 Luter, Martin 123

Madagaskar 264 Mađarska 30, 39, 57, 90, 96, 100, 110, 132, 175, 193, 226, 290f, 298, 299, 301, 358-360, 366368, 380, 394f, Magrit (Magritte), Rene 140 Majakovski, Vladimir 379 Makarti (McCarthy), Dţozef 180, 332 Makartur (MacArthur), Daglas 176 Makluan (McLuhan), Maršal 337 Makmilan (Macmillan), Harold 77, 177, 197, 206,216 Malaparte, Kurčio 265 Malavi 327 Mali 269f, 329 Malezija 164, 167-168, 222, 276, 308, 320 Malro (Malraux), Andre 382 Maljevič, Kazimir 144 Mandela, Nelson 251 Man (Mann), Tomas 138f Manerhajm (Mannerheim), finski maršal 90 Mandţurija 34, 45, 159 Mao Ce Tung, maoizam 65, 66, 176f, 226, 228, 248, 296, 300, 316, 330, 332, 335, 343, 350-355 Mark (Marc), Franc 141 Marks, marksizam 20, 49-50, 55, 58, 61, 62, 70, 83, 88,131,159, 166, 221, 240, 285, 290f, 293-294, 297, 298, 328, 335, 339, 352, 373-374, 423 Markuze, Herbert 334, 337 Maroko, 162-163, 165,169, 222 Maršalov plan 184, 209 Maskanji (Mascagni), Pjetro 140 masovni mediji 82, 150152, 437 masovna zabava 82, 376-377, 383-385 Mateoti (Matteoti), Đakomo 98 Matis (Matisse), Anri 138f, 384

Mau Mau, pokret 170, 330 Mauricijus 236 Međunarodni mometarni fond 209, 326, 434 Meksiko 24, 66, 68, 70, 84,133,146, 213, 221, 225, 227, 246263, 265, 267, 270, 275, 308, 319, 335, 378 466Menken DOBA EKSTREMA (Mencken), H.L. 138 Menjuhin, Jehudi 9 migracija 71, 94, 210, 235, 276-277, 526-527 Miler (Mueller), Hajnrih 381 Milo (Milhaud), Darijus 141 Miliken (Millikan), Robert 402f Minhenski sporazum 35 Mirdal (Myrdal), Gunar 86, 217 Miro, Huan 140 Mis van der Roe (Mies van der Rohe), Ludvig Miteran (Miterrand), Fransoa 10, 3111 mladi, kultura mladih - adolescenti 247 - antinomijanizam 253-255 - demotski stil 251-253 - droge 253-254 - generacijski jaz 251-252 - heroji mladih 247 - internacionalizam 249, 337 - istorijska novina kulture mladih 247-249 - kupovna moć 247, 249-250 - lično i socijalno oslobođenje 253-254 - politički radikalizam 228, 247 - rok muzika 247, 252 - seksualno ponašanje 253 oda 138, 252 Modibo, Keita 329 Moholji-Nađ (Moholy-Nagy), Laslo 144 Moldavija 360, 371f molekularna biologija 415 Molotov, Vjačeslav 179 Mone (Monnet), Jean 208 Mongolija 88, 264f, Montalčini (Montalcini), Rita Levi 9 Moro, Aldo 333 Mozli(Mosley), Osvald 98 Mur (Moore), Henri 147 Musadik, Muhamed 169 Musolini, Benito 39, 60, 84, 92-93, 98-100, 102,103,106 Muzika 142, 143, 146, 152, 153, 377, 379, 383-385, 391 - dţez 142-143, 152, 252, 392 - rok 152, 217, 247, 250-252, 315, 334, 386,388,391 nacionalna drţava 17, 18, 20, 321-325, 420, 431433 nacionalizam 30-31, 83, 90, 92, 94-97, 99-101, 104,107-109,136,157, 260, 314-315, 321-325, 366, 370, 371, 425-426 nacionalsocijalizam 87, 98, 101, 117, 134, 137 nadrealizam 139, 140, 144 Nad, Imre 300 Nagasaki 27, 44 Nansenov pasoš 44 Napokon 39, 40, 47, 65 Narodni frontovi 116, 123, 333 NASA 410 Naser, Gamal Abdel 169, 272 naučna fantastika 399 Na Zapadu ništa novo (Remark) 147f Nazarbajev, Nursultan 366, 370 nejednakost 19, 271, 274, 276, 307-308, 310 Nemačka 11, 23-39, 5658, 73-74, 75, 84, 87-106,112, 138, 143-145,174,192,

401 Nepal 88, 222, 308f Neruda, Pablo 140 Neru, Dţavaharlal 134, 161, 248, 272, 280 nezaposlenost - međuratna 75-77 - masovna 75-77, 203, 233, 307, 312-313,429 Nidem (Needham), Dţozef 409 Nigerija 166, 203, 213, 277, 278f Nikaragva 65,106, 340 Nikson, Ričard 187, 188 Nimejer (Niemeyer), Oskar 378 Nkrumah, Kvarne 170, 267, 329 NLO (UFO) 399 Nobelove nagrade 177, 309, 377-379, poglavlje 18 passim Nolde, Emil 141 Norveška 35, 58, 73, 95, 207, 239, 245, 307f, 308f Novi Zeland 19, 88,161,199, 308f novine, tiraţi 150 novoindustrijalizovane zemlje (NIC) 230, 275, 281,306,312-313,429 nuklearna energija 42, 201 nuklearna oruţja 27, 42, 175-176, 179-182, 186,187,188,189, 397f, 401 nuklearno razoruţanje, pokreti 182, 183, 189,410 Obala Slonovače 165, 267, 277, 319, 328 obrazovanje 17, 154, 216, 225-230, 269, 280, 354, 359, 383, 394-395 takođe videti pismenost, studenti Očoa (Ochoa), Severo 9 Odn (Audn), W.H. 112, 124, 147 OECD 197, 218, 230, 262, 274 ofšor

poslovanje 211 O’Kejsi (O’Casey), Šon 146 Oklopnjača Potemkin 141, 146, 384 Oktobarska revolucija 11, poglavlje 2 passim, 98,144,157, 282, 345, 368 Olanska ostrva 32

PREDMETNI IIMENSKI REGISTAR 467 OPEK (OPEC) 187, 189, 200, 212, 217, 267, 274, 341, 357 opera 140f, 383-384 Openhajmer (Oppenheimer), Robert 409 organsko drţavotvorstvo 90 Orik (Auric), Ţorţ (Georges)142 Orvel (Orwell), Dţordţ 297 Osovina, sile Osovine 114-115, 118, 128, 132-133 Ostin (Austin) Dţejn 39 ozonske rupe 414 Pabst, G. V 145 pacifizam 119 Pakistan 45, 135, 168, 169, 182, 203, 222, 238, 272, 275 Palermo 220 Palestina 30, 103, 134, 162, 167, 333f, 345 Palma, Brajan de 384f Panama 189, 211, 340 Papua-Nova Gvineja 272, 275 Paradţanov, Sergej 379 Paragvaj 25, 88 Pariz 66, 227 Pasternak, Boris 379 Patel, Valahbaj 156 patrijarhat 244-245 Pauli, Volfgang408f Pauling, Linus 409, 417 Paund (Pound), Ezra 138f, 142 Pavelić, Ante 92 Pencias (Penzias), A.402 Perl Harbur 37 Peron, Huan 105, 106, 333, 345 Peru 84, 140, 163, 213, 228, 266, 271, 274, 277-278, 308, 319, 332, 381 Pesoa, Fernando 147f Peten, maršal 98 Petrograd 55 Pijade, Moša 20 Pikaso, Pablol38f, 140, 384 Pilsudski, maršal 90 Pinoče (Pinochet), Augusto 227, 334 planiranje 77-78, 85-87, 207-208, 285, 286, 289, 290, 302, 356, 361, 364, 366, 374, 376 Plank (Planck), Maks 403, 405, 408, 417 plastika 203 ploče, industrija 249 pismenost 19, 150, 156, 225, 268, 289, 342, 354 Plehanov, G, V.374 podklasa 234, 258-259, 316, 432 pogromi 20, 96 pokreti otpora 65-67, 132-135, 207 Polanji (Polanyi), Karl 260-261 Pol Pot 340 Poljoprivreda - agrarna reforma 269-270 - poljoprivredna hernija 202 - kapitalno intezivna proizvodnja 202 - kolektivna zemljoradnja 271 - proizvodnja hrane, globalna 198, 202, 270 - smrt seljaštva 220 - substencijalna proizvodnja 74 - viškovi hrane i glad 198 - Velika recesijaa i poljoprivreda 74, 76 - zajednička agrarna politika (CAP) 76 - „zelena revolucija‟ 202, 223, 278 Poljska 27, 31, 35, 36, 39, 45, 56 58, 129, 132, 227, 282, 290f, 299-301, 318-319, 320, 358-359 poljski koridor 30 pop-art 387, 388 Poper (Popper), Karl 411 poreklo svemira 412 porodice i domaćinstva 19-20, 67, 151, 156, 244-

246, 256-258, 260, 280 Portugalija 25, 64, 91, 107, 170, 183, 187, 188, 210, 221, 239f, 275, 339 postfordizam 231 postmodernizam3 88-389 praško proleće 302 Prestes, Luis Karlos 61, 65 Prever (Prevert), Ţak 140, 142 prirodna selekcija 416 prirodne nauke 393-398 - broj naučnika 393-394 - ,,čista“ i ,,primenjena“ istraţivanja 416-418 - dominacija teoretičara 402-403 - drţavno finansiranje 408-409 - politička i ideološka pitanja 400-402, 414 - politizovani naučnici 408-410 - povećana specijalizacija 395-396 - strah i sumnja od nauke 399-401 - tehnologija zasnovana na nauci 395-397 takođe videti pojedinačne nauke Prokofjev, Sergej 384f proletarijat videti radnička klasa Prust (Proust), Marsel 138f Prvi svetski rat 11-12, 23-28, 39—41 - izbeglice 44 - reparacije 79 Pučini (Puccini), Đakomo 140 Pulenk (Poulenc), Frensis 141 Raderford (Rutherford), Ernest 403, 408, 417 radio 151-153, 377 radnička klasa 48, 97, 164, 203, 214-215, 230-236, 252,315, 343

- etničko i rasno podvajanje 235-236, 426 - industrijska radnička klasa 214-215, 230-233,312-314 468 DOBA- EKSTREMA klasna svest 232-233 - međunarodna pomeranja 312-314 - opadanje 230, 312-314 - radnički pokreti i partije 48, 50, 99, 164, 207,214,216,236,281 - radnice 236-240 rađanje, kontrola 206, 240, 246, 263 Rajan (Ryan), Frenk 107 Rajt (Wright), Frenk Lojd 145 Raman, C 394 rasizam 92, 93, 95-97, 157, 235, 400-401 ratovanje - bezličnost modernog rata 44 - brutalizacija 43 - demokratizacija rata 42-44 - dvadesetovekovno 23-24, 40 - efekat na privredni rast 42 - finansiranje 41 - hemijsko ratovanje 28, 325 - izbeglice 44-45 - masovna mobilizacija 40 - masovni ratovi 40-41 - naoruţanje i ratni materijal 40-41 - nuklearni rat 409 - podmornice 28 - pacifizam 119 - planiranje rata i alokacija resursa 41-42 - „prljavi ratovi" 228, 337 - ratne ekonomije 41-42 - sećanje na rat 26, 44 - tehnološki razvoj i rat 42 - tenkovi 28 - uticaj ljudi i cena u ţivotima 43 - varvarstvo 18 - vazdušni rat 28 - vojnoindustrijski kompleks 41 - Ţenevska konvencija 28 - ţrtve 24-26, 37-39 razvod 237, 240-241, 244-245 Regan(Reagan), Ronald 189-191, 311 Rej (Ray), Satjadţit 378 relativitet, teorija 404, 406 religija 156-157, 256-257, 343, 398, 415, 416, 424 Renoar (Renoir), Ţan 144 Rensam(Rasome), Artur 47, 55 reportaţa 148 revolucija 30, 46, poglavlje2 passim 70, 98-101, 106,110,123,126-128, 144-147,174, 177-178, 188, 227, poglavlje 15 passim 350-352, 367 videti i posebne revolucije, kulturnu i političku Rilke, Rajner Maria 146 Rim-Berlin, osovina 114 rimokatolička crkva - fašizam i katoličanstvo 90-92 - izazov za liberalizam 90-92 - izazov moralnim doktrinama 237, 257 - marksističko-katolički sveštenici 340 - opadanje autoriteta 256, 424 - socijalna politika crkve 91 Rivera, Diego 147 Robins, Lajonel 208 Roberts, Frenk 173

Robinson, Meri 237 Romel, Ervin 36 Roj, (Roy) M. N. 55 Rot (Roth) Jozef 67, 146 Rouland(Rowland) F. S. 414 Ruanda 269f Rumunija 27, 31, 56, 92, 95, 96,132,193,199, 299, 302, 368 Ruo (Rouault), Ţorţ 384 Rusija (postsovjetska) 370-375 videti SSSR rusko-poljski rat 58 Ruzvelt (Roosewelt), Frenklin, D. 37, 69, 81, 84, 85, 106 Sadat, Anvar 344 Saharov, Andrej 411 Salazar, Oliviera 91, 93 Salter, sir Artur 77 Sandino, Cezsr Avgusto, 65 Sarajevo 10, 23, 45 Sarekat Islam 55 Sartr (Sartre), Ţan Pol 139f, 378 Sasun (Sasoon, Zigfrid 23 Sati (Satie), Erik 140 Saudi Arabija 88, 194, 275 Savezna Republika Nemačka 45, 108, 110, 183-185,192,193,197,198, 205, 207, 208, 210, 215, 216, 221, 225, 248, 308f, 315,379 SSSR - birokratizacija 289, 291 - decentralizacija 366-367 - dezintegracija 300, 302, 365-367 - Drugi svetski rat 15, poglavlje 2 passim 128, 133 - „drţavni kapitalizam" 286 - ekonomski kolaps 305, 314-316, 345-347 - ekonomski rast 197-198, 285-286, 289, 291-292, 302 -glasnost, prestrojka 297, 359, 362-365, 372 - granice 283 - industrijalizacija 285, 286-287, 291, 292 - međuratna privreda 72, 27 - izolacija 33, 89, 284

PREDMETNI IIMENSKI REGISTAR 469 - kolaps SSSR-a 190, 283 - kolektivizacija 289-291 - komandna politika 292 - komandna privreda 288, 299, 364 - naučnici 400, 401, 411 - naoruţavanje 188-189, 361 NEP 286-289, 363 - nomenklatura 289, 356, 357, 364 - planska privreda 285-286, 288, 289, - podrška revolucionarnim pokretima 60 - policijska drţava 296 - politički sistem 292-293 - poljoprivredna politika 289-290 - pritisak za promene 360-361 - pokušaji reforme 302, 356, 360-364, 370, 375 - ratni komunizam 286 - i revolucije poglavlje 2 passim 127, 130-131,174, 264-266, 272-273 - satelitski reţimi 178, 191 - seljaštvo 290 - siva ekonomija 290-291 - stagnacija, epoha stagnacije 187, 359-361 - strategija u Trećem svetu 328-330, 337-338 - umetnosti 379, 381 - Veliki Teror 290, 296-298 - ţene, uloga 238-240 SEATO pakt 272 seksualna revolucija 205, 245, 246 Selan (Celan), Pol 379 Selin(Celine) Luj Ferdinand 144 seljaštvo220-225, 268.-271, 289-291, 314 Semprun, Horhe 382 Sendero Luminoso 228, 327, 332, 343 Senegal 277 Severna Irska 109, 235f, 259, 333f, 336, 421 Severna Koreja 137 Sida (AIDS) 206, 309f, 417 Simenon, Ţorţ 150f sindikati 72, 233, 234, 314 Singapur 168, 214, 308 Sirija 64,135, 167,187, 222, 273, 338 siva ekonomija 279, 291, 313, 314 Sjedinjene Američke Drţave (SAD) - američki Građanski rat 39 - antikomunizam 179, 180 - centralno mesto u svetskoj kapitalističkoj privredi 43, 78, 79, 185, 210, 211 - desničarska i rasistička mobilizacija 105 - Drugi svetski rat poglavlje 2 passim 118, 128 - ekonomski rast 197, 200-200, 209 - ekonomska pomoć 209-210 - kreditni bum 80, 82 - međuratna ekonomija poglavlje 3

passim

-

- mirovni ugovori posle Prvog svetskog rata i SAD 31 nastavak prosperiteta 20-21 Nju dil 81, 84, 206 politike identiteta 324 potklasa 258-259 Prvi svetski rat 25, 28, 30 - sistemi društvene brige 77, 216, 227

- useljavanje 71, 94, 277 - vodeća naučna sila 394, 395 - ţene kao radna snaga 241 videti Hladni rat slikarstvo 142, 384, 386, 388 Slovačka 114, 132, 301 Smit (Smith , Adam 261 Snevlit (Sneevliet), Henk 55 socijalisti, socijaldemokratija 49, 50, 57, 68, 83, 84, 86, 88, 89, 99-101, poglavlje 5 passim, 183, 192, 206-207, 215-217, 310, 311, 315-316, 338, 374-375 Socijalistička internacionala 338 Solidarnost( polj ska )301 Solţenjicin, Aleksandar 362f, 367f, 380, 384 Soma 26 Somalija 109, 137, 194, 264, 269f, 277, 319, 339, 341,422 Sojinka (Soyinka), Vole 378 sovjetskoturski ugovor 31 sport 153, 224, 248, 371, 373, 435 Srbija 24, 25, 27, 50, 90, 344 Srednji istok 30, 32, 36, 64, 162, 169, 187, 272-273, 319, 420, 425 staklena bašta, efekat 414 stanovništvo, porast 198, 263, 426 St. Petersburg 55, 68 Staljin, Josif Visarionovič 35, 36, 55, 59, 61, 89, 118,121,128,131,145, 147,178-180, 288-296, 400-401 Staljin-Ribentrop pakt 118 Stravinski, Igor 138f, 141, 384 studenti 26, 97, 217-218, 225-230, 237, 247, 331, 335-338, 342, 343, 353f, 383, 394 Suecka kriza 169, 170, 176,185, 216 Sudan 169, 267, 269f, Sukarno 248, 272 Sun Jat Sen 350 svemirski letovi 410-411 Svetska Banka (World Bank) 209, 319, 326, 434 svetska privreda - eksplozivan rast 199-201 - globalizacija 15, 20, 71, 200, 205, 275, 276, 324-326 - izgledi 428-431 - međuratne godine 70-86 - međuratni kolaps 73-85 - i socijalističke drţave 192, 283, 357-359 - stagnacija 70-72, 181-183

PREDMETNI IIMENSKI REGISTAR 470 - i Treći svet 157-159, 205, 213, 274-276 - transnacionalna 211-213, 321 - zlatne godine 196-198 Svetski trgovinski centar 421 Šagal, Mark 384 šah 390 šah, iranski 341, 342 Šamir, Jichak 134 Šenberg (Schoenberg), Arnold 138f,, 388, 389 Šredinger (Schroedinger), Ervin 404, 408f, 415 Šostakovič, Dmitrij 384f Španija 24, 25, 34, 55, 61, 63, 90-91, 116, 122-128,131, 132,141, 184,188, 199, 205, 210, 220, 221, 239, 265, 307f, 323, 382 Španski građanski rat 34, 61, 63, 90, 122-128, 132 Šper (Speer), Albert 145 špijunaţa 114, 150, 175, 192, 308, 336 Sri Lanka 167, 238, 264f, 280, 433 Štirgk (Stuergkh), grof 50 Štirmer (Stuermer), Mihael 16 Štraus (Strauss), Rihard 140 Šufan (Schuffan), Eugen 142 Švajcarska 24, 25, 68 , 88, 225, 237, 308, 321, 432f Švedska 11, 25, 32, 68, 83, 86, 88, 216, 226, 245, 308f, 310, 311 Tačer (Thatcher), Margaret 190, 256, 305 Tajland 74, 88, 264, 272, 320 Tanenberg 27 Tanzanija (Tanganjika) 270, 277, 319 Tatlin, Vladimir 139 Tajvan 133,159, 222, 271 tehnološka revolucija - dug nauci 395-397, 412 - istraţivanje i razvojv 204 - kapitalno intezivna 202 - kulturni efekti 205 - međuratne godine 82 - potrošačka svest 202 - preobraţaj svakodnevnog ţivota 202-204 - ratovanje i tehnološka revolucija 42-43,

201

- tehnološka revolucija i privredni rast 201-203, 205 - transport i komunikacije 17, 18 - uticaj na radnu snagu 203-204 tektonske ploče 413 televizija 219, 376-377 Terborn (Therborn), Goran 282 terorizam 344-345, 419—421 Tilak, Bal Ganghadar 160 Tito, maršal Josip Broz 55, 126, 130, 132f, 248, 272, 302 Tjenanmen 228, 345, 366 Tolstoj, Lav 148 Toljati (Togliatti), Palmiro 83f, 126, 176f Tores (Torres), Kamilo 332 tortura 18, 43, 169, 336 totalitarizam 89, 183, 279, 281 Transilvanija 30 Traven, B.145 Treći svet - demografska tranzicija 263 - društvena i politička nestabilnost 328 - društveni preobraţaj 279-281 - drţavna preduzeća 266 - duţnička kriza 319 - ekonomska globalizacija 275

- ekonomski razvoj 274 - ekonomska vrednost za Zapad 157 - fundamentalistički pokreti 277 - gerilsko ratovanje 330-335 - gradovi 223-224, 277 - i Hladni rat 273-274 industrijalizacija 157, 266-267, 275 - izbeglice 277 -jaz između siromašnih i bogatih zemalja 274-275, 320, 321 - konflikt sa tradicijom i starim vrednos tima 277, 279 - krizne decenije 306, 307, 319-320 - medicinski uticaji 263 - migracije radne snage 276, 277, 279 - novoindustrijalizovane zemlje (NIC) 199, 265, 275, 281, 306 - obrazovanje i drţavna politika 268-269 - ograničenja zaostalosti 267 - opadanje smrtnosti 263 - pismenost 267-269 - pojam Trećeg sveta 272 - politička radikalizacija 164 - politizacija religije 425 - politički sistemi 264, 279-281 - poljoprivreda 224, 268, 278 - ratne zone 327-329 - regionalni konflikti 271-274 - revolucionarni potencijal 327-329, 337, 341 - seljaštvo 223, 224, 269-271 - svest o modernosti 277-280 - turizam 276 - udeo u izvozu 157-158, 213 - više nije jedinstven entitet 274 - vojni reţimi 264-266 - zapadnjačke elite 155-157 - zemlje sa niskim dohotkom 276 - ţelja za obrazovanjem 268-269 - ţene 239-242 Trinidad 165 Trocki, Lav 49-50, 61, 144, 286, 291, 332, 356 Truman, Hari 175, 180

Tunis 163, 165, 69, 274 Ture (Toure), Seko 170, 329 Turing, Alan 396 turizam 201, 276, 283 Turska 25, 26, 30, 31, 34, 44, 50, 51, 54, 56, 58, 87, 88,156,160,162, 222, 237, 272, 273, 274f, 280, 282, 308f, 381, 384 Uganda 269 Ukrajina 58, 107, 372 Ujedinjeni Arapski Emirati 274, 346f Umetnosti - anti-umetnost 387 - Art Deko 143 - art noveau 143 - avangarda 138,140-142, 376, 387-389 - masovne umetnosti 148-150 modernizam 102, 138-139, 141-143, 386-387 - padanje tradicionalnih ţanrova 385 - otklon od centara elitne kulture 378-379 - patronat vlade 379-381 - pokret umetnost i zanati 144 - postmodernizam 388 - talenat 385 - umetnost kao posledica apokalipse i tragedije 145-148 - umetnost revolucionisan tehnologijom 376, 377 videti takođe arhitektura, film, itd. urbanizacija 199-200, 223-224, 277-278 Urugvaj 88, 274, 333, 334 Vagner, Rihard 38 vajarstvo 384 Vajda, Anţej 381 Vajl (Weil), Kurt 145,146 Vajlder(Wilder), Bilie 142 Vajmarska republika 102,108 Vajt (White), Hari Dekster 209, 326 Valensija 220 Valiani, Leo 10 Vargas, Ţetulio 84,105,106, 333 Vašingtonski pomorski sporazum(1922) 34 Vavilov, Nikolaj Ivanovič 401 Veber, Maks 94 Vegener, Alfred 413 Velika recesija 13, 59, poglavlje 3 passim, 102, 103, 108,110,145,151, 157,163-164, 177, 204, 208, 306-307, Vels (Wells), H. DŢ. 399 Venecuela 222 Venturi, Franko 10 Verden 26 Vern (Vernes), Ţil 399 Versajski ugovor 11, 30-32 Vertov, Dţiga 148 Vijetnam 39, 66, 167, .170 , 264f, 283, 340, 367,368 Vijetnamski ratovi 167, 182, 184, 187-188, 210,283, 328,330, 340 Viktorija, kraljica 13 Vilson (Wislon), E.O.416 Vilson(Wilson), Tomas Vudrou 28, 30, 32, 56 Viskonti, Lukino 390 Vo (Vaugh), Ivlin 147 vojni udari i vojni reţimi 64, 83, 123, 124, 194, 264-266, 333-335, 346f Volf (Wolf), Krista 381 Vol strit, krah 73, 283, 429 Votson-Siton(WatsonSeaton) 106 Voznesenski, A. A. 379 Zaglul (Zaghlul), Said 162 Zaliv svinja 334 Zalivski rat 185, 190, 341, 346, 421 Zambija 277, 319

Zapadna Afrika 85 Zapata, Emiliano 55, 147 ZimbabvefJuţna Rodezija) 170, 339 Zinovjev, Aleksandar 360 Zlatna obala (Gana) 75,165, 170 zlatni standard 72,185, 209 zločin 194, 254, 255, 259, 297, 315, 318, 432 ţene - emancipacija 238-240 - feminizam 240-242 - javna uloga ţena 238-239 - u komunističkim zemljama 239, 240 - plata za domaćice 256 - pobuna protiv nepopularnih moralnih doktrina 237 - u politici 238-240 - radnička klasa 233, 238 - seksualno oslobođenje 245, 246 - iz srednje klase 241, 242 - u Trećem svetu 152, 239, 278 - na trţištu rada 237, 239, 242 - u visokom obrazovanju 327 Ţenevska konvencija 28 Ţolio Kiri (Joliot-Curie) F. i I. 408f, 409 Ţores, Ţan 88 ţurnalizam 118, 146-150

472 DOBA EKSTREMA

Sadržaj

PREDGOVOR .................................................................................................................................. 5 VEK: pogled iz ptičje perspektive ................................................................................................. 9 PRVI DEO: DOBA KATASTROFA Doba Totalnog rata ........................................................................................................................ 23 Svetska revolucija ......................................................................................................................... 47 Ka ekonomskom ambisu .............................................................................................................. 69 Pad liberalizma ............................................................................................................................. 87 Protiv zajedničkog neprijatelja .................................................................................................. 112 Umetnosti 1914-1945 ................................................................................................................. 138 Kraj carstava ................................................................................................................................ 154 DRUGI DEO: ZLATNO DOBA Hladni rat ...................................................................................................................................... 173 Zlatne godine................................................................................................................................ 196 Socijalna revolucija 1945-1990 ................................................................................................... 219 Kulturna revolucija ..................................................................................................................... 244 Treći svet ...................................................................................................................................... 262 „Realni socijalizam" .................................................................................................................... 282 TREĆI DEO: ODRON Decenije krize .............................................................................................................................. 305 Treći svet i Revolucija ................................................................................................................. 327 Kraj socijalizma ........................................................................................................................... 348 Avangarda umire - Umetnosti posle 1950. godine ................................................................. 376 Ĉarobnjaci i šegrti - Prirodne nauke .................................................................. ...................... 393 Prema Milenijumu ...................................................................................................................... 419

Biografija ........................................................................................................................................ 439 Preporuka za dalje čitanje ............................................................................................................. 441 Literatura koja se nalazi u knjizi .................................................................................................. 443 Predmetni i imenski registar ........................................................................................................ 459

Erik Hobsbaum DOBA EKSTREMA Istorija Kratkog dvadesetog veka 1914-1991 Zđ izdavača Miroslav Dereta

Glavni urednik Dijana Dereta Urednik / Recenzent Dragan Mojović Lektura / Korektura Vladimir Janković Tanja Taubner Likovno-grafička oprema Nenad Ristić Korice Dijana Dereta Nenad Ristić Prvo DERETINO izdanje ISBN B6-7346-239-8 Tiraţ 500 primeraka

Beograd 2002. Izdavač / Štampa / Plasman Grafički atelje DERETA Vladimira Rolovića 30, 11030 Beograd tel./faks: 011/ 512-221; 512-461 Internet prezentacija: wAvw.dereta.co.yu email: [email protected] Knjiţara DERETA, Knez Mihailova 46 tel: 011/ 627-934, 630-040

SVET KOJI SE MENJA

Obrazac starog: terasasta zemljoradnja u dolini Liping, Gujdzon, Kina Obrazac novog: elektronski mikrograf jedne

intestinalne bakterije kako izbacuj svoje hromozome (uveličane 55 000 puta).

OD STAROG KA NOVOM

Svet koji se okončao posle 8 000 godina: Kineski seljak pri oranju.

Drevni svet susreće novi svet: turski imigrantski par u Zapadnom Berlinu.

Emigranti: stanovnici Kariba stiţu puni nade u London pedesetih godina.

Izbeglice: Afrika na kraju veka.

Gradski ţivot: staro - Ahmedabad (Indija).

Gradski ţivot: novo - Ĉikago.

Saobraćaj: ţeleznica, devetnaestovekovno nasleđe, Augsburg, Nemačka.

Saobraćaj: motori sa unutrašnjim sagorevanjem pobedili su u dvadesetom veku-auto-putevi, automobili i zagađenost u Hjustonu, Teksas.

Gradski ţivot - podzemlje: špica u Šinđuku, Tokijo.

Saobraćaj izvan Zemlje: Prvo iskrcavanje na Mesec, 1969. godine.

OD LJUDI DO MAŠINA

Ljudi u proizvodnji: fabrika konzervi iz tridesetih godina - Amarillo, Teksas.

Proizvodnja bez ljudi: nuklearna elektrana.

Onde gde su ljudi nekada proizvodili: deindustrijalizacija u severnoj Engleskoj (Midlsboro). PREOBRAŢENA SVAKODNEVICA

Revolucija u kuhinji: friţider.

Revolucija u dnevnoj sobi: televizor.

Preobraţena kupovina: supermarket.

Preobraţeno slobodno vreme: minijaturi- zacija i slobodno kretanje - vokmen.

PROMENA VLADARA

Stari reţim - civilna verzija: Nevil Ĉembrlen (1869-1940), britanski premijer od 1937. do 1940. godine na pecanju.

Stari reţim - vojna verzija: Luis (Frensis Albert Viktor Nikolas, 1900-1979), prvi eri Mauntbaten od Burme, poslednji vicekralj Indije.

Novi reţim - vođa kao revolucionar: Lenjin govori sa kamiona, 1917. godine.

Novi reţim - vođa kao revolucionar: Gandi izlazi iz jedne zgrade u 1st Endu 1931. godine i odlazi na pregovore sa britanskom vladom.

KULT LIĈNOSTI - VLADAR KAO IKONA

Staljin (Tosif Visarionovič Dţugašvili, 1879-1953).

Hitlerova rođendanska parada, 1939. godine.

*

Kineski predsednik Mao (1893-1976) kako ga je video Endi Vorhol.

Ajatolah Homeini (1900-1989).

*

BUNTOVNICI SE MENJAJU

Posle 1917. godine - Umetnik kao buntovnik. Georg Gros (1893-1959) oštro kritikuje nemačku vladajuću klasu.

Tridesete godine - proletarijat: britanski brodograditelji marširaju na London.

Šezdesete godine - studenti: Demonstracije protiv Vijetnamskog rata, Berkli (Berkeley) Kalifornija. Obratiti paţnju na istaknuto mesto ţena POGLED UNAPRED

Kraj veka: pretenzije za osvajanje sveta.

Posle Zalivskog rata, 1991. godine.

Posle slobodnog trţišta: beskućnik.

Pred slobodom: čekanje na glasačkom mestu, Juţna Afrika 1994. godine.

Sarajevo, osamdeset godina posle 1914. godine.

Veličanstveno

Independent

Snaga Hobsbaumovog istraţivanja ovog doba ladnilm i toplih ratova leţi u briljantnoj sintezi poznatih, mada ponekad zaboravljenih, činjenica i ideja. \ Njih povezuje jedna olimpska višejezična ML erudicija i stil koji primorava na čitanje Ben Pimlot, m , INDEPENDENT ON SUNDAY, Knjige godine J *

Sasvim jednostavno ovo je najbolja knjiga godine Ričard Got, THE GUARDIAN

Zadivljujuće

Financial Times

Najbolji prikaz našeg burnog veka... Čudesno imaginativan skup eseja o periodu od 1914. godine do pada komunizma. Ovaj period je za Hobsbauma faktički period njegovog vlastitog ţivota i vlastitih ideja; on spaja niti tog vremena pomoću suptilnosti, saosaćenja i otmenog, sarkastičnog humora Dţon Simpson, SPECTACTOR, Knjige godine

Jedna briljantna i stimulativna knjiga

Lord Blejk, THE FINANCIAL TIMES

Remek-delo Guardian

Veličanstven primer istorijske ekspozicije... neophodno štivo... Hobsbaum je majstor pisanja istorije, a njegova verzija događaja je uzbudljiva. Gorka je pomisao da je sama ova knjiga, sa svojom zapanjujućom erudicijom, lucidnim stilom i zdravorazumskom vizijom, svedočanstvo o jednom svetu koga postomoderna kultura već sahranjuje Teri Iglton, SUNDAY TIMES

I To je bila posledica zapanjujuće demografske eksplozije u zavisnom svetu posle Drugog svetskog rata, koja je promenila i nastavila da i dalje menja, ravnoteţu svetskog stanovništva. Od prve industrijske revolucije, moţda i od šesnaestog veka, ona se pomerala u korist „razvijenog11 sveta, tj. stanovništva Evrope ili poreklom iz nje. Sa manje od 20 odsto globalne populacije 1750. godine, ovo stanovništvo se uzdiglo dotle da je činilo oko trećine čovečanstva do 1900. godine. Doba katastrofa je zamrzio stanje, ali od sredine ovog veka, svetsko stanovništvo raste po stopi iznad svih prethodnih, a do najvećeg dela ovog porasta

dolazi u zemljama kojima je nekada vladala, ili koje je osvojila, šačica carstava. Ako uzmemo da članstvo razvijenih zemalja u OECD-u predstavlja „razvijeni svet11, njihova zajednička populacija je na kraju osamdesetih godina predstavljala punih 15 odsto čovečanstva; taj udeo se neizbeţno smanjuje (sa izuzetIV Nije iznenađenje što su se desetine postkolonijalnih drţava koje su se pojavile posle Drugog svetskog rata, sa većim delom Latinske Amerike, koja je takođe očito pripadala regionima zavisnim od starog imperijalnog i industrijskog sveta, našle u I II Komunističke drţave koje su nastale posle Drugog svetskog rata, dakle sve osim SSSR-a, kontrolisale su komunističke partije oblikovane ili stvorene po sovjetskom, tj.