Engleska književnost 2

Rana renesansa (1500-1580) Možemo da je poredimo sa anglonormanskim dobom. To je vreme uspostavljanja apsolutne monarhije (Tjudori, Henri VII). Henri VII se oženio Elizabetom (Jork, ćerka Edvarda IV) – simbolično ujedinjenje ruža. Javljaju se ekonomske promene u zemlji, raspad feudalnog ustrojstva, sledi kapitalizam. Slabe uticaji krupnih feudalaca i crkvenih dostojanstvenika. Ograđivanje obradive zemlje, pašnjaci za gajenje ovaca (enclosing) – bitno jer je izazvalo lomove – siromašni seljaci bez zemlje i posla. Zato mnogi odlaze u London, odaju se prosjačenju, neki se iseljavaju. Velika potražnja za njihovim tkaninama, masovnija proizvodnja. Javljaju se kapitalisti. Jača engleska flota, izvožen dobar deo robe. U ovo vreme Engleska postaje važan činilac u trgovini i pomorstvu, izlazi sa margine. Henri podržava ekonomski razvoj, pravi savez sa novom klasom – građanima bogatašima, marginalizuje krupne feudalce. Tu politiku nastavlja sin, Henri VIII, stvara novo plemstvo, daje im titule, oni su mu odani. Dešava se odvajanje od Rima. Konfiskovao je manastirska imanja, prodao bogatašima, oslabio sveštenstvo. Nasledio ga je maloletni Edvard VI, tad su vladali namesnici, prodiru reformatorkse ideje (kalvinizam). Posle njega Meri Stjuart (Bloody Mary), pokušava da vrati Englesku Rimu, tj. katoličanstvu. Godine 1558. Dolazi Elizabeta I koja vlada 45 godina, zlatno doba engleske književnosti i kulture, vraća se protestantizam. Početkom 16. veka potreba za reformisanjem crkve, Erazmo Roterdamski objavljuje 1516. originalni grčki tekst Novog zaveta (dodaje napomene u kojima kritikuje crkvu). Godine 1517. Martin Luter, razočaran korupcijom crkve, prikucava teze na vratima katedrale u Vitembergu. Taj događaj je označio početak verskog pokreta. Takođe, 16. vek preobražava svest ljudi – srednovekovni ideal meditativnog života (vita contemplativa) se menja aktivnim (vita activa). Nosilac tog novog pogleda na svet je srednja klasa. Predstavnici reformacije su smatrali da crkva treba da se vrati prvobitnom duhu: eliminisati ceremonije, praznike, ikone, kipove, odbijali su ideju sveštenika posrednika, odnos pojedinca sa Bogom treba da se ostvaruje kroz molitvu i čitanje Biblije. Reformacija je upućivala vernike na biblijski tekst. Posledica toga je prevođenje Biblije na maternje jezike. Prevod Biblije od Viklifa iz 14. veka više nije služio, želeli su savremeniji i dostupniji. Prevodioci:

Vilijam Tindal (William Tyndale, c. 1495-1536) – jedan od vođa reformacije u Engleskoj, učen čovek, preveo ceo Novi zavet sa grčkog i delove Starog sa hebrejskog. U Engleskoj je proganjan pa je objavljivao u Nemačkoj, uhapšen je kao jeretik i spaljen na lomači.

Majls Kaverdejl (Miles Coverdale, 1488-1568) – biskup u Eksiteru, nije bio toliko učen kao Tindal tako da nije prevodio originale nego sa nemačkog ili latinskog, zaokružio je rad. Godine 1537. objavljen je prvi potpun prevod Biblije na engleski. Za ove rane periode vezuje se HUMANIZAM (≠ renesansa). Nastao je u Italiji kao obnova interesovanja za klasično nasleđe. To je bio pokret za proučavanje grčkog i latinskog jezika i književnosti i za proučavanje antičkih stvaralaca zanemarenih u srednjem veku. Humanisti su bili istraživači, tumači i komentatori antičke književnosti. Neki se bave i filozofijom i nadahnjuju se antičkog Grčkom i rimskom tradicijom. Renesansa je panevropska pojava, oni se nadahnjuju uzorima iz antike i stvaraju novo. Renesansa razvija nacionalne jezike i osobenosti naroda.

Humanizam je internacionalan, njegov glavni jezik je latinski, i to ne srednjovekovni, već oživljavaju jezik avgustovskog Rima (27. god p. n. e. – 14. god ne), vremena Vergilija, Horacija i Ovidija. Stvaraju svetovnu kulturu. U Engleskoj, od humanista, trojica su bili predavači na Oksfordu:

Vilijam Grosin (William Grocyn, 1449-1519) – studirao u Italiji, predavao je grčki na Oksfordu.

Tomas Lineker (Thomas Linacre, ?1460-1524) – takođe predavao grčki na Oksfordu, napisao je latinsku gramatiku, dosta prevodio sa grčkog.

Džon Kolet (John Colet, 1466-1519) – školovan u Italiji, predavao grčki i bio dekan crkve sv. Pavla u Londonu, osnovao školu usklađenu sa humanističkim interesovanjima. Napisao gramatiku latinskog koja je korišćena naredna tri veka. Uz njega se pominje Erazmo Roterdamski, boravio je u Engleskoj i držao predavanja na Kembridžu. Tokom svog boravka u zemlji napisao Pohvalu ludosti (satirična knjiga protiv crkve). Nije uticajno, ali značajno za širenje škola. Naglasak u obrazovanju je pomeren sa verskog na svetovno. Tu su se školovala deca plemstva, ali i drugi mladi ljudi klase u usponu. Štamparije pomažu širenju ideja. Londonski dijalekat je prihvaćeni književni jezik. Ove uticaje prekida reformacija, ali humanizam ipak postoji tokom 16. veka. U prosvetiteljskom delovanju još dvojica važnih ljudi (naredna generacija humanista sa didaktičkim idejama):

ser Tomas Eliot (Sir Thomas Elyot, c. 1490-1546) – autor traktata o obrazovanju ★Upravljač

(The Governor, 1531), posvećen novom plemstvu, nosiocima lokalne uprave (grofovija) koji su sprovodili odluke centralne vlasti. To je didaktičko-prosvetiteljsko delo u kome im savetuje da čitaju antičke knjige.

Rodžer Askam (Rodger Ascham, 1515/6-1568) – dalje razvija učenje Tomasa Eliota. Delo ★Učitelj

(The Schoolmaster) u kome se zalaže za svetovno obrazovanje. Zastupao je pedagoška načela, zalagao se za dvostruko prevođenje, smatrao ga najboljom metodom učenja.

TOMAS MOR (Sir Thomas More St, 1477-1535) Najznačajniji engleski humanista, njegov rad prevazilazi granice Engleske. Njegovo delo je suma svih najboljih elemenata humanizma. Rođen u bogatoj građanskoj porodici, dodeljena mu je titula, pohađao je gramatičku školu. Sa 12 godina postaje paž kod čuvenog kardinala Mortona. Studirao je na Oksfordu, prekinuo studije tamo i otišao u pravnu školu u Londonu. Tu je čak i predavao. Upoznao Roterdamskog, 4 godine proveo u manastiru pa se vratio svetovnom životu i postao član Parlamenta. Tad mu počinje uspon u karijeri: postaje zamenik upravnika Londona, 1514. dobija od Henrija VIII plemićku titulu, onda postaje član kraljevskog saveta pa predsednik Donjeg doma Parlamenta, 1529. dobija najveću poziciju – lord-kancelar. Iskren katolik, protivnik reformacije, nije odobravao razvod, još manje odvajanje od Rima. Godine 1532. podnosi ostavku usled sukoba ličnih interesa, kralj ne prihvata jer je Mor bio previše ugledan. Kasnije je lažno optuživan, ali uspeva da se odbrani. Na kraju biva utamničen zbog veleizdaje i surovo javno pogubljen 1535. godine. Katolička crkva ga je kanonizovala

1935. godine. Bio je jedan od najučenijih ljudi, njegovo pogubljenje se smatra najmračnijim događajem tjudorske vlasti. Obrazovao se na grčkoj filozofiji i književnosti, protivnik sholastike, hteo je novi pogled na svet, nije prihvatao reformaciju. On je jedan od glavnih utemeljitelja mita o dinastiji Tjudor. Izjavio je da žena treba da bude podređena muškarcu, ali se zalagao i za obrazovanje žena. Bilo je dosta kontradikcija u njegovim stavovima, ali je bio dobronameran i skroman čovek koji je uvek postupao ispravno. Silom je doveden na dvor jer je bio potreban državi. Visoki položaji ga nisu učinili gordim, poraz je podneo stoički. Pisao je na engleskom i latinskom, i stih i prozu, prevodio pesme sa grčkog. U rana Morova dela spadaju ★ Životopis Pika de Mirandole (Life of Johan Picus, erle of Mirandola) – delo na engleskom, opisuje život italijanskog mislioca, utiče na njegova kasnija dela. Spis ★ Utešni razgovori (Dialogue of Comfort) – napisao ga je u tamnici dok je čekao pogubljenje, zasnovan je na Boecijevom delu O utesi filozofije. Predstavlja mešavinu stoičkih i hrišćanskih ideja. Radnja dela je razgovor dva mađarska plemića, oca i sina, diskutuju o tome šta da rade po dolasku Turaka, znaju da ih čeka sigurna smrt. Mor se tako pripremao za mučeništvo, odnosi se na njegovi situaciju. Istorija kralja Ričarda III (History of Richard III) – napisao na latinskom pa preveo na engleski. Klasična istoriografija, oseća se uticaj Tukidida. Ovo delo je jedan od Šekspirovih uzora. Prikaz Ričarda III u skladu sa Tjudorksim mitom – Ričard je bezobziran političar i monstrum, njegovo svrgnuće je spasenje. Istorija kaže da Ričard III nije bio mnogo gori od ostalih vladara, ali Morovo viđenje je usklađeno sa dinastičkim interesima, da poslednji Jork bude monstrum kako bi pobeda delovala veličanstvenije. To otkriva tek moderna istoriografija. ★

★

Utopija (Utopia, 1516)

Napisana je na latinskom, smatrao je da će tako imati veću trajnost. Možda je razlog nastajanja ovog dela da izbegne poslednice kritike Henrija VIII. Za nekoliko godina je doživela 7 izdanja, bila je jako čitana, prevedena na nemački 1524. i na engleski tek 1551. Tema je analiza ondašnjih društvenih i političkih problema, ali i rešenja tih problema. Takvih dela ima i u antici, npr. Platonova Država koja mu je služila kao jedan od izvora. Drugi izvori su delo sv. Avgustina Božji grad (De Civitate Dei), putopisi Ameriga Vespučija, gde se govori o zajednici u kojoj ne postoji privatna svojina. Delo se sastoji iz okvirne priče i dva unutrašnja dela. U okvirnoj priči autor opisuje diplomatsku misiju u Holandiji gde je sreo moreplovca Rafaela Hitlodeja (Raphael Hithloday), sprijateljuje se s njim. Njihovi razgovori su sadržina prve knjige koja se tiče Engleske i Evrope. U drugoj knjizi Hitlodej opisuje daleku i nepoznatu zemlju Utopiju koju je posetio prilikom putovanja. Prvo uverljiva kritika postojećih okolnosti, a onda opis idealne ljudske zajednice. Bio je upoznat sa glavnim problemima svog vremena, vidi uzrok toga u siromaštvu. Smatrao je da su zakoni prestrogi, da zločinci treba da se spreče, a ne surovo kazne. Kritikovao je samovolju vladara. Razmišljao je o rešenjima aktuelnih problema i dao ih u drugoj knjizi, u opisu Utopije (gr. „mesto koje ne postoji“). To je država gde nema strukture kao aparat represije, već ona pomaže ljudima. Vladare bira narod. Ne postoji razlika između sela i grada jer su svi dužni da provedu deo života obrađujući zemlju. Samo naučnici i upravljači ne moraju da uče zanat, bave se primarnom strukom. Vide se začeci komunizma. Deo vremena je posvećen uživanju. Upravljači

nemaju povlastice. Zakoni su jednostavni, nema advokata. Svi rade, niko ne živi na tuđ račun. Svako dobija koliko mu je potrebno. Radno vreme je 6 sati. Dokolica – telesni i duhovni razvoj. Brak postoji, stari uživaju zaštitu. Utopljani sa prezrenjem gledaju na zlato, od njega prave okove za zatvorenike. Ne ratuju. Broj stanovnika je ograničen. Ako se uveća, dolazi do kolonizacije ostrva. Izveo je uređenje iz uređenja srednjovekovnih manastirskih zajednica, mada ima kritike asketskih ideala. Neki tvrde da je Utopija plod Morove mašte, drugi tvrde da je stvarno verovao u nju. Prikaz ima puno slabosti. Gradovi su bezlični, stanovnici su depersonalizovani – svi se isto oblače, isto jedu, svima treba dozvola za napuštanje, stalno su pod prismotrom. U crkvi se sedi ispred starešina, u trpezarijama se jede na tačno određenim mestima. Najprljavije poslove obavljaju robovi koji su teži prestupnici. Hitlodej se divio rešenjima države, ali nije ostao tamo. Skrenuo je pažnju na državne političke probleme, analizirao korene zla i probao da ponudi neka rešenja. U prvoj knjizi preovlađuje realizam, a u drugoj idealizam. Utopija više deluje kao niz eseja nego kao celina. Važna je kao preteča najvećih umetnika imaginativne književnosti (Bekon, Nova Atlantida). Uticao je i na antiutopijsku književnost čije je najpotpunije delo 1984 Džordža Orvela.

Poezija rane renesanse Džon Skelton (John Skelton, c. 1460-1529) Most između srednjeg veka i renesanse, ali ima i tragova humanizma. Studirao na Oksfordu i Kembridžu, poznat po svom širokom obrazovanju, bio je učitelj princa Henrija (Henri VIII), uživao naklonost dvora, a bio je oštri satiričar, kasnije provincijski sveštenik. Puno je pisao, ali je malo sačuvano. Najranija poezija mu je bila prigodna, najčešće elegije. Sa kraja 15. veka piše grupu pesama, izvestan broj verskih: ★ „O mrtvačkoj glavi“ (’Upon a Dead Man’s Head’) – u njoj se javlja srednjovekovna tradicija memento mori tj. opsednutost fizičkom slikom smrti iz koje proizilazi obraćanje Bogu za utehom i spasenjem. Sledi ★ „Izmučen bolom“ (’Woefully Arrayed’), jedna od najboljih verskih pesama – jednostavna, melodična, ali odiše istinskim verskim osećanjem. Napisao je još jednu grupu pesama, koja govori cinično o ženama. Poreklo vode od golijardske poezije, jedna od tema je moralna iskvarenost žena. Žanrovski satira, stih mu je grub. Primeri takvih pesama: ★„Gospođi Ani“ (’To Mistress Ann’) i ★„Ženstvenosti ti, raspusnice, nedostaje“ (’Womanhood, Wanton, You Want’). Skeltonovi stihovi: kratki, 2-3 naglašena sloga, najupečatljivije su rime – teku jedna za drugom u nizovima različite dužine. Ređa jednu rimu dok god može, onda započinje novu. Ponekad dodaje reči na latinskom da bi rima što duže trajala. Autor i dva moraliteta: ★Dvorsko sledovanje (The Bouge of Courte, 1498) – satira o dvoru Henrija VII, pisano Čoserovom strofom, ima dosta aliteracije, još uticaja iz srednjovekovne književnosti: pesnik je zaspao, vizija u snu, sebe naziva imenom Skromnost, pojavljuju se Opasnost i Želja, nagovaraju ga da se ukrca na raskošan brod (= dvor) gde su neki od putnika Obmana, Brbljivost, Raspusnost, Sumnjičavost. On se tamo ne oseća dobro. Alegorijske figure sklapaju zaveru da ga ubiju, on skače sa broda i budi se. Ima svetovnog sadržaja. Predstavlja borbu vrlina i poroka za čovekov život. Likovi su uspešniji i razvijeniji nego kod starih moraliteta.

Drugi moralitet je ★Veličanstvenost (Magnificence). Naslov ima dvojako značenje – veličanstvenost kao vrhovna vrlina, sposobnost ljudskog duha, a s druge strane označava vladara države. Dobre i zle sile su političke, a ne verske kategorije. Sloboda i Obzirnost, Obmana i Zavera se bore oko Veličanstvenosti, tj. ko će da ovlada. Predmet je blagostanje političkog organizma. Ostvaren napredak od religiozne ka svetovnoj književnosti. Najradije su čitane njegove kraće pesme, npr. ★„Vrabac Filip“ (’Phillip Sparrow’) – pesnikovoj poznanici je uginuo vrabac. Ovo delo je duhovita parodija opela. Prvo se govori o žalosti vlasnice, vrlinama lepote, ona proklinje mačku i čitav njihov rod. Apsurdnost. Izvori sežu do antičke poezije (Katul). ★ „Pivo (pijanka) Elinore Roming“ (’The Tunning of Elinor Romming’) - vuče poreklo iz golijardske poezije. Elinora Roming je vlasnica krčme. Opisuje skup pijanica u krčmi, to su sve žene i to ružne, prljave, u ritama, raščupane i siromašne pa donose stvari da se menjaju. Slika puna uznemirujućih pojedinosti. Još jedna grupa – društvena satira, uopštene optužbe protiv iskvarenosti, napada sveštenstvo, ali se najviše koncentriše na kardinala Vulzija (Thomas Wolsey) koji mu je bio lični neprijatelj i glavna meta kritika. Najpoznatija kritika ★Kolin Klaut (Colin Clout) – njegovi stihovi sa umecima na latinskom. Predstavlja monolog glavnog junaka koji kritikuje stanje u državi i crkvi. Kolin govori ono što svi misle, kao kolektivni glas nacije. Prozno delo ★Lovorov venac (Garland of Laurell) je pohvala pesnika samom sebi. Pisano Čoserovom strofom. Nije mu problem da se hvali, to radi u istoj meri u kojoj kritikuje neprijatelje. Hvale ga Čoser, Gauer, Lidgejt. Onda pominje Platona, Seneku, Plutarha, Plauta, Terencija (= preplitanje srednjeg veka sa humanizmom i renesansom). Skelton je vrlo raznovrstan, ima dosta unakrsnih strujanja srednjvekovno-renesansno, ne može da se svrsta u pravac. Hvaljen je zbog bogatog jezika, svrstao je u jezik nekih stotinak reči koje do tada nisu postojale u pisanom jeziku, uneo ih je iz govora ili sam skovao. Za razliku od njega, Vajat i Sari se pominju zajedno, kao začetnici sonetne tradicije.

Ser Tomas Vajat (Sir Thomas Wyatt, 1503-1542) Smatra se pesnikom sa postepenim prelazom srednji vek → renesansa, s tim što je pretežno renesansni pesnik. Rođen je u Kentu, potiče iz aristokratkse porodice, studirao na Kembridžu, bio dvoranin u službi Henrija VIII. Ide u diplomatske misije u Italiju, Španiju, Holandiju. Smatra se da je u Italiji upoznao petrarkističku tradiciju, to ga je inspirisalo da piše sonete. Pretpostavlja se da je Vajat bio ljubavnik Ane Bolin, ali je sam to priznao pa je pošteđen. Bio je šerif u Kentu i ambasador u Španiji, Henri VIII ga je optužio za izdaju, Vajat se odbranio. Umro je mlad. Iako je uveo sonet u englesku književnost, soneti nisu najsvetlija tačka njegovog stvaralaštva. Pokušao je da piše italijanskim sonetom koji predstavlja jednu od najtežih formi. Uvodi petrarkističku tematiku: neuzvraćena ljubav, jadi, napuštenost. U tom stavu prema petrarkizmu nema pomirenosti, nema skrušenosti petrarkističkog ljubavnika već mu je stav originalan, muževan je, zadržava dostojanstvo, nije bespomoćan. Napisao sonet po uzoru na Petrarku (’My Galley’), prilično neuspelo. Vajat zadržava raspored rima u prva 2 katrena, ali tercine razlaže na katren cddc i uvodi završni kuplet ee (kasnije popularan u engleskom sonetu). Književno najvrednije su mu pesme pisane u kraćim stihovima nego što su soneti. Većina dužih pesama pisano u stihovima kraćim od pentametra. Više su odgovarali njegovom pesničkom talentu. Dosta njih se oslanja na srednjovekovnu liriku. Upotrebljavao različite strofe. Forma je drugačija od soneta, ali tema je ista – petrarkizam. Jedna od njegovih najboljih lirskih pesama je ’They Flee From Me’. Napisao još ’In Eternum’ i „Uzdasi su moja hrana“ (’Sighs Are My Food’). U pojedinim pesmama ponavlja istu reč ili stih u različitim pojavama. Tako vidimo da se izvodi u pevanju („I hoćeš li me tako ostaviti“) Italijanski sonet

Vajat

Engleski sonet (Sari)

Henri Hauard, erl od Sarija (Henry Howard, Earl of Surrey, 1517-1547) Novine koje uvodi imaju najveći značaj za njegovo delo. Dobro se snašao u teškoj formi soneta. Smatralo se da je Vajatov učenik. Rođen u plemićkoj porodici, bio je u kraljevoj službi. Gušio je katoličku pobunu, a ’40-ih postaje komandant u ratu Henrija VIII protiv Francuske. Plahovit, borac na turnirima. Dospeo u zatvor posle poraza u jednoj od ovih bitaka, Henri VIII ga smenio, optužio za izdaju i pogubio. Legenda kao o nepokolebljivom vitezu. Nastavlja modu pisanja soneta, mada nije boravio u Italiji, ali je imao smisla za petrarkističku tematiku. Pomireno prihvata nemogućnost ispunjenja čežnje, dragu idealizuje, misticizam, dosta slika iz prirode. Visoko stilizovani izraz. Sari je bio bliži kasnijim pesnicima, soneti su mu bolji od Vajatovih, ritmički pravilniji i ukrašeniji. Nekad dostiže tehničko savršenstvo - ’Description of Spring’ ima samo dve rime - ab. Sarijev najveći doprinos je konačno prilagođavanje soneta engleskom jeziku (The English/Shakespearean Sonnet) – 3 katrena sa ukrštenom rimom, mnogo veći broj rima i završni kuplet, ukupno 7 rima. Engleskom jeziku je potreban veći broj rima jer nije tako zvučan kao italijanski. U italijanskom sonetu emocije vrhunac dostižu na kraju 8. stiha (2. katrena), posle opadaju i smiruju se –struktura talasa/wavelike structure (emotivni naboj raste pa opada, ima miran završetak).

U engleskom svaki katren čini jednu celinu, a vrhunac je pomeren na zavšni distih – sinteza svega ili donosi potpuni preokret u odnosu na prethodnih 12, suštinski je važan.

U okviru engleskog soneta postoji podtip – Spenserian sonnet

Sari uvodi još jednu inovaciju, a to je blankvers (blank verse), odnosno nerimovani jambski pentametri. Prvi put ga je upotrebio u prevodima druge i četvrte knjige Vergilijeve Eneide. Osim soneta pisao je i duže pesme, ponekad u kupletima gde je jedan deo distih dvanaesterac, a drugi četrnaesterac (7 slogova). To je trom spoj metra – pilićarski metar (poulter’s measure). Petrarkističku tradiciju kombinuje sa srednjovekovnim nasleđem, nije baš uspelo, npr. „Kad se leto počelo boriti sa zimom“ (’When summer took in hand the winter to assail’), 14 slogova; ovde se vidi ta kombinacija – predugo, nema emotivni intenzitet. Napisao i nekoliko moralizatorsko-refleksnivnih pesama koristeći ideje iz antičke književnosti: ★

„Sredstva za postizanje srećnog života“ (’The Means to Attain a Happy Life’)

Napisao je nekoliko prigodnih pesama povodom Vajatove smrti u kojima iskazuje iskreno divljenje i jednu autobiografsku dok je u tamnici čekao pogubljenje. U pesmi se vraća u bezbrižno detinjstvo. Nijedna pesma mu nije objavljena za života, kružile su u rukopisima. Prvi put objavljene zajedno sa Vajatovim u ★Totelovom zborniku (Tottel’s Miscellany) 1557. godine štampara Ričarda Totela. Ovo je prva zbirka renesansne poezije, sadrži oko 300 pesama, najviše od gorepomenute dvojice. Vajat i Sari su pesnici i učitelji bez učenika. Do pojave Sidnija i Spensera je prošlo 50 godina, a i oni će se više direktno ugledati na Petrarku nego na domaće uzore.

Drama rane renesanse Uzor dramatičarima je zbirka dužih narativnih poema ★Ogledalo za vlastodršce (A Mirror for Magistrates) iz 1559. godine koja je zamišljena kao dodatak delu Pad vladara Džona Lidgejta. Ona sadrži niz poema u kojima se opisuje propast istaknutih ljudi engleske istorije. Propast je uslovljena pobunom protiv božjih ili državnih zakona. Zbirka je velikog obima, delo nekolicine autora, male književne vrednosti, okrenuta je prošlosti, nadovezuje se na srednjovekovnu tradiciju propasti slavnih ljudi sa idejom „Kolo sreće se okreće“. Životopisi su pisani u 1. licu, pripovedanje je dramsko. Ova zbirka je uzor potonjim dramatičarima u tome što pokazuje kako izdvojiti istorijski materijal i pretočiti ga u književno delo. Najznačajniji doprinos zbrci je doneo Tomas Sakvil (Thomas Sackville, 1536-1618), napisao je uvod i nekoliko životopisa. Razvoj drame je najpostupniji u ovom periodu – naslanja se na srednjovekovnu dramu. Praznik Tjelovo je ukinut pa prikazivanje mirakula nije dobrodošlo. Moraliteti se zadržavaju, ali su sve više svetovnog karaktera. Od njih nastaje novi oblik, interlud, koji sadrži još više svetovnih elemenata. INTERLUD (inter-ludus = međuigra) je jednostavan dramski oblik od oko 1000 stihova različite sadržine – i verske i svetovne. Smatra se da su prvi interludi bili skraćeni moraliteti, prikazivani u pauzama gozbe ili između dva druga dramska obilka. Prvi autori su uglavnom učeni ljudi kojima je pripadao Tomas Mor:

Henri Medval (Henry Medwall, c. 1462 – c. 1501) U službi kardinala Mortona. Sačuvana su dva njegova interluda: ★ Priroda (Nature) – ujedinjuje ostatke srednjovekovnog doba i donosi nešto novo ★ Fulgencije i Lukrecija (Fulgens and Lucrece, c. 1497) – možda prva svetovna drama u engleskoj književnosti, prva drama gde je žena glavna uloga. Lukrecija je Rimljanka koju prose dva prosca, prvi je patricij, drugi plebejac. Bogati je poročan, a skromni ima važne vrline pomoću kojih će se uzdići do velikih položaja. Ona bira plebejca, zavređuje pažnju vrlinama. Možda tjudorski uticaj – stari plemići na margini. Lukrecija je prikazana pozitivno, kao razborita i mudra, nagoveštava Šekspirove junakinje. Postoji sporedan zaplet. Sluge dvojice prosaca se nadmeću za ljubav Lukrecijine sluškinje. Ovaj interlud nagoveštava Šekspirovovu upotrebu sporednog zapleta.

Džon Rastel (John Rastell, c. 1457-1536) Zet Tomasa Mora, muž njegove sestre, zapamćen kao autor interluda ★Četiri elementa (Four Elements, 1520). Sadržinski predstavlja dramatizovana predavanja iz geografije i astronomije, dosta humanistički, prosvetiteljske ideje.

Džon Hejvud (John Heywood, c. 1497-1580) Oženjen Rastelovom ćerkom, muzičar na dvoru Henrija VIII. Autor nekoliko interluda, vidi se uticaj disputa (srednjovekovne debate) i francuske farse. Komadi namenjeni zabavi, ponekad ima pouke na kraju. Česti su dramatizovani govori gde se zastupaju različita gledišta. Interludi su potpuno svetovni. ★ Komad o ljubavi (A Play of Love) – da li je bolje voleti ili biti voljen? ★ Pamet i ludost (Wit and Folly) ★ Četiri P (The Four P’s) – njegov najpoznatiji interlud. Radnja: Četiri ličnosti čija zanimanja

počinju na slovo p (palmer – poklonik, pardoner – prodavac oproštajnica, paddler – torbar i potecary - apotekar) se nadmeću u laganju, pobeđuje poklonik koji kaže da na svojim putovanjima nikada nije video ženu koja se ljuti i besni. Interludi su prekinuti pojavom reformacije. Nisu nestali nego su pretvoreni u oružje verske polemike. Među takvim interludima su ★Kralj Džon (King John) vatrenog protestanta Džona Bejla (John Bale) – prelaz između moraliteta i istorijske drame. Kralj Džon i alegorijske figure: Licemerje, Državni poredak. Interlud ★Država (Respublica) anonimnog autora sa sredine 16. veka – uticaj moraliteta, autor je u suprotstavljenom, katoličkom taboru. Alegorija – Država i Narod su glavne ličnosti. Padaju pod uticaj poroka, ali srećno se završava. Prvi put se javlja PODELA NA ČINOVE I ČINOVA NA SCENE. Osim interluda – začeci komedije i tragedije. Duguju klasičnom, antičkom nasleđu. Uticaj antike je i teorijski i praktičan i predstavlja značajnu komponentu jer objašnjava uspon i procvat ove književne vrste. Klasična dramska teorija nema puno pristalica jer ona traži poštovanje tri dramska jedinstva, da se ne mešaju komični i tragični elementi i da se primenjuje načelo doličnosti (decorum) – svaki lik se mora ponašati shodno svome staležu. Prisutno u akademskoj drami negovanoj na univerzitetima Oksford i Kembridž, dela pisana na latinskom, nema mnogo značajnih. Engleska renesansna drama se nastavlja na srednjovekovnu tradiciju u tome što su likovi protivrečni (komični i tragični, pozitivni i negativni), tako je najbolje. Iz domaće književnosti je preuzela podelu na činove i scene i organizaciju dramskog zapleta. Antički uzori: za komediju Plaut i Terencije, za tragediju Seneka. Prvi autor prave komedije – Nikolas Judal (Nicholas Udall), učitelj privatne škole u Itonu, pripisuje mu se nekoliko drama, najpoznatija je: ★ Ralf Hvalisavac (Ralph Roister-Doister, 1553) – prva pravilna komedija, veliki napredak u odnosu na interlude; pod uticajem klasične komedije, sadrži podelu na činove i scene, poštuje tri jedinstva, likovi su slični konvencionalnim tipovima komedije, ali ambijent je tjudorovska Engleska, sadrži lakrdijanje koje je blisko domaćim interludima, neki likovi podsećaju na lik Poroka. Radnja: Ralf je ličnost koja se razmeće podvizima i uspesima kod žena, a u stvari je kukavica (miles gloriosus). On se udvara bogatoj udovici Konstanci, verenoj za trgovca Gudlaka, ona ga odbija pa on opsada njenu kuću i gubi bitku – Konstanca se udaje za svog verenika, Ralf je izigran. Komedija ★Igla babe Gerton (Grammer Gurton’s Needle) nepoznatog autora (možda profesor na Kembridžu) – preovlađuju domaći elementi; rimovani stihovi, prirodnije i uverljivije, ličnosti su realističnije i zanimljivije; jednostavna, anegdota iz seoskog života: baba je krpila pantalone svom slugi, izgubila iglu, izazvala pometnju. Kad je sluga obukao pantalone otkriva se da je igla ostala u njima. Sredinom 16. veka su pisane prve engleske tragedije pod uticajem Seneke. Senekijansko i privlačno-senzacionalne priče, mitološka tematika, retorski stil, teže da izazovu snažna, krvava osećanja. Zločine javljaju glasnici, ne dešavaju se na sceni. Glavni motiv radnje kod Seneke je osveta. Elizabetanska publika je uživala u tome. ★ Gorbodak (Gorbodac, 1561) – arhaično ime, izvor Monmutova Istorija britanskih kraljeva, ovu priču su preuzela dva autora, Tomas Norton i Tomas Sakvil. Radnja: kralj Gorbodak deli

kraljevstvo dvojici sinova, oni se zavade, stariji ubija mlađeg, majka ubija starijeg iz osvete, a narod iz nezadovoljstva ubija kraljicu, država propada. Pet činova i pre svakog pantomima. Prva drama u blankversu. Uticaj Seneke - antički hor, uticaj moraliteta – politička sadržina. Početkom 1562. prikazana pred kraljicom Elizabetom sa idejom da se upozori da treba da se uda i ostavi naslednika.

Književnost zrele renesanse (1580-1625) Za početak perioda se radije uzima 1579. godina, tad je Edmund Spenser objavio Pastirski kalendar. Završava se 1625. godine, smrti Džejmsa I, koji je vladao posle Elizabete. Epoha se tada završava i u književnom smislu: Bekonovi Eseji (1625), Šekspir je objavio poslednje delo 1623. Elizabetinsko doba je vreme siromaha, ograđivanja, proizvodnje tkanine i izgradnje buržoaske klase. Izvoznici tkanina su se udruživali da bi lakše obavljali poslove – Istočnoindijska kompanija (1600) – klica kolonijalne vlasti. Konstituiše se podela tržišta. Engleski trgovci polako počinju da putuju. To je zlatno doba istorije, književnosti i umetnosti. Nastaju problemi verske razjedinjenosti, aktuelan je protestantizam, ali ima dosta katolika. Izdvojila se puritanska struja. Oni su zastupali individualizam, biblijska načela u čistoti, tražili su demokratizaciju crkve, mešali se u pitanja politike i društva. Hteli su da ukinu ostatke feudalizma, život treba da bude posvećen radu i služenju Bogu. Bili su borci protiv pozorišta, svaki vid zabave su smatrali porokom. Najekstremniji puritanci su iseljavani u Ameriku. Doba najveće pobede, 1588, poraz Španaca, prvo se sukobili kod Plimuta pa kod Kalea. Doneli odluku da se povuku kod Britanskih ostrva. Likvidacija Meri Stjuart. Englezi su sa olakšanjem dočekali prenos vlasti, odnosno dolazak škotskog kralja Džejmsa (V)I koji je vladao do 1625. Sukob sa Parlamentom, raspustio ga, sukob sa puritancima, ali i sa katolicima (Gunpowder plot, 1605), dovodi do građanskog rata.

Poezija zrele renesanse Fenomen, dela velike književne vrednosti i bogatstva oblika. Dela najvećih pesnika – kao neka vrsta stvaralačkog programa, hteli su da nadmaše uzore i podignu nacionalnu književnost na viši nivo. Oko 1580. prvi predstavnici. Odlike ove poezije: nema originalnosti ni u sadržaju ni u formi, vladaju konvencije. Postojali utvrđeni žanrovi, ustaljeni motivi, teme; u tehničkom smislu savršena, doterana, ne zaostaje za italijanskom i francuskom, iako umetnuti u kalupe, daju vrhunska dela; prividna jednostavnost, dobro poznavanje konvencija; prilično laka i lepšava poezija, iskazano uživanje u spoljašnjoj lepoti, nema dubine, misaonosti. Ljubavna poezija je prikazana u lepom tonu1; preovlađuju kratke lirske pesme, nekoliko osnovnih situacija, petrarkistički motivi – odnos pesnika i dame, ona ne uzvraća ljubav. Većim delom soneti, ali ima i dužih lirskih petrarkističkih pesama. Javlja se motiv poezije nad vremenom, motiv ovekovečavanja osobe kojoj je posvećen sonet (npr. kod Spensera). 1

Najdublji problemi se iskazuju u drami, zato je poezija oslobođena toga

Poezija se deli u nekoliko grupa: 1) sonet – Sidni započinje pisanje, Astrofil i Stela. Godine 1582. se javlja nekoliko sonatnih zbirki: Henri Konstabl ★Dajana, Samjuel Danijel ★Dalija, Majkl Drejton ★Idejno ogledalo, Edmund Spenser ★Amoreti 2) kratke lirske pesme u raznim metrima i strofama, spoj narodne mudrosti i knjiškog nasleđa; ljubav – neuzvraćena i uzvraćena, prijateljstvo, uživanje u ljubavi; npr. ser Volter Rali – „Takvo je vreme“ (’Even Such Is Time’), 8 stihova, pronađeno na ostatku Biblije koji je imao u tamnici, tragično je zavšio. 3) pesme pevane uz muzičku pratnju, tzv. songovi, postoji oko 150 takvih pesama, uglavnom sa petrarkističkom tematikom, predstavnik Tomas Kempion (Thomas Campion) 4) pastoralna poezija – opeva idealizovane pejzaže, ljubav pastira i pastirice, bezbržni život u prirodi, u kontrastu sa gradskim životom – čistota. Ona ne opeva realan život, vuče korene iz antike, od pesnika Teokrita. Pastoralizam je prihvaćen baš zbog privlačnosti zamišljenog sveta, bezbrižnog života, u jakom je kontrastu sa neizvesnošću kraja 16. veka; vid eksapizma. Tradiciju započinje Edmund Spenser svojim Pastirskim kalendarom. 5) pesme o ljubavi legendarnih i mitoloških ličnosti, izvor su Ovidijeve Metamorfoze; primer je nedovršena pesma Kristofera Marloa „Hera i Leander“ (’Hero and Leander’) koja govori o ljubavi Afroditine sveštenice Here i Leandra, mladića koji je voli. On pliva preko Helesponta da bi došao do nje, ali se davi, zato se ona baca u more. 6) intelektualna poezija, primer Spenserove ★Četiri himne (The Four Hymns)

Ser Filip Sidni (Sir Philip Sidney, 1554-1586) Najznačajniji autor pre Spensera, prerana smrt. Aristokrata, rođen u Kentu, studirao na Oksfordu, putovao po Francuskoj, bio je u Parizu za vreme Vartolomejske noći, bio je u Austriji, Ugraskoj, Poljskoj. Njegov ujak je bio erl od Lestera, uveo ga je u dvorske krugove gde je Sidni upoznao Penelopu Devre (Stela koju je opevao u sonatnoj zbirci). Živeo je povučeno na imanju svoje sestre. Bio je guverner holandskog grada Flašinga koji su Englezi dobili u znak zahvalnosti za pomoć u borbi protiv Španaca. U toj bici je Sidni zadobio ranu od koje je umro u 32. godini. Nije objavio ništa za života, tad je među aristokratskim piscima bila moda potcenjivati sopstvena dela (sprezzatura). Dela vredna pomena: 1) sonetna zbirka ★Astrofil i Stela (Astrophel and Stella) – Štampana je 1591. godine, sastoji se od 108 soneta i 11 dužih pesama, od ogromnog značaja za englesku poeziju. Vajat i Sari su bili zaboravljeni, Sidni je ponovo oživeo sonetnu tradiciju. Učio je direktno od italijanskih autora, malo se ugledao na domaće prethodnike. Sigurno ima autobiografskog materijala, smatra se da je Stela zapravo Penelopa Devre (Penelope Devraux), pesnikova ljubav iz mladosti, kasnije se udaje za drugoga. Sidnijev odnos nije tipično petrarkistički, peva o strasnoj ljubavi, ne samo platonskoj, on nije skrušen ljubavnik, unosi lični pečat, ljubav je realnija, opipljiva. Nekad čujemo i Stelu, ona želi da uzvrati ljubav, ali je sprečava vezanost za drugoga. Pesnikova borba između telesnih želja i razuma. Neki soneti su dijalozi između pesnika i Stele. Na kraju se odriče autobiografskih elemenata. Unosi stilske novine i ima vrlo prozaičnih elemenata iz svakodnevnog života: zatvore, škole, političku situaciju. Ova zbirka je druga najbitnija zbirka zrele renesanse. 2) pastoralni roman ★ Arkadija (Arcadia) – U prvoj verziji je napisao 5 knjiga. Kasnije je doterivao i to delo nazvao Novom Arkadijom, ali smrt ga je pretekla. Sestra mu je objavila ovo

delo 1593. Izvori: viteške romantične priče, helenistički pustolovno-erotski romani, Arkadija italijanskog pisca Jakopa Sanacara. Pastoralni roman, proza i nizanje epizoda, ima 80-ak umetnutih pesama, složena fabula: dvojica kraljevića, Musidor i Pirokle se zaljubljuju u ćerke kralja Arkadije, Pamelu i Filokleju. Pirokle voli Filokleju i da bi joj se lakše udvarao prerušava se u pastiricu. Kralj se zaljubi u pastiricu, a kraljica shvata i zaljubljuje se u pravog Pirokla. Sve se rešava zadovoljavajuće. Ima puno digresija. Arkadija = grčka pokrajina, u pastoralnim delima simbol srećne zemlje, tamo je večno lepo vreme. Pojedinosti iz savremenog života, delo je bilo beskrajno popularno, doživelo je više izdanja, ali je danas zaboravljeno, nije praktično za novije vreme. 3) književno-teorijski spis ★ Odbrana poezije (A Defence of Poesy) – podstakao ga je pamflet Stivena Gosona Škola zloupotrebe (The School of Abuse) koji je posvetio Sidniju bez odobrenja i u njemu napada dramu i poeziju. Sidnijevo delo nije originalno, jer je ova rasprava odgovor koji pobija Gosonove argumente. Značajno je jer je prvi jasno obrazložio renesansne ideje o poeziji. Pisao je po ugledu na klasična dela iste vrste, ima uvod i rezime. Poredi filozofiju, istoriju i poeziju: filozofija je dosadna jer počiva na apstraktnom, a istorija je vezana za stvarnost pa nema opšte ideje. Tvrdi da poezija ujedinjuje dobre stvari oba. Istoričar opisuje ono što se desilo, a pesnik kako bi trebalo da bude. Pesnik stvara novi svet, bolji od postojećeg. Poezija je superiorna u odnosu na prirodu. Pri kraju dela Sidni daje kratak pregled dotadašnjeg razvoja poezije. Posebno pominje Čosera, Sarija, Ogledalo za vlastodršce, Pastirski kalendar. Klasicista je jer smatra da treba verno podražavati klasične uzore. Kritikuje dotatdašnju dramu jer ne poštuje pravila o tri dramska jedinstva. Hvali Gorbodaka jer je relativno pravilan. Postavlja se pitanje: šta bi Sidni rekao na pojavu Šekspirove drame, koja se protivi svemu?

Edmund Spenser (Edmund Spenser, 1552-1599) Najveći nedramski pesnik zrele renesanse, njegov život se poklapa sa godinama vladavine kraljice Elizabete. Rođen u Londonu, studirao na Kembridžu, upoznat sa klasičnom književnošću Ovidija, Vergilija, ali i italijanskim i francuskim savremenicima. Blizak sa erlom od Lestera, preko njega upoznaje Filipa Sidnija i sprijateljuje se s njim. Postaje sekretar lorda Greja i odlazi kao njegov zamenik na službu u Irsku. Tamo je imao nekoliko položaja u administraciji, ali nikad nije došao do mesta na dvoru. Ženi se Elizabetom Bojl, koju je opevao u sonetnoj zbirci Amoreti. Od 1580. živi u Irskoj gde se sve vreme osećao kao izgnanik, 1598. su mu irski pobunjenici opustošili kuću, vraća se u London naredne godine, tamo umire. Književni rad počinje prevodima sa italijanskog i francuskog. Prvo značajno delo mu je ★Pastirski kalendar (The Shepheardes Calender) iz 1579. godine, delo koji se uzima za početak zrele renesanse u Engleskoj. Program je izložen u uvodnom pismu upućenom E.K. Ovde izlaže teorijska načela koja objašnjavaju autorove ciljeve. Prvo, govori se o tome da delo ima arhaičan jezik, što je pesnikova svesna odluka, smatra da treba oživljavati stare reči jer takav jezik odgovara pesniku iz starinskog života. Ima antičkog poštovanja principa doličnosti, decoruma. U pismu se objašnjava da se delo sastoji od pastorala ili ekloga (ta vrsta tad nije postojala u engleskoj književnosti pa je dobro da se koristi, da bi se izjednačila sa drugim književnostima). Svaka je posvećena jednom mesecu u godini. Prikupio je sve tradicionalne motive pastirske književnosti. Modu pisanja pastorala započinje Teokrit, nastavlja Vergilije, pojava hrišćanstva u njih uvodi verske teme, ima ih kod Petrarke i na kraju kod Jakopa Sanacara. Kod Spensera su sjedinjeni svi elementi: u 12 ekloga ima pastira koji tuguje zbog

neuzvraćene ljubavi, alegoriju, satiru, kritiku društva i crkve. Delo je bogato i po formi, ima 13 različitih strofnih oblika i akcenatski stih. Već je u motivima ispoljio veštinu koja dotad nije postojala. Pastorala ★Povratak Kolina Klauta (Colin Clout’s Come Home Again) – Pesnik sebe naziva Kolinom i govori o svojim planovima i sudbini. Autobiografski elementi: priča pastirima kako je putovao po Engleskoj sa Volterom Ralijem i razočarao se dvorom. Satiričan ton, ali i prelepi opisi irskog pejzaža; pohvala kraljici Elizabeti. Sonetni venac ★Amoreti (Amoretti, 1591) - sastoji se od 89 soneta, ima puno prepeva i prevoda italijanskih i francuskih. Ima uticaja Biblije (psalama i „Pesme nad pesmama“). Zbirka je posvećena njegovoj ženi Elizabeti kojoj se udvarao godinu dana. U sonetu 74 pominje tri Elizabete koje su ga usrećile – majka, žena i kraljica. Soneti se čitaju redom jer se prati odnos pesnika i njegove drage. Tri celine: 1) 1-62 – tipično petrarkističke molbe za ljubav, patnja, ona je ohola, nepopustljiva; opisi prirode, obavezan dekor 2) 63-85 – postignuta ljubavna sreća, on je zahvalan; prikazi lepe, harmonične ljubavi 3) 86-89 – razdor, sreća je pomućena, kaže da su rastavljeni, ali ima nagoveštaja da to nije trajno (naredno delo svedoči o tome) Ovi soneti nisu dobri kao Sidnijevi. Čini se da mu stroga forma soneta nije odgovarala, više epsko-lirske vrste. Središnji delovi su samo varijacije početka, a kraj nema jaku poentu. Čuvena Spenserova pesma ★Epitalamijum (Epithalamium, 1595) u čast sopstvenog venčanja. Svadbena svečana pesma, nastavak sonatne zbirke, kruna ljubavi prema Elizabeti. Smatra se njegovim najboljim delom. Opis dana venčanja od zore do noći, od buđenja drage do blagoslova bračne postelje uveče. Sastoji se iz 24 dugačke strofe, složene šeme rimovanja, muzikalne strofe, refren. Preplitanje mnogih tradicija – klasične, hebrejske, hrišćanske, folklorni motivi, uticaj italijanske kancone. Protalamijum (Prothalamium, 1596) – napisao po porudžbini kao svadbeni dar za venčanje dve ćerke erla od Vustera. Kraća je i manje značajna. Strofe koje se završavaju refrenskim stihom. Sweet Thames, run softly till I end my song. ★

Vrhunac njegovog dela – ep ★Vilinska kraljica (The Fairie Queene). Smatralo se da je ep najviša pesnička vrsta, da se može napisati tek pošto se savladaju pastorale (to ima veze sa antičkim uzorima). Već u Pastirskom kalendaru nagoveštava da ima nameru da napiše ep. Težnja da se epskim delima približi velikim engleskim književnicima. Započinje rad početkom ’80-ih, vrlo je ambiciozno zamišljen, kao viteško-romantični ep sa moralnom alegorijom. Plan ovog dela je Spenser izneo u pismu svom prijatelju Volteru Raliju: Na dvoru vilinske kraljice Glorijane se svake godine održava dvanaestodnevno slavlje. Svaki dan jedna osoba moli za pomoć, a po jedan vitez prihvata da ispravi nepravdu (kao arturijanska legenda). Svaka knjiga sadrži po jedan doživljaj viteza, svaki vitez je trebalo da bude otelotvorenje jedne vrline, i da ih sve poveže vrhovna vrlina Magnificence (mladi Artur, dok još nije postao kralj) – on se pojavi u svakoj priči i pomaže kad je najteže. U Spenserovom delu Artur luta po svetu, traži Glorijanu, jer ju je video u snu i zaljubio se. Ona predstavlja otelotvorenje idealne lepote i vilinske ljubavi. Delo je ostalo nezavršeno, svaka knjiga je trebalo da ima po 12 pevanja, svako pevanje 50 strofa, što ukupno čini oko 50000 stihova. Alegorija je ostala neostvarena. Prve 3 knjige su

objavljene 1590, druge tri 1596. Nakon smrti je nađeno prva dva pevanja sedme knjige. Zbir svih dotadašnjih znanja, pisano Spenserovom strofom. I knjiga: Pobožnost – vitez Crvenog krsta (The Red Crosse Knight) II knjiga: Umetnost – vitez Gajon (Guyon) III knjiga: Čednost – junakinja Britomart (Britomart) ~ kraljica Elizabeta IV knjiga: Prijateljstvo – Trijamond i Kempbel (Triamond and Campbell) V knjiga: Pravičnost – Artegal VI knjiga: Uljudnost – vitez Kalidor (Sir Calidore) ~ Filip Sidni Izraz Spenserovog vremena: engleska istorija, topografija, britanski folklor, nacionalno jedinstvo, rodoljublje, protestantski stavovi. Neujednačena vrednost, ali ima nenadmašnih delova. Najveća mana je to što nije završeno. Oduševljavali se Milton, Vordsvort i Kits.

Majkl Drejton (Michael Drayton, 1563-1631) Rođen u Vordširu, u porodici zemljoposednika, o njegovom životu se ne zna puno. Bio je u službi vlastelina, sarađivao sa privatnim pozorištima, drugovao sa Šekspirom i Benom Džonsonom. Najveći deo života posvetio je pisanju, težio je tehničkom savršenstvu, stih mu je gladak. Obimno delo, ali manje značajno od Spenserovog. Zbrika ★ Idejno ogledalo (Idea’s Mirror, 1594) – sonetna zbirka upućena idealnoj tj. fiktivnoj dragoj (Since there’s no help...). Izdvaja se sonet ’Idea’, zahvaljujući njemu je zaslužio mesto u engleskoj književnosti. ★ Mnogostruko blagosloven (The Poly-Olbion) – obiman topografski ep od 30 pevanja – heksametarski kupleti, po sadržini je stihovni opis Engleske. Tu pokušava da čitaocima približi lepotu i slavu svoje zemlje, kataloge svetaca i isposnika, ali i prirodna bogatstva Engleske, legende, istorijske ličnosti. ★ Pastirski venac (The Shepard’s Garland, 1593) – zbirka ekloga, pandan, inspirisana Spenserom.

Drama zrele renesanse O počecima pozorišta (položaj glumaca, glumačke družine, prva javna i privatna pozorišta) Naglo se povećava broj profesionalnih glumaca. Oni se regrutuju iz raznih društvenih grupa (potomci akrobata, neki iz rasturenih manastira...). Naučeni su esnafskim dramama. Bilo je vlastelinskih kuća koje su imale svoje privatne družine, one su im obezbeđivale dozvolu da putuju i izvode predstave. Glumci nisu uživali nikakav društveni položaj, smatrani su skitnicama, izuzetak su bili samo oni u službi plemića. Godine 1572. donesen je zakon o kažnjavanju skitnica, glumci su stavljeni u težak položaj, dozvola sada može da se dobije samo od visoke aristokratije. Došlo je do velike konkurencije, manje uspešne grupe su propadale. Vodeća je bila Družina vojvode od Lestera (The Earl of Leicester’s Men) i to od 1572. do 1583. Tada primat preuzima The Queen’s Men, sastavljena od najboljih glumaca iz postojećih grupa. Oko 1590. ona gubi popularnost i pojavljuju se dve grupe – Družina lorda Admirala i lorda Komornika (Lord Chamberlaine’s Men). Potonja je pobedila, za nju je pisao Šekspir. Dolaskom Džejmsa I na vlast 1603. grupa pada pod njegovo pokroviteljstvo i dobija naziv The King’s Men. Ostaje glavna do zatvaranja pozorišta 1642. Ove družine su bile organizovane po uzoru na

srednjovekovne esnafe: jezgro predstavljaju vodeći glumci , oni takođe poseduju kostime i tekstove; najamni glumci su igrali sporedne uloge; takođe je bilo malo dečaka koji su se učili zanatu, oni su igrali ženske uloge, kojih je bilo značajno manje, dok ne mutiraju. Osim njih postoje glumačke družine sastavljene od dečačkih crkvenih horova. Uživali su ugled, često su gostovali kod kraljice, izvodili su predstave u Londonu, igrali kvalitetne drame koje su za njih napisali ugledni dramatičari. Dve značajne: Children of Paul’s i Children of the Chapel (Dečaci iz Kraljevske kapele). Manje trupe nisu uspevale da dođu do Londona, morali su da budu prilagodljivi. Do poslednje četvrtine 16. veka nije bilo pozorišnih kuća. Moglo je da se igra jedino u privatnim vrtovima i dvorištima gostionica. Glumci su često iznajmljivali ili kružne arene ili dvorišta. Oko dvorišta jednospratne ili dvospratne zgrade sa nizovima gostinskih soba u koje se ulazilo iz dvorišta. Gledaoci su sedeli u dvorištu ili stajali na galerijama. Kod Šekspira se često pominjale The Bell, The Bull, Cross Keys. Međutim, vlasti su 1574. zabranile prikazivanje, odjednom nema predstava u Londonu. Pojavljuje se Džejms Berbiž (James Burbage), upravnik Lesterove družine, 1576. je sagradio prvu stalnu pozorišnu zgradu u Engleskoj, nazvao ju je The Theatre. Trik je bio u tome što ju je izgradio u Šordiču (Shoreditch), severnom predgrađu Londona, mestu poznatom po bordelima, javnim kućama, vešalima, koje je bilo van jurisdikcije vlasti. The Theatre je po obliku sličan dvorištu gostionica. Dalje niču nova pozorišta: The Curtain (1577), The Rose (1587), The Swan, The Globe (1599 – Šekspirovo, izgorelo 1613. prilikom prikazivanja Henrija VIII), The Fortune (1600), The Hope (1600). Struktura javnih pozorišta: pozornica je uzdignuta od tla, okružena gledaocima sa sve tri strane, prostor za presvlačenje, dvoja vrata u čeonom zidu, galerije za gledaoce duž unutrašnjih zidova zgrade. Smatra se da su sve bile ili kružnog ili višeugaonog oblika (The Fortune je bila pravougaona). Bilo je mesta za dve do tri hiljade gledalaca, predstave je u proseku posećivalo 570 gledalaca. Stajali su u otvorenom središnjem prostoru – popločano dvorište. Nije bilo krova. Jedino se na galerijama sedelo. Nije bilo karata, plaćalo se ubacivanjem novčića u kutiju (za bolja mesta se davalo više). Dvorištem je dominirala isturena pozornica koja je bukvalno ulazila u publiku, stajala je na nogarima, nije imala zavesu. Na sredini pozornice trap door – izlaz za veštice, đavole ili ulaz u pakao. Postojao je i trem oslonjen na zid i dva stuba na pozornici – gornji otvor, kroz njega spuštana natprirodna bića (božanstva i dobre sile). Iznad trema je bila kula, najviši deo pozorišne zgrade, služila je za čuvanje rekvizita. Dizali su zastavu kada su igrane predstave. To se dešavalo uglavnom u rano popodne, leti u 15h, zimi u 14h. Trajale su oko dva i po sata. Pozornica nije bila bogato opremljena, malo kulisa i rekvizita. Podaci o vremenu i mestu su saopštavani kroz sam tekst – Šekspirove „verbalne kulise“. Zvučni efekti su bili bitan deo predstave (topot konja, gromovi, pucnjava), muzički instrumenti takođe (trube, doboši, rog). Najdragoceniji su bili kostimi, autentični i od vrednih materijala, nabavljali su ih od aristokrata i sveštenika. Privatna pozorišta: Zatvoreni prostori sa krovom. U početku su nastupale dečje trupe. Prvo privatno pozorište je Black Friars, manastirski kompleks u centru Londona (black friars = crnorisci, dominikanci) pretvoren u pozorište 1576.2 Na početku 17. veka, na mestu karmelitskog manastira nastaje White Friars. U početku glume dečaci. Predstave su se održavale uveče, raskošna oprema, muzička pratnja. Manja i ekskluzivnija od javnih, više se plaćalo. Profesionalne glumačke trupe 2

Manastiri su bili autonomni posedi, dakle, zakon o zabrani nije važio za njih.

preuzimaju i privatna pozorišta. Šekspirova družina 1608. postaje vlasnik Black Friars-a, Šekspir je bio deoničar. Publika je raznovrsna, od nepismenih (prosjaka) do velikaša, svakodnevna zabava, dolazili su kraljici na dvor. Ni Šekspirovi prethodnici, ni sledbenici, ni on nisu poštovali jedinstva kako bi zadovoljili svu publiku.

Univerzitetski umovi (University Wits) – Šekspirovi prethodnici Mladi univerzitetski obrazovani ljudi, nova građanska inteligencija, pisali su drame za javna pozorišta, podigli su englesku dramu na umetnički nivo, ukinuli lakrdijanja , studirali na Oksfordu i/ili Kembridžu. Od 1584-1592 dali najbolja dela.

Džon Lili (John Lilly, ?1554-1606) Prvi u nizu, rođen u Kentu, studirao na Oksfordu, hteo je da bude nastavnik. Dolazi u London i počinje da se bavi književnošću. Prvo pisao prozu, kasnije drame. Učestvovao u društvenom životu, službi na dvoru, bio je član Parlamenta, bio upravnik Children of St Paul’s. Oko 1595. prestaje da piše. Pisao je komedije u blankversu koje su izvodili dečaci u Black Friars-u. Tema ljubavi, mitološki (antički) svet. Dela: ★ Safa i Fao (Sapha and Phao) ★ Kampaspa (Campaspe) – robinja oko koje se otimaju ★ Galatea ★ Endimion (Endymion) Retorska, izveštačena proza, ali oplemenila je dramu. Lilijev najveći doprinos – sposobnost spajanja raznorodnih elemenata – domaći folklor, viteška književnost, antička tragedija. Takođe pokazao da se ti elementi mogu koristiti istančano, da ne mora da bude grubog lakrdijanja, nego blagog humora i vedrine. Doprineo kao stilista – uči publiku da sluša – pomera naglasak sa fizičkih elemenata na besedničke. Tokom ’80-ih godina 16. veka većina dela mu je izgubljena, ali se po naslovima zna za njih. Tomas Lodž i Tomas Neš (Thomas Lodge and Thomas Nash) – od njih ništa nije sačuvano

Džordž Pil (George Peele, 1556-1596) Njegova zasluga – drami daje retoričnost i zanimljive scenske prizore. Rođen u Londonu, studirao na Oksfordu, preveo Euripidovu dramu. Od 1581. živi u Londonu kao profesionalni pisac. Pisao i za dečje družine. Nekoliko drama mu je izgubljeno, od sačuvanih: Suđenje Parisu (The Arraignment of Paris) – mitološke sadržine, pastoralna atmosfera; priča o nimfi Enoni i pastiru Parisu. On treba da odluči kome će dati zlatnu jabuku i time je ★

imenovati najlepšom. Izbor je između Venere, Junone i Palade. On jabuku daje Veneri, odlazi sa njom i napušta nimfu. Junona i Palada ga tuže bogovima za pristrasnost. Bogovi pozivaju Parisa na suđenje i naređuju da ponovo mora da odluči i da svemu tome sud da Dijana, boginja Čednosti. Tada on prilazi i daje je kraljici Elizabeti. Bitka kod Alkazara (The Battle of Alcazar) – opis bitke protiv Španaca; ima prenaglašene vizuelne efekte, nije uspela da postane jedna od prvih istorijskih drama ★

Bapska priča (The Old Wife’s Tale) – najlepša pre Šekspira; tri mladića zalutaju zimi, prenoće kod starog bračnog para, žena priča priču koja se u trenutku odvija kao drama u drami (začetak) – vilinska bajka, pastoralna priča, dva brata traže sestru koju je ukrao čarobnjak. ★

Robert Grin (Robert Greene, 1558-1592) Studirao na Oksfordu i na Kembridžu, putovao kao student u Italiju i Španiju, bio je oženjen i imao dete, ali je napustio svoju porodicu i živeo neuredno. Ili mu je život bio prekratak ili je rano prestao sa dramama. Umro je u bedi kao mlad čovek. Prvi prozni spis – pamflet u kojima vređa Šekspira, kaže da mu nije dovoljno što glumi već se usuđuje da piše. Bio je majstor dramskog uobličavanja, kombinovanja narodnog folklora i knjiških izvora. Ustanovljava komični obrazac – glavni zaplet i komične epizodne scene. Tri drame: ★ Besni Orlando (Orlando Furioso) – neusplela bezoblična drama, pokušaj podražavanja Ludovika Ariosta ★ Džejms IV (James IV) – romanitični komad; preljuba, motiv strpljive supruge. Škotski kralj Džejms je ženi engleskom princezom Dorotejom iz političkih razloga. On je zaljubljen u Idu, škotsku groficu, koja ga odbija jer je svesna njegovog braka. Tad Džejms dolazi do tačke gde od žudnje za Idom zamalo ubija ženu, ona se iz straha preoblači u muško i beži sa dvora. ★ Fra Bekon i fra Bangi (Friar Bacon and Friar Bungay) – vredna pomena, Grin pokazao da ume da kombinuje dva zapleta, najbolje dramski ukomponovano, dve priče: u prvoj dvojica fratara-čarobnjaka se nadmeću sa nemačkim čarobnjakom koji je u pratnji cara došao u posetu engleskom kralju. Pobedu odnosi fra Bekon (= filozof sholastičar Rodžer Bekon). Druga priča govori o siromašnoj devojci Margareti kojoj se udvara engleski princ, šalje svog izaslanika barona Lasija da je ubedi, međutim, njih dvoje se zaljubljuju, princ to saznaje pomoću Bekonove magije, sve se srećno završava, Margareta se udaje za Lasija (erl od Linkolna). Ne baš uspela karakterizacija, ali Margareta je najuspešniji ženski lik u dotadašnjoj drami, nagoveštava Šekspirove junakinje – odana, strpljiva, ima toplinu.

Tomas Kid (Thomas Kyd, 1558-1594) Nije išao na univerzitet, a napisao možda najbolju englesku tragediju, donosi novi podžanr – tragediju osvete. Rođen u Londonu, dete službenika, javnog beležnika, jedno vreme je radio kod njega, oko 1585. počinje da se bavi pisanjem. Družio se sa Marloom, jedno vreme su stanovali zajedno. Dosta su ga hapsili. Jednom prilikom je kod njega pronađen ateistički spis, Kid je okrivio nedužnog Marloa. Umro u bedi 1594. Pripisuje mu se rana drama o Hamletu, ★Pra-Hamlet (Ur-Hamlet), nije sačuvana, možda je

bila uzor Šekspiru. ★ Španska tragedija (The Spanish Tragedy, 1585-7) Smatra se najpopularnijom tragedijom tog vremena, neprekidno je prikazivana sve do zatvaranja pozorišta (1642), prevođena na holandski i nemački. Radnja: glavna ličnost je Horacije, dvorski maršal, ima sina Horacija koji sa kraljevim rođakom Lorencom ratuje protiv Portugalaca. Oni zarobljavaju i dovode u Španiju portuglaskog princa Baltazara. Lorenco hoće svoju sestru Belimperiju da uda za Baltazara, ali ona voli Horacija. Baltazar se zaljubio u Belimperiju pa zajedno sa Lorencom ubija Horacija. Hijeronimo je delom poremetio umom, delom se pretvara, smišlja osvetu sa Belimperijom, stvara dramu u drami. Naposletku svi protagonisti ginu, a sve to posmatraju duh don Andreje (španski dvoranin) i alegorijska figura Osvete. Ovo je začetak tragedije osvete čiji je krajnji uzor Seneka – motivi ubijenog duha, nagomilavanje krvavih događaja. Kid klasične elemente uklapa u blankvers, stavlja krvave događaje na sceni (jer publika tako hoće), unosi element romantične ljubavi; melodramski tonovi, retoričan stil.

Kristofer Marlo (Christoper Marlow, 1564-1593) Rođen u Kenterberiju u siromašnoj zanatlijskoj porodici, studirao i magistrirao na Kembridžu, 1587. bio u inostranstvu, smatra se da je bio deo Elizabetine tajne službe. Posle je sarađivao sa šefom službe Fransisom Volsingamom. Živeo je u Londonu, pisao uglavnom za javna pozorišta sa velikim uspehom. Pisao i poeziju, bavio se prevođenjem. Preke naravi, nekonvencionalnih stavova, optuživan za ateizam. Ubijen 1593. u kafanskoj tuči, smatra se da je bila iscenirana. Tako Šekspir gubi jednog rivala. Najmlađi u grupi, a njegovo delo je najznačajnije. Novi tip drame, tragedije sveta lišenog moralne vrednosti, punog protivrečnosti. Junaci su mu gorostasi, ne izazivaju divljenje, velika stremljenja, ali groteskni, velike fluktuacije. Upamćen najviše po tri drame: ★ Tamerlan Veliki (Tamberlaine the Great) Prikazan na sceni 1587. i odmah je oduševio publiku. Radnja: Tamerlan, azijski osvajač iz 14. veka , prikazuje se njegov uspon od pastira do vladara. Pokorava persijskog kralja, napada Tursku, zarobljava sultana Bajazita i njegovu ženu (stavlja ih u kavez kao zveri), osvaja Egipat. Retoričan epski stil, javlja se i lirski kada govori o njegovoj ljubavi prema Zenokrati, ćerki egipatskog sultana, venčavaju se. Marlo piše i drugi deo o daljim osvajanjima, ali i padu, smrti Tamerlana i njegove žene. Nije tako uspešan kao prvi. ★ Jevrejin sa Malte (The Jew of Malta, 1589) Priča o jevreju Varavi, guverner Malte mu nepravedno oduzima pola imetka da time isplati danak turskom sultanu. Varava sa slugom kreće da se sveti hrišćanima, tada mu strada i ćerka. Na kraju izdaju ostrvo Turcima i Varava pravi plan da zapovednika baci u kazan sa vrelom vodom, ali on sam završava tamo. Dve teme: pohlepa i prevara, uticaji Biblije; makijavelističke ideje, prolog ove drame navodno izgovara sam Makijaveli. Varava je makijavelistički junak – okrutan, inteligeenetan čovek, namere ostvaruje ne birajući sredstva, cilj mu je osveta. U njemu ima tragova lika Poroka iz moraliteta. Na početku on je moćan, snažan čovek, sličan je Tamerlanu po želji za moći, ali kada bude lišen moći postaje nemilosrdan i drugi deo je tragedija osvete, a Varava se pretvara u bezosećajnog ubicu, postaje groteskan i krvoločan; izolovana ličnost. ★ Doktor Faust (Doctor Faustus, izvedeno 1594) Marloovo najbolje ostvarenje, u blankversu, manjim delom u prozi, zasnovano na nemačkoj

legendi o Faustu koji žudi za božanskim znanjem nedostupnim čoveku. Izvodila ga je Družina lorda Admirala, oni su bili poznati po Marloovim delima. Legenda je 1587. objavljena u Nemačkoj i ubrzo je prevedena na engleski pod nazivom The Historie of the Damnable Life and Deserved Death of Doctor John Faustus (Istorija prokletog života i zaslužene smrti doktora Džona Fausta). Taj prevod mu služi kao uzor za dramu, verno ga sledi u pogledu fabule, ali usložnjava glavni lik. Nemački Faust je običan čarobnjak, a Marlo ga po ambicijama i složenosti podiže na viši nivo. Izolovan lik, sam se izoluje, snažan pojedinac, kao i ostali Marloovi likovi, ruše postojeće norme. Radnja: Doktor teologije na univerzitetu u Vitembergu je nezadovoljan znanjem u naukama, poziva Mefistofela i sklapa ugovor (jak početak). U središnjem delu opis 24 godine, ima lakrdijanja, oko Fausta se bore dobri i zli anđeli, on se koleba, iako ima mogućnost da se vrati pod okrilje Boga, on to ne čini. Poslednja scena je najdramatičnija scena engleske renesanse drame. Središnji deo je slabiji, neki smatraju da ga Marlo nije ni pisao. Postoje prolog i epilog, epilog izgovara hor koji se obraća čitaocima tj. gledaocima i jako je didaktičan. Ima ostataka srednjovekovnih moraliteta. Autor je jedne od prvih istorijskih drama: ★ Edvard II – slab i poročan vladar, Marlo je našao materijal u engleskim hronikama i dobro ga uobličio. Druga istorijska drama ★Masakr u Parizu (The Massacre at Paris) – opisuje Vartolomejsku noć, blisko njegovom životnom veku, u blankversu, dosta akcije, ideja patriotizma. Marloov obrazac – drama jednog čoveka (one-man play), podrazumeva jaku središnju ličnost, često izolovanu, koju vodi jaka strast (da vlada, da poseduje novac, znanje...); mnoštvo situacija u drami koje ilustruju strast lika (strast ima od samog početka, ne stiče je tokom radnje); druge ličnosti su sporedne, podređene glavnoj i pasivne; njegovi likovi se zovu ’aspiring men’ ili ’overreachers’ – pokušavaju da dosegnu nešto što im nije dato.

Vilijem Šekspir (1564-1616) Ne zna se mnogo o njegovom životu. Nije nam poznato kada je počeo da piše, a i redosled kojim je napisao svoja dela samo je približno ustanovlјen. Rođen je 1564. godine u Stratfordu na Ejvonu, u pokrajini Vorkšir. Otac mu je bio zanatlija, bavio se izradom rukavica, kasnije je postao gradonačelnik Stratforda. Pohađao je Gramatičku školu, ali za to ne postoje dokazi. Sa 18 godine se oženio Anom Hatavej, ćerkom sitnog zemlјoposednika iz susednog sela, koja je bila starija od njega. Imali su troje dece: Suzanu (1583) i blizance Džudit i Hamneta (1585). Ne zna se šta je radio 1585-1592 – „izgublјene godine“. Do 1592. stigao u London i počeo da se bavi pisanjem i glumom. Godine 1593/4. objavlјuje narativne poeme i piše sonete Godine 1594. postaje stalni član družine Lorda Komornika, koja zatim postaje Kralјeva družina. Kupio je 2 kuće i zemlјu u Stratfordu, oko 1610. se povlači iz aktivnog života u Londonu u Stratford i u miru proveo poslednje godine života sa porodicom. Umire 1616. godine.

Nјegova dela su sinteza svega što se u razvoju drame do tada pojavilo. U njegovoj drami je dosta onogo što je nagovešteno od strane drugih autora, ali ima i onoga što je samo njegovo, jedinstveno. Robert Grin ga prvi put pominje u jednom svom pamfletu, napada ga i kao glumca, i kao pisca, navodeći da je nepismen zato što nije obraćao pažnju na štampanje svojih dela. U njegovo vreme dramska dela su pripadala glumačkim družinama, nije bilo autorskih prava, njegova dela nisu štampana jer glumačke družine nisu želele da umanje interesovanje gledalaca za predstave. Za života objavlјena piratska kvarto izdanja, 19 drama (piratska izdanja) od 37 drama koje mu se pripisuju i ubrajaju se u Šekspirov kanon. Drame su različitog kvaliteta – one bolјe su štampane po Šekspirovom rukopisu, a lošije po sećanju glumaca. Folio i kvarto su vrste izdanja po kojima ove drame nose ime: Folio = format A3 = Šekspirova sabrana dela Kvarto = format A5 = piratska izdanja

Godine 1623. Henri Kondel i Džon Hemings su objavili njegova odabarana dela u knjizi Prvi Folio (First Folio) i u njoj su drame grupisane po žanrovima:

★

a) komedije b) istorijske drame c) tragedije

Šekspirova dela se dele na dramska i nedramska. Šekspirovo stvaralaštvo se deli na 3 perioda: 1) Rani period (1590-1600) 2) Srednji period (1600-1608) 3) Pozni period (1608-1612)

Rani period Šekspirovog stvaralaštva (1590-1600) U ovom periodu Šekspir je napisao svoje najpoznatije istorijske drame, komedije i 2 tragedije. To je njegovo najplodnije razdoblјe jer je napisao 20 drama. Nedramska dela: ★

Venera i Adonis (Venus and Adonis) 1593.

★

Napastvovanje Lukrecije (The Rape of Lucretia) 1594.

1 i 2 su narativne poeme

★

Sonetna zbirka (The Sonnets) 1609.

1) Venera i Adonis (Venus And Adonis) 1593. Ova narativna poema je njegovo prvo objavlјeno delo. U njoj je obrađena poznata klasična legenda o lјubavi boginje Venere prema lepom mladiću Adonu koji je odbija, i o njegovoj smrti u lovu. Odgovara raspoloženju poezije zrele renesanse. Odgovara klasičnoj mitološkoj priči, po duhu najsličnije Marloovoj pesmi Hera i Leander (klasični pozivi na lјubav i digresije). Mitski svet kod Šekspira nije izolovan već blizak stvarnosti. Pejzaž je autentičan. Opisuje polјa, šume svog rodnog kraja, nije zatvoren u veštački raj. Šekspir je ovu poemu napisao pre nego što je došao u London, dok je još bio u kontaktu s polјima i šumama svog rodnog Stratforda. Poema je posvećena Henriju Rotsliju, erlu od Sauthemptona, koji je najverovatnije bio Šekspirov patron.

2) Napastvovanje Lukrecije (The Rape of Lucretia) 1594. Ovo je druga narativna poema, sa temom iz rimske istorije. Takođe posvećena Henriju Rotsliju. Lukrecija je udata ugledna gospođa koju je silovao Sekst Tarkvinije, sin cara Tarkvinija Oholog. U prvom delu koji je bolјi i dramatičniji, opisuje se kako se Tarkvinije prikrada usnuloj Lukreciji. Ovde Šekspir prvi put nastoji da pronikne u pobudu zla i um nasilnika. Zločin je prikazan ubedlјivo i produblјeno. (Šta čoveka tera da počini zločin?) U drugom delu koji je konvencionalniji, Lukrecija je obeščašćena i tuguje, izvršava samoubistvo, a Tarkvinije biva prognan iz Rima. Tarkvinije je u izvesnom smislu prethodna skica za ostvarenje lika Magbeta. Pisano Čoserovom strofom. 3) Sonetna zbirka (The Sonnets)3 1609. Godine 1609. objavlјeni soneti bez njegovog znanja. Objavio ih je štampar Tomas Torp. Smatra se da su soneti napisani ranije. Ima ih 154. Ne zna se kome je zbirka posvećena. Odstupa od konvencija u sonetima, jer je većina soneta (prvih 125) posvećena mladom, lepom muškarcu iz visokog društva. Preostali su posvećeni „Crnoj dami“ U knjizi je zapisano: “To the Onlie Begetter of These Insuing Sonnets, Mr. W. H.” Smatra se da se ponovo radi o Henriju Rotsliju od Sauthemptona, ali ostaje nejasno zašto je Šekspir okrenuo inicijale i pogrešio titulu. Postoje dva mišlјenja o Šekspirovim sonetima: 1) Da su oni klјuč kojim je Šekspir otklјučao svoje srce (po rečima pesnika Vilijama Vordsvorta) pa to povezuju sa Šekspirovom biografijom. 2) Novija nauka smatra da su soneti parodija na petrarkističku tradiciju, pa zato neki smatraju da ih je posvetio samom sebi (Mr W. H. – Mr William Himself).

154 soneta podelјena su na tri dela: 1) 1-17 - mladom čoveku 3

Svi soneti su napisani u engleskom (Šekspirovom) obliku. Smatra se da i sa samo ova tri dela spada u sam vrh nedramske poezije.

2) 18-125 - prisniji odnos sa mladićem 3) 125-154 - Crnoj dami 1-17 - Pesnik nagovara mladića da se oženi i stekne potomstvo. Mladić je slika svoje majke, koja je lepa i srećna što su njene osobine prenete na njenog sina, pa tako i mladić treba da ostavi sliku svoje lepote u svojoj deci. Vreme je velika tema u Šekspirovim sonetima, vreme uništava sve, odnosi sa sobom sve lepote, naslednici treba da produže lepotu i mladost. 18-125 - Ton se menja i znatno je ličniji. Pesnik je privržen mladiću, i u 18. sonetu mu obećava da će ga ovekovečiti u svojim stihovima. Govori o velikoj razlici u društvenom položaju između sebe i mladića, o prolaznom hlađenju i mirenju, godinama i o suparništvu nekog pesnika i o prijatelјevom neverstvu, jer se udvara pesnikovoj dragoj i osvaja je. Danas se nastoji da se otkrije ko je mladić. Možda je to erl. 126-154 - Soneti su posvećeni Crnoj dami, čiji identitet takođe nije utvrđen. Ona je dama crne kose, udata, protivrečnih osobina, ružnog lika, ali fizički privlačna. Pesnik je optužuje za neverstvo, a sebe osuđuje da je rob strasti čije zadovolјenje ostavlјa samo ukus gorčine.

Šekspirova drama (drama ranog perioda) Na početku je pisao istorijske komade koji su bili jako popularni i rado gledani jer je bio jak osećaj patriotizma zbog pobede nad španskom Armadom. - Šekspirovi izvori za istorijske drame bile su istorijske hronike : 1) Hronika Engleske, Škotske i Irske - Rafael Holinšed 2) Ujedinjenje dve plemenite i slavne porodice Lankastera i Jorka - Edvard Hol Šekspir je napisao ukupno 10 istorijskih drama. Bile su cenjene u to vreme jer se smatralo da je važno znati istoriju, ali su bile i važno oruđe u političkom smislu - tjudorovskog apsolutizma. Glavna tema te istorije (Šekspirovih dela) je da „Uzurpator ne može uspešno da vlada jer je proklet“. Dela: ★

1 Henry VI

★

2 Henry VI

I tetralogija istorijskih drama (1590-1600)

★

3 Henry VI

prve 4 drame koje je napisao Šekspir

★

Richard III

1) 1. drama o Henriju VI - pokriva period od dolasak Henrija VI na vlast (1422-1450). Kao dete od 9 meseci proglašen je za kralјa, jer je Henri V poginuo, vladaju namesnici. Dve teme su u drami:

a) gubitak poseda u Francuskoj b) međusobni sukob velikaša koji su na vlasti umesto maloletnog kralјa. - Događaji proizilaze jedan iz drugog. 2) 2. drama o Henriju VI - usredsređuje se na događaje u Engleskoj (1442-1461). Suština je u međusobnom nadmetanju velikaša. Prvi deo opisuje pad vojvode od Glostera, a drugi uspon vojvode od Jorka. Priče o Selјačkoj pobuni Džona Vojta.

3) 3. drama o Henriju VI - početak Ratova ruža (1455-1471); tri velike bitke u kojima se smenjuje prednost Lankastera, pa Jorka: bitka kod Vejkfilda - pobeda Lankastera, bitka kod Tautna - nerešno, bitka kod Tjugberija - pobeda Jorka. Šekspir ne piše sve već samo ono što je zanimlјivo. Na kraju drame izranja strašna figura Ričarda od Glostera koji ubija Henrija VI i njegovog sina i približava se kruni.

4) Ričard III - je sadržinska celina sa ove tri drame. Opisuje kratku vladavinu Ričarda. Javlјaju mu se sve žrtve koje proriču da će umreti. Ričard III je prvi Šekspirov značajan lik, ima elemente makijavelističkog lika i Poroka iz srednjovekovnih moraliteta.

Kada je završio pisanje prve tetrologije, okrenuo se drugim žanrovima i tako napisao prvu, najraniju komediju: ★

Komedija pometnji (The Comedy of Errors)

Uzor za ovo delo mu je bio antički rimski komediograf Plaut, sa svojom dramom Menehmi (Menechmi), priča o blizancima, naziv Menehmi je u množini ( = blizanci). Oni su razdvojeni u detinjstvu, ne znajući jedan za drugog nađu se u istom gradu i izazivaju niz nesporazuma. Ovo je Šekspirov pokušaj da podražava antičku dramu. Šekspir sledi ovaj izvor blisko, samo što pokušava da ga nadmaši. On uvodi pored glavnih likova bilazanaca, i njihove sluge koji su takođe blizanci. Takođe, uvodi i oca koji je osuđen na smrt jer se našao u neprijatelјskom gradu tražeći svoju decu. * Šekspir uvodi u San letnje noći motiv romantične lјubavi, i time oplemenjuje i menja onaj cinični antički stav prema ženi. U ovom delu je klica mešanja komičnog i tragičnog.

Prva Šekspirova tragedija je Tit Andronik. Tit Andronik (Titus Andronicus) – to je prva Šekspirova tragedija osvete, kojoj je uzor Španska tragedija Tomasa Kida. Ovo je Šekspirova najslabija tragedija, jer predstavlјa sirov komad u kome su negomilane scene loma, krvoprolića. Radnja Tita Andronika odvija se tokom poslednjih godina Rimskog carstva i prati sukob rimskog vojskovođe Tita Andronika i gotske kralјice Tamore. U centru drame je Tit koji se vraća iz ratničkog pohoda i vodi zaroblјenu Tamoru i njena tri sina. U žaru pobede, on naređuje da se u njegovu slavu žrtvuje jedan od kralјičinih sinova. Nakon toga se Tamora sa svoja preostala dva sina sveti Titu, međutim, na ★

kraju se ponovo Tit sveti Tamori. Nema čvrste dramske strukture, ali ovo delo nagoveštava ponešto od onoga što će se naći u velikim tragedijama.

Sledeća drama je komedija: ★

Ukroćena Goropad (The Taiming of the Shrew)

- drama sa vrlo složenom strukturom, sa tri kruga (prstena) priče. 1) Prvo imamo okvrinu priču o Kristoferu Slaju. On je pijanica, i njega nalaze lјudi sa dvora izbačenog iz krčme kako spava. Naređeno im je da ga ne bude i da ga prenesu u zamak i obuku u plemićko odelo i ubede ga da je on zapravo plemić koji je bio poremetio umom. Slaj se budi i oklevajući prihvata tu priču. 2) Oni ukazuju poštovanje njemu i njegovoj navodnoj ženi (prerušeni paž) tako što im pripremaju predstavu, a ta predstava je u stvari glavni deo priče. Radi se o mladoj devojci Katarini, koja zbog svoje naravi (goropadna, neukroćena) nema prosca. Pojavlјuje se Petručio, mladi lovac na miraz koji je kroti. Katarinin i Petručijev odnos je najvažniji i najrealističniji. 3) Ta priča ima svoj okvirni prsten, priču o Katarininoj sestri, Bjanki, koja je sušta suprotnost Katarini, ona je mirna i krotka, podseća na damu dvorske lјubavi, ali na kraju postaje onakva kakva je Katarina bila na početku. O Slaju ne znamo više ništa, on zaspi tokom predstave.

Naredna dva komada su takođe rane komedije: ★

Dva viteza iz Verone (The Two Gentlemen Of Verona)

Priča je o dva para, gde su glavni muški likovi Valentin i Protej sa svojim devojkama, Silvijom i Julijom. Ovde je razvijena ideja muškog prijatelјstva, ideja odanosti, prerušavanja. Ovo je najmanje uspela Šekspirova komedija, ali je njena vrednost u u tome što nagoveštava stvari koje će on kasnije upotrebiti mnogo uspešnije. ★

Nenagrađeni lјubavni trud (Love’s Labour’s Lost) – u njoj je borba duha (wit combat)

Navarski kralј Ferdinand se sa tri bliska prijatelјa (dvorana) zavetuje da će 3 godine provesti u povučenosti, učeći na Akademiji, obavezno se lišavajući ženskog društva. Ta zamisao se ne ostvaruje jer na dvor stiže francuska princeza sa svoje tri pratilјe u diplomatskoj misiji. Mladići se zalјublјuju u pratilјe, a kralј u princezu. Zaplet je u tome što svi to kriju međusobno. Na kraju drame je upliv realnosti, gde dolazi glasnik sa vešću da je princezin otac umro. Pri odlasku princeza i pratilјe daju momcima zadatke koje moraju da ispune u narednih godinu dana da bi došlo do braka. Iako se sve ne završava samim brakom, završava se nagoveštajem braka. Ovo su bile prve 4 rane komedije: Komedija pometnji, Ukroćena goropad, Dva viteza i Nenagrađeni lјubavni trud Rane tragedije:4 4

Ove do sad pomenute drame je Šekspir najverovatnije ovim redom napisao do polovine 1595, u fazi u kojoj je učio. Posle 1595. bavi se komedijama i istorisjkim dramama, i zapaža se veliki napredak.

★

Romeo i Julija (Romeo And Juliet)

U odnosu na Tita Andronika, ovo je velki napredak. Kroz zaplet ovi likovi sazrevaju i razvijaju se. Julija je na početku skoro devojčica. Na kraju kada prođe sve što joj je sudbina namenila, ona je već zrela žena. Glavna radnja je lјubav dvoje mladih koju sprečavaju roditelјi. Ljubav je osnovni pokretač zapleta (kao i u Snu letnje noći) i to je zapravo ono što je poetično u ovom delu. Kaže se da je ovo zapravo komedija sa tragičnim raspletom. Pri samom početku likovi su više komični nego tragični. Oni nemaju tragičnu grešku! (kao što Magbet ima ambiciju, Hamlet oklevanje, ili Otelo lakovernst) Romeo i Julija su likovi koji su po sudbinskoj predodređenosti tragični. Ova tragedija je pored „Hamleta“ najpoznatija Šekspirova tragedija.

Dalјe drame: Ričard II (Richard II) - ova istorijska drama napisana je najverovatnije 1595. Ovde Šekspir odlazi malo dalјe u prošlost, iztražuje uzroke koji su doveli do Ratova ruža. ★

U delu je opisan greh uzurpacije prestola. Ričard drugi je vladar sa samog kraja 14. veka koji je prikazan kao slab i sebičan kralј i nedovolјno dobar vladar koji tera u progonstvo Henrija Bolingbruka i prisvaja njegova imanja. Henri se posle izvesnog vremena vraća sa prikuplјenim pristalicama, svrgava Ričarda sa prestola, on biva ubijen, a Henri postaje kralј Henri IV. Ričard je uverlјivo lјudsko biće. U početku drame, dok je na vlasti, on je ohol, promišlјen, sebičan, a kasnije, u drugom delu drame njegova sudbina izaziva sažalјenje. Tu se postavlјa problem o dramskom prikazivanju uzurpatora. Henri je potomak tjudorovskih vladara koji veruju da samo miropomazani kralј može da vlada. Međutim, Henri nije prikazan kao puki zločinac jer se u drami nalašava da mu je Ričard II naneo nepravdu i da Henrijeva dela nisu posledica vlastolјublјa. ★

San letnje noći (A Midsumer Night’s Dream)

- prva od 4 Šekspirove velike komedije. Jedna od najoriginalnijih tvorevina (po mašti, humoru, neobičnim bićima). Ove je bilo naručeno delo povodom venčanja u nekoj aristokratskoj porodici. Glavna tema drame je lјubav. Pet priča sadržane jedna u drugoj. Okvirna priča je venčanje Tezeja i Hipolite , kao predstavnika antičke mitologije. Potom imamo priče o Heleni, Hermiji, Demetriju i Lisandaru. Zatim imamo priču o vilama i vilenjacima koji potiču iz engleskog folklora i koji su prikazani kao prilično dobra, sićušna bića. Tu imamo i priču o zanatlijama, koji su vrlo realistični, a peta priča je drama koju izvode zanatlije, „Piram i Tizba“ (to su parodirani likovi ranijih engleskih drama ili Romea i Julije). Tu svaka lјubav ima svoj način izražavanja. ★

Mletački trgovac (The Merchant Of Venice)

- druga velika komedija. Antonije, mletački trgovac zajmi od Jevrejina Šajloka novac, obavazavši se da će mu dati da mu odseče funtu mesa ako ne vrati novac na vreme. Ovo je osnovna priča, sa kojom je prepletena priča o venčanju Antonijevog prijatelјa Basanija sa Porcijom, kao i sporedan komični zaplet sa zamenom prstenova. Postoje dva mesta radnje: Venecija (svet okrutne realnosti, mržnje, trgovine, kapitala) i Belmont (područje romantike, lјubavi, mesečine). Šajlok je postavlјen tako da se može tumačiti na različite načine: kao groteskno stvorenje, puno mržnje, besa, kao krvoločni zlikovac, ili kao žrtva dostojna sažalјenja,

tragični predstavnik svog progonjenog naroda. Porcija je jedna od prvih Šekspirovih likova koji se prerušavaju. Ona se prerušava u mladog doktora prava i rešava sukob. Šajlok je za kaznu preveden u hrišćanstvo.

Šekspir se potom vraća istorijskoj drami i piše delo: ★

Kralј Džon (King John)

Drama o kralјu Jovanu bez zemlјe koji je potpisao povelјu slobode (Magna Carta Libertatum). Potom tri drame: ★

Henri IV

★

Henri IV

★

Henri V

- predstavio društvenu panoramu Engleske 1) Henri IV Teme su 2 zapleta: politički i komični. U političkom zapletu opisuje se pobuna protiv samog kralјa Henrija. Najznačajniji lik u ovom zapletu je Hotsper, severnjački velikaš, otelotvorenje feudalnih ideala. U komičinom zapletu su opisane mnogobrojne razuzdane pustolovine Henrijevog sina, princa Hala, budućeg kralјa Henrija V. Tu ja važan Falstaf kao najčuveniji Šekspirov komičan lik. Hal uludo provodi vreme u krčmama, i zato njegov otac pati. Oba lika, Hotsper i Falstaf su u svojoj suštoj suprotnosti podređeni karakterizaciji Hala. Hotsper je ono što bi Henri IV želeo za svog sina da bude, a Falstaf igra ulogu Poroka iz starih moraliteta, i odaje kakvim se zadovolјstvima priklonio Hal. Falstaf je stariji, lažlјiv, duhovit čovek, i zato je primamlјiv Halu. Ali Hal je svega vrlo svestan i zna kad će prihvatiti svoje obaveze, iako deluje nezainteresovano. 2) Henri IV U drugom delu Henrija VI, prikazan je Hal koji je konačno prihvatio svoje obaveze. On tu stupa na presto, i Falstaf dolazi da pozajmi novac, pozdravlјa ga kao prijatelјa, na šta ga Hal nezainteresovano pogleda i hladno odgovara: „Ne znam te starče“, dakle, u potpunosti ga odbacuje. 3) Henri V Opis Hala kao sposobnog, svesnog vladara, kralјa koji poseduje najbolјe moguće osobine. Falstaf više nije kraj njega, neko u predstavi javlјa da je umro od tuge. Hal poseduje lјudsku toplinu, nespretno se udara francuskoj princezi kojom se kasnije i ženi. Umire sa oko 30 godina i za presto kao naslednika ostavlјa devetomesečnog (najslabijeg) Henrija VI.

Sledeće delo: ★

Mnogo buke ni oko čega (Much Ado About Nothing)

Komad ima dva ravnopravna zapleta, jedan ozbilјan i jedan komičan. Prvi je zaplet u kome je par Klaudio i Hera, koja biva oklevetana te je Klaudio ostavlјa pred oltarom. Posle toga se javlјa da je ona umrla, ali se to ispostavlјa kao netačno i klevete se obelodanjuju i oni se ipak venčaju. U drugom zapletu su par Benedik i Beatriče, koji su cinični, protiv lјubavi, protiv braka, uverlјivi likovi koji se na kraju i sami zateknu pred oltarom. * Sledeće velike komedije su Kako vam drago i Bogojavlјenska noć, koje zajedno sa Snom letnje noći i Mletačkim trgovcem čine najznačajnije Šekspirove 4 velike komedije. ★

Kako vam drago (As You Like It)

Bavi se temama uzurpacije i romantične lјubavi, možda najskladnija komedija. Ovde je najdoslednije sproveden komični obrazac. Četiri mlada lјubavnika, ozbilјna situacija (ko će se s kim venčati) odlaze sa dvora u Ardensku šumu (Dreams of the green world - odlazak iz urbane sredine je lekovit jer tamo sazrevaju likovi). Uzurpator Frederik progoni svoga brata u Ardensku šumu i za njim kreću svi protagonisti: Rozalinda i njen izabranik Orlando itd. Oni tamo provode vreme i vraćaju se preobraženi običnom životu. Glavne teme su lјubav i pastoralizam. Tu su još i parovi Kremen (Touchstone) i Odri, kao i Silvija i Feba. Na kraju se brat uzurpator pokaje, i organizuje se višestruko venčanje. ★

Bogojavlјenska noć (The Twelfth Night)

Nastaje na samom kraju prvog Šekspirovog perioda, neki je nazivaju remek-delom rekapitulacije. To je priča o blizancima, bratu i sestri, Violi i Sebastijanu koji su razdvojeni posle brodoloma. Takođe tu i je i luda Feste kao lik šekspirovih mudrih luda koje uvek govere razborito, trezveno i daju mudre savete. Tu ponovo imamo motiv prerušavanja i srećan rasplet. Mesto radnje je zemlјa Ilirija. Viola se nakon brodoloma prerušava u paža i služi vovjvodi Orsinu u koga se i zalјublјuje (on je tipičan izveštačeni petrark „zalјublјen u lјubav“ koji se udvara lepotici Oliviji kojoj je umro brat). Viola danima odlazi kod Olivije da bi joj u ime Orsina prenela znake naklonosti, a Olivija se u nju zalјublјuje misleći da Viola Sebastijan. Na kraju se pravi Sebastijan pojavlјuje i Olivija se udaje za njega, a Viola za Orsina. Tu postoji još jedan važan zaplet, gde Olivijin rođak Tobija koji živi na dvoru ubeđuje nekog svog viteza (puritanac Malvolio) da će se Olivija udati za njega. To je neslana šala. Odličan podzaplet, jednak glavnom. Ovo je najpoetičnija Šekspirova komedija. Vesele žene vindzorske (The Merry Wives of Windsor) - poslednja komedija i jedno od najslabijih dela. Po predanju ovo delo je nastalo u roku od 14 dana na zahvtev kralјice Elizabete koja je jako volela lik Falstafa, te je želela da ga vidi zalјublјenog u komičnoj ulozi. U drami ima slabosti i nedoslednosti, što je verovatno posledica brzog pisanja. Ovaj lik Falstafa nije ni nalik liku iz drame Henri IV. ★

Srednji period Šekspirovog stvaralaštva (1600-1608) Od oko 1600. prestaje da piše vedre drame i okreće se tragediji i tzv. „problemskim dramama“. Ta promena se može povezati sa opštom duhovnom klimom koja se menja na smeni dva stoleća. Na Londonskim pozornicama komedije su sve više ustupale mesto tragedijama. Ova promena raspoloženja se može povezati i sa Šekspirovim ličnim životom,

umiru mu 11-ogodišnji sin i otac. U ovom drugom periodu imamo 4 velike tragedije: Hamlet, Otelo, Kralј Lir i Magbet. ★

Hamlet (Hamlet) (1601)

Ovo je po formi tragedija osvete, ali daleko zrelija od „Tita Andronika“. U ovoj drami Šekspir rešava problem s kojim su se suočavali svi pisci tragedije osvete, koja ima ustalјenu šemu: zločin negativnog junaka i osveta pozitivnog junaka, jer između ta dva čina postoji osetna praznina. Taj središnji deo drame se uglavnom popunjavao gomilanjem žalopojki i strašnih scena, kao što je slučaj sa „Andronikom“ i Kidovom „Španskom tragedijom“, ali Šekspir Hamleta obogaćuje raznovrsnim scenama, pričom o majci rodoskrvnici, Ofeliji, izdaji, itd. Suštinsko rešenje je to što je Šekspir prilagodio psihičku konstituciju junaka ovom obrascu tragedije osvete, tj. jaz između zločina i osvete više nije ispunjen samo fizičkim već duhovnim, unutrašnjim zbivanjima (oklevanje). Hamlet je izolovana figura. Sve njegove veze sa lјudima se jako brzo kidaju, u ranim fazama. Razlog za to je što osveta mora biti ličan zadatak, jer inače ne bi bilo ličnih nedoumica. Hamlet predstavlјa vrhunac tragedije osvete. Ovde postoji drama u drami - Hamletova „Mišolovka“. ★

Otelo (Othello) (1603)

Druga velika tragedija, mnogi kritičari je smatraju bolјe komponovanom od Hamleta. Nema nepotrebnog, suvišnog, nema natprirodnih elemanata. Na početku je spor razvoj osnovne situacije, pa se sve brže i brže kreće ka katastrofi. Radnja se odvija u Veneciji. Glavni lik je Otelo, general u službi Mletačke Republike, ženi se Dezdemonom. Jedan dan nakon venčanja Otela šalјu na Kipar, a zlikovac Jago okleveta Dezdemonu. Otelo mu poveruje i ubija svoju nevestu. Ekonomičnost i dramski intenzitet Šekspir je postigao zahvalјujući tehničkom rešenju koje se zove „dvostruko vreme“- kratko i dugo. Kratko vreme (scensko) je ono za koje se sve dešava jako brzo, u roku od par dana (nagla udaja, odlazak na Kipar, kleveta, nerazmišlјanje Otela), a dugo vreme (psihološko) je za scene kada treba prikazati uverlјivost Jagovih kleveti i eksploziju Otelove lјubomore. Pitanje Otelove tragične greške - lјubomora ili lakovernost? Tragična greška je aristotelovski motiv - lјudi koji imaju u svom karakteru neku vrstu mane koja ih odredi kao bića. Otelov pad je dobrim delom proizvod njegovih najbolјih osobina. On je častan i pošten pa veruje da su i svi oko njega takvi, nesvestan je zla oko sebe. Sa velike visine počinje njegov pad, kada mu Jago usadi klicu lјubomore. Najparadoksalnije je to što Otelo ne zna ko mu je neprijatelј, ko ga je porazio, jer sluša Jaga koji je Šekspirov makijavelistički junak, krajnje zao i sebičan. ★

Kralј Lir (King Lear)

(1605/6)

Smatra se da je ovo najpotresnija tragedija po intenzitetu i najuznemiravajuća. Priča o prehrišćanskom kralјu Liru prvi put se pominje u Istoriji britanskih kralјeva kod Džefrija od Monmuta. Radnja: Kralј Lir ima 3 kćerke kojima želi da podeli carstvo, te organizuje test lјubavi (love test) na kontu koga on odlučuje kojoj će dati koji deo zemlјe (a sve je odlučeno unapred, on to radi jer voli da mu se laska, što je zajedno sa gordošću njegova tragična greška). Dve starije kćeri laskaju, a treća, Kordelija govori da ga voli onoliko koliko joj to dužnost nalaže i on je uvređen otera, ona odlazi u Francusku i udaje se. Kada abdicira, starije kćeri ga proteraju i ostave i on se kaje, uviđa grešku, ali poremeti umom. Najmlađa ćerka čuje za njegove nevolјe, dolazi da mu pomogne, ali u sukobu sa vojskom starijih sestara biva zaroblјena i ubijena, a za njom umire i kralј Lir od tuge. Drama ima i podzaplet, o ocu (erl od Glostera) koji ima dva sina od kojih je jedan nezakonit, i on poveruje zlom sinu i protera dobrog, te doživlјava tragediju sličnu Lirovoj. Uvođenjem ovog podzapleta Šekspir daje ovoj temi (zablude roditelјa, nezahvalnost dece) širi značaj i primenjivost. ★

Magbet (Macbeth) (1606)

Najkraća Šekspirova tragedija. Radnja se dešava gotovo isklјučivo noću. Glavni junak je zlikovac. Dominiraju natprirodni elementi koji igraju važnu ulogu. Tema je uzeta iz škotske istorije. Dat je laskav portret Bankoa, pretka loze Stjuarta, verovatno kao ugađanje kralјu Džejmsu, kao i uvođenje veštica u koje je kralј Džejms zaista verovao. Ovo je drama o pobedi zla nad čovečnošću i koncentrisana je na to kako zločin sazreva i koje su posledice. Magbet i njegova žena želeći da se dokopaju prestola ubijaju kralјa Dankana, i to delo (svesno biranje zla) im određuje živote do kraja. Ipak treba razlikovati Magbeta i Ričarda III. Jer Ričard sve radi bez griže savesti, dok Magbet nije potpuno lišen moralnosti. Nјega žena mora da nagovara, on mora da učini napor da priguši savest. Nјegova tragična greška je preterana ambicija. Podsticaj da u njemu zamre sve lјudsko dolazi od Lejdi Magbet i veštica. U drami se vidi da zločin uvek dovodi do duhovne izolacije. Čak i Lejdi Magbet nije bez savesti, a pokazatelј toga je to da je poludela zbog osećaja krivice. Ovo su 4 velike tragedije.

Problemske drame: Tri naredne drame koje je napisao u ovom periodu zovu se „problemske drame“. To su: Troil i Kresida, Sve je dobro što se dobro svrši, Mera za meru. To su problemske drame jer na njih nije lako odgovoriti. Prožete su ironijom koja prelazi u satiru. Imaju „srećan“ završetak, ali nisu zapravo komedije. Ljubav je prikazana kao požuda, strast, i usmerena je ka ličnostima koje je nisu dostojne. Sve što je dobro u ovim dramama se posmatra sa cinizmom. Stiče se utisak da Šekspir želi da pokaže da čovek može da bude pošten samo dok mu to okolnosti dozvolјavaju. Prikazane su tamnije čovekove strane. Junaci ovih drama ne umiru, ali nema ni pravog slavlјa. To su drame koje je teško klasifikovati. ★

Troil i Kresida (Troilus And Cressida) (1601-1602)

Prva problemska drama sa dva motiva - lјubav i rat, a oba motiva su degradirana. Ljubav je svedena na telesnu strast, dok je rat Grka i Trojanaca lišen svake dostojanstvnosti. Grci su prikazani kao nedisciplinovani, razjedinjeni, a Trojanci kao iracionalni. Ahil je prikazan kao vrlo sujetan, samoživ koji ubija Hektora s leđa. Hektor je jedini sa nešto viteškog heroizma. ★

Sve je dobro što se dobro svrši (All’s Well That Ends Well)

(1602-1604)

Druga problemska drama u kojoj je prisutna neusklađenost zapleta i likova. Glavni likovi su Helena i Bertram. Zaplet je zasnovan na dve priče, jedna je o čudesnom iscelјenju, a druga o nemogućim uslovima koje devojka mora da ispuni da bi je Bertram prihvatio za ženu. Helena je uspela da isceli francuskog kralјa pomoću recepta koji joj je otac ostavio, i iz zahvalnosti kralј joj ispunjava želјu da se uda za Bertrama koji na to pristaje nevolјno. Bertram uskoro odlazi u Firencu i udvara se drugoj, a pre nego što ode postavlјa Heleni uslove da mora da mu rodi sina dok se vrati i da mu skine prsten koji nikada ne skida sa ruke, da bi je zaista tretirao kao suprugu. Helena se prerušava u paža i igrom slučaja odlazi u kuću devojke kojoj se Bertam udvara i uspeva da je ubedi da se zamene u postelјi na jednu noć. Tada je začela dete i skinula mu prsten s ruke. Kada se vratio iz Firence, Bertram je morao da ispuni obećanje, jer je Helena sve svoje zadatke ispunila. ★

Mera za meru (Measure For Measure) (1604)

Neki je smatraju najbolјom problemskom dramom. Priča je o devici, iskušenici Izabeli, kojoj se neposredno pre nego što će se zamonašiti traži da izbavi svoga brata od smrtne kazne, tako što će se podati zlom zameniku bečkog vojvode, Anđelu. Predbračni odnos je kažnjiv smrću. Opet imamo motiv zamene u postelјi, prerušavanja. Anđelo zapravo spava sa svojom bivšom verenicom Marijanom, i pušta Izabelinog brata. Sa Izabelom ne znamo šta se desilo, da li se udala za bečkog vojvodu ili zamonašila. Ne zna se da li je srećan kraj iako se delo završava

(prinudnim) venčanjem Anđela i Marijane. Celo delo pokazuje kako lјudi mogu da budu okrutni, prožeto je zlom i porokom.

Narednih nekoliko drama imaju temu iz klasične istorije. Tu spada Timon Atinjanin (Timon Of Athens) (1605-1608), jedna od najslabijih Šekspirovih drama. Takođe, tri rimske tragedije: Julije Cezar, Antonije i Kleopatra i Koriolan, za koje je izvor bilo Plutarhovo delo Paralelni životopisi (Plutarch - Parallel Lives) - to je zbirka od 50 životopisa, 25 Rimlјana i 25 Grka.

★

Julije Cezar (Julius Caeѕar) (1599-1600)

Ova drama je koncentrisana na zaveri Bruta i Kasija. Marko Antonije ustaje protiv njih, organizuje trijumvirat, izbija građanski rat nakon koga Brut umire. Dva su glavna junaka: Cezar i Brut, u prvom delu je pažnja usmerena na Cezara, a u drugom na Bruta. Drama je prilično jednostavna i slična Magbetu - cela drama je oko jednog ubistva. Brut je prvi Šekspirov tragični junak u klasičnom smislu, pošto je njegova sudbina povezana sa karakterom. Ovo je drama koja pokazuje sukob morala i politike, u čijem se rascepu našao Brut koji, verujući da čini dobro, bira pogrešnu stranu, ubija prijatelјa, dovodi zemlјu do propasti i na kraju i sam umire. Čuvene su scene ubistva Cezara, govora nad lešom, i svađe Bruta i Kasija. ★

Antonije i Kleopatra (Anthony and Cleopatra) (1606-7)

Najduža Šekspirova drama (34 ličnosti, 42 scene), teško izvodlјiva na sceni. Ovde se praktično nastavlјa priča iz rimske istorije. Jedinstvo mesta je skroz zanemareno. Rim i Egipat su prikazani kao dva različita pola, gde pobedu odnosi Rim (vođen razumom). Drama ima politički okvir, ali je zapravo tragedija lјubavi. Glavni junaci stradaju zbog svog ponašanja. Portreti glavnih likova su upečatlјivi - Antonije je veliki zapovednik koji se prepušta strasti i srlјa u propast, a Kleopatra dobija veličanstvenu figuru dostojanstvenosti i uzvišenosti u scenama pred samoubistvo. ★

Koriolan (Coriolanus) (1607-8)

Poslednja Šekspirova tragedija. Koriolan je patricij, čovek plemenitog roda i viskokog statusa i vrlo protivrečna ličnost. Delo je sazdano na nekoliko sukoba: međudržavnom, porodičnom, klasnom i ličnom. Ovo je drama jednog čoveka u izvitoperenom svetu. Nijedna strana ne izaziva simpatije. Na jednoj strani su Rimlјani a na drugoj Volščani čiji je vođa Aufidije. Nјih Koriolan poražava, i kao zaslugu za to treba da dobije visok status u državi, ali on prezire običan svet, gomilu, on je izvređa i biva proteran iz Rima te se pridružuje Volščanima, neprijatelјima i sa njima kreće na Rim. Lik Koriolanove majke, Volumnije, jeste lik izrazito jake volјe koji uspeva da vlada sinom, ona uspeva da ga natera da odustane od opsade, i Volščani ga zbog toga ubijaju. Koriolan je odan idealu slave, nije licemer, poznat je po izlivima besa, grdnji. Nјegova slabost je podložnost uticaju i manipulaciji.

Pozni period Šekspirovog stvaralaštva (1608-1612)

U ovom poslednjem periodu stvaralaštva napisao je dramu Henri VIII i 4 tragikomedije: Perikle, Simbelin, Zimska bajka, Bura. U ovim dramama mnogi raniji motivi se ponavlјaju, uvode se natprirodni elementi, pominju se čarobna dela, i sve se srećno završava. Neki smatraju da ove drame prikazuju kako se Šekspir već iscrpeo. ★

Perikle (Pericles)

Zaplet pozajmlјen iz Gauerovog dela Confessio Amantis. Prikazani su čudni preokreti sudbine kralјa Perikla (napušta plodnu zemlјu, pretrpi 2 brodoloma, ali se sve ipak završava srećno, spokojno i vedro).

★

Simbelin (Cymbeline)

Priča o legendarnom britanskom kralјu. Tu imamo motiv oklevetane žene, izgublјene dece koja na kraju ipak bivaju pronđena, i motiv rata. ★

Zimska bajka (Winter’s Tale)

Ovo delo se zasniva na noveli Roberta Grina - „Pandosto“ (Robert Green - Pandosto). To je priča o supruzi Hermioni koju muž Leont nepravedno sumnjiči. Prikazane su teške posledice za oboje, ali Leont na kraju spoznaje svoju grešku i sve se srećno završava. ★

Bura (The Tempest)

Ovo je najbolјi komad trećeg Šekspirovog perioda. Glavni lik je Prospero5, koga je brat lišio vlasti (motiv uzurpacije) i proterao ga na more zajedno sa ćerkom Mirandom koja je tad imala 2 godine. Oni se iskrcaju na jednom ostrvu gde Prospero pronađe dobrog duha (Arijel) i pokori Kalibana (simbol zla), sina neke veštice. Prospero se prikloni magiji, pomoću koje diže oluju tako da se na tom ostrvu odjednom nađu svi njegovi neprijatelјi, pa i njegov brat. On ih kažnjava strahom od smrti, ali im na kraju sve oprašta, i vraća se na tron. Miranda se udaje za Ferdinanda, sina kralјa Alonsa. 'Brave new world' je čuveni izraz koji Miranda upotreblјava kada vidi da se lјudi iskrcavaju na ostrvo, jer je prethodnih 16 godina provela samo sa svojim ocem.

Drama zrele renesanse posle Šekspira Ostali su zapostavljeni zbog Šekspira. Menjaju se društvena i ekonomska klima u Engleskoj, izbijaju verski sukobi, menja se dramski ukus publike, privatna pozorišta dobijaju na značaju. Ne 5

U Prosperu i njegovom odricanju od magije mnogi vide Šekspira i njegovo odricanje od drame. Ovo delo se smatra Šekspirovim oproštajem od drame, koji se pre 50. Godine života povukao u Stratford i poslednje godine proživeo sa porodicom u miru.

toliko raznovrsna publika, uglavnom studenti londonskih pravnih škola, snobovi koji su želeli da budu viđeni u pozorištu. Određen profil publike iziskuje određenu vrstu radnje, očekivali su nešto drugačije od dosadašnjeg, više su kritički nastrojeni. U javnim pozorištima drama pokazuje znake dekadencije, uprošćava se, prelazi u lakrdijanje. Istorijske drame su izašle iz mode, tragedija se razvija, međutim, za razliku od Šekspirovih tragedija u kojima i pored katastrofe postoji neki tračak nade za boljim nastavkom, ove drame su morbidne, mračne, iz njih ne izvire vitalnost. Komedije su smeštene u savremenom Londonu ili u Italiji u kojoj se opet prepoznaje London, nema više bajkovitih toponima, opisuje se realističan život. Pojavljuje se tragikomedija, sukobi se rešavaju neuverljivo. Forma dvorksa maska (masque) postaje popularna. Posle Šekspira najveći autor je

Ben Džonson (Ben Jonson, 1572/3-1637) Rođen u Londonu, učio u Vestminsterskoj školi, izučio zidarski zanat od očuha, jedno vreme bio vojnik u Flandriji. Oko 1597. se pojavljuje kao glumac i pisac u Londonu. Piše i komedije i tragedije za sve družine, najpoznatiji je ipak po maskama. Učestvovao u ratu pozorišta, napisao je dve komedije da ismeje protivnike, ali sarađuje sa njima na trećoj drami (pišu u koautorstvu). Bio je Šekspirov prijatelj i centar književnog društva koje se okupljalo u gostionici „Sirena“ (’The Mermaid’) – Benovi sinovi/pleme (Ben’s Tribe). Uticao na pesnike kavaljere. Godine 1616. je objavio većinu drama u folio izdanju. Tu su mu i zbirke pesama ★Epigrami (Epigrams), ★Šuma (The Forest). Zbirka ★Grmlje (Underwoods) je objavljena posthumno. Jedino, glavno prozno delo: ★Građa, ili Otkriće (Timber, or Discoveries). Prevashodno dramatičar. Pisao i komedije i tragedije. Dve najranije sačuvane: ★ Priča o buretu (A Tale of a Tub); ★ Izmenjen slučaj (The Case Is Altered). Prve dve značajne: ★ Svako po svojoj ćudi (Every Man in His Humour) – priča o ocu koji se boji da mu sin ne krene pogrešnim putem. Druga priča je o ljubomornom mužu kome je mladić iz prve priče čest gost. Niz ličnosti koje podsećaju na Džonsonove savremenike; ★ Izlečene ćudi (Every Man Out of His Humour) – osobe koje postaju manijački opsednute jednom sklonošću Začetak gradske komedije – ljubavna tema, ali to nije glavno osećanje, uvode se i vidovi savremenog života (novac, uspeh, porodični odnosi), realističnije je. Neretko i satirična, kritički orijentisana. Strukturno se približava klasičnoj komediji, Džonson se svesno ugleda na antičke uzore, od kojih je najveći Horacije. Doprinos teoriji drame – ★Teorija humora (principa stvaranja dramskih karaktera). Koristi se srednjovekovnom teorijom po kojoj se ljudi dele na četiri vrste naravi, zavisno od tečnosti koja im preovlađuje u organizmu (melanholik, kolerik, sangvinik, flegmatik). Džonson pokušava da likove prikaže kao ćudi (humore), posebne vrste – čovek ili ličnost sa jednom smešno naglašenom osobinom – izvor komičnog efekta. Čovek je zdrav ako su svi ti elementi u proporcijama. Volpone – prepredeni bogataš Volpone se uz pomoć sluge Moske pretvara da je bolestan da bi dobio poklone, a ljudi sve radi da bi ih on imenovao naslednikom (jedan mu podvodi svoju ★

ženu). Nema norme i ljudskosti. Na kraju se svi nađu na optuženičkoj klupi. Likovi nose imena koja ukazuju na dominantnu osobinu njihovog karaktera, to su aptronimi. Volpone je lisac, gramziv, ali iznad svega lukav; Moska – muva; Voltore – jastreb; Korvino, Korbačo... Ćutljiva žena (The Silent Woman) – Morouz (eng. - mrzovoljan) ima paničan strah od buke, živi samo sa slugom na dnu slepe ulice, sporazumevaju se znakovima. Nećak ga na prevaru oženi ženom koja neprestano priča i uslovljava ga da mu prepiše imanje kako bi je se oslobodio. Morouz to čini, a nećak mu otkriva kako je zapravo unajmio dečaka da bi se dokopao imanja. ★

Alhemičar (The Alchemist) – trojica varalica koriste odsustvo gospodara, privlače sujeverne ljude i zarađuju novac. Gospodar se vraća, svi se razbeže i on nenadano dobija sav novac. ★

Vartolomejski vašar (Bartholomew Fair) – nema uobičajeni zaplet, prati događaje velikog broja verno oslikanog raznolikog sveta na londonskom vašaru. Svako dobija ono što je zaslužio. ★

Napisao je i dve tragedije sa rimskom tematikom, na njima je upotrebio svoju učenost: ★

Sejanov pad (Sejanus His Fall) – Tiberijev miljenik

Katilinina zavera (Catiline His Conspiracy) - Lucije Sergije Katilina bio je osiromašeni plemić i političar i bivši Sulin pristaša koji je, nakon niza poraza na izborima za konzula, silom odlučio 63. p. n. e. zajedno sa drugim plemićima uništiti Senat, srušiti Rimsku Republiku i uspostaviti diktaturu. ★

Pisao je i dvorske maske, počinje sa njima početkom 17. veka. Maska je vrsta dramskog komada u kome se kombinuju muzika, poetski tekst, balet, raskošna scenografija, publika takođe učestvuje, piše se po narudžbini za odabranu publiku. ★ Maska tame (The Mask of Blackness) ★ Kraljičina maska (The Mask of Queens) Često se umeću u komedije kao sredstvo za rešavanje zapleta. Njegov poetski talenat dolazi do izražaja. Trudio se da objasni da maska nije neozbiljno delo, nego ima etičku i estetičku vrednost, zato uvodi antimasku, ali ne uspeva u svojoj nameri.

Džon Vebster (John Webster, c. 1578-1632) Iz građanske porodice, nema puno podataka o njegovom životu. Najznačajniji tragičar posle Šekspira, često pisao u saradnji. Autor dve tragedije: ★ Vojvotkinja od Malfija (The Duchess of Malfi) – Smešteno u Italiji. Mlada, plemenita žena, udovica, zaljubljuje se u svog domoupravitelja Antonija i tajno se udaje za njega uprkos zabrani njene braće Ferdinanda i Kardinala. Postoje tri moguća razloga za zabranu: ne žele da se ona uda ispod svog ranga; žele njeno imanje; Ferdinand ima incestuozne sklonosti ka njoj. Oni stave špijuna Bozolu na dvor, vojvotkinja i Antonije budu otkriveni, beže, nju uhapse, izlažu mentalnoj torturi, na kraju je ubiju sa decom i sluškinjom Koriolom. Zlikovci stradaju, Ferdinand poludi, Bozola ubije Kardinala, a Bozolu Ferdinand. Prežive prijatelji muža i najstariji sin. Dekadencija jakobinske drame. Tragedija osvete, ali i melodramska, ne zna se koja je greškaVojvotkinja je tragičan lik koji dobija na lepoti i tragici što su dešavanja strašnija. ★ Beli đavo (The White Devil) – udata žena Viktorija Korombona, zaljubljuje se u oženjenog vojvodu. Uz pomoć njenog brata njih dvoje ubijaju svoje bračne partnere. Brat ubijene žene se

sveti. Ona je snažna ličnost, ali je to svet zločinaca, osećamo zgražavanje, ali ova oslikava da sve te tragedije ostavljaju utisak mraka, nedostatak etičkih kriterijuma. Svi imaju neku krivicu.

Proza zrele renesanse Jedno od zlatnih doba proze. Proza obično nije imala tako visok nivo. Raznovrsna, pisana u poučne svrhe, da bude istorijski verodostojna. Do 17. veka ne postoji neka oštra granica između književnosti i nauke. Posle 17. veka drame su jasne. Teško je odrediti granicu između originala i prevoda. Značajni prevodi: Plutarhovi ★Paralelni životi (Parallel Lives) – rimske drame; jako čitano u renesansi Zbirka italijanskih novela prevedenih na engleski William Painter – ★Palace of Pleasure ★ Prevedeni eseji Mišela de Montenja (tvorac eseja) Ima mnogo putopisa, Englezi tad kreću u ekspedicije, najčuveniji pisac putopisa Ričard Haklit – ★Glavne plovidbe, putovanja i otkrića engleskog naroda. ★Puno polemičkih spisa, sukob vere, a na planu verske literature – prevod Biblije, kralj Džejms je okupio grupu poznavalaca verskih pitanja i poverio im prevod. Ovo su granične (ne)književne vrste. Što se tiče proze, postoje dve struje:

1) romantično-retorska proza Glavni predstavnik je Džon Lili i njegova dela ★Jufjuiz (Eupheus) i ★Jufjuiz i njegova Engleska (Eupheus and His England). To su mešavine putopisa, pripovetke i moralne rasprave. Kitnjastog stila, složenih rečenica, puno kontrasta, analogija, poređenja. Stil se zove jufjuistički, složen je i naporan. Još neki primeri: Robert Grin – ★Pandosto i Tomas Lodž ★Rosalinda 2) realistična proza Uverljiv stil, koristi svakodnevni govor, namenjen nižem sloju; pamfleti iz života londonskog podzemlja. Dela podsećaju na novinarske članke ili pripovetke. Glavni predstavnik je

Tomas Neš – studirao na Kembridžu, poznat po pamfletima, glavno delo pripovetka ★Nesrećni

putnik ili život Džeka Viltona (The Unfortunate Traveller or the Life of Jack Wilton) – Džek Vilton putuje po zapadnoj Evropi, na svojim putovanjima sreće Roterdamskog, Sarija; upečatljiva atmosfera.

Tomas Deloni (Thomas Deloney, 1543-1600) – prvobitno je bio tkač, kasnije postaje pesnik. Putovao je i proučavao balade. Piše prozu, daje realistični prikaz nižih slojeva. Dve pripovetke: ★ Džek iz Njuberija (Jack of Newberry) – o tkačkom šegrtu kome se udvara gazdina udovica, venčavaju se pa on postaje vlasnik ★ Plemeniti zanat (The Gentle Craft) – o obućaru koji postaje gradonačelnik Londona Dostigle su ogromnu popularnost, toliko su čitane da su uništene. Čitaocima se svidelo to što je Deloni ugađao njihovim potajnim snovima.

Frensis Bekon (Francis Bacon, 1561-1626) Otac moderne filozofije, uveo je esej u englesku književnost. Filozof, pisac i državnik, rođen u uglednoj porodici, studirao na Kembridžu. Najveći uspeh postiže u Džejmsovo doba, postaje lord-kancelar. Optužen za primanje mita, smenjen, poslednjih 5 godina života posvećuje isključivo filozofiji i nauci. Što se filozofije tiče, napisao je samo Novi organon, hteo je da ukine sholastiku, tvorac induktivnog metoda, podstiče ljude da se oslanjaju na razum. Objavio je 3 knjige eseja, oni su nastali iz njegovih beležaka o pročitanim knjigama. Esej je kraći prozni napis u kome se izlažu lični utisci o nekom pitanju (život, moral, nauka i umetnost). ★ Essays on Counsels, Civill and Morall (1597) – prvo izdanje sadrži 10 eseja, drugo (1612) 38 eseja, treće (1625) 58 eseja. Po uzoru na Essays Mišela Montenja. Bekonovi eseji su svečanijeg tona, jezgrovitiji, manje lični, formalniji. Ima filozofski uvod, nekad ga je teško razumeti. ★ Nova Atlantida (The New Atlantis) – naučno-fantastična utopijska priča o nepoznatoj zemlji na Pacifiku. Putovao je od Perua ka Japanu kada je naišao na nju. Asocijacije na Morovu Utopiju. Bekon predviđa buduće izume, video je ukrštanje biljaka, leteće sprave. ★ Istorija Henrija VII (History of Henry VII) – istorijska hronika, argumentovana, verodostojna.

Književnost pozne renesanse (1625-1660) Vreme građanskog rata, Čarls I je pogubljen 1649. godine, posle Kromvel umire, kraj Republike. Dve godine posle je obnovljen Parlament, restauracija monarhije sa Čarlsom II. Građanski rat nije bio masovan, učestvovali su dobrovoljci, privreda nije oštećena. Raste interes za prirodne nauke. Puritanci su rasturili pozorišta, uništavali su umetnička dela, smatrali su zabavu grešnom. Književni rad ostaje, sada ima manje stvaralaca, najviše je poezije, drame nema. Javljaju se dve škole: metafizička i kavaljerska poezija. Na njih su uticali dvojica pesnika: Džon Don i Ben Džonson. Zajedničke odlike obe struje: sposobnost sažimanja – zgusnuto izražavanje – epigramski stil. Napuštaju petrarkizam, potreba za konkretnom misli, ali kod metafizičara je ona malo eliptična, teže razumljiva. Imitiraju Horacija, Katula. Sklonost ka satiri i epigramu (u vezi sa kritičkim duhom). Opisuju realnu, depoetizovanu, demistifikovanu ženu. Osećanja su raznovrsna, ima fizičke strasti, iskrena osećanja prema realnom biću, emocija, razum, ponekad cinizam. Svakodnevniji pristup ljubavnoj temi. Neke zajedničke teme: carpe diem – iskoristi kratak, prolazni život; vera, religija – metafizičari su bili sveštenici, preispitivanje životnog puta; prigodne pesme (occasional poetry) – obraćaju se mecenama, odaju počast nekome posle smrti (antička odlika).

Metafizička poezija Stvarana pod uticajem Džona Dona. Poezija učenog sadržaja, složenih pesničkih slika, koristi produženu metaforu končeto (conceit) – elementi poređenja uzeti iz raznih sfera, ima za cilj da ubedi čitaoca u neku snažnu misao, iznenadi ga. Razlikuje se od elizabetanskih metafora koje su bile ukras. Upotrebom končeta ova poezija dobija wit, odnosno oštroumnost, duhovitost, originalnost. Dovode u vezu neobične misli i emocije, stvaraju novu celinu.

Džon Don (John Donne, 1572-1631) Začetnik metafizičke poezije i njen najznačajniji predstavnik. Rođen u Londonu u katoličkoj porodici, prešao u anglikansku veru da bi mogao da studira na Oksfordu. Sa Oksforda odlazi u Pravnu školu u Londonu. Dobio je radno mesto čuvara pečata kod lorda Tomasa Egertona. Upoznao se i tajno venčao sa Egertonovom rođakom Anom Mor pa je otpušten 1601. Do 1615. živi pišući prigodnu poeziju, zaviseći od mecena, te godine se okreće crkvi, dolazi do položaja kanonika Crkve sv. Pavla u Londonu. Tu je držao propovedi, bio je prilično istaknuta ličnost. Za života je malo objavio, svega dve zbirke poezije: ★ Poems (1633) i ★ Songs and Sonnets (1635) Cela poezija mu se deli na prigodnu, ljubavnu i pobožnu. Smatra se da je ljubavna nastala najranije jer se tad udvarao Ani. Prigodnu piše kad je bio bez izdržavanja. Religioznu piše na kraju, doživljava preobražaj. Delo mu je koherentno, kome god da se obraća, direktan je. Celom poezijom iskazuje napor da definiše svoj odnos prema tri osnovne tačke svog postojanja: ženi, Bogu i smrti. Napisao je 20-ak elegija i 5 satira. Najviše izražava antipetrarkizam, kao

ljubavnik udate žene prezire odanost. U satirama napada poroke društva, korupciju i sl. U ljubavnoj poeziji nema kitnjastog, koristi svakodnevni jezik i puno končeta. Specifična struktura – upadljiv početni (di)stih, delo se razvija kroz niz metafora, neretko potpuno neočekivani zaključak. ’Good Morrow’ – ispunjena ljubavna sreća, zadovoljstvo uz neobične slike, končeto; neobična poređenja likova sa hemisferama. ’Song’ (Go and catch a falling star...) – ima ironije; čovek može sve osim da pronađe i lepu i vernu ženu. Prigodna poezija: napisao dosta epigrama, 3 epitalamijuma, poslanice u stihu sa preuveličanim komplimentima, dve pesme „Prva godišnjica“ (’The First Anniversary’, 1612) i „Druga godišnjica“ (’The Second Anniversary’, 1613), naručene od strane nekog aristokrate povodom godišnjice smrti njegove ćerke. Pobožna poezija: Česta tema je smrt, ideja kraja. Miri se sa konačnošću, Boga smatra zaštitnikom i spasiocem čovekove duše. Njegovi pobožni soneti (grupa pesama u okviru zbirke): Holy Sonnets: Divine Meditations – izlaže svoja verska razmišljanja, najpoznatiji sonet ’Death Be Not Proud’. Pokušava da umanji značaj smrti, da je ismeje i umanji užas. Napisao je i nekoliko religioznih himni. Pisao je i rasprave i propovedi, među propovedima čuveno prozno delo ★Pobožnost u teškim prilikama (Devotions Upon Emergent Occasions, 1624) – razmišljanja nastala dok je bio bolestan; misli o opšteljudskim pitanjima – ’No man is an island’ i zato se ne pitaj za kim zvono zvoni. Cenjen je u 17. veku, kasnije je zaboravljen, najveću afirmaciju dobija u 20. veku. Smatraju ga boljim od Spensera i Miltona, a neki pretečom moderne poezije, po formama i razmišljanjima. ★

Džordž Herbert (George Herbert, 1593-1633) Iz ugledne porodice, školovao se u Vestminsterskoj školi u Londonu, predavao na Kembridžu posle studija, ali razmišljao od rane mladosti da se pridruži crkvi. Dobio je sveštenstvo u selu Benerton na jugozapadu Engleske. Rukopoložen za sveštenika 1630. godine, umro je 3 godine kasnije od tuberkuloze. Ostavio je rukopise svom prijatelju, poverio mu je odluku da li da ga objavi ili ne, ovaj ga je objavio. Zbirka pesama ★Hram (The Temple) – Počeo je da je piše kao student, one prigodne, na latinskom, kao i svi ostali. Većina je ipak nastala poslednje tri godine. Sastoji se iz 169 pesama, 15 su soneti, bogatstvo versifikacije, formalne raznovrsnosti. Ima bogatstvo slika, ali je čistija u izrazu i razumljivija, oseća se duhovni mir; biblijski motivi, crkveni život, praznici. Končeti su jednostavniji nego Donovi. Upečatljivi počeci, kontrastni obrt u sredini (npr. ’The Collar’). Nekoliko grupa pesama: 1) prigodne – vezane za praznike (Easter, Good Friday) 2) grafičke (amblemske) = stihovi formiraju sliku objekta koji se opisuje (’Oltar’) 3) alegorijske – konkretni događaji koji predstavljaju neki verski pojam (’Iskupljenje’) 4) lične – unutrašnji sukobi između Boga i sveta, opredeljuje se za svetovnu i duhovnu karijeru, bolno preispitivanje 5) opšte etičke – ’Life’ Herbertova poezija je kao ’dramski dijalog’ sa Bogom, on je u miru sa njim, nema očajanja kao kod Dona, Herbert lakše prihvata ideju smrti. Preovlađuje ljubav, ali božanska i prema bližnjima.

Pesme ljubavi prema Bogu, milosti, opraštanja, pokajanja, nema ljubavi muškarca i žene. Njegova poezija je dobar primer opšteg verskog duha. Nema isključivosti puritanaca, ima bliskih i razumljivih stvari. Manje hermetičan od Dona.

Ričard Krešo (Richard Crashaw, 1612/3-1649) Rođen u anglikanskoj porodici, studirao i predavao na Kembridžu, puritanci su ga otpustili, razočaran prelazi u rimokatoličku veru i postaje sveštenik 1645. godine, umire u hodočasnom mestu u Italiji. Pominje se ovde jer je inspirisan verom. Blizak kontrareformaciji, tvorac barokne poezije u Engleskoj i njen jedini predstavnik. Nema opštu etičku dimenziju kao Herbert. Drugačiji je od svih ovih pesnika, prepuno nategnutih osećanja, preteruje. Zbirka ★Steps to the Temple (1646), nema nikakve veze sa Herbertovom

Henri Von (Henry Vaughn, 1621-1695) Studirao na Oksfordu, bio na strani kralja, najveći deo života proveo u rodnom mestu kao lekar. Zbirka ★Iskre ispod kamena (Silex Scintillans, 1654). Sklon misticizmu, lično i mistično doživljavanje sveta. Smatra se pretečom Vilijama Vordsvorta i romantičara. Pesma ’Childhood’. Ne može da se poredi po vrednosti ni sa Donom ni Herbertom.

Abraham Kauli (Abraham Cowley, 1618-1679) Studirao i radio na Kembridžu, rojalista, jedno vreme emigrant. Vratio se u Englesku za vreme Komonvelta, vlasti ga hapse pod optužbom da je kraljičin agent, ali je ipak preživeo restauraciju monarhije. Poezija mu za života cenjena, ali danas uglavnom zaboravljena. Zbirka ★Gospa (The Mistress, 1647) – piše pod uticajem Dona, Džonsona, Spensera standardnu metafizičku ljubavnu poeziju. Kod njega je upečatljivo kretanje engleske poezije od renesanse ka klasicizmu. Pokušao je da napiše veliki ep, a danas se pominje da je utemeljio novu vrstu, pindarsku odu – antički oblik, svečano, uzvišen stil, posvećeno uzvišenom predmetu; koristiće je Drajden i klasicisti.

Kavaljerska poezija Stvarana pod uticajem Bena Džonsona. Kavaljeri su rojalisti, najčešće iz redova plemstva, među njima je bilo i pesnika. Pišu laku ljubavnu liriku, nastavljaju tradiciju songa. Uglađenost, galantnost, lakoća izražavanja, ponekad ironija, antički ideali jasnoće.

Ben Džonson i Ben’s Tribe Ben’s Tribe iliti Benovo pleme predstavljaju književnici kavaljeri. Oni su se okupljali i razgovarali sa Džonsonom o poeziji, kao kružok, on bitno utiče na razvoj engleske poezije u 17. veku, kavaljeri vode tu poeziju ka klasicizmu. Njegovo shvatanje poezije – pod uticajem antike, uspeo da zadrži renesansni izraz. Čuveno delo ★Timber, or Discoveries u kome je izložio svoju poetiku. Jednostavnost, jasnoća, doličnost – antički ideali. Ugledao se na antičke pesnike, Katula, Anakreonta i Marcijala. Od petrarkističke ka kavaljerskoj zahvaljujući njemu. Carpe diem, racionalna ljubav. Prvi detalj: zahtev za doličnošću, stil i teme u skladu. Drugi, osećanje etike, odgovornosti, napadanje zla u društvu. Treći, svest o poeziji kao veštini, ona mora da se nauči, usavršava, primenjuje. Forme i sadržina se ujedinjuju. Tri zbirke poezije: ★ Epigrams

The Forest ★ Underwoods ★

Dve grupe pesama: 1) prigodne, poslanice, epigrami – kratke satirične pesme, ismevaju društvene poroke i tipove ljudi „Oda samome sebi“ (’Ode to Himself’) – potišten zbog lošeg prijema njegove drame, napada Šekspira i ostale 2) lirske – rasute po njegovim dramama i maskama. Pesma upućena devojci Siliji ’Drink to me only with thine eyes’. Svuda u ljubavnoj lirici je galantan, udvara se, ali ne dozvoljava da mu se poremeti ravnoteža, nema petrarkizma. Džonsonova poezija ima karakter javnog iskaza – obraća se grupi slušaoca.

Robert Herik (Robert Herrick, 1591-1674) Najznačajniji kavaljer, dosta je naučio od Džonsona, ali imao je sopstveni stil. Studirao na Kembridžu, živeo u Londonu, družio se sa književnicima, pisao poeziju, rukopoložen za sveštenika 1629, imao parohiju u pokrajini Devonšir. Zbirka ★ Hesperide (Hesperides, 1648) – najvažnije delo. Hesperide su nimfe koje su čuvale vrt sa zlatnim jabukama. Uz ovu zbirku ide još jedna: ★ Uzvišeni stihovi (Noble Numbers) – obe, sublimiraju duet prirode, antike i pesnika sveštenika sa čistom verom. Ima uvodnu, programsku pesmu „Predmet moje knjige“. U njoj kaže da će pevati o proleću, cveću, pejzažu, ljubavi mladih, ali i o apstraktnim gospama i likovima iz folklora. Religiozne pesme: Herik je u miru sa Gospodom, ima čvrstu veru, nema bolnih razmišljanja, ne dovodi u pitanje svoj život. Uticaji Katula, Horacija, Anakreonta, ali manje nego kod Džonsona. Vrline: jednostavnost, lepota izraza, realno shvatanje ljubavi. uspeva da zadrži i narodno, seosko, englesko. Imamo osećaj spoja antike sa engleskim, narodnim, ali i sa hrišćanskim. On je majstor carpe diem-a (’Gather ye rosebuds...’) – osećaj proticanja vremena, potreba da se proživi mladost. Nema antologije engleske poezije u kojoj ne možemo naći njegove pesme. Kratka pesma ’Corina’s Going a’Maying’.

Tomas Kerju (Thomas Carew, 1594/5-1640) Iz Kornvola, studirao na Oksfordu, putovao, pesnik i dramski pisac, pripadao dvorskom krugu (i sledeća dvojica su sudbinu vezali za dvor). Zbirka pesama ★Poems (1640) – uglavnom ljubavna poezija, sadrži elegiju povodom Donove smrti. Koristi Donov način izražavanja. Antička doličnost. Poznata mu je i maska ★Britansko nebo, bila je uspešna.

Ričard Lavles (Richard Lovelace, 1618-1657/8) Studirao na Oksfordu, učestvovao u građanskom ratu, zaboravljen posle propasti rojalista, nema više podataka. Zbirka pesama ★Lucasta (1649). Najpoznatije pesme upućene dragoj sa preokupacijama; ljubav, plemićka čast (’To Lucasta, Going to the Wars’ i ’To Althea, from Prison’)

Džon Sakling (John Suckling, 1609-1642) Poezija i drama, studirao na Kembridžu, išao na putovanja po Evropi. Jedan od najraspusnijih kavaljera, optužen za veleizdaju, pobegao u Francusku, izvršio samoubistvo. Njegova ljubavna poezija u zbirci ★ Zlatni delovi (Fragmenta Aurea, 1646) – puno cinizma, ironije, raskalašnosti, čuvena pesma ’The Constant Lover’ – laka lirika pod uticajem antike, ironija, lagan izraz.

Endru Marvel (Andrew Marvell, 1621-1678) Spoj najboljeg od metafizičara i kavaljera. Svojim životnim putem je bio suprotan – puritanac, kromvelovac, republikanac. Iz grada Hala, rođen u svešteničkoj porodici. Pohađao gramatičku školu, studirao na Kembridžu, bio je jako obrazovan, putovao je po Evropi. U početku je drugovao sa kavaljerima, posle ostaje veran parlamentarnoj stranci. Bio je jedno vreme učitelj ćerke lorda Ferfaksa. Živeo je na imanju Nun Appleton House u Jorkširu. Posle toga u Londonu postaje Miltonov pomoćnik. Dugo je bio poslanik u Parlamentu, išao u diplomatske misije. Smatra se da je bio prilagodljiv. ★ Razne pesme (Miscellaneous Poems, 1681) – značajnija od druge Satirične ★ Poems on Affairs of Estate (1689) Grupe pesama: 1) ljubavno-pastirske pesme – nastavlja tradiciju; najbolja ’To His Coy Mistress’ – uspeli spoj antike i renesanse, središte poziv na ljubav. Nema pastoralnog, dosta končeta i carpe diem, ali i lakoća kavaljera. Motiv zlosutnog vremena koje sve uništava. Ljubav je jedina uteha. 2) pesme prirode – uživljen u engleske pejzaže i vrtove. Lepi opisi prirode, ali nikad sami, uvek je uključena neka druga tema, najčešće ljubavna ili filozofska. Najvrednija je „O Eplton Hausu“ (’Upon Appleton House’), posvećena domu patrona. Ima mnoštvo slika, asocijacija, simbola. Opis prirode – tokom godine, od jutra do večeri. Kraj je pohvala Ferfaksovoj ćerki. „Vrt“ (’The Garden’) – spoj antičkih (mir, opuštenost) i hrišćanskih elemenata (rajski vrt). Ima i detalja iz stvarnosti, opis pravih prirodnih ambijenata. Tu je spoj metafizičkog (neobične slike) i kavaljerskog. 3) religiozne-moralne pesme – uobičajene pesme „Razgovor između odlučne duše i zemaljskog uživanja“ (’A Dialogue Between the Resolved Soul and Created Pleasure’) 4) prigodne pesme – oda Kromvelovom povratku iz Irske ’An Horation Ide Upon Cromwell’s Return from Ireland’ – herojska figura Kromvela i poraženog Čarlsa, objektivna slika, poražen upečatljivo sa patosom. 5) satire – posle restauracije. Aktuelni problemi i napadi na Čarlsa II i saradnike. Pisao i prozu, spisi vezani za aktuelnost trenutka.

Edmund Voler (Edmund Waller, 1606-1687) i ser Džon Denam (Sir John Denham, 1615-1669) Uglavnom istorijski značajni, radili su na tehničkom usavršavanju poezije. Zahvaljujući njima nastupa dominacija herojskog kupleta (prve četiri decenije 18. veka) – rimovan, ne dozvoljava opkoračenje. Poup i Drajden se ugledaju na njih. Pišu topografske pesme u kojima se opisuje neko konkretno mesto, najčuvenija Denamova ’Cooper’s Hill’

Džon Milton (John Milton, 1608-1674) Drugi najveći engleski pesnik. Rođen u bogatoj građanskoj porodici, rastao je u obrazovanoj sredini, roditelji su mu bili školovani ljudi, voleli su umetnost. Imao je privatnog učitelja, išao je u crkvu sv. Pavla u Londonu, magistrira na Kembridžu 1632. godine. Dobro je vladao italijanskim jezikom, na njemu piše poeziju na fakultetu. Nije hteo da bude sveštenik nego epski pesnik. Otac mu je dozvolio da posle studija ostane na njegovom imanju i uči i čita. Kreće na put po Francuskoj i Italiji, vraća se u Englesku, živi i radi u Londonu. Narednih 20 godina bavi se proučavanjem dece, ali i pisanjem političkih, filozofskih i religioznih pamfleta, ne piše poeziju. Bio je pristalica Kromvela i republike, sve je radio kao potpora republici. Bio je sekretar za latinski jezik, bavio se korespondencijom sa inostranstvom. Izgubio je vid potpuno, posle restauracije monarhije je zatvoren, smatra se da se Marvel zauzeo za njega pa su ga oslobodili. Epska dela mu nastaju u poslednjem periodu života, od restauracije do smrti kada se, potpuno razočaran u društvo, povukao iz javnog života i krenuo sa pisanjem poezije. Život i stvaralaštvo se dele na 3 razdoblja: I razdoblje - do 1640. mladalački period poezije Pisao na latinskom i italijanskom za vreme studija, pokazuje kako vlada stranim jezicima, ali i formom i stihom „Oda jutru Hristovog rođenja“ (’On the Morning of Christ’s Nativity’) – nagoveštava njegove kasnije teme - religija, odnos vernika i pagana, njegovo shvatanje Hrista (više kao borca nego kao mučenika). Uzvišen stil, opevan pejzaž, dete Hrist u jaslama, mir, oda se završava opisima paganaskih božanstava i kultova. Oni pred Hristovim dolaskom beže i nestaju. Još dve rane Miltonove tvorevine – „pesme blizanci“, govore o različitim raspoloženjima čoveka ’L’Allgero’ – zadovoljstva u danu veselog ekstrovertnog čoveka – sve je svetlo i razigrano, pastoralni pejzaž, zabave, puno sunca ’Il Penseroso’ - zadovoljstva u danu zamišljenog introvertnog melanholika – noć, samostan, učenje, tišina Nameran i vešt kontrast. Nagoveštava suprotstavljanje elemenata u daljim delima: dan-noć, vedrina-tuga, društvo-usamljenost. Vrhunski izraz toga u Izgubljenom raju. Ovde osmerački kupleti. Maska ★Comus – prigodno delo, zamoljen je da je napiše povodom proslave. Zaplet: priča o gospi, The Lady, devičanskom biću, ona putuje sa dvojicom braće svom ocu i porodici. Putuju kroz šumu, ona izgubi braću, nailazi na zlog čarobnjaka Komusa koji je prevari, odvodi na dvor i želi da je privoli na ljubav (motiv iskušenja). Braća je nađu, oslobode je čini, Komus beži, sve se srećno završava. Dvojstvo – sukob telesnog i duhovne vrline, razbludnost prema nevinosti i moralu. Milton nagoveštava potrebu da se prepozna zlo, šuma – opasan prostor. Lisidas (Lycidas) – najbolje pastoralno delo u engleskoj književnosti, elegija, sećanje na Edvarda Kinga, njegovog druga sa studija koji je poginuo u brodolomu. Napravljena zbirka pesama za njega. On i Lisidas su napasali stada na livadama Kembridža (učenici), sviraju frulu, aluzije na savremenu Englesku. Ima hrišćanskih i paganskih elemenata, postavljeno pitanje: ima li smisla da čestit čovek provodi svoje vreme usavršavajući se kada smrt može da ga prekine? Odgovor daje slikom koja ukazuje da se život nastavlja, tako mora da bude. Humana, ★

opšteljudska slika.

II razdoblje 1640-1660. - aktuelna politička proza Vreme građanskog rata i Republike, piše isključivo prozu, ali tad nastaje većina soneta, 17 od ukupno 24, npr. ’On His Blindness’. Vrhunac sonatne tradicije, ali umesto Šekspira, Milton se vraća italijanskim uzorima (Petrarka). Obogatio je sonet i tematski (nisu sve ljubavne pesme, ima političkih, ličnih opisa, pohvalnih soneta Kromvelu, lordu Ferfaksu). Koristi italijansku formu soneta, dozvoljava opkoračenje (skoro čitava rečenica), tim stvara početak stihovnih pasusa (verse paragraphs). Ostalo je proza vezana za aktuelna politička dešavanja, danas manje zanimljiva. Hteo je da napiše ep, ali su ga okolnosti sprečile. Služi Republiku – piše spise i pamflete. ★ Arreopagitica – po planini Areopagu u blizini Atine, o slobodi štampe i izražavanja, protivi se cenzuri, ističe opasnosti ★ Of Education – stavovi o humanističkom obrazovanju, traži izgradnju svestrane ličnosti, smatrao je da obrazovanje treba da bude kompletna izgradnja ličnosti Rasprave o razvodu braka – imao je negativno iskustvo u braku, žena ga je napustila, zalagao se da se za razlog razvoda prizna „neslaganje naravi“. Spisi vezani za crkvu – smatrao da nije dovoljno uticajna, ima radikalne protestantske stavove, želi promene; ★De Doctrina Christiana (na latinskom) Spisi protiv kralja – rasprave gde pokušava da opravda pogubljenje Čarlsa I, dve odbrane: ★Pro populo Anglicano defensio i ★Defensio secunda. Javno spaljivane u Evropi, pogubljenje je doživljeno varvarski. Milton se razočarao u politiku i narod. Mesec dana pre povratka Čarlsa II piše još jedan spis, pokušava da apeluje na republičko uređenje. III razdoblje 1660-1674 - najveća (epska) dela Povukao se iz političkog života, posvetio se književnosti, piše najveća dela. ★ Izgubljeni raj (Paradise Lost, 1667) – najčuveniji engleski ep, obiman, herojski, preko 10000 stihova u blankversu, 12 pevanja. Jedno vreme je razmišljao da napiše istorijski ep o Arturu, ali ipak se posvetio renesansnom, biblijske teme. Može da se meri sa vrednostima antičkih epova. Praroditeljski greh i priča o pobuni i padu Satana sa mnoštvo pratećih tema. Jedan od mogućih izvora je Postanje B Kedmonove tradicije. Ima uticaja Vilinske kraljice, Eneide... 12 pevanja = 3 celine po 4 pevanja. I (1-4) Događaji neposredno posle pada Satane, odluka da odu na Zemlju, prikaz prvog putovanja. Uporedo: savetovanje na nebu (1-4), proricanje budućnosti. Prve dve knjige – pakao, očajanje, mrak. Ubedljiv lik Sarane, pitali su se da li je on junak. Nije, Milton je samo hteo ravnopravno da prikaže obe strane. Treća i četvrta knjiga: pogled na zemaljski raj, mirisi, idiličan život, opisi Adama i Eve. II (5-8) Vraća se u prošlost, ide unazad, opisuje se predistorija – Satanina pobuna, raj na nebu, priča o Postanju. III (9-12) Stvari se nastavljaju tamo odakle su stale, idu do kulminiranja, Evu navodi na greh, Adam greši. Posledice greha, očajanje, izmirenje sa Bogom. Arhanđel Mihailo dolazi da saopšti kaznu – progon iz raja i prikazuje budućnost ljudi. Završava se izlaskom iz raja, ali ipak s nekom nadom. Kontrast: Satana – Evina nevinost. Idiličan odnos Adama i Eve se pretvara u svađu i

okrivljavanje. Na kraju se mire, lišeni čistote, ali obogaćeni iskustvom. Hrišćanski mit ispirčan uz sredstva antičkog epa. Početak in medias res, za razliku od ab ovo. Antičke digresije, razne slike, opisi, imena, poređenja Sataninih pristalica sa paganskim bogovima. U drugoj knjizi opis Haosa – antički elementi: greh i smrt. Opet ima i savremenih stvari. Bog je manje upečatljiv, više kao Vrhovno dobro, a Hrist je Dobro u akciji. Adam i Eva su prikazani življe. Sveobuhvatni pogled na suštinu čoveka i svemira. Raj ponovo stečen (Paradise Regained) Ovde Milton zaokružuje svoju misao o Hristu koji će iskupiti ljudski rod. Spada u manje epove (minor epic), sastoji se od 4 knjige. Izvor je Jevanđelje po Luki – kako je Hrist proveo 40 dana posteći u pustinji gde ga je Satana iskušavao, ali on sa mirnoćom odbija, izlazi kao pobednik. Satana ovde nije uverljiv. Takođe u blankversu i tematski povezan sa prethodnim. ★

Samson borac (Samson Agonistes) Tragedija po grčkom uzoru, jedino Miltonovo dramsko delo. Jedan je od retkih koji su poznavali grčku kulturu. Radnja obuhvata poslednju fazu Samsonovog života. Izvori Euripid i Biblija. Samson je u filistejskoj tamnici, dozvole mu da izađe na sunce, dolaze mu prijatelji, otac, hrabre ga, žena ga traži da se pomire. Dolazi oficir, naređuje mu da pođe na gozbu nekih velikaša i zabavlja ih svojom snagom. Glasnik javlja da je snagom srušio stubove hrama, ubivši neprijatelje i sebe. Borba između dobra i zla, čvrstina i vera u Boga – porede se Miltonova i Samsonova sudbina. Pisano složenom latinskom sintaksom, mnogo objekata, teško razumljivo. ★

Milton je izuzetna figura, udaljen od svih škola, nadovezan na renesansu, ali je originalan, učen. Veliki erudita, teško razumljiv, zato nema tu popularnost, ne može se čitati bez komentara.

Književnost restauracije (1660-1700) Reastauracija je istorijski termin. Tranzicija između definitivnog odumiranja renesanse i nastanak klasicizma. Vreme vladavine Čarlsa II, sarađivao je sa Francuskom i bio u sukobu sa Parlamentom. Vreme političkih previranja, buržoazija, Whig and Torry - konzervativci. Džejms II neprihvaćen od strane naroda i Parlamenta. Bitniji politički događaji: Slavna revolucija 1688. i donošenje Deklaracije prava (Bill of Rights) 1689. godine. Vlada opšte oduševljenje zbog povratka monarhije. Ismevanje republikanaca i puritanaca. Zatim, desetak godina kasnije, oduševljenje spada i štampaju se dela protiv restauracije. Književnost se usmerava na klasicizam i njegove ideale: ravnoteža, uglađenost i herojski distih. Aktuelnost u tom trenutku proizlazi iz bliske veze publike i stvaralaca - veza istorije i književnosti. Postojala su dva kruga publike: 1) Širok krug koji obuhvata srednju i nižu klasu iz Londona i provincije - zainteresovani za dela poučnog karaktera. (Banjan piše za njega) 2) Uži sloj društva, dvorani, aristokrate, pisci, kritičari, bogati građani koji su smatrali da svet izvan njihovih (londonskih) krugova ne postoji, da su svi ostali prosti.

Čarls II je bio ljubitelj umetnosti i književnnosti. Imao grupu pesnika na dvoru koji su nazvani „dvorani od duha“ (Court Wits) - plemići koji su se bavili poezijom, poput lorda od Bakingema, Džordža Eteridža i erla od Ročestera tj. Džona Vilmota. Sam naziv Court Wits ukazuje na promenu koja je nastupila u značenju termina wit - težište značenja pomereno je na formalne odlike pesničkog i proznog izraza, na obrt rečenice, na duhovitu opasku, na kvalitet stila i izražavanja. Osim Eteridža i Vilmota (Satira protiv ljudskog roda), ostali kao pojedinci ne zaslužuju mesto u istoriji književnosti. Formira se klasicizam, koji dolazi preko Francuske i vrši ogroman uticaj u drami i teoriji. Prilagođava se dramskoj publici. Tragedija imitira Korneja, Rasina, a komedija Molijera, Žan Baptista. Cene i kavaljere. Prepravljaju ove drame, izostavljaju delove koji su bili neprimereni za to vreme. U klasicizmu razum je iznad osećanja. Forma i društvena uloga književnosti su bitne. Mnogo ponavljaju i uopštavaju stvari pa su jednolični. Sve što treba uzima se iz antike. Herojski distih postaje glavni. Strogost, uniformisanost. Ranije forme nestaju. Verska, metafizička poezija prisutna, a lirska poezija gubi na značenju. Pokušavaju da napišu ep, ali njihova poetika to ne dozvoljava. Nema uslova za veliki ep. Javlja se podvrsta epa - herojski komični ep (mockheroic) = Otmica vitice od Poupa: herojski motivi se koriste za trivijalne elemente. Začetak komičnog načina pripovedanja. Piše se satirična poezija, prigodna - poslanice, ode, pohvale. Preterana vezanost za aktuelni trenutak i uopštenost, banalnost, jednoličnost. Nema izrazitih figura.

Džon Drajden (John Dryden, 1631-1700) Džon Drajden je najveći pesnik svog vremena. Čitav njegov život i stvaralaštvo se poklapaju sa restauracijom. Književna teorija, drama poezija. Studirao na Kembridžu. Život mu je bio povezan sa političkim prilikama: bio je Kromvelovac, pa pristalica Stjuarta i tad je imao njihovu zaštitu. Posle Slavne revolucije pada u nemilost, bio je protivnik svrgavanja Džejmsa II. Prešao je u katoličanstvo. Bio je pesnik laureat (dvorski pesnik), tu titulu mu je dao kralj. Menjao je političku pripadnost, ali je imao stav i ideal. Poslednjih godina života je bio društveno izolovan, ali cenjen u pesničkim krugovima. Novi pojam profesionalnog pisca – umetnik sa delom koje sledi vreme u kojem je nastalo i učestvuje u kritičkom dijalogu. Raznovrsna dela. Bavio se i kritikom i prevođenjem. Prevodio Čosera i Bokača. Otac književne kritike. Pisao je predgovore dramama i eseje. Esej o dramskoj poeziji - književno-teorijsko delo. Razmišljanja prikazana kao izlet na Temzu, on i prijatelji raspravljaju u drami, a u pozadini je bitka. Pitanja književne teorije se sagledavaju sa više strane, šta je bolje, staro - novo, herojski distih - blankvers, engleska francuska drama, ali je ostavljeno čitaocima da reše šta je najbolje. ★

Drajdenova poezija je prigodna od samog početka. Prve dve prigodne pesme su: 1) „Herojske strofe“ (’Heroic Stanzas’) 2) „Pravda se vraća“ (’Astrea Redux’) – napisana u slavu povratka monarhije.

Prvo duže Drajdenovo delo je sa latinskim naslovom: „Čudesna godina“ (’Annus Mirabilis’) nastala je posle prve dve prigodne pesme, takođe prigodna pesma. 1666. Veliki požar, London, kuga - teške godine kad Drajden piše. ★

Avesalom i Ahitofel (Absalom and Achitophel)

Pesma napisana 1861. godine. Vezana za političke događaje. Uperena protiv Vigovske opozicije i njihovog vođe lorda Šaftsberija. Nastala pred kraj vladavine Čarlsa II, kada su Vigovci predložili svog kandidata vojvodu od Monmuta, nezakonitog sina kralja Čarlsa, jer nisu želeli da kraljev brat Džejms II bude kralj, zbog straha od katolicizma. Siže priče uzet je iz Biblije iz druge knjige Samuilove, o pobuni Avesaloma protiv kralja Davida. Čarls II je dobio ulogu Davida, Monmut je Avesalom, a Šaftsberi je Ahitofel. Ova satirična poema pisana je herojskim distihom. Pesma se ceni jer ima dosta psihološki uobličenih portreta, pogotovo Ahitofel (Šaftsberi). Nema dijaloga, zastupljena je naracija i karakterne skice. Iako je Drajden imao opredeljenja za monarhiju, bio je objektivan. Pominje ono što je vredno poštovanja kod suparnika i kritikuje rasklašan život Čarlsa II (vladao do 1685). Politička poruka je da je važno da se u zemlji održi zakon i red. Pitanje je da li je pesma odraz Drajdenovog ličnog osećanja ili je kralj poručio. Naredna dela su isto satirična: ★ „Medalja“ (’The Medal’) - poema u kojoj je izražen još jedan napad na Šaftsberija „Makfleknou“ (’MacFlecknoe’) - spev u kome Drajden napada svog književnog protivnika Tomasa Šatvela i naziva ga „naslednikom kraljevstva gluposti“. ★

„Mom dragom prijatelju, gospodinu Kongrinu“ (’To My Dear Friend, Mr. Congrene’) prigodna pesma posvećena gospodinu Kongriju, nema napada, poštovanje. ★

Među najboljim Drajdenovim delima imamo još: „Svetloj uspomeni na obrazovanu mladu damu, gospu Anu Kiligru“ (’To the Pious Memory of the Accomplished Young Lady, Mrs. Anne Killigrew’) - komemorativna pesma, pindarska oda - dosta retka u poeziji, antički oblik - pesme u kojima se izražavaju uzvišena osećanja. Ana je bila pesnikinja. Ovo je pohvalna pesma povodom njene smrti, poredi je sa grčkom pesnikinjom Sapfom, uzdiže je, pominje njenu čistotu kao kontrast negativnom bezbožnom vremenu u kome su živeli (čudno da je negativna konotacija vremena jer se Drajden često s vremenom poistovećuje). ★

Naredne dve prigodne pesme nastale su povodom dana katoličke svetiteljke sv. Cecilije (zaštitnica muzike). Dva puta pozvan da napiše prigodne pesme za ovaj praznik, napisao je dve pindarske ode: „Pesma danu sv. Cecilije“ 1687. Opisuje se udeo muzike i harmonije u stvaranju sveta iz haosa. Tema pesme je kako muzika ima sposobnost da izaziva ljudske strasti i svaki instrument ostavlja utisak na ljudsku dušu. ★

„Aleksandrova gozba ili moć muzike“ 1697. Ova pesma govori ozajedničkom dejstvu muzike i poezije. Opisana gozba Aleksandra Velikog na kojoj pesnik Pimotej (muzičar) koji pokazuje moć nad ljudskim raspoloženjem pomoću muzike. ★

Drajden je prevodio grčke i rimske pisce u poslednjoj deceniji života. Pisao je i predgovore delima koje je prevodio. Priče, stare i nove – knjiga prevoda koja je objavljena 1700. I tu su prevodi Homera, Ovidija, Čosera sa engleskog i Bokača sa italijanskog. To je važno jer tu Drajden pokazuje da (iako kao čovek restauracije) razume Čoserov rad. ★

Od pesnika restauracije tu je i

Samjuel Batler (Samuel Butler, 1613-1680) Satiričar o čijem životu ima jako malo podataka. Poznat po satirično-komičnom spevu Hjudibras, ali je umro kao siromah, zaboravljen. ★

Hjudibras (Hudibras)

Najpoznatije antipuritansko delo. To je spev u kome je navredniji književno - umetnički napad na puritance kojima se podsmeva. 3 dela. Prvi deo 1663. Drugi deo 1664. A treći deo tek 1680. Naslovni junak Hjudibras je puritanski ratnik koji ima štitonošu Ralfa. Oni doživljavaju niz avantura koje predstavljaju zapravo izvitioperene podvige Don Kihota. U razgovoru njih dvojice vidi se licemerje, sebičnost i laž puritanaca. Batleru su izvori Vilinska kraljica i Don Kihot.

Proza književnosti restauracije Džon Banjan (John Bunyan, 1628-1688) Predstavnik religiozne proze. Svi ovi prozni pisci su važni jer nagoveštavaju pojavu romana. Publika restauracije bila je šira, niskog obrazovanja. Za njih je pisao Banjan, skromno obrazovan, iz okoline grada Bretfora, otac mu je bio zanatlija. U mladosti je Banjan živeo burno, raspusno, ali posle se okreće Bogu, i pridružuje nekomformistima (svi koji nisu pripadali anglikanskoj crkvi, metodisti itd, sekta). Banjan sam počinje da propoveda, hapšen više puta, proveo oko 12 - 13 godina u zatvoru. Tad je napisao oko 60 verskih spisa. Nagoveštava roman. Poklonikovo putovanje (The Pilgrim’s Progress) 1678. Je objavio prvi deo, a 1684. je objavio drugi deo. U prvom delu Kristijana u snu opominju jevanđelisti da beži iz grada razaranja i da ode u grad svetlosti (nebeski raj). Mnoga mesta su nazivi za stanje ljudske duše. Na kraju alegorijskog putovanja sreće demona Apoliona, ali mu se otvaraju vrata raja kada pređe reku. Srednjovekovni je okvir snoviđenja i okvir života kao putovanja. Putovanje kao sadržaj naracije nagoveštava roman i podseća na pikarski roman (pikaro na španskom znači skitnica, lutalica). ★

Zato je ovo delo važno. Kritičari vide uticaj Spenserove Vilinske kraljice. U drugom delu je njegova žena Kristijana koja nije pošla sa njim kada je on to tražio od nje, ali sad kreće sa decom i na putu ih prate alegorijske figure Milosrđe i Gospodin Velikog Srca. Poučno, religiozno delo. Lak, pomalo arhaičan jezik. Opisana iskrena vera. Ovo delo je bilo omiljena lektira sve do kraja 19. Veka, do poznog viktorijanskog perioda.

Samjuel Pips (Samuel Pepys, 1633-1703) Predstavnik dnevničke proze. Rođen u Londonu i radio u ministarstvu monarhije, nije bio književnik, čuveni pomorski stručnjak, ugledan čovek. Predsedavao kraljevskim društvom monarhista. Kada je Džejms II abdicirao i on se povukao iz državnih poslova u miran život. Bio je jedan od sakupljača balada. Svoj dnevnik je pisao od 1660 do 1669, 9 godina, pisao ga je vrstom stenografije, a objavljen je 1825. Kad je dešifrovan. Dnevnik je intiman, ali je riznica podataka burnih događaja u Londonu. Ovaj dnevnik daje konkretnu sliku čoveka restauracije i u tome je njegova vrednost.

Džon Ivlin (John Evelyn, 1620-1706) Predstavnik dnevničke proze. Ni on nije književnik, putovao je po Evropi i nije učestvovao u građanskom ratu. Godine 1648. kada se vratio u Englesku živeo je povučeno van Londona, a pojavljuje se javno 1660. Sarađivao je sa čuvenim arhitektom Kristoferom Renom. On je od 1641. do smrti vodio dnevnik i to zavređuje pomen. Taj dnevnik je prikaz ličnosti resturacije, a sadrži i putopise. Godine 1818. dnevnik je pronađen i objavljen (putopisi i svedočanstva).

Džon Obri (John Aubrey, 1626-1697) Predstavnik je autobiografske proze. Bio antikvar, bavio se pisanjem proze, živeo u Oksfordu. Beležio je podatke o znamenitim ljudima i događajima u knjizi ★Kratki životopisi (Brief Lives) i to je nedovršeno delo o životima njegovih savremenika i prethodnika. Džona Denama i Edvarda Volera opisuje satirčno, kao anegdotu.

Klasicizam (1700 - 1740) Vreme vladavine kraljice Ane (1702 - 1714) - mlađa ćerka kralja Džejmsa II. Pošto nije imala svoje dece nasledio ju je njen rođak, nemački knez Georg od Hanovera, koji vlada kao Džordž I, zajedno sa sinom (Džordž II) i jača moć Parlamenta. Tad se uvodi titula ministra predsednika vlade (Prime Minister) i kraljevi sve više postaju samo ceremonijalne figure. Književnost ovog doba zove se ili neoklasicizam ili Avgustovsko doba (Augustian Age). Oktavijan Avgust vladao je od 24. god. p. n. e. do 14. god. naše ere i u njegovo vreme stvarali su Vergilije, Horacije, Ovidije i engleski pisci sebe smatraju njihovim naslednicima. Pisanje je jasno, uglađeno i bez mnogo emocija, forma - herojski distih. Pesnici imaju moralnu dužnost da vaspitavaju svoje čitaoce. Glavna tema klasicizma je čovek i suština ljudske prirode

(čovek kao ljudsko biće, ne kao individua, ne zanima ih lično, to je kosmopolitanska poezija). Za klasiciste je vrhunac stvaranja ugledanje na prirodu. Čak je i publika racionalna. Vrhunski se cene ep i tragedija, ali ovde najviše imamo herojski ep, esej u stihu, satiru. Klasicizam je vreme kada se pojavio roman, ali nije bio cenjen jer nije imao antičke uzore. Smatrano je da o teološkom i filozofskom može da se raspravlja u stihu (Poup). Herojski distih je praktično jedina forma. Kao stilski ukras uvodili paganske bogove. Za opšte i etičke kategorije pisali velika slova (Pravda, Ljubav, Priroda).

Aleksandar Poup (Alexander Pope, 1688 - 1744) Najveći klasicistički pesnik, pisao za prosvećeni krug čitalaca. Njegova poezija spaja refleksivne i satirčine sadržaje i pravilnosti forme, zato je važna. Herojski distih doživljava savršenstvo sa Poupom, on je majstor za to. Rođen je u Londonu, kao katolik nije imao pristup univerzitetu. Čitav život je bio slabog rasta i zdravlja. Bio je teške naravi, sklon polemikama, pokazivao je zavist na polju književnosti, ali se kretao u raznim društvima, Svift mu je bio dobar prijatelj i bio je član kluba Piskarala (Scriblerus Club). Tvrdio je da je napisao svoju zbirku ★Pastorale sa 16 godina, a objavljena je 1709. Nakon toga on živi od svog pera. Preveo je Ilijadu i Odiseju6 i od novca koji je zaradio kupio je imanje sa zamkom u blizini Londona i tu proživeo život. Zna se da se čitavog života dopisivao sa svojim sestrama koje su bile katolikinje, Martom i Terezom. Nikada se nije oženio. Dela: ★

Esej o kritici (Essay on Crticism, 1711) •

primer klasicističkog shvatanja da se neka ozbiljna tema može obraditi u stihovima

•

književno-teorijsko delo

•

inspirisano Aristotelom, Horacijem i delom francuskog pisca Nikole Boaloa 'Art Poetique'

•

utvrđuje načela dobrog pisanja i ukusa, ne smatra da poezija nastaje usled inspiracije već da su potrebne pripreme i brige

•

poezija mora da vaspita, poduči, da vodi računa o moralu

•

za razliku od Horacija i Boaloa koji se obraćaju pesniku, Poup se obraća kritičaru, on definiše veštinu suđenja

3 dela: 1) ukus kao glavna odlika talenta, priroda takođe, data je definicija prirode, potreba za proučavanjem antičkih uzora, pohvala Homeru 2) slabosti koje ometaju pravilnu kritičku procenu: samouverenost, oskudno znanje, ocenjivanje na osnovu samo jednog dela umesto celine, pristrasnost 6

Prevodeći Ilijadu i Odiseju, Poup se ponašao kao pravi klasicista, dozvolio je sebi veliku slobodu, prilagođavao ih je klasicističkom vremenu. Slično je učinjeno sa Šekspirovim dramama.

3) vrline koje kritičar treba da poseduje: da bude iskren, skroman, nepristrasan, obrazovan, temeljan, hrabar, taktičan Na kraju daje pregled kritike od antike do njegovog doba, posebna pažnja se poklanja engleskoj kritici.

★

Vindzorska šuma (Windsor Forest, 1713)

Opisno-refleksivna pesma, ovo je već odomaćena vrsta, po uzoru na rimske pesnike, opisuje se neki lokalitet i umeću sopstvena razmišljanja. Poup razmišlja o prednostima koje obrazovanom čoveku pruža udaljenost od gradske okoline.

★

Otmica vitice (The Rape of the Lock, 1712-1714)

Prvo izdanje ima samo 2 pevanja, a konačna forma 5 pevanja. Herojski komični ep je bila jedina mogućnost klasicista da se oprobaju u pisanju epa - nesaglasnost između uzvišenog stila i trivijalnih događaja. Ovaj ep je zasnovan na istinitom događaju, Poup opisuje kako mladi plemić odseca plemkinji uvojak kose da bi joj se osvetio što je odbila njegovo udvaranje, porodice se posvađaju. Poup je bio prijatelj sa obema porodicama, pokušao je ovim da sve okrene na šalu i da ih pomiri. Glavna junakinja se zove Belinda, i drugima daje klasična imena. Ona je prikazana kao razmažena, ali je pesnik ne osuđuje, već je razume i prema njoj i ostalim likovoma u delu iskazuje blagu vrstu podsmeha. ★

Dansijada (The Dunciad, 1728)

Herojsko komična satira u 4 knjige, predstavlja Poupovu ličnu polemiku sa svojim književnim neprijateljima. Karikirani su svi savremeni pisci koji su se zamerili Poupu, naziva ih budalama (dunce = budala). Jedna od najduzih polemika u književnosti. 1. knjiga: opisano Carstvo gluposti, tvrdi da je postojalo od početka sveta i da će se vratiti Dat je portret pesnika dramatičara Kolija Sibera kojo je imao titulu pesnika laureata, njemu se potom javlja boginja Gluposti i obećava mu da će ga učiniti vladarem svoga carstva 2. knjiga - dalje daje pogrdne opise ostalih književnika 3. i 4. knjiga - daje viziju budućnosti i tvrdi da će Glupost trijumfovati

★

Ogled o čoveku (Essay on Man, 1732-1734)

4 poslanice u stihu govori o dosta poznatim filozofskim shvatanjima: 1. čovekov odnos prema Bogu, jedino Bogu je poznata zakonitost sveta. 'Whatever is, is right.'

2. o čovekovoj prirodu kojom upravljaju razum i sebičnost, a srećan je onaj čovek koji između ta dva uspe da uspostavi ravnotežu 3. o čovekovom odnosu prema društvu: svaki čovek se vlada prema sopstvenom interesu, ali čineći tako, on zapravo doprinosi dobrobiti zajednice 4. o pitanju čovekove ovozemaljske sreće: čovek treba da voli sebe, onda da proširi tu ljubav prema sebi i njom obuhvati čitav ljudski rod, tako će se uspostaviti sklad i on će upoznati samog sebe

Proza klasicizma 1) esejistička proza

Džozef Adison i Ričard Stil Upoznali su se u čuvenoj Čarter Haus školi u Londonu i zajedno studirali na Oksfordu. Pisali su eseje koji su utemeljili nove standarde proze. Pred kraj života su se udaljili.

Joseph Addison (1672-1719) Adison je rođen u jugozapadnoj Engleskoj, u svešteničkoj porodici. Adison se istakao na studijama, posle studija je putovao po Evropi, bio je pristalica Vigovske partije, dobijao je razne položaje u državi - državni podsekretar, državni sekretar za Irsku (po 2 mandata), povlači se iz aktivnog politickog zivota, bio je član književnih klubova (npr. Kit-Cat Club), cenjen zbog učenosti i poštenja. Richard Steele (1672-1729) Rođen u Dablinu. Nije završio studije, odlazi u vojsku u koju stupa kao kadet i tamo stiče čin kapetana. Vigovac, imao je razne položaje, bio je urednik novina, poslanik u Parlamentu, upravnik čuvenog pozorišta Drury Lane. Godine 1715. dobija plemićku titulu. Pred kraj života se povlači iz Londona, umire u Velsu. Časopisi koji sadrze njihove eseje: Brbljivac (The Tatler) izlazio od aprila 1709 do januara 1711, 3 puta nedeljno. Stil ga je pokrenuo, prvo je pisao sam pa je počeo da dobija priloge, od Adisona između ostalih. Na početku časopisa daje neku svoju programsku ideju, da će teme biti poezija, politika, ono o čemu se priča po kafanama, društvima. Kasnije dobija ozbiljan ton, počinju da kritikuju poroke kockanje, dvoboje. Zalagali su se za humano civilizovano ponašanje, poštovanje prema ženi, harmoničan brak (kao ideal vaspitanog džentlmena). Dosta satiričnog i humorističkog. ★

The Spectator, izlazio od 1. marta 1711do 6. decembra 1712, svakodnevno osim nedeljom, svaki broj je imao samo po jedan esej. U prvom broju Adison piše tekst i sebe naziva Mr Spectator i iznosi program. Kaže da je obrazovan čovek srednjih godina, da poznaje svet, ali se ★

drži sa strane i sa te pozicije će pisati. Klica budućeg romana - Spektatorov klub, grupa izmišljenih ličnosti koja se pojavljuje u 2. broju časopisa, predstavnici profesija: Sir Roger de Coverley, plemić; Sir Andrew Freeport, bogati trgovac; Will Honeycomb, Sentry, Clergyman, sveštenik; Lawyer, pravnik. Prepričavaju doživljaje tih likova, nisu svi podjednako prisutni, neki se samo pojave i nestanu (kao Lawyer) najrazvijieniji lik je Sir Roger de Coverly, Torijevac, ali nije negativno opisan, prikazan je uz dobroćudni humor, kao priprost čovek velikog srca i dobre duše. Uzor su Humori Bena Džonsona. Adison je napisao nekoliko književno-kritičkih eseja. Ovi razvijeni likovi su fundamenti romana. Etičke teme, lični portreti i opisi ličnih događaja. Adison je pravi klasicista, ima tu uravnoteženost, odmerenost, harmoničnost u izrazu, dok je Stil čovek bogate mašte, vešt u humoru, malo mu je slabija kompozicija, ima sentimentalosti u izrazu (začeće sentimentalizma i postklasicizma). Uticali su na građansko društvo, od kulturnog i vaspitnog značaja. Njihovi eseji su kasnije štampani kao knjiga i čitani kroz čitav 18. i 19. Vek. Njihovo pisanje, posebno Adisonovo, utemeljilo je novu englesku prozu. Njihov stil predstavlja mešavinu novinarskog i književnog stila, oni su vrsta klasicističkog ideala spoja zabave i pouke.

2) satirična proza

Džonatan Svift (Jonathan Swift, 1667-1745) Najveći pisac satire na engleskom jeziku ikada. Rođen u Dablinu, u engleskoj anglikanskoj porodici, studirao je u Dablinu, prvi posao je dobio u Engleskoj, bio je sekretar svog rođaka, vigovskog političara Vilijama Templa, čija kuća je bila ugledna i primala je razne poznate goste, npr. književnike, Svift ih je upoznao. Bio je nezadovoljan svojim položajem u kući, osećao se kao sluga. Posle Templove smrti postaje sveštenik u jednom irskom selu, bio je član kluba Piskarala, krenuo je da piše još dok je živeo kod Templa. Bio je Vigovac, ali se priklonio Torijevcima zbog konzervativnih stavova. Nadao se položaju episkopa, ali najdalje je dospeo do položaja kanonika (dekana) katedrale sv. Patrika u Irskoj. Smatralo se da ga nisu imenovali episkopom jer su se plašili njegovog pera jer nikoga nije štedeo. Irci su ga smatrali velikim prijateljem. Nije imao porodicu, kad je umro, sahranjen je u Irskoj katedrali. Njegovo delo je obimno, smatra se naslednikom antičkih satiričara, imao je jako pesimističan stav o vlasti, opisuje je, a ne nudi nikakva rešenja, smatra da je čovek kao pojedinac kriv za sve što se dešava, verovao je da su ljudi zli i da se ništa ne može popraviti (paradoksalno tome, dosta se bavio humanitarnim radom). Njegova dela su najčešće satirična i ironična, najuspešnija su ona gde spaja neku vrstu alegorijske fabule i realistične naracije. Bitka knjiga (The Battle of Books, 1704) Alegorična satira, predstavlja Sviftov prilog književnoj polemici onog vremena, o tome da li je vrednija moderna ili antička književnost. Pobeda naginje starima, ali ostaje nerazrešeno. Epizoda (umetnuta basna): razgovor između pauka i pčele, pauk je ispleo mrežu u nekoj biblioteci, hvali se pčeli kako je građa mreže pravilna i izvukao ju je iz sebe, kritikuje pčelu jer ona pozajmljuje od drugih da bi stvorila, ona se brani tako što kaže da nikome ne smeta što ona pozajmljuje materijal. Basnopisac Ezop presuđuje u korist pčele, pčela predstavlja antičke pisce koji skupljaju i upijaju sve oko sebe da bi stvorili, a pauk je kao moderni pisci, koji sve izvlače iz sebe i naprave manje vredna dela. ★

Priča o buretu (A Tale of a Tub, 1704) satirično delo, izgleda kao haotična gomila priča, eseja, duhovitosti, kao da ništa nije povezano, ali neka veza ipak postoji objašnjenje naslova: običaj je mornara kad plove morem i naiđu na kita da bace prazno bure da mu odvuku pažnju od broda; slično tome, svrha ovog dela je da se skrene pažnja učenim ljudima sa kritike države i crkve. Najznačajniji deo: alegorijsko satirična prica o tri brata Petru (rimokatolička crkva), Martinu (anglikanska) i Džeku (puritanska). Svaki je nasledio od oca kaput (Sveto pismo), testament je naložio da ne smeju da ga menjaju, ali oni ne slušaju, prepravljaju ga, 'ukrašavaju po modi'. Martin se vraća testamentu i skida sa kaputa sve dodatke, Džek sve to čini jos odlučnije, čak je pocepao kaput, Petar, besan na svoju braću isteruje ih iz kuće uobrazi da je on jedini naslednik i umisli veličinu. 2/3 dela su digresije. ★

Dnevnik za Stelu (Journal to Stella) malo drugačija slika Dž. Svifta, zbirka intimnih pisama koje je svakodnevno upućivao ženi po imenu Ester Džonson. Pisma nisu bila namenjena široj javnosti, pa su štampana tek 1766. godine, dosta posle Sviftove smrti. Dragocena su za upoznavanje onog dela Sviftove ličnosti koji se ne spoznaje kroz njegova satirična dela; spontan je, ume da bude prisan, ponekad tepa, vidi se da može da bude nežan, da je imao potrebu za ljubavlju. ★

★

Guliverova putovanja (Gulliver's Travels, 1726)

Putopisno fantastična priča ili roman, ali ne u pravom smislu te reči. Ovo je zapravo tzv. menipeja ili menipejska satira (uzor je Menipa iz 3. veka p. n. e., pisao je satirična dela u prozi, tu i tamo su prožeta stihovima, maštoviti sižei, dosta fantastičnog, ima i grubog naturalizma i komike. Izvori su Gargantua i Pantegruel. Postoje 4 knjige. Prva i druga knjiga - putovanje u Liliput i Brobdingang Na svom prvom putovanju, Guliver doživljava brodolom, posle koga se budi na obali kao zarobljenik ljudi dvanaest puta manjih od standardne ljudske veličine. Oni su stanovnici graničnih zemalja - Liliputa i Blefuska. Nakon što je dao potvrdu svog lepog ponašanja, Guliver dobija "boravišnu dozvolu" u Liliputu i postaje omiljen u kraju. Zatim se opisuje kraljeva palata, što je moguća satira samog kralja Džordza I, kralja Velike Britanije u to vreme. Podrobno se opisuje careva ličnost i odelo, zabave na dvoru, prestonica Liliputa - Milenda. Naučnici uče Gulivera svom jeziku. Pomaže Liliputancima da poraze stanovnike Blefuska (krađom njihove flote), zbog čega dobija visoku počasnu titulu. Na kraju biva obavešten da se protiv njega kuje zavera, i uplašen blizinom smrtne presude, Guliver beži u Blefusku, pa u Englesku. Prva knjiga, Putovanje u Liliput, srodna je drugoj jer poseduje kvantitativno oneobičavanje. On se među malim ljudima suočava sa strahom i nevericom. Prva impresija na koju nailazimo jeste s jedne strane komika, a s druge evidentno oneobičavanje Guliverove veličine i sićušnjavanje sveta u kome se našao. Tema satire ovde nisu pošalice vezane za veličinu, već samo uređenje drušva. Komparacija između zemlje iz koje dolazi i zemlje u koju je došao uspostavlja jednakost mehanizama roda društva. Guliver u Liliputu funkcioniše kao neka misaona mašina koja vrši odbranu svog društva.

Ono što je ovde fizički malo predstavlja istovremeno i ograničeno, svedeno. Meta satire je ograničenost kao takva. "...Ali je priroda prilagodila oči Liliputanaca svemu što im treba; oni vide vrlo razgovetno, ali ne na velikom odstojanju."... Brobdingang je zemlja džinova. Ovde ima više elemenata čiste komike u odnosu na prvu knjigu. Komične situacije stvara disproporcija, te opet imamo kvantitativno oneobičavanje. U Liliputu je bio džun među patuljcima (1:12), sada je patuljak među džinovima (1:10). Otvara se nova tema, tema relativizma: "U ovom strašnom uzbuđenju nisam mogao da ne pomislim na Liliput, čiji su stanovnici gledali u mene kao u najveće čudo koje se ikad na svetu pojavilo(...) Razmišlao sam kakvo će to poniženje biti za mene da u ovom narodu izgledam onako sićušan, kao što bi jedan usamljeni Liliputanac izgledao među nama." Guliver počinje da uči, da zapaža. Stvari dobijaju drugačiji oblik zavisno od perspektive - "Nema sumnje da su filozofi u pravu kad govore da ništa nije veliko ili malo samo po sebi već samo u nekom poređenju." U samoj zemlji džinova postoji predanje da su nekada postojali džinovi, što predstavlja paradigmu opadanja sveta - čovek se sve više smanjuje. Guliver zapaža: "A ko zna da u nekom dalekom kraju sveta, koji još nismo otkrili, i ove grdosije bi izgledale sićušno..." Guliverova priča o Brobdingangu ima elemente utopije. Njihovo ustrojstvo uspostavlja skalu vrednosti koja počiva na umerenosti i proizvodnji. Kralj sluša Gulivera sa gnušanjem kada priča o bombama i ratovima, i uopšte o istoriji koja je puna razmirica i sličnih nepotrebnih stvari. Kralj zaključuje: "Iz svega što si mi rekao na vidi se da je ptrebna jedna vrlina da čovek kod vas dođe na ma koji položaj, a još manje da se tamo dobija plemstvo zbog vrline, da se sveštenici unapređuju zbog pobožnosti i učenosti, vojnici zbog podviga i hrabrosti, sudije zbog poštenja (...) Većina vaših urođenika je najpoganija gamad kojoj je priroda ikad dopustila da gmiže po Zemlji." Guliver na kraljevu opasku gleda kao na posledicu ograničenosti, umne skučenosti, uz čuđenje kako jedan kralj koga svi obožavaju, koji je prepun vrlina "propušta pruženu mu priliku da postane neograničen gospodar života, slobode i imovine svoga naroda" (užasava se predloga da naprave bombu). Nakon napuštanja ove zemlje, teško se privikava na ljude bliske mu po veličini. Na mornare gleda kao na kepece i deluju mu "ništavni u poređenju sa prethodnim grdosjama." U Londonu se plašio da ne zgazi nekoga, te je dovikivao ljudima da mu se sklone sa puta i zaključuje: "Ovo pominjem samo kao primer velike moći navike i predrasuda." 3. knjiga - putovanje u Laputu, Balnibarbiju, Glubdubdrib, Lugnag i Japan Ova knjiga obuhvata razna predanja (rezervoar raznih satira). Državne institucije su ovde najmanje ismevane, ali se generalno može shvatiti kao appeudix. Laputa (Lebdeće ostrvo) je zemlja čiji stanovnici lebde. Oni puno razmišljaju; refleksije su jako česte. Nailazimo na hiperbolizaciju umnosti. Kod stanovnika Lapute, matematika je tip najopštijeg razmišljanja. Oni su neprestano zabrinuti i očekuju katastrofu kosmičkih razmera. Opis njihovog izgleda je kratak i dovoljno sugestivan. "Glave su im bile nagnute ili u desno ili u levo, jedno im oko okrenuto unutra, drugo gledapravo prema zenitu." Njihova hrana je u obliku

geometrijskih figura; stanovnici mogu da čuju muziku sfera; kada žele da udele kompliment, oni opisuju određenu osobu rombovima, krugovima; preziru primenjenu geometriju. Poznaju jedino matematiku i muziku, u ostalom su "smotani i tupavi". Balnibarbija je zemlja u kojoj se primenjuju ideje nastale u Laputi. Guliver posećuje nihovu Akademiju koja je u osnovi parodija akademskih projekata, naučnika koji se bave praktičnim stvarima na izvrnut način. Tu pokušavaju da od krastavca dobiju sunčevu svetlost; da od izmeta naprave prvobitnu hranu, da pretvore led u barut, da zidanje kuće počnu od krova ka temelju, da unaprede jezik izbacivanjem svih reči i sl. Glubdubdrib je ostrvo volšebnika i čarobnjaka, koji korespondiraju sa mrtvima.Mrtvi su im ništa više nego sluge, a Guliveru omogućuju uvid u istoriju i istinu o nekim događajima koji su drugačije predstavljeni. Tu Guliver menja svoje konzervativno mišljenje: "Kako sam nisko mišljenje imao o ljudskoj mudrosti i poštenju, kad sam tačno saznao koje su bile pobude i povodi za velike pothvate i revolucije u onom svetu, i kakvim bednim slučajnostima oni zahvaljuju za svoj uspeh." Lugnag - u Lugnagu sreće besmrtna bića - struldburge, koji se retko rađaju, ali ih ima dosta. Guliver prvo priča šta bi on sve radio i kako bi iskoristio svoju besmrtnost što konstruktivnije. Zatim mu se predočava ono šta zaista besmrtnost znači - ne večna mladost, već večni život, koji ne isključuje starost. Naprotiv, mnogo je zastupljenija od mladosti. Slika starosti je dovedena do hiperbole). Ti ljudi se posle osamdesete godine raspadaju, postaju senilni i mrzovoljni, siti života, dobijaju i pregršt novih mana, postaju živi leševi. To je surova i gruba vizija čoveka - telo je stalno predmet opisa (udruženo sa prljavštinom, niskošću). 4. knjiga - putovanje u zemlju Huinhma Zemlja Huinhma je zapravo zemlja konja. Konji su ovde predstavljeni kao razumna bića, čak i više od toga - oni su Savršenstvo Prirode (na njihovom jeziku - Huinhmi). Nasuprot njima stoje ljudi, Jahui, potpuno degradirani, neutešna pojava koja bi možda korespondirala jedino sa pacovima po ljigavosti. Ova zemlja nesumnjivo predstavlja utopijsko ustrojstvo. Ovde je idealitet humanosti vezan za životinje - konje, ljudi je ne poseduju. Guliver se nalazi na sredini - između Jahua (sličnost po izgledu) i Huinhma (sličnost po razumu). Huinhmi ne poznaju laž; postoje samo "stvari koje jesu" i "stvari koje nisu". Problem u komunikaciji postoji čak i u trenutku kada Guliver ovlada potpuno jezikom - Huinhmi, zapravo, bivaju oni koji ne razumeju Gulivera, jer nemaju reči za moć, vlast, zakon, rat, kaznu itd. Oni su nagi, prirodno nesakriveni - potpuno su prirodni jer ne koplikuju stvari prirode, oni ne boluju ni od kakve bolesti, umiru od starosti. Uz to, ne poznaju nikakve telesne nelagodnosti, nemaju strah od smrti (shvataju je kao deo toka prirode). Dolazi ponovo do promene percepcije Guliver kada je prvi put video konje kako se uljudno i razumno ponašaju, pitao se kako je to moguće kod jedne nerazumne životinje. Huinhmi se kasnije čude Guliverovom napredku u jeziku, na njega gledaju kao "na čudo da jedna nerazumna životinja pokazuje tolika svojstva razumnih stvorenja". Gotovo su bili ubeđeni da je jedan od Jahua, ali nisu mogli da se načude otkud taj "privid razuma". Guliver im podrobno priča o Engleskoj, i Evropi uopšte - Jedan od Huinhma, njegov gospodar većinu stvari prihvata sa krajnjim nerazumevanjem: "Jezik je za to da jedan drugog razumemo i

da se obavestimo o činjenicama; sad, ako neko kaže stvar koja nije, ti ciljevi su osujećeni, jer se onda zapravo ne može reći da sam ga razumeo, i ne samo što nisam dobio obaveštenje, nego sam stavljen u gore stanje no što je neznanje, jer sam naveden da verujem da je nešto crno kad je belo, kratko kad je dugačko. To su bili svi njegovi pojmovi o sposobnosti laganja koje ljudska stvorenja tako dobro razumeju." Na sličan način reaguje i kad čuje o uzrocima ratova, revolucija i sličnih nepotrebnih stvari. U njemu se prvi put javlja "duševni nemir" i prezire činjenicu da Jahui tako odvratni ipak ne čine takve gnusne stvari kakve se čine u Guliverovoj zemlji, iako njega smatra za mudrijeg od običnog Jahua. Huinhmi nemaju predstavu o zlu u jednom razumnom biću. Pitaju se kako je moguće da razumno biće - koji vidi razliku između dobra i zla - ipak izabere zlo. Čak nemaju ni reč za bilo šta loše; ukoliko baš moraju da upotrebe nešto slično - dodaju sufiks Jahu na neku reč. Pisac se u razgovoru sa konjem menja - počinje da shvata savršenost konja naspram ljudske nesavršenosti. Ipak, jako nesrećan mora da napusti ostrvo jer ga tamošnje vlasti smatraju za Jahua. Vraća se u Englesku i ljude posmatra kao smrdljive Jahue. To je konačna mizantropija i osećaj krajnje nelagodnosti prema ljudskoj vrsti. Mi očekujemo da Guliver na kraju svog putovanja pronađe sebe, no dešava se nešto potpuno drugačije - nailazimo na Gulivera usamljenika sa neostvarenim željama i nemogućošću da ih ostvari. Što se dalje ide, to je satira sve strašnija, teže svarljiva. Mnogi Svifta nazivaju mizantropom. Najstrašniji primer Sviftovog stava: Skroman predlog (A Modest Proposal) Satiričan pamflet u kojem se objektivno i racionalno izlaže Sviftov predlog da deca irske sirotinje koja su svojim roditeljima teret, treba da budu prodata engleskoj vlasteli kao meso za jelo, pokazuje ekonomski proračun kako bi to donelo profit i kako je to meso jako ukusno. ★

3) začeci engleskog romana

Danijel Defo (Daniel Defoe, 1660-1731) Začetnik romana, mada je to postao sasvim slučajno, ★Robinzona Krusoa je objavio u nekoj svojoj 60. godini, bavio se politikom, trgovinom, publicistikom, otac ga je spremao za sveštenika, dao mu je obrazovanje, ovaj se ipak opredelio za trgovinu. Bavio se najrazličitijim poslovima, trgovao najrazličitijim namirnicama, nekoliko puta je bankrotirao, ali uvek je bio preduzimljiv i vitalan. Pisao je razne pamflete i sl, iza njega je ostalo preko 100 naslova, ali samo ovo poslednje ulazi u istoriju književnosti. Piše jednostavnu, prijemčivu prozu. U Robinzonu se prepliću puritanska ideologija i kapitalistička preduzimljivost. Engleski roman ima svoje korene u srednjovekovnom viteškom romanu, pripovetkama univerzitetskih umova, Banjanovim Poklonikovim putovanjima i Adisonovim i Stilovim esejima. Dalje piše avanturisticka dela npr. ★Moll Flanders (1722) u kojima se posle burne karijere glavni likovi pokaju i završavaju kao uzorni građani). Mol Flanders je junakinja koja je rođena u zatvoru, 5 puta se udavala pa 12 godina bila lopov, a posle je postala bogata, živela pošteno i umrla u pokajanju.