Enciklopediski i politicki komentar Genosida-Prva cetnicka enciklopedija knj1 sv3 Vukasin Perovic

Вукашкн Г. Леровнћ

ЕНЦИКПОПЕДИСКИ И ПОЛИТНЧКН К О М Е Н Т Д Р

„ Г Е Н О С Н Д А “

- ПРВД ЧЕТКИЧКД ЕНЦИКЛОПЕДИЈА Нњнга I. св. 3.

Минхен 1972

Сва права придрж ава писац

Издањ е пишчево Dxuckeiei: «Iskia», 8 München 90, Ohlmüllerstr. 16, Bgb.

УМЕСТО ПРЕДГОВОРА

Кад сам пре скоро четврт века правио скицу овог опсежног дела, нисам могао да помислим, да ће се два најтрагичнија Србина нашег века, наћи уједињени у спојеном склопу мисли, тј. у истој свесци мог дела, да би под лупом истог историокритичара били обједињени као што их je људска недоследност ујединила у идентичној судбини. Пошто су оба према званичном курсу својих судија послати у вечност с печатом издајника интереса свога народа, то je утолико смеонији мој подухват у разбијању легенди односно у указивању на чињеницу, да je њихова осуда један од доказа, колико je јуристичка правда релативан појам, тј. конвенционална мера условљсна ставом човека према човеку, чији интереси налажу, да се у претставл>ању личних позиција као општих, правда своди на оно што je некада рекао велики претходник краља Николе: коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовештвом. . . И заиста, ако je јуристичка правда икада у Историји била апологија отсуства правне свести код дистрибутора ове правде, то се доказало судбином ова два српска национална симбола, да би у финој оптици сажето, судбина краља Николе била склоп формуле, како je требало наступити у односу на Дражу Михаиловића. Пошто сам у оба случаја сматрао себе погођеним сходно мом образовању и схватању света, то сам се усудио да приђем ближ е оној громади фалсификата, у чијим су се сенкама судије овим двојици морално, а затим социјално оптужених симбола склонили, да би изрекли своју реч као тумачи интереса народа, о којима су се сходно таквом схватању огрешили ова два народна првака. Стојећи на гледишту, да не постоји никакво огрешење о савест и дужности симбола код ова два велика Србина, то сам део њиховог комплекса ставио под своју критичку пупу, да бл доказао љубител>има истине и правде, да je суд на њиховом случају оскрнавио принцип оног основног у праву, тј. да je jus ars aequi et boni! И заиста никада y историји света, тј. у ери човечанства која je дигла писани закон на степен сакралног принципа, овај би у толикој мери погажен, колико у случају ова два национална хероја, који су сва своја бића уградили у темеље националног храма слободе и мисли. Из те перспективе осматрано, пришао сам смеоним кораком комплексу, да бих из туђине узвикнуо: не тако, господо државници и судије, већ овако! Да ли сам и у коликом степену успео да оправдам тај мој m o ­ t o , тј. да откријем оно сакривено у историјском комплексу ова два гладијатора на арени рвача са судбином, мени лично немо5

гуће je рећи, јер би то значило да судија даје суд о свом суду. чиме бих себе поставио у двострукој улози judex-a in sua res! Долазећи до закљ учка на основи искуства, да je свака полемика или у уж ем смислу дискусија о начелним питањима српске историје и будућностк, у арелима емигрантских кругова неконструктивна, нашао сам се у полож ају пустињ ака у милионском граду, да бих из те позиције, а у једном никад довршеном дијалогу — монологу расчлањ авао онај део наш е судбине, који као повезан уз примере личности јунака мог дела, сходно аналогији, може да наслути нешто одређеније о нашој будућој судбини, јер никаква револуција неће успети да поред револуционисања друш твених установа и темпа развоја односа социјалног смисла, истовремено измени људски менталитет и географске карактеристике арена збивања. Сходно томе покушао сам да у овој форми начиним доступним јавности моју критику суда јунацима овог дела, да она даде свој суд о мом суду или, у најмањ у руку, да у мојим мислима нађе потстреке ка формирањ у и израж авањ у својих судова, свакако у ширим хоризонтима, јер би објективна критика мојих мисли могла да послужи као прилог истини у односу на судбину личности којима сам посветио паж њ у у овом облику, што би другим речима изражено, требало да значи улаж ењ е у тајне ових радњи, чији се реж исери закривају и за оног народног интереса у име којег невидљиве руке загуш ују оне народне прваке, који у народни интерес уграђују своје личности, да би их стварни душмани народа, у чувањ у својих интереса давили рукама њихове деце, где онај узвик: зар и ти сине Бруте! доказује колико и В елики могу у извесним моментима бити наивни! То би било оно што се у грађанском речнику назива борбом с тајним силама. Отуда сматрам да би мој корак требало примити као иницијативни, али никако као етапу пред чијим крајем судије требају да стану као пред неком res judikata. Не, већ напротив. Трагедија јунака мог дела као и свих оних који се креташ е њиховим стопама није заврш ила свој трећи чин, па се отуда сматрам само приложником скромног удела у светској анализи узрока катаклизм е народа чију будућност врло јасно наслућује судбину ових двојице ж ртава вере и лојалности. Ово све утолико пре што се у мојим мислима сакрива један дуги низ неизречених оцена о нашој судбини, за чије расчлањ ивањ е и формирањ е профила требао би један читав штаб радника с одговарајућим материјалним средствима сходно обиму панораме. Утолико je мој задатак тежи, јер сам се сукобио с психологијом елемента чији сам део, тј. док ја сматрам моје напоре позивом интереса колектива коме припадам, на другој страни позвани да притекне упомоћ, сматра да je овај напор ствар онога уз чије се име веже. ЈБуди су од једне примитивне логике расуђивањ а исковали убојно оруђе против сваког јавног радника, који сматра да он не говори само у своје 6

име. Не, већ напротив. Макар и изгледало да имам ж ељ у да донесем свој суд о целини проблема пред којим се налазим, више ми je стало до упозорења мојих читалаца на она места која су досад остала из разних разлога недотакнута, него висина моје амбиције да нагласим оно фатално «Ja» без обзира уз чије га име и склоност могу да вежем. Међутим полазећи од тог «Ja» ка историјским чињеницама, чији су нас таласи бацили на хрид бескућника, ми још увек нисмо начисто с пореклом и правцем оне олује која нам однесе кров дома, већ се спајамо у свом незнању са судбином оних које посматрамо као свезане јунаке на оптуженичким клупама у спектру погледа колегијума светских авантуриста. Колико фарисејства у оптужбама и осуђивања због «издаје» народних интереса у режији политичких циркуса, у које људи убрајају неактивност у одбрани слободе или кроз предавање речи народних непријатеља, да би се према овима поставили као браниоци принципа, тзв. народни судови. Има ли ишта у животу људи неодређеније од народног интереса или превареније од народа? У овом делу сходно реду који je одредила азбука кроз форму енциклопедије, дао сам обрнут ред чиниоцима драме, — драме националне мисли, — у којој Дража Михаиловић одиграва кроз Равну Гору улогу другог чина драме, да би у делу заузео његов први отсек, док краљ Никола, који je у драми одигравао јунака првог чина, у делу заузима његов други отсек, да би трећи чин драме, који би требало да се одиграва у четвртој свесци ове Енциклопедије, стајао негде у дубокој позадини бине. Нисам могао да се изразим снажније него што сам то урадио без обзира да ли се ради о одбрани или критици личности или апологији принципа. У анализи чињеница која je на местима веома «драстична» нисам имао пред очима ништа друго осим истине, тј. оног директног односа између савести субјекта и пројекције профила објекта. На овом месту морам са жал»ењем да констатујем, што сам био приморан, како у ранијим тако и овој свесци, да за стоосамдесет степени окренем моју магнетску иглу, да би полазећи од супротно устаљеног, свакако званичног гледиигга, приступио с пуном свешћу о одговорности, разбијању легенди и указивању на фалсификате, од којих званичне политике граде темеље своје историје. Пошто je став званичних фактора обе Југославије, Крал>еви~ не и Републике, био скоро идентичан у односу на ова оба српска национална симбола, то je и моја коректура тог гледишта, заузела, вероватно, и сувише простора, али при чему још увек није изражено довољно истине, да би онај други део разматрања о случају краља Николе, који je далеко драстичнији, по мојој оцени од претходног, морао да испадне из оквира ове свеске услед опоежности, и да тако заузме први део следеће свеске, тј. 7

четврте књ иге Прве Четничке Енциклопедије. Ма да ће та подела извесно умањити онај ефекат, који често у сличним случајевима изазива цепање јединства мисли, ипак сам морао да поднеоем ту ж ртву услед техничких разлога, чију превагу дају м атеријални моменти. Читаоцима овог дела биће јасније ово што рекох, ако буду ствари анализирали с виш е пажњ е, свакако везане уз интерес за истином. Moje je ж аљ ењ е утолико дубље, што сам се предао свим мојим бићем, да бих мислима досад израж еним у светској јавности о животној стази краљ а Николе, могао да дајем парцијалан суд, јер je дело писано, тј. намењено оној публици, која je од свих културних народа света најслабије заинтересована књигом, поготову оном њеном делу који се нашао на поднебљу земаљ а у којима валута невероватно деформише карактере оних, који сматрају да степен слободе њиховог деловањ а условљава новчана, тј. материјална подлога, и зраж ена у валутним јединицама монетарног система. Из те примитивистичке логике никла je једна далеко ф атални ја мисао, тј. да се сваки авантуриста земаљ а политичког угледа сматра ауторизованим да пиш е историју деловања оних, који играју улогу кућне послуге оваквих сезонских научника, који су хонорисани за свој напор, чији циљ je не да каж у историју, већ да сопствене концепте огласе Историјом. Ту се и на тај начин врш и селекција оних који се јав љ ају као учесници у културној утакмици језиком и пером; тенором и убеђењем. Поред оних часних лкца којима сам изразио моју захвалност у раније објављеним делима и свескама ове Енциклопедије, овде се сматрам дуж ним да изразим моју захвалност оданим пријатељима, политичким избеглицама, настањеним у Великој Британији гг. Пауну Вуковићу и Алекси Степановићу, који су на начин достојан паж њ е кроз личну пожртвованост, допринели да се ова свеска преда јавности. На Цвети 1972. године, Чикаго, Илиноис, C. А. Д.

8

Писац

АЗБУЧКИ РЕГИСТАР ИМЕНА И ЗАБЕЛЕЖ АКА

Р (Наставак из Друге књиге) РАВНА ГОРА, — огранак планине Сувобора у западној Србији, у близини Ваљева, где je Дража-Драгољуб Михаиловић, развио свој барјак после слома Југославије 1941, и одакле je прокламовао продужење рата против сила Осовине, не признавајући капитулацију Југословенске краљевске војске. Тиме je постављек темељ Равногорском покрету, идеологији и политичким смерницама послератног уређења Краљевине Југославије. Ове су се смернице у првобитној редакцији састојале из неколико тачака принципијелног карактера: 1) Југославија, као државна заједница, мора остати и постојати и после свршеног рата, али на бази федерације три главна племена: Срба, Хрвата и Словенаца. 2) Кривци за слом Југославије, морају бити најстрожије кажњени као и за почињена недела. 3) Усташе морају бити иајстрожије кажњени за покоље српског живља у Независној Држави Хрватској. Ако би се утврдило да je цео хрватски народ крив, онда би морао као целина да сноси одговорност за своја недела. 4) Емигрантска влада ће бити такође позвана на одговорност, уколико у току операција на терену не би оправдала свој боравак у емиграцији... Иза ових начелних момената ређају се тачке програма које се односе на унутрашње уређеше земље. Посебном тачком je наглашено потпуно уверење да je победа демократских савезника неспорна. (Детаљно у Глави о Четништву).

1. Избором планине Сувобора за свој центар, Дража Михаиловић je доказао, са коликим je познавањем околности, важних за герилско ратовање, приступко тој одлуди. Српски национални крај у чворишту комуникација; лаким увидом у збивања у Београду; са свим повољним условима за напад, одбрану или отступање; са наслоном у свим правцима на чисто српске националне делове земље: источну Босну, источну Херцеговину и северну Црну Гору уз солидно контролисање главне комуникације ка Балкану: Моравску, а затим Вардарску долину, а уз врло брз и сигуран прилаз јадранским лукама и њиховом залеђу. 9

Одбијањем предаје, тј. непризнавањем капитулације Југословенске војске и преласком на герилско ратовање, Дража Михакловић се фактички идентификовао са националном и политичком свешћу српског народа. Народу жељном борбе, у самој ствари, повик Драже Михаиловића са Равне Горе био je оно што je тај народ у том часу и тражио: водића да за њим крене у борбу, у тучз^. Ту уствари није била ни потребна нека нарочита пропагандна реторика, да би се овај елеменат одушевио Дражиним подухватом. Прилике настале у осталим деловима Југославије популарисале cv његово предузеће широм српских и словеначких земаља. У ж а Хрватска и Хрвати уопште, налазили су се у специјалној ситуацији. Осовинске силе у циљу придобијања Хрвата настојале су да ове материјалном наградом вежу уза се. Први корак ка томе било je стварање једне максималне Хрватске, која je својим границама обухватила стварно нехрватске земље или спорна подручја између Срба и Хрвата. На другој страни, наставило се са даљим цернирањем српске народне снаге додељивањем делова српских земаља на југу, истоку и северу разбијене државе суседним непријатељским народима. Даљем задовољењу Хрвата служиле су законске мере стављања ван закона два и по милиона Срба и педесет хиљада Јевреја обухваћених границама НДХ. Поента je била у дограбљивању добара овог елемента, који je материјално стајао врло високо за прилике у којима се налазио хрватски елеменат. Тако je утакмица за дограбљивање имовине овог елемента растеретила савест Хрвата према свим деликтима као средству за постизање циља. Римокатоличка црква у Југоелавији, ма да политички и догматски анти-нацистички оријентисана, а духовно повезана са верском опозицијом Ватикана због антихришћанских елемената у филозофији нацизма, назрела je у Хитлеру и његовим плановима могућност римокатолицизирања православног дела Балкана односно снажења свог политичког утицаја на истоку Европе. Тај моменат je довео у искушење знатан број римокатоличких свештеника, да се ставе у службу онога што су интимно желели и предузели усташе као есенција римокатоличке идеологије и организовања за освајање овог дела Европе. Осим тога рушилачки елан Немаца у разарању европског поретка, тј. врло лако обарање држава широм Европе, стварали су Хрватима веру, да ће Хитлерови Немци заиста бити победници у рату. Та вера у победу Немаца психолошки je разрешавала Хрвате свих обзира према својим суседима, тј. углавном према православном делу Балкана подређеном властима НДХ. Сматрајући да ће и Русија подлећи, Хрвати су се солидарисали с «Европом» слањем својих јединица на Источни фронт. То су били начелни разлози због којих се код Хрвата у тим данима није појављивала никакка психолошка или политичка реакција изражена у било как10

вој форми, јер их je тај симболичан однос спајао у пљачки имовине Срба, што je на једној страни годило Хрватима, а на другој завојевачу. Овај je опет, са своје стране, код Хрвата сматран јединим оруђем чувања његове државе. Та држава немајући услова за опстанак, назирала je у разбијачу Југославије, Немцу, једини солидан ослонац, а овај, сасвим грешно, у Хрватима своју отскочну даску.

2. На терену читаве Југославије нико није имао појма о комунистичко-партизанским јединицама све до 22. јуна 1941. године. Оне нису постојале. Комунисти су били толерисани кроз однос совјетско-немачки. Уживали су заштиту као и остали лојални грађани. Штавише проповедали су на сва уста срећу човечанства кроз Руско-немачки савез. Нападали су бесомучно западне демократије. Избијање рата на Истоку изненадагло их je, да би многи од њих пали као жртве рације и лакомислености. Наредбом шефа «Управног штаба», тј. цивилног комесара Србије, дра Харолда Турнера, од 22. јуна 1941, тражи ое хапшење комуниста у Београду, што се одмах протегло и на територију Србт-iie. To je уетвари било и потстрек на њихову појаву на терену. Вршилац дужности бана Моравске бановине са седиштем у Нишу, захтева од подређених органа да се похапсе они комунисти који су учјествовали у Шпанском грађанском рату. Тако je почело њихово стрељање. 7. јула 1941. стрељано je у Београду 13 комуниста; 8. јула опет 13 комуниста; 17. јула 16 комуниста. Сви су ови били похапшени у својим становима. Исти случај био je с комунистима у Хрватској и Загребу. Док су једне хапсили, други су на миг успели да умакну. Тако je у ноћи између 13. и 14. јула успела једна група комуниста од око 140 да побегне из логора Керестинца. Међутим, случај једне групе водећкх комуниста Хрватске њих више од десетак, који су такође ухваћени «на спавању» доказује, да југословенски комунисти нису имали појма о припреманим нападима Хитлера на Совјете. Тако су погубили главе: Др Божидар Аџија, др Иво Кун, инж. Звонимир Рихтман, инж. Иван Корски, инж. Виктор Розенцвајг, професор Огњен Прица, Алфред Бергман, Сигисмунд Краус, новикар Отокар Кершовани, инж. Будислав Борјан, уметник Симо Црногорац, поред осталих. Ови су стрељани 9. и 10. јула 1941. Тиме je била обезглављена Компартија Хрватске. Међутим тај акт je допринео шансама Титовим. О даљим масакрима широм Хрватске нису давана даља обавештења индивидуално, јер се за то није имало времена, већ су давана «саопштења» паушално, што се изражавало бројевима: 20, 30, 50, 70, 100 стрељаних и сл. 11

Ово je уствари било из тактичких разлога, јер масовна убијањ а Срба широм НДХ нису била објављивана, нешто из тактичких, а нешто из психолошких разлога, чије се објашњење плански прикрива. Послератна историја Компартије Југославије и њене активности током рата, уствари je произвољна реконструкција догађаја, а не фотограф ија стања. З а ту историју стварни борци током 1941. оглаш ују се као активисти без идеологије: устаници, великосрби, петоколонаши, реакционари, колаборатери, окупаторске слуге, назадњ аци и сл. Име четника, четништва, равногорства, не може никако да остане без погрдних епитета. Случај дра Аџије и другова je један од произвољно реконструисаних у комунистичкој послератној публицистици. Тај случај стрши, али се о њему плански ћути, као што се ћути о оним случајевима који не иду у прилог комунистичких хвалисањима. Међутим, овде-онде, пробија се кроз бетонску плочу опортуног ћутањ а понека мисао, чак из пера комунистичких публициста Југославије, чија осматрања значе потврду онога што се искусило, али што се нерадо публицира, ради чувањ а «борбеног стандарда» југословенских комуниста и истине о раду хрватских усташа. «Хрватска зора» у Минхену, пратећи југословенску штампу, специјално онај део који се односи на политичку делатност у границама бивше НДХ, коме се у Југославији посвећује пуна п аж њ а у последње време, доноси препис једног чланка из «Борбе», где комуниста П ајо Грегорић износи своје погледе на један отоек тог збивања, и каж е: «Тако je београдско-загребачка «Борба» почела концем прошлог мјесеца објављивати један приказ комунисте П аје Грегорића под насловом «Ослободилачка борба у Славонији, Бјеловарском округу и Масловини». Говорећи о томе заш то се комунистичко-партизанска борба у почетку одвијала споро у тим областима, Грегорић вели и ово: «Дизање оружаног устанка међу српским становништвом у овим крајевима једнако се споро одвијало у првим мјесецима окупације. Р азлози за то били су и поступди усташ ких власти према српском становниш гву у овим крајевима. З а разлику од Лике, К ордуна и Б ан и је гдје су усташ е већ у првим мјеоецима окупације врш или масовни терор и звјерске прогоне над српским становништвом, у овим крајевима у почетку окупације таквих масовних прогона није било. Ово се мож е објаснити потребом њемачке војне команде да у овим крајевима у почетку окупације, а нарочито у Славонији и Подравини кроз које су пролазиле разне саобраћајне везе према сјеверо-истоку и истоку, влада потпуни мир како не би ничим био ометан пролаз њемачких трупа и војних транспорта према истоку. (Овакав став њемачке команде показао се на једном случају у селу Гудовец, Бјеловарског котара, 12

гдје су усташ ки бандити већ концем априла 1941. убили једног дана преко стотину Срба. Њ ем ачка команда реагирала je на то упућивањ ем у котар и град Б јеловар једне њемачке војне јединице, гдје je тамо ггривремено преузела служ бу цивилне власти. To je уосталом трајало врло кратко вријеме али усташе послије тога нису вршиле у том крају неке масовне прогоне српског становништва.) Један од разлога што у овим крајевима није послије успостављ ањ а усташ ке власти одмах дошло до прогона српског становништва био je и тај што у овим крајевима усташ е нијесу имале никаквог политичког упориш та осим појединаца који у том крају нису имали никаквог угледа. Зато су били присиљени да у апарату власти (котарске области и сл.) оставе на тим мјестима често присталице ХСС од којих су многи били антифаш исти или се нијесу слагали са политиком Павелића. Ти људи и на таквим мјестима, поготово у првим мјесецима окупације, не само да нијесу проводили неке репресивне мјере према српском становништву, него чак нијесу у прво вријеме прогонили нити познате комунисте. To je био разлог да су у многим мјестима комунисти били увјерени да им не пријети непосредна опасноет и били неопрезни и онда кад je касније дошло до оштрог курса против њих, а поготову послије напада Њ ем ачке на С С С Р ...» Тако комуниста Грегорић. (Из чланка: «Зашто ое je устанак споро одвијао», број за август 1961)... Р ец ен зен тје требао д ад о да мисао: Комунисти су пошли у шуму кад су их Немци ставили ван закона због рата с Русијом.

3. П рва појава партизана који су наступили у форми организоване групе, настала je на подручју Ваљевског среза, и то баш на оном терену који je већ био психолошки покренут акцијом Драж е М ихаиловића. Драгојло Дудић, земљорадник из села К линаца код Ваљева; Др Миодраг Јовановић, лекар из Ваљева; Сава Станишић, правник из Бујачића; Б раћ а Татовићи из Љ ига, сматрају се истовремено вођама те прве групе према подацима учесника у догађајима. З а ову се групу сматра да je и прва партизанска јединица на тлу Југославије. Петог дана после избијањ а сукоба на Истоку, тј. 27. јуна 1941. та се група састала с Дражом М ихаиловићем у селу Ђурђевцу — Виш ића забрану, — где су се узајамно излож ила гледишта. Ту су уствари биле одмах и откривене карте, тј. партизани су изаш ли са својим методама и тактиком сходним циљевима: акција под комунистичким амблемима; занемаривањ е К раљ а и мо13

нархије; отворени иступ против окупатора, — уствари предавање иницијативе и воћства комунистима. Д раж а се показао немоћним према одлучношћу вођа ове групе, ма да je рачунао с унутрашњим ривалитетом у самој Компартији. Да ли je штаб ове партизанске јединице наступао у своје име или у име Ц К КП Ј, сведоцима тих збивања није било познато. Зн а се толико да je Ваљевски срез постао центром паж њ е ЦК К П Ј одмах после 22. јун а 1941. И за овога састанка Дража-комунисти, дошло je до састанка једног дела чланова ЦК К П Ј у шуми Липовици јуж но од Београда на дан 7. ју л а 1941, који су датум комунисти узели као дан народног устанка у Југославији, што je материјално нетачно, тј. тенденциозно. Ми немамо дана који се може да узме као дан народног устанка у Југославији без обзира на идеологију. To je била само симболичка и психолош ка подударност у грађењ у мита, слично оном стварном 14. јул а 1789. у П аризу или оном ф алсиф икату о дану избијањ а Руске револуције. У случају Д раж е М ихаиловића не може се говорити о устанку уопште, јер његови борци е њиме нису били устаници, већ делови редовне војске, која и није предавала оружје. Према томе се комунистичка мистификација не може да узме као историјска чињеница, без обзира на симпатије. Међутим поводом тог комунистичког датума, један познавалац прилика рекао ми je: «.. .Ha Ивањдан, — дан црквене славе храма у Белој Цркви, Рађевског среза, — 7. јул а 1941, искупио се народ из околних села. Међу присутнима нашао се и комуниста Ж и ки ц а Јовановић, познати борац из Ш панског грађанског рата, каснкји командант батаљ она Ваљевског партизанског одреда, с групом партизана. Том приликом Ж и ки ц а je одржао народу говор, дајући инструкције како да се народ има да бори против окупатора. Међутим на уж ас сакупљеног народа, после заврш еног говора, Ж и ки ц а je пришао с револвером двојици ж андарма, који су били присутни по дужности, да би оба убио из свог пиш тоља на месту, као пример народу како да се понаша. Једног од њ их познавао сам лично. Звао се Василије Проле, родом Л и чан и н ... Народ се разбеж ао из црквене порте кад je видео ш та урадиш е п ар ти зан и ... Одмах иза овог гнусног чина, партизани су се кренули у правцу ж андармеријске станице у Љ убовији, и на исти начин убили командира станице, наредника Ђорђа Обрадовића из Подрињске Лешнице, а иза тога ухватили старешину среске испоставе у Пецкој, Л азара Богићевића родом из Санџака и пошто су му расекли грудни кош, оставили су га на путу унакаженог, да би на мукама умро. Тај први вал убистава недужног света, оглашен je у комунистичким званичним публикацијама као дан народног устанка — устаника против окупатора, да би та национална срамота, добила своју службену 14

санкцију у подизању спомен-плоче у Белој Цркви, на којој стоји следећи натпис: 7 јула 1941 године народ Србије под руководством Комунистичке партије Југославије и друга Тита почео je ослободилачки рат. Са овог места планул* je прва устаничка пушка народног хероја ЖИКИЦЕ ЈOBАНОВИЋА-ШПАНЦА члана Комунистичке партије Југославије... Ови моменти били су одређена упозорења на оно што су комунисти смерали, свакако «сипајући луг у очи» наивнима, да им je циљ устнка борба против окупатора и ослобођење земље, чиме су ое легитимисали у очима оних националиста, који су се појавили, да им комунистички узвик: «а, ко je витез!» не би «преотео народ». Камо лепе среће да су у тој акцији 1941. били препуштени сами себи, јер, сигурно, у 1943. не би имали уза се никога изван штабних чета. Зар je четничко вођство у тим данима могло бити толико аполитички настројено? У свом опсежном делу, «Грађански рат у Србији 1941-1945», Бора М. Карапанџић, илуструје једну од трагичних сцена, која надовезана на ово што je напред поменуто, открива ужасну наивност оних који нису били у стању, ма да и хтели, да прозру намере комуниста, кад каже: «Оно што се десило у Белој Цркви, био je сигнал за све комунисте у Србији шта и како има да раде. Српски народ се одједанпут нашао под страшним жрвњем комунистичке револуције. Почеле су, на све стране, да падају српске главе. Већ 7. августа 1941. године наступају заједно четници и мачвански комунисти у нападу на Богатић. Ушли су у варош са музиком, заставама и сликама. Четници су носили тробојнице и Крал»еву слику, а комунисти црвене заставе и слике Стаљина. Народу су објашњавали, да je млади Краљ Петар II испросио Стаљинову кћер Светлану себи за жену, да су «партизани» и четници једно и да су заједнички дигли «устанак» да «отерају окупатора», дограбили су Среског Начелника и његовог помоћника, те их просто искасапили. Сем њих, убили су и виђене националисте, дра Младена Милошевића, лекара, Немању Станковића, адвоката и Уроша Петковића, чиновника. Затим су кренули даље. У селу Липолисту убили су угледне сеоске домаћине Бјелића, деловођу Општине и Маринковића, општинског кмета. На путу између Мачванског Прњавора и Лешнице ухватили су, 11. августа 1941. године, јеромонаха Митрофана Матића, старешину манастира Чокешине и талентованог песника. Оца Митрофана комунисти су 15

убили на најзверскији начин, не дозвољавајући, чак, ни тело да му се сахрани. Потом су убили Ж ику Димитријевића, народног посланика из Лозниде. Убиства из Мачве, пренела су се и на остале крајеве. Комунисти су се просто натицали ко ће више скинути српских глава. Тако су убили и угледног чачанског трговца Николића, кога су затекли на путу. Па, онда, стрељали су Хајдуковића, Среског Начелника у Гучи. Затим су ликвидирали сеоског домаћина Радовића из Љубића. Убили су и проту Николу Стоиловића на вршењу свештеничке дужности. Ухватили су и ђенерала Путниковића, који je ишао да се придружи Дражи, те су га свега измасакрир али ... Уз то, демолирали су и онеспособљавали вршалице, палили жита, хамбаре са храном и претили народу крвавом осветом ако наставе вршидбу «издајничке жетве» (стр. 73-74, Кливеланд, Охајо, САД, 1958). Ваљевски округ био je током месеца августа 1941, стјециште комуниста. Томе су допринела два важна момента: четничка организација Драже Михаиловића пружала je бар донекле веру кроз организацију на терену, на једној страни, и вести о кретању немачких јединица широм Србије на другој страни. Сматрало се да се спрема офанзива против «бандита». Ти су «бандити» били прво четници, а тек онда партизани. Очевидац овако приказује стање ствари: «Дана 6. септембра прослављен je рођендан Краљ аП етраП на Равној Гори и одржан дефиле трупа у присуству огромног броја сељака из ближе и дал>е околине, а истог дана после подне упућени су курири на коњима, да позову све комаиданте са терена, који нису били присутни прослави. Сутрадан 7. септембра, одржана je конферендија свију команданата, подељеве улоге, издата потребна наређења, а већ 8. септембра je, по наређењу отпочела општа мобилизација. За илустрацију народног расположења према оба покрета. ево само једног податка: на подручју делова Колубарског и Ваљевског среза, којима су командовали двојица равногорских поручника (Војислав Поповић и Нешко Недић), пријавило се после мобилизације равногорској организацији 3.500 бораца, док се у исто време Колубарском партизанском батаљону, чија je територија била пространија, пријавило 100 љ у ди .. .» Под тим околностима дошло je до првог састанка Драже и Тита, у кући војводе Живојина Мишића, у селу Струганику 19. септембра 1941, (не у августу како тврде неки комунистички историчари). Састанак није имао шта да «утаначи» осим одлагања већ сазрелог судара међу групама који се очекивао и под борбом са Немцима. Други састанак, који je одржан 26. октобра у Брајићима, изгледа, био je само тактичког смисла, да би Дра16

жа извршио тако једну формалност, јер je трећег дана после овог састанка, дошло до оружаног обрачуна међу четницима и комунистима, што се већ с правом може да назове почетак грађанског рата у Југославији. Карактеристично je, да се Јован Марјановић, у својим белетристичким излагањима, које он назива «Нови документи о сукобу партизана и четника 1941. године», код анализе тока првог састанка Дража-Тито, не позива на присутне интелектуалце, који су још у животу скупа с Титом и Милошем Минићем, већ на основи исказа сељака Boje Рафајловића, жели да исконструише нешто «налик», али с врло мало успеха, кад позивајући се на овог сељака, каже: «Према сећању В. Рафајловића, разговори у Струганику, овако су се развијали: «Пошто je претстављање и руковање завршено, сви смо поседали за исти дугачки сто у оџаклији. Дража je сео у предње чело, са леве стране сео je друг Тито, а с десне остао je да седи Драгиша Васић. До друга Тита сео je друг Милош Минић, па Обрад Стефановић и други чланови. До Драгише Ва~ сића сео je мајор Аца Мишић. Изнад делегације стајала je нека врста страже, један четник и један партизан. Партизанску телесну гарду претстављао je Бата Јефтић, студент из Ваљева, а четник je био неки веома висок и већ увелико брадат официр... Око пола сата вођен je неважан разговор. Нарочито je у том разговору учествовао Драгиша Васић. Обраћао се другу Титу: «Тито, Т ито.. . Ви сте Рус?» Када му je друг Тито одречно одговорио, он je рекао: «Ви сте Х рват.. . а иначе секретар Комунистичке партије Југославије, по занимању металски радник, били сте дуж е времена у Русији?. . . Затим je Дража рекао да би било потребно да пређемо на главну ствар. Друг Тито je одговорио: «Да, време je!» Мајор Мишић je једнако наваљивао с ракијом. . . Најзад Дража je прешао на званичне разговоре. Питао je Тита како он мисли да се створи заједничка војска четника и партизана. Немачка je убацила веће контингенте војске, и он се плаши ако би они заједно повели озбиљну борбу против окупатора. Не треба скинути с ума снаге Недића и ЈБотића које ће притећи у помоћ Немцима. Овој навали не би могли одолети ни четници ни партизани. ЧЕТНИЧКИ ИЗГОВОРИ Друг Тито je одговорио да je заиста непријатељ јак, али се борба с непријатељем мора водити, јер на тај начин ми помажемо савезницима, да се фаишзам има што пре да сруши. Дража je рекао да je наша помоћ мала и скоро никаква, савезници су далеко и у њих се не можемо уздати. 17

Друг Тито je Д раж и рекао да он има обавеиггење да оног момента, када будемо направили заједнички споразум и када кренемо у заједничку акцију, да ћемо добити помоћ. . . Нуж~ но je да ми направимо такав споразум, који ће савезницима давати гаранцију, да ми немамо две шумске војске, већ једну која се искрено бори против фаш изма. Д раж а je рекао: «А ш та па ви мислите ако окупатор пође с казненим експедицијама и попали села и варошице по равничарским крајевима? Ш та ћемо тада с народом?» Тито му je рекао да ћемо народ избацити у шуму, у збегове, извући ћемо храну, а за то време ће од савезника нешто доћи. Ако будемо здружени, ми ћемо окупатору одолети, јер он на нас не може бацити велике снаге. јер je заузет на другим р ати ш ти м а... Д раж а je стално подвлачио како je непријатељ јак, како ће села и варошице својим казненим експедицијама попалити и порушити. Напослетку je рекао да je згодније да се води интелигентна саботажа. Разговор су углавном водили друг Тито и Д ража. К ада je дошло до питања, како би се планирало воћство војске и ко би требао да буде командант свих удруж ених одреда (то питање je поставио Дража), друг Тито му je одговорио, да од тога не треба правити велико питањ е ...» («НИН», 3. јули 1960. Титове иницијативе), већ «мало» док Тито није ступио у везу с окупаторима, који су га снабдевали на путу кроз Санџак, кад му je заиста пошло за руком да «објави рат» окупатору, али и да умакне с бојног поља, кад je видео да je Дража, нажалост, имао право, али тек онда кад je за Д раж у било касно. Но, пошто папир трпи све, то се и овој бласфемији Јована М арјановића треба да прида важност «историјске грађе», али тесане у кабинетима хонорисаних. Но у сваком случају може да се прими као чудно, да je Д раж а М ихаиловић могао да слуша овакве глупости код анализе стратегије герилског рата од стране свога партнера, јер je Д раж а М ихаиловић био човек врло реактиван на све оно што се пред њим излаже. а не уклапа у трачнице његовог концепта о стварима, што сам ja на личном односу с њиме искусио из неколико сусрета пре и током рата. Из једног писма Д раж е М ихаиловића од 22. октобра 1941. («Ново време» од 22. 2. 1942), упућеног «Главном штабу партизанских одреда» — Ужице, чији je писмоноша био тадањ и Драж ин курир капетан М илорад Митић, било je видљиво, чак пре другог састанка Дража-Тито, да je лом неизбежан. Н аслућујући, вероватно, опасност по ж ивот (састанак с Титом требало je да буде нека врста клопке за Дражу), састанак, који je наводно предвиђао у Ужицама, одржан je у близини Равне Горе, у селу Брајићима. К акве je инструкције капетан Митић п рим иоодД раже, није јавно познато, осим онога што нам рефериш е Бора К арапанџић у већ цитираном делу. К апетан Митић je из непозна18

тих разлога напустио своје везе с Дражом, или их je камуф лирао «добрим односима» с Немцима, чију аутентичност потврђује Карапанџић, да би се тек пред повлачењ е Немаца с Балкана, сам ставио под њ ихову заш титу, да би се тако спасао и доспео у слободни свет. Међутим име курира, капетана М илорада Митића не треба мешати с именом Дражиног курира за Београд, једног од првих организатора равногорске акције у ареалу Команде Београда, капетана Димитрија Митића. Ово име не треба мешати с именом ратног заробљеника, Димитрија М итића из Јашина код Лесковца, који je од 1950. живео у Кливеланду, Охајо, где je 19. ф ебруара 1961. умро, док je капетан М илорад Митић, такође настањен у К ливеланду, Охајо, још у ж ивоту и на националном раду. К апетана Димитрија М итића ухапсили су Немци у пролеће 1942, са чиме je нестао сваки даљи траг његове судбине. Зн а се само то, што je неколико дана после његовог хапш ења, Гестапо вратио Митићевој мајци одело које je имао на оеби у моменту хапшења. Јавни, тј. отворени сукоб четника Д раж е М ихаиловића и комунистичко-партизанских одреда будућег м арш ала Југославије, Јосипа Б роза Тита, који je избио 30. октобра 1941. (како се то узима у Србији), био je само моменат, у ком се Д раж а М ихаиловић сагласио са отварањ ем непријатељстава, увиђајући да се не може даљ е да одлаж е једна неминовност, која би се и мимо његове воље морала да деси у другом случају. М атеријално, борба између четника и партизанско-комунистичких одреда почела je са оним моментом кад су се комунистичке групе појавиле на терену Србије после избијањ а непријатељ става на Истоку. Пропаганда, претње, убиства и сл. мере предузете од стране комуниста, биле су уствари у складу са инструкцијама њиховог Врховног штаба, док je толерисање од стране Равне Горе, кочило сукоб, кслико je то било могуће. Поред убистава из заседа, стрељ ањ а четничких курира, одвођења од кућа, убијањ а по друмовима, током месеца јула, августа и септембра, већ почетком августа 1941, имамо чак и чланке месних дописника, којима се извеш тавају престонички листови о борбама између четника и партизана у близини Чачка, Ужица, Милановца, В аљ ева и др. Нетачно je тврђење комунистичке пггампе, да су у основи било какви други директни разлози потстакли четнике у Србији на борбу против комуниста осим њиховог терора, тј. насиља. Ч ак и сам Недић теш ка срца примио je ту борбу, да би се поставио између комуниста и окупатора у циљу ублаж авањ а окупаторских насиља и репресалија. Тај терор je код комуниста био претпоставка освајањ а народа, што je све ницало из претпоставке о брзом крају рата после избијањ а руско-немачког сукоба. Сва њихова пропаганда била je усмерена у том правцу, где су чак и такве глупости биле протуране, тј. да су Руси већ стигли у Ђ аково и Славонски Брод, док су се Немци ф актички на19

лазили пред Москвом. Истина, то je била комунистичка метода с циљем обмањивања наивног света, јер je Москва баш у тим данима имала доста обавештења о акцији Д раж е М ихаиловића, док о акцији комуниста није знала много, ма да je из недовољно прибављеног обавештења све прикривала изразом «српских патриота». Но та борба за освајање маса и поседање терена почела je оних дана када су се комунисти спремали, да за свој рачун врш е мобилизацију људства за напад на четнике. Из те случајне коинциденције пропагандног карактера искована je она депласирана мисао о «сарадњи четника и партизана». Но како je ова изгледала, ево једног примера. На почетку октобра 1941. године упућен je с Равне Горе наредник Петар М илићевић да хитно у оближњим селима попише коње за четничке потребе и Врховни штаб. Њ ега на путу срета партизанска патрола, одводи у свој штаб, где бива убијен под околностима које није нико ни наслућивао. Пошто су га убили баце га у једну кречну јаму и закопају. Два М илићевићева брата, који су били такође међу четницима на Равној Гори, сазнаду за његов гроб у селу Бачевцима код Ваљева, откопају јаму и код прегледа леш а нађу на телу 15 убода камом, махом на прсима, док под ноктима нађу забијене клинце за поткивање волова. Код оваквог стања, свакако, било би депласирано рачунати на неку сталнију или директнију везу. Овакви и слични случајеви искл>учују мисао једне сарадње. Ако су се четниди и комунисти наш ли на једној линији, а у једном случајном моменту, — моменту техничког карактера: борби против окупатора; борби за слободу земље или борби за државно јединство, мирне душе може се рећи, да све оно што je претходило тој борби, као и све оно што се путем те борбе могло или ж елело да постигне, нити их je спајало нити им je било заједничко. Ни снаге, ни команда, ни сектори, ни командно особље није им било заједничко од највиш ега до најнижега. Ш тавише, борили су се под разним амблемима. Да се послужим једним примером њихове најизраж еније «сарадње» у то време, према забелеш кама једног од ак тивних команданата код четничког опседања В аљ ева у октобру 1941, а у борбама против Немаца. «Приликом опседања В аљ ева и у борбама око њега учествовале су следеће јединице: Први Ваљ евски батаљон, под командом поручника Boje (Војислава) Поповића, касније ухваћеног и отераног у концентрациони логор М аутхаузен. Снага јединица око 650 бораца; Други Ваљевски батаљон, под командом поручника Цветковића, касније поручника Томе Обрадовића, оба касније ухваћени и отерани у ратно заробљеништво. Снага јединица око 200 бораца; 20

Трећи Ваљевски батаљон, под командом капетана Димитрија Марића, касније стрељаног од Немаца на Бањици. Снага јединица око 300 бораца; Четврти Ваљевски батаљон, под командом капетана Селимира Поповића, касније отераног у ратно заробљеништво. Снага јединица око 250 бораца; Пети Ваљевски батаљон, под командом поручника Ивана Миливојевића, касније погинулог у борби против партизана. Снага јединица око 180 бораца; Поцерски одред, под командом капетана Драгослава Рачића. Снага јединица око 800 бораца. Све ове четничке снаге, биле су у овом тренутку под командом резервног потпуковника Светислава Протића, адвоката из Ваљева, иначе команданта свих ваљевских четничких одреда. Касније je овај ухваћен, одведен у концентрациони логор Маутхаузен, где je и завршио caoi живот. Операцијски план израдили су капетан Владимир Комарчевић, ађутант потпуковника Протића и поручник Нешко Недић, помоћник команданта Првог ваљевског батаљона. Од партизанских јединица учествује Ваљевски партизански одред са Колубарским батаљоном. Снага око 300 бораца. Посавско-Тамнавеки батаљон, са снагом од око 350 бораца и Подгорско-Поцерски батаљон са снагом од око 500 бораца. Равногорска организација учествује са 1.600 бораца, док партизани учествују са око 1.150. Такав je однос био и на другим секторима, али су снаге Равногорске превазилазиле увек са јаким процентом, скоро до дуплог бројн-ог стања. Као врло карактеристично, напомињем, да je свим овим партизанским одредима (у недостатку командног особља), командовао Ратко Мартиновић, ранији Равногорски офипир, а тадањи «Инспектор партизанских војних јединица у Западној Србији». Према другим изворима постоји мишљење, да су комунисти на свим секторима приликом борбе с Немцима широм Србије бојкотовали сваку акцију где су се четници могли да истакну или превагну. Тако се сматра, да je и храбри Равногорски официр, Јован Дерок, убијен с леђа приликом опсаде Крал>ева тих дана». (Из необјављених забележака професора Boje Поповића). Ова убиства с леђа дошла су до страшног изражаја почетком 1942. године у борбама између четника и комуниста на једној и хрватских усташа на подручју Независне Државе Хрватске, на другој страни. Свакако комунисти су ове «јуначке подвиге» ттриказивалли јавности као борбу против окупатора. Овде ћу навести неколико примера које сам пратио са блиског отстојаља јер су ое дешавали у непосредној близини мог центра деловања, а скоро све учеснике у њима познавао сам лично. 21

1 пример. Мирко Бож ин Б јелица из села Ћесима, на граници срезова Мостар-Коњиц, истакао се од самог почетка народног устанка у Херцеговини у лето 1941. године као ванредан борац против усташа. Те су борбе вођене у знаку четничко-партизанске слоге у источној Херцеговини. Међутим комунисти су имали тајне инструкције да зап аж ају својства оних четничких бораца који могу имати утицај на сељачке масе. Такви су борци морали да се ликвидирају при првој прилици. Тако je командант Мостарског партизанског одреда Хасан К азази ћ издао наређењ е командиру вода М ехи Трбоњи под чијом се командом налазио Мирко Бјелица, да овога убије приликом заједничке борбе. Тако на почетку 1942. у борби која се водила против усташ а на сектору Сељани-Драмишево, Трбоња je извршио свој задатак и с леђа убио Бјелицу. Да би уверио своје претпостављене у свој подвиг, откинуо je крадом главу М ирку Бјелици и послао je преко свога команданта К азази ћа у Сарајево, да се увере усташ е — Муслимани који су избегли из тог подручја борбе у Сарајево, да je Мирко Б јелица заиста убијен. Б јеличин леш био je сахрањен поред пута између села Л уке и Заборани. Мехо Трбоња je декретом марш ала Југославије дана 24. јула 1953. оглашен за народног хероја. 2 пример je скоро идентичан првом. Он се односи н а борбене квалитете Момчила Глоговца непосредног суседа М ирка Бјели це. У борби која се разви јала између удруж ених партизана и четника против усташ а на трећи дан Васкрса 1942. године водил а се под непосредном командом команданта Мостарског партизанског одреда Хасана К азазића. П ратећи развој борбе, К азазић, приметивши да je Глоговац убио двојицу усташ а М услимана, окреће евоју митраљету у правцу Глоговца и с леђа саспе у њ шест метака. Суседи Момчила Глоговца у борбеној линији, Симо Гојковић из села Бјелем ића и Крсто Глоговац, примећују од чије je пуш ке погинуо Момчило Глоговац. После свршене борбе ови двојица потајно повере овај случај својим суседима, да би рачунали са осветом. Ta je освета дош ла на почетку 1943. у току чувене «Битке на Неретви». Очевидац трагедије Момчила Глоговца, Панто Сарић, наилази у селу Бијелој, пред кућом браће Драгића на команданта К азазића, и овога без даљег објаш њ ењ а убија на месту из пуш ке као освету за Глоговца. Но о овим делима К азазићевим публицистика КП Југославије ћутк као заливена. 3 пример je случај Николе Ђогића из села Ситника под планином Височицом. Усташа Даут М ухарица одводи Ђогића од куће и убија та у Мандином Потоку у подножју планине. К ад je извршио убиство ставио се под заш титу комуниста ■ — мештана. Није био прогоњен, а у Сресу je каж њ иво говорити било ш та о делима овог усташе-комунисте. 22

4 пример означио je четнички борац из те ере, угледни националиста Василије Комненић (живи у Кливланду, Охајо, САД) у свом чланку «Корита-Билећа-Грахово-Љубомир» (Књига оД ражи, Виндзор, Канада 1965, I, стр. 96-98), где каже о томе следеће: «Рано изјутра 28. августа ja сам поново стигао на положај Каменицу. Капетан Шекарић ме срете и насамо ми рече о усташком преговарачу, као и о случају да још увијек нема никаквог одговора са положаја Хаџибегово Брдо, гдје je онда требало да буду као старјешине положаја: др Косто Грубачић и учитељ Томо Вујовић. (Први je касније био помоћник Митре Ђилас, а оба су били родом из села Баљака, крај Билеће, и оба моји бивши школски другови кроз нижу средњу школу.) Колико je саботажа ове двојице доцнијих комуниста помогла Усташама, видјећемо мало доцније . . . Налазећи се скоро опкољени, као и пред неупоредиво боље наоружаним и вишеструко бројним непријатељем (Италијанима и Усташама), ми смо се морали брзо повлачити из борбе и напуштатк своје положаје, што смо — ради давања мање мете непријатељу — чинили у мањим групицама, па и појединачно. Спуштајући се низ сјеверно-источну падину брда Влахин>е; уђох у село Баљке, гдје наиђох на зграду основне школе. Ту, у школском дворишту, видјех једну групу од око 20-30 заробљених Павелићевих војника. Чуваше их само један од наших бораца, који je, чини ми се, био раније жандармериски наредник. И звао се Грубачић (можда Богдан), а био je родом из тог села. Уђох у двориште међу заробљенике. То све бијах у млађи људи. И, признајем, мени ни мало не изгледахукао људи који би били припремљени да живе Србе спаљују, или да невино и дотада мирно српско становнипггво кољу и у јаме бацају. Пошто их мало одобровољих, почеше ме увјеравати да су они силом мобилисани. Славонци и Војвођани, као и да нијесу по свом осјећању и убјеђењу Усташе, него — комунисти. Да ли су били Славонци и Војвођани, то ja нијесам имао ту времена да провјеравам; а што се тиче њиховог исказа да су комунисти, то им тада баш нимало нијесам могао вјеровати. Зато се насмијах и рекох им: «Та откуда сад одједном да ое -од ГГавелићевих војника и Католика претворите у безбожне Комунисте? И зашто то баш мени говорите? Ja нијесам Комунист. Зар не видите на моме грбу и Краљев монограм?» (Ja сам био у официрској униформи али без еполета.) Но, прије но што су ми они могли ма шта на то одговорити, појави се преда мном Крсто Грубачић (син Илијин). У самој његовој појави, а без иједне ријечи, ja добих одговор на сва моја питања. Ви ми јасно да су ти заробљеници били прошли кроз прве часове његовог преваспитавања. И, послије уобичајеног поздрава, — а пропуштајући моје интересовање гдје 23

се он (или његов замјеник) налазио прош ле ноћи и јутра, — упитах га насамо: «Шта мислиш, Косто, сада да урадимо са овим заробљеницима? Да ли да их водимо са собом?» — «Не», одговори он, «него ћемо их пустити нека иду за Билећу». «У реду», рекох му ja, «ово je терен Херцеговине и твоје родно мјесто; према томе, ти можда имаш веће право у томе одлучивањ у него ja». Одмах су сви пуштени. И, колико ми je каеније било познато, сви су здраво стигли у најближ и им (билећки) гарнизон. Доцније сам сазнао да je слично поступљено и са осталим заробљеницима, изузим ајући тринаесторицу њих,- који су били откривени као џелати». Ово je био онај др Коста Грубачић, који je као члан Компартије Југославије био одређен за сарадника Хансу Хелму Хитлеровом SS O bersturm bannfuerer-y и стручњ аку за балканска комунистичка питањ а ради чега je добио и Хитлерову стипенцију за студије на универзитету у Јени, да би се после студија (уколико их je завпитио) вратио као немачки агент. Грубачић ie током ових борби између четника на једној страни и улруж ених И талијана и Усташа, на другој, био изаслан од стране Покпајинског комитета К омпартије као посматрач са циљем саботирања четничке борбе, ггои чему се по сугестијама Петпа Комненића примио улоге четничког курира и ггреговарача. Мећутим, кад je био обавештен да И талијани моћнијим снагама требало из правца Н икш ић-Билећа да ударе четницима у леђа, напустио je четничке редове и повукао се. Одмах je затим постао командиром партизанске чете кота je оперисала против четничког вотводе попа Радојице Перишића. Поред Грубачића као посматрача из места био je изаслан од стране Покрајинског комитета Компаптије из Мостара, млади комуниста Хрват, Петар K pajim a, који je у редовима четничких бораца носио име неког Србина Херцеговца. К рајина je поеле слома четничког отпора у Херцеговини постао врло предан комунистички курир, да би после рата добио место у некој секцији Озне у Босни. Свега недељ у дана после италијанске реокупације Херцеговине, а две недеље после ових одиграних улога Косте Грубачића у рату четника против И талијана и Усташа, Грубачић je открио своје карте, како се то констатује на страни 182 зборника «Херцеговине у НОБ», издањ е «Војног дела», Београд 1961, где се каж е: «Средином септембра одржано je партиско савјетовање у Билећском срезу. Од седамнаест чланова Партије, колико их je било у овом срезу, савјетовањ у je присуствовало дванаест. Испред OK био je присутан М. Попара, а као делегат П К У. Даниловић. Савјетовање je истакло задатке који су се постављ али пред организацију. И зврш ен je избор Среског комитета у који су уш ли: Трипо Ш аренац, Радован Папић, Урош Вукоје, Косто Грубачић и Владо Р ад ованови ћ...» 24

Писац чланка «Припреме за борбу против окупатора» није изнео своје име као ни оно што je било основно код овог саветовања, тј. одлуку да се поубијају четнички старешине и истакнути националисти, и то, у свезу Билећа: поручник Јован Мишељић, командант операција против Италијана и Усташа поред значајних првака у Срезу, који су командовали деловима фронта, Милорада Бјелетића, Василија Комненића или они који су се истицали као борбени националисти као што су били теолог Јокановић, студент Вељко Самарџић, Новак Уљаревић и др. На црногорској страни стављени су на списак на смрт осуђених: свештеници: Ристо Јарамаз, Васо Поповић и Бејатовић, затим капетан Василије Шекарић, Ристо Бјелица, Ђокаш Зечевић, поручник Глигор Копривица и др. У срезу Столац: поручник Крсто Ђерић, организатор отпора. У срезу Гацко поп Радојица Перишић, који се са црногорске стране пребацио на подручје НДХ да би помогао борбу Срба против Усташа. У срезу Невесиње мајор Бошко Тодоровић са својим штабом, а у срезу Коњиц, жандармеријски капетан Милорад Шошкић поред осталих истакнутих у борби у лето 1941. године. Од свих ових осуђених на смрт успео je једино Василије Комненић да се спасе од комуниста, и поп Радојица Перипшћ да доживи своју смрт у мају месецу 1945. у Лијевчу Пољу од стране Усташа. У току јесени 1941. и друге половине тј. до марта месеца 1942, сва се борба југословенских комуниста састојала у убијању српских националиста тог подручја и оних који су се у њему нашли. Убијани су како су стизани и где се могло. Један од осуђених на смрт, капетан Василије Гутић из Невесиња, спасавао се под околностима које спадају у област маште (Гутић живи и ради у Чикагу, САД). Jeдан читави партизански одред у срезу Невесињу имао je само задатак да Гутића пронађе и што пре ликвидира. Но да се вратимо догађајима у Србији и борбама са Немцима, да би се, почевши одавде, могло да констатује, да су ове октобарске операције у Србији, крајем 1941. године, биле пак у току читавог Другог светског рата, на терену Југославије, једине борбе комунистичко-партизанских снага где се борбена иницијатива налазила у рукама комунистичког Врховног штаба, али и то, по плану наслоном на четничку борбу, све до тзв. «похода на Србију» у другој половини септембра 1944. Мада југословенска комунистичка штампа жели да претстави тзв. «непријатељске офанзиве» као офанзивну борбу комунистичко-партизанских јединица у циљу борбе за ослобођавањем земље, стање ствари говори другаче. Сва борба Врховног штаба HOB и ПОЈ састојала се у чувању Штаба и јединства команде, преласком с времена на време на онај терен који je у датом моменту био од најмањег значаја за окупатора, и где je опстанак био најлакши. Тако су се рађале широм Југославије такозване «ослобођене територије» за чије «ослобођавање» су комунистичке снаге «по25

убијале», према њиховим подацима, неколикоструки број «непријатељских војника» стационираних на Балкану. To je била најобичнија измишљотина намењена спољном свету, што je служило као основа емисијама ВВС-а као гласноговорника «Слободна Југославија», коме су биле усклађене истовремено или касније публикације Врховног штаба HOB и ПОЈ, а затим званична изјава владе НФР Југославије. Напад на Србију или, како то комунисти кажу, поход на Србију, за што бржом успоставом контакта са Црвеном армијом, што они објашњавају: « ... Обрачуном са удруженим четничконедићевским снагама, и тиме онемогућити све комбинације реакционарних кругова на Западу, да ослоном на те снаге сачувају своје позиције у Еези са извршеном поделом интересних сфера на Балкану међу савезницима...», не може да се објасни оним чиме комунисти то желе да објасне, тим пре што je главнина борбених снага Недићевих одреда исто као и Љотићевих добровољачких формација напустила Србију паралелно упаду совјетских трупа у њу. Тај поход на Србију имао je далеко шири значај од онога што се изводи из односа локалних снага. Тај значај Србије састојао се у тим данима у сасвим другим елементима, који, вероватно, неће ни бити предмет јавних расправа за догледно време или уопште. У најмању руку, ако би се хтела истина о томе треба погледати у архиву оних, који су уствари требали да буду погођени овим преданим комунистичким напорима да «отерају» Немце с Балкана, како то доноси Фредерик Воигт у свом зборнику; G e­ neral Mihailovich - The World's Verdict, кад каже: «Неколико издатка из излагања генерала Мајснера и пуковника Фухса за време њиховог суђења у Београду 12. децембра 1946. године. Генерал Мајснер изјављује: ,Радио сам оно што сам као војник био дуж ан да радим. Знам шта ме чека: конопац или плотун у прса. Баш зато желим да кажем истину.. . ’ «На питање, запгго суН емдитако немилосрдно убијалиСрбе, генерал Мајснер одговара: «Комунисти су криви за те злочине. За жаљење je што je тако велики број невиног света страдао као резултат репресалија које су Немци вршили по наређењу својих претпостављених. Међутим не сме се заборавити да су изазивачи тих несрећа били комунисти, који никада нису имали куражи да ступе у отворену борбу са немачким оружаним снагама, већ су се шуњали из шума у градове и села, да би тако убили којега Немца или цивилног службеника, а при првој појави немачких оружаних јединица, повлачили се поново у шуму». Кад je пуковник Гестапоа Фухс био упитан од стране судије о везама генерала Михаиловића са Гестапо-ом, овај je дословно одговорио: 26

«Не само што Гестапо није имао никаквих веза са генералом М ихаиловићем, већ je он кроз читаво време сматран непријатељ ем број 1 читавог немачког народа. Љ уди из покрета генерала М ихаиловића били су прогоњени и најстрожије каж њ авани од Гестапоа и немачких војних власти, јер су ови ж ивели у непоколебивом уверењу, да je национални покрет под командом генерала М ихаиловића у Србији највећи непријатељ немачких трупа на читавом Балкану. Осим тога, његов покрет био je и једини на Балкану, који je у највећем степену нашкодио Немцима». «Пре него je пуковник Ф ухс завршио своје излагање, био je прекинут од стране Претседавајућег. Мстовремено суђење je прекинуто. После кратке паузе П редседавајући je наредио, да публика напусти судницу. После овога суд je наставио са претресом овим двојици нацистичких првака, али иза затворених в р а т а ...» Карактеристично je контатовати, да je британска штампа одбила касније да прима мисли Ф редерика Воигта о Д раж и Михаиловићу, већ je, као по неком парадоксу, немачка ревија «Deu­ tsche Rundschau» уБ ад ен у , донела једну серију тих мисли о Д ражи, које чине част и њој и аутору.

.

4

Отворени сукоб међу припадницима четничких и партизанских јединида значио je прекретницу не само на унутрашњем плану, тј. схватању уређењ а држ аве после рата, већ и на међународном плану, јер су се тзв. «иделошки» блокови наш ли позвани да се меш ају у ствари појединих блокова, а тиме и у грађански рат у Југославији. У односу на окупатора сукоб ових блокова значио je врло мало и поред ф акта, што су инструкције «с највиш ег места» гласиле, да се ратни раздори међу овима имају да што оштрије распирују. Да су углавном четници и партизани и даљ е остали «у сарадњи», тим би врло мало утицали на читав ток ствари, јер je њихова борбеност по војничкој линији у односу на окупатора значила само м атеријал за пропаганду у духу оне из «Ошишаног јеж а»: «Намештај како знаш!» Б алкан je за Немце био директно од интереса док je кампањ а у ареалима Средоземља била актуелна. У тој пропорцији стајао je у прво време немачко-италијански интерес према овима, а касније од средине 1943. само немачки. Егзил-владе и опозиција сташу на Б алкан у храниле су се илузијам а о значају овог. Растерујући обе групе са србијанског терена, крајем 1941. године, Немци нису више много бринули о њима. Оба су вође от27

пора били уцењени јавно, али су из потаје настојали да им се приближе. Ту су поједини команданти подручја били аутономни. У суштини прогон присталица једноги ли другог блока б и о је ствар опортунитета, где je јавно иш ла пропаганда борбе против комуниста, али тајно против припадника организације Д раже М ихаиловића. О овоме се ћути по плану. М ихаиловић није могао остати индиферентним према судбини народа, тј. свог рода. С кала 1:100 за једногмртвог немачког војника и л и 1 :5 0 за сваког рањеног Немца, утицала je на Дражино расположењ е и његов осећај као Србина патриоте Тито je био индиферентан према судбини српског народа и њему je скала 1:100 или 1:50 била најбоља пропаганда за мобилизадију несрећника. Тај моменат je мобилисао све патриотске вође српског народа у Србији и ван ње, да се поставе у одбрану народа од авантуриста. Д раж а се, тако рећи, сам нашао у Црној Гори, која je била чиста од комуниста током 1942, а Тито са својим Ш табом пошао путем који je нудио најсигурнији опстанак: границом између италијанске зоне и НДХ и територија којом су управљ али Хрвати, али чија je власт била номинална. Против њега се није имао ко да туче на томподнебљу. ОсимСрба националиста свима д руги м аје био добродошао. Тим je путем ујесен 1942. стигао до Бихаћа, где je без сметње могао да врши експерименте политичког карактера. Сва се његова борбеност састојала у чувањ у јединства Ш таба и сопствене главе. Н а другој страни, по плану или спонтано, на почетку 1942. године, док су се водиле теш ке борбе с позадинским снагама герилских група против Немаца и И талијана, на једној страни, хрватских усташа, на другој, и међусобног клањ а герилаца за освајање терена и првог вала чиш ћењ а у крилу HOB и ПОЈ штаба, на трећој, јављено je да су Совјети у ф ебруару 1942. успоставили у Тифлису, радио станицу «Слободна Југославија». Ово je био први моћан удар политичког карактера у леђа Драж е М ихаиловића и његове концепције. Да ли je ово била претња; увод у одбацивање Д раж е М ихаиловића; Стаљинова сугестија за успоставу контакта с Дражом, после мучког убиства неколико Стал>инових поверљивих људи од стране Титових партизана или британског прањ а Пилатових руку над Дражином ж ртвом као симболом судбине Југославије, остаје дубоком тајном осим претпоставке, да се већ спремало његово одбацивање, да би се веза западњ ака одрж ала с њим док je ствар комуниста лебдела у ваздуху, јер су га амерички левичарски елементи почели да туку истовремено док су га савезнички команданти глорификовали. Ово се збивало оних дана кад je по • стало јасно да су Британци против успоставе веза Д раж а-С таљин, што je било супротно Стаљиновим плановима о вези влада Југославија-Совјети. Р езултат je био препуш тањ е Д раж е милости и немилости Британаца, који су од њега направили играчку 28

и напослетку жртву. После Дражиног осамљења од лета 1942, Тито се нашао у центру пажње пропаганде како у Тифлису тако и у британској репродукцији, с том разликом што je Британија отпочела да помаже Тита са циљем Дражиног рушења, док се Стаљин у борби против Тита тешка срца одлучио да je преда оним комунистима из Југославије који су били искрено одани Титу. Тако je Тито преко ове станице био пропагиран оним што јој je сам достављао из свог пландишта у Бихаћу, док je Дража био приказиван као распиривач грађанског рата и сарадник с окупаторима. У западном свету, а у репродукцији ове станице овакав став Совјета изазвао ie онај намештени одјек иза кога су се Британди почели да закривају Носиоци енглеске политике су се јавно, тј. званично, супротстављали крилатицама, које су кружиле током 1941. и почетку 1942. године да je Југославија предана Совјетима као њихова интересна сфера. Међутим самим фактом што je ова то већ правно била постала, Совјети су узели у разматрање случај Јосипа Броза Тита као своју идеолошку авангарду, градећи на искуству са њиме као већ опробаним комунистом, да би преко њега могли доћи до свог политичког циља: фактичког укључења Балкана у своју интересну сферу. Кроз ово je утолико лакше појмити чињеницу да Совјети нису могли да рачунају са Дражом Михаиловићем као са својим идеолошким пријатељем. Међутим постоји легенда да je Дража Михаиловић током рата имао у свом Штабу официре, који су одржавали везу са Совјетима. Једна група тих људи, штавише, одиграла je значајну улогу приликом хватања Драже Михаиловића у марту 1946. године .Исто тако као што су Совјети рачунали са Титом као пропагатором комунистичке линије кроз Титову улогу у Коминтерни, Совјети нису априорно одбацивали Дражу Михаиловића, већ су му први пришли кроз пропаганду његове акције на Равној Гори. Овом моменту иде у прилог совјетски захтев, да Михаиловић изашаље своју делегацију на Свесловенски конгрес у Москву ујесен 1941. године. Према верзији, Дражин делегат (или вођа делегације), био je пуковник Живојин Радојичић, који се у то време налазио у Турској. Међутим Веверли Рут у свом делу (The Secrei1 History of the W ar, 1/220, N ew York 1945), o томе рефергапе врло површно, штавише не говори ништа одређеније о саставу те делегације. Но руски план je могао до извесне мере да базира на два главна момента, озбиљније природе и то: прво, кроз Стаљинов концепт отступања од радикалног светскореволуционарног програма Лењин-Троцки, што je он можда више тактички нагласио у свом интервјуу датом 1. марта 1936, америчком дописнику Роју Хауорду, и друго, базирано на ггретпоставци еволутивног комунизирања Балкана обзиром на факт што je Михаиловић према мишљењу московских властодржаца сматран извесно «напредним» активистом буржоаског друштва. 29

Ове ми je мисли у неколико махова излагао у Салцбургу, Рогер Берзевици, мађарски политички емигрант, иначе син мађарског делегата при Лиги Народа између два рата, да су мађарски политичари из М алопоседничке странке као националисти и демократски оријентисани, рачунали са Дражом М ихаиловићем као са неком врстом кочнице и прелазне политичке ф азе на Б алкан у уместо радикаллног револуционисања, чега су се Мађари побојавали сматрајући да ће код поделе сфера у Европи, М ађарска бити додељена Совјетима. Румуни су из истих разлога слали у Србију за Д ражине четнике помоћ у одећи и обући. Ови моменти су добили после рата званичну потврду. Никола К алај, претседник М ађарске владе у другом делу рата, приликом своје посете Мусолинију, а поводом балканске проблематике, каж е у својим мемоарима, исто само другим речима: «Балкански народи су навикли на завојевањ е и страно у гњетавање, па, изгледа, нешто лакш е подносе немачку окупацију, верујући да ће с к р а је м р а т а и о н а н а ћ и свој крај. Бее и м рж њ а Балканаца, по свему изгледу, су резервисани за Италијане којих се побојавају, сматрајући да ће ови ту да остану и после рата. Ситуација би била нешто друкчија да су Немци и И талијани поделили Б алкан између себе, и да je Италија била спремна да бар покуша, да у подручјима њој додељеним путем мудре управе ш ш успоставе самоуправне администрације не разбије услове сарадње и смиривања духова пред крај рата. Тако у случају слома осовине она заједничка граница у приморским крајевима наслеђена после пада Двојне монархије исто као и она у областима северног Ја драна, не би биле нужно изгубљене. У том смислу могло се доћи до споразума с ђенералом Дражом Михаиловићем, чије снаге, ма да су показивале знакове заморености (утисци у априлу 1943. — моја напомена) ипак претстављ але израз истинског патриотизма Србије. Али насупорт томе, окупаторске силе изабрале су друкчији пут, специјално Италијани. Затраж и ли су сарадњу с комунистичким партизанима (касније названим Титовцима), уместо да се обрате на монархистичку Србију, коју je репрезентовао Михаиловић, и то не само легалистички, већ je било политички пожељно. J a сам опоменуо Мусолинија, да ће разарањ е националне и слободне Србије (un independent and legal Serbia), или y том смислу било које балканске државе, уместо заш тите италијанских интереса отвориће се капије пансловенском империјализму» (Nicholas Kallay, Hungarian Premier, New York 1954, P. 150/1.) Према овоме изгледало би, да je К алај назрео победу мисли панславизма у победи комунизма идентификујући војничку по~ беду с политичком. Ову мисао веома оштро ревидира с британ30

ског гледишта, професор манчестерског Универзитета, Џон Е~ риксон, кад у уводу свом делу, каж е: «Panslavismus - eine W eltgefahr (,Panslavism - a W orld danger’) je само зн ак на узбуну, који још увек одзвања, чак и у току последње деценије. Далеко дуж е од једног века ,Панславизам’ je био оглашен у разним правцима као м рзак и претећи, али углавном као бесно и загрижено трењ е између Германа и Словена. Сада оно што немачки и мађарски публицисте нападају као ,Панславизам’ варира оштро сходно објашљењ у и значају. Добија се утисак да су Словени изгубили .веру’ у Панславизам. Строго узевш и П анславизам се иденти ф и кује с покретом међу Словенима за остварење политичког јединства. Међутим недостаје објашњење сходно специфичним питањима: о којим се Словенима ради и о каквом нарочитом покрету или покретима?» (Panslavism, London 1964, р, 3. Ву John Erickson). Спорно je питање, да ли би Британци заузели познати став према Титу да нису градили на извеш тајима, које им je пре рата слао из Загреба Фицрој М аклин после дугих састанака и разговора у «Градској кафани» у Загребу с Титом и Славком К ватерником, сходно својој политичкој традидији, а у алтернативном односу Дража-Тито. Овим се може да објасни и разлог каснијем слању бригадира М аклина у Титов Врховни штаб током рата. Но исто тако била би заблуда веровати да су Британци показали свој интерес за Тита у ери кад су водили разговоре с хрватским сепаратистима о цепању Југославије, да би се паралисала «панславистичка» тенденца. Британци су овде заузели адекватак став, тј. изабрали мање зло сакривајући се иза «демократизма» (партизани и Тито) уместо «демофашизма» (четници и Дража). Но Британци су исто тако довели на исту линију интересе С лавка К ватерника, будућег марш ала поглавника Павелића и будућег марш ала Југославије, Јосипа В алтера Вајса, зв. Тито. То би се могло без теш коћа да осмотри критички: Комунизам треба јавно огласити анационалним, да би га народ про форм аодбијао. М еђутим њ егатреба огласити патриотским јер се зал аж е за јединство Југославије, али да у њој Срби буду што јаче поцепани, а Х рвати што теш ње повезани. Затим се ствари и односи анализирају даље по линији политичко-тактичке методе. Д раж а je још од краја Првог светског рата важио као изразит русофил, што се по званичном курсу држ авне политике узимало као грех јер се свуда у свету идентиф икују појмови Русија и бољшевизам. Д раж а je јавно израж авао своје симпатије за Русију, које су код њега долазиле до експлозије у духу оне латинске: in vino veritas. М ихаиловић као такав наслоњен на националисту Стаљина, може да ојача везе Београд-М осква, тј. да социјалистичку револуцију у Југославији обесмисли на онај начин на који je руски министар — председник Петар Столипин 31

преко својих мера и метода имао, према Лењину, да обесмисли Руску револуцију, тако да je атентат М ордке Богрова био једина претпоставка спаеења услова Лењинове победе. Да je Д раж а М ихаиловић следео свој инстинкт, тј. да je наступао као револуционар и поставио се на подједнако отстојање према свим савезницима, може се поставити питање, да не би, можда, и он обесмислио социјалистичку револуцију у Југославији. Но тај моменат и није важ ан према оном другом, тј. да ли би Михаиловић путем те методе осујетио тоталну победу комунизма у Југославији? Он би у том случају био тумач националних осећања, а не Тито. Но без обзира на тај моменат остаје једна јо ш в аж н и ја алтернатива. Д раж а би кроз свој став спасио Југославију од зла, али не би разбио светски комунистички монолитизам, што je заправо почело с Титом. Тако су Британци стали на гледиште да у почетку треба Д раж у држ ати уз њ их док се Тито угнезди. К ад се ствар расправи с Титом и кад га Руси благослове, тада ће Д раж а бити одбачен. У прилог британске склоности према Д раж и у прво време су К раљ и Влада, који уж и вају британску заш титу. Д раж и треба ставити до знањ а да не сме да успостављ а везу с Москвом, јер та Д раж ина веза може бити далеко чврш ћа од оне коју успоставља Тито. Тито je руски Јеврејин и никако не ж ели да се укљ учи у руску заједницу. Он ће Југославију држ ати изоловану. Уосталом нико нам не може тврдити да «бравар из Клањца» не познаје историју и судбину руских научника јеврејског порекла Левинсона и др М акса Л илијентала, који су покуш али да укљ уче руске Јевреје у руску националну заједницу. Ови моменти, на изглед индивидуализирани, ипак претстављ ају једну целину. Ово се мож е још да објасни и оним најновијим моментима у које je био уплетен Д раж а М ихаиловић. Према послератним публикацијама, специјално немачким, разабире се, да су Немци исто као и Руси одмах после слома Ју гославије, већ били обавештени, да се спрема герилска борба у српском делу разбијене државе. Немачки ђенерал Ерих Ш митРихберг у евојим разматрањ има, то наговештава, речима: «Управо дана 10. м аја 1941. јави ле су немачке окупационе посаде о првим појавама организованог отпора на подручју Србије. Отпор су повели ,Четници’, делови редовне војске, којима се ставио на чело српски пуковник Д раж а М ихаиловић који je одбио да призна капитулацију. Ове су ускоро следили партизани са евојим нападима, које je позвао на борбу до тада врло слабо познати комунистички функционер Тито» (D er Endkampf au f dem Balkan, s. 16. Heidelberg 1955). H e може ce рећи да cy Руси остајали индиферентним према Дражином ставу обзиром на ф ак ат да се Југословенска влада солидарисала са Енглезима у погледу на «руску опасност». Та се реакција уствари изразила у два правца. Покуш ај Совјета да оживе емоције свесловенског националног романтизма кроз Све32

словенски конгрес у Москви, а затим приближавање Југославији кроз дизање ранга свог посланика при Југословенској избегличкој влади на ранг амбасадора. Поред касније одлуке да се распусти Коминтерна као инструменат међународног комунизма, да би се руско-немачком рату дао отаџбински карактер, то je било све што су за моменат Руси могли да изразе као реакцију на ону политику којој није ишло у прилог хватање везе Равна Гора-Совјети. Тако je Дража постао инструментом британске политике у очима Совјета и Тита. Британска одбрана Драже од Совјета била je најобичнија фасада оних трансакција преко којих je Дражина ствари била постала играчком у рукама Енглеза. Ту су се на истој линији нашли југословенски комунисти и Енглези. Енглези су били и јавно и тајно против успоставе било какве везе Дража-Совјети, јер су га тиме требали да држ е у својој зависности. Тито je био и душом и телом против те везе, јер je претпостављао да би ова могла да допринесе његовом умањењу значаја у очима Совјета. Совјети су остали у ставу ишчекивања, јер им je развој ситуације диктирао и одређеност става. Кад се ситуација окренула у совјетску корист, Дража Михаиловић je морао да буде прво одбачен, а затим посве жртвован. Тако je дошло до заједничког оптуживања Драже Михаиловића од стране Енглеза и Тита. Ова je комбинација сада добродошла самом Титу, јер je на тај начин успео да реализује део свог плана. Тиме je запечаћена судбина Равне Горе. У сукобу интереса моћних Равна Гора ое показала материјално и политички немоћном. Отуда се не би требало да осматра њен случај из односа ове према савезницима, јер се она сломила на питању принципа, већ из перспективе међусобног трења савезника, који су на њеном случају оскрнавили принцип савезништва. Посебно су питање њене инидијативне грешке и пропусти. Но да тих грешака и пропуста и није бидо њој се тражила Ахилова пета, јер док се Стаљин отимао о територије после рата, као уелов продужења борбе против Немаца на једној страни, он je, на другој, «распуштањем» Коминформе тражио одрешене руке у оним акцијама које су до «распуштања» Комкнтерне спадале у надлежност колегијума, тј. Савета чланова. Тито je као члан Коминтерне разумео ту закулисну игру. Уместо да буде изигран, сам je почео да изиграва, што je Британцима добродошло. јер je питање комунистичког монолитизма у идеолошком смислу било далеко интересантније од афирмације балканског национализма у сенци Стаљиновој. 5. Међу прве јавне опомене Британцима у тој ери спада «Заповест народног комесара за земаљску одбрану», генералисима Стаљина, од 23. фебруара 1942. године. Ова заповед колико je моћно оснажила тучене партизанске јединице на путу бежања 33

из Србије, толико je била гром из ведра неба за Британце. Енглески часопис «The Nineteentn Century and after» y својој свесциза март 1942, доноси један патетичан коментар основних мисли у Стаљиновој дневној заповести, где се, између осталог, каже: « .. .Уншитење садашњег немачког политичког система, један je од руеких главних циљева, — и то, наиме, један од оних, који се може сматрати складним британским војним циљевима. Међутим тај циљ не би смео да се схвати само као униш тење Хитлерова деспотизм а... Руска окупадија Немачке неће значити само униш тење Хитлерова деспотизма, хапшење и осуду водећих личности националног социјалима, већ то има да значи радикалну лреобразбу постојећег р ед а ... Ваљда Немачка неће бити укључена у Совјетски Савез. То би значило више него пораз. Она ће у сваком случају бити у зависности од Р у си је. . . Ако победа буде у толиком размеру потпуна, да Руси добију одрешене руке у Источној и Средњој Европи, онда се мора рачунати, да ће се и Пољска помаћи према Западу. Русија ће, јамачно, присајединити њене источне делове. Пољској ће бити, међутим, додељене немачке источне покрајине, тј. цела Источна Пруска и Горња Шлезија. Она ће, природно, бити зависна од Русије, чак може ући у склоп Совјета као федеративна јединица и поседовати извесне предности уколико Русија буде намеравала да од њ е прави свој инструменат за подјармљивање Немачке, управо на исти начин, на који je Хитлер у основи рачунао, да му ова послужи као инструменат у подјармљивању Русије. Полазећи с британског гледишта, ови погледи на ствари нису ни најмање ружичасти, али су ипак, у најгорем случају много повољнији, него претпоставка једне немачке победе. С гледишта британских интереса, неизмерно je корисније видети Русе на Рајни, него Немце на Волги. У самој ствари, било би, свакако боље, видети Русе на Рајни, него Немце преко Р ајн е.. . Кад дође моменат закључења мира, неће више бити могуће, као што je то било последњи пут, да се у потпуности бране принципи самоолредељења народа. Идеалне границе, и поред најбоље воље, није могуће повући...» Нешто касније, коментаришући та збивања «Pester Lloyd», доноси вести из Штокхолма, а према контатацијама публикације «G oeteborgs Morgenpost» као и детаље из тајних клаузула енглеско-совјетског пакта, где се под тачком 2) каже: «Већина подручја на границама Совјетске Уније или у близини ових, међу које спада Финска, извесни делови северне Скандинавије, Чехословачка, Румунија, Бугарска и Југославија, признају се као совјетска интересна сфера . . . а под тачком 4) каже се: «.. Совјетска Унија у споразуму са Енглеском вршиће војну и политичку контролу над Финском, Немачком, Мађарском, Румунијом и Бугарском...» 34

у том журналистичком двобоју, «Völkischer Beobachter» - Süd­ deutsche Ausgabe - од 24. 6. 1942, коментаришући ове вести констатује: «Објављивање ових вести у шведском листу не доноси уствари никакво изненађење. Овим се потврђује само оно, што се током читавог развоја енглеско-совјетских односа, почевши од лета 1941, требало да очекује. Према споразуму од 12. јуна (1941), Енглеска се показала вољном да европски континенат препусти слободном бољшевизирању у случају заједничке победе над силама Осовине. ,Тајмс’ као и остале водеће новине у Британији, које стоје у блиском односу са Форињ Офисом, баве се разматрањем о овом проблему у том смислу. To je такође био предмет разговора између Стаљина и Молотова са Идном приликом његове посете Москви о прошлој новој години...» Из ове перспективе треба разматрати судбину подухвата Равне Горе. Колико су га по нужди изазвали окупатори, толико су га по плану рушили савезници. Стратегијски ово се може да узме као једно од средстава ратне пропаганде. Међутим, политич ки екелет односа формиран током рата, успостављајући послератно стање, указује, јамачно, на факат, да сва ова «нагађања» нацистичке штампе нису била лишена основа. Мада пропаганда, она je ипак потстрекавала на озбиљна размишљања о стварима. Овде ое треба поставити на гледиште разних тумачења карактера и намера одлучујућих фактора у рату, а тиме и судбине малих народа, чија je ера уствари прошла. Она би прошла да су победили Немци исто као и у обратном случају. То потврђује ток послератне светске политике. Поред тога званично се сматра да треба заборавити дела нациста у интересу мира. Ово траж е режисери светског мира. Исто тако се сматра да све грешке Британаца током рата треба дићи на ранг принципа као израза политичке мудрости народа «који зна да влада». По другима треба потценити снагу и утицај Совјета чији су авангардисти током рата стајали под британском заштитом идентификујући комунистичка недела са еманацијом «демократског» духа. У овој логици требамо да тражимо позадину оних Војгтових мисли о послератном односу Русија-Немачка. Не може се примити као стварно да je он био толико «видовит», а да се не осврне на оно што му je требало бити познато из дана кад се ломила Југославија, Грчка и Балкан. Он уствари није прорицао будућност већ je резимирао прошлост, познавајући менталитет и Немца и Руса, а као Енглез познавао оно што се режирало у интересу његове нације .Конкретно, он je познавао оно што му je било потребно да каже односно да предскаже судбину малих народа, тј. оних, који су «свој чамчић везали уз британски брод». Према искуству не би се смели тражити неки посебни индика35

тори, чије би казаљке на цифрењаку требало да указују на оправданост оних корака, који су одвели једне под британску заштиту или оне друге под немачку. Овде je изражена сва она разлика између Немца и Енглеза кроз векове. Немац никада не успе да своју ствар прикаже као општу, већ je под своју требао да подвргава свеопшту. Енглез je ту оперисао врло спретно. Ои je на сили изградио империју, али ју je мудрим методама знао да брани, приказујући своју ствар као општу. Врхунац тог објективирања завојевачких тенденција видимо данас код модерног Руса. То није никакав богомдани дар већ адекватна рекапитулација историјских иекустава и мудрости у тактици. То je управо оно што недостаје Немачкој од памтивека, да би своју есепцију нашло у самом Хитлеру, кога треба мртвог оптужити, да би његови преживели сарадници над његовим леигом могли да перу своје руке. Тај морални пургаториј није изражен само у судбини Немачке и Немаца, већ у фатуму малих народа, који су се бацали из наручја у наручје моћних фактора, да би им се судбина открајала онако како то назиру сензали на берзи политичких односно спекулативних трансакција великих предузећа. Тако се кроз наочари посматрања немачког националног про~ блема приступило осматрању националног проблема свих оних народа, који су током рата тражили и нашли британску заштиту. У том парадирању слободама народа историја нам je савршена учитељица. 6.

Сукоб империјализама карактерисан je на обе стране борбом за слободу народа. Руси са севера разарају Отоманско царство тражећи верску и националну слободу потлачених хришћана. Са гледишта морала Руси задобијају симпатије свију малих народа Европе. Силе западне Европе забарикадиране правима легитимитета настоје свим средствима да сачувају Турску од распада, да би у међувремену оцениле, коме који делови требају да припадну после слома отоманске силе. Врхунац те концепције долази до изражаја на Берлинском конгресу. Извршена je једна срамна подела улога у господарењу робовима. Тиме се Западна Европа оградила од судбине оних малих народа, који су се вековима налазили у сенци руске силе. Ту се уствари сваки народ психолошки диференцирао на русофиле и русофобе, да би све те филије и фобије дошле до изражаја после избијан>а Руске револуције. Шта je данас остало од те западно-европске идеје? Практично није остало ништа! Ta je идеја тотално профакисана, да би стигла дотле да сада износи све мале народе на лицитацију пред Русима, молећи да их ова откупи и реши западњаке једног терета. Т уоеуствари садчекасамо на једно, тј. кад Русији успе да на светским пијацама изложи продукте своје пољопривреде и индустрије, у оним размерама које она теоретски 36

може да даде. Питање je, шта ће да се деси са политичким баријерама међу народима од Камчатке до Гибралтара и од Пецама до Сицилије? У том he случају свака гвоздена завеса бити сувишна. Та ће завеса да падне сама од себе. Свакако би било глупо и помислити да државници великих сила ово не осећају. Међутим ту више није питање осећаја, већ примене оних мера које се траже као супротност овим тенденцијама. Но код ових момената треба назрети вољу малих народа и њихову акцију као »ешто сасвим незначајно. Типичан пример те незначајности изразила je током рата, а и после рата судбина Равне Горе, и њене борбе за пропаганду идеје Балкан Балканцима. Срби су бацили рукавицу Хитлеру, наневши увреду сујетном тиранину. Овде су се нашле у конкурсу наивност и корупција у политици Балканца и перфидија метода западњака. У наставку ове политике Срби су бацили рукавицу Стаљину, ниподаштавајућу планове и програм диктатора, који je у једном моменту свесно или несвесно био на пуној линији српских односно југословенских интереса. Ни у једном од ова два момента Срби нису знали да маневришу. Ни код једног ни код другог нису осигурали леђа ничим конкретнијим од илузија. Однос према овим тиранима постао je трагична стварност која се грубо поиграла судбином Срба. Међутим тој су се трагици потсмевали сви они са којима су Срби са Дражом рачунали. Конкретно, Срби су се показали слабим политичарима у све три алтернативе. Срби у читавој својој политици током рата, почевши од пучиста, преко Равне Горе и избегличке Владе, не пођоше проблемима у сусрет полазећи од себе, већ од оних који су их заваравали. Далеко се требамо држати од љубави Хитлерове према Србима и Југославији, али je он нудио бар привидну могућност спасавања од пропасти тактичким методама понашања према њему. Стаљин je нудио нешто много интересантније од Хитлера, тј. могућност унипггења Тита и његове клике, што je нудило Србима и Равној Гори могућност, ако не тоталног наметања, у најмању руку избегавања овако трагичних искустава. Ту би се могао извести закључак врло трагичан по Србе уопште. Ако je грех 27. марта допринео оном пгго нам je Хитлер сервирао, грех Равне Горе je у томе што није благовремено прозрела ону закулисну борбу против Тита и његове клике, да би користила ону прилику која јој се последњи пут указала као прави путовођ. Она није могла другаче да поступи благодарећи аполитичким менталитетима њених идеолога. Та се аполитичност није изразила у поразу подухвата, већ у методама како да се пораз осујети; како да се придобију пријатељи и неутралишу непријател.и; како да се изврши класификација непријатеља према степену њихове опасности. Сам моменат што су комунисти били синови истог народа коме су припадали и они са Равне Горе, није смео никако да завара равно37

горце, да су комунисти мање зло од окупатора. Интерес je налагао даљ у селекцију. Окупатори Б ал кан а и Југославије разбили су држ аву и поробили народ на основи права силе. Ту силу није могла да одбије својом силом ж ељ а и воља српског народа, јер je та сила недостајала. Судбина окупатора одлучивала се на великим аренама светских размера, при чему су козје стазе и врлети Б ал к ан а били за ова мерила играчка пропагандиста. Трећа недаћа у оцени полож аја била je п релазак преко упозорења ког je сам Воигт одређено нагласио, тј. да се о судбини малих народа после заврш етка овога обрачуна неће више моћи да води рачун, као што je то био случај на Париској мировној конф еренцији, кад су западњ аци сматрали, да ће паучинасте власи кордона око Русије и Немачке испредене од ткива илузија малих народа исклесати бедем опасности, на коју су упозоравала искуства ове две велесиле. Но моћни народи никада не чекају на милост суседа, већ наслоном на своју унутарњ у снагу одређују смерове свог делања. М али народи, напротив, чекају увек на миг са стране. У те мале народе спада и онај који je полазећи на Р авну Гору сматрао да му je дужност штитити интерес својих савезника. К аква иронија илузија о човечности и стварност! Ако je искреност одлика великих људи, онда бисмо смели рећи, да je Хитлер кроз руш илаш тво уврстио себе у ред руигилачких генија. П итањ е je само с које га стране ко посматра. То му својство не могу да негирају они над којима je искаљивао свој «тевтонски бес». Но Хитлер припада Историји. Остао je народ за кога се сме рећи да у подједнаком смислу ж ели да се рехабилитује од себе, колико се настоји са стране да се рехабилитује у интересу других. Ту говоре и извесни примери из историје који су по својој спољној форми алогични. Ханибала су рехабилитовали сами Римљани; К арл а Великог Немци. Непуних двадесет година после смрти Наполеона I, као енглеског хапш еника: Тома К ар л ајл га je назвао «нашим великим човеком». Ту се сада треба задрж ати пред оним на чему ће да се гради историја будућности. Бојимо се, да национал-содијалистичка идеологија, примењена на унутарњ е прилике демократија, не буде усвојена као метода одбране њихових националних интереса. Но без обзира на један такав скок из ф и кдије у стварност, треба примити као фикцију, да се сме рачунати са законитош ћу којој се подједнако подвргавају велики народи у својим правима, да би се у том смислу мали сматрали изједначеним са великим. Овде не треба полазити са гледишта стремљења «демократизације» ритерског духа, који по својим погледима претстављ а супротност демократизацији, јер би другаче могао само да потврди негирање сопственог карактера и менталитета. Ово поготово због тога, што се плебисцит гуменим куглицама, узет као метода при-мене идеје демократије, ни најмањ е не р азли кује од њених ан38

-гипода. Ако су број гласова мерило и суштина демократије, ниједан народ у Историји није у толиком степену био одан том

принципу као што je то био случај са немачким народом, без обзира да ли се «Фирер» сматра тиранином по вољи народа или диктатором чијим језиком говори један колектив. У снази народа леж е основе његове рехабилитације. Рехабилитација малог народа, у које спада српски, чим се постави у зависност од интереса великих, не води срећном решењу. Овим мислима дат je, свакако са великим закашњењем, али опет са узано француског националног гледишта, коментар, поводом доласка на власт у Немачкој др Конрада Аденауера, где се каже: «Све je остало по старом. Побожни Аденауер заменио je Хитлера, следећи његову политику, служећи истим интересима, помаган од истих савезника. Тако je само продужена иста борба истог народа против истих непријатеља» (Edmond Paris, The Vatican againsf Europe, London 1961, s. 21). He сме ce чак ни помислити, да се о овим моментима није расправљало у круговима бораца под четничком заставом и идеолога Равне Горе током рата, као што се о томе размишљало и па другим местима широм света. Међутим практична страна овог размишљања била je строго условљена. Учешћем у било којој врсти револуције, макар се ту радило и о филозофској, нереволуционарни дух, свесно или несвесно, изложиће себе деградирању чим се сукоби са револуционарном упорношћу. Ћутање о тим фактима семе je квасаца нових несрећа. Истина je, да je тешко наћи објективни критериј за одмеравање туђих грешака. Међутим тај се у сваком случају налази лакше него онај којим се требају да одмеравају сопствене. Глас Равне Горе у том смислу био je сувише слабачак, можда недовољно одређен, неупоран, а изнад свега поводљив и веома лоше обавештен. Он je био израз надионалне етике, вере у узајамност и карактера борбене принципијелности локалног значаја. Следствено, захтева се анализа става аутсајдера према идеологији Равне Горе. Међутим резултат ће бити зависан од висине с које се комплекс у својој основи проматра поред осталих елемената независних од овог.

7. Дража Михаиловић као вођа покрета и идеолог једног новог стања, одигравао je у очима својих савезника, исто толико колико и својих војно-политичких и идеолошких непријатеља, улогу филмског глумца, који п-обуђује интерес публике док га ова прати на платну; док даје аутограме или се кокетски осмејкује на своје посматраче. Сукоб на врховима светске политичке хијерархије, у којој je благодарећи својој одлучности, Јосип Броз Тито, још далеко пре рата заузео значајно место, остао je за идеологе Равне Горе и скоро све балканске националисте не39

додовољно прозрен. Тито je у том смислу превазилазио све балканске револуционаре. специјално Равногорце, који су током рата, па све до свог краја пливали у магли необавештеностк. Тито je развио барјак борбе против окупатора као ф асаду својих далекосеж них циљ ева и то у чворишту светских историјских супротности; на мосту који веж е два континента. З а западњаке, углавном Енглеску, директно, а Америку индиректно, систем организовања управе на Б ал кан у није од неког примарног интереса ни економски ни политички. Интерес се будио у назирању, ко ће од Великих да преовлада тим делом света, да би од њега правио конзументе своје трговачке робе. У сличној утакмици прош ла су досад двадесет и пет векова светског иж ивљ авањ а и трвења, а да се истовремено дефинитивно не одлучи судбина овог полуострва. У тој утакмиди Д раж а je био само навијач. Из вечног трвењ а о оно што се Балканом хтело искрсао je повод Првом светском рату, да би стање на њему кипело и даље обзиром на број отимача. М еђуратнк период погоршавао je односе и поред илузије, да ће ови бити контдептима о његовом уређењу после рата регулисани. Но нове ноте старе музике нису могле да измене акордаменто тонова. Неодређеност, неискреност и неспремност, а изнад свега површно интересовање судбином Б ал кан а код западњ ака, нису могли да издрж е утакмицу са суседним Немцима и Совјетима, чак ни подељеним на дипломатском пољу, а камо ли удруженим у интересу. К ад je постало јасно да ће се то немачко-совјетско пријатељство трансформисати у сукоб, Б алкан je већ био подељен на два јасно одређена табора. Једни су били за Совјете из разлога историјског традиционалног оптерећења и крвно-физиолош ког сродства поред опортунитета идеолошко-политичког карактера. Други, много слабији и бројем и материјалном снагом били су уз Немце уз које их je везала опасност бољш евизирања Балкана. Трећи, веома снаж ни економски, углавном балканска бурж оазија, били су уз Енглезе ,тј. западњаке, и демократску оријентацију, из разлога слободе деловања и из опортуне ж ељ е да виде Енглеско царство што снажнијим, градећи на илузијама, да je снаж на Енглеска моћна брана против германских аспирација према Б ал кан у и совјетских комбинација. Иако je све то било познато у међуратном периоду, супротности су се снажно заош триле током рата услед разнородности праваца који су се укрш тали у моментима једне опште анархије односа. Једина искрено и зраж ена линија на Б алкан у била je она Д раж е М ихаиловића и његових Равногораца, гледано с идеолошке стране. Међутим ова се линија није могла да проводи дручије него иутем силе којом je требало отклањ ати сметње .Сметње су биле далеко јаче и систематскије припремљене. Д ражина линија у балканској политици била je она А лександра Карађорђеви40

ha на којој je платио својом главом. To je био покушај обједињења Балкана и његовог економско-политичког осамостаљивања, искреније речено, дизања с ранга колоније на ранг блока независних држава, у чијем ое центру требала да нађе Југославија, којој у основи као целини леже елементи које остали балкански народи немају. Међутим уколико je покрет под Дражом Михаиловићем био приказиван или се у најмању руку причињавао општенародним; праћен симпатијама осталих Балканаца, он je утолико изгледао агресивнијим онима чије je позиције и концепте својом тенденцом депласирао. Ту се могла да породи она мисао америчког професора, А. Борђезе, који je покрет под Михаиловићем уврстио у ред тзв. «демофашизма», за разлику од тзв. «демокомунизма», који je за напредњаке демократскокомунистичког блока значио нешто савременије. Оваква гледишта било je лако пропагирати у очима оних елемената који су зазирали од снажног, тј. интегрисаног Српства. Енглези су још од уназад скоро два века назрели у Србима неку врсту балканских Пруса, док су Немци и Аустријанци скупа са Мађарима у Србима назирали шовене зато што су им се испречили на путу ка Истоку. Руси су још од ере кнеза Милоша назрели у Србима опасност по Бугаре, ма да се зна да су Срби Бугаре «дигли из мртвих», и покушали су да од Бугара направе отскочну даску за воде Средоземља, исто као што су Германи скупа с Мађарима ту «даску» тражили и нашли у Хрватима. Но Срби се нису дали да се преко њих гази. У том моменту треба тражити и део судбине Драже Михаиловића. Слом предузећа je резултат идеализма у политици. Тако су се нашли на истој линији сви отимачи о Балкан, да би им верно следећи своја гледипгга било лако приказати Дражу Михаиловића као бесног Великосрбина, који с камом у зубима и дугим низом бомби око појаса јуриша на националне слободе осталих балканских народа. међу које спадају као најизразитиХрвати и Бугари у првом реду, а затим Албанези и Мађари v другом. Ово je долазило још и отуда што je појам «Великосрпства» била поштапалица од Стамбола до Беча и Млетака током последња два века. Руси, јурећи Немце са Балкана, могли су врло лако да се супротставе енглеским аспирацијама, јер je током рата неформулисани споразум Москва-Вашингтон, овима ишао на руку. Међутим симпатије српског народа за ствар Равне Горе биле су подељене линијом једног непропорционалног, али веома лако објашњивог критерија, на штету Равне Горе. Све оне унутарње супротности које су у међуратном периоду онемогућавале консолидацију прилика у земљи, нашле су се током рата на истој линији у форми опозиције Дражи Михаиловићу. Хрвати, који су још увек у плану идеје рестаурације Двојне монархије са или без Хабсбурга на челу, назирали су у Дражи 41

великосрпски концепт; сепаратисти свију боја и ревизионисти свију праваца назирали су у њему рестауратора оне политике и опсега Југос.лавије против које су водили вруће и хладне ратове у духу политике Коминтерне, на једној страни, и осовинских сила, на другој. У првој ф ази борбе фаш истички елементи водили су реч, да би у другој ф ази преузели комунисти. Тотално нереволуционарно диспонирана српска интелигенција, маколико с интересом пратила збивања око Равне Горе, показала je своју борбеност у врло слабом ефекту, чему се објашњење има да траж и у разним премисама, које од личног кукавичлука до мрж ње изазване династичким трвењима, могу да се градуирају и према покрајинама. Оптужбе комуниста се узимају en bloc, јер je то било донекле и најлакш е исто као што су оптужбе против Д раж е М ихаиловића биле генералисане мотивом тзв. «Демофашизма» у духу америчке логике. Ми још увек немамо одређеног одговора на питање: ко je под чијим утицајем стајао пред избијањ ем рата и у његовом току? Ми оптужујемо југословенске комунисте зато што су знали да користе стање ствари у свету. Међутим, опортунисти су уствари узели комунисте као своју авангарду; као оперативне трупе, да би се ови «иза кулиса» наш ли у полож ају оних посадних трупа, које уствари беру плодове претходне активности. З а такав закљ учак постоји безброј елемената, који су добили своју санкцију у јавности или који се дубоко крију у позадини фронтова или се чувају као тајне разних сервиса. Нико од нас не може да импутира симпатије за комунистичку ствар једном М илану Стојадиновићу, Драгиши Цветковићу, Бож идару П урићу или оним новчаним магнатима Америке, који се деценијама појављ ују као «жандарми демократије» и њени пропагатори. Значи ли демократија исто што и мирољубивост; хриш ћанско религиозно осећање или толеранцију према неправди њој почињеној? Не, већ напротив: демократија у пракси je служба националном егоизму, као систем, а затим ф асада заштите личних интереса у систему, и то тачно у духу оне народне: ко више уграби! Следствено, сила активности леж и у основи. To je она сила која од једних бораца прави ф анатике до самопрегорења, а од других формира «средоње» или опортунисте. Нико не може да припише једном Б ож идару П урићу симпатије за комунистичку ствар, али je његов саветник посланства, каснији министар правде Н Ф Р Југославије, био моћан фактор у политичким махинацијама за врбовање Југословена у међународне бригаде за борбу против националиста у Ш панији, да би пролазећи кроз П ариз уж ивали материјалну помоћ из диспозиционих фондова Краљевине Југославије, што je све ишло под покровитељством саветника посланства, Станоја Симића, који je у својству председника Комисије за врбовање «белог робл.а» уж ивао заш титу свог претпостављеног у посланству. Љ у-

ди на одговорним местима у Београду, гледали су то «кроз прсте», да би тек после једног скандала у пролеће 1938, у самој згради посланства Симић добио неколико шамара од једног угледног Србина, Шумадинца, Моравца, чије име нисам овлашћен да кажем. Симић je био пензионисан, али je из нејасног разлога, био реактивиран у својству дипломате нижег ранга и послан у јуну месецу у Братиславу у својству «дипломатског агента, као политичког претставника у ,Независном штату’» — у Словачкој, по речима самог Симића. Нејасно je зашто je Цветковић требао да коригира Стојадиновићеву одлуку у Симићевом случају. Истина, Симић у једној серији «Сећања» износи своје утиске из тих збивања, али као по плану у уводној речи себе правда за оно што не би желео да каже, кад каже: «Моје личне забелешке датирају тек од краја 1942. године, пошто сам оне из периода од 1935. до априла 1941. морао да уништим приликом одласка из Братиславе за Совјетски Савез, после прекида дипломатских односа између Југославије и Чехословачке...» («НИН», бр. 49 од 9. децембра 1951. године), да би наставио у следећем броју с коректуром претходне напомене, кад каже: «Јуна месеца исте године (1939) наименован сам за генералног конзула — пошто сам био враћен из пензије, у коју ме ставио Стојадиновић, — у «Независном штату» — Словачкој, а потом и за дипломатског агента, као политичког претставника у тој полукезависној зем љ и...» («НИН» бр. 50). И тако после «пријатељских разговора с фон Килингером и другима» нашао се ван опасности после слома Југославије у априлу 1941, али из нејасних разлога, зашто су га Немци оставили на миру и допустили му уживање руске заштите, кад су знали, бар по речима самог Симића, да га Немци сматрају обичним совјетским шпијуном или су га препустили залггити председника Тисе, да се због његовог случаја не би сукобили с Русима, мада му je «уз чашицу ракије» сам Килингер рекао да би му врло радо «ставио омчу око врата исто онако како су их стављали Немци поробл.еним народима Европе, где je број конопаца око врата жртава немачког «културтрегерства» био касније симболизован бројем ширита на прсима немачких ритера као ратних трофеја», којима се, према Симићу, поносио и сам дипломата Килингер; који je, како се каже у «Сећањима», својом руком убијао, да би тим указао на своју дипломатску врлину. (Кад сам концептирао текст на страни 80, Друге свеске овог Коментара, поред имена Станоја Симића, ставио сам титулу «југословенског лосланика» уместо «југословенског претставника», јер сам у ми~ слима био окупиран његовом улогом у Москви као посланика, да би му грешком то звање приписас и у Братислави, где je био само «дипломатски агент и политички претставник»). Међутим Симићев случај je узет као куриозум и као доказ неконоеквент-

ности у администрацији јецне свестрано угрожене држ аве као што je била К раљ евина Југославија, што нас потсећа на ону дискрепанцу између идеалистичких погледа на друш твене проблеме Америке и проблема гледаних за себе, где се на једној страни криминалитет пење до фантастичних размера, да би на другој могли да се чују гласови о што либералнијем поступку судова код расправе индивидуалнних случајева, где се чак иде до оштрог осуђивања смртне казне. И заиста у Југославији су поступци одговорних били у односу на земљу равни криминалитету, којима би се нашло адекватно квалификовањ е, само у оним случајевима, да су дипломате типа Станоја Симића добили курш ум у чело, уместо «реактивирања». Но такви су карактери били потребни једном друш тву у распадању, као што je било оно југословенско, да би тако свако на свој начин доказивао колико му je «сусед» био лош, а не он. Овде се више не ради о карактерим а активиста у једном правду, већ уопште, и то тачно у духу оне саркастичне мисли: да народ заслуж ује ону владу коју има, — свакако с пуном коинциденцијом психолошког карактера у избору елите. Овде се можемо поставити пред питање, ш та je могао Д раж а М ихаиловић да очекује од југословенске дипломатије на страни, кад je ова, мањ е више, пливала водама интернационалних сервиса, или сви они који су се из извесних разлога залагали за Д раж ину ствар били минирани методама оних од којих су очекивали разум евање и помоћ. Овде треба урачунати самог ш еф а Симовићевог, ранијег дипломату Бож идара Пурића, који je током рата заузи мао значајне позиције у влади Краљ евине Југославије, под чијим je старешинством Симић вршљао по актима посланства како je хтео. То врш љ ањ е било je систем руш ењ а националног дух а Југославије и припрема за оно што смо искусили. И док једни с дипломатом Стражницким хрватским националистом, прил азе Х итлеру и Павелићу, дотле други велики Хрват, Мате Вучетић, аташ е за штампу при југословенском поеланству у П аризу «заборавља» на једном опскурдном месту ш иф ру посланства, да би касније била пронађена код неке париске демимодкиње .а Вучетићев колега, дипломата др Владимир Рибарж , секретар амбасаде у Вашингтону, краде документа амбасаде, да би их правио доступним Титовим спицловима у Сједињеним Држ авама. Др Радивоје Увалић, чиновник посланства, чини све што je могуће да Титову ствар што снаж није пласира у круговима француских патриота и националиста. Изнад ових се и здиж е она моћна екипа, која се налазила у служби «Великог оријента»: Др Ђ ура Коломбатовић, југословенски посланик у Б у енос Аиресу; први секретар посланства у Паризу, Синиша Смиљанић; саветник посланства Л азаревић; југословенски посланик у Б ерлину Ж ивојин Балугџић; југословенски посланик у Лондону др Субботић, поред посланика у Анкари др И лије Ш умен44

ковића (некадашњег црнорукца), и помоћника министра иностраних дела: др Смиљанића и Миливоја Пиље, којима се касније придружио Станоје Симић, чине све што могу да ствар комунистичке пропаганде што снажније помогну, да би се при крају баладе борбеност наследника Балугџићевог у Берлину, Иве Андрића, како je он у то уверавао совјетског дипломату Валентина Берешкова, претворила у «играње на конопцу» између Тита и Драже, да би се ипак изашло «свијетла образа» пред Тита, слично Cmmhy и д руговима, ма да je овај био на другој страни током рата, наступајући у старој форми мењајући послодавца. Божидар Пурић у улози «пропагатора ствари Драже Михаиловића», спотицао се на ономе што je Симић сондирао пред избијање рата. Пурић je у Лондону наишао на исте препоне, али сада невидљиве. док je према онима у Паризу остајао «слеп» или дезинтересован. Станоје Симић je био један од оних који су се препоручили за совјетску заштиту после слома политичког система у Средњој Европи, где се са жаљењем мора констатовати, што није Килингер и њему ставио омчу око врата, да би добио један «ширит» више у знак Хитлеровог признања уместо оне коју он стави Пурићу око врата, али на мудрији начин, користећи углед сво гколеге, пензионисаног посланика на страни, др Милана Ђ. Милојевића, сиве еминенције британског сервиса, и свакако отменог гробара ствари Драже Михаиловића. Према злим језицима, у његовој резиденцији у Лондону биле су постављене и расчињаване југословенске краљевске владе, почевши од Јовановића до Шубашића, при чему су Стаљинови планови о признању улога Краља и Драже, свакако на штету Тита и Британаца, а затим Американаца, били бачени «у кош», јер су међународни сервисиуиме демократије билимоћнији одконцепта «диктатора Стаљина», делећи комунистичке системе на «опасне» и «безопасне»; «националне» и «империјалистичке», што je уствари довело до слома демократске мисли у Југославији, уколико би се о њој могло да говори, да би све то завршило у калу оних концепција које су биле формиране пре него je Пурић постао шеф владе једне свестрано осуђене земље и њених симбола, које су уствари заблуде о југословенској демократији као нечему чињеничном довеле до просјачког штапа, а државу до распада.

8. У том духу деловало je и «Удружење пријатеља ВеликеБританије», под председништвом владике Иринеја Ђорђевића, који je у том својству још пре рата стајао под моћним утицајем своје секретарице, чувене београдске комунисткиње, Виде Марковић, ћерке Едуарда Маркуса, алиас Еде Марковића, директора 45

«Призада» и њиховог оданог пријатељ а пуковника Белија, да би Вида из полож аја секретарице Удружења, диктирала владици оно што je као ж ељ у израж авао сам Бели. Тај се скелет пренео из Београда у Лондон, што je П урићу као и осталим пријатељима Д раж е М ихаиловића отсецало грану на којој су седели. На том се комплоту сломио и сам Пурић. Но док су се ови током рата бавили у иностранству, њихове улоге je пропагирао један други тајанствени Џ ек Трбосек, који je ударао «с бока», али ус~ успевао да врш и дужност «на асфалту», одани пријатељ британских сервиса, др Михаило Д. Стојановић, који je на врло интелигентан начин са својим пријатељ има дром Стојаном Ласићем, дром Леополдом Ленардом и др., а под заш титом британских бригадира Армстронга и Бакмастера, поткопавао Д раж у Михаиловића, пошто су преко таквих менталитета Британци изграђивали империју куповањем карактера, којима je при крају баладе марш ал Тито улио више вере у чувањ у балканске ћуприје, да би тој вери у Британце насео и дипломата Душан Петковић, који je додуше добио и текао дипломатску каријеру на еластичним ногама као футбалер, а спасао главу благодарећи болећивости Бугара, која га je епасла конопца поред «имунитета», исто као што je увиђавност монс. Јозеф а Тиса спасла самог Симића, коме су Руси указали паж њ у због услуга које je чинио комунистичкој ствари у току своје дипломатске каријере. Истина, те моменте je било тешко прозрети, али се исто тако непрозирање не може да извињава, јер вође народа кад падну пред искуш ењима немају права на захтев припуш тањ у поправним испитима. Н а тим су испитима пали сви они питомци Делана Рузвелта, који je десном руком поздрављао Константина Фотића, а левом затварао врата кабинета, да овај не би видео, да се у њему н алазе будући Титови министри и амбасадори, од који х je Рузвелт намеравао да спрема свој тим, за циљеве који су остали тајном благодарећи његовој смрти. Тако je Равна Гора мала да ратује поред отворених непријатељ а и с тајним силама. Једна од тих тајних сила у Америци био je рођак некадаш њег краљ а босанске дрварске индустрије, бечког Јеврејина барона Регенш трајф а, поседника једне од највећих пилана на Балкану.. у Завидовићима, у Босни, комуниста И зраел Регенш трајф , који je ради лакш ег пропагирања својих мисли, «национализирао» своје име у Џон Гетс, да би као такав у својству уредника комунистичког листа «Daily Worker», могао да туче Д раж у Михаиловића скупа са својим пријатељима, ваљ да Јеврејима: Вајсбергом, прозваним К арл Винтер; Гринбергом, прозваним Гил Грин; Халбергом, прозваним Гус Хал, иза којих су етајали у својој оданости ствари Титу: Стојан Прибићевић, Никола Мирковић, Луј Адамић и др., поред свих хрватских интелектуалаца, који су се током рата равили политиком на територији Енглеске и Сједињених Д ржава. У суштини у питањ у су карактери који су 46

стајали иза планова. Но ствар je била тако аранжирана, да je борба против ових била онемогућена. Начин прибављања права на реч био je фантастично организован. То би била једна од опсерваторија трагедије Равне Горе. Публициста — прокомуниста Стојан Прибићевић, да би «осветио» свога оца истовременом осветом над Краљем Југославије, српским национализмом, православном црквом и државном будућношћу Југославије, успео je да се пласира као протагониста комунистичке ствари, али не као идеолог или пропагатор директним путем, већ као плаћеник симпатизера римокатоличке цркве, и то на најнеутралнијем терену, — Свејдињеним Државама. Да би као будући прелазник на римску веру, могла да туче Србе националисте и Православље, гђа Клара Бут Jlyc, жена власника «Life», «Time» и «Fortune», Хенрија Бут Луса, пре ступања у римокатоличанство, била je средњевековно фанатично одана курији, да би као таква нашла у Србину православне ве~ ре своје оруђе за борбу против Српства и Православља. Такву јефтину моралну жртву нашла je у личности Стојана Прибићевића. П роцесје имао неколико фаза, да би у свима њимаПрибићевић одигравао главне улоге, које су уствари завршене његовим делегирашем у Врховни штаб Титов у лето 1944. у својству кореспондента «Fortune», да би као по неком фатуму приликом првог интервјуа Тито дао погрешну информацију о свом повратку у Југославију. Као награду за успели подухват, гђа Клара Бут Лус добила je после рата звање америчког амбасадора при италијанској влади у Риму, која je одмах одавала знакове маније гоњења, јер je живела у страху, да ће je Срби отровати, ваљда свесна својих грехова, што je, колико ми се чини, било и предмет лекарског саветовања, пре него се повукла с позорнице јавног живота. Међутим овде се као карактеристично може да наведе, да су сви англо-амерички дипломатски претставници на Балкану, уколико су били оданији католици утолико би били антисрпски и антиправославно оријентисани, што се преносило и на њихов политички став. Ако се овоме дода још и оно ренегатство Сроа за које уствари нема објашњења, или хрватство које се може да објасни, онда се тим лако може да објасни и наша српска судбина. У данима превирања у Југославији непосредно пред рат, да би се легитимисао у западњачкој јавности, као објективан псматрач ствари у Југославији, Прибићевић у «The Nation» од 5. априла 1941, између осталог, каже: «Није часно приписивање бившем Регенту, принцу Павлу и бившем председнику владе Цветковићу пронацистичку оријентацију. Једини Србин од утицаја био je Стојадиновић за кога се може рећи да je пронацистички оријентисан... 47

«Припреме за пуч који je довео владог краљ а П етра и генерала Симовића на управу морале су бити (управо у овом случају) у току од 1. марта, тј. од немачке окупације Бугарске. Брзина и тачност извођења пуча изненадиле су немачку и југословенску владу, па чак ни Гестапо није о томе било ш та наслућивао. Да je Хитлер разумео српску психологију требао je да умарш ира с моментом пријема вести о уличним демонстрацијама. Он je мирно чекао два дана, — што je било ф атално к а сн о ...» Ово je уствари био увод у прибављање легитимације за оно што je овај публициста сервирао западњ ачкој јавности кад се радило о пропаганди ствари којој je био у души одан, да би касније сажимао своја схватања, сервирајући их у лето 1943. преко «Fortune» као премисе за доношеше закљ учака у западном свету о стању у Југославији, а под насловом «Братоубилачки р ат у Југосллавији», да би разреш ен осећања савести овако ствар приказивао: «Местимични сукоби између четника и левичара деш авали су се широм Србије током 1941. године, али су углавном оба команданта герилских група остали на линији борбе против Немаца, свакако конкуриш ући један другом, где je М ихаиловић имао надмоћ. То су били моменти кад се М ихаиловић борио предано и пронео своје име широм западњ ачког света. «Међутим у новембру 1941, Немци су до ногу потукли Михаиловића у близини града Ваљева, у Србији. Њ егова војска je била посве разбијена, нестала у шумарцима централне Србије, док су левичарски елементи умакли даљ е према југу широм мрачних шума Санџака у близини сурог стења Црне Горе. До марта 1942. све je обвијала тајанствена тишина наткривљ ена изнад стеновитих и снегом покривених планина Ју го сл ав и је... «Ове зиме у јануару, Југословенска избегличка влада унапредила je М ихаиловића у чин генерала као што je и требало. Али му je био додељен ресор М инистра војске, што није било п ам етно... «У марту 1942. док су се левичарске групе сакривале у Санџаку и Црној Гори окрепљене руским успесима, а раскрављене зрацима сунца и пролећног развигорца, отресле су се М ихаиловићеве команде и отпочеле акције за евој рачун. М ихаиловићу успева да мобилише национално племе Васојевића и да изненада нападне левичарске елементе у Санџаку, да би их уништио. Тим je формално објављен међугерилски р а т ...» Но, према аутору партизани (које он нигде не назива комунистима ваљ да да не би покварио укус наредбодавцима и газдама) попут ф еникса понова ускрсавају, да би заиста направили чуда, 48

како то произлази из даљег излагања овог «познаваоца ствари», у Југоелавији, кад каже: «Партизани, — првенствено као моћна, разнородна, слободна група бораца — отпочињу замашне операције против Немаца, Италијана и хрватских Усташа у западном делу Југоелавије током лета ове године. У новембру швајцарска ревија St. Galler Tagblatt, потврђује раније извештаје, да je пар~ тизанска снага од 86.000 бораца организованих у 11 дивизија предузела координирану офанзиву. Јавља се, да су стотине села отете од окупатора током подухвата само у једном месецу с резултатом од преко 10.000 убијених и 4.700 заробљених непријатељских војника... «Рано у јануару ове године (1943, моја примедба) партизани су предузели две нове антиокупаторске офанзиве. Према извештајима тајне радио-станице ,Слободна Југославија’, партизани су убили 17.000, а заробили 27.000 осовинских војника, махом Италијана, укључивши неколико немачких пуковника и мајора; 45 великих топова; 60 бацача мина; 531 лаких и тешких митраљеза; хиљаде пушака; 1 комплетан блиндирани воз; 16 разорених тенкова и шест авиона. С тим моментом Југословенска народно-ослободилачка армија била je реорганизована у дивизије и бригаде, да би тако могла, сасвим сигурно да закочи 14 од укупно 23 дивизије које су осовинске силе стационирале у Југославији...» да би истовремено овај политички бедник пропагирао једну стопроцентну лаж. Кад се оваквом приказивању стања ствари на терену прида значај ауторитативних чињеница, онда je заиета тешко поетавити линију између «глупости» чињеница и «кокошије памети» оних којима су ове сервиране, да би на њима, гледаним кроз туђе наочари са растојања од пет хиљада километара, могли режисери судбине српства и југословенства да донесе своје судове и закључке. Ово поготову кад овакве чињенице дефилују поред оних борада, који су се кретали и крварили управо оним стазама и под оним околностима, којима аутор у пропагандне сврхе посвећује своје накалемљене мисли. Нажалост оваквамишљења су била тестаменат оних неимара Југославије, чији су мотиви били снажнији израз ината него свести, да би наслаге заблуда читавих генерација и схватања служиле као постаменат судбине Драже Михаиловића и Равне Горе, — уствари судбине Срба, који још једном имају да почну испочетка, и то тачно у д уху оних околности које су владале њима крајем 15. и почетком 19. века. У процесу тих збивања Равна Гора je само једна од етапа која по свом временском карактеру дражи активисте било оне који се јављају као њена фаланга бораца или оне који у служби њених непријатеља продају. част и савест, да би као такви изгубили и последњу ноту достојанства човека одговорног за оно испод чијег текста поставља своје име у знак мо49

ралне одговорности. Примери који би се могли да наређају у интересу ове истине су безбројни, али свега неколико бић-е довољно као моменто ономе «quia pulvis e s t...» 9. К ад се управо у ери ове кампање против Д раж е М ихаиловића поставило у Америци питање од стране америчких националиста о начину «шверцовања» комунистичких бораца за Ш пански грађански рат, један од америчких Јевреја, у својству ф ункционера те акције, упућује поводом случаја Титовог генерала Косте Нађа, писмо на адресу уредника «The Nation», где ствар овако разлаж е: «Ми, који смо се солидарисали с ,Joint Anti-Fascist Refugee Com m ittee’, осећамо ce поносним да укажемо на случај Константина Нађа, тридеоетогодишњег ветерана из Ш ианског рата и на његове значајне потезе које као првак у одредима југословенске гериле предузима, и на које je специјално указано путем штампе пре неколике седмице. Константин Нађ je као борац Међународне бригаде био помаган с наш е стране, чиме м у је б и о омогућен повратак уотаџбину, у којој сада продуж ује са својом величанственом борбом почетом 1936. у Ш п ан и ји ...» (Из чланка: Undaunted Refugees, с потписом Ed­ w ard K. Barsky, Chairm an, Joint Anti-Fascist Refugee Committee, N e w York, O ctob er 14).

У истом je духу деловало друпггво око владике Ђ орђевића у Лондону, да би сви из тог кола, који су се после рата јавили Титу за «хонорар» били сходно и награђивани, да би сам владика тоном «ракијаша» искаљивао сав свој бес против краљ а Петра II, и то управо за све оно према чему се краљ Петар показао немоћним као симбол захваљ ујући пријатељ има и секретарицама самог владике Ђорђевића, према чему je и дипломата Пурић био немоћан, све у знаку снаж ењ а Тита и балканског комунизма, коме су се као браниоци поставили хонорисани на ш тету начелних, јер колико су амерички Јевр еји с Рузвелтом назирали у сваком национализму фаш изам, толико je Черчил у српском национализму назирао повампирење прусизма, што je сам Пурић чуо својим ушима као истину. Но та трагична историја има своју још трагичнију предисторију о чијим тајнама могао би још једино сам Пурић да к аж е нешто више од онога пгго се само може да нагађа. У ДУХУ инструкција и дисциплине којима je био подређен још као доратни председник Англо-југословенског клуба у Београду, дипломата Милан Ђ. Милојевић вратио се 1948. из Лондона у Београд, где je био примљен са свим почастима које му je комунистички реж им могао да укаж е, да би у порти М арковачке 50

цркве одржао велики говор народу, у коме je апеловао на свест Срба да не допусте угрожење Титовог режима, у којој га je мисли и мисији помагао својим угледом реномирани дипломата Србије, Стеван Павловић, који je после промењених шест краљева на српском престолу, под старост почео да глорификује Тита и његову демократију, свакако из опортуних разлога, тј. оних истих због којих му и син у Лондону излаж е критици све што je српско и национално, тачно у духу цинцарске психологије. У тој психологији треба тражити квасац оним плановима ради којих се сва српска ствар током другог светског рата изложи превари, да би се свршила катастрофално. Колико je то било катастрофално види се из уважења др Михаила Стојановића, коме je у Југославији била додел>ена улога судије «негде у Србији», да би у том својству приликом суђења групи Шумадинаца националиста неколицину осудио на смрт, после чега je добио «хрпу» претећих писама, да би га на преклињање власти, ова разрешила дужности судије и доделила му место преводиоца у «Танјугу». Један од његових сарадника на том послу, бивши југословенски краљевски официр, кад се нашао у емиграцији, као незадовољан понашањем режима према њему, направио je свесну или случајну грешку што се уместо тражења азила у британској или америчкој зони Д. П. уточишта нашао у совјетској зони, што га je коштало исељења у неку од западних демократија, да би ваљда на тај начин могао да преноси мисли свога пријатеља, др Стојановића. То се десило управо оних дана када je народна власт извела на суд групу пријател>а Совјетског Савеза са инжињером Бранком Путником на челу, да би им се судило као совјетским шпијунима, од којих су Совјети тражили да им Југославија падне у шаке као «зрела крушка», да би по несрећи предавања начелности савезника Драже Михаиловића, овај израз о «зрелој крушки» употребио сам маршал Југославије, кад je тачно на шест година пре овог суђења одржао свој «Тајни говор», у поме се према репродукцији америчког дописника из Лисабона, Карла фон Виганда, налазе и ови пасуси; «.. .Позади маске демократије имира, асвесна да јој јекрај близу, реакција покушава да организује нове блокове и да изазове нове ратове, напрежући се свим силама да избегне потпуно уништење капитализма и да омете оснивање једне светске социјалистичке државе. На челу тог социјалистиког света мора да стоји Совјетска Унија, као пионир, глава и заставник радничких класа света. Наша сарадња са капиталистичким силама у току прошлог рата, не значи нипошто сарадњу и савез са њима и у будућности. Све потлачене радничке класе увиђају, да je Маркс-Лењинов социјализам веран самом себи и да смо доследни тим идеалима, иако je Совјетска Унија привремено приморана да 51

прибегне употреби неких нових метода из тактичких разлог а ... К ад се постигне елиминација британског утицаја и моћи, бићемо у стању да дођемо до контроле над сва четири континента. Америка ће нам после тога пасти у руке као зрела јабук а . ..» (The Yugoslav Review, November 1946, London), да би y духу оне италијанске пословице: si non е vero, е ben trovato, ,уместо «зреле крушке» једене у години 1946, у 1951. ж вакан а «кисела јабука», јер je ипак «магарцу уш ла вода у уши», да би тако запливао у таласе златне валуте, а западњ аци могли да купују пријатеље, да би у светлу те трговачке начелности требало осм атрати судбину Равне Горе очима «аутсајдера», што Равногорци као иницијатори борбе нису били у стању да прозру услед заслепљености вером у «праведну ствар» као да правда добија ратове и држ и свет, да би њихова несрећа била у томе што je претеж ан део Срба сметнуо с ума логику трговаца људском крвљ у и савешћу, а затим у својој наивности (ако не и покварености) прозирао равногорску проблематику с гледишта правно-политичких односа уместо чисто патриотског и националног. Њ ена психолош ка страна није уопште била разумљена, јер су људи, мање више, назирали у њој оно што су сматрали, да je за њ ихове циљеве нужно и опортуно. Немцима и Италијанима као директним непријатељима Југославије и разбијачима државе, реакција израж ена кроз Равну Гору и Равногорство није била у интересу, чак појава Д ражина као симбола опозиције стању које су сами инаугурисали, није иш ла у рачун, али су свим сретствима настојали да од тога извуку било какву корист, поготову после избијањ а рата на Истоку, кад су се југословенски комунисти појавили као борбени фактор и позвали народ не да се бори само за себе и своју будућност, већ и као ф аланга бораца код којих се совјетски интерес јављ а изнад свога директног, али не само из идеолошких, већ и политичко-стратегијских разлога, јер су ови сматрали, да ће пораз Совјета значити пораз напредне мисли у човечанству или да ће победа Совјета бити гаранција победе либералне мисли уопште. Овај идеолошки моменат узет je одмах у разм атрање код разбијача Југославије, али je свако са свог гледиш та полазио проблему. Сматрајући националисте витеш ким непријатељима, Немци и И талијани су настојали да се као такви стварно и п рикаж у у очима националног дела Југославије, тј. углавном Срба, чију су судбину оплакивали из разлога «ритерске сродности», да би тај тактички моменат био често грешно тумачен у свести националиста, јер je међу овима било и таквих, који су сматрали, да Немци немају исте намере према четницима националистима које имају према комунистима, и да je та вера условљ авала неки интимнији однос између Срба националиста 52

и Немаца. Тој су заблуди на општу штету наседали чак и извесни четнички команданти, на једној страни, или политички људи неактивисте током рата, на другој. На трећој страни комунисти Југославије узели су ту заблуду својих идеолошких непријатеља као чињеницу на којој су изградили фаму о четничконемачко-италиј анској сарадњи у борби против комуниста Југославије. Ta je фама могла бити кована у земуницама комунистичких герилаца широм планина Југославије. Међутим она би у земуницама и остала, да je није као такву пропагирала она антисрпска и античетничка спрега, која je у комунистима нашла свог гласноговорника, чију су режију ковале не само «либералне» и «демократске» струје и фракције савезничких кабинета Енглеске и Сједињених Држава, већ и пггабови осовинских сила и њихових сателита. Ми заправо још увек немамо одређеног мотива тим оптужбама осим издаје четничке ствари од стране оних политичких и војних фактора Енглеске и Америке, који су стајали под снажним утицајем Јевреја, масонерије, левичара и прокомунистичких елемената Срба, Хрвата и Словенаца, или оперисали преко англо-америчких меродавних кругова или њихових публикација. Дража Михаиловић са својим штабом интимно je живео у у верењу, да ie став Англо-Американаца према њему само тактичка игра Савезника, да се не би озлоједили Руси, који су током рата држали у резерви идеју сепаратног мира као неку врсту претећег сретства у односу на Англо-Американце, уствари као сретство уцене, према чему су се ови показали великодушним, али тачно у духу оне мисли цара Атександра I који се показао великодушним према Наполеону, «не дајући му своје...» Но психолошка анализа тих околности, пгго се тиче Срба, Југославије и Балкана, значила би пливање врло опасним водама, бар што се тиче устаљеног гледишта. Међутим јасне мисли отоме значште би анализу и расуђивање о српској односно југословенској трагедији. Њој уствари нису стајале никакве «више законитости» у основи, већ схваћања људи; њихов став сходно својим субјективним квалитетима, и напослетку свест о значају оних вредности које у овима налазе свој спектар. Ако не по дијалектичком правилу, већ по изузетку, у нашем случају се мора поћи од личности, тј. оних фактора који су претстављали народ; били тумачи његових жеља и интереса, и напослетку везали кроз уверење своју судбину с будућношћу народа као целине. Отуда ћу овај отсек завршити једним примером, чији тенор изазива језу при помисли на судбину оних који се овима поверавају. Ради се о једном делу оних искустава која се веж у уз личност Божина Симића, вероватно најзагонетније фигуре српског политичког живота по линији конспирације, бар што се тиче нашег века. Један анонимни посматрач његове личности за53

бележио je ове моменте, чије се објашњење хгрепушта читаоцима, али су последице наступиле и саме га објашњавају. «По повратку из Лондона у Београд, Бож ин Симић je учествовао у .уношењу светлости’ у В елику лож у ,Југославија’ у Београду, тј. у обнови рада југословенског масонства. Према прописима масонског ритуала, у ,уношењу светлости’ мора учествовати седам мајстора међународног угледа. Бож ин je био један од тих, а у деремонијалу су, поред осталих, велики мајстор чехословачке масонерије — књ иж евник Јарослав К вапил; велики мајстор В елике лож е Југославије — бивш и председник Сената др Љ убомир Томашић; велики мајстор румунске масонерије; директор К ласне лутрије Рада Поповић; др М аријан Хубени, сарадник Института за међународну политику и привреду; бан Предраг Лукић. З а великог дверника изабран je том приликом Арон А лкалај, директор Д рж авне хипотекарне банке. Бож инове везе с амеђународном масонеријом користиле су учврш ћивањ у Титовог реж им а у огромној мери. Приликом доласка Директора УНРА Ф иорела Л агвардије у Београд, приређен му je свечан дочек у масонској лож и ,Али К оч’ на К алемегдану (оној истој у којој су кнез Милош и М арш ал Али П аш а одрж авали масонске «радове»), а том приликом je ,брата’ Л агвардију у име лож е ,B'nai B'rith’ поздравио Моша Пијаде, а у име југословенске масонерије др Ђ урађ Бош ковић. К ада je стигао у Београд ф ранцуски сенатор Марсел К ашен,масон и комуниста, члан Политбироа Комунистичке партије Ф ранцуске, поздравили су га у име В елике Л ож е Југославије Бож ин Симић, а у име ,B'nai B'ritha’ професор Соломон К ал д ер о н ...» На постављено питање: чему постављање Б ож ина Симића за амбасадора у Анкари? дат je следећи одговор: «Када се у к азал а потреба да се револуција прошири на 'Гурску, како би ее Совјетски Савез могао дочепати Мореуза, значајан задатак поверен je Бож ину Симићу. У том циљу он je акредитован за амбасадора у Анкари, да преузме дужност од Ш уменковића. Дужност војног аташеа, који je за време рата држао Светислав Вохоска, преузео je пуковник Петар Томац. T o m je стигао у А нкару ж ив и здрав, али je Бож ин у Софији доживео 1946. године аутомобилску несрећу, која га je одвела у болницу на неколико месеци, тако да je у Анкару стигао тек 1947. године. Аутомобилски удес, којом приликом je на Божиннов аутомобил налетео један теретни камион, организовао je — према Божиновом дубоком убеђењу Интелиџенс Сервис. Ш офер je ухапш ен и после дуж ег мучења признао да je примио од Енглеза велику суму новаца да налети на Б о ж и н а ...» 54

Ha питање: какви би били мотиви оваквом поступку, дат je врло одређен одговор: «Интелиџенс Сервис je на овај начин омео Божина из следећих разлога: У Турској су постојала два политичка правца у крилу владајуће странке, од којих се једно залагало за сарадњу ca СССР, а друго за сарадњу са западним силама. Таква je политичка подела владала од смрти Ататурка. На челу просовјетског крила налазили су се бивши министар иностраних послова Руж ди Беј и Халил Беј, а на челу прозападног крила Исмет Паша. Божин je имао придобити водеће кругове турске масонерије као и организацију ,Dönme’, да подрже просовјетско крило. Божин je радио како са турским масонима, тако и са организацијом ,Dönme’ још у доба Аписово по обавештајној линији у циљу прикупљања информација у рушењу Абдул Хамида. Организација ,Dönme’ састојала се од потурчених Јевреја, присталица Сабатаја Цевија, који су заступали масонско-илуминатске приндипе. Гебелс ју je често нападао за време рата због антинемачке линије (.Freimauerei und Dönme vernichteten die Ruerkei’, био je један од наслова y ,Voelkischer Beobachter’- y ) ...» Преведено на српски језик ово je био рат с невидљивим силама. То су биле оне силе које еу срушиле Равну Гору и Дражу, Србе и четнике, да би овај пријатељ завршио своје излагање само једном реченицом, која гласи: «Када je Божин Симић, после неколико месеци проведених у софијској болници, кренуо за Турску да преузме дужност, на првој железничкој станици где je воз стао после прелаза турске границе — у Лозенграду — отворила су се врата н>еговог купеа и у купе je упао пуковник Бели. Он je био веома кратак и рекао je само: «Ми знамо зашто сте пошли у Анкару, а надамо се да ће вам софијски догађај послужити као опомена.. После тога je напустио купе залупивши врата и нестао исто тако брзо као што се и појавио...» Упозоравања на овакве моменте изазивала би сумњу у свест оних који би ое усудили да на њих укаж у из дужности према Дражи, Равној Гори и српском националном интересу. Међутим овај профилни портре може да нађе свој пандан у једном сличном, али далеко трагичнијем моменту, како ми je то изнео један од оних који су главачке побегли из другог социјалистичког «раја». Кад je после рата формирано комунистичко вођство у Мађарској, ово je било углавном сачињено од мађарских Јевреја: Ракошија, Гереа, Фаркаша. Габора, Лукача и др. У тој влади налазио се на положају министра унутрашњих послова, млади комуниста Ласло Рајк који није био Јеврејин. Међутим у његовом министарству било je неколико функционера Јевреја, чији 55

je задатак био контролисање Р ајк а и који су вршењем злодела над политичком опозицијом на тај начин хтели да компромитују Р ајка. Тако je Р ајк био номинално министар, док су његови противници у његово име врш или недела и зверства. Р а јк je кроз то губио популарност. Један од главних иследника у министарству спољних послова био je генерал-лајтнант Петер Габор, по занимањ у бивши кројач, а по вероисповести Јеврејин. Он je важио као крволок и садиста. Р а јк je то знао и био je као министар унутраш њ их послова немоћан према њему јер га je ш титио М атија Ракош и. Тако се разви јала међусобна мрж њ а између Р ајк а и чланова владе — Јевреја. Истовремено je функционисао као помоћник југословенског војног аташ еа у Будимпешти потпуковник Ђорђе Вајс, по вероисповести Јеврејин, иначе син угледног новосадског трговца С лавка Вајса. В ајс je поред званичне улоге служио као канал између министра унутраш њ их дела М ађарске, Ласла Р а јк а и министра унутраш њ их дела Републике Југославије, А лександра Ранковића. Ho Вајс je поред ове улоге био веза између југословенског и мађарског ционистичког покрета, што je, по свој прилици, кош тало В ајса политичких кондуита југословенских властодржаца. Тако je приликом једне конференције у министарству унутраш њ их дела, на питање неких учесника: како Р ајк може да излази на крај с толиким Јеврејима, дао одговор: «Узели су ме јер иначе суботом не би имао ко да потпи ш е...!» Ове речи изговорио je Р а јк у присуству потпуковника Вајса, што je овај касније пренео Ранковићу. Због своје ционистичке оријентације Ђорђе Вајс je лиш ен звањ а и кондуита, пребијао се гладан и напуш тен по Београду, али на кр ају успео да се с породицом пребаци у И з р а е л .. . Оваквих примера има у изобиљу, који и зази вају реакцију сходно месту и мотивима, али с врло злослутним знацима.

10. Начелност Д раж е Михаиловића, критички осматрана, није била квалитет симбола, већ типично политичког човека, тј. оног који се стара да изрази «мишљење народа» уместо да намеће своје, тј. да сам служ и као ф илтар духовних еманација уместо агента тенденција. Наш авш и се у чворишту супротних интереса, трудио се да из полож аја «сламке међу вихорове» изрази свој нејаки индивидуалитет занем арујући оне законитости које je својевремено опсервирао и на њ их инстинктивно реагирао. К олико се зна, М ихаиловић никада није имао симпатија за Енглезе, али су му се услед његове неодлучности они наметнули. Он je у њима назирао исто што и Јован Ристић или Никола Пашић пре једног века, који им нису ништа веровали, специјално 56

после Берлинског конгреса. Но, парадоксално, он им се поверио и поред верзија, да je био далеко више руски «либералан» него енглески «конзервативаи». Михаиловић je зазирао од масонерије, али му се она наметнула, и то не само идеолошко-политички, већ и технички, јер су му, бар по ономе што се могло да открије после његове катастрофе, у штабу седели сами масони, што круговима режисера социјалистичке револуције у Југославији није било непознато. Међутим његова несрећа je била у његовој улози симбола акције, што je за собом повлачило све оно друго, које се може да сматра као последица тог факта, да би ударило свој печат и на оне моменте, који се осматрају независно од овог. Михаиловић je био уствари апстрактер — моралиста у политици, али без психолошке припреме за оспособљавање такмичења с револуционарним менталитетима у циљу парирања планираним акцијама отимачао «његову кожу». Дража сеније слагао с политиком Енглеза према предратној Југославији; игнорисаљу југословенског краља Александра и његових дипломатских претставника. Међутим није могао да их се отресе из разлога оног веома старомодног правила: гаранције класичне демократије, што је у схватању самог Михаиловића, као носиоца ритерског менталитета, значило у односу на српске прилике исто тто и «рогови у џаку». И, уместо да својом умешношћу цепа своје псеудо-савезнике, Дража Михаиловић уједињује их у акцији против себе и као човека и као симбола. Ове се чињенипе морају теже да разумеју, јер je Михаиловић изникао из оног слоја народа, који je своју стварност по природи морао да осматра с пуном опрезношћу, тим пре што се управо на тај слој и апеловало. Апстрахујући факат што армија Драже Михаиловића није била ни револуционарно настројена, ни идеолошки обрађена, чак ни довољно теоретски национално школована за улоге у грађанском рату, Дража Михаиловић као идеолог и симбол потпуно je подбацио у оцени личне револуционарне улоге. Он je развио барјак слободарства, чији je видљиви мотив лежао у борби против завојевача не демонстрирајући познавање макар тактички, да je окупатор као активни непријатељ државе и народа, по свом значају далеко безопаснији од комуниста као потенцијалних непријател.а у свим правцима. Михаиловић je развио барјак акције верујући у пораз Немаца, тј. окупатора. Зашто се одмах није одлучио да туче опаснијег, чиме би се декларисао проницљивим политичаром, остаје ствар нагађања. Он се ту као војник сукобио са самим собом као политичким стратегом, јер je сва спрега окупаторска: Немци, Италијани и хрватски усташе као главни делови, и Мађари, Бугари и Албанези као спореднији у концерту, претстављали су далеко слабију потенцијалну опасност од комуниста. Отуда je она тзв. «акомодаци57

ja», којом cy ce забављ али после рата извесни западно-европски публицисте, требало да се прими као принцип у крилу организације Д раж е М ихаиловића уместо потеза локалног карактера, да би током и после рата нашло своје тумачење у злонамерној суровој критици појединих четничких првака специјално оних из западних крајева Југославије, што je прилично негативно утицало на хармонију односа Дражиних бораца у емиграцији, који своја патриотска осећања извлаче из трезора покрајинских карактеристика, да би тиме било потврђено оно нерадо примљено правило: да у фатуму краја радо прикривене грешке иницијативног корака доносе своје горке плодове. Окупатори су разбијањ е Југославије сматрати сретством, не циљем, супротно комунистима. Према Д раж и М ихаиловићу поставио се «непознат» човек. Тито je излетео из подземља, али с колосалним познавањем Д раж иних псеудо-пријатеља. И док je ове Д раж а мазио, Тито их je убијао пре рата, током рата и после рата, јер je у овима назирао не само актуелне, већ и потенцијалне непријатеље, — непријатеље ствари којој je служио. Убијао je Стаљинове пријатељ е и послушнике, колико и М ихаиловићеве следбенике; убијао je Черчилове емисаре колико и Рузвелтове делегате; америчке авијатичаре колико и своје партијске дисиденте и идеолош ке опозиционаре, па се одржао. Он ј е као револуционар пред собом видео само један циљ: револуцију и наметање своје воље. И не само што ју je наметнуо у начелу, већ се наметнуо кроз индивидуалну оцену супротности међу конкурентима, чији га ривалитет одржава, и поред тога пгго je њиховим конфидентима откидао главе. Откуда и заш то то? Je ли то израз доследности гредења циљу или неки виши лични принцип? Не, већ je у иитању личност од које треба поћи у свим правцима социјалне делатности. Револуција je једна од тих делатности, која се јављ а концентратом елемената од духовних склоности и физичке кондиције до спретне организације бораца, који не п резају од својих џелатских улога ако то служ и циљу. То би била политичка метода у револуцији, која ако се пренебегне неминовно води катастрофи. Из те грубости којом се демонстрира познавање револуционарних догми Тито je стигао циљу. Тито je знао унапред да се политика не може да води у широким размерама без примеса макијавелизма, јер су сви моралисти у политици, а специјално у револуцији, већ унапред осуђени на пропаст. Ови моменти могу да изазову мисли које спадају у фантазије, јер се не би погрешило ако би ое тврдило, да би Тито испао победником и да се налазио на месту Д раж е М ихаиловића, а Д раж а М ихаиловић себе срушио да се нашао у Титовој улози. Све публикације из пера аутора Србијанаца, без обзира на идеолошку оријентацију, наглаш авају, да je Србија током 1941. године била у 95% одана ствари Д раж е Михаиловића. Ш та

je то, уствари, што поцепа Србију, ако се зна да су ЈБотићеви пукови, Недићеве страже и жандармерија поред Дражиних четника, били довољни да униште комунизам у Србији, а тим и ван Србије? Шта je то што паралиса убојни потенцијал опремљених бораца? Зар се није ту у потпуности остварило оно што je Тито од срца прижељкивао: сујећење додира међу самим симболима на троуглу Дража-Милан-Мита? У каквом су односу стајала уверења оних који су били спремни да умру за националну ствар? Напослетку стојимо пред питањем: чији je грех онемогућавање тог контакта? Ако би се смели да изразимо сход-но чињеничном стању, тај грех лежи на концепцији Драже Михаиловића, који je у одбрани принципа имагинарне идеолошке чистоте пренебрегнуо практичне моменте у једној револуцији која се поиграла судбином једног народа, али где je победа требало да се изведе у његово име, што он уствари у првом реду као револуционар није разумео ни хтео. Њега као симбола није негирао ни Милан Недић ни Димитрије Љотић, већ се он само негирао смећући с ума, да револуционар губећи битку губи све, чак и најпозитивније ухтењ у и концепту. Макијевализам јебио претпоставка Титовог устоличења, и то не само путем методе као израза спретности, већ кроз уочавање сдабости позиција о~ них који су га посадили на седло, да би му послодавци оних агената, које je слао у смрт, приступали босоноги, слично оном беднику с титулом немачког цара, кад je пузајући пришао «скуту и рукаву» моћног папе Гргура VII у Каноси. Став Равне Горе према комплексу широке светске политике зависио je од става њеног према политичким питањима «на дому», која су била израз карактера њених неимара, што je, опет с друге стране, условило њен значај у комплексу питања током рата. Отуда се Равна Гора не сме да проматра као нешто изоловано, за себе и по себи, као објект споредне вредности, кога људи проматрају «преко брка» или узгредно. Она je била део ратног комплекса; деоница историје једног народа и играч судбином једне идеје за коју се била заложила. Она за себе и по себи значи далеко мање од њене улоге компаративно узете, као пропагатора моралних квалитета једне нације; чувара традиције једне државе и носиоца једне национално-политичке идеологије. Међутим њена судбина упозорава не само на њен значај такмичара на арени светског збивања, већ на трагику непознавања околности својстава оне плиме и осеке ратне игре, чији je резултат био њено избацивање «на сухо», као риба понешена таласом. Она je сама као фактор била конзумирана околностима далеко јаче него што je била у стању да им се наметне, тј. да сама врши утицај кроз спретно маневрисање, које уколико би било макијавелистичкије, дало би управо оне жељене резултате, који уколико и не би били стопроцентни, дали би један сасвим другачи профил збивања из којих би се појавио другачи 59

политички портрет њених идеолога и неимара програма. Ту уствари нису више од интереса разм атрањ а активности појединих блокова, већ она узајамност ових, чији се епилог изразио најдрастичније у судбини Срба као колектива, а специјално оног њиховог дела који je своју судбину везао уз судбину Равне Горе, колико и оног који je бринуо за њену судбину без обзира чиме се бавио током рата. Управо из еф екта те судбине рађа се оно питање, чији одговор има да скрене одијум на сваког опсерватора тога проблема, ако се под импулсом истинољубивости и осећања правде гласно изрази макар без претензија на ковање формула или изграђивањ е хипотеза. Одговор на то питање je утолико интересантнији, јер би то у суштини значило оплакивање судбине једног неуспелог историјског подухвата, чије се по~ следице једино могу да упореде с онима које je у односу на српски колектив изазвао косовски пораз. Но ако би се хтело да поступи у духу оне народне мисли: на љ уту рану љ уту траву! онда би се захтевала и једна виш а смеоност од обичне грађанске кураж и, да се у ту теш ку тајну задре, без чега иначе не може бити објашњен онај комплекс Р авне Горе од чијег исправног става као револуционара je зависио и сам исход социјалистичке револуције у Југославији, а и сам пораз Равне Горе као национално-политичког фактора. Међутим овде се мора са ж аљ ењем да констатује, да сам Д раж а М ихаиловић није схватио историјски значај своје суштине исто као и сви његови опоненти и критичари, који су проблематику српског колектива проматрали кроз призму опортунитета дневне политике; очима чланова партијско-политичког одбора, групе или клуба, чију je лојалност идеји Равне Горе детерминисала психологија малограђанских активности. Сувише личи на сизифовш тину оно настојањ е кроз упорност, да се од Д раж е М ихаиловића направи нешто више од онога што je он сам од себе изградио. Међутим исто тако je повреда закона Историје ако се преко његовог случаја прелази као преко нечега што се прави зависним од симпатија.

11. Р екапитулацију односа Д раж а М ихаиловић-Тито, треба проматрати ретроспективно, тј. узрочно, уместо проспективно, тј. сходно последицама. У последицама нема ничег тајанственог, већ в н д л Ј И в о -ф а к т и ч к о г , док су узроци оно око чије се осовине сав проблем окреће. Тито je продукт једне теш ке школе психолош ко-политичких експериментациија, предвиђањ а и искустава; резултат односа на широким пољима међународних такмичењ а за првенство; питомад оних курсева, на којима се спремају људи за замаш не потезе изградње и учењ а слеђењу идеологијама и формирањ у фаланги, где се на стази од човека као је60

динке до врховног постулата идеологија, гредећи изграђивању једне супер државе, не рачуна са жртвама мртвог материјала или губитка људских живота, макар се ови бројали на милионе. Истина, контуре тог политичког здања могу да назиру само фантасте и идеалисти макар себе увршћавали путем самоквалификације у ред материјалиста, јер ови не увиђају оно што материјалисте не могу да негирају, тј. морају да признаду, да до највише могућег степена својства националних бића афицирају односе међу људима претстављеним државама, чак и у области доктрине. Стандард социолошког процеса у блоку међународних односа, чак и код најдинамичнијих друштава: германског, западно-европског или североамеричког колектива, далеко јаче изражава националистичке склоности у сферама социјалне филозофије, док се платонско пропагирање самоодрицања у тражењу врховног идеала човечанства путем проповедања дизања установа лишених психолошког постамента, има да сматра методом замагљивања хоризоната оних, који не увиђају да међународни идеализам: слобода мора и класни солидаризам, воде истом циљу у врховним сферама, јер служе као барикада онима који преводе на језик доктрине практично-политичке моменте. Међутим у нашем случају превага je на ономе што обећава и остварује борац уверен у оно за шта се бори. Овоме иде у прилог онај још практичнији моменнат, тј. да je правда факат људског разумског, а »е божанског порекла, јер она не добија битке и ратове, већ сила и умешност; вера и одушевљење поред спреме. Правда je психолошка теорија онога што се прижељкује, али где недостаје снага да се активиста нађе на циљу кога je сам формирао у духу свог схватања. Вапај за правдом je крик немогућности самоодлучивања. У томе je основа разлике између Драже и Тита. Тито je од своје појаве на ратној позорници у Југославији постао центром пажње свих зараћених и неутралних фактора света, да би из извесних разлога у свима поднебљима наишао на симпатије, помагаче и врло искрене пријатеље, који су своје успехе везали уз његов из оних разлога због којих je ствар Драже Михаиловића била посматрана као нешто сасвим узгредно или по нужди као пролазно загледано. Ту би се захтевало дубоко задирање у оне тзв. «закулисне» махинације, чији je циљ био рушење Михаиловића. Тито се нашао у центру једне констелације, која je сходно дражима победе била њему од срца привржена, јер je била кроз тзв. «идеолошко гледање» формирана у целисходно кондензовану целину. Но без обзира на духовну монолитност, која je уствари била више политичко-тактичког него психолошко-стратегијског карактера, непријатељи Михаиловића нашли су у њему нешто блиско и пожељно. 61

Михаиловић није био посматран с гледишта интереса нације, већ с гледишта оних којима погледе одређује лични интерес, али с врло мало идеалистичке примесе, што je уствари пропагирало идеју Титову и његових једномишљеника. Англо-Американци су у Титу назрели спретно сретство, тј. оруђе, макар с њега цурела крв жртава комунистичког «патриотизма», јер ови, ма да и не живели у уверењу да им Тито говори истину, понашали су се тако као да je Тито убијао само оне борце, који су се ставили насупрот англо-американским плановима владања светом, тј. у отимању о поднебља. Њ их се, ни једних ни других, није стварно тицало кога je Тито на свом путу к власти убијао. С таквим се гледиштем није могао да мири Дража Михаиловић као израз једне друге психологије, — психологије локалног па~ триотизма; национализма и скелета једне врло слабо обрађене скоро безбожне демократске идеологије, која ни њему ни његовим сарадницима није била својствена изван оквира пропаганде. Међутим, парадоксално, док je пропаганда направила од Тита и југословенских комуниста оно што нису били нити су могли да буду по природи ствари, али што су у пропагандне сврхе прижељкивали, пропаганда je од Драже Михаиловића направила оно што није био, у циљу уништавања његовог угледа, а тиме и перспектива. Међутим сам факат инсинуације од стране противника не би био интересантан, колико je интересантно оно хладнокрвно примање измишљотина од стране оних који траже истине. Тако je Михаиловић приказан као симбол реакционарства. док je у истини био носилац идеје конзервативизма, коју западњачки филистри, опет неисправно, називају назадњаштвом, без дубље анализе или интереса за суштину проблема. Дража Михаиловић je кроз тоталну спонтаност свог судбоносног корака морао да буде политички стратег, колико и војни уједно. Изнад свега требао je да буде организатор борбе колико и неимар идеологије једног стања, које има да се под облацима револуције формира као скелет будућности једне државе и народа. To je све било за њега ново, јер je осим постојећег стања духова и патриотске склоности његове потенцијалне армије у свему другом имао да крене с tabula rasa. Дражу Михаиловића избацила je на површину трагика једног момента, тј. слом државе, али да не буде истовремено ослобођен ниједне нијансе свих оних национално-историјских чинилаца, који су оптерећивали друштво једног колектива плус оно што je он као човек носио у себи и на себи. Оптерећен традицијом средине, а кочен у еластичности имобилношћу позива војника деполитизиране војске, нашао се на ратној арени сасвим друге природе од оне у чијој je психологији формирао свој дух и менталитет. To je било супротност ономе са чиме се суочио. Да се на његовом месту нашао Суворов или Кутузов; Наполеон или Таљеран, спорно je питање, да ли би ови успели не само из 62

разлога нееластичности војника или неопремљености политичара, већ из разлога пуног непознавања унутрашњих законитости једне социјалистичке револуције. Овај трагичан моменат има да нађе своју примену и у случају Дражиног сапатника и јединог искреног пријатеља у ропцу, ђенерала Милааа Недића, коме су стање ствари; правни положај држ аве којој je стајао на челу; снага колектива у ширем размеру и његово неразумевање револуције кочили елан и утицали на судбину, која je историјски идентична с оном Ханибаолвом у Картаги или Наполеона на Ватерлоу, где je оно C'est fini, случају обојице било сходно исто као и самом Милану Недићу, али с том разликом, што су Ханибал и Наполеон били војсковође сретско-историјских размера, да би ипак после неуспеха постали робови: први испио отров на Понту, да не би био понижени роб Рима, јер му понос није допуштао да се спушта испод нивоа роба, док се Наполеон ипак помирио са стањем роба, да би као такав и умро. Недић je поетао политичаром кад je као командант доживео слом, али и пристао на положај роба, који je својим понижењем и молбама умиљавао окрутног окупатора у интересу народа. Супротно овоме, Дража Михаиловић je наступио као политичар после истих искустава, да би истовремено подигао себе на ранг војсковође, симбола и искључивог политичког фактора идејно, али с обратним ефектом, јер je он као политичар битку изгубио, али да се истовремено као војник не изрази, јер га je губитак политичке битке лишио услова наступања коо војника, као етратега, тј. као војсковође. Одбијањем слеђења наређењу о капитулацији и предаји оружја, Дража Михаиловић je себе издигао изнад закона и изнад оне војне дисдиплине, коју захтева хијерархијски однос, кога je он раскинуо с моментом одбијања предаје оружја, чиме се објективно поставио на пиједестал симбола кроз непомирљивост са стањем роба, али нажалост без иједног елемента адекватног постављеном циљу. Пожртвованост шаке оданих и преданих бораца уз платонску љубав народа према свом угледном сину, стварали су варљиву веру у вечну приправност народа на жрт-

вуИз супротности насталих код тумачења овог читавог комплекса Драж е Михаиловића, изродило се друго питање исто тако спорног карактера, тј. тумачења његовог правног положаја. То питање по својој природи стоји изнад политике, али га људи. ваљда тенденциозно, подвргавају политичким обзирима. Но то. на другој страни, редуцира оштрину погледа осматрача овог комплекса уносећи чак и сентименталне моменте у склоп историјских премиса. Ма да академско расматрање уствари, ипак ће моћи да доведе истини која лочива на чисто правним моментима, свакако у интересу угледа симбола. 63

Д раж у М ихаиловића није обавезивала никаква диспозиција акта о капитулацији југословенске војске, што се може да изведе из формалног односа. М ихаиловић би се смео да сматра бунтовником против правог реда, да je В лада после надлежног издавањ а наређењ а и упустава за капитулацију остала у земљи и подредила се вољи окупатора и диспозицијама акта. У том случају Д раж ин поступак могао би бити осуђен с формалног гледишта, пгго би значило солидарисање чланова Владе с окупаторовим захтевом разоруж ањ а Д раж е М ихаиловића и његових «бандита», свакако сходно принципу, према коме позив вој • ника у себи садрж и и дужност слеђења наређењ а старијих, тј. надлежно претпостављених. Но пошто je В лада емигрирала и избегла подређивањ у диспозицијама акта о капитулацији, н е и мајући никакве директиве у односу на план и акцију пуковник а Д раж е М ихаиловића, то се он формално налазио посве необавезним према акту В ладе у свим правцима. В лада je напустила земљ у да би избегла дохвату окупатора; Д раж а се одметнуо у шуму, да би и сам избегао везу с окупатором. У суштини на том троуглу: Влада-окупатор-Д раж а, није постојао никакав однос, који je при оваквом стању ове требао на основу закона да обавезује. Уствари правни односи су били раскинути у свим правцима: Влада се наш ла ван закона владајућих на окупираном подручју, тј. наш ла се ван Отаџбине, где ју je само сила могла да подреди, што je било технички немогуће и поред настојањ а окупатора да прошири поље свог деловања. Д раж а je уствари својом одлуком засновао један изнадправни однос, јер je својим кораком себе уздигао на ранг симбола, што je с правног гледиш та има да сматра улогом законодавца у материјалном смислу, да би тек иза тога, а под претпоставком Д раж ине победе, касније настали односи, могли да добију карактеристику формалности, што je уствари леж ало у бићу Дражиног корака без обзира да ли je он био свестан тог ф ак та или не. Одбијајући епитет «бандита», Д раж а je негирао дијалектику правне природе свог корака. Објективно осматрано, за Д раж у М ихаиловића нису важ или никакви закони као наследство или традиција изван онога што je он носио у свом бићу, а с претпоставком и у свести. Сам његов каснији став подређивања себе као симбола инструкцијама и декретима Владе свео je његов углед на улогу политичко-административног органа, уместо да остане оно што je сам од себе направио својим кораком: национално-политички револуционар од кога им ају да потичу закони. Ма да je овај моменат значио спуштање у кал опортунитета с висина Олимпа једног бога евоје врсте, тај моменат није ничим изменио његов однос према окупатору нити je овај могао да полази у свом ставу према Драж и с било ког другог гледиш та осим примене силе. Окупатор je према односу Д раж а — избегличка влада Југославије остајао 64

Ш ТАБ

А Г Е Н Ц И Ј Е Д Н Б У Б Е О Г Р А Д У П ОД О К У П А Ц И Ј О М

С лева на д есн о (с т о је ): п о сл у ж и те љ аген ц и је РУД Н И К-Д Н Б; иза њ ега сакр и вен , п р о ф е с о р Ј о си ф Ф р к , теолог, јед н а од н ајтаја н ств ен и ји х л и ч н ости у Б еогр аду п од о к у п а ц и јо м и к а сн и ји Т и тов кандидат на п ол о ж а ј П раш ког п р авосл а вн ог а р х и е п и ск о п а ; Р аде Т ом ић, дом аћип згр ад е агенц и је ДНБ и н ем ач к и ч о в е к од поверењ а, к а сн и ји номинални ш о ф е р Т и тове ам басаде у Л ондону, у ств а р и ш е ф и н остр ан е У дбе за Е н гл еск у и н аред бод авац сам ог ам басад ора И ве В е јв о д е ; Немац, сон д е р ф и р е р А б ве р а ; Д есанка М атовић, чланица К о м у н и сти ч к е партије С р б и је и сарадница Гестапоа, љ убавн иц а П редрага У ди цког, ф у н к ц и онера к ом у н и сти ч к о г подзем љ а, к асн и ја уредни ц а Т и тове агенц и је Танју г ; А л ек сан дар В егнер, ц ар ск и Р у с п еток ол он а ш ; Р озм ар и И вкови ћ И вандекић, Х рв аги ц а и сарадница Г естап оа; Др Л еонард О бераш ер, в рш илц д у ж н о с т и главног уред н и к а агенц и је у о т с у с т в у др В алтера Г р у б ер а ; Олга С и м еон ови ћ -Ч ок и ћ , звана «Сара», Ј ев р е јк а и љ убавн и ц а капетана др Е берхар да Тангла, ш еф а н ем ач к е ц ен зур е. Олга je п ор ед ф у н к ц и је у агенц и ји сл у ж и л а к ао сп он а и зм еђ у ф у н к ц и о н е р а ц ен зур е и б е о гр а д ск и х м асона к о ји с у се у њ еним салон им а састајал и ; К у р т Н ојм ан , у р ед н и к аген ц и је, Н ем ац; О лимпијада Р огов ск а , ц ар ска Р у ск и њ а; Олга С идловска, ц ар ск а Р у ск и ш а ; Иван Ч у ч к ов и ћ , Х рват и са р адн ик Гестапоа, п осл е рата виђен к а о к ом у н и ста и члан у п ра ве Нар од н ог ф р он та у З ем у н у ; п о сл у ж и те љ агенције. С еде: Немица, сарадница а ген ц и је; Злата-Голда К и кел , к ом у н и стк и њ а и Ј е в р е јк а , сарадница Г естапоа, п осл е рата уред н и ц а агенц и је Т анју г и су п р у га Ј е в р еји н а Т и т о в о г н ови нара Јаш е А л м у л и ја ; Др Л уцијан Ф у к с , н ем ачки Јев р еји н и п ом оћ н и к ш еф а н ем ач ке ц ен зу р е капетана д р Е берхар да Тангла, п осл е «осл обођ ењ а » сарадн ик У дбе у Б еогр аду за б о р б у п р оти в б е л ги јск е обав е ш та јн е с л у ж б е ; Х ел ен а З авитајева, ш в а јц а р ск а др ж ављ ан к а, к о ја je за врем е рата управљ ала зградом б р и та н ск о г п осл ан ства у Б еогр а д у п о н алогу ш в а јц а р ск е владе, иначе та к ођ е сарадница е к о н о м ск е с л у ж б е агенц и је ДНБ и поврем ен а љ у б а в ница д р В алтера Г ру бера ; Немица, сарадн ица агенц и је.

врло мало интересован, док je моћну пажњу усредсређивао на однос Дража-Недић, у чему je овај сагледао потенцијалну опасности настојаода je предупреди. У смислу војно-стратегијских комбинација вршио je дислокацију својих снага сходно стању на светским фронтовима, при чему je домаћи сматрао споредним. Ово je истовремено изазвало нужност померања база и праваца покрета герилских формација, одчегаД раж а није знао да прави пропаганду, док je Тито све изгубљене битке приказивао као усвеле ослободилачке акције, чији се стандард још у век одржава благодарећи факту што je добио рат донесен му на тањиру упадом Руса у Србију. Измишљени Титови «ратни извештаји» служили су као материјал за пропаганду њему склоног дела светске јавности, тако да je Тито преко ауторизованих гласноговорника у свету могао да пропагира самог себе, оним што je прижељкивао и у свом штабу припремао, да ое о њему каже. Т акојесва концепција српских националних првака: Михаиловића и његове армије; Недића и ЈБотића у Србији, доживела познату судбину. Тиме су сви правни односи добили нове аспекте кроз победу социј алистичке револуције. Из исте перспективе треба осматрати однос Дражиних савезника према њему и његовој концепцији. Изражаване глорификације од стране савезничких команданата њега и његове акције, биле су само тактички моменти у ратној стратегији псеудосавезника, што je трајало до оног часа у ком су Савезници уочили прилику, да се из «шикаре» појављује спретнији и интересантнији за светску јавност, назирући у овоме нешто присније и сходније својим циљевима. Ти су циљеви остали далеко интересантнијим са својим последицама у односу на Михаиловића и Недића, него на саме режисере тог става. Недић и Дража узели су на себе крст страдања патриота, али и жртава сопствене немоћи, јер жеља и воља да се стигне на ц и ј б нису довољне материјалне чињснице, ако се не могу или не знаду да наслоне на адекватна оруђа. Отуда je за нас интересантно питање: да ли би резултати њихових напора били другачи, да су се на њиховимместима налазили солиднији познаваоци својстава једнереволуције, одлучнији у потезима, свеснији стања у коме су сен алазили поред нужности узајамности. Док се за Михаиловића сме рећи, да je као револуционар подбацио, тј. декларисао се супротним ономе што je захтевало место на коме се нашао, за Недића се са сигурношћу сме да каже, да из свог положаја није био у стању да уради више од онога што je урадио при стању које га je конзумирало. Док су на једној страни молба и умиљавање у односу на окупатора били његова оруђа без обзира да ли се радило о фелджандарму на сеоској стази или Хитлеру у њ е говом Главном стану, он je на другој страни, у отсуству ауторитета, апеловао на свест народа, да у бесцење не расипа своју крв; на трећој страни видимо га како би срдем радо помогао 65

Д раж и Михаиловићу, где га читав комплекс сметња кочи да се преда том аманету. To je било оно што je он радио из уверења, а што je самом Д раж и и његовим непријатељима широм света било јасно, да je Недић са својим апаратом био једини искрени пријатељ идеје Д раж е Михаиловића. Да ли je Недић могао да у том смислу уради нешто више од онога што je урадио, сасвим je спорно питање, које може само претстављ ати хипотезу, јер однос М илан-Драж а одговара односу материјално-духовно. Као што дипломата вреди онолико колико и снаге колектива чијим се агентом појављује, исто тако и симбол једне држ аве уж ива онолико угледа у свету, колико га уж ива сама држ ава кроз своје квалитете квантитета релативне по интерес ш ире заједнице или интересаната уопште. Недићева Србија je имала врло мало услова да се наметне као снага којом би могао да оперише Недић изван већ онога што je напоменуто. Да ли je он у том смислу могао да створи неке повољније услове, требало би се пре закљ учка о томе да констатује, да се ни сам Недић није нашао на управи Србијом као немачки пријатељ, већ као човек, који je могао да уради својим ауторитетом више него ко други, јер према немачким поверљивим документима, Недић није могао преко немачке дипломатије да уради било шта, већ je оно што je радио било резултат његовог односа с немачким официрима, којима су прилике у Србији и стање ствари на фронтовима били познати. Осим тога Недић није био представник земље, која у међународном смислу нуди право на реч, већ само на понизност. Немци, да би Србе држ али у зависности, тј. пригњечене, поделили су ове на неколико група које су биле подређене разним џелатима, да би они сами играли улогу џелата у Србији. Међутим, тај моменат и поред све трагике није од примарног интереса за ову тему, већ оно што je као компонента дало последице без обзира на улогу окупатора. Окупатор je био ф актор пролазн-ог значаја, док оно што су носили у себи симболи стања и односа на поднебљу српских земаљ а и Југославије оставило je последице трајног карактера. Политички императив je налагао коришћен>е актуелног зла против потенцијалног, као горег. Једна несрећна ситуација условила je једну скоро парадоксалну историјску последицу, коју није било могуће ревидирати, јер je као таква била апсолутног карактера. Д раж а Михаиловић je у борби за једну идеју изложио народ страдању, да би један његов део пошао с њим на ломачу без неке материјалне компензације. Носиоци те идеје и сви Д ражини сарадници, у пуном значењ у трагичног ф акта, нису били психолошки припремљени, ни технички опремљени, а још даље стајали од схватања збивањ а у једној социјалистичкој револуцији. Истина, може се поставити питање, да ли би ови људи пошли с Дражом на лома66

чу, да су били револуционарно верзирани код стања које je владало у ареалима његовог деловања после слома државе? У сваком случају поглед на овај комплекс може се извести алтернативно, али са свим карактеристикама академског разматрања. Прво, спорно je питање да ли би Дража Михаиловић испао победником на међународном плану и да je у односу на стање ствари «код куће» поступио тачно онако како се то данас после многих искустава комбинује и прижељкује, тј. да je као први корак том идеалу успео да ликвидира Тита ујесен 1941. године, док je Тито био посве нејак на унутрашњем фронту и наслоњен на шаку српских комуниста, а истовремено врло мало познат у светском размеру с изузетком чланова Коминтерне на које се ослањао у отимању о првенство у круговима балканских комуниста. Међутим и овај моменат може бити узет у разматрање као ефектан до избијања отвореног сукоба између немачких посадних трупа и четника у Србији. Да ли би балкански комунизам у том случају поклекнуо у својим напорима ликвидације покрета Драже Михаиловића, што je Компартија Југославије узела за свој основни задатак, односно једини циљ њених првака и идеологија, свакако за јавни свет камуфлираним патриотским паролама антиокупаторске акције, чему je, парадоксално, насео добар проценат српских националиста, исто као и сав «социјално и либерално» левичарски расположени део Југославије, остаје у знаку питања, да би ое из непознавања суштине ствари, на једног страни, а затим сходно међународним односима, на другој, и закулисним радњама интернационалистичких тенденција, исковала она антисрпска спрега, која je у Титу нашла свог челника. Међутим, да би се та Титова улога психолошки оправдала, његова популарност je била пропагирана једном методом, против које je борба била лишена успеха, јер je управо Србима избијала оруђе из руку, приказујући их реакционарима и рестауратерима, што je било у основи средство сходно циљу. Оглашујући Тита пројугословенски оријентисаним сином хрватског рода, тј. борцем који хоће државу Југославију, ако не као монархију, у сваком случају као републику, избијало се оружје из руку националистима и сепаратистима уједно, а да би се истовремено задовољили и «неверни Томе», форма владавинског система у земљи имала je да се препусти «народној вољи», која ће тако да одлучи, али тек онда кад се ова ослободи окупатора. У томе су западњаци колико и Совјети, нашли кл>уч за најсрећније решење националног питања Југославије, тј. форму за чување југословенске државне заједнице. Међутим та je сва комбинација била једна од најдрскијих превара у политичкој историји света. Колико je један такав план конвенирао Русима, а истовремено био идеал балканских комуниста, толико je за западњаке значио решење једног тек пажње достојног политич67

ког проблема. Међутим на постављено питање, да ли би у случају Титове ликвидације требало да се нађе неки националнополитички опонент или конкурент Д раж и Михаиловићу, одговор може да се услови оним послератним искуством, које чини део наше најновије политичке историје. Ако се, међутим, зн а д а je на алтернативи Дража-Тито, превагу добила протитовска линија у свету, онда се имамо да миримо с фактом, да je политичка линија правила Тита интересантним у домаћој и светској јавности, и то далеко пре него je он своју славу пронео у западном свету, својим колосалним билансом «убијених Немаца». Неоспорно се мора да узме као куриозум једна таква констатација без обзира на оно чему су необавештени могли да придаду своју веру. М оже ли се прилшти као политичко-стратегијски потез држ авника једног глобалног рата, да се на један овако јеф тин начин огреше о своју савест, придајући веру једној од најгнуснијих превара коју je тешко и замислити, а камо ли на њој градити судове и закљ учке судбоносног карактера. Међутим да je у овом комплексу личност одигравала значајну улогу не мож е се негирати. И то je оно што се већ верификовало искуством. Никако ее у крилу Компартије Југославије без обзира на националне карактеристике, не би могао наћи првак који би надокнадио овој оно што би с Титом било изгубљено, да je био ликвидиран у право време. Тако je током рата уствари прављен његов лични култ. Док су савезници на једној страни у њему наш ли оруђе за отупљивање хрватског сепаратизма и нацизма, либерали су у њему наш ли кочницу српској «хегемонистичкој» концепцији, тј. зам аху српске «угњетачке» политике према осталим народима Југославије, на другој, да би тиме пријатељ и и непријатељ и Југославије добили опомену, да Д раж а М ихаиловић није срећан стимулус одрж ањ а Југославије због његове «великосрпске» оријентације и програма. Поред тога je западни свет у антидражиновској концепцији назрео и једино сретство упрош ћењ а југословенског држ авног проблема, према чему je систем постао споредним, тј. оно што je Србима у Југославији или ван њ е веома важно као симбол слободарства: монархија, има да се ликвидира у интересу интегритета Југославије. Тим je успела друга превара: комунистички демократизам. Уствари траж ио се онај фактор, који je у личности Титовој нашао свој еимбол. Тај моменат треба у првом реду осматрати као последицу својстава која су националисти носили у себи. Да ли би се тај симбол «нашао», да je опозициони елеменат социјалистичкој револуцији у Југославији разумео биће и тенденцу ове, и наступио одређено и одлучно против ње, остаје спорним. Док су локални патриотизми и психо-историјски национализми раздирали једни друге, а тиме биће нације и повезаност фронта у борби за опстанак, комунисти су на умешно изграђеној идеолошкој платформи уз максимум лаж и и обмана успели да мобили68

my страно и домаће јавно мњење искључиво против српске линије, док су све остале опозиционе групе тактизирале, и држане у резерви до преваге, да би на рушевинама српске концепције, оглашене националистичком, градиле своје перспективе, да би у комунистичкој концепцији нашле гаранције своје афирмације. Тако се десио онај парадокс, према коме се у бићу социјалистичке револуције у Југославији примарну улогу играли националистички моменти, чији je пласман зависио од снаге тенора пропаганде, терора и солидности наслона у акцији. Тиме je копан гроб Дражином хтењу и интимним жељама Недића и ЈБотића, а са њима и свих националиста Југославије, при чему духовна снага Драже Михаиловића није могла да се појави у форми стимулуса. Прва мина у темељу Дражине акције била je његова неспоеобност диференцирања. У репродукцији једног разговора, који се водио у мају 19-50. године између др Младена Жујовића и Јакова ЈБотића, у Ж у јовићевом стану уП аризу, поред додира разних момената из југословенског комплекса током рата, налази се и овај пасус: «О приликама у Штабу изнео je (Младен) страшне податке: Дража добар човек, али сувише слаб за овакав положај и дужност. Интриге и мржња међу члановима штаба, нарочито Драгише и Мол>евића, интриге мајора Остојића, мржња и рђави односи свију према Белиу. Дража био одлучио да подели штаб на два дела да би направио сношљивије односе. Узео Остојића, Младена и енглеску мисију а све друго остав и о... «Изгледа да су Лукачевић и Баћевић пратили Белиа, па са њим без знања Дражиног, стигли у Каиро, Дража телеграфисао Младену да их одмах врати или ће их огласити за бегунце, што je Младен ублажио. Са Лукачевићем веза најприсније другарство и пријатељство. Поклонио Лукачевићу златну табакеру. Допринео да Лукачевић иде у Лондон да учествује у венчању Краљевом... У Лондону Лукачевић, изгледа, ,потпуно ушао у енглеске воде’, а када се вратио у Каиро причао je Младену: Енглези више не желе Дражу на челу организације; ако он остане прекинуће сваку помоћ; предложили Лукачевићу да он стане на чело организације, и да ће организацију свесрдно помагати. Тражио мишљење Младеново. Младен одговорио да се он не сме тога да прими. Лукачевић му поново објашњавао: Са Дражом на челу, Енглези укидају сваку помоћ и прекидају све везе; ако би он дошао, Енглези би га свесрдно помагали; овако ће прићи и помагати Тита. Младен му je рекао да он то никако не сме да прими. Тада му je Лукачевић ,бацио поклоњену табакеру’ рекавши му ,тешке ствари’: да Младен квари једину могућност да се наша национална ствар епасе, да je Младен противан једино што je Србијанац па неће да дозволи да Лукачевић, као Цр69

ногорац, постане Дража, ,макар и национална ствар пропала’, због тога прекида све своје везе с Младеном .. Исто тако (са сузама у очима) причао ми je о једној другој ствари: пред еастав Ш убашићеве владе, К раљ и Пурић су телеграфисали Младену, да извести Д раж у (једина веза са Дражом тада био je Младен): да у случају да К раљ буде принуђен да учини нешто противно интересима народа, да Д раж а образује своју владу, сматрајући да je К раљ ,заробљеник’. Младен je одговорио да он неће то да достави Д раж и јер сматра, прво, да један К арађорђевић не сме да уради ништа противно интересима народа, а друго, да ова дозвола К раљ ева није потребна Д ражи — за ову ствар. Из Лондона су поново наредили М ладену да поступи по наређењу, na je М ладен то и учинио али уз извесне своје коментаре. И за Л укачевића и за ово наређење изненадих се, па рекох Младену: није ли погрешио што није и једну и другу ствар одмах прихватио, и не би ли можда то био спас и излаз из теш ке ситуације. Он рече: не, није — те видим да није правилно схватио ствар». Тешко се може рећи да ли je М ладен био у стању да схвати ствар. Међутим још се теж е мож е тврдити да je био јунак да изрази свој суд. Свакако та чињеница je споредна у комплексу, јер у моментима ових дискусија, Д раж а уствари није претставл>ао фактор релевантан по исход рата уопште. Њ еговом се заменом хтело прикривањ е злочина његових савезника п рем ањ ему. чији je значчај одмеравао број «убијених Немаца», што je за Черчила и Р узвелта било мерило оданости савезничкој ствари. Отуда ми не знамо колико су понуда Британци учинили, да би Д раж и наш ли замену. М еђутим тај корак je био систематски припреман још од 1942. и то у разним правцима. Томе су људи наседали не познавајући суштину и поред апсурдне форме, која потсећа на она британска обећања К раљ у Југославије и његовој влади, о чему врло искрено пиш е Роберт Ст. Цан (в. с. 415 I св. ове Енциклопедије), где су уствари најлабилнији по карактеру одлучивали судбином једне д рж аве и народа. Да су Б ри танци налазили «вочиће», то се донекле може и да разуме. Међутим тешко се може разумети, да су они били толико наивни и верују да се симболима може наћи «замена». Да ли je могао мајор Л укачевић да поверује, да je он био једини «stooge» с којим су у свом фарисејском подухвату Британци рачунали! Они рачунаше с његовим «квалитетима», али не он с њиховим намерама. Ђенерал Ђорђе С, Глишић, један од кандидата на «замену» Д раже Михаиловића, каж е у свом објашњењу: «Како ми je понуђено да сменим генерала Д раж у М ихаиловића», следеће: «Изненадни позив. К рајем јуна добили смо преко мајора Рајса (Глишић и М илојко Јанковић, оба ђенерали. Моја при70

медба) обавепггајног официра енглеске команде у Риму саопштење да ћемо нас двојица кроз кратко време отићи аеропланом у Казерту код Напуља, где ћемо бити примљени у штабу енглеског генерала Вилсона, главнокомандујућег савезничких трупа у Италији, од стране др Ивана Шубашића и да будемо сваког момента спремни за полазак... «Чекали смо дуж е време у једном салону у штабу енглеске Врховне Команде, па смо затим аутом одведени директно у вилу где нас je очекивао заказани пријем. Било нам je очигледно да су нас желели држати изоловане, како не би могли никога видети и ни са ким разговарати пре пријема код дра Шубашића. «У салон смо ушли заједно и после срдачног поздрава, он се обратио прво генералу Јанковићу и рекао му следеће: — Са Највишег Места добио сам мандат за састав нове владе. Да ли бисте Ви хтели да будете Министар Војске у моме новом кабинету, у Лондону? «Затим се окренуо мени: — А Ви, господине генерале, бићете пребачени у земљу, пошто сте одређени да замените генерала Дражу Михаиловића, команданта југословенске војске у домовини, јер je он смењен» («Српска застава» од 25. јула 1954, Буенос Аирес). Зар није слична понуда чекала ђенерала Перу Живковића у вези с плановима доласка краља Петра II у Југославију у лето 1944, да би му Перо помогао, слично помоћи коју je указао краљу Александру I? Према верзијама у комбинацију су долазили Павле Ђуришић, Велимир Пилетић, чак и Љуба Јовановић, — свакако све Британцима на част.

12. Према овом комплексу мисли и дела поставио се ђенерал Милан Недић као Председник владе, који je као и Дража, неприпремљен примио улогу гладијатора, коме ни техника ни јунаци трагедије нису били познати. Он je по свом позиву исто тако био далеко од улоге, које се латио после слома Југославије. Међутим његова компензација била je донекле изражена у спасавању бар једног дела осуђених на смрт, тј. чинио je уствари оно што je могао као личност. С платформе угледа његове Србије и њеног значаја током рата, не би се могло ништа више ни да очекује. Да ли би његова ситуација била друкчија, да je управни апарат његовог система био друкчије комбинован, ту се мишљења дијаметрално разилазе, при чему се уствари истичу ноте субјективног појимања ствари и односа, које за историчара могу имати значај помоћног сретства, али не и платформе за један историјски суд. Немци нигде не огласише Недића као германо71

фила, већ као исправног војника, српског патриоту и човека до крајности достојанственог. Комунисти и демократе се израж авају о њ ему сасвим супротно стојећи на истом гледиш ту с «чистунцима» којима исто тако недостаје чињеничност навода. Незванични историчар немачко-југословенских односа од почетка Хитлерове ере до крајаД ругог светског рата, ЈоханВ иш т, категорички тврди, да je ђенерал Милан Неднћ био изразит вестернофил и из истог разлога водио бескрвни рат с министром унутраш њ их послова, др Корошцем, управо због Корошчевог става према југословенским Јеврејима, да би о томе Вишт рекао следеће: «Он je (Корошец), условио свој пристанак остајањ а у В лади, ако ова усвоји његов предлог Уредбе о numerus-u clausus-u за ученике М ојсијеве вероисповести спуном применом усви м просветним заводима. ,Он je једини југословенски држ авник од ф о р м а та.. извеш тава немачки посланик фон Херен 18. септембра 1940, који из унутраш њ ег уверењ а води борбу против Јевреја, масонерије и ком униста.. . ’ Усто je католички свештеник. Интересантно je напоменути да je између њ ега и миинстра војног Недића, каснијег М инистра-председника за време немачке окупације, дошло до дубоког рази лаж ењ а по питању мера против Јевреја» (Jugoslawien und das Drit­ te Reich, Stuttgart 1969, S. 35). К арактеристично je напуменути да je Недић задрж ао тај свој став и за време окупације, о чему je било јаених напомена у ранијим књигама ове Енциклопедије. Међутим исто тако je интересантно, да се не ч ују гласови с друге стране. Немац Вишт каже, да je Недић на тајним састанцима владе доказивао да je зазаблуда немачка и немачких пријатељ а исто као и свих оних војних стручњака, који верују да ће Немци да победе. Међутим В иш т исто тако констатује, да je немачка Врховна команда, сматрала да je један од задатака немачке оруж ане силе на Ј у гоисточном ратишту, да се има «на сваки начин да спречи било какво приближавањ е Недића Д раж и Михаиловићу, већ да се што јаче продуби раздор међу овим а... Сам je Хитлер указао на сву опасност карактера великосрпства, које се према њему има да сматра јединим државотворним елем ентом ...» Међутим према свим доступним немачким публикацијама произлази, да Немци нису хтели да разум еју Недића и његову ситуацију, већ су га кочили и то на основу оних обавештења о држ ањ у Недић а у ери кризе од 1939. до рата с Југославијом, кроз што je он у очима Немаца компромитован, углавном документима које су Немци запленили у Француској. М еђутим ово je гледиште уствари историјског аспекта, према коме стоје у том смислу гледишта која су се односила на онај део Недићеве политике као пословно-практичног човека. Управо из те перспективе гледан, Недић je интересантан са српског локалног гледишта. 72

Један врло интелигентан официр, који je у међуратном периоду имао прилику да с најближег отстојања одмерава квалитет стручности оног дела армијских генерала Југославије, који су поред осталих узели учешћа у Недићевој влади, рекао ми je следеће: «Да je ђенерал Милан Недић укључио у своју владу поред генерала Докића, Костића,Кузмановића, Драшкића и саветнике типа Александра Стојановића још и ђенерале Перу Живковића, Јоцу Наумовића, Милојка Јанковића и Емила Белића, могао би мирне душе да својој влади даде име «Влада ћутука’, уместо владе ,Народног спаса’, што се тиче војне екипе с изузетком сопствене лнчности, јер je сваког од ових армиских генерала могао на пољу стручности да туче интелигентнији капетан II класе...» Ова чињеница без обзира на лична мишљења о њој, била je уствари и прва мина у темељу зграде политичке мисије Милана Недића, и то тачно у духу оне Христове «о младом вину и старим мјешинама». Овакво гледипгге би ое могло да узме и као одраз психолошког стања човека, који осећа тежину губитка онога што му je предочавало срећнију будућкост, при чему се одоговорни праве још одговорнијим. Но ако би се ово мишљење поставило поред мишљења грађанских лица, која су исто тако из непосредне близине проматрала стање ствари у Србији, добио би се уствари исти профил, како то један други посматрач ствари рекапитулира, речима: «Недић je своју коб ноеио у себи. Он je из става домаћина одмеравао свој однос према надлежности шефа једне владе. Он je рачунао с народном увиђавношћу и разборитошћу. Међутим ово je стајало у супротности с психологијом његовог позива као војника. Тај га je став руководио код избора чланова свог кабинета. Међу њима није било ни једног политичара по позиву или искуству... Карактеристика коју je о Недићевој личности дао дипломата Спалајковић, упоређујући га с Кнезом Милошем, снажније би одговарала Недићевој психолошкој склоности него његовом политичком профилу. Они су двојица уствари били антиподи. Кнез Милош, ма да примитивац, у својој државничкој концепцији далеко јен адмашивао ону Милана Недића. Кнез Милош je изграђивао Србију, али je свуда и свагда наглашавао своју личност. Није он убио Карађорђа, како то тврди Спалајковић, зато што je желео сношљивије односе с Турцима, већ зато што му je Карађорђе мрсио конце у односу на његов концепт. Недић je интересе народа ставл>ао изнад себе, али без Милошеве умешности примене метода одбране народа, ма да je Недић припадао оном делу елите српских официра, које je Србија пре73

дала Југославији. Недић je био жртва болећивости, јер je из једног хијерархијског реда односа упао у револуцију, да би сам постао симбол реда. Но он je сходно свом схватању чувања народа, без обзира на мотиве закрвљености фронтова, ипак на крају учинио слабу услугу онима који су га следили у напорима исто као и делу оних за које се залагао, јер je уместо одлучног става према ономе што je требао да отклања слабио елан оних, који су с њиме делили одговорност. Недићу je било страно схватање да фанатизам комунистичке индоктринације и морала не могу друкчије бити елиминисани већ уништењем њиховог носиоца. To je један од закона револуције. На другој страни, ова његова увиђавност схваћена je као слабост, што je ишло на уштрб угледа његове личности и симбола уједно. To je повлачило за собом врло негативне последице, јер je узвик: не убијајте браћу! код једних, — комуниста, и домаћих помагача ових, — изазивао смех, да би на другој страни паралисао борбеност оних, који су осетили значај момента и његових последица...» Да би наставио: «Ако нас, међутим, интересују узроци пораза националне линије, на основи Недић-Михаиловић, а тај пораз доведемо у везу с недостацима везаним уз својства ових двојице српских првака, онда се аутоматски постављамо пред питање: какав би био крајњи исход њихових напора, да je Недић заузео обратан став познатом. Осим тога спорно je питање у начелу, какав би био положај Михаиловића, да je уредио ствари ,код куће 'онако како je то захтевала природа ствари. Међутим, Михаиловић je испустио из руку иницијативу симбола чим су се појавили комунисти у Србији. Ту се он лично према комунистима показао немоћним на самом почетку, а Недићева акција, колико je била трома од себе, да би као таква допустила пораст комунистичке снаге, она je исто тако кроз неповерење Немаца према њему била на самом почетку паралисана. Тако се ове две националлне линије нису могле да нађу једна поред друге. Патриотски узвик борбе против окупатора, паралисао je националну реакцију у односу на комунисте, тако да je напуштаље Врховног штаба HOB и ПОЈ борбе с Немцима у Србији крајем 1941. овоме донело спасење, јер напуштањем Србије, комунисте није имао ко да туче. Она прилика уништења комуниста, која се указала ујесен 1941. године није се више могла да укаж е током рата, јер колико је Врховни штаб HOB и ПОЈ дуж е боравио ван територије Недићеве Србије, утолико je борба против комуниста била мање интересантна, али не само гледано очима Недића и његових сарадника, већ и самих Немада, који су притисак на народ у Србији везали уз комунистичку активност. На другој страни, борба окупатора и комуниета спласнула je посредством разних споразума, кад су се комунисти нашли на 74

територији Независне Државе Хрватске, којој je исто као и Немцима и Италијанима, у прво време, конвенирао комунистички фронт као претња Србима у Србији. Из једне такве констелације комунистичка армија je постајала све бројнијом, а иза Техерана све опремљенијом савезничком помоћу. У том степену je расла њена необухвативост, чему je помагала савезничка пропаганда. Немцима, специјално, после Стаљинграда није ни најмање конвенирало чаркање с комунистима, ,већ су их снабдевали, да би их ови оставили на миру кад je судбина рата постала извесном...» Да je Недић на почетку своје ере био активнији у односу на комунисте без обзира на иницијативну слабост Драже Михаиловића, ствар je могла да се спасе и поред нерадог пристанка немачке команде у давању одрешених руку српским властима. Но у међувремену je наступило оно најтеже. Комунистичка инфилтрација немачких команди у Београду и Србији, нешто пак кроз активност Стаљинових људи, који су вешто сакривени иза немачких сервиса паралисали националну акцију Недић -Дража и поред вршене контроле над Титом, а нешто кроз сретства, којима се служио кнез Милош у борби за задобијање кнежевског достојанства и предаје овога у наслеђе. паралисали су сваку систематску акцију против комуниста у Југославији. Међутим колико je у деловима Југославије ван Србије комунизам био гледан као сретство национално-политичког карактера, у Србији, кључу балканске ситуације, овај, нажалост, није био довољно разумљен нити му се приступило као опасном потенцијалном непријатељу, већ моћније као партијско-политичком моменту, при чему у ретроспективи од четврт века појединимоменти почињу да дрече. Ту се сада пред нашим очима демонстрира једна врло значајна, али исто тако нерадо евоцирана чињеница, која у суштини данас има чисто академски карактер, ма да je у актуелним часовима била судбински спојена с будућношћу једног народа и државе. Да je Милан Недић уместо личних симпатија које су одигравале улогу код одређивања критерија за избор чланова његове владе узео као своје сараднике млађе људе, политички школованије макар и теоретски; истакнуте антикомунистичке борце. чак и националистичке елементе Србије, који би евентуално другим очима гледали на унутарњи склоп односа у њој и њену ратну улогу, а истовремено врло мало пажње посвећивали ономе «шта ће да каже демократска јавност...», ствар je могла донекле да се спасе, и то баш из оних разлога о којима се плански ћути. Али шта? Недић je као добар домаћин окупио око себе групу етичких патриота, али не и бораца против комунизма, исто као што нису били ни за борбу против окупатора. Старкеље су нашли погодне услове за живот у рату, а Недић нашао људе којиће према њему дасепонаш ају аминашки. У нормалним при-

ликама то се могло и да прогута, али никако у рату и у приликама које су владале у Српству. Љ уди нису схватили, да je борба за оно што je требало осујетити била далеко моћнији позив активиста од оне која се прокламовала као форма спасавања народа од једног зла. З а такву улогу проспективног карактера траж или су се фанатични борци за разли ку од оних које je Недић био окупио око себе. Да je почетак акције био срећнији, ток би био још срећнији, јер се у интересу спасавања целине често пута ж р тву ју делови макар биолошки или етички принципи били повређени. Следствено, Недић je само указивао прстом на потенцијалну опасност коју претстављ ају комунисти, док јој се адекватно није знао да супротстави. У суштини водио je млаку грађанску политику уместо развијањ а барјака контра-револуционара. Услед те иницијативне греш ке и судбоносног пропуста кочен je елан оних првобораца с којима се у суштини и рачунало. Примећивала се пуна анемичност у борби за један принцип. У суштини недостајало je уверење у оно «што се хоће». Тако напр. видимо елитног политичара, националисту и полицајца првог ранга, М илана Аћимовића, у инфериорној улози тактичко-политичког карактера хватањ а везе с Дражом. На другој страни видимо политички необојеног и неискусног, Ми-хаила Олћана, у улози министра, — али човека који je био далеко предодређенији за уличне демонстрације или евентуалну тучу У националном заносу, него за ф ун кд и ју арбитра у једном времену које дели судбине. Изнад свега овога видимо идеолога новог политичког правца, Димитрија Љ отића, уместо челника у борби на фронту, у улогама споредног карактера, које су тактички биле веома значајне, али у приликама у којима се налазила ратна Србија, у основи инфериорне. Чиме да објаснимо овакву Љ отићеву улогу? Je ли у питањ у нереволуционарни став оснивача једне политичке ш коле и идеолога новог учењ а у политици, или je борбени радикализам евентуално ослабљен осећањ ем човекољубља надахнутог етиком неубијања, или je словенофил, Димитрије Љ отић, био опсењен оном испоеничко-аскетском максимом Л ава Толстоја препоручиваном Константину Побједоносцеву о «неодупирању злу», или можда Димитрије ЈБотић није знао ш та хоће, да би површни критичари из тог стања извели оне врло површне закљ учке, да je он требао да иде у манастир уместо на арену политичких гладијатора. О вимсе путем, у суштини, неће моћи ући у траг истини. Ера етичара у политици наступа после њихове смрти. Уствари наш и су се политички прваци и вође у револуцији упознали пред своју смрт. Милан Аћимовић, човек велике вредности, три и по године одбија да призна вредност Димитрија ЈБотића, било као идеолога или патриоте, било визионара или етичара. Аћимовић je човек Д раж е Михаиловића, и он као такав не смета ни ЈБотићу 7R

ни Недићу. Дража Михаиловић одбија на врло груб начин да разговара с «издајником» ЈБотићем о сарадњи по антикомунистичкој линији. Да ли се ту радило сходно уверењу или тактиди? Било једно или друго оправдање се не може наћи. Комунисти с Титом на челу на све начине настоје да би било какав контакт на линији Дража-Милан или Дража-Мита, онемогућили. To je било управо оно од чега су зазирали Немци, чак и главом Хитлер и његов министар спољних послова Рибентроп. Кад су су људи нашли на беспућу у главном граду Аустрије, и једни логоровали на Семерингу ,тада се Милан Аћимовић изразио о Љотићу као великом човеку, док je он сам изгледао великим у очима оних с којима се нашао на том путу. Но све ово je дошло касно, тј. онда кад je сарадња по било каквој линији била узалудан напор. Но Милан Аћимовић je ипак са својим пријатељима послушао ЈБотићев савет и сугестију да се треба ићи натраг у Босну Дражи, да би се спасло оно што се може да спасе. Но то je све дошло касно, Уствари приступило се у марту 1945. године мерама које су требале да се примене у августу 1941. године. Сматрајући народ циљем, уместо сретством, људи су повредили основни закон револуције, да би тиме били осуђени као личности, затим међусобним трењем тражити извињење за оно што je пропуштено. Др Лазар Марковић, националиста, с велике висине посматра улогу Димитрија ЈЕ>отића, јер му изгледа сувише «идеалиста и нереалан политичар». Љотић уствари и није био човек дневне политике. Међутим Лазици не смета сопствена улога, — улога председника Министарског савета у кондепцији и планираној влади Војног комитета. Лазица предвиђа као свога министра правде, врховног државног правобраниоца, Николу Драговића. Њ ему не смета, што je Драговић био формирани комуниста и као такав изгубио главу. Недић сматра да je његова политичка концепција реалнија од оне Дражине или Митине. У суштини води се бескрвни рат међу симболима, али зато плаћају својим главама наивни, пренагли или заслужни живота. Тек кад су се сви нашли на беспућу откривају негативне стране морализирања у револуцији. Амбиције личности не допуштају прозирање онога што им прети. Три и по године рата и револуције пролазе у идеализирањима. Добија се утисак неке несигурности уверења у оно што се хоће. То долази од неисправног погледа на оно пгго je револуцији иманентно: убијање. Недић тражи директну везу с народом и не брине много о мишљењима и сугестијама пријатеља и еарадника. Дража, чувајући идеолошку чистоту и принципе демократије губи иницијативу. Љотић, духовни космос, тражи и не налази платформу револуционарног потеза убијања. Он визионарски назире оно што ће да наступи, алц се не осећа његова упорност да се том злу супротстави. Драж а као револуционарни идеолог; Милан као шеф државе иМ и77

та као творац политичко-филозофске школе, подједнако наступају с апелом на свест, љубав, човекољубље, морал, етику и сл., — све тачно као по плану који наводи воду на комунистичку воденицу. Уствари почињу да координирају акције, кад су сви потези по линији сарадње наслућивали катастрофу, тј. кад су људи почели да беже од смрти. На једној цедуљици, коју ми je доставио један београдски пријател), поводом тих момената, «на ултими», стоји ова напомена: «Аћимовић je упућен из Беча у пггаб Д раж е М ихаиловића, да координира Д раж ину акцију с акцијом Љ отићевих ,командоса’ бачених падобранима у Србију у енглеским уни~ формама. На челу командоса били су Р ада Павловић, бивши срески начелник у Крушевцу, и капетан Бранко Гашпаревић -Гара. С Аћимовићем je био ЈБотићу одани пријатељ, Милован Ђ. Поповић, бивши секретар Југословенског антимарксистичког комитета. У Београду се сматрало да je Аћимовић, са Поповићем, ухваћен издајом Аћима Слијепчевића, који их као левичар и симпатизер Црне руке није марио (карактеристично je, да ова напомена непознатог пријатељ а о улози Аћима Слијепчевића потврђује мишљење писца овог дела о ставу Аћима Слијепчевића према Д раж и и четницима у ф ебруару и марту 1945. године, а на стази од В ојковића код Сарајева до Лијевча Поља на обали Саве. Слијепчевић je доказивао да располаж е ,документима’, тј. радиограмима, позивајући се чак на његову везу с министром Јованом Ђоновићем, Топаловићем и др., према којима je доказивао да je Д ражина ствар пропала, тј. тотално напуштена, и да би једини излаз из ситуације био враћањ е четничких бораца на своја огњишта, јер се немају чему да надају од пута у Словенију. Слијепчевић се истицао као огорчен непријатељ четничког воћетва. Да ли je Слијепчевић могао да врш и било какав утицај на П авла Ђ уриш ића и његове људе, да одбију пријатељ ску понуду Хермана Нојбахера, који je био вољан да преко сина некадањег аустро-угарског министра спољних послова гроф а Чернина, а на интервенцију Димитрија Љ отића и Милана Аћимовића, стави на расположењ е Павловим људима транспортна сретства од Славонског Брода до Словеније, остаје непознато за нас преживеле. Ма да сам на том путу био стално са Слијепчевићем, није ми у сећању како се одвојио од Ha­ ine групе и нашао у ареалу комуниета. Међутим, далеко je интересантније, што Аћим Слијепчевић после четврт века настоји свим силама да успостави везу са својим ужим земљацима, Гачанима и Невесињцима, који су преж ивели Лијевче Поље и н алазе се у слодобном свету. Тврди се да зли језици по Београду шапућу, да Аћим стоји у тесном контакту с фамозним Миодрагом Лозићем, који седећи у Београду 78

чека да заузме место команданта Југословенског ваздухопловства, кад се Руси буду нашли у Југославији као ослободиоци од Тита и његове клике. Моја напомена). «Саслушање Аћимовића, после хапшења, објављено je у југословенској штампи 1958-1959. године, у чланку из пера Јована Марјановића, а опис хватања Љотићевих командоса објављен je негде око 1954. године, у београдској ,Политици’, у чланку из пера Душана Симића. Наслов чланка односи се на крст, донет са Христовог гроба из Палестине, који je владика Николај поклонио Павловићу пре поласка ,да му носи срећу и божји благослов’». Диференцирани погледи на актуелно зло диференцирали су погледе на методе борбе против њега, да би истовремено неодлучност у вођењу борбе против потенцијалног зла, поставило на споредну стазу оне, који су већ због свог идеолошког става према изазивачу тог зла, осуђени на смрт. Сасвим je грешно прикривати или заобилазити моменте, који условљавају оно проблематично у комплексу, а истовремено тражити, да се сматра истином оно што се каже, да би ое смириле страсти. Без страсти се не може историја да гради, али код њеног писаша не сме да буде ниједна нијанса ове присутна. Ми не можемо у свести да оделимо Димитрија ЈБотића од активности оних војних формација, познатих под именом Добровољаца, који су на себе примили тежину борбе против елемената нереда у Србији, а истовремено скренули одијум демократско-либералног елемента земље, добијајући назив реакционарног елемента. Међутим, у свему томе оно есенцијелно остаје невидљивим, ма да се и текако осећа, и захтева одговор на питање: до које je мере и на какав начин, Димитрије ЈБотић, могао да диригује том убојном снагом и њеном енергијом? Јесу ли ти одреди били на буџету Димитрија ЈБотића или владе «Народног спаса»? Шта би из тога могли да изведемо, да би се нашли на трагу истине? Ми не можемо да тврдимо да се о томе не могу да изразе судови. Међутим, ако се у интересу моралних обзира и неприкосновености не жели да каже истина, већ поставља баријере између свести и опортунитета, онда je боље «не мрчити се». Међутим, прелажење преко тих момената, рушиће аутентичност оних, на које упозоравају саме последице, увелико условљене неуједначеношћу мишљења оних двојице народних вођа, што je довело и до њиховог трагичног краја. Шта да се каже у овом случају за остале чланове Недићеве владе, који су били ту ради комплетирања шематизма? Ма да су сви чланови те Владе били одлични Срби и непатворени патриоте; људи спремни на жртву, али не и предодређени револуционари, ови су моменти условили сву ону каснију трагедију српског народа, јер je иницијативни успех комуниста довео до немачких интервенција и казнених експедиција, чиме су 79

доведени у питање и сви они грађански и малограђански успеси владе «Народног спаса». Управо измакло се из руку оно што се узело као принцип: спасавање народа. У том напору спасавања народа испустило се оно чиме се народ требао да спасава: дата je превага комунистима коју су једино могли да «лове у мутној води», а затим Немцима којима je уништавање српског елемента било у тајном плану и поред тактичких ставова појединих немоћних личности. Уствари у читавом том комплексу пропуштено je да се јасно увиди, да je у односу на Србе као народ владала пуна коинциденција између схватања једног Хитлера, Мусолинија, Черчила, Рузвелта и Стаљина поред оне ситне мафије: Павелића, Хортија, Антонеска, цара Бориса, Меласа или Енвер Хоџе, колико Тита, Пијада или ђенерала Гошњака. Отуда су политички обзири налагали пуну сарадњу с Немцима у борбиби против комуниста. Из перспективе погледа српских националних непријатеља и «хладних» савезника, требало je током рата осматрати српску националну проблематику, што je нажалост на троуглу Дража-Милан-Мита било пропуштено. Њима се не може негирати истински српски патриотизам, али им се не може приписати припрема и спрема за ону улогу коју им je наметнуо моменат, коју истовремено судбина идентификује с улогомСрбије уДругом светском рату. Ако се спремом на жртву не искупи оно што захтева жртву, онда се за оцену напора јављају знани и непозвани. Ако би занемарили сва наша искуства сабрана до слома Југославије и градили на ономе што нам je донео слом државе, морали би да признамо, да je од средине месеца маја до краја октобра 1941. временска стаза била толико дуга да су идеолози Равне Горе имали довољно прилике да расправе и одреде свој став према комунизму и комунистима, ако не у смислу масовног «просвећења умова», оно бар у односу на онај ред најодговорнијих и најизложенијих бораца на терену, тј. командног особља. Однос цивилних руководиоца према грађанима може се посматрати посебно, јер je у Равногорској револуцији грађанској линији био предат споредан значај, док je командно особље на терену пливало у пуном незнању суштине ствари. Равногорка Јелена Калабић-Ђорић-Милетић, у свом чланку «Погибија Ј. Дерока» («Глас канадских Срба», од 25. септембра 1969) каже у уводу чланка: «У селу Мрчајевци капетан Дерок издао je наређење за покрет Буковачког одреда, којим je командовао поручник Душан Ђорић, у правцу Прељине. Пре поласка капетан Дерок je одржао говор пред постројеним војницима. Између осталог рекао je: ,Приликом борбе са комунистима не пуцати у месо, већ преко главе. Заплашити их, и ja верујем да они неће примити борбу, већ ће положити 80

оружје и прићи нама’. После ових речи настало je у одреду мало комешање». Ове мисли могу пре да ужасавају него изазивају нужносткоментара. Међутим, за жашење je што композиторка овог чланка није задржала тон убедљивости у другом делу овог као што je била прецизна у првом делу, кад je већ, како сама каже «са њиме била до пола или једног сата пре његове погибије...» Међутим, она je, нажалост, ипак доста рекла. Она je изразила оно што je као принцип владао у крилу Равногорског покрета. У Источној Херцеговини где су борци само један у другоме могли да нађу наслон, сарадња између четничког војводе Доброслава Јевђевића и четничког војводе Петра Самарџића била je карактерисана сталним трењем, јер док je Јевђевић био за радикалне мере против комуниста, Петар Самарџић je из братственичких и локално-патриотских разлога, водио политику «освајања» маса као своју резервну гласачку војску после рата. Парола избегавања братоубилачког рата паралисала je акције равногорских бораца, док je на другој страни ишла у корист елана комуниста. Но док се у овом случају на бази теорије и схватања изграђују односи, на другој страни видимо супротно гледиште, тј. накнадно се теорише о појмовима који су у актуелним моментима били посве магловити, неодређени и као узгредни посматрани, како то произлази из излагања једног од равногорских команданата, који се чак сада после скоро тридесет година усуђује да поставља аналитички ствари «на главу» као што их je у пракси постављао на главу као војни руководилац, кад каже: «На другој страни, појава комунистичке гериле, њихова преурањена акција и јасно изражени циљеви ставили су нас пред алтернативу: Придржавати се свог основног става, тј. организовати се и чекати погодан моменат, или заједно са комунистима ударити одмах на окупатора. У првом случају, морали бисмо доћи у сукоб с комунистима. Из данашње перспективе гледано, одлука да их нападнемо можда изгледа логична. Али, пренесимо се у оно време, у односе који су тада владали и расположења која су била одлучујућа. Народ je ж елео да се бори. Ако ми останемо при свом плану и комунисти дигну устанак и ми будемо принуђени да се боримо против њих, њихова пропаганда да се ми налазимо у служби окупатора добила би јаке аргументе. А важније од тога, опасност да им масе због свог антифашистичког става скоро без резерве приђу, била je очигледна. Поред локалне и светске ситуације, Демократије удруж ене са Совјетским Савезом у борби против фашиста утицале су на доношење тада једино логичне одлуке. Тако je дошло до наше сарадње с комунистима и до устанка у Србији и Црној Гори, који je био преуран>ен и коштао тешких ж р тава...» (Звонимир Вучковић, «Је81

дан поглед на Михаиловићев покрет отпора», «Глас канадских Срба», од 20. марта 1969). Ова теза je један од већ много познатих «погледа», свакако из жабље перспективе, где се интерпретатори често заклањају иза барикада логичке технике. Међутим у овом случају као по не~ ком чуду, ниједна од изложених мисли у овом врло дугом чланку, не би могла да се прими као логична и чињенична ако je аналитичар не би окренуо за «стоосамдесет степени». И заиста je потребна моћна кураж, да се данас после четврт века крвавих искустава брани оно што се у моментима актуелног збивања није разумело, тј. да je бар иједан став равногорских бораца био адекватан у односу на комунисте, не само у Србији, која за аутора има неки морални приоритет, већ у односу на њих у западним крајевима, којикако каже аутор «нису стајали подДражином непосреднијом командом», на шта je у неколико осврта било речи у Првој свесци ове Енциклопедије, као и на самом почетку овог поглавља. Но у сваком случају, да je аутор могао доћи ка идеју, да комунизам ни у Србији ни у Југославији, исто као ни на Балкану није имао ко да туче, чак ни на оном фронту о чијим организаторима као пронацистичким слугама «демократе» написаше читава литанија, он би бар за себе морао да помисли, зашто je његова политичка стратегија доживела онако трагичан крај, кад већ гради своју рекапитулацију мисли на принципу, да би борба против комуниста у Србији декларисала равногорске борце као «слуге окупатора». Зна ли он да je тај израз употребљен у речнику комуниста пре него je дошло до отвореног сукоба, тј. до оног момента кад je равногорска иницијатива уступила место комунистичкој, који су далеко више стајали у познавању свог задатка од нашег аутора, који сматра да би се Равногорци огрешили о етичке законе, да су ударили по комунистима уместо по Немцима или да су пустили комунисте да се «ватрено крсте» уместо оне трагедије равногорске бравуре одбране принципа демократије, кога су врло лако жртвовали баш у односу на Србе њихови савезници Черчил и Рузвелт поред осталих тумача класичне демократије, како то дивно објашњава српски публициста, др Лазар Прокић, у неколико чланака о «Елементима демократије», где на једном месту каже: «Једнако je демократија била покрет народних маса и за народне масе, њу je као обману могао тући само народ — цели народ. Зато je националсоцијалистичка доктрина и ангажовала у борби против демократије цели народ односно све народе: а не само науку, политику привредну или другу! Отуда нам се држава на тим основама чини демократскијом од такозване демократске држ аве... Једном речи национализам je објаснио свим народима Европе да основи демократије, чију неоснованост и штетност не вреди више нарочито доказивати, леж е у Јеврејству, у 82

слободном зидарству (масонерији) и комунизму...» («Обнова», 22. јули 1941). Овакав склоп мисли није побуђивао никакав интерес у редовима бораца против комунизма у Србији, а још мање у осталим деловима Југославије. Ако се зна зашто, онда je објашњење дато. Треба неговати «хајдучку демократију» (опет по Прокићу), да би се иза ње крили идеолози демократије. Међутим, ако би се аналитичар овог комплекса требао да приближи сажимању односа у Србији, а нужну пажњу обратио одговорности за неуспех подухвата против комуниста у Србији ујесен 1941. године, тешко би могао одредити гледиште, да ли се овај има да веже уз Дражину слабост уопште; Недићеву неодлучност, чему je доприносило неразумевање револуције која je била у процесу, или Љотићеву «анемичност», која се снажније изражавала кроз морално-етичке проповеди него политичко-револуционарну борбеност и безобзирност сходно циљу, што je опет, с друге стране, давало повода произвољним коментарима његовог става, чиме се декларисало неразумевање ЈБотићевог појимања суштине ствари и односа, чему je доприносила она трагично значајна у Југославији унешена партијско-политичка поцепаност и династичка диференцијација, која, уколико je била дубља као јаз, то je опоненте упућивала једним делом комунистима, а другим удаљавала од концепције Равне Горе, да би се изнад свега овога издизала окупаторска политичка тактика тражења мотива уништавању Срба «приливајући уље на ватру» придржавајући се строго прописа о репресалијама, да би у смислу званичног става немачке Врховне команде, команда Југоисточног ратишта у п у ном значењу остала доследном у ставу према Дражи Михаиловићу као актуелном опоненту и потенцијалном непријатељу, дотле су комунисти разумевајући револуцију користили Немце, а Немци ове опет на штету и Недића и Михаиловића. Да ли су Недић и Михаиловић могли да оцене значај њихове судбинске повезаности кроз узајамност, може бити, као пгго и јесте, предмет спора. Међутим, никако се не може да схвати као лолитички нејасно оно што су код њих оба уочили Немци и комунисти, тј. да je од трагичне величине једног зависила величина другог без обзира како се ова могла технички да изрази обзиром на сметње, којима су оба подлегла. Пошто се у овом поглављу сретамо с једним троуглом на чијим се теменима налазе три наша надионална симбола, то би се на основу онога што се зна могао формирати дијалектички профил, који ће у историјском аспекту дати оно што je неизбежно, што сам у својим разматрањима наслутио одређујући њихов однос на теменима троугла Дража-Милан-Мита. То би била нека врста скелета за коментар мисли: «Фишек што су га Немцу мени, он га Српству улућује. — И том судбом он Милана, Миту и нас сједињује!» («Геносиде», стр. 249), посвећене Титовој улози 83

као револуционара у односу на Дражу, Милана и Миту, што би уствари требало да значи драму једне националне мисли, — драму која захтева априорни коментар, тј. онај поглед и рекапитулацију ствари у интересу расчишћавања појмова. Није у овом случају симпатија одређивала ред, већ поглед на трајност значаја симбола у односу на историјски процес и распон. Такав троугао je детерминисао моју методу и погледе. Они за мене нису само личности, већ симболи. Према трајности историјског значаја дато je место на троуглу, али не по ефекту који се пропагандно неправилно поставља у међусубном односу гладијатора или њих као целине у односу на идеју, већ je проспект временске стазе условио само место. Прво je дато ономе чија ће стаза да буде најкраћа. Дакле, није се радило о симпатијама, евентуално зато, што сам и сам био један од чавлица у Дражиној ратној машини, в-ећ зато што сматрам, да ће актуелност дела Драже Михаиловића, бити на платформи политичког рокирања најкраћег века. Ово не зато што je његово значење историјски инфериорно, већ зато што у историји само успесидобијају аплаузе, изазивајући дражи и инспирације, а скрећу пажњу кроз модност, да би кроз имитирање засењавали хронику. Дражина идеја никла из Историје и Традиције има да се врати на своје место, даби као узбуркана површина водене масе, у д у х у оне латинске: memento homo . . . чекала на дизање из летаргије, тј. наступање нових фаланги у духу исте вековне националне дисциплине. Отуда и нема места обожавању личности на бази тенденце, већ je то, по мом схватању, историјски условљено. Стаза на историјској деоници коју трасира динамизам ad hoc, назива се историјском. Дражина идеја je историјског карактера у чије се платно уткала његова личност, по истом типу, али измењеним условима, за разлику од оних који су му претходили на дужој стази од једног миленијума. Дражино хтење je политичко-историјског значаја, утолико, уколико се тиче његове ефемерне појаве на платну српског историјског разбоја, југословенске ратне политике и такта развоја светских догађаја током Другог светског рата. Настао из вечности, пошао у вечност; нестао с политичке позорнице, да би оставио успомену на себе. Т ајеуспом ена предмет обраде неправилно постављене, јер се изван Драже као симбола — идеје, не може ништа више да узме као актуелно осим надношење над жртвама једног народа у служби националног идеала. Но и тај je идеал неправилно постављен, тј. стављен je у обратан положај, да би равногорци на своју штету наглашавали, да се равногорска идеологија сме да осматра очима оних који се кроз легитимацију припадности покрету сматрају позваним да о томе гласно мисле. Такво тумачење je основа неуспеха ових. Данас, после скоро три деценије, што значи већ историјски распон, Дража као симбол једино мож е да се спасе путем литерарних креација, да би тек на тај на84

чин његова успомена задржала оно што се жели: укључењем у сфере традиције. Дијалектички у Дражином случају тражи се Јозеф Грегор у односу на Перикла; Фихте у односу на Виљема Тела; Толстој у односу на Наполеона или један владика Његош у односу на српску националну трагедију. Не примени ли се таква метода одбране, Дража ће бити заборављен у следећој генерацији. Иза Драже следи једна нешто дуж а стаза ђенерала Милана Недића, чији се случај може подједнако да осматра са психолошко-сентименталног колико политичко-националног гледишта; улоге патроте по склоности и одгоју или државника по нужди. У његовом случају налазе се уплетени морално-етички моменти, који уколико би били рационалистичкије наглашавани утолико би трајност његове успомене могла да буде отпорнија и поред обратне тенденце званичних курсева политике. Недић се није угасио у историји исто као што није из ње ни поникао, јер аналогија случајева не носи на себи карактеристике историјског деловања, већ израза субјективне етике, што je строго индивидуализирано; израз патриотизма који ниче из етичких осећања. Ту je уствари разлика између њега и Драже. За Дражом je стајао или скупа корачао само део народа из ког je Дража поникао; иза Недића je стајао читав српски народ, с изузетком дела комуниста. Чак иза њега су стајали сви они Југословени и Балканци, који су у националној трагедији Срба назрели део евоје, а у искушењима српског народа увод у трагедију националне мисли уопште. Између Недића и народа није било посредника; између Драже и народа посредник je био национално-политички програм. Недић je делао у средини која се борила за опстанак, — уколико je та веза између њега и народа била непосреднија. Дражина акција je раздвајала да би спајала; Недић je спајао да би ое народ одржао. Пређе ли се на терен политичких обзира. стиће се до прага, који народни јунак има да пређе да би се нашао у сферама народне легенде. Пропагатор Милана Недића je сам народ, док je пропаганда имена и акције Драже Михаиловића препуштена његовим следбеницима, који нису у стању, а вероватно и не желе, да критичким погледом себе и око себе узлете изнад околности, да би Дражу поставили на место које му припада, али не као осамл>енику или Надчовеку, већ наслоном на оне који су себе с њим судбински уткали у платно српске ратне политике и југословенског државног разлога. Конкретно, Михаиловића нема више ко да пропагира, јер се за то тражи један виши разум. Недићев пропагатор je народ онакав какав je. Но Недић и Дража су завршене историјске етапе за разлику од Димитрија Љотића, који je уствари на помолу, али веома строго условљено, тј. откривањем оног непознатог Љотића. Управо тај ме моменат потстрекао на размишљање, али и то 85

условно, јер ти моменти узети као целина изазивају згражање идеалисте, ако «имало да брдо стоји». Може ли иронија судбине снажније прожимати народ, кад се у часној јавности прима као витешка црта и херојство истинољубца, ако овај ггоседује толико грађанске куражи, да изрази истину којом се супротставља бујици опортунитета, а да се истовремено сматра нормалним тапкање утабаним стазама легенди, и то у сенкама фалсификата. Ово je уствари утолико црње и теже, кад би националним Србима требало да буде јасно, да су ови тројица наших националних симбола подједнако следели императив националног захтева, али осматраног с разних гледишта. Свима њима je подједнако био близак принцип: Salus publica suprema lex esto! To им je уствари и условшго крај ж ивотне стазе. И док један страшни мементо лебди над нашим главама, опомињући нас укоченим погледом статуе незнаног јунака, који видовитом посматрачу шапуће: пгго се вртите око мог гроба, ми се још и данас делимо на моралне категорије сходно ћепеначким пословним трансакцијама, а истовременим обзирима према неприкосновености принципа класичне демократије не увиђамо, да су њени претставници наше цепање узели као део свог програма, кријући се иза «необавештености». У том смислу сматрам Димитрија ЈБотића духовним космосом, јер се он издиже изнад својих сарадника као каква гигантска сен. Као таквог узео сам га на анализу, али не кроз оно што je он дао, већ кроз оно што треба у њему да се открије. Док су његови сарадници пливали таласима вулгарне стварности, он je корене наше народне и државне проблематике тражио у дубинама религије и филозофије, тј. оне метафизичке психологије, коју Немци називају Tiefenpsyhologie. Његов духовни живот био je уствари проблем за себе. ЈБотића je малограђанска психологија наше средине огласила политичким човеком. Ништа неисправније од тога. Устао сам против такве логике. Не само Србија, већ и Југославија су биле узана и кратка арена за његов политичко-филозофски замах. Његов свесветски сценарио захтевао je позорницу ширих димензија у драматичном сукобу фронтова слепих интереса на једној и подлих аспирација, на другој страни. Оснивач једне политичке школе имао je пред очима нужност препорода средине, да би се тек иза тога изашло на поље политичког маневрисања. Његова je школа била филозофско-реформистичког колико морално-етичког; политичко-идеолошког колико социјално-економског смера; духовно-револуционарног колико дијалектичко-еволутивног карактера. Она je по својој природи и задацима стајала изнад историјског критерија, јер јој je у основи лежала идеја револуционисања духова. дижући их изнад кал>уге друштвене летаргије, да би се тек после тих градњи могло да приступи оној надградњи, која ће на себе да носи историјско обележје деловања, че86

му интелектуалистичко појимање друштвене стварности има да служи као објашњење. Љотићева школа je по свом педагошком иравцу градила на метафизичко-филозофској основи, да би тражећи корен стварима, за разлику од својствености концепција и програма његових ратних сарадника на троуглу Дража-Милан -Мита, остао неразумљив, што je свакако захтевало напоре поред априорних услова. Но људи су се уствари задржали на ономе што je код њега било највидљивије. Љотић je уствари остао сакривен за живота исто онако како je он сам трагао за оним сакривеним испод тла наше социјалне стварности. Њега je један наш савременик упоредио са Његошем јер се није надносио над ситним стварима. Он je био као и Његош «трагач и проучавалац онога што стоји изнад ,физике’. ..» Но ипак остаје спорним. да ли je ЈБотићево лако прожимање свешћу ипогледам у суштину објекта свог разматрања, овога кочило у елану који захтева социјалистичка револуција? Дража je полазио с гледишта доброг човека, што je с гледишта социјалистичке револудије веома негативно. Недић je полазио с гледишта усамљеног човека, али чији дух није био толико јак, да би оправдао своју самодовољност. ЈБотић није полазио с гледишта о доброти човека у духу оног енциклопедијског схватан>а, нити je узвикивао натраг Природи! Он je као филозоф — теиста сматрао да се не иде Богу кроз Природу, већ обратно. За просечну или исподпросечну средину такво гледиште остаје неразумљивим. Уствари он je подједнако остао неразумљив за оне који га нису били у стању да схвате, колико и онима који то нису хтели, али и онима који су одлично разумели за себе, али не и за јавност. Међутим, постојала je вера у ЈБотића слична оној код лиричара Тјутчева, који je некада поручио да Русију не прође кораком, нити измери аршином. У њу се има да верује. Истина, Љотић je сам обожавао Русију, тј. ону националну православну Русију, — Русију Николаја Данилевског и Константина Побједоносцева, при чему je утицај Шарла Мораса у извесном смислу имао своју ноту, али с великом резервом, јер je код Љотића преовладао религиозни моменат, док je Шарл Морас био атеиста; Љотић je уносио етику л.убави у друштвене основе, док je Морас, ма да традиционалиста био истовремено рационалиста из чега je изводио свој монархизам за разлику од Љотића, који je сматрао монарха «ни лутком ни тиранином», већ домаћином. Таквом сам Љотићу пришао овде и као таквом дао му место на троуглу Дража-Милан-Мита, ма да сам уверен да сам ступио у рат с психологијом једног схватања нашег доба. Уствари сукобио сам се с оном учитељицом живота, која каже: да je она дигла извесне војне команданте на степен генија, зато што се у коалицији победили већ тешко рањеног Наполеона. Но такав ми сукоб чини задовољство и као човеку и као историчару, не да 87

би тиме нагласио руш ење легенди или разбијањ е ф алсификата, а још мање у циљу успостављања хипотеза, већ изразио ж ељ у да би једно друштво, тј. овај наш прилично проређени емигрантски склоп било упозорено чињеницама, да се оно само може истином да брани, јер онај ко се са слободе брани има да се служ и чињеницама, а не пропагандом, и то тачно у духу оне Христове: «Нека се баци каменом онај ко се осећа безгрешним!», свакако у духу оне земаљске према којој етичари и моралисти дол азе до и зр аж аја кад промене светове. К олико су сва ова мишљења, сходно стању ствари изразила садрж ај није било могуће проверавати док су људи «носили памет на раменицама», тј. док није избио рат и размрскао структуру односа откривајући сву мизерију побеђених, окупираних и заробљених. Ти су моменти открили истину коју су до губитка држ аве скривале плетенице и свакако једна дрска и самоуверена надутост, која je поред инфериорности сакривала и пуно отсуство култивисаности... И зузеци не чине правила. С ове исте платформе треба прићи ближ е идеолозима Равногорског предузећа, чија je ситуација била далеко неизвеснија од оне робова ван ж и ц а или робова «у жицама». Поред теоријске неспреме за рвањ е у револуцији, пуне оскудице ратних реквизита као услова и зраза борбеног елана, а на десет фронтова, који ако би се осматрали појединачно, сваки би од њих у очима супротног назирао безопаснијег непријатељ а од онога кога je претстављ ала равногорска фаланга, да би у једном моменту, комунистички фронт симболизовао једну спекулативно повезану психолош ко-политичку и идеолошко-борбену удруж ену олозицију, прво М илану Недићу и Д раж и М ихаиловићу као посебним фронтовима, а затим њима обојици истовремено као најудруж енијим у националном интересу. У борби за тај интерес изразило се оно заједничко код њих, прво у психолошком, а затим у националном погледу, што се с правом сме да узме као њихова лична, затим српска и југословенска, а можда и балканска политичка трагедија, јер je обимност комплекса превазилазила моћи домета њиховг психолошког опсервирања и сажимања; стратегијско-визуелног прожимања; физичког обухватања, а тиме и духовног револуционисања, јер je у свему томе био израж ен врло тром борбени динамизам и елан, — духовна стагнација, да би се тако почевши од њ их све то пренело на комплекс који je њ их конзумирао. Оба су уш ла у револуцију без и најмањег познавањ а метода борбе у њој и оне одлучности, која ie била својствена њиховом конкуренту у отимању о управу над Југославијом, Јосипу Брозу Титу, који je колосално унапред прозрео оно што je требао да отклони, да би испао победником. Да су Недић и Д раж а разумели биће социјалистичке револуције, у оноликом разм еру у коликом je то разумео Љ отић, ови би заузели другачи став према Титовој акцији, и комунистички 88

фронт у Србији морао би да доживи слом, уместо оне планске дислокације јединица у правцу заветрине, јер je испуштена прилика иа самом почетку одводила грешкама ових, да би тиме о д једног момента борба против комуниста била бесциљно циљање. Никако се не може да прими као чињенично, да би се комунисти могли чак ни у позадини да одрже поред сходно локалним приликама добро опремљених одреда Државне и Граничне страже, ЈБотићевих добровољаца и самих четника Драже Михаиловића, што би и самим Немцима на почетку акције ишло на уштрб, док се нису упустили у споразумевање с комунистима, да би од једног момента овима конвенирало унгаптење четника као националиста и то у духу оне Хитлерове доктрине о «опасности великосрпства». За Немце je идеолошки моменат у борби против комуниста био уствари споредан. Они су отклањали актуелну сметњу својим корацима, док je комунизам за Србе био потенцијална опасност. Немцима je једно такво наслеђе конвенирало, јер им je уствари и тешко заборавити став Срба према њима уопште, макар у појединостима то све било пропагандно надувано као и оно 27. марта. Ово су моменти који се не могу да одвоје од схватања личности, које кад им je исклизнула иницијагива и пустили кола низбрдо нису могли имати ни прегледа ни контроле. Катастрофа je уствари била неминовна. Ту су, мање више, сва објашњења академског карактера. Народ на окупу не држи ни човечност ни љубав, већ ауторитет. Морална упозоравања на дужности су излучени случајеви. Психолошко-ментална подударност карактера између Недића и Михаиловића условила je ону блискост менталитета без обзира на «идеолошки јаз», који материјално није ни постојао, већ су га непријатељи прижељкивали и прокопавали, а ова двојица из тактичких разлога наглашавали. Но из те су подударности настале и идентичне судбине, које су идентификовањем њихових погледа код непријатеља српства, одређивале и истоветан став према њиховим следбеницима, где ее један чисто морални моменат уплеће у ствари, али у суштини врло негативан по крајњи исход борбе. Недић и Михаиловић ценили су више народни интерес од самих себе, да би својом жртвом повукли и сам народ онамо куда су сами пошли. Они су морали да пођу јер су себе сматрали средством у служби народа. Њихов противник, Тито, наступио je обратно. Он je себе огласио циљем, а народ средством ка том циљу. Према циљу за њега je било сасвим споредно колико ће кривих или невиних да страда. Но он je наступио као револуционар, који je сам распирио «брато-убилачку борбу», да би за тај злочин оптуживао Недића и Михаиловића. Он их je осудио и убио, али не зато што су они били криви, већ зато што je он следео свој интерес. Идентификујући себе с револуцијом, он je учинио ону услугу себи и својим следбеницима, коју доноси победа, која се постави89

ла према Недићевом и Михаиловићевом поразу као логична последица планираног узрока. Титу су све околности ишле на руку. Он и његова претспрема; јавност у земљи једним делом активним помагањем; другим делом пасивним ставом иш чекивањ а формирао je резерву и трећим делом везањ а руку његовим опозиционарима. И з тога се и зродила она историја према којој симболи имају да приме одијум зато што критичари неће ул азак у анализу објективно-субјективних околности које су допринеле Титовој победи објективно. То би била уствари једна опсежна оптужба недоследности, тј. издаје принципа једног уверења. Но уколико су неуспех Недића и победа Титова резултанте чинилаца без икакве примесе случајности, дотле се вера у Д ражину победу могла да заснива на митској сили случаја, док je клице пораза он сам носио у себи и свим објективно-субјективним околностима које су га конзумирале, јер случајности не могу бити елеменат с којим стратези рачунају, макар оне и одигравале улогу у процесу односа или утицале на крајњ и резултат. Док су они оба сматрали себе сретством у служби народу, они су тиме ж ртвовали идеју у револуцији. Њ ихов противник сматрајући себе циљем подредио je народ, да би га као таквог оцењивао према себи, јер je то захтевао императив циља, али никако апел морала, јер морал и •етика у револуцији стоје у супротности према њој, као случај према једној војно-стратегијској комбинацији синтеза материјалних ф аката. Морал и етика у револуцији ако се осматрају у једном редоследу не могу се никако узети као норма, јер je револуција стихија, која ако се њом не диригује, већ се она појави диригентом, све што јој се нађе на стази кретањ а односи у амбис. Отуда моралисте и етичари; ф илозоф и и богобојажљивци имају да страдају у револуцији, али исто тако и да се заборављ ају јер између поштовања и респекта л еж и култ силе чији угао осматрача зависи од онога што наслућује будућност. Недић и М ихаиловић уместо «јахања» на догађајима од самог почетка. допустили cv да их догађаји вуку у свом правцу, али тако да су сваким даном постајали све слабијим отпором нападима њихових непријатеља, који су постајали све агресивнијим и то тачно по типу оне трагедије Чехословачке пред избијањ ем овога рата, а у духу оне британске циничке апологије: нас не интересује ваш а судбина већ наша, коју не желимо да вежемо уз вашу, да нас не би увукла у ратни вртлог наш а брига за вашу судбину, пошто не желимо да по питању ваше судбине доведемо у питање наш у уласком у искуш ење због ваш е судбине, која je кроз географску удаљеност ваших граница од наш их споредна у ком плексу!. . . Но док je Бенеш испао херојем у овом отимању о «оџин јорган» и без иједног пуцњ а предао престо, да би У јефтиној репродукцији паланачких репортера постао идолом Запада, дотле Недић и Михаиловић одоше на онај свет с печа90

том издајника, да би сваки покушај њихове моралне рехабилитадије изнад већ озваниченог стандарда, на брзину био означен као злочин, јер то захтева интерес режисера игре, да би још једном принцип истине био оглашен злочином, да се не би разводнила она већ ишчекивана нужност, која ће опет да апелује «на јуначко срце Србиново...» све у знаку одбране слободе и демократије; достојанства човека и слаткораности оних који могу да гутају и пробављавају све прекоре које им упућују националисти — идеалисти, пошто хвале послодаваца благотворно делују на њихов живчани систем уживајући гаванску заштиту. Ово je исто важило за однос фактора у југословенској социјалистичкој револуцији. Отуда би било интересантно нагласити оно о чему се нерадо говори јавно, тј. не жели се да призна да инфериорност олозиције комунистичкој агресији овој поспешује елан у свим правцима. У демократијама, да би се очувао правни принцип, иде се толико, далеко да се кроз уживање слободе неодговорних греде декомпозицији социјално-политичког поретка у овим системима. На другој страни, онде где се наглашава национални принцип и етика једног хијерархијског односа, ту се указује прстом на диктатуре. Ма да je то још од памтивека познато, све се јасније изражава и наглашава као средство напада. У ери борбе на подручју Југославије током рата, преовладало je у свету, а и у земљи, једно сасвим грешно гледиште: сви су изрази национализма и националних осећања мерени истим мерилом. Тако je дошло до закључака у свету, да су четници Драже Михаиловића исто што и хрватски усташе; мађарски кољачи; албански мародери или бугарске хијене. Ту je већ правни принцип био занемарен, тј. да деликт злочина с предумишљајем и деликт настао из стања нужде или нужне одбране значи исто. Да тог деликта злочина с предумишљајем од стране Хрвата, Мађара, Бугара, Албанеза као штићеника Немаца и Италијана, није било, може се тврдити да ни у једном хиљадитом делу деликвирања од стране нападнутог српског елемента не би било. Овде свакако треба изузети онај проценат народа, који делинквира под диктатом асоцијалног нагона, али je тај проценат код српског народа, вероватно најмањи од свих народа на свету. Међутим у једну од комунистичких тактика треба урачунати и ону њихову методу лажи, обмањивања, подметања и приморавања н ад елинквирању, да би се то у даљем процесу потенцирало неколико стотина пута, а затим се као такво приказало свету и унело у досије оптужба против њихових противника. Тај случај je наступио током овога рата у потпуности. Међутим, да су четници Драже Михаиловића или следбеници Милана Недића поступили према својој опозицији у оном ефекту у коме се они оптужују, сигурно комунистичка герила Југославије не би могла да опстане дуж е од неколико дана, што се тиче српских земаља. Ме91

ђутим и у несрпским земљама, ова je герила настала од оног момента кад je постало очито, да су Срби са својом одбраном поклекнули, тј. показали се недовољно одлучним за борбу против комуниста. To je био већ почетак 1942, да би се то продубљавало даље до кр аја рата. Један добронамеран патриота упоређујући Д раж у М ихаиловића с Наполеоном I, каж е: «Јастреб који растрза јетру Титанову (Наполеонову), то je сер Хадсон Лоу, гувернер острва Св. Јелена. .. (према Марешковском). Јастреб, који je ,растргао јетру’ Дражину, био je бригадир Ч. Д. Армстронг, ш еф енглеске Мисије у Дражином штабу (мисао писца чланка). М ожда он (Лоу) није баш тако велики ,злочинац’ као пгго ое то заробљенику (Наполеону) ч и н и ... био je само слепо оруђе енглеских м и н истара... (према Мерешковском). Бригадир Армстронг такође није био злочинац; он je био слепо оруђе Винстона Черчила! Два тамничара, један професионални, а други њему слични (Лоу и Армстронг) радили су сличанпосао, јер су Св. Јелена и Р авна Гора (при крају рата) биле сличне енглеске тамн и ц е... .. .Сваки дан у 11 сати пре подне долазио je у стан М ихаиловићев ађутант енглеске Мисије, мајор Гринлис да саопшти ж ељ у ђенерала Армстронга да посети М ихаиловића. Сваки дан му je дат исти одговор: ,3аузет’. Све потребе Мисије су одмах задовољаване. Али —■два ђенерала нису се састајал а . ..» (H. М. Пекић, Ђ енерал Д раж а М ихаиловић и Наполеон I, «Американски Србобран», 22. 3. 1968). Аутор није требао да поставља питање, да ли je бригадир Армстронг злочинац или не, већ je требао да констатује, да je Армстронг био обична лондонска пијандура, коме је Ч е р ч и л п о верио једну грану Интелиџенс сервиса за Балкан, да би у њ у укљ учио филокомунистичке елементе: Јулијуса Ханау, британског држ ављ анина Јеврејина; поручника лорда Темпла, Јеврејина; Тому Т. Маплбека, политичког ментора Владимира Дедијер а и др Јаш е Давича; поручника Леонарда, Чеду Цветковића, војводу Василија Трбића; капетана брода Миловановића; комунисту и масона Б ран у Јевремовића; Персија Ситерса, председника Хриш ћанске заједнице младих људи у Београду до 1941. године, а затим поручника Финција, босанског Јеврејина, којк je у току рата убачен падобраном у земљу. Сви су се ови људи налазили на списку пријатељ а Интелиџенс сервиса и служили као сарадници Армстронгови, да би овај добио чин бригадира кад je био одређен као ш еф Британске мисије у Дражином ш табу, да би као такав импонирао ђенералу М ихаиловићу. О овак-

вима je сарађивао ш еф Британске мисије, — кројач Дражине судбине. На нашу велику жалост, Тито би у овом случају поступио другаче: искористио би ђенерала, а затим га убио или му подметнуо убицу, да би он над његовим лешом лио комунистичке сузе, ако би у њему назрео потенцијалну сметњу, а домогао га се, као што je то и радио током рата. Без обзира на тактички став у овом случају, из овог се склопа мисли мож е да изведу неколико врло интересантних момената, који стидљиво провирују из цитираног чланка. Аутор je постављајући паралелу Наполеон-Дража, узео у расматрање само једну ф азу материјалног карактера, која резултира из већ кондензоване идеје, где се блискост међу њима назире у њиховој социјалној јустификацији. Међутим из тог се факта не мо~ ж е да изведе њихова духовна сличност, јер мистика смрти није грађа за историју, већ рефлекс односа следбеника према својим симболима. Њ ихова смрт je само њих идентификовала и индивидуализирала. Међутим, у позадини тих факата назире сењ ихова социјална карактеристика. Они су оба били јединствени случај у новијој историји света, јер су с ранга војника, чија je дужност да слушају наређења, одбијајући субординацију сходно сопственом назирању, скочили на лествицу искључивости, војсковођа, симбола, идеја. Они су елиминисали однос субординације кроз самоодлуку. То им je условило величину у идеји, што je уствари и мера величине код човека као смртног бића. Међутим, да je Дража уочио тај свој квалитет, могао je да стандард свог значаја очува методом Наполеоновом, тј. морао je да одбије сва признања Југословенске владе у егзилу; да одбије сваку понуђену функцију и да остане при оној коју je сам себи одредио доласком на Равну Гору. Изнад свега требао je да препусти свађалидама у туђини све што их je делило, а да у земљи себе оријентише према диктату свог осећања. У том случају Дража би остао оно што му нико не може да одузме, јер je он у првом реду примио на себе дужност службе идеји кроз што je добио, можда више по народном инстинкту, него свести, и сам назив «Вожда». У том случају за њега не би постојале снаге декрета о именовању или о разрешавању. Он би се у том случају појавио неимаром Историје, али не у форми делегираног у име система или нахођења, већ би функиионисао као човек — идеја, при чему би он сам са својим схватањем био мерило ствари. Паралели Дража-Наполеон леж и у основи само она дисонанца која извире из њихових крајњих циљева, јер je Дража био симбол и идеја слободе, док je Наполеон био протагониста идеје политичке супремације, као већ комллетни поседник слободе мисли и делања, дајући свом предузећу чисто материјални смисао, тј. израз оне колосалне сугестивне моћи наметањаи опажан>а, која се има да објашњава снагом личности, где се наметање 93

воље у међусобном односу људи узима као једно од средстава ка циљу. Но док Наполеон није успео да себи одреди граниде деловања, Дража, нажалост, није био у стању да осети значај свог позива као неимар Историје. Овај моменат, колико може бити предмет академисања, он се може да узме и као основа оног односа, који je настао у земљи с избијањем рата на Истоку, кад су се појавили комунисти као носиоци идеје ослобођења народа, а исто тако и у односу на власт у Србији, која je у односу на Д раж у као идеју била проравногорски оријентисана, сходно осећањима без обзира на гласно мишљење о томе. Комунисти су били негатори Д ражине идеје исто као његове практичне политике. Он je према њима заузео негативан став Д раж ина победа у односу на комунисте би значила идејно исто оно што je комунистичка остварила Дражиним поразом. Међутим, из свега овога не можемо да дођемо до индентичног закљ учка на линији М ихаиловић-Недић, према оној Недић-М ихаиловић, јер je тај однос условљен факторима ван њих. Супротно би било чињеничном стању говорити о поразу Милана Недића без обзира на резултат напора Д раж е М ихаиловића. Недић je могао да дож иви само оно што je доживео или да буде спасен победом Д раж е М ихаиловића. Тај практичан моменат може да буде предмет академисања, без практичне вредности сходно искуствима. Међутим у том комплексу може да се назре једна нота која не може бити негирана. Недић je према Д раж и важ ио као фактор материјалног карактера док Д раж а према Недићу као активиста идејног смисла. У томе je и њихова узајамност, тј. уствари нераздвојивост. Претпостављена победа Д ражина била би истовремено и Недићева исто као што je пораз Д раж ин значио и Недићу смрт. Отуда се њих двојица и не смеју да деле, а још мање да диференцирају на ф акторе чији морални стандард не стоји на истој платформи. Међутим, ако би се кренули с ове историјске платформе, а занемарили ону ситнограђанску емигрантску или ону опортунистичку у земљи, Недићев случај би био схваћен као врло прост. Њ ега треба проматрати кроз Д ражин случај, а не обратно, јер би Недић испао победником само у случају Д раж е М ихаиловића. Према томе њихове случајеве не треба проматрати као супротно постављене моменте, већ као међусобно условљене, који у једном редоследу имају своје позиције условљене природом ствари, чија типичност не може бити предмет произвољних судова, већ само анализа једног ди;јалектичког закона у политици, чије су норме одређене историјским збивањем: у конкретном случају Д раж а je могао да пораженог Недића рехабилитује својом победом док je Недић само својом материјалном ж ртвом условљавао ту Д раж ину победу. Методика у том комплексу може бити предмет анализе и критике, било научне, било политичке. 94

Отуда су мисли у цитираном чланку од интереса као потстрекач на размишљање у другом правцу ма да их снажније карактерише дух прозног песништва него рељеф историјског профила. Њима се јасно наслућује оно, чега можда аутор и није био свестан, тј. да се на историјској стази од 150 година, која се међи ставом Британаца према Србима на Свиштовском конгресу, а завршава с оним у селу Ба, може да назре исти дух односа и тенденција. Енглеска je у политичкој слободи Срба назрела опасност, коју je назирала у сваком другом националном осећању слободе још од ере Америчке револуције, да би с циничком равнодушношћу леденог инзуларца, пратила чак и онај ропац свог обожаваоца с Балкана на скоро један век пре Берлинског конгреса, када je горди Албион у отимачини о турску заоставштину рађе гледао српске земље Босну и Херцеговину у поседу Аустро -Мађара него делове Србије Обреновића, да би кроз то био формиран још један фаталнији Елзас и Лорен на Балкану. Ту се метанисало Бизмарку и Андрашију исто онако како je током Првог светског рата, та иста британска логика дизала ону кочницу политици Србије у ери стварања нове државе СХС, али не из бриге «да ће Срби лишити Хрвате и Словенце њихове културне надмоћности или им кочити економски динамизам. ..» у духу логике Британца Роберта Биркхила, који je препоручивао «искључење Србије из Средњеевропске заједнице...» што нас све потсећа на оне јунакиње француског филма «La Kermesse Heroique», које, чим су срећно отклониле разараше својих домова, већ биле занете дражима уживања у следећој ноћи, кад се буду нашле у загрл>ају завојевача њихове земље, да би тим Британци, ваљда, указали на своју постојаност, принцилијелност и разумевање, већ се у конкретном случају радило о оном истом односу према Србима, кога су имали српски историјски непријатељи, јер максима «divide et impera» je подједнако британска колико и римска или тевтонска. Ово je у предвечерју стварања државе СХС нагласио сам Викхам Стид у својим наступима, ма да су га Срби сматрали једним од ретких пријатеља међу Британцима, кадкаж е поводом случаја Фрање Супила: «Олакнуло ми je кад сам чуо да je умакао јер сам мислио да ће он с Масариком помоћи британским политичарима у разумевању аустро-угарске проблематике као најболније тачке у табору противника и да ће спонтаношћу свог политичког генија утицати на њи х . . да би после констатовања ширине интересовања за њ у највишим круговима британске политике, аутор наставио: «Да je остао у Лондону преко зиме и с пролећа 1914-1915. сигурно би он уверио британске државнике у ону опасност коју засобом повлачи тајни Лондонски пакт, према коме je Италија искупила своје учешће у рату, јер би јој се могла 95

наћи компензација у побуди која би мање ишла на штету њених, а исто тако била сходнија принципима Савезника...» Међутим кад je Стид констатовао тешку љубомору код дипломатског претставника Србије уЛ ондонузбог присногпријема Супила код Асквита и Греја «за истим столом», напомиње: «Незнам шта je било посреди између њега и Супила осим оне разлике која дели осредњост од генија. Но да би умирио Супила позвао сам се на Додеовог Тартарена Тарасковца, рекавши му: ,3нате’, рекао сам, ,Тартарен je сматрао да читаву југоисточну Европу насељавају ,les Teurs’, или Турци. Енглези нису много оштроумнији од Тартарена, јер чим виде балканског дипломату одевеног по последњој моди, дотераних бркова, елегантних кожних ципела, инстинктивно закључујући да није све у р ед у ...», да би нешто касније Ситон Ватсонова «Европа», донела и следеће мисли на адресу Николе Пашића: «Србији као и свуда наше симпатије и помоћ биће указани не у циљу подржавања оријенталних тежњи, које су већ нагнуте свом паду, него оним новим и демократски оријентисаним елементима у чијим ће рукама да леж и будућност Југославије» (Wickham Steed, Tnrough Thirty Years, Garden City, N ew York, 1924, p. 53-54).

Из премиса ових закључака о демократизацији Балкана у духу британске концепције, Председник владе Краљевине Србије, добио je од самог Стида и његових пријатеља стручњака за балканска питања, епитету Великог везира, јер je Пашић гледао на југословенски проблем очима најодговорнијег Србина, док су Британди гледали на односе Срба и Хрвата, тј. Владе Краљевине Србије и Југословенског одбора у емиграцији, очима Додеовог јунака Тарасконца, јер ће историја поучити саме Британце у ономе што су они сами заборавили, тј. да имају у свом дому: једно далеко теж е «Хрватско питање» у тенденцијама ирских клероманијака, што Британци нису били у стању да исправно уоче, већ указују прстом на онај трунак у оку другога. No tempora mutantur.. . ! Међутим као по неком фатуму ствар je била понављана током последњег рата, како je то напоменуто у ранијим свескама ове Енциклопедије (в. страну 187, 2 св. Коментара) с том разликом, што су места и фактори били другаче постављени. Истина, овде се не може да тврди, да су Британци из љубави према комунизму пригрлили Тита, јер им je позната комунистичка парола још од ере Лењинове акције као емигранта на Западу. Међутим, Британци су у комунизму назрели средство разбијања српског националног потенцијала, што je за собом повлачило и друге компоненте, где je ипак постојала логичка повезаност мисли између Николе Пашића суоченог с британским моћницима у Лон96

дону и Драже Михаиловића у свом трвењу с члановима британске Мисије у његовом Горском штабу. 13. Историја другог светског рата неће моћи да нађе у ставу Драже Михаиловића према Британцима ноту оне дипломатске предусретљивости, коју je налагао опортунитет као сретство сходно циљу. Међутим сваки посдтатрач психолошке стране ове Дражине сасвим оправдане реакције војника, разумеће изразе његових осећања, макар они изгледали посве аполитичког карактера, јер Дража у суштини није био ништа друго, већ симбол српске трагедије или симбол трагедије ере Другог светског рата, која ништа витешко неће предати у наслеђе следећим генерацијама, а што би требало као светао пример изражавања лојалности моћних према слабим или моћних исто као и нејаких међусобно, да се чува за будућност. Ако се сматра да у политици морал претставља сметњу елану и динамиди гредења циљу, у сваком случају етика налаже да се ниједном активисти не сме да прилази критички све дотле док се његова ситуација не разуме, било да се ради о мотивима или интенцијама; схватању или одређивању крајњег циља. Да je Дража Михаиловић у суштини био разужшен, он не би био издан од стране својих савезника, већ би објективан политички интерес налагао његово помагање као савезника, јер према њему почињено издајство упозорава на факт подељеног морала. Ако je мат-еријално ггомагање Тита и комуниста налагао моментални интерес иза кога се закривала освета, онда je нејасно зашто демократије не нађоше modus vivendi у односу на Хитлера и Мусолинија, кад су све од срца прижељкивале и сматрале, да би била најсрећнија солуција немачког проблема срфовина, ла се Хитлеру омогући колонизирање једног милиона квадратних километара јужно-руског чернозема, свакако у интересу спасавања цивилизације. кад су већ сматрале током рата, да ће Тито бити један од стубова будуће зграде светског мира. Али као парадоксално ове су одмах прокламовале Крсташки рат против декоратера гвоздене завесе, ваљда зато што су осетиле да иза ње неће моћи да «забијају свој нос» као што су то научиле одпре, током и после рата у ареалима «с ове стране завесе», опет у интересу мира. Да ли западњаци тим желе да изразе бојазан и жаљење због изгубљених слобода, оних «с друге стране завесе» или прикривају страх од експлозије мина у темељима сопствене зграде, посебно je питање. Међутим не сме се сматрати као непрозирно оно друго, тј. да се куповином карактера могу да стварају илузије прибављања пријатеља, што je веома опасно, док се у сваком случају преко илузија не м ож еда одржава мир и пријатељски однос међу народима, јер се извес97

ни импулси никако не могу да коче, ако западњ аци могу да помисле да се «демократизација» у њиховом схватањ у сме да идентиф икује с изнуђеним пацифизмом, на ш та нас веома рељефно упозорава случај југословенских комуниста, који на ф антомски начин знају да користе слабости Р уса у односу на западњ аке и илузије Запада о значају Тита и Југославије у међународном концерту. Напослетку не може се говорити о демократској идеји онде где се она вербално наглаш ава, а у пракси, се ради по типу оних против којих се иступа под заставом одбране слобода. Међутим тај примењени принцип у британској репродукцији током Другог светског рата, био je уствари најпринципијелније придрж авањ е једне традиционалне линије, која je у ставу Б ританаца према Д раж и М ихаиловићу, идеологији Равне Горе и Југославије уопште, наш ла своју челично-логичну потврду, јер између фанатичног самоуверења Винстона Черчила наслеђеног од његовог претходника лорда Палмерстона, који није дезавуисао свог учитеља Р-оберта М јураја Киса, да би један дух током неколико векова, а на линији од вође Енглеске револуције остао челичним карикама повезан, али као по неком чуду, да ж ртве буду увек они идеалисти, који испаш тају своју, наивност, верујући трговцима. Но заиста je теш ко об јаш њ и вф акат, да су љ уди на кормилима држ ава у току векова остајали сами себи доследни у наивности предајући се обећањима, да би на другој страни, политика «Неверних Тома» била увек квалификована као ненародна у концепцији оних који су «култивисали» с претпоставком, да je народ освајан пропагандом глупљи од чињеница. У дашгма ф арисејски надуване Чехосовачке кризе, у мају 1938, чехословачки посланик у Лондону, Јан Масарик, рекао je у очи лорду Х алифаксу, министру спољних послова Велике Британије, да je Лојд Џорџ натурио на силу Судетске Немце Томасу М асарику и Едуарду Бенеш у из освете према Немцима, што свакако иде у прилог оној верзији, према којој je Лојд Џорџ препоручивао после Првог светског рата, да се Немачка има да преобрази у аграрну земљ у у интересу европског мира. Лојд Џорџ je током две деценије натезањ а и напрезањ а око ове исте идеје, на крају пристао да се изврш и експериментација «хемијског раствора» Републике Чехословачке у интересу европског мира, а у К онраду Х енлајну нашао далеко видовитијег политичара него што их je приметио код Чехословака у моментима кризе. Откуда то, да се људи оваквих калибера могу да заблуђују? И заиста, ако je српска груда током векова рађала јунаке и одважне борце, мора се признати да je једног далеко одважнијег у одбрани својих принципа наш ла у личности Николе Пашића, кога je његова опозиција сасвим неправилно осуђивала и осудила. Овде се не сме мислити на партијску приладност, већ на принцип. 98

Ако je Никола Пашић био заточник српског национализма, да би због тога био оглашен у очима «слободараца», типа британских торијеваца као «Велики везир» у својим наступима, а Дража Михаиловић барјактар «великосрпског» патриотизма, у очима исте политичке феле, онда je заиста нејасно шта заточничког нађоше торијевци у југословенским комунистима и Титу, осим весника ослабљеног српства у концепдији Титовог система, с претпоставком, да би ово било јаче у Дражиној Југославији, свакако у з додатак, да би економске концесије Британцима биле нешто суженије у Дражиној Југославији, али више из освете, уколико би се ова могла да изрази. Но уколико деструктивни карактери теж е иду за разумом него за инстинктом, то ће ови бити упорнији у својој склоности, уколико им се више повлађује. Међутим намеће се питање, у коликом степену идеалисти смеју да замере Битанцима, што приступају осматрању светских проблема, «right or wrong», кроз наочари сопствених интереса? Из те перспективе настала je она игра с балканским блоковима, где je после искустава линија Драже Михаиловића била жртвована под изговором «неактивности» у рату, а линија Јосипа Броза Тита оглашена потенцијалним диригентом балканске политике као скуп свих мишл>ења супротних националнополитичкој концепцији Драже Михаиловића. Савезници су олако прешли преко његове активности у критичној фази рата, јер je он in ultima linea полазио са српског и југословенског гледишта, супротно комунистичком, које се закривало бригом за судбину Совјета, са чиме су Руси и рачунали, да би тако на једној страни једне позивали ови, а друге Британци, уз стварне жртве четника Д раж е Михаиловића. Апеловало се на патриотизам Срба док je трајала криза од 1941. до почетка 1943. Тада се прешло на политику одређивања става лрема идеолошким програмима. Међутим истина се сакривала. Тако се према једнима сматра, да je југословенска герила — уствари герила Драже Михаиловића, — сталним саботажама широм Балкана, ометала снабдевање немачке јуж не армије у Украјини, чиме се добрим делом допринело слому код Стаљинграда (Waverley Root, The Secret History of the War, New York 1945, 11/44). Други cy y репродукцији филмског глумца Гери Купера, приказивали Дражу и његове борце слично реминисценцијама Андрије Хофера из Наполеонове ере у Тиролу; Ђусепе Гарибалдија из ере итаијанског уједињења; Стјенке Разина у Русији, Пере Сегединца или Коче Анђелковића у Србији и Војводини и сл. To je тако изгледало Американцима код којих углавном биоекопско платно игра далеко снаж нију едукативну улогу него перо или књига. На другој страни симпатије Равне Горе за Америку расле су у пропорцији рашћења антипатија ове према Енглезима. Та симпатија Равне Горе за Америку долазила je из једног снажнијег разлога, тј. из вере да ће Америка бити та сила која ће при крају рата онемо99

гућити Совјетима закорачивање наБалкан, тј. оспорити комунистима тоталну победу. Колико je, међутим, све то било нејасно и неодређено у самој Америци, то веома јасно износи један одличан познавалац прилика око тадашњег Претседника Сједињениј Држава, током рата, кад каже: «Поклонствене посете краљева у Ваишнгтону достигле су свој врхунац у лету 1942. Грчки краљ Ђорђе, затим југословенски краљ Петар следили су један другога у посети главном граду државе. Вашингтон je постао Меком шефова влада у избеглиштву које су нашле привремено уточиште у Лондону. Међутим оне су све назирале у Сједињеним Државама извор стварне помоћи у послератној ер и ...» (Helen Lombard, W hile They Fought, N ew York 1947, s. 89).

У анализи сврхе тог обиласка Вашингтона и Америке, а што се тиче посете краља Петра, аутор каже: «Петров долазак одавао je све спољне знаке званичне посете, сходно процедури: вечера у Белој кући, закуска у Новинарском клубу, званични пријем претставника дипломатског кора у Блеровој кући, преглед Треће класе питомаца Вест Поинта, пооета разним фабрикама муниције широм средњег и источног дела државе. Посланство није прикривало истину да je Краљева посета тесно везана уз ж ељ у што јаснијег убеђења Америчке владе у важност достављања извесног ратног материјала армији генерала Михаиловића. Срби су били у окупираној Европи први организатори оружаног отпора нацистима. Постојали су смели саботери и у другим окупираним земљама, где je читаво становништво изражавало дух пркоса. Међутим, једино je Михаиловић успео, како се каже, да организује борбену армију са више од 70.000 бораца што je приморало окупатора да закочи на југословенском подручју снаге од 150.000 људи, да би осујетио Михаиловићу, да са својим трупама сконцентрисаним по планинским склоништима предузме офанзиву ишрих рзамера. Пошто je, међутим, било тешко слати пушке и топове борбеним Србима, којима би такође модерни авиони били од споредног значаја, то je Петар једино успео, да у Вашингтону буде почашћен једном вечером у Белој кући и једним срдачним тапшањем по рамену од стране Претседника. Та вечера у Белој кући у част мадог Краља, на којој није било претставника женског пола, личила je на задушнице. За њу се није могао да изабере непогоднији моменат. Као гост Беле куће њој je присуствовао и Черчил. Он je управо преко трансатланског телефона примао директно из Каира извештаје о Либијском поразу генерала Окинлека. Опсег узмака био je ошамутио Британског премијера» (исто дело, с. 93/94). 100

Овде се интересент стварима има да нађе пред једним скоро необјашњивим моментом. Који би разлози руководили Енглеску и Америку, да са толико мало интереса прате судбину свога савезника на Балкану? — савезника који je и по логици ствари и по искуству, а изнад свега психолошким склоностима био везан уз њих. Који би моменти сем планске издаје могли да утичу на заузимање оваквог става према Михаиловићу? Ако се сматра ла je била у питању савезничка слабост, тј. пуна неспрема, постоји исто тако претпоставка, бар за нас који смо били на терену током рата, да би и најскромнија помоћ у оружју, муницији и санитетском материјалу задовољила потребе четничких бораца. Ту се скоро снажније апеловало на моралну него на материјалну помоћ, бар што се тиче прве ф азе рата, тј. до слома Немаца код Стаљинграда. Међутим, то све има једну позадину која je за све борце националисте наБалкану остајала тајном токомрата. Та тајна je морала садржајно да остане тајном. Питање je зашто су подбациле мере савезника помагања својих пријатеља у окупираној Европи? Међутим, ако ое зна, да je на неколико недеља пре Краљеве посете Америци, направио своју инкогнито посету министар спол>них посова СССР, Вјећеслав Молотов, који се под именом мистер Браун, нашао са својом пратњом у ноћи 29. ма]а 1942. на аеродрому Болинг, да би регулисао питање снабдевања Совјета америчким оружјем, тај моменат није могао да прође без одјека на југословенске прилике. Колико je та посета била хитна, види се по начину њеног аранжмана, који je био удеш ен чак вербалним путем. Хелен Ломбард о томе каже: «,Мр. Браун’, провео je прву ноћ у Вашингтону у Белој кући. Затим се састао са другим делом своје групе, која je била смештена у Блеровој кући, званичним националним центром за пријем гостију, која je била управо преко пута Беле куће. Он je собом довео игироку групу и то: саветника за војне посове дивизијског генерала Федора Исајева, затим три претставника заменика народних комесара: Лапшова, Козирева и Павлова; генералног секретара Комесаријата за спољне послове Аркадија Соболева уз мноштво секретара и помоћног персонала. У његовој групи б и л есу идведам е: ВераВасиљева иМарија Цимбалова, које су такође биле смештене у Блеровој кући, мада je она у то време била само предвиђена за госте мушког пола, а не и сместиште за мешовиту групу...» (исто дело, стр. 79-80). ТТТта je том приликом регулисано између претеедника Рузвелта и министра Молотова, а у односу на Дражу Михаиловића и Равну Гору, остаје бар за сада тајном за јавност. Међутим део те тајне, посредним путем откривају мисли ранијег амбасадора Југославије у Вашингтону, Константина Фотића, који, информисан из треће руке, наслућује у свом излагању, да се Молотов 101

увелико дотакао случаја Драже Михаиловића и његове армије. Ово je, вероватно, досад најодређеније излагање о том комплексу, како каже Фотић, а што je добрим делом потврђено каснијим збивањима. Фотић пише: «Односи између Совјетске владе и Југословенске владе у избеглиштву, мада на изглед пријатељски, охладнели су не само кроз совјетску интервенцију преко партизана, већ и кроз несрећни развој преговора о совјетско-југословенском уговору о пријатељству и узајамној помоћи. У марту 1942. године Југословенска влада приближила се Совјетима са предлогом ратификације уговора о пријатељству између Совјетске Уније и Југославије, који je био потписан још 5. априла 1941. До ратификације овог уговора није дошло услед напада Немачке на Југославију, који je уследио неколико часова после његовог потписа. Тако je уговор остао нератификован. У одговору на југословенски предлог, Совјетска влада je изразила своје гледиште према коме сама ратификација под садашњим околностима, неће имати никакве важности јер су догађаји, настали у међувремену, обезважили уговор. Уместо тога, Совјетска влада je предложила да се поведу преговори о закључењу новог уговора, који би био материјално саображен садањој ситуацији; по могућности и уговора о узајамној помоћи. Ток преговора био je задовољавајући, што je требало да доведе до закључења уговора, да Британска влада, обавештена од стране др Нинчића о току разговора, није изразила мишљење, према коме би било немудро да влада у изгнанству током рата закључује уговоре о узајамној помоћи. Следствено, требало би одложити потписивање уговора. Министар спољних послова рече ми, да je господин Молотов за време свог боравка у Лондону, у мају 1942. био информисан о одлуци Југословенске владе, да одложи потписивање новог уговора, сходно мишљењу израженом од стране Британске владе. Др Нинчић сматра да je ово одлагање привремено, док сеВ л ада нада, д а ћ е до потписа доћи у најскорије време. План министра спољних послова био je, да у току септембра Краљ Петар направи званичну посету Москви, и да би он на том путу лично пратио Владара и потписао уговор. Ja сам изразио Министру спољних послова најозбиљнију сумњу да ће Совјети примити Краља у посету код оваквих околности. Међутим др Нинчић je био сасвим сигуран, да ће Совјети разумети положај Југославије и да неће показати никакву злу вољу у односу на ту одлуку, која би према његовом мишљењу могла да изазове нерасположење под Совјета. Факат je, да до посете Краљеве није дошло уопште као ни до потписа уговора између Владе у избеглиштву и Совјета. Напротив односи су се погоршали, осетно охладнели чим je 102

однос између партизана и М ихаиловића добио међународни значај». (Constantin Fotitch, The W ar W e Lost, New York 1948, s. 172-174).

Ово Фотићево излагањ е може бити индиректним путем допуњено анализом пољског публицисте др Едварда Розека, који у свом делу (Allied W artime Diplomacy, New York-London 1958, s. 52 -53) констатује, да cy још 4. јула 1941, преко свог амбасадора И вана Мајског, Руси ставили до знањ а Британској влади, а ова преко свог Министра спољних послова, Идна, саопшти владама Пољске, Чехословачке и Југославије, да je Совјетска влада спремна да допусти владама односних земаљ а образовање Националних комитета на совјетској територији уз овлашћење да ови могу да организују војне одреде (ваљда у форми добровољаца) о чијем снабдевању и опреми Руси узим ају бригу на себе. .. На овај предлог Руса Британци су ставили своје напомене, што je према изјави сер А лександра Кадогана требало да значи лишавање законских прерогатива влада односних земаљ а које су нашле своје уточиште у Лондону. Но док ипак према аутору видимо да je министар Сикорски водио преговоре с Мајским, ми не видимо да je нешто слично покушано преко министра Нинчића, тј. између Југословенске и Совјетске владе. Тако се овде можемо да поставимо пред питање: зашто je направљена толика пауза између «приближавања влада», кад су Руси дали иницијативу 4. јула 1941, а Југословенска влада се приближ авала Русима тек у марту 1942. Но исто тако немамо директног одговора на питање: ко допринесе онако катастроф алном односу између Совјета и Југословенске владе, на једној и Д раже М ихаиловића и Енглеза, на другој страни, као директно заинтересованих Балканом, и Американаца индиректно заинтересованих? Ако занемаримо све оне супротности између партизана Јосипа Б роза Тита и четника Д раж е М ихаиловића, чиме je изазван грађански рат у земљи, а што je сва светска јавност сматрала интерном ствари једне земље, постављамо се пред питање: ш та je том унутрашњ-ем сукобу дало међународни значај? Према Фотићевом излагањ у, у које немамо разлога да сумњамо, произлази, а према речима совјетског амбасадора при Југословенској влади, А лександра Богомолова, да Совјети не ж еле да узимају никакву одговорност за сукоб четника и партизана и да оки сматрају да je тај сукоб интерна ствар Југославије. Они сматрају својим савезницима све оне који се боре против нациста, па следствено, и четнике Д раж е Михаиловића. Да се све ово може да узме као израз искрених мисли било би сасвим глупо. Исто тако се може да узме као игра речи или тактички потез. Но значај свега тога остаје по страни према значају оне позадине мисли према којој су се Енглези супротставили закљ учењ у уговора о пријатељ ству између Совјета и Југославије. Ако и зрази мисли амбасадора Богомолова не значе ништа више од так103

тичког потеза, ш та се друго могло да очекује из сугестије Британске владе? Заш то су Британци били против тих корака Југословенске владе? Ако се већ зна да су све везе претставника избегличких влада у ареалу британске контроле током рата пролазиле кроз њихове канале, ш та се хтело са овим, кад су и Ју гославија и Енглеска сматрале Совјете својим савезницима? Ако би ое поставили на гледиште Совјета, за тај моменат могли би наћи неколико алтернатива, од којих свака за себе може да претстављ а једно политичко поглавље. Прво, силогистички исконструисано, Стаљин у својој балканској политици није био сагласан да се дају превиш е одрешене руке једном блоку, личности или групи. To je ишло у знаку цепањ а јединства Б ал к ан а и лакш им подређивањем његовом утидају. Због тога je ж елео да својим ставом према Југословенској влади и краљ у Петру II укроти Тита, чије су амбиције Стаљину већ биле познате. Тито je хтео строгу централизацију комунистичких партија Б алкан а под својом контролом, што je истовремено требало да значи највиш и степен осамостаљивања Тита у односу на Стаљина и Коминтерну. К роз ово схватањ е Тито се сукобио са својим друговима у П артији још 1937. после стрељањ а М илана Горкића у Москви, што се доводи у везу са Титовом амбицијом организационог секретара Ц К К П Ј, који je у том својству заменио Горкића у Коминтерни. Ово се још снажније изразило после заседањ а V Земаљ ске конференције од октобра 1940. одрж ане у Загребу, где су се миш љења поделила до те мере, да je борба добила форму међусобног оптуживања. Као прва ж ртва тог обрачуна био je босански комуниста Веселин М аслеша, кога je Тито оптужио Коминтерни због М аслешине критике пакта Рибентроп-М олотов, да би Тито захтевао његово смењивањ е са полож аја секретара П К Компартије Србије. Уствари траж ила се М аслешина смрт која je наступила под повољним околностима кад je М аслеша «погинуо» за време развоја «Битке на Сутјесци». У том међувремену од 1937. до 1940. дошло je до раздора у П артији између српских и хрватских комуниста по питањ у Титовог првенства, кроз што се изродио онај стални спор међу овим групама, који се изразио у крвавом обрачунавањ у под разним исприкама, где су углавном Титови опозиционери падали као ж ртве свог идеализма. Овај расцеп у П артији н а једној страни, а слом Јутославије на другој, потстакнули еу Стаљина да одмах после капитулације Југославије у априлу 1941. поцепа К омпартију Југославије на њене главне групне компоненте. Уствари Стаљин je створио четири Компартије на тлу разбијене Југославије. К омпартију Србије подређена je вођству инж ињ ера Војислава Гавриловића, чији су блиски сарадници у то време били мање познати комунистички активисте и то: др Адамовић из Пожаревца, Сава Павуцић, по народности В лах из П етровца на М лави, адвокат Ду104

шан Ј. Николић из Београда, радник Ђурковић из Београда, апотекар Ђорђе Пашић са Палилуле, студент Филип Аћимовић, Вера Пешић зв. «Српска Мата Хари» и др. Круг ове групе се знатно проширио кад je Гавриловић успео да се приближи Немцима, да би олакшао рад по својој линији. Други део бивше Компартије Југославије, који се односио на Хрватску, подређен je вођству Јосипа Копинича, зв. «Ваздух», кога je касније наследио Андрија Хебранг. Копинич je у својству делегата Коминтерне требао да директно следи Стаљинове директиве супротно Титовом ставу. Да би се Копинич што снажније помогао у акцији, упућен je из Москве у Хрватску познати комуниста Алојз Коцмур, иначе по рођењу Словенац, који je до избијања рата био професор совјетског универзитета у Самарканду. Истовремено, тј. скупа са Коцмуром, упућен je из Москве у Македонију Стаљинов повереник Методије Шаторов да преузме вођство Компартије Македоније, такође независно од Тита. У духу Стаљинових инструкција, словеначки комунисти под руководством Ловре Кухара, Оскара Ковачића, Силвестра Дорника, Душана Крајгера зв. «Југ», требали су да се прикљуне Компартији Италије, што je заоштрило сукоб између ових и Тита. Део Компартије Југославије који je раније деловао на територији коју су биле поселе мађарске трупе, требао je да се прикључи Компартији Мађарске. Овај део се састојао од комуниста мађарске и немачке народности, који су стајали под руководством Михаила Серва југословенског «Folksdeutschera». Овој групи су припадали још од пре познати чланови Компартије Југославије и то Мађари: Др Тибор Лех, новосадски адвокат, Ивор Нађ, Арпад Шнајдер, Ерне Киш и др., а затим Немци: Даниел Беше, Јохан Вирц, новосадски бравар Клаус, Отмар Мајер поред Срба: Радивоја Чирпанова, обућарског радника; Ивана Вијоглавина, земљорадника; Гордане Ивачковић и др. Међутим све су се ове комбинације у самом почетку распале, јер je Тито успео да их угуши потказивањем окупаторским властима, при чему су прваци били главна мета. Тако je Михаило Серво био «позван» на разговор у Београд, потказан, ухашпен и по кратком поступку обешен у Београду ујеоен 1941. године. Ерне Киш, члан ПК КПЈ за Војводину ухапшен и ујесен 1941. обешен у Будимпешти. Иста судбина je снашла Отмара Мајера, секретара OK за Суботицу, који je исто тако ујесен 1941. био ухапшен, одведен у Будимпешту и тамо по кратком поступку обешен. Вијоглавин je обешен у Новом Саду исто ујесен 1941, док се Чирпанов, чланВојног комитета при Покрајинском комитету заВ ојводину, приликом хапшења одупро органима градске полиције и у борби био убијен. Тиме je Тито био решен дисидената и Стаљинових послушника. Пошто се установило да je др Тибор Лех антистаљиниста, а исто тако и комуниста антититоиста, то се спасао бекством у Мађарску; дочекао улазак совјетске вој105

ске у њу, да би на основи старог пријатељства са члановима Коминтерне био проглашен «лојалним» и у споразуму с Русима постављен за члана Врховног суда републике Маћарске у Будимпешти. По истом типу расправљени су односи Тито-Компартија Македоније и њени вођи, који нису никако пристајали да дођу у Београд на саветовање, јер je група «Македонаиа» знала шта je чека. Ловро Кухар je одведен v интернацију у Немачку, а Коцмура су стрел>али Хрвати у Загребу. Силвестар Дориик je одведен у концентрациони логор Дахау, а Андрију Хебранга ухапсили Хрвати и упутили у логор Јасеновац, да би после преживљавања разних искустава морао да «умре» под мистепиозним околностима у Титовом полицијском затвору као Информбировац, тј. присталица Стаљинове линије. Тако je политика оЕе дисидентске групе, чију су историјску мисију «Идеје-Војводине» поставили Дуда Бошковић и др Шлахтор као демократи скупа са дром Евгени1 ем Јоцићем, који je брани из едгаграције као ггротагониста војвођанско-немачко-маћарске саладње мимо Срби1'у, доживела слом, да би руководство Компартије преузео др Благоје Нешковић. Група око Шаторова у Јужној Србији била je такође осакаћена, тј. једним делом отерана у воде окупатора (Чучковић, Шаторов); другим делом ликвидирана током рата (случај синдикалисте Мане Мачкова ког су Титови агенти јавно убили на улици у Скопљу); каснишм уншптавањем после рата (случај са Банетом Андријевим) или у међусобном обрачуну на самом почетку (случај са Титовим делегатом Орцетом Николовим) и сл. Тако je и овде руководство Компартије Македоније уепео да преузме др Благоје Нешковић, коме су српске и немачке власти током рата ишле на руку, свакако прве разумевајући о чему се ради, а друге дезинтересовањем српским унутрашњим проблемима. Знајући удес ових дисидената, Шаторов je одбио Титов «трократни позив» на разговор. У истом духу наступали су комунисти оног дела Југославије који je током рата био под албанском окупацшом. Њихови прваци Андра Чукић, Милутин Павличић звани Брко, Али Ш ухрија и др. следели су инструкцијама Стаљиновим и радили на све начине да се створи јединствена Компартија Албаније, која je после оснивања крајем 1941. била такорећи подређена контроли српских комуниста Миладина Поповића, Душана Мугоше, Светозара Вукмановића, Блажа Јовановића, Boje Тодоровића и др. у борби за Стаљина или Тита. Тито je ттрема Стаљиновом конггепту требао да добије спорелну улогу у Партији и поред назива «Члана Балканског секретаријата Коминтерне». На овом Стаљиновом концепту градила се идеја слабљења Компартије Балкана v односу на Коминтерну, тј. родила се идеја тзв. националног комунизма, тј. политичког парцелисања, што стоји у супротности са совјетском тактиком 106

компактног јединства Компартије Русије. Тито овим није био посве одбачен исто као што није требао бити заобиђен Дража Михаиловић у случају закључења планираног уговора између Совјета и Југославије. Споразум са Југославијом требао је истовремено да легализује Тита, што би у сваком случају према њему требало да постави као равног Дражу Михаиловића, коме гакође Руси нису хтели дати одрешене руке, ма да га у случају закључења уговора не би могли да одбаце, као што je урађено у супротном случају. Према овој верзији могла je само да извуче корист Југословенска влада, Дража Михаиловић и четници, што су Енглези сматрали опасним експериментом по њихов концепт слабљеша Балкана економско-политички. У прилог овој ревизији иду неколико момената од којих би следећа два била врло карактеристична. Разговори који су 1944. текли између Тита и Стаљина у Москви о будућој Титовој улози у Југославији, остали су досад званичном тајном за светску јавност. Међутим ови нису остали тајном за један најближи круг Титових сарадника, пред којима је он у неколико раздраганих момената открио садржај једног од тих разговора, према којему je Тито у својој одлучности пошао прилично уз нос совјетском диктатору. Међутим Стаљин се ту показао немоћним у односу на Тита јер се побојао, да се грађански рат у Југославији не претвори у међународни обрачун, који je био извесно на помолу, сходно држању извесних значајних личкости на западу. Тако je идеја Стаљинова о образовању једне широке концентрадионе владе у Југославији и везања руку самои Титу дошла касно, тј. дошла у невреме. Западшаци су у Титу, специјално после Техерана назрели средство за разбијање светског комунистичког јединства. Тито je, међутим, у помоћи К0ЈУ су му указивали западњаци увидео сретство за постизање искључивости и могућност евентуалног наметања Балкану. У суштини овде je тешко одредити, да ли je западњацима Тито требао да послужи као инструменат за отстрањивање совјетског утицаја на Балкану, при чему je пружана помоћ југословенским комунистима требала да буде фасада њихових далекосежних планова, да би ови прикривени апизерским ставом Англо-Американаца према Стаљину, допуштали конкурентан политички процес на Балкану изазван унутарњим потстрецима до окончања рата или су Тита сматрали срећнијим модератором балканске политичке машине него Михаиловића. Ово произлази из оног унисоно приказа Михаиловића као искључивог националисту и Великосрбина, који из шовинистичких побуда ради на штету јединства Југославије, к ак осуто као из машинске пушке почеле да сервирају све левичарске публикације широм света средином 1942, управо оних дана кад je британски тријумф као посредника између Стаљина и краља Петра дошао до пуног изра107

за, суј етећи коришћење Стаљинове наклоности, а затим продубљавања сарадње између две владе. Ово je уствари у неку руку требало да послужи као Титова одбрана против оних Дражиних оптужаба, чиме га je приказивао Стаљину као троцкисту који ради на Стаљинову ш тету (Fourth International, Vol. III, No. 8, August 1942, New York, - International Notes), а што je уствари и као идеја и као материјал било чињенично, без обзира на прећутну везу између Д раж е и Стаљина, јер je Тито свим својим поступцима потврдио ову импутацију, да je за један степен остао већим троцкистом од Троцког. Међутим да би се Тито оправдао пред Стаљином у моментима кад му je Стаљинова помоћ требала, он je на један подлачки начин ликвидирао једног од познатих троцкиста у Југославији, пуковника Свету Поповића, у моменту кад се овај није надао, тј. у септембру 1944. пред припрему напада на Београд, док je Света чак носио титулу политичког комесара ш таба за Србију. Затим je политички ликвидирао главног носиоца идеје троцкизма у Југославији, професора Крсту Тачевића, који се с Титом није слагао по питању метода управе у земљи. Приморао je дра Душана Јанковића, званог «Пелегрин», да побегне у иностранство, да би сачувао главу. Међутим тај обрачун у ужој породици почео je још од ере «Ужичке републике», када су титовци ликвидирали Ж и к у Павловића, писца књиге «Биланс црвеног Термидора», који je иако комуниста и шпански борац ипак износио недела руских бољшевика. Титов шпијун, Веселин Маслеша, издао je П авловића органима Београдске полиције, који су дело запленили, да би после тога пропало, а Павловић осуђен на смрт од комуниста, да би се ови додворили Стаљину. To je изазвало чак и реакцију код извесних комуниста-троцкиста, тако да су једним делом под вођством дра Војислава Куртовића пришли Дражи Михаиловићу. Од још живих налазе се у емиграцији: новинар Драган Аћимовић, који je, вероватно, више из пркоса него уверења пришао Недићу током рата; др Анте Цилига, познати хрватски публициста, настањен у Риму и др Ване Бор (др Живадиновић) у Лондону. Тито je својим прогонима троцкиста желео да се прикаже стал»инистом, што га je уствари удал»ило од идеалиста — троцкиста само по форми, али не чињенично, јер постоје и други примери Титовог жонглирања, према којима се његов однос у том комплексу треба да гледа другим очима. Кад je 1960. године ослобођен убица Лава Троцког, Родолфо Меркадер дел Рио, познат у полицијским аналима Мексико Ситија под именом Ж ака Морнарда, овај je морао из обзира предострожности да напусти Мексико, јер би иначе био бусијашки убијен из освете због јавних симпатија Мексиканаца према Троцком. Тито je у убици Троцког назрео човека чијим би исказима могао да обесправљује Стаљина и стаљинисте. Тако je у ту сврх у Тито изаслао у Мексико свог поверљивог човека дипломату 108

Хинка Распора, у својству саветника посланства, али само приватно. Распор je требао да помогне напоре других Титових људи који су се бринули о стању здравља Ж ака Морнарда. Распор, који се касније оженио богатом мексиканком и привидно напустио Тита, остао je и даље као веза између Тита и Морнарда. Тако je одмах после ослобођења Морнард нашао своје уточиште у Југославији, јер како каже швајцарска штампа требао je «макар и после закаснелог обрачуна са Стаљином да прибави нову муницију...» (Der Landbote, Winterthur, 4 Maerz 1960). Чему даљи коментари о бескарактерности једног интелигентног међународног пробисвета, који je у стању да обмањује оне који то допуштају без обзира да ли су руковођени заблудама или лажима. То je за такве свеједно. Овај се моменат у свој својој оштрини демонстрирао одмахпосле рата, при чему je Стаљин у свим приликама давао доказе игнорисања Тита и настојао да му постави, као равне, оне личности које су као Титова функционална конкуренција преживеле рат. Тако je један део чланова ЦК КПЈ био ликвидиран морално и физички током рата, да би други већ био предестиниран за ликвидацију под повољним околностима после рата. Стаљин je још од почетка рата па све до јавног избијања сукоба 1948, постављао Андрију Хебранга равним Титу и поред Титове писмене и усмене реакције на тај Стаљинов став (Branko Lazitch, Tito et la Revolution Yougoslave 1937-1956, Paris 1957, p. 138). Тита и комунистичке прваке земље није ни најмање дражила веза Хебранг-усташе, већ Хебранг-Стаљин. У Стаљиновом односу према Хебрангу и обратно треба тражити разлоге Хебрангове смрти, а не у издаји идеолошкпх принципа, који за сваког комунисту и не постоје. Код овог су принципи личности, а методе само тактика. Андрија Хебранг није издао никога, већ je водио своју политику која се није могла осамосталити из разлога што Хебранг није био ни револуционар ни човек од карактера. Он није имао револуционарног уверења, већ je био теоретичар слично Шаторову у Јужној Србији; Чеди Плећевићу у Србији; Марушићу или Ђиласу у Црној Гори; Дру Сими Милошевићу у Боки; Веселину Маслеши у Босни; Ловри Кухару у Словенији и др. Сви су се ови поводили за покретом прста свога идола Стаљина. Један поверљив извештај о Хебрангу објасниће типичност случајева ових његових ј едномишл>ењака, а истовремено допунити у кратким потезима оно што публицистика Југославије није ни хтела ни могла да јавно објасни, већ кроз пера својих плаћених агената типа Мила Милатовића, ствари саображавала ономе што се желело, а не истини која се угушује ћутањем или извртањем чињеница. Тај извештај гласи у изводу: «Андрија Хебранг јеНемац из Славоније. Ближи рођаци му још и данас живе у Аустрији. Међу немачком мањином у Југославији (Војводини, Славонији, Хрватској и Словенији) би109

ло je мало комуниста, а међу тим комунистима било je много ф ракција, партијских скретањ а и ф ракцијских борби, тако да je идеалисти комунисти међу њима скакала цена. Вођа немачких комуниста у Југославији, Ш тефан Хеберлин из Новог Сада, отишао je двадесетих година у СССР, и у току ф ракцијских борби придружио се троцкистима. Био je прво послат у политички изолатор, а затим стрељан у току великих чишћења. Један од тих комуниста-идеалиста као идеолога Светске револуције био je Хеберлин. Њ егово место je заузео Андрија Хебранг са надимком «Фати». Доследно je проводио московске директиве. Ушао je прво у П окрајински комитет Хрватске. Био je осуђен на робију и казну издрж ао у Сремској Митровици, где je био стално с Мошом Пијаде. Мада не падајући под његов утицај помогао му je у ф ракцијској брби у К азнионичком комитету против П етка М илетића и његових следбеника. Отуда je Моша стекао о Хебрангу високо мишљењ е као о исправном комунисти. (Кад je у току рата Хебранг пао у руке полицији, Моша je из Ж абљ ака, незнајући да je Тито наместио Хебрангу клопку и далеко од догађаја, упутио овоме поруку: ,Ж ао ми je Ф атија; није га требало тамо остављати, на онако изложеном месту, док не стр ад а.. . ’) Изиш авш и из казнионе, (где се иначе врло лепо слагао и са усташ ама и стекао међу њима број пријатеље), Хебранг je наставио партијски рад у Хрватској, и то по тзв. ,војно-револуционарној линији’. Дужност му je била инф илтрација војске и уопш те оруж аних формација НДХ. Л ојално je изврш авао наређењ а Москве о отцепљешу К П Х рватске од К П Ј после априла 1941. и ушао у ново руководство, чији je ш еф био ,Ваздух’ (конспиративно име комунисте Јосипа Копинича, делегата Коминтерне у Хрватској), а чланови Антон Роб и Сребрњ ак. Ово je руководство одбило да призна Тита и одбило да изврш ава његове директиве. Овима се придружио Леон Новак, благајник К П Ј, који je заједно с Ловром К ухаром (чији je псеудоним био П режихов Воранц) имао да образује слично руководство за Словенију. Пошто je Н овак задрж ао сва материјална сретства К П Ј, између осталог и много злата, а Тито захтевао да му га преда, сукоб сејак о заоштрио. Радио-станица, која се н алазила у з а гребачкој вили познатог глумца и хомосексуалца Августа Цилића омогућавала јеВ азд у х у иХ ебрангу везу сМ осквом. Москва je наредила да се Титу никако не предају паре. Тито je почео да прети да ће Ваздухово руководство проћи исто као и Аугуст. (Овде се мисли да судбину познатог хрватског комунисте и анти-титовца, песника Аугуста Цесареда, кога су усташ ке власти у споразуму са титовцима убили крајем 1941. године као стаљинисту и присталицу Хебрангове групе). 110

Снабдевен овлашћењима од Коминтерне, ,В аздух’ je сменио Покрајински комитет К П Ј за Х рватску који се налазио у Загребу, и наредио његовим члановима да напусте Х рватску. На челу овог комитета налазио се Раде К ончар (Србин). Уместо Титовог П К ,Ваздух’ je устоличио М К града Загреба, који се изјаснио за Коминтерну, на чијем челу се налазио Антон Р о б ... Хебранг je за то време наставио свој рад по војно-револуционарној линији и постигао знатне успехе, придобијајући многе официре ваздухопловства НДХ за сарадњу с Москвом. Тито je наредио противакцију и потказао одмах по избијањ у рата између Немачке и СССР, све руководиоце К П Хрватске Гестапоу. Тако су ухапш ени Хебранг и Сребрњак, као и многи други, који су заврш или своје ж ивоте у Јасеновцу и Старој Градишки. З а то време, од априла до јуна 1941, ц К П Словеније (делу окупираном од Немаца) отцепила се од К Л Ј и, лрема директивама Москве, прикљ учила КП Немачке. Директива je гласила: ,Једна земља — једна Комунистичка партија’. Н а челу овога дела КП Словеније постављено je ново руководство, састављено од тзв. ,полутана’, тј. комуниста чији je један родитељ био немачког, а други словеначког порекла. У руководство су уш ли: П режихов Воранц (псеудоним за Ловра К ухара), Бранко Дил, Душан Кведер, Јанко П уф лер и др. У овој групи имали су предноет цељски комунисти, сви мешовитог националног порекла. У Кведеровој кући говорило се немачки, а његов рођак, аустроугарски официр Ш ишерко, ж ивео je у Грацу. И овде се догодило исто што и у Х рватској: одмах по избијањ у немачко-совјетског рата Титови агенти потказали су сво руководство Гестапоу, тако да се већина њ их наш ла у Д ахау (са изузетком Душ ана Кведера, који се ,покајао’ и в р а тио у састав К П Југославије). Н аш авш и се у логору, ова група комуниста прилагодила се приликама и сарађивала са Гестапоом, учествовала je у мучењима, чак и у крвавим медицинским експериментима над логорашима комунистима. После рата су се ови комунисти вратили у земљ у и добили високе полож аје у влади HP Словеније. Ту су остали до марта 1948, када je после првог ,Писма’ започео сукоб Тито-Москва. Ови дисциплиновани интернационални комунисти и зјаснили су се за Москву, и ту им je био крај: Тито je наредио да се похапсе и изведу пред суд због ,злочина почињених у Д ахау’, — као да се то није знало раније! У току рата, 1942 и 1943, Тито није мирно спавао, знајући да еу ови супарнички расположени комунисти, додуше у логорима, али још у животу, и да би могли ж иви да дочекају 111

крај рата, те да сведоче против њега код Совјета. С тога je уредио да му усташе предају све оне заробљенике у замену за заробљене уеташе, те их je све до једнога, изузев самог Хебранга, ликвидирао. Тако je страдала комунисткиња ,Цинципинка’ (псеудоним за познату хрватску комунисткињу Анкицу Сертић, чији je псеудоним требао да сакрије истину, да се и међу највишим ,дужносницима’ и Павелићевим сарадницима — усташама, налазе чланови породица у комунистичким редовима супротно теорији ,србокомунизма’. Напомена писца дела), чланица руководства К П Х рватске од априла до јуна 1941, и многи други. Антон Роб, који je био постављен за генералног секретара К П Х рватске од априла до јуна 1941, спасао се хапш ењ а по Титовој достави на тај начин, што се пребадио у М ађарску (био je родом из Међумурја). Он се обратио М ађарском посланству у Загребу, добио пасош и. једноставно отпутовао у М ађарску. У вези с Хебрангом вођена je дуга телеграф ска кореспонденција између Тита и Москве, и н ајзад je стигла наредба да Тито главом гарантује за живот Хебрангов. Онда je Хебранг замењен за заробљене усташе, и провевши неко време у Врховном штабу, убрзо се одатле удаљио и прешао на територију уж е Хрватске, што даље од тако непоузданих пријатеља, који су му о глави радили. Убрзо се код Хебранга спусбила посебна совјетска војна мисија, која je оперисала независно од Титовог Врховног штаба, и почела се спроводити политика за случај да дође до совјетско-немачког сепаратног мира. Такав су мир Совјети били склони склопити за случај савезничког искрцавањ а на Б алкан у ујесен 1943. Хебранг je учинио све припреме за оснивање независне К П Хрватске. Основао независну Телеграфску агенцију Х рватске (ТАХ), која je почела да ради супротно Титовом Танјугу, и уопште сметао на сваком кораку, а све прикривајући се ауторитетом М оскве...» Б ез обзира на ова трагична ф ак та и још трагачније последице њихових афеката, овде се постављамо пре питање: зар je обавеш тајна служба Компартије Југославије могла бити толико лоше организована, да не уочи махинације Андрије Хебранга у току пуних седам година, тј. од средине 1940. до почетка 1948, његову сарадњу с усташ ама током рата; његову простаљинистичку и антититовску активност пре, током и после рата; његово комплотерство с хрватским клерикалцима, који су у борби за Хебрангове идеале, делали на линији Загреб-Берн-Лондон-Вашингтон током и непосредно после рата, међу којима je било и таквих који су настојали да своје сараднике муслимане преведу у римокатолицизам, да би се под тим изговором могао да приближи угледном хрватском јавном раднику др Августину Јуре112

тићу Адил Зулфикарпашић и на тај начин дошао у посед његове архиве, као будући поданик римског папе, јер je у споразуму с другим конфидентом, некадањим робијашем у Нишу, Лујом Чачићем, рачунао да ће се у Јуретићевој архиви наћи нешто од интереса за власт у земљи као додатак оптужби Андрије Хебранга, о чему с друге стране гледано (према «Политици» од 5. јуна 1947), стоји написано: «На предлог председника Владе ФНРЈ, Президијум Народне скупштине ФНРЈ донео je указ којим се за нарочите заслуге на учвршћивању братства и јединства међу нашим народима одликује: Орденом братства и јединства I реда: Пијаде Моша, Перуничић Миле, Јаковљевић др Стеван, Хебранг Андрија... поред осталих...» Као по некој иронији судбине, ово се збило управо у оним данима, када се припрема састанак у Варшави, из чијег ое јајета излегао Коминформ, да би одмах после рођења овог недоношчета, Југословенска влада дошла на идеју испитивања делатности Андрије Хебранга, што га je послало у смрт, да би форми јустификације требао да даде «стручно» објашњење један од недоучених шегрта мудрог маршала, који je према метлама одређивао и метларе своје коњушнице.

14. Кад je напослетку 1948. године, морало да избије на јавност дуго прикривено трење Тито-Стаљин, тиме je морала да престане моћна Стаљинова заштита Андрије Хебранга, Драгољуба Јовановића; читавог низа комунистичких идеолога и њихових пријатеља, и поред оног жалосног факта, да je сам Драгољуб Јовановић, сходно својој бескичмењачки интелектуализираној природи, као Стаљинов питомац у својству секретара Народног фронта, узвикнуо народу: «.. ,Да од кнеза Лазара до Тита, овакве слободе Срби никад нису имали...», као да Тито није знао одакле дува тај «ветар» глорификадије, који je «одувао» и стрпао у завод у Забели другог «идеолога-лиричара» среће Југословена под Титовом чизмом, дра Свету Живковића, коме je после импутираних «нестручних абортуса» и продаје «Новог Антеја» од Драгољуба Јовановића одузет санаторијум, а он послан «на десет година робије» у заводску амбуланту у Забели, да би неки «н-ти» из тог кола, Милош Милошевић, мада шурак Драгољуба Јовановића, стајао 4В током рата под Недићевом заштитом у својству Генералног секретара Одељења државне пропаганде, који Недићу није сметао и поред «либералне» оријентације, као сваки несрећник из страха од прогона Титових џелата био сам себи џелат. Хебранг и Јовановић нису били толико куражни, већ су се као читав ред комунистичких идеолога, који су под разним изговорима били затварани, мучени или мучки у113

бијани, препустили моралној ликвидацији а онда тек после ње били ф изички одбацивани, да би та борба харамбаш а код поделе плена, на једној страни почела да расветљ ује умове српског дела залуталих синова, а на другој омогућило слободније дисање оном делу следбеника Равне Горе који je годинама живео на «белом хлебу». Но између тенора чињеница и јези ка ф алсиф икатора зјапи вртоглава провалија. У борби против Тита Совјети су одмах после рата организовали читав низ тзв. АВНОЈ~а, који су били пласирани у свим центрима држ ава под совјетском контролом после рата: Берлину, Бечу, Будимпешти, чак и Ш вајцарској. Они су већ тада траж или освету над Титом, тј. уствари траж или су могућност подређивањ а Москви свију ш еф ова комунистичких земаља источне и средње Европе. Тако je, например, главни сарадник берлинског АВНОЈ-а био ранији начелник Обавештајног одељења југословенске Команде ваздухопловства, пуковник, каснији Павелићев генерал, Иван Драгићевић, кога су Титове власти оптужиле за колаборацију са Немцима и траж или његову екстрадицију. Ово су Совјети одбили. К аеније je Драгићевић био повучен у Москву где je и умро. Други центар АВНОЈ-а био je у Б ечу под руководством дра Ииколе Стефанинија. а трећи у Будимпеш ти под руководством новинара А лександра Мијовића, кога су касније Титове власти добиле и осудиле на смрт. Апел његове супруге, ко ја je била мојсијевка, на Мошу Пијаде, да га овај спасе, није био ни узет у расматрање. Једно време дириговао je антититовским АВНОЈ-ем у Ж ен еви, Мишо (Божо) Ломпар, као Титов човек прикривен перјем пропагатора троцкистичких идеја међу истакнутим комунистима Ш вајцарске и оних који су се током рата били склонили у Ш вајцарској. Услед своје карактеристичности политичка позадина овог ш вајцарског центра открива колосалну умешност у тактици код Тита и њему оданих сарадника. Тито, бојећи се Стаљинове освете и губитка улоге у Балканској револуцији, нашао je начин да уцени Стаљина образовањем једног троцкистичког центра коме су уствари били на челу његови људи, да би тим обмануо ч ак и оне европске комунисте који су у ову махинацију веровали. Тако се за руководиоца центра јавио Мишо (Божо) Ломпар, који je касније добио титулу генералног конзула Републике Југославије у Букуреш ту. Поред обмањивања Стаљина, Тито je овим дентром успео да осујети акцију Х рвата оданих политици Андреје Хебранга, међу које су се истицали Хрвати: монсињор Август Јуретић преко кога je иш ла веза даљ е у Енглеску др Јурају Крњевићу, и др Марко Ж и ж и ћ, један од активиста по клерикалној линији, коме комунистичка организација Андреје Хебранга није сметала. Главни Хебрангови агенти у Загребу били су Пандаковић и Лујо Чачић, познат још од пре 114

рата као комуниста, осуђиван на робију, коју je једно време издржавао у затвору у Нишу, да би касније током рата на врло мистериозан начин текао каријеру у партизанским редовима и напослетку био као превртљивац и стаљиниста одбачен од стране Титове власти. Овај центар, благодарећи својој активности у једној неутралној земљи окупио je око себе неколико важних европских комуниста, међу којима су се истидали: швајцарски комуниста Серж Каплан, ранији Титов пријатељ из Коминтерне и његов помагач у борби против Милана Горкића; мађарски комуниста др Тибор Сениј, касније трељан као стаљиниста; Паул Игнотус, који je успео да после рата добије азил у Енглеској, да бидао једну врло провидну изјаву о свомраду објавл>ену уЛ он дону (Encounter, vol. 8. April 1957); Шандор Раду, мађарски мојсијевац; Ђирђ Фалуди, мађарски песник и троцкиста. Од немачких комуниста припадао je центру троцкиста мојсијевац Ернст Халперин, који je касније као немачки дописник у Београду издао једно антититовско дело поднасловом «Der siegreiche Ketzer», Koeln 1957), y коме je c правом искритиковао све оне југословенске политичаре, који нису знали да се боре против Тита и његове клике, већ су градили на обећањима Англо-Американада и одигравали улогу поданика. Од југословенских комуниста придружили су се Ломпаровом центру: Донка Бланчевић (псеудоним за мојсијевку Бланку Дончевић), која je после проглашења Израиља напустила Југославију; Грета Конфино, београдска мојсијевка, која je касније отворила помодни салон у Београду; Лазар Лилић, преко кога je ишла веза с француским комунистима у Паризу, да би му Тито касније поверио улогу генералног конзула у Штрасбургу; Андрија Партонић, кога je касније узео под евоју заштиту дипломата Станоје Симић, дајући му своју кћер Вукицу за жену, поред осталих. Један део овог центра задржао се после рата у Швајцарској, да би данас фунгирао као опозидија Титу или камуфлирана «шеста колона». Ову «пету колону» сачињавали су, уколико се већ није огласила «шестом колоном» они активисте против којих je борба из земље била немогућа, јер су се људи били забарикадирали свим могућим неутрализаторима, да би се као имуни појављивали после рата, о чему, свакако, током рата званични фактори Југословенске владе у изгнанству, нису имали појма уколико су га уопште желели да имају. Међутим кад je постало јасно, да je превага на Титовој страни, тада су пришли овом фиктивном центру «троцкиста», поред претставника хрватских клерикалаца дра Аугустина Јуретића и дра Марка Ж уж ића као католичких великодостојанственика, истакнути чланови Мачекове групе, припадници ХСС Стјепан Гажи и Габро Кужина са женом познатом комунисткињом. Поред ових нашли су се у Центру, комунисти Лазар Латиновић и београдски монден, Цинцарин 115

Пега Јовановић са женом истакнутом комунисткињом. Ове je следио бивши југословенски крал*евски конзул у Марсељу, Герасимовић. И за овога Центру се приружио ранији усташ ки Павелићев конзул у Лиону, професор Петар Губерина, који се одмах ставио на расположење Титу, после победе комунизма вратио у Југославију, да би му била указан а част додељивањем катедре на Ф илозофском ф акултету загребачког Универзитета. Пошто je Центар већ био скренуо паж њ у на себе ван Ш вајцарске, а да би се антисрпска спрега комплетирала, изаслан je из Лондона као претставник међународног Јеврејства, угледни београдски авдокат и члан Главног одбора Демократске странке, Сима А лкалај, да би са осталим Јеврејим а у Центру помогао напоре овог. М атеријалну ломоћ Центру указао je угледни предратни београдски извозник, Ермано Бахман, иначе ш вајцарски држ ављ анин израиљског порекла, коме богатство није сметало да се укљ учи у совјетску обавештајну службу, да би у везм с том активношћу још пред рат довео у Београд чувеног совјетског шпијуна Роланда Абијате, да би му помогао код отварањ а радњ е у Београду, чиме je Абијате камуфлирао своју активност. Бахм ан je из оданости према «либа П етра у овом периолу рата. Један од тих докумената јссте телеграм претседника краљ евске владе Слободана Јовановића Д раж и М ихаиловић у (Врховној команди) од 30. новембра 1942. К опија тог телеграма послата je свим краљ евским амбасадама и посланствима, па и амбасади у Москви. Доносим овде препис тог телеграма како га je примила и амбасада у Москви, 11. јануара: «Стр.Д.Бр. — 40 од 11. ј а н у а т 1943. год. В.К. Бр. 125 тд 30. новембра 1942: Руси лредлож или слање својих виш их оЉицира у ваш штаб, организацтпу непосредне везе са вама, образовање ваш е ескадриле v Р у с т и за дотутз помоћи вама, споразумне радиоемисите. Птзедлог одбили. Тражимо ппетходно, прво, да се одмах обустави кампања тоеко радита и цттампе против ivroсловенске војске под вашом командом. Дтзуго, да се позову партизани да не нападају одреде н а т е војске. Треће, да се ставе партизани под ваш у команду. Тек после овога може бити разговопа о даљој сарадњи. О даљем току обавестићемо вас. — .Товановић». И згледа да су се о горњим гоггањима водили преговопи између краљ евске југословенске владе и совтетског министарства иностоаних послова, што се видиг из доле навелених телеграма, нађених у југословенској амбасади у Москви: Шисћповани телегоам

Лонлон 18. новембоа 1942. Кујбиш ев 19. новембра 1942. За војног изасланика Претседник владе својим стр. пов. бр. 958 извепггава: В еза ваш стр. пов. бр. 40 Потребно je обуставити кампањ у против М ихаиловића пре сваког споразума, па тек онда се може говорити о сарадњи. Било би довољно засад позвати партизане да се не туку против М ихаиловића. Било би од неоггењиве важности наредити партизанима да се у нашој земљи ставе под В рховну команду, која једино може да повеже све напоре. По реду имале би се постићи три етапе: 168

Обуставити преко ш тампе и радија нападе на М ихаиловића, П озвати партизане да се не боре против њега, и Позвати партизане да се сви ставе под В рховну команду. Тек после овога могло би се говорити о слањ у руских оф идира у штаб Врховне команде. Стр. пов. бр. 567 Нинчић Ш ифровани телеграм Лондон 1. децембра 1942. Кујбиш ев 1. децембра 1942. Претседник владе доставља вам следећи телеграм: Лично за војног изасланика. Ни о каквој сарадњи не може бити говора док се кампањ а против генерала М ихаиловића не обустави, јер je она у н ајвећем јеку. К ао претходан корак за даљ и рад ситуација на терену захтева обустављање ове кампање. Н а остварењу циљева и з мога телеграма стр. пов. 958 треба да се упуте сви напори посланика и војног изасланика. Стр. пов. бр. 579 Нинчић Ш ифровани телеграм М инистарству иностраних послова Лондон. У вези ваш ег телеграма стр. пов. бр. 579 Молим држ ати ме у току кампањ е противу генерала Михаиловића. Овде у Русији није могуће прочитати ни чути иш та противу М ихаиловића. Ако се кам пањ а води по иностраној штампи, онда се овде не преноси. Ш та више, неупућени људи из овдашњег М инистарства иностраних постова говоре о М ихаиловићу као о народном хероју. Једино пгго je овде приметно, то je да ое име његово не помиње у ш тампи ни преко радија. Кујбиш ев, 3. децембра 1942. Стр. пов. бр. 49. (Владимир Дедијер, Јосип Б роз Тито, прилог за биографију, Веоград 1953, стр. 334/)». Нема сумње да су идеолошки Тито и комунисти Б ал к ан а били ближи Стаљину него што су то били Д раж а М ихаиловић и његови четници. Ту се не треба наслањ ати ни на какву «демократску оријентацију» јер до тога Совјети не држ е много. Они су изградили сопствени тип демократије, која са гледишта националног егоизма стоји као јасан пандан оној демократији на западу. Међутим политички опортунитет je захтевао овако обазриво држ ањ е Совјета. П олитички ствар je разумљива, а војно-стратегијски сасвим оправдана. Међутим како да објаснимо став западњ ака у односу на Д раж у и Равну Гору? Чији je инструменат био радио-станица «Слободна Југославија»? Из читавог става Стаљина и званичне Русије назире се, ако не неповерљив, оно бар врло обазрив став Совјета према комунистичкој герили. Ћ уташ е о Д раж и и његовој борби може да се 169

узме двојако: став иш чекивања на једној и стицање уверењ ан а другој страни. Међутим како да објаснимо став западњ ака? Они траж е снаж ну акцију ђенерала М ихаиловића, заправо траже народни устанак под околностима, које ни у ком случају не допуш тају акцију ш ирих размера. Осим тога западњацима je позната скала 1:100 за убијеног немачког војника или 1:50 за сваког рањеног од стране герилаца. Овде je теж иш те на српском народу, који у свом крварењ у има границе могућности принош ењ а ж ртава. Западњ аци су од Срба захтевали ж ртве чији je однос према материјалном еф екту доприноса био до апсурдума непропорционалан. Ово утолико пре што je за једну опсежнију акцију и временски и технички био посве неприпремљен. У његовом полож ају сваки патриота света, пгто важ и и за сваког британског патриоту, заузео би исти став. То што je у конкретном случају траж ио Ч ерчил преко својих мисионара при Врховној команди од М ихаиловића, да се предузме ш то снаж нија диверзантска акција, био je злочин према српском народу. Тако нешто Ч ерчил никада не би урадио у односу на свој народ, да се нашао у полож ају М ихаиловића, што у својој дрској искрености наглаш ава његов емисар, мајор Џаспер Рутхем, анализирајући разлоге М ихаиловићевог слома, кад каж е: «.. .А друго, леж и у ф ак ту нашег става према народним борцима у Француској, Холандији, Пољској и Норвешкој, од којих смо захтевали да мирују до отсудног момента, док смо на Б ал к ан у водили супротну политику и критиковали М ихаиловића што je заузео онај исти став за кога смо сматрали да je мудар у односу на остале земље Европе» (Miss Fire, London 1946, р. 103). Мада ова мисао садрж и у себи елементе за критику и пак остаје признањем. Други аутор с нешто вишег опсерваторија, осматрајући судбину Д раж е М ихаиловића, а посвећен развоју прилика у Србији средином 1942, каж е: «Неколико недеља касније, тј. 20. јула, извеш тава командујући генерал и војни заповедник Србије о М ихаиловићевој активности. «,Потребно je да се четници демаскирају у очима народа и то документованим убедљивим доказима’, гласио je савет Москве Титу у априлу 1942. Ниједан од ових докумената није постигао сврху, а као што смо већ раније навели, ниједан од њ их није био изнешен на процес М ихаиловићу. Уместо тога Тито јављ а Москви у м ају 1942: «Сав народ проклињ е Југословенску владу у Лондону, пгго преко М ихаиловића ком аж е окупатора’. И з рагогјих докумената видели смо да ово не одговара стварности. Исто тако не одговара стварности тврдњ а да je југословенски народ проклињ ао владу у Лондону због помагања завојевача. Немачки генерал Гелен, сада на служби код Савезне владе као организатор обавеш тајне службе, у то време додељен Одељењу 170

страних армија при Команди за Исток као организатор Абвера, поднео je 9. ф ебруара Генерлном штабу један извештај закључен с 1. фебруаром 1943, у коме каже: «,Следбеници Д раж е М ихаиловића потичу из свих друш твених слојева земље, а према процени садашњег стања у опсегу од осамдесет процената. В ерујући у ослобођење од ,туђинског јарма’ и успостави једног бољег поретка и социјалне хармоније, круг се његових следбеника све више проширује’Отпада свака даља потреба коментара аутентичности приказа ситуације од стране Ш таба команде, како су то немачке јединице на ли ду места конетатовале. Тито се, међутим није ограничио на своје извеш таје Москви. Д р а ж а помаж е непријатељ а’, била je његова главна пропагандна парола. Ова je кампања отпочела још у првој половини 1942. године. Међутим према ширеним верзијама у Београду ,било je крајем 1941. године постало очигледно, да Михаиловић није само пасивни посматрач Немаца, већ je постао чак њихов сарадник’. Ова и овако увијена тврдња била je одмах достављена Западу, како се то могло да разабире из неких током рата у Енглеској ш ирених публикација: ,Овим су коначно потврђене изјаве, дате од стране Титових партизана на почетку 1942. године, да су М ихаиловић и његово командно особљ е ... већ одавно(!) напустили мисао борбе против Немаца и да се не могу другаче да сматрају него Квислинш ке т р у п е ...» (Otto Heilbrunn, Der sovjetische Geheimdienst, Frankfurt a/M. 1956, s. 104/6). К од оваквог стања ствари, сви ми, који смо били на терену и упознали се бар делимично са борбеном опремом четника и дела закулисних радњ а британске политике у односу на Д раж у Михаиловића и Балкан уопште, можемо се поставити, свакако накнадно, пред питање моралних обзира. С каквим су правом Енглези захтевали крварење ових бораца, да би тиме одигравали улогу ортака, кад се већ знало да je борба о Балкан изм еђу Савезника и балканских националиста на једној страни, и Совјета и балканских комуниста на другој, била изгубљ ена у првој фази? К ако се Балкан могао отети из чељ усти револуционарног струјања, када су га западњ аци правно жртвовали политиком за «зеленим столом», а касније материјално онеспособили за борбу? To je онеспособл>авање дош ло неактивношћу западњака, тј. Енглеза, а затим Американаца. Једни су били сувиш е близу стварима, па су се заносили осветом, док су други били сувише далеко, па су се показали дезинтересовани односно одигравали улогу узгредног посматрача. Комунисти су поступили еасвим исправно у тактичком погледу. Д а би опсенили Енглезе, они су фантастичним цифрама израж авали број «поубијаних немач171

ких војника», — управо оно што су Енглези траж или. Уствари, они су везали свој чамчић уз совјетски брод, са окренутим лицем западу. Исправно су закљ учили, да ће у случају победе западњака, у ш та ни ми националисти нисмо сумњали, главни део плена тј.европског континента припасти Совјетима. Западњ аци су се отимали о Европу економски али не и политички, док су се Совјети отимали идеолош ки у пгта су укљ учивали и све економско-политичке моменте. Западњ аци су све своје напоре усредсредили да посаде Немачку на колена и ту су психолошки стали. Совјети су посађивање Немачке на колена сматрали једном од револуционарних ф аза, али не као циљ већ као отскочну даску. Победа над Немачком je требала да значи једну од империјалистичких етапа. Тито ту није ж елео да одиграва улогу ортака, већ улогу симбола. Отуда и његова ж ељ а да се дочепа власти. To je политички, али не мора да значи и патриотски моменат. Отуда питање глобалног момента у светској револуцији за нас није од важности услед наше инфериорности у том комплексу, већ je теж иш те на ономе што психолошки задире у комплекс односа четници-комунисти-Немци-Италијани током рата на једној, а затим четници-комунисти-Англоамериканци, на другој. Галама о сарадњи Д раж иних четника с окупаторима je требало да сакрије оно што се иза њихових леђа далеко интелигентније прикривало као факта. Уместо даљег коментара о «јуначкој борби» и чистунству југословенских комуниста у односу на окупатора, овде ћу изнети, али без даљег објашњења, само један докуменат из серије сличних који немим језиком говоре о оној дубоко закопаној истини. «Телеграм — Н ајстрож ије поверљива дрхавна тајна Загреб, 30. марта 1943. — 21.30 Примљен 30. марта 1943. — 22.45 Бр. 1333 од 30. 3. Државна тајна З а Господина Министра спољних послова Р ајх а На телеграфско саопштење бр. 326 *) од 29. марта В еза телеграфско саошптење бр 326 **), Т ачка 1: Генерал Литерс се оглаш ава ненадлежним за сва питања политичке природе. Генерал Глез-Х орстенау спреман je да поздрави сваки начин што хитнијег елиминисања партизанског отпора. Он je такође за реш ење путем политичких мера. К тачки 2: Према досадањим случајевима може се свим Титовим обећањ има поклонити свака вера. М атеријално обезбеђење биће постигнуто путем размене водећих сарадника као таоца. У вези телеграфског саопштења бр. 396, Т ачка II: И талијани су лично заинтересовани преговорима с Титом. С наше стране досад нису вођени никакви преговори. Ни ja 172

лично, нити Посланство, нисмо имали никаквог додира с Титом. Веза je одрж авана преко војних команди искључиво у сврхе размене. 162440»

Р едакцији овог телеграма претходила je читава оерија разних додира током 1942, како то произлази из једног ранијег «строго поверљивог» — бр. 1174 од 17. 3. 1943, где се каж е на једном месту. да «Тито пруж а могућност обустављања сваке активности против Немаца, И талијана и Хрвата, и да се после повлачењ а у Санџак обрачуна с четницима М ихаиловића...» П ракса није дезавуисала ниједно од ових предузећа. Међутим оно што je много инетресантније овде je тенденца, да се у комунистичкој публистици дезавуш ие пракса, тј. да се негира оно што je било делом претпоставка саме победе или избегавање уништења. Од марта 1942, када су комунисти с Титовим Врховним ш табом преко Санџака задрли у Источну Босну и Херцеговину, тј. у номинално подручје Н езависне Д рж аве Хрватске, контакт с Немцима и И талијанима био je претпоставка Титовог извлачења, јер му je обустава непријатељ става с овима омогућавала консолидацију, кроз наклоњеност И талијана, који су више политичким мерама Титу осујетили упад у I и II италијанску зону, што би истовремено за Тита значило клопку, које се он чувао, да би му тако немачке посаде претстављ але опасност на сектору Посушје-М остар-Сарајево, а затим долином Босне. М еђутим јавни повод овоме контакту било je настојањ е немачких војних власти да ослободе немачког бокситског стручњ ака инж. Ханса Ота, члана Јункерсовог концерна и директора «MariaJoseph Werke» у Еркеленцу, Рајнланд, уНемачкој, који je у августу 1942. с групом својих сарадника био заробљен на сектору Бугојно-Ливно. Овде се нашао повод успоставе контакта, који није током рата ни прекидан, с том разликом што су Немци посвећивали своју паж њ у местима од интереса; ма д а се Хитлер понео према свим овим предлозима сходно својој мисли «да се с бандитима не воде преговори, већ се постављ ају уза з и д .. ствар je материјално остала на ономе како су хтели локални команданти и Титови комунисти. Немачко дипломатско претставништво у Загребу сматрало je да Немци немају могућности да од Тита траж е капитулацију, јер зато у самој ствари и није било потребе, пошто су Немци од почетка 1943. уствари напустили идеју униш тења Тита и његовог покрета, изузевш и тактичких потеза дислокације која je повлачила Титову. To je Тито са своје стране, уместо пораза, приказивао као победу у форми «ослобођења територија» за чију одбрану су окупатори губили дневно читаве дивизије, сходно партизанским извеш тајима, док уствари ови «ослободиоци» нису могли на беж анији ни главу да окрену, а камо ли приме борбу. 173

22 .

Д раж а М ихаиловић као вођа националне гериле у Југославији постаје идеолош ки централном личнош ћу Балкана. Он je тумач једне националне психологије и традиције; он je интерпретатор осећања оних 80°/о српског елемента. Међутим он je истовремено тумач осећања и оног дела Б ал кан а који није српски, али je слободољубив. Тито постаје централном личношћу, али као анационалиста — комунистички револудионар. Д раж а наслоном на Запад постаје предметом Титовог напада и осталих противника као «реакционар». Отуда га je требало претставити Западу епитетом «сарадника с окупатором» као највиш им степеном апатриотизма. Тим Тито аутоматски постаје «демократом», док je он уствари био идеолошки борац на ф ронту светског комунизма, да би као такав добродошао идеолошки Совјетима као авангарда, а западњацима као «униш тавалац Немаца» и слободарац. Чињенично, комунисти су се показали грлатијим, уверљивијим, спретнијим и искуственијим, ма да сама борба на терену Б алкан а je дала врло незнатан прилог крајњ ем исходу рата. Психолош ка продорност у комплекс код југословенских комуниста, исто као и код Совјета, била je снаж нија него код западњ ака и Д раж е М ихаиловића и његових четника, при чему су стара политичка гледиш та играла улогу. П осматрајући тај комплекс из једног далеког света, Хелен Ломбард каж е у својим записима: «Све je ишло донекле добро док М ихаиловић није постао Министром војске у Југословенској влади, после чега je он укрстио свој мач са М инистром-претеедником Черчилом. Од тог момента Петрови изгледи да ће се вратити на престо свога оца постајали су све сумњивијим. Черчил je преко британске Војне мисије у М ихаиловићевом ш табу захтевао да четнички командант позове народ на општи устанак у Југославији. У том моменту немачки А ф рички експедициони корпус налазио се двадеоет миља пред Александријом. Черчил je сматрао да je југословенска диверзи ја веома нужна. М ихаиловић je на то одговорио да je опш ти устанак немогућ. О н је поручио Британцима, да м у је потребна снага од десет дивизија, наоруж ањ е и потребе за још више, да би устанак имао изглед на успех и предупређење неизбежних немачких репресалија. М ихаиловић je нагласио да би највиш е што би могао да учини, сретствима којима располаже, била саботажа на виталној линији немачких транспорта Београд-Солун. Њ егове четничке јединице то већ обављ ају са успехом, за што je њихов командант већ добио признањ е енглеске Врховне команде. Черчил je ипак био незадовољан М ихаиловићевим одбијан>ем позива на општи устанак у Југославији. Ту je дошло до 174

првог озбиљног судара изм еђу британског М инистра-претседника и четничког команданта. Черчилов коментар тадањег Михаиловићевог става ,чија неактивност граничи са издајом’ наишао je на М ихаиловићев одговор, да он није ,махараџа’, коме Британска влада м ож е да и здаје наређења. Ма да je све ово Черчил примао као увреду, ипак није напуштао наду да ће успети да сачува пуни утицај на прилике у Југославији коју je сматрао кључем Балкана. У том смислу испречио се између Р уск е владе и Југословенске владе у и збеглиштву да би омео закљ учењ е Југословенско-совјетског пакта. Руски комесар за спољне послове, Молотов, налазио се у Лондону у мају 1942. Он je предлож ио Петровом министру спољних послова Нинчићу закљ учењ е пакта по узор у на већ планирани Руско-чеш ки споразум. Међутим, британско Министарство спољних послова саветовало je Југословенској влади да би ,једнострани споразуми м еђу Уједињеним нацијама унели неспоразум међу ове’. Тако je Петрова влада послуш но следила енглеско и америчко гледиште. Свега месец дана касније, руском штићенику, партизанском покрету, дат je неочекивани публидитет, а нова личност у Југославији, Јосип Б роз ,Тито’, један од чланова Коминтерне, појавио се на балканској арени. У Титу je Москва нашла свој одговор Југословенској влади у Л ондону на њено одбијање совјетске п руж ен е руке. Комунистичка линија се одмах појавила у пуној јасноћи. Први напад на Михаиловића појавио се у америчком комунистичком листу ,Daily W orker’, и то управо у оним данима када je краљ Петар обављао своју званичну посету Сједињеним Државама, у лето 1942. То су били систематски напади на њ ега и његову владу, ма да je та Влада у избеглиш тву настала у 1941. години и коју je Черчил одуш евљено поздравио у Доњ ем дом у речима: ,Јутрос je Југославија нашла своју д уш у’». (Исто дело, с. 184/6). Не улазећи у анализу доследности Винстона Черчила у овој ствари, последице су биле условљ ене не слабошћу Савезника у односу на нацисте, већ у њиховој одређености у односу на Совјете и Тита. Уколико су сви националисти Балкана зазирали од совјетског потендијала, преношеног на југословенске прилике преко комуниста, исто толико су западњ аци рачунајући са совјетским потенцијалом, настојали да ове не увреде преносећи своје симпатије према њима такође преко југословенских комуниста. Тиме je прикривана форма издаје према М ихаиловићу камуфлирајући je његовом неактивношћу. Чињенично je да се Дража М ихаиловић борио колико je могао управо тих дана, када су комунисти са својим Врховним штабом и Титом беж али у правцу Босанске Крајине, да би у Б ихаћу крајем године поставили темеље своје «Бихаћске републике». Док су М ихаиловиће175

ви четници руш или комуникационе објекте широм Србије током 1942, питајмо се: где се налазио Врховни штаб HOB и ПОЈ? Одговор би био: на неколико стотина километара удаљен од тадањ их ж ариш та борбе, да би измишљене извеш таје о бравурама достављао својим плаћеницима широм западног света у циљу обмане политичких ф актора Запада, којима je комплот против Срба конвенирао. Управо тих дана комуниста није било ни у С-рбији ни у Црној Гори, нити су се могли борити против окупатора. Онај део комуниста који се у то време био задрж ао на територији Србије био je у опозицији Титу, који je пак бежањем из Србије преко Санџак а правио уговоре са И талијанима и локалном милицијом да га без борбе пропусте путем према западу. Дражини четници су били једина борбена снага која je своје акције сводила на саботаж е. Отуда се управо у тим данима рачунало са Дражом, док je он био предмет напада «Слободне Југославије» која je доносила измишљене вести Врховног ш таба HOB и ПОЈ, а овај je своју пуну неактивност прикривао измишљеним извеш тајима о «ослобођеним територијама» и фантастичним бројем «поубијаних немачких војника». Управо на тој читавој стази од око пет стотина километара Немаца уопште није ни било, па се са њима нису могли партизани ни да сретају. Немци су били сконцентрисани на трансверзали Београд-Солун, управо на оном сектору на коме су четници врш или саботаже! Међутим, није теж иш те на овим чисто стратегијским или техничким потезима, већ на нечему другоме. Поставља се питање: откуда тако вешто смишљени напади на М ихаиловића и то чак у америчкој левичарској штампи? З ар су Совјети могли тако брзо, спонтано или систематски да припреме терен за напад на М ихаиловића на најнеутралнијем терену ратне сфере? Да су ови напади дошли преко њихове штампе ствар би се могла лакш е да објасни: пропагирају свога ш тићеника Тита на ш тету свог идеолошког непријатељ а Драже. Ту се појављ ује она сумња, која je јасно објашњена самим мотивима организације радио-станице «Слободна Југославија», тј. форма уцене М ихаиловића од стране Енглеза. Заш то Руси нису изаш ли одмах са својим плановима, када je идеолошка линија југословенских комуниста у коинциденцији са њиховом? Ту су и Д раж а и Тито одигравали споредну улогу код свих дипломатских трансакција Совјети-западњаци током рата. Ни једни ни други се нису отимали о личности, већ о утицаје над територијама. Из свих каснијих студија тог комплекса произлази, да je Стаљин још увек стајао на гледишту да се са Титом треба да обрачуна као са потенцијалном опозицијом његовој линији и опаеним дисидентом. Ма да се из доступне кореспонденције између Ч ерчила и Р узвелта на једној страни и Стаљина на другој током рата не може да назре никакав одређен став ни према Дра176

жи као ни према Титу, добија се утисак да су Совјети чекали онај моменат у коме ће Д ражини кондуити у очима западњ ака да «сведу воду на комунистичку воденицу». Тиме je Тито добио превагу и то оним неспорним путем у коме су се сви Велики сложили да га помажу, и то: једни из разлога освете над Дражом, а други из разлога симпатије према алтернативи: Тито, уместо Драже. Конкретно, за Стаљина се поставило питање: ако једну алтернативу није могуће користити, друга се не сме да занемари, кад већ треба да постоји. Ово утолико пре што сагласност између Стаљина и западњ ака у ггомагању Тита постаје претпоставком изглађивањ а супротности, тј. усвајањ а једне алтернативе на којсј се иалазе сви као опозиција Д раж и М ихаиловићу. To je значило у сваком случају превагу Совјета —■ако не у првој ф ази политчко-хегемонистички, у најмањ у руку морално и идеолошки, јер je Тито идеолошки био тумач у далеким видицима онога што je Стаљин проповедао. Они су оба као идеолошки сарадници били делови једног малобројног круга претставника светског комунизма, тј. инструмента Светске револуције. 23 .

Одбијањем сугестија Совјетске владе о закљ учењ у Југословенско-совјетског споразума направљ ен je онај корак који je онемогућио политичко маневрисање Д раж е М ихаиловића м е ђ у за раћеним странама. Напуш тен од Савезника, а нападан од домаћих непријатељ а, М ихаиловић je уствари са све мање респекта гледан од стране окупатора. У тој пропордији све више су расле Титове шансе, који je уместо борбе против окупатора преко својих делегата у име ш таба HOB и П О Ј са И талијанима у првом делу рата, тј до њихове капитулације, а затим са Немцима потајно правио локалне уговоре о ненападању, да би напослетку био признат као зараћена страна којој су касније по споразуму предаване читаве дивизије И талијана после њихове капитулације, доносећи му наоруж ањ е за сто хиљ ада бораца. Д раж а je остао командантом локалног зн ачаја у очима Енглеза и Черчила; вођом реакције у очима Совјета; «сарадником са окупатором» у очима левичарске јавности света и југословенских комуниста; претставником «српског хегемонизма» у очима антисрпске и антијугословенске јавности и напослетку «бандитом» у очима нациста. Све су то биле последице оне трагичне кратковидости Ју гословенске владе, која није знала да психолошки одмерава догађаје, ма да je на њеном челу стајао човек, који у свим својим делима као правник-историјар наглаш ава, где се дотиче Б ал к ана, да су Енглези свим балканским проблемима прилазили не као мисионари, већ као трговци. Ту се Слободан Јовановић није могао да снађе, а Нинчић још мање. Н едостајала им je еластич177

ност држ авника за коју као грађанске психологије нису смисла имали. Један од одличних познавалаца прилика на Б алкану, анализирајући позадину сукоба Београд-М осква, који je избио на јавност 1948, године, открива позадину односа Стаљин-Тито. Седећи у Београду на извору ствари као страни дописник, на једном месту и злаж е своја зап аж ањ а овако: «Своју потпору Титу и одбацивање М ихаиловића Черчил je засновао на једној привидно веродостојној аргументацији, тј. да су комунистички партизани ,више Немаца поубијали’. Међутим ова аргументација стоји у упадној супротности са држ ањ ем Англосаксонаца према народном отпору у другим земљама. Радио Лондон je неуморно опомињао становништво других земаљ а да се не би завело никаквим општим устанком све донде док се на њиховим територијама не нађу савезничке трупе, да се не би излагало репресалијама окупаторских посада. Од М ихаиловића, напротив, траж ено je да без обзира на последице убије ,што више Немаца’. Овако необична разли ка у држ ањ у може једино да се објасни фактом, да je поглавицама острва Албиона човечији ж ивот у савезничкој Србији, био далеко јевтинији од живота, рецимо, у Ф ранцуској марш ала Петена. К ада су немачки падобранци изврш или напад на партизански Врховни штаб у малом босанском насељу Дрвар, Тито се у јуну 1944. нашао са својим штабом под заш титом британских бродова и авиона на острву Вису. Једнога даиа нестало га je са острва, да би без знањ а Енглеза одатле одлетео уМ оскву. И док су његови енглески заш титници забезекнути и забринути очекивали његов повратак, Тито je са Стаљином водио разговоре у Москви, чији je закљ учак касније саопштио својим пријатељима, да се у случају енглеског искрцавањ а на југословенској обали ови наићи на оруж ани отпор комуниста. Међутим у току самог рата Стаљин je показао упорну антипатију према комунистичком поглавици. К олико je у том смислу Стаљин ж елео да далеко оде, да би партизане научио памети, указу је ф акат, да je он Југословенској избегличкој влади предложио у новембру 1942, да се изаш аљ е у М ихаиловићев штаб једна совјетска Војна мисија са једном југословенском ваздушном ескадрилом која би се ф ормирала у Р усији ради снабдевања М ихаиловића ратним материјалом. Осим тога предложио je да се радио-емисије предају споразумно. To je било управо у оно време када су Руси под изговором техничких сметња ускраћивали сваку помоћ партизанима. Остварењем ових предлога требало je пред комунистичким борцима, који су борећи се под знамењем црвене звезде, веровали, да се боре за Совјетску Унију, открити управо оно 178

што je њихов вођа Тито тада вешто прикривао, тј. да линија његове политике означава једно оштро отступање од основне московске политичке линије. Стаљинов план требао je без сумње да одмах посади Тита на колена или да изазове распад његовог покрета. Управо са овом заслепљ енош ћу и отсуством инстинкта својственим претставницима система чија je ера осуђена на пропаст, Лондонска избегличка влада Слободана Јовановића одбила je руску понуду. Она je поставила као предуслов оно што je Стаљин ж ел ео управо да постигне својим предлогом: наиме обуставу борбе против М ихаиловића и подређивање партизанских јединица његовој команди. Ова злочиначка глупост владе Јовановић-Нинчић запечатила je судбину Михаиловића» (Ernest Ha Iperin, Der siegreiche K etzer,-T itos Kampf gegen Stalin, Koeln 1957,s. 37-39). Постевљен пред једно чисто академско питање: шта би се десило са М ихаиловићем и четницима да je усвојен Стаљинов предлог, посматрач се не м ож е отети утиску, да je у време Стаљиновог предлога овај предавао већи значај Михаиловићу. У сваком случају Тито je такође знао да се он не м ож е разметати својим плановима у оноликом степену уколиком то м ож е да ради један Стаљин као државник моћне велесиле. Титу морално није конвенирало оно пгго je Стаљин бар и привидно хтео да својим предлозима. Међутим ови су предлози дош ли касно да би однос комунисти-четници у Југославији могао бити у било којој форми могућ услед злодела комуниста према националистима у Југославији почињених током 1941-1942. године. Конкретно, Тито je морао да буде ликвидиран у случају споразума совјетско-југословенског. Претпоставл»ена легализација четника према комунистима водила би потпуном униш тењу комуниста, који су у то време у односу на четнике били веома слаби. О комунистичкој превази у Југославији у том случају не би м-огло бити говора. Међутим сваки онај ко би гајио сумњу у Стаљинову искреност у том случају имао би исто толико основа да у то верује, колико су имали основе они који су веровали у енглеску искреност, кад се дипломатија Енглеске поставила изм еђу Совјетске и Југословенске владе у циљ у осујећивања једног споразума. Шта би ово требало да значи? Популарност комуниста у Енглеској и Америци била je помагана од стране оних левичарских елемената Југословенске владе и њ ених трабаната, које je тада у Америци предводио свемоћни Луј Адамич, а овај допринео у многоме, да се онако спонтано појави напад на М ихаиловића. што би у сваком случају требало да се веж е и у з диспозиције англо-совјетског споразума о узајамној помоћи, који je закључен оних дана кад je Британска влада ставила своју напомену о депласираности југословенско-совјетског споразума о у зајамној помоћи, где je Михаиловић био центар пажњ е, а м ож 179

да и осовина самог споразума. На томе се може да заснива и сама претпоставка, ма да je неодређено јасно, да у минирању Михаиловића главна заслуга припада западњацима, јер су, вероватно, назрели, да ће Стаљин преко њега добити на Б алкану оно, што су касније Стаљин и Савезници добили преко Тита, када су га легализовали као искљученог тј. неоспорног борца предодређеног за победу на Балкану. У том случају Русима више није био потребан Михаиловић, кога су уствари требали да користе за борбу против Титове посебне линије, јер су сада за Титом стајали Енглези и Американди. Кад je Тито постао претпостављен Михаиловићу, он je, свакако из тактичних разлога, почео да наступа пуним наслоном јавно на Стаљина, а тактички само према западњацима. К ад je ликвидирао унутраш њ у опозицију, Тито je могао без сметње да мења пријатеље спољњег света сходно користи коју je могао да уж ива .као политички жонглер. 24. Б ез обзира на Титову упорност у одбрани ствари којој се поставио на чело себе ради, у његовом случају остаје основна ствар принципијелном као пример, тј. оно што карактериш е менталитет комунистичког борца — фанатика, који je био у стању да негира квалитете барјактара политичких принципа, чак и онде где се придавала вера политичке непогрешивости кроз изош трени инстинкт. Ф еноменална je појава његова консеквентност у давањ у политичких ш амара људима који симболизују системе. Све je државнике света Тито успео да повуче за нос ако je то сматрао нужним за своје одржање. Скандалозна je недоследност вођа светске политике, да у њему ови назиру арбитра вишег степена, да би тиме доказали колико су лабави системи којима ови стоје на челу без обзира на спољну глазуру ових или њихових односа међусобно, што се изразило у материјалном помагању Тита као нужног зла, верујући да се комунизам може да дели сходно националним интересима као демократија благодарећи слободи причања. У том помагању сопственог џелата слободни народи крвљ у своје деце помажу изградњу светског комунизма не наслућујући да тиме поткопавају темеље сопствених позиција занеш ени ласкавим илузијама о високим дивидендама које им доносе деонице на уложени капитал у своја или страна предузећа. Помаж ући индустријски развитак својих метропола и економских центара ови велики народи са својих ниских опсерваторија сматрају да би одбијањем помоћи комунистичким силама стала њихова индустријска колеса, а тим помогли изградњ у центра светског комунизма препуш тајући му пијаце своје робе. У тој се логици зачела и она настрана мисао Херберта Хувера из ере Вер180

саја, који je ca својим једномишљеницима проповедао принцип да се Ам-ерика треба Европом политички да дезинтересује, али да je економски држ и уза се; отуда логика Лојда Џорџа да Немачку треба претворити у аграрну земљу; отуда идеја посебног мира Ваш ингтон-Берлин ван оквира Версаја; отуда бојазан од од енглеске морнарице на океанима, и траж ењ е мера да се сруши ф ранцуска континентална снага на копну; отуда сукоб Бријан-Поенкаре; отуда анемичност Лиге народа као ф ран ц ускоги струмента мира и напослетку отуда и популарност Хитлера и Мусолинија и лабилност европског мира од В ерсаја до Минхена. Зар нису Американци у тој ери назирали у снази британске флоте исту опасност коју су назирали у француској сувоземној војсци или јапанској снази на Пацифику? То исто важ и за Британце у односу на ф ранцуску и италијанску ф лоту на Средоземљу. К акву су улогу овде могли да одигравају мали народи? Зар то нису открили закљ учци Великих од А тлантске декларације до Техерана и Јалте? Из перспективе ових ф аката треба гледати на судбину Равне Горе, која, je од свог почетка до данас искусила плодове ове игре у духу логике носилаца освештаних идеја, чији су пропагатори идентификовали етичке принципе са материјалним интересима; слодобу личности са могућностима зараде и трговине макар то била роба у виду људске крви. Ш та су могли код те логике да измене на ствари Д раж а, Равна Гора и његова Равногорска армија? Питање je само могућност кориш ћењ а искустава али за једну следећу прилику. Но у сваком случају остаје необорива истина, да су Равногорци у овом сукобу духова и маса доказали своју потпуну неспрему и непознавање ствари, било да се радило о методама комунизма или психологији демократија. Познавање и непознавање комунизма у његовој суш тини поделило je мишљењс о њ ему још од првих дана Руске револуције. Он je на западу гледан као метода слабљења царске руске политичке снаге; моралног угледа Русије у свету и њено моментално отклањ аљ е из сала за конференцијје светских дипломата после срш етка Првог светског рата. To je била логика демократа. Комунизам као ново интегрално учење о животу и свету; као ново схватањ е друш тва и односа у њему, био je сасвим далеко од појимања тадањ их мозгова на западу. Они су сви били опсењени мржњом кроз бојазан од Руса. Једна помисао да ће се политички, а затим економски, а изнад свега психолошки односи У друш тву на земљи да разви јају под његовим утицајем бар за догледно време, била je скоро у то време немогућа. Нико од њ их није био у стању да схвати, да се кроз комунизам у Русији рађа једно ново врело одушевљења за борбу против западњ ачког менталитета и рационализма. Р ађају се нови елан и динамика, који 181

ће да харају свет током његових следећих хиљ аду година. Родило се комунизмом у Русији управо оно што су интимно, а у односу на западњ аке приж ељ кивали и сви царски руски магнати којима западњ ачка психологија није никада импонирала. На другој страни методе комунистичке бор5е помешане са идеологијом комунизма као његовом филозофијом, ошамутиле су мозгове западњ ака чим су се наш ли на практичном терену са носиоцима идеја Руске револуције. Тако се родила на западу теорија у редакцији неког америчког римокатоличког свештеника, који препоручује: да треба волити комунисте као људе, али мрзети комунизам као д октри н у... Па то je управо оно иза чега стоје руски комунисти као протагонисте националних циљева једне велике силе. У свом многопонављаном говору одржаном дана 5. јула 1928. године пред ЦК КПСУ, а по питањ у програма Коминтерне, која je тада преж ивљ авала теш ку унутраш њ у кризу, Стаљин je, између осталог, рекао: «Треба примти као извесно, да je Совјетека Унија у односу на пролетаријат свију земаља узел а на себе обавезе и испуња их. Но исто тако пролетаријат свију земаљ а има извесне одређене, чак и врло озбиљне обавезе према диктатури пролетари јата у Совјетској У н и ји ...» Ово би требало да значи добровол>ну и здају интереса својих земаља, без обзира да ли се налазе на истој линији са Совјетским Савезом или су с његовим схватањем у сукобу. Форму те издаје Коминтерна je систематизовала до детаља, што треба да се изрази у слеђењу инструкцијама Коминтерне, којој требају да се ж ртвују народи издајом своје земље и отказивањ ем послушности редовној власти своје родне груде. Ову су методу током рата западњ аци огласили патриотизмом, да би у националном комунизму назрели разбијањ е психолошке монолитности идеологије, у чему су стаљинисти односно протагонисте Светске револуције, подједнако назрели остварење ове теорије Фјодора Достојевског о «уједињењу путем разједињења», коју je Лењин лрисвојио као своју максиму. 25. Запад у суштини неће да студиозно посматра ниш та што се хреће ван оквира његовог директног интереса, тј. оно што се не да подврћи његовом «прагматичном поступку». To je политички исправно. Међутим аморално je прикривањ е принципа те методике. Тако, на пример, недостаје нам објективан суд о појму «истина» у том аспекту. Из те релативности динамизира на Западу друштвени живот вековима, али сам појам «истине» остаје необјашњен. Та релативност појма истине објаш њава се на Западу 182

како се коме допада. To je својевремено одлично окарактерисао британски историчар Моват у својим разматрањ има прилика насталих у Европи после окупације Босне и Херцеговине; односима између царице Викторије и њеног М инистра-претседника, лорда Д израелија, а затим односима међу великим силама, да би једну мисао овако рекапитулирао: «Лорд Солзбери поздравио je образовање Тројног савеза (образован у дефанзивном смислу од стране Аустрије, Италије и Немачке дана 20. маја 1882. у Бечу. Моја напомена) Немачке, Аустрије и Италије, назирући у њему сигурно сретство за одржањ е постојећих граница. У овом je Савезу видео могућност кочењ а Ауетрије у покуш ајима враћањ а изгубљених поседа у И талији исто као и кочење И талије у покутнајима да се домогне Трентина или Трста које Аустрија д р ж и у поседу. Тако склопљен Савез предупредиће Ф ранцуску да се домогне територија изгубљених у рату 1870. На другој страни он није имао бојазни да ће Тројни савез бити уперен против интереса В елики сила Француске, Русије и Енглеске. Из тог разлога лримио je вести о његовом закљ учењ у као ,добар м уш тулук велике радости’» (History of G reat Britain, s. 930). Ова вест показала се тек онда «радосном» за лорда Солзберија, када су потписници Тројног савеза дали јавну изјаву: «Да уговор није уперен против интереса Велике Британије». Тридесет и три године касније распад овог уговора требали су Југословени да плате својом «перлом» на Јадрану. Енглези су и тај потез сматрали принципијелнош ћу у својој политици. Четири године пре закљ учењ а Тројног савеза, истинско лице британског д рж авн ика оцртава један други посматрач ствари, пратећи позу Л орда-канцелара на трибини Берлинског конгреса, где каж е: «И тако загрмље глас Биконсфилдов. Н ека се Петроград ослободи илузија, да ће му поћи за руком да заобиђе вол.у Енглеске. Горчакову je запела реч у грлу кад je ово чуо. Лорд Биконсф илд свечано и зјављ ује да енглески захтеви значе исто што и ултиматум. Забезекнути Руси ш аљ у емисара своме цару. Биконсфилд пише својој краљици: ,Не марим за последице моје изјаве, коју сам дао на надлежном месту, да ћу напустити Конгрес ако енглеско гледиште не буде усвојено’». (Andre Maurois, Disraeli, Hamburg 1952, s. 219).

Овај иститон, свакако на краћем дом ету употребљавао је В и н стон Черчил током р ата у односу на краљ а П етра II и Д раж у М ихаиловића кад се радило о легализацији комунистичких захтева у односу на судбину југословенске демократије, када je овај последњи значајни човек Велике Британије узвикнуо на адресу краљ а Петра II, захтевајући К раљ еву капитулацију пред Титом: 183

«Маршал Стаљин и Британска влада сматрају да je тај споразум најпаметнија солуција по овом питању. Ми верујемо да би закључци, сходни споразуму Тито-Ш убашић, били и најздравије решење, које се за скору будућност Југославије м ож е да п редви ди ... Међутим ако бисмо били толико несрећни, да не успемо да добијемо сагласност Краљ а Петра, ствар ће се развијати исто онако као да je К раљ Петар дао свој п ристанак. . . » (Perovic, Audiatur et altera pars, Salzburg 1952, s. 65). Ово cy све били примењени принцигот британске политике, али принципи који данас немају више свог смисла у односу на руски случај. Руско присуство у светским салама за конференције само по себи значи ултиматум и без претњ е да ће се повући. Они се без велике муке не повлаче тако лако са позиција. То су Енглези тек сада увидели. Нема империјализама којима етички моменти л еж е у основи. Оно, чему се као етичком прибегава, кад се империја успостави, су само политичке методе као сретства ка циљу. Енглези из ере Канинга, Палмерстона или Дизраелија, нису били гледани у царској Русији другим очима него што се Руси Лењина или Стаљина гледају очима Енглеза данас. Научни профил томе дају сами британски истоиичари, служ ећи се оним фактима чији су неимари били сами Енглези. К ад се, вероватно, сасвим случајно, у лету 1845, британска краљица Викторија нашла са својим муж ем и краљевском свитом у посети вотводству Саксен-Кобуог, њ у je при повратку натраг, у августу месецу, срео пруски краљ Ф ридрих Виљем IV, да би je, евоцирајући успомене на славну алијансу маршал Б лихер-кнез Велингтон, која се изразила у право тридесет година раније у бици на Ватерлоу, поздравио следећим речима: «Господо, довикнуо je он наздрављ ајући овој владарки, напуните до врха своје чаше. Ради се о имену које наилази на најпријатнији одјек у срцима Енглеза и Немаца. Недавно je оно звонило на бојном пољ у које }е муком задобијено, као симбол једног срећног војничког братства; данас оно звони после једног мира од тридесет година, плода мучних напора ове епохе, овде, у немачким покрајинама, на обалама лепе Рајне. To je име — Викторија». (А. Дебидур, Дипломатска историја Европе, 1/669, у напомени, Београд 1933). Округло тридесет година после ове посете британске царице, десило се оно што je још једном потврдило ту ф аталну алијансу Лондон-Берлин, када се заиста та алијанса наметнула збивањима у Европи и свету, за коју један британски историчар каже: «...1/1 тако je на Берлинском конгресу стари Чива постигао све што je хтео. К ада се тријумфално повратио у Енглеску у веравао je своју раздрагану Викторију, да h e у блиској буду-184

ћности, ако то већ и није сада, постати ,диктаторицом Европе’» (Lytfon Strachey, Q ueen Victoria, London 1926, p. 232-233). Међутим када ce 36 година касније, тј. после повратка «Старог Чиве» у Енглеску с тријумфалног излета у Берлин, поставило питање бити и л’ не бити Србије и Срба, онда je јавна реакција Лондона на Видовдански акт 1914, била израж ена уводницима британске штампе под насловом: «Дођавола са Србијом», где се у заповедничком тону и свакако намештено патетички, каже: «Иако не с много отвореним изразом задовољства, у сваком случају у интересу историјске истине могли смо да региструјемо факт деш ифровањ а коресподенције Српског посланства у Лондону и установити тачан опсег финансијских услова «елиминисања’ аустријског Надвојводе, што je довело до ултиматума Србији. Ми не можемо да назремо разлоге због којих аустријеки захтеви угрож авају европски мир. Напротив, ми желимо старом императору пуну задовољштину, ,елиминисањем’ српске нације пре него буде завршио своју дугу влададавину. У сваком случају ми отворено протествујемо и свечано изјављујемо, да смо против проливања иједне капи британске крви, да би се залож или за народ кога треба да стигне праведна казна. Ми желимо да Србија искуси казну коју je заслуж ила својим злочинима. Ми не можемо да заборавимо онај израз равнодушности њеног народа после крваве срамоте Машина, Мишића, Анђелковића, Костића, Лазаревића, Ди~ митријевића, Радивојевића, Саурића и осталих, који хладнокрвно искасапише краља Александра и лепотицу краљицу Драгу, да би попут злобних касапина унаказили њ ихова тела, избацили и х кроз прозор на улицу и у својој бесомучности вртели се око њ и х до јутра, када су и х тготрпали у товарна кола, да би тако скупа убијене и самоубице одвезли на гробље. Помахнитале убице аустријског Надвојводе и Надвојвоткиње, који су се налазили на платном списку београдских завереника, окураж ени и потпомогнути штампом и народом Србије, да би на крају искусили засл уж ен у казну, што треба да нађе круну у униш тењ у Србије мачем Аустрије, да би такво пониж ењ е требало да значи покајање, на које још ниједан народ није био приморан. Ми при свему томе нећемо ни прстом макнути, а још мање дићи свој глас у циљ у заш тите тог народа. Овде понављамо још једном оно што смо нагласили пре неколико недел>а — Србија има да буде збрисана. Нека Србија нестане с лица географске карте Е вр оп е...» (Postgate - Vallance, England G oes To Press, Indianapolis-New York, 1937, p. 257/8). Тако je говорио John Bull 8. августа 1914. године. К а д je, међутим, после преузимањ а полож аја Претседника владе Крал>евине Србије, др Владан Ђорђевић настојао да у очима Британаца прибави нешто угледа краљ у Србије, Алексан18S

дру Обреновићу, «раздрагана» царица Викторија није хтела ни да чује за ту посету, јер јој није импонирао К раљ — аустрофил, док je у предвечерју Берлинског конгреса била заиста раздрагана када je примила на свом дворцу престолонаследника Двојне монархије, у коме je назрела наду европског мира и генијалног младог човека «који обећава више него што je могуће и замислити. ..», јер ју je очарао својим познавањем енглеског језика, чије се непознавање узимало у Енглеској као злочин неким српским краљевима. Ц аричина раздраганост младим Принцом и зазвала je једну киселу ш алу упућену аустријском амбасадору грофу Б ајсту од стране једног члана царске породице: «Ма да je царица заљ убљ ена у Принца, немојте бринути, неће се удати за њ е г а ...» , да би му Царица подарила Орден Подвезице упркос схватањима либерала Гледстона, који je зазирао од ове «љубави», јер je у њој назрео оно што je довело до «Ултиматума Србији» (Richard Barkeley, The Road To Mayerling, London 1958, p. 41). Ho док je народна клетва п ала на недужног престосонаследника Р удолф а и све оне из његовог рода, а иста судбина стигла самог Александра, британска je јавност у данима бацањ а проклетства на Србију изменила свој тон, кад je назрела да су Руси стали уз Србе и Србију, да би тиме више мудрости показали од Британаца, онда су Срби означени «галантним херојима», јер су показали да знаду да се боре, на униж ењ е угледа «старог императора». И док се Европа задовол>авала оваквим концептима ствари, она je на другој страни уж ивала гледајући како унутарњ и немири и спољно-политичка униж ењ а раздиру Русију, да би у откидањима глава руских царева кроз тај ф арисејски тријумф, Енглеска добила епитетон «перфидног Албиона». Ту управо треба траж ити корене оне опасније концепције, која се не закрива иза националних интереса, већ се појављ ује као изнаднационална и алтруистичка. Ту су се наш ле и прве клице оне политичке болести у којој Албион као империја има да нађе своју смрт. Она врло дуга ера, у којој су Британци могли да приказују своје егоистичке интересе као опште пошла je у неповрат. Разруш ена je максима према којој се тврдило, како то каж е немачки публициста, В алтер Пал, да je енглески народ онај народ «који зна да влада». Ову мисао дезавуисао je сам Черчил још далеко пре избијањ а Другог светског рата, речима: «Они који добијају рат управо врло ретко могу да н аправедобар мир, док они који би могли да направе добар мир никада не добијају рат» (Цитат узет из књиге, G eorge N. Crocker, Roosevelt's Road fo Russia, Chicago 1959, s. 159). Овде ce порађа она но ва руска метода против које енглеско схватањ е у пракси ратује. Није то борба идеја на њиховом академском пољу, већ борба националних интереса, који остају вечним, али са измењеном тактиком. Зар je потребно сумњати да je најновија руска тактика имитација британске политичке вештине? Енглези се у својој и186

сторији нису повлачили са позиција док нису увидели да се заиста морају да повуку. Вероватно у тој енглеској увиђавности о смислу «повлачења са позиција» треба траж ити излаз снаж нијег инстинкта за психолошки оправдано, него што би се смело рећи за њихову политичку мудрост кроз историју, док им je код освајања територија или организовања концентрационих логора било могуће да личне интересе прикаж у као опште. Модерни Руси нису ниш та друго већ предани ученици оне политичке школе познате кроз историју под именом Британске школе. Све оно што се модерним речником израж ава као комунистичка доктрина није ниш та друго већ примењена метода у борби за првенство, у којој се једна нација закрива иза интереса најбројнијих. Тако су вође Руске револуције ствар поставили према сврси тачно у духу западно-европског «прагматичног поступка». Р азлика се и зраж ава само у спретности метода одговарајућих добу, како то лепо анализира неки безимени аутор, у својим размишљањима, кад каж е: «Вођство Комунистичке партије има увек право као што га je имало откако je Стаљин успео после 1929. године да идентиф икује своју личну моћ са једногласним изјавам а и закључцима Политбироа и ове узајамне повезао. На том принципу непогрешивости почива и челична дисциплина Компартије, да би се са овом узајамно допуњала, тј. потпуна дисциплина захтева признањ е непогрешивости, која опет са своје стране захтева безусловну дисциплину. Ово обоје одређују да.ље држ ањ е совјетског управног апарата. Међутим да би се све то могло да разуме треба узети у обзир трећи фактор, тј. чињеницу, да je власт у могућности да у интересу ствари, у сваком моменту, за сваки тактички потез, по свом нахођењу установи целисходну тезу и да од свију себи подређених елемената захтева и њено безусловно признање. Ово практично значи да се истина има да прими као променљив елеменат, тј. онакав како га буду излож или вође совјетске политике. 'Го ое може да мења од недеље до недеље или из месеца у месец. Према њима истина се не сме да прими као апсолутна или непроменљива вредност. Она се не сме да извлачи из објективне стварности. Под истином се има да сматра последња целисходна манифестација мудрости оних који мудрост претстављ ају, и као такви значе логику И сторије...» («Amerikanische Aussenpolitik UdssR», W ien 1947, s. 13).

Bemerkungen zur Politik der

Ове моменте y пракси не треба проматрати са идеолошког гледипгга, јер то уствари значи прикривањ е стварности моментима превелике растегљивости и реторике. Свему овоме леж е материјални и психолошки елементи у основи од којих се треба поћи према разм атрањ у идеолош ких момената. Некадањ и српски дипломата у Цариграду Јован Ристић каж е у својим мемо187

арима још пре једног века, да су политици српских краљ ева (кнеза М ихаила и краљ а Милана) били теж и Енглези него Турци. К ритику тог држ ањ а према народима, који су се борили за за свој национални васкрс током 19 века, износили су на јавност свога доба јавни радници и други велики људи Енглеске типа Томе К арл ајл а и др. Џон Раскин се пита: «Шта ће бити са енглеским угледом, кад свет буде увидео, да се сва наш а борба састоји у глади за материјалном доби ти ... ?» У овом су смислу сви западњ аци врло блиски јадни другима. Слободан Јовановић у својим размиш љањима о борби Србије, ту ноту британског карактера стално подвлачи кроз своја дела. Он тим својим мислима даје врло карактеристичан коментар речима: «.. .По оцени енглеске дипломатије главна опасност бугарском уједињ ењ у претила je од српске стр а н е ... По свом обичају, они су о српско -бугарском спору судили на трговачки н ач и н ...» Ово je било управо оно што je дошло до и зраж аја у Черчиловом држ ањ у према Хитлеру борбом вођеном путем мобаша. Он je све своје савезнике у Европи сматрао мобашима. Сматрао би и Совјете тим истим да су они то допустили. Њ ихово закорачивање у Европу je мера која треба да нађе свој смисао у каснијем односу Руса према Енглезима. Черчил није допуштао малим народима да изразе сумњу у њихов послератни положај, који he бити условљен англо-совјетским трансакцијама. Тиме je напупггена принципијелност и сви етички обзири према савезницима. Ту се није радило само о нужности из слабости, већ о оглуш ењ у о судбину како актуелних тако и потенцијалних непријатеља. Отуда је настала за време рата и она нова кованица позната под именом «Черчилизма», тј. политике безобзирности и беепринциггијелности. М еђутим не би било исправно остати при овом називу «беспринципијелности». To je била уствари вековима примењивана «принципијелност» британске политике, која се у нашем случају изразила једном једноставном математичком формулом, према којој «број убијених Немаца» има да послуж и умањењ у немачког послератног национално-политичког потенцијала, исто као што би број униш тених Словена у рвањ у са Немцима имао да такође редудира и национално-политичку и политичко-економску снагу потенцијалних британских конкурената у послератној ери. To je управо друга форма оне исте садрж ине коју je Хитлер израж авао преко концентраћионих логора и гасних камара. Черчилу се политички не сме и не може да замери што je упустио Б алкан и омогућио његово бољшевизирање. Он je ту био слаб да ревидира супротна гледишта на овај део светског проблема. Међутим Черчилу се не може да опрости што je, како пре избијањ а рата тако исто и током рата, улагао све своје снаге да се убојни потенцијал националне снате Б ал к ан а раздроби до те мере, да je у последњој ф ази интернационалистичка тен188

денца Сједињених Америчких Држава, како у националној тако и у економској политици, без много напора провела оне мере, које су се бар према досадањем стањ у показале фаталним, а Сједињене Америчке Државе политички осамиле у њиховом настојан>у да ревидирају оно стање коме je њ ихова ратна политика поставила психолош ке основе, јер се бутадским «доктринама» могу да успостављају принципи чији духовни турнус не надживљава лагислаторну периоду њ ихових неимара. Ова «беспринципијелност» објективно je обесмислила сваку даљу четничку акцију као борбени подухват против окупатора на југословенском подручју. Та борба стварно није престајала али je као таква политички била нецелисходна. Свакако, посматрач се ту не сме да поводи за једним мишљењем без обзира чије оно било. Међутим ако би се стало на гледиш те да би Енглези и њихове Војне мисије врло радо прећутали те моменте подједнако из разлога прикривања своје слабости или дезинтересовања судбином својих савезника, Немцима не би било у интересу да прелазе преко тога. Они су од тога правили своју ратну пропаганду. К од тог стања н е би грешио сваки онај ко би судећи и по савести и према интересима српског народа тврдио, да je сваки метак са српске стране, упућен Немцима после 18. априла 1941. године као окупаторима, био злочин према самом српском народу. Овим се ничим није доприносило и сходу рата, док je међутим сваки такав иступ плаћен гомилама српских леш ева лоред пустошења земље. Тај злочин према сопственом народу био je за један степен теж и после избијања рата на истоку, када се појачала пропаганда за «убијањем Немаца» и са енглеске и «патриотске» стране. Ко je у том кркљанцу уствари позивао српски народ на економисање својом крвљу? Томаш Масарик je тврдио да онај народ који не зна да економише својом крвљу није достојан слободе. To je исто на сопственом примеру потврдио његов наследник Едуард Бенеш. Сви су демократски претставници света исто као и: сви левичари тврдили, да je чехословачка капитулација пред Хитлером једна од најчаснијих у историји.. На другој страни тај исти елеменат, тако рећи у исто време тврдио je и тврди, да су два највећа патрлота тј. ж ртве тог осећања: Филип Петен у Француској и Милан Недић у Србији били колаборатери. К.акав стид ииронија? Фински маршал Манерхајм; мађарски регент Хорти; хрватски поглавник Анте Павелић и њихови сарадници, не бише за Савезнике чак ни толико криви да би се саслушали, а камо ли судили! Значи, да су Петен и Недић били изравнати са онима који су седели на нирнбершким оптуженичким клупама. Из те перспективе треба проматратк однос Дража-Тито. Док je Драж а као симбол борбе уж ивао у слави током 1942, не знајући шта се око њега дешава, његови борци широм Србије пуне немачке казамате по Србији, логор Бањицу и немачке концентрационе логоре. 189

Док се то деш ава у Србији, која je у то време била од интереса за Немце и Савезнике подједнако, комунисти са Титом у сасвим мирном и неинтересантном залеђу ударају темеље своје «Бихаћке републике». Док се кампања водила широм северне обале Африке, Балкан je био интересантан само утолико, уколико je пруга Беч-С олун служ ила као караван за А ф рику. To je била ера у којој je подједнако терет борбе леж ао на четницима у односу на Немце исто колико и притисак у односу на Савезнике. Била би слепа заблуда да обавештајне сл уж бе Енглеза и Совјета то нису уочиле. Чим je афричка кампања занемела сломом немачког Експедидионог корпуса, а као по вољи судбине, истих дана Немци д о ж и в Ј Б а в а у слом код Стаљинграда, чине се обострани тријумф и западњ ака и Совјета спонтано претвара у затегнутост о отварању новог фронта, Балкан постаје интересантан, јер Немци очекују пренос борбене арене на ово подручје, што на једној страни уверава Д раж у М ихаиловића обећањима чланова британске В ојне мисије, да ое стоји пред тим догађајем, док на другој немачка обавештана сл уж ба наседа тој тактичкој варци Савезника. Сада се Немци у исчекивању искрцавања на Балкану спремају да поседну јадранску обалу, коју углавном од Трста доК отор а д р ж е Италијани и Х рвати, којима Немци не верују, а од Котора до грчке обале Италијани, који су већ у договору са Савезницима како да се извук у из рата, а са најмање одговорности. Ту се зачело оно што je у стратегији Другог светског рата, било изненађујуће. Искрцавање у Италији Немци нису очекивали сходно оцени ситуације са чисто војничког гледишта. Савезници су, напротив, тим искрцавањем хтели да изазову политички ефекат, који су надредили војно-стратегијском моменту. Требало je истиснути Италију из рата, тј. осамити Немачку; затим je требало скренути њ ихову паж њ у на споредни ф ронт рата, да би се лакше приступило извођењ у плана одлучујућег подухвата искрцавања на оним тачкама где се оно и извршило годину дана касније. У том смислу сви зараћени фронтови у Југославији исто као и Немци, ж ивели су у уверењ у, да he доћи до искрцавања на Балкану. То се тако причало у четничким редовима и то опет према причи коју je, донекле у званичној форми слушао сам Д раж а Михаиловић, из устију пуковника Белија ш еф а британске Војне мисије при Врховној команди. Ма да за ту тврдњу нема званичних података, бар засад доступних, Д раж а М ихаиловић се био повео за том верзијом и тако поступао. Немци су градили на другим премисама. чији су закључци били врло блиски памети. Италија je омогућавала операције у свега два операцијска правца и то д у ж њене две обале, источне и западне, а на правцу југ-север. После преброђених тешкоћа на релацији од више од хиљ аду километара има да се наиђе на прву стратегијску баријеру — Алпе. Тек кад се та баријера прође има да се 190

рачуна са преношењем војних операција на тло Аустрије, па тек иза тога на територију у ж е Немачке. Према том стању Балкан je нудио сасвим повољније услове. Он je био психолошки припремљен бар што се тиче Грчке, Југославије и Албаније. Са војно стратегијског гледишта његове се предности далеко истичу изнад оних које je нудила Италија: близина совјетског ф ронта, мноштво операцијских праваца, а изнад свега близина важ них центара и отворени правди кретања Панонском низијом. У том смислу Немци су полазили са свог гледишта у одбрану Балкана, тј. исчекивали су искрцаваше Савезника на његовим обалама. Из те претпоставке никла je потреба отеривања комуниста из Западне Босне, као залеђа далматинских лука и јадранских обала на којима се очекивало искрцавање. Тако je дошло до твз. «Четврте непријатељске офанзиве», која je у комунистичкој историографији симболизована «Битком на Неретви». 26. Дигнути и з свог зимовника на почетку месеца јануара 1943, комунисти су се вратили натраг истим путем којим су се кретали током 1942. у правцу Бихаћа. Чиш ћење терена je почело са њима, јер су били први на ударцу. И за овога су дош ли четници на ред, јер су били нешто источније од комуниста, да би иза ових дошли сами Италијани, које су Немци најурили из II и III италијанске окупационе зоне, јер им Немци нису веровали. Х рвате: усташ е и домобране су трпели, али и с презрењем посматрали, Каква je ситуација наступила код комуниста и шта су у радили?, поставља се питање. Сав се њихов напор био усмерио у спасавању јединства Врховног штаба и чувања глава чланова АВНОЈ-а. Под борбом тј. на вратоломном бежањ у, после пола године, комунисти су се нашли на тромеђи Србија-Босна-Црна Гора. Четници су били, међутим, сконцентрисани на осетнијем делу јадранске залеђине, јер су били ближи обали, боље речено, били на самој обали од Скадра до Дубровника. У циљ у униш тења четника Хитлер лично диригује тј. уп ућује своје ели тн етрупе за њихово уништење. Како су тада изгледали М ихаиловићеви четници Хитлеру, мож е се видети из једног изватка из писма Хитлера М усолинију које му je упутио дана 16. маја 1943, где се каже: «Нарочиту опасност видим у развитку Михаиловићевог покрета. Велики број вести које су озбиљно контролисане и међусобно се слажу, а с којима располажем, јасно док азује да тај покрет, енергично вођен и организован, а политички веш то упраиљан, чека само на тренутак у ком ће нас моћи напасти с изгледом на у с п е х ... Имајући у виду опасности које се крију у Михаиловићевом покрету, ja сам дао за сваки случај диспозиције, да се све присталице М ихаиловићеве униш те на 191

територији коју су окупирале моје сн аге ...» («Истина» бр. III— IV-VI, 1946, Минхен). To je био почетак једне систематски припремљене офанзиве Немаца, И талијана и хрватских усташа, против четника, да 6и ове отерали са јадранске обале и њеног залеђа. Немци су заробљене четнике разјурили широм свог окупационог подручја Европе по стази од Солуна до Ш тетина као радну снагу. Растерали су их на све стране широм јадранског подручја али их нису уништили. Нису ухватили Д раж у М ихаиловића, ма да су му убили и заробили неколико хиљ ада бораца, поред страшних недела изврш ених над неборачким становништвом. Источна Херцеговина и северна Црна Гора биле су крвава попришта. Док су се партизанске јединице пробијале према источној Босни и кањону Сутјеске у правцу Санџака, Д раж а се опет нашао у источној Босни, где je извршио реорганизацију својих трупа и припремао своју октобарску офанзиву, која je стајала у вези са још једним значајним моментом: очекивањем италијанске капитулације о којој се на велико причало међу четницима после 10. ју л а 1943. Овде се код ових операција десило оно о чему комунистичка штампа не ж ели да јавно расправља. Комунистички Врховни штаб на свом путу беж ањ а од Бихаћа према истоку и Неретви, а затим кањоном Сутјеске, имао je само тај једини правац кретањ а да би избегао потпуно уништење. И талијани, бранећи се од упада комуниста у њихову II окупациону зону, што би значило истовремено упад Немаца и хрватских усташ а у ту зону, наш ли су се уствари на истој линији интереса са четницима Д раж е Михаиловића, који су свим сретствима настојали да онемогуће упад партизана у насеља источне Херцеговине и северне Црне Горе, која су четници држ али под својом контролом. Из те аналогије интереса комунисти су оптуж или четнике за сарадњу са окупаторима: Немцима, Италијанима и усташама. Међутим онај део истине, који je у тим данима одлучивао судбином четника и Д раж е М ихаиловића, комунисти прећуткују. Они не ж еле да се зна да су Немци главнином својих снага током фебруара, марта и априла 1943. пребацујући комунисте преко Неретве упали сами у II италијанску окупацијону зону тако да су од северне Црне Горе направили ново четничко Косово, а у трагањ у за Дражом М ихаиловићем заробили његовог одважног команданта Црне Горе, војводу П авла Ђуришића. И док су Немци расправљ али о случају војводе Павла истраж ивањ ем да ли се под тим именом крије Д раж а М ихаиловић или не, Д раж а се опет нашао у залеђу Јадрана, али сада на сектору између Сарајева и Западне Србије, у циљу успоставл>ања везе са Савезницима који су се почели да искрцавају 10. јула у Јуж ној Италији. Комунисти, спасени на Сутјески и Зеленгори, наш ли су се у залеђу Дрижином, тј. у Санџаку и делу Западне Србије и северозападне Босне. У даљим операцијама, а 192

у ДУХУ обавештења да ћ е се Савезници искрцати на Јадрану, настале су нове хекатомбе Срба, које су носиле и доносиле нова разочарења. Утиске које су изазивали ти моменти ставио сам нешто касније на папир, да би опет стицајем прилика те напомене биле униш тене. Овде их доносим репродуковане, али сада по сећању: То беш е средином октобра. Јутро веома тмурно. Беш е недеља. Но тај дан се ни по чему не разликује од осталих у нашој кући. Шетам се ходником поред моје собе. Прозори су замагљени и видик ограничен. Ма да се одавде ни при сунчаном дану не мож е да види ништа осим крајичак далеког неба, данас нам je и то ускраћено. Над Сарајевом се спустила тешка јесењска магла. Стакла малог прозорчића моје ћелије 159, на петом спрату велике судске палате на К еју војводе Степе, који етоји под директним надзором Гестапоа, подрхтавају и цвркућу под реским и сухим звуцима детонација топовских граната и бацачких мина. Ово je утолико рескије уколико им je погодак какав тврд предмет: камен, цеста, зи д или бетонски стуб. Терен je такав да се то у сваком случају експлозије и деш ава. Све се то меша са ж ивахним скалама митраљеских рафала. Једно специјално чувство прожима човека. To je утолико емотивније уколико je човек свеснији своје ситуације. Води се борба око Сарајева за Capaieво, а човек седи у самици Гестапо-затвора. Ово je још теж е падало на д у ш у што нико никога не м ож е да запита о чему се рад и .. , И з ћелије број 156 допиру потмули јауци једног од комунистичког првоборца Херцеговине, А зи за К олудера, који je био везан за једну алку приковану на средини собе. В езан ланцем са рукама на леђима тако je висио и дан и ноћ. На његовом телу није било ни једног квадратног сантиметра кож е, која није била и спарана корбачем, којим je изнуђивано неко признање. О чему се радило остало je за све нас тајном. Како сам га затекао у тој самици тако сам га и оставио. Љ уди к аж у да je био син оне лепе Емине, којој je као Данте Беатричи певао Алекса Ш антић... Из самице број 158, допиру мукли цауци једног бившег полицајца Гестапоа, иначе Ч еха по рођењу. Звао се Долежал. «Долежао», звали су га неки наши стражари, ш алећи се с њиме, тј. добацујући му, да ће леж ећи поћи у смрт. Да ли je дож ивео смрт остало je такође тајном. Нико није смео низашто да пита. Нико од хапш еника није смео да разговара са њиме. Био je сав изубијан по глави једном тољагом, којом га je тукао војни ш еф затвора приликом саслушања. Овај несрећник je учинио страшан деликт према немачкој полицији својом нехатношћу. К аж у да je за ф лаш у ракије омогућио комунистима отмицу познате комунисткиње, гђе Олге Хумо, иначе кћерке познатог југословенског политичара и Симовићевог министра спољних послова, др Момчила Нинчића. К о je и како то «бекство», боље речено отмицу, 193

на улици Сарајева, организовао, остало je тајном за све нас, ма да je према причању затвореника, који су били махом комунисти, то била бравура наобјашњива за све нас. К аж у да je лично сам Тито издао наређење сарајевским ћелијама, да се на путу од Гестапо-затвора до Гестапо-канцеларије, које су биле у центру града преко пута православне цркве, има да постави страж а током дана и да се код превођења Олге Хумо из затвора на саслуш ањ е и натраг изврш и отмица. Тако je и поступљено. Док je «неко» задрж ао на улици полицајца Долежала, Олга Хумо се већ налазила у ауту конспиратора, да би нестала у правцу Бенбаше и К озје Ћ уприје. Аларм у С арајеву није виш е помогао. Тако je Д олеж ал добио место у њеној еамици. В еле да je била врло важ ан фактор у штабу будућег марш ала Југославије. Заиста je ослобођена на чудан начин. Од тог момента није виш е било допуштено да локални персонал прати затворенике на путу на саслушање. То су радили рођени Немци, подофицири Гестап о а ... Размиш љ ајући о збивањима око Сарајева, а ш етајући погнуте главе, наједном се нађе поред мене у ходнику др Новак, лекар из Зенице, Хрват, врло пристојан, ф ин и културан човек. Он je један од оних ретких Хрвата, који су одбијајући да се нађу са усташама на истој линији био оптужен као сумњив за свој прокомунистички рад. О томе смо често разговарали. Почесмо да разговарамо о актуелним околностима. М илина разговарати са човеком који ствари разм атра здраво и логички. Чим смо коракнули дуж ходника придруж и нам се глумац К азазовић, син судије К азазовића из Б ањ а Луке. Познавали смо се још отпре. Осумњичен као комуниста доведен je овде на саслушање. Са њиме je и његова жена, исто тако осумњичена. Српкиња из Далмације, обичан ж енски акреп. Гледала je у Титу Бога и била заљубљена у њега. П осматрајући нас како стојимо и разговарамо прилази нам један такође осумњичени хрватски градски полицајац из Зенице, полицијски писар Шкрго. Тип правог касабалијског босанског муслимана, са неколико ужасно прљ ава и разједена зуба, унакаж ена од никотина. Беш е врло симпатичан човек. К ао ш ипка уз бубањ придруж ује му се неки симпатичан и меланхоличан Зеничанин по имену Ф ихрет Филиповић. Ж м и ркају ћ и својим маленим очима изгледа трагично-комичан, јер je ужасно кратковид. Наочари више не може да носи јер су му разбијене. Код саслушања, које je водио лично ш еф сарајевске секције Гестапоа, Линднер, Ф ихрет je овога толико револтирао својом исконструисаном одбраном, да му je шамаром разбио наочари на носу. Поред њега стоји гђа К азазовић. К ад мене виде у разговору са њеним мужем сва уздрхта од беса из мрж ње према четн иц и м а. . . С луш ајући детонације питамо се, чије ли би могле бити. Један загриж ен Зеничанин, гостионичар, иначе, како каж е студент права, мршав, врљав, заједљив; права нагрда 194

од човека, без да га ико пита ишта, додаје: «Боље да су титовци него драж ин овц и ...» Поред нас нервозно пролази, а без да се окреће на нас, један млади Сарајлија по имену Ибрахим Кучукалић. Он тврди да се нашао у затвору Гестапоа као курир војводе Доброслава Јевђевића преко кога je одржавао везе са Сарајевом и источном Босном док се налазио у Дубровнику. Да ли je тачно или не, такође je остало тајном. Мени je у поверењу често причао, да je поред великих напора које je улож ио његов зет др Кундуровић, да га спасе хапса ипак све остало без успеха. Био je одведен у интернацију у Немачку. Сви су изгледи били, управо оно пгго je сакривао, да се ту ради о освети због неке љ убавне авантуре, у којој je био погођен такође неки угледан Сарајлија чији je утицај био снажнији код влаети, Не окрећући се на наш у групу, пришапну ми при пролазу: «Наши су, четн иц и ...», и упути се према едном ћошку у коме се била ш ћућурила једна старија госпођа, муслиманка, око које се вртело двоје или троје деце. Овај ми je Кучукалић касније рекао да се ту радило о супрузи ш умарског инжињ ера Салиха Омановића. М еђутим није се знало да ли се ту радило о таоцима или о јатацима оних који су у ш уми Сви смо je проматрали са неизраженим саучеш ћем, јер смо се бојали да je увредимо било чиме. Изгледа да je била душ евно поремећена или je тако изгледала избезум љ ена од страха и неизвесности. По цео дан разговарала je сама са собом. «Привукла шљивовица Салиха у партизане», додаје, смешећи се заједљиво, глумац К азазовић. На једном посебном делу ходника види се једна група младих љ уди у хрватској домобранској униформи. Они се ш етају посебно и нешто међу собом разговарају. Њ и х су Немци похапсили за време операција у источној Херцеговини и Црној Гори. То су били борци једн е пуковније хрватске војске под командом п уковника Блажековића. Извршили су читав низ насиља над неборачким становништвом током тих операција против четника. Довели су их овде, али их др ж е посебно у једном крилу зграде. На једном сектору ходника ш еће се сам један млади Хрват из Херцеговине, по имену Петар Крајина. Д рж ао се сасвим резервисано и без интереса за дневна збиваша. Био je чедан као млада девојка. Њ ега су Немци ухватили као курира. К од саслуш ања им je рекао да je Тито његов идеал и да je спреман да полож и свој ж ивот за њега. По другима к аж у да je он био тај јунак који je једне фебруарске вечери 1943. у мраку ликвидирао у Мостару једног врло окрутког усташког полицијског агента, а затим умакао у ш уму, Колико je ово било тачно остало je тајном или камуфлажом, тј. пропагандом комуниста, јер смо ми према нашим плановима у четничким редовима имали у резерви једног такође младог Мостарца из четничких редова, који je имао задатак да ликвидира овог усташког полицајца, што je касније 195

било и примљено као истина. Тако je истина о том случају остала тајном за јавност. Изгледа да je К рајина, као преж ивели позадински борац, однео ту част, док je други млади позадинац у четничким редовима, Боро Тица, остао негде у Словенији у не~ кој јами, коју je копао сам за себе, да би у њој с многим четницима зау зек и остао, у знак крвожедности комуниста. Но из држ ањ а хрватских власти према овом младом Хрвату, с којим сам се и другом приликом нашао у једном другом затвору, исто као и држ ањ а власти према његовој породици, нисам добио утисак да je он био заиста атентатор на Трбоњу, или су заиста комунистички оријентисани Х рвати знали да тако мудро ћуте. Но заиста je за чудо да су се усташе понашале према њему толико великодуш но... Један бујан вал радозналости давио je све становнике овог гнусног насеља. Објашњење ове пуцњаве дошло je само од себе кроз неколико дана. Једно јутро осванула je сва ова огромна зграда од подрума до таваница, по празним собама и ходницима, испуњена масом сељака из источне Босне од Вишеграда до К озје Ћ уприје и Сарајевског Поља. Т еж ак задах тела, одеће и хране гушио je по нашим собама. To je још теж е падало на душе оних који су разумели смисао свега овога, јер се то све још мучније појимало кроз оне теш ке слутње, да je то била последица једног озбиљнијег четничког подухвата који je пропао. Немачком брзином и одлучношћу у току једног преподнева, а уз припомоћ масе војних лица и тумача изврш ена je селекција. Робље je подељено у три групе. Једна je била одређена и одмах отпремљена у Вогошћу — несуђени југословенски Есен Милана Стојадиновића, да би одатле, према причању, била опремљена у Немачку «на радове». Друга je била предата «на надлежност» хрватским властима, док je трећа, врло малобројна, задрж ан а у згради и следећег дана била допраћена на наш спрат, — спрат смрти, како се то говорило међу нама. Међутим то није било исправно, јер су сви спратови у тој огромној згради били спратови смрти, с том разликом што се умирало под разним околностима. Немци су убијали јуначки, пиштољем у потиљак. Нису мучили ж ртве у поеледњем моменту да сами себи копају раке, већ су им раке на Врацима код Сарајева копали они, којима ће њихове да копају други. Онај што je требао да попуни раку на свом путу није собом носио ниш та осим свести да му je ту крај. Једна канта хлорског креча и материјал за закопавањ е раке били су реквизити који су већ чекали код раке. Хрвати —усташе су, напротив, у свом садизму били окрутнији, јер су једним дугим и гадним изгладњ авањ ем ж ртава доводили своје ро~ бове до те мере, да се смрт сматрала исцељењем, а курш ум из немачког пиш тоља саучешћем. Колико се ишло у том садизму, један ме случај заиста уверио да међу члановима Гестапоа-полиције има више чојства од оно196

га хрватског које сам искусио на сопственој кожи. To je био овај пример. Немци су на оним спратовима ове зграде, у којима су били сместили Гестапо и тзв. Ф елджандармерију, били наредили да по спратовима у току ноћи горе мале електричне ламгте. To je била мера предострожности, ма да je била сувишна. Нико из наш их самица није могао да било чиме проврти зид или врата да би умакао. Од свега што je било допуштено као инструменат по нашим самицама била je једна дрвена кашика и једна војничка здела од алиминијума. Тако једно јутро освануше све наше лампе по ходницима угашене. To je било урађено по наређењу једног Хрвата, који je био ш еф хрватског затвора у тој згради. Звао се Кљајо, родом из села Илића код Мостара. Тиме je хтео да ук аж е да се он пита у тој згради јер je она власништво хрватсхе држ аве. Немци су то осетили као покрет њима «уз нос», и К љ ају je било забрањ ено да долази на наш спрат. Он се бранио тиме што je хтео да уш теди хрватској држ ави сувишан издатак на трошењ у струје, која служ и Хрватима, а не непријатељима њихове држ аве. Немци су се смејали кад су чули овакво оправдање те м е р е .. . Осветљени ходници у ноћи причињавали су задовољство код пуне несанице. К ад се група ових сељака нашла на нашем спрату препознао сам неколико њ их родом и з села Подроманије, Х ан Пијеска и Ж љ ебова. Ти су л»уди били врло често самном у јесен 1929. године, када сам боравио на њиховом подручју, ради ограничавања ш уме и земљишта, као компензацију за њ ихове честице зем ље, на којима je био нешто реније подигао «једну бараку за себе», краљ Александар Карађорђевић, како je то сам изразио, кад je први пут посетио Х ан Пијесак. Једно малено ловиште са том «бараком» било je заиста украс тог подручја. Један од тих хапшеника, шумски предузимач или неки акордант код фирме «Варде» иначе родом из Горажда, такође ме препознао и з сусрета негде у планини Перућици под Маглићем. Знајући да сам четник рече ми у пролазу: «Не би били овде где смо, да нам партизани не удариш е у л е ђ а ...» Зваш е се Стојан, душ ом четник. Неколико дана каеније дозволиш е м у да се креће по нашем ходнику и да кречи неке мрље по зидовима соба и ходника. Те су мрље биле углавном «флекице» од стеница које су л>уди са церењем убијали прстима, јер je то било једино сретство за «екстерминацију гамади». Наш сусрет je био с времена на време и то у трајањ у од две минуте, колико се м ож е човек да задрж и у разговору док je у пролазу, тј. да не буде упадно задрж авањ е јер je сваки разговор са овим новајлијама био забрањен. «Видео сам читаву Врховну команду Д раж е Михаиловића, и са њиме једног хрватског ђеренала, који je био ослобођен ратног заробљеништа као Хрват, али се одмах придружио ђенералу Михаиловићу». Име му није знао (касније сам установио да се ту радило о ђенералу Драгутину К узмићу, који je због тог свог па197

триотског геста био касније од комуниста осуђен на робију). Видео сам, каж е, и неколико енглеских официра и међу њима једног ђенерала (касније сам установио да се ту радило о пуковнику Белију). Циљ нам je било С арајево... Међу мојим старим познаницима које сам срео на ходнику у једном посебном крилу зграде видео сам неколико млађих људи из села Ж љ ебова, чија ме лепота била задивила. Међу њима се истицао један младић који je био самном врло често за време мог боравка у Подроманши 1929. године. Звао се Васо. К аж у да je заробљен као четник. Невдци су га са групом младих људи довели на наш спрат и држ али их посве изоловано. Додир са овима je био немогућ. Једнога дана или боље речено ноћи, сва та група нестаде из зграде. Нешто касније сазнали смо да су их Немци све врбовали за своје «SS» трупе, као услов за ослобођење њихових старијих рођака такође похапшених. К олико je то тачно било остало je тајном. Међутим та ми je тајна била откривена неколико дана пре овог догађаја. Немци су у једној посебној групи цивила довели у затвор мени још отпре познате угледне јавне раднике и то: др И ва Колбе адвоката из Мостара и још отпре склоњеног у Југославији чешког уметника Кохоута. Ова je група такође нестгла током једне вечери. Са овима je био сличан случај, тј. Немци су захтевали да се ови интелектуалци могу спасти малтретирањ а ако се покаж у спремни «да раде за Немце». И згледа да je од те све групе једино Кохоут дао пристанак да ће поступити онако како то они буду траж или од њега. Такође сам чуо да je др Колбе одбио чак и да разговара. К аква их je судбина снаш ла такође je остало тајном. Из мојих ранијих разговора са Кохоутом имао сам утисак да je начелни Антинемац. К ад су, међутим, утисци из ове свакидање, већ обичне појаве били потамнели, прилази ми врло пријател>ски цивилни ш еф затвора, иначе погермањени Словенац из Коруш ке, инжињ ер Долечек. Ма да je био у служби Немаца он je био и једина пријатна појава у овом затвору. Пошто ми je у пријатељском поверењ у испричао ове појединости о току ствари у овој кући, рече ми да je «Сарајево стајало пред евакуацијом. Немци су веровали да много моћније снаге стоје за М ихаиловићем ... Ево ш та се ур ад и ло ...» 27. Н аседајући обманама тј. обећањима и уверавањ има чланова Британских мисија, да се Савезници спремају за искрцавањ е на јадранској обали, подгрејавала се нада и вера код М ихаиловића све до кр аја 1944. године. Д раж а сам није веровао, као што није ни знао, да je његова ствар већ тада била осуђена на пропаст. У том смислу био би грех, као што се и чини грех, осуђивањем ње198

гове борбене неактивности у односу на окупатора. Овде би било исправније пренети теж иш те критике на његову организациону методу герилског ратовања гледану технички у односу на комунисте. Поред тога његово држ ањ е у нечему политички општијем м ож е бити предмет објективне и добронамерне критике. Он je градио на својој сопственој логици. Њ егова мисао о томе лако се м ож е изразити у једној реченици, којом je он формулисао свој став, изнеш ен пред нама, неколицином политичких руководилаца, приликом нашег поздрава са њиме при последњем виђењу у марту 1945, када нам je на наше напомене о току ствари одговорио: «Смисао je мога подухвата да останем међу борцима, а ви радите како сматрате да je најбоље. .. !» Заиста je и остао. Он се тиме спасао моралне смрти пониженог да тражи милостињу од неверних савезника. Посебно je питање шта би се смело или могло да пребаци самим Савезницима у ономе што су урадили или пропустили да ураде. У томе би требало уствари тражити објашњење његовог пораза, а затим Титове победе. Тој победи не стоји у основи крвљу добијена супремација, већ политичка трансакција, која je стајала у извесном пропорционалногл односу према моралној капитулацији Савезника пред совјетским захтевима. Прилог победи Савезника, а поразу окупатора Балкана, уколиком се степену снажније веж е у з комунистичкопартизанску активност уголиком се степену очигледније ф алсиф икују чињенице. Тај прилог je раван нули, али je та ништавна жртва комуниста као прилог победи Савезника на један м еф истофелски начин била толико мајсторски надувана, да je опсенила Савезнике до крајњих граница. То све има и једну трагично теш ку предисторију. Претпоставка Титове победе била je политичког карактера, реална. То се није израж авало његовом жртвом, већ античетничким комплотом; његовим познавањем суштине борбе и одличним везама с факторима у свету, надлежним за кројењ е судбине народа, тј. оним који су сматрали да je Михаиловић не национални револуционар, већ рестауратер прошлости. Тито je имао одане савезнике у земљ и и иностранству, који су његову ствар у начелу схватили ако своју, док je Д раж а имао савезнике, који су у њему гледали «Зулукафера», како je то рекао у свом болу Милан Недић. Д раж а je уствари све градио на једној импровизацији, коју je инстинктивно осећао, али која je уствари била и прерана. Он je градио на ономе што ће да наиђе, али није рачунао са краткоћом свога живота и комунистичком тактичком игром. Он се преварио у рачуну у односу на своју личност, али не и на идеју и историјску нужност. Д раж а Михаиловић није био револуционар у стилу ових X X века; није био козер ни разметљивац; није био авантуриста, већ синтетичар. Неоспорно je да je био амбициозан, али не и болесно амбициозан. Био je човек од начела, али не и менталитет за до199

ба у коме се појавио. Међутим сви ти елементи спадају у споредне кад се ради о моментима у којима циљ оправдава сретства. Њ егов недостатак у основи био je онај који га je и сурвао: није био човек који je знао да се наметне стварима. Он je знао да почне, да позове, али не и да води са психолошком проницљивошћу. Док je његов циљ био веома паушалан, магловит, његова срететва ка циљу била су далеко слабија. Као што није био унапред припремљен за герилски рат, Д раж а М ихаиловић уствари није имао среће у својим најуж им сарадницима, било оним који су почели са њиме на Равној Гори по политичкој линији исто тако ни свим оним који су одлучивали судбином њ еговог потеза по дипломатско-политичкој линији у иностранству. Њ ега су као симбол уствари гледали и следели оних неколико малобројних идеалиста који су са њим и за њиме пошли у смрт. Он je слеђен као идеја и национална и социјална од свих оних Срба, Х рвата и Словенаца, затим Б угара и Румуна, Грка и Албанаса, који су разум евали политичко-економски положај Б ал кана. Он je наилазио на разумевањ е код свију патриота Б ал к ана који су ж елели солидарност балканских народа и њихово осамостаљивање према вањским силама. Да, али један такав концепт није био довољан као сретство ка циљу. Ту се Д раж а Михаиловић срушио сам од себе. К валиф икацију револуционара не добија онај који се заноси плановима и програмима, илузијам а и празним комплиментима. спремом на ж ртву или самоодрицање, већ се ова квалиф икација добија преко потеза који таласају друштво. Чим су се ти моменти пренели на политички терен, Д раж а се срушио, јер je тражио наслон на оне који су њега узимали као адут. Н ајкраћу рекапитулацију тих момената изразио ми je у једном разговору о томе ранији претсденик владе К раљ евске Југославије, др Бож идар Пурић, речима: «Дража и дражиновци су мени у мојој ратној политици служ или као последњи адут у одбрани мог става према проблемима као политичког човека. Национални и патриотски смисао њихове борбе играо je споредну у л о г у . ..» Ово je гледиште политичара који гледа на балканске проблеме као на арену спора међу империјалистима. На њега су као таквог исто тако гледали западњаци, назирући у њему сретство у борби по војничкој линији. Из те перспективе треба гледати на и> историјски. Д раж у М ихаиловића су као патриоту следили само идеалистички оријентисани борци, док су сви практични карактери у политици исто колико и отворени непријатељ и били критички осматрачи његове линије. Њ еговим сарадницима недостајала je политичка проницљивост исто као и њему самом. Ту није било разлике међу овима извана или онима изнутра. Д раж а М ихаиловић je пао у очима оне њему наклоњ ене проницљиве јавности српског колектива, чим се за ш почела да зал аж е једна слаба 200

влада као што je била 27-мартовска, да би га морално уништила дајући му ресор Министарства Војске, Морнарице и Ваздухопловства на почетку 1942. године. Колико je то све било трагично види се из оних накнадних оцена о претседнику Револуционарне владе генералу Симовићу кога генерал Недић назива «шупљоглавцем», а његов велики пријатељ Черчил «политичком нулом» (Adamic, Dinner in the White House). Круну ове критичке oцене, која je изгледа посве на месту, даје Симовићев лични пријатељ Коста Ст. Павловић у својим записима о «Паду Симовићеве владе», према разговору између Симовића и његовог наследника Слободана Јовановића, који му на Симовићеву напомену одговара отприлике онако како би одговорио, односно како je и одговарао оним кандидатима на испитима који су у униформи полицијских писара долазили Слободану на испите, да би га својом спољашношћу импресионирали. Павловић на једном месту каже: «У разговору са професором Јовановићем, Симовић je стално доказивао да je промена Владе извршена на противуставан начин. Кад je изашао из кабинета професора Јовановића, кисело ми je рекао, да му je Професор, на његово наваљивање, да je он, као професор Уставног права, најмање смео да прекрши Устав, одговорио: ,Ја вам то не умем рећи, јер сесада бавим војском, а ви, господине ђенерале, студирајте сада Уставно право’!» (Гласник СИК друштва «Његош» св. 2, децембар 1958, Чикаго, Ил. САД). Овом односу Претседника владе одговарала би судбина борбе Драже Михаиловића. Колико се генерал Симовић са успехом бавио политичком стратегијом, исто толико je срећне руке био и сам Слободан Јовановић не само по питању војске, већ и дипломатије. To je нашло своје огледало у крају Драже Михаиловића и Равне Горе. Међутим ова излагања из пера Срба дипломата изразиће слику карактера и личности ђенерала Симовића ако ое допуне мислима из једног памфтела који je кружио широм Енглеске почетком 1942. после пада Симовићеве владе, коме један «добронамеран» Хрват-југословен, жели да прибави што шири публицитет, кад у својој расправи каже: «Симовићево уклањање с власти уштедело je земљи срамоту нових Солунских процеса. Какав je као војник и човек, такав je ђенерал Симовић и као политичар: Од почетка се јавили код њега диктаторски прохтеви. Као узор мујеслужио маршал Антонеску. Његов политички план за 27. март биоје: да остави и даље у функцији Намеснипггво и образује једну владу у којој би поред неколико војника било и нешто политичара појединаца (Божа Марковић, Мирко Косић, Иконић итд.). Морао je, међутим, пристати на други политички план: долазак на престо краља Петра II и концен201

трација политичких претставника народа за управљање земље у једном од најсудбоноснијих периода наше историје. Али je код ђенерала Симовића и после тога остала мисао о узимању пуне власти. Да би то остварио, било je потребно да прво уклони из Владе претставнике српских политичких странака пошто им претходно умањи значај код Енглеза. To га je навело на мисао да пошто пото склопи савез са хрватским делом Владе против Срба. Хрватски министри, пак, са своје стране, пошто су 27. марта изгубили пресудну реч у Влади, имали су рачуна да разбију српски блок Владе, сматрајући с правом да ће лакше излазити на крај са једним новим Драгишом Цветковићем, политички зависним од њих, него ли пак са истинским претставницима, зависним једино од Краља и народа. Интерес Симовића и Хрвата подудара се сада у томе правцу и настала je једна жалосна игра... Хрватски министри су нашли слабу тачку Симовићеву: бескрајно властољубље и женску болесну сујету. Крњевић му je сугерирао да би он, ђенерал, био сјајан министар спољних послова. Симовић, који je, поред Претседншитва Владе, већ био узео у своје руке и ресоре министарства Унутрашњих послова, Министарство војске, министарство ваздухопловства и морнарице, сложио с тим Крњевићевим ласкавим мишљењем и покушао да оствари поменути предлог. У томе није успео јер није имао довољно снаге за борбу са Нинчићем. Али je Крњевић тренутно постигао свој циљ: 1) Продубљено je неповерење српских политичких претставника према Симовићу, који je открио тежњу да приграби пуну власт и врати земљу у време клика Петра Живковића; 2) Разбијено je јединство Срба у Влади; 3) Симовић je принуђен да у својој борби противу политичких претставника Србије тражи и концесијама стално плаћа поверење хрватских министара. Тако je фатално морало доћи до тога да се за шефа наше пропаганде у Лондону постави један католички свештеник некадањи уредник .Словенца’. Тако je дошло до спречавања публицитета о страшним зверствима Усташа извршених над Србима. Једног министра који je заплакао над огромним бројем покланих Срба, Симовић, покушавајући да порекне тачност добијених цифара, пита цинички: ,Ко je бројао побијене?’ Меморандуму Српске православне цркве, који je у Лондон донео др Секулић, Симовић пориче сваку важност, с примедбом др Секулићу да ,нијезванично оверен код власти’. Како му je као насушни хлеб потребна наклоност хрватских министара, једине његове политичке потпоре у то време, Симовић одбија предлог Нинчићев: да се упражњено ме202

сто посланика y Лондону постави Србин, као што je био и дотле, те положај посланика на енглеском Двору остаје непопун>ен услед спора који се без икакве потребе појавио. Симовић помаже и неоправдани хрватски захтев да се смени посланик у Вашингтону, Фотић, чији je положај у Америци изузетно сјајан, да би се на његово место довео Хрват. Само се непопустљивом држању србијанских министара, који су одбили да се без разлога смењује један способан и исправан чиновник, има да захвали да није дошло до остварења тога плана. Енглезима на све стране Симовић прича, поткрепљујући неистине ширене од извесних Хрвата: како су србијански министри Великосрби који не желе више државну заједницу са Хрватима, а једино je он, Симовић, јемство за Југославију. У исто време, у Каиру, преко ђенерала Илића и ђенерала Мирковића, шири оптужбе да су Нинчић, Грол и Министар Двора издали идеале Српства изјашњујући се за Југославију. У Лондону je, дакле, он заточник Југословенства — против Великосрба, а у Каиру je опет заточник угроженог Српства — против југословенски настројених Србијанаца...» (Анте Смит -Павелић, Каирска афера, Савременикове свеске, стр. 60-62). Sapienti sat!

Ове мисли којима се послужио Смит-Павелић, више из критичког става према Србима него из љубави према Југославији откривају само на једном фронту део онога што je сурвало Равну Гору, Дражу и четничку борбу. Оне би се употпуниле тек онда, ако би се надовезале на оне мисли на које се наслања Бошко Н. Костић, који у својој брошури (Официри, пучеви и политичари, Милвоки 1964, стр. 21-23) цитирајући мисли др Стакића, каже: «Замерке којеФотићу чинимо јесу замерке политичке природе, које ни у чему не дирају у његове остале личне особине, а најмање у његово велико српско родол>убље, које му ми у потпуности признајемо. Али волети свој народ није довољно, и ако je неопходно. Људи који учествују у политичком и дипломатском животу свога народа претстављају вредност и корисност за свој народ тек онда када je њихова делатност крунисана успехом. А то није случај са Константином Фотићем. Његова огромна енергија, пожртвованост, његови напори били су узалудни. Фотићева дипломатска акција, вођена у великом историјском моменту по наш народ, завршила се потпуним неуспехом и за све Србе и за њега самог... 27. марта Фотић je био озарен. Случајност je хтела да се он тога дана сретне у претсобљу претседника Рузвелта са интелигентним француским амбасадором Анри Хејом, који je, као пријатељ Југославије и Срба, са жалошћу очекивао како ће та пријатељска земља бити за неколико дана уништена. Анри 203

Xej je To отворено рекао нашем вашингтонском посланику, али Фотић, пресретан услед вести из Београда, охоло je прешао преко тих пророчанских речи искреног француског пријатеља. Он je Хеју рекао да Југославија неће бити уништена, да ће се она дуго држати на војном плану... Има још један важан моменат у Фотићевој политичкој делатности, који желимо расветлити. Рузвелт je 1942, приликоц посете Краља Петра Америци, ставио до знања Фотићу, ка~ ко je он готов да помогне стварање слободне и независне Србије, ако би српски народ, услед страдања које je претрпео у Павелићевој хрватској држави, сматрао да je за њега корисније да се отцепи од Југославије. Ту обичну Рузвелтову бутаду, која није претстављала неко коначно мишљење, Фотић je схватио као читав преокрет у политици Америке према југословенском проблему. Он се озбиљно понадао да ће помоћу Рузвелта створити велику Србију, са границама које би одговарале екстремним српским захтевима. Од тада je Фотић постао искључиви поборник великосрпске идеје... Покрет генерала Михаиловића био je такође један од разлога што je Фотић скренуо странпутицом и изгубио из вида међународну стварност. Покрет Драже Михаиловића схваћен je у српском народу као покушај не само да се поврати изгубљена слобода, него и да се поврати војни углед, који je за време владе генерала Симовића био тешко уздрман. Фотићев србизам добио je преко покрета Драже Михаиловића свој облик и он се свим срцем и свим својим умом бацио на то да брани и заступа тај покрет. Он се био потпуно солидарисао са акцијом Драже Михаиловића. Он више није био дипломата, разложан и објективан, већ je постао страствен борац... Али Фотић, поставши борац великосрпске идеје, потпуно je заборавио, да je он амбасадор једне сложене, мултинационалне државе... Фотић и њему слични гурнули су српски народ на споредни колосек, а оставили главни да по њему крене Тито и н>егови партизани, те да се помоћу Савезника дочепају власти у Југославији... Када je од Савезника напуштен покрет Драже Михаиловића, било je јасно да ће они подупрети такво решење наших унутрашњих питања који би осигурали опстанак Југославије као независне државе... Шансе Титовог покрета, чији je програм у овој тачци одговарао тежњама Савезника, знатно су порасле. Уместо то да види, Фотић се и даље залагао за покрет Драже Михаиловића, за великосрпску политику и своју акцију заснивао на обећањима претседника Рузвелта. Ако се узме у обзир да je енглеска влада напустила генерала Михаиловића и његов покрет првенствено због тога што je предвиђала да би победом те српске организације хрватска ком204

понента била сасвим ослабљена, ако не и жртвована, а да, следствено томе, унутрашњи народни односи ни у новој Југославији не би могли бити мирно сређени, јасно je да je акција Фотићева била сасвим негативна... Михаиловић je могао бити славом овенчани носилац српског отпора противу окупатора, али немајући поверење Хрвата, није могао бити за Савезнике алтернатива Титу. Цела комбинација Константина Фотића била je толико нереална, да њу на крају није хтео да прихвати ни Рузвелт, иако je имао много симпатија за српски народ. И он се после дужег колебања определио за Черчилово решење. Што je до тога дошло, има се у првом реду приписати политичкој искључивости Фотића и његових помагача. У решавајућим моментима по нашу судбину, Рузвелт није имао никакву озбиљну југословенску демократску алтернативу, да би je супротставио решењу Черчил-Тито». На ове мисли др Стакића, Костић додаје свој коментар речима: «Овом Стакићевом излагању треба још додати, да на Константина Фотића пада и добар део одговорности што je дозволио да злонамерни и носиоци лажи развију највећу пропаганду против генерала Милана Недића и Димитрија Љотића у Америци. Годинама je трован наш честити свет у Америци лажима да су Немци и ЈБотић колаборатери, квислинзи, издајници, да су чак исто што и Павелић итд. Константин Фотић, као блиски рођак, добро je познавао и Милана Недића и Димитрија ЈБотића, морао je знати да су такве неистине не само вапијући грех према овим заслуженим родољубима, већ и Србима могу донети само штете. Константин Фотић није нашао за потребно да ту лажну пропаганду јавно осуди. Он чак ни у својој књизи ,Рат који смо изгубили’ није нашао за потребно да, барем после рата, каже и најмањи део истине о Милану Недићу и Димитрију ЈБотићу. Није имао снаге да сведочи истину... Додуше Константин Фотић je ,у четири ока’ најбоље и најлепше говорио о Милану Недићу и ДимиТРИЈЈУ Љотићу. Дивио се жртви коју су учинили ради спасавања народа. Нарочито je истакао Димитрија ЈБотића, који je предвиђао догађаје и који je пре свију демаскирао комунисте, али, ето, ,није време’ да се јавно говори истина...» (Исто дело стр. 23). Како из мисли др Стакића тако исто из мисли Бошка Костића могу се изводити разни закључци по принципу: како се коме свиђа. Они расправљају о једном болном националном проблему где се карактери личности налазе испреплетани са догађајима. Међутим у основи ових мисли има нешто што се треба одмеравати математичком прецизношћу; што су ови оба комплекс дотакли али ипак оставили необјашњеним. Свакако се за то захтева обимнији простор од онога по коме су се они кретали. То 205

би се дало саж ети у једној серији мисли и то на врло једноставан начин. Српска борба, била она узета као пакташ ка, пучистичка, демократска, четничка или комунистичка, била je играчка у рукама реж исера драме, чији се трећи чин одиграва пред нашим очима, — драме у којој су држ авници света дезавуисали следећим актом оно што су претходним обећавали или званичили. У томе je греш ка свију оних који су на обећањима зидали, управо по оној народној изреци: обећање лудом радовање (овде под изразом «луд» треба разумети малоумност кроз недораслост временску или интелектуалну). Ту су се наш ли на истој линији Симовић, Фотић, Д раж а Михаиловић, са свим оним ж ртвам а народне трагедије које су на обећањима, тј. на надама изграђивали своје програме. То би било отприлике оно што су послератни махом добронамерни публицисте назвали: издаја ствари Д раж е М ихаиловића од стране Савезника. Отуда je греш ка оптуживање бораца Д раж е М ихаиловића за неактивност или хвале армије марш ала Тита због њене активности и комунистичког патриотизма. Из ове ужасне логике никла je мисао о колаборатерству једног М илана Недића и Димитрија Љ отића. Отуда je заиста тешко ископавање атома истине из громада обмана, ф алсиф и ката и јеф тине пропагандне литературе, којом се поставља циљ, да се до тог трунка истине не дође. To je управо оно игго у нашем четничком случају боли истинске четничке борце који себе сматрају историјски одговорним, било да се ради о осврту на прошлост четничке борбе, исто као и на будућност која се надовезује на прошлост. Једна неизраж ена или вешто прикривена оптужба према којој je четничка неактивност условила одлуке о судбини Д раж е М ихаиловића на светским форумима je најобичније фарисејство. Овом фарисејству стоји као пандан друго фарисејство оних који тврде да би процват југословенске демократије био бујнији да су победили четници Д раж е М ихаиловића. Не, већ непротив! Та демократија у случају победе М ихаиловића би прош ла исто онако како ће да прође под црвеним знамењем, јер постоје средине у којима се може да говори о демократији као идеалу, али далеко од стварности. Она би стењала под кнутом четника исто као што данас стење под чизмом комунистичке солдатеске. Пропагандом се не објаш њава стварност, већ илузије. Ова се исто тако не може да објаш њава чињеницама у чијем смо се склопу нашли. Наш а реакција на глупе, непромишљене, брзоплетне или језуитске гестове оних који су дириговали нашом судбином без обзира у име каквог принципа, уствари разједињ ује наш е снаге цепањем погледа на проблем. Међутим и ту треба направити један краћи увод у ствари, да би се разумеле српске заблуде, греш ке или планско пропагирање инфериорних карактера. Ту се једна негативна линија код српских погледа на наш е проблеме провлачи конзеквентно кроз H a ­ rne закљ учке. Томе подлеж у чак и многи од оних који се пос206

тављају на шанац одбране српских националних интереса. То овде имамо у самом случају др Стакића који парцијалним погледом хоће да објасни комплекс. Он се уствари креће козјим стазама политике уместо корачања друмом Историје. Он се поводи за једним грешним, али устаљеним мишљењем пропагандног карактера, придружујући се свесно или несвесно схватању непријатеља српске мисли предвођене Србијом, према чему се идеја српеке националне интеграције не проматра с гледишта хултурно-етничког и психо-историјског, већ шарлатански опортуно-политичког. Отуда се његово мишљење о овом комплексу треба да одбаци као неадекватно, свакако уз мотивацију реалног карактера. Откуда мисао да се уз име и делатност Фотићеву, сме да веже «преоријентација» Рузвелтове политике у односу на Југославију? Рузвелт у југословенском проблему није имао своје политике, исто као што je није имала званична Америка, док се незванична уопште није питала, већ су обе следиле Черчилово мишљење. Зар Краљева посета у лето 1942. није открила оно што му je откинуло главу? Коракнемо ли даље доћемо до питања: какву je «озбиљну југословенску демократску алтернативу», могао да има Рузвелт, да би je супротставио решењу Черчил-Тито, кад он уопште није сматрао југоеловенски проблем значајним изван онога што су му сервирали Луј Адамић, Никола Мирковић, Стојан Прибићевић и др., који су се налазили у центру његове пажње, као нека волшебна екипа за ситуацију, коју ни сам Рузвелт није хтео да разуме, јер да ју je разумео или хтео да разуме, не би скакао из крајности у крајност, баш у југословенском проблему. То се може да изведе из неколико момената, који су чак и позване довели у заблуду, а камо ли оне који су се током рата «хватали за сламке». Рузвелт je поеле посете краља Петра Америци у лето 1942, на једној конференцији за штампу, дотичући се балканског проблема, употребио неколико пута реч Србија уместо Југославија, а у својој критици хрватске политике током рата, нагласио, да Хрвате поеле рата треба ставити под туторство. Ове су мисли наишле на разна тумачења присутних, тако да су једни сматрали да je Рузвелт у интересу Срба и Србије напустио Југославију; други су мислили да je то знак тоталне просрпске оријентације америчког Претседника; трећи, католички кругови, су утоме назрели борбу Рузвелта против католицизма, да би у томе нашао јаничаре управо у Србима. Наглашавајући хрватско дивљање под окриљем Хитлера и Мусолинија, присутни су, као и они које je то касније интересовало, добили утисак да Рузвелт стварно помишља на неку значајну компензацију Србима, док je он уствари «плакао» над жртвама Јевреја и масона широм Балкана. Католички кругови и јавност сматрали су да ће један такав демарш претседника Рузвелта утицали на односе Ватикан207

Вашингтон због евентуалног уштрба интереса на линији римска курија-Хрватска. Тако je на следећој конференцији штампе у Белој кући, дошло до ревизије, тј. објашњења, које je дао шеф штампе претседника Рузвелта, Stephen Early, простијим језиком од оног претседника Рузвелта, тј. да се Претседник као млад човек бавио филателијом, и да je код скупљања поштанских марака Краљевине Србије упамтио то име, које je засењавало оно «Југославија», да би тако дошло до те омашке, која није имала тенденцу да помути односе Вашингтон-римска курија. Карактеристично je, да je Рузвелт на двадесет и две године пре ове «бутаде», после упознавања с краљ>ем Николом у Паризу, где се бавио као члан Америчке делегације на Версајској конференцији, овога назвао «нитковом». Изгледа да се није бавио црногорском филателијом. Решење Винстон Черчил-Јосип Броз Тито, било je само тачка на «и», тј. окончана последња фаза односа после две и по године хладнокрвног осматрања рвања на Балкану што je могло да послужи временски као довољна стаза америчке оријентације према Југославији, да би се ту тражила истина као основа политике једне велесиле, која одлучује судбином народа. У суштини, све оно што се припремало током две и по године, утрло je стазу ономе, што се формулисало на Техеранској конференцији. Те су припреме нашле своје објашњење у судбини држава и народа после рата. Из лоше Стакићеве интерпретације у принципу, дошло je до депласираних закључака у читавом излагању, као на пример, кад се каже: да Михаиловић није имао поверење Хрвата, и да као такав није могао бити постављен као алтернатива Титу. Овај моменат je далеко нереалнији од оне Фотићеве «нереалности» из које треба извући закључак, да je он био онај грешник кога треба осудити. Но пре него би га «осудили», требали би прво да расправимо питање: У чему се састоји мистерија оне западњачке оданости Титу, који je за њих као члан Коминтерне и Стаљинов сарадник, најавл>ивао оно чега су се демократске силе запада побојавале још од почетка нашег века, а специјално после избијања револуције у Русији? Осим тога стоји неодговорено питање: Зашто Черчил стави свој вето, на онај покушај Совјета, да се приближе краљу Петру, Дражи и четницима, кад се у том моменту о Титу знало у свету далеко мање од онога што je знао Рузвелт о односима Срба и Хрвата? Зар није уочи Техерана, Черчил рекао у очи Божидару Пурићу, да у Европи постоје два империјализма, које треба смождити, — то je пруски и српски империјализам... Није ли Черчил волшебним путем дошао до тог откровс11.а, или je то оно наслеђе из последње две деценије владавине царице Вккторије? Но на овоме се не би смело да стане. 208

Зар америчка обавештајна служба није знала ко je Џон Гетс, алијас Израел Регенштрајф, уредник «Daily Worker»-a, и зар je тек неколико година после рата смела да пропусти објављиван>е његове фотографије у пропагандном летку: The Comming Red Dictatorship - Asiatic marxist Jews control entire world. . . , да би ce изнад његове фотографије и описа нашла исто тако блештећа слика његовог пријател>а, Артура Бернса, економског саветника претседника Ајзенхауера, а каснијег шефа Федералне банке у Никсоновој администрацији, за кога je неки социјални радник у Америци рекао да би овај завршио у кондлагеру, као саботер, кад би у Русији радио оно што ради у Америци... Међутим, ти донекле политичко-лични моменти трења магната материјалних добара у која спада и људска маса организована у унијама разних фела, не би побуђивала интерес, да се овде не ради о једном судбоносном начелном ставу. Не може се примити другаче него симптоматично оно организовање Свесловенских конгреса широм Америке од краја 1941. до 1948. године, да би се за сав тај моћни потез окупљања словенских «патриота» Сједињених Држава, заложили амерички комунисти. Како то да «Daily Worker» мобилиса словенске масе широм Америке у циљу акламирања Стаљина, који се према Jley Кржичком означи руским Абрахамом Линколном, да би овај вођа америчких комуниста, после своје посете Титу, овога назвао «Југословенским Ђорђем Вашингтоном», уз додатак, «да Тито личи раскошној холивудској фигури, импозантно формиране главе и префињених манира...», да би био усхићен Стал>иновом понудом, «да ће Совјети отворити врата сваком америчком незапосленом раднику, да би ови својим знањем помогли изградњи Совјета ...» кад му je совјетски диктатор «стегнуо песниџу приликом Леове посете Кремљу 3. јануара 1945...» што га je узбудило до усхићења (Jacob Spolansky, The Communist Trial in America, New York, 1951, p. 66).

Ова искрена исповест није обухватила све и поред привидно добре вол>е, да се «јуначки» наступа, кад се каже: «У 1944. години Амерички словенски конгрес одржан je у Карнеџијевој музичкој сали у Питсбургу уз учешће две хиљаде и пет стотина дслегата разних словенских организација. Но и поред преданих напора, комунисти нису успели да привуку све словенске организације, већ су се неке повукле, нарочито Српски Народни Савез и Америчка Словачка Лига, две угледне групе које су одбиле да играју улогу московских лутака. Приликом одржавања трећег Америчког словенског конгреса у септембру 1946. године, у Њујорк Ситију, комунисти су били изменили тактику. Наступило je време изражаја мржње према Сједињеним Државама и отвореног наступа у корист Совјетског Савеза... 209

Тако je приликом одржаног састанка дана 22. септембра исте године у Мадисон Сквер Парку, маса од петнаест хиљада одушевљено клицала порукама Јосиф а Стаљина, док je маукањем поздрављено спомињање имена државног секретара Џемса Б е р н с а ...» (Исто дело, стр. 65). Међутим овде je изостављено оно што je теш ко падало на душу српским националним првацима којима je чак и званична власт у Америци у тој ери замерала што се нису солидарисали с Џоном Гетсом и групи коју je он предводио, ма да се знало да je комунистички оријентисана, већ им се импутирало слеђење оној другој пароли: «Don't let any of you betray the U.S.A. in behalf of Stalin!» (Нека нико од вас нс буде издајица Америке за рачун Стаљинов), (исто дело, стр. 67). Док je предња лозинка била усмерена против акције америчких комуниста, постојала je поред ових једна далеко опаснија екипа, која je, закривена иза добронамерности обмањивала светску јавност, и то баш онде где се налазило кљ уч реш ења балканског питања током Другог светског рата. Бугарски новинар и публициста Михаило Падев, словио je као хуманиста, али уствари загрижени душманин балканског национализма, који je код њега био идентификован с фаш измом и хитлеризмом. У нарученој биографији маршала Југославије, Јосипа Б роза Тита, Падев иде даљ е од самог Гетса и америчких комуниста, јер се поставио језуитски на гледиште одбране и глориф икације Тита, управо у Америци, где je мобилност далеко статичнија од оне у Европи, да би на једном месту наступио на следећи начин, кад каж е: «Немци верни својој библији ,Mein Kampf’-u, у којој се отворено пропагирала истрага Словена, довели су у склад своје намере с међусобним трвењем и неповерењем разних народа Југославије. Приетупили су хладнскрвном масакрирању Срба у Хрватској и Хрвата у Србији. На чело хрватске држ аве Хитлер je поставио једног најокорелијег убицу у Европи, Анту Павелића. Помоћу овог џелата, нацисти су приступили биолошком истребљењу Срба у Хрватској. Но Немци су у Б е ограду устоличили једног српског шовинисту, ђенерала Недића, који je на исти начин потстицао на истребљење несрпског елемента у С рбији... Тито je устао у циљу отклањ ањ а ових предрасуда, где су најтеже биле оптужбе дизане од стране Срба националиста да Тито ,распарчава Србију’, а исто тако од стране хрватских националиста ,да цепа Х рватску’. ..» да би писац даље указивао на чињеницу, да je народ Југославије толико био одан Титу као државнику, да je пак партизански командант суспендовао све наредбе о реквизицији, јер je народ преко својих првака сва своја добра стављао на расположење свом ослободиоцу, чија je држ авничка мудрост засењ авала све мозгове балканских д р ж ав н и к а... (Marshai Tito, by Michael Pa210

dev, London 1944, p. 120-123), да би писац сав овај галиматијас зачинио сентенцом Винстона Черчила, која гласи: «ln Marshai Tito the Partizans have found an outstanding leader, glorius in the fighf for freedom», свакако y духу оне старосрбијанске: салепџија за бозаџију. Но без обзира на ову абнормалну симбиозу, која снажније открива душевну п-оквареност него незнање, ја бих као незванични историчар ере Милана Недића, био захвалан Падеву, ако не у нуђењу сатисфакције увређеним Србима, што он као личност и не може да чини, већ да je у интересу историјске истине навео и један једини случај, где су српске власти под управом Милана Недића убиле и једног Хрвата из конфесионално- расних разлога, тј. оних које су инаугурисали наци-фашисти, с изузетком оних случајева где су хрватски пљачкаши под заштитом својих нациста, упадали у пограничну зону Недићеве Србије, кад су пљачкали села или из бусије убијали немачке службенике и Недићеве граничаре, да би Немци вршили одмазду над недужним елементом. Верујем да би се Падев зацрвенео у лицу ако je човек, као игго се прави, кад би на извору ствари открио истину о једној лажи, коју он верификује својим именом, да би тиме оправдао хонорар, а послужио као лутка онима који су током рата и после рата уништавали Србе. На оваквим истинама западњаци су донели своје закључке о Србима, чиме су одиграли игру «корисних будала» комунизма идентификованог с демократијом. Какву сатисфакцију америчке власти дадоше онима, којима овакви кројише судбину, а шта социјална правда и безбедност добише од «признања» самог Џона Гетса, да je био 27 година амерички активни комуниста, да би «свечано» напустио Компартију Америке 10. јануара 1958. године, тј. десет година после његовог суђења, које je било отворено 17. јануара 1949. године (John Gaites, The Story of an American Communist, New York 1958). Чему je o b o требало да послужи кад je Цон Гетс провео као комуниста све оно што je желео да проведе с изузетком неуспеха у обарању америчког правног реда односа? Све оно што je као непријател. Америке и слободе могао да уради, урадио je. Чему je напослетку требала она листа америчких Јевреја — «комуниста», на које се упире прстом, кад тим није ни у чему њихова слобода акције ограничена? Која се и каква Америка може да брани таквим методама? Ономе коме успе да проведе социјалистичку револуцију припада право законодавца. Овакве методе наступања и одбране интереса могу да се оквалификују као мала политика моћног народа, у чије мисионарство су уперили своје погледе они, који провирују кроз челичне решетке социјалистичких казамата света. Зар су служили слободи народа и л>удском достојанству они, кои су с Џоном Гетсом онако импертенентно идентификовали борбу против Хитлера широм руских равница као одбрану слободе човека уопште, а борбу под Миха211

иловићем демо-фашизмом? Не важи ли ово и за Рузвелта у односу на нас? Јесу ли код оваквог стања ствари могли Стакић и др., да схвате, колика je ситница био Константин Фотић у Вашингтону, изван улоге кибица у оним трансакцијама, које су требале да дају политици следећих деценија смисао и тон? Међутим овде има један пропуст, који ако би се попунио бацио би нешто више светла на комплекс Милана Недића, можда као штићеника неког непознатог хероја из иностранства. Крајем месеца јула или почетком августа 1942. год. спустила су се током једне ноћи тројица југословенских официра с кантом британских фунти стерлинга у злату, и пали у близини села Придворци у невесињском пољу, на домак самог града Невесиња. Италијани дигли узбуну, да би се домогли падобранаца, а четници «им се ставили на расположењу», да би им помогли, у духу оне староцрногорске «ка’ кулети ножу». Узбуна je била оно што je једне и друге спајало у том моменту, али с различним мотивима. Командант фашистичке милиције на јадранском приморју, са седиштем у Мостару, чији се штаб налазио у кући ви~ нарског трговца Јове Черековића на самој железничкој станици, звао се генерал Лузана, иначе професор Правног факултета у Риму, упућује мени свога ађутанта, чентурионе Розу, који се још налази у животу као трговац некретнина у Риму, да се одмах нађем у његовом штабу ради неког консултовања. Знао сам да се ради о неком «белају» и одмах се нађем у штабу. Чим сам се поздравио с ђенералом, овај ми саопштава, да су пре две н о ћи пали британски падобранци у непосредној близини Невесиња, и тако апеловао на мене, да се с њим упутим из Мостара преко Невесиња, Гацка и Билеће, да бих народу објаснио нужност хватања таквих уљеза и њихову предају четничкој команди или италијанским посадама. Изјавио сам спремност, док сам у себи схватио, да je то одлична прилика за пропаганду. Одевен лету својствено, заузмемместо поред ђенерала и његовог тумача Розе, да би тако на релацији од око 150 километара, од насеља до насеља, искупљеном народу била испричана лепа прича, док су Италијани с четницима «претраживали» терен. У патетичном тону с највишим степеном убедљивости, а по истом калупу излажем сељацима значај предаје падобранаца, који нам чине посету у циљу изазивања трења и сукоба, а све на штету успостављања реда и мира. «Чим их било где уочите, имате да их живе лохватате и предате првој четничкој команди на терену или италијанској посади... Ми не требамо никакве уљезе са стране, који нам кваре ред и којима je стало до проливања народне крви... што се тако понављало двадесетак пута у току једног жарког летњег дана, и све на задовол>ство раздраганог ђенерала, који није могао да схвати, колико je изгледао смешним оним сељацима, који су већ на себи имали кошуље скројене од падобрана, које су Италијани огласили контрабандом и 212

дали се за њима у трку. И док су се сељаци смејали у себи, али озбиљним лицем пратили излагања, која сам им упућивао из аута, чак се сам ђенерал уверио, тј. изгледао je уверен у моју искреност и жељу да се ти ладобранци нађу у рукама Италијана. И док су људи пратили ову лакрдију, а без и најмањег мига истине у томе, ти су сељаци код првог момента већ били констатовали, да je свила као материјал за падобране веома практична за сељачке кошуље, јер су већ приметили, да je тај материјал толико гладак, да се вашке не могу да држе својим пипцима за ткиво, већ се котрљају, да би тако без научних сретстава била извршена једна мера чишћења вашака, али сама од себе. Истина, сељаци су знали шта ће да раде с падобранима, јер je за њих време од непуних 48 сати довољно да отстране сваку сумњу, да се у странама Црвња или Морина, може наћи какав замотуљак, који би евентуално открио траг падобранаца. Но, и поред веома оштрог њуха Италијана, овде се могло да изврдава оно што се хтело, јер je народ, мање више, био свестан сваког корака. Неколико дана касније зове ме Јевђевић и тражи сугестију, где да се нађу два персијска ћилима, као поклон ђенералу Лузани и његовом ађутанту Рози, тј. прилог за улепшавање канцеларија њиховог штаба у Мостару. Ћилими су одмах нађени у кући Смаилаге Ћемаловића и плаћени оним истим фунтама, које су Италијани «ловили» по громадама од Вележа до Ђеда и Бабе планине на домаку Билеће. Да би ствари дао популарност, приликом поновне аудијенције код ђенерала у циљу предаје ћилима, пошао сам у друштву свештеника Косте Зимоњића и поседника Риста Туте. Уз неколико обилатих чаша италијанског коњака, које нам je сервирао ђенералов ађутант, наишле су неколико бомбастичких фраза поздрава на адресу ђенералову, које су праћене интонациј-ом комплетног уверења, тј. склада између интимних мисли и речи, што je умало изазвало ђенералу сузе на очи. Кад смо се после срдачних поздрава растали, рече ми Тута успут, пролазећи поред железничке станице: «Па ja нисам досад знао, да онако масно знат да лажеш... Зар се не стидиш онако стављене маске на лице, да би говорио ђенералу оно пгго je у супротности с твојим мислима и осећањима...» Одговорио сам му, поред осталог: «.. .Ово се назива у речнику наших непријатеља, Хрвата и комуниста, ,сарадња с Италијанима’. .. Зар би се ми смели шетати улицама града који припада Независној Држави Хрватској, да нема Италијана овде? Хрвати би нас појели у чорби, да се овако не ради... , мој Ристо». «И једно и друго су трагична факта, од којих не можемо да побегнемо!» додаје својим тихим гласом поп Крста. И док се на једном фронту, тј. овом о коме je реч, води борба на живот и на смрт, дотле се на другом врши један ужасан фалсификат, у циљу популарисања борбе Титових присталица, али истовремено. 213

Дана 16. јуна 1942. године, 38 интелектуалаца Црне Горе и Bo­ ise, како се каже: «на положају», јер им није конвенирало да кажу «у кавани под заштитом Италијана», сачињавају записник конференције «родољуба из Црне Горе и Боке», на којој професор универзитета, др Симо Милошевић, захтева овакав став: «Тражимо да југословенска влада у Лондону хитно — неодложно поведе рачуна о издајничкој акцији свога министра војске и морнарице Драже Михаиловића, јер нам je тешко вјеровати да она о тој акцији није обавештена». Истога дана одржана je конференција свештеника Црне Горе и Боке у Тјентишту, на којој се захтева исто што и у претходној, али с том разликом, што су поједини свештеници ускратили свој потпис, јер су се, како се каже, «налазили на подручју под окупатором». Истога дана одржана je конференција «родољуба Црне Горе, Боке и Санџака» којој je присуствовало 74 лица, махом интелектуалаца, у којој се тражи демаскирање «југословенског Министра војске и морнарице Драже Михаиловића, о чијој издаји постоје оригинални документи, нађени код његових сарадника (мајора Тодоровића и других), а који се налазе у нашим рукама...» (Зборник докумената и података, том III, књ. 4, стр. 364-372, Београд 1953). Код ових излагања, ма да пропагандног карактера, постојенеколико момента врло карактеристична за онога коме би позадина ствари била позната. Прво, записници конференција достазљени су Лондону, да их овај предаје Москви на даљи поступак. Тако се ствар режирала, али с једним додатком: На првој конференцији, којој je председавао Стојан Церовић, новинар из Никшића, стајало je у зачељу име дра Драгол»уба Јовановића, да би се тим начином прибавио снажнији ауторитет мислима конферансијера, и тако његово име било споменуто у Русији кад je текст ове конференције предан јавности преко радио станице и Тифлису. Међутим у години 1953, кад je овом материјалу дат популарни публицитет, име дра Драгољуба Јовановића je избрисано, јер je овај већ био у немилости код Тита као Стал>инов човек. Конференцијама се тражило морално и политичко популарисање онога што je већ било делимично у процесу или пак делом остварено сходно плану. Тражио се материјал, сакупљен од људи, који су били спремни да служе тиранству, али исто тако и сагласни с оним на пгга не мисле док могу да мисле, слично дру Сими Милошевићу, који се одмах заситио комунизма, али због тога и платио главом од њихове руке, да би тај злочин, чији опсег остаје тајном у безброј случајева на подручју Југославије, требало да служи као осуда Драже Михаиловића и његових четника, у чему се политици Израела Регенпгграјфа нашло објашњење, али не у ономе што je, већ у ономе што он жели. Тако се калазимо пред питањем, како то, да се под борбом с Италијанима и четницима, могу истога дана да одржавају конференције и то у групама од по 70 или више људи; да се ускра214

ћују потписи из разлога предострожности, или да се ставља у зачељ е, име човека коме Совјети верују, а да се према потреби то име брише? Из ове перспективе гледано, узео сам као пример онај случај који ми je остао у дубоком сећању, што код мене није ствар произвољности, већ анализе чињеница, које драже кроз своју озбиљност. КакЈ то, да се све ове петиције и упозорења; конференције и закл>учци, дешавају у оним данима кад Тито бежи преко Санџака у правцу Западне Босне; Краљ прави посету Америци, а код сваког сусрета Краљева с претставницима америчке администрације, Черчил се налази за истим столом? То су моменти који би захтевали објашњење. Верзије о стварима и односима су судови на основи произвољних фактора. Међутим последице таквих аката повлаче за собом апсолутности, које се имају да квалификују као «историјски злочини», у које спада метода борбе против концепције Драже Михаиловића, исто колико оне Милана Недића или Димитрија Љотића. Ма да сва ова анализа с практичне стране нема никаквог значаја, она ипак остаје методом откривања оних стаза којима су се неупућени борци кретали, да би на њима кости остављали, али да при томе не знаду шта се око њих збива. To je важило и за ове падобранце у Невесињу. Њихова судбина je интересантнија као мера односа међу групама, него као чињеница материјалног смисла. Каква их je судбина снашла остало je на верзијама, које време тамни. Један од њих, који се сходно акценту одмах декларисао, да није Србин, био je трагично наиван, ма да официр, чим се нашао на земљи, опкољен наоружаним сељацима, питао je, којим ће најкраћим путем стићи до Титових партизана. Истина, ова се епизода збила у данима, кад je Херцеговина горела у борби између југословенских герилаца на једној страни, а затим ових и Италијана и Немаца на другој, па су ови падобранци могли да следе извештаје Врховног штаба HOB и ПОЈ, који je тих дана јављао да се Херцеговина налази у комунистичким рукама као «ослобођена територија», а да од «ненародних» елемената: четника, нема ни трага ни гласа. Према једном извештају из британских извора каже се: «У лето 1942. веза између Недићеве владе и Енглеза постала je толико солидна, да je разматрано и коначно уговорено, и слање сталне британске војне мисије при Недићевој влади...», пошто су, како се каже, Британци успоставили своје везе са комунистичким и антикомунистичким групама Балкана, да би се тако одлучили, да по типу своје везе с Мађарском успоетаве везу с владом Милана Недића упркос Михаиловићу. Даље се у извештау каже: «Да припреме долазак британске војне мисије, најпре су у лето 1942. били бачени од Енглеза падобраном ваздухопловни капетан Димитрије Наумовић, поручник Милорад Вемић 215

и радио-телеграфиста каплар Едо Парол, Словенац. Они су имали инструкције да се спусте на терен између Јагодине и Ћ уприје, па ако им не успе да ухвате везу с посредником у Јагодини, који их je имао привести Недићу, да се одмах придруж е партизанским снагама на планини К укавици и у Црној Трави. У том циљу они су упућени да питају сељаке где се н алазе Титови одреди. Само једну ствар нису смели учинити: нису смели да дођу у било какав додир са снагама ђенерала Д раж е М ихаиловића... ! Грешком британског пилота ова мисија није била бачена у Србију, већ се спустила у Херцеговину, где су их сељаци привели четницима. К аплар Едо Парол, сходно инструкцијама, побегао je од четника и почео се распитивати код сељака, где се налазе Титове партизанске снаге, а онда су га четници одвели у поток и заклали као п с а ... Ово je био обратан случај ономе мајора Атертона, који je био послан да хвата везу с четницима, али je допао ш ака комунистима и заклали га што je покушао да изврш и наређење, тј. да пронађе четничке од ред е...» Да ли су Наумовић и Вемић питали којим ће путем стићи у ареал Недићевих одреда, отворено je питање, али и веома неразумљива метода обавеш тавања оних који врш ећи дужност срљ ају у смрт. Истина, за Британце било je од споредног значаја ш та ће да се деси онима који им «пруже доказе» да воде борбу против окупатора, већ им je било стало до паралисањ а убојне снаге оних, који нису били склони да се поводе покретом њиховог прста. Њ и х није интересовало оно што he да наступи после рата у Југославији, већ оно што се збивало током рата, али гледано њиховим очима, тј. очима трговаца људском крвљу. Према верзијама Наумовић и Вемић виђени еу на терену у Србији, и опет према верзиЈама заврш или животе у Јуж ној Србији у 1943. години. И талијани су били веома чедни кад су из Јевђевићевих руку примали британске ф унте у духу оне народне: љубав за љубав, али сир за паре. Карактеристично je, да су И талијани имали добре информације о кретањ у Михаиловића, а још интересантније, да се управо тих дана гувернер Црне Горе, Пирцио Бироли, налазио на инспекционом путу на релацији Нови П азар-Бијело Поље. Драж ин штаб се налазио у Пустопољу где je дошло до састанка са војводама Бирчанином и Јевђевићем, после чега je Д раж а једва умакао, јер су га И талијани били опколили, а мени и једној делегацији муслимана из Мостара, која je ж елела да се под вођством Исмета Поповца претстави Дражи, и да му изјави лојалност, запречили пролаз путом од Гацка према Автовцу, јер je подручје било блокирано, тако да смо се вратили натраг у Гацко, где смо у једном хотелу затекли војводу И лију Бирчанина, који нас je очекивао. Д раж а je пре напуш тањ а Пустопоља, на216

гшсао писмо захвалности Србима-Мостарцима, упућено на адрес у претседника Мостарске црквене општине, трговца Јове Вујиновића. Писмо ми je предао Бирчанин с налогом да га предам Вујиновићу кад стигнем у Мостар. Он je остао у Гацку јер je чекао свог ађутанта или шофера, неког војводу Иванишевића, који се с четничким прваком из Гацка, чланом Земљорадничке странке, Видаком ЈКовачевићем, имао да спусти у Гацко околишним путом, јер 'су избегли опкољавању од стране Италијана, да би тако њихов улазак у град био неупадљив. Мостарци муслимани сели су у свој ауто, а као по неком чуду у истом моменту појавио се на улици ђенерал Лузана са својим ађутантом Розом и пратњом. Ja сам у међувремену писмо ставио испод улошка ципеле моје десне ноге и тако изишао пред ђенерала с поздравом, који ми понуди да ме одбаци до Невесиња. Тако се и десило. У Невесињу сам затекао пред кућом трговца Ђока Лазаревића војводу Јевђевића. Пошто сам се опростио с ђенералом, пришао сам Јевђевићу, који ми je веома тешким погледом поставио питање: где je Дражино писмо? Кад сам му казао где je, пребледео je као крпа, јер није могао да схвати, да се ja смем да усудим да уђем тако у ђенералов ауто. Као избезумљен узео je писмо, ставио га je у ногар од гвозденог кревета у соби где je требао да преноћи. Но писмо je пало дубоко у шупљу цев, стару и зарђалу, тако да смо се сутрадан мучили док смо дувањем у цев дошли до цедуљице. Истог дана после подне писмо сам предао адресату, на велико задовољство присутних чланова Црквене општине. После ове епизоде, за коју ми je Јевђевић рекао, да сам се ту поиграо читавом организацијом у Источној Херцеговини, а својом главом стопроцентно, дошло je до једне нове епизоде, боље речено, лакрдије, — конфинирања војводе Јевђевића, о чему ће бити речи доцније. Овде се уствари стоји пред неодговорним питањем, на какав je начин преко својих веза, ђенерал Милан Недић могао да мобилише овакве пријатеље у иностранству, који би му се нашли на услузи? Али о коме се ради, остаје тајном. Ако се ради о истини, тј. интересу иностранства за Недића, прилично звучи парадоксално ћутање о томе, јер Недић није могао да саобраћа с иностранством, а да се томе губе трагови. Можда се ради о ненадним кованицама, а м-ожда инсинуацијама. Међутим не може да се прими као истина, да Недић и његова влада нису одржавали везе с иностранством. Зашто се о томе ћути? Но ако би било истинито, да je помоћ Недићу долазила кроз његове везе с иностранством, свакако се не би смело тражити од Фотића, да у форми једне пропаганде диже свој глас у земљама где je Дража Михаиловић постављен на пиједестал симбола слободе, свакако и то пропагандно. Међутим то се лакше разумева као опортуно сходно владајућој психози односа пре три деценије него ћутање о томе, кад факта већ припадају Историји. Код овог разматрања 217

треба поћи од Драже Недићу, уместо од Константина Фотића Недићу и Љотићу. Зар се дипломатски кораци и акта, требају да примају онако како се сервирају? Фотићева дипломатска улога током рата није била, међународно-јавно-правног карактера, већ политичког, пошто се на државу коју je претстављао није могло да примени оно што припада прошлости или садашњости, већ будућности. Отуда je његова улога била политичког карактера више по инерцији него по резону, тј. политичком ставу актера. Чим су ови изменили став, он je «одлетео», јер je био спојен с државом по типу капетана брода који плови. Овде ћу навести један други сличан случај, али који не спада у мистерије, већ у трагедију схватања оних, који бар за моменат држе судбину народа у својим рукама и свести. Ваздухопловни поручник, Радоје Недељковић, нашао се на Блиском Истоку с нашим авијатичарима и војском после слома Југославије. На свом путу кретања нашао се у Каиру. У марту месецу 1942, спустио се са задатком у земљу, да би као поштовалац Дражин и југословенски официр, послужио нашој ствари. Ставио се на расположење Врховној команди. Код реферисања о стварима на Блиском Истоку, рекао je одређено, да се Југословенска војска у Отаџбини нема чему да нада од Југословенске војске ван Отаџбине. Та војска je за њега гомила свађалица, интриганата, денунцијната и опортуниста. Његов je реферат примљен без и најмањег придавања вере у његова излагања, али je послан у Београд, да ради за Дражину ствар. Пошто му се поставио за петама Гестапо и Специјална полиција, Недељковић je променио име у Тихомир Милутиновић и запослио ое код Немаца, да би из те позиције долазио до нужних података о стању етвари у Београду. Приликом једног изласка на терен у близини Београда, убијен je, али без знака, да ли се радило о комунистима или четницима, или je убиство наручено са стране. У духу оне народне «појео вук магрца», све je остало немим, слично судбини британског мајора Торенеа Атертона, који je тражио «најкраћи пут Михаиловићу». Тако читав низ животних судбина своди се на верзије, слично случају дра Сима Милошевића, дра Дејана Поповића, Горана Ковачића, професора Николе Мирковића и оне серије Титових «брзометних» ђенерала, који су «тражили брезову метлу да чисте Врховни штаб...», да би сами били очишћени. Какав бибио разлогћутању уВемићевом случају? Међутим имамо момената и односа који задиру дубоко у биће опште трагедије. Тврди се, на пример, да je један од врло важних обавепггајних центара током рата, био Фанар на Златном Рогу. Био би апсурдум кад то не би био обзиром на функцију политичког карактера у светском размеру и седиште на подручју једне неутралне земл.е, а функција му je пандан оној ватиканској. Међутим било би далеко апсурдније ако би се и помислило. да je значај тог места умакао пажњи интелигентног Ди218

митрија Љотића. Но питање контакта Димитрија ЈБотића и патријарха Максима V je оно што je досад остало тајном, У каквом се знаку развијао тај однос такође покрива тајна ћутања, свакако с разлогом. Међутим постоје претпоставке, да je проруска оријентација васељенског патријарха Максима, нерадо гледана очима сила, које су имале интереса за то осматрање и будно пратиле сваки миг турске дипломатије. Но ипак остаје за нагађање како je и колико Максим V могао да врши утицај на Димитрија ЈБотића и његов став према проблематици Совјети-Балкан-Блиски Исток. Колико je ово тачно, наслућивања нису лишена основаности, већ напротив, јер обољење патријарха Максима V макар дошло по вољи Господа Бога у вези с избором патријарха, америчког епископа Аристоклиса Спиру, може да наведе на мисао закулисне радње политичког карактера, као усклађење «решења» Черчил-Тито, јер je свакако Атинагора био један од оних Грка, који je познавао Америку, а Америка њега, па се могла тако да створи хармонија односа на осетљивом делу бурне зоне, јер je у њему нађен конкурент московском патријарху. Ако неко у духу оне народне: ћутање je злато! прелази преко ових момената, и да у ћутању налази објашњење, тај има да се помири с оним фактима, који другачим тенором говоре, као на пример. «Ко су љотићевци?»; «Сура гробница»; «Агонија слободе»; «Расуте кости»; «На страшном суду», или она наклапања «Наше речи» и сл., где су људи плански поставили у прочеље сами себе, и настоје да се направе што невидљивијим. А зашто се не би поставило питање: ко су и какви изгледају ретрократтивни патриоте? Ко су четници? Ко су партизани и комунисти? Ко су Срби? Ко су Хрвати? Ко су и пгга су Британци и Американци? и сл. Где je људима кураж, да без ретуша изађу са стварима на видело дана! Koje и какве проблеме ми решавамо нашим унутарњим обрачунима? Какве се перспективе имају да назру као резултат таквих напора, и чиме би се то оправдало? Која je то велесила света у чије политичке принципе треба веровати до самоодрицања као потврду да ова својим напорима не служи националном, класном или позивном егоизму? Зар у том смислу постоје разлике међу колективима ван онога што се закрива иза пропаганде? У светској јавности снажно се наглашава у разним октавама, а наша домаћа историја прожета je исконструисаном сумњом, да ли се кроз снажно Српство угрожавају интереси балканских држава и народа, којима би српска супремација значила опасност по будућност, а да нејако Српетво има да буде гарант опстанка Југославије? Ми на ово питање немамо одговора или су аишљења о томе подел>ена до апсурдума. Док први део овог питања још увек није разјашњен, или му се прилази политички опортунистички и антинаучно, дотле се у другом делу питања 219

сучељавају, тј. подударају гледишта свију српских националних, а затим југословенских државних непријатеља. За модерне и либералне Србе то je питање расправљено. На томе се питању сломио Дража Михаиловић; на њему je постигао свој тријумф Јосип Броз Тито. На томе се питању постигла хармонија најопречнијих политичких елемената. Но и поред све спорне природе овог питања имамо ипак један прећутан одговор к њему, тј. да на ово питање не могу да даду одговор сви они који сматрају да je «великосрпска концепција» Драже Михаиловића кроз своју агресивност депласирала његово предузеће. Не, већ напротив! Кривац се може само да нађе изван ове концепције и то управо онде где je она била предметом напада српских непријатеља далеко пре рођења Драже Михаиловића. На тој линији je лорд Палмерстон чекао «да султанове трупе прегазе црногорске бунтовнике, да би им у знак успеха сва Енглеска запљескала рукама.. кад je Омер-паша најавио 1862. свој свети рат против црногорских ђавура, да би нешто касније платио својом главом снажни кнезМихаило Обреновић, а на његово место дошао један анемични намеснички склоп, који je одвео стазама пуног понижења «првог српског краља после Косова», кнеза Милана Обреновића. На тој истој линији иронија судбине ујединила je погледе кнеза Бизмарка и лорда Биконсфилда, итако се Велика Британија нашла међу првим силама света као апликант на наслеђе у подели Турске, да би тиме слабећи посредно руски, а непосредно српски утицај на Балкану, исклесала два фатална Елзаса и Лорена на истоку Европе; Босну и Херцеговину у срцу српства и Маћедонију на његовој источној периферији. Тим догађајима који су за један читав век претходили појави Драже Михаиловића и његове концепције, некадањисрпски дипломата и државник кнежевине Србије, Јован Ристић, даје објашњење врло једноставним речником: «Лорд Палмерстон није могао равнодушно гледати како надмоћност руске политике свуда преовлађује; како руска војска победоносно покрива Угарску, како цар Никола беше постао судија у расправама немачких владалаца, како он заповеднички даје правац и спољашњој и унутрашњој политици и на Западу и на Истоку. Лорд Палмерстон беше први који се одлучи да руској превласти изађе на поље отпора. Он прегне да свуда сузбије руски утицај, на Западу као и на Истоку. Не обзирући се на позитивне међународне уговоре, а наигде на конвенцију од 1841., он заповеди адмиралу Паркеру, да, са својом ескадром, прође кроз Дарданеле, те да заплаши Порту и да je извуче испод руског утицаја. На кратко, затим, окрене се противу Грчке, друге заштићенице руске, где, бранећи неке сумњиве тражбине енглеског поданика, пошље ескадру у Пиреј, те узапти све трговачке бродове грчке и разори овој младој краљевини трговину, једини извор ње220

зинога благостања. Покретан осећањима зависти и суревновања, он иђаше и даље, у тежњама да одржи у равнотежи углед В. Британије са угледом Русије. Енглеске ескадре изнесоше сличне тражбине и по Италији и Португалији, и докле сви народи који имађаху изложена пристаништа гледаху у овим замашајима претњу и за себе саме, први министар Енглеске даваше нове хране том страховању...» (Историјски списи, Београд 1940, стр. 74-75). По овој истој линији, а са најмање отпора могли су се да нађу Рузвелт-Черчил; Черчил-Тито; Тито-Шубашић; Шубашић-Крњевић; Крњевић-Павелић, скупа са свим Македонствујушчим, свим комунистима света и свим онима који су у регули: снажно Српство —> снажна Југославија, назирали основе српске супремације. То су били сви они који су у распарчаном Српству назрели реализадију свог плана, тј. да ће ослабљено Српство бити најачи гарант опстанку Југославије. Тиме je постављен темељ оне Југославије која има да живи од милости, политичких акробација и просјачења широм света. Уосталом ако са тим питањем нису начисто сами Срби, они још мање имају разлога да замерају једном Рузвелту за кога je Југославија била незнатан делић светског проблема и који je у 27. марту 1941. у Београду постигао оно што je постигао 7. децембра 1941. у Перл Харбору, да би иза тога пошао Стаљиновим водама очекујући нову прилику «да стане Стаљину ногом за врат кад посади Хитлера на колена», заборављајући на евоје моралне обавезе према малим народима. На другој страни, Черчил иде још даље у својим погледима, сматрајући Србе европским Зулукаферима, чију je душу у једном моменту идентификовао са својим плановима, да би je одмах предао врагу чим се појавила на помолу друга која му je била интересантнија са гледишта његових профаних интереса. Из тог проституисања савести никла je она оптужба о неактивности четника Драже Михаиловића, да би елегантна политичка игра остала као освештани принцип. Па то je управо оно што су прижељкивали сви комунисти света, који су у тим неначелностима назрели услове својих успеха. Дража Михаиловић и његова армија нису били довол»но снажни да се супротставе једној тако исконструисаној спрези; нису чак били ни обавештени у чему je суштина проблема «за» или «против» Драже. Но и да су били тачно упознати са свим тајнама «иза кулиса», нису били у стању да измене ток догађаја јер нису имали као борбена снага своје иницијативе да би се наметнули силом. Предали су своју судбину у руке и савест оних који су били играчка у рукама Черчила и Рузвелта, да не би разумели ону игру коју je поиграо Стал>ин, где се Дражи пружила лоследња прилика да се наметне стварима. Не треба у «великосрпској концепцији* Драже Михаиловића тражити основе његовог пораза, већ у његовој неспреми да се наметне тактом, да би користећи ривали221

тет Великих могао да одигра управо оно што je требало Титу да скине главу, а да њега бар за догледно време остави на арени. Истина, кљ уч je политичких збивањ а сила, која Историји леж и у основи као њен искључиви неимар. Ту није у питањ у форма њ ене демонстрације или примене. Сва три наша национална симбола испустили су при првом кораку дизгине силе из својих руку. То им се грдно осветило. Дража, мање више, брахијалну силу није ни поседовао, а онај морални моменат у свом предузећу није знао да користи у изазивањ у антикомунистичког расположења. To je било управо оно што сам као активиста осматрао на сопственом примеру, који се у својој типичности подудара с безброј других из истог комплекса. М еђутим код разм атрањ а овог комплекса, требамо се прво поставити пред питање: јесу ли Димитрије ЈБотић, Д раж а М ихаиловић и Милан Недић са својим сарадницима, разумели биће социјалистичке револуције уопште? Јесу ли у комунистичком потезу 1941. па надаље, назрели ону потенцијалну оласност која прети њима као симболима; њима као личностима, као националистима, а затим њима као изразима народног расположења? Ако су заиста разумели тај феномен, у ш та немамо разлога да сумњамо, одмах се постављамо пред ново питање: који их начелни разлози потстрекнуше, да у окупатору назру моћнију потенцијалну опасност од комунизма, кад je уопште било познато, да je Д раж а развио свој барјак борбе верујући у слом окупатора; Недић позвао народ на опрезност док опасност не прође, сматрајући окупатора фактором привременог значаја. ЈБотић je дао идеју организовања борбених формација, — Српског добровољачког корпуса, што je исто тако собом повлачило привременост акције, тј. пролазност. Из овога настају два питања, и то једно академског карактера, а друго практичног смисла. Прво питањ е би било: je ли М илан Недић разумео ЈБотића изван принуђеног признањ а, да се Љ отић спретније знао да сналази у че~ сти политичких заплета, јер je Љ отић био политички ф илозоф поред моралисте и етичара филозофа? Ј е с у л и људи били у стањ у да разум еју Љ отића изван онога што се о њему причало по политичким ћумезима? К аква би наш а ситуација била данас, да су људи око Љ отића или они које Љ отић није интересовао, не да би га следили, већ да се дубље замисле о оним проблемима чије je последице Љ отић наслућивао. К олико ситно-грађанске логике у оцењивању ЈБотића критичком свешћу оних код којих je гласачка кутија симбол демократије, а број гласова мерило уверењ а грађеног на свести? Зар људи имају толико мало кураж и да би ћутали пред чињенидом, колико су их догађаји дезавуисали у уверењима? Сме ли се тврдити да je ЈБотић био дезавуисан? Ту се сада налазимо пред оним другим, практичним питањем. Јесу ли националне снаге: Дражине, Љ отићеви добро222

вољци и Недићеви «Стражари» у 1941. биле у стању да униште комунисте у Србији, ако се зна да у другим крајевима Југославије нису ни постојали, већ су се закривали иза четничког елемента, да би тек почели да дижу своје главе кад су поражене комунистичке јсдинице у Србији, на свом бежању према западу, почеле да собом повлаче спремне на борбу или жељне пљачке. На ову мисао у извесним цртама могу да потстрекну извесни парадоксални моменти од којих многи спадају у дубоке тајне; у приче и препричавања, али им се симптоматичност дијалектички не може да негира, и поред најжустрије одбране «принципа». Ми у једном моменту видимо ђенерала Косту Мушицког у својству команданта Љотићевих добровскљаца, чији je задатак био пацифицирање Србије и разјуривање герилаца. Међутим иза једне операције против четника ми га видимо у немачкој хапси, због тога што je на њега пала сумња «да je пропустио Дражу Михавдовића да се извуче из обруча ...» Тај националиста je био у извесној форми против прогона Драже Михаиловића, да би тако у сарадњи с командантом одреда Српске државне страже, пуковником Миланом Калабићем, спасао Дражу Михаиловића, омогућавајући му отступницу. На једној цедуљици коју ми je нешто касније после хапшења и стрељања ђенерала Мушицког доставио четнички војвода Доброслав Јевђевић, поред осталог, изразио се о Мушицком на исти начин како би се изразио Наполеон о маршалу Неју. Je ли Мушидки био одан ствари Љотићевој, ако се одржи на снази осуда ЈБотића као «пронацисте»? Чија je уствари идеја «пронацистичка концепција Димитрија Љотића»? Зар се смеју у науци да идентификују појмови национално и националистичко? Може ли се једна оваква празнозвучна флоскула, као јефтина пр-опаганда за неуке, да прими као материјално истинита? Може ли етички идеалиста Љотићевог типа бити апологета фашистичке доктрине? Ако би узели као тачно, да je начин поздрављања код сусрета људи у јавном животу израз оданости и поштовања, где се поред устаљеног хијерархијског односа изражава одобрење или сагласност с извесним амблемом, онда се при првом кораку реакције Димитрија Љотића, на предлоге и тенденције, које нису биле у складу с унутарњим расположењем овог националног првака, изразило оно што je у потпуности и врло јасно депласирало пронацистичку, тј. националистичку оријентацију Димитрија Љотића. Он je уствари као југословенски оријентисани Србин, већ самим тим фактом депласирао једну такву инсинуацију. Међутим за то постоје далеко реалнији докази, где je он сам себе лично излагао одијуму побеђених. Љотић je искључио из редова чланства «Збор» неколико врло активних чланова своје организације, као што су били: професор Велибор Јонић, Данило Вуловић, др Данило Грегорић и др., који су се упорно залагали за «Хитлеровски поздрав дизања руке», који се, сходно 223

њиховом мишљењу требао да уведе као официјелни поздрав «Збораша». Али ш та да се каж е даље? Ми касније видимо Велибора Јонића у улози министра просвете у Недићевој влади, а његовог сина у разним улогама, које нису биле компатибилне онима, којих су се прихватили Недић, ЈБотић, Аћимовић, па чак ни сам Велибор Јонић. Но поред овога ми видимо и извесне парадоксалне моменте, који уствари, како год били проанализирани уносе сувише много конф узије у односе. Боривоје Јонић, југословенски краљ евски пуковник и брат министра Јонића, као командант пука Зетске дивизије, бива заробљен у априлу 1941. и послан у немачко ратно заробљеништво, да би већ крајем године био ослобођен заробљеништва као болестан. На почетку 1942, видимо га у рангу ђенерала према ук азу ђенерала Недића, а затим у својству команданта Српске држ авне страже. К асније га видимо у редовима бораца Д раж е М ихаиловића, а затим постављеног пред Д раж ин преки суд, где се свакако мора са жаљ ењ ем да констатује та чињеница без обзира у чему су леж али разлози томе. К рајем 1944. и почетком 1945. видимо га уБечу, где се писменим путем обраћа Димитрију Љ отићу, да би га овај примио у Добровољачки корпус, који се тада налазио у Словенији, што ЈБотић великодушно и чини. Напослетку видимо ђенерала Јонића у Америци где, како каж е народ, «сипа се дрвљем и камењем» против Љ отића и љотићеваца. Ма да се мора лојално да призна, да je једино добро, које je Бог делио у форми људске ламети, подељено на задовољство свију и свакога, тј. нико се не ж али, да je Бог био ш крт према њему, илак се морамо да позовемо на онај стари патетични узвик Црногораца: «Е сад се, јуначки сине, снађи!» К акви се зак ључци могу извући из овог галиматијаса? Je ли трагична ситуација српског народа током рата указивала на негативне стране оног кобног «Ја>'? П остављање потпуковника И лије К уки ћа на место пуковника Мушицког, открио je суштину оног сукоба, који данас нико не ж ели да евоцира, јер се уствари мален проценат комплетне истине траж и. Ч ији je интерес налагао, да се на једном осетљивом месту нађе потпуковник Кукић? Н епријатељ и Димитрија ЈБотића су хтели да наметну човека, који би деловао под фирмом ЈБотића, а на Љ отићеву штету. Значи да су персонални моменти играли улогу. Требало je преко ђенерала Недића остварити ж ељ у ђенерала А лександра Стојановића и пуковника Окановића, који су, како се каж е, били обреновићевци. Међутим, да би се ови наметнули требало je гарантовати сарадњу групе Богице К ујунџића, а затим и групе »еглачких агената и комунистичких ш пицлова који су се закривали иза леђа Танасија Динића. Уствари траж ило се компромитовање ЈБотића убацивањем антиљотићевских елемената у Добровољачки корпус, да би се тако наш ли кооптирани у њ, поред осталих, и изразити анти-љоти224

ћевци као што су били поручник Павлица, поручник Мирослав Николић (каснији атентатор на Милоша Масаловића), капетан Воја Јањанин, капетан Коцић и др. Штавшпе, међу овима je било л>уди који су одбијали ношење добровољачких амблема, да би тиме опонирали идеји «Збора», а капетан Ђорђе Кујунџић, шеф Оружно-техничког отсека СДК, чак јавно критиковао ЈБотића и «Збор». Поручник Павлица у згодном моменту с транспортом муниције пребегао je четницима Драже Михаиловића, што уствари и није било потребно, јер према речима које ми je потврдио сам војвода Јевђевић, Димитрије Љотић му je лично рекао приликом њиховог састанка и разговора у Словенији, да он сматра Дражу својим командантом, слично оном случају ђенерала Боривоја Јонића, чије су јединице служиле као заштитница равногорским корпусима приликом отступања, тј. напуштања Србије. Овде се ради о разним мотивима. Људи блиски капетану Ђорђу Кујунџићу сматрали су да je он тајни Дражин човек у «Збору», тј. СДК. Међутим он je био криптокомуниста и спада у оне ретке чланове СДК, који су остали у Београду и сачекали комунисте. Он уствари није ни прогоњен, јер je доказао власти да je помагао партизане из резерви којима je руковао. Касније je отворио радионицу четака у Београду. Потпуковник Илија Кукић je на суђењу изнео у своју одбрану, да су га «... родољуби у крилу Недићеве владе послали у СДК да би ометао колаборацију...» На питање: Да ли се овде радило о освети над Недићем или Љотићем, или обојицом, ми кемамо одговора. Уствари пре би се смело констатовати, да су икицијатори расчишћавања ситуације у «Збору» и ван њега имали право, свакако с идеолошког гледишта. Истина, из овога се не би смело да закључи, да «Збор» није наступао с успехом у убацивању својих људи у одиозне организације, који су у крит и ч н р ш моментима одигравали улоге достојне пажње. У конкретном случају могло би се говорити о трагичним последицама једног међунеразумевања. Не негирајући националну оданост ниједном од ових честитих Срба, овде се може са жаљењем да констатује метода борбе, која je била лишена принципа, где je недостатак сарадње међу симболима замагл>ивао ону потенцијалну опасност, која je уствари била и најевидентнија. Неколико преживелих српских родољуба, ЈБотићевих телохранитеља, нису сакривали — као што још увек не сакривају — своје изразе о ЈБотићевом незадовољству с читавим током ствари. Међутим овакви моменти изазивали су иреакцију, која je исто тако била лишена обективног принципа. У круговима «Збора» породила се идеја чишћења субверзивних елемената блиских влади «Народног спаса» исто као и онлх зборашких присташа који су се дистанцирали од ЈБотића и његове групе. То су били углавном масони, прокомунистички елементи, корупционаши, црнорукци и сл. Никла je идеја елимини225

сања извесних елемената активних у политици окупиране Србије. Међутим ти моменти почивају на верзијама, од којих многе, по свој прилици и неће добити званичну форму и потврду. Према једној верзији део оданих националиста у ареалима «Збора» дао je сугестије, да се један део сумњивих јавних радника у Београду има да елиминипго на сваки начин, међу које су спадали: Ц ека Ђорђевић, Танасије Динић, Драгомир Јовановић, Управник града Београда; Светомир Крстић, начелник Комесаријата за цене и наднице, Велибор Јонић, Владимир В елмар-Јанковић (последњи тројица као отпадници «Збора»), поред неких офидира, који су били блиски «Збору» преко Недића и његових људи. Према истој верзији за елиминисање ових људи били су: Михаило Олћан, др Стеван Иванић, Стеван Ћ урувија, Владан Вујовић, инж. Симеон К еречки и др. О каквој се форми ликвидације, тј. елиминисања, улога или примени радикалних мера, радило, остаје такође на верзијама. Исто тако остаје неразјаш њеним сав тај комплеке, можда из моралних обзира и разлога. Међутим извесни моменти су ми послужили као основа мојем закљ учку, да je примена и најрадикалнијих мера имала свога оправдања. Из мојих дугих разговора с министром Танасијем Динићем у Салцбургу, током неколико месеци у 1945. години, добио сам утисак, да je његова суперлативна хвала министра М илана Аћимовића н алазила свој мотив у Аћимовићевом игнорисању Димитрија ЈБотића и његове организације и напора, како пре тако и током рата. Дал>е, Динић je објашњавао разлоге његовог става према немачко-комунистичкој ш пијунки Вери Пешић мотивима нужности обавештења, тако да би Динић имао увид у све «карте играча». Динићу није сметао ф акат, што je ова била комунисткиња. Да ли се може узети као чињенично, да су чланови «Збора» остајали индиферентним према оваквим радњ ама и ставу? У току истих разговора, Динић ми je излагао свој став према совјетским обаЕештајним факторима у времену његових периодичних борављења у Прагу од 1930. до избијањ а рата. Према његовим анализама био je изразито просовјетски склон, што je, свакако, уколико je тачно, морало да га доведе у сукоб са «Збором». Према Динићу je министар Велибор Јонић исто тако имао толерантан став према просовјетски оријентисаним елементима у Србији, што се донекле може да објасни улогом неких чланова његове породице, чије активности током рата «Збор» није могао да прати равнодушно. Осим тога, Динић je био у врло затегнутим односима с министром Олћаном, који je као супруг унуке војводе Ђ ура Петровића, био фанатично одан Црногорцима, да би веома замерао Динићу, који je, како je говорио стајао под «сукњом Вере Пешић», која je у анимозности Динићевој према Црногорцима н алазила одлично сретство комунистичке пропа226

ганде међу Црногорцима широм Србије и Београда. Међутим Динић ми je у току ових разговора признао да je спасао каснијег Титовог министра Владислава Рибникара, што je узео као доказ да није његова анимозност према Црногорцима имала покрајински, већ само индивидуални карактер. Колико je ово у односу на Црногорце тачно, испада из круга мог сазнања, али други део ове историје ми je познат јер je заиста 12. децембра 1945. Рибникар послао своје одане људе из Београда да «пребаце» Динића из Салцбурга у Југославију у току ноћи, све под руководством мајора Леонтића, који je у тој акцији био Рибникаров конфидент. Из даљих разговора с Динићем сазнао сам и његово мишљење о извесним функционерима у полицијској служби у Београду. Према Динићу, Драгомир Јовановић и Цека Ђорђевић су били обичне «жандарчине» и примитивци. Међутим ову квалификацију није знала да ми потврди кћи Драгомира Јовановића, кад сам je интервјуисао у Салцбургу и питао о неким детаљима о њеном оцу. Она се правила немом и невештом. Међутим један други моменат из овог комплекса уверио ме на сопственом примеру, до које су мере људи мрзели један другога, али из чисте тврдоглавости. Кад сам у својству генералног секретара Националног комитета Краљевине Југославије у Салцбургу, чинио ситне услуге бескућницима, једног дана направио ми je посету др Ђоко Слијепчевић, где сам се с њим упознао. У моменту кад се Слијепчевић нашао у канцеларији Комитета, нашао се у соби и бивши министар Љуба Пантић, али није хтео да учествује у разговору између др Слијепчевића и мене, већ нас je проматрао из једног ћошка велике сале секретаријата. Кад сам завршио разговор са Слијепчевићем, и овај напустио салу, пришао ми je Пантић и у скоро нервозном стању рекао: «Ви као Дражин борац правите злочин према Србима и Југославији, кад овако пријатељски примате ,Збораше’ и чините им услуге...» Министар je добио мој одговор, али je веома разочаран напустио просторије, да се више никада не видимо. Међутим, парадоксално, нико од наших пријатеља у тој установи, не диже свој глас револта, кад смо Претседник комитета, Стеван Трифунац и ja, дали Америчкој команди гаранцију за ослобођење прогона хрватских политичких првака и бивших министара др Ивана Пернара и др Торбара, који су се налазили пред прогоном због повреде неких девизних прописа, тада важећих у Аустрији, а иза тога омогућшж Мачековом делегату при Комитету, инж. Бажу Вучковићу да с уредним папирима отпутује у седиште шефа Хрватске сељачке странке у циљу пропаганде великохрватске идеје. Конкретно, сваки однос осим оног међусрпског има да се сматра политичком мудрошћу, док онај међу Србима подељеним на партије има да води истрази до победе једног мишљења идентификованог с 227

принципом. У многим од ових момената треба тражити мирођију коју je додавао у Обавештајно одељење СДК криптокомуниста, банкар Петар Никезић, који je под фирмом служења ЈБотићу, уствари служио ствари Секуле Дрљевића и маршала Тита, што je требало да значи, да je борба против комуниста и комунизма била мање интересантна од личног обрачуна на коме je требало градити принципе уместо обратног става: окупљања личности и мобилисања снага око већ освештаног националног принципа, чији императив није смео бити предмет дискусије .Но колико се у томе ишло у раскорак, навешћу једну епизоду, која се збила на нешто ближем отстојању од места мог боравка и деловања. У јеку Битке на Неретви и успелих операција четничког од~ реда под командом мајора Гојнића у нападу на село Дрежницу у кориту Неретве, нашао се у штабу мајоровом, ђенералштабни мајор Боривоје Радуловић, изасланик Драже Михаиловића, у својству олсерватора тока битке. Нашавши се међу Црногорцима у некој кровињари на обали реке, мајор Радуловић je почео са својом критиком «зборашких елемената» међу борцима Драже Михаиловића, затим нападом на командно особље црногорских четника, које се нашло у операцијама у Херцеговини, да би отпочео са својим нападом на личности ђенерала Ђукановића, пуковника Баје Станишића због њихове «политике с Италијанима», да би у претећем тону изразио и ове речи: «.. .После ликвидације комуниста приступићемо ликвидацији зборашких елемената међу Црногорцима...», а затим на врло груб начин ућуткао неке од својих позивних колега у Гојнићевом штабу. Међутим кад су комунисти навалили на четничке положаје и почели да четнике растерују широм Источне Херцеговине, ђенералштабни мајор Радуловић, заборавио je на зборашке елементе међу Дражиновцима, надао се у бекство главом без обзира, да би се нашао у Никшићу, и ту предао италијанској команди своју чеетиту пратњу, да би je Италијани интернирали, а он сам продужио у правцу Цетиња, да би се нашао под «заштитом» Италијана, све у знаку витештва. На његову критику тока Битке на Неретви, добио je одговор од команданта Мостарске бригаде, капетана Милутиновића, речима: «Да се не налазимо где смо, ja бих ти, Боро, сасуо седам метака у чело...», јер je Милутиновић из непосредне близине посматрао стање ствари у том моменту. Међутим велика je штета што му их «није сасуо», јер би у том случају четнички борци били лишени једне љигаве креатуре, која се са својом радио-станицом и пратњом упутила на фронт с футролом за географске карте — секције о бедру и налицканом фризуром, тачно у тону свог изгледа којим се поносио док се кицошио београдским корзом, да би ваљда на тај начин импонирао оним сељацима, који су се требали да супротставе комунистичким хијенама, док су интелектуалци грађанског реда и офи228

цири, негде у далекој позадини или грађанским кавеницама, чекали на волшебни исход ове битке у духу оне латинске: Deus ex machina, да би се и наиван могао да запита: у чему су симболи сагледали услове своје победе? где ме спољашн>и изглед Дражиног делегата потсећа на ону пакосну епизоду, коју илустрира Јован Дучић у својим «Писмима» (Градови и химере, СКЗ, Београд 1940, стр. 106), кад занешен дражима излетишта, каже: «Тип ове Холандкиње што са мном путује, то je жена која у љубави уноси сву истанчаност неке блазиране фантазије, и која од осећања прави интриге. За њу je љубав мрачна сплетка. Док je оваква жена само оргија наших чула, она je безопасна; али кад постане и нашом духовном потребом, она je страшило. Кад je једном мом пријатељу, који зна да чита судбину, пружила била руку да je прочита, он je дуго гледао у њен сребрни длан, и запитао je осмехнуто и збркано; «Чију судбину да прочитам овде? Вашу или моју?’ . .. Њему није требало него да придржи за часак њен длан, и да за тренутак о њој мисли, пак да се осети ухваћен. Добри сентименталац после тога побегао je на Запад место да je прати на Исток. И ја сад имам неподељено задовољство да гледам истовремено ово топло море и ову духовиту жену, која води своја два мужа, поносна и глупа као и два лабуда из немачке бајке, правећи с њима шалу у коју je метла сав свој бесмисао о љубави и срећи. Кад je синоћ силазила са палубе у своју кабину да спава, завритла je разговор са својим рсфаком, који je немачки царски гренадир, овим речима: .Примећујем, драги рођаче, да човек, који се одвећ дружи с коњима, постане најзад магарац’. ..» Но, Дучић je имао срећу, да се читавог свог века креће излетиштима, па ништа у животу и није сматрао ни трагичним ни озбшБним. Кажу, да се родио под срећном звездом. Карактеристично je, да се ова логика мајора Радуловића, важећа пре тридесет година, сматра још увек законитошћу у редовима Дражиних бораца у емиграцији, међу којима се налазе и такви, који се слободно крећу са својим еспапом на стази Сједињене Државе-Југославија, да би под заштитом комунистичких власти у ужој отаџбини регулисали своје послове на задовољство и власти и посетилаца; уживати гостопримство комунистичког режима у земљи, а затим се уредним папирима враћали натраг у печалбарство, да би одмах под заштитом америчких власти, дигли свој патриотски глас против комунистичког терора у земл>и, што јуначки борци под четничким амблемима слушају с побожношћу уз бурне аплаузе, док се, на пример, још увек «Збораши» сматрају отпадницима, тј. издајницима српске ствари у духу ове полтронске логике, али без икаквог објашњен>а у чему се састоји то отпадништво, осим чињенице што су кроз видовитост евог идеолога и доброг дела његових следбени229

ка још пре скоро тридесетпет година назрели оно што се зачело током рата, да би се једни издајници закривали иза «необавештености», што данас, међутим, други раде свесно и плански, потврђујући својим концептом, до које мере западне демократије могу у интересу својих себичних цил>ева и у борби за концесије, да издају политичке принципе у име којих позивају народе« на барикаде!», да би тако на један врло нечастан начин трговале с народима који упиру своје погледе у начелност својих западних протектора. Тим варљивим надама насео je и онај народ комеје служио сам «Збор», који je, на другој страни, могао да уочи, да се од овог елемента, који се данас размеће својим ретроактивним патриотизмом у ареалима «савремених демократија», не M o ­ ste да очекује ништа више осим наклапања и траћења времена, да би овај ипак живео у уверењу и илузијама, да je заиста надошло време ове бољшевичке логике према којој треба ђенерале посадити «за пријеклад и запећак», а Криленке поставити на чело армија. Вероватно тим се моментима настоји да прикрије оно што се не жели да зна. Међутим, нажалост, постоје случајеви, где чак идеолози највишег ранга, нису начисто с премисама као компонентама својих закључака, али да истовремено настоје да ове огласе принципима, и да на њима, произвољно узетим, формирају борбену идеологију. Колико фатално закашњење! — и бесмисленост. У врло исцрпној инструкцији, коју под бр. 166/61. од 18. јула 1961. године, претседник Удружења бораца КЈВ «Дража Михаиловић», упућује свим својим подређеним органима и секцијама, а под отсеком 1/6. — «Васпитање чланова у идеолошком смислу», каже: «Није на високом степену. Зато се догађају чести неспоразуми и несугласице. Претседник констатује, да још увек известан број чланова не познаје наша равногорска идеолошка стремл>ења и разлику између национално-политичке улоге Равногорског народног покрета са једне — у последњем рату — и «четништва» из прошлости са друге стране, које претставља наставак наших српских традиција. У емиграцији четништво je вештачки створено у некакав покрет, који као да je стајао упоредо са Југословенском војском у отаџбини. У вези с овим претседник констатује, да се je на овом пољу — у расчлањивању ова два појма — са наше стране мало учинило за последњих десет година...» Тако претседник констатује. И он je заиста имао право, кад je тако «констатовао» ако сматра ону «нашу страну» делом своје активности. Међутим, да je он прочитао предавања одржана у току 1957, 1958. и 1959. на Равногорском народном универзитету у Чикагу, од којих je читава серија објављена у «Равногорској библиотеци» бр. 1-4, дошао би до сазнања сасвим супротних сво230

јим «констатацијама», јер je однос Равногорство-Четништво, у интерпретацији Равногорског комитета за Америку, расправљено на строго научан начин, тако да у том смислу нису требале никакве инструкције специјалне природе, већ се на скелету идеја изнешених у овим предавањима погла да изгради читава идеолошка структура и то најнаучније «надградње», да се послужим језиком научних социјалиста. Међутим, ако претседник Удружења сматра, што се може да изведе из тона и «констатација» да ће он расчистити појмове Равногорство-Четништво, стојећи на платформи, «да je четништво (као некакав покрет) стајало упоредо с Југословенском војском у Отаџбини», онда он до расчишћених појмова никада доћи неће, и то из простог разлога, што je Четништво било, онакво какво je било, стварност, док je Југословенска војска у Отаџбини била фикција, а основна идеја уграђена у темеље Удружења, je далеко негативнија од оних мисли које су у емиграцији од Четништва «вештачки створиле некакав покрет...», што исто тако стоји у складу с претседниковим «констатацијама», које у себи не садрже ништа материјално осмишљеног осим празне реторике, којом се негира узајамност чињеница Четништво-Равногорство. Кад би људи били начисто с појмовима, све би се несутласице лакше избегавале, а доследност идеолога била комплетнија. Идеолошки се не може Четништво подређивати Равногорству, већ се последње има да схвати као филозофија или национално-политичка функција претходног, која маколико била критички осматрана или интелектуалистички брањена, изазиваће «неспоразуме и несугласице», јер се Четништво може да тумачи само национално-патриотским језиком, док ое експериментација с ЈВУО не може да прими као експликативна метода којом се може да правда афирмација једног или другог. Кључ решења те проблематике наће се тек онда, ако се ЈВУО огласи армијом Равногорске револуције, тј. квалитативном надградњом Четништва као материјалне базе, јер je сваки четник по природи тог односа равногорац, док сваки равногорац не мора да буде четник, чему служи као пример сама улога претседника др Брашића, при чему накнадна теорисања о «појмовима», могу да служе објашњењу суштине, исто тако мало, колико ће теорија односа, анализирана с гледишта Удружења послужити само L'art pour l'arf — циљу. Изграђивање антиреволуционарне идеологије, тј. расчишћавања појмова на скоро три деценије после трансформисања социјалистичко-револуционарног заноса у економско-иолитички еистем, може још једном да одведе оном јаловом пурлартизму или да остане са свим својим ефектом на арени академисања. Зар расправљање сада о ономе с чим се требало да буде начисто пре уласка у револуцију, при чему се и у том случају могло да постави питање смисла тог знања, док ово, које се сада пабирчи по велеградовима Америке, у циљу задовољења ам231

биција, ни у ком случају неће ући у категорију практичног знања. То се може извести из следећих супротних примера. Велика je штета, у интересу аутентичности, што M. Т. Матинац у свом делу (Промашени животи, Сиднеј 1970, стр. 137-138), није изложио фотостат документа на коме базира своје излагање, кад каже: «На дан 3. маја 1942. године изјутра курир из Београда донео je лично и предао Никићу као команданту 7 одреда у Прељини једно писмо запечаћено са 5 печата и на личност. Никић ме je позвао у његову канцеларију, где je те ноћи спавао и показао ми писмо рекавши ми да га и ja прочитам. Прочитао сам писмо које je потписао пуковник Масаловић, као шеф кабинета претседника Српске Владе генерала Милана Ђ. Недића. У томе се писму Масаловић обраћа Никићу као ултра националисти и износећи податке да ће у току од 9. M a ­ ja 1942. године ђенерал Дража Михаиловић са пратњом да прође преко територије за осигурање 7 одреда, тражио je од Никића да се ђенерал Дража ухвати по сваку цену жив. Циљ тога пребацивања je одлазак у Црну Гору. По прочитању овога писма ja сам ћутао док ме je Никић посматрао. Како Никићу нисам ништа одговорио, то ме je он упитао шта мислим о садржају тог писма. Ja сам му одговорио да то писмо није мени упућено и да ja имам своје дужности у 7 одреду. На то ми je Буда Никић рекао: — Сви су у претседништву владе полудели... шта они мисле да ћу ja свога наставника из Војне Академије и васпитача да хватам и то ж и в а... Нека дођу они да то ураде. Дражу сам видео и био са њиме на састанку још док je био у Ужичкој П ож ези... и ja Будимир Никић нећу да га хватам». Будимир Никић као «Збораш», у овом случају декларисао се већим равногорцем од свих оних Дражиних следбеника, који су се у емиграцији прихватили равногорске линије, а ставили су се у опозицију комунистима тек онда кад су им ови посредним путем ставили до знања, да су им спремили «омчу», не зато што су се против њих борили као равногорци, већ зато што су издали аманете, којима су се заклињали док су сањали о својим синекурама у комунистичком рају. Никић у овом случају није издао аманет, већ му се посветио за разлику од оних, који су правили екскурзије око борбених линија као делегати или ових, који се размећу својом борбеношћу, слично мајору Радуловићу, који се као чланови четничких организација широм света не стиде својих улога преко којих се директно и индиректно бацају блатом на четничко име. Разумеју ли такви Дражини следбеници шта они са тиме раде и шта то значи. Да ли се постављају пред питање смисла организација којима се ови намећу као активисте? Да ли je Буда Никић издао свој аманет или ови који се сходно 232

понашају? Какве je принципе борбе бранио мајор Радуловић, кад се шетао поред борбених линија као делегат Драже Михаиловића? Истина део ове критике и апологије базира на претпоставци аутентичности Матинчевих анализа. Нажалост, те принципе борбе нису знали да бране чак ни они које je народ дигао на ранг симбола. Овде ћу навести један случај који ми je близак сећању због тога, пгго сам човека о чијој се судбини радило, познавао лично и то далеко пре избијања рата. Радило се о трговачком путнику намештеном код фабрике ималина «Жишад» у Београду, Васи Анђушићу, родом из Зете јужно од Подгорице. To je уствари био тигг аристократе, кавалипа и националисте пуног шарма. Говорио je неколико европских језика. На децембраских изборима 1938. године био ie кандидат на листи «Збора» за срез Подгорички, да би добио 31 глас. Рат и револуција затекли су га у Подгорици, да би приступање оснивању тајне организације Националног покрета, била његова иницијатива, на чему су одмах почели да сарађују ппуковник Михаило Мугоша, мајори Димитрије Бољевић и Реља Пилетић, порезник Јован Бољевић. водник Никола Зец и др. Почетком матра 1942. Анћушић je с пушком у руци пошао у Зету, да са свог кућног прага гони комунисте. Тако je Анђушић развијао борбену акцију до краја рата, тј. до јесени 1944, о чему ми један далеко бољи познавалац Анђушића, Марко Вукашевић, поред осталог, пише следеће: «Кпајем септембра 1944, доитао ie код мене у Голубовце, праћен једном тројком, Душан Павловић. У Зети се тада налазило око 2.000 четника. Једна моторизована немачка дивизија, пролазила je поред нас и није се на нас окретала, као ни ми на њу. Будно je пратила кретање савезничких авиона и према згодним приликама отварала ватру на њих. Позвао ме je Павловић да са мном о нечему насамо продискутује. Познавали смо се отпре. Павловић ми je саопштио у поверењу, да je дошао овамо, да по Павловом наређењу ликвидира Васа Анђуигића, али да ми то мора претходно да саошпти. Ja сам се просто запањио, па и не претпостављајући, да се овај можда шали, ствар одмах узео најозбиљније. Потрешен вешћу, био сам кратак: Слушај Душане! Ja овог момента идем у штаб код Павла, а ако се Васу ишта догоди, док се ja вратим, теби главе на раменима неће бити! Душан je био пркосан, а мени припретио ,да ствар не бих компромитовао!’, али он сматра да се наређење има да изврши, а ако га ja будем ометао или наређењу станем на пут, он ће га лично убити. Појахао сам бицикл и упутио се у кућу Јола Кркелића, у којој je био смештен Павлов штаб, у селу Загоричу на другој страни Ћемовског поља. Павле je у међувремену пошао у Бјелопавлиће, где je у заједници с мајором Милошем Павићевићем требао да организује младеж од 18 до 20 година као Трећи доброво233

љачки пук. У штабу сам затекао Сава Вукадиновића, који je поред положаја Делегата Врховне команде за Црну Гору, Санџак, Албанију и Боку, био и начелник Павловог штаба. И чим сам му ствар предочио, овај je сео и написао налог Душану Павловићу, а затим га мени уручио да му га предам. Налог je гласио: да по пријему овог налога има да се одмах врати у ову Команду. Никакав задатак према Анђушићу не треба извршавати. Ако овоме и длака с главе буде фалила, ти ћеш своју изгубити... Кад сам овај налог уручио Душану, уз усмено објаигњење, овај ме je крвничким погледом одмерио и рекао: ,Ти ћеш ми ово твојом главом платити!’. .. Да би ми Вукашевић на крају писма додао, после разних уметака. ,Нешто доцније, тај исти Павле, именовао je Васа Анђушића командантом целе Зете, Кад смо се кренули у повлачење, Васо je на челу од око 550 Зећана ову напустио 5. новембра 1944. године и пошао онамо где je Павле наредио, — у смрт ! ...» Sapienti sat!

Код оваквог чувања принципа борбе десило се на том истом подручју и то, да, на пример, највећи издајниди Српства: Митар Лаковић, Благота Мартиновић, Душан Вучинић, Никола Тијанић, Богдан Шаковић и др„ не буду суђени или као осуђени су стајали под заштитом изразитих комуниста, адвоката Вука Вучинића и Блажа Јовановића, док je, на пример, Шћепан Лазовић био стављен под слобо «3» зато што су му деца и зет Алекса Станић, били комунисти. Тако се десило да се чак и имена замењују: уместо стављеног под «3», Николе, који je убијен, јављено je име Драгутина Тијанића (тако je записано на стр. 116 друге свеске ове Енциклопедије); уместо убијеног судског писара Василија Радичевића, јављено je, да je убијен тумач за италијански језик код карабиљера, Стево Бајковић, који je према накнадним подацима умро од рака. Уместо без стварног разлога убијеног Буте Абдовића, јављено je да je убијен Јован Вујановић, који се према најновијим подацима још налази жив и здрав у Подгорици, док се о активности тумача за немачки језик, при Команди места у Подгорици Boje Ивановића ћути, јер je био увучен у немачку службу слично комунисти Андри Станићу, кога су комунисти угурали као цензора на главној пошти у својству италијанског функционера. О деликтима Митра Лаковића нико није ни водио рачун. Убачени комуниста, тумач код италијанског ђенерала Мариа Мориа, Вуко Мараш, с муком je био приказан као комуниста, да би га напослетку сам Марио оеудио на смрт и стрељао. Међутим нико није узео за зло професору Николи Волкову и инж. Ракочевићу, који су служили Немцима као «тумачи». Да, али до ових нису могли да стигну они чистунци типа мајора Радуловића, а комунистима Југославије ионако није стало до истине, а још мање до правде као елемента социјалне релеванције. 234

Ако je, на пример, свемоћни Лека Ранковић био за то, да се именује пуковником Удбе у октобру 1944. године Генерални конзул Независне Државе Хрватске и Павелићев агент у ратном Београду, Иво Винцетић, Хрват-усташа, зашто би било важно за Тита да се прогони један Благота Мартиновић у Подгорици, који je с балкона Општинске зграде узвикнуо у априлу 1941: Срећна вам слобода, Црногорци!, или зашто не би Титова влада «помиловала» Хрвата-усташу, Владу Минтаса, шефа протокола Министарства иностраних послова Независне Државе Хрватске, и поверила му улогу саветника за питања протокола Вјекослава Прпића, шефа Спољнополитичког одбора Хрватског сабора и незваничног министра иностраних послова. Но овоме се не треба најмање чудити, јер je ђенерал Иво Прпић, Начелник генералштаба хрватског домобранства у Независној Држави Хрватској, био стављен под Титову заштиту чим се Тито нашао на власти, да би Прпић служио као заштита свом синовцу Вјекославу, а изнад тога имао пуну слободу за одржавање веза с последњим Начелником генералштаба НДХ, ђенералом Федором Драгојловом, који се налази као избеглица у Швајцарској. Шта je на ово рекао Лека Ранковић, кад му je Тито саопштио: да je то Титова ствар и у његовој руци одлука, да ли да се Прпић прогони или не? Зар су према овоме кривци они, које je наручена пропаганда огласила кривим, што мајор Радуловић није разумео, и поред чињенице, да je имао поверење старијих, али с пуним неразумевањем своје улоге. Но овај несрећни излет изасланика без војске, завршио се једном далеко тежом епизодом нешто касније, кад се одани четнички борац, ваздухопловни мајор Андрија Весковић, који je у ери Битке на Неретви, командовао једном комбинованом јединицом, јер му je корпус био остао у позадини, пошто je овај у току операција у правцу Далмације, направио дубок клин у партизанску територију према Имотском, био касније повучен, да би у току операција у долини Неретве његова јединица била разбијена, а он се с разбијеним остацима своје војске повукао у правцу Миљевине, на том путу срео с Дражом на Грацу изнад Фоче, да би после једног поновног неуспеха, Дража изкалио свој бес над Весковићем. To je овога изазвало да подвикне Дражи: «А где je ваша војска, господине ђенерале?!», да би притом хватајући се руком за пиштољ, био шчепан за прса од стране свога ађутанта, поручника Рајка Нововића, који се у том моменту налазио на месту разговора оба команданта, верујући да je нагли и озлојеђени мајор Весковић у стању да учини једно непромишљено дело у односу на Дражу Михаиловића. Какве je последице све то повукло, остало ми je непознато, али се зна да je Дража лично преузео команду, јер није могао више да поднесе размирице између Остојића и Ђуришића. Извршена je реорганизација једног дела црногорских јединица, формирањем трију 235

јуришних бригада, и то једне под командом мајора Милоша Павићевића, друге под командом Леке Лалића, и треће под командом поручника Бранка Ђурашковића. Весковићу je био поверен сектор Фоча-Шћепан Поље, да би по несрећи на том сектору доживео морални слом у очима свога команданта, што je важило за све четничке јединице које су имале да чувају обале Дрине у циљу ометања комунистима покрета према Хан Пијеску, Но ова војска, после тромесечног крварења, није била за борбу. Неколико месеци касније, мајор Весковић и поручник Нововић погинули су од комунистичке руке у близини својих места рођења. Исто онако како je вођена борба у Србији против комуниста, и поред сјајне спреме српских националиста, тако je вођена у току саме Битке на Неретви! И заиста, никада се није у једном страшном рату идеја победе парцелисала личгош амбицијама кроз самоуверење или свест и веру у сопствену менталну способност, као што je био случај с надионалним потезима у борби против социјалистичке револуције у Југославији, где je од ефекта победе или пораза на српском сектору зависио исход ове револуције не само у Југославији, већ на читавом Балкану. Овде би два момента могла да укажу на трагику активиста, који не предвиђају збивања. Черчил je свим сретствима оспособљавао Тита и балканске комунисте за борбу против националиста. Међутим кад су увидели да Совјети преко Черчилових штићеника могу да изађу на Егејско море, тада су Черчилу добродошли они Немци који су бранили грчке обале од Британаца. У преводима мемоара Хитлеровог министра наоружања, Алберта Шпера, можемо да се сретнемо и са овим пасусом, који доноси «Политика» у броју тд 31. децембра 1970. године. «Сећам се једног јединог случаја у коме je Хитлер био спреман да се нагађа с непријатељем. Касно ујесен 1944. године, британска средоземна флота отсекла je немачке трупе на неким грчким острвима и ови се нису могли пребацити на копно. Британска надмоћ била j e огромна, али су се ови Немци у специјалним конвојима — који су каткада измицали «испод носа» британским крстарицама — ипак пребацили на грчко тло. Суштина договора коме j e кумовао Јодл, а Хитлер га одобрио, чинећи тако јединствен преседан, састојао се у томе да за узврат Немци држе солунску луку док се Британци не искрцају. Ц ш б j e био да се спречи да Солун евентуално заузму совјетске трупе». Међутим писац дела нигде не каже, да су се ови Немци слободно кретали Балканом и Британци их на повлачењу нису сметали, али су «за узврат» уништавали српска насеља, да би управо они градови који су служили као мостови Немцима били уништавани, али без иједног погинулог Немца. Истина, тих дана je говорио немачки ђенерал Кајпер, да Немди знају где ће 236

бити отсечени, али не снагом (в. стр. 192-194, друге свеске ове Енциклопедије) Англо-Американаца, већ југословенских комуниста. Немачки ђенерал Ерих Шмит-Рихберг, пита се у својим мемоарима: зашто Британци не пресекоше Немцима отступницу дуж Албаније, Црне Горе, Херцеговине, Србије и Восне; Хрватске и Славоније, већ их чекаше на меки у Словенији? Ко je о овим моментима у крилу српске ратне политике размишљао? На ово питање, као други део алтернативе, даје ми одговор, изватком из својих забележака, ваздухопловни капетан Бранко Н. Јовановић, један од активиста у равногорском предузећу, кад каже: «О повлачењу Српских националних снага — ,Равногорских одреда, Јединица Српске Државне Страже и Српског Добровољачког Корпуса’ — са територије Србије, није било ни говора све до првог преласка Дунава од стране Руских Оперативних Јединица и почетка њиховог наступања ка унутрашњости Српске Државне Територије. 19. септембар 1944. године затекао je прве Руске јединице на територији Србије, док je 21. септембра отпочело масовно пребацивање Руских снага и њихово наступање ка Нишу, у једном правцу и ка Београду, и другом. 20. септембра отпочиње расформирање Команде Источне Србије и распуштање јединица Источне Групе Равногорских Корпуса до тада под командом пешадијског пуковника за Ђенералштабне послове, Велимира Пилетића. Проглас о овом расформирању и распуштању равногорских јединица потписан je од стране пуковника Пилетића, стигао je у штаб 2 Београдског Корпуса, 28. септембра 1944. године. Команда Српског Добровољачког Корпуса и јединице Српског Добровољачког Корпуса на територији Србије, отпочеле су припреме за планско и организовано повлачење 22. септембра 1944. године, тако да су последње јединице Српског Добровољачког Корпуса напустиле територију Србије 28. септембра 1944. године. 3. октобра 1944. године у 5 часова поподне одржан je састанак Команде Београда коме су присуствовали Командант Београда, помоћник Команданта Београда, Команданти 1, 2, 3 и 4 Београдског Корпуса. Предмет дискусије био je: ПОВЛАЧЕЊЕ Команде Београда и свих јединица на територији града Београда. Командант Београда издаје заповест за повлачење, које je имало отпочети у зору 4. октобра с тим да се најдаље до 11 часова пре подне све јединице и сама КомандаБеограда нађу у реону Великог Села, где ће се извршити формирање колона и отпочети повлачење под командом Команданта Авалског Корпуса. Јединице Српске Државне Страже на територији Групе Београдских Корпуса добиле су наређење од стране Врховне Ко237

манде, пренето им од стране Команданта Београда, да отпочну са повлачењем 5. октобра ујутру правцем Београд-УмкаСвилеува образујући заштитницу Врховне Команде и Равногорских јединида у повлачењу...» Ми из свега овога видимо пуну оданост Дражи Михаиловићу од стране оних који се оптужују. Међутим остају нејасни моменти који су дали профил назирањима; недостају елементи за концепције. Јесу ли људи помишљали на оно што ће наступити кад су се Руси нашли на граници Србије, према којој су под управом Недића комунисти били немоћни. Недостаје нам објашњење о ставу Милана Недића према свим оним комбинацијама који покренуше борбени елеменат према западу уместо покрета ка истоку. Недостаје нам могућност увида у интимне мисли Драже Михаиловића, а следствено и његов однос према онима који му служише као заштитница. Ми видимо Равногорце и Недићеве одреде у пуној хармонији; видимо Добровољачке јединице у пуној хармонији с овима, али не видимо хармоничан однос на троуглу Дража-Милан-Мита. Ту се код објашњења врше нагађања. 28. Народно расположење, ма колико било изражено кроз склоност бораца на пожртвовање, у четничком случају разбијало се, поред наведених момената, о још један спруд који није могао бити обиђен. Ко je од нас могао на терену Југославије, да се супротстави у својој пропаганди Русима и Енглезима, а нешто касније и Американцима? Док je због психолошког и историјског оптерећења и склоности скоро свију Балканаца према Русима антисовјетска пропаганда била унапред осуђена на пропаст, на другој страни Енглеска, као кула слобода, није такође смела бити дирнута. И у једном и у другом случају такав покушај je добијао печет колаборатерства и проосовинске склоности. Акламирањем Тита и комуниста од стране западњака сва су уста антикомунистичког елемента била зачепљена. Д окјеонм удро прикривао своје планове, док се не дочепа власти, Енглези су тиме хтели да прикрију своју слабост и капитулацију пред Совјетима. Каква je убедљива сила требало да се наметне у својој пропаганди и да укаже на нешто сладуњавије, да би могла да позове људе на борбу голим рукама, кад се према њима налази комунистичка армија, коју су потајно помагали сви окупатори Балкана; којој су Италијани крајем 1943, благодарећи захтевима западних Савезника, дали наоружање за сто хиљада борада; Енглези помагали разарањем српских градова, и то искључиво четничких насеља, које су обасипали својим бомбама по захтеву Врховног штаба HOB и ПОЈ; Руси дали највећу моралну, а затим фактичку материјалну подршку у традицијом оптереће238

ном народу?! Ово je све нашло своју рекапитулацију у оној му~ н>евитој преоријентацији бугарских окупационих снага на Балкану, које су се од априла 1941. до јесени 1944. године сматрале посадама осовинских сила односно Немачке, да би после септембра 1944. биле претворене у Народно-ослободилачку војску, која je за рачун маршала Тита освајала Јужну Србију. Немачки војни стручњаци се и данас у чуду питају: како то, да се Савезници одрекну чак и покушаја да ступе у додир са немачким снагама које су се управо од јесени 1944. па до пролећа 1945. кретале кланцима Балкана? Зашто им не пресекоше отступницу и то, како сами немачки команданти тврде, једним скокомиз Јужне Италије преко Отрантских врата у Албанију, за што би им требала свега једна дивизија бораца? Шта je навело Енглезе и Американце да «не пожуре темпо потпуног немачког слома на Балкану...» (Erich Schmidt-Richberg, Der Endkampf auf dem Bal­ kan, Heigeiberg 1955, s. 77), па да тиме истовремено прекрате ратно крварење за најмање шест месеци? Овде треба дати онај прећутани одговор: Енглезима je било лакше жртвовати напоре Немаца и Југословенских комуниста, који ће се међусобно клати, него да се сами уплићу у ствари за које су се огласили ненадлежним. To je нешто касније изразио у својим записима један амерички дописник, који се управо тих дана, после разговора са Титовим комунистима на тлу Италије, вратио у Лондон да Черчилу реферише о свом одушевљењу за ове «чудне борце» како их овај назива, да би овако објаснио један моменат из тог свог одушевљења са југословенским комунистима: «Неколико месеци касније ja сам о свему овоме реферисао у Лондону лорду Маргесону, Черчиловом блиском сараднику. ,Ох’, узвикнуо je, упућујући ми свој прекорни прст, ,то je исто оно што су и нацисти, Хитлерова младеж’. Нисам знао шта бих му одговорио. Вероватно, у извесном смислу имао je право...» (Eric Sevareid, Not so Wild a Dream, New York 1946. s. 374). Ако ce сада свему овоме дода и она фатална изјава Краља Југославије, ондами, који смо проживели, као «бегунци с гробља», ту страшну еру, можемо да се у чуду запитамо: зар je могуће водити толико безобзирну политику према својим савезницима и до толике мере бити окрутан према слободарском симболу једне државе и народа и од њега захтевати чак да каже оно што се коси са свим својствима човека, који рачуна са вољом народа и симпатијама тог народа према њему? Тиме je учињен злочин према владару Југославије, у име чије je проливена крв народа, сматрајући га симболом слободарства. Издају коју су Савезници учинили према Дражи Михаиловићу и Равној Гори не треба разматрати са гледишта политичког опортунитета, већ са гледишта принципа. Та се издаја не би смела да веже чак ни уз политику Совјета, јер je та политика уствари остављала «отво239

рена врата» и за четнике Драже Михаиловића, који, ако не би били тотални победници, сигурно не би били у онаквом степену поражени- да je имао ко да води њихову ствар у иностранству. Стаљин се није заносио романтиком песничких душа у том проблему, како то жели да објасни један чувени совјетски фељтониста, кад каже: «Тај народ није само бранио слободу, већ je изградио нову државу. Он није проливао крв за Краља; за сопственика рудника цинка и бакра; за великосрпске шовинисте или Мачека. Тај обичан свет желео je да буде господарем у свом дому. Нова Југославија родила се и одњихала у замагљеним планинама Босне и брдима Црне Г о р е ...» (Ilya Ehrenburg, European Crossroad, New York 1947, s. 69).

Ho да je Еренбург додао мисао: « ... Да je тај народ јаче осећао потребу за харојским делима него за позитивним резултатима...», комплетирао би политичку истину уместо ове бласфемије социјалистичког речника, човека који никада у свом животу ни о чему не изрази истину. Ова прозирна глазура совјетског песника у прози попуцала je одмах чим се ова књига појавила на руском језику. Њ у je стварност била разголитила и пре њене појаве толико, да се није ни читала у оним круговима који су знали поенте Стаљинове спољне политике, чији je невешти тумач био Еренбург исто толико колико je Тито био тумач Стаљинове политике на Балкану. Од њих ни Дража ни ми његови саборци нисмо тражили никакво тумачење. Ми, штавише, нисмо рачунали чак ни са њиховим тумачењем наше унутрашње ствари, исто као што нисмо рачунали са издајом од стране западњака. У томе се састоји уствари и сва тежина те издаје. Совјети нас нису могли да издаду, јер се издаја може да веже само уз онога на чије се разумевање и потпору апелује. Ми смо у првом реду апеловали на помоћ западњака, са којима су нас везале присније споне формалног карактера. Совјети су могли да ускрате сваку помоћ четницима Драже Михаиловића и да ју je он тражио од њих. Међутим, нема разумевања за ускраћивање помоћи овима од стране западних савезника кад се она од њих тражила! Напротив, из свију доступних докумената јасно произлази да су оптужбе против четника Драже Михаиловића дизане не директно од Совјета, већ од Британаца, па тек онда од Совјета; прво од југословенских комуниста, па тек онда од Совјета. Повод овој трагичној констатацији даје нам Моша Пијаде у својој критици совјетског става према Титу и југословенским комунистима, кад je скинута глазура с рђавог метала, где Моша јавно анализира оно што су Совјети интимно мислили, кад каже: «У тој великој инсценацији није у Југославији остало ништа свето. ништа часно, ништа достојно да се назове људским. Све, дословно све je претворено у нашој садашњици и у на240

iuoj ближој и даљој прошлости у шпијунажу и издајство, у служби империјализму и гестаповштини. Цели наш народноослободилачки рат био je само једна гестаповска махинација. Цела крвава ослободилачка борба вођена je од 1941. до 1943. године према жељама Хитлера и за његов рачун, а од 1943. даље према жељама Черчила и за рачун англо-америчких империјалиста, а увек je била уперена једино против Совјетског Савеза! Још давно пре рата, у Шпанском револуционарном рату, сви су југословенски добровољци били само оруђе Гестапоа... И сва та варварски свирепа најезда фалсификатора историје, историје која се одигравала пред очима целог света и коју су народи Југославије градили својом свешћу и својим крвавим жртвама, треба да те исте народе превари и баци на колена. Фантазија фалсификатора у измишљању клевета и у извртању истине доиста je безгранична...» (Моша Пијаде, Велики мајстори лицемерја, Београд 1949, с. 37/8). Можемо лако да претпоставимо да МошаПијаде у1941. и1942. години, кад je градио «пасје гробље» код Колашина и «јустифицирао» националисте бацањем живих у јаме на Радовчу, није мислио да ће на овакав начин да обрачунава с онима којима се заклињао, јер су ови гледали ствари другим очима. Но без обзира на све оно ортачко у овој политици, ми ни у ком случају не можемо да примимо, да су Совјети према четницима били злонамернији од Британаца, «традиционалних пријатеља». Радило се о форми, да би се сачувала садржина. Тврди се да се још и данас налазе читаве групе Срба-четника у Русији, које су Руси у 1945. интернирали. Није искључено да су Руси с овом снагомрачунали. Британци су поступили обратно; трпали су четнике у сточне вагоне и предавали комунистима, да их ови бацају у јаме. Чак су предавали оне српске официре из четничких редова који су појединачно по неколико пута успевали да побегну из комунистичких логора Енглезима, да би их ови без милости понова предавали на ликвидацију комунистима. Овде треба поставити питање, како успе да се спасе Анте Павелић и трезори хрватске Народне банке, кад су ови требали да прођу оним истим стазама на којима су хватани четнички борци Драже Михаиловића? Значи: Павелић je могао да прође али четници не! Како прође читав усташки Генералштаб кроз борбене линије Британаца и не би предат комунистима? Ту не треба очекивати никакву сатисфакцију за нас увређене тиме што je неколико бедника у усташким униформама похватано од стране Енглеза и предато Титовим дивизијама. Издаја учињена према нама није депласирала Дражину идеју као део једне идеологије, већ je депласирала веру Дражиних бораца у реч западњака, који су том издајом довели до злочина са њихове стране предавањем комунистзша својих савезника не разумевајући им околности и услове под којима су се борили. 241

Ми, који смо преживели хекатомбе наших саборада, који су се нашли у власти Британаца на граници Аустрије у мају месецу 1945, на личним искуствима објаснисмо себи став ових према Дражи Михаиловићу, који je с правом као Србин националиста, изрекао оне трагичне речи на адресу својих британских савезника приликом свог боравка у Липову у Црној Гори, у лето 1942. године. Оно што су Енглези тражили од Драже Михаиловића и равногорских бораца за време рата, они никада из патриотских и егоистичких побуда не би хтели да раде или ураде у својој отаџбини. Уосталом, још пре две хил>аде година рекао je славни Плутарх, да je «незахвалност одлика великих народа», што се у случају Равне Горе у свој својој трагици и обистинило. Међутим код разматрања случаја Драже Михаиловића, као идеализатора једног новог, бољег и здравијег друштвеног реда у послератној Југославији, требало би промотрити неколико момената, који гледани изнутра нису остали без утицаја на нејасност, конфјузију, делимичну непопуларност идеологије Равне Горе, што се судбоносно одразило на његово наметање у земљи и његово срећније тумачење у свету. Вера у западне демократије, како код Драже, тако и код највећег дела његових следбеника и сабораца условљавала je и његов директни наслон на ове, уз полагање наде да ће оне бити покровитељи његовог подухвата. Ово je политички подгрејавано и фактом што се избегличка Југословенска влада нашла под њиховом заштитом. Овај моменат у идеологији Равне Горе као чисто политички, довео je један део српске јавности у индиферентан, ако не и непријатељски положај према Дражи Михаиловићу. У практичној примени пријатељство западњака према Југославији у међуратном периоду подигло je и један вал мржње према њима. Код свију окупираних народа Европе за време рата та специјално антиенглеска црта избијала je на сваком кораку. Та мржња je нарочито била дошла до израж аја код Француза, а затим код малих народа Европе. Енглеска леденост у понашању, ниподаштавање интереса малих, употпуњавала се донекле оним својствима Американаца, која се крећу између два негативна лемента у политици: наивности и површности. И у једном и у другом случају отсуство духовне продубљености дражило je осетљиве душе Балканаца, при чему су се Срби управо током овога рата нашли у центру пажње. Од њих се тражила борба и жртва, али се за њих није имао ко да заложи, да им помогне. Добијао се утисак да je свим савезницима Југославије тј. Драже Михаиловића, стало до тога да ови крваре него до прилога који су ови требали да даду савезничкој ствари. Овај трагични моменат направио je у очима многих националиста Балкана чак и Немце симпатичним, јер док су комунисти убијањем Срба ово приказивали као јуначка дела Народно-ослободилачке војске, а српске жртве претстављали као жртве окупатора, Са242

везници су такве своје саборце обилно помагали кријући се иза флоскула да je комунистичка борба под Титом идентична оној под ђенералом Де Голом, Бенешом, Черчилом, Рузвелтом и другим демократским лидерима. Тако су се дешавале и такве сцене, да национална породица сакрива немачког војника у својој кући, да га не би народни «ослободиоци» масакрирали. Такво масакрирање војника широм Балкана тражили су западни савезници од својих савезника на Балкану — југословенских комуниста, при чему je снага личне препоруке у њиховој армији зависила од доказа, колико je који од ових њихових јунака, «убио Немаца». Мржња према Енглезима била je добрим делом карактеристика владе Милана Недића. Поступак Енглеза према Недићу био je уствари њихов одговор на то његово држање током рата. Недић није звао Немце да му дођу у Србију као ослободиоци, али кад су дошли — схватио их je као стварност. Он их није сматрао савезницима, али je био немоћан да их покрене тј. отера из Југославије. Подешавао je држање према приликама. Он je био војник по позиву, а политичар по нужди. Он никако није био за то да се за главу једног Немца као члана групе од скоро сто милиона плаћа главама једне стотине Срба као чланова групе од непуних десет милиона. Да су се Немци у 1940. искрцали на Британска острва, Черчил би се нашао у Отави, а сер Освалд Мосли би постао Гаулајтер Велике Британије. Сигурно je да Черчил не би захтевао код таквог стања да се жртвује сто Енглеза за једног Немца или да се онемогући прелаз преко какве реке чети немачких војника, Черчил такође не би захтевао да се дижу у ваздух британски скупоцени мостови, зграде или читава насеља. Но и кад би то Черчил тражио из Канаде, Британци га сигурно не би следили. Тако je он прогласио све оне који га не следише у тој жељи сарадницима са окупаторима. Овде ћу навести један случај који се десио пред мојих очима и то у данима борбе између четника и Немаца у околини Требиња и Дубровника у септембру 1944. године. После повратка мајора Војислава Лукачевића са Краљеве женидбе из Лондона и четничког војводе Петра Баћевића из Каира, од лета 1944. године отпочела je снажна пропагандна акција Војислава Лукачевића да се разбије јединство четничке команде, тј. да се изазове напуштање Драже Михаиловића од стране његових најближих сарадника, углавном виших официра, који су му били подређени као команданти. То су били сам Лукачевић, Петар Баћевић, Зарија Остојић, Павле Новаковић, Лука Балетић. Затим се настајало да се за акцију придобије Павле Ђуришић у Црној Гори и ппуковник Велимир Пилетић и Лзуба Јовановић у Источној Србији. Паралелно овој акцији у земљи ишла je акција у иностранству где су били предвиђани као за243

меници Дражини, алтернативно, ђенерали Ђукић и Милојко Јанковић. Акција у иностранству je пропала због безизгледности, а према легенди потпуковник Јовановић je одбио сваку помисао на тако нешто, са чиме je обесхрабрио самог Пилетића, који je према верзијама, био склон да упадне у клопку. Групи Лукачевић-Баћевић придружио се као цивилно лице новинар Вељко Кривошић, који се тих критичних дана налазио са својим пријатељима завереницима на путу према Италији, и задрж ао се у селу Кифину Селу код Невесиња ради хватања везе са подморницом, која га je требала да прими. Каквом се важном мисијом бавио — то нико од нас није питао, чак није ни смео да пита! Да би се тој акцији дала популарност, набачена je мисао да се Енглези спремају на искрцавање на јадранској обали и да траже да их неко од четника Драже Михаиловића прихвати. Поред те преваре тврдило се да je Дража Михаиловић против тог подухвата, и да ови, да би остварили свој план, желе да издвоје један део војног вођства из надлежности Драже Михаиловића. што су и урадили формирањем «Независне групе националног отпора». Тако нам je на почетку септембра 1944. најављено да се та група са својом војском спрема да прође североисточном Херцеговином у правцу јадранске обале — да би срела Енглезе. Једна маса прогласа овог новог покрета преплавила je Источну Херцеговину. Кад смо примили и разумели те прогласе, нас неколицина цивилних и војних команданата Херцеговине састали смо се у близини Невесиња да се посаветујемо: шта да радимо? Док сам ja лично одржавао контакт са Лукачевићем, да бих сазнао било шта о ствари, њихова пропагандаје за ту ствар придобила и команданта Невесињског војно-четничког корпуса, капетана Милорада Поповића, премда су извесни народни прваци (као што су били војвода Петар Самарџић, војвода Радојица Перишић, Митар Давидовић поред мене и других), ту ствар гледали с подозрењем. Један од још живих, тадањих команданата, капетан Вељко Реметић, вероватно више по инстинкту него по сазнању, у поверењу затражи, да се сви потписници тих прогласа поубијају као обмањивати војске и народа. Природна ствар, та je Реметићева сугестија била одбијена. Војска се кренула 14 септембра 1944. године из Источне Херцеговине у правцу јадранске обале. Колико je све то било перфидно припремљено, било je јасно из држања мајора Лукачевића, који je мени лично рекао дана 5. септембра, приликом нашег разговора у селу Оџаку код Невесиња, да ће он неутралисати комунисте, као одговор на моју напомену да ће у случају напада четника на Немце, комунисти спонтано извршити напад с ле~ ђа на четнике. Да je та намера, према Лукачевићу, била остварена, уверио ме je да je успео да дотури једно писмо ђенералу Влади Шегрту, тадањем команданту 29 партизанске дивизије, 244

који га je доставио на надлежност Пеку Дапчевићу. Тиме je била, с друге стране, обманута наша јавност у Херцеговини. Шегрт je на Лукачевићево писмо примио одговор: Извршите одмах напад на четнике! У том смислу ое развијала између 21. и 28. септембра 1944. године битка између четника и Немаца на сектору Требиње-Дубровник у борби за приступ обали, који су браниле јединице немачке «Вражје дивизије» под командом пуковника, а каснијег ђенерала Фишера. Немци су били изненађени борбеним еланом четника и у ноћи 27. септембра стајали пред предајом. Исте Ho­ hn, комунисти 29 партизанске дивизије извршшне напад на четнике и деблокираше Требиње, а затим Дубровник. Карактеристично je, да тадањи помоћник команданта за Југо-исток, генерала Лера, генерал Шмит-Рихберг, не наводи у својој студији разлоге ове битке, исто као ни име јединица које су се тукле са Немцима. Приказујући стање на обали Јадрана у септембру 1944. он каже: «.. .369 легионарска дивизија претрпела je северно од Дубровника осетан пораз Била je лишена скоро читаве артилерије и тешког пешадијског наоружања...» (Der Endkampf auf dem Balkan, s. 71). Немци cy ce за овај пораз тешко осветили породицама свију оних четника Херцеговине за које су мислили да су учествовали у овој борби. Ма да ја у тој борби нисам учествовао, јер се са њом нисам ни слагао, Немци су моју породицу прогласили таодима и предали Хрватима на огавну «јустификацију» у њиховом концентрационом логору Јасеновцу. Ово исто важи за случај капетана Реметића, чија je жена такође била проглашена таоцем и под сличним околностима убијена. Ни он такође није учествовао у тој борби! Довољно je било да се зна да je неко четник Драже Михаиловића и да буде осуђен. Нашавши се у унакрсној ватри између Немаца и комуниста 29 партизанске дивизије, четници се у бекству повлаче у правцу северне Херцеговине. Немци их стварно нису могли да гоне јер су били, тако рећи, разоружани, док су комунисти према наређењу самог Пеке Папчевића остали на својим полазним линијама. Деблокирањем Немаца они су извршили задатак, тј. спречили су четницима додир са морском обалом. Крећући се са око двеста заробљених Немаца и око две хиљаде натоварених коња ратног плена и свога прибора, четници су на овом путу требали да прођу и кроз малено градско насеље Љубиње, које je држала нека слаба комунистичка посада. Изненађени ноћним упадом четника у град, комунисти се разбеже на све стране остављајући све своје реквизите четницима и закључан подрум неке зграде у коме су држали своје затворенике четнике, међу којима су се налазила три или четири немачка војника. To je била група сужњева прљавих, вашљивих, изгладнелих брадатих, смрдљи245

вих и намучених. Четници су одмах разумели ствар и били срећни што су ослобођени. Немци, не 3H aivhn о чему се ради, питају да ли ће четници да их поубијају. Ови им дају одговор да четници не убијају своје заробљенике. Тако се сва та кавалкада крене према северној Херцеговини. Крећући се по врлетним стазама, једном четнику «запну за око» ципеле на ногама једног од ових заробљених немачких вспника, па му каже: «Де, ти, јуначе, скини те T B o i e ципеле, а ja ћу теби дати ове Moie опанке», показујући му прстом на своје ноге. Показујући према неким брдима у правцу севера, каже: «Кад дођеш твошма онамо, добићеш нове ципеле!» Оват Немац, свакако обрадован што ће се опет наћи мећу свотома без речи скида своје ципеле и размена се изврши одмах без протеста. На самој граншш измећу Невесињског и Коњичког среза, Ко~ манда опетзативник тединипа преда!е заробљене немачке вошике, кагтетану Вељку Реметићу, команданту Оперативне зоне Северне Херцеговине и Јужне Босне, да се он бтоте о овим заробљенииима и да наће начина ла их лаље преда немачкот команди у Коњихгу. О томе ми je Реметићу у свом приватном писму саопштио следеће: «Зароблчених Немапа бмло ie 830. Али размена ie извтштена само за 60, у два пута по 30. Остали cv имали по наоеђењу Салатића, да се потттатву v Б о с н у , у Роматтепски к о р п у с . за дал>е транспортовање BpxoBHoi Команди. Мећутим, нема1'ући могу^ности за њттхову мсхрану, а и с обзипом на хаос кош 1е тада владао у Херцеговини, те општу мучну нашу ситуацију у то време, што ти je познато. наредио сам ле се разместе по сеоским кућама оела Б о р и и , Језеро, Кула, Чичево и Главатичево. Одатле cv се они растгоштали на све стране. Једни су се дочепали Мостара, други Коњипа, трећи Сарајева, свакако уз помоћ разних сељана ла их не би хранили. А нешто мало их пало у шаке партизанима. Размјена ie извршена на путу измећу села Бшела и села Борни, 1 км од последње куће села Бш*ела. Разотена ie утврђена писменим путем са командом њемачке војске у Коњицу, посредством жена — оељанки из села Бшеле. Уговорено je било да се обустави обострано свака непршатељска aKtpiia 6 часова пре и 6 часова после размјене. Немтш су пристали на све услове, Koin су били: у првој размпени олрећена количина лекова и санитетског материјала за сваког Немца, а у д р у г о ј размтени одрећена количина хране по једном Немцу. ГГрви мо1 захтјев je био замјена за четири запоб.љена четника за Koie сам имао податке да су одведени у Коњиц, али cv Немци одговорили да HeMaiv ни^едног заробљеног четника. Намој поновни захтјев, наводећи имена и тачно време кац су доведени у Коњиц, те гдје су затворени. Немшг су писмено одговорили да су ти четници убијени у затвору од стране хрват246

ског домобранског одреда који je имао на чување затвор у Коњицу. Размјену je вршио у моје име рез. поручник Стево Граховац, као мој помоћник и командант Коњичког среза, а од стране Немаца један мајор редовне војске...» Никоме од нас четника није падало на памет, да врши било какву освету над овим бедним сужњевима. Ону бедну храну коју cv имали наши војници имали су и они. Уосталом гутали су све оно што им се нудило. Разумевали су своју ситуацију и били су благодарни. Мени je лично причао Стево Граховац о сусрету немачког мајора са предатим заробљеницима. Прво питање немачког мајора било je, како су се четници према њима понашали? Одговор je био, да су они били задовољни држањем четника и као људи и као бораца. Онај са поцепаним опанцима на ногама, жалећи се мајору на судбину његових ципела, добија одговор од мајора: «Па то je рат!» У једној картонској кутији предао je мајор Граховцу једну скромну количину санитетског материјала за капетана Реметића као замену за ове војнике. Количина хране била je исто тако скромна. На томе се свршио спор, али се родила кавлификација «да четници не убијају Немце». Као по некој чудној вољи судбине, на неколико недеља после ове примопредаје немачких војника, а у непосредној близини места где je ова извршена, исти ови четници капетана Реметића, управо по његовим директивама, а у утакмици између њих и Немаца односно Хрвата, отимају се о живот и смрт неколико америчких авијатичара, којима je судбина била доделила да се боре на живот и смрт у једној громади кроз коју се пробија река Неретва као жртве једног оштећеног «Либератора», који се враћао са бомбардовања Аустрије или Мађарске, да би у близини села Борци нашао свој крај. О томе Реметић у свом приватном писму каже следеће: «,Либератор’ јепао нанеколико стотина метара од селаБорци (северно) према Неретви. Један део посаде спасен je од нас (ja имам њихова имена негдје у мојим папирима, али у моме хаосу тешко ће ми бити да их пронађем); смјестио сам их у кући Ђуре Драганића у селу Језеро, код Борачког Језера. Други мањи део (3 или 4) пао je у руке Немаца и Хрвата у Коњиду и Хрвати су их одмах побили, што je сигурно јер je провјерено. Један je подлегао повредама добивеним при паду, а један пао мртав, убијен метцима из Коњица док се спуштао. Хрвати су пуцали на оне који су се падобраном спуштали и падали изван њиховог домашаја». Реметићеви четници успели су уз велике напоре да из рушевина овог авиона извуку два полумртва авијатичара, од кспих je један носио ознаку: Sgt. Edward A. Grube, 39571879 — 460t'о Bomb Gr., а други je носио ознаку: Sgt. Walter Slack, Nr. 14167196 247

-460 Bomb Gr. Поред ових нађени су мртви: Tugie W illiam G. Nr. 39461396 T. 43 - 4 B, а други Moore Thomas G. No. 0-711002 - T. 43-A. Мртви cy били одмах сахрањени у селу, док су ова двојица живих били пренешени у село Језеро и смештени у кућу Ђ уре Драганића, ранијег железничког службеника, који je као комуниста био одбегао од куће. Та je кућа била уствари и најпогодније место у селу за смештај ових рањеника. Ови су авијатичари постали четнички пацијенти и лечени су уствари оним лековима, управо из оне исте апотеке. коју je као санитетски материјал добио капетан Реметић од Немаца за предате немачке заробљенике. Податке о овим лицима дао ми je капетан Реметић неколико дана касније кад сам се на његов позив нашао на овом подручју да бих се сам уверио v судбину ових четничких штићеника. Четници ни у овој прилиди нису делили своју човечност на категорије према пријатељима и непријатељима. Све оно што су жене мештанке имале укуснијег у својим домовима донешено je овим четничким пацијентима при чему се прибегавало и «бабским лековима» тј. оним «мелемима» које Ha­ ine сељанке праве од домаћих лекова за опекотине. Тај свет их je неговао као своју децу. Н а једном тада сакатом енглеском језику споразумевао сам ое са њима, али je то било равно скоро потпуном неразумевању, јер док они нису били у стању да отворе уста, изговарали су своје речи кроз зубе да их je било тешко разумети и бољем познаваоцу енглеског језика. Кад су оздравили тј. кад су се били толико окрепили да се могу кретати нашим козјим стазама, капетан Реметић их je отпремио у Врховну команду, тј. штаб Д раж е Михаиловића, који се тада налазио негде у Босни, да би били отпремљени у своје базе. Да ли се ико од ових савезника сетио имена капетана Реметића? А ко не у знаку дуга који он не тражи, оно бар у знаку пажње из захвалности. Он je вршио своју војничку дужност и у једном и у другом случају. Словио je као један од најхрабријих бораца под четничком заставом у историји четништва. Награђен je био од Драж е Михаиловића тј. од Њ . В. Краља, највећим војничким одликовањем: Карађорђевом звездом с мачевима. У сваком случају то je и заслужио.

Но сада се поставља питање, како су се понашали југословенски комунисти према онима који су тражили њихову заштиту или случајно стигли у њихову власт? Они су их тачно делили по интересу што су они могли имати од тих својих штићеника. Једне су примали са помпом; друге су толерисали с муком, а треће убијали, чак им и главе откидали. Колико ми се чини и једна од хумки једног таквог несрећника још и данас обележава место где je остао на једној леденици у кориту реке Неретве опет у близини овог места на коме се одлучила судбина ових немачких заробљеника и америчких бродоломаца. Овде се, свакако по причању, радило о оном несрећнику који je из непозна248

вања ствари у Југославији пошао у смрт. Тражио je од комуниста да му покажу пут којим ће стићи у подручје под контролом четника Драже Михаиловића. Тако се нашао на свом путу у вечност. Негде у близини Главатичева или у врлетима између Калиновика и Главатичева налази се та хумка која покрива кости тог незнаног јунака. На свом лутању по том кодручју неко му je при пролазу указао прстом на ту хумку. Ово je све настало из приче која не значи нека «историјски доказна факта». 0 каквој се личности радило, остало je тајном. Реметић ми одговара на моје писмо о томе, следећим речима: «Име официра (Чеха или Пољака) не знам. Уосталом о томе немам никаквог сјећања и изненаћује ме та чињеница коју наводиш. Знам да су комунисти убили једног енглеског официра негде код Фоче или Калиновика и то убиство импутирали четницима. А и неког другог страног официра негде у котлини Неретве испод Улога али не знам о коме се радило и када je то било...» Радило се о мајору Торенсу Атертону. Истина je, да се после четврт века тешко и сећати детаља који су у доба збивања били свакодневна појава, сасвим обична и нормална у тим околностима. Но поред тога остаје оно што се дубоко упечатило у наша сећања и што ће нас пратити до краја нашег живота и надживети нас. По логици југословенских комуниста, Черчила и Британских војних мисија, требало je ове Немце на месту поубшати. То би била према њиховој логитди истинска борба ггоотив Немада односно искрена оданост четничких бораца «демократској» ствари. Све што je било другаче оквалификовано je као «сарадња са окупатором». Ч ак ни мени као старешини породице, чије je дете од четири године морало да искуси казиу немачког таоца није падало на памет да се било чиме укаже нејунаштво према овим заробљеницима, који су се нашли по туђој вољи у врлетима Херцеговине и подрумима комуниста, исто као што сам ое сасвим искрено радовао кад сам видео два младића из далеког америчког света, како испитивачки немо посматрају опаљена лица и брадате појаве горштака који се крећу око њих, да би у једном сасвим непознатом свету наишли на човечност која дадан спада у легенду. To je v то време било још теже, јер се читаво село излагало немачком огњу и мачу, ако би се у трагању за овим авијатичарима на њих наишло у селу. Но сада треба ствари погледнути с једне друге стране. To je управо она страна која најтеже и тишти, не само жртве једне перфидије, већ и све оне који су часно служили народној ствари као идеалисти — националисти.

29. Комунистичка партија Југославије уборби за отимање овласт, поставила се према окупатору са патриотским узвицима: «На ба24»

рикаде! З а слободу!», исто као и сам Дража Михаиловић. Међутим, њен први корак био je политички мудрији и психолошки далековидији од Дражиног. Она се у првом реду наслонила на Совјете тј.Русију, која у свести балканских народа изазива митска надахнућа кроз историјско оптерећење у првом реду, а затим кроз надувану пропаганду, да ће се рат свршити после неколико месеци иза избијања рата 22. јуна 1941. године. Тако je Компартија Југославије пропагирала Совјете као стварне савезнике, док je тим самим пристала уз западњаке које je као спремније могла да користи материјално. Њени идеолошки савезници били су Руси, док je западњаке сматрала ортацима. Ма да je то била најобичнија обмана светске јавности, тј. да je Тито одан Стаљину или Стаљин Титу, њихов однос се на широком међународном плану сматрао хармоничном целином. Ма да je та обмана дошла до изражаја чак и током рата, они су оба успевали да очувају хармонију ради виших циљева. Ти су циљеви били код Тита освајање власти помоћу Стаљина, а код Стаљина извлачење Балкана из руку западњака преко Тита. Што je њихов однос ушао у акутну фазу током 1944. године, за нас националисте сваки иеход тог односа после 1944. био je практично без интереса. Ми смо били већ 1943. после Техерана битку изгубили. Војно-стратегијски и тактичко-политички, сходно погледима како западњака тако и Совјета, читаво тежиште ствари и једне и друге антиокупаторске групе посматрано je кроз призму њихове туче против окупатора, тј. њиховог чисто материјалног допрнноса, фактичког уништавања физичке снаге овог. Комунисти, схватајући исправно, тај моменат, прешли су одмах на изношење фантастичних цифара о уништеним снагама окупатора и још фантастичнијег броја непријатељских дивизија, које су на поднебљу Југославије закочиле комунистичке снаге. Ово je све било гарнирано фантастичним потезима о ослобођеним територијама, да би према Иљи Еренбургу ова цифра из~ носила оно што машта фалсификатора може да исконструише: 650.000 нацистичких бораца подељених на 35 дивизија рвали су се против 1,400.000 партизанских бораца који су се стално тукли са 450.000 немачких оперативних војника... да би се на храју запитао: « Да ли je људско памћење толико отупело да се овакве жртве могу да забораве?» (European Crossroad, s. 68/69). Да je Иља успео да прочита Резолуцију Коминформа од 28. јуна 1948. и њене додатке од новембра 1949, вероватно се не би усудио да овакву измишљотину озваничи својим именом, и поред оданости комунистичкој ствари, јер je тиме доказао колико je био склон да за јефтине паре продаје свој карактер — верујући, вероватно, да je и његов љубљени «вожд» Стаљин гледао на те лажи око Тита и за Тита истим очима. Но пошто се Иља Еренбург разумевао у војничке ствари колико и «магарац у кантар», како то каже наш сељак, то je он и смео да напише овакву из250

мишљотину, не знајући, ваљда, шта значи арена бораца од два милиона војника и манипулација у герилском рату с милион и по ратника. Па то би и за оне јунаке из Толстојевог «Рата и мира», као стручњаке за герилу, изгледало фантастичним! Да ли je Иља Еренбург знао (а могао je да зна) да су Немци мирне душе могли да пренесу Београд у Шварцвалд, а Италијани Сплит у Пијемонт поред те фантастичне ратоборности комуниста, да je то било технички могуће, јер такву армију није била у стању да изведе на фронт ни целокупна Југославија, чак скупа са свим оним хрватским, италијанским, бугарским, мађарским и немачким политичким и војним функционерима, који су се по градовима Балкана јавно возили службеним превозним сретствима, да би на тај начин били имуни код својих сусрета с комунистима. Ту није било разлике између немачких полицијских органа и Павелићевих министара и ђенерала; бугарских команданата у Јужној Србији или италијанских у Далмацији. Штавише, да je Еренбург мислио стручно у ствари, не би никада смео ни да помисли, да je Компартија Југославије мобилисала милион ипо војника за борбу против Немаца, а још мање да су оперисали против пола милиона, немачких војника као оперативне војске, ако се ту не убрајају и оне дивизије које су прошле Балканом према Леванту и Африци. Но у духу оне ј-ош актуелне староцрногорске максиме: нас и Руса, овакве су бубњајуће фразе уродиле Титовом победом, моралним компромитовањем Савезника и Стаљиновим понижењем. У тој утакмици аполитички дух четништва није могао да издржи услед неразумевања стања ствари. Западњаци, као што сам раније напоменуо, интересују се само оним вулгарним странама живота, које су окренуте према њима и директно их драже и то у духу формалног прагматичког поступка. У том смислу je ствар југословенских комуниста пропагирана не као изношење истине о стварима, већ као приказивање жеља као стварност. Дража Михаиловић као војник од позива није био склон да се служи измишљеним подацима. Ово je на једној страни било исправно, али je на другој било катастрофално по његово предузеће: неисправно je оценио значај пропаганде у модерном рату, тј. рату лишеном ритерских својстава, — рату у коме су војници били само технички органи док су војни стратези били невојници; рату у коме су политички циљеви одређивали смисао војно-стратегијских потеза. Дража je наступао као војник са врло мало политички еластичних момената у свом предузећу. Конкретно, он није схватио оно од чега je зависила његова популарност, уколико би се смело рећи да je он могао себе да направи популарним у очима светске јавности као пандан Титу. Строго узето, он није био дорастао да се хвата у коштац са оним тешкоћама политичког карактера, на које као војник у земл.и деполитизиране војске није ни обраћао па251

жњу, To je одиграло фаталну улогу у његовом предузећу ма да се може врло лако да разуме. Равна Гора са својом идеологијом приказана je светској јавности од стране њених противника као покушај рестаурације, а не као идеолога социјалне, националне и реалне револуције, оно што je у ствари требало да буде. Но то што je требало да буде она није успела да јасно изрази од самог почетка, тј. она није била у стању да разбије оне фаме о Југославији и «српском хегемонизму», које je у редакцији комуниста исто колико и наци-фашиста исвих непријатеља Југославије као државнецелине изван и изнутра било идентично. Међутим уместо расправљања својих односа према комунистима на практичан начин, Равна Гора се сукобила са свим и у свим правцима. Домаће непријатеље није успела да поцепа или неутралише, њене браниоце у свету није чак ни познавала, док су je западни Савезници сматрали, тек тако, узгредним ортаком. Осим тога Равна Гора je прешла на најслабије форме одбране, оптужујући југословенске комунисте пред Владом у изгнанству приказујући их као разбијаче борбене слоге, док међутим она није знала да се у тој истој Влади налазе људи који су то разбијање слоге у земљи узели као део програма својих група или партија. Они су као такви тумачили ствар Равне Горе у великом свету. Тако je Равна Гора постигла обратан ефекат: Тито се приказао као борац за слободарске идале, док je Дража прво осуђен морално, као «сарадник са окупатором», а затим и «правно» као «ратни злочинац». Међутим та историјска лаж имала je у основи оно, што je као прирођено Равној Гори ова носила своје зло у оеби. Равногорци су одигравали улогу лојалних чиновника у једном административном сиегему, и то по врло старомодном калупу, што их je лишило својстава револуционара на терену. И з политичке перспективе разматрано, борба Равне Горе током рата у потпуности je оправдавала околности под којима се Југославија нашла у рату на почетку априла 1941. године. Као што Југославија није имала објективних, а скоро ни субјективних услова за борбу. тј. исто тако Равна Гора, гледана објективно, није имала услова за победу. Њ у су пропагирале у земљи амбициозне осредњости и у војничком и у политичком смислу. Међутим поред те чињенице која бруји врло трагично, чак и сви они за Ko­ je би се смело рећи да су били просечни или изнадпрооечни нису знали да се боре. Равна Гора и Равногорци су знали само да гину, да се муче и да страдају. Њихови непријатељи комунисти, поред свих ових елемената у згради Равне Горе, знали су да се боре паметније.Они су успели да поцепају непријатеље, а да за своју ствар заинтересују све пријатеље. Они су у односу на себе, а истовремено против идеје Равне Горе, спријатељили чак и оне, који се никако не могу да сматрају пријате.љима узајамно. Равна Гора уствари од самог почетка била je предузеће осуђено 252

на пропаст, при чему би се одговорност могла да сматра подељеном; педесет процената због неспособности у постизању успеха Равногораца, а толико на страни спол>ног света, који je превагу дао ономе који се знао одређеније да бори, тј. користи сва еретства сходна циљу, где je на местима пропаганда била исто тако убојно оруђе као бомба и кама. Један извадак из репортаже неког америчког дописника из Европе у току рата даће једну од врло импресивних слика, вероватно и јединствену као пример импертиненције комунистичких пропагатора, који су се нашли у положају корисника незнања оних, који су нам се својим конзумним добрима могли да наметну током рата. Тако овај кореспондент у фрагментима износи своје утиске: «У Италији, у близини Барија, провео сам неколико дана са југословенским партизанима маршала Тита. Са изузетком Лондонаца из 1940. године нисам никада раније срео тако физички одважне л>уде са више борбеног морала. Овима сличну групу никад раније нисам срео, премда сам чуо од мојих пријатеља да су кинески комунисти овима слични. Ja сам провео дечаштво у ставу широких захтева, па на почетку нисам могао да схватим једноставност ових партизана ма да сам je при кРаЈУ разумео. Мој ,контакт’ са овима успоставио сам преко пуковника Дедијера. To je био снажан, широкоплећ млад Југословен, густе црне косе, снажног лица, вратине као у бика, карактера песника хуманисте. To je био човек Титовог поверења. Учествовао je у Шпанеком грађанском рату као новинар. Овде се лагано опоравља од тешке ране на глави. Он je био предодређен вођа свог народа. Ту сам срео једног црнооког двадесетогодишњег младића по имену ,Анте Распејарад типичног словенског лица, ниско ошишане косе која je тек почела да прикрива рану лобање. Овај младић, непознат широј јавности, већ je био херој своје армије, а у том времену. вероватно, држао je и јединствен лични рекорд борца пешака у свету. Са пушком, пиштољем и бомбом он je био досад узео на своју душу најмање три стотине Немаца, Италијана и четника. Био je унапређен у чин поручника и тек што je приспео са фронта. Носио je војничку блузу израђену по узору на британску ратну униформу, али скројену код партизана од сувог сукна заплењеног од Немаца. Припалио je цигарету месинганим упаљачем кога je узео од једног мртвог Немда; пиштољ и беретка били су плен дигнут са мртвог Италијана. Није носио официрске ознаке, — како je сам говорио, — ,то има важност док смо у борби’. Нерадо je говорио о својим јуначким делима, већ рађе о стратегијском смислу разних офанзива. Ту сам успео да уочим битну разлику између партизана на једној и америчких и британских војника на другој страни. Последњи посматрају ратне операције кроз њихов 253

лични однос према њима. Партизани, међутим, посматрају борбе имајући пред очима опште циљеве које претпостављају својим личним интересима. Жене и девојке бориле су се на равној нози са мушкарцима. Носиле су исто одело и живеле под истим грубим условима. Ту сам срео и једну осамнаестогодишњу девојку очаравајуће лепоте. Њена кестењаста коса падала je низ плећке. Она je лично убила око четрдесет непријатељских војника. Са њеног нежног руменог лица не може се назрети ни најмањи трачак било каквог грубог и тешког иживљавања. Ниједан од ових партизана које сам срео није носио било каквог одликовања; девојке се нису шминкале; полни сношаји за време боравка у војсци били су строго забрањени. Уколико би се десио случај да се човек нађе скупа са женама, стизала их je смртна казна. Они не само што су имали разумевања за овако строге мере, већ су чак били поносни на њих. Са лепом младом Сањом као мојим тумачем прошао сам кроз партизанску болницу у Груму коју су тек били да организују Енглези ради преузимања рањеника допреманих бродом. Ту се нису могли да виде болничари у белом оделу, већ млади људи и жене у ратничким униформама, који су се кретали кроз болничка одељења са лименим посудама за војничку храну или су помагали онима који су се на штакама кретали кроз болничке просторије. Супротно реду у многим болницама овде није владала мртва болничка атмосфера, већ се могао да чује разговор и смех. Ушли смо у једно одељење у коме су биле смештене рањене жене. To je била просторија сивих голих зидова на којима су висиле дупле слике и то једна Титова намргођеног погледа према сунцу, друга Стаљинова, Рузвелтова и Черчилова. Задржали смо се за моменат у једном углу бараке у разговору са једном девојком, чије je име било Боја. Имала je око осамнаест: бледожуте косе, дугог бледог лица, великих кестењастих очију, које су изгледале још веће према бледом и мршавом лицу. Сања даје објашњење: ,Ж ао нам je што Боја не може са вама да разговара седећи јер јој je метак пробио кичму и ноге су јој одузете’. Грађански рат ју je затекао као девојку на селу чији су родитељи били поубијани. Кад јој je било петнаест латила се пушке. На моје питање, каже: ,Да, учествовала сам у многим биткама, али се ипак стидим да сам успела да убијем само једног Немца. Но, ипак био je официр. Срушио се на земљу чим га je погодио мој метак’. Запитао сам je да ми искрено каже, како се осећала кад je видела да je убила човека. ,Ах’, додаје светлећих очију, ,он je био Немац па сам се због тога осећала срећном’. Једна друга девојка од око двадесет, изразити сељачки тип, широког лица, белих зуба, зваше се Борка. Њена чупава ко254

са стршила je y густим прамовима. Нокти су јој били ниско отсечени као у мушкарца. Учестовавла je у једном нападу на острву Корчули. Немци су се бранили из једне цркве, како je она објашњавала, ,требало се попети на једно брдашце да би се положај непријатеља могао лакше да осматра. На несрећу нисам се била много одмакла од цркве, кад ме једна машинска пушка, шарајући страном својим нежним куглицама, погоди у руку и огребе по грудима. Но ипак моји су другови отели цркву’. На моје питање, шта je било са њом касније, одговорила ми je: ,Ах, ништа нарочито. Могла сам да се крећем једно време, па су ме затим другови понели кад сам изнемогла’. На моје питање, да ли je и она убила много Немаца, забацујући своју чупаву главу натраг, смешећи се одговара: ,Природна ствар, убила сам много Немаца’!» (Eric Sevareid, Not so Wild a Dream, New York 1946, s. 371-373). Оваква п{ ича o стварима допринела je добрим делом победи комуниста. Они су тачно знал"! где се налазе слабе стране западњака у свом ортаклуку са комунистима. Та опсена «убијањаНемаца» којом су знали да оперишу југословенски комунисти, да би том жртвом и својом и немачком доказали своју оданост савезничкој ствари, депласирала je идеологију Равне Горе као део опште идеологије борбе против наци-фашизма. Равна Гора према логици западњака није успела да покаже такву «активу» према западњацима директно, а према Совјетима индиректно. Но као што се жели да сакрије истина о оним жртвама Срба које су приношене на олтар освете Немаца над недужним српским народом, у релацији један према стотину за сваку немачку главу, исто тако се овде желело да изрази оно што je пропагирало ствар југословенских комуниста у свету као најснажнији израз патриотизма југословенских партизана у њиховом убијању Немаца без обзира на жртве, да би ое тиме на другој страни повлађивало жел»ама Савезника у уништавању живе снаге Немачке. Ова je историјска лаж била ипак увијена у један фини свилени завој истине, према којој српска жртва у току овог рата није уствари никога ни интересовала осим неколико родољуба, који су у редакцији и Савезника и југословенских комуниста били оквалификовани као назадњаци. Према енглеској логици, а исто тако и совјетској, клање Срба од стране комуниста, Немаца и осталих окупаторских сателита: Хрвата, Албанеза, Бугара, Мађара, није било свесно приношење жртава на олтар опште ствари, већ као «балканско обрачунавање», који су израз уствари преузели касније они чланови Југословенске владе у егзилу, који су примали плате из трезора Њ. Величанства Крал>а Петра II, а на папиру већ били унешени као л>уди Титовог поверења у земљи. To je била једна од метода борбе против српске кичме на Балкану у духу назирања Коминтерне још од њеног оснивања. To je у току последњег рата било у255

ствари према логици светске јавности међусобно клање полудивљака, који, уколико се снажније прореде и искрваре утолико ће после рата бити лакше владати њима. Но, и поред једне такве берзе крвљу малих народа, овде ће читалац код овог разматрања америчког репортера наћи читав склоп мисли које, анализиране свака за се, могу да даду преглед стања у Југославији током рата, тј. оно што се није директно износило за време рата, али што je морало бити многима познато. Да би се доказала пожртвованост југословенских партизана добија се утисак да je Тито ратовао чак и са девојачким армијама, организованим од деце од петнаест до двадесет година; сељанки које тако лепо знаду да говоре енглески и толико извежбаним да могу да воде рат против мајсторски обучених немачких војника спремљених и опремљених за ратовање по крашком терену, пустињама и безводним крајевима! И заиста ако je Потемкин са евојим «Украјинским селима» успео да обмане своју љубљену царицу Катарину II о сјају напретка крајева којима je управљао, не би се претерало ако би се рекло, да je Тито са својим мајсторлуком у овом рату «пребацио» Потемкина за стотину копаља. Ту je Тито успео не само да обмане «цара Стаљина» већ и све оне рационалисте Запада, који им je сасипајући «луг у очи» доказао да je чак могућа борба и против Немаца не само оружјем, већ и јунаштвом без оружја, чак и нежним очицама девојака «очаравајуће лепоте». Међутим да je Северајд имао прилике да чује писку ових девојака кроз шуму у току борбе, верујем, да би му се оне пре згадиле и поред очаравајуће лепоте, јер би у овим животињама у људском подобију пре назрео шакале него људска бића. Да je имао прилике да чује њихове гласиће и њихове позиве на јуриш на шанчеве четника, верујем, да му не би требао никакав «контакт» са «пуковником» Дедијером, који му je пунио главу оваквим глупостима о мистичним силама које су покретале Титове партизане на борбу против Немаца, Италијана и четника. Но пошто су и Дедијер и Северајд себе узајамно допуњавали по идеолошким погледима на ствари, то je и оваква духовна симбиоза разумљива. Међутим ако се зна да je та лепа тумачица Сања била кћерка «дрвеног социјалног револуционера» како га ослови неки непознати аутор у «Дебати између Цветкова и Леонтића пред судом марксизма и историје» још у 1918. години, дра Љубе Леонтића, чувеног монархисте и југословенски оријентисаног омладинца у добу у коме je могао да продаје свој карактер за политичке синекуре, онда je разумљива и позадина ове патетичне приче популарног америчког репортера Северајда, који због ове репортаже изазива код мене толико мучан утисак, да одмах затварам телевизијски апарат чим се појави његово лице на врпци, јер добијам исти утисак као да слушам ове женске шакале и њихову дреку, на ко256

ју ме потсећа, Севејардово лице и неизбрисивост тих утисака који чак и после четврт века остају у дубоком сећању. И док лепа Сања тумачи Северајду, дотле још лепша Соња, друга ћерка дра Леонтића тумачи другим «Северајдима», да би се после свршеног посла ујесен 1944. године, а у друштву «нових ослободилаца Београда» Ребеке Амодај, некадање кројачице књегиње Олге, Оскара Давича, Јаше Алмулија, Давида Салома, Леа Матеса, др Лабуда Кусовца, Боже Рафајловића, поред осталих, вратиле у енглеској опреми у Београд, да би заузеле своја места по новинарским агенцијама и великодушно делиле са др Кусовцем кутије са енглеским цигаретама радозналим Београђанима, вршљајући по Београду у разметању својим «ослободилачким» пркосом, дотле др Леонтић, на очиглед свету, у својству амбасадора Републике Југославије у Лондону лиферује пасоше усташким министрима широм Европе посредством свога пријатеља др Бранка Пешеља, који му je био експозитура за Европу са седиштем у Паризу. Кад се међутим ствар открила и показало јасно комунистичким властима у Југославији чиме се бави др Леонтић, био je позван «на реферисање» у Београд, да би био стављен под катанац у истражном затвору као «издајник социјализма». Тако су лепе Сања и Соња опет морале да мобилишу своје дражи да би га извукле из хапсане. Ако се међутим зна да су ове, поред осталих, биле изаслане да воде «рат против Немаца» на овом подручју које су већ биле поселе савезничке трупе у Италији, онда je разумљиво зашто су се познаваоци енглеског језика нашли на том подручју са «француским племићем Дедијером» и лепим Далматинкама. Оваква би се војно-политичка стратегија могла врло лако да објасни са оних неколико мудрих, али и симпатичних потеза староцрногорске стратегијске комбинације «ударања с бока». Тако и у овом случају није више било важно где je и ко коме «ударао с бока», ако се тим ударањем могла да популарише «витешка борба» југословенских комуниста против Немаца. То се јасно назире из појединих мисли ове репортаже, које стоје у потпуном складу са истинољубивошћу Владимира Дедијера који овог коресподента обавештава на Дедијеру сходан и сличан начин. Комунистички херој Анте Распејарац, како га овај назива, није био никакав Распејарац, већ je то био комунистички злочинац Анте Раштегорац, митраљезац из Треће Крајишке бригаде, који се прославио својим клањем по Босни, како се види из комунистичких извора о његовој личности. То му je клање ушло толико дубоко у крв, да се, колико ми се чини, после рата спремао да убије и свог «љубљеног маршала», ваљда зато што je под утицајем Владимира Дедијера требало да сада ослобађа Југослазију од терора маршала Тита, а за рачун Милована Ђиласа и компаније са Дедијером на челу, кад су (свакако са закашњењем) установили да je њихова борба током рата била освета над 257

Србима. Према овом «дубоко информисаном» америчком репортеру, Анте Раштегорац je ликвидирао својом руком око три стотине Немаца, Италијана и четника. Да их je могао да убија, то се не би могло да пориче, јер му je била и намера да убија. З а то убијање унапређен je од козара у чин официра у Титовој армији. Међутим, Владимир Дедијер у свом «Дневнику» (Трећи део, Београд 1950, стр. 109), дајући своју «часну реч» Британцима као гарандију за националну исправност Анте Раштегорца, кад ое овај нашао у Барију, констатује, да je Раштегорац убио сано три стотине Немаца али без помињања Италијана и четника, кад каже: «За овог момка гарантујем да je убио три стотине Немаца...» Међутим и ово je разумљиво, јер je Дедијер, пишући свој «Дневник», себе окренуо лицсм према Србима односно југословенским читаоцима, док онде гле су били у питању савезнички непријатељи, ту су се на истој линији нашли Немци, Италијани и четници. Ово се може још да објасни фактом што je Анте Раштегорац током рата носио свој митраљез на територији усташке државе и да je Крајишка бригада, којој je припадао Раштегорац, никла на босанском терену који je био под усташком влашћу. Ту се сад поставља питање: како то да Раштегорац не уби ни једног усташу? Међутим, и то je објашњиво. Комунисти су најавили још на почетку своје револуције да су им четници опаснији непријатељи од окупатора ида борбу против четника треба претпоставити борби против окупатора. Они су томе остали доследни. На другој страни закључено je, «да се поштене усташе могу да примају у партизанске редове...» Пошто je Анте Раштегорац био Хрват-партизан, то му сарадници нису хтели да вређају осећај, пошто се борба водила на усташком терену, где je први услов за пласман био број убијених четника односно Срба. Тако je Анте Раштегорац током четири године рата на усташком терену могао само да убија Немце, Италијане и четнике. Но док je он унапређен у чин поручника, његов пријател> Дедијер за изношење ових и њима сличних «истина» у чин комунистичког пуковника, а заштитник усташког министра др Еде Булата, др Љ уба Леонтић, положајем југословенског амбасадора у Лондону; «југословенски» оријентисани Хрват др Бранко Пешељ, користећи углед канцеларије др Влатка Мачека и кондуите америчког зета, удружен са Леонтићем и компанијом, постају борци против четника у емиграцији, сада под фирмом борбе против комунизма у слободном свету, да би се све то свршило у напорима за спасавање усташа документима лиферованим из Југословенске амбасаде у Лондону. Све ово je требало да се сакрије иза кулиса радња борбе против «српског хегемонизма». Са оваквим органским оптерећењем и психологијом Равна Гора није била у стању да се бори. Она je ушла у борбу без иједног пријатеља, а истовремено и без иједног најнужнијег при258

премног корака и расчишћених појмова, било у односу на саму себе или на стање око себе. Ако би скромност допуштала да се констатује једна крупна истина о стварима, а ако би се хтело да поступи «ни по бабу ни по стричевима», смело би се рећи да никада у историји једног народа, а под тежим околностима борбе нису били постављени на његовом челу мање обавештени људи о сопственој судбини; тврдоглавији у својој сујетној упорности да се путем борбене срчаности може да надокнади оно што je политика упропастила, или слабије припремљени за улоге које им je донела трагсдија свог народа, а да при томе верују у победу мисли Равне Горе, не познавајући јој чак ни смисао, «имитирајући Плутархове јунаке, који су осећали више потребе за херојским делима него за позитивним резултатима.. како рече Слободан Јовановић поводом једног другог сличног случајау српској историји, али чему би срећније одговарала она Његошева: Ој кукавно Српство угашено!. . .

30. Као што je идеологија, или најинтимнија страна идеологије Равне Горе. била врло слабо пропагирана у земљи (што je, објективно говорећи, било ванредно тешко), она je била дисквалификована на једној страни оним тумачењем Југословенске владе у изгнанству којим се бранио удар од 27. марта, исто толико, колико je на другој страни ова била дисквалификована званичним признањем извештаја Врховног штаба HOB и ПОЈ од стране британске службе за информације и пропаганду. Интересом да се у тој ствари наметну Совјетима, који су са скепсом проматрали прве покрете балканске гериле, Британци су уствари били снажније занешени чувањем сопствених позиција на Балкану него ценом коју су полагали на било коју антиокупатореху групу. И, сасвим логички, кад су балкански комунисти успели да се ставе под заштиту Британаца као «слободарски борци», одлука je пала аутоматски у корист онога коме се приклоне Совјети. Наслоном на 27-мартовску владу, Дража Михаиловић je себе дисквалификовао морално, ма да остаје отвореним питањем, како би се развијала ситуација на југословенском ратишту, да je Дража ту Владу одбацио. Дража je требао да значи нови потез у југословенској политици. У пракси се показало да je он био поведен оним истим стазама којима су се кретале кликашке групе широм Југославије за време њеног битисања. У самој ствари сав склоп тих елемената, који су требали да пропагирају ствар Равне Горе у свету, био je толико расклиман, да je у завршној фази борбе за легализацију југословенских комуниста на политичким форумима западних демократија решење донешено без Срба. У најмању руку без иједног Србина из Србије, која значи кичму Српства и центар Југославије. Т усу комунисти 259

доказали снажну способност продирања у оне кругове који су им били нужни за наметање свету. Ти су се елементи изражавали у познавању лабилности карактера оних чланова Југословенске владе, којима се током рата дала прилика да, закривени иза комунистичког патриотизма, изразе своје интимне мисли коje су неговали још као политички фактори између два рата у Краљевини Југославији. Док комунистичка пропаганда базира управо на ономе што су западњаци захтевали: данак у крви, она je чињенично на лажним премисама себе приказала тачно онаквом какву су je западњаци желели да виде. Идеолози Равне Горе на једној страни постајали су временом све анемичнији, како у односу на прилике у земљи, тако и у односу на спољни свет. Овој анемичности доприносили су у основи чланови Југоеловенске владе од који хсу многиимали двоструке улоге истварали политичке скандале широм кугле земаљске с фаталним последицама по Дражу и Равну Гору. Тај однос je настао са моментом када се 27-мартовска Влада нашла у емиграцији и као потпуно дисквалификована v очима Савезника себе требала да легитимише као протагонисту интереса Равне Горе и њене идеологије. Та Влада не само што није била у стању да морално помогне Дражу и Равну Гору, већ je у овима нашла (свакако скупа са Енглезима) излаз из једне ужасне моралне и политичке кризе, позиате под именом Каирска афера. Дража Михаиловић, ваљда из непознавања ствари, тј, позадине, а можда и из нежеље да прозре стварност, чувајући илузије, допустио je да га свађалице у емиграцији узимају као грудобран, и тиме сведе еебе на објекат оног судије, који разумевајући спор овај решио у своју корист, уместо да сам Дража буде судија, јер му се не може негирати познавање фактора у 27-мартовској влади. Уместо да Дража једе језгро, он није увидео да се ово уствари претворило у мотив сталног вучења за нос Владе, а тим и њега самог празним обећањима западњака у току 1941. до краја 1943, да би у финалу, (како каже сам Фотић) добио оно што се морало да очекује као рекапитулација обмањивања путем празних обећања, да би то уствари био одговор самој Влади у знак ниподаштавања: «У разговору који сам имао 23. децембра 1943. са г. Даном, овај ми je рекао, да он није у стању да разуме британску политику у тумачењу г. Идна, и да je Стејт Департмент изненађен због притиска који се врши на Краља и Владу у избеглиштву, да би ови напустили Михаиловића. Упркос свему томе ja сам упорно настојао да се остваре обећања која je Претседник дао у октобру 16-торици југословенских ваздухопловцаа, да ће ови ,однети храну, муницију и санитетски материјал херојским борцима у Југославији’. Међутим моји су напори били узалудни. Од ОСС, Министарства војног као и администрације ,Lend-Lease’ добијао сам са260

мо празна обећања. Када сам, међутим, енергично наступио у Министарству војном, г. Џон Мак Клој, потсекретар у Министарстзу, рекао ми je дана 28. јануара ,да се према упутствима Претседника сва помоћ има да упућује Титу’». (Fotitch,

The War We Lost, New York 1948, s. 261/2). Ово уствари није било епилог Рузвелтовог непознавања сгвари, његове «левичарске» оријентације или дезинтересовања, већ епилог онсга што се политички зачело 1903, да би се пекло и хладило током четири деценије, и напослетку нашло свој епилог у Симовићевом пучу, — епилог борбе Британаца, да на једној страни осујете везу између Вашингтона и Југословенске владе v избеглиштву; затим између Михаиловића и Америке, а изнад свега између Југословенске владе у избеглиштву и Совјета, тј измећу Драже Михаиловића и Стаљина. Ту никаква опасност «бољшевизаггије» Балкана није играла улогу у првој фази, већ само жеља да се чланови и инитпатори 27-мартовске владе иMaiv да одрже на свотим позиципама у иностранству као тумачи својих. а затим наполних интереса. Ти су се тумачи показали у пракси толико несолидним, да су кроз ту несолидност поткопали темеље Драже Михаиловића у великом свету до те метзе, да cv се нагалн на исто] линији притате.љи и непритате.тки Драже Михаиловића у избору Тита као стимулуса у читавот стватш. Ту игру око њега, Дража Михаиловић, не само пгто није упознао или прозрео, већ није чак на то ни мислио. Канали између њега и иностранства били cv устварм британски. Имајући увид у ствари они су наступили како cv захтевали њихови интереси, K o i i i су у првој дзази налагали ликвидацију Југословенске војске ван земље, а затим ликвидацију Југословенске војске v Отаџ^ини. Следствено, Британци су претпоставили тоталну Титову победу оном интересу који je за собом повлачила половична победа са Дражом. Приче касније исконструисане, да Дража није имао поверење Хрвата, требале би да значе да je Тито имао поверење Хрвата! Да ли се то могло извести из држања Хрвата у емиграпији или из геноцидних активности Хрвата у земљи? Не, напротив, Хрвати нису били за Тита ни као комунисту ни као чувара Југославије, већ кад је Тито постао инструментом политике западњака у ломљењу кичме српском национализму, онда су Хрвати, сасвим разумљиво, пребегавали Титу; чак се и то од њих јавно захтевало од момента италијанске капитулације. Ту уствари није више интересантна теорија о неповерењу Хрвата према Дражи, већ je интересантна она спрега против Драже коју су изградили, тј. почели да граде од лета 1942. Рузвелт и Черчил као слободоумни претставници «колективног» мишљења, а ■Јатим као рушиоци националне мисли народа, без обзира да ли су они фашистички оријентисани или «демократизирању» склони. Принцип je био уствари реалнији •—■уколико ће бити пауперизованији, утолико ће бити зависнији; уколико ће бити испар261

целисанији утолико ће бита немоћнији. Мотиви томе, тражени прво у српском «хегемонизму», сломили су кичму Србима, да би иза ових дошли на ред и Хрвати, а затим сва Југославија. Чије су мисли тумачили «Reynolds News» и «Daily Worker» у ери Дражине славе 1942? Ранији 1угословенски дипломата и син «творца» Југославије, др Анте Павелића (по занимању зубара), касније Претседника Сената Краљевине Југославијје, Анте Смит-Павелић, имајући увид у ова збивања, на једном месту у csoioi расправи наводи текст тедног рег^зрата матора Живана Кнежевића, кота ie овај 12. сћебруара 1942. упутио тадањем Претседнику владе, где се каже: «У нашот отапбини — ол иоттшса каттитулатпе по напеђеb v начелника Штаба Впховне команде, алмитског ^енерала Душана Симовића. 14. 4. 1941. — волтс ое нелавна болбе тгчиећу неттршател,а — и оних кспи ту капитулацшу нису признали. Овом борбом ол почетка руковолип ie храбпи пуковник, сала ЛИВИ-ЗИ1СКИ ^енерал г. Драгољуб Михаиловић. Сви смо се на Блиском Истоку чупили заптто се о овот борби — не naiv полатш, и име ћенерала Михаилови^а не истакне, у ии.љу повра^ања главе натиег отокта. помрачене због кратког отттора аллила 1941. године и капитулагоге. ГГо доласку у ЈТонлон сазнао сам ла и ћене^ал СимовиН није тпттљетва да се много говори о ћенепалу МчхаиловиНу .да га не бисмо експонирали’. као ла он већ нт-пе бтто етсспотпзан

као и сви ксии су шзодужили бопбу после срамне капитулаттиЈе. Захваљујући само радшу Москви и аметжчком новинару г. Pei Броку. борба срттског напола и име ћенерала Михаилови^а избили су на јавност у Амепиии. а затим и v Енглеској. Колико ie била смишљена акпита ла се име ђенерала Михаиловића не популарите, наводим ове примере: 11 Комзнлакт ва "ухоттловетва ^не^ал Бопа МитжовиЧ ахтом ТТов.О.В. Бп. 363 ол 21. новечбпа 1941. доутдоио ie ттредлог BnxoBHoi команли v ком-е се v тачтда 3 ттол б) каже: ,Колп*ко ie корисио к потоебно ипносити wwp-na xer»oia ко1и су положили CBoi живот или се налазе у залоб.љеничким логорима. исто толико ie пггетно истипање имена оних xepoia коти воле борбу из наитох пгума и планшта Гпуковник Дража М^хаиловић, генепал Н-оваковић. ттуковник Ковачевић итл ). Обтављивање имена овмх xepoia и сталтто истипање н-ихове aKimie има^е за после?»ипу нежељени nesvjirar: иза-чва^е пево.лт непг>Иател,а. итто ће довести до унитптења тих елитних ситтова нашег народа. Миш.ткења сам да rmai, иако веома пти*мам.тмгв ппетпиет че тпеба искооисттгги за ппоттаганлу преко тзатпла. већ га тголмстити на лруги начии (усмено, v разговору, ттисмено ттреко билтена итд. 262

Верујем да би и Дража Михаиловић, кад би био у могућности, упутио овакву молбу v име свих својих људи онима, који управљају нашом државном пропагандом из иностранства. Пољска и чешка пропаганда накавесшле пазе да својим емисијама не комттромитују животе и рад својих људи, који воле борбу за наиионалну ствар у окупираној Пољској односно Чехословачкој. На овај моменат скренули су ми пажњу претставнипи тих народа, указујући на ову крупну грешку наше државне пропаганде’. Са овим предлогом сложио се и Начелник Штаба Врховне команде, ћснерал Богољуб Илић, са О.Об. бр. 194 од 25. новембра и доставио га Претседнику Краљевске владе ђенералу Симовићу на надлежност. Коментар овоме није потребан. 2) Већ месецима се ради на томе да се пронаће слитса ђенерала Михаштовића и обтави тавности. Излазили су на’вазноврсголи и дугачки описи личности ћенерала Михаиловића у котма се он претстављао чак и као ћелав. Ђенерал Раносовић нацртао га ie по сећању и oöiaBwo у новинама. Др М. Секулић, гтонашао ie код ћенерала Радовића слике Дражине из рова 1915. године и спремао се да их објави. Мећутим код Бомонта. присног ппшатеља ћенерала Симовића и ћенерала Раловића, била ie Дражина сђотограсНита. коjv прилажем ради увићата. Сазнали смо оц госпоћитте Бомонт да су за ову слику дознали и ћенегал Симовић и ћенепал Радовић. Њ у je случато запазио и мајор Зобеница и узео je да умножи. Ђенерал Радовић сазнавши за ово и пошто су слике већ изашле у новинама дошао је код мене са писмом г. Бомонта, коти нас извештава да има Дражину слику — и нуди нам да је умножи. Ово je вероватно г. Бомонт учинио по сугестрпи ћенерала Радовића, јер када сам замолио да се умножи. г. Бомонт нас je известио опет преко ђенерала Радовића да нема халтије и доставио нам плочу. Игра je била јасна. 3) T^eHepan Симовић данима је одлагао унапрећење ђенерала Д. Михаиловића у чин дивизијског ђенерала, јер га, поњеговој изтави мени, није хтео да унапреди пре ђенерала Боре Мчрковића, и подносио je заједнички указ за ђенерала Бору Мирковића и Дражу Михаиловића, не хотећи да поднесе указ само за ђенерала Михаиловића. Озо иггак ните сметало ђенералу Симовићу да за унаппеђек-,е ћенерала Михаиловића у чин бригадног ђенерала достави овоме дегтешу у ниљу интригирања, у којој каже: ,Овде се код неких појавила бојазан лошег утиска код народа 1т ваитих људи. Moie je гледиште да би се тиме знатно ојачао ваш углед код народа и ваших л>уди\ 263

Износим ово, господине Претседниче, у циљу илустрације суревњивости према ђенералу Михаиловићу који води борбу у нашој Отаџбини и спасава част нашег народа. Колико je ова борба корисна нашој општој ствари, нарочито у Енглеској и Америци, позиато нам je свима. Утолико je више за осуду прикривање и заташкивање имена оних хероја који нису признали и никада неће признати срамну капитулацију, као што je није признао ни српски нар од ...» (Анте Смит-Павелић, Каирска афера, стр. 55-57). Најпозитивнију страну изношења овог писма мајора Живана Кнежевића нагласио je Анте Смит-Павелић чињеницом што га није овде коментарисао, да га не би коментаром унакарадио као и све оно чему он даје свој коментар. Снажан коментар читавој ствари дао je сам мајор Живан Кнежевић у свом писму упућеном ђенералу Душану Симовићу као одговор на ђенералово писмо Кнежевићу, у коме je овај наводно изразио сумњу, да je творац летка против Симовића сам Кнежевић, кад при крају свог писма каже: «Дужан сам рећи на крају, Господине Ђенерале, после свега мога и народног искуства са Вама, као и после овога најновијег Вашег поступка према мени упућивањем писма од 15. априла 1942, — да дубоко жалим што сам уопште икада сарађивао са Вама на општим националним пословима». (Исто дело, стр. 66). На ову закаснелу исповест мајора Живана Кнежевића могло би се додати, свакако ради комплетирања истине, још и то: да би не само он, него читав српски народ могао да искрено зажали што су на његовом иктересу икада сарађивали не само Симовић и Кнежевић већ сви Кнежевићи, сви Мирковићи и сви Симовићи поред свију Павелића са Антом Смит-Павелићем и браћом Лозићима на челу. У том случају би српски интерес био срећније заступљен ако се већ сматрало да ће се оним што се зачело 27. мартом моћи да брани Дражина ствар. Како се бранила тако je и прошла. Ово не зато што je они нису хтели да бране, већ зато што су мислили мозгом испод просечних ујутру 27. марта. Управо оног јутра када су Кнежевићи и Симовићи интимно помислили, да се сада и њима открива нека цезарска стаза малих династија, које би поред оне једне законске делиле улоге у зем.љи. Ово исто важи за несуђену «династију» Мирковића, који поред ових предлаже да се име и активност Драже Михајловића треба да пропагира по избегличким буџацима, да му се не би шкодило предајом светској јавности или, боље речено, да му се не би дело популарисало изван онога што му буде допуштао ђенерал Бора Мирковић, који je као војник требао да зна, да je немачка обавештајна служба на Балкану била тако организована, да је немачка Врховна команда већ трећег дана 264

после доласка Дражиног на Равну Гору (ако се тај дан узима као дан 8. маја) знала да ie организација «четничког отпора» већ на путу (Erich Schmidt Ricnberg, Der Endkamf auf dem Balkan), да би «typewriter» — стратези типа 27-мартоваца мислили, да je Дража Михаилозић са својим четницима могао да набије на главу «шапку невидимку» уместо шубаре, која и без речи слути своје. Но Дражина судбина није могла бити другача, сходно квалитету његових пропагатора уопште. Кад сам једном приликом поводом једне друге Мирковићеве улоге упитао министра Јована Ђоновића, који je био упућен у рад ђенерала Мирковића, овај ми je одговорио, да никада у своме животу није срео амбициознијег човека, али с речником уличног амалина. «Једном приликом сам му у разговору рекао: ,Господине ђенерале, ја нисам у стању да подносим Ваш речник’. ..» Ово исто важи и за речник аутора дела «Каирска афера», Анту Смит-Павелића, с том разликом што он овде на свој начин црта свој карактер кад поводом овог дуела око Михаиловића и Равне Горе, каже: «Краљев пут у Америку није постигао оне резултате које je олигархија у Југословенској Влади жељела постићи. Наступи и изјаве Краља и његове пратње изазвали су негативне реакције не само међу исељеницима из Југославије, америчким Хрватика, Словенцима и неким Србима, него и у службеним круговима и јавности. Над питањем америчке помоћи Југославији стално je лебдела авет Каирске афере, која je не само шходила југословенско-британским односима, већ je и код Аиериканапа изазвала сумње у политику водећег круга Југословенске Владе. Покушаји да се Краљевим наступима у Америци афирмира српска :е. У ишчекивању Владине дозволе многи су били већ запослени, тј. упућени у бритаиске једиотгае на тренажу, јер се исчекивао долазак америчких «Либератора» које je Рузвелт био обећао краљу Петру. Истина, требало je чекати дуже од две године док су авиони почелч да стижу, ма да je једна екипа авијатичара била 1941. упућена у Америку, да би се вратила крајем 1943. с 43 авиона. Једна група авијатичара била je у Шалуфи, а друге две групе ловаца у Исмалији и Етки. Нс кад су завршили војне вежбе враћени су у Аман, где се налазила Команда ваздухопловства. У међувремену група хидроавијатичара у Абукиру и подморница .Небојша’, већ су били ангажовани у операцијама. Од разних родова војске орт-анизован je у Јерусалиму батал,он Краљеве гарде, чије се бројно стање повећавало... Влада није уживала никакав углед међу официрима. .. 268

11. јануара 1942. пада Симовићева влада и долази на управу влада Слободана Јовановића, у коју улази Д ража Михаиловић као Министар војске, морнарице и ваздухопловства. С Јовановић je био заменик Министра војске, морнарице и ваздухопловства. За шефа Војног кабинета поставл>ен je мајор Живан Кнежевић брат министра Двора професора Радоја Кнежевића, а за Ш ефа обавештајног одељења при Претседништву владе трећи брат, Никола Кнежевић. Тако je влада стараца нашла себи подмладак у браћи Кнежевићима... Прогласивши себе творцем 27. марта, Живан je почео да долази до изражаја. Да би обезбедио свој положај приступио je пензионисањима својих пријатеља — пајдаша из пуча. Први je дошао на ред ђенерал Илић с неколико другова. Указ о пензионисању Илића није изазвао међу нама никакво интересовање осим повод за прозирање Жикиних даљих планова. Догађаји су међутим брзо дали објашњење... На заузимање ђенерала Боре Мирковића, Команданта тадањег ваздухопловства, чије се седиште налазило у Аману, јединица je била расформирана, а официри упућени у разне британске јединице. To je било оно што смо тражили од самог почетка. Но наше задовољство није било дугог века. Да би се Влада показала активном, ова оснива Врховну команду ван Отаџбине, да би за Начелника штаба Команде одредила ваздухопловног потпуковника Миодрага Лозића, а тадашњег команданта Ваздухопловства ђенерала Мирковића пензионисала по члну 12 Закона о устројству Војске и Морнарице као штетног по државне интересе. Овај Жикин поступак изазвао je велико незадовољство међу ваздухопловцима, које се објашњавало нашим уверењем да Лозић није поседовао квалитете, да се у функцији изједначи с нашим великанима Путником, Мишићем, Степановићем или Бојовићем ... Да би предупредили извршење оба Указа, ваздухопловди су поднели писмене протесте, али без успеха. Влада je одлучила да остане при своме, да би се већ 25. фебруара 1942, Лозић нашао на новој дужности. Међутим ваздухопловци су и даље остали при своме захтеву и изјавили да неће извршавати Лозићева наређења, већ ће и даље сматрати Мирковића за свога команданта. Тако су потписници протеста тражили да Краљ изашаље свог делегата да ствар испита и поднесе реферат о расположењу бораца и разлозима оваквог става. Међутим Мирковић je ипак морао да иде у пензију, да би се својом Наредбом стр. пов. бр. 62 од 3. марта 1942. опростио са својим ваздухонловцима, истина увређен од стране Краља и Владе, али с узвиком ,3а Краља и Отаџбину!» Но опозиција његовом одласку била je врло снажна и захтевали смо да ћемо слушати само његова наређења, а одбијати Владина и Лози269

ћ а .. . (Овде je овај официр заборвио да дода, да je у знак реакције на овакав поступак Владе и Лозића дошло до физичког обрачуна између ваздухопловног капетана Леа Брадашке и потпуковника Лозића, и то јавно на улици Каира пред хотелом ,Шепхерд’, у чијем су подруму либерални елементи Југословенске војске одржавали масонске радове. Овај инцидент изазвао je британску војну полицију да интервенише. Моја напомена). Све je то потстрекло Владу да изашаље свог односно Крал>евог делегата у лицу пуковника Миодрага Рак ића... Но нада и вера да ће изасланик успети да реши проблем на задовољство побуњеника уродиле су негативним плодом. Ракић je почео прво са саветима, затим претњама: ако се не будемо мирили са стањем бићемо лишени чина, што ће бити подлога за одузимање држављанства и забране повратка у отаџбину... Ми смо те претње одбијали, али je иза тога наступила реакција Владе у трагичној ф орм и ... Владина реакција се изразила у захтеву, да Британска команда све побуњенике лиши слободе и упути у концентрациони логор, тј. да сви они који одбијају Лозићева наређења имају да се лише слободе и упуте у логор. Логор у Абасији je већ чекао на своје становнике. Био je у близини Каира. Рок за пријаву у логору био je одређен између 28 априла и 1. маја 1942. Тако су незадовољници нашли санкцију. Настало je истовремено напуштање места службе, чак и посада ,Небојше’ напустила je своја места, а авиони остали где су се нашли. З а Владу у Лондону били смо отписани као преступници против закон а ... И тако се завршила једна трагична епизода с којом je настала нова за нас посве случајно искрсла... Ромелово надирање кроз Либију у правцу западног Египта до Ел Аламеина изазвало je запрепашћење. Енглеска се нашла у ропцу. Само један одважан корак напред — и Суец ликвидиран! Све што je за борбу врви ка положајима. Југословенска Врховна команда евакуише се из Египта, да би оставила на милост и немилост судбине 400 интернираца. Генерал Мирковић користи прилику. Он зна да je Енглеској сваки борац од важности и подноси предлог Команди британских трупа да ослободи интернирце и да их мобилише сходно потреби. Британци примају предлог оберучке и од 400 интернираца формирају једну пешадијску јединицу под именом: привременог 244-тог батаљона ,King's Own Royal Regiment’ под командом генерала Мирковића, да би тако формирани 16. јула 1942. напустили логор као британски официри, подофицири и војници и заузели фронт између Каира и Пирамида. И док се око града подижу утврде и запреке очекиваном непријатељском нападу, које je локално становништво очекивало као Бога, дотле друга група, тј. део јединице пуном паром под командом мајора Богдановића, врши оправке возног парка о270

штећених аутомобила и тенкова. Јединица je имала задатак да штити енглеску отступницу преко нилских мостова, да би после пуног повлачења ови били дигнути у ваздух. Но Монтгомеријева против-офанзива закочила je Немце и опасност по Нилску долину, Каиро и Египат je брзо прошла. Иза овога Енглези нису хтели да нас шаљу натраг у логор, већ су захтевали изглађивање односа с Владом, што се и постигло нашим примањем натраг у Југословенску војску, с изузетком деветорице које je Влада сматрала иницијаторима опозиције. Но и ове je примила Британска команда с рангом који су имали у Југословенској војсци... Од 1. јануара до 5. августа 1943. измениле су се пет Влада; уствари то je била само рокада, измена места истих фигура. Но ипак на крају, у јуну 1943, Краљ je урадио оно што je требао да уради годину дана раније: раскинуо je мајорски ланац (Вохоска, Зобеница, Рождјаловски и др.), да би у личности британског официра С. Л. Макензија нашао себи ађутанта. Но ови су ипак постигли свој циљ: одликовани са Карађорђевом звездом без мачева — као и пуковник Ракић, — јер су се срећно решили каирских побуњеника. Ппуковник Лозић je унапређен у чин пуковника и поставл»ен за војног изасланика у Москви . . . Но пропаганда за Тита почела je из истих кругова који су нас оптуживали као комунисте...» Овај детаљ сигурно није био познат Смиту-Павелићу и поред његове жеље за «ширим видицима», како то он сам за себе каже у наставку својих мисли. Да би унео «нешто више свијетла и објективности у расправу о случају Драже Михаиловића», Анте Смит-Павелић у својој брошури «Британци и Дража Михаиловић», служи се управо без икакве критике ствари оним аргументима који управо уносе Bil­ me мрака, а не «више светла», кад каже: «У вези овог Крњевићевог чланка изнио je Иван Мештровић (Hrvafski glas, Winnipeg, 17. IX. 1956) овај свој доживљај: Крајем липња 1943. надбискуп Степинац ми je приповиједао, да je њему, Степинцу, у посјете на Капитол дошао један српски часник, пуковник, и исти му je рекао слиједеће: ,Ја сам из Михаиловићева штаба. Он ме упутио, да понесем и предам његово писмо лично талијанском генералу Роати. До Београда су ме пратили Недићеви људи. Од Београда до Ca­ pa јева Нијемци, а од Сарајева до Загреба Талијани. У Загребу су ме Талијани смјестили у Хотел Еспланаде и рекли ми, да ту чекам, док не будем обавијештен, када и где ће ме талијански генерал примити, да му предам Михаиловићево писмо. Ja сам чекао четири дана, али сам јутрос — из досаде и знатижеље — писмо опрезно отворио. Његов ме садржај запрепастио. Ja сам Србин из Србије, али сам се заклео на вјерност југословенској држави, те налазим, да je ово, што Ми271

хаиловић пише, издаја. Чим сам писмо прочитао, одлучио сам, да га нећу предати Талијанима, него сам га, ево, Вама донио, да га Ви спремите за хисторију, а са мном што буде, свеједно ми je, кад смо овако ниско пали’. Након тога Степинац je Мештровићу изнио садржај истога писма, а којему, након ријечи о ,традиционално добрим односима између Србије и Италије’, стоји дословно: ,Ти пријател=ски односи покварили су се уласком Хрвата у српску државу. Сад смо се увјерили и ми и Ви, тко су и што су Хрвати, и имадемо заједнички циљ: Ви да их истријебите из Далмације, а ми из Босне и Херцеговине’. Споменимо још и наводе Хазима Шатрића (Хрватски глас, 29. X. 1956), који je објавио један службени докуменат из Дражина штаба, заповијед од 20. просинца 1941. (Стр. Пов. Бр. 370), који потписује сам генерал Михаиловић, а у којој точке 4. и 5. гласе дословно: ,4. Чишћење државне територије од свих народних мањина и националних елемената. 5. Створити непосредне заједкичке границе између Србије и Црне Горе, као и Србије и Словеначке, чишћењем Санџака од муслиманског живља и Босне од муслиманског и хрватског живља’» (Анте Смит Павелић, Британци и Дража Михаиловић, Буенос Аирес, 1957, стр. 236-237). Да ли се од овакве аргументације може да очекује «више свијетла» ствар je, изгледа, релативног карактера, јер захтев светла иде према души чоЕека и светлости његовог карактера. Но у сваком случају оваквом се аргументацијом могу да служе људи који немају појма о ствари, а који уствари и не желе «више свијетла», јер je мрак оптимум њихове душе. Да су аутори оних мисли били иоле упућени у стање ствари на терену, ни у ком случају не би се послужили овим аргументима, јер се од ових не може да очекује, ама баш, ни трунке «свијетла» у случају Драже Михаиловића. То ће се оојаснити анализом стања ствари на терену, и то баш у оном моменту на коме je тежиште у овом војно-политичком галаматијасу «истинољубља» Анте Смит Павелића и његових пријатеља Степинца, Мештровића, Хазима Шатрића и др., којима je било стало «да нешто напишу». Од месеца јануара па до почетка априла 1943. на западној страни трансверзале Брод-Добој-Зеница-Сарајево-Мостар-Дубровник, налазило се сконцентрисано више од сто хиљада бораца: Немаца, Италијана, хрватске војске: милиције и усташа поред домобрана, затим четничких јединица и комуниста, да би тако без икакве међусубне везе покривали подручје Херцеговине, Далмације, Босне, Кордуна, Лике и дела Хрватског Приморја до обала Јадрана. Главне борбене линије су биле: немачка, која je требало да брани прелаз комунистима преко реке Босне и пруге Босански 272

Брод-Сарајево-Иван планина, а затим италијанска од Иван планине преко Коњица и Мостара до Дубровника. Источно од ове линије одТузле, подручјем ИсточнеБосне иХерцеговине до Дубровника, налазила су се четничка гнезда, измешана с муслиманском милицијом, што je претстављало бескрвне фронтове. Западна Босна с деловима Далмације, Лике и Кордуна било је у другој половини 1942. комунистичко окупирано подручје. На северозападу Далмације налазио се четнички одред четничког војводе Момчила Ђујића, што je практично претстављало опседнуту тврђаву. На том комунистичком подручју приступило ое почетком 1943. маневарском виду ратовања, чији су иницијатори били Немци, иза којих су «стила ради» стајали Италијани, а као «шипка уз бубањ» Хрвати, на једној, и комунисти Врховног штаба HOB и ПОЈ, на другој страни, који су напуштањем свог седишта у Бихаћу, требали да се пробијају под притиском Немаца у правцу Источне Босне и Херцеговине, уствари у правцу четничких позиција на десној обали реке Босне и левој обали реке Неретве. У најопштијим цртама положај снага на овом оектору био je овакав: На обали Саве у Босанској Градишки био je стациониран 741 пук 714 немачке дивизије, чија je леђа осигуравала 4хрватска Славонска дивизија са седиштем у Новој Градишки. У Бањој Луци се налазио Бањалучки усташки здруг. На овом сектору je требала да се пробија 2 и 3 Крајишка бригада, чији je прелаз преко Врбаса у правцу планине Мотајице, Прњавора и Дервенте, требало да обезбеђује Прва пролетерска бригада, којој су се на сектору Добоја, на реци Босни, имали да супротставе делови 718 немачке дивизије уз помоћ 8 и 15 домобранског пука. Део немачке 718 дивизије био je стациониран у Јајду. На сектору Бања Лука-Јајце, требали су да се пробијају к Завидовићима и долини Криваје, 4 Крајишка и 3 Санџачка бригада, према којима се био поставио у Завидовићима један домобрански пук. Десно крило ових јединица обезбеђивала je 3-ћа ударна дивизија, која се поставила на сектору Јајце-Травник-Зеница, према деловима немачке 718 дивизије. Ова јединица могла je једино да брани пругу Јајце-Комар-Травник-Лашва, док je читав предео Котор Вароша, планине Борја и села северно од планине Влашића био слободан, ма да скоро непроходан у зимским месецима. У Бугојну je био стациониран 5 усташки здруг, а у Прозору део италијанске дивизије «Мурђе», чије je седиште било у Мостару, али чији командант, ђенерал Негри, није желео никакве везе ни с Немцима ни с Хрватима, док je његов колега, ђенерал Спиго, командант корпуса, био чак и против било каквог контакта са четницима. Италијанске су јединице према Мусолинијевим инструкцијама, имале да задрже дефанзиван вид борбе против комуниста, али с врло обазривим поступцима код помагања ових на штету четника. Италијанска дивизија «Мур273

ђе» имала je да брани, тј. онемогући комунистима 3 Крајишке бригаде, тј. 2, 3, и 4 батаљону ове бригаде, прелаз преко реке Неретве јужно од села Јабланице. На десном крилу 3 Крајишке бригаде, налазила се 4 Далматинска бригада, која je требала да угрожава сектор Имотски-Посушје, који су бранили један домобрански пук и одред усташа здруга Хум-Дубрава, под командом ђенерала Фрање Шимића, за кога се већ јавно знало да «шурује» с комунистима подручја Биокова планине, због чега je касније платио главом, осуђен у тајности од стране Павелића, а на захтев немачког опуномоћеног ђенерала за Хрватску, Прицмана. Једна солидна одбранбена линија формирала се с дефанзивним смислом борбе на граници Независне Државе Хрватске и анектираног дела Далмације: дивизија «Бергамо»; дивизија «Ре»; дивизија «Сасари» поред делова дивизије «Мурђе», затим разних група, као например, «Фабри», «Жумбарек», поред 7 SS дивизије, 369 дивизије, тј. «Принц Еуген» и неколико одреда «легионарских», да би сва ова маса људи и материјала имала као задатак, да брани обалу Јадрана од евентуалног искрцавања Савезника, после слома афричке кампање, али уствари без иједног реалног доказа, да je могућ један поморски десант на обали северног Јадрана, пре него се подреди Италија или се приступи операцијама падобранских јединица. У овом војно-стратегијском предузећу, коме су комунисти дали име «Четврте непријатељске офанзиве», Италијани су били против било какве употребе четничких јединица, чак су били изричито противни учешћу четника Динарске дивизије. Изражавала се тенденција изолованости, с посве хладним ставом према Хрватима, а с одређено непријатељским према Немцима. Осећала се јасна прекретница у њиховом ставу према свима и свакоме и поред «држања тона». Сам покрет комуниста није их ни интересовао, осим факта што су чували границу анектираног дела Далмације, да их ови не би изненадили. С Врховним штабом HOB и ПОЈ, кренула се и једна маса цивилног становништва, углавном избеглица. Као што je раније наглашено, стратегијски циљ ове немачко-хрватске офанзиве био je дислоцирање Врховног штаба HOB и ПОЈ, тј. растеривање комуниста с јадранског приморја, — залеђа Далмације, на чијој су обали Немци очекивали Савезнике. Међутим поред овог прилично магловитог циља, Немци су већ израђивали план у циљу напада на италијанске позиције у т.зв. подручју Друге окупационе зоне, тј. оног појаса приморја Јадрана од дубровачких зидина преко Требиња и даље према Мостару, Прозору, Бугојну, Динарским венцем према Карловцу и Сушаку. Ово je стајало у тесној вези с ужасним трвењима Немаца и Италијана, где je крајња слабост Италијана изазивала арогантну реакцију Немаца, чему je допринело успешно искрцавање савезничких снага у северо-западној Африци под командом ђенерала Ајзен274

xayepa, 8. новембра 1942, после чега je одмах дошло до контакта т ајн и х агената између Италије и штаба ђенерала Ајзенхауера преко Мадрида. Те су споне постајале све чвршће утолико уколико су Италијани с Муеолинијем на челу били ближе уверењу, да ће Јужна Р1талија бити европска обала на којој ће се савезничке снаге да искрцају, а што се збило 10. јула 1943, у знаку чега je и припремана италијанска капитулација. Ови војно-стратегијски потези, и поред извесног техничког парадокса сходно логици политичара, имали су у себи нешто психолошки логичног, јер je избор обале Сицилије као објекта напада на европске позидије осовинских сила значио први морални ударац у лице симбола ове алијансе, али и истовремено катастрофу за однос четника и комуниста на Балкану, јер су већ на почетку 1943, италијанске јединице на Балкану имале инструкције о прилагођавању измењеном курсу италијанске политике према комунистима, што je значило у првој фази увод у пасиван став, аудругој предају ратних реквизита комунистима. О свему овоме вршена су нагађања у штабу ђенерала Михаиловића, Истакнутом делу Врховне команде, исто као и ареалима команди нижих рангова. Истина, последње нису имале никаквих инструкција с било које стране. У самој ствари нико није знао одређено шта се около има да деси или иза леђа догађа. Једино што je било јасно и лако уочљиво била je врло изражена нетолеранција у односима свију антикомунистичких група. На страни 369-370 Прве књиге ове Енциклопедије изнета су неколико докумената о нетолеранцији Италијана према Немцима и четницима, што je важило и за њихов однос према Хрватима и њиховим војним формацијама, а да и не говорим о односима четника према Хрватима и њиховим борбеним јединицама, које су свака са своје стране рађе гледале комунисте него једна другу у међусобном односу. Изгледи на успех ове офанзиве били су више него слаби уколико се тицало уништења комунистичког језгра и Врховног штаба. Кад се, међутим, у пролеће 1943, завршила т.зв. «Битка на Неретви» са којом се завршила и «Четврта непријатељска офанзива», сва се преживела комунистичка маса пребацила у правцу источне Босне и делова северних срезова источне Херцеговине Мостара, Невесиња и Гацка. Крајем априла 1943. Немачка команда ставила je до знања Италијанима да се треба да расчисти са свим четничким гнездима у њеној Другој окупираној зони тј. источној Херцеговини и делу северне Црне Горе. Поред овог захтева израженог у писму Хитлера Мусолинију, које се односило на ликвидацију четника Драже Михаиловића постојао je и један нејаван захтев који je изражавао жељу Немаца да се тај део четничког подручја, које je било номинални део Независне Државе Хрватске, има да подреди немачкој војној управи. Италијани су се сада поставили пред питање борбе са удруженим 275

Немцима и Хрватима или да напусте ово подручје без борбе. Врховна команда судећи по ставу Драже Михаиловића није имала увид у ове планове исто тако као што га ни ми ниже особље нисмо имали. Доброслав Јевђевић, који je имао увид у италијанске ствари, благодарећи злату, није имао појма о овој комбинацији. Међутим осетила се пропаганда Италијана међу народом, да би требали истакнути појединци да се склањају у пределе њихове т.зв. обалске зоне Дубровника и даље према северо-западу. Бојазан одНемаца приближилаје четнике иИталијане, јер су четници, тј. Срби, сада поново почели да иживљавају дане хрватског терора из 1941, предочавајући себи оно што je претходило доласку Италијана у ову зону као последица хрватске страховладе. Италијани, на другој страни, желели су да се одласком света из ове зоне у њихову I окупирану зону треба да изрази нема демонстрациј а против те мере Немачке команде. Но Италијани су без јавног протеста одлучили да се повуку. Мржња на Немце je била толика, да je један део њихове војске био спреман да се са њима туче, да га je имао ко да поведе у борбу. То се десило неколико месеци касније, али кад je за четничку ствар било сасвим касно. Четничке снаге на сектору источне Херцеговине, тј. од Коњица до јадранске обале, биле су у повлачењу, уколико се то повлачење не би смело да означи као расуло. Једна психоза je била прожела све духове, али без и најмање извесности. Почетком маја, благодарећи националној оријентацији г-ђе Олге Митровић, супруге југословенског путпуковника Ђорђа Митровића, по рођењу Руса српске крви, тада ратног заробљеника у Немачкој, добио сам увид у ствари преко неких Немаца «стручњака за боксит», иначе станара код ове Рускиње. Увид je био несумњиво одређен и одмах сам га предочио Јевђевићу, да се према томе подеси и држање. М а да није имао разлога да сумња у моје сугестије, Јевђевић je ствар примио са неверицом. Међутим, неколико дана касније наша служба обавестила нас je да су се на железничким станицама Коњиц, Јабланица, Дрежница премитили одреди SS јединица «Принц Еуген» дивизије. Осим тога примећене су претходнице немачке војске у селу Рашкој Гори, неколико километара северно од Мостара. Истакнути делови Врховне команде налазили су се разбацани широм источне Босне и Херцеговине и то: пуковник Баћовић са једним делом у Зупцима изнад Требиња: потпуковник Захарије Остојић у околини Калиновика, док су се једне групе четника склањале у северној Црној Гори, да би се спасле насртаја комуниста, који су у борби на живот и смрт срљали у смрт да би избегли немачко заробљавање. Уствари, четници су били преслаби да се истовремено одупру комунистима, а затим супротставе нападу Немаца и Италијана кад су им се нашли на путу. Црногорски четници са Павлом 'Буришићем и санџачки са Војиславом Лу276

качевлћем налазили су се у повлачењу, боље рећи бежању, у правцу Санџака и Колашина. Четнички одреди под командом Баја Станишића већ су се приближавали Никшићу на свом повлачењу од Мостара. У центру тог разбијеног фронта, негде у планини Голији, налазила ое Врховна команда с Дражом Михаиловићем. Предочавајући Јевђевићу овај нејавни немачки план, а уз ћутање Италијана, захтевао сам да он ствар разјасни на неки начин или да о овоме плану извести италијанску команду, да би она ствар проверила. Ма да je Јевђевић с неверицом примио моју сугестију, рачунајући да je ситуација јасна, на моју упорност и пружање доказа, ипак je ствар уредио с Истакнутим делом Врховне команде, и на почетку месеца маја одредио једну екипу најодабранијих бораца, да ствар на терену испитају. Екипу су сачињавали: Вељко Реметић, капетан (живи у Паризу); капетан Благота Бошковић; капетан (живи у Југославији); поручникКрсто Рудан; потпоручник Милан Дутина, командант батаљона Љубињске бригаде; Милан Ш коро, учитељ, иначе борац из Столачке бригаде, и Раде Тушевл>аковић, командант батаљона Сребрничке бригаде. У очекивању вести од екипе, дознајемо да су их Немци 12. маја 1943. заробили, разоружали, али им оставили о појасу празне револверске футроле. Северно од Рашке Горе према Коњицу лева обала Неретве била je блокирана од стране једне SS формације. Заробљене четничке официре одмах су спровели у казнионицу у Зеници, а 15. маја 1943. ујутру освану у Мостару, пошто су разоружали све оне четнике који су им се нашли на путу и умало да нису заробили и самог Јевђевића. Тако су Немци окупирали Другу италијанску зону и посели М о о тар. Италијани су се повукли у правцу Дубровника и Требиња, и са собом одвели све оне борце, грађане, жене и децу, који су се било како овима нашли на путу и само изјавили да желе да иду са Италијанима. Са овима су пошли и сви они политички људи из зоне који су сматрали, да ће паети под нож Хрвата, очекујући да ће им Немци дати пуну власт на овом реокупираном подручју. Примећивале су се и трагикомичне сцене: маказама обријане четничке браде, острижене косе, скинуте кокарде, измењена имена и језуитски насмејана лица комунистичких симпатизера, који су тражили спас код Италијана. У зони је завладао страх и трепет. Ужасна паника пред немачким првим наступима. Село у коме се чуо пуцањ ватреног оруж ја било je читаво уништено ватром, а становништво до детета у колевци убијано. Поступак према заробљеним четницима био je врло коректан. Хрвати су пливали у срећи што су Немци најурили Италијане и растерали четнике. Међутим, та je срећа трајала свега неколико сати, тј. док je народ прочитао прогласе немачке војске, у којима се на три језика: хрватском латиницом, затим немачком ла277

тиницом и српском ћирилицом, оглашава реокупација овог подручја са захтевом војних власти и дужностима грађанства. Кад су Хрвати видели да се Немци служе језиком и писмом које су званичне власти Независне Државе Хрватске ставиле ван закона, расположење им je пало на нулу. Оно се спустило чак и испод нуле кад су видели да ће цивилне власти обављати своје дужности у складу са интересима немачке ратне политике. Међутим углед Италијана био je далеко испод нуле, не само код Немаца и Хрвата, већ и код четника. Они у тим данима нису могли никоме ничим да помогну, сем да спасу живот ономе коме су хтели или да казне некога ако су то желели. Што се тиче саме везе између Италијана и четника, она je била таква у тим данима да je, ако се хтело, она тако функционисала, да je Дража Михаиловић могао да у року од једног дана има контакт са свима италијанским командама на Балкану. Постојале су тако организоване релејне станице, преко којих се имао увид у рад Немаца и веза са људима из организације Драже Михаиловића, а затим потребан контакт са Италијанима путем људи од поверења. Драж а Михаиловић као такав није никада имао било каквог контакта са Италијанима. Он je могао са њима да седи за истим столом ако je хтео. Он je могао да зна ко су Италијани који седе са њиме, али они нису могли да знаду ко седи са њима. Он je био «сељак из околних места». Мајор Војислав Лукачевић у оним моментима, кад je на нашу несрећу спремао напад на Немце код Требиња, седео je са Немцима, опуномоћеницима ђенерала Најдхолда, команданта «Вражје дивизије», али као националиста поручник Тадић, да би као такав са њима разговарао о борби против комуниста. Ђенералов тумач je био Немац из Корушке, по имену Јозеф Колар, који je из симпатије према Србима прешао у православку веру. Он je од нас четника за своје заслуге као тумач био награђен свим оним што му je требало, а што смо му ми могли да дадемо. Том разговору који се водио у Кифином Селу код Невесиња присуствовао je и начелник штаба Невесињског корпуса Томо Гузина, као «пратилац Вукашина Перовића». Разговору je присуствовао командант Невесињског корпуса капетан Милорад Поповић као «четник из села». To je био начин борбе за опстанак. Не може се донети суд о стварима ако се не познаје суштина проблема. Не сме се све да цени по спољашњем изгледу. 31. Капетан Реметић, после кратког боравка у казнионици Зеници, разних експеримената и успостављених веза, успео je да са својом групом заробљеника побегне из затвора и да се после неколико недеља лутања нађе опет на херцеговачком терену у борби против комуниста. Комунисти, сазнавши, да се Реметић нашао на слободи и у срезу, установили су да нису успели да у278

ниште све четничке борце у пограничном делу Сарајевског и Коњичког среза, тј. од Иван планине до Калиновика и Фоче, организују специјални одред који je добио назив «Терористички одред Врховног штаба», чију je команду преузео познати мостарски комуниста Ибрахим Шатор, чија je снага према Реметићевој одени износила око 220 партизана, углавном опробаних комунистичких бораца. Реметић je на брзину прикупио 42 борца, да би се почетком маја сукобио са комунистима у кориту реке Неретве и овај комунистички одред потпуно уништио, заробивши 42 борца из овог одреда, који су после суђења једним делом били стрељани на месту Крстац у близини Главатичева. Ово je Реметићу донело највшпе војничко одликовање: Карађорђеву звезду с мачевима, али и потпуно напуштање плана од стране комуниста да на овакав начин воде борбу против Реметића и његових четника, већ се прешло на вребања из бусија. Шаторов «Терористички одред» се распао и није више био реорганизован. Да би се осветили Реметићу, комунисти су ступили у везу са муслиманском усташком милицијом у селу Бјелемићима и Главатичеву, не би ли путем заседе уништили Реметића. Но пошто je Реметић уствари био страх и трепет за ове, то су се за овај подухват тражили стрелци који су били у стању да са великог отстојања пуцају у мету са извесном сигурношћу. О томе ми je Реметић поред осталог, написао следеће: «.. .Интересантно je нагласити чињеницу: ухваћена жива 42 партизана, тачно онолико са колико сам ja четника прешао (овде се мисли на прелаз преко Неретве у правцу комунистичких бивака. Моја напомена) и напао их. Како су то били скоро све важне комунистичке звјерке, имена ових 42 су била објављена у Наредби Врховне команде, приликом мог одликовања. Седам дана после те акције, на сам Ђурђевдан, 6. маја, враћајући се са чишћења терена од евентуално сакривених преживелих и јатака, оставио сам пратиоце код реке Ракитнице, а ja сам кренуо за Главатичево да саслушам оне партизане који нису били стрељани, а требали да се спроведу у Корпус по Милорадовој наредби (мисли се на капетана Милорада Поповића, команданта невесињског Војно-четничког корпуса. Моја напомена) по неким моментима који су се појавили приликом акције чишћења. Ж урио сам да стигнем прије него Стево Граховац спроведе те заробљенике, како сам му био наредио да учини, прије него сам кренуо у акцију. Спуштајући се ка Неретви, упаднем у засједу коју je припремио Рајко Црногорац (то му je презиме) са Бјелемићским усташама, код којих се био сакрио послије разбијања одреда, и ту будем тешко рањен. Ранио ме je Рајко Црногорац, који je био познат као најбол>и стрелац међу херцеговачким комунистима и то са првим метком док сва остала ватра из митраљеза и бомби, није ме дохватила. Ти бјелемићски Турци су 279

исто као и Фазлагића Кула били «Муслиманска усташка милиција’ и одликовани са ,Павелићевом заставом’ као и Фазлагића Кула. Били су у сарадњи са Ш атором...» Кад je сигла вест у Невесиње, да je Реметић рањен, четнички je елеменат био поражен. Међутим нада у његов спас била je подгрејавана вером да му комунисти не смеју да приђу ближе и да га неће убити рањеног. Но поставило се питање како да се спасе јерје, према првим вестима рана била скоро смртоносна. Ни лекара, ни болнице, ни лекова. Јесмо ли га требали да пустимо да умре у ранама? Не, већ je нађен исто тако тежак излаз. Замољена je управа немачке војне амбуланте у Невесињу, да изашаље своја санитетска кола у село Заборане, да би спасли «неког сељака кога су комунисти након упада у село ранили...» и коме je требала хитна операција и лекарска нега. Надлежно лице у амбуланти биоје један Бечлија који се показао пријатељем. Кад сам следећег дана ушао у амбуланту да посетим «тог сељака» који je био сав у гипсу и шинама, изнад његовог кревета стајала je табла са натписом: Владо Ромић, земљорадник. Немци нису знали да се под тим именом крије одбегли заробљеник Вељко Реметић. Овакви примери требали би да буду познати свим оним јавним радницима, да би избегли оне забуне којима се поводе судећи по спољашности, јер je спољашност једна страна комплекса. Постоји и унутрашња. Иза те спољашности скривају се и Ибрахим Шатор и Кнежевић-Трактор у својим чланцима о овим догађајима, којима би хтели да дадну профиле по свом укусу (Херцеговина у НОБ, Београд 1961). После завршетка Башког конгреса у јануару 1944, члан Централног националног комитета организације Драже Михаиловића, Лазар Тркља, требало je да прође кроз Херцеговину у правцу Билеће. Пролаз му je био онемогућен услед високог снега, зиме и поседнутих путова и насеља од стране комуниста. Тркља се нашао у Мостару са својим друштвом као сељак из околног села и дошао мојој кући. Његова спољашњост није га издавала било чиме, да би «отскочио» од осталих сељака дрвара из околине. Преноћио je код мене и сутрадан у пратњи Немца купио карту на железничкој станици у Мостару, да би наставио пут према Требињу у пратњи овога Немца. Немац je добио пристојну награду, и то je радио на своју руку. На самој станици у Мостару ушао je у воз Хрват железнички чиновник, који je препознао Тркљу и почео да протествује, како то да он стоји под заштитом Немаца. Овај му je Немац на чистом српском језику одговорио: «Ово су хапшеници немачке војске према којој требате да имате дужно поштовање јер она зна шта ради. . .» Хрват je заћутао. Два дана касније овај се Немац вратио с пута и испричао ми je ову епизоду. Он je пратио «сељаке» којима прети опасност од Хрвата. Годину дана касније кад се Тркља нашао са својим друштвом у хрватском логору Стара Градишка као хр280

ватски заробљеник, чим je био препознат убијен je пред самом касарном. Читаву серију оваквих примера могао бих навести. У ери о којој пишу овл вајни публмцисте са Антом Смит-Павелићем на челу, Д ража Михаиловић није имао шта да разговара са Италијанима јер му оки кичим клсу могли да помогну. Сам ђенерал Роата био je на заходу своје моћи као командант Друге армије. Он се сав био напрегнуо како да спаси своју главу. Међутим да je Д раж а Михаиловић желео, не да му достави пиемо, већ товар ору ж ја или муниције, то би му се могло да дотури у року од једног дана. З а то му није требао пут: Положај Врховног штаба — Београд-Сарајево-Босански Брод — Загреб, а затим даље до Сушака. То «Дражино писмо Роати» могло му je бити уручено у току једног дана, да je то било потребно или да се хтело. У сваком херцеговачком селу постојала je веза са станицама на линији Врховна команда-Дубровник, а затим даље према Сушаку. Италијани су тих дана више ценили Јевђевића него своје командујуће официре. Јевђевић je за тај посао био богомдан, да je то требало. Ту никакав безимени «пуковник» није био потребан. Још мање je био потребан пут од Колашина до Београда у пратњи Недићевих стражара; од Београда до Сарајева немачких, а од Сарајева до Загреба мталијанских. У тим данима четничка глава лије впедела ни једног пушчаног метка, већ чак мање од напора убода ножем. У тим данима жив Италијаи није могао да прође пругом Сарајево-Загреб, како од стране Хрвата тако и од стране Немаца. Мржња Италијана на Немце je била толико страшна, да према исказима очевидаца, Немац није могао да добије за паре парче хлеба или чашу вина у Риму илиНапуљу, сем у локалима који су били одређени за пријемНемаца. Таква je узајамност постојала на терену управо у тим данима кад су комбиноване немачко-италијанске јединице водиле борбу против партизана у првој фази, а затим четника у другој. Ово je било одличко познато свима хрватским главарима, чак до те мере, да су Италијани у тим данима, а по херцеговачким градовима тражили информације о појединим Србима, да уђу у њихову кућу, као непозвати гости, да би их ови нахранили, јер су се бојали инзултирања од стране Хрвата ако уђу у какав јавш локал. Неколико таквих Италијана ja сам нахранио у сопственој кући у Мостару у тим данима кризе. Међутим, догађајима насталим у лету 1943. на територији НДХ ке би се смело тражити објашњење у ономе што их je непосредно извазвало. Они су били последица ранијих збивања о којима се нерадо говори. То би се дало рекапитулирати на следећи начин: Пријатељство између Хрвата к Италијана, кад су се срели «очи у очи», трајало je свега неколико седмица, тј. од 6. априла до 18. маја 1941, — другим речима, од хрватског тријумфа у разбијању Југославије до њиховог понижеља у поклањању Далма281

ције Мусолинију, као награду за хрватско издајство Југославије и паралисање њене одбране тј. напора оних Срба и малобројних Хрвата, који су je несебично бранили. Даље, не може се негирати чињеница, да су Срби у овом хрватском понижењу пред Мусолинијем, нашли добар део своје злураде задовољштине, јер су Срби одбраном Југославије бранили и хрватски народни интерес, који су Хрвати пренебрегли назирањем у Мусолинију савезника за борбу против краља Петра и Југославије. Даље, не може се негирати чињеница да су Италијани заснивали своју империјалну балканску политику на српско-хрватској супротности, при чему су Срби врло мало наишли на хрватско разумевање у свом рвању са Италијанима у одбрани хрватских земаља, а тиме и хрватско-српских интереса. To je, на другој страни, Србе било разрешило свију илузија о италијанској лојалности српско-хрватској ствари, било да су они чланови једне државне заједнице или одељени државним границама. Хрвати су, међутим, током Другог светског рата назрели у Италијанима савезнике уколико су им били гаранција за убијање Срба. Међутим кад су Италијани разбијањем Југославије постигли оно што су желели као прву фазу, друга фаза je била још снажније потпиривање хрватско-српских супротности, што се одмах окренуло на штету Хрвата. Хрватске мере убијања Срба уродиле су постизањем извесне тактичке коегзистенције између српског живља у НДХ и италијанске окупаторске силе. Тим се продубљавала итало-немачка супротност, што су сви Срби од срца желели, а што je у даљем процесу уродило код једних и других у презрењу према Хрватима и тражењу наслона на Србе и Италијана и Немаца. То у италијанском случају није диктирала симпатија Италијана према Србима било четницима или комунистима, већ борба за чување сопствених глава, на шта их je шпекулативна романска интуиција потстицала од самог почетка, да би им при крају катастрофе и сама логика догађаја ишла у прилог. Ta je политика Србима добро позната још од ранијих времена. Србима je даље било познато, да су западни Савезници још од почетка 1943. били начисто, коме ће се италијанске дивизије на Балкану требати да предаду у случају италијанског извлачења из рата. Та савезничка тежња за осамљивањем Немачке требало je да отстрани Италију прво, а тек у другој фази да ојача комунистичке редове на Балкану, јер су, како се каже у извештајима, «комункстички партизани вкше Немаца поубијали» него четници. Из те логике се родила нова форма четничких исхушеita, тј. нова форма рата проткв Срба, где je свака даља италијанска иницијатива била равна нули. Према тим фазама равнали су се Хрвати не имајући своје националне политике, где се на једном месту у коментару тог збиваша каже: «Година 1911. претставља прелом у животу хрватског народа. Ову чињеницу мора признати свако, без обзира на сво-

ју оријентацију. Te су за Хрватску створене нове перспективе. изгледи нове могућности. Догађаји 1941. створили су стање, из којега нема више повратка у старо. Нема више повратка у овакво стање, какво je владало од 1918. до 1941, већ нема више повратка ни у стање какво je владало прије 1918. године. Активизам садањег хрватског покољења нагло je избанио Хрватску у арену свјетске политике и учинио je субјектом сувременог политичког збивања. To je слика судбоносних догађаја из 1941. године» (Из чланка: «Магла и одређеност», уводник уредништва листа «Спремност», Загреб, број 95 од 19. просинца 1943). Из инфериорности војно-политичког карактера Италијана у односу на Немце, не сме се и не може изводити закључак, да су Хрвати из идеолошких или принципијелних разлога били против или за југоеловенске комунисте или четнике. To je била чиста шпекулација у осматрању на чијој ће страни бити победа, слично 1918. То са делатношћу «хрватског покољења» нема ничега заједничког нити неке разлике између Пакта Конвента* Прагматичне Санкције, 1527, 1868, 1918. или 18. маја 1941. То све није доказ «одређености» већ «магле», која je у једном моменту одвела Хрвате у веру да ће од комунистичке победе добити далеко више него од четничке. Тако кад je постало евидентно да су југословенски комунлсти постали штићеницима западних демократија и С-овјета, на штету српских националних интереса, онла исто Уредништво наставља са својим коментаром, у истом броју, поводом сусрета две хрватске наде: Андрије Хебранга као Стаљииову конкуренцију Титу и Божидара Маговда као Мачековог претставника при Титовом Врховном штабу, кад каже: «Андрија Хебранг је комуниста. Човјек који je проживио све етапе комунистичког развоја и који je након свега остао и даље стаљиниета. Дакле чозјек који знаде шта хоће, и који зна, шта ради. Андрија Хебранг je данас агент совјетског империјализма и као такав подузима све, да линија његове политике дође до изражаја, као и до успјеха. Божидар Маговац je човјек који je вјеровао у демокрацију, који je вјеровао у човечност и који то предпостављамо, још и данас вјерује. Његови погледи према темељним свјетским питањима били су увијек неодређени. Они су и данас такви. Божидар Маговац je зкивио у политичкој магли и та магла je постала атмосфером, у којој се он једино може кретати. Путем, који je водио кроз ту маглу стигао je и до Андрије Хебранга. Мислимо да je потпуно јасно, тко ће повући корист од сусрета Хебранга и Маговца. Безувјетно не човјек магле, већ човјек одређених погледа. а такав je безувјетно Андрија Хебранг. 283

Додуше, Божидар Маговац тврди, да скупина, којој се недавно придружио претставља свакако борбену коалицију, која ће се разићи, када буду постигнути циљеви те борбе. Али то исто тврди и Андрија Хебранг. То исто тврде и људи, који су истог схваћања као Хебранг... Коначна судбина партизанског подхвата на нашем територију не овиси од Маговца, Назора, Смодлаке, Јамбришека и Фрола. 0 томе ће одлучити друге снаге. Тај Маговац и ти Маговци, претстављају само играчке. Али ми не желимо да и један Хрват буде играчка, а нарочито у служби туђих интереса. Ми желимо да сваки Хрват буде укључен у своју народну заједницу, и да тамо испуњава оне дужности, које од њега захтијева наше вријеме. Еуропско послање Хрватске je велико и важно. Сваки припадник хрватске народне заједнице врши судјеловањем у том послању частну дужност...» Аутор ових патетичних мисли био je одлично обавештен, али није ствармма хтео да даде адекватан коментар. Да je то учинио логика збивања би га увела у судбину и Хебранга и Маговца. Управо њих двојице као симбола оие шпекулативне малограђанске хрватске политике, «пургерске», како каже Мирослав Крлежа. Ауторова анализа Маговчевих мисли «да ће се борбена коалиција разићи» доказ je одличног познавања позадине делатности Божидара Маговца, који je радио по директивама вођства ХСС, да би пливајући у магли захтевао од ЦК КПЈ, да се у армију маршала Тита уведу грађански политички комесари Хрватске сељачке странке поред војно-политичких Компартије Југославије. Ово није било ништа друго, већ допуна Хебрангових мисли, који je као стаљиниста и шеф Компартије Хрватске био у вољи Стаљину и био конкуренција Титу на маршалску палипу и државно поглаварство над Југославијом. Ова два патриотска корака хрватских шовиниста плаћена су њиховим главама. Свакако ни комунисти после рата, као ни «Спремност» током рата, нису дали адекватно објашњење стварима. Ово из већ познатих разлога, јер су били и остали играчком у нечијим рукама! Међутим, један општи осврт на ове догађаје могао би бити резимиран психолошко-историјски на следећи начин: Ни пет Хрвата у читавој хрватској историји нису у својој активности били ишта друго, већ играчка у рукама светских велможа, почевши од аварских канова до римских папа; немачких царева и византијских императора; аустријских ћесара и немачких кајзера, да би напослетку томе дали рекапитулацију у подложности италијанском империјализму, а затим комунизму. Сви су ти Хрвати према извесним гледиштима вршили своју «частну дужност». Чак и они који су по хрватским концентрационим логорима набијали на своје каме српску децу, добијали су највећа одликовања од Поглавника, а затим били извињавани од диктатора Тита. To je све са хрватског гледишта била служба «хрват284

ској народној заједници». Тако je своју службу вршио Фране фрол, Јосип Смодлака, Миливоје Јамбришак, Иван Рибар исто као Маговац и Хебранг. Из логике оваквих службеника хрватској државној и народној заједници никла je логика Павелићева, Степинчева, Тортићева, Берковићева, Мештровићева, Фаролфијева, Бабићева, Баљићева, браће Куленовића, Шиљкова, исто као и она Хазима Шатрића, а с њиме свих оних који су се пребацивали преко ноћи из табора «верних слугу Њ . Величанства Краља» и одане слуге Фирера, Павелића и Мусолинија, или из табора наци-фашиста у табор комуниста, кад je постало јасно, да je ствар Хитлер-Мусолини пропала. Сви су ови према хрватском схватању вршили «частну дужност». Ta je частност, међутим, била категорисана према интересу, који од тога може да има хрватско поколење, које не жели да чује шта je избацило Хрватску «на арену свјетске политике и учинило je субјектом савременог политичког збивања». Овај бесадржајни вербализам хрватског публицисте налази у једном ранијем броју «Слремности» (бр. 83) свој корен, где се у тону снаге «Хрватског права» опет божићним пампураћима има да брани хрватска државна независност, што се бомбастично наглашава у чланку под насловом «Разрешење римских уговора», да би се интонацијом празно бубњајућих фраза, прикрила слабост поред незнања, анализом: «Omnia conventio infelligitur rebus sic stantibus... У државноправној изјави од 10. рујна стоји, да су Римски уговори склопљени уз изричит увјет припадности новом еуропском поретку и да се Крал>евина Италија утаначивши примирје с непријатељем издвојила од досадашњих савезника. Нека говоре надневци и текстови: Уговор о јамству и сурадњи између Хрватске и Италије од 18. свибња 1941. темељи се на пристајању уз нови поредак. З а нови поредак, по којему има ,сваки народ добити простор који му припада’, опредијелила се Италија дне 27. рујна 1940, кад je с Њемачком и Јапаном закључила Тројни пакт. Чланак 3. тог пакта обвезује Италију подупирати учеснике пакта ,свима политичким, господарским и војничким сретствима’ за случачј рата с којом трећом силом. Независна Држава Хрватска постала je учесницом Тројног пакта дне 15. липња 1941. године. У просинцу 1941. ушао je Јапан у рат. Дне 11. просинца 1941. потписале су државе утемелаитељице Тројног пакта његов допунитбени тројни споразум, којег чланак 2. каже дословце: ,Њемачка, Италија и Јапан обвезују се, да неће ни са Сједињеним Америчким Државама, ни с Енглеском склопити примирје или мир без посвемашњег међусобног споразума’. Дне 14. просинца 1941. изјављује хрватска влада, да се Независна Држава Хрватска налази у ратном стању са Сједињеним Америчким Државама и с Енглеском. Дне 18. сијечња 1942. ута285

начена je њемачко-италијанско-јапанска конвенција у проведби споразума од 11. просинца. Дне 28. сијечња 1942. талијански посланик у Загребу нотифицира тај догађај хрватској влади. У поводу тога министар вањских послова Независне Државе Хрватске дне 30. сијечња 1942., на примању домаћег и иноземног новинства говори о судјеловању хрватског народа у борби за иста начела». Да се ове мисли хрватског новинара др Тихомила Дрезге могу узети као оправдање хонорара, који му je за њих исплаћиван, разумљиво je. Хонорар je у суштини његово начело. Он другим општим начелом у суштини и не може бити руковођен, сем да задовољи послодавца. Међутим његов министар вањских послова др Младен Лорковић, који je «30. сијечња 1942. говорио о борби за иста начела», истовремено je радио на још једном начелу, које га je одвело споразуму с комунистима Хрватске (види стр. 113, 311/3, 337, 356, 361 прве и стр. 105/6, 108, 110, 112, 199 и 292 друге свеске ове Енциклопедије), јер je ипак ма да са закашњењем увидео, да су основна начела НДХ била слепачки шпекулативна, да би ипак на крају за своје шепртљанство био осуђен, а затим изгубио главу као сваки издајник чим je био откривен. То скакање из начела у начела, министар Хрватске je практицирао управо у данима кад je доказивао да у Хрватској нема Хрвата комуниста, тј. да су сви Хрвати за Нови поредак. Међутим та се пропаганда донекле може и да разуме. Ако неко није рођен да буде велик, он не може ни постати великим. To je, изгледа судбина новог хрватског покољења, исто као и оних ранијих. Онај ко ломи једно начело, тај никако не може бити искрено одан другом, јер за таквог уствари нема објективне оцене нормативног карактера. То ће се видети из следећих излагања и приказа. 32. Искрцавање Савезника на Сицилији у лето 1943, није потстрекло Хрвате на борбу против њих у смислу одлуке НДХ, да се нађе у рату против Сједињеним Америчких Држава и Енглеске, већ су се почели да осврћу около у тражењу пута, како да се са најмање одговорности нађу ван рата или како да се извину за своја ратна недела. Ту се зачело оно што je комунистичком покрету западних делова Југославије дало превагу. Није то био број Срба и Јевреја, већ je превагу дао онај део Хрвата који су се по сугестијама италијанских команданата пребацивали у комунистичке редове. Да ли су ти Хрвати рачунали да их комунисти неће клати, као што су, ка пример очекивали, да ће их клати четници, ако се њима лридруже? Не, шпекулација je била другача. Хрвати су знали да су четници изгубили рат чим су се комунисти нашли у центру пажње западњака и истовремено били штићеници Совјета. 286

Према Стаљиновом концепту Хрвати су се једно време надали да ће се А ндрија Хебранг наћи на полож ају ш еф а југословенске државе, или у најмањ у руку делити власт са Титом. То Стаљин чак ни иосле р ата није сакривао, што je Титу дало повода да свога оданог пријатељ а, Хебранга, оптужи као «усташког шпијуна» и да му као таквом откине главу. Ту се зачела она борба о превласт, где се Тито показао спретнијим. И док сами Хрвати ликвидирају један део елите Компартије Хрватске током лета 1941, као дисиденте Титове лпније, дотле ти истиХ рвати н ад р у гој страни, углавном при крају рата, ликвидирају оне своје елитне синове, који су (сасвим грешно) траж или у споразуму са Титом отклањ ањ е своје ратне одговорности. Остатак те елите Тито je изликвидирао после рата, да би међу последњим били они који су Титу и најверније служили: Бож идар Маговац и Андрија Хебранг. Они су оба мислили, да ће се моћи да доведе на исту линију конзервативизам ХСС са комуниетичким радикализмом бол>шевичке психологије. Отуда се и не може говорити о улози новог хрватског покољењ а у избацивањ у Хрватске на модерну политичку арену! Х рватска je била играчка у рукама оних који су je као недорасло дете истовремено и мазили и ш амарали. То уосталом и један високошколован хрватски теолог анализира н а њ ему својствен начин, кад каж е: «Г. Р уд ол ф Кислинг, бивши генерал у ш табу генерала Боројевића за вријеме првога свјетскога рата, издао je одлично дјело о Х рватима. И з њ ега се види, како се Н езависна Д рж ав а Х рватска теш ко рађал а кроз политичку реторту, како он вели. Он пиш е о томе овако: К ад je М усолини дознао за Хитлерову одлуку, да ће раскомадати Југославију, одуш евљ ава га мисао да коначно освоји Д алмацију. Он je паче имао своје прсте у Симовићеву удару, који je имао надоћи, како Еуген К ватерник наговијеш та у својој расправи, јер кад би Југославија приступила Тројном ггакту, вјеројатно би М усолинијеве далматинске торбе отпловиле. Стога он позива 26. о ж у јк а П авелића из Ф иренце у Рим и прими га сјутрадан у приватном стану Вила Торлонија у присутности А нф уза, к о ји је водио послове министра вањских послова Ћ ан а, који je био привремено одсутан. Дванаест дугих година П авелић je чекао на овај час. To je био први пут, кад се смио појавити пред М усолинијем. П авелић je кроз ово вријем е био саврш еко научио талијански језик, na je то олакш ал о разговор. Он je био познат њима по једном свом разговору с Ћ аном на 23.сијечња 1940. у Рим у о ослободилачком хрватском устанку, у који би И талија морала захватити и успоставити п ерсоналну унију. Сад се показао пред Дучеом као миран и скроман човјек. К ако А нф узо оп аж а у својим успоменама, и пак се био развио из агитатора у држ авника. П авелићеве р и јечи биле су пуне умјерене важности. К ад му je 287

Мусолини набацио лозинку ,Далмација’, која га je највише занимала, Павелић je махнуо главом и рекао: ,Паче цијела Х рватска je талијанско-хрватска заједница (унија)’». (Др фра Отон Кнезовић, Покољ хрватске војске 1945. — Документи о звјерствима Срба над Хрватима, Чикаго 1960, стр. 137). Да би оправдао свога идола, К незовић наставља са својим коментаром тих догађаја, и каж е: «Павелићев план био je сад: ући у Загреб на челу усташа, прогласити независност Хрватске и придружити je Италији на темељу федерације или персоналне уније у смислу пређаш њ их договора. Срдачним договором сила Осовине требало je запријечити, да се становници дијела Далмације, који ће припасти Италији, једноставно подвргну италијанској власти. Сам je Павелић преузео на се, да увјери Далматинце о користи федерације с Италијом, истичући успомену на Венецију, и да треба очекивати повратак апенинскога царства. Из шкрипца, удовољити Мусолинијевим ж ељ ама да стече Далмацију, и дужности хрватскога поглавара будуће хрватске државе, настала je за Павелића теш ка брига, да се не појави пред својим народом као издајица. Ово питање могао je само он ријешити» (исто дело стр. 137/8). К ако je он то питање решио познато je свакоме ко има свести да разуме положај свог народа, а да оно што види и осећа јавно и изрази. На ту бригу П авелића и «срдачан договор сила Осовине» да И талија анектира далматинско камење, али да тим по логици др ф р а К незовића и његове правне науке, далматинско становништво иск.ључи из италијанске јурисдикције и подреди га Загребу, да П авелић не би испао издајником свог народа, И талијани су дали одговор, као први корак, изменом, тј. италијанизирањем имена места широм Д алмације и изменом улица у граду Сплиту, У лица X I пука добила je назив: Viale della Armata II; Пољана К раљ ице Јелен е добила je име: Argentea Porta; Улица К атарине Зрињске, добила je назив: Via Dante Alighieri; Ш тросмајерова обала добила je наслов: Riva Italo Balbo; Антонова улица добила je назив: Via San Antonio; Свачићева улица добила je назив: Via Cezare Batisti; Глицеријева улица добила je назив: Via Imperatore Aureliano; ПоЈвана Регента Александра добила je назив: Pijaca Antonio Bajamonti; Х варска улица добила je назив: Via Djulio Bajamonti; Сињска улица добила je назив: Via 15. Aprile; Х ајдук Вељкова улица добила je назив: Via dei Duki Aosta итд. Немачки део Осовине поступио je на исти начин померајући своју југоисточну границу до Бреж ица, тј. на неколико километара од Загреба. Н астала je исто тако вратоломна измена улица у Загребу и измена назива места широм НДХ. Као други корак И талијани су одмах од јесени 1941. до лета 1942 цепали НДХ у тзв. «Зоне», да би источна гранида III окупа288

ционе зоне, обухватајући градове: Фочу, Прозор, Бугојно, Кључ, Карловац, а затим даљ е према Суш аку и граници Италије, дотицала се, тако рећи, загребачке општине. Ово уствари није била само П авелићева трагедија, већ трагедија и Срба и Хрвата, да би послератни поблицисте на један неодговоран начин тражили извињ ење за нешто што се не може да извине. То сам К незовић на другом месту каж е, речима: «Успостава Независне Д рж аве Х рватске није дело ни Њ емачке ни И талије, нити фаш изм а нити национал-социјализма, него je дјело хрватског народа, који je вјековима радио и борио ее за своју држ авну самосталност... Хрватски народ током другога свјетскога рата није учинио ништа друго, него покушао искористити дану му прилику те остварити своје кародно право на ж ивот и слободу. Једино у ту сврху пали су небројени деоетци тисућа добровољних хрватских бораца, домобрана и усташа, те допринесене и остале неизмјерне крваве и материјалне жртве! У интересу западне цивилизације, у интересу мира, сигурности, напретка, слободе и правде у овом важном дијелу Европе, потребно je, да се опет успостави Независна Д рж ава Хрватска, у којој ће народ својом слободном вољом и у слободним изборима одлучити о својој судбини и о законима, који ће осигурати слободу човјека» (исто дело стр. 134/5). Овоме je заиста немогуће дати коментар, осим једне једине мисли, тј. ако се др ф ра К незовић појављ ује са својом разборитошћу пред олтаром, на ш та га овлаш ћује оно «фра» што му je пред именом, као што се приказао познаваоцем међународног јавног права и психологије збивањ а којима се бави у својој студији, он би своју доследност крунисао кад би онај први део своје титуле поклонио својој куварици, јер би њој исто толико доликовало оно «др» колико доликује и њему кад тврди да су Х рвати, а не немачко-италијанска солдатеска с Хитлером поставили међе НДХ изнад Котора и на Сави код Земуна, да би тиме приказао своје светло лице, кад већ бранећи образ своје нације констатује «да хрватски народ током другог свјетског рата» није направио никакав грех убијањем пола милиона Срба «у интересу западне цивилизације». Кнезовићев патриотски ж ар да створи још једном Независну Д рж аву Хрватску, морају да разум еју и сами Срби као и сви они Хрвати који су у одбрани Југославије страдали и страдају. Међутим ф р а К незовић би требао да објасни на какав би начин та његова Х рватска могла бити брањена без униш тењ а српског националног потенцијала на Б алкану. Зар К незовић може бити толико глух да не би чуо крик крви оних пола милиона Срба која траж и освету! Сме ли он да траж и од преж ивелих Срба да тако брзо предаду забораву оно што К незовићу пара суптилни слух? Господин ф р а К незовић заборавља да треба прво расчис289

тити са дуговима, да би односи били сношљиви. Он не може да брани хрватски образ ако заобилази чињеницу да Независна Д рж ава Х рватска није била током рата ни «независна» ни «држава» ни «хрватска», већ накарада у којој су бандити харачили током четири године, да би добила овакву карактеристику: НДХ je највеће царство на свету. Кра.љ му je у Риму, а влада у Берлину; границе му нико не може да назре! Ту леж и и трагедија политичких нојева, који не могу да виде да идеализам не ствара државе, већ склад оних момената којим се бране принципи ж ртве, а што сам Кнезовић хоће да прикрије оним што и није битно у читавом комплексу, кад каж е: «Усташки покрет није дјело фаш изма ни национал-социјализма, већ je осебујан, самоникао хрватски народни покрет за слободу хрватског народа, за слободу човјека, његове вјере и савјести, за социјалну правду, за самосталност хрватске д рж аве и за тисућгодишњу хрватску уставност» (стр. 134). Ово je управо оно што Хрватима током њихове историје није било својствено, јер да их je руководила истина и они епитети које набраја Кнезовић, не би Миливој Магдић у свом Меморандуму од 20. септембра 1945. дао онакав приказ ствари током рата, јер ако Хрвати јаш у на недаћама које им доноси Југославија и «великосрпство», онда их заиста треба жалити, кад с таквим бласфемијама требају да оправдавају свој идеализам идентиф икујући најобичније издајство своје ствари с ослободилачком акцијом окупатора, који je успео да прибави «плебисцитарни пристанак» хрватеког народа на одрицање своје стварне слободе за рачун фиктивне уставности, како то каж е сам Магдић у свом меморандуму: «Национал-социјалистичка Њ ем ачка није ж ели ла разбијањ е Југославије. До обнове хрватске државности дошло je спонтано акцијом хрватских маса у часу слома југословенског држ авног и војничког апарата. 10. травњ а 1941. нестало je на хрватском народном и повиесном подручју старе југословенске псеудолегалности и обновљен je легалитет хрватске држ аве. Обнова хрватске државности претстављ ала je свршену чињеницу, која je изврш ена без икакве сурадње сила Оси. .. .Слом Југославије ж елила je И талија истористити у своје сврхе, na je зато привремено толерирала обнову хрватске државности, дакако у з скупу цијену, тзв. Римских уговора из свибња 1941, којима си je присвојила дио хрватског територија и покуш ала спријечити развој Х рватске као поморске држ аве на Јадрану. Само уз цијену ,римских уговора’ било je могуће обновити хрватску државу. Главни разлог ради којег су Њ ем ачка и И талија толерирале обнову хрватске д рж аве био je у томе, што међу њима није био постигнут споразум ни у погледу заједничке политике 290

на Балкану, ни у погледу подјеле интересних зона. Ради тога je и с Њ ем ачке и с талијанске стране прихваћена обнова хрватске државности као привремено ријешење. Ни Њ ем ачка ни И талија нису ж ељ еле консолидацију хрватске држ аве, а то je потврдила њихова каснија п оли ти ка...» Одбрану хрватске анемичности овако оправдава у даљем и злагању својих мисли:: «Небројене чињенице јасно доказују, да je у годинама 1941 -1945. било немогуће формирати хрватски покрет отпора проти њемачким и италијанским освајачима по узору на покрете отпора у другим земљама. К онкретна ситуација довела je до тога, да се хрватски народ налазио између њ емачких оруж аних снага с једне, те партизанских и четничких терористичких одреда с друге стр ан е...» У даљем приказу заврш ава своју мисао овако: «С обзиром на напред наведене чињенице јасно je, да раздобље од 1941-1945, значи само наставак хрватског народног отпора из 1918. до 1941, који се формирао против настојањ а великосрпског експанзионизма. Ново стање учинило je потребним, да се настави с политиком отпора, али у посебном облику и примјеном нових м етода... Развој догађаја довео je до тога, да се око хрватске војске фирмирало борбено јединство хрватског народа. Овај оруж ани хрватски народ гледао je непријатеља у партизанима и четницима, али и у Нијемцима и Т али јан им а...», да би овај галиматијас мисли завршио овим пасусима: «Трагична хрватска стварност у годинама 1941-1945. нијс дозво.лила, да се постави питање режима, јер би тим био стављен у питање надионални и биолошки опстанак, а не би довео ни политички до циља, јер би власти искористиле такву згоду, да доведу на власт квислинш ку екипу, која je већ била у припреми. Х рватски je народ између два зл а одабрао M a ­ lte. . тј. да су бољи били они који су остали доследни својим заклетвам а као некадањи емигранти с Павелићем, него они који су заврш или у Лепоглави као дисиденти. Но сам аутор je заборавко да нагласи, да би и ови из «квислинш ке групе», по Магдићу, остали пријатељ има усташ ке Хрватске, д а им се нису Немци попели на врат. Ма да je Магдић то у свом меморандуму заобишао, он je несвесно нагласио оно што дезавуиш е читаву одбрану идеје хрватске «државности», кад каж е: «Јавно мишљење у Хрватској није никада одобрило чин подвргавања хрватске војске њемачком оперативно-тактичком водству, који je изврш ен 1942. године. Са стране реж има оправдавало се тај чин, теш ким њемачким притиском у тој ствари. 291

Ово подвргавање онемогућило je хрватској војсци ону слободу дјеловања, која je била потребна за ефикасно разбијање партизанског и четничког терора. Ово подвргавање онемогућило je хрватској војсци, да и у обћем ратном збивању заузме став, који би одговарао хрватским интересима. Јавно мишљење у Хрватској није, такођер, никада одобрило настојање Усташког покрета, да дјелује као странка и да хрватској држ ави даде страначки биљег. Међутим, усташки реж им наступао je страначки и својим неразумним поступцима стављао у питање толико потребно јединство хрватских редова. Јавно мишљење у Хрватској није ништа толико замјерало усташком режиму, као непотребне и бескорисне прогоне разних хрватских појединаца и скупина, који су били вршени из искључиво странчарских разлога. Посебно je хрватска јавност осуђивала поступке према водству Хрватске сељачке странке, која je на свим парламентарним изборима у Југославији, добила легитимацију хрватског народа за политику обнове хрватске д р ж а в е ...» (Овај меморандум je изнешен у часопису «Слобода» — независни мјесечник за политику и књижевност, Буенос Аирес). Магдић je био сведок оних збивања која у потпуности дезавуиш у његова излагања, којима ж ели да подвуче, да je хрватски комунизам био туђинска установа, а не и хрватска. Т а се збивањ а даду изразити у једној реченици, тј. да je Хрватима борба против «великосрпског експанзионизма» била мото акције, а не уверењ е у њихову праведну ствар. То лепо објаш њава један безимени аутор у уводнику броја 26 «Хрватског гласа» од 26. јуна 1951, који, претресајући питање захтева Републике Југославије, упућеног Републици Аргентини, да јој ова излиф ерује Павелића, кад каж е: «Него Тито се и не би требао толико л>утити на Павелића. Да није било Павелића, нама се чини, Тито не би био у Београду. Својом работом Павелић и његови увелико су помогли да je Тито добио много тисућа л>уди у шуми, да на концу и бројни усташе тамо се нађу. Строго узето, Тито би требао да пошаље П авелићу своје највеће одликовање за ,учињене услуге партизанском покрету’. ..» Ова саркастична мисао изразила je једну теш ку истину, коју ни Магдић ни Кнезовић не могу да изразе, јер je заиста тешко признати своје грешке, тј. «не видети брвно у свом оку», док она длачица у оку суседа далеко снаж није дражи. Они неће да уђу у истину, да je елита хрватског друштва, тј. «јавно мишљење» Хрватске, било одано Титу чије су симпатије дошле до изр аж аја одмах на почетку 1942, тј, у оној ери, када су заиста Италијани и Немци стали на гледиште да усташ ку држ аву треба срушити, а П авелића отерати. Тако ое увукао «Тројански коњ» 292

у хрватску државност, да je гризе изнутра. То уствари није била акција, већ реакција на усташ ке гестове, и оних три стотине усташа, који су се у априлу 1941. уш уњ али у Хрватску, да би под контролом Ћановог помоћника, Ф илипа А нфуза, пратили развој ситуације у Хрватској, а А нфузо био одређен као Мусолинијев пратилац Павелића, да би Рим знао ш та овај и како ради. Зар се овде може говорити о народној вољи и независности? Зар нису комунисти успели да поставе Владу Сингера, мојсијевца-комунисту, као кснтролу Дида К ватерника, приказујући га као усташу? Зар није бивши ш еф Обавештајног одељења југословенске Команде ваздухопловства пуковник Иван Драгићевић, доказао Стаљину да je радио током рата као његов човек, да би га Стаљин 1945. поставио као помоћника Владимиру Савићу, дрварском трговцу из Босне, који je после рата постао шефом антититовског комитета у Берлину? К ад je тај Х рват националиста, бивши усташ а Драгићевић, уверио Стаљина у своје знање, овај га je позвао у Москву, да га стави под своју заш титу (где je касније умро) одбијајући Титов захтев за екстрадицију Драгићевића. Зар није читава серија чланова Хрватског сабора у току 1942. била истовремено члановима ове усташ ке установе, а као Титовци били чланови (свакако тајни) АВНОЈ-а? Павао Крце, Анте Вркљан,Петар Фиолић, Фрањо Гаж и и др., су то доказали својим радом. Исти случај je био са Марком Сутоном у Мостару, који je одбио да уђе у Сабор, али je нажалост веровао комунистима, исто као што су веровали хрватски ђенерали: Петар Б л аш ковић и Ф рањо Шимић. Нрви je војевао против четника, да би при крају баладе успоставио везу са комунистима у Босни, док je други био врло толерантан према четницима, али je успоставио везу са комунистима у Далмацији. Обојица су то платили својим главама: први од хрватске руке у Лепоглави, а други од немачке руке у Мостару. Да ли се из ове екипе смеју да извуку јавни радници Хрватске: др М арко Костренчић, Мирослав К рлежа, Кус-Н иколајев, или она екипа око Августа Кошутића, Хикка Кризмана, М иливоја Јамбриш ека, А лександра К ухаревића, Ш име Балена, пуковника Бабића, Р удолф а Бићанића, Николе Брозине, М ија Ипше, Ш има Подује, А лександра Полака, Богдана Радице, Стјепана Смолчића, Томе Мундрина, Николе Хундрић.?., Александра Ф лорића, В јећеслава Хољевца, Станка Ш каре, др Златана Сремца, Ф рањ е Борића, М арка Сеничњака, Ф рање Гажија, др монсињора Светозара Ритига, др П авла Грегорића, др Владимира Бакарића, др И вана Рибара, Владимира Назора, или напослетку једног Ф рањ е Фрола, који je акламативно примљен у К омпартију Југославије као монархиста по споразуму Тито-Ш убашић. Из ове се групе не могу да издвоје ни «југословенски» оријентисани Хрвати, Иван Ш убашић и Јурај Ш утеј; још мање екипа 293

коју су формирали др М ладен Лорковић; ђенерали Анте ВокиК и Ф рањ о Шимић, чији су духовни ментори били др Иванко Фаролф и и ЈБудевит Томашић с пуковницима Николом Обуљеном и Стјепаном Јендрашићем. З ар није «ујак по баби» Јосипа Броз а Тита, бановински полицијски инспектор, др Б лаж ичко, вечито остајао у својству лојалног, под свим режимима који су владали Југославијом у последњих педесет година? Према верзијама смрт др Бож идара Аџије и његове антититовске групе објаш њ ава се односом Тито-Блаж ичко, а не правдом коју je захтевала освета усташког полицијског агента Љ удевита Тиљка, за кога ое каж е, да je дана 4. јула 1941. «извучен мртав и изнакаж ен из једне баре П етруш евачке шуме у близини Загреба». Неколико дана после ове Аџијине трагедије избила je комунистичка побуна у логору Керестинцу, која, како се каж е, стоји у тесној вези са договором Блаж ичко-Тито, од којих je Коминтерна захтевала, да се на тај начин спасе живот неког значајног италијанског комунистичког првака у знак тесне сарадње Компартија И талије и Југославије. Зар случај Андрије Х ебранганема исти корен? З ар усташ ким властима није била позната политичка активност инж. Августа К ош утића кад се ујесен 1944. слободно шетао комунистичким подручјем Л ике и Приморја и водио разговоре са претставницима Врховног штаба HOB и ПОЈ? Заш то су домобрански ггукови и усташ ки здругови, требали да слуш ају наређењ а италијанских команданата ујесен 1943. да се предају комунистима ако их je вера у праведну ствар повела у борбу? Ш та су ови очекивали од комуниста осим одбацивања са презрењем, ако не и смрт? Не! Хрвати су насели комунистичким обећањима 1944. и 1945. исто онако, како су насели Италијанима и Немцима 1940, 1941. и даљ е до почетка 1945, опсењени мором «великосрпског експанзионизма». Уместо тог закривањ а и за «великосрпства» и његове опасности по «западну цивилизацију», Х рвати би требало да признаду оно што je заиста теш ко признати, тј. д а онај народ који вековима издаје све држ аве, почевш и од своје националне, па до разних комбинација са разним народима, не мож е остати веран својој заклетви, а лиш ен конструктивног идеала лута за јачима. То би био профил хрватске држ авности и политичке стварности. Овом трагичном комплексу даје при крају рата свој карактер један од разочараних П авелићевих министара, др Стјепан Перић, али свакако са закаш њ ењем, кад каж е: «Првога о ж ујка 1944. пратио сам у својству министра ван>ски послова, претсједника владе Дра Николу М андића на уговорени састанак са Хитлером у близини Салцбурга. П рије него смо почели службене разговоре с Хитлером, био je сервиран објед. Десно од Х итлера сједио je претсједник владе Мандић, лијево ja. У току обједа Хитлер je запитао Мандића, зашто су Х рвати понудили круну талијанском принцу Дука 294

ди Сполето. Мандић се нашао у незгодној ситуацији и у двоумици ш та да одговори, рекао je Хитлеру, да он у то вријеме није био политички активан и упутио га к мени, који да сам верзиранији у предмету. На ово се je Хитлер обратио к мени и гласно, на начин, да га сви присутни чују, поставио ми je једнако питање. Одговорио сам му, да до понуде хрватске круне талијанском принцу није дошло на наш у иницијативу, него на сугестију Т алијана — Мусолинија или Ћ ана — при чему су нам стављени у изглед извјесни територијални уступци од стране Италије. Да ли сам говорио истину Х итлеру или не, то тада нисам знао, јер сам опетовао оно, што смо у своје вријеме и ja и други чули од Павелића. Moje je увјерење, да je Павелић ову понуду хрватске круне талијанском принцу учинио на властиту побуду без претходне талијанске сугестије и то у циљу, да тако парира и зраж ену ж ељ у И талије за персоналном унијом, да земљи тиме даде по спољашности већи карактер независностл; да умањи неповјерење Талијана према Хрватима и да евентуално добије за ту понуду територијалне уступке од И талије. Кад je Хитлер чуо мој одговор, није тајио своје велико и зненађење, те ми гласно одговори: ,Како то, а мени je Мусолини одговорио на постављено питање у овој ствари, да он није имао никаква интереса, да један талијански принц постане хрватским краљем, него да je до тога дошло на изричиту, од никога сугерирану, ж ељ у Хрвата’. К ад je то изрекао почео je једнако гласно, уз паж љ иво слуш ањ е присутних, причати како je, кад je био упознат с одредбама Римскога уговора, приговорио Мусолинију, да су те одредбе тако тешке, да то један млади национализам, како je хрватски, ргеће бити у стању преболети. Упоредио je тај уговор с три теш ке хипотеке, које ће онога којега терете угуш ити и конац ће бити стечај. Рекао je, да je све то казао Мусолинију, који се je почео оправдавати, да он то све није тражио. Заврш ио je обраћајући се свима присутнима ријечима: ;M oia господо то би било исто, као да сам ja, кад сам преузео власт у Рајху, уступио Источну П руску П ољској’. А онда je сак себи на ово дао следећи одговор: ,Национални социјализам не би се био могао одржати, јер би био, као и презадуж ено подузеће, дошао под стечај» (Иста ревија, стр. 14-15). Ма да ова два случаја не могу бити типични један за други, из ове се анализе околности види управо оно што доказује вечко икф атилни карактер Хрвата, који осете срџбу ватре тек онда кад се опеку. К олико je та инфантилност укорењена у хрватској 295

души видеће се и по оним мислима и успоменама, које су Хрвати евоцирали чак и у оким данима када je сва њихова градња током рата била само паукова мрежа, коју ветар стварности разноси на све стране. Павелићев министар др Ловро Сушић, поводом прославе четврте годишњице оснивања НДХ, евоцирајући успомене на Поглавниково одушевљење са чином од 27. марта 1941. то овако излаж е: «Чекали смо, да нам Он проговори. Није нам то нитко навијестио. Спонтано смо то чекали. Нисмо знали ни вал, на којем ће нам се јавити, ни вријеме. Па ипак смо на 4. травњ а ухватили једноставан, али за нас тако диван зн ак круговалне постаје Главног усташког стана: ,У бој, у бој. . Б или смо сретни, јер сада нам не може ништа избјећи. Већ слиједеће ноћи дрхтали смо од узбуђења, када су нам кроз етер допирале узносите ријечи Поглавникова прогласа и позива у борбу. Слуш али смо Га без даха, упијали сваку ријеч и узвраћали цијелим бићем. ,С помоћу Бож јом и наш их великих ггријатељеких народа наш а ћ е домовина на темељу наш их ж ртава, на темељу наше борбе и на темељу крви наших бораца бити у најкраће вријеме слободна, и бити успостављена самостална независна држ ава Х лватска од Муре и Драве до Дрине, те од Дунава до сињег Јадранског мора. . да би овој иронији судбиие, Супгић дао свој коментар речима: «Усташки je Поглавник имао право, што je наш у политику повезао с противницима Версаја. Њ егова се личност уздиж е изнад обичног политичара. Ну и ми смо имали право, кад смо увијек у Њ ега ч в р с т о вјер о в ал и ...» («Хрватски напод», број 1305 од 10. IV. 1945). Да би иронија судбине била комготетнија, а вера у Поглавника што снаж нија, овог дана, коме Сушић посвећује своје мисли. Павелић у сенци споменика бана Јосипа Јелачића, а у присуству високих Хитлерових сђункционера СА-Обергрупенфкпера и хрватског витеза Зигф рида Кашеа, ђенерала Олеба и SS Групенсђирера К амерсхофера као претставника неЈ^ачке војске, а затим претставника Усташког ослободилачког похрета: витеза др Ловре Сушића, министра-постојника; генерала-витеза В илка Б егића; доглавника-пуковника Јуре Павичића; доглавника М илана Фрајсмана; заповедника Усташ ке младеж и др Ф еликса Њ еџилског; стожерника града Загреба др Ивана Мусе и др. држ и говор у коме каж е, да je Независна Д рж ава Х рватска вечна и да у њу Хрвати морају да Bepyiy, дотле велика казнионица у Лепоглави по упутствима М акса Лубурића готт-гва у крви неколико стотина хрватских интелектуалаца, којима Павелић одбија молбу за помиловање, iep су се огрешили о хрватски интерес тиме што cv 296

веровали у Титову победу, не сматрајући да je НДХ неодвојиво повезана у својој судбини са Трећим Рајхом. И док у том духу вечите повезаности П авелић одликује своје верне слуге: ђенерала Анту М ош кова сребрном колајном Анте П авелића за храброст, а ђен ерала вптеза В илка Бегкћа, ђенерала Ђорђа Грујића, ђенерала Јосипа М езгера, ђенерала А ртура Густовића, ђенерала Томислава С ертића и др. круном краљ а Звонимира, дотле «преузвишени» витез К аш е у име Вође Великог Њ емачког Р ајха дели одликовањ е Р ед а Н емачког Орла петорици Хрвата: држ авном саветнику М атији К овачићу; универзитетском професору др В илку Ригеру; начелнику отсека за штампу и културу др Ан~ ти Б ониф ачићу; ш еф у отсека за германске земље при Министарству спољ них послова др Ернесту Бауеру; профееору Алији Ш уљ ку за «њихов неуморан рад око продубљивања традиционалнога хрватско-њ ем ачког пријатељ ства и братства у оружју». И док ти х истих дана, када се припрем ају одликовања у знаку победе НДХ, комунисти снаж ним и опремљеним јединицана енглеским и ран и је италијанским оружјем, напредују од Лике и Босне у п р авду Загреба, а ком анданг 392 дивизије, немачки ђенерал М икел, као по чудној судбини гине 10. априла, тј. на даи ове саме прославе четврте годишњице проглаш ењ а хрватске «независности», д отле К аш еов ш таб врш и паковањ е и спаљивање своје архиве, а хрватски достојакственкци са Павелићем на челу мобилиш у загребачке ф ри зере да им иаправе што спретније брад-е и бркове, д а би се лакш е провупли са Немцима у правцу Аустрије односно словеначко-аустријске граниде, дотле се врши ликвидација свију интернираца по хрватским концектрационим логорима, за ко је су недовољки кредаторији у Јасеиовцу, и гробари з а копањ е рака, већ се поступа на врло једноставан начин: бацањем са ш лепова у реку Саву да би их однела даље према Србији. И док један део кавалкаде: др А ндрија Артуковић, др Ловро Сушић, др Ју л и је М а^анец, витез Јанко Тортић, др Јозо Думанчић, др В јекослав Вранчић, Алајбеговић, Ж ак к о идр., настоје да дођу у контакт са Санезнициг.Ја као «жртве комунизма», а њ ихов други део се расипа по Аустрији да би по шумским падинама Т ирола закопавао злато и друге вредности, дотле један једини о д њ и х , ђенерал Ђ орђе Грујић, иде обратним путем: у сусрет комунистима, да би се ставио под заш титу сзога оца, српског свеш теника у Срему, д а би га комунисти убили као животињ у к о ја није достојна ж лвота. Да би се преко ових момената прешло, Х рвати све своје недаће објаш њ авају својом борбом против «великосрпске експанзије» Оки не ж еле да се посвете студији своје бројне, економске и психологлке инфериорности, већ као слаб посматрач спомеипка, попут Ивана Мештровића, Степинца или Ј у р ја К рњ ези ћа прво загледају материјал, а не оно ш то осм иш љ ава идеЈу и посвету. To je случај и са овим срамозним ггисмом М ихаиловића Роати. 297

Међутим да je ова бестидна прича Ивана Мештровића и надбискупа Степинца као и «путешествије» овога «Србина из Србиje» чак и истинита, познавалац ствари запитаће ое бар за себе, чему je требало ово писмо М ихаиловића Роати, кад je оно у свој својој потпуности донела значајнија хрватска штампа још у мају месецу 1942 (види стр. 75, I књиге ове Енциклопедије) уз исцрпне коментаре и критику, свакако у једном врло невешто фалсификованом фотостату, да би угледни клерикални лист «Спремност» у Загребу посветио овој «наредби» Д раж е Михаиловића један читав свој број (48) са детаљном анализом «иеториске карте», која je означавала будуће границе «између Србије и Црне Горе, као и Србије и С ловеначке...» Овде се, свакако плански, уплео и сам Анте Смит-Павелић, да би као човек који не познаје ствари, а будући у полож ају да их пропагира у ши* роком свету, насео ф алсиф икатим а оних других, који и кад би их материјално познавали, не би били, сходно својим карактерима, у стању да их изразе јавно. У такве интерпретаторе спадају: ф ра Отон Кнезовић, Јурај Крњевић, Иван Мештровић са својим пријатељ ем Хазимом Ш атрићем, Богданом Радицом, Бранком Пешељом и др., који се хватају за сламку, да би са својим фалсиф икатим а «испливали». Међутим, овде je неразумљив онај психолошки елеменат, према коме могу овако значајне личности једног народа, да сиђу с пиједестала својих зави дн и хдруш твених полож аја у блато политичких мистификација једног суманутог доба, да би преко њих служ или истини и свом народу. Изгледа да су Хрвати једини народ света, који негира педагошку улогу Историје. Х рвати су и те како познавали Ш атрића. Но њима је било много интересантније позивањ е на њега у оптужби против четника и М ихаиловића него задирати у оно, свакако поразно по К рњевића, колико по Мешт-ровића и Павелића. Хазим Ш атрић je био један обичан уличар из Б ањ е Луке. Мени je лично рекао, д а je био студент исламске теологије. Међутим он je био током рата активни усташ ки конфидент и изврш илац разних деликата и насиља над Србима. З а њега се сматра да je био убица народног посланика Симе М аријанца из села Јањ а код Јајц а. Ово ми je рекао много касније, ранији посланик Омер Кајмаковић, уз ш та je додао, да постоји и једно приватно писмо о томе које ту сумњу оправдава. Но пошто je Ш атрић био потребан хрватском усташком стожернику, др Виктору Гутићу у Бањ ој Луци, то je хрватска власт ујесен 1941. позвала неког муслимана из Бањ е Л уке у Загреб, д а би га наградила за то дело. Овај муслиман je насео сплетки и признао да je то дело учинио. К ад су га у З а гребу «наградили», предали су му у усташком Главном стану у Загребу писмо за стожерника Гутића. У писму се захтевала брза ликвидација овог муслимана као осула «за недопуштено дело» убиства посланика М аријанца. Тако се о делима Хазима Ш а298

трића сачувала дискреција. Ш атрић се пред ул азак ком унистау Бању Л уку пребацио у одори свеш теника фрањ евачког р-еда преко границе и ушао у Аустрију. Успео je (легално или илегално) да уђе у логор југословенских бивших ратних заробљеника — официра у М аркт Понгау где je остао извесно време. Међутим када je Команда овог логора успела да из њега најури четничке борде са терена и упутила их у логор Астен на Дунаву, на самој граници совјетске зоне Аустрије, Ш атрић се придружио овима. издајући се као Србин-муслиман, и сместио се у логору Астену. Да би нагласио своју оданост четницима, прекинуо je чак и да разговара са католичким свештеником у логору, за кога се знало да je велики клерикалац. Кад сам одмах после преласка у Аустрију и заузимањ а полож аја Генералног секретара у Југословенском националном комитату у Салцбургу, почео да се бавим сакупљањ ем м атеријала из рата и револуције, састао сам се и са Ш атрићем, који ми je делом у логору, а делом код моје куће, дао један опширан реф ерат о приликама у Босанској Крајини. Истовремено ме замолио да му онај део реф ерата који je он писао својом руком вратим после прочитања и употребе. Ма д а je реф ерат био веома дуг, нисам могао да у њему нађем чак ни једну комплетну реченицу података која би била интересантна за моју тему. Тако сам му све вратио натраг. Очито je било да je сакривао оно што je могао да каж е и што je знао. Оно што je мене интересовало свакако иије казао. Међутим знао сам да je широм А устрије ш пијукирао Хрвате код Срба, а Србе код Хрвата; четнике код комуниста, а ове код усташ а и обратно. К асније се Ш атрић отселио у Еиглеску, да би тамо наставио са својим послом. К ад су Енглези прозрели његове послове и уверили се у његову «истинољубивост» наш ли су неког «пријатеља» који je Ш атрићу сасуо отров у шољицу са каф ом и тако му се захвалили за услуге које je чинио хрватском народу. Камо лепе среће да je једну такву част добио Јурај К рњ евић или Иван Мештровић, јер би свакако истина о нашим проблемима лакш е дошла на светло дана! П утем који су ови одабрали. неће ни у ком случају. Ово још мање ако се пред очима им ају ф алсиф икати које ови н азивају «документима». Један такав ф алсиф и кат у вези са предњим доноси нам Владимкр Дедијер у своме «Дневнику» (11/67), где каж е: «Из архиве италијанске Друге армије, као и из саслуш ањ а генерала Лера, види се да ie коначни састанак за утврђивањ е тачног плана за Четврту офанзиву одрж ан у Риму 3. јан уара 1943 Том састанку су присуствовали начелник италијанског генералштаба, генерал Удо Кавалеро, генерал Роата, затим фон Лер, један усташ ки генерал, а у вези са овим састанком допутовао je у Рим и Доброслав Јевђевић, претставник Д раж е М ихаиловића при Суперслоду, штабу Друге италијанске арвије. И талијанска Врховна команда, на захтев Мусолинија, 299

предлож ила je да у огтерацијама учествују и четници Драже М ихаиловића. Фон Лер и усташ ки претставник су одговорили да о томе не могу ништа одлучити ;.:ск не добију мишљење својих виших команди. Десетак дана касније Роата извеш тава своју Врховну команду: ,Нисам још примио вест о ставу О.К.В. (немачке Врховне команде) према познатој операцији четника против партизана предложеној у Fnr-iy генералу Леру. Међутим недавна промена југословенског министарства у Лондону, поготову ради приступа четничких вођа, значи појачани покушај да се усклади у слози акција Д раж е М ихаиловића с партизанима. То нас упућује на још јач у акцију четника о којој je реч у уводу телеграма, како би продубили постојећи јаз између двају покрета. О познатим формацијама Црногораца, које би требале да учествују у поменутој акцији, говорио сам с Поглавником. Он je коначно пристао да, ако je то војнички потребно, и ако се поменуте формације не сматрају четничкима, него као добровољачки одреди у саставу италијанских снага, да се за кратко време употребе, а по сврш етку операција врате у Црну Гору. Молим да ми се изволи саопштити да ли могу у том правцу радити?’». У читавом овом излагањ у, како га износи Дедијер, и поред позивања на «архиву италијанске Друге армије» и «саслушања генерала Лера», исто тако као и у интерпретацији Мештровића, Степинца и Смита-Павелића, нема ниједне речи истине. Н икаква конференција није одрж ана у Риму 3. јануара 1943, што нам јасно оглаш ава гроф Ћ ано у свом «Дневкику», кад под тим датумом бележи: «Nothing new» (ништа ново) (The Ciano Diaries 19391943, New York 1945, p. 564). Тачно je, да je одрж ана конференција 3. децембра 1942. у Риму и да су јој присуствовали четворица марш ала (Геринг, Кеселринг, Ромел и Кавалеро) и којој je присуствовао (тако бар изгледа) гроф Ћано, који и зраж ава своје чуђењ е над «достојанственим незнањем» немачког маршала, третирајући у свом «Дневнику» утиске из сугестија марш ала Геринга, да би отсек под 3. децембром 1942. завршио речима: «Да ли je могуће да Геринг стварно помишља да себе огласи Р ајспротектором Италије?». Даље je тачно да je дана 6 . јануара 1943. одрж ана конференција у Риму о којој гроф Ћ ано у свом «Дневнику» каж е под тим датумом: «Роата и Дјелозо су код мене. Са првим сам разговарао о четничком проблему. Он такође увиђа опасност коју ови претстављ ају и коју ће још јаче претстављ ати убудуће. Међутим Роата сматра, да провођење програма униш тења четника, како то Немачка команда себи претставља, захтева много јаче снаге од оних, са којима у овом часу и м и и Немци заједно ра300

сполажемо. Сматрам да према садашњем стању ствари има право. Али ш та ће бити сутра? Ф акат je да су нам војничке снаге недовољ не...» Тако je овај, макар и са закаш њ ењ ем признао истину о стварима. Не смс се ни помислити д а je Дедијеров ф алсиф икат изразио ђенерал Лер на саслушању, јер нема сумње, да je он био један од оних, који су говорили истину, како то каж е његов Начелник штаба генерал Ш мит-Рихберг у већ цитираном делу: «Кад га je запитао ш еф Штаба, ш та он лично очекује од Југословена, одговорио je: ,Само сигурну смрт’». И заиста je за чудо да ђенерал Лер, кога су комунисти као ратног злочинца д рж али у подруму од 7, маја 1945. до 16. ф ебруара 1947, када су га стрел>али (Deutscher Soldaten-kalender, Muenchen-Lochausen 1962, s. 11) не изрази «ка саслушању» нешто интересантније за историју своје борбе од ове празне и измишљене ф разе. Колико je та ф р аза би~ ла измишљена, види се по овој методи доказивањ а од стране Бладимира Дедијера, који, да би ове своје наводе поткрепио позива се на «факсимил наређењ а на страни 326, књиге I, Документи о издајству Д раж е Михаиловића». Међутим на страни 326 цитиране књиге не постоји никакво наређење, већ постоје три документа од којих je први накнадно комунистичко разм атраљ е ствари, и не може се узети као аутентичан докуменат; други, који има свој оригинал на страни 325 није никакво наређење, већ начелни пристанак Уга К авалера, да се у борби против комуниста употребе црногорски четници. Ту Уго К авалеро није имао коме да наређује, већ je странке упутио на «споразум између Екселенције Роате и Поглавника», а затим на споразум «Суперслоде и владе Црне Горе». Но пошто Удо није имао појма о стању ствари на терену, о чему je и сам траж ио накнадни извепггај, суштина тог извеш таја je била она неизраж ена бојазан да се не би савезници између себе потукли уместо борбе уједињеним силама против комуниста. Уго К авалеро je више приж ељ кивао немачки слом у тој офанзиви него комунистички. To je важило за самог ђенерала Роату и скоро све његово командно особље, које je у овим акцијама учествовало, при чему однос Д раж а-Роата није имао никаквог утицаја на т-ок ствари и да се то хтело. К аквим се срцем приступило овим борбама и под каквим су ауспицијама почеле, види ое из искреног излагањ а Немца, Friedrich-a - Karl-a von Piehwe, који y свом делу (Schicksalsfunden in Rom, Propylaeen Verlag, Berlin 1967) указује на драматичност односа Немачка-Италија, чије je најф иније нити осећао као Хитлеров тумач за италијански јези к на конференцији одржаној од 7. до 10. априла 1943, у дворцу К лесхајму у близини Салцбурга. Ово je била трећа конференција ш ирих размера у вези с војнострааегијским комбинацијама европског дела Осовине, која се заврш ила катастрофално у начелу, а с пуном неодлучношћу у 301

појединостима што се тиче Балкана, како то каже у самом уво. ду аутор, костатујући: «.. .Да je Мусолини у Клесхајму уложио своје напоре, да се заједнички ступи у преговоре са Шпанијом у циљу коришћења ове за прелаз осовинских трупа њеном територијом. На ово му je одговорено, нека сама Италија опрооа своју срећу са Франко.м. Овакав став Немачке био je оправдан, јер je било јасно да се у овом стадију рата неће моћи ништа да добије од Шпаније било као помоћ или концесија...» (стр. 25). Колико je ова конференција била од важности види се по личностима које су на н>ој присуствовале: Хитлер, Кајтел, Рибентроп и пуковник Ернст Гинтер Баде, с немачке стране, а затим: Мусолини, ђенерал Амброзио и пуковник Монтеземоло, с италијанеке стране. Два пуковника: Баде и Монтеземоло, били су ту као стручњаци по питању односа осовинских сила на Балкану, а о чему аутор дела на истој страни каже: «У Клесхајму су Италијани по питању својих најболнијих места наишли на пуно оглушење.. . Расправљало се надуго и нашироко о салканском проблему. Италијани су улагали своје напоре да би партизански покрет био уништен. Међутим спорна je тачка била борба против српских националиста, тзв. Четника, чији je симбол и вођа био Дража Михаиловић. Немци су били за радикални поступак против ових, тј. њихово разбијање и разоружање. Италијани су били за нешто блаже иступање. Они су сматрали опортунијим, да се изазову распре међу разним оружаним групама Балкана, да би на тај начин број н-епријатеља био смањен, што би значило уштеду проливања крви у тешким борбама широм неприступачног терен а ...» Конференција je требало да изглади несугласице које су већ биле прожеле односе Рим-Берлмн, што je на овој конференцијИ уствари продубљено, не само у епилогу, већ и прелиминару. Пред опасношћу отвореног сукоба, требало je крпити пукотине, јер je још од средине 1942. било постало очито, да се борбе на свим осовинским фронтовима широм света нигде не воде у духу захгева ратних циљева, већ по зггттеву локалне тактичке игре, где je борба против балканских комуниста служила као школски пример, док je држање према четницима прелазило хоризонте лоља ратних операција и задирало у политичку стратегију поолератне ере, док су Италијани рачунали са својом победом, а иja тога са својом улогом на Балкану. Међутим слом je открио оt-io друго, лалеко трагичније по начелност учесника у рату, када су италиански фашистички ђекерали, да би се јефтиније извукли из рата. позвали Мусолинијеве дивизије, да се ујесен исте годике предају комунистима маршала Тита у првом делу борбе за Далмадију, а у другој фази ступиле у отворени рат против 302

свога дојучераш њ ег савезнпка, Немца, у ареалима I И талијанске окупадионе зоне, којом приликом je у борбама за Дубровник био убијен италијански ђенерал Амико, који je подједнако мрзео Немце колико и четнике и комунисте. Но Амикова смрт донела ie немачком стандартенф иреру Августу Ш митхуберу одликован>е Немачког орла од стране Хитлера, а од стране П авелића одликовање К руном краљ а Звонимира; унапређењ е у чин ђенерала и поверавањ е албанске SS дивизије «Скендербег» у Тирани. Ово je уствари био и лом Осовине, како je то тврдио сам Ш мигхубер тл х дана у М остару. На овој конф еренцији, о којој наш хроничар-фалсификатор, Дедијер. нема појма или не ж ели да га има, пукла je Осовина у односу на балканску герилу, али опет под чудним условима. Италијани cv, из н р ж њ е према Немцима и Хрватима, били против униш тењ а четника, ма да се никако не мож е да зна да ли су ови били информисани о тајним споразумима између Немаца и комуниста управо у тој ф ази борбе, тј. да Немцима није било стало до униш тењ а комуниста, већ се само радило о њиховом дислоцирањ у у ери тзв. «Четврте офанзиве», која je довела до већ много опеване Б и тке на Неретви. А ли шта? И талијани су нешто из м р ж њ е према четницима, а нешто из разлога тајних инструкција, били против употребе четника у бобама против комуниста, ч ак и пре него je отпочела кампањ а на стази од Б ихаћа до Сутјеске. Немци, да би задовол>или себе и Х рвате били су за униш тењ е четника као «државотворног елемента на Балкану», с којим су И талијани рачунали у послератној ери као са својим потенцијалним пријатељ има, тј. у њима су назирали наслон у својој послератној балканској политици. То уствари и није било без психолош ког основа, јер су нелогичности и алогичности односа н а Б ал к ан у после слома Југосдавије, откриле оно чојство код И талијана, чији мотиви су л еж ал и у осећању инфериорности, према којима се поставио српски елеменат у западним деловима Југослави је као једином ослонку за одржањ е. Немци су уствари над Србима тр аж и л и освету, која je код И талијана гледана нешто другаче и поред свести о чињениии да ће се италијанским аспирацијама на Б ал к ан у супротставити само Срби, а не ни Х рвати нити било који други народ — са изузетком Грка, који су били нека врста мезимаца Британаца као мртве страже пред обалама Л еванта. Отуда Нешгама и није било стало до тога да униш те комукисте, већ само да их отерају из залеђа Далмације и упуте према истоку Босне и Хердеговине. Из политичко-стратегијских разлога, И талијани су били за деф анзиван вид борбе против комуниста, тј. да не би упадом комуниста у њ ихову II окупациону зону дали повода Немцима и Хрватима, да ови у гоњењу првих, не би окупирали «хрватску територију», ко ја им je одузета крајем 1941. године као неспособним да шом управљ ају. Тако се у ери Б и тке на Неретви предви303

дело оно што je наступило непуно пола године касније кад je дошло до отвореног израза истине о међусобним односима савезника. Отуда je врло глупа тврдња о некој сарадњи између «усташког генерала», «четничког војводе Јевђевића», ђенерала Лера и остале компаније. Радило се уствари о далеко значајнијим потезима, где су речи «усташког генерала» или четничког војводе били само пискави гласићи малолетника. Аутор цитиране студије о свему овоме даје свој сажети коментар: Истина, док су се водиле борбе у овој офанзиви, Италијани су преко Мадрида и Лисабона хватали везу са штабом ђенерала Ајзенхауера и припремали терен за оно што се збивало током неколико месеци ујесен исте године. Да ли су Немци били о томе обавештени, не зна се. Међутим на овој конференцији Италијани нису могли да продру ни са једним предлогом, што je створило немогућу атмосферу у круговима сауговорача; Мусолини добио толико «тешку главобољу», да се пре заласка сунца нашао у свом кревету, а конференција одложена за још један дан уместо једног, к-олико се сматрало довољним за постизање споразума, како то сажимље писац дела, речима: «Завршну реч у балканском проблему на конференцији у Клесхајму водили су фелдмаршал Кајтел и армијски ђенерал Амброзио. У дискусији смо учествовали пуковник Монтеземоло и ja. Амброзио, везан упугствима политичког карактера, у најмању руку покушавао je да изађе у сусрет упорним наговарањима Кајтеловим. Направио je скицу решења, коју je средио Монтеземоло. Ja сам je превео фелдмаршалу. Наједном упаде у собу Рибентроп. Пошто му je Кајтел уручио рукопис италијанског текста, замолио га je да према њ ем узаузме став обзмром на врло шкрта италијанска обећања. Рибентроп стежући трепавице почиње да чита. Покушао сам да му преведем редове. Театралним покретом руке одбио ме je. Али пре него што je завршио са читањем, а да не говоримо да га je разумео, додао je, да je ова формулација неусвојива. Он ће ствар одмах предочити ,Фиреру’. И не погледавши Амброзија окренуо се и напустио салу. На пепељасто побледелом лицу тако третираног армијског ђенерала Амброзија, почели су да играју вилични мишићи...» (стр. 27-28). У политичком смислу све je ово имало далеко теже парадоксалне последице супротно комунистичкој пропаганди, јер je 80°/о италијанских ратних реквизита с људском снагом набалканском фронту предато комунистима маршала Тита ујесен 1943, а свега 10°/о Немцима без обзира на измишљени тон пријатељства на имагинарној конференцији Владимира Дедијера. Но сада треба погледнути другу страну, да би се на основу чињеница лакше разумела стварност, тј. она од које мистификатори и фалсификатори плански беже, тј. оојашњавају мотиве четничких акција складно опортунитету свог гледишта. 304

Нетачно je тврђење, да je акција боеанско-херцеговачких четцлка на западу у првој ф ази, а затим црногорских, у другој, почела и изазвана акцијом учесника у тзв. Четвртој непријатељ ској офанзиви. Овим се акцијама приступило у новембру 1942. године, тј. на неколико месеци пре конференције на које се позива Дедијер и другови, када су одреди ових преш ли преко хрватске држ авне територије до Дубровника, а одатле бродовима према Книну, да би пруж или помоћ четницима Динарске дивизиЈе, свакако н аап ел њеног команданта, четничког војводеМ омчила Ђ ујића. Комунисти су приликом припрема за оснивање АВНОЈ-а у Б и хаћу одлучили, вероватно, и з разлога психолошког карактера, да са сектора Босанско Грахово-Д рвар-К улен Вакуф-Лапац-Удбина, изврш е притисак на далматинске четнике, и ове евентуално униште, јер комунистима од стране И талијана с далматинске територије није претила опасност, пошто je већ у Риму било сазрело мишљење, д а се с комунистима не треба да води рат, већ одрж ава стање оруж ане неутралности. Привидне симпатије И талијана за четнике и антикомунистичка настројеност, више су се и зраж авале кроз такт него кроз пропагирани идеолошки моменат. Постојали су симптоми преоријентације код обавештенијих, али с врло мало конкретних чињ еница у руци. Четничке јединице одређене као помоћ Ђ ујићу, у касну јесен 1942, прошле су хрватском државном територијом, али без икакве дозволе Поглавника и хрватске владе, јер у том моменту нико њих није ни питао нити имао потребу за то. Неприкосновеност државног територија НДХ и сувереност хрватске в л асти за четнике практично нису постојале, што je и самим Хрватима било познато. Посебна je ствар који су политички моменти томе допринели. И то Х рвати добро знаду. Исто тако су знали и они и комунисти, ш та се и за свега тога крило, и што се врло лако може сажети. И талијани су настојали, да онај део анектираног Б алкан а, у ш та треба убројити и Далмацију, има да буде правно имун у односу на уљ езе и, следствено, брањен силом, док je за четнике хрватска територија била нешто непостојеће правно. Теорије према којима je поглавник П авелић тврдио да je надлеж ан да «даје дозволе» и правно их условљава дељењем српских бораца на «четнике» и «добровољце» je само брисање стида с лица немоћног, али који ш кргуће зубима. Под директном командом Баћовића, уз помоћ команданта Невесињског војно-четничког корпуса, капетана М илорада Поповића, четничке групе под политичким вођством војводе Доброслава Јевђевића стигле су у Далмацију и Л ику неколико недел>а пре измишљених конференција у Риму и «консултовања с Јевђевићем». К ад су комунисти са територије «Бихаћске републике» приметили ојачавањ е четничких редова, а на две недеље пре почетка тзв. Четврте непријатељ ске офанзиве, уместо кон305

центрисања снага према Немцима и Хрватима на једној, и Италијана, на другој страни, изврш или су ноћу између 13. и 14 ја~ нуара 1943. г., изненадан напан на Грачац, да би тако дошло до уличних борби, у којима су комунисти имали 408, а четници 42 мртва (док се о броју рањених није водило рачуна), са својим официрима: Димитријем Узунчевићем, Михаилом Томашевићем, Душаном Вучковићем и Петром Роком на челу, да би после неуспеха да задрж е град, отступили у правцу комунистичких полож а ја на Велебиту, где су многи наш ли смрт у набујалим дивл,им потоцима. Онај, коме би били познати односи наш их народних непријатељ а међусобно, или у односу на српску националну проблематику, могао би из оваквих епизода доћи до врло интересантних закљ учка, који би из основа дезавуисали «патентиране» историчаре комунистичке борбе током рата. Ту би се уочило оно тежиште ствари, које једни не знаду; други не ж еле да га уоче, док трећи настоје да му униште основе, тј. избриш у трагове. Отимање Немаца и И талијана о комунистичко пријатељство, било je оно политичко деловање и за кулиса, према коме je борба на терену требала да служ и само као фасада онога, што се овом жели да блокира. Уколиком су степену И талијани примили борбу против комуниста на балканском бојишту, није у зависности само од идеолошког момента, већ од извесних обзира савезничког карактера, а тек онда војно-стратегијског смисла. Лепо лице које су ови показивали према четницима као националистима и четника према њима, био je само одговор на недела Хрвата и Немаца према Србима, јер колико су чињенице продубљавале јаз између Срба и Хрвата, на једној, а затим Срба и Немаца на другој страни, толико je Италијанима ишла на руку она политика која није допуштала да се тај јаз извесно сужава. Србима je, на другој страни, ишло у прилог продубљавање јаза између Италијана и Немаца, а затим између Немаца и Хрвата, колико je то било могуће, јер je јаз између Хрвата и Италијана био незаравњив. У том комплексу положај Италијана био je најнезавиднији. Тако су настајале узајамне уцене, при чему су Италијани у духу оне народне пословице, да «нису весла сисалм», били начуљили сва чула — да романским инстинктом осете било ствари. Оно што им се дош аптавало преко разних «бокситских стручњака» у Д алмацији и Херцеговини, знали су да узму у оцену и да користе до крајњ и х гранида, м акар и без придавања вере у оданост оних који су им се правили пријатељи. Међутим модерне бајалице лутају погледом због сумње у себе. У истој фотеЈви у приватном стану г-ђе Олге Митровић, у којој се изваљивао Титов делегат при Немачкој команди за Хрватску, др Владимир Велебит, и рашчлањивао ситуацију с инж. Отом, групенфирером грофом Елцом, економом Хацом и осталима, ja сам заузимао место пре него што се охладила пошто ју je 306

Велебит напустио, д а би с Отом исто тако расправљ ао литање даљих односа закрвљ ен их фронтова на овом сектору. Тако се уствари иза леђа оног многоопеваног чистунства комунистичке борбе против окупатора и теш ко анатемисане «сарадње» четника и окупатора, изграђивало пријатељ ство Немаца и комуниста, на једној, затим И тали јан а и комуниста, на другој, и напослетку Хрвата и комуниста, на трећој страни. Ако не у потпуности, ипак се једним делом успевало у парирањ у нечасним актима, вршеним у име «ритерства» бораца за Нови поредак. Међутим, како да се то објасни психо-историјски? Н ајкраће речено, све су околности у међународном смислу и прилике на југословенском подручју, водиле неминовној победи комунистичке револуције, при чему су напори антикомунистичких бораца били само п руж ањ е доказа, до које мере поједини идеалисти у политици могу бити спремни на ж ртву. Изгледало би врло парадоксално тврђењ е, д а ни један проценат интелигенције Југославије или још мањ е од једног процента војнички образоване интелигенције земље, није учествовао у парирању комунистичко-револуционарним мерама на тлу Југославије. Причања о антикомунистичкој настројености војних формација окупатора: Немаца, Р1талијана, М ађара, Бугара, Албанеза и Хрвата, су биле само обмане преко којих се ишло униш тавањ у ж иве снаге српског колектива, који уколико није био способан да ствар прозре, уколико je својој борби придавао значај идеолошке принципијелности, док je све остале ф акторе прожимао и р у ководио такти ч ки моменат. З а југословенске комунисте разбијањ е Југославије било je историјска нуж ност, да би с платф орм е таквог осматрања ови примили Немце и И тали јан е као своје савезнике од слома Југославије у априлу до избијањ а рата на Истоку 22. јуна 1941. У том међувремену заснована су многа пријатељ ства између Немаца, И тали јан а и осталих непријатељ а Југославије и Срба, на једној, и југословенских комуниста, н а другој страни. To je био резултат планског наступањ а и такта. Стављањем комуниста ван закона и дизањ е заш тите с ових у ареалима војне администрације Немаца, И талијана, Х рвата и осталих окупатора Југославије после 22. јун а 1941. године, било је снаж није карактерисано форм алним односом него материјалним ефектом. Органи ових администрација нису знали против којих личности као припадника комунистичког подземља треба применити мере. Уствари превагу je добила борба на терену, али с колосалном преднош ћу за комунисте, који су знали ко су им непријатељи, док ф ункционери окупаторских власти, нису никако могли да знаДУ ко су комунистички јатац и или «пета колона». Тако je борба против ових била немогућа, али њихов се утицај осећао на све стране. П рва ф а за обрачуна на подручју разбијене Југославије била je окарактерисана антисрпским ставом кроз етничка својства, 307

jep cy окупатори сматрали српским грехом изазивањ е рата Југославија-осовинске силе, што je уствари било грешно, jep je с изузетком Немачке сав остали блок антисрпских и антијугословенских непријатеља, био за разбијањ е Југославије. Но углавном, у првој ф ази, а у освети над Србима, слагали су се сви подједнако, иако у том смислу однос међу окупаторима Југославије током рата није био расчишћен. Српски четници били су бау к подједнако у односу на окупатора, колико и на његове трабанте учеснике у подели југословенског подручја, а затим Хрвата, националних мањина, сепаратиста и комуниста. Но, међусобна хармонија сила учесника у рату против Југославије трајал а je до слома државе, а оданост комуниста интересима осовинских сила до избијањ а рата с Русима. Погледи на будућност изврш или су диф еренцијацију интереса. Однос осовинских сила према герилцима: прво четницима, а затим овима и комунистима, виш е je израж авао тактичко-политички него војно-етратегијски смисао. Колико je окупаторима било стало до тога, да их ови не сметају у поседу, толико им je било стало да се одрже у међусобном ривалитету, тј. биолошком униш тавању. Ти моменти нису били основа за «сарадњу» ни у једном смислу и правцу. У току 1941. године, вера осовинских сила упобеду потстрекавала их je на сасвим непријатељ ски став према Србима и четницима. С изненађешем које je изазвао руски отпор у 1941. олабављен je прогон комуниста широм Југославије, где je уствари окупатор имао иницијативу, која je спласнула одмах, чим je овај уочио, да je проливање крви против герилаца уствари јалов посао, да би одшах прешао на траж ењ е modus-a vivendi практичног карактера. Пред тим моментом би требало застати и рећи: ако би се теорија о «сарадњи с окупатором» могла да одржи у оном еф екту како то тврде комунисти за четнике или четници за комунисте, што правно ни у једном ни у другом случају не постоји, већ се радило о тактици из нужде, ту би се смело рећи, да je у подједнаком еф екту «окупатор сарађивао с четницима и комунистима» уједно. Окупатори: Немци и Италијани, а затим сви остали њихови пришипетље, приш ли су герилцима с истим мотивом, с којим су ови приш ли окупаторима. Радило се о омогућавањ у опстанка онде где су се нашли, али са што мање проливањ а крви. Ова тактика, међутим, није утицала на међусобни однос четника и комуниста. Оптужба коју су комунисти дигли против четника због њихове «сарадње с окупаторима», била je не само глупа материјално, већ обична флоскула намењена онкма, који су били антисрпски расположени или их je требало врбовати за античетнички фронт, који je требало ојачавати у циљу дисквалиф икације четника у национално-патриотском смислу. Међутим, четничке оптужбе против комуниста, да су ови «увежена туђинска роба»; интернационални плаћеници и страни агенти, била je нешто основанија, али с врло слабим ефектом убеђива308

ц,а аудиторија, јер су уствари водећи комунисти у 1941. години, с изузетком личности Јоси ф а В алтера Вајса, углавном били Срби, а први оруж ани партизански одреди никли на територији Србије. М еђутим сви су ови били подједнако антисрпски оријентисани уколико се тиче националног смисла, исто као и сви они српски «сезонски» и «ретроактивни» партиоте, који су се водили н а немачким листама масона и агената разних сервиса, слично чувеном п ријатељ у пуковника Белија, новинару Вељку Кривошићу, за кога још нико не сазна. каква му би «мисија» у праћењ у овог британског агента и његове мисије у пролеће 1944. на путу од ш таба Врховне команде до обале Јадран а и даље. У сваком сл у ч ају није се радило о заш тити српског нагогоналног интереса или основа четничке борбе као есенције Равногорске идеологије, јер овај није никако могао да помаж е Дражину ствар из иностранства, пошто je Вељко К ривош ић био свог века она натобичнија делф и нска природа склона да се креће за трагом који «осваја њух». Ово исто својство карактерисало ie И талијане у односу на све зараћене фронтове, при чему се већ на почетку 1943, могла да примети модиф икацш а става ових у односу на сва стт>у1ања широм Б ал к ан а. Ова збиватЋа, свакако, нису у тим данима изазивала дубљ а разм иш љ ањ а, јер je владала психоза борбе на ж и вот и смрт. М еђутим солидна анализа момента у том комплексу даће сасвим д рукчи 1е резул тате од оних, ко 1и су већ досад добили CBoiy «аутентичност» из пера хонорисаних, «патентираних» и ли злонамерних. Прво питањ е je: Из ког разлога Врховни ш таб HOB и П О Ј после н апуш тањ а Б и х аћ а крену према истоку најсуровијим тереном, — границом НДХ и Далмације, тј. фронта који су држ али И талијани?! Je ли Тито знао да И талијани неће са сзојих база v Д алмацији предузим ати оф анзиву против њега? Тито je знао да су му за петам а 7 SS дивизија, 369 легионарска дивизија, делови 714 и 718 немачке дивизије, да би управо због недела бораца лодређених ђенералима: Х ансу Фортнеру, Августу Ш митхуберу, А лександру Леру, Ф рицу И ајдхолду и другима, ови били и зведени на суд Р епублике Југославије у току 1946. и 1947. године и били «јустифицирани», али не због тога што су водили рат против комуниста, већ, како се х аж е у оптужби и на «претресу». ш то су терорисали пивилно грађанство. К акав социјалан момонат у комунистичком човекољубљу! Али поента je у нечему другом. Тито и његов В рховни ш таб cv знали да се претходнице ових јепиница на п очетку ф ебруара 1943, н алазе пред Томиславгралом. Он, ме^утим, на дан 8 . Фебруара сазива конференцију ш табова 1. 2 и 3 дивизије у самом Томиславграду, да би пред овима изложио cpoi план отступања. што je Тито назвао «противофанзивом». Заш то су Немцк тако неенергично прогонили комунистичке јединиде кад нису имали ни рањ ених ни болесних, остало 309

je необјашњеним. Поред овога искрсава исто тако важно питан>е: заш то И талијани остадоше неактивни на читавом фронту од Госпића до Прозора дуж анектираног подручја, да би се комунисти неузнемиравано кретали, јер им нико ничим не угрозц десно крило, како с италијанске, а исто тако ни лево с немачкохрватских позиција са сектора Купрес-Бугојно-Горњи В акуф Фој ница-Иван-седло? Црногорски четници, који су делом били пребачени на десну обалу Неретве у подножју Чврснице а делом држ али положаје на левој обали реке у подножју Прења, нису били на висини борбеног морала нити опремљени да се супротставе навали комуниста. Били су сасвим изоловани, усто и без одушевљења, док je држ ањ е војводе Јевђевића према њима. било веома резервисано, а његов став према пуковнику Станишићу био веома хладан, ако не непријатељски. Овоме су, истина, допринела два момента, од којих je био један споредног значаја, тј. препирке и оптужбе командног особља Истакнутог дела Врховне команде са седиштем на Калиновику, где je (неоправдано), Доброслав Јевђевић био предмет оптужба сланих Врховној команди током ове операције, да би читав штаб Истакнутог дела прикрио на тај начин своју неспособност, и други, који je био од пресудног значаја, Било je више него јасно, да И талијани подједнако као и Немци, а с овима Хрвати, избегавају борбу против комуниста с нестрпљивим очекивањем да се комунистичке снаге што пре пребаце на леву обалу реке Неретве у правцу четничких позиција широм Источне Херцеговине, а затим даљ е у правцу Фоче, Гацка и Црне Горе. Поступци су откривали оно што се желело да прикрије н а обе стране, ваљда, као тајн у овог много опеваног подухвата, али подухвата с читавом серијом момената у питању. Заш то немачка 717 група «Voge!» наслоњена на П ети усташ ки здруг са седиштем у К упресу оста неактивном на својим полож ајим а н а јуж ним падинама И ван планине? Заш то италијанске дивизије «Ре», «Сасари», «Мурђе», «Бергамо», не ступише v акцију против десног бока отступајућих комунистичких јединица на сектору Госпић-Грачац-Книн-Врлика-Сињ-Томиславград и даљ е према Прозору? Комунистичке снаге су се несметано кретале на том читавом подручју. да би «Битком на Неретви» све било засењено, а дивизија «Месина» с артилеријском опремом оста неактивном у М етковићу без објаш њења ко je у тој ф ази рата могао да угрож ава луку Метковић? Исто тако остаје без објаш њења неактивност немачке групе «Anaker» стациониране д у ж пруге К оњиц-Иван седло, јер комунисти нису ничим угрож авали тај сектор. И знад свега стоји питање политичког карактера: како се могао Врховни штаб да креће између два фронта, који су били у полож ају да у неколико сати без напора блокирају прелазе преко реке Неретве користећи повољне 310

теренске прилике и услове повољне по прогониоце, а неповољне по прогоњене комунисте. Солидно простудирана ситуација и однос снага довешће до закљ учка, да Немцима, а исто тако Италијанима и Хрватима, није било стало до униш тењ а ж иве снаге комуниста, који су, очито je. били пропуш тени да се и звуку из обруча, тј. избегну vништеше. Н ем ачке јединице, које су прогониле комунисте, нису уствари с овима имале додира, јер га нису желеле. Оба крила: немачко лево и италијанско десно, д рж ал а су полож аје тако, као да je ш таб комунистичке армије одлучио да поседа теригориј, док je он суж авао ш ирину продора, који je с врло мало напора могао бити блокиран, јер су комунисти, ваљда у духу Ти~ товог отступног плана, упркос логици чињеница, ишли оним правцем који их je водио v сигурну смрт, да их je имао ко да туче. М еђутим Тито je унапред знао да неће бити тучен, већ само дислоциран. То све има своје објашњење, јер тврдњ а да се Тито са својим Врховним штабом, није могао да унипгги у самом кориту Неретве, je прича за одраслу децу, а никако за оне који су на Наполеоновим војничким потезима учили како се оперише армијама и користе услови и својства простора. Истина, овим су моментима д ата објаш њења, али која данас, наж алост имају само академ ски карактер. Ако je нем ачка В рховна команда заиста била одлучила да униш ти Титов В рховни штаб, а операцијски план извела на начин који смо п ратили од 1. јан уара до 30. јуна 1943, онда биН ем це требало огласити незналицам а у вођењу герилског рата, да би, н а другој страни 10 партизанских бригада, држ але у ш аху читав ф ронт од П осуш ја до Врховина према Италијанима, који су л ак а срца ж ртвовали онај део својих истакнутих делова у поднож ју Чврснице и корита реке Неретве у селу Јабланици, под командом потпуковника Молтенија, да би погубили своје ж ивоте не као борци, већ као капитуланти [«I ten. col. Molteni, qui commandava Ie truppe ifaliane, asserragliafe per la maggior parfe in un vechio forte, vista l'impossibilitä della resistenza (era caduto poche ora prma un altro ten.colonnello, in seguito a colpi di morfaio) chiesa la resa...], које cy комунисти поубијали y самом селу y групи од око двадесет њ их с пет официра, припадника једне батерије 32 артилеријског пука дивизије «Марке», чему тадањ и капетан, Ђ овани Горини, из истог батаљона, даје прилкчно површ но објашњење, изазвано његовим револтом поводом п рикази вањ а широм И тали је југословенског филма «Битка на Неретви» (II Borghese, Milano, No. 53, 28 Dicembre 1969), да би ипах нагласио да je потпуковник М олтени веровао комунистима кад им je понудио предају, али их je ипак код саслушања и одбијањ а и зјаве назвао «бандитима», свакако уз срџбу аутора чланка, ш то су Немци били спори, да би пустили комунисте да заузм у М олтенијеву позицију, а тек после стрељањ а Молтенија и другова од стране комуниста, ову посели (Немци). 311

Међутим образложењ е ове епизоде, која je требало да објасни односе И талијана према комунистима и обратно, објашњава однос И талијана према Немцима и обратно, изнад чега се издиж е као кобни моменто оно што се није ни веровало ни хтело да зна током рата, чему југословенски комунисти дају сасвим произвољно објашњење, и то чак на три деценије после самих збивања, али чије објашњење даје у врло одређеном тону ранији претседник мађарске владе, Никола К алај, који у свом делу износи утиске и закљ учке после свога разговора с Мусолинијем на почетку априла 1943, на недељу дана пре фаталне конференције у Клесхајму, о којој je већ било р»ечи. «Разговор за Мусолинијевим столом дотицао се многих питања. J a сам потстакао питање Балкана, наглаш авајући поново, да то питањ е снаж није тангира интересе И талије и М ађарске него Немачке, која диктира балканску политику. Ми као непосредни суседи Југославије имамо да сносимо последице свега онога што ће тамо да се деси, док се сада сва политика саображава наређењима и интересу Немачке. Мусолини je одговорио, да се свуда где Немци стану ногом има да води једна искључива политика, тј. она коју они намећу. С њима je било какав сиорзум немогућ, јер га они не поштују. Додао je, али не без узбуђења, док сам ja одбијао да ш аљем своје снаге на Балкан, да бих избегао уплитање у тамошње прилике, — изговор ког je одобравао, — ja сам ту ствар ж елећи да je избегнем поткрепљивао сугестијом помагања М ихаиловића. И талијани су помагали Тита, јер су га у односу на М ихаиловића сматрали слабијим. Осим тога М ихаиловић je претстављао већу опасност по нас. Сматрали смо да ћемо помагањем Тита разбити јединство југословенског отпора. Нисмо назирали опасност комунистичке победе у Ју гославији, јер су Срби један од најнационалистичкијих народа на свету. У сваком случају питање комунистичке победе биће решено на бојним пољима Русије, никако на Балкану. (Nicholas Kallay, Hungarian Premier, New York 1954, p. 160/1).

У сваком случају треба придати више вере овим мислима од оне бласфемије коју износи по диктату и за хонорар Владимир Дедијер. Но без обзира на став личности, сва збивањ а на Бал-кану у ареалима војне и цивилке политике И талијана стоје у складу с овим мислима, на којима се та уствари и градила. Зар je петнаест италијанских дивизија на подручју од П иреја до Трста по својој спонтаној иницијативи требало да се преда са свим реквизитима југословенским комунистима, или се тиме требала да искупи она инкриминација, која се на И талијане као трећи део осовинског блока није требала да односи, да би се у том еф екту слабио убојни потенцијал Немачке? Што се тиче констатација о уласку црногорских четника v тзв. свакако, де номине, хрватску држ авну територију, с чиме се Поглавник није ни слагао нити га je уствари ко питао, већ je 312

италијанска В ојна мисија у Загребу, обавестила Поглавника, да Црногорци који требају да стигну у Херцеговину нису четници већ добровољци, који ће се одмах после операције вратити натраг, П авелић je тачно знао ко су ти «добровољци» na je упутио своје локалне власти како да се ове држе, остајући немоћним према стањ у ствари. П рема томе трећи докуменат на страни 326 на који се позива Дедијер, нити има свог оригкнала, нити се може узети као аутентичан. Још мање се може узети истинито навођење да се Јевђевић налазио на тој измишљеној конференцији у Риму. Но, он, и да je био позван и присутан конференцији, није имао никакве везе са црногорскихм четницима, јер су ози уствари били позвани у Херцеговину сходно једној саевим другој линији, а не оној о којој се јавно говорило. Отуда Поглавник и није хтео да даде свој «пристанак», за који га уствари нико и није питао. Јо ш м ањ е je ту била у питању «Црногорска влада», која je била уствари ђенерал Пирцио Бироли, гувернер Црне Горе. Ти су црногроски четници и пре и после улазили и прелазили хрватском територијом како су хтели и могли, јер за њих држ авна граница НД Х -Ц рна Гора уствари није ни постојала и да je установљ ена била. Та граница није никада била успостављена. To je оно што Дедијер не ж ели да призна јавно, исто као ни ф акат, да су ти нрногорски четници били мобилисани за ул азак у Херцеговину, да би осујетили оно што су планирали усташе и Х рвати са Немцима заједно на једној страни и Врховни штаб Јосипа Б р о за Т кта на другој. Из тог разлога Јевђевић није тих јан у арски х дана напуш тао Мостар, већ се налазио у кући индустријалца Богдана Витковића, где смо разговарали о нашој ситуацији, уколико црногорски четници не би дошли у помоћ, зк а ју ћ и чему мож е да доведе немачка офанзива против «Бихаћке републике». То се састојало у овоме: Ако комунистима успе да освоје Мостар, то би значило отеривање И талијана из долине Неретв-е, а упад Немаца у ову долину у гоњењу комуниста. После прогона ових, Пемцк би дали пласт усташама, чиме би се створиле нове кланице у том делу земље. 'Гако je прквидни наслон четника на И талијане био услов опстанка српског ж ивљ а, чему су црногорски четници допринели уствари врло мало. Н емачке посаде у том делу земље скупа са Хрватима управо тих дана сакуп љ але су са свом прецизнош ћу материјал о «неделима Ч етника и И талијана» у Другој и Tpehoi окупааионоЈ зони, а о чему ће бити речи у поглављ у о «Сарадњи Четника и ТТартизана са окупаторима», што нас je уверавало да се спрома оно о чему се није јавно говорило, а што се лако наслућивало. Осим тога да ј>е био v ш^тан у било какав споразум п упг)трп6 т1 четника против ко?тзгниста, Р сата не би чекао на накнадна наређењ а. која устварк ниоу к и постојала, јер кад би ова заиста била и издавана, њ их су на самом тепену дезгвуисали дворгт и тали јански х ком анданата, ђекерал Негри и Герцм. когл су от313

ворено у својим извеш тајима и сугестијама вишим командама категорички одбијали сарадњу с четницима, и Немцима, док je командант XVIII корпуса, ђенерал Спиго, био јавно и одређено на страни комуниста, да би ујесен 1943. позвао својим наредбама И талијане на борбу против Немаца. Све ово стоји у пуном складу с Ћановим костатацијама у «Дневнику», исто као и сХ и тлеровим плановима оствареним неколико месеци касније, кад су Немци без милостк униш тавали српска села и насеља под фирмом прогањања четника и комуниста. Колико je то прогањање било страшно — навешћу само један пример. У времену од отприлике 20. м аја па до средине меседа јуна 1943, четници су били тако разбијени нападом Немаца, да се десно крило налазило v Зулцима изнад Требиња, а лево у ареалима Фоче и Калиновика. Центар с Дражом Михаиловићем налазио се северно од планине Сомкне у повлачењу ггрема Ж абљ аку и Санџаку. Херцегозачки четнички одреди на челу с тадањим командантом комбиноване Невесињско-коњичке бригаде мајором инжињером Владимиром Зечевићем, склоњени у планини Сомини, хранили су се пуних десет дана буковим лишћем и мезгом, да би се тек после пролаза Немаца у правцу Фоче у прогону комуниста једним крилом, а другмм у правцу Колаш ина у потери за Дражом Михаиловићем опет наш ли у залеђу Немаца на свом домородачком терену. П оручник М ихаило Копривица, тих дана после борбе са партизанима, да би избегао уништење од стране Немаца, склонио се у планини гатачкој Б јелаш ници са својом јединицом. К акве су прилике владале у том пределу он то описује у свом приватном писму мени овако: «Навешћу ти један случај како je изгледала ова несрећна чељад у зоегу. Поематрао сам ове несрећне људе, који су напустили евоје домове, па попадали у збегу планинском, гладни, жедни и уморни од напорнога пута и бјежањ а. Приметих како једна петогодишња цурица, извуче своју главу испод поњаве као миш испод сасушеног јесењег лишћа. Она дозиваш е своју мајку: «Мама! Мама! ja сам гладна, дај ми мало хлеба!» Пошто сирота мајка није имала ниш та да јој даде за јело, упути јој неколико утеш них речи: «Спавај моје дете, спавај, мама ће ти сутра дати хлеба». Дете се ућута неколико тренутака, а потом поче говорити: сутра, су тр а .. ., а кад ће доћи сутра? Мама, кад ће доћи сутра? Са болом у души, тугом на срцу, а сузама у очима, ојађела мајка јој одговара: «Спавај мило моје дете, спавај, касно je сада и иемој да узнемираваш осталу чељад». Када дете виде сузе у мајчиним очима, забринуто je погледа, говорећи: «Мама, немој да плачеш и немој да се љутиш на мене, а ja ти обећазам ла ти иикада нећу траж ити хлеба!» .. . И зговарајућу рочи: «С утра... сутра. .. сутра», покри се поњавом, а затим ућута. . .» Овакве су се слике јављ але свудаш иром оперативног подручја у тим данима. Комунистички збсгови пролазили су још горе 314

и умирали су од глади. Они су били лиш авани свега, да би се могли да одрже животи чланова Врховног штаба HOB и ПОЈ. О томе комунисти ћуте. Они тврде да су четници били сарадници са окупатором и то утувљ авају у главу папагајима на папагајски начин. Што се тиче питањ а црногорских четника и онога што се односи на «разговор Поглавника и споразума са Екселендијом Роатом» je такође измишљотина. П оглавник П авелић није ту имао ниш та да допушта или не допушта. Њ егова власт у тој зони није ни постојала осим симболичне форме. Н иједан његов званични функционер није смео да промоли нос изван градских малти. М обилизација црногорских четника за долазак у Херцеговину je иш ла под фирмом борбе против усташа, а не комуниста. Но кад су се наш ли на терену није им остало ниш та друго веп да чувају линију од Томислав града према Мостару па даље према Невескњу. To je било управо оно што су они донекле могли да раде без гриже савести, јер je том одбраном ометало комунистичко десно крило да упадне у српска насеља долином Неретве. Н икаква веза између четника и Х рвата, Немаца или усташа, чак ни домобрана, није постојала, нису се чак смели ни да сагледају. К ад су, међутим, ови црногорски четници уш ли у Мостар на свом путу у борбу, хрватска власт je наредила да се одмах затворе сви јавни локали, тако да ови не би могли било шта да купе у граду. К ад сам као Командант среза Мостар изложпо ш ефу Обласне полицијске управе, Мати Року, последитле овог геста радље су биле одмах отворене, али свахако на захтев италкјанског ђенерала. Од сви јувојски које сам досадсрео на свету нисам добио ф инији утисак и достојанственије понашање у граду од оног утиска кога саг.т добио из разговора и сусрета са тим црногорским четиицима. Ма да је то била по спољашности руљ а у којој ни двојица нису имали слична одела или војничку опрему. њихово држ аљ е je било аристократско. Но они нису били опремЈБени за борбу; не само технички већ и психички. Однос њиховог команданта пуковника Станишића и војводе Доброслава Јевђевића био je врло слаб. Радило се о чистој сујети амбидиозних команданата тј. о улози «првог» или «ja до њега». Црногорци нису показивали никаквог борбеног морала ни иницијативе. Уствари добили су и полож аје који им нису ни најмање били сходни. Једним делом су се налазили на подручјима усташ хих насеља, којима су комунисти били драж и од четника. Оспм тога избегавао се сваки контакт ових са Немцима или Хрватима. Тако су их комунисти на свим полож ајима тукли као «волове у купусу». To je било једно безглаво бежање али скупо плаћеко. Једзн од љихових команданата виг.ш официр био je у својстку командира чете и оставио једну сзоју ногу у Чврсници планкни (потпуковнкк Ж ивко Бошковић, умро у Чикагу, САД) са неколико добрих бораца. Све ie ово као х:,елина било тако организовано да се Хпватгг нису хтели да боре против 315

комуниста, док су у читавој ствари управо страдали баш црногорски четници било да су се наш ли ка крилу комукиста или пред њиховим центром који се сручио на к>их. С-ве je ово имало своје теш ке последице по четнике услел слабе или никакве организације јединства команде током читааог рата. Но сав тај комплекс не може да нађе своје објашњење у оним премисама које нам сервирају Мештровић или Степинац, Ш атрић или Па~ велић са Дедијером као тумачем њихових мисли. Да се четничка ствар може да лодвргне критици, ван сумње je. М еђутим овај начин критике и аргументације којом се служ е античетнички публицисте стоји испод критике. Она почива на измозганим «доказима» који се не моту да узму у обзмр. Ово не само због тога што се не приступа стварима реално критички, већ и из разлога што се критичари не служ е стварном аргументима. Ако би се они послужили истинама критика би се одрж ала, и била за себе и по себи добар путоказ. Но у сваком случају не могу се озбиљном пссматрачу овакви случајеви причињ авати као достојни његове пажњ е. Ово није само силовање истине, већ и проституисање карактера оних који се сматрају вођама и учитељима народа. Ови случајеви откривају ону бедну црту карактера који оглаш авају као «доказни материјал» оно што им годи, да би се после разголићењ а оглаш авали ж ртвама нечије хегемоније, што je за хрватски случај ш колски пример духовне беде. На тој беди градили су током историје сви поседници Хрватске као завојевачи, да бк последаи, украш нски Јеврејин Јосиф Валтер Вајс, био оглашен њиховим сином. Но ни на другој страни наше ере не би се могло казрети нешто боље, ако би се хтело погледнути истини v очи. 33. Р авна Гора са својом идеологијом полазила je са гледишта легитимитета рачукајући с тим као материјалном чињеницом. Т у je она подбацила у борбеиом смислу, у првом реду психолоniKOM, затим тактичком, да бм то обесмислило сву њену организациону структуру, а затим њ ену оријентацију. Услед недостатка одушевљења, а без предходне лрипреме дезоријентисала се. Она није схватила да се за њ ен програм траж е сасвим другаче оријентисани пионири; другачи поглед ратних савезника, који су у идеолозима и борцима Равне Горе н аз^рали јеф тине слуге. Она je почела да крвари у моментима када je требала да п;?едп своје снаге насупрот конкурентггма. Комунисткчка лретпоставк а била je базирана управо на ономе, итто су углазном западњат ји у првој ф ази, а тек онда Совјети захтевали: дакак v крпи! Тако je Компартија Југославије иа лажнтт прем::са^та приказала себе тачно онаквом какву су je ж елели оеи да Bj;:;e. Тако су се комунисти све снаж није приближ авали свом ци. ^у. Идеолози Равне Горе са временом cv постајали све анемичнији. Овој анемичности допринели су све снаж није раздори у Влади у из316

беглиштву; затим суревњивост на једној страни Енглеза и Совјета, а на другој Енглеза и Американаца. У балканским лроблемима Американци нису имали своје политике. Равна Гора међутим рачунала je са политиком Америке према њој. Ово je све било последица Д раж ине иницијативне греш ке у којој се нашао од самог почетка акције. Он као вођа једне револуције није такође имао своје политике. Он се уздигао на ранг високог ф ункционера Владе у избеглиштву и као такав пливао у срећи. Он je ту срећу сматрао комплетном рачунајући да иза оних панегирика о његовој борби етоји оданост савезника и углед Југословенске владе у избеглиштву. Значи није био обавештен, na je насео. Исправније речено није политички мислио. Док je политичка страна идеологије Равне Горе била јач е обојена милитаристички него грађански, код комуниста je ствар била мудрије камуфлирана. Равногорска борба давала je превагу војничком сталеж у при чему су активности по грађанској линији сматране нужним злом. Разним закрпам а пред катастрофу, на Светосавском конгресу у селу Ба, ствар je требало да се прикаж е друкчије. Међутим тај експерименат je значио слом равногорске револуционарне идеологије. Она се угасила у једном рахитичном партијско-политичком склопу. Комунисти од самог почетка елиминисали су могућност неконзеквентности у Партији, док су Равногорци стално патили од те неконзеквентности у односу на начелна питања. Код комуниста je по с п о ј б ној форми војска сматрана ослободилачким инструментом, али je у суштини била играчком комунистичке идеологије и подређена грађанско-политичкој линији путем свемоћности политичких комесара који су били у рангу војника. Но пошто су и политички комесари имали своје војничке чинове, то je војска уствари била све. Ма да ни једна ни друга од ових форми не сме ни да се упореди са демократском мишљу, комунисти су превагнули у оном одлучном тј. најинтересантнијем моменту: како да се добије рат као врховни цил» акције? З а њ их je све остало било споредно. Та мисао: како да се добије рат, код бораца Равне Горе била je исецкана. Реална страна методе у служби те идеје израж авала се кроз лепоречивост, приче, наслон н а демократски Запад, идиличност среће која очекује борце Равне Горе у сенци победа «С вером у Бога за К раљ а и Отаџбину!», све измешано са оним сладуњавим надама о будућим улогама, унапређењима и одликовањима оних који су се показали «најборбенијим». Једна читава шума «Програма», «Резолуција», «Смерница» о будућем уређењ у Југославије израђивала се и анализирала широм земље и «слободних планина». М еђутим читав еф екат тих напора гасио се у освештаној регули Равне Горе: све ће се регулисати после рата или «Југославијом ће да владају четници током првих десет година»! Но без обзира на недостатке и теш ке околности под којима се требала да пропагира ствар Равне Горе, два су унутарњ а ф ак 317

тора била одлучујућа у њеној судбини. Нереволуционарни дух и идеолога Равне Горе сукобио се и пао пред колосалном одлучношћу идеолога комунистичхог уређењ а Југославије. Та се нереволудионарност изразила у безброј појава од којих je напр. једна била и психолошки и органски фатална. Од стотину оптуж ених или осумљичених националиста једва да je пет процената успевало да умакне комунистичкој одмазди, без обзира да ли се то дешавало за време или после рата. Код националиста био je сасвим обратаи случај. Од стотину оптужених или осумњичених комуниста деведесет и пет процената je успевало да се спасе, извуче, привкдно камуфлира, уђе у четничке редове, или да их четнички команданти на своју руку «великодушно» пуш тају да иду евојим кућама, уз «часну реч» да кеће више ићи у комунисте. Овде ћу навести неколико случаја из ове четничке праксе, који су се тако рећи деш авали предамном или сам у њима лично учествовао. 1) К рајем 1941. или на почетку 1942. године нашао се у Мостару као ш тићеник српског националисте М илана Ш антића његов колега по професији, иначе чувени прокомуниста и масон, Пјер К риж анић. Није могао да остане даље у Београду јер би свакако по једној од ових линија био извргнут животној опасности, а за борбу није био рођен. Да би му сакрили траг дали смо му име Милисава Томића, Црногорца, из околине Никшића, који je као пензионисани југословенски официр нестао током ратних операција у априлу 1941. године. Томић je био ожењен Мостарком из угледне трговачке куће Милутиновића и тако je ново Пјерово име Милисав било нешто сасвим обично. Током свог боравка у Мостару Пјер К риж анић се кретао сасвим слободно широм Мостара и долазио у контакт са људима, који су по својој пословној надлежности били позвани да К риж анића прогоне. Међутим нико га није нидирао. Војвода Доброслав Јевђевић као чести гост у кући М илана Ш антића сретао се са Пјером и знао га je тачно као свог позивног колегу. Ма да je Јевђевић био и антимасонски и антикомунистички расположен; ма да je са висине разговарао о Пјеру и са Пјером, и био током 1942. и 1943. свемоћним фактором у италијанској зони Јадранског приморја, никада није ни једном речју или мигом наслућивао, да би П јера К риж анића требало прогонити или издати Италијанима због његове прокомунистичке црте. Ш тавише, Јевђевић je знао како je реаговао Пјер К риж анић кад су му рекли у јулу 1942, да je Чеда Плећевић стрељан у Невесињу. Пјер je то приписао у грех Јевђевићу и интимно му спремао освету. Јевђевић ни на то није реаговао. После упада Немаца у Мостар у мају 1943. па све до јеоени 1944, «Милксав Томић» je сасвим мирно проводио време у Мостару и долазио у контакт са Немцима, чак и са оним у чију ie надлежност спадао и прогон стварног Пјера К рижанића. Уочи нове године 1944. Пјер je седео за истим столом у мојој луксузној библиотеци у Мостару са чувеним Хансом Отом, 318

Хитлеровим делегатом при Врховном штабу HOB и ПОЈ. Р аз-

гледајући моје књиге свако je узео ону која му се допала. Пјер je позајмио «Историју социјализма и социјалних борба» од Макса Бера, а Ханс От, «Der W eg zurueck» од Ремарка. Нити je Пјер знао да разговара са Хансом Отом, нити je От знао да се пред њим налази човек о чијој се судбини интересовао. Остало je тајном бар за мене све оно што je потстрекло Ота да пита у невезаном разговору: како ствар стоји са масонима у овом делу Југ-ославије? Ма да je От био и «варен и печен» у Врховном штабу HOB и ПОЈ, као и у сталном контакту са Титовим генералом Владимиром Велебитом и др М аријаном Стилиновићем, ствар je за нас била јасна, да му се не сме рећи да име М илисава Томића прикрива П јера К риж анића. Пјер, сасвим сигурно по својим назорима никада то не би учинио за једног четника. Кад je ујесен 1944. победа комуниста била извесна, Пјер се са извесним пријатељима извукао из Мостара и придружио народно-ослободилачкој војсци у пределу планине Губавице. Касније сам сазнао да je дао њиховим «дописницима» неку врло ласкаву изјаву о комунистима Југославије и њиховој антиокупаторској борби где се врло критички изразио о четницима. Истина je да се нисмо подударали у погледима на српски национални проблем у чему смо се углавном и разилазили. Пјер je врло често наговештавао да je и мени место онамо где се налазе и његови једномишљеници. Тако смо се у смислу оне латинске; «simiiia similibus curantur» (клин се клином избија) и разишли. Да ли je Пјер нашао лепу реч за своје протекторе или ке, његова je ствар. 2) Једног јулског дана 1942. у јек у борбе између италијанских трупа и надирућих комуниста из Србије, нашао се на волшебан начин у Моетару познати југословенски салонски комуниста, др Владо Јокановић, адвокат из Сарајева, иначе од пре рата познат као бесплатни бранилац оптуживаних комуниста пред југословенским судовима. У друш тву неких муслиманских дрвара из села П одвележ ја изнад мостарског града, сишао у Мостар и склонио се у кући познатог Србина — муслимана Смаил-аге Ћ емаловића. Др Јокановић je био излож ен прогону полицијских органа немачког генерала Фортнера као прокомуниста, а затим чекан на меки од стране фаш истичких јединица италијанског генерала ЈЈузане. Као Србин, с друге стране, био je притешњен агентима и полицијом усташ ке Хрватске. Њ ехова смрт била je извесна. После саветовања између Смаил-аге и др Исмета Поповца ш та да ое ради са Јокановићем, обојица одлуче да ову ствар повере и мени. Тако добијем позив од Смаил-аге да се нађем на његовош чардаку и то што пре. Затичући у соби групу већ познатих угледних муслимана, а не знајући о чему се ради, био сам изненађен, кад су ми претставили др В ладу Јокановића. После објашњења које ми je у име свију дао др Поповац, који ме уствари и најбоље познавао, апеловао je на моју увиђав319

ност да спасемо Јокановића. Свакако тај коментар био je пропраћен и објашњењима о Јокановићевим погледима на свет и друштво. ЈБуди су претпостављали да ja не спадам у неке бескомпромисне и инквизиторском логиком опсењене антикомунисте. Питањ е спасавања др Јокановића било je сувише ризичан посао, а и теж ак. Међутим стали смо на гледиште да су сви непријатељи Јокановића у том моменту већи непријатељи Срба, што нам je било и позив да га спасемо. Од личних папира др Јокановић није имао уза се ништа. To je било оно најосновније што се морало да набави. Обећавши да ћу нешто урадити, изађем напоље и упутим се у Црквену општину, где нађем свештеника Косту Зимоњића и поверим му ствар. По питању легитимације за Јокановића (чини ми се са њиме je било и једно дете, или се радило о имену његовог сина) договорим са са попом Костом да му издамо легитимацију у име Црквене општине као њеном члану и припаднику. Поударамо све могуће штамбиље уз евентуалије на српском и италијанском језику. Тако смо га «легализовали». Са том легитимацијом и са три хиљаде куна у џепу, вратим се натраг у правцу куће Смаил-аге Ћемаловића, где су ме сви чекали да им донеоем вести. To je пут од отприлике тристопедесет метара. На средини пута пред самом зградом Х ипотекарне банке, у којој je била нека италијанска команда, срета ме италијански фаш истички ђенерал Л узана и задрж а ме у разговору са њиме насред цесте. Волео je да прича о својој улози и борби, интересовао се животом нашег света на Јадранском приморју, jep je живео у илузијам а да ће овај део Б ал кана бити њему поверен на управу после победоносног рата осовинских сила. Интересовао се много правним односима у овом делу Југославије jep je био, како каж у, професор права на римском Универзитету. Врло љубазно смо се растали као и увек кад смо се сретали на улици. Под тим више мистичним утиском о односу људи који се јављ ају са улогама оваквог садрж аја, поготову кад се ствари цене по форми, а без познавањ а суштине, продуж их пут и на велико изнонађење свију пруж их др Јокановићу легитимацију и наш у скромну помоћ. Следеће вечери отпутовао je у Дубровник где се сместио са најмањ е ризика по главу. Неколико дана касније нашао сам се у Невесињу са четничким војводама Илијом Бирчанином и Доброславом Јевђевићем и њиховим штабовима. Пошто сам им испричао овај случај са др Јокановићем, Јевђевић ми каж е: «Погрешио си! Требао си га пустити нека га мрцваре И талијани или усташе, он je то заслуж и о ...» Устајући, а наслоњен на своју штаку, додаје: «Да сам га ja срео, ja бих га одмах убио. и убијајући га, рекао бих му, ja ти судим у име Српског народа, дре Владо!» «Унуцима М ићуновић В ука не пристоји да туку зв езан еју наке, драги Доброславе», био je мој одговор. «У тим околнос320

тима га не би ни ти убио мада тако причаш. J a сам му у име Српског народа спасао г л а в у ...» Неколико дана после овог разговора дошло je до састанка између Д раж е М ихаиловића и четничких војвода Бирчанина и Јевђевића у Пустопољу код Гацка. И талијани сазнавш и да се ту нешто збива, а не знајући о чему се ради, изврш е преко ноћи блокаду једног читавог предела, тако да се Д раж а спасао у последњем моменту и избегао заробл>авање. Италијани, да би нешто сазнали после неколико дана конф инирају Јевђевића у Дубровнику и забране му излаз из града. Уствари радило се о једној јавној тајни, која je Јевђевића декларисала ужасно дрским човеком, али и добрим психологом, на другој страни. На састанку у Пустопољу требало je у споразуму главних руководил а ц а , тј. симбола, да се одреди став према разним оптужбама Врховног ш таба HOB и ПОЈ, и разним петицијама које су «патриоти» разних покрајина доставл>али Југословенској избегличкој влади, јер je тих дана Истакнути део Врховне команде дошао до обавештења о закл>учцима конференције «родољуба» одрж ане у Тјентишту, тако рећи. на домак Гацка, што je донекле била реакција Врховног штаба HOB и ПО Ј на закљ учке разних четничких конф еренција одрж аних у пролеће и лето 1942. године широм западних крајева Југославије, где се израж авала лојалност Д раж и Михаиловићу, признањ ем за свога Врховног наредбодавца у земљи. К акв а су се питањ а имала да претресају за нас ниж е командно особље било je и остало тајном. Међутим поред овог начелног питања, на овом састанку регулисан je правни положај Доброслава Јевђевића према Врховној команди. Јевђевићево издавање за делегата Врховне команде примало се веома критички у очима позивних војника, специјално оних из Истакнутог дела Врховне команде с једним делом људи из најближ е Д ражине околине. Осим тога, Јевђевић je носио титулу четничког војводе према декрету мајора Бош ка Тодоровића, ранијег команданта Оперативних јединица Источне Босне и Херцеговине. Код ова оба случаја траж ила се Д ражина санкција. На овом састанку, Д раж а je потврдио звањ е Јевђевићево и лично га именовао Делегатом Врховне команде, што je практивно значило његову аутономност у односу на Истакнути део Врховне команде, што je позивним вишим офидирима била нека врста «трна у оку». Д раж а je на том састанку овластио војводу И лију Трифуновића-Бирчанина, да Јевђевићу у име Врховне команде изда следећи декрет: «На основу овлаш ћењ а Господина М инистра војске, морнарице и ваздухопловства и Команданта оруж аних снага у Отаџбини, армиског ђенерала г. Драгољуба-Драже Михаиловића, а у знак признањ а за изванредне заслуге, које je стекао на бојном пољу у служби К раљ а и Отаџбине, УНАПРЕЂУЈЕМ: 321

у чин четничког војводе брата ДОБРОСЈ1АВА ЈЕВЂЕВИЋА, угледног националног радника и публицисту. Ж елети je да цео наш народ на сваком кораку са поштовањем и поверењем предусреће овог витешког војводу и да га помаж е у тешкој мисији коју врши, где год то војвода буде захтевао. 18. јула 1942. године, КОМАНДАНТ Положај. босанских, личко-далматинских и херцеговачких одреда, Претседник Народне Одбране, В о ј в о д а, И. Трифуновић-Бирчанин (с.р.). Поред ових момената, Д раж а М ихаиловић je потпуно акцептирао став Доброслава Јевђевића, и обећао му да ће га предлож ити за одликовање Карађорђевом звездом, што je учињено и одмах реализовано. Међутим ту се Јевђевић показао одличним ш пекулантом и није имао времена да чека док добије декрет и нађе звезду, већ je од четничког војводе Ђуре Плећаша, који се тих дана налазио болестан на Калиновику, узео његову К арађорђеву звезду и окачио je о своју блузу. С овим одликовањем изаш ао je пред италијанске команданте у Мостару и Дубровнику, што су неки сматрали провокацијом, а други опоменом, док je Обавепггајно одељење италијанске команде у Дубровнику, на челу с потпуковником Дематеисом ствар разумело, jep je сличне «драгунлије» сам Дематеис носио у својим џеповима, ггаред свести о сопственој дуплој улози. Уствари и он као и Јевђевић мислио je о стварима исто, само су Дематеиса кочиле војничке дужности официра окупаторске армије, док je Јевђевић на тај начин демонстрирао оно што су сви И талијани разумели: Влада одобрава став Јевђевићев према Италијанима на штету Х рвата и Немаца. После пријема обавештења да je Јевђевић конфиниран, били смо поражени, јер ф актички нисмо знали ш та су И талијани имали у рукама. Нас неколицина грађана Мостара нађемо се следећег дана у Дубровнику у команди дивизије. Један племенити Италијан, милански адвокат др Бентивоља, с којим смо се познавали отпре, саветује нам да се обратимо с апелом на команданта дивизије, да би извукли Јевђевића. Међутим требало се пријавити прво потпуковнику Дематеису, ађутанту Команданта дивизије или ш еф у Обавештајног одељења. Речено нам je v поверењ у да се не би уплаш или галаме овог официра, јер он спада у оне италијанске обавештајне официре и конфиденте, који поседују све могуће легитимације осовинских и савезничких сервиса, да би му као таквом олако и пришли. Пошто нам je очитао дугу лекцију пребацивања о нашим услугама које чинимо англо-американским падобранцима; о нашим везама с Дражом и британским сервисима; о фунтама којима се финансира четничка акција; о британским официрима који се ш ећу Херцего322

вином и сл., додао je у упадно намештеном симулативном бесу: не требате ићи Команданту дивизије, даћемо вам Јевђевића и наћете га у Билећи. Н ека се опет нађе с Дражом и ради против н ас... била су му речи на врло звучном француском језику. После срдачног поздрава и одушевљеног напуш тањ а канцеларије овог И талијана упутили смо се у правцу центра града (италијанска команда дивизије н алазила се на периф ерији града у некој вили испод Требињског друма), и на П илама у дебелој хладовини нађемо др Владу Јокановића, да би са њиме попили по каф у. Пошто му je случај Јевђевића био већ познат, рече нам да му je сам Јевђевић рекао да се боји клопке јер би Италијани могли да дођу до Д раж иних писама које je овај преко мене (Перовића) упутио извесним Мостарцима у зн ак зах валности за њихову оданост Дражиној ствари. То се није било обистинило јер су писма стигла у реду и предата адресатима без и најмањ е сумње код самог ђенерала Лузане, који je ту антидражиновску акцију водио. Свакако да Јевђевић није износио пред Јокановићем ствари онако како стоје, већ je своју акцију закривао иза акција оних према којима je сам Јокановић немоћан. У питању падобранаца није било ниш та што се не би смело рећи с изузетком да се не сме гласно мислити о односу четника према њима. Но кад сам ja испричао др Јокановићу мој разговор с Јевђом поводом Јокановићевог случаја у Мостару, овај се приличном еланхолично осмехну и додаде: «Маните Јевђу, он je виш е од срца него разума!» Ту смо се заувек растали са Јокановићем и истог дана после подне стигли Јевђевића у Гацку. Био je срећан што су отпале све сумње о компромитирајућем м атеријалу против њега, а још срећнији што се нашао опет на слободи. Сви смо добили утисак из ове кампање да су И талијани «направилиш алу» са нама, да би осетили наше расположење према Јевђевићу и његовој популарности у Херцеговини. К ад смо се мало одморили рекох Јевђи: «Нама се, Јевђо, похвали др Владо Јокановић на твоје држ ањ е према њему у Дубровнику, а ти ми рече пре две недеље, да би га убио у име Српског народа као комунисту!» У духу Јевђине гестикулације био му je и одговор: «Е, па знаш, Србин je, а и прилике су такве. Видећемо после рата!/> Оваква логика према комунистичком схватањ у била би окарактерисана као «буржоаска слабост»; методе «корисне будале» или «непознавања духа времена», или напослетку «незнање ш та се хоће». М ожда je тако мислио и сам др Владо Јокановић. Уосталом то je његова ствар. Четници су кроз векове били чувари српског народа од насиља и унипггења. То смо радили и за време прошлог рата схватајући полож ај српског народа. To je био израз четничке ритерске етике. To je управо оно против чега комунисти и ратују. 3) Једне децембарске вечери 1943. хрватска усташ ка власт у Мостару ухапси др Слободана Тамбића, младог интелектуалца, 323

који je још од пре рата словио као левичарски расположен адвокатски приправник. Са тим човеком до ове прилике нисам проговорио ни речи сем што смо се, вероватно, код сусрета на улици срели погледима и знали како се који зове. Међутим, он je уж ивао симиатије Срба националиста у Мостару, јер je био син др Александра 'Гамбића адвоката, који je после слома Југославије одбио да даде изјаву лојалности Поглавнику НДХ, иза чега je нестао из Мостара. Хрвати су настојали да се освете младом Тамбићу због држ ањ а његовог оца, огласили га комунистом и као таквог ухапсили. Требао je да буде упућен у неки хрватски концентрациони логор, што je значило на дужој или краћој стази једна огавна смрт: умирање под тортуром. Вест о Тамбићевом хапш ењ у доставио ми je на једној цедуљици мостарски угледни поседник, Ристо Тута, коју ми je донела моја млекарица сељ анка са периферије Мостара. У цедуљици je наглашено да се по сваку дену има да спасе Тамбић, што je значило у року од једног дана, иначе ће бити отпремљен у логор. Благодарећи једној случајности постојао je услов да се др Тамбић спасе. После италијанске капитулације једна немачка јединица реквирирала je читаву кућу, власништво браће Комадина, синова већ у Мостару легендарног претседника општине града Мостара, М ује Комадине. Власник куће у којој je имао и своју ординацију др Салко Комадина био je врло често у друш тву са нама националистима, а међу нама je било људи који су га посећивали као његови пацијенти. Тако смо сазнали од др Комадине, да се на првом спрату његове куће налази канцелари ја неког немачког официра, који je носио униформу есесовачког капетана. Из разговора са људима који су долазили у везу са овим официром добио се утисак да je велики српски пријатељ и да показује снаж ан интерес за Србе уопште. Предност je била још и у томе што je перфектно познавао српски језик. К аж у да je био врло образован човек и познавао je и остале словенске језике. Звао се капетан Кирхнер. Чим сам примио цедуљицу од Туте упутих се са два пријатељ а у канцеларију овог Немца, кога до тада никада нисам видео. У пристојном тону изнесем му случај др Тамбића, свакако пропраћено излагањ ем о околностима под којима се Срби прогоне и оптужују. Уверавајући га да се овде ради о освети над сином због држ ањ а његова оца, капетан Кирхнер je добио утисак, да се ту заиста ради о освети. Наш апел на њ био je, да се др Тамбић извуче из хрватског затвора и да се подвргне саслуш авањ у код њега, да се увери да ту нема ниш та друго осим освете. Нас није ни најмање интересовао рад само Тамбића, поготову што се нијеистицао ничим против четничког елемента, а није био борац са пушком. «Идеолошки моменти» су били сасвим споредни. После подужег разговора о приликама под којима се налази српски народ, овај Немац даје своју реч, да ће се у току дана заинтересовати за ствар др Тамбића и да ће покуш ати да га преузме од Хрвата. 324

je одржао реч тачно онако како смо ми желели. У току дана одлучено je да се др Тамбић преда Немцима на саслушање. Следеће вечери истог дана добио сам позив да се око седам сати увече нађемо у канделарији капетана К ирхнера, што сам и урадио. Тек што сам сео поред стола овог официра, овај ми саопштава, да ће кроз неколико минута два хрватска полицајца предвести др Трумбића њему, тј. његовом ордонанс-официру. Тако je и било. Они су га довели до претсобља канцеларије капетана К ирхнера, предали га једном подофициру, а затим нестали из зграде. Прилично усплахирен ушао je у собу др Тамбић јер, сасвим разумл>иво, није ни сам знао о чему се ради. Ту смо се сђактички и упознали званично. Пошто ie сео за сто, капетан К ирхнер пита: «А ш та ћемо даље са њиме?», као да није знао ш та ћ е даље да ради. Ту смо одмах одлучили, да се др Тамбићу даде пратњ а која ћ е га «спровести» у Београд. Ово ie била једина мера да се др Тамбић спасе прогона Хрвата. У Београду му се неће ниш та десити. Тамо ће наћи своје притатеље, који ће му ггомоћи. Тако ie и било. Остао je у мојој кући један дан и следећег дана отпутовао у Београд у пратњи Немца. Да не би раздражили Х рвате, К ирхнер ми je лично рекао да обавестимо пријатеље да је Тамбић отпремљен у немачки логор. Неколико дана касније рекао je гаеф М остарске полиције М ате Роко, да ie он тачно упознат са начином спасавања др Тамбића и да ће он наћи начхота да се Хрватима дале задовољштина. To je рекао у кући свога несућеног таста до В јекослава Главадановића са којим сам био једно време непосредни сусед у улици, а он био мој кућни лекар. Судбина je хтела да се Роко освети мојој породици упућујући je у логор Јасеновац, али je и он неколико месеци касније искусио правду комунистичког закона, да би га због прогона комуниста у М остару јавно и обесили, ма да су неки далматински комунисти били против такве казне. Случај Тамбићев није био усамљен, већ je овај начин спасава њ а људи био врло често мера и метода, где се чак дешавао случај да се читава композиција вагона напуни оваквим «хапшеницима», чи 1е су главе искупљиване парама по споразуму са окупаторима. К апетан Кирхнер, који je и даље остао у Мостару, никада ниједним мигом није ставио до знањ а да би му требало било чиме указати паж њ у за OBai случај осим наше захвалности. Да ли je др Слободан Тамбић као срећни грађанин Републике Југославије и мостарски адвокат, нашао лепу реч за четнике, то je његова ствар. Он четницима није дуговао крв, па су зато четници траж или могућноети да га спасу. To je у духу четничке традиције, макар било против духа социјалистичке револуције и комунистичког морала. Та су се два момента у суштини искљ учивала током прошлог рата. Превагу je добио комунистички морал на ш тету четничке етике. Боље речено, борOh

325

ба je иш ла против четничке традиције као етике једног народа. То ће да нам јасније каж у следећи случајеви. 1) На почетку 1942. год. када je пуковник Б ајо Станипшћ стао на чело антикомунистичке акције у Црној Гори, заробљен je у борби као комуниста бивши капетан К раљ евске југословенске војске Ђоко Мирашевић. Задрж ан je у затвору Националног комитета у Подгорици где му се требало да суди за извесне деликте везане уз његово име. Међу овим деликтима, наводно, спадало je и убиство потпуковника Ника Јововића и Ника Пламенца које се приписивало у одговорност самом Мирашевићу. Неколико дана после његовог хапшења, стигло je 7. маја 1942. наређење П авла Ђуришића, према коме се захтевало од Националног комитета, да се капетан Ђоко М ирашевић упути под јаком стражом у Колаишн, где ће му се судити за злочине извршене над народом приликом народног устанка и после њега. Тако je М ирашевић спроведен 8. м аја 1942. у Колашин. Уместо да се М ирашевићу суди за злочине, овај се приводи самом Д ражи М ихаиловићу, где je по препоруци људи из најближ е Дражине околине одређен за четничког делегата при Врховном штабу албанских националиста, са задатком да што пре ухвати везу са српским пријатељем у Албанији М арк Ђонијем. У ту сврху Мираш евић добија на расположење и триста хиљ ада италијанских лира да их преда М арк Ђонију као помоћ Д раж е М ихаиловића Ђонијевој акцији. М ирашевић узима новац и упућује се у Албанију, где се одмах прикљ учује албанским комунистима Енвер Хоџе, коме предаје стопедесет хиљ ада лира као помоћ југословенских комуниста Хоџиној акцији, а пола новца задрж ава за себе. И за овог излета у Албанију М ирашевић се придружио будућем марш алу Југославије и од њега добио за ово издајство чин ђенерала. Према записима Радивоја Брајовића случај Ђ ока Мирашевића био je непознат Б ају Станишићу све до његовог састанка са Дражом М ихаиловићем у селу Липову у Цтшој Гори, када je Д раж а сам на састанку са Бајом 5. августа 1942. испричао јавно овај случај пред људима, а у присуству самог Радивоја Брајовића, професора Мирка Војводића и других, да би сам Д раж а завршио своје излагањ е о М ирашевићу речима: «Ето, мој Бајо, какав je шљам био у нашем официрском к а д р у ...» Према Б рајовићевој тврдњ и Д раж а М ихаиловић није био обавештен о Мираш евићевим злочинима све док овај није побегао Титу. Овакав случај се не би могао да деси комунистима као што се десио четницима. То ће још јасније ла се види из следећег случаја, такође из архиве самог Брајовића. 2) Б лаж о Брајовић, југословенски Титов дипломата и каснији конзул Републике Југославије у Чикагу, био je још од пре рата познат као комуниста, ради чега je у неколико махова хапшен као студент ф илозоф ије у Скопљу, а затим протеран из Скопља, да би се настанио у Београду, где je посећивао Правни 326

факултет. После слома Југославије и појаве комунистичке гериле, Врховни штаб HOB и ПОЈ одређује Брајовића за свога повереника у Црној Гори са седиштем у Подгорици, где je имао задатак да врбује људе за шуму; да прикупља новчану и другу помоћ за комунистичке јединице; да денунцира истакнуте националисте италијанским властима; да омета развој четничке акције у Подгорици и њеној околини. П ознавајући Б л аж а Б рајовића још од пре рата, Радивоје Н. Брајовић ранији инспректор пошта, у то време у својству претставника Националног комитета за Подгорички срез, издаје 28. марта 1942. наређење, да се Блаж о Брајовић лиши слободе и подвргне истрази због свог субверзивног и антинационалног рада под заш титом окупатора. Следећег дана после Брајовићевог хапш ењ а стиже у канцеларију комитета писмена гаранција неколицине истакнутих подгоричких нациомалиста, међу којима су се налазили потписи пуковника Зарије Вуксановића, др В асилија Голубовића и њ еговог брата Вељка и др., који захтевају да се Брајовић као националиста пусти на слободу, а у з њ ихову одговорност. Користсћи отсуство претседника Брајовића, који се налазио на саветовању са Бајом Станишићем у манастиру Острогу, Б лаж о Б рајовић je пуштен на слободу. Њ егов мудар рад постао je још плоднији. Проширио je круг својих пријатељ а да би се осветио националистима. Тако je успео да се приближи чак и самом К оманданту места у Подгорици, италијанском ђенералу Морију, помоћу његовог тумача бившег поручника југоеловенске војске Ђурђевића, преко кога je доставл>ао Италијанима оптужни материјал против четника. Истина, према верзијама, неке су подгоричке лепотице одигравале улогу код Морија. Почетком 1943, независно од искрцавањ а савезника на Сицилији, основан je у Подгорици тајни одбор, који je требало да припреми мере за разоруж ањ е И талијана, рачунајући са њ иховом скором капитулацијом. О в у в е с т је по сазнањ у доставио сам Блаж о Брајовић италијанској команди преко тумача Ђ урђевића, после чега je сам ђенерал издао наређењ е својим карабињ ерима, да се као таоци похапсе педесет најугледнијих националиста, међу којима су били: бивши сенатор Бора Стефановић из Прибоја, мајор Б ож а Јоксимовић, мајор Димитрије Бољевић, капетан М ихаило Кековић, капетан Јаков Јововић, Јово М артиновић, др Воја Пајовић, npocbecop Миико Војводић и сам претседник Националног комитета, Радивоје Брајовић. После италијанске капитулације Ђ орђевића je нестало из Подгорице. Према верзијама успео je да се пребаци у редове бу~ дућег марш ала Југославије, да би за своје услуге учињене комунистима као тумач код И талијана био награђен чином пуковНЈ.гка. Б лаж о Брајовић je и даље остао на свом месту у Подгорици, где je по захтеву мајора Ђ орђија Лаш ића био поново ухапшен и изведен пред Војночетнички суд. Брајовић je успео да се прикаж е невиним, ма да je неколико оптужених по истој ства327

ри било осуђено на смрт по пресуди тог суда. Као награду за успешан рад Б лаж о Брајовић je награђен од Тита поверавањем дипломатских дужности, које je, мора се признати, као Титов конзул у Чикагу, са врло добрим успехом ооављао. Успео je да похвата и продуби везу са националистима избеглицама из Ју гославије; успевао je у давањ у обећања и уверавањ у људи да им се може помоћи; врбовао je људе за своју обавештајну служ бу и добрим делом успео да продуби јаз међу појединцима у Ч икагу или да извесне приличио компромитује својом лепоречивошћу, свакако кроз наивност «бораца против комунизма». К ао најкарактеристичнији међу овим случајевима јесте следећи као тактика комуниста у поступку према четницима. Команде свију комунистичко-партизанских јединица широм Југославије вршиле су на својствен начин освету над националистима или присилно мобилисаним борцима. Да би се најлакш е отарасивали ових, комунисти су овакве борце постављали у своје прве редове али са једним или два метка по пушци или чак и без пушке. К ад су ови несрећници питали своје старешине, да им се даде више метака по пушци или да им се даде оружје, одговор je био опет комунистички садистички: од првог четника кога убијеш узећеш оруж је и мукицију. Тако се крајем 1942. и почетком 1943. могло да чује и v четничким редовима, да би требало и са наше стране приступити таквој пракси, да би се и ми могли да осветимо филокомунистима, који су се сасвим слободно као «безгрешни» ш етали градовима, тајно политизирали или подло денунцирали. Поред ових било je нешто «дангубаша», тј. оних, који су били по позиву дужни да се боре, али су борбу избегавали, док je трећа ф ела ових, тзв. «средоње», тј. елегантни послован свет био закривен иза учтивог понашања нрема евима, да би, нудећи помоћ са два прста помагали националистима, избегавали сумњу у своју националну оријентацију, док су са обе ш аке сипали у комунистички џак, знајући да je са њима теж е изаћи на крај него са четницима. Међутим најтеж и je био онај случај где су поједини чланови националних породица били подмукли душмани четничког покрета. To je уствари било оно најмучније место за четнике где су се укрш тали морални обзири и идеолошки моменти, али на ш тету четника. Ту je комунистички радикализам био по свслој методи далеко изнад четничких обзира гледајући на крајњ и исход напора. На почетку 1943. године, а v вези с развојем «Битке на Неретви», Истакнути део Врховне команде, н а о а ц и мисао индивидуалног позива, тј. мобилисања свих криптокомуниста у граду и околини, да се пошаљу н а Неретву као брана к о м у н и с ти ч к о м надирању са запада. Сматтзајући ово неопортуним, команда Мостарског среза заузела je п р о т и в а н став наводећи више пазлога. М еђу овима била су два видљива. 1) Четници су били у м о гу ћ ности да позивају или делимично мобилишу српску омладину која je била проређена у Херцеговини и тотално неприпремл^е328

на за борбу на терену. Многи нису ни видели пуш ку у рукама. 2) Ту су омладину нерадо гледали они четиички борци, који су ое већ налазили у борбеним редовима од самог почетка народног устанка. Ту се налазио и један психолошки разлог анимозности, који je био уочљ из поснаваош ш а прилика на терену. Код ових бораца се већ била формирала свест о свом значају, а исто тако и о илузијам а о њиховим послератним улогама. Ј а з између села и града ратне несреће нису сузиле, већ je, напротив, подозривост села и сељ ака према «чаршинлијама»; квалиф икованим официрима и интелектуалцима, била веома израж ена. Штавише, често су се могли чути м узвици међу четницима: «Доле официри!» сматрајући их сувишним. Отуда je село сматрало себе уточиш тем становништва из града, па, следствено, и неком врстом домаћина чијем се кућном реду имају да подређују гости без обзира на ф ункције. Сељаци дигнути на ранг официра сматрали су квалификоване сувишним и према њима заузимали врло непријатељ ски став. Тако je постојала сумња да би многи од ових младића могли погубити главе од стране својих сабораца из нагона зависти. Осим тога састављачи спискова у ову сврху, додел>ени на рад Команди среза Мостар били су слаба гаранција објективности и добронамерности, као што и није било једноставно приступити оваквој мери, iep су се и комунисти јављ али стимулисом где су могли да користе овакав ривалитет и лабилност карактера и уверељ а млађих. Међу овим лицима било ie и таквих «бораца» који би издахнули од страха пре него би се наш ли на домету оруж ја својих противкпка. То су биле махом «материне мазе» из боље стојећих и угледнијих кућа. Међу предложеним за позив налазила су се кзм еђу осталих и два м л е /д и г з . Мостарца, са којима еам неколико пута долазио у контакт током рата. Њ ихова су ми се имена дубоко упечатила у свести услед збивања која су следила ове моменте. Један од њих звао се Вељко Пичета, гостионичар, други Војо Ш антић, студент ф илозоф ије (или свршени филозоф). После разговора са Јевђевићем о овом случају одлучимо да се нико не позива на дужност из разлога што би ти људи били жртвовани, а њихов допринос био би врло слаб обзиром на неспрему за борбу. Чини ми се да је пошао само један младић уз др А лију А ликалфића, који je као лекар изаслан на фронт. Четници су дож ивелк слом у тој офанзиви јер су неконцентрисани к без борбеног елана, примили на себе сав терет и јед комуниста који су се пробијајуки између И талијана и Хрвата, а гоњени од Немаца свом снагом сручили на. четнике на сектору између Невесиња, Кољица и Иван планине. Тек што су се ко?гу~ нисти пробили у празиу источне Еосне и Херцеговине, Немцк су упали у италнјанску зо*ту Херцеговине да 5и до краја уништили четничка гнезда. Тако je ствар г.тобилизације ових младића одмах и заборављена, чак многи од њих нису знали да су требали да буду мобилисани. 329

К рајем 1944. године када je комунистичка победа била извесна, Месни градски и сеоски одбори почели су у духу захтева Врховног штаба HOB и ПОЈ, да дају своје сугестије о будућем организационом и водећем кадру у комунистичкој Југославији и улогама појединих личности у новом режиму. Тако je изврш ено категорисање лица опет на својствен начин. Једном д ел учетника било je стављено до знањ а да се смеју вратити кућама и да пошто погну главу могу да остану на свом послу; другој групи четника стављено je до знањ а да ће бити изведени пред редовни или «народни» суд, док je о трећој било донешено решење, да се стави ван закона, тј. да je сваки комуниста или претставник њихове комунистичке власти, овлаш ћен да оваквог политичког осуђеника убије где га стигне. Преко пријатељ а сазнао сам д а ј е мостарски Месни комитет донео «пресуду» и м енилично уз квалиф икацију мог «антинародног рада». Писмене пресуде у то време нису биле издаване односно достављане осуђеницима, по свему изгледу из техничких разлога. Н алазећи се, тако рећи, на периферији града Мостара, а крећући се околним наеељима, једног дана случајно се сретнем са једним Херцеговцем — интелектуалцем, који je још отпре рата словио као комуниста и као такав вођен и током рата. Био je врло културан човек; понашао се врло коректно током рата и избегао je сваку непријатност од стране власти и хрватске и италијанске. К ад се у неколико махова постављало питање међу четницима о активности овог човека током рата, одбијао сам сваку сумњу о његовом раду и устајао одлучно да се тај човек остави на миру, ма да се лично нисмо познавали до тада. Сретајући се са њиме у кући једног пријатељ а упознамо се и оставемо врло дуго у разговору о нашим приликама. П ретпостављ ајући да би му нешто било познато и о мојој судбини, премда нисам апеловао на милост комуниста, а у вези са верзијама о квалиф икацијам а које д ају комунисти, поставим му питање и о овоме. К ао да je знао на какво ћ у питањ е наићи, овај ми je сасвим одређено рекао дословно: «Осуђени сте на смрт .тољагом’ и то онде где вас буду срели и стигли», биле су му речи. То ме није материјално изненадило, већ сам изненађен био његовим излагањем, које ме пострекло д а му поставим даљ е питање: «Регогге ми, молим вас, да л и иш та знате о инкриминацији као основи једне такве теш ке осуде?» додајем сасвим мирно. У соби смо остали сами нас двојица. Сви остали чланови породице, као по команди изгубише се и з собе. «Довшбно je што сте интелектуалац-четник», додаде овај. «Па ако je то тако, смем ли вас да замолим за ближ е обавештење, о оним који донесоше такву пресуду?», додајем опет мирним гласом. «Можда ћете се изненадити ако чујете ко су лица која траж е ваш у смрт», додаде овај такође тихим гласом. 330

«Комунисти мени никада неће судити, верујте ми. J a ћу судити себи у оном моменту кад се будем нашао пред њиховом шапом, исто онако као што су то радили моји претходници у шуми. Интересују ме те ,судије’ који су позвани да то раде у име правде», додајем смешкајући се. «Вашу смрт траж е два човека на које не бисте никада ни могли да помислите. То су ваши пријатељи. Један од њих се зове Воја Ш антић, а други Вељко Пичета. Њ ихово мишљење je превагнуло, јер су тврдили да они најбоље познају ваш рад у четничкој организацији...», биле су му речи. Ту смо се још задржали у разговору краће време и растали. Тај човек je још увек у животу у Југославији и ж алим што му не смем споменути име, већ прелазим преко њега у његовом интересу. Неколико дана касније сазнао сам чак и за имена оних сељ ака из великог српског села Зијемљ а изнад Мостара, који су били осуђени на смрт «тољагом». Ова осуда je изврш ена пола сата пошто су комунисти разјури ли четнике 7. ф ебруара 1945. ујутру да би свакога од ових осуђених сељ ака убили пред сопственом кућом у селу. Б роја ое не сећам али било их je 13, колико ми се чини. Ja сам умакао њиховој осуди свега један сат пре него су уш ли у село. Размиш љ ајући касније о овом разговору о мојој осуди, дошао сам до оног закљ учка који се мора да изведе из сваког односа где je овај лиш ен личне етике. У тој пресуди у којој сам био изједи?чен са убииама српског наоода, др Јакиш ом М иљковићем замечиком великог ж упана у Мостару, Матом Роком директором Полицијске управе у Мостару, Станком Цукалом финансијски?,т инспектором, Рафаелом Борш ићем председником О круж ног суда у Мостару и њима сличним, поставио сам се пред ггитање: да ли смо ми четници током рата исправно поставили нашу ствар, ако смо већ имали ж ељ у да изађемо као победници из рата? Ако бисмо се овде вратили погледима наш их претходника, а усто се послужили мислима једног од њих, М арка Миљанова, онда бисмо могли да применимо и на наш случај оно што je он примењивао на своје време: да je у основи комунистичке победе уграђено нечојство, да би га они приказали као јунаш тво, док ie у основи четничког пораза било уграђено четничко чојство и етика јунака, који као ритери старих векова нису разумели политичке принципе модерног доба. У четничком случају могло би се са сигурношћу констатовати, да се ниједна борбена група у историји света није под тежим околностима борила за своје идеале, а да се истовремено поставила лице у лице подлијим непријатељима, наслоњена истовреемно на нелојалније савезнике, а да паралелно свему томе буде до крајњ их граница неприпремљена за борбу, необавештена о околностима које су јој дириговале судбином. Конкретно, наша четничка коб ношена je нама самима, јер смо се, поред оскудице материјалних сретстава за борбу психолошки сукобили са 331

временом, које у потпуности одбаиује борбене методе ритерске психологите и донкихотских схватања. Можца не би било нескромно рећи, да би наша данашња судбхша била другача да смо се послужили методама нр.пјих непријателга. Управо на нашим слабостима градили cv наши нзтшонални непријатељи. То се тако проводи и даље. С у-бина равногорске идеологије нтле могла да буде другача него гтто je била бар по већ ттознатим сђактима. Она се подједкако гушила у неспреми и сентиментима н>ених идеолога, колико у безобзирности и нечовештву њених противника. И једно и друго као олтерећење и погледи на ствари носио je сам народ из 4iiie ie животне стварности она поникла. Неколико следећих примера биће ioiu драстичнији. Један четнички бораи износећхг своја сећања на четничког хероја Илхлу Десницу, а из дана народног устанка v Босни овако ствар приказује: «Половином октобра 1941. године Илија Десница и Мане Роквић, са једготм одредом четника наиш ли су у шуми К лековачи на rpynv комуниста, Koie cv водили: Љ убо Бабић, Илија Дошен и Славко Родић. Мане Роквић изврш ио је птземетачину ове групе комуниста, и код њ их нашао списак хшена истакнутих националиста које комунисти тшају ликвидирати. Пошто je ово открио, Мане Роквић ie решио да o b v rpvnv k o m v h h c t e одмах на месту ликвидира. Видећи да ће бити поубијани, њихов вођа ЈБубо Бабић плекнуо ie на колена тгоец Илету Десницу и рекао: ,Илиха, брате, спеси нас данас. Немој дозволити да се лти Срби између себе убијамо’. Илија Десница. и ако je видео на слиску и своје име за ликвидацију, и то на челу листе, био je племените душе и доброга срца као што ie био и добар јунак. Спасио je ову групу комуниста и пустио их на слоболу. После неколико дана Илија Десница вратио се у село Каменхшу код Дрвара на одмор. Ова група комуниста послала je једну тројку, која je Илвду Десницу на гпзевару из села извела и са леђа мучки пуцала и убила. Да би сакрили овај свој злочин, сни су мптво тело бесмртног хероја однели и бацили у исту јам у на Камениии, у коју су усташе батдили локлани с р п с к и напод. Т ајна овог убиства откривена ie за неколико дана и запрепастила ie сав напод села Тромеће. . .» fPIco Р. Лтчтт1\, По^вкзи и смрт Илх-пе Десниие. «A?f. Србобран». бр. о-~ 17. октобо?. 1949). Други пример биће речитији и интересантнији. На неколико година пред избијањ е рата нашао се у Сарајеву у својству инж ињ ера Славиша Вајнер звани «Чича». Био je познат по свом комунистичкои уверењ у и револуционарном расположењу. Истовремено налазио се на служби при жандармеријском пуку у Сарајеву један жандармеријски официр, који je 332

касније, током рата заузимао важ н е полож аје у четничкој организацији. П релазим му преко имена пошто немам овлаш ћењ а да га споменем, јер je ж и в и налази се у слободном свету. Овај je био у доорим пријатељским односима са В ајнером. Тако једног дана пред сам рат овај официр се налазио на обиласку терена, и на путу у Романији нађе се са Вајнером, к о ји je такође обављао неки службени посао. Ту овај прими В ајн ера у свој ауто и упуте се у правцу Сарајева. Тек што су сели у ауто, овај официр добије парлофонско обавештење, да je власт и здала налог, да се Вајнер има да ухапси где се буде затекао. Официр, чим je примио обавештење, заустављ а свој ауто и к а ж е Вајнеру, да изађе напоље. Тако овај продуж и пут у правцу своје команде, а Вајнер околишним путем у правду С арајева. После слома Југославије и последица овог, В ајнер се наш ао у шуми као комуниста, а ja као четник на свом путу наиђем на овог жандармеријског официра, са којим сам се касн и је сретао током рата. Тако на почетку 1942. године, а поводом смрти Славише Вајнера, овај нам официр на терену исприча ту епизоду из Романије. К ад м у ј е неко одприсутних поставио питањ е: «Па господине капетане, како сте се смели да огреш ите о дужност, и да пустите В ајнера да слободно оде од Вас?», овај сасвим мирно преко цигарете одговара: «Па како бих, по Б огу брате, могао да ухапсим човека, и то у мом ауту, а са којим сам лични пријатељ!» Ово му нико од нас није никада замерио. To je уствари била психологија болећивих душа, које по својој склоности не могу ни да се понаш ају другаче. Инж. Славиша Вајнер je према инструкцијама К омпартије Југославије, био «премештен» из Загреба у Сарајево, да би својим радом доказао оданост П артији и стекао право на учлањ ење, «бушењем» међу официрима Сарајевског гарнизона, што му је истовремено требало да донесе и неку врсту рехабилитације као Титовом опоненту из групе др Бож идара А џије и другова. «Бушење» му je успело, али не и рехабилитација, већ je био вребан јеврејском умешношћу. Вајнер се после слома Југославије 1941. суочио са влаш ћу сасвим другаче психологије од оне «српске» у Југославији. Да би избегао смрт од Хрвата, Вајнер се нашао у Романији као командант једног партизанског батаљона и солидарисао се с џелатима четника, чак у данима 1941. и почетком 1942, када се односи између партизана и четника били по форми пријатељ ски и кад су заједничким акцијама оперисали против Немаца и усташ а. К ако су четници схватали своју дужност, то се могло назрети из предњих примера. К ако je Славиш а Вајнер схватио своју дуж ност према четницима, ево једног извода из чланка очевица и активног четничког борца и команданта: «Врховна команда наредила je децембра 1941. године да се јаве официри хоји ж еле да крену у Срем да тамо организују покрет отпора. Јавило се 12 официра који су 2. јан уара 1942. 333

године кренули преко Романије. Комунисти их на путу пох ватају и ако je постојала сарадња између једних и других. Све их одведу у свој штаб у Подроманију. Бандити су се надали да четници неће сазнати за њихово хватање. Међутим четничка команда сазнавши за хватањ е тих официра од стране комуниста, предузела je мере да их ослободи. Мајор Бош ко Тодоровић телефонски je разговарао 6 . јануара са комунистичким штабом. Речено му je да нису похватани никакви четнички официри већ 12 Недићевих официра који су наводно дошли из Србије у Босну да разоре постојећу сарадњу четника и партизана. Мајор Бош ко je одговорио да то нису Недићеви официри, већ наши официри из босанских четничких одреда и утврдио je са комунистима да он сам дође у њихов штаб, да ствар заједнички извиде. На том je и остало. У међувремену комунисти су ухватили и начелника штаба Зл атиборског четничког одреда, који je у то време оперисао у Босни, жандармеријског потпуковника М илана Цветковића, за време док je обилазио терен око Горажда, те и њега довеДУ У Подроманију. К ада je на први дан Бож ића мајор Бош ко Тодоровић са својом пратњом дошао у партизански штаб саопштено му je, ,да je Војни суд осудио на смрт ухваћене Недићеве официре и казна je изврш ена синоћ’. To je био сав доказни материјал којег су комунисти предочили мајору Тодоровићу. Међутим убиство није извршено стрељањем — како су комунисти изјавили — већ су им, после зверског мучења, маљем размрскали главе, да се не би од пуцња узнемиравала околина. Тако je заврш ила екипа Равногораца са потпуковником Цветковићем на ч е л у ...» («Равногорац» од 15. фебруара 1948. године, Париз). Да би иронија била већа убијени су на Бадњ е вече. To je била омиљена метода комуниста, убијањ е четника управо на веће свечане дане Српске православне цркве. Ово je, међутим, био и крај сваке «сарадње» између четника и партизана у Источној Босни. Међутим док су Немци и усташ е прогањали и једне и друге, комунисти су били сконцентрисали сву своју паж њ у на ликвидацију двојице организатора четничке акције у Херцеговини: мајора Бош ка Тодоровића и капетана Бранислава Ш ошкића. Међутим судбина није хтела да приреди и то задовољство Славиш и Вајнеру, већ je на две недеље после овог злочина пао 21. јан уара 1942. у селу Пјеновцу изненађен од Немаца. Тодоровић и Ш ошкић су веровали у могућност четничко-комунистичке сарадње, супротно ставу Јевђевића и Сергија Михаиловића. Хроничар тих збивањ а Владимир Дедијер посвећује им неколико датума у свом «Дневнику», да би под датумом: Петак, 30. јануара, констатовао: «Ноћас стигао Угљеша Данил-овић. Донео туж ну вест: Драганче Павловић, Чича Романиски и Чича Милан Илић — по334

гинули, и још 59 другова из Првог шумадијског батаљона. Изненадили су их немачки скијаш и и коњаници код Пјеновца према Х ан Пијеску. Слава вам драги другови! Иначе су остали батаљони П рве бригаде стигли у Трново, прешавш и од Вареш а до Трнова преко Сарајевског Поља, са западне стране Сарајева». Пошто се није могао да помири са смрћу «славних другова», Дедијер посвећује В ајнеру читав свој склоп мисли стављених на папир под датумом 2 . фебруара, где између осталог, каж е: «Драганче Павловић се убио. Био je рањен, па кад није могао д а се повуче испалио je метак у слепоочницу. До катастрофе je дошло услед издаје неких четника. Они су довели Немце из Хан П ијеска и показали им пут. Чича Романиски није мислио да се Немци могу пробити кроз велики снег. Њ егов губитак je недокнадив. А ли његова смрт ће запуш ити уста четничким вођама. Они су ,србовали’ и бежали; он се борио, бранио српска села и погинуо. Н ека je слава инж ињ еру Славиши Вајнеру, романиском Чичи! Песме ће му се певати!» Б ез обзира на осетљиво питањ е у Вајнеровом случају, да ли су четници по својој вољи или комунисти по наредби Врховног штаба HOB и ПО Ј довели Немце из Хан П ијеска и «показали им пут», или je заиста Славиш а Вајнер био толико наиван и веровао да се «Немци не могу пробити кроз толики снег», а на отстојању мањем од 10 километара и то железничком пругом од Хан П ијеска до Пјеновца, ако би се послужили званичним и звештајем Ш таба романијског НОП одреда од 30. јан уара 1942, са потписом политичког комесара одреда «Илије» — тј. П авла Горанина, који je касније под сличним околностима поделио судбину свога романијског Чиче, онда би у том случају добили један солиднији увид у ствари, кад овај каж е: «Ситуација je код нас следећа: Друг Чича je позитивно убијен на Пјеновцу (на дну листа под тачком 4 стоји: Мисли се рећи да je потврђена вијеет да je Славиш а Вајнер убијен), непријатељ га je пронашао и одвео у Хан П ијесак и од радости цели дан шенлучио топовима. На Пјеновцу сада нема непријатеља и тамо je пронађено 25 леш ева који су покопани. Изгледа да су остали, који нису дошли, ж иви ухваћени, јер тврде да су Немци при повратку водили са собом неке заробљенике». (Зборник докумената и података, T om IV, књ. 3, стр. 107, Београд 1952). Међутим постоји и још један трећи извеш тај о погибији романијског Чиче, који открива далеко више истине у ствари, ма да настоји да се све то прикрије «четничком издајом». КоманДант Бирћанског НОП одреда М ихаило Милосављевић-Ш панац, У свом извеш тају од 3. фебруара 1942, обраћајући се «Другу Темпу» каж е на једном месту: 335

«Крајем децембра дошао je Рочко у Ш аховиће и дао следећу директиву: у случају офанзиве Нијемаца и недићеваца треба повући што већи број људи ка Романији и рударском базену; зато још одмах треба настојати да сва аутоматска оруђа дођу у руке сигурних људи који ће ићи. Ч ак je и питао колики ће број људи моћи да иде, а за оне који неће, рекао je да остану да бране села. J a сам тада био на Мајевици, na je друг Ш панац сазвао био тада све полком и дао им упутства да у духу директива припремају људе. К ада je непријатељ, трећи дан борбе, провалио издајом Чретника, ми смо издали наређење за повлачење, а сами смо се, нас око 20, наш ли код Власенице да правимо засједу непријател>у од Милића, одакле je такође наступао без отпора. Пошто je већина људи одбила да се повлачи то смо ријеш или да Ш панац и Ђураш (Милинко Ђураш ковић, члан О кружног комитета К П Ј за округ власенички), са пола људи оде натраг у одред, а ja на Хан П ијесак на еастанак са Чичом (Славиша Вајнер) о чему сам се с другом Чичом телефонски договорио; било je нужно да што боље координирамо наше акције, jep je Рачић (у напомени: Капетан Рачић, четнички командант, убијен послије рата као одметник у Срезу азбуковачком, HP Србија) лагао Чичу и Бригаду, да ће дати отпор Нијемцима, а на све стране слао наређењ а да се не смије пуцати на Нијемце, јер ће они само проћи са специјалном мисијом. Међутим, Ш панац и Ђ ураш ударе на Нијемце који су ишли од Ш еховића Власеници и једва се извукли бјекством натраг кроз Власеницу, у коју су већ скоро улазили и они Нијемци од Милића. Тако смо се наш ли на Хан Пијеску, одакле смо се са једним батаљоном Бригаде вратили на Плочу, гдје смо дочекали Нијемце. Ту су нас, послије борбе од V2 сата, одбили због наших грешака, нарочито због погрешке пушкомитраљесца-бригадира К ореје који je запуцао прије времена и погинуо. Послије два дана дож ивјели смо катастроф у на Пјеновцу (на дну листа стоји напомена: 21 јануара 1942 год. једна група Нијемаца, чији су водићи били четници Милан Бабић и Душан Чоловић, изненада je напала на Ш умадински батаљон Прве пролетерске бригаде који се на ж елезничкој станици Пјеновац спремао да возом крене у Олово. Са овим батаљоном налазио се и командант Романиског НОП одреда Славиша Вајнер-Чича, који je том приликом погинуо заједно са командантом Ш умадинског батаљона Прве пролетерске бригаде Миланом Илићем, политичким комесаром Драганчетом Павловићем и 59 пролетера. Ово je био најтеж и губитак партизана у току Друге непријатељске офанзиве), због аљкавости и неопрезности. To je било 21. I. а у 23 увече ми добивамо акт од Гл. штаба да смо погријеш или што смо наредили пов л ач е њ е.. ..» (Зборник докумената, T o m IV, књ. 3, стр. 150153, Београд 1952). 336

Међутим да би овај галиматијас био комплетан у духу комунистичке истинољубивости, Светозар Вукмановић-Темпо извештава «друга Тита» о борбама у Источној Босни, онако како je и примао извеш таје или их измишљао седећи у Сарајеву, да би дана 28. јануара 1942, недељу дана после погибије његових другова на Пјеновцу, а под тачком 3) свог извеш таја овако ствари приказивао: «Из Зворника Нијемци су надирали потпуно слободно. Четнички вођи (сви: Дангић, Тодоровић, Бабић и др.) наредили су својим четама да не дају отпора, а сами су побјегли у Србију. Четничке масе оставши обезглављене, а повлачећи се испред Нијемаца у правцу Хан П ијеска затраж иле су нашу команду. Хитно je упућен Чича (у напомени: Народни херој Славиша Вајнер-Чича) да организује одбрану Хан Пијеска од Власенице, али Нијемци су ипак прошли друмом, а Чича се са четама повукао у шуме око Хан Пијеска. Нијемци су продрли до Соколца и од Хан П и јеск а...» (Зборник докумената, T o m IV, књ. 3, стр. 96-97, Београд 1952). Сад се налазимо пред питањем, како то да Главни штаб (према писму М ихаила М илосављевића-Ш панца) већ после неколико сати сазнаје за Чичину смрт, а Светозар Вукмановић-Темпо то још не зна ни после пуне недеље дана? Међутим ако би се сви ови извеш таји, као и они који нису овде цитирани међусобно упоредили, видело би се колико je све то намештено. Тадањ и командант Првог батаљона Церског војно-четничког одреда капетан Миливоје Ковачевић, зв. «Ристо» (живео и умро у близини Чикага, САД) чије су се јединиде управо тих критичних дана налазиле као истурени део на Хан Пијеску, а затим цестом преко Плоча у правцу Власенице и даљ е према северу низ Дрину, каж е о тим догађајима, свакако у грубим цртама следеће: На почетку јануара 1942. добили смо извеш тај да се немачке колоне са три стране крећу у циљ у напада на четнике и партизане на сектору источне Босне: Завидовићи-долина К ривајеВласеница-Зворник. После одрж аних конференција војних старешина и претставника народа дошли смо до закљ учка да не можемо да примимо отворену борбу са Немцима обзиром на зиму, слабу опрему, при чему смо рачунали са немачким одмаздама над незаш тићеним становништвом. И знад свега постојала je опасност да нам и комунисти ударе с леђа, пошто су већ почели да убијају четничке официре и курире. Ма да су односи на изглед били пријатељски, после убиства потпуковника М илана Цветковића са групом официра који су били стигли из Србије, сукоб се међу нама очекивао. Четници су избегавали сукоб, што најбоље доказује случај комунистичког идеолога Рочка Чолаковића, кога су четници капетана Рачића били заробили у долини К риваје, да би одмах био ослобођен на интервенцију и савете свеш теника Јове Гузине из Возуће, који je сматрао да ће се овим утицати на сарадњу комуниста и четника. Упркос пред337

лозима извесних четника на конференцији одржаној у Олову на којој се одлучивало о ж ивоту или смрти Рочковој, да га треба убити «као пашче», Рачић je подлегао сугестијама и ослооодио га и поред ф акта, да je Чолаковић био један од атентатора на министра Драшковића у Делницама, сарадник Славише Вајнера и организатор комунистичке акдије против четника у источној Босни. Романијски партизански штаб на чијем je челу био Славиша Вајнер пратио je из Романије ова збивањ а на четничком сектору. Да би сазнали намере Немаца упутили смо им у сусрет курира са писмом. To je била немачка колона која je наступала од Дрињ аче уз Дрину према Власеници. О чекујући било какве вести од курира ми смо се у међувремену сконцентрисали на Хан П ијеску да би били спремни за евакуацију користећи ж елезничку пругу низ реку К ривају. Пошто од курира нисмо имали вести то смо се одлучили на евакуацију, да би се босански четници упутили низ К ривају, а србијански преко села Кусача, К ути и Слапа према Дрини у Србију. Комунисти, који су остали привидно пасивним у Романији, чим су приметили да смо евакуисали Хан П ијесак са становништвом које се бојало немачке одмазде, спустили су се у празно насеље са својим командантом Вајнером на челу. Сељацима који су се задрж али у својим домовима огласили су да ће они, партизани, да одбију Немце који су наступали од Зворника и већ стигли до на десет киломатара тј. на домак села М илића северно од Власенице. Ш та су комунисти са овом операцијом хтели да постигну остало je тајном осим претпоставке, да су тиме хтели да пресеку цесту Хан Пијесак-Власеница-Дрина у случају потребе да се четници код извлачењ а из долине К риваје требају да пребацују на србијански терен. Ово je долазило отуда што je немачка оф анзивапротив овог четничког подручја требала да буде предузета са три стране и то: одС арајева преко Романије; од Завидовића уз Крив ају и са севера од Зворника уз Дрину. То се изводило из ф акта што je концентрација немачке војске била примећена у Сарајеву, Завидовићима, а већ од Зворника je офанзива била предузета. Осим тога комунисти су се концентрисали на сектору Калиновик-Трново, затим К алиновик-Ф оча и Калиновик-Невесиње. Овим се такође требало да пресече отступница четницима уколико би ови покуш али да користе подручје источне Херцеговине, које je било под командом мајора Бош ка Тодоровића, свештеника Радојице Периш ића и херцеговачких четника. Отуда уствари довлачење партизанских јединица из средње Босне у сектор пограничног дела Босне и Херцеговине. К ако су партизани били примили борбу са Немцима? Наш курир, бивши жандармериј ски наредник, родом Црногорац, није успео да дође у контакт са Немцима, већ je био обавештен да су ови разбили читав Зворнички четнички одред и заробили га скупа с његовим командантом капетаном Ристом Ћ у338

ковићем. У м еђуврем ену парти зан и су посели серпентине Плоче на средини пута изм еђу Х ан П и јеска и Власениде, направили заседе и тако сачекали Немце. Н аш курир који се враћао из Власенице тим путем у правцу Х ан П ијеска наишао je на ту заседу к о ја га je заробила, претресла и код њега наш ла писмо упућено Немцима. Писмо су од њ ега одузели, однели на Хан Пијесак и предали В ајнеру, који га je ставио у џеп «као доказ о четничко-немачкој сарадњи». П артизани су курира на својуруку или према инструкцијам а н а месту стрељали. К ад су немачки скијаш и стигли до пред саме П лоче комунисти су на њих отворили ватру, коју су Немци вратили, и у брзом покрету скијаша заобгиш ли полож ај на П лочам а и све ж иве партизане похватали и одвели у правду Х ан П ијеска. Обавеш тени о овој погибији на П лочама комунисти су одлучили да се са Х ан П ијеска повуку у правцу Пјеновца, уствари оним истим путем којим су се крен ул и четници два дана раније. Док се одред В ајнеров упутио у правцу Пјеновца, Вајнер je остао са својом пратњ ом и телефонистом н а Хан Пијеску, да би сачекао извеш таје, а затим се упутио у правцу Пјеновца. По шеговом н аређењ у телеф ониста je обавестио станицу на Пјеновцу да се п артизански одред који je већ на Пјеновцу има да спреми за покрет и да у строју сачека Вајнеров долазак. Међутим та одлука je п ала касно. Немци су од Плоча према Хан Пијеску кренули цестом и користећи скије стигли у Хан П ијесак управо у моменту кад je телеф ониста обавеш тавао станицу на П јеновцу о поразу на Плочама. Н ем ац je непримећен упао у кућу, зграбио слуш алицу од телеф онисте, овог огласио заробљеним и одмах му наредио ш та ће даљ е да говори с Пјеновцем. Славиша Вајнер који je пред упад Н емаца напустио Х ан П ијесак налазио се на путу између Х ан П ијеска и Пјеновца. Немац који je разабрао стањ е ствари из разговора са партизаном упутио je своје саборце у правцу П јеновца да би н а путу стигли Вајнера и заробили га, а непримећени од п арти зан а отворили ватру на ове који су на ж елезни чкој станици чекали у строју свога команданта. Т ако су и х све поубијали. В ајн ера су са пратњом вратили на Х ан П и јесак и у његовом џепу наш ли писмо упућено немачком команданту, које су узел и од четничког курира. Вај He­ pa су убили на Х ан П ијеску са осталим заробљеницима. Полаж ући В ајнеров леш на нека воловска кола да би га одвукли одатле, Немци су убили једно л у тају ћ е псето и положили га на иста к о л а са В ајнером. Н аписали су две цедуљице и то на једној: први четнички командант, д а би ту ставили на Вајнеров леш, а другу са натписом: други четнички командант ставили су на мртво псето, а затим их одвукли у Власеницу где су В ајнеров леш јавно обесили. Тадањ и Ш еф ш умске управе н а Х ан П ијеску и надгледник дворца краљ а А лександра инж. Б ран ко Беговић, иначе комуниста-активиста, сачекао je Немце н а Х ан П ијеску и упустио се са 339

њима у разговор о овој борби и погибији партизана. Немац држ ећи писмо у руци испод чијег текста je стајало «четнички командант» рекао je Беговићу: «Па ево они нам пишу писмо да нас неће напасти ако ми њ их не будемо нападали, јер они воде борбу против усташа, а овамо отварају на нас ватру из зас ед а... Зар то није довољан доказ, да je ово њихов командант?», показујући прстом на Вајнеров леш. На ово му je Беговић одговорио, да то није четнички командант већ je то комунистички командант Романијског партизанског одреда. «Па да ли нас очи четника из шуме вребају?», додао je немачки официр. На ово му je Беговић одговорио: «Вребају нас чак и сада, али вас неће напасти ако ви њих не будете дирали! Тиме се завриш ла та немачка акција против четника и партизана на сектору РоманијаДрина. Пошто je владала пуна конф узија у обавештењима, то je овај Вајнеров случај донео вест о смрти свога сина мајци капетана М иливоја К овачевића зв. Ристо. Отуда je Дедијер исконструисао своје мисли о четничко-немачкој сарадњи у Вајнеровој трагедији. У самој ствари ова немачка операција није била предузета против партизана на овом сектору јер њ их стварно није ни било осим Романијског одреда Славиш е В ајнера зв. Чиче. Међутим ако се зна да су углавном ж ртве ове немачке акције били истакнути комунисти из Србије, који су под притиском Немаца били пребачени на леву обалу Дрине, онда je разумљиво да о четничко-партизанској сарадњи није ни могло бити говора, док ови партизани нису смели да нападају четнике услед бројне слабости. Концентрација партизанских снага из средње Босне у области тромеђе Србија-Босна-Херцеговина, значила је само прибирање снага у циљу напада на четнике. То се уствари обистинило неколико седмица касније када je вал убистава четничких команданата у тој области открио праве намере комуниста. То откриће Дедијеру није конвенирало као комунистичком пуковнику. Он се уствари задовољавао једном глупом констатацијом према којој Немци нису могли да раде и ураде оно што je могао сам Вајнер. Он се могао без сумње да спусти из Романије на Хан П ијесак да би посео четничке полож аје при чему му «дубоки снег» није сметао. Сада тај исти «толики снег» je требао да смета Немцима, да се са скијама крећу цестом, а са чиме, према Дедијеру, Вајнер није рачунао. Но тако je рачунао тако je и п ро ш ао... Тако према Ковачевићу. Интересантно je, заш то се Дедијер не запита: К ако то да Немцима не смета «толики снег» да истакну Хитлерову заставу на Елбрусу, да би се лакш е разумела логичност Вајнерове стратегије, и убедљивије пропагирала та «четничка» издаја? Но без обзира на песничку стилизацију Гораниновог извештача (да су Немци «шенлучили из топова» које, према Ковачевићу, нису имали у тим операцијама, код којих се пешадијско наоруж ањ е састојало из пушкомитраљеза), или патетично јади340

ковање Владимира Дедијера, који сматра да ће се његовом идеолошком сараднику, Славиш и Вајнеру, «песме певати», заиста се, али без патетике, може односно мора, да ж али, што једну такву песму, какву су Немци отпевали Чичи Романијском, нису успели да отпевају Владимиру Дедијеру, чиме би бесумње задужили српски народ, а силовање истине и скрнављ ење историје тих збивањ а било далеко мање и са више моралног обзира у комунистичкој редакцији од овог Владимира Дедијера без обзира да ли je Славиша Вајнер погинуо бранећи «српска села», која би свакако срећните тгрошла у овом рату да их ни он ни Дедијер нису бранили. Но Дедијер ie плански прећутао оно што je било основно у Вајнеровом случају. Олигархија у Врховном ш табу HOB и ПОЈ, тј. ранији следбеници Титове линије, приж ељ кивали су још далеко пре избијања рата, елиминисање Славише Вајнера, ма да тада апликанта начланство у П артији , које je добио тек 1941. године. Њ его в у р ехабх^литацију требали су према Дедијеру да плате српски четници, оптуж ујући их јавно као виновнике његове смрти. М еђутим, истина леж и у нечему сасвим другом, тј. да je Вајнер сгр у пом својих сарадника по антититовској линиЈи, био присталица Горкићеве концегшије, још далеко пре Горкићеве осуде и стрељања у Москви. Вајнерово мишљеље делили су Јездимир Даншћ, Родољуб Чолаковић. П авле Горанин. Сретен Ж ујовић, док je Драганче Павловић био кориш ћен од стране ове групе као руководилац «Црвене помоћи» за Југославију, јср je био сасвим независан од Тита и одржавао директне везе с Коминтерном. Тако се та група требало тта ликвидира на н ато в о љ н и ји начин по Тита и његову линију. Они који су се покајали остали су ж и ви, али касније после рата били или морално ликвидирани, као што je случај са Сретеном Ж ујовићем, који je као Горкићевац био први пут искључен из ТТартите 1937. после Горки^еве смрти, а други пут лиш ен чланства у П артији и улоге у Ц К П артије после избитања сукоба Београд-М осква (види, Дедијер, Тито, Београд 1953, стр. 484, 495) док je у то време Тито успео да се домогне Дангића, кога су му Руси предали, ма да cv га лрж али као активног члана Ста.љииовог антититовског АВНОЈ-а у К ијеву, управо зато што им je доказао да je био антитроцкиста и антиттгтоиста, хтели да га користе за своју послератну пропаганду у борби против Тита. Тако je једна врста казне стигла оне који су се покајали, а друга свакако, моралног карактера стигла je оне, које су Немци убијали ло наруџби, да би име ЈТраганчета Павловића, ма да веома заслуж ног сленбеника револупионатзних идеја v Југославији, било избачено код кони-ептирања «Мале енциклопедије Просвета» (издање 1959, Београд), док je име, далеко незначајније ж ртве овог комплота, земљоралника. М илана Илића-Чиче, унешено у Енциклопедију, али ипак унакарађено, јер му je година смрти означена као 1944. уместо 1942, кад je стварно погинуо. Затим je, супротно, свима 341

ранијим публикацијама и Дедијеровим «констатацијама», поред његовог имена додато: «Погинуо јуначки на П јен овцу... са Славишом Вајнером и 59 другова у борби против Немаца и усташа», а не «Немаца и четника», да би на крају остало тајном, како je Драганче Павловић могао да се убије. Овде се уствари ћути о околностима под којима су ови погинули. Колико се зна, они и нису погинули у борби, већ у строју, чекајући долазак свог команданта Славише Вајнера. Ово je, свакако, али са закаш њ ењем констатовао и сам Дедијер, кад се у својој лептирастој политици сукобио са оним елементима Компартије Југославије, којима je сметао и сам Славиш а Вајнер. Дедијер je умакао бесу Титовом, и оних који ће да га наследе, благодарећи «принципијелној антикомунистичкој» борби вашингтонских управљача, који су га сада после свих зала посвојили. Међутим Д едијеризл аж е ствари у духу сопствене истинољубивости, да би чак и после свих зала које су комунисти причинили Србима, захтевао да четници бране своје џелате, у које спада и сам Дедијер, за кога се сме без претеривања рећи, да je био подлији душманин четника, чак и од самог Вајнера, који je отворено износио све што je осећао, да би главом платио предузету глупост. Ово и да je знао, као што je могао да зна, Дедијер није смео јавно да нагласи док je био у власти свог послодавца. Сада кад се нашао у служби другог његова начела више нису ни интересантна. Отров je изазвао свој ефекат. Н аж алост Дедијера има далеко више него што се могло и мислити док се за то није указал а прилика. Једна таква прилика за откривање карактера биће изнешена у следећем случају, који опет ни најмањ е не заостаје по свом моралном квалитету иза Дедијера. Никола Станковић војно-судски капетан I класе, после слома Југославије 1941. године сакрива се у свом родном месту, селу В ражегрмцима у близини Даниловграда у Црној Гори. Привидно je постао потпуно пасивним, како на односу на збивањ а у Црној Гори, тако и у Југославији и свету. После протеривања комуниста из Црне Горе средином 1942. године Командант националних трупа, пуковник Б ајо Станишић, организовао je преки Војни суд за расправљ ање деликата. које су поједини комунисти широм Црне Горе починили током народног устанка. Станишић je именовао капетана Станковића Претседником тог суда, рачунајући са његозом стручношћу и објективношћу. Станковић се примио функције али je стао на гледиште да се ниједан комуниста не сме да осуди, без обзира што je међу њима било људи који су били кривци као изврш иоци или саучесници у убиствима по Црној Гори. Суд се под његовим претседништвом пасивирао до те мере, да се и распао, а судије пошли кућама. To je урадио и сам Станковић. Повукао се у своје родно место и опет постао пасивним посматрачем прилика у Црној Гори. 342

У октобоу месецу 1943. био je поново позван на дужност у својству Ппетседника суда при Данилоградској војно-четничкој бригади. Уместо јављ ањ а на дужност, Станковић je поднео лекарско уверење. према коме му стање здрављ а не допушта, да се бави тако теш ким послом као што je био овај на који се позивао Станишићевим декретом. Станковић je без икаквих последица остао и даље миран v свом селу. К ад je лично предао пуковнику Станишићу своје уверење и преставку, да се m iie у стању да прими поверене му дужности, Б ајо га je на старо-црногорски начин укорио речима: «Пи! Такви ми се не рађали ни под Рибничке пећине!» Ово je, вероватно, и један од најстраш нијих укора за поносна Црногорца. Станковић je остао врло мало ганут у свом частољубљу таквим поздравом свога команданта. Дужност Станковићеву преузео je ранији инспектор пошта Радивоје Н. Брајовић, чији je статус (ма да потпуно неквалификован), касније потврдила Врховна команда. П уковник Станиитић je неколико недеља гсасније изгубио главу у манастипу Острогу са једном групом оданих сабораца, а Н икола Станковић оетао у свом селу несметан. У том ставу дочекао ie и 11. оептембап 1944. када je К раљ Југославш е Њ . В. Петар II позвао свој народ и ботпте да се ставе под заставу марптала Тита као гаоанта ттолитичких слобода југословенских народа. Схопно том позиву Станковић се слеле*шх лана упутио у комунисгички иттаб, да Ри M3 i авио своју лспалност мапш алу Југославите. З а Tai гест je Станковић добио унатгоећење у чин мароја Југословенске ат>гоге и био одрећен за члана судског већа за изрипањ е ппесуде ђенепалу Д ражи М ихаиловићу и оним сппским патриотима, које ie равногорска ипеологипа повела у болбу. Станковић ie носио v себи једно оптерећење које донекле уеловл>ава капактере. Он ie син ирногопског осђиготва, ксли није могао да тгрежали ту несрећу што ie Ilona Гопа наш ла cBoie место у Југосталвети под скиптом Караћорћевића. У том револту Андрша Јаков (тако се звао чини ми се) напустио ie Југославиiy и пошао v емиграгапу, да би v Москви и умро. Дпуго оптетзећење Станковићево било ie његово спош атељ ивањ е са једном израпитом хрватском пололипом, да би себи v H>oi натиао и своју «другапицу». Ово такоће н ш е могло да остане без последииа, ма ла, колико ми се чини. она га ie напустила, ваљ да у знак т>еволта због његове «напредно-југословенске орипентапите». З а његов етпгчај и н>ему сличне капактепе o6iaiim>eH>a наступају тек онда када као вредности остају без значаја. 34. Не само из перспективе вош о-политичких неадекватности, већ етичких момената и моралних обзира. треба разматоати комплекс Равне Горе и њене идеологије, Koia ie н а т л а C B o i кобан Knai у otcvctbv свих оних елемената на које се наслањ ала у слеђењу свом циљу. Р авна Гора je у основи градила на позив343

ној свести оног елемента, који je притгадао субјективно организму без мисије. To je била Југословенска војска. С овом позивном свешћу истовремено се идентификовала и национална свест, која није била ни издалека на куж ној висини и у складу с очекивањима апела на њу. У суштини овај елеменат могао je само случајно да даде свој позитиван позивни прилог интегритету Равногорске револуције. Овај елеменат уколико je могао у појединачним случајевима да одговори позивима на њ, није био у стању да отклони недостатке које je дух саме организације садржавао и изражавао. Овај елеменат није био припреман за оно са чиме се суочио са сломом Југославије и компликованим односима у социјалистичкој револуцији под окупацијом. Југословенска војска није била само деполитизирани фактор у држ ави која није имала своје јединствене политике, већ je она била инструменат клика, које су према приликама користиле њен накетнути углед одозго. Она се тако, по несрећној констелацији прилика преко ноћи требало да претвори од орућа клика у духовног водића државе и народа. Као што je тај народ био нејединствен. а држ ава спорна, исто тако се та војска и зразила на делу. Б ез психолошке, интелектуалне и материјалне опреме; без наиионалне вере и уверења; без борбеног одушевљења, та BoicKa није била у стању да се супротстави напапима оног елемента коме су транс и снови о својим будућим улогама уливали наду и давали полета у борби против илеолога Равне Горе, сматра1ући кх сметњом постизања врховног циља: освајањ а власти! И док се сва тактика бораца Равне Горе сводила на поштовање односа насталих из оданости: Краљ у, народу. држ ави и савезницима, али без тледне трунке познавањ а позадине ствари, дотле се комунистичка тактика показала целисходнијом. Она je градила на афектима мрж њ е на домаћем терену, а на смишљеним обманама у односу на спољну јавност. Равногорска идеологхла стењала је под теретом елемената мртве држ авне администраиије, али без дисциплине организоване свести, докле су комунисти носили у себи елементе социјалне динамике, нуж не за успех уреволуцији: повлађивање маленима и бројнима, освајање маса путем ликвидапије свесних, који у свести оних који су вечно гладни хлеба, земље и власти, а затим освете, претстављ ају злодухе њихове судбине. Основни принципи комунистичке револуције v Југославији израж авали су се у психолошком иж иЕ љ авањ у: пРопагандом националне слободе и убијањ у непријатеља на 1едно1 страни, а затим глорификовањ у братске Русите као мистичиог ^ а к то р а у свести широких словенских маса Балкана. Н а овом плану Равна Гора ie погубила психолошке позипије v земљи. да би тиме била дата превага комунистима. што ie опет. на ppyroi страни, изазвало нужност напуш тањ а Равне Горе од стране оних који нису били интимно за комунистичку победу, али су се са њом морали да 344

мире у последњем часу. Отуда пораз Равне Горе не треба примарно тр аж и ти у снази њ ених непријатељ а, већ у њеним сопственим слабостима ко је je прате од самог лочетка, Те слабости захтевају једну дубљ у анализу од које равногорци беже из моралних обзира, а комунисти из јавнпх и тај них разлога пригњ ечавају могућност те анализе, да се јавност не би упознала са стварним интенцијама и методама њихове борбе v Југославији и путева који су и х довели победи. Греш ке и пропусти код инипиј ативног корака у односу на комунисте били су коб Равне Горе. Психолош ки, Р авна Гора je са својом идеологијом значила револуционарни ггрелаз са српског традиционалног начина герилске борбе, на борбу која ie у себи садрж авала чисте политичке елементе. Равногорска борба je зн ачила рат народа једне држ аве за ослобођење народа од страног туторства и враћањ е суверености самој држ ави. У датим приликама, а за ову мисију народи Југослави је нису били ни дозрели ки припремљени, а ни посвећени таквом концепту. Борба за слоб-оду Југославије није била и зр аз јединственог схватањ а њене проблематике, већ напротив, борбе против успоставе саме Југославије као дсж аве. Р авна Гора и равногорци су били само покуш ај оживљавањ а борбе за спас К раљ евине Југоелавије. Они су за ту мистпу били сувише слаби. У ствари виш е cv и зраж авали својом симболиком него еф ектном снагом. Овде треба строго г о л ј -гти склоност једној идеји, гледаној из удобних просторија и v светлу илузи 1а, од слремности на крајн»у ж отву за ту идеју. Конпепт држ аве Југославије налазио се у чвориш ту екстрема без обзира да ли су миш љ ењ а иптла за њ у или против н>е. У низу киш љ ењ а налазило се и равногорство. З а коЈ'унисте Југославије равногорска борба била ie идентиф иковањ е с рестаураци1ом оне из 1918. To je за њ их била симболика клике и реакиионара; великосрпске бу р ж оази је и неправде. У опонирању t o s t равногорсколт концепту, комунисти су успевали да иађу савезнике v свим неггријатељ им а Југослави је као држ авне целине, затим Југославије као монархије, ч ак и Југославије федерално уређене на бази националног критерија. П одгрејавајући најниж е инстинкте примитивда у политици, комунисти су огласили сваки покушај образовањ а снаж нијег српског центра за окупљ ањ е националних снага као реакционарство, па, следствено, и окупљањ е Срба око Србије као срж и југословенске државе. Све врсте сепаратиста Б али ан а наш ле cv сзоју ж и ж у v наслону на окупатора: Немца и Италијана, п р и чему c v интетзеси Б угарске и М ађарске били идентификовани с окупаторским, а Х рвати ч а к наш ли у окупатору с е о г владара. Абдикатти^а на националну егзистенцију код Х рвата иикла je из мрж ње према Југослави ји на бази психолош ке инФериорности. Ова мрж њ а се све виш е истицала уколико је епасност по н»ихову с а т е л и т с т с ^ д р ж аву расла. Н иједну од ових оштрипа Р авнаГ ора и равногор345

цл нису били у стању да отупе или чак да успеју у цепању непријатеља. О задобијању симпатија пријатељ а и савезника, исто тако се може мало да каж е. Исправније би било речи да Равна Гора и равногорци нису имали ни пријатељ а ни савезника, како током рата, тако ни после њега. У основи овог проблема налази се један психолошки склоп чињеница који идеолози Равне Горе нису били у стању да прозру. Идеолози Равне Горе нису успели да из птичијег лета баце поглед на југословенску стварност, већ су се током рата снажније поводили за изразима осећања патриотизма, личне пожртвованости и уверењ а у праведност равногорских напора. Свест о историјској мисији Равне Горе на Б алкан у није обећавала успех мисије. Онај проценат Срба који je веровао у мисију Равне Горе био je сувише мален, да би се могао наметнути стварима, док код осталих југословенских народа култ Равне Горе постојао je тек само симболички, али без ефектнијег потстрека на борбу. Хрвати, све ф еле сепаратиста, тзв. Македонци, И талијани, Немци и Мађари, настањени v Југославији нису ни у једном делу про мил били склони равногорству, док je на другој страни армија марш ала Тита у овима налазила своју бројну резерву. Ta je резерва расла у пропорцији видљивости губитка рата оних држ ава којима су ови елементи били од срца одани. Историјски моменти играли су значајну улогу код дезинтересовања равногорском проблематиком. Ова je уствари свођена на један фактор, тј. на опасност коју су пропагатори антисрпства и антиравногорства успевали да утуве у главу несвесном елементу, који je у држ ави назирао опасност по себе од српске хемоније», а у оквиру српског ж ивљ а од «хегемоније Србије». Ту се у свести незрелих назирало оно што je сметало не само хармонији у држави, већ je потстрекало на оно што cv комунисти оглаитавали као политику «србијанизирања» Срба ван Србије. Примитивци су могли врло лако да изразе своје инстинкте v сенци ове пароле, управо зато што je гро и најзначајнији део Срба комуниста долазио из саме Србије и Београда. Управо зато je и идеја равногорства, као ф илозоф ија једног националног хтења, била од стране њених непријатељ а приказивана као филозоф ија једног новог вида политичко-социјалних насиља у послератној Југославији. Ово je било утолико лакш е подгрејавати јер су националке трзавице v међуратној Југославији оптерећивале свести бораца током рата. Наиван свет није био у стању да утврди да комунизам није политика која води лечењу социјалног зла, већ политика коришћења социјалног зла, да би се он могао да наметне као нова форма зла. У разбијањ у те cbaме глас равногораца je био врло слаб. Док су непгжјатељи четника, као носилаца борбене традиције по националнсп линији, успевали да ову сада прикаж у као напионалистичку, која прети с камок у зубима и бомбом о nojacv да униш ти све што није српско и православно, дотле су локални патриотизми овоме ну346

дили сочну храну, која се постепено трансформирала у физиолошку енергију комунистичког организма, који je у потпириван>у локалног патриотизма назирао услове своје победе. К арактеристикум тог етања je више парадоксалан него логичан према строгој оцени. Аутоксглашка мисао и потпиривање локалног патриотизма на подручју српских земаља разви ја се до максимума: М акедонија, Костлет, Војводина, Црна Гора, док, напр. аутономашка идеја у границама хрватских земаља сматра се атаком на д рж аву и комунистички систем управе. Политички, равногорска идеологија, je била паралисана током рата оном политиком окупатора који је ишао за тим да се Југославија као држ авна целина не сме више да враћа у живот. Да би се избегао тотални рат између окупатора и равногораца на једној страни, затим приближ авањ а окупатора и комуниста на другој, а затим комуниста и сепаратиста на трећој, равногорци закривени иза парола о демократији, самоуправама и националком критерију повлачењ а траница међу разним подручјима, паралисали су се изнутра о својој слабости на једној страни, а затим лабилном вером у испуњење наде и обећања од стране западних савезника. Равногорци нису били у стању да у в и д ед а су горко преварени од стране својих западних савезника. а нису могли да верују да cv истините оне сугестије које су долазиле од стране окупатора. да би могли евентуално да користе стање еупротности међу ривалима у свету после рата. З а такав маневар равногорци нису имали концепта ни лредрадљи. Изнад свега нису имали садрж ајних пропагатора. То се могло да види тохом рата у земљи где су разни комитети, штабови и секције цивилиста поред појединих усамљених интелектуалаца, били нека врста гласноговорника војно-четничких команди, да би тако изврш авали наређењ а војних коматтданата, који се у политички комплекс односа нису никада мешали као ненадлежни, да би тако остали онеспособљеним за ту ф ункнију. Услед тога су разни равногорски штабови били комбиновани од љ уди који су се случајно сретали на својим стазама, да би оперисали у својој пропагандној активности препотентно фразеолош ки, али без и најмањ ег познавања суштине комплекса. Тако се то стање претворило у духовно мртвило у земљи, јер војска није много придавала значаја ономе што су цивили «пришипетље» излагали, да би поведени том логиком v емиграцији, националне снаге биле исцепкане до максимума, штавише, до апсурдума. Ово je дошло отуда што je емиграција уствари од самог почетка претворена у скуп емиграната, где je свака личност ограђена својом сфером иктереса уместо онога што би требало да буде: ф аланга организованттх бораца за једну идеју. Као што je идеја Равне Горе била испарпелисана у земљи служ ећи као фасада личних циљева, она je то исто постала у емиграцији, да би се поновило још једном оно старо: иж ивљ авање у илузијам а о стању о коме ср нема ниједна претстава ја347

сна или наслоњена на чињенице: гтретстављање же.ља као стварности; приж ељ кивањ а као могућности; вера у победу Равне Горе као духовне мисли наслоњене на снагу програма оних који су je сурвали скупа с њеним идеолозима и армијом. Изнад свега издиж е се као ф аталан моменат, који као поглед незнаног јунака опомиње да .ie ера национализма у сенци Равне Горе већ припала историји, тј. у њ у већ укљ учена, и да се веома лоше односе према њој они који чекају на њено «васкрсење». Идеју слободе не треба везати уз култ Равне Горе и Равногорства, тј. Равногораца, као носилаца те идеологије, јер су ови као личности већ скоро на измаку свог физичког живота, већ се треба наслањ ати на она ф акта, из чијег је комплекса изишла, тј. поникла идеја Равне Горе, v првом реду као идејне акције, која се при иницијативном кораку појавила као реактдија на једно стање, с којим се она није могла с усттехом да рве, јер патриотизам као испирација ка идеалима, не треба идентификовати са сретствима нужним за остварење идеала, већ се ради о оном етичком моменту, који се не може да одели од квалитета личности, али не само као иницијатора, већ и као тумача, кош уколико су моћнији утолико је иронија судбине заједљ ивија. Пгоема једном поверљивом извеш тају, каж е се. да je др Ж ивко Топаловић, у својству званичног апологете равногорске идеологије, дао на дан 28. јула 1944. године прел званичним полицшским властима у И тали 1-и изјаву, у Koioi стоји и ова реченипга. као додатак његовом објашњењу идеолошког смера равногорства, речима: «Од лета 1941. до крата 1943. године покрет Д раж е Михаиловића. био je српски покрет за очување Срба. Једина конкретна политичка замисао ie била на ж ељ и за вршењем освете противу Х рвата и Муслимана, и на ж ељ и да се подесе српске границе иа такав начин, да се избегне свако прогањањ е убудуће. Мало је било политичких комбинаиија у ма каквом другом п р ав ц у ...», да би се коментатор запитао у чуду: «Зар je могло бити веће издаје Покрета од ове? А што је најгоре, ово je примљено хао тачт-то и окарактерисало сав покрет и борбу србијанским шовинизмом!» Део ове «инсинуације» сам je Ж ивко озваничио у свом делу «Покрети народног отпора v Југославији», што ми je дало повода да га проакализирам на неким стоаницама Друге свеске ове Енциклопедије (вкди стр. 277-279. 280-283 и др.), 1что сада има само академски карактер. Но. ипак из тих премиса троба извлачити закљ учке, у сваком случају катастрофалне по равиогорску идеологију, кад њени идеолози и апологете рачунају с концесијама које им може да призна комунистички регким у Југославији, а у враћањ у конфискованих добара. што ie био случај с Топаловићем, и поред његовог «модернијег погледа» од осталих у Централном комитету, како то стоји у «извештају». Но у сваком случају, да би Ж ивко Топаловић имао птзилике и интереса да се упозна с истином о «клању Х рвата и Муслима348

на», а према Д невнику команде ђенерала А ртура Флебса, команданта Петог брдског корпуса, са седиштем на Ш ироком Бријегу код М остара, и околностима под којима су ови били клани, верујем д а би га морао да прелије стид код овакве интерпретације ствари, и поред неоспорно дебеле кож е на лицу, ако већ није унапред планирао, како да се домогне конфискованих добара у Београду, што му je, свакако, пошло за руком, кад се за то заузео главом нем ачки социјалиста Бенедикт Кауцки, син чувеног оца и антимарксисте, К арл а Кауцког, пред чијим je апелом Тито поклекнуо и великодуш но Ж и в к у вратио део имања, који сада кр ц ка у аустријској хладовини, у припремању нових бласф емија, за светску јавност, да би њима, ваљда, искупио нове концесије. В рховно равногорско воћство сноси теш ку одговорност због става према својим борцима и оданом делу српске јавности. ћутећи о чињ еницама, да би тако народ био држ ан у потпуној неизвесности, тако д а ј е у једном моменту настала катастрофа била толико и зненађујућа, д а се Јвуди нису могли ни да окрену. И за опш те мобилизације у септембру 1944. наступа после неколико дана морална катастроф а откривањ а карата од стране савезника. В ојно-стратегијски и стратегијско-политички, Врховно равногорско воћство није психолош ки прозрело комплекс, јер би у сваком случају морало доћи на идеју, да je равногорска борба осуђена на пропаст ако се буде истовремено наш ла у борби на три ф ронта: окупатора, сепаратиста и комуниста уједно. По природи ствари Р авна Гора није могла ићи скупа с комунистима, а по колитичким циљевима и идеолош ки ни са сепаратистима. Л огика je н алагала д а се користи окупатор против домаћег зла. Ординарне су ф и кц ије ометање окупатора у његовим циљевима од стране балканских герилаца уопште. Равна Гора није зн ал а да приступи тој јединој стварној и политички нужној солуцији. Р ав н а Г о р а je чувала реалне принципе и неговаламоралне обзире у времену које ратује против морала личног и друш твеног и принципијелности уопште. Део те анализе биће изнеш ен у поглављ у о четницима и четничкој акцији током рата у Југославији. РАЈХ, — н ази в за немачко царство или немачку држ аву без обзира н а владавинску форму. РАКОВИЦА, — место у карловачкој Војној крајини, где je Еуген К ватерн и к дигао своју буну. РАМЗЕС, — име разних египатских фараона, који су се прославили својим грађевинама у Египту и горњем току реке Нила. РАСКОЈ1НИК, — отпадник, неверник, кривоверац, разб и јачд уховног јединства; у уж ем смислу верска секта. Р аск олн и кје некада у Р усији означавао припаднике верских секта које су од349

бијале реформизам у руској православној цркви предузет средином 17 века. РАСИЗАМ, — политичка теорија заснована на научним: психолошким, антрополошким, географским и геоисторијским испитивањима, путем којих се код упоређивања својстава раса, појединима приписују предности вишег духовног стандарда и интелектуалне способности. Историо-психолошки и емпиријски ова теорија одржава тло под ногама ма да je схватањ а о њој негирају на једној, колико и афирмишу, на другој страни. Уствари њој се приступа апологетски с истог гледишта с ког се негира, тј. националног. Сва се разлика састоји у начину мишљења о њој. РЕАЈШСТА, — човек који у разматрањ у ствари полази са гледишта личног интереса, било као јединке, припадника групе, политичког мишљења, класе или сталежа; човек који се не заноси оним што би идејно или принципијелно требало да буде; човек који се не заноси обзирима морала, етике или традиције; човек који се сналази у околностима на субјективно најцелисходнији начин. РЕБЕЛ, — одметник, бунтовник. опозиција власти или постојећем реду. РЕВИЗИОНИЗАМ, — теж њ а ка измени једног стања било у правном, моралном, политичком или техничком смислу. РЕГИОН, — област, опсег, оквир, периметар, управно подручје и слично. РЕЖИСЕР, — редитељ, приређивач, организатор, иницијатор или инспиратор у извесној делатности. РЕНОМЕ, — углед, поштовање, цена у јавности, углед у струци или сталежу, уважавањ е. РЕНЕСАНСА, — препород, духовни преображај; у ф илозоф ији означава ослобођење човечијег духа од терета традиције, море прошлости или религиозних предрасуда. У овом смислу означава културно-национални препород у И талији и на Западу, који се као духовни покрет појавио средином 14 века. Био je увод у Реформацију и новију ф илозофију, тј. ф илозоф ију 17 и 18 века. Ова je у даљем развоју ударила темеље филозофији 19 и 20 века. POJIA, — улога у било којој активности. РОМАНОВСКА ДИНАСТИЈА, — царска династија Русије, која je владала од 1613. до 1917. године РУБИКОН, ■ —■стари назив за данаш њ у реку Фиумичино у Италији. У старом веку ова река чинила je границу између Ита350

лије и Цисалпијске Галије. У 49. години пре Христа, када ју je прешао Ц езар у својој борби против Помпеја, значило je уствари грађански рат. У политици реч означава решење, тј. да je: одлука пала! РУДОЛФ ХАБЗБУРГ, — 1858-1889, син цара Ф рањ е Јосиф а и наследник царског престола. Заврш ио je ж ивот «самоубиством» у дворцу Мајерлингу. Случај се сматра још увек спорним. РУДОЛФОВА КАТАСТРОФА, — мисли се на смрт аустријског престолонаследника Рудолф а и околности под којима je завршио живот. Из мрж њ е према његовом следбенику по реду наслеђа, извесни антимонархисти ж елели би да и самог Ф ранца Фердинанда окриве за то. Он je опет, са своје стране сматрао, да би једна његова слична судбина дала задовољштину онима, који су га сматрали «верном опозицијом Њ еговог Величанства Цара и Краља». САВА, — мисли се на св. Саву Немањића. САВОЈСКИ, Евгеније, — 1663-1736, истакнути аустријски војни командант француског порекла. Истакао се у борбама против Турака после њихове неуспеле опсаде Беча. Ф елдмарш ал у тридесетој години живота. Неуспео у подухватима на балканском ратишту. Због војничких успеха, али углавном због лоше аустријске војне администрације у Јуж ној Србији, тј. поступка с народом, а изнад свега због безобзирне језуитске прозелистичке пропаганде у оном делу Србије, који je био додељен Аустрији по П ожаревачком миру (закључен 21. ју л а 1718. између Турака и Аустрије. Једном тачком овог уговора Турска je дала Аустрији северну Србију н ау п р ав у за 24 године. А у стр и јаје владала овим делом Србије 20 година), идеја ослобођења балканских народа под аустријском егидом била je посве компромитована, а српски народ потпуно отуђила од Аустрије, да би je чак Срби почели теж е да мрзе него Турке. САДОВА, — село у Чеш кој у близини К раљевог Граца, у коме се 3. ју л а 1866. одиграла битка између аустријске и пруске војске, позната у историји као битка код К раљ евог Граца. САКРАЛНИ, — свети, освештани.

SALTO MORTALE, ■ — лат., смртоноски скок, сувише одваж ан потез, одлазак у неповрат. САН МИЛОША И ИЛИЈЕ. — Комплетна мисао, коју у епу израж ава краљ Н икола гласи: «Зар се мање место мога, наћ’ под небом да постоји, — Од ког смртни веће гради, у бесмртно пгто се броји!? 351

Верност смрти к ’о животу, — три херојске династије; Славни потстрек Немањића; сан Милоша и Илије!» (Геносиде, стр. 82-83), наће у овој Енциклопедији своје објашњење у анализи карактера и патриотског осећања краљ а Николе Петровића-Њ егоша. Основни мотив овом погледу на његов комплекс je психо-историјски осврт на један политички случај, или можда строжије речено, пример моралног значаја.

1. Револуционарни кнез на крвавом престолу Поред Немањића овде се мисли на кнеза Милоша и И лију Гараш анина, министра кнеза А лександра К арађорђевића, који су као Црногорди старином били тумачи истих мисли којима се заносио краљ Никола. К нез Милош je био старином из племена Братоножића, а И лија Гарашанин из племена Бјелопавлића. Док je први ударио темељ нововековној српској држ ави, ма да «оличење нашег политизираног патријархалца, са свим негативностима које се јављ ају на пресеку двеју различитих култ у р а ...», други je као «најкарактернији српски политичар, сав састављен из чистих српских карактерних ц р т а ...» (Дворниковић), кроз своје погледе на српски односно југословенски проблем, био претеча идеолога југословенског уједињ ењ а Ш тросмајера и Рачког, да би у свом «Начертанију» 1844. године означио мисионарски надионални пут Србије, као центра окупљ ањ а југословенских народа на Балкану. Овај план je био утолико интересантнији, jep je настао у времену када Србија још није била и заш ла кз оквира турског вазалства, без војске, а с турским гарнизонима у свим важ нијим градским насељима. Међутим ова идеја je и зраз невероватно високог степена политичког идеализма људи који наглаш авају свој снаж ни индивидуалитет. IIo и поред свог прилично преурањеног рађањ а и читавог сплета нелогичности у њој, наши су историчари током једног века прож имали тај читав комплекс осећањима романтичара, да би неуспех једне такве мисли приписивали факторима који стоје ван овог поља деловања. Гарашанинова идеја била je подједнако револуционарна национално колико je била психолошки и политички преурањ ена. Отуда би се захтевао један кратки преглед момената, који иду у прилог оним схватањима чији су носиоци скептички посматрали напоре идеалиста и револуционар а тога доба. Та идеја Југославије није имала своје реално-политичке подлоге, ма да je у ери тзв. М ађарске револуције, а у комплексу тадаш њ их европских збивања, била «прирасла уз срце» идеолога револуционара-политичара, прожимљући духове од Петрограда до Гибралтара, а од Гибралтара до Цариграда и даље на северу до Ш тетина. Међутим с овом идејом нису били начисто ни њени носиоци, тј. они револуционари који су je надах352

нули, јер су се у њој сучељавали моменти, који су наш ли и једини логичан расплет у победи оруж ја фелдмарш ала Ивана Паскјевића код Вилагоша, што je сломило мађарску мегаломанију, сачувало Аустрију, али не због Аустрије, већ из освете над пољским шљахл ићима, који су сањали о Пољско-мађарској Р епублици у сенци славе и величине империје Л ајош а Великог, у границама од Видина до Ш тетина, али с детињасто површним познавањем ствари и поред чињенице, што су Британци у духу концепције лорда Палмерстона били за распад Аустрије, али не из љубави према европским револудионарима, већ из ж ељ е да виде Русију ослабљеном. Док код кнеза Чарторијског преовладава мишљење да je Х рватска зрела за устанак против Аустрије, што je овај пољски ллемић изводио из незадовољства Х рвата због аустријске управе, овај преко свог агента, Кисељницког, шаље криомице из Ф ранцуске преко Анконе у Х рватску 25.000 разних ратних оруђа, али под условом, да се у случају сумњивог става Хрвата, оруж је има да лиф ерује у Београд преко другог пољског агента, Макера, јер се у Београд имало виш е поверења због одређенијег става Срба према Аустрији, док je Ч ајковски у Цариграду имао врло лоша обавештења о стању ствари на Б ал кан у обзиром на положај Србије. Но одмах се установило да претставници М ађарске у Ф ранцуској окупљени око грофа Ладислава Телекија, немају појма о тој трансакцији исто као ни сам К ош ут у М ађарској, већ je неко нелознато лиие под именом Х ирш -Сарвадија у име револуције хтело да прави паре, да би се тиме клупче мотало. Док je сардински конзул у Цариграду, барон Теко, настојао да помогне напоре пол,ских племића: књ иж евника Чајковског и Л адислава Чарторијског, да би се Пољска ојачала на рачун Русије и Аустрије, дотле цариградски Јевреји издају ту тајну аустријском посланику на Порти, грофу Ш тирмеру, да би кнез Метерних имао увид у све карте играча, то je, на другој страни, ујединило у интересу и опасности Русију и Аустрију, а затим отрезнило Турску, чије су провинције на Б алкан у требале да уђу у нову југословенску д рж аву у духу «Начертанија». Док пољски ђенерал Дембински с кнезом Чарторијским у П а ризу сања о словенско-мађарској ф едерацији укљ учујући у то и југословенске земл>е, дотле чеш ки претставник у Паризу, др Ригер, с мађарским претставником грофом Ладиславом Телекијем, сањ а о једној словенско-мађарској држ ави после победе над Русима и Аустријом, не увиђајући да се социјално-класни моменти Ф ранцуске револуције не могу никако да доведу у склад с националним питањем Немачке; националистичким Аустрије, шовинистичким Пољске и М ађарске и, напослетку, с идеалистичко-сентименталистичким И лије Гарашанина, који je био склон улетањ у у револудију јер су Кош утови агенти настањени у Земуну под руководством К аросинија били веома агресивни, а пољски агент у Београду, Макер, вршио утицај на 353

револуционарно расположење специјално после доласка Светозар а М илетића, који се склонио из М ађарске у Београд, jep je његову главу траж ио потпретседник мађарске владе, гроф Апоњи, специјално после Милетићевог додатка имену симболичног привеска «Свеслав», чије су изливе свесловенског саосећања Руси с прилично ироније одмеравали, што се пет година касније изразило у оној жучној напомени цара Николе I аустријском амбасадору на свом двору, грофу Естерхазију, jep je за Вилагош и Арад наступила освета преко Крима и Севастопоља, где су националистички моменти засенули социјално-етичке, чију je еоенцију сажео кнез Ш варценберг ироничном мишљу: «.. .Да ће А устрија својом незахвалнош ћу према Русији задивити с в е т ...» Тако се клупче почело да одмотава на начин његовог намотавања, при чему се цар Никола показао потпуним реалистом. Док београдски паш а траж и од политичких првака Србије гаранције животу, које му са одобрењем Гараш анина дају Тома Вучић-Периш ић и Аврам Петронијевић, дотле руски конзул Данилевски у споразуму са својим колегом царским руским комесаром у Букуреш ту, Диамелом, а у сагласности с аустријским конзулом М ајерхофером, изручује Србима у Србији поруку руског цара Николе I, да се имају да чувају «проклете револуције», да би се тако Србија с Црном Гором спасле авантуре превременог изграђивањ а Југославије, у чије су темеље седамдесет година касније били уграђени слични марифетлуци, који су декласирали политичку мудрост њених неимара. Слична револуционарна идеја, исто тако романтичарски обојена била je занела и опила кнеза Николу, али с нешто више обазривости из практичних разлога. Он je као врло млад човек, тек 21 годину стар, имао, као кнез Црне Горе, да издрж и и прво тешко искуш ење у борбама са Турцима у тзв. Омерпашиним ратовима. Осећајући слабост Црне Горе, кнез Никола почео je јавно да глориф икује кнеза Михаила, који je, по случају, истих дана заузео престо Србије, као Милошев наследник, кад и кнез Никола у Црној Гори. К нез Михаило je био у повољнијој ситуацији као дупло етарији од кнеза Николе, а усто и кнез далеко јаче српске државе. Отуда и оно обожавање кнеза М ихаила од стране црногорског К неза. Међутим случајност je хтела да се баш у тој ери нађу на српским престолима два револуционара и врло снаж на индивидуалитета по свим линијама владарске улоге, Но, док je М ихаилова мисао на почетку била снаж није и зраж ена по политичко-националној линији, кнез Никола се истакао поред национално-политичке и по духовној. Случајно или плански, кнез Никола се показао практичнијим, реалнијим и мудријим. Но у сваком случају тај квалитет треба приписати свести о сопственој инфериорности у тој ери. Не би било ирелевантно за историју те ере, да je седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, кнез Никола био једи354

ни песник на Словенском Југу, који je у својим песмама израж авао национално-револуционарно осећање. Он je своју песму «Онам’ онамо» спевао као млад човек тек 26 година стар. З а њу један публициста к а ж е овако: «Срби и з неослобођених крајева А устрије и Турске долазах у тад а у политички хаџ и л ук њему на Цетињу, да поздраве тог народног пјесника, и у њ ему свога ослободиоца. Њ егову пјесму ,Онам’ онамо’, они су већ усвојили за своју народну химну, а у з чије реф рене за дуго вријеме интелектуална омладина с ону страну политичких гранида, добиваше национална надахн ућа и пож ртвовањ ем бораше се против наметнутог јој јарма. Са том пјесмом, исто тако, ту јуче, двије српске војске пош ле су у бој д а освете Косово. Л ично књ аз Н икола, окруж ен ратничким престижом, прави добар изглед у галерији савремених владалаца. Некад и непознат од Готиног алманака, он данас иде раме уз раме са европским владајућим домовима» итд. (John de Witte. Des A l­

pes Bavaroises ä f'Adriatique). «Док ce странац тако и зраж авао o Господару дотле Црногорац није прелио бадњ ак вином или ти преломио славски колач, а д а није гологлав узвикнуо: ,У славу бож ју а у здрављ е Господарево!’» (Саво Ђураш ковић, Р и јеч двије о Црној Гори и њеном последњем Господару, Београд 1924, стр. 19-20). У том национално-романтичарском одушевљењу ставио се н а располож ењ е кнезу Н иколи један од значајних чланова Уједињ ене омладине српске, Јован Павловић, тадањ и уредник «Панчевца», који je служ ио као гласноговорник Светозара М арковића у лропагирањ у њ егових социјалистичких идеја. Јован Павловић, који je у последњој четврти 19 века требало да буде за Црну Гору оно што je био Доситеј за К арађорђеву Србију, добио je јед ан непохвалан епитет од Јована Скерлића, према коме je овај «жалосно заврш ио као министар кнеза Н и к о л е...» М еђутим прерани нестанак П авловића (умро je 1892. на Цетињу), био je за Ц рну Гору велики губитак, јер je он у њој од пол о ж аја уредника «Гласа Црногорца», затим директора Црногорске гимназије и п олож аја М инистра просвете и црквених послова, обављао дуж ност народног просветитеља. Ово се могло да види из једне серије писама између кн езаН и кол е и Ф р а њ е Р а ч ког, на једној страни, и Јован а Сундечића, на другој. Међутим док се Р ач к и ограничавао сухом и вербалном анализом просветних п рили ка у Црној Гори, уз «жаљење» што није у стању да нађе љ уде од просвете, који би се ж ртвовали за ту улогу у њој, већ седамдесетих година бискуп Ш тросмајер започиње ж иву коресподенцију са К незом Николом, и читајући његове спевове одуш евљ ава се при помисли, да ће се моћи једног дана «покло355

нити нашему славному К њ азу и неумрлому ју н а к у ...», који je «очевидно Богом послан д а на Балканском полуотоку велике ствари изпуни и растргнута уда наш ега тиела, уколико je могуће здруж и и сједи ни ...» У једном од начелних писама владике Ш тросмајера кнезу Николи, ваљ да као одговор на Кнежево писмо, а у вези са просветним прш ш кама у Црној Гори, Ш тросмајер му одговара 2. марта 1879. врло опширно, где на једном месту каж е: «Теорије Окцидента гледе ш кола неваљ ају ни пишивога боба. Знам то из властитога свакидањ ега , ж али Боже, искуства. Нас се двојица, славни мој пријатељу, у томе посве слаж ем о...» («Записи», V III-X III, јан уар 1935, Цетиње). И док се коресподенција о просветним приликама у Црној Гори између црногорофила и кн еза Николе води у пријатељ ском тону; кнез М ихаило инспирише идеју Балканског савеза; веза између Цетињ а и Београда постаје све чврш ћа, а питање о улози династије и разговори о томе настављ ени у тајности, уз буџетско одобреше тадањ ем Министру војске К неж евине Србије, суме од «три милиона порески гроша и д а се према тому у року од једне године дана избегавају заплети с П ортом ... према овом закљ учењ у удеси и настави преговоре с осталим народима у Турској и с Грчком и Црном Гором.. . (Др Никола Ш керовић, Записници седнице М инистарског савета Србије, Београд 1952, седница од 16 јул и ја 1866), дотле српска универзитетска омладина на страни одмерава међусобне односе два К неза. Црногорски К нез не ж ели да заснива свој однос према кнезу Михаилу само на официјелним моментима, већ je ж елео да се С њим и породично повеже. Тако je проворођенчету кнеза Николе, књегињици Зорки, крш тени кум био кнез Михаило Обреновић. Овај моменат скренуо je на себе паж њ у тадањ ег студента медицине на бечком Универзитету, Владана Ђорђевића, к о ји 21 . м аја 1865, пише приватно писмо кнезу Николи, где између осталог на једном месту каж е: «Господару! .. .Као што човечијем срцу нема веће радости, но кад опет нађе оно што му je најдраж е било и што je оно за изгубљено држ ало па већ за њим гинути почело, тако нема јадноме Србину ништа драж е но кад види оно у своје браће, игго им je као насушни хлеб потребно, што би нас не само на Косову но и на још много места спасло, а то je братска слога. При рођењу наше дике Књегињице Зорке-Љ убице, ти си посадио зачедак из којега ће нићи тај небески цветак, тај анђео хранилац српскога народа — братска слога. Нећемо да говоримо о важности зближ ењ а двеју српских Кнежевина, али ти си тим делом показао да je прошло време, кад су једни Срби на Цетињ у били ,шумадинкса паш чад што на дукатима спава’, а други лацмани с тога што je случај хтео да су се родили у Аустрији. Ти си залечио једну теш ку рану — хвала ти Господ а р у !...» («Записи» X-XVII, јуни 1937, Цетиње). 356

Ђорђевић je нешто касније изменио ово гледиште, кад je у себи назрео српског Тгљ ерана и ауторитативног интерпретатора политичке историје Српства, да би напослетку у кући Петровић-Њ егош уочио опасност по династију Обреновића; у кнез у Николи оно што je назрео кнез Милош у владици Њ егошу; у Русији опасност по српски држ авни индивидуалитет; а у Црној Гори бусију К арађорђевића у борби против краљ а Милана, и то специјално после удаје књ егиње Зорке, да би по истој теми други аутор наставио: «Улога Обреновића у том времену, у погледу аустриске политике, личила je на улогу неког пармског или тосканског принца некад. Само Црна Гора као Пијемонт уочи Рисорђимента, непомирљива изгледаш е на аустриска љубавна опхођења. И кнез Никола, тада, изгледало je, да одиграва улогу неког К арла Алберта на другом ф р о н т у ...» (Ђурашковић, исто дело, стр. 22 ). Писац ових мисли учинио би велику услугу историји и својим читаоцима, да je изврш ио идентификацију личности које су ову еру носиле на својим леђима и савести поред разлога измене улога, тј. да je додао, да се за мисионарске потезе у политици поред заноса и вере у «ггоаведну ствар», захтева место и економско-политичка самосталност бар до извесног степена, тј. до линије оног интереса при коме чинилац скреће паж њ у на себе кроз драж статистике, али чему романтичарска осећања не смеју да зам агљ ују хоризонте, што је, мање више, био случај с Црном Гором, кота je као митска сила делала привремено, тј. у њено време, упраЕо до оне ере у којој се она v духу мотеочог доба појављ ује као инсђериорна материјално у односу на Србију. Црна Гора je од Косова до наш их дана била ж ртва романтике, јер су мисли светске јавности о њој исто као и њене о самој себи. условљавале трагичан крај идеалистичких илузија, да би у ф ази политичког реализма окривљ авала друге зато што није била у стању да држ и корак с даном. Ритерски карактери нису практични елементи у полититди. Оном делу Црногораца кош je проводио свој ж ивот не прелазећи границе подручја своје општине или среза, снага и величина Црне Горе изгледале су далеко изнад оцене оних, који су се кретали «светом» и могли да врше упоређења. Чланови династије нису могли пред својим поданицима да износе ствалне околности свог државног подручја. ма да je сам кнез Никола називао Ц рну Гору «дожавицом». Сви су они сањ али о нечему већем и моћнитем. Мећутим те околности нису остајале неприметљивим самим Црногооцима. али су ое ретки од њ их усуђивали да у том смислу «мисле гласно». 2. У сенци првих искушења Кад je после Њ егоша, кнез Данило ступио на престо Црне Горе, раскидајући с теократским системом владавине, приликом 357

једног разговора с црногорским главарима, пред које je излагао политичке планове о проширењу граница своје кнежевине, добио je симболичан одговор од свог племенског капетана, познатог под именом Суле Радова Радуловића из Комана: «А што ће брод у каменицу, Господару?» Ова мисао je током једног века служ ила као лајтмотив политици униониста. Овај практични идеализам црногорског сељ ака нису користили они, који су душом били за уједињ ењ е Срба, већ су га v своју корист књ иж или, тј. уновчавали, они који су се јавно солидарисали са озваниченим мишљењем, да je синовац црногорског кнеза Данила био заиста издајник. Тако je у духу оне Хитлерове доктрине о претварањ у л аж и у истину, уш ла у историју Југославије као «истина», да je краљ Никола Петровић-Њ егош издајник Српства. К ојим путем прићи овом феномену? Срби 19 века, специјално Срби Црне Горе, све до краја последњег рата нису били у стању да се и звуку из чељусти политичког романтизма. М ушка одлика оних неколико српских политичких мислилаца-критичара, била je израж ена у упозоравањ у на беду тог народа и на искрено указивањ е на оне моменте, који се јављ ају као сметња корачањ у напред. Под опсенама тих романтичарских илузија добар део светског јавког мњ ења још и сада ж иви и размишља. Тако je пре неколико година (1954) једно ш вајцарско предузеће објавило прву свеску ратног дневника сђранцуског књ иж евника Ромена Ролана, под насловом «Zwischen den Voelkern». Ha једном месту ова хумана и романтична душа у још романтичнијем колориту илустрира карактер краљ а Николе и Црногораца за време Првог светског рата. У поређујући их са Ш партанцима у Термопилима, а краљ а Н иколу са краљ ем Леонидом, кспи v узајамном односу не смеју једни другима да у каж у на своју беду, евоцира речи краљ а Николе, који поручује својим борцима да морају стоички да умиру «као птго су гинули њихови преци, који, и кад нису имали ш та да поједу или да се са чиме боре, нису оплакивали своју судбину...» Тако у истом романтичко-идеалистичком духу, док један део Ч еха сања о васкрсу своје националне држ аве и устоличавању једног од црногорских принчева на њеном челу, дотле се у Европи открива пуна голотиња познавањ а балканских прилика, да би један од значајних Немана, чак ппетендент на престо немачког Ш експира двадеоетог века, М аксимилијан Харден, зв. Витковски, у немачки снисхо^љквом тону, писао на адресу коаљ а Николе и Црногораиа: «.. .Je ли приправан Цетињски господар, да се као пред божхим знаком поклони пред старом tjitv лом Великог војводе српског. коју носи Фрањо Jocncb, те да би његово потчињавање овоме било од користи за Црногорде ин>ехове поглавице...» Док се на овај начин поставља мамац, врло јасан и осветљен површношћу претставника великих народа, дотле један део нај358

ближих сарадника краљ а Николе спрема комплот, како да се уцени краљ Н икола ако Србија буде победилац или Србија ако се ратна срећа буде насмејала оруж ју Централних сила, дотле западни савезници. да би одрекли своје обећањ е Русима, да би им у случају победе «поклонили» Цариград као награду за ратне напоре, назиру у Руској револуцији срећну могућност извин>ења, исто као пгто су ти исти савезници отказали помоћ црногорском Крал>у, јер се, како су тврдили демократи са запада, била појавила сумња у његову лојалност савезничкој ствари, да би се у сенци тог «издајства» крал>а Николе, заврш ило једно, по примеру, најинтересантније поглављ е у историји народа као носилаца духовних вредности, а да се на А ја С офији и даље сјаји полумесец као вечни симбол западно-европског ф ари сејства, к о ји се рађе чува заи сл а м него д а б у д е «жртвован» као плен православног цара, у коме се смислу разви ја данаш њ а модерна политика, којој у основи л еж и експлозив уместо форми духовног садрж аја, што би било у складу с оним фарисејством западно-европске хриш ћанске логике, која се упорно позива на Свето Писмо и његове заповеди о ропству колонијалних народа европским Реформистима и британским верским мистицима. Из ове je логике никао и «неславни крај краљ а Николе» по речима црногорског марксисте М илована Ђ иласа, који се никако не може да отме арнаутској логици и турском србофобству. «Издаја» краљ а Николе je била претпоставка за смирење духова на једном европском полуострву, свакако несрећно исконструисана, исто онако како je «издаја» његовог праунука тридесет година касније, требало да смири духове на једној нешто широј арени светске политике, али и да сви национални борци, који су следели позив националне свести, буду исто тако оглашени издајницима, да би тај временски разм ак од тридесет година, што га ограничавају две форме националне «издаје» симболизовао трагедију српске политичке психологије. У том ф арисејству зачела се трагедија грчког краљ а К онстантина, који je пратећи у визијама оенку убице свог оца, у моменту депресије, кад су му се немачки агенти приближили, да би од њега сазнали нешто виш е о смрти аустријског Надвојводе у Сарајеву, овима рекао, свакако увијено, да je иста рука убила Франца Ф ердинанда, која je убила његовог оца, краљ а Ђорђа, а да .ie м рж њ а Срба према Аустрији само копрена тог чина, да би освета над Грцима у разм аку од две деценије била реванш Запада због њиховог става у Првом светском рату, а Енглеска интервенирала у корист Грка кад су их Турци морално понизиматеријално и војнички упропастили, на велико задовољство «диктатора» Клемансоа и оних ситних европских потркуша, ранијих савезника В елике Антанте, који су после М арсељског атентата траж или његов корен на сасвим другим местима, тј. онде где га неће наћи, да би се на том и сличним случајеви359

ма ова и распала, с далеко више треска од оног озваниченог у сенци Руске револуције, тј. повлачењем Русије из рата. У том се истом ф арисејству зачела мисао детронисања Хабсбурга, Хоенцолерна, чему je претходила трагенија Романових, све у знаку победе «демократске» мисли пропагандно, али у суштини примењеног принципа одмереног илуминатским шестаром Александра де К алона, пре једног века и по, да би његови држ авнички концепти служ или модернистима, на стази од Дантона до Лењина, као путоказ. У том се фарисејству зачела трагедија националних династија као и «наметнутих» пре овог рата, тачно по оном Лењелотовом принципу, који светска масонер и ја узе као део свог програма, према коме овај Робеспјеров сарадник и идеолог јакобинског типа пропагираше «да народ He­ b e моћи себе сматрати истински слободним док последњи монарх не буде обешен о црева последњег мантијаша». (R. R. Pal­ mer, Twele W ho Ruled, Princeton University Press, 1941, p. 218).

Таква je судбина одређена «симболима народне славе и величине>>, без обзира на припадност блоку демократија или тоталитараца, чиме се требало да потпомаже дизањ е стандарда људи грађанског схватања, тј. оних елемената, који код посматрања водене масе у покрету, а под утицајем ф изичких демонстрација, лутају погледом, при чему их аф ицира оно што им je најближе, тј. они брбуци, који скакућући по воденој површини апсорбирају погледе невештих. Тако се најлакш е ови заносе оним што сакрива узроке и методе, који, мање вшне, остају тајном за љ удску масу. Њ им а je далеко од схватањ а она латинска: quid, quid a g is . . . et respice finem (штогод р а д и ш ... али у векм и сли на исход). Ово je, нажалост, само познато режисерима. Све то мора за љ удску расу да остане недокучивим услед инфериорности ове у односу на духовни живот. У самој ствари сакривањ е узрока социјалних појава релевантних по интересе масе je дипломатска вештина режисера. Оно што захтева дипломатија није својствено ритерским карактерима и менталитетима. Дипломатска вештина и финесе су оно што се има да чита «између редака», или треба да се наслућује као последица свршених чинова. Та законитост процеса сазревањ а важ и као принцип и императив кроз историју. Говорећи о политици црногорск^гх «Клубаша», тј. члановима касније «Народне странке», др Никола Ш керовић, у свом делу (Црна Гора на освитку XX вијека, Београд 1964, стр. 76-77), каж е: «У том клубу где се често расправљ ало о самовољи књ аж евој и о интригантском лику дворске камариле, били cv осим М арка М иљанова још и Ф илип Петровић, Томо Ораовац, Јован Хајдуковић (занатлија из Бара) и још десетак црногорских главара и угледних људи иво. Данило му да је кратак одговор: «О томе се може да сања док ie тата жив. господине Ђ укансвићу. После његове смрти ствари ће добити сасвим другачи и згл е д ...» Ово je, хако се причало, био њихов последњи пријател>ски састанак. Овај моменат карактериш е мишљење личности, па и оно кнеза Данила, за кога се сме рећи, да ie његово разумевањ е ситуације одређивало и његов став, који ie у потпуности био патриотски, ма да су му л-,уди на основи «рекла-казала» приитили епитет издајника. У том смкслу не би била «на одмет» и ова диверзи ја у правцу објашњења ствари. К ад ie кпаљ Никола у аггоилу 1915. године изаслао ђенерала Митра М артиновића у Русиiv, у пиљу прибављ ања руске помоћи напорима Цопе Горе v рату, дипломатски претставник P ycnie v Београду, Григорије Николајевић Трубецкој, дао ie тој мисш и своје произвољно тумачење, које уствари и нт-пе било његово. већ ппема avcTpnicKOM историчару Хансу Иберсбеогегп/, оват. рекапитулирајући мишЈБење неког франиуског дипломате, каж е: «Кад И талија буде увидела да ioi јавни пристанак уз Антантине силе неће бити од користи, она ће новим савезницима поставити захтеве на које нема п р ав о ...» (Oesterreich zwi­ schen Russland und Serbien, Koeln-Graz 1958, s. 44). У наслону на ове мисли, а v анализи констатације кнеза Трубецкоја, др Никола Ш керовић, каж е: «Он истиче да je «удио Ц ане Горе да се споји са Србијом». А, према томе, званична Србија, бранећи своје интересе по питању територијалних уступака И талији југословенских предјела, упозорава да ће И талија потпомагати претензије Црне Горе на извесне предјеле Аустрије. да би на тај начин цггетила стварању једне јаке југословенске држ аве под вођством Србите. У вези с оваквим ставом, постаје разумљ ива изјава Трубецкоја регенту Александру — v марту 1915. — да ie :постао прави ш умадијски министар’. (ДА.Ф. 1-1915). Овај исти Трубецкој спријечио ie v то вријеме одликсваље прногорског престолонаследника Данила високим русхим орденом св. Ђорђије, оптуживш и га као аустрофила и, чак, као аустриског конфидента. Руско министарство иностраних послова затраж ило je о томе мишљење руског посланика на Цетињу. Овај je дао, према извеш тају српског посланика Гаври364

ловића, о томе овакав одговор: «У дворској околини (на Цетињу) има поданика Аустро-Угарске од којих се свашта мож е очекивати; против престолонаследника црногорског Данила по савести не може ниш та рећи у смислу тога, али та~ кође по савести треба казати да није примерно награђивати његову невероватну пасивност у овом рату, његове познате аустро-угарске симпатије, орденом св. Ђ орђа’. И ствар се сврш ила тиме да се руски достојанственик, који je носио Данилу орден, вратио и са орденом из Србије, не доспевши до Цетиња (ДА 10/11' 1915). Случај je проузроковао у цетињском двору пораж авајући у т и с а к ...» (Црна Гора за вријеме Првог свјетског рата, Титоград 1963, с. 43-44). Део узрока пасивности кнеза Данила требало би траж лти у овим моментима, који му нису остали непознати. Међутим истина о његовој оданости интересима Аустрије одговарала би оној којом су «либерални» елементи и комунисти света, током и после рата мотивисали своје оптужбе, дизане јавно и тајно против Д раж е М ихаиловића, М илана Недића, Димитрија Љ отића, њихове идеологије и сарадника, да би исто тако кнез Трубецкој, ма да «шумадински министар», подједнако мрзео краљ а Петра и регента А лександра колико краљ а Николу и кнеза Данила, а затим ту своју мрж њ у дрско изразио, свакако у складу с интенцијама светске масонерије, одбијајући понуду краљ а Александра, који je после избијањ а Руске револуције и стварањ а Југославије, признавао царско руско посланство у Београду, да се Трубецкој прими улоге посланика. Напустио je Београд и настанио се у Паризу, да би секретар посланства, Василије Николајевић Ш трандман, преузео ту улогу у својству отправника послова, јер Ш трандману није смрдео «сел»ачки опанак», као што je био случај с руским аристократом Трубецкојем и поред звања «шумадинског министра», који je, у сваком случају био доследан свом завету као члана «братства», јер се одбијајући предлог краљ а Александра солидарисао с оном тежњом, према којој се у «диктаторску» склоност К раљ а Југоелавије требало да уброји и само признавањ е царског руског посланства као претставника обореног система велесиле и њене династије, против које je, бар тако изгледа, и сам кнез Трубецкој ратовао, свакако у духу оног већ напоменутог Лењелотовог принципа. К нез Данило je успркос овоме свој став подвукао одређеније, кад се радило о његовом преузимањ у престола Црне Горе после смрти краљ а Николе, ш топотврђује «Пр-оглас Црногорском Народу и Војсци», с потписом краљ ице Милене у својству «Намјесника Краљ евске Власти», која дана 7. марта 1921. године у Сан Рему, у Италији, објављује: «Његово Величанство К раљ Данило II тек пгго je примио теш ку и пуну одговорности дужност В ладара Црне Горе, абдицирао je, проглаш ујући за К раљ а Црне Горе Свога Синовца, Мога Милога У нука Њ егово Краљевско Височанство К њ а365

за М ихаила I који ћ е носити име Њ егово Величанство Михаило I К раљ и Господар Црне Г оре!...» («Глас Црногорца», број 91. Н еји код П ариза, Француска). Ова мисао ће наћи једну још драстичнију потврду у мислима једног оданог присталице Д раж е М ихаиловића и његовог ф ункционера током рата, који je као виш и држ авни чиновник, долазио у додир с угледним црногорским «зеленашима» између два рата, да би ми у једном од писама рекао и следеће: «Кад je после смрти краљ а Николе 1 марта 1921 г. једна црногорска избегличка депутација, састављена од Јована Пламенца, К раљ евог министра-претседника, М илутина Вучинића, Ива Радоњића, К рста Поповића, М илоша Вучинића и др., посетила кнеза Данила с апелом, да се прими црногорске круне, овај им je одговорио следећим речима: «Ja у уједињ ење Црне Горе и Србије верујем и оно je нераздвојиво. Пре ће се сруш ити Ловћен, него одвојити Црна Гора од Србије. Чин уједињ ењ а нико разбити не може. К руна коју h o ­ c h Александар и круна коју ж ели те да дате мени, иста j e круна, исти символ српског народа. Сместа се враћајте својим кућама, д а не бисте компромитовали кроз ову латинску земљ у прошлост Црне Горе, а ja ћу још данас писати А лександру, да вас путем опште амнестије помилује и ваш е издајничке потезе преда заб ораву...» К раљ А лександар се одазвао ж ељ и свога у јака и све зеленаш е помиловао. Међу амнестиранима налазио се и сам Иво Радоњић, коме je, поред осталих, кнез Данило упутио ове речи. Радоњ ић je писцу овог писма, а у присуству ђенерала Б л аж а Ђ укановића и Дра Сава Радовића, сам испричао овај свој последњи сусрет с кнезом Данилом, приликом једног нашег састанка на Цетињ у у марту 1941. године. Том приликом je Иво Радоњић додао и ово: ,Кад сам чуо ове речи престолонаследника Данила, одмах сам то Врзино коло зеленаш а напустио.. . ’ Међу амнестираним налазио се и потпуковник Ж и вко Бошковић, касније настањен у Чикагу, који je и поред многих понижења приређиваних му од стране југословенских власти, часно служио српској ствари, а у 1943 г. као командант једне четничке јединице изгубио ногу у борби против комуниста у Херцеговини. Иво Радоњић je касније постао претседником Цетињске општине, а током рата себе истакао најоданијим националистом, да би пред своју смрт 1945 био малтретиран од стране Б л аж а Јовановића, чак понижен улогом чистача цетињских улица. Пламенац je касније пензионисан у рангу амбасадора и остао лојалним грађанином Југославије; провео Други светски рат у Београду. да би се средином 1944 нашао у Црној Гори, у мисији коју му je поверио ђенерал Милан Недић, али je одмах после свог доласка у Црну Гору, на путу између Ријеке Црнојевића и Вир П азара био убијен од комун и с та...» 366

Ови моменти н алазе своју потврду у једној серији писама Андре Гавриловића из Париза, где се из писма од 18. децембра 1919. назире да je Михаило Гавриловић у споразуму с Миленком Веснићем осујетио састанак између краљ а Николе и регента Александра, који je тих дана боравио у Паризу. И за тога се рачунало на посредништво ђенерала Милоша Васића, али се од тога одустало, да би се аранж ирао састанак између војводе Ж и војина Мишића и Јована Пламенца, о чему Андра Гавриловић у писму «Свом драгом пријатељу», каж е: «Предложио сам састанак војводе Мишића и г. Пламенца. Радо су пристали; остало je да ja до краја то реалишем. Ишао сам и тамо и амо, и све je било добро. У недел>у 14. ов.м. састала су се та два господина; састанак je био пре подне, разговор je трајао сахат и по, а изврш ен je у моме стану. Свака je страна, разум е се, заступала своје гледипгге, али било je толико лепог и кавалирског такта и толико ист-оветних мисли и осећаја с обе стране, д а с у с е о в а д в а права Србина загрлили и братски изљубили на растанку! Г. Пламенац je одмах одмах послао на К ап опширан извеш тај, а г. М ишић je цело по подне тога дана провео код наследника-регента. Сутрадан пред подне походио сам г. Пламенца, а у подне г. Мишића. Обојица су били расположени. Г. Мипгић ми, поред осталог рече: ,Ово су људи с којима треба да радимо, а не с он им а... који срамоте и Црну Гору и С рбију!...» (Фотостати оригиналне кореспонденциј е н алазе се у поседу писца). И заиста, као по неком фатуму, изгледа, као да се та «срамота» приж ељ кивала од стране оних који су огласили краљ а Николу издајником. Овде наглаш авам да je велика ш тета што нисам у могућности (услед обима дела) да детаљно проанализирам тај солидни мали архив «кореспонденције» Андре Гавриловића, већ ће остати за неку од следећих свезака ове Енциклопедије. Отуда се враћам званичном делу документације, која je ту «срамоту» и условљавала. Неколико месеци пред избијањ ем Првог светског рата, британски отправник послова на Цетињу, Акерс Даглас, пише свом министру, сер Евдарду Греју, под бр. A. А. 10053/47/7 — Но. 6. Пов. — Цетиње 6. фебруара 1914. реферат, у коме се н алазе и ове мисли: «.. .Још од заврш етка Балканских ратова, постало je извесно, да je укљ учењ е Црне Горе у Србију питањ е момента. Верује се, да je код Црногораца сазрело уверење, да je Црна Гора недовољно материјално јака, да би се и даљ е могла да од рж ава на сопственим ногама, што се јављ а као нуж ан потстрек идеје за уједињењем. У сваком случају поборници ове идеје у Црној Гори су бројни. Питање предности, које би повлачило уједињење, са далеко моћнијом сестром-краљевином, претреса се врло често. Намеће се потреба реорганизације војске која се, мора се признати, у односу на захтеве 367

модерног рата, показала недовољно спремном, како у погледу материјалне опреме, тако и у погледу командовања. У току последњег рата то се показало врло јасно. Вероватно ће доћи до предлога, да се црногорска војска реорганизује, по угледу на србијанску, премда се овде виде руски инструктори. Питање царинске уније са Србијом, такође je предмет честих д и скуси ја... Сам краљ Н икола свестан je нужности, што теш ње сарадње са Србијом, и поред личне сујете и династичке осетљивости. Чињеница, да ове држ аве имају сада заједничку границу; све то утиче на развој предњих мисли. У сваком случају, било да се ради о новим Балканским савезима или споразумима, Црна Гора ће, бесумње, да следи политику Србије или бити на њеној страни. Међутим, како год се ствари развијале, једно je ипак јасно, да се питањем уједињ ењ а Црне Горе са Србијом, не треба интересовати као нечим посве неодложним. По свему изгледа, да ће Аустрија уложити све своје снаге, да се овом настојањ у супротстави, јер јој не иде у прилог овако проширење српског утицаја и и зл азак Србије на Јадран. Осим тога, по мишљењу мојег руског колеге, изгледа, да се Русија за сада неће интересовати овим питањем, јер јој изгледа неоствариво. У поверењу ми je рекао, да руска влада сматра, да би било немудро, Црну Гору занемарити. Њ ена садања политика уверава, да би je требало помоћи, тј. да би се што дуж е одрж ала на сопственим ногама, наиме, уколико je то могуће. У том случају би je требало материјално помоћи, да би се економски развила. Уједињење са Србијом би се могло остварити после смрти садањег К раљ а, иза које би се стање у Црној Гори и зм енило.. . (Британски званични документи о узроцима Првог светског рата, књ ига 10, стр. 493, докуменат 342. Немачко издање). Б ез обзира на личне сујете и династичке осетљивости, као и погледе «оутсајдера» на српски национални проблем, овде се види, као и из читаве серије докумената те ере, д а се нигде не говори о будућој улози наследника краљ а Црне Горе, већ наследника краљ а Србије. Ово je и последњи Црногорац сматрао као нешто природно. Ако би се ишло даље, могло би се констатовати да je у уједињ ењ у Срба, сваки члан династије ПетровићЊ егош показао више идеализма и разумеваљ а историјске нужности и националне потребе од свију оних Црногораца или осталих интересаната, којима je то уједињење требало да «повећ а број поданика» или оних, којима je то уједињ ењ е осмишљавало мотив борбе лротив Петровића. То се уствари видело одмах после изгласаног уједињења; организовања власти и подела улога у врховним установама. Међутим, свакако трагично по све нас, излучивањ е краља Николе из црногорског комплекса и импутирано му «издајство» као крајњ ег сретства декласирања једне личности и њеног мо368

ралног права на реч, редуцирало je до крајњ их граница висину карактера и дубину витеш ко-етичких погледа на српску националну проблематику код свих неимара Југославије без обзира с које се стране ово проматрало у односу на Црногорце. Црногорди су овим чином сишли са оног свог високог духовног пиједестала на који je требало посадити живог краљ а Николу и пред њим изразити у име Историје народну реч, којом се он не би лиш авао престола, већ се на њ посађује његов зет или унук, у интересу и по ж ељ и народа, чијим je интересима и сам краљ Никола верно служио. Он би тако скупа са својим државним амблемима добио оно место у српском Пантеону, на које je имао право да апелује као један од највећих Срба свију времена, да би тим било јавно признато, да je Црна Гора као држ ава испунила своју витеш ку мисију. To je била она духовна мисија која je стајала изнад национално-политичког мисионарства по својој моралној вредности. To je било и оно највиш е што je могла једна држ ава и з околности у којима се н алазила Црна Гора током векова да испуни. Црној Гори и није могла да припадне национално-политичка мисија у Српству јер она класична Црна Гора као група људи није прелазила два процента српског колектива. Отуда je она и једино могла да врш и своју моралномисионарску улогу, која je почела да преж ивљ ава кризу кад су се национално-политички моменти почели да претпостављају моралним. Тако се у том случају пошло наопаким путем, тј. требало се оно «гњездо соколова» растурити квалиф икујући га «осињим гњездом» и тако уништити. То се тако почело на почетку нашег века, наставило током ратова, а формулисано оддређеније између два рата, да би нашло свој епилог у комунистичком режиму, чија je врховна тенденца тотално морално уништење Црне Горе, којој треба одузети оно национално у њој, тј. доказати, да je њена борба током векова била неисправна, тј. шовинистичка. To je ствар нерасправљеног погледа, а не чињеница. Професор Слободан Јовановић разм атрајући то питање на почетку нашег века, каж е: «Уједињење српског народа претставља, може бити, компликованији проблем него уједињ ењ е ма ког другог народа. Срби су подељени на две државе, а на три вере; неослобођене њихове земље налазе се нешто под Аустријом, а нешто под Турском; ослобођавајући оне прве, имаћемо, између осталога, да рачунамо с хрватским сепаратистима и с црногорским партикуларизмом; ослобођавајући оне друге, имаћемо да рачунамо са шовинизмом бугарским и са мегаломанијом грчком. ., Ваљ а нам дакле имати на уму да нас у XX веку чекају исто тако велики, ако не још већи, напори као и v X IX веку». (С.К. Гласник, 4/1901, стр. 472/3). Ова, иако материјално сходна анализа ипак изазива сумњу, психолошки осмотрено, тј. да ослободилачка намера: илузије, установе и мере, према аутору, има да се узме као догма, пгго je 369

сасвим неисправно, јер морални значај ф ак та зависи од израженог мишљења о њсму. Тумачења у субјективној репродукцији активисте су сасвим нешто одвојено од тумачењ а у репродукцији пасивног посматрача или онога ко се актима матери« јално супротставља. J e ли ослободилачку акцију Србије и н>ене плодове примила Римокатоличка црква у јужнословенским земљ ама или ван њ их на исти начин како je то примила Православна ц рква у Србији или осталим српским покрајинама ван Србије? Ово исто важ и з а М услиманску верску заједницу на Б алкану. Јесу л и Х рвати и Словенци као народ, примили тај ф ак ат исто као и Срби? К ако се све то изразило на аренама политике у земљи, познато нам je. Ово je дошло отуда, што се у међународним односима мш иљења појављ ују духовним силама без обзира н а смер и смисао. Сама пропаганда идеје «братства» међу етничким групама Југославије, углавном Србима, Хрватима и Словенцима, откривала je оно најнесрећније у заједници, у којој су се групе познавале скоро слично калупу оног «познавањ а» западњ ака, Англо-Американаца, европских прилика, код којих je појам Србије и С ајберије истоветан или Београд л еж и негде у Чеш кој, а Праг, — Бог мили н ек’ зна! Доследно таквом интересовањ у за бурне зоне света, стоји и она кабинетског карактера, где се «научена» немачка историчарка труди да напиш е историју бугарског народа, али без познавањ а иједног светског јези к а осим матершег, а В угарску није ни видела осим оног што јој нуди глобус или каква географска карта, слично оном британском аристократи, који одбија да чита М аркса, али има амбицију да критикује марксизам. Но ту има далеко карактеристичнијих епизода, као што je следећа, коју сам пратио очима и свеш ћу 1939. године у граду Мостару. Један просечан грађанин Ш умадије нађе се у лету те године у Мостару, у пооети своме сину, који се у граду налазио на служби. Пошто сам био пријатељ с тим службеником, то сам се одмах нашао у пријатељ ству с његовим оцем, д а би после вечере наставили шетњу на главној улици града. К рећући се лаганим кораком, а разгледајући леп свет, нађосмо се иза леђа двојице врло елегантно обучених младих људи с испегланим фесовима на главама, чије црне ките помало вијаре на ветру. Разговарали су тихо, али се ипак могло чути оно што je најинтересантније за моменат, тј. да су говорили српским језиком и пријатним босанским акцентом. Овај Ш умадинац у народној ношњи, слуш ајући како ови тихо дискутују, а посматрајући њ ихову елеганцију и стаситост, додаде, обраћајући се мени: «Je ли бре, дете, где су ови Турци научили да овако лепо говоре срп ски ...» Б ез неке упадне реакције, а разум ерајући човека који долази из једне хомогене националне средине, одговорио сам му врло учтивим тоном: «Не, господине Саџаковићу, то нису Турци, већ Срби као и ми, али су им стари под притиском завојевача наметнули ислам. Они у овој земљи ж иве вековима; ж иве с 370

хриш ћанима и уче ш коле с нашом омладином, и . .. природна ствар у том разговору стигосмо до једне гостионе, да би у њој испили «по неку» и тако наставили разговор скоро до ујутро, којом су приликом претресане кости оних босанско-херцеговачких јунака, припадника ислама, али који су писали ћирилицом и често на местима имали у угловима својој одаја излож ене иконе крсне славе, као типичног карактеристикума Срба, тј. њихових п р е д а к а .. . К оментар овоме био je управо оно што се стално могло да чује у нашој земљи. «Е, мора, дете, да си много читао о тим стварима и лепо je с таквима разговарати ...» Овде, где се радило о човеку «из народа», може да се нађе безброј р азл о га за извињ ењ е. М сђутим нема извињ ења онде где се радило о љ удима који су репрезентовали д рж аву и њену мисију. М и смо у двадесетогодишњој пракси имали један далеко негативнији случај, тј. случај понаш ањ а држ авних чиновника родом из Србије у крајеви м а ван Србије. Зн ајући ме као изразитог С рбијанцофила, моји познаници у Бањ ој Луци, годинама су ми напомињ али, да je некадањ им царско-краљ евским беамтерима Беча, типа П и ја Л азаринија у Бањ ој Луци, или ђенерал а В ареш анина у С арајеву, било лакш е прићи него синовима демократије: бановима ђенералу М илосављевићу у Бањ ој Луци или В ељ и П оповићу у Сарајеву. Ма да се код ових констатација радило, мањ е више, о оним паланачким политичарима, који по традицији ж е л е д а реш авају држ авна питањ а «уз чашицу ракије», Србија je постала најслабијим пропагатором сопствене ствари од оног момента у коме се наш ла да бирократским путем учврш ћује своју позицију у новој држави. Закривањ е иза оног што je било познато, тј. да je србијанска интелигенција страдала за време рата, није ни најмањ е деловало убедљиво, јер да je у Србији остало свега пет способних пропагатора њене мисије, али не речима већ делом, њ их je требало поделити у две групе, и то тако, д а двојица иду у Ју ж н у Србију, а она тројица преко Саве и Дрине. У пракси je постављено обратно. Београд je постао «Елдорадо», а остали делови Југославије нека врста запуштене «колоније». М еђутим не би несрећа била ни у тој чињеници, већ се она и зр аж авал а у нечему другом, тј. што се није водило рачун а о квалитетим а оних који су лропагирали Србију и њ ену мисију ван Србије исто као ни о онима, који су Србију пропагирали својим радом из Београда. Овде ћу навести један пример из мога живота. У септембру 1923. године нађох се као студент у Београду. У њему беху тада центри окупљ ањ а Црногораца: хотел «Лондон» на углу К раљ а М илана и М илоша Великог и «Европа» у Босанској улици. Последњ и држ аш е Периш а Бабовић, врло озбиљан човек родом Ваеојевић. Одмах ме je тај свет привукао, тако да сам имао прилике да посматрам процес декадирањ а карактера. Једн а маса угледних и неугледних; дотераних и запуштених грађана Црне Горе, н аш ла се у Београду да регулише своје по371

лож аје у администрацији нове држ аве или своју потраж њ у од државе. У тој маси био je знатан број ранијих политичких присталица владе краљ а Николе. Но пошто сам у то време био прилично познат као народни гуслар, то сам својим ужим земљацима врло често отпевао понеку «из старих земана», кроз што сам се лично и упознао с многим од ових дотада непознатих људи. Ти су људи, скоро без изузетка траж или службу или пензију; «указ» или «заосталу плату». Међу њима било je и таквих, који су својом спољаш нашћу импресионирали, као што беше случај с неким економом краљ а Николе, чије име беше, колико се сећам, Мило Мартиновић. Сав je био у златним токама и долами, а иначе врло стасита појава. Нас je «млађе» врло често забављао приказивањем својих утисака из ранијих времена. Поред њега налазио се и неки мајор, ваљ да унапређен у емиграцији, Зваш е се Ананије Влаховић. Био je загриж ен сепаратиста и поред тога што je био «помилован». Нисмо могли никако да се нађемо с њима на истим трачницама, јер смо ми, млађи, које je одгајала југословенска политичка педагогија били занешени матицом «интегралног југословенства». М артиновић je био предмет подмуклог потсмеха, док je Влаховић био предмет за психолош ку анализу. У дугим разговорима током година, ja сам завршио ш колу и после добијене службе у «провинцији» напустио Београд, да би се после законског истека вратио да полажем практични испит. Хотел «Европа» je из неког разлога престао да буде састајалиште Црногораца, али су се преостали већ били преселили у хотел «Лондон». Тако сам после скоро десет година од првог сусрета с овим л>удима, ове затекао у истом хотелу «Лондону» на истим столицама онде где сам их нашао 1923. године, да би с истом пасијом и уж ивањ ем играли «Бришкулу» и «Ајнц», све у ишчекивањ у регулисањ а пензије. Н еки су у међувремену већ били помрли, док, колико ми се чини, један од ових je у ишчекивању регулисањ а својих принадлежности, дочекао бомбардовање Београда 6. априла 1941. године да би одмах после слома Југославије, у току 1941. траж ио од Мусолинијевог комесара Мацолинија, да му он регулиш е положај и принадлежности у окупираној Црној Гори, пошто je Југославији време од две деценије у ту сврху било сувише кратко. Ови трагични моменти су били врло често предмет анализе «Ошишаног јежа» или «Коприва». али ипак без одговора на питање: на коме леж и кривица за овакав поступак према грађанима једне земље? Пандан овој сличици у малом, стоји данас једна далеко страш нија по обиму у Сједињеним Америчким Државама. Да би се сиротиња направил а зависном од наклоности дневних политичара, црначке се масе диж у из ареала аграрног Југа и убацују у пределе индустријског Севера, да би се материјално одрж авале на рачун разних фондова за сиромашне грађане, тј. док се ови не оспособе за привређивање у индустрији, али у систему и темпу у коме се о372

вај елеменат не може да снађе, да би се тим мерама, на другој страни, повећала скала криминалитета до претећих размера, поред осталих моралних деликата. али све у корист оних «који воде државу». Али куда ли je воде? Нажалост, овакав систем администрирања објаш њава се захтевима политичке демократије, да би у српском случају, ова морала да буде ж ртвована у интересу државног јединства, тј. унапређења целине, али тачно у духу оне мисли коју сам изразио речима Николе П аш ића као заврш етак једног од последњих дијалога у «Пророчанству разочараног државника», који се обраћа Регенту следећим речима: «А план нови што Вас мами горих зала клице крије, Никад Ваш а вера неће, слити нови тим нације! Коб те мисли сруш иће нам, оно што je значајније: Углед Круне, веру у Вас, слободарски дух Србије!» («Геносиде», стр. 97). Неприј ате.тћска аустро-угарска администрација свотим методама успевала je у неговању аустрофилства, док je Србија колосално успевала у надувавањ у србијанцоЉобства, и то тачно у смислу оне мисли, потпуковника М ихаила Гардића, у Бањ ој Л уци, свакако под «гасом шл>ивовице» од које се није могао да отресе: «.. .Неко мора да ми накнади оно што сам изгубио за време рата. . .» Посебно je питање колико су објективно-субјективие околности кочиле оне позитивне стране Србије путем којих je постала Пијемонтом Балкана. Овде више нису у питањ у сухе чињенице, које имају да се упознају да би се разумеле, већ су у питањ у њихова тумачења. У питању je анализа иницијативних корака и метода њиховог трансформисања у реалност односа. Ту се треба вратити основној теми, да би се разумело оно што je изазвало реакције на чињенице о чијим се резултатима није размиш љало унапред, већ онда кад су се ове «чифтнуле». Ако се уједињ ењ е Црна Гора-Србија сматрало историјским императивом, јер их je сила као неимар Историје разјединила, онда je напионални интерес налагао траж ењ е срећнијег пута од познатог. Познати пут био je најнесрећнија могућа метода, — метода која je дала ф аталан резултат: владар издајник, а његова држ ава присаједињена «да не би умрла од гл ад и ...» или у најмању руку, да не би пала жртвом италијанских брига о «просперитету економских предузећа у Далмацији и Црној Г ори ...» У духу концепције стручњака за црногорску економију, Ђусепе Волпота, како je то изнео v свом приватном разговору с Миленком Веснићем SO. септембра 1920, чиме се, сходно његовом мишљењу, требало да реш и династичко питање у Црној Гори, тј. 373

плебисцитом... Разбијачима јединства дата су најубојнија оруђа било да се ради о домаћим елементима или страним. Накнадна малтерисања зграде нису јој ојачала структуру. Међутиц морални je пад изазвао најнегативније. Да би се Црна Гора спасла «србијанизирања», како каж у црногорски марксисти, требало je мобилисати комунисте за постављање што снаж није баријере између Србије и Црне Горе, да би се тим дао миг цепању Српства као реакцију на «братство» из 1918. To je условило онај партикуларизам, што je професор Јовановић назрео у елементима око себе, али не у самом себи, што je грешно, јер уколико званична Србија није знала за партикуларизам полазећи од себе; уколико га она као мисионар није неговала јавно и отворено, потстрекавала га je својим свесним или несвесним ставом, којим je она преношењем партијско-политичког шпекулантства са свог подручја у крајеве ван њега, сејала оно семе које je уродило плодом подметања. Није дух К арађорђа или Милоша; Гарашанина или Ђорђевића; Паш ића или Протића, дошао до и зраж аја после 1918, у Југославији, већ je врхунио карактер, а с њиме менталитет и методе цинцарско-масонско-ш пекулативне психологије, типа ђенерала М илојка Јанковића, који je «бранио часни крст од хришћана», али ипак у току двадесет година служ ењ а држ ави и народу, «спечалио» палату у Београду, чија je вредност прелазила његове укупне бруто приходе као чувара државног јединства. Међутим кад je то јединство требало «чином» бранити, онда je он у моменту кризе положио ђенералско звањ е пред клероманијаком усташом, Ф рањом Хочеваром, у Мостару, да бим у овај поиггедео ж ивот и био срећан што се могао да стави под заш титу окупатора, у чијој je заветрини очекивао и декретско постављење заменом Д раж е М ихаиловића у духу британске логике никоговића Черчила. Тако се добар део тог никоговлука пренео из земље у емиграцију, да би тровао српску наиионално -политичку атмосферу одређујући домете патриотским тенорима на бази и лузија о будућим улогама «кад будемо ш љ егли у ослобођену отаџбину», заборављ ајући да се емиграција може да афирмиш е само на један једини и искљ учиви начин: наметањем путем културне утакмице. Трење измећу Баба-Дудића и ХаџиТомића разбило je и лузије о Србији у Првој Југославији, да би се тек појавиле с новим чистијим лицем с Дражом као Србија која идеализира целину, али опет наж алост неспретно израж авано. Професор Јовановић je у свом академисању полазио с гледишта теорије, али га пракса није дезавуисала, ма да с нешто другачим поређајем и односом елемената, чега се он касније није желео да дотиче, јер му ни^е било стало до истине, која би, свакако, његове поставке разбила. Професор Јовановић je прешао преко суштине проблема. У чувањ у јединства држ аве као нагрлатији су се истакли његови декретовани чувари, који су га истовремено најлакш е нејавно 374

и разбијали. To je једно од места у међуратној ери Југославије, где cv се психолошки подударали разбијачки елементи Србије с онима ван Србије. Но док су једни радили као пиони ф актора међународног плана, они који су истински бранили «државну идеју Србијину» одбацивани су подједнако од приступа Србији, колико и од оних који су je мрзели, да би други у првима назрели своје душмане, јер су л>уди идентификујући антијугословенство с антисрбијанством, плански гурали званичну Србију у локални патриотизам, јер je Србија била на сметњи светској јавности још од ере њене средњевековне улоге, да би се у модерном добу појавио моћнији комплекс сметњи. Утолико je Србија била у незавиднијем полож ају после 1918. Отуда и није професор Јовановић другаче смео и могао да резимира осетл>ива питањ а из полож аја тајног саветника «одиозног монарха». Међутим, тим се проблемима није смоло прилазити идеалистички, јер су мишљења о проглаш авањ у Србије мисионаром ослобођења Б ал кан а била подједнако резултат идеалистичких погледа на ствари, колико и форма међусобних обрачуна моћних v трвењу око поделе плена. Колосалном моралном успеху Србије у току 19 и раним годинама 20 века траж ен je шанац, који неће коћи да прескочи. Тај ie нађен у Југославији. Н а том се шанцу уствари сломио дух Србије, који се никако није могао да снађе у новом стању, већ га je ово тотално разбило и то невероватно брзо, да би собом повукао и духове осталих делова Ју гославије. На питањ е у конкретном случају: како деструктивно и зашто брзо? могао би се дати одговор, да je уједињ ењ е Црне Горе и Србије био политички револуционаран акт, супротан психолошком стању свести, јер je код оптроумног света ф ам а о издаји краљ а Николе требало да послужи игри његовог занемаривања, чему je требала да помогне и већ изнеш ена концепција у Програму Црногорског одбора за Народно уједињ ењ е од 27. марта 1917. у Паризу, који je уствари као «анониман» предат јавности, док се међутим знало да су његови иницијатори потписници били чланови некадањег «Клуба» на Цетињу. Ту je био у питању династички проблем, који je био решив, али заш то није био решен, ми на то немамо одговора. «Издајом» краљ а Н иколе требало je да се покрије прирођена српска површност, да избегнем реч шепртл>анство. To je условило касније недаће, занемарујући традицију као ф акат, јер je сам ак т уједињ ењ а Срба био моћније израж ен кроз политичко-државни концепт званичне Србије него кроз политичку тактику према најосетљ ивијем делу српског колектива. То се све требало да прикрије циљем уједињ ењ а Црне Горе са Србијом, да би црногорска ж ртва убрзала уједињ ењ е осталих делова данаш њ е Југославије. Ово je, с друге стране гледано, било диктирано утицајима извана који су овим чином требали да буду отклоњени. Тако je после проглашења држ аве настала она психолошка реакција, која се одмах трансформирала у Црној Гори у онај крвави обрачун 375

племена и породица, који je подједнако био потпириван од стране оних који се нису мирили са таквим методама рада. И док се на једној страни разни западноевропски «стручњаци» за црногорско питање баве «прикупљањем података» о народном расположењ у по Црној Гори, што нас потсећа на ово ш етуцкањ е разних западних емисара по бурним зонама Африке и Азије, дотле југословенски политичари: Светозар Прибићевић, Јован Ђоновић, Иво Павићевић са пуковником Стојаном Поповићем и Драгутином М илутиновићем зам ерају власти, која се према Црној Гори, понаша сувише благо у мерама пацификације, јер им страхоте чињеница нису биле довољне, да je у Црној Гори током 1919-1920. било уништено више домова и срећа у име Уједињења него у овим борбама Црногораца и Турака у току последња два века. У духу те логике освету Срба над јединим Србином, војником од науке, ђенералом Ж ивком Павловићем, требало je да ублаж ава министар Мехмед Спахо, а две деценије касније, ђенерал Милојко Јанковић, живи у уверењ у да je «замена» симбола могућа пигмејима. У пгга су људи веровали ако су у овим моментима назирали нужност? Зар се и сам Слободан Јовановић није заносио веровањем и поред ретко богатог практичног искуства? Истина, овог значајног човека од науке на пољу српске политичко-ггравне историографије, характерисала je поред биофизиолошког снажна нота психолошког хермафродитизма, који се израж авао одређеније у његовој ж ељи да се не замери живима кроз његово тумачење улога мртвих, што му je сметало да на пољу критичког осматрања буде самокритичкији, и то управо онде где му je «конац требало дело да краси»? Нису ли из ових ттремиса злонамерни критичари «државне идеје Србијине» ову огласили балканским прусизмом? Нису ли, градећи н а овој идеји, «комунистичке идеолош ке писарице» идеју уједињ ењ а Срба идентификовали с теж њ ом «повећањ а броја поданика» К раљ евине Србије? З а р je могао Слободан Јовановић д а назре у крногорском картикуларизму Ахилову пету српског јединства? П артикуларизам je биолошка категорија, па тек онда интелектуалистичка, чији су деривати културно-социолошки и политичко-економски моменти, који у психолошким премисама могу да н ађу своје објашњење. Tv сам ф ак ат за себе и по себи далеко мањ е драж и од његовог тумачења. Метода уједињ ењ а Црне Горе и Србије, отворила je нове странице једне хронике, која би за историју борбе томе идеалу требало да буде сасвим излишном, јер све оно што je касније настало и траж ило своје објаигњење и решење, доптло je због тога што се томе послу није приступило ни часно ни поштено, а најмањ е јуначки. Уствари та je метода декласирала карактере свих активиста у том послу уколико се тиче активности по званичној дужности, јер док се Црна Гора бранила од инсинуација и одбијала Мефистове тактичке потезе, званична Србија je била приморана да бранн 376

оно што ce није смело да нађе у области проблема, јер да je акција била часнија у суштини, проблеми се не би ни појављ ивали, пошто би отпали разло?и томе. Уједињење Црне Горе и Србије скренуло je на себе паж њ у светске јавности, како пријатељске тако и непријатељске, како то каж у документа. Др Димитрије Вујовић у својој дпсертацији (Уједињење Црне Горе и Србије, Титоград 1962) поводом припрема за уједињ ен>е, каж е: «Тако су Јован Ђоновић и Тодор Божовић, 24. јула 1916. године, поднијели један огапиран план о начину уједињења, јер, како они каж у, .по опште српске интересе штетно je трпети одвојену Црну Гору од Србије, и да Црна Гора, као и све друге неослобођене покрајине, мора ући у састав компактне Велике Србије’. Због тога ,Уједињење’ — к аж у они даље — ,односно присаједињење без икаквих ограда — треба да буде изведено сутра, што раније, чим се даде могућност за т о .. . ’» (стр. 301). «Ускоро затим, 3 августа 1916, поднијела ie једна друга група Дрногораца П аш ићу свој план. У опширном писму, у коме се говори о раду на уједињ ењ у Црне Горе и Србије, предлаж у се мере које би требало предузети приликом ослобођења Црне Горе. Они каж у: «Иако je огромна већина народа у Црној Гори за идеју ујед и њ ењ а... било би опасно кад би краљ Никола или његови агенти успјели да у Црну Гору уђу пре него људи који су за уједињ ањ е. Србија треба ггредузети све мјере да први у Црну Гору уђу чланови једне нарочите организације, коју треба првенствено створити од Црногораца који се н алазе у српској војсци на фронту или у позадини’. ..» (стр. 302). Тако се дошло на идеју, да се као припремна мера за ствар уједињења има да образује: «.. .Једна народна револуционарна влада. која би, с помоћу употребљених досадаш њих црногорских поданика на страни и додатих Црногорапа официра и чиновника у Србији. организовала власти и припремила народ да у најпогоднијем моменту прогласи збацивање династије Петровића и сједињење Ц рнеГ оре и С рби је у једну компактну ц ел и н у ...» (стр. 302). Нека je част и слава свим патриотима, који падоше на пољима части за добро српског народа, али се ова метода из 1916. гоДине ни по чему не разли кује од оне из 1943, када су шумскч хајдуци збацили династију Карађорђевића, у чијем колу игра писац овог веома исцппног дела. Но он се служи речима једне болне историје, кад каж е: «На основи ових и сличних предлога, Пашић je још у марту 1917. године намјеравао да опреми једну посебиу експедицију за Црну Гору и сјеверну Албанију, која би била са377

стављена од Црногораца и Албанаца. Али се с овим није сагласила српска Врховна команда, na je ова комбинација отпала. И пак je српска влада и српска Врховна команда имала стално на уму проблем ослобоћења Црне Горе, гледајући на њега као на политички, а не војнички пр-облем. Због тога су још током септембра 1918. предузете потребне мјере да се уради све оно што треба у вези са Црном Гором и црногорским питањем. У том ц и љ у П аш и ћ је упутио следећу депешу: ,Не губите ни часа из вида да треба спремити што брже једно одељење добровољаца састављено од Црногораца, који су на нашем фронту и додати им једно одељење од Југословена те да продиру у Црну Гору и подижу народ, отерају слаба одељења Аустроугара, и прогласе сједињење Србије са Црном Гором и изаберу привремену управу. Треба предухитрити и Мталијане, који тако исто спремају се да vhv у Црну Гору, и у име кра.ља Николе узму управу над зем љ ом .. У вези с тим, Протић пиш е српском посланику v Париз следеће: Молим учините корак код Ф ранцуске владе да нам се према IJpHoi Гори и Албанији оставе што витле слободне руке и да нас у томе раду, који се више политички н-его вошички, генерал Депере што енергичније помаже: генерал Васић, који командуте експедицијом према Црној Гори, да зависи од наше врховне команде. Ф ранцуска влада je блргонаклоно глелала на све ове планове српске владе. Тако je на захтев српске владе, и на захтјев Врховног команданта савезничке војске, забранила краљ у Н иколи долазак у Црну Г о р у ... Упоредо с овим, предузете cv мјере да се Скадарским трупама што прије прикљ уче прногорски политичари, који су били за безусловно у јед и тБ ењ е са Србијом. Сам преетолонаследник А лександар нагласио је да код вотске која иде у Ц р ну Гору треба поставити једно цивилно лице као претставника српске владе, а к о је би од владе добило упутства о томе ш та треба радити када се ститне у Црну Гору. Српска влада je, на се.пниии од 2. октобра. одлучила да то лице буде Светозар Томић, ш еф црногорског одсјека у Министарству спол>них п ослова... 8. октобра 1918. Врховна команда je издала упутство за команданта Скапарсшга трупа, зп кога се виде основни задаци гготчињених му јединица. Цитираћемо дијелове који се односе на Ц рну Гору: 1) Задатак Скадарских трупа ie: в) Да пријатељским начином помоћу чланова Црногорског одбора и самих Црногораца, раде на сједињењу Србије и Цр-

неГоре, иницијативом и добром вољом самих становникаЦ рне Горе, без икакве пресије од стране наш их трупа. 2) Средства која се стављ ају команданту на расположење: в) Црногорскгг одбор од 5 чланова, којима ће следовати нови чланови из Главног одбора. . , г) Црногорски официри, чиновници и војници, који ће вам се послати из састава наш их армија. Они ће под руководством Црногорског одбора радити на војним и политичким питањима у Црној Г ори ... Извођење нове организације поверити Црногорцима те да стекну утисак да нисмо дошли да владамо Црном Гором већ да je уведемо у велику српску заједницу, којој je вековима наш народ т е ж и о ... Истога дана je Врховна команда упутила и директно наређење команди II југословенског пука за покрет према Скадру и Црној Г о ри ... Општинске власти да буду од угледних мештана, а овај цивилни саветник треба да ради што више са домаћим угледним људима, према којима бити паж љ ив и широкогруд. Цивилне саветнике одређивати у споразуму са Црногорским одбором. Али поред ових, постојала су и друга тајна наређењ а и инструкције, које су добили Св. Томић, Јанко Спасојевић, П. Косовић и други Прногорци. А сам командант Скадарских Tpvna пук. Драг. Мштутиновић (генерал Васић je одбио да прими команду Скадарских трупа) примио je сасвкм друге кнструкције. Он лично, у својим забелешкама, к аж е да га je пред одлазак на нову дужност примио регент Александар и рекао му: ,Вама je осигуран “ im генералски, јер сте то и раније заслуж или. При рад\' v Црној Гори немојте 6itTH мека срца, краљ у Николи треба забранити долазак у Црну Гору по сваку цену, па ма употребили и крајњ а средства’. ..» (ор. cif. стр. 302-306). Карактеристично je, да ова «тајна инетрукција» за пуковника М илутиновића издата од стране регента А лександра стоји у супротности са једном другом верзијом о ставу Регента према случају краљ а Николе, уколико се не би стало на гледиште да се и сам Регент побојавао популарности евога деде v очима Ју тословена. Ове «Забелеш ке генерала Драг. Милутиновића». које cv чуване у архиви Српске К раљ евске академије наука под бр. i 1441-43, према једној другој верзији доприкеле су његовом раном пензионисању, пошто je краљ А лександар био обавегттен да je М илутиновлћ истовр-емено кад и Ж и вко Павловић изгубио кондуите краљ а Александра. јер му се импутирало итурован>е с црнорукш ш а, што je било без основа. Поводом даљег развоја стварл и олноса, В гјовић излаж е: «Према добијеном наређењ у ол. Врховне команде, II југословенски пук ie 11. X. 1918. извритио покрет према Скадру 379

и Црној Гори. . . Али пошто су савезници одлучили да се посада у Скадру састоји од француских, италијанских и енглеских трупа, под командом једног фг>анцуског пуковника, то je српска Врховна команда 13. X. 1918. издала нарећење команди Скадарских трупа да у Скадар не ш аље II југ. пук, већ да тамо пошаље само једну чету, која ће служити као кадар за образовање устаничких чета и стајати под командом савезничких трупа у Скадру. Остатак трупа треба да се упути у Подгорицу, Цетиње и Котор. Тим наређењем je промијењен назив ових трупа у ,Јацранске трупе’. . . Као што смо видјели, II југословенски пук je кренуо из Пећи у правцу Цоне Горе 11. октобра 1918, а још 30. септембра комити и народ су разоруж али код Андријевице један непријатељски батаљон јачике око 800 бораца, те се тако наоружао Полимски батаљон Горњовасојевићке бригаде. Истог дана 30. IX. 1918. била je ослобођена и Андријевица, где je разоруж ано 700 непријатељ ских војника, na je тако био наоруж ан и Андријевачки батаљон Горњовасојевићке бригаде. Устаници су сјутрадан, тј. 1. октобра 1918, ослободили и Беране, гдје су разоруж али око 1.000 непријателЈСких војника. Захваљ ујући свему томе, за два дана je наоруж ана Горњовасојевићка и Доњовасојевићка бригада. Следећих дана су ослобођени Колашин. П лав и Гусиње. Тако су се дизали и наоруж авали нови батаљони Црногораца. У исто вријеме, у ослобођеним мјестима постављали су и власт. Ове чињенице je подвлачио у својим извеш тајима и командант Скадарских, односно Јадракски х трупа. Тако још у извеш тају од 11. X. 1918. каж е: ,Црногорски официри с устаничким четама нападају непријатељ ске колоне са евих страна који отступа од Скадра преко Даниловграда и Н икш ића’, и даље: ,Иначе, црногорски официри и војници свесрдно учествују у протјеривањ у непријатељ а’. Устаници су се обраћали за помоћ српским трупама. Тако кокандант југословенског одреда јав.ља још 11. X. 1918. д ам у се дивизијар Лакић Војводић обратио и траж ио помоћ у војсци и оружју» (стр. 307-308). Но сви ови потези политичког и патриотског карактера нису могли да измене оно што je било неминовно. То би Рило оно што леж и на душ и и савести претставника званичне Србије, којој су служ иле као подлога акције сугестије приватних лица типа Јована Ђоновића, Тодора Бож овића и њима сличнкх, који cv поред Андрије Радовића радилионо ш то с е н а зи в а «Е олеи здајом » с гледишта позитивног закона. Да су ови људи мо^ти да кграју улогу помоћника у ствари, без обзира на мотиве, може да се разуме. М еђутим не мож е се да објасни став претставиика ззаничне Србије, кад се знало да су у емиграиији владар Црне Горе и његова влада. Ми уствари при свему овоме не видимо кон380

такта међу владарима, чак ни међу владама. Видимо оно најпарадоксалније у политици, где чланови владе заклети владару на верност, овоме сугеришу да се одрекне престола. Заш то се није продубљавала бразда у том правцу, већ се уместо разговора с најнадлежнијима, у најмањ у руку у моралном смислу, спремају атентати на краљ а Николу, да би се тиме упростио проблем његове личности. Уствари оно што се није могло или хтело да сврши током рата, свршило се на заседањ у Велике народне скупштине у Подгорици, али то je имало посве локални значај, тј. прибављање легитимације с којом се оперисало као с изразом «народне воље». Ма да je у том изразу било довољно истине и часних намера, савезничке власти су иза кулиса тих радњи донеле друге одлуке. Те су одлуке биле и најф аталније, али врло реалне. Црна Гора je проглашена окупираним подручјим да би у тој окупацији учествовале француске, италијанске, енглеске, америчке и србијанске трупе. Да ли су ти моменти пруж али илузије краљ у Николи, да ће се моћи да врати у земљу, остаје неодоговорним питањем, јер уколико су француске власти биле против његовог повратка у земљу, ниједна савезничка влада, чак ни италијанска, није била за њ егов повратак у Црну Гору. Тако je Црна Гора као окупирано подручје била потчињена команди Источне савезничке војске, чије се седиште налази у Цариграду. У том смислу Деларош-Верне у својству претставника Ф ранцуске при влади Црне Горе у својим писмима од 16. октобра, затим 19. октобра и напослетку писмима од 22. и 31. октобра 1918. лод претњом затварањ а кредита влади краљ а Николе, захтева да он са својом владом има да остане у Паризу, ма да у писму од 22. октобра каж е, да се не ж ели да меша у унутраш њ е ствари Црне Горе («Le Governem ent francais n'entend nullement s'immiscer dans les affaires interieres ,d'un Etat a llie...»). Ову сугестију дипломатског претставника ојачава Пишон својим писмом од 4. новембра 1918, али у име влада Великих сила, да би већ у писму нагласио да je за команданта окупационих снага у Црној Гори одредио Ф ранш е Депереа, дајући при томе свом писму упућеном на адресу краљ а Николе извињавајући коментар («Ne negiigeront rien pour assurer dans Votre Royaume (Ie Montenegro) Ie maintien de l'o rd re ...»). Солидаришући ce c мишљењем својих званичних органа, Р ејмон Поенкаре, у свом писму од 24. новембра упућеном на адресу краљ а Николе санкционише окупацију Црне Горе оглаш авајући je привременом с циљем одржањ а реда у земљи уз поштовање правног система и постојећих законских установа («Еп се qui concerne les Iroupes trancaises appelees a occuper provisioirement Ie territoire de Votre Royaume, respectueuses des Institution etablies, eiles s'emploieront ä maintenir l’ordre en assistant de leur mieux les populations...). У овом смислу, да би, вероватно, ствар арондирао, савезнички Врховни савет, издаје у јануару 1919. године своју инструк381

цију према којој и Црна Гора има д а изаш аљ е свог делегата на Мировну конференцију, али се неће моћи да израде упуства за избор тог кандидата све док се стање, тј. политичка ситуација у Црној Гори не разбистри, што je другим речима изражено, Црна Гора била сведена на ранг окупираног дела ратне арене, али сада уместо непријатеља, окупатор се појавио савезник («Le Montenegro sera represente par un defegue, mais les regle concernant la designation de ce delegue ne seronf fixees qu’au moment oü la Situation politique de ce pays aura ete eclaircie ...» (Цитати узети из дела La Montenegro aevant La Soci6te des Nations, Rome 1920, Bibliotheque de la guerre, Paris). He y односу на црногорску самосталност, тј. политичку сувереност или у односу на личност њеног владара, већ у овим и сличним увредама, треба траж ити мотиве оном револту у Црној Гори, чија се акутност огледа у хронично оболелој ситуацији, чији се процес још увек обавља у оптици онога што се почело после смрти кнеза М ихаила, али још увек није завршило свој турнус чија се негативна својства демонстрирају у данашњем стању у Југославији. Црна Гора била je једини део кугле земаљске који je 1918. једну окупацију (непријатељску) заменио другом (савезничком) и то управо из разлога парвени-политике према њој, јер су у њеној судбини играли главне улоге неколико врло ниских карактера, ма да им je на челу сијала кокарда: «За Србију!» Овде ћу навести само два примера из те ере и то у моментима кад je у Црној Гори пламтео грађански рат. Један од ђенерала Краљ евине Југославије, Драгиша К овачевић (живео у Салцбургу, Аустрија, где je и умро), налазио се у тим данима у Бару, у својству команданта батаљона, чина мајора. У то време операциона зона најозлоглаш енијег хајд ука Црне Горе, Сава Распоповића, била je јадранска обала Бар-В ир Пазар. К ад се негде у Суторману Ковачевић суочио с Распоповићем, овај уместо д а пуца н а њ као «окупатсра», плта га: «Je ли, господине мајоре, да немаш мало дувана. . . ?», да би се после задовољења те потребе свако кренуо сзојим путем. Међутим кад je друга група, чини ми се она, којом je у Источној Херцеговини и западној Црној Гори командовао Мујо Баш овић, срела пратњу ђенерала Терзића у близини Невесиња, скинула je њега и његову пратњ у до «голе коже», да би се то место касније прозвало «Терзићев кланац». Овима нису сметали «окупатори», нити je акција била поведена против њих, већ против ђенерала Јан ка Вукотића, који се према обавештешима незадоволлш ка налазио на инспекционом путу као командант Босанске дивизијске области или командант армије. Но њ ему je била намењена смрт. Ове моменте треба осматрати психолошки ако се жели истина у ствари. Но као што су Савезници врло лоше познавали стање духсва у Црној Гори, исто тако су унионисте лош е разумели, ако су уопште хтели да разумеју, мотиве револта једног дела грађана Црне Горе, који су у душ ам а били за уједињење, али не 382

на начин којим му се приступило, тј. његовим предприпремама, да би логична последица духа припрема била окупација Црне Горе. Уствари сврха ооравка савезничких снага у Дрној Гори, није била оно чиме се излазило на јавност, јер се, мање више, све то није ни разумевало, већ се радило о стиш авању духова у периоду од П римирја у 1918. до Видовдана 1920, да би тиме биjio оснажено оно што се донело на Великој народној скупштини у Подгорици, што je уствари и било једино исправно решење, али чији егзекутори нису били никако моћан постаменат за једну тако важ н у алегорију као што je било уједињ ењ е Срба да би то уродило једним прилично кисело-слатким плодом, кроз ш та je Цриа Гора постала кеким чудним атракционим објектом, слично овим излетиш тима политичких експерата западне хемисфере у бурне зоне светске политике при чему се на сва уста тражи мир, али се интимно приж ељ кује рат да не би стала колеса машина, била редуцирана дивиденда и смањила запосленост моћних индустријских колектива, који су се у реш ењ у социјалног проблема наш ли на истим лествицама на којима су се налазили сви они савезнички команданти, групе, трупе, мисије и комисије за политичка и дипломатска питања, која су у ери Версаја интересовала претставнике западних сила, да би се баш у Црној Гори наш ла једна од болних тачака послератне Европе, али не важ нош ћу Црне Горе, већ кроз фарисејство неимара светског мира. Н а другој страни врцају реф ерати о Црној Гори слично онима који искачу испред пера разних западно-европских експерата за питањ а проблема Далеког и Блиског Истока, афричких република или јуж ноамеричких дворских револуција. Но док су се званичне власти Југославије понаш але сервилно према француским командантима, дотле су И талијани свим сретствима потпиривали побуне у Црној Гори и настојали да из својих резерви материјално помаж у побуњенике, а Британци с највише презира третирали локалне власти у Црној Гори, далеко грубље од понашања некадањ их ага и бегова широм Б ал к ана, да би на крају крајева почеле да се ређају разне инспекције и комисије, све у циљу реш ењ а односа по српској националној линији. Но пошто ниједна мисија или инспекција није уж ивала углед објективног посматрача ствари у Црној Гори, дотле je свака група ж елела да се информиш е за свој рачун «from the horse's mouth». O томе нам др Вујовић рефериш е: «Прва je овакав корак предузела америчка влада. Још у јануару 1919. америчка амбасада у Риму издала je налог капетану Џемсу Брусу, војном изасланику амбасаде, и Роланду Трију, личном секретару амбасадоровом, да отпутују у Црну Гору, испитају стање у овој земљи и о томе поднесу извеш тај, који ће се послати Вилсону. Они су провели у Црној Гори преко шест недјеља. Водили су разговоре са многим присталицама и противницима уједињења, па су послије тога поднијели извјеш тај у коме су кон383

статовали, да je Црна Гора насилно анектирана од стране Србије. Власти у Црној Гори су их оптуж ивале д а су виш е разговарали са противницима уједињ ењ а, ч ак и с онима који су били у шуми, него са присталицама уједињења. Врло je интересантна мисија грофа Салиса, енглеског посланика при Ватикану, а до капитулације Црне Горе посланика у Црној Гори. Сматрајући д а он познаје црногорске прилике, енглеска влада je одлучила да га пош аље у Црну Гору. Он je стигао на Цетиње 3. м аја 1919. г. Са њим je стигао и један амерички потпуковник. Овај амерички делегат се вратио из Црне Горе ускоро, крајем маја, и на једном састанку америчких делегата у П аризу реферисао о свом путу. Н а основи онога што je видио у Црној Гори, он je предложио да се уједињ ење Црне Горе са Србијом призна као једино могуће рјешење, с тим што би се Црној Гори гарантовала извјесна аутономија. Гроф Салис се задрж ао у Црној Гори неколико мјесеци. За то je вријеме обилазио Црну Гору и разговарао са многим људима, и то претеж но с онима који су били незадовољни постојећим стањем у Црној Гори. Врло je често посјећивао затворе и разговарао са затвореним побуњеницима. У Цетињ у je становао код ж ене једног тадаш њег министра у влади краљ а Николе и увијек се кретао у друш тву противника српске политике у Црној Гори, који су се око њега купили. Повјереник краљ евске владе за Црну Гору, Павићевић, у једном телеграму Београду, оптуж ује га д а није разговарао ни са једним угледним човеком и присталицом уједињ ењ а, већ стално ш урује с непријатељима уједињ ењ а. При свему томе он je био врло арогантан према постојећим властима. Тако je у Н икш ићу без одобрења одлазио у затвор. А када га je командант мјеста у Н икш ићу посјетио и понудио му своје информације, примио га je грубо и рекао му: ,Ваше информације најмањ е мене интересују; а Ваше власти зк а ју ко сам ja, гдје и због чега путујем, па се ж али те њима’. .. Гроф Салис je написао један опширан извеш тај о стању у Црној Гори. К ако изгледа, тај извеш тај није био повољан за српске власти и војску и за његове присталице у Црној Гори. Енглеска влада га због тога није никада публиковала. Знало се да тај извјеш тај постоји, па су посланици, присталице краљ а Николе, годинама постављали питање заш то се он не објави. Ч ак je у 1942. години један посланик поставио влади питање заш то тај извеш тај није прочитан. В лада je обећавала да ће извеш тај објавити, али то није никада учинила. Отезањ е са његовим објављивањем влада je правдала тврдњом да би то ш тетило многим извјеш тачима гроф а Салиса у Црној Гори. 384

Но иако необјављен, овај извеш тај грофа Салиса био je непријатност за српску политику, а пропаганда краљ а Николе и његове владе стално се позивала на њега, као потврду њ ених тврдњ и о сташу у Црној Гори» (стр. 387-389). Овде je Вујовић прескочио циљ. З а нас посматраче тих збивања после дуж е од пола века не претстављ а више актуелност практичног смисла, већ академског карактера. Ш тавише, садржај реф ерата грофа Салиса није важ ан, јер Салис исто као и његов реф ерат нису више били у стању да било ш та измене на ствари и поред евентуалне одбране интереса краљ а Николе, већ напротив, да докаж у, да je између мишљења лорда К ерзона у односу на краљ а Николу и Црну Гору, владала пуна коинциденција с мишљењем Винстона Ч ерчила у односу на Д раж у Михаиловића и Југославију у акутној ф ази три деценије касније. Колико je Черчил мислио да ће комунизам у Југославији бити гаранција њене конзистенције, демократије и личне слободе, толико je лорд К ерзон у односу на Црну Г-ору и њену улогу у Ју гославији, назрео исте моменте у пацификацији земл>е путем изашиљања црногорских претставника у југословенски парламенат, да би се тим доказало народу да je сувереи, тј. да његова «воља» одлучује његовом судбином. Но у томе свему се са~ кривало питање: да ли су Срби у стању да објасне основе и узроке свог страдања, и да ли je то резултат њих-овог занош ења туђом памећу или тр аж е популарност у непопуларности, слично случају Слободана Јовановића у последњем рату, да би кићењем перјем југословенеког декора сакривао српско лице пред британском анимозношћу према Србима као «русофилима»? Ти моменти захтевали би објашњење, али с истог стајалиш та. Вређање симбола je морална деградација њ ихових следбеника. «Црногорско питање» за себе, ош трије je дошло до и зраж аја кроз игнорисање краљ а Николе било као Врховног команданта Црногорске војске током рата или као К раљ а, чију je територију посео непријатељ, а он се нашао у туђини, него што je ово по себи претстављ ало неки значајан чинилац у међународним односима. У «Црногорском питању» су снаж није дошли до из~ раж аја морално-етички моменти него војно-стратегијски током рата, а у ф ази заврш етка рата снаж није се изразили политички него војнички. Поступак према краљ у Николи лишио je званичну Србију моралних обзира према званичној Црној Гори, јер се проблему уједињ ењ а Црне Горе и Србије приступило на ш атровачки начин, што je с правом изазивало реакцију оних који су о стварима другаче мислили. Н ајлош ији карактер Црногорца појавио се још од «Уставне завере», па даљ е до 1918. године као посредник између двеју српских држ ава као званичних фактора. Међутим према важности елиминисања краљ а Николе, сви су квалитети његових противника имали споредан значај у очима званичне Србије. Да би се то постигл-о, краљ Никола je био «отписан» у очима претставника званичне Србије чим 385

cy ce борбени елементи нашли на слободном тлу западних земаља и обала источног Средоземља. Црна Гора у војничком смислу није у емиграцији претставл>ала ништа, док je у политичком значила онолико колико се права и компетенција пруж ало оним Црногорцима, који су се укљ учили у војску Србије или били кооптирани у административне службе владе званичне Србије. Третирање краљ а Николе од стране савезничких влада и команди имало je више тактичко-политички карактер него програмски, јер се с њим као војничким фактором није рачунало. Ово je утолико интересантније јер су савезничке владе имале током рата своје дипломатске претставнике на двору краљ а Николе у емиграцији. К ако je реаговао краљ Никола на мере његовог игнорисања од стране званичне Србије и савезничког Војног савета приликом њ ихових саветовања по питањима војно-стратегијског карактера током рата и политичких комбинација после рата, остаје неодговореним питањем што се тиче првог дела времена боравка у туђини. Средина 1917. унела je извесне промене на које je краљ Никола почео озбшвније да реагује, jep je после стрељања Аписа и другова, став светске масонерије према влади Србије, Регенту и Николи Пашићу, био знатно измењен, а К рф ска декларација извела Папш ћа на брисан простор светског трвења о Балкан, што je у очима противника политичке концепције Николе Пашића, углавном претставника званичне Енглеске, значило увод у српску хегемонију на Балкану; Србија на себе примила једну теш ку хипотеку спуштањем на ниво оних који су јој на подал начин метанисали, да би регент Александар примио на себе једно тешко морално бреме инсинуиране одговорности према Апису и друговима. К олико je краљ Никола могао на том огњишту да прилива уље на ватру, остаје поприлично нејасним и поред већ, овде онде, израж ене реакције на «отворене карте» савезничке политике према званичној Црној Гори. Тако су отворене оптужбе конкурената отпочеле. Тим поводом «Српски Лист», који je излазио у Ж еневи, као орган независних Срба, у броју од 23. децембра 1917. под насловом «Србија и Црна Гора», каже: «По свршеном Балканском рату Црна Гора je била прва, која je Србији понудила тешње везе, унију. Паш ићу се то није свидело и ствар je одуговлачио и до ж ељ ене уније није дошло. Зашто? То ће само Пашић знати. Да пођемо даље. И сада, пошто смо избегли, Црна Гора je била прва, која je Србији понудила споразумни рад и што теш њ у везу. Србија, тј. Паш ићева влада на то није одговорила ништа, али ускоро затим објавила je К рф ску Декларацију, којом je Црна Гора толико игнорисана, да je потпуно анектована и без питања и саизвољења уш ла у оквир будуће заједнице. Питали су се сви, чак и Трумбић и Хинковић и сви редом, али Црна Гора не! 386

Али у почетку овога рата није било тако. К ада je Пашић својом неразумном политиком довео Србију у ћорсокак, и кад je стојао пред ултиматумом А-Угарске, заборавио je на све пакости, роварењ а и зулуме што их je чинио Црној Гори и обраћа се њој за савет 11. (24) јул а 1914. г., а она му одговара, да се п и таР у си ја за савет, додајући: ,У сваком случају, Ц. Гори je и сада, као и вазда, зло и добро заједно са Србијом. Њ ена судбина и наша je ’. Одмах иза тога Пашић опет пита, да ли Србија може рачунати на братску и неограничену помоћ, а Црна Гора му најављ ује своју потпуну готовост. И у току рата та готовост Црне Горе увек се испољавала. Србија je потпуно располагала Црном Гором све до потоњих дана, до катастрофе. Према томе они исти који су проузроковали пропаст Србије, проузроковали су и пропаст Црне Горе. Наши упропаститељи су исти». Аналитичар ових односа у следећем броју исте публикације (30. децембра 1917), с нешто више патетике наглаш ава: «.. .Да je Црна Гора уствари онаква како су je они и раније и сада приказивали, заједно с њеним владаром, нити би било српских војника на солунском фронту, нити расутих Срба из Србије, тих остатака од остатака, него би се о Србима из Србије говорило као о народу који je некад б и о ... П овлачећи се према Јадранском мору, гро српске војске и избеглице прешао je у Црну Гору, одмарајући се у њој после силних мука, страдања и ш трапаца. З а то време црногорској војсци наређено je, да брани отступницу и омогући братској српској војсци повлачењ е у реду. Црна Гора je тај свој братски зад атак савесно до краја извела, о чему постоји и најкомпетентније признањ е Србије. Па кад та непобитна чињенида постоји, откуда сада одједном, да се Црна Гора оглаш ава за издајицу, и да се као таква од стране службене Србије и њ ених органа третира? ...» 4. Коме издајство може да чини част? После примања к знањ у извеш таја грофа Салиса, а сумњајући да ће се у Југославији провести политичке мере, које би гарантовале солидност Југославије, Британска влада je одлучила да у предвечерје избора за Конституанту, а у жел>и да помогне решењу «Црногорског питања», изаш аљ е као посматраче избора, свога дипломату — историчара, универзитетског професора Харолда Темперлија, да овај извиди ствар на лицу места, јер су Британци у извеш тајима генерала Ф ранш е Депереа назрели сувише симпатија за «српску ствар», а затим упутили поред Темперлија дипломату Б рајса, да сам посматра ток избора, са чиме je углед Југославије пао веома ниско у очима Британаца и поред уверавањ а званичних фактора, да су западњ аци склони 387

новој држ ави, а тим мерама осујетили уплитање непријатељ а у југословенске ствари. Уствари брзоплетство неимара Југославије овој je затворило кредите, при чему je случај краљ а Николе био само један додатак зачину. И мпутирање издајства краљ у Николи и његово извлачењ е из црногорског комплекса, да би се «спасао» образ народу, деловало je веома негативно у локалном смислу, али je у том сукобу сва остала антидрж авна и антисрпска спрега наш ла сочну храну, али не из љубави према истини, већ из егоистичких побуда, што je прилично декласирало Србе и Србију у очима светске јавности, да би онима који су акламирали овакво стање уста била зачепљ ена «дукатима», уносним положајима или одбацивањем оних с којима се није могло да «тргује». Тако се власт почела да понаша према појединим покрајинама слично понаш ањ у каквог нахијског кнеза према појединим селима и сеоским старешинама своје кнежине. Тиме се увело у онај пад Црногораца, који се на једној страни демонстрирао у упорном доказивањ у лојалности новом стању, које je ишло паралелно хонорару који je та «лојалност» повлачила за собом, да би на другој страни, реакција била и зраж ена у самонегирању српског карактера Црне Горе, што je постепено уводило у данаш њ е стање у земљи, како то са својом солидношћу лепо анализира Димитрије В. Љ отић у својим сећањима, кад каж е: «Црна Гора je заиста без услова приш ла уједињењу. То су изврш или омладинци црногорски по цени л>уте међубратске борбе. То није никад достојно цењено и оцењено. Заборављено je да je Црна Гора била мала, али потпуно суверена К раљевина, чија je династија имала великог корена у народу. Све je то брутално пресечено и бачено заиста без ж аљ ењ а на Олтар народног уједињења. Али ако ми неко учини поклон, па не траж и хвала, није лепо од мене да му хвала не кажем. У овом случају je тако било. Недовољан број гласова црногорских није могао, у лартизанско-парламентарним обзирима, да буде довољно мерило за друкчији однос држ аве према Црној Гори и Црногорцима... Црна Гора je улож ила у своју држ аву не само своју пуну, ничим неограничену самосталност, она je уносила, да je имала коме, још добро сачувани општи дух јунаш тва и чојства, чуван и њеним брдима у својој честитости, који je требало да буде прихваћен оберучке, отуда распростиран као из резорвоара, по целој земљи, ради обнове духа народног тамо где je окрњен, истрошен или ослабљен утицајем туђинским сулротним основама народног духа. Место тога цела д рж ава je знала Црну Гору и Црногорце само по црногорском ,надзиравањ у’ и црногорским пензијама» (Из мог живота, Минхен 1952, стр. 45). Ово je било управо оно што дух Црногораца није смео да допусти да je био свестан свог пада. Тај црногорски дух се ствар388

но повео за психологијом скоројевића и оних чији je дух »окрњен, истрошен или ослабљен», како то каж е ЈБотић. Овоме je требало додати да je Пона Гора била још позната и по «издајc tb v » краљ а Николе. П а то ie било само неговање оне друге стране којом je тај декадентни дух требало пропагирати уместо витешког — црногорског. Ово je, међутим имало још једну страшну последицу, далеко потреснију. Легенда каж е да je етара краљица Милена, уместо јутарњ е молитве за срећу и напредак своје породице, своје крви, сваког јутра упућивала на адресу тада владајућег Крал>а Југославије клетве и проклетства, као једину задовољштину за страшно разочарењ е после свију идеализирања и среће у HOBOi великој отаџбини. чији се сан претвопио у ж уч издајства и изгнанства. а као кг>а^њу консеквентлу просјачење широм Европе. Ма ла молерне науке ратују против сујеверја, ипак се теш ко може остати индиферентним ако се клетвама уместо благослова осамљени облаћа ономе који je позван да му пруж и руку. Изгледа, да и повед свог одрицања есћеката клетве, од њ их ипак нешто ocTaie. Ham религиозни примитивац каже: теш ко је с Богом ратовати! И заиста у тој мисли. поред мистичних примеса, K oinx ce cyieBepHM не може да ослободи, има и нечег матероталног што ie оплавдава. To cv током векова искуства љ уди верификовала, макар им основе биле и «случајне». И ије досад познат ни један владар у исторш и света који je дослелније и свесније сшлим ппимером доказивао више оданости српској нанионалној ствапи него што je то био случај са краљем Николом. На другој страни ниједан владар у историји није био у толиком размеру предмет ж учне коитике и понижењ а у немоћи, као што je то био његов случај. На трећој страни, никада у историји света r a ie једна славом овечана ттрошлост народа наш ла толико низак крај, као што je то био случај са историјом династије Петровића и самом њиховом државом. Н икада у историји није једна династија показивала толико високог конструктивног смисла за велике потезе хао што je био случај са династијом Петровић-Њ егош, а ла се то у једном моменту све бапи у духовну каљугу, да би се у том калу угушио и вековни сан те династије: ослобођење Срба и њихово ујелињење. К арактеристично ie, да се у разм атрањ у тог читавог комплекса још увек не појави тумач проблема осматраних с психолошке стране, већ cv се љ^птл налепили на његове и сторт‘ско-политичке стлуге, да би се тако деиенијама ваљ али у истом блату, веповатно услед неспособности да се џилитну v више регије, где би наитли «више светла» у духу оне Гетеове или оне Њ егошеве: ко на брдо ак ’ и мало стоји, више види но они под брдом!... По свему изгледа да се то «стајање под брдом» узима као начело у овом случа1у, чему иде у прилог чак и оно произвољно објашњење случаја самоубиства бригадира Б л аж а Бошковића, у ш та се, сасвим супротно стању ствари, мешало име краљ а Николе, као не389

ке врсте измишљеног виновника ове трагедије, због чега je добрим делом у психологији племена Бјелопавлића, коме je по роду припадао бригадир Блаж о, сазрело управо оно што je одлучило судбином уједињења, јер су Бјелопавлићи, подједнако из личних колико из начелно патриотских разлога, провели ид еју уједињења, одбацивши краљ а Николу, чији се квасац зачео управо у данима слома црногорске одбране, кад су се на самом Даниловом граду, К раљ и Бјелопавлићи растали с претњама, да ће се један другим да освете: К раљ њима чак и за убиство његовог стрица, кнеза Данила, кад се буде вратио «после рата», да би на ту претњу добио одговор: да он више никада неће бити краљ у Црној Гори! Тако су се растали, да се више никада не састану, али да би Бјелопавлићи остали у уверењу, да je краљ Никола био крив за смрт њиховог братственика, ма да истина леж и у другоме: више га je ценио него сопствене синове, којима чак, ма да кнеж евима и принчевима, теш ка срца поверавао виш у команду. 5. Краљ Никола као патриота

К ад je, међутим, 1912. године, Балкански савез најавио крај владавине П адиш аха на Балкану, западни дипломате су били забезекнути одлуком краљ а Николе, да се он баш нађе ггови да објави рат Турској. Аустријска дипломатија пред рат 1914, а у данима српског националног искушења, била je изненађена држ ањ ем краљ а Николе, који je са својом државом био једини владар света јавно на страни Србије, против које je тада гракнула читава Европа, сматрајући je кривцем за Сарајевски атентат. Значи, да je краљ Никола био једини владар који je разумео смисао атентата. М еђутим кад je бечки посланик на Цетињ у сазнао, да се један од завереника, Мухамед Мехмедбашић, илегално склонио у Црној Гори и одмах предузео мере да га се домогне као аустријског поданика, претседник Црногорске владе, Јанко Вукотић, на К раљ ев захтев, ш аље помоћ у висини од сто перпера М ухамеду Мехмедбашићу, кош се налазио у карантинском затвору у Никшићу. Стриц Јан ка Вукотића, војвода Стево Вукотић, као управитељ Обласне управе (полииијски преЉект) у Н и к ти ћ у , разумевш и овакво држ ањ е црногорског Поетседника владе и смисао трагаљ а аустријске полиције за Мехмедбашићем, овоме омогућава бекство, да би могао да обавести Министра унутраш њ их послова, Саву Вулетића, да je «Мехмедбашић побегао бе зтрага». На ово je, веле, ггоесИект Цетиња, Ђ уза Ђурашковић, лошапнуо на ухо министру Спол^них послова, кад ie овај изразио боигу због случаја Мехмедбаитића: «Пошаљи т.ту ф иш ек као одговор!» Заиста чудна ратничка психолотдаа! Зар се ова витетака дела Morv да одвоје од ж ељ е и интимких миели краљ а Николе у том добу? Ма да се «старом лиспу» није могло да подметне никакво антисрпско мешетарење ни пре ни током рата, његов узвик у у390

самљености: «Ex! Да ми се К сенија мушко п о тр еф и л а... !», објаш њ ава сву неодређеност карактера његове околине у данима кризе и искуш ења. Међутим да je стари племић, могао да сопственим очима прати, оно разметањ е хистерика, који су у свом махнитању, крвавом тољагом прогонили и његову сенку, да би тај, ни најмањ е ритерски гест оглашених витезова, наш ао свој витешки крај у мотивацијама Велике народне скупштине у Подгорици, којом je изгласано уједињ ењ е Срба било много мање на срцу него освета над краљ ем Николом, онда би се са сигурношhy могао да прими, не као легенда, већ као трагична истина, онај његов самртни уздах: «Не ж алим што умирем, но ж алим што ће послије моје смрти свијет виђети, ко су Ц рногорци__■> Да ли се то заиста обистинило после његове смрти или не, ствар je нагађања. М еђутим није спорно оно, око чега се модерна наука стално врти, а то je, да се са људском природом у политици не сме да рачуна као с позитивним фактором: да економски услови не утичу на формирањ е карактера и менталитета владајућих домова, већ се формирањ е врлина једног народа не може да одели од врлина владајућег елемента. Следствено, не треба Црногорце сматрати никаквим вишим бићима имуним насупрот драж и искуш ења, већ људима код којих je челична дисциплина примерима и зазвала страхопоштовање, при чему се током искушења векова, владајућа кућа Петровић-Њ егош изразила моћним примером расних својстава рођених династа, кроз које je до крајњ их консеквенци, проговорио упорни дух Херцег-Босне, која je Прној Гори, у моменту сумрака националног зам аха српског народа, поклонила ову династију, да би се у тој смени улога у једној породици, мењале и династије на српском престолу, како je то схватио и сам краљ Никола. Изгледа, да je ритерски дух Црногораца зрачио својим сјајем донде, док je у примеру куће Петровића налазио свог водића. Чим je тај водић пао, њ ихов дух je почео да лута и да у траж ењ у свог идеала нестане. То нестајање постало je видљивим у моменту када je сам краљ Никола увидео, да je немоћан, — немоћан пред својом старошћу и новим околностима, тј. у ситуацији којој сеон н и јев и ш ем о гао да наметне као личност. Без обзира на материјалну страну, ако се народна историја сме да схвати као политика, која у људском духу налази своју еманацију, изгледа веома чудно, да се нико од тадањ их јуначких Црногораца не нађе, да у духу толико луксузно осветљаване легенде о самопрегорењу, ритерски подупре предлог, тј. илузију старог К раљ а, који се у свом луцидно-старачком сањарењ у посвећиваше идеји једног новог Царевог Лаза, у ж ељ и да ту даде последњи отпор алудирајући на друго Косово, као услов своје бесмртности, која га je читавог ж ивота опсењивала, и тако му се ту последњи пут у његовом животу осмехнула, да би све уши око њега биле глухе за ту илузију. Иронија судбине хтела je управо оно што je закочило духовни полет, ритерски 391

занос и веру Црногораца. «Није у традицнји моје куће да се бјежи. Хоћу да погинем овдје међу Црногорцима, бранећи отаџбину. . биле су К раљ еве речи приликом одбијања В ладиногпредлога за евакуацију поднешеног краљ у Николи крајем децембра 1915. године. Заш то га нико у том потезу не следи? Историја нам не нуди јасан прт!каз односа између владе сердара Јан к а Вукотића и даљ их планова у вези с евакуацијом. Но треба поставити питање, да ли je краљ Никола могао да има своји х планова у диспозицији еа својом војском? Између њега и његове војске постојао ie начелнкх штаба Врховне команце, према коме je краљ Никола био не^оћан. Он ie уствари и био немоћан обзиром на своје године. Тако je влада сердара Јан ка В укотића дала оставку, а заменила je влада ЈТазара М ијуш ковића, која je приморала К раљ а на изгнанство. To je био заиста први случај у ж ивоту краљ а Николе где се он није могао да одупре «народној вољи», тј. претставницима народа. Тако je уместо траж ењ а Л азара и Милоша, нова Влада својим ултиматумом К раљ у овоме наметнула своју вољу. Сви чланови те Владе претпоставили су ону другу еолуцију, тј. да се К раљ пркмора да «побегне», а они да чекају долазак завоЈевачке војске (са изузетком Претседника влале Л азара Мијушковића). Татсо je превага дата другој страни. Њ им а као ратним заробљеницима, после ослобођења, част ¥е бити рехабилитована. Тако ће они доћи у ситуацију да суде К раљ у што je «издао», уместо да он њима суди што су га изневерили. Чудна коиниидентЈИта између два историјска акта у разм аку од тридесет година! Но у сваком случају, чуднија логика «модерних», који субјективно прагматички прилазе овим моментима у циљ у објашњења. 14. јануара 1858. године италијански патриота-револуционар, Феличе Орсини, рањава стопедесет, а убија десет невиних људи, тражећк главу Наполеона III, да би над њим искалио свој бес зато што Наполеон III, одуговлачи своју акцију да ослободи Италију аустријског јарма, тј. да испуни дато обећање Орсинију и друговима још од гсашле. Орсини није хтео да зна ла се Наполеон носио својим домаћим проблемима. Мећутим ни сам Наполеон није знао да he биткоп ка СолАерину и Маћенти заиста створити једног дана ону Италију, која ће свим силама касније настојати да сруши Француску. Јо*н мање je знао, да ће у Селану Француска да искупи CBoiim понижењем славу коју је Наполеон донео К авуру и К арлу Алберту, односно њиховим наследницима. Милошевим наследницимг се замера што нису одмах тргли сабљом по с р п с к и м односно југословенски?*: непријател^има, да ослободе своју подјармљену браћу, а велики идеалиста. Ш тросматер, пребацује свим Обреновићииа .ча неодлучности. К а к в а заблула! Противници династије иду толико далеко, да се радуiy слому народних захтева, да би се овим смањио углед династије. Идеалисти вичу на сва уста краљ у М илану: да не иде нп 392

Бугарску већ на Турску! Међутим не питају се, са чиме на Турску?! To ie била према идеалистима и социјалистима издаја народних интереса. Та бтг «излат?.» била исто тако наглаш ена и 1913. године, да није уследила победа на Брегалници. Нико од српских патрота ггоеле дс^тгенс побеле на Брегалници, није ни помишљао на рехабилитагш ју краљ а Милана, већ на заш титу српских интереса: «За Сливкицу — Брегалница!» Заш то у једном случају осуђивање, а v другом похвале и овације? Пијемонтски краљ Виктор Емануило обећава и даје своју малолетну кћер једном старом француском принцу, да би тиме зздобио љубав цара Наполеона за италијанску националну ствар. То се сматрало у јавности државничким потезом. Међутим кад кнез Никола даје даје своју кћер будућем краљ у и цару Рима и Абисиније, онда светска јавност израж ава сумњу, да Црна Гора не би тиме постала италијански диум v освајачким намерама према Блиском Истоку. У том смислу, али тоном крајњ е снисходљивости, Саво Ђураш ковић, у свом већ цитираном делу, анализирајући те моменте, наслањ а се пак на низ негативних оцена, поводом удаје принцезе Јелене за италијанског наследника престола, да би као по чуду евопирао мисли само оних аутора, који су се појавили са сво^им коментарима, две деценије после закљ учењ а брака Јелена-Емануело, али парадоксално, само на оне који су објављивани у ери «обелодањивања» у светској штампи мистерија «Тајног уговора» Црна Гооа-Аустрија, што већ унапред указује на тенденцу, чија «објективност» сама себе декларише, како то произлази из мисли режисера, а према Ђ ураткови ћеви м цитирањима: «Објављујући заручењ е свога сина, неапуљског принца, са црногорском принцезом, Јелеко-.i Иетровић, италијавски краљ Умберто рекао je тада, да je тај догађај синоним: liberazione ed indipendenza, — ослобођење и независност. Он je требао то да значк. Он је међутим значио д р у го ... То заручењ е уствари претстављ ало je дупло окно оног великог моста, преко кога италијакски империјализам почео бјеше да продире ка Леванту. И Ф ранћеско Криспи био je у томе нешто искренији од свога краљ а кад ie рекао, да заручењ е С азоја-Петровић значи: узети једну принцезу од добре куће, која неће имати уплива на ствари у Италији, а у случају рата на истоку «Avere un punto d' appoggio ne!!a penlsola balcanica». — имати ослонац неки на Балканском полуострву. (Francesco Crisppi, Quertioni Internazionali, Milano 1913). Истина једна коју доиније, Ф ранцуз, Ж . Олно констатује овако: «Преко Црне Горе И талија je дијелом створила себи пролаз за Албанију. Помоћу еаобраћајних предузећа које потпом."же, она приводи тако крају своје економско и тргозинско 393

продирање. (Ј. Aulneau. La oolitique orientale de l'ltalie et Io maintien de la Triplice, Paris 1913). Италијански капитали добили cv тако прву хипотеку на наиионалном земљиш ту прногорском. И друштво Societa di Antivari, које експлоатише v последње вријеме једну радио станитн/ на уласку v барској лупи . барску луку, ж елезничку пругу Еар-Вир Пазар, пловидбу на Скадарском језеру и током Бојане, као и монопол дувана, дошло ie на мјесто енглеског друштва Anglo Monteneqrin Trading Co., Ltd. . . . П олитика једна коју je Господар искључиво спровађао, а која je доцније наш ла своје непристрасно тумачење v овим редовима једног страног писца: «Не заборавимо пак с друге стране љубазност црногорског монарха и његова кокетирањ а са сваким од својих моћних сусједа. Јавно новчано награђен од Абдул Хамида, а по гдје кад одрж авајући пријатељске односе с Аустријом, протежиран од И талије и P v c iiie ... принц један који je безазорно знао обављати све мариЉ стлуке најзапрепаш ћујућих ветрењача». (Ravmond Recouly, Revue Politique et Parlamentaire, 9-VI, Paris 1913, s. 24-27). В елика je ш тета што Саво Ђ ураш ковић није причекао неколико година с издавањем свога дела, јер га је могао да комплетира новим мислима Р е 1Монда Рекулија, које ie средио у свом делу «La Troisieme Reoubliaue», али не више као «истинољубац» из 1913, већ као плаћеник М инистарства иностраних дела К раљевине Југославије у ери шестојануарског режима, да би v том својству узео на анализу мотиве краљ а Николе код уласка у Балкански рат, на ш та га je. према овом угледном публиписти, у рат увукла ш пекулапија берзанског карактера, тј. да би на Париској берзи дошао до девиза «Jouer a !a baisse» због ф л уктуације курсева у мокенту објаве рата Отоманској Турској, и тако овај памфлетиста указао на те моменте на деиенију и по, после његове израж ене бриге, за судбину економије Црне Гоое и Албаније, због тога u i t o ову иеће користити Британци, већ Италитани, према чему би изгледало да брачна веза међу ексгглоататорима не изазива бригу као што je случај онде где се ради о експлоатисаним. Међутим хонорар je леж ао у основи ових РекулијеЕ их мисли, јер je Порту и поред слутње само избијање Балканског рата нашло неприпремљену. Мећутим према мислима Рејмонда Поенкареа, као најодговорнијег ф актора у светској политици те ере, испало ie. ла je краљ Никола с Црноготшима спаоао углед Балканског Савеза. и то управо нч оном месту које ie сам Савез и осмишљало. У својим забелехпкама, П сенкаре каж е о токе следеће: «Да би се избегао судар изме^у Аустрије и Русије, ч извесно истакла теднодушност е в р о п с к о г ш ш љ е а а . указали смо на нужност апела на Балканске држ аве да C T n it i a i v cBoie пухове. Нажалост, истог дана кад су Аустрија и Русија требале 394

да иступе са својим апелима као тумачи европског мишљења. Црна Гора je објавила рат Турској. Тако су се Велике силе нашле пред новим залатком. Кад нису уепеле да спасу мир улож иле су напоре да рат локализују и да му убрзају окончење. ..» (Foreign Affairs, O d . 1925; In Quest of Truth and Justice. Chicago, III., 1928, p. 246). К ако je To окончање изгледало, види ce из речи То?лаза Титонија, италијанског амбасадора у П аризу за време Балканских ратова, који 22. јуна 1916. године, у својству италијанског Министра спољних постова, каж е: «Све што јеА у стри ја ж елела да постигне као плод д в а Б а л канска рата, постигла je уз подршку Великих сила. Тако je створена Албанија на захтев Аустрије, да би јој сама одредила владара. Црна Гора je била присиљена да напусти Скадар, а Србија приморана да одустане од захтева изласка на Јадран. Напослетку повлачење границе између Албаније, на једној, и Србије и Грчке, на другој страни, извршено je по диктату А у стри је...» (Иста свеска и страна). Истина, Титони je указао на ову неправедност Аустрије у моменту кад се његовој отаџбини било ставило у изглед да ће да наследи Аустрију у истом обиму и са истим гаранцијама. «Тако je Амбасадорска конференција у Лондону, v мају 1913, приредила треће понижење Русији v њеној балканској политкци, поред понижења из 1878. и 1908», —■каж е Поенкаре (иста свеска, стр. 247). Из логике скоројевића и јеф тиних плаћеника, родила се мисао слична Орсинију, али свакако не по јунаш тву, већ по кук авичлуку, који бежи од истине. У том духу пре скоро седам деценија, из бојазни, да ће краљ Никола престати да мисли национално, тј. да ће га обећања душмана занети, а ж ивећи у вери да je «бомбашка афера» Николина ујдурма, позкати мостарски идеалиста, Алекса Ш антић, пева на адресу Николину: «.. .Песниче кнеж е, лаку н о ћ ...». И овај je v својој наивности могао да помисли, да кнез Никола није знао ш та je радио. Но из те логике родила се једна далеко трагичнија мисао, тј. да je трагедија краљ а Николе као човека постала весником духовне декаденце Српства, чему je дао најречитији коментар владика Николај Велимировић, речима «Да није било Мојковца, не би било Солуна!» Да, али Историја није ф акат, већ ту м ач еае низа ф аката, узајамно условљеких. Не може се примити прикиип, према коме «конац дело краси» другаче, већ онако како се постављату основе дела. Историја краљ а Николе v К раљ евини Југославији наиионална je срамота Српства. З ар политички шегрти југословенских паланки: скобови наш их балканских «велеградова»; лисичија интелигонција чланова круж ока по подземљу грапских периферија: нелоучени ћаци сеоских колиба. не послужиш е зв?ничној власти Југославије. да њиховим тенором буде санкцио395

нисана издаја народних шггереса једног од највећих Срба свих времена, да би та типичнсст наступа натттла v нашој садањој ситуацији свој трагични расплет? Карактеристично je, међутим, да ie оза Поенкареова акализа изазвала канонаду свих вербалких сретстава Сједињених Америчких Д рж ава почевши од пампурића периферијских гласила до моћних публикација као тунача јавног мњења Америке, које с American Monthly на челу заузеш е исти став према немачком проблему у виђењ у Рејмонда Поенкареа, којим наступи Хитлер десет година касније. Сви ови моменти имају своју јавно-тајну предисторију, чиме je донекле откривена пуна неспособност аустро-угарске дипломатије да психолошки продре у комплекс међународних односа, управо овде где се радило о аустријском интересу, када су чланови К рамарж ове партије с њим на челу као национално-монархистички оријентисани, предложили Бечкој злади, да се не формира независна Албанија, у духу захтева аустро-угарске и италијанске дипломатије, већ да се албанска територија подели међу Грчком, Србијом и Црном Гором, чиме би се постигло смиривањ е духова на Б алкану, а евентуално постигао споразум у служ би трајнијег мира, јер бл Србија добила и злаз на Јадран; Италија удаљ ена од Балкана, а односи Беч-Веоград уш ли у ф азу сарадње, У смислу тот конпепта наш ао се П аш ић 20. септембра 1913. године, у званичкој посети у Бечу, тј. на разговор са надлежним факторима. Но колико се у Б ечу оперисало нерасправљеним појмовима, вкди се и з исповеети тадањ ег заједничког министра Л ава Р итера Билкнског, који пратећи ток разговора, у својим мемоарима, на једном месту, каж е: «Због тога и алтернатива: Србија или Б угарска уствари није зависила од мене. Лично лпак остајем при том да сам ја имао право: бугарска издаја централних власти у најтеж ем часу — истина, оне су опет изневериле Бугарску у питању Добруџе — не иде у прилог, ex post, бугарској концепцији. На пролеће 1913. могло се још наћи везе са Србијом, која je била спремна да у потаји изневери Русију. Омели су то сами догађаји. И за велике победе Срба на Вардару, у околици славног историјског ,Косовог поља’, где je, уз помоћ Арнаута (?) освојено од Т урака 300 топова кајновије кокструкције, изгледало je да ће у историји Срби заузети помирљиво м естоуз Албанију. Нећу тиме да каж ем да сам био саглссан с политикомМ онархије у п р ав ц у неодзисности Албан;:је. Сасвим противно, исправност мало пре споменутих предлога К рам арж а о деоби Албаније између Црне Горе, Србије и Грчке образлоа и о ми je после врло темељито мој имењак, позиати ионзул Билински, који je заступао М онархију у тврђави Јањини, све док je нису заузели Грци. Да ce ie Србима дало право ка једну трећину албанске обале, могло их je то уопће да одврати од ратовања. Али М онархија je ки ала како сам спомеиуо, још

из времена министра Голуховског уговор с Италијанима о заједници интереса у Албанији и по свој прилици била je присиљена, да се држ и тог уговора . ..» (Преглед, Сарајево 1936, стр. 197). Колико je у тој срамоти траж ена истина скоро je немогуће резимирати без срџбе поготово онде где се тумачењ а сукоољавају са збивањима као целином, али кроз ж ељ у људи да од својих мишљења створе историјску грађу. Док немачкк цар Виљем свим сретствима настоји да ангаж ује италијанског наследника престола, зета кнеза Киколе, да би овај утицао на таста да Црну Гору приведе Немачкој (о чему ће бити речи касниЈе), аустро-угарски министар спољних послова, гроф Голуховски, свом оштрином словенофоба прати понашање црногорског К неза и његов однос према евролским дворовима, да би у краљ у Милану и његовом сину, нашао солидну подршку, а у указивањ у материјалне помоћи Црној Гори у форми зајмова, овај тражио мотив да je задави окупацијом јадранс.ке обале, тј. Б ара и Улциња, као гаранцију за исплату дуга од милион и по аустријских круна, државним банкарским заводима у Бечу, што би се и десило да руски цар Никола II, није тај дуг узео на себе и исплатио. И док се за Црну Гору у односу на Аустрију поставља питање, бити и л’ не бити, Виљем пише краљу Милану, да он не сме да напуш та престо Србије и Србију, пошто то захтева њихово узајамно пријатељство, јер je «наше схватање о дужностима једног монарха према својој земљи јед н ако...» И док кнез Никола прати та збивањ а као и она у Црној Гори оптимистички јер верује у српску победу, краљ Милан пише Виљему на начин, који je далеко од онога што je М илан желео да направи од Србије, кад каж е: «У Србији не постоји никакав држ авни смисао. J a се за то позивам на сведоџбу једног човека, не зато што je он мој лични пријател>, него што он познаје Србе и Србију, грофа Бреја, твог еминентног дипломате, који од пре 14 година претстављ а овде Немачку» (Гргур Јакш ић, Абдикација краља М илана, у збирци «Из Новије Српеке Историје», Београд 1953, стр. 188 и 195). К раљ Н икола je имао критичко мишљење о добром делу својих поданика, али он никада и нигде није на овај начин «губио живце» у наступу према јавности. Крал> Милан je ишао толико далеко, да je свој бес према кнезу Николи искалио над Црногорцима после Иванданског покуш аја и најурио их из Србије. Један од тих био je каснији министар краљ а Николе, Саво Вулетић, који je 45 година после протеривања из Београда, да би се тим изврш ила освета над кнезом Николом, коме се импутирала одговорност за овај покуш ај, оставио своје кости у логору Јасеновцу, као првак у покрету Д раж е Михаиловића. И док се на овај начин развија однос између тадањег званичног Бео397

града и Обреновића према царевима Аустро-Угарске и Немачке, дотле аустријски Двор узима спомињање имена црногорског К неза као неки кобни моменто, чему je удаја принцезе Јелене за италијанског наследника престола била позив на узбуну; затим удаја принцезе Ане за принца Батемберга; пријем наследника престола, кн еза Данила, у Лондону на јубиларним свечаностима царице Викторије, затим женидба Данилова немачком принцезом, чему je претходила неуспела мисија краљ а Александра Обреновића на Цетињу иза чега je следила посета бугарског крал>а Цетињу, и напослетку посета кн еза Николе Цариграду, што je званичкој Аустрији изгледало слично посмртном марш у њеном владару, јер je цар Аустро-М ађара био у тешкој недоумици, заш то je кнез Никола при повратку из Цариграда, направио посету Атини, која je држ ан а у тајности од дипломатског кора у грчкој престоници, а специјално што je овој посети дат публицитет на свега 24 сата пре него je учињена. О томе нам детаљно рефериш е Лена А. Јовичић у свом делу: The Biography of a Serbian Diplomat, London 1939, p. 151-152, кад каж е: «Кнез je био y пратњи књегиње Милене и сина му принца Мирка. У пратњи су му се још налазили министар спољних послова, кнез Лујо Војновић са женом; К неж ев лични секретар и два турска официра, који су по наређењ у Султана били одређени као К неж ева п р а т њ а ... К неза je на палуби брода поздравио грчки престолонаследник, принц Константин, д о к је војна музика интонирала држ авну химну. Градоначелник П иреја поздравио je К неза предајући му букет цвећа ж елећи му добродошлицу, да би се присутни достојанственици наш ли у чуђењ у заш то букет није предао Књегињи, већ К нез у __Свита се колима упутила у правцу ж елезничке станице, а одатле у правцу Атине, где ју je очекивала краљ ица Олга у присуству неколико министара. Дипломатски кор није био обавештен о овој посети К неж евој, па није ни био претставл.ен__Г рчка јавност je веома ж али ла што je услед краткотрајности посете била у немогућности да изрази своја осећањ а према ,највећем јелиноф илу међу крунисаним главама’...» Међутим врхунац политичког беснила у бечким званичним круговима и цара и зазвал а je ж ељ а кнеза Николе да прослави четрдесетогодишњицу своје владавине, што je дало повода једној прилично ласкавој, али врло симптоматичној улози, где се н а брачну везу Петровићи-Савојци, гледало једним далеко одређенијим погледом, тј. политичко-реалистичким, супротно оним бласфемијама «наручених» ж урналиста из «Troisieme Republique».

К олико се ишло у том туторству од стране Аустрије у манијаштво, видело се из држ ањ а аустријског цара према кнезу Николи, који je из захвалности, поред куртоазије, према британском држ авнику Вилиаму Гледстону, поводом његове смрти 1898. године, послао телеграм британској царици у зн ак саучешћа, јер 398

кнез Никола није био заборавио да je добијање Улциња и ослобођење црногорске јадранске обале од туторства аустро-угарске поморске полиције, било добрим делом заслуга Вилијама Гледстона, који je у ери Плавско-гусињске аф ере био Претседник владе Велике Британије. Аустријски император je схватио овај телеграм као увреду личности Ф рањ е Јосифа, и речима грофа Голуоовског касније назвао Црногорце и њиховог К неза «превртљивцима», тј. људима који једно мисле, друго говоре, а треће р а д е ... као да су његови емисари били «примери» става. Међутим овде je, изгледа, инстинкт уводио у сазнање, тј. у оно што се нерадо гледало у Бечу. Од свог ступања на престо до Берлинског конгреса кнез Никола није имао одређене титуле. Тек од признањ а Црне Горе као суверене држ аве на Берлинском конгресу, аутоматски je дигнута К неж ева титула на ранг Височанства, што je он у односу на владарске куће Европе, сматрао ниж им степеном, који je он хтео да ревидира на тај начин, што би уз прославу четрдесетогодишњице владавине подигао свој ранг на степен краљевског височанства. У том смислу се приступило припремама прославе јубилеја владавине и дизањ а свог звањ а на виш и степен. К нез Никола je дипломатску мисију у вези с овим плановима поверио војводи Гавру Вуковићу, свакако једном од оних Дрногораца, којима je уједињ ењ е Црне Горе и Србије леж ало на срцу, али су истовремено били начисто с околностима у којима су се налазиле и једна и друга српска држ ава. Вуковић je требао да испита пулс П ариза и Рима, што je требало да утиче на држ ањ е претставника држ ава Централне Европе, а донекле и Русије, која je и поред «сентименталне наклоности» према Црној Гори нерадо гледала на било какве покуш аје увођења новотарија у њој. To je била једна од болних тачака у напорима кнеза Николе, јер га je материјална беда приморавала на толерисање става и назадног схватањ а руских конзервативаца. Тај став je имао снажног утицаја на д рж ањ е црногорског К неза према званичној Русији, али je то лична веза, а затим брачна с руским царевима и руским Двором, играла значајну улогу, тј. врш ила корекцију става званичних фактора. Тако je дошло крајем новембра 1900. године до аудијенције војводе Вуковића код Претседника ф ранцуске Републике, Емила Лубеа, уз сву процедуру званичне посете изасланика црногореког К неза. К ако je Претседник Лубе гледао на брачну везу Петровић-Савојци, види се из излагањ а самог војводе Вуковића, који у својим Мемоарима (Четрдесетогодишњица владавине кнеза Николе, Цетиње 1928, стр. 18-21), наводећи Претседникове речи, каж е: «Двадесет осмога новембра, на једанаест ура и четрдесет и пет минута прије подне, дошла су кароца из Јелисејске палате и повела ме на аудијенцију код Предсједника Републике... После уобичајених кратких ф р аза к у р то ази је... званична а399

удијенција тијем je претворена у п р и в атн у ... Почео je разговор о мирољубивости француског н ар о д а... Почео je говорити о једном за мене чудноватом предмету што ме je на лрви мах ставило било у забуну. Он je са болом у душ и почео говорити о хрђавим одношајима два велика сусједна, а сродна народа. И змеђу Ф ранцуске и И талије постоји нека потмула борба, која би се могла претворити у опасну конфлаграцију. Ко ли je томе крив, те данас тако постоји, то je велико пит а њ е ... Уплив К њ аза Николе код младе К раљ ице Јелене, његове кћери, а мож да и код краљ а зета, има бити велик. Уплив пак К раљ ице Јелен е на К раљ а Виктора, такође мора бити значајан, јер ж иве у најсрећнијем и најскладнијем браку, јер je то један најсрећнији краљ евски пар, коме у Европи пара нема. Сумирајући у једно све што сам досад рекао, рече Лубе, даје ми кураж и, да преко Вас, његовог повјереника, замолим К њ аза Николу, да он с Краљицом Јеленом заједно учине велико дјело, извјесног помирења и зближ ењ а двије велике веома завађене нације; на чему ће извјесно обије остати књ азу и краљ ици вјечито обавезне. У спјеху се надам јер су обије нације, осим званичног апарата на обије стране, проникнуте потребом зближењ а. К раљ ица пак словенска, надам се, да ће својом енергијом успјети, да сруши камарилу К раљ ице Маргарите за спас Ф ранцуске и Италије. Претпоставл.ам, настави дал>е Лубе, за ово дјело неће требати ни много труда, нити рада. Први и одсудни крок, н а којега би требало склонити К раљ а Виктора, д а с Краљицом Јеленом дођу у П ариз. Тијем би оба народа били наелектризирани, а ja гарантујем, да би дочек у П аризу био тако одушевл>ен, да би превазиш ао и сјајем и срдачношћу сваки што je досад овдје п риређи ван .. . К раљ ица Словенска, која достојно сједи н а пријестолу једног великог латинског народа, могла би бити тај анђео помиритељ два латинска народа, међусобно удаљена, у користњ ихову као и цијелог Словенства; јер би се И талија мало по мало исчупала и з тројног савеза, напереног против Ф ранцуза и Словена и доведена у коло својих природних савезн и ка...» К ад je војвода Вуковић, поред осталог чуо ове речи, каж е у коментару речи Претседника Лубеа: « ... Трудио сам се да не бих на себе узео смијешну позу, као да сам достојан ове преваж н е мисије, ма д а ми je ласкава била, већ сам напротив с најскромнијим тоном учинио ову примедбу: Заш то je то да поред великог дипломатског апарата, којим Ф ранцуска располаже, обилази се и траж е сзе други посредници...?», на ш та му јеП р етседник дао, поред осталог, објашњење овим речима: «.. .Наш а п ак дипломација није могла заобићи италијанску противничку дипломацију, па да непосредно дође до краљаИ краљице. Стога je ово најпробитачнији пут, којим се може 400

доћи до краљ а икраљ ице, безм ијењ ањ а ни наше нити њихове диплом ације.. Овако je говорио Ф рандуз, док се сам војвода Вуковић пита: откуда непријатељ ски став званичног Београда? кад каж е: «У општем одзиву европске штампе чинила je изузетак штампа К раљ евине Србије. На велико наше чуђење она je узела проглашење титуле Краљевског Височанства за неко узурпаторство с наше стране на штету К раљ евског Височанства краљ евске династије од Србије као првог краљ а послије Косова. По том изопаченом њиховом схватању, краљевско височанство припадало je искључиво краљевској породици краљ ева од Србије и никоме в и ш е...» (стр. 12). Тако су се последњи Обреновићи наш ли с последњим Хабзбурзима на истој линији у односу на Петровиће-Њ егоше. Тим би се требало да објашњава и «весеље» на Цетињском двору приликом Мајског атентата 1903. године. Међутим без обзира на све ф илије и фобије у односу на Обреновиће, краљ Никола je одлично знао, да би и његову главу снаш ла судбина последњег Обреновића или претпоследњег Карађорђевића, да се нашао на дохвату идеолога Црне руке. Кра.љ Никола je живео у уверењу да je акција Милоша Ш аулића, кога je с муком трпео или М арка Савићевића и др., које je презирао, инспирисана идеолошким сурогатима поред оних којима се као патриотским заносила група око Аписа. Но разм атрањ а о томе спадају у пооебно поглавље ове едиције. 6. Друмом од моралне ка физичкој смрти Др Никола Ш керовић у свом делу (Црна Гора за вријеме П рвог светског рата, Титоград 1963), у анализи збивањ а на Б алкан ском бојишту, при првом кораку ратним операцијама и усклађивању плана операција, а поводом односа на црногорском сектору балканске арене, каж е: «Питање евентуалног посједања Котора од стране црногорских трупа уз помоћ француске флоте постало je врло важ но у очима тадањ их србијанских држ авника и дипломата. Они су учинили све што су могли да омету ж ељ е Цетиња. Пашић je 5. августа обавијестио српског посланика у Паризу Веснића: Дрногорци, траж или су флоту ф ранцуску и енглеску највиш е стога да олако добију земље, приморске, али тиме јако греше. Уместо да иду с нашом војском к С арајеву они су своју војску употребили (!) на то освоје Б оку Которску, Дубровник итд., те с тога оставили малу војску у Пљевљу. Добро би било ако би ф ранцуска влада саопштила црногорској влади, да они оставе Приморје француској и енглеској флоти, која би могла мале десанте оставити у Дубровнику, Сплиту и др. варошима и тиме би одушевили Далматинце више него кад би тамо дошла црногорска војска (!). Поведите 401

о томе разговор’, наређује Пашић, ,само ако пристану онда да дејствујемо споразумно, да Црногорци иду заједно са српском војском и по плану нашег генералш таба.. Питање акције у Боки и Далмацији није овим завршено, Ф ранцуски адмиралитет био je ушао у проучавање тога подухвата и начелно га прихватио. Требало je времена да дипломатија разбије ту намјеру. — А кцију дипломатије помаж е и војна србијанска мисија у Црној Гори. Начелник оперативног одељења Врховне команде црногорске војске пуковник Петар Пешић замолио je посланика Гавриловића да обавијести П аш ића о намјерама црногорске владе да заузм е Котор и Скадар, оставивши за ту сврху 14.500 војника, док je за операције у Босни оставила свега 19.420 војника. У свом саопштењу Пешић оптуж ује краљ а Николу да вара генерала Јанковића — начелника ш таба Врховне команде — и да непосредно издаје супротне наредбе командантима, јер ,не жели да ми заузмемо Сарајево пре него што он заузме Скадар и Котор’. Три недеље доцније, Гавриловић je јавио свом министру, да je француски адмирал, који je на терену разматрао питањ е освајањ а Котора, изјавио да припреме нијесу довољне и зато ће се напад одложити. А нешто доцније извјеш тава да Руси нерадо гледају на дјелатност Ф ранцуза на Јадрану, а љубоморни су и Италијани. Руски дипломатски и војни претставници су изјавили ,да je против српских интереса да Ф ранцузи заузим ају Котор и предају га Црној Гори и да треба омести акцију’» (стр. 17-18). С ећањ а на та збивањ а ч ак и после скоро три четврти века изази вају узбуђењ а при помисли с колико je прецизности код проматрања будућности краљ Никола улазио у тајн е политике зараћених страна, кад je ставио свој предлог да Ф ранцузи и Британци отерају аустро-угарску ф лоту с јадранског приморја Црне Горе и под каквим се околностима бранила црногорска обала у тој ери, како то један југословенски публициста у загребачкој ревији «Сирена» (број 581 од 11. ф ебруара 1972) износи под насловом: «Јахта пркоси ратној флоти», кад каж е: «Почетком 1915. године, у вријеме док je аустро-угарска ф лота стриктно водила блокадну контролу пред црногорском обалом, један мали, ненаоружани црногорски брод тјерао je у очај команданта аустриских поморских снага у Боки которској, контраадмирала А ртура Хауса. Б и л а je то парна јахта ,Румија’, дуга 47 метара, од око 250 тона. Саграђена je од ж ељ еза у Енглеској 1899. године за црногорског краљ а Николу. Захваљ ујући ,Румији’ успркос блокади добар je дио намирница и оруж ја ипак стизао морским путем у Црну Г о р у ... Команда аустроугарске ф лоте у Боки предузела je стога све да ,Румију’ што пре ликвидира. И кад je 18. вељаче у Боку стигла вијест да je ,Румија’ примијећена код рта Мендре 402

како тегли два једрењ ака према Бару, команда je донијела одлуку да се ,РумиЈа’ и читав транспорт нападну у барској луци. Сутрадан ујутро послане су пред Б ар двије торпиљерке и разарач Чикош (Csikos). Потцијенивши снагу обалне црногорске одбране, које донедавно заправо и није било, аустроугарски бродови су покуш али ући у барску луку, али их je изненадио ж есток отпор с обале. У неко доба дана сва три аустроугарска брода вратила су се у Б оку необављена посла, а .Румија’ je искористила ноћ и поново отпловила према Медови по нови транспорт. Отад су код уш ћа Бојане све чеш ће чучале у заседи двије аустроугарске подморнице. ,Румија’ се опет појавила 22. вељаче теглећи два мања једрењ ака с материјалом. На њој je тада било и 86 добровољаца за црногорску војску који су долазили из Америке. Заповједник ,Румије’ правовремено je примијетио непријатељске подморнице на површини код уш ћа Бојане. Учинио je оно што je у том часу било најпаметније: будући да се ,Румија’ још увијек налазила у албанским територијалним водама, гдје je подморнице нијесу смјеле напасти, одлучио je да се ту усидри док опасност не прође! Након неког времена, кад су се аустроугарске подморнице заиста удаљиле, ,Румија’ je с једрењацима у тегљу и с добровољцима на палуби наставила пловидбу. М али je транспорт био већ пред Улцињем кад je осматрач с ,Румије’ угледао перископ једне подморнице. Заповједник брода je тада наредио д а се једрењ аци одвежу и да под једрима самостално наставе пут према Бару. Затим je прамцем окренуо јахту према обали и насукао je на пјесковито тло ж а л а у Улцињу. 0 6 je су подморнице изрониле и одмах подијелиле задатке. Једна je преузела бригу о једрењацима, а друга о ја х т и ... Друга се подморница приближ ила насуканој ,Румији’. Дочекала ју je паљба из револвера и кубура добровољаца с јахте. Тек кад je капетан брода наредио добровољцима да престану пуцати те да поскачу у плићак и дохвате се копна, они су то учинили. Н асукана ,Румија’ препуш тена je на милост и немилост неп р и јатељ у ... Повољан вјетар и једра помогао je оним једрењ ацима с материјалом који су пловили под контролом друге подморнице. С пуним једрима они су ухватили такву брзину да их подморница више није могла слиједити. И умјесто у Боку, оба су једрењ ака спретно скренула у — барску луку. ,Румија’ се овог пута извукла сретно. К ад се аустроугарска подморница удаљила, њ у су отсукали с пјешчаног ж ала и 403

већ сутрадан je осванула у Медови да прихвати у тегаљ нови транспорт. Аустроугарски контраадмирал Х аус почео je већ због те пркосне јахте да губи живце. Зато, кад je први пут након тога обавијештен, да je ,Румија’ дотеглила нове једрењ аке с материјалом у Б ар — а било je то већ тједан дана послије неуспјеха код Улциња — послао je у акцију против њ е много јаче снаге. У ноћи између 1. и 2. ож ујка пред Б ар су дошли разарачи «Чикош», «Штрајтер» (Streiter) и «Улан», сва три брода по 400 тона. С њима су према Б ару кренуле три торпиљ ерке од 20 тона. Торпиљерке су за ту акцију добиле и два мањ а торп ед а...» Писац у следећем броју исте ревије (582) настављ а у приказивањ у трећег чина драме, кад се ненаоруж ана «Румија» нашла на дохвату аустро-угарских торпиљерки, кад каж е: «Море je било све немирније, а ватра Црногораца с обале све ж еш ћа. Заповедник торпиљерке убрзо je мудро схватио да je одвише рискантна његова намјера да јахту тегли до Боке. П рије би се могло догодити да његова торпиљерка, погођена неким добро одмјереним хицем, заврш и на дну ту у барској луци. Зато je промијенио одлуку. Сјетио се торпеда што га je био добио на поласку из Боке и њиме je из непосредне близине погодио посред ,Румије’. Било je то другог ожујка 1915. године, точно у 3 сата и 15 минута. Преломљен надвоје, дотад највећи брод Црне Горе потонуо je усред барске луке, 120 метара од главе гата према Тополици...» Ако се пож ртвовањ е сматра компонентом патриотизма, тј. прегалаш твом у рату, овај пример не заостаје у реду оних са Саламине и Термопила; К ане или Косова; Аустерлица или Вердена с разликом, што ое од ових сукоба маса прави мит да би им се сачувала успомена као збивањима релевантним по Историју. Сходно концепцијама мисионара у политици «Гибралтар Адрије» je требало снабдети «преисторијском артилеријом» (према Клемансоу) д а би српски национални душмани на његовом паду 1рад и ли мит херојства, како то рече уредник «Београдских новина» у окупираној Србији, Коста Херман, дана 13. јан уара 1916. у част освајача Ловћена: «Ниједан догађај, овог у успјесима плодоносног рада за централне власти, није нас испунио таквом радошћу, као овај заиста риједак хисторијски догађај. Пробијање руског фронта на Дунајцу, који je имао за последицу руске поразе и повлачењ е из Галиције, ни пад свију руских тврђава, нипотлуно униш тење владавине Петра К арађорђевића, није нас толико задовол.ио, као пад Ловћена», да би син овог в е л и к о г «пријатеља» Југославије после рехабилитације Ловћена и Петр а К арађорђевића постао чланом породице познатог босанског националисте др Л азе Димитријевића, узим ајући његову кћер 404

за жену. Да, али се овде ради о психологији оних «који заборављају». Без обзира на симпатије или антипатије недостаје нам одговор на питање, ш та се од Ловћена могло да очекује, кад je јадранска обала од Трста до грчких обала резервисана као улазница за «оперету» Лондонског уговора, да би се тим фаталним актом компензирала наслућена «нелојалност» краљ а Николе Савезницима, јер би судбина Црне Гор-е била другаче оформљена, а тиме и сама одбрана Ловћена ефикасније извођена, да су Ф ранцузи уз помоћ Црногораца отерали аустријску ф лоту из Боке Которске, а она утврђењ а с којих je тучена ловћенска одбрана годину дана касније, била у рукама Црногораца и ф ранцуске флоте и поред ф акта, да би «гошпарима» драж е било видети богате Ф ранцузе и Британце него «гладне» Црногорце, чему je Милан Беговић дао песничко тумачење у својој «Американској јахти у Сплитској луци», за разлику од оног прозаичног Паш ићевог, који је по својој природи ствари посматрао кроз призму прагматизма. У том случају, вероватно, не би било потребно да ђенерал Бож идар Јанковић 10. јануара 1916. плаче над судбином гладних Црногораца, за које к а ж е да им ају «хлеба и m v h m ције», били би орни да се боре у заносу војничког морала. Нису ли савезници д рж али тај део црногорских притеж ањ а, као резерву за искупљ ањ е италијанске «великодушности»? — што je, свакако, имало свог моћног утицаја на националну оријентацију Хрвата, као мотива њихове глориф икације српског оруж ја, коме су подигли споменик К рфском декларацијом. Да ли би тим подухватом био осујећен део онога што се збивало од краја 1918. до почетка 1922. у сенци «издаје» краљ а Николе, а издашно помогло напоре Лењиновог следбеника при Врховној команди Србије, ђенерала Виктора Артамонова? — остаје отвореним питањем, на које je он одговорио кад се понова нашао у Београду. Зар краљ Никола није ж елео да ублаж и материјалне недаће своје војске спајањ ем с морем и ослобођењем једног плућа, макар то било и привремено? Такав je био почетак, чему пуковник Пешић даје рељ ефно објашњење, кад каж е: «Пошто од целе црногорске војске нас интересује Санџачка војска, то мислим да би било најбоље примити издрж авање војске на себе под условом да се она стави под директну команду српске Врховне команде. Остатак црногорске војске оставити црногорској Врховној команди на расположење за одбрану Црне Горе, коју да формирају црногорски официри, а сви српски официри да се врате у Србију. На овај начин добило би се двоје: што би Санџачка војска била под нашом директном управом и друго, што се ми не би бринули о исхрани и одбрани целе Црне Горе» (Ратник, св. XI/XII, стр. 16). 405

Да се било тешко бранити за било кога v ситуацији v којој су се налазили фронтови у то време мора се признати. Али се исто тако мора да нагласи, да би судбина односа била срећш ла, да je та брига уопште изостала, тј. да није била потребна. На то ће да нас упозори следећи пример: У току ратних операиија 1915. године Б алкански савез одлучи са својим политичким и војним протекторх!ма са Запада, да се Албанија поцепа у циљу олакш ањ а операиија на Јадрану. Са истока Грци, с југа Италш ани, са севепа Cpöiiia, свака v духу својих планова, отргну понешто од Албашпе. Тако се оцлучи и Црна Гора, да и она себи узме делић, тј. погранични појас, где ie придаван значај Бојани и Скадарском језеру, да би 15. јуна 1915. умарш ирале црногорске трупе у Скадар. Што je Албагола била поцепана, то питање ните било од интереса. Р ат je рат. Међутим кад су црногорске трупе уш ле v Скадар, настала ie читава конетернацет'а међу савезницима. тј. И талш анима и Ф ранцузима. Влада и Врховна команда Србије сматрале су да ће заузимањ е Скадра од етоане Црногораца, «помутити братске односе измећу Србије и Црне Г о р е...», ла би Начелник пггаба ц р н о горске Врховне команде, ђенерал Б ож а Јанковић, дао оставку на C B o i положај у знак протеста п р о т и в овог акта краљ а Николе. Тако je његово место п о к р и о t i v k o b u p t k Петар Пешић. Љ уди тврде, да je из устију самог ћенерала Јанковића изаш ла мисао о T e c H o i вези између краљ а Николе и цара. Ф рањ е Јосисћа, тј. да je краљ Никола v спстазуму са њиме посео Скадар. Мећутим ако се зна, какву je судбоносну улогу одиграо Скадар ттола године каснипе, онда не би било ггоетерано рећи да би Срби требали да за ту услугу подигну Ф рањ и Јосиф у један омањи споменик негде v Скадру и околини. што je тим « д о с л у х о м » са кпаљем Николом допринео српсксп ствари HaiBHnimvr прилогом у то време: омогућавањем евакуаиије. склониптта и опоравилишта једном делу војске Собтле и малобрспним Црногорцима, којима je успело да се том бенефицијом користе. Б ез обзира на евентуалну подвспеност гледишта на «ратне циље» обе сопске К раљ евине и нерадо примљену вест о одлуци краљ а Николе, да окупира Скадар, што се у сваком случа!‘у морало да разуме као диктат нужности, без обзипа на све птто ie ra i корак једне од зараћених страна могао касније да изазове, ми уствари не видимо јединственост у погледима позваних сђактора званичне Срботе, тј. постављамо се пред питање: зашто Врховна команла Краљ евине Cp6iiie не vcEoin предлог свог дипломатског претставника на ТДетињу, који са своје стране сугерира: «Како би било да нанта soicKa Koia де1ству]‘е на ivrv ппмогне акцију Црногораиа и уће задедно с њх-гма у Скалар? Можда би у случају томе велике силе допустиле r r p K B p e i w e H v o k v nan niy Скадра и околине. Ha Tai начин». ггподужава Михаиловић, «осигурало би се снабдевање Црне Горе, а ни Србија 406

ни Црна Гора не би за то одвајале од главне снаге, коју морају држ ати на расположење савезника за главну акцију против Аустро-Угарске». (Шкеровић, Црна Гора за вријеме Првог свјетског рата, Титоград 1963, стр. 56). Без обзира на препостављену улогу дволичности, коју je Михаиловић евентуално могао да игра, његове речи су израз стварности, коју каснија збивања нису дезавуисала. Она импутирана сумња, да je краљ Никола у «споразуму с царем Фрањом» умарширао у Скадар изгледа више него неозбиљна, jep je сам Никола Пашић био предузео кораке да преко своје обавештајне службе сазна, да ли je у црногорској окупацији Скадра, Есадпаша, као велики поштовалац краљ а Николе, играо било какву улогу. И тако се ређају парадокси, који ужасно деклариш у незрелост војно-политичких стратега у читавој скадарској афери. Потпуковник Јев то Р у ж и ћ , каж е у свом делу (Ц рнаГора у ратовима 1912-1918, Виндзор, Канада, 1955, стр. 109): «Средином јуна 1915, краљ Никола je стварно наредио команданту Метохијске дивизије, бригадиру Радомиру Вешовићу, да заузме Скадар, а да ш еф штаба Врховне команде о томе није претходно био обавештен. Ради овога je ш еф ш таба, ђенерал Бож идар Јанковић, по својој молби био разреш ен дужности». У истом смислу настављ а Ш керовић, кад каж е: «Командант операције против Скадра јављ а 15. јуна 1915, да je тога дана у 11 ч. командант Старосрбијанског одреда ушао у Скадар ,одушевл»ено примљен од становника све три вероисповести. Ред како у вароши тако и у околини врло добар’. Истога дана и Михаиловић je јавио свом министру: ,Црногорци уш ли у Скадар потпуно мирно, Биб Дода, Иса Бољетинац и други прваци изјавили покорност. М ихаиловић јавља истом депешом да су ,Посланици италијански и енглески јако незадовољни, нарочито због начина на који je учињено. Оба посланика незадовољни држањ ем руским и француским због кспих до сада није учињен заједнички корак, што je храбрило Црногорце’. .. К ако je Скадар био под режимом међународне комисије, страни конзули v Скадру изјавили су да не могу признати окупацију (тражили cv сва четворица да Црногорци евакуиш у Скадар. Моја напомена) Пашић у вези с тим обавјештењем затраж ио од свог поетставника v Албанији да сазна .Да ли je Есал-паш а позвао Прногорце да узму С кадар’. Утврђено je да je Есад-паша, у циљу слабљења акције Италије преко католичких албанских племена, позвао краљ а Николу да заузме Скадар и о томе имао писмени уговор са њиме. Он je муслиманским шовацима пиепоручио да Црногорце пријатељски приме». (ПГкеровић, исто дело, стр. 61). 407

Б ез обзира на интимне мисли краљ а Николе о том комплексу или разлоге Есад-пашине оданости Црној Гори, према једном мишљењу, Есад-паш а био je одан црногорској ствари, а тим српској и савезничкој, у духу захтева Оријенталне масонерије, пошто je Есад-паш а био у ф ункцији «Великог милосрдника» масонске лож е «Тарабош», огранка Великог Оријента, чије су инструкције у Балканском рату биле да се помаже принц Вид, као краљ Албаније, а у Првом светском рату оданост савезничкој ствари, касније био одан Кемал-пашиној револуцији, да би као вођа Албанске делегације на Мировној конференцији у П аризу био убијен, вероватно из освете због свог антииталијанског става, јер je као гувернер Албаније у 1920. години бранио своје по~ седе од насртаја Италијана, очито je, да му овај процрногорски став, не би никада могао да сугерише цар Аустрије, који се сам отимао о Албанију. Уосталом та ф ак та Еећ припадају Историји. Ако се већ зна да je траж ењ е сепаративног мира између краљ а Николе и Аустрије била сугестија самог пуковника П еш ића; што je овај изводио из околности под којима су се Црногорци борили, онда je сувишна сва она хрпа јевтиних доказа о «издајству» краљ а Николе. Ово утолико пре испада очигледније, што je сам краљ Никола био против «часног примирја» док су сва његова свита и најуж и сарадници били за мир. Тадањи угледни политичар Србије, Стојан Протић, на јавном месту у Подгорици у свом говору војсци и народу, сам je тврдио да je мир с Аустријом доказ држ авничке мудрости краљ а Николе, не би ли на тај начин бар неко остао ж ив од «српског ока». Ми и у случају краљ а Николе имамо на расположењ у довољно аргумената да би га разумели. Међутим и у сама Ф акта уноси се толико конфузије, да je управо личност краљ а Николе постала ж ртвом тумачења историје тих дана. Чланови владе Јан к а Вукотића у свом експозеу од 12. децембра 1915, као мотивацију уз своју оставку каж у: «.. .Да се Црна Гора има и даље да бори до краја уз своје савезнике, па ма ш та je зад еси ло...» Међутим ове мисли више личе на дечију логику него на разматрањ е чињеница очима зрелих људи. Та зрелост у разм атрањ у околности тих дана наш ла je своју рекапитулацију у речима ранијег црногорског министра у пензији и тадањег члана Црногорског парламента, војволе Гавра Вуковића, изговорених у П арламенту управо као одговор на Владин експозе о захтевањ у евакуације. Постављен пред питање: у ком правцу евакуација? К аква одбрана и помоћ савезницима? Где je војска са којом се треба борити и како? Све je то сажео следећим речима: «.. .Црна Гора je учинила доста за Србију. Објавила je у њену одбрану рат Аустрији, бацивши се тако управо на ломачу, са једном мишљу и амбипијом, да на H>oi изгори заједно са Србијом, што je онда било готово извјесно, јер да се тада не надасмо, да ће и Русија онако брзо ући у акцију противу наш их непријатеља, а камо ли Ф ранцуска и Енглеска. Побројао je даље 408

Вуковић, што су све Црна Гора и њ ена војска дотле у рату учинили вјерни Србији и осталим савезницима, нарочито нагласивши оно, што се збивало баш онда. када cv Црногорци својом исполинском борбом препријечили непријатеља, те омогућили Србијанцима отступгошу, а ми им, када су дошли к нама, дали и свој последњи залогај, да их спасемо од глади. Сад, кад су савезници напустили и Србијанце и нас — настављ ање Вуковић — треба да спаеавамо наш народ од коначне пропасти, помиривши се с А устријом!...» (Саво П. Вулетић, Демисија Црногорске владе у децембру 1915, «Записи» год. IX, књ ига XV, април 1936, Цетиње). Међутим ако се зна све оно што je пострекавало Петра Пешића да форсира чувањ е отступнице војски краљевине Србије, да би то сам рекапитулирао речима: «Јесу ли ма када размиш љ али о томе (мисли се на ђенерала Ж и в к а Павловића и друге), каква би ситуација била за наш народ да краљ Никола није послао ону депешу Ф рањ и Јосиф у и да се на Солунском фронту, поред српске Врховне команде наш ла и црногорска Врховна команда, а по пробоју овога фронта и уласка у Отаџбину да се поред краљ а Петра нашао и краљ Никола? ...» , онда je сасвим сувишно свако даље преклапањ е о улози краљ а Николе у рату. Значи, њему се спремала клопка, да би му се одузело морално право. Значи, Петар Пешић je био политичар, док су се Црногорци показали наивнима у политици. Петар Пешић je знао да су поред њега људи који меш ају патоиотизам и политику. Он je то двоје одвојио и успео. Међутим Петар Пешић није говорио сагло из своје главе већ из главе многих Црногораца. К ад се после отварања непријатељ става између Србије и Аустрије, у јулу 1914. године влада Крал*евине Србије повукла из Београда у Ниш, с њом се повукао (или се у Нишу склонио), каснији познати монархиста — републиканац, публициста и југословенски политичар Јован Ђоновић. Јавно je, «на сва уста» доказивао члановима владе Србије, да краљ Никола ради на ш тету Српства. Захтевао je ч ак пред лицем Л азара М ијушховића, да се К раљ у и Црној Гори не сме да п руж и помоћ. У том доказивањ у je иш ао толико далеко, да му je Пашић, на једну такву критику краља Николе, одговорио: «Е па знате, господине Ђоновићу, ja не могу због вашег трењ а с К раљ ем да му објавим рат. Д аћу вам папире и трошак, идите у Америку и порадите тамо међу вашим л>удима у смислу ваш их м и сли ...» Ђоновић се нашао у Америци јуна 1915, да би тамо у свом патриотском раду наишао на пријем масонске лож е «Натан Хејл» у Питсбургу, која му je, вероватно, више из начелних разлога него љубави према Србима, отворила своја врата, да би у њој народни трибун дошао до и зр аж аја у свом харангирањ у против краљ а Николе. Но пошто су присутни Нрногорци у сали били раздраж ени његовом критиком краљ а Николе, то се говорник, да би избегао батине уместо аплауза, морао *на врат на нос» да врати 409

v Европу, да би од краја 1915. с К р ф а бранио свој став, али сада под заштитом савезничких полиииј ских власти и владе Краљевине Србије. Њ егов пријатељ из истог посла, др ЈБубо Леонтић. имао ie више среће, jep je овај уместо критике цапа Ф рање Јосифа, обећавао Хрватима «мед и млеко» широм Југославије, да би му масонске ложе: «Домовина»; «Павао Ритер Витезовић»; «Фран Курелац»; «Матија Рељковић» и др., пружале заштиту, јер су унапред знале да су леђа краљ а Србије далеко слабија од оних Ф рањ е Јосифа, што ie Леонтић упорно п о б тао , да би његова теза изазвала полемику у тадањим «југословенским» круговима у Америци, затим ова била «овековечена» посебном брошуром под насловом «Дебата измећу Цветкова и Леонтића пред судом марксизма и историје» (Кливленд, Охајо, 1918), у којој се налазе мисли значаш е као мерило погледа тадањих «Југословена» у Америпи, KoiMiwa се демонстрирала опозиција идеји монархистичке Југославрле међу овима, где се налази, поред осталог и једна оваква апологија: «Радни народ или пролетаријат цијелога свијета јесте једина сила која je у стању да самосталном борбом уједини и ослободи не само своју класу него и читаво човјечанство... Уједињење Југословена може настати једино тада, кад народни слојеви постану свјесни својих и нтереса...» (стр. 18), да би се после мобилизације мисли свих угледних јавних радника света дошло до теш ких момената, кад се каж е на другом месту: «Л., рече и ово: ,Пост01и дакле још једно ропство, осим онога што je г. Цветков навео. А то je ропство једног народа, као цјелине, другом нарду». — Да би коментатор дао своје објашњење, а следећим мислима: «Говорећи етнолопЈким језиком — што у овом случају ненаучним језиком — Л. je прав. Али то би значило, да папагајски понављамо речи плаћених истотзичара владајућих класа свију времена: .Јевгаеш cv били робови Мисираца; Гали ■ —■Римљана; Срби — Турака; Хрвати — М ађара итд.’. Истина je, Јевреји су били робови Мисираца, али не свих Мисираца. не Мисираца као народа. Они су били робови мисирских ф араона и свештеника — мисирске владајуће клас е ...» (стр. 123), да би се донео суд о овом галиматијасу, кратком мишљу: «И цела je истина: постоје само две врсте ропства: природно ропство и друштвено ропство. Научно говорећи, ,национално ропство’ Леонтићево не постоји» (стр. 124). Следствено, из разлога «јаче» логике опозиције. Леонтић je током међуратне периоде еволуирао у правцу класног схватања друштвених односа у Југославији, да би градећи на логичким поставкама некадање опозиције, доказивао Хрватима током овога рата, да неће само тећи мед и млеко њиховим земља410

ма, већ ће се њихова домовина претворити у земљу «Дембелију» под Титовим режимом. Но какви слушаоци такви говорниди; какви неимари таква тг здања. Судбином говори оно што се као узрок ж ели да прикрије. Ђоновић je припадао групи црногорских омладинаца схватања М арка Даковића, Тодора Божовића, Л азара Дамјановића, Спасоја Пилетића, Риста Јојића, Секуле Дрљевића, Николе Ш керовића, Андрије Радовића, Николе Ђоновића. Андрије Лубурића, Јована Ћ етковића, Јована Томашевића, Борка Бошковића, Љ убе Гломазића, М итра Вукчевића, Радоја Чобелића, Николе Митровића, П авла Ивановића, М арка Савићевића и др., њихова доба, који су сматрали да се има да свргне династија ПетровићЊегош, при чему je уствари династија К арађорђевића снажније постављена као Љасада личних ци.љева него увереље, да je она заслуж нија од Петровића-Њ егоша. Сви су ови црногорски политичари — идеолози, личили на ei­ ne руске револуционаре на стази од убиства цара Александра II до смрти цара Николе II, тј. ере од четири деценије, — две последње 19 и две прве овог нашег века, — што може да важ и и за црногорске колико и за руске револуционаре, за које један руски историчар каж е, да их ни најмањ е није интересовало народно разумевањ е суштине проблема којима се ови баве, или схватањ а озбиљности ових, већ су настојали да народна осећања користе за постизање својих личних циљева, које су лакате оправдавали уколико су их могли да прикаж у као опште. Педесет година после проглашггња Црне Горе уставном кнежевином, а исто т о јт и к о дуго после оне кукњ аве Тотла Ораовца, што Црногорци тгсу политички зрели, већим октроисаним Уставом владар ограничава своје прерогативе, повела се дискусија поводом тог питањ а на скупштинском заседањ у Српског историјсхог културног друш тва «Његош» у Чикагу, одржаној дана 24. новембра 1957. године. На тој скупштини ja сам у својству секретара Друштва поднео ресђерат о ономе што се постигло у име организације у току претходне године и изнео прелиминар онога што се требало да ггостигке v следећој радној години. Том приликом дотакао сам се једког врло осетљивог питања, тј. личне политичке принципијелности, где се по амблемима не би смел а да оцењује ни садрж ина ни уверење. Узео сам на анализу извесне личностк нашег п о л и т јг ч к о г живота, од ттојих се само један, тј. министар Јован Ђонозић, налазио на пзседању v својству почасног претседника Друштва, док je други, адвокат Драгиша Васић, већ давно био мртав; трећи, Слободан Јовановић, био ж ив у Лонлоиу, а четврти, адвокат Радоје Вукчеви!», био у Канади, али ie скептичким погледом осматрао напоре чланова — оснивача. јер je сумњао у њихов успех, рачунајући да се «беба неће моћи извући из гтелена. . .» сходно ранијим искустви?та покуш аја и неуспеха оснивања сли,!чог тгоуштва. и био опорту411

но резервисан, све до дана 23. фебруара 1958. године, када се појавио с неколико својих пријатељ а као гост на X III редовној седници Ц ентралне управе друштва «Његош», да би «рекогносцирао» терен и био веома импресиокиран током седнице и прелиминаром дискусије, што му je улило веру у солидност и будућност Друштва, и на крају изазвало његову шпекулативноопортунистичку благонаклоност. Поента мог реф ерата тицала се метаморфозе Драгише Васића, који je од «Црвених магли» еволуирао у правцу равногорског национализма; Слободан Јовановић од теоријског републиканизма у правцу Карађорђевићевског монархизма; Радоје Вукчевић од идеолога марксистичког правца у опозиционера комунизму као практичној политици, а ЈованЂ оновић се огласио републиканцем у својој ужој отаџбини, да би из те позиције бранио интересе династије Карађорђевића, док je династију Петровић-Њ егош сматрао баластом, свакако у интересу будућности једне нације. Једним прилично изнемоглим гласом, Ђоновић je почео са својим коментаром мисли секретара —■референта, да би ипак нагласио, да се још није почео да «мумифицира», тј. послужио се изразом којим му je Слободан Јовановић приликом њиховог скорашњег сусрета хтео да објасни своје ф изичко стање, у коме се још Ђоновић није нашао, већ да je још увек у стању да од себе нешто даде, у интересу културне утакмице Срба с осталим светом. Затим се дуго задрж ао на анализи његовог односа према краљ у Николи, нагласивши, да je младост опасно искушење, које често не одводи диљу, ч ак ни онда кад се нађе на правом путу, а камо л и у оним случајевима кад се код избора пута погреши. И на кр ају додао je да je краљ Н икола у његовим очима уж ивао далеко виш е угледа и поштовања, чак више него у очима оних који су му служ или или слепо следили његовим ж ељ ама и наређењима. Он се као млади интелектуалац борио против настраних погледа краљ а Николе, при чему je ипак ценио његове способности, али je сматрао да се његовим одласком има да најави нова ер а у будућности српског народа. Ми, млађи Црногорци у то време нисмо могли да примимо као догму, да краљ Никола спада у најмудрије владаре, а истовремено и најпаметнији човек у Црној Г о р и ...» То објашњење трајало je прилично дуго и било веома досадно, не по садржини, већ по дикцији, јер су то биле речи човека, који je већ висио ногама у гробу, што je код многих чланова Друштва изазивало емотивна расположења и веома негативно деловало на даље односе у Друштву, специјално после кооптирања Радоја Вукчевића и једног ииза паланачких политичара, који су сматрали да je Друштво ту, да би се могла од њега да прави јавна политичка говорница. Ђоновић je овом приликом прешао ћутке преко једног далеко осетљивијег момента, којег су се дотакли неки чланови друштва «Његош», а у вези с политичком ахтивнош ћу појединих а412

пликаната на чланство у организацији, јер су се у једном моменту људи погледима разумели. Ту се радило о оном питању које je Ђоновићу и његовим ретким пријатељима било познато, тј. да je на пола године после детронисања краљ а Николе као «издајника», краљ Александар био осуђен на смрт, али не као издајник, већ као симбол сопствене ере, тј. као «диктатор». Да би се с планом лакш е оперисало у јавности, ствар je иш ла под изговором рехабилитације старијег брата краљ а Александра, кога je требало посадити на «преотети престо», чиме je унешеиа она зла крв међу чланове породице Карађорђевића, чијом трансфузијом још и данас комунистички реж им одржава свеж ину онога што се делом подгрејавало уочи Другог светског рата (види стр. 20 и даље друге свеске ове Енциклопедије), да би то нашло своју провидму синтезу у «Истини о моме животу», којом комунисти под именом Ђ орђа Карађорђевића, покуш авају да ставе бетонску плочу на једну туж ну истину, о којој нам члан Америчке делегације на Версајској конферендији, дипломата Стефен Бонзал, у својим забелешкама, каж е (Unfinished Business, New York 1944, p. 105-106). a y подотсеку, Vienna, April, «Вести o немачкој завери y Београду, достављене нашој делегацији стигле су јуче до мене. Примљене су с пуном индиференцијом. Једино су регистроване као верзија, према којој немачки агенти у Југославији, углавном у Хрватској, настоје да отклоне Савезницима склоног Регента Александра, да би на његово место довели старијег му брата Ђо р ђ а . . да би у напомени додао: «Ако би покушај успео, завереници би, вероватно, дали сасвим другачији правац политици Београдске в л а д е ...», јер се иза завереника крију Хрвати наслоњени на стране групе, K o ­ je овима пруж ају подршку. Ко су биле и како су изглеадле те групе објаш њава нам ратни амерички војни аташе у Београду, Хамилтон Ф иш Армстронг, и то без двоуш Б ењ а, али где би истовремено и сами Хрвати требало да буду ж ртве тог комплота. А нализирајући стање (непосредно иза примирја 1918), Армстронг, поред осталог, каж е: «.. .Одмах иза тога И талијани су послали своје емисаре у Аустрију и Мађарску, потстакли Румунију на претерани захтев у погледу иа српски део Баната, а затим ое прихватили тољаге, да бране интересе оборене црногорске династије, да би под тим изговором настојали да се домогну југословенских територија Балкана, где je сваки национални захтев изазивао спонтани противзахтев... Непосредно после примирја, И талијани су изаслали своје трговачке агенте у Б еч и Будимпешту. У фебруару принц Ливио Боргезе, ранији секретар италијанске амбасаде у Лондону, стигао je у Београд са својим акредитивама министра на двору краљ а Србије (!). Међутим Србија као Србија није 413

више постојала, већ je била саставни део нове југословенске д рж аве састављене од Срба, Х рвата и Словенаца. Изгледало je код првог погледа да je долазак принца Боргезе био само ш атровачки начин изазивањ а Југословенске владе, али се одмах установило да има у плаку опсежније задатке. Боргезов план био je паралелан предлогу И талијанске владе да се ж елезнички саобраћај на релацији Ријека-Загреб-Будимпешта, стави под контролу једног међусавезничког савета, а да се за Претседника савета именује Директор ријечког саобраћаја. Тиме се настојало успостављању директне везе с Будимпештом, поред стављ ања под контролу саобраћајних артерија Југославије, што je значило олакш ањ е војних операција против југословенског подручја. Ово je било стављено у задатак принцу Боргезе. Петнаестог марта он je напустио Београд, да би се нашао у Будимпешти, где je одмах успоставио везу с мађарском бољшевичком владом. Постао je поверљивим саветником Беле К уна за све време црвеног терора и револуције; за време напада на француску и британску Војну мисију (али не и на италијанску); за време борбе с Румунима. На какав je начин Боргезе успео да продаје италијанско оруж је Куновој влади, остало je необјашњеним, али се зна да je једна испорука од деведесет пољских топова била изврш ен а ... И талија je другаче калкулисала с Аустријом него с М ађарском. И талијански план je био одвајање Словеније од Југославије и укљ учењ е ове у нову аустријску државу, чија je немоћ уливала веру Италијанима, да ће јој се наметнути економским начином преко својих база у Трсту и Р и је ц и . . . Преовладало je мишљење да ће И талија преко овог плана придобити Аустрију, која je сходно овоме требало да изврш и напад на Југославију из Корушке, дана 2. м а ја ...» (Hamilton Fish Armstrong, Italy in the Balkans, The North American Review, Vol. CCXI, No. 773, April 1920).

Ho и поред ове страшне истине, избори за југословенску Уставотворну скупштину одржани дана 28. новембра 1920. године, били су на висини оних британских под владом царице Викторије, а у ери Вилијама Гледстона, што се тиче слободе и зраж авањ а интимног мишљења народа Југославије. Колико се ту уствари демократски мислило у духу оне слободе која се спаја у свести посматрача ствари с оним слободама некадањ е Србије, нуди нам сама чињеница, што je од склопа Уставотворне скупштине, по партијско-политичкој линији, био формиран Парламент, jep je ова била оглашеиа Народном скупштином. Међутим разарачке снаге биле су подједнако агресивне, без обзира да ли се радило о делатности либерала или реакционара; конзервативаца или сепаратиста; комукиста или јаничара римске курије, јер су атентати на краљ а А лександра као симбола система припремани на више страна, али у разним формама. И наступила 414

je К раљ ева реакција у «Обзнани» од 29. децембра 1921, сходно унутарњим приликама у земљи, а затим у дезинтересовању пританском политиком у Малој А зији и Падишаховим концесијама, чија je гаранција требала да буде британска левантска политика у Малој Азији и Јуж ној Руеији, на једној, тј. по спољно -политичкој линији, а затим у братском пријему у Југославији руских царских избеглица с неколико значајних царских руских војних команданата и политичара, што je за собом повлачило и одбијање признањ а совјетске владе — «убица руског цара моћног заш титника С рби је...», што je на другој страни остало значајним моментом и по спољној и по унутрашњој линији Југославије до избијањ а Другог светског рата. Ово je на британској страни изазвало мере, које су се тицале питања интегритета држ аве Југославије, да би се под видом разних економско-финансијских експертиза, почеле да шећу Југославијом разне ш пијунске групе, да би на лицу места испитале могућности тј. рентабилност уношења британског капитала у Југославију, где je јадранска обала била објект специјалне пажње ових, а што je краљ у А лександру «ишло уз нос», јер je знао ш та се иза тога крије. И тако се почео да формира комплот, а као одговор на те кораке, К раљ ева реакција. Док једни, чланови Уставотворне скупштине на листи Компартије Југославије: Сима М арковић, П авле Поповић, Душан Чекић и Ђ ура Ђаковић, као вође Комунистичког клуба, већ 21. маја 1921, путују уредним папирима у Москву, да би се договорили с Лењином и Стаљином о свом ставу поводом Уставотворног питањ а и борбе против Монархије, дотле се друга екипа: Брацан Брацановић, М арко Машановић, Дмитар Лекић, Машан Ђурановић, Петко Распоповић, Видак Арсенијевић, који je касније стекао славу совјетског «хероја» на Стаљинграду под именом Ш елеметина, а затим страдао у Југославији после рата; Иван Ж ерјавић, М устафа Дедић; вођа немачких комуниста у Ју гославији, Ш тефан Хеберлинг, прима на ш коловање на Свердловски терористички Универзитет, да би се иза тога нашао у Москви, тада као студент, једног од послератних врло гласовитих «Равногораца» у емиграцији, а иза њега трећа екипа Хрвата, прво Стјепан Радић, затим Мирослав К рлеж а, упутила на поклоњење Стаљину, да би изнела преда њ «страдања» народа Југославије под Александровом «чизмом». Регистровани као совјетофили и одани следбеници идеје Светске револуције, приликом прославе десетогодишњице Октобарске револуције, нашли су се у Москви као почасни гости: директор «Политике» Владислав Рибникар, Драгиша Васић, Мирослав К рлеж а, Август Цезарец, Сретен Стојановић, брат комунисте др Младена Стојановића, који je како се каж е, био Титов лекар јер су били од «партиског праискона» пријатељи, да би овај «стручним» путем дошо до сазнањ а о расном поретку будућег маршала, али исто тако на елегантан начин главу изгуби, што Дедијер ж ели да 415

озваничи мистификаторски, заборављ ајући да сви сведоци нису изумрли, већ има још ж ивих у Београду, али с «језиком за зубима». И док једни лутају по злом путу, дотле се једној Британској мисији десила недаћа, јер се управо налазила у Бару, кад je др В укаш ин Марковић успео да побегне из ћелије цетињског затвора, и да се тркимице нађе у Москви. Ова британска економска комисија, чији je чичероне био главом британски конзул на Цетињу, испитала je могућност кориш ћења наслућиваног петролеја у области Б ар а па даљ е до Валоне у Албанији, а затим могућност пласмана британског капитала у областима северне Црне Горе, да би члан те комисије у форми путописа изнео своје утиске с тог путеш ествија и на једном месту једну серију утисака овако изнео: «Гостопримство Црногораца, о коме сам већ говорио, веома ме импресионирало. Међутим кад сам се нашао у Колашину добио сам један изненађујући доказ више. К онзул je имао прилику да на Цетињу разговара с једним Колашинцем, који се звао Марић, и са њим остао у разговору четврт сата. .. Од браће М арића добио сам нешто, с брда с дола информација. У брдима се, према њиховим исказима, налазе резерве разних метала, укљ учујући олово, гвожђе, бакар и сребро. Постоје местимично руде с 92°/о олова. Они су, каж у, сувише сиромашни, да би могли приступити исцрпнијим мерама испитивања, а у земљи се не налазе тако снажни капитали, да би се с тим рударским операцијама могло да почне, чак ни у најскромнијим размерама. Ja нисам указивао на ф акат, као што сам могао, да je једно доћи до метала, а друго изнети га на пијацу. Транспортне прилике у Црној Гори, бојао сам се, претстављ ају непропостиву тешкоћу, тако да се питање рударских операција има да скине с платформе комерцијалних могућности. О политичким приликама говорили су обазриво, али тако да се више рекло оним што ог није изразило него оним што се нагласило, тако да сам ja сходно мојим опажањима, грешно или не, схватио оно што су ови м и сли ли... Треба се потсетити да je Црна Гора била независна краљевина, да би се сада наш ла у саставу много веће заједнице, али као њен незначајан део. Њ ено претставништво у Народној скупштини иако у пропорцији броја њеног становништва, сувише je нејако, јер од 250 посланика свега 8 отпадају на Црну Гору. Њ ен утицај на држ авне послове je минималан. Многи Црногорци, ма да некад ватрени поборници уједињења, били су сметнули с ума, да je могуће наступање онога што je већ ту, и да с великим закаш њ ењ ем уочавају појаву онога на ш та нису мислили. Тим се у извесном размеру има да објашњава незадовол>ство...» (Paul Edmonds, To the Land of the Eagle, London 1927, p. 104-108). 416

Епилог ових екскурзија завршио се трагично, jep je по ж ељ и краљ а Александра, полицијска власт у Црној Гори имала да стопу у стопу прати сваки корак британског конзула на Цетињу. Но у то време Југославија je постала атракционим објектом појединих агената разних тајних сервиса и револуционарних група. Од угледних личности западно-европског марксизма, у то време нашао се у Југославији и ф ранцуски књ иж евник и хуманиста, Анри Барбис, с циљем упознавањ а са стањем револуционарних духова у Југославији, поготову после повратка знатног броја Југословена, који су се наш ли у посети Москви. Југословенска марксистичко-револуционарна студентска омладина приредила je у част Барбисову читаве демонстрације поред тријумфалног дочека, да би приликом банкета у почаст «високог госта», приређеног 6. децембра 1925. у једној београдској кафани, Радоје Вукчевић у свом поздраву госта изговорио и ове речи: «Поздрављам те, велики друж е Барбисе у име омладине која се, иако лиш ена сваке слободе, и излож ена непрекидним прогонима, не одриче својих идеала. К акве слободе владају у балканским земљама, ви сте имали прилике да се уверите... Али, иако без слободе, револуционарна омладина није никада престала да ради и мисли са радничком класом за ослобођење р а д а ...» (Напредни покрет студената београдског Универзитета, Нолит, Београд 1966, стр. 109-110. — Према «Организованом раднику» у «Политици», средила М илица Дамјановић). Није ли «југословенски Моро-Ђафери» рачунао с волшебношћу свога ментора, Анри Барбиса, да би овај у угодној шетњи широм Југославије у току неколико дана, уочио оно што марксисти типа Радоја Вукчевића нису били у стању да примете током двадесет година? Но, неколико година касније, Вукчевић je исто тако «од срца» поздравио, вероватно с виш е одушевљења, немачког песника — комунисту, Ернста Толера, кад се овај нашао у Југославији, да би исто тако после слома Југославије, пријатељ ски срео немачког, тј. Хитлеровог експерта за економска питањ а проблема Србије, Ф ранца Нојхаузена, да би преко својих немачких пријатељ а уж ивао пуну заш титу нацистичког реж има у Београду, али до те мере, да je чак, према искуствима очекидаца, неко добро — или злонамерно украо с Антикомунистичке изложбе у Београду, «Основе марксизма», дело Р адоја Вукчевића из истих дана кад je дочекивао Барбиса у Београду, али су немачки реж исери изложбе забранили да се овај «злочин» крађе изглади надомештањем те књиге. Двадесет и пет година после ове патриотске акробације у Б еограду, Вукчевић се огласио адвокатом мртвом Д раж и Михаиловићу, да би ваљда тим наступом бранио идеју југословенске монархије, коју je свесно или несвесно поткопавао пуних двадесет година, чиме би хтео, вероватно, да се домогне моралне рехабилитације — слично случају Радована Зоговића, који je по417

сле четири деценије «црногорисања», «федералисања» и «крлежовања», почео да «србује», али с фаталним закаш њ ењем; или оној метаморфози М илована Ђиласа, који за љубав према доларима стави под нож своје менторе М аркса и Стаљина, називајући првог типом малограђанског штребера, а другога најобичнијим превртљивцем, ваљда зато што je национално мислио, али што муле око њега нису знале да оњуше док им није «вода ушла ууш и», да би њихов трећи парњак, др Радоје Вукчевић, сметнуо с ума да се подједнако за критику, колико и одбрану Д раже М ихаиловића као идеје, захтева морална легитимација, која je у оба случаја Радоју недостајала. Да би извесно парирао овим махинацијама око себе, краљ Александар je предузео неколико корака, који су се показали веома фаталним, јер се десило у том правцу оно, што му се десило касније, кад су га људи почели да «бомбардују» напоменама о личностима на које се наслањао после 6. јануара, узвикујући: «Са ким онда да владам кад нема људи?» К раљ je у споразуму с царским руским избеглицом у Југославији, ранијим чланом Думе у Петрограду, Василијем Шуљгином, да би дошао до јаснијег увида у стање ствари у Русији, овог политичара упутио преко Мађарске, Аустрије, Немачке и Балтичких земаљ а у Русију да извиди ствари. Ш уљгин je био онај члан Думе који je у својству «конзервативног члана прогресивног блока» са својим колегом Александром Гучковим, затраж ио и добио абдикацију цара Николе II, кад се с њим нашао у царском Главном штабу у Пскову ујутру 15. марта 1917. године. Но после Дењикиновог неуспеха у Јуж ној Русији, Ш уљгин се нашао у Југославији и претставио К раљ у као изразит антикомуниста и пријатељ К раљ а Југославије, да би на тај начин стекао К раљево поверење. Ш та je од овог предузећа К раљ очекивао остал о је тајном, а л и је за један део комплотера билојасно, да je тим К раљ отсекао грану на којој je седео. Ш угљин je уствари сврш авао послове у споразуму са совјетском владом и њеним поузданицима на стази од Београда, Беча, Берлина и даље до Москве. Уствари Ш уљгин je био Стаљинов човек, исто као што су били у Југославији: Фјодор Махин, каснији Титов ђенерал; професор Правног ф акултета у Суботици, Петар Струве, који je после слома Југославије нашао у П аризу као поузданик Гестапоа, али уствари левичар; професор београдског Универзитета, Илија Голениш чев-Кутузов, који се после рата нашао с Василијем Ш уљгином и Махином у Москви, да би у њој умро у априлу 1969. године, чију су смрт забележ иле најзначајније научне установе Москве, некрологом кога je донела «Литературнаја газета» у свом броју од 30. априла 1969. године, износећи његове колосалне «научне» успехе. Сви су ови надобудни руски «националисти» били чланови масонске лож е адмирала Твардовског и као такви деловали, складно методама мезимаца домаћих кецеља! 418

Совјетска тајна полиција пратила je сваки Ш уљгинов корак у Русији, али тако да je он касније тврдио за јавност, да се кретао Русијом «инкогнито». Уствари он je својим каснијим рефератом о овом путу искупио онај пријатељ ски пријем од стране званичне совјетске власти после репатрирањ а 1945. године, да би му чак и Московска радио станица уделила «кусочек» времена, да би преко етерских таласа јавио својим пријатељима у Русији, да се нашао после четврт века избегличког ж ивота у својој отаџбини. Тако je тај К раљ ев план пожњео негативне плодове и открио Стаљину његове намере, на велико задовољство Анри Барбиса, који je касније постао све агресивнији против Краља, али сада удруж ен с немачким реваншарима, аустро-мађарским ревизионистима; хрватским усташама, све у духу инструкције о сарадњи са загребачким Јеврејином Карлом Ш тајнером, познатим комунистом, који je око себе окупљао све антисрпске елементе у Берлииу, да би се после рата нашао у Загребу, где још увек сакупља плодове својих напора у борби против краљ а А лександра (в. стр. 24-26, Друге свеске ове Енциклопедије). У одбрани југословенске монархије, краљ А лександар je као њен симбол, а исто тако и симбол државног јединства, имао да издрж ава нове ударце после израженог става према британској дипломатији, тј. њеним махинацијама по Југославији, која се у свом разарачком раду у односу на њ ни по чему није разликовала од става српских односно југословенских националних непријатељ а. Да би Британци изразили своју освету, отпочели су одмах после ове Паулове екскурзије да се интересују хрватским политичким покретом и струјањима, а лорд Ротермир усташком акцијом и у том циљу имао разговоре с Јурјем Крњевићем у Лондону. Ово je интересовање усташком акцијом у Лондону заузимало део службеног времена британским премијерима Чемберлену и Черчилу. У Берлину je основан «Бунд» чији je циљ био обједињавање снага и усклађивањ е интереса ревизиониста, сепаратиста и комуниста. У Бечу ое формирала ф илијала Коминтерне за акције у Средњој Европи и Балкану. Ово je све било уперено против личности краљ а А лександра као симбола Ју гославије, да би се после усклађивањ а интереса И талија-М ађарска, формирали логори у Мађарској с циљем обуке терориста. где се, мање више, циљало на животе истакнутих Срба и добра југословенске државе. Односи су се пред крај ж ивота краљ а А лександра толико заоштрили, да су штавише и они Југословени, с којима je К раљ изграђивао државу, постали преко ноћи комунисти, антидрж авни елементи, и у том смислу траж или наслон на истакнутије светске политичаре у разарањ у онога што су сами градили. К раљ Александар je био и остао један од пионира Југославије, који je на трону њеном и пао. Истина, он je сматрао да ће постоље његовог трона бити солидније, ако се Југославија организује на онај начин на какав je била организована, а с вером у људе 419

који су јој се удварали, али не из уверењ а већ из разлога који стоје ван ње као проблема колективног карактера. Тако je Ђоновић у духу мисли «Que s'excuse, s'accuse», изразио исто што je руски историчар Вернадски рекао за руске револуционаре, да би тако заобишао оно чиме je жучно оптуживао личност краљ а Николе пуних пет деценија. Уствари ови људи скупа с њиме узели су један морално ниски и изразито себични мотив; увили га у обланде опортуног патриотизма; меркантилног алтруизма и фариоејске великодушности, да би сканзију оде уједињ ењ у дигли на степен дречања, а одмах затим тенор гласа спустили до вибрације ш апутања, чим je осветнички бес спласнуо и људи увидели да освета не пише историју, чије премисе изазивају респект кроз узвишеност. To je искусио сам Јован Ђоновић, кад се суочио с људима којима je било допуштено да говоре. Отуда су у сваком случају више успеха пожњ ели у пропаганди идеје Југославије у Америци: Михаило Пупин, Николај Велимировић, Миленко Веснић и др., него друштво Ј1еонтић-Ђоновић, чији су потези увек носили нешто ф атално у себи. Иза леђа Н иколаја Велимировића и М иленка Веснића делао je Никола Пашић, који je знао које личности у Америци могу имати утицаја на арбитре српске ствари, како то каж е један од нејавних, који je телеграфски саобраћао с Пашићем док се Ђоновић налазио на свом фаталном путу у одигравању улоге јутарњег петла (Charles Ј. Vopicka, Secrefs of the Balkans, Chicago, III., July 1921), који није смео ни да приступи овом моћном човеку у Америци или онима који су с овим разговарали, али што je Ђ оновићу и Леонтићу било непознато. Међутим на овом заседањ у у Чикагу, Ђоновић je заборавио да нагласи, да je први и последњи пут у историји Црне Горе, била управо по ж ељ и самог краљ а Николе образована «уставна» влада од најодабранијих Црногораца што се тиче стручног и политичког образовања. Међутим ако се узме у обзир да ниједној сусетки тадањ е Црне Горе није било пријатно видети хармоничан однос између владара Црне Горе и Народне скупштине, где се тада могла да чује ван Црне Горе и реч самог Ђоновића, онда je јасно да се овим политичким лептирима било лаш ке закривати иза кнеж евских амбиција и сујете Николе Петровића-Њ егош а, него изразити суд о себи, што je дошло до и зраж аја у оном моменту кад су ови народни прваци почели да у односу на кнеза Николу одигравају ону улогу, коју су сами приш ивали њему у односу на народ Црне Горе, као да исподпросечности могу играти улоге диктатора. Међутим, ови изливи патриотских осећања код једног значајног дела црногорских омладинаца, окупљених око својих вођа — опозиционара краљ у Николи, имају један мотив о којему се у интересу «части» плански ћути, да би одијум пао на живот, а затим мртвог краљ а Николу. У Црној Гори постојао je један неписани закон, веома несоцијалан, али уствари аристократског карактера римске верзије, према коме су деца порочних роди420

теља (чак и даљих предака) долазила под удар норме Capitis deminutio media, тј. грађани с умањеним грађанским правима на вршење јавних ф ункција. Сматрани су одговорним за дела својих предака! Тако се међу овим цркогорским омладинцима налазио знатан број оних, који су према црногорском схватању били морално одговорни за разне деликте због којих су њихови родитељи били под оптужбама или подвргнути егзекуцијама због утаје, крађе држ авне имовине, злоупотребе поверења као функционера у јавним пословима или чак у приватним пословима владалачке куће. На местима je судска власт јавно излагала продајама на лицитацији имовину оваквих функционера, да би се намирила штета државној каси, или пак појелинци као економи министарских имања чак стајали под оптужбом «да су покрали св. В асилију Острошког» и сл. Уз име једне породице с Р ијеке Црнојевића, којој je било поверено чување дворца краља Николе, веж е се крађа сребрног посуђа, али да се не би укаљала част племену, у духу римског аристократског схватања, овој породици било je омогућено исељење у Сједињене Америчке Државе, да би с те позицш е израж авала своје «згражање» над режимом краљ а Николе. Тако je један од изданака те породиде после Првог светског рата, кад je видео да je краљ Никола отеран, пошао у Југославију, да би из љубави према Србији нашао у Београду своју супругу, из чијег je брака настала бројна младеж од које нема ниједно које зна иједну реч српског језика! Овај јунак није хтео из «анимозности» према краљу Николи да посети C B o i e родно место у Ријечкој нахији. Било je случајева где je надгледник К неж еве барутане, како се говорило «прогутао барутану», да би му се потомство одгајало у Б еограду и на сва уста доказивало претставницима званичне Србије, да ie краљ Никола лопов. Било je случајева где инфамни официр К раљ ев због злоупотреба у служби покајнички предаје В ладару сабљу, да би je овај преломио, што je симболички значило «ниси je достојан!», да би то пола века касније нашло своју реминисценцију у ставу цара Абисиније према издајнику расу Гукси кад се радило о судбини Абисинске царевине 1935. године. Деца овог официра траж ила су освету свога оца у импутирању издаје Црне Горе краљ у Николи. Ма да су многи од ових младих људи стицали формалне дипломе и образовања широм Европе и Азије, њима je изглед за каријеру у Црној Гори био врло слаб, док je у њој царовала психологија краљ а Николе и он лично. К раљ Никола je траж ио ритере, супротно ономе што му се импутира да je «са туцетом једних домаћих сарадника, све ситних сервилних душа и држ авничких бигота, — мрачне синекуре из тог времена, обављао своју више племенску политику», — како то рече Саво Ђ ураш ковић у свом цитираном делу. «Српски лист», који je излазио у Ж еневи током рата, био je почео да објављује листу ових порочних Црногораца, под име421

словом «Ко сачињава црну банду», и v броју од 8. (21) јула 1918, донео имена прве групе, у коју су спадали: Андрија Радовић, Данило Гатало, Љ убо К рунић и Душан Ђ укић у првој групи, а затим имена Јована Ђураш ковића, М иљана Радоњића, Ђура Срдовића, Владимира Лазовића, Тома М артиновића и Мићуна М икаш ева Павићевића, од којих, како се каж е у листу, ниједан није као држ авни функционер положио рачуне за своје послове руковашем државним новцем. Истина, с падом краљ а Николе пала je и одговорност према црногорској државној каси! Да би се осветио краљ у Николи, Мићун je ш епурећи се по Загребу, у ж ељ и да у каж е пред Загребчанима, колико су Црногорци «истинољубиви», почео je с олајавањ ем Њ егоша, кад каж е: «Упознаше се у Бечу, године 1833, В ук К араџић и владика Раде Петровић, који тада бјеше архимандрит и путоваше за Русију, да се завладичи: — К ад се вратим, водићу те у Црну Гору, молићу књ аза Александра Карађорђевића, да ти се врати пензија, а ja ћу ти помоћи да штампаш пријевод Новога Зав.јета. Вук му се дубоко поклони и заблагодари, готов да га пољуби у руку, али се Раде трж е и пољубише се у десне образе. Раде се завладичи и при повратку заборави да сврати код Вука. Нешто к а с н т е сам В ук ie дошао на Цетиње, али се обећање изјалови. Петровић!» (Црногорци уп ри ч ам а ианегдотама, Загреб, 1939, стр. 108-109). Овде се писац, вероватно, мало пребаиио v логици, јер Александар К арађорђевић у 1833. није смео ни носом да провири у Србију док je није кнез М илош напустио 1839. када се вратио у своју отаџбину, а затим 15. априла 1841. добио од кнеза М ихаила чин поручника и постављен за ађутанта кнеза Михаила. Дал.е je писац заборавио да мало погледне у душ у самог В ука К араџића, не би ли у њој наш ао нешто «труња», које је В ук по сопственом миш љењу очистио 1947. кад je у Б еч у и з м и р и о Н>егоша и кнеза Милоша, који je пуних двадесет година дрхтао од страха, да се владика Њ егош не наће на српском престолу у Б е ограду. Но М ићун je одмах после 1918. и сам био великодушан на обећањима, јер je и мени лично. као јелном од најсиромашнијих гимназиста у тадањој Црној Гори, обећавао помоћ, док се налазио под гасом «ппгрицера», али чим су га отш пустили, обећ а њ а с у одмах сметана с ума. ч и ју је оштрину надомештао златним токама и доламама, којима ie «замагљивао» погледе оних ко1има импонирају сапи, што je добрим делом својствено Црногорцима. З а бестидну улогу импутирања излајства истинском витезу требало ie ла се ангажУ 1е човек лабилног карактера и каритериста. Такву улогу могао ie да олиграва човек типа Петра Пешића, али закривен иза идеалистичких мотива. да би се ови изразили у мислима, које су уствари интимно гајили они црногор422

ски националисти. што су се у свету имали да појављ ују као протагонисте не идеје самосталне Црне Горе, већ њеног приноса општој ствари. Планом, да се поред краљ а Петра I не нађе у земљи и краљ Никола I v 1918. требало je импутираним «издајством» онемогућити краљ а Николу, а не његовим ренегатством. Уствари њега je ова екипа тајно издала, тј. наш ла могућност «прања руку» за ону срамоту и глупу авантуру у «Уставној борби» и «Бомбашкој афери», чија je рекапитулација била оно што се искусило током Првог светског рата. а и после овог све до наших дана, у којима je криза духа односа реакција на стање стварано пре рата. Колико су, међутим, ови омладинци били доследни, показало je наш е искуство. Док се један део тих омладинаца био већ ставио у службу Владимира Лењина, као сарадници Јована Томашевића, други део je касније пришао усташама као сарадници Секуле Дрљевића, док je трећи део из табора монархиста био стављен на расположење Јосипу Брозу Титу, да би тиме доказао колико je непатриотски мотив поред личне сујете владао њиховим духовима. Тако je Марко В ујачић служио подједнако К раљ у колико Титу, а Јован Ђоновић преко «Трговинског гласника» «музао» левичаре, десничаре и масоне, да би у договору с краљем Александром огласио себе вођом Републиканске странке у Црној Гори, и тако ie водио монархистичким стазама, ваљ да зато што је К раљ Југославије поседовао «дубл>и џеп» од краља Црне Горе. Отуда и логика ТТетра Пешића, да се кпаљ Никола не сме да врати у своју отаџбину «поред краљ а П етра 1». Зар je Црна Гора требало да буде дифамирана, ако се краљ Никола огрешио својим писмом упућеним Ф рањ и Јосифу? J e ли по логици ових држ авника требало да значи, да je краљ Никола Црна Гора, и да се «његовим издајством» треба да она огласи групом људи инфантилног стадија? О томе je данас уствари смешно говорити. И здајства са стране краљ а Николе није ни било, већ обратно: његова борба до краја. Свима овима je то «издајство» краљ а Николе било претпоставка политичког успеха у новој држави. Колико су ови били заиста опсењени том манијом «издајства» краљ а Николе, потврђује искуство граћено на уверењу М арка Даковића, Јована Ђоновића, Л азара Дамјановића, Тодора Божовића, сердара Јан ка Вукотића и др., који су, попут Анприје Радовића, доказивали, да би се Црна Гора могла да одупире Аустро-Немачкој да није било «издајства» краљ а Николе. Заиста чудна психологија! Ми још увек не знамо, да ли je Марко Даковић напустио Б еоград као разочарани идеалиста, или je osai претходно пао у оч и м а краљ а Александра, који му je после једног кратког разговора о комплексу «издајства» кра.ља Николе показао прстом на беогоадску ж елезничку станииу, свакако — према легенди — у револту. Но. а п о л и т и ч к а психолопла. две деценије касније, увела je М арка 71зковића у нови ш епртљански акт, који се ника423

квом интуицијом, а камо ли политичком логиком није морао да брани, да би у његовој одбрани нашао и свој крај. Но како je радио, тако je и завршио! Сви су ови били помешали политику, освету и патриотизам, па су тако и заврш или улоге. Неславно су заврш или скоро сви из овот комплота, којим се снаж није израж авала несолидност карактера у слеђењу својим идеалима него свест о значају историјских ф аката грађених на подвалама, да би «издајство» требало да постане темељем уједињ ењ а Срба и Југославије уопште. Као што револуције не могу да мењ ају географију променом влада и система, исто тако, у случају краљ а Николе, револуција која je однела њега и његов систем, није могла да однесе народна осећања и реакцију на једну нечасну борбу против њега, ма да у служби националних идеала. Само етичке методе могу да осмисле високе циљеве! Морална висина идеје условљава степен етике у чину који се на тој идеји подиже. Последњи рат je у потпуности открио ту истину. Je ли потребно овде доказивати «алиби» у односу на комунистичку јавност света, да ми српски националисти нисмо били издајнипи српске ствари, и тиме разуверили еветску јавност, да je ппича о комунистичком патриотизму једно, а стварност друго? Извесна се осећања никада не могу да изразе, а још мање разумеју. Сви они кош би хтели ла ггреко апатриотизма или «издатства» краљ а Николе оправдаваху оне политичке чинове који су имали да воде Југославиху, исто тако могу да оггоавдава1у и све мере југословенских комуниста, коте je потстрекавао њихов поотављени циљ, да врше л и к в и д а ц т у Срба националиста, у кош ма су могли да сагледају активну или потендијалну сметњу ономе што су ови оправдавали свотом борбом. Управо из тих психолош ких елемената поникла je она Kaciraia реакција на ствари, коју je rrpocbecop Јовановић сасвим исправно предвидео, називајући ie сепаратизмом или партикуларизмом и сл. Да ли je било уопште Morvhe замислити то ново стање после yieдињ eњ a — без реакцш е? Ш та je требало урадити у том случају, да се та реакiqnia онемогући путем свести? К олико би једна таква свест требало да буде висока? OBai би научнкк исправни1е поступио, да ie ствар погледнуо с друге стране, xi. да ie нагласио, да ће од разумевања и схватања «државне iraeie Србијине» зависити мећугрупна xapMOHwia опноса v JyroMaBMiw:, по типу оног односа у Русши, на линији Великоруси-Украјинии: у HeMa4Koi, на линији протестантске Пруске-ривдокатоличке Баварске; у Италији, на линији Пијемонт-римска кури^а; у Енглесксп, на лини 1‘и англиканске Британије-римокатоличке Ирске, или у Сједињеним Америчким Државама, на линети белци-прнци, А ријевци-Јевреји, или све оне ф еле диЉереннијаиете које се крију иза класноидеолошких момената, али при чему напионалистичка тенденпа неизражено прети оним што ће да засени досадања иксуства револуционарних потеза без обзира на симболе и принципе, већ 424

на бази легитимитета изниклог из првенства, снаге и броја v смислу «одлуке мача». Професор Јовановић се треба да постави пред питање: да ли она дојучерањ а турска раја, која je поставила темељ новој држ ави и узела на себе улогу ослободиоца, може да унесе у ствари онолико интелекта и етике које захтева природа проблема и поред оданости општој ствари? To je управо оно што су светски комунисти. а са њима и југословенски потркуше, огласили као «тражење поданика». Међутим да до таквог траж ењ а поданика и није дошло, довољно би било да je власт из центра послала на сваку ж упанију ван Србије по једног потпуковника М ихаила Гардића или Милоша-М ишу П авловића као среског начелника на стази од Ц азина преко Б ањ а Л уке до Подгорице, па да се и од највећих Србијанцофила створе Србијанцофоби. To je било управо оно што je хрватском сепаратизму ишло на руку, да би наивни у М ачеку траж или коректора стања, а од црногорског партикуларизма формирало у првој ф ази федералисте, а од ових у даљем процесу комунисте. Да ли je било држ авнички сматрати Југославију отаџбином једног народа? Супротна мисао одмах je добијала печат издајства јер примитивистичком схватању тако нешто није ишло у главу. Тај политички примитивизам израж авао се у духу оног односа: «. . .Што je у Ш парти истина, у Атини je лаж!», тј. да се у Југославији гајила нејавна сумња, да свуда где се не буде нашло «србијанско око» као нека врста надзора, има одмах да се рачуна с неким имагинарним комплотом против државе. To je требало 1га значи да се Србија има да сматра најинтимнијим чуварем Југославије. To je управо било оно што je ту некада вољену Србију бацило у центар мрж њ е знатног дела становника Југославије ван Србије. Она уместо да гаји веру, чак и онде где ое уочавала сумња или да дели одговорност онде где се она не би радо узимала, градила je уствари са гмизавцима, који су се знали да удворавају, да би користили ситуацију или прикривено радили против и држ аве и Србије. Нико од нас нема права да негира тој србијанској политици добронакерност, али се исто тако ова не може да брани ако се рачуна са тактичким потезима. Уколико je неко од «ослобођених» Југословена, могао да сматра, да je та слобода само измена јарма, тј. да се Србија наш ла у полож ају окупатора, то je била ствар оног схватања, K o ­ je има да се прнии као ф акат, јер уствари свако схватање полази од извесних чињеница. Да je Србија из 1918. године усвојила онај концепт на коме je градио Тито током прошлог рата, ми не би имали ни сепаратизма ни партикуларизма бар у оноликом степену колико се он деионстрпрао као подлога победе стварних сепаратиста и партикулариста, који иако би постојали, корен би им се сасушивао до те мере, да би, можда, и сав концепт Титов био депласиран. 425

Политика Србије после 1918. v деловима земље ван Србије била je пропагирана ш ићарџијама и кеодговорним елементом, које ie требало задрж авати v својој уж ој средини подређујући их психологији свог амбијента, а уместо овог елемента требало je слати из Србије у крајеве ван Србије онај део елите Србије којом je она још располагала. Но чим се поставило питање: «Ко je спреман да иде у нозоослобођене и пасивне крајеве?», јавило се уствари оно што нема много интереса за те крајеве, већ за себе. Из тог истог разлога требамо да осматрамо онај мучни проблем уједињ ењ а Срба, а затим осталих Југословена. Ако ое у комплекс Југославије уноси «династичност» као сметњ а хармонији, онда се она има да одмерава «ни по бабу, ни по стричевима». Ако je једнима сметала династија на Цетињу, да би дошли до својих циљева; другима сметала она у Бечу; трећима оне у Стамболу или Риму, зар се неће моћи наћи нико коме она у Београду не би сметала? Сматра ли се да je питање династије у Србији решено? В елика je заблуда вера необавештене јавности да су Обреновићи «изумрли» духовно, ако их je тобож е настало физички. Ми данас имамо један врло значајан број присталица династије Обреновића, који п о т а т о raie наду, да ће се неки од њ их наћи једног дана на трону Србије. Они су врло активни у западној хемиссђери, да би полет комуниста v Србији током рата био исто тако подгрејаван династичким питањем, које je комунистима донело победу делимично, а питање том победом само одложено, али не и ликвидиоано. У салонима београдског друштва, оног у К раљ евини Србији од 1903, исто као и у К раљ евини Југославији, а и данас под Титовим режимом, култ Обреновића je веома жив, ма да га негују, већ «истанчани» Баба-Дудићи, да би граница осећања била онде, где се настављ ају симпатије за Хаџи-Томиће. У националној политици предкумановске Србије или оне via facti Црне Горе, колико се тицало утицаја кућића на ток држ авн и х послова, н а једној или припадности Хаџи-Томићима или Баба-Дудићима, на другој страни, нема духовне разлике. К ад се пре једног века поетавило два пута питањ е Намесништва двојици краљ ева Србије, припадност шумадијским кућићима одигравала je пресудну улогу. К нез Милош je из душе мрзео владику Њ егош а због владичине огромне популарности у европском и словенсхом свету, казирући у њему опасност по његово кнеж евско достојанство, исто као што je кнез Милан мрзео кнеза Николу због његовог угледа у европском свету, назирући у њему смртну опасност по свој ккежевски, а касније краљевски полож ај и углед, у чему je овај ишао толико далеко, да би обавештењем кнеза Николе о својој женидои. уствари прикривас своје политичке цил>еве и програм. К арактеристично je, међутим, да се тај израз мрж њ е код клеза Николе нкје осећао Ti поред потпуно оправданих разлога за губитак вере v претставнике званичне Србије током кскустаза од свог ступања на 426

престо до смрти. Н ајснаж нији израз скоројевићства у политици еманира из снисходљивих погледа оних првака званичне Србиie. који су настојали л» ie еттангттују од руског утицаја, на чију ie бахатност сам кнез Никола реаговао, али при чему овај није пригњечивао cfo .i тјнотинкт «5е.':греитног» славосђила, којл je попут оног песника v заносу узвлкнуск «Да нема Руса, Немци би нас истребили!...» Изгледа да je његов инстинкт ту био снажнити од оног Обреновића, ма да je и њ их нужност гурала онамо иако су знали да се не крећу историјским путем. Психолошки осмотрено, грешан ie сваки закљ учак, према коме je краљ Никола био аустрофилски: расположен изван тактичког потеза, jep ie званична Русија својом грешком према Србији стварала уверење, да je наслон на Беч срећнита солуција од оне чије je кључеве, према схватању краљ а Николе, држао у руци руски цар. Аустрофилско осећањ-е у Србији било je делимично условљено оним на чему су се делили погледи њених династија. «Свака династија, и Цпне Горе и Србије», — каж е Ш кероровић у студији «Црна Гора на освитку XX вијека (Београд 1964, стр. 4-5) — «имала ie ггретензије. под различитим изговорима, да je она једина позвана да стане на чело утедињеног Српства. Изван чисто уско цркогорске и уско србијанске политике постојао ie заједнички циљ: ослобођење српског народа. Али у погледу утедињења сштског наоода v једну држ аву. свака династија je имала своје династичке резеове и тзпчунд. Лако je појмити ла су тежње и гледиигге сваке лоједине династије, и Петровића у Црној Гори, и Обреновића и Караћорћевића v Србији, долазиле до и зраж аја и у званичној политици једне и друге земље. Али тај уплив династичких рачуна ка званични курс спољне и унутраш њ е политике у Црној Гори и V Србији смишљено je преношен на широке народке масе, које су иначе једпнстнено натдионално осећале. Тиме су владзјући елементк успијевали да, бар дјелимично, ангаж ују народ за званичну, тј. династичк\т националну политику». Овој би миели био сувишан коментар, осим напомене да није позната ниједна форма владавине v историји, за коју би се смело рећи да култ ш еф а држ аве кије преношен на «широке народне масе». На какав би се начин иначе могло да влада? У «узвишен-ости» богова класичне ере, па преко «светог и апостолског» величанства до модернпх Дучеа, Ф ирера и Генералисима; Лењиновог «божаиствг» или Стаљиновог «култа», нема никакве разлике v сврси. Зао се од теоретског појма «Machtpolitik» треба да одузме било шта, да би се прзктично схватила концепција генералискма Стаљина као сгшбола идеје и програма политике corotjалистичке државе? Зар бравари или раж аловани осћицири који постају п ретседн п ш г.тодерних гепублика не потврђују то правило? Но нпак им л>уди служе! Само основно427

школци у великој политици не могу да сиђу са проблема Петровићи-Караћорђевићи, кад се ради о односу Црна Гора-Србија. Зар не би било интересантније поставити се пред питање: колики број «прекаљених» Срба, Ш умадинаца; претставника и следбеника Немањића идеологије v Србији игра улогу v увећањ у Србије и стварању Југославије од ере кнеза односно краљ а Милана до 1918, а колики број политичких прагматиста Србије, камуф лираних траспарентима; «За Србију»!, касније Југославију, али и без најмањ е љубави ни за Србију ни за Југославију и то тачно у духу оне ubi bene ibi patria? Ако ce сада поставимо пред потпитање: зашто се шумадитски «кућићи» Баба-Дудићи и Хаџи-Томићи поделише после 1903, по истом кљ учу који важ и од 1868. до 1903, али сада с измењеном фасадом: Црнорукци-Белорукци? К аквом се критерију ту прибеже? Ми у емиграцији имамо још живог активисту из те ере, др М илана Гавриловића, који je као члан «Црне руке» био ментор црногорском омладинцу М арку Даковићу и његовом друштву, који ie према упутствима Гавриловића држао говоре широм Србије, доказујући колико ie династија Петровића штетна по српске интересе, да би други ж иви српски дипломата, др Бож идар Пурић, окренуо леђа др Гавриловићу, кад ie овај почео да П урићу «соли памет». Но искуства су ствари објаснила. Љ уди који cv се боље познавали нису допуштали да један другом Haceflaiy, као што je то био случај с онима који се лако баце у транс. Зар она прикривена, мање више, подлачка огтозиција Д ражи М ихаиловићу, Милану Недићу и Димитрију Љ отићу, у току последњег Великог рата, не нађе у истој материш свој квасац којим се послужише после 1868. протагонисте интереса Србије: Јован Ристић, Јован Драгашевић, ђенерал Блазнавац, породице Грујића и Симића, да би у њиховом потомству краљ Александар, кнез П авле и краљ Петар II, наш ли свој спруд, а марш ал Југославије «ветар у једра» у правцу циља? Требамо ли ове супротности да објашњавамо династичким ривалитетом Карађорђевићи-Петровићи или ie тај ривалитет у династијама траж ио и налазио свој грудобран, да се не би ишло даље у анализи оних момената који не би смели да дођу на јавност? Уместо одговора, али и као увод, могло би се констатовати: да cv ствари Д раж е Михаиловића; борби М илана Недића и разумевањ у Димитрија Љ отића више шкодила у току рата четворииа ирнорукаиа — и обреновићеваца, белорукаца — него сви нрногорски зеленаши, сепаратисти и партикуларисти ствари Србије и Југославије v току двадесетогодишњег опстанка Југославије, да би онај пети, који се нашао из Москве у Лондона 1941, совјетски пуковник Бож кн Симић, постао током рата делегатом владе Њ . В. К раљ а Петра II код ђенерала Дегола, да би се одмах крајем 1944. преЗацио у табор комуниста; постао чланом АВНОЈ-а, затим амбасадором марш ала Тита у Анкари. К ако то да се бројне и материјално ситуиране породице поделише у онолико праваца, колико се по428

јави «идеолошких» тенденција широм Србије? Нису ли људи рачунали да им свака карта игра улогу адута? Зар узвик «држ’те лопова!», не пруж а објашњење оваквим махинацијама? Нису позитивни закони основа друштву, већ регулатори друштвених односа чији мотиви леж е у чињеницама, које стоје ван досега писаних закона. Н ајизразитији црногорски «сепаратиста-зеленаш», Крсто Поповић, током рата «диже» читаве магацине оруж ја од Италијана, правећи им се пријатељем, да би сву ту опрему лиферовао Б а ју Станишићу, оспособљавајући га за борбу против комуниста, ма да je сва Крстова породица била протитовски оријентисана. Тим je Крсто индиректно бранио трон К арађорђевића, исто онако како га je бранио Милан Недић преко Драже. Овде ћу навести један далеко драстичнији случај, који се десио у моменту превирања у Црној Гори после слома држ аве 1941. године, чију тајну чува једна приватна архива. У мају месецу 1941. нашао се на Цетињу, некада чувени зеленаш, Претседник владе Краљ евине Црне Горе у емиграцији; самозвани «Регент Црне Горе» после смрти краљ а Николе, и уетвари свесни или несвесни разбијач црногорске емиграције после 1921. године, Јован Пламенац, који je иначе ж ивео у Београду као пензионер. У превирању приликом организовања власти у Црној Гори тих дана, Римски радио je јавио, да се у Риму наш ла једна врло важ н а личност из Црне Горе, у циљу регулисањ а односа Црне Горе према Италији. Радио није означио личност, na je услед тога дошло до забуне на Цетињу. Једни су ми~ слили да су И талијани у ту сврху довукли Јована Пламенца на Цетиње, да би тако издао заклетву, док су други мислили да се радило о неком др Николићу из Улциња, к о ји се после Првог светског рата задрж ао у емиграцији, па су Италијани покушали да с њим експериментишу. Трећи су могли да у том смислу установе истину, која се састојала у једној случајности, тј. београдски адвокат, родом из Црне Горе, Никола Ђоновић, нашао се у Риму својим послом на неколико дана пре бомбардовања Београда, и тако није могао да напусти Рим услед ратног стања с Југославијом. И талијанска пропаганда користила je тај случај, свакако mala fide, сходно свом нахођењу. Пошто су Италијани знали да Јован Пламенац није напустио земљу, то су га, изгледа, «довукли» на Цетиње (из Београда или Црмнице) у пратњи италијанског официра, да би га предвели комесару Серафину Мацолинију. Пошто je «Одбор за проглашење црногорске независности» већ био конституисан, то се његов претседник, Јово Поповић, био заинтересовао мисијом Јована Пламенца код Мацолинија. Осим тога ова двојица су били у крвноме сродству, jep je сестра Јове Поповића била ж ена Јована Пламенца. Верујући, да се Пламенац нашао у аудијенцији код комесара Мацолинија у вези с проглашењем црногорске «независности», то се Поповић одмах нашао пред вратима М ацолинијевог кабинета у «Банској управи», да би после Јованова изласка из кабинета о429

всш покушао да пруж и руку као своме зету. Случајност je хтела да су се срели на врху басамака, да би Пламенац одбио да прими поздрав свога шурака, изговарајући љутито: «Зар и ти хоћем да под италијанском окупацијом ствараш Црну Гору!», гурнувши га грубо, да га je стропоштао низ басамаке до чијег се краја Јово Поповић котрљао, а Пламенац без речи прошао поред њега и упутио се на ручак у локал Мила Лекића, који се налазио у близини комесарове резиденције. Тек што je Пламенац сео за сто и почео да руча, упао je у локал исти италијански официр, који je Пламенца предвео Мацолинију и наредио Пламенцу да сместа устане пре него доврши ручак, да с њим седне у ауто, да би га овај преко Котора вратио у Београд. К аква га je судбина снашла биће речи касније. Овакви случајеви захтевају студију. Но, опортунитет захтева да им се актери покрију земљом, док напр. врло познати «дражиновац», др Милош Браш ић, прима на себе улогу као средство циља «активиста-либерала», али под условом да му име остане у тајности ако се не стигне до циља. У том смислу једна тајна архива, у којој се налазе разне забелешке, сакрива и ову нотицу о активности др М илоша Браш ића: «Брашић je упућен од стране созјетске обавештајне службе у покрет ДМ, да га контролише. Он je аутор чувене песме: Чика Дражо, чика Дражо, војска ти се креће, Убићемо, заклаћемо, ко са нама неће! Наслов песме био je: «Дрма ми се, дрма ми се шубара на глави». Ова песма je више учинила да се у народу компромитује покрет ДМ него сва остала «злодела» четника. Браш ић je истовремено радио и за Гестапо, где се увукао по линији свог ранијег чланства у Ј Р З и заступањ а Стојадиновићеве линије сарадње са Немачком у предратном «времену», где je био новинар. Б раш ић je становао за време окупације у П ожаревачкој улиди бр. 12, где je био пренео и целокупну архиву совјетског п-осланства, поверену му на чувањ е од стране совјетског војног аташеа, пуковника Самохина. Број приватног телефона Браш ићевог био je 41-590...» Народ je рекао да круш ка пада под круш ку. Ко није ковач своје судбине, нека се не нада у случај, јер оно што доноси судбина не зависи од случаја, већ je укључено у правило, које се, обично крвл>у ревидира. Исто онако како су комунистичке потркуш е типа Б ран ка Чубриловића, Савице Косановића, Владимира Дедијера, Владимира Велебита, Вељка Влаховића, Ђ уре Коломбатовића, Станоја Симића, током рата у иностранству, или они из групе Јаш еП р о дановића и Ж и в к а Топаловића у Београду. успевали да обмањ ују еветску јавност о издаји» Д раж е М ихаиловића и четника, преко чега се требало да иде детронисању краљ а Петра II, а интронисању марш ала Тита, на исти начин су се служ или сви 430

они који су се током Првог светског рата наш ли у полож ају тумача «издаје» краљ а Николе, да би преко те «издаје» интронисали Карађорђевиће на онај престо који им je донела Југославија. Њ им а je тај трон донео несреће, а у читавом српском народу. У том читавом пословању није било разлике ни у методи, ни у такту, а наж алост ни у циљу, ако се ради о његовом постизањ у као нечему жељеном. Члан Америчке делегације на Версајској конференцији, дипломата Стефен Бонзал, у својим мемоарима а под датумом «21. децембар 1918», каж е у једном осврту на та збивањ а следеће: «Данас ме у ресторану у Passage des Princes, где сам имао обичај да се склањам од мојих земљака, ухвати А ндрија Р адовић, ранији Председник владе Црне Горе, а сада загриж ени душманин краљ а Н и ко л е... Радовић ме врло често угодно забављао својим приповедањем о црногорским ђетићима, који су из својих склоништа у брдима узнемиравали Аустријанце. Међутим, његова данаш њ а посета била je одређене сврхе, тј. да ме увери да je краљ Никола за време Светског рата прерано напустио организовани отпор, и да je он и поред свог достојанственог наступа уствари обичан препредењак, коме се не би смела поклонити вера. Приликом једног од његових неспоразума, како каж е Радовић, К раљ га je најурио с полож аја Претседника владе, оковао у букагије и бацио у затвор. Тај бестидник није се устручавао да ме посети у затвору и то с јасно одређеним циљем», драматично приказује Радовић. «Са сузама у очима рекао ми je, да се ни он не осећа срећним што мене види у ланцима’ — а ја, на томе му одговорих: ,Господару, моје руке и ноге су у ланцима, али ми je душ а слободна, далеко слободнија него што je била док сам вама служио и следио ваш е зле стазе!’ И згледа да су Србијанци после свог упада у Црну Гору ослободили бившег Претседника владе, и како неки каж у, овог упутили у Париз, да би на све начине шкодио краљ у Николи. Једна од његових главних поенти била je да се Црна Гора могла да одупире аустро-немачким армијама годинама, исто онако како се одупирала турским најездама током векова, да није било Краљ евог издајства. Да ie он само ишао раме уз раме са Србијанцима, Немцима не би никада успело да оскрнаве наш у груду и да пустоше наш а поља и села. У току пола века он je онемогућавао спајањ е Србије и Црне Горе, и сада се могу видети резултати: ни железнице, ни путова, ни модерне опреме; само наш а храбра срца против топовских цеви, и, следствено, резултат беше наш пораз» (Stephen Bonsai, Suitors and Suppliants, N ew York, 1946, p. 82-83).

Тако говораше А ндрија Радовић, и заиста му треба честитати на «истинољубљу», јер нас овај дијалог дипломата потсећа 431

на онај дијалог војних стратега: марш ала Тита и америчког мајора Хјуота, кад су се срели у Јајц у 24. октобра 1943, и складно «кројили» планове бомбардовања четничких насеља, да би осујетили viribus unilis, повратак краљ а Петра на престо. К аква аналогија у мислима сходним «идеалним» циљевима! Тако je амерички дипломата Бонзал могао да чује из уста Андрије Р адовића, како су се Црногорци освећивали својим «простигуткама» које су ш уровале са окупатором по Црној Гори, док je он пландовао у Паризу, а амерички делегат сматрао да je он заиста био један од оних који су се борили. Тачно у духу комунистичке логике и тактике. К улт витеш тва уступио je место култу издајства, да би за то Радовић постао мултимилионером у Београду после рата, а «Цар јунака» просјаком широм Европе, да би као по вољи неке осветничке ироније то било поновљено још једном али сада у случају оног, коме слични Радовићу по карактеру и истинољубљу приписаше «издајство», а он пружао руку гаванима да не би умро од глади. Колико безбожности у бож јем закону? Да, али je тако морао да говори «четврти син краљ а Николе» сходно сопственом моралном стандарду. И заиста граничи с подлошћу прећуткивањ е онога што je Радовић као «јунак» требао да каж е америчком дипломати, да je за време његовог министровања на Цетињу, као грађевински инж ињ ер и стручњ ак за путове, у својству Кнежевог «Управитеља грађевина», једини пут који он подиже у циљу «унапређења» Црне Горе, био колски пут од Бурум а код Спужа, преко потока Риманинића до Прентине Главице у дужини од два или три километара, да би могао да се довезе у своје родно место «калешином», јер у то време моторних возила није било у Црној Гори. ОваЈ пут je касније био продужен поред манастира Ж дребаоника до Даниловграда, али je у то време Андрија био у немилости старог «тиранина» испод Орловог К рш а. Но Андријин поступак према краљ у Н иколи био je типичан за оне, који су «са слободе» бранили ствар крал.а Петра и Д раж е М ихаиловића, док je он током рата «мудровао» под заш титом М илана Недића и у својим старачким сањарењима «планирао» друмове широм Ју гославије, али после М илана Недића под заш титом марш ала Толбухина, коме je спремао свечан дочек, кад су Руси најавили «ослобођење» Београда, и спремао се да му лично изађе у сусрет. 7. Зло ■рађење готово суђење К ад се, непосредно после смрти краљ а Н иколе 1921. године један од чувара његове архиве, вратио из емиграције у Југославију, овај je, веле, за своје «националне заслуге», у новој држ ави, направио војничку каријеру сличну оној Наполеона Бонапарте: сваки дан један ранг више! Међутим кад je овај велики «војсковођа» у години 1942. испустио своју племениту душу, његов рођени стриц, иначе познати југословенски пуковник и 432

националиста, Зар и ја Вуксановић, позван да иде свом синовцу на сахрану, одбија овај позив с напоменом, која je у најпогоднијим изразима наш ла излив интимних мисли стрица о синовцу. И заиста максима: de mortuis nihil nisi bene — o мртвима camo ce добро говори, — јесте најф арисејскија мисао досад израж ена на класичном латинском језику. Претседник претпоследње владе краљ а Николе 1915. године, сердар Јанко Вукотић, претпоставио je своје заробљавање «међу Бјелопавлићима» емигрирању са Краљем. Он као «победник са Мојковца» није сакривао своје симпатије за «зеленаше» 1918. године и био за то да им се отвори пут за улазак у Цетиње. Међутим кад су ови заистапали, јер ни по броју нису били значајни, осим оних које je он био позвао на устанак, или оних који су се морали да склањ ају од џелата војводе Стева Вукотића, он се на брзину пребацује у табор «бјелаша-униониста» да би се тиме сагласио са новим стањем. И док један део заиста великих људи те мале средине: бригадири М илутин Вучинић, Андрија Раичевић, Настадин Ивановић и други, траж е из нуж де заш титу И талијана или се склањ ају од дохвата тумача уједињ ењ а, да им се не би «просуо мозак» у казаматима Јусоваче, дотле други, бивши министри К раљ еве владе: Мирко Мијушковић, Љубомир Бакић, Гаврило Церовић, Саво Вулетић и другови, настоје после рата свим сретствима да докаж у свој «алиби» у том К раљ евом «издајству», да би трећи, свакако значајни људи црногорске средине: ђенерал Радомир Вешовић, министар Секула Дрљеивћ, министар Михаило Ивановић, познати као изразити Срби и патриоте из студентских клупа, ратних арена и заробљеничких логора, преко ноћи постају антисрби и антисрбијанци, мрзиоци Београда и К арађорђевића јер им ови, посве разумљ иво, нису свима знали да нуде оно што им je својевремено могла да понуди некадањ а Црна Гора. Док су једни пливали у наивности, која je добрим делом и одлика Црногораца, други су, као «практичари» наступали са самоуверењем у доказивањ у највиш им држ авним факторима, у коликом су степену Петровићи «издали» националну ствар, као да, рецимо, овима није била позната позадина тога «издајства», били одбацивани као крпе, јер су «одиграли улогу црнаца». Међутим сви су ови били сметнули с ума, да се оговарањем, самохвалисањем, бежањем и заробљавањем не брани историја, а да се осветом над симболима не може да греде срећи, макар за њом ж удели богови у људском подобију. И з те логике родила се логика оних из 1941-1945, када су у отимању о власт прогласили издајницима све оне, који у њима нису назрели истинске тумаче народног расположења. Народ, откако je постао судија у својој ствари, не може и не сме бити оквалификован издајником своје ствари, јер, какав год био исход тока догађаја, народ ће наћи исправно објашњење. У томе се налази израж ај његове 433

воље. Народ зна кад треба да се бори или кад треба да откаж е послушност. Народна интуиција je снаж нија од научничке логике, која се ставља у служ бу ниткова — људског разума. Међутим ниједан историчар Првог светског рата не каза одређено, како би се та «неосвојива позиција Ловћен» могла да брани и одбрани, ако не би претстављ ала једну од утврђених тачака у систему утврда. Тако, у недостатку чињеница, љ уди су дошли ипак до закљ учка да се народ у извесним ситуацијама може да храни плодовима ф антазија. Из тих ф ан тазија никле су и норме оних неписаних правила према којима су људи судили једном Сократу или Темистоклу или осудили за издају националне ствари једног Стесел>а, фон К лука, Д раж у и сл. И з тих ф ан тазија никле су норме оне намештене историје о издаји једног Е ф ијалта или В ука Бранковића. Ово исто треба да важ и и за краљ а Николу. Н а њиховом примеру учили су се они који су «мријет’ навикнути», али истовремено учили су се и они који су своје симболе проглаш авали издајницима, да би се њихови џелати могли да проглаш авају народним херојима. Тако се у том духу за време битисања краљ евине Југославије, тј. у току виш е од двадесет година у њој, неговао култ полтронства или једног сасвим негативног израж авањ а лојалности владајућем елементу, где су се све примесе науке, политике и публицистике, чак и психологије комбиновале, да би се у што црњем светлу п риказала личност крал-за Николе и изналазиле му се негативне стране. У тим се напорима ишло до манијаш тва, да ч ак ни сами аутори који су покуш авали да објасне случај краљ а Николе нису били у стањ у да себи објасне мотиве таквог става осим тупог погледа у висину броја «сребрњака» за једну такву служ бу нацији. Тако напр. наш уваж ени дипломата, каснији ш еф Земљорадничке странке, Јован Јовановић, у својој студији «Стварање заједничке држ аве Срба, Х рвата и: Словенаца» (СК Задруга бр. 209, књига I, стр. 211) између осталог, каж е: «Он није умео ценити цуногорску омладину, која je школована у разним центрима нашег троименог народа; он je потцењивао те своје Црногорце, који ш коловани у Београду, З а гребу, Пакрацу, Н. Саду, у Русији, по Србији, у Аустро-Угарској, дођоше на Цетиње, с вдејам а своје средине. Њ и х je он предусретао са потсмехом, и њихове идеје с окрутнош ћу једног аутократе, какав je био од главе до п е т е ...» Истина се мора признати да су читаве џакове «нових идеја» доносили на Цетиње ти млади интелектуалци од којих je Црна Гора нешто и очекивала. Но заиста би било право чудо ако краљ Никола не би на тај галиматијас идеја реаговао као човек, без обзира на његову «аутократску» склоност. Тешко да би се другаче понашао било какав демократски владар на свету, који у његовом случају не би реаговао. Овде ћу навести један случај, као пример рада те ш коловане омладине, који се збио у434

право оних дана, када je, како каж е наш аутор краљ Никола «извео Србију пред суд светске јавности». Овај случај ми je још као детету, испричао мој отац, јер се радило о нашим суседима у Бјелопавлићима, у Црној Гори. Некако пред избијањем В алканског рата, вратио се са ш коловањ а из Србије, М арко Савићевић, касније познати члан Велике подгоричке Народне скупштине из 1918, која je прогласила уједињ ењ е Црне Горе са Србијом. Овај Савићевић je за време Другог светског рата био познат у Црној Гори као убеђени поборник ствари комуниста и активни агитатор против четника Д раж е М ихаиловића, као трећи потписник петиције од 16. јуна 1942, где се Михаиловић квалиф икује као издајник. Дошавши на Цетиње да траж и службу, М арко се ту срео са својим братом Миланом, који се налазио у дворској служби у својству К раљ евог перјаника. Чим je овај срео брата и упустио се са њим у разговор, предложио му je и сугерирао да би овај као перјаник могао да учини једну «спасоносну» ствар по српство. Та би се услуга народу састојала у мучком убиству краљ а Николе. Овај верни службеник Краљев, избезумњен оваквим предлогом свога брата, тргне за револвер да га убије. Међутим овај, млад и хитар, умакне намери свога брата и тако настане на стази од Белведера до Данилове болнице трка по Цетињу с намером убиства! Сазнавши за овај «шкандал» свога службеника, краљ Никола овог позове на изјаш њ ењ е њ ему лично. П ерјаник М илан Савићевић на К раљ ев захтев излож и му разлоге свог противзаконитог поступка. Сутрадан К раљ нареди да му се предведе М арко Савићевић. К ако je овај касније причао, «ноге су му се пресекле» кад je чуо да га траж и К раљ . К ад je иступио пред Владара, овај му je поставио питање: «Какве je школе свршио и где?»... «Седам разреда гимназије» (чини ми се у Ваљеву), био je одговор. «Па какав ћеш да будеш у служби кад предлаж еш свом брату да мучки убије свог В л ад ар а...? » опомиње га Господар. Пошто je К раљ видео какав изгледа тај јунак, коме су се «смрзле уснице», маиш се руком за џеп, вади један златник и нудећи му га каж е: «Узми ово, иди у варош, нађи све своје пријатеље, добро се напите вина и договорите се како да ме убијете. У томе се састојала сва одговорност Марка Савићевића за потстицај на убиство краљ а Николе. Он je одмах добио службу у Ф инансијској управи, а затим се одао политици. У данима уједињ ењ а 1918. био je на полож ају претседника Даниловградске управне општине. Идеал му се остварио 1918. године када му je успело да отера краљ а Николу са престола као «издајника». После уједињ ењ а постао je активн им чланом политичке партије којој je «историчар-дишгомата» Јован Јовановић стајао на челу. После слома Југославије постао je комунистом и на сва уста доказивао да Србијанци и Црногорци нису један народ већ два. И талијани су га стрељали 1942. године на наше велико задовољство. 435

Ha сличан начин je овај «аутократа» поступио према оном а» нонимном атентатору кога с.у «пријатељи» краљ а Николе упутили с К р ф а да га убије у Краљевој резиденцији у Паризу, да би тиме била учињена нова «услуга» Српству. К ад га je у дворишту К раљ еве виле француска полиција лиш ила слободе и ставила му ланце на руке, на захтев К раљ ев руке су му одрешене, јер К раљ није хтео «да разговара са свезаним ју н ако м .. .», што je ишло «уз нос» полицијском инспектору који je хапшење извршио, jep je овај то сматрао супротним франдуским полицијским прописима. К раљ Никола je био против прогона овог бедника, који je у једном моменту клекнуо пред К раљ а и молио милост сузних очију, кад му je К раљ рекао: «Зар си дошао да убијеш једног српског к р а љ а ...!» Уместо да допусти да га прогоне француске власти. К раљ je у интересу угледа члана српске заједнице, овога задрж ао са својим перјаницима «док се ствар извиди», а затим добио сав његов досије од Париске префектуре. К аква je судбина даље снаш ла овог официра (капетана или поручника) остало je тајном, jep je на К раљ еву несрећу, досије овог атентатора постао саставним делом К раљ еве архиве, да би тај досије стигао с осталима у Југославију приликом репатрирањ а Радисава Вуксановића, свакако према верзијама, да би исто тако према верзијама он за ову услугу био награђиван. Међутим врло je карактеристично да један од значајних сарадника краљ а Николе током Првог светског рата и даље до К раљеве смрти, о том случају «ћути као риба», по питањима која су му у вези с тим случајем постављали пријатељи, да не би, ваљда, издао аманет ћутања, што се с правом сме узети као услов амнестије и каријера к о ју је текао под владом краљ а Александра, кнеза П авла и марш ала Тита, после повратка из емиграције и анатемисања звањ а којима се поносио за ж ивота краљ а Николе. Но по свему изгледу, Срби најрађе говоре истину из ината. Исто овако je «овај аутократа од главе до пете» поступао и са другима. Међутим да je краљ Никола поступао аутократски онако како поступају истински аутократе и да je благовремено «изликвидирао» ону групу болесно амбициозних каријериста који су бранили српство од краљ а Николе, сигурно je, да би уједињење Црне Горе са Србијом било срећније извршено него што je то био пут Марка Даковића, М арка Савићевића, Јована Ђоновића, Тодора Божовића, Секуле Дрљевића, М ихаила Ивановића, Риста Јојића, Андрија Радовића, Андрије Лубурића и др., или оних који то уједињење нису доживели, као што су били Никола Митровић, Борко Бош ковић или хистерични Милош Ш аулић и др., за које наш аутор каж е, да ће им «имена бити забележ ена у историји», мислећи, ваљда, да je његова реч и реч историје. Ч ак ни у том случају подлију судбину не би доживекраљ Никола, јер би се ови понашали исто као Ђилас, М изара или Селић, да су доживели овај рат. 436

Но без обзира на ову намештену патетику земљорадника «руку чистих», или на мотиве ове трагикомичне епизоде потстицаја на еутаназијско убиство, све оне много-опеване идеје, које су црногорски интелектуалци носили на својим леђима и уносили их у руксазима у Црну Гору, личе тачно на оне бомбе, којима се управо у тим данима спремала смрт краљ у Николи, али инспирисана с друге стране, да би све те идеје биле исто тако јалове као што су биле без фитиљ а оне бомбе које су аустријски агенти подметали црногорским Д.П.-лицима, кад су се ови у ери «клубашке афере» склонили на њиховој територији, али «да се Власи не би сетили», ове су биле србијанског порекла, да би се тако сплеткама Цетиње-Београд пригушило црвенило на лицу оних, који су скупа с професором Фридјунгом ковали сличне идеје, али на исто тако дрипачки начин, као што су биле коване ове, које су црногорски интелектуалци са свију страна света, доносили у Црну Гору и сервирали их кнезу Николи, који je с далеко више права могао да узвикне оно што je узвикнуо онај примитивац из Версаја: држ ава, то сам ja!, да би све те идеје биле декласиране и депласиране чим су се наш ле на наковњу логике, а под чекићем искустава. Међутим, све се овде сводило на једно, тј. да се на неки начин искује срећа «потлаченом» црногорском народу што га je «терор» краљ а Николе давио, да га je требало у духу идеја фантаста, енциклопедиста и анархиста, на неки начин спасавати или, боље речено, ослобођавати несазрелим идејама, силом бомби без фитиљ а и разарачким дејством обмана, при чему се прибегло «издајству» као најефектнијем домету руш илачког оруђа, али тако, да нападнути не би смео да зна одакле се и како напада, jep je издајство уствари требало да послужи као н ајјеф тиније и најмоћније сретство, а да се имало не помишља на последице, тј. да декласирање команданта армије не оставл>а армију имуну у свом достој анству. Све je ово служило као пример ономе што се десило пре кратког времена пред нама, када су изразиле своју тарцанску дуж ност оне шумадијске куварице и краваре, које су «јатимице» и једнодушно појуриле пут гласачких места, да би се изјасниле против повратка краљ а Петра II, на престо свога оца, и тиме обориле династију Карађорђевића, јер су ове следеле сугестије бандита и козара, који су на шаховској табли светске политике одиграли улогу оних ситних пиона, којима се служ е у узајамном обрачуну тајне силе света, да би се према потреби допуњавале, слично масонерији и комунизму; демократији и тоталитаризму; монархији и републици, све у знаку служ ењ а братству, човеку и грађанину, у чијој служби гину они којима «смета нос» да назру коме служе, али да би тако ж ивећи у илузијам а да претстављ ају нешто, били несвесни злочина учињених народу коме припадају, јер су им заглуш иле уши оне пропагандне ф разе печене и кухане у «рернама» интернационалних сервиса за 437

ш та je била залож ила свој углед она «режисеријада» иза кулиса из које je изникла идеја Велике народне скупштине у Подгорици, која уствари није била ни «велика», ни «народна», ни «скупштина», већ одбор личности, који je позвао и «прозвао» самопроглашени комитет «Клубаша», тј. каснијих «Бјелаша», да би у традицији метода из 1905. и 1906. себе огласили верификаторима «мандата», где се иза политичко-патриотског концепта уједињ ењ а Црне Горе и Србије крио онај психолошки ф актор освете над краљем Николом, да би се тако та скупштина склепала у току друге половине месеца новембра и хрпимице наш ла у згради Велике држ авне гимназије у Подгорици, да би оборила династију Петровић-Њ егош, све у зн аку оног патриотизма коме je британски публициста Самуел Џонсон дао евоју карактеристику. To je било тачно по типу оне касније праксе, кад су шумски хајдуци на три дана мање од четврт века огласили себе Конвентом у циљу обарања династије Карађорђевића, да би се ту сада скочило у ону другу крајност, која се изразила проглашењем Југославије федеративном републиком, сматрајући да ће форма коју чувају неписмени или полуписмени бити довољна да надокнади оно што недостаје садржини. Међутим сва je разли ка између ова два датума у томе, тј. у оној дијалектици збивања, што je време за Подгоричку скупш тину било сувише кратко, па се радило на вртоглав начин, да би тако биле донешене и јасно шупљоглаве одлуке, сходно квалитету народних посланика у тој скупштини, коју je на акцију покретао осветнички занос, да би се томе у каснијем процесу прибављ ала глазура, али на исто тако несрећан начин. Избор личности за Подгоричку скупштину je имао само један критериј: аминаш ки карактер посланика и унапред одређена оријетација «антиниколинска», па тек онда све оно друго, што je било ствар рутине, спало je у надлежност оних четворице адвоката и судија, који су били колико-колико верзирани у пословима «више политике», док je остали део посланика, тј. од 165, колико их je било «присутно» спадао у социјална, а не узано по~ литичка занимања. Свештеника je било 32; гимназиста и студената 16; земљ орадника 16; држ авних чиновника 60, док je остали део отпао на трговце и слободна занатска занимања, неколико лекара и предузимача. Да ли je по црногорском Уставу војска била деполитизирана и до које мере, питање je, али судећи по личностима ове Скупштине, очито je да војничка занимања овде нису била заступљена. Да ли се ту радило о опортунитету или правном принципу остаје отворено питање. Истина, тројица су се јавила «болесним» уочи заседањ а Скупштине. К ад су се посланици наш ли у сали школске зграде, случај je хтео да делегат Чевског среза, војвода Стево Вукотић, не стигне у заказано време, в е ћ је б и о у кратком закаш њ ењу. Он се чекао, јер се без њега није знало како ће да се почне, тј. приступи раду, из простог разлога што му je као брату црногорске краљице 438

Милене, у моралном смислу припадала и нека врста психолошко-правне легитимације поред формалног овлашћења. К ад се појавио настало je олакшање, да би он одмах у духу породично -патријархалне праксе, као најближ и династији, приступио ствари на онај политички умешан начин, који je својствен Вукотићима, још од ере црногорских гувернадура, који су своју мудрост црпели из духовних трезора млетачке масонерије, да би их њихова психологија прожимала до најновијих дана и збивања која су доносили. Да би «наелектрисао» расположење на састанку, војвода je почео из околиша, нагласивши да би он дао «седам круна царских кад би му припадале за ону коју носи краљ Србије, а камо ли ову једну црногорску... да ће он од свега срца поздравити детронисање своје сестре, кад се ради о интересу Српства, и да се тиме, следствено, има да детронише и његов зет, краљ Никола Петровић-Њ егош и његова династија. Тиме je у сали стоврена приж ељ кивана атмосфера, да би и зазвала борбеност, која се претворила у хистерично одушевљење, за безусловно уједињ ењ е двеју братских држ ава под скиптром Карађорђевића. Међутим један део посланика на челу којих je стао Миљко Булајић, учитељ, иначе делегат Вилуског среза, напоменуо je у свом говору, да не би било опортуно реш ење односа Црна Гора-Србија, на бази безусловног уједињења, јер je Црна Гора стекла током историје своја неотуђива права, којих се на тај начин одриче, те да би томе требало дати неку условну форму, на ш та je «громогласно» био прекорен од већине, и мало je фадило да га избаце из сале, јер се усудио да изрази дух скептицизма у моменту испуњења вековног сна Црне Горе: уједињења са Србијом. К олико се сећам, ja нисамнигде касније им аоприлику д ап р о читам ток рада те скушптине, осим онога чему су у рапсодистичкој форми поједини публицисте дали рекапитулацију у својим «Документима», међу чије сакупљ аче спада прилично проф ани реторичар, др Федро Ш ишић, да би скоро сви историчари те ере дали своје празне коментаре, свако из свог разлога, да би једноме од њих, Ф ерду Ш ишићу, дао своју карактеристику, неки злонамерни и злурадости склон, студент загребачког Универзитета, кад се нашао пред Фердом на испиту из историје, да би овоме сам поставио питање: «Како да вам одговорим, гоеподине професоре, у духу које ваш е концепције историје, оне из ере Ф рањ е Јосифа, оне краљ а Петра или Александра?» Међутим на то питање су одговорили они, који су направили онако звучну рекапитулацију вековног сна Црногораца, чија мотивација гласи: «.. .Док су Црногорци патили и страдали у најстраш нијем ропству за које историја зна, док су мучени, убијани, веш ани и срамоћени на све могуће начине, какве je једна перфидна и покварена држ ава могла да измисли, дотле je краљ угодно живео у Паризу. Он никад ништа није учинио да на439

шем мученичком народу олакш а судбину. Он никад није у јавности подизао гласа и протествовао против нечовјечног поступања и истребљења, које je Аустро-Угарска врш ила у нашој земљи! Очевидно се чувао да се не би замјерио пријатељици Аустро-Угарској, да тиме не би лично, што изгубио, док о народу није ни мислио ни водио рачуна. На основи свега изложенога српска В елика Скупштина у Црној Гори, као веран тумач ж ељ а и воље цјелокупног срп~ ског народа у њој, вјерна историјским предањима и завјетима својих предака, који су се за њ их вијековима херојски борили једногласно и поименичним гласањем одлучује: 1) Да се краљ Никола I Петровић-Њ егош и његова династија збаци с црногорског престола. 2) Да се Црна Гора с братском Србијом уједини у једну једину држ аву под династијом Карађорђевића, те тако уједињена ступи у заједничку Отаџбину нашег троименог народа Срба, Х рвата и С ловенаца...» Да ли je аперитив овом «гарнирунгу» могао бити другачи о~ сим «издаје», «аутократије» и «срамне капитулације», може би~ ти предмет дискусије међу ритерима, али не међу опортунистима, јер по мом мишљењу, оваква квалиф икација К раљ а «дугогодишње владавине» декласира карактер класификатора, кад овако мотивишу основе једног историјски значајног чина. Но ту су донекле били и «божји прсти», ако би се судбина појединих личности ове скупштине анализирали (осим оних тројице који «услед болести» нису могли да присуствују заседању). Али ако би одбацили мистику и мистификацију, и сишли на терен рационализма, то би нас управо потсетило на онај став масонске «Велике лож е Југославије» у Београду, која je под претседништвом ранијег претседника Сената К раљ евине Југославије др Љ убомира Томашића, извела Д раж у М ихаиловића крајем 1942. године, пред свој «суд», да би му судила in contumaciam, jep ce није нашао лично пред «судским сенатом». Но да би му у интересу масонске правде «дала што заслуж ује, јер се није одазвао апелу ложе да стање ствари на терену доведе у склад с њеним и нтенцијам а...», она му je ипак одредила као браниоца ex offi­ cio, у личности фамозног М алеша Јаковљ евића, да би за ту абортивну «одбрану» Д раж е М ихаиловића био издаш није награђен него за ону Аписову, и ма да клијенте није зиогао да спасе, ипак je за ову Д раж ину добио признање у форми уж ивањ а ђеиералске пензије од стране Јосиф а В алтера Вајса, иако се унапред знало да je у оба случаја одбрана оптужених, била само форма, или материјално узето, «на врби свирала», свакако с резервом, која je формулисана: «.. .Ако се брат Д ража врати на прави пут, све ће му се греш ке опросткти. . .» Но пошто се Драж а није хтео да врати на «прави пут», оглуш ујући се о апел «испродавали су га», тачније, воштану лутку која га je претстављала, да би у тој сеанси учествовао, према онима који су 440

провиривали «кроз кључаницу», и мој некадањ и врло симпатични професор, архитекта Петар Бајаловић. Истина, тешко je рећи, како би Д раж а завршио, и да je поступио по сугестијама «браће»; да ли би био оглашен издајником и каквом би смрћу морао да ухмре: физичком, моралном, природном или насилном? Логика мотива одређује форму јустиф икације активиста. Но масони су нашли «браниоца» макар и про форма, док се у случају краљ а Николе, један такав корак није смео ни замислити, јер би сама мисао била унапред осуђена као «издајничка», да би се очувао стандард званичног курса актуелне политике. Тако се озваничила пракса проглаш авањ а хероја издајницима, а издајника или лиж исахана вођама народа, јер су југосло венски унионисти 1918. наступали тачно у духу онога што су применили југ-ословенски комунисти у току последњег рата, а на адресу оних, који су сматрали да постоје срећнији путеви реш ења социјалних проблема у срединама локалног значаја. К ао што су комунисти у току рата 1941-1945. знали да баце у блато све светиње једног народа, тако су унионисти крајем 1918. успели да на исти начин баце v блато једну традицију, која макар и не изгледала значајна у њеном сукобу с временом, значила je психолошки управо оно, чије последице ми националисти имамо да испаштамо до краја нашег живота, али ипак да не искупимо судбину оних који ће доћи после нас. Тако се оно исто блато у коме се угасио живот једног значајног човека, мале средине, краљ а Николе Петровића-Њ егош а, узело као малтер за ону националну зграду, коју су током овог рата подизали југословенски комунисти с масонима скупа, да би се у том блату подједнако ваљ али сви скупа, iep су погрешили сви они који су сматрали да je победник с победом постао имуним у односу на блато, пошто пример као морална категорија не зависи од снаге, из чије се активности демонстрира, већ од његове осмишљености као чина, али тако, да се она Исусова: «Опрости им Оче, јер не знаду ш та ра де . . не може да оправдава онле где се заиста зна шта се ради, али не мисли на последице. Онај ко греши, али се тим вешто извињ ава народним интересом, повлачи сав народ v блато. Та безгрешност сме да се узме као извињ ење за Бога, који зна све, исто као и за лудака који не зна ништа. Ови наши из 1918. ието као и они из ер е овога рата, су знали ш та раде. To je оно што нам је уништило отаџбину и њ ен напод. То се може да прати из онога што je настало после свршених чинова.

441

Гегистар имена Д Луј 46, 179, 207 Двајт 209, 274-275, 304 А лександар I, краљ Југославије 11, 40, 57, 118, 1Г 267, 339, 363, 365, 379, 386, 411, 413-415, 417-419, 423, 428, 439 А лкалај, Сима 116 Алмули, Ја ш а 157, 257 Амброзио, генерал 302, 304 Андрејев, Б ан е 106, 141, 145-146 Андрић, Иво 45 А нф узо, Ф илип 287, 293 Армстронг, К арл 46, 92, 159 Армстронг, Хамилтон Ф иш 413 Арсенијевић, В идак 144, 315 Артамонов, Виктор 405 Атанасов, Ш терија 147, 157 Атертон, Торенс 216, 218, 248 Аћимовић, Драган 108 Аћимовић, М илан 76, 78-79, 224, 226 Аћимовић, Ф илип 105 Аџија, Б ож идар 11-12, 142, 144-146, 160, 294, 333 А Д ам ић>

А јз е н х а у е р ,

Б Бабић, Анте 285, 293 Бабић, Љ убо 332 Бабић, М илан 336-337 Баде, Гинтер 302 Б акарић, Владимир 293 Бакић, Љ убомир 433 Бален, Ш име 142, 146, 293 Балетић, Л ука 243 Балугџић, Ж и војин 44-45 Барбис, Анри 145, 419 Б аћовић Петар 69, 243-244, 276, 305 Бели, C. В. 46, 55, 69, 159, 190, 198, 309 Бергман, А лф ред 11 Билинеки, Лав Ритер 396 Бироли, Пирцио 216, 313 Бирчанин-Т риф уновић, И лија 216-217, 320-321 Бићанић, Руд ол ф 293 Блаш ковић, Петар 293 Богомолов, А лександар 103 Б ож овић, Тодор 377, 380, 411, 423, 436

Бољ евић Димитрије 233, 327 Б снзал, Стефен 431-432 Бор, Ване 108 Боргезе, Ливио 413-414 Борић, Ф ран 293 Борјан , Будим ир 11 Бош ковић, Благота 277 Бош ковић, Б л аж о 388, 411 Бош ковић, Б орко 436 Бош ковић, Ж и вк о 315, 366 Б радаш ка, Лео 270 Б рајовић, Б л а ж о 326-328 Брајовић, Ради воје 326-327, 343 Брацановић, Б рацан 315 Браш ић, Милош 430 Браш ић, Р анко 231 Брозина, Н икола 293 Б ул аји ћ, М иљко 439 Булат, Едо 258

в Вајнер, Славиш а 143, 159, 332-337, 339 -342 В ајс Јосип Валтер, в. Тито Васић, Драгиша 17, 19, 411-412, 415 Васић, Милош 367, 378-379 В аухник, Владимир 157 Велебит, Владимир 306-307, 319, 430 Велимировић, Н иколај 79, 395, 420 Вемић, илорад 215-216, 218 Весковић, А ндрија 235-236 Веснић, М иленко 367, 373, 401, 420 Вешовић, Радоммр 407, 433 Вид, албански краљ 408 Винцетић, Иво 235 Влаховић, А наније 372 Влаховић, Вељко 134-135, 138-139 Војводић, Мирко 327-328 Војновић, Jlyjo 398 Вокић, Анте 294 Волпи, Ђ узепе 373 Вохоска, Светислав 54, 271 Вранчић, В јекослав 297 Вркљан, Анте 293 Вујовић, Димитрије 377, 379, 383, 385 В укаш евић, М арко 233 В укмановић, Светозар-Темпо 106, 337 Вуковић, Гавро 399, 408-409

443

В у к о т и ћ , Ј а н к о 329, 382, 408, 423, 433 В у к о т и ћ Стево 390, 433, 438 В у х с а н о в и ћ , Р а д и с а в 436 В у к ч е в и ћ , М и тар 411 В у к ч е в и ћ , Р а д о је 130, 145, 412, 417-418 В у л ет и ћ , С аво 390, 391, 433 В у л о в и ћ , Д ан и л о 223 В у ч ети ћ , М ате 44 В у ч и н и ћ , М и л у ти н 366, 433 В у ч к о в и ћ , Д у ш ан 306 В у ч к о в и ћ , З в о н и м и р 81

г Г авр и л о ви ћ , А н д р а 367 Г авр и л о ви ћ , В о Ји сл ав 104-105, 153 Г авр и л о ви ћ , М и л ан 119, 149, 428 Г авр и л о ви ћ , М и хаи л о 363, 367, 402 Г аж и , ф р а њ о 115, 293 Г елен, н ем . ге н е р ал 170 Гетс, Џ он 46, 209-211 Г л ез-Х о р стен ау , н ем . те к е р а л 172 Г л о м ази ћ , Љ у б о 411 Г о јн и ћ , Б л а ж о 228 Г сл у б и ћ , М у с т а ф а 119 Горини, Ђ о вани 311 Г ор ки ћ , М и л ан 104, 115, 119, 145-146, 152, 341 Г о ш њ ак , И з а н 90 Г р ах о в ац , С тево 247, 279 Г р его р и ћ, Д ан ило 12-13, 221 Г регор и ћ , П а в л е 293 Грин, Гил 46 Г рол, М и л ан 203 Г р у б ач и ћ , К о с т а 23-24 Г р у б ер , В а л т е р 155 Г р у ји ћ , Ђ о р ђ е 297 Г р у ји ч и , М и л ан 125 Г у б ер и н а, П е т а р 116 Г у зи н а, Ј о в о 337 Г усто ви ћ , А р т у р 297 Г ути ћ, В а с и л и је 25 Г ути ћ, В и к т о р 298

д д а к о в и ћ , М а р к о 411, 423, 428, 436 Д ам јан о в и ћ , Л а з а р 411, 423, 433 Д ан ги ћ , Је зд и м и р 117, 337, 341 Д ан и л о ц р н . п р и н ц 357-358, 363-365, 390, 3998 Д ан и л о в и ћ , У гљ еш а 24, 334 Д а п ч ев и ћ , П е к о 122, 245

444

Д егол, Ш арл 143, 428 Д е д и јер , В л ад п м и р 92, 148, 157, 167, 169, 253, 256, 258, 299-303, 312-313, 316, 334-335, 340-342, 415, 430 Д еди ћ, М у с т а ф а 315 Д е зи д ер , Ј у л и у с 142 Д е К а л о н , А л е к с а н д а р 360 Д е л ар о ш , В е р н е (ф р а н ц . ди п л ом ата) 381 Дс-матеис, и та л . об. о ф и ц и р 322 Д еп ере, Ф р а н с е 378, 381, 387 Д ер о к, Ј о в а н 21, 80 Д есн и ц а, И л и ја 332 Д ивац, Н ед е љ к о 149 Д ил, Б р а н к о 111, 142-143, 145-146, 159 Д им инић, Д уш ан 142 Д и м и тр и јеви ћ -А п и с, Д и м и тр и је 55,185, 386, 440 Д км и тров, Г еорги 117-119 Д к ни ћ, Т а н а с и је 224, 226-227 Д он ч еви ћ, Б л а н к а 115 Д орн и к, С и л вестар 105-106 Д ош ен, И л и ја 332 Д р а гаш ев и ћ , Ј о в а н 428 Д р аги ћ еви ћ , И в ан 114, 293 Д рагови ћ, В у к 143 Д рагови ћ, Н и к о л а 77 Д р а го јл о в, Ф ед о р 235 Д рап ш и н , П ета р 144, 159 Д р а ш к и ћ , П а н та 73 Д р љ ев и ћ , С е к у л а 228, 411, 423, 433, 436 Д уд и ћ, Д р а го јл о 13 Д у к а од С п ол ета 295 Д у м ан џ и ћ , Ј о з о 297 Д ути н а, М и л ан 277

Ђ Ђ а к о в и ћ , Ђ у р а 315 ■Берић, К р с то 25 Ђ и л ас, М и л ован 109, 119, 143, 146, 150, 159-161, 257, 359, 418, 436 Ђ о н ови ћ, Ј о в а н 78, 265, 376-377, 380, 409, 411-413, 420, 423, 436 •Воновић, Н и к о л а 429 Ђ орђ е, г р ч к и к р а љ 100, 359 Ћ о р ђе, срп . п р и н ц 149, 413 Х о р ђ ев и ћ , В л а д а н 186, 356-357, 374 Ђ о р ђ ев и ћ , И р и н еј 45, 50 Ћ о р ђ е в и ћ , Ц е к а 226-227 Ђ у ји ћ , М ом чи ло 167, 273, 305 Ђ у к а н о в и ћ , Б л а ж о 366 Х у к а н о в и ћ , М а р к о 228, 364 Ђ у к и ћ , ђ ен е р а л 244

Ђ у р ан о ви ћ , М а р к о 315 Ђ у р аш к о в и ћ , Ђ у з а 390 Ђ у р аш к о в и ћ , С аво 393-394 Ђ у р и ш и ћ , П а в л е 71, 78, 192, 233-235, 243, 276, 326

Е Б рли , С т еф е н 208 Е сад п а ш а 407-408 Е стер х ази , гр о ф 354

ш Ж а в е ц , Л у ј 153-154, 156 Ж и в к о в и ћ , П е та р 71, 73, 202 Ж и в к о в и ћ , С вета 113 Ж у ж и ћ , М арк о 114-115 Ж у јо в и ћ , М л ад ен 69-70 Ж у јо в и ћ , С ретен 142, 341

3 З е ч е в и ћ , В л ад и м и р 314 З е ч ев и ћ , Ђ о к аш 25 З и м о њ и ћ , К о с т а 213, 320 Зо бен и ц а, М илош 263, 271 З о го ви ћ , Р а д о в а н 417 З о р к а, ц р н о гор . п р и н ц е за 356-357 З о р и ћ , А нте 144 З р ењ ан и н , Ж а р к о 144, 160 З у л ф и к а р п а ш и ћ , А дил 113

и И ван и ћ , С теван 226 И в а н и ш ев и ћ , Р а д о в а н 217 И ван о ви ћ , М и х а н л о 433, 436 И ван о ви ћ , Н асто 433 И дн, А н то н и 35, 103, 260 И л и ћ , Б о го љ у б 203, 263, 267, 269 И л и ћ -Ч и ч а , М и л ан 333, 336, 341 И ли ћ, М и хаи л о 143, 160

Ј Ј а к о в љ е в и ћ , С теван 113 Ја м б р и ш е к , М или вој 284-285, 293 Ј а н к о в и ћ , В о ж а 402, 405-407

Ја н к о в и ћ , Д у ш а н 108 Ја н к о в и ћ , М и л о јк о 70-71, 73, 244, 374, 376 Ја њ а н и н , В о ја 225 Ј а р а м а з , Р и с т о 25 Ј е з ђ е в и ћ , Д об росл ав 81, 194, 213, 216217, 223, 225, 276-277, 281, 299, 304-305, 310, 313, 315, 318, 320-323, 331, 334 Ј е л а с к а , В и ц к о 145 Ј е л е н а , ц рн . п р и н ц е за 393, 398, 400 Ј е н д р а ш и ћ , С т је п ан 294 Јо в а н о в и ћ , А рсо 113, 143, 159 Ј о в а н о в и ћ . Б л а ж о 106, 234 Јо в а н о в и ћ , Д рагољ уб 119, 134, 149, 159, 214 Јо в а н о в и ћ , Д рагољ уб 226-227 Ј о в а н о в и ћ -Ј а р а ц , Ђ орђ е 143 Јо в а н о в и ћ , Ж и к и ц а 14-15 Јо в а н о в и ћ , Ј о в а н 434-435 Јо в а н о в и ћ , Љ у б а 71, 135, 143-244 Ј о в а н о в и ћ , Р а д о в а н 125 Јо в а н о в и ћ , С лобод ан 45, 168, 177, 179, 188, 201, 239, 259, 266, 368, 374, 376, 385, 411, 374-375 Јо в о в и ћ , Ј а к о в 327 Ј о ји ћ , Р и с то 411, 436 Јо к а н о в и ћ , В л ад о 25 ЈЈ о к а н о в и ћ , НсдслјКО 130, 319, 323 Ј о к с и м о в и ћ , Б о ж о 327 Јо н и ћ , В е л и б о р 223-224, 226 Јо н и ћ , Б о р и в о је 224-225 Ју р е т и ћ , А в гу сти н 112, 114-115

к К а в а л е р о , Уго 229-301 К а за зи ћ , Х аса н 22 К а јт е л , ф е л д м а р ш а л 236, 302, 304 К а л а ј, Н и к о л а 30, 3X2 К а п л а и , С е р ж 115 К а р а п а н џ и ћ , Б о р а 15, 18-19 К аш е,

С и гф р и д

296-297

К а ш е н , М ар сел 54 К в а п и л , Ја р о с л а в 54 К в а т е р н и к , Дидо 293 К в а т е р н и к , С л авк о 31, 237 К ве д ер , Д у ш ан 111, 157 К е р е ч к и , С им еон 226 К е р ш о в а н и , О то кар 1 1 , 160 К е сел р и н г, ф е л д м а р ш а л 300 К и к е л , З л а т а 154, 156, 159 К и л и н ге р , нем . д и п л о м ата 43, 45 К н е ж е в и ћ , Ж и в а н 262, 264, 266, 268-269 К н е зо в и ћ , О тон 288-289. 298

445

К ова чеви ћ , М и л и в оје 337, 340 К ова чи ћ , Горан 142, 160, 218 К ом а р ч ев и ћ , В ладимир 21 К ом н енић, В а си л и је 23 К он ти ћ , Д адоје 361 К он ч ар , Р аде 111, 144 К опи н и ч, Јоои п 105, 110, 153 К оп ри ви ц а, Глигор 25 К оп р и ви ц а, М ихаило 314 К ор аћ , М а н ојл о 125 К о р ош е ц , А н тон 72, 155 К о р ск и , И ван 11 К осан ов и ћ , Савица 430 К о сти ћ , В о ш к о 203, 205 К ости ћ , Н ем ањ а 141 К остиК , С л ободан 141 К остр ен ч и ћ , М ар к о 293 К оц м у р , А л о јз 105-106 К ош у ти ћ , А в г у с т 293-294 К р а јге р , Д уш ан 105 К р аји н а, П етар 24, 195-196 К р и вош и ћ , В ељ к о 244 К р и ж ан и ћ, ВДер 318-319 К ри зм ан, Х и н к о 293 К р л еж а, М ирослав 267, 284, 293, 415 К р њ ев и ћ , ЈураЈ 114, 202, 221, 297-299, 419 К р ц е, П авао 293 К се н и ја , ц рн огор . п рин цеза 391 К у ж и н а, Габро 115 К у зм и ћ , Д рагутин 197 К у ју н џ и ћ , Богол>уб 224 К у ју н џ и ћ , Х о р ђ е 225 К у л ен ов и ћ , Џ а ф ер 285 К ум а н у ди , К о с т а 114, 149 К у н , И во 11, 160, 314 К у р и х а р а , Ш о 153 К у р то в и ћ , В о ји сл а в 108 К у с -Н и к о л а је в , М и р к о 293 Ку’СОвац, Л абуд 144, 257 К у х а р , Л овро 105-106, 109-111, 142, 145, 153, 59 К у х ар ев и ћ , А л е к са в д а р 293

п Л авриш чев, с о в је т с к и диплом ата Л агвардија, Ф и ор ел о 54 Лазић, Б р ан ко 109 Л аковић, М итар 234 Лалић, Л еко 236 Ласић, С тојан 46 Лаш ић, 'Ворђе 327

446

117

Л екић, Дмитар 315 Л оњин, В ладим ир 29, 32, 51, 96, 151, 160-161, 182, 184, 360, 405, 315, 423, 427 Л еонтић, љ у б о 356-357, 410, 420 Лер, А л ексан дар 245, 299-301, 304, 309 Лех, Т и бор 105 Лилић, Лазар 115 Личен, Владимир 145 Л озић, М иодраг 78, 264, 269-271 Л омпар, Б о ж о 114-115 Л оркови ћ, М ладен 286, 294 Л убе, Емил 399-400 Л убури ћ, А д р и ја 411, 436 Л узана, ф а ш . генерал 212-213, 217, 319, 320, 323 Л укачевић , В о ји сл а в 69-70, 243-245, 276, 278 Л укић, П редраг 54 Л ус, К л а ра 47 Л ус, Х ен р и 47

љ Љ отић, Д им итрије 17, 26, 59, 65, 69, 76, 78-80, 83-86, 88-89, 205-206, 215, 218, 219, 222*225, 228, 365, 388-389, 428 Љ отић, Ј а к ов 69, 124

м М агдић, М или вој 290-291 М аловац, В ож и д а р 143, 283-285, 287 М ајданац, М илутин 154, 156-159 М а јск и , И ван 103 М ајсн ер, нем. генерал 26 М аканец, Ј у л и је 297 М аклин, Ф и ц р о ј 31, 159 М аксим V , в а сељ ен ск и п а тр и ја р х 219 М андић, Н икола 294-295 М ан сф илд, В алтер 158 М албек, Т ом а 72 М аријанац, Симо 298 М арић, И во 145-146 М арјан овић , Јован 17-18, 79 М арк, Ђ он и 326 М арко М иљ анов 331, 360-361 М арковић , В ида 46-47 М арковић, В ук аш и н 416 М арковић, Лазар 71, 149 М арковић, С ветозар 355 М арковић , Симо 315 М асарик, Т ом а 95, 98, 189

М аслеш а, В е сел и н 104, 108-109, 142, 145 М атес, Ј1ео 257 М атић, М и т р о ф а н 15 М ахин, Ф јо д о р 418 М ац оли н и , С е р аф и н о 372, 429, 430 М ачек, В л ад и м и р 115, 227, 240. 258, 283, 425 М есарови ћ, Ј о в а н 138 М ехм ед баш и ћ , М у х а р ем 390 М еш трови ћ, И в ан 271-272, 285, 297-300, 316 М и ју ш к о ви ћ , Л а за р 392, 409 М и ју ш к о в и ћ , М и р к о 433 М и латови ћ, М иле 109 М илена, ц р н . к р а љ и ц а 366, 388, 398, 439 М и л ен к о ви ћ , С то јад и н 116 М илетић, П етк о 110, 119 М и л о јеви ћ, М и л ан 45, 50 М и л ош еви ћ , Симо 109, 142, 160, 214, 218 М и лун овић, М а р к о 141 М и л у ти н ови ћ, Д р агу ти н 376, 379 М и л у ти н о ви ћ , И в а н 142, 144, 159 М инић, М и лош 17, 128, 146 М и р аш ев и ћ , Ђ о к о 326 М и рко, ц р н о го р с к и п р и н ц 398 М и р к о в и ћ , Б о р а 149, 203, 227, 262-264, 265-267, 269-270 М и р к о в ић , Д раган 207, 267 М и р ко в и ћ , Н и к о л а 46, 207 М итић, Д и м и три је 19 М итић, М и л о р ад 18 М и трови ћ, Н и к о л а 411, 436 М и хаило, ц р н о го р с к и п р и н ц 366 М и х аи л о ви ћ , Д рагол> уб-Д раж а 5-350 М и ш ељ и ћ , Ј о в а н 25, 129-130 М и ш и ћ , А л е к с а н д а р 17 М и ш и ћ, Ж и в о ји н 16, 269, 367 М од ро ви ћ , М и р к о 135-136 М олотов, В је ћ е с л а в 35, 101-102, 104, 146, 166, 175 М олтен и , и т а л и ја н с к и о ф и ц и р 311 М о љ ев ић , С теван 69 М он тезем ол о, и т а л . п у к о в н и к 302, 304 М орас, Ш ар л 87 М ори, М ар и о 234, 326 М о р н ар д, Ж а к 108, 109 М осли, О свал д 243 М у гош а, Д у ш ан 106 М у гош а, М и х аи л о 233 М удри н , Т ом а 293 М уса, И в а н 296 М у солин и , Б е н и т о 30, 80, 181, 191, 207, 273, 275, 282, 285, 287-288, 293, 295,. 299, 304, 312, 372 М у ш и ц к п , К о с т а 223-224

« Н агоде, Ч ер то м и р 145 Н ађ , К о с та 50 Н азо р , В л ад и м и р 284, 293 Н ајд х о л , Ф р и ц 278, 309 Н ау м о ви ћ , Д и м и три је 215-216 Н ау м о ви ћ , Ј о в а н 73 Н ед е љ к о в и ћ , Д у ш ан 130 Н ед е љ к о в и ћ , Р а д о је 218 Н еди ћ, М и л ан 17, 19, 26, 59, 63, 66, 7172, 74-77, 80, 83-85, 91, 94, 108, 113, 119, 189, 199, 201, 205-206, 210 212, 215-218, 222-226, 231, 238, 243, 271, 281, 334, 363, 365-366, 428-429, 432 Н ед и ћ , Н еш к о 16, 21 Н с ш к о в и ћ , Б л а г о је 106, 128, 131, 133-134 Н и к е зи ћ , П ета р 228 Н и к и ћ , Б у д и м и р 232 Н и к о л а I П е т р о в и ћ -Њ е г о ш 5, 78, 351-441 Н и к о л а ј I, р у с к и ц ар 208, 220, 304 Н и к о л а ј IX, р у с к и ц а р 397, 411, 418 Н и ко л о в, О рц е 106 Н и н чи ћ, М ом чи ло 102-103, 169, 175, 177, 179, 193, 202-203 Н и н ч и ћ -Х у м о , О л га 116, 193-194 Н о в а к о в и ћ , Љ у б о 262 Н о в а к о в и ћ , П а в л е 243 Н овови ћ, Р а јк о 235-236 Н о јх а у зе н , Ф р а н ц 417

њ Нјсгош, в л ад и ка 85, 87, 351, 389, 426 Њ е ђ и л с к и , Ф е л и к с 296

0 О б рад ови ћ, Ђ о р ђ е 14 О б р ад о аи ћ , Т ом а 20 О б рен ови ћ, А л е к с а н д а р 185-186, 398 О брен ови ћ, М и л ан 95, 133, 188, 357, 361, 371, 392-393, 397, 426, 478 О б рен ови ћ, М и х аи л о 188, 220,354,356, 382, 422 О бул.ен, Н и к о л а 294 О к ад а, ја п а н с к и н о в и н а р 154, 156 О л ћан , М и х а и л о 69, 226 О п а ч и ћ -Ч ан и ц а, С тан ко 142, 146 О р ао вац , Т ом о 360, 361 О р еш к о в и ћ , М а р к о 144 О свал д , С тан е 145

447

Остојић, Зарија 69, 235, 243, 276 От, Ханс 143, 173, 306-307, 318 Отовски, Герард 154, 156

л ГЈавеЛИћ, Анте 13, 23. 31, 44, 80, 114, 116, 210, 221, 235, 241, 251, 274, 280, 287 -289, 291-293, 274-297, 303, 313, 315 Павелић, Анте, зубар 262 Павићевић, И в о 376, 384 Павићевић, М и л о ш 233, 236 Павиевић, М и ћ у н 422 Павичић, Јуре 296 Павле, Кнез-Регент 47, 267, 428, 436 Павловић, Драганче 334, 336, 341-342 Павловић, Д у ш а н 233, 234 Павловић, Ж и в к о 376, 379, 409 Павловић, Ж и к а 108 Павловић, Коста 201 Павловић, Рада 78-79 Падев, Михаел 148, 210-211 Пајовић, Војо 327 Панић, И к а 119 Пантић, Бранислав 131 Пантић, Љ у б о 227 Пантовић, Петар 140 Парол, Едо 216 Партонић, АндриЈа 115 Пауновић, М ари нко 127, 137-138, 141 П а ш и ћ , Никола 56, 96, 98-99, 373-374, 377-378, 386-387, 396, 401-402, 405, 407, 409 Перић, Стјепан 294 П ери ш и ћ, Радојица 24-25,167, 244, 338 Перовић, П у н и ш а 134г-135, 138 Перуничић, М и л е 113 Петар I, краљ Југославије 362, 365, 404, 423-424, 439 Петар II, краљ Југославије 25-26, 48, 101-102, 104, 107, 126, 150, 168, 174, 183 -184, 201, 204, 207-208, 255, 268, 282, 343, 363, 428, 430, 432 Петровић, Х у р о 226 Петровић, Ф и л и п 360 Петровић, Ш а к о 361 П еш е љ , В р а нк о 257, 298 П еш и ћ , Вера 105, 226 П е ш и ћ , Петар 402, 405-406, 408-409, 422 -423 Пијаде, М о ш а 54, 110, 113-114, 130, 152. 240-241 Пилетић, Велимир 71, 117, 127, 130-133, 135-139, 141, 237, 243-244 Пилетић, Спасоје 411

448

Пиља, Миливоје 45 Пичета, Вељ ко 329, 331 Пламенац, Јован 366-367, Пламенац, Н и ко 326 Плећаш, Ђ уро 322

429-430

Плећевић, Чеда 109, 125, 142, 144,146, 318 Подује, Ш и м е 293 Поенкаре, Р. ш 381, 394-396 Полак, Александар 293 Попара, М и ро 24, 129 Поповац, Исмет 216, 319 Поповић, Васо 25 Поповић, Вељ а 371 Поповић, Војислав 20-21 Поповић, Дејан 142, 160, 218 Поповић, Јово 429, 430 Поповић, Крсто 153, 366, 429 Поповић-Топ, Миладин 106, 142, 146 Поповић, Милорад 244, 278-279, 305 Поповић, Рада 54 Поповић, Никола 125 Поповић, Света 108, 142 Поповић Селимир 21 Поповић, Симо 361 Поповић, Стојан 376 Прибићевић, Светозар 376 Прибићевић, Стојан 46-47, 207 Прица, Огњ ен 160 Продановић, Ја ш а 439 Прокић, Лазар 82, 83 Протић, Стојан 374, 378, 408 Прпић, Вјекослав 235 Прпић, И в о 235 Пурић, В о ж и д а р 42, 44-46, 50, 70, 199, 208, 428 Путник, Б ра н ко 51 Путник, Радомир 269 Пуцар, Ђ у р о 128

Р Раденковић, Бора 133 Радић, Стјепан 415 Радица, Богдан 159, 293, 298 Радовановић, Љ у б а 145, 149 Радовић, А ндрија 380, 411, 422-423, 432 Радовић, Милорад 263, 431, 436 Радојичић, Ж ивоји н 29 Радоњић, И в о 366 Радон>ић, М и љ а н 422 Раду, Ш ан дор 115 Радуловић, Б о р а 228-229, 232-233 Раичевић, Андрија 433 Ракић, Миодраг 270, 271

р а и к о в и ћ , А л е к с а н д а р 56, 130, 136,23б р а сп о р , Х и н к о 109 р а ч п ћ , Д р а го сл ав 21, 336-338 р а ч к и , Ф р ањ о 351, 355 р а ш т е го р а ц , А н те 25 7, 258 р е г е н ш т р а јф , И зр а е л , ви д и Ц он Гетс р е к у л и , Р е јм о н д 88-89, 394 Р ем ети ћ , В е љ к о 244 - 249 , 277-280 р и б ар , И в а н 285, 293 р и б ар , И в о -Л о л а 144 Г и б ар ж , В л ад и м и р 44 Р л б ен тр о п , Ј о а к и м 146, 302, 304 Р и б н и к ар , В л а д и с л а в 227, 415 Р и сти ћ , Ј о в а н 56, 187, 220, 428 Р и ти г, С вето зар , м он си њ о р 293 Р оата, и тал . ге н е р ал , 271, 281, 297-300, 313, 315 Роб, А н тон 110-112, 153 Р о ди ћ, С л ав к о 144, 159, 332 Р о ж ђ а л о в с к и , В л ас ти м и р 271 Р о к в и ћ , М ан е 332 Р о ко , М ате 315, 325, 331 Р о ко , П етар 306 Р у д ан , К р с то 277 Р у зв е л т , Д ел ан о 46, 58, 70, 80,. 82, 101, 162, 170, 176, 204-205, 207-208, 212, 221, 243, 254, 268 Р у с к о в и ћ , М ато 149 Р у тх ем , Џ асп ер 137

с С ави ћ еви ћ , М а р к о 411, 435-436 С алати ћ, Д ан и л о 246 С алис, ен гл . гр о ф 384, 387 С ам ар џ и ћ , П ета р 81, 244 С ек у л и ћ , М и лош 202, 263 С им ић, Б о ж и н 53-55, 428 С им ић, С тан о је 42-46, 115, 430 С им ови ћ, д у ш а н 48, 193, 201-206, 261269, 287 Ситон, В атсо н В. 96 С л и јеп ч ев и ћ , А ћи м 78 С м и љ ан и ћ, С и н и ш а 44 С м и т-П авел и ћ, А нте 203, 262, 264-265, 267-268, 271-272, 281, 298, 300, 316 С м о дл ак а, Јо с и п 284-285 С м олчић, С т је п ан 293 Сној, Ф р а н ц 149 Соболев, А р к а д и је 101 С отирови ћ, Д р аган 141 С п ас о је ви ћ , Ј а н к о 379 С таки ћ , В л а д и с л а в 203, 205, 207-208, 212 С таљ ин, Ј , 15, 28-29, 31, 34-36, 45, 58, 75, 80, 104, 107-109, 112, 114, 117-126,

135-136, 139, 141-142, 145-146, 148-151, 160-162, 165 - 166, 169, 176, 178-180, 182, 184 , 208- 210 , 214 , 240, 250, 254, 256, 261, 283 , 287 , 293 , 418-419, 427 С т а м о о ли ћ , Л е т а р 128 С тан и ш и ћ, Б а јо 228, 310, 315, 319, 326, 342- 343, 429

С тан ков и ћ, Н и к о л а 342, 343 С тан о јев и ћ , А ца 149 С зел ан о в и ћ , С тепа 269 С теп инац, А л о јзи је 272, 285, 297-298, 300 , 316

С т еф а н о в и ћ , М и л ути н 116-117 С тил и н ови ћ, М а р и ја н 105, 143 С то јад и н о ви ћ , М илан 46, 57, 118, 196 О о ја н о в и ћ , А л е к с а н д а р 73, 224 С то јан о ви ћ , М и хаи л о 46, 51 С то јан о ви ћ , М л ад ен 142, 415 С то јан о ви ћ , С ретен 415 С ун д ечи ћ, Ј о в а н 355 С у п и л о , Ф р а њ о 95-96 С утон, М а р к о 293 С уш и ћ, Л овро 296-297

I ТамбиК , С лобод ан 324-325 Т аси ћ , Ђ о р ђ е 134, 160 Т ем п ер л и , Х а р о л д 387 Т ито, Ј . Б . 12-440 Т и тон и , Т о м а з и 395 Т од о р о ви ћ , В о ш к о 25, 129-130, 214, 320, 334, 337-338 Т о м аш и ћ , Љ у б о м и р 54, 294, 440 Т о м аш ев и ћ , Ј о в а н 411, 423 Т о м аш ев и ћ , М и х а и л о 306 Т ом и ћ, С в е то за р 378-379 Т о п а л о в и ћ , Ж и в к о 78, 149, 348, 430 Т орти ћ, Ј а н к о 285, 297 Т р и ф у н а ц , А л е к с а н д а р 140 Т р к љ а , Л а з а р 129-130, 280 Т роц ки , Л ав 29, 108, 143, 150, 160 Т р у б е ц к о ј, Г р и го р и је 364-365 Т рум б и ћ, А нте 386 Т у р н е р , Х ар о л д 11 Т у ш е в љ а к о в и ћ , Р а д е 277

Ћ Ћ ан о , Г ал еац о 287, 293, 295, 300, 314 Ћ е тк о в и ћ , Ј о в а н 411 Ћ у к о в и ћ , Р и сто 338

449

Увалић, Ради воје 44 У зунчевић, Димитрије 306

Церовић, Стојан 214, 433 Ц есарец, Август ио, 415 Ц нлига, Анте 108 Ц илић, Август 110 црн огорац, Р а јк о 279

ф

ч

Ф аролф и, И ванко 283, 294 Флебс, А ртур 349 Ф иолић, Н етар 293 Ф лорић, А лександар 293 Ф ортнер, Х анс 309, 319 Ф отић, Константин 101-103, 203-208, 212, 217-218, 260 Фраш о, Јосип 358, 399, 406, 409, 419, 423, 427, 439 Ф ранц, Ф ердинанд, Н адвојвода 359, 363 Фрол, ф р а н е 285, 293 Ф урлан, Силвеетар 145 Ф ухс, Л уцијан 26-27

Ч ачић, Л ујо 113-114 Ч екић, Душ ан 315 Черчил, Винстон 50, 58, 70, 80, 82, 92, 98, 101, 162, 170, 174-178, 183, 186, 188, 201, 205, 207-208, 211, 215, 219, 236, 239, 241, 243, 249, 254, 261, 374, 385, 419 Ч ича-Ром аниј ски, в. В ајн ер Славиш а Чобелић, Р а д о је 411 Ч олаковић, Родољуб 336-338, 341 ЧубрилоВИћ, Б р ан к о 149, 430

1

X х а л , гус 46 Халперин, Ернст 402, 404 Хаус, Артур 402-404 Хеберлинг, Стефан 315 Хебранг, А ндрија 105-106, 109-114, 119, 145-146, 153, 159, 283-285, 287, 294 Х инковић, Х инко 386 Хитлер, А долф 10, 24, 34-39, 44-45, 72, 77, 80, 89, 97, 155, 165-173,, 181, 188-189, 191, 207, 210-211, 236, 239, 241, 275, 285, 287, 289, 294, 301-303, 314, 319, 340, 358, 396 Х јуот, м ајор ам еричке војск е 159, 432 Хорти, адм ирал-Регент М ађарске 80, 189 Х очевар, Ф рањ о 374 Хоџа, Енвер 326 Хубени, М арјан 54 Хундрић, Н и кола 293

ц Ц ветковић, Драгиш а 43, 47, 149, 202 Ц ветковић, М илан 334, 337

450

ш ш ак о в и ћ , Б огдан 234 Ш аламон, Ф нац 142 Ш антић, ВоЈа 329, 331 Ш аHTJih, М илан 318 Ш атор, И брахим 279, 280 Ш аторов, М етодије 105-106, 109 , ш 120, 142, 145-146 Ш атрић, Х азим 272, 285, 298-299, 316 Ш аулић, М илош 401, 436 Ш егрт, В ладо 245 Ш екарић, В асили је 23, 25 Ш еленберг, В алтер 156-157 Ш ерцер, Драго 143 Ш имић, Ф рањ о 274, 293, 294 Ш каре, Станко 293 Ш керовић, Н икола 356, 360-364, 401, 427 Ш митхубер, Август 7, 32, 303, 309 Ш ош кић, Б ран и сл ав 25, 374 Ш прл.ан, Густав 142 Ш трандман, В асилије 365 Ш тросмајер, Ју р а ј-Јо с и п 351, 355, 392 Ш убаш ић, И ван 45, 70-71, 116, 159, 184, 221, 293 Ш уљ ак, А лија 285, 297 Ш уљгин, В асилије 418-419 Ш уменковић, И л и ја 44, 54 Ш утеј, Ју р а ј 159, 293

И С П Р А В К Е

Страна 6 ред 32 одозго стоји res judikata треба res judicata. Страна 12 ред 15 одозго стоји комунистичких треба комунистичким. Страна 18 ред 43 одозго стоји који je треба који се. Страна 24 ред 23 одозго стоји да И талијани треба да би И талијани. Страна 25 ред 18 одозго стоји капетан М илорад треба капетан Бранислав. Страна 29 ред 6 одозго стоји из Југославије треба Југославије. Страна 31 ред 19 одозго стоји Фицрој М аклин треба Стивенс Клисолд. Страна 36 ред 13 одозго стоји есепцију треба есенцију. Страна 46 ред 33 одозго стоји мала треба имала. Страна 48 ред 1 одозго стоји владог треба младог. Страна 50 ред 3 одозго стоји моменто треба мементо. Страна 54 ред 21 одозго стоји М арш ал треба М арашли. Страна 54 ред 39 одозго стоји Томац. Том треба Томац, који. Страна 55 ред 19 одозго стоји Ruerkei треба Tuerkei. Страна 62 ред 15 одозго стоји безбожне треба беживотне. Страна 63 ред 13 одозго стоји сретско — треба светско — . Страна 63 ред 26 одозго стоји коо треба као. Страна 64 ред 4 одозго стоји правог реда треба правног реда. Страна 66 ред 12 одозго стоји релативне треба релевантне. Страна 67 ред 25 одозго стоји на једног треба на једној. Страна 81 ред 4 одозго стоји за ж аш ењ е треба за жалаење. Страна 82 ред 33 одозго стоји кога треба које. Страна 85 ред 11 одозго стоји патроте треба патриоте. Страна 92 ред 9 одозго стоји М арешковски треба М ерешковски. Страна 95 ред 31 одозго стоји кога су имали треба који су имали. Страна 98 ред 28 одозго стоји Чехосовачке треба Чехословачке. Страна 118 ред 30 одозго стоји Кјосеианов треба Кјосеиванов. Страна 134 ред 38 одозго стоји ЈБубјанке треба Лубјанке. Страна 148 ред 12 одозго стоји хуманиске треба хуманисте. Страна 149 ред 37 одозго стоји Постоји измена треба «Постоји измена.

Страна 157 ред 29 одозго стоји Ш уленберг треба Ш еленберг. Страна 159 ред 35 одозго стоји у редакцији треба у редукцији. Страна 164 ред 33 одозго стоји концепцији треба концепција. Страна 177 ред 9 одозго стоји кад већ треба треба кад већ трећа. Страна 179 ред 19 одозго стоји предавао треба придавао. Страна 180 ред 6 одозго стоји искљученог треба искључивог. Страна 187 ред 3 одозго стоји и злаз треба израз. Страна 190 ред 12 одозго стоји чине ое треба чиме се. Страна 192 ред 48 одозго стоји Дрижином треба Дражином. Страна 240 ред 15 одозго стоји харојским треба херојским. Страна 244 ред 36 одозго стоји обмањивати треба обмањивачи. Страна 246 ред 19 одозго стоји Реметићу треба Реметић. Страна 247 ред 20 одозго стоји кавли ф и кац и ја треба квалиф икација. Страна 249 ред 6 одозго стоји кодручју треба подручју. Страна 249 ред 7 одозго стоји му je треба ми ]е. Страна 301 ред 28 одозго стоји Удо није треба Уго није. Страна 311 ред 32 одозго стоји «I ten. треба «II ten. Страна 311 ред 35 одозго стоји ога р г т а треба ora prima. Страна 327 ред 41 одозго стоји Ђ орђевића треба Ђурђевића. Страна 343 ред 25 одозго стоји мароја треба маЈора. Страна 346 ред 27 одозго стоји хемоније треба хегемоније. Страна 349 ред 28 одозго стоји а по колитичким треба а по политичким. Страна 378 ред 22 одозго стоји који се треба који je. Страна 399 ред 34 одозго стоји то лична треба ту лична. Страна 406 ред 1 одозго стоји тешко бранити треба теш ко бринути. Страна 406 ред 16 одозго стоји и Ф ранцузима треба и Енглезима. Страна 415 ред 23 одозго стоји П авле Поповић треба П авле Павловић. Страна 432 ред 26 одозго стоји Риманинића треба Риманића. Страна 440 ред 25 одозго стоји анализирали треба анализирала. На слици (стр. 64-65) у реду 11 иза «Рус петоколонаш» треба додатн имена: Јозеф ЈТерман и Алберт Мајер, која су изоставл^ена приликом описа, а на слици су.

Исправке - наставак Стр. п

н « п (I и и п

»1 и

6 35 38 38 42 45 46 47

51 52

53 53

(1 1«

61

н и

м и tt tt

и м и п п

м и

ff ft н п

63 72 83 91 91 95 97 99 100 104 106 111 114 114

137 158 159

и 161 « 170 п

п п п и

П

179 180 180 181 182 183

ред 8 П 12 п 9 »1 27 tt 40 п 21 п 2 tt

tt

19

tt

п м tt

и »! м ft

11 и II

11 tt II »I Vf n tt rt fl rt tt n tf N

0Д03Д0

tf

13

и

tt

ft

20

tt

tt

II

10

f»

tt

t1

15

п

ft

tt

6

п

ОДОЗГО ОДОЗГО

18 20

3 17 15 17

4 9

5 5

3 21

5 4 22 7

3 18 26 16 5

4 19 18 18

tt

0Д 03Г 0 0Д 03Д 0 0Д 03Г 0 ОДОЗДО tt

ОДОЗГО ОДОЗДО ОДОЗГО ОДОЗДО tf tl tt tt »f

ОДОЗГО ОДОЗДО ОДОЗГО tt M

ОДОЗДО tt

0Д 03Г 0

стоји расчлааивао ff Форинј fl ког tf кога tt правде ff сво голеге tt равили tf псматрач tf поме tf полазио tf Атександра ft схваћања ft кога tt кога ff киинстра tf што су га ff толико,далеко tf деликвирања ff кога tf другог ff итаијанског H Сједињениј tf Компартију tf Компартије tf Шишерко tt Август ft Жижић tt Паунковић ft 11The E*vr>tng tf кога tf кога tf кога ff Постевљен ff центара ови tt сматрају да ff која,je

треба рашчлањивао tt Форенј ft које tf који n споллкх послова ff свога колеге n бавили tf посматрач tt кодему ff прилазио ff Александра tt схватања tf који tt који ft министра ff што га ff толико далеко ff делинквирања tt који tt Друтог tt италијанског tt Сједињених tf Компартија ff Комлартија lt Шешерко tt Августин tf Жужић ff Пауновић fl "The E v e n i n g ff који ff tt

који који

tt

ПоставЈЕ>ен

ff

ц е н т а р а ,о в и

tt

о м а т р а ју .д а

ff

к о ја je прим ити

V«

n

прикти

tt

N

ff

Ведшси

tt

Великих

Стр. 185 ред M »1 188 tt tt 195 tt «« 207 tt 1» 214 tt и 219 tt tt 224 tt tt 225 tf tt 229 tf tt 231 tv tt 236 tt tt 242 tt fl 242 tt ft 252 tt tt 253 tt tf 267 tt tf 268 tt ff 270 M ff 272 ft ff 277 tt tf 299 tt tt 312 ft N 324 tt tt 355 tt tt 360 tt N 364 tt tt 375 tt tt 380 tt tt 390 tt tt 393 ff tt 395 ft tt 415 ft ft 418 «t lt 420 И tt 421 ft ft 423 tt tt 430 n tt 431 ft tt 439

20 ОДОЗГО стоји кога треба И М ћионих 8 ОДОЗДО n N едном 16 ОДОЗГО ft tt 1 ОДОЗДО утицали tt ft 22 ОДОЗГО неколико n II tt 26 инастоје II tt открио 15 ОДОЗДО n tt 1» 6 обективног n II tf 10 уживати lt tt погла 5 одоЗго tt II tt броју ТД 29 tt n tt конфјузију 17 II tt 12 ОДОЗДО лемента tt n свим 13 0 Д 0 3 Г 0 M tt 8 ОДОЗДО кога tt tf n претставник 12 II ff tt Исмалија 7 tt tf II к о је 3 tf tf n оних 19 n tt Бошковић; 16 0 Д 03Г 0 tt II 0Д 03Д 0 Удо 5 fl II момевто 4 ОДОЗГО n tt 6 0Д 03Д 0 само II ff ff 11 Црногорске ft ff n 20 расу n tt 11 ОДОЗГО да je ft n требала 19 ОДОЗДО tt 1» акције сугестије" 8 tt II којима чак 15 ОДОЗГО tt tt tt патрота 5 II tt ft постова 10 ft n 16 ОДОЗДО Хеберлинг tt lt ff кога 5 tt tt ff живот 4 ft tt ОДОЗГО министарских 13 ft tf n 1 ш то lt ff 18 ОДОЗДО "времену" 1t tt tt аегових 27 tf n 16 ОДОЗГО стоврена

који ЦИОНИХ

једном утицати неколика а настоје открило објективног уживали могла броју од конфузију елемената сваким који претседник Исмаилија који ових Бошковић, Уго мементо самог Цетињске насу даје требало акције н сугвстије којииа je чак патриота послова Хеберлнн који хивог канастирских који "Времену" HRZOBXZ

створена