Enciklopediski i politicki komentar Genosida-Prva cetnicka enciklopedija knj1 sv2 Vukasin Perovic

Вукашин Р. Перовић

Енциклопедиски и политички

КОМЕНТАР „ГЕНОСИДА" - ПРВА ЧЕТНИЧКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА Књига I. св. 2.

Минхен 1969

Издање пишчево Druckerei „Iskra“, D-8 München 12, Parkstr. 7/Rgb.

УМЕСТО ПРЕДГОВОРА

Код обраде овог дела гледаног у целини, што важи и за сваку појединачну мисао без обзира на мој лични став према објектима разматрања, поред покушаја скидања копрена с извесних момената у циљу разбијања политичких легенди онаквих какве мени изгледају, поставио сам се на гледиште нужног разбијања оног научног фалсификата израженог тенденцијама псеудоисторичара и историо-моралиста, да je затајивање истина врло често срећнији прилаз проблему него што je њихово јавно наглашавање. Мој став, макар и не водио захтевима философског идеализма који у преоцењивању вредности назире дух истине, ипак може да послужи као побуда путу ка начелности, што ће, хтело се или не хтело, уводити читаоца у ону врсту историје која спада у философску, т. ј. да људски разум није служавка тенденце, већ критичар свих активности; није инструменат за спознају датог већ, и неимар за изградњу новог; није делфин који каска за бродом, већ мотор који га креће. Постављајући се између два принципа и то једног грађеног на опортунитету као израза малограђанског духа, како то у своје време изрази Блез Паскал, да je «казивање истине од користи за оног коме се казује, али од штете за оног који je казује јер навлачи мржњу на себе...», на једној страни, и принципа оног интелектуалног радника, који поткрепљен «грађанском куражи» потврђује веру у истину којом се служи, на другој, изабрао сам последњи принцип из чистог идеалистичког мотива. Сваки други начин приступања проблему пред којим сам се нашао не би ме задовољио без обзира да ли ћу заиста «навући мржњу на себе» или на друге, јер сматрам да ће свако улагање напора активисте бити Сизифов посао ако заиста с његовим крајем умре и његово дело. Ja такве активисте упоређујем с оним торбарима који градским улицама носе на свом трбуху свој еспап. У делу сам указивао на моменте какви мени изгледају занемарујући све остале сентименталне стране, јер ћу сматрати својом моралном победом ако се супротност мојим мислима код читалаца буде базирала на осећањима и погледима ових, а не на лабилности мојих закључака обзиром на карактер аргументације. Осим тог момента, који може бити по вољи или «ићи уз нос» читаоцима, поготову онима којима се извесне мисли упућују као живим сведоцима, није постојао никакав други мотив, који би по диктату опортунитета, требао да одводи заобилажењу брисаног простора, да би се аутор могао да закрива избегавајући одговорност заклоњен иза трошних сувомеђа меркантилности, 5

што нашој српској емиграцији даје оно обележје, које носе све емиграције, које у вапају «за истином» духовно исчезавају. Трагедија тог исчезавања не лежи у оном неизбежном: утапању у амбијенат, већ у оном културном лому, који као израз отсуства грађанске куражи омогућава појаву оног елемента за кога би типична била и по мисли и по делу она карактеристика нашег приповедача Јанка Веселиновића изазвана искуствима «кад поточине набујају...» Наука или политика која из тенденце извлачи закључке добија на крају напора квалификацију: фалсификат. Сматрајући тај камен спотицања једном од најмучнијих сметња културном наметању српске емиграције у разбистравању појмова комплекса који нас је коштао отаџбине схватио сам позивом дужности да се са што више преданости упустим у рат с оним опортуним схватањем које обично служи фалсификаторима доказа као уважавања слично ставу оних славохлепаца из црногорског народног живота, који, како се каже, један другоме препоручују како да се ословљавају, т. ј. као «сердар и војвода...» док се буду налазили у јабани. Колико сам у том погледу објективно успео, у толико ће по мом суду моји напори бити награђени изразом једне једине хвале истинољубаца и захвалности историје што je нисам бар свесно сводио на ранг псеудоисториографије. Један део тог великог мозаика треба да сачињава и ова друга књига Четничке енциклопедије. Поред имена мојих пријатеља којима сам изразио захвалност у предговору ка првој свесци овог дела, овде се сматрам дужним да изразим захвалност мојим пријатељима: гг. Блажу Бојићу, ранијем четничком борцу, настањеном у Бризбену, Аустралија; Недељку Вучетићу, ранијем припаднику Граничне трупе и бившем ратном заробљенику, настањеном у Хамилтону, Аустралија; Радовану Јеврићу, резервном официру и бившем ратном заробљенику, настањеном у Беверлију, Аустралија; Вукосаву Радовићу, четничком борцу и каснијем ратном заробљенику, настањеном у Мејтленду, Аустралија и Пуниши Шћепановићу, земљораднику и четничком борцу, настањеном у Аделаиди, Аустралија , који су у разним формама помогли да ова свеска угледа свет, очекујући од ње оно што су већ назрели у мојим ранијим радовима. На Савиндан 1968 Писац Чикаго, Илиноис, С.А.Д.

6

АЗБУЧНИ РЕГИСТАР ИМЕНА И ЗАБЕЛЕЖАКА

м (Наставак из Прве књиге) МИЛАН, — Недић, 1878 - 1945, армиски генерал. Спада међу српске односно југословенске офцире, који су се у својој војничкој каријери одликовали и као позивни стручњаци и као патриоти. Од године 1898, када je био произведен у чин пешадиског потпоручника, па до краја свога живота, Недић je стршио у својој струци, схватајући, између осталог, службу у војсци једном од најодговорнијих служби нацији. Он je тако схватио своју улогу и за време Другог светског рата. У својству команданта пристаништа у Сан Ђовани ди Медуа 1916 г. Недић je својим држањем учинио историске услуге националној ствари и морално допринео угледу династије Карађорђевића, мада je то касније добило два аспекта: један због разлога ћутања о томе у Југославији, а други после слома државе и измене система владања у њој, да би се лични и «начелни» разлози ту и сукобили.

1. Недићева активност у војсци била je углавном служба у трупи, која му je, почевши од најниже јединице па до команданта армије, прибављала и љубав и поштовање. Недић се није научно истакао као стручно плодан писац, али je извесне моменте из наше националне проблематике као војник осматрао врло објективно. Био je упознат са организацијом војске европских држава, специјално Француске, у чијој je војсци провео годину дана на специјализацији одмах после Првог светског рата. Као познавалац немачке војне силе још отпре рата, Недић je у интересу Југославије тражио споразум са Немачком, мада се показао «у последњем рату као храбар противник немачке војске кад je ова иступила» (Dr. Leonnard Oberascher, Milan Neditsch, Donauzeitung, 30 август 1941). Недић je уствари кроз своје личне заслуге долазио до најважнијих положаја у војној хијерархији Југославије, да би у једном акутном моменту кризе на почетку Другог светског рата, дао 8 новембра 1940 оставку на положај Министра војске. To je дошло услед начелних разилажења на врховима после избијања рата 1939, и честих трвења са генералом Душаном Симовићем у вези са погледима на војно-политичке проблеме Југославије и њен начелан став. Недић се такође није слагао са читавом политиком Југославије после 7

избијања Итало-грчког сукоба ујесен 1940. Сматрао je тај сукоб судбоносним по Југославију, јер је он изазивао нужност одређивања става југословенске спољне политике у односу на зараћене стране, што je вршило моћан утицај на његово понашање као Министра војске. Међутим Недићеви потстреци нису били само афицирани свешћу о слабости, неспреми и духовној разједињености југословенске војске поред врло неповољног војностратегиског положаја, већ су у сукобу Италија - Грчка стајали под моћним утицајем немачког става према сукобу, обзиром на факат према коме je Хитлер у току лета и јесени 1940. кочио Италију у њеним намерама према Југославији, што je истовремено утицало на став Мађарске, Бугарске и Албаније. Истина, драматичност ових момената који су утицали на Недићев став дошла је до изражаја, кад je већ била «коцка пала» у односу на Југославију. Међутим из Недићеве логике, свакако по реконструкцији, произлазило би, да je Итало-грчки сукоб био истовремено испит односа Италија-Немачка, а затим Немачка-Југославија, јер je у пропорцији пада угледа Италије, растао углед Југославије. Отуда би био исправан Недићев став у његовом оријентисању према немачком држању. Услед неодређености држања Владе, што je имало утицаја на морални положај Недићев у војсци, овај je био психолошки приморан да се повуче с положаја. Генерал Пешић je већ био предестиниран за његовог наследника.. Ову функцију добио je Пешић пошто je на врховима државне управе тог доба сматран «војником-дипломатом» спретнијим од Недића. Али зашто? Међутим овај Недићев случај има и још једно нејавно интересантније објашњење, које открива не само патриотску ноту, већ и један здрави политички концепт тадање активности генерала Недића. Та ствар има посве незваничну позадину, која би се састојала у следећем: Владе Запада још од почетка Хитлеровог наступа против версајске Европе, што се углавном подудара са владавинском ером кнеза Павла, нису биле начисто какав ће курс да заузме политика Југославије после смрти краља Александра. У ту сврху су разни емисари Запада обилазили Југославију и Балкан, да би испитали прилике. Најкраћу рекапитулацију те сумње изразио je британски лорд Џорџ Лојд (не мешати са именом Лојд Џорџ) који je пред сам рат био изаслан у Југославију да се на лицу места упозна са југословенским приликама. Он je то сажео у неколико мисли од којих једна реченица гласи: «Желео бих да политичка страна југословенских прилика буде нешто повољнија, али сам ипак сигуран да je расположење народа Југославије за савезничку ствар. Тврди се да je неко изразио мисао: «Кнез-намесник је за Енглеску; Влада је за Немачку; војска за Француску, а народ за Русију ...» (Colin Forbes Adam, Life of Lord Lloyd, London 1948, p. 296/7). Без обзира на материјалну нетачност ове констатације не може сс негирати чињеница да je 8

овакво гледиште на југословенске прилике играло значајну улогу код става аутсајдера према Југославији. У томе треба тражити разлоге сукобу Кнеза-намесника с Миланом Стојадиновићем уколико се тицало спољне политике Југославије, мада се никакво издајство не може приписати ни једном ни другом уколико се тицало њихове патриотске склоности. Ствар треба проматрати са гледишта унутарњих околности земље да би се објашњење нашло и за спољне прилике. Тај моменат проматран са гледишта унутарње политике Југославије играо је значајну улогу у постављању Драгише Цветковића за Председника владе Југославије. Са истог гледишта треба посматрати случај генерала Симовића у обарању Кнеза-намесника и Драгише Цветковића. Док су све те ствари имале колосалног одјека код посматрања Југославије очима извана, извањске прилике су све снажније реметиле унутарњи мир земље, тако да су унутарње супротности све јаче долазиле до изражаја. Док су се пред сам рат о Југославију отимали Совјети и Енглези, чиме су осовинске силе, специјално Немачка, све јаче раздражаване, дотле је код националног дела Балкана, специјално Југославије и Бугарске, преовладавало мишљење, да се на англо-америчку помоћ не може да рачуна у случају сукоба Балкана са осовинским силама. Док је немачко-совјетска пропаганда настојала да одели Балкан, специјално Југославију, од Енглеске, дотле су обе за свој рачун настојале да придобију народ за пакт са једном од ових будућих отимача путем силе о балканске земље. И док је један део народа трубио за «пакт са Совјетима», други део за «пакт са Немцима», а трећи наслон на «браћу Русе», дотле је једна група југословенских виших официра личних пријатеља генерала Недића овоме давала сугестије, да би се он током 1940, у доба пада Француске ставио на чело војске у циљу преузимања власти, свакако према верзији путем једног пуча. Међу ове војне личности, пријатеље Недића, спадали су: генерал Чеда Петровић, Живко Станисављевић са псеудонимом «Фукса», Стеван Бошковић, Панта Драшкић, Јосиф Костић, Ђуро Докић, Милан Јечменић, Александар Стојановић, Крста Смиљанић и др. поред пуковника Рашића, Милоша Масаловића и неких лица грађанског реда с којима се рачунало кроз популарност. Недићу је сугерисано да изврши један државни удар сличан ономе генерала Антонеска у Румунији, од чијег се тадањег става у односу на Југославију не може да одвоји и овај сам апел на Милана Недића и његове пријатеље. Поред плана о отклањању Намесништва и Цветковићеве владе, затим проглашења Краља Петра II. пунолетним, предвиђале су се драстичне мере у реорганизацији војске и један тесни контакт са Албанијом Ферад-бег Драге. Основна идеја ове акције била је, да се ниуком случају не смеју да раздражавају Немци, који су будно чували своје економске позиције на Балкану чије увлачење у рат нису никако желели, пошто им је економска пенетрација рећ била увелико потпомогнута дипломатском. Нема званичних доказа да је ова акција 9

била позната Немцима слично оној о улози Англосакса код генерала Душана Симовића, мада се зна да je Кнез-намесник био јавно и тајно сматран енглеским човеком, а према мишљењу самог Хитлера «енглеским шпијуном». Уколико се тицало војске и њеног наслона на Француску, ту ствар није уопште долазила у обзир јер je Француска била престала да постоји као независна држава у лету 1940, управо оних дана када се група Недићевих пријатеља састајала на разговоре код «Југословенске круне», које је пажљиво пратио сопственик локала Марко Банац, преко кога су ствари долазиле потајно на јавност. Но пошто су се наизменично у истој кафани састајали и познати београдски црнорукци: цуковник, каснији Титов генерал-лајтнант Војислав Гојковић; апотекар Ђорђе Приклмајер; Др Радован Казимировић и др. који су водили разговоре о свом будућем наслону на Москву у духу сугестија Божина Симића, сматрајући да ће се моћи сакрити иза леђа принца Ђорђа, који je тада уживао симпатије Москве и био према Стаљиновим тајним инструкцијама препоручиван за шефа југословенске државе после њеног укључења у совјетску интересну сферу, а што je, практично, била претпоставка еволутивне ликвидације династије и југословенске монархије, то je протитовска фракција Компартије Југославије из ових састанака извела верзије о пучу, да би тиме парирала оном другом делу Компартије који je пре и током заседања Пете земаљске конференције КПЈ у Загребу у времену од 19 до 23 октобра 1940 стао у опозицију радикалном ставу оног дела Компартије који je следио политичком погледу Јосипа Броза Тита, чиме je изазван и први осетни расцеп у КПЈ, чије су последице биле све оно што се почело да збива од почетка 1942, продужило после «Битке на Сутјесци» и што се још данас види у кругу шарамбаша. Према верзији ове сугестије биле су стигле и до ушију Димитрија Љотића, који се није слагао са идејом никаквог пуча или сличног иступања, мада су Љотићева «Писма» упућивана кнезу Павлу, тада циркулисада Београдом и била путоказ извесним Недићевим пријатељима. Даље, ова акција, према верзији била je предочена и члану Недићеве породице, Станиславу Кракову, коме су извесни пријатељи тог корака стављали у изглед положај министра пролаганде или, како се требало у духу српског језика да назове: Министарством за националну оријентацију. Међутим, не постоји никакав јавни доказ, да je Недић лично био занешен овом идејом, док чак многи његови поштоваоци негирају да je ова идеја уопште и постојала. Но на другој страни овај и оваков начин Недићеве одбране није ни најмање убедљив. Јавно се зна да je Недићева оставка на министарски положај у октобру 1940 доведена у везу са неодређеним држањем Двора и Владе у односу на италијанску кампању у Грчкој. Међутим ту се на другој страни појављује значајнија верзија о његовој оставци. Тврди се, н. пр., да je његову оставку лично захтевао кнез Павле, чија je вера у Енглезе била снажнија 10

од обећања која би Хитлер дао Југославији наслоњен на оданост Срба немачкој ствари и апизерско средство које би се могло да назре у тој новој комбинацији око Недића и са Недићем. Два дана после напада Немаца и Италијана на Југославију. «Giornale d' Italia» као орган италијанске владе пише у свом броју од 8 априла 1941. следеће: «У вези са сталним трвењима између Принца регента Павла и генералске клике око Недића, избегавао je Принц регент примену оштрог наступа, што се напослетку у случају бившег микистра војске и десило. Њега je Принц-регент уклонио са положаја. Државни удар (Недићев пуч, моја напомена) био je планиран за 5. и 6. новембар, али je затим био одложен...» Из овога су југословенски комунисти извели фаму и «Недићевом пучу», што су, ево, озваничили и дописници стране штампе, да би, вероватно, оправдали своју политику према Југославији, чије je тумачење као по иронији судбине, било у складу с интимним мислима зараћених страна без обзира на стварни став Недића према проблемима Југославије и односа света према њој. Строго узевши политички, чак се ни овај моменат, као ни слични у вези с Недићевим ставом не могу издићи изнад нивоа пропаганде, али што се с правом може да пожали што се није могло да оствари као спасоносно за земљу. Међутим, све je то изазвало извесне нежељене али снажне психолошке ефекте кроз произвољно тумачење интимних мисли Милана Недића, да би тим и његови напори остајали произвољно квалификованим. Да ли je Недић интимно био за један такав наступ у политици или не, то ни најмање не треба доводити у везу с његовим патриотским осећањима. Међутим, исто тако не може се негирати факат да je Хитлер далеко озбиљније схватио ситуацију на југоистоку, сходно евентуалним доказима о ставу АнглоАмериканаца према Југославији после оне «афере» са ташном пуковника Доновена у Софији, да се у Југославији не ради само о једном пучу, већ je он планиран у више праваца, што према верзији сам Хитлер није сакрио у једном разговору са самим Драгишом Цветковићем, коме је, како се каже, опет према верзији, показао чак и докуменат да су сви напори Југославије да остане ван рата узалудни, као што je био узалудан и тај покушај Недића, да се држава спасе до повољније прилике или уопште. Свакако се не може да обори истина да je свим српским патриотима било јасно да ће се Југославија претворити у клаоницу Срба после њеног разбијања. Онај ко је хтео часним средствима да то предупреди не може се сматрати другаче него патриотом. Но за ову тезу о евентуалном Недићевом иступу могу се назрети и други моменти, који су захтевали једну преоријентацију политике без обзира на кога би могла пасти коцка као на централну личност око које би се људи окупљали. То се даде анализирати на следећи начин: Од погибије краља Александра па даље, генералитет Југославије са изузетком неколико проданих душа са Симовићем и 11

Бором Мирковићем на челу изгубио je сваку веру у помоћ Енглеске и Француске Југославији у случају њеног сукоба са Италијом (јер je то било у акутном стању) или Немачком до избијања рата. Ово није било диктирано никаквим филијама или фобијама већ једним «препеченим» искуством ранијих година, а што су и касније потврдиле, кад je једна држава пала на милост и немилост лицемерних савезника. У свом опсежном и исцрпном делу «Југославија у кризи 19341941» професор Јакоб Хоптнер, анализирајући поједине моменте битне за ту еру и личноети уплетене у њој, каже: «У једном писму Пурићу (од 15 децембра 1935), југословенском министру у Паризу, Стојадиновић je изразио мишљење, да би југословенски демарш у Риму био бескорисан ако га Француска не би подржала: «Ми морамо бити заштићени против Италије, не само од стране Енглеске већ и од стране Француске. Лавала треба информисати о развоју овог питања. Ми не треба да доводимо у опасност наше војне снаге много рано кад ништа није извесно. Увек има времена да се уђе у сукоб с нашом војском од милион и по војника. Ми не можемо ништа без споразума са државама Балканског пакта, а исто тако морамо имати Француску са својој страни». Остало je да југословенски генералштаб утврди до које се границе може ићи у југословенсхој спољној полититци за будућих пет година без обзира на обећања, која je Министарство иностраних послова дало Еоглеској. Генерали нису много ценили обећања која би Енглеска могла дати с обзиром на узајамну помоћ (У напомени ка овој мисли аутор додаје: «Двадесет седмог јула 1936, Идн je рекао у Доњем дому да je Италија уверила Југославију да није никад намеравала, нити намерева, да предузме ма какву агресивну акцију против ње због њене санкционистичке политике. Према томе, не постоји више потреба за јемством о узајамној помоћи».). Главни генералштаб je наговестио да Југославија не сме ући ни у какву војну акцију против Италије, с обзиром на надмоћност италијанских снага: «Енглеска нам не нуди никакву помоћ, било на суву или на мору. Француска није обавезна да помаже Енглеску ни у каквој акцији, у коју би Енглеска могла бити увучена на суву. Француска ништа о томе није рекла. Уствари она нам показује један нарочито необавезујући став у погледу разоружања...» с. 68/9). Овако изгледају ствари с једне стране, да би с друге изгледале исто тако, како овај аутор приказује намере југословенске политике према Италији и жеље с југословенске стране, да се дође до сношљивих односа у предвечерју пакта пријатељства 1937г. «Ћано и Стојадиновић су претресли многа питања: Аустрију, Немачку, могућност споразума између Мађарске и Југославије, Румунију, Албанију (за коју Стојадиновић каже мала) и Енглеску. Стојадиновић je рекао да није имао никаква посла с 12

Друштвом народа и да je био поносан што није никад посетио Женеву. Само због притиска јавног мишљења, Југославија je била чланица Друштва народа, открио je он. Ћано je нашао да je његов југословенски партнер «фашист. Ако није то на основу отворене изјаве партијске лојалности», писао je Ћано доцније, «он je сигурно на основу свог схватања власти, државе и живота»... «Стојадиновић je већ показивао «знаке једног диктатора», забележио je Ћано... Али, 1937, Стојадиновић je био реалист, који je радио у корист своје земље. Циничан и упоран, са страховитом вером у себе и у своју срећу, Стојадиновић je имао једну своју личну карактеристичност... Ипак, његова политика подлежала je одобрењу кнеза Павла, и, извршујући ову политику, он je делао као претставник кнеза Павла у обезбеђењу сигурности Југославије.» (с. 122/3). Међутим, ако би се ишло даље у анализи ових момената, дошло би се до интересантнијих сазнања, како то произлази из излагања једног можда објективнијег аутора од ових послератних. Анализирајући збивања на Балкану и око њега и то баш у оној ери кад су се суочавали Стојадиновић и Ћано, овај каже: «У јуну 1936, румунски министар Спољних послова, Титулеску, у име три силе Мале антанте (Чехословачке, Румуније и Југославије) ставио je Француској и Немачкој предлог о закључењу уговора о узајамној помоћи. Одбијање овог предлога од стране Немачке очекивало се. Међутим одбила га je и влада Француске и поред тога што je уговор требао да гарантује Француској њен утицај у југоисточној Европи». Да би поткрепио ову констатацију, аутор наводи један извадак из «Манчестер Гардијана» од 5 априла 1938, где стоји написано: «Причало се у француским званичним круговима да je Француска влада одбила предлог под пресијом Британске владе, која je била против идеје овог уговора сматрајући да би уговор о узајамној помоћи између Француске и Мале антанте онемогућио споразумевање с Италијом, а истовремено би значио изазивање Хитлера». Овоме аутор даје свој коментар речима: «Кад je при крају 1936 Француска влада била обавештена да постоје јасни знаци приближавања Југославије Немачкој, ова je почела да зове на узбуну и сагласила се да узме у разматрање предлог ког je пре неколико месеци одбацила... Но, сад je већ било касно». (F. Elwyn Jones, The Defence of Democracy, New York 1938, p. 322/3.) Каква колосална аналогија између овог комплекса и оног из 1942, кад се Југославији с Дражом Михаиловићем последњи пут пружила прилика да се наметне својим стварима закључивањем уговора о узајамној помоћи са Совјетима, што je фатална рука Британске владе осујетила на нашу општу жалост. Из ове перспективе треба разматрати и ону политику која се веже уз име кнеза Павла и Драгише Цветковића у данима кризе исто 13

као и Милана Недића у данима катастрофе. Свима њима je добро Југославије лежало на срцу. Међутим Југославија није водила суверену политику, заправо није имала своје спољне политике. С успоставом дипломатских односа са Совјетима у лето 1940. појавио се нови фактор који je унео нове пометње у већ растројену унутарњу политику земље. To je уствари умножило онај број стубова, где се Недић не би смео да узме као акција, већ као реакција, јер je тих стубова било далеко више и то отприлике онолико колико je било обавештајних служба држава претендената на политичко-економске позиције у Југославији. Из супротности интереса тих група поникла je уствари и она супротност гледишта на напоре кнеза Павла и његове владе да спасе, колико je могуће земљу од ратног пустошења. Ми немамо право да негирамо објективност ни најтенденциознијим разматрањима ако ова базирају на доступним чињеницама, како то врло одређено износи писац чланка «Српска стварност и двадесет-седми март» (Наша стварност, бр. 2, децембар 1952, Јоханесбург), где се каже: «Док je народ ирационално и идеалистички реагирао на међународну ситуацију, духовници српског народа, понесени тим некритичким идеализмом, обазирали су се више на интересе света него на чисто материјалне интересе Срба и Југославије. Срби су наивно веровали да je овај рат нека врста Божјег суда који ће свакоме судити по његовим делима, праведне наградити, а криве казнити...» «То су била та стремљења, која су у српском делу народа, а специјално у Београду, створила психозу рата. И сам кнез Павле je јачао ту психозу и освежавао je за време рата. Он ништа није учинио што би допринело угушењу тога жара. Само док je Кнез био свестан да се на међународном плану мора водити политика ограничених ризика и следовати Бизмарковом рецепту: да je политика вештина постићи оно што je могућно, народом je овладала ирационалност и створила атмосферу не «ограничених ризика», већ неограничених страдања и ризика између моћи и снаге народа...» «Срби су сматрали, а исто тако и необавештено иностранство да je Југославија потписала Пакт онакав какав je био замишљен од његових зачетника. Пакт je имао три основне одредбе. Прво, није признавао одлуке Версајског уговора о Миру по питању разграничења Дунавског Базена и на Балкану. Друго, сваки потписник Пакта морао je да стави своју територију на расположење силама Осовине за успешно вођење рата. Треће, у случају да се Немачка и Осовина нађу у рату са новим силама, свака држава потписница Пакта сматраће се аутоматски да je у рату са том држвом. И Кнез je био без икаквог устручавања за рат докле се год радило о потписивању таквог Пакта. Тек кад je Југославији јавним одредбама измењеног Пакта загарантован територијални интегритет и зајемчено да се силе Осови14

не неће служити југословенском територијом за напад на Грчку, тек тада je тајном клаузулом била ослобођена војних клаузула које су је могле ставити на страну Осовине против будућих осовинских непријатеља. Кнез Павле се решио на мир. А и то je урадио по савету самога нашег Генералштаба и после немогућности да по томе питању постигне сагласност свих политичких фактора земље...» Мада се не може ни аутору чланка негирати идеализам у излагању, ако верује да je «часна реч» Хитлерова била довољна гаранција за неповредивост суверенитета Југославије, овде je било тежиште на оном што се није смело јавно да каже: напрежемо се да се одржимо до повољније прилике! Па то je управо оно што важи у другом чину трагедије и за самог Милана Недића.

2. Двор и Влада водили су изнуђену политику према силама Осовине, али je нужност спасавања државе била ствар њиховог искреног уверења. Сви су се ти фактори налазили на «брисаном простору» у односу на њихове критичаре. Међутим друга страна није била афицирана искреним уверењем. Избећи катастрофу у чијем хиру субјекти виде себе, у обратном случају, не претставља никакву политичку загонетку чак ни «идеализму» опозиције. Двор и Влада нису били у могућности да парирају оним тајним силама, које су добрим делом допринеле ономе што je требао и сам Недић да предупреди својим погледима на ствари без обзира да ли се ту радило о неком пучу или саветовањима са пријатељима. Отуда у тим моментима у којима се Недић нашао као центар окупљања треба сагледати једну страну збивања у којима се Недић појављивао као један од фактора. Но ми још немамо једну интегралну слику тог збивања. Та се слика проматра само на парче. Она се уствари и не жели као интегрална. Њу искрено не жели ни једна страна од учесника у збивањима. Успостава дипломатских односа са Совјетима скретала je политику Југославије и на саме немачке воде. To je диктирао немачко-совјетски однос у тим данима. Не може се рећи да je било какав акт југословенске политике у тој ери био мудар ако се радило о изазивању Немачке. Но то нису желеле Енглеска и Америка због својих планова. Један публицитет о томе није пожељан. Није пожељно да се зна било шта о оном деловању иза кулиса невидљивих режисера. Отуда и недостаје аутентичност која би моћније осветлила и сам лик Милана Недића; оних који су радили са њиме или против њега. Зар je било неисправно или непатриотски неговање односа према окрутном завојевачу путем оних мера које су омогућавале опстанак уместо оних коje су водиле сигурном уништењу? 15

Анализирајући појам апизерства енглески дипломата Невил Хендерсон каже у својим мемоарима (Water Under the Bridges, London 1945, s. 216.) следеће: «Речници ћe међутим убудуће овом појму дати друго значење, да би га довели у склад са оним што му je било нетачно приписивано током последњих четири-пет година. Са својим садањим значењем оно управо стоји у складу са кованицама ратног речника као што су «квислинг» ил «петоколонаш». Апизерство онако како je оно изгледало Чемберлену значило je тражење најсрећнијих решења путем споразума преко здравог разума уместо прибегавања сили. Нацистички екстремисти рачунали су само са силом, и управо, како ствари мени изгледају, Чемберленовој политици апизерства приговарали су само они које треба уврстити у исту категорију са нацистичким екстремистима уз, свакако, мање оправдање, јер су они сматрали да поседују довољно снаге док смо ми били свесни да je немамо». Колико адекватна мисаона конструкција у односу на Недића! Из ове исте логике има да се изведе и онај закључак разних екстремиста Југославије који су сматрали да имају довољно снаге да се супротставе Немцима и Италијанима, док je Недић знао са чиме je располагао. Ту се треба одмах вратити ономе о чему ни наша јевност у земљи није радо говорила исто као што то и данас прећуткује у земљи и иностранству, да би показала своју начелност у односу на оно чега се Милан Недић није плашио и што му je морао да одобри сваки српски патриота без обзира да ли га посматра као пучисту или као каснијег претседника Српске владе под окупацијом. Овде се у интересу истине требамо поставити пред онај проблем, на који се односи она народна пословица: кад се баје у очи се гледа. Требамо ли ми преживели из било којих разлога да гледамо предсобом док наши национални непријатељи бацају блато на нас да би се у духу оне Мефистофелове ипак «нешто задржало на лицу блаћеног!» Не може се трагедија српског народа објашњавати Миланом Недићем, већ се он има да објашњава трагичном стварношћу српског народа. Ми имамо сувише много бајалица у случају Милана Недића али ниједна од њих не сме да погледне чињеницама у очи.. Отуда истина вапије да се иступи бар са онолико аргументације колико би било потребно да се укаже на видљивост оне маске која покрива лица оних који се извесно баве случајем Милана Недића. Није то уствари случај једне излучене личности, већ случај човека који симболише више од себе. Јесу ли сви Срби у Југославији били јединствени у својим погледима и у истим факторима сагледали исте пријатеље и непријатеље Југославије? Може ли се рећи да су Срби били у стању да се отму утицајима оних сила извана које су се отимале о Југославију? У чему би се то све могло да сагледа? Па то je уствари био и проблем Југославије гледане изнутра. Ту није ни најмање потребно чепркање по некој апстрактној правди или тражењу безимених начела, већ се треба обратити људима, т. ј. уствари 16

онима који су репрезентовали југословенско друштво. Може ли се рећи за једног Дра Љубомира Томашића претседника Сената Краљевине Југославије и Великог мајстора Велике ложе «Југославије» да је био одан ономе чему je био одан Милан Недић? Но Недић га je током рата штитио. Ту није потребно питање зашто? Шта се друго може да каже и за остале истакнуте масоне Краљевине Југославије који су у њој водили страну, т. ј. своју анационалну политику у духу схватања Дра Владимира Ћ.оровића, Дра Василија Поповића, Дра Миливоја Јамбришека, рабина Игната Шланга, апотекара Нисима Алмозлина чији je син погинуо у партизанима као комуниста, Пјера Крижанића, генерала Николе Томашевића, ранијег бана Предрага Лукића, генерала Малеша Јаковљевића, директора «Призада» Дра Еде Марковића, директора Класне лутрије Раде Поповића, чак и швајцарског дипломате Амана, који се такође сакривао иза југословенског патриотизма као и сви ови поред њега. Шта се може да каже за југословенског патентираног историчара Ђурђа Јеленића верног слуге краља Александра, којему се додворавао да би га морално поткопавао, слично улози проф. Драге Анастасијевића, Томе Бурковића, Папа-Ђорђа и др.? Ко je могао бар за себе да објасни мистериозну улогу у Југославији царског руског пуковника Фјодора Махина, који се у Југославији легитимисао као избеглица испод Стаљиновог терора, да би уистини био његов одани шпијун од 1924 до 1945 у Југославији. Шта je могао против њега да уради Милан Недић или њему слични српски патриоте, кад je Махин стајао под заштитом једне моћне групе југословенских политичара, јавних радника и људи блиских Двору? Но о томе касније. Какву je улогу у Југославији, а касније у окупираној Србији одигравала она група француских пријатеља окупљених око «Друштва пријатеља Француске» или «Француског Института» које су Немци толерисали током рата, мада су све били странци чланови разних сервиса, као н. пр.: Др Жан Бајар, лекар, касније стрељан од Немаца као амерички шпијун; Гастон Кастеран, шеф Економског отсека Агенције «Авала»; Алберт Мусе, професор; Кантел, трговац; Фобер, директор Француске банке; Анри Субр, власник Француске књижаре; Игњат Венсан, пословођа фармацеутске фирме «Ђорђе Вергла и Комп.»; велечасни отац Леон Белар, жупник цркве Блажене Дјевице на Неимару и лични пријатељ Дра Живка Топаловића; Инж. Ламбер Полик чији je посинак био Драгољуб Борчанин; Инг. Рене Клод, директор компаније ТСФ која је управљала читавом југословенском радиотелеграфијом; проф. Емил Сикар за кога се сматрало да је унео комунизам у Француски институт, а истовремено био члан масонске ложе; велечасни отац Жан де Мата, римокатолички жупник у Борском руднику, који je био у тесној сарадаи са католичким свештеником у Шапцу иначе Србином по крви Аврамовићем, чији je велики пријатељ био француски конзул у Загребу Гејро. Но истовремено се намеће питање какву су 17

улогу у односу на ове одиграли следећи истакнути јавни радници Југославије, као н. пр. проф. Др Душан Борић, Др Милош Мисирлић, ожењен Францускињом; Петар Никезић, ожењен Францускињом, који je истовремено и члан Компартије Југославије; Богдан Будимир, стенограф Народне скушитине, ожењен Францускињом; Јервант Савојан чиновник рудника Alatini Mines Limited, који je био по жељи француске обавештајне службе пребачен са истока у Југославију ваљда са истим циљем; Харутун Кабадајан, лекар, иначе Јерменин; Др Георге Георгиу, лекар, иначе Грк; Др Тулио Нонвајлер, лекар, иначе Швајцарац; Петар Субашић, трговац; Душан Радић, лекар иначе познати приповедач из Врњачке Бање, чија je жена родом Францускиња, Адријена Радић, била члан Компартије Југославије, Милан Вукасовић, књижевник, ожењен Францускињом, да би његови синови Клод и Мишел били у регистру француских обавештајаца у Југославији; затим браћа Немања и Светислав Барјактаровићи, лекари, и др. Сви су ови «демократе» и пријатељи Француске током међуратне ере хвалили својим слободоумљем, а за време рата истицали јавно и тајно да су одани интересима Де-Голове Француске. Но ако се зна да je и сам Де Гол током рата водио герилске борбе по велеградском асфалту, онда се ни од ових његових пријатеља није могло ништа друго да очекује, већ да и сами «чекају на погодан час», да би се одметнули. Међутим, иза овога стоји оно друго, т. ј. да се и у Југославији дешавало исто оно што се дешавало у моћној Француској између два рата. Најугледније публикације те земље биле су финансиране од њених националних непријатеља и конкурената у светској политици. Тако су Совјети финансирали «L'humanite», а Хитлерови Немци «LaRepublique», док je познати публициста Жил Соервен примао за «La Nation» субвенције од Немаца и Турака, да би се Пертинакс са својим «Echo de Paris» налазио на британском државном буџету. Шта je могао да уради један Милан Недић са својим сарадницима Србима националистима кад je исту слику пружала публицистика Југославије? Који je број јавних радника Југославије био интимно инспирисан у својој борби интересима колектива изнад онога што га je везало самог уза се или као члана групе или неке фракције? Срби у свом критичком наступу вечито галаме у име неких апстрактних принципа, али код сваког корака изражаја симпатије или критике наглашавају у личностима својих осматрања оно што им се лично допада или не допада. Срби се тешко издижу изнад догађаја. Будући врло често необавештени о стварима они вечито преклапају о ономе што им je познато или им се чини да им је познато. То важи и за случај Милана Недића. Недића треба посматрати као симборл трагедије једног народа, а не њеног изазивача. Изазивача треба тражити на другој страни. Шта je могао да уради Милан Недић против оне спреге која je држала Југославију и њену економију у шаху, да би ова на18

пуштена од западних савезника била препуштена немилосрдној експлоатацији од стране Немачке? Коме су служила она лица окупљена око немачког пуковника Рудолфа Тусена, да би по једној линији била овоме на услузи у духу политике Гестапоа, по другој Абвера а по трећој комунизма? Да ли се улога Дра Валтера Грубера састојала само у томе да би достављао ДНБ-у оно што му je југословенска публицистика нудила или допуштала? Сви су претставници немачке службе у Југославији имали своје кружоке: Културни аташе Тречел и његов помоћник Кире имао je своју групу: Први секретар Посланства Герхард Фајне своју групу; немачки конзул у Београду Франц Нојхаузен своју комунистичку а аташе за штампу Ото Митерхамер нашао у ранијим југословенским публицистима браћи Фердинанду и Јозефу Хрибовшеку-Берге своје одане сараднике, који су се посве разумевали у пропаганди немачке ствари са капетаном Бунгеом, Дром Еберхардом Танглом, Отмаром Мертом којима су се радо ставили на расположење Срби Кецић и Новаков у пословници «Deutsche Arbeitsfront». Рекапитулација ових момената рељефно приказује један посматрач прилика у тој ери: «Директор београдске филијале Луфтханзе, Квиличи, организовао je своју посебну мрежу, за коју je нарочито настојао да придобије ваздухопловне официре и лица запослена на аеродрому. Кад су власник хотела «Српски краљ» Стојан Вељковић и директор Јаша Бајлони изложили у лобију хотела велику слику «Целокупна енглеска флота», коју им je дало енглеско посланство, Квиличи je ужасно претио и рекао, да ће при бомбардовању Београда прво бити уништен хотел «Српски краљ». Тако се и догодило, плус и то што ie Јаша Бајлони код првог вала хапшења интелектуалне елите Београда као таоц ујесен 1941, требао да буде стрељан од стране Гестапоа као масон. Своје посебне мреже имали су дописник агенције Трансоцеан Ханс Кестер и дописници немачких листова Рајмунд Херхагер и Отмар Мерт... Мрежи Отмара Мерта припадали су бројни функционери Централног пресбироа међу којима и фамозни цензор Мика Врабац. Под утицајем Мерта Врабац je настојао да сузбије сваку врсту информација противних Немачком Рајху, које би се појавиле било где у Југословенској штампи». Шта je могао да уради Милан Недић против овако исконструисаног стања у Југославији? Je ли он требао да га измењује путем онако глупог акта као што je био чин од 27 марта или путем извесне постепености? Тиме у прилог иде и следећа слика као приказ очевица и познаваоца ствари: «Пуковник Тусен je организовао неколико обавештајних мрежа. Једну од њих сачињавали су Руси емигранти, југословенски официри, међу којима су се налазили ђенералштабни капетан Евгеније Шимановски и ваздухопловни ппуковник Леонид Бајдак. 19

Шеф антикомунистичког одељења Загребачке полиције Шопрек и Шеф специјалног одељења загребачке полиције за шпијунажу и контрашпијунажу Радован Атанасијевић утврдили су после августа 1939 да се добар број југословенских комуниста ставио на расположење Немцима као шпијуни. После Пакта Берлин — Москва КПЈ je ухватила везу са немачким посланством у Београду. Са немачке стране преговоре je водио аташе за штампу Др Јозеф Хрибовшек-Берге, а са комунистичке стране Владислав Рибникар и Владимир Велебит, који je тада заступао у Загребу немачке фирме за експлоатацију боксита у Херцеговини и Далмацији. У августу 1939 Др Велебит je коначно склопио споразум с Немцима у име КПЈ са циљем ометања делатности француске и британске обавештајне службе у Југославији и лиферовања Немцима свих података које су тражили. Велебит je довео Тита у везу са немачким конзулатом у Загребу. Тим путем je Тито добио пасош Чешко-моравског протектората на име Инг. Јосипа Томанека и фиктивно запослење у трговачком претставнитву Siemens у Југославији. Као такав често je путовао између Београда и Загреба. У Загребу је имао свој «Stammtisch» у Градској кавани, а у Београду свој «Stammtisch» у кафани «Дифранко - Атина». У Београду често се виђао у друштву политичара Земљорадничке странке у току 1939. и 1940. године. Када je Тито после завршетка априлског рата 1941 године стигао из Загреба у Београд, на београдској страни земунског моста дочекали су га аташе Др Хрибовшек-Берге и Владислав Рибникар. Немачким аутомобилом са ознаком «CD» (Corps Dipromatique) Тито ce одвезао y Рибникарову вилу на Дедињу... У мрежу ових одмах се укључио новинар Предраг Удицки као један од главних немачко-комунистичких агената. Родом je из имућне трговачке породице у Темишвару, а студирао je социологију и философију на Сорбони, као и економију на Високој експортној академији у Риму. Главни немачки агенти којима je Удицки лиферовао информације били су Др Ханс Кестер, дописник агенције Трансоцеан и син бившег немачког посланика у Београду Дра Роланда Кестера и Др Валтер Грубер, дописник агенције ДНБ. Агенција Трансоцеан била je више фиктивна, а главни су јој задаци били обавештајне природе. О томе је забележио у дневнику Др Гебелс следеће: «Трансоцеан je била немачка радио-агенција у поседу Немачке владе и оперисала je широм света. Претплата je била обавезна али свакако и оправдана циљем, т. ј. да се не би пропустила прилика којој ова фиктивна агенција служи... (The Goebbels Diaries, 1942-1943, New York, 1948. p. 236). 3. Апстрахујемо ли за моменат све оно што je могло да резултира из рада оваквих плаћених агената, постављамо се пред пи20

тање, какав би став требао да заузме онај, ко би несвесно упао у једну овакву мрежу супротних интереса, т. ј. да се нашао на месту на ком се налазио Милан Недић током рата? То би значило борбу с невидљивим силама. Тај појам je врло често наглашаван у речнику српских политичара још далеко пре рата. Међутим врло мален број југословенских патриота скретао je своју пажњу на те моменте. Последица тога било је «ломљење штапова» преко леђа истинских српских патриота у које спада и сам Милан Недић. Пажњу су на себе скретали у Југославији букачи, чије су конце вукли, као у каквом «театру марионета» они који су их иза кулиса држали у својим рукама. Шта je могао да уради Милан Недић са својим пријатељима против оне спреге која je пропагирала италијански фашизам у Југославији; стајала му на услузи или му служила према потребама и плановима Компартије Југославије, као што je био случај са бројним лицима блиским италијанским сервисима у Београду међу којима су се истицали: Др Александар Боди саветник Министарства иностраних послова, чија je жена руска емигранткиња, волећи луксузан живот овога натерала на издају. Ова цинцарска душа нашла се у свом елементу кад je могла преко издаје да користи свој положај. Да би се покрио у свом прљавом послу Боди је привео италијанској служби као агента београдског трговца Ђорђа Бибу. Са овима je заједно за Италијане радио и београдски интелектуалац Др Бранимир Малеш, чији je син Љубимир био близак организацији «Збор» ради прикривања акције. Тврди се да je вођа организације «Словенски Југ», Омиљен Милић, привео сву своју организацију идејама италијанског фашизма, да би чак преко својих пријатеља из «више службе», а под покровитељством Дра Ђорђи-Албертија, директора Института италијанске културе у Београду извесне чланове послао на школовање у Италију, ваљда ради буђења националне свести. По истој линији и директивама наступали су украјински емигранти Др. Ростислав Плетњев и Мстислав Коструба који, сањајући о успостави независне Украјине под Мусолинијевим протекторатом, ставили су се на расположење италијанском конзулу у Београду Пелегринију и његовом аташеу барону Скадутоу. Да би показали оданост италијанској ствари настојали су да приведу чак и Украјинске избеглице православног култа унији у Риму. За време окупације Коструба je постао и спикер радио-Београда. Поред ових, а по наређењу Компартије Југославије ставио се у службу Италије у Београду и професор Теодор Балабанов несуђени шурак Бенита Мусолинија чија je сестра или рођака некада са Мусолинијем ширила идеје Марксове по Швајцарској. Са овим се скупа нашао на истом послу и Андреј Селивановски син руског проте из Сарајева Бориса Селивановског, исто тако укључен у италијанску мрежу по налогу Компартије Југославије. После слома Зогуове краљевине делегиран je из Албаније као поверљиво лице италијанске круне Ариф Шестани који je постао главни обавештај21

ни орган италијанске амбасаде у Београду и десна рука Корада Софие дописника италијанске агенције Стефани. Др Винко Арнери, лекар, који се за време рата у Веограду декларисао као «италијански Далматинац», добио италијански пасош и следовање, да би се у октобру 1944 шепурио улицама Београда у рангу униформисаног комунистичког потпуковника, а његова жена Нини Арнери постала једним од главних женских агената Озне за шпијунажу странаца у Југославији. Аристотело Сакеларидис у својству секретара Београдске берзе био je истовремено укључен у обавештајну службу Британаца поред нечасних услуга које je чинио својим посетама италијанском конзулу Пелегринију у Шуматовачкој улици у Београду. Зар није Антигони Папа-Ђорђе, краљевски дворски лиферант ратлука био истовремено и совјетски агент? Зар није Андрија Коџас извозник из Смедерева, чија je жена Нетушка Калмић, Јеврејка, синовица Моше Пијаде, био истовремено близак «Збору» да би га као совјетски агент шпијунирао? Зар није велетрговац Димитрије Хаџи-Тома некадањи члан Црне Руке био позван тајним инструкцијама како да уноси неред у оне кружоке у Београду у којима се кретао, а по наређењу страних сервиса? Зар није власник Бироа за трговачке информације Инж. Петар Бузопулос, био у совјетској обавештајној служби и одређивао по ком критерију кога треба материјално помоћи у Београду отварањем кредита, а ко га треба уништити конкуренцијом? Листа оних имена и момената je страховито дуга. На једно злонамерно или добронамерно постављено питање: чему цепидлачко улажење у детаље који не стоје у складу с оном дубином националног осећања која je покренула Милана Недића на акцију, могла би се дати читава серија одговора. Прво, Недић није био Петар Велики или Наполеон из чијих би се личних својстава извлачило оно што je носило печат њиховог духа. Он није био Суворов чије сентенце служе као поштапалице надобудним стратезима. Он je био продукт једне средине, која се још ни издалека није ослободила ропског менталитета и поред уобразиље да жилама његове расе тече «сердарска и војводска» крв. Срби, а и сви Југословени пате од политичког мегаломанства, што ни у ком случају не може да створи услов рађања хероја историје и поред изразитих амбиција осредњости. Хероји историје стварају околности док Недић je био резултат околности. Друго, Недић није изграђивао околности које би носиле печат његова карактера, већ се он нашао на месту пожара, да би својим снагама прегао да спасава преживеле смрти. To je ствар личног херојства, али не и херојства историје, већ трагедије једног народа. У духу оне Његошеве: не бојим се од вражјега кота, но се бојим од зла домаћега! Недић je имао да се бори с оним силама које су тежиле погоршању положаја српског народа. Отуда уствари сваки активиста у политици има свој значај, јер се и велика дела састоје из ситница. Идеје и факта не ратују против Милана Недића, већ онај ситни карактер људи 22

моралног подземља. Да се Недић разуме треба ићи у детаље; да би се његова жртва могла да схвати треба ући у сва одељења оне простране пинакотеке моралне порнографије друштва у распадању које je желело да у модерној репродукцији сакрије своје лице иза «петоколонаштва» Милана Недића, «профашистичке» склоности Димитрија Љотића и «колаборатерства» Драгољуба Михаиловића, да би се демократској јавности света као такви приказали носиоцима модерних идеја прибављајући легитимацију за карактерисање делатности стварних српских патриота. Нису ови моменти од неке важности за себе и по себи, већ су њихове последице судбина Милана Недића, и његових напора; судбина акције Драже Михаиловића и његових сабораца, а изнад свега судбина ратне и послератне Југославије у којој видљиви обрачун међу харамбашама je врење оног квасца које се овим зачело. Није комунизам ништа ново што би се требало да гледа као смрт или лек животу; искупљење грехова или падање у грех, већ je комунизам један од погледа на свет и живот који се подједнако прима од једних или одбацује од других као и свако друго схватање. Међутим рат против његових метода далеко je лакше објаснити реакцијом на његове методе него изразом неког апстрактног схватања «назадњака» или «непоправљивих елемената». Комунисти тврде да су мотиви наше борбе против њих морално нижи од мотива њихових напора у односу на њихову тенденцу. Ово je најобичнији фалсификат. Да су комунисти света, а следствено и југословенски, у толиком размеру грађански куражни и да укажу прстом на своје злочине као што су брзи да исконструишу мисли о злочинима своје опозиције, добар део светске јавности нашао би се спреман да иде са њима као реформаторима друштвених односа и поред свију експериментисања која би била извесно неизбежна. Ми не можемо објашњавати политички случај Милана Недића њим самим, већ околностима које су га конзумирале, афирмисале или дезавуисале. Предмет овог разматрања није улазак у анализу психе човека, већ претрес околности као премиса за доношење једног суда о деловању људи у једној ери. 4. Милан Недић je симбол трагедије наше ере, а не њен узрочник. Он je покушао да се постави супротно току ствари, али без довољно снаге. Ту се опет посматрач има да окрене оним личностима које су ствари сервирале, да би последице њиховог рада биле судбина свију нас. Да ли je потребно познаваоцу околности постављати питање са коликим je еланом совјетски Војни аташе у Београду пуковник Самохин успостављао своје мреже широм Београда и Југославије после успоставе односа Београд-Москва? Не би било претерано рећи да је сваког дана успостављао по једну мрежу. Могао je да их успостави колико je год хтео и то без напора. 23

Никакви напори и нису били потребни, јер јe све унапред било спремљено и чекало на њ. Он je то касније сређивао према плановима, сврси и значају. Главна Самохинова мрежа била je истовремено и главна мрежа — мрежа групе војне хунте — коју су сачињавали генерали: Војин Максимовић, генерални инспектор Земаљске одбране, школован у Русији, иначе познати непријатељ Карађорђевића; Љубиша Хаџи-Поповић (човек који je постао изразитим идеалистом-левичарем кад је као официр Краљевине Србије, пред избијањем Првог балканског рата услед дисциплинског преступа напустио земљу и пошао на школовање у Швајцарску где je потпао под снажан утицај Лењинове линије, да би се са избијањем Првог балканског рата нашао у Црној Гори као обичан редов-борац-добровољац, чије га јe «стручно знање руковања митраљезом» дигло одмах у ранг потпоручника Црногорске војске код опсаде Скадра, да би услед прилика насталих у Србији са избијањем Првог светског рата, могао да се врати у Србију, где је отпочео са својим редовним напредовањем, да би се као генерал нашао у логору ратних заробљеника у Нирнбергу после слома Југославије у 1941 г., где je успоставио везу са чувеним комунистом и сарадником берлинског усташко-комунистичког центра против политике краља Александра Отом Бихаљи-Мерином који je касније по налогу из земље покушао бекство из логора у Швајцарску, да би на самој граници био ухваћен због чега je наводно Хаџи-Поповић упућен у логор Оснабрик — одељење заробљеника-левичара, јер се сматрало да постоји веза између комуниста заробљеника и Компартије Југославије у земљи. Мада ови моменти немају свог сажетог публицитета ипак je та сумња базирала на извесним конкретним чињеницама, где су браћа Бихаљи одигравали значајну улогу. Ото Бихаљи био je онај југословенски комуниста који je у духу схватања Анри Барбиса, француских хуманиста и југословенских марксиста типа Јосипа Броза Тита, Моше Пијада, Дра Петра Бућа, Дра Радоја Вукчевића, Андрије Хебранга, Ива Фрола и др. примио сарадњу с групом Анте Павелића и Ванче Михаилова после корака краља Александра од 6. јануара 1929, где су се на истој линији нашли скупа са усташама и ревизионистима: Ото Бихаљи, Инг. Павао Унгер, Иво Марић зв. Железар, Љубиша Јовановић београдски глумац, Никола Поповић, глумац, Матијас Мадунић, Мате Мустапић из Ловрећа, који je с Мадунићем био познати фалсификатор југословенских новчаница у Билефелду, затим Тодор Фодор чији је псеудоним био Теодор Балк, иначе рођени брат познатог београдског комунисте Дра Ота Фодора; Др Бранимир Јелић и Славко Цихлар од Хрвата усташа. Бугарске су комунисте заступали у том центру Др Бујкикјев и др Стоило Стоилов и Матвеј Велев зв. Босјак. Немачке су комунисте заступалц Јоханес Бехер, Херварт Валден и Виланд Херцфелде преко којих je ишла веза са Коминтерном, која je касније један део овог центра примила под своју заштиту и сместила га у Харкову. Ве24

за ових са југословенским комунистима ишла je преко неколико кондуктера спаваћих кола; Љубише Јовановића и Отова брата Павла Бихаљија, који није имао много среће у предузећу, јер je средином јула 1941 с групом од 28 истакнутих комуниста био стрељан у Београду по захтеву немачке полиције. Хаџи-Поповић се вратио 1945 у земљу, да би под нејасним околностима, осамљен умро у Београду); Лазар Милосављевић, да би се осветио због пада на испиту за генералштабног бригадног генерала; Јован Аћимовић, Вуко Лепетић, Љуба Новаковић, Михаило — Микица Недељковић; артилериско-технички генерал Владимир Д. Лукић, каснији успели организатор производње артилериско-техничког рода оружја за Титову армију после уласка комуниста у Београд, који je у ери Самохинове акције имао задатак да хвата везу са «Звеном» у Бугарској; Јосиф Ђорђевић који je касније показивао наклоност према Недићу, да би се напослетку пресалдумио Титу; Милан Зеленика, који je касније пошао у ратно заробљеништво с Геринговом сликом под пазухом. Ова група je била проширена мање важним факторима, као што су били: пуковник Стјепан Буразовић, војно-судски пуковник Александар Јанковић; интендантски пуковник Максимовић; артилериско-технички мајор Мирко Модровић данашњи дивизиски генерал совјетског Генералштаба у Москви; мајор Мијалковић; капетан фрегате Шкорпик, каснији Титов адмирал; капетан корвете Мирко Плавајс, каснија сива еминенција у Титовој Команди морнарице и др. Напоредо са овом групом пуковника Самохина окупљала су се лица из грађанског сталежа, као н. пр. Божин Симић који je у овом послу сарађивао са Самохином; Драгиша Васић; Танасије Динић, Чеда Плећевић, Драга Миловановић, Др Радован Казимировић; издавач Милорад Милановић, Љуба Радовановић, адвокат; Алекса Томић ранији црнорукац, за време рата Недићевац, а после рата уредник Титове «Републике»; пуковник Константиновић, бифеџија Филип Ракочевић и др. Кад се нешто детаљније промотри ова листа људи, окупљених око Самохина, може се видети колико je разних мишљења из политичког живота Југославије овде сконцентрисано. Карађорђевци, Обреновићевци, белорукци, црнорукци, ултра-Срби левичари, филокомунисти, Титови десиденти, антикомунисти и напослетку познати сарадници националних покрета исто као и оних који су настојали да Југославију увуку у рат. Но као карактеристично je примедба да ниједна од ових личности која преживљује рат није остала без значајне улоге у Титовој Југославији после рата и поред Самохиновог става, који je тражио излаз из ситуације у Југославији тиме што je у духу Стаљинових инструкција настојао да око себе окупи групу значајних људи по обе линије који су били за сарадњу, да се створи у Југославији јединствен фронт без обзира на боју, који би требао да окупи народне масе јер je за Русе било сасвим јасно да je Пакт Берлин-Москва био само провидан палијатив подјед25

нако гледан са обе стране. Мада овај концепт не би могао бити на први поглед близак осредњем разуму, каснија излагања биће у том смислу детаљнија и схватљивија. Но у сваком случају методе се могу да назру из оне разгранатости мрежа чије je конце Самохин држао у својој руци, свакако полазећи са гледишта интереса земље којој je служио. Није та акција била слична никаквом комитету коме је он држао предавања, већ je то била веза људи који су имали реч у јавном животу Југославије, како то лепо излаже човек који je ствари пратио на лицу места: Прву мрежу сачињавали су «Југословени» ранији учесници у Октобарској револуцији, који су се после повратка у земљу организовали дана 2 марта 1919 на Стражилову као тајна револуционарна организација под именом Савеза југословенских комуниста «Пелагићевци» са циљем пропагирања комунизма у Југославији. Душа организације био je учесник у Руској револуцији Никола Ковачевић каснији члан Уставотворне скупштине на листи КПЈ. Другу мрежу организовао je кондуктер интернационалних кола за спавање, Марковић, коме je совјетска амбасада у Берлину давала упутства, којима се користио и члан Народног позоришта у Београду, Љубиша Јовановић, кроз своју улогу. На ову се мрежу наслањала трећа, која je сходно циљу називана «Оријенталном мрежом», коју je водио кондуктер кола за спавање, Каракан Гумишијан, Јерменин, коме je совјетска амбасада у Паризу давала инструкције. Овој мрежи припадали су: Антигони Папа-Ђорђе краљевско-дворски лиферант ратлука у Београду; Мачалас, краљевско-дворски лиферант раног поврћа и Андреас Коџас, индустријалац из Смедерева. Четврта се мрежа звала «Економска мрежа» коју су водили: директор «Призада» Др Едо Марковић (алиас Едуард Маркус, мађарски Јеврејин — погинуо 1939 у борби с полицијским агентима у Београду) и др Отон Крстановић (стрељан на захтев Гестапоа као комуниста у Београду током рата). Пету или «Војну мрежу» организовали су пуковници: Максимовић (интендантски) и Стјепан Буразовић, којима су се у извесним пословима био наметнуо по налогу Компартије, директор Српско-америчке банке, Петар Никезић, коме je касније успело да успостави тесне везе са црногорским федералистима Секуле Дрљевића, претставницима «Збора» и хрватским усташама истовремено, све по директивама Компартије. Шестој мрежи стајао je на челу познати шпијун Роланд Абиате, коју je одмах после Роландова бекства из Београда преузео члан Компартије Црне Горе Филип Ракочевић, чији се центар налазио у кафани «Код лепе Јеле ћебапџике» коју je Ракочевић држао под закуп. Седму мрежу организовао је пуковник Фјодор Махин преко руског друштва «Земгор». Њој су углавном припадали бројни руски избеглице, међу којима су се истицали: Махинова љубав26

ница Клавдија Жухина, професор Петар Едиет, Едиетов син Никита Баков, Инжињер Владимир Ф. Смирнов, генерал Сутулов, новинари: Аполон Еропкин, Василије Глуздовски и др. Посебну т. ј. седму мрежу организовао je ранији члан Думе, Шуљгин, човек ранијег поверења краља Александра, да би користећи Краљеву наклоност могао да пропагира комунизам у руској колонији широм Југославије. После уласка Руса у Београд 1944 Шуљгин се вратио у Москву у којој je тријумфално примљен, да би му руска штампа ставила на расположење ступце и слободну реч преко Московске радио станице. Осму мрежу организовали су руски свештеници: прота Сокаљ (који се после рата вратио у Русију и добио катедру на Духовној академији у Одеси) и прота Нехљудов. Први je имао центар у Београду, а други у Сарајеву. Девету мрежу звану «мрежа Црне руке» организовали су: шеф Врховне централне управе у Отаџбини Божин Симић и шеф Земаљског одбора Др Радован Казимировић. Овој мрежи припадао je и Драгиша Васић. Десету мрежу сачињавали су руски емигранти: гроф Илија Голенишчев-Кутузов, хононарни професор универзитета и професор Всеволд Тумин, ранији дописник немачке штампе у Франковој Шпанији. Овој мрежи су припадали од Срба Тома Бурковић, а од Руса Павле Крат, Золо тарев, Инг. Петар Бузопулос и др. Једанаеста мрежа je била организована исто од стране руских емиграната, али je деловала одвојено од ових предњих. Њој су припадали: Ирена Фесјенко, комуниста, касније сарадница Танјуга; Тамара Шкута, каснија сарадница Танјуга коју су комунисти подметнули као љубавницу команданту Руског корпуса у Србији генералу Штејфону с циљем увида у његове акције, да би га касније Немци одбацили јер су комунисти доказали да je јеврејског порекла; Нина Кирсанова, примабалерина Београдске опере, Кирил Ситарски, Тања Перић и др. Конце дванаесте мреже држао je својим прстима секретар Српске Патријаршије Душан Дожић. Њој су припадали: епископ Мукачевско-Пријешевски Владимир и прота Љуба Богићевић, о чијој смрти постоје три верзије и то: прва, да je стрељан од Немаца као комуниста (према податку у књизи Вука Драговића: Српска штампа између два рата, Београд 1956); друга, да je умро природном смрћу 23 августа 1944 у Београду (према «Гласнику српске православне цркве», бр. 9 од 13/2-IX-1944, с. 68) и трећа, да je као тешки болесник од јетре био испребијан рд Гестапоа, а затим послан у болницу да би у њој умро (иза чега je од полиције захтевано, да се на тај начин јавност обавести о смрти овог проте-левичара). Конце тринаесте мреже држао je ранији секретар Сената краљевине Југославије, комуниста, Дарко Ћирковић. Ћирковић се после рата и ослобођења из концентрационог логора није вратио у Југославију, већ je остао у емиграцији да би се као совјетски шпијун нашао под ударцем немачког закона и осуђен на 27

дугу робију због шпијунског рада. Кад сам се с њим сретао после рата у Салцбургу, тај није хтео ни да прослови реч о својој актиности. Сав je био занешен певуцкањем руских романси уз пуну снисходљивост гледања на емигрантску стварност. Колико се зна из полициских архива све су ове мреже радиле одвојено једна од друге. То се уствари видело и после рата, кад су чланови исте мреже почели да се прегруписавају у посебне мреже, које су одвеле до оног уништења знатног броја идеолога новог стања. Свакако да je многа од ових лица опевао у прози у свом «Дневнику» комунистички хроничар Владимир Дедијер, али уз многе ревизије стварног стања. Не може се одвојити од активности ових људи и оне дуге севије која ће тек да наступи иза њих судбина предратне, ратне и послератне Југославије. Оно што je требао да покуша или je покушао Милан Недић пред рат као и оно што je радио током рата била je само реакција родољуба; акција изазвана свешћу али без материјалне снаге да ствари приведе крају. Свакако да je овде тешко рећи да су ови и њима слични моменти условили све наше предратне, ратне и послератне несреће. Међутим, може се бесумње тврдити да су дани политичке кризе Југославије открили карактере људи, који су као активисте утицали на ствари. Безбројни моменти у ратном збивању на подручју Југославије и Балкана не могу да се одвоје од оног што су појединци хтели макар то било узето као свесно или несвесно деловање. Ту се може наићи на моменте који претстављају изолиране акције које наводе на сумњу, према чему je Немцима било свеједно шта се око њих дешава ако се преко тих мера иде разбијању борбеног једнства оних који се налазе под њиховом окупацијом. Један посматрач ствари овако репродукује једну сцену из Београда и то у данима кад су Немци водили борбу против субверзивног елемента. На дан католичког празника Тијелова у лету 1942 обавља се свечана служба у католичкој цркви Блажене Дјевице Марије на Неимару. Непосредно иза балдахина у процесији види се лице жупника цркве Леона Приват-Белара, поред ког стоји Др Живко Топаловић са својом супругом Милицом, поред осталих Белар je био, а и током рата остао Шеф француске обавештејне службе (Deuxieme Bureau) за Балкан, а у војсци Француске Републике имао чин генералштабног капетана. У торњу његове цркве био je уграђен трансмитер путем кога je одржавао везу са «Слободним Французима». Може ли се тврдити да je Немцима било немогуће да уђу у траг жупника Белара и његовој акцији? Међутим, кад су пресушиле синекуре које је једнима нудио немачки «Феркерсбиро», а другима комунисти нису гарантовали живот, једни су се нашли под заштитом Равне Горе, а други код Тита. Но факат што je Тито поједине овакве «патриоте» награђивао може да се разуме. Он je знао нешто поближе о њиховим активностима. Међутим, не може да се разуме оно што 28

je радио Дража Михаиловић, кад je овима, које je морао да познаје али их није познавао, придавао веру, као што je био случај с бившим социјалистом-комунистом Дром Живком Топаловићем; бившим марксистом Дром Радојем Вукчевићем; активним комунистичким шпијуном Ратком Сотировићем; комунистичким «тројанским коњем» у Штабу капетаном Николом Миловановићем, коме je Дража чак био поверио радио-телеграфску службу с иностранством, да би на другој страни Дража био приморан да формира штаб техничара од јеврејских избеглица из Београда, као што je био случај с Инж. Јосифом Шлезингером, шефом Дражине везе с Москвом, кога je касније Тито примио као стручњака за подизање Радио-Рентген станице код Ниша, а затим га одбацио као реакционара кад га je «испумпао», да би овај кад се нашао у Хаифи поздравио Тита са «Смрт фашизму, слобода Шлезингеру!»; Отом Коморником помоћником Шлезвингеровим, који се раније дочепао Израиља; адвокатом Аврамом Меворахом који je Дражи служио као шифрант, да би после рата услед популарности у Београду био постављен за претседника јеврејске општине, али и на захтев Титовог генерала Андреје Деака био смењен с положаја да би овај био додељен лојалнијем Жану Конфину, после чега je уследила и освета над оцем Ота Коморника, Сигфридом, ранијим официром Краљевине Југославије, коју се путем једне нечасне махинације владиних агената због узвика: Живео Израиљ! нашао под точковима неког аутомобила на цести у Београду услед чега je наступила смрт, да би они други из српског табора попут Топаловића, Вукчевића, Рајића и др. промукли доказујући колико су велики равногорци и колико су допринели Дражиној ствари, али свакако кад je Драже нестало. Међутим тешко да ће ови моћи да објасне: зашто ти сви бивши или камуфлирани социјалисти, марксисти или преобраћени комунисти не пођоше на Равну Гору онда када би се тај корак морао да схвати као израз уверења, већ се кренуше на тај пут кад су били упозорени да ће се наћи пред моралним или формалним судом победника с црвеном заставом у рукама? Нису ли ти новосковани равногорци сматрали Равну Гору стајалиштем за укрцавање у превозна средства за иностранство? Међутим, Дража, уместо да ове опортуне равногорце морално изликвидира, т. ј. уместо да поступи у духу национално револуционарног захтева, овима указује пажњу, да не би увредио њихове једномишљенике Адама Прибићевића и Драгишу Васића у земљи или да би се приказао јавности света «напредним» препуштејући иницијативу онима који су допринели архитектоници оног чувеног «Пасјег гробља» у Колашину, што je напослетку сам Драгиша Васић изразио на Дражину адресу при непријатељском растанку, речима: «... ако не знаш да водиш, повуци се и дај вођство онима који знаду шта хоће... », свакако кад je било касно, да би један од комунистичких шпијуна, капетан Никола Миловановић, после двадесет и пет година почео да износи «успомене» у форми покрадених тајних доку29

мената из Дражиног штаба, али свакако са оном тенденцом која није више актуелна, јер je изгубила политички значај, при чему Миловановић прелази преко оног интересантнијег момента, да je он постављен између ватре две шпијунске службе: совјетске на једној страни, којој je било стало до Дражиног одржавања у шуми као Титовом опозиционару и британске којој je било стало до што бржег ликвидирања Дражине главе на другој, овај одлучио да се приклони последњој солуцији као опортунијој, да би ту нечасну игру британских пријатеља платио својом главом одани Дражин пријатељ, ранији шеф Санитетског отсека Министарства саобраћаја, пуковник Др Драгутин Дамић, кога су комунисти управо оних дана, кад je Дража био ухваћен, позвали у Сибињ у Славонији ради регулисања питања неког земљопоседа, где су га удбаши камуфлирани као хрватски «крижари» убили 30 априла 1946 по упуствима министра Александра Ранковића, да би то тако било сервирано јавности и на томе je све стало. Но колико je све то било провидно намештено нека се види из оног закулисног деловања, према коме удовица пуковника Дамића, чак ни после двадесет и две године није успела да регулише пензију свог мужа, мада je г-ђа Анита Мезетова покушавала код власти да то уради. Je ли то освета над хрватским «крижарима» или над Србима? Шта je према оваквој психологији могао да уради Милан Недић и да je све знао «у прсте»? Оваквих примера има безброј. Међутим, интересантно je стање духова и код оних који живе у илузијама, да je истина оно о чему се они усуђују да пишу, да би, вероветно, «чорба била гушћа». Неки идеолошки полуписмени социјалиста Југославије, с највећим академским титулама, Рајко Томовић, у свом настојању да објасни улогу југословенских комуниста у формирању Компартије Албаније, упиње се у доказивању колику je и какву идеалистичку улогу одигравао «комуниста» Кочо Ташко, ранији руководилац групе «Корча» (садашњи претставник Ревизионе комисије ЦК Партије Албаније, према аутору). Но, свакако, аутор je морао да зна да Ташко није био Марина Палисен из Трепче, чијом се судбином Томовић могао да игра за Титов рачун, већ душа оних организација које су се могле да поигравају са српским комунистима, прво, као члан Секретаријата за балканска питања, а друго, као повереник «Цинцарске» масонске ложе, са центром у Паризу: Rue Cadet No. 5. са скромном ознаком на вратима: «Глотон, трговац», чија се подружница налазила у Пишкопеји, у Албанији, док се стварна радна канцеларија налазила у Ташковој кући у Корчи у којој je била централа комунистичке групе «Корча». Извештаји који су се тицали Балкана било по масонској или комунистичкој линији прво су слани у Корчу да их «видира» Ташко, који као милионер и послован човек није уствари скретао пажњу на себе кроз везе, већ се ствар доводила у везу са његовом функцијом у позиву. Тек онда кад je Ташко примио к знању извештаје, ови су били упу30

ћивани даље, једни комунистичким, а други масонским центрима. Но да се не би оглушио о своје обавезе према Москви, Ташко je предузео мере за оснивање КП Албаније, да би у њеном Централном комитету постао чланом с Али Калемендијем као првим, а Енвер Хоџом као провизорним секретарима, чији су се погледи подударали са Стаљиновим, да би се због тога сукобили с Титом кад су увидели да југословенским «делегатима — инструкторима није било стало до осамостаљивања Компартије Албаније, већ до њеног подређивања Титу, због чега су многи од њих пали у немилост растегнути између Титове и Стаљинове линије које су се отимале о «посвојење» ове младе Компартије, при чему се напори Миладина Поповића, Блажа Јовановића, Тодоровића, Вукмановића, Мугоше и др. били узалудни јер je Коча Ташко био од ових јачи у улози, што се видело касније по држању Енвер Хоџе, Ташка и осталих према Титу.

5. Било je врло наивно веровати да су Немци у својој борби против комуниста и Јевреја наступали бескомпромисно; буквално примењивали методе према једнима у односу на друге. Један познавалац прилика дословно каже: Апостолски нунције Еторе Фериче деловао je у Београду током рата исто онако како je деловао за време Југославије. Тајна инструкција je гласила да овај има да присуствује седницама свију удружења која га буду позвала на седнице, што je био случај и са масонским ложама. То се тако дешавало и са самим папским нунцијем Ронкалијем (каснијим папом Јованом XXIII) у Анкари, који je био позиван да присуствује седнидама «Оријенталне масонерије», што je, неоспорно, одигравало значајну улогу у ставу овог папе према светским проблемима, а шта се не може да одвоји ни од улоге папе Павла VI. У пракси се тврди да су Немци водили бескомпромисну борбу против Јевреја. Ово je било нетачно. Сваки балкански Јеврејин коме je успело да му нунцијатуре пруже помоћ, био je помогнут. Мотиви су ствар за себе. Познати београдски трговац Мика Мандил, Јевреј, постао je на тај начин неприкосновен према Немцима у Београду, јер га je нунције Фериче ставио под своју заштиту успевши да му прибави пасош Малтешког реда, који му je у односу на Немце прибавио имунитет. To je исто важило за шведског конзула у Недићевој Србији Гестија Емлунда, који je као имун у односу на Немце држао конце Интелиџенс сервиса у Београду и сходно поступао. То се називала политика према којој je Недић био немоћен. Од свих ових момената не може се да издвоји она симпатија за «руску ствар» која je нашла свог одјека у срцима многих епископа Српске православне цркве, чији су тумачи били епископ Мукачевско-Пријешевски Владимир Рајић, који je од лета 1941 31

уживао заштиту Компартије Југославије, а ујесен исте године уживао пуно уважење власти «Ужичке републике», да би, како се тврди, у знак интимности с будућим маршалом, један другога поздрављали масонским поздравом. Мишљење овог епископа делио je, али опет с психолошки другог гледишта, његов у Христу брат, шабачки владика Симеон Станковић, чију су мржњу на усташе комунисти покушали да искористе позивајући га као свог госта на друго заседање АВНОЈ-а у Јајцу. То русофилско осећање диригирало je ставом епископа браничевског Венијамина, тимочког Емилијана, нишког Јована и др. Од ових момената се не може да одвоји онај већ заборављени сукоб у емиграцији између патријарха Гаврила и епископа Николаја, који се уствари изражавао у патријарховој искрености и у епископовој недоследности, да би епилог свега тога био повратак патријархов у земљу, јер није могао да подноси атмосферу распадања српског духа у емиграцији, почевши од највиших места па надоле, како je то у поверењу рекао бившем министру Богољубу Кујунџићу. Кад сам поводом тих српских несрећа ступио у разговор са једним од српских антинационалних интелектуалаца, Евгенијем Јоцићем, овај ми je као ужем земљаку патријарха Гаврила нешто у шали, а нешто у збиљи предбацио, «да и патријарх издаде српску ствар...» на шта сам му одговорио да ja сматрам Српску православну цркву несахрањеним мртвацем, иза чега су ме извесни дилетанти у политичком резоновању одмах уврстили у ред филокомуниста јер су били далеко од моћи да оделе факта од свог појимања односа. Нису могли да схвате да онај који лије сузе над одром мртве мајке, тим изражава осећања, свестан стања ствари, да je не може оживети. У најмању руку нису могли да схвате да од дужине молитве упућене небу за живот члана заједнице никако неће зависити дужина његовог живота и поред најпреданије оданости Богу, а што je и сам Евгеније Јоцић на свом примеру касније потврдио преласком од Србина самосталног демократе на мађарона либералног правца. Одговорио сам му на његове напомене, да ја имам утисак да Тито чисти земљу и народ судећи по квалитету оних избеглица које je напуштају у које сам уврстио и самог Јоцића, на велико задовољство нашег трећег саговорника, Стевана Тривунца, у чијој смо кући водили те угодне разговоре. Међутим дисидентство од једне националне линије може да значи благодет по народ коме je десидент припадао, а у истом размеру негативан ефекат по ону у којој се овакав региструје. Несрећа je у оном другом дисидентству које даје боју ширем комплексу, чије последице кад наступе катастрофа je неизбежна. Овде ће неколико примера послужити као довољно снажан млаз светла за објашњавање ствари. Познати русофил Драгиша Васић није од стварања Југославије па надаље сакривао своју русофилску линију. Штавише сматра се у круговима његових познаника и пријатеља да je он био тај човек поверења руског војног аташеа у Београду коме je 32

овај ставио на расположење и шифру за успоставу везе с Москвом у случају рата. Васић je као оснивач и члан Српског културног клуба у Београду био исто тако занесен идејом наслона на Русе, што je у неколико махова пред избијањем рата и наглашавао у револту, да му je тежи «Главоња» него све друге бриге у којима се клуб налази. Тај «главоња» у Васићевом речнику био je тадањи доцент на београдском Универзитету Др Слободан Драшковић са којим je Васић у то време сарађивао по српској линији. Ово je, другим речима, требало да значи да je Драшковић имао рашчишћене појмове о односу Срба и Руса мада тада није био прешао чак ни тридесету. Колико су један или други имали право с политичког гледишта може бити спорно питање. Међутим не би се смело узети као спорно, да би атмосфера у Врховном штабу Драже Михаиловића била далеко компликованија да je Драшковић претпоставио борбу на терену ратном заробљеништву и да се сходно осећањима нашао скупа поново с Васићем на истом послу. Но ни у томе не би била комплетна несрећа да се тај скелет односа није пренео из земље у емиграцију, што се има да узме као типично и за све односе у Врховном штабу Народно-ослободилачке војске, чији се епилог назире у међусобном обрачунавању харамбаша у земљи за разлику од духовне трулежи која овладава духовима у емиграцији као последица оног лутања у крилу Равногорства и четништва током рата, да би се тај обрачун изразио у последње време у оном концепту о цепању епархије Америчко-канадске, што би по логици политичара скоројевића требало да значи снажење позиција Српско-православне цркве у земљи и њеном омогућевању борбе против комунистичког режима, уместо оне друге стране медаље, према којој комунизам толерише само оне на које се може да наслони у слеђењу својих циљева према којима се никаква црква не може да легализује као комунисткчки штићеник ако му не служи. Истина, људи лако наседају оној глупој пропаганди према којој комунисти штите једну, а прогоне другу цркву, како то тврде римокатолици кад мисле на акције Српске православне цркве. Не, напротив, комунисти подједнако прогоне све и свакога ко им смета, па следствено и цркве као верске или политичке организације. Отуда једни прелати седе у комунистичким владама, а други чаме у казаматима. Ово важи за све цркве па и православну. Но несрећа не би била у томе да се акције не преносе на шире поље рада, као што je случај био код римокатоличке и православне током рата. Тај квасац није почео да ферментира током рата, већ далеко пре њега, да би се односи формирали током рата и дошли до пуног изражаја под окупацијом, а затим после рата у земљи и туђини. Сасвим je грешно поступање код објашњења ових супротности преко комунизма, већ треба успех комунизма објашњавати недоследношћу оних који су се поставили на места тумача основа нашег друштва занемарујући културни стандард средина којима комунистичка режија конформира своје мето33

де освајања тражећи «Ахилове пете» системима, ударајући гласом на оно што сматрају слабошћу. Култура средине и психолошка хармонија погледа на проблем ове je оружје против комунизма, док економске разлике и политичка диференцијација погледа су провидни оптимум у ком се могу да оплођавају и идеје сличне концепту руских мењшевика који су ad absurdum Лењинову генијалност изводили из дејства spirochaete pallide, као пандан оном разматрању немачког философа Стефана Цвајга према коме духовну снагу једног Лава Толстоја треба тумачити његовим колосалним здрављем, а феноменални дух Фјодора Достојевског његовом душевном болешћу.

6. Сав епископат римокатоличке цркве Југославије ћутао je током рата као заливен, јер je уз врло незнатан проценат свог састава идентификовао интересе римокатоличке цркве са програмом нацифашизма и клерофашизма, доводећи свој став у склад са владајућим стањем на Балкану и Независној Држави Хрватској. Ово исто важи и за једно шире поље рада. Будимпештански србождерски лист «Pester Lloyd» у серији чланака које je објављивао током месеца јула 1942 са заједљивом иронијом претресао је случај чешког православног епископа Горазда којему je импутирао одговорност за смрт заменика Хитлеровог поглавара Чешке, Хајдриха, да би тих истих дана са још горчијим сарказмом претресао питање клања Срба широм Бачке од стране Мађарских власти и то под наводницима «Драма Бачке», јер су сарадници овог листа сматрали да je клање Срба и бацање њихових лешева у Дунав српска измишљотина. Ниједан од католичких прелата широм Европе не диже свој глас у знак братства у Христу. После рата, међутим, службена штампа у слободном свету успе да неколико римокатоличких кардинала идентификује са идејом националне и политичке слободе народа коме ови припадају зато што су дигли глас против диктатуре с лева. Међутим за ове je диктатуре с десна била власт од Бога коју већ као такву примају и западњачки демократски гласноговорници. Шта се из ових подељених принципа може да изведе? Управо оно што je заболело Милана Недића и његове сараднике као и све оне Србе широм Југославије, који кад су видели како српски лешеви плове Савом и Дунавом падали у несвест од ужаса, а на местима људи умирали од срчане капи потрешени таквим призорима. Управо отуда и не треба осматрати Милана Недића са гледишта психоанализе, већ као симбола српске народне трагедије. Национална трагедија никада не налази свој узрок у ономе што се лако сагледа, већ у ономе што се иза уоченог сакрива. То су они моменти које je тешко уочити док су у свом корену. Кад се материјално демонстрирају онда им се 34

тешко може стати успркос. Требамо ли доказивати да су се Совјети онако одано интересовали акцијом Драже Михаиловића и први га почели да пропагирају током 1941 и 1942 г. на захтев Југословенске владе у избеглиштву или његових западних демократа или на основи онога што им je он сам достављао преко својих веза? Управо у томе лежи и она несрећа која je разједала односе у Врховном штабу јер се по мишљењу једних требало наслонити на Русе као савезнике не само у борби против окупатора, већ и против Тита, који je тада био у неком плану трећег реда и Руса и западњака. Да ли би се наслоном на Русе Дража огрешио о наклоност западњака или би се показао неначелним у борби или би му претила нека превара с руске стране може бити предмет спора. Међутим не може бити предмет спора или било какве сумње она друга страна порблема према којој се може јасно да тврди, да би ситуација у Југославији и на Балкану била сасвим другача. Тито и комунизам би могли у сваком случају да остану на животу ако би своје позиције у послератној Југославији искупили стварном борбом, а не лажном пропагандом која их je довела на власт као искључиве господаре земље. Коме уствари требамо да благодаримо за ову несрећу? Стаљину или линији Черчил — Рузвелт? Нажалост и у овом случају људи се лакше крећу утабаним стазама уклањајући се сенкама и привидима јер нису у стању да виде ону стварност која им je додељивала ударце. Требамо ли да тврдимо да су Стаљин и Руси довели комунизам у Југославију или су му утрли пут западњаци? Па управо у тим моментима лежи трагедија српских напора којој ни судбина Милана Недића није могла да умакне. Недић се надао у свог гробара Рузвелта кога ће требати да увери у лојалност Недићеву према Америци амбасадор Константин Фотић. Да, али Недић као ритер у политици, војник и идеалиста, није могао да дође на идеју о трагичности улоге оног дипломате за кога се зна да иза његових леђа не стоји довољно материјалне снаге која изазива респект или даје полета у улози. Милан Недић услед необавештености поступао je онако како би поступао свако ко би се нашао у његовој улози. У томе je његова трагедија. Уствари ми немамо случајева кроз историју у којима je једна историска величина под сличним околностима нашла славан крај. У историји људи прослављају трагичност ради примера следећима, али не ради уверења или жеље да je то тако требало да буде. У томе je трагедија самог Драже Михаиловића, који до последњег дана своје борбе није знао шта се око њега дешава. Сав скелет тих оптерећења je пренешен у емиграцију, да би се услед необавештености људи сукобљавали у уверењу да су њихова гледишта изрази стварних односа. To je само ревидирана форма исте трагедије. Ми у емиграцији трошимо тоне папира и хектолитара мастила, да би указали на негативне стране познатих појединаца или били убедљиви у оптужбама, колико je греха узео на своју душу овај или онај првак или овај или онај политички избеглица, који се 35

у овој или оној униформи пребацио преко границе у слободни свет, да би остао жив. Највећи војнички генији света, кад су видели да су изгубили ратове или неуспели у последњем реваншу настојали су да «побегну» с бојних поља. Ханибал после Картаге, Карло XII после Полтаве или Наполеон послеа Ватерлоа нису сакрили своју слабост у жељи да умакну освети победника. Ово би се исто десило Александру Великом да није млад умро т. ј. отрован вином или Цезуру да je знао да му нећак спрема нож у леђа кад се није надао томе. Читава серија енглеских и француских краљева предузимала je бравуре, да би умакла освети победника. Свемоћни Јерусалимски муфтија Рашид ел Хусеини, да би умакао британским полицајцима, у ери пертурбација расног карактера у Палестини, није се устручавао да стави женску фереџу на своју поносну главу, да би се као такав нашао под заштитом француских власти у Бејруту одакле му je било лакше и сигурније настављати борбу. Борба за опстанак лежи у инстинкту, а извињавна су сва средства ако се ради о стању нужде исто као и у нужној одбрани. Кроз лоше схватање о тим моментима ми уствари не сервирамо ништа принципијелно светској читалачкој публици. Као што се ми у том случају удаљујемо од циља исто тако заводимо за Голеш планину и оне којима je стало до истине. Све оно што се концептирало, слутило или радило у ери предратне Југославије дошло je до изражаја током рата у земљи и иностранству, да би се као талог муља или прашине сакупљало на једном месту у заветрини емигрантске стварности. Људи су једноставно стали на гледиште да je изречена истина далеко тежи злочин него стално празно прекљапање бапских прича које нису више интересантне чак ни за малолетнике. Ово исто важи и за случај Милана Недића на ког je стављен печат издајства јер су тако успели да скандирају они грлатији који су урликањем ућуткали оне слабиће из других фронтова, којима недостаје кураж да узвикну: Audiatur et altera pars! И док се једни хране фабулама, други полугласно шапућу испод столова и погнуте главе да je Милан Недић био српска мајка. Међутим онде где треба да се јасно проговори ту се језици одмах заплету. Кад су у мају месецу 1945 публиковани примерци «Наше Борбе» у којима je био оштампан говор владике Николаја над лешом Димитрија Љотића у Горици, људи су у том сагледали један одважан гест српског владике. Међутим када се сам Николај нашао у америчкој зони Аустрије отворено je рекао пријатељима: «О Љотићу и љотићевцима ни добро ни зло!» Ове исте речи поновио ми je у разговору у мојој кући у Чикагу сам четнички војвода Доброслав Јевђевић уз објашњење: «Ко би ми помогао у мојој публицистичкој активности кад бих га хвалио!» Ово je био одговор на моју напомену, како да он, Јевђевић, тако напада Љотића кад сам из наших разговора вођених током рата разабирао, да он има врло високо мишљење о Љотићу и «зборашима» као одличним националним борцима и идеолошки изграђеним антикомунистима. Нико од нас се не 36

сме осетити позваним да негира оваквим активистима оне позитивне особине које друштво прима кроз њихово оправдање. Међутим за барјактарске улоге траже се начелнији карактери, управо они чују судбину у свом једу изражава Петар Кочић разматрајући оне који «воле истину и правду...» Основна црта првака малих народа, т. ј. оних који вечно трчкарају за неким од «великих» изражена je у спремности прелажења преко оних факата који могу да утичу на симпатије маса према оваквим првацима, који свесни шкодљивости изношења истина не смеју да се нађу у култу грађанске куражи, већ настоје да изграде култ личности. Ту имамо један речит пример човека који поседује врло изражене позитивне особине: кураж, одређеност, интелигенцију и свест о значају онога чему се поставља на чело као национални борац. Српски православни владика и глава Америчко-канадске епархије, т. ј. претставник слободне Српско-православне цркве, епископ Дионисије, да би показао своју слабост у борби против комунистичке клике у Југославији која се упиње да му одузме владичански престо, није током своје борбе показао нигде начелност у току скоро двадесет година откако je постао метом напада од стране званичне Српско-православне цркве у Југославији. Он je напослетку ту начелност крунисао својим писмом упућеним Сверуском патријарху Алексију у Москви, тражећи од њега моралну потпору у својој борби против београдског Архијерејског сабора, заборављајући, да je руска Православна црква исто тако доведена у положај као и њена сестра у Југославији, јер je подељена на званичну и прогоњену цркву, т. ј. на ону која служи режиму и ону другу која се не слаже с њиме, већ се брани из катакомби одбијајући могућност постављања на исте трачнице принципа религије са методама антирелигиозне политике. Није ли владика Дионисије својим писмом хтео да постигне исто или није знао шта je радио? Овакви не могу да говоре о принципима, већ сервирају себи супротно ономе што би сами требали да буду. Требају ли овакве психологије да прибаве легитимацију на критику онога што су радили српски патриоте током рата? Људски карактери су слични плодоносним биљкама: познају се по плодовима, а не по коренима. Овде опет случај Милана Недића зрачи као један од ретких по свом карактеру начелности. Зар се политиком начелности има да тумачи она фамозна комбинација немачко-комунистичке сарадње која уствари више личи на фантазију него на ону стварност која je карактерисала стање духова у ратном Београду вежући Недићу руке. Колико су се Немци допуњавали с комунистима у прогањању националног елемента широм Србије, може се видети из слике коју je пружала пословна сарадња у палати «Авале», Франкопанова ул. бр. 27, о којој постоји оваква забелешка: «Зграда je била својина агенције «Авала». За време окупације у згради су се налазили следећа лица и установе: 37

Ha првом спрату канцеларије Српског новинарског удружења чији су комесарски управници били немачки капетан Др Липерт и сондерфирер Др Валтер Грубер, а генерални секретар комуниста Никола Драгићевић предратни сарадник листа «Земља». Почасни претседник Удружења био je Танасије Динић. Све су ове личности сарађивале с комунистом Драгићевићем у најлепшој слози. Користећи смутна времена која су настала бомбардовањем Београда и повлачењем Немаца, Драгићевић je покрао библиотеку Удружења и продао je београдском антиквару Милану Вуковићу. На другом спрату канцеларије ДНБ (Deutsches Nachrichten Bureau) са директором Др. Грубером и сарадницима-комунистима од којих су били главни: Предраг Удицки, Десанка Матовић (после рата уредник Танјуга), Марија Вукић, њен брат и Ханс Кохнер, уредник строго поверљивог билтена, немачки војник, кога je у октобру 1944 Вукица сакрила у свом стану, да би тако сакривен дочекао улазак комуниста у Београд. На трећем спрату канцеларије Недићеве «Агенције Рудник» и канцеларије војног коментатора Вегецијуца (псеудоним за царског руског пуковника Евгенија Меснера). На четвртом спрату станови: Мојсије Стојков, велики жупан у пензији; Пјер Крижанић, масон и комуниста (који се током рата налазио под пријатељском заштитом новинара Милана Шантића у Мостару док су му Немци чували стан у Београду и носио име капетана Милисава Томића рођеног Црногорца); Јанко Торкар, словеначки комуниста, који се налазио у Титовим одредима широм Југославије, док су му Немци чували стан у Београду. На петом спрату радио-станица, пријемна и отпремна, у којој су радили убачени комунисти Ђуро Перушић и Херман Остроушка. Перушић je после рата постао шеф синдикалне подружнице «Танјуга». Постоји ли моћнији доказ од овога о сарадњи Немаца и комуниста током рата, а на штету Срба? Зар се могу Немци и комунисти позивати на изразе идеолошких мотива код оваквог стања.

7. Апетрахујемо ли за моменат имена и осећања оних који су саучествовали у српској трагедији током рата, постављамо се пред питање: шта би друго могао да уради било ко, ко би се по савести нашао на оном месту на ком се налазио Милан Недић за време рата? Ово у пуној мери важи за читаву серију бораца с друге стране линије. Одговори ли ико досад на питање, зашто Драгиша Васић са извесним пријатељима напусти Дражу Михаиловића у моменту искушења и придружи се другом националном јунаку, Павлу Ђуришићу, да са њим скупа нађе смрт 38

од усташких секира у логору Јасеновцу? За то нема објашњења јер се неће и ћути се о томе, као и другим моментима. Приликом сахране великог пријатеља куће Карађорђевића, ранијег Управника Града Београда, Манојла Лазаревића, који je умро за време окупације у Београду, Недићева влада изаслала je била неколика своја члана на свечаност сахране. Мени je лично Танасије Динић показао фотографију са те сахране на којој je и сам учествовао, да би се на слици видели чланови породице Лазаревића од којих су неки били одани Дражиновци током рата. Кад сам запитао Динића, каква je сврха ове фотографије, кад она припада једној породици, одговорио ми je: нека се виде заједно на истој слици Равногорци и «колаборатери». Зна се са суђења Динићу и осталима да се оваква питања на суду у Београду током 1946 нису постављала. Међутим, да je настала обратна ситуација и да су четници судили комунистичким колаборатерима са окупаторима уместо обратног случаја, Динић не би умакао казни као комунистички сарадник, ако би се ствари познавале у 1946 као што су се познале у току касније две деценије. У сваком случају наша би судбина била другача да смо били у стању да прозиремо пре или током рата оно што се закривало као невидљиво иза оног видљивог. Међутим ми данас можемо да назремо обратан однос. Морално право на реч се квалификује као злочин, а спекулација као принцип. Томе се као основа могу наћи бројни примери из свакидашњице. Мада никоме не припада право упуштања у анализу психе субјеката оваквих схватања ипак се никоме не може ускратити право на размишљање о стварима с политичког гледишта и вршења утицаја на околину. Ово управо зато што су географска растојања сваког дана краћа. На ово може да потсети онај случај наше у Христу браће, који незадовољни са стањем чежњиво нам попучују из Југославије, да би они били спремни да се огласе политичким противницима Титовог режима и свакако мученицима, ако би им неко у овој земљи т. ј. Америци, гарантовао уносне парохије, удобне станове и изнад свега простране сале за говоре да би им публика могла да аплаудира кад буду износили недела власти и своја мучеништва под комунистичким режимом. Ово би свакако сви ови патриоти огласили у сенци долара као израз патриотизма, пред којим бледи онај који je потстрекао Милана Недића да на себе стави крст страдања и осуде. Са овог гледишта требамо да осматрамо судбу и другог националног јунака, Драже Михаиловића, који je имао нејавни пристанак на акцију читавог српског народа, са изузетком комуниста, али кад je тај пристанак требао да се претвори у реалну акцију, онда je таквих следбеника било врло мало. Идеја која тражи жртве да би била реализована гледа се сасвим другим очима од оне у чијим сенкама људи лешкаре, дају борцима празне комплименте или им се диве на идеолошком прегалаштву, за које «они нису рођени да гину», како je то рекао некада велики српски приповедач Иво Андрић, за самог себе, кад je узео у размат39

рање она прегалаштва својих колега из «Младе Босне», а шта je својим примером показао током овога рата држећи се оне старе босанске пословице некадањег Јавер Ефендије и Петракије: «Помоз Бог чаршијо на обје стране!» Андрић je био у ери Милана Стојадиновића одани сарадник с Немачком и као југословенски дипломата и као тајни члан Компартије Југославије. Кад je сломљена Југославија повукао се у миран живот у Београду и играо улогу тајног пријатеља Драже Михаиловића, да би у том знаку почашћавао «босанком црном кавом» оне Дражине делегате који су га из шуме посећивали у приватном стану. То je тако исто радио и са Титовцима, пред којима je показао «светло» лице кад су окупирали Београд и Југославију. Овако нешто Недић није могао да ради па се отуда и тражи морална легитимација, било да се ради о критици или апологији његове активности током рата. Отуда му се и не би смело замерити да се чак и занео идејом једног државног удара чији би циљ био уштеда српске крви уместо оног хазардерства од 27. марта. То су уосталом потврдили југословенски комунисти својим ставом према оној групи југословенских генерала који су се 1945 вратили из заробљеништва Титу и били поздрављени уз звуке војне музике и другим говоранцијама на Вилсоновом тргу у Београду, где су се међу главним говорницима истакли ранији Недићеви сарадници по комбинацијама евентуалног пуча, генерал Панта Драшкић који се с положаја Канцелара Краљевских Ордена нашао на положају Министра рада у Недићевој влади, затим генерал Станисављевић, генерал Боди и др., који су поздравили комунистичку револуцију у Југославији. Што се тиче Љотићеве улоге у комбинацији евентуалног пуча она није долазила у обзир кроз породичне везе Недић-Љотић, већ више спонтано благодарећи другим околностима које су ови српски прваци сматрали начелним. Постоји верзија (о њој касније), према којој je краљ Александар планирао после фаталне посете Француској у 1934, приступање измени своје политике, како унутарње тако и спољне. У круговима блиским Двору причало се, да је краљ Александар одлучио да се посвети студији оне политичке концепције, коју му je још током лета 1931 сугерирао Љотић као министар правде. Скептицизам који je Краљ показао према овој Љотићевој концепцији био je уствари и разлог демисионирању Љотића на министарски положај. Пошто je та ствар била позната круговима блиским Влади и Двору, то су извесни југословенски политичари те ере покушавали да се приближе Љотићу као предестинираном Председнику владе. Министар Др Марко Констренчић, адвокат Др Здравко Ленац, каснији мајор СДК Др Драгутин Модерчин, Др Спасоје Мадираца и други јавни радници Хрватске нису прикривали своје симпатије за Љотића у тим данима поред извесних Словенаца. Свакако ерпска екипа била je бројнија. Смрт краља Александра пресекла je све ове нити. Не може се негирати претпоставка да je Љотићева политичка активност у 1934 години 40

била у вези са тим. Организовање листа «Отаџбина» и политичке организације «Збор» су са тиме у тесној вези. Пропагирајући своје идеје путем штампе, а касније и јавног учешћа у политици и изборима у 1935 и 1938 г. Љотић се сукобио са три претседника влада Југославије: Јевтићем, Стојадиновићем и Цветковићем. Ту је долазило и до чудних парадокса специјално код последња два Министра-претседника, који су као протагонисте пријатељских односа са Немачком прогонили Љотићеву организацију под оптужбом пронемачке оријентације. Још ироничнији парадокс наступио je у Хрватској. У њој су на мучки начин убијани Љотићеви присташе «као прогонитељи Хрвата» и протагонисте југословенско-немачког пријатељства. Из те логике треба осматрати и случај Милана Недића. Кад се непосредно пред рат Љотић нашао у својству резервног мајора на војној дужности у Сарајеву, случајност je хтела да нађе стан у једној познатој српској породици у Сарајеву, која je кроз пословне везе са војним командама сарајевског гарнизона и Школе за гађање на Калиновику била у вези са свим значајнијим војним јединицама у Сарајеву. Тај моменат je довео Љотића у везу са многим официрима што би на други начин било тешко омогућено. Ту се уствари зачела и једна приснија веза Димитрија Љотића са извесним официрима Југословенске војске. Ту се зачела и пропаганда његових идеја у војсци, прво путем личне везе, а затим преко његових публикација. Тај моменат je скренуо озбиљну пажњу тадањег министра војске генерала Милана Недића на Љотићев рад у војсци, т. ј. његов утицај на војне кругове. Ту се засновало пријатељство које није прекидано до Љотићеве смрти 1945 г. Назирући у Љотићу човека који се знаде да сналази у комплексу револуционарних политичких момената, Недић се код припреме свог «пуча» наслањао на Љотићеве сугестије, што je уствари дошло до изражаја касније, када je Љотић постао духовним водићем Недића и његове владе током рата 1941-1945. Овај моменат у политичкој активности генерала Милана Недића може, бесумње, да изазове разне коментаре и као политички и као патриотски моменат. Он je требао да изазове и значајне последице: могао je директно или индиректно да се узме као опонентан стању ствари у земљи, а истовремено и као равнотежа оним активностима које су избациле нешто касније генерала Симовића на површину, што је одредило и Недићев став према 27 марту из чега се даду извући закључци о Недићевом наступу после слома Југославије и његовом третману од стране Савезника и југословенских комуниста, што je условило и начин његове смрти. 8. Познаваоци прилика у Југослозенској војсци као и самог Недића тврде да je он био један од најпопуларнијих војних функ41

ционера на врховима. Колико je то тачно може бити предмет спора. Међутим, један моменат из наше трагичне историје, дао ми je повод да се на њ овде осврнем. У једној општој пометњи после шестог априла 1941 г. нанесе ме пут на Кисељак код Сарајева. Чини ми се беше то ујутру 9 априла. Са извесних радио апарата чују се речи хрватсконемачке пропаганде за саботирање рата у Југославији и хвале за немачку «ослободилачку акцију» у корист Хрвата. Београдски радио потпуно je ћутао. Јутро je било хладно и снежновлажно управо у духу читаве духовне атмосфере. Упадам у једну бријачницу и заузмем место реда чекања. У једном кутку стајала je група официра, који су међусобно тихо разговарали. Један од њихових колега у униформи поручника довршавао je бријање. Погледавши га мало поближе у овом мом претходнику на бријачевој столици препознам професора београдског Универзитета Дра Слободана Драшковића. Поздрављајући га поставим му питање, да ли je проверена вест да су наши вратили Скопље за које je било јуче јављено да су га Немци посели, а наши опет повратили. Са разумљивом зловољом одговара ми: да je то исто чуо али да не зна да ли je потврђена вест да су га наши вратили. To je била прва светла тачка која je за последња четири дана била мало окрепила духове. Пошто сам свршио са бријањем, крећући се једном улицом наиђох на неку врло пристојну кафаницу и свратих да попијем кафу. Унутра je било такође нешто групица официра који су пили кафу и разговарали. Иза једног стола допире доста одређен глас неког младог поручника, који je гестикулирајући главом, трљајући рукама почео да додаје смешећи се: «Хвала Богу, биће рата! Затим je почео да даје своје објашњење догађајима на следећи начин: ето, да су му дали на почетку рата функцију команданта Јужне групе армија он би сигурно стабилизовао фронт. Њему je припадала титула војводе и требали су му je дати одмах. Наша би ситуација данас била другача да се реч Милана Недића слушала још раније. Уверен сам да je њему успело да стабилизује фронт и поврати Скопље. Ето рата с њима на челу! Ми од 6 априла до јутрос немамо операциске заповести нити ко од нас зна било шта о току операција. Где je Врховна команда; где су виши команданти? итд. Сви су га присутни у тој кафаници посматрали као буновни. Ja сам заборавио да се дотакнем шољице за кафу. Мада ова вест није имала никаквог материјалног основа, она je открила оно што je лежало пригушено у душама српских бораца: одушевљење за рат против нападача и вера у Милана Недића. Ово су се двоје нашли опет на својој стази кад je држава сломљена. Герилски рат у Југославији дао je потврду овом првом делу мисли, а улога и популарност Милана Недића после слома Југославије дошле су до изражаја у оном сталном апелу угледних Срба широм Србије, да се он прими тешке улоге уграђивања личног ауторитета у судбину Срба. Централни комитет Ком42

партије Југославије примио је вест о улози Милана Недића у рату са највишим степеном нерадости, изводећи закључке негативне по комунисте, управо комунисте про-титоисте, чему je данашњи Министар унутрашњих послова Југославије Александар Ранковић зв. Марко, давао у неколико махова своја жучна објашњења. Карактеристично je да он у тим објашњењима у првој фази није нападао Недића као «сарадника са окупатором», већ као иницијатора образовања једног «назадног великосрпског центра». Међутим још je карактеристичније да је Ранкови петнаест године после смрти Милана Недића увидео да je Недићева линија била исправна и пошао његовим стопама у пропагирању «великосрпства»; у разумевању неуспеха КПЈ као политичког стимулуса, и напослетку стављањем и себе и своје партије под заштиту Српске православне цркве; слављењу крсних слава; овацијама принцу Ђорђу; манифестацијама у Саборној цркви приликом јубилеја Јањушевићевих «1300» каплара» и напослетку разбијеном вером да јe КПЈ успела да идеолошки окупи све оне елементе, који су се као «напредни» током рата борили против линије Милана Недића. Истина je, додуше, да се Ранковић спрема, кад буде преузео «кормило државе» да раскине са «западним капиталистима и плутократима» ради чувања идеолошке чистоте. Међутим, не успева му још увек да удари гласом на она факта која су ту чистоту «оскрнавила» кроз онај несрећан услов, фаталан по све учеснике подједнако, т. ј. да су југословенски комунизам устоличили и спасили сами западни капиталисте, да би себи омогућили увид у југословенске ствари, што je омогућило и самом Ранковићу да седи на једној столици двадесет години, а његовом претходнику на југословенском државном престолу сачувало главу и маршалску палицу. Но у духу оне староцрногорске политичке максиме, овде би се ипак могло поставити оно исто питање, које je један сељак Црногорац поставио своме претпостављеном: «А што вели на то руски цар, господине командијеру?». Но да би извукао живу главу, Ранковић сада јавно апелује на Србе да би бројно ојачавали Партију, али не више из идеолошких мотива, већ практично-политичких разлога; да би сачували државу од распада. Он није тако мислио кад je избацивао мртвог Недића кроз прозор, већ je идентификовао комунистичку идеологију и националну политику. Тако мртав Недић постаје бауком за југословенске комунисте. То не наступа због његове «волшебности», већ због оне више законитости, т. ј. да деца револуције услед недоследности једу једно друго, а не обратно, т. ј. «да револуција једе своју децу», како се каже у грађанском жаргону. Ова политичка метармофоза Ранковића и другова навела je многе надобудне српске политичаре у емиграцији, да у «буђењу срског духа» у Ранковићу траже објашњење оваквом ставу. То je једна заблуда више на којој гради емиграција. Стварност je оно што je Ранковић са својим саборцима могао лако да сагледа, да je хтео да гледа. Међутим свака даља измена става je касна 43

без обзира на мотиве. Борбу против Срба и Српства током рата нису водили само Хрвати или друге феле Србофоба, већ су je водили Срби-комунисти, да би борбу ових других легализовали. Ток ствари у суштини остаје индиферентним према факту закаснелог уочавања циљева комунизма као практичне политике. То се исто тако лако даде објаснити оном игром комуниста о унапређењу Недића у чин војводе и његовим успесима на Јужном фронту. Кад сам се касније одређеније посветио студији позадине верзије о унапређењу Милана Недића, дошао сам до податка, према ком je та верзија била искована у Сарајеву и била продукт неколицине хрватских комуниста-усташа окупљених око браће Ива и Антонија Сарајчића чији je конзорциј издавао у Сарајеву до рата «Југословенски Лист» који je одмах после слома Југославије преобраћен у «Хрватски Сарајевски Лист» и био једно од водећих гласила усташке речи у Босни од 1941 до 1945, сипајући свој жуч на Србе, специјално четнике. Да би се створила пометња у редовима Југословенске војске та група комуниста-усташа пустила je ту верзију, да би касније могла да оптужује Србе који су примили борбу против Немаца, а тим и самог Недића код ових. Овде ћу навести један случај који тој логици иде у прилог. Приликом наступања Немаца уз реку Врбас у правцу Јајца, да би једном колоном узели правац преко Кисељака према Сарајеву, а другом од Јајца преко Комара планине у правцу Травника, ова последња колона била je дочекана на планини Комару ватром неке српске јединице у којој се налазио један одважан Босанац из самог места где je колона дочекана. Звао се Пане Савановић. Радио je самном у времену од 1926 до 1929 као шумски подузетник у планини Влашићу изнад Травника. Био je ужасне физичке снаге. Вечно је бунцао као млад човек о некаквој бравури у рату, да би умро јуначком смрћу. Та му се прилика ту и пружила, али не и јуначка смрт. Успело му je да баци бомбу на немачки тенк и да га оштети. Командант колоне једноставно je одговорио: рат je рат. Колона је продужила у правцу Травника. Да ли су Немци заробили Савановића па се бекством спасао или се незаробљен склонио у шуми непознато ми je. Зна се да није био одведен у заробљеништво. По проглашењу НДХ, хрватска се власт дала у потрагу за Савановићем, који je требао да буде кажњен зато што je бацио бомбу на «тенк пријатељске и ослободилачке» немачке војске. И заиста je ухваћен. Под том оптужбом убијен je од стране Хрвата (да ли путем суда или кратког поступка није ми познато). У овом духу ишла je сва акција Иве Сарајчића током рата, али су га комунисти посве рехабилитовали, да би чак на извесним местима дали коментар тој рехабилитацији као неку врсту извињења према онима којима je позната активност Сарајчићева. Пошто je Сарајчић своју ситуацију регулисао, то се он није више посвећивао случају Недићевом, већ je ту улогу преузео 44

његов брат по схватању и карактеру, ранији уредник часописа «Сад и Никад» познати предратни комуниста Драгомир Ћерамилац, који у «Дуги» бр. 829 од 22 октобра 1961, т. ј. двадесет година после атракције Ива Сарајчића, пише о Милану Недићу флоскуле, али посве супротно ономе што je Сарајчић 1941 износио о Недићу. Ћерамилац пише: «Армиски генерал Милан Недић не само што нигде није потукао Хитлерове трупе, већ je омогућио да Хитлерови генерали без борбе пресеку Јужни фронт и отсеку Југословенској војсци сваку отступницу ка Солуну. Ударац у бок Трећој армији на релацији: Море-Скопље-Копаоник срушио je цео ратни план и изазвао слом Јужног фронта. А за тај пораз највећу кривицу сносио je генерал Милан Недић, издајник своје отаџбине и самозвани «отац Србије». Необично и лажно унапређење Милана Недића за војводу није било случајно или плод народне маште и неостварених жеља. Те тобожње победе у Качанику, то победоносно маршовање ка Софији и унапређење за војводу je реализација једног већег петоколонашког плана, припреманог још пре него што су «Штуке» почеле да бомбардују Београд. Такозвана «пета колона», то јест немачки агенти, обавештајци, културбунд, љотићевци и читава легија плаћених немачких агената пронела je овај глас с планом да се Милан Недић претстави као ауторитет који ће сутра стати на чело хитлеровске сателитске државе Србије». Овоме Ћерамилац даје даљи коментар коме заиста не треба коментара осим његовог. «Да ли je случајно да се Милан Недић, изразито немачки човек, поставља за команданта сектора где je највећи удар немачких дивизија? Да ли je то случајно да се он поставља као командант на најделикатнијем и најодговорнијем сектору? Долином Мораве и Вардара требало је да наше јединице држе по плану положај док се не успостави контакт са Грцима и Солуном. Међутим, симпатизер Хитлера, обожавалац Геринга, иако je располагао јаком III. армијом и бројним тешким топовима, пустио je Хитлерове тенкове да се прошетају као на свадбу...», да би овај «ауторитет» дао овом галиматијасу завршну мисао као рекапитулацију своје мудрости: «Зато je Милан Недић, уместо у заробљеништво, остао да до краја служи своје подле господаре. Зато je и специјални Хитлеров официр одмах по уласку немачких трупа у Београд улетео у Недићеву палату на Славији и закуцао на врата генераловог стана. Прве његове речи биле су на чистом српском језику: «Надам се да се господину генералу Недићу није ништа догодило?» Кад сам пре скоро четврт века водио разговоре у мојој кући у Мостару с Пјером Крижанићем о нашој народној трагедији и случају Милана Недића, кога je Крижанић из душе мрзео, употребио сам у разговору израз: «ви новинари...» чим сам хтео 45

да изразим у снисходљивом тону идентичност у карактерима наших публициста без обзира на правце њихове активности. На ово ми je Крижанић с осмехом одговорио: «Немојте да ме вређате, ja нисам новинар, већ карикатуриста», и затим прешао на објашњење: «Карикатуриста у три потеза оловком открива своју духовитост и знање док ти ваши новинари, сматрајући да све знаду, гомилама израза, бомбастичним фразама, научним терминима настоје да покрију своје незнање, јер то су они који пате од нагона да свему дају свој коментар чак и онде где немају појма о стварима... » Ту су се ређали и поједини примери из нашег предратног политичког живота. Но колико je овом карактеристиком Пјер хтео да оде у благу иронију јер je у врло учтивом тону прикрикао и сам своје високо мишљење о себи, може бити предмет спора. Међутим у случају писца овог чланка о Недићу Пјерова напомена би била на месту. Но у сваком случају аутор би сакрио део свог незнања, да je бар навео име овог Хитлеровог делегата који je без крила «улетео» у Недићеву палату и тако лепо «говорио чистим српским језиком», кад je већ био упознат и са делом њиховог разговора. Но без обзира на ову исконструисану мистификацију из оваквих излагања не може се извести нормативан закључак којим би се могла депласирати Недићева вредност јер се у овом случају Недић показао изузетком који стоји изнад правила, т. ј. да непријатељ цени витешке противнике кад му више не представљају опасност. Ово се даде извести из оних околности које су сваком разумном човеку блиске памети ако je посматрач свестан одговорностит поставља пред питање: зашто овакав став комуниста према Недићу или откуда жеља Немаца да њега виде на челу владе у окупираној земљи? Треба ли то извести из прогерманске оријентације Милана Недића или из његове опште популарности у једном делу света! Зна се да je постојао један читав ред Недићу равних и нижих у рангу официра Срба који су се јавно изражавали о својој прогерманској оријентации па су били игнорисани. Но и да je Недића на овај корак потстрекла његова «симпатија» за Хитлера ил «обожавање» Геринга, како каже аутор, Недић je то својом праксом дезавуисао. Међутим, ако би даље судове о томе доносили на основи искустава из рата постављамо се пред питање: ако би се Срби и Србија још једном нашли у идентичној ситуацији, какву би другу политику у окупираној Србији требала да води њена Администрација да би се постигао максимум заштите српског интереса? Одатле би требало поћи у оцени случаја Милана Недића? Но уместо објашњења ствари ми имамо «мудро ћутање» оних који се боје истине или празне приче и трабуњања оних који немају осећања одговорности и чије се незнање хонорише, да би се тиме повлађивало онима који своју духовну жабокречину идентификују с демократијом или фалсификате с комунистичким патриотизмом. Озбиљан посматрач случаја Милана Недића, ако га не би укључио у своје мемоаре, треба прво 46

да искључи своју личност и да се постави према проблему као анатом према објекту својих опсервација, да би своја излагања колико толико објективирао. У том случају аналитичар би могао да констатује, да се Милан Недић као значајан фактор у војсци једне средње јаке државе не може да ослободи моралне одговорности за све оно што се збивало у Југославији од 1918 до 6 априла 1941. Од 6 до 18 априла 1941 Недић je био као и остали други армијери командантом армије која као војно-стратегиско тело није била у стању да одоговори задацима пред које се нашла ујутру 6 априла 1941. Генерал Недић јe као Командант једног фронта сазнао да се Југославија налази у рату кад му je дежурни официр у дворишту једне касарне у Приштини саопштио вест београдског радија да je Београд бомбардован. Отуда Југославија није чак ни провела своју мобилизацију, коју je огласила тек неколико сата пошто су непријатељи са свих страна извршили напад. To je имало за последицу да поједини команданти нижих јединица нису чак ни успели да сазнаду где им се јединице налазе, да би појединци сазнали за слом фронта док су седели у вагонима возова који су их требали да одведу на фронт. О каквом се испуњењу или неиспуњењу ратног плана може у овом случају да говори кад тај план није могао да буде реализован јер Југославија није имала ниједног услова на основи кога би реална политика у ери Другог светског рата могла да брани њено учешће у рату. Она није имала своје политике. Једне je страх од Немаца приморавао на попуштање, а друге сугестије или мито од стране западњака потстрекавали на авантуру. Корисници су били они који су се пред рат исто као и током рата показали издајницима. То су били југословенски комунисти и њихови помагачи. Из те логике и закључци новинара Ћерамилца и игнорисању ратног плана од стране Недића. А где су били ти патриоти који се данас размећу комунистичким патриотизмом? Да ли иједан југословенски комуниста устаде да брани Краљевину Југославију? Без обзира на варијабилност претпоставки као основе изграђивања ратног плана његово извршење било je немогуће, не само из разлога везаних уз 6 април, што je за Југославију било изненађење, већ и из реалних, објективних, који су стајали на путу извршења било како изграђеног ратног плана. План се базира на чињеницама и препоставкама уједно, ко што je био случај са совјетским Генералштабом коме je још од децембра 1940 било познато да се Немци спремају за напад на Русију. Америчка обавештајна служба пружила ie доказе Русима да се са нападом има да рачуна у лету 1941. Уосталом Руси би били слепи кад на ту идеју не би дошли и без Американаца после оних драматичних разговора између Хитлера и Молотова у Берлину 12. и 13. новембра 1940. Руси, међутим нису могли ништа друго да ураде, већ да редуцирају лиферације Немцима на једној страни и да се споразумевају с Јапаном о правном положају државе Манџуко и подели сфера на Сахалину и Спољној Монголији, 47

т. ј. да се споразумеју да у току следећих пет година неће доћи до рата између Руса и Јапанаца. Радило се о добијању на времену. Рачунајући с нападом, Руси су формирали од Балтика до Црног Мора један појас «ничије земље» у који би Немци у случају напада упали не наилазећи на отпор, да би се могли оријентиасти према снази нападачких колона где им je главни циљ, т. ј. бар приближно оцењивање тајни немачког плана операција. Но ипак би се пре смело рећи да je 22 јуни био за Русе изненађење него приправно очекивање. Ово уствари произлази из оних каснијих излагања немачких стручњака кад говоре о тајности припрема напада на Русију, да je, како то приказује немачки генерал Гинтер Блументрит, толики ред владао на граници, да je међународни воз на релацији Москва-Берлин прошао неколико минута после поноћи, 22 јуна 1941 кроз граничну станицу Брест-Литовск, а да се ни на једној страни станице није могло да примети да ће на свега неколико сата касније на том сектору доћи до једног од најсудбоноснијих судара маса свију времена. Американци су били страшно разочарани кад су неколико месеци раније одређеније сазнали о споразуму Москва Токио. У томе су осетили жаоку с руске стране. На ово су Руси одговорили врло кратко путем свој официјелног органа «Правда»: «Треба разумети да Совјетска унија води своју независну политку, слободну од било каквог утицаја са стране. Ова политика je диригована интересима совјетске државе исто као и интересима мира...», другим речима: «Русија води своју политику», како je тврдио Њујорк Тајмс тих дана. Да ли су Руси могли другаче да поступе, већ да се користе својствима свог територија! Али шта? Нападач упао у Русију на дужини фронта од две хиљаде километара, а у дубини на местима преко петстотина километара, да би тек онда наилазио на отпор. А Југославија? Сто километара у дубини и нападач се већ нашао у области срца. Југославија није била Русија, да би могла да води своју националну политику ван утицаја са стране. Уосталом на неколико места у Првој књизи ове Енциклопедије констатовано je да Југославија није имала своје политике. Сви ови моменти не требају никакву драматизацију у духу комунистичког афектирања, већ свођење на један чинилац, т. ј. да Југославија није имала материјалних средстава да опреми своју армију реквизитима у смислу захтева модерног рата. Но на другој страни то je повлачило за собом једну другу недаћу, — недаћу психолошког карактера. У врховима управе земље: Влади, Министарству војске и Генералном штабу изграђивано je мишљење чији су елементи узимани не само из трезора искустава Првог светског рата, већ чак и из Првог српског устанка, да би се на тој платформи формирала даља схватања према којима још увек у рату превагу има «срце у јунаку», на шта се, изгледа, наслања и аутор мисли у «Дуги», да би се Југословенска вој48

ска Јужног фронта спасила заробљавања или испала победником да јој je Недић омогућио «у духу ратног плана» отступање према Грчкој. Но ако се зна да je Грчка исто тако смождена у трен ока после Југославије услед истих разлога као и Југославија: инфериорности опреме у односу на нападача и недостатка простора за маневарско ратовање, онда овакве напомене треба огласити глупостима. Из искустава треба извести закључке према којима се види да су други моменти играли улогу у овом комплексу, а не они на које се наслањају комунистички публицисте, да би указали прстом на непатриотски рад Милана Недића. Тај моменат неће моћи да послужи ниједном историчару ратне ере Југославије као ослонац на који се може да базира историски суд. Но ако би све околности ишле у прилог супротној тези, а на штету угледа Милана Недића, постављемо се пред онај кардинални моменат у односу на ратни план Југославије, т. ј. да ли je Југословенска Врховна команда имала чак и један сат после напада од 6 априла везу са својом војском или било какав контакт, који би личио на однос онога ко у својој руци држи конце било каквог предузећа. Ко би у том случају могао да награди или похвали Милана Недића; да га унапреди у чин војводе и да му повери реорганизацију фронта, који обзиром на односе снага није могао бити стабилизован, већ су операције свођене на сукобе изолованих и разбијаних јединица, у шта се може да уброји и она операција у Качанику с којом Недић није имао никакве везе. Ако уствари нису постојали услови за функционисање Врховне команде као војно-стратегиског тела откуда се могло рачунати на могућност функционисања Команде позадине Врховне команде као административног тела! Да би последња могла да функционише, прва би требала да има услове који омогућавају извршење ратног плана, што се за југословенску Врховну команду не може да каже ако се стварима критички приступа, јер je нападач у току неколико сата после напада дезорганизовао њен фронт, паралисао ваздушну одбрану и овладао позадином Врховне команде. Мада жилав ипак краткотрајан отпор није могао ни у случају Милана Недића као ни било којег другог команданта групе армија да пронађе никакав специјалан разлог његовом унапређењу у највиши војнички чин наше војске. Другог дана рата пада Скопље из чега се може назрети управо оно што се Недићу злонамерно приписује у грех, а што je био основни циљ немачке Врховне команде: пресецање отступнице Југословенској војсци у правцу Солуна, јер су Немци рачунали да се витешки отпор Грка Италијанима има да веже уз онај фиктивни број британских дивизија о којима су се каснији прикази (Robert St. John, Camille Cianfarra, Reynolds Packard, Weygand и др.) изражавали с презрењем, jep cy фабули o тим «дивизијама» насели и они «шупљоглави» балкански државници како их je сам Недић називао. С тим су бројем рачунали и сами Немци што им je свакако помогло да онако муњевито сможде Југославију и Грчку, а спасу Италију војнич49

ког и политичког слома, што су Немци сматрали својим етапним предузећем циљајући на Африку. Петог дана рата проглашава се Независна Држава Хрватска чиме се потпуно паралише северозападни и југозападни сектор фронта скупа с обалском одбраном. Ово одмах изазива осипање Југословенске владе напуштене од стране Мачека и хрватских министара скупа са Куленовићем да би се одмах ставили на расположење Павелићу. Трећег дана после проглашења НДХ, капетан Клингенберг у име немачке војске истиче на Васкрс у 5 сати после подне немачку заставу на Београдском граду, у знак чега му Хитлер подарује титулу ритера и унапређује у један чин више. Са овим je уствари престала да постоји југословенска држава, њена војска и организована одбрана. Изузевши јевтину пропаганду, фама о унапређењу Недића у чин војводе je била пропаганда у духу оне латинске: promoveatur amoveatur! Несразмера у опреми, број нападача: Немаца, Италијана, Бугара, Мађара и Албанеза плус комунисти и хрватски сепаратисти, а изнад свега две и по хиљаде километара фронта, воловске запреге уз недостатак одушевљења, онемогућили су да онај квалитет борбености који се веже уз српског борца дође до изражаја, што, ево, сезонски политичари и хонорисана штампа приписују у грех Недићу. Овим се путем не иде истини већ псеудоисториографији. На крају овог отсека послужићу се једном епизодом из црногорског народног живота који je у то време био идентификован с политичким. Последња три црногорска владара и поред све своје изнадпросечне интелигенције волели су да уносе сентименталне моменте у свој национални програм. Ту се кнез Никола веома знао да истакне. Да би од једног племена правио витезове он га je знао на свој начин да искритикује, да би неком другом племену знао да ласка опет на свој начин, да би ово одржало стандард витештва. Ово je имало два циља: везање племена уз владара, а исто тако и ривалитет међу племенима у интересу Црне Горе и њене «експанзије». Тако je, н. пр. он знао да интелигентно наступа према своја два гранична племена преко којих je требала да иде његова национална аспирација, т. ј. на западу Црне Горе, Грахово, преко ког je водио пут ка Коњичкој ћуприји, а на североистоку племе Васојевићи, преко којих je водио пут ка Призрену. Тако су ова племена кроз своју изложеност на границама челичена у борбама исто тако давала и очеличене прваке, што су црногорски владари знали да осете и да се према томе сходно понашају. Тако je васојевићки првак војвода Миљан Вуков у току 19 века био један од најинтересантнијих Црногораца свог времена. Војвода Миљан као млад човек улазио je у Његошев дворац «као у своју кућу». По Његошевој жељи Миљан се побратимио с будућим кнезом Црне Горе Данилом. I. Петровићем-Његошем, а по жељи кнеза Николе I. побратимио се с чувеним државником Србије Јованом Ристићем. На дан венчања будућег краља Србије и Југославије Петра I. Карађорђевића на Цетињу 30 августа 1883, по жељи чланова 50

обе династије војвода Милан Вуков био je стари сват младенцима да би му неколико година касније приликом сахране учествовао на погребу и сам будући краљ Србије. Син војводе Миљана, каснији војвода Гавро Вуковић био je први Црногорац комплетног правничког образовања. После рођења будућег краља Југославије Александра I, Вуковић му je на крштењу био кум, и тим постао «пер ту» са својим кумчетом, да би се приликом каснијих сусрета тако и поздрављали. Краљ je кума љубио у руку, а кум њега у чело. На тај начин су се делимично и решавала државна питања. Ово je био један од начина освајања душа Црногораца. У црногорском народу je било изграђено мишљење да се Срби источне Херцеговине и дела источне Босне више налазе обавезним према речима и делима црногорског кнеза него царскокраљевским декретима из Беча или оним ранијим из Истанбула. Није ту у питању прирођена национална патриотска црта, већ и начин понашања онога који нешто симболизује. Тако je кнез Никола знао да «фасцинира» својим понашањем, које, како људи тврде није имало скоро ничега усиљеног у себи. Кнез je волео да после ере Граховца разговара с граховским првацима поготову после јасног сазнања да ће са проширењем Црне Горе према Херцеговини ићи тешко и поред оног стања у њој које je Аустрији било познато. Тако се једног дана кнез Никола срео са граховским војводом Антом Даковићем и посмотривши га примећује да je војвода веома нерасположен, овоме поставља питање: «А што си тако сјетан мој војвода?» Војвода му на ово одговара: «А како не би био Господару! На једну страну Турци, а на другу Латини, а поврх њих лацманска Аустрија. Народна сиротиња: босотиња и голотиња. Све упрло очи у Анта ка’ да Анто нешто може. Ето што сам сјетан Господару...» Кнез погледавши га, додаје: «Е, ja ти нијесам крив, мој Анто, што си ти први у народу. Да нијеси први, ниједан од тих белаја не би се разбијао о твоју главу...» Ове исте речи изговорио би краљ Никола и пред лицем Милана Недића да га je негде у времену од 1941 до 1944 срео у Београду. Није овде превага у симпатији Немаца и Хитлера према Недићу због његових симпатија за њих, већ се треба окренути онима који су онако одано служили српској ствари током рата скупа с Недићем. Требамо ли «издајом» Милана Недића да објашњавамо слом југословенске одбране или je Хитлер благодарећи «симпатији» Недића за њ требао да му се реваншира у оној форми, јер би се у другом случају Хитлер «сломио» на Југославији да се III. армија повукла у правцу Грчке? Хитлер je имао на расположењу неколико југословенских генерала који нису сакривали своју прогерманску оријентацију, па их je игнорисао. Један од врло интелигентних генералштабаца и стварних Герингових «обожавалаца», Милан Зеленика, по комунистичкој логици требао je такође имати преференцијал у улози «оца Србије», јер би у сваком случају могао да разговара с Хитлером и Герингом без тумача као некада51

њи официр Фрање Јозефа. Не, иза овог свега закрива се психологија која je српске комунисте потстрекла да Ужице огласе «Титовим», а Подгорицу «Титоградом» из захвалности према ономе чији je циљ разбијање Српства, на чему се сломио и сам Недић апелујући на разум народа, у конкретном случају српског народа, који je био заведен политиком мистификација, да би се преко комунизма поставио у сукоб са сопственим интересима. Јесу ли српски комунисти заиста живели у уверењу, да су четници Драже Михаиловића и сарадници Милана Недића били слабији патриоти и пријатељи Југославије од хрватских комуниста или усташа придружених комунистима; Шиптара и македонских аутономиста са својим харамбашом из Клањца на челу? Но колико je он у суштини из Клањца толико су и његови хрватски комунисти одани ствари Југославије, што су Хрвати с правом ефектније користили него Срби јер су имали искреније обавештење о стварима него Срби. Какав духовни пад и срамота српског народа! У овом опсежном делу (Југославија у априлском рату, Тито, град, 1963), комунистички генерал Велимир Терзић, без обзира на мотиве, излажући свој стручни поглед на тај отсек Другог светског рата, доноси посредним путем сјајну апологију генерала Недића, анализирајући, поред осталог и ток операција у прва три дана рата, на фронту 3. армиске области, где каже: «Дејство 6. априла на фронту 3. групе армија. «Захваљујући изненађењу и снажној подршци авијације и тенкова, јединице немачке 12. армије су врло брзо сломиле отпор југословенских трупа за заштиту и затварење границе у источној Македоноји и већ до 10 часова потпуно овладале граничним фронтом од Криве Паланке до Струмице закључно. Пошто трупе 3. армиске области нису биле завршиле мобилизацију и концентрацију, оперативне јединице су се почесто ангажовале на узастопним линијама, оним редом како су пристизале. Тако су најближи батаљони, који су хитали ка граници, први супили у сусретне борбе, у којима су их разбили немачки тенкови. Затим су најближи пукови (49. на струмичком, 23. на царевоселском и 22. на кривопаланачком правцу) пружили отпор на својим положајима на линији: Струмица — Берово — Царево Село — Крива Паланка. И поред њиховог снажног отпора, немачки тенкови су се брзо пробили и потом скоро неометано продирали друмовима, не обзирући се много на присуство југословенских трупа на јаким положајима ван комуникација ... Ради затварања правца Струмица — Радовиште — Штип у току овог дана су усиљеним маршом упућени: 1. батаљон 28. пешадиског пука, 1 арт. дивизион и 1 пт чета на дервентски положај (с. Владовци — с. Сушево) ради спречавања немачког продора из Струмице ка Радовишту; моторизовани дивизион Врховне команде на радовишки положај (с. Дамјан — с. Тополница) и Шумадијски одред (19. 59. пеш. пук и 2 арт. дивизиона) на положај код Плоча ... 52

Немачка 2. оклопна дивизија преузела je напад на струмичком правцу нешто после поноћи и успела да пређе границу и савлада жилав отпор југословенских граничних трупа и да око 6 часова подиђе првом пт рову и утврђеном положају код Новог Села, где je дочекана јаком ватром. Струмички одред (49. пеш. пук са артилеријом) je у жестокој борби с немачким тенковима, који су нападали уз снажну подршку авијације и артилерије, артилериском ватром пт оруђа уништио 14 тенкова, док су им минска поља знатно отежала покрет и нанела осетне губитке. Зато су Немци били принуђени да упуте један брдски одред гребеном Беласице пл. ради обухвата Струмичког одреда са југа и један јачи здружени одред јужним границама Огражден пл. у обухват са северне стране. Пошто су око 7.30 пробили први положај у висини с. Сушице, немачки тенкови су, захваљујући снажној подршци авијације и артилерије, пробили и други положај и до 11 часова заузели Струмицу. Зато су трупе Струмичког одреда добиле наређење да се у току ноћи 6/7. априла повуку падинама Пљачкавице на дервентске положаје које су поселе трупе Брегалничке дивизије. Међутим, због окружења и великих губитака у људству и материјалу, Струмички одред je већим делом заробљен, јер се само мањи део пробио из окружења, док je 1 батаљон 39. пука, који се под борбом повукао од Берова, заузео положај на линији: Хајдучка чесма — Караула Обозна... На царевоселском правцу немачка 73. пешадиска дивизија ојачана тенковима) успела je да савлада жесток отпор југословенских трупа за заштиту границе тек онда кад je артилериском ватром запалила и порушила граничне карауле. После тога су немачке оклопне и моторизоване снаге продужиле напад на утврђени положај на левој обали Брегалнице код Царевог села, који je бранио 2. батаљон 23. пеш. пука (ca 1 брдском батеријом и 1 водом пт оруђа). Под притиском јачих снага са фронта, а нарочито због дејства тешке артилерије и авијације и великих губитака, слабе југословенске трупе су биле принуђене да се под борбом повлаче дуж друма Царево Село — Кочане. У међувремену су трупе Брегалничке дивизије (23. пеш. пук и 4 батерије) поселе калиманске положаје (источно од Кочана), на којима су прихватиле отступајуће делове свог 2. батаљона и снажним отпором успеле да задрже даљи продор немачких јединице. На криворечком правцу je немачка 9. оклопна дивизија успела да у току ноћи 5/6. априла препадом савлада жилави отпор јединица за заштиту границе на правцу Деве бајира, а потом je, уз снажну подршку авијације и артилерије, до 8 часова успела да пробије борбени распоред 22. пеш. пука (ca 1 брдским дивизионом) на положају Калин камен — Киселица и да заузме Криву Паланку. Затим je, продирући друмом ка Страцину, око 10.30 часова наишла на снажан отпор јединица Моравске дивизије (46. допунски и 93. пеш. пук и 3-4 батерије), које je од јутра на53

падала немачка авијација. Захваљујући снажној ватри артилериских и пт оруђа, немачки тенкови, иако су подржавани дејством своје авијације и артилерије, нису имали успеха. Од артилериског и ваздухопловног бомбардовања с. Страцин je било у пламену, а трупе Моравске дивизије трпеле велике губитке, али су се одржале на својим положајима. Међутим, пошто je немачка авијација дејствовала потпуно неометано, јер je на аеродрому код Куманова већ била уништена југословенска ловачка авијација на том фронту, одбрана на Страцину je морала попустити тек око 20 часова када су бомбардовањем из ваздуха и са земље потпуно ућуткана артилериска и пт оруђа. Тако су немачки тенкови продрли у страцинске положаје одбацујући трупе Моравске дивизије ка северу и југу. И док се 46. допунски пук, претрпевши велике губитке, повукао на југ у долину Криве реке и у току ноћи се прикупио у рејону с. Димовце без узнемиравања од непријатеља, дотле je 92. пеш. пук, уз подршку преосталих артилериских јединица, и даље давао снажан отпор на левом крилу страцинског положаја. Водећи борбу у току целе ноћи, јединице овог пука су се до сванућа повукле на лево крило положаја на десној обали р. Пчиње — код М. Нагоричана. Пошто су главне снаге немачке 9. оклопне дивизије задржане у рејону Страцина, њени извиђачки делови су продужили наступање дуж друма за Куманово, тако да су се зауставили тек испред југословенских положаја код М. Нагоричана, које су у току овог дана посели 21. пеш. пук и моторизовани арт. дивизион Врховне команде. Како je правац према Куманову био потпуно отворен, то je команда 3. групе армија ставила своју резерву — Ибарску дивизију — на расположење команданту 3 армиске области, с тим да je из рејона Скопља употреби за удар у непријатељски леви бок када буде надирао од Страцина ка Куманову. Пошто je командант 3. армиске области у вези с тим наредио команданту Ибарске дивизије да у току ноћи 6/7. априла прикупи своју дивизију (сем 4. пешад. пука који je остао на Косову) јужно од линије Страцин — Куманово и припреми je за противудар на непријатеља који продире страцинским правцем, 3. група армија je остала без резерве већ првог дана рата...» (с. 425-428.) Разматрајући о току операција на истом фронту под датумом 7. априла, аутор наставља: «На бугарском фронту je немачка 12. армија, користећи успехе прошлог дана, наставила офанзиву у Македонији... Јединице немачке 2. оклопне дивизије продирале су правцима Струмица — Валандово и Радовиште — Штип, које je бранила Шумадијска дивизија. На правцу ка Валандову 20 допунски пук (коме je ноћу 6/7. априла стигао у помоћ 1. батаљон 72. пеш. пука Шумадијске дивизије и 1 чета борних кола «Рено» из Скопља) je код с. Костурина пружао огорчен отпор, али су немачки тенкови око 16 часова успели да пробију њихов фронт, униште југословенску чету борних кола и да до мрака предњим 54

деловима избију на Вардар код с. Удова. Разбијени делови 20. допунског пука и 1. батаљона 72. пеш. пука су се повукли на десну обалу Вардара, тако да je правац ка Ђевђелији остао отворен, а десни бок Шумадијске дивизије угрожен. Главне снаге 2. оклопне дивизије су овога дана неометано наступале на југ у правду Дојранског језера, где су стигле око 23 часа... На церевоселском (брегалничком) правцу немачка 73. пешадијска дивизија (ојачана тенковским јединицама) продужила je надирање правцем Кочане — Штип, наилазећи на јачи отпор јединица Брегалничке дивизије. Пошто je пружио врло јак отпор на калиманским положајима, 23. пеш. пук (ca 1 арт. дивизијом) се по наређењу команданта дивизије повлачио северно од друма Кочане — Штип, тако да су немачке оклопне и моторизоване јединице око 7 часова без отпора стигле до Кочана, а око 11 часова пред Штип, где су заустављене снажном одбраном 28. пеш. пука, 1 хаубичке батерије и 1 пт чете на положају Штип — Лозјански рид. На кумановском правцу je немачка 9. оклопна дивизија, уз подршку авијације, наставила снажне нападе са циљем да разбије јединице Моравске и Ибарске дивизије које су покушавале да затворе овај правац и спрече немачки продор ка Скопљу. Јединице Моравске дивизије (92. пеш. пук и 46. арт. пук и делови 22. пеш. пука) ојачани 21. пеш. пуком и 1 моторизованим артилериским дивизионом Врховне команде, држале су на брзу руку поседнути положај на десној обали Пчиње код с. Мало Нагоричане. Због петоколонашког рада команданта пука, пуковника Ужара, 46. допунски пук je остао ван борбе у долини Криве реке, а потом je продужио повлачење ка западу... 9. оклопна дивизија je око 9 часова напала положаје Моравске дивизије, али јe покрет њених тенкова укочен снажном артилериском ватром са положаја на десној обали Пчиње... Тек после снажне артилериске припреме (која je трајала око 1 час), Немци су кренули у напад и око подне пробили фронт, а потом са тенковима продрли у Куманово. Разбијени делови моравске дивизије одбачени су према Прешеву, Скопској Црној Гори и Скопљу. За време борби код М. Нагоричана командант 3. групе армија и командант 3. армиске области су узалуд покушавали да нареде команданту Моравске дивизије, да по сваку цену брани Куманово, пошто je ваздушним бомбардовањем Скопља и Куманова била прекинута стална телеграфско-телефонска мрежа, а ни радио везе није било зато што јединице за везу нису завршиле мобилизацију. После пада Куманова, командант 3. армиске области je упутио последњу своју резерву — 7. коњички пук (који још није био завршио мобилизацију у Скопљу) — да затвори правац Куманово — Скопље и спречи продор немачких тенкова... Губитком Скопља југословенској војсци je онемогућено повлачење кроз Македонију на југ — у Грчку. То значи да je основна идеја ратног плана « Р - 4 1 » била потпуно доведена у пи55

тање. Сем тога избијањем у долину Вардара, Немци су прекинули све везе Врховне команде са трупама у Македонији и угрозили правац ка Приштини, Прилепу и Битољу. Зато je команда 3. групе армија (која je отступила за Рашку) овог дана наредила: — да командант Моравске дивизије (који je из Ниша стигао у Приштину) организује одбрану Косова на линији Шар планина — Скопска Црна Гора и затвори правце од Скопља ка Качанику и од Прешева ка Гњилану ... — да трупе 3 армиске области делом снага затворе правац ка Тетову, да се остаци Ибарске дивизије повуку ка Велесу, а остаци Брегалничке и Шумадијске дивизије на десну обалу Вардара да би заштитили Прилеп.» (с. 439-443.) Као што се види из ових излагања стручњака, не би се могло рећи да се Немац «шетао» Јужном Србијом кроз «петоколонашки рад» команданта групе армија, већ je борба била жестока, мада краткотрајна. Евидентно je, да je отпор савладаван силом која je завојевачу нудила предност, али што, ево, на нашу жалост, публицистика хоће да прикаже другаче, макар и по цени хонорисања фалсификата или путем забране растурања једног зборника докумената као што je ова књига генерала Терзића, која јасно каже: разбијању Јужног фронта je сврха пресецање отступнице југословенској војсци у правцу југа. Са исто овако стручног гледишта, југословенски ваздухопловни пуковник Петар Вукчевић, у свом исцрпном чланку «Српска крила» бр. 12 под насловом: «Ратне операције ваздухопловства априла 1941», излаже стање којим се без имало улепшавања или лирике илустрира околност под којом су се те борбе развијале, кад каже: «Пре немачког напада, 6. априла ми нисмо имали никаквих наређења или упозорења, мада су раније честе «припреме под оружјем» злоупотребљаване при најмањим догађајима или доставама (штаб 6. ловачког пука примио je 5 априла увече «Радиограм» из штаба Команде Ваздухопловства). Ово je тешко разумети после «пуча» од 27. марта. «Пучисти» признају да су добили обавештење о немачком нападу 6. априла, уочи тога дана. Док ондашњи војни изасланик у Берлину, пук. Влад. Ваухник, у својим посмртним мемоарима, недавно објављеним од «Слободне Словеније» у Буенос Аиресу (Аргентина), износи да je за напад 6. априла сазнао и надлежне обавестио 1. априла. Како се може објаснити непредузимање никаквих мера и сакривање немачког напада од стране одговорних војних старешина? Остаје на историји да се то разјасни, као и многе друге ствари о позадини 27. марта...» «У зору 6. априла огромне немачке ваздушне снаге, изненадно и без објаве рата, извршиле су терористички напад на Бео56

град, дотада највећи ваздушни напад на један град. Истовремено немачка бомбардерска авијација уз пратњу ловаца, са аеродрома у Бугарској, Румунији, Мађарској и Аустрији, врши нападе железничких и друмских комуникација, аеродрома код Скопља, Урошевца, Приштине и Куманова, и помаже нападе својих трупа на Јужном фронту. Са аеродрома у Јужној Италији, немачки бомбардери нападају циљеве у Далмацији (нарочито хидробазу у Кумбуру), Црној Гори, Херцеговини и Босни, аеродроме код Сарајева, Мостара и Подгорице. Италијанска авијација нападаше трупе према Скадру, бомбардује поморске базе у Далмацији, нарочито пристаништа Сплит, хидробазу и поморске јединице у Боци Которској, као и аеродроме у Подгорици, Мостару и Сарајеву. Захваљујући великој ваздухној надмоћности непријатељ je у току овога првога дана загосподарио нашим небом и уништио 115 наших авиона, од којих 38 у ваздушним борбама, а 77 на земљи (од којих делимично и школских). Немачки командант ваздухопловства за напад на Југославију, у својој послератној изјави наводи, да су Немци имали првога дана рата 10 % губитака и 10 % оштећених авиона (вероватно оних који су узели учешћа). Према нашим подацима Немци су имали знатно мање губитака, али ми нисмо могли имати тачне податке. ОПЕРАЦИЈЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ АВИЈАЦИЈЕ Рад 3. Ваздухопловне мешовите бригаде 6. априла. При набавци немачких авиона «До-17» ми смо узели њихове инжењере и стручњаке за обуку у Скопљу, а ови су били њихови обавештајни органи, те су имали све податке и скице наших аеродрома на Јужном фронту. Тако су 6. априла у зору са аеродрома у Бугарској директно упутили бомбардерску и ловачку авијацију за напад аеродрома Петровац, Милошевац и Куманово. На аеродрому Петровац затекли су 65. бомбардерску групу такорећи на спавању, иако je раније наређен њен премештај код Урошевца, али командант бригаде и пука нису то извршили. У узастопним нападима и спуштајући се све ниже, немачки бомбардери су као на стрелишту уништили и палили авионе до последњег. Само два храбра официра, Грујић и Ђонлић, успели су да у паклу експлозија узлете са своја два авиона и да се пребаце на Косово. Командант групе, мајор Драг. Ђорђевић, изгледа, није ни покушавао да спасе своје авионе, већ je остао пасиван, а после са аутомобилом побегао у Грчку...» «По доласку на аеродром Љубић примио сам наређење к-данта Ваздухопловства за напад циљева у Албанији «по наређењу команданта бригаде». Наређење je примљено отворено, док су дотадашња безначајна наређења примана шифрована. Тражио сам 57

везу са командантом 3. армије и Зетске дивизије према Скадру, али узалуд. Бригада није имала извиђачке авијације. Ми смо имали мирнодопске циљеве суседних земаља, али су они сада били од малог значаја. Време се није смело губити. Морално стање тог момента било je критично, и требало je хитно и под сваку цену постићи неки успех и дати пример. Из тих разлога било je потребно лично залагање, те сам издао следећу заповест: Бригада ће под командом команданта бригаде извршити напад: «... б) са једном ескадрилом напада мостове на реци Бојани и Дриму. Напад извршити са висине од 300 м. Група узлеће са аеродрома Прељине у 12 час., формира ескадрилску колону, ескадриле у клинастом построју, правац ЧачакПодгорица, узлет узима висину до 4000 м. Изнад Подгорице ескадриле и одељења иду директно на циљ. Врсте бомби 12 кг. (у том моменту нисмо имали већих). Повратак и састанак изнад Подгорице. Одатле у истом построју и на истој висини на полазни аеродром...» Аеродром Штој био je поседнут са италијанском ловачком авијацијом, то je извршен напад са 800 м. висине, обавијен димом и експлозијама. Тек после првих експлозија приметили смо светлуцкање противавионске артилерије и митраљеза са оближњих положаја, и распрскавање граната позади нас на 2-300 м., што je служило више за увесељавање, него што je представљало неку опасност. У заокрету изнад предграђа Скадра приметили смо испод нас једну оклопну јединицу, али нажалост нисмо имали више бомби, а митраљирање би имало слаби разултат...» Резултате напада аеродрома Штој због дима нисмо могли осмотрити. Мост на Бојани био je погођен, али услед малих бомби није порушен.» (с. 3-6). Поред све трагичности оних чињеница којима су се послужили аутори, према којима je у једној фази југословенску спољну политику детерминисао Генерални пггаб, у другој неодговорна маса оправдавала нужност рата, а у трећој се рачунало са победом и поред већ познатог односа снага или се штабови оперативних јединица «хватали на спавању», да би све то нашло своју рекапитулацију у операцијама са бомбама од 12 кгр., ипак се овоме начину како то аутори износе не може да негира она спонтана достојанственост без обзира на мотиве ових излета у историографију чију истинитост није ни најмање дезавуисала идеолошко-политичка супротност која je делила субјекте ових мисли који својим тенором откривају једну тужну истину земље која није имала своје политике уместо оног цинцарско-циганског сикофанства новинара Ћерамилца који je својим мислима могао да нађе награду у забрани и јавном растурању у Југославији већ цитираних дела да би се на тај начин још једном 58

освештала она званична истина изречена у осуди над живим Миланом Недићем, а према чему се настоји да то тако остане и даље према њему мртвом. Није ту више у питању личност човека, већ они принципи које никакав политички опортунизам не може да обара, како сам то у мом делу Геносиде (с. 64) покушао да објасним стављањем у уста мисли: «Гром кад циља, он врхове, што пркосе тући жели, — И с изреком неминовног, својства жртве циљем дели!» једног од фаталних политичких противника Милана Недића уочи Првог светског рата. Да Недић није стршио као човек не би се нашао у положају симбола, који je као пастир стајао на челу једног лутајућег народа. 10. Ујесен 1944 године, пред улазак совјетских трупа и југословенских комуниста у Београд, Недић се са делом своје владе склања у Аустрији, да би ту сачекао развој прилика обзиром на комбинације немачке Врховне команде о преласку на герилски рат у области Тирола са наслоном на један део југословенских снага које су се већ биле сконцентрисале у области тромеђе Југославија — Италија — Аустрија, што je било подгрејавано исчекиваним сукобом између западних демократија и Совјета. У том исчекивању, а крајем 1945 године Недића су савезничке власти предале југословенским комунистичким властима, под изговором објашњења његовог положаја и активности током рата у Србији. Приликом саслушања јављено je да je Недић «извршио самоубиство» скакањем кроз прозор зграде у којој je саслушаван. Постоји верзија да je убијен по наређењу Министра унутрашњих послова Југославије генерала Александра Ранковића, да би тиме Недићев случај био скинут с дневног реда. За светску јавност остало je тајном да ли je Недић на тај начин завршио свој живот да би избегао даљу тортуру или je Југословенска влада то инсценирала по рутинерској пракси. У историјском разматрању случаја Милана Недића исто као и случаја Драже Михаиловића или Димитрија Љотића, посматрачу се врло тешко издићи изнад чњеница, да би донео један сталнији објективнији суд, — који би полазио од једне заједничке претпоставке. Ово утолико пре што недостаје стварни материјал који би нудио аутентичност или бар послужио доношењу принципијелних закључака. За нас који смо током рата били на терену ван Србије и извесно показивали разумевања за Недићево држање у Србији под окупацијом, интересантан je његов унутрашњи мотим, који, гледан кроз призму национално-политичких интереса Срба и Србије, je све досад остао спорним као морални елеменат у комплексу Милана Недића. Да ли je Недић под импулсом патриотских осећања свесно жртвовао себе примајући се управе над земљом под окупацијом као патриота или као човек жељан извесне популарности? Ту je уствари оно 59

спорно место у случају Милана Недића које услед мнгострукости његовог значаја даје могућности и многоструког произвољног тумачења. У случају Милана Недића то je дошло до изражаја приликом доношења јавног суда о њему било да се ради о публикацијама у комунистичком ареалу или слободном демократском свету. Из опортуних обзира плански се занемарују психолошки елементи. У основи Милан Недић није био политичар, већ војник. Међутим, његови положаји у југославенској војсци по својој природи су били исто толико политичког колико и војног карактера. Отуда и интерес за њ и његову улогу током Другог светског рата треба посматрати са политичког гледишта. Милан Недић као војник престао je да дела на војничком пољу са сломом Југославије 18 априла 1941 године. Ту почиње његова каријера као политичара. Он ће као такав бити осматран у овој Енциклопедији доследно идејама изнешеним на претходним странама. Не може се негирати факат да je Милан Недић као Србин био против сваке политике у међународним односима која je ишла за тим да руши Југославију, т. ј. да би се Србија још једном свела на њене границе и компентенције које je имала у ери Берлинског конгреса. Међутим, исто тако не може се негирати факат да je Милан Недић потпуно разумео положај Срба и Србије после 18 априла 1941 г., да би према и једном и другом моменту заузео свој став. Међутим политички осматран тај Недићев став није револуционарно изазван са рушењем државе, већ je имао неколике етапе од којих би била прва оно што je малочас напоменуто о Недићевим концепцијама и нужним мерама да се спасе од Југославије оно што се може да спасе. Те Недићеве алтернативне пунктације дошле су до изражаја у његовим меморандуму Кнезу-намеснику од 1 новембра 1940 г. Међутим овај меморандум далеко je мање говорио од онога што je Недић, вероватно, нејавно радио. А пропо овом меморандуму, овде би требало снажније нагласити позадину идеје припреманог «пуча Милана Недића», да би се тиме предупредиле оне касније фаталне мере Душана Симовића, него што би се требало освртати на оне касније бласфемије емигрантске штампе из којих се даде извести закључак да je Милан Недић кочио напад на Италијане у Грчкој, да би се тиме кочила политика кнеза Павла и дао тоталан изражај прогерманске оријентације југословенске војске, како то изводи Јован Тришић у својој критици политике Милана Недића, кад каже: «... јер Недић није намеравао да помогне Грцима као савезницима, већ кад подлегну пред италијанском војском да заузму Солун. У том случају Недић би сигурно изазвао Грке, а и Енглезе који су помагали Грцима, чиме би и опет Југославија била против западних савезника.» (О Милану Недићу, Виндзор, Онт. Канада 1960. с. 39.). Следствено би се из овога требао извести закључак да су Грци били пред сломом у новембру 1940, кад се зна да су се још у априлу 1941 г. Италијани 60

налазили у тежој ситуацији на Балкану од самих Грка. Италијане je спасило оно што je урадио Симовић 1941 у марту, а не «дефетистичка» политика Милана Недића, како то тврди наш аутор. Но пошто je питање Солуна једна од најслабије осветљених епизода у последњем рату, сигурно се није могло очекивати ни од пуковника Тришића ништа «новије», чија грешка уствари не лежи у непознавању факата, већ у његовој готовости понављања јевтиних фраза емигрантских репортажа, јер се проблему приступило с одређеном тенденцом: Недића треба оптужити због неуспеха једног «апсурдног предлога», који, да je успео би захтевао похвалу Југословенске владе која je знала да увиди и да користи слабости Немачке, то би ствар добила на моралном угледу ако би се посмотрила с друге стране, т. ј. са гледишта оних који сада нису више у стању да говоре, већ су то препустили другима, које свест о одговорности обавезује. Пад Француске у лету 1940 створио je илузију Италији, да je сада на реду Југославија за уништење. У том смислу Италијани су учинили значајне припреме и то у психолошком смислу низом демонстрација у Фиренци и Риму против Југославије, а на другој у војно-стратегиском, концентрацијом снага у пограничном делу Италија-Југославија претварајући Ријеку и Меран у две главне операциске базе. Непосредно пред планираним отварањем непријатељстава, Хитлер je изразио жељу да се престане с демонстрацијама против Југославије, а војска из граничног дела повуче и упути као појачање Грацијанијевих снага у Африци. На велико разочарење Мусолинија, а на задовољство његовог Генералног штаба, акција против Југославије je закочена. Да би се извукао из ћорсокака, Мусолини je предузео мере да би Грчку привукао Осовини, а судбину Југославије препустио Хитлеру, т. ј. тражио начин како да добије одрешене руке за обрачун с Грчком. Кад je Грчка влада одбила разговоре по набаченом питању, Мусолини je нашао изазивача у правцу друге акције. Званични орган Албанске владе у Тирани, «Томори», јавно je оптужио Грке због убиства Даута Хоџе, албанског држављанина, који je погинуо 11 августа 1940 приликом пљачке неке грчке стоке. Мада je Хоџа био познат као обичан бандит у албанско-грчком граничном подручју, Италија je нашла за потребно, да као протектор Албаније, затражи од Грка задовољштину, испостављајући читав низ услова, међу којима су била неколика према којима je Грчка требала да уступи Италији све своје базе на континенту и Крети. Овим je изазван први корак дипломатског дуела Италија-Грчка, чији je ток Хитлер пратио с иронијом, али и ставом о коме јавност још увек ништа не изражава, ако се уопште сме рећи да je у том моменту питање Солуна било добило своје контуре. 61

Ми уствари немамо панорамског комплекса у ком се може да назре моменат с којим се солунски проблем појављује на светлост дана као спорна тачка у односу Немачка-Италија-ГрчкаЈугославија, а затим Англо-Американци у међусобном односу са првима, све до избијања Итало-грчког сукоба 28 октобра 1940., пошто je све до пада Француске став савезника према Солуну имао више академски карактер него војно-стратегиски, јер су га Англо-Французи и Турци сматрали тачком која у међусавезничким односима репрезентује неспоран моменат без обвира која би страна посела Солун, ако je поседању циљ чување интегритета Грчке, како то каже генерал Максим Веган у својим мемоарима (Recalled to Service, London 1950, p. 21), према коме je Солун требао бити брањен од напада «another Power», што би требало да значи «непријатељске силе», а не силе припадника блоку пријатеља. Ту се и нашао корен оном ставу Англо-Американаца, који je код Енглеза у питању Солуна био означен као доказ немачке слабости, а код Американаца срећна солуција, ако се Солун нађе у поседу Југославије. Отуда и тврдња немачке послератне дипломатије, да je југословенски захтев «признања животних интереса у Солуну...» била сугестија британског посланика у Београду Сер Роналда Камбела, што уствари не садржи у себи никакав «апсурд» већ нож са две оштрице, чија je опасност лежала у вери светске јавности, да ће Италија у току неколико дана сломити грчки отпор и наћи се у поседу грчких база спајајући Италијане и Бугаре, отсецајући Југославију од грчких обала, јер je западним савезницима у сваком случају било пријатније видети слабе Италијане у Грчкој него Немце. Но Италијани би Немцима тим путем уштедели напоре који су ови касније улагали у подухвату против Југославије и Грчке. Међутим, у ту победу веровао je Мусолини поред неколика значајнија члана своје партије, док je италијански Генерални штаб био a limine против сваке акције у Грчкој, рачунајући са тоталним неуспехом. Поводом тог проблема, а у вези с плановима освајања Балкана, један посматрач прилика, износећи сцене са заседања Великог фашистичког савета, одржаног у Риму крајем септембра 1940, на коме се одлучила судбина итало-грчких односа, каже: «Заседању су присутни сви чланови владе; маршал Пјетро Бадољо, начелник Генералног штаба; Себастиано Висконти-Праска, командант италијанских трупа у Албанији поред многих функционера. Мусолини je отворио заседање изјављујући да Грчка мора да уступи Солун и све базе на континенту и Крети. То би омогућило италијанским ваздухопловним и поморским снагама ефективније нападе на британске конвоје према Египту; осујетило снабдевање Вејвелове армије; везало непријатељску флоту уз Александриску луку и ослободило јединице Гранијанијеве армије напада британских поморских снага...» (Camille M. Cianfarra, The Vatican and the War, New York 1944, p. 252). 62

Ha ово излагање диктатора, Бадољо je одговорио: «...Италија има у Албанији свега 7 дивизија са око 60.000 војника, недовољно артилерије, тенкова, лаког наоружања и помоћних трупа. Једна од тих дивизија треба да буде штационирана на албанско-југословенској граници из разлога предострожности, а две треба задржати у резерви. То би значило ући у рат са четири дивизије. Грци према обавештењу располажу са 15 дивизија поред стратегиских предности које им нуде теренске прилике.» (исто место). Бадољов резиме je био да «не може да базира предузећа војног карактера на политичким обзирима, већ на ефекту убојног оруђа и људским снагама. Ускраћујем потпис на акту и дајем оставку ...» Пошто национални херој није смео бити жртвован у интересу јединства идеје империје, то je Мусолини дао изјаву да он узима на себе одговорност за овај рат. To je Бадоља вратило на место, а Италију увело у рат који je током непуних шест месеци коштао Италију деведесет хиљада мртвих и рањених од којих je преко педесет хиљада случајева било озлеђено услед промрзлости због тешке зиме, слабе одеће и хране, тако да je само кроз војну болницу у Берату прошло преко тридесет хиљада бораца као пацијената услед промрзлина, а да при свим тим напорима борбе буду вођене на албанском терену с малим изузетком. Тако je Мусолинијева једина нада била оно што се десило 6 априла 1941 рушењем Југославије и Грчке од стране Хитлера. Ово je уствари Мусолини и нагласио једној албанској делегацији која га je под вођством Председника владе и министра унутрашњих дела Албаније посетила 13 јануара 1941 г. у Риму, којом приликом им je рекао да ће Немачка решити питање Италогрчког рата и отклонити опасност која прети Албанији и Италијанима од стране Југославије. За време мог боравка у Аустрији одмах после рата имао сам част да се врло често налазим у разговору с министром Бушатијем, који je био члан ове делегације. Похвално се изражавао о Србима од којих je за будућност Албаније више очекивао него од онога што му je Мусолини обећавао, мада je био сав љигав у опхођењу, више сличан ливрираном лакеју него поносном Албанцу. Према овоме грешно je свако наступање у проблемима Солуна ако се за разматрање не би нашло бар онолико аргументације колико би сам проблем захтевао мимоилазећи филије и фобије оних који изливају свој лични бес онде где имају најмање права, а поводе се курсом најиздашније хонорисаног напора, да би и сам професор Хоптнер, мада загушен аргументима, на местима прелазио у фељтонизирање, иако настоји да загонетку одгонетне тиме што би у случају поседања Солуна од стране Југославије овој на томе требало честитати, док у познатом случају треба Недића осудити. Из овога се даље изводи закључак, да je Немачку владу увелико изненадио став пуковника Ваухника 63

по сугестијама о Солуну, док je према Хоптнеру, Иво Андрић, југословенски министар у Берлину, овај исти корак Југословенске владе, без дужег премишљања назвао «издајом» савезничке ствари од стране Југославије. О каквом се систематском кораку у овом случају може да разговара осим једне паушалне оптужбе против Милана Недића, да би се тиме лакше бранила дефетистичка политика Иве Андрића и ових оних надридржавника из ере 27 марта, којима je било више стало до моралног понижења Милана Недића него до истине о једном проблему у коме je Југославија одигравала наивну, али часну улогу, јер се питање Солуна у Београду поставило тек онда кад je дошла у питање судбина Грчке од које се није могла да одвоји ни судбина ратне Југославије. Овде не треба никаквих доказа осим оне интуиције војних стратега који из покрета назиру циљ. Посебно je питање шта je Југославија у тим моментима могла да уради. Истина je да се ми не можемо много да наслонимо на «упорност» Милана Недића у његовом ставу према солунском проблему и итало-грчком сукобу. Међутим Милан Недић није био искључиви политички фактор јер су поред њега правагу имали многобројни моменти. То су они моменти о којима се нерадо говори из обзира опортунитета у слободном свату и страха и немогућности слободе речи у комунистичком ареалу. Међутим оваква објашњења ствари и односа омогућавају произвољности. Милан Недић у односу на Солун заузео je став исчекивања, мада je у односу на зараћене стране био сав предан интересима западних савезника у чију победу није сумњао, делећи у том смислу своје мишљење с кнезом Павлом, Цветковићем, Симовићем и другим војним функционерима преко којих je одржавао везу с француским Генералним штабом постављајући се душом на страну Савезника, т. ј. припреми Југославије за улазак у рат на њиховој страни. Недић, међутим, као одговоран фактор у војсци понашао се тачно као и његов позивни колега, Бадољо, кад je с Кнезом анализирао ствари, при чему није сакривао своје мисли о будућој улози Југословенске војске, која ће духовно разбијена, неспремна и развучена, а изнад свега осамљена, доживети слом. Одлука за рат или мир није зависила од Недићевог става, већ од става Круне и Владе, које су мимо Недића дале пристанак да се управо Немци нађу они по нужди пријатељи из чијих ће се арсенала наоружавати Југословенска војска, јер кад je «дошла коса до камена» западни савезници нису хтели ни да чују о наоружавању Југославије из њихових арсенала. Осим тога Немачка je била тежак дужник Југославији. Недић као Министар војске није могао из симпатија према Французима и Енглезима да цепа уговоре с Немачком које су закључили у име Двора и Владе: Душан Симовић, Милутин Недић, Јанковић и др. о немачком снабдевању Југославије у доба кад je овој висио «Хитлеров мач» над главом. Он je те уговоре поштовао из нужности. Треба ли из тога изводити закључке о његовој про64

германској оријентацији зато што je иза његових леђа генерал Душан Симовић као Командант ваздухопловства предузео да руши оно што je изграђивао као начелник Генералног штаба? Следствено, Недић je био државник, док се за Симовића сме рећи да je био шепртља у политици. Овде треба нагласити она нејавна збивања иза кулиса савезничке политике према Србима и Југославији и оног фарисејског става Британаца према читавом Балкану, обећавајући овима армије и флоте којих није било, а истовремено осуђујући сваки напор Балканца да се што даље одржи од «артилериског огња». Вера у лаки плен сурвала je Мусолинија, који je сматрао да су дани Британије одбројани после слома Француске. У то су веровали и сами Американци, који су кроз покушаје Претседника Рузвелта могли да изведу још један историски експерименат, да je Мусолини био заиста истински државник. Он je требао у лету 1940 да одговори Рузвелту писмом којим би могао да још једном отвори питање Лондонског пакта из 1915 и да на том експерименту испита став сила о судбини Југославије. Но Мусолини je био сувише самопоуздан пa je насео у односу на оно што je добио према каснијим Римским уговорима, али тиме спасао образ Англо-Сакса. Да je остао ван рата и чекао на наклоност Черчилову и Рузвелтову, испао би другим Цезаром т. ј. њему равним, јер се послератна политика у свету не би водила без њега, већ с њим. Осврнемо ли се на већ јавна тумачења појединих дипломата света, према којима je Англо-Американцима било далеко пријатније видети Солун у рукама Југославије него Италије, онда je сувишна свака оптужба против било кога од југословенских државника. Међутим изгледа сасвим наивна претпоставка оних критичара политике владе кнеза Павла према којима би Немачка дала свој пристанак да Југославија умаршира у Солун и да јој пружи односну заштиту, која би требала да буде израз немачке слабости, док je Кнез на сваком кораку доказивао, да он сумња у чврстину речи Хитлера и његових сарадника. Немци су се уствари у читавом проблему «играли миша и мачке» у односу на Италијане, Југославију и Грке подједнако. Солун за Немце није значио ништа више него незначајна етапа, док je, како смо видели, за остале факторе значио животно питање. Ово се могло видети из оне сугестије немачког посланика у Београду фон Херена од 7 марта 1941, према којој Немачка влада треба да узме на себе обавезу да ће: «... југословенски интереси слободног излаза на Јегејско море преко Солуна бити узети у обзир приликом реорганизовања Европе...», што je значило «тесање шипке за голуба на грани», а што се потврђује поновним напором фон Херена од 17. марта, који својој влади сугерише: »... да се узму у обзир југословенски интереси за Јегејским морем проширењем њеног суверенитета на град и пристаниште Солуна... », што нас потсећа на оне трансакције из 65

Тилзитског споразума, Берлинског уговора или Лондонског пакта. Истина, Драгиша Цветковић у својој одбрани пред критиком прибегава више малограђанским методама, када каже да нисмо тражили Солун «из простог разлога што наш народ није народ лешинара.» (Порука, бр. 19, с. 15., Лондон, 1954). Политика je умешност постизања могућег, што у конкретном случају више спада у област фантазије него политике. То се може видети из оне изјаве грофа Ћана, коју je овај дао Цветковићу у Бечу 25 марта 1941, чији значај je исто толико неважан и перфидан колико и сва међусобна лојалност партнера у солунским трансакцијама. Ради карактеристичности сервира се онако како je објављена (у истом броју Поруке.) «Н. 1/1348 Беч, 25 марта 1941-XIX Тајно. Његовој Екселенцији Претседнику Југословенске Владе Господину Цветковићу Екселенцијо, У вези разговора који су се водили о данас обављеном приступању Југославије Тројном пакту, част ми je, Екселенцијо, да Вам овим потврдим, у име Краљевске владе, споразум између Влада Сила Осовине и Југословенске Владе о следећем: Приликом новог разграничења на Балкану водиће се рачуна о интересу Југославије за територијалну везу са Јегејским морем проширењем њеног суверенитета над градом и пристаништем Солун. Молећи Вас да горње саопштење задржите у строгој тајности и да га обзнаните само по пристанку Влада Осовине, користим овом приликом, Екселенцијо, да Вас уверим о свом одличном поштовању. Ћано, с. р.» Ово je само доказ колико су државници сила Осовине били неозбиљни у озбиљним тренуцима, будући спремни на давање изјава као тактичких потеза до којих ни сами нису држали ништа, јер нас је искуство поучило да Хитлер није много држао до дате речи. Међутим Југославија je могла да нешто бар привремено добије од Хитлерове речи, т. ј. од оног момента где су се интереси Немачке и Југославије подударали: одлагањем рата на Балкану, где се у центру пажње налазила Југославија, али уствари усамљена како у односу на концепцију што дужег одржавања ван рата тако и у односу на оне силе с којима je могла бар донекле да рачуна као на савезнице. Међутим колико je било стало западњацима да се Југославија уплете у ратну авантуру толико je било стало Италији да бар донекле умири своје јавно мњење оним илузијама које јој je пружала Независна Држава Хрватска уступањем Далмације и поседањем осталог дела јадранске обале;Бугарској и Мађарској као ревизионистич66

ким силама и Албанији као проширеној сфери Италије, а изнад свега Хрватима и комунистима да би на растројеној структури државе заснивали своје комбинације које су довеле до трајног грађанског рата у Југославији, чији je резултат био највећи проценат уништених живота једне државе од свију учесница у овом рату. Колико се за тај несрећни ток ствари у Југославији не могу да ослободе одговорности Хитлер и Немачка, толико се исто тако они не могу да окриве због уласка Југославије у рат, јер су осим Хитлера и истинских југословенских патриота сви остали војни и политички фактори у свету били за оно што се збило. Отуда нема основа било каквој оптужби против онога чија je идеја поседања Солуна од стране Југославије отворила ту страницу наше ратне историје, тим пре што су Немци могли да дају обећања каква je год ко од њих тражио. У конкретном случају та су обећања давана с њихове стране у циљу што дужег одржавања Југославије ван ратне позорнице. Ту je супротност погледа на југословенску политичку проблематику парцелисала лична мишљења чија je последица сама оптужба Милана Недића. Да ли је његово гледиште допринело усвајању његове оставке на положај Министра војске или je било пожељно да се он склони није више од важности у односу на проблем Солуна јер су Немци сасвим мирно могли да осматрају трку око Солуна, знајући да ће они одлучивати о његовој судбини ако буду победници или препустити победницима судбину Берлина ако изгубе рат. Међутим не може се никако примити као извесно да су се дезинтересовали судбином акција југословенских генерала у ери кризе исто као што су се у истој ери приказивали спремним да изађу у сусрет празним обећањима да би у накнаду добили било шта стварно и одређено. Један амерички дописник седећи на извору догађаја, без увијања износи у својим успоменама оно, што je могло бити фатално и за Недића као што je било фатално за Симовића, кад каже: «Грубер дописник ДНБ-а сарађивао je са нама у пуној мери и до последњег. Ja сам Груберу достављао главне моменте посете пуковника Уилијама Доновена Београду, а немачки дописник, ценећи те услуге, обавештавао ме je о току разговора који je текао између фон Херена и југословенских државника. Из Министарства спољних послова, а по наређењу Цинцар-Марковића није се могло добити ништа, после чега сам установио да су моји обавештачи из уредништва «Политике» и «Времена» били упозорени под претњом губитка службе ако би ми доставили било какво обавештење званичне природе. Озеровић из агенције «Авале» признао ми je сузних очију, да ће свака достава вести мени имати за последицу његово отпуштање из службе и лишавање слободе. Гргур Костић из администрације «Времена» једноставно je престао да телефонски разговара самном под изго67

вором да je «заузет» кад сам позивао његову (Ray Brock, Nor Any Victory, New York 1942, p. 120/1.)

канцеларију».

Овде je тешко рећи да ли je овакав став према Броку диктирала обазривост оних из Министарства и агенција обзиром на његово пријатељство са Грубером или je њихова проосовинска склоност долазила до изражаја. Каснија искуства у свим правцима иду у прилог погледима оних из Министарства и агенција, јер их je случај са «ташном» пуковника Доновена у Софији упозоравао на стил шпијунаже сходан приликама и месту. Прича се, да je код састанка 14 фебруара Цинцар-Марковић-ЦветковићХитлер, последњи уверавао Цветковића да Англо-Американци чине све напоре да Југославију увуку у рат. Цветковић je тврдио обратно. Међутим, како се каже, кад му je Хитлер показао неколика документа, уверио je југословенске државнике до те мере, да je Хитлер добио на престижу, т. ј. испао браниоцем мира на Балкану. Одакле су потицали ти Хитлерови документи не зна се. Мисли се само на два извора, т. ј. ташну пуковника Доновена за коју се каже да му je «нестала» у Софији на једној страни и на «пријатељство» између Грубера и Брока на другој. Ови моменти без обзира на њихово тумачење остају фаталним признањем. На ово «гледање у карте» играча Немци су дали одговор генералу Симовићу 6 априла 1941 г. Позадина ствари, изгледа, Симовићу није била позната, т. ј. да су англо-амерички кореспонденти, свесно или несвесно, достављали Немцима оне тајне, које су им поверавали њихови демократски пријатељи из Београда и Југославије. (Ray Brock, био je дописник New York Times-a). Ми o случају Милана Недића немамо овакво јавно признање али према извесним индицијама могло би се закључити да су Немци ипак имали увид у Недићеву политичку активност још од 1939, како то износи и немачка «Бела књига», а према чему су Немци сматрали, да je Недић снажније склон југословенској неутралности него ратној авантури. Тај моменат Недић уопште није ни сакривао чак ни у разговору са француским војним аташеом у Београду каснијим француским генералом Емилом Бетуаром, преко кога je Недић изразио жељу да се то његово држање саопшти француском Генералном штабу т. ј. генералу Гамлену. То држање Недића Немци су схватили онако како су и желели, т. ј. да Југославија поступа као неутрална сила. Разуман свет у Југославији делио je ово мишљење без обзира на прижељкивану победу. Но ово држање, по природи ствари, није ишло у рачун ни Италијанима, ни Совјетима, ни западњацима исто као ни хрватским сепаратистима и мађарско-бугарским ревизионистима. Из овога се изродило оно што су Немци после слома Југославије и очекивали, т. ј. да могу да рачунају са Недићем као човеком који je у стању да пацифицира Србију и да 68

у њој успостави ред. Из тог се факта може подједнако да извлачи Недићево германофилство исто колико и Недићев непатворни српски патриотизам. Обзиром на Недићеву национално-романтичарску и изражену ритерску природу требало би стати на ово последње гледиште. Оно што се данас у свету приговара Недићу као тешки грех обзиром на искуства, т. ј. да je без резерве веровао у немачку победу, подједнако je на месту колико и депласирано. Данас се, међутим, у добром делу војне литературе света не претреса само питање зашто Немци изгубише рат, већ како су замишљали да га добију. Кад je Хитлер у 1936 г. покушао да мобилише јавно мњење западних земаља против Совјета, он je у једном разговору с лордом Лондондеријем овоме пропагандно класифицирао значај Русије по тачкама: 1) Код односа с Русијом треба рачунати са снагом од 180 милиона људи; 2) Русија je заштићена од напада благодарећи пространству; 3) Русију je немогуће савладати блокадом; 4) Главни центри руске индустрије су заштићени од ваздушног напада због удаљености од граница на 4 до 6 хиљада километара... Русија поседује солидну морнарицу, најмоћнију армију, најмоћније оклопне јединице и најмоћнију ваздушну флоту у свету... Овим посветити озбиљну п а ж њ у . . . » (F. Elwyn Jones, The Defence of Democracy, New York 1938, p. 123.). Пет година касније, Хитлер je, верујући у брзу победу, послао на руски фронт своје армије у летњим одорама, јер je рачунао импровизионерски, т. ј. да ће се пре јесени обрачунати с Русима, поред других глупости на рачун брзе победе. На другој страни имамо психолошки пандан. Најстручнији осматрачи тог комплекса стоје пред питањем: зашто сто француских дивизија лешкарише по касарнама и утврђењима широм француско-немачке граничне области током два месеца 1939, посматрајући како договорно Немци и Совјети деле Пољску? Према мишљењима најистакнутијих немачких војних стратега Другог светског рата сматра се да су Французи били у колосалној надмоћности на том фронту у времену од 1 септембра до 1 новембра 1939. Међутим кад су Немци, осигуравши себе леђа према Совјетима, извршили дислоксцију армија и према Французима поставили својих 136 дивизија онда je било касно. Према тврђењима немачког генерала Зигфрида Вестфала начелника Штаба команде Западног фронта произлази да je неактивност Француза спасила немачки положај на западу. У најмању руку сматра овај стручњак да су Французи одмах прешли у офанзиву рат би се водио под много тежим околностима по Немачку него што je био обратан случај. Исто тако историчари се постављају пред питање зашто Хитлер не одлучи да уништи енглески експедициони корпус при крају месеца маја 1940, већ из неразумљивих разлога задржа своје армије на десет километара пред Денкирком да би Енглезима омогућио евакуацију, и тиме себи ископао гроб. Тај гроб je био немачки слом у «Борби за Велику Британију». To je уствари и први немачки пораз у Другом светском рату, од кога се она 69

није могла више да опорави. Иза овога je следела она друга фатална грешка: Поход на Русију. Да ли су светски војни и политички стратези нашег века изражавали јавно веру у немачку победу или о томе ћутали, судећи по ономе што je досад објављено, сигурно би се смело рећи да није ни један проценат ових био начисто са исходом рата и формом његовог завршетка исто колико ни уверења ко ће у њему да буде победник. Прогнозе и вера у исход једног рата су само нагађања. У току 1941 и 1942 руски су војни стратези предвиђали слом немачке армије на неколико места у Русији. Међу овим прогнозама била je једна маршала Бориса Шапошникова, ранијег генералштабног официра цара Николе II., да ће Немци доживети слом на Стаљинграду. Његово објашњење постало je касније идеја водиља операција савјетске армије при чему je овај Стаљинов војни саветник и Начелник Генералног Штаба Црвене армије постао свемоћним у Русији. Истина je, међутим, да се сви немачки војни стратези отресају својих неуспеха приписујући их Хитлеровом импровизионерству. Међутим, исто тако стоји чињеница да Хитлер није могао да сам проведе ниједан свој концепт о стварима где je наишао на опозицију својих главних команданата. Међутим прижељкивати победу или веровати у њу су два сасвим супротна момента. Ако je Недић веровао у немачку победу, за шта немамо доказа, то би био случај са њиме као и са многим другим значајним људима широм света. Међутим, само неодговорни, могу да тврде да je Недић прижељкивао немачку победу. Он, да je «на сва уста» то јавно и тврдио треба схватити као тактичку игру јер Недић није радио онако како би морао да ради онај ко je заиста прижељкивао немачку победу. Истина je да je Немцима било много симпатичније да разговарају са војником као претставником народа него са политичарем-капуташом. Отуда не треба усмеравати правац погледа од Недића према Немцима, већ обратно од Немаца према Недићу. Из тога се може извести закључак да су Немци од самог слома државе шпекулисали са Недићем, да би га задржали у Београду као неку врсту резерве за своје планове. Шта се из овога може да изведе? To je оно питање које обесмишљава тврдње о немачким симпатијама за Недића и обратно. Исправније би било рећи да су Немци на силу пристали да Недићу повере управу над окупираном Србијом, јер je томе лежао у основи један практичан разлог. Немци су знали преко својих обавештача, да јe Недић једна од најпопуларнијих фигура међу Србима у Србији. Отуда и немачка шпекулација с њиме. Та ствар није ишла обострано глатко, јер се зна да je фон Рибентроп као министар Спољних послова био веома несклон Недићу управо из оних разлога које je у посмртно објављеним мемоарима фон Рибентропа нагласио мишљу: Фирер ми je рекао тада да га je «потсећало на погреб» држање југословенских министара приликом потписа акта приступа Југославије Тројном пакту». (Joachim fon Ribbentrop, Zwischen London und Moskau, Leoni am Starnberger See, 1953, S. 224). Oвo 70

се исто сме да пренесе и на Недића. Отуда тврдња да се он «на силу» примио тешког посла одазивања позиву народа да образује владу може да се разуме, јер он није био та искључива личност с којом се као неспорном у тим данима рачунало. Било их je и болесно амбициозних који су се «без силе» хтели да играју политичара. Један посматрач тих збивања, у једној нотици, доставио ми je о том расположењу следеће: «Недићева група није била једина група која се нудила Немцима као «сарадници». Бивши командант југословенске жандармерије, генерал Милутин Стефановић, окупио je око себе групу политичара и официра, која je веровала да ће бити кадра да боље заступа интересе српског народа него Недић. Стефановић je израдио меморандум, који je предат Војном заповеднику Србије, и у коме се предлагало да се образује влада са Николом Узуновићем на челу, који je као искусан политичар и бивши претседник краљевске Југословенске владе уживао већи ауторитет у земљи и иностранству него Недић. Стефановић je желео да у тој влади постане министар унутрашњих послова. Осим тога предлагано je да у владу уђу такође и Коста Кумануди и др Мирослав Спалајковић, који je требао да постане министар иностраних послова. Са овим Немци нису били сагласни, јер нису желели да Србија води самосталну спољну политику. Стефановић je у свом меморандуму истицао да намерава да настави политичку линију краља Александра, који je желео сарадњу са Немачким Рајхом. Али група око Недића и Љотића je била вештија пa je успела да противну групу дискредитује и касније су неке од њих Немци ухапсили». Вероватно да се у овим моментима налазе мотиви Недићевог понашања, што Јован Тришић констатује на страни 63. цитираног дела код говори о хапшењима жандармериског бригадног генерала Милутина Стефановића, пешадиског пуковника Бране Пантића, арт. ппуковника Радивоја Лучића, резервног поручника Саше Николајевића, п. поручника Јакше Ђелевића и др. или оних које наш аутор цитира, а чије je хапшење уследило из разлога што су одбили сарадњу са Недићем, као што je био случај са ђенералима: Гавром Маринковићем, Павлом Барјактаревићем, Ђорђем Булићем и др. Међутим та хапшења не би смела да се доводе у везу са оним што је Недић хтео, већ са оним што су ови изражавали. Док je, како се каже, генерал Стефановић настојао да се приближи Немцима, нудећи им сарадњу успркос ономе што je хтела Недићева група, пуковник Брана Пантић врши преговоре у Београду са члановима Централног комитета Компартије Југославије, а у присуству «непознатог студента», за кога се још увек не зна да ли je био делегат Коминтерне или убачени немачки шпијун. То што се десило Пантићу десило би се и Пилетићу Вељи да се није благовремено склонио у шуми. 71

Ово има и своју реалну основу у карактеру једног од тадањих преговарача, Дра Благоја Нешковића. Он je током рата био у сталном дослуху са Немцима и словио као човек њиховог поверења. Он je истовремено био човек близак Стаљиновом концепту уколико се тицало пропагирања култа Јосипа Џугашвилија, затим отклањања секташтва у крилу Партије и избору метода у смиривању амбиција комунистичких првака широм Србије, да би на крају пристао уз Тита и његову линију кад je увидео да je Тито у свом наступању мудрији у односу на своју опозицију, мада Нешковић никада није био одушевљен Титом. Нешковић je био несметан у свом раду од стране Недића, што се не би смело да узме другаче него прикривени став Недића у односу на оне комунисте које треба прогонити. Но у сваком случају остаје спорно питање, да ли je Недић био у стању да нашкоди Дру Нешковићу и да je хтео. Нешковић je у односу на Немце био далеко моћнији од Недића, мада je Недић добио печат «колаборатера са окупаторима», а Нешковић словио као борац слободарац. На другој страни ми не би смели да гајимо било какву сумњу у националну оријентацију и патриотска уверења ових четничких првака који су се нашли на разговору са делегатима Централног комитета Компартије Југославије јер je то диктирала нужност момента. Та илегална активност довела je у одиозан положај све оне за које су Немци добили утисак или обавештења да се баве недопуштеном политичком активношћу. Ти достављачи су могли бити и сами преговарачи делегати Компартије Југославије, јер je тај начин доставе била једна од метода комунистичке борбе против свију опонената радикалној линији Јосипа Броза Тита. Ту je закривање иза немачких сервиса било истовремено и најсигурније и најодлучније оруђе у међусобном обрачуну комуниста широм Југославије или у обрачуну ових са опозицијом из осталих блокова. Милан Недић ни у ком случају није смео да допусти да се једна сумња о његовој сарадњи са субверзивним елементима покаже као основана. Он je ту наступао тактички колико je могао. Не сме се Недићу замерити што je за услугу тражио против-услугу. Та се против-услуга није састојала ни у каквој услузи Немцима, већ у несметању Недића у његовом патриотском раду. Осим тога, седети у Београду на његову реч, а ту реч јавно ниподаштавати, бесумње je невојнички и непоштено, тим пре што je герилска борба и Дражина и Титова нудила уточиште свима онима који се нису слагали са оном политиком коју су хтели или водили претставници владе «Народног спаса». Не може се тврдити да се није нудила прилика у Србији или ван ње да се може да туче сваки онај ко je желео или био за тучу. Милан Недић није био за тучу против Немаца познавајући околности, јер je ту тучу после слома државе сматрао глупошћу и народном трагедијом. Он je према томе заузео одређен став који може бити предмет критике или хвале подједнако. Такви епитетони не значе за историчара научно ништа све донде док се премисе за доношење једног стал72

ног суда не буду базирале на оним чињеницама које стоје изнад произвољног схватања или излива симпатија према личности или његовом раду. Отуда je стварно и прерано изражавање било каквог суда о Милану Недићу и његовом раду ако се апелује на сталност или непогрешност судова и закључака. Изнад свега захтева се једна морална легитимација за ту активност. Овде ће један случај карактерисати ту легитимадију. Данашњи Титов генерал и писац Милан Зеленика, пред рат генералштабни бригадни генерал Краљевине Југославије, приликом једног званичног сусрета са маршалом Херманом Герингом у ери краљевине Југославије добио je од немачког маршала његов оригинални портрет са маршаловом посветом. Зеленика je овај поклон чувао у својој кући. Кад су Немци разбили Југославију у априлу 1941, Зеленика je истакао ову слику на вратима свог стана у Београду, са чиме му je стан постао неприкосновен, мада су Немци имали намеру да га реквирирају. Зеленика je остао и даље у свом стану и као слободан грађанин, формално «заробљеник на отсуству» стајао и под Недићевом заштитом. Одбио je позив Недића да му помогне у сређивању прилика у Србији. Као Немачки штићеник радио je потајно за комунисте. Кад je ствар постала евидентном одведен je у ратно заробљеништво 1943 да би се нашао у логору ратних заробљеника у Оснабрику. Као Герингов пријатељ одбио je захтев Команде логора да иде у бараку за југословенске генерале, већ су му Немци дали посебну собу у посебном делу логора (6Ц) где je остао до краја рата. Ставио се на расположење Титовим властима које су га примиле оберучке. Зашто критичари Недића нигде не нагласише овај случај, а њему сличних има безброј! Поседују ли овакви морално право на критику рада Милана Недића? То се право не може оспоравити пуковнику Тришићу, али би било паметније да се њим није користио, кад већ сам тврди, да није способан да пише историју, — у сваком случају не ону историју која се бави комплексом Милана Недића са премисама вађених «из трбуха». Међу те премисе «из трбуха» je случај жандармериског бригадног генерала Милутина Стефановића, који се спремао да одигра исту улогу у односу на Недићеву мисао као и сам Зеленика с том разликом што je Зеленика био штићеник маршала Геринга, а затим маршала Тита, док се Стефановић спремао да се наметне политици фирера Хитлера, да би при крају постао штићеник маршала Стаљина, који га je пребацио авионом из Стрија у Кијев поверивши му вођење анти-титовског политичког центра скупа с песником Владиславом Винавером, да би их одатле «индоктриниране» вратио Титу као унапред спремљену опозицију. Стефановић je своју оданост Стаљину платио осмогодишњом робијом према осуди Војног суда у Београду од 3 фебруара 1951, којом приликом су осуђени на робију из истог разлога: министар Коста Кумануди, министар Велимир Поповић, пензионисани публициста Милан Рајић, адвокат Јован Здравко73

вић, чиновник Жарко Ступар, углавном они људи са којима je Стаљин још 1944 рачунао као с будућим члановима једне концентрационе владе у Београду. Но колико je то било све унапред смишљено у циљу камуфлирања истине види се по оном плану Титове владе, која je скупа са овима извела на суд и неколико четника од којих je један осуђен на смрт (Душан Илић, трговачки помоћник) док су остали четници (група с капетаном Благотом Бошковићем и Радојицом Дамјановићем) осуђени на дугогодишње робије, мада ови нису имали никакве везе с акцијом генерала Милутина Стефановића. Шта je с овим четницима имао заједничког Милан Рајић, уредник комунистичког листа (судећи по сарадницима) «Живот и рад»? По чему je њему или бившим министрима и адвокатима требао да суди Војни суд у Београду? Тито je чекао седам година на освету изабравши моменат кад му je Стаљин изгледао најслабијим, да би свој бес искалио над немоћнима због сумње у покушај онога што Стаљин није био у стању да проведе 1942 г. благодарећи Енглезима, а затим Американцима. Мада су све ово неславне епизоде ипак могу да служе мртвом Недићу на част, а не онима који се усуђују да пишу историју његовог случаја чије су им премисе непознате или не желе да их знаду. Због ових и сличних случајева Недић je називао «шупљоглавцима» све оне који су онако брзо и олако улетели у авантуру од 27 марта, при чему je генерал Богољуб Илић, министар војске Душана Симовића потврдио на свом примеру, колико je Недић имао право одбијајући сваку сарадњу с екипом СимовићМирковићи-Илић-Кнежевићи. Кад се седам година после свршетка рата и смрти Милана Недића, Илић вратио у земљу, јер му емиграција није ваљда могла дати заслужно признање, онда je за југословенску публицистику дао изјаву, где између осталог стоји и ова реченица: «Врло интилигентна и врло умесна политика Председника Тита даје веру у бољу будућност...», пошто према њему југословенска емиграција спада у свет «без карактера и поштења». Плачући над недоследношћу свога јунака из ере националне кризе, уредништво «Поруке» бр. 11 каже да «Ђенерал Илић није заслужио да прође кроз то понижење», као да га je неко на силу одвукао у земљу. Напротив, њега je требао маршал Тито високо да одликује и без икакве критике емиграције, јер би та емиграција била малобројнија, да je Стаљин провео оно што je сматрао за потребно, да се не би светски пробисвети дизали на ранг надридржавника, а при чему нису јунаци из дана кризе могли да дођу на идеју, да je први корак ка победи комунизма у Југославији било оно што су предузели 27-мартовци, против чега je сам Недић улагао свој углед као патриота. Истина je, да се по духу мотива и начину анализе Тришићева метода не разликује много од оних њој сличних полуписмених приказа Недићевог комплекса, којима више лични него начелни разлози леже у основи. Мноштво факата и њихова доказна јед74

носмерност може подједнако да унесе збрку у ствари колико и њихова оскудица произвољношћу закључака. Факта у историји, сама по себи немају језика све донде док се духовно не расчлане адекватним критичким опсервацијама. Онде где се оперише инфлацијом факата, ту се подједнако може да пригушује истина колико и изражава жеља да се она што јасније појави. Факта се увек налазе на раскршћу друмова који као сретства служе циљу алтернативно: пут ка истини или пут ка званичењу онога што се жели. Факта су увек сретства, а не циљеви. У Недићевом случају мотиве треба сматрати фактима и на њима градити, а не обратно, како то хоће апологети једне већ давно потемнеле истине. У свом већ цитираном делу цроф. Хоптнер дотиче се питања Милана Недића у данима акутне кризе у Југославији и, мада површно, његове улоге у пучу од 27 марта, осврћући се на активност генерала Боре Мирковића, где, између осталог, каже: «Прво се обратио генералу Милану Недићу, који je у прошлости био пријатељски расположен према њему, Мирковић je покушао да га наведе на директан разговор како би се виделе јасно његове намере. Али није имао никаквог успеха. Недић je само рекао да je све изгубљено без обзира шта се буде учинило». (с. 350.) Можемо ли из ових мисли да закључимо, да je Недићева брига за државу била слабији израз патриотизма од изражаја чланова и иницијатора пуча и да ли су мотиви пучиста били часнији од мотива који су потстрекли Недића да се овако изрази, кад се према њему поставио човек као симбол, чија логика тражи своје премисе у елементима политике старе неколико векова, како то лепо наводи Никола Томић у свом делу (Пакт, Пуч и Рат, Мелбурн 1967, с. 62/3) осврћући се на став Душана Симовића, кад каже: «Кнез je усвојио овај предлог и сутрадан, 23. марта, увече код њега je дошао Симовић, који се и овог пута енергично успротивио приступању Југославије Тројном пакту. Рекао je да Министар војске и начелник генералштаба не схватају добро ствари и да би их требало сменити и за министра војске поставити генерала Богољуба Илића или генерала Бору Мирковића и да у ваздухопловству влада велико нерасположење, па да би се могло десити да авијатичари у случају потписа Тројног пакта бомбардују двор на Дедињу и авионима напусте земљу. Збуњен оваквом изјавом команданта ваздухопловства, Кнез je позвао претседника владе Цветковића, министра двора Антића и начелника штаба генерала Косића, пред којима je генерал Симовић поновио све оно што je пред тим кнезу Павлу рекао. Због тога je између Косића и Антића с једне стране и Симовиће с друге стране дошло до оштре дискусије. Симовић je остао при своме, рекавши да он не може спречити своје официре, да у случају потписа Пакта изврше нешто слично ономе што су официри извршили 1903 године. Косић je рекао да он има изве75

штаје команданата армиских области, који на лицу места прате ситуацију, да су ти извештаји тачни и да према њима у војсци и народу влада ред и мир. Али он није рекао да такав извештај има и од команданта ваздухопловства, јер je тај положај покривао генерал Симовић, који je и овом приликом тврдио да се Југославија може успешно одупрети немачком нападу, да може формирати нови Солунски фронт и да je убеђен да би то био почетак пропасти Немачке. Антић je на ово рекао: «С киме и чиме желите да образујете Солунски фронт, господине Симовићу, кад су већ двадесет и четири немачке дивизије распоређене на тракијском фронту, кад Немци, поред ових, имају још десет дивизија у Румунији, кад у року од петнаест дана могу да доведу онолико дивизија колико желе, кад с друге стране у Албанији стоји око двадесет и пет до тридесет Мусолинијевих дивизија, кад грчка армија већ пет-шест месеци у снегу и леду, у високим планинама, без хлеба и хране, пружа отпор и бори се? Можете ли Ви онда да поставите тај фронт и да га држите?» «Можемо да га организујемо и да га држимо», одговорио je Симовић, а кад je Антић тражио да пружи конкретне доказе о томе-Симовић je навео као један једини «доказ»: «морални фактор у рату» и навео je за пример Карађорђев устанак, када je «народ чврстог морала ... био решен да себи извојује слободу». Ако се оваквом погледу «државника» Симовића дода још једна серија факата који сами собом и без икаквог коментара довољно објашњавају ствари, као што je био, н. пр. случај генерала Мирковића, који je живео у уверењу да ће Хитлер прећутати ону «шамарчину» коју су му сервирали пучисти, ваљда зато што je пучистичка екипа очекивала да ће Хитлер на Југославији «поломити зубе» и стукнути пред снагом југословенске авијације, онда би то тачно одговарало карактеру југословенског министра у Берлину, Иве Андрића, који je као тајни члан Компартије Југославије стално обављао оне послове о «којима никада није био довољно обавештен». Ово би даље одговарало оним тајним инструкцијама које су заиста имали још од раније присталице пуча, а поједини, међу њима и мајор Властимир Рожђаловски био носилац једне «много деликатне мисије», како то каже Радоје Кнежевић у једном скорашњем некрологу овом великом «пријатељу Југославије», свакако «округло и на ћоше», ваљда да ликвидира кнеза Павла, са чиме би се могла по аналогији да упореди она ужасна слика, коју, како je износи проф. Хоптнер у свом делу, према којој читава серија југословенских генерала с пијететом излаже слику маршала Геринга у својим радним кабинетима, да би у том духу један од великих «српских патриота», пуковник Бранислав Пантић ишао из крајности у крајност, да би се осветио генералу Недићу зато што му je овај у својству надлежног одузео «генералштабно звање» услед порочног и недоличног понашања генералштабног официра. Ако се свему овоме даље дода и онај разметљиви акт владе, којим се 76

мајору Живану Кнежевићу «признаје генералштаб», т. ј. грађанским речником изражено «докторат војних наука», онда се не смемо чудити кад загледамо лице наше судбине јер какви државници таква и судбина државе; какви стратези такви и потези, а какви патриоти такви и методи, а што ће се видети из каснијег излагања кад се почну пучисти међусобно да обрачунавају. У том случају Симовић и проф. Јовановић би урадили паметније да су свом љубимцу Живану доделили почасни докторат политичких наука јер би се у том случају добар део хохштаплераја могао да лакше сакрије, а са мање напада на личност генерала Недића, што се даде извести из оних далеко ранијих комбинација о пучу и фамозних атракција о Солуну, што je Недићу било сасвим јасно, а и самим пучистима да их није повело за руку оно о чему се нерадо говори. Но у сваком случају успела je једна акција неодговорних разметљиваца, како то опет јасно произлази из излагања проф. Хоптнера, кад каже: Мирковић je резервисао за себе доношење одлуке кад и како да се изврши пуч. Он je желео да буде онај који ће отворити врата демократији. Он није веровао никоме и цео план о извођењу и развијању трупа поверио je своме памћењу. Да би спречио да не буде издан и откривен од Цветковићевих агената, он ништа није стављао на хартију. «Нико на свету» није ништа знао о његовим плановима, говорио je он доцније. Уствари, причало се по целом Београду да се завера припрема. Он није још био одлучио ког ће дана план да ступи у акцију. Али знао je да ће то бити дан кад се Цветковић врати из Беча по потписивању Тројног пакта. Отуда је он у потписивању пакта налазио не инспирацију већ и морални диктат за извршење идеје коју je гајио годинама. Према Ваухнику, Мирковићу никад није могло ићи у главу да Немци могу употребити одмазду ако пуч успе. Геринг je био из исте професије, авијатичар као и сам Мирковић; маршалова фотографија са потписом заузимала je почасно место у његовој канцеларији. Организациона структура пуча ослањала се на три посебна али међу собом сродна ступња. Главну дирекцију имао je, природно, да да Мирковић, који je једини знао кад и где акција треба да почне. Трупе треба да буду распоређене не привлачећи ничију пажњу, пошто je један део војске, нарочито Симовићево ваздухопловство, већ био у приправном стању. Неке јединице су биле стварно у приправности и снабдевене правом муницијом ... Други степен организационе структуре пуча могао би се наћи међу члановима Удружења резервних официра у Београду. Године 1940 и 1941, већина активних чланова овога Удружења били су резервни ваздухопловни официри. Енглески војни изасланик C. С. Кларк (S. S. Clarke), и ваздухопловни изасланик, крилни заповедник A. X. X. Макдоналд (A. H. H. MacDonald), налазили су у њима пажљиве слушаоце. Трећи степен организационе структуре пуча рачвао се на два дела. Прво, ту je било официра од каријере, који су углавном 77

припадали војној елити генералштабне школе и који су се окупљали око мајора Живана Кнежевића, тада команданта пешадијског батаљона у гарди. Они су били веома осетљиви на питању националне части и Тројног пакта, нарочито млађи гардиски официри...» (с. 350/3.) Мада овакво излагање проф. Хоптнера снажније наглашава малограђанске моменте у овом комплексу него психолошке и мада je његово тежиште снажније базирано на лиферовању «факата» него на њиховом тумачењу и дубљем психолошком задирању у метафизику комплекса, оно у најмању руку може да послужи као путоказ или мементо према оним странама комплекса које су једном страном посматрачу недовољно осветљене и поред искреног настојања да се нађе на терену објективности. Међутим не може се никада доћи до објективних закључака у социјалним проблемима ако се посматрач није с њима психички срастао током њиховог настајања и свог душевног развоја. Ово се даде врло лако објаснити оним што историчари типа проф. Хоптнера морају да превиде свесно или несвесно. То je последица оног инадекватног компарирања хетерогених елемената, које аутсајдери гледају увек кроз туђе наочари, сматрајући да je документација довољна за доношење објективних судова. Историчар-филозоф гради на сопственом уверењу коме факта служе као један од елемената објективности, а не conditio sine qua non истине. Зар се сме вршити компарација осећања националне части код групе амбициозних каријериста и почетника у анализи политичких смицалица са носиоцима националне части оних који су државу створили и себе са њом у својој судбини идентификовали, док су они из 27 марта уствари судбину државе узели као сретство ка свом каријеристичком успону? Зар je могућа компарација карактера генерала: Недићи са Кнежевићима; Симовић-Мирковић клика са оним солидним домаћинима државе окупљених око кнеза Павла чији je положај захтевао улагање највиших напора да се не би направила грешка или изазвала експлозија руковањем једном руком ватром, а другом барутом? Ако се овоме свему о чему се јавно прича или јавно публикује или се наглашава као брига за демократију, која je у подухвату од 27 марта требала да нађе своју гаранцију као доказ разумевања пучиста суштине демократије, дода још и оно о чему се нерадо јавно говори, избегава се или je предмет рекла-казала, онда се врло лако могу да нађу разлози Недићевој злој вољи према пучистима и њиховој политичкој мудрости, чиме je Недић уистини тумачио мисли свих истакнутих српских и југословенских родољуба без обзира да ли их je руководила вера у немачку победу, прогерманско осећање или симпатија за демократе или остале блокове, што je уосталом веома јасно рекапитулирао сам генерал Симовић у оној својој ропској исповеди Титовом комесару Дру Ивану Шубашићу у Лондону 6 фобруара 1945, да би њоме до краја «слистио» свој углед војника и политичара, а о себи као револуционару донео оцену 78

«испод критике» доказујући да он сам као и сви остали његови сарадници на пучу нису ни помишљали какве последице повлачи за собом њихов неодговорни акт са изузетком преданости афектима, које једни оглашавају пост фестум као израз патриотских осећања, а други као успеле чинове «корисних будала». Овоме уствари стоји као пандан онај јавни обрачун пучиста крајем 1941 и почетком 1942, у коме je «Керенштина» вођа пучиста дошла до изражаја кад су се отрезнили после пијанке. Недић јe био сувише озбиљна природа, уравнотежена и солидна да би се могао повести мишљу неколико «шупљоглаваца» који су све идејне предности акта од 27 марта дезавуисали својим несхватањем одговорности кроз лабилност свог карактера, чија je основна црта била изражена у недораслости озбиљности чина, како то опет износи проф. Хоптнер, а према чему се никако не би смело да прими као тачно да je увређена част приступањем Југославије Тројном пакту изазвала спонтаност чина за ког су биле потребне много солидније и систематскије припреме, чија се визија назирала «у етеру» изнад Београда још скоро годину дана пре фаталног тријумфа пучиста и акту од 27 марта, како то наслућује историчар у свом делу, кад каже: «У овом трећем организационом степену били су и они који су служили као веза између генералштаба и опозиције. Један je био брат мајора Кнежевића, професор Радоје Кнежевић, који je био професор краља Петра за француски и члан Извршног одбора Демократске странке. Кроз Српски културни клуб он je одржавао везу са интелектуалном елитом Београдског универзитета, која се окупљала око познатог историчара Слободана Јовановића. Српски културни клуб, тада релативно нова организација, био je састављен од многих личности слободних професија више и средње класе и интелектуалаца. Ту je било мноштво професора Београдског универзитета и неколико дипломата. Ту je био и Иво Андрић, југословенски министар у Берлину, чији су романи недавно објављени у Сједињеним Америчким Државама и имали знатног успеха. Старији чланови, који су знали како je скупо плаћено повећање њихове земље за време балканских и Првог светског рата, били су дубоко одани југословенској идеји. Други су хтели да учврсте првенство Србије у југословенској култури и да евентуално организују једну нову националистичку». (с. 354). Аутор je овим врло произвољним мислима требао да дода и то: да je чувени комуниста Ото Кац, познат под именом Андре Симон у доба кризе у Југославији при крају 1938 и 1939 боравио својим послом у Прагу и ту се срео с познатим противником Стојадиновићевог режима пуковником Танасијем Динићем са којим je мењао мисли о југословенским проблемима, да би још тада овај светски публициста дознао понешто о пучу у Југославији, а о чему даје своје мишљење у свом делу (Men of Еurope, New York, 1941 р. 191). Међутим у тим истим данима кад 79

je Француска, такорећи, била отказала сваку помоћ Југославији, Динић je стајао у пријатељским везама са руским војним аташеом (или носиоцем неке друге функције), који je, како ми je сам Динић причао носио име руског пуковника Ћерамизова, који je Динићу у разговору излагао мисли да би Русија у случају промене режима у Југославији била склона да ову помогне својим снагама. Кад му je Динић на ово одговорио да je и он склон таквој политици, али да je режим «профашиста» у Југославији сувише јак, овај му je додао: ми ћемо наћи начин да допринесемо његовом паду...» Колико je ово материјално аутентично остаје тајном. Међутим, Динић ми je сам рекао, да се кнез Павле понео пријатељски према њему, јер му je послао специјалну депутацију да га ова умоли да се врати натраг. Из истог разлога југословенски министар Андрић je «играо на два конопца», а вероватно из истог разлога професор Кнежевић изгубио место Краљевог учитеља, по жељи кнеза Павла јер je у њему назрео оно што je назрео и сам Недић у групи осталих Кнежевићевих пријатеља и сарадника. Ако се овоме дода све оно што je раније напоменуто у првим страницама ове свеске о оним колосалним успесима руског војног изасланика пуковника Самохина, зашто би онда занемарили ону екипу издајника окупљаних око оних дипломата Југославије који су као верни послушници директива масонске ложе «Велики Оријент» и њене филијале за Југославију «Велике ложе Југославије», као што су били Др Ћура Коломбатовић југословенски посланик у Буенос Аиресу или главни део југословенског посланства у Анкари постали од 1944 Титови морални помагачи, да би многи од њих остали у иностранству, али «на пензијама» Титове Југославије или она екипа око дипломате Синише Смиљанића члана ложе «Генерал Пење» у Паризу, чије се масонске регалије данас чувају у Чикагу или оних пришипетља окупљених око Миливоја Пиље и Станоја Симића каснијег југословенског посланика у Братислави, да би њихови пријатељи Балугџић, Лазаревић, Субботић и др. били подједнако одани Стаљину колико и краљу Петру II или онај велики Хрват, Стражницки, мада дипломата на страни, подједнако служио Хитлеру и Павелићу колико и идеји земље којој се заклео на верност, да би један од најзаклетијих душмана куће Карађорђевића, Божин Симић, у току ратне 1941 до 1944 г. био опуномоћеник краља Петра II код владе генерала Де Гола, да би дао оставку на тај положај кад je свршио све послове у духу своје идеологије и касније декретиран као посланик Југославије у Анкари, заузимајући место свога претходника Илије Шуменковића, са којим je био и остао једномишљењаком још од дана Аписове трагедије, да би од њиховог колеге Дра Владимира Рибаржа Фотић закључавао архиву амбасаде, да je овај не би покрао за рачун Шубашића, што се све требало да објашњава митом 27 марта као државничког потеза, кога, нажалост генерал Симовић у свом тестаменту назива «историским чином», да би тим добио на свом 80

моралном престижу и поред видљивог моралног пада. Ако се овом комплексу још дода и она манифестација срећног исхода напора Народно-ослободилачке војске, којој су се још пре рата, делом током рата и комплетно после рата ставили на расположење они који су погазили заклетву, као н. пр. генерали: Милан Зеленика, Љубиша Хаџи-Поповић, Јеврем Дамјановић, Ђорђе Лукић, Михаило Недељковић, Владимир Крстић, Вуко Лепетић, Ђока Јовановић, Владислав Крстић, Димитрије Шапинац, Милан Крагујевић, Лазар Радосављевић, Јован Наумовић, Б,анковић, Мцлутин Сгефановић, Љубивоје Благојевић, или пуковници: Јован Соколовић, Јовановић, Колб и др., поред генерала Косте Адамовића, некадашњег помоћника министра војске генерала Марића, или генерала Владимира Лукића, који се као «заробљеник на отсуству» вешто прикривао у Београду, да би се при крају 1944 ставио на расположење Титу као артилерискотехнички стручњак за опрему партизанске војске, чији je син, одани Дражин борац, Иван Лукић, кад je видео свога оца на делу извршио самоубиство. Према овоме разумљива je хајка против Недића као израз сукоба психологија оних који попут Дон Кихота проматрају с иронично-презривим погледом довијања Санчо Панса, где се фразама о осетљивости на националну част треба да прикрива оно манипулисање чашћу идентификујући je са трговачком робом чему je претседник пучистичке владе генерал Душан Симовић дао у свом «тестаменту» најодређеније тумачење, кад каже, т, ј. анализира оно што му се, наводно, подмеће, а што он цитира да би негирао: а) никакво англофилство с наше стране; б) нека врста неутралности с наше стране; в) штитићемо тиме леви бок Италијана и десни бок Немаца; г) окупираћемо Солунску зону, да не би дали надмоћност искрцавања снага непријатељских Немачкој...» Без обзира на аутентичност оваквог става, Симовић испада још већи шепртља кад се исповеда пред Шубашићем, на следећи начин: «Ja лично, као претседник владе, одвојено од министра Спољних послова, чинио сам напоре у два правца: 1) да обезбедим савезничку помоћ Вел. Британије и Америке; 2) да закључим уговоре о узајамној помоћи са Совјетском Русијом...» (Гласник СИКД «Његош», св. 10. с. 73/4.). Јасно je колико je могућ пад у моралну провалију човека који je допуштао да други мисле за њега, да би у том лому линије један од оних којима су биле поверене «најделикатније мисије», мајор Властимир Рожђаловски чак променио и нацију чим je «нестало казана» и синекура, да би она трећа екипа погнуте главе прилазила маршалу Титу уверавајући га да су се свим снагама залагали да он спасе крст од хришћана и југословенску демократију од опасности које су јој претиле од кнеза Павла, Недића и Михаиловића рачунајући с мудростима сарадника клике која je сматрала да ће моћи за свој рачун да вршља по нахођењу оних који су се њима онако иронично поиграли као с недо81

раслом децом, обесмишљујући напор једне државе за чије су се крмило сматрали у једном моменту дораслим. Каква иронија судбине! Српски хероји требају да добијају оцену свог рада од једног Цинцарина Керамизовог преобраћеног у новинара Ћерамилца, чији послодавци као и он сам би требали да се стиде свог незнања, да не постоји у читавом немачком тајном архиву документа или изјаве званичног фактора Немачке, према чему би се могло доћи до закључка о било каквој ноти Недићевог германофилства исто као што и не постоји доказа да су Немци примили радо Недића као шефа владе под окупацијом. Оно што je јављено као «радо» била je само кисело-слатка фраза, јер им je ипак било пријатније видети у Београду германофоба националисту него привидног германофила али прикривеног Стаљинисту у које су рачунали све оне који су гајили наду да ће се истаћи под окупацијом. Оно што се назире у Недићу из јавног става било je уствари спекулисање, јер ако je дошло до контакта између Недића и Немаца пре званичне капитулације онда се требамо поставити пред питање: зашто Немци држаше Недића у резерви скоро пола године? Шта су тиме хтели да одмере? 11. Приказивање активности Милана Недића у послератној политичкој и историографској литератури, у земљи или слободном свету, стоји у потпуној супротности са објективним околностима које су владале у Србији или разбијеној Југославији током рата. Та супротност долази из чисто тенденциозних разлога јер се уствари истина о Недићевом случају не жели. Она подједнако тишти оне у земљи који се крију иза Недићевог «колаборатерства» исто као и оне који служећи разним сервисима у слободном свету пливају матицом опортунитета. Истина je, да je сваки суд о Недићу рискантно предузеће било да се ради о једном критичком осврту на његово дело или личност или једној апологији са било ког гледишта. Ово зато што једно од ових мишљења није одрживо. Не може се негирати добронамерност критике. Међутим досадања анализа његовог дела није још увек ништа друго већ изношење субјективних мишљења од којих ће се многа од њих наћи у незавидном положају пред историјом. Ту ће се подједнако наћи у незавидном положају они полуписмени заједљиви лични критички осврти на његово дело и личност исто као и они неписмени закључци који имају циљ да његову личност и дело ставе на пиједестал култа. Ту уствари не треба правити велику разлику између случаја Милана Недића, Драже Михаиловића или Димитрија Љотића који подједнако изазивају на искушење оне који би желели о њима да пишу али зато немају субјективно-објективних услова. Из тих разлога се уствари сви аналитичари случаја Милана Недића не могу да дигну изнад догађаја. Ово зато што се у подједнаком 82

смислу то не жели и кад би се могло или не може услед непознавање околности и кад би се хтело. Резултат свега тога je конфузија гледишта на Недићев случај. Зна се, међутим, да су извесни сарадници Милана Недића од самог почетка сређивања прилика у Србији током пролећа и лета 1941 у функцији комесара, а затим као Недићеви министри били свом душом одани покрету Драже Михаиловића. Зна се да су у првим данима после слома државе многи Словенци били отерани са својих огњишта од стране Немаца исто као и Срби од стране Хрвата. Прво Комесарска управа, а затим Недићева влада издале су упутства и наређења да се протерани Словенци имају да примају у Србији као и остали Срби из крајева Југославије који су били поседнути од стране непријатељских народа: Албанеза, Бугара, Мађара, Немаца и Италијана и напослетку Хрвата. Када je Хрватска влада схватила галантно држање Србије и Недићеве управе издала je почетком 1942 г. упутства својим управним властима, да се са протераним Словенцима има да поступа као са «припадницима пријатељских и савезничких народа». Зна се да je Недићева Србија од 1941-1944 била отворила врата свим прогоњеним лицима ван Србије која су тражила њену помоћ без обзира на народност. Зна се да je Дража Михаиловић и његов покрет нашао највећу могућу нејавну потпору у Милану Недићу и његовим органима. Зна се да je као националиста Недић био антикомунистички расположен, али се не сме рећи да није имао и одређен став, које од комуниста у Србији треба прогонити. Зна се да je под управом Недића током рата сакупљана стална помоћ пасивним крајевима: Црне Горе, Херцеговине, источне Босне и других крајева, да би та помоћ била уручивана оним четничким првацима који су долазили Недићу на поклоњење и где су наилазили на несебичну подршку и разумевање. Та помоћ није ускраћивана никоме током рата ко се за њу обраћао. Зна се напослетку да су најближи сарадници Милана Недића били људи Драже Михаиловића. Недић није никада показао злу вољу према њима из тих разлога. Сви ови моменти стоје далеко од оних мера за које би се могло рећи да иду за тим да чувају интерес окупатора. Они стоје такође далеко од схватања дужности оних сарадника са окупаторима, који су идентификовали интересе своје окупиране нације са интересом окупатора. То се ни у ком случају не може да веже уз име Милана Недића. Примање окупатора као неминовне стварности и помирљиво држање према њему не може се квалификовати као сарадња ако се разуме сам појам «сарадња са окупатором». Међутим ми не би смели да сметнемо с ума, да je Србија, као и свака друга земља за време рата истицала људе који су желели да користе системе и околности за своје личне или групне циљеве; делили своја гледишта формално или лична уверења усклађивали приликама. Вера у победу једне стране одређивала je и начин понашања. Један део Недићеве владе и јавности рат83

не Србије, живећи у уверењу да ће победа бити на страни Немаца, или да у најмању руку ови неће бити поражени у рату, подешавао je држање према месту где се налазио. Милан Недић, међутим, није мењао своје гледиште. Он je остао националним Србином и пријатељем оних покрета који су ишли за тим да се било морално или материјално или на оба начина уједно помогне националним интересима Српства и Југославије. Отуда je и дошло то, да je Србија била отворила своја врата свим прогоњеним Балканцима током рата, који су тражили њену потпору. Милан Недић није ни једног момента прижељкивао немачку победу. Он се кроз свој патриотски став замерио и комунистима и Савезницима током рата. И докле га ови називају издајником, сви они несрећници и прогоњени током рата којима je он пружио помоћ у њему назиру највећег Србина током Другог светског рата. Поред тога, не само Недић, већ сва добронамерна јавност света осуђивала je она безобзирна савезничка разарања српских села и градова, што су Срби с правом схватили као савезничку одмазду над националистима за рачун југословенских комуниста. Та разарања су била припремана плански и то негде јавно негде тајно сходно следећим мислима. Кад су на неколико недеља пре Техеранске конференције савезнички официри из Италије успоставили везу са југословенским комунистима на острвима, први сусрет je одржан у знаку комунистичког захтева, које обалске градове на Јадрану Савезници требају да бомбардују. To je бомбардовање од комуниста захтевано под изговором да би се ометало немачко концентрисање у залеђу комунистичких позиција на острвима. Американци су то оправдали олакшањем снабдевања комуниста на острвима, т. ј. отклањањем опасности која je претила пребацивању ратног, санитетског и осталог материјала поред животних намирница комунистима из савезничких лука са италијанске јадранске обале. Тако мајор америчке војске Луис Хјуот, чак и не знајући, како се успоставила веза Савезника са југословенским комунистичким делегатима Младинеом и Радићем, узима у разматрање комунистичке предлоге о бомбардовашу Метковића и Мостара, а у духу предлога пуковника Павла ИлићаВељка и његовог политичког комесара Ива Кукоча - Јордана. О томе Хјоут каже следеће: «Пре него смо се растали посветили смо следећи сат разговора детаљном разматрању планова о поморском и ваздушном нападу на немачке обалске позиције да би обезбедили другу страну пута снабдевања. Немачке патроле излазиле су из њихове тајне базе брзих чамаца на ушћу реке Неретве, које се налазило само на неколико миља јужно од села у коме смо одржали конференцију. Најбољи начин да се ови најуре одатле био би њихово уништење из ваздуха. Једини редован начин снабдевања моћних немачких гарнизона у Мостару и Метковићу, који je био удаљен неколико миља од мора уз Неретву, био je пароброд «Раб» који je саобраћао са 84

Сплитом, једном или два пута недељно. Брод je био добро наоружан и обезбеђен од напада партизана оним средствима која су ови могли да примене. Детаљно смо разрадили план за његово потапање.» (Мајоr Louis Huot, Guns For Tito, New York 1945, p. 174/5). Хјуот стварно није ни могао да зна да се у време ових разговора са комунистима није налазио никакав немачки гарнизон ни у Мостару ни у Метковићу. Немачки V. Брдски корпус под командом генерала Флебса налазио се на Широком Бријегу у западној Херцеговини 25 километара далеко од Мостара; штаб легионарске «Вражје дивизије» под командом генерала Најдхолда налазила се у селу Благају седам километара јужно од Мостара, док су се делови немачке СС «Принц Ојген» дивизије налазили разбацани по терену широм источне Херцеговине и северне Црне Горе. Њихова се команда налазила у Дубровнику, чији je командант у то време био Стандартенфирер Август Шмитхубер. Међутим бомбардовање Дубровника комунисти нису тражили јер им Немци из Дубровника нису претстављали никакву опасност с мора мада je ту отстојање код ваздушног напада било релативно кратко. Њима je требало бомбардовањем Метковића и Мостара прибавити морални углед код српског и хрватског становништва Херцеговине, Јужне Далмације и Црне Горе. Према Хјуотоновом плану бомбардовањем ових база требало je обезбедити стазу преко Јадрана за несметано достављање сто тона материјала дневно комунистима на острвима, а затим даље према копну. Кад се, међутим, у суботу 23 октобра 1943, Хјуот нашао скупа са пуковником Илићем у Титовом Врховном штабу у Јајцу и забезекнутим погледом пратио држање комунистичког поглавице, назирући у њему неко «више биће», Тито му je такође у разговору ставио до знања шта Савезници за његове комунисте могу да ураде, дајући му листу градова које Савезници требају да бомбардују. Не наводећи имена тих градова, Хјуот о томе каже: «Предмет разговора довео нас je до проблема обалске одбране и нужних мера да би се обезбедили јадрански путеви снабдевања. Ту смо узели у разматрање нашу тактику до детаља. Кад je Тито изнео своје захтеве о снабдевању и помоћи у разним формама од стране Савезника, ја сам обећао да ћу скренути пажњу надлежнима на његове потребе, уз изражавање вере да ћемо многе од њих моћи да задовољимо. (Уствари ми смо удовољили свим његовим захтевима). Тито je захтевао бомбардовање извесних градова, разарање извесних позиција и снабдевање, с времена на време ваздушним путем, главних центара његових снага...» (исто дело, п. 247/8). Да би се Павле Илић морално подржао од стране Врховног штаба HOB и ПОЈ он je у току ових припрема и разговора, Титовим декретом постављен за вршиоца дужности команданта VIII корпуса Народно ослободилачке војске Југославије, а Иво 85

Кукоч за политичког комесара овог корпуса, поред потпуковника Макса Баће одређеног за начелника штаба овог корпуса. Три дана после овог сусрета мајора Хјуота и пуковника Илића са Титом у Јајцу, Илић je произведен у чин генерал-лајтнанта, да би Американцима моћније импонирао. Неколико дана касније пароброд «Раб» je потопљен, а од почетка 1944 Савезници су почели да разарају српске градове: Мостар, Никшић, Подгорицу, Ниш и друге, да би се у том садизму ишло толико безобзирно, да се Београд бомбардује на први дан православног Васкрса 1944, а да се на сам рођендан Краља Југославије Петра II, 6 септембра 1944, уништи српски град Лесковац уз 3.000 српских жртава, а без иједног убијеног Немца (Бошко Н. Костић, Истина о Милану Недићу, Милвока, Виск. САД, с. 64). Ова се трагедија збива управо у оном моменту када Дража комплетира мобилизацију својих снага широм Југославије са циљем напада на Немце и док уз звуке војне музике Начелник штаба Врховне команде инспицира своје трупе прослављајући 21 рођендан свог Краља као симбола слободе. Ако сада упоредимо држање претседника Југословенске владе у Лондону и његовог протектора Черчила поред иступа Краља Петра II и њиховог односа према Дражи Михаиловићу кад се управо тих дана потстакло питање предаје Немаца на Балкану Дражи Михаиловићу, требали би у тим премисама да тражимо основе и Недићеве трагедије. Савезници су се понашали безобзирније од Немаца јер од последњих није се друго ни очекивало: ови су вршили освету. Савезници су без обзира на околности тражили српску крв сматрајући их најамницима. Савезници су тражили данак у крви и мобу, а већ се зна да je још 1942 године јавности света било јасно, да je источна Европа била предана Совјетима према уговорима ових и Совјета. Свакако да je тај моменат уз скалу 1:100 играо значајну улогу код сваког Србина патриоте. Недић je за време рата протествовао због таквог држања Савезника према њиховим савезницима. Његов протест није значио ништа друго него изражај душе Србина, који није могао остати равнодушним према судбини свога народа. Свакако да један такав протест не би могао доћи од стране оних који не би имали осећаја према судбини српског народа током рата. Том народном расположењу давало се јавног изражаја разним начинима, међу којима се врло јасно и концизно истичу «Моји одговори радио Лондону», које je преко радиа Београд и «Новог времена» у једној серији чланака објавио Станислав Краков, још од пре рата познати београдски новинар, а у бројевима од новембра и децембра 1943. г. Та српска новина, која je осуђена као «квислиншка», успела je, посредно или непосредно да спасе породицу једног од познатих равногорских бораца, Дра Милана Шијачког, оглашујући овога за «погинулог» у борби са партизанима, на дан 18 децембра 1943 г. у Косанчићу, срез Јабланица. Тиме je можда више свесно него несвесно, супруга Дра Шијачког спа86

шена смрти у логору, где je била упућена од стране Немаца (Др. Шијачки живи и ради као лекар у Индијана Харбору, држава Индијана, САД.). Милан Недић није ни прстом макнуо кад су четници поубијали непријатеље Михаиловићевог покрета Цеку Ђорђевића и пуковника Милоша Масаловића. Напротив, он je у томе назрео одлучност ових. Посебно je питање да ли су та убиства имала свог смисла. Управо у отсуству тог смисла, Недићева реакција на њих и у то време би била бесмислена. Међутим ту стоји оно што je верификовано радом самог Недића током читавог рата. Као што je Масаловић у својству шефа Недићевог кабинета могао врло мало или нимало да врши утицај на свог шефа, што je уствари ишло у корист равногорства, исто тако се сме рећи да српска национална ствар није добила у суштини ништа што je место пуковника Масаловића заузео генерал Дамјановић. Даље би се смело рећи да je Масаловић као шеф Недићевог кабинета, кроз одређеност става Милана Недића, могао много мање да нашкоди равногорској ствари из свог положаја, него што je то касније урадио сам Дамјановић користећи морални капитал «Дражиног човека» у кабинету Милана Недића. Масаловић жив или мртав није могао ничим да утиче на растројство равногорске борбе, док je Дамјановић први од Дражиних људи поставио мину у њене моралне темеље, опет користећи моралну легитимецију Дражиног човека, што Масаловић не би могао да уради и кад би хтео услед недостатка легитимације. Даље, критериј равногорске борбе против оних чланова Недићеве администрације за које се знало да су изразити антиравногорци није имао своје норме из разлога што су на том путу чишћења равногорци ликвидирали далеко мање опасније, као што je н. пр. био случај са адвокатом Токмаковићем, који je према једној трећој верзији био убијен од стране плаћеника оних који су у њему назрели политичког конкурента управо због популарности међу четничким првацима. Убице жртву нису ни познавале, те тако умало да није страдао један други адвокат кога су ови заменили с Токмаковићем. Под сличним околностима су поубијани: војвода Јастреб, Рода, Блашко, Симић - Дршка осуђени на смрт и поред инфериорности улога, док je н. пр. један од највећих равногорских крволока агент Светозар Вујковић остао поштеђен, ваљда зато што je био јеврејски зет, и као такав прибирао кондуите широм Београда, да би у TOM духу један од највећих хохтаплера истакнутих током рата на Балкану, систематски причинитељ зла равногорства, некадањи паланачки брица, каснији шустер у Чикагу, самозвани «војвода» Милан Мајсторовић, који je према исказу ранијег помоћника команданта Другог београдског корпуса ваздухопловног капетана Бранка Н. Јовановића, демонстрирао током 1944 г. широм Београда са својим одредом на челу претстављеним као «Спацијални одред СДК» у војничким униформама СДК, али са шубарама и четничким амблемима на њима, дугим косама, бра87

дама и брковима, с циљем компромитовања четника Драже Михаиловића и угледа команде СДК, да би се при крају баладе нашао као «демократа» у Чикагу претстављан као угледни борац-равногорац, да би му с «највишег места» у емиграцији била указана ретка пажња и признање унапређењем у чин бригадног генерала Југословенске војске у Отаџбини за заслуге учињене Дражи Михаиловићу на захтев оних са улице, који у споразуму са «симболима» још увек сматрају Недића издајником, али из опортунизма. Недић je итекако знао да гледа кад je своју владу назвао «Дивљом владом», а самог себе жртвом незахвалне улоге. Он je знао да je његова улога привременог карактера. Да je Милан Недић прижељкивао победу нациста, он се свакако не би излагао опасностима скопчаним са доброчинством кога je указивао онима, који ни њега ни његову жртву нису признавали као часну. Мени je у разговору причао у Салцбургу аустриски публициста Dr. Wilhelm Hoetl, познат у јавности под именом Валтер Хаген, о последњим данима Милана Недића у логору ратних заробљеника у Мозбургу, у Баварској. Хаген не може да се нажали што Недић није био расположен, да стави на папир нешто о свом раду за време рата, пошто je овај из разговора са њиме, а за време његовог боравка у истом логору, т. ј. док је Недићу било допуштено да разговара са становницима логора, у Недићу назрео човека солидно упознатог са приликама на Балкану, где je Валтер Хаген провео дуже времена у току рата као немачки обавештајни официр. Међутим, како му je сам Хаген причао, савезничко малтретирање Недића; денунције од стране југословенских виших официра, међу којима се истицао пуковник Бранислав Пантић, који je лично био нерасположен према Недићу, поред групе генерала који су раније припадали мрежи пуковника Самохина у Београду; околности под којима je Недић живео у том логору (сам je био приморан да чисти и мете своју самицу); као и свест о свему што je пред њим стајало онемогућавали су једно сређеније посвећивање овом послу. Према томе у том комплексу Милана Недића изгубљено je оно што би извесним стварима дало превагу, т. ј. да je Недићу било допуштено да изрази суд о себи и свом делу. Но то није конвенирало ни југословенским властима ни савезничкој политици, да се не би откриле истине о раду оних шпицлова из разних фронтова: савезничких, комунистичких и немачких, којима je успело да се закрију иза Недићевог «колаборатерства». Колико je то малтретирање Недићево у логору Мозбургу било очито може се видети из једног писма ког je Милан Недић успео да кријумице дотури ранијем југословенском краљевском официру, капетану Миличку Зоњићу, који je током рата заузимао разне положаје у четничкој организацији Драже Михаиловића у Црној Гори, на чији je предлог унапређен током рата у чин мајора, да би се после велике немачке офанзиве против четника у мају месецу 1943, нашао у немачком концентрацио88

ном логору и био управо у времену Недићевог конфинирања у логору Мозбургу у својству команданта групе бивших југословенских ратних заробљеника. Оригинал тог писма Зоњић чува у својој архиви, и са његовом дозволом доносим га у целости: Господину капетану Миличку Зоњићу

11-X-1945 Мозбург

Господине капетане, Ваше патриотско писмо ме je јако узбудило. Благо мајци која вас je задојила српским млеком. Хвала Вам на српским речима. Ja сам јак као редов. Борићу се да нашу милу мајку Србију ослободимо крвника и џелата Тита и наше велике срамоте. Ми ћемо под нашом заставом и под вођством нашег милог Краља Петра II. у борбу за слободу српског народа. Тито je тражио да ме ухапсе, пошто ме je осудио на смрт. Тражи моју главу. Ja сам се против њега борио три године без престана. Рачунам на Вас, на све другове, који су у заробљеништву били да суну у борбу за слободу Србије. Ja ћу са Вама моји ратни другови. Живели Ви мени, Живео Српски народ, Живела мајка Србија, Ђенерал Недић, с. р. НВ. Вечито сам Вам захвалан на послатим стварима. Добио сам их исправно. Метули су ме на под, а ja сам прилично стар па су ми добро дошле послате ми ствари. Хвала још једном Вама и мојим ратним друговима. Осим хране више ми ништа не треба. Поздрављам Вас и другове Српским поздравом, Живели Недић, с. р. Изузевши изразе поштовања, хвале или осуде напора Милана Недића за време рата, што je поред симпатија или антипатија за његову личност, зависно и од индивидуалног схватања српских националних проблема, нико од нас није у стању да изрече о њему објективан суд. Међутим смело би се рећи да je Милан Недић као жив био далеко већи кавалир према српском интересу него што би се смело рећи за његове живе противнике, према њему мртвом или истини којом би се он требао да постави на место које му припада. Не треба од случаја Милана Недића правити морални капитал било да се ради о «принципијелности» у политичкој критици његовог рада или у патриотској одбрани његове жртве. Ти моменти могу да голицају таштину или да повлађују расположењу, али и да не изразе ништа 89

начелно. У тим случајевима треба погледнути истини у очи ако се она жели. Нико од војних или политичких функционера у ери 1941-1944, а у границама Недићеве Србије нема право да критикује Недићев став изван оквира научне критике, без обзира под каквим су околностима; према каквим инструкцијама; са каквим мотивима, из уверења или привидног прихватања сарадње са њиме или му се под било каквим изговором ставили на расположење. Овде не треба правити разлику између Милана Недића схваћеног као «колаборатера са окупатором» или жртве насталог стања у једној земљи; Милана Недића као човека који опсењен немачком убојном снагом верује у немачку победу или човека који ту победу не жели али у њу верује или je уствари прижељкује; Милана Недића који мрзи западне савезнике или их потајно воли; Милана Недића који страхује од ударне снаге Совјета, а тиме и југословенских комуниста као њихове авангарде на Балкану. Ту би се истина постигла бар психолошки ако би сваки посматрач полазио интимно од себе као да ствар ради за себе. Међутим ту не треба сметнути с ума да су околности које су конзумирале генерала Недића биле тако организоване да je положај Недићев био злоупотребљаван до краја. Међутим, изгледа да се Недићу током рата, а затим после рата у свету и у комунистичкој Југославији најтеже замерало оно што je он радио и урадио за организацију Драже Михаиловића која je Недићеву ситуацију користила до крајњих граница. Отуда би у самој ствари Равногорци требали да се поставе у одбрану Милана Недића ако не из идеолошких оно бар из моралних обзира. Тако се свесно заобилази истина о Недићу онде где je она сасвим евидентна. Подједнако се има да прими као дволичност ћутање о Недићу колико и сурова критика његовог рада од стране оних Равногораца који се крију за компетенцијом Драже Михаиловића, који их je овластио да «сарађују» са Недићем у интересу равногорске идеологије. Требамо ли сада да осудимо Недића зато што се многи од ових нису могли да наметну стварима због којих су се ставили под његову заштиту? Исто тако срамота je од стране свих оних комунистичких ухода које je КПЈ угурала у склоп Недићеве управе да би послужили комунистичком интересу, који свој неуспех приписују Недићу као «немачком сараднику» упоређујући га са Пјером Лавалом који je, како се каже прижељкивао немачку победу. Ту лична искуства одређују и лични став. Но то још увек не значи да je тиме постављен основ једне објективне критике. Осуда Недићевог дела које се према једнима квалификује као издаја народних интереса или хвале његових напора од којих би други хтели да праве култ нису уствари ништа друго већ изливи личног и некритичког расположења. Као што je трагична ера једног народа условила појаву Недића и од њега као војника направила политичара по нужди исто тако je менталитет тог народа, подељеног у групе и подгрупе направио од њега оно што се свакоме по његовој личној вољи свиђа или не свиђа. Милан Недић je 90

био постављен између неколико зараћених табора: окупатора, Равногорског покрета, комуниста и објективног интереса српског народа на једној страни у земљи и претставника југословенске државе и њене политике и интереса западњака и Совјета на другој страни. Поред ових налазио се голоруки и обесправљени српски народ који je апеловао на помоћ гледајући у Милана Недића и његове људе. Поред овог комплекса Недић се нашао уплетен у једној фантомски исконструисаној шпијунској мрежи убачених, намештених или вешто прикривених чланова разних сервиса широм света, до те мере, да се мирне душе може рећи да Милан Недић није био ни са које стране дорастао да се хвата у коштац са тим околностима. Милан Недић као војник од заната био је формиран у неку врсту српског ритера чија психологија не одговара добу да би се могао да наметне стварима слично случају његовог позивног колеге у Француској, маршала Петена, који би до крајњих граница били међусобно типични и по схватању и по околностима. Онај ко тврди да je један Петен у Француској био сарадник са окупатором тај силује истину исто онако како се она силује у случају Милана Недића тврдећи да je био «сарадник са окупатором». Шта уствари значи појам «сарадња са окупатором» и у чему je суштина овог термина? 12.

У једној емигрантској ревији која je излазила негде у Немачкој, појавио се одмах после смрти Милана Недића чланак о њему, где уредништво часописа даје свој «прелудио» уводним речима: Милан Недић je завршио свој издајнички живот...» Писац чланка под насловом «Одбрана Милана Недића» са пуном ауторитативношћу излаже своје мисли о комплексу ствари у Србији током рата, обзиром на факат да je био активан борац у Равногорском покрету, да би се на једном месту овако изразио: «Због неиздрживог терора немачких окупационих трупа и као револт на срамно народно издајство долази до спонтаног народног устанка. Под командом тадашњег пуковника Драже Михаиловића, диже се устанак противу окупатора: 14 јула у Црној Гори, 26 јула у Босни, а 31 септембра у Србији...» («Истина» бр. III-IV-VI-1946 — излазила у Минхену). Кад сам као сакупљач материјала ове врсте, прочитао овај чланак, чим je био објављен, прибавио сам још један доказ више, колико непознавање ствари и отсуство свести о моралној одговорности могу да доведу до конфузије оне који не познају ствари. То се даде извести из следећег објашњења. Ако би историчар оквалификовао мотиве народног устанка у Црној Гори као реакцију на терор окупатора тај би исто као и аутор цитираних мисли у «Истини» поставио ствари на главу уместо на ноге. У данима који су претходили устанку, било je толико 91

слободе у Црној Гори да се присуство окупатора није ни осећало. Окупатор je улагао све напоре, да би се народ Црне Горе «одобровољио» и повео за оних пет политичара који су припремали «прокламовање црногорске државне независности». Даље, тај устанак није имао никакве везе са Дражом Михаиловићем исто као ни са окупатором. Да je «срамно народно издајство» допринело устанку, као психолошки мотив, не би могло дати стварно објашњење ни у Црној Гори, ни у Србији, а још мање у Босни, већ у локалним приликама и личним погледима. Ако би се сличан револт једног народа требао да објашњава научно, нигде се у историји не би могли наћи идеалистичкији и нереалнији мотиви устанка него што je то био случај са устанцима у Црној Гори и Србији. У народу који се тако грчевито држи култа своје прошлости, мита шуме и ратничке сујете, а без тесне дисциплинске везе са политичким приликама у свету; закулисном борбом у општем рату; живећи у вери да «бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунаку», а уз пуно пренебрегавање веза са својом стварношћу, олако подлежући пропаганди, није баш тешко изазвати револт због «срамног издајства». Тај револт није изазван у Србији терором окупатора, већ импулсом изнутра. Појава Драже Михаиловића; прокламација продужења рата и организовање покрета у циљу народног препорода; борба за тотално уједињење српских земаља немају органски никакве везе с «терором окупатора». Напротив, окупатор je настојао свим средствима, да се народ у Србији «одобровољи» и приклони својим редовним пословима. Ако би «терор окупатора» требало схватити као узроке устанка у Црној Гори и Србији, онда би сви унутрашњи мотиви били лишени моралног значаја, који je код Црногораца, револтом против припреманог проглашења «Црногорске државне независности» декларисао ове као свесне борце у служби свесрпске идеје, а Дражу Михаиловића као симбола једног националног хтења у служби слободе као моралне вредности. Устанак на територији Независне Државе Хрватске нешто je друго и сасвим одвојено по својим мотивима од устанака у Црној Гори и Србији. У овим покрајинама нико није ни помишљао на биолошко истребљење Срба, као што je то био случај у Хрватској, т. ј. НДХ. Међутим ни тај устанак није био уперен директно против окупатора, већ против домаћих злочинаца, који су у новопроглашеној држави ставили ван закона српско становништво ове државе које је бројало скоро педесет процената у НДХ. Даље, не може се на Србију да примени израз «спонтани народни револт» нити се Дражина акција у Србији сме да идентификује с мотивима оних у Црној Гори или НДХ. Овде су оружане акције у знаку револта синхронизоване, т. ј. спонтане и истовремене. У Црној Гори се брани национална идеја идентификована с чашћу, док у НДХ, првенствено животи. У Србији припреме за отпор и акције су две радње временски одвојене: идеја отпора спонтана али акције систематски припремане. To je био процес који je трајао скоро пола године. Он 92

би остао у припремној фази и даље да се нису наметнули комунисти, који су одмах после 22 јуна прешли плански на терористичке акте; пропагандну активност и отимање о народ хоран за борбу. Дража je с појавом комуниста, који су се огласили заштитницима Совјетског савеза, био постављен пред алтернативу: губитак иницијативе или саглашавање с оног активношћу која га je и као војника и као патриоту довела до одлука супротних његовим назорима обзиром на владајуће околности на светским фронтовима. Члан Комесарске управе, каснији министар у Недићевој влади, Милан Аћимовић, за кога овај аутор каже: «Комесарска влада» била je састављена од најпознатијих фашистичко-нацистички оријентисаних људи на челу са озлоглашеним бившим Стојадиновићевим министром Унутрашњих дела и Управником града Београда, Миланом Аћимовићем...» («Истина», број III - IV VI - 1946), био je и душом и телом равногорац исто као и пријатељ Дражине акције у начелу. Ако би се могла да извлачи истина из онога што сведоци тврде, Милан Аћимовић je био члан управе у окупираној Србији, који je успоставио везу с Дражом и ову није прекидао све до краја марта 1945, да би, према још непровереним подацима, изгубио живот, приликом покушаја одржавања те везе после успоставе данашњег режима у Југославији. У сваком случају треба изнети ону истину о њему, живом или мртвом, да je он био тај министар «комесарске управе», који je послао на дар Дражи на Равну Гору и ону радио станицу преко које je ова успоставила везу са слободним светом. Аћимовићу дугују своје животе они још неколико преживелих хероја Команде Београда, које je он путем своје ванредне способности спасао смрти. Аћимовић je под специјалним околностима напустио Београд почетком октобра 1944, јер je као човек поверења Драже Михаиловића одигравао улогу у једном предузећу, које je могло да направи од Београда рушевину али и претпоставку да ће се ту зачети Трећи светски рат. Градње закључака на овој варљивој претпоставци нису биле далеко од свести чак ни код оних који су водили овај велики рат и спремали се да му режирају мир али после те авантуре која je многе значајне људе те ере коштала глава и угледа као политичара. Ако се сматра за опортуно, да се у интересу моралног угледа Драже Михаиловића има да прелази преко истине о оним српским патриотима који су се под разним околностима борили, онда се треба унапред мирити са свим фалсификатима кованим у разним правцима с циљем припремања грађе за оне који ће после нас да пишу историју наше борбе с циљем ниподаштавања мотива деловања жртава једног народа и оцене његовог интереса, за које ће сви истинољупци морати да признају да су несебично гинули. Један од најнесебичнијх, и по схватању и по функцији, био je сам Недић. Он je морао да буде жртва једног 93

од ових фронтова широм Србије и Југославије. Недаћа je, међутим, у суду, којим о њему излазе на јавност четници Драже Михаиловића. Ту се већ не ради о истини већ о опортунитету. Сама исходна тачка дезавуише једно тако опортуно четничко гледиште. Ако се пође са гледишта комуниста, произлазило би да они туку четнике оним истим аргументима, којима оперишу четници у односу на Недића. Ово je гледиште неисправно. Недић није могао ни у ком смислу да има идентично гледиште према четницима у комунистима као антиокупаторским јавним акцијама. Факта доказују да Недић није био непријатељски расположен према четницима. Даље, не постоји никаква социјална максима: морална или правна, према којој се он може да оцени као злочинац према српском народу, четништву или равногорству. Српски народ као култура, у добром проценту мора бити захвалан Милану Недићу, што после овог рата није испао проређенијим. Ту je Недић наступао и поступао у духу тоталног хуманизма, чувајући, штавише коров, који je разједао културу, да би чувао супстанцу те културе. Ту je његово чојство долазило до изражаја, кад je морао да гарантује за оне које je требао да прогони, да би могао да спасава оне ради којих je дошао на власт, јер je окупатор на обе групе подједнако гледао. Уколико би се посматрач могао да уздигне изнад свакидашњице, а усто познавао прилике под којима се радило у Србији током рата, могао би наћи неисцрпан досије елемената у корист моралне одбране Милана Недића. Ова одбрана не би могла никако да шкоди моралном угледу Драже Михаиловића, од чега се многи националисти желе да ограде у корист угледа равногорског идеолога. Не! Напротив, они двојица постављени један према другом одговарали би односу жртве једне трагичне стварности према жртви једног неоствареног идеала и хтења. Они двојица постављени један према другом, без обзира на њихове путеве, методе и тактику, нашли су у једној ери свог народа наслон на оно што њихови противници негирају. Они су оба нашли у Богу и сопственој савести вођу који их je одвео на пут и једини наслон у њиховим поступцима. То све може бити предмет критичких опсервација објективних посматрача, али не и априорног ниподаштавања. Овај моменат значи једно тешко искушење за истинољубце. Недић симболизује трагичну стварност, док кроз Дражу говори народни еп. Ми можемо да говоримо о узвишености Дражиног потеза, али не и о политичкој практичности. Идеализам у политици je први услов ка лому идеала. Недићева политика, напротив, je била сва прожета практичношћу којом се она и оправдавала. Навешћу један од речитих примера. Кад су Немци ујесен 1941 под фирмом борбе против масонерије и левичарства извршили масовно хапшење интелектуалне елите Београда, огласивши хапшенике за таоце, Недић и Љотић су се договорили да се заложе за ове људе својим писменим гаранцијама. У име Недића нашао се Љотић у штабу командан94

та Србије, да би са шефом цивилног штаба Дром Харолдом Турнером ствар разјаснио. Поводом тог разговора један од још живих сведока, који je био присутан сусрету изнео ми je у приватном писму неке моменте, карактеристичне за психологију људи које покрећу супротни интереси, где једна реченица овако гласи: «Др Харолд Турнер (по крви Енглез, по одгоју Немац, по политичком уверењу нациста, по моралним квалитетима јунак и прикривени пријатељ Срба) кад je саслушао Љотићева излагања, дао je свој коментар у једној реченици: «Ja сам досад мислио да сте ви изразити Антисемита. После ових ваших излагања закључујем сасвим обратно...» На ово му je Љотић одговорио: «Ja сам Антисемита само утолико уколико не желим да мојом отаџбином владају Јевреји. Међутим ja сам противник њиховог убијања јер њихова проливена крв неће донети ни среће ни користи српском народу...» После овог разговора Љотић je предао гаранцију Недићеву и своју за ове људе, који су већ следећег дана били пуштени на слободу осим неколицине на коje су Немци имали «пик» још отпре рата...» Да ли иједан од тих Недић-Љотићевих штићеника од којих се многи још увек шепуре Београдом као демократе, нађе лепу реч за своје доброжелатеље, како то лепо закључује Др Мирко Косић у својој брошури речима: «А било би још огромних жртава да се не нађоше у Србији два честита и мудра човека: Милан Недић и Димитрије Љотић, који, премда без труни германофилства — уз узвишен самопрегор и свакодневну горчину унижења пред бахатним и злотворским непријатељем — спасаваху српске и словеначке главе (као и оних Хрвата који се нађоше у Србији) колико су могли. Они постадоше тиме «издајници» Југославије и свака «савезничка уштва» и сваки наш туђински плаћеник има «права» да их назива «квислинзима». (Гробари Југославије, 1951, с. 22) У разматрању односа на троуглу Дража-Милан-Мита посматрач треба да поседује један читав комплекс услова, да би тај однос био прозрет, схваћен, а тек иза тога сервиран као доступан у објашњењу гладним знања и жедним упознавања с истином. Но поред основних услова техничког карактера; познавања ствари на једном подручју; позадине режирања на једној широј основи; тенденција насталих извана; способности анализе и синтезе, захтева се за тај задатак и један виши стандард грађанске куражи, да се ствари изнесу у својој целини, т. ј. да би се са максимумом осветљена с једне стране изложиле јавности. Затим се захтева морална кураж, да би ова искреном аналитичару позајмила ону духовну снагу која се захтева од пливача који спасава жртве из набујале реке, дивљег потока, пожара или хрвања са каквим торнедом или планинским вихором, т. ј. да се усуди да супротстави физичкој стихији, која у нашем случају није то, већ блатна бујица опортуних обзира, који остају индифе95

рентним према жртвама опортунитета или политичких мистификација, чије су жртве само из разних гледишта Дража Михаиловић, Милан Недић и Димитрије Љотић подједнако. Карактеристично je при свему томе оно што захтева опортунитет. Људи нађоше њихове заједничке тачке само у «издајству народне ствари». Каква срамота! Занемаримо ли за моменат њихове улоге и напоре, историја позива да се она у њиховом случају треба да брани. Одбрана те историје није ствар оних који ће да наиђу, већ позив онима који су као њихови савременици били неимари те грађе, која ће да служи као материјал каснијим историографима. Четврт века je довољан астрономски турнус за одређивање критичког става према проблему макар историја и не нашла у њему своју последњу реч. Не могу се узети ни Дража, ни Милан, ни Мита као одлучујући фактори олује Другог светског рата. Они су на њено режирање утицали врло мало, још мање су могли да јој ток модификују. Међутим њихов значај није умањен тиме јер je он за једно ограничено подручје светске арене био од пресудног утицаја. Они су на једном простору били најистакнутији и као такви били носиоци идеје историје. Као активисте у рату и револуцији они више не могу да претстављају сами себе, већ су симболи пожртвованости свију оних који су их следили или паралелно деловали у духу јединства историје. Они симболизују борбу на живот и смрт на једном подручју светске арене, чија je трагедија у својој замисли идентична, јединствена и даље остаје недељивом. Утолико je улажење у анализу тог односа интересантније, осетљивије, а истовремено и императивније. Том анализом треба разбијати легенде, коригирати фалсификате, подређивати менталитете и утицати на измену схватања. То би био историски задатак такве замисли, замисли којом треба бранити историју. Једна виша свест и дубља савест захтева се од свих посматрача и критичара њихаве политике. Из диктата тог захтева никла je и она норма администрације Милана Недића, према којој je он себе и своју Владу огласио и морално и формално ненадлежним за прогоњење припадника и бораца организације Драже Михаиловића. Чланови ове организације нису извођени пред судове Недићеве Србије. Ово у подједнаком смислу може да декларише интимне мисли Милана Недића о Дражи Михаиловићу и његовом хтењу, колико и недовољну веру Немаца, да je он одан њиховој ствари у односу на Михаиловића. Свакако као што можемо да мислимо да je Недић био у души одан ствари Драже Михаиловића, са истом претпоставком можемо да закључимо, да су Немци градили своју политику према Дражиновцима независно од тога шта je Недић мислио. Тај интерес у окупаторском духу не би никада ни био довољно заштићен кроз интимно Недићево уверење, нити се сме тврдити да су му Немци били ближи од Драже Михаиловића и његових четника. Међутим тај моменат je у пракси прелазио оквире личног назирања и улазио у оквире међународно јавно-правних 96

норми, према којима je суђење за кривична дела против јавног реда и поретка спадало у надлежност војних и специјалних судова окупаторске силе, што je дошло до изражаја код суђења мајору Драгутину Милојевићу, зв. Протић, команданту Другог београдског корпуса ЈВО и његовом начелнику штаба капетану Мирославу Николићу (унапређен у чин капетана током рата), који су као припадници организације Драже Михаиловића, 8 марта 1944 г. ликвидирали Недићевог шефа кабинета пуковника Милоша Масаловића. Њима je судио немачки војни суд по надлежности, према чијој су пресуди осуђени на смрт и стрељани 22 јуна 1944 г. Масаловић je био један од оних ретких Недићевих сарадника, који су били опсењени немачким победама од избијања рата до слома код Стаљинграда. Но да ли je то код њега било интимно прижељкивање немачке победе или вешто стављена маска на лице ипак остаје као питање неодговорено. Масаловићево гледиште у истој форми je заступао и Недићев колега и сарадник током рата армиски генерал Александар Стојановић, што опет није имало никаквог утицаја на Недићево држање. Уосталом фама која je била генерала Стојановића током рата о његовом пронемачком гледишту настала je на једној менталној омашци ратне јавности Београда, која je приписивала публицистичку активност руског царског емигранта пуковника Евгенија Меснера, који се у току рата налазио на служби код немачког «Propaganda-Abteilung Suedost» при Војном заповедништву Србије, армиском генералу Стојановићу, који je како се говорило променио свој псеудоним «Стари ратник — генерал» у псеудоним «Vegecius», а што није одговарало стварности. У тој пропаганди био je далеко спретнији пуковник Меснер као познавалац руских прилика и Др Валтер Грубер под чијим je директивама радио пуковник Меснер него што су то били генерали Недић или Стојановић. Недић се нигде и ниједном нијансом није заузео за немачку победу, као што je није ни желео. Јавно je говорио: зверка je рањена; нас се не тиче како ће да се лечи, али нас се тиче како ћемо да се спасемо! Посебно je питање да ли je он био у стању да говори другаче или да се не изложи денунцијацијама оних који су идентификовали немачку победу са српским интересом! О томе нам најодређеније говори она анти-недићевска акција током рата. Искуства нас, међутим, упућују на истину да je он био немоћан према свима онима који су успели да увере Немце у своју лојалност, а што ће се видети из каснијих излагања. Према врло снажним индицијама, органи Недићеве владе остали су сасвим индиферентним према другом и успелом атенеату на Цеку Ђорђевића, Начелника министарства унутрашњих послова, као што су остајали сасвим индиферентним према ранијем неуспелом атентату на исту личност. Ђорђевић je такође био један од оних, који су из мржње према западњацима нападали све и свакога, који je на њих тражио наслон. Отуда његова мржња према Дражиновцима као експонентима политике 97

западњака на Балкану. Отуда и његове симптије према Немцима. Ми немамо никаквог доказа, изузевши празних речи, да je Милан Недић било чиме показао своју добру вољу у циљу заштите немачког интереса. Ово се може да брани не формалним или тактичким изразима, већ материјалним фактима, који нису ни смели бити јавни под окупацијом. Јавно je познат факат, да ниједна рација вршена или тражена од стране немачких окупационих власти, предузета у Београду против чланова организације Драже Михаиловића, није остала непозната становницима угрожених реона, на неколико сати пре него je предузета. To je била званична опомена свима онима који би се рацијом осећали погођеним. Делинквентске склоности појединаца, ниске карактере и силеџиске манире несвесних претставника власти не треба везивати уз име Милана Недића као претставника власти, већ уз психологију средине. Још мање би се смеле везати уз његово име све демонстрације односа у једној средини која је током година горела у грађанском рату и безвлашћу делимично наслеђеном из духа пале државе. 13. Влада Милана Недића била je једина влада у окупираној Европи за време Другог светског рата, која се није одазвала «апелу» Немачке владе, да се у знак симболичне акције Србија и Срби нађу у борби против Руса, у циљу «сузбијања светске опасности комунизма». Да би избегао сличну ситуацију искушења и по други пут по сличној ситуацији, борбе Срба против Руса, Дража Михаиловић се повукао из Србије у јесен 1944 г. Оба ова психолошки јасна случаја нашла су у комунистичком тумачењу сасвим неправилна објашњења, која су далеко од истине. Сам моменат прогона комуниста у Србији од стране органа Недићеве владе и откривању њихових ћелија, има да се припише у заслугу Недићу, јер je то био једини начин чувања народа од авантуриста и избегавање репресалија окупационих власти, што су комунисти плански припремали, тражећи у несрећницима резервну армију. Осим тога комунизам у Недићевом тумачењу претстављао je најопаснијег српског потенцијалног непријатеља, против кога се као српски патриота сходно том назору борио. Да je Недић био одан немачком интересу и у једном проценту оног чим се он данас приказује у равногорским и «демократским» публикацијама, далеко мањи број равногорских бораца би био на животу. Ово има у својој основи и једну пригушену истину, према којој далеко већи број гробова широм Србије и окупираног дела Југославије за време рата, означава трагове и трагичне крајеве бораца Драже Михаиловића, него оних по линији маршала Тита. Истина о томе не сме да се каже у земљи, а на врло вешт начин се прикрива у светској јавности, где се чак и опсежним романима и биографијама настоји да «овековечи истина» о тој прослављеној партизанско-комунистич98

кој пожртвованости за време рата, где се анационални литерате (Дедијер: Тито), хонорисани (Milo Dor: Der Tote auf Urlaub) такмиче y научном обрађивању тих «истина», или се путем технике та «истина» пропагира широм света у форми филма (Die letzte Bruecke»), где се, опет парадоксално, утркују у својој «човечности» југословенски комунисти и немачки нацисти, и то чак у «данима борбе на смрт и живот», али импровизованим тек после рата, да би и једни и други показали своја «светла лица» пред западњацима. Нажалост стварна страна читавог комплекса остаће заувек неосветљена, јер то захтевају државни и партијски разлози, који граде на конвенционалним истинама. Узета као основа, та «послератна истина» о стварима треба да послужи јавности као «непобитан доказ» о издајству Милана Недића и његових сарадника. Међутим у читавом комплексу недостаје оно основно објашњење: чији, какав и који интерес, на ком месту и чиме «издаде» током свог живота генерал Милан Недић? Овде би се могле навести неколике епизоде из нашег националног искуства, чиме се може добрим делом да објасни случај Милана Недића у начелу. Те су епизоде уствари репродукција очевидаца, који су доживели и овај последњи рат. За време Првог светског рата, у окупираној Србији, служио je као десна рука генералу Ремену, команданту Србије, управник аустриске полиције у Београду саветник Видман. Овај je у том својству послао у смрт неколико стотина Београђана, које су осуђивали аустриски војни судови. Непосредно после ослобођења, Видман je лишен слободе у Београду у циљу провођења истраге против њега. Приликом саслушања, Видман je предочио југословенским властима материјал од округло 37.000 случајева потписаних тужби и анонимних достава, које су становници Београда и околине подносили једни против других окупационим властима. Ту су се налазили случајеви где отац сина, брат брата, мајка кћерку и сл. узајамно оптужују. Кад je ствар предочена чак и самом Претседнику владе Стојану Протићу, овај je одмахнуо руком, у знак: радите шта знате! После тога се изгубио сваки даљи траг Видману и његовој архиви. Зна се само толико да није извођен пред суд Југославије. Логичан би био закључак да није било опортуно да се као такав осуђује, т. ј. да му се суди. Скоро идентичан случај имамо и са архивом власти Недићеве Србије. Кад су у октобру 1944 комунисти заузели Београд и дали се у потрагу за архивама Недићевих власти Озна je пронашла у једној згради на Обилићевом Венцу бр. 6. једну просторију Опште полиције чија je површина била око 25 квадратних метара пуну од пода до тавана разних достава комуниста против националиста и обратно или комуниста и националиста међусобно. Сав овај материјал органи Управе Града Београда нису хтели да узимају у поступак. Та je архива такође нестала бестрага. Но у сваком случају не може се примити претпоставка да су 99

комунисти уништили оно што je ишло њима у прилог, а у борби против националиста или органа власти Недићеве управе. То се може назрети и из оног система уништавања српске интелигенције, која се према комунистима огрешила о њихов интерес потписом чувеног «Апела» Милана Недића. Но како je та правда била дељена види се по оној политичкој методи убијања по кратком поступку или монстр-процесима, као н. пр. случајеви Дра Илије Пржића, Дра Александра Цинцармарковића, Дра Велизара Јанковића, Танасија Динића, Бошка Богдановића, Велибора Јонића, Дра Светислава Стефановића, Инж. Симеона Керечког, Инж. Драгог Савчића, Дра Милоша Трифунца и др., или оне непрегледне листе жртава, т. ј. «стрељање без суда» или «по пресудама» са циљем одузимања имовине, где je такав осуђеник био оквалификован или као «шпијун Гестапоа», «сарадник са окупатором» или «помагач акције Драже Михаиловића», међу које, н. пр. спадају следеће личности, како их je објављивала комунистичка штампа као прве жртве: Бркић Ненад из Горње Горјенице, Милић Милорад, Туцовић Милан и Божић Милорад, трговац из Бијељине; браћа Ристићи, индустријалци из Ниша, Ранковић Војин, мајор и Симовић Војин из Заблаћа, Тошић Душан, економ из Сопота, Станиџа Боривоје из Зајечара, Перић Душан, радник из Дреновца у Лици, Симовић Миодраг, сељак из Лађевца, Лазаревић Ђорђе, инспектор министарства просвете, Милан Лепетић, наредник из Дубровника због припадности организацији Драже Михаиловића или оне серије убистава без суда по наредби ОЗНЕ, а према мишљењима Месних комитета Компартије Југославије, као н. пр. случајеви следећих лица: Велимира Арсенијевића, колара из Ратара, Бабића Јосипа из Стариграда; Александра Бабовића, новинара; Дра Илије Бирчанина, потпуковника; Спире Будимира члана организације ДМ.; Лазара Буњевића борца у Недићевим одредима Државне страже; Илије Берверића, четничког борца; Вујице Брковића, студента; Оскара Валеша полицијског агента; Радослава Веселиновића, министра пољопривреде у Недићевој влади; Боривоја Вићентијевића, земљорадника из Белог Потока; Владислава Галијана, шефа кабинета министра Милана Аћимовића; Душана Глишића, техничког директора «Новог Времена», уствари тајног члана организације ДМ.; Милоша Грујића, члана организације ДМ.; Милоње Делетића из Андријевице; Рајка Домазета.. пол. агента; Драгутина Достанића, мајора у организацији ДМ.; Србислава Донића, помоћника министра народног здравља; Николе Думборског тумача за немачки језик; Душана Ерора, водника из Бабиног потока; Јефте Живадиновића, капетана и активисте у организацији ДМ.; Петра Зарића, агента Управе Града Београда; Ђуре Јанковића бившег министра у Недићевој влади; Александра Јовановића, шефа персоналног отсека УГБ.; Бранислава Јовановића, члана организације «Збор»; Бранка Јовановића, «организатора црних тројки»; Велибора Јовановића, члана организације «Збор»; Зорице Јовановић, посредника између четника и 100

Недићеве владе; Јовице Јоксимовића, активисте у организацији ДМ.; Михаила Јевтића, иследника Специјалне полиције; Лазара Јовановића, глумца Београдског позоришта; Риста Јојића, комесара за просвету у Аћимовићевој Комесарској управи: Вељка Коцкара, студента технике; Миодрага Кочића, граничног жандарма; Илије Крајновића, «агента Гестапоа»; Спасоја Крнете, агента Специјалне полиције; Ђура Котура, помоћника министра социјалне политике; Добривоја Кулунџије, агента Специјалне полиције; Миодрага Лазаревића, активисте у организацији ДМ.; Чедомира Марјановића, министра правде у Недићевој влади; Ратка Максимовића, активисте у организацији ДМ.; Драгољуба Маринковића, окружног начелника из Краљева; Славка Марковића, четника Косте Пећанца; Михаила Мачешића, пол. агента; Дра Богдана Мијушковића, министра социјалне политике у Недићевој влади; Драгољуба Јовановића, активисте у Организацији ДМ.; Косте Михаиловића, директора гимназије; Страхиње Маркићевића, активисте у организацији ДМ у Свилајнцу; Раде Мудрића, жандармериског наредника; Алексије Недељковића, мајора; Радисава Павловића, активисте у организацији ДМ.; Видака Паковића, чин. Специјалне полиције; Сотира Пиштачевића, пол. агента; Бранка Поповића, блиског сарадника министра Јонића; Радисава Поморца, пол. агента; Блажа Радосављевића, капетана и члана пропагандног отсека у Недићевој влади; Драгољуба Ристића из Рипња, сарадника у организацији ДМ.; Александра Радуловића, команданта градске страже Београда; Миливоја Симића, пол. агента; Светолика Савића, уредника «Балкана»; Љубомира Спасиновића, помагача акције ДМ.; Атанасије Станимировића, п. пуковника, референта за судство СДК.; Богдана Симића, новинара из Београда; Александра Стојановића, генерала и сарадника Милана Недића; Антона Шушмана, надзорника затвора у Ужицу; Милана Татића, службеника затвора у Ужицу; Јована Тановића, директора листа «Време»; Вујице Терзића, пратиоца четничког команданта капетана Драгутина Бојовића; Николе Тодоровића из среза Драгачевског, пол. агента; Марка Трбовића, пол. агента; Станка Урбанца, пол. агента; Симе Францена, новинара из Београда; Петра Хемпла, агента Гестапоа; Ивана Хана, агента Гестапоа; Дра Милана Хорватског, помоћника министра финансија и сарадника ДМ.; Александра Цветковића, глумца; Новице Чудовића, пол. агента; Чедомира Чумића, пол агента; Јосипа Шмита, «члана четничке групе која je убијала поштене људе»; Душана Шнебла, «агента Гестапоа»; Инж. Штарка Бориса, агента Гестапоа; Миомира Араницког, агента Специјалне полиције; Мирослава Цветковића, «био je на Бањици на служби и убијао зверски»; Марка Ћосића, пол. агента; Фрање Херцега, пол. агента; Јосипа Худине, судског пуковника, «који je донео више пресуда против ослободилаца»; Бранка Обрадовића, пол. агента; Божидара Асковића, «заменика панчевачког војводе Босиљчића»; Милана Миловановића, «Војводе Пећанца - млађег»; Радивоја Перишића, војног ис101

ледника у Ваљеву; Отокара Синише, «пријавио се добровољно у немачку војску»; Инж. Игора Локара, «добровољца у немачкој војсци»; Алфреда С. Фертага, немачког тумача; Милутина Ђорђевића, војног иследника СДК; Симдлинга Ј. Јосифа, типографа, агента Гестапоа; Добривоја Вучићевића, «крио немачке војнике»; Радојице Даниловића, «чиновника италијанске обавештајне службе», поред осталих. Према једном извештају о комунистичком дивљању у Чачку, о «стрељањима без суда», рачуна се да je убијено «око 1.000 људи у Чачку и околини». Даље каже се «тако н. пр. прота Милан Туцовић, коме су за време батинања сломљене обадве руке, — Николић, опанчарски радник; Никола, типографски радник из Чачка, умрли су под батинама, — Миливој Дробњак, Јанко Пурић, Бошко Маријановић, Симо Петровић, Мита Бошковић, Мирко Караклајић, Д. Максимовић, М. Поповић, Миле Сушић, Драгутин Недељковић, Станимир Диковић, Станоје Милојевић били су у току ноћи испребијани, а затим убијени на обали Мораве. Ту су били затрпани земљом ... Исти случај у Јагодини, каже се у том извештају. Убијени су без суђења: Костан Мироњић, Миле Шарчевић, Шпиро Ристић, Драгољуб Дочић, Бранко Милићевић, Млађа Јовичић, Аранђел Јовановић, Милорад Петровић. Убијено je око 700 лица... Затим су убијени без суђења: прота Добривоје Страњаковић, и син му, Вјекослав Трифуновић. Милисав Бојовић, М. Бошковић, Миша Савковић, Василије Мишковић... У Гроцкој су убијени без суђења: Димитрије Ђорђевић, Димитрије Лазаревић, Благоје Радосављевић, Миле Петровић, Драгослав Милановић, Бранко Петровић, Драгослав Коларић, Милић Тршић, Драга Томић и безброј других... У Крагујевцу су убијени без суђења: Адам Симић, Милорад Јефтић, Коле Бојковић, Мита Поповић, Божа Мирковић, Н. Костић итд. Рачуна се да je убијено преко 200 жена Српкиња ... У Великом Орашју су убијени без суђења: Бела Матић, Милисав Богдановић, Васа Стојић, Света Петровић, Мика Шулејић, Момир Бранковић, Илија Бојковић, Павле Бојковић, Живота Благојевић, Богомир Ивковић, Љубомир Зарић, Златоје Черкез, Стеван Михајловић, Јово Обрадовић, Жика Живаномић, Мика Мишковић, Душан Милосављевић, Боривоје Пановић, Игњат Проговац ... Листа ових жртава комунистичког дивљања неће никада бити испуњена нити je то могуће. Ту су уствари методе убијања интересантне, како то каже овај у свом извештају кад говори о Јужној Србији, где каже: Терор je страховит. Нико не сме да дигне главу. Затвори су свуда пуни. У Скопљу je чак Касарна претворена у затвор. Тврди се да се само у Скопљу налази по затворима око 15.000 лица. Видео je својим очима како дотерују сељаке у скопске затворе. У централном затвору још се увек налазе људи из организације Драже Михаиловића, које су још 102

Бугари и Немци похапсили због организовања отпора против њих. Међу ухапшенима налазе се и Љуба Љубисављевић, индустријалац; активни мајор југословенске војске Стеван Златар, Хрват; Ђорђе Папа-Теодосијевић, индустријалац, са госпођом; Душан Поповић, секретар организације ђенерала Михаиловића и други... У Приштини je стрељано 46 лица, од којих око 18 православних, све остало су муслимански прваци, од којих су познати: Шукри Хаџи-Рамадан, индустријалац, Мустафа Агуш, трговац, Мехмед Крушка, трговац, Мехмед Мајмун, трговац, Реџеп Халил Думница, Хаџи Хусеин Дака, Халил Искил, Садик Суљица и др ... У срезу Гњиланском убијено je око 3.000 људи. Међу овима познати муслимански прваци: Фајил Оклап, Акив Тетова, Сулејман Аски и др. У срезу има главну реч Владо Поповић, судија, познати комуниста и син народног посланика Томе Поповића... Убијен је и Неџидбег Башић, ранији народни посланик... Породице Махмудбеговића (са изузетком бившег сенатора Сефединбега) из Пећи и Црноглавића су потпуно уништене. Убијен је бивши народни посланик Муса Шезаде из Призрена, а Џемалбег Сулејман паша био je приморан да напусти кућу и побегне у шуму. Са њиме се одметнуо у шуму и Керимбег Махмудбеговић..., да би овај даље закључио: «Поубијани су сви народни посланици и виђенији Срби: Крсто Стрезовић, Угрин Јоксимовић, Стојан Симић, сви оптужени као «фашисти». Међутим посланик Думаков, који je са Немцима и Бугарима обилазио целу Македонију, држећи зборове у корист Немаца и Бугара, који се истакао као највећи непријатељ Срба и који je крив за смрт многих, није уопште стављен под суд већ живи у Софији... », што овај даље објашњава реално, када констатује следеће: «На чело Македоније je дошао неки Димитрије Влахов, члан Свесловенског комитета у Москви, родом из Кукуша (Грчка Македонија) и дугогодишњи члан Тајне Револуционарне Македонске Организације (ВМРО), познате по злу код Срба у Македонији и Јужној Србији. Влахов je интиман пријатељ и стари друг Ванче Михаилова, који још и данас седи код Павелића у Загребу, Влахов то и не крије. Уз своје име увек додаје «Илинденац». Познато je да je ВМРО на св. Илију 1902 подигао устанак у Македонији, а и организација je на св. Илију 1896 основана у Софији. На Илиндан 2 августа 1944 проглашена je и «Независна Македонија» и Илиндан je постао национални празник. Сваком je познато да je ВМРО организована под покровитељством краља Фердинанда, који je помагао и њен терористички рад. Доцније je Борис наследио политику свога оца и са Немцима и Италијанима активно помагао рад ВМРО Бугарске и Албаније под италијанском окупацијом. Није случајност што je на чело Македоније дошао Влахов, рођен у Грчкој Македонији. Садашњој Македонији треба при103

сајединити и грчки део, тако да Бугарска избије на Егејско и Средоземно море, па тиме умањи и значај Дарданела и олакшање њиховог заузимања. Под покровитељством руске војске, у Албанији руски пионири и понтонири журно оправљају мостово и путеве. Свуда су руске мисије. Потпретседник Македоније je Павле Шапчев (Ово je грешка. моја напомена. Он се зове Павел Шатев, о чему ће бити речи касније), учитељ, родом из Кратова и члан ВМРО, «Илинденац»; школовао се у Бугарској где je цео живот провео. Из Бугарске je слао чете против Срба у Македонији. Други потпретседник je Асан Шукри, кафеџија из Скопља. За време немачке окупације познат као бугарски атент и поздрављао je ca «Heil Hitler!», иначе заклети непријатељ Срба. Трећи потпретседник je Арнаутин, познати српски крвопија Аћим Љеши. Он je за време немачке окупације побио масу Срба по Македонији, Косову и Јужној Србији...» Сада треба окренути наличје медаље да би се видело стварно лице комунистичке Немезе, као н. пр.: Инж. Станислав Јосифовић син конвертираног пољског Јеврејина постао je 30 априла 1941 Комесарем за грађевине у Комесарској управи. На том месту je остао до образовања Недићеве владе. Србима није сметало његово порекло и поред тога што се јавно политички дезактивирао, али не и тајно. Кад су комунисти 1944 почели да чисте Београд и Србију од елемената блиских Недићу и Аћимовићу и без суда поубијали све оке који су се наслоном на Недића и Аћимовића огрешили о комунистички интерес, изузетак je направљен са Инж. Јосифовићем. Кад je, међутим, јавност Београда нешто јавно нешто тајно почела да протествује због Јосифовићевог случаја, Тито je ствар прекратио на једноставан начин. Договорио се са албанским диктатором Енвер Хоџом да му пошаље Инж. Јосифовића као стручњака за урбанистичко модернизовање Тиране и регулисање тока река и пристаништа Албаније. Тако je у највећој тајности Јосифовић добио папире и нестао у правцу Албаније, иза чега се одмах његов случај ставио ad acta! У духу овог одзвања случај ранијег агента Београдске полиције Марка Марковића чију je главу тражила 1944 г. чувена комунистичка шпијунка Вида Марковић кћи конвертираног мађарског Јеврејина Дра Едуарда Маркуса познатог под именом Еде Марковића у Београду, Бранкова улица бр. 13, који je као економски стручњак поседовао положај генералног директора ПРИЗАДА А. Д. Њега je у нужној одбрани убио 19 децембра 1939 г. полициски агент Марко Марковић, који je по налогу власти био упућен у Едину кућу да претресе стан његове кћерке Ранке Марковић познате комунисткиње с београдског Универзитета тог доба. Била je оптужена за шпијунску активност у корист Коминтерне. Да би осујетио вршење дужности државних органа, Едуард Марковић, за кога се сматрало да je у служби 104

свију могућих сервиса на штету интереса државе Југославије, одакле je вршио свој утицај благодарећи свом угледном месту у југословенској економији, поверовао je да je откривен и да je полиција дошла да њега хапси, уперио je револвер у прси агента Марковића, који je био бржи да би у међусобној пуцњави Др Едо Марковић пао жртвом. Тадања влада Драгише Цветковића имала je приличних тешкоћа да сачува главу агенту Марковића, коју су тражили тадањи левичарски елементи у Београду, да би се ствар свршила на томе, што je Марковић и поред јасне ситуације морао да изгуби државну службу, да би се задовољили разни сервиси широм Југславије, а што je на жељу Виде Марковић упростила комунистичка власт у Београду у октобру 1944 убијајући Марка Марковића по кратком поступку. Но док су разни потписници «Апела» третирани на разне начине, чак награђивани титулама академика Југославије (Др Иван Арновљевић) или постајали званични историчари револуције и професори универзитета: Др Милан Кашанин, Др Виктор Новак, Др Милан Будимир или као некадашњи црнорукци били блиски сарадници Драже Михаиловића, као што je био случај са Дром Пером Слијепчевићем коме je у Титовој Југославији била одмах понуђена катедра на београдском Универзитету; Дром Николом Стојановићем кога нико није ни запитао о његовој активности за време рата, већ му je била пружена свака могућност за јавну реч после рата; Ђорђем Исаковићем, који je на Конгресу у селу Ба био главним стенографом крајем јануара 1944, а годину дана касније био одређен за стенографа Титове Народне скупштине у Београду; Дром Драгославом Смиљанићем који je као првак Земљорадничке странке упућивао људе на сарадњу с Дражом да би их «компромитовао» а сам себе оправдавао једном књигом под насловом «Сећања на једну диктатуру», да би тиме себе декларисао пред комунистима антимонархистом, интимно сарађивао са фракцијом стаљиниста у Југославији у чију победу још увек верује; Војиславом Ђокићем првим у генералски чин произведеним партизанским командантом Титовим декретом, да би на срећу изгубио главу погођен шрапнелом у «V офанзиви» и др., дотле ће само један пример из тог психолошког склопа односа објаснити чак и најтамнију позадину оваквог политичког опортунитета да се не би «повредио принцип» комунистичке великодушности. Тај пример као јединствен по својој садржини je следећи: Мелита Лорковић, Титова штићеница и супруга-удовица усташког министра иностраних, а затим унутрашњих послова НДХ, Дра Младена Лорковића, извођачица разних концерата у Југославији и иностранству, после срећне «легализације» у Новој Југославији успело јој je исто тако да опсени музички Београд «Брамсовим другим концертом у Бе-дуру...» постављена je за професорицу музике у Каиру на основи споразума НасерТито. To je она Мелита Лорковић, која je током рата 1941-1944, 105

певала оде и химне Анти Павелићу, Мусолинију, а затим Хитлеру, усташкој Хрватској и победи осовинских сила. И док je Младен Лорковић веровао у ту победу, он je с Мелитом приман у центрима осовинских сила као весник Новог поретка, уживајући почасти претставника пријатељске земље, да би после одигране улоге платио главом у Лепоглави своје шепртљанство, али je зато Мелита стављена под Титову заштиту као угледна хрватска уметница. Године 1952 у луксузном стану Крешимира Барановића, тајног члана усташке организације и диригента Београдске Филхармоније, у Кнез Михајловој улици бр. 19. одржан je гала пријем у част госпође Мелите Лорковић, којом приликом јој je наздравио Барановић, изговарајући, поред осталих и следеће речи: «Пред нама се налази мученица хрватског народа славна уметница Мелита Лорковић и супруга достојног мужа Хрватске Дра Младена Лорковића, који je по својим заслугама раван Зринскима и Франкопанима...» Састанку су били присутни и многи усташки расположени Хрвати настањени у Београду: пианиста Зденко Марасовић, глумац Јожа Рутић са супругом Ивком Рутић-Кропш, глумица Марија Црнобори, позната усташица из рата а данас звезда југословенског Драмског позоришта поред осталих. Ова ствар не треба другог коментара осим једног кратког осврта, који иде у прилог констатацији господина Барановића, јер заиста постоји колосална аналогија између случаја Зринског и Франкопана у Бечком Новом Месту 1671. и Младена Лорковића и другова у логору Лепоглави 1945. Док су Зрински и Франкопан тражили наслон на Турке у борби против Аустрије, која je у њихово доба сматрана antemurale christianitatis и надом хришћанске Европе у борби против полумесеца, дотле je Младен Лорковић у првој фази тражио наслон на наци-фашисте у борби против Срба и Југославије, да би у другој, кад je видео да je прва претпоставка пала у воду, почео да тражи контакт са четницима на једној страни, а са комунистима на другој и то истовремено. Отуда je Барановићева констатација на месту, јер су на подједнако глуп начин погубили главе они у Бечком Новом Месту исто као и ови са Лорковићем у Лепоглави 274 године касније као потврду неизмењеног менталитетата једног вечно политички инфантилног народа, чему je током читавог свог живота давао израза велики југословенски идеолог Штросмајер, који je називао хрватске политичаре «шкопцима» и «фуртимашима», док Србе носиоцима југословенске мисли, али са сасвим другог гледишта од онога кога после век и четврт анализира хрватски публициста Роко Калеб, кад те исте односе разматра са гледишта «хрватско-српског», док ово строго одваја од гледишта српско-хрватског», кад каже: «Иако je стогодишња политичка еволуција Хрватства и Српства ишла у правцу стварања заједнице међу њима, није се, на106

жалост, свуда са једнаким темпом развијала и духовна зрелост за њу. Хрвати су већ код куће имали «хетерогену» ситуацију: хрватско-српску, католичко-православну. Код Срба пак, у новоствореној Србији, све je било Српско, све православно, све «хомогено». Одатле су се даље развијале и двије различите и супротне «оптике» у гледању на заједницу, на њену унутрашњу структуру. Једна од последица тог двојства je, на примјер, била и та, да су на српској страни само изузетни појединци показивали развијено чуло за сву сложеност и тежину, за сву трагичну озбиљност хрватско-српске стварности. Велика већина таквог чула није имала и она je реагирала онако како je могла: за њу су Хрвати били «формалисти», «правили се важни», «измотавали се». И према дијагнози препоручивала се терапија. А да би слика била потпуна, треба рећи и то, да je баш та и таква средина постала владајућом у новој заједничкој држави. Испуниле су се ријечи које je педесет година раније изговорио Мађар Фрањо Деак: «Ja знам», — казао je он — у Хрватској се снива о неком југословенском царству. To je идеја и бискупа Штросмајера. To je само сан... Но, дође ли икад до тога — памтите — тада му неће бити Загреб, већ Београд средиште». (Хрватска Зора, Просинац 1960 - Сијечањ 1961, Роко Калеб, Хрватско-српски случај). Овде je уствари највиши степен политичке инфантилности показао сам писац чланка судећи по репу фосила о свим осталим његовим својствима. Није мешавина српско-хрватска или католичко-православна у Хрватској дала ону «хетерогеност» Хрватима коју «уочавају Срби», да би тим била условљена и сва трагичност хрватско-српских односа, већ je национална и духовна хетерогеност Хрвата долазила отуда што они живећи у илузијама да су суверени и слободни идентификовали иницијативу странаца у њиховој политици са импулсом свога духа, што je била самообмана. Код Срба je политика, како год била карактерисана, била израз њиховог духа, и поред реакције на вучење конаца иза кулиса, чије су руке биле Хрватима невидљиве, како то лепо каже сам Стјепан Радић на пуних шездесет година пре овако мудре анализе новинара Калеба, говорећи о угарско-хрватској Нагодби: «Нагодба то и изричито признаје, кад у чл. 59 вели да су «краљевине Хрватска и Славонија политички народ имајући посебан свој териториј.» Већина хрватских политичара, у племенитој својој заслепљености и у једностраној или слабој политичкој спреми, тумачи тај члан тако, да тобоже ни по нагодби нема у Хрватској Срба, јер je, кажу, у Хрватској један «политички народ», а тај може бити само хрватски. Али ту je ствар за вазда прекасно решио Др. Мих. Полит-Десанчић, кад je «уједињеној хрватској и српској омладини у Загребу» (4-16. децембра 1896) упутио писмо (штампано у књизи «Народна Мисао», Загреб 1897., стр. 268 до 271), у ком, уз остало, стоји и ово: .., Хр107

вати би ваљало, да се окану теорије о политичком народу хрватском, те да називају свакога Хрватом, јер политички народ не може ништа друго значити, до ли држављанство и припадност којој држави, а никако народност, којој когод припада. Ако се пак хоће да каже, да која народност даје обележје тако званом «политичком народу», то би и Срби били једнако тај политички народ као и Хрвати, јер Срби и Хрвати стоје у Троједници (Хрватској) према другим спорадичним народностима у тако огромној већини, да они тај политички народ сачињавају. Иначе ако би се узела теорија о политичком народу, као што га узимају Мађари, то би Буњевци и Шокци у Бачкој и Хрвати у Међумурју морали бити Мађари, против чега свест и српска и хрватска просвједује...» (Стјепан Радић, Хрвати и Мађари, C. К Гласник, св. IV, Београд, 1901. стр. 136.) Далеко дубљи психолошко-политички разлози леже у основи неслоге Срба и Хрвата, где се код последњих далеко више зазире од бојазни губитка националног индивидуалитета него код првих. Отуда je и никла она крилатица о српском хегемонизму и инфериорности културе Срба у односу на Хрвате, што je током последњег века и потстицало ове да сваке сезоне мењају своју политичку линију, слично тактици оних малоградских мондена, који начином одевања скрећу пажњу на се, да би у акутној фази односа пришли доказивању припадности Готима, и на тај и такав начин подигли што јачу преграду између њих и Срба. Један од последњих жонглера и политичких акробата био je сам Др Младен Лорковић, који je без зазирања радио тачно оно што су радили они који су примали инструкције од Пеште па даље преко Беча до Берлина, Рима и Ватикана, да би у Москви при крају баладе назирали последње уточиште. Ту не треба главну поенту тражити у априорној трагичности српско-хрватских односа, већ и недоследности карактера оних који никада и ни за једну ситуацију не сматраше за потребно да оцене зрелост својих корака, већ се поводише за својим идеализмом, кога je свакако мање код Срба управо зато што су ови калили своје живце у директној борби за своје идеале. Политичкосоциолошка наука би то сажела у једној реченици, т. ј. да су факта и цифре врло слаба оружја у одбрани духовних вредности, док политичко образовање народа зависи искључиво од степена слободног директног приступа догађајима светског значаја. To je оно што je Хрватима недостајало током последњих десет векова, а што се демонстрира стално у њиховој политичкој недоследности. У томе треба назрети трагичност основа српско-хрватских односа, а не у фабулама. Колико се ту ишло у фабуле, кад се могла да скине маска, види се из једног написа хрватског политичког радника, Филипа Лукаса, који посвећујући једну серију мисли личности једног од нововеких неимара сарадње Срба и Хрвата, Анте Трумбића, 108

а поводом судбине Далмације («Спремност», божићни број 1943), каже: «Видовити Супило je дознао за тајну Лондонског уговора у у Петрограду од Сазанова, а када je упозорио рускога министра да у одступљеном диелу Далмације живе искључиво ХрватиСлавени, министар се зачудио, држећи, да су те земље насељене самим Талијанима. Још драстичнији je био одговор кнеза Јусупова, који му je изјавио: «Сва je несрећа у туме, што су тих ваших пет милијуна католици, јер да су православци, то би све другчије ишло». Ево, овако je било држање царистичке Русије спрам хрватскога народа. Други je противник хрватских тежња био србски министар Пашић, којему je, као великосрбину, био први и последњи циљ, стварање велике Србије приклопивши још и неке хрватске земље. Против те двие тенденције била je уперена Трумбићева борба, али тако, да je морао избјегавати сваки сукоб с њима, јер Италија и Србија су биле савезничке државе, пa je морао обилазећим путем тражити начина, како би ослабио те протухрватске тежње, и спасио најбитније интересе свога народа, а тако би према неразмјеру снага морао у нечему попустити...». Укратко, играо се игре политичких мобаша. Кад се отклони Дамоклов мач Италије изнад главе Хрвата онда савезништво са Србима није од потребе. Отуда се треба да схвати и оно тумачење кнеза Јусупова који je сасвим исправно уочио да један народ који није у стању да створи свој политички центар још мање ће успети да изгради свој духовни центар. To je судбина свију малих народа католичког култа. Са истог je гледишта полазио и Пашић јер je познавао историју Хрвата. Међутим, да министар Сазонов није знао ко живи у Далмацији показује незнање ствари код Филипа Лукаса јер су најфиније главе Хрвата и Срба од чувеног Словенског конгреса у Москви у мају 1867 биле ангажоване у објашњењу оних проблема Јужних Словена, који су Русима требали да дају и прве значајније информације о етнографским приликама на Балкану. Сигурно се тешко може да прими да су опсежни реферати званичних делегата на конгресу: Дра Људевита Гаја, Дра Михаила Полит-Десанчића, Дра Јанка Шафарика, Милана Милићевића, Владана Ђорђевића и др. били толико штури да руска наука предвођена у то време опште-познатим руским научником и професором Михаилом Петровићем Погодином би била обавештена тако лоше да би пола века касније руски министри били у недоумици да ли je Далмација хрватска или италијанска. Зар би угледни члан конгреса Др Јован Суботић кога je конгрес одредио као пандан Погодину у поздравним говорима, могао дати Русима податке у духу тврдње хрватског мистификатора Филипа Лукаса? — верујући да тим начином служи свом народу. 109

Сваки Хрват који би тврдио да Срби нису показали никакву политичку мудрост у Југославији рекао би истину. Међутим, та би мисао била комплетирана тек онда ако би се додало још и оно што ниједан Хрват неће јавно да призна, т. ј. да не постоји никаква политичка мудрост која би могла срећно да влада државом у заједници са Хрватима јер се мудрост мудрошћу одмерава, што Хрвату недостаје без обзира да ли je из табора оних који желе сарадњу са Србима; оних који су само за ортаклук с њима или оних који их негирају, мада ће се сви с реда наћи на истој линији уверења да се влада преко преког суда не може сматрати срећном методом. То су Хрвати са закашњењем увидели, али и Срби кад су законом о заштити државе требали да бране заједницу с Хрватима тачно у духу оне политике која се зачела 1102, 1527 и оних закрпа од 1918 и даље преко 1925, 1937, да би све то нашло своју круну у Јајцу 1943, а затим у Лондону 1944. Similia similibus curantur, каже стара латинска пословица или као жаба с пања у локвањ и обратно, чему je пре шездесет година дао своје иронично објашњење, већ легендарни мостарски градоначелник, Мујо Комадина, упоређујући хрватски национални покрет с оном препелицом која би хтела да се домогне врха минарета, па како je он то казао: «захукће се, забукће се, зашикће, закликће, па, трц, фрц, таман до машале, а она стрмоглав, па репом у прашину...» слично оним хрватским интелектуалцима који онако неславно завршише у Лепоглави с Младеном Лорковићем на челу. Међутим политичко шепртљанство Младена Лорковића и другова по проблемима Хрвата при крају рата било je далеко интересантније за Немце од оног шепртљанства Филипа Лукаса по проблемима лојалности и узајамности Срба и Хрвата, чија je жртва, према њему, требао да буде Анте Трумбић и његова политичка доследност, јер то Немце уствари није више ни интересовало кад им je постало јасно да ће њихови напори о подређивању света остати скупо плаћеним манијаштвом идеалиста у политици. Међутим кад се поставило питање одговорности, а немачки генерал у Загребу прозрео ствар онда je алијанса Павелић-Мачек-Степинац свалила грех на оне око Младена Лорковића, да би тако у крви били угашени животи око стопедесет активних хрвата, да би се спасавањем Павелића спасио и смисао хрватске борбе за Нови поредак, како то одлично сажимље у свом чланку, Хрват, Драгутин Шпорер, скидајући маску с лица својих саплеменика, кад каже: «Приликом смрти др. Анте Павелића имали смо прилике читати у нашој екстремистичкој штампи све најбоље и најљепше о «дичном» поглавнику НДХ. Уобичајено je да сваки гријешник жели себе оправдати, па тако и усташе. Они славе 10. травња и бране НДХ, те истовремено покушавају доказати да у оној «држави» није владао фашистички режим и да нико од ондашњих доглавника, министара и виших чновника није био занешен фашистичком идеологијом. 110

Зар већ у самом почетку организирања усташког покрета немамо добар примјер? Зашто усташки «демократе» нису емигрирали у Енглеску, Француску или САД? Како то да су отишли баш код Мусолинија: Анте Павелић, Дидо Кватерник, Миле Будак, Стјепо Перић, Владо Сингер и други? А исто тако и преко ноћи унапређени усташки пуковници: Мошков, Херенчић, Серваци, Бзик, Бабић, Сертић и Девчић. У Мађарску код Хортија су отишли: Младен Лорковић, Андрија Артуковић, Макс Лубурић, Францетић и још неки. Док je код Хитлера кренуо др. Бранко Јелић главни и одговорни «руководилац» садашњег «Хрватског Народног Одбора» у Минхену. Овај исти Јелић прешао je 1929 у Беч са пасошом Диде Кватерника, а касније je, вјеројатно, имао њемачки, јер je обилазио хрватске исељенике у САД и подучавао их о «демокрацији» Хитлеровог типа...» (Да ли су усташе били фашисти?, Хрватска зора, јуни 1960). Из оваквих схватања и премиса људи се напрежу да Милана Недића прикажу «фашистом» и «колаборатером», т. ј. у духу оне мисли професора Драгановића, да су Недић и Михаиловић били за Хрвате оно што су били Павелић и Кватерник за Србе, док, како каже сам Шпорер, Драгановић није имао ни појма о улози професора Мирослава Вароша, да би на тај начин био извинут и онај тим око Андрије Артуковића, Мате Фрковића, Феликса Неђилског и оних кољача који се напрежу да делима Милана Недића извињавају своја, ваљда зато што им je сметао да проведу по Србији оно што им je успело по Босни и Херцеговини, Кордуну и Славонији. Тачно je да je Др Младен Лорковић био пред последњи рат интерниран у логору Крушцици код Травника у Босни. Међутим, та je интернација била санаторијум у Краљевини Југославији за интернирце типа Младена Лорковића. Ово je у неколико махова потврдио и сам вођа Хрватске Сељачке Странке Др Влатко Мачек на сопственом примеру, кад je рекао да није нигде удобније проводио време и био искреније приман од народа — српског народа у конкретном случају — у чијим je крајевима у Источној Босни проводио интернацију, да би, како je сам казао појео безброј гибаница, које су му Срби доносили уважавајући га. Ово je исто казао један енглески «експерт» за балканска питања, кад се у свом делу осврнуо на случај интернације министра Дра Антуна Корошеца, кога je режим краља Александра 1931 интернирао на Хвар, како овај Енглез констатује: «...Др Корошец, вођа Словенаца, био je својевремено интерниран на Хвару где je провео две године. Но, у сваком случају, ово се место може узети као једно од најидиличнијих које je било могуће одредити за интернацију...» (Lockart Bruce R. H., Guns or Butter, Boston, 1938, s. 101). Ово ce исто може рећи за Младена Лорковића и логор у Крушцици. Још данас се налази у животу један део југословенских полициских и жандармериских органа српске народности, који живе у слободном свету и под чијом 111

je заштитом Младен Лорковић проводио безбрижан живот у логору, чекајући рушење Југославије 1941 г., одакле je пошао као министар иностраних дела Независне Државе Хрватске. Тадањи шеф шумске управе у Бусовачи, Инж. Стјепан Кутлеша, мој познаник са студија, имао је наређење од усташке организације у Југославији, да Младену Лорковићу доставља све што му je потребно, чак и стране новине и књиге поред обилне хране. Органи безбедности у Травнику и околини имали су упутства од државних власти Југославије да не сметају те и такве бенефиције Лорковићу. Кутлеша je за ову услугу одмах после проглашења НДХ 1941 награђен положајем директора Дирекције шума у Бањој Луци. Кад сам на једној конференцији непосредно пред избијање рата, одржаној у дирекцији шума у Мостару, предбацио Кутлеши његово пријатељство са Лорковићем, овај ми je одговорио, «...Ви Срби држите са Енглезима, а ми ћемо са Немцима, па ћемо видети ко ће боље проћи. Младен Лорковић ће брзих дана бити министар у Хрватској, а ja ћу бити његов помоћник... », скиљећи на једно око у знак добронамерне ироније. Кутлеша се заиста није преварио. Сада треба поставити питање: како су пролазиле српске жене и деца у колевкама, коje су Хрвати током рата 1941 до 1945 држали по њиховим логорима? На то питање, нажалост немамо одговора. Њега нема ко да даде. Но у сваком случају из ове перспективе треба проматрати случај Милана Недића кога комунистичке власти Републике Југославије нису смеле јавно да изводе пред суд. Ово може да потврди и случај познатог радикалског политичара и атентатора из Народне Скупштине, Пунише Рачића, кога су комунистичке власти такође по кратком поступку ликвидирале, али за шта немамо објашњења, т. ј. јавног доказа, да ли je он осуђен на смрт од комуниста да би Тито дао задовољштину Хрватима због атентата од 20 јуна 1928., или зато што je Пуниша Рачић био члан оног београдског одбора који се спремао да поздрави Русе приликом њиховог уласка у Београд, али чији je главни циљ био умољавање руске команде, да не допусти југословенским комунистима оно дивљање по Београду ког су већ практицирали по осталим деловима Југославије. Укључење Рачића у овај одбор била je жеља другог значајног члана одбора, познатог црногорског министра Андрије Радовића, каснијег београдског банкара, на чији je ултимативан захтев требао да узме учешћа Рачић поред осталих који су били кооптирани. Рачићевом смрћу требало je сачувати комунистичку дискрецију, а истовремено дати сатисфакцију Хрватима. Фаворизовањем г-ђе Мелите Лорковић требало je пропагирати «југословенску културу» у исламском свету, да би се и ту дала сатисфакција Хрватима. И то разумљиво. Међутим, треба сада посматрати како су комунисти давали сатисфакцију Србима, а по следећим примерима: 112

1) Ђорђе Радојловић, власник чувене београдске гвожђаре Браћа П. Радојловић и палате Та-Та А. Д. био je убијен да би му се лакше узела имовина. Комунисти нису хтели да признаду ово дело, већ су саопштили његовој родбини да je Радојловић «тајанствено нестао, а вероватно побегао у иностранство...» 2) Душан Шнебл, београдски трговац, власник велике фирме машина за писање, такође je убијен да би му се одузела имовина. Инкриминација je гласила: Агент Гестапоа. 3) Ђорђе Вучинић био je за време рата начелник IV Одељења београдске Специјалне полиције т. ј. Одељење за сузбијање усташке акције. Усташе које су касније пришли партизанима тражиле су његову смрт. Он је сачекао комунисте у Београду јер je рачунао да није никоме крив. 4) Милован Ђ. Поповић, некадањи претседник Антимарксистичког комитета у Београду био je за време рата директор Завода за васпитање омладине у Смедеревској Паланци. Смисао Завода био je спасавање српске омладине од одмазда окупатора и упознавање са проблемима данашњице. Омладинцима je било касније стављено на вољу да крену у живот путем кога сами себе одреде. Тако су ови после завршеног школовања пошли једним делом у Недићеву Националну Службу (55), другим делом у СДК (44), трећи су пошли у Српску Државну Стражу (34), а четврти у одреде генерала Михаиловића (26), док су неки били врбовани за комунисте (Пред. М. Кубуровић, Васпитни завод у Смедеревској Паланци, Записи из Добровољачке борбе II/81, Минхен 1955). После распуштања Завода 1944 Поповић се придружио Врховном штабу генерала Михаиловића као шеф Антимарксистичке пропаганде. Под којим je околностима Поповић завршио живот остало je тајном. Уствари постоји неколико верзија и то према првој Поповић je био заробљен од комуниста и био за њих интересантан због интерног комунистичког обрачуна, т. ј. става Антимарксистичког комитета у Београду према појединим српским комунистима у односу на радикалну линију маршала Тита. При овом je и лично мишљење Поповића о истакнутим комунистима Србије било од значаја. Према другој верзији њему се судило тајно у Београду са потпуним искључењем јавности и публикације случаја, јер комунисти нису смели да изведу Поповића јавно на суд, слично случају министра Аћимовића. Према трећој верзији сматра се да je Поповић знајући шта га чека ако га се комунисти домогну живог у сваком случају морао погинути или у борби или од своје руке да не би допао жив у руке комунистима. Но како год ствар била узета комунистима није конвенирало извођење Поповића јавно на суд. тако je преовладало мишљење да je Поповић страдао у борби са комунистима у току 1945 године јер се зна да се налазио жив у Дражином штабу у марту месецу 1945. 5) Илија Михаиловић, сенатор Краљевине Југославије, био je пријатељ и помагач Чеде Плећевића. Иако je Михаиловић 113

припадао ЈРЗ (Јереза), а Плећевић формално Демократској странци, а уствари Компартији Југославије, Михаиловић га je пре рата штитио од прогона полиције, а током рата многе комунисте сачувао од прогона, убијен je и он као пас тољагом јер су комунисти имали у виду одузимање његове имовине у Аранђеловцу, Банке у Београду (у Балканској улици) као и неколико кућа широм Београда и Србије. Његов штићеник Плећевић био je комуниста антититоиста. 6) Атанасије Станимитовић, војно-судски мајор, начелник Војно-судског одељења Српског добровољачког корпуса одбио je да се повуче из земље са Корпусом. Пошао je у манастир Раковицу где се закалуђерио. Кад су га комунисти пронашли у манастиру извукли су га напоље и убили. 7) Др. Велимир М. Димић био je познат као добар национални пропагандист и пријатељ Недићев. Током рата био je сарадник «Новог Времена» кога je основао Владислав Рибникар. Био je такође сарадник «Српског Народа». Кад с комунисти ушли у Београд јављено je да je Димић убијен без суда с планом да се његов случај што пре преда забораву. Међутим према верзији Димић je остао на животу јер je у духу цинцарске дволичности доказивао комунистима да им није био непријатељ. Из понашања према овим људима евидентно je да комунистима није било стало до истине. Иста je судбина снашла чувеног сликара у Београду Алфреда Фертага зато што je био немачког порекла: Милутина Томића познатог као Никца од Ровина; Глигорија Божовића публицисте из Црне Горе коме ее импутирао «црногорски сепаратизам», али уистини зато што je помагао четнике. Једну такву огавну смрт избегао и познати првак сарајевског позоришта глумац Јован Танић који je за сво време рата заступао антититовску стаљинистичку линију као уверени комуниста. Његова жена Нада Дражић, кћи познатог сарајевског адвоката Дражића била je такође комунистички оријентисана али по Титовој линији. Танић je током рата имао везу са Стаљиновим агентима у Београду и онима који су контролисали Тита. Титови људи су знали за активност Танићеву преко његове жене која га je шпијунирала. Тако je Танић био осуђен од Титоваца на смрт по кратком поступку. Знајући за ту осуду НКВД je 1944 ставио Танића под своју заштиту и упутио у Москву. Овај се после рата јавио својој жени из Москве и у писму je назива Титовом шпијунком, која je свог мужа издала. Уједно јој у писму каже да ће доћи дан освете над Титовим шпијункама. Све су ово били разлози зашто Недић није био изведен на јавни суд. Његово «самоубиство» прекратило je даљу процедуру и евентуалне неприлике појединим личностима, које су током рата играле на «три конопца» од којих je био један илузије о могућностима наметања у новом режиму. Борбу комуниста против личности и погледа Милана Недића или обратно не треба објашњавати идеолошким разлозима већ карактерним цртама носи114

лаца идеологије при чему су погледи Милана Недића откривали стабилност карактера. Овде ћу се послужити са неколико примера које сам лично пратио и који мене прате својим значајем. Први пример сам пратио за време Првог светског рата у Подгорици. Тај пример je касније и после рата коментарисан и састоји се у следећем. Аустријска управа после поседања Црне Горе 1916 године, затражила je од Обласне управе у Подгорици, да јој се препоручи или стави на расположење једно лице, које би имало појма о немачком језику, а истовремено познавало локалне прилике, да би помагало код обављања послова у вези са локалном администрацијом. Такво се лице, међутим, није могло да нађе у Подгорици пошто нико од тадањих Црногораца није желео да пружи доказ да има појма о немачком језику. Ваљда под пресијом власти, напослетку, нашло се једно такво лице у личности неког поцрногорченог Албанеза, иначе трговачког агента по занимању. Мада je то уствари био «хлеб без мотике» таква служба по схватању тадањих Црногораца била je равна националном издајству. Но тадања Црна Гора није имала комуниста па су се националисти могли да понашају сходно својим погледима. Тај тумач из доба опупације сматран je презреном креатуром после 1918 у Подгорици, мада га нико није узнемиравао. Овај рат je, међутим, створио сасвим нову ситуацију коју je уствари изазвала појава комуниста, њиховог погледа на националне проблеме, а изнад свега примена комунистичких метода. То ће да објасни следећи пример. Кад су Италијани 1941 г. посели Црну Гору, у њој се збио тај чудан случај, да окупатору није успело да пронађе ни толики број људи од угледа у народу, да би могао да образује владу као колегијум за управу над окупираном Црном Гором. To je био изузетак у свету током Другог светског рата. Међутим, кад су Италијани затражили тумаче за италијански језик, где углед у народу није играо никакву улогу, легенда каже, да се за свако отворено место пријавио педесетоструки број таквих «тумача». Ту су се сад почели да такмиче и националисти и комунисти. Први да би бранили народ од насиља окупатора и денунција комуниста, а други да би са тих места откидали главе националистима. Према необјављеним записима ранијег инспектора пошта Радивоја Н. Брајовића, који je за време рата и револуције у својству претседника Националног комитета за срез Подгорички, а затим претседника Војног преког суда у данилоградској Војночетничкој бригади, био по службеној дужности упознат са стварима, један од дубоко камуфлираних «тумача» за италијански језик био je каснији југословенски дипломата и конзул Републике Југославије у Чикагу (C. А. Д.) Блажо Брајовић. Био je толико мудар и унапред знао, да ће својој и комунистичкој ствари боље да послужи ако се не буде истицао у таквој улози. Он je, међутим, у ту сврху као своје оруђе користио јавног тумача за италијански језик бившег југословенског 115

официра Ђурђевића (имена се не сећам) преко кога je Блажо Брајовић обављао своју дужност. Ово намештање «тумача» код окупатора било je једно од врло убојних оруђа у рукама комуниста за борбу против националног елемента специјално код перлустрације и последица те цензуре. Сведоци кажу да je словеначки комуниста Др Јожа Вилфан на пословима перлустрација, а на стази од Св. Вида у Словенији до Ниша у Србији под заштитом немачког окупатора заслужио своју каријеру у комунистичкој Југославији шпијунирајући за рачун окупатора оне националисте Драже Михаиловића који су били сметња комунистичком елану. Међу такве истакнуте «тумаче» код послова перлустрација спадао je Инжењер Андра Станић из Подгорице, коме je било чак успело да се уврсти у ред тумача на државној пошти у Подгорици као војног цензора. Тиме je он имао увид у ток збивања у 1941 г., било преко поште националиста, било у намере комуниста и Италијана. Он je избегао смрт од стране четника тиме што су га Италијани послали у интернацију када су открили смисао његовог службовања на пошти код цензора. Станићеви другови и сарадници из тог посла, Стеван Бајковић тумач код италијанских карабињера у Подгорици, Драгутин Тијанић, Јован Вујановић и други били су лошије среће. Ови су били поубијани од стране четника крајем 1944 године као издајници интереса српског народа. Неодлучност четничког војног вођства спасила je главу самом Блажу Брајовићу. Под истим околностима избегао je смртну пресуду и данашњи генерал Југословенске армије Ђоко Мирашевић због издаје четничке ствари и проневере новца четничке организације. Искуство каже да je Јосип Броз Тито од свог доласка у Београд на почетку месеца маја 1941 уживао заштиту Хитлеровог аташеа за штампу Дра Хрибовшека-Берге, која je дошла кроз пријатељство између Хрибовшека и ранијег директора «Политике» Владислава Рибникара, у чијој je вили Тито нашао своје склониште као инжењер Петровић, под чијим je именом добио пасош Анте Павелића у Загребу, а 11 маја 1941 долетео из Загреба у Београд. У моментима несигурности Владислав Рибникар je уживао заштиту некадањег пуковника и каснијег Недићевог министра Танасије Динића, који je живео у уверењу да je Владислав Рибникар националиста, т. ј. «један од напредних». Међутим кад се ствар почела да разглашава, и да je сумња о пријатељству Рибникара и Тита транформисана стварност, онда je платио главом откривање те сумње српски свештеник из Ивањице Драгољуб Милутиновић, који je имао ту несрећу да руча скупа са Титом у Рибникаревој кући у Ботићевој улици бр. 5. у Београду као гост Владислава Рибникара. Танасије Динић je нешто касније платио главом све своје услуге које je чинио, пре као и током рата, својим пријатељима у Београду, верујући да се тиме одужује интересима српског народа, идентификујући у судбини јед116

ног Васиља Коларова, Тодорова и др. са једним Владиславом Рибникаром или новинаром Гаврилом Поповићем и др. који су у моментима апеловали на његову помоћ. Ово све није умакло пажњи једног од најмистериознијих комунистичких активиста Европе, Ота Каца, иначе у публицистици и политичкој активности познатог под именом Андре Симон, који je неколико године после смрти Танасија Динића «омастио конопац» у познатом процесу у Прагу против Сланског и другова, за кога je Динић био још отпре рата познати симпатизер Стаљинове линије (Andre Simone. Men of Europe, New York 1941; Guenther Nollau, Die Internationale, Lengerich, Westfalen, 1959). Док ови моменти откривају принципе комунистичке борбе против националног елемента на једној страни, на другој су комунисти оглашавали «непријатељским слугама» најчистије националисте широм Југославије. Чак црногорски комунисти направили су читаве колективне гробнице да би их огласили «пасјим гробљем», т. ј. гробљем издајника народних интереса. Међу те и такве жртве комунистичког терора спадали су и врло угледни Срби из Црне Горе, који су у знак протеста против окупатора дали оставке на своје државне судске и наставничке службе да би избегли давање изјава лојалности шефу италијанске државе као окупаторске државе. Оваква комунистичка акција изазвала je реакцију националног елемента, где се мобилисао против њих чак и онај део југословенске јавности који није спадао у бескомпромисне идеолошке антикомунистичке борце. Та акција комуниста je изазвала реакцију код свих оних познавалаца позадине и циља намештања оваквих «тумача» код италијанске команде. Супротстављање оваквим мерама комуниста диктирала je нужност супротстављања једном новом злу са којим уствари je знао да рачуна врло мален број људи чак и после избијања рата на истоку. Међутим борба против ове методе била je скоро немогућа. Овде ћу навести један случај из мог личног искуства. Код Мостарске полициске жупаниске управе служио je за време рата у својству полициског агента неки Панцун (имена му се не сећам), познат као врло опасан човек са три лица. Као Хрват оглушио се о позив усташких власти, да као њихов службеник врати 1941 године сва одликовања која je раније добивао од краљевских југословенских власти. Он je тиме као полициски орган обмањивао наивни национални свет. За време рата вршио je своју џелатску дужност у духу усташких начела. Мене je лично лишио слободе 23 августа 1943 и скоро босонога спровео из Мостара у правцу Сарајева са циљем упућивања у неки од хрватских концентрационих логора. У Сарајеву исте вечери под врло драматичним околностима отели су ме Немци од Панцуна јер су сматрали да ћу бити за њих од интереса изјавама о мом раду. Херцеговачки комунисти су покушавали или извршили атентате на скоро све значајније противнике у Мостару. Панцун je остао 117

ван њихове пажње. Тек крајем 1944 године успело je хрватској власти да открије Панцунове везе са комунистима. Каква га je судбина снашла није ми познато. Знам толико да je ујесен 1944 нестао из Мостара. У свим овим моментима требамо да тражимо основе свесног пожртвовања Милана Недића. Свакако да су један Масаловић, Ђорђевић, Вујковић, Пећанац или какви «Јастреби», «Јаворски», «Ртањски», «Гучањски», «Мучањски», «Таковски»; којекакви Сотировићи или «генерали» Мајсторовићи били на управи Србије у времену од 1941 до 1944, комунистичка управа данашње Југославије имала би пред собом далеко слабију позицију од ове што je има још и данас. То треба благодарити политици Милана Недића и његовом патриотском осећању. Трећи случај који се збивао пред мојим очима током рата био je интересантнији и карактеристичнији. Лична породица Дра Драгана Хадровића, Великог жупана у Бањој Луци, знала je, под којим je околностима «ликвидиран» овај Павелићев високи функционер. Случај je хтео да се један од његових синоваца нађе у Мостару крајем 1943 године, као тумач код једне немачке значајне јединице, стациониране у Мостару. Тај млади Хрват мрзео je из душе Хрвате-усташе. To je открио на једном месту у приватном разговору. Тај моменат je био до крајњих граница коришћен од стране националног четничког елемента у борби против усташа и њихове управе у Херцеговини. Др Драган Хадровић био je први и једини орган хрватске државне владе за време рата, а и једини случај у новијој историји, коме су српски четници из Јошавке у знак поштовања, упутили из шуме венац, да се стави на његов мртвачки сандук, приликом спровода и сахране, јер су знали ради чега je платио главом свој покушај сарадње са четницима Босанске Крајине. Са ове неколике опизоде изражава се жеља за објашњењем случајева свију оних свесних жртава у служби српског народа, које су својим понижешем требале, попут Исуса, да спасавају од тежега зла оне, који се нису могли да бране. С ове стране треба разматрати случај Милана Недића, који je утолико интересантнији, уколико je сам Недић био свестан своје жртве, примањем на себе једне незахвалне улоге, постављајући се између грубог, тврдоглавог и озлојеђеног окупатора на једној, и незахвалног, неувиђавног, брзоплетог и демонски обмањиваног народа на другој страни. Милан Недић, мада један од најугледнијих чланова официрског сталежа Југославије није ни најмање умањио свој морални углед стављањем себе на чело државне владе под окупацијом, већ, напротив, доказао своју величину у пожртвованости, залагањем свог високог угледа, кога ни окупатор није могао да пренебрегне, у служби српског народа. Мени je лично причао један од врло значајних фактора у Равногорској организацији, да су се Милану Недићу котрљале сузе низ лице, када je разговара118

јући са овим равногорцем, износио своје утиске из сусрета са појединим српским избеглицама из западних крајева Југославије, који су за време рата стењали под кнутом Хрвата-усташа. Овако се могао да понаша само онај патриота који се предаје интересу свог народа. Анте Павелић je гледао током рата у Недићу камен спотицања своје политике против Срба кроз Недићево залагање за Србе из и у Независној Држави Хрватској. Поред искустава делинквентског карактера, ту се можемо да сусретнемо са интересантнијим моментима политичке природе, којима угледни Аустријанац Херман Нојбахер даје јавну санкцију у својим записима (Sonder-Auftrag Suedost 1940-45, Goettingen 1956). Кад je Нојбахеров предлог крајем 1943 г., о организовању једне шире српске федеративне јединице под Недићем постао јавном тајном, онда je у круговима Павелићеве владе настала права констернација, јер се сматрало да ће после италијанске капитулације Немци морати да мењају своју балканску политичку тактику у интересу Србије. Мада je тај Нојбахеров предлог био само израз разумевања балканских прилика, он je остао мртвим словом на папиру из два разлога: мржње Хитлерове према Србима и сумње у Недићеву лојалност на једној страни и јавно признање да Немачка није више у стању да утиче на организовање политичког живота Европе на другој. Међутим, Павелићева реакција на тај предлог била je реалнија. Он je као одговор, свакако прикривен новом политиком «после извршења целокупности хрватских земаља», издао свој декрет о помиловању свију оних хрватских комунистичких партизана, који су се од 1941 до октобра 1943 борили под комунистичком заставом на јадранском приморском појасу Независне Државе Хрватске. На другој страни долази до све тешњег контакта између Мачековог центра Странке и Врховног штаба Јосипа Броза Тита, кога сходно инструкцијама помажу претставници немачке дипломатске и војне службе у Загребу. Ово се у даљем процесу развија у планове Мачекових претставника о признању врховног штаба HOB и ПОЈ као тумача народних интереса на једној страни и закључивања разних уговора са немачким посадним јединицама Јадранског појаса о ненападању између комунистичких јединица и немачке војске на другој страни. Ове мере нису биле диктиране непосрадно заштитом интереса хрватске државе, већ и као реакција на просрпски став Хермана Нојбахера у коме су Хрвати са Павелићем назрели свог заклетог душманина исто као што су једног таквог «великосрбина» гледали у самом Недићу. 14. Недић je кроз своју улогу човека дневне политике за време рата био у немогућности да заобиђе многе тактичке грешке. Ово из више разлога. Недић je ушао у дневну политику после 119

45 година службе у војсци, почевши од ђака-питомца, до начелника Генералштаба, министра војске или команданта армије. У Недићу je био сконцентрисан тип националисте Србина; тип идеалисте романтичара и напослетку тип патријархалца сличног Милошу Обреновићу. Недић није био у стању да мисли самостално политички, нити je био у стању да се сналази у сплету мучних политичких проблема током рата. Недић je био патриота који je наступао великодушно према свима и свакоме ко je тражио његову помоћ. Овде се декларисао карактер његових сарадника. Борба за спасавање недужних и најнужније опхођење према окупатору, уз читав сплет супротности које су га окружавале, где се требало наступати и са «маслиновом гранчицом» да би се смириле страсти амбициозних, био je тежак посао за Недића услед недостајања еластичности политичког човека. Недић je био тип ритера. Он се исто као и Дража надао у Америку. Веровао je у углед и заштиту од стране Америке и могућност пружања помоћи у том смислу од стране Константина Фотића. Ту је био идеалиста. Следствено, он се не сме да разматра са чисто политичког, већ и са патриотског гледишта. То се не сме правити зависним од факта што je он бранио интересе свог народа «са асфалта», а не из шуме. Отуда je сасвим спорна претпоставка, да би се герилски рат у Југославији развијао повољније по српске интересе да се он ставио на чело устанка. Ми би о томе могли само да говоримо да je Дража Михаиловић најавио герилски рат али по унапред израђеном плану, јер би тек у том случају могли да вршимо компарацију између успеха једног реномираног генерала и успеха једног врло «слабо познатог или непознатог пуковника», како то кажу критичари Милана Недића. Овде као по плану људи неће да се удубе у суштину ствари. Недић je бранио практичан и директан интерес народа, док je «шума» требала да брани илузије о будућности, као вредност моралног карактера на којима има тек накнадно да почива практични интерес и то само под претпоставком победе оних «из шуме». Недић je био војник, који, кад je битку изгубио, пристао на прихватање оних сретстава која су била доступна да би се послужило интересу разоружаних и поробљених. Латио се оних сретстава која су требала да послуже спасавању онога што се може и мора да спасе. «Шума» je бранила оне који су се у њој склоншта или се из ње бранили, док je Недић бранио оне који нису били у стању да се сами бране. Та сретства ни у ком случају не могу бити оквалификована као егоистична, непатриотска или ненародна, а најмање издајничка. Зар би Милан Недић урадио боље да се добровољно или у споразуму са окупатором упутио у логор и ту чекао превагу или милост? Зар се после свих искустава «са шумом» сме да критикује Недић што се он није нашао у њој, да из ње брани српски национални интерес? Није неуспех «у шуми» срушио Дражу Михаиловића нити je успех у њој довео на власт Тита и кому120

нисте, већ je то одлучено у кабинетима великих режисера исто онако као што je Недић «из кабинета» бранио ствар своје нације. Није Милан Недић издао српску ствар тиме што ју je бранио из кабинета, већ су њу издали они којима je то за моменат ишло у рачун, да би сходно том рачуну оглашавали једне патриотима, а друге издајницима. Онај ко се поставља у одбрану српске ствари у принципу тај исто тако принципијелно има да се постави браниоцем Милану Недићу и као војнику и као политичару уједно. Ако се улога политичког човека, по природи ствари, креће линијом од политичког интереса до политичког принципа, онда се на тој стази има да прође и она тачка, у којој врло јасно долази до изражаја она најинтимнија црта човечијег карактера, коју сама стварност бескомпромисно, без милости и обзира открива. У случају Милана Недића ова je карактерна црта дошла до изражаја са сломом Југославије и са примањем једне улоге, која се у основи материјално састојала у служби Србима и Србији за време рата без обзира на унутрашње мотиве. To je уствари оно необориво у његовој активности што се као основна црта у његовом карактеру има да прими, тим пре што je он знао каквим се непријатностима има да излаже, поред своје интимне жеље, на чијој страни би требала да буде и победа. Залажући се за свој народ у данима његовог бити ил’ не бити, израз je бескомпромисног патриотизма. Међутим, знајући да тај народ није био у стању да било чиме награди напоре једног таквог првака; да овај неће бити исправно схваћен у својим напорима код тог истог народа и да ће му захвалност изразити малобројни, онда се он и његов случај има да уврсти у оне свесне жртве народа, које су схватиле стварност свог народа и као такве се понашале на делу. Случај Милана Недића спада у оне ретке примере у историји, где патриотски позив народног првака и служба народу налажу разматрање тог случаја са исто толико моралног обзира према њему и поштовању чињеница, прилазећи стварима са етичког гледишта једног таквог патриоте. Милан Недић je без притворности као рођени патриота и без дволичности политичара вршио своју грађанску дужност у окупираној Србији исто онако као што ју je вршио као војник раније, да та Србија, а касније Југославија, не би постале пленом завојевача. Апстрахујући илузије о својој политичкој улози после рата, Недић je схватајући народни интерес у данима искушења, себе заложио за њ’, сматрајући га највишим позивом и врховним судијом службеницима народу. У тој непосредности између њега и српског народа током рата и окупације лежи и сва трагика човека који je идеалистички схватио своју дужност у данима кад се на њ’ као најпозванијег апеловало да се тог тешког позива прими. Милан Недић није имао свог партаско-политичког програма ни државно-националних идеологија. Његов национални про121

грам састојао се у часној борби и тактичком ставу у циљу спасавања једног народа који je као култура био осуђен на смрт. Недићев политички програм било je оно што се изразило четничком борбом и равногорском идеологијом. Равногорство je било онај идеолошки скелет у ком су биле уграђене интимне мисли Милана Недића. Пођемо ли даље у разматрању његовог случаја, постављамо се пред питање: да ли би се равногорство у Србији могло дићи на ранг оне организоване, револуционарне силе и духовног водића, ако би се отклонила она материјална и морална подршка, коју су равногорци нашли у Милану Недићу лично и свим војним и политичким организацијама Недићеве Србије? Даље би морали да констатујемо, изражено војничким речником, да je Недићева Србија објективно, а по схватању Милана Недића субјективно, требала да се изгради у стратегиску основицу војсци Народног равногорског покрета при чему су поједине српске области Југославије, окупиране од стране непријатељских народа Албанеза, Бугара, Мађара, Хрвата, Италијана и Немаца требале да буду стратегиски циљеви ове војске у разним видовима. Ово су српски непријатељи, специјално усташе са Павелићем на челу као и Немци и комунисти уствари и очекивали и према томе се сходно понашали. Дакле из овог факта треба извести онај закључак, ког Недић сходно својој активности није смео јавно да наглашава, али који je био лако уочив свим оним српским патриотима, који су благодарећи условима које je нудила Недићева управа могли да долазе до изражаја. To je оно што немим речником оправдава улогу Милана Недића у односу на српски национални проблем и случај самог Драже Михаиловића, а истовремено указује на онај трагичан факат, према коме je оно основно што je генерал Недић кроз своју улогу стварао т. ј. омогућавао, сам Дража Михаиловић пренебрагнуо. To je управо оно што je у случају Драже Михаиловића требало да буде, ако не основ његове тоталне победе, у најмању руку услов не онако трагичног завршетка. To je управо оно што све преживеле српске борце у слободном свету опсењава код оцене улоге појединаца током рата. Ту уствари четници Драже Михаиловића сносе највећи део моралне одговорности услед неразумевања своје улоге, т. ј. улоге барјактара у политици једног народа. Није четничко да се они упињу у доказивању колико су били «чистунци» током рата, јер су они били иницијатори борбе, па следствено и судије у сопственој судбини, већ je четничко да доказују колико они други нису били «издајници», што им импутирају српски непријатељи. Свака друга солуција иде на штету четника јер они сами тим отсецају грану на којој седе. Величину духа прегаоца коју четници, т. ј. равногорци, желе да нагласе на сваком кораку сами потамњују својим антипсихолошким ставом у односу на проблеме који их изазивају на иступ као судије и тумаче. То објективног посматрача наводи на мисао, према којој je Милан Недић далеко 122

исправније схватио суштину и смисао дужности равногорског покрета него што су их разумели сами идеолози овог. С друге стране осмотрено, Милан Недић je исправније схватио случај Драже Михаиловића, него што га je сам Дража Михаиловић схватио. То се може да изведе из оних неколико момената о којима се нерадо јавно говори, а што je делимично још раније напоменуто у току ових излагања. Борбу против окупатора je требало схватити моментом секундарног значаја, чија ће се судбина решити на великим фронтовима, док je борбу против комуниста требало примити као моменат животног интереса. Ту je Недић индиректно био искрен и тактичан. У својој «Наредби бр. 1.» од 5 септембра 1941, а под тачком 6. Недић каже: «Све народне снаге како државних органа, жандармерије и полиције, тако и добронамерних националних људи, имају у овом моменту да послуже само једном циљу, да српском народу уштеде нова крвопролића и жртве уклањајући бескомпромисно све оне елементе који би желели да га увуку у дефинитивну пропаст...» («Ново Време» бр. 107 од 6 септембра 1941). Из овога се не може назрети да je Недића љубав према Немцима или мржња према герилцима повела у борби против герилаца. Чак он не би устао ни против комуниста, да њихова борба није стварала ситуацију у којој се немилосрдно уништавао српски народ. То он објашњава у свом говору одржаном 12 октобра 1941 у предвечерју страшних немачких акција и казнених експедиција, кад каже: «Зар нисте могли са милион бајонета, са хиљадама топова да сачувате земљу, а сад мислите са неколико пушака да отерате окупатора, који je победио све војске Европе? Зар верујете да ће шака безумних пљачкаша и паликућа, и голорука раја коју они терају са собом, ма шта моћи да учини против многобројних дивизија које долазе са авионима, борним колима, топовима, бацачима пламена и бацачима мина? Да ли те je безумље потпуно залудило и ослепило, несрећни српски роде? (Станислав Краков, Генерал Милан Недић, Минхен 1963, с. 207). Сматрајући да се у неразумним поступцима герилаца, који нису могли да схвате да je бесмислица или злочин према сопственом народу, кад се свесно ствара ситуација за уништавање живота једног народа у скали 1:100 у односу на убијеног окупаторског војника, а озлојеђен на пропаганду која долази са стране, Недић у свом говору одржаном преко радија на дан 25 марта 1942, а поводом годишњице пуча, каже: «Гробари Југославије, Симовић и компанија, побегли су срамно, остављајући вас, јадне Србе, да плаћате њихове издајничке подвиге, ви, већином ни криви ни дужни. Ви сносите најтрагичније последице, а они, они благују по Лондону и по Америци. И још им ни то није доста. И још би ти Јуде хтели да тече српска крв, јер им сигурно треба још пара, а то je једино што, 123

сем своје савести, могу да продају. Као шакали урличу и хушкају вас: Срби, на оружје; Срби у шуму; Срби, у борбу, док вас не истребе сасвим». («Ново Време», од 26 марта 1942 године). Ово све нема никакве везе са заштитом немачког интереса, већ српског. Међутим, да се ова борба развијала ван домена Недићеве Србије, Недић би, свакако имао мање интереса да позива народ на мир него у конкретном случају. Он би, штавише, имао интереса да помаже герилце, поготову оне који би се супротстављали комунистима. To je управо оно место које Дража у суштини није схватио док je имао времена за размишљање. То je уствари лишило свога смисла ону такозвану «историску оријентацију» Драже Михаиловића, који je сматрао да ће обзири западњака према њему бити у складу са његовом вером у њих. Значило je, конкретно, да je тактичка игра Милана Недића имала далеко дубљи значај и смисао од принципијелности Драже Михаиловића. Из те тактичке игре Милана Недића требало je да настане оно што je осмишљавало борбу против српских националних непријатеља отклањањем разорних елемената са територије Србије, т. ј. препуштајући je организованим одредима Државне и Граничне страже Милана Недића, који у суштини нису били ништа друго већ резервна армија Драже Михаиловића за погодан моменат. Ово je све захтевало и омогућавало преношење равногорске војничке активности на борбу против комуниста у западним крајевима Југославије. Михаиловић je ту уствари поступио обратно. Његов јавни иступ против Недића уместо тактичке игре претворио се у његов политички принцип, који није био ништа друго већ пливање матицом оних мисли које су гајили чланови 27-мартовске владе; њихови трабанти у емиграцији и у земљи; западни савезници и њихови мисионари, који су остајали сасвим индиферентним према српском националном интересу, чиме се уствари и идеја дражине «историске оријентације» практично обесмислила. То нас je довело у ову ситуацију, а Дражу Михаиловића до већ познатог краја. Даље у прилог високе патриотске свести Милана Недића нека нам послужи и ова чињеница, нажалост нерадо наглашавана после рата и у земљи и у туђини. Најелитнији команданти Југословенске војске у Отаџбини, т. ј. прваци војске Народног равногорског покрета не би могли да се уздигну изнад ранга шумских хајдука, да их није Милан Недић ставио под своју заштиту као равногорске борце и легализовао их на подручју Србије. Међу ове спадају: Иван Павловић, командант Београда; пуковник Љуба Јовановић, командант корпуса; Никола Калабић, каснији командант Горске Краљеве гарде, поручник Нешко Недић у разним функцијама; потпуковник Драгутин Кесеровић, командант корпуса: Бора Манић, ком. Пожешке бригаде, затим групе корпуса у истакнутој Нишкој области; мајор Љубиша Манојловић, претходник Иве Павловића у командовању Београдом; мајор А124

лександар Михаиловић, командант групе Београдских корпуса; капетан Предраг Раковић«, командант; капетан Милош Глишић, командант Пожешког четничког одреда; капетан Вучко Игњатовић, мајор Момчило Кораћ; капетан Никола Младеновић, командант Црногорског четничког одреда; капетан Радован Стојановић и др. Даље овде треба нагласити да су поједини команданти били на почетку акције легализовани као припадници групе Косте Пећанца (случај са Николом Калабићем) или као чланови Српског Добровољачког Корпуса (случај са атентатором и убицом пуковника Масаловића капетаном Мирославом Николићем, који je касније постао начелником штаба Другог београдског корпуса) или наслоном на Недића и његову владу омогућавали акцију ширих размера као што je био случај са Павлом Ђуришићем, који je кроз наслон на Недића одигравао значајну политичку улогу у питању предаје Немаца генералу Михаиловићу ујесен 1944 г. Међутим не треба тражити тежиште у овом односу Недић — равногорци, већ је тежиште у односу Немци — српски народ који je имао да сноси консеквенце иступа његових првака против Немаца у Србији. Постављањем Недића између Немаца и српског народа, аутоматски се Недић поставио између Немаца и следбеника Драже Михаиловића. Овим су Немци били делимично неутралисани у Србији и то управо у ономе што би посве депласирало сваку даљу акцију равногораца: објављивањем тоталног рата овима, применом мера пацификације, које су се могле најједноставније да проведу приступањем искуствима познатим са Краљевом, Горњим Милановцем, Крагујевцем и др. Чиме би се у том случају оправдавала даља акција против Немаца да су Немци имали одрешене руке у Србији кроз објављивање тоталног рата герили Драже Михаиловића? Чему би водила скала 1:100 односно 1:50? Може ли се у том читавом склопу негирати патриотска пожртвованост Недића и Недићеваца? Извођење «колаборатерства» из оваквог односа може послужити само извртању чињеница, а не њиховом сређивању и анализи. 15. Не може се из анализираних случајева извести закључак о колаборатерству Милана Недића какогод ствари биле осматране. Међутим постоји изражена тенденца, сасвим јасна познаваоцу прилика, да се оптужбама због «колаборације» треба на једној страни да прикрива незнање и неспособност анализе чињеница; на другој злочини или болесне амбиције, а на трећој проституишу карактери јевтиних душа, бриге за синекуре и сл. Поред тога не може се извести закључак да je Милан Недић својим ставом направио грешку у односу на Србе и Равногорце као ни на Дражу Михаиловића. Међутим оно што je најтрагичније у читавој ствари прећуткује се по плану, т. ј. прелази се преко 125

жалосне чињенице, да никада у cpпcкој историји, а у судбоноснијим данима једног народа нису толико изразите осредњости повеле тај народ на судбоносан пут, а да ниједном нијансом не могу да наслуте куда га воде. Овде се уствари не може да уочи никаква разлика између оних који су га увели у рат и водили из туђине или оних који су га повели у борбу у земљи. Све ове околности немају ничега заједничког са комплексом Милана Недића. У суштини Недић je био у својственој форми исто оно што су били Дража Михаиловић и његови борци и остали српски родољуби. Осим тога, Милан Недић, мада војник по позиву исправније je схватио политичке односе у Југославији, него они који су их посматрали из емиграције туђим очима. Милан Недић je ствари посматрао својим очима и осећао их непосредно. То посматрање прилика у Југославији из емиграције уродило je оним отровним плодом, према коме je Недићевом активношћу била угрожена југословенска демократија, коју je присуство Драже Михаиловића у Србији током рата требало да чува од Милана Недића и његових сарадника. Међутим како су радили у том уверењу види се данас из нашег положаја у земљи и туђини. Дражи Михаиловићу и његовој равногорској армији једина ефектна и пријатељска помоћ долазила je током рата од стране Милана Недића и његових органа. Из јавне функције Милана Недића могу само српски непријатељи да извлаче оно што њима конвенира, а што истовремено погађа и самог Дражу Михаиловића. Из ове перспективе треба разматрати судбину Драже Михаиловића и Милана Недића у односу на западне савезнике и комунисте, колико и наци-фашисте истовремоно. Борба једног за физички опстанак српског народа, а другога за морално право на опстанак и после рата одредила им je идентичну судбину. Ову судбину je по инстинкту јуче осећао Милан Недић и зато je одређеније реагирао на њену режију од стране савезника и комуниста. Тако ће једино његовим браниоцем остати оно што ми његови савременици нећемо моћи да пратимо својим очима, т. ј. претрес на његовом суђењу у судницама српске историје, која ће му неоспорно дати заслужено место, — место међу њеним неимарима и мученицима уједно. To je императиван захтев историске етике. Не би било исправно тврђење, да Милан Недић није имао увид у важније моменте збивања широм Београда и Србије током рата, без обзира на планове његових пријатеља или непријатеља. Међутим остаће тајном, али и врло интересантним питањем, какав би став Милан Недић заузео према југословенским комунистима, да није у њима видео сретство међународне спреге за рушење српства и Србије, а изнад свега повод немачким експедицијама које су уништавале недужни српски народ. Ако се, међутим, зна да су се у Београду током рата крили истакнути левичари, филокомунисти Југославије као и дисиденти разних 126

група, који су in ultima linea служили комунистичкој ствари идеолошки, али као такви опонирали радикалној линији Јосипа Броза Тита и званичном ставу Компартије Југославије остајали по страни, као н. пр. професор Љуба Радовановић, први члан Компартије Југославије, касније вођа Горкићеве групе Компартије адвокат Триша Кацлеровић познат још из 1908 и 1909 г. по својим аполитичким говорима у београдској Скупштини на адресу краља Николе, члан «Цимервалдске групе» и лични пријатељ Владимира Лењина и Симе Марковића; песник надреалиста Љубиша Јоцић лични пријатељ и протектор Милована Ђиласа, који je касније уживао азил у душевној болници у Београду после једног успелог геста који спада у фантазију, али чија фотографија открива истину. Љубиша Јоцић да би остао жив симулирао je лудило на тај начин што je направио из картона краљевску круну краља Милана и под њом се фотографисао, што je било довољно за власт да га пошаље као душевно оболелог у душевну болницу, да би као такав дочекао «ослобођење»; Др Љуба Живковић, чанији члан Покрајинског комитета КПЈ у Сарајеву, Титов непријатељ и сарадник Горкићев до 1937, који се придружио овој групи после пуштања на слободу из логора на Бањици благодарећи Дру Благоју Нешковићу и осталим Горкићевцима; затим Александар Вучо; Марко Ристић, књижевник и унук познатог државника Србије Јована Ристића, који je током рата стајао под заштитом Гестапоа, а после рата у циљу рехабилитације отпевао јевтину оду Титу, да би као награду добио место амбасадора у Паризу, поред осталих, Недићева влада није ништа предузимала против ових личности, јер je знала да се овде ради о Титовој, Ранковићевој и Ђиласовој опозицији, т. ј. о оној политичкој линији у крилу КПЈ, која je безобзирно уништавала своју опозицију, што je у кругу својих пријатеља репродуковао мостарски комуниста Душан Ћапин речима: «Ако изгину сви Срби довешћемо Кинезе на Балкан!» Свакако да се Милан Недић није могао да сложи са овако «напредним» гледањем на националне проблеме. Међутим исто тако не може му се ставити на терет ни политичка старомодност ни искључивост. Колико је то било на месту посебно je питање. Но у сваком случају толерантност Милана Недића није била модификована изгледима на исход рата, већ je дошла до изражаја управо оних дана кад je он требао да се појави пред српску публику и јавност света као политички човек. To je дошло до изражаја код појаве «Апела» Милана Недића т. ј. извесне форме рестрингираног плебисцита као израза лојалности српске елите Београда. Мада се уз овај апел вежу извесне мисли које донекле могу да доведу до закључка да Милан Недић није временски ограничавао своју политичку функцију ратом и присуством окупатора, већ je гледао на своју политичку улогу и после рата, прибављање популарности путем прикупљања потписа поред тактичког смисла могло je да значи истовремено 127

и благу демонстрацију снаге која je требала да се ојача морално јавним одобравањем његовог корака. Међутим у том читавом комплексу постоје моменти који нису остали незапажени код оног дела српске интелигенције и политичких људи који су били за бескомпромисну борбу против левичарског елемента у Београду и Србији. «Апел» Милана Недића схваћен je код једног дела јавности Београда као легализација левичарског елемента коме je потпис на «Апелу» постао нека врста моралне заштите, а тиме и правне. Један посматрач тадањих прилика у Београду рекао ми je о томе дословно следеће: «Акцијом око «Апела» Милан Недић се сукобио са Љотићем; иако су га у томе подржавали извесни трезвенији љотићевци, као Милосав Васиљевић, др. Станоје Цонић и др., Љотић и крајњи екстремисти у његовом покрету замерали су Недићу што je давањем могућности потписивањем «Апела» хтео да спасе од прогона извесне истакнуте левичаре, које су љотићевци хтели да униште. Међу потписницима «Апела» налазили су се истакнути левичари, као др. Михаило Илић, др. Ђорђе Тасић, др. Јован Ђорђевић, или су своје левичарство изразили кад су комунисти освојили власт, ка н. пр. професори: Др. Милош Московљевић, члан Земљорадничке странке и каснији Титов дипломата у Ослу; Др. Милан Кашанин књижевник; Инж. Иван Арновљевић професор Техничког факултета; Др. Милан Будимир, Др. Иван Ђаја, Др. Виктор Новак и др. Вођа екстремне фракције у «Збору», која je хтела да збаци Недића, био je министар Михаило Олћан из Баната, уствари румунског порекла (право име му je било Олтеану). Олћан je 1940 и 1941 године крио на свом салашу Хорију Симу, вођу румунске Гвоздене гарде, и намеравао да изврши пуч у Србији попут Гвоздене гарде у Румунији...» Међутим постоји читав низ верзија, међусобно супротних, у односу на судбину извесних потписника «Апела». Према једној верзији, н. пр. Инж. Симеон Керечки тражио je главе Дра Илића и Дра Тасића т. ј. прво њихово уклањање са Универзитета, а затим њихово уништење. Поред идеолошких разлога ту су били у питању и лични односи. Друга верзија je н. пр. да су Илић и Тасић наивно улетели у мрежу немачке дупле шпијунаже којој су се поверили да би преко ове ступили у везу са члановима емигрантске владе у Лондону. Тако су били откривени и уништени. Тим су начином биле везане руке Недићу да било шта уради за ову двојицу људи од науке, јер се знало да су се Недић и Љотић заузимали за мање важне јавне раднике у Београду. Међутим према трећој верзији, ову другу су измислили комунисти титоисти који су преко својих веза с Немцима, пружили «доказе» довољно јасне да се ова двојица научника униште, пошто су ишли, мада левичарски диспонирани, у раскорак с Титовом линијом радикалног иступа. Сличну судбину су доживели, 128

али у разним формама, сви они чланови КПЈ који се нису слагали с Брозовом линијом или су се лично сукобљавали с оним комунистима који су се камуфлирали у Београду под Недићевом заштитом или немачким службама. Листа ових je дуга. Но у сваком случају све то пружа доказе да Милан Недић није гледао на српске левичаре с предрасудама опсењеног било страхом или мржњом. По свему изгледа да су се југословенски комунисти више бојали Недићевих изјава на суду него што су веровали у његов грех према српском народу. Из тога се може да изведе и судбина Инж. Симеона Керечког кога су комунисти ликвидирали у Кочевју 1945 године, да не би и он на суду открио оне тајне које увијају многе случајеве сличне онима које je Недић са својом владом спасавао или није био у стању да их спасе. Ту треба строго делити оно што je Недић хтео али није могао да постигне од онога што je постизао. Ако се н. пр. зна да je Милан Недић остао немоћним према једном Владиславу Рибникару или једном дуплом шпијуну Инж. Војиславу Гавриловићу, требамо се поставити пред питање: зашто je био немоћан? Рибникар je као Титов човек од поверења стајао под заштитом Шефа немачке штампе и цензуре за Балкан Дра ХрибовшекаБерге, а Гавриловић под заштитом немачког «Abwehra» у чију je службу био убачен по наредби, т. ј. плану Коминтерне. Гавриловићева мрежа je била врло пространа и врло интересантна. Он je као тадањи човек Москве успео да око себе окупи групу људи који су имали увид у све правце деловања управе Милана Недића. Међу истакнуте чланове групе спадали су: апотекар Ђорђе Пашић с Палилуле; радник Ђурковић; студент музике Филип Аћимовић, син генерала Јована Аћимовића; Др. Адамовић из Пожаревца, који je у ту сврху прешао у Београд као лекар; Сава Павуцић, трговац из Кучева по народности Влах; затим српска «Мата Хари», Вера Пашић, која je постала чланом Компартије Србије, после слома Југославије. (Пешићка није никада била члан Централног комитета Компартије Југославије, како то наводи Петар Мартиновић-Бајица у својој књизи «Милан Недић», премда није био јасан да ли je мислио на Србију или Југославију). Пешићка je имала разне задатке и у разним правцима. Она je према упутствима одржавала везе са свим претставницима окупационих власти и самим министром Танасијем Динићем у Београду на једној страни и извесно вршила на њега утицај код претресања персоналних питања (што ми je сам Динић причао за време свог боравка у Салцбургу), затим je успела да успостави везе са Дражиним командантима на једној страни исто као и са Немцима — Гестапоом — и њиховим обавештајним службама на другој страни; Коста Таушановић музичар, син српског официра Љубе Таушановића и мајке Немкиње, који je касније у наступу депресије, вероватно услед гриже савести, извршио самоубиство вешањем; Франц Мостхов који je истовремено био члан немачког «Abwehra»; Мађар Фехер129

вари члан немачког «Abwehra» и истовремено члан Компартије Србије; Драгутин Миливојевић звани Гуга син пуковника Миливојевића и мајке Францускиње, који je као зет Недићевог министра Велмара Јанковића (ожењен je његовом кћерком Горданом) био близак члановима и пријатељима владе Милана Недића; затим син Недићевог министра Велибора Јонића, који je истовремено био агент «Abwehra», члан Компартије Србије и члан Српског Добровољачког Корпуса; Немкиња Маријон Баудерер рођена фон Ахтен, резидент «Abwehra» до априла 1941, а од 1941 до 1944 глава једне мреже «Abwehra» у Београду, чији je центар био на Обилићевом Венцу у палати угледног Београђанина Ђорђа Срдића. Ова немачка шпијунка убачена у Југославију као јеврејска избеглица 1940 године, успела je да задобије поверење београдских Јевреја, а затим енглеског економског стручњака у Југославији, британског пуковника Белија, ваљда из обзира конфесионалне сродности да би напослетку била као сумњива лишена слободе од стране Београдске полиције, а затим пуштена после 25 марта 1941, да би после слома Југославије постала свемоћном у Београду. Жртве ове шпијунке требали су да буду чланови «Збора», међу које се налазио и предузимач Зоран Вуковић, који се на један јуначки начин спасао касније тортуре у америчком концентрационом логору за ратне злочинце смештеном у Глазенбаху код Салцбурга, управо у оном моменту када су чланови репатриационе комисије Републике Југославије требали да баце свој конопац на њ. Главни сарадник ове немачке шпијунке био je београдски адвокат Токмаковић и напослетку врло загонетна личност београдски берберин Ладислав Хелајзен, који сасвим мирно и даље обавља свој посао у Београду као брица познат под именом Лаци, поред осталих. Правни саветник Гавриловићеве групе био je члан Комунистичке партије Србије адвокат Душан Ј. Николић, који je за рачун Немаца током рата обављао разне «правне послове» у иностранству и у ту сврху му je Фелдкоманда у Београду била издала пасош под бр. 20579/41, да би са тим папирима био упућен са Инж. Гавриловићем у Турску ради куповања разне робе за немачку војску у Србији. Са овима су такође путовали разни немачки шпијуни из Београда, међу којима се спомиње и име неког Богдановића. Да би ова група Инжењера Гавриловића што изразитије доказала своју лојалност Немцима и интересима «Abwehra» свим њиховим састанцима, а по жељи шефа групе Гавриловића, присуствовао je сам шеф «Abwehra» у Београду, Крајгер, преобучен у радничко одело, са качкетом на глави, кога je Гавриловић претстављао као члана групе једне суседне земље. Многи чланови Недићеве владе и «Збора», који су били блиски немачким надлештвима улагали су протесте код ових против Гавриловића и његове групе, указујући на зле последице Гавриловићевог рада. Немци су све те кораке a limine одбијали сматрајући их 130

денунцијама. Тај моменат колико je ишао у прилог Немцима посредно, а комунистичкој револуцији у Југославији непосредно, у толиком je степену шкодио Србима и српском националном интересу, а и угледу самог Недића и његове владе. Кад je међутим постало јасно да се сломом јединства Компартије Југославије ствара снажан центар за Србију чија се опасност изражавала у денунцијама националног елемента од стране комуниста и убачених усташа из Хрватске у Београд, тада се шеф Обавештајног отсека Српског Добровољачког Корпуса, Милисав Грујић, обратио писменим путем на централу Гестапоа у Београду и у тој форми захтевао хапшење Инжињера Гавриловића и његове групе, износећи детаље о раду ових убачених комуниста, приказујући их као агенте Коминтерне. Свакако да командно особље СДК није могло да претпостави да су се најзначајнији органи београдског Гестапоа и «Abwehra» налазили у мрежи Вере Пешић и инж. Гавриловића. Гестапо je на Грујићеву доставу одговорио да «Abwehr» одбија сваку сумњу у ова лица и да се захтев за њихово хапшење не може да проведе јер су ова лица дала доказе своје оданости интересима Немаца и Немачке. Тито je био у тим данима оштро критикован од стране Стаљина, који, ни тада као ни раније, а исто тако ни касније није био расположен према њему. Напротив Стаљин je имао у плану комбинацију са професором Љубом Радовановићем зв. Ромићем (у Коминтерни), који je као некадањи припадник Горкићеве групе имао и нешто присталица у Србији. Овим се спремала нека врста рехабилитације Јосипа Чижинског члана Централног комитета Компартије и њеног дугогодишњег секретара, познатог у Југославији под именом Милан Горкић, који je у децембру месецу 1937 стрељан у Москви са својом женом Бети Глан скупа са својим друговима Костом Новаковићем, Мустафом Дедићем, Станком Драгићем и др., а у присуству самог Јосипа Броза Тита, швајцарског комунисте Сержа Каплана и сада активног немачког комунисте и политичара Вилхелма Пика, који je тада руководио југословенским рефератом у Коминтерни. Горкићево стрељање доводи се у везу са Титовим харангирањем који се отимао да преузме секретарство Компартије Југославије у чему je и успео. Тако je одмах после слома Југославије 1941 требало да се рехабилитује Горкићева група умешним наслоном на Немце, према чему су се и Недић и Љотић показали немоћним. Ови су се комунисти далеко моћније били пласирали код Немаца него сам Недић или Љотић. Међутим колико je то било добро смишљено и у Титовом ширем плану прихватљиво види се по послератној судбини тих немачких сарадника. Адвокат групе и лице немачког поверења Душан Ј. Николић продужио je са својом адвокатском праксом, чија се канцеларија и стан налазе у улици Краља Милана 19; Др. Адамовић je прешао из Пожаревца у Београд и постао административни (не медицински) управник Клиничке болнице у Београду; Филип Аћимо131

вић постао je реферект Југословенске кинотеке пошто je провео неко време у затвору; Сава Павуцић je постао подозрив власти тек после слома односа Београд—Москва 1948; апотекару Пашићу je одузета апотека али не из репресивних, већ превентивних разлога, т. ј. да не би прешао на градњу паклених машина после рата јер их je са успехом производио у својој апотеци за рачун Гавриловића за време рата; радник Ђурковић je добио место у Одељењу градске чистоће Општине града Београда с наређењем да ћути о својој активности током рата. Но позната формална немоћност Недићеве владе према комунистима који су се били заклонили иза немачких сервиса ову није пасивирала у њеној активности. Кад Грујићев начин борбе против ове комунистичке групе није више могао да утиче на ствари, услед тога што су се ови убачени комунисти снажније наметали Немцима од оних за које се јавно тврдило да су «немачки сарадници», успело je члановима Београдске полиције да ухвате везу са Дражиним четницима из Авалског корпуса, који су организовали акцију да се Инж. Војислав Гавриловић приликом изласка на терен у правцу Авале ликвидира по кратком поступку. To je одмах и урађено. Нешто касније, 26 маја 1944, ликвидиран je исто тако по кратком поступку, адвокат Милорад Токмаковић, у кући Десимира Степановића на Кумодражу. По једној верзији ликвидиран je као комуниста и немачки сарадник, коме je дошао главе његов партнер у канцеларији, иначе Немац. Према другој ликвидиран je из освете, јер je у отимању о клијентелу вршио малверзације у односу на четнике, чијим се пријатељем приказивао. Међутим, изгледа да се радило о истој линији којом се кретао Инж. Гавриловић, како то произлази из посмртног огласа кога je објавило «Ново време» у свом броју од 2 јуна 1944, где стоји разводњено написано: «Наш мили, драги и никад непрежаљени син, брат, ујак, девер и сестрић Милорад Н. Токмаковић, адвокат из Београда, преминуо je 26 маја у 44. години старости, а сахрањен je 30 маja на београдском Новом гробљу. Ожалошћена породица». Ствар je требало прећутати исто као и код случаја Цеке Ђорђевића, који je ликвидиран на сличан начин на недељу дана пре Токмаковића (18 маја). Изгледа да су се људи у Београду такмичили о наклоност Немаца, да би из такве бусије могли да бране своје кондуите, што би се могло да закључи из причања, у поверењу, Инж. Митра Мартиновића, некадањег заступника немачке фирме ЕРГ у Београду, да се пред сличним проблемом опстанка нашао и сам адвокат Др Радоје Вукчевић, који je, како je то причао Инж. Мартиновић, у поверењу пријатељима, саветовао Дру Вукчевићу: «...да би учинио мудрије, да иде на Равну Гору и напусти планирану намеру стављања на расположење Титу као организатор његовог судства, пошто су га комунисти као издајника марксистичког завета већ осудили...» при чему je Вукчевићевој одлуци допринео и полузванични по132

зив с Равне Горе, кога je требао да оствари мајор Иван Павловић, тадањи командант Београда у ДМ организацији, што je

Мартиновића лишило једног пословног конкурента. Но о томе касније. Истог дана кад je ликвидиран Ђорђевић, четницима je пао руке главни актер, Вера Пешић, која je истог дана ликвидирана по кратком поступку у Сијаринској бањи, да би оптерећен грижом савести њихов сарадник из тог шпијунског посла, Коста Таушановић, извршио самоубиство вешањем. Нажалост са овим се мерама закаснило, т. ј. кад je Тито већ био на седлу. Из ових момената види се јасно да Милан Недић није био заинтересован оним што су комунисти успели да протуре широм света, већ се посвећивао судбини Срба и Србије упозоравајући их на несрећан пут којим их воде комунисти, да би им се наметнули прљавим послом шпијунирања преко непријатељских сервиса у циљу уништавања националног дела српског народа. Влада Милана Недића je тачно оценила смисао улоге Дра Драгољуба Јовановића у односу на Компартију Југославије и бескомпромисну линију Јосипа Броза Тита. Драгољуб Јовановић je био левичар и русофил, антититовац. Он није био разбојник ни терориста, па зато није ни сметао Милану Недићу. Чланови Недићеве владе и органи Београдске полиције имали су увид у активност Дра Драгољуба Јовановића, као што су им били познати разлози опозиције овог Титовој линији. To je уосталом дошло до изражаја одмах крајем 1944 г. и надаље. Службена комунистичка штампа Југославије признаје, да je иследни орган у лицу шефа Озне, Предраг Сарић, као надлежан за случај Дра Јовановића, не могавши да стварно било шта сазна од Јовановића, овоме поставио питање: «А чему вам брада, друже Јовановићу?», на шта je добио одговор: «да би ми лице изгледало репрезентативније... !» Паралелно случају Дра Јовановића иде случај Дра Благоја Нешковића зв. Михаило односно Блашко. Мада je Нешковић био познат као комуниста још отпре рата, тешко му je успело да се дигне са ранга скојевца на ранг члана Партије. Нешковић je радио током рата по партиској линији у Београду и настојао свим сретствима да удружи акције са Дром Драгољубом Јовановићем, Дром Живком Топаловићем и Јашом Продановићем у антититовском правцу. Но ту je једна историска околност ишла Титу на руку и то симпатије извесног дела ранијих левичара за борбу Драже Михаиловића на једној страни и бриге за судбину Јужне Србије, како кажу комунисти Македоније, на другој страни. To je уствари поделило погледе ових социјалистичких активиста, тако да je сваки за себе претстављао посебан фронт, према коме се Титов показао надмоћнијим. Др. Живко Топаловић пошао je на Равну Гору, да би од почетка 1944 до средине 1947 бранио равногорску ствар, док није постало евидентно да je пропала, да би јој касније постао заклетим непријатељем. Крајем 1944 успомоћ 133

Дра Нешковића Др. Драгољуб Јовановић постао je првим Генералним секретаром Народног фронта (свакако уз ултимативан захтев совјетских сервиса који су током рата били активни у Београду и после рата до 1948.) и постао чланом Парламента (АВНОЈ-а), да би на тај начин дао пример за улазак у Парламент и претставницима других грађанских партија: Земљорадничкој странци са Косаном Павловићем-Брђанским на челу; Демократској странци са Ђорђем Којовићем и Миланом Гролом на челу; затим Самостално-демократској, Хрватској Сељачкој Странци, Либералној странци, Хришћанско-социјалној странци Словеније (Едуард Коцбек, Тоне Фајфер и др.), Социјалистичкој странци поред осталих група. Да би се одобровољила Радикална странка, која je остала и најдоследнијом у Рату и Револуцији, позван je крајем 1944 г. у Београд Аца Станојевић из Књажевца, кога je срела маса света, уз узвике: «Живео Аца!», «Живели радикали!» на челу са војном музиком. После свечаног пријема код маршала Тита, Аца je редиговао свој проглас, упућен «свим поштеним радикалима» да подрже политику Народног фронта. Др Нешковић je поред ове политичке улоге одигравао још једну патриотског карактера, која je уствари имала и неколико тумачења, где према једном поверљивом извештају стоји: «Нешковићу je био стављен задатак да санира прилике у партиским организацијама Јужне Србије. Да би то постигао Нешковић je послао у Јужну Србију Добривоја Радосављевића «Бобија», који није могао да изврши задатак...» Кад сам, анализирајући овај извештај пришао нешто ближе проблему, а седећи у једној аустриској библиотеци одмах после рата, поставио сам се пред питање, шта се имало подразумети под мушљу: «санирање прилика у партиским организацијама Јужне Србије?» Даље се поставило питање изведено из првога: Зашто je Радосављевић неуспео у својој мисији? Трагајући за истином добио сам следећи одговор од једног познаваоца прилика, где ми дословно ствар овако излаже: «Овде аутор мисли на Македонију. Он мисли на «санирање» у смислу Титових интереса, а не у смислу интереса Москве. Совјети су за Македонију заступали решење које неће озловољити ни Компартију Бугарске, ни Компартију Грчке. Отуда третирање Македоније као независне државе на последњем пленуму Коминтерне у Москви уочи рата (одржан 1940 године), где je Методије Шаторов као секретар Компартије Македоније био једнак у рангу са Титом као секретаром Компартије Југославије, и где je Македонија третирана као независна држава. Кад je Шаторов морао узмаћи због међународне ситуације (признање Краљевине Југославије онемогућило je Москви да отворено заступа идеје независне Македоније), онда je Нешковић, радећи формално у име Тита, довео уствари до решења које je било погодно за Москву, то јест, заменио je једног носиоца московских погледа и директива (Шаторова) другим носиоцем ис134

тих, који су такође у свему били противни Титу, а покорни Москви (Бане Андрејев, Благоје Хаџи-Панцов, Емануел ЧучковићЧучков). Добривоје Радосављевић je у свему томе поступао искључиво по Нешковићевим директивама. Да ли je ово решење било у свему за Тита незадовољавајуће, види се по томе што се je указала потреба за каснију Титову мисију и што су прави Македонци (т. ј. комунистички сепаратисти и сарадници са бугарском Компартијом на штету интегритета Југославије Андрејев, Хаџи-Панцов и Чучков. Моја напомена) потиснути у позадину од Титових људи, Срба, који су на брзу руку направљени Македнцима. Команду (војну) у Македонији преузели су генерали Михаило-Донче Апостолски (генералштабни мајор краљевске југословенске војске Михаило Митић) и генерал Петар Брајовић, који чак није нашао за потребно да своје име «македонизира». Брајовић je такође био активни официр краљевске југословенске војске, а оперисао je према потреби у Албанији и Грчкој. Политичку команду преузео je Лазар Колишевски (Лазар Кулишевић, приватни чиновник из Крагујевца, који се дотле осећао Србином и на V. земаљској конференцији наступао као делегат Србије) и други слични елементи. Ови су имали гарантовано спровођење Титове линије и интегритет Југославије...» Јаша Продановић који je прво био црнорукац, па тек онда републиканац, који je своје републиканство изводио из мржње према Карађорђевићима — «из чије куће није излазио» —и симпатије према пуковнику Апису, успео je да се наслони на групу београдских црнорукаца, међу којима су се истицали као најзначајнији: генерал Никола Томашевић бивши шеф Југословенске војне мисије у Бечу после Првог светског рата; војносудски пуковник, каснији Титов генерал Малеш Јаковљевић; пуковници Војислав Гојковић и Радоје Лазић; Др. Оскар Тартаља; бивши банови Лукић и Кијурина; прота Тома Бурковић, каснији Титов кандидат за охридског архиепископа и шефа Македонске цркве, затим пуковник-дипломата Радоје Јанковић бивши југословенски генерални конзул у Чикагу, а каснији посланик Југославије у Тирани, који je уосталом стајао под снажним утицајем своје жене рођене Мојсејевке, поред осталих. Јанковић je умро током рата у Београду 1944 прогањан од окупатора. Ова антимонархистичка група проширила je свој круг деловања и на везе са разним политичарима као и значајним људима из грађанског живота и слоја интелектуалаца. Њој се придружио апотекар Ђорђе Приклмајер, а затим левичарски интелектуалци са професорима Кирилом Савићем и Синишом Станковићем на челу; група претставника Социјал-демократске странке са Недељком Дивцем на челу; група десидената раније фракције Дра Живка Топаловића поред истакнутих интелектуалаца Београда: Дра Рајка Ђермановића који je касније постао 135

Титов амбасадор у Ослу, Миодрага Крстића, Милорада Белића и др. који су мирно током рата политизирали широм Београда под Недићевом заштитом. Из ове се групе, а према Нешковићевим инструкцијама добивеним из Москве требала да формира каснија влада Југославије, за шта je требало придобити Дра Косту Куманудија који je био у Београду, а затим Дра Милана Гавриловића и Дра Бранка Чубриловића који су били у избеглиштву. Од избеглих су придобили само Дра Чубриловића. Нешковићева акција je имала, међутим, и једну широку платформу. Ta je платформа била мудро тактички постављена, а идеолошки врло разрађена. Један познавалац прилика те ере каже о томе следеће: «Нешковић je био противник Титове линије, али je то од Тита вешто крио. Ипак, Тито и његова ужа околина сумњали су на њега. У неколико махова упућивана му je из Врховног штаба или из Главног штаба Србије, партиска контрола да њушка око њега. Тако je у Београд долазио Светозар Вукмановић-Темпо. Он се свађао са Нешковићем око радио-станица. Нешковић je порицао да држи радио везу са Москвом, а Темпо га je уверавао да je очигледно да неко шаље неповољне извештаје Москви, уперене против Тита. Нешковић je бацио сумњу на «Фатија» (Андрију Хебранга), који je тада оперисао у Загребу, али после хапшења Хебрангова то није могао да чини. Тако се опет Титова сумња сконцентрисала на њега и на Македонце. Док се Тито потказивањем отарасио тако непожељних елемената, као што су били Кухар у Словенији и «Фати» у Загребу, то му у случају Нешковића и Македонаца никако није полазило за руком. Нешковић je био тако паметан да на време обезбеди везе како са Гестапоом, тако и са Недићевцима (Таса Динић), а према тврђењу Дра Бранимира Јелића, Недић je држао Нешковића као резерву за везе с Москвом, ако то међународна ситуација буде захтевала. Ово није немогуће, јер у кући Јеврејина Аврама Бераха у Београду, који je био под личном Недићевом заштитом, навраћао je и сам Недић и они Јевреји који су се окупљали око Нешковића, а исто тако навраћао je и црнорукац пуковник Радоје Јанковић, бивши краљевски југ. посланик у Тирани, који je био ожењен Јеврејком. Сви ови састанци држали су се петком увече под видом «молитве»...» Међутим, кад je Тито наредио Темпу да поведе истрагу против Нешковића, овај му je признао да je у међувремену «дошао до радио-станице» и да му je Москва послала Окружницу бр. 4 од 1. септембра 1942, да би Темпо у даљој истрази дошао до закључка, а према извештају кога je послао Титу: «Михаило има три радио станице, од којих једну војну и једну која je раније била код Мате...» (Овде се мисли на ранијег руководиода Војно-револуционарног апарата Мату Видаковића, који je страдао приликом експлозије у Драгачевској улици, бр. 17, иначе познатог учесника у Шпанском грађанском рату као командан136

та Хрватске бригаде «Матија Губец» и ранијег студента тероризма на совјетском универзитету «Свердлов». Моја напомена. Види «Ново Време» од 7 децембра 1943, Београд). Међутим ова тврдња Нешковићева није била тачна. Један познавалац прилика, пише ми о тој ствари следеће: «Чувена окружница бр. 4.» била je састављена од Нешковића, који je у њој оштро критиковао Титова скретања. Нешковић ју je упутио у Москву, где je она у целости била одобрена, а Нешковићу наложено да je објави као директиву Москве. Он je то и учинио, а на притисак Москве ЦК Компартије Југославије ју je признао као своју.» Међутим ова активност Нешковића je имала и једну снажну позадину која je популарисала његову акцију код свију левичарских елемената Београда, да би их у томе и ујединио. Један извадак из писма о томе каже овако: «Одмах после уласка Немаца у Београд сакрили су се у своја илегална склоништа Др. Фридрих Попс, претседник Јеврејске вероисповедне општине и Др. Драгољуб Јовановић, вођа Народне сељачке странке. Обојица су пустили дугачке браде и кретали се, ако би кадгод излазили ван куће, прерушени као свештеници. Имали су лажне исправе које им je издао митрополит Јосиф, као «свештеницима-избеглицама које су Бугари протерали из Македоније». Њихово се склониште налазило у улици Краља Милутина бр. 34, на мансарди, у стану једног жандарма који je био ожењен Јеврејком (рођеном Федербуш). У овај стан Попс и Јовановић су превукли велике количине разних докумената, који су се односили на мноштво тема, а између осталог и на антисовјетску делатност краља Александра. Документи су били сакупљени од њихових присталица из разних страна после 6 априла 1941; између осталог ту се налазила и целокупна архива митрополита Кијевског и Галицијског Антонија, који je са краљем Александром припремао убацивање агената у Русију и буну против Стаљиновог режима. Јовановић и Попс имали су намеру да ова документа предаду Совјетима. Нешковић je убрзо ступио у везу са њима и тако je успостављена веза између Москве и југословенске опозиције. У овоме су Дра Живка Топаловића заступали социјалисти Милорад Белић и Миодраг Крстић, син богатог трговца кожом Спире Крстића...» Др. Благоје Нешковић, да би «заметнуо траг» нестао je у јесен 1943 из Београда. Сматрало се да je морао да побегне у шуму да би умакао прогону Немаца због свог рада. Ово je, међутим, било нетачно. Нешковић се после три месеца боравка на терену вратио у Београд, где je наставио са својом политиком. Тако о томе један поверљив извештај позназаоца каже: «Обавештајно одељење Српског добровољачког корпуса тражило je у неколико махова хапшење др. Благоја Нешковића, 137

али никада није успевало да Гестапо ово одобри. У току целе окупације Нешковић je имао свој «Stammtisch» у кафани «Руски цар» у Кнез Михаиловој улици, где je испијао шприцере и кафе, читао новине и примао пријатеље на разговор. У његовом друштву налазила се група Јевреја, који су били под заштитом Гестапоа, међу које су спадали Пуба Алкалај и Морис Абинун. Овај последњи се стално кретао са револвером у џепу, а после октобра 1944 и уласка партизана у Београд постао je секретар Јеврејске вероисповедне општине у Београду. Када je Гестапо ухапсио Велибора Глигорића и овај се нашао у логору на Бањици, Нешковић га je ослободио помоћу својих веза, а Глигорић je потписао обавезу да ће да ради за Гестапо. На исти начин Нешковић je ослободио Дра Љубу Живковића, некадашњег члана Покрајинског комитета Компартије Југославије за Босну и Херцеговину у Сарајеву, који je после децембра 1937 био дошао у сукоб са Титовим руководством и прешао у Београд да живи. Др. Љуба je био денунциран Гестапоу од стране Титоваца, али га je спасао Нешковић...» Кад су после рата извесни Гестаповци продали у Бечу архив Београдског Гестапоа Титовом режиму (новац и драго камење донео им je у Беч Васо Трикић, члан ЦК КПЈ), међу картонима сарадника Гестапоа нађена су и имена Нешковића, Глигорића, Алкалаја и Абинуна...» Кад сам поводом ове српске националне несреће ступио у разговор са једним аустриским библиотекаром, изражавајући жаљење што наши у Америци нису успели да откупе ту архиву, овај ми je одговорио дословно: «То су требали, јер за њих педесет хиљада долара не би биле превелике паре. У том случају би добили и оних седамдесет сандука архиве, које комунисти нису хтели да узму, па их je управа Библиотеке морала да сагори. Тако ће многим Србима у Београду бити приређено изненађење кад власти буду архиву претресле...» Да ли се то десило није ми познато. Зна се толико да су многи, чија су се имена налазила у овој архиви постали интимни сарадници маршала Југославије, а Глигорић чак и чланом Српске академије наука. Из свега овога може се извести закључак, да прогони комуниста у Недићевој Србији нису предузимани на основи достава против њих у духу онога што се измишљено од стране југословенске послератне публицистике импутира Недићу у његовој влади, већ се прибегавало оним мерама које су водиле спасавању народа, где je увиђавност одводила до поштовања идеолошких диференцијација. У прилог томе иде и «Случај Дра Јована Ђорђевића». О њему се један познавалац ствари овако изражава: «Као и Нешковић, проф. Љуба Радовановић, Павле Павловић (члан ЦК КПЈ у доба Симе Марковића), Триша Кацлеровић (та138

кође члан ЦК КПЈ у Симино доба) и низ других београдских комуниста, др. Јован Ђорђевић je у то доба стајао на позицијама Москве, а у супротности Титовој линији. Линија Москве je била: «широки народни фронт, у коме ће бити места за све... », образовање вишепартиске владе; професионална војска са краљевским југословенским официрима на челу и улазак Компартије Југославије у грађански парламенат, изабран слободним избором, и коалициона влада. Признање покрета Драже Михаиловића (у тексту стоји ДМ) у оквиру ових концепција.» Др. Јован Ђорђевић je предузео све мере да се одржи у Београду под окупацијом. У том смислу обратио се у мају месецу 1941 на извесне чланове «Збора» ради пријема у чланство. Пошто je био одбијен под изговором да «Збор» током рата неће вршити уписе нових чланова, Ђорђевић се ставио под формалну заштиту генерала Милана Недића као потписник Недићевог «Апела». Тако je сасвим мирно остао на свом послу и даље. Постао je пропагандни подземни руководилац комунистичке публицистичке активности у Београду и шеф њихове штампе. Тако je с пролећа 1943 успело Специјалној полицији у Београду да открије ту Ђорђевићеву штампарију и да установи да je он то лице — руководилац, које полиција тражи. Према другом извештају то га je требало «да одведе у смрт или у неки немачки концентрациони логор...». Међутим, кад се установила линија Ђорђевићева, т. ј. кад се испоставило да je Ђорђевић близак групи Дра Драгољуба Јовановића и његових сарадника обустављен je сваки даљи поступак. Кад се сазнало у истрази да je отац Дра Ђорђевића близак штабу Драже Михаиловића и да je Дража био за то да се Др Ђорђевић спасе, Београдска полиција добила je налог из Врховног штаба Драже Михаиловића да се Ђорђевић ослободи. Резултат je био ослобођење Дра Ђорђевића сваког прогона. Међутим да би се Београдска полиција покрила према Немцима односно према оним левичарским денунцијантима, који су успели да се приближе Немцима као обавештачи из Титових редова, а којима je случај Дра Ђорђевића био познат, овај je дао једну изјаву, коју je чувала Београдска полиција, где се напада Титова секташка политика. Оригинал ове изјаве изнео je из земље Хајдук-Вељковић. У истом смислу ујесен 1943, Титова група, да би «помогла рад» Дра Нешковића подмеће му студенткињу филозофије Веру Милетић из Пожаревца, иначе члана КПЈ у Београду, са циљем рушења Нешковићевог рада. Др. Нешковић да би се покрио, напушта Београд и «одлази у шуму». Сва ова игра je била позната Полицији. «Ново Време» у свом броју од 23 децембра 1943, о томе каже, поред осталог, следеће: «Почетком месеца септембра ове године, др. Нешковић је морао напустити Београд, пa je Милетићевој дао задатак да уз помоћ Василија Бухе, по сваку цену створи партиску организаци139

ју. У том циљу предао joj je и табеларан преглед свих чланова партије из разних предузећа у којима je требало створити нове ћелије. Уз тај преглед дао јој je и писмено упутство, у коме поред осталог стоји: «У Београду нема ниједне партиске ћелије. Постоји неколико група од симпатизера и скојеваца (Савез комунистичке омладине Југославије) који се морају претрести. Од месних руководилаца нема никога; највише их je пало, а остали су морали да напусте Београд... Рад на стварању Антифашистичког већа народног ослобођења и Антифашистичког фронта жена je у току и тиме руководи друг «Брана»... Обратити пажњу на Ромићеву групу који по вароши прича да има везу и око 100 скупљених симпатизера... Он шурује и с Дражиновцима... ». Ово je, међутим, све била обична измишљотина јер се борба између Моме Марковића и Дра Нешковића требала сада да води преко Вере Милетић. Њу je Мома био послао у Београд да «помаже» Нешковићу, а уствари да му дође главе. Уместо тога сама je платила, била издана, ухапшена, исто онако како су страдали Мирко Томић-Сељак, Василије Буха (Ово име не постоји као стварно већ je, наводно, било псеудоним банкарског чиновника Николе Јовановића, иначе познатог антититовца) поред осталих преко којих се водио обрачун Титовци-Антититовци током рата у Србији односно Југославији. Ђорђевић je и даље остао на свом послу. Постао je десном руком југословенског диктатора. 16. Милан Недић, Дража и др. осуђени су као «сарадници са окупеторима», док су њихови штићеници постали главни неимари социјалистичког друштва у духу комунистичке идеологије, чију ће трагедију с друге стране да осветле и следећи случајеви. Познати русофил Драгиша Васић, београдски адвокат, јавни национални радник, аутор неколико значајних књижевних публикација словио je у Југославији као левичар. То му je припремало и доста непријатности у круговима режимлија. Кад се поставило питање националног бити ил’ не бити, Васић je нашао своје место на линији Драже Михаиловића. У очима слободоумних Срба, међу које je спадао и сам Недић, левичарство мирног доба било je нешто сасвим споредно према интересима народа кад je у питању његов биолошки опстанак. Због тога je током рата свим члановима породице Драгише Васића лебдео Дамоклов мач над главом, благодарећи оним комунистима који су се ушуњали у немачке обавештајне сервисе. Тако н. пр. зет Драгише Васића, генералштабни мајор Србољуб Поповић требао je да искуси казну немачке правде у Београду као члан Васићеве породице. Кад je Димитрије Љотић сазнао за хапшење мајора Поповића, сам се заинтересовао за овог официра и уложио своје напоре да би му помогао. Истина je да мајор Поповић 140

није из «принципијелних» разлога тражио никакву помоћ, већ je то Љотић учинио од себе, сматрајући то својом дужношћу. Кад се мајор Поповић нашао у канцеларији Димитрија Љотића после ослобођења затвора, Љотић je са жаљењем констатовао што су се Срби нашли у таквој ситуацији. Љотић ничим није чак ни наслутио да му je потребна Поповићева захвалност. Мајор Поповић je био на линији Драже Михаиловића, свакако под утицајем и свог таста Драгише Васића. Љотићу je то било познато. Међутим, њему je исто тако било познато да мајор Поповић није за борбу на терену исто као што није ни одобравао «сарадњу са окупатором» на београдском асфалту. Поповић je одлучио да се добровољно пријави за ратно заробљеништво сматрајући да je тај трећи принцип исправнији ваљда зато што га je сматрао најповољнијим за себе. Љотић je, међутим и даље остао у Београду као и Недић. Оба су доказивали да се од четничке борбе у шуми нема шта да очекује. Другим речима, требали су да кажу: чему ви националисти проливате крв и зашто се злопатите кад je ваша ствар издана? Одобравали ми ту политику или не, пракса je показала да су жртве биле узалудне, сем једног јединог сада већ мртвог капитала: Моралног капитала, од ког модерни свет, нажалост, више неће да живи. Ту чињеницу нико више не може да измени. Онај ко се ње држи одлучује судбином људи јер je јачи. Недићево држање није диктирао политичко-идеолошки или партиско-политички, већ национални интерес. Оваквих примера има на хиљаде. Њима се истинољубац може лакше да послужи ако жели да сазна истину. Та истина свим својим бићем иде у прилог моралном угледу живог и мртвог Милана Недића. Док комунисти убијају без суда Нику Бартуловића, Хрвата, и бацају у неку јаму у близини Сплита као присталицу Драже Михаиловића, дотле Недић брани Бартуловићеву породицу од прогона Гестапоа, а по захтеву комуниста увучених у немачке сервисе у Београду. Исти случај био je с Дром Радојем Вукчевићем који je стајао током рата под неформалном заштитом Недића, да би га утицајни Немци штитили прогона Гестапоа, али опет на молбу Недића и Љотића и њихову реч. Смрт Милана Недића je увијена тајном коју једино крију још неколико живих али немих сведока и полицијске архиве Републике Југославије са којима се тешко може више да рачуна као са извором истине у приказу Недићеве смрти. Постоји, међутим, једно тумачење, које се истовремено може да узме као продукт фантазија исто толико колико и нејасна чињеница. Комунистичка управа у Југославији није на почетку своје ере рачунала да ће јој успети да дође до Милана Недића као што није била сигурна да ће јој бити излиферовани Недићеви министри и пријатељи. Овај закључак се изводио још одмах 1945, јер je случај Дра Александра Цинцармарковића и Танасија Динића изазивао такве претпоставке. Међутим од Динића и Цин141

цармарковића исто као од генерала Мушицког или министра Алајбеговића комунисти нису имали много да очекују, јер je случај Недићевих сарадника био сасвим једноставан политички. Интересантан je био Недић. Тако су комунистички емисари у прво време, а у својој несигурности настојали да дођу у контакт са појединим личностима, и уверавали их да им се неће ништа десити ако се добровољно врате у земљу. Отуда се тумачи још и данас у емиграцији да су извесне значајне личности официрског кора раније Краљевине Југославије, међу које се спомиње генерал Илија Брашић, Урош Тешановић, Миодраг Дамњановић и др. остајали индиферентним према судбини Милана Недића из тог, поред осталих разлога, премда се поставља питање, да ли се Милану Недићу уопште могло да помогне ако су Енглези односно Американци одлучили да га предаду властима комунистичке Југославије. Ta je оправдана лабавост била храњена још и фактом, јер je Недић био у затвору у Баварској чуван од стражара који су били одабирани од стране савезника из редова бивших заробљеника југословенске војске. И данас су многи од тих на животу у слободном свету, који, штавише, поседују и оригинална писма Милана Недића којима им je овај потврђивао пријем хране, одеће, веша, обавештења и сл. Један од посматрача ствари у земљи после рата, који je донекле био обавештаван о приликама и случају Милана Недића, овако приказује део Недићевог случаја: «Титове власти добиле су читаву групу Југославена, које су им предали Енглези. Пре но што су изведени на суд, они су психолошким средствима (али не и физичким мучењем) обрађивани да признају и кају се. Но док су неки пристали на овакву улогу и пред судом се посипали пепелом, као н. пр. шеф обавештајног отсека Српског добровољачког корпуса, Милисав Грујић, да би остао жив, дотле Недић није хтео да пристане на такву улогу, већ je наводио контра-аргументе, а између осталог и околност да je знао за постојање про-московских комунистичких мрежа на челу са Благојем Нешковићем и проф. Љубом Радовановићем, те исте штитио; такође да je знао за постојање тајних радиостаница у Београду, које су одржавале везе са Москвом; да се под његовом заштитом налазила група проминентних Јевреја-комуниста, на челу са председником Јеврејске вероисповедне општине у Београду Дром Фридрихом Попсом и пуковником Аврамом Берахом, итд., итд. Комунистима je било незгодно да се ове ствари расчују и тако су Недића мртвог избацили кроз прозор са највишег спрата зграде Удбе у Србији. Та се зграда налазила на углу улице Симине и Кнегиње Љубице, а до октобра 1944 у њој се налазила Техничка дирекдија Општине града Београда. Има суседа из Симине улице (имена им знам), који су рано ујутру гледали избацивање мртвог Недића (у џаку) кроз прозор». Мени није успело да сазнам имена тих сведока и поред упорног настојања. 142

Ако се, међутим, бесумње сме јавно да тврди, да je српски народ нашао своју душу у ономе што je почео Дража Михаиловић на Равној Гори, јамачно би се чинио грех кад се не би јавно признало и јавно изнело, да je Милан Недић заложио своју главу и душу за спас српског народа, чиме je без сваке сумње требао директно и индиректно да послужи идеји и успеху напора Драже Михаиловића, да би из свог незахвалног положаја помогао осмишљењу Дражине «историјске оријентације». Управо у тим нејавно израженим чињеницама лежи Недићева трагика и величина, — величина непризнате пожртвованости. Међутим како политички, тако ни психолошки; како идеолошки тако ни национални разлози не могу захтевати да се од Недићевог случаја прави култ, пошто српски народ не би смео да прижељкује сличну ситуацију, у којој би Недићев случај требао да послужи као пример оном патриоти који би требао да пође његовим стопама. Недићев случај je пример најизраженије етике родољуба; несебичности првака; сентименталне етике родитеља; етике првака који свесно иде на ломачу са својим народом, са својим саборцима, са својим најближим као врхунац доказа спремности, да себе жртвује за оно што треба да брани. Недићев случај je есенција етике алтруизма, — алтруизма оног, који са себе скида део одела да би га дао суседу, да се изједначе у борби за опстанак. To je пример оне етике родитеља који даје свој последњи залогај детету, да би оно остало на животу, док он поред њега умире од глади. To je пример етике оне мајке, која себе баца пред чељуст лавице, да би од ње отела своје дете које се нашло на путу отргнуте звери. Може ли се та етика вербално сажети или објективно изразити до тог степена, да би њу разумели чак и они, који су je из опортуних разлога негирали или je негирају? Не, то питање није потребно у тој форми. Сви, непријатељи или пријатељи њу разумеју, али из разних разлога то не могу јавно да признаду. Једни због себе беже од те истине, а други зато што никада не могу да кажу истину. За ту истину се захтева исто тако кураж, као што ју je изразио Недић својим ставом. Тај се став не може да уоквири никаквим правилом. За хероје историје нема правила. Ту je правило субјективна етика, коју истински патриоте носе у својим бићима. Отуда ни за Недићев случај нема правила. Сво се то правило садржало и изразило оним што je он у себи садржавао и изражавао. Недић je био херој који je у својој души носио своје склоности ка пожртвовању. Његова етика je стајала изнад доба, или, боље речено, она je претстављала супротност етици доба у коме се он појавио као народни првак. Недићева етика није била етика Обилића или Синђелића, који за гест жртвују главу у часу кад je ова као морална вредност нацији врло скупа и потребна. Недићева етика није била етика онога који тражи апстрактну правду или се заноси сујетом државника или вође, већ етика неимара ре143

лигије, да би стојећи на челу свог лутајућег народа пошао својом стазом; путем једног божанског знака, т.ј. стазом воље Провиђења, које му je доделило, да се на свом путу има да сукобљава и хрве са свим недаћама једног народа, које му je једно невитешко време наметнуло. Генерал чија се војска нашла по концентрационим и заробљеничким логорима националних непријатеља; државник чијом територијом државном хара безвлашће револуције и самовоља окупаторских слојева; политичар који je преко ноћи ушао у политику према једном вишем императиву; разоружани заробљеник; челник обесправљеног народа нашао се на месту одакле треба да исправља фаталне кривине једне разарачки планиране трасе; да одобровољава џелате свог народа; да смирује страсти неодговорних, и да истовремено ратује на свим границама свог минијатурног управног подручја против кога су гракнули сви душмани српског народа, рачунајући да je ту и крај српског мисионарства на Балкану. Трагична али и величанствена улога у искушењу једног народа, — народа који je гледао у њега верујући му; народа који je једним делом у својој немоћи назирао у њему свог спасиоца или другог дела тог истог народа који je у свом разарачком слепилу ковао паклене планове против њега. Народни првак чији je положај био изузетак у историји, не по замашности задатака, већ по својој осамљености у разумевању од стране светске јавности. Убијан од стране џелата Југославије, а одбачен од свију савезника, т. ј. од оних ортака у рату од којих je његова отаџбина, шира и ужа, тражила разумевање и помоћ, Недић je као усамљени бродоломац бацио себе у борбу са таласима узбурканог мора међународног неморала, остао на кормилу, да би његов случај заузео јединствено место у трагедији судбине малих народа коју су режирали носиоци принципа политике мисионарских парола. У његовом случају друштвени морал нашег века изневерио je основне принципе узајамности до те мере, да се случај Недићев не може да одмерава етичкоморалним стандардом носиоца слободарских принципа ниједне од великих сила учесница у Другом светском рату. Пред његовим ликом ниједан од тих великих народа не може да изађе са самопоносом. Колико га je примитивизам носилаца идеја фашистичких сила гњечио у свом неразумевању, толико да je перфидија западњака ниподаштавала у свом егоизму, а безобзирност носилаца светског комунизма уништавала морално. Одбрана његове жртве je позив свима онима које безобзирности великих вређају у моралној чистоти. Као таквом, Недићу припада место међу заслужним синовима српске нације јер искушења српског народа са њиме заједно нису никада током српске историје захтевала несебичније напоре као оруђе одбране, него што je то био случај са Србима у ери која je Милана Недића оставила на мртвој стражи њихових интереса. To je Милана Недића морално 144

легитимисало да с пуним правом захтева место својим земним остацима под кровом српског Пантеона, ако би га Срби било где и било за кога од својих значајних људи истакнутих током рата хтели или успели да подигну. 17. На крају овог емоционално-етичког разматрања Недићевог случаја треба се осврнути на још неколико момената, који, ако би били занемарени без обзира на разлоге, Недићеви погледи, интенције, активност, основе успеха или неуспеха остали би недовољно урознати и неразумљени, а тиме и репродукција моралног лика Милана Недића би била неправилна. Зато се потребно осврнути на његов случај са правног односно међународно-јавноправног гледишта као најнужнијег, затим са једног ширег балканског политичког гледишта, које je, сходно стању ствари прелазило током рата сферу разбијене Југославије, а тиме и његове Србије, и напослетку захтева се једна опсервација његовог случаја са моралног гледишта. Овим би се тек његова слика колико-толико могла сматрати употпуњеном. Ми досад у пракси немамо чак ни покушаја да се Недићев случај осмотри са једне више опсерваторије политичког карактера или јавно-правног гледишта. Тај моменат не мора да значи тежњу ка његовој рехабилитацији или жељу за једним критичким освртом на његов случај, већ трагање за истином у циљу објашњења околности у којима се налазила Србија за време рата, — објашњење околности које су прелазиле могућности наметања сваког оног ко би се нашао на месту на коме се налазио Недић. То би било објашњење оних околности због којих je он морао да буде извргнут управо ономе што je искусио као и сви они који су показивали разумевање за ону нужност која je дала Милана Недића и напослетку жртвовала. Следећи опсервацији са међународно јавно-правног гледишта могло би се као прво констатовати да се Милан Недић није огрешио о дух међународног јавног права, јер je он свој положај у потпуности довео у склад са оним нормама међународног јавног права — jus in bello — како су то предвиделе одредбе Хашке конвенције из 1899 и 1907 године. Изван компетенција предвиђених овим конвенцијама Недић није урадио ништа што би се сматрало огрешењем према нормама овог права. Изузевши његов пристанак «да буде одређен за претседника Министарског савета» у окупираној Србији, Недић није предузео ништа на своју руку чиме би се сукобио са нормама међународног јавног права. Као што физичке личности долазе у ситуацију т. зв. стање нужде, где се мере за спасавање живота правно оправдавају исто тако долази у ситуацију стања нужде један колектив. Тај моменат, мада неиспитан довољно у правној пракси, био je сас145

вим јасан код Недића. Његово стање нужде, т. ј. нужна одбрана српског колектива, персонифицирана њиме je сасвим јасна и неспорна. Ту треба размотрити околности које су стајале изнад Недића и којима се он повињавао. Недић није био шеф административног апарата окупиране земље, већ само дела те земље која je била у рату са Немцима. Делови Југославије који су били ван граница Недићеве Србије током рата, са изузетком Црне Горе, нису сматрани окупираним подручјем од стране сила које су се налазиле у рату са Југославијом. Ови су делови били присаједињени оним државама које су биле територијално проширене овим деловима Југославије, као што су биле: Албанија, Бугарска, Мађарска, Немачка, Италија и новостворена Незавиена Држвава Хрватска којој су силе осовине признале формални суверенитет. Окупација Србије je била типична ратна окупација (Occupatio bellica) чија je администрација зависила од погледа окупатора на сопствени интерес док je ова формално била предата у надлежност локалних органа, — у духу Хашке конвенције — који су стајали под надзором окупаторске војне управе уколико се тицало мера за одржање реда, у Србији у конкретном случају. Шта се из овога може правно да изведе? Разбијање Југославије као целине није захтевао само политички интерес окупатора, већ се путем те мере приступало оним политичким методама и економским мерама које су требале да ојачају његов убојни ратни потенцијал. То би значило да je Србија требала да сноси одговорност за све оно што се требало да веже уз рат Југославије са осовинским силама и њиховим сателитима. То се изражавало у пуној мери у методама управе које формално нису стајале у сукобу са прописима члана 46. Хашке конвенције где се каже: «Част и права породичног живота, поштовање личности и приватне својине, исто као и религиозних уверења морају бити респектовани...» Окупатор je у својој политици снажно отступао од ове законске норме тиме што je у циљу ефектног вођења рата суспендовао привилегије везане уз приватну имовину и животе грађанских лица, деце и неборачког елемента. Даље je окупатор, свакако према законском овлашћењу наметнуо обавезу приватним лицима где je то било од интереса за помагање његове обојне снаге; наметнуо право реквизиције, на што га je овластила Хашка конвенција и напослетку право контрибуције, на које га овлашћује сама Хашка конвенција, где се на један врло неодређен начин каже: «Окупатор je овлашћен на примену права контрибуције у врло одмереним размерама» (Le Reglement de la Haye autorise la contribution, mais dans une mesure tres etroite... Louis Delbez, Manuel de Droit International Public, Paris, 1951, p. 314.). Овде ce, међутим, намеће специфично питање, т. ј. да ли би и колико интереси српског народа били другаче третирани, да je Србија била под управом војног гувернера Немца или немач146

чог савезника, који би са мање разумевања, или без икаквог интереса за разумевање положаја српског народа, вршио своју суверену власт, чије би компетенције биле одређене интересом, а не одговорношћу или свешћу о одговорности? Даље се постављамо пред питање да ли би интерес српског народа био заштићен снажније да je Србија била подељена на оне сфере управе које су се протегле на југословенско подручје, т. ј. да je Србија била подељена између Независне Државе Хрватске, Мађарске, Бугарске и Албаније? Хашка конвенција у том случају je могла да буде посве изиграна јер би окупатори били несметани да je изиграју, да су то Немци допустили или да им je конвенирало. У духу Хашке конвенције сматра се као обавезно да све цивилне административне власти на окупираном подручју имају да остану на својим местима исто онако као да та држава није окупирана. У том случају члан 43 Хашке конвенције каже: «Пошто власт законите владе стварно прелази у руке окупатора, овај има да предузме све расположиве мере да успостави и обезбеди јавни ред и поредак, уколико je то могуће, поштујући законе важеће у дотичној земљи, уколико у томе није спречен.» Следствено, Србија je била током рата, са изузетком Црне Горе, једини део територије Југославије кога je окупатор сматрао окупираним подручјем. Окупатор je затечено стање у Србији формално поштовао т. ј. саобразио га свом интересу и уствари заузео онај став који je у несрећним српским ратним приликама био материјално најсрећнији излаз. Остављена је једна оаза у разбијеној Југославији где су могли да нађу склониште сви они који су били прогоњени, не по жељи или вољи окупатора Србије, већ по захтеву власти оних суверених држава које су током рата постале правним поседницима присаједињених делова Југославије. Према Хашкој конвенцији Немци су били овлашћени на ограничено право примене (бар по форми) реквизиције и контрибуције или деложирања док на мобилизацију нису имали право исто као ни на депортирање. Штавише, Немци су организовали своје ратне судове на територији Србије и наступали као окупатор против свију оних елемената који су угрожавали ред и безбедност на територији Србије. Сва та процедура je била плански изигравана од стране патриотски оријентисаног дела српског управног апарата; делом саботирана и ублажавана у својој суровости тиме што су се између окупатора и грађанског становништва поставили органи српске администрације без чије би улоге суровост окупације била много тежа. Она би била још тежа да се Србија нашла у било каквом другом правном положају од онога у коме се налазила током рата. На свим осталим деловима југословенског подручја (са изузетком Црне Горе) окупатор je примењивао суверена права не у духу принципа jus in bello већ у духу принципа status quo post bellum 147

и то: Албанци у делу јужне Србије и на Косову и Метохији; Бугари у Јужној Србији; Мађари у Војводини; Немци у Словенији; Италијани у Словенији и Далмацији и напослетку Хрвати у нопо проглашеној Независној Држави Хрватској којој су осовинске силе признале суверенитет. Та су се права изражавала у примени позитивних законских прописа који су се односили на животе грађана, безбедност и поштовање верског уверења, затим право мобилизације, реквизиције, контрибуције или напослетку на примену оних геносидних мера које су изазвале у Независној држави Хрватској прво верски рат између православног елемента и власти ове државе, а затим политички рат између четника и комуниста на једној страни и власти НДХ, да би се у даљем процесу тај рат претворио у идеолошки рат четника и комуниста који je напослетку добио форму рата bellum omnium contra omnes. Осовинске силе и њихови сателити: Албанци, Бугари, Мађари, Хрвати, сматрали су да je стање створено у току рата има да буде платформа за организацију послератног односа, а у духу својих уставних прописа који с важили у данима слома Југославије или су током рата модификовани (случај са НДХ) да би послератно стање било лакше организовано у њихову корист. Изузетак од овог стања чинила je ратна Србија која je код познатог стања могла да пружи уточиште свим прогоњеним Србима, Хрватима и Словенцима који су се нашли у опасности по живот ван њене територије, а могли да умакну прогонима. Конкретно, то се да сажети у једној реченици. Нико од Срба у Србији због терора власти у њој није током рата бежао из ње да би нашао повољније прилике по живот ван ње. Корист коју je ово стање пружало била je паралисана герилским акцијама оних бораца који су одбијали да признаду створено стање не само у Србији, већ на подручју Југославије. Те герилске акције изазвале су окупатора на прибегавање оним мерама које су окупацији дале карактер окупације са политичким и економским смислом, при чему je војни карактер добио проширену улогу, т. ј. постао гарантом остваривања оних мера које нису смеле бити примењиване у духу Хашке конвенције. Сметње чињене Недићевим напорима од стране герилаца могле би се оправдавати у односу на Недића да се преко ових могао да остварује бар део онога што су герилци узели као свој програм. Не, напротив: те су акдије доносиле несрећу народу, Недићу лично и његовој управи, а затим и самим герилцима. Ту се жеља претворила у народну трагедију која je била истовремено и Недићева како год била ствар узета. Ове акције немају ничега заједничког са патриотизмом. Комунистички патриотизам je уствари измишљена фраза јер онде где се комуниста позива на патриотизам он тим моментом устаје против марксизма и комунизма. Код четничких герилаца ствар je била постављена другаче. Четнички патриотизам се изражавао кроз конзервати148

визам, национализам, а на местима кроз освету. Политички, четници су први пут у историји четништва идентификовали своју акцију са државним разлогом у сенци традиције пале државе, али без икаквих сретстава за оправдање своје акције изузев патриотског узвика. Међутим, онде где борбени поклик изазван патриотизмом није довољан за постизање циља ту се свесно или несвесно има да прелази на опортунизам као целисходније средство. Но то се сретство не сме да квалификује другаче него патриотизам ако се њиме иде ближе циљу, т. ј. спасавању онога што се другачим сретствима не може да спасе. Отуда je код Недића поникла мисао: да гробовима не треба слобода. Ова иста лозинка постала je четничком током рата али са закашњењем, т. ј. тек онда кад су комунисти открили прави смисао свог комунистичког патриотизма. Стање створено у Србији према коме je окупатор имао извесне обавезе међународно-јавноправног карактера претворило се кроз герилске акције у оно стање на које се више не могу да протегну одредбе Хашке конвенције, што je окупатору дало пуна политичка права да ради и оно што закон допушта као и оно што закон забрањује. Тако се дошло до пуне анархије у којој je оружана рука одлучивала судбином живота и имовине, док je одбрана интереса народа и његових живота и имовине била недовољно заштићена од стране свију оних елемената који нису признавали стање после слома државног јединства. Значи да се код случаја Милана Недића није злоупотребљавао дух Хашке конвенције оним што je Недић хтео, већ су диспозиције конвенције биле одбачене од стране окупатора са оним моментом кад je постало јасно да се у Србији угрожава јавни мир и безбедност не само у колико се то тицало окупатора, већ и интереса самог незаштићеног народа, без обзира да ли je то окупатор хтео или не. Локална власт се показала немоћном у односу на окупатора јер уколико ова није интимно идентификовала свој интерес са његовим морала je то да ради бар привидно да би колико толико кочила окупатора у његовим безобзирностима према незаштићеном делу становннштва. Конкретно, политички положај Милана Недића није ничим дерогирао дух Хашке конвенције, нити су његове компетенције прелазиле оно што je ова предвидела у својим члановима 42-56 који важе као норме о т. зв. копненој ратној окупацији. Сада се постављамо пред питање, да ли се Милан Недић огрешио о било какве законске одредбе или правне узусе тиме што je настојао да своје компетенције у односу на окупатора прошири? Шта би значило то проширење у пракси, а према замислима Милана Недића? Да ли je то проширење ишло на корист српског народа и на штету окупатора или обратно? Овде не треба прибегавати никаквим правним правилима, већ чистој политичкој логици. Милан Недић je тражио од Немаца оно што се није косило са словом Хашке Конвенције јер ова конвенција није 149

нигде предвидела таксативно који број и каквих органа безбедности има да се сматра максимумом за одржање реда на окупираном подручју. Овде су интереси били у конкурсу: што јача снага Државне или Граничне страже то све умањеније компетенције немачког окупатора. Ово je било утолико евидентније што Немцима није конвенирало бројно ојачање и техничко снажење оних органа Недићеве Србије који су били мобилисани за одржање реда. Немци нити су смели, нити хтели, а нити могли да дају Недићевим органима шире компетенције јер уколико су изгледи на исход рата били слабији утолико je подозривост била појмљивија. Ту уствари и није требала никаква подозривост кад се знало да су органи Недићеве Државне и Граничне страже били резервна армија Драже Михаиловића. Уосталом тај факат je евидентан јер се на њ позива и сам Херман Нојбахер у својим већ цитираним забелешкама, кад каже: «Недић се у врло одважном тону жалио на досадање злостављање српског народа и изнео читав низ захтева који су ишли за тим да би се растеретио његов злостављани народ, а његова лична немоћна позиција извесно поправила», кад се Недић нашао у Хитлеровом Врховном штабу 20 септембра 1943 г. Но да су сви планирани Недићеви, Нојбахерови и Бенцлерови захтеви били најпријатељскије примљени од стране Хитлера они су наишли на «врло непријатељски пријем» од стране министра Рибентропа, како каже сам Нојбахер (с. 134.), они нису били проводиви из војно стратегиских разлога. Очекивање искрцавања западних савезника на Балкану ујесен 1943 године било je подједнако очекивано у Врховном пггабу Драже Михаиловића, колико и у штабу Јосипа Броза Тита, исто као и у штабовима немачких јединица од Трста до грчких обала. Но и да je то било проводиво, правни положај Милана Недића не би био измењен изузевши јединог момента т. ј. да je Херман Нојбахер себе показао човеком који политички зна да мисли и да увиђа грубе грешке немачке политике на Балкану, које, његовим трудом да задовољи део Срба, ипак не би биле исправљене. Из те политике je никла она мисао на коју се под насловом «Једна велика тајна» позива у свом делу Петар Мартиновић-Бајица (Милан Недић, Чикаго, Ил. 1956, с. 262) износећи ону листу министара нове Југословенске владе која je требала да настане у моменту кад се западни савезници буду искрцали на Јадрану. Да се овој листи министара као личности не може да приговори ништа ненационално или социјално негативно ван сумње je. Међутим, да je овако склопљена листа чланова нове владе (није јасно да ли се мисли на Србију или Југославију) била апсурдна je ван сваке сумње. Ово не зато што су се ови људи делом међусобно искључивали него зато што би овако склопљена влада требала један бескрвни рат са савезницима док би успела да се пласира код ових. Осим тога тешко би се могло примити као стварно да би и 150

један од ових предвиђених министара на Мартиновићевој листи могао да пристане на ту улогу у једном прелазном периоду и да je искрцавање Савезника на Јадрану било у стратегиском плану ових. Искрцавање на Јадрану онако како су га приказивали разни чланови британске мисије у штабу Драже Михаиловића није имало никаквог основа осим пропаганде т. ј. приказивања ствари онако како су ови сматрали за умесно да би тиме што тешње везали Дражу Михаиловића уза се. Иначе не би се смело рећи да je било коме од тих чланова било познато каква je судбина скројена Балкану. То све није ни могло бити познато Милану Недићу који je у својој активности полазио од стања ствари које je владало у његовој најближој околини. Оно je могло бити познато Недићу само онолико колико je то конвенирало окупатору кога није интересовала заштита српског националног интереса, а што ће бити видљиво из разматрања Недићевог положаја са једног ширег политичког гледишта, уз врло строгу оцену оних сплетова мисли којима се настојало да се унесе што више конфузије у читав комплекс; направити га што теже прозривијим мешањем истине с фалсификатима; политичких околности с пропагандним тенденцијама, чему даје врло наиван коментар у форми новинског чланка ранији дописник београдске штампе у Турској, Миодраг Световски и то управо код анализе односа Недић-Енглези, неколико месеци после слома Југославије, а на две седмице пре наступања Недића у његовој ратној улози, од чега свакако треба одбити ону англофобску ноту, која je поред интимног осећања свих истинских патриота Балкана била током рата и пожељна, макар и против уверења, чиме се није дерогирала она истина због које je Недић на себе ставио крст мучеништва, кад каже: «Случај гонерала Недића, на пример, с којим je г. Перић отпочео јуче у «Новом Времену» да илуструје позадину историског збивања пре слома, типичан je. Г. Перић je јасно изнео, шта je г. Недић као одговорни министар војске у бившој Југославији намеравао да учини пред оцртавањем егоистичких планова Велике Британије за искрцавање у солунској зони. Британија je пошто-пото хтела да наруши балкански мир и да увуче балканске земље против Немачке. Да се то спречи, генерал Недић je предложио влади окупацију Солуна од стране наше војске. Тиме би се Југославија могла сачувати од рата. Међутим, на том питању овај војник je пао. Како г. Перић износи, четири англофилска члана кабинета г. Цветковића одлучно су тражили његово повлачење и то: Будисављевић, Чубриловић, Константиновић и Шутеј. Ко су ти људи, сад je нашој јавности познато. Али они су успели. Захтев генерала Недића био je одбијен и резултата je био — његова оставка. Па ипак, целој тој крупној борби за животне интересе Југославије, дато je у нашем народу из основа погрешно тумачење. 151

Било je очигледно, да су Енглези ту чињеницу изврнули и преко «Ројтера» послали у свет сасвим другу верзију о паду нашег министра војске и морнарице. Вест «Ројтера» гласила je «да je у Југославији оборен војник, с којим се слагало целокупно југословенско јавно мњење и да та оставка може имати озбиљних реперкусија...» Генерал Недић je вешто претстављен као човек Енглеске и као жртва Немачке, пошто je он, елитни војник, тобоже захтевао непосредан рат с Немачком и Италијом. Јавно мњење у Југославији било je приказано као узрујано. Из тога се телеграма исплела читава фабула, сервирана истовремено енглеској и америчкој штампи, затим особито грчким и турским листовима. У то време, ja сам у Цариграду био изненађен читавим чланцима, посвећеним генералу Недићу од неколико необавештених турских листова, чији су главни уредници тада били инспирисани из енглеских кругова. «Сан Телеграф» je 8 новембра увече донео, да се генерал Недић чврсто држао планова краља Александра и да су Италијани веома задовољни оставком генерала Недића и именовањем генерала Пешића за министра војног, док су Југословени веома незадовољни. Три узастопна вечера телефонирао сам Агенцији Авали о тим и сличним произвољним турским тумачењима, која су била искључиво из енглеске кујне. У царигадском новинарском кругу један од двојице дописника «Ројтера» тврдио je данима, да генерал Недић организује устанак, да се одмеће у шуму, ускоро ваља очекивати упад у Бугарску итд...» («Обнова» бр. 8 од 14 јула 1941, Београд). Италијанска штампа дала je овим збивањима сасвим другачи коментар после слома земље. Међутим, у духу сличне конфузије наступали су и сами пучисти, како то каже Ђорђе Перић, речима: «Тако je на дан државног удара једна група официра завереника тражила од министра спољних послова др. Нинчића да се одмах објаве тајне одредбе Пакта, свакако у уверењу да ће оне својом садржином оправдати њихово безумље које тога дана починише. Њихово разочарање није било мало када им je саопштено да таквих тајних одредаба које би биле штетне по Југославију нема. Међутим, нису били разочарани само официри завереници. Цела превратничка влада била je запањена садржином досијеа о Пакту, који je нађен у Министарству спољних послова као и обавештењима која су по том питању дали на протоколном саслушању Кнез Павле и Министар Цинцар-Марковић. Др Нинчић није се могао уздржати, а да на првој министарској седници превратничке владе не да израза своме изненађењу овим речима: «Господо колеге, Пакту и његовим додацима не може се са државне тачке гледишта ништа приговорити. To je неоспор152

но један крупан успех наше дипломатије, о коме се мора повести рачуна». («Ново Време» бр. од 26 марта 1942, Бгд). Ако овоме додамо оно шепртљанство пучиста о доказивању Хитлеру и Мусолинију да се пучем хтела да утврди линија сарадње Југословенске владе са силама Осовине, онда се не треба чудити што је Хитлер онако хајдучки поступио према Југославији кад су јој на челу стајали овакви државници, који попут онога магарца натовареног сламом мисли да ће проћи преко реке као и оног пута кад je носио џакове са сољу. Но у том сплету се заиста било тешко и снаћи. Следствено, како су се снашли тако смо и прошли, осим оних неколицине који су за издајство интереса свога народа добили признање код оних, који су у том издајству нашли награде у другим формама, како то лепо приказује Никола Н. Томић у свом већ цитираном делу, кад каже: «Одмах по извршењу пуча, 27. марта ујутру, Живан Кнежевић je са групом наоружаних пучиста упао у стан дотадашњег министра двора Антића, кога je дигао из постеље, ишамарао га и нагнао да нареди свом секретару Гргушевићу да Живану преда кључеве од дворске касе, коју je Живан отворио и узео из ње сав новац. Једна група пучиста упала je у стан Димитрија Мирковића, бившег народног посланика, код кога су биле уложне књижице Југословенске радикалне заједнице, и са упереним револверима нагнала да с тим књижицама оде у банку, да подигне новац, у вредности од око 900.000 динара, и да га њима преда. Издали су му признаницу, у којој су навели да су новац узели и поделили између себе као награду за извршење пуча. Дотадашњем шефу кабинета претседника владе узели су његов приватни новац у вредности од 60.000 динара. На дан 6. априла један од пучиста je узео из поверљиве касе Претседништва владе 9 милиона динара и тај новац задржао за себе». (с. 132). Ако се свему овоме дода оно друго што се током рата дешавало иза леђа самог Недића, а у емиграцији иза леђа самог претседника владе, онда није неразумљиво оно англофобско демонстрирање Милана Недића и његове владе, исто као и свих оних српских патриота који су назрели своју судбину, која je на широком плану савезника већ одмах после слома Југославије била предодређена на жртвовање, како то лепо приказује у својим мемоарима некадашњи школски колега кнеза Павла у Оксфорду, руски кнез-пуковник Оболенски, после разговора с надлежнима о успостави везе из Алжира са штабом Драже Михаиловића, а под вођством америчког генерала Теодора Рузвелта. 153

«Тед je био одушевљен акцијом. Клепнувши ме по леђима додао je: «Кад се укаже прилика за неку другу опасну мисију, предузми je». Приметио сам да спрема нешто озбиљно. Једног дана рече ми: «Сергије, нас двојица волимо авантуре. Мислим да смо за то подесан тим. Требали би да идемо у Југославију. Покушајмо. Израдићемо план. Ви ћете ићи први, а ja ћу после вас. Идемо Михаиловићу ...» «Уколико сам се дуже посвећивао том плану утолико ми je изгледао интересантнијим. Напослетку он одлучи да посетимо МакМилана, каснијег британског министра претседника, који je у то време био додељен штабу генерала Ајзенхауера у Северној Африци. Познавао сам МакМилана из Оксфорда и тако се нас двојица упутисмо њему. Кад му je Тед изложио план овај га je погледао забезекнуто. «Бојим се да су по том питању већ донешене дефинитивне одлуке и да то више не стоји у складу с њима», додао je он. Кад се, међутим, баци поглед уназад, лако je видети да су Черчил и Рузвелт били одлучили да помажу левичарски фронт под Титом и да Михаиловића баце у вучје чељусти. Одговорност за ово у првом реду сноси Черчил, који се углавном наслањао на бригадира Маклина, који се тада налазио у Југославији». (The Memoirs of Serge Obolensky, New York 1958, p. 372/3.) Из ове перспективе треба гледати и на судбину Милана Недића и његових напора. 18. Опште и владаујће мишљење у критици Милана Недића je базирано на апстрактним принципима, да он као значајна личност У војсци Краљевине Југославије није смео да се прими једне морално понижавајуће улоге, — улоге шефа једне марионетске владе, која je зависила од воље командујућег генерала окупаторске силе. У суштини та критичка опсервација нема никаквог основа. Примити се сличне улоге при стању у коме су моралне и материјалне снаге са судбином једног народа стављене на коцку, практично значи један доказ више о патриотским склоностима Недићевим. Мада се ту конкретно прилази човеку кроз веру у њ, где сви критичари тот случаја неће да пођу од њега себи, већ обратно, ипак објективне околности не допуштају да се једна критика личности Милана Недића може да одржи до крајњих консеквенци. Ово, с друге стране осматрано, не би смело да значи да се он може узети као безгрешан човек. Међутим, ако би се солидно проанализирале околности под кочима су настајале марионетске владе широм Европе v времену од 1939 до краја рата, оне би се могле поделити тачно на онолико категорија колико je било тих влада, где се нигде за било које две од 154

њих не би могло рећи да су једна за другу биле типичне. Сва се њихова типичност састојала у израженој или неизраженој мржњи према Енглезима; врло слабој симпатији према Американцима; ужасној бојазни од Совјета и напослетку неотклоњиви страх према Немцима, њиховој окупацији и солдатески. Италијани су били, скоро би се могло рећи, предмет потцењивања, које се изражавало у неодређеном мумлању становништва код упоређивања квалитета немачког војника са италијанским, који je према немачком био инфериоран. Ово je, међутим, било грешно мишљење. Разлика je била само у томе што италијански фашизам није успео да у оноликом степену одгоји животињу у своме борцу као као што je то успело немачком националном социјализму. То би могло бити предмет психолошких студија. Међутим, ако би се пошло са гледишта интимних потстрека код свих шефова ових влада, они такође ни код једне не би били идентични. Зар има било чега заједничког у мотивима једног Емила Хахе у Чешкој са мотивима једног Јозефа Тиса у Словачкој; маршала Петена у Француској или Павелића у Хрватској или ових четворице са мотивима једног мајора Видкуна Квислинга у Норвешкој? Једне je покретала крајња нужда да се спасава што се може да спасе; друге националистички, треће клерофашистички, а четврте политички мотив. Да je Немцима успело да завојују Шведску, Турску, Велику Британију, Ирску или да им je успело да место генерала Франка нађу неког другог ко би им омогућио да од Шпаније направе шанац за напад на Гибралтар број мотива «сарадње са Немцима» био би проширен. Какав je покретачки мотив био код Недића? Ми на то питање немамо одговора, сем паушалне оцене, да je он био «издајник и колаборатер». Чија се теза уствари брани том констатацијом? Паушално изражено, тим се брани теза свију оних фактора који су ишли за тим да се сломи национална кичма Србима на Балкану, а затим Балкану. Ту не треба много правити разлику између југословенских комуниста, комунистичких интернационала, «напредњачких» схватања и њиховог тумачења на демократеком загхаду. Из чега да изведемо закључке као основу ове тврдње? Но да би се могао да анализира тај детаљ требало би извршити једно политичко рекогносцирање ширег терена бар у оноликом степену у коликом су ствари у међусобном односу идејно повезане. Маршал Манерхајм од Финске или адмирал Хорти регент Мађарске уживали су поштовање после рата исто колико током или пре рата. Далеко од тога да je неко смео и да помисли да их прогони или огласи за колаборатере. Истина, оба су умрла у емиграцији, али je и истина да су са свим почастима националних хероја напустили земљу после одиграних улога. Ово исто важи за њиховог трећег сабрата у џелатском послу хрватског «Fuehrera» Анту Павелића. Штавише Павелићев министар Ан155

дрија Артуковић живи под заштитом америчке демократије, мада je као злочинац успео да обмане америчке конзуларне власти да би под именом Алојза Анића ушао као жртва комунистичког прогона у Сједињене Државе Америке. Њега je штитила римокатоличка црква као и његовог ратног шефа. Ово исто важи за италијанске војне и политичке прваке током рата са изузетком Мусолинија. Какви би мотиви руководили једног Сер Освалда Мослија, да су се Немци искрцали на Британска острва током 1940 године? Он би постао «Гаулајтер» Велике Британије, док би се Ирска прогласила некаквом «Независном Државом» са неким клерофашистичким манијаком на челу. Но ни ти и такви кораци не би идентификовали мотиве фашисте Мослија са оним са континанта или Ирске. Не може се уз има једног маршала Петена везати никакво геноцидно манијаштво типа Хортијевог, Павелићевог или оних нечовечности окупатора широм Балкана. Павелића je покретала клерофашистичка мржња према Србима и Православљу; Тису мржња према Чесима и бојазан од Мађара исто што je љубав према свом народу покретала једног Петена у Француској или једног Недића у Србији. Политичка амбиција je покретала једног Квислинга исто као и једног Дегрела у Белгији, Клаузена у Данској или Мусерта у Холандији поред Мослија у Енглеској. Прикривање обмана у политици идеолошким принципијелностима слично je третману пацијената од стране слабих лекара. Све се вешто прикрива «срчаним нападима», измозганим туморима или емболијама да би одговорности биле што снажније редуциране. То би било фактички типично за оцењивање улога «ратних злочинаца» или «колаборатера са окупаторима». Изгледа да je то било узето као паушално и најсрећније решење онде где није баш много «пробитачно» копкање по стварности. Да ли je Милан Недић дошао на чело административног апарата Србије током рата да убија или да спасава? Да ли je пацификација Србије као окупираног подручја ишла на штету или корист српског народа у току рата? Томаш Масарик je једном приликом казао: да онај ко не зна да економише народном крвљу, такав не заслужује слободу! Милан Недић није само у пракси показао да жели да економише са српском крвљу, већ са крвљу свију оних које je лаковерност покретала на акте, чија je последица била узалудно расипање народне крви. Да ли je он тиме активно помагао ствар нациста или ствар српског народа? Сад се постављамо пред питање: ко je био овлашћен да њему суди? Зашто му није судио међународни суд сличан ономе што je судовао у Нирнбергу немачким војним и политичким првацима? У том случају Милан Недић не би могао бити осуђен. Не, напротив он je дат на суђење онима код којих не важе никакви правни прописи, већ политички интерес и циљ. Да би се оваква политика могла да разуме треба се упознати са оним околности156

ма због којих je Милан Недић морао онако да прође како je прошао. Те околности нису ни најмање пријатне. Биограф маршала Стаљина, Исак Дојчер у свом исцрпном делу каже на једном месту о овим догађајима следеће: «30 новембра 1939 избио je Руско-фински рат. To je био један од оних пакосних потеза у којима често пута историја изиграва своје јунаке. To je био управо случај са Стаљином, човеком, који je на почетку Октобарске револуције прогласио Финску за независну државу, да би сада напречац ушао у рат са њом из војних разлога. Финци су се бранили чим су стигли. Рат им je на почетку донео значајне успехе. То су могли да благодаре свом поднебљу и слабостима руског вођства која су откривала честа чишћења последњих година. Руски глас и углед као ратног партнера трпели су на почетку кампање тешке ударце. Изгледало je да ће авантура повући за собом врло мучне последице. Енглеска и Француска нису тајиле своје симпатије за Финску. Обе су je владе званично уверавале да ће јој пружити војну помоћ. Обе су огласлиле сакупљање добровољаца за Финску. Док je на Мажино линији и немачкој Вестфалији владало сумњиво затишје, дотле Француска влада објављује да се на Средњем истоку, а према врло осетљивом месту руског кавкаског фронта, налази снажна армија под командом генерала Вегана. 14 децембра Русија je искључена из Друштва народа чиме се донекле хтело изаћи у сусрет Трећем Рајху и фашистичкој Италији. Тако се Стаљин поставио пред питање, да нису можда западне силе одлучиле да уместо рата против Немачке објаве рат Русији...» Isaak Deutscher, Staljin, Stuttgart 1962, s. 471), да би и «морални ембарго» Рузвелтов био додатак осуђивању Стаљинове политике. Да се у Русији могло схватити да je овај корак Енглеске и Француске неки немоћни реванш због пријатељсгва Москве и Берлина или због елегантних увреда које je Стаљин нанео француској и енглеској дипломатији кроз неуспех у преговорима о закључењу војног савеза између западних демократија и Совјета, несумњиво je. Међутим, непојмљиво je оно друго што произлази из анализе Исака Дојчера, према чему би се могло закључити да Стаљин није знао шта ради са објавом рата Финској или да je евентуално могао да очекује да ће фински маршал Манерхајм умарширати у Москву као победник над Стаљином. Међутим, изнад овога има једна виша политичка формула, која јe изражена у Стаљиновом националном програму, т. ј. да она финско-совјетска граница како je била постављена у Карелији 1920 године није код стања ствари у предвечерју Другог светског рата могла да остане каква јест. Са граничних утврђења било je могуће сваком далекометном оруђу да туче Петроград или Кронштат, што je Стаљин и предвидео и поред «пријатељства» с Берлином. Он je предвидео оно што je искуство вери157

фиковало без обзира ко би се могао у данима кризе да појави иза Финске: Енглези, Французи или Немци. Међутим, ту није било потребно никакво нагађање о стварима и односима. Још од доласка Хитлера на власт он je поред многожељених «коректура граница» у областима суседним Рајху настојао да добије од финске владе концесију за подизање модерне риболовне станице у Пецаму. После дугих разговора закључен je уговор 1937 г. о додељивању концесије. Међутим, код првих корака техничког карактера установљено je да Немци желе да Пецамо изграде у подморничку базу, да би на тај начин паралисали значај руске луке Мурманск као јединог пристаништа на руском северу које се не замрзава зими. Кад су Руси установили прави смисао овог «риболовног» предузећа уложили су протест код обе владе, што je имало за последицу анулирање уговора. У последњем рату Мурманск je био једино руско пристаниште доступно савезничким конвојима за снабдевање Русије разним материјалом потребним за рат. Осим тога Стаљин није ниједног момента сматрао да je немачко-совјетски пакт о ненападању ишта више него тактички потез у политици сауговорача и поред оне несрећне Стаљинове мисли изражене телеграфским путем Хитлеру као одговор овоме на честитку Стаљиновог рођендана, где се каже: «Пријатељство народа Немачке и Совјетске уније, коje je запечаћено крвљу, уверава ме, да ће бити чврстог и трајног карактера». Мада биограф Стаљинов, Дојчер, сматра, да би Стаљин тешким благом платио улогу ономе коме би успело да овај злокобни телеграм уништи, ипак се још увек не може закључити да Стаљин није знао шта je радио. То би се дало изразити следећим склопом мисли. Немцима je било познато да се идеја завршетка Руско-финског рата почела да одгаја у тајности у Штокхолму, пошто je постало јасно да ће Финска претрпети пораз у рату. Исход овог «малог рата» или зимског рата, како се каже, дражио je немачку обавештајну службу због његових тајних клаузула. Настојали су свим средствима да се домогну овог досијеа пре него би се овај нашао у Москви. Тадањи немачки амбасадор у Финској фон Флихер био je у сталној вези са мистериозним адмиралом Валтером Канарисом једним од најзагонетнијих шефова шпијунаже свију векова. Канарис je знао, на финску и немачку несрећу, да су преговори о примирју тајно започети и у тајности завршени у Штокхолму. Тајно обавештење које му je послала «пацифиста» Грета Кајнен, Немица, финска држављанка, било je тачно. Радило се управо о оном курирском авиону ког je ова шпијунка идентификовала и који je преносио сва тајна документа, дипломате и осталу пошту у вези са овим ратом. Неколико минута после старта авиона на аеродрому Брома, Канарис je знао шта треба да ради. Одмах je предузето нужно, да би се сва папирна утроба авиона нашла истог дана у Канарисовој канцеларији, Бендлерштрасе 14 у Бер158

лину, а авионска посада ликвидирана. Нашавши се у мрежи морнаричке артиљерије на пучини Северног мора авион je био оборен, а јавност обавештена да je «курирски авион Штокхолм — Москва нестао бестрага над Северним морем...» Руси су били повучени за нос. Шкргутали су зубима и чекали својих «пет минута». Лаврентије Берија колега адмирала Канариса знао je тачно за узроке трагедије курирског авиона једне неутралне земље. У атмосфери већ надувеног неповерења долази до Молотовљеве посете Берлину да би на лицу места расправио са фон Рибентропом о даљим односима Берлин-Москва. Овом приликом je Молотов био врло одређен. Ставио je своје захтеве у обиму и форми који су Рибентропа ошамутили. Кад je овај касније реферисао Хитлеру о току и прелиминарним разговорима, Хитлер je, као за себе, додао: «Добро je ако још и Берлин не затражи!» Немци су исто тако знали да до рата између Запада и Совјета неће доћи јер би то значило стварни војни савез Берлин - Москва. Руси су исто тако знали да je Веганова армија јефтина пропаганда. Истина, Адолф Хитлер je много очекивао од затегнутих односа између Москве и западних демократија, али je то долазило из вере да ће се пријатељство Берлин - Москва јачати у пропорцији те затегнутости, мада je било јавно да француска моћна армија под командом генерала Вегана не може да угрози јужну границу Русије све донде док се Турска не буде нашла у рату са Совјетима. Тако je и поред свих пронемачких симпатија и чак рата са Стаљином, маршал Манерхајм постао претседником Финске републике у току рата, коју je дужност вршио све до 1946 када je са свим почастима напустио Финску исто како je Хорти то урадио у Мађарској две године раније т. ј. за време рата. Шта je у читавој овој ствари основно? Основно je оно о чему се нерадо говори, т. ј. да je за Стаљина било сасвим свеједно да ли ће маршал Манерхајм и даље остати финским маршалом или ће се одати политици да би постао чак и шефом финске државе, ако та Манерхајмова Финска не може више бити примљена као отскочна даска за напад било ког спољног непријатеља на Совјетску Русију. Тако се и збило. Манерхајм je постао вођом свог народа јер се 1918 и 1919 супротставио бољшевизирању Финске, успркос Стаљиновом концепту, да ће бољшевизирана Финска пристати уз Совјетску Русију као једна од њених република, што je Стаљина и његово друштво потстрекло да огласе Финску независном државом. Међутим, кад су немачки генерал гроф Ридигер фон дер Голц од Балтичких обала у правцу севера, а генерал Манерхајм од севера према југу успели да спасу Финску бољшевизирања, Стаљин се уверио да се Манерхајм преданије борио у том рату бранећи своју земљу него што се борио 15 година раније као капетан царске руске војске у одбрани Манџурије од јапанског агресора. Но кад je Стаљин осетио снагу стао je где се нашао. Да 159

се слична снага налазила иза леђа краља Југославије Стаљину ни најмање не би сметало да се изрази за повратак Краља Петра II на престо својих дедова, исто као и у случају генерала Манерхајма, ако та Југославија не би претстављала неку од потенцијалних база за напад на совјетске позиције. Стаљин би ту монархију сматрао мањим злом од онога кога je сагледао у политици Јосипа Броза Тита кад се прогласио њеним маршалом, а затим и поглаваром државе. Но тај данас академски моменат требао je да се практично реши за време рата управо због оне разлике која je лежала у геополитичким својствима Југославије, где су оштрине сукоба биле много израженије него код Финске. Ту се не треба закривати иза идеолошких момената. Стаљин није био револуционар идеалиста, већ револуционар прагматиста. Њега није обзир ни према коме покретао на акције, већ рационалистички моменат: изграђивање Русије као силе, која ће у датом моменту да поведе и да са извесношћу одведе онамо куда она смера. Стаљин се није заносио апстрактном правдом свога земљака Достојевског или имагинарним слободама свога учитеља Маркса. Он je сам за себе био стратег у политици. Исак Дојчер у једној серији предавања пред англо-америчким слушаоцима, које je после објавио у посебном делу, каже: «Ирачка Комунистичка партија била je у револуцији од 1958 главна покретачка сила. Према оцени већина директних западних посматрача, она je била оспособљена да преузме власт. Међутим, она то није урадила. Крушчевљева политика у односу на Блиски исток била je уствари имитација Стаљинове политике у односу на Кину у годинама 1925-27, када je Стаљин сматрао Чанг Кај Шека својим савезником и позвао вође кинеске Комунистичке партије да се подреде наређењима Куомитанга. Крушчев je на исти начин наговарао ирачке комунисте да се безусловно подреде генералу Касему као свом «народном прваку». Он je, штавише, ове правио одговорним што су «допустили да буду однешени бујицом револуције». Он je такође захтевао обустављање сваке акције против Насера, коју су комунисти већ били покренули». (The Great Contest, - Russia and the West - Oxford University Press, New York and London, 1960, p. 55.) Из истих разлога Стаљин je саветовао југословенским комунистима тражење компромисног решења у односу на оне са Краљем на челу. Они су, супротно Стаљиновим предвиђањима провели револуцију али су упропастили државу и веру у њихову способност да je воде. Из тих разлога je Манерхајм постао неспоран и са совјетског гледишта кад je Стаљину успело да повуче своју границу према Финској онако како су захтевали војно-стратегиски циљеви, а тек иза тога стратегиско-политички интереси Русије. Положај Краља Петра II био je споран чак и са гледишта оних који су се током рата крили иза Краљеве «демократске оријентације», да би на тај начин могли да апелују на услуге свију оних који 160

су Краља узимали као симбол слободарства исто као и оних који су своје диктаторске планове ковали иза његових леђа. Истина je дошла до израђаја са оним моментом када су западне демократије приморале тог Краља да правно и морално абдицира на свој трон кад je изразио оне фаталне мисли упућене преко Лондонског радиа на дан 11 септембра 1944 године Србима, Хрватима и Словенцима, где се каже: «У овим судбоносним и за Југославију великим данима, када победничке армије Совјетског Савеза стоје на нашим границама с једне стране, а Британске и Американске армије са друге стране, у данима када се у пуној јутарњој зори показује дан наше слободе, позивам све Србе, Хрвате и Словенце, да се уједине и приђу народно-ослободилачкој војсци маршала Тита...» Шта да се изведе из ових мисли? Управо оно што су сами Енглези огласили као политичку норму: «Тешко земљи у којој деца владају!» Ово се не би смело узети као израз онога ко може да појми значај ових речи, већ онога ко се иза ових речи закривао. Краљ Петар II није изгубио свој трон по вољи народа, јер тај народ за то нико није ни питао. Да би се смирила ионако тешка ситуација у међународним односима по питању Југославије западни савезници су се сложили да се ликвидира Краљ Петар II, а затим сви они који су га током рата сматрали симболом слободе. Они су се чак сложили у томе пре него су и сами комунисти били уверени у своју победу. У питању интереса западних савезника ствар je била јасна. Да су се западни савезници искрцали на Балкану после слома Ромеловог предузећа у Африци или да су паралелно са десантом у Италији предузели једну акцију на Балкану, Титова армија би се распала преко ноћи. Од те читаве народно ослободилачке армије би остао Титов Врховни штаб са неколико члана АВНОЈ-а и један део њихових штабних чета. Све остало би пребегло на четничку страну исто како je то учињено обратно годину дана касније кад je Краљ Петар II морао да даде своју фаталну изјаву. Свакако да се ту тешко могло да плива уз матицу политичких струјања, где je свака сила водила рачуна о својим националним интересима. Срби, Србија са Миланом Недићем; Југославија са Краљем Петром или Дражом Михаиловићем су биле сувише слабе да могу наметати своје захтеве у име националних интереса. Американци у свом војничком подухвату у Европи против нацистичке тираније полазили су у првој фази са војно стратегиског гледишта при чему je значај Балкана и Југославије играо врло незначајну улогу. Један десант на Балкану био je далеко од оног «срца Немачке» које je требало тући путем офанзиве на западу или кретањем према северу кичмом Апенинског полуострва. Док je план искрцавања на југу Италије имао чисто моралне моменте пред очима т. ј. да одвоји Италију од Немачке успркос свим стратегиско војним моментима, дотле je план за искрцавање на 161

француској обали био чисто војно-стратегиска комбинација према којој je стратегиско-политички Балкан био на периферији интереса. Из тог сукоба погледа генерал Ајзенхауер je испао победником, док je Черчилов план освајања Балкана одбачен као неважан, јер су га американски војно-политички стратези схватили као узано британски интерес или боље речено британску тежњу за учвршћивање политичких позиција на Балкану у циљу одбране политичко-економских концесија на Блиском истоку. Ту je победила Рузвелтова теза да се Балкан препусти самом себи из разлога избегавања евентуалног сукоба са Совјетима на једној страни и мешања у унутрашње прилике Балкана на другој, како то укратко сажимље сам генерал Ајзенхауер, кад каже: «Два су основна разлога покретала Черчила на бригу о Балкану, али разлога који се нису могли довести у сагласност с акутним војним проблемима... Први разлог je потицао из његових погледа на Балкан као политичког човека. За то сам имао пуно разумевање, али сам ипак као војник морао да водим бригу да такве обзире из мојих предлога отклањам...» Herbert А. Quint, Die Wendepunkte des Krieges, Stuttgart 1950, s. 195, 241). Ово објашњење почива на једној логици из које je настао онај фатални закључак о Балкану. Наиме, настао je сукоб између Черчила и Рузвелта због њиховог погледа на немачки проблем. Рузвелт je хтео да војном силом уништи Немачку, захтевајући безусловну капитулацију, док je Черчил био за помирљиви став, т. ј. попуштањем Немцима и уразумљивањем да je сваки даљи дан рата узалудан напор. То се изразило на конференцији у Казабланки управо у моменту кад се немачка војна сила почела да осипа у Русији. Но Черчил je најзад пристао на Рузвелтов предлог под условом, да се Балкан и источно Средоземље препусти утицају Британаца. Ту се зачео квасац оном каснијем трвењу између Америке и европског континента у отимању о Левант и Балкан, јер су у том сукобу ова два блока омогућила трећем, свакако мудријем у обазривости да се умеша с изгледом на успех. Међутим, судбина Драже Михаиловића и Милана Недића увелико оправдава ову претпоставку иза које се крије ужасно ситни концепт политике великих народа, који у свом психолошком пигмејству нису могли да назру оне охолности које су касније ликвидирале веру у мудрост западних државника. Они уствари приступају мерама освете над националистима Балкана чиме поткопавају своје позиције на Балкану и Леванту помагањем комунизма и руске тезе, да би Американци, вербално душмани свију диктатура, у свом непознавању ствари, узимајући проблеме у оцену према значају ових у њиховим очима помагали једну од најцрњих диктатура света прикривену комунистичким плаштом патриотизма. Последице те неначелне и подељене политике у односу на Балкан биле су историски катастрофалне будући вођене у знаку ортаклука. Немоћ Велике Брита162

није у овом концерту детронисала je Краља Петра II јер су од самог почетка све комбинације полазиле са гледишта како да се прикрије слабост једне сујетне велике силе. Тиме je уништење свију балканских националиста, који су се нашли у комунистичком ареалу било комплетирано. Ова и оваква ситуација ишла je у прилог совјетским стратегиско-политичким комбинацијама. Кад Стаљину није успело да отклони Тита током рата привидно се спријатељио с њиме после рата с циљем наметања стварима на Балкану. 19. Јосип Броз Тито или, исправније речено, Јосиф Валтер Вајс из Украјине, а не из Кумровца, како то његови поданици тврде, знао je исто као и његови пријатељи из иностранства, да би он доживео потпун слом да су се западњаци искрцали на Балкану, јер би га подела власти онемогућила у земљи. Ту je квасац оне његове претње западњацима, којима, ако буду покушали са искрцавањем на југословенској обали, овај ће се супротставити свим расположивим средствима. У том моменту лежи онај потстрек који je довео до успоставе контакта између комунистичког Врховног штаба и немачких јединица на Балкану још од краја 1942 године. Искрцавање савезничких снага на Балкану могло je да код тог стања изазове сукоб између Совјета и ових, чије су визије већ биле почеле да прожимљу духове балканских политичара. Тако се стало на оно најфаталније гледиште т. ј. да се Југославија има да жртвује са свим њеним антикомунистима да би се избегао један нови сукоб међу досадашњим савезницима. Кад je, међутим, постало јасно да je Југославија жртвована, никла je она фарисејска мисао код Винстона Черчила, да се њега не тиче ко ће да влада Југославијом кад он нема намеру да у њој живи. Истина je, међутим, да се то њега тицало «до суза», само што je он својом мишљу о «не тицању» хтео да прикрије оно што му je слабост диктирала. Тиме се појавила једна нова ера у ратној позицији Балкана. Југословенски комунисти постајући чуварима Јадрана од искрцавања западних савезника на Јадрану, постали су индиректно немачким савезницимае, јер су Немци у позадини тек симболично чували залеђину јадранске обале. To je на другој страни омогућило комунистима да се ојачају јер су их Немци помагали материјално, а сматрајући, да су се ту нашли на линији идентичних интереса, ове признали као зараћену страну. Да би регулисали те односе и према свом интересу технички исто као и према светској јавности морално, комунисти су успоставили дипломатске односе са Немцима али све прикривено формом о бризи за рањене и болесне. Истина о томе, али свакако у репродукцији самих комуниста дошла je до изражаја после избијања сукоба Београд-Мос163

ква. Милован Ђилас дословно каже у својој студији (Conversations with Stalin, New York 1962) на страни 9 o тој колаборацији следеће: «У току т. зв. Четврте офанзиве, у марту 1943 дошло je до разговора између Врховног штаба и немачких команди. Повод тим разговорима било je питање размене заробљеника. Међутим, основни разлог je лежао у тежњи да се Немци придобију на пристанак да признаду партизанима право зараћене стране, што би требало да значи обострану заштиту живота рањених и заробљених...» Ова Ђиласова мисао у потпуности заобилази истину, али ћу о томе дати објашњење кад наиђем на разматрање односа Титовог делегата при Немачкој команди, Владимира Велебита и Хитлеровог делегата при Титовом Врховном штабу «Дра», Инж. Ханса Ота. Западњацима je ова немачка одлука о толерисању комуниста била добродошла из више разлога. Они су свакако знали да ће по једном ширем плану, комунистичка Југославија испасти из интересне сфере Совјета услед материјалне зависности Балкана о западњачкој помоћи, што je уствари самом Титу и његовој групи било јасно познато. Ово није била никаква тајна за Тита јер je њему његов однос према Стаљину био познатији него било коме другоме, а западњади су уствари тај моменат прозрели у току прве и друге године рата на Балкану када je Стаљин изишао са својим планом у односу на Југославију чиме je прикривао стару жељу о ликвидацији Јосипа Броза Тита. Тако су западњаци одбацивањем тезе Драже Михаиловића и једне тешње сарадње балканских земаља; затим одбацивањем самог Драже Михаиловића после Техеранске конференције уствари пошли стопама комунистичког интереса или, боље речено, још једном пошли стопама апизерства у односу на Стаљинове захтеве. Тако су западњаци препуштањем судбине Балкана комунистима запечатили судбину свију националиста Балкана почевши од самих монарха па до последњег борца националисте. Тиме je запечаћена судбина и самог Милана Недића у Србији, а следствено и његове комбинације ван Србије издајом запада, а не кроз Стаљинове планове. Сад се треба осврнути на оне моменте који су стајали у зависности од ових, да би нашли своје изражаје у збивањима око Недићеве Србије. Споразум Титовог Врховног штаба са немачким командама изазива успоставу контакта Мачековог центра Хрватске Сељачке Странке и одређивање делегата за Титов Врховни штаб, да би се наставило са преговорима који се развлаче читаве јесени 1943 године, што je уствари значило завршавање процеса распада ХСС почетог у лету 1941, настављеног у пролеће 1942 и уствари окончаног ујесен 1944 године. Овај однос Титовог Врховног штаба и Немаца на једној страни и Мачека и Тита на другој изазива све тешњу сарадњу између Тито164

вих партизана и немачких посадних трупа на обалском појасу Јадрана, на трећој страни. Сва ова политичка комбинација између комуниста и Немаца исто као и Мачекових делегата и комуниста врши се са знањем хрватских усташких власти и немачких дипломатских претставника у Загребу. То све налази своју круну у једној читавој серији уговора о ненападању између Титових комунистичких јединица и немачке војске на обали Јадрана све до Трста и Горице. Поводом једног од ових уговора, један познавалац прилика каже следеће: «Овај споразум (уговор од јула 1944) склопљен je из крупног разлога, да би Немци, ослобођени бриге од ратовања и чаркања с партизанима, могли бацити своје расположиве снаге на том простору против Англо-Американада у Италији и тако спречити њихово окупирање Трста, Истре и Словеначког приморје. Тито није желео да се у тренутку капитулације Немачке на томе простору нађу британске и америчке трупе, већ je хтео да његове снаге ту преузму власт од Немаца и неофашиста. Др. Јоже Вилфан, који je до 1943 радио у немачкој Фелдкомандатури у Нишу као Sonderfuehrer, био je заиста погодна личност за склапање тог споразума. Још 1944 г. име и адреса дра Вилфана били су наведени у телефонском именику за град Београд, а његов стан у Београду запечатао je и чувао Гестапо, да га не би српске власти опљачкале. Кад су партизани ушли у Београд, одмах су обезбедили стан дра Вилфана и другог једног комунисте у служби Немаца, Јанка Торкара, да би касније могли ставити те станове на расположење њиховим законитим власницима». Према овим моментима Милан Недић и његова администрација су били немоћни. Они су, међутим, повлачили значајне последице које такође нису биле без унапред смишљених планова према којима je Недићева влада опет била не само немоћна, већ их није ни могла да упознаје. Док je прилив Хрвата и Словенаца на западу Југославије снажно ојачавао партизанске јединице, Хитлер све одређеније изражава мржњу према Србима и четницима успркос илустрирању прилика на Балкану од стране оних његових политичких и војних стручњака који су сакупљали податке на лицу места и били, уствари, у интересу Немачке, за то, да се немачка балканска политика има да мења. Међутим, ту je промена била посве онемогућена и да je Хитлер био за промену уопште. Комунисти су својом политиком били разбили убојну снагу антикомуниста до те мере, на територији НДХ да им je позадина сваке акције била до детаља предочавана. Тако je на Балкану једина антикомунистичка баријера била уствари Недићева Србија. Међутим ако би апстраховали Недићев случај у том читавом комплексу, ту постоји један читав низ момената који су по унапред утврђеном плану одлучили судбином свију националних покрета на 165

Балкану. Тој судбини нису могли да умакну ни Недић, ни Дража Михаиловић, ни Димитрије Љотић исто као ни онај низ националних покрета у Албанији, Бугарској, Румунији или Мађарској. Неколика интересантна примера још ће снажније илустрирати то стање и околности под којима je Недић радио за време рата. За време рата и окупације служио je у Загребу у својству немачког полициског високог функционера SS Sturmbannführer Hans Helm. Он je поред своје полициске дужности током читавог боравка у Загребу имао задатак да доведе у склад интересе Хрвата усташа са интересима Хрвата комуниста. Хелм je уствари био убачени комуниста у немачке SS полициске одреде. Један познавалац Ханса Хелма каже о њему и његовом случају следеће: «Ханс Хелм je за време Стојадиновића постао немачки полициски аташе у Београду и на том положају остао до априла 1941 г. Дужност му je била, сходно споразуму између Немачке и Југословенске владе, измена информација о међународном комунистичком покрету. Хелм je добро вршио ту функцију до августа 1939; када je склопљен пакт Берлин-Москва. После тога Хелм je примио акредитиве из Берлина да се повеже са Комунистичком партијом Југославије и створи обавештајну мрежу од југословенских комуниста, која ће информисати Немачки Рајх. У овом послу Хелму су се ставили на расположење следећи комунисти Југославије: Владислав Рибникар; др Коста Грубачић, каснији ађутант Митре Митровић-Ђилас, који je од Немачке владе добио стипендију да докторира у Јени (по другима je спорно да ли je докторирао) да би се из Немачке вратио као немачки агент (У августу 1941 издао je очито четничку ствар усташама и Италијанима, кад je био одређен као преговарач у име једне групе херцеговачких четника. Моја напомена). Међу мање важне сараднике Ханса Хелма спадали су Богдан Нововић и Војислав Радевић, писар Министарства спољних послова, коме су Немци у знак признања после 1941 предали дужност комесара у јеврејском предузећу «Елка» у Београду (данас комбинат Београдска конфекција БЕ-КО); Иво Фрол, професор, чији je центар деловања био Загреб, да би га после избијања рата и слања у концентрациони логор Јасеновац усташе чувале као резерву за своје планове, омогућивши му да се путем замене нађе на слободи у шуми, да би при крају баладе, после «ослобођења» био постављен за помоћника министра H. Р. Хрватске, а затим за помоћника министра просвете Ф.Н.Р. Југославије на ком месту je остао од 1945 до 1953, уз многа одликовања за ревносан рад; Др Обрен Благојевић, штићеник Дра Милана Стојадиновића, по чијој je жељи Обрен био на неколико године пред рат постављен за приправника у Судском оделењу Главне контроле у Београ166

ду, одакле je као «имун» пропагирао комунистичку ствар међу нижим особљем Главне контроле. Све податке које je захтевао Хелм достављао je Благојевић лично Титу, који je у ту сврху долазио из Загреба у Београд и отседао у приватном стану сликара Божидара Влајнића, који je тада био пашеног Коче Поповића (док je Коча сматрао Веру Бакотић својом законитом женом или неком по реду, док je није заменио новом женом, Лeпосавом Перовић, учитељицом из Бање Луке. Моја напомена). Са Обрадом се састајао у просторијама саме зграде Главне контроле и у ходнику му предавао и примао извештаје. Титова омиљена кафана, приликом доласка и боравка у Београду, била je кафана «Атина», где je био виђан у друштву угледних припадника Земљорадничке странке. Хелм je после рата по захтеву Титовог режима, био предат Југославији, где je тобоже суђен и осуђен на двадесет година робије. Уствари живео je у једној вили на Топчидерском брду као саветник Озне-Удбе. После четири године боравка у тој вили вратио се у Немачку...» Да би фалсификати били комплетнији, главни актер у «Случају Андрије Хебранга», Миле Милатовић, прелази преко случаја Ханса Хелма као да се ради о случају каквог сеоског пастира с Копаоника, да се не би утврдило оно ради чега je Хебранг морао да изврши «самоубиство вешањем» уз клицање маршала Југославије отклањањем опасног конкурента. Тако je југословенској олигархији успело да постигне онај максимум потребан за победу: цепањем непријатеља и коришћењем тако поцепаних. Док je Хелм на једној страни радио с Дидом Кватерником као савезником, он je исто тако успео да за себе придобије Хебранга, као човека преко кога има да се чује реч Стаљинова. Но о томе на посебном месту биће детаљније излагано. Сада се треба окренути оној другој страни, која je исто тако интересантна као и претходна. To je био случај једне одређеније сарадње комуниста и нациста и то на широј линији, т. ј. на линији Тирана-Космет-Београд. Та акција сарадње ишла je под вођством шефа немачке полиције у Тирани SS Obersturmbannführer-a Charles-a Benoit Dijee-a, o коме један извештај oвако гласи: «Диже je Немац из Лотрингије, заправо полутан: отац му je био Француз, а мати Немкиња. Лотрингија je припадала Француској и Диже je пре рата тамо агитовао за нацизам и присаједињење Немачкој, због чега je био затваран. У Тирану je упућен због околности, што je 99 % албанске интелигенције говорило француски, док само минималан број немачки. У том својству Диже се састајао са Енвер Хоџом, који je — завршивши пре рата школе у Француској — био потом наставник француског језика у Тирани. 167

Главни задатак Дижеов био je да сузбије акцију Абаса Купија вође организације «Легалитети»; акцију Мухарема Бајрактара у чијем су се штабу налазили британски официри, затим акцију браће Крујезу, српски речено Гани-бега Црноглавића. Овај последњи je активно сарађивао са покретом драже Михаиловића. Акцију Шарла Дижеа помагали су албански и југословенски комунисти, које je Диже наоружавао заплењеним италијанским оружјем. Гани-бег Црноглавић je у октобру 1944 г. био убијен од југословенских комуниста...» По истој линији само под другим околностима Диже je проширио своју акцију сарадње са комунистима на подручју Космета. Та акција није уствари била усмерена у правцу придобијања комуниста за сарадњу са Немцима већ помагање комуниста у рушењу покрета Драже Михаиловића на Космету, који се даље надовезивао на акције албанских националиста поменутих малопре. Та акција сарадње комуниста и нациста на Космету била je поверена немачком (по свему изгледу убаченом комунисти) SS Obersturmbannführer-u Karl-u Hassenstein-u, који je деловао по директивама самог Дижеа. Према једној забелешци о овом раду ствар се развијала овако: «Комунистички покрет поцепао се после 22 јуна 1941 г. на два дела. Један део на челу са Али Шукријом, држао се директива Москве, да се Комунистичка партија Космета прикључи Компартији Велике Албаније. Други део, на челу са Миладином Поповићем-Топом, држао се Титове директиве, т. ј. да Компартија Космета припада Компартији Југославије и да треба одмах дизати устанак и правити крвопролиће (Прва група je била, сходно директивама из Москве, за саботажу по градовима и подземну борбу). Из овога не треба извести закључак, да су у првој фракцији били само Шиптари, а у другој Срби и Црногорци. Линија која их je делила секла je обе националне групе, свакако према степену националне свести појединих комуниста. Свеснији српски и црногорски комунисти пришли су Али Шукрији, док су несвеснији пришли Младину Поповићу и Титу. Међу истакнутим комунистима који су подржавали Комунистичку партију Велике Албаније налазио се и Милутин Павличић звани Брко, посланички кандидат на последњим предратним изборима 11 децембра 1938, Њега су касније потказали Италијанима комунисти титоисти и Италијани су га интернирали у Италију. Ту се «покајао» и 1944 године вратио Титу на Вис. Одатле га je Тито упутио на Космет где je био бачен падобраном са циљем да диже народ на оружје, јер je партизански покрет у 1944 г. на Космету био посве слаб. Павличић се надао неком значајном положају и части после рата, али je убрзо био бачен у позадину, пен168

зионисан јер му ни Тито ни титовци нису веровали. Умро je 1959 године ...» Основни мото Хасенштајнове акције на Космету био je формулисан у следећој мисли, која je потекла од њега, а према извештају кога je упутио као неку врсту директива Гестапо централи у Београду: «да je чврста и активна сарадња између партизана и италијанске војске у пределу Косово-Метохија услов за борбу против Југословенске војске у Отаџбини ...» Међу прве јавне жртве те нацистичко-фашистичко-комунистичке сарадње на Космету требао je да буде српски новинар из Пећи Гаврило Поповић, који je на предлог (или захтев) Оберштурмбанфирера Хасенштајна требао да буде убијен по кратком поступку. Кад je овај случај стигао до знања Недићевих органа у Београду, тада je Недићевом министру Танасију Динићу успело да увери шефа београдског Гестапоа да се у случају Гаврила Поповића ради о личој освети јер je под сличним околносима 1903 године убијен од стране Арнаута отац Гаврила Поповића док je као српски свештеник обављао своју дужност. Тако je Недићевим органима успело да Поповићеву смрт замене упућивањем Поповића у концентрациони логор Матхаузен, у коме je после проведених 36 месеци био ослобођен у мају 1945 од стране Американаца. Поповић није сакривао своју благонаклоност према Танасију Динићу док су оба после рата боравили у Салцбургу. Динића су Американци предали Титовцима да га масакрирају као ратног злочинца, који je комунистима био поред осталог крив што je спасавао националисте од комунистичко-немачке сарадње, јер би комунисти исто тако осудили на смрт и Гаврила Поповића као «сарадника са окупатором» зато што није био с њима, т. ј. што je био сарадник с четничким борцима. За југословенске комунисте je тежи злочин бити с Дражом Михаиловићем него с Хитлером или Павелићем, што се види из следећег излагања, према коме je античетничка и антисрпска спрега уједињавала и све оне који се закривају иза идеолошких фронтова као објективних чињеница. Да би се бугарска пропагандна служба што озбиљније упознала са стањем ствари у свету она je поступала исто онако као што су поступали немачки или италијански, комунистички или фашистички пропагатори. Радило се само о одређивању даљег става у рату чији су изгледи постајали све више тмурнији по наци-фашисте и њихове сателите. Ту уствари нису бирана сретства. Тако Бугарска влада у лету 1943 упућује у Загреб свога шефа војне пропаганде у Јужној Србији, Сеизова, да се информише код усташких власти и хрватске пропаганде о стању ствари. У том смислу долази у Загребу до састанка између Сеизова и вође Македонског револуционарног покрета Ванче Михаилова, који се у то време био склонио у Загребу, да би за курирску службу користио своју жену, познату атентаторку Менчу Кар169

ничеву. Уз прикупљене информације од пријатеља у Загребу, Сеизов добива од Ванче Михаилова и специјалну поруку за вођу простаљинистичке групе македонских комуниста Емануела Чучковића-Чучкова, коју не упућује лично на Чучкова већ на «своје скопљанске пријатеље» где се на једном месту каже: «Реците Емануелу (он je касније постао министар за Македонију у Титовом режиму. Моја напомена) да су његове информације, кoje су примљене из Москве тачне...» Даље je Ванча тврдио и пред усташама у Загребу као и својим пријатељима у Скопљу, што je изнео и у свом разговору са Сеизовим, да Павелићева влада сматра да ће се питање Македоније регулисати по истом типу по ком ће бити регулисано питање Хрватске. Даље je Михаилов рекао Сеизову дословно: «Наши у Лондону су одлучили исто (ваљда оно што су били одлучили и хрватски претставници), иако Коста (Коста Тодоров, бугарски демократа, емигрирао у Америку) претставља то друкчије...» Сад се треба окренути ка личности Емануела Чучковића-Чучкова, да би се разумела та веза између Ванче Михаилова — усташке владе у Загребу — бугарских окупационих трупа у Србији и московских планова о судбини Македоније и Хрватске. Један познавалац прилика каже о делатности Емануела Чучкова следеће: «Заједно са Методијем Шаторовим и Банетом Андрејевим Емануел Чучков je претстављао просовјетеку групу — Комунистичку партију Македоније, која je одбацивала Тита. За време окупације био je професор гимназије v Скопљу, постављен од Бугара. Група je поседовала директну радио везу са Москвом и није се обазирала на Титове директиве и заповеди. Из Балканске секције Коминтерне овој групи су давана обећања да ће се створити независна Велика Македонија после рата. Ова обећања имала су и једну варљиву предисторију која je овој групи уливала веру да ће се заиста извући из Титовог дохвата. Последње уверавање било je и најубедљивије. На последњем састанку пленума Коминтерне одржаном у Москви 1940, Јосип Броз je претстављао Југославију, док je Методије Шаторов говорио у име Македоније као независне државе. Као такав (независан од Тита) Шаторов je послан из Москве у Скопље 1940 године. Шаторов и Чучков су образовали свој посебни Централни комитет, који je укључио и претставнике из грчког и бугарског дела Македоније. Бугарске Македонце претстављао je Душан Даскалов, а грчке Македонце комуниста Јанис Јоанидес. Тито je за ову акцију знао и била му je трн у оку. Тако je у октобру 1941 упутио из Ужица своју креатуру Јордана Николовића, зв. Орце Николов, у Македонију да руши и саботира акцију Шаторова и Чучкова. Истовремено je упутио протест у Москву. Николов je приликом прелаза границе Недићеве Србије у правцу Македоније био убијен у близини села Бујановца на почетку 1942. 170

Из Москве je Тито добио одговор према коме се узимају у обзир његови приговори и попустило његовим захтевима. Но то попуштање није дошло из разлога које je Тито навео у својој жалби, него због тога што je Москва стојећи пред успоставом срдачнијих односа са владом Краљевине Југославије у изгнанству (планирала je потписивање пакта о узајамној помоћи, који je требао да замени пакт о пријатељству потписан 5 априла 1941 у Москви, али који није био ратификован. Моја напомена), морала да се изјасни за интегритет Југославије. Ово je изазвало повлачење Методија Шаторова у Бугарску, где je одређен за секретара Софиског покрајинског комитета Компартије Бугарске, а Бане Андрејев и Чучков су се такође привидно изјаснили за Титову линију и ушли у нови Централни комитет Компартије Македоније, коме je сада стајала на челу Титова лутка, Лазар Кулишевић, приватни чиновник из Крагујевца, звани Лазар Колишевски. Из ове бусије Андрејев и Чучков давали су отпор Титу све до краја 1948 г., када je Андрејев био убијен, а Чучков збачен с власти. Данас je професор универзитета у Скопљу...» Колико je та борба међу Компартијама Балкана била тешка, а односи међу првацима били затегнути, види се управо из текста те Титове жалбе, како се каже напред. Та жалба у форми Титовог радиограма Москви т. ј. Извршном комитету Коминтерне, коју je упутио 4 септембра 1941, гласи: «Македонски ПК отказао je одржавање веза с нама и повезао се са КП Бугарске одмах у почетку окупације Македоније. Шарло није хтео поћи на трократни позив ЦК у Београд на седницу да се претресе питање Македоније. Одбио je да раздели проглас ЦК КПЈ са позивом на акције, дао директиву да се преда сво оружје властима и заузео став на совјетску Македонију и чекање Црвене војске. Према српским друговима у Македонији заузео je непријатељски став. Шарло води харангу код чланова против воћства КПЈ и секретара, називајући га англофилским због тога што je у прогласу казао да je Југославија поробљена. Послали смо делегата у Македонију (у напомени стоји: Драган Павловић-Шиља) и у Софију (у напомени стоји: Лазар Колишевски). Бугарски ЦК подржава Шарла и каже да je Македонија припојена Бугарској КП по налогу Коминтерне. Сматрамо неправилним такав поступак ЦК бугарске Партије. Ми смо Шарла искључили из Партије због саботаже акција, због грубог кршења дисциплине, због харанге против руководства, због националног шовинизма итд. У Македонији до данас нема никаквих акција и партизанских одреда због таквог злочиначког става. Ми шаљемо нашег делегата да организује партизанске одреде, акције и даљи рад, а кривце ћемо ставити под наш ратни партизански суд. Молимо јавите нам да ли je тачно да je КП у 171

Македонији заиста припојена Бугарској по вашем налогу. Сматрамо да то није добро, јер и бугарска Партија слабо стоји са акцијама и везама, пошто су њене везе разбијене.» Валтер (Јосип Броз-Тито)» (Зборник докумената, Том VII, књ. 1, стр. 22. Београд 1952). Шта да се изведе из овог излагања? Контакт и наслон на окупатора нису тражили само југословенски комунисти и националисти да би у међусобном обрачуну прибављали нужна сретства, већ су сами комунисти у међусобном обрачунавању тражили наслон на окупатора према месним приликама без обзира да ли се ту радило о сукобу Компартија појединих држава или група око разних клика у оквиру исте Компартије. То видимо и у овом случају. Док Методије Шаторов као члан ЦК КПЈ и шеф Компартије Македоније тражи наслон на бугарског окупатора, дотле то исто ради Др Благоје Нешковић у односу на Шаторова заклоњен иза пријатељства и веза са Немцима. Тито шаље из Ужица свог поузданика Јордана Николова — зв. Орце Николов, да ради против групе Шаторов-Андрејев у Јужној Србији као кандидат на чланство у ЦК КПЈ. Он при првом кораку у својој мисији бива убијен, да би га Тито огласио народним херојем. Иза овога (или истовремено) Тито шаље своје партијце Драгана Павловића-Шиљу и Лазара Колишевског у Јужну Србију односно Софију да на лицу места расправе проблеме односа у борби за Јужну Србију, пошто Шарло не сме да се нађе v Београду на Титовом дохвату јер би сигурно био потказан и убијен као и остали Титови противници. Шаторов се, међутим, склања у Софију, да би се помаган од бугарских власти наметнуо стварима. То се наметање изразило одлучно кад се Лазар Колишевски нашао на дохвату бугарских власти које су га ухапсиле на захтев Шаторова и послале у свој концентрациони логор у Скопљу. Кад je Драганче Павловић сазнао о судбини Колишевског вратио се на врат на нос свом команданту Титу, да би неколико недеље касније изгубио главу у једном непромишљеном и врло неспретном бежању пред Немцима у близини Хан Пијеска у источној Босни; према свим изгледима издан од својих пријатеља као близак «секташки» сарадник Славише Вајнера. Тако се после свих ових екеперимената појављује на позорници Добривоје Радосављевић-Боби, који према инструкцијама Дра Нешковића треба да «санира прилике у партијским организацијама». То ни њему не успева јep ствар не поставља на нужма места услед тога што чланови КП Македоније као они из Грчке, тако они из Бугарске и Југославије сматрају да ће се Македонија формирати у посебну државу. Бугари, међутим, иду још даље, т. ј. да je питање југословенског дела Македоније решено Хитлеровим победама. Та игра око Јужне Србије исто тако није била исправно схваћена код Нешковићевог делегата Радосављевића, како то излаже Светозар Вукмановић-Темпо у 172

свом извештају од 8 августа 1943 упућеном ЦК КПЈ, где се на једном месту овако ствар приказује: «Посебно питање претставља парола уједињења македонског народа, Македонија je раздељена између Југославије, Грчке и Бугарске. Цео македонски народ захтева уједињење. Ja сам прошао кроз грчку Македонију и видео на терену да се македонски народ у Грчкој отворено изјашњава за уједињење. Грчки партизански покрет није захватио велику већину македонског народа, који, под утицајем ВМРО служи окупатору и бори се против грчке партизанске војске. На захтев грчког штаба наше чете из битољског реона су прешле у грчку Македонију, у области Лерина и Костурског и ту извршиле велики политички продор међу македонским масама. Македонски народ их je дочекао као своје ослободиоце и све контрашке чете су добровољно предале оружје. Македонци траже да се ставе под команду нашег Главног штаба за Македонију. Ми смо ово одбили због става грчке партије по македонском питању о чему ћу вам доцније писати. Али ово питање je врло акутно и за масе македонског народа у самој нашој Македонији. Због тога сам ja написао писмо другу Љуби (други псеудоним Добривоја Радосављевића. Моја примедба), да се у нашој Македонији баци парола уједињења македонског народа. Друг Љуба je у светлости те пароле написао проглас ЦК КП Македоније, који вам достављам. Сам проглас има крупну политичку погрешку у томе што се у њему Македонија издваја из оквира Југославије и третира као посебна балканска земља. Кад сам добио проглас одмах сам отпутовао из Грчке у Македонију да исправим линију. Састао сам се на терену са другом Љубом и три члана ЦКМ и после дуге дискусије сложили смо се да je потребно исправити линију...» (Зборник докумената, Tom VII, књ. 1, стр. 336, Београд 1952.). Тако je «друг Љуба» постао оперативним командантом, а «друг Темпо» постао стварним инструктором и организатором акције по партиској линији у Јужној Србији, како комунисти кажу Македонији. Но све ове дискусије о Македонији би се развлачиле ad calendas graecas да није дошло до италијанске капитулације која je била сва у знаку сарадње југословенских комуниста и Италијана на јадранском појасу југословенског територија и што су инструкције италијанских команданата исто као и савезничких мисија тражиле предају италијанског оружја комунистима. Тако je Компартија Бугарске у односу на Македонију «извисила». Но да Тито не би испао сувише личан у односу на своју опозицију у Компартији Македоније ЦК КПЈ упутио je дана 6 септембра 1941 окружницу «Члановима Комунистичке партије Македоније», где се у појединим отсецима ствар излаже овако: «...Док се по читавој земљи воде тако жестоке борбе са окупаторима, Македонија мирује, тамо непријатељ слободно ше173

та, осећа се сигурним, јер му нико не смета. Зашто je то тако? Где лежи узрок томе? Узроци леже у саботерском држању неких руководећих људи из КП Македоније, који су свесно саботирали директиве ЦК КПЈ. Главни човек из Македоније, стари Шарло, уништио je проглас КПЈ у коме се позива чланство на борбу и акције. Стари Шарло учинио je грубу политичку погрешку што je на садањој етапи узео курс за стварање совјетске Македоније, уместо да се организују све родољубиве снаге у борби против фашистичких освајача; он je издао директиву, да се оружје преда у руке непријатеља, а народ остане голорук чиме je учињена издаја над интересима народа. Зашто ви сада немате оружје? Зато што сте га предали уместо да сте га задржали и водили борбу против омражених освајача, као и сви народи Југославије. Он je одбио да се одазове на позив ЦК наше Партије и дође у Београд да би се претресло питање македонске организације, он je без нашег знања отишао у Софију и тамо издејствовао тобожње припајање бугарској Партији, о чему ми до данас појма нисмо имали, он харангира против руководства КПЈ и најподлије клевеће. ПК Македоније није организовао партизанске одреде, није организовао никакве акције ни саботаже, није извршио оно што je тражила Коминтерна, већ je свесно саботирао те акције и хтео се бекством у Софију извући испод наше контроле. Ти људи чекају долазак Црвене армије, гледају мирно како гину и крваре дивни совјетски људи. Они сањаре о томе да дође Црвена армија и донесе им власт на тањиру. Став руководства и неких другова у Македонији према српским друговима није правилан, у њему има националног шовинизма који je недопустив у редовима Комунистичке партије. Ево, због свега тога смо ми искључили Шарла из Партије, а читаво руководство скинули, о чему смо обавестили КИ (Комунистичка интернационала) и братску бугарску Партију... Зборник, иста свеска, с. 23/4.) Мада овај Титов став може да се тумачи као корак комунистичког патриоте, он подједнако декларише и међусобну борбу комунистичких партија које у духу комунистичке идеологије ипак граде на националном егоизму. Овај сукоб Компартија Балкана има свој квасац у основном ставу Коминтерне од марта 1919, када je ова осудила Југославију као «империјалистичку творевину плутократских сила Запада и најавила ревизију односа успостављених на Балкану.» Међутим, сво ово излагање како Титово тако и ЦК КПЈ стоји у потпуној супротности са излагањем бугарског публицисте Михаила Падева, који у свом делу (Escape from the Balkans, New York 1943), анализирајући своје утиске из герилске борбе у Јужној Србији, на једном месту каже: 174

«У јулу 1941 г., за време нашег боравка у Скопљу, бугарски преки суд, изрекао je смртну пресуду над двадесет и шесторицом војника бугарске окупационе војске, због тога што су снабдевали герилске борце оружјем и муницијом...» (с. 200). Писац додуше не каже ко су били ти герилски борци. Међутим, кад се на истом месту обраћа случају Драже Михаиловића, писац са жаљењем констатује што je Михаиловић постао чланом Владе у избеглиштву, јер je то уствари умањило значај његове борбе у очима званичне јавности Енглеске и Америке, да би наставио: «Пуковник Михаиловић, кога je Југословенска влада у избеглиштву заслужено унапредила у чин генерала, али му и на његову несрећу дала положај министра војске, предано се борио и предано бори широм југословенских планина. Но он као официр Југословенске краљевске војске и националиста поседује управо оно што je један британски недељни лист означио као «узано српски став». Партизани, на другој страни разбацани широм читаве земље нити су узано националистички оријентисани нити искључиви у свом држању. Они су федералисти, којима тај идеал даје снажно морално оружје као идеал социјалне правде и као братства балканских народа. Овај идеал je нашао у предрасудама Британаца и Американаца неправилан назив: «Комунизам». И заиста je крајње време да би ми требали да разумемо шта се таквим «Комунизмом» жели да изрази. Тек иза тога, само иза тога, могли би приступити осматрању Балкана с тачног гледишта.» (с. 201) Овај привидно идеалистички став Михаила Падева стоји у супротности са чињеничним стањем. Он стоји такође у супротности са свим оним каснијим закрпама југословенске публицистике којом се накнадно објашњава ова борба међу Компартијама Балкана, углавном Компартије Југославије и Компартије Бугарске, где се још једном поновило оно што je познато током пуних десет векова, а што je приморало самог Стаљина да, уместо Балканцу, даде положај секретара Балканске секције Коминтерне Немцу, Виљему Пику, јер су Стаљину биле додијале међусобне оптужбе бугарских и југословенских комуниста у Коминтерни. Бугарка Стела Благоева као секретарица Димитрија Мануилског, затим Васиљ Коларов и Влко Червенков стално су утицали на Русе у правцу заштите бугарских националних интереса на штету Југославије, што je извесне југословенске комунисте у Коминтерни било онемогућило. Из тог разлога Македонија je третирана од стране Москве као засебна држава, па су на заседањима Коминтерне (како то сведочи и један упућен бивши агент Коминтерне: Eudocio Ravines, The Yenan Way, New York 1951.) учествовали претставници Југославије, Бугарске и Македоније као посебних држава. Срби су се због тога стално бунили, па je стога Стаљин одлучио да за секретара Балканског одељења постави једног странца (Виљема Пика у времену 1935175

1936) као неутралну личност. У накнадним излагањима о овом проблему, не наилази се уствари на јасан материјал који би прилике направио објективно приказаним. Приказ ствари како га износи Моша Пијаде, Милован Ђилас, Владимир Дедијер, Александар Ранковић, Светозар Вукмановић-Темпо и др. није критичан преглед збивања, већ концилијација са стварним стањем. Др Благоје Нешковић, који током рата свим сретствима брани Јужну Србију од насртаја бугарских комуниста, каже у свом говору, приликом заседања Првог конгреса Компартије Македоније: «Током ових двадесет пет година, Компартија Југославије je била доследна у својим напорима и за стриктну примену учења Маркса, Лењина и Стаљина у националном питању». (Dr Djoko Slijepcevic, The Macedonicm Question, ChicagoMuenchen 1958, p. 219.). Нешковићева излагања стоје y супротности са његовим радом уопште, јер би он требао пре да нагласи да до Југославије 1918 не би дошло да су се у том проблему питали Лењин и Стаљин. Према томе њихово мишљење о југословенском националном питању није ни меродавно. Оно je за њих политичког, а не националног карактера. Отуда и трвење КПЈ и Коминтерне због става ове у националном питању. Но док се сарадња окупаторских трупа у Југославији и комунистичких одреда Балкана сматра нормалним односом у борби против трупа Драже Михаиловића или осталих националиста, дотле се има да осуди на смрт сваки онај коме успе да дође до било каквог доказа о тој сарадњи. Органима Недићевим успева да спасу Гаврила Поповића смрти зато што Недићевцима није сметала оптужба против Поповића за његову сарадњу са командом Косовског корпуса ЈВО и пријатељство са њеним командантом мајором Жиком Марковићем. Међутим, кад je успело команданту једног дела ЈВО из области Ветернице, Слободану Станојевићу, да се нађе у поседу докумената о сарадњи бугарских окупационих трупа и комуниста у Нишкој области, онда je настала узбуна, која je нашла, како се каже, следећи епилог: «Јануара месеца 1942 командант бугарског окупационог гарнизона у Лесковцу, примио je заповест од генерала Николова, команданта бугарских трупа у Србији:» «да одмах ликвидира заробљеног официра Краљевске југословенске војске, команданта трупа у области Ветернице, Слободана Станојевића, јер он претставља опасност да открије сарадњу српских партизана и бугарских окупационих трупа» «Заповест je извршена и овај југ. командант стрељан je у селу Коњарнику у близини Лесковца...» И једну и другу смрт комунисти су тражили. Смрт Поповића су тражили комунисти Космета преко Албанског комитета ослобођења, док су смрт Станојевићеву тражили комунисти од команде окупационих трупа Бугарске. Сада се треба окренути 176

једној другој страни где je постојала тактичка сарадња између окупационих трупа и комунистичких одреда. Кад су после италијанске капитулације, Немци у септембру 1943 отпочели са поседањем јадранске обале посели су и Црну Гору. Настојали су да ухвате везу са црногорским националним одредима које су предводили генерал Ђукановић и пуковник Станишић. Када су установили где се ови налазе са својим штабом предузели су и мере. Но док Немци настоје да ухвате везу са Станишићевим штабом дотле комунисти с друге стране настоје да се домогну овог штаба и униште га. Тако у месецу октобру 1943 команданг Петог немачког брдског корпуса, чије je седиште било на Широком Бријегу у западној Херцеговини, генерал Флебс, упућује у Црну Гору, шефа обавештајног оделења своје команде, ранијег питомца 57. класе Ниже школе Војне академије у Београду, мајора Вилибалда Келера, који je, како се каже, лично познавао пуковника Станишића. Немци су знали из којих се разлога Станишићев штаб нашао у манастиру Острогу. Келер се упутио преко Мостара и Требиња у Никшић и успоставио везу са Станишићевим штабом у Острогу. Келерове инструкције су гласиле алтернативно. Ако Бајо Станишић пристане на немачки предлог да напусти склониште у Острогу и да даде изјаву да неће ове нападати, Немци ће га ослободити опасности која му смртно прети од комуниста и комунистима придружених Италијана, који су надирали са источне и североисточне стране у правцу манастира. У току тих преговора, Немци су извршили један тактички маневар у том смислу и са Црвене Греде (тако се каже) испалили три топовска метка у правцу комунистичког надирања. Други део инструкције Келеру гласио je, да, ако Станишић не напусти склониште у манастиру, т. ј. даље буде упоран у својој одлуци да не приђе Немцима, овај има да га препусти својој судбини, т. ј. на милост и немилост комуниста. Тако се и збило. Немци су се кретали обезбеђеним друмом Никшић-Данилов Град-Подгорица, док су стране око друма биле поседнуте од четника и комуниста. Комунисти су били бројнији и организованији и после неколико дана опсаде успели да се домогну оног дела Станишићевог штаба који je остао на животу у току борбе. Мајор Вилибалд Келер се вратио натраг у свој штаб са негативним извештајем. Неколика месеца касније наишао je на нагазну мину на цести у близини Сарајева да би ту била сахрањена и она тајна коју je он носио собом у односу на Острошке жртве. Са истом мисијом успоставе сарадње између Немаца и београдских комуниста био je додељен на службу Немцима један део Београдског Покрајинског комитета Компартије Југославије са Ратком Сотировићем на челу. Његов задатак je био да повезује оне немачке полицијске органе у Београду са комунистима који су имали задатак да откривају планове Команде ЈВО и места 177

чланова британских мисија код ових штабова; саботажне акте и сл. Немачком обавештајном официру SS Оберштурмбанфиреру Франћезију и његовом помоћнику капетану Брандту био je додељен на службу сам Сотировић. Уз Сотировићеву активност веже се судбина Дражиних официра: ппуковника Николића, поручника Фаркаша и поручника Инђића. Уствари Ратко Сотировић je био дупли шпијун. То се тек сазнало после његове смрти. Један познавалац прилика којима се могао Сотировић да наметне каже о њему следеће: «Ратибор-Ратко Сотировић je још пре рата добио задатак да инфилтрира српске националистичке организације. Као фингирани пријатељ Енглеза био je наименован од стране Симовићеве владе, после 27 марта, за владиног комесара листа «Време». По инструкцијама, после слома државе, Сотировић се нашао на Равној Гори и дуже време задржао у Дражином штабу. Дража, не знајући позадину ствари, одредио га je и врло често слао као свог курира у Београд, што се показало кобним за покрет Драже Михаиловића. У времену од 1939 до 1941, Сотировић се био укључио у обавештајну службу Британског посланства у Београду као његов агент. Уствари он je то урадио по споразуму са Централним комитетом Компартије Југославије, да би иструкције које je добијао од Енглеза издавао комунистима. За време рата je сарађивао са групом дра Благоја Нешковића. Док je на једној страни био штићен од Немаца као њихов агент, на другој je страни био приказиван као припадник Равне Горе, да би тако могао да обавља свој шпијунски посао. Тек 1944 године, пошто cv са закашњењем четници ушли у тајне његове акције, био je заклан, од стране ових док je обављао своју шпијунску работу...» Тако je Ратко Сотировић био од стране Немаца односно власти Недићеве администрације, опет из непознавања ствари, путем «позива на предају» изједначен са оним борцима који су следели Дражу Михаиловића, да би као такав био претстављен српској јавности. Уствари он je био обичан немачки шпијун убачен од стране комуниста, да би преко Немаца радио за рачун Компартије Југославије, чији je задатак био отривање оних тајни, до којих Немци не би могли стићи на други начин. To je било откривање места Савезничких мисија код Драже за које су Немци издали инструкције, да се са овима поступа као са шпијунима и да се по кратком поступку стрељају где се год ухвате. To je био задатак Ратибора Сотировића, што у прво време није било познато ни Дражи ни његовим сарадницима. Кад je Тито нешто пред крај рата открио ову тајну америчком потпуковнику Чарлсу Тејеру и британском бригадиру МакЛину, он није указао на извор те вести, исто као што није рекао исткну кад je тврдио да се та немачка наредба односи само на чланове Мисија при Титовом Врховном штабу, исто као што je обишао истину, кад je рекао, како то тврди пуковник Те178

jep («... hatte Tito MacLean und mir einst erzaehlt, es seien deutsche Befehle aufgefunden worden, dass die Leiter der Aliierten Militaermissionen bei Tito gegebenenfalls sofort als Spione erschossen werden sollten... - Charles W. Thayer, Hallo, Genosse General, Atheneum-Verlag, Bonn 1953, S. 200), да cy пронађена немачка наређења, према којима шефови савезничких Војних мисија код Тита, уколико буду ухваћени, имају да буду стрељани као шпијуни. Према причању људи упознатих са овим немачким тајнама током рата у Београду, а што важи и за остале центре на Балкану, ове наредбе je могао да прочита само онај, који je у редиговању ових наредаба имао учешћа. To je у прво време био Предраг Удицки што се тиче Београда, т. ј. док није био откривен, да би се нашао у «брлогу» у коме га je стигла смрт. Његово место су заузеле две младе Београђанке: Десанка Матовић и Марија Вукић. Да би се ствар извела што интелигентније, т. ј. дао доказ најснажније оданости немачкој ствари, брат Десанкин Мика Матовић, дао je лични пристанак, да се упути као добровољац на Источни фронт, што су Немци веома уважавали, а тиме je и Десанкина легитимација постала неспорнијом. Десанки се прикључила и друга немачка сарадница Марија Вукић као одличан познавалац немачког језика, који јој je био стварно матерњи језик. Колико je све то било унапред смишљано и мудро извођено, види се по каснијем понашању комунистичке власти према овим немачким сарадницима. Десанка Матсквић je после рата постала уредником «Танјуга», а Марија Вукић неки водећи фактор у југословенској туристици. Међутим, кад се Мика Матовић вратио као јунак с фронта, требао je да буде стрељан од оних, којима сва позадина ствари није била позната. Међутим, кад je један од познавалаца позадине те акције, Титов генерал Ђуро Кладарин подигао руку у знак заштите Мике Матовића, овај je био ослобођен сваког прогона због његовог учешћа «у борби против светске опасности бољшевизма!» Титу, додуше, није конвенирало тврђење да су се исте наредбе односиле и на савезничке мисионаре при Врховном штабу Драже Михаиловића, што je било «трн у оку» маршала Југославије. Међутим он je требао у интересу истине да констатује, да су Немци били толико склони комунистима, да je сваки савезнички мисионар могао да разговара са Немцима преко Титових људи од поверења, почевши од Дра Нешковића у Београду; Јоже Вилфана на стази од св. Вида у Словенији до Ниша у Србији; Дра Маријана Стилиновића у Хрватском приморју; Владимира Велебита на стази од Сплита преко Мостара, Сарајева од Загреба; Дра Алеша Беблера и Бориса Кидрича за Горењску и Корушку, који су шефа Гестапоа за ове покрајине, капетана Розумека, називали «наш Рожица»; Сребрњака и Франца Бевка у словеначком Приморју, што није био случај са мисионарима при Врховном штабу Драже Михаиловића. Ово утолико 179

пре што Југословенска војска у Отаџбини није никада признавана од стране Немаца као зараћена страна, док je н. пр. Тито био признат пре другог заседања АВНОЈ-а у Јајцу од стране Немаца као зараћена страна. У том случају су и чланови Војних мисија при његовом Штабу били признати. Потпуковник Тејер није имао интереса да чепрка по другим ранама, т. ј. по онима, које би требало да депласирају склоност Савезника за Титову «демократску ствар» и да je знао под каквим су околностима погубили главе британски мајор Торенс Атертон, некадањи конкурент Дра Валтера Грубера у Београду; амерички мисионар Холахан у словеначком Приморју; профееор Универзитета Никола Мирковић, лични Рузвелтов изасланик при Титовим јединицама на јадранској обали, чија je левичарска антититовска линија Титу била позната пре него га je Рузвелт упутио у Југославију као предрадњу даљих Рузвелтових комбинација са Лујом Адамичем. Истина je да су савезнички мисионари упућивали свој борбени персонал на Титове партизане и Дражине ројалистичке одреде као на савезнике. Међутим Тито je имао одређеније мерило. Успео je да отклања све оне који су му били потенцијална сметња или са извесним критицизмом проматрали његово пропагирање «комунистичке демократије» у Југославији. У сваком случају њему то може да служи на част јер je знао за шта се и како бори, што не може да служи на част онима који су га подигли, да би га касније критиковали зато што je једно мислио и радио док je био илегални борац у шуми, а друго кад je постао шефом дужаве, што je са револтом напоменуо самом потпуковнику Тејеру, кад je овај дошао к њему као предестинираном Председнику Републике Југославије, да га замоли да би му Тито «негде у Београду пронашао 12 кревета» за спавање његових стражара око зграде Тејерове Војне мисије, а што je потпуковник Тејер касније испитао на свом примеру и са другим Титовим сарадницима, који су Недића пропагандно називали «сарадником с окупатором», да би своју «сарадњу» с овим могли лакше да прикривају. Отуда треба тражити основе српске трагедије током и после рата у дубљим разлозима. То су они разлози због којих се захтева званично квалификовање Недића издајником, да би стварни издајници остали закривени иза енглеске и америчке демократије, колико и оне која носи назив «народна демократија», да би тиме остала неизраженом и она истина која с правом може да изазове револт слободњака, т, ј. да комунизам у Југославији и на Балкану нису устоличили Руси са Стаљином, већ алијанса ЧерчилРузвелт или, оштрије речено, она западњачка психолошка конспирација, која од Карађорђа и кнеза Милоша па до Драже Михаиловића и Петра II. тражи начина што ефектнијем ломљењу српске кичме на Балкану било прикривено плаштом русофобства или туркофилства; антисрпства или побугарства; економског империјализма или масонског братства, што се у пос180

ледње време веома јасно изражава код најновијих тумачења збивања у Југославији и око ње, чије разбијање опет поткрепљује наде оних који сматрају, да je «примитивистичка логика» српских бораца на обе стране закочила онај духовни динамизам несрпског дела земље, да би претставници «Нове класе» удружени с хрватским усташама и осталим ревизионистима с југа и севера, већ групимице хрлили у земљу, очекујући да ће још једном забрујати онај по њих спасоносни звук «атомску бомбу на Београд!», који се могао да чује 1946, све у духу оне фарисејске мисли америчког државника Џона Фостера Далса, за кога, како je сам казао комунизам идеолошки не претставља никакву опасност док се налази у фази националног комунизма. Он ту опасност назире у комунизму кад се овај нађе у фази «интернационалног» комунизма. Он je тој заиста карактеристичној мисли дао далеко дубљи коментар, кад се поводом једне дебате обратио случају Кине и нагласио, да би Кина стекла извесне услове за улазак у концерт Уједињених нација, ако би се заиста показала способном да уништи домаћу опозицију и тим даде доказа да je владавина бољшевичке олигархије у њој неспорна технички. С таквом Кином, рекао je Далс, би била могућа «коегзистенција». Чему су се онда могли да надају српски националисти кад се овако поступа с онима који држе кључеве тврђава за владање океанима? Наивној вери у оданост АнглоАмериканаца слободама малих народа наседао je у својим мислима и трећи велики Србин, владика Његош. Као што су Енглези кроз наочари трговца гледали на проблем слободе малих народа па, следствено, и српског, исто су током прошлог, а специјално овог рата, Американци гледали на исте проблеме кроз исте наочари. Колико je питање међусобне оданости народа и њихово разумевање компликована ствар, толико се исто сасвим једноставним језиком може да каже, да српски народ у својој новијој историји нигде и никада током последњег века не наиђе на разумевање ни код Енглеза ни код Американаца са изузетком оних скутоноша или оних којима je приступ «јаслима» био омогућен. Искуства прошлг рата су то потврдила и потврђују све одређеније. Наивне треба сматрати трговачком робом, а с мудрима треба «свиђати» рачун, како то износи у својим мемоарима пољски дипломата гроф Едуард Рачински, кад каже: «4 априла Ромер и ja били смо на закусци у југословенској амбасади, где смо срели амбасадора Јевтића и Министра претседника Пурића. Последњи се с горчином и сарказмом изражавао о југословенским Британским савезницима и телохранитељима, нагласивши како je Југославија односно Србија продата Стаљину. Изјавио je да он не би никада устукнуо пред претњама и притиском. Међутим препуштање судбине Југославије Русима може ову потпуно да одведе у руске воде и ова тако жртвована може лако да се нађе с Русима у истом фронту против њених 181

садашњих хладних пријатеља на Западу.» (Count Edward Raczynski, In Allied London, London 1962, p. 201.) Управо y овоме je и несрећа, што нас ове мисли изговорене пре четврт века могу да опомену још једном на она већ позната искуства кад су Англо-Американци у тражењу једног Немца на Балкану уништавали хиљаде српских живота, али не више због Немаца већ у борби против својих конкурената за светско првенство. То би могао да буде резултат оне самостворене категорије комунизма на «национални» и «интернационални»; на комунизам руски или англоамерички оријентисан; комунизам који не прети позицијама Англо-Американаца и комунизам чија убојна снага опомиње на оно што je неизбежно. Милан Недић се подједнако побојавао оног идеолошког комунизма колико и оног националног потенцијала коме комунизам потхрањује елан и динамику. To je оно најфаталније у нашем комплексу кад се комунизам дели на онај који прети и на онај чије тумаче најновији Гавани поткрепљују рачунајући на разбијање оне монолитности у којој као изразу практичне политике западњаци назиру опасност. Ако би западњаци били у стању да осете у комунизму оно што je осећао Милан Недић као Српски патриота, вероватно би и они стали пред питањем чему води политика куповања пријатеља?! Дезинтересовање из осећаја супериорности не треба везати уз незнање из скромности. Ако се дијалектичка законитост неизбежно намеће свим социјалним демонстрацијама у областима фауне и социолошким у областима флоре, откуда нам могућност негирања метаморфозе империјализма. Зар они не желе да своју духовну супремацију закрију иза економског потенцијала? Зар републике и савремене демократије не делају под импулсом националног потстрека изазваног свешћу о нужности експанзије. Уколико се ствар жели да прикаже другаче утолико ће се заобићи материјална истина. Често пута случајности постају основом изградње моћних заједница, док се њихово рушење никада не сме да узме као ствар случајности, већ плана. 20. Систематски припремана антисрпска спрега, тражила je у «колаборатерству» Милана Недића основе рушења концепције Драже Михаиловића јер су комунисти као предводници акције идентификовали функције ових двојице патриота у њиховом стремљењу ка циљу. To je био сукоб с оном концепцијом о рушењу националног духа Балкана; онемогућавањем његовог јединства, да би се тим путем олакшала каснија акција разбијања економски исцрпљене и национално закрвљене Југославије. Да би се могао донети суд о том комплексу не треба се усмеравати према личности Милана Недића, без које би се ствари развијале исто онако како су се развијале, али би без њега после182

дице биле још трагичније по српски интерес. Овде Милана Недића треба схватити као симбол једне трагичне ере и персонификацију свега онога што су хтели, желели и настојали да постигну они српски патриоти који су најинтимније осетили и пулс момента. Овде се иступи појединаца не смеју узети као мерило за поступак једног колектива. То би значило да треба осудити сваки колектив за оно што се у његово име ради, а не допада се појединцима. Треба разумети основу ствари, да би се донео суд о делатности. Маркантност политичке личности не лежи у његовој спреми на жртву, већ у значају онога што он настоји да искупи својом жртвом. To je значај онога што прелази сферу његове личности и што je надживљава. Да би се Недић могао да осуди или похвали требало би прво бити начисто са оном тајном која покреће појединце на критику његовог рада, т. ј. шта би ови радили кад би се код оваквог стања нашли на његовом месту или шта би се десило да je на његовом месту био неко други, коме би успех у оваквим махинацијама био далеко више од интереса него будућност српског народа? Сви они који сматрају да се Милан Недић није смео да нађе на том месту као човек од угледа из ранијих времена свесно или несвесно изражавају своје мишљење о једном апсурдуму, т. ј. да je Србија у току рата могла да испуњава своју мисију у моменту српског бити ил’ не бити без људи од значаја или у најмању руку без организоване власти или путем власти коју би организовали они који би своју будућност условљавали или градили на уништавању српског материјалног или духовог потенцијала. Милан Недић je пружио руку својим непријатељима по нужди ксто онако како су je пружали цирица Милица и њен син Стеван Лазаревић, Бранковићи или сви они који су тражили заштиту у латинској Европи од насртаја хорди са истока. Народ каже да je Марко Краљевић био «турска удворица» али je исто тако би «српска перјаница». Значи, Марко се није борио да штити туреки интерес, већ интерес оних који се нису могли сами да бране. Чисти je апсурдум накнадно тражење форме која би била срећнија по Србију за време рата од оне коју je изградио Милан Недић. Сваки покушај тражења те форме значи пливање матицом оних јефтиних или јефтино искупљених савести, чији узвик: распни га! има да огласи једну историску лаж за истину. Треба анализирати чињенице. Све ове наведене моменте у политичкој опсервацији случаја Милана Недића треба посматрати као делове једне целине који су налазили своје осмишљење у оним радњама о којима се нерадо говори или у најмању руку настоји да се нечињенично прикажу. Један од тих момената je још током лета 1944 године објавила швајцарска штампа у следећој редакцији: «5 јула 1944 г. склопљен je између партизана и Немаца и неофашиста у селу Биља (Bilglia) у близини Горице споразум који се односи на међународну помоћ и ненападање на територији 183

Јадранског обалског појаса — Истре, Горице, Трста, Кварнера са острвима и покрајине Љубљане. Споразум гласи: Партизани се обавезују да ће обуставити активност против Немаца и неофашиста. Партизани добивају право да се врате својим кућама, где неће бити узнемиравани од Немаца и неофашиста. Добивају дозволу да сместе рањенике и болеснике по болницама под окупаторском влашћу. Из немачких магацина добиваће одећу и обућу за своје трупе.» Овај споразум потписао je у име партизана Др. Алеш Беблер (каснији министар финансија Словеније у Титовој влади) и Др. Јоже Вилфан (каснији војни тужилац у Београду). У име Немаца споразум je потписао: Др. Рајнер, гаулајтер; SS Обергрупенфирер, генерал Одило Глобочник и SS Обергрупенфирер, генерал Резенер. У име неофашиста споразум je потписао гроф Раче, тршћански префект. Овај споразум поред серије осталих, о којима ће бити речи касније, био je резултат напора југословенских комуниста који су још од краја 1942 г. улагани код Немаца да се комунисти признаду од стране Немаца и Италијана као зараћена страна. Овим су комунисти постигли оно што су желели: слободу акције под окупатором и наметање своје воље овоме. Немци су постигли такође оно што су желели: упућивањем својих расположивих борбених снага са југа Рајха и запада Југославије у правцу Италије да би се ојачао фронт према Англо-Американцима у средњој Италији, т. ј. формирала резерва за фронт Ливорно-Фиренца-Болоња. Док Немци и неофашисти овим споразумима крше и последње остатке својих обавеза према прописима Хашке конвенције на једној страни, дотле они сами са својим сателитима Албанезима, Бугарима, Мађарима и Хрватима усташама у друтој форми крше своје међународно јавноправне обавезе убијањем жена и деце, одвођењем на присилне радове и разним формама депортације, мучењем интернираца по концентрационим логорима и сл. Значи све je допуштено ако може да послужи постизању циља. Немци су исто као и комунисти гледали посве истим очима на случај Срба претстављених Недићем и оног југословенског интереса претстављеног Дражом Михаиловићем. Кад се у лету и јесени 1944 г. поставило питање спасавања тристохиљада бораца армије генерала Александра Лера и форме тог спасавања, како то, «округло па на ћоше» излаже Херман Нојбахер на крају свог дела (SonderAuftrag Suedost) онда га je Хитлер назвао лудаком «који je порушио све мостове» за собом. Ту су централне личности биле Милан Недић и Дража Михаиловић. Значи Хитлер je у предаји ових немачких јединица Дражи Михаиловићу путем америч184

ког пуковника МакДаула видео срамни поступак, док je у својим попуштањима према комунистима назирао мудре тактичке погезе. Док се Хитлер заносио мишљу «да ће Американци ипак добити по носу» од немачких противнапада, западни савезници су сматрали да je «говоркање о предаји Немаца Дражи Михаиловићу трик», којим би се ови требали да извуку из балканског котла, да би појачали фронтове на западу или у Италији. Тако су Немци били препуштени сами себи да се туку са комунистима т. ј. да крваре «тарцани у међусобном чаркању» широм Балкана. У читавој овој ствари Недић je мада то не каже сам Нојбахер, одигравао улогу посредника, али коме Немци такође нису много веровали. Они нису имали разлога ни да му верују исто као што ни ми сви који смо надживели Недића немамо разлога да верујемо, да су Немци имали основа да му верују. Међутим ту je постојала извесна посредна коинцидендија интереса. Немци су настојали да спасу своју живу снагу без обзира на факат да ли су je требали користити на неком другом фронту или не. Више командно особље јавно je протествовало против Хитлера и његове околине зашто се не завршава рат после успешног искрцавања Савезника на Француској обали. Тај je захтев био ове одређенији после убиства генерала Штилпнагела, а затим самоубиства фелдмаршала фон Клуге и тровања фелдмаршала Ромела. Да би поправио утисак и подигао морал својим армијама на западу Хитлер сазива једну конференцију фелдмаршала у свом стану у Берхтесгадену, где им je ставио до знања да ће у најскорије време бити примењено ново «тајанствено оружје», али да се треба стрпети. Кад се фелдмаршал фон Рундштет вратио са састанка у свој Главни стан на фронту, завршио je један телефонски разговор са фелдмаршалом Кајтелом, који je говорио из Врховног штаба Хитлеровог: «Идиоти, завршавајте рат!», као одговор Рундштетов на Кајтелово куражење овог команданта који je ствар посматрао на лицу места, (Lieutenant General Bodo Zimmermann, France 1944, чланак објављен у зборнику The Fatal Docisions, Berkley Publishing Corporation, New York 1963, p. 204). He може ce тврдити да исти разлог није руководио и генерала Лера да тражи начин спасавања армије од тристо хиљада људи. To je био патриотски моменат кад je постало евидентно да je рат изгубљен. Овоме, међутим, Нојбахер не даје адекватно објашњење. Што се тиче Милана Недића и Драже Михаиловића, да се одазову овом позиву, код ових je патриотски моменат био још снажније изражен. Они су оба предвиђали да ће српска омладина Србије и осталих делова земље да изгине на фронту против Немаца, јер ће комунисти сада да врше освету над овом замењујући њоме своје борце, који су поседањем Србије остајали у позадини, делом као функционери власти, делом као елеменат кога треба штедети. Међутим, техничка страна овог случаја «предаје Немаца Дражи Михаиловићу» има једно одређеније објашњење, које, мада 185

не би дезавуисало излагање Хермана Нојбахера, у сваком случају употпунило би мисли о овој неуспелој акцији. И поред нужног респекта, кога дугујемо Нојбахеру као оштроумном осматрачу балканских прилика током рата, његово излагање у овом случају не би могло да се прими као историски фундирано. Ту се може наћи више разлога. Први je разлог у томе, што се тешко може да прими, да je мисао спасавања Немаца на Балкану стигла до министра Јонића на начин како га Нојбахер износи, да би баш он био предодређен да ту тајну расветли. Нојбахер материјално може имати право у односу на Јонића, док н. пр. остаје спорним, да ли je извор те вести материјално онде где je Јонић указао прстом. Други разлог je изводив из првога, т. ј. зашто да се баш министар Јонић нађе за ту улогу, кад се у Недићевој влади налазило неколико министара генерала, којима je природа ове ствари саставни део психологије кроз позив. Трећи разлог би био најинтересантнији, т. ј. да je идеју набацио неки «тајанствени политичар», који je имао везу са водећим комунистима Југославије и да му je кроз ту везу сугерирана мисао «да ће окончање рата на истоку Немачкој ослободити везане снаге које може да употреби против Англо-Американаца да би ове бацила у море...» (op. cit. стр. 206). Четврти je разлог у суштини најкардиналнији, који би се могао тешко да прими као факат, да je југословенским комунистима у то време конвенирала предаја тристо хиљада Немаца Дражи Михаиловићу, што би истовремено значило његово морално и материјално наоружање, што je, по логици збивања, требало заиста да обједини снаге Дражине са снагама Љотића и Недића у Србији, а тиме и изван Србије. То би уствари поставило југословенске комунисте између две ватре, што су комунисти, ако не предвиђајући овакву ситуацију, у сваком случају предупредили својим мерама према Немцима: склапањем уговора о ненападању. Постоји, међутим, једна једина претпоставка, која би Нојбахеровој констатацији могла ићи у прилог уколико се односи на извор сугестије. Познато je да je син Велибора Јонића, био током рата близак разним фронтовима широм Србије, како комунистичком — Компартији Србије — тако и немачкој обавештајној служби «Abwehr-u»; затим као члан СДК могао да има увид у збивања чија позадина није могла бити доступна ширим слојевима народа. Да ли je своме оцу могао да даде било какву сугестију у том смислу остаје такође отвореним питањем али не и искљученом могућношћу. Навод који се односи на мисли тог тајанственог комунисте може се алтернативно узети као чињеничан јер су мисли дефинитивно логична форма комунистичког схватања, које je и нама активистима ван Србије током рата било познато. То се не би смело узети као искрени изражај комунистичких жеља већ као бојазан од Англо-Американаца, који су напредовањем према северу Италије угрожавали план југословенских комуниста, да 186

ce y моменту немачке капитулације, која би се делом извршењем овог плана предаје на Балкану и остваривала, Англо-Американци не нађу на југословенско-италијанској граници. Комунистима je претила опасност од немачких снага које су им се биле поставиле за леђима. To je била армија генерала Лера. Немцима je предаја конвенирала да би скратили рат, јер су знали шта значи држање Англо-Американаца у овом случају, који не желе да прекрате рат на Балкану на тај начин, већ им конвенира продужење клања на Балкану. Истина о томе захтева да дође на светло дана, али изгледа да има и неки виши императив због ког се преко те истне прелази. Тај императив, изгледа да je у овоме: жртвовати Дражу Михаиловића, дезинтересовањем за ову немачку акцију; продужити клање између герилаца и Немаца у отступању; изложити Немце уништавању од стране локалног елемента на Балкану, који ће исто тако бити уништаван од стране Немаца постављајући се у одбрану, јер je за Енглезе, а затим и Американце било од интереса ово међусобно уништавање противника. Један блед, по природи пропагандистички, али веома симптоматичан тон таквог става српских савезника наглашава бугарска ревија «Mаcedonian Tribune» (Indianapolis, Ind., S.A.D. Febr. 22, 1968) наводећи један разговор између Черчила и Дра Божидара Пурића приликом њиховог сусрета у Каиру у ери Техеранске конференције, којом се приликом Черчил обратио Пурићу реченицом: «...да у Европи постоје још два империјализма које треба смождити, — то су пруски и српски империјализам...» Једна помисао да се од западног дела Југославије, т.ј. Словеније и, вероватно, дела Хрватског приморја, створи нека имагинарна база за антикомунистичке операције удружених снага: Љотићевих одреда, Недићеваца, четника, словеначких и хрватских домобрана, и поред тада већ наслућиванаг обрачуна између совјетских снага и њихових сателита, који су се ваљали к западу, уливала je страх југословенским комунистима и делу политичког јавног мњења савезничких земаља, мада су мишљења била подељена у односу на будућност, да се од Југославије, супротно ранијим одлукама о њој, не створи једна земља више са неколико политичких сфера: комунистичких и антикомунистичких, попут Немачке и Аустрије у Европи или Кореје и Вијетнама у Азији. Постојала je претпоставка да би се у том случају могао да задржи Трст као копнена, а и поморска база, где би се, према овим комбинацијама требали да нађу Краљ Југославије и Дража као симбол њене слободарске традиције. Овој комбинадији давали би Дражини четници тон, док би наоружање требало да се обави разоружањем немачке армије генерала Лера. Немамо доказа да je тај план био кован у сагласности са савезничком балканском политиком и да je истовремено могао бити, како војнички тако и политички, прихватљив за њих. Међутим ствар није била лишена основа јер je улога 187

Милана Аћимовића и његов стални контакт центара: Врховни штаб Драже Михаиловића, команде немачке војске широм Балкана и немачких штабова смештених на Семерингу, затим веза Нојбахер-гроф Чернин и указивање најбоље воље од стране немачке команде, чак и испостављање празних композиција возова у Славонском Броду, коју су требале да транспортују четнике у правцу Словеније, стварају уверење да се ту нешто озбиљно припремало. Међутим, ту се сва озбиљност разбила о оно што нам Др Живко Топаловић износи у својим записима, кад каже: «На мене je у више наврата наваљивао британски шеф обавештајне службе Бари-Рим, мајор Рајс, да наговорим Михаиловића, нека прихвати емиграцију. Капетан Хадсон, који je са Михаиловићем провео у Србији и Црној Гори прве две године, разговарао je 22. октобра, 1944. г. са шефом наше обавештајне станице у Бариу. Казао му je: да je пре недељу дана говорио лично са председником британске владе Винстоном Черчилом. Черчил се тада јако интересовао за судбину Михаиловића. Желео би да се он спасе прелазом у емиграцију. Хадзон je препоручивао: да Михаиловићев покрет пређе у подземље, као што су некад радили комунисти, а да више вођство напусти земљу. Енглеска ће пружити азил Михаиловићу и вишем вођству. У извештају који ми je послат о овом састанку, вели се: «воћство покрета разумева се у ширем смислу, али не обухвата целе наоружане војске.» Ja сам се распитао преко мајора Рајса: колико би они емиграцију састављену од бораца из земље, прихватили? Он ми je најзад рекао: да би то могло ићи до 5.000 људи. Ово би било довољно да обухвати цео командни и водећи политички апарат. Но то не би могла бити посебна наоружана јединица... Он то није хтео прихватити, јер би то значило напуштање војске и народа... У венац Черчилових победа ваља уплести и лик Драже Михаиловића са оковима на рукама, — оковима на које je Черчил катанце ударио, кад га je у његовој земљи робом учинио.» (Покрети народног отпора у Југославији 1941-1945, Париз 1958, с. 208/9.). Ова je ствар налазила одјека и после рата, али у духовним перспективама оних хрватских публициста који су се нашли по редакцијама аустриских и немачких новина, да би дуго година после рата провлачили мисао о подели Југославије на две сфере: источну — комунистичку и западну — нешто мало вишу од бивше НДХ, која би се ставила под заштиту западних демократа као увод у инкорпорирање у једну проширену заједницу са Аустријом на челу. Ту се у аустриској штампи истицао ранији Павелићев дописник «Хрватског Народа» акредитован код немачког Пресбироа, Стјепан Томичић, који je као аустриски новинар при «Salzburger Nachrichten» носио име Алфонз Далма. 188

Он то на једном месту у свом чланку «Der Irrtum Belgrads» (број од 17 маја 1947) овако рекапитулира: «Сјајни успон Српства током 19 века и његов храбри став у току Првог светског рата, завршио се подвргавањем властима Србије два вековна саставна дела Дунавског подручја Хрватске и Словеније. Србија je уствари била држава чије je природно тежиште током векова лежало у источном делу Дунавског подручја. Међутим после стварања југословенске државе, Београд je био опсењен мишљу, да на сваки начин има да онемогући поновно уједињење некадањег хабзбуршког дунавског подручја. Ова мисао спречавала je одлучујуће факторе Југославије: српску династију и српску војску да путем природног зближавања и сарадње народа средњег тока Дунава постигну безбедност и благостање.» Хрватска емиграција широм Европе сматрала je да je испуњење тог мртвог идеала «на прагу» после инцидената са америчким авионима у августу 1946; демонстрацијама приликом атерирања у Вашингтону авиона, који je 12 септембра пренео земне остатке петорице америчких авијатичара оборених над Југославијом 19 августа 1946; сугестијама о обустави УНРИНЕ помоћи Југославији и узвицима, који су се овде-онде могли да чују: «Атомску бомбу на Београд!» Ово je све било подгрејавано још једним новим моментом, јер јe, као по неком фатуму истог дана, кад су југословенски комунисти оборили амерички авион убијајући петорицу дотадањих савезника, објавили свету да je извршено хапшење хрватског митрополита Алојзија Степинца када je католичка јавност Сједињених Држава била мобилисана у знаку реакције на збивања у Југославији. To je свакако изазвало и реакцију оне друге стране емиграције, да би се ту развио и један бескрвни дуел међу деловима југословенске емиграције, док су једни рачунали на улазак у Југославију иза америчких тенкова, други су сањали о обнови НДХ, али не више са Поглавником на челу, већ са неким савезничким комесаром који би резидирао у Загребу као центру нове «демократске хрватске државе». Ове мисли су прибавиле висок углед Далми у једном делу аустриске јавности и хрватских јавних радника у Аустрији и Немачкој. Ова мисао je даље проматрана са економског гледишта и сходно публикована. На заседањима «Института за питање Подунавског простора» средином новембра 1955, Др. Јуре Петричевић, Инг. арг. почиње свој реферат по том питању овако: «Хрватски народ настоји да се одвоји од Југославије и да оснује своју самосталну демократску државу. Ова држава би претстављала значајан економски фктор у Подунављу. Са својом пољопривредом и својом морском обалом, својим пространим шумама, богатством тла и марљивошћу становништва, демократска Хрватска би далеко у производњи надмашила своје 189

потребе. Благодарећи повољним саобраћајним приликама, Хрватска би била, — у случају уживања пуне слободе — од великог значаја за земље Дунавског подручја. Хрватска држава би обухватала површину од око 110.000-115.000 км2, а са становништвом од око 7 милијуна, што би значило око 65 становника по км2. Привредно подручје које би се састојало од Аустрије, Хрватске, Словачке, Чешке и Мађарске, претстављало би површину од око 420.000 км2 са 36 милијуна становника...» Оваква глупост, што се тиче Хрватске, била je опсенила Хитлера 1941, да би му то подручје служило као резервоар људске снаге и материјалне помоћи. Ta je помоћ заиста постојала док су се испразнили магацини распале државе у којој je према статистици Хрватска Бановина имала свега 10 активних срезова, 10 ликвидних а остатак од око 70 срезова je спадао у пасивне. Та имаганарна Хрватска je уствари опсена оних, који не иду са добом, јер граница бивше Двојне монархије, тешко да ће више икада бити и граница те имагинарне Хрватске. Кад ме поводом овог проблема запитао, у разговору, некадањи професор вашингтонског Универзитета, каснији секретар «Института за питање Подунавског простора», Др Петар Бергер, да ли je један разлаз између Срба и Хрвата могућ у духу концепције Јуре Петричевића, ja сам му одговорио да je то немогуће; да то спада у област фантазија, јер таква Хрватска не спада у област политичке реалности, већ политичке имагинације. Међутим нешто касније дали су тој тези дуг коментар претставници «Хрватског Народног Одбора» у Минхену, под претседништвом генерала Ивана Брозовића; потпретседника професора Хакије Хаџића, Дра Ива Омрчанина и Дра Бранимира Јелића, поред почасног претседника проф. Филипа Лукаса, главног тајника Дра Стјепана Бућа и средишњег духовника Вилима Цецеље (ранијег исповедника поглавника Анте Павелића), где се једном апелу на народну свест хрватске емиграције каже: «Хрвати су били већ у Хабсбуршкој Монархији конструктиван елеменат, па да се удовољило њиховим оправданим захтевима, као и жељама осталих народа, — што данас и аустриски и немачки угледни хисторици (Hantsch, Stadtmueller), признају — никада не би било дошло до распада бивше Подунавске Монархије...» Међутим, ако би се хтело признати, да je ова мегаломанска мисао израз уверења о снази Хрвата у чувању и разбијању Подунавске Монархије, за шта не постоји никакав историски доказ, могло би се без оклевања признати да ову Монархију нису могли ни да руше ни да чувају ни Срби ни Хрвати, јер je она подједнако настајала или нестајала без њиховог питања. Разлика je била сва у томе што je «југословенство» у српској редакцији било национални програм српске мисли, док je «југословенство» у хрватској редакцији било спекулација против «балканштине», али не изникле из свести Хрвата, већ накалемљене од стране оних који су се побојавали српског на190

ционалног потенцијала. Срби су уз помоћ дела хрватске елите провели 1918 оно што су сматрали као нужност у служби свог опстанка; Хрвати су се иза те мисли крили док им je лебдео мач моћнијих над главом. Ово сасвим јасно објашњава један од учесника и у једној и у другој фази хрватске националне метаморфозе, кад каже: «А где je у то доба та хрватска Армија? На Божић 1944, стигао je код мене њен командант Матија Парац. Од Армије имао je једно коферче са ђенералском шајкачом и шифру за депеше. Требало му je набавити војнике за Армију. Три, четири официра, по рођењу Хрвати, сакупили су се из Љотићевих јединица. Хрватске домобранске и усташке масе ваљале су се ка Западу. Стотине хиљада! Говорили су: Чека вас ропство код савезника или смрт код Тита. Приступите нашој армији, бићете спашени и једног и другог. Људи су их тупо гледали, па продужавали ка Западу или се враћали Титу у саставу комплетних пукова и чета са потпуним наоружањем, да би се истог дана појавили у борби против српских четника и касапили српски народ. Три стотине претпоставило je хрватску армију повезану са Србима, ропству и смрти.» (Д. Јевђевић, Србин Дража, Зборник «У ставу Драже Михаиловића», Чикаго 1956, с. 53/4.). После комплетне трагедије, овај «Хрватски Народни Одбор» констатује следеће у вези са тим српскохрватским схватањем југословенства, кад каже: «Психички je било посве схватљиво држање Хрвата у години 1941. Слом Југославије одговарао je хрватским жељама, да се отцјепе од Србије и постану слободни, те да je мјесто Осовинских сила дошла ма која друга држава огромна већина Хрвата баш такове би жељела...» Из ове перспективе треба разматрати слом и тог последњег покушаја српских родољуба да спасу оно што се требало да спашава. Хрвати су, напротив, убијали те и такве Србе где су стизали. То нам je потврдила судбина оне групе Љотићеваца са Милорадом Мојићем на челу, који су масакрирани у Загребу, јер су веровали Хрватима; оне групе Црногораца са Дром Василијом Голубовићем на челу и њихово уништење од стране Хрвата у Рудом; случај масакрирања жене и деце некадањег министра Којића исто у Рудом, и напослетку судбина Павла Ђуришића, његове војске и црногорске елите у априлу и мају 1945. Мисле ли Хрвати да ће их граница нове НДХ лишити и одговорности? Постоји, колико je мени познато, само један живи сведок ових догађаја, настањен у Југославији, који ми je доставио у форми писма, а под насловом: «Везе Павла Ђуришића са Врховном командом 1943-1944», један реферат где се дотакао и првих знакова приправности немачких команданата на предају својих јединица Михаиловићу, које су под именом «OB Suedost» требале на тај начин да прекрате ратне операције на Балкану 191

за око седам месеци пре немачке званичне капитулације. У том реферату стоји овај навод: «Од 15 маја до 15 јуна 1944 г. налазио сам се у Врховној команди у Горњој Добрињи, висораван изнад Јелен-Дола, недалеко од Ужичке Пожеге. Том приликом примао сам потребне инструкције од Чиче у вези са повереним ми пословима на терену... Почетком јуна дошао je курир Павлов, ваздухолловни капетан Радоман Ћеранић у Врховну команду. Остао je у Команди три дана, а затим се вратио на терен Црне Горе. Иако смо били пријатељи и са једног терена до краја 1943 г. нисам инсистирао да сазнам циљ доласка његовог, т. ј. да сазнам у поверењу о чему се ради његовим доласком. Наслућивао сам да je питање врло важне природе. После одласка капетана Ћеранића, уживајући пуно поверење меродавних, ja сам добио на прочитање поверљиве извештаје које je овај предао Чичи, а они су углавном били, према моме још свежем сећању отприлике: 1) Павле je имао у «четири ока» састанак са командантом немачких окупационих снага за Црну Гору и део Албаније, дивизиским генералом Кајпером, у Подгорици. Састанак je био, по сећању у другој половини месеца маја. Како и по чијој иницијативи, то не могу да кажем, као и да ли je са сазнањем или без знања немачке Врховне команде. Толико могу рећи да je Павле све састанке и преговоре политичке природе вршио по пуном овлашћењу и препорукама Драже Михаиловића... 2) Немачки je командант, хтео или не, у четири ока признао Павлу догледну капитулацију немачких снага на Балкану. Према његовом мишљењу, четничке снаге Црне Горе, би требале да се ојачају, да би у даном часу, могле да поседну све важније стратегијске положаје, да би, он, немачки командант, уколико са својим снагама буде отсечен, — критичну линију je предвиђао Трст-Беч — најрадије себе и људство поверио четничким снагама ђенерала Михаиловића. 3. На Павлове напомене, да ми немамо материјалних могућности за одржавање већих снага на том терену, па га интересује у том смислу, на шта се може рачунати у том часу, т. ј. чиме располаже окупаторска сила на том подручју, и шта би се дало четничким снагама у погледу опреме за борбу и исхрану? Добио je од генерала, отприлике, овај одговор: У својим слагалиштима у Котору, Скадру и Подгорици имамо сталне резерве војничке опреме свих врста као и ратног материјала за 100.000 војника, исхрану и спрему за борбу за пуних шест месеци. Та се резерва не троши већ се увек употпуњује и она ће бити увек на располагању. Преговарачи су дали један другоме «чврсту часну реч» за очување тајне разговора о чему са Павлове стране може да буде 192

поверена команданту четничких снага — Југословенске војске у Отџбини — лично ђенералу Дражи Михаиловићу, а немачки командант je рекао «да он неће никога обавештавати» — да ли je то тачно, не може се знати. Због таквих услова директни курир, кап. Ћеранић предао je писмо лично Дражи под пет печата (тај коверат сам видео), па јe више него сигурно, да капетан Ћеранић није знао шта носи собом. Са њиме су били у пратњи пет младих бораца. Дража je био «до небеса одушевљен». Знам да je са писмом био упознат ђенерал Живорад Божић и мајор Љубиша Терзић, јер су се у том моменту налазили у Врховној команди (Терзић je иза тога убрзо погинуо у Источној Србији). Терзић je био необично интелигентан млад официр, енергичан и вољен од Чиче, који га je ословљавао са «Љубиша сине!». Терзић је као и Павле побегао из немачког заробљеништва два пута. Посебним писмом Павле je предложио, да je потребно да једна грула четника из Србије, 4-5.000 људи дође што пре у Црну Гору, да продуже у Далмацију, направе круг кроз Босну и Херцеговину, јер би то био један важан политички маневар и подизање духа бораца и народа, а претња Усташама и др. непријатељима. За време мог боравка у Врховној команди било je одређено који четнички корпуси из Србије требају да изведу тај маневар. Дража je нагласио: «Нећемо 4.000-5.000 већ 40.000-50.000 послати!» Део тих трупа био je у покрету. Претходнице су стигле до Бродарева на Лиму (између Пријепоља и Бијелог Поља), а одатле све се вратило натраг и покрет je стао. Тај немио догађај правдан je јавно тиме, да je командант немачких снага у Србији тражио од Недића, да се стави до знања Дражи Михаиловићу, да ће немачке снаге извршити напад, на макакав покрет већих размера, магде се он појавио. Колико je то тачно, не знам (Ово je заиста нетачно, јер стоји у супротности са оним што наводи Нојбахер, а са чиме je био благовремено упознат и сам војни гувернер Србије генерал Фелбер; даље стоји у супротности са даљим држањем Немаца према Павлу Ђуришићу, кога je према «Ловћену» бр. од 11 октобра 1944 Хитлер одликовао орденом Железног крста, што опет стоји у супротности са ставом Хитлера у питању предаје ових Немаца и напослетку не стоји у складу са тврдњом да je немачки командант у том часу био противан покрету трупа у том смислу. Смисао лежи у нечему сасвим другом. То «друго» би било, изгледа, оно што je изазвало лом између Драже и Павла. Моја напомена). Непознате су ми инструкције које je Ћеранић понео Павлу од Драже по оба ова питања, т. ј. разговора са немачким командантом и изашиљањем четничке групе из Србије онамо. Знам да je Павлу стављено у дужност продубљавање пријатељских веза са националном Албанијом и по могућству ступање у контакт са Ганибегом Црноглавићем и његовим братом из Ђаковице, Сулејманбегом, који су важили као најсигурнији ар193

битри и експерти у питању наших односа са националном Албанијом. Знам да je Павле и даље настојао за концентрацијом снага на терену Црне Горе, и да се Дража начелно увек са тиме слагао ... Одлазак (изненадни) за Босну, све je те наде покопао, а иза тога и наше живе снаге и донео им смрт и ропство. Амерички претставници код Драже покопали су наше снаге, донели смрт и ропство, јер je Дража још једино њима веровао...» Слично се код нас препричавало тих дана у Источној Херцеговини. Овде је карактеристично напоменути, да један од најважнијих сведока у оцени положаја немачких снага на Балкану од лета 1944 до пролећа 1945, генерал Шмит-Рихберг као начелник штаба Команде за Југо-исток, нигде не напомену у свом делу (Der Endkampf auf dem Balkan, Heidelberg 1955) ни једну реч o тој комбинацији. Он, додуше, каже да се знало и из Черчилових говора у Доњем дому, исто као и међу командним особљем саме армије, да je њен положај безизлазан. Но у сваком случају може да се прими, да je Недић својим унапређивањем Павла Ђуришића у чин потпуковника, дајући му дужност помоћника команданта Добровољачког корпуса, тиме хтео да омогући успешнију акцију према Немцима, где се Ђуришић није појављивао материјално као Недићев човек већ као човек Драже Михаиловића. Отуда се не може да прими, да je сугестија коју je дао министар Јонић Нојбахеру била нешто нејавно у односу на чланове Недићеве владе и њега самог. Све ово међутим указује на високу патриотску свест Милана Недића. Томе иду у прилог и случајеви из сасвим других области, које су га се током рата тицале, али и паралисале. Овде ћу се осврнути на случај, касније познатог комунистичког публицисте Милутина Добрословца познатог v немачкој послератној публицистици као Мило Дор, који врло јасно као и претходни карактерише интимне мисли Милана Недића као и оних који своје интимне мисли сакривају иза «колаборатерства Милана Недића». Тако један познавалац то овако анализира: «Милутин Добрословац, звани «Лута», који je становао у улици Милоша Поцерца у Београду, син je познатог хохштаплера, дра Милана Дорословца, који je — уместо да се бави поштеном лекарском праксом — држао «салон за улешпавање» доконих београдских помодарки. Просторије тога салона, у улици Милоша Поцерца 26а, претворио је млади Дорословац у комунистички центар. Комунистичка ћелија којој се Дорословац налазио на челу састојала се искључиво од милионарских синова и кћери, и припадали су јој поред осталих: Радомир Трајковић, студент медицине, син познатог милионера и велетрговца из Београда; Жаклина Шаморел, држављанка Швајцарске Републике и кћи швајцарског милионера, који се бавио увозом 194

и извозом са Балкана, а био je настањен на Дедињу; кћи пуковника Ћирића и певач Дарко Краљић, познати београдски хомосексуалац, по народности Хрват из Далмације; Софроније Барачковић, власник штампарије «Експрес» у Београду у којој je штампан «Гласник» Српске патријаршије; Драгица Марковић, звана «Гара», супруга познатог пословног човека из Београда Павла Марковића, који je био један од главних домаћих агената Гестапоа у Београду и у ту сврху био отпуштен и заробљеништва, и др. У овој трулој средини комунисти-милионари узимали су опијум и друге опојне дроге, бавили се сексуалним перверзијама, приређивали оргије и вечеринке у доба кад je Београд гладовао — у зиму 1941 - 1942 г. Специјална полиција ушла je у траг овој групи и похапсила je, али већ два дана после тога, шеф београдског Гестапоа издаје наређење да се сви похапшени из ове групе имају да пусте на слободу. Истрага je показала да су ови комунисти, припадници т. зв. «Комунистичке партије Србије» која је оперисала независно од Компартије Југославије и да раде у сагласности са интенцијама Гестапоа и «Abwehra». Жаклина Шаморел пуштена je на слободу као страна држављанка т. ј. као припадница једне неутралне земље. Овај немачки поступак изазвао je мучан утисак у Београду, што je изазвало Недића да протестује код немачких власти, напомињући да je оваквим начином рада немачких власти онемогућена борба против комунизма. Да би се нашла форма и, вероватно, заташкала сва та бламажа немачких полициских органа, одређено je да се Милутин Дорословац пошаље на тобожње «преваспитавање» у Завод за васпитање омладине у Смедеревској Паланци, одакле je после три месеца био отпуштен. Студент мидицине Радомир Трајковић, склоњен je из Београда и Гестапо му je дао пасош да оде у Берлин где je наставио са студијом медицине током рата. Дарко Краљић je официјелно добио легитимацију од Гестапоа и исправе за слободно ноћно кретање. То му je омогућило да током целог рата наступа као уметник, као певач и гитарист у локалу «Лoтос», док je уствари и даље остао немачким агентом. После нашег «ослобођења» у октобру 1944 г. Радомир Трајковић се вратио у Београд из Немачке. Док су другим студентима, који су користили окупацију да студирају у иностранству, биле студије непризнавате од Титовог режима, Трајковићу су студије биле признате. Гара Марковић je наставила свој обавештајни рад, али не више за Гестапо, већ за Удбу. Према свим знацима она сноси одговорност за убиство француског помоћника војног аташеа мајора Жана Героа, које je од Удбе било удешено као несрећан случај. Софроније Барачковић, наставио je даље као агент Удбе, шпијунирајући Патријаршију. Да би му власт дала потпору у 195

раду, 1947 г. када су све штампарије у поседу приватних лица биле национализоване, са Барачковићевом штампаријом направљен je изузетак, јер je и даље остала у његовом поседу, да би била откупљена од стране државе за Удружење ратних војних инвалида. Дарко Краљић, који je певао за Немце и Гестапо за време рата, наставио je свој посао, али сада за партизане и Удбу. Милутин Дорословац je остао у иностранству, јер се утврдило да je током рата, т. ј. у време оних неколико месеци које je провео у Заводу за васпитавање у Смедеревској Паланци издао низ омладинаца, који су планирали да изврше «пуч» у заводу и да побегну партизанима у шуму. Услед тога неколико омладинаца je било стрељано, док je Дорословац био пуштен на слободу. Боривоје Дреновац, један од високих комунистичких руководилаца, чувши, да се Титов режим спрема у години 1946, да доведе Дорословца у земљу, изјавио je: «Ако га доведете, ja ћу га убити својом руком...» Године 1949, када je Дреновац пао с власти као присталица Коминформа, Дорословац je понова учврстио свој положај и после 1956 у неколико махова посетио je Југославију и кретао се слободно Београдом и Великим Бечкереком...» Да би овакве и њима сличне истине биле заташкане и ствари приказане у боји светла која се жели, Милутину Дорословцу je успело да се успомоћ неког снажног «Мецене» на тај начин прикаже светској јавности, кад je после рата објавио своје успомене у форми мајсторски исконструисаног романа «Der Tote auf Urlaub» y коме износи моменте из «несебичне борбе југословенске комунистичке омладине (СКОЈ-а) против окупатора». Истина je да код обавештеног дела јавности овакве мистификације не значе ништа. Међутим њихов ефекат je снажан на онај део јавности која није обавештена или није у стању да дође до истина. Тако су за читалачку публику немачког и енглеског језика по плану спремана она обавештења којима се треба да искупи савест оних који и својом и туђом тргују. И док на једној страни Милутин Дорословац припрема за немачку публику оно што Тита интересује, дотле Ђилас и Дедијер приказују ствари онако како ће најбоље да заголицају необавештену светску јавност т. ј. онај део који не познаје комунизам и карактер његових пропагатора и то са подељеним улогама; Дедијер приказује и обожава Тита као симбола новог реда, и последње речи балканске историје, дотле Ђилас у својој «Новој класи» и «Моји разговори са Стаљином» износи оно што je сматрао као немогуће и као издају социјализма када су га искусни пре, током и после рата упозоравали на чињеницу, да ће екипа, која je повела Југославију после рата са Титом на челу од ње направити далеко несноснију полицијску државу од оне против које су комунисти са Ђиласом развили свој барјак. И док се тако на196

ступа на једној страни, дотле трећа екипа спрема за италијанску читалачку публику, а под насловом «Lettere di condannati a morte della Resistenza europea» (издато 1956) једну грдосију од књиге на преко 700 страница, да би том галиматијасу мисли и хтења главом Томас Ман дао свој предговор. Но и поред све трагичне судбине оних чија се имена налазе у овој књизи ипак се човек мора да баци у комплекс оних мисли који га спаја са «човечношћу» оних окупатора, који су допустили да оваква писма постану трговачком робом разних политичких снобова, док се н. пр. о судбини једног Милана Недића не може да сазна ништа више од онога што се знало и пре његове смрти. Међутим ако се зна да су у току дана италијанске окупације у септембру 1943 не нађе ни један италијански командант на Балкану који би спреман да се преда четницима Драже Михаиловића, онда je сваком мудром довољно јасно каква je изгледала та «сарадња четника и Италијана» о којој комунисти Југославије написаше брда оптужног материјала против четника. Даље ако се зна да се ни један Италијан не нађе на оптуженичкој клупи демократских савезника због својих недела» према њиховим српским савезницима, онда je још појмљивије оно што je одредило судбину Милана Недића и његових планова. Међутим, није појмљиво оно што je требао да постигне издавач напред цитиране италијанске књиге, Јулије Ејнауди, кад су његови земљаци унапред били разрешени одговорности за све оно што су радили током рата у циљу рестаурације Диоклецијановог царства са Мусолинијем на челу. Није ли мислио да ће их накнадно извести пред међународни суд? Предаја италијанске војске комунистима Југославије у септембру 1943 претходила je одлукама у Техерану. Ове су одлуке у свести светске јавности сматрају каменом темељцем односа Савезника према Титу и политици одбацивања Драже Михаиловића. Ово je уствари нетачно. Техеран je озваничио већ практицирану политику Савезника на Балкану почету још од пролећа 1942 г. Стављањем британског вета на планирани уговор о узајамној помоћи Русија-Југославија подровани су темељи националног отпора у Југославији. To je била британска идеја. На њу су се касније наслонили Американци и поред «држања тона» према Михаиловићу. Колико су сами Британци осећали ту издају према Михаиловићу, то, мада површно, ипак јасно износе двојица америчких репортера, према којима произлази, да су тајне инструкције издаване британским ваздухопловцима гласиле, да на сваки начин успоставе везу са југословенским комунистима, али да избегавају употребу имена «Тито», ваљда зато што се знало да je члан Коминтерне и идеолошки комунистички борац (James Dugan and Carroll Stewart, Ploesti, New York 1963, y поглављу The Stormy Return). Требамо ли из напред наведених чињеница да изведемо закључак да je герилска борба у Србији и Црној Гори ублажила 197

терор окупатора или га ометала у његовим подухватима? Требамо ли даље извести закључак да je предана борба југословенских комуниста ове одвела победи кроз супериорност ових у односу на окупатора? Овај се проблем може врло лако да објасни ако би се хтело. Борбе четника и комуниста у Србији и Црној Гори имале су политички карактер исто као што су борбе комуниста широм Југославије прикриване комунистичким патриотизмом уместо истине, — истине која ie после борби дошла до изражаја. Борбе четника ван Србије и Црне Горе су носиле српско национално обележје које се често изражавало националистичким ооећањима уколико je притисак од стране национално искључивих елемената као претставника власти специјално у НДХ и терора комуниста био израженији. Борбе и националиста и комуниста у Србији и Црној Гори имале су пропагандно ослободилачки карактер у односу на окупатора идеолошки, док су му материјално својим ефективима могли врло мало да нашкоде. Штавише оне су шкодиле самом народу. Борбе српских националиста ван Србије и Црне Горе претстављале су сретства за спас народа, што критичари те методе неће да осмотре у комплексу, већ се поводе за мишљењима оних који су у стању да их званиче. Тај ће се однос моћи одмах да установи ако се буде одговорило питање: које фабрике оружја и муниције током четири године рата овима лифероваше убојни материјал ако се буде занемарило оно што се на разне начине добијало од окупатора; комунисти на територији НДХ од усташке власти у Загребу, а националисти од претставника власти Недићеве Србије у Србији. Ако би се извршила рекапитулација практичности коју су поједине акције бораца повлачиле за собом, онда би се с правом могло рећи, да су српској ствари далеко више допринели српски четници ван Србије и Црне Горе кроз њихов став према српским проблемима него што je то био случај са четницима Србије и Црне Горе. У свом националном бићу нису ни Србија ни Црна Гора биле спорне у односу на окупатора. Оне су своју мисију носиле у себи. Окупатор je настојао да у духу својих тенденца постави међу овим покрајинама што јаче баријере с циљем слабљења убојне снаге удружених, док je политика Немаца, Италијана исто као и Хрвата ишла за тим да се биолошки уништи српски елемент ван Србије и Црне Горе да би се депласирала идеја уједињења Срба. Тај четнички елеменат je приморао окупатора да ради оно што смо желели: цепа подручје НДХ на разне зоне, што je иствремено значило и одузимање пуне власти Хрватима у појединим зонама; подређивање хрватских војних формација окупаторским војним командантима, затим разним плановима о ликвидацији НДХ и напослетку хапшењем и масовним убијањем појединих команданата подручја и корпуса. Ове мере окупатора у границама НДХ омогућавале су опстанак оног дела становништва НДХ које je било стављено ван закона. То су били Срби, делом Јевреји, затим поједине верске групе 198

(старокатолици), поједина политичка мишљења (свако пројугословенско или оно конзервативног вођства ХСС). Ово je све условљавало наслон становништва на окупатора, што je у даљем процесу омогућило коришћење окупатора од стране герилаца, или, боље речено, условљавало опстанак герилске борбе. To je, с друге стране гледано, долазило услед индиферентности окупатора према НДХ, или склоности појединих окупаторских војних и цивилних функционера комунистима (случај са немачким војним аташеом генералом Глезом фон Хорстенау у Загребу. Овоме je био придодат немачки генерал Јупе са циљем реорганизовања хрватске војске, да би оба били присни пријатељи Титовог генерала Владимира Велебита, делегата Титовог Врховног штаба при немачким јединицама на територији НДХ; затим немачког полициског експерта Ханса Хелма и др. Ту се са својим симпатијама према комунистима истицао делегат немачке Команде за подручје НДХ инж. Ханс От и др.), или су главни команданти хрватске војске били склони комунистима (случај генерала Фрање Шимића у Мостару, министара Анте Вокића, Дра Лорковића и др. у Загребу), или саботирали борбу против комуниста (случај генерала Петра Блашковића у Босни и случај великог жупана у Бањој Луци Дра Драгана Хадровића који je био за сарадњу са четницима Босанске Крајине) и сл. Овде се зачела она крилатица позната у комунистичком речнику о «сарадњи са окупаторима». Они, додуше ту сарадњу приписују четницима, а не себи. У сваком случају ако би хтели да кажу истину, требали би да се изразе обратно, т.ј. да указују на сарадњу окупатора са герилцима, што je уствари било и логичније. Међутим ту није било никакве сарадње у смислу значења тог појма, већ je било оно што се у страној штампи почело да изражава појмом «акомодације», што су комунисти опет пребацили на други терен, сматрајући четнике корисницима те тактике, док су себе хтели да прикажу неким мистичним бићем «које ни зрно из пушке не може да погоди». Да би избегли самооптуживање они беже од истине која укључује и Недићев случај. Територија НДХ била je једина и искључива база комунистичког Врховног штаба у току читавог рата т.ј. од охтобра 1941, па све до октобра 1944. Они као борбена јединица нису имали опстанка ни у Србији ни у Црној Гори. Они су сачували језгро своје армије на територији НДХ. Борба против комунизма у Србији и Црној Гори била je искрена и непосредна. У НДХ била je посредна и неискрена. У Србији и Црној Гори антикомунистички елеменат тукао je по својој иницијативи; у НДХ само онолико колико je то сматрано за одржањем тона између власти ове државе и окупатора. Комунисти су, за разлику од четника, знали да користе општу ситуацију у свету док су четници пиљили у једну тачку, рачунајући на помоћ западњака. Комунисти су користили и западњаке и источњаке подједнако. Комунисти су пратили сваки покрет окупатора, доводећи то у везу са збива199

њима на великим фронтовима. Психолошки, то им je ишло на руку јер су тражили опстанак на оном терену, који je за окупатора у датом моменту био од најмањег интереса. То се даде извести из познатог факта, т.ј. да су српски крајеви под управом НДХ били уточиште Врховног штаба комуниста током рата, јер су ове рађе гледали него претставнике власти НДХ. Окупатор je према том односу био сасвим индиферентан, а сукоб четника са партизанима омогућавао лакше опстојање на терену који га je интересовао. Њему je, тај обрачун локалног елемента: Хрвати — Срби — четници — комунисти извесно конвенирао. Ово je омогућавало опстанак свију закрвљених фактора, које су окупатори материјално помагали; једне наоружавали против других, да би се тако могли да туку међусобно. Пошто Србија и Црна Гора нису имале усташке хрватске власти, већ власт оних који нису били за комунистичку победу, то je био током читавог рата немогућ опстанак комуниста као борбених снага ни у Србији ни у Црној Гори. Позадински активисти нису претстављали јединствен фронт, већ појединачне усамљене акције, против којих се локална власт могла лако да бори. Ти су позадинци, специјално у Србији били уништавани међусобно као претставници разних секта у крилу Компартије Југославије. Троцкисти, стаљинисти, протитовци, антититовци, бугарофили, гркомани и сл., све je то омогућавало њихово уништавање на територији Србије. Изнад овога рано почет обрачун међу комунистима подељеним на тактичаре — народнофронтовце и титоисте закрвио je њихове групе широм Србије до те мере да су ови били посве паралисани, чак у оним данима, када je за Енглезе железничка пруга Београд-Солун претстављала животно питање. Ту je уствари терет борбе лежао на четницима Србије. То се све да извести из једног добро познатог факта. Комунисти током читавог рата, т.ј. од октобра 1941 до октобра 1944 нигде и ни на ком месту не предузеше било какву акцију у циљу супротстављања правцу кретања окупаторских снага или сметању у реализовању њихових стратегиско-војних планова на Балкану или Југославији. Њихово пребацивање с места на место није било само слеђење законитостима герилског рата, већ je то био услов опстанка, т.ј. чувања есенције самог покрета. То се никако не сме квалификовати као активна борба, већ као тактичко маневрисање. Један отворени сукоб ових са снагама окупатора значило би њихово уништење. Колико се може бити политички наивно или необавештено, али исто тако и партајично, доказује логика оних наших јавних радника који се напрежу у свом убеђењу да стварима придаду оно што они сами у њима назиру кроз уверење које може да почива и на заблудама. Тако Др Милан Шијачки у свом чланку «Ми смо исти — они су исти» (Равногорски борац, бр. 216) разматрајући однос Дража-Милан-Мита, у духу закаснеле апологије напора Милана Недића, констатује: 200

«У дуги списак ових страдалника, често неправедно клеветаних злонамерно комунистичком пропагандом никако не спадају Љотићеви «Добровољци», чији je «вођа», још давно пре рата, правдао своју болећивост према наци-фашизму — «Реалним потребама — економских интереса Југославије». Убрзо, пошто je нацизам, у споразуму са фашизмом и комунизмом, збацио маску, прихватио оружје окупатора и организовао «Добровољце» под српским заставама и овлашћењем Хитлера — да у име српског народа поведе борбу, наводно «против комунизма», уистини против свих непријатеља наци-фашизма и пријатеља демократије. За Љотића и његове следбенике, до пораза комуниста у Србији, комунисти и Дражини следбеници — били су једно те исто. Поступак и према једнима и према другима, био je подједнако свиреп. Међутим после победе Дражиних следбеника над Титовим следбеницима комунизма, за Љотића, и његове «добровољце», сва мржња према комунистима натоварена je на Дражу и његове следбенике — «енглеске слуге». Љотићевци су били несрећни, што са Титом није отишао и Дража у беспутне планине, које Немце нису интересовале, а да би обезглављена Србија постала њихова прћија. Тако су Дража и његови следбеници постали главна мета и главна сметња, које су Љотићевци морали савладати пре завршетка рата, како би потом — независно ко буде загосподарио «миром» у Србији — они, као једини «ослободиоци» могли неометано да изврше смену ропства комунизму и «дражиновштини» — ропством наци-фашизма. У настављању тих грехова, они ни један дан нису изгубили, тврдећи непрекидно, као и дан данас што чине, да они «бране српски народ од комунизма...» Оваква гледишта на ствари не могу се узети као психолошка или историско-политичка опсервација, — хладна анализа без предрасуда, већ као излив женскастих осећања, која као бујица диригују вољом субјекта мисли и погледа. Осећања и текако могу да се појаве као неимар историје. Међутим, она je не могу да пишу. То се увек са закашњењем установљава кад осећања изазову ефекте. Отуда ове мисли захтевају једну критичку опсервацију у начелу. Колико штете за оне напоре и добру вољу, ако се овим тежи за истином, а живи у уверењу да je овакав закључак плод разумевања проблематике Дража-Милан-Мита, а онда Дража-Тито. Нико нема права да замера Дражи што je изгубио рат или да из тог факта извлачи закључак о депласираности његове идеје и програма, исто као што не би имао права да тврди да je Тито путем борбе против окупатора као већи патриота од Драже дошао на власт вољом народа. Као што Тито није себе правио зависним од народа над којим влада исто тако и Дража да je победио би држао далеко мање до «воље народа» него што се сада посредно приказује да би тим његова жртва била ближа народној души. Међутим Дража не може избећи критици онде где се његова метода базирана на калкулацији узима као полазна тач201

ка. To je оно што интерпретатори психологије Дра Шијачког не могу да увиде управо зато што су опсењени својствима свог љубљеног команданта, што их на крају доводи до заљубљења у сопствено гледиште на ствари. Ту нису потребни никакви напори да се констатује оно основно у комплексу. Тито je напуштањем Србије избегао свој слом, чија би последица била губитак сопствене главе. Редовна власт у Србији скупа с народом и окупатором, маколико међусобно изгледали закрвљени или на први поглед обједињени, нашли су се у борби против комунизма на истој линији. To je било колико ствар легитимације и дужноети толико и уверења, а исто тако и тактичких обзира. Да ли су «добровољци» ту деловали из уверења или тактичких обзира, ми осим вере немамо снажнијих доказа да су и они били понешени идеализмом као изразом субјективне етике. Шта би из тога требали да изведемо, да би се укључили у ток мисли Дра Шијачког, кад он већ сматра да je Дража требао да остане у Србији. Зашто се ту сме да прави изузетак, кад се зна да je правило у герилском рату маневрисање, т.ј. исклизавање из руку непријатеља. Да ли би се Дража одржао у Србији да je остао како то наш аутор с примесом патетике наглашава? — чак и онда ако би уживао симпатије Љотићеваца али задржао став јавног антиокупатора. Какав би пут онда требали Љотићевци да себи трасирају ако не онај који би их одвео савезу с комунистима. Да ли би Љотићевци у том случају требали да добију епитетон «издајника»? То би на другој страни требало да ствара фронт Немци-Дража да би Дража доказао «издајство» Љотићеваца. Шта би у том случају требали да раде Бугари и Албанези и на чијој страни би се требали да нађу? Па из те исте логике су извели комунисти «сарадњу» четника с окупатором зато што су они дигли оружје против окупатора, да би се поставили између народа и окупатора као ослободиоци. Па то су исто радили четници-Равногорци истом тактиком али са различитим циљем. Није међусобна искључивост појединих блокова значила аутоматско укључење ових у орбит оног с којим je на привид био у савезу зато што je тукао његовог непријатеља. Међутим ако би смо узели у разматрање утицај свију осталих околности које су владале духовима у крилу покрета Драже Михаиловића, онда би била истовремено исто тако велика заблуда ако би се тврдило да би Дража испао победником да му се придружио Љотић са свим својим добровољцима. Следствено, сви они који су из било ког разлога сматрали да се и Дража треба да склони из Србије били су његови директни или индиректни пријатељи, а исто тако, ако се сме јавно рећи, и пријатељи српског народа у Србији. Ово се уосталом могло да извлачи из оних пригушених приговора Срба Црне Горе и Санџака, источне Босне и Херцеговине, садржаних у једној реченици: Ево сада дође на ред и Црна Гора да гори у следећој години као што je горела Србија у прошлој! Ово није извлачено из факта што се Дража нашао 202

међу Црногорцима као немио гост, већ зато што Дража није собом донео ништа осим што je довео неколика пратиоца из штабне чете и неколика официра свог штаба поред чланова савезничке мисије, чији се главни посао састојао у интригирању и шпијунирању. Оно са чим се требало тући то je Дража био оставио у Србији. To je био онај народ који се тукао по свом «ћефу» исто онако како се по истом ћефу тукао и онај у чијој се средини Дража нашао касние и задржао током рата. Са том психологијом не треба мешати психологију свих оних других у Србији или ван Србије који су нашли срећнији пут, макар и не био «романтичарско-идеалистичко — витешки». Нису ни Дража ни Тито полазили код својих одлука са гледишта онога што je хтела Недићева влада, већ с гледишта свог интереса. Тито се нашао на подручју НДХ у којој ниједној страни није конвенирало његово уништење. Српски борци гледајући у њему борца против усташа сматрали су га непријатељем НДХ у којој су два и по милиона Срба били стављени ван закона уз вечну тишњу ножа у леђима; сматрали су га борцем против окупатора Немаца и Италијана који су исто тако Србима значили нож у срце. Немцима он није сметао јер им у тој фази рата није био на путу, т.ј. био je на свом сектору који je у војностратегиском смислу имао споредан значај, поред факта што je Титово присуство на територији НДХ везало још јаче Хрвате уз Немце као последњу одбрану њихове државе. У тактичком смислу формирало се оно о чему ниједна страна није желела јавно да говори: борба комуниста против окупатора уистини je била пропаганда лажних парола којој су наседали они који нису могли да врше контролисање њихових извештаја, да би на једној страни прибављали подршку необавештеног народа, а затим материјалну и моралну помоћ западних савезника. Титова основна тенденција је била наметање стварима без обзира на средства. Код Драже je био обратан случај. Он je сматрао да се наметнуо самим фактом што je он ту и напрезао се да се прикаже савезницима као лојалан саборац, али без и најмање помисли да му ти савезници спремају нож у леђа управо у оним данима кад су га истицали као инкарнацију борбености и пожртвованости, у ком стилу je и мотивисано његово посмртно одликовање од стране владе Сједињених Држава. Тито je био револуционар који je до вербалистичких флоскула држао врло мало исто као што нису држали до сличног вербализма ни они који су током рата владали Србијом. Тито je губитком тла у Србији почео са својим моралним успехом, док je Дража напуштањем Србије овој у тој ери учинио највећу услугу, али се није материјално почео да издиже изнад пропаганде. To je био увод у пад једног, а у истом размеру уздизање другог. Дража градећи на вери изгубио је снагу и елан, док je Тито смишљеним планом добио симпатије западњака, свакако у духу једног ортаклука, али плаћеног Дражином главом. Са свим тим моментима не треба ни најмање везати ни 203

«добровољце» ни «љотићевце» ако се жели ићи трагом истине т.ј. чињеница. Идеологије за Енглезе и Американце не значе ништа више од онога што претставља сезона за одело или његова боја за какав банкет. Епитетонима издајства не може се ништа објаснити психолошки ако се не жели ући у тајне мотива. Отуда je и врло наивно схватање Љотићеваца толико наивним да они не би знали да стање створено током рата веома ретко може да послужи као основа односима после рата, специјално онде где народи нису у стању да самостално бране своја права. Но у сваком случају смело би се рећи, да би победа осовине НедићЉотић над комунистима у сваком случају била победа Дражина без обзира на интимне мисли једног и другог. Ми можемо да слажемо на хрпе оптужни материјал против Љотића и Љотићеваца било из личних или начелних разлога; политичких или патриотских мотива; идеолошких или програматских захтева. Међутим, тај моменат неће изменити ништа на оном факту због кога смо изгубили државу и слободу, да би се потуцали по туђини. Но, свакако, ако се поставимо пред питање: ко je главни кривац за ту нашу националну несрећу: «Љотићевци» или «неко други», први би добили прву рунду. Нашу земљу нису окупирали Немци као победници, којима су како се тврди Љотићевци «веровали», већ су нашу земљу окупирали комунисти као инструменат политике Англо-Американаца и Руса, у које су Љотић и Љотићевци сумњали као српске националне пријатеље. Шта из овога да изведемо? Збораши су у односу на тај комплекс остали доследним, али не у чврстини своје вере у Немце, већ у лабилност оданости Руса и западњака српској ствари. Историја не даје никакав конкретан пример према коме су Черчил или Рузвелт пред избијањем последњег рата били оданији ствари Срба него што je био Стаљин или Хитлер. Ово није било диктирано никаквом филијом или фобијом, већ интересом неимара велике политике. А шта je с нама Равногорцима, четницима, демократима, великосрбима или англофилима? После двадесет и пет година таворења у неизвесностима наивне вере, хтели ми или нехтели, имамо да напуштамо веру, да ће нашу земљу од комунизма ослободити западне демократе. Ту су уствари Љотићевци добили и другу рунду, без обзира на интимна осећања. Сви они који се заносе чишћењем стаза пред туђим домовима требали би да их очисте пред својима. Закривање иза слободарске традиције колонијалних сила je слично оној вери коју улива кавалирство лопова, који великодушно даје оно што му претставља терет, док кад осети празне џепове онда се и убиство из користољубља брани личном етиком. Ми можемо да осудимо на смрт сваког Љотићевца који je примио из «немачких магацина» оружје да брани своје идеале, који могу да уведу чак и у братоубиство. Међутим, још увек остаје спорним питање недекларисаних мотива као потстрека на 204

оно наслањање Љотићеваца на Немце, ако се зна да су и Љотиђевци Срби и да нису сишли с неке друге планете на земљу. Но то je ствар људске савести. Међутим, требамо да поставимо питање: из чијих се магацина и «стоваришта» наоружава током рата сва она бројна армија Дражина и Титова, ако се не може да сакрије факат, да су Тито и комунисти провели три пуне године рата на подручју фашистичке државе НДХ, а четници у Србији били снабдевани од стране Енглеза ваздушним конвојима џаковима црног лука египатског порекла уместо убојног оружја за борбу против окупатора? Но да би иронија судбине била заједљивија, Британци су тражили да се тим главицама лука имају да бомбардују немачки бункери око рудника у Бору, да би се тим доказала приврженост четника Драже Михаиловића ствари западних демократија. Чија ли би требала да буде ова рунда ако се зна да су Британци нашли у Титу сретство за рушење «српског хегемонизма»? Требамо ли због таквог политичког фарисејства западњака да оптужујемо Љотића и његове присташе зато што су на четврт века пре нас били расчистили с илузијама. Посебна je ствар наш унутарњи «домаћи» обрачун коме сочнију храну дају тврдоглавство и сујета него здрави разум. To je оно што ми равногорци требамо да нагласимо, ако очекујемо разумевање било с које стране. Ако се нисмо борили онда имамо да ћутимо. Но пошто смо се борили и рат изгубили немамо право да се закривамо иза недоследности или негативног деловања других, јер свако стање ствари спада у оне вечне истине које логика опортуниста не може да мења и поред најбоље воље да се садржина прикрије формом, а лоша музика заглушујућим тутњем високих октава. Комунисти у свим својим публикацијама беже од указивања на тај факат или га наглашавају пропагандно у односу на спољни свет. Но ту ипак остаје за познаваоца ствари јасна чињеница, т.ј. да су оба штаба спасили своја језгра напуштањем Србије у чијој би ватри и сами изгорели. To je важило до краја 1943 године т.ј. до италијанске капитулације, што je Титу донело ојачање у односу на четнике италијанским реквизитима, а у односу на остале Балканце моралну победу, јер су се тим могле лако да оправдавају каснији закључци западњака и Совјета. Година 1944 била je у знаку Титовог тоталног успеха, стварно крунисаног упадом совјетских трупа у Србију, што je значило његово увођење у посед власти. Обмањујући светску јавност о овим моментима, т.ј. о њиховој преданости у борби, комунисти обмањују и своју и светску јавност о случају самог Милана Недића, чија трагедија лежи на савести југословенских псеудосавезника на Западу. Тако нам je судбина Милана Недића приказала јасним оно о чему се нерадо јавно говори, т.ј. открила нам je ону истину, према којој би наши западни савезници остали и глухи и слепи 205

према Мусолинијевим плановима, управо у духу оне Черчилове мисли из 1927., «да би и он постао фашиста да je Италијан...», да се његове освајачке стазе нису укрштале са његовим империјалним друмовима према истоку, и поред све оне дреке у име демократских принципа о угроженим политичким слободама малих народа, у које спада и овај, који je своју судбину током рата делио са Миланом Недићем. Трагедија Милана Недића лежи у његовом непознавању околности под којима се борио и немоћи према оној непријатељској спрези која га je рушила на једној страни и нежељи пријатеља да разумеју стварни положај српског народа током рата на другој. Ти моменти биће предмет осматрања случаја Милана Недића са етичко-моралног гледишта. 21. Милан Недић није дошао на управу окупиране Србије да убија, већ да по могућности осујети убијање, т.ј. да помогне немоћне у борби за опстанак. Он je то гледиште оправдавао током своје ратне ере. Тај се моменат не може да негира ни алтернативно, чак ни у оном случају када би се са било које стране тврдило да je он идентификовао српски и немачки интерес, јер je тај наслон на окупатора, који као политичка чињеница није могао бити негиран, диктирала нужда за одржањем. Даље, Недић нија дошао на управу окупиране Србије из било каквих идеолошких мотива, који су га унапред потстрекавали на активност у циљу угушивања или уништења било ког од изражених политичких мишљења или програма. Он из разлога расне диференцијације није имао кога да убија јер je Србија била једна од најхомогенијих средина окупиране Европе. Даље, Недић није нигде у својој активности предузео било какав корак у циљу рушења традиције или симбола пале државе, што je свакако било у супротности са интенцијама окупатора и чињеничним стањем. Даље, Недић није нигде у својој активности наглашавао своју оданост окупатору нити je у том смислу позивао српски народ да га помаже. Уствари ту активну помоћ окупатор није ни тражио изван оне симболичке форме, која, уколико би била мудрије коришћена, терет окупације би био подношљивији, ово утолико пре што окупатор после слома Југославије није сматрао Србију неким одлучујућим фактором. To je управо сам Милан Недић и наглашавао. Да ли је пацификација Србије као окупираног подручја ишла на штету или корист окупатору, ту Недић није полазио са гледишта окупатора, већ са гледишта српског интереса: са гледишта уштеде националне крви и материјалних добара. Недићева Србија je даље постала уточиштем прогоњеног елемента широм Балкана. Утолико je настојање Недића да се уштеди српска национална крв ишла у корист окупатору, ту je окупатор своје гледиште ставио јавно до знања, 206

којим ће мерама он заштићивати своју крв. To je он како у теорији тако и у пракси јавно демонстрирао кад je за сваку његову главу скидао стотину српских глава или за један прст с руке окупаторског војника уништавао педесет српских живота. Милан Недић није нигде јавно нагласио да Срби морају да схвате као своју националну дужност чување живота окупатора. Међутим он je јавно упозоравао на последице оне активности, која je под датим околностима ишла за тим да се убијају окупаторски војници, да би се тиме доказала солидарност поробљеног српског народа са интересима бораца демократског света западне Европе и Совјетског Савеза. Но да би се утврдило колико je Милан Недић и ту имао право треба се осврнути на држање оне друге стране, да би се положај српског народа још јасније разумео. Енглези током рата не позваше ни једну од поробљених земаља западне Европе на оружани устанак против окупатора док се на њиховој територији не нађу савезничке армије. Међутим, сасвим парадоксално, Енглези оглашавају Дражу Михаиловића за колаборатера са окупатором, зато што није предузимао опсежније акције против окупатора и поред јасног познавања противмера окупатора над неборачким елементом и то у односу сто Срба за једног убијеног окупаторског војника или педесет за једног рањеног. Ово je даље изазивало пљачкање покретне имовине до крајњих граница. То ће се гледиште Британаца моћи видети из следећег документа, који сам собом даје јасан коментар догађајима, т. ј. оној проституцији савести с којом «Добровољце», Љотића и Недића не треба мешати. «Претседник Краљевске Југословенске владе у Лондону примио je 1 јуна 1943 године телеграм следеће садржине од генерала Драгољуба Михаиловића под бројем 1598. Претседник Краљевске Југословенске Владе, — Лондон. «28 маја 1943 године пуковник Бели доставио ми je писмену наредбу Врховне Команде Британских снага са Блиског Истока, коју je он примио на извршење. Та наредба реч по реч гласи: «Приложено претставља детаљну оперативну одлуку. Потребно je да je извршите одмах. Ова одлука je донешена после брижљиве процене свих извештаја којима се располаже и на основу директиве Начелника Главног Генералштаба Британских Оружаних Снага. Извршење je врло хитно. Одлучујући фактори: 1. Рат у Медитерану улази у фазу у којој се савезничка офанзива сматра неминовном. Апсолутно je потребно да генерал Михаиловић изврши обавезе које je раније акцептовао и да сарађује потпуно у то време. У том циљу, он мора да пристане, да реорганизује све његове снаге, где год се налазе, према плану Врховне Команде са Блиског Истока у чију сферу он припада. Једино на тај начин његове снаге реорганизоване могу бити корисне за општи савезнички напор. 207

2. Генерал Михаиловић не претставља борбену снагу ма какве вредности западно од Копаоника. Његове јединице у Црној Гори, Херцеговини и Босни су потпуно уништене или се налазе у тесној сарадњи са осовином. Тешко je исто тако рећи да његове јединице постоје у Хрватској, Словеначкој и Славонији. 3. Британске јединице на Хомољу и у Приштини потвођују да су његове јединице тамо јаке, и да им je главна жеља да изврше нападе на непријатељске комуникације у сагласности са британским директивама. 4. Партизани претстављају добру и ефикасну борбену снагу у сваком погледу, док само квислинзи претстављају генерала Михаиловића. Одлуке су следеће: 1. Ви ћете саветовати генералу Михаиловићу да Британска Врховна Команда тражи, да он, као савезник, прекине сваку сарадњу са осовином, и да се пребаци у правцу истока у Србију. Ту ће утврдити пун лични утицај и ауторитет у циљу настављања напада на непријатељске комуникативне линије. 2. Ви ћете саветовати генерала Михаиловића да одмах оде на Копаоник са свим његовим верним официрима и људима, а ако je потребно да се пробије са оружаним снагама. 3. У будуће Врховна Команда ће одређивати област под његовом командом и инфлуентну границу према западу, за борбене елементе који исто тако постоје на десној обали Ибра, и на правцу јужно од Скопља. 4. На ту територију Врховна Команда послаће ваздушним путем помоћ. 5. Врховна Команда тражи да британски радио нападне све квислинге који се боре заједно са Италијанима, међу којима су мајор Станишић, генерал Ђукановић и Јевђевић. Ви ћете дати имена других према вашем искуству. 6. Молим објасните изнете одлуке генералу Михаиловићу, и изнесите их у најкатегоричнијем начину, и настојте да донесе брзу и непроменљиву сагласност у погодном смислу. Са целом британском мисијом ви ћете ићи на Копаоник са генералом Михаиловићем. У исто време, када je ваша мисија на Копаонику, он ће остати независан на својој територији и неће припадати вашој мисији...» (Американски «Србобран» бр. 11.167/54). Легенда каже, кад je Недић сазнао за ову наредбу Британаца одговорио je: то je један од начина тражења балканских Зулукафера. Међутим и да je то стварно дословно казао, догађаји га нису дезавуисали. Док je Дража Михаиловић на ову импертиненцију одговарао уверавањима о својој лојалности западним савезницима и доброј вољи да се заложи за ствар њихову, као да ови не знаду шта раде, ови, у духу својих планова дају балканском бојишту споредан значај припремањем искрцавања на Сицилији. И док се води ова преписка о лојалности током 1943 208

у циљу растерећивања четничког притиска на Титове комунисте у Босни и Херцеговини, Далмацији и Лици, дотле Титу успева да мобилише ону борбену масу Срба западних делова Југославије, који су душом били уз Дражу Михаиловића али на Титовом дохвату. Тако се ствар обострано развија на штету Драже Михаиловића и поред његове истинске лојалности ствари западних савезника. Докле га пуковник Бели уверава да се спрема искрцавање савезника на Јадрану дотле се иза Дражиних леђа спрема подмукли напад на његову политичку линију. Тако се Дражина «историска оријентација» показала актуелно илузорном. Док je он будно чувао тај принцип савезници су прешли на тактику која je била увод у слом онога што je Дража Михаиловић сматрао принципом савезништва. Тако je сахрањена сва тактичка игра Милана Недића, која je била исто што и принцип Драже Михаиловића, на нашу српску несрећу. Тако je Дража Михаиловић одбачен јер су западни савезници на његовом случају сломили принцип савезништва, да би га заменили ортаклуком са комунистима, док je Милан Недић осуђен као колаборатер зато што je свим његовим непријатељима колико и Дражиним савезницима било у интересу да се његова мудра тактичка игра прикаже као принцип, да би се ови лакше оправдали за своје издајство српске односно југословенске ствари током рата. Колико je то издајство било очигледно види се из одговора самог Драже Михаиловића на једну од напред цитираних тачака наредбе Британске команде за Блиски Исток, где каже: «Према трећем параграфу одлуке, Југословенској армији je дата територија ограничена на истоку бугарском границом, на северу Дунавом, на Западу Ибром и Моравом, и на југу Скопљем. Остала територија je дата комунистима, под командом криминалца званог Јосип Броз-Тито. Ja вам захваљујем на таквој понуди. Југословенски Устав и југословенски војни закони категорички захтевају, да морам доставити одлуку сваког тражења мојој Врховној команди, Њ. В. Краљу и Југословенској влади, јер немам право да одлучим у овом случају. На тај параграф желим да приметим, да моји борци и ja нисмо признали капитулацију коју нам je непријатељ наметнуо и сигурно je да нећемо капитулирати ни пред нашим савезницима. У вези са четвртим параграфом одлуке, изјављујем да не желим никакву савезничку помоћ која би била дата под условом те врсте. Ми ћемо наставити да се боримо против осовинских снага на најбољи начин како можемо и знамо, као што смо се и до сада борили и поред факта, да je савезничка помоћ била тако мала, да не може друкчије да се сматра него као пропагандни циљ. Са опремом коју сам укупно примио, ja не могу укупно да опремим више од 200 до 300 бораца...» (Исти број Американског «Србобрана»). 209

Милан Недић и његова влада поступали су онако како су осећали. Услуге које je Недић чинио борцима Драже Михаиловића, Дража je нагласио и на свом суђењу. Један посматрач ствари каже о томе на једном месту следеће: «Једног летњег дана 1942 г. немачки војни одреди и Гестапо, рано ујутру на препад су упали у просторије Српске Државне Страже у Београду, које су се налазиле у згради Главног Генералштаба, у улици Милоша Великог, запленили све документе и ухапсили низ официра због припадности покрету Драже Михаиловића. Ти су официри били упућени у заробљеничке логоре у Немачку... «Ујесен 1944 г. организован je стални «пункт за везу» Српског добровољачког корпуса и покрета ДМ у Белом Потоку под Авалом, у једној кући која je имала директну телефонску везу са Равном Гором. Телефониста je био Милинко Данојлић, а на челу «пункта за везу», налазио се Милош Данојлић, извозник из Лазаревца (један од њих или оба живе у Чикагу, САД). Овде су су се усред бела дана састајали чланови СДК који су долазили из Београда са пуним камионима оружја и муниције намењеним Дражиним четницима, где су материјал истоваривали и овима предавали. Једном приликом на том истом месту нашао се главом Димитрије Љотић у униформи потпуковника СДК, а у пратњи министра Милана Аћимовића. «Пункт за везу», поред телефонске централе, поседовао je и радио-станицу, којом су руковали Аћимовићеви поверљиви људи. Ta je радио станица општила како са земљом тако и са иностранством...» Треба ли овоме дати коментар? Док се овако поступа на једној страни, дотле се на другој поступа још одређеније. Кад су совјетске власти на почетку 1942 одлучиле да путем своје радио станице «Слободна Југославија» приступе пропаганди имена и акције генерала Михаиловића, онда je, како су то касније пренели они Југословени који су се после рата враћали из Москве у правцу Југославије и западних земаља, главни спикер ове станице, Вељко Влаховић, одбио да пренесе оне делове текста у којима су Совјети истицали заслуге четника и Драже Михаиловића за савезничку ствар. Овде je дошла до изражаја она супротност гледишта, која je још од последњег заседања пленума Коминтерне у Москви на почетку 1940 поделила њене чланове на непријатељеке фронтове где je страх од угледа Георги Димитрова запечатио пријатељство Јосип Броз Тито-Вељко Влаховић, над чијим je свађама лебдео снажни ауторитет Стаљинов, који je у овим свађама назирао контуре своје победе. Но да би предупредили свој пораз Титова група je нашла у Влаховићу свог авангардисту у борби против оне наслућиване алијансе која je касније требала да доведе снажног Димитрава у Бугарској на линију Драже Михаиловића у знак балканске солидарности. Карактеристично je да тај план 210

није сметао Стаљину у његовим концепцијама. Он je, напротив, сметао Титу и његовим једномишљеницима у које су спадали и они чланови британске мисије у штабу Драже Михаиловића, који су одређено ставили до знања Дражи «да неће допустити да комунисти дају тон Дражиној акцији у знак њиховог наметања». To je на другој страни изазвало трење у Врховном штабу Драже Михаиловића, које je нашло свој епилог у акцији мајора Војислава Лукачевића и другова, као најновијег британског оруђа у рушењу Драже Михаиловића, а тиме и читаве концепције Милана Недића, за рачун југословенских комуниста. 22. Питање одговорности за сарадњу са окупатором обрађено je после рата углавном са правног гледишта коме су чисти политички елементи лежали у основи. Међутим то питање није нигде обрађено са етичког гледишта т. ј. оног гледишта које може само под извесним условима бити оквалификовано као правни или политички деликт. То би, следствено, значило да проблем питања сарадње са окупатором није потпуно анализиран. У најмању руку није проанлизиран у случају Милана Недића. То би се дало класифицирати овако: Римокатоличка црква, т.ј. римска курија, не сматра деликтом чак ни са моралног, а камо ли са правног или политичког гледишта било какву радњу, ако се путем ње може послужити интересу римокатоличке цркве или ватикана као политичке централе односно финансијера. У том схватању je садржано оно политичко начело макијавелизма и језуитизма изражено максимом: «Циљ оправдава сретства», т.ј. — Cujus regio, ejus religio — политичка власт одређује вероисповест. У западним демократијама од интереса je била студија тог проблема само утолико уколико je активношћу делинквената погађан њихов интерес. Интереси малих народа средње или источне Европе су за њих на периферији интимних, а тиме и искрених интересовања за њихову судбину. Комунизам без обзира како се схвата, сматра делинквентима све оне који се огреше о његов партиско-политички интерес или идеолошки поглед. Број убијених непријатеља условљава чак и успон на лествицама њихове политичке хијерархије. Они, додуше, кажу, да je морал форма људске свести као друштвеног елемента. Међутим они у пракси сматрају да постоји само једна свест, т.ј. класна свест, и то свест оне класе која комунистичке методе диже на степен правне догме, у циљу одржавања хармоније у једној држави односно у идеји која има да ликвидира чак и државу. Сваком оном ко се супротстави оваквом схватању одузима се право на улогу у друштву. На другој страни постоји национална свест, т.ј. свест о положају једне заједнице чији су чланови повезани у својој судби211

ни до те мере, да један у односу на другога не могу да остану индиферентни у својој судбинској узајамности. Тај етичко-морални моменат није ништа друго него она свест која повезује у римокатоличкој цркви оне који се називају «браћом у Христу», или оне који у својој оданости националном егоизму ствар приказују као принцип слободарства, т.ј. демократски принцип, или оне који су повезани класном свешћу све донде док престављају борбену фалангу са циљем отимања о власт. Шта се дешава са тим принципима кад се освоје позиције, то нам најречитије доказује стални обрачун харамбаша у комунистичкој породици као доказ истине да њихов успех у борби над непријатељем још увек није психолошки и објективно сазрела фаза која би оправдавала жртве у духу дијалектичке законитости. Користећи мржњу и све врсте осећања на стази од примитивца до најфинијег велеградског филистра: националну инфериорност колико и техничку заосталост, комунизам je успело да каналише незадовољство формирајући га у стихију рушења. Откуда право на критику Милана Недића с националног или националистичког гледишта кад je он већ оправдан искуством, т.ј. чињеницом, да je његов став био израз назирања у комунизму новог вида борбе против српства. Најљући критичари националног осећања као потстрека ка националној супремацији je светско јеврејство. Међутим његов шовинизам граничи с расизмом, ако се сме да тврди да je расизам теорија преко које се туку оне нације које га негују као нешто својствено и целисходно. Расизам je спасао душу јеврејства одигравајући улогу дефанзивног сретства, док je н.пр. Немцима у нашим данима исто као некадањим Римљанима, Шпанцима, Французима, Енглезима или Русима требао да послужи као офанзивно сретство, специјално у оним ерама кад су овима државне касе биле празне и чинили јуриш на јеврејске паре. Која од модерних држава данас не брекће националистичком потенцијом? Руси изведоше револуцију у знаку ликвидације шовинизма и класности, да би се формирали у најизразлтије шовинисте света. Штавише сви Лимеси или Завесе служе им за јачање националистичког осећања које настоје да преведу на језик освајача. Енглези су данас исто као у доба Јована Без Земље, Оливера Кромвела, Палмерстона или Биконсфилда остали шовенима чија je есенција у «Черчилизму» нашла своју рекапитулацију. Ово исто важи за Французе генерала Де Гола који се сав заноси мишљу да обори углед Англо-Сакса, исто онако као некадањи «Тигар» углед Немачке или Наполеон углед Европе. Американци промукоше наглашавајући племените особине своје демократије. Међутим сваки се од њих претвара у малог тиранина ако се било који «нови» Американац нађе побуђен да стази било какву напомену о унутрашњој проблематици «Д. П.» отаџбине. Пракса je људе поделила на класе према моралном праву и то тако да то право могу да уживају грађани првог реда, док се иза ових један други ред 212

отимље о своја права, да би они следећи у неким удаљенијим редовима имали право да ћуте и раде; да одговарају на питања као они који чекају на изрек правде. Американац се осећа поззаним да прави ред у свим срединама света, «забијајући свој нос» у сваки ћошак кугле земаљске. Међутим, он je одмах спреман да упозори на ненадлежност сваког оног ко би се усудио да нешто промумла о тим методама и тактици. Трговање пријатељством било je познато од уназад неколико десетина векова. Међутим нигде се није постављала јевтинија тарифа тој роби од оне коју постављају сами Американци. Њихова самостворена теорија идеологија доказује колико мало знаду о оној идеологији која се назива идеологијом америчке демократије. Са изузетком факта, што нико од власти неће импутирати одговорност зато што je гласач гласао за ову, а не за ону партију, све остало je само ствар рутине која није у стању да било чим одушеви. Ово се претвара у оно најгоре, т. ј. да се Американац у свету воли док се гледа са отстојања. Кад би он освајао убојним оруђем као што осваја духом слабо би се провео. И код њега је као и код свих осталих све стављено у службу националног егоизма. Тај се чак почео да надимље до бесомучности и код афричких Црнаца који већ поручују белцима, да су слаби изгледи за просперитет ових ако се буду задржали на црном континенту после његовог националног ослобођења. Енглези већ скупо плаћају своју језуитску мудрост, а Американци своје пријатељство с непријатељима, јер су тек сад увидели, да je класна борба у Лењин-Стаљин интерпретацији исто оно што je Маркс рекао за царске Русе: да je звезда водиља руске политике доминација светом, јер на то упозоравају методе, тактика и маневри, који се мењају, али циљ остаје сталним. Ово je исто тако потврдио Бизмарк својом мишљу: шта je сва галама о словенској солидарности према једном руском излазу на Средоземље и поседање Цариграда! Ово je само имитација оне енглеске максиме: да се пријатељи и непријатељи Велике Британије током векова мењају, али њен интерес остаје сталним!.. Зар није Токвил у својим студијама демократије назрео њен пад у ономе што она сматра својим успехом: неспретношћу у спољној политици, која уколико je приметљивија утолико више иде на штету демократије као принципа..., да би на крају један од угледних америчких историчара, Чарлс Бирд, нагласио, да би најсрећнија спољна политика Сједињених Држава била, не имати je....! Овај израз песимизма важи за све државе света, јер се национализми на свом путу кретања не могу окретати по освештеним путањама, а да се не додирују, потиру или озлеђују. Сваки Pax током историје изражавао je исто: скелет унутрање политике долази до изражаја у јавном односу према спољњем свету у форми т. зв. спољне политике. Као што се из тог концепта израђују судари чија je последица рушење система и редуцирање убојне снаге држава исто тако на том 213

испиту падају и они који покушавају да те чињенице синтетишу у норме као објективна правила. Ту се на истој линији налазе научни социјалисти и грађански демократски политичари са онима који из елемената далекосежних програма извлаче закључке о свом мисионарству. Мада генијална глава математичара, Карл Маркс се преварио у оцени социолошког процеса, који je према њему требао да нађе заокрет правца руске националне политике на оном месту на ком се појави претседник републике уместо кормилара-царасамодршца, да би тим Маркс дезавуисао своје учење о дијалектичком материјализму, који остаје индиферентним према улози личности у историји, исто као што су западни савезници на трећину века после Маркса у једној фази и три четврти века у другој, дали одраза супротној методи, заступајући гледиште, да ће се комунистички режими средње и југоисточне Европе, оспособљени западњачком помоћи еманциповати руског утицаја, сматрајући да Руска револуција значи опасност по западњачке позиције, док им остали комунистички режими Европе могу у будућности да послуже као наслони у западњачкој политици према Русији. Том моралном дефетизму дао je најизразитије контуре члан британског аристократског подземља лорд Расл, који већ проповеда мисао да je срећнија солуција руска доминација у свету него примена нуклеарне енергије у циљу одбране, да би у том смислу инсценирао оне симболичке монстр-процесе с циљем осуде америчких напора у борби против комунизма, чему се у другој форми придружује други морални ренегат, лорд Броквеј, вршећи притисак на Британску владу да призна право азила дезертерима америчке војске код избегавања својих војничких дужности у вези с вијетнамском кампањом. Не мисле ли ови већ у сенилности поодмакли старчићи да сведу горди Албион на политички углед и ранг републике Албаније? To je управо оно исто што je пре скоро два века нагласио велики Американац, Томас Џеферсон, речима: да се плашљивци удобније одмарају у заветринама деспотизма него на узбурканим валима слобода! Све je ово нашло своје објашњење у оној сумњи малих народа у политичке принципе великих, како je то нагласио у свом разговору с неким америчким дипломатом, шведски публициста Др Ивар Андерсен, постављајући овом питање: «У чему се састоји ваша политика према Русији? На једној страни настојите да убаците Шведску у блок анти-руских сила, са чиме се доводи у питање наша национална безбедност, док на другој страни одмеравате цену сепаратног мира у хладном рату, остављајући нама да плаћамо залогу. Где вам je одлучност? » Типичан пример те неодлучности изразио се у судару психологије снажног државничког духа са психологијом ниског стандарда националног осећања људи дневне политике у проблему 214

схватања историског значења североамеричке источноазиске политике, где се по питању вијетнамске кампање супериорни дух Претседника Џонсона сукобио с малограђанским схватањем националног интереса код људи, који у духу мисли Фјодора Достојевског, «виде свет из перспективе оног хоризонта кога оивичава ограда њихове баште», т. ј. да велику политику не могу да виде ситне душе амбициозних каријериста. Тај конкретан однос који се развија пред нашим очима ево већ скоро три године колосално потсећа на ратну улогу генерала Милана Недића која кроз своје тумачење открива ужасно ниски стандард српског националног осећања и свести о односу народне жртве према њеном смислу кроз неразумевање онога што се не сме јавно да каже. Требамо ли да осудимо Милана Недића зато што je као патриота био уверен да je пропаганда народних устанака на подручју српских земаља била мера уништавања српског елемента, јер да je време било зрело за устанке, сигурно je да би Милан Недић био један од првих бораца који би се ставио на чело устанка и као војник и као патриота. Откуда код оваквог стања ствари морално право било коме у свету на критику става Милана Недића? Да ли би се ту могло стати на друго гледиште ако би се хтело, тј. на гледиште, да Милану Недићу и живу и мртву припада пуно право критике и са моралног и са правног гледишта исто као и са политичког, свих оних послератних «патриота» који се крију иза Недићевог «колаборатерства», да би тим прикрили своју духовну инфериорност. Тражи се грађанска кураж и за једну такву опсервацију. Ту се не треба везати уз име и активност Милана Недића, већ уз објективне околности. Савет народног ослобођења Данске извршио je током рата студиозну класификацију «Квислиншког» елемента на шест група, називајући све ове ратним злочинцима, и то: 1) Лица која су се огрешила о прописе међународног јавног права специјално против реда заснованог одредбама о сувоземном рату. 2) Лица која су као чланови влада или парламента, пре или током окупације земље помогла да ову држе у подређености. 3) Лица која су у својству чиновника путем свог ненационалног држања, нехатности или непажње повлађивала окупатору. 4) Лица која су путем штампе, уметности, наставе, радио емисија или у било којој другој форми друштвеног живота пружала моралну подршку окупаторској сили и нацизму. 5) Лица пословни људи који су из мотива зараде користили стање своје земље. 6) Нацисти и њихови помагачи који су се ставили у ратну службу туђинцима, који су пре или после 9 априла сарађивали са Немцима...» (Fritz Bauer, Die Kriegsverbrecher vor Gericht, Zürich 1945, y поглављу Данска). 215

Ова суха, више инквизиторска него хуманистичко-правна дискриминација одаје снажније израз осећања него свести. Стриктно провођење једног оваквог захтева, значило би, у најмању руку пола становништва једне државе подврћи одговорности кроз факат што се окупатор налазио на њеном поднебљу, а схватило je окупацију као стварност. У овом je случају као и свуда широм континента заборављен факат, да je окупатор носилац суверенитета, кога je пре његовог доласка симболизовала личност шефа окупиране државе односно подручја. Тај се суверенитет изражавао политички кроз факат, што je окупатор одређивао мере и границе компетенције локалних власти поред метода пацификације окупираног подручја, где се локална власт показала немоћном. Правни моменат се изражавао тиме што окупатор прописује, поред постојећих закона, важећих за окупирано подручје, у смислу чл. 43 Хашке конвенције, правила по којима ће да штити свој интерес. Следствено, веома ће малом броју људи успети да живе на окупираном подручју а да истовремено нису зависни од окупатора. Изузетак од овога чине случајеви тоталног повлачења у илегалство, герилске јединице или у склоништа ван пажње окупатора. Отуда идентификација активности локалних власти и окупаторске војне силе није на месту ни правно ни политички. Ту се континентално гледиште сукобљава са инсуларним менталитетом Британаца. Уствари овде се назире оно психолошко што дели континенталца од Британца у свим погледима на животне проблеме. Британац je увек спреман да погине за своју отаџбину; међутим он није никако вољан да се за њу пати, злопати или мучи. Континенталац чак и врло глупе потезе у политици колорише максимама витештва. То се све видело из понашања народа током прошлог рата, где je уствари пропорција те алогичности расла у пропорцији удаљености од Британских острва и њиховог утицаја. Овом односу сам окупатор je прилагођавао своје држање. Из тог британског менталитета поникло je код Британаца питање т. зв. «узорне окулације» и њене суштине. Шта би то уствари правно требало да значи? Узорна или примерна окупација — у овом случају ратна окупација — значила би позив на што стриктније поштовање одредаба Хашке конвенције, т. ј. да се ова не би ни са које стране нашла повређеном у свом достојанству као врховни закон који се односи на једно стање. Међутим изнад овог материјалног закона, а према енглеском схватању, стоји изражај врховног интереса једног народа: економисање његовом крвљу и добрима, који као корелат прописа Хашке конвенције има да оправдава напоре једног народа, који се нашао у специјалним животним условима. Ово би требало даље политички да значи: «Да би се свирепости и ратне страхоте свеле на најнужнију меру; да би начела витешке части била примењивана у начину 216

ратних операција; да би се цивилно становништво што боље заштитило и рат водио само између оружаних снага, колико je год могуће; да се не би током рата онемогућио будући мир...» (Б. Н. Костић, Истина о Милану Недићу, Милвоки, Виск. 1965, с. 93). Милан Недић je кроз свој став током рата осуђен и убијен. Са њиме je убијено све оно што се нашло на дохвату југословенских комуниста, а што je било за принцип економисања народном крвљу током рата. Енглеска je, међутим, а према декретима свог суверена, дала племићке титуле свим оним британским политичким првацима, који су током рата доказали своју спретност у поштовању начела једне «узорне окупације». Черчилу није сметало оно што у свом делу наводи Костић, кад каже: «Спас отаџбине je врховни закон» по прастарој Римској пословици. Увиђајући да би отпор и хаос био гори по становништво него ли по окупатора, како Влада у Лондону, тако и власти и народни прваци на Острвима били су решени на политику «Узорне окупације». Ову политику требало je «продати» с једне стране становништву, а с друге Окупатору... Парламенти су на оба већа острава, судије, полиција, болнице, школе, индустриске установе и трговине — све je остало по старом, сем када се састао парламенат на Острву, уместо Краљевског гувернера крај претседника седео je немачки Фелдкомандант! Иза његових леђа висила je и даље велика слика Краља Ђорђа у чије име су судије и даље изрицалн пресуде ... (исто дело с. 97.) Апстрахујући оне фаталне моменте душевне раздражености Немаца приликом разбијања Југославије, који су се изражавали у планирању уништења Београда, што се свакако има да припише у грех 27-мартовској политици, Недић je био лишен оног основног у односу на Немце, јер je он via facti, а не по унапред утврђеном плану, дошао на управу окупиране Србије. Као што 27-мартовска влада није имала нихаквог унапред утврђеног плана, за случај онога што се десило, то ни Милан Недић није дошао на управу по неком плану у духу оног британског на Острвима. Какву je конкретну обавезу према овој избегличкој Влади могао да има Милан Недић? Одговор би био: никакву! На ово, међутим, даје одговор амерички Зборник Међународног Права из 1941 г., кад каже: «Локалне власти установљене на територијама које се налазе под ратном окупацијом, и које врше административне активности под контролом окупаторске власти не уживају суверенитет (мисли се, једне независне владе).» (Костић, исто дело с. 94). Иза овога Костић наставља: «Не види се да су то «квислинзи», «колаборатери» или «издајници» већ се претпоставља да је њихов рад неизбежан; да они врше функцију законите владе и ако нису суверена влада са 217

гледишта међународног признања, јер за ту теорију одговара окупаторска Влада пред међународним форумима, док je год у тој ситуацији. Са друге, пак, стране, једна «избегличка влада», ако нема ни парче своје територије неокупиране, сматра се у великој мери не као влада већ као символ, према истоме америчком Зборнику (Страна 473; Амерички Журнал Међународног Права од 1941, стр. 35): «Пољска, Норвешка и Југославија немају територију где би нашле pied—a—terre». Њихове су Владе у великој мери вештачке креације (Simulacra) више символи него ли активне управне јединице.» (Костић, исто дело с. 94). Да je Југословенска влада имала план не само у односу на Дражу и његову акцију, него и у односу на Недића као презумптивног «колаборатера» српска би ситуација била другача. Милану Недићу би конвенирало што оштрије осуђивање његове политике, у односу на Немце, од стране оних који су се нашли у ареалу британског односно америчког деловања. То би значило планско пружање заштите Србима од стране Немаца. Управо у томе лежи и несрећа Драже Михаиловића, јер je његово подређивање тој Влади подровало веру у њ кроз слаби углед те Владе. Тако су анархични моменти унешени у тумачење и једног и другог случаја; Дража и његова борба произвољно оцењивани, а Недић и његова жртва подређени произвољној критици. Отуда се случај Милана Недића не може подвести ни под каква генерална правила са политичком позадином. Он je, тако рећи, самоникао, услед изузетне ситуације српског народа одмах после разбијања Југославије и окупације Србије. Та изузетност захтева пуну обазривост код анализе случаја, Четници односно Равногорци и све групе политички обојене које су током рата стајале у опозицији оном стању које je дало Милана Недића још увек заступају грешно гледиште, према коме им не конвенира приказивање истине о Неднићу јер би према опортуном ставу њихов углед схваћен као морални капитал, трпео у пропорцији уважавања жртве Милана Недића. То важи за све оне војне функционере бивше Југославије, који су из било ког разлога били у непријатељским односима према Недићу. Ту су лични моменти добили превагу. Међутим последица таквих погледа je прикривање истине о српском положају за време рата, јер се тај положај не може да прикаже искрено и стварно, а да се при томе занемари личност Милана Недића и као одговорног шефа једне владе и као симбола стања. Тако, да би једна група остала чиста у свом националном поносу или неоскрнављена у свом моралном чистунству, сматра да случај Милана Недића треба препустити осматрању како се коме свиђа. To je осматрање уродило једним врло црвоточинавим плодом. Анализа и одбрана случаја Милана Недића дошли су у руке врло невештих радника у том послу, који у самој ствари бранећи Милана Не218

дића настоје да популаришу себе исто као и сви они који критикујући Недића опет желе да бране или истичу себе. То тактички може да буде позитивно до извесне мере. Међутим не може да послужи истини у оном опсегу који се тражи као диктат изнутра. На другој страни југословенски комунисти и њихови једномишљеници широм света; публицисте западних земаља, исто као и сви они који се солидаришу са овима у циљу чувања личних позиција затварају своје књиге онде где се треба наднети над стварношћу изнад које се издиже као каква громада лик Милана Недића, који симболише сву трагедију српског народа пре, током и после рата, али трагедију коју не могу да осете они који су трговали крвљу народа у читавој ери живота Милана Недића. Отуда има да трпи истина о трагедији једног народа исто као и о онима који су у тој трагедији одиграли своје улоге. Ту се хладној стварности тешко гледа у очи. Међутим она се тиме не негира т. ј. не може да отклања. Она би се нашла и објаснила у случају Милана Недића ако би се хтело да призна оно што Милану Недићу даје пуно право на критику оних који њега излажу критици или мудро ћуте. То би се дало изразити овако: Сви они који желе да признаду истину морали би да кажу, да су и четници и комунисти на територији Србије радили у урадили оно што je изазивало Милана Недића на јавни апел на ове, да се не играју судбином народа, јер je искуство показивало и на другим местима какве последице то има да повуче за собом. Даље треба признати да и удружени четници и комунисти нису могли ништа друго да ураде против Немаца у Србији осим онога што je већ познато: одмазда окупатора у форми сто за једног. To je био јединствен случај у свету током рата, да се један народ позива на отворену борбу против окупатора код оваквог односа у наоружању и противмерама. Ту je уствари и морално и формално право на страни Милана Недића у оптужби свију оних који њега оптужују. Овде Милан Недић уствари стоји изнад права у свим правцима. Недићева Србија за време рата je била једино окупирано подручје Европе чији je национални положај изискивао оно што окупатору није конвенирало: спасавање народа од прогона окупаторових сарадника и савезника. Политичка диференцијација мишљења у Србији и партиско политичке супротности у њој, које су одигравале значајну улогу у њој чак и током рата, настале су далеко пре Недићеве појаве. Србија je од уназад једног века земља позната по својим партиско-политичким шпекулацијама, безобзирношћу којом je партиско-политичка борба вођена у њој и фанатичним упорностима којима су групе браниле своја гледишта или нападале туђа. Ово je дошло до изражаја и током Недићеве ере. То својство народа и земље нема ничега заједничког са активношћу Милана Недића и његове владе осим факта да je то отежавало Недићев рад у борби за уштедом народне крви. 219

Међутим врхунац националне свести политичких првака Србије током рата дошао je до свог изражаја у пуној отпорности, која није допуштала да се на руски фронт шаљу српске јединице као немачки трабанти и плаћеници. Из тог идеолошког момента по замисли европских фашиста треба извући оно што се нерадо спомиње као врхунац начелности Милана Недића и његове владе Србија и Срби нису желели немачку победу па нису ни могли да иду да се боре против Руса као што нису ни хтели да наседају политичким флоскулама «о симболкчкој борби Европе против Азије». Ту je Милан Недић био начисто са политичким појмовима. Осим тога Недићева Србија није била земља римокатоличког схватања према коме се под плаштом борбе против комунизма треба да туче руско православље и словенска солидарност. Недићу и његовој влади je, штавише, успело да на један врло интелигентан начин изиграју чак и оне немачке изакулисне махинације о организовању «Српске SS формације», коју су иза леђа Недићеве владе спремали за руски фронт, и то под командом оних јадника којима су давали чинове «SS потпуковника» да би тиме провели оно што су сматрали као свој успех у борби против Недићевог схватања. 23. Ниједан крај ниједне државе у историји; система управе или политичког схватања, не може да изрази својим падом ништа политички практично, мада му се узвишеност не мора да негира. Међутим, не може се негирати Недићу узвишеност у спреми на жртву и поред квалификовања његове улоге као понижавајуће са ритереког гледишта. Практична политика као средство ка циљу и ритерство се искључују. Међутим код анализе појма «понижење», треба га осматрати од његовог почетка па током процеса до његова краја. Ту се треба поставити на локална гледишта окупираних земаља или оних којима су Немци «подарили слободу». Ми чак не би смели да тврдимо да je један Павелић у Хрватској нашао своје геносидне склоности у својој оданости немачком интересу. Он je то могао да нађе у својој старчевићанској психи, коју je озаравала победа Немаца под чијим плаштом je он са својим системом могао да ради оно што налаже најнижи инстинкт зверке у људској кожи, масакрирајући своје актуелне или потенцијалне национално-политичке противнике, да би се ствар свршила на ликвидацији најгрознијим начином оних с којима je стварао своју државу кад je у њима назрео дезертере с фронта, који су настојали да побегну од одговорности. У другој ситуацији он би исто тако наступао према својим савезницима Немцима да су му стали на пут, слично некадањим моћним протекторима Италијанима које je у својој озлојеђености назвао «химбеним савезницима», чију je услугу у рушењу Југославије у својој беди морао да плати покрајином 220

Далмацијом. Но, то je Павелић тек рекао онда када му Италијани нису претстављали никакву опасност после капитулације у септембру 1943. Осамдесет процената оне Павелићеве екипе која je акламирала Хитлера и Мусолинија током рата, пришла je комунистима маршала Тита кад je постало јасно на чијој je страни победа. Милан Недић са својом владом остао je доследан. Нико од Срба у Србији или ван ње није сматрао Немце и Италијане ослободиоцима. Монсињор Јозеф Тисо од Словачке позвао je свој народ на устанак против Немаца 1944 кад су се Жуковљеве армије приближиле Братислави. Он je исто тако неколико година раније позвао свој народ да се одвоји од Чешке да би тиме допринео свој удео у изградњи Новог поретка у Европи под Хитлеровом егидом. Ово важи у пуној мери за Мађаре и Бугаре, донекле и за Аустријанце. Државна политика не сме да се узме као метода која настоји да од људи или група прави анђеле или свеце, већ складне делове једног организма. Немачка политика током рата тражила je у појединцима исто као и у групама инструменте који би потпомагали функционисање њене ратне машине. Ако се са тог гледишта пође, ми немамо доказа, чак ни за једну нијансу, којом je Недић помагао функционисање те машине. Све оно што су Немци требали од Србије и у Србији, добивали су на основи права силе без обзира да ли je то ишло у интересу српског народа или не. Међутим, околности које су омогућавале да Немци узимају чак и оно што je ишло на штету интереса српског колектива: људске животе и материјална добра, није произлазило из онога што je Недић хтео или желео, већ из активности оних, који су називали Недићеву политику издајничком. Из чистог патриотизма поникао je његов узвик: Срби! На опрез! Ако би се хтели да упуштамо у анализу тих момената детаљно, онда не би требало ићи даље од оних аргумената, које су нам дале немачхе и комунистичке архиве, према којима je једина практична политика током рата и у односу на Србе била она коју je носио Милан Недић, т. ј. да се пацификација Србије има да цени са гледишта интереса српског народа, а не окупатора. Уколико се та два интереса могу да доведу на исту линију, политичка дијалектика нас учи, да се на почетку акције и најсупротнија мишљења сучељавају у једној тачци, а деле тек онде где им се рачвају основни мотиви акције. То у пуној мери важи за односе Савезника према Хитлеру у једној ери. Милан Недић се кретао директно интересима и погледима Савезника док je био у стању да се бори као слободан човек и као командант војске слободне земље. Међутим кад je та земља побеђена, а војска се расплинула он je пришао другим сретствима, да би преко њих помогао директно ствари српског народа, а индиректко ствари Савезника. Што Савезници нису хтели да разумеју његов положај током рата, посебно je питање, што 221

њима служи на част. Међутим не може се негирати чињеница, да je тај став Милана Недића био познат Немцима. Нико и нигде досад у име Немаца и њиховог интереса не указа јавно на Недића као човека кога су сматрали својим сарадником, или оним фактором који je вршећи своју дужност дао доказа да му je немачка ствар «на срцу», т. ј. да би се за тај идеал заложио или приправан био да се за њ жртвује. Немци су у својој трагичној ситуацији делили значај улога оних који су са њима били у контакту током рата. Тај више психолошки него политички моменат потврђују сви они послератни поблицисте Европе, који су се освртали на тај ратни период Србије. Ту су добрим делом услуге плаћене оним услугама које су Немци најрађе и прихватали. Ту не можемо изузети ни оне са најчистијим човечним мотивима, да су у окупираној Србији били руковођени у поступцима галантношћу према Србији и Србима зато што су ове волили. Међутим, не можемо да негирамо факат, да би нечовештва Немаца према Србима била далеко мања, да су Срби разумели своју ситуацију током рата, т. ј. да су мудрије наступили у својим романтичарским опсенама и оним флоскулама из савезничких пропагандних летака, који су своје мисли закривали иза «традиционалног пријатељства». Ту се требало подређивати диктату практичног интереса, а не ни љубави ни узајамности. Ово je потврђивано и још једним другим фактом, т. ј да Немци нису сматрали ни Дражу ни Миту својим сарадницима без обзира на сва уверавања политичких лиричара о Љотићевој «пронацистичкој» оријентацији: Дражиној «акомодацији» или Недићевој «колаборацији». Какав фантом опсене лебди пред очима оних Срба који у ово верују? Ту уствари не би смела да буду меродавна мишљења западних експерата. Они су у тим моментима износили своја мишљења онако како су им ова била сугерирана од стране оних са којима су ови долазили у контакт током и после рата. Ту je подједнако долазила до изражаја злурадост колико и наивна вера неупућених без обзира, да ли се ту једни бране, а други осуђују. Немци исто као ни западњаци немају много интереса да се упињу у доказивању колико je Недић био за или против немачког интереса или против западњачког схватања о узајамности. To je уствари нож са две оштрице. Комунисти су сву ствар прекинули његовом смрћу, да би на тај начин отклонили оно што није пожељно да се јавно зна. Међу факта чија се пропаганда не жели спада и овај моменат, чију аутентичност потврђују они немачки експерти за разна економско-политичко-културна питања из ере предратне Југославије, да би за време рата одигравали разне улоге у окупираној Србији, а данас се налазе на животу у Немачкој. Из њихових писама и изјава произлази, да су ови немачки патриоти на једној страни примали инструкције од стране својих претпостављених, да би се јавности приказивали што оданијим пријатељима оних група и покрета широм Србије, који су се 222

као «легализовани» појављивали у форми чувара реда у Србији, да би кроз тај став Немаца ове групе биле компромитоване у очима осталих група као «сарадници с окупаторима». На другој страни ови исти стручњаци добијали су тајне инструкције, да код цензуре јавне речи у Србији буду што строжији без обзира да ли je ова инструменат «Збора» или «СД Корпуса», «Српске владе», или «Граничне страже» и да се дознака штампарског папира по могућности своди на што мању количину, да би публикације ових «сарадника» биле што скученије, док се на другој страни видело како су се Немци понашали према Компартији Србије. Мада су скоро сва та имена споменута у овој свесци али у другим улогама, она овде не могу бити споменута услед помањкања овлашћења за ову сврху исто као што не смем да наведем односне писмене изјаве и писма. У сваком случају морално важење ове констатације није више могуће дезавуисати али карактер њене јавности зависиће од става оних који ове документе поседују. Осим тога постоји верзија, да je Димитрије Љотић током читавог рата сматрао да ће бити мучки убијен, али не иницијативом његове опозиције из српских редова, већ по налогу немачке обавештајне службе и поред онога што je јавности било другаче сервирано. Милан Недић није имао никаквог разлога да се заноси Немцима јер су га потпомогнути српским комунистима скупа тукли. Међутим, своје сасма разумљиве антипатије према овима није могао да изрази у оноликом степену колико je то осећао. Оно што je осећао у односу на западњаке и ове оне који су током рата пиљили у њих, Недић je критиковао реалним фактима јер су западњаци далеко преданије утирали пут његовом слому и комунистичкој победи, да би према том читавом блоку он био немоћан. Комунисти сами били су немоћни да се туку против њега у Србији. Савезничка залагања у корист комуниста рушила су Недића на пропагандном плану, да би га дотукла својим материјалним сретствима наоружавајући комунисте. Тако je, конкретно, Недић био подједнако немоћан и према Немцима и западњацима колико и према комунистима. Изнад свега овога издиже се као још нејаван факат, т. ј. прикривање интимних мисли југословенских комуниста о Милану Недићу и његовом делу, мислима и жртви. Ту су комунистичка гледишта подељена на два дела. Један део су њихове јавне публикације, које још увек сикћу против Недића као «колаборатера». Мада сами комунисти виде да je све то тотално депласирано, они тиме још увек настоје да оправдају свој став према Недићу живом или мртвом. То би био сада њихов став према свима онима који су као преживели националисти Србије, поред Недића, понели крст мучеништва у одбрани Српства и Србије, у Србији и ван ње. На другој страни постоји интимно мишљење првака Компартије Југославије, који су сасвим начисто са позадином и смислом оптужаба против Недића због његове «колаборације са 223

Немцима». Они знаду да je то још увек одблесак оне мистификације намењене наивном западњачком свету у форми фикција и пропаганде, да би исто онај још наивнији део југословенског становништва живео у вери о «комунистичком принципу». Тај принцип je још увек руководећи код западних публициста који су склони комунистима Југославије и њиховој борби током рата. Међутим онде где комунистима не конвенира таква оптужба против Недића, они преко ње прелазе, да се не би дубље уваљивали у блато обмана. Кад je седам година после рата, на почетку 1952, изведен пред Нирнбершки поротни суд ранији саветник министарства спољних послова Хитлерове Немачке, Франц Радемахер, због својих недела према српским Јеврејима током рата, све су југословенске публикације које говоре у име Партије, одмериле свој став према том процесу. Нигде речи о колаборацији српских власти или самог Недића у његовом ставу према Јеврејима. Тако југословенска публикација «Der Schaffende» која излази у Београду на немачком језику, а намењена je аустриској и немачкој јавности, у свом броју од 1 марта 1952, осврћући се на овај процес, цитира изватке из «Политике» и «Борбе» наводећи између осталог и ове мисли: «Према досадашњем ставу Радемахерове одбране, изражава се жеља, да се одговорност за депортацију и упућивање Јевреја у концентрационе логоре пребаци на квислиншке владе Румуније, Француске и Србије. Кроз овај став успело je одбрани оптуженог да увери поротни суд, да би овај одустао од извесних тачака оптужбе. Заузимајући овакав став, немачка одбрана настоји, да суд пређе преко најтежег злочина, т. ј. преко нацистичког уништавања народа, који су се током рата налазили у земљама Европе под њиховом окупацијом. Примање овакве одбране од стране суда, очито je настојање да се седам година после рата рехабилитује један нацистички злочинац...» У истом жаргону говоре цитати узети из других публикација. Но комунисти, изгледа, пабирче оне моменте где могу са привидним правом да подигну свој глас као правдољупци. Но из оваквог става Поротног суда у Нирнбергу говори оно што би се смело да назове изразом немачког патриотизма, јер je сасвим разумљиво, да je Немцима ближи један нациста-Немац него један демократа-Словен и сл. Међутим, ту постоје и друге претпоставке чисто политичког карактера, које би се могле на исти начин да сажму, да je учињено могуће вратити у стање неучињеног. Генерал де Гол je сасвим хладнокрвно одбио, чак и да баци свој победнички поглед као шеф Привремене владе Француске Републике на онај апел о помиловању Пјера Лавала, да му се поштеди живот. Де Гол je сматрао да Лавал има да умре са печатом издајника. Међутим, постављало се питање, да ли би 224

Генерал де Гол поступио на тај начин да се овај случај нашао пред њим седам или петнаест година после рата? У сваком случају не би се направила грешка ако би се констатовало, да би Де Гол после свију искустава пристао да чак прими Лавала за свог сарадника. Таква прогноза би се наслањала не на логику Генерала де Гола, већ на логику чињеница, психолошких елемената, политичких збивања. Тај моменат управо са овог гледишта осматра британски публициста Давид Томсон у својој студији: Two Frenchmen - Pierre Laval and General de Gaulle, London 1961, p. 65/6, кад каже: «Код оваквог стања ствари сваки прекор упућиван Лавалу je лицемерство јер je он са безграничном упорношћу настојао да проведе оно што je сматрао да je најбоље, т. ј. поступао je тачно онако како су поступали Хитлер, Черчил или Генерал де Гол следећи својим циљевима. Уколико се њему може да предбаци «оно» чему je гредео, не може му се предбацити улагање труда да то постигне. Међутим, он никада није престао да наглашава своју веру од 1940 па до своје смрти, да je било у највећем интересу Француске, да она не сме да буде «препуштена грубој доминацији освајача, већ да се овај има да кочи покушајима споразумевања са њим у циљу олакшања, свакако до извесне мере, наметнутих терета и невоља». Најмоћнији моменат у Петеновој политици наглашаван од самог почетка и доследно провођен током четири године рата од стране владе у Вишију, а истовремено подвучен и на његовом суђењу 1945, састојао се у тврдњи, да je много боље имати једну франуцску владу на француском тлу, маколико ова била у незавидном положају и окрњена у својој независности, него што би било препуштање матичног тла пуној и непосредној немачкој администрацији. Штавише, та je разлика у схватањима била и разумљена и прећутно примљена, чак и у снисходљивом изразу: veni, vidi, Vichy! Ho y сваком случају ми не смемо да примимо да je Виши био неко пасивно и послушно оруђе немачке политике. Постојали су од самог почетка па до краја 1942, мада прилично неодређено, ипак извесни елементи стварне независности. Свакоме стоји на вољу да о томе каже оно што му се допада или недопада уколико се тиче погледа на друштвену организацију и диктаторски систем управе. Међутим, ниуком случају не може да се прими да je влада у Вишију била послушни агент немачке владе, што je Хитлер напослетку и сам констатовао на своју велику жалост и штету». Да ли je великодушност Хитлерова, коју он наглашава у свом дугом писму од 11 новембра 1942, упућеном маршалу Петену, била израз вере у победу над Европом, а у тражењу срећнијег пута у регулисању односа Берлин-Париз je посебно питање, али питање на које je одговорио сам Де Гол својим најављеним ставом према Енглеској и Америци, тражењем наслона на 225

Немачку и Совјете, т. ј. рехабилитацију диктатура с лева и десна. Па то je управо кретање оним стазама којима се кретао Пјер Лавал док je био у моћи пре рата у односу на Немце и Совјете, а затим у ери рата у односу на Немце. Но ако би се смело рећи јавно оно што лежи на срцима националиста света, могло би се и нагласити, т. ј. да је Лавал својом смрћу платио оно што je радио и урадио у корист Француске, док ће Француска сама да плати оно што ће да изазове као последицу Де Голова амбиција — амбиција генерала кога би Клемансо дисквалификовао као несходног улози коју одиграва. Требамо ли сада да тврдимо према познатом да у душама српских патриота не лежи исто осећање у односу на личност и владу Милана Недића? Je ли његово «колаборатерство» било служба туђину? Помагаше ли Недићевци Немце у њиховим ратним напорима? Но пошто таквих Срба није било, треба ипак остати при оном паушалном суду о Недићу и његовом колаборатерству, да би се показала што светлијим лица оних којима не конвенира Недићева морална рехабилитација, чак и у очима националиста. Недић je требао да плати својом главом оно што je учинио за Србе и Србију у чему српски душмани свакако нису могли да сагледају основе свог успеха. Али и да je било Срба издајника, постављамо се пред питање, да ли би они били у стању да врше утицај на Недића? Па на том се питању сломио Недић, кад je пред Ранковићем, бар како се причало, негирао доказима оно што му се импутирало у односу на окупатора. Тако се озваничио став власти према једном патриоти. Зашто ниједан југословенски мојсејевац не сме да изађе ради истине на стазу истине, т. ј. указивања на стварно држање Недића према српским Јеврејима. Истина о њему би се рекла ако би се констатовало, да je он једне спасавао издајући им пасоше за одлазак у италијанску зону Далмације; друге у Турску и остале земље где су сматрали да ће остати живи, док je треће снабдевао пропусницама за одлазак на Равну Гору, да би помогли рад Драже Михаиловића. Ако је који од српских Јевреја добио куршум у чело због своје комунистичке активности или као такв допао шака Немцима, ту не треба полазити са гледишта одбране српских интереса, због чега се изродио и грађански рат у Југославији. То су моменти који се нерадо евоцирају, јер je много лакше оптуживање Недића за «колаборацију» него самооптуживање, које би водило јавној рехабилитацији Недића. Тако нико од ових не диже глас у интересу истине. Сви они Јевреји који су се касније т. ј. после октобра 1944 враћали из Француске, Турске и Италије у Београд, јавно су глорификовали Тита и његову ослободилачку акцију, да би се тиме још снажније нагласила Недићева «колаборација». Међутим, и на те моменте појављује се у Београду нејавна реакција од оних који осећају ту неправду, а могу да реагују. Но док једни пла226

ћају животима своје правдољубље, другима преостаје тихо јадање. Кад се после рата вратио из заробљеништва ранији професор београдског Универзитета, познати књижевник Милан Богдановић, почео je у тону хистерије да сипа ватру на оне који су следили стопама Недића и Михаиловића током рата. Штавише ни мртвог Вујанца није оставио на миру у гробу, називајући га издајником због његове симпатије за Дражу Михаиловића. Ту му je «Политика» ишла на руку својом наклоношћу. Међутим на ово држање Богдановића одговорио je на свој начин један Богдановићев пријатељ, речима: «Ви нисте Србин и немате право да критикујете наше велике људе. Ви сте напустили српско име и српску веру; примили сте ислам из љубави према жени, да би на тај начин једну отпустили, а са другом се венчали. Ви се не зовете више Милан Богдановић, већ Мефаил Богдановић, лишен части и уверења...» Заиста сваки онај који се «уфа» да критикује Недићево дело, треба да пође од себе, т.ј. да испита квалитет своје легитимације на критику његовог рада. Недићев рад не спада у дела која стоје изнад закона друштвених нужности, већ се налази у њему, јер га je та нужност потстрекла на примање једне тешке улоге, улоге, коју ће да разуме свако коме српски национални интерес лежи на срцу, а зна да мисли. Сада се требамо код оваквог стања да поставимо пред питање, да ли се са етичко-моралног гледишта сме да осуђује Милан Недић, да би се истовремено могла да брани национална и политичка свест оних бедника, који не беху свесни шта раде или су по плану радили, са циљем уништавања српских живота, кад су из једног шипрага успели да лише живота двадесет немачких војника да би за то платило главом две хиљаде Срба, а за оних педесет рањених требало скинути три хиљаде српских глава; деце, жена и стараца. Србија и Срби ван Србије имали су безброј Крагујеваца током овога рата, чија трагедија не лежи само у искушењу једног народа, већ у несвести оних његових чланова који се под оваквим околностима одазваше позиву оних, који их позваше на оружје и устанак, да би тиме доказали непомирљивост српског патриотизма са положајем поробљеног. Несрећа тог стања не лежи чак ни у трагедији народа, који губи десет процената свог становништва да би путем такве жртве прибавио ореол прегалаштва онима, који се данас размећу том народном жртвом, као прилогом победи српске националне и социјалне мисли. Каква иронија! Сме ли се рећи да je српска народна мисао победила у овом рату? Не, напротив, она je поражена. Ту пораженост je најречитије нагласио сам маршал Југославије, када je као шеф државе одржао свој фразерски говор, на дан прве годишњице ослобођења Крагујевца и дан четворогодишњице Крагујевачке трагедије, којом приликом je рекао: 227

«Овај дан je заиста симболичан. Године 1941 Крагујевац je искусио сав германски бијес, све методе њемачких освајача, које су они почели примењивати да би истребили Словене. Хиљаде и хиљаде грађана, интелектуалаца, радника, омладине и сељака стријељани су, надајући се да ће тиме заплашити српски народ да се не бори за слободу. Тешке су и велике биле жртве. Нас, који смо се онда налазили на бојном пољу, дубоко je потресла и поразила вијест о крагујевачком стратишту, али je, с друге стране, још чвршће збила наше редове: ми смо стисли зубе и дали ријеч да ће њемачки освајач скупо платити своја злочинства. И, ми смо обећање извршили. Хиљаде и десетине хиљада њемачких освајача покрило je наша поља у овој великој борби. Њемачки злочини нису нас уништили, него су нас очеличили. Пред највећом опасношћу која се икада поднијела над нашим народима, ми смо схватили хисторијски моменат, и то нам je олакшало да пређемо преко свих некадањих размирица, да чврсто, братски збијемо своје редове у борби за опстанак, за независност. Драгоцјене жртве које су овде пале узидане су у темељ наше братске зграде, нове федеративне Југославије. Успомена на те жртве, на те хероје, живјеће вјечито не само у срцима Шумадинаца, него и у срцима свих народа Југославије, и читавог поштеног човјечанства». (Крагујевац, 21 октобар 1941 — Београд 1961, издање Српске Књижевне Задруге). Тако je у овој форми одигран трећи чин драме, кад су горди Шумадинци морали да немо слушају овакве фарисејске флоскуле харамбаше и џелата српског народа, који попут Пилата пере руке над крвавим лешевима својих жртава. Међутим Тито би комплетирао своју интимну мисао о овим жртвама, да je изразио и оно што je за себе мислио, а што би се могло свести на једну реченицу и то: «Овај мој плави маршалски мундир je споменик злочинствима оних који изазваше вашу смрт! Њу су изазвали они које сам ja повео у борбу за освајање власти, али их не смем да помињем да не би истина о мојој борби дошла на светло дана и до ваше свести!» Међутим ту je мисао изразио други литерата уместо Тита, да би доказао чак и оно што Тито као шеф државе није могао да нагласи. Професор Драгољуб М. Петровић у приказу крагујевачке трагедије, а у форме баладе у прози, приказује случај једног од партизанских «бораца за слободу», да би уствари указао на нискост стандарда свог националног осећања, правдајући српске националне непријатеље оним што комунисти желе да озваниче кријући свој злочин иза легитимације оних за које знаду да су најинтимније погођени, кад се ствар овако анализира: «Сада Живота више није веровао ни Немцима, ни својим пријатељима, ни комшијама. Изгубио je веру у људе уопште и због тота избегавао сваки сусрет с њима, због тога се завукао у 228

пусту и мрачну шуму. Стално му je лебдела пред очима слика једног жалосног случаја који се ту скоро догодио у овоме крају. Залутали млади партизан замолио je једног дана неког старца да му покаже пут. Лукави старац, заведен још од пре рата Љотићевом фашистичком пропагандом, искоришћује његову доброћудност и сазнаје ко je и шта je. И уместо да га одведе куда треба, он га одводи у кућу једног љотићевца. Увидевши издајство и превару, партизан почиње да бежи. Љотићевац бесно пуца за њим и рањава га у ногу. И баш ту, поред реке, видећи да не може овако рањен да избегне дивљој хајци, храбри партизан, веран самом себи и идеји за коју се бори, отвара бомбу и баца се на њу. Али бомба je била издајник као и старац и није експлодирала. Младића хватају живог и предају Немцима, који га муче и касније стрељају». (Преживели оптужују, Београд 1946, с. 30/1). Требамо ли код овог досијеа злочина према српском народу да поставимо на оптуженичку клупу савести Милана Недића, који je из свог немоћног положаја апеловао на свест народа о прозирању оне спреге која се демонски организовала против интереса српског народа, да би једном безименом авантуристи дала маршалску палицу и мундир; плански утирала пут комунистичкој победи над Југославијом и припремала једну непрегледну серију нових Крагујеваца, чија трагедија има да се предаје забораву по диктату оних који су je изазвали, да би ћутањем о њој биле предане забораву и истине о Недићевој активности и његовом трагичном крају, — крају, који као авет тишти савест свију оних који се мефистофелски закривају иза крагујевачких жртава. Онај ко изрази истину о овим жртвама, изразиће je подједнако и о жртви Милана Недића, која својим трагичним крајем судбински симболише трагедију српског народа као целине, али исто тако изражава и величину Србије, која je у испуњењу своје историјске мисије, са Миланом Недићем на челу, у данима српског бити ил’ не бити, дала оно што се од ње и очекивало кроз веру у њу. МИТА, — скраћеница од имена Димитрије Љотић, — 12 августа 1891 — 23 априла 1945. Србин по рођењу; југословен по национално-политичком уверењу; славофил по философском схватању међусловенских односа; по погледима на државно уређење монархиста; антиреволуционер у социјалистичком смислу; моралиста у политици, тј. протагониста етичке политике у друштву, односно, ритерског морала у међународним односима. По занимању адвокат. Љотић није учествовао у партиско-политичком животу Југославије, све до 16 фебруара 1931 г. кад je по жељи краља Александра добио ресор Министра правде у влади генерала Живковића. Међутим, после пола године, 2 септембра, повлачи се из Владе, сматрајући да методе 6-јануарског режима, као прелазног, не воде побољшању стања у земљи услед по229

вршног гледања на југословенски унутрашњи политички и национално-економски проблем. Из тог разлога одбија да прима министарску пензију сматрајући такву бенефицију уштрбом народних интереса. 1. Из философског појимања социјалних и националних проблема Југославије, Љотић организује 1934, Југословенски политички покрет «Збор», чијим je Претседником остао до слома Југославије 1941, када je формално престала активност ове организације, по чисто политичкој линији. Организација je имала за свој основни циљ морално реформисање државног живота Југославије уз монархистичку форму владавине. Уз чување индивидуалне иницијативе у политици исто као и у економско-социјалној активности, «Збор» je заступао идеју т. зв. сталешке државе, тј. корпоративне државе, у којој би односи требали да се изграде на узајамности позивних група сходно економској и социјалној структури југословенског друштвеног живота. Научна односно идеолошка основа тог концепта — политичко-економског реформизма — била je изражена тежњом враћања друштва изворима хришћанског морала, тј. Христове етике. Тај друштвени идеал по замисли идеолошких смерница «Збора» требао je да нађе своје осмишљење у вишој социјалној и националној свести јединке, према чему би човек човека требао да сматра сарадником у служби заједнице. Отуда je поникла и форма међусобног поздрављања чланова «Збора» изразима «друг» или «друже». Пошто je овај начин општења звучио фалангистички, у њему су комунисти Југославије назрели једну од врло опасних методистичких форми борбе против њих; политичке странке државе опасног разбијача, да би се то обоје у име «демократије» нашло на истој линији у борби против Љотића и његовог политичког програма. Апелујући на свест човека која у светлу Христове жртве треба да назре свог моралног путовођу, «Збор» je кроз схватање света и живота у философији Димитрија Љотића био истовремено прожет снажном струјом религиозног мистицизма, што je добрим делом, сасвим грешно, навело његове критичаре да оквалификују његове основе као «метафизичко лутање», тешко схватљивим, а још теже прихватљивим. Међутим ни тај моменат у очима и свести «учених» није био довољно прожет интелектуалистички. Даље, тај моменат je схваћен као клерикално-назадњачки. Исправном критичком анализом то би се смело пре да оквалификује као мисаони-инспираторски моменат, јер се зна из историје, да у свим временима моралних криза друштва и рушења психолошког склопа односа колективни инстинкт у светлу самокритицизма тражи у мистичним силама наслон код 230

покушаја спасавања. Чак код пропагирања најрадикалнијих социјалних револуција снажније се апелује на афекте и страсти него на разум. Осим тога историски, расни и национални мит у Љотићевој идеологији био je изузетак у односу на све нове политичке доктрине настале између два светска рата. Ако би схватили Љотићево учење као нешто ново у југословенском друштву, он се може узети као једини идеолог новог учења о организовању државног и друштвеног живота Европе, који није сматрао као нужност, да се варваризмом метода и искључивошћу обележава нова ера, било да je она схваћена као чувар већ познатих културних тековина и цивилизације или као нови пут који се препоручивао и пропагирао. Из баруштине југословенске стварности, Љотић je стварно изводио закључке који су важили за друштво његовог доба и деловања. Он je својим личним примером указивао на дужности, скрећући тиме пажњу на себе, а следствено и на ствари, оним елементима у земљи, који су, према моралним схватањима, имали међусобно извесне сродности. У том смислу Љотић je деловао као човек са свешћу, која дубоко задире у социјалне проблеме, и са јасним и одређеним рашчлањивањем узрока и последица. Своје погледе на унутрашње друштвене односе у Југославији, Љотић je изводио из два практична момента, у суштини основна. Прво, као патриота, није могао да следи политику, према којој, јача економска група треба да живи на рачун слабије, и друго, као антимарксиста односно антикомуниста, Љотић je устао против марксистичког схватања, према коме комунисти сматрају, да у друштвеној економској пирамиди постоје само две класе, које се боре на живот и смрт, тј. капиталисти — послодавци и радници — пролетери. Љотић je овоме супротставио чињеницу, да у друштву постоји читав низ професија, које се не могу укључити ни у једну од ових двеју група. Са том тезом која je и објективно чињенична, Љотић je негирао гледиште о двокласном односу и пропагирао мисао сталешке државе. Осим тога Љотићево гледиште било je изражај његове сумње у суштину политичке и грађанске демократије, као примењеног политичког принципа, јер политичко — правна једнакост као правно —формални однос ствара услов за економску неједнакост, пошто социјалне повластице за које се боре више класе, објективно иду на штету социјалних интереса економски нејаких група. Суштина државе по Љотићу није само у заповедању већ, у вршењу социјалних функција. Следствено, он је тражио форме и методе, како да се најбоље послужи интересима појединаца, а преко ових интересима и добру заједнице. Са тим схватањем Љотић се подједнако сукобио са југословенским владајућим круговима, т.зв. «буржоазијом», комунистичким 231

идеолозима, као и са читавим дериватом свију крила разних политичких странака државе, а као југословенски оријентисани патриота са свим силама које су тежиле разбијању државног јединства. На другој страни, свака од ових група или фракција измишљала je оптужбе против Љотића, његова покрета и његове идеологије. Те оптужбе су ишле у својој градацији, чак толико далеко, да се њима изражавала јавна сумња у Љотићево «јатаковање» са извањским силама, национално и политички ненаклоњеним Југославији. Њега су подједнако оптуживали «југословенски демократе», колико све врсте левичара или криптокомуниста; југословенска «буржоазија», колико и подземна југословенска Компартија као саставни део Удружене опозиције после 1935 године. Тим су се оптужбама придружили по истом калупу чак и хрватски усташе, квалификујући Љотића као Великосрбина и вођу «ауторитативног» покрета «Збор». Према томе сувишно би било свако даље излагање односа покрета Димитрија Љотића према овим групама и услова под којима je овај требао да пропагира своје идеје. Пре би се смело рећи, да je реакција на замисао покрета требала да изражава трулост југословенског друштва него политичку неоправданост или несавременост идеја на којима je покрет базирао. Још мање би се смело нападати Љотићево хтење његовим апатриотским стремљењима или сличном амбицијом. Његову појаву треба схватити као морално ревизионистички и социјално револуционарни покрет, који je значио позив на узбуну свима онима, који нису желели добра ни Југославији као целини ни националном осећању као духовној подлози за изградњу боље будућности. Ако се усто дода чињеница, да je Љотић био један од моралних стубова политике Милана Недића за време рата, којој je Љотић био, тако рећи један од духовних вођа, онда je и сасвим појмљива она хајка против Љотића и његових мисли, од стране свију елемената, који су желели да своје национално чистунство или политичку принципијелност још јаче нагласе оптужбама против њега и његовог рада, путем једног систематског и упорног подвлачења његовог «колаборатерства са окупатором». 2. Крећући се сферама моралној појимања, а у моментима када су схватања и односи међу националностима и политичким групама били јаче подређени личним или групним страстима него хладном расуђивању, Љотић се стварно појавио у Југославији у оним трагичним моментима, када један виши духовни захтев није ни могао да буде саслушан, а камо ли слеђен. Грешно je и некритичко мишљење, да je т.зв. фашистичка идеологија била основа Љотићевог деловања у реорганизацији државе и друштва. Још je грешније мишљење према коме je он узео Хитлера и његово гледиште у «Mein Kampf»-y као своје исходиште. Фа232

шистичка идеологија и корпоративна, тј. сталешка држава, одвојени су појмови телеолошки, па се према томе не могу ни да идентификују. Они се могу као реформистички, на једном делу своје стазе да крећу истим правцем. Међутим из те привидности не би се смело доћи до закључка да су им било исходишта било циљеви исти. Код Љотића je уствари његова метода потврђивала основну разлику између његове идеологије и наци-фашистичке политичке философије. Даље, Љотић je био и по образовању и по искуству далеко јаче упознат са економским школама кроз историју и њиховим правцима него што je то био случај са Хитлером и Мусолинијем. Љотић je уствари био оригиналан критичар, док je Хитлер био компилатор, а Мусолини рестауратор прошлости. Они су били примитивци у економији, што се за Љотића не може рећи. Напослетку Љотић их није нигде узео као узор, па се према томе не би смела да подвлачи никаква паралела у узајамности. Претставници и гласноговорници великих западних демократија били су у том смислу опсењени снажнијим предрасудама на тој паралели. То није био случај са Љотићем. Љотић нигде није правио од вођа светских револуција југословенског баука, већ их je занемаривао. На западу, напротив, тих случајева има безброј. Они у суштини декларишу непознавање ствари на западу. У доба Версајске конференције, читаве групе тајних изасланика из западних земаља иду на поклоњење Лењину у жељи да испитају његово интимно расположење о регулисању односа са западним државама. Међутим кад се требало прећи на јавни практични терен, све je заћутало из бојазни, шта ће да каже јавност. Штавише, једни су друге јавно дезавуисали. У доба исте конференције претседник Вилсон сам каже, да на западу капиталисти и радници претстављају два закрвљена фронта. Он у том смислу тражи ревизију система индустриске организације. Међутим из бојазни од утицаја Совјета на ток ствари на западу све остаје по староме, а Америка чак одбија да призна Совјете. Политички то не остаје без реакције, која опет открива ужасно непознавање комунизма. У том духу један амерички научник пише: «Значај Совјетске Уније, рекао je пречасни Хенри Ф. Ворд у 1933, je у томе што она нуди масама оно чега се наши либерали плаше, а што свет није могао да види, као главни циљ, од када je средњевековно схватање одбачено», а пречасни Лајман П. Повел пише: «Изгледа да Русија брзим корацима греде изградњи правог братства међу људима под именом социјалне правде, и да ће се наше хришћанске нације једног дана наћи приморане да клечећи пред руским ногама изнова уче прави смисао Христовог социјалног учења». (Arthur М. Schlesinger, The Crisis of the Old Order 1919-1933. Cambridge - Massachussets 1959, s. 212.) 233

После избијања економске кризе у свету 1930 године, исти аутор наводи мисли једног североамеричког новинарског магната, који каже: «Роберт П. Скрипс, члан Скрипс-Хауорд концерна формулише свој захтев: ако се одмах не приступи праведнијој подели добара, алтернатива, попут гушчијих корака, ова или она страна — избор Лењин или Мусолини, неће значити никакву разлику» (исто дело с. 278). Међутим ове флоскуле се још увек развијају пред нашим очима. Еверел Хариман у својој брошури: Peace with Russia? установљава да je још у 1926 години, за време свог првог боравка у Русији наишао на једну од културних институција Русије, коју до тада није видео свет. То су тако звани «Паркови за културу и одмор». Поред тога он установљава да се пензија политичког радника у Русији пење данас на 120 долара у америчкој валути. Тако он завршава један пасус у делу реченицом која стоји написана на улазу једног таквог парка: «Одмор je право сваког совјетског грађанина (цитат из совјетског Устава)». (Averall Hariman, Peace with Russia? London 1960, p. 151.) Карактеристично je да je Хариман један од оних светских магната који се могу као стоструки доларски милионери на прсте избројати. Међутим било би сасвим убедљивије од стране г. Харимана, да je он као «социјални мултимилионер» одвојио само десетак процената свог имања и подигао негде у Америди један парк за «Културу и одмор» по типу тих совјетских паркова уместо ове фразеологије којом врши пропаганду комунизма у Сједињеним Америчким Државама, где je, према њему, једном мануелном раднику у његовој отаџбини тај луксуз недоступан и поред разлике у стандарду живота. Тиме би г. Хариман потврдио ону чињеницу која заиста дави као мора малог привредника и мануелног радника у Америци, где je довољно да овај буде само једанпут у животу третиран лекарски у току шест месеци у каквој америчкој болници и да сву своју уштеђевину «преда ђаволу», тј. док се не буде оспособио да опет вуче свој терет у зноју свог лица док се његови мултимилионери баве песмама у прози. Зашто г. Хариман једну такву установу не би подигао у својој земљи, кад се већ поставља као либералац у оцени установа совјетског комунизма? Мисли ли он да ће кроз своје познавање Русије као некадањи «градитељ кула у облаку» са својим оцем Едвардом у споразуму с руским царем Николом II, планирајући искључивање конкуренције у светском саобраћају железницама (као краљ железница САД-а) и морима, на овај начин моћи да кочи развој комунизма међу «безпризорнима» тим што званично хвали оно стање у Русији против кога je у својој земљи? Овакву пропаганду комунизма Љотић није хтео, већ je он био управо за оно што се не жели чак ни у најсавременијим демо234

кратијама. Љотић je био за изучавање комунизма у школама и одгојним заводима, да би се људи научили да мисле сопственим мозгом. Тек онда кад се младеж оспособи да самостално размишљa, остаје јој на вољу да доноси свој суд о стварима. У Југославији као и у осталим демократијама поступило се обратно. Више класе се упознају са комунизмом из снобизма, да би га критиковале са свог гледишта, а ниже га изучавају по подземним каналима, управо онако како желе режисери револуције, да њихова борбена армија не зна за шта се бори јер није у одлучној фази способна да мисли својом главом. То отсуство способности размишљања сопственом главом, довело je добар део наших јавних радника до ћорсокака у коме су наишли на оне «натписе», према којима je Љотић развијао своје мисли у сенци идеја Мусолинија или Хитлера. Међутим, кад су ови оба били на врхунцу своје силе и потресали свет њоме, Љотић пише још у 1936, једва годину дана после оснивања свога покрета: «Фашизам и хитлеризам су добро познати покрети, који су у поратним временима — у Италији и Немачкој рођени, а које су створили Мусолини и Хитлер. Ова двојица у својим земљама су успели да окупе око себе велике масе људи. Наш покрет нема никакве везе са овим покретима. Привидна сличност долази из истовременог негативног става према либералној демократији и позитивног став према замисли сталешког уређеља друштва, као и већег ослонца политичких форми на друштвене стварности. Као и многи идеолошки покрети и ми смо уверени да je либерална демократија махом празна љуштура, — да се je живот далеко од ње одвио и развио, а да она, иако треба по својој намени да њим управља, није у стању ни да га достигне ни да га уочи. Али такво гледиште немају само фашизам и хитлеризам, већ и бољшевизам и рузвелтизам и многи други покрети, који се иначе међу собом много не разликују...» (Димитрије В. Љотић, Из мога живота, Минхен 1952, с. 191). Да Љотићево гледиште може бити предмет спора, као што може да буде свака идеологија која се није наметнула и оправдала у практичном животу, тј. искуством као мером њене логичности и осмишљења неоспорно je, а теоретски узето сасвим разумљиво. Прихватање момената једне идеологије, која се налази наслоњена на теоретску анализу поставки, ствар je схватљива јер вера у саме личности обећава оно што се као темељно у проблему назире. Отуда Љотићев покрет не треба примарно схватити као покрет социјално политичког карактера, већ као моралноетичко реформаторски покушај. To je управо оно академско или идеалистичко-философско у њему што људи нису ни могли, ни хтели, а ни знали да схвате као покретачки мотив. 235

Сажимање практичног живота маколико било успешно извођено не може да се узме као доказ да се једна идеологија практично оправдава све донде док се не буду подигле друштвене установе на њеним темељима. Са свим тим моментима може се оперисати у односу на Љотићеву идеолошку поставу. Међутим какав год био став критичара његовог гледишта или гледиште оних који усвајају његово гледиште без критике, полазна тачка Љотићевог схватања не може бити негирана ни политички ни научно. Рузвелт није био још ни у Америци довољно изражен политичар-доктринер, када je Љотић био употребио израз «рузвелтизам» као политичку доктрину. Међутим он га je нагласио као социјално-политичку, а не чисто социјалну доктрину. Данас, кад je рузвелтизам ушао у област историје као економска доктрина, можемо лако да констатујемо, са коликим je познавањем Љотић вршио ово упоређење. Рузвелт je био демократски првак најмоћније државе света, која га je дигла на ранг свога шефа. Њему нико не приговори да je комуниста или фашиста кроз његове политичке говоре у ерама изборних кампања, мада поједине његове мисли звуче левичарскије од социјализма. То je ствар гледања на ствари. У једном предавању на почетку 1932, одржаном на Оглеторп университету, Рузвелт, између осталог, каже: «...Ми не можемо допустити да се наш економски живот подређује контроли малене групе људи, чији je основни поглед на социјалне проблеме окарактерисан жељом за што већим профитом на уложени капитал и вредносне папире...», да би у даљем излагању наставио: «...Сматрам да се налазимо на прекретници основне ревизије наших схватања о народној економији... Позвани смо, да исправимо, чак и најстрожијим мерама, ако je потребно, грешке у нашем економском систему, од којих сви трпимо...» (Шлезингер, исто дело, с. 290). У истом духу Љотић наставља са развојем својих мисли, кад каже: «1. Пре свега, наш покрет je поникао спонтано, на нашим друштвено-политичким невољама. И није поникао у глави једног или другог човека, — или на једном одређеном месту, већ су љули добре воље, на разним местима и не познавајући се међу собом, мислећи о недаћама и невољама нашег народа, дошли у исто време на исту следећу мисао: не може се седети скрштених руку, мора се прво заузети један одлучан став према свима неправдама: и тешкоћама на које се наилази, мора се тај став као застава истакнути и објавити...» (Д. В. Љотић, Из мога живота, с. 192). To je управо оно што су прваци Демократске странке у Америци захтевали од Рузвелта. У објашњењу свога става према фашизму и хитлеризму, Љотић каже: 236

«2. И фашизам и хитлеризам почивају на чисто паганским концепцијама старог Рима и старих Германа. Фашизам je деификација — обожавање државе. Фашисти кажу: ,Држава je полубожанство, она je свемоћна и апсолутна’. А ми кажемо: ,Не дај Боже да она то буде. Држава je људска творевина потребна људској судбини. To je оруђе народне судбине, али није божанство и није апсолутна вредност којој дугујемо обожавање. Изнад државе постоје бескрајно веће ствари, којима и држава мора да служи’. Хитлеризам je деификација — обожавање расе. А гледати у држави или раси божанство, значи не видети га тамо где оно само може бити, значи стварно примити једно атеистичко-нехришћанско схватање света...» (исто дело, с. 192). Овоме Љотић даје и своју заиста одважну рекапитулацију, речима: «По супротном схватању држава или раса су апсолутна мерила у овом, иначе, релативном свету. Над њима нема ни начела, ни суда, ни осуде. Отуда je и могуће да фашизам прогласи за светињу своју себичност, а хитлеризам свој тевтонски бес» (исто дело с. 193). Међутим сва ова гледишта имају своју политичку предисторију, која би захтевала и нужну пажњу, више као научни него као политички елеменат, који би још снажније фундирао Љотићево гледиште на те проблеме, како пре тако и током рата. Љотић je био идеалиста у политици исто онако као што су то били сви његови претходници од ере браће Граха па до Лењина, Мусолинија или Хитлера без обзира на успех или неуспех његових политичких програма. Осим тога, а за разлику од ових, Љотић je био завођен часном добронамерношћу да je могуће регенерисање модерног друштва на парцијалан начин и то у духу појимања идеалиста моралиста у политици, у које се, за разлику од свију његових савременика, једино може да уврсти Љотић, за кога се сме рећи, да je коришћењем познавања историје одбијао већ усвојени принцип идентификовања бруталности у примењеној политици са моралном и политичком снагом држава тоталитарних система. Отуда би била потребна једна историска опсервација оних искустава од којих je Љотић полазио у својим разматрањима. То би било управо оно што научно негира тврдње Љотићевих критичара о његовој идеолошкој коинциденцији са наци-фашизмом. Љотића je снажније интересовао духовни и културни преображај средине него визије о идеалистичким схватаним материјалним односима и условима живота, јер је друго условљено првим. Наци-фашисти су уствари надражавали инстинкте уместо буђења моралне свести. Љотић je радио обратно. 237

3. Идеја корпоративне или корпоративно уређене државе, тј. сталешке државе, појавила се са стварањем националних држава, тј. на прекретници Средњег у Нови век. Но то je било далеко од онога што знамо о корпоративној држави нашег доба. Неограничена власт монарха била je основна карактеристика тих нових држава. Њихова колевка je углавном романски део данашње Европе и Енглеска. Власт монарха била je уствари превласт и победа државне идеје и воље, персонификација личности монарха, тј. државног разлога (Staatsrаison, Raison d'Etat) у односу на већ два постојећа сталежа: племства и свештенства. Из те борбе родило се т.зв. сталешко претставништво, које није било ништа друго већ колегијум делегата племства и клера као противтежа апсолутистичкој вољи државе представљене личношћу монарха. Жеља да се постави граница делатности сталежа као поделе функција у друштву условила je појаву либералистичке идеје, што се одразило у економији још на прекретници 16. у 17. век, као први почеци систематског разматрања о слободама. Међутим, борба за превласт у касним столећима Средњег века, изводи на позорницу т.зв. Трећи сталеж организован у удружењима познатим под именом еснафа, тј. градских занатлија, ситних произвођача, делом сеоског племства и сл., који преко својих удружења (esnaf, ceh, Zunft, Guild и сл.) према потреби даје превагу појединим факторима у тој борби. То тако траје до избијања Француске револуције, са којом на континенту долази до изражаја Трећи сталеж не као помагач једне или друге стране, већ као самосталан фактор раван досадањим сталежима. Трећи сталеж удружен са енглеским племством подређује вољу владаоца сталешким интересима. Из те борбе удружених сталежа настала je и чувена Магна Карта Либертатум, тј. повеља о повластицама (слободама) које je 1215 године поделио краљ Јован Без Земље племству и свештенству. У Француској je тај однос међу сталежима био много другачи. Краљ се удруживао са трећим сталежом против француског племства. Из тог односа у Енглеској започела се борба за уставност чији je резултат била енглеска демократија. Из односа у Француској изродио се француски краљевски апсолутизам. У Немачкој je тај однос био специфичан. Владар се у борби против децентрализма и херцешког сепаратизма наслањао на племство. Из те борбе настала je немачка национална и племенска поцепаност, која се одликовала до пре једног века немоћу централне власти и слабим изражајем грађанства. Кроз то je титула немачког цара била више симболична него реална. Потчињавање општих интереса владарима у Енглеској и Француској имало je за последицу формирање јаких јединствених националних држава. Немачка je кроз то закаснила у формирању јединствене државе што je остало 238

њеном слабом страном све до наших дана. Немачка je пред избијање Француске револуције претстављала територију са 1700 држава и државица, племићских територија и разних баронија на којима су поглавари вршили своја суверена права. Удружен са остала два сталежа, трећи сталеж je у Енглеској толико ојачао да je средином 17 века успео да изазове политичку револуцију у којој je енглески краљ Чарлс I. платио главом, а Енглеска проглашена републиком на челу са Оливером Кромвелом, иначе сеоским племићем. Под његовом управом Енглеска je постала поморском силом, којој je његов Навигациони акт створио подлогу, као основ изградњи Енглеске колонијалне силе. У крилу трећег сталежа као манифактурно продуктивног, а свакако из односа према владајућим класама, постепено се развијало, нарочито у Француској т.зв. учење познато под именом економског либерализма. Оно je дошло до изражаја у области мисли, а затим у области политичке и економске делатности. Уствари зачета за разматрањима холандског правника Хуга Гроција (1583-1645) оснивача «Школе Природног права», а израженог у његовим делима De jure belli ас pacis и Mare liberum, идеја либерализма се систематише делима каснијих западно-европских философа т.зв. ендиклопедиста. Као изражај мисли ових, она налази своје формулисање у идеји «Laissez faire, laissez aller» као принципа према коме државна власт треба да допусти слободну трговину и да се она не треба да меша у њену активност. Из учења енциклопедиста, који су били махом Французи, Дидро-а, Даламбера, затим Монтескије-а, Волтера и Русо-а који je био Швајцарац и немачког материјалисте Павла Хајнриха барона фон Холбаха познатог у тадањем париском друштву под псеудонимом Мирабо (не мешати са иденом Габриел Хоноре Мирабо-а једног од вођа Француске револуције) настао je и први несистематски материјалистички поглед на свет праћен атеизмом. Мисао либерализма утрла je пут Француској револуцији са којом се у Француској појављује на позорници и трећи сталеж. Из овог сталежа, свакако кроз модерније форме продукције, начина живота и погледа на свет изродила се она класа, коју су научни социјалисти односно комунисти оквалификовали као буржоаску класу. Изласком на политичку позорницу трећи сталеж се није више слагао са улогом помагача у борби, већ je повео борбу за своје наметање. То га je довело до сукоба са два већ постојећа сталежа. Та борба траје скоро пуна два века и даје им пуно социјално обележје. Развој индустрије у Енглеској и западној Европи, довоз сировина из колонија и њихово прерађивање у метрополама условило je дотада непознат начин живота и рада. Прираст становништва и концентрација маса у градовима изазвали су појачавање 239

степена продукције, што je било омогућено модернизовањем машина путем примене водене паре. Ово je значило и крај средњевековним еснафима, њиховој градској индустрији и борби око тржишта. Модерна индустрија почела je да концентрише радне масе око индустријских центара, одвајајући ове од својих ранијих огњишта, стварајући посебну класу, која се касније назвала класом пролетера. Тај нови однос у друштву, можда више кроз бедне услове рада и живота него кроз сам социјалан значај, постао je предметом обраде људи од науке, политике и историје. Тај поглед научније обрађен за своје време оквалификован je касније као т.зв. утописки социјализам тј. социјалним учењем, чији су претставници били у Енглеској Роберт Овен иначе власник платнара у Ленарку у Енглеској. Поред њега добили су карактеристику утописких социјалиста француски социјалисти Пјер Прудон, Шарл Фурије, Клод Анри Сен-Симон као наставак ранијих погледа на живот развијаних учењима разних социјално философских доктринера као што су били Тома Мор, Томазо Кампанела, Етјен Кабе и др. Овај утописко-социјалистички поглед на свет извргнут je оштрој критици т.зв. научног социјализма, чији je темељ средином 19 века поставио немачки социјални философ Карл Маркс са својим учењем о социјализму. Разматрајући однос индустриског пролетеријата према горњим класама; међусобни однос класа; услове продукције, размене добара и њихов утицај на животне услове најамног радника, Маркс долази до закључка да све друштвене класе осим радничке немају право на живот односно да су оне самим стањем ствари осуђене на пропаст, на нестанак. У даљој анализи Маркс своди читав однос у животу на борбу класа, где две најмлађе и најбројније: послодавци т.ј. капиталисти ратују против интереса радника т.ј. пролетера и обратно. Тако постављен однос Маркс лишава свију моралних елемената и обзира разматрајући га са чисто материјалистичког гледишта. Тиме се улази у анализу својстава рада као продукционог фактора, који у његовој науци заузима далеко значајније место од капитала и времена као компонената процеса продукције. Та компонента процеса продукције, — рад, постаје најзначајнијим фактором у индустрији, управо зато што значај прва два фактора зависи од количине и каквоће рада. Из тога се долази до закључка да je капитал материјализовани рад. За разлику од ранијих учења, код којих рад није био нешто значајно, Маркс својим научним закључцима открива нове принципе у социјализму, који су ову друштвену област дигли на степен науке. Тај научни степен je утолико научнији уколико се фактори у економији имају да разматрају као материјалне објективне чињенице независне од људских погледа на њих. Разматрајући даљи однос у друштву Маркс са својим сарадником Фридрихом Енгелсом поставља темеље т.зв. материјалистичком схватању света, према коме све 240

демонстрације у друштву и животу имају да се објашњавају материјално, т.ј. како каже Демокрит: све што се дешава у нашем свету има да се објашњава конкретним узроцима, које условљавају последице својим радом, а што Карл Маркс анализира научно, т.ј. да се априорно има да полази са гледишта, да односи имају свој зачетак у материјалној чињеници, која се према принципу каузалитета објашњава у суштини, т.ј. од њене генезе до конкретне последице. То се има да схвати као стварност коју може да анализира човечји разум. Тако изграђено схватање света je полазна тачка објашњењу односа објективно, т.ј. материјалистички. Та објективност се састоји у схватању према коме главну улогу у животу друштва, а тиме и појединаца играју материјалистички моменти, т.ј. производња материјалних добара и односа заснованих на капацитету производње. Најкраће речено, има да се констатује, да je чак и друштвена свест јединке одражај његовог материјалног положаја. Тиме се негира утицај било какве друге силе духовног односа неексперименталног карактера надређене друштвеним стварностима. Ово би у даљем разматрању требало да доведе до закључка да je свест човека демонстрација висине степена организоване материје. Конкретно треба занемарити Природу у науци и Метафизику у филозофији. То материјалистичко схватање света, посматрано историски, пролазило je кроз разне фазе од идеалистичког код старих Грка; разних философских погледа све до т.зв. материјалистичког схватања историје, које je у Марксовим субјективним погледима нашло своју најсавршенију — објективну форму. Тиме се увело у најновије схватање животног процеса, познатог под именом дијалектичког процеса, према коме се одбацује сваки идеалистички поглед на свет као ненаучан и некритички, т.ј. метафизички. Из тако материјалистички схваћеног живота научни социјалисти су покушали да створе формулу према којој je дијалектички процес нашао свој крајњи домет у материјалном животу човека, т.ј. у непрекидној измени односа, где се једном настали однос током времена израђа у супротност ономе што треба да се појави као ново. Из те унутарње законитости треба да се изведе и консеквентност односа међу сталежима односно класама. Тако схваћен однос у друштву негира, према учењу научних социјалиста, све раније класе као нецелисходне и осуђене на пропаст. Будућност припада само радничкој класи, т.ј. радничкој класи или класи пролетера, која живи од свог најамног рада, али која својим радом кумулише капитал у свим формама. Тако се према томе дошло до закључка да се сва производна добра имају да одузму из руку капиталиста, да се етатизирају т.ј. у даљем процесу колективизирају, да би се као таква ставила на расположење заједници, а не само капиталистима — експлоататорима. Та се капиталистичка експлоатација састоји 241

у одузимању од радника једног дела његове зараде, који, као вишак вредонсти, служи капиталистима као инвестициони капитал, који у даљем процесу производње повећава број експлоатисаних. Тиме je створен т.зв. марксистички поглед на свет према коме у друштву не владају никакви други закони осим закона производње и потрошње т.ј. односа грађених на те две компоненте. Следствено, не могу да се схвате као социјалне чињенице норме моралних закона, етичких обзира или религиозних осећања. Штавише, ни љубав као изражај осећања не сме да се негује услед своје субјективне релевантности. Консеквентно, као последица таквог схватања има да се постави темељ новом друштвеном односу, т.ј. изградњи т.зв. бескласног друштва, које ћe преко диктатуре пролетаријата ликвидирати и саму класу пролетера, а затим и државу, т.ј. условиће се у даљем процесу њена сувишност, т.ј. њена ликвидација, како то комунисти кажу «одумирање државе». То и такво учење није могло да остане без реакције обзиром на научну абсурдност оваквих закључака научних социјалиста т.ј. комуниста. Ова реакција исто тако заинтересованих у економији изазвана je учењем првих класика у економији као науци. Ta je реакција уствари изазвана онде где je положај трећег сталежа био економски и најслабији, а где je истовремено снага нације као целине била и најнемоћнија. To je била Немачка у доба Француске револуције. Тако je при крају 18 века група економиста почела да поставља темељ учењу, које je на почетку 19 века нашло своју формулацију у т.зв. Романтичној школи у Немачкој, која се супротставила учењу енглеског економисте класичара Адама Смита и његове Класичне школе. Та немачка реакција надахнута научним али више патриотским погледима Јохана Готлиба Фихтеа; теолога и философа Августа Виљема фон Шлегела и његовог брата Фридриха, затим Фридриха фон Харденберга у науци познатог под псеудонимом Новалис, налази у немачком економисти Адаму фон Милеру свога даљег пропагатора. Под утицајем ове школе извесни енглески философи изменили су своја гледишта на учење Адама Смита, међу којима су се у Енглеској истакли Тома Карлајл и Џон Раскин, а затим Жан Сисмонди у Француској. Према учењима ових поставио се и први научни темељ Романтичној школи, т.ј. односу између државе и економије као целине, где се размишљања о сталешком уређењу државе проширују. Реагирајући на учење ранијих социјалиста Романтична школа је устала против т.зв. либерализма у економији, против индивидуализма и парламентаризма у политици, а касније и против политичких партија као неуспелог експеримента у уставним монархијама и напослетку против теорије о уништењу класа, т.ј. против научног социјализма, а тиме и против марксизма. Главни атак ове школе био je уперен против марксизма као на242

уке за себе. Као идеал државе, у суштини праве државе, Романтична школа je истакла сталешку државу. Она je требала да буде регулатор односа целине и индивидуе. Модернијим речником изражено, то je био увод у један слабији степен и неодређеније формулисан принцип дириговане привреде. Римокатолички социјално-политички поглед на свет у вези са овом проблематиком, нашао je своју формулацију у енцикликама «Syllabus» папе Пија IX из 1864 и Пија X из 1907 године као реакције на претерани либерализам и модернизам у политици, а тиме и економији; енцикликом «Rerum novarum» од 15 маја 1890 папе Лава XIII и њеним четрдесетогодишњим јубилејом енцикликом «Quadragesimo anno» од 15 маја 1930 папе Пија XI као упозорење на продцес кретања у правцу анархије услед претеране примене слобода у међусобним односима група, појединаца и организовања државног уређења. Научну обраду овог мишљења предузео je на почетку нашег века професор бечког Университета познати аустриски економиста-философ Отмар Шпан. Његово учење било je једно од водећих начела самог Хитлера кад се почео да појављује пред немачку публику одмах после Првог светског рата. Хитлер се чак заносио и плановима, делом прелиминарним акцијама, за претварање Немачке у корпоративну државу. Тиме je Хитлер тражио на почетку т.зв. средњу линију, «пут који омогућава привредницима слободу нужну за успешно организовање и вођење предузећа, али који, истовремено избегава сударе...» (Fritz Thyssen, I Paid Hitler, New York 1941). Међутим Хитлер није успео у остварењу својих планова о сталешкој држави. Сметње су биле разноразне. На једној страни немачки индустријалци, који су помагали Хитлера да дође до власти као брану против комунизма, нису желели да им се у другој форми вежу руке и појачава контрола. Немачки научници такође нису били за идеју сталешке државе из бојазни да би рашчлањавање на сталеже, т.ј. професије, продубљавало супротности у народу. Чак главни део национал-социјалистичког вођства није био склон сталешком уређењу Немачке из разлога избегавања контроле свог рада било по политичкој или економској линији. 4. Идеја модерног либерализма изазвала je идеју порпоративне државе као стимулуса у економски сиромашним државама, што је дошло до изражаја у уређењу Италије после Првог светског рата, мада су подједнако и горње класе и комунисти мумлали против таквог уређења земље. Међутим та je реакција била више салонско-платонска него реална. Идеја корпоративне државе никла јена гледишту према коме се ничим не може да оправдава уништење класа, јер се ту ради о људима са искуствима и 243

значајним факторима, чију активност треба ускладити друштвеним потребама, а не уништавати их. Идеја корпоративне државе никла je на искуству према коме су се политичке партије дискредитовале и показале недовољним и непрактичним инструментом у модерној држави, т.ј. послератној држави, а специјално у сиромашним срединама. Даље се идеја корпоративне државе наметала размишљањима о последицама социјалистичких револуција и њиховим рушилаштвом у духу комунистичке философије и теорија о уништењу класа и успостави једнопартиског система управе у држави као врховном постулату комунистичке идеологије. To je било предмет разматрања оних економиста, код којих моменат економизирања у националној привреди je далеко значајнији од обима саме производње. Производња je условљена потражњом, т.ј. могућношћу продаје, где се у даљем процесу иде односно прибегава конкуренцији, која, на другој страни, утичући на цене условљава незадовољство и расипање продуктивних снага. Коефицијенат производње изазван шпекулацијом у жељи за зарадом, злоупотребљава слободу, да би се све то угасило у немогућности даљег предвиђања, калкулације. Подређујући делатност политичких тела оценама стручњака, према мишљењу идеолога корпоративног уређења државе, супротности у заједници могу да се избегавају до крајњих граница применом сталешке мисли у изградњи државног уређења. На тој идеји изграђен je Устав Републике Аустрије на почетку 1934 године, који je истовремено поникао као реакција на демократско уређење Аустрије после распада Двојне монархије. Аустриски државници тога доба ствар су овако оправдали: Аустриски Устав je природна реакција против претеривања демократије у последњим годинама; реакција против злоупотребљавања права на интерпелације, против предлога за хитност и против посланичког имунитета. Сталешка изградња државе условиће развој најплеменитије демократије у истинској самоуправи. Исти случај имамо са сталешким уређењем Републике Португалије, која je такође донела на почетку 1934 свој Устав, где je сталешка мисао била основ државног уређења. To je такође диктирала државна нужда, јер се зна, да je у времену од 16 година, т.ј. од обарања монархије 1910 до 1926 године Португалија изменила осам претседника републике; четрдесет и четири промена влада; двадесет и четири револуције; стопедесетосам генералних штрајкова поред неколико политичких атентата. Доласком на чело владе диктатора Антонија Салазара и преласком на сталешко уређење, Португалија je пружила један од најинтересантнијих примера политичког искуства нашег века. Подједнако се поставила према комунизму као и према капитализму, али без прелаза на социјализам. Њена валута je после свршетка Другог светског рата стајала на трећем месту у свету после америчког долара и швајцарског франка. Владавина Са244

лазарова je најдужа владавина претседника владе у републици досад познате у свету. To je само доказ да су у управи државом спорне методе управе, а не идеолошки постулати, како je то казао сам Салазар у једном интервјуу, «наш je режим популаран, мада не спада у владавину маса, јер није вођен њима нити стоји под њиховим утицајем...» (Overseas Press Club of America,Men Who Make Your World, New York 1949, p. 231/2). Из скоро сличних, ако не из идентичних разлога изграђена je идеја синдикалистичког уређења краљевине Италије. Мада по форми слични ови системи не смеју бити осматрани као идентични по својим циљевима. Италијански корпоративни систем настајући из синдикализма, а стапајући се са национализмом изродио се у империјализам, који га je довео до слома. Аустриски корпоративни систем имао je за циљ дистрибутивну правду која je била угрожена претераним настојањем да се заштити интерес и улога појединаца кроз поштовање демократских принципа. Португалски корпоративни систем никао je из искуства људи, да je несталност влада и режима, т.ј. влада, уз слабу веру у снагу индивидуалитета паралисала конструктивну моћ појединаца услед чега je патила заједница. Груби инстинкти маса у својој тежњи за наметањем, лишени разума, разарају културне тековине заједнице. Овде je стварно постојала тежња да се што више омогући средњем сталежу утицај на државне послове. Рашчлањавањем друштва на сталеже тежило се укроћавању страсти разуларених маса, које служећи као објекти експериментације филозофа у постизању једног идеалног стања прибегавању злочинима. У разматрању те проблематике са научног гледишта, наука je свакако дала свој прилог, где су политичари само следили стопама научника. Тако се за један виши степен социолошког осматрања проблема уређења државе или т.зв. реформе државе, издигао швајцарски университетски професор Dr. Hans Nawiasky, који у својој студији: Staatstypen der Gegenwart, St. Gallen 1934, задире далеко дубље у проблематику ствари од свију својих претходника критичара основа класних супротности. Замерајући либерализму он долази до оних закључака који у данашњици захтевају преформирање државних уређења или реформу државе. Он устаје против класифицирања људи према данашњем критерију. Класа je према социјалистима груписање људи према њиховом имовном стању, што значи да обим имовине ствара услов за утицај на све врсте и демонстрације политичког живота. Отуда супротности међу класама и незаравњив јаз међу њима. Насупрот класи као економској категорији Навиаски се поставља пред питање значаја сталежа према њиховим друштвеним функцијама, т.ј. професијама. Дакле, у том случају сталежи се не искључују у својим позивима, већ се допуњавају. Отуда и мисли о значају сталешког уређења државе. Тој тези и245

ду у прилог неколика значајна момента. Политички моменат нас доводи до закључка, да се у систему политичких демократија влада вољом маса, што нам не даје никакву гаранцију сталности унутрашње хармоније друштва. Осматрано са психолошког гледишта уочава се хрвање међу завађеним таборима, где се у отимању о власт у духу теоретских захтева, групе лишавају етичких основа и моралних обзира, а односи развијају на штету заједнице. Осматрајући ствари са чисто привредног гледишта, долази се до нужних мера где се свесно иде у рушење принципа слободе без обзира на њихово порекло, јер се у моментима криза и судара држава ноленс-воленс јавља са својом интервенцијом у којој се треба да брани слабији од јачега, у интересу заједнице. Хармонија односа има да се успоставља силом. То доводи државу до корака интервенције, која, раније или касније има да се прими као метода регулисања односа кроз социјалну функцију државе. Тако се отступило од оне демократије у којој број глава не одлучује само о форми, већ и о садржају. Показан као недовољан у пракси овај систем je постао предмет критике разних гледипгга па и идеолога корпоративног уређења државе. Основе тог гледишта су изграђене на практичним искуствима. Идеја корпоративне државе социјално схваћене je истовремено и одбрана еволутивног процеса на коме се гради путем емпирије, — реалног искуства позитивних стручњака, чије знање и морални квалитети могу истовремено да се узму као гаранција за најсрећније разумевање друштвених потреба. Идеја корпоративне државе je органски против партиско-политичке демократије у принципу. Са овим и оваквим гледиштем не слаже се ни комунистички ни индивидуалистички поглед на свет. Ова гледишта су у супротности са партиско-политичким системима владавине као и либерализмом у економији. Идентификован са демократијом партиско-политички систем злоупотребљава могућност наметања, што, са друге стране гледано, води ка диктатури политичких партија при чему се корпоративни систем сматра враћањем натраг у животу, што je сасвим нетачно. Комунистички уређена заједница онемогућава сваку контролу јер се ту истовремено државна власт јавља и као капиталиста и као послодавац, — кратко речено, судија у сопственој ствари. Професор Навиаски се јавио са својом студијом у ери када се мисао сталешког уређења државе почела да практично проводи у Аустрији, Португалији, поред Италије; када су и Немци под Хитлером прешли на анализу својстава тог система. Међутим, у скоро свим европским земљама сем Русије, ова je мисао била скренула пажњу на себе, да би у годинама непосредно пред избијањем рата научна и политичка литература о њој постала већ богатом. Међутим јасно се види са коликим се предрасудама 246

приступало студији те теме. Например писци из средине демократског култа наглашавали су снажније негативне стране тог система, док je напротив та идеја у економски слабијим срединама била брањена са више упорности. Даље, левичарски елеменат, код анализе те мисли, априористички je одбијао оправдање ове идеје, што je, опет, с друге стране било карактеристично, јер баш комунисти бране неприкосновеност централне државне власти као носиоца диктаторских овлашћења, док у примени сталешке мисли државну интервенцију сматрају анахронизмом. Мада се исправно ишло у корен сталешке мисли, чиме се својим оштроумним запажањима истакао и сам Љотић, према коме ова мисао има своју генезу у практичном односу индивидуализма и етатизма, извођење ове идеје у земљама западне Европе разматрано je са чистог подијума доктрине. Док се исправно запажало да неограничена слобода у производњи добара самим фактом не ојачава куповну моћ потрошача, већ изазива анархију у односу производња-потрошња, чиме се тешко афицира производна моћ продуктивно развијених заједница, критичари идеје сталешког уређења државе унисоно су поставили ствар на главу тврдећи да идеја сталешког уређења повлашћује снази произвођача, т.ј. у ужем смислу капиталиста. Теоретски то се може схватити, међутим, не може се практично, а ни политички да брани, јер ниједна држава на свету неће бити у стању да својим жртвама потпомаже куповну снагу потрошача да би тиме повлађивала једном сталежу, а на своју штету, конструишући тиме један антиекономски принцип односа у систему. Тако су противници ове идеје наглашавали своју поставку, да ће подређивање социјалних момената општенационалним, т.ј. интереса појединаца интересима заједнице, ићи на штету јединства радничке класе, која би тиме била разбијена. То би даље према противницима ове идеје требало да значи неговање партикуларистичких погледа који у снази нације треба да нађу своју усредоточност. Овај чисто материјалистички моменат, Љотић je обрадио у духу материјалистичког схватања, чиме га он не негира, већ афирмира, кад каже: «Капитализам je, дакле, учинио да се роди марксизам. Јер сва побољшања своја, то je историска истина, радник je добио, нажалост, путем класне борбе, место да их добије од саме народне заједнице». (Светска револуција, Изводи из списа, 1949, с. 26). Тако, конкретно Љотић не негира марксизам, већ негира оно што марксизам проповеда као идеолошки пут који би успоставом бескласног друштва требао да усклади и друштвене импулсе који динамизирају кроз свест човека. У том смислу je Љотић сасвим одређен, кад констатује: «У томе je Маркс имао право кад je тврдио да ће капиталистичко друштво, остављено природном развићу, довести до слома капитализма. 247

Маркс није предвидео само једно, да ће народне заједнице којима je његов јеврејски геније порицао постојање и сматрао их пасивним, инертном средином, пред опасношћу, пробудити из себе нове снаге и да ће спречити остварење тог слома на тај начин, што ће у производњи, по праву које им припада, направити реда» (исто дело с. 27). Међутим нигде у Љотићевом излагању не изражава се тежња ка успостави једне омнипотентне политичке власти, исто као што je немогуће назрети у његовим разматрањима социјалне стварности адвоцирање статичним елементима уместо динамичним. То он врло одређено каже, речима: «Страшна je диктатура људи који над собом Бога признају, како тек мора бити страшна диктатура људи који над собом ни Бога не признају!...» (исто дело с. 10). Тачна je поставка да су политичке партије биле против једне такве идеје коју je Љутић проповедао. То произлази из органског односа фактора на којима су ови градили. То Љотић револуционарно изражава речима: «Против нас су старопартијци уопште. Ми мислимо да je њихово време прошло. Дотрајале су њихове неначелне скупине, повезане леношћу, инерцијом, интересима и греховима. Има међу њима дивних и честитих имена. Клањамо им се с дубоким поштовањем, али овде није у питању поштовање које смо им дужни, већ je у питању излаз из данашњег народног и државног положаја. Они нам га указати не могу, јер и не виде где се сада налазимо». (Д. В. Љотић, Из мога живота, Минхен 1952. с. 188). Љотић je опонирањем политичким партијама изазивао оно што je постојало све јаснијим откако се комунизам усваја кроз радикални револуционизам, а одбацује као парцијелни доктринарни ревизионизам и полумера. Он je уствари иступио пророчански, кад каже: «Па ипак оно што од бољшевизма плаши све народе достојне тог имена, и гони их на борбу против његових носилаца, није економска доктрина Карла Маркса (у коју више ни многи његови следбеници не верују). То су, напротив, метафизичке, философске и моралне тезе марксизма; његов философски материјализам и борбено безбожство, његово порицање органског јединства сваке нације и учење о борби класа...» (Светска револуција, с. 164). Овим Љотићевим мислима израженим скоро пре тридесет година не објашњава се само наша стварност, већ je проанализиран историски пут марксизма, који напуштајући терен критике буржоаског друштва, улазећи у сфере емпирије, т.ј. трансформишући се од теорије у реалне чињенице, — економске структуре друштва, оглашава себе објектом по Марксу већ наглаше248

не дијалектичке законитости. Данас марксистичка теориска ортодоксија je интересантна за кафанске разговоре са својим метафизичким и моралним тезама, јер je у том смислу превазишла саму себе, т.ј. дијалектички остављена у позадини животног процеса. Марксизам се трансформирао у традицију совјетске стварности и то са прорачунатим тежњама, т.ј. да дијалектички процес коме je подређен духовни живот совјетског друштва треба да ствара што ужи јаз између схватања научног марксизма и оних поставки на којима почива данашње совјетско друштво, а што се такође има да назива марксизмом. Међутим то више није марксизам у схватању академски научног теорисања, већ марксизам у схватању појединих совјетских политичких првака уз које се вежу владавинске ере Совјетске Русије, које би се могле поделити на раздобља персонифицирана симболима Лењиново од 1917-1924; Стаљиново од 1924 до 1953; Хрушчовљево од 1953 па надаље. Чињенично светска јавност није више заинтересована применом марксистичких теза у Русији, већ руским економско-политичким потенцијалом, који сам за себе објашњава дијалектички процес кроз схватање проблема модерног друштва; улоге личности на политичкој арени, а изнад свега стварности која више не може да одржава јакобинске политичке лозинке на степену научне догме. Одавде би се врло лако могао да изведе закључак, да je Љотић претходио оним схватањима која се данас симболишу као доктрине: Марксизам, Лењинизам, Стаљинизам, Хрушчовизам и сл. Као припадник малог, економски неуздигнутог народа, Љотић je с правом уочавао оно што се данас пред нашим очима развија: тумачење марксизма у пропаганди Стаљина или Хрушчова није намењено моћним, већ неразвијеним народима. У послератној борби појединих комунистичких држава за национално-економско еманциповање од совјетског притиска, развија се и нови поглед на марксизам као идеологију и философију, који се из економске стварности ових држава јавља као национална философија. У свом делу: Ревизија филозофских основа марксизма у СССР-у, (Београд 1952), Михаило Марковић, каже: «Даље, Стаљин корене бирократизма види једино у остацима буржоазије и у ниском културном нивоу радних маса, док je далеко од сваке помисли, да само постојање државе која не одумире, већ се осамостаљује као сила над друштвом, рађа нужно бирократијуи бирократизам» (с. 47), да би у даљем излагњу констатовао: Прва совјетска специфичност састоји се у томе, што насупрот свом оном шаренилу праваца, струја, школа и филозофских покрета на западу, стоји у СССР-у једна једина званична државна филозофија, док се мишљења мимо ње и насупрот њој најчешће брзо гуше и онемогућавају... 249

Друга совјетска специфичност састоји се у томе, што њена филозофија још увек носи фирму марксизма-лењинизма, што je отуд супродност између речи и дела, фразе и стварног садржаја далеко већа него на западу. Док буржоаски филозофи отворено устају против дијалектике и своје непријатељство према њој нимало не крију, совјетски Митини, Бјелицки, Вишински, Константинови итд. ликвидирају дијалектику онако како je средњевековна схоластика ликвидирала Аристотела. «Поповштина je убила у Аристотелу живо, а овековечила мртво» (с. 121/2). Један немачки философ у разматрању истог проблема пише: «Не постоји никаква философија која се тако снажно укршта са политиком као што je случај са стаљинизмом. У својим напорима да би постигли уопштавање политичких интереса, људи се спотичу на идеолошком карактеру дијалектичког материјализма. Мада га стаљинисти не негирају, они постављају темеље сопствене философије коју јавно истичу као схватање света пролетаријата и Комунистичке партије. Негира ли ово одлучујући идеолошки аргуменат према коме свака идеологија прикрива снагу слоја или класе која je носи? Стаљинизам бесумње настоји да се наметне радничкој класи. Он сматра за свој високи морални позив да се прикаже мисаоним изразом настојања и интереса оног слоја који себе сматра експонентом сиромашних и угњетаних, да би се тиме приказо носиоцем једне универзалне мисије. Са тиме још увек стаљинизам као схватање света пролетаријата не пркоси марксистичкој традицији већ je узима као свој ослонац». Max G. Lange, Marxismus, Leninismus, Stalinismus, Stuttgart 1957, s. 178). Ова гледишта, мада y суштини јасна, захтевала би извесну надопуну после којих би било лакше задрети у суштину проблематике на линији Марксизам-Лењинизам-Стаљинизам. Ње се јасније дотакао Љотић кад говори о оним квалитетима марксизма, т.ј. његовим метафизичким, философским и моралним тезама којих се свет плаши. To je у суштини марксизам као идеологија, на коју се исто тако протегао дијалектички процес у духу философије марксизма, који се изродио у оно што je сам Лењин обухватио својим т.зв. «Тактикама» као уводом у постављање темеља политичке афирмације Руске револуције, да би се ова такође у тој тријади изразила у форми т.зв. програма «изграђивања социјализма код куће», где се Стаљин подиже на пиједестал божанства, а његова воља идентификује са једногласним закључцима Политбироа, што je важило и за Коминтерну од Лењинове смрти 1924 до њеног распуштања 1943. Стаљин тиме није одбацио марксизам као идеологију, нити негирао Лењинову «Тактику», већ je ово обоје уградио у онај програм путем кога национални потенцијал Совјетске Русије има да одређује бу250

дуће контуре социјално политичког живота на земаљској кугли. Ту идеолошки моменти марксизма за себе и по себи не играју никакву улогу, због чега се настоји да се раскид са традицијом марксизма има да изведе под привидно еволутивним условима, што не значи ништа друго, већ адекватна форма Лењинове тактике. Та се тактика трасформисала у Стаљинов програм наметања радничкој класи света, указујући на оно што јој je заједничко без обзира на све диференцијације, да би у служби те идеје његова личност у Русији симболизовала божанство, а ван Русије носиоца једне универзалне идеје. Реакција на тај програм изазвала се у сукобу компартија света; ликвидацијом истакнутих личности светског комунизма, да би у том чишћењу последњи од читаве многобројне екипе остао сам Стаљин, који je са малим изузетком био судија свима онима који нису аминовали његове методе и акције. To je постало веома видљивим пред избијањем Другог светског рата у слабљењу угледа саме Коминтерне, затим у крпљењу њених пукотина и напослетку формирању националних компартија света. Овде се у ствари улари у фазу еволутивног негирања Маркса и Лењина Стаљином. Из ове и сличних перспектива, социјалних и политичких погледа и илузија треба анализирати Љотићеву филозофију и њега као поборника корпоративне односно сталешке државе и као изразитог противника партиско-политичког начина управљања земљом. Не може се извести закључак да je мисао о диктаторској улози потстрекавала Љотића на размишљање о сталешки уређеној држави, већ напред наглашени начелни разлози. Исто тако не би се смеле импутирати његовом гледишту разне расне предрасуде. Истина je, да je он упозоравао на извесне чињенице из наше историје. Те су се чињенице демонстрирале чак у ери у којој je Љотић деловао. Димитрије Љотић и по својој природи и религиозним асећањима није био човек дневне политике за југословенске прилике. Он je био идеолог једног философско-политичког схватања, које je захтевало примену једног објективног морала у свим правцима друштвене активности, па и самој политици. Отуда уствари и врло грешна односно магловита мишљења о њему. Није то било кретање у областима мистике и метафизике или израда програма који се крећу у сферама небулозности, већ најједноставније анализирање једне трагичне стварности у којој се нашло друштво данашњице. Југославија у Љотићевој перспективи била je одраз прилика у свету. Ту се уствари калемила идеја оне лажне пропаганде, која je од његових мисли правила баука за југословенску демократију исто тако као што су на другој страни други од разбојничких система и метода «правили демократију». Из те перспективе требамо да осматрамо и Љотићево гледиште о демократији уопште, а специјално у српском односно југословенском случају. Међутим ако 251

знамо да je нацизам био досад најгрубље организовани покрет за борбу против хришћанског морала и етике, онда би са сигурношћу могли да примимо да je Љотић био органска и психолошка супротност том учењу обзиром на његова религиозна осећања. Ако усто знамо да je Хитлер у првој фази своје револуције наилазио на издашну потпору чак и Јевреја и оданих католика Немачке, верујући да се у њему нашао борац против једног зла, не наслућујући да се са њиме рађа још горе, онда у сваком случају изгледа смешно оно тврђење пропагандног карактера, према коме би Љотић као добар хришћанин, југословенски националиста и идеолог сопственог погледа на свет, могао да очекује нешто срећније по своју нацију од национал-социјалистичког учења Хитлеровог типа. Но да би се и то разумело треба се вратити натраг у историју српског духовног сазревања које je на крају дало црвоточинаве плодове. 5. Ако у нашем случају узмемо као предмет осматрања т.зв. демократију Србије у ужем смислу, или «демократске склоности» српског народа у ширем размеру, онда би нам анализа суштине те демократије, дала управо онај потстрек, који je дошао до изражаја код самог Љотића. Он je био философ и све његове мисли значиће «лутање у магли» за све оне који га нису исто тако философски схватили т.ј разумели. Практична примена његових идеја јесте сасвим одвојено питање. Да се идеја реализује потребне су припреме. Уколико једна идеја задире дубље у биће друштва и појединаца, њено реализовање захтева опсежније предрадње. Југославија није била земља, која би, онаква каква je била, нудила повољне услове за његово наметање. Практичну примену његових идеја не треба тумачити кроз њихову пријемљивост или непријемљивост, угрожавање српске односно «југословенске демократије», њену нескладност у односу на назирање југословенских маса и сл. Ту постоје чисто психолошки разлози. Љотићева политичка концепција, у основи философска, претстављала je у јавном животу Југославије револуционарну мисао која je захтевала темељну измену методе управљања земљом. To je управо било оно што се сукобљава са већ устаљеним погледима као духом традиције српског начина мишљења. Вера да се само путем политичких партија могу да изражавају конструктивне снаге; да се кроз њих изглађују супротности у друштву; да се преко њих каналишу мишљења или стишавају страсти; да се путем њих једино може да корача демократији односно да се ове идентификују са демократијом; да су оне уствари једини критериј корачања бољем и мерило народног расположења, била je уствари примењени концепт Љотићу супротно постављеног мишљења. Љотићево схватање живота, а 252

затим критично осматрање друштвене стварности у Југославији није стајало у сукобу само са философским основама економско -социјалног уређења земље, већ се сукобљавало са свим оним законским диспозицијама, које су званичним неимарима стања у држави нудиле правну заштиту. Љотићево схватање значило je увод у философску, а затим реалну револуцију у Југославији. Међутим, за ту страну својих погледа он je тешко наилазио на разумевање код јавности, управо зато што су недостајале предрадње. Осим тога време je било кратко за један систематски процес. Уствари његови први следбеници били су део елите нашег друштва; људи који су били у стању да мисаоно продру у комплекс. Даље његови следбеници били су «црквени људи», т.ј. део сталежа, који je по позиву стајао на оном религиозном и етичком терену, на ком се кретао Љотић сходно својим схватањима света и живота. Он je отуда и долазио до закључка да су политичке партије сметња органском функционисању власти или хармоничном односу сталежа. То схватање у суштини аристократско, стајало je у сукобу са психологијом доба, назирањем пучине и њених вођа. Отуда и његов назив «Краљ-домаћин», т.ј. враћање на пут патријархализма својствен Србима, узимајући примере из историје српског народа. То гледиште може бити објективно принципијелно колико и индивидуално. У једном писму ког je 21 марта 1949 упутио садањи претседник «Збора» Јаков Љотић четничком војводи Добросаву Јевђевићу, који су у то време преко писама полемисали о разним југословенским проблемима, Љотић у једном поглављу писма износи тумачење положаја Краља са гледишта «Збора». Пошто сам у исто време и сам преко писама полемисао са Јевђевићем по истим проблемима, то ми je овај, уместо свог одговора на нека моја питања доставио Љотићево писмо у копији, где на једном месту стоји оваква напомена: «3. Монархија. Већ си два или тири пута написао како Збораши негују култ апсолутистичке монархије копирајући шпанскохабзбуршке монархисте. Зашто себи дозвољаваш, да овако нешто напишеш, кад и сам мораш бити убеђен, да ово не одговара истини. Од свих наших покрета и странака Збор je о тој врло важној теми написао многе стране. Чудило би ме да je теби то непознато. На основи тих написаних и утврђених правила Збор васпитава своје припаднике да Краљ мора бити домаћин свога народа. Ни лутка ни тиранин, — већ домаћин. Краљу-домаћину дугује се сва љубав, сва послушност, сво поштовање. Према Краљу се морају имати и сви дужни обзири. Церемонијал и етикеција нису измишљени због сујете или надувености Краљева. Он мора бити Величанство-среће народа ради и у очима Збораша; он je увек и вазда то — док je домаћин свога народа. Према Краљу-лутки, Збор гаји презирање, а према Краљу-тирани253

ну, Збор je носилац сваке опозиције. У твом писму ти нас направи још мало положарима најгоре врсте, мада мораш знати, да то у нашој, већ 15-годишњој историји никад није било, као што не верујеш, да ће моћи икада бити. За данашње наше прилике радујем се да мене и моје друштво убрајаш у шпанско-хабзбуршке монархисте. Ово ми je много више драго него да будем монархиста нашега (мисли ваљда модерног типа. Моја напомена) типа, који je за Краља увек кад je он на њиховој страни, или кад их материјално помаже. Чим то није они њему и оца и мајку...» Ово je само поглед на историска искуства која се у политици могу да користе али не могу да негирају без обзира на политичку идеологију. Народно одушевљење у Србији за њену мисионарску улогу не треба објашњавати познатим програмима политичких странака Србије већ обратно. Програм политичких странака Србије, које су успеле да каналишу то патриотско расположење њених грађана, треба у основи схватити као лични концепт народних првака, који су своја мишљења могли да популаришу и пропагирају само путем патриотког дела српске јавности. Страначки програм тих партија био je у основи прво националан па тек онда социјалан. И једном и другом партиска организација давала je уформљеност и складност, популарност и снагу. То уствари није типично за демократију. Воља народа je уствари вулгарно појимање демократије. Воља народа и демократија нису идентични појмови, чак се и не допуњују. Воља народа може исто тако да даде диктатора као што даје и оног слабића, који седећи на кормилу државе, путем воље народа бива кочен на сваком кораку или путем те исте воље избоден ножевима и избачен на улицу кроз прозор. То нема никакве везе са демократијом. Демократија објективно остаје индиферентном према оном фактору који се назива највишим органом у управној пирамиди државне администрације. Она га, штавише, не само не трпи, већ га негира. Демократија je уствари објективна идеја. Демократија, политичке странке и национални програм су елементи, који се не допуњују безусловно као што се и не условљавају. Национални програм и демократија врло често или претежно стоје у нескладу. Ово исто важи и за однос политичких странака према националном програму. Зна се из историје да су многе политичке странке или покрети били од стране њихових противника оквалификовани као национално издајнички. Општи народни интереси претстављају програм националне политике. Политичка странка није претставник ни протагониста општих националних интереса већ пропагатор метода и прикупљач снага са којима треба да иде постизању извесног циља као свог идеала. Објективна оцена тога je ствар погледа аусајдера, што je све условљено не само успехом, већ смислом успеха. Демократија у својој историји била je увек схваћена као политички принцип 254

успоставе равнотеже међу оним факторима који репрезентују државу као скуп појединаца, њену власт и форму изражавања ауторитета, као и начина прокламовања оних норми које се имају да приме као закон. Следствено, то би значило да се демократија схватила као политичко-правни принцип при коме се политичке партије не могу схватити као conditio sine qua non. Шта ce уствари хтело да изрази идеалом постизања равноправности? На чему се гради тај принцип? Да ли се тиме жели да ревидира она стварност која нас конзумира или се тиме та стварност афирмише? Не негирајући значај политичке партије као снажног чиниоца у држави, она већ својом појавом претпоставља постојање неједнакости у друштву. To je функција једне јерархије која уствари освештава неједнакост, да би јој у даљем процесу давала све религиознији карактер. Она не уклања ни духовне, ни материјалне, као ни социјалне, ни функционалне разлике међу поједнцима. Она уствари гради на сталешким разликама. Штавише, те су разлике све снажније наглашаване у интересу принципа. Тај принцип je уствари подровао темеље демократског либерализма XIX века, који je сматрао да се извођење људи као индивидуа, њихових духовних стремљења, свију сталежа, носилаца погледа и имовинске разлике на трибину правне једнакости, т.ј. пред гласачке машине, тиме постиже и хармонија успоставом равнотеже сматрајући да ће се на тај начин елиминисати и она стремљења која резултирају из економских разлика. Таква демократија психолошки значи статику, а политички значи жртвовање личности, била она гледана као део оне основе социјалне пирамиде или њен врх, члан управног колегија или претставник народа у парламенту. Морални глас се таквог појединца не цени по његовој садржини, већ по оној снази коју му даје група којој овај припада. Ту личност престаје да постоји јер бледи пред значајем броја или идеологије. Логика процеса одводи нас у уништавање, т.ј. међусобно трвење политичких партија, да би морални или бројни пад једне прибављао апсолутистичке прерогативе другој. Тиме се уствари она политичка равнотежа, која je била основа либерализму XIX. века претворила у партиску диктатуру после Првог светског рата, где je превагу добио број на штету оне елите друштва, која га je инспирисала својим настојањем «одоздо» дајући му тиме карактеристику либерализма. Та елита XIX. века (који се завршава са 1914.) настајала изнутра у народу, добила je сада ново формирање, т.ј. она се појавила у првим данима после Првог светског рата као инструменат политике партије, да би ова програмима и наређењима «одозго» инспирисала масе. Ту се родила т. зв. политичка пропаганда, која je XIX. веку била страна. Тако смо стигли до оног ћорсокака у коме један део народа жели да наметне своју вољу целини путем снаге политичких партија. Ту je дошло до сукоба маса које су елити дале споредан значај за разлику од XIX. века у ком се сукоб изражавао одржавањем рав255

нотеже између народа претстављеног делегатима, управних власти и владаоца. Данашња елита су партиски декретовани агенти који по званичним упутствима раде. Шта се уствари хтело да изрази узвиком: победа демократске мисли? Данашње доба у свим правцима ратује против супстанце те мисли. Све се закрива иза «демократске мисли». Народ који иде на гласачка места, не бира више своје претставнике у циљу стварања хармоније у односу на управну власт и владаоца, већ својим гласовима сам бира и претставнике, и управну власт и самог владаоца. Она партија која се нађе у парламенту као најснажнија одлучује о свим тим факторима и њиховим функцијама, где се више не поставља питање неприкосновености фактора у конкурсу, већ питање онога што хоће једна воља: воља партије. Следствено, сав je живот у једној земљи предат у руке партија односно партије. Да би ове односно ова лакше функционисала, закрива се иза једног лажног принципа, путем кога треба да објективира оно што жели да проведе идентификујући свој програм са интересима нације односно идеалима једне државе. Ту се зачео квасац онога што се модерним речником изразило тоталитарним системом или диктатуром модерног типа, која се још увек демонстрира «с десна» или «с лева». Ту се држава идентификује са самом групом; њен идеал симболише програмом партије, а друштвена срећа има да се огласи оним што партија хоће односно захтева. Ту je сва социјална комплексност упрошћена оним што хоће једна личност: шеф државе или секретар партије. Међутим ни код тог стања процес се не кочи. Стање динамизира паралелно социолошком процесу, насупрот партиској тенденцији која се изражава у тежњи да елементи у свом односу статирају, да би се тиме кочила она идеја либерализма која се јавља као антитеза актуелном антилиберализму стања. Тај либерализам се изазива спонтано као реакција на онај социолошки процес, који диктатура програмски форсира, а чији ће резултат бити негирање резултата постигнутих духовним стремљењима таквих једнопартиских система. Ово нас уводи у мисао, да се политичке партије и демократија искључују без обзира да ли се ради о једној искључивој партији или склопу ових. Ако би се ове могле да идентификују са демократијом, онда би се сасвим мирно оне лозинке Робеспјерове могле да примене и на Руску револуцију. То би уствари значило социјалну статику, јер je и Робеспјер градио на једнопартиском систему. Отуда je уствари сасвим депласирана она мисао, према којој je са Француском револуцијом историја осадашњена, а садашњост постала повесницом. Партије су методе у служби програма, чија активност није ни морално, ни научно, ни правно детерминисана. Следствено, 256

смело би се да узме да политичке партије нису нека безусловна социјална нужност. Њихово постојање je привременог карактера јер се њихово оправдање тражи у животним захтевима, којима се ове имају да прилагођују. Политичке се партије оправдавају социјалним смислом акције. Ово управо зато што се оне нису усмерене у правцу постизања интегралног материјалног циља, већ парцијалног. Њихова борба у међусобном такмичењу има врховни циљ наметање самих себе т.ј. постизања искључивости. Та искључивост и кад би се постигла не би се смела идентификовати са демократијом. Партиско-политички живот у ширем или ужем смислу схваћен само je демонстрација поштовања политичког демократског принципа против кога се истовремено ратује партиско-политичким методама које теже ка постизању искључивости. Наш ауторитет за државно-правна питања, Слободан Јовановић, у начелу и појединостима сам долази до закључка, да би најидеалнији метод управе у држави било концентрисање власти у руке једног поштеног и паметног диктатора. Тај неоствариви захтев може да се схвати као мисаони надоместак онога, што се жели постићи путем политичких партија и оне врсте система које оне све скупа са својим програмима идеолошки излажу. Но, пошто се све ставља у службу заједнице, чији je тумач државна воља, као друштвени политички студиј, то ми имамо и један идеолошки однос између државе и демократије, т.ј однос однос између стања и идеала. Тај однос се регулише путем политичких партија као тумача народног захтева и расположеља. Ту je у суштини народ постављен између државе као носиоца власти и свих других фактора до физичке јединке. По тој логици требају да се из политичких партија мобилишу и они елементи, који се по свом позиву јављају као неимари правних правила, т.ј. регулатора односа у једној заједници. Отуда се појавило идентификовање политичких партија са демократијом. Чињенично, то није пропаганда демократије, већ реклама самих политичких партија од којих људи праве своје сопствене идеале. Овакво стање je у суштини противно бићу демократије. Демократија по својој замисли стоји у сукобу са државом као организованим системом примене силе. Демократија као мисао негира сваку врсту система и односа којима сила лежи у основи. Отуда демократија дијалектички стоји у супротности са политичким партијама као регулаторима односа у једној заједниди где се државна воља базирана на сили јавља као посебна воља, — воља државе. Политичке партије борећи се против силе т.ј. тежње, да се власт у држави не би огласила неограниченом у примени своје субјективне воље, саме прибегавају сили, било као организоване снаге у дефанзиви или тумачи идеолошких смерова у офанзиви. Да би се нашла кочница или потстрекач активностима у име заједнице, у овом случају државе, и код самих политичких партија показује се тежња ка радикалности, 257

т.ј. неограничености или уопштавању програма. Ту се иде од идеолошког захтева у пракси до броја присталица. Тај пут истовремено води ка диктатури партије, која се затим врло лако претвара у диктатуру делегираних или диктатуру масе. Значи да je политичка партија демонстрирана сила броја или програма као противтежа већ примењеној сили власти, т.ј. држави. И једно и друго не може бити идентификовано са демократијом. Диктатура значи најефектнију и најпростију методу управљања. Метутим она значи и најједноставније злоупотребљавање власти. Та метода има и своје градације. To je уствари онај историски пут државе као социолошког процеса друштва. Тај први степен je уствари окарактерисан положајем владајуће личности: император, деспот, теократа, војни диктатор и сл. Ова се форма временом трансформисала у диктатуру сталежа, да би се касније претворила у диктатуру класа, практично изражено, диктатуру једне политичке партије. To je увод у т.зв. једнопартиски систем управе. То у једном случају не значи ништа друго већ изнуђивање јавног пристанка народа, да у његово име власт односно држава, претстављена личношћу или колегијумом, ради шта хоће. To je прибављање неприкосновености путем закона где се иза народне воље лице или група јављају носиоцима права на насиље. Ту се заједница као врховни фактор не јавља циљем већ сретством. Она се уствари идентификује са системом управе као регулатором социјалног живота друштва, што, следствено, значи и духовних потреба грађана. То може да буде све али не и демократија. Ово долази отуда што су људи сасвим неисправно пришли тумачењу појма демократије. Основна грешка je учињена од самог почетка анализе тог појма тумачећи га пропагандно. Људи су заменили, т. ј. идентификовали симболе демократије с њеном суштином. Комиције, скупштине, савети, сабори, концили, плебисцити и референдуми и напослетку парламенти и сенати; делегати: посланици, сенатори, одбори, кандидати, избори и гласачи су само елементи који проматрани за себе и по себи стоје подједнако далеко од демократије колико и од свих осталих система управе. Симболи демократије могу бити узети као форма захтева и метода парцијалног решења излучених питања, али не могу бити идентификовани с демократијом. Најкраће речено, она се још увек налази у флуиду идеала, далеко од стварности. Демократија, онаква каква се данас практицира и примењује може бити исто толико негативна колико и свака диктатура, али с том разликом, што се диктатура никада не може да заврши демократијом, јер би то потсећало у технологији на алхемијске експерименте, док се, напротив, симболи демократије идентификовани с њом увек морају да заврше диктатуром. Ово ће на крају да важи и за «најсавременије демократије» јер стандард политичких слобода исто тако идентификован с демократијом зависи подједнако од социјалних мера у економски разви258

јеним срединама колико и од искушења коме илузије о слободама дају полета који инспирише празне душе безидејном реториком. Следствено, то би била т. зв. «криза демократије» изражено грађанским речником, али без коментара. Није то криза демократије, већ je то криза хармоније у односима, која наступа у сваком случају чим се људи увере да су методе усредоточења више воља недовољне за постизање жељених резултата, да би, као последица тога једна индивидуална воља била ноглашена симболом. То би требало да значи да се врло често методе симбола демократије показују негативним. Анализа комплекса из кога то еманира захтевала би посебну студију, чију je суштину врло сажето изразио бразилијански економиста Селсо Фуртадо, речима: «...Уколико се цена слободе мањине има да искупљује бедом маса, онда можемо да будемо сасвим сигурни, да ће изгледи на одбрану такве слободе бити равни нули...» (Foreign Affairs, April 1963) Овим моментима Љотић je приступао визионарски философски, али не као политичар научник типа овог бразилијанског аналитичара, који je прагматички мислио за разлику од Љотића који je успостављао начела, а не хипотезе. Љотић je полазио с гледишта принципа, па тек онда методе. Љотић je полазио с гледишта да су све методе органа власти само палијатив који пада пред оним захтевима нужности моралног преоцењивања друштвених вредности. Социолошки процес који води уништењу политичких партија еволутивним путем изгледао je сувише спор политичким идеологијама насталим после Првог светског рата. Те идеологије су уствари пожуриле процес путем пропаганде оних политичких програма који су укључивали у се и најрадикалније захтеве. Те су идеологије уствари настојале да се број политичких партија што пре сведе на најнижи или да се уопште сведе на једну политичку партију у земљи. Та нелогичност са једног гледишта условила je ону логичност другог, које тврди да се треба упростити метода управе у држави редукцијом разнородности мишљења изражених политичким партијама. To je уствари тежња ка једнопартиском систему. Из тога треба извући закључак да су политичке партије једна од пролазних форма и метода, варијабилних и условно целисходних. У самој ствари овде где je еволуциони процес трпео најмање од утицаја извана, ту су се временом формирале и снажне политичке партије или се дошло до т.зв. двопартиског система. Две најсолидније тврђаве личних и политичких слобода у свету, познате под именом савремених грађанских демократија: Енглеска и Сједињене Америчке Државе су државе т.зв. двопартиског система. У пракси влада се уствари једном политичком партијом. Та партија je формални диктатор у одлучивању о проблемима друштва и државе током 259

своје легислаторне периоде односно владајуће ере. Значи ли то да искључивост води тиранији или диктатури? Не! Постоји само тежња да се путем законитости, т.ј. етичких метода и друштвених обзира дође до степена искључивости т.ј. једнопартиског стања. Међутим уместо примене силе у постизању искључивости овде се ради о примени метода, које ће да воде све ближе идеалу. Тај идеал јесте држава, према једнима као претставник и тумач интереса група, а тиме и целине; по другима je идеал као заштитник добара и интереса појединаца, а тиме и целине. Нe би било претерано рећи, да ће у том смислу прва држава на свету бити Сједињене Америчке Државе, која ћe прећи на једнопартиски систем путем еволуције. То ће бити условљено несметаним процесом «одоздо» и усклађивањем интереса међу класама. Ту уствари неће више играти улогу слобода кроз несметану активност појединаца у политици, већ психолошко иживљавање појединаца, а тиме и дезинтересовање за ствари које директно не тангирају његов интерес. Побуђивање интереса за општу ствар у извесном делу света препуштено je личном нахођењу. To je углавном англосаксонски свет. У другом делу света, што углавном одликује Европу са Русијом, тај се интерес изазива извесним мерама, које су дошле до изражаја после Првог светског рата. На том моменту поделио се свет после Првог светског рата. Западне едемократије нису у многоме измениле свој став према традиционалном индивидуализму. Међутим та промена настала je врло изразито код политичко-економских система Русије, Италије и Немачке. Сва ова три система управе тежила су и делом реализовала једнопартиски систем. Заједничко им je било обожавање државе, а на штету значаја личности. Овде се није радило о негирању демократије као идеала кроз обожавање државе као колектива, већ пригњечивање слободног мишљења појединаца или слободног организовања група, да би се тим сузиле индивидуалне сфере, ео ipso негирала демократија кроз обожавање државе као организоване силе. Међутим та организована сила није поштедела економски живот ни у западним демократијама. Енглеска je одмах после Првог светског рата, свакако под утицајем стања на континенту појачала свој надзор над класном борбом, а радничке синдикате направила одговорним материјално за евентуално настале штете услед штрајкова. Дељењем интереса између чиновничких удружења и радничких синдиката, Енглеска je законским мерама забранила учлањивање ових удружења у радничке синдикате. Тако се дошло до забране штрајкова са политичком позадином. У Француској се та борба изразила у сукобу влада и парламента односно сукоба законодавне и извршне власти. Коалиционе владе су биле више последица економских криза насталих после рата него тежња ка уједињењу гледишта на националне проблеме. Слабо финансиско стање послератне Францус260

ке омогућавало je јачању левичарских тежња у њој. To je све довело до организовања социјалне службе у свим правцима. Законодавна власт je добила снажну превагу над извршном, што се изразило веома снажно у Француској, док су штрајкови били и остали перманентним појавама. Ауторитативна политика генерала Де Гола има донекле да се објашњава реакцијом на то стање поред личне амбиције јер се тим оправдава и објашњава доктрина деголизма, која се изражава тежњом модификације парламентарне демократије у еманциповању владе од утицаја политичких партија и парламента и њеним подређивањем шефу извршне власти, т.ј. претседнику републике. Сједињене Државе после економске кризе 1929-1933. успеле су да новим системом политике познатим под именом Њу Дила унесу државну интервенцију у економски живот државе са циљем онемогућавања економских криза путем привредних мера и законских одредаба. Тај увод у државни капитализам има у Сједињеним Државама и пун социјални смисао: законска заштита радништва у односу на послодавце и конзумената у односу на произвођаче. Штрајкови су у духу демократског схватања допуштени као метода борбе радника за побољшање свог положаја или одбране бенефиција. Међутим и ове су мере категорисане према њиховом ефекту на економски живот целине. Тако штрајк у једном предузећу може практично да се развлачи у недоглед, док у другом одмах изазива интервенцију државне власти, да би што пре дошло до његовог прекида и нужног споразума. Следствено, заједница не сме да трпи. 6. Југославија као послератна творевина нашла се стварно у центру пажње свих тих послератних система и њихових пропагатора. Сматрајући да се демократија изражава и наглашава путем слободе јавне речи, збора и договора, Југославија je постала школским примером негативног деловања партиско-политичких супротности, како путем броја политичких странака тако и путем њихових идеологија. Постајући саме себи циљ, политичке партије се нису изражавале кроз свој социјални програм, већ скоро без изузетка реформно-политички. У тој међусобној утакмици за наметање, т.ј. освајање маса, политичке партије уствари нису биле тумачи идеологија, већ иницијатори дражења инстинката. Ти су се инстинкти развијали од пропаганде терористичких аката и напада на животе политичких првака (Комунистичка партија Југославије) до негирања државног јединства (Хрватска Сељачка Странка) или организовања ових на конфесионалној бази (Ј. М. О. или Џемијет) и сл. То све са демократијом није имало ништа заједничког. To je довело до сталног смењивања влада, нејаког парламента, али истовремено и 261

дало превагу Шефу државе изазивајући нужност његове интервенције, т.ј. примене суверених права. To je све довело до покушаја ликвидације политичких странака; до њиховог законског укидања; до изградње политичких странака «одозго», т.ј. покушај формирања «државотворне» политичке странке. Тако се насупрот овом покушају појавила тежња изградње политичких странака «из народа». Из тог галиматијаза у Југославији настало je отприлике нешто слично оном стању, у коме се краљ Милан Обреновић пре скоро једног века сукобио са идеолозима српског радикализма и пропагирање њихових идеја. To je уствари онај моменат у коме политичке странке се не јављају као носиоци социјалних већ националних програма и идеологија. Док се «диктаторска тежња» владара изражавала бригом за заједницу која се кроз партиско политичке страсти довела на ивицу пропасти, дотле се са стране претставника политичких партија сметнуло с ума да и држава као правно лице пролази кроз живот где се мере као одговор на стање нужде морају да разумевају. Тако се безуставна владавина у Југославији током две године квалификовала као «диктатура краља Александра». Политичке странке у Југославији до 6 јануара 1929, узимале су државу и заједницу као инструменат и средство за постизање својих партиско-политичких циљева. У чему су се уосталом састојали ти циљеви? Конфузност тих циљева узетих у целини извела je владара државе на партиско-политичку арену. Пошто су свим политичким странкама Југославије страначки интереси били значајнији од државног јединства, то су се уствари сада појавили као чувари државног јединства Двор и Владар. Отуда уствари и назив Краљ-домаћин у интерпретацији философије Димитрија Љотића. Тако се у Југославији дешавало оно исто што je одликовало некадању Двојну монархију. Да би се паралисало деловање центрифугалних сила, све je требало да се окупља око «прејасног престола». У Југославији, да би се смиривале страсти амбициозних примитиваца требало се све да окупља «око престола», што je уствари тај престо и поткопало јер су се под његовом «прејасношћу» сакривали и они политички филиграни, који, да се неби суочавали погледима улазили на једна врата, а излазили на друга, при чему су једни проповедали републиканство да би тако камуфлирани чували «прејасни» престо, а други бранили монархизам јавно да би тајно могли да проповедају комунизам или се у смислу услуга из антидилувијалне периоде позивали на способност вођења актуелне политике, али уместо мудрости политичара неговала се склоност интригантства, полтронства и конфидентства. Такав галиматијас продаван je народу као демократија, да би приказао право лице кад je «дух народа» дошао до пуног изражаја, тако да су позитивне црте остале на истом степену али су се негативне изразиле у десетоструком ефекту. 262

Из тог комплекса родио се философско-политички поглед Димитрија Љотића, који je студијом ових момената дошао до закључка, да су политичке партије не само сметња техничком функционисању државне власти, већ истовремено и сметња учвршћивању темеља саме државе. Но пошто се у Југославији политички човек није могао да изрази, нити да наметне изван оквира политичких партија, то je важило и за самог њега. Он je, сасвим логично, почео са покретом, који je требао да води преко пропаганде организацији политичке партије. Да ли би он тежио у даљем развоју за наметањем своје странке, то уствари не би требало схватити као изузетак или његов специфичан случај, већ као правило. То би било оно правило, које подједнако важи и за диктатуру и за демократију: тежња за што искључивијем утицају на вођење државне политике. И једно и друго зависи од људи, који се боре за наметање своје индивидуалности. Уствари не сме се да тражи, као што се и не би могао наћи, неки солидан судија његовом хтењу и раду, бар за сада, јер он још увек спада у нашу савремену стварност. Његово схватање, мада одређено, нема адекватног тумача. Уосталом склоп његових идеја, које су ишле до дубоке визуелности и опсег његових политичких захтева, сами по себи, захтевају једно солидно критичко осматрање, да би се могло да извуче из њих оно, што би најбоље одговарало нашим будућим националним и социјалним потребама. Међутим то све и даље остаје проблемом у нашој послератној публицистици. У суштини лакше се бавити празним вербализмом и фразама него прелазити анализи схватања проблема полазећи од Љотићевог основа. Ту се не ради о критици или апологији Љотићевог схватања, већ о његовом разумевању. Тако се стварнст гледана његовим очима заобилази и наилази се на оне стазе брзоплетог расуђивања о његовој полазној тачци уопште, као и његовог рада за време рата, са циљем депласирања његове идеолошке основице и његовог патриотског схватања. Љотић тохом рата није био формално активан у политици. Он je стршио као личност. Сматрао je, да ратна ера код политичких прилика које су владале у Србији односно Југославији није оптимум његовог изласка на јавну политичку позорницу. 7. Љотић je наслућивао катастрофу националних тенденција и покрета широм Европе и света. Назирао je победу интернационалних идеологија, у ком се вртлогу, према њему, имало да угуши у крви и национални концепт Драже Михаиловића. Са тог гледишта се може да брани његова опозиција методама борбе Драже Михаштовића. На другој страни, међутим, не може се да усвоји правно схватање Љотићево, према коме je Дража Михаиловић био «правно» роб т.ј. непредати ратни заробљеник одно263

сно још неразоружани заробљеник. Овде су уствари појмови: право-политика у конкурсу. Признати пораз je политички, али не и правни моменат. Ту није одлучивала сила права већ право силе. У самој ствари, ниједан пораз није остао вечно признатим у историји ако je мисао тог пораза имала свога носиоца. Прво се рађа психолошка реакција која, штавише, најчешће тражи свој потстрек у правним односима никлим из духа права силе; затим се јавља политичка реакција, која ниче из савести о снази поробљеног, и напослетку техничка реакција, т.ј. примена материјалних мера путем којих се насилним методама настоји да раскине и правни и политички однос чији се корен налази у поразу једне стране. Баш у овом последњем моменту може се назpeти оно што може бити предмет оправдане критике Драже Михаиловића, а не његова политичка реакција која се надовезала на психолошку. Психолошка реакција, међутим, стоји ван критике. Следствено, Дражина психолошка реакција не може бити предмет критике. Правна страна подухвата Драже Михаиловића, такође, не може бити предмет критике, већ само правне анализе. Одбијањем признања капитулације Југословенске војске и самим постављањем на чело оних, који ту капитулацију не признају примарно je заснован један политички однос којим je игнорисан онај заснован актом капитулације. Тиме je Дража Михаиловић засновао један политички однос који стоји изнад права као друштвеног елемента у односу на њ и његове борце. Тај однос настао via facti, на једној страни га je поставио изван права у односу на окупатора али и изнад права, које je путем легитимације прибављене силом требало да уведе у формални однос у који би се и сам Дража Михаиловић укључио. Тиме се изражава сав правни смисао Равногорске револуције, која je прекинула један континуитет односа да би засновала нови у духу ad hoc мисли. То се с правом може да оквалификује као патриотски акт, али не и као мудри, јер се без припрема не сме ићи у револуцију, што важи подједнако за Дражу и његову армију у свим правцима. Калитулација као правни акт обавезује само онога ко стави свој потпис испод текста изјављене воље, т.ј. да се једна зараћена страна, у овом случају правно лице — држава — подреди вољи друге стране, исто — правног лица — државе. Сваки онај ко се не покори идеји тог уговора претставља самог себе налазећи се ван правног односа заснованог изјавама воље оних који су у моменту закључења уговора делали као делегати правних лица. Са капитулацијом оружане силе капитулира и држава на своју сувереност. Дражу Михаиловића би тај уговор обавезивао само у случају његовог саглашавања с њим, т.ј. предајом свог оружја и амблема. Он je то одбио и ставио себе ван закона у интересу једног програма ког je могао само као слободан човек да 264

пропагира. Сви они који су признали акт о капитулацији изгубили су слободу и прећутно пристали на онај квантум правне заштите чије je границе одређивао сам окупатор. Све оно што je на основи права силе окупатор предузимао кретало се у кругу политичких момената у које спада и ратна улога Недтћа, Љотића и свих осталих патриота који су се нашли у ситуацији «да са асфалта бране» интересе народа. Они се нигде нису могли да позивају на своја «права» у односу на окупатора, већ су апеловали на његову милост служећи се средствима обесправљених умилошћујући оне који су претстављали власт. Ту се ишло од поклона «у натури» до убеђивања да се онај категорички императив чувања мира у будућности не би до краја повредио током рата. То им je негде успевало, а негде не. О судбини покорених одлучује завојевач, у духу она народне: кога je молити, није га срдити! У том смислу ми имамо један класичан пример конфузије тумачења односа зараћених страна, т.ј. политичко-правне природе акта капитулације војске једне државе, али при чему не постоји капитулација као акт правне форме. To je био однос Црне Горе и команде Оперативних снага Аустро-Угарске против Црне Горе. На једној страни се каже да je «Пад Ловћена и капитулација Црне Горе највећа мрља крваве историје Српског народа...» Међутим je такво тумачење настало услед недостатка директива алтернативно, па су се људи после свршеног посла као «с мотиком преко рамена» свако за себе упутио стазом у правцу одморишта за следећу ноћ. Из онога из чега су злонамерници извели закључак о капитулацији Црне Горе, а не о њеном освајању, треба извести разлоге оној духовној анархији која je владала земљом пре њене «капитулације». Исто као што су каснији историчари извели из појма освајања реч капитулацију услед конфузије односа, исто тако су се родила и разна тумачења насталих прилика у ери кризе у Југославији која je претходила њеном слому. Сердар Јанко Вукотић у својству Начелника штаба Врховне команде црногоске војске пише у својој наредби од 8 јануара 1916: «...да je Краљевска Влада, а на основу чл. 16 земаљског устава предузела власт и ријешила да се војска разиђе са положаја те према томе војска и не постоји више већ само народ...» Овај акт Владе није изведен из акта о капитулацији, јер га није ни било, већ je изведен из материјалних чињеница: немогућност одбране услед ефектива нападача и тоталне оскудице материјалних сретстава за одбрану. Чињенично, за ову ситуацију нису постојале диспозиције у алтернативном смпслу исто као што нису постојале у случају Драже Михаиловића. Једни су Црногорци пошли у шуму јер нису хтели да предаду оружје; други су пошли са војском Србије; трећи као пратња краља Николе; четврти се вратили кућама. To je било исто оно што се поновило у случају Драже Михаиловића. Црногорска «капитула265

ција» није обавезивала никога, исто као што капитулација Југославије није обавезивала Дражу Михаиловића. То су моменти код којих људи стоје подједнако изнад колико и ван права. Из неадекватног разматрања о правној природи корака Драже Михаиловића произашла je она критичка претпоставка у односу на идеологе Равне Горе и равногорства, којој je Драгољуб Михаиловић «пактирајући са комунистима» ове и легитимисао, што je у основи грешно. Као што се појавио Михаиловић via ficti, појавили су се и комунисти. Своје фрмално право заснивали су на истим елементима силе, што je и подухвату Драже Михаиловића лежало у основи. Ми, који смо за време рата, били врло активни у равногорском подухвату Драже Михаиловића, и без скрупула још и данас прогоњени од стране комуниста и њихове владе, нисмо у основи зазирали од «сарадње и споразума са комунистима» у тим данима. Случајност која нас je тада упућивала једне на друге, још увек није ни издалека наговештавала оно што су комунисти интимно спремали. Ту би се тактика Драже Михаиловића као вође Равногорске револуције могла да изложи правно-политичкој критичкој анализи само под једним условом, т.ј. да je Дража Михаиловић, по унапред утврђеном плану, а у сугласности са Врховном командом, поставио себе на чело оних бораца Југословенске војске који нису хтели да предаду оружје, већ герилску борбу претпоставили ропству. У том случају, он, као носилац традиције пале државе, не би смео да уради ништа друго у односу на своје конкуренте у борби сем да их туче, јер би сваки другачи став према њима значио повреду правног односа заснованог упутствима која би се односила на герилски рат у земљи. Оваква солуција би имала свакако далекосежније последице од онога што нам je већ познато. Дража би у том случају имао да гони комунисте као носиоце идеје насилне измене владавинског система државе, коју он претставља, исто онако као што je објавио рат онима који су земљу разбили или се на њеним деловима, а под заштитом окупатора прогласили «Ослободиоцима». Таква би солуција значила не само политичко подређивање комуниста Дражи Михаиловићу, већ и њихово уништење. Кад се годину дана касније дошло на ту идеју у крилу Владе у избеглиштву, било je касно. Пошто такву ситуацију у земљи нисмо имали, то се према томе не може да полази са гледишта критике Драже Михаиловића у формалном смислу. Материјално, критика његове тактике има да базира на оном што je резултирало из његове материјалне слабости, у коју спада његова ex abrupto одлука да пређе на герилско ратовање онакво какво нам je већ познато. На другој страни то није резултирало из наших симпатија према комунистима, већ из нашег непознавања комунизма, путева социјалистичке револуције и новог друштвеног морала као основе комунистичке етике. Међутим ово je све било подређено једном вишем степену неуоче266

не законитости пред којом су и групе и појединци немоћни. У рушилечкој фази путеви свију елемената су подударни. Они се разилазе на овом раскршћу које означава подручја друге фазе револуције, т.ј. револуционарне фазе изграђивања. Ни равногорци Драже Михаиловића, као ни комунисти Јосипа Броза Тита нису могли да умакну тој законитости. Међутим ни једни ни други не могу бити предмет критике с те стране. Даље, комунистима се не може и не сме замерити што су успевали да користе незнање оних са којима су долазили у додир за време рата. Револуција као и рат види пред собом само циљ, према коме су средства сасвим споредна. У том материјалном моменту лежи сва фаталност Драже Михаиловића, а не у формалном, т.ј. у признању комуниста путем «пактирања» са њима. У тактичком смислу то «пактирање» се могло да узме подједнако и као одбрана и као критика Драже Михаиловића. Ако би се психолошки опсервирао сав комплекс, ствар би се лакше разумела. Каснији обрачуни у комунистичкој породици открили су психолошке основе идентичног лутања. Српски национални елеменат у Србији, а исто тако широм осталих српских земаља, нити je био психолошки припремљен, нити технички опремљен, а ни политичком мудрошћу наоружан за борбу против комунизма. Поред техничких недостатака, ови моменти постали су видљивим код самог каснијег обрачуна на терену. У току читавог рата четнички — равногорски — елеменат нигде није показао толико душевљења за борбу против комуниста колико je показао за борбу против усташа, Немаца или осталих окупатора где му се дала прилика. Даље, нигде није показао изразиту нечовечност или садизам у односу на комунисте, колико су их показивали комунисти према четницима. Комунистичко схваћање упоређено са схватањима српског патријархалног елемента означава два супротна схватања, — схватања два света. У суштини бољи познаваоци комунизма у Југославији, били су још далеко раније осуђени од комуниста исто као и од «напредног елемента у земљи». Тај национални елеменат уствари није ни наслућивао значај избијања рата на истоку, 22 јуна 1941 годлне. Национални елеменат Југославије схватио je 6 април 1941 као напад на национални дом Срба, Хрвата и Словенаца. Комунисти, напротив, схватили су 22 јуни 1941 као аутоматски позив на борбу против завојевача, јер су они тај дан схватили као напад на њихов идеолошко-политички храм, кога требају да бране. Најдрастичније могуће објашњење ове чињенице дао je шеф обавештајне службе Комунистичке партије Словеније Вито Крајгер, речима: «Комунисти сматрају да су у рату са фашистима и нацистима тек од 22 јуна 1941. Југославија je морала да пропадне јер je била фашистичка и противнародна творевина. Није у опасности југословенски народ, већ je у опасности УССР. За спас Совјета 267

треба се борити са циљем да се дође до диктатуре пролетаријата. Борци за слободу народа не смеју да се зову четници, већ ће се звати партизанима! Бивши поштени југословенски официри могу приступити (чак и морају) партизанском покрету, где ће служити као инструктори, али неће моћи командовати основним војним јединицама без политичких комесара. Уосталом, комунистичка партија организовала je терен, а водећи кадар претстављају осведочени и искусни борци из грађанског рата у Шпанији. Цео народ и народна имовина мобилише се и реквирира за борбу против окупатора. О томе суверено одлучује Извршни одбор ОФ (Ослободитељна Фронта), а по налогу ЦККПС...» Ако овоме додамо да су чланови Извршног одбора ОФ били истовремено и чланови ЦККПС, онда je сувишан сваки даљи разговор о добровољном и спонтаном складу између народа и «Народноослободилачких одбора». Ово je, међутим, била чиста пропаганда намењена необавештенима и неукима, јер тврдња да je «Компартија организовала терен» je најобичнија измишљотина. Избијање рата на истоку, према забелешкама очевидаца, поздрављено je са усхићењем на Равној Гори. To je било схваћено као појачање анти-окупаторског фронта на Балкану. Нико међу нама, чак ни Дража или Тито нису знали пред каквим се судбоносним моментима налази наша будућност кроз тај сукоб. Немци и Италијани као и сви фашисти Балкана, који су до тог момента сматрали комунисте својим савезницима против западних сила, сада су морали да иступе против њих у духу рутине. Комунисти су једино имали право онде где су сматрали да je сукоб Немачка-Русија неизбежан. То се знало још од јесени 1940, када je дошло до сукоба између Рибентропа и Молотова по питању руског снабдевања Немачке и подела интересних сфера на Балкану. Ту није било никакве техничке «припреме терена» од стране Компартије Југославије. Налози окупатора о хапшењу истакнутих комуниста истерали су ове из градова на терен, супротно Стаљиновој директиви, која je гласила: «терати окупатора из градова напоље». Њихово уточиште je био онај терен где су се борци четничком акцијом већ били покренули и водили борбу. Истина je да су комунисти претстављали групе за себе и у самој ствари били у прво време посматрачима четничке акције. Веза међу истакнутим члановима Компартије Југославије, претвара се преко ноћи у идеолошки фронт. Међутим тај фронт у пракси, а на местима значио je појачање већ постојећег четничког фронта, који је местимично био борбена линија, специјално на територији Независне Државе Хрватске. Четничка борба одмах после 22 јуна 1941 била je уствари оријентациона тачка самим комунистима, јер оно неколико интелектуалаца широм Југосславије, који су се разбегли из градова у села, нису могли да опстоје без наслона на четнике. Ово je комунистима дало превагу и створило услов за наметање, јер су поседовали 268

далеко практичније знање о току ствари у свету; далекосежности последица избијања рата на истоку, а делимично и искуства из догађаја, који су пратили разне револуције широм Европе. Да би се могли снаћи на почетку акције користили су се наслоном на борце Драже Михаиловића. 8. Немогуће je предвидети збивања која повлачи једна револуција специјално социјалистичка. Ово утолико пре кад суд зависи од учесника у њој. Маколико се учесник уздигао изнад догађаја неће успети у предвиђањима. Ово уствари важи и за Дражу Михаиловића. У разматрању његовог случаја треба поћи изпочетка, а не са средине. Да ли je Дража имао право да се појави онде где се појавио, или не? Ако му се призна право на то, онда отпада свака критика његове замисли. Ако би се утврдило да није имао право, онда отпада свака критика или смисао осматрања његове тактике. У његовом случају нема духовно ничега спорног. Предмет критике може да буде његова материјална основа у коју треба убројити и његова предвиђања. Међутим ово важи за све покрете и револуционарне потезе уопште. Неуспеси, супротно успесима, откривају тајне својих основа. Даље, површни посматрачи уносе пометњу у разматрању случаја Драже Михаиловића у начелу. Однос Драже Михаиловића и комуниста у Србији не сме никако да се узме као типичан за остале делове Југославије. Овде се уствари не би смело да пренебрегне оно отсуство одушевљења за борбу код националног елемента и његова тотална неспрема за наставак рата исто као ни борбе против комунизма. Људи су уствари «гледали своја посла». Комунисти су се у основи показали спретнијим, јер су знали на које се душевно-духовне елементе код народа треба наслањати. Да су комунисти јавно на почетку своје акције објавили свој стварни програм, они не би могли бројати у својим редовима више бораца него што су имали чланова своје партије пред избијањем рата. Они су апеловали на патриотизам где им je успевало. Онде где им то није «палило» почели су са убијањем. Онде где су уочили значај глоба, контрибуције у стоци и намирницама прибегли су тим мерама поред условних смртних казна. Њихови редови у Словенији, Далмацији и Приморју, Јужној Србији, Војводини и сл. били су током рата стално појачавани некомунистичким елементима, који je тражио склоништа било где. У недостатку четничких односно националних група ови су прилазили комунистима. На томе су комунисти израдили и разне називе у оквиру своје борбе. У том смислу имали смо и класичне примере појимања и тумачења тог случаја. Хрватска државна влада у «Поглавниковој уредби о помиловању» огласила je 30 септембра 1943 колективну амнестију за све Хрвате католике, 269

који су током година италијанске окупације Далмације били одбегли у шуме као «партизани». Уредба о помиловању сматра ове партизане патриотима, мада их квалификује као «припаднике оружаних банди». То нису биле «четничке банде» већ уствари комунистичко помоћно особље у шуми. Други случај био je још мучнији. Италијанска војна команда за Балкан, т.ј. Суперслода, издавала je наређења и прогласе у форми позива својим јединицама, да се предаду партизанима, т.ј. комунистима, после италијанске капитулације. Ова су наређења била припремана у тајности. Тако je један од изразитих непријатеља Срба и четника, италијански генерал Амико (ми смо га звали Немико, за време рата) због својих симпатија за комунисте, али из мржње према Немцима, био убијен у Дубровнику по наређењу немачког пуковника, каснијег генерала и команданта «Скендербег» дивизије у Тирани, Августа Шмитхубера, у септембру месецу 1943, приликом уласка Немаца у Дубровник, уместо да буде оглашен ратним заробљеником. Не постоји ниједно званично наређење италијанских окмпаторских власти према коме су ове позивале своје војнике да се предају четницима. Овде уствари није пресудан моменат мржње и дезинтересовање Италијана четницима, већ држање западњака према Дражи Михаиловићу изражено посредно преко Италијана. Ово je био, свакако, један од врло важних техничких момената у читавој ствари. Трећи случај je још изразитији. Командант једне италијанске дивизије на Приморју, генерал Хумберто Спиго, приликом италијанске капитулације, објављује јавним прогласом своје гледиште према партизанима, да би га оштампаног на хрватском језику, изложио широм Далмације, а са следећим текстом: ПАРТИЗАНИ ДАЛМАЦИЈЕ! Италија je потписала примирје са владама Сједињених Држава Америке, Енглеске и Русије. Италијанска се војска бори сада против Немачке. Партизани! Ставите се са италијанском војском против заједничког непријатеља са свим сретствима: ОРУЖАНА БОРБА И САБОТАЖА! Из напред наведених и сличних разлога можемо да извучемо закључак, да je Димитрије Љотић из чисто практичких обзира стао у опозицију Дражи Михаиловићу кроз његове методе борбе и погледе на исход рата. Ово се практично може и да разуме. Герилско ратовање je помоћно сретство у рату. Међутим да je Димитрије Љотић био из било каквих идеолошких разлога против Драже Михаиловића то се не може да прими. Ово утолико пре, уколико би се смело да тврди да je то било базирано на Љотићевим симпатијама према национал-социјалистичком учењу. Тај апсурдум који се често срета код наших јавних радника у 270

земљи и туђини јаче открива непознавање идеологије наци-фашизма него суштине Димитрија Љотића. Љотић je уствари био моралиста у политици. Данашње друштво, међутим, тај елеменат не прима. Морал je неписани закон, који се следи под импулсима личног нахођења, т.ј. следећи субјективним судовима — расуђивањима сходним субјективним схватањима друштвених обавеза, чиме се уствари и формирају норме моралног закона. Љотић je оваквом свом гледишту давао и дао безброј тумачења. Сам факат, што je он своје мисли о томе изражавао једним једноставним речником и разумљивим језиком, а у тону који се захтевао из много разлога, не може му редуцирати степен познавања ствари, јасноћу мишљења о њима и одређеност онога што хоће. Љотић je био праоличење морала, етике и кротости. Људи тврде да je он кроз те своје особине опсењавао своју околину, слушаоце и следбенике. Љотић je полазио са гледишта философа индуктивисте, т. ј. да je морал збир особина личности на којима се граде норме друштвеног морала. У овоме се изражава најзначајнија дијалектичка разлика између Љотићеве идеологије и идеологије наци-фашизма као и комунизма. Све модерне послератне идеологије, у које спада и нацистичка философија о моралу, негирају индивидуални морал као нужни елеменат за регулисање друштвених односа изражен позитивним законом. Ни у једној од нових послератних политичких идеологија не полази се са гледишта личног морала, већ са гледишта закона, прописа, инструкције и сл. То важи подједнако за национал-социјалистичку идеологију колико и за комунистичку. Ово гледиште, напротив, подразумева под моралном нормом само ону норму коју као моралну оквалификује закон — нацистички или комунистички законодавац. То у даљем извођењу треба да значи поживотињавање душевно-духовног живота јер се у том случају под законом може да подразуме свако друштвено правило иза којег стоји толико спретно организована сила, која je у стању да га проведе т.ј. наметне. Овде нема никакве разлике између нацистичке и комунистичке идеотактике. То и такво гледиште не излази из оквира анималистичких инстинката, који претворени у стварно хтење дају оно што Љотић не само да није хтео, већ га je у свим својим делима и поступцима подвлачио као супротност себи. Ако би даље коракнули у том комплексу мисли, добили би управо оно, са чиме се Љотић није могао ни у сну да мири. Нацистички покушај да се протестантска конфесија у Немачкој, лишена свију хришћанских принципа, дигне на ранг нацистичке државне религије, нема ничега заједничког са религиозним појимањем живота у философији Димитрија Љотића. Следствено, још мање у његовом појимању односа цркве и државе, Љотић je у том смислу имао своје следбенике и пријатеље и у српском и хрватском делу Југославије. Сама чињеиица што je број његових следбеника био мален, поред осталих техничких тешкоћа и момената има и један психолошки разлог 271

у основи. Љотић није апеловао на инстинкте и потсвест, већ на свест. Свест у политици je значајан али и врло тешко покретљив елеменат. Као објашњење тога ми имамо у свим фазама већ познатих светских револуција нашег века читаве системе пропагирања свега онога што би неимари новога друштва сматрали као нужно за остварење својих замисли. Ту се уствари врло јасно истиче тежња и начин утицаја на свест маса. Међутим што виши степен благостања у земљи; што више личне слободе, то je начин пропаганде идејних основа програма немарније негован и слабије изражен. 9. Димитрије Љотић није имао никаквих илузија о концепту Драже Михаиловића. Он га je разматрао критички као што je разматрао и све активности људи у својој околини или свету. Љотићево разматрање случаја Драже Михаиловића je једно у низу многобројних. Као што су мотиви покрету Драже Михаиловића били у суштини идеалистичко-патриотски и романтичарски исто тако су последице метода у остварењу циљева покрета биле озбиљне и судбоносне по акцију. Међутим не може се да усвоји мишљење оне друге стране, према којој je критичко осматрање случаја Драже Михаиловића било код Љотића инспирисано било чим другим осим интимним интересом за судбину српског народа. Ако би ствар дубље расматрали post factum констатовали би да су се они двојица допуњали у најинтересантнијем, т.ј. у бризи за судбину државне целине Југославије. Њихови путеви су били различити. Из политичке и тактичке супротности као нужног држања сходног стању, ми не би смели да закључимо и супротност у крајњим циљевима. То значи да су они оба нашли заједничку тачку у најзначајнијем делу њиховог националног програма. Тај политички моменат доказује да било какав наслон на окупатора, веза са њиме по нужди, не сме да утиче на крајњи циљ патриоте. Тактичко држање према јачему не сме да се тумачи ни на какав други начин, већ на онај како га тумачи сам субјект тог односа. Ми не можемо наћи никакву идејну или органску супротност у основним циљевима ових двојице наших националних првака. Међутим Љотићево критичко осматрање случаја Драже Михаиловића јесте уствари чисто практичног карактера. Оно уствари почиње онде где се могла да јасно назре Дражина заблуда о вери у интерес западних савезника за његову ствар. Из тога се не сме извести закључак према коме je Димитрије Љотић узео у критичко разматрање Дражин случај у односу на идеју и циљ, већ у односу на методе и услове под којима je Дража сматрао да ће моћи да стигне до свог циља. Пракса нам je показала да je Љотић ту био у праву. Ако се поставимо пред питање, на какав je начин Димитрије Љотић могао да изрази своју сумњу у успех Драже Михаилови272

ћа, требали би прво да се поставимо пред околности које су владале у Србији током рата. Међутим одговор на ово питање могли би наћи у одговору на питање: да ли би Дража Михаиловић био ближе свом циљу, да му je Димитрије Љотић јавно ставио на расположење своје духовне и материјалне снаге? Одговор би био: Не! Политички разлог захтевао би, да се сваки даљи корак у односима има да одмерава бригом за чување живота. Ако овоме додамо наша ратна и послератна искуства онда можемо мирне душе да закључимо, да je у реалној политици Љотић био практичнији, јер je градио на искуствима и фактима, док je Дража градио на илузијама и претпоставкама. Дража je градио на апснтрактнј логици чињеница, што je исто тако било на месту у разматрањима, уколико се то тицало гледишта на балканске проблеме. Међутим у Дражином случају десило се управо оно што се у потпуности сукобило са логиком здравог расуђивања. Ту уствари постоје неколика важна момента, који су са гледишта теориске логике оправдавали Дражу, али који су га у пракси и сурвали. Уствари ти су моменти направили од њега балканског политичког Дон Кихота или, по другима, украјинског Симона Петљуру, који je ратујући против једног непријатеља био сурван од стране оних са којима je синхронизирао антиокупаторску акцију или оних који су га као савезника обманули. Први моменат састојао се у оном уговорном односу између западњака и Совјета, према коме су западњаци платили источном Европом и Балканом совјетску наклоност према њима. Дража je у духу реалне логике сматрао с правом да je то немогуће, јер би предаја ових делова Европе Совјетима значила отступање од једног од основног ратног циља западњака. Међутим и ту се десило управо оно што je предвиђао сам Љотић. Колико je Љотић ту имао право можемо да закључимо из следећег излагања. Дража je материјално пошао спонтано и неспреман у борбу. Из те неспреме родио се онај несметани полет Компартије Југославије у Србији. То није уствари дошло услед «пактирања» комуниста и четника, већ услед једног далеко тежег разлога, т.ј. услед наклоности националног елемента Србије према њима; услед њихове пропаганде да се боре против окупатора као ослободиоци, што наивни део народа уствари уколико није знао да схвати као обману, није делом желео ни да схвати у основи. Чињенично, народ није показивао у почетку непријатељство према њима јер их није познавао, а када су се они наметнули са својим методама било je касно. У моменту њихове појаве на терену њих стварно није имао ко ни да туче и да je хтео. Комунисти, који су у Љотићу назирали идеолошки и технички опремљеног противника, сматрали су као први корак своје борбе напад на њега и органе Српске Државне Страже. За њих je Љотићева «пронацистичка» оријентација била пропаганда намењена неукима, док je стварно тежиште било на Љотићевој антимарксистичкој т.ј. антикомунистичкој оријентацији. Међутим ако се зна са коли273

ком се муком успело у формирању Љотићевих добровољачких одреда, да би се ови поставли између Немаца и српског народа, што се прво делом постигло успоставом Комесарске управе, а затим Недићеве владе, онда све то треба узети као премисе закључку, према коме je Љотић доказао још једном у пракси, да се национални елеменат има да спреми за борбу против комуниста у окупираној Србији, где je он требао да буде предмет напада ових управо услед онога што je било наслеђено из Југославије. То би требало да значи да Љотић није имао никаквих илузија о односима Берлин-Москва и поред постојећег уговора о пријатељству. Љотић je дао изражај својим предвиђањима о даљем току збивања, чак у данима док су се југословенски комунисти љубили улицама са Немцима, да би тек после избијања рата на истоку ЦККПЈ са потписима Тита и Марка (Александар Ранковић) дао своју карактеристику политике Недића и Љотића, али тек пошто je избио отворени сукоб између српских националних одреда ових и четника Драже Михаиловића на једној и комуниста на другој страни. У инструкцији која се бави тим расматрањима, стоји на једном месту следећи пасус: «Јасно je, да се на тај начин формира један реакционарни великосрпски центар који ће играти руководећу контрареволуционарну улогу. Нема сумње, да je најодлучнија борба против тога центра главна политичка задаћа наше партије у Србији. Но тај процес опасан je утолико уколико наша партија у Србији не буде у прави час савладала своје организационе слабости, а те су слабости велике. Треба најодлучније политички раскринкавати и разбијати све покушаје прибирања великосрпских реакционарних елемената на било којој бази...» Тако постављен између два идеолошки опремљена међусобна противника, Дража Михаиловић je практично све неодређеније изражавао оно што хоће. To je напослетку нашло свој епилог у селу Ба приликом Светосавског конгреса 1944 године, где je револуционарна идеја Равногорског покрета идеолошки демисионирала. Да ли се Димитрије Љотић спремао за борбу против Драже Михаиловића, његове идеологије и концепта у оном смислу у ком се спремао за борбу против комуниста и комунизма у Србији и Југославији, не може се никако да назре из Љотићевог држања. То се исто може рећи и за обратан случај. Међутим ако примимо као стварно, да се у свим идеологијама налазе и претставници анархичног тумачења политичких и идеолошких момената, онда не би смели да то прећутимо и у нашем случају, било да се ради о Михаиловићу или Љотићу. Из тих анархичних тумачења долазило je до деликата, који изазивају гнушање, али за које ни један од ових народних првака не може да сноси одговрност. То су они моменти где преовлађују лична мишљења, а не идеолошке смернице рада. Људи тврде да je и код најкрвавијих прогона непомућених елемената у Немачкој под Хитлеро274

вом владом, тежина прогона долазила до изражаја сходно личним нахођењима гаулајтера, а не принципима национал-социјалистичке идеологије. На терену на ком сам се кретао за време рата у Југославији, имали смо према листама гласача са децембарских избора 1938 око 200 регистрованих присталица Љотићеве партије. Ови људи cу јавно гласали за месног кандидата на листи «Збора» мостарског трговца Митра Хамовића. Приликом првог вала усташког терора средином 1941, Хамовић je био међу првим жртвама хрватске страховладе. Са овим je био убијен и Др Вељко Јелачић, лекар, један од угледних присталица «Збора». Хрвати су имали листу «Збораша» и према њој удешавали ликвидацију ових. Међутим, колико се ja сећам, а са изузетком једног случаја, сви су чланови «Збора» у Херцеговини, који су преживели прве валове убијања од стране хрватске власти, касније изгинули у борбама против усташа и комуниста. Међу прве жртве комунистичког терора пао je и изразити симпатизер Љотића, познати националиста из Мостара Чедо Милић. Комунисти у Црној Гори сматрали су, после његовог хапшења у Пивском манастиру и убијања у Горњем Пољу кад Никшића, да су тиме себи допринели много. Исти je случај био са присталицама «Збора» у Далмацији и Црној Гори. Присталице «Збора» у тим крајевима били су махом интелектуалци и пословни свет. Тешко би се могло примити, да ови људи нису били у стању да уоче, да су се и идеолошки моменти и национални интереси као и патриотска осећања концентрисали и изражавали у оном што je Љотић хтео. Међутим код разматрања Љотићевог комплекса, посматрач би се требао да осврне и на извесне специфичке моменте у овом случају. Ако би узели у расматрање развој партиско-политичког живота Србије као мајке балканске демократије, а на стази од једног века, т.ј. од Уставобранитеља до последњих избора у Југославији 1938, приметили би уствари једну конзеквентну нит код њених политичких првака. Ту се паралелно одбрани партискополитичких принципа креће и изражава лична сујета, која иде до стадија тврдоглавости. За те случајеве имамо и неколико класичних примера управо из историје Србије тог доба. Судбина кнеза Александра Карађорђевића после Светоандрејске скупштине и његово понижење стављањем под заштиту београдског паше наставља истим тоном у судбини краља Милана Обреновића после Сливнице. Пашић je у том Краљевом слому назирао услове личне победе. Судбина последњег Обреновића још je интересантнија. Он je убијен од стране завереника 1903 као аустриски човек и сметња мисионарском корачању Србије. Међутим у Бечу су, и према исказима Гиге Гершића и Вукашина Петровића, као дипломатских тумача мисли завереника, овога уствари приказали као руског човека, што je после 1896 или боље речено од протеривања краља Милана из Србије, било тачно. На том факту je дошло до дезинтересовања официјелног Бе275

ча судбином последњег Обреновића. Гледишта на случај краља Петра I. била су исто тако контроверзна. Рачунало се да ће место индивидуално снажних Обреновића доћи на престо Србије некакав слабић, играчка у рукама назајажљивих политичара. Бечлије су се смејале оним идеалистима, који су га баш у Бечу поздравили као «Југословенског краља». Међутим срећа je заиста била што су се поред краља Петра појавили у Србији они поштени и патриотизмом занешени прваци, који су знали да истичу своја гледишта, а да истовремено не присиљавају Краља да краљује и влада. Тако je после смрти Николе Пашића, неставши и последњег снажног индивидуалитета са традицијом у политици, Краљ морао опет да се прими владања поред краљевања. Тиме су просечности или исподпросечности дошле до изражаја али истовремено и тешко оболеле сујете, од којих народ у Србији пати кроз прикривање мегаломана изразима народне воље, да би се на тај начин истицали амбициозни примитивци, који као гљиве иза кише почну да по инстинкту бујају иза леђа оних безвољних симбола као што су били Петар II у иностранству, а Дража Михаиловић у земљи. Из сасвим супротних чинилаца никло je мисионарство Србије. Сви су потомци Карађорђеви до Петра II исто као и сви Обреновићи били ритери. Међутим њихове стазе нису биле «посипане цвећем» једнодушности народне воље Србије као што су то приказивали патентирани историчари. Њих je тај исти народ примао тачно онако како се то коме свиђало, да би од свог гледишта свако правио принципе. To je дошло до изражаја у оним најновијим искуствима кад je нестало снажних индивидуалитета и кад су оне пригушене страсти могле још једном да дођу до свог изражаја. Звучало би веома страно кад би се данас после скоро три четврти века нагласило колико су династички раздори у Србији помогли успостави данашњег режима. Међутим овде je тежиште на нечему другом, т.ј. на изразу оне просечности и исподпросечности која je одигравала ону фаталну улогу пре и током рата, а одиграва je одређеније после рата и то онде где се људи осећају позваним да проговоре или се могу узајамно да повере. Та негативна црта се одражава и на моментима врло осетљиве природе. Један истакнути Србин — демократа; човек широке југословенске оријентације; дубоко амбициозан, али врло мудар, неколике године после завршетка рата, пише једном свом пријатељу, да би излажући своје мисли о приликама у Југославији за време рата, за којe je време фактички био у иностранству, дотакао проблем и трагедију црногорских четника. Разматрајући о њиховом положају и судбини, каже на једном месту, да су се ови током 1944 «пресалдумили» још за живог Драже Михаиловића Недићу и Љотићу «чим je нестало италијанског казана». Мада je позадина ове мисли недостојна пажње она би ипак захтевала један осврт на себе, свакако уз потврду мисли: где je 276

војска, ту мора да буде и казан. Међутим овај угледни господин, који je током читавог свог века од врха до дна казана тражио синекуре, да се мало боље удубио у прилике о којима се усудио да говори, мада их не познаје, сигурно би изоставио ову «мудру мисао», јер би у том случају увидео, да тиме не би могао да брани оно што je хтео да одбрани. У најмању руку, да се поставио пред питање, како je могао да опстоји штаб генерала Михаиловића, током скоро једне читаве године у Црној Гори, да није било тог казана, било би довољно као мементо. Дража почетком 1942, кад je дошао међу црногорске четнике, није собом донео ни магацине, ни комору, а ни војску, ни казане. Још мање je могао бити волшебан, да од земље којом су прохујале све разарачке стихије рата, направи «четнички Мисир» или да му пружи оно што нема. Овај би амбициозни вођа, у том случају, требао да зна, да je једна карета са храном и потребама задржавана у штабу Павла Ђуришића, т.ј. црногорских четника, а друга упућивана у Врховни штаб. Ове карете нису ни најмање утицале на национална осећања црногорских четника или на њихово уважавање Драже Михаиловића, већ су само изражавале њихову оданост заједничкој ствари и то под страшним околностима. При овоме je и последњи црногорски четник показао далеко више интелигенције у сналажењу, него што je показао овај велики патриота истинољубивости у тумачењу услова под којима се почела и развијала борба за опстанак током рата. Међутим ови наказни коментари ипак откривају симптоме једног тешког оболења чије последице не би смеле бити схваћене незначајним. Да ли се код оваквог гледања на ствари изражава наивност или злонамерноет није више у питању основа тога јер се она већ формирала у контуре једног негативног концепта који свесно или несвесно указује на факат да ниједан моменат у равногорској идеологији није расправљен адекватно, т. ј. да се у свести извесних равногорских идеолога још увек није начисто с букваром те идеологије. Ово произлази из логике извесних равногорских критичара, који, ево, после толиких искустава нису у стању да уоче оно што je као једино оправдавало равногорство као политичко-социјалну филозофију четничког патриотизма, т.ј. његовог преношења из сфера етичких осећања у практичнополитичку реалност. Тако, н.пр. Др Живко Топаловић у својој студији: Покрети народног отпора у Југославији, каже: «Врло je важно уочити посебну идеологију српског четништва на италијанској окупационој зони. Народ у Црној Гори има више политичких и државних традиција и верски je једноличан. Отуда тамо поред идеје србизма и црногорства није међу водећим људима нестала политичка идеја државе Југославије. У осталим крајевима пак српско четништво, поникло je из одбране од хрватског усташтва, идеолошки je знало само за србизам. Оно je изједначавало национално и државно припадништво са 277

вером. Србин, то je припадник православне цркве коме je сваки католик Хрват и сваки муслиман Турчин. Њих у српској држави ваља као непријатеље искоренити. Овај србизам je сушта супротност јутословенству. По овој примитивној политичкој идеологији ни партизани нису Срби, већ су исто што и Турци и усташе, још гори од тога — безверници. У партизанским редовима били су заједно и православни и католици и муслимани. To je за вође српских четника значило издају српства, повезивање са непријатељима своје вере и свога народа. Антихрватство, антимуслиманство и антијугословенство, то je идеологија српског четништва...» (с. 52), да би се аутор у даљем излагању задржао на констатацији да Дража Михаиловић није успео да под својом командом организује посебне четничке одреде муслиманског и хрватског католичког елемента, следствено, заслугом српских четника. Из овог Топаловићевог гледишта треба извести закључак према коме су Срби ван Србије криви што Хрвати и муслимани нeћe Југославију са Србима, већ се задржава на констатацији, да су разлози четништву лежали у одбрани живота од стране националних непријатеља: усташки оријентисаних Хрвата и муслимана. Он се требао даље да запита сходно својој дијалектици: зашто су Карађорђе и Милош устали на Турке кад су им Турци нудили своју заштиту у отоманској Турској; зашто Црногорци крвавише четири века у одбрани својих камењара кад су могли да буду пуноправни грађани Турске под условом да признаду њене законе? Плитка дијалектика не може дати озбиљне резултате. Још мање се сме овај тотално некритички поглед на комплекс приписати наивности или необавештености Живка Топаловића, који je гледајући ствари у једну тачку донео свој снисходљиви суд о једном непрегледном помплексу у коме je узимајући «на пик» двојицу одиозних четничких првака, све остало покрио њиховим јорганом. Може ли он да схвати колико je ниско пао у својим погледима реномирани ерудит, кад се задовољава оваквом констатацијом, у ком случају он није сам већ значајан претставник једног мишљења, свакако наказног. Тој наказности су претходили априорни закључци које каснија искуства нису дезавуисала. Овде ћу навести два примера из мог искуства. Кад сам на почетку 1944 добио позив од мог пријатеља и сарадника током рата, Лазара Тркље, члана Централног комитета, да се и ja нађем у селу Ба на конгресу, одговорио сам да мене не интересују никакве театралне декларације у озбиљним моментима. Он ме није разумео, али се нисмо могли да објаснимо због комуникационих тешкоћа. Са неколико елитних интелектуалаца из Херцеговине, у које спада још једини међу живима врло интелигентни четник и теолог Јован Братић, Тркља се нашао на конгресу у Ба. Кад су се људи вратили кућама, са петорицом од њих из Херцеговине и шестим, свештеником 278

Душаном Пиндовићем из Дубровника, имао сам дуге разговоре о приликама које су владале на конгресу и даљим перспективама. Једним смушеним махањем главама, анемичним погледима и загонетним ћутањем давали су људи своја објашњења о току ствари и утисцима с конгреса, али тако да се свака реч требала да извлачи «као из бунара»» и поред све празнине садржаја. Завереничка психоза, налог или тотално разочарање зрачило je с лица ових људи, али као по команди код сваког подједнако. Шта се иза тога крило било je за све нас у Херцеговини тајна у то време. На том je све и остало. Кад смо се у фебруару месецу 1945 нашли на бежанији од села Војковића код Сарајева па до села Кукоља на обали Саве, Лазар Тркља и ja пратили смо један другог у стопу с осталим члановима Покрајинског комитета за Херцеговину, Боку и Дубровник, чији сам секретар био. На том путу од шест недеља током дана и ноћи објашњавали смо се око наших политичких проблема, у шта je спадала и анализа узрока слома идеолошке основе равногорског предузећа у Ба, на шта се свакако логички надовезивало шкакљиво питање: како то да Дража огласи за свог ментора на конгресу Живка Топаловића социјалисту и шта јe он имао заједничко с Равном Гором? Ту су се спомињала имена и других, који су се нашли тамо да спасу главу, међу које спада и Радоје Вукчевић, за кога се причало да je позван на Равну Гору да организује судство будуће Југославије. На ово ми je Тркља одговорио, да je Живко Топаловић као социјалиста био позван у Врховни штаб да би утицао на смиривање духова у Централном комитету у разматрању сугестија Драгише Васића да се нађе начин успоставе односа са Совјетима, пошто су ови током 1942 и 1943 показивали знатан интерес за Дражу и пропагирали га једно време. У том смислу су извршили и извесне техничке припреме, да би своју мисију поверили бившем царском официру, совјетском генералу Корњејеву, за кога се јавно знало да није комуниста. Поред тога биле су образоване и извесне јединице као добровољци за акције под Дражином командом, чак са свештеником на челу поред командног особља. Топаловићева мисија била je утицање на чланове Централног комитета окупљање око Стевана Мољевића, да се приклоне Драгиши Васићу, који je настојао да убеди све остале да се Дража треба да наслони на Русе. Ми смо «земљорадници» били за ту идеју (Тркља je био секретар Земљорадничке странке, као такав кооптиран у Централни комитет са задатком да успостави везе с бугарским «земљорадницима». Моја напомена). Радоје Вукчевић није долазио ни у какву комбинацију јер Дража није хтео са њим ни да разговара. Разговор међу њима ишао je преко Адама Прибићевића. На ово сам напоменуо: да je смешно, јер je Живко с том мисијом дошао касно и то за пуне две године у току којих су и Совјети и западњаци одредили свој став према Дражи. Да се Живко нашао с том мисијом на Равној Гори на почетку 279

1942, док je Дража «котирао» би се могло и разумети. Међутим тешко се може разумети шта се могло да очекује од такве мисије, кад су и Савезници и Совјети стали на гледиште да се Дража треба да подреди Титу, што je било и званично предузето крајем 1943 тихим дистанцирањем од Драже, да би у септембру 1944 ствар добила крајњи епилог Краљевом изјавом. Зар je Живко Топаловић, седећи у Београду, био толико лоше информисан о стварима, да не би могао доћи на једну такву идеју благовремено? To je идеја која би по свом значају дала сасвим другачи обрт стварима на Балкану, а Дражу као идеолога реалне револуције дигло на ранг дат Титу. Колико je све ово тачно у случају Живка Топаловића, тешко се може рећи осим онога што он зна. Међутим из разговора са учесницима на конгресу, могло би се закључити ово: наступило je разочарање кад су ови људи видели, како Дража сервилно наступа према Живку, изражавајући срећу што се Живко нашаон на том месту у то време. Ми о свему томе нисмо имали никаквог обавештења у то доба, већ су се извесни моменти накнадно расветлили, да би се трагедија изразила у оној интерпретацији ствари која ужасно дезавуише Дражу у његовим концептима, а до краја туче Живка Топаловића у његовим погледима, чему je сам Топаловић дао профил унижавањем свега што je Дражу окружавало и истицањем његове личности, — што уствари и није предмет спора — да би све остало пало у засенак према светлости Дражиних квалитета. Међутим кад се Топаловић нашао на овом терену где дијалектика тражи суочење с истином, ту je почео да заплеће језиком и поред неоспорног познавања ствари. Према логици овог надридржавника произилазило би да су српски четници преко Дрине и Саве са својим војводама одиравали улогу ортака и мобаша на српској њиви не разумевајући смисао равногорске борбе и Дражине националне интенције, пре него су их «идеалисти» типа Живка Топаловића упозорили на оне чињенице, које би према Живковој интерпретацији могле да се преведу на језик оних комунистичких уличара који тврде да je Дража био командант без војске и стратег без визија, а што се да закључити према оном факту претварања Дражиних идеолошких бораца у сеоску милицију, чији je задатак био чување Србије од Недића и Љотића, који су угрожавали српску демократију, а да преласком преко Дрине није наишао на ону армију која je способна да размишља, онда ће се свако трезвен запитати: je ли он знао шта хоће и како je себи претстављао победу своје мисли, која, ево, после скоро три деценије испада све спорнијом, чак и у очима оних који јој посветише сав свој живот. Да би се овде дошло до заједничког садржатеља захтева се више политичке видовитости од парадирања фразама. Ипак многи се поступци српских четника не могу да правдају с етичког 280

гледишта или оног моралиста-бирократа. Међутим исто тако тешко je прилазити насмејаног лица онима, које су ти исти српски четници до јуче називали браћом, да би та иста «браћа» следећег дана истицала табле по трамвајима и улазима у градске паркове с натписима: Жидовима, Србима и псима улаз забрањен! С овим мишљењеем ће се свакако морати да сложи Живко Топаловић јер кад би и њему бар једном у години дана лебдела пред очмма визија смрти чланова његове породице које су та иста «браћа» у име својих националних идеала набијала на колац, верујем да би и у његовој социјалистичкој души сукоб родитељских осећања и прагматичке свести политичара изазвао бурније сцене него што су их требале да изазову интенције као покретач мисли, чији je резултат једна оваква литерарно-политичка акробатика, према којој Срби ван Србије нису разумевали проблематику национално-религиозних односа на територији деловања српских четника, већ су у уништењу муслимана и католика назирали тријумф своје победе. Па то je управо оно што се налази цитирано на разним странама Прве књиге ове Енциклопедије као упозорење на неистине којима су се служили Хрвати-усташе и комунисти током рат, а што, ево, Др Живко Топаловић, покрива својим потписонм тврдећи да српски четници нису били у стању да разумеју равногорску проблематику. Напротив, Топаловић није разумео оно што je хтео да објасни или га je објашњавао речником памфлетисте. Уосталом не могу се решавати социјални проблеми без разумевања психолошких основа саме проблематике. У чему другом да сагледамо основе равногорског политичког слома ако не у оваквој психологији тумача и критичара тог неуспелог предузећа, који га сматрају сопственошћу једне српске покрајине, која према оваквој логици није била схватила своју мисију формулисану равногорством. По тој логици Србија je развила свој барјак југословенства кога су требали да приме из њених руку Хрвати и муслимани, док je улога српских четника у тој узвишеној мисији требала да буде споредном, т.ј. да би се приволели Хрвати и муслимани на сарадњу с Дражом, требало je српске четнике «уразумити» како ће да поступају у свом односу према Србији, коју су они већ огласили «вечном Србијом», да би, ето, као по иронији судбине они требали да сносе одговорност за неуспех Дражиног концепта у односу на Хрвате и муслимане, чим je још једном и на интелектуалном пољу срушена равногорска идеологија. Ово још одређеније испада из понашаља оних Живкових пришипетља који већ у врло сложном тенори поручују равногорцима ван Србије до које им границе дају легитимацију за кретање у својим опсервацијама српских националних проблема. Ово je заиста један од најмоћнијих прилога Љотићевој идеологији, јер, док je Љотићево југословенство било засновано на илузијама идеалисте који се напрезао да одне281

гује стабло из младице без корена дотле je оно у репродукцији ових равногораца најобичније шепртљанство шупљоглаваца који се у свом критичком разматрању проблема потпуно допуњују у националној дијалектици с комунистима. Тој плиткој дијалектици насео je сам Дража Михаиловић кад се поуздао да ће му менталитети Живка Топаловића бити гаранција за популарно-политичко тумачење равногорске идеологије. Из Топаловићевог гледишта треба уствари извести недоследност равногорских идеолога, а не назадност четништва — српских четника — јер су четници плод једне дуге историје док je Топаловић био сезонски равногорац коме je Равна Гора била потребна док се нашао ван њене сфере. Он као бивши југословенски комунистички идеолог није могао другаче да тумачи националну дијалектику Југославије, већ онако како je она протумачена у свести идеолога комунизма. Међутим Топаловићево гледште не би смело више да иритира јер je оно уствари израз једног локалног менталитета чији плодови су почели давно да сазревају у баштама оних равногорских идеолога који сматрају да je равногорство србијанска ствар, а не српска, т.ј. да je оно србијански изум за чије тумачење Србијанац има легитимацију по праву рођења, а сви остали ван Србије по његовом овлашћењу. Оваква су мишљења долазила до изражаја овде-онде одмах после нашег напуштања земље и формирања емигрантских кружока. Међутим, то се гледиште почело отпре кратког времена да формира у систем и то чак у редовима оних равногораца који су се нашли у положају телохранитеља Њ. В. Краља Петра II., чиме се свакако прибавља и једна друга легитимација за акције озбиљнијих последица. Не мисле ли ти патентирани равногорци да се свесрпска национална идеологија има да гаси на граници бившег Београдског пашалука у духу оне пароле југословенских комуниста којом вабе оне «национално свесне» у циљу чувања Југословена од «србијанског терора» у смислу схватања Хитлера и Гебелса или одбране цивилизације Срба ван Србије од «србијанизирања» према концепту Милована Ђиласа и Радована Зоговића. Зар се логика Живка Топаловића разликује било по чему од логике браће Куленовића или Хакије Хаџића као Хрвата муслиманске вере од логике Миле Будака или Дра Анте Старчевића Хрвата српске крви? Разумеју ли овакви интерпретатори идеологија смисао равндогорства у односу на Србију и ове у односу на остале Србе ван ње? Знаду ли они шта су хтели српски четници ван Србије? Разликују ли се они било по чему од оних који су бранили Јужну Србију после успоставе Бугарског егзархата? Каква je разлика била у дијалектици између оних на Југу у борби против политике Стамбулова и Дра Стојана Чомакова личног лекара султана Абдула Хамида и оних преко Саве и Дрине у борби против концепције Анте Павелића и његових протекто282

ра? Нећемо ли ове четнике сматрати југословенским четницима? Четник je аутоматски равногорац, док равногорац не мора да буде четник. Расправише ли, следствено, ови политички пигмеји за какву се Југославију борио Дража Михаиловић? Je ли се он борио за ону из 1918, која je требала да почива на «братству» или којој je споразум Пашић-Радић требао да гарантује солидност или ону из Фаркашића из 1937, која нас потсећа на љубав између црних и белих у Америци или ону која je требала да се диже на гробљу српског народа оправдану федералистичком мишљу некадашњих претставника Млетака и Стамбола или оних најновијих из Беча и Пеште којима je формирање националних осећања широм Балкана служило као сретство ка циљу, да би по том рецепту Балкан постао синоним поцепаности? Зар Дража Михаиловић није у снази Српства назирао и највећи степен гаранцијје Југославије? Зар je њему психологија српског четништва била даља од психологије оних «демократа» његове уже отаџбине који су под својом фирмом прикривали планове хрватских усташа који су делили своје улоге следећи истом циљу. Зашто Дража стави до знања својим «војводама» широм Србије, да му ни један несме ући у Београд док он у њему не успостави ред? Зашто ликвидира читаву серију србијанских четничких војвода ако су ти војводе били за Дражину Југославију? Сматрају ли следбеници Живка Топаловића у емиграцији да су српски четници само «номинално» признавали Дражу за свога команданта као претставника Србије и српског краља како то тврди Топаловић. Дража je био симбол српског јединства било у Југославији или без ње, јер њу српски четници не сматрају безусловном нужношћу Срба, да би се због ње морали одрећи својих идеала. То са Дражом као командантом нема никакве везе. To je израз националних осећања која су далеко од душа оних који постављају границе моралне компетенције у том разматрању. До овако фаталних закључака Љотић не би никада могао да дође, док, напротив, ови су постали идејом водиљом извесних равногораца, која се почела даље да репродуцира у још једној фаталнијој мисли «испод столова» америчких ћевабџија, да «je крајње време да се српски крајеви ван Србије требају да организују у посебно тело, које ће у датом моменту прогласити једног од црногорских принчева за свога владара...» да би на другој страни већ врло изразито почели да ћуле уши потомци оних «контраћа» из 1904 и 1905, који су се нашли на подручју западне хемисфере, пошто и они сматрају да je крајње време «да се приступи припремама рехабилитације династије Обреновића у циљу преоријентисања политике будуће Србије...» Међутим уз оовај галиматијас Тито и југословенски комунисти припремају управо оно што су некада концептирали српски национални непријатељи. Комунисти, како се каже, приступају разматрању 283

плана о преобраћању федеративног организовања државе у конфедерацију, т.ј. у савез независних држава, свакако на штету српског националног јединства. Нажалост, добар део ових фантастичних мисли неодговорних нашао je свој квасац у оном наопаком тумачењу четништва и равногорства од стране патентираних тумача. Истина, ми ћемо се разумети, али ће по свој прилици то сазнање доћи касно, т.ј. у невреме исто као што су и друге појаве у нашој револуцији долазиле до изражаја с фаталним закашњењем. Но пошто се овде бавимо мислима о Љотићу и његовом интересу за националну ствар у коју свакако спада и ствар црногорским четника, постоје ипак у његовом случају извесне тајне коje увијају један део његове активности током рата. То би било питање једног лица али две тактике Димитрија Љотића. Један део његове тактике je већ познат. Тај део je предмет спора, који долази делом услед непознавања његове личности и слабе анализе његове тактике. Међутим сав спор о Љотићу могао би бити врло лако решен, на штету или корист његовог моралног угледа, ако би се омогућио увид у његову кореспонденцију или, боље речено, у његова оригинална писма упућивана за време рата Њ. В. Краљу Петру II. Ако се Љотић сме и може сматрати мудрим тактичаром у односу на све фронтове у земљи на једној, а затим окупаторску линију на другој страни, сигурно je, да би се његово право лице могло да види из тих писама, јер се у његовој оданости према Краљу «домаћину», вероватно изразило и оно, што из разумљивих разлога, није могао да износи у окупираној земљи, због чега су многи патриоте у Београду главе погубили. То би утвари било јавно дизање копрене са једног још истинскијег ратног Љотића. Тиме би био решен још један део спора о њему. Тај спор лежи у његовој патриотској оријентацији која за једне још увек није јасна. Поред овог момента постоји још један такође нејасан, али у суштини врло важан преко ког се такође плански прелази. Љотић je био први значајни Србин у земљи и ван ње, који je бар за себе, интимно, тешко јаукнуо, што се на чело Равногорске револуције није поставио одређенији револуционар, одлучнији бранилац своје борбе, дубљи познавалац комуниста и комунизма, бољи зналац западњачке психологије и напослетку «пословнији човек» у свом ратном предузећу и деловању. Љотић je ову тужну констатацију дубоко крио у себи, да би све оне из своје блиске околине преклињао да ту констатацијју задрже за себе као тајну која не сме добити свој публицитет. Да ли je ово било заиста интимно мишљење Љотићево или не, оно на ствари не мења ништа осим оправданог жаљења да je то у суштини тако и било. Трагична факта су потврдила истину, према којој се Дража Михаиловић показао врло слабим организатором и познаваоцем психологије народа ког je требао да 284

претставља. Даље се показао још горим пропагатором своје ствари, а изнад свега неубедљивим тумачем своје политичке идеологије, која je добрим делом стајала у сукобу с његовим националним осећањем, да би се изнад свега тога издизала она магловитост његових погледа на светске проблеме, што му je репуцирало квалитет револуционарног идеолога, тако да су резултати борбе и напора довели до познате катастрофе, чије се објашњење истине на једној страни не жели, да се не би срушили постојећи ауторитети, у конкретном случају у емиграцији, а на другој да се не би прибавило «задовољство непријатељима», као да, рецимо, њима свима није позната духовна сиромаштина и економска беда, а изнад свега неодлучност свих оних фактора у земљи који су се на њ наслањали себе ради исто као и оних којима je он требао да служи као «морални капитал» у емиграцији током рата. 10. Недићева Србија током 1943 и 1944 године није имала комуниста и њихове акције од било каквог значаја. Међутим бојазан да се од ње не створи нека нова база за наслућиване комбинације, Тито je ствар благовремено регулисао са Командом совјетских трупа, допуштајући им да ове уђу у Србију «ради олакшања операција против немачких трупа у Мађарској». Да би избегао сукоб са Русима, Дража Михаиловић се повлачи из Србије да би je препустио удруженим комунистима и Совјетима. Као у каквом филму изгледала je дислокација борбених снага маршала Тита, које, у септембру и октобру месецу 1944 као сумануте јуре у правцу Србије да je поседну, т.ј. да се нађу у сусрет Русима, да би их ови увели у посед власти у Србији. Овај ратни период има једну мучну и врло интересантну предисторију, која, скоро, улази у област фантазија, али ће, по свој прилици остати тајном за сва времена или у најмању руку предметом препричавања. Ако би се понова вратили ономе што je Љотић директно или индиректно урадио за четнике Драже Михаиловића, онда се мора да прими без резерве, да му je, мада директно неизражено, Дражино хтење лежало на срцу. Групи од 2.500 југословенских официра, Срба, Хрвата и Словенаца, који су у априлу 1941. избегли немачко заробљавање, било je омогућено интервенцијом Недића и Љотића, да се ови огласе «заробљеницима на отсуству». Ако ништа друго, овим људима била je уштеђена она психичка и физичка тортура, кроз коју су прошли њихови другови у току прве године у жицама, док се још није знало, како да се одреди статус ових заробљеника у економском емислу. Ову бригаду официра, ни Недић, ни Љотић нису питали за политичко уверење; нису им чак ни наслутили да ће их требати. To je била посредно резервна армија покрета Драже Михаиловића. 285

Колико je тај моменат био од значаја за Дражу Михаиловића, овде ћу навести случај једног врло активног равногорца и функционереа у «Команди Београда» током рата. Овај официр није чак хтео ни да се пријави као «заробљеник на отсуству», да би избегао немачку контролу. Кретао се слободно Београдом као припадник организације Драже Михаиловића. Приликом једне рације зауставља га комбинована немачко-српска патрола на улици да га легитимише. Овај није био у стању да докаже да je регистрован као «заробљеник на отсуству», већ показује своју официрску легитимацију бивше Краљевине. На питање: Зашто се није пријавио, овај одговара одрешито: «Ja се налазим под заштитом Претседника владе, мог ранијег команданта генерала Милана Недића»! To je за ову патролу било довољно. Он je остао и даље на месту несметан током рата, прикривајући се као «штићеник» Милана Недића. Тај официр je одигравао током рата врло значајну улогу у Београду, а после рата успео да се нађе у слободном свету. Име му je Бранко Н. Јовановић. Из овога, свакако, не треба извући закључак да би свака патрола била задовољена оваквом легитимацијом илегалног борца, јер поред начелних, могу да се узму и лични или идеолошки моменти као пресудни. Из тих личних момената многи су од ових официра «заробљеника на отсуству» претпоставили стварно «заробљеништво у жицама» борби на терену и пријавили се добровољно у ратно ропство. Тако су поступали по савести и једни и други. За нас националисте и трагаче за истинама много je интересантнији однос ових тројице првака и последице њихова односа уопште, него произвољне оптужбе српских непријатеља, који у пароли: ако ниси с нама против нас си! траже могућност даљег цепкања националних снага. Из тих «принципијелних разлога» део официра те групе који се нашао касније у емиграцији, најгори je непријатељ Недића и Љотића, а исто тако подмукли критичар Драже Михаиловића сходно психологији инфериорних и неначелних. Истина je да барјак југословенства или свесрпства нису могли у току рата да носе јавно ни Недић, ни Љотић обзиром на њихов положај. Међутим они нису ничим омели Дражу Михаиловића у његовом пропагирању југословенског јединства, свесрпства или негирања стања створеног разбијањем југословенске државе. Свакако не може се тврдити, да су они били против онога што je Дража хтео по свом програму, већ су били против његових метода, увиђајући да ће сви напори бити узалудни, а проливена крв народа утирати пут комунистима. Они су оба исто тако знали да политика окупатора, макар била и најтолерантнија, не може се појавити стварним тумачењем интереса поробљеног народа. Међутим сви они који и делом Дражин неуспех доводе у везу с активностима Љотића или Недића личе на оног младог супружника кога су «чини» онеспособиле за вршење брачних 286

дужности, да би по савету других врачара био оспособљен ако му млада обуче црне чарапе пре спавања. Оптуживање због отсуства етичких момената одвело би оном празном комунистичко-сепаратистичком тврђењу, да je Србија створила Југославију у циљу повећања броја поданика, али ју je сама срушила. Љотићева порука Дражи, да се борба сходно ситуацији у којој се нашао српски народ током Другог светског рата има да води са асфалта, а не у шуми, има да тумачи не као помагање окупатора, већ економисање народном крвљу. Српски народ није био у стању да било чиме даде превагу стварима у току рата. Тај факат се не може да дезавуише пропагандним флоскулама. Још мање се сме рећи да су прваци српског народа током рата било чиме повлађивали политици окупатора без обзира да ли се радило о онима око Драже са Дражом или онима око Недића или Љотића са њима заједно. Појединци не значе и правила. Ту су се невероватно налазили присни један другоме и Милан, и Мита, и Дража. Ово утолико пре што су Љотићеви добровољци у неколико махова грдно искрварили у борбама против комуниста, да би помогли Равногорцима широм Црне Горе и Санџака. Нису, шта више били усамљени случајеви личне склоности активних чланова «Збора» или припадника добровољачких одреда према припадницима равногорских јединица, било да се радило о указивању помоћи или склоности, да се пређе на страну Равногораца Драже Михаиловића. Ако би један народ свесно или несвесно чинио злочин према самом себи, српски народ то заиста чини осудом дела ових својих последњих истинских родољуба који су својом свесном жртвом скочили у вулкански кратер скупа са својим народом; с вером у Бога и праведну ствар пошли на Голготски пут или са безграничном визуелном продорношћу назирали трагедију тог истог народа као «сламке међу вихорове». Чему они пискави гласићи пигмеја емиграције према оркану једне необухватљиве стварности? МИШАР, — равница на десној обали реке Дрине под градом Шапцом, где се 1 августа 1906. одиграла чувена битка између српских устаника и турске војске. Битка се свршила поразом Турака и донела je Карађорђу високо поштовање и углед у Европи, а на српске устанике скренула пажњу света. У бици je страдала босанска феудална аристрократија. МЛЕЦИ, — или Млечићи, — некадања венецијанска држава на италијанској обали Јадрана; дугогодишњи поседник Далмације; трговачка и поморска држава са аристократским уређењем; верски реакционарним системом управе; прогонитељ православља на источној обали Јадрана; упорни пљачкаш византиског блага у Цариграду и широм грчког царства за време крсташких ратова и касније после пада Византиског царства по уговорима са султанима. Срушена одредбом Кампоформиског мира 17 окто287

бра 1797 г. по захтеву Наполеона Бонапарте. Њене поседе наследила je Аустрија. Овим je Аустрија постала балканском државом, да би остала до 1918 године. МОАВА, — предео на источној обали Мртвог мора, кога je снашла судбина Содома и Гомора. МОЈО, — Балтић, — 1804-1879, — Србин из Глине у некадашњој Карловачкој Војној крајини. Од 1827 истицао се међу југословенском университетском омладином у Грацу. Гајев школски друг, за кога Гај каже: «Особито се одликовао као жив примјер свих крјепости у млада домородца. Благи овај и смјерни родољуб има много заслуга у развитку знања и значаја свих оних који су га окружавали. Он меии први откри унутарњу вриједност чистога нашег народног језика, који je једини достојан општега имена илирског. Трудом се његовим, ja као рођени Загорац научих познавати азбуку и ваљаним изговором изговарати чисти језик. С њим првим читах српске народне пјесме по Вуку на свијет издане (1823) и докучих и осјетих непроцјењивост њихову». (Аутобиографија Гајева). МОНОЛОГ, — разговор за себе или са самим собом. МОХАЧ, — град и пристаниште на Дунаву у Мађарској, где се 29 августа 1526 збио сукоб између турске војске под командом султана Сулејмана II и мађарске војске под командом краља Лудвига II., где je мађарска војска претрпела пораз, краљ изгубио главу, а Мађарска престала да постоји као самостална држава све до 1918 године. МУРАТ I, — син султана Оркана, владао од 1359 до 1389, када je убијен за време Косовске битке. МУРЧИЛИ, — или Мурчилијаши, — династија хетиског царства из 17 до 12 века пре Христа. Стварали су у неколико махова моћне државе, али су им последњу разрушили Асирци у 12 веку. Припадали су групи индоевропских народа.

Н НАУК, — хрватски израз за проповедање, доктрину, идеологију, политичко гледиште. НАПОЛЕОН, — Бонапарта I, — 1769-1821 — француски цар. Наставак Француске револуције и њен реално-политички вођа и пропагатор са национаалистичког гледишта; поли-тички протагониста идеје освајања света под француском егидом; војнички авантуриста који je успео да злоупотреби снагу тада најмоћније нације света. У политичком смислу весник националне мисли на којој je слободарски градио 19 век. Рушилац Венеције, оснивач Илирије, инспиратор етничке свести код тада разједињених и поробљених народа Европе; отац идеје јужно-сло288

венске сарадње по културној линији; просветни револуционар у јадранском појасу данашње Југославије; интелектуални зачетник идеје немачког уједињења. Опсенио својом појавом Хегела и Гетеа. Будилац етничке свести италијанског народа. У суштини просвећени апсолутиста. Уопште прецењени војни и политички стратег. Политички je потпуно неуспео у свом ставу према Русији и Енглеској, које га уопште нису цениле мада су биле пуне страха пред његовим авантурама. Прецењиван je једно време у средњој Еропи, као човек који доноси нови морални друштвени дух. У свом планирању освајања света две су му изгубљене поморске битке разбиле све илузије: битка код Абукира 1 августа 1798 и битка код Трафалгара 20 октобра 1806 уништиле су му флоту, да би се све касније војне операције свеле на сувоземне акције. Русија му je у 1812 и 1813 и без отсудне битке уништила живу снагу, да би га Лајпциг и Ватерло дотукли и довели до положаја ратног заробљеника и интернирца. Према најновијим истраживањима шведског научника Дра Стена Форшвуда, Наполеон није умро природном смрћу, већ je његова смрт пожуривана систематским тровањем хране, коју je узимао за време свог боравка на Св. Јелени. НАЦИЗАМ, — скраћеница од речи надионални социјализам. Идеолошка основа немачког погледа на свет, који je после Првог светског рата развио у немачку политичку филозофију, као основу владавинског система Немачке под управом Адолфа Хитлера. НЕМАЊА, — име једног од великих жупана Раса, рођеног у Подгорици, данашњој Црној Гори, од кога као зачетника идеје свесрпског уједињења на Балкану, почиње ера династије Немањића. НЕМАЊИЋИ, — име српске династије, почете са Немањом крајем 12 века, која je владала Србијом до краја 14 века. НЕМЕЗА, — грчка богиња правде. НЕРОН, — римски император од 54 до 68, чувен због својих прогона хришћана. За његове владе поубијани су у Риму први апостоли Марко и Павле. У моменту депресије, а у сталној бојазни за живот извршио самоубиство. НИКЕЈА, — стари грчки град у провинцији Битинији у Малој Азији, познат под данашњим именом град Изник. Од 1204 до 1265 Никеја je била престоница Никејског царства, као једног дела тада разбијеног Византијског царства. За време владавине цара Теодора Ласкариса, који je иначе био зет византиског цара Алексија III Ангела (Анђела), успело je св. Сави, да на почетку XIII века издејствује самосталност Српске православне цркве, користећи се тадањим приликама насталим на истоку после проглашења Латинског царства у Цариграду. Тиме се зачела идеја националне цркве као политичког појма, а у српском 289

случају означава моменат у ком се српски владалачки дом и престо еманципују од утицаја римске курије и цариградске патријаршије подједнако. Та идеја националне цркве никла код Срба, могла би се узети дијалектички као праидеја аутокефалности у оквиру Православне цркве или Реформације у оквиру Римокатоличке. НИНСКИ, — Глигорије, познат под именом Гргур Нински, бискуп, који je на Сплитском сабору 925/6 бранио употребу народног језика у црквеној служби код Хрвата. После његова пораза Нинска народна бискупија укинута je, преовладали су т. зв. Латинаши, са чиме je уствари престала и национална мисија Хрвата, постепеним падањем у летаргију клерикализма. НИОБА, — личност из грчке митологије; мајка којој су богови поубијали 14 деце, да би јој сломили материнеки понос, а затим je претворили у стену. Освета бога Зевса. «НОВИ РЕД», — мисли се на појам «Нови поредак» познат у немачкој политичкој терминологији под именом «Neue Ordnung». Схватајући га као духовни појам, Хрвати су га за време рата такође пропагирали на њиховој државној територији као концепт преуређења Европе у духу Хитлера и хитлеризма. НОРМА, — правило, мера, услов. НОРМАНИ, — германско племе из данашње Скандинавије; од VIII до XI века чувени морепловци и гусари. Освајачи Велике Британије. Претходници и учитељи Енглезима у морепловству. Истакнути пљачкаши Византије у Првом крсташком рату.

О ОБИЛИЋ, — Милош, косовски херој, који je убио цара Мурата I. на Косову за време битке, 15 јуна 1389. У српској историји узет je као симбол прегалаштва. Западно-европска историографија не придаје му значај који му придају чак и Турци као противници. Западњаци му углавном негирају прегалаштво, већ сматрају његово убиство цара Мурата мучким, што чак и Турци негирају. Он je у бици убио цара, чиме je дао пример прегалаштва, али je негативно утицао на исход борбе. Обилић историски спада у област легенде по пореклу, по животу па чак и по имену. Супротно народном предању Обилић није био зет кнеза Лазара. Био je нежења. ОВИДИЈЕ, — римски аристократа, песник; живео од 43 пре до 18 године после Христа; прогнан из Рима, због љубавне авантуре са Јулијом, унуком императора Августа. Умро у данашњој Констанци на Црном мору. ОЛИМП, — планина у Грчкој, пребивалиште богова према митолошком веровању старих Грка. 290

ОРЛАНДО и СОНИНО, — италијански државници за време Првог светског рата, са којима je Пашић ломио копља у борби за јадранску обалу и хрватске и словеначке земље. ОРЛЕАН, — град у Француској на реци Лоари, познат кроз ратове Енглеза и Француза, легенде о Јованци Орлеанци, Инквизицији и по ратовима римокатолика и протестаната. ОРМУЗД, — перзиско митолошко божанство. Према учењу Заратустрине религије принцип добра, за разлику од Аримана, који означава зло, које ће да траје на земљи 12.000 година. Ормузд би одговарао грчком богу Зевсу односно римском Јупитеру. ОТАЦ ДОМОВИНЕ, — почасни пропагандни назив, кога су Хрвати доделили правашком идеологу Дру Анти Старчевићу.

П ПАВЕЛИЋ, — Анте, — загребачки адвокат, рођен у Херцеговини, политички протагониста идеје Анте Старчевића; непријатељ Срба и Југославије; познат по својим анти-режимским и антидржавним говорима у Југословенском парламенту у времену од 1927 до средине 1928. Напустио Југославију у јануару 1929 да би избегао прогону власти због своје анти-државне активности. Организатор усташког покрета и атентата на краља Александра I Карађорђевића. За време рата 1941 до 1945 био je одређен од стране Немачке и Италије за Шефа извршне власти у Независној Држави Хрватској. Познат по својој крвожедности и психо-патолошкој мржњи према Јеврејима, Србима и православљу, мада, колико ми се чини, жена му je била јеврејског порекла; сматран je иницијатором геносидне активности на свом управном подручју, копирајући нацистичке методе у прогону Срба и Јевреја. Био je врло мало цењен у високим политичким крутовима својих заштитника Немаца и Италијана. Међутим, ови нису били у стању да током рата створено стање мењају. После покушаног атентата на Хитлера у јулу 1944, Павелић се сам почео да носи мишљу, како да се извуче из свог положаја у интересу Независне Државе Хрватске, а по сугестијама надбискупа Степинца и Дра Мачека са једним делом свога центра ХСС. Српска освета je свима лебдела над главом. Међутим, тај покушај разбио се о немачку одлучност да се издржи до краја онако како се почело. Комунистичка победа над Југославијом извинула je колективне грешке Хрвата, а њему и његовим сарадницима посредно омогућила азил у слободном свету. Као најинтересантнији политички успех Павелића током рата било je уништење Хрватске Сељачке Странке. Ово je био 291

први и основни услов за сазивање Хрватског сабора на почетку 1942. и његов састав. Тај Сабор није могао бити сазван док се нису хрватски претставници изјаснили за Павелићеву политику, чиме je он формално требао да буде легализован од стране хрватског народа. To je Павелић извео на тај начин, што су му преко јавности изјавили лојалност они посланици ХСС, који су раније припадали десном крилу Странке т. ј. били блиски усташком покрету и његовој идеологији. Онде где се унапред знало да су хрватски народни прваци, без даљега, против Павелића, ови су били одмах занемарени или поубијани. Онде где се ти прваци нису истицали раније као пријатељи Срба и Југославије, али нису били спремни да даду изјаве лојалности, они су били мимоиђени, да би ту лојалност уместо њих дали њихови заменици или чланови одбора. To je за Павелића било довољно. Он je тиме добио легитимацију за одређивање чланова новог Хрватског сабора. Тако су ту лојалност изразили чланови ХСС онако како се то од њих тражило. За овима су дошли чланови Хрватске Грађанске Сељачке Заштите, Господарске Слоге, затим претставници осталих хрватских културних установа и организација, међу којима се налазила и римокатоличка црква са Алојзијем Степинцем хрватским митрополитом. Овде je карактеристично напоменути да je прва организација Хрватске Сељачке Странке, која je изјавила лојалност усташама и Павелићу била партиска Месна организација ХСС у Грубишином Пољу у Славонији, т. ј. у релативно српском срезу у коме je на 25.000 становника отпадало на Хрвате 7.000, а на Србе 12.000, док je остатак отпадао на чешки елеменат (око 4.000) и мађарски (око 2.000). Овим су усташе добили легитимацију за касније уништавање живота и добара српског елемента, који je, тако рећи, у том срезу био потпуно уништен, да би се тиме приказао хрватски карактер Славоније. Међу личностима истакнутим у приклањању Павелићу били су Јанко Тортић, ранији хрватски посланик за срез Осијек и Др Јосип Берковић, хрватски министар у Братислави. Овима су се придружили још од пре познати прваци ХСС: Др Иван Субашић из Сарајева, Др Анте Чивидини из Приморја, Др Иван Мајцен из Михољца, Др Ђуро Хелбих из Илока, Живан Кувеждић из Шида, Др Фердо Бошњаковић из Нашица, Др Младен Орешковић из Подравске Слатине, Др Јосип Бенковић са Хвара или Корчуле, Др Винко Копривица са једном групом Дубровчана усташа, поред претставника главног града Хрватске, међу којима су се истицала имена: Иво Белић, Фран Хорват, Фрањо Задро, Драгутин Микулчић, Анте Вркљан, Стјепан Кос, Крешо Девчић, поред предестинираних чланова Хрватског сабора: Дра Милана Бадовинца, Зденка Блажековића, Дра Шиме Цвитановића, Марка Дошена, Дра Јуре Кумичића, Блажа Лорковића, Дра Младена Лорковића, Дра Марка Кошутића, Дра Драгана Дујмовића, Маријана Шимића, Алије Шуљка, Бранка Рукавине, 292

Ивана Оршанића, Винка Пећникара, Дра Ловра Сушића, Људевита-Луја Томашића, Дра Светислава Шумановића и др. Колико се овде уствари радило безглаво, и поред тога да су се међу овим именима као и многима која се овде нису споменула, налазили одлични интелектуалци Хрватске, види се по избору имена, од којих су многа припадала и ХСС и усташама и комунистима истовремено, а без иједног трунка личног уверења у суштину ствари. Даље се то види из још једног другог момента. Државна упутства за избор чланова Хрватског сабора у тачци 4. напомињу накнадно оно што je руководило Павелића да разбије ХСС, а што сам претседник Врховног суда Н.Д.Х., Никола Вукелић накнадно санкционише речима: «Нису могли бити унешени у попис они заступници, који су непосредно прије успоставе НДХ узрадили проти успостави, напосе ступивши добровољно у превратничку владу генерала Симовића која je влада бившу државу увела у рат проти савезницима, и који су хрватске војнике позивали да се боре проти савезницима, дакле и проти успоставе Независне Државе Хрватске и позивали народ да стоку и коње стави на расположење бившој војсци ...» Ова наредба je била обнародована годину дана иза постављања чланом владе НДХ Дра Џафера Куленовића, коме није сметало покривање ресора у влади генерала Симовића. Материјално je ово било упућено на адресу оних Хрвата чланова ХСС, који су били за сарадњу са Србима. Пошто je Џафер Куленовић био Антисрбин, то je могао да уђе у владу НДХ и поред те «махне». Други моменат брзоплетства код овог избора, а што je код тадањих осматрача ствари изазвало смех и поред све трагичности, биле су напомене хрватских сељака, да су у Хрватски сабор ушли само «госпари, а да сељака нема. Тако je Влада на брзину приступила тражењу сељака да би њима могла да попуни места до извесне пропорције. Тако je одлуком Врховног суда од 4 априла 1942, уведена у Сабор једна група хрватских сељака, међу којима су се истицала следећа имена: Петар Фиолић сељак из Мале Млаке, Фрањо Гашпић сељак из Драганића, Јосип Бенко сељак из Горње Купчине. Иван Ашпергер сељак из Купина, Мартин Марковић сељак из Окешинца, Стјепан Грегорец, сељак из Греде, Дмитар Ацкета, сељак из Резовца, Мате Воларевић, сељак из Боровца, Мате Шимић, сељак из Кричине, поред осталих, углавном Мачекових људи, који су касније сви пришли комунистима са делом колега из Сабора. Тако организован Сабор почео je са својим државним пословима, од којих je први акт био контакт са двојицом преживелих српских православних свештеника попом Васом Шурланом из Земуна и Петром Лазићем из Загреба, у циљу организовања Хрватске православне цркве, али према индицијама кроз везу Шурланову с Немцима. 293

Тако je дошло и до првих јавних манифестација претставника ХСС, који су се напрезали да увере Павелића у своју лојалност. Др. Јосип Берковић у својој свечаној изјави, обраћајући се Павелићу каже, између осталог: «Поглавниче... Приступамо к Теби не као какви десиденти своје досадашње политичке странке, већ као народни претставници, увјерени да само овим путем можемо предњачити свом народу, показавши му, да je овај корак искључиво плод љубави и привржености свом народу и својој слободној домовини, и у жељи да нас на овом путу слиједи цијели хрватски народ, у увјерењу да je Независна Држава Хрватска његова домовина и да се једино у њој има сматрати и задовољним. Ми присутни са огромном већином хрватског народа задојени науком нашег благоупокојеног учитеља и Вође Стјепана Радића, вјерујемо да je надошао час, када ћеш Ти на темељу усташких начела, уз помоћ цијелог народа привести у дјело његов програм и тиме остварити вјековне тежње хрватског народа, не само на политичком, већ и на социјалном, господарском и просвјетном пољу. Настави само, Поглавниче, са својим одлучним радом, те пошто си већ остварио политички програм Оца Домовине Дра Анте Старчевића и дио програма Великог Вође Стјепана Радића, оствари и све наде, које у Те полаже хрватски народ, а ми смо увијек за Тебе и Дом Спремни — Одговор у сали — Спремни!» Говор Јанка Тортића био je много дужи од претходног и он му je донео чак и титулу «витеза» с којом се поносио чак и у Аустрији после напуштања Хрватске 1945. Он на местима каже овако: «Једино за постигнуће тог циља створили смо — у духу науке браће Радића — кроз дуги низ година, политичке, просвјетне, господарске и радничке организације те коначно Сељачку и Грађанску заштиту. У тим организацијама окупљао се хрватски народ осјећајући, да ће доћи дан, када ће сложним, свијесним и пожртвованим наступом моћи остварити своју потпуну слободу и државну независност...», да би у даљем излагању био директнији кад каже: «Напосе je и Сељачка заштита приправљена и наоружана радила свијесно и најпожртвованије, разоружавала je српске војнике и хватала четнике, чувала јавне зграде, путеве, мостове, војничка и друга складишта, приватну имовину и животе Хрвата од српске освете, настојала je свима силама, да пријатељске и савезничке војске буду имале што мање мука у свом пле294

менитом послу помоћи за стварање Независне Државе Хрватске... У духу ових мисли настала je прва фаза разбијања ХСС, да би у другој сами центар Странке својим контактом са комунистима довршио њено распадање. Оба ова покушаја су чињенично ишла за тим да се осујети оно што je једино било светло у историји Хрвата, а што je било основна идеја идеолога Хрватске Сељачке Странке: свест о заједничкој судбини Срба и Хрвата. Од те свести није више остало ништа сем злих успомена на самог Павелића, коме je ХСС сама прибављала популарност услед ненаучности, а на своју штету. ПАВЛЕ II, — римски папа од 1464 до 1471. Као Млечанин по пореклу, а из познате венецијанске трговачке породице Барбо, мрзео je амалфљане због њиховог трговачког духа. У току Средњег века, т. ј. у ери силе града Амалфија, успело je његовим трговцима, да се на истоку домогну моштију св. Андреје, из чијег je гроба текла нека лековита седра, слично предању везаном уз град Скадар и легенди о «младој Гојковици». Папа Павле II настојао je да се домогне моштију св. Андреје, да би их пренео у Рим. Пошто му није успело да то уради, успело му je да из Саркофага св. Андреје извуче његове мошти и да му откине главу, да би њу пренео у Рим. После дуге борбе са Амалфијем, Рим je био приморан да врати главу овог свеца натраг, да би се опет сјединила у саркофагу са телом коме je припадала (Bernard Wall, Der Vatikan, Stuttgart 1956, S. 25). Овај папа спада међу најомрзнутије папе у историји. Једно као неприступачан човек; друго као среброљубац и треће као диктатор, одбијао je од себе и своје најближе сараднике. Ватиканска акција у другој половини 15 века, да се помогне балканским хришћанима у борби против Турака разбила се о његову непопуларност у западном свету. Тако су врло истакнуте личности тог доба, милански архиепископ Дитер фон Изенбург (Dither von Isenburg) и хуманиста кардинал Бесарион (Bessarion), мада рођени Грк и титуларни патријарх Цариграда, остајали у опозицији папи и његовој политици, јер им јe више било стало до чувања своје пастве од папиних насиља, него до одбране балканских хришћана од Турака. ПАДИШАХ, — назив за султана у Отоманској царевини, краљ над краљевима, самодржац. ПАРВЕНИ, — скоројевић, човек који се наједанпут подигао материјално или политички. ПАРИЈА, — реч из староиндиског језика која означава најнижи презрени слој племена прастановника Индије од којих се касније формирао резервоар робова и слуга виших слојева. У политичком речнику означава роба, сиромашног припадника ниског реда људи. 295

ПАСТИРИЦА, — назив за једну глечерску равнину на планини Великом Звонару у Аустрији (германизирани израз Pasterze). ПАРИТЕТНО, — одговарајуће, на равној нози, исте вредности или значаја. ПАТЕНТИ, — има више значења. У овом случају означава царски указ са снагом закона, којим се дају или гарантују извесна права народу или појединцима, практиковано у апсолутистичким земљама. 1. ПАШИЋ, — Никола, — 18 децембра 1845 - 10 децембра 1926; оснивач Радикалне странке у Србији и њен вођ, политичар, дипломата, државник, национални револуционар. Оно што je био Кавур за Виктора Емануела у Италији; Бизмарк за Виљема I и Немачку, то je био Пашић за краља Петра I Карађорђевића и Југославију. Разлика je била само у методама. Околности под којима je делао Пашић у Србији нису допуштале ни политички прусизам ни духовни пијемонтизам у Југославији. Да се од Србије направи «Пруска на Балкану», ова није имала ни снаге, а ни психолошке склоности да прусизира, мада се и сам Пашић заносио мишљу да Србија треба да постане центар окупљања балканских Словена. Да се од Србије направи Пијемонт нису допуштале извањске околности, специјално оне под којима се Југославија стварала. Припреме у последњој фази стварања Југославије уствари лишиле су Србију пијемонтске улоге. Уствари она je важила као Пијемонт у идеалистичкој репродукцији, т. ј. док се створила држава Срба, Хрвата и Словенаца, када je Србија у репродукцији непријатеља Југославије добила назив «Балканска Пруска». Међутим може се, бесумње, рећи да je после Саве Немањића Никола Пашић био највећи српски политички архитекта. Пашић није био демократа, као што то није био ниједан српски политичар или владар у историји, за које се може казати да су били личности од потеза. Демократском оријентацијом прикривају се индивидуалне слабости или неодређености оних који желе да се постављају на чело народа или групе. Пашић je био парламентарни диктатор. У форми разговора и договора наметао je своју вољу иза које се крила пуна резолутност. Пашић није веровао ни у демократију, ни у парламентаризам, али je под формом демократске фасаде, у духу Линколновог или Рузвелтовог (Теодор) појимања значаја народа сматрао, да je парламентарна владавина најмање рискантна форма. Пашић није био либералац у модерном схватању тог појма али je у поштовању слободарских принципа тражио сретства ка циљу. Није био одан т. зв. «јуристерају» или правничком мудровању, јер je до знања правника држао врло мало. Уствари ве296

што их je исмејавао. Међутим код ове констатације треба се оградити једном допуном. Пашић je био, бар како кажу његови познаваоци, посве загонетан човек, — типичан претставник источњачке политичке психологије. Он никада никоме не откри филозофију свог држања. Међутим, на другој страни, он никада не, отступи од онога што je желео да постигне, при чему je остајао ћутљив, тј. политички изражено, знао je «мудро да ћути», али и да посве зна шта хоће. Отуда, вероватно његова нехатност или искључена могућност, да себи спреми политичког наследника. Ово се, с друге стране гледано, може и тешко да схвати као могуће, т. ј. да политички геније може да себи нађе или одреди наследника. Генији се рађају, а не одгајају или декретима одређују. Пашић je у Србији од почетка нашег века, па до избијања Првог светског рата имао око себе екипу поштењаковића и подједнаких чувара уставних принципа, форме и метода владавине. To je била ера у којој се стварно зачела пијемонтска улога Србије. Тај моменат би требало пре објашњавати висином и чистотом карактера личности предратне Србије него флоскулама о демократији. Један амерички публициста износећи појединости о политичкој активности значајних чланова своје породице, репродуцира део говора ког je један његов стриц одржао пре сто година пред својим изборницима, где каже: «...ако он буде послан у Вашингтон, сматраће свој избор уставним мандатом да изражава свој суд о стварима, а не њихов...» (Henry, Ј. Taylor, Men In Motion, New York 1944, p. 16). To ce исто може рећи за Пашића. Српска демократија у последње три деценије 19. века била je ребелска, да би од 1903 до 1914 била политичка, а да после 1918 нестане бестрага. Да ли je могућа таква метаморфоза у средини где je демократија као политички принцип и метода инсталирана? To je Пашић врло добро знао, мада о томе није много говорио, а још мање написао, према ономе што je о њему написано. Нажалост о томе се још увек зна врло мало. Он je, додуше, био човек без театралности, гласне приче или надмудривања. У послератној југословенској политици Пашићу je много више шкодила смрт његовог ратног опозиционера Милорада Драшковића, него сукоб са краљем Александром или трвења у Радикалној странци око уређења државе СХС и израде Устава у њој. Српски фронт у Југославији би био створен приступањем Драшковића Пашићу, чиме би се створио и Пашићем наследник. Он би имао на кога да се наслони и не би му се десило, да се сам, стар и нејак, скоро осамљен, хрве са једним амбициозним Краљем на једној и неначелним политичарима на другој страни. На тој неначелности изградила се она бесомучна критика и осуда Пашићеве политике у новоствореној држави, а затим Краљеве политике у свету приписујући му диктаторске склоности. Истина je да су ту била два снажна индивидуалитета у конкурсу, који су уствари симболизовали методе управе у држави. Ово, вероватно, има и свог снажнијег оп297

равдања, кад се погледне туђим очима, т. ј. очима објективних, како то излаже један поштовалац краља Александра у својим записима. «Још пре него сам пошао у Немачку, два пута сам искусио исту површност расуђивања. Док сам боравио у Цариграду, у ери Чанака и Лозанске конференције, генерал Харингтон и ja били смо обележени као протурски оријентисани. Данас, међутим, и један и други би пожелели да нас бије тај глас. Други пут док сам био министар у Београду одмах иза 1930, кроз моје пријатељство са почившим краљем Александром био сам осуђен као пројугословенски, продиктаторски оријентисан. Народ у Енглеској каткада заборавља да постоји у свету «мање срећних земаља» него што je његова, и неће да увиди да су чак и диктатори до једне границе и за одређени период времена нужност која доноси неоцењиву благодет по државу. Кажем «до једне границе», јер су и стари Римљани, који су били и први проналазачи диктатора као метода за борбу против националних криза, били мудрији него њихови данашњи следбеници јер су знали да ограниче диктаторска овлашћења на неколика месеца. Мален број непристрасних историчара, чак и у Енглеској, негираће Кромвелову праксу кад се радило о смутњама грађанског рата; да плодови диктатора насталих у Европи после хаоса изазваног Светским ратом 1914-1918, имају да се објашњавају истим разлозима. Интересантан je, узгредно напоменут, и сам факат, да je Хитлер, познат као предан читалац историје нарочито после преузимања власти (Барон фон Нојрат рекао ми je једном приликом да je Фирер бољи познавалац историје од њега), једно време посветио студирању Кромвела, који je, међутим, умро у кревету... Ататурк (Мустафа Кемал) изградио je нову Турску на рушевинама старе. Његово отеривање Грка вероватно, послужило je Хитлеру као пример како да он поступа са Јеврејима у Немачкој. To je међутим све заборављено и изврнуто. Нико не може ниподаштавати заслуге Сињор Мусолинија, које je овај, макар и као диктатор учинио Италији; нити би свет пропустио да акламира Хитлера као највећег Немца, да je овај знао где и када да стане, чак н. пр. и после Минхена и Нирнбершких закона против Јевреја...» Sir Nevile Henderson, Failure of a Mission, New York 1940, p. 11/12.) Овде би један критички осврт био од интереса, да би се могло објаснити пишчево гледиште на југословенски државни проблем. Хендерсонова разматрања о диктаторима су тачна, и у начелу усвојива. Међутим, није усвојиво његово разматрање у појединостима, специјално оно о Хитлеру. Овде je Невил Хендерсон показао незнање ствари или у најмању руку некритичко разматрање односа. Хитлер није био у стању да стане после Минхена. Минхен je био Хитлерова гробница, коју je назрео тек пошто je изгубио «Битку за Енглеску» две године касније. Та je гробница постала још незаситијом кад je Хитлер изгубио 298

«Битку за Москву» три године дана после Минхена. Минхен je одложио Хитлеров напад на Енглеску за пуну годину дана, што je било за Енглезе од пресудног значаја. Тако je Хитлер могао да заплаче над судбином своје мисије после Минхена исто онако како je заплакала царица Марија Терезија над судбином Аустрије после прве поделе Пољске; исто као што су заплакали над судбином Немачке они политички идеалисти, који су у уједињењу Немачке под Бизмарком видели сасвим нешто друго од онога што су очекивали борбом за уједињење, како то каже велики немачки нацистички претеча Паул де Лагард, речима: «...немачки народ je мање уједињен него икада пре. Губитак његове вере и његовог исконског начина живота, на крају крајева водиће његовој пропасти». (Fritz Stern, Kulturpessimismus als politische Gefahr, Bern-Stuttgart-Wien, 1963, s. 25). Ове мисли изражене одмах иза 1871 могле би бити посве типичне за оно што je Никола Пашић мислио после 1918, т. ј. док je седео као члан Југословенске делегације у Паризу за време Мировне конференције. Он je, бар за себе могао да заплаче над судбином мисије српског Пијемонта. На другој страни краљ Александар je у томе назрео свој тријумф, не назирући да je то његова гробница, када je декретом огласио да су Срби, Хрвати и Словенци један народ, из чега je даље изводио закључак да и њихова држава треба да буде јединствена т. ј. политички-административно организована као проста држава. Да ли je Никола Пашић био против федеративног уређења земље остаје ипак спорним, ако се његова идеја «тарабљења Србије» не би могла узети као основ за стварање више политичких јединица. Међутим изрази «јединствена територија» или «јединствено држављанство», затим «уставна, демократска и парламентарна монархија», како се то налази у члану 1. Крфске декларације од 20 јула 1917 или диспозиција из друге алинеје чл. 14. где се каже: «Устав ће дати народу и могућност да развије своје посебне енергије у самоуправшш јединицама, обележеним природним, социјалним и екононмским приликама...» ипак не произлази мисао, т. ј. одређено гледиште, да ли се под «јединственшћу» треба да разуме Југославија и у административно-управном смислу као што je треба разумети у међународнојавноправном. Шта се из овога може да изведе? Маневар на обе стране, како код Трумбића тако и код Пашића. Значи они нису били искрени један према другом. Крфска декларација je врло површно стилизован акт. Члан 4 ове Декларације стоји у потпуној супротности са оном праксом коју смо видели у Југославији после уједињења, специјално после 6 јануара 1929, када je југословенство постало предметом законског наметања. To je уствари потврдило оно што je краљ Александар држао као свој животни циљ: организовање југословенске државе по типу Француске. У томе треба назрети основе сукоба Пашића са Краљем или обратно: Краља са Пашићем. То није било ништа 299

друго већ дивергентност личних погледа на начелне проблеме. Ти проблеми не би били решени да je Пашић био и млађи и бодрији, ако би он остао при свом схватању, да се Југославија има да организује као проста држава у којој «краљ краљује али не влада», већ народ преко политичких партија. 2. Не може се рећи ни за једног балканског владара кроз историју да je «краљевао али не и владао». Случај краља Петра I не може се узети као правило, већ као изузетак. Његова владарска ера спада у еру националног заноса, успеха и тријумфа једног народа. Ми немамо никаквог доказа према коме би лебдеље краља Александра над судбином Југославије било инспирисано његовим патриотизмом више него његовом личном амбицијом. Међутим, можемо са сигурношћу рећи да Никола Пашић није био југословенски оријентисан у смислу схватања југословенства као духовне мисли. То се исто може да каже за све значајније политичке прваке Пашићеве ере у Југославији. Стјепан Радић, Антон Корошец, Мехмед Спахо или сви они каснији политички епигони у сенкама ових нису били југословенски оријентисани, Југословенство би значило националну, политичку, социјалну, т. ј. реалну револуцију, да је са њом ишла паралелно и психолошка револуција, т. ј. измена погледа, карактера и менталитета њеног грађанства. To je било психолошки немогуће и да се било свесно значаја проблема и жеље за удруживањем сила у служби заједнице. Међутим тој су се психолошкој револуцији појавиле громаде сметња на путу. Ту je, вероватно, Пашић и откривао своје интимне мисли, али ваљда само пред Краљем, да би се ту и сукобили. Пашић je, изгледа, знао да јасно одели могућности у односу на жеље, односно да одмери сретства у односу на циљ или идеал. Ту je краљ Александар био постављен према Пашићу као супротност. Легенда каже, да je смрт Пашићеву убрзао његов бол, који га je сурвао после последњег разговора са Краљем ког je имао на почетку децембра 1926 у Двору, којом приликом му je Краљ на врло груб начин ставио до знања, тpeтиpajући га «као служавку», да до њега не држи ништа више. Колико je то тачно и о чему се радило, и како га je Краљ уствари испратио из Двора, тешко се може навести као чињенично. Међутим, исто тако зна се са доста сигурности, да je Пашић све снажније изражавао јасне антипатије према Краљу после Солунског процеса, што je донекле нашло свој одговор у Краљевој нежељи, да Никола Пашић образује прву владу у уједињеној Краљевини. То се, изгледа, пренело и на сву Радикалну странку, т. ј. углавном на онај њен део који je тежио освети над Краљем. Прва етапа у тој освети наступила je 20 јуна 1928, када je група радикалних 300

посланика сасвим хладнокрвно примила атентат у Скупштини, оцењујући тај трагичан чин сасвим незначајним или, боље речено, ситним чином у афекту, као објашњење за јавност, док су интимно у томе назрели успешну освету над Краљем, да би он морао да приступи ономе, чиме се требала да оквалификује његова борба за државно јединство као израз његових диктаторских склоности формулисаних у акту од 6 јануара 1929 године. Објашњавајући Пашићев случај као и његов однос са Краљем «упола» као и све што je објашњавао «округло и на ћоше» у свом животу, Др Милан Гавриловић поводом овог конкретног случаја каже: «Шести јануар je дошао после више од две године од те смрти. Стара тачна визија Николе Пашића није га изневерила ни у овим старим његовим данима. Он није доживео ни да чује, а ми смо бар чули, и чини ми се сигурно чули, да се краљ Александар спремао да одмах на повратку из Француске све мења. Једне ноћи, Краљ je нервозно шетао горе-доле. И одједном се ударио по кокарди. И гласно рекао: «Бадава! Не воли народ ово!» Поред њега официр примети: «Воли народ војску, Величанство!» А краљ Александар: «Не мислим то. Воли народ војску али не воли да му ово заповеда». И показа на кокарду. Никола Пашић није доживео то. Ни народ. Ни краљ Александар. Шестим јануаром свео je био државу на себе. И непријатељи су сматрали да ако падне он, пада и држава. И нису се преварили. Шести јануар je начинио рушевине око себе, политичке рушевине. Кад je он пао само су рушевине остале. И држава je пала. Никола Пашић није доживео да види како се руши његово дело, и плод његове борбе за народна права и плод његове борбе за независност земље. Али je јасно видео да оно прво долази. Ово друго увек следује. Спремао се за борбу, за стару борбу, «као некад». И његов се живот завршио тачно онде где je пре толико година био почео. Почео je са борбом за народна права. У спремању те борбе и умро je. Једнога дана, нанесен му je био тежак удар. Увређен и понижен, вратио се с једног разговора узбуђен, љут преко обичаја. Његове дубоке године нису могле издржати ни то узбуђење ни ту љутњу. И тог истог дана дошао и физички удар, само на два сата после оног душевног удара. И сутрадан ујутру Пашића више није било». (Политички портрети, Никола Пашић, Глас Канадских Срба, бр. од 14 фебруара 1963.). Бесумње овај Гавриловићев приказ, којим се уствари није ништа ни казало, може донекле и да се разуме јер неизражавањем комплетних мисли о стварима човек их не изражава ни о себи. То се да објаснити оним што се не жели да каже. Но у Пашићевом случају сретамо мисли о њему, које значе бунцање о стварима, а не изражавање мисли. Тако Јаша Продано301

вић у критици мисли, политике и личности Николе Пашића, на једном месту каже: «Никола Пашић није био интелектуалац вишег реда и јаче спреме. Он није ни мислилац ни беседник ни писац. Није познавао финансиске и економске проблеме, није разумео социолошке законе; није добро знао ни страну ни српску историју; државно-правна питања нису била предмет његових брига и размишљања. Од њега не потиче никакав велики преображајни план; никакве значајне политичке теорије нису замарале његов мозак; његова политичка спрема била je и без дубине и без ширине... Као што није имао потребних државничких знања, Пашић се такође није одликовао ни беседничким талентом. У њега није било ни распаљивих речи, ни снажне логике, ни јаке дијалектике, ни сјајних књижевних израза. Било je простих људи из народа који су говорили лепше, речитије, разложније и убедљивије. Није имао ни заноса ни патоса, али ни ироније ни хумора. Говорио je неграматично и несимпатично, често нелогично, а његова тврђења много пута била су нетачна, непоуздана и неискрена. У његовој природи није било ничега ни апостолског, ни проповедничког, ни борачког, ни витешког... Пашић није предвидео Тимочку буну и њен кобни завршетак, и ако je она поникла у његовом крају, вероватно под његовим утицајем. Није предвидео ни аустријски ултиматум 1914, мада je страна штампа указивала на извесна необична пословања немачке и аустријске дипломатије». (Српски Књижевни Гласник, ХХ/1927, с. 125/6). Ако je ово мишљење Продановића израз искрених мисли о Пашићу као политичару, ту je аутор приказао себе управо онаквим каквим je требао да прикаже Пашића. Ако je он тражио у Пашићу пророка, онда га, свакако, није могао да нађе, сматрајући себе пророком прошлости. Пророк je онај који мистичним силама објашњава оно што се од њега тражи. Нема политичара-богова, већ политичара-аналитичара и синтетичара; политичара дедуктивиста. Истина, Пашића je тешко и схватитити. Њему прилази свако полазећи од себе. Вероватно да се према њему и пробудила, ако не свест српске средине, оно бар потсвест, што се не нађе ниједан Србин да му напише биографију. Ово je утолико срећније, да се јавности не би сервирала дужа лекција оваквог «ученог галиматијаса», којом ое заиста негативно изразила речитост и политичка дијалектика, за коју би се мирне душе могло рећи, да би било боље да je умрла на уснама. Међутим на њу, као и на све оно што je написао Јаша Продановић, једна група Београђана изразила je свој суд о Јаши тачно у духу његових политичких и литерарних заслуга, а изнад свега његових националних доследности. Кад je Јаша 1 јуна 1948 испустио своју «племениту душу», а следећег дана предат матери земљи уз звучне говоре Николе Петровића, А302

лександра Белића, Алексе Томића и др. поред званичне пажње коју му je указао социјалистички рај сахрањујући га о свом трошку, једна група Београђана у току ноћи непосредно иза сахране у тајности посетила је хумку политичара Јаше и на својствен начин нанизала неколико скулптура на хумци у реду од главе до пете. Да би била комплетнија у свом суду о Јаши, група je налепила на ове скулптуре, (чије детаљније објашњење овде нема места), једну цедуљицу са натписом: «Краљу веран, Титу одан; овде лежи Јаша Продан!» Гробљанска управа je следећег дана обавестила полицију о овој врсти части указаној Јаши Продановићу, да би добила инструкције, како да сачува Јашин гроб од оваквих излива поштовања Београда према овом критичару свега што je било национално у српству, слично републиканизму двојице Јована Краљевих републиканаца из Црне Горе. Као одговор на раније наведене мисли Продановића Пашићу, Миша Трифуновић, са свог гледишта, али прилично неспретног, осматра свог политичког шефа и каже: «Кад се припремала прослава осамдесет година живота Пашићева и кад je требало дати пригодне написе о животу и раду његову, осећао сам извесну нелагодност да штогод напишем. После срећно свршених ратова и стварања наше данашње Отаџбине, име Пашићево постало je широким масама српског народа у новим крајевима присаједињеним Србији, тако велико, да je његов положај политичког човека почео бивати легендаран, а у Радикалној странци свемоћан... Радикална странка са Пашићем претстављала je, кратко речено, идеју слободе, заступљену и претстављену правим покретом народним, који je инстинктивно био израз филозофских схватања до којих се на Западу дошло кроз крваве дане и године: да циљ влада и управљача земље није ширење начела и мишљења за које им њихов ум каже да су мудра и корисна, јер нас његова суђења често издају, него je посао државника да се покоравају тежњама народа, па им je и задатак да траже средства за извршење ових тежњи, за њихово остварење... Народ у већини кроз Пашића говорио je: треба се покорити тежњама, жељама и осећању народном, и Скупштина има кроз законе само да даје изразе разним облицима народног живота. Други, мањи део народа, кроз владаоца, Гарашанина, Пироћанца и др... Неоспорно je да су и Пироћанац и Гарашанин и Новаковић били брже и финије интелигенције од Пашића, али неоспорно je и то да je Пашић, ево политички мудрији. Судар старог са новим био je неизбежан. Како je идеја слободе била трансформисана у осећај за Радикалну партију борба je била неки религиски облик, и Радикална странка има своје припаднике, своје борце и своје мученике. Значај Пашића je у томе што je схватио ново доба, осећање народно, што je постао заточник новог политичког осећања; на челу једне велике партије постао надионална фигура... Инстинкт народни за слободом, који се почео онако јако 303

манифестовати у осамдесетим годинама у нашем унутарњем политичком животу, прелио се одмах преко граница Србије и отишао на све стране неослобођеним деловима српског народа. Поћи за овим иннстинктом и преко граница и следовати му, и то исказати у осамдесетим годинама, било je зацело опасно. Али идеја слободе код једног народа нема границе. Окренути лице Србије, од великог и моћног суседа Аустро-Угарске, према Русији, био je велики историски потез. Пашић je без поговора био персонификација тог великог покрета...» (C. К. Гласник ХХ/1927, с. 197-201). «Немилост je велико искушење државника», рекао je Морис Палеолог у својој студији Емила Кавура, архитекте италијанског уједињења, Изгледа да je гроф Карло Сфорца у разматрању Пашићеве личности био много мање опсењен предрасудама, мада му je српска проблематика у Пашићевој репродукцији била страна. Сфорца о томе каже: «Моја дубока симпатија према Пашићу и Ђолитију, које сам посматрао и пратио из непосредне близине, разлог je ваљда што осећам велику психолошку сличност између ова два старца у вођењу унутарње политике, у њиховом начину поступања са странкама и народним масама — мада њихова два живота са спољашне стране нису имала никакве сличности. Презир који je Ђолити показивао према клицању и одобравању гомиле пронео му je глас сувопарна и опора духа; дуга ћутања Пашићева наводила су понекад на помисао да снује мрачне планове Великог везира; уствари, његов лаконизам, његова мржња према свакој патетичној речитости, били су код њега само ћутљива поука и пример оним његовим земљацима који су претеривали у испољавању својих осећања, или су се напросто опијали оним вечитим дискусијама после којих многи Словени мисле да су делали — напросто зато што су говорили. Слушао сам Пашића како излаже своје мисли, како брани неко гледиште пред уским кругом људи; чинио je то савршено вешто, уносећи у своје речи такву узбудљивост којој се није могло отети. Сутрадан, у Скупштини, његова речитост постајала je хладна, лишена сваког реторичког укуса. И у томе потсећано ме он на Ђолитија, коме je једанпут, у Парламенту, неки говорник пребацио да му je сувише кратко одговорио. Ђолити му je рекао: — Жао ми je, господине, али томе je крива моја природа; мора да ми нешто недостаје; признајем да сам савршено неспособан даље да говорим, ако сам већ казао оно што сам имао да кажем. Колико сам пута добио утисак да je Пашић пожелео на исти начин да одговори ... Великом и часном слуги Државе, какав je био Пашић, може се замерити што je после толико ствари које je претурио у животу престао да верује сувише у апсолутну важност поли304

тичких програма; али то није био цинизам; то je било само уверење да ће време, сигурније него макаква формула, помоћи да се уклоне незгоде, неразумевања, недостаци.» (Карло Сфорца, Никола Пашић, Београд 1937, с. 91/2.). Изгледа да су се у оцени значаја времена у југословенском проблему сукобили Краљ и Пашић, приказујући основе тог сукоба као методу решења југословенског националног проблема. Пашић није престао да верује «у апсолутну важност политичких програма», већ je потпуно скептички посматрао оно што je краљ Александар сматрао својим животним циљем; изградња јединствене југословенске нације, што je било подједнако његов гроб, колико и Пашићев и гроб југословенства као духовне мисли. To je било управо оно што je Карло Сфорца, на другом месту казао још одређеније о схватању југословенског проблема код краља Александра, речима: «Александар Карађорђевић ући ће у историју као типичан пример часне добронамерности, коју заводи непритворна вера у силу као јединоспасавајуће средство, чак и у области моралног деловања». (Graf Carlo Sforza, Europäische Diktaturen, Berlin 1932, s. 1178). Ова анализа, макар врло кратка, далеко више каже од оне бесадржајне реторике Дра Милана Гавриловића према којој je краљ Александар идентификовао себе и државу, попут некадањег Луја XIV у Француској. Није краљ Александар идентификовао себе са државом, већ je полазио од једне грешне претпоставке, да ће он као носилац Круне бити у стању да по свом концепту исправи оно што су партиско-политичке страсти у Југославији, делом накалемљене на оне унешене из Србије у Југославију моћи да поправи. Није Краљ направио 6 јануаром никакве политичке рушевине, већ je био прихватио «за метлу» да те рушевине отклања. Ту државу, која je по Гавриловићу била идентификована са Краљевом личношћу, срушили су менталитети типа Дра Милана Гавриловића, који су се из табора једног лако пребацивали у други, не да би се супротстављали тенденцијама краља Александра, већ да би будно лебдели над својим синекурама или су се из табора црнорукаца пребацивали у «верне слуге Његовог Величанства», кад су били у питању кусури. Држава краља Александра би се срушила и да je он живео и доживео оно што «није доживео», како каже Гавриловић у свом излагању. Међутим, сви они који су претпостављали да ће се она лакше срушити без Краља, побринули су се да га отклоне. Од те истине Гавриловић бежи као «ђаво од крста» исто као што je побегао од истине, да не би казао у свом чланку са ког се излета Никола Пашић вратио «увређен и понижен», да би затим и умро. Краљ je својом «непритворном вером у силу» хтео да предупреди њено рушење, и то на начин који je био супротан Пашићевом гледишту. Краљ je хтео да стегне време у канџе схватања на револуционаран начин, док je Пашић био е305

волуциониста; сматрао je да се процес, управо социолошки процес, не сме да смета т. ј. убрзава у свом аутодинамизму. Пашић je био претставник школе 19. века, док je Краљ био револуционар психологије 20. века. Краљ je сматрао, као што je имао и право, да се то амалгамисање смета активношћу политичких партија. Међутим, он се ту сукобио са психологијом средине. Пашић je сматрао да се треба ићи паралелно народним страстима али путем политичких партија; никако успркос овима. Ту су се сукобила схватања, која су поделила водеће људе на таборе. У суштини Гавриловић je у стању да прозре у комплекс, али он неће да каже, које су личности југословенске политике у 1934 биле у центру Краљеве пажње, кад je овај имао на уму «да све мења» чим се буде вратио из Француске. Но он тим прелази преко факта, да je он био онај некрунисани краљ «Политике» који се сакривао иза анонимности, да му се не би приписао епитетон «режимлије», или, боље речено, слуге Владислава Рибникара, који се већ од 1927 налазио у служби Москве. Но Гавриловић није био тип лучоноше, па су зато комунисти могли да вршљају по «Политици» исто онако, као што je она друга екипа вршљала по Српском Књижевном Гласнику, доказујући да није био ни «српски» ни «књижевни» ни «гласник», већ обична политичка јавна говорница, како то лепо каже сам Слободан Јовановић, речима: «Као Министар просвете, Маринковић je желео да краљицу Драгу популарише код књижевника и уметника, знајући колики je њихов утицај у схватању јавног мњења. Појава једног опозиционог књижевног листа као Гласник кварила му je тај план. Уз припомоћ Данила Живаљевића и Андре Гавриловића, он je насупрот Гласнику покренуо један други књижевни лист, Коло. Услед тога књижевници су стали да се деле на дворске и недворске, према томе да ли су писали у Гласнику или у Колу. Међу сарадницима Кола било je књижевника и неоспорне вредности, као нап. Јанко Веселиновић и Бранислав Нушић, али међу сарадницима Гласника приповедач Радоје Домановић и песници Дучић и Ракић претстављали су оно што je у новом књижевном нараштају било најбоље». (Тамо Далеко, бр. 1, св. за 10-12, 1958, Чикаго-Мелбурн). Колико je Гласник био чак и несрећна говорница доказује и онај хермофродитски некролог Владимира Ћоровића, под насловом «Краљ Александар» (у броју «Гласника» од 16 октобра 1934), где je професор Ћоровић био позван да нешто напише о Краљу, али и да ништа не каже, инспирисан истим моментима којима je била инспирисана национална оријентација Јована Дучића, Смиљанића, Рибара исто као и Јаше Продановића. И док су други њихови једномишљеници клицали од радости над Краљевим одром, ови су се вешто као и Гавриловић крили иза опортуног монархизма. То су уствари били монархисти оног типа, које су некадањи босански национални борци називали «подрепапшма», јер им je било свеједно 306

коме ћe да служе ако им je господар склон без обзира да ли спадају у «дворске» или «недворске», како каже Слободан Јовановић. 3. У наслону на мисли Мише Трифуновића, а у односу на излагања Продановића о Пашићевој улози у Тимочкој буни, могао би се наћи врло интересантан материјал за једну читаву студију о том односу. У моменту када je Продановић излагао ове мисли о Пашићу, добар део учесника у тој буни био je још на животу. Тако се могао лакше поставити Пашић према овом моменту, ако се већ желела истина о томе. Никола Пашић, не само што није «предвидео» Тимочку буну, већ ју je спремао и једини исправно разумео. Он je уствари био и једини члан Главног одбора странке, који je имао услове да се постави на чело буне. За теренске прилике Аца Станојевић био je практичнији јер je као општински писар у то време био ближи масама и спретнији за административне послове и локалну организацију. Међутим, Пашић je био једини међу идеолозима српског радикализма, који je најисправније разумео шта се буном хоће, као и шта се хтело са оним што je дало повод самој буни. Пашић je био уствари и једини неимар у оним односима, који се могу да узму као узроци самој буни. Да je Пашић предвидео буну говори сами факат, што je он сам, да би стигао на место буне, т. ј. у њено жариште и у свој изборни срез, искористио прилику, да као грађевински инжињер пређе Саву из Београда у Земун, где je радио на изградњи Савског моста и да се 25 октобра нађе на аустриској страни, одатле преко Видина у Тимочку крајину. Природна ствар док je Пашић тамо стигао буна je била спласнула, а народ положио оружје. Осматрајући психолошки тај моменат, Слободан Јовановић каже у својој студији следеће: «По свему изгледа да je Пашић, више него иједан од београдских радикала, био уверен да се сукоб између краља Милана и радикалне странке не може свршити мирно, — и пошто ће на крају крајева доћи до употребе силе, то je питање о разоружању народне војске судбоносно за радикалну странку. Без сумње и остали београдски радикали помишљали су на могућност буне, али у својим мислима они су ту могућност одлагали за све каснији датум. Пашић, напротив, по неком чудном предвиђању катастрофа које га je пратило кроз цео век, осећао je како се буна сваким даном све више приближује: то за њега није била само једна могућност даље будућнности, него je била већ почетак стварности, — и њој се морало у очи погледати. Његови другови, обманути неким књишким формализмом, држали су да тек формални државни удар — формално укидање Устава, — треба да буде повод за буну. Пашић, који није био човек од књиге, није давао много важности државноправним формално307

стима; њему je изгледало јасно да борбу с краљем, ако се она већ мисли водити, ваља почети докле народ још има пушку у рукама, а не доцније. Пашић није био речит, али опет зато, без много речи, и не казујући своју мисао никада потпуно, умео je да своје мишљење натури и другима. На такав полумутав начин, он je може бити и својим људима из Источне Србије сугерирао да до разоружања народа буна се сме одгађати, али после тога, не више.» (С. Јовановић, Сабрана дела, Књ. IX. с. 139/40, — Београд 1934). Ако би апстраховали моменат о коме се касније расправљало и још расправља после скоро једног века, да су тадањи српски радикализам водили људи «усијаних глава», овде треба нагласити ону стварност, која се после Тимочке буне претворила у реалност и национално и политички. То би се могло изразити у једној реченици. Тимочка буна ликвидирала je народну војску у Србији и поставила темеље организације редовне војске на једној страни, док je на другој њена последица била трансформирање Радикалне странке у политичку партију и њено наметање јавном животу Србије у ограничењу владарске надмоћности над парламентом, како то лепо објашњава сам Слободан Јовановић речима: «Тимочка буна била je за радикале једно горко искуство... Они су усредсредили пажњу на то, како да се учини крај владаочевој надмоћноеги над Народном скупштином и створе услови за праву парламентарну монархију. Социјална странка пре Тимочке буне, они су после Тимочке буне постали политичка странка. То се најбоље видело по уставу од 1888, у коме су биле предвиђене све могуће мере за ограничење владаоца, али у коме више није било ни трага од укидања чиновничке господе.» (С. Јовановић, Сећање на Тимочку буну, — «Српска застава» Буенос Аирес, бр. 23 од 25 фебр. 1954). Према овоме не би се смело рећи да он није «предвидео» буну коју je сматрао условом опстанка своје Странке и поред тога што je његова Странка добила апсолутну већину на парламентарним изборима месец дана пре избијања буне. Што се тиче напомене о Пашићевом «непредвиђању» ултиматума Србији, то спада уствари у област апсурдума. Ултиматум се може само да очекује, али не и садржајно предвиди. Данас се у аустриској публицистици могу да нађу документа, која указују на трагичан факат, да ни сам аустро-угарски император није знао чак ни оно што je носило његово потпис, а што се ево приписује Пашићу у грех. Тај комплекс, који je требао да буде познат нашим јавним радницима, уствари не сакривају ни аустриски ни немачки јавни радници, док наши врше нагађања о томе и то памфлетистички. Биограф аустриског цара Фрање Јозефа, члан аустриског парламента Јозеф Редлих, који je некада био његов изасланик у Београду ради испитивања могућности регулисања односа између Србије и Двојне монархије, у својој опсежној студији: 308

Kaiser Franz Joseph von Oesterreich (Verlag für Kulturpolitik), Berlin 1928, на страни 455/6, излаже o томе евоје мишљење и налазе овако: «Супротност која се појавила између грофа Тисе и Фраље Јозефа настала je на разлици њихових гледишта у односу на Србију. Гроф Тиса био je за радикалне мере против Србије приписујући јој кривицу и саучесништво у Сарајевском злочину. Знајући да je Фрањо Јозеф лично склон мирном решењу спора, тих дана причало се у политичким круговима, да je сам цар лично рекао: маколико Сарајевски злочин био страшан; мада се ради о личности једног надвојводе, не би се смело прибећи ратним мерама због једног човечијег живота. Међутим изазива чуђење, да се Фрањо Јозеф наслањао на закључке Министарског савета и да je усвојио ултиматум Србији, кога je редиговало Министарство спољних послова, кад се унапред јасно знало да Србија такав ултиматум неће примити. Ако би придали важност исказима генерала Маргутија, који je једини био у могућности, да се из личног додира са царем упозна са догађајима, који су се у тим данима дешавали у царевој околини, произлазило би, да je цар тешка срца примио 25 јула после подне вест, да je аустроугарски посланик напустио Београд чим je констатовао да одговор Владе Србије на ултиматум није задовољавајући. Прочитавши телеграм пажљиво и гласно, додао je за себе: »Но, прекид дипломатских односа још увек не значи почетак рата!». Сада се постављамо пред питање: како je дошло до тога да Фрањо Јозеф недељу дана касније потпише објаву рата Србији? Према каснијим тврђењима произлазило би, да су цара покренули на овај судбоносни корак накнадно намештени и фалсификовани извештаји о упаду српских трупа у Босну и Јужну Угарску. На основи досадашњег нашег упознавања са збивањима у Бечу и Ишлу, нисмо успели да дођемо до исцрпног и задовољавајућег одговора о потстрецима који су довели Фрању Јозефа до те одлуке. Успркос обилним публикацијама дипломатских аката и осталих званичних докумената о активности аустро-угарске Владе у тим судбоносним данима по цео свет, нисмо успели да утврдимо ништа сигурно о личном држању цара Фрање Јозефа у појединим фазама, које су претходиле објави рата Србији, а што би се могло документарно да поткрепи. Шта више и људи у чијим je рукама била читава акција нису у стању да ствар објасне у том смислу. Према свему изгледа да je ствар била претстављена цару отприлике овако: Обрачун са Србијом значиће један локални подухват, који у форми једне казнене експедиције против Београда неће изазвати општи европски заплет. Генерал Маргути сматра, према његовом непосредном утиску, ког je добио из Императоровог држања, што га je свакако довело до уверења, да je Император и после пријема вести о прекиду дипломатских односа са Србијом, веровао, да ће се ратни сукоби избећи». 309

Шта би још требало додати овим мислима као одговор на неодговорну, аполитичку и површну Продановићеву тврдњу, да Пашић није предвидео ултиматум Србији. Ко je тај и такав ултиматум могао да предвиди? Шта се могло предвидети из тог Продановићевог «необичног пословања немачке и аустриске дипломатије», кад немачка наука тврди, да цар Виљем није очекивао рат, већ je очекивао да ће у споразуму са британским Министром спољних послова лордом Грејом приморати Србију да Аустро-Угарској уступи Београд «и остала места», која би ваљда Беч захтевао, да би се избегао рат и поред тога, како се каже, да Велика Британија са Немачком није била задовољна са држањем Србије. Међутим кад je цар Виљем примио телеграм на својој јахти Метеору на Северном мору, да су непријатељства између Аустро-Угарске и Србије извесна, тај му je телеграм пао из руку које су уздрхтале од узбуђења, јер je у том моменту увидео да се мир више не може да очува и поред Кајзерове вере у ону фаталну мисао руског Министра спољних послова Сергеја Димитријевића Сазонова поверену грофу Пурталеу «...да Србији треба очитати заслужену лекцију...» (Alfred von Wegerer, Fürst Bülows Irrtümer, Berlin 1931, s. 4), иза чега je, пpeма Вегереру, требао да уследи савет Бечу од стране Берлина, да ће се овај дезинтересовати судбином Аустро-Угарске ако она не буде пристала на локализовање конфликта, а што немачки историчари са жаљењем констатују пошто су изгубили рат. Ово би могла бити најмоћнија гаранција да сам Продановић није познавао историју онога о чему je као историчар-памфлетиста требао да донесе свој «историски» суд. Цветко Ђ. Поповић у свом чланку «Око Сарајевског атентата» каже на једном месту: «Фелдмаршал Август Урбански, шеф обавештајне службе у генералштабу, изјављује да су се у његовом бироу множиле пријаве како Срби неће ни од чега презати да паралишу ефекат пута. Он je утицао на Фердинанда да одустане од пута, али све je било узалуд. Слично je чинио и шеф обавештајног одељења босанске владе, барон Колас. Зашто онда да се из чињенице што je и српска влада, односно њени министри, очекивала то исто што и аустро-угарска, изводи закључак да je и она саучесник у атентату?... Према ономе што су знали за атентат српски министри, а што аустро-угарске власти, шта je била дужност једних а шта других, може се рећи да je српска влада сразмерно више учинила за сигурност Фердинанда, него аустро-угарске власти... Није без разлога немачки посланик у Лондону, кнез Макс Лихновски 1914 године енергично и отворено опомињао Немачку да не помаже дипломате аустриског Балпаца који су отерали престолонаследника у шпалир атентатора, само да добију жељени повод за рат против Србије». (Преглед, Сарајево 1935, с. 101/2). 310

Надвојводина смрт je изазвала иста расположења у Бечу колико и у Београду, Берлину, Петрограду, Паризу или Лондону. Међутим бојазан за судбину држава у чијој се политици истицао Надвојвода исто колико и пуковник Апис изразила се у исчекивању оног што нам je овима већ познато. Међутим, ту je разлика међу факторима била у ономе што су хтели да постигну Надвојводином смрћу. Једни су хтели рат, док други нису. Међу онима који нису хтели рат био je Никола Пашић. Међутим, кад га није могао да спречи он га je примио. Кад га je већ примио хтео je да га користи. To je било и етички и политички. Међутим стоји једно као тачно, т. ј. да je Регент назирао у Апису свог џелата. Да би се решио свог џелата Регент je тражио форму. Ta je форма нађена у «покушају атентата» на личност Регентову. То се ниуком случају не може да оквалификује као етички моменат, али му се политичка умешност не може да оспори. Међутим, том оспоравању смеју најмање да приђу југословенски комунисти, којима није циљ истина о стварима, већ оправдање априорне оптужбе односно осуде. Из те се осуде не може никако извести закључак, да су Регент и Пашић могли да се отресу оптужбе о саучесништву Србије у Атентату, јер je та оптужба била мото политике Аустро-Угарске да уништи Србију, а не да дође до истине о Атентату, који je у суштини у Бечу прижељкиван (Bruno Brehm, Apis und Este, München 1931), да би y њему нашли повод рату. Истина je да je процес Апису унео доста несрећа у нову државу, али се то не сме да веже уз тежњу ни Краља ни Пашића, већ уз апетите оних који су се омамљивали славом скидања крунисаних глава. У томе je била Аписова несрећа. Међутим, Апис и Паишћ имали су нечега заједничког у својим менталитетима. Путеви су им били различити. Пашић није никада ишао директно ка циљу, већ путем метода које су га браниле објективним елементима. Није то било отсуство куражи и неодређеност, већ логика политичара — државника који се није заносио писањем историје једног народа, већ изменом тока историје народа коме je стајао као политички стратег на духовној прекретници историске стазе. При крају овог отсека треба додати оно, што се тек у последње време почело до пробија кроз бетонску плочу опортуних обзира, кад су разни светски историчари ере Сарајевског атентата и студије припремне фазе Првог светског рата, почели да износе на јавност оне тајне моменте, који Пашића декларишу као једног политичара Европе, коме je поред руског министра Сазонова био јасан смисао Атентата, закулисна борба Балхаусплаца у популарисању аустро-угарских циљева, затим плана, програма и метода уништења Србије. Колико je Пашић разумео ствари види се по оној вери у Русију, која je судбину рата у једном моменту држала у својим рукама. Одлука Русије да мобилише или остане неутралном била je у том моменту кључ ситуације; избегавање или избијање рата, а изнад свега судбина Ср311

бије и Срба. Од става Русије зависило je, да ли ће однос СрбијаАустро-Угарска постати проблемом односа у свету или ће се тај однос свести на локални конфликт «поседовања Београда и осталих места у Србији», како су то замишљали дипломати света и војно-политички стратези, евидентно, несвесни комбинација Централних сила. Колико je у ондашњој Европи владало безглаво стање види се по ставу Аустро-Угарске према Србији, делом израженим ултиматумом, а делом изазивањем раздражености свог грађанства и званичног јавног мњења формулисаног у лозинки: смрт српским псима или Србе о врбе! Док Рејмон Поенкаре као претседник Републике Француске, одушевљен пријемом у Русији, а после повратка с пута јавно глорификује Петроград и царски двор; руску војску и ратну спрему, он тајно подрхтава сумњајући у Русију, да ће извести мобилизацију, од чије одлуке зависи и одлука Француске да мобилише и поред најоданијег интереса Претседника, да се што пре уђе у рат као освету за 1871. Он сматра да ће Русија да мобилише свега неколика војна округа, да би «стила ради» одржала тон. Руси да не би изашли из дипломатске резерве на све начине убеђују Француску, да ће се одазвати својим моралним обавезама према браћи Србима, а исто тако уговорним према чланицама Велике Антанте. И док немачки социјалисти издајући принципе своје борбе гласају за повећање бужетских расхода у војне сврхе, дотле француски патриоте убијају своје социјалисте који су упорно стајали на линији своје идеологије, да би на сахрани Жана Жореса, вође француских социјалиста, била вршена смотра националног заноса и патриотскот расположења, а разни руски дипломате у пијаном стању уверавали Претседника Републике и његовог Претседника владе, да je руска мобилизација у току. И док Париз грчевито очекује одлуку Русије, дотле Начелник Генералног штаба Немачке, генерал Хелмут фон Молтке, даје оставку на свој положај начелника, верујући да ће да наступи крај цивилизације ако дође до рата, а да он није у стању да прими на себе такву историску одговорност. Тако он «као уплакано дете» предаје свој положај Кајзеру, да би од њега добио одговор као укор: да се тако понашао твој стриц пре четрдесет година, Немачка се не би називала царевином! Међутим ту се и даље Врзино коло окреће око руске мобилизације, да би место генерала Молткеа преузео генерал Ерих Фалкенхајн, познат по својој мржњи и презиру према Италијанима, а чувен због своје мисли о њима, као одговор на постављено питање: шта он мисли о учешћу Италије у рату. «Десет дивизија имамо да ангажујемо без обзира у каквом смо односу с Италијом. Ако смо с њом у савезу та нам je армија потребна да je бранимо; ако смо у ратном стању, та нам je армија потребна да je освојимо и држимо у подређености...» И док се у Берлину изражава сумња у оно што je Немце оквалификовало као милитаристе, а један део командујућих генерала на врло неспре312

тан начин мења већ израђене ратне планове, да би постављени између чекића сумње у успех предузећа и наковња националног осећања, рачунали с борбом на два или три фронта, дотле се у Лондонској влади дешава оно, што je потстрекло Шефа империјалног кабинета Херберта Хенри Асквита да, свакако услед неодлучности свог кабинета, овоме даде назив «влада бабетина», јер су му се чланови владе у питању рата или мира понашали као жене причалице кад се окупе у удобном салону око шољица чаја, да би му у међувремену четворица чланова кабинета дала оставке на своје положаје, а тек напослетку Асквита и његов кабинет спасила катастрофе елоквенција и патетични говор министра Едварда Греја одржаног у Доњем Дому, чему je помогла одлучност Винстона Черчила да се стави у одбрану француске западне обале од подмуклог напада немачке ратне морнарице. Овоме je допринела и вера руског амбасадора грофа Бенкендорфа, који je у поверењу дошапнуо свом немачком колеги, кнезу Лихновском, да што пре «купи прње» из Лондона, јер се мир неће моћи да сачува, на што je у том моменту пресрећни Пол Камбон, француски амбасадор у Лондону, у «једном скоку» прелетео Ламанш, да би својим надлежним у Паризу саопштио, да je сувишна и безразложна сумња у став Енглеске обзиром на држање главних фактора у Влади, због чега je дошло до једног незгодног објашњења између Едварда Греја и Камбона, где je утлавном Греј морао да «открије карте». Тако су се ствари развијале на штету чувања мира, али не у смислу «необичног поштовања» немачке и аустриске дипломатије, већ напротив, енглеске публицистике, која предвођена мислима Манчестер Гардиана je настојала на све начине да разводни став Британаца на штету Србије и Срба, доказујући да Енглеска не треба да гаји никакве симпатије према Србима, јер их ни Срби не гаје према Енглезима. Међутим, кад je постало јавно да je Русија одлучно стала на страну Србије, а апели Немачке, да Русија не мобилише, остали узалудни, Немачка je и поред нераде помоћи Аустрији, мобилизирала, а затим изменила свој ратни план на тај начин, што je повредила неутралност Белгије испостављањем ултиматума о добровољној подложности ове немачкој војсци ради лакшег продирања у правцу Француске, која je требала да буде прегажена у року две недеље, т. ј. поседнут Париз. Одлука да се окупира кнежевство Луксембург и прегази Белгија сјединила je главне немачке факторе: Билова, Молткеа, Јагова, Бетман-Холвега с погледима Кајзеровим, а Енглеску увела у рат, чему je свакако допринео прекид односа и објава рата Немачке Русији, што je имало пресудног утицаја на став Француске и Енглеске и поред оне ужасне аверзије извесних чланова Асквитовог кабинета према Француској, чији je барјактар био Лорд Морли као члан владе, док су значајне енглеске публикације Manchester Guardian с Монтагјуом на челу; The Nation с Месингемом и Блејлсфордом; Daily News с Гардинером и Economist 313

с Хирстом отворено устајале против британског уплитања у европски конфликт. При овоме и поред многих других прилично «хладних» пријатеља Срба и Србије једино je с нешто оклевања био одан ствари рата The Times с Викамом Стидом и посве одређено била Westminster Gazette са Спенсером на челу за политику Сер Едварда Греја, т. ј. за безусловну интервенцију Енглеске у корист Србије и Француске, а тим и Русије. Из свега овога се не може извести ништа «необично» у деловању немачке и аустриске штампе, јер су њихови ставови били јасни: уништење Србије и продор према истоку у духу програма Drang nach Osten. Напротив, из овога се може извести оно друго, т. ј. најобичније шепртљанство историчара Јаше Продановића, који се усудио да пише о ономе о чему није имао ни појма. Истина, све ове закулисне радње никако нису могле бити познате Пашићу, јер je то архивска тајна до које истраживачи историских факата долазе тек онда кад се архиве отворе. Међутим, инстинкт државника или стратега у политици продире у те тајне на исти начин на који стратег-војсковођа сагледа опсег и конфигурацију оне арене на којој ће да проба своје способности војника који гради историју. Ја не знам да ли je ико слично Пашићу у нашој историји с више сигурности испробао своје способности стратега у политици као што je то био случај с њим. Он тражи тумача историје његовог духа. Ако би у интересу комплетности идеје тражили суштину тог «необичног пословања» аустро-немачке дипломатије, могли би сав резултат свести на једну реченицу, т. ј. да je ова дипломатија и поред одређеног «звецкања сабљом» ипак била свесна одговорности момента и настојала да спор Аустро-Угарска — Србија сведе на неки локални обрачун, да би тим пружила доказе светској јавности, да Двојна монархија нема освајачке циљеве предсобом, већ само моралну сатисфакцију кажњавањем Србије и Срба, да би напослетку у даљем излагању пружала доказе западној Европи, да ће Руси користећи прилику пружања помоћи Србији, загазити дубоко у Европу и Азију, у духу оне мисли генерала фон Молткеа о «пропасти цивилизације», због чега се и заложио да измени немачки ратни план израђен у духу концепције немачког фелдмаршала Алфреда Шлифена, начелника империјалног Генералштаба, према коме се предвиђало концентрисање главних снага према Француској, рачунајући с офанзивним видом борбе, за разлику од става према Русији где je вид борбе у прво време требао да буде дефанзиван. Тако je фон Молтке урадио обратно Шлифеновом плану: ослабио снаге према Француској, да би гажењем Белгије и Луксембурга надокнадио недостатак ефектива тиме што je продор требао бити извршен на најслабије брањеном делу француске границе, где Мажино линија није била ни почета, јер се рачунало у Паризу да je неутралност Белгије давољна брана у односу на Немце. И док се цару Фрањи Јозефу туви у главу опасност која прети Монар314

хији од Срба на једној страни, дотле се на другој фалсификују «докази» о упаду Срба у јужне провинције царства, да би тим биле дезавуисане и доведене у опасност све «пријатељске и часне намере» Монархије према Србији. За Пашића je све то била најобичнија игра јер je њему било познато да je план Монархије уништење Србије, а све оно «необично пословање» дипломатије je само невешта и лако прозирна камуфлажа, где се дух државника није требао много да напреже да би ушао у оно што je Монархија желела да искористи поводом Атентата, а што јој je лежало на срцу још далеко пре њега. Пашић после Атентата није могао са свом својом владом и српским народом било чим да утиче на ток збивања осим да «с пушком к нози» чека с пажњом да не би био изненађен. Он то није требао да изводи из моментаних ефеката, већ из логике оног збивања које je у Атентату нашло своје усредоточење и то тачно у духу оне мисли народног гуслара, који каже, речима краља Петра I: «...Ми с мегдана нећемо побећи, бит’ ћемо се ал’ ћемо подлећи; јер њих двије имају војника, к’о Србија трипут становника...» Ово je била чињеница материјалног карактера из чега су каснији аналитичари: професор бечког Универзитета Алфред фон Фердрос и професор берлинског Универзитета Алфред фон Фердрос и професор берлинског Универзитета Валтер Шикинг извели онај закључак према коме с политичког и војничког гледишта Атентат није конвенирао Србији, док је психолошки требало да га користи Двојна монархија, рачунајући с наслоном на Немачку на једној страни и неспрему Русије на другој. Ово je требало да утиче на став Енглеске при чему би се Француска требала да нађе усамљеном у односу на Немачку исто као и Србија у односу на Двојну монархију. Према овим научницима, т. ј. њиховим закључцима донесеним после «охлађивања страсти», Србија je при свим тим махинацијама Централних сила била немоћна да утиче на ствари, док je њен званичан став био тотално коректан с гледишта државног и међународног јавног права, што би требало да значи политички на месту у сваком случају. Према овима Атентат се десио у најнеповољније време по Србију, т. ј. годину дана после завршетка два краткотрајна али веома крвава Балканска рата, које су Централне силе желеле да користе за своје циљеве, нападом на Србију после завршетка Другог балканског рата, у коме je Аустрија назрела опасност по своје позиције на Југу. Све оно што je произлазило из овог односа или модификовало већ постојећи не треба схватити као нешто необично, већ као обично пословање чије закулисне махинације државник прозире без тешкоћа. Напротив, аустро-немачкој дипломатији било je теже прозрети у «необично пословање» дипломатије Велике Антанте и Италије, него што je то било у случају односа Београд — Беч. Пашић je градио на оним фактима који се никако нису могли да прикрију, јер су били очевидни сходно дотадањем искуству. Дипломатија Централних сила je градила 315

на претпоставкама од којих се ниједна није показала као реална. Као што je Аустро-Угарска желела да користи моменат изазван Атентатом, свакако наслоном ка Немачку, исто тако je Пашић желео да користи то стање, преносећи спор Београд — Беч на позорници светске политике, сматрајући да ситуација 1914 je далеко срећнија фаза односа од оне из 1908, кад je за њега било евидентно, да ће се Србија наћи осамљеном према Двојној монархији у њеној балканској, т. ј. оријенталној политици. Србија je 1908. и 1909. морала да попусти, да не би «прокукурекала пре времена» у духу мисли принца Ћорђа Карађорђевића, док у случају 1914. није требала исто као што и није смела, јер се радило о идеји мисије, да би тако постала тачком светске пажње. Ту je морални моменат имао своје градације на чијем се врхунцу налазила њена одважност и способност одбране, која не само што je изненадила нападача већ цео свет, да би један од значајних војних фактора аустро-угарске војске, генерал Алфред Краус, свакако у бесу, дао неуспесима аустро-угарског подухвата на балканском бојишту неадекватно објашњење, кад каже: «Треба дубоко жалити што су наше дивне и пожртвоване трупе морале овако да подлегну бедној Србији. Кривица за ово погађа — износим своје мишљење јасно и одређено — искључиво највише и више командовање». (Алфред Краус, Узроци нашег пораза, Београд 1938, с. 113). Ако се поред овог узме да je сам генерал Краус командовао 29. пешадиском дивизијом у операцијама широм Србије, онда није његова квалификација Србије ништа друго већ квалификација беде оне војске којом je сам командовао, да би то потврдио на другом месту, наводећи пример другог аустриског генерала, који није знао како да постави понтонски мост преко Саве, да би прешао границу Србије, али уместо квалификације знања, Краус каже да je овом команданту «недостајало свако правилно осећање» (с. 115). Оваква критика уствари потврђује чињеницу да je српски став био на месту, т. ј. ван критике, а предвиђања Николе Пашића била израз не само «правилног осећања», већ синтетичке моћи државника, који доказује својим примером, да се иза речитости често сакрива незнање и шупљоглавост, што je верификовано речитошћу Јаше Продановића, или да се иза ћутања и «мутавости» сакрива познавање суштине проблема, где се тактика не сме да идентификује с неодлучношћу или ћутање с незнањем. Неодговорност оваквих историчара не лежи у незнању, већ у тежњи доказивања «фактима из трбуха» да je њихов глас истовремено и реч историје. Стаљин и поред веома добро организоване обавештајне службе није знао кад ће Хитлер одлуку о нападу донети и 22 јуни 1941 одредити као дан напада. Можемо ли у овом случају да говоримо о ултиматуму? Историчари припрема напада на Перл Харбор су у колосалној супротности код оцењивања кривице за акт од 7 децембра 1941. Једни кажу да je то била при316

кривена жеља Претседника Рузвелта, да би цара Хирохита приморао на један тако глуп политичко-стратегиски корак, који се с гледишта војно-стратегиског не може да брани. Међутим, као што видимо он се брани, а његова најзначајнија поента била je форма разоружања Јапана на Пацифику као опасне конкуренције Америци. Шта се ту тек може да каже о «необичном пословању» дипломатије? Да ли би неко у Јутославији послушао савет каквог мистериозног Јаше, да je овај дана 1. априла 1941. г. прорекао оно што се десило 6. априла ујутру? Зар том догађају нису претходила чудна и сувише «несебична пословања» дипломатије, али о томе Јаша не написа ништа, јер je то глупо пословање с једне стране и «магарећа услуга» себи и другима с друге, довело на власт оне с којима je Јаша јавно и нејавно делио своје мишљење. «Необично пословање» тајне дипломатије у Београду и јефтина продаја државе од стране оних неколико «шупљоглава» окупљених око браће Мирковића и Кнежевића, Зобеница и Рорђаловских и да je било до краја познато властодршцима око кнеза Павла и Драгише Цветковића, не би изменило ништа на ствари, јер су ови били сувише слаби, да би се могли супротставити току збивања, за разлику од Пашићевог положаја који се знао да укључи у сам ток. Но ако се поставимо пред питање: шта je друго могао да уради Пашић, да би са нашао онде где се требао да нађе, ако оно место где се нашао не би задовољавало истину? Онда се на такво питање не може да очекује одговор јер га треба схватити као апсурдум обзиром на искуства. 4. Ако би се под дијалектиком, у духу појимања Јаше Продановића, схватило оно вашарско вербалистичко надмудривање, које je, углавном било својствено југословенским политичарима, специјално онима са левих крила, онда би се заиста и смело рећи да Пашић није био дијалектичар у том смислу. Међутим, ако се под дијалектиком буде схватило оно што се треба да окарактерише као метод мишљења на стази од Сократа до Хегела, уз сву логичност искуства, онда би се мирне душе о Пашићу смело рећи оно, у односу на његове савременике, што je Маркс неисправно казао за Хегела: постављам га на ноге уместо да га пустим да дуби на глави! Пашић je био уствари први српски психолошки револуционар после Саве Немањића, који je исправно уочио, како да се сукоб међу Великим користи и ствара повољна ситуација за постизање циља. Божидар Пурић у анализи политике Николе Пашића, каже о томе: «На Француску и Енглеску није се могло рачунати. Деценијама у борби с Русијом и њеним спуштањем ка Блиском Истоку, упорно се залагаху за Болесника на Босфору. Берлински Конгрес даде Дизраелију Кипар, као капару да и Енглеска улази 317

у ред отоманских наследника. Још од прве младости Пашић je проповедао зближење и споразум с Бугарском и Црном Гором. Не зато да стварамо заједничку државу, већ да се удруженом политиком и снагама боримо против Турске, и да се пред мишљењем света и пред великим силама појавимо као хришћански наследници њеног европског дела. Било je код нас људи који су искрено веровали да je пријатељство са Аустријом једино решење. Од ње смо зависили и економски и географски; преко ње ишао je наш једини пут у свет и у цивилизацију; преко ње добијали смо законе и модерне установе. Требаше нам мира да ставимо државу на ноге, а политичке борбе изгледаху партиске теревенке. Русија je далека и несигурна нада, а Аустрија опасност на прагу... Ни Пашићево русофилство није била словенска болећивост. Њему није могао импонирати самодржачки апсолутизам, још мање политички панславизам, који би и од нас направио колонију. Али Аустрију осећаше као омчу око врата, пред којом смо стајали усамљени и беспомоћни. Предвиђаше и вероваше у њен неизбежни сукоб с Русијом, која je једина од Великих Сила имала њој опречне интересе. Требало се по сваку цену у њих укопчати, заинтересовати je, привући je Србији, доказавши јој истоветност интереса, корист сарадње, могућност успеха. Требало je изједначити се у Петрограду у значају с Бугарима, тамо тако омиљеним, евентуално их потиснути...» (Национална политика Николе Пашића, «Слобода», Чикаго, бр. од 15 октобра 1952). У том смислу Пашић поставља на ноге српски национални политички романтизам на стази од Илије Гарашанина до Светозара Марковића; затим поставља на ноге самог Светозара, одбацујући његов етички социјализам, замењујући га програмом једне националне политичке странке која je тиме постала тумачем народног стварног интереса; затим поставља на ноге српско појимање монархије. Он о томе није много говорио, али je одређено радио. Пашић уствари није био ни ројалиста, ни династичар, ни монархиста. Монархију je сматрао социолошком нужношћу објективно, док je у његовом случају династија била интересантна уколико му je ова служила као чувар народних интереса у духу његовог политичког програма. Он je, сходно својим погледима, користио несрећну ситуацију краља Милана али га je разумевао мада je о томе ћутао. Кад je био у питању интерес Отаџбине он му пише из емиграције у септембру 1885, да ће му се ставити на расположење ако ће да дигне оружје против Турака. To je било у духу његовог схватања борбе Балканаца о Турско наследство. Он пропагира краља Александра Обреновића да би могао према Русима да пропагира ствар Србије, мада он овог Краља гледа као свог другог несрећника који се нашао у положају да одлучује судбином Србије. Међутим, кад се Пашић нашао лице у лице са Краљем-револуционаром, али оним који 318

тражи наслон на самог себе и који je одлучно наглашавао своју владарску личност, грешно или не, чак и у оним сферама које је Пашић сматрао својим, настао je лом. Наступило je оно време које више није радило за Пашића. Пашићево схватање партиско-политичких односа спада у класично. Ту се уствари открива и пуна одређеност његова карактера. Нема бојазни од јавне дискусије, од препирке, од критике, јавног иступа и објашњења. Јединствен пример човека који би могао да каже: диктатура je ефектна форма владавине, али ja нећу диктатуру личности, већ диктатуру колективне воље. Он зато и не зазире од партиско лолитичких страсти. Он им уствари и не допушта да се разбуктају. Југословенске партиско-политичке прилике дале су томе сјајан доказ после његове смрти. Мада оно «можда»... или... «да je»... не значи у историји ништа, ипак у његовом случају може се рећи: да не би било ни 20 јуна 1928 г. да je он био жив ... а можда ни 9 октобра 1934. Биограф грофа Кавура, Морис Палеолог (Српска Књижевна Задруга, Београд 1938, с. 248), завршава своје дело речима: «Ако се човек подухвати да себи да рачуна о средствима која су послужила Кавуру, да би постигао тако необичне резултате, мора доћи до закључка, да се то има нарочито приписати скупу способности, које уопште искључују једна другу, ако се мало јаче наглашене, као н. пр.: смелост и обазривост, гипкост и упорност, дрска енергија и убедљива умиљатост, методично рачунање и прорачунско предвиђање, општа интелигенција и моћан дух, најживља уобразиља и најхладнији разум, подједнака способност схватити опште идеје и позитивна факта, материјалне интересе и јавне страсти. И на тај начин он je могао у исто време бити и човек националне кризе и човек редовне владе. У вишој хијерархији државника ниједан ранг не долази пре његовог.» Постављена према личности Пашићевој, чини ми се, да ова слика архитекте италијанског уједињења, невероватно много одговара слици Николе Пашића. Говорећи о немачком уједињењу, наш историчар те ере, Др. Драгослав Павловић, завршава своје дело речима: «У коју категорију спада оваква несистематичка држава, немогућно je и најбољем познаваоцу државнога права одредити — како рече велики историк Трајчке у једном свом говору. Па ипак се Немци, по његовим речима, најбоље осећају у њој, — у тој несистематичној, али уједињеној Немачкој» (Уједињење Немачке, СКЗ 48, Београд 1898, с. 303/4). Један век пре Трајчкеа у разматрању о немачком уједињењу други немачки професор, Фридрих Шилер, свакако занешен идејама Жан Жак Русоа, каже: «Први закон државе je, да се њоме сачува слобода других, а други закон je да се покаже сопствено слободоумље ... » Трајчке je био обожавалац политике два Виљема и кнеза Бизмарка, да би чињенице дигао на степен схватања, у чему други 319

велики мислилац Немачке, историчар Фридрих Мајнеке назире трагедију немачког народа. Карактеристично je да један од духовних претеча Хитлера и Розенберга, немачки професор и мислилац Антон Бетихер познат у литератури под именом Паул де Лагард, у немачком уједињењу види немачке несреће и пропаст немачког народа. Постављајући ствари на главу он проповеда управо оно што je касније философски фундирао Алфред Розенберг, а политички провео сам Хитлер. Тај идеализам свога доба потстрекао je чак и велике људе, типа Томе Карлајла и Toмаша Масарика да му честитају на постављању метода у одбрани чистоте немачке расе. Држава je према Фридриху Шилеру људска творевина и резултат сила које реализују идеје. Идеје су вибрација људског духа, јер у њему налазе свој извор. Да Пашић није познавао ову историју, он неби заузео онако продуховљен став према Бакуњину, који je за њега «био нека врста прозора, кроз који се пружао поглед на пространи и далеки свет о коме у Србији нико није имао ни појма...» (Сфорца). Бакуњин je тада био један од божанстава у круговима етичких социјалиста, углавном анти-марксиста. Међутим, том ћутљивом Пашићу, познавање «заједничке ствари» омогућило je, да одговори Бакуњину: «Ja вас волим, ja вам се чак дивим; али ja не могу да примим ваше извесности док не видим јасно чиме ћете заменити постојећи поредак, кад једног дана буде извршена социјална револуција». Тој духовној зрелости Пашићевој, Бакуњин je дао објашњење речима: «Од свих тих младих људи вероватно ће само ћутљиви Пашић једнога дана играти велику политичку улогу у својој земљи» (Сфорца). Из познавања историје и политичко-социолошких закона, Пашић je игнорисао и Маркса и Енгелса, због њихових погледа на српски национални проблем. Мада су они оба мењали своје погледе на српски проблем, Пашић je остао консеквентан до краја. На тој консеквентности он je пао у Југославији. Он у просто уређеној држави Југославији видео je само ону «несистематичност» немачког уједињења. Међутим он je знао да се изнад те немачке несистематичности вије дух германства, који je као социолошка еманација недостајао држави Срба, Хрвата и Словенаца као дух југословенетва. Отуда je он био за т. зв. «тарабљење» Србије, да би ова чувајући слободу другима очувала и своју слободарску традицију и без прусизма и пијемонтизма постала својим примером центар окупљања без бојазни од супремације. Доследан тим начелима, Пашић je посредним путем настојао да осујети нашу данашњу судбину, и не допусти да нам безимени и уљези решавају наш национални проблем у духу схватања Јаше Продановића и другова са којима je Јаша по београдским буџацима политизирао током рата. Но у сваком случају не би се могло да обележи другаче ни ова национална политика која се води у слободном свету у интересу народа кога ова политика претставља. Колико je Пашић психолошки про320

дирао у ствари и био неосветљива природа, могли би о томе врло ауторитативно да се изразе још двојица живих његових млађих сарадника, Др Милан Гавриловић и Др Божидар Пурић. Овај последњи специјално и као члан Пашићеве породице. О томе постоји и једна легенда, која, колико ми се чини, није нигде озваничена. Пашић je, према тој легенди био за то да се Апис не прогони, већ да му се даде неко место у дипломатији, да би се на тај начин отклонио из бурне зоне, а истовремено склонио са очију регента Александра. У овоме je, изгледа, Регент назрео Пашићеву мисао и био за драстичне мере које су дале већ познате резултате. Други случај Пашићеве толеранције и неосветиве природе био je његов поступак према каснијем југословеннском дипломати Дру Божидару Пурићу који je могао да искуси последице активности у друштву «Уједињење или смрт». Пурића je требало да врбује за ову завереничку дружину Др Милан Гавриловић као његов старији колега по студијама у Београду и Паризу. Тако je пред избијање Балканских ратова Гавриловић предложио Пурићу да се упише у чланство друштва које ради на добро Србије и Југославије. Пурић који није придао веру Гавриловићевим речима овоме je поставио питање: «могу ли знати нешто детаљније о суштини те акције... на шта je добио одговор: то je конспирација где се има да рачуна с поверењем у људе који ствар воде... Пурић не знајући о каквим се људима и циљевима ради није показао интерес за акцију и тако je ствар «заспала». Гавриловић je у лету 1914, открио самом Пашићу своју улогу у дружини, од чега Пашић није правио питање. После слома од 1915 нашли су се завереници поред редовне владе Србије и свих врбованих у избеглиштву. Но чланови дружине нису остављали Пурића на миру. На Крфу je ранију улогу Гавриловића преузео Др Илија Шуменковић, који je био члан дружине или овој близак, са циљем врбовања Пурића. Но тај Шуменковићев корак у односу на Пурића предузет je баш у моменту, кад се питање Солунског процеса помаљало. Пашић je дознао за ту акцију и одлучи сам од себе да спасе Пурића. Да би избегао разговоре о томе, Пашић одлучи да Пурића именује дипломатским чиновником и тако отклони из бурне зоне. Одмах иза тога Пашић позове Пурића себи. Сусрет je био кратак и ваљда намештено озбиљан. Чим je Пурић стао пред Пашићем, овај му je у озбиљном тону рекао: «сад сте дипломата и маните се других глупости...» Тако je Пурић постао дипломата Србије, а касније Југославије. Трећи случај Пашићеве толеранције био je, свакако према легенди, његов концепт о послератној улози црногорског краља Николе I. Он je хтео да мимоиђе црногорске политичаре у емиграцији, до чије мудрости je држао врло мало, и да се директно споразуме с краљем Николом о укључењу Црне Горе у југословенску заједницу, али под условом да краљ на то даде свој при321

станак и да му се после тога омогући повратак у земљу као «Српском принцу» с правима која би му принадлежила и (уколико не спада у област фантазије) место резидирања у Крагујевцу, «док се не створе околности за повољније место». Но Црногорцима je конвенирала осуда Краљева као «издајника». Четврти случај Пашићеве толеранције био je његов став према атентатору на краља Александра, Спасоју Стејићу, против чије смртне пресуде био je уложио свој углед исто као што je улагао напоре да се не прогоне чланови Компартије Југославије после Обзнане од 29 децембра 1920, већ да им се омогући одлазак у иностранство, углавном у Русију. Мада ово све нема своје аутентичности у публицитету, испада загонетно, да су сви ти ранији чланови т. ј. вође Компартије Југославије завршавали на мистериозне начине као и сам Стејић на Сутјесци 1943, да би скоро сви они који су нашли уточишта у Русији нестали у разним процесима, међу којима нису били само чланови Компартије, већ и чланови дружине «Уједињење или смрт: Коста Новаковић, Симо Миљуш, Мустафа Голубић, или као синдикални руководиоци: Мустафа Дедић, Станко Драгић или истовремено били чланови «Балканске федерације», да би после неуспеха били ликвидирани. Иза овога би се могло поставити једно интересантно питање: да ли je Пашић био лично за стављање ван закона Компартије Југославије и да ли je њено стављање ван закона донело више штете или користи ствари државе Југославије, Двора и Србима напосе? Да ли би се смело стати на гледиште да je у тим видљивим супротностима које дрече из тенора Солунског процеса изражено оно што се могло да запажа из односа у 1908 и 1914, да би ту напукао однос Пашић-Протић у коме je Пашић био фактички побеђен; Протић постао инструментом политике краља Александра, и према суровим критичарима Краљеве политике инструментом у осуди пуковника Аписа; Радикална странка поцепана, а Краљ постао свемоћним, да би се градећи на таквом психолошком подиуму искусило све оно што нам je условило судбину. Из тог комплекса се не може изузети ни сам Гавриловић, који je после рата постао главним уредником «Политике», уз захтев да му се име не ставља у заглављу листа. То Пашићу није сметало. Он je гледао на српски национални проблем с државничког гледишта. Изгледа да се то гледиште пренебрегавало и уствари нападало од стране оних политичких каријериста малограђанске психологије да би се тим уносила пометња у већ прилично замршене околности српске, а затим југословенске националне политике. Тај моменат колико je нужан толико je и тежак за прозирање. 5. Један део јавности Србије на челу с краљем Александром и Николом Пашићем, свакако према верзији, како пред рат, тако 322

током и после рата, није се могао отети илузијама, да је пуковник, а затим генерал, Виктор Артамонов и као руски војни аташе у Београду, затим и као руски изасланик при влади Србије у изгнанству био Лењинов човек, да би као такав вршио снажан утицај на Аписа. Колико je ово гледиште било разрађено v ери Солунског процеса, тешко се може рећи, бар по ономе што je мени познато. Међутим, постоји једна читава серија момената који би томе гледишту ишли у прилог. Ту се може почети од привидно периферног у односу на српски односно југословенски проблем. Револуционарно национални став, замах и успех Кемал паше у Турској и његово гледиште на турски национални проблем сукобили су се са гледиштем његовог колеге из Младотурске револуције Енвер паше. Овај паша je одмах 1918 напустио Турску да би се ставио под немачку заштиту у договору са султаном Мехмедом VI. Преко Немачке Енвер паша се нашао у Москви где je био узет као стручњак за балканска питања и додељен Балканском отсеку Обавештајног одељења совјетског Генералног штаба. Ту се нашао на истом послу са генералом Артамоновом. Руси су хтели да шпекулишу са њиме у умиривању муслиманских племена Туркестана, а он je под том фирмом хтео да користи совјетску помоћ у борби против Кемал паше и његових метода у Турској. Под том фирмом Енвер паша се прогласио Емиром од Бухаре и почео да ради за свој рачун. Кад су совјетске власти прозреле његове намере, послале су снажну борбену екипу против њега и у борби која се водила са њиме у лето 1922 Енвер je био убијен. (Нетачна je констатација америчког публицисте Хенри Тајлора, који у свом делу Men In Motion, на стр. 233. наводи да je Енвер Паша убијен у Немачкој чим се нашао у њој). Русија je у међувремену била признала режим Кемал паше, што je изазвало и смиривање духова у туркестанском делу Совјета. Кемал je уверио Стаљина да je антинемачки расположен, док je Енвер испао авантуриста. Са истим циљем нашао се са Артамоновим у истом одељењу и бугарски капетан Цанов, који je после смиривања односа са Турском био послан из Москве у Софију где je фунгирао као саветник Александра Стамболиског до јуна 1923, кад je направљен крај Земљорадничкој влади у Бугарској. Сад je дошла Југославија на ред. Ту су се на истом послу нашли Божин Симић, вероватно најинтересантнија фигура међу завереницима поред Аписа и генерал Артамонов. Са овима je био на истом послу Др Вукашин, Марковић, члан Лењинове Бољшевичке партије од 1903. Артамонов и Симић упутили су Дра Марковића у Црну Гору, «да диже устанак», који je управо погодио моје родно место Мартиниће и околна села у Бјелопавлићима. Увидевши безизгледност авантуре, Марковић се сам пријавио властима и поред уцене од 250.000 динара. У години 1926. успео je да побегне из затвора на Цетињу, да би се опет нашао у Москви. Тај рад 323

je оставио известан траг и многе и даље задржао у илегалству, кроз што je име једне његове рођаке, хајдучице Стоје Марковић, постало легендарним. Колико je та «легендарност» била прожела духове у Југославији, може се видети по понашању власти према Стоји. Њој je после хапшења и задржавања у цетињском затвору успело да ноћу између 7. и 8.II.1926 побегне из затвора. Понова je ухваћена и осуђена на 20 година робије, да би чак и пажња Коминтерне била скренута на случај те младе сељанке са Стијене Пиперске, која тада није имала ни тридесет година. Њој je понова успело да побегне из затвора и да се опет нађе у њему, да би се помоћу групе загребачких комуниста још једном ослободила, али сада «у трку» нашла у Москви. Тамо je остала до 1945 кад јој je комунистичка власт Југославије омогућила повратак. Но ту je божји прст унео своје. Пре него je требала да буде као Стаљинов агент ухапшена од «народне власти» умрла 1947 године. Кад се у Коминтерну установило да je акција Дра Вукашина Марковића за «дизање устанка» у Црној Гори пропала, Артамонов и Симић су нашли погоднију личност за постизање револуционарног циља. Избор je пао на ранијег царског руског пуковника Фјодора Махина који се такође налазио на служби при овом Обавештајном одељењу совјетског Генералштаба. Тако je Махин био упућен у Југославију преко Турске и Бугарске. У Турској je инсценирао свој тешки сукоб са бољшевицима, да би иза тога наступио као њихов огорчени непријатељ. За време свог рада у Генералштабу Махин се упознао са проблемима Балкана. Главна тачка његовог рада била je разбијање акције руског царског генерала барона Петра Врангела, чије je седиште било у Београду. Да би Махинова акција добила што више на популарности одмах иза њега стигао je из Москве сам генерал Артамонов као противник совјетског режима. Из захвалности за раније услуге учињене Србији и њеној династији, краљ Александар му додељује генералску пензију. Ускоро иза овога избио je сукоб између Краља и генерала Врангела, а Артамонов умро. Тако je Махин остао сам на бини да би на један мефистофелски начин образовао своју групу у Југославији, звану Земгор, и да око себе окупи групу елитних Срба интелектуалаца, који су свесно или несвесно следили директиве Божина Симића из Москве и пришли Махиновој акцији. Колико je то све било умешно припремљено, руска колонија у Београду и њени српски пријатељи, одржали су специјално благодарење у руској цркви на Таш Мајдану, кад су се Махин и Артамонов нашли у Београду. Тако су у разним формама Срби прискочили у помоћ Махину. Ту су се истицали Јован Ђоновић као уредник Трговинског Гласника, који je омогућио Махину да се јавља преко овог листа; затим каснији министри Михаило Константиновић и Бранко Чубриловић, који су Махина бранили од прогона владе Драгише Цветковића, што je пред сам рат захтевао министар Александар 324

Цинцар-Марковић. Махина су помагали познати црнорукци: пуковници Радоје Јанковић и Војислав Гојковић. Од новинара и дописника пришли су Махину Веселин Маслеша (да би Махина шпијунирао за Титов рачун, а да би Махин исто тако имао увид у економске акције Београдског Сајма, чији je референт за штампу био Маслеша): Владимир Дедијер (да би Махин имао увид у рад уредника и уредништва «Политике»); Др Отон Крстановић, Др Љуба Поповић, Богдан Билбија, Др Мијо Мирковић и Васа Срзентић-Глуви, који je најскупље платио своју везу са Махином (кад je Махин умро у Београду, после повратка из Москве, Срзентић je био одређен од стране изразитих Русофила да му он одржи посмртни говор. Међутим полиција je сазнала у ком правцу Срзентић жели да говори, па му je на дан сахране Махинове било полициски наређено да не напушта свој стан). Махин je после разних вратоломних скокова успео да са Дедијером издаје прокомунистички повремени часопис «Бели Медвед» који je био намењен српској читалачкој публици са циљем величања Црвене армије. У том смислу њему je успело да окупи око себе знатну групу царских руских избеглица у циљу пропаганде Совјета међу Русима у Југославији. Међу овима су се истицали: професор Петер Едиет, затим његов син Никита Баков (ова двојица су из конспиративних разлога носили разна имена); инжењер Владимир Смирнов, познат међу Титовим партизанима као «Волођа мостотресац»; новинар Аполон Еропкин; новинар Василије Глуздовски (стрељан од Немаца у Београду као совјетски шпијун); Нина Кирсанова, примабалерина београдског Народног позоришта; новинарка Клавдија Жухина; руски православни свештеник Нехљудов (био са службом у Сарајеву, а касније после избијања сукоба Београд-Москва ухапшен као стаљиниста, затворен и нађен обешен у истражном затвору — или je био обешен — да би се прекратиле муке или процес истраге); прота руске цркве у Београду Сокаљ (касније протеран из Југославије у Русију као стаљиниста); певачица Сузана Белубекова (наступала по ноћним локалима, а највише код «Казбека»); професор Всеволод Тумин (огорчени непријатељ царских Руса, који je многима онемогућио чак и исељење из ДП логора по Аустрији у Америку и Канаду); генерал Сутулов и његов син звани «Шура», поред осталих. Махин се у почетку акције југословенских партизана нашао у Главном штабу Јосипа Броза Тита, да би га за све заслуге Тито унапредио својим Указом од 1 новембра 1943 у ранг генерала. Међу главним заслугама Махиновим спадало je и изазвано неповерење између краља Александра и генерала Врангела, који je нешто пред своју смрт напустио Београд и умро у Брислу у Белгији. Међутим, на смртном часу изразио je жељу да му кости почивају у Београду, где су и пренешене, да би његов гроб постао састајалиште Руса националиста у Београду. Из свега овога могао би се извести закључак, да je она слутња Дра Јозефа Бернрајтера, према којој je Апис био левичарски 325

расположен, може да се узме као озбиљан моменат у студију. Уосталом та нит je провејавала и то доста јасно и на самом процесу Принципу и друговима у Сарајеву још 1914 г. премда су аустриски судије били веома обазриви, да се много не дотичу тог осетљивог места, да се тим новим открићем не би индиректно разводнила она импутирана одговорност Србије у Аписовој акцији. Управо из тог разлога, према овоме, макар литимичном осврту, који ће на другом месту бити нешто опширнији, може се да одбије као ненаучна она тврња Милана Ж. Живановића, који на једном месту у резимеу своје докторске дисертације, каже: «Солунски процес био je као целина заједничко дело Александра, Николе Пашића и осталих шефова Радикалне странке. Александар je био сагласан са одлуком да се стрељају пуковник Апис, мајор Вуловић и Малобабић, а остали на смрт осуђени помилују. Александар je био исто тако сагласан са Пашићем и Протићем не само, да се њихово стрељање пред савезничким владама по линији спољне политике објашњава и правда Сарајевским атентатом, него je био и из личних и из династичких разлога сагласан са тиме, да се њихово стрељање као организатора Сарајевсокг атентата, употреби као политички аргуменат у евентуалним преговорима за сепаратни мир са Аустро-Угарском. Нарочито као аргуменат за отклањање питања одговорности Србије за Сарајевски атентат који je од Аустро-Угарске био истакнут као повод рата, од које су Александар и Никола Пашић нарочито зазирали и желели да je се по сваку цену ослободе, због изгледа да постоји могућност закључења сепаратног мира са Аустро-Угарском, јер je ван сваке сумње, да су и они морали знати за вођење таквих преговора између Француске, посретством принца Сикста Бурбонског и аустриског цара Карла. То je уосталом био и одлучујући разлог, да се у Солунски процес кад je он већ био почео, накнадно убаци и тобож «извршени атентат» на Александра — а за «атентаторе» прогласе Раде Малобабић и Мухамед Мехмедбашић — људи Сарајевског атентата. Они су, међутим морали знати да одговорност Србије за рат не постоји нити може постојати...» (Пуковник Апис, Београд 1955, с. 555.). Кад je београдски лист «Политика» донео један део извадака из накнадног «Солунског роцеса» и огласила цитирану књигу о Апису, био сам још у Аустрији и у разговору са људима о томе, а читајући светске писце о Аписовој улози још од 1903, ja сам ову дисертацију назвао мангупским послом. И заиста у томе читавом предузећу изражава се и сам мангуплук кога у својој безобзирности могу да изигравају комунисти. Аутор дела наступа у односу на краља Александра и Пашића, а у одбрани Аписа тачно онако како наступа професор бечког Университета Ханс Иберсбергер у свим својим делима у односу на Србију, да би био убедљивији у својој оптужби за њено саучесништво у Атентату. To je показао и својим последњим делом («Oesterreich zwischen 326

Russland und Serbien», Koeln - Graz 1958). Међутим сви ти ceзонски публицисте заборављају или не желе да констатују, да je надвојводина смрт тражена, у најмању руку, прижељкивана у Аустрији колико и у јужним покрајинама Монархије; у Београду и осталим националним центрима ван Монархије, али само из разних мотива. У Бечу je она требала да постигне оно чему се стремило политички: изазивањем рата против Србије на једној страни и његово популарисање у очима светске јавности и оног дела Аустрије који рат није желео, на другој како то врло лепо излаже Цветко Поповић у већ цитираном чланку, парафразирајући мисли Дра Хермана Канторовича, професора права на фрајбуршком Универзитету, који у својству члана «Одбора за утврђивање ратне одговорности», одмах после рата констатује: «...Утврђено je да je у Бечу и Пешти завладала радост кад се сазнало за убиство Фердинанда и да су предузете мере за сигурност престолонаследниковог пута у Босну биле сасвим недовољне...», да би завршио са наводом овог експерта: «...Атентат се могао извести само благодарећи намерној немарности аустро-угарских власти, а званични аустро-угарски кругови су га дочекали као врло срећну случајност за повод рату против Србије...», што нас све колосално потсећа на ону немарност француских власти кад je двадесет година после сарајевског акта дошло до убиства Краља Југославије, који je у тим данима, а у очима западно-европске јавности претстављао исто оно што je претстављао сам Фердинанд у владајућим круговима Двојне монархије, када су Французи ставили на расположење југословенском Краљу ауто којим je полициска управа Марсеја после рације по сумњивим местима купила и транспортовала градске проститутке ради одржавања моралног стандарда проминентне луке своје азурне обале, а што су француски пријатељи окупљени око Продановића, Смиљанића, Рибара, Плећевића, Недељковића, Јаковљевића, Гојковића од срца поздравили у нади да ће место «Црногорчине» ови «краљевати» у Београду не слутећи оно што Јаша нагласи мишљу о «необичном пословању», али у овом случају њихових љубимаца комуниста и антинационалиста који у сваком случају требају да благодаре свој успех непринципијелности свих оних широм земље који су тражили разлоге нашим националним несрећама у психологији Краља или Пашића, а не у српском разарачком кметовском и робовском духу, који сматра својим успехом и демократском склоношћу ако му успе да закочи духовне снаге својих пионира зазирући од успеха личности његове средине. Питајмо се који од великих Срба то не искуси током своје животне стазе последњих десет векова? Смемо ли сметнути с ума да то не знаду и ови који се данас шепуре српским земљама, да би своје шепртљанство закривали иза Пашићевог непознавања «необичног пословања» аустро-немачке дипломатије. Напротив, то je сво необично по327

словање Пашићу било сасвим обично, како то у јасној форми анализира Божидар Пурић, речима: «После Балканских ратова, наше успехе, и само постојање увећане Србије, Беч схвати као животну опасност за себе и поче нас изазивати. Прва одлика Пашићеве дипломације тог времена била je не одговарати на та изазивања и не прихватити их нашим изазивањима. Говорио je он: «Онај који изазива зна шта чини, не зна онај кога изазивају.» Био je уверен да je Аустроугарска, као скуп разних народности, анахронизам који не може дуго трајати. Време je радило за нас, а то време нам je било потребно да предахнемо, да средимо прилике у Јужној Србији, да пропустимо што више нових класа кроз касарну и да обновимо нашу војну спрему. Наше победе и наше наде за будућа ослобођења Аустрија хтеде задавати још у колевци. У овој политици обазривости и постепености неки Пашићеви критичари хтели су видети да Пашић није схватио неизбежност и неумитност сукоба са Аустријом. За Сфорцу, напротив, Пашић je био једини од свих српских политичара, који je ту судбинску неумитност стално имао на уму... Друга одлика Пашићеве дипломације била je у сталном сазнању да најгрубља одбрана и унапређење само својих интереса беше једина политика Великих сила. Кад je задобијао пријатеље, или отупљавао оштрице непријатеља, увек се трудио да нађе неке заједничке интересе. И према једнима и према другима више je подвлачио њихове интересе него своје. У уговору с Бугарском Миловановић je закључио и царински савез с Бугарском. Пашић га je одбацио да би што мање изазвао Аустрију. Крајем 1912, поводом Албаније, Пашић je покушао да се споразуме с Аустријом и да оде у Беч. За посредника изабра професора Масарика, члана Царевинског већа. Трипит je Масарик долазио у Београд, и Пашић му je дао тачне усмене поруке за Берхтолда, наследника Еренталовог. Тражио je у Албанији пристаниште, обећавајући да га неће утврдити, нити ма којој држави ставити на расположење или уступити. (Овај Пурићев навод, а према аустриском правнику и професору права на бечком Универзитету Хајнриху Ламашу и његовом колеги професору берлинског Универзитета Валтеру Шикингу био je истовремено сугериран од стране ових правника њиховим владарима. Чак je Ламаш ишао толико далеко, да je предложио Кајзеру, као члан Хашких установа, да се Немци у интересу мира добровољно одрекну Алзаса и Лорена у корист Француске. О томе детаљније касније. Моја напомена). Нудио је пријатељство, све могуће економске концесије и првенство у финансијским и царинским повластицама. «Ако се пак тај споразум не постигне, бићемо коректни према Аустрији, нећемо заратити због једног пристаништа, али ћемо створити излаз у Солуну, удружићемо се економски с Балканском лигом и нећемо куповати аустриску робу.» 328

После сата разговора с Масариком, Берхтолд je одбио преговоре и Пашићеву посету као излишне. Пашић je знао да je Аустрија уочи потписа Букурешког мира, хтела да нас нападне, и да je званично била саопштила Италији, тражећи да ова тај превентивни рат схвати као дефанзивну акцију и «Casus foederis», што Италија тада одби... Пашић je био у Мариенбаду, прихвати предлог и посредовање Масариково да се састане с Берхтолдом у Бечу 20 септембра 1913. Уверавао га je да Србија нема непријатељских намера према Аустрији, да јој треба мир и да жели с њом пријатељске односе. Разговарао je и с Билинским, министром за Босну, а истовремено начелно сврши с Банкферајном питање откупа аустријских железница у крајевима освојеним од Турака.. . Док je овако маневрисао с Бечом, Пашић je истовремено настојао да што више учврсти везе с Русијом. Поводом крштења сина књегиње Јелене, пошао je с престолонаследником Александром у Русију, где га je Цар примио у дугу аудијенцију 20 јануара 1914. Пашић га je уверавао да Србија све чини да сачува мир на Балкану, али да опасност долази од Аустрије, Бугарске и Турске. Образложио му je своја два ранија предлога: први, према Бугарској и Турској, савез Србије, Црне Горе и Грчке, евентуално и Румуније, који би Русија узела под своју заштиту. Како je истог дана и Венизелос стигао у Петроград, тако je било и учињено. Пашић je и Венизелосу отворио руска врата, мада je грчка краљица била сестра цара Виљема, а Русији довео и Грчку... Други, да се Аустрија може најлакше парализовати акцијом аустриских Словена...» («Слобода», број од 24 децембра 1952). Ми се не смемо заваравати, да je Пашић био неки испоснички моралној жртви склон ермит. Он je до танчина знао да оцени она места где сила има да одлучи. Он je врло добро знао својства своје државе и њену снагу. To je он потврдио још једном, када се појавила поред Аустрије друга исто тако смртна опасност по српске односно југословенске интересе. Одговарајући на интерпелацију Дра Драг. Павловића на скупштинској седници у Нишу дана 16 априла 1915, а поводом тада горућег Јадранског питања, Пашић je рекао, између осталог, следеће: «За тренутак не могу имати пуну веру у ове новости и мислити да оне уствари постоје, јер држим да Италија неће повредити принцип у име којег je реализовала своју унију. Ја мислим да она неће напустити овај праведни принцип у данима кад се тражи солуција националних проблема. Италија је реализовала своју унију на бази принципа националности. А наука о правима дошла je, међутим, до једног непоречног постулата, који je у томе: да свака држава треба апсолутно да чува и да респектује принцип на коме je основана; ако га напусти, тим самим je уздрмала своје сопствене темеље. Због тога држим да ће Италија, опредељујући се за Тројни Спо329

разум, руководити принципом националности и да ће своје интересе на Јадранском мору подесити тако, да отуда не буде штета ни за њу ни за нас; да не буде несугласица између Срба, Хрвата и Словенаца с једне, и Италијана с друге стране, јер само један споразум између ова два народа може бити најсигурнија гаранција против немачког надирања на Исток». (Милан Р. Ђорђевић, Србија и Југословени, Београд 1922, с. 81.) Мада се често напомиње да су излагања Ђорђевићева у цитираној књизи била нека врста Пашићеве исповести «за историју», Пашић je знао у чему je тежиште лондонских разговора, на неколико недеља пре потписа Лондонског пакта, док je, н. пр. Сонино сматрао да Пашић о том Пакту неће знати ништа, чак ни пре завршетка рата. Шта je могао према тадањем стању ствари друго да каже? Ово утолико пре што му се не сме негирати способност предвиђања. Уместо Пашића на то питање одговара сам Пашићев биограф, Сфорца, речима: «Срби су се горко жалили што су их Французи оставили без муниције; успркос своје резервисаности, Пашић je о томе говорио са Скитијем. Човек као Сан Ђулијано, који je коначно схватио, да je европски рат уствари само нови рат за наследство Аустрије, сигурно не би пропустио ову прилику да преговара са Пашићем. Сонино се, међутим, све више ограничавао ћутањем. И не само то: пошто нису могле послати довољну количину муниције српској војсци, Француска и Енглеска саветовале су се не би ли можда требало понудити северну Албанију Србији, а јужну Грчкој, како би онда српска влада пристала да уступи Македонију Бугарској, а Грчка да уђе у рат на страни Срба. Чим je Сонино чуо за овакву измену мисли, протестовао je одлучно и отворено код влада Тројног споразума. Антанта нема права — изјавио je он — да крши одлуке Лондонске конференције о Албанији, пошто су оне од прворазредног интереса за Италију. Тако je атмосфера неповерења била створена према Лондону и Паризу; а атмосфера ћутања према Србији. Закључење Лондонског уговора, потписаног 26 априла 1915, којим je решен улазак Италије у рат, није успело да разбије ову атмосферу. И то je, у основи, било колико природно толико парадоксално: погађања око уговора била су читав месец и по дана само низ оштрих и ситничарских препирки са обе стране. Сонино je тим уговором показао да, уопште, није разумео знамења времена; он je веровао да ће рат бити кратак; тиме се може објаснити што je овај славни финансијер затражио на зајам само бедну своту од четрдесет милиона фунти стерлинга; он je веровао да ће због краткоће рата садржина уговора моћи да остане непозната Србима... Али, мора се признати да ни државници Лондона, Париза и Петрограда, који су тада били на власти, нису показивали ни узвишеније ни племенитије схватање рата но што je било Со330

ниново. Далеко од тога. И за њих je Србија била само оруђе у њиховој игри; ниједан од њих није схватио да би требало и отворено придобити све Словене у Аустрији за дефинитивну борбу против Хабсбуршке Монархије. Заблуда Сонинова била je, уствари, заблуда Европе». (op. cit. s. 196-198) Тачно су се овако понашали западњаци према Николи Пашићу касније исто као према краљу Александру, и његовом сину у последњем рату. Заблуде о «кратком рату» коштале су Хитлера и Мусолинија глава и система, Италију трона, а Немачкој доделиле већ познату судбину, да би то нашло своју формулацију у већ видљивој ударној снази Совјета, без чије се ингеренције не може више да решава ниједан међународно-политичкоекономски проблем. Одбацивање политике Николе Пашића уродило je оним плодом ког je искусила Југославија током овог рата, коју Срби без обзира да ли се ради о републиканцима или монархистима; «демофашистима» или «демокомунистима, у духу схватања професора Борђезе за кога су националисти свију боja фашистички оријентисани, неће моћи да спасу. Историска заслуга Николе Пашића није изражена само оним што je он стварао, већ и оним што je предвиђао. Он je с крајњим неповерењем пратио дела Хрвата-Југословена, да би се то пренело на његову сумњу у ону државу која има да се изграђује с Хрватима. То се, уосталом, види данас после скоро пола века кобног експериментисања и оне громаде српских заблуда, да ће се жртвовањем «српске династије» отклонити део спорног материјала између Срба и Хрвата; да ће се тиме Срби удворити Хрватима у циљу учвршћивања основа југословенске заједнице ако се на њеном челу буде нашао један светски пустолов, коме су људи из непознавања придали епитетон «Хрват», да би се тим задовољила болесна сујета хрватског народа, што се на челу њихове државе налази човек «њихове крви», као доказ да су и Хрвати у стању да даду државника. Камо среће да су били у стању да то ураде икада у историји, јер би у том случају могли бар нечим да дезавушпемо она трагична предвиђања учених људи Европе у које je, свакако с највише права, увршћен сам Пашић, кад je бар за себе прошапутао да с њима «нема среће» ниједна државна творевина још од ере папе Агатона из седмог века. Све je ово на крају крајева могао да увиди и онај с ким се Пашић носио две деценије, да би овај својом жртвом указао тачно на оно што je сам Пашић предвиђао, али што није доживео, јер да je доживео тај низ датума, вероватно би могао на њих да утиче, а тиме посредно и на нашу судбину. ПЕРУН, — старословенско митолошко божанство, бог громовник, бог природе, плодности и сл. ПЕРФИДИЈА, — дволичност, неискреност, отмена превара. ПЕТРОВА ГОРА, — предео у Хрватској између река Купе, Коране и Глине, раније познат под именом Гвозд, у ком je 1097 по331

гинуо последњи хрватски народни владар Петар Свачић. После његове смрти Хрватска je постала пленом Мађара. ПЕТРОВА КРУНА, — мисли се на краљевску круну коју je као краљ Хрватске носио Петар Свачић. ПЕТАР ОД СРБИЈЕ, — мисли се на Петра I. Карађорђевића, краља Србије од 1903 до 1918, а затим краљевства Срба, Хрвата и Словенаца од 1918 до 1921. ПЕШТА, — колоквијални назив за Будимпешту, главни град Мађарске, који je спајањем два града: Будима на десној, и Пеште на левој обали Дунава, добио назив Будимпешта. ПИЈЕ, — Антонин, римски император од 138 до 161 после Христа. Његова владавина била je у знаку суровог прогона хришћана. Међу оптуженим хришћанима налазио се и први хришћански теолог-списатељ св. Јустин, познат под именом Јустин Философ, који je кроз своју научну обраду и одбрану хришћанства био осуђен на смрт. Његову смрт je тражио тадањи префект града Рима, Рустик, који je касније био учитељ римском императору Марку Аурелију, философу, такође познатом прогониоцу хришћана и хришћанства. ПИЈЕМОНТ, — италијанска провинција на северозападу данашње Италије, која je наслоном географски и духовно на Француску и Швајцарску, материјално омогућила ослобођење и уједињење италијанског народа у времену од 1848 до 1870. ПИЛАТ, Понтије — римски аристократа, који je од 26 до 36 године после Христа био царски намесник Јудеје и у том својству потврдио смртну казну изречену над Исусом Христом. Према легенди извршио самоубиство. ПИОНИР, — духовни или технички инспиратор или предводник у извршењу једног посла. ПИРИНЕЈИ, — планински венац који дели Шпанију од Француске. ПИТИСКО ПРОРОЧАНСТВО, — долази од имена свештенице Питије, која je у Аполоновом храму у Делфима прорицала судбину, али тако двосмислено и нејасно, да се после пророчанства знало толико мало о судбини прорицаном колико и пре њега. ПЛАН ХРИШЋАНСКИ, — или Хришћански план, — назива се у историји прелиминар преговора између српског цара Душана Силног и римског папе Клементија VI. На овај план je потстрекао сам цар Душан, који je врло брзо схватио опасност која прети Европи од Турака, да би путем овог плана покушао да мобилише западно хришћанство против отоманске најезде. Плану 332

cy ce, међутим, поставиле многобројне сметње у циљу његовог ометања. Папa je хтео да својом помоћу уцени цара Душана, да би овај пристао на унију цркава под папским вођством. Мађари су с подозрењем пратили Душанове напоре у којима су прозрели намере, да ће се овај преко те акције огласити барјактаром хришћанске Европе за борбу против Турака. Византија je још увек била опсењена неделима западних хришћана током Крсташких ратова и назирала у Османлијама чак мање зло од западно-европског хришћанства, што je било и врло концизно изражено мислима цариградског патријарха Генадија: рађе турбан око главе него кардиналски шешир на глави! (Karl Krumbacher, Geschichte der Byzantynischen Literatur; Heinrich Kretschmayer, Geschichte von Venedig). Ty ce заснивало оно што данас дражи мисли амбициозних папа: расцеп хришћанства, чије поновно обједињење спада у област фантазије угрожених или закулисне радње оних анонимних агентура велике политике чији су пиони у личностима римских папа почели да се померају на шаховској табли али невидљивим силама. ПЛАТОН, — Аристокле, — грчки философ, 427-347 пре Христа. Ученик Сократов учитељ Аристотелов. Први je од класичних дијалектичара покушао да своје научне погледе постави на једну објективну базу мада га критичка философија новијих времена сматра једним од твораца идеалистичке философије. Ово je углавном гледиште философа материјалиста и може се сматрати неисправним јер одбраном дуалистичког принципа у животу философ се налази подједнако на материјалистичком колико и идеалистичком терену. Оно што Платон подразумева под мишљењем као изразом свести он га одваја од знања као емпирије. Својим разматрањем о постанку света он улази у расправљање односа времена и простора исто колико и узрока променама и менама. Он тиме улази у домене неемпириског света за шта сматра да се човек неће никада моћи да дигне до те висине у областима знања да продре у метафизичке основе материјалног света. Па ту се уствари налази и граница оних кругова за које се каже да су идеалистички или материјалистички, т. ј. да je он исто тако и материјалиста колико и идеалиста. Схватање света у својој неперфектности je подједнако идеалистичко колико и материјалистичко гледиште. Колико je Платон био у суштини материјалиста зависно je од његових погледа на проблем државе као дела општег социјалног проблема друштва, види се из оне тврдње Слободана Јовановића, кад каже: «И у Платоновој држави и у Совјетској републици видимо у господарском положају један нарочити ред људи који се уздигао изнад свих осталих строжом моралном дисциплином, као неки витешки или калуђерски орден. И Платонова држава и Совјетска република имају своју идеологију, утврђену једном за свагда, на начин једне непогрешне догме. Та je идеологија у Совјетској републици историски материјализам, а у Платоновој држави морални идеали333

зам, али, маколико се те две идеологије разликовале садржином, Платон и бољшевици слажу се у томе, да држава мора имати своја утврђена философска уверења, мора имати своју веру». (Из историје политичких доктрина, Сабрана дела XI., Београд 1935. с. 67.) Овај моменат обара Марксову тезу о Платоновом субјективном идеализму и оној квалификацији, према којој je Платон «идеализатор кастинског друштвеног поретка» више него што су кастински сви модерни системи нашег века. Својим разматрањима о постанку света у односу на човека, Платон долази до закључка да Бог постоји; да je душа бесмртна и да се материја идејно осмишљава кроз духовно појимање. Из анализе објективног света Платон долази до закључка, да je идеја продукт духовног света, т. ј. да je материја не афицира, већ ова стоји изнад ње као продукт људског духа, преко ког се материја и објашњава, јер он у тражењу вечних закона «васељенске нужности» којима се требају да саобразе људске установе не негира дијалектичку законитост. Оно што Платон подразумева под моралним законима свеопштег духа, то није ништа друго већ оно што се каже језиком материјалиста: дијалектичка законитост. Међутим, афирмација Бога у речнику Платоновом одговара оној негацији Бога у речнику научних социјалиста, што би требало да значи да се оба правца налазе на истом идеалистичком терену, «Пренети власт на народ, а у исти мах оставити народ без оне моралне дисциплине која je преко потребна сваком вршиоцу власти, то je била једна од заблуда демократија», каже Слободан Јовановић у истом делу (с. 69). Отуда je Платон подједнако демократа колико и аристократа јер све оно што je потресало његову отаџбину у његово доба потреса модерне државе нашег века. Демократска идеја и метода може донекле да сузбије разне изразе фанатизама, али демократији није успело да сузбије оне страсти које се изражавају кроз национални, партиски или у ново доба класни фанатизам. Ту се Платон налази на терену чистог реализма, како то каже амерички филозоф Џемс Данхем, речима: «Кратко речено, логичка дефиниција постаје основом свих научних анализа, где идеје имају своје одређено и непроменљиво значење... (А History of Political Systems, Platonism, New York 1950, p. 98). Платон систематишући мисли свога претходника Хераклита, анализира свет у односима његових делова, што у сваком случају значи обострано осматрање света, како оног дела на чију судбину утиче човек чије мене није у стању да закочи, тако и оног дела који не зависи од воље и дела човека. У сваком случају Платон je као «идеалиста» комплетнији него његови критичари материјалисти, који граде своје судове на осматрању једне стране живота и света. У осматрању практичних друштвених односа у заједници, т. ј. држави, Платона потстрекава на размишљања о томе судбина његове тадање отаџбине Атине и по334

следица Пелопонеског рата. Тим ратом су могли Персијанци сматрати себе победницима јер je то био уствари грађански рат за превагу партикуларизма, што je Платона потстакло на мисао о квалитетима оних који су се поставили на чело народа, што je у грчком случају нашло свој епилог у подређивању Јеладе Македонцима касније, што Платон није ни доживео. Отуда Платонове мисли о задацима т. ј. оправдању државе; отуда његов концепт изолационизма и т. зв. мирољубивости; отуда тражење моралних квалитета грађана; отуда захтев мудрости у политици и одмерености државника; отуда идеја Лепог и Доброг. Сав се овај Платонов поглед не може да оквалификује као идеалистички, већ као материјалистички без обзира на његово исходиште јер je он кроз своје погледе био везан целисходношћу, тачно у духу модерног схватања научних социјалиста, који у свом идеализму негирају класност у теорији, супротно Платону, док je у пракси, не само што не могу да елиминишу, већ je култивишу. Један од врло нерадо цитираних немачких геоисторичара, Филип Хилдебрант, у својој одличној студији геополитичког карактера: Der Kampf ums Mittelmeer, каже на једном месту: «Јелинство je у том времену преживело један од најинтересантнијих религиозно-моралних преображаја познатих историји света. Прелаз са старе, вулгарне, празноверачке народне религије, којом се одликују Хомерови епови, на трансцедентално, рационалистичко и морално схватање религиозног живота, потстрекао je на ону величанствену мисаону активност грчке философије, која на тим принципима изграђена долази до изражаја у самом хришћанству...» На томе се изградило и оно аристократско појимање света код Платона, што je постало кост у грлу научним социјалистима од Маркса до наших дана. У том смислу наш научник Слободан Јовановић каже на једном месту код разматрања Платона: «Колико je год данашњи начин мишљења историски, толико je Платонов етички. Ми и самим моралним нормама признајемо само релативно историску важност. Платон je и сам историски процес потчињавао моралним нормама, које су своју важност изводиле из једне више сфере. Главно питање за Платона, а и за нас данас, било би, да ли се, уколико може помоћу државе одгајити бољи сој људи. Платон je веровао да je то могуће...» Разматран са тог гледишта као објективни идеалиста, Платон je добио надимак «идеализатора кастинског друштвеног поретка» (по Марксу), али и претече Хегеловог објективног идеализма и пионира идеје о изграђивању вишег квалитета (соја) људи, што je и задатак друштва. ПЛОХА, — хрв. израз, којим се означава извесна површина земљишта (покусна плоха) на којој се врше ботаничко-биолошка, климатска испитивања или у извесним областима технолошко-математичка. 335

ПЛУТОКРАТИЈА, — означава политичко уређење једне државне или друштвене заједнице у којој власт припада оним класама које носе ознаке капиталиста, т. ј. богаташа. ПОМНО, — хрватски израз, којим се означава савесно, детаљно, педантно, цепидлачко посматрање. ПОЗИТИВНОСТ, — означава оног философског идеалистичког доктринера чије схватање полази од чињеница т. ј. од оних датих факата који су практично обухватљиви. Следствено, позитивист je онај активиста у доменима живота и света који негира вредност појмовима из области метафизике као ненаучним, необухватним. Овим се позитивист приближава исто тако идеалистичком схватању, колико су овом блиски чак и сами метафизичари. Марксизам одбија позитивизам као доктрину сматрајући да je позитивизам идеолошки поглед на свет, при чему превагу имају субјективна осећања, а не спознаја суштине ствари. Тако марксисти туку позитивисте управо оним истим методама које у самом марксизму граниче са идеалистичко-научним схватањем, т. ј. марксистичким схватањем света. Исто тако као што марксизам ратује против идеалистичке философије у борби за унифицирањем погледа т. ј. за превагу свог мишљења, исто тако позитивизам ратује против философских погледа на свет да би превагу стварима дала дијалектичка логика, која мимоилази сталност закона формалне логике, усвајајаући философско-методолошку основу сазнања, где се преко мишљења логика трансформише у теорију сазнања, да би се све то одразило у довођењу у склад објективне стварности и мишљења. Дакле, ништа друго већ потврда идеалистичког правца у философији, јер за никакав начин мишљења ми још немамо исконструисану формулу у духу законитости формалне логике. To je онај моменат на коме се спотакао марксизам и разбио се као стакло о камен. Начин мишљења није исправно узимати у смислу академског схватања, ако се предсобом нема одрећени објекат о чијем се бићу «размишља», јер ако je мишљење израз висине свести, та «висина» неће зависити од дубине мишљења, већ од способности духовног продирања у тајне објекта осматрања. Ту се за најдужи корак недоследности пошли сами марксисти, а за њима и сви материјалисте-философи. ПОСЛАЊЕ, — хрв. израз за духовно и политичко мисионарство. ПОТЈОРЕК, — Оскар, — 1853-1934, аустроугарски генерал и гувернер Босне и Херцеговине од 1911-1914. Био je иницијатор извођења војних маневара у Босни после успешно завршених Балканских ратова у корист Балканског савеза и Србије. Тиме je настојао да колико-толико умањи одушевљење босанско-херцеговачких Срба изазвано победама Србије и Црне Горе. Мада je надвојвода Франд Фердинанд, можда више инстинктивно, зазирао од позива да присуствује маневрима, попустио je, вероватно 336

под пресијом осталих чланова Владе, премда ни сам Император није показивао неко одушевљење за то. Званична Србија исто тако није била тиме одушевљена и настојала je да тај покушај Потјореков разводни сугестијама о опасности животу Надвојводе. Потјореку je касније поверена команда аустро-угарских трупа, које су оперисале против Србије 1914 године. Међутим, после слома њихове офанзиве на Церу и Колубари, био je смењен, суђено му je и као душевно поремећен избачен из војске. Незапажено je умро 1934 године. ПОШАСТ, — хрв. израз за напаст било које врсте: елементарне нелогоде, болести и сл. ПРЕСЕДАН, — неформални поступак у праву или политици који се узима хао пример за случајеве који касније могу да наступе. Ти примери играју значајну улогу код изрицања пресуда путем порота. ПРЕПОТЕНТАН, — надмен, самовољан, уображен, премоћан, надмоћан, самопоуздан. ПРОВАНСА, — област у југо-источној Француској; богата равница у долини реке Роне, где je Инквизиција добила и своју прву правно-административну форму крајем 12 века. Ова област je током векова играла значајну улогу у историји римске цркве и француске политике према њој. ПРОМЕТЕЈ, — грчка митолошка личност, дијалектички први социјалистички борац у служби човечанства. Украо боговима ватру, да би je снео с неба и предао људима на земљи. Зато га je бог Зевс казнио прикивањем уз стену на данашњем Кавказу. Ослободио га je Херкул. Случај je дао надахнућа великом броју светских књижевника да ствар обраде са разних гледишта. ПРОРОК, — почасни назив за Мухамеда. ПРУСКА, — немачка покрајина на северо-истоку немачког царства, етнички мешавина Словена, Балта и Германа, или још боље речено погермањених Словена, која je одиграла значајну улогу у окупљању немачких државица, да би 1871 постала духовним центром царства. У политичком смислу појам, који означава надмоћност, супремацију или угњетавање. ПРУСКА НА БАЛКАНУ, — често помињан израз као основа критике политичке концепције Николе Пашића о улози Србије у окупљању јужнословенских народа. Отуда и његов израз «тарабљења» Србије. Идеја интегралног југословенства оборила je његову тезу, док je идеја федеративног уређења Југославије у духу комунистичке концепције депласирала водећу улогу Србије у њој. ПСАЛМИ И ПСАЛТИРИ, — побожне црквене песме и свете књиге. 337

Регистар имена А Абиате, Роланд 26 Абинун, Мориц 138 Август р. имп. 290 Аврамовић, свешт. 17 Агатон, р. п. 331 Адамић, Луј 180 Адамовић, Др. 129, 131 Адамовић, Коста 81 Ајзенхауер, Двајт 154, 162 Алајбеговић, хрв. министар 142 Алберти, Ђорђи 21 Александар Велики 36 Александар краљ Југославије 8, 11, 17, 24, 27, 40, 51, 71, 111, 137, 152. 262, 291, 297, 299-301, 305, 321, 324-326, 329, 331. Алексије III. Ангел, виз. имп. 289 Алексије, сверуски патријарх, 37 Алкалај, Пуба 138 Алмозлин, Нисим 17 Аман, швајцарски дипломата 17 Амико, итал. генерал 270 Анастасијевић, Драга 17 Андерсен, Ивар 214 Андрејев, Бане 135, 170-171 Андрић, Иво 39, 40 , 64, 76, 79, 80 Антић, мин. Двора 75/6, 153 Антонеску, маршал 9, 128 Апис, в. Димитријевић Апостолски, Михаило 135 Араницки М. 101 Арнери, Винко 21 Арнери, Нина 22 Арновљевић, Иван 105, 128 Арсенијевић, Вел. 100 Артамонов, Виктор 323/4 Артуковић, Андрија 111, 156 Асквит, Херберт 313 Асковић, В. 101 Атертон, Торенс 180 Аћимовић, Јован 25, 129 Аћимовић, Милан 93, 100, 104, 113, 188, 210 Ацкета, хрв. пол. 293 Ашпергер, Иван 293

Б Бабић, Јосип 100 Бабић, М. 111 Бабовић, Алекса 100 Бадовинац Милан 292 Бадољо, Пјетро 62-64 Бајар, Жан 17 Бајдак, Леонид 19 Бајковић, Стеван 116 Бајлови, Јаша 19 Бајрактар, Мухарем 168 Баков, Никита 27, 325 Бакотић Вера 167 Вакуњин, Михаел 320 Балабанов, Тодор 21 Бален, Шиме 292 Балтић, Мојо 288 Балугџић, Живојин 80 Банад, Марко 10 Банковић, генерал 81 Барановић, Крешимир 106 Барачковић, Софроније 194 Барбис, Андри 24 Барјактаровић, Немања 18 Барјактаровић, Павле 74 Барјактаровић, Света 18 Бартуловић, Никола 140 Баудерер, Марион 130 Баћа, Макс 86 Беблер, Алеш 179, 184 Бевк, Франц 179 Белар, Леон 17 Бели, пуковник 130, 207, 209 Белин, Иво 292 Белић, Александар 203 Белић, Милорад 136 Белувекова, Сузана 325 Бенкендорф, гроф 313 Бенцлер, генерал 150 Берах, Аврам 136, 142 Берверић, Илија 100 Берија, Лаврентије 159 Бернрајтер, Јосеф 325, 328 Берхтолд, Леополд 329 Бетман-Холвег 313 Бетуар, Емил 68 Бехер, Јоханес 24

339

Бзик, 111 Виба, Ђорђе 21 Билбија, Богдан 325 Билински, мин. за Б. и X. 329 Билов, Карл 313 Бирчанин, Др Илија 100 Биемарк, Ото 296, 299, 319 Бихаљи Мерин, Ото 24-25 Бихаљи, Павле 24 Благојева, Стела 175 Благојевић, Љуб. 81 Благојевић, Обрен 166-167 Блажековић, пук. 292 Блашковић, Петар 199 Блументрит, генерал 48 Богићевић, Љуба 27 Боди, Александар 21 Боди, генерал 40 Божић, Живорад 193 Божовић, Глигорије 114 Бојовић, Драг. 100 Борић, Душан 18 Борчанин, Драг. 17 Бошковић, Благота 74 Бошковић, Стеван 9 Бошњаковић, Фердо 292 Брајовић, Блажо 115-116 Брајовић, Петар 135 Брајовић, Радивоје 115 Брант, нем. об. оф. 178 Брозовић, Иван 190 Брок, Реј 68 Броквеј, лорд 214 Будак, Миле 111, 282 Будимир, Богдан 18 Будимир, Милан 105, 128 Будимир, Спира 110 Будисављевић, Срђан 151 Бузопулос, Петар 22, 27 Бујкикјев, Др. 24 Бунге, нем. об. оф. 19 Буразовић, Стјепан 25-26 Бућ, Петар 24 Бућ, Стјепан 190 Буха, Василије 139-140 Бушати, алб. министар 63

В Вајнер, Славиша 172 Валтер, в. Тито Васиљевић, М. 128 Васић, Драгиша 25, 27, 29, 32, 33, 53, 140-141, 279

340

Ваухник, Владимир 56, 63, 77 Вевел, генерал 62 Велев, буг. комуниста 24 Велебит, Влад. 20, 164, 179, 199 Венизелос 329 Веселиновић, Јанко 306 Веселиновић, Рад. 100 Вестфал, нем. ген. 69 Вилфан, Јоже 116, 165, 179, 184 Винавер, В. 73 Висконти-Праска, ит. ген. 62 Владимир, срп. еп. 27 Влајнић, Божидар 167 Влахов, Дим. 103 Влаховић, Вељко 210 Вокић, Анте 199 Врабац, Мика 19 Врангел, Петар 325 Вркљан, Анте 292 Вујанац 227 Вујановић, Јован 116 Вујковић, Свет. 87, 118 Вукелић, Никола 293 Вукић, Марија 38, 179 Вукмановић, Светозар 31, 136, 172, 176 Вуковић, Зоран 130 Вукотић, Јанко 265 Вукчевић, Радоје 24, 29, 132, 141, 279 Вукчевић, Петар 56 Вуловић, Љуба 326 Вучинић, Ђорђе 113 Вучо, Александар 127

Г Гаврило, срп. патр. 32 Гавриловић, Андра 306 Гавриловић, Воја 129, 131-132 Гавриловић, Милан 136, 301, 305-106, 322 Гај, Људевит 109 Галијан, Свет. 100 Гамлен, ген. 68 Гарашанин, Илија 318 Гарашанин, Милутин 303 Гашпић, Фрањо 293 Гебелс, 20 Гејро, фр. дипл. 17 Георгију Г. 18 Геринг, Херман 25, 45-46, 51, 73, 76-77 Глан, Бети 131 Глигорић, В. 138 Глишић, Д. 109 Глишић, М. 125 Глуздовски, Василије 27, 325

Гојковић, Војислав 10, 135, 325, 327 Голенишчев-Кутузов, Илија 27 Голубић, Мустафа 322 Горкић, Милан 127, 131 Грацијани, маршал 61-62 Греј, Едвард 310, 313-314 Грод, Милан 134 Грубачић, Коста 166-167 Грубер, Валтер 19, 20, 38, 67-68 , 97 Грујић, Мил. 100, 131-132, 142 Гумишијан, Кар. 26

Д Даковић, Анто 51 Далс, Џон Фостер 181 Дамић, Др. Драгутин 30 Дамјановић, Миодраг 87, 142 Даниловић, Рад. 102 Данојлић, Милан 210 Даскалов, Душан 170 Деак, Фрањо 29, 107 Девчић, Креш. 292 Дегол, Шарл 18, 80, 212, 224-226, 261 Дегрел 156 Дедијер, Влад. 28, 99, 176, 196, 325 Дедић, Мустафа 131, 322 Де Лагард, Паул 299, 320 Демата, Жан 17 Дивац, Недељко 135 Диже, Беноа 167-168 Дизраели, лорд 317 Димитријевић, Драг. 311, 321-323, 326 Димитров, Георги 210 Димић, Вел. 114 Динић, Танасије 25, 38, 39, 79, 80, 100, 116-117, 129, 136, 141, 169 Дожић, Душан 27 Домановић, Радоје 306 Доновен, пук. 11, 67-68 Дорословац, Милутин 99, 194-195, 196 Дошен, Марко 292 Драгановић, Крун. 111 Драгић, Станко 131, 322 Дража, в. Михаиловић Дражић, Нада 114 Драшкић, панта 9 Драшковић, Милорад 297 Драшковић, Слободан 33, 40, 42 Дреновац 196 Дрљевић, Секула 26 Дујмовић, м. 292 Дучић, Јован 306 Душан, срл. цар 333

Ђ Ђаја, Иван 128 Ђермановић, Р. 135 Ђелевић 71 Ђилас, Милован 164, 176, 196, 282 Ђилас, Митра 166 Ђокић, Вој. 105 Ђолити, Ђовани 304 Ђоновић, Јован 57 Ђоновић, Јанко 324 Ћорђе, срп. принц 10, 42 Ђорђевић, В. 118 Ђорђевић, Јован 128, 138-139 Ђорђевић Мил. 102 Ђорђевић, Мил. 330 Ђорђевић, Сека 87, 97, 133 Ђукановић, Блажо 177, 208 Ђуришић, Павле 38, 125, 191, 193-194, 277 Ђурковић, радник 129, 132

Е Едиет, Петар 27, 325 Ел Хусеини, Рашид 36 Емилијан, срп. еп. 32 Енвер паша 323 Енгелс, Фр. 240, 320 Енлунд, Гести 31 Ерентал, Лекса 328 Еропкин, Аполон 27, 325 Ерор, Душан 100

Ж Живадиновић, 100 Живаљевић, Данило 306 Живановић, М. 326 Живковић, Љуба 127, 130 Живковић, Пера 229 Жорес, Жан 311 Жухина, Клавдија 27, 325

З Задро, Фрањо 292 Здравковић, Ј. 73 Зеленика, Милан 25, 51, 73, 81 Зобеница, мајор 317 Зоговић, Рад. 282 Зогу, Ахмет 25 Золотарев, 27 Зоњић, Миличко 88-89

341

И Иберсбергер, Ханс 326 Игњатовић, Вучко 125 Идн, Антони 12 Изенбург, Дитер 295 Илић, Богдан 74-75 Илић, Душан 74 Илић, Михаило 128 Илић, Павле 84, 86 Исаковић, Ђорђе 105

Ј Јавер, ефендија 40 Јагов, Готлиб 313 Јаковљевић, Малеш 17, 135, 327 Јамбришек, Миливоје 17 Јанковић, Ал. 25 Јанковић, Велизар 100 Јанковић, Хуро 100 Јанковић, Милојко 164 Јанковић, Момчиле 100 Јанковић, Радоје 135-136, 325 Јевђевић, Доброслав 35, 191, 208, 253 Јефтић, Богољуб 41, 181 Јелачић, Вељко 275 Јеленић, Ђурађ 17 Јелић, Бранимир 24, 111, 136, 190 Јечменић, ген. 9 Јован ХХIII, р. п. 32 Јовановић, Блажо 31 Јовановић, Бранко 100 Јовановић, Н. Бранко 87, 286 Јовановић, Драги 133-134 Јовановић, Драгољуб 137, 139 Јовановић, Ђока 81 Јовановић, Љуба 124 Јовановић, Љубиша 24-26 Јовановић, Слободан 77, 79, 257, 306-308, 333-335 Јојић, Ристо 101 Јонић, Вел. 100, 101, 130 Јосифовић, Станислав 104 Јоцић, Евгеније 32 Јоцић, Љубиша 127 Јупе, нем. генерал 199 Јусупов, кнез 109

K Кабадајан 18 Кавалери, Уго 296, 304, 319 Казимировић, Рад. 10, 25, 27

342

Кајпер, нем. ген. 185 Кајрер, нем. ген. 185 Калабић, Никола 124 Калеб, Роко 106-107 Калмић, Н. 22 Камбон, Пол 313 Канарис, адмирал 158-159 Кантел, трг. 17 Канторовић, Херман 327 Каплан, Серж 131 Карничева, Менча 169 Кац, Ото 79, 117 Кацлеровић, Триша 127, 138 Кашанин, Милан 105, 128 Кватерник, Дидо 111, 167 Квиличи 19 Квислинг 155-156 Келеменди, Али 31 Келер, Вил. 177 Кемал паша, 298, 323 Керечки, Сим. 100, 289 Кесеровић, Драг. 124 Кестер, Р. 20 Кестер, X. 19-20 Кецић 19 Кидрич, Б. 179 Кијурина, бан 135 Кирсанова, Нина 27, 325 Кладарин, Ђуро 179 Клаузен, Фр. 156 Клингенберг, кап. 50 Клуге, ген. 185 Клод, Р. 17 Кнежевић, Живан 76-78, 153 Кнежевић, Радоје 76-78, 80 Ковачевић, Н. 26 Коларов, Васиљ 117, 175 Колишевски, Лазар 135, 171-172 Коморник, Ото 25 Коморник, Сиг. 29 Константиновић, Михаило 25, 151, 324 Конфино, Жан 29 Копривица, Винко 292 Кораћ, Манојло 125 Корошец, Антон 111, 300 Косић, Мирко 85 Костић, Бошко 86, 118, 217 Костић, Гргур 67 Костренчић, Марко 40 Коструба, Мстислав 21 Крајгер, нем. оф. 130 Краков, Станислав 10, 86, 123 Краљић, Дарко 195-196 Краус, Алфред 316 Крат, Павле 27

Крижанић Пјер 17, 38, 45, 46 Крстановић, Отон 26, 325 Крстић, Владимир 81 Крстић, М. 136-137 Кувеждић, Живан 292 Кујунџић, Богољуб 32 Куленовић, Џафер 50, 282, 293 Кумануди, Коста 71, 73, 136 Купи, Ариф 168 Кухар, Ловро 136

Л Лавал, Пјер 12, 224 Лазаревић, Манојло 39 Лазић, Радоје 293 Ленац, Здравко 40 Лењин 24, 34, 127, 176, 233, 234, 237, 249-251 Лер, Александар 184, 187 Липерт, нем. кап. 38 Лорковић, Мелита 105, 112 Лорковић, Младен 105-106, 108, 110, 112, 199, 292 Лукас, Филип 108-109, 110, 190 Лукачевић, Воја 212 Лукић, Влад. 25, 81 Лукић, Иван 80 Лукић, предраг 17 Лучић, Рад 71

Љ Љотић, Дим. 10, 23, 36, 40-41, 59, 82. 94-96, 128, 131, 140-141, 166, 186, 191, 204-205, 207, 210, 222, 223, 229-287 Љотић, Јаша 253

М Мадираца, Спасоје 40 Мадунић 24 Мајсторовић 87, 118 Мајцен 292 Макдуал 185 Маклин 178 Максимовић, пук. 25-26 Малеш, Бранимир 20 Малобабић 326 Манић, Бора 124 Манерхајм, маршал 155, 157, 159-160 Маргути, ген. 309 Маријановић, Чеда 101

Маринковић, Гавра 71 Марковић, Вида 26, 104-105 Марковић, Вукашин 323 Марковић, Еде 17, 26, 104-105 Марковић, Жика 176 Марковић, Марко 104-105 Марковић, Михаило 249 Марковић, Мома 49 Марковић, Павле 195 Марковић, Сима 127, 138 Марковић, Стоја 324 Маркс 176, 213, 214, 247-251, 317, 320, 334 Масаловић, Милош 97, 118, 120, 125 Масарик, Томаш 320, 328-329 Маслеша, Веселин 325 Матовић, Десанка 179 Махин, Фјодор 17, 324 Мачек, Влад. 50, 110-111, 119, 164-165, 291, 293 Меворах, 29 Мерт, Отмар 19 Меснер, Евгеније 97 Мехмед VI, султан Мехмедбашић, Мухамед 326 Мијушковић, Јован 101 Милатовић, Миле 25, 167 Миливојевић, Гуга 130 Милић, Омиљен 21 Милић, Чедо 275 Миловановић, Милован 328 Миловановић, Никола 24 Мирковић, Бора 12, 74-78 Мисирлић, Милош 18 Митерхамер 19 Митић, Драг. 71 Михаилов, Ванча 24, 169-170 Михаиловић, Дража 13, 23, 29, 30, 35. 38,39, 52, 59, 72, 81-88, 90-98, 100, 113. 116, 122, 123, 124, 126, 132-133, 139-143. 150-154, 161, 162, 164-165, 168-169, 175-175, 179, 180, 182, 184-188, 191-194, 197, 200210, 218, 222, 226, 227, 264, 267, 268-274, 276-287 Михаиловић, Илија 114 Михаиловић, Коста 101 Модершин, Драг 40 Модерчин, Драг. 40 Мојић, Милорад 191 Молотов, Већеслав 47, 159, 268 Морли, лорд 313 Московљевић, Милош 128 Мугоша, југ. ком. 31 Мусолини, Бенито 13, 21, 60-61, 63, 65, 153, 197, 206, 221, 234-235, 237 Мушицки, генерал 142

343

Н Најдхолд, Фр. 85 Наполеон 22, 36, 212 Насер, 105, 160 Наумовић, Јован 81 Недељковић, Михаило 25, 81 Недић, Милан 1-229, 232, 265, 276, 289, 285, 287 Недић, Милутин 7, 64, 274 Недић, Нешко 124 Неђилски, Фел. 111 Нехљудов, прота 27, 325 Нешковић, Благоје 72, 133-135, 127, 137138, 142, 172, 176, 178-179. Никезић, Петар 18, 26 Никола I, црног. кр. 50-51, 127 Николић, Душан 130-131 Николић, М. 97, 125 Николов Орце 170 Николов, буг. генерал 176 Нинчић, 152 Новак, Виктор 105, 128 Новаков 19 Новаковић, Коста 13 Новаковић, Љуба 25 Новаковић, Стојан 303 Нојбахер, Херман 119, 159, 184-186, 188, 193-194 Нојрат, барон 298 Нојхаузен 19 Нонвајлер, 18 Нушић, Бранислав 306

О Оберашер, Леонард 7 Оболенски, кнез 153 Обреновић, Александар, кр, Србије 318 Олћан, Мих. 128 Омрчанин, Иво 190 Ерешковић 291 Орландо, Виторио 291 Остроушка, Херман 38 Оршанић, 292 От, Ханс 164, 199

П Павелић, Анте 24, 50, 80, 106, 110-111, 116, 119, 122, 155, 165-170, 188, 190, 220221, 282, 291

344

Павле, кнез Намесник 8, 10, 11-12, 6465, 75-76, 78, 80-81, 152-153, 317. Павле II, р. папа 295 Павле VI, р. папа 31 Павловић, Драган 171-172 Павловић, Драгоелав 319, 329 Павловић, Иван 123, 124 Павловић, Косан 134 Павловић, Рад. 101 Павловић, Павле 138 Павуцић 129, 132 Падев, Михаел 173 Палисен, Марина 30 Пантић, Брана 71, 76, 88 Папа Ђорђе 17, 22, 26 Парац Матија 191 Пгшић, Ђорђе 129, 132 Пашић, Никола 19, 275-276, 283, 291, 296-331 Перић, Ђорђе 152 Перић, С. 111 Перић, Тања 27 Перовић, Лепа 167 Пертинакс 18 Перушић, 38 Петар II, кр. Југ. 9, 79, 80, 86, 89, 160161, 162, 180, 276, 282, 284, 296, 299, 314 Петен, Филип 91, 155-156, 225 Петљура 273 Петракија 40 Петричевић, Јуре 170, 189 Петровић, Вукашин 275 Петровић, Драг. 228 Петровић, Никола 302 Пећанац, Коста 100, 118 Пешић, Вера 129, 131, 133 Пешић, Петар 8, 152 Пијаде, Моша 22, 24, 176 Пик, Виљем 131, 175 Пилетић, Веља 71 Пиља, Миливоје 80 Пиндовић, Душан 275 Пироћанац, Милан 303 Платон 333-305 Плећевић, Чеда 25, 113-114, 327 Плетњев 21 Погодин, Мих. 109 Полик, Ламбер 17 Полит-Десанчић, Мих. 107, 109 Поповић, Васиљ 17 Поповић, Бранко 101 Поповић, Веља 73 Поповић, Гаврило 117, 169, 176 Поповић, Коча 167 Поповић, Миладин 31, 168

Поровић, Милован 113 Поповић, Никола 24 Поповић, Срба 149-151 Поповић, Рада 17 Поповић, Цветко 310, 327 Попс, Фридрих 137, 142 Потјорек, Оскар 326-327 Пржић, Илија 100 Прибићевић, Адам 29, 279 Приват-Белар 28 Приклмајер, Ђорђе 10, 135 Принцип, Гаврило 326 Продановић, Јаша 133, 135, 302-303, 306307, 310, 314, 316, 320, 327 Протић, Стојан 99, 22, 326 Пурић, Божидар 12, 181, 187 Пуртале, гроф 310

Р Радемахер 224 Радић, Анте 18 Радић, Душан 18 Радић, Стјепан 107-108, 283, 294 Радовановић, Љуба 25, 127, 131, 138, 142 Радовић, А. 112 Радојловић, Ђорђе 113 Радосављевић, Бл. 101 Радосављевић, Д. 172-173 Радосављевић, л. 81 Рајић, Вл. 31 Рајић, Милан 29, 73, 74 . Рајнер, Др 184 Ракочевић, Филип 25-26 Ранковић, Александар 30, 43, 59, 125. 127, 226, 276 Расл, лорд 214 Рачински, Ед. 181 Рачић, Пуниша 112 Рашић, пуковник 9 Редлих, Јосеф 308 Резенер, генерал 184 Ремен, генерал 99 Рибар, Иван 306, 327 Рибар, Влад. 80 Рибентроп, Јоаким 70, 150, 159, 268 Рибникар, Влад. 20, 114, 116, 117, 129, 166 Ристић, Драт. 101 Ристић, Јован 50, 127 Ристић, Миодраг 127 Рожђаловски, Вл. 76, 81 Розумек, кап. 179 Ромел, Ервин 160, 185

Рузвелт, Делано 35, 65, 154, 157, 162, 180, 204, 236, 317 Рузвелт, Теодор 153 Рукавина 292 Рундштет, фелдмаршал 185

С Савановић, Пане 144 Савић, К. 135 Савић, Светолик 101 Савојан 18 Сазонов, Сергије 310-311 Сакеларидес, 22 Салазар 244-245 Самохин, рук. 23-24, 25-26, 80 Сан Ђулијано 330 Сарајчић, Иво и Антоније 44-45 Сеизов, буг. об. оф. 168 Селивановски, А. 21 Серваци, 111 Сикар, Емил 17 Симић, Божин 10, 25, 27, 80, 323-324 Симовић, Душан 7. 9. 11, 41, 60-61, 64-65, 67-68, 74-78, 81, 123, 293 Сингер, Влад. 111 Ситарски, К. 27 Скадуто, ит. дипл. 21 Скити., ит. дипл. 330 Слански 117 Слијепчевић, Пера 105 Слијепчевић, Ђока 105, 176 Смиљанић, К. 9 Смиљанић, Синиша 80 Смирнов 27 Соервен, Жил 18 Сокаљ, прота 27 Соколовић, Јован 81 Сонино, Ђорђе 291, 330-331 Сотировић, Ратко 29, 118, 177-178 Софиа, Корад 21 Спалајковић, 71 Спахо 299 Спенсер 314 Спиго, Хумберто 270 Срдић, Душан 130 Стаљин 10, 17, 25, 31, 35, 72-74, 80, 114, 117, 131, 137, 157-160, 163-164, 167, 175176, 180-181, 204, 210, 249-250, 268, 316, 323 Стамболиски, Александар 323-324 Стамбулов 282 Станимировић 101 Станисављевић, Живко 40

345

Станић, Андра 116 Станишић, Бајо 177, 208 Станковић, Симеон 32, 135 Станојевић, Аца 307 Станојевић, Слободан 176 Стајић, Спасоје 322 Старчевић, Анте 134, 282, 291, 294 Степановић, Десимир 132 Степинац, Алојз 110, 189, 292 Стефановић, Милутин 71, 73, 74, 81 Стид, Викам 314 Стилиновић, Маријан 179 Стоило, Стоилов 24 Стојадиновић, Милан 9, 12, 13, 40-41. 79, 93, 166 Стојановић, Александар 9, 101 Стојановић, Никола 105 Стражински, југ. дипл. 80 Ступар, Жарко 74 Субашић, П. 18, 292 Субр 17 Суботић, Јован 109 Супило, Фр. 109 Сутулов, ген. 27, 325 Сушић, Ловро 292 Сфорца, Карло 304-305, 328, 330

Т Тангл 19 Танић, Јован 114 Тановић, Јован 101 Тартаља 135 Тасић, X. 128 Таушановић, Коста 126, 133 Ташко, Кочо 30-31 Тејер, Чарл 178, 180 Терзић, Велимир 52, 56 Терзић, Љубиша 193 Тешановић 142 Тиса 309 Тисо 155-156, 221 Тито, Јосип Броз 10, 20, 24, 25, 28, 29, 30, 31, 32, 35, 38, 39, 40, 72-74, 78, 80-81, 85-86, 89, 98-99, 104-105, 112, 114, 116, 119-120, 129, 131-139, 150, 154, 160-161, 163-164, 167-168, 170-171, 172-174, 178-179, 196-197, 199, 201-203, 205, 210-211, 221. 226, 228, 267-268, 274, 283, 285, 325 Титулеску 13 Тодоров, Коста 117, 170 Токмаковић, Миодраг 132 Томашевић, Никола 17, 135 Томашић, Љубомир 17, 292 Томић, Алекса 25, 303

346

Томић, М. 38, 114, 140 Томић, Никола 75, 153 Томичић, Стипе 188 Томовић, Р. 30 Топаловић, Живко 17, 28-29, 133, 135, 137, 188, 277-279, 280-283 Топаловић, Милица 28 Торкар, Јанко 38, 165 Тортић, Јанко 292, 295 Трајковић, Рад. 194-195 Тречел, нем. об. оф. 19 Тривунац, Стеван 32 Трикић, Васа 138 Трифуновић; Миша 303 , 307 Тришић, Јован 60-61, 71, 73, 74 Тркља, Лазар 278-279 Трумбић, Анте 108-110, 299 Тумин, Всеволод 27, 325 Турнер, Харолд 95 Тусен, пук. 19

Ћ Ћано, Галеацо 12-13, 66 Ћапин, Д. 127 Ћерамилац, Драг 45, 47 Ћеранић, Радоман 192-193 Ћирковић, Дарко 27 Ћоровић, Влад. 17, 306

У Удицки, Предраг 38, 179 Ужар, пук. 55 Узуновић, Никола 71 Урбански, маршал 327

Ф Фајне, нем. дипл. 19 Фајфар, Тоне 134 Фалкенхајн, Ерих 311 Фелбер, ген. 173 Ферадбег Драга 9 Фердрос, Алфред 314 Фериче, Еторе 30 Фесјенко, Ирена 27 Фехервари 129 Фиолић, Петар 293 Флебс, Артур 85, 177 Фобер 17 Фодор, Ото 24 Фодор, Тодор 24

Фон Херен 65, 67 Фотић, К. 35, 80, 120 Франц, Фердинанд 327, 336 Францези, нем. об. оф. 178 Фрањо, Јозеф 308-309, 314 Фуртадо, Селсо 259

X Хаген, Валтер 88 Хадровић, Драган 18, 199 Хадсон 188 Хајдрих 34 Хамовић, Митар 275 Хаџи Панцов, Влагоје 135 Хаџи Поповић, Љубиша 24-25 Хаџи Тома Дим 22 Хаџић, Хакија 190, 282 Хебранг, Андрија 24, 136, 167 Хелајсен 130 Хелбих, Ђуро 292 Хелм, Ханс 166-167 Хендерсон, Н. 16, 298 Херцфелде 24 Хитлер 7, 10-11, 13, 18, 34, 45, 47, 51, 60, 63-64, 68-70, 72, 75, 80, 106, 111, 116, 119, 150, 153, 158-159, 164-165, 168, 172, 184, 190, 183, 201, 204, 221, 225, 132133, 235, 237, 243, 274, 282, 289-290, 298299, 316, 320, 233 Хоптнер, Јаков 12, 63, 64, 67, 76-79 Хорват, Фр. 292 Хорија, Сима 128 Хорстенау, Глез 199 Хорти, адм. 111, 156, 159 Хоџа, Енвер 31, 167 Хрибовшек-Берге Јозеф 19, 116, 129 Хрибовшек-Берге Фердинанд 19 Хрушчев, Никола 249

Ц Цанов, буг. кап. 323 Цветковић, Драгиша 9, 13, 41, 64, 66, 68 , 75, 77, 105, 151, 324 Цецеља, Вил. 190 Цихлар, 24 Цинцармарковић, Ал, 67-68, 102, 141, 152, 325 Цонић, Ст. 128

Црнобори 106 Црноглавић, Ганибег 168, 183 Црноглавић, Сул. 193

Ч Червенков, Влко 175 Чернин, гроф 188 Черчил, Винстон 35, 65, 86, 154, 162-163, 180, 187, 194, 204, 206, 217, 225 , 313 Чивидини, Анте 292 Чомаков, Стојан 282 Чубриловић, Бранко 151, 324 Чудовић, Н. 101 Чучковић-Чучков, Емануел 135, 170-171

Џ Џонс, Елвин 69 Цонсон, Линдон 215

Ш Шаморел, Жаклина 194-195 Шапинац, ген. 281 Шапошников, Борис 70 Шаторов, Методије 134, 170-171, 172, 194 Шестани, Ариф 21 Шијачки, Милан 86-87, 200 Шикинг, Валтер 314, 328 Шимановски 19 Шимић, Маријан 292-293 Шкута, Тамара 27 Шланг, Ис. 17 Шлезингер, А. 29, 236 Шлифен, фелдмаршал 314 Шмитхубер, Аугуст 85, 270 Шмит рихберг, Ерих 194 Шнебл, Душан 101, 113 Шопрек 20 Шпорер, Драг 110 Штејфон, ген. 27 Шубашић 78, 80, 81 Шукри, Али 104, 168 Шуљак, Алија 292 Шуљгин, р. царски пол. 27 Шумановић, Свет. 292 Шурлан, Васо 293 Шутеј, Јурај 151

347

Исправке Стp. 10 ред 30 одозго, уместо: шарамбаша читати: харамбаша стр. 10 ред 43 одозго, уместо: оваков, читати: овакав стр. 12 ред 25 одозго, уместо: Оенглеској, читати: Енглеској стр. 16 ред 8 одозго, уместо: ил, читати: или стр. 28 рсд 12 одозго, уместо: севије: читати: серије стр. 31 ред 5 одоздо, уместо: немоћен, читати: немоћан стр. 31 ред 7 одоздо, уместо: Емлунда, читати: Енлунда стр. 34 ред 13 одоздо, уместо: диктатуре, читати: диктатура пр. 35 ред 14 одозго, уместо: порблема, читати: проблема стр. 38 ред 16 одозго, уместо: Вукица, читати: Вукићка стр. 43 ред 10 одозго, уместо: Панкови, читати: Ранковић стр. 43 ред 4 одоздо, уместо: срског, читати: српског стр. 47 ред 11 одоздо, уместо: ко, читати: као стр. 74 ред 31 одозго, уместо: интилигентна, читати: интелигентна стр. 134 ред 28 одозго, уместо: мушљу, читати: мишљу стр. 135 ред 5 одозго, уместо: Да ли je ово, читати: Да je ово стр. 148 ред 16 одозго, уместо: сматрали су да je, читати: сматрали су да стр. 180 ред 9 одозго, уместо: Торенс, читати: Теренс стр. 180 ред 2 одоздо, уместо: побугарства, читати: пробугарства стр. 187 ред 11 одозго, уместо: истне, читати: истине гтр. 189 ред 23 одозго, уместо: истог, читати: истих стр. 189 ред 25 одозго, уместо: објавили, читати: објављено je стр. 189 ред 4 одоздо, уместо: фктор, читати: фактор стр. 193 ред 2 одозго, уместо: Отџбини, читати: Отаџбини mp. 198 ред 8 одоздо, уместо: иствремено, читати: истовремено етр. 203 ред 14 одозго, уместо: генералу Михајловићу, читати: генерала Михаиловића стр. 218 ред 16 одоздо, уместо: Неднићу, читати: Недићу стр. 237 ред 4 одоздо, уместо: идеалистичким, читати: идеалистички стр. 239 ред 17 одоздо, уместо: иденом, читати: именом стр. 241 ред 7 одоздо, уместо: радничкој, читати: радној стр. 243 ред 8 одоздо, уместо: порпоративне, читати: корпоративне

стр. 249 ред 7 одоздо, уместо: бирократијуи, читати: бирократију и стр. 250 ред 3 одозго, уместо: супродност, читати: супротност стр. 251 ред 19 одозго, уместо: улари, читати: улази стр. 254 ред 1, занемарити тачку пред реч Збор стр. 265 ред 5 одозго, уместо: Недтћа, читати: Недића стр. 267 ред 2 одозго, уместо: рушилечкој, читати: рушилачкој стр. 267 ред 5 одозго, уместо: Рроза: читати: Броза стр. 267 ред 19 одозго, уместо: налионални, читати: национални стр. 270 ред 18 одозго, уместо: окмпаторских, читати: окупаторских стр. 273 ред 12 одозго, уместо: апснтрактној, читати апстрактној стр. 274 ред 1 одоздо, уместо: непомућених, читати: непоћудних стр. 275 ред 19 одозго, уместо: кад, читати: код стр. 282 ред 8 одоздо, уместо: равндогорства, читати: равногорства стр. 295 ред 11 одозго, уместо: нанаучности, читати: неначелности стр. 298 ред 16 одоздо, уместо: изврнуто, читати: инвинуто стр. 305 рсд 20 одозго, уместо: с. 1178, читати: 117/8 матично стр. 315 ред 21 одозго, ред je грешком убачен и сувишан je, занемарити га стр. 317 ред 17 одозго, умссто: Рорђаловских, читати: Рожђаловских стр. 317 ред 24 одозго, уместо: Онда, читати: онда стр. 319 ред 22 одозго, уместо: ако се мало, читати: ако су мало стр. 320 ред 3 одоздо, уместо: могло, читати: мсгла стр. 323 ред 7 одоздо, уместо: Вукашин, Марковић, читати: Вукашин Марковић стр. 344 ред 9 одоздо, уместо: Ерешковић, читати: Орешковић стр. 346 ред 13 одозго, уместо: Стоило, Стоилов, читати: Стоилов, Стоило стр. 346 ред 18 одозго, уместо: Стражински, читати: Стражницки