Engleska Književnost - Romantizam

ENGLESKA KNJIŽEVNOST III ROBERT BURNS Škotski pesnik koji je napravio najkrupniji korak prema romantizmu. Bio je dete sa sela, ne preterano obrazovan, pa su ga zvali ’’samouki pesnik’’. Svoju jedinu zbirku pesama pod nazivom ’’Poems – Chiefly in the Scottish Dialect’’ objavio je 1876. godine. Te pesme napisane su na škotskom dijalektu – mešavina škotskog dijalekta i engleskog književnog jezika. Njegova poezija se deli na tri grupe: 1. Satirična – potpuno drugačija od klasicističke i usmerena ka opštim negativnim osobinama. Ima u sebi razumevanje za ljudske slabosti Holly Willie’s Prayer (Prepodobni Vili) – ispevna je u vidu monologa i kroz Vilijev lik, Burns ismeva religiju. Blagajnik crkve je Gevin – sve je obavljao na hrišćanski način, a to crkvi nije odgovaralo, pa su rešili da ga optuže. Vili ga je špijunirao i rekao da Gevin nedeljom putuje, radi u bašti i ne čita Bibliju. Tri crkvena suđenja Vili je izgubio. Škotska crkva je kalvinistička i zasniva se na pet postulata. Prvobitni greh – svi se rađamo grešni i nesposobni da se uzdignemo iznad tog greha (na šta se takođe odnosi i 2.postulat – total deprivity). Takođe, unapred se zna ko ide u raj, a ko u pakao – predodređenost. Vili je, iz nekog razloga, smatrao da je predodređen za raj, pa slavi takvog Boga. On je odabran da služi kao primer i zaštitnik. ’’For I am keepit by Thy fear’’ – zaostavština hrišćanstva, strah – štiti ga i odvaja od ostalih i on njih želi da se oslobodi. Javlja mu se požuda, ’’vile self’’ – time opravdava sebe, jer on ne može protiv toga. Od Boga traži da ga osveti jer je osramoćen pred celom zemljom. Traži da Bog te ljude kazni dok su živi, da im oduzme reputaciju i da ne sluša njihove molitve. Barns ukazuje na licemerje koje postoji unutar crkve, ali njegova poezija nije kritika same religije ’’Jolly Beggars’’ – poema koja govori o odnosima među ljudima uopšte (o neravnopravnostima) 2. Ljubavna – napisana je iz potrebe 3. Refleksivno–deskriptivna – ima filozofski smisao (za razliku od klasicizma) ’’To a Mouse’’ – obraća se direktno mišu i tako koristi apostrofu – obraća se nečemu što mu ne može odgovoriti. Izvinjava se mišu što je takvo uređenje dovelo do toga da ga se miš plaši i pravi analogiju između čoveka i miša. Romantičari smatraju da su ljudi uvek deo prirode i sve je na neki način prirodno. Izabrao je simbolično mesto, jer ljudi koriste njivu da se prehrane. Alegorija – miš predstavlja čoveka, a čovek vladu koja uništava planove miša. On (miš) je srećan zato što živi samo u sadašnjosti – to naše razmišljanje o budućnosti nije nešto previše dobro, zato što sve lako može biti uništeno. Wi’ murd’ring pattle – drška, metafora za čovečiji uticaj; Nature’s social union – društveni ugovor za opštu dobrobit. ’’Tan O’Shanter’’

WILLIAM BLAKE Bio je toliko jedinstve, da se ne može svrstati ni u predromantizam, ni u romantizam. Bio je neobičan i uvrnut dečak i video stvari koje niko oko njega nije video. Imao je vizije (iluzije do te mere stvarne da se mogu pomešati sa stvarnošću). Roditelji su shvatili da je poseban pa su mu omogućili da se školuje kod kuće. Čitao je dela mislilaca koji su odstupali od zvaničnog hrišćanstva. Imao je potrebu da objašnjava neobjašnjivo. Na njega su uticali Emanuel Swedenburg, koji je osnovao vlastitu crkvu – taj pogled na svet prihvatiće i Blejk. Bog = čovek (nije davao Bogu onaj status koji mu je davala hrišćanska crkva). Njegovo učenje je demokratizovalo hrišćansko učenje Boga. Bog i čovek su jedno. Roditelji su ga dali na graverski zanat. Njegove knjige su spoj slikarske i poetske umetnosti jer je ilustrovao svoje, ali malo tuđih knjiga. Njegov pristup slikarstvu je bio slobodan kao i njegov pristup poeziji. Gnušao se akademskog slikarstva, tj. Realizma. Magijski realizam – realizam u kome prepoznajemo konture realnog sveta, ali koji uvek ima nijansu fantastičnog. Blejkova poezija je, stoga, poezija magijskog realizma. Njegova prva pesnička zbirka zove se ’’Poetical Scatches’’ (Poetske skice), objavljenja 1783. godine. 1789. godine počinje da piše niz dela – ’’Prophetic Books’’ (The Book of Thel, The Marriage of Heaven & Hell, The Book of Urizon i Jerusalem) The Book of Thel – devojka po imenu Thel sedi pored reke i jadikuje nad prolaznošću života, ali joj se obraćaju oblaci i reka i govore joj da je ljubav večna i da ona obesmišljava prolazne stvari – ljubav pobeđuje sve. The Marriage of Heaven & Hell – mnoštvo jeretičkih ideja (paklene poslovice). ’’Put prolaznosti vodi do palate mudrosti’’ i ’’Jedna misao dovoljna je da ispuni beskraj’’ Blejk je bio nenormalan na jedan divan, oslobađajući način. Isticao je da svako za sebe treba da pronađe slobodu u samom sebi. ’’Kad bi se pročistila vrata percepcije pred čovekom ____ se sve otvorilo kao ono što zaista jeste – beskrajno.’’ The Songs of Innocence and Songs of Experience, Showing Two Contrary States of the Human Soul (1789, 1794) - The Songs of Innocence napisane su prve i njima su kasnije dodate The Songs of Experience. The Book of Urizon – Urizon je bog unutrašnjeg sveta (tiranin) koji ima svog suparnika u liku butnovnika po imenu Org (buntovnik) i stari mislilac Los. Bog je u osnovi negativan jer sputava čoveka. Jerusalem – vidi Englesku kao palog džina, nemoćnog i poziva ga da se probudi iz tog košmarnog sna. Pesma se završava buđenjem, rađanjem nove budućnosti (bez ograničenja). Blejk je izgradio svoj svet paralelan stvarnom. Živeo je i umro kao siromašni slikar koji je pisao pesme koje je malo ko razumeo. Sredinom 19. veka počinje da se obnavlja interesovanje za Blejka, a William Butler Yeats ga bira za svog uzora. U prvim decenijama 20. veka počinje Blejkova renesansa. Mnogi su se ugledali na njega (Morrison), a ’’vrata percepcije’’ bivaju otvorena 60-ih godina. Svet za kojim žudimo treba potražiti u nama samima. Blejkova ’’proročanstva’’ se obistinjuju. Ideja slobode je apstraktna koliko i sama sloboda – konvencije nas pretvaraju u robove. Ne treba da dozvolimo da postanemo žrtve takve obmane.

Auguries of Innocence (1800) (Simboli nevinosti) – zvuči spontano i svedoči o spontanosti Blejkove poezije. Sve ono za čim tragamo je tu oko nas i u nama samima, samo ako svet pogledamo na pravin način. Blejk vidi ropstvo oko sebe i u prirodi. On kaže da ne postoji ništa što je potpuno beznačajno. Dok god čovek probljuje druge, ne može biti slobodan. Vera, samo ukoliko je iskrena, daje čoveku snagu da se bori za slobodu. Svet je paradoksalan – u njemu su isprepletane suprotne vrednosti, ništa nije onako kako nam se čini (ne postoji dobro i zlo) – svet je protivrečan. Umetnost je poziv da stvari posmatramo na drugi način. Nevinost i iskustvo postoje u čoveku istovremeno. Iskustvo kalja nevinost, ali joj pomaže da preživi. Najpoznati par pesama – Lamb – oteljotvorenje nevinosti / Tyger – otelotvorenje iskustva. Pitanje: ko je stvorio dva stvorenja? The Lamb – čisto, nevino, ali bespomoćno

The Tyger – snaga, energija, revolucionarnog gneva, simbol svega onoga što može da uništi nevinost, ali može i da joj pomogne. Tigrova destruktivnost usmerena na pravi način prestaje da bude negativna osobina. Vatra može da obasja svet, ali može i da ga spali. Blejk među prvima ističe ideju da postoje svetovi koje treba uništiti. Ponekad novi život ne može da se rodi dok se ne uništi stari. Tigar izaziva strahopoštovanje, jer savršenstvo obično izaziva i strah. COULD – odnosi se na fizičku snagu tvorca DARE – odnosi se na psihičku snagu Ima li iko prava da stvara dela koja će biti bolja od nas samih? Naredni par pesama je Infant Joy/ Infant Sorrow Infant Joy – monolog deteta koje razgovara sa nekom odraslom osobom i u tom razgovoru iskazuje svoje mišljenje. ’’Joy is my name’’ – čista nevinost ovaploćena u liku deteta. Odrasla osoba je dosadni sagovornih, ali nije neko ko će nauditi detetu. U pesmama Nevinosti odrasli su prijatelji dece, dok su u pesmama Iskustva surovi prema njima. Infant Sorrow – dete koje je tek dospelo na svet, lišeno je nevinosti koja mu je brutalno oduzeta. Neprestano se prepliću suprotstavljene vrednosti – i Bog je isti takav. The Define Image/ The Human Abstract - milosrđe, sažaljenje, mir i ljubav – te osobine su pristune u čoveku, Bog je sazdan od njih. Ono najlepše u Bogu odražava se u čoveku. Milosrđe ne bi postalo da nije neravnopravnosti; sažaljenje je bedan izgovor onih koji imaju sve; ljubav najčepće nije želja za davanjem, već za posedovanjem.

The Chimney Sweeper (x2) - pesma nevinosti je pesma vedrine, a pesma iskustva je potpuno mračna. 1 - pesma malog dimničara (deca od 8 do 10 godina su prodavana dimničarima) – dečak govori o tome kako je postao dimničar, kako su ga ošišali, kaže kako mu je u san došao anđeo i otključao crne kovčege u kojima spavaju on i njegovi drugovi i pustio ih na slobodu. Život kojim taj dečak živi je život u smrti. Anđeo im nudi kratkotrajnu slobodu (anđeo represije, pripada sistemu koji ih je zatvorio). Toliko je bio mali da nije mogao ni da sagleda svet i Blejk koristi određene reči da bi zvučao detinjastije. Činom šišanja, oni su gurnuti u svet odraslih. White hair – poistovećuje se sa jagnjetom. Hush, Tom! Never mind it, for when your head’s bare... – ako nemaš kosu, ne može da ti je isprlja, tj. ne može da ti ukalja nevinost. As Tom was a-sleeping, he had such a sight – otkriva mu se nešto što ne bi trebalo da zna kao dete. Ne koristi reč dream, već sight, zato što je i sam Blejk imao vizije. Coffins of black – metafora za odžake u kojima su zarobljeni. He’d have God for his father – vrsta emotivne ucene; njima nedostaju roditelji, ali će im ’’Bog biti otac. Koristi česta imena kao što su Dick, Joe, Ned and Jack, kako bi dočarao rasprostanjenost ove pojave i da se to dešava deci iz nižih slojeva. Kada ih anđeo pusti, oni rade ono što bi deca i trebalo da rade – igraju se. 2 – razgovor odrasle osobe i malog dimničara, odrasla osoba je ravnodušna, pita ga gde su mu otac i majka, a on kaže da su otišli u crkvu da se mole – licemerje, osuda lažnog morala. A little black thing – koristeći reč thing, on izvlači ljudskost iz deteta, ono postaje sredstvo. Nema glagola jer nema radnje, dete je pasivno, u nemogućnosti da uradi bilo šta. Where are thy father and mother? Say! – obraća mu se ravnodušno, zapoveda. They are both gone up to the church to pray – zatvoreni su i fizički i emotivno prema njemu. Bio je srećan i to je bio njegov najveći greh – bio je dete. Tuga i žalost nisu prirodna svojstva, on je naučen tome. And because I am happy and dance and sing, they think they have done me no injury - i dalje je srećan, ali se to okreće protiv njega. ...to praise God and His priest and king – institucije zamenjuju ulogu Boga Who made up a heaven – izmislili su raj, stvorili svoj sistem

LONDON ne uklapa se, zato luta

veštački, ucrtan, planiran

I wander thro' each chartered street, čak i reka

Near where the chartered Thames does flow trag, žigosano

And mark in every face I meet

Marks of weakness, marks of woe.

In every cry of every Man,

Stvorena je percepcija, iluzija – to je u glavama ljudi

In every infant’s cry of fear, In every voice: in every ban, Crkva je učestvovala u svemu tome

The mind-forged manacles I hear

How the Chimney-sweeper’s cry Every blackening Church appalls, And the hapless Soldiers sigh Vojnici su u službi države, a naređenja su često prolivanja krvi

Runs in blood down Palace walls Koja je svrha porodice, ako se rađaju deca o kojima niko ne brine?

But most, through midnight streets I hear How the youthful harlots curse Blasts the new-born infant’s tear And blights with plagues the marriage hearse.

Pesme nevinosti:

Pesme iskustva:

A Little Boy Lost

A Little Girl Lost

A Little Boy Found

A Little Girl Found

A Little Girl Lost – devojčica šeta sa roditeljima kroz šumu, izgubi se, dolaze divlje životinje, njena čistota i nevinost prelazi na njih, lavica je odnosi u pećinu A Little Girl Found – roditelji pronalaze devojčicu na jednoj livadi gde se ona igra sa divljim životinjama Ljubav je sila koja će spasiti svet. U prirodi je spas od urbanog života. Blejk je značajan i kao mislilac, umetnik i prorok, prorok čija su proročanstva na zatrašujući način ostvarena i koja nastavljaju da se ostvaruju.

WILLIAM WORDSWORTH Prvi veliki romantičar. Početak romantizma je 1789. godina, kada je obajvljeno prvo izdanje zbirke Lirske balade, koju su napisala dvojica starijih romantičara – Vordsvort i Kolridž. Drugo izdanje je sadržalo predgovor u kome je Vordsvort izložio neke od osnovnih principa romantizma – predgovor se smatra nezvaničnim manifestom romantizma. Bio je jedan od rodonačelnika engleskog romantizma – ’’ne samo otac, nego i deda engleskog romantizma’’. Živeo je previše dugo, do 25. godine je napisao najbolja dela ,a posle je pisao rutinsku poeziju. Njegova inspiracija je trajala isto koliko i njegova mladost (bio je neko ko se rodio kao starac i živeo kao starac). Bio je realističniji od ostalih romantičara. Njegova poezija najteže komunicira sa današnjim čitaocima, deluje zastarelo i zarobljeno u vlastitom vremenu. Lake District – jezerska oblast, postojbina romantizma. Vordsvort je najizrazitije bio pesnik prirode među romantičarima. U prirodi je video neku vrstu božanstva (poistovećuje Boga sa prirodom). Drugi veliki pesnik prirode je Šeli koji je prirodu posmatao na mnogo realističniji način (zanimale su ga prirodne nauke). Vordsvort je počeo da piše poeziju kao dečak. Kao mali je ostao bez roditelja – od idilične sreće do tragičnog gubitka. Iz rodnog kraja je otišao nerado, otišao je na studije u Kembridž, gde mu se okolni pejzaži nisu dopadali. Bio je loš student i osrednji pesnik u Kembridžu. Napustio je studije i 1791. godine otišao u Francusku – tamo je upoznao Anet Valon, između njih je buknula ljubav. Ona mu je rodila ćerku i to je obeležilo njegov život. U Francuskoj je doživeo još jednu veliku ljubav – Francusku revoluciju (ideal jednakosti, čoveka kao pojedinca). Najpre je prihvatio te ideale, a potom ih je u jednom trenutku odbacio, na tome će mu mnogi zameriti. Poslednja decenija XVIII veka bila je za Vordsvorta decenija lutanja – posle toga dolazi preokret, ponovo se sastaje sa svojom sestrom Doroti od koje se posle smrti roditelja razdvojio. Njihova privrženost je bila tolika da je Doroti bila neka vrsta njegove muze. Upoznao je Semjula Kolridža – njih dvojica su bili toliko različiti koliko je to bilo moguće. Kolridž je živeo u oblacima, a Vordsvort je išao u pravcu racionalnog. U početku su se dopunjavali u tom periodu su nastale njihove najbolje pesme. Njihovo prijateljstvo je započeto i trajalo u Lejk Distriktu, bili su sumnjivi polici jer su stalno nešto zapisivali. Otišli su u Nemačku da nauče nemački. Tu se upoznao sa nemačkom klasičnom filozofijom koju je preneo u Englesku. Lyrical Ballads – jedan broj pesama je napisao Vordsvort, koji je bio i urednik zbirke, a drugi broj Kolridž. Odlučio je 1801. godine da se oženi i od tog trenutka počinje opadanje njegove pesničke moći. Ode to Duty (1802) – govori o tome kako su njegovi buntovnički tonovi bili u duhu mladosti. Treba se pokoravati dužnostima. Njegova poezija počinje da odumire. Narednih pet, šest godina nastaju njegove najbolje pesme. Poeziju koju je kasnije pisao mnogo su više voleli u Engleskoj – dobio je titulu Laurel of Poet – pisao je poeziju za koju je znao da ljudi vole da čitaju. Sve što je napisao 1810 – 1850 ne vredi spominjati. Njegovu poslednju pesmu Prelude pisao je duže od 40 godina, u nekoliko hiljada stihova.

Podela poezije: 1. Autobiografske pesme Prelude – na zanimljiv, a često i dosadan način iznosi svoje romantičarske ideale. Ističe majčine (?) obične osobine (čovek može biti izuzetan samo time što je običan). Govori o tome kako je postao pesnik. Preface – Vordsvort je izneo osnovne principe romantizma. Poezija se piše jezikom kojim ljudi zaista govore. Cilj njegove poezije je da izbegava tzv.pesničku dikciju, on ne mora da govori izveštačeno jer poezija može da zvuči lako. Pesnik je ’’a man speaking to men’’ (žene u XVIII i XIX veku nisu imale prava da se bave književnošću, pa su uzmale muške pseudonime). Vordsvortovo shvatanje je da je pesnik običan čovek koji se obraća ljudima. Talenat ne treba da učini pesnika oholim. Proces stvaranja poezije ’’spontaneous overflow...’’ – spontani izliv snažnih osećanja. ’’Poezija nastaje iz emocija kojih se sećamo u trenucima zadovoljstva.’’ – pesnik ne treba da piše dok je obuzet emocijama, već da sačeka da ta bura prođe i kada prođe da se u nekom spokojstvu posveti toj minuloj emociji i pokušava da prisećanjem na te događaje i ponovo prizove tu emociju. 2. Balade The Mad Mother – nerazvijena priča. Slika žene i monolog te iste žene koja se raščupana pojavljuje sa bebom iz šume – monolog žene čiji je život uništen, ali koja ne želi da se preda. Naslućujemo da je dete plod nasilja (paradoksalnost). To dete je jedini smisao njenog života. Obraća se detetu: ’’Smile to me, my little lamb.’’ – jedan osmeh joj je dovoljan razlog za sreću. Sreća trijumfuje. Priča je tek nagoveštena. Sreća je iracionalna. The Idiot Boy – razvijena priča. Zabrinuta majka koja živi u udaljenoj kući daleko od naselja. Dečak mora da pođe na put da pronađe doktora, jer je njihova susetka bolesna. Dečak John prvu put napušta roditeljski dom i zbog toga je srećan. Majka ga čeka, ali njega nema – odlazi da ga potraži, odlazi do kuće lekara koji je otera, a ona nastavlja da traži po šumi. Sa prvim zracima sunca, majka ugleda Džonija i ponija i pita ga gde je bio i šta je radio. On opisuje kako su pevali noćni petlovi (sove), na noćnom Suncu (Mesecu) – za njega je ta noć čudo koje je njegovom životu dalo smisao, ali koje se verovatno neće ponoviti. Sreća i istina su subjektivne kategorije. We are Seven – pesma koja podseća na Blejka jer je razgovor odrasle osobe i osmogodišnje devojčice. Banalni pogled na svet suočen je sa vizionarskim, subjektivnim pogledom devojčice. Čovek samo srcem vidi dobro (lepota i istina su subjektivne). Svi su otvorili svoja vrata percepcije i pronašli ono što odrasli ljudi bezuspešno traže. 3. Ljubavne pesme – Vordsvort je veoma malo pisao ljubavnu poeziju. Lucy Poems (Pesme o Lusi) – pet pesama koje govore o devojci u koje je pesnik bio zaljubljen, koja je idealno biće i prerano otišla sa ovog sveta. On ove pesme ispisuje tražeći utehu i utehu uspeva da pronađe u prirodi. A slumber did my spirit seal – 2 katrena – prvi govori o idealnoj, prelepoj prošlosti, a drugi o tragičnoj sadašnjosti. Javlja se ideja o besmrtnosti – kada čovek voli, on veruje da smrt ne postoji. U drugoj strofi u velikoj meri uspeva da se suoči sa tragičnom činjenicom da nje više nema. Zaključuje da je Lusi postala deo prirodnog ciklusa, kamenja, stena i drveća i svega što pesnika okružuje, pa tako on može da je oseti oko sebe.

4. Pesme prirode – neke podsećaju na klasicističke, a znatno veći pesama pripada filozofiji poezije. The Daffodils – govori o tome kako je priroda ono što mu daje snagu u teškim trenucima. Immortality Ode – počinje kao elegija, a završava se kao oda. U početka četiri stiha oprašta se sa svojom mladošću. Oseća da nije deo sveopšte radosti oko sebe. Zvuči kao umoran starac. U petoj strofi počinje da naslućuje put ka prevalizaženju jada koji ga obuzima. Naše postojanje je tek jedan tren, a naša duša postoji oduvek i zauvek. Naša duša je imala utočište kome će se vratiti nakon ovozemaljskog života. Ovo je oda zrelosti, mudrosti, spoznaje. Ta vrsta mudrosti izbavlja nas od tuge zbog izgubljene mladosti. Zreli Vordsvort može da se suoči sa svojim uspomenama bez straha da će ga one uništiti. Racionalni Vordstvort – sve mora biti pod kontrolom razuma – potviurečnost (racionalnost i emocionalnost). ’’The first and last of all knowledge’’ – poezija je ta koja nudi odgovore na najvažnija pitanja. Njen zadatak je da stvara zadovoljstvo.

SAMUEL TAYLOR COLERIDGE S.T.C. bio je najveći pesnik metafizičkog irealnog u epohi romantizma i najveći mislilac. Najviše je patio i bio najveći sanjar u doba romantizma – nesrećni čovek koji je imao težak život. Bio je rob svog nesrećnog života i jedan od pesnika koji su više najavljivali da će stvoriti nego što su zapravo stvorili, što opet ne znači da njegovo delo nije monumentalno. Ostao je tužak utisak da je mogao da stvori mnogo više nego što jeste. Njegovo delo je obeleženo osećajem gubitka. Rodio se kao 13. dete u porodici seoskog sveštenika i od malena je pokazivao darovitost blisku genijalnosti. Vrlo rano je dobio pesničku nagradu za jednu pesmu ju je napisao na latinskom. Rano je počeo da se oduševljava idejama buržoaske revolucije (i sestrom jednog svog prijatelja). Najpre se propio, pa je onda postao narkoman. Nije završio studije u Kembridžu, napustio ih je i krenuo jedan životni projekat. Pantisocracy – zajedno sa Robertom Saudijem je zamislio da stvori utopijsko društvo u Americi. Hteli su da pronađu 12 žena koje bi krenule sa njima. Kolridž se oženio sestrom Saudijeve buduće žene. Taj brak je za njega bio teret (Sara Priket). 1796. godine objavio je prvu zbirku pesama: Poems on Various Subjects, u kojoj samo najavljuje svoj pesnički talenat. On je ostao dosledan svojim idealima. U početku je bio blizak klasicizmu. Družio se sa Vordsvortom i između njih je postojala neka vrste podele rada. Prema podeli rada Vordsvort je trebalo da piše o običnim stvarima na uzvišen način, a Kolridž obrnuto. Poput Blejka, pokazivao nam je da je ono iracionalno deo našeg sveta poput onog stvarnog. Kolridževo zdrvalje posledenje decenije XVIII veka bilo je ozbiljno narušeno. Počinje sve češće da poseže za opijumom (mešavine opijuma i vode). Prve godine XIX veka je upoznao jedinu veliku ljubav, sestru Vordsvortove supruge, koja se isto zvala Sara. To ga je još dublje povukle u ponore narkomanije. Period njegovog vrhunskog stvaralaštva je veoma kratak (kraći od Vordsvortovog). Krajem prve decenije XIX veka dolazi do razlaza između K. i V.

Biografia Literaria – poslednjih 20 godina života. Ovo delo sakuplja sve Kolridžove spise, prebogata je originalnim idejama. Dve teorije: 1. pesnička imaginacija – razmišlja o tajni umetničkog stvaranja. Izdvaja tri vrste mašte (primary, secondary and fancy imagination) Primary – pomoću nje je stvoren svet – to je imaginacija koja je svojstvena Bogu Secondary – ona je odraz primarne i svojstvena je umetnicima (stvaranje duhovnog je ekvivalent božijem stvaranju materijalnog) Fancy – pomaže da nam život bude zanimljiviji i spaja ono što je već stvoreno 2. teorija organske forme – govori o pesničkom stvaranju. Za razliku od klasicista, romantičarski pesnik polazi od emocije koju želi da unese u svoju pesmu. Emocije i deje same diktiraju formu pesme. Pesnik ne treba unapred da zadaje oblik, već da ima želju koja treba da pronađe svoje umetničko obličje.

Pesnički testament – tri velike pesme: 1. Christabel – pesma napisana u distihu. Planirao je da je napiše u tri dela, a napisao je dva. Vordsvortu se činilo da je previše smela i nije je uvrstio u Lirske balade. Tek znatno kasnije, Kolridž će je objaviti. Atmosfera je čudnovata, poruke mistične na nadracionalnom nivou. Počinje kao balada slikom jedne večeri u kojoj naslovna junakinja u šumi pred zamka kleči i moli se u ponoć. Willing suspension of disbelief – svojevoljno suzbijanje neverice. Racionalna pitanja ne treba postavljati dok čitamo poeziju. Dolazi joj gošća, devojka Džeraldina i govori joj da su je neki vitezovi oteli, a ona je uspela da pobegne i traži od Kristabel utočište. Pripremaju se za spavanje – opisuje prizor, pomalo erotičan. Kristabel oseća umor i Džeraldina je zove da se odmori na njenom krilu. Sledećeg jutra Kristabela se budi sa svešću o počinjenom grehu, želi da otera Džeraldinu i tera svog oca da to učini. Kristabelin otac i Džeraldina odlaze ruku pod ruku u treći deo pesme koji nikad neće biti napisan. Tema sagrešenja i pokajanja, krivice i kazne je obeležila njegovo stvaralaštvo. 2. Kubla Khan – prilično kratka pesma od pedesetak stihova, a trebalo je da bude duža. Jedna od najčuvenijih priča o nastanku umetničkog dela, iako nije pronašla mesto u Lirskim baladama. U svom letnjikovcu pesnik je patio od stomačnih tegoba, pokušavao je da čita da zaboravi na bol, što nije mogao. Posegnuo je za opijumom i zaspao. Sanja o Kubla Kanu, vladaru koji je sagradio svoju palatu. Na tu rečenicu nadovezali su se stihovi. Probudio se opijen pesmom, seo da napiše stihove, napisao 54 stiha i tog trenutka na vrata mu je pokucao gost. Kolridž je, kada je ispratio gosta, s užasom shvatio da je zaboravio san. Zbog strukture i simetričnosti, može se smatrati celovitom. Prva vizija je vizija palate zadovoljstva. Kubli Kanu se pripisuju božanske moći – on je izdao nalog da se palata sagradi. Opis palate zadovoljstva – raskošan vrt oko palate je poput rajskog vrta. Slika raja je takva da gotovo guši svojom preteranom lepotom – toliko je lepo da izaziva osećaj klaustrofobije, to je raj koji guši i pritiska onoga ko se u njemu nalazi. Kroz raj protiče reka Alf, kroz pećine za čoveka nesagledive, rađa se uz strašni prasak i uz istu tutnjavu nestaje u stenama. Nakon nestajanja, kroz tutnjavu Kubla Kan čuje glasove predaka koji mu predviđaju rat (borba se nastavlja i kada se

život završi). Govori da je video devojku koja svira cimbalo i govori da je ta muzika nešto najlepše što je čuo – želeo bi da u svojoj poeziji stvori ekvivalent toj muzici. Pesnički vapaj – pesnici uvek osećaju više od onoga što umeju da iskažu. Velika pesma je tek deo onoga što pesnik oseća. Pesma se završava slikom pesnika izbezumljenog izgleda koga se ljudi boje i klone ga se. Postoji nesklad između onoga što je stvorio onoga što je želeo da stvori. Kolridž je imao nameru da napiše ogroman ep koji bi bio veliki manifest njegove umetnosti – u središtu bi bila ideja o grehu. Prvo je razmišljao o Kainu, pa o Jevrejinu lutalici (Ahasfer, lik koji se našao pred vratima sudnice kada je Isus odlazio od Pontija Pilata. Ahasvet mu je rekao: Hajde, šta čekaš? Isus ga je osudio na večito lutanje. U drugoj verziji, Ahasvet je odbio da pomogne Isusu kada je nosio krst na Golgotu.). Potom, Kolridž je napisao dugu pesmu, kao što ga je Vordsvort savetovao. 3. The Rime of the Ancient Mariner – strofa je bliska baladnoj strofi. Započinje in medias res. Okvira priča odigrava se u realnosti, a glavnu priču priča stari mornar iz svoje prošlosti. Venčanje na kojem stari mornar zaustavlja jednog od trojice gostiju i primoraa ga da ga sluša – umetnik koji stvara onaj ko to doživljava. On mora da ispriča priču koja je u njemu, a odabran gost mora da ga sluša. Priča počinje deskripcijom mornara koji kreće na putovanje. Kada brod zaplovi, provo iz vidika nestaje crkva (vera), pa brdo (vera uopšte) i na kraju svetionik (svetlost). Izlazak iz hrišćanske vere, iz vere uopšte i okrilja razuma. Nailazi oluja koja donosi neprijatno iskustvo, ali i nešto u čemu mornari na neki način uživaju. Odjednom, oluja prestaje, pojavljuje se albatros. Mornari se u početku prema njemu ponašaju kao i obično, jer je albatros dobar znak. Mornar ga strelom ubija i time se završava prvi deo. Na početku drugog dela, mornar se seća reakcije svojih drugova. Iracionalno zlo je ono koje postoji u čoveku – njegov zločin je težak upravo zbog toga što je nemotivisan. Mornari se najpre ljute, ali onda odobravaju to što je stari mornar uradio. Time postaju saučesnici u zločinu, nije bitno što taj zločin nije počinjen njihovom rukom. Nakon toga, brod uplovljava u mirno more – mir koji je samo prividan simbolizuje depresiju, letargiju. Ovo je na neki način i autobiografska pesma. Okruženi vodom mornari umiru od žeđi – pesnik kome je sve bilo na dohvat ruke, a sve to mu je nekako izmicalo. Oni tada shvataju da ih mora stići kazna. Da bi sa sebe skinuli teret greha nastoje da sav taj greh svale na leđa starog mornara. Aluzija na Hrista – on je taj koji treba da plati za grehe čovečanstva. Pojavljuje se avetinjski brod na kom su smrt i život u smti – kockaju se u živote mornara. Život u smrti dobija starog mornara, a ostale mornare smrt. Mornari umiru redom, a stari mornar ostaje u agoniji – potpuna izolovanost, odbačenost je ono nastrašnije. Pokušava da se pomoli, iz grla mu izlazi samo muk, nije se zaista pokajao. Divi se lepoti morskih zmija – konačno se susreće sa živim stvorovima. Oseća nalet osećanja prema njima i nesvesno ih blagosilja (kao što je nesvesno počinio i greh). Iracionalni čin mržnje i iracionalni čin ljubavi. Tog trenutka albatros mu spada s vrata i počinje da se otvara šansa za pokajanje. Vraća se među ljude, ali deo kazne ostaje da ga muči – delimičan oproštaj greha. Osuđen je da luta i da s vremena na vreme oseti neodoljivu želju da nekome ispriča svoju priču. Ljubav je sila koja je zaslužna za čovekom uspon i pad. Ta priča je promenila čoveka koji ju je slušao, kao što velika umetnička dela mogu prmeniti čoveka.

GEORGE GORDON BYRON Pripada mlađoj generaciji engleskih romantičara kada neki principi ostaju, a neki se transformišu. Bio je najbliži klasicističkim stavovima među romantičarima (uzvišenost), što je paradoks, jer je Bajron najpoznatiji romantičar. Još za života postao je mit – živeo je svoju umetnost, kao i Oskar Vajld, njegov život je neodvojiv od njegovih dela. Prvi brak njegovog oca, Džona Bajrona (ludi Džek) – imao je ćerku po imenu Ogasta, potom se oženio pesnikovom majkom (mlada naslednica). Ludi Džek je propio imanje i ubrzo nakon toga umro, kada je Bajron imao tri godine. Škotska je uticala na njega na dva načina – priroda i kalvinizam. Bajron je verovao da mu je dodeljen pakao. Odgajile su ga majka i dadilja. Živeli su u sirmaštvu dok Bajor nije postao nosilac plemićke titule. U srednjoj školi je izgradio kult samog sebe kao palog anđela. Kao mlad bio je prilično nesnosan tip, ali neodoljiv za žene. Studirao je Kembridžu gde se isticao po žurkama koje je organizovao. Na svaki način je ismevao je sve što je pokušavalo da ga ograniči. Bio je lep, ali je imao manu – bio je hrom – istovremeno neko koga su žene mogle da vole i sažaljevaju. Prva pesnička zbirka – Hours of Idleness (1809). Negativne reakcije su ga naterale da napiše još jedno satirično delo. 1809. godine je otišao na Grand Tour – dugo i sadržajno putovanje koje je trajalo godinu dana. Najznačajniji suvenir koji je doneo bio je ’’svetski bol’’ (neodređena uga nad činjenicom da je svet u kome živimo najgori od svih mogućih svetova). Bajron je bio ’’najuspešniji maneken svetskog bola’’. Lady Caroline Lamb – bila je udata za visokog političara i brzo mu je dosadila. Zanimljiva žena. Kad je Bajron pokušao da ode od nje, to nije bilo tako lako. Ogasta Lee – Bajronova polusestra. Anabella Milbrake – mislila je da može promeniti Bajrona i bila je drugačija od drugih Bajronovih žena. Venčali su se prilično brzo. Odmah nakon što su se venčali, Bajron joj je rekao: ’’What is done, cannot be undone.’’. Anabela je prelazila preko mnogih stvari, ali kada je shvatila da je njena suparnica polusestra njenog muža, podnela je zahtev za razvod. Bajron je zauvek otišao iz Engleske 23. aprila 1816. godine – to je bio prelomni trenutak u njegovom životu. Skida masku melanholičnog gubitnika i ispod te maske vidi gubitnika – ono što je do tada bila pesnička poza postalo je njegov stvari lik. Njegova poezija se tada menja. Do tog trenutku izigravao je gubitnika, a onda je i postao jedan – tada njegova opezija postaje poezija čoveka spremnog da sve nesreće posmatra sa ironijom. Satirični spev – Beppo (1818) & Don Juan (1818 – 1824) Umro je među grčkim ustanicima protiv turske vlasti. Sanjao je o tome da život okonča na bojnom polju – umesto na bojnom polju, umro je u bolnici od malarične groznice jer je pogrešno lečen. Bio je shvaćen kao otelovljenje romantizma, dok klasicistička crta postaje manje značajna. Hours of Idleness- Časovi besposlice - Nije nameravao da se ozbiljno bavi poezijom, pa je zato tako jednostavna. Jedan kritičar je istakao da je Bajronova poezija jedna ustajala baruština. Kritičari su ga isprovocirali toliko da je rešio da iz inata postane pesnik. English Bards and Scottish Reviewers (1805) – osveta kritičarima. Predstavlja manifest Bajronove poezije, pronalazi uzore među klasicistima i deklariše se kao jedan od njih. Za Vordsvorta kaže da je dosadan, a za Kolridža da je opskuran.

1812. godine objavio je Hodočašće Čajlda Harolda – prva dva speva. Treći je nastao 1816, a četvrti 1818. godine. Prva dva pevanja delo su mladog Bajrona. Mladi plemić Harold (čajld je mladi kandidat za viteza) – sebe projektuje u tom liku – prvi je bajronovski junak (poza koju je Bajron izgradio). Iako mlad, već je probao sve u životu, razočarao se i sada setno tumara svetom, opterećen svešću o nekom davno počinjenom grehu. Sposoban je da voli, ali nema kome da pokloni tu ljubav. Spreman je da žrtvuje život za trunku ljubavi i osuđen da ljubav ne pronađe nikada. ’’Probudio sam se i shvatio da sam slavan.’’ Svi su u liku Harolda pronalazili Bajrona, jer nije umeo da izađe na kraj sa slavom. Piše niz dela pod zajedničkim naslovom – Oriental Tales – The Bride of Abydos (1812) & Corsait (1813). Abidoska nevesta – devojku po imenu Zalejha otac je primaravo da se uda za bega, što ona ne želi, pa joj brat Selim pomaže da pobegne. Mnoge njegove junakinje umrle su od tuge. U Orijantalnim pričama ima dosta bajronovskih junaka. Po odlasku iz Engleske, Bajron počinje da piše drugačiju, zrelu poeziju. The Prisoner of Chillon – švajcarski borac za slobodu, provodi godine u tamnici. Izlazi na slobodu sa uzdahom jer ne zna šta bi sa njom. I Bajron je u tom trenutku imao slobodu. Prva dva pevanja Čajlda Harolda – Harold je bio adolscent. U trećem i četvrtom pevanju Bajron nema potrebe da glumata, već se poistovećuje sa svojim junakom. U prvom i drugom pevanju on je pesnik koji melanholičnim falsetom pokušava da zvuči zrelije. U trećem i četvrtom počinje da piše o nekim pesničkim temama karakterističknim za romantičare – očajanje kao izvor oezije, pesničko stvaranje opsiuje kao jedini smisao života, u poeziji pesnik grabi svet koji je superioran u odnosu na stvarni svet (postmodernistička ideja – jedina prava stvarnost je umetnička stvarnost). Manfred – lirska drama u kojoj Bajron dodaje bajronovskom liku faustovsku dimenziju. Manfreda muči teret greha, on prkosi svima koji žele da ga uvedu u stvarni svet. Umire nesrećan, ali slobodan. Beppo (1818) – satirična pesma – priča o ljubavnom trouglu. Sve se završava miroljubivo, sa osmehom i okončava se kao da se ništa nije ni dogodilo. Ljubav nije nešto za šta vredi umirati. Don Juan (1818 – 1824) – Bajron je dugo razmišljao o tome da napiše ep i dugo je tražio junaka. Don Juan je lik iz čuvene španske legende, legenda o čoveku kome nijedna žena ne može odoleti, čoveku koji osvaja žene i istovremeno ih uništava. Na kraju biva kažnjen tako što će završii u paklu. Različito su koristili njegov lik za svoja umetnička dela. Bajronov Don Juan je pasivna žrtva žena, neko ko ne ume ženama da kaže ne. On je sve ono što bajronovski junak nije. Njegov Don Juan rađa se u Sevilji, brzo ostaje bez oca – biografska sličnost, Bajron se i sebi ruga. O njemu se stara majka, dona Ines, koja od njega krije da ljudi imaju i erotsku stranu i pretvara ga time u savršenu žrtvu žena. Prvu ljubavnu avanturu doživljava sa jednom prijateljicom svoje majke, dona Hulijom – između njih dvoje rađa se ljubav, koja biva otkrivena – i jedno i drugo moraju biti kažnjeni. Dona Hulija je poslata u manastir, a on na dugo putovanje. Glavni lik ovog dela je zapravo Bajron na daleko ironični način. Don Juan je neka vrsta njegovog naopakog alter ega. Nije mu važan Don Juan,

ta priča o njemu je nit koja treba da uvuče čitaoca u priču koja je zapravo priča o svetu u kome živi. Ovo je esej u stihu (oktava rima). Piše zapravo o velikim temama koje su ga opsedale. Don Juan je poslednja paradoksalna himna slobode u Bajronovom stvaralaštvu. Za života, Bajron je bio slavan zbog svojih bajronovskih junaka, potom voljen zbog svojih ljubavnih pesama, da bi u poslednjih nekoliko decenija bio svrstan u najveće romantičare.

PERCY BYSSHE SHELLEY Bio je trn u oku engleskog establishmenta. Osuđivali su ga, a njegova poezija je omalovažavana. Šeli je bio neobičan, čudan – najveći zanesenjak engleskog romantizma (neko ko neprestano pokušava da pretvoli svoje snove u javu). Vrlo rano je zaradio nadimak Mad Shelley – biti lud značilo je biti natprosečan u tadašnjoj Engleskoj. Metju Arnold mu je dao nadimak ’’ineffectual angel’’, tražeći od njega da bude delotvorni, aktivni anđeo. Istrajao je u nastojanjima da svet učini boljim tako što će svakog pojedinca učiniti boljim. Bio je pripadnik premićke porodice, što je u njemu stvorilo još veći otpor prema konvencijama. Na njega su uticale ideje Francuske revolucije, do kraja života se nije odrekao tih ideala. U školi se isticao time što je branio slabije učenike od jačih. U srednjoj školi (Itan) bio je prvržen prirodnim naukama. Ljubav prema prorodi ostala je u njemu i kada je postao pesnik. Nastoji da objasni prirodu, pokazuje njenu snagu da i u svojoj objašnjivosti ostaje mistična. Opisuje prirodne nauke na naučni način. Upisuje studije u Oksfordu i pronalazi doživotnog prijatelja (Tom Hogg) – sa njim je delio sve. Puno su čitali i razgovarali o književnosti i time došli do zaključka da Bog ne postoji. Te stavove su objavili u zbirci The Necessity of Atheism (1811) – Šeli objašnjava da je čitajuči Platona i druge mislioce zaključio da Bog ne postoji i traži dokaze njegovog postojanja. Knjiga je spaljena, a Šelija su oterali, kao i Hoga sa njim. Odlaze u London i tamo Šeli upoznaje buduću suprugu Harriet Westbrook, koja je imama 16 godina. Venčao se s njom u Škotskoj. Počeli su da se bave humanitarnim radom, putujući svuda po Engleskoj i okolini. Otišli su i u Irsku i vrlo brzo je došlo do krize njihovog braka, a ona je padala u depresije, zbog čega joj je Šeli okrenuo leđa. Istovremeno se zaljubio u ćerku Vilijama Godvina, Meri. Jednog dana došao je sa pištoljem u njen dom i vikao da želi da se ujedini sa njom. Ubrzo posle toga, ona je pobegla sa njim u Francusku. U Švajcarskoj je upoznao Bajrona – jedno od značajnih pesničkih prijateljstava. Šeli, Bajron i Meri su započeli gotske romane. Njih dvojica su odustali, a Meri je napisala Frankenštajna (najveći plod njihovog prijateljstva). U decembru 1817. Herijeta se ubila. Šeli se posle mesec dana oženio sa Meri. Bilo mu je zabranjeno da viđa svoje dvoje dece koje je imao sa Harijetom. Otišao je u Italiju i živeo teškim životom obeleženim nemaštinom i Merinim bolestima. Najplodnije pesničke godine – 1818 – 1822. U avgustu 1822. godine, Šeli je sa još jednim prijateljem otišao brodićem u posetu Bajronu. Pri povratku ga je sustigla bura, kraj njih je prošao veliki brod odakle su ih dozivali, ali Šeli je odbio. Bio je ožaljen u Italiji, a Engleska je njegovu smrt dočekala sa zluradošću, jer mu nikada nije oprostila ateizam. Zbog toga je percepcija njegove poezije bila mnogo zlonamernija nego što je zasluživala. Njegova poezija vrednovana je tek u 20. veku. Pre svega, bila je sredstvo za izražavanje političkih ideja.

Green Maks (1813) – lepu devojku po imenu Ianthe vilinska kraljica odvodi u predele gde se vide prošlost, sadašnjost i budućnost. U idealnoj budućnosti neće biti sveštenika i kraljeva, aristokratije, svi će ljudi biti jednaki - cvetaće republikansko uverenje, slobodna ljubav, anarhija i vegetarijanstvo. U Eseju o slobodnoj ljubavi ističe da je amoralno sve ono što loše utiče na čovekovu sreću, a moralno ono što čoveka čini srećnim. Alastor or The Spirit of Solitude (1819) – pesnik se koleba da li da se preda stvaralačkoj samoći ili da živi u društvu. On bira samoću i proganja ga Alastor – duh samoće, i na kraju umire. Pesnik mora da učini ovaj svet boljim. Julian and Maddalle (1818) – Šeli i Bajron vode filozofske razgovore o najvećim životnim vrednostima. Julian (Šeli) je optimista, a Maddalle (Bajron) je pesimista. Bajron odnosi pobedu. Šeli u svemu vidi beskrajne mogućnosti, a Bajron govori da je pustoš pustoš. Šeli govori o ljubavi, a Bajron ga odvodi u bolnicu za umobolne i pokazuje mu čoveka koji je poludeo od ljubavi. Prometheus Unbound (1818; Oslobođeni Prometej) – lirska drama. Eshil je imao dramu Okovani Prometej. Šeli želi da završi ono što je Eshil započeo. Prometej je kod Eshila heroj i nije time kažnjen čitav ljudski rod, već samo Prometej. Prometej prikovan za kavkasku stenu trpi užasne bolove – dva čina. Prometej nam priča o svojoj sudbini, proklinje Jupitera. U trećem činu doživi prosvetljenje i oprašta svom mučitelju. Tog časa stiču se uslovi za njegovo oslobođenje (kao Hrist). Javlja se ideja o tome da će svi biti jednaki, da neće biti razloga za rat, da će se ljudi prizvati pameti. Ovde Šeli poslednji put tako ubedljivo veruje da će takav svet postojati. One Word – izbegava da spomene reč ljubav. Ne želi da nudi konvencionalnu ljubav, već ljubav koja će biti čulna i duhovna. ’’Čežnja noćnog leptira za zvezdom(?) i noći za jutrom.’’ Žudimo za onim što nas ubija, ali žudnja je tako jaka da smrt postaje beznačajna. Pesmu ispeva u trenutku velike ljubavi. Music, when self voices die – govori o tome šta ostaje posle ljubavi. Ostaje nešto neuhvatljivo, čega smo svesni, ali ne možemo da opišemo. Jedna duhovna dimenzija ljubavi ostaće nedodirnuta. When the Lamp is shattered – govori o tome da posle ljubavi ne ostaje ništa osim strasti – ostaje u nama kao teret. Šelijeve pesme prirode: The Cloud – naslovni junak je simbol ljudskog života. Čovek je homo ludens, neko ko ima potrebu da se igra. Opisuje oblak u njegovim raznim inkarnacijama – ono što mu je svojstveno je želja za igrom. To a Skylark (Pesma ševi) – pesma o pesničkoj inspiraciji koja je neuhvatljiva i nepredvidiva poput ptice. Ode to the West Wind – naziva ga dahom jeseni. Jesen njegovog života (1821). Obraća se jesenjem vetru i traži od njega da bude uništitelj onoga što je staro, mrtvo, prošlo i čuvar novog života. Uporediv sa Blejkovim Tigrom – destrukcija koja može biti pozitivna. Pesma počinje idejom da sve staro treba uništiti da bi se došlo do novog života (univerzalno). Zatim

postaje veoma lična –a sebe doživljava kao ugaslo ognjište i moli vetar da mu pomogne. Šeli dostiže dno, da bi mogao da krene naviše. Pesma se završava najavom zime koja ovde nije najava smrti svega, nego je za Šelija nagoveštaj da dolazi proleće (dolazi zima, što je znak da ni proleće nije daleko) – optimizam. To što je izrečeno kroz pitanje odaje izvesnu nesigurnost. Proleće posle ove pesme bilo je poslednje Šelijevo proleće. Adonais – ispevana povodom Kitsove smrti. Šeli osuđuje kritičare koji su bili brutalni prema Kitsu. Želi da ga ovekoveči kao pesnika koji će nastaviti da živi kroz svoju poeziju. Poistovećuje ga sa Adonisom. Adonis je stradao jer je bio previše lep i dobar za ovaj svet. Ovo je pastirska elegija (spenserova strofa). Počinje kao konvencionalna pesma, a završava kao jedno od najvećih čuda književnosti. Odvija se konvencionalno sve do trenutka kada Šeli govori o tome da se Kits budi iz sna o životu. Poredi smrt sa životom. Borimo se sa ništavilom – nihilistička i idealistička pesma u isti mah. Čovekova duša ostaje onda kada čovek svojom borbom to zasluži. Govori o tome kako je Kits večitost obezbedio svojom poezijom. Polazi da je mrtvom Kitsu mnogo bolje nego njemu živom. Započinje dijalog sa samim sobom – nagon za smrću, ali i istovremeni strah od smrti (’’Umri ako želiš da dospeš do onoga za čime tragaš’’). Nagon za smrću u tom trenutku odnosi pobedu nad željom za životom. ''Barka moga duha odlutala je daleko od obale’’ – nekoliko meseci kasnije zaista tako i umire. Pesma je veliko čudo poezije, jer ovde umetnost najavljuje život, tačnije smrt.

JOHN KEATS Poslednji veliki romantičar. Bio je pesnik čija poezija najlakše komunicira sa savremenim čitaocemim, poezija koja je pobedila vreme (najčulnija, najslikovitija). Spada među one pesnike koji su morali da umru da bi doživeli priznanje. Nastojali su da ga ubede da odustane od toga da bude pesnik. Poticao je iz obične, građanske porodice. U ono vreme poezija je još uvek bila smatrana elitističkom. Kitsov otac poginuo je vrlo rano, tako što je pao s konja i Kits je ostao sa braćom i sestrama. Majka mu se preudala i propila, pa je on morao da se posveti porodici. U četrnaestoj godini počeo je da izučava apotekarski zanat, a i dalje je pohlepno čitao i bojažljivo pisao poeziju. Interesovali su ga antički mitovi – među prvima je počeo da tumači mitove na primereniji način, u duhu svoga vremena. Kitsova ljubav prema antičkoj književnosti ispoljavala se u prepričavanju mitova, da bi kasnije dobila novi oblik. Njegove prve pesme posvećene su Apolonu. Leigh Hant – umeo je da prepozna talenat i pomagao je romantičarskim pesnicima da objavljuju svoju poeziju. The Examiner Oh Solitude – pita se da li je moguće živeti i pisati poeziju (samoća je neophodna da bi se čovek posvetio poeziji). Sleep and Poetry (Poems 1817) – razmatra neke od najvažnijih motiva svoje poezije – motiv prolaznosti i mogućnosti da se ta prolaznost pobedi. Kits zaključuje da je život kratak kao put kapljice sa drveta do tla. Traći još koju godinu života da bi se povetio poeziji. Mladi romantičari su često puni samosažaljenja i govore o smrti kao o nečemu što im je blisko. Kits je od malena osećao dah smrti za vratom, zbog smrti oca i majke. Nekoliko godina pre smrti

shvatio je da će njegov život biti kraći nego što on želi da bude (njegovi vapaji zvuče uverljivije). Nikada nije bio zaista mlad, gotovo da nije imao period pisanja mladalačke poezije. Njegov stvaralački period je trajao samo pet, šest godina, ali to je gotovo sve zrela poezija. Odmah je postao veliki pesnik i bio je to do kraja života. Naišao je na kritike – kritičari su ga savetovali da se bavi nečim praktičnijim. Njega to nije sputavalo, ali mu je nanosilo bol. Kritičari su doprineli njegovoj ranoj smrti. Endymion (1818) – duži spev, slobodna obrada mita o lepom mladiću, pastiru, koji se zaljubljuje u boginju meseca Sintiju. Ona nestaje i on krene da je taži u dubini zemlje, ali je tamo nema. On luta po tom svetu i tamo nalazi devojku sličnu sebi, Febu, zaljubi se u nju i na kraju shvati da je ona zapravo Sintija. Ovo je pesma sa naivnom tematikom, laka meta za kritičare. Kits je shvatio da treba da piše poeziju onako kako oseća da treba. Isabella, or the Pot of Basil – inspiracija mu je bio Dekameron (ironična distanca) – Kits preuzima jednu od priča iz Dekamerona ali bez ironične distance, pa je promašen ton najveći problem ove pesme. Priča o dvoje mladih iz Firence, Izabela i Lorenco i uvodi socijalnu notu time što kaže da je ona sestra bogate braće koji se protive tome da se ona uda za siromašnog Lorenca. On je stidljiv, pa ga ona upozorava da je vreme da prestane sa oklevanjem. Lorenco nekako uspeva da promuca(?) te ljubavne reči. Izabelina braća ubijaju Lorenca i njegovo telo zakopavaju u šumi. Izabela tuguje, dolazi joj u san, ona se budi i odlazi u šumu odakle iskopava Lorenca. Odseca mu glavu, odnosi je kući i zasadi u saksiju (prethodno ga očešlja). Svakog dana zaliva bosiljak suzama. Braća joj otimaju saksiju i ona umire od tuge, a čitava Firenca plače za njom. Kits je ovde preterao u konkretnosti pesničkih slika. Ova priča se može uspešno ispričati samo sa ironičnom distancom. Ova pesma se može uspešno ispričati samo sa ironičnom distancom. Ova pesma je druga krajnost. Kits shvata da treba da piše čulnu poeziju koja će biti apstraktna u isto vreme. U jesen 1818. Kits je doživeo tri velike tragedije koje su doprinele tome da u sledećoj godini napiše veliki broj vrhunskih pesama. Umro je njegov brat Tom (od tuberkuloze), Kits ga je lečio i bio uz njega, pa je tako i samo oboleo. Upoznao je ženu svog života (treća velika tragedija), Funny Brawne – pripadala je višoj klasi. Nisu se mogli venčati zbog protivljenja njenih roditelja. Dok je bio sa Fani, Kits je osećao da troši vreme i bio je rastrzan između opsesivne ljubavi prema poeziji i opsesivnoj ljubavi prema Fani (dve nepomirljive želje) Bright Star – sonet u kome sluti skori kraj i ne traži više još koji dan da napiše još neku pesmu, nego traži još koji sat da ga provede sa Fani. Kao da tek na kraju shvata za šta da se opredeli. Pred sam kraj otišao je u Italiju, gde je ubrzo umro. Na grobu mu stoje reči koje je sam sebi napisao kao epitaf (ovde leži onaj čije ime je bilo napisano na vodi) – tužno zaključuje da je njegovo ime napisano na vodi, kao i njegova poezija i da će sve biti izbrisano. Lamia (1821) – druga i poslednja zbirka. Pesma u kojoj pronalazi ravnotežu između konkretnosti i apstraktnosti. Pitanja privida i stvarnosti, ljubavi i smrti, prolaznosti i besmrtnosti. Mladi pastir zaljubljuje se u čarobnicu Lamiju koju je Hermes pretvorio najpre u zmiju, a potom u prelepu devojku i zapretio je da će se, ukoliko se otkrije njen pravi identitet, ponovo

pretvoriti u zmiju. Želi da se oženi njome i organizuje gozbu na kojoj prisustvuje njegov stari prijatelj Apolonije koji upozorava da će se Lamija ponovo pretvoriti u zmiju. Likijas (?) umire od tuge. Ne treba buditi one koji spavaju – ljubav je iluzija i samo kao takva može da postoji. The Eve of St. Agues – nastala po legendi u kojoj će devojka sanjati momka za koga će se udati. Te noći uoči svete Agueze, odlazi u krevet bez večere i pre odlaska na počinak se pomoli. Njen dragi je izdanak porodice koja je u zavadi sa Madleninom (?) porodicom (Kits je voleo Šekspira). On dolazi pred Madlenine odaje, dadilja treba da ga spreči da uđe, ali ga pušta pod uslovom da joj ne učini nažao. Njih dvoje odlaze zajedno – ljubav odnosi pobedu. La Belle Damme sans Merci – napisao ju je slučajno, spontano i nije bio svestan njene veličine. Ispričao je tu priču na jednostavan način i ta jednostavnost ovu pesmu čini pogodnom za različita tumačenja. U okvirnoj priči, pesnikovo ja susreće usamljenog, ojađenog vieza okruženog jesenjim predeom. Pita viteza šta ga muči i vitez priča priču o tome kako je susreo prelepu ženu, tako lepu da je zračila vanzemaljskom lepotom. Ona ga je očarala. Usnula je u njegovom naručju i on je u snu video svoju stvarnost, ljude koji mu se obraćaju i kažu mu da ga je začarala lepa gospa bez milosti. Kada se probudi, nje više nema, a on ostaje da luta svetom. Cikličnom strukturu Kits nam kaže da se ova priča priča otkada postoji svet, priča je koja nema kraja – uvek će biti nesrećnih ljubavi. Pesma je o tome da ljubav daje život, ali ga i oduzima. Najznačajniji deo Kitsovog opusa jesu njegove ode – pet oda (Ode to Autumn, Ode to Melancholy, Ode to Psyche, Ode to a Nightingale, Ode to a Grecian Urn). Oda postaje mnogo individualnija. Romantičarske ode su subjektivne. Ode to a Nightingale – letnja noć – pesnikovo ja sluša pesmu slavuja, u živa u njoj, ali i pati zato što je pesma večna, a život prolazi. Omamljenost, opijenost koja prelazi u trans, ali nijednog ternutka nije lišena bola. Oseća se kao da je uzeo opijum. Bol koja ga ubija je ona koja ga vezuje za život i zavidi pesmi na besmrtnosti. Prva pomisao – želja za zaboravom, za bekstvom iz ovog sveta, pokušaj da do zaborava stigne prečicom (opijanjem). U narednoj strofi se doseća onoga od čega želi da pobegne – surova prolaznost na koju je osuđeno sve na ovom svetu, ne samo život, već i sve vrednosti, ta pomisao budi u Kitsu tako duboko očajanje da shvata da mu nije dovoljno da se opija da bi pobegao od toga. Poezija je njegov put ka večnosti, kada se toga doseti, Kits može doći do visina u kojima je pritisnut čulnom lepotom koja ga gotovo guši. Raj je takav da se Kits u njemu oseća klaustrofobično (uporediv sa rajem u pesmi Kubla Khan). Romantičari rajevi, a možda i svi ostali, opasni su. Želi da umre jer želi da sačuva neprolazni trenutak, ali zna da je povratak na ovaj svet neminovan. U Kitsovom snu, budi ga reč forlorn. Vraća ga u stvarnost u kojoj samo može ispratiti pesmu slavuja koja se završava: ’’Jesam li budan ili sanjam?’’ (nestalo je muzike) – probudio se u svetu u kome više nema muzike. Ode to a Grecian Urn – na Kitsovoj vazi razlikuju se dva prizora, dve slike. Druga je slika opustelog grada i ljudi koji iz njega izlaze. Na čelu povorke je sveštenik koji ih vodi na zrtvovanje (?) (pesnička ispovest u kojoj govori o tome da čovek mora ostati sam, kao i grad, da bi se mogao pretočiti u poeziju). Kits ističe da je lepo samo ono što je istinito. Prva slika – nakon obraćanja vazi, Kits nam slika prizor ljudi i žena kako se predaju čulnim radostima života – muzici, prirodi, ljubavi,... Slika mladih ljubavnika (on je nikada neće

poljubiti jer su ovekovečeni u trenutku u kome se iščekuje ostvarenje ljubavi). Kao i ljubav, umetnost je lepa samo dok se sluti. Heard melodies are sweet, but those unheard are sweeter.