Emir Kusturica - Sto Jada

ЕМИР КУСТУРИЦА

СТО ЈАДА

Тако одувек човек у чуду и несналажењу стоји пред човеком у себи и пред људима око себе Иво Андрић

СТО ЈАДА Драгана Теофиловића су звали Зеко не само због тога што је волио да једе мркву. Имао је велике очи које су видјеле оно што је мало ко у Травнику примјећивао. Кад се 8. марта 1976. наслонио на бандеру, није ни сањао какав обрт слиједи у његовом животу. Гледао је у неонску свјетлост која се палила у Улици 29. новембра, а мучило га је питање зашто 9. марта, већ пет година заредом, отац Славо заборавља на његов рођендан? Тај Славо Теофиловић, капетан прве класе, био је познат у Травнику по томе што му је пријатељ поклонио тридесет квадрата плочица и десет кила љепила, а он му се није одужио пошто није знао како! Док су вршњаци из улице шутали лопту, а официри се спремали за осмомартовски бал у Дому ЈНА, Зеко је поглед са уличне расвјете пребацио на раскрсницу и надвожњак преко којег је прелазила пруга. - Кад бих некако могао да из календара извадим 9. март, живот би ми био лакши мислио је дјечак. Није му то била једина патња. Тешко је подносио кад би угледао како из аутомобила лете празне кесе „грисина“, згужване кутије цигарета и остало смеће. Сада је гледао „фићу“ који се брзином преко шездесет на сат приближавао и знао је да га чека непријатно изненађење. Или ће му рећи: „Шта буљиш, педеру?“, или ће га гађати смећем. Уз звук сирене нечија рука избацила је кроз лептир прозор празну кесу на којој је писало: „бронхи оџачар грла“! - Кретену! Зашто прљаш мој град?! - трчао је за „фићом“ и претећи махао кесом, а онда је успут покупио смеће и бацио га у контејнер. Умирујуће је на њега дјеловала помисао да су некада ствари на том раскршћу стајале много горе. Све до 1975. пругом преко надвожњака пролазио је Ћиро и уз писак локомотиве испуштао чађаву пару. По вјетровитом времену сав комшијски веш би за тили час поцрнио. Зеко није дозвољавао да се на балкону Теофиловића деси тако нешто. Било је дана када би Ћиро зачађио паром читаву улицу, а из аутомобила људске руке у исто вријеме избацивале су смеће! - Да ли очистити улицу или трчати на балкон, сакрити чаршаве и јастучнице у собу да их чађ не упропасти? - Зеко је у најтежим тренуцима доносио праве одлуке. Баталио би смеће и отрчао на балкон. Тамо би покупио чаршаве, постељину очеве кошуље и тако би веш био спасен од чађи. Мајци би уштедио беспотребно нервирање, а отпад са раскрснице почистио би касније. Некад би га изненадио вјетар и одувао смеће у ријеку Лашву! То га је доводило до врата лудила. Није могао да поднесе када у прољеће, на стаблима крај Лашве, угледа најлонске кесе разних боја. Све су личиле на зидове у касарни „Петар Мећава“, гдје је службовао отац. Трчао је и штапом ударао по крошњама. Кад би схватио да их не може скинути и да се од његових покушаја кесе распадају и још више заплићу у гранчице, острашћено би лупао по крошњама дрвећа и на крају ломио гране. - Да ме неко гледа - мислио је - сигурно би повјеровао да сам луд! Његов живот је био тежак, али је постојала једна олакшавајућа околност. Имао је коме да се јада. У одбаченој кади у подруму четвороспратнице, испод стана у којем су живјели Теофиловићи, брчкао се шаран набављен за славу коју је капетан кришом славио у децембру.

На бетонском зиду изнад каде стајало је укуцано парче дрвета на којем је писало кредом: Сто јада. Зекин старији брат, Горан Теофиловић, једва је чекао тренутак кад ће моћи да се куне оцем мртвим! Због тога што је то био хит у Улици 29. новембра. За то је, наравно, требало да капетан Славо умре. У разговорима с млађим братом Горан није скривао нетрпељивост према оцу: - Једва чекам да стари рикне! Зеко није пристајао на суровост свога брата: - Он на све мисли, већ у марту купи рибу која ће му требати у децембру. Каква идеја, ха?! - Нема ту идеја, добио џаба! - Како џаба? - Фино, корумпиро га отац једног војника да му сина пусти кући у Нови Сад на викенд! Брацика, ти ништа не схваташ?! - Како не схватам? - Он би дао гузе само да нешто добије џабалука! Зеко је пажљиво сишао у подрум. Кад се увјерио да у близини нема живог створа, позатварао је подрумске прозорчиће, а онда навукао маску за роњење. Прије него што је заронио у каду, ставио је дисаљку у уста. Прво је потопио главу у воду, а онда и тијело. Само су му стопала вирила закачена за руб каде када је Милијана Гачић, пионирски првак СР Босне и Херцеговине у шаху, закорачила у подрум. Навикла је на овај призор. Њене црносиве зјенице на великим беоњачама испод равне црне косе, уредно ошишане по моделу принц Валијант, гледале су исти призор већ петнаест дана. Једино што није сазнала о чему то мали човјек и риба причају. Свашта је претпостављала. Како и неће, када на комаду дрвета пише: Сто јада. Није то била само радозналост паметне дјевојчице. Она је данима гледала Зеку, била заљубљена, али и опрезна. Често је травничким улицама и сокацима пратила у стопу Драгана Теофиловића! Као да је била зачарана његовом појавом. Колико је горила од жеље да га погледа у очи, толико се и плашила првог сусрета. Чак је и смршала од љубави. За то вријеме, Зеко се по уобичајеној пракси повјеравао великој риби. Само повремено шаран је отварао уста, тек да му да до знања како му је све јасно. Зеко је вјеровао оцу Слави који је прочитао у руској књизи „Чевенгур“ да риба не ћути због тога што је глупа. - Код људи је то друкчије! Посебно су глупе жене које ћуте - говорио је његов отац. Риба нема разлога да брбља! Она не проговара јер све зна, а не зато што нема шта да каже и што је глупа, као што други мисле. - У мојој породици је тешка ситуација. Брат Горан једва чека да отац умре, а мајка се на нож посвађала с њим. Рекла му је како чека само да дјеца одрасту па да бјежи од њега бестрага пошто он мисли једино на своју гузицу. Ја то видим друкчије. Мој отац је добар човјек. Чудно је то, мој шаране, све напољу изгледа ко бог, а изнутра јадац, као војнички кревет, све је затегнуто под конац, а унутра душек се распада, мољци и мишеви све изјели. Тако се и у мојој души све распада, као кад миш уђе у сир! Милијана се на вријеме повлачила. Обично би на крају разговора шаран изводио скокове по води, а Зеко је вјеровао да је то од радости што није био сам. - Март носи шкарт - говорили су старији када би се отапали први сњегови. Без обзира на то да ли је било тачно да сурови прелаз из зиме у прољеће многи Босанци и Херцеговци нису преживјели, Зеко није волио март. Схватио је да се на његов рођендан заборавља због осмомартовског славља, али је за ручком започињао причу која је привидно текла у другом

правцу. - Што се не слави дан мушкараца? - питао је мајку. - Зато што је овдје мушкарцима сваки дан празник! - Па што је морало баш 8. марта, што није неки други дан? - Да би Славо заборавио на твој рођендан! - церио се Горан. И ове године породица Теофиловић је изашла у свечану осмомартовску шетњу. Мајка Аида и Горан су ћутали. Вјеровали су да је тако боље пошто је Славо на сваку изговорену ријеч имао најмање сто теорија које поништавају све што се пред њим изговори! Зеко је изненада стрчао низ бријег и закорачио у Лашву. Зауставио се насред ријеке, а вода је једва прелазила преко његових чланака. Хтио је да привуче пажњу свога оца. - Зашто се грађани не договоре и не очисте Лашву, то је наша једина ријека? - Излази из воде, фасоваћеш упалу плућа! Мораш ли ти бити сваком лонцу поклопац?! плашила се мајка Аида да јој син постаје стармали. - Дијете здраво размишља! Насред ријеке угледао је већи камен. Није се обазирао на мајчине ријечи, гледао је како вјетрић мијења површину ријеке и видио ситно камење које се назирало крај његових стопала. - Мора да испод ових каменчића стоје велике стијене које ништа не може да помјери! помислио је. - Све је као са нашом фамилијом, ми се све надамо да ће бити боље, а ту нешто тешко стоји на дну што нам не да да мрднемо! Послије Аидине друге наредбе изашао је из Лашве. Мајка му је скинула ципеле и рукама трљала прсте, па послије својим топлим дахом покушавала да му загрије табане, док је Зеко очекивао да ће га за награду отац помиловати. - Што, болан, Славо, не загрлиш своје дијете? Неће ти рука отпасти! - Није здраво! - Шта није здраво, пољубити своје дијете? - Свијетом харају невидљиви вируси, а не Руси и Американци како се чини! Свијет ће због тога пропасти! - Велика штета ако овакав свијет пропадне! Загрли, болан, дијете! Командант касарне „Петар Мећава“, пуковник Лазо Дробњак, тешко је подносио што његова жена није могла да роди дијете. Обузети тим осјећањем, он и његова Светлана кренули су у Дом ЈНА. Када је видио да је сусрет са капетаном Теофиловићем неизбјежан, прогутао је кнедлу. Није га цијенио као професионалца, а још мање као човјека. Знао је да Славо у свом стану држи цивилна одијела крагујевачких војника. Тако су војници могли да се преко викенда пресвуку те да по игранкама пију и лове сојке. Некада су бјежали у Крагујевац, највише када је Славо био дежурни касарне. На тај начин он је изражавао локалпатриотизам и везаност за завичај, али је срозавао углед касарне, а посебно команданта. У ствари, пуковник Дробњак би мањак професионалне одговорности опростио свом капетану. Он није подносио Славу као човјека. На Голији, док је трајала војна вјежба, пуковник је вртио чашу вина у руци и гледајући флеку на столњаку питао капетана прве класе: - Човјек је постао од мајмуна, је ли? Шта ти, Славо, мислиш у шта ће се човјек претворити? - То су питања за паметне главе, а не за нас прашинаре!

- Ја мислим да се у даљем развоју човјек неизбјежно претвара у коња! - Како знате, друже пуковниче? - Па, гледам у тебе, Славо, и све ми је јасно! - У мене гледате?! - Ти си, Славо, прави коњ, липицанер... ха-ха, парадни коњ... брсс, бррррс! - пуковник је почео да рже као коњ. Смијао се толико гласно и кашљао, да је у једном тренутку почео да се гуши. Стрпали су га у „кампањолу“ и одвезли у санитет гдје је добио кисеоник и нормализовао дисање. Отац није остајао дужан овом Дробњаку. Причао је о њему све најгоре, посебно свом куму који је радио за КОС. Кад год би у кругу касарне угледао капетана Славу, Дробњак је рзао гласније или тише, зависно од расположења. Док су се широким степеништем пењали у велику салу Дома ЈНА, Дробњак је увесељавао Теофиловиће. Рзао је као коњ. Отац је кисели осмијех ширио од уха до уха и вјеровао да Аида и дјеца нису знали о чему се ради. Шаховски турнир, симултанка коју је играо велемајстор Глигорић са војним лицима и цивилима Травника, изазивао је поштовање и тишину у Дому армије. Чули су се само људски кораци по шкрипавом поду и лупкање фигура по шаховским таблама! Међу шахистима пореданим у дуги низ била је и Милијана Гачић. Ухватила је Зекин поглед док је Глигорић вукао потез. Она је спустила поглед на таблу, одиграла брзо шта је требало, па су јој очи полетјеле поново према Зеки. Велемајстор је примијетио да дјевојчица игра шах насумице и да гледа у дјечака. Он је прстима лебдио над фигурама, брзо повукао свој потез и отишао даље. Зеко се збунио од погледа дјевојчице и потрчао на другу страну према подијуму на којем су се окупљали чланови школског хора. Милијана је знала да је ово идеална прилика за упознавање. Напустила је таблу претрчала преко сале и зауставила Зеку у тренутку кад је закорачио на подијум. - Ја тебе знам! - То ти и није нека пљачка! - Али знам те већ дуго! - Шта ме брига. - Ти се мени свиђаш. - Шта то причаш?! Видиш ли да нас сви гледају?! Зеко је нестао у хору. Милијана се вратила до своје табле гдје је са смијешком чекао Глигорић и чудио се. Велемајстор је гледао у таблу и није могао да повјерује у распоред фигура на шаховском пољу - меч је био неријешен! Пат-позиција! Када му је то постало сто посто јасно, насмијао се и аплаудирао дјевојчици. Сви присутни поздравили су аплаузом подвиг Милијане Гачић. Само се Зеко скривао у посљедњем реду хора и једва чекао да започне свечана академија и да у хору запјева химну, „Хеј, Славени“. Аида Теофиловић се 9. марта 1976. пробудила с тешком главобољом од лошег вина и свађе са мужем на синоћњој забави. Прославу Дана жена она је искористила да му изговори све што је трпила у посљедњих петнаест година. Пажљиво је отворила врата и ушла у дјечију собу. Кад је подигла зелену ролетну, свјетлост је зачас испунила малу просторију. Зеко се нагло дигао с кревета, отворио очи и шкиљећи рекао: - Опет касним на први час! - Данас ти је недјеља, твој рођендан, блесане! помиловала га је мајка по коси и предала

му поклон. На путу до кухиње Зеко је обукао ручно плетени џемпер шприцано плаве боје. Насмијао се кад је видио свој лик у огледалу. У кухињи му је брат Горан предао поклон. Биле су то рум-плочице умотане у масни папир, па је одмах истрчао да купи хљеб у гранапу, који је био двадесетак метара низ улицу. Аида је потрчала на врата носећи виндјакну: - Прехладићеш се! Обуци нешто! Вратио се из гранапа са хљебом и одмах одрезао фртаљ, одстранио средину и у њу ставио свих пет рум-плочица. Највише на свијету је волио хљеб са чоколадом и када је загризао рођендански поклон, рекао је: - Ово нема нигдје на свијету! Послије доручка Зеко је кренуо у акцију. Иако је била недјеља, он је уобичајене радње извршавао по утврђеном распореду. Запалити нафтарицу била је мала умјетност. Довод и одвод ваздуха није било лако обезбиједити, требало је устима продувати цјевчице. Због тога су рођенданске рум-плочице добиле укус лож-уља. Пресуо је нафту у пећ и док се у мислима питао да ли ће отац опет заборавити на његов рођендан, кап нафте је канула на мајчин рођендански поклон. - Сад ће ти, Аида, бити топло, немој да бринеш - нагео се у кухињу као Чарли Чаплин кад вири иза угла неке куће, а руку је држао напољу како мајка не би видјела флеку нафте која се ширила на рукаву. Откако је отац купио „варбурга“ каравана, комшије са првог спрата су констатовале да више нема комараца у близини зграде. Када се стартује двотактна машина, она избаци облак дима који прекрије приземље и побије инсекте све до првог спрата. Отац је тврдио да ствари никада нису довољно чисте и да је неопходно држати једно око 24 сата на глањц новом „варбургу“! „Варбург“ је био на свом мјесту, а Зеко је био спреман да још једном истакне мудрост свога оца: - Како је паметан Славо! Он паркира возило испод бандере, тик испод градске расвјете. Лопови бјеже од свјетла! - Ти си, бураз, или будала или ти ноге смрде?! - Ја будала? - Славо је кретен! Слиједило је рођенданско исповиједање шарану. Силазио је низ степенице и на улазу у подрумску просторију испред њега се испријечила Милијана држећи у руци букет бијелих ружа. - Срећан ти рођендан! - Шта ради шаховски првак СР Босне и Херцеговине у Сто јада? - То је мање важно! - А шта је више важно? - Ја тебе обожавам и желим ти срећан рођендан! Спремна сам све да учиним за тебе. Иако није био сигуран да би започео било какав разговор, збунило га је што је дјевојчица одмах нестала. Био је спреман да расправи с њом неке ствари. Нико нема право да улази у његових Сто јада. Чак ни отац, за чију љубав се већ толико дуго бори. Када би га барем помиловао или пољубио, прешао би чак и преко једине препреке. Сама помисао на градњу викендице у Доњој Сабанти стварала је у Зекиној глави вртоглавицу.

„Варбург“ је био мали да прими сав материјал који може послужити за градњу викендице. Сваке друге недјеље у мјесецу, када Славо није дежурао, породица Теофиловић кретала би на пут у Србију. Већ код Сарајева аутомобил се заустављао, а отац је започињао скупљање одбаченог грађевинског материјала. Није му било довољно кад би гепек препунио бетонским блоковима, поломљеном циглом, цементом и цријепом. С тешком муком је затварао стражњи поклопац на аутомобилу, па је већ на сљедећем заустављању грађевински материјал трпао Аиди, Горану и Зеки у наручје. Паузу код кафане „Семафор“, на планини Нишићи, породица Теофиловић није доживљавала као обичан предах. Вођени очевом руком, Теофиловићи су се осјећали као његова пјешадија, а пут који води према викендици у Доњој Сабанти доживљавали су као војну операцију. Аида, Горан и Зеко су излазили из „варбурга“, тетурали, кашљали и једва долазили себи. Пажљиво су одлагали из наручја најразличитије врсте грађевинског материјала и скривали га иза пољског ве-цеа надајући се да га нико неће покупити прије него што се они врате. Аутопут Београд-Ниш задавао је оцу главобољу. Када би угледао занимљиву гомилу материјала, Славо се плашио кочења и ланчаног судара. Онда је, као да је у питању војна акција, заустављао аутомобил и са страшћу ратника чинио прекршај. Био је спреман да погине возећи уназад. То су били тренуци највећег узбуђења у мирнодопским условима за капетана прве класе. Док се кретао у рикверц, ни сам не знајући зашто, лакше је замишљао како су грађевински елементи већ узидани у викендицу. Окренут тако, гледао је преко материјала и лица својих најближих како „варбург“ кривуда и није му било лако да одржи правац како би стигао до гомиле коју је претходно запикирао. Зеко је с радошћу извиђача узвикнуо: - Ено, тата, тамо је усамљена гомила! Вирећи иза блокова напукле цигле, Аида и Горан згледали су се у чуду: - Како гомила може бити усамљена? - Па видиш, ено тамо - показивао је Зеко и у ретровизору хватао очев поглед очекујући да му намигне и награди га за добро извиђање. Кад би утоварили „усамљену гомилу“ у аутомобил, „варбург“ се претварао у подморницу која ће се сваког часа насукати на дну мора, а путници остати без кисеоника. Аида би спазила да се Зекини и Горанови погледи муте, па би с тешком муком ослободила једну руку и отворила прозор. У условима напорног путовања унапријед и уназад, породица би потпуно изгубила идеју о времену. О простору није више могло бити говора. Када би број промјена у кретању напријед-назад надмашио сва очекивања самог оца, он би примијетио да породица липсава, па би посегнуо за цитатима. Сјетио се једне филозофске мудрости и рекао: - Два корака напријед један назад, тако је говорио велики Лењин! Помисао на Лењинова корачања створила је код мајке и синова исту идеју о простору и о времену! По њиховој рачуници породица се кретала два корака напријед, два назад. Тачније, њима је било јасно да ту није било кретања. Јер кад су стигли у Доњу Сабанту, тај рачун је нарушен само загрљајима са дједом и бабом, Славиним родитељима, и временом за које је Славо, плашећи се провалника, закачио на зид викендице таблу из Друго г свјетског рата на којој је писало: „минирано - опасно по живот“. Капетан прве класе је журио назад у Травник на дежурство. У Зекином сјећању и у оквиру „варбурговог“ прозора, остајали су тужни погледи бабе и дједа који се крстио док су његов син, снаха и унуци одлазили. Баба би још успјела само да убаци пршут у „варбурга“, а вријеме је у Зекиној глави попримало обрисе вртлога.

Као да бјежи из тог вртлога, Зеко је ушао у кухињу скривајући флеку од нафте на рукаву џемпера. Изгледао је као нападач „Партизана" Вукотић, који је навлачио рукав преко шаке када одлучи да ријеши утакмицу. Мајка му је саопштила да је отац послао поруку по војнику куриру: - Хоће, сине, Славо да се нацртамо у касарни за један сат! Каже да ти је спремио поклон! - Није могуће? - Ако не вјерујеш мени, прочитај шта пише! - Каже Горан да си му синоћ свашта наговорила! - Нема то везе с тобом, обуци капут. - Шта нема, да тебе није било, никад се не би сјетио Зекиног рођендана! - Пусти то, ево пише да ти је спремио нешто незаборавно. - Ја нешто мислим да ће ми поклонити бицикло? - узбудио се Зеко. Озареног лица Зеко је први грабио пругом којом је некад Ћиро везивао Сарајево и Травник. Аида је с муком стизала Горана и била је срећна: коначно ће њен муж урадити нешто по вољи њиховог сина. Зеко је био узбуђен, мисли су му се замрсиле потпуно. Није могао да замисли ниједан поклон! - Ако мисли да се искупи, мора да одријеши кесу - рекао је Горан. Зеко се сјетио како је мајчин брат показивао слику дјечијег аутомобила. - А шта ако ми је купио авион који се на федер испали и лети па слети и ништа му не буде? Или малог вучјака да ми поклони? - надао се Зеко. Мајка Аида је с тешкоћом стизала дјецу. У њеној утроби кувао је немир због синоћњег бала гдје је претјерала с пићем и своме мужу сасула све у њушку. - Мушкарцима треба све сасути у брк! - говорила је она. Ипак, осмијех јој није силазио с лица. - Станте, дјецо, испаде ми душа, полако ако за бога знате! - викала је она за синовима. Као да је јурњава преко прагова без жељезничких шина била игра, мала прослава Теофиловића, обрт у њиховом животу који отац Славо уводи с новом праксом и рођенданским поклоном. - Ако ти не поклони барем једрилицу, дабогда црко! - Горане, прекини! - викнула је мајка и замахнула ташном да га удари, а он је убрзао ход и избјегао ударац. Зеко је помислио како се ово кретање према касарни разликује од њихових путовања у Доњу Сабанту. Вријеме је протицало у сваком погледу, нису га заустављале очеве и Лењинове идеје. Вријеме се чуло као вјетар који је шумио преко ушију Драгана Теофиловића. Његовим тијелом се ширио осјећај слатке стрепње. Млађи водник прве класе стајао је испред касарне „Петар Мећава“. Кад су се Теофиловићи зауставили, он се насмијао и помиловао Зеку по коси. - Добар знак! - помислио је Зеко. - Како сте, другарице Аида? - Врло добро, служимо народу! - одговорила је она показујући на своју дјецу. Попели су се у „кампањолу“ и одвезли се према хангару. Свраке су у великим јатима надлијетале касарну „Петар Мећава“. Када се „кампањола“ зауставила испред хангара, млађи водник је помогао слављенику да изађе из возила. Тешка врата хангара отворила су се и појавио се капетан прве класе, Слава Теофиловић. Он је показао на четири паркирана тенка Т-84.

- Добро дошли, драги моји! - рекао је Славо. Зеко је с одушевљењем гледао у оца. - Мора да ће поклон бити као ватромет за Дан републике! - помислио је. Отац је изненада ухватио Зеку за руку и повео га ка тенку. Дјечак је без даха гледао у очеве очи. Приближили су се моћној машини, а онда је неки војник са тенковском капом извирио из круга на поклопцу тенка. Слиједио је по ко зна који пут војнички поздрав. Славо је подигао Зеку и предао га војнику. Снажне војничке руке су преузеле дјечака и с лакоћом га спустиле у утробу тенка. Он је сјео крај тенкисте. Мајка, отац и брат приближили су се кружном отвору. Зеко је видио своју породицу у том кругу. Нетремице је посматрао помјерање руку војника тенкисте и подизање па спуштање прекидача на контролној табли. Војник је изненада узео Зекину руку значајно га погледао и показао његовим кажипрстом на црвено дугме за покретање мотора. Он је упитно погледао у оца, овај је великодушно климнуо главом и дјечак је притиснуо дугме. Кад је загрмио мотор, Зеко је осјетио силу свих хиљаду коњских снага које су преко челичног оквира машине преносиле вибрације на њега, али и на тијела породице Теофиловић. Све се тресло од неизмјерне силе, челик је дрхтао, Зеко је поигравао, његови образи, његово срце! Из непознатих разлога тада је први пут пред њега стигла слика Милијане Гачић. Све се тресе, а пред његове очи стиже Милијана. Свидјела му се њена фризура, а од својих очију помислио је да су њене! Славо је погледао у Аиду спустио затим поглед према Зеки, испружио руку махнуо му и рекао: - Драгане, сине, срећан ти рођендан! Дјечак није чуо свог оца. Био је обузет снагом мотора и чекао рођендански поклон. Мислио је да је притисак на црвено дугме у тенку био увод у свечани тренутак. Није схватио да је рођенданском слављу дошао крај. Теофиловићи су се враћали кући шутке. Зеко је упитао брата: - Какав ли ће бити мој живот кад су ми рођендани овакви? - Догодине ти не гине један пуцањ из ваздушне пушке! - Мој живот је нула - Зеко је потрчао некадашњом пругом да његов брат не види сузе које су му клизиле низ лице. Трчао је према кући. Убрзо је породица заостала за њим. - Живот не вриједи - мислио је он. - Све је то сто јада! Осјетио је топлину када је кроз своју душу пропустио лик Милијане Гачић. У ствари, он је сабирао ко га све воли и хтио је да од тог позитивног збира одузме ко га не воли! Да се све зна. Мајка га воли јер је мајка, то је у реду! Брат је брат, та се блискост доказује само ако га неко из улице нападне и то се сабира! Отац воли само себе, а то се одузима. То ремети читав рачун. Када све сабереш, остаје му Милијана и она се не рачуна. Из неког дворишта крај пруге залајао је пас, он се зауставио и погледао преко ограде. Док је Зеко рукавом брисао сузе, вучјак се испетљавао из ланца наштикланог од комада различите дужине и ширине. Изгледао је као један од оних паса који су се још увијек привикавали да не буду вукови. Зарастао и прљав, глават, а режи као да је побјеснио. Дјеловао је опасно, али то Зеки ништа није значило. Пас је осјетио близину људског створа, одбацио се задњим ногама и у намјери да види ко му прилази с леђа, остао да виси испред куће без ослонца на испуцали бетон! Зеко није могао да гледа како се животиња мучи, утрчао је у двориште, повукао ланац спетљан око псећег врата и животиња је престала да завија. Придигао се пас на ноге, нагло се окренуо, спустио њушку, подигао очи према Зеки и

ујео га за стопало. Дјечак је јаукнуо од бола. Укочио се од страха и гледао како пас режи. Од притиска и трзања ланац је прекинут. Сада се пас потпуно спустио на тле и ослобођен кренуо према Зеки. Док се повлачио, од страха је дјечаку попустио мјехур и низ ноге му је цурила мокраћа. Док се стопу по стопу извлачио из дворишта, чуо је Аидин глас: - Бјежи напоље, дијете убого! Горан се најбоље снашао, одмах је откинуо летву из ограде. Велики ексер је остао на крају па је њиме циљао у главу пса! Пас је појурио према Зеки и поново га угризао. Сада за бутину на другој нози. Отац Славо се зауставио уз ограду и нијемо посматрао догађаје у дворишту! Аида је повукла сина за капут, а Горан се преко ограде нагео и ексером на врху летве потрефио пса право међу очи! - Само будалу може два пута угристи везан пас! - рекао је капетан Славо. По повратку кући у Зекиној глави су одзвањале очеве ријечи: „Само будалу може два пута угристи везан пас“. Знао је да та реченица има још неко значење. Није ни покушао да га открије, али му је било јасно да је баш он, Драган Теофиловић, та будала и што је најгоре, тако мисли његов отац. Колима Хитне помоћи Зеко је превезен у амбуланту да прими тетанус. Те вечери је одуговлачио са свим радњама које су раније пред спавање обављане муњевито. Дуго се купао у кади напуњеној топлом водом, чистио зубе и посматрао своје лице у огледалу. Легао је у кревет. Шутке је гледао у плафон. Брат је крај њега читао стрип. - Да ли је живот непромјењив као и дно ријеке? - Шта бунцаш? - Гледо сам данас, вјетар пуше, површина ријеке се мијења, погледаш у дно, а тамо ништа ни макац! - Ништа те не разумијем?! - Ја хоћу да све промијеним! Горан није схватио да је његов брат очајан, иначе би с њим разговарао. Зеко је чекао да укућани заспе и да сиђе у Сто јада. Бол од псећег уједа није престајала, али то је био мачји кашаљ у односу на изуједану дјечију душу! Негдје око поноћи, када су заспали, не само његови укућани него и готово цијели Травник, он је кренуо у подрум. Одлучио је да то буде посљедњи одлазак у Сто јада. Када је сишао у подрум, није провјеравао има ли кога у околини. Са обале Лашве вјетар је доносио зиму и непријатан мирис кроз отворене подрумске прозоре. Помислио је, не знајући зашто, на оне стијене на дну ријеке које се вијековима не помјерају. Одуговлачио је са скидањем пижаме. Као да је прижељкивао да неко дође у Сто јада и не дозволи му да направи глупост. Присјетио се како је у комшилуку један човјек причао о двојици браће. Млађи брат је скочио са петог спрата и пао на асфалт, а старији брат изашао је на прозор и рекао: - Пизда ли ти материна глупа - и пљунуо за њим. Сви су у улици говорили да је то глупост. Е, он је сада одлучио да направи сличну глупост. Скинуо је пижаму и бризнуо у плач. Али, сузе га нису одвратиле од глупости. Погледао је у комад дрвета на којем је писало: Сто јада. Попео се на штокрлу крај каде и зажмирио. Тијело се тресло од зиме и од страха. Свакнм секундом тијело се све више тресло и да није било тако, можда би сишао са столице. Осврнуо се око себе и скочио у каду. Докје падао у воду, када је склизнула са једне од четири цјепанице на које је била постављена. Ормар са зимницом наслоњен на каду се преврнуо, врата су се отворила и тегле с туршијом

просипале су се по поду. Невјероватна али истинита ствар десила се у сну Милијане Гачић. Тегла с парадајзом се разбила, а парадајз се скотрљао низ степениште испред њеног улаза. Парадајзи су поскакивали низ њено степениште, а она је, иако није била сигурна да ли се пробудила, преко спаваћице навукла мантил, обула ципеле и потрчала за парадајзом. Жмирећи под водом, Зеко је чекао да се угуши. Шаран га је непомично гледао. Чекао је да чује причу. - Само будалу може два пута угристи везан пас, у праву је отац - рекао је шарану под водом и одлучио да се угуши. Док су се подрумом котрљале напукле тегле с паприкама, а киселина плавила под, дјевојчица је трчала хаусторским степеницама. Ово је у њеном животу била најважнија партија. Трчала је право према кади. Тамо је видјела шарана како млати репом по површини воде по којој је плутало голо тијело Драгана Теофиловића. Ухвативши га испод рамена и стењући од напора, свукла је беживотно тијело на под. Положен на леђа Драган није давао знаке живота. Први пољубац Драгана Теофиловића и Милијане Гачић десио се 10. марта 1976, у један сат послије поноћи. У ствари, то је било вјештачко дисање. Уста на уста. Сан заљубљене дјевојчице је помогао да се Зеко врати у живот. Отворио је очи и заплакао, па се насмијао кад је по ко зна који пут Милијана наслањала своја уста на његове усне. Љубав најуспјешније усмјерава судбину, а тешка судбина није вјечна! Тешке дане у животу Драгана Теофиловића и раније су смјењивали лакши и ведрији. Милијана и Зеко провели су љето на брзацима Лашве, у њеном горњем току, љубили се, урлали од среће, ударали ногама и рукама о воду, јели сендвиче са ајваром, таманили трешње, а онда се качили за сеоске камионе који су вукли сијено и из задовољства извикивали своја имена. Тада, какве радости, ништа друго за њих није постојало него живот удвоје. Када нису били заједно, а то се дешавало само ноћу, толико су мислили једно на друго да се, у ствари, нису ни раздвајали. На крају љета у једном брзаку Лашве, загрљај је обезнанио и једно и друго па су се спојили у једно тијело. Љубав је највеће чудо у људском животу, може да усмјерава слободне људе, али не и судбину војника професионалаца. И пуковник Милоје Гачић је прекомандован у Скопље, у петак 14. јуна 1977. За Драгана Теофиловића то је био црни петак. Патио је много и није размишљао о будућности. Научио је да се успјешно бори с тешким мислима. Било му је јасно да више неће сваког дана чекати Милијану испред школе, будити се ујутро, купити прве кифле и објесити их у кеси на штеку њених улазних врата! И џаба ти све приче, оде његова љубав. Живот је, ипак, сто јада. Али овога пута знао је како да се одбрани јада. Стајао је на аутобуској станици и колико год да му је било тешко, сада се осјећао као младић. Пуковник Гачић је паковао сандуке и кофере у аутобус, он и Милијана су се држали за руке. Хтио је да помогне доброћудном пуковнику, а овај му је показао према својој кћерки: - Иди тамо, немаш ти сада времена за глупости! љубили су се иза аутобуса толико много да им је полицајац који је пролазио запријетио кажипрстом. Када опомена није уродила, пришао је да тражи личне карте, а онда је Милијана изустила не одвајајући усне од Зекиних: - Ми смо малољетни, немамо личну. - Много те волим! - рекао је Зеко. - И ја тебе, највише на свијету! - Ја теби дугујем живот!

- Ти мени дугујеш само једно! - Шта, реци?! - Обећај да ћеш испунити обећање! - Обећавам! - Да ћеш ме једног дана пронаћи! - Када? - Било када и било гдје! - Ако те икада сретнем, ја ћу се тобом оженити! Покварена сирена аутобуса и облак дима који се ширио из пробушеног ауспуха и мијешао са прашином на макадамском друму, стварали су звук и слику у којима је нестала Милијана Гачић. Она глупост научила је Зеку да сваки пут кад га обузму туга и тешке мисли, одреди мјеру и стиша осјећања, ма колико неподношљива она била! Уосталом, када би и покушао да учини глупост, нема Милијане да га спасе! Као мелем на рањену душу дошла је очева прекоманда из Травника у Мостар. Шта би он у Травнику без Милијане Гачић? Волио је послије школе да сједи на обали, гледа у бистру Неретву и да шаље љубавне поруке у боци. За разлику од Лашве, Неретва је у њему будила много дубља осјећања и озбиљније мисли, зелена и дубока, са површином која се непрестано мијењала и са коритом и каменим стијенама које учвршћене леже на дну и не мијењају се хиљадама година. Тако је и он прижељкивао да га живот пронесе кроз неку спектакуларну струју, да му вјетар који и личи на људске жеље донесе неку новост и да му из коријена промијени живот! Баш као што струје и вјетрови мијењају површину Неретве! Када сретне Милијану, тјешио се он, живот ће постати вјечан и непромјењив. Мостар је пробудио још једну особину Драгана Теофиловића. Без обзира на то што послије оне глупости није размијенио ниједан поглед, а камоли ријеч са оцем Славом, од њега је наслиједио организаторске способности и војничку педантност. Када је у Мостару гостовао сарајевски рокер Љубиша Рацић, он му је помогао да организује концерт. Био је то нови живот Драгана Теофиловића. Идеално мјесто да буде запажен а да не буде у првом плану, то је посао роудија у рокенролу. Није било концерта у Мостару гдје Зеко није био катица за све, организатор за ког се чуло и у Сарајеву а кад је група „Забрањено пушење“ гостовала у „Кулушићу“, поведен је на прво гостовање и тамо освјетлао образ. Прекоманда Славе Теофиловића била је уједно и крај његове војничке каријере. Било је то послије припреме за долазак друга Тита у Мостар. Славо је из касарне у стан донио велику југословенску заставу. - Хоћу да заставу чврсто прикачите за онај држач на углу куће! Зеко и Горан су беспоговорно извршили задатак. Отац је планирао да, када Тито дође у Мостар, свечано поздраве маршала са балкона. Тако је и било. Када је маршал три дана касније стигао у посјету Мостару, породица Теофиловић, свечано одјевена и у ставу мирно, стајала је на балкону. Све је урађено како је наредио капетан прве класе. Возећи се у отвореном „мерцедесу", Тито је примијетио да је једна застава стављена наопачке и питао Џему Биједића: - Шта је ово, бога ти, да нисмо у Русију дошли?! Дисциплински поступак против Славе због наопачке постављене заставе није био једини догађај који је одредио крај његове неславне војничке каријере, али то је био и крај заједничког живота породице Теофиловић. Послије тога он је скинуо униформу, а његове

свађе са Аидом ушле су у завршну фазу. Стан је већ био подијељен. Насред дневне собе су стајали ормари, заједнички простор је преполовљен. У једном дијелу живјели су Аида и дјеца, а у другом Славо. Чим би се ои појавио у кући, она би гласно негодовала преко ормара. Почињала је полако и смирено, а док би гласно изговарала како је капетан прве класе Славо Теофиловић уништио њен живот, управо у тим секундама спознавала је колико је њен живот заиста промашен и тада би падала у ватру и вриштала. Он никада није реаговао, био је равнодушан према жени и дјеци. Једног дана отишао је по цигарете и није се вратио. Отпутовао је у Скопље код швалерке и тамо отворио молерску фирму која му је доносила уносне зараде. Гдје год се појавио са својим мајсторима, он је комуникацију започињао: - Ко вам је ово радио? - па не сачекавши одговор додавао би: - Зидови морају најмање трипут да се глетују ако хоћете да ово на нешто личи! Без емоција и снажних акцената, он је врло убједљиво дјеловао на муштерије. Као што је Зеко 1976. очајавао гледајући у неонска свјетла што му отац не дарује поклоне за рођендан, тако је ратне 1993. сједио на обали Саве. Била је недјеља и он је успављивао кћерку Светлану. Плавокосу љепотицу родила му је београдска правница Звездана. Мирна и блага жена која је стрпљиво подносила Зекина честа путовања. Упознали су се када је Зеко са бендом „Забрањено пушење“ први пут стигао у Београд. Ноћ прије вјенчања роуди је рекао будућој жени: - Свиђаш ми се и желим да будеш моја жена, али ту има један проблем... - А то је? - Ако се појави Милијана Гачић, пиши пропало... - Неће ваљда! - Звездана није озбиљно схватала Драгана, иако је на неки чудан начин повјеровала да је тако одан и брижан човјек може свакога дана изненадити доносећи нагле и невјероватне одлуке. И најмањи вјетрић промијени стање на површини ријеке, а рјечне струје у врелим августовским предвечерјима учине да човјек повјерује како ништа, чак ни камена тврђава, ни читав град не стоје тако постојано и чврсто као што се чини. Свеједно што, дубоко испод површине, стоји непојамно чврст темељ. - У ствари - помислио је он - тврђава и читав град стоје на дну ријеке, а слика града и свега што се на ријеци прелама јесте као и мој живот. Све то лелуја на води, рађа се и нестаје у животу као и ова слика која ће ускоро, кад зађе сунце, потпуно нестати, а на ријеци ће засијати само улична свјетла. Слика коју човјек види често је заводљива! Да није тако, људи не би могли ни да преживе. Јер, не живи се од сурових истина и непромјењивих закона, него управо од наде и промјена у које наивно вјерујемо. Тако и буде, само што живот нису привид и жеља - с том мишљу је августовске недјеље 1993. ушетао у Кнез Михаилову гурајући колица са уснулом кћерком. Откако се распала Југославија, посао роудија све више је замјењивао рад на промоцијама странака и политичким изборима. Тешко му је падало што нема више рокенрола. Враћајући се с терена, најрадије је шетао управо Кнезом, јер је ту могао да види позната лица, људе из сада већ бивше Јутославије. Рат је још увијек трајао и Зеко је био срећан кад угледа земљака из Мостара, Травника или Сарајева. Чак и ако га није знао, климнуо би главом, а када би видио неког познатог, сит би се испричао. У ствари, он је жалио за прошлим временима, ма колико да у његовом животу, а поготово у дјетињству, није имало за чим посебно да се жали.

Ипак, са усхићењем је реконструисао прошлост, а најрадије осамдесете када је Југославију са Запада запљуснула идеја побуне и вјере у бољи свијет, а послије Титове смрти и идеја слободе. Када је стигао на крај Кнез Михаилове, испред њега је протутњао трамвај и отворио слику Калемегданског парка. Полако је гурао колица са кћерком која је и даље спавала. Сунце је свјетлуцало на крошњама стабала када је из неког аутомобила зачуо познат глас. Сто јада. Окренуо се и угледао како „бе-ем-ве“ кочи, отварају се врата и из клола излази Милијана Гачић. Згодна и одјевена у скупу одјећу, са равном косом. Када је скинула наочари, угледао је њене велике очи и препознао поглед рањиве жене. - Ти? - Ја! - Одакле ти? - Из Минхена, тамо живим и играм шах. Узбуђен и збуњен њеним изгледом, није могао да не примијети како она на себи има скупоцјени накит, златан женски сат. Оставио је колица с дјевојчицом на прелазу и потрчао према аутомобилу. Загрлио је Милијану, а она је остала без даха. У трену се њено узбуђење од загрљаја са вољеном особом претворило у страх. Видјела је како су колица са његовом кћерком кренула низбрдо Париском улицом. Само је успјела да му покаже прстом, он се окренуо и потрчао за колицима, а онда је и Милијана трчала за њима. Колица су кривудала и ко зна како се десило да је тог поподнева избјегнута катастрофа. У ствари, било је то други пут да се ова жена појавила у његовом животу као спасилац. Јесте да је била недјеља и да није било саобраћајне гужве, али Милијана је у дјелићу секунде ухватила дјевојчицу док је испадала из колица која су ударила у камену ограду. Плакао је и није знао да ли више плаче због избјегнуте несреће или од среће што је поново угледао жену свог живота. Сјели су у „бе-ем-ве“ и одвезли се без ријечи на Бежанијску косу. Ту је он изнио дјевојчицу, ставио је у колица љубећи је успут, брзо се испео на трећи спрат, позвонио и стрчао низ степенице. Све је било исто као у травничкој Улици 29. новембра, када је као дјечак звонио на врата дјевојчицама у згради и, прије него што би оне стигле до кваке, он се трчећи као метак губио на улици. Све у страху да га не препознају.

ТО ТИ ЈЕ ТАКО, ПА ТИ ВИДИ Када сарајевску котлину зароби фебруарска зима, у школу идем са појачаном одјећом. Корачам улицама као да се крећем сибирском тундром. Руске зиме познајем из прича мог оца, Браце Калема. Док Азра Калем, моја мајка, зиму зове бештија, отац не скрива одушевљење удаљеном тачком на географској карти. Хладноћа ме тјерала да у руке дувам оно мало даха којег бештија није стигла да смрзне. Гријала ме слика мога оца који сједи у канцеларији зграде Извршног вијећа СР Босне и Херцеговине, држи се за радијатор и гори од жеље да види Сибир. Мени дође да се претворим у шљиву, крушку, јабуку или барем трешњу. Да спаднем ко крушка са гране на траву, да ме ништа не боли и тако се спасем од зимске море. Па да се фино у живот вратим када се побољшају животни услови. Кад би то могло?! - Температура је у паду, а жива у термометру показује тридесет и други подјељак испод нуле. Ово је, нема сумње, најхладнија зима у посљедњих шездесет година! Вуко Зечевић, Хидрометеоролошки завод Босне и Херцеговине... слушали сте јутарње вијести Радио Сарајева... поштовани слушаоци, сада је тачно седам сати и петнаест минута, добро вам јутро овог трећег фебруара 1971, из нашег студија слиједи емисија „Удри коло наоколо“... С падом температуре, моје облачење постаје слојевит процес! Баш као и политичка ситуација. Спикер на радију каже да је политичка ситуација у свијету сложена. Иако сумњичаво гледа на политику, Азра новинама и радију вјерује. Мени ту нешто не штима! Упозоравам је да има разлике између слојевите и сложене ситуације, али она одмахује руком. - Камен је слојевит, а картонске кутије су сложене! - тврдим упорно. - Још си ти мали да правиш примједбе! Шутим и не могу да се свађам, тринаест година, много сам млад! Лице мога оца се не види од пјене за бријање. Он стоји испред огледала, чини ми се да непотребно дуго размазује четком по лицу. На њему су само гаће и поткошуља, није му зима. Мајка се обукла, она устаје прије свих, пије кафу и наставља причу од синоћ: - Код нас на факултету повећавају плату идућег мјесеца! - Одлично! - То значи да иде повећање свима! Шта је с вама? - Извршно вијеће Републике Босне и Херцеговине изузима се из уобичајене праксе! - Па и ви сте на буџету добићете повишицу. - Ми нећемо. - Хоћете, него ти кријеш од мене колика ти је плата! - Како кријем? - Фино, колка ти је плата? - Довољна. - Ето видиш, још ме зајебаваш?! - Не зајебавам! Он приђе својој жени и пољуби је, а на њеном лицу остане комад пјене. Од пољупца она одмах заборави на причу о плати. - Кад би макар ове твоје бештије објавиле ванредну ситуацију? - Ко су теби, душо моја, бештије? - Твоји шефови у Извршном вијећу! - Онда сам и ја бештија?

- Ниси, јер ти немаш право да прогласиш ванредно стање! Он је прекинуо бријање, завртио очима 360 степени укруг и на крају успио да одобровољи своју жену. Чак му је Азра рекла: - Бленто, стани, онесвијестићеш се... Ајде реци предсједнику да има више од минус тридесет, смрзнуће се дјеца, хеј! СР БиХ није прогласила ванредну ситуацију. Азра не оклијева као држава. Испод панталона, поред обавезне пижаме, сада морам да обучем и дебеле гаће! Све постаје слојевитије него што је било раније. Или, како она каже, сложеније. Стојим у ходнику, гледам се у великом огледалу, окрећем се и са које год стране погледам, иста ствар. Видим како су моје ноге криве и са жаљењем констатујем да се никада неће исправити! Да ли су у вези танке ноге и кратки зуби у доњој вилици? Кезим се и гледам у ноге. - Ово је хладан талас из Сибира, исти онај због којег су Наполеон и Хитлер изгубили ратове од Руса! каже отац и сипа „питралон“ на лице. - Боже, Брацо! Може ли временска прогноза без политике?! - каже мајка Азра и обува ципеле. - То није политика, ја говорим чињенице - констатује отац и веже кравату. - Шта су чињенице? - пита мајка и облачи капут. - Званични извјештај Вуке Зечевића и Хидрометеоролошког завода Босне и Херцеговине! - Нисам чула да Вуко у прогнози спомиње Хитлера и Наполеона! Сурови климатски услови, као рука која вади канту са водом из бунара, извукли су из моје главе необична питања. Изгледа ми да су нека од њих чиста филозофија. На повратку из школе мучило ме питање: ко сам, шта сам, одакле сам и куда ћу?! Испричао сам то мајци. - Ти си још мали, а већ фантазираш. Није то за твој узраст! Отац није подносио боранију. Зато се обрадовао када је видио како ми је више стало да будем паметан него лијеп! - Славни њемачки филозоф, Имануел Кант, постављао је таква питања! - Је ли и он живио у вукојебини као ми?! - питао сам. - Не знам гдје је живио, али није псовао! Али добро, још си ти мали, кад нарастеш кашће ти се само! Азра није срећна кад њен муж Брацо послује у кухињи. У ствари, она притајено бјесни! Постаје претјерано љубазна и смјерна. Личи на црни поклопац на „претис“ лонцу који кроз четири рупице пропушта пару под притиском и пишти. Брацо комаде меса и поврћа баца у лонац опонашајући гесте диригента Херберта фон Карајана! Ствар је разумљива. Уз поподневно спавање то је једина кућна активност која му је пристајала. Све ово ради јер послије тога слиједи награда. Након спавања је одлазио у кафану на шприцере. Та акција је извођена под именом тарли-тарли, литар бијелог вина и литар киселе! Азра је постављала сто и шапутала да је не чује Брацо: - Сто пута је практичније кад ја спремим кромпир-пире и фаширану шницлу! Послије његових хохштаплераја, ко слушкиња, чистим парадајз са прозора, сјецкани лук скидам са телевизора, а фаширано месо стружем са врата! - Кад одспавам, мислим да ћу прошетати до чаршије на кафу! - Нема шта да мислиш, хоћеш сигурно и нећеш на кафу! - Него? - На шприцере!

- Шта знаш, можда не одем?! - Отишао би ти и када би, не дај боже, започео трећи свјетски рат! - Не брини, свијетом влада равнотежа сила, хладни рат! - Зато код тебе не влада! - Претјерујеш, Азра! Сваки пут је изговарао ову реченицу да би што лакше заспао. Брацо Калем је тонуо у сан на посљедњем слогу имена своје жене! Редовно га је успављивало дуго -рааа... Мене је занимало шта би било да му се жена звала Џенифер? А могло се десити да из Енглеске доведе невјесту, тамо је био на специјализацији годину дана. Или да се та жена, моја несуђена мајка, звала Курт, или Нимур?! И то је могло бити јер је био велики поштовалац покрета несврстаних! Тада мој отац не би користио посљедњи слог имена своје жене за успављивање. Не може се тонути у сан са -урт или -мур. Када човјек боље размисли и схвати какву промају би требало да направе усне и изговоре Курт... Нимур, јасно је да ту нема сна! То су имена која се изговарају у тренутку буђења! Значи да мушкарац на Балкану, и када о томе не мисли, разматра сваки детаљ прије женидбе. Ту ништа није спонтано као што се чини и као што тврде научници на Западу! Чак и када тоне у сан, Брацо зна како се влада територијом. Он тврди да су најслађе прве секунде сна. Тиме се хвалио као да је студирао биохемију, а не новинарски факултет: - Мозак тада изазове слатку текућину и прослиједи је правац на језик! Брацо је закуњао на каучу а ја сам писао задаћу и гледао како дише. Његова кошуља се дизала и спуштала равномјерно, горе-доле. У мени се пробудила мисао како се може десити да остане без даха и да умре! Поглед је био фиксиран за његове груди. Одједном се кошуља више не помиче. Груди стоје, он тихо кркља и као да се гуши! - Дише или не дише? Дише, не дише, дише, не дише... Да ли ово мој отац издише? - првих неколико секунди пиљим у њега без осјећања. Иако ми се чинило да је мртав, сједим непомичан. Скочим онда нагло са столице и ухо наслоним на његово срце. Лакнуло ми је кад је дубоко издувао ваздух из плућа и наставио са прекинутим дисањем. - Дише! Послије буђења, Брацо не воли да прича. Тешко се враћао из снова и Азра је избјегавала да са њим започиње било какав разговор. Покушала је да му скрене пажњу на велику хладноћу, а у ствари је хтјела да га задржи у кући. - Шта би ти фалило, прочиташ неку књигу, попричаш са сином? - Ево видиш, дај руку! - узео је моју руку и ставио је на срце. - Чим крене њено звоцање, мени срце прескаче! - Ја ти због тога и говорим! Остани у кући барем једно вече, причај са дјететом! - Прекјуче нисам нигдје излазио! - Зато што је била утакмица на телевизији! Док је отац стајао на вратима, мени је потекла суза. Ја плачем са закашњењем. Тек тада ме стигла туга од поподневне помисли да Брацо због прекида у дисању може да умре. Гледао сам га и помислио како ће он стварно једном умријети. Сузе су нијемо клизиле низ моје образе, а он је то видио. Није знао зашто сам заплакао, па је облачећи капут показао према мени и рекао: - Ето видиш, Азра, шта ти радиш! Што ти то треба? - и изашао ван.

Недјеља је, а температура је у благом порасту. Азра замишља да снијег не би смио да пада на дан одмора. Међутим, бијеле пахуљице не чују шта она мисли. Кроз кухињски прозор се једва назиру јабланови од сњежних пахуљица, док она поставља тањире и есцајг. Стабла не мичу и то њој пада тешко као и очев рад на новом босанском лонцу! Гледам у црни поклопац који пишти на „претис“ лонцу и слушам како ми крче цријева. Пара пишти, излази из све четири рупице, а са врхова јабланова гомила снијега се стропоштава на степениште... Иако се јабланови дижу према небу, зима је и њих понизила, при врху су савијени као два брата Бамбулића из улице. Њих двојица су превисоки за наш узраст. Касније ми јабланови личе на два кошаркаша који послије тренинга у ФИС-у, погрбљени журе да попију пиво у кафићу код Даворина. Изненада, црно дугме престаје да пушта пару и то је знак да је ручак готов. Азра покуша да дигне поклопац, а Брацо благо заустави њену руку. Он се нагне над отворени лонац, ја за њим, на крају све троје гледамо у гомилу хране. Ми пиљимо у босански лонац. - Сада се месо распада ко душа, види! - показивао је отац. - Како се месо може распадати ко душа? - Филозофе, то се само онако каже! - Али стварно, како се распада душа? Распада се под налетом вулгарног материјализма! - Онда се не распада, него је однесе вјетар ко што разнесе маце у прољеће! - Још си ти мали! Лако ти је сада да фантазираш, живот је реалност, кад нарастеш, кашће ти се само! Хтио сам да будем зачин босанском лонцу! Брацо је то једва дочекао пошто није одолио таласу вулгарног материјализма. Кренуо је да једе месо. Мрзило ме је да слушам како мљацка док жваће: - Јебена је вукојебина! - Ено га опет! Филозоф, а псује! - Па шта?! Тако Азра говори. Ти, Азра, сада шутиш? - Што шутим? Не шутим! - Колико пута си рекла: „Шта сам ја Богу скривила да живим у овој вукојебини?“ - Стара прича! - Брацо одмахне руком. - Шта стара прича! Да смо ишта ваљали, не би нас запало да овдје живимо?! - потпаљује ватру Азра. - Добро, а шта би било да живиш у Сибиру? - Не знам како је у Сибиру, али овдје не ваља! - Шта то, мајке ти, толко фали овдје? - Овдје не живиш ко човјек, па на крају и не умреш ко човјек! - А како се то умре ко човјек? - Лијепо! Када умреш тамо гдје послије сахране људи не стружу блато са ципела! - Него шта раде? - Када умреш тамо гдје миришу борови, под ногама ти шуште иглице и шишарике! Брацо је волио када Азра оригинално гледа на свијет. Највише због тога што је тада преко залогаја могао и он да каже шта о томе мисли. Тешка радња. Када говориш и једеш, чему дати право првенства? Залогају или ријечи? Обично ријеч има предност, али мисао може да залута, па глад зна да прогута ријеч! Иако тврде да човјек боље мисли кад је гладан, то не важи за мог оца. Он је ријетко гладан, али ипак се изражава јасно. Имао је дугу праксу

говорења преко залогаја. Спасавало га је то што није волио да описује просте радње и да набраја шта му се све десило. Због тога се није губио у ономе што је изговарао. - Значи, човјек је у предности када умре на мору? - Човјек је у предности када живи на мору, па према томе и када тамо умре! - Колико ја знам, човјеку је свеједно гдје умре?! умијешао сам се у разговор. - У праву је Алекса. Кад си већ мртав, јебе ти се гдје си умро! - Само ви филозофирајте, да смо нешто ваљали, живјели бисмо на мору! - Температура је и даље у паду, жива у термометру показује тридесет и трећи подјељак испод нуле. Зима 1971. је најхладнија година, а хладни талас који је захватио нашу земљу стигао је из Украјине и задржаће се још најмање недјељу дана... - започеле су поподневне вијести Радио Сарајева. - Бештије и даље ништа не подузимају - љути се Азра, док Брацо спава на каучу. Гледам како дише. У мени се поново будила мисао о томе како се може десити да отац испуше ко душица од фудбала! - Да ли дише или не дише? Дише, не дише, дише, не дише... - овога пута осјећања ме нису тјерала да скачем са столице, иако ми се на исти начин чинило да су очеве груди непомичне. Прво сам неколико секунди, гледајући како не дише, поново без осјећања пиљио у његове груди. Мајка је прала суђе, а моје је срце снажно лупало: - Погледај како ми срце лупа! - Ништа то није, ти си млад и здрав, ено ти скије па се скијај! Нешто ме тјерало од ужарене пећи напоље, на хладноћу. Као да сам ја био заљубљеник у Сибир а не отац! Нагиб улице Јабучице Авде и окуке које кривудају према Војној болници велики су изазов. Синдикалне скије, како је Азра рекла, биле су посљедњи „крик моде". Ознојен од копчања баканџи и везова на скијама, ходао сам узбрдицом према кући Лазаревића. Није ми пало на памет да се спуштам низ залеђене степенице као остали! Али, довољно је било да видим како сви из улице, ко је како умио, тандрчу на сањкама, лигурама и скијама, па да за трен промијеним одлуку. Не трпим да будем на репу догађаја. Гледам испред, све дјеца млађа од мене пиче низбрдо, па скрену низ степенице. Од страха, али и од задовољства, вичу: - Чампраааз, чувај, хало! - избјегавајући да ударе док претичу сањкаше и скијаше испред себе. Срце лупа, хоће да искочи кроз ребра, али нема назад. Чучнем у јаје као Жан-Клод Кили и кренем низ степенице. Видим како се приближавам улазу у Војну болницу! Умјесто да направим кристијанију, ноге су се саме одржале на правцу. Рукама машем напријед-назад, неколико пута. Горуша је стрма и залеђена, па је чувар Војне болнице отворио врата видјевши да ћу изгинути ако то не учини. Гледао је у мене као у пушчано тане. - Винтај, мали, оде ти у хендек! - викао је војник чувар. Кухиња Војне болнице била је смјештена у приземљу зграде, ударио сам у кувара који је истоварао кромпир. Кроз подрумски прозор, он је потрефио право у велики казан с пасуљем. Мој рођак Недо, син мајчиног брата, слабо је чуо и због тога је говорио неумјерено гласно. Био је шофер, а у слободно вријеме се бавио вајарством. Имао је снажне руке, волио је жене, причало се да коју он пропусти кроз своје шапе, то јој је било горе него да прође кроз центрифугу. Увијек је почињао или завршавао свој говор реченицом: „То ти је тако, па ти види“.

- Немој то да причаш женама, помислиће да си шмокљан! - Још сам мали, немам ја ништа с њима! - То је најважније у животу мушкарца. Док је Азра прала суђе, Брацо је шапутао Неди: - Превише филозофира за своје године! Нађи му какву дјевојку! - Је ли, Алекса, јеси л’ ти почео да дркаш? - Шта! - погледао сам према мајци. Од звецкања есцајга и воде која је цурила из чесме она није чула о чему ми причамо. - Што ће ми то да ме зову дркаџија! - Мораш једном почети. - Још сам мали, не морам! Одвео ме је на страну и рекао: - Напуниш каду врућом водом, закључаш врата, легнеш у воду и десанка шакић! - Ја сам љевак! - био сам бијесан као рис. - То ти је тако, па ти види! Црвен у лицу од бијеса, до смрти љут на овог Неду, истрчао сам на зиму. Није ми се враћало у кућу. Нисам хтио да уђем унутра све док Недо није изашао и одвезао „фап“ ГП „Враница“ са црвеним таблицама. Касније, исте ноћи, из мог кревета на ћилиму се видјела сјена врата која се отворише. Подигао сам очи и угледао контуре мога оца иза чијих леђа је остала сијалична свјетлост ходника. Он је пришао мом кревету. Погледао је према мајци. Спавала је, а њена глава са виклерима вирила је испод јоргана. - Хм... - шапутао ми је он право у ухо. - Она пати од реуме и зато велича живот на мору! Ми нисмо мачји кашаљ! Југословени! Знаш ли ти колико је наших људи важно у свијету?! - Знам! - Да ти набројим? - Немој сада! Сутра! - сувише се приближио. Нисам могао да трпим алкохолна испарења. Колико он воли да претјерује кад прича о нашој историји, ја бих се напио када бих га пустио да их све наброји! Заспао сам на крају зиме и пробудио се у прољеће. - Температура је у порасту, а водостај на главним југословенским ријекама је забрињавајућ... - чуо се почетак извјештаја из Хидрометеоролошког завода. Послије тога је кренуо детаљан извјештај и бројеви које нисам никада разумио. Стигло је прољеће упркос Азрином увјерењу да Сарајевом већ влада ледено доба! То се видјело на крошњама испред наше куће. Оне су стидљиво позелениле, а мене је прошла жеља да будем шљива, јабука, крушка или барем трешња. Кроз прозор се видјело како су јабланови мирно дочекали промјену, зелено лишће је попунило издужену крошњу, а вјетар није био јак па је шум лишћа допирао до мојих ушију као да шушти вода за кафу која кључа на решоу. Степеницама су пролазиле дјевојке у мини-сукњама, па се и у мени пробудило прољеће. Разликовале су се не само по краткоћи и боји сукње, него и по кроју, али и по брзини којом су грабиле узбрдо. Ове што су пружале дужи корак показивале су већи комад ноге, а када су силазиле низ степенице, нису будиле никаква осјећања. Уопште, кад људи иду низбрдо, нешто се деси с њиховим тијелима. Постану одбојни. Нацијепао сам дрва у шупи, вратио се и наложио казан. Кад се ватра разгорјела, одврнуо сам чесму на кади. Напунио сам каду врућом водом и тако кренуо стопама рођака Недима.

- Шта ће то бити да ти пуниш каду? - Ништа... То ти је тако, па ти види! Свјетлост је у поподневним часовима на крошњама јабланова стварала свјетлуцаве тренутке, а те слике усхићења трајале су и по неколико секунди. Захваљујући кољенима која су сијевала у мојим мислима и струјала мојим тијелом, жива у термометру се попела за неколико степени. С промјеном годишњих доба, психичка стабилност куће Калема озбиљно је уздрмана. Највише доласком љета! Не само због раздрагане атмосфере. Одједном се види колико бора има на људским лицима. Ипак, нестају намрштени погледи. То ме радује. Брбљивост коју сунце производи код птица и људи знатно се појача у јуну. Азра већ планира путовање на море у августу: - Боже, што ја већ нисам на мору? - Ко ти брани? - Па што једном не одемо заједно? - Ти знаш да је мени доктор забранио врућине због прескакања срца. - Онда ја одох са Алексом! - Их, како бих ја волио да могу с вама у Дубровник, па послије купања у градску кафану на сладолед! - Што ти треба да лажеш?! - Како лажем? - Ти никада ниси волио сладолед! - Ко каже да ја нисам волио сладолед? Ја сам у Прагу на састанку Треће интернационале јео сладолед, драга моја, усред зиме, а ти, видиш, ниси ни знала да се сладолед једе зими?! У ствари, он је једва чекао да послије нашег одласка може слободно, колико му душа жели, да упражњава акције тарли-тарли! - Ево за Алексу џепарац! Приштедио сам од тринаесте плате! - Ти мене правиш будалом, помоћник министра има велику плату! Што ми једном, ко човјек, не кажеш колика ти је плата? - Толико нећу моћи да ти изађем у сусрет! Ту је разговор престајао јер је свака нова ријеч могла да произведе свађу. Али, видјело се то по томе како гледа у свога мужа, Азра није одустала од наде да ће једног дана знати колика је његова функционерска плата. Ако се деси да сунчање постане олимпијски спорт, Азра ће освојити златну медаљу. Чим смо стигли у Дубровник, ни ствари нису биле распаковане, Азра је купила маслиново уље од човјека који нам је издао собу. Прво је намазала по читавом тијелу мене, па онда себе. Наслоњени на зидине старог Дубровника, личили смо на људе који чекају стријељање. - Сунчање је најбоље кад човјек стоји, Де-витамин равномјерно допре до костију! - Да ли то значи да је човјеку најбоље да умре стојећи? - Нећемо сада о смрти, није мјесто! - Ти си рекла како би више вољела да умреш на мору него у Сарајеву! - Ја сам рекла да бих више вољела да живим на мору! - А то значи да би вољела и да умреш на мору? - То су приче за нашу вукојебину! Види тамо! показала је на ужарену куглу која се губила иза морске површине. Легла је на обли камен и видјело се колико јој годи топлина. У праву је био Брацо.

Азрина филозофија се рађа у честицама њене крви из којих се развија реума. Осјетио сам то на табанима који су горјели од камена. Сунце читав дан. - Када сунце излази и залази треба га гледати у очи. Бацам камење високо према небу и чекам тренутак када камен из велике висине бућне у воду. То ми личи на тренутак истине. Када човјек изговори неку важну истину, она само бућне. Борба Азре и Браце око тога гдје треба живјети, па, како каже Азра, и гдје треба умријети, нема то бућ. Ту два бућ треба да се споје у једно бућ-бућ. Да би било јединствено бућ. И да би се поништиле разлике. Када смо се вратили кући, Брацо ми је шапнуо: - Немој мајци да кажеш, ја сам имао инфаркт! - Срце?! - Тежак живот, стресне ситуације! Али, молим те, мајци ни ријечи. - Добро! Отишао сам у школу. Није ми било тешко да сазнам шта је то инфаркт. Друг из разреда ми је рекао: - Инфракт, то није ништа, мој дједо имо шес’ пута! Најгоре ми пада чување тајне док се купам. Нервира ме то што ми тешко зарађено црнило на кожи одлази у сливник каде. Мој главни адут на физичком васпитању управо отиче у канализацију. Жао ми је што испод атлетске мајице неће бити мојих црних рамена. Нећу више личити на Абеби Бикилу, маратонца из Етиопије. - Је л’ се каже инфракт или инфаркт? - Инфаркт! - Мој друг каже инфракт. - Какве ти везе имаш са инфарктом? - изненађено је питала Азра. - Никакве, отац једног мог друга фасово инфракт! - Инфаркт! - Инфракт или инфаркт, ако се оволико будем купао, нико више неће вјеровати да сам био на мору! - Добро, немој још неко вријеме, али послије часова физичког мораш! - Али нећу трљати спужвом тијело, само туш?! - Може! - Температура је у благом паду иако са сјевера Атлантика путује фронт који ће проузроковати нестабилно вријеме. Ове недјеље ће преовладавати промјењиво вријеме, али се већ идуће очекује почетак дужег сунчаног периода... - био је прецизан у својим извјештајима Вуко Зечевић из Хидрометеоролошког завода Босне и Херцеговине. Била је недјеља и јаблан је знао да је дан одмора. Није се савијао како он зна у вријеме смјене годишњих доба, када се они као рвачи ухвате у коштац и када јесен не може тако лако да заузме своје мјесто у кухињском прозору. Све је мање дјевојака и жена које су пролазиле узбрдо у мини-сукњама. Обукле мантиле, па ме поглед кроз кухињски прозор више не привлачи. Немам времена да опажам промјене у природи. Какви јабланови и бакрачи! Шта има да ми се ту више савијају, те да личе на ово или оно?! Жмирим и испод капака се провлаче она кољена која су у рано прољеће парадирала испред кухињског прозора. - Направићеш поплаву - чуло се из кухиње. - То ти је тако, па ти види! Азра је гледала кроз прозор и док се облачила, рекла је:

- Ништа више није као што је било, прољећа нема, љето је у октобру ако вако настави, имаћемо два годишња доба! - У друштву је исто стање, биће само богати и сиротиња - једва је дочекао отац. - Е, ти вазда претјерујеш. - Живи били па видјели! - Знаш шта? - Шта? - Када бих сутра умрла, не бих знала колика ти је плата! - Смрт ће доћи кад-тад, а висину моје плате нећеш знати никад! - Е, баш си безобразан! Гледам кроз кухињски прозор. Облаци су јуришали преко наших глава, а послије је падала киша. Све је било како је обећао Вуко Зечевић из Хидерометеоролошког завода Босне и Херцеговине. Вјетар је растјерао облаке и киша је престала. Лишће је шуштало и опадало дан и ноћ, а сунце се вратило. Довољан је само један дан јесењег сунца у октобру, па да сви почну хорски да изговарају како је стигло михољско љето. Један дан и вукојебина одједном личи на приморје. - Кад би умјесто Требевића и Миљацке било Јадранско море, онда би све ово вриједило Азра је по ко зна који пут понављала стару причу. Иако је вољела сунце и невјероватну али истиниту ствар да и у Сарајеву не пада киша у Октобру, она је сваке године у исто вријеме дизала кућу и зидове кречила у бијело. - Највише волим када сви зидови забијеле! Брацо је мрзио вријеме моловања и није могао да се одрекне поподневног спавања у кухињи. Као око малог острва, у нереду од размјештених ствари због моловања, с обје стране кауча на којем је лежао, стајао је развучен најлон. Спремао се за поподневни сан а послије, наравно, на тарли-тарли! Није то било први пут да Брацо заспи на финалној утакмици. Тако је и сада тонуо у сан док су се за Куп маршала Тита у фудбалу борили „Партизан“ и „Хајдук“. - Није све што је бијелооо и лијепо, Азрааа... изустио је он и заспао. Азра и Недо су наставили са радом. Дигли су Брацу са каучом и пренијели га у окречени угао собе. Журили су да заврше посао док глава породице спава. Чак је Азра у паузи спремила Брацин кофер пошто је одлазио на службено путовање. Учинила је то да он што брже изађе из куће како би до поноћи завршили моловање. Када се Брацо пробудио, лакнуло је мени, али и мајци. Она је запалила цигарету, наслонила се на врата поносно и, као тигрица која послије успјешно изведене тачке у циркусу очекује аплауз, била је сигурна да ће је муж похвалити! Соба је блистала од бјелине. Отац је пришао фрижидеру, узео шерпу хладног млијека, попио велики гутљај и рекао: - Јес’ ово здраво, свака част! - и отишао на пут. Само што је Брацо Калем стрчао низ стубиште, упалио „фолксваген 1300 с“ и спустио се низ улицу Авде јабучице, његова жена, Азра Калем, се укочила. Држала је кауч и стајала као дио слике када се филм заврши и крене одјавна шпица. Сва тежина пала је на Недине руке, а њено лице преплавила је бол. - Недо, преузми кауч! - држала се Азра за стомак и сјела на столицу. - Да зовем Брацу?! - потрчим ка излазним вратима. - Нека, немој, проћи ће! Азра је лежала у соби, а Недо и ја смо наизмјенце из ходника вирили у собу. У пола десет

она је промолила главу и рекла: - Окрени доктора Липу, ено ти број у мојој ташни. Тако сам и учинио. Одмах се зачуо докторов глас: - Како си ти, сине, је л’ у школи све у реду? - Ја сам добро, али Азра се жали на болове у стомаку! - У горњем дијелу трбуха боли, не могу да се исправим! - викала је Азра. - Пита доктор, је л’ те боли на додир?! - Ма, сузе ми на очи иду и кад ништа не дирам! - Јеси ли повраћала? - Већ три дана! - Драга моја, теби је упаљена жучна кеса! Доктор зове хитно у болницу. - Само да није шта горе! Такси је брзо стигао пред улазна врата у нашу 56 зграду. Возач је био од помоћи док смо уносили Азру на задње сједиште. Када је „форд таунус“ кренуо, Азра је јечала од болова, а таксиста наједном заплака. Плаче ко година. - Немој, комшинице, и ти да умреш! Немој, молим те! - Шта то причаш? - питао га је Недо. - Шта причам?! Јуче ми муштерија умрла на путу до болнице! Скинем ципелу и кренем да таксисту пукнем по глави, али ме заустави Азрина рука. Одлучно је одбацила могућност да ће и она умријети. Истовремено је плакала и смијала се: - Не брини, комшија, још ја нећу „на путовање“, него гледај ти да не удариш у трамвај! - Шта, да не бринем?! Погледај се на шта личиш! - Шта причаш ти, прекини! - дрекнуо сам. - Ко да прекине? Ја?! - викао је кроз плач таксиста. - Паркирај кола! - рекао је Недо. - Што да паркирам, умријеће жена?! - Паркирај кад ти говорим! Окренуо се и уплашен гласом рођака Неде нагло се попео на тротоар код кина „Радник“. - Излази! - Полако, Недо, молим те! - кукала је Азра. - Ма шта полако! - ударио је таксисту неколико пута ногом, а када га опучи руком, таксиста паде на асфалт. Видио је да му сљедују велике батине те је брже-боље скинуо бијелу чарапу и са земље махао њом као бијелом заставом. - Немој више, кумим те богом - молио је таксиста, а Недо га је и даље шутао. - Хало, човјече, водимо Азру у болницу! Касније с њим завршавај! - викао сам. Ништа нису чули. Шакетање је трајало док таксиста није извадио дизалицу из гепека и махао њоме тако да Недо није могао да му приђе. Азра се примакла излазу и загрлила ме: - Ухвати ме за рамена! Тако сам урадио, а Азра је јаукала од бола док сам је упртио као руксак на леђа. Она су била најјачи дио мог тијела. Испред пумпе полицајац је мирно посматрао улични бокс-меч. Пио је кафу и мрзило га је да реагује. Уплашени пумпаш му је показивао у правцу туче, али се овај није узбуђивао: - Немој да ми кафа присједа, кад се уморе, онда ћемо их поапсити! Азра је пригушено стењала на мојим леђима. - Није лоше кад твоја леђа издрже тежину твоје мајке - мислио сам носећи је поред

Медицинског факултета. - Па нека и даље говоре:, Још си ти мали!“ На пријавном одјељењу кошевске болнице није било гужве, Азра је са олакшањем легла на болнички лежај. Медицинска сестра одвезла ју је до хирургије. Од инјекције је заспала, а доктор Липа, који је личио на француског глумца Фернандела, рекао ми је: - Ајде ти сада лијепо кући и немој ништа да бринеш! Оцу ни ријечи, ти знаш да је он имао инфаркт! - Знам, јасно ми је... - Боље да он ништа не зна, а сутра ћемо све фино прегледати, па све по протоколу! Ако треба операција, оперисаћемо! Није ми било драго што остајем сам у кући. Још сам био мали. Али, све се наједном промијенило! Послије кречења, ствари су у кући стајале тамо гдје им није било мјесто. Нека чекају Азру. Она једина зна овдје да направи ред. Покривен деком заспим склупчен, мањи од маковог зрна, као да сам желио назад у мајчину утробу. Бринуло ме како ћу да се пробудим. Криво ми је што нема никога да ми ујутро дозволи десет-петнаест минута дуже спавање. Није ни требало. На већ отворене очи пао је први сунчев зрак, будилник је скакао по тацни за кафу. Температура је била у паду, а ја сам брже него иначе обавио све јутарње радње. На излазу из куће појавио се необријани отац. Вукао је кофер и пољубио ме у потиљак задржавајући дах да не осјетим алкохол. - Мали, гдје ти је мати? - Ту је... мислим, отишла је на пут! - Она отишла на пут?! Како то, ту је, а отишла на пут? - У мађарску бању Печуј! - То нешто изненада! - Није изненада, то је планирано ихи-хи давно! Са сестром је о томе причала! - Ако, треба, нека остане дуже, њу мучи реума! А ти, у школу? - Нажалост! - Ево ти књига о биљкама, нисам знао да цвиле, пате кад их тргају! - Јел’се свађају? - То не пише! Кад заврши настава, водим те на колаче! - Код Реше или у „Оломан“? - Шта ти више лежи! На излазу из хаустора стајала је комшиница Нада. Намигнула ми је. - Отац не смије да зна за мајчину болницу! - Ништа не брини, знам! За вријеме наставе нити шта видим нити кога чујем. Гледам у књигу о биљкама. Стварно цвиле када их береш и сијечеш. Бољи сам од биљака. Откако је Азра у болници, ја не цвилим нити ми пада на памет да будем нешто друго. Посебно не оне глупости, шљива, крушка или барем трешња. Човјек свашта прича када је мали! Шта да смислим и како да увјерим Брацу да је Азра продужила боравак у Мађарској! На срећу, често је причала о бањи! Разредница, Ремац Славица, пустила ме са посљедњег часа да бих стигао у болницу за вријеме редовне посјете. - Реци јој да сам и ја оперисала жуч, није то ништа, само неће смјети да једе жуманце!

У болници се свуда осјети мирис хлора и чистог алкохола. Кроз стакло у средини врата видјело се како Азра спава на болничком кревету. Чело и образи били су јој жути, као да је жуманце ставила да испегла кожу на лицу. Отворила је очи и пружила ми руку испод покривача. Насмијала се и испод мадраца извукла велики камен извађен из њене жучи. Видјела је да сам забринут. - Не брини, жути жутују а црвени путују! - поносно је вртила камен лијево-десно. - Видиш, Азра, кол’ко је то слојевито?! - Мислиш сложено! - рекла је и насмијала се. - Богами, слојевито, види. - Како је стари, је л’ се вратио с пута? - Јесте, још прекјуче! Не знам зашто сам слагао да је отац стигао раније. Лажи се вежу једна за другу као нова цигарета на жар опушка! - Безбели, излази свако вече? - Не, не, никако! Скоро ниједном није ишао на тарли-тарли! - Немогуће? - Мислим, знаш њега, дође кући, кува, спава! - Је л’ чисти за собом?! - Онако! - Шта онако? - Што он не почисти ја довршим! - Видиш ти! Кад мене нема у кући, он никуд не иде?! Мораш ми нешто учинити... - Свакако. - Има најмање пет мјеста гдје он штека своју плату! Некад гурне коверту испод ладице у нахткасни крај главе, некад стоји на казану, једном је држо у фрижидеру, чак је у чарапе паково! И, што је најгоре, стално мијења мјесто! Ти прошњухај! Видјела је да немам „шњухаторске“ намјере. - Је л’ он теби даје нешто од плате? - Даје, али копка ме колко себи оставља! - Шта те брига ако даје довољно... - Брига ме, једва састављам крај с крајем! Цифра пише на коверти! - Наљутиће се! Знам да између оца и мајке треба бити неутралан. Изненада ме све ово насмијало. Вјероватно због радости што смо послије свега сви живи, не и здрави, али опет - живи, незаустављиво сам се церекао, а Азра није могла да схвати због чега смијех. - Ајде бјежи, магарац један, ти ми се подсмијеваш! Загрлим је да се смири. Она стави главу на моје раме и шути. Тако ћутке лежимо на болничком кревету док главна сестра не огласи крај посјете. Доктор Аипа ме зауставио на излазу из болничког ходника: - Још да стигне хистопатолошки налаз! - Шта је то? - Хоћу да искључим оно најгоре! Карцином! Као да је брзина којом сам трчао повратну туру из болнице одређена жељом да што прије будем далеко од ријечи карцином. Још сам ја мали! Не може се побјећи од ријечи и њеног значења! Посебно тако крупне и опасне. Нестао сам из болничког круга, спустио се пјешке

низ алеју поред Грађевинског факултета, гдје је Азра радила у рачуноводству. Звонило ми је у глави оно - карцином. На углу крај трафике, по договору, чекао ме је Брацо. Сједио је већ за столом: - Како је било у школи? - Добро! - Сада једи колико хоћеш! Устао је и вратио се с тањиром на којем су биле четири кремпите, двије тулумбе, двије шампите и двије бозе. Сластичар Решо је мрзио никотин, па је Брацо пушио напољу и гледао кроз прозор како једем. Већ на посљедњој кремпити сузе су ми текле низ лице и падале на суву кору кремпите. Кад је видио како плачем, ушао је у сластичарну и сјео за мој сто. Ипак сам мали. Први пут откако је Азра у болници, плачем. Сузе су капале по кори кремпите и то ми је, наједном, било смијешно. Брацо ме погледао и отишао да плати рачун. - Што плачеш? - Мајка једног мог друга има карцином. - Рак? Ух, не дај боже никоме. - У ствари, сумњају да има рак, па се том другу стисло у души, а мени га жао! - Како неће. Хајд стани сад! - брисао ми је сузе краватом и то ме засмијало. - Ево не плачем, а ти... - Шта ја?! - Обећај да нећеш вечерас на тарли-тарли?! - Ма јооок, само мала шетња до чаршије да ухватим ваздуха! - Хоћу и ја с тобом?! - Не може, ниси написао задаћу! Зашто сваку ноћ мора да изађе и да не буде у кући! Важнији му је тарли-тарли од мене. Сада потпуно разумијем Азру! Измигољих из његовог загрљаја, али ме он послије првог корака ухвати за раме. - Ти нас не волиш! - рекао сам. - Мали, јеси ли ти то дрзак? - Ма теби се чини! - проциједим и потрчим Сутјеском према Кључкој улици, љут ко пушка што не идемо заједно кући. Није му било лако да ме стигне. Тек на пола степеништа ме ухвати за руку: - Стани, не могу више! Као да је дисао на туђа плућа, шкрипало му је из грла. Загрлио ме је и схватио колико ми је било важно да сада не оде од мене и да заједно кренемо кући. Кад је откључао врата наше куће, било нам је тешко. Окречена али пуста кућа! Још је једино било добро што су ствари у нереду послије кречења прекривене најлоном и што ме је брзо преварио сан. Док ми је Брацо свлачио ципеле, будност ме издала, очи се склопиле, већ сам спавао. Тек послије поноћи, пробудила ме снажна лупа, као да су од ударца попуцала стакла на хаусторским вратима. Затим се чула гласна псовка. У трокрилном огледалу крај нахткасне видјело се како мој отац у ходнику једва стоји на ногама, љуља се и циља да уђе унутра. Његов дух је управо крахирао под тежином трбушастог тијела. Због превеликог пића повукла га је маса унатраг, па је улетио у кухињу и пао на кауч. - Јебем ти кречење - рекао је. Говорио је успорено као онај Рус који објављује упад совјетских јединица у Берлин. Уста

покушавају да изговоре ријечи брзином коју не дозвољава мозак. - Што ли ово нема Азре из Печуја?! Како се прича с пијаним оцем? Покушавао је у исто вријеме да скине капут, укључи шпорет и да подгрије вечеру. И као што је тријезан знао да прича преко залогаја, сада се заплитао о властите мисли, није успијевао да се скине нити да укључи шпорет. Онда је укључио ринглу, али му се запетљао полускинути капут, па је срушио све што је стајало на шпорету. Придигао се и почео да купи тањире, а сарму која је испала враћао је у шерпу као дијете, у стилу - ништа се није десило! Кроз одшкринута врата пружао се невиђен призор. Полусвучених панталона Брацо клечи на патосу, тијелом наслоњен на кауч и спава! Ручак који је коначно поставио на ринглу брзо је почео да се пуши. Стан је смрдио на спаљени купус. Није било тешко придићи га на кауч, али је скидање пантола и кошуље било права радна акција. Кркљао је и отимао се, млатарао рукама. Мени се чинило да му није добро. Сједио сам на столици и гледао у његове груди. Неравномјерно су се дизале и спуштале, горе-доле. - Дише или не дише? Дише или не дише?! Савладао ме сан. Само што ми је глава пала, чуло се лупање на вратима. - Ко је? - Ја сам, Недо! Отвори, Алекса... Како је тетка? - Каже доктор да је операција добро прошла, чекају налазе... па ће знати колико још треба да лежи... Слушај, пробо сам оно у врућој води! - Како је било? Приближим се и шапнем му на ухо, а он рече: - То ти је тако, па ти види! Прекинуло нас је Брацино кркљање, па онда тренутак тишине. Недо је отрчао у кухињу. - Жут је ко лимун, дај воде, брзо! Из ходника се видјело како на каучу лежи отац. Дисао је убрзано и гушио се. Није ме видио. - Умријех, Алекса, зови Хитну! - Нећеш... Само ми још то треба! Недо је преполовљеним лимуном масирао очеве груди. Када ми је предао лимун и отишао да телефонира, није било лако да повјерујем како за један викенд из куће одлазе и мајка и отац! Са потпуно различитим идејама о важности географије и утицаја средине на човјека! Притиснуо сам његове груди најјаче што сам могао. Од страха је из мојих руку стизало више снаге, а отац тај притисак није могао да поднесе: - Лакше мало, Алекса, лакше, сине! Недо је окретао телефонски број Хитне помоћи у Вразовој улици, али се нико није јављао. Ширећи руке, питао сам га шта се дешава, а он је гледао у мене збуњено. Страх се боље чита у очима великих људи! Уплашио се да нам Брацо не издахне на рукама. Држећи слушалицу показивао ми је како да нагло пристиснем и нагло пустим очеве груди. Онда је Недо успоставио везу с дежурним у Вразовој. Отац је губио ваздух и наду да ће преживјети. Његов поглед се замутио, а ја сам укочено гледао у њега. Почео је да тоне, а онда је Недо пришао и показао ми на Брацине груди: - Овдје! Јако га притисни па пусти, неколико пута, брзо! Објема шакама цимам оца једанпут, двапут, трипут. Четврти удар био је јак и он је отворио очи. Поново је дисао и са захвалношћу гледао у мене. Моје руке су се тресле, није

ми било јасно шта се догодило. Када су у ходник ушли доктор и два медицинска техничара, рођак Недим ме загрлио. Моје срце је убрзавало са радом, али ми није тјерало сузу на око. Како је ово могуће? Бездушан сам, ето зато не плачем! - Све ће бити у реду! - рекао је доктор док су техничари износили оца из куће на фелтрангама. Када је унесен у кола Хитне помоћи, сирена је почела да завија. То ми је пало најтеже. Очи су се саме склопиле од замора. Пробудио ме загрљај рођака Недима који је рекао: - Стара ти је успјешно оперисана, а Брацо је на интензивној њези! То ти је тако, па ти види! - Хоће ли преживјети?! - Па преживио је! - Неће умријети! - рекао сам, а Недо ме шоферским рукама тада загрлио тако снажно да ми је на тренутак прекинут дах, али не и осјећај туге. - Неће, али мораће да се чува! Још неколико дана не смије нико да га види да се не би узнемирио! Сива сарајевска јесен, а ја сам-самцат. Не знам да ли сам још мали. Ни трага од свјетлости што од јабланова направи стабла која се утркују ко ће брже и даље према небу. Нема више узбуђења која проносе дјевојке и жене што им се, док ходају, сукње задижу зависно од дужине корака и краткоће сукње. Буђење је било лако. Кроз прозор се видио рођак Недо. Упртио мањерке на којима је писало ГП „Враница“. Ушао је у кућу и рекао: - Нама не требају, прешли смо на теренску кантину, а теби је главна ствар да ти се ручак не проспе! Поново ме загрлио, али тако снажно да сам пожелио да га више никада не видим. Отишао је машући. Викао је са степеништа: - То ти је тако, па ти види! У један и десет звони школско звоно. - Није, ваљда, карцином - мислим и не знам како, враћају ми се у главу она кољена која пролазе испред мојих прозора. Испред улаза у нашу кућу сједи неки човјек. Мршав и проћелав са црним брковима које фарба, пуши „мораву“ без филтера и сједи на бетонском степенику. Комшиница Нада приноси му штокрлу, а он се диже и премјешта. - Прехладићеш се, болан не био! - рече му она, а онда се обрадова кад је угледала да долазим. - Стигла ти је оцу плата, ја не могу да примим, немам право потписа! - Немам ни ја! - Немој, мали, зајебавати, нећу ваљда с толиким парама назад! Хоћеш ли да ме неки лопов звекне по глави! Шврљни овдје, па да ја бришем! - А шта ћу с парама? Функционерска плата није мала! - Све се данас потроши. Док ми је предавао коверту потури ми папир и ја, како он рече, шврљнем. Курир се изгуби низ степенице. Уђем у кућу и одмах ставим коверту у нахткасну на страни гдје је спавао Брацо. Кренем напоље, а онда угледам одшкринут прозор. - Ко зна ко је онај курир? Можда се он и не шали кад каже да неко може да украде очеву плату? Зашто то не би могао да буде управо он? - помислио сам.

Привучем столицу до казана у бањи и ставим коверту на врх. Како је та површина била заобљена, коверта падне. Поново је вратим, а она опет падне. Још једном ставим коверту на исто мјесто, она клизне мени у наручје. Погледам, на коверти пише: 890 000 динара, Брацо Калем. Отворим коверту и видим гужву стотки и петстотки. Нема друге него сакрити новац и држати га стално код себе. Преполовим новац и згурам га у чарапе, у гаће, па шта буде! Форсирам Горицу, претрчим преко партизанског гробља и уђем у Клиничку болницу Кошево са стражње стране. Има једна рупа на жичаној огради код глувонијемих у Фуада Миџића кроз коју улазим кришом у болницу. Не би ме пустили на главни улаз, још сам мали, немам личну. Док ми шушти под ногама ко зна колико дуго непокошена трава, само једна мисао струји ми кроз главу. Није, ваљда, карцином?! На улазу у хирургију сретнем доктора Липу, пошао да обиђе Брацу. - Није карцином, је л’ тако, чика Липа? - Мали, да знаш, није! Скочим доктору у наручје, изгрлим га и изљубим, а онда трк уз степенице на други спрат. Право код Азре у собу. - Значи, ти здрава?! - Ни сјекира ме не може докрајчити! Сједи! Вадим мањерке и одмах јој дам супу. Она дигне поклопац и пиљи у чарапе. Као да зна гдје сам смјестио очеву плату. Хладан зној ме прође док њишем ногама. - То нису твоје чарапе? - Од старог. - Шта ти је? Што млатараш ногама? - Ето ме, одмах се враћам, идем до ве-цеа! Утрчим у тоалет и наслоњен на зид дишем као да бјежим од потјере. Сигуран да нико није у женском вецеу, пребацујем Брацину плату из чарапа свуда по џеповима, у гаће. Проспем мало воде по лицу да дођем себи. - Јеси ли можда видио? - дочекала ме Азра чим сам се вратио. - Шта? - Да ниси прошњухо негдје коверту с платом? - Ма ђе ћу, бона, Азра, срамота ме, није фер! - У праву си, како сам живјела до сада без те информације, тако ћу и од сада. Гледа ме и мислим да не вјерује ријечима које изговара. Али, загрлим је и то је довољно да се смири ситуација. Полако из мањерке пије супу коју је спремила комшиница Нада. - Добро, сада морам натраг на допунску из математике! - Учи, сине, немој ни од кога да зависиш! - Од кога ти зависиш? - Па, без његове плате не бисмо преживјели ти и ја! Загрлим је иако ми је било мука од те реченице. Изађем ван, а она ме гледа кроз прозор болничке собе и маше. Махнем јој спуштајући се према излазу и гледам како се осмјехује. Иза зграде шмугнем у парк и непримјетно се вратим ка средишту болнице и одјељењу на којем је лежао отац. Први пут ћу видјети Брацу. - Погледај ти ово, дијете драго! - шапуће доктор Липа показујући на штеку „марлбора“ и на флашу вискија, док Брацо испраћа другове и другарице из Извршног вијећа Републике Босне и Херцеговине. - Ето, такве будале воде државу, човјек једва преживио други инфаркт, а они, мајку им јебем глупу, донијели у болницу виски и штеку цигара! Носи то кући!

Крај кревета стоји мој отац, Брацо Калем, и чека ме. Као да га је инфаркт подмладио. Одмах ми на ум паде - жути жутују, а црвени путују! Нема ништа од тога! - Је л се Азра вратила из Мађарске?! - Јавила се телефоном, каже да ће остати до краја недјеље и пита како си ти. - Ниси јој ваљда реко за мене? - Неее! Кажем да дођеш с посла, спаваш, па тарли-тарли! Што, је ли то погрешно? - Как’и погрешно, само немој да се џаба живцира... У праву је Азра, боље је кад иглице шкрипе под ногама послије сахране, замисли, ако умрем, ваља вам на Баре у оно блато. - О смрти све најгоре! - Како ти кажеш! Отац ме загрлио и привукао на груди. Тешко дише. Угледам сузу на јастучници док ме он грли. У ствари, не жели да му видим лице. - Нема плакања! - кажем и бришем му сузе чаршавом. - Реци Азри да ћемо од оне њене луде тетке из Вакуфа купити стан у Херцег Новом, па нека иглице крцкају под ногама за живота! - Биће јој драго! Грлим га колико могу јаче, да осјети како сам одрасто, а он ме прати ходником до излаза. - Курир из Извршног вијећа донио твоју плату, питао шта ће с тим парама, а ја кажем: „Питајте мајку кад дође, ја не знам!“ - Какве она везе има с мојом платом? - Не знам! - Нема никакве! Гдје ми је плата? - загрлио ме и дланом је дирао своју плату кроз кошуљу око мог појаса. - Твоја плата је... па тамо гдје јој је мјесто. - Гдје? - Вратио је курир назад у Вијеће! - Пријатно ме изненађујеш, ниси ти више мали, зрео си за своје године, браво! Инфаркт не може да убије мога оца, сада је већ сасвим јасно. - Знаш, ја Азри дам колико треба за храну и за стан, од вишка правим црни фонд! - Шта ти је то? - Па, не дај боже тешких времена, не знаш ти која су сиротиња били наши родитељи... Није ме занимало шта су му ти црни фондови. Мени је за данас било доста болнице. Пољубио сам оца, а он ме испратио до врата. Низ болничке степенице лако се трчи. Чак и овдје мислим о женским кољенима која се открију више или мање у зависности од дужине корака. Наравно, када оне иду узбрдо! Из парка се видјело како Брацо стоји на прозору и маше. Ја му одмахујем и гледам гдје да шмугнем. Тек на крају парка непримјетно се пребацим на другу страну пута, назад у зграду гдје је лежала Азра! Провирим кроз стаклена врата у собу и видим да она спава. Лакнуло ми што не морам више да причам. Док се пале неонска свјетла у улици Ђуре Ђаковића, није ме страх што почиње ноћ. Навикнут на новац који додирује моје тијело у чарапама, свуда око појаса и у гаћама, на путу од градске болнице до куће, прелазим црту која раздваја периферију од града. С једне стране високе металне бандере са много свјетла, са друге стрмо степениште, једва освијетљено. Оно свјетиљки што је некад постављено полупали пијани младићи.

На граници између Кошевског брда и Црног врха, уз напуштену циглану, стоје младић и дјевојка. Он висок, у тамиом морнарском капуту она нижа растом. Љубе се, ништа необично. Видим да ме она гледа преко пољупца, али се правим луд. Онда, наједном, она почне да виче, удари момку три шамара, а он навали да је туче, баца је на прашњави пут. Она се котрља и запомаже. Потпуно заборавим на то да ми је очева плата свуда испод одјеће и ухватим младића. - Како можеш, види колишна је? - Шта си реко? - Кажем, убићеш је, види колики си ти?! - А ко си ти да мени то говориш? - Нико, само да знаш, није фер! Одједном, мала се диже на ноге и обриса прашину с капута. Примијетим да је згодна, сва пуца испод утегнутих пантола, Циганка плаве косе, материјал за сјећање и за моју каду топле воде. Приђе ми на пола корака и ухвати ме за браду: - Шта ти хоћеш? - Како шта хоћу, молим га да те не туче! - Ко си ти да се мијешаш у нашу везу?! - Нико... - кажем, а онда ме младић у морнарском капуту опучи преко носа тако снажно да ми се све звјездице са неба приказаше испред очију. У паду, окренут према младићу, угледам његово лице и падајући у прашину ухватим га за ревер. Од ударца ногом згрчила ми се рука и ухватила његово дугме на капуту. Не знам колико је дуго трајало стање потпуног мрака, али су ме пробудиле зима и главобоља. Окренем се око себе, нигдје никога. Сједим наслоњен на бандеру потпуно го, као од мајке рођен. Отворим шаку и угледам дугме. Шта да радим го и биједан са дугметом у руци? Није ми јасно да ли ме температура тресе од бијеса и бола у носу или од тога што сам го! Тресући се као прут, потрчим према напуштеној циглани и схватим да је школски друг Селим Сејдић најближи на путу до куће преко Црног врха. У овој породици има више од десеторо дјеце. У ствари, то није сталан број, некад их буде и четрнаесторо. Сигурно ће се наћи неки дроњак, па да се ко човјек докопељам властитог стана. Код њих је испод спаваће собе земуница у којој коцка цијела Горица, долазе са Вратника, али и са Ковача. Кажу да отац породице, зову га Ћело, држи Циганке и подводи их мушкарцима. Дува вјетар на Горици, смрзло ми се све од малог прста до косе. Привучем се приземној кући од картона са прозором који гледа у кухињу. Наслоним главу на прозор и угледам мушкарца огромних леђа. Нешто ми познат? Кад оно, човјек се окрене и ја препознам рођака Неду. Протрљам очи и гле, стварно он испред мене. Значи, то ти је тако, па ти види! Недо, скинут у гаће, надуво трокут, шепури се, гледа у огледало и провјерава топлоту воде у кади. Из воде се пуши, па и мени за тренутак постаде топлије. На другој страни собе отворе се врата, а иза њих се појави она плава Циганка што ми је отела паре. Срце ми заигра, само што и ја нисам добио инфаркт као мој отац. Она приђе кади и стаде. Испусти пешкир који јој је прекривао тијело, њене груди стајаху право, а стражњица као столица на коју би могао да сједнеш. Заборавих на зиму. Не знам да ли је то био његов начин да започне „то ти је тако, па ти види“ са женом, али рођак Недо заурла као Тарзан и скочи у велику каду као да је на Бембаши. Вода запрска, он се окрене и баци своје гаће, па потоне леђима и изгуби се у води. Плава Циганка се насмија гласно ишчекујући наставак предигре. Недо изрони и

отресајући мокру косу зарежа као тигар. То је очигледно била већ извјежбана приредба, пошто се плава Циганка вратила до прозора, затрчала се према кади и уз врисак скочила на њега. За трен њих двоје нестадоше под водом, а онда спојени устадоше. Недо носи плаву Циганку као што узоран ђак држи перницу, обоје галаме, ударају тијелима о зидове и тешко дишу. Никада нисам замишљао да је живот мушкарца тако тежак. Наједном, неко ме куцне по леђима. Окренем се и видим старог Ћелу: - Ова ми пара вриједи, дере се ко да брата жени! А ти, мали? - Ја ништа! - Како ништа? Код мене нема џабалука! Недо и плава Циганка изгубише мјеру. Урличу и једно и друго, он свом снагом удара у зидове картонске куће! Шта је ово?! Смак свијета? Ћело се узбуди и закашље, а ја шмугнем с друге стране у мању просторију. Узмем деку и покријем се. - Срушићеш ми кућу, алооо! - Платио... сам ти... завежи! - Смањујеш ми капиталну вриједност објекта, хеј! Недо је урлао све јаче, а мени није преостало ништа друго него да зачепим уши. На крају настаде тишина и ја скупљен у ћошку чујем како Ћело псује: - Јебо те овака зарада! - Ко те јебе! Направи... кућу... од... чврстог... материјала! - Не сери! Умотан у ћебе, уђем у собу гдје су Недо и плава Циганка пили кафу. - Ја... ја... сам... - 0’кле ти? - Ја... хоћу... - Још си ти мали, стрпи се па ћу те довести да скинеш мрак с очију. Плава Циганка ме препознала. Она спусти филџан крај џезве, окрену се, не изусти ниједну ријеч, него брзо покупи ствари и побјеже. - Стани, мала, још један круг, алооо... Она је већ била напољу. - Украли су ми плату! - Коју плату, шта сереш? - Не серем, отели ми 890 000 динара, Брацину плату! - Она? - Скинули ме до гола, намлатили прописно и побјегли с парама! - Мајку им јебем лоповску! Обојица потрчасмо ииз шљивик. Низ Кључку једва стижем рођака Недима. Он трчи и облачи се, а ја прекривен деком из Ћелине куће. - Пратиш ли ме, рођо? - Пратим те у стопу! - Упамтиће они кад су мом тетку украли плату! Такси нас је из Ђуре Ђаковића довео до „Самека“ на Скендерији. Све пијанац до пијанца, а Недо љут ко паприка, држи дугме с морнарског капута и хода од стола до стола. Сви га знају, плаше се његове велике главе и ручерди за које се надалеко знало да су као француска клијешта. Мени се учини да сам у магли дима угледао нападача и доведем Неду

до њега! Бацају барбут, псују ко кочијаши! Недо им покупи паре са стола. Они се умирише. - Шта је, ба? Недо му одвали шамар, овај покуша да му узврати, али попије још један шамар и смири се. - Тите ми и моје фамилије, ништа не знам о чему се ради! - Ђе ти је капут? - Ено га тамо! - Иди га донеси! Ширећи руке, овај је потврђивао да није ништа урадио. Вратио се са гардеробе носећи свој морнарски капут. Недо узе капут из његових руку, пружи руку према мени, а ја му додам дугме. Тачно тамо гдје је прекинуто, Недо својом шапом прислони дугме на његово мјесто. - Излази напоље! Иако Скендерија није била његов рејон, Недо се није плашио да га ухвати за врат: - Слабијег од себе дираш, је ли, момчино? - говорио му је показујући на мене. Онда му смота руку на леђа. Одведе га до моста крај протестантске цркве. Тамо му нареди да скине кошуљу. Овај се, истина, опирао, али када му Недо опучи још један шамар, човјек на све пристаде. - Тите ми и моје фамилије, ништа не знам! Недо га зграби за врат и привуче га до моста. Ухвати га за ноге и пребаци му голи труп преко ограде. - Неееемој, молим те. С лакоћом завеза пантоле и стегну му каиш, па га објеси наопачке. Овај виси окренут лицем према Миљацки. - Говори гдје су теткове паре! - Паре... код Бимба, на Илиџанској цести! - То ти је тако, па ти види! Брзо је ослободио објешеног и наредио му да се скине потпуно го. Узео је одјећу и комад по комад ми додавао. Обукао ме као да сам био у Трсту. Супер „рифле“ ми велике, али подвучем ногавице. Ципеле три броја веће. На крају ми баци његов капут. - Тите ми и моје фамилије, све ми Бимбо узо... Договор је лако пао. Такси је нас тројицу довезао до Бимбине кафане. Није се разликовала од других кафана на Илиџи, само што унутра није било људи. Кафана је имала и подрум из којег је куљао дим. - Доле они коцкају, јаћу у ве-це, а ти узми од младе уље и намажи под, добро га намажи! Мали, немој да ти нешто одвуче пажњу па да нам план пропадне! - рекао ми је Недо. - Ма нема теорије! - А ти за њим! - гурнуо је младића. Озбиљно сам схватио рођака, али нисам могао да избијем из главе Брацу и његове посјете кафанама. Док сам улазио, алкохолна испарења су призвала лица намргођених људи из кафана у које ме водио. Ти ликови су урезани у сјећање кад сам као десетогодишњи талац сједио по сарајевским биртијама. Некада је до поноћи трајало мушко савезништво у акцији тарли-тарли! На крају би саставио двије столице и ја сам спавао, а онда би по ко зна који пут те вечери понављао: „Јеси л’ видио како је тежак кафански живот? Моја Азра мисли да је све ово лако!“ Не знам да ли под утицајем таквих мисли, или због тога што сам хтио да провјерим

тежину кафанског живота, чим сам пришао шанку, испалио сам: - Мала, донеси ми тарли-тарли! - Шта, пиленце? - Не знаш шта је тарли-тарли, па ђе ти живиш? - На Вратнику! - Не питам те то, већ симболички питам ђе живиш кад не знаш шире појмове! Дођи овамо! - Знам, пиленце. - Литар „ризлинга“ и литар киселе! Ово ти је озбиљан минус! Конобарица се смије, али руком покрива очи, непријатно јој да гледа голог мушкарца поред мене. Недо стоји у ве-цеу и маше рукама, убрзава моје прво тарли-тарли, а ја успорио, осладило ми се, добро шприцери леже у стомаку. Брацо је у праву, супер је када рези у грлу. Погледам у гологузог, он дрхти од зиме. - Мала, дај ракију овом шупку да се не смрзне! - Боље би било капут да му наручиш. - Дај му ракију и немој да сереш! - Шта то кажеш, пиленце? Наспем нови шприцер и ексирам, па одем иза шанка. - Ђе ти је уље? - Јао што си ти опасан? Колко ти је година? - Осамнаест, дај уље кад говорим! - А ја мислила деветнаест! Нагнем још један шприцер на екс, а она, зачуђена мојим наредбама, из кухиње изнесе дволитарско јестиво уље. Годило ми што се свиђам овој конобарици. Није нека марка. Гледам у њена кољена. Много боља сам видио како пролазе испред кухињског прозора. Свуда по поду проспем уље, а онај гологузи гледа и ништа му није јасно. Читава кафана натопљена уљем. Конобарица стоји иза шанка, маше рукицама и смије се ишчекујући да се нешто деси. Када је посљедњи центиметар пода био прекривен уљем, сједнем и наспем себи шприцер, па покажем гологузом према отвору који води у ходник. Одоздо куља дим и чују се псовке. Гологузи по договору стаде на врх степеница и на мој знак викне: - Шта је, педери, је ли, ватра вам што сам дошо, је ли? Чујете ли ви мене? Ало, буљаши! Такође по договору, сакријем се иза шанка и ону конобарицу повучем са собом. Брзина којом су дотрчали Бимбо и његови бандити била је невјероватна. Али су још невјероватнији били њихови падови по поду. Из ве-цеа је изашао Недо и ухватио прву столицу, па мирно, прецизно циљајући, једну по једну је разбијао о њихова леђа. Некад је погађао бандите у главу и то се дешавало када би се они усправили и стали на ноге. Столице су пуцале и распадале се на све стране, а она конобарица није престајала да се церека... Све што је ходало у Бимбиној банди потучено је до ногу, а онда је Недо издвојио Бимба, ухватио га за ногу и довукао до степеница. Овај је шлајдрао ципелама по поду као точак аутомобила кад заглави у снијегу. Тада га рођак ухвати за уши и изгуби се с њим у подруму да му узме паре. Ја сам излетио иза шанка и од страха урликао као Недо док је носао ону плаву Циганку по кухињи Ћеле Сејдића. Како неко мрдне на поду, ја заурлам од страха и ударам гдје стигнем. Када се појавио онај гологузи, одмах је чучнуо и почео да скида одјећу са једног бандита, а ја, ни пет ни шест, већ удри по њему. - То ти је тако, па ти види!

- Нисам ни знао да у Сарајеву има толико кафана - кажем рођаку кад смо изашли из неке биртије у Свракином селу. За нама су остајали локали, бирцузи и ресторани. Из сваког смо изашли са образом. За сваки сто сам слао тарли-тарли. Улазимо у кафану у старој кули на Илиџи, а ја и даље наређујем старијем рођаку. Што је још чудније, он ме слуша. - Дај ми све паре! - Немој, рођо, молим те, шта ћемо ако све потрошимо?! - Ја сам слободан човјек! - Теби је тек тринаест година! - Хоћу да пијем! Конобар, питај кафану шта пије! - Немој, ко бога те молим! Читава кафана аплаудира као на додјели неке награде, а ја једва стојим. Вадим паре, плаћам рунду и отетурам према ве-цеу на нову туру повраћања. Нема ве-цеа, није више тамо гдје сам га оставио прије петнаест минута. Све дубље тонем низ уске степенице, провлачим се кроз узане римске ходнике, залазим у утробу земље. Жмирим од јаког свјетла бакљи које су освјетљавале катакомбе. Наједном, свјетло снажно заблиста, а слика испред мојих очију изгори. Још неколико корака и слика се претопи преко таме у поглед на плишану завјесу која је прекривала невелику сцену. Завјеса се рашири уз тактове аргентинског танга, а на сцени се указа жена са огромном стражњицом. Њише дупетом лијево-десно, а мушкарци, као по неком тајном протоколу, прилазе и љубе је два пута, у лијеву и у десну страну дупета. Клањају се као пред божанством. Када је то било готово, она запјева, а један човјечуљак узе велики ексер и показа га људима окупљеним око сцене. Велики аплауз. Мали човјек закуца ексер петицу у тарабу поред, а она настави да пјева и ритуално дупетом крену на ексер: - Ја волим те још, ја цијеним твој дар... Направићу дар-мар, дар-мар, дар-мар... - Дар-мар, дар-мар, дар-мар, дар-мар! - публика понавља с њом у ритму танга. Она се креће уназад и, кад приђе тараби из које вири ексер, прогута га стражњицом и снажно запјева: - Ја воооолим теее јооош! У публици завлада тишина, на њеном лицу појави се мали грч, али одмах затим и побједоносни осмијех. Дебела жена окрену стражњицу према нама. Између лијеве и десне полулопте сви угледаше велики ексер док је она уз побједоносни осмијех објављивала још једну побједу, тријумфални акт њене стражњице. Температура је у паду. Иако подиоци на термометру нису ни близу оних од прошле зиме. Нема више сибирских зима у Сарајеву. Викенд је и кроз кухињски прозор види се како се кишне капи леде у лету. Брацо и Азра су по изласку из болнице схватили да сам крио истину о томе како су били тако близу, а вјеровали су да су далеко једно од другог. Брацо лежи на кухињском каучу, а Азра у соби. Подгријавам ручак направљен у комшијском стану тета Наде. Поставим есцајг ко у ресторану, да им буде милије, чак и салвете ставим гдје треба. Одлазим у собу и Азру пажљиво придигнем, боли је у предјелу одстрањене жучне кесе. Иако тешко хода, стиже до столице.

- Богами, није лако. - Биће добро, јуче си једва устала! Брацо устане, пере руке и гледа кроз кухињски прозор. - Нешто контам, Алекса, ове климатске промјене нису добре за Русе! - Мислиш? Баш све? - Нема прољећа, а нема ни оних зима ко некад! Колко је напољу? - Минус пет. Брише руке кухињском крпом и забринуто сједа за кухињски сто. Врти главом: - Тешко Русима, богами, црно им се пише! - Какве то има везе с Русима? - Има, како ће се одбранити?! - Пусти, болан, Русе и Американце, хоћеш ли опет да те срце здрма? - умијеша се Азра. - Нека га, Азра! Реци мени. Шта, како ће? - Како ће ако крене трећи свјетски рат? А глобално отопљавање? Како ће одбити нападе? Нема зиме, нема одбране. Ови са Запада неће стати док им не отму Сибир! Јебене су то ствари! Свашта ће бити! - Пусти сада то, види нам сина! - Злато наше! Брацо је мало нервозан. Гледа унаоколо, покушава да ме нешто пита, а ја се правим као да не знам шта га мучи. Намонтирам фацу хладну као Клаус Кински у филму о масовним убиствима. Кад је Азра устала и одгегала се у купатило да опере руке, он се брже-боље нагне према мени. - Је ли, гдје ми је плата? Ја гледам око себе. Задржим поглед на глупим јаблановима. Не знам да му одговорим, насмијем се. - Је ли?! Она не зна гдје ми је плата? - Наравно да не зна! - Браво, а гдје си је сакрио? - Знаш када ћу ти рећи гдје ти је плата? - Када? - Кад одрастеш! - Шта си реко? - Тата, још си ти мали! Кад одрастеш, кашће ти се само! Он само што се није закоценуо од смијеха, а напољу поче да пада снијег.

ОЛИМПИЈСКИ ШАМПИОН Јесењи вјетар је одувао посљедње листове са јаблана и падала је киша. Све троје смо чули гласно пјевање са улице и нагели се преко кауча на прозор. Тамо се за гелендере држао Рођо Калем, петоструки првак Југославије у такмичењу радио-аматера. Нашег Рођу су сви знали по томе што је и знанца и незнанца питао: - Очи моје, треба ли ти шта? Колико је другим људима ваљао, толико је био суров према себи и властитој жени. Напијао се он и раније, редовно је бауљао степеницама према врху Горице. Стрма улица Горуша и свакодневно савладавање степеница за њега су били, спортски речено, испуњавање олимпијске норме. Приближава се зимска Олимпијада и све се данас у Сарајеву мјери Олимпијадом. Само нема снијега, а јануар је мјесец. Грађани гледају једни у друге, забринуто гледају, а има и оних којима је Олимпијада чист вишак. Тихо изговарају, да их нико не чује: - Е, нека им, вала баш! Рођо није о Олимпијади био богзна како обавијештен. Тешко се одржавао на ногама, а мајка је рекла: - Са’ ће пасти! И заиста, истог часа, оклизнуо се и пао. У паду се ухватио за гелендере који су раздвајали степеничасту улицу на два дијела. Придигао се на ноге, остао тако само још тренутак, а када је хтио да се ослони ногом на степеник, клизнуо је, главом закачио гелендер и пао. Кад је угледала крв, мајка се угризла за шаку. Отац је одмах истрчао на ходник и без ципела кренуо напоље. - Побогу, Брацо, не можеш бос на улицу! - Нисам бос, видиш да имам чарапе! Мајка је истрчала за оцем носећи његове ципеле у руци. Усправљали смо Рођу, а он је гледао у небо. Клекнуо сам крај њега: - Јеси л’ жив, Рођо?! Мумлао је и гледао у непознатом правцу. Његов поглед је био плав као море Јадранско, а ја сам рекао оцу: - Он је сигурно стигао иза Карпата као и сви Словени?! - Он се прошле године вратио из Диселдорфа! - Азра, не труј дијете! - Не трујем ја никога, био је код брата у Диселдорфу три недјеље радио на бауштели... - И све пропио?! - закључио сам, а она је потврдно климнула главом. Спуштајући главу на јастук, Рођо ме препознао и рекао: - Види га, прави Калем! Очи плаве туга небеска! - Шта му ово значи? - питао сам, иако ме није превише занимало шта год да је био одговор. - Он сигурно не зна шта то значи?! Заспао сам са утиском да су ми у глави „плаве очи туга небеска". Ујутро је мајка стајала крај прозора и гледала у кишу која је све више падала. Рођо је преноћио код нас на кухињском каучу. Раније се пробудио и по обичају радио по кући. Не у знак захвалности. Он је волио да помаже другима и на себе је заборављао. Отац је посматрао са занимањем дијелове радија којег је Рођо потпуно растурио. - Све могу да замислим, али људски глас који путује преко океана и дође до мојих ушију,

то је чудо! - То је због неба?! - Небо преноси сигнал! - Значи, небо зна? - Тачно тако! - рекао је Рођо, зачепио кухињски лавабо, напунио га водом и пуштао кап по кап из чесме. Мајка и отац су се истовремено нагели напријед и гледали како се око капи стварају кругови. - Ево како то ради, очи моје! - Види, стварно! - Шта да видим? - Па таласе који се шире око капи. - Лако им је када небо зна! - Пусти небо, сигнал је ко кап у мору којег небо пропусти! То ти је читава филозофија. Кроз полуотворена врата кухиње видјело се како је радио растављен на хиљаду дијелова: на столу за ручавање, на креденцу каучу на двије фотеље. Брзином мађионичара, Рођо је вратио све на своје мјесто. Укључио је радио у струју и одмах смо чули вијести. - ... Друг Тито је данас посјетио Смедерево и поново истакао да је револуција нешто друго од обичног живота... - Мораћу да ти донесем нови кондензатор из радионице, ово може сад-засад! - Јој, кад би ми погледо фен, нешто крчи кад ради! - Хоћу, очи моје, само реци шта треба. Чим је поправио фен, мајка је нашла нову ствар. - Ето, само још да погледаш телевизор, нешто ми други програм није чист! Окренуо је телевизор и одмах знао о чему је ријеч: - Не ваља ти уземљење! - пронашао је неку жицу и чим ју је дотакао, слика је била добра, а кад ју је пустио, чуо се шум и слика се покварила. На излазу је још једном с осмијехом рекао: - Зовите ако шта треба, очи моје! - Хоћу, али дођи једном нормално! - Поздравите ми плаве очи тугу небеску. Када је отишао, ја сам се угегао у кухињу, а мајци се по ко зна који пут није свидјело како ходам. - Не вуци ноге по поду кад ходаш! Исправи се! Припреме за Олимпијске игре у Сарајеву биле су у поодмаклој фази. У тој акцији било је свега, само не снијега. Сви су се чудили, Нова година је прошла, а снијега нигдје. Најдражи ми је понедјељак кад идем у школу послије подне. Спавам дуго, најдуже и нема никога у кући. Пробудим се, украдем старој „херцеговину“, направим кафу, запалим цигарету и дуто гледам кроз прозор. Напољу хладан вјетар и нико не пролази. Само што сам се загледао у пусту улицу кроз прозор, испод јаблана се указао Рођо. Пијан, вјероватно синоћњи, љуљао се на вјетру и пјевао. Када сам стигао до њега, он је тешко одржавао равнотежу, али је плесао и на сваком другом кораку посртао. Партизанска техника пружања помоћи рањеницима била је пресудна у спасавању Рође од повреде. Моја глава је брзо подвучена испод његовог пазуха и онда се он, потпуно ослоњен на мој врат, вукао према

кући. Једва се разабрао на улазу у стан, придигао се на ноге и кренуо према излазу: - Са’ ћу ја, очи моје, само да нешто... - поново је пао. Мени је понестало снаге. Нисам могао да његово тијело увучем у кућу. Чинило се да спава, па ми је то лакше пало. Већ касним у школу. Тамо се ништа важно није десило. Посљедњи час дочекао сам у стартној позицији као Боб Бимон пред велику трку. Повратак кући значио је поново сусрет с Рођом у ходнику. Мајка је стигла у међувремену и није могла сама да га унесе у кућу. Сад нас је било двоје, ја сам га ухватио за рамена, мајка за ноге и тако је Рођо доспио до кухињског кауча. - Боже, сваких пет минута излазила сам да видим је ли жив! Идем ја да зовем Хитну! - Сачекај, садћу ја нешто да пробам! - прстима сам ухватио Рођин нос и када је почео да кркља и пишти, било је јасно да не треба Хитна. - Жив је! Отац је стигао кући. У кухињу је са собом унио одушевљење са прес-конференције Зимских олимпијских игара, али и неку жестину. - Је ли ту био Рођо? - Ено га спава! Пришао му је и дрмусајући га пробудио. Онда је намргођен сјео да руча и позвао Рођу да сједне за сто, па се преко залогаја обратио нама двома: - Да знате вас двоје, избио је скандал међународних размјера! - Шта је било, побогу?! - Ти сједи овдје! - Шта је било, очи моје? - Знаш да се у Сарајеву одржавају Олимпијске игре?! - То и врапци на грани знају! - И наравно, ништа не знаш о томе да у Сарајеву нема кревета за лијека?! - Окле ћу ја знати, очи моје?! - Човјек који је добио батине је дописник словачке новинске агенције, а... Ништа нам није било јасно. - Како си знао да је швалер?! - Па видим, очи моје, нисам слијеп! - Шта си му урадио? - „Окле ти у мојој кући?“ питам га лијепо, а он на страњском, нешто ми прича, а ја га одма’ ошинем преко лица! Она моја се баци на мене: „Стани“, вели „да ти објасним“! Објаснићу ја теби, дрољо једна! „Неспоразум“, вели он. А, је ли, значи неспоразум! „Он је новинар“, виче она. А, је ли, новинар! Ту га ја додатно напљескам. Заслужио је, толко лажу овај народ. Новинар остаде да лежи непомичан на каучу, а ону своју закључам у купатило! Он ко да је изгубио свијест, ставим му главу под воду, мало је био дошао себи и фино га спакујем у Хитну. Добро је, шути, само нек није пала мртва глава! - Ти си луд! - Што? - Па у Хитној морају полицији да шаљу записник гдје је добио батине! Ајој, мајко моја, па теби је полиција већ за петама! Твоја жена је дала изјаву у полицији да је издала собу странцу како би од тих пара могла да замијени линолеум у кухињи! - А ти човјека ни крива ни дужна пребио, мислио да је швалер?! - смијала се мајка.

Мени је било криво. - Пребио га на правди бога, ха-ха-ха! - Азра, није смијешно! - Како није смијешно, човјек дошо фино на Олимпијске игре, изнајмио собу и добио батине! - Из неспоразума! - Па то, зато је и смијешно! - Кад добије двије године затвора, хоће ли онда бити смијешно?! - Неће! - бризнуо сам у плач. - Није он крив. Шта би ти реко да дођеш у кућу и угледаш странца са чачкалицом у устима? Истрчао сам напоље, сјео на степениште и заплакао. Разговор оца и Рође пратиле су пахуљице снијега који је почео да пада дан пред Олимпијаду. Онај вјетар који није могао да савије гране јаблана подивљао је, а котури мајчиног конопца за веш су шкрипали и ударали о моју душу. Не знам да ли због страха за нашег Рођу за којег отац каже да ће га ухапсити, али помислио сам да су сви моји свјетови срушени. Онда се крај Војне болнице појавила полиција у плавом „тристаћу“. Одједном сам престао да плачем и потрчао у кућу. Било је још времена да га сакријем у подрум! Отац се држао за главу. - Шта да радимо? - питала је мајка. - Да га сакријемо? - Нема говора! - Шта нема говора?! - То је кривично дјело, скриваш криминалца! - Е, ја хоћу! - помислио сам. - Најбоље да се сам пријави прије него полиција дође! - Очи моје, мислиш да ће то бити олакшавајућа околност? - Хоће! Мора! - Видиш, очи моје туго небеска, који сам ја магарац, ништа паметно од мене не можеш да научиш! Не знам како, али мени је синула идеја. - Ја ћу с тобом у полицију - рекао сам и провиривао кроз прозор очекујући ротационо свјетло. Отац је био одушевљен овом идејом. Насмијао се и рекао: - Свака част! Како одлично гледа на ствари мој син! - Ја сам спреман и немојте шта замјерити, очи моје небеске. Кренули смо низ степенице и на излазу из хаустора, кад је Рођо закорачио напоље, ја сам га повукао за рукав: - Не тамо, ето полиције! Рођо је збуњен стрчао за мном у подрум. Откључао сам подрумска врата и пропустио Рођу да уђе. - Не ваља ово, очи моје! Још док сам откључавао катанац на подрумским вратима, зачули су се кораци. Двојица униформисаних полицајаца и један у цивилу звонили су на врата стана, а ја сам скинуо поклопац са наше велике каце с купусом и пребацио неколико главица у полупразну комшије Гаврића. Рођо је ускочио у кацу и покрио се поклопцем, а ја сам изашао ван. Не

знам шта су све полицајци причали с мајком и оцем, али је онај цивил с батеријом кренуо у обилазак. - Срамота, ми смо народ надалеко познат по гостопримству! - И ја сам то реко, али шта ћеш, није он лош човјек. - Није он лош човјек?! Шта ће свијет рећи, тучемо људе на правди бога?! - И ја сам му то реко. Униформисани су најприје шарали лампама по хаустору, а онда су ушли у подрум. Шћућурен крај таванског улаза, одахнуо сам кад су изашли из подрума. - Кажем вам, он је отишао да се сам пријави, чуди ме да вам нису јавили! Пола сата, скврчен крај таванских врата, чекао сам да се вратим у кућу. - Је ли све у реду, пријавио се? - питао је отац. - Ја сам га допратио до кина „Сутјеска“ и махнуо му, а он вели: „Поздрави своје, очи моје!“ - Ваљда је паметан да све тако заврши! - Ваљда јесте?! Ноћ је била мирна и дуго је требало да мајка и отац пођу на спавање. Чекао сам тај тренутак како бих однио вечеру у подрум. Отац је гледао телевизију, а мајка плела нови џемпер за мене. - Јој, Азра, мени се више свиђају они танки џемпери! - Немам ја те паре - одговорила је она и наставила да плете. Чинио сам све да убрзам њихов одлазак у кревет и да покупим вечеру за Рођу. - Мора да се Рођо укиселио - помислио сам, а наглас сам рекао: - Нешто ми се једе кисели купус. - Ђе ћу сада у подрум, дијете драго! - Ја ћу - рекао је отац и устао. - Не мораш, нећу... учинило ми се... стомак ме боли! - Онда ти не треба купус, не ваља Це-витамин, узми термофор и лези. Одмах сам послушао мајку и отишао у собу да легнем. Под јорганом сам жељно ишчекивао тренутак кад ће отац и мајка лећи. То се није десило, а мене је преварио сан. Пробудио сам се у пет сати ујутро с идејом да је Рођо умро од глади. Мајка је забринуто отворила очи: - Гдје ћеш то? - У клозет, боли ме стомак. Отишао сам у кухињу и, као у убрзаном филму, покупио из фрижидера шта сам стигао. Извукао сам се кроз врата, стрчао низ степенице и гледајући према нашем стану откључао катанац. Батеријском лампом освијетлио сам ходник у подруму и приближио се каци с купусом. Оставио сам батерију на подрумски прозорчић и скинуо поклопац. - Ја сам, Рођо... јави се... Одговора није било, а онда ме ухватила паника. Бацио сам једну за другом неколико главица купуса и схватио да је Рођо ухватио маглу. Свиђало ми се да некога скривам и, ето, пропаде ми та идеја. - Алекса, ђе си то? - Ту сам. - Шта си то радио?

- Ништа, хоћу мало зрака да ухватим, стомак ме боли! Та ноћ је била не само мрак на земљи, него и мој први прекршај. Хтио сам да прекорачим границу дозвољеног и није се дало. Враћање у кревет. Јутро као и свако друго. Отац ме буди, ја га молим за још пет минута. Заклопим очи, а на радију иду вијести: - Синоћ је уочи отварања Олимпијских игара у Сарајеву незванично отворена боб стаза. Двојица пунољетних грађана, Милен Калем Рођо, настањен у сарајевском насељу Горица и Митровић Дејан, иначе чувар боб стазе, родом са Пала, расправљали су којом брзином иде боб низ залеђену стазу. Послије краће препирке пала је опклада. За флашу ракије Рођо је тврдио да ће се на најлону спустити низ боб стазу. Тако је и било... Потпуно спржене коже и једва живог, Рођу су пронашли неки коцкари и превезли га у болницу. Тако да ни мој отац, нити сарајевска полиција нису морали да брину о скандал мајстору, прваку Југославије у такмичењу радио-аматера. Кад смо га посјетили у градској болници, сав у завојима, непомичан, гледао је у нас и једва изустио: - Очи моје, треба ли ти шта?

ПУПАК СУ ВРАТА ЉУДСКЕ ДУШЕ Пред моје очи „Магареће године“ стигле су поштом из Београда. На писму које је испало из пакета видио се печат главне сарајевске поште и адреса: Алекса Калем, Јабучице Авде 22, Сарајево. То је била прва пошиљка адресирана на моје име. Са стражње стране визиткарте писало је: Ана Калем, шеф Института за међународне радничке односе, а на полеђини: „Драгом Алекси за десети рођендан од тетке Ане“. Није ме обрадовао овај поклон! Отишао сам у школу носећи у себи јутарњи немир. Када је звоно најавило велики одмор, први сам заузео мјесто у великом ве-цеу. Тако се звао јер се у њему пушило. Филтер „ЛД“ је била школска марка пошто се куповала на комад. Једну цигарету је пушило десет ђака III ц. - Не ваља тако, повуци дим дубоко да стигне до малог прста на нози - Ћоро је говорио Црном и све је изгледало да показује како се пуши, а у ствари је користио да што чешће повлачи димове. - У проблему сам, шта да радим? - рекао сам изненада. - Зависи о чему се ради, јебо га ти! - Тјерају ме да читам књиге, а ја бих радије да ме шаљу у поправни дом! - Има за то лијека! Гушио ме је дим херцеговачког дувана. Иако је био велики одмор, није било много времена за пушење. - Којег лијека? - За крај школске године мој буразер моро да прочита „Црвено и црно“ од Балзака! - Зар то није од Стендала, Балзак је написао „Чича Горио“? - Питаш ме да ти помогнем, онда сереш! - Учинило ми се! - Ко да је важно ко је шта написо... углавном, рекло мом буразеру у школи ако не прочита ту књигу, понављаће седми разред. Стара га свезала за столицу и запријетила му: „Гледаћу те док све не прочиташ, ако треба, ти ћеш скапати од читања, ја од гледања, ал’ ћеш га прочитати, јебо ли те он!“ - Ко? - Па тај Балзак. Него, Миралем је закукао: „Мајка, што ти све ово треба?“, а она му је одбрусила: , Још ме питаш, је ли? Отац ти је умро ко хамал, е ти, вала, нећеш, па макар све отишло у пизду материну!“ Онда га је фино свезала! - Стварно, чиме? - Шњуром од пегле, а мене послала у библиотеку по књигу. Кад сам крено, он климне главом и стави ми у руку цедуљу на којој је писало: „Иди код месара Расима и тражи да ти натанко изреже сто педесет комада стеље!“ Ја отишо у библиотеку па у месару, нарезало му стеље танко, а ја све фино сложио, једна стеља на сваку другу страницу књиге. Стара сјела увече преко пута њега на кауч, направила велику џезву кафе и стала да пиљи у њега. Он гледо у ону стељу таман ко да чита и када је хтио да је поједе, фино би се приближио књизи, ко да ће да преклопи страницу, а у ствари поједе једну стељу. Појео сто педест комада стеље на триста страна Балзака, а стара мислила да је прочито књигу! Због читања „Магарећих година“ у кући је владала ванредна ситуација. Умјесто да се баве озбиљним стварима, отац и мајка су набрајали које све важне књиге из историје

књижевности ја нисам прочитао. - Реци ми, молим те, је л се умире ако човјек не чита? - било је прво озбиљно питање упућено мајци. Она се загонетно осмјехивала, а када ме поставила на столицу, синула ми је идеја да се договорила на родитељском са Ћорином мајком и да ће примијенити њену технику везивања шњуром од пегле за столицу! Ако је она одлучила да буде иста као Ћорина мајка, ја не бих могао да имитирам његовог брата. Суво говеђе месо није било моја храна. Помисао на лој и масноћу из стеље наводила ме је на повраћање. Мајка је била тактична: - Погледај какве су то мајсторије - миловала је скупоцјене повезе књига. - Кад прочиташ једну књигу, научиш једну нову ријеч, јеси ли чуо за то правило?! Није ме дирнуло то језичко богаћење! Показала ми је „Винету“ Карла Маја, „Дружину Пере Квржице“ и „Влак у снијегу“ Мате Ловрака. Све то око књига доживљавао сам као притисак и нису ме пролазили љутња и немир. Проклињао сам теткино познанство са Ћопићем. - Зашто није познавала Асима Ферхатовића, па да ме џаба уведе на утакмицу ФК „Сарајева“?! - Твоја тетка је револуционар! Боже, Алекса, па ниси ти примитивац да такве приче причаш! - Шта?! Јели то Хасе примитиван ? - хватао ме бијес и био сам спреман да се свађам ако увриједи фудбалера који је сам побиједио „Динамо“ у Загребу са 3:1. - Немам ја ништа против твог Ферхатовића, али теби су, сине мој, и један и други дедо чиновници, не можеш ти бити против књиге! - Па шта, не треба да играм фудбал? Е, нећете тај филм гледати! - исијавао сам жар као дрво које гори на вјетру, а она је узела пеглу. - Нећеш ме везати шњуром од пегле! - викнуо сам. - Ко ће те везати, јеси ли ти луд? - била је забринута мајка. Психолошки притисци нису давали резултат, нити ми је падало на памет да читам ништа више од извјештаја са фудбалских утакмица. У знак протеста у „Вечерњим новинама“ пратио сам и утакмице нижеразредних такмичења, а на собној нахткасни слагале су се једна за другом моје прве непрочитане књиге. Отац је сада већ био сигуран да од мене неће направити интелектуалца. - Шта можемо ако неће, нека се игра, живот је пред њим! Можда једног дана отчепи. Ова реченица се одразила на мој сан. Мајка ме је покрила ћебетом и одмах ме је заробио мучан сан. Прво ми је пред очи изашао велики лавабо чија је величина одговарала базену турског купатила на Башчаршији. У лијевку лавабоа стајала је кухињска крпа. Неко мени непознат стизао је из даљине и требало је да га отчепи. Из чесме је вода већ прелијевала зачепљени лавабо и почела да пуни моју главу. Онда се потпуно паралишем. Будан, све знам, али не могу да покренем руке. На крају крикнем. Пробудио сам се у пола ноћи, што би рекао комшија Звиждић, васцијели у голој води. - Шта ти је, сине, што ти тако лупа срце? - питала ме мајка. Како да јој кажем да ме у сну потресла очева прича о томе да ћу и ја једног дана отчепити?! - Азра, молим те, реци Браци да ме пусти на миру заплакао сам, а она ме загрли с намјером да ме утјеши.

- Па он теби, сине, жели све најбоље! Тада ми је постало јасно шта то значи када неко нешто чини из најбољих намјера. Дај боже да му намјере нису биле најбоље. - Видиш ово? - показала је мајка на мој пупак. - Видим, па шта? - Ово су ти врата од твоје душе. - Пупак врата од душе, хајде молим те! - Озбиљно, душа се храни књигама! - Онда мени не треба душа! - Човјек не може без душе! - Је л се душа једе? - Не једе, али да се не би просула, мора човјек да чита! - заголицала ме мајка, извукла осмијех, али то није значило да сам повјеровао у те њене приче о души. - Па нисам ја још човјек. - Како ниси? - Човјек се постане кад нарастеш?! Није ми било до препирке са мајком, ваљда зато што ми је било јасно да је правда сигурно на мојој страни. Сметале су ми њене измишљотине. Трагајући за триковима који би скратили пут до прве књиге, Азра се досјетила мог чланства у Савезу извиђача Југославије. Пред спавање донијела је у моју собу књигу Стевана Булајића „Извиђачи Видриног језера“. - Прочитај ово, сине, нећеш се покајати! - Азра, молим те, стави ме одмах на рижу да клечим. Да се више не мучимо ни ти ни ја! - Зашто, побогу, кад ниси ништа скривио? - Зато што је та ваша литература чиста тортура! Мени се, Азра, очи укрсте на трећој страни, нема ништа од мог читања. Лакше је клечати на рижи, него преживљавати све ово с литературом! Када ствар са извиђачима није упалила, мајка је посегнула за популарнијом литературом. Пошто је знала да више волим Индијанце од каубоја, купила је од тринаесте плате комплет књига Карла Маја. Ни омиљени Индијанац није прошао боље од претходних литерарних јунака. Као и обично, моје очи су се прво укрстиле на трећој страни, укочиле на четвртој, а мозак заковао на петој страници. Отац је губио стрпљење и више није стоички подносио истину да Калеми у будућности неће имати интелектуалце у својим редовима: - Ти мали, ако овако наставиш, велике су шансе да ћеш завршити ко онај руски јунак Обломов! Прочитаћеш прву књигу када испуниш услове за пензију. Отац је то рекао уз јутарњу кафу док су на Радио Сарајеву пичила јутарња кола. Ја сам се спремао у школу, а он је, прије него што је кренуо на посао, додао: - То ти је тако и никако друкчије! - Ко је, Азра, тај Обломов, хоће ли он мене икад пустити тих његових руских револуционара, шта ме брига за те пробисвјете? - Као прво, он није Он, него твој отац, као друго, не знам ко је Обломов! - Азра, мене та ваша литература не занима, изађеш на врх Горице и гледаш литературу! Сваки дан се дешава литература пред мојим очима, сваки дан горе Цигани праве романе, новеле, или како вам се већ зову те ваше приче.

- Књиге се читају да би могао да упоредиш своје искуство с другим људима и да би на крају постао велики! - А шта ако ја нећу да будем велики? - Е, па, то не може. - Зашто да читам, када гледам књигу уживо, лијепо ми реци што? - Људски мозак мора да се вјежба и то ти је мишић! - Ако је тако, онда ја имам боље рјешење. - Да чујем, шта је боље од читања? - Да тај мишић вјежбам ударањем главе у олук! - Ти стварно постајеш безобразан! - Мајко, љето је, јооој, откуд вама, људи, идеја да се чита љети? - Ја све више вјерујем, мали мој, да ти нас зафркаваш и да потајно читаш! - Како то? - Лијепо, ти се изражаваш ко да си прочито најмање три књиге! На љетовање смо отпутовали са Нормалне станице аутобусом у Макарску. Одмах по уласку у аутобус, Азра је прво дала мени „нависан“, а онда је и сама прогутала лијек против повраћања. Али, ја сам већ код Хаџића повратио душу. Код Коњица је то већ била драма. Шофер није хтио да заустави аутобус. - Људи, не смијем зауставити возило без велике катастрофе, ја имам итинерер! - Како те није срамота? Дијете душу повраћа, а ти причаш о итенереру?! Шта му значи тај итенерер? - Распоред, женска главо - рекао је неки намћор. - Како сте недоказиви, ако зауставим, људи, смањиће ми плаћу, оћете ли ви хранити моју дјецу? - Ако смјеста не зауставиш, удавићу те! Јебо те итенерер! - појавила се моја мајка иза леђа брке возача са пешкиром који је изгледао као свилен гајтан којим ће га удавити. Одмах је паркирао возило крај цесте, а ја сам истрчао. Повраћао сам већ сасвим исцрпљен. Повијен као јаблан кад дува вјетар, видим како се аутобус нагео од путника који су гледали како повраћам, а на њега се наслонио велики мјесец, да већи не може бити! - Сама жуч, моја другарице. - Да није шта озбиљније? - питала је нека забринута бака. - Шта ће бити озбиљније, дијете не подноси вожњу - рекла је мајка. На правцу иза Метковића утонем у сан. Као да прије тога није било повраћања. Сан ме брзо одморио, али ми је синула идеја да замор може бити користан у борби против читања књига. Азра је прије поласка паковала ствари и кришом, на дно торбе, положила илустровану књигу „Дејвид Крокет“. Још у аутобусу превртала је странице и често се враћала на насловну страну, све то да бих ја видио неког насмијаног плавушана, са шубаром и репом на њој који му је падао на плећа, као што на омоту „краш“ чоколаде дјевојкама падају плетенице на груди. У саму зору аутобус се зауставио у Макарској. Свуда се ширио мирис трулог воћа, пошто је аутобуска станица била смјештена уз градску пијацу. На тезги са робом из Метковића сједио је неки човјечуљак и пјевао пјесму: - Ча је пуста Лондра контра Сплиту граду... - Какав је био викенд? - питао је пјевач неког човјека који је редао паприке по тезги.

- Драгец, јебем ти врага, викенд је био јак ко „Динамо“ - одговорио је други. У дворишту двоспратне куће свуда се осјећао мирис мемле. Неки човјек с главом у облику јајета и очима на које су се спуштале густе обрве, сједио је у башти с кључевима и чекао нас. Био је то домаћин коме су капилари попуцали по лицу, а мајка је шапатом рекла: - Боже ме сачувај и саклони алкохоличара и мириса ракије! - Није ово ракија, Азра, овај човјек пије вино! - Све ти је то ракија! Мени је то било познато из собе у којој су спавали мајка и отац. Зидови су мирисали зависно од врсте пића коју је претходне ноћи отац трошио. - Какви су ови шкутори! Дођеш му у кућу, па умјесто дијете да почасти смоквама, он ко да те пита што му ниси посло паре, па ниси моро ни долазити! У соби је Азра имала разлога за ново незадовољство и она га није ни тамо скривала. - Погледај, ово нису пешкири, ово је шуфт! - говорила је бацајући их на под. Извадила је наше пешкире из торбе, па чаршаве и постељину и пресвукла мадраце све са постељином донесеном из Сарајева. - Тако, љетовање може да почне! - рекла је Азра. - Као да отвара Олимпијске игре - помислих прије него што ме сан преварио. У тој кући ништа није било примамљиво, осјећала се трулеж и прокисло вино из подрумских просторија, али је ту пронађена спасоносна формула за избјегавање свјетске литературе. Два километра се пјешачило до плаже, па су замор и дуго кретање дјеловали спасоносно. Мајка није одустајала од намјере да ме тјера на читање. Није престајала да ми намјешта „Дејвида Крокета" и насловну страну те књиге под нос. Док је читала, примијетио сам како се смијуљи. Нисам се упецао. Већ на пола пута при повратку с плаже, читању је задат смртоносни ударац: - Азра, носи ме, ја ћу ти се срушити! Није било фер да мајка носи десетогодишњег клипана који је био висок готово као и она. Пошто није било далеко до куће, то ми је прошло овога пута, али за сутра је већ био скован план. Група мојих вршњака у луци је играла ватерполо. Била је то јуниорска екипа локалног ватерполо клуба. - Моја стара жеља је да тренирам, али шта ћеш ти када у Сарајеву нема услова! То су, у ствари, биле ријечи мога оца преведене на мој језик. Он је деведесет посто слободног времена користио да прича о политици. Његова омиљена тема био је недостатак смисла за друштвени стандард код балканског човјека. Највећи адут за ту тврдњу била је чињеница да у градовима није било базена. Иако се говорило да су Павле Лукач и Мирко Петринић играли ватерполо на Бембаши... Мајка се упецала и отишла код тренера ватерполо клуба Макарске. Тренер ме погледао и рекао: - Зашто да не, види га, кад нарасте биће велики као Вели Јоже! - То значи да висином и стасом одговараш динарском типу! - додала је мајка и била поносна пошто ме је од дјетињства кљукала воћем и поврћем, али и рибљим уљем од којег ми се повраћало. Није било лако пливати и додавати лопту, а камоли шутати на гол. Кроз воду, гдје ми је углавном потапана глава, допирале су ријечи Младена Делића који је бодрио наше плаве: - Наши плави делфини декласирали су репрезентацију Мађарске са 5:1, честитамо

Јанковићу, хвала оцу, хвала мајци! Увече сам једва стизао да поједем кришку хљеба и као покошен падао сам на кауч, тако да је мајка морала да ме скида и положи на кревет. О читању до краја љетовања у Макарској није могло бити ни ријечи. Посљедњег дана у Макарској није било сунца, а мој поглед је остао фиксиран за море. Није ми падало на памет купање и било ми је жао што годину дана нећу видјети обло камење у мору. Замишљао сам, гледајући како мали таласи запљускују камење на обали, како изгледа плажа када нема људи. Обузела ме туга што нећу бити ту кад буде падала киша, па да видим како велики вјетрови носе откинуте гране, чупају шибље и ваљају га пустом плажом. А послије тога да гледам како сија сунце! - Због такве туге која обузме човјека испод пупка, Руси за стомак кажу живот - рекао ми је једном отац. Клекнуо сам и пио море да бих учврстио сјећање на то љетовање. Мали „дагласов“ авион узлетио је са сплитског аеродрома, а мене су забољеле уши. Кад се притисак из ушију пребацио на очи, уплашен да ће ми очи испасти из дупљи, шапнуо сам да ме Азра не чује: - Ако ми испадну очи, онда никада нећу морати да читам! Док сам мислио о томе, није ми било мрско што би могла да се деси таква ствар. Кад смо слетали на сурчински аеродром, пуцкетало ми је у ушима! Ко зна зашто је то добро. Можда се покаже као добар инструмент против читања. У Београд и у посјету тетки Ани, стигао сам са укусом морске соли. Њен стан није био далеко од Цркве Светог Марка, а улаз је био препознатљив по „Душановом граду“, ресторану који је био надалеко чувен по доброј храни. Теразије 6, ту је живјела моја тетка. Узбуђење ме испело на први спрат. Док је мајка звонила на врата, обузимала ме је слатка језа. Увијек је тако било када је требало да видим некога до кога ми је стало. Тетка је отворила и одушевљено ме изгрлила. Кад год угледам Ану, у мени се пробуди паметњаковић: - Лијепо изгледа овај твој Београд кад нема људи! - Београд је најљепши у августу! - одговорила је. - Гдје су ти они намрштени Београђани? - Они сада пливају у мору, или окопавају баште родитељима. Него, реци ти мени, јеси ли прочитао „Магареће године“? Постиђено гледам у под. У дневној соби у мене пиље мале бисте Шопена, Бетовена, Доброг војника Швејка, Моцарта. Тетка је службовала по свијету, па је доносила кући попрсја важних типова. - Што си се умусио, слободно реци, јеси ли прочитао књигу? - Нисам, тетка! - потекле су ми сузе, а кроз плач сам додао: - Ко је видио да се чита љети? Она се насмијала. - Смири се, љето је прошло, сада је већ јесен. Отишла је до библиотеке и вратила се с неком књигом. - Не ваља ти концентрација - рекла је тетка и показала ми књигу „Ауто сугестија“, коју је написао Емил Куе. Отворила ју је и пронашла страницу на којој је писало: „Свакога дана у сваком погледу напредујем". Прочитао сам то наглас и кроз смијех рекао:

- Па то није истина! - У томе и јесте ствар - одговорила је тетка. - Је л’ ти се свиђа? - У ствари, то није могуће! - Шта није могуће? - Па то, да сваки дан напредујеш у сваком погледу насмијао сам се поново. - Онда лијепо поновиш ту реченицу сто пута, па, без обзира на то што мислиш да није истина, повјерујеш да јесте... Мајка је тог поподнева позвала оца у Сарајеву и рекла му: - Овај наш син само понавља како сваки дан у сваком погледу напредује и пиљи у неку тачку на бијелом папиру, каже, концентрише се! „Магареће године“ су моја прва књига. У тој књизи се открије да људи имају душу, па ни мени није било тешко да повјерујем како сам душеван. Главни јунак књиге је дошао са дједом на станицу, али је без куцања отворио врата моје душе још раније, док сам гледао у бијелу тачку. Кроз та отворена врата прошао је мали Бранко кад га је дјед водио у конвикт. Први пут је угледао воз и помислио да је то змај. То је био почетак, али када су кроз та врата почели да дефилују, као на војној паради за Титов рођендан, сви јунаци Бранка Ћопића, било ми је јасно да и моја теорија по којој није логично читати љети има смисла. Немогуће је заборавити ту јесен и радост коју ми је причинио Бранко Ћопић, као што, хвала Богу, није могуће заборавити ни фотографију на којој стоји мој отац са нашим великим писцем. Та слика је настала у хотелу „Европа“ гдје су се срели мој отац и Бранко. Кад је чуо како је његов син прочитао прву књигу, Брацо је у хотел „Европа“ довео фотографа Микија Ђурашковића. Мајка ме свечано обукла и трамвајем довела до хотела. Сладолед је био добар. На трећој кугли у главној сали појавили су се отац и Бранко Ћопић. Није изгледао онако како сам га замишљао. Очекивао сам великог Бају Бајазита, а не оно мало Биберче. Када је пружио руку, бљесак блица са фото-апарата збунио је и мене и мајку. - Кажи како се зовеш - рекла ми је Азра, узела моју руку и пружила је према Бранку Ћопићу. Стисак његове руке никад нећу заборавити. - Алекса... Алекса... Калем - промуцао сам. - Реци чика Бранку какве су „Магареће године“. - Шта има да му говорим, он то боље зна! А онда ми је изненада у главу дошла очева прича о туги која обузима човјека испод пупка и о Русима који због тога за стомак кажу живот. Држећи мајку за руку, ни сам не знајући зашто, испалио сам: - Чика Бранко, зашто Руси стомак зову живот? - Зато што иза пупка лежи душа, а живота нема без душе! Овдје! - показао је на мој пупак и заголицао ме. Насмијао сам се, а он ми је шапнуо: - Треба пазити... - Знам, да ми се душа не проспе! - Није! Чувај душу да је неко не поједе! Куд год кренем у свијет из Сарајева, ваља проћи Београд. То је моја веза са свијетом. Увијек се ту радо заустављам, преспавам код тетке Ане. У центар града пут води преко Бранковог моста. Сваки пут, док прелазим тај мост, угледам чика Бранка. И машем му.

Машем ја њему, али маше и он мени. Када је Бранко Ћопић стигао први пут у Београд, због неспоразума пријатељ га није по договору сачекао, па је своју прву ноћ у престоници преспавао испод моста Александра Карађорђевића. Много година касније, када је његову душу разједала југословенска драма, он је пожурио да на пречац заврши све послове. Уплашио се за судбину Николетине Бурсаћа, Баје Бајазита, Јежурка Јежића, Дулета Дабића. - Шта ће бити са мојим јунацима ако се све ово сруши? - питао се и није знао одговор. Због тога је једног дана кренуо на мјесто гдје је преспавао своју прву ноћ у Београду. Нема ко га тада није поздравио. Нека жена је гледала за Бранком из знатижеље, застала је, а онда је изненађено махала док је он корачао ка другој страни моста. Зауставио се и прије него што је закорачио преко ограде моста, Бранко је утледао ту жену. Видио је да му маше, да жели да га поздрави. Окренуо се према њој, одмахнуо и скочио, не у Саву, већ на бетон. Слутим да је неко чика Бранку појео душу.

У ЗМИЈСКОМ ЗАГРЉАЈУ I Био је то вјечни младић Коста. Лежећи на магарцу вјешто је одржавао равнотежу на седлу. Осмијех му није силазио са лица ни када је спавао. Тако су причали његови цимери из касарне. Није му лако одредити године. Ни млад ни стар. Висок човјек, правилног носа изнад којег су стајале велике плаве очи, до којих је са пуних усана, као украс, редовно стизао тај заразни осмијех. Магарац је каскао, а Коста је гледао у небо и пјевушио неку народну пјесму, док му је глава поигравала покривена војничком шапком. Гледао је како се на једној страни успиње велики Мјесец, а на другој нестаје велико Сунце. Наједном, магарац стаде, а Коста у паду једва доскочи на прашњави пут. Погледао је испод ногу и угледао змију. Шарена и опасна, она је исплазила језик. Магарац није спуштао поглед, само је благо помјерио уши горе-доле и као да је читао Костине мисли, знао је да треба непомично сачекати да змија нестане у камењару. Шарка се није мицала, а Коста из седла извуче пушку, напуни цијев метком и нанишани. Полако повуче окидач, али наједном застаде. Једном давно дјед му је рекао: - Не треба дирати змије! - Како не треба? - чудио се млади Коста. - Лијепо, оне су нас навеле на гријех, али кад је требало да напустимо рај, пошле су заједно с нама! - Па шта, треба чекати да ме уједе и да умрем у мукама од отрова? - Што би она тебе ујела ако је не дираш?! Тако је било и сада. Остао је нишанећи, док је змија одмицала прашњавим путем и нестала иза првог грма. Када је водећи магарца Коста ушао у село гдје је свакодневно набављао млијеко за касарну Увијеће, видјело се обично херцеговачко станиште: једна крава, стабло, жена, пас и кућа крај штале. Обично је млијеко за касарну сипала џангризава баба. Сада пред њим стоји кршна Херцеговка. Гледа у њега очима срне и он помисли да изгледа баш као срна у тренутку кад је освијетле фарови аутомобила који само што није ударио у њу. Музе краву па застане. Скинуо је војничке мањерке са магарца и закорачио у шталу. - Млада?! - Давно било, сад се спомињало. - Нисам вас раније виђао?! - рече пренеражен њеном љепотом. - Добро су ме чували! - Од чега? - Од свега, младожења, лопова, људи! Чекали су праву прилику... - Па, јесу ли те сачували? - Чак и од живота! На другој страни дворишта стара мајка, такође кршна, али намргођена жена, преносила је уплаштено сијено у шталу. Млада се осмјехивала Кости.

- Је ли, како ти то бленеш? - Не бленем, баба! - Немој више да те опомињем, ха! - Дуг је пут, заболе ме леђа од јахања, па се истежем, окрећем лијево-десно, а вама се учини! - Мислиш, боли те гузица? - Па, и то. - Има за то лијека, набраћу ти ја боквицу! - Да ставим на гузицу! Он се насмијао помисливши да је ова шала знак добре воље. - Ти знаш ко је Зага Божовић?! - Не знам. - Немој да се правиш луд! Ниси чуо за мог сина? - Причало се о неком Божовићу који ратује за паре у Ираку? - Тај! Само није више у Ираку, пребацило га у Авганистан! - Па да, ко није чуо за њега! - Не звјерај у невјесту и не играј се животом! - Ма какви, ја то само нако! Док је натоварао млијеко на магарца, успио је да прошверцује један поглед ка Младој и да украде њен осмијех. Затим се окренуо и са мањеркама натовареним на магарца, кренуо долином. Јахао је на магарцу наопачке, гледао унатраг према селу и мислио на Младу, док се на хоризонту смркавало. На небу су два сокола изводила своју акробатску тачку. Помислио је да то чине у љубавном заносу. Уживао је у том призору и одмах зажелио да и он тако слободно витла небом. Само што је трепнуо оком, на небу је угледао себе како лети као птица. Одмах је и Млада полетјела. Онда је магарац застао као укопан. Угледао је змију која је измигољила иза камена. За њом, изашла је из шипражја још већа. Зауставио је магарца и гледао их без страха, али с поштовањем. Пажљиво је завукао руку у мањерку, захватио млијека и колико га је стало на длан просуо по прашњавом путу. Гледао је около као радознали дјечак, па је исто поновио. Просуо је још једну шаку. Змије нису реаговале. Пажљиво је сишао са магарца, окренуо са њим читав круг и онда наставио пут према Увијећу. Кад су Коста и магарац одмакли и дошли до стрмине која се спуштала према Увијећу, змије су и даље стајале непомично. Скривен иза грма кантариона, Коста је извадио дурбин и тражио змије у даљини. И, гле чуда! Угледао их је како срчу млијеко с прашњавог пута. То је само појачало његов простодушни осмијех и одушевљење које је изражавао сваки пут када је имао и најмању прилику за то. Када је ушао у село, још под утиском догађаја са змијама, видио је како војска и сељаци дуж долине подно села из ровова бране своја огњишта од непријатеља. Било их је и свуда по брдима изнад Увијећа. Коста је вјешто избјегавао метке снајпера на том путу. Толико је поскакивао, увијао се, сагињао, усправљао, да му се наједанпут учинило да плеше, а како је навикао на такво кретање, осмијех на лицу само му се појачао и као да је то помагало да

избјегне метак и сигурну смрт. Стигао је да магарца увуче у шталу, а мањерке из којих се просипало млијеко док је трчао, зачас је допремио у кухињу и ставио кувару на сто. Снажну пуцњаву кувар је дочекао под столом. - Неће те метак, Бог те чува! - У мом селу кажу да Бог није ћорава мачка, зна шта ради... Какву сам жену срео! - Гдје? - У селу гдје купујем млијеко. - Знам, то је Загина невјеста. Само, џаба јој љепота! Остариће у чекању младожење! - Можда га и не дочека. - Не играј се, тај је опасан ко змија! - кувар је само слегнуо раменима, а Коста је хтио да га одобровољи видјевши колико је уплашен. - Буди мудар као змија и питом као голуб, кажу јеванђеља - рекао је поп који је поред свештеничке дужности у селу био и кувар. - Џаба ти јеванђеља, треба да видиш шта дјеца раде на тргу - рече јајоглави војник гулећи кромпир. - Шта раде? - Уче змије да пуше! - Змије пуше цигарете?! Њих тројица се извукоше из кухиње и заклоњеном страном села брзо су стигли на ћошак одакле се видио мали сеоски трг. Ту су дјечаци и дјевојчице проводили слободно вријеме, а то је значило читав дан, пошто школа није радила због рата. Из џепа капута, плавушан наслоњен на стабло, извадио је шарку држећи је за врат. Она је кривудала репом, а он је из уста узео упаљену цигару и ставио је у гркљан змији. Све је то протицало уз дивљење дјевојчица које су са помијешаним осјећањем страха и задовољства гледале шта ради плавушан. Сви су се изненадили када је друга змија надута од дима и не могавши да испусти дим цигарете, пукла као петарда. - Што ово раде? - Дјеца ко дјеца, играју се, шта ће друго! - Шта им је змија крива? - питао је простодушни помоћник. - Због ње нас је Бог истјеро из раја! - Али ни она није остала у рају - Коста је говорио као његов дјед. - Тако је! Пошла је с нама! - Нису наши рачуни с њом чисти, чим их дјеца малтретирају! Под утиском раја и пакла, али и питања гдје ће он завршити када за то дође вријеме, Коста се упути својој кући. - Има ли реалне шансе да стигнем до раја? - питао се када му снајперски метак прозвижда крај главе. Само што је Коста промолио главу иза ћошка одакле је хтио да скрене према кући, метак му за један милиметар промаши главу, али му закачи ухо! Пао је и онда се четвороношке вратио назад да покупи ухо са земље. Увукао се у кућу пузећи. У замраченој соби одгоријевала је ватра, а он је узео чист пешкир и замотао остатак уха. У ноћи је гледао како кроз његов прозор бљешти свјетлост граната и био срећан када би повремено пред његове очи са новим детонацијама стизала кршна љепотица која музе краву. Он жмири, а она гледа и својим осмијехом грије га у души, али и храбри, растјерује страх, игра се с њим као што вјетар прашину витла и носи. Сваки пут када би граната освијетлила

собу, он би угледао жену раскошне љепоте у друкчијем положају. Држао се за ухо и замишљао слике које су му умањивале бол. У цик зоре Коста је кренуо из куће. Искористио је примирје кад није било снајпера. Док се на магарцу пењао уз камениту стазу, држао је своје ухо завијено у пешкир на длану и тако изашао на пут. Ходао је и гледао испред ногу надајући се да ће видјети змију. Тек када је замакао на стрмину која се спуштала ка сусједном селу, зауставио се и поново, скривен иза велике стијене, погледао уназад. Нагео се према путу и посматрао стазу којом је управо прошао. И, гле чуда, опет су змије направиле у прашњавом друму корзо! - Чекају да их нахранимо млијеком - рекао је магарцу. - Чудо невиђено! - одговорио је магарац. - Шта?! Јесам ли те добро чуо? - Јеси! Лако је Коста повјеровао да магарац с њим прича. У селу није било намргођене старице, па је Млада изашла из куће и прихватила мањерке. Коста је размотао пешкир и извадио комад свог уха. Запрепашћена, она се окренула према ливади и овцама које су пасле у даљини. - Да сачекамо бабу, отишла је на пијац да прода сир и млијеко?! - Имаш ли иглу и конац? - Имам! - Спали иглу на ватри да се не инфицира! И понеси ракије! Она је потрчала у кућу, а он је кухињски сто испред куће догурао до бунара. Испружио се преко стола тако да му је глава висила над бунарским отвором. Млада је стајала над њим. - Окрени се потрбушке - рекла је она, а Коста је одмах тако учинио. - Неће видјети колико ме боли - помислио је. Лакше ће ти бити да шијеш! - рекао је и схватио да непотребно брбља. Она му је очистила ухо ракијом. Кости је од бола потекла суза и полетјела у воду на дно бунара. Њему је било лакше да гледа како суза путује на дно бунара, да замишља како и сам с њом путује, јер је тако пред Младом сакривао колико га боли. Када је суза дотакла дно бунара, он се насмијао, а она је зашила први шав и тако вратила ухо на своје мјесто. Он је и даље гледао у дубину бунара. На мјесту гдје је пала суза појавио се бијели лептир. Једва је дотицао воду и онда се спирално летећи враћао натраг. На крају је лептир слетио на његово раме. Млада је зашила ухо. Коста поново сједи наопачке на магарцу, завијене главе и напуњених мањерки. Гледа према Млади која остаје сама, а шарпланинац јој не да да му махне, да учини оно што приличи особи која тоне, види се то на њеном лицу, у велику љубав. На прашњавом путу којим су се кретале једино змије и Коста са својим магарцем, није било никога, чак ни орлова који су надлијетали овај терен. Коста је успорио ход, смирио магарца и насуо млијека на дланове десне и лијеве руке. Као сељак који сије жито, он просипао је млијеко по прашњавом путу. Није знао зашто, али то му је стварало спокој, његовим лицем је царевао осмијех. Осјетио је да љубав која се рађа не може бити заустављена. Дошао је на крај заравни, на мјесто гдје је пут падао ка селу Увијећу. Зауставио се и овог пута није му требао дурбин. Стајао је леђима окренут неко вријеме и онда је

полако погледао назад. Видио је голим оком како змије, њих пет, срчу млијеко. Међу њима се истицала велика змија чије тијело је промакло између два камена, а када је угледао њену главу, веома се изненадио. На улазу у село било је мирно. Из даљине су допирали ријетки пуцњи непријатељске војске. Само су артиљерци из ровова у долини грували гранатама из старог топа, а браниоци Увијећа пуцали су на другу страну. Коста је дошао до кухиње са задње стране и скинуо мањерке с магарца. Убацио их је у кухињу у којој су кувари вртили варјачама по великим казанима и једва су се видјели кроз облаке паре. Један од кувара махнуо је руком према Кости, извадио усну хармонику израђену од дрвета и рекао му: - Слушај ме сада! Док је свирао, уоквирен паром, кувар као да није био дио ратне реалности. Наједном, као да се ослободи. Вјештина с којом је тај човјек свирао мелодију, ногама дајући ритам, а онда све то употпуњујући покретима тијела, учинила је да све изгледа као неки модеран плес. Коста је прво ударцима ноге о под пратио ритам, а онда је извадио своју казу и сам почео да свира познату мелодију. Читав призор претворио се, наједном, у циркуску тачку и тако усред потмуле тутњаве топова створио добро расположење. Прва јесења киша је већ исте ноћи замијенила ударе топовских граната и падала је читаву ноћ. Рат је због невремена привремено заустављен. Ујутро су сеоске жене брале грожђе у винограду, па га одмах преносиле у каде. Кад би тај посао завршиле, босим ногама су газале грожђе у кадама, а мушкарци су спремали казан за вино. Ово је био једини поуздан знак да је стигла јесен, иако је још било необично топло. Коста и његов магарац већ су у цик зоре били на свом старом путу ка селу и мјесту гдје су за браниоце Увијећа набављали млијеко. Коста је гледао испред својих стопала, али и испред копита магарца. Само загонетан осмијех стварао је утисак да он зна како су змије већ ту и како чекају да им сипне мало млијека на прашњави пут. Када је изашао на узбрдицу, погледом је тражио Младу, али ње није било! Само је стара стајала са већ помуженим млијеком у рањикама и гледала у њега попријеко. - Данас сте сами? - рекао је. - Јесам! - А Млада, гдје је она? - Син Зага се вратио, ти сад гледај како ћеш, они се нису дуго видјели! - А, то... - Покупи млијеко и не осврћи се више! Док су пресипали млијеко из рањика у мањерке, иза решеткастог прозора Коста је угледао уоквирено лице Младе. Гледала је у њега. Иако тужног израза, била је љепша него икада раније. Да ли због тога што је стајала иза прозора и што је стакло умекшавало њено лице, чинило му се да гледа у вјечну љепоту. Дисао је убрзано, осмијех му се вратио, а кад је ухватио њен поглед, заврнуо је шеретски бркове. Пошао је натраг. Испратили су га строги погледи бабе и осмијех Младе. Када је изашао на раван гдје су царевале змије, сјетио се мелодије коју је синоћ извео кувар. Почео је да плеше и окреће се око себе. Извадио је шупљу цијев, свој инструмент казу и засвирао ону кувареву најновију пјесму. Онда је рукама захватио млијеко и не престајући да плеше просипао га по прашњавом путу.

- Авенија змија - рекао је Коста гласно. Док је срећан замицао низ стрмину, учинило му се да змије нису више онако мале као када им је први пут просипао млијеко. - Чудо невиђено - рекао је магарац. - Шта сиреко? - Чудо невиђено! На уласку у село био је изненађен стањем ствари. Као обичан интендант, он је мало знао о стању на фронту. Али сада, ево, наједном су пушке замијењене гитарама, топови контрабасом и бубњевима, а виолинист је свирао и правио салто са виолином. Сељаци и војници пљескали су од радости, а један крезави војник је бацио капу и стављајући шешир на главу викао: - Ослобођење! Побједааа! Готово, потучени судо ногу!!! Под свјетлом сијалица на сеоском тргу и младо и старо славило је побједу. Коста је пришао кувару. - Како то наједном? - Шта како? Шта наједном? Опсада траје годину дана! Побједа, брате, одували су их наши до мора, предао се код њих и посљедњи прашинар! - Ако је рат готов, никада је више нећу видјети помислио је. Коста је истоварио млијеко у кухињу и опрезно се извукао напоље. Како да повјерује да је више никада неће видјети? Кад је бануо на трг у Увијећу, тамо је славље достизадо врхунац. Оркестар је војску и сељане везао свирком и пјесмом, небо се проламало од људских гласова, ватромета, а меланхолија словенских партитура мијешала се с побједничким подврискивањем. Људи су пјевали загрљени у круг, а Коста им се придружио. Раздвојио је прво два војника, а онда се убацио између њих. Из носталгичне пјесме круг је претворен у коло. Коло се развијало и ширило унедоглед, повезујући наједном све уличице, сваку кућу Увијећа. Чудна струја из топле херцеговачке земље прелазила је у ноге које су се плеле, а крв се ширила кроз ланац врелих руку, десетине људи претвориле су се у јединствено биће, гријано истом крвљу, ношено истим ритмом. Косту ухвати вртоглавица од игре у колу, гледао је у небо и зажелио да види Младу. Као да му је небо услишило жељу, спустивши поглед препознао је у гужви Младино лице. Играла је коло са непознатима, а онда је угледала Косту. Кроз гужву се пробио до Младе и ухватио је за руке, а она је оборила очи од бојазни да погледом не ода сласт која је испуњава у игри. Он није оклијевао ни трен. Држали су се за руке и први пут је видио да га она заљубљено гледа. - Лаже стара, није дошао Зага! - Знам! - Ја њега не волим. - Кога волиш? Млада је подврискивала, а Коста се у једном тренутку издвојио из групе и од радости, а у ритму кола, направио салто напред и назад. У Костиној кући било је тихо, једва да се чуо глас посљедњег пјевача, а пијани гласови

допирали су сасвим неразговијетно кроз отворени прозор кроз који се видјело како свјетла побједничког ватромета падају с неба као звијезде. Млада се полако скидала, Коста брже од ње. Освијетљени само свјетлошћу споља, гледали су се. И када су њихове усне биле сасвим близу, разбивши прозор у Костину кућу, са кубуром у руци, банула је баба. - Рат можда јесте завршен за тебе, али за мене није! - Нећу кући! - Хоћеш, курво! Младожења те чека кући! - Курво матора, лажеш! - Не лажем! Или ћеш кући, или ћу те убити?! - Нећу! Стара је извадила кратеж и уперила га у Косту, а онда је Млада истрчала ван и бијесно заграбила камењаром. Стара је пошла за њом. Коста је трчећи навлачио пантоле и кошуљу. Лако се узверао уз камену стрмину и видио да стара сустиже Младу. Зауставио се када је ова уперила кубуру у њега. - Назад, она има мужа! Коста је први пут схватио како би живот могао да жртвује због Младе. Чула су му шапутала да је ово само мали заплет у љубавној причи која слиједи и мирно се вратио у село. Док се по селу и даље пијанчило, на мјесечевој свјетлости видјеле су се сјене десет војника непријатељске војске који су се прикрадали и један за другим улазили у ров. Лако је савладан први стражар! Нико те вечери није чуо његов јаук, нити је ико од сељана видио како су још тројица стражара задављени, а да при том нису пустили ни гласа. А како би и могао чути, кад се у селу побједа и даље славила с несмањеном радошћу и још већом буком. Јутро је и то је вријеме када Коста натовара магарца. Остаци синоћње забаве били су видљиви на све стране. Кувар је био будан и насмијан као и увијек, чистио је кухињу док је Коста узимао мањерке. - Још који дан, па ће и овоме доћи крај - рекао је кувар. - Немој, молим те! - Крај рата, друшкане, потписан Међународни споразум, оде војска, почиње живот! На познатом путу видио је змије и међу њима једну посебно крупну. Коста је знао да змије сада већ нестрпљиво чекају да се он појави и да им сипа млијеко на пут. Пажљиво је закорачио у село. Само што је везао магарца и скинуо мањерке, из штале је изашао Зага. Носио је рањике напуњене млијеком и добронамјерно пружио руку Кости. Збуњен, Коста му је пружио руку, а на његовом лицу није се видјело колико му тешко пада ово познанство. - Ти си Зага Божовић?! - Како знаш? - Ко не зна Загу Божовића, ратника, јунака! Камион „тамић“ шкрипећи закочи покрај куће и нека двојица одмах почеше да истоварају столове и столице. Махнули су Божовићу. - Спремате славу? - Женим се, јуначино, чекала ме да се вратим са фронта седам година! - И дочекала - додаде Коста, а глас му утањио и грло се згрчило од туге.

Не да се војник Коста. Још јачим осмијехом покри тугу коју је крв муњевито раширила свуда по тијелу. - Свака част, а гдје је Млада? - Одвела је баба у Требиње да купе вјенчаницу! - А ти, јеси л’ спремио одијело? - Маркирано, купио на фри-шопу у Абу Дабију, прва лига! Коста се окренуо и пошао назад у село. Освртао се, а испред куће већ су застирали столњаке за свадбу и увртали сијалице у сијалична грла. Надао се да ће угледати Младу. Све је чуо и видио, али му нешто није дало да повјерује како је дошао крај његовој љубавној причи. Као што је, уосталом, био сумњичав према крају рата и оној изненадној прослави у селу. Није губио наду да ће поново срести Младу, па је осмијех као најбоља потврда те наде и даље украшавао његово лице. Тек када је закорачио на Авенију змија, изненада се уплашио да више никада неће видјети Младу. Заплакао је. Покуњен, гледао је у ноге и хтио да пут до Увијећа траје читаву вјечност. Видио је своје сузе како капљу у прашину и када је чуо јаку пуцњаву из правца Увијећа, потрчао је. Одмах се саплео и пао. Тек на земљи је угледао да су му стопала увезана репом велике змије. Није успио ни да се окрене, а змија се већ увила око његовог тијела. Избезумљеног лица покушавао је да се помјери и беспомоћно тражио излаз. Знао је Коста да у најтежим тренуцима задржи присебност, Узалуд, био је заробљен као у ружном сну када не може да се покрене. Стијешњен невиђеном снагом, помислио је да то превазилази садржај и најстрашнијег сна. Сваки његов зглоб је био уклијештен као да је читав у столарским стегама. Први пут је осјетио и најмању кошчицу у свом тијелу. Био је потпуно немоћан. Руке и ноге није могао да помјери ни милиметар. Учинио би било шта што би могло да га ослободи из загрљаја змије. Тада је помислио: - Тако ми и треба, добро се не враћа добрим! Успио је на петама да се придигне и крене у котрљање заједно са змијом низбрдо. Избезумљен, готово са страхопоштовањем гледао је у њену главу када су се зауставили код велике стијене. Чекао је да га уједе. Крв му се следила и осјетио је како се сваки дјелић његовог тијела хлади. Наједном, учини му се као да змија попушта. Гледао је у њену главу и осјетио читавим тијелом њен хладан загрљај. Глава јој је била већа од његове шаке! Пружала је језик и он је потпуно скамењен чекао да га уједе. Помислио је да ће је надмудрити. Пошто је попустила, он је направио нагли покрет да би се отео и побјегао из њеног загрљаја. Али змија је реаговала муњевито. Сада је стисак био много јачи. Поново се копрцао, сада већ без страха, помирен са смрћу, мумлао је и окретао се лијево-десно, али није могао да понови котрљање. Кости се згрчише, набрекнуше вратне жиле, а трбушни мишићи почеше да се крећу као да ће повратити. Једино је повремено успијевао да смањи додир тијела са змијом. Али послије само неколико секунди, вратио се хладан загрљај смрти. Осјетио је како се хлади. Змија је покупила сву топлоту коју је крв ширила његовим венама. И поред силе која је сваког секунда одузимала по један дио његовог тијела, чуо је како јењава пуцњава у Увијећу. Препустио се змији, ухватила га је самртна равнодушност. Његово беживотно тијело и очи у сузама наговијестиле су крај. Мирис палежи допирао је до његових ноздрва. На врхунцу невоље ништа друго му није преостало него да се још једном осмјехне и тако се опрости од живота. Тада се десило једино што није очекивао, змија је нестала истом брзином којом се обмотала око његовог тијела. Једва је успио да ухвати погледом њен реп

испод велике стијене. Није вјеровао властитим очима, усправио се и додирујући сваки дио свог тијела, хтио је да потврди своју материјалност, јер се прије само неколико секунди опраштао са животом. Стрчао је брзо низ страну којом је толико пута стизао у село. Зауставио га је дим који се претварао у облак. Његово село је горило, дим је сукљао из кућа. Утрчао је у шталу и окрзнуо тијела објешених војника. Поврати када је на кухињском столу угледао откинуту кувареву главу. На сеоском тргу, гдје су синоћ славили побједу, дијете набијено на крст, а на металним шипкама за ноге објешени кувар и његови помоћници. Био је исувише слаб и на тренутак се препусти очају. Клекнуо је и заридао. - Змија ми је спасила живот! Нико ми неће повјеровати! Није ми дала да се вратим у покољ - пролазило му је кроз главу. Ридајући и тресући се потрчао је узбрдо. Када је стигао до магарца, скинуо је мањерку с млијеком. У Авенији змија просипао је млијеко и плакао, дизао камен један за другим, већи па мањи, све у нади да ће наћи змију која му је спасла главу! Једина мисао која је вукла напријед као најснажнија сила на свијету, била је нада да је Млада жива.

II Кад је Коста закорачио у село, у његовом погледу испреплели су се нада и ужас! Био је спреман да погледа у очи Младу и опрости се од ње, а угледао је спржене сватове за свадбеним столом. Као да су уништени лавом изненада изливеном из вулкана, спржени сватови сједе за столом, а угљенисани људи заустављени у обичним радњама! Стара мајка је стајала са флашом сабласно отворених очију угљенисаног лица и гледала право у Косту. Младожења је заустављен на столици у покушају да устане. Изгледа да је неко био бржи и лукавији ратник од њега. Сада је надалеко чувени ратник Зага Божовић сједио пробушене главе, видјело се да је убијен стручном руком. Неко је стигао из даљине и осветио се. Коста је заобишао сватове и ногом одшкринуо врата куће. Никога није било у кухињи. Попео се на спрат. Све је било пусто, само је капак на прозору, гуран вјетром, сабласно ударао у зарђале заптивке. Онда је чуо гласове у даљини. Брзо се успентрао мердевинама у поткровље. Најприје никога није угледао, а онда је вирећи кроз размакнуте талпе видио како три војника наоружана аутоматским пушкама и бодежима претражују околину. Један од њих, најнижи растом, друкчије их није било могуће разликовати пошто су им лица прекривена маскама, спаљивао је колибу, а друга двојица кретала су се уназад, према штали. Онај највиши изненада се окренуо према кући и Коста се сагео. Стрчао је у приземље и схватио да му живот виси о концу. Морао је муњевито да пронађе скровиште. Гласови војника су били сасвим близу. На излазу из дворишта наједном је чуо своје име. - Коста, Костааа - изобличени глас је стизао до његовог уха. - Гдје је Млада? - питао се и освртао унаоколо. - Коста... Коста... - чуо је и даље глас који је личило на Младин. Осјећања страха и ужаса блокирају му чула. Као да није добро видио нити добро чуо. Све што га окружује претвара се у несигурност и у невјерицу. Испред њега се ломе вријеме и простор, а све што види и чује нека скривена сила претвара у очај. Властите мисли, кратке и растргане, кратиле су му дах и стварале неодлучност. - Све је ово привиђење - помислио је, али је онда чуо бат војничких корака и звецкање

метала које прати те извјежбане кораке и чини их застрашујућим. Кретао се уназад, страх од војника је растао, али је све разговјетније чуо женски глас. Сада је био сигуран да га Млада дозива. Крећући се уназад, он бутином окрзну бунар, погледа у бездан и на дну бунара угледа Младу. Одмах је повукао канту чекрком, сјео у њу и започео спуштање на дно. Тешко је рукама успоравао ход ланца, а када је чуо повике војника, раширио је руке, пустио се и падао на дно бунара. Био је то једини начин да избјегне смрт. Пљуснуо је у воду и док га је потисак враћао на површину, Млада га под водомухвати за каиш. Загрлио ју је и пољубио, а она је показујући према врху преполовила дугачку муштиклу. Обоје су неосјетно избацили свој комад муштикле изнад воде и тако удисали кисеоник. Над водом и над њима двома, наједном се појавио исти онај лептир који је пратио његову сузу кад му је Млада зашивала ухо. Узбуркана вода се потпуно смирила, лептир је полетио према кружном отвору бунара и свјетлости која је оданде бљештала. Видјело се јасно у води, као у огледалу, како се три војника нагињу у круг бунара. Најнижи међу њима увукао је цијев пушке у бунар и запуцао. Лептир прекину лет и прилијепи се на зид бунара. Млада је одгурнула Косту, меци су продирали између њих, губили силу под водом и као безазлени каменчићи падали на дно бунара. Сва три војника ишчекивала су да нешто мртво исплива из воде, а лептир је кренуо у свој спирални лет ка свјетлости. Брзо је стигао до војника и збунио их вртећи се око њихових глава. Сва тројица, као по команди, окренуше се према чекрку на који је лептир слетио. Неколико секунди лептир је оклијевао, а онда је поново почео да облијеће око шљемова. Изгледало је као да је лептир хтио да их зачара. Највиши међу њима покушао је да га пљеском дланова згњечи, али му није успјело, лептир се лако спустио на шљем другог војника. Онда је војник у средини полако дигао руку, ударио по шљему најнижег и промашио, лептир је слетио трећем на главу. Средњи се насмија, а лептир настави да се поиграва са војском. Један од њих скочи да га угази, али тако јако да је не само промашио, него и угануо ногу. Онај најнижи крену да га руком уништи. Потрчаше сва тројица за лептиром. Ношени ратничким бијесом, војници се сударише, а лептир стаде на шљем посљедњег у низу, оног најмање агресивног. Најнижи растом угледа лептира на шљему ратника поред себе, скиде свој и свом снагом оплајвази по шљему колеге. Погледаше се војници. Онај што је добио ударац у шљем од бијеса удари шамар колеги, а онај трећи настави да трчи за лептиром који је кривудао пољем. Сваки пут када би застао на љековитој травци, војник би помислио да је његов и бацио би се кроз ваздух. Наравно, увијек би промашио. У једном тренутку ратник поскочи од земље и баци се на лептира као голман фудбалског тима. Полети војник кроз зрак и стисну шаку. Учинило му се да је то посљедњи лептиров лет. Док је он славодобитно ширио руке, лептир је и даље летио, ту, надохват руке. У међувремену, она два војника кренуше у обрачун због ударца шљемом. Изби права туча: - Зашто си ме ударио? - Нисам тебе него шљем! - Јеси, мене си ударио, мене нико не смије да удара! Док су се плаћене убице обрачунавале с лептиром, Коста и Млада су се с муком искобељали из бунара. Гледају се и смију, па одлуче да шмугну иза куће и нестану у пољу. Видјело се како њих двоје трче кроз валовиту ливаду, грабећи према шуми која се назирала

на крају пољане. Двојица војника који су се дограбили због лептира, угледаше Младу и Косту. Час их виде, час не виде. Натакнуше шљемове на главе, покупише пушке и дадоше се у потјеру. Када је то видио онај високи који никако није успијевао да оконча битку са лептиром, он потрча до мјеста гдје је оставио пушку и придружи се другој двојици ратника. Лептир слети на љековиту биљку и остаде погледа прикованог на побјесњеле људе. Када су се Млада и Коста дочепали шуме схвативши да им је ту спас, Коста је чуо онај већ добро познати звекет метала који прати бат војничких корака. Близина војника потјера их на стабло раскошне крошње. Коста је дигао Младу на рамена, она се изверала прва у крошњу, а онда је Коста скочио и рукама се извукао за Младом. Како су војници били све ближе, Коста и Млада нађоше гнијездо у крошњи између двије гране стогодишњег платана. - Ми све видимо, а они нас не виде - шапнуо је Коста кад су се војници нашли испод стабла. Уморни од трчања, они бацише наоружање и посједаше наслоњени на стабло. - Има ли негдје воде? - питао је највиши. - Има тамо - рече најнижи и показа пут потока. Поскидаше маске, али Коста и Млада са висине и даље нису могли да виде њихова лица. Окренута леђима према Кости, Млада покуша да му се лицем приближи, али њено стопало клизну низ глатку површину коре платана и ко зна шта би било да је он не зграби око појаса. Тако остадоше тијелима потпуно припијени једно уз друго. Она га уплашено погледа преко рамена, а он јој благо покри усне прстима. Један од ратника подиже главу према врху крошње, а Коста шапну на ухо Млади: - Не брини, не види нас, само пружа руку да види хоће ли киша. Киша стварно поче да пада. - Бјежи, ово се олуја спрема! - огласи се онај најнижи војник. Ратници потрчаше кроз шуму у бољи заклон, а са неба загрмише громови, сијевну једна, па одмах и друга муња. Три војника са шљемовима трче кроз шуму, док киша ношена олујним вјетром у млазовима сипа са неба. Онај најнижи извиђач истрчи из шуме и показујући преко језера према пећини, поведе војнике за собом. Трчали су ивицом језера и једва избјегли муње које су ударале у усамљена стабла. На крају, сви утрчаше у пећину иза које се ширило планинско језеро. Свјетлост испресијеца небо. Млада уздрхта од страха. Колико се плашила муња и громова, исто толико се узбуди од Костине близине. Њеним тијелом проструја снажно осјећање усамљене жене. Она се потпуно препусти Костином загрљају. Гром удари у неко стабло у близини и запали га. - Плашим се, Коста! - Не брини, неће гром у коприве! Као да се небо отворило, вода је лила, а Коста и Млада у љубавном загрљају, непомични и заковани за крошњу стабла. Замаскирани листовима платана и без покрета, стијешњени једно уз друго, знали су да сваки непромишљени покрет може да их кошта живота. На крају су се само погледали у чуду али и у још чвршћем загрљају. Киша је падала несмањеном жестином, а свјетлост муње повремено је освјетљавала њихова спојена тијела, док су кишне капи клизиле по лицима чији је чулни израз говорио о необичном љубавном чину. Дан је свануо, а на небу није било ни облачка. Само је јато дивљих патака надлетјело

крошњу платана. Коста је скинуо најлон чарапу са Младе, везао је око њеног струка и причврстио други крај те чарапе за стабло. Било је немогуће сићи низ клизаве гране платана на земљу. Када је био сигуран да је све повезано како ваља, Коста учини исто са другом чарапом. Увезао је себе око струка, а други крај такође за грану крошње. Млада је зажмирила, обоје су закорачили у бездан и, гле чуда! Додирнули су тло, а онда им се свидјело да их растегљиве најлон чарапе саме враћају у вис, па су као дјеца у забавном парку уживали. Горе-доле, горе-доле! Било је подне када су Коста и Млада пришли некој кући крај планинског језера. Коста је покуцао на врата. Никога није било унутра. - Домаћине, ој, домаћине! - викао је он, а Млада му се придружила. - Домаћине, ој, изгладњели смо! - усхићено је узвикивала Млада. Када су се увјерили да је кућа напуштена, ушли су у башту и убрали бундеву. Потрчаше према језеру и прво је Коста с бундевом скочио у воду. Играли су се потапајући бундеву која је сама испливавала. Најприје Млада, па онда Коста. Одједном је припуцало из шуме, а Коста и Млада, колико су их ноге носиле, потрчаше плићаком језера. Прштали су меци око њих, пуцала су из шумарка она три војника. Кад је Коста стао на крај језерца, угледао је понор испод себе. Држао је Младу за руку док је размишљао да ли постоји шанса да преживе скок низ водопад, који му се учинио вишим од сто метара. Нису имали времена за оклијевање, јер је поново припуцало иза леђа. Меци су сасвим близу Косте просијецали површину језера. Скочише у бездан. Она полетје даље од Косте, он испружи руке и ухвати је. Као да су тјерани од ђавола стигли на ваздушни јастук, окретали су се слободно и у паду осјетише сласт! Коста и Млада се окрећу, као да су у безваздушном простору, претичу једно друго, али и даље падају. Њихова лица су откривала тајну како пад стварно може да буде лет. Окренули су се још три пута и заједно, без проблема, ногама бућнули у бистро и дубоко језеро испод водопада. За тренутак се тражише под водом, одмах затим се дограбише и као једно тијело, загрљени изронише. Док се Млада држала за Косту, поред њих прође змија. - Човјек нема чист рачун с њима - Коста показа према змији која се изгуби у плићаку бистре воде. - Плашим се озбиљно. - Оних горе треба да се плашиш, нема разлога за страх од змија! - Како нема, а ко је Еву и Адама иаговорио на гријех? - Она, али није остала у рају. С нама је изашла из раја. - Тај рачун није чист! Она три војника изгледала су као мрави. Нису смјели да погледају низ водопад, а камоли да скоче. За тај скок човјек мора бити заљубљен. Коста и Млада заронише према другом крају, ка заклоњеној страни језера. Изронише крај камена. Насмијани и забринути гледали су према врху водопада гдје више нису стајали војници. Скидоше одјећу и положише је на неки грм и, без обзира на војску, не одоливши љепоти сунчаног дана и бистрог језера, поново заронише под воду. Млада прва исплива и попе се на камен. Стајала је под воденом завјесом и уживала. Угледала је под водом Косту како рони и завлачи се под велики камен. Цикнула је од среће када је послије неколико

тренутака Коста изронио са младицом у руци. Риба је покушавала да измигољи из његових руку. Он ју је стручно треснуо о камен и она је послије једва помицала реп. Под млазевима воде, као иза неке завјесе која их дијели од непријатељског свијета, Коста и Млада су јели рибу и уживали у води која је жестоко масирала њихова тијела. Коста није скидао поглед са шуме насупрот водопада и ливаде која се простирала до огромне планнне на чијим врховима се видио снијег. И није дуго прошло када су се војници појавили на лијевој страни. Журним корацима је Коста водио Младу шумарком према ливади и обронцима планине. Стотине оваца су мирно пасле на ливади. Изненада се приближио онај познати звук метала који застрашује и пријети смрћу. Млада и Коста на кољенима и раздвојени шмугнуше у стадо. Војници су већ истрчали из шуме која је са друге стране стајала као оквир језеру. Звјерали су около. Млада је чучнула, а затим одмах легла међу овце. Изгубила се без даха обгрливши овцу. - Мееее - чуло се у долини и то је на трен збунило војнике. Један од њих показао је према станишту у даљини. Он је потрчао и прије него што је успио да било шта изусти, налетио је на минско поље, а експлозија га је расула у парампарчад! И окорјеле убице стрепе од смрти, не туђе него своје. Ужаснути судбином њиховог старјешине, војници су застали, а онда су почели да се повлаче према усамљеном стаблу с друге стране ливаде. Тренутак експлозије није означио само смрт официра непријатељске војске. Коста је четвороношке кривудао кроз стадо тражећи Младу. Провукао се између оваца, а оне су, као најбоље уточиште бјегунцима, својим непомичним тијелима и блејањем и даље збуњивале два војника који су се, у паничном страху и са цијевима упереним напријед, довукли до стабла. Лежећи уз овцу Коста је знао да је све у људском животу питање времена. И уточиште које су он и Млада добили у овчијем стаду било је временски ограничено. Провирио је преко оваца које су мирно пасле траву. Није знао да је један од двојице војника гледао кроз дурбин. Брзо се сакрио назад, али је било касно. Прво је чуо пуцањ, једна овца је била убијена. - Млада! - повикао је Коста и гледао около тражећи је. - Коста! - убрзо се одазвала она. Он је устао и муњевито схватио како може да спаси њихове животе. Гласови војника који су трчали према њима сада су се већ разговјетно чули. Пузећи између оваца које су се безглаво кретале, Коста је пронашао Младу. Она је вриснула, а он јој је само показао да пође за њим. Четвороношке су допузали на крај стада, а када су се војници приближили на стотињак метара, Коста се извукао на чистац, залајао као шарпланинац и сагет покренуо овце у правцу минског поља. Као слике које би могле да прате смак свијета, ређала су се жртвена јагњад. Једна за другом, овце су активирале мине, летјеле у зрак и распадале се од детонације. Тако су отварале пут Младој и Кости. Њих двоје су зачас остали окружени пакленом сликом, исцртаном људском руком. Трчали су држећи се за руке преко комада меса, очију и рогова, док је крв липтала по њиховим лицима. Изгледало је као да је неко отворио врата пакла. Неправилно распоређене детонације су нагло ослабиле, све мање су месо и крв бојили небо. Наједном, пред њима се отворио простор. Само на час им се учинило да су жртвена

јагњад отворила пут у слободу. Укочени од страха нису могли да направе нови корак. Коста и Млада су се гледали. Са обје стране стајала су она два војника. Сви су били матирани истином да сваки корак може да их однесе у смрт. Једино је Млада била потпуно помирена са смрћу. Хтјела је да спасе Костин живот. Најближа шуми, окренула се и потрчала у цикцак. Сви су је нијемо гледали. Један од војника упери пушку у Младу, нишанећи искорачи, а мина га у трену разнесе. Млада је и даље трчала, док је и други војник окренувши леђа Кости сада нанишанио у њу. Коста се бацио кроз ваздух, пао на војника, а овај се набио на бодеж. Гледао је како му крв липти из вратне жиле и зачас је и сам био сав у крви. Придигао се и викнуо: - Стани, Млада, стани, готово је! Спасени смо! Млада се зауставила. Гледали су се, он је прво махао, а она се зауставила у полукораку, не знајући ни сама како је протрчала кроз минско поље. Дрхтала је од среће што је жива, али и од страха што је неким чудом застала баш на том мјесту и што не зна шта ће бити даље. Она је махнула Кости, он је испружио руке испред себе. Само је длановима показивао лијево-десно. Нијемо је хтио да јој каже како не смије да се миче ни на једну страну. Она се осмјехну и уплаши још више. Дигне руке у ваздух да га одобровољи и насмија се. Коста је махао из даљине: - Љубави, не мичи се! Не мичи се, ја ћу стићи до тебе! Није га чула. Срећна што више нема потјере за њима, искорачила је ирема пању. Хтјела је да сједне и одмори се док Коста не стигне. Само што је искорачила, стигла ју је страшна судбина. Мина је под њеном ногом експлодирала и разнијела њено тијело. Као да види страшну слику краја свијета, Коста паде на кољена, уздрхта и погледа према небу и Богу.

III Ни цвркут птица, ни учестала звоњава стада оваца које се брзо и лако сели с краја на крај ливаде, ни лавеж паса који су трчкарали и држали стадо на окупу ништа од тога није могло да пробуди монаха Косту. Заспао је пред зору по неписаном протоколу његовог живота и муке која је томе претходила. Када би замор успио да му обори очи пред зору сан је био кратак, али га је спуштао дубоко у кошмаре које касније, када би се пробудио, није могао да преприча. Тек када је коза скочила на његова врата, он се придигао. Поглед му се зауставио на ватри јер ју је ваздух који је ушао кроз отворена врата распалио, ужаривши дрво које је пред спавање бацио испод верига. Устао је, а кроз прозор се видјело како је сунце почело да грије брдо изнад долине. Три пса су уживала у игри скупљања оваца, а Коста је захватио лонац воде и запљуснуо лице. Прекрстио се гледајући у икону Светог Саве, сагео се и три пута додирнуо камени под. Конопац закачен за куку на каменом зиду везао је за каиш на панталонама и окретао се док га није равномјерно, од каиша до врата, обмотао око свог тијела. Сунчано јутро само је појачало бјелину херцеговачког камена од којег су изграђене куће у селу Увијеће. Напуштено херцеговачко село није изгледало сабласно као многа насеља у којима нико не живи. Некада је у селу било триста душа, а сада је ту само један човјек који држи овце, припрема и износи сир на требињску пијацу. Махнуо му је из поља док је Коста враћао козу навикнуту да јој да шаку кукуруза пошто га редовно буди. Већ је пролазак кроз

виноград који је дијелио Увијеће од манастира чинио да јутро почне као и свако друто. Убрао је неколико гроздова и ставио их у своју торбу. Знао је да ће му грожђе на крају дана бити једина храна. Јутарњу језу је прекинуло клепало чији су ударци већ при приласку цркви изазивали прве ријечи молитве. Тек кад је клекнуо испред иконе Свете Богородице и у молитви се усправљао и спуштао на патос, нестала је неизвјесност, а с њом и његов једини страх. Коста се плашио непредвидивих догађаја. Чинило му се да га у животу држи само уходана животна траса. Метанисао је у цркви и када би дотицао челом камени под, загријан од врелог херцеговачког сунца, губио је осјећај за вријеме. Тада су мила лица из прошлости стизала пред његове очи. Редале су се слике истргнуте из редослиједа који је учинио да његов живот буде мученички. Кад се придружио каменоресцима који су клесали камен за проширење манастира, Коста је већ мислио на уобичајени наставак дана. Клесање је прихватао као дужност и није му тешко падало, а ехо удараца жељезног длијета у камен стварао је монотонију која му је одговарала. Тако је без напора савладавао дан. Дизао је Поглед према брду и највишој тачки изнад града. Сједио је и гледао у брдо као човјек кога је судбина сувише оптеретила. Сада је већ скицирао ново путовање узбрдо, гледао је слике које слиједе, мисли су га већ носиле на врх брда. Када су монаси кренули на ужину и поподневни одмор, за њега је то био прави тренутак да напуни војнички руксак остацима камена који је исклесао. Чинило му се да је, тек када је руксак напунио каменом и натоварио га на своја леђа, добио своју праву тежину! На градском тргу крај пијаце голобради момци, сваки дан у исто вријеме, играли су фудбал на мале голове. Када су угледали Косту, застали су знајући да им он носи дарове. Из џепа им је подијелио сушене смокве и неколико гроздова убраних испред манастира. Дјеца су га испратила погледима дивљења жваћући смокве и гледајући за њим по ко зна који пут у чуду, али и са пажњом која није честа појава код несташне градске дјеце. Звона су звонила када је Коста закорачио на трг испред Саборне цркве у Требињу. Свадбена поворка је управо излазила из цркве, а двојица тек замомчених, видјело се да им намјере нису племените, пуше на клупи и чекају нешто осврћући се. Један од њих се диже и приближи жбуну и споменику на излазу из црквеног парка. Погледа према поворци која се приближавала и даде оном другом знак главом. Овај испод клупе извуче картонску кутију, запали три цигаре и борећи се са дуванским димом који му је штипао очи, једну за другом извуче три змије из кутије. Док су шарке врцале репом, он их је чврсто држао за врат, па свакој усади у уста по упаљену цигарету. Онда потрча према излазу из парка док се према њему споро кретала свадбена поворка. Све три змије распоредио је тако да их младожења и млада нису могли мимоићи. Тако је и било. Фотограф и хармоникаш први су налетјели на змију која је изгледала као надута жаба. Када је змија експлодирала, млада је вриснула, а младожења покрио њене очи. Одмах затим, друга змија је пукла као петарда. Млада је јаукнула као рањена птица и плачући отрчала према граду. За њом и сва свадбена поворка. Уједначеним кораком човјека под теретом, Коста се приближавао ријеци. Поворка с мртвачким сандуком положеним на приколицу коју је вукао трактор, полако се кретала магистралним путем. Један за другим, аутомобили су гасили моторе. Брзо је створена дуга колона, а Коста се упитао да ли и у другим крајевима свијета људи са оволиким

страхопоштовањем гледају на своје мртве. Стајао је непомично. Мало је придигао велики терет са леђа премјестивши каишеве на други дио рамена. Онда је тишину прекинула сива „лада“ са упаљеним стоп свјетлима. Претицала је колону и сви људи у погребној поворци ћутке су и са пријекором гледали аутомобил који јури поред њих. Тада је возач „ладе“ изненада закочио. Сви су видјели како на задњем сједишту жена у поодмаклој трудноћи запомаже. Возач је изашао из кола и пришао жени у црнини. - Реци ми је ли Мара с вама? - Тамо, на крају! - Ако ми не помогне, Ана неће стићи жива до болнице! Жена је показала на крај поворке и човјек је потрчао на зачеље, а по гестикулацији се видјело да је друга жена у црнини схватила шта би требало да уради. Крстећи се док су пролазили покрај сандука, обоје су кренули ка „лади“. Трудница се извијала покушавајући да тако умањи порођајне болове, док је возач возио уназад, а када су стали иза колоне, жена је истрчала с неком кантом, заграбила воде и пожурила назад. Погребна поворка је одмицала, а жена на сједишту је све више запомагала. Само што је посљедњи човјек у црнини замакао иза винограда, зачуо се глас новорођеног дјетета. Појава новог становника града изазвала је на Костином лицу осмијех. Прешао је улицу и кренуо уз ријеку. Увијек је велики млин који се лако окретао и на врховима кашика испуштао воду привлачио Костину пажњу. По ко зна који пут мислио је како је круг фигура у коју стаје баш све. Да ли је и космос круг? Једино му се чинило да његов живот испада из те фигуре. Можда је и бескрајна васиона, на крају, један обичан круг. Копкало је Косту има ли ичег иза те кружнице, док је споро помјерао ноге кроз воду Требишњице. - Лако је мени док ме води овај пут - помислио је пролазећи камењаром кроз шипражје. Чим је стао у подножје брда, постало му је јасно да борба тек почиње. Зауставио се и са страхопоштовањем, сасвим полако, придигао главу према врху. Осјетио је како му срце бије у грудима. Није могао да ишчека тренутак када ће узбрдица у њему распламсати страст коју нико није могао да разумије. Упутио се према врху гледајући у камен испод ногу. Није, ето, успио у посљедњих десет година да ногама утисне у камен трагове који би чврсто и непомично стајали. Чудио се, свеједно, како срне направе стазуу цик-цак, како четвороношци лако трче узбрдо. Када би се зауставио да се одмори начас, најтеже му је падало што су козе, брстећи шибље у кршу, тако лако скакутале испред њега. - Када бих био птица, или барем коза - помислио је. Козе испред њега нестајале су и само су њихова звона остајала као траг који би постепено ишчезао. А када су и звона утихнула, чули су се само зрикавци. Чинило му се да сунце и не сија ако њих нема. Како се сунце кретало према зениту, добијали су већу инспирацију, па му се причињавало да се сав тај камењар не види, него само чује. Коста је видио врх испред себе и знао је да ће и овог пута стићи до њега. Није гледао у ноге, па се често дешавало да запне стопалом о мантију и онда је био довољан мањи камен да га саплете и обори на земљу. На саплитање је навикао. Сваки пут је у паду морао да се окрене леђима према тлу и тако заправо легне преко руксака напуњеног камењем. Тако је било и овог пута. Само што је падајући угледао на небу соколе како се удвајају. Личило је и то на игру коју небо исцртава да би он уживао у слици што призива сјећање и снове који су обиљежили његов живот. Сузе су му потекле крајевима очију, али се брзо прибрао. Соко и

соколица су нестали негде над долином. - Немам ја времена за сузе - рекао је Коста у себи. Посебно због тога што је пред њим била литица којом је морао четвороношке и гдје није смио да се осврће. Ако би се то десило, камен у руксаку би га повукао на леђа и пао би низ литицу. Није марио што би могао да погине. Било му је жао што не би опет стигао до врха. Једино је још тај пут одржавао равнотежу у његовом животу. Због тога је полако клекнуо. Један камен из руксака излетио је и лупио га по глави. Застао је, али не због замора. Нешто је чекао. Осврнуо се и ништа није видио, али је на његовом лицу било видљиво нестрпљење и чуђење. На мјесту гдје се налазио био је обичај да среће црвенкасту змију. Она је сваког дана у исто вријеме стизала ту знајући да ће Коста наићи. Та змија је сваки пут својом појавом призивала прошлост и догађај који је измијенио његов живот. Таман када се зачудио зашто црвенкасте змије већ нема, она је провирила испод камена који је стајао више његове главе. Само је палацала језиком и полако се приближавала. Коста је извадио војничку чутуру и насуо млијеко у плехану посуду. Змија није чекала, сркнула је млијеко, а он је наставио пут. Коста се верао стрмом литицом, освртао се са страхом схватајући да је доспио на мјесто гдје су оба пута, и овај испред њега, али и онај иза, представљали опасност. Чак и када би се предомислио и окренуо натраг, било би једнако опасно. Скинуо је мантију и окретао се да би конопац обмотан око тијела развезао. Направио је ласо и зафрљачио га у ваздух, конопац је фијукнуо према стијени. Када се увјерио да је чврсто везан, кренуо је уз литицу, гдје сваки погрешан потез може бити погубан. Видјело се како његов мученички пут према врху литице има два успона и три спуштања. Пред њим је био најтежи испит. Као и у животу, усхићења су га дизала путевима успона и чинило му се да их је лакше савладавао од стрмоглавих суноврата. Због тога што странпутице нису биле ствар избора, нити је низбрдице ваљано контролисао. Њих су наметале историја и невоље које она производи. Знао је Коста да га тај пут одржава на животу! Да ли ће његове руке и овај пут издржати тежину тијела?! Пред Костом су три врха који чине јединствену литицу. Тек ако му успије да се три пута успне и спусти и на крају да још једном савлада врх, он ће изаћи на узбрдицу која води на највишу тачку изнад града. Његово лице је изражавало замор, али се он вукући конопац помјерао према врху брда. Видјело се да је на измаку снага, низ лице окренуто према врху, зној је непрестано цурио, али су његове очи и осмијех који се појављивао и сада, у најтежим тренуцима, овладавали читавом долином. Оклизнуо се низ стрмину и када је погледао у трећу литицу, лакнуло му је. Насмијао се и тада је већ знао да ће, иако потпуно ослабљен, поново видјети Младу. Пењао се литицом, стењао, јаукао и на крају савладао трећи врх. Стрчао је у подножје посљедње узвишице и као човјек у трансу, корачао је узбрдо вукући за собом руксак са камењем. Лелујао је и када ноге више нису могле да га носе, он је клекнуо, погледао узбрдо и легао на леђа. Није одустао. Посљедњих двјесто метара одгуривао се ногама о земљу и пузао према врху. Небо се окрену на мјесто земље, земља се попе на мјесто неба. Све се окренуло наопачке и он, крећући се уназад, наједном стаде. Дотакао је мртвачку лобању и нагло се окренуо. Снажан вјетар је дувао на планини, а он угледа тунел на чијем крају се указа небо. Тамо су двије птице лебдећи држале раширену вјенчаницу. Гола Млада се усправи, а птице полетјеше према небу, па се исто тако спустише, а она бијаше обучена у свадбену хаљину. Свиђа се то Младој. Коста притвори очи. Кроз тунел неко јури ка другој страни, ка небу и Младој која

истрча из тунела. Коста јури тунелом и брзо се приближи крају. Млада скаче у језерце, нестаје под водом. Коста одмах скочи за њом. Обоје роне. Никако да се нађу. Наједном, рука додирне Косту под водом. Он се окрене. Гром удари, он се трже из сна о сусрету с Младом и окрену се према небу. Провали се небо, киша зали Костино лице. Устаде и као да га нека нова животна снага потјера, потрча узбрдо. Вукао је мученички руксаке везане конопцем и каишем и када стиже на пропланак одакле се као на длану видио град, он очима пуним невјерице по ко зна који пут погледа на све стране свијета. - Опет сам стигао на врх - помисли. Док је корачао према облом камену на који обично сједне сломљен тешким путем, преко неба је прелетјела врана гледајући у њега својим паметним очима. Док је врана у широком луку кружила око Косте, његово лице је упркос тешком дисању озарио осмијех, који је указивао на још један узлет у животу монаха Косте. Скинуо је са себе каиш и конопац и сјео на камен. Смирило му се срце, дисао је нормално, па је из торбе извукао два грозда. Положи свету књигу на камен, а грожђе спусти поред. Није видио како се врана спустила на камен поред њега. Погледа према долини и граду стијешњеном каменим брдима, а туга му зароби срце, па он тихо заплака. Гледа два сокола како лете непрегледном долином и плаче. Плакао би још дуго да врана није искористила свој тренутак и доскочила на камен гдје је стајало грожђе. Коста се окренуо. Када је видио како врана једе грожђе, престао је да плаче, осмијех се вратио на његово лице. Камење које је изнио на највишу тачку изнад града, Коста је с напором дигао изнад главе и гледао како се камен по камен котрља низ камену литицу. Вјеровао је да ће сутра опет све бити непоновљиво, исто као и данас.

СТРАНАЦ У БРАКУ Отац воли да прича о херојским подвизима жена. Најдраже су му Јованка Орлеанка, Марија Кири, Валентина Терешкова... Када говори о улози мајке у историји, узбуди се много, кошуља му задрхти око срца, развеже кравату и на крају заплаче: - Мајка Моме Капора је својим тијелом заштитила Момчила од фашистичке бомбе која је бачена на Сарајево. Дјечак Момо је остао жив, а другарицу Капор је усмртила експлозија! Лијепо се видјело како оцу теку сузе низ образе. Гледао сам га и, наједном, мени се догодило исто. Плачем, баш плачем! Није ми било јасно да ли ме дирнуо отац, или прича о мајци књижевника. Мој отац, Брацо Калем, није грађен по ЈУС-у. Висок је метар и шездесет седам и носи пету високу четири центиметра. Редовно шије одијела код шнајдера и пази да му манжетна прекрије пету. Код њега се једва види шпицока на врху ципела откако је завладала мода панталона звонцара. Кад стоји крај неке жене просјечне висине он је, видио сам то на прославама 29. новембра, гледа с наглашеним поносом. У ствари, намигује без мицања очних капака, а она узвраћа осмијехом. Понекад тешко издржавају његов поглед. Као да Брацо женама поремети дисање: - Јао... друже Калем, немојте, молим вас... мени је непријатно! Ако даме гледају мога оца с таквом слабошћу, постаје ми јасно зашто нису могле стићи у прве редове великих преокрета, револуција и ратова. Тек касније, када су мушкарци схватили да је фалило жена у њиховим акцијама, онда су глумили џентлмене. Немам довољно знања из историје човјечанства. У трећем гимназије само је начета прича о томе како је матријархат замијењен патријархатом. Жене су до тада владале мушкарцима и животињама. То је било када је мушкарац ловац изгубио примат. Од тада до данас рачуни између мушкараца и жена су нерашчишћени. Траје то хиљадама година и нема поравнања. Данас, као, слави се 8. март и подвизи партизанке Маре! О њој је, такође, волио да прича отац. Зашто он то мени прича кад већ зна да ме то не занима? Љубав према тајнама потиче с логоровања на Сутјесци са одредом извиђача „Сава Ковачевић". Ако си хтио да постанеш курир извиђач, ваљало је савладати технику ћутања. Тамо је требало проћи кроз сито и решето да човјек не би остао обични извиђач. За то звање требало је да ћутим 24 сата. Свидјела ми се тишина. Што мање причаш, више мислиш! Иако кажу да је говор највеће достигнуће људског рода, открио сам да никада не треба брбљати. Због тога су моје прве везе са дјевојчицама биле неуспјешне. Сједим на састанку, блејим ко овца и пљуцкам кроза зубе. Она ми каже: - Па, реци нешто?! - Шта? - Нешто лијепо! - Шта је теби лијепо? - Било шта... реци ми, реци ми, на примјер, да ме волиш?! - Како ћу ти рећи да те волим кад то није тачно?! Никада нисам препричавао друговима ниједан догађај из моје куће. Сада ме нешто натјерало да се офирам Ћори и Црном. Сједили смо испред гранапа, пили пиво и чекали педерчиће из Пејтона да им наплатимо пролаз. Почнем причу о мајци Моме Капора и,

наједном, потеку ми сузе. - Плачеш, пичко, а?! - одмах ме је дочекао Ћоро. - Само једна суза! - Прави мангуп не цмиздри ни кад му стара рикне! - А ти? Ниси плако кад ти је стари умро? - Пусти ти мене, ја сам твој бос, хајдмо горе. Звали смо га Ћоро пошто је жмиркао док чита или гледа у даљину, а није хтио да носи наочаре да не би изгледао шмокљасто. Он је био најјачи у раји, тукао се са старијима и први је обукао пантоле каро-дезена. Због тога су га наставници звали кловн. - Ако сам ја кловн, ви сте онда, директоре, кловно! - Пази шта говориш! - Је ли Род Стјуарт кловн, и он носи ваке пантоле? - Пази шта говориш. - Човјек има пара да вас све купи заједно са читавом школом и том зборницом и дневником ђе нам закључујете кечеве! - Пази шта говориш! - понављао је уплашени директор школе „Хасан Кикић“. Црни је био најнижи, али најбржи и није се одвајао од шрафцигера. Њиме је чачкао зубе, чистио нокте, проваљивао трафике, шиљата справа га је чувала од насртаја снажнијих момака из улице. Увијек је ходао најмање десет корака испред нас. Ево га и сада предњачи на путу према Црном врху. Тако се звао врх Горице и није име добио због Цигана који су тамо живјели, иако човјек може тако да помисли пошто су их у граду звали црнци. На крају циганске махале, у дворишту Орхана Сејдића, одигравале су се борбе паса. Овога пута, кажу, спремили су спектакл! На живот и смрт кољу се ротвајлер и вук. - Навали народе, нема шале, нема преваре, туча вука који није пристао да буде пас и ротвајлера који се не боји вука, па ко преживи! - свуда је вјетар разносио из звучника пискави глас лајавца. Кад смо прилазили групи која се дијелила на навијаче ротвајлера и вука, из непознатог разлога вратила ми се прича о Моми Капору. - Мој стари каже да је Момо Капор аристократа због догађаја с мајком! - Хало, живот и смрт, то су питања, јебо те та твоја аристократорија... Пусти Капора, болан, и његову стару, гледај вамо! - говорио је Ћоро стављајући Орхану Сејдићу сто динара у руку. - На вука стотка! Овај је одмах написао Ћорино име у тефтер и узео паре руком на којој је имао само три прста. На Горици се вјечно расправљало о томе да ли га је жена угризла послије преваре, или му је столарски струг однио два прста. Орхан се насмијао и показао на борилиште. Ћоро се пробио у први ред. Првом до себе је, по старом обичају, ударио шамар, па тек онда рекао: - Немој да ти шамар опалим, бриши одавде! Није волио пропалице, иако ни сам није служио за примјер. Он је изгреде и ситне крађе схватао као нешто неизбјежно. Исто тако су мислили старији мангупи. Радо су причали о правди, дивили се онима који су и паметни и мангупи, а нису криминалци. Њихов сан је био да буду добри, уљудни, да не псују, да читају књиге, али им је судбина одредила порок као животни пут. Највише њих је завршавало у затвору. Палили су се на идеју како у природи ред заводе вукови и чисте је од олоша. Они су то радили међу људима. - Погледај их на шта личе! Ни за једним мајка не би заплакала! - рекао ми је Ћоро

показујући на крезубе пропалице. Они су режали као бијесни пси и били гласнији од вука и ротвајлера заједно. Сви су махали новцем као властитом заставом. - Дубоко ме разочарао цар шуме! - рекао је Ћоро и показао према стражњици и репу вука. Изгледало је као да ће се цар шуме сваког часа упоганити. Главати ротвајлер се залијетао, уједао га, а вук је у неколико наврата једва отварао чељусти и узвраћао уједима. Наједном су и најватренији навијачи прекинули са режањем, граја безубих пропалица је, као на струјном прекидачу, укинута. Орханово дијете је трчало и од узбуђења муцајући извикивало: - Ми... ли... ци... - Милиција, јебала те она! - рекао је Орхан. Онда је малишан, без муцања, пропиштао гласно као сирена која се оглашавала сваког првог у мјесецу: - Муријаааа! - викао је мали Сејдић. У тој гомили сви су били преступници, сваки од њих редовно је хапшен када би друг Тито посјећивао Сарајево. Упркос истини да овога часа ништа нису скривили, ти људи су се осјећали као кривци. Знали су да ако тренутно немају „дјело“, сигурно ће га у најскорије вријеме направити. То је било јасно и полицајцима. Сада су их јурили низ горичку стрмину, док су се они трудили да избјегну аванс батине. Било им је најважније да не заврше у „марици“, а она је стизала дижући облак прашине. - Бога ти пољубим, шта они раде, погледај јадне животиње, аууу! - рекао је полицајац који се извлачио из „тристаћа“ гладећи бркове. Зурио је у крвавог вука који је склапао очи и изгледао као да издише. Понесен буком руље која је бјежећи стварала хистерију, ротвајлер црно-бијеле главе још једном је угризао вука за врат, протресао га лијево-десно и пустио... - Орхане, немој да те сањам, код тебе су двије стоје остале! - И јааа... дођеш ми три главе! - чули су се гласови из правца напуштене циглане. Ротвајлер је пришао вуку да га још једном угризе, али видјевши да звијер не миче, врховима зуба га је само повукао и зауставио се. Увјеривши се да је цар шуме непомичан, ротвајлер је побједничким кораком потрчао унаоколо. Прво је тражио погледом газду. Газда је нестао, а пас је пиљио испруженог језика у полицајце очекујући похвалу. - Јебеш ти вука кога ротвајлер овако унакази рече бркати полицајац. Ротвајлер се вратио до вука и сјео поред њега гледајући у бркатог полицајца. Само дјелић секунде био је потребан да се читава ствар промијени. Сви су заборавили да вук није пристао да постане пас. Пошто је прерано повјеровао у смрт цара шуме, ротвајлер је био кажњен. Лежећи испод ротвајлера вук широко отвори чељусти као да издише. Угризао је ротвајлера јако и прецизно, тако да је за минут из вратне жиле пса исцурила крв. Најприје је липтала, док су се предње ноге пса тресле, а вратне жиле му набрекле и само што нису прсле од напрезања и повишеног притиска. Онда је пас затресао предњим ногама и издахнуо. Видјело се лијепо како вук хода укруг и кида зубима месо угинулог пса, док Ћоро, Црни и ја пичимо низбрдо. Пуцањ из пиштоља у ваздух закопао нас је у мјесту. - Не мичи, да ти не би’ јебо тетку! - викао је бркати полицајац, - Нисам ништа урадио, чико, мајке ми! - кукао је Црни. Опколили су нас Брко и још три полицајца и без упозорења ударили пендрецима по нама. Руке уздигнуте изнад глава штитиле су нас само дјелимично од удараца пендрека. Неколицину старијих изгредника полицајци су стрпали у „марицу“ а други су се разбјежали.

- Како се зовеш, мали? - питао ме бркати полицајац стискајући ме руком снажно до бола. Јаукнуо сам искрививши главу и рекао: - Момо Капор. Ћоро ме погледао у чуду а Црни је покрио руком уста да сакрије осмијех. Други полицајац и Брко су се згледали. - Стани тамо уз ограду! - рекао је Брко и показао на уџерицу. - Вади папире! Ђе су вам личне? - Ми смо дјеца. Тек смо напунили четрнаест година! - Ти дијете?! Мого би волу рог да ишчупаш из главе! Док је записивао име Црног, Брко се окренуо према мени: - Шта је теби Чедо Капор? - Стрико! - рекао сам као из топа. - Срамте било! - Нисам ја... Био сам спреман да кажем: Алекса Калем од оца Браце и мајке Азре. Због Ћоре и Црног. Они могу да пропјевају моје право име. - Шта ниси, срам те било?- прекинуо ме Брко. Да зна стрико како брукаш породицу Капора, лијепо би се ти провео! Ајде марш кући и да те више никада нисам видио овдје! Срам те било! - Први пут бјежим кући под туђим именом, а за лажно представљање иде се у поправни дом - звонило ми је у ушима. Ипак, свидјело ми се да будем неко други. Наједном у кожи књижевника! Сила! Какво чудо! Срећа па наша милиција не чита књиге! Шта би било када би онај Брко знао да је Момо Капор најчитанији писац? Питање је да ли бих преживио његове батине. Одакле да погодим родбинску повезаност Чеде и Моме Капора?! Чедо је био стални гост ТВ дневника. Пуштао је у рад хидроцентрале, асфалтни пут, пресијецао врпце на спортским дворанама и челичанама, доводио струју у најзабаченија села Босне и Херцеговине. Али, одакле да погодим баш родбинску повезаност Чеде и Моме? Мајка се пробудила на шкрипу улазних врата: - Гдје си ти до сада? - Био сам у библиотеци! - Ти био у библиотеци?! - Што то ја не бих мого бити у библиотеци? - Ђе има да библиотека ради у пола једанаест? - Отворили су кафе-библиотеку, у ствари, књижару. Пију кафу и „кокту“, читају књиге, разговарају. - Значи, од тебе се могу добити књижевне новости из прве руке? - Момо Капор је објавио нову књигу. - Обожавам „Белешке једне Ане“. - Ова се зове „Провинцијалац“. - Каква је књига? - Има супер насловну страну... Зима је била жестока и то је, не знам зашто, учврстило моје увјерење да је боље бити Момо Капор него Алекса Калем. Ћоро и Црни су играли покер крај нових зграда изнад

школе и сваког дана су ми звиждали испод прозора да изађем. Требао им је трећи. - Никако ми из главе не излази судбина Моме Капора, какав аристократа - рекао је Брацо док је за кухињским столом вечерао сарму од киселог купуса. Азра није подносила очеву површност, а ја сам био увјерен да он вечерас неће бризнути у плач због женског рода. Зашто мој отац плаче када прича о улози жене у историји?! - Аристократа се ваљда рађа? - Шта ја друго говорим? - Не говориш! Није он постао аристократа што је избјегао бомбу, он се такав родио! - Па то и говорим јебо га ти, ал’ хајд, добро, није аристократа! - Јесте он аристократа, али не због онога што ти тврдиш! Брацо је одустао од свађе, али и од вечере. То је било зато што неколико дана није био код куће, завршавао је послове у Београду. Када се враћао са таквог пута, свађе су трајале кратко. А када је долазио из Загреба, препирке с мајком трајале су до дубоко у ноћ. - То значи да му швалерка у Београду попије коштану срж, скроз-наскроз га исцрпи, док ова из Загреба... - говорио ми је Ћоро. - Мислиш? - Или је можда у ту Загрепчанку заљубљен! - Причаш глупости, мој стари поштује жене, не знаш ти како он лијепо прича о херојским подвизима жена! Била је то слаба одбрана Браце Калема. Моје ријечи су одзвањале као шупљи говор глумца у сарајевској ТВ серији „Карађоз“. Празно и неувјерљиво. Због нечега је отац био попустљив према мајци. Увијек када је у кући владала напетост између њих двоје, утркивали су се ко ће први стићи до мене. Дешавало се да се заглаве на вратима моје собе. Отац је сада промолио нос и брзо сјео на мој кревет. Гледајући „старке“ на насловној страни књиге „Провинцијалац" библиотеке „Хит“, започео је филозофску дискусију о тежини одрастања: - За мушкарца је најважније да одрасте и да стоји чврсто на својим ногама! - И да одрасте велики - рекао сам, а он ме је значајно погледао. - Не мислим на висину, него онако људски! Онај од два метра остаде дјетињаст, а овај од метар шездесет буде зрео! Хајде, кад си тако паметан, како ћеш знати да си одрасто? - Послије обављања чулних радова на бази елементарних порива, секс... - Мораш стећи сигурност! А како се дође до тога? - Па, када будем сигуран? - Када научиш да ходаш, добијеш ципеле с потпетицом! - Као коњ? - Не зајебаји, кренеш тротоаром, а улица пуна твојих корака! По звуку се види колико си сигуран у себе! - То се, ваљда, чује?! - Треба ходати одмјерено, слушати свој корак. Разумијеш? - Не! - Контролишеш ходање. Када се крећеш, задигни само мало десно раме, да нико не види. - Ал’ не морам ко ти високу пету? - Ти добро знаш да ја носим пету због кичме, а не збогвисине! Одједном ми се вратила прича о херојским подвизима жена. Нема сумње, између високих пета на мушким ципелама и прича о подвизима жена хероја у историји има нека веза. Зашто

мој отац плаче када прича о херојским подвизима жена?! - Кукови морају бити непомични, други те гледају, посебно жене. Оне воле да чују кад потпетице звоне! - Као Фред Астер? - Жене обожавају плес! Нема ти секса без плеса! Пробудио сам се тек на љето. Четврти разред гимназије остао је иза мене као кофер заборављен у пртљажнику воза који путује у непознатом правцу! Једино је прича о Капору била жива. Када сам врелог јулског јутра отворио очи и погледао у сат, било је пола девет. Из кухиње се чуо разговор жена из комшилука. - Шта оно опет Капор пише у „Базару"? - Он каже да сви академици у Београду имају швалерке. - Баш сви? - Претјерује, али знам шта хоће да каже. - Он тврди да није фер што то скривају. - Ако разгласе, онда више нису швалерке, посебно ако су швалери научници. - Шта фали научницима? - Ништа нисте схватили, није Момо против швалерки! Он је против лицемјерја! Академици не смију да се разведу! - Па зар није Момо у Академији? Слушајући причу о Капору, синула ми је идеја. Одлична, али опасна. Због тога мој пут до гранапа није ишао уобичајеном трасом. Лако сам прескочио преко балкона и спустио се симсом са првог спрата на земљу. Не бих волио да пролазим поред жена које нису забиљежене у историји. Ноге су ме однијеле до гранапа гдје су сједили Ћоро и Црни. Они су играли таблића. Било ми је неопходно да провјерим да ли дангубе. Један поглед на њих двојицу је био довољан да повјерујем како ће прихватити моју идеју. Није требало ништа да им кажем. - Како си, Момо Капоре? - Боље него што ти мислиш, имам паклени план! - Знаш ли ти колко се лежи за лажно представљање? - Не знам, али то сад није важно. Да би паклени план постао реалност, била је потребна Азрина дозвола да отпутујем на Јабланичко језеро. - Ово је неискоришћени викенд из основне школе! - Јеси ли ти сигуран да би те Он пустио? - Гдје је, у Загребу или у Београду? - Београду! Застао сам послије мајчиног одговора. Изгледало је као да хоћу још нешто да додам у вези са Београдом и Загребом. - Идемо на пецање, нећемо пљачкати банке! - Јави се из поште чим стигнеш, немој да попијем ватру због тебе! - рекла је она и загрлила ме. У кући код Ћоре била је мала продавница украдене робе нз Њемачке. Из тог фонда посуђени су костими за наставак приче о Моми Капору. - Ђе ћете то? - питала је Ћорина мајка.

- Идемо на пут! На Горици пут није значио исто што и остатку свијета. То нису била обична кретања која покреће радозналост, посјете рођацима или одмори. То су били пљачкашки походи! Ако не заглаве у затвору, младићи су се враћали с плијеном. - Добро ови моји, њима је суђено да иду на пут, али нећеш ваљда и ти, Алекса, у лоповлук? - Ко ти каже да идемо у лоповлук? - Ја кажем. Ја знам, зато и кажем! - Пусти, бона, те приче! Поглед ми је био залијепљен за огледало, а ноге су саме заиграле као да их покреће Фред Астер. - Није лоше када чујеш свој корак! - рекао сам. - Ако валираш кућу, боље је кад си нечујан! - Стари каже да треба уживати у сваком кораку! На путу до Нормалне станице моје десно раме се само придигло. Ћори се то није свидјело. - Шта се ти курчиш? - Што се курчим? - Спусти то раме! Није ми било лако да пристанем на наредбу али јачи је јачи! Када је Ћоро погледао према ливади и циркусу, Адрија“, раме се само вратило назад. Чинило ми се да све дјевојчице које жмире у Сарајеву замишљају моје контуре како се ломе у мариндворским излозима. На плочнику крај хотела „Загреб“ моји кораци су се одбијали о звоно цркве, звук потпетица се ко ношен вјетром пео на врх Требевића, а онда се као музика спуштао у уши дјевојчица с обје стране сарајевске котлине. Отац је био у праву када чујеш свој корак, мијења се осјећај, свјестан си својих димензија! Чак и ако ниси, ствари око тебе почињу да раде. Нас тројица корачамо као пилоти из филма „Партизанска ескадрила“! - Је л се ово снима неки филм? - питао је Црни. - Снимаћеш ти филм у затвору ако нас провале! - додао је Ћоро. На Нормалној станици дочекало нас је неколико клошара. Женски глас са звучника давао је нашим корацима свечани тон: - Пословни воз Сарајево-Метковић-Кардељево полази за пет минута, молимо путнике и пословно особље да се укрцају у воз. Није нам било тешко да заузмемо најбоља мјеста у празном салону. Ћоро и Црни су гледали кроз прозор, а мене је стјуардеса затекла како читам Селинџеровог „Ловца у житу“. Била је висока, црне косе, са љубичастим очима као Елизабет Тејлор. Њих двојица су истезали руке испод рукава и поправљали позицију сата окрећући зглобове лијево-десно. У ствари, био је то начин да се навикну на посуђена одијела. И да личе на старије мангупе, оне за које на Горици кажу: „Чита књиге, а мангуп!“ - Ваше карте, молим? - Мој стриц је Чедо Капор, код њега су карте! - Стрико? - сумњичаво ме погледала стјуардеса. -Да! - Агдје је он? - Он тренутно даје интервју за Радио-телевизију Сарајево код управника станице.

- Гдје? - Преко пута у згради! - Јел’ то онај нижи господин са сиједим зулуфима? - Јесте - рекао сам, иако нисам знао како тај Чедо Капор тачно изгледа. - Па ја га знам! - Одлично, лутко, онда знаш с ким имаш посла! - Неки дан је био у пословном када сам ја радила Београд. - Ово су моји рођаци из Требиња! Ћоро је пружио руку и представио се као Никола Којовић из Требињске шуме, а Црни као његов рођак Момчило. - Идемо у Кардељево да прихвате мајку. Она је на умору, стрико јој средио да у Неуму проведе још који дан послије операције, али, каже, мрка капа! - И мени је даиџа умро прије мјесец дана! Шта ћете попити? - упитала је и ухватила мој поглед. То су они дјелићи секунде који су Ингемару Стенмарку обезбјеђивали побједе у Свјетском скијашком купу. Дан је био врео, коломаст са точкова заударала је у празном вагону и мијешала се са мирисом сапуна на чијем омоту је писало, „ЈЖ“. Само што је стјуардеса отишла за шанк по пиће, у вагон су ушла тројица у сивим одијелима. По разговору се видјело да раде у „Унису“ и да воде Швабу, контролора квалитета голфова. - Немате ви појма шта је стандард! - рекао је Швабо муцајући српски. - Све ћемо довести у ред, и људе и производњу и тај стандард ако буде требало! - Ти ћеш стандард довести у ред?! Стјуардеса се вратила и видно узбуђена спустила пиће на сто. Пружила је руку према мени и рекла: - Човјек не зна шта је болест док му неко близак не умре. Пипни ми пулс, молим те! Њено срце је заиграло на мом кажипрсту. Отац је у мамурлуцима патио од срчаних аритмија, па сам вјештину налажења пулса давно истренирао. Иако су откуцаји били брзи и неправилни, рекао сам: - Добро је, шта ти фали? - Сва се изгубим кад неко прича о смрти! - Не пристај ми на муку - рекао је Црни. - Али нема ништа без живота! Када је локомотива кренула, вагон је цимнуо и онај дебели Швабо што је причао о стандардизацији пао је на патос. Двојица у сивим одијелима скочила су да му помогну али је и њих покосило цимање композиције! Ја сам дошао до прозора, отворио га и промолио главу напоље. - Стрико, стрико, стрико! - викнуо сам, а Амра је мирно пришла и стала поред мене, нагела се кроз прозор, а вјетар је њену косу намјештао на моје очи. - Остави стрику, мангупе, знам да фолираш! - Стрико! - викао сам и даље. - Ја сам Амра, станујем у Горуши. Знаш ли Шкорића? - Шкорић, Шкорић? - Десно крило „Игмана“ из Храснице, касније игро халфа у „Жељи“! - А знам, како не знам!

- Одвео ме у Француску кад сам имала петнаест година, потписо био за „Мец“ - извадила је слику на којој се видјело како стоји уз камени зид сплитске плаже, у бикинију са лијевом ногом испруженом напријед. - Сви сте ви мушкарци исти! - Како исти? - У почетку циле-миле, а послије ме третиро ко шкарт. Одмах сам нашла Француза, власник амбуланте за крвне анализе. Богат, али досадан. Послије два мјесеца је добио ногу! насмијала се и окренула ми фацу према свом лицу. - Како се ти зовеш? - Момо Капор! - Ти мислиш да сам ја глупа и необразована? - Ђе ћу тако нешто помислити?! - Пет година читам само „Белешке једне Ане“. - Онда сигурно знаш његову расправу о академицима. Сви имају швалерке, не воле своје жене, а не смију да се разведу - правио сам се паметан. - Кад си већ код швалерања, како се зове твој стари? - Рекао сам, Капор... - Твој отац је Брацо Калем, он је долазио код нас у кућу! Погледао сам је, следио се, али сам се брзо прибрао и остао на задатку. Када би ме убијали, не бих признао да нисам Момо Капор: - Нема теорије! - Шта, б’ан, нема теорије, је ли твој стари ради у Извршном вијећу? - Ти си полупала лончиће?! Она ме је гледала с осмијехом и одречно вртила главом. - Стрикоооо!!! - викнуо сам кроз прозор, чинило ми се да ћу тако лакше поднијети ову причу. Мој отац има још неку жену поред мајке Азре. То није могуће?! Да ли се велика тајна његовог живота скрива иза суза које лије због храбрих жена? Значи, све је тачно у причи мајчиних комшиница. Мушкарци не могу без швалерки. Али шта ја знам о томе?! Још нисам научио ни како се хода! Она се приближила, мислио сам да ће ми нешто шапнути. Звизнула ми је језик у ухо, прошла ме струја кроз читаво тијело. - Шта ћемо без ујке? - шапнула ми је. - Није ујко, него стрико! - одговорио сам и вратио се за сто гдје су Ћоро и Црни сједили. Видјело се да им се не свиђа развој догађаја. Склањали су поглед од мене и пиљили у пејзаж који је протицао кроз прозор пословног воза. Отворио сам Селинџеровог „Ловца у житу“ и, док ми је срце лупало сто на сат, правио сам се да читам. Ћоро и Црни показивали су ми очима да пијем полако. - Ко би реко да омладина у вашим годинама има тако добар цуг - Амра је пила више од свих нас заједно. - А ти, колко ти имаш? - Двајес’ седам! - рекла је и нагела се. - Ово ће платити онај Швабо тамо! - отишла је за сусједни сто. - Шта мислиш, је ли невина? - Јест, ко конобарски новчаник! Она је управо дала рачун Шваби, а онај поднапити инжењер из „Униса“ рекао је: - Је ли ово добар стандард? - показујући на Амру.

- Das ist über standard hern Residbegovic! - Е, па онда ћемо и ми увести такав стандард! Мала, је л’ би ти радила у „Унису“ ? Пролазила је покрај прозора и видјело се како њена црна сукња зауставља зраке свјетлости која је продирала споља. Док је припити Швабо покушавао да је дотакне, она се измакла и погледала у мене. - Ви Балканци немате појма о стандардизацији... - Швабо се изражавао као прави инжењер духа, а ја сам пиљио у изрез на службеној сукњи. - Хало, прекини цугање, ваља брисати ако нас провале! - шаптао је Ћоро, док је Црни брстио зелену салату и бечку шницлу. - Не брини, контролишем ја ситуацију! - Видим, потпуно си обневидио од контроле показао је главом према Амри. Она је сјела за наш сто. - Моја омиљена књига је „The Catcher in the Rye“! Јеси ли читала Селинџера? - Чега? - питала је. - То је књига о одрастању - било је јасно да не чита књиге. Изненада се чуо познати глас: - Ви сте стјуардеса? - Јесам! - поносно је одговорила Амра. - Водимо два џепароша у Коњиц и мислио сам да их пребацимо у поштански дио! Упишали су се од батина и контам, није стилски да их дјеца гледају?! - Овдје нема дјеце! Да ли то значи да је одраслима суђено гледање упишаних лопова? - Не значи, мала, ништа не значи, само ми реци ђе је поштански дио? - Тамо! - А види њега! Гдје си ти, Момчило? - био је то онај Брко полицајац који нас је хапсио по Црном врху. - Е хеј! Како сте, Брко, зар нисте више на Горици? - Унаприједило ме! Јес’ да има више посла, али, фала богу, боља плаћа. Црни се непримјетно извукао први, а онда је Ћоро шмугнуо за њим у ве-це. - Гдје ти је стрико? - Ту је, мислим, остао је на станици... али ће бити у Кардељеву... - Како то мислиш, остао је у Сарајеву, а биће у Кардељеву, је л’ то он може да буде на два мјеста у исто вријеме? - Хоће да каже да ће у Кардељево стићи „мерцедесом“ и да се тамо срећу - Амра је показала полицајцима пут до машииовође, вратила се и ухватила ме за руку. - Дођи овамо! - Куда ме водиш? - Мене критична мјеста највише напале, а тебе? - Ја сам више класичан тип! - То је убибоже досадно! Највише сам уживала кад је Шкорићу умро стари! - У загрљају мушкарца жена може да нађе заклон од смрти! - мој покушај да је изненадим са филозофске стране је пропао. Она ме је још чвршће прибила уз своје тијело и стиснула за руку. - Шта се отимаш? - Мени нико није умро - подрхтавао ми је глас од узбуђења.

- Биће ти слатко. Извела ме је на простор између два вагона, извадила специјални кључ и закључала оба пролаза у вагоне. Наслонила се на врата и, док је дизала сукњу, закуцала ме је погледом за врата вагона. Бутине су бљеснуле испред очију, а ноге су јој биле много дуже него што се чинило раније. Точкови воза су равномјерно ударали о шине и стварали познати ритам. Док су ме мисли водиле у поезију, она ме је опкорачила једном ногом, дигла кољено уз мој кук, а испруженим језиком пришла је моме уху и рекла: - Замислићу да си Џејмс Браун. - Извини! - Нема извињења! - Имаш ли неког љепшег? - подрхтавао ми је глас. - Он можда јесте ружан, али свирааа... Спустила је руку према кољенима и када ми је откопчала шлиц на панталонама, осјетио сам се као Сони Листон кога је Мухамед Али нокаутирао директом у чело. Само што није бољело! Дјечачко доба је нестало на окуци близу Коњица. - Дошло је мојих пет минута - помислио сам. Преузету иницијативу прекинуо је Ћорин глас. Он је промолио главу са крова: - Провалио нас Брко, морамо брисати! - Какав Брко? - Мурија, мајмуне, онај Брко што нас је хапсио на Горици! Фатај се степеница, па кад успори у окуци, скачи! - Колико се лежи у затвору за лажно представљање? - питао сам се трчећи према крају композиције. Отац је био у праву. Нема зрелости без плеса. Скок са посљедњег вагона није био лак. Ипак је корак кроз шуму био сигурнији, шуштало је под ногама увјерљивије него када смо посљедњи пут бјежали из крађе кокоши. У устима су се мијешали пијесак и Амрин кармин. Одговарало ми је што нисам морао да причам са Амром послије свега. Шта бих могао да јој кажем? Да мумлам ко медвјед. Или да причам о херојским подвизима жена! Видиш, то би могло бити то. Причаш о Јованки Орлеанки, плачеш над судбином мајке Моме Капора, размећеш се историјским подвизима жена, а у ствари радиш забрањене радње! Због те комбинације он плаче! Послије трке кроз шуму, присјела нам је бечка шницла коју су платили њемачки инжењери. Црни је први повраћао. Када се зауставио крај стабла букве, Ћоро је такође избацио кључ из уста. - Јебо те, видиш како нам се не да?! - Да ми је да се наједем, не платим клопу, ал’ да не повраћам! - Је ли, како се кара Амра? - Откуд знам! Ми смо причали о књижевности. - Хало, књижевник, нисам ти ја Брко полицајац! Моје мисли су кривудале за композицијом са којом је одлутало дјечачко доба, изашли смо на цесту и смијали се ко луди. Био нам је смијешан онај Брко полицајац. - Шта каже Брко, није стилски да гледају упишане џепароше?! Ха-ха-ха! - Стари, ја се оволико нисам исмијо од теткине сахране, ха-ха! - рекао је Црни.

Изненада, на крају шумског пута измилио је камион. Ћоро је примијетио да га вози приватник, таблице нису биле црвене боје. Он је махнуо руком, а камион је стао. - Возиш ли из Сарајева, земљаче? - Возим - отворио је прозор на „татри“ човјек коцкасте главе. - Мурија је зауставила саобраћај, гоне криминалце из воза за Кардељево. - Којим ћеш ти путем? - Идем на Јабланичко језеро! Један може са мном, а друга двојица под цераду! - Сва тројица ћемо под цераду. Показао је главом да се пењемо. - Узгред, нисам ти ја земљак, земљак ти је кромпир! - Шта кажеш? - био је спреман да се туче Ћоро. - Је л’ твог буразера зову Ћело? - Зову! - Шездесет шесте на седму сам лежо двије године у Зеници са њим. - Немој зајебавати, па ти си Комадина? Ти си са мојим Миралемом лежо у мурији? - Годину и једанаест мјесеци! Јес’ да више нисам у послу, али знам за јадац, пењи се. Докурчило ми да једем хљеб шоферски! - Фали ти адреналин - рекао је Ћоро и окренуо се према мени. - Је л’ се тако зове? питао је, а ја сам климнуо потврдно. Ћоро и возач сјели су напријед, а Црни и ја смо се попели на каросерију. Када је камион кренуо, возач је нагло пустио квачило, а инерција је бацила мене и Црног на другу страну. - Земљаче, полако! - викао сам, а он се окренуо и рекао: - Земљак ти кромпир! - Е, знаш шта, јебо те Момо Капор, а ти њега рекао ми је Црни. - Могли смо фино обрадити трафику у Јошаници и послије на печење код Гојка на Јабланици! ’Вако џаба јео, али џаба и повраћао! Брзо је Црни заспао. И ја сам склопио очи. Спавали смо у складу са брзо стеченом навиком да клижемо са једне на другу страну каросерије. Изненада, камион се зауставио, а испод цераде видјело се плаво свјетло ротације. Чули су се гласови полицајаца: - Јеси ли видио тројицу криминалаца? Сви су обучени у одијела, опасна банда, лажно се представљају и пљачкају по возовима! - Нисам видио никога - одговорио је шофер и дао полицији документа. - Шта вучеш на каросерији? - Ништа, ено погледајте! Други полицајац се вратио по батерију и упутио се према каросерији. Док је придизао цераду, привукли смо се уз стражњу страницу. Били смо мањи од маковог зрна скупљени уз странице камиона. Батеријска лампа је освијетлила унутрашњост и сноп свјетлости је шарао лијево-десно. Рука полицајца који је држао батерију стајала је над страницом, али и над мојом главом. Дисао сам на нос, потиљка положеног на патос. Рука с батеријом стала је на милиметар од мог носа и полицајац је осјетио топао ваздух који је стизао из мојих ноздрва. - Држ’ га, јебо мајку, ево их! Полицајац је урликнуо од страха и ударио ме батеријом по глави. Ја сам скочио на ноге, а батерија се поломила и свјетлост је нестала. Само повици и псовке. Падајући са каросерије треснуо сам о другог полицајца и срушио га на земљу, а Црни је скачући са кабине скочио на

хаубу „заставе“ на којој се вртило плаво свјетло. Од удара његовог тијела нестало је плавог свјетла. Шофер и Ћоро потрчали су у шуму, а онда се зачуо пуцањ. Помислио сам да је пала мртва глава, али је срце јако ударало у грудима, па су мисли биле неразговијетне. Једва сам истрчао на неку узвишицу. Прст пред оком се није видио, а било је рано да се довикујемо. Горе на небу само мјесец, ниједне звијезде. Важно ми је било да се крећем. - Шта ми је требало да се увлачим у туђу кожу? прошапутао сам. Смирила ме мисао о Амри. Њене ноге нико није могао да ми избије из главе. Мислим да то не би успио ни Мате Парлов. Моје кретање се претворило у монотонију. Тако је било због побрканих мисли, а онда се иза неког дрвета чуо урлик, учинило ми се да је диносаурус из земаљског музеја искочио пред мене! Скочивши у страну, ставио сам Дланове преко главе. Чинило ми се да чујем Комадину и Ћору како се кидају од смијеха. Савијен, хтио сам да заузмем што мањи простор и да будем што мањи плијен за звијери. - Јебите се обојица - чуло се како псујем у планини. - Ђе је Црни? - Није далеко. Зачас је шумом одјекнуло име Црног. Сакрио се иза неке ловачке чеке и док му нисмо пришли на корак, није хтио да се одазове. Сумњао је да га полицајци навлаче у замку. Стајао је са шрафцигером у руци. Увијек је шиљата справа у његовој руци значила борбеност и био сам сигуран да би шрафцигер забио у стомак свакоме ко би кренуо на њега. Једном је испред школе избо неког Шиптара јер му је овај напао сестру. На Међеђу смо изашли тешко. То је један од врхова Прења гдје је Комадина имао друга из војске. - Шта нам уради Момо Капор, мајку ти јебем! - Није ти урадио Момо, него твоја гузица - одговорио сам Црном. - Јој, ако икад заглавим у затвору прочитаћу сабрана дјела Моме Капора. - Нема он сабрана дјела, млад писац! - Да сам књижевник, прво бих написао сабрана дјела! - А што? - Како што? Онда бих са регала гледао како домаћин кара домаћицу! Смијех је одзвањао планином и трајао је све док Комадина није покуцао на врата напуштене колибе. Одмах се чуо пуцањ из ловачке пушке. Попадали смо ко покошени. - Овдје је то нормално - рекао нам је Комадина, а када је испаљен друти метак, викнуо је: - Исмете! Хало, мајмуне, не пуцај! Комадина је! - а затим је шапнуо: - Сад ћете видјети како изгледа Ћело дуге косе! - Како то? На вратима се појавио човјек ћелав на тјемену, а дуги праменови косе висили су му од пола главе до рамена. Насмијао се, а боље би било да није, пошто је у глави имао само један зуб: - Никад не знаш ко наилази у глухо доба ноћи. Само што сам почео да вечерам. Не волим да прекидам јело. Хајте, хајте, таман имам вишка меса. Гола сијалица на плафону жмиркала је и освјетљавала наш улазак у колибу. У углу је стајао вучјак и жвакао неко сирово месо. Ћело дуге косе вратио се за расклиматани сто и наставио да једе. Нико није могао да провали како једе са само једним зубом. А жвакао је! Разријешио нам је ту дилему када је из уста вучјака извадио сажвакано месо и прогутао га.

Брзо смо се поваљали по поду и заспали. Никада гори сан није прошао кроз моју главу! Читаву ноћ ми Ћело гризе аорту на врату, а крв цури. Нисам могао да овај сан сачувам само за себе. На улазу у жељезничку станицу Ивањица, на ухо сам испричао Ћори тежак сан. - То неће на добро - рекао ми је Ћоро. - Како си сањао крв? - Фино, јебо га ти, цури крв низ врат! - Које боје? - Црвено-црне, знаш како изгледа крв! - То значи да ће бити густо! На станици Ивањица изнад Дубровника као да стоји банда са почетка филма „Дивља хорда“. Ћоро је жмиркао, Комадина је сипао воду у флашу, Црни је звјерао около, а у мени је кувало! Дигао сам десно раме, али када схватих да је то очева идеја, брзо сам га спустио. - Никада га више нећу погледати, нек ми се миче с очију! Док је кажипрст вртио кућни број, мислио сам о томе када ћу стварно бити зрео. - Јеси ли то ти? - зачуо се мајчин глас. - Јесам. - Како си? - Супер. - Знаш ли да се Момо Капор раставља? - Одакле ти то? - Пишу новине, ухватила га жена са швалерком. - Шта све новине пишу! Шта би ти, мајке ти, да новине напишу исто за Брацу? - Не бих остала с њим секунде једне. Мој Брацо нема везе с тим, он је у љубави са шприцерима. - И, кад се враћа твој швалер? - Какав швалер, шта то причаш? - Па стари - брзо се прешалтах назад. - Неће још, још три дана је на путу, а кад ћеш ти кући? - Ја ћу брзо, дан-два. - Немој дан-два, него сутра, прије но што он дође, да си се нацртао у кући... ту-ту... ту-ту... Веза се прекинула пошто је истекао разговор за један динар. И добро је што се тако десило. Да је разговор потрајао још који минут и да сам имао још који динар, рекао бих мајци како отац има швалерку. Волио сам тренутке кад постајем важан и ту је лежала опасност, због тога понекад постајем брбљив! Било ми је драго кад изговорим неку истину која шокира. Да ли због тога што бих тада постајао важнији човјек од Браце? Овога пута бих кратко био важан! Због тога што вјерујем да би стара отишла из куће. Тада већ не би било наше породице. А није ни ред да се људи цинкаре. - Цинкароши се рађају а мрзе их и криминалци и полиција - говорио ми је отац. Нисам волио да ме мрзе пошто ја нисам знао да мрзим. У мом случају бијес истопи мржњу. Ипак, како да прихватим да мој отац има другу жену? А јадан, онолико се расплаче када говори о храбрим женама! Његове сузе нису биле фалш! То је оно што ме збуњује. Шеф станице се појавио изненада. Гледао нас је и по обрвама које су се дизале час изнад једног, час изнад другог ока, било је очигледно да смишља како да јави полицији. Када је угледао Комадину, одмах је престао да баца обрве горе-доле. - Ко су ти ови? - показао је на нас.

- Родбина, дошли су да ме испрате! - Идеш у војску, јуначино? - У затвор! Али само на три године! - Нема проблема, све ће бити по пе-есу - рекао је отправник, док је воз са муком стизао у станицу тешко и уз шкрипу се заустављајући. Комадина је ушао са картом, а ми смо сачекали да воз крене. Црни је на путу ка тоалету скренуо у канцеларију отправника. Било је више него сигурно да ће отправник послати поруку дубровачкој полицији о сумњивим типовима у возу. Када је кренуо да врти телефон, гледао је за нама: - Нећете ви мени овдје никакву силу проводити, никада! Није успио да заврши мисао јер га је Црни ошинуо по глави саобраћајним знаком, па се срушио на патос, а послије га је лако везао. Придружио нам се у ве-цеу на крају композиције гдје смо се скривали од мурије. Само је Комадина стајао напољу. Договор је био да ако мурија наиђе, он уђе у ве-це и да нам знак за бијег. Били смо спремни да кроз прозор искочимо. Црни се шћућурио између нас и једва смо дисали док је Ћиро отпухивао низбрдо према Дубровнику. Онда се зачуо Комадина: - Бриши! Поискакали смо из воза ко је како умио. Трчали смо поред Ћире и скренули у шумарак кад се зачуо пуцањ и претња: - Стој, пуцаћу! То је полицајац из воза испалио метак у ваздух. Комадали смо низ стрмину и трчећи ушли у луку Груж. Да ли је ово први пут да неко трчећи улази у Дубровник. Каква глупост! Дубровник постоји толико дуго. Колико су пута војници утрчавали у овај град? Или, колико су пута бјежали из њега да би он остао овако складан. На улазу у луку Груж заударала је риба. Заједно с нама у Дубровник је унесен смрад жељезничког вецеа. Рибари су се ту врзмали и стварали буку. Тек на крају мола сједио је један чупави младић са руксаком и непомично гледао у море. - Онај тамо хипик је мој - рекао је Комадина. Као чопор гладних вукова гледали смо како Комадина сигурно корача према странцу. - Не може се бити прави криминалац без двије године у мардељу - рекао је Ћоро показујући на крај мола. Тамо је Комадина управо сјео крај странца и када је био сигуран да нико не види шта ради, мунуо га је два пута у ребра. Ударци су били јаки, а вјетар је до наших ушију донио пригушени јаук странца. Видјело се како Комадина претреса странчев руксак. Придигао се на ноге и бацио руксак у страну. Успут је звизнуо странца ногом у стомак, па се упутио према нама. - Четирсто марака, наркоманчина холандска! - Да нас не провали мурији? - Нек проваљује кога хоће, ја морам нешто појест, људи, умријећу - рекао је Ћоро. Мени је желудац још од Ивањице био залијепљен за кичму, а у ушима није престајало мљацкање Ћеле чичкаве косе. Нашли смо неку палачинкару и наручили свако по дуплу порцију. Чуло се жвакање, а наше очи звјерале су около! Тражили смо правац у којем бисмо могли да бришемо ако се појави полиција. Нико од полицајаца се није појавио, а ми смо се спустили у градску кафану и наручили сладоледе. Изненада, са мора се појавио онај странац.

Држао се за ребра тепхко дишући: - Do you speak English? - Yes, I speak little but good, ha-ha. - My wife left me alone... - You married? - Yes! - Oh yes, You foreigner? - Yes I am foreigner and I am married, but my wife is gone with Galeb! - Galeb?! - Rock star from Zagreb! And she took all my money! Сада га већ нисам разумио, али то нисам смио да покажем! Пропаде ми енглески са плоча! - Money? - Yes, all my money is gone! - So you foreigner in the marriage?! - нисам био сигуран шта изговарам. - Шта то значи? - питао је Ћоро. - You foreigner in the marriage?! - поновио сам. Он се насмијао. - Шта каже? - Вели да је странац у браку?! - Шта то значи, матере ти? - Ваљда се осјећа као странац у браку, жена му је побјегла с неким рокером у Загреб. Одакле ми странац у браку? Можда од оне пјесме „Странац у ноћи“, Френка Синатре?! - Реци му, ако хоће да остане жив, мора за нас да ради! - инсистирао је Ћоро. - Do you want to work? - Whatever, I am ready, I need the money to get some hashis and go home - чешао је лактове док је говорио и кривио нос. Када је чуо реч хашиш, Ћоро се разбјеснио и погледао у небо ухвативши се за главу. Није подносио наркомане. - Јооој, што ми то радиш - рекао је и ударио странца у браку ногом у дупе. - Јебем ти ону матер холандску, наркоманчино, м’рш одавде! - урлао је, а онда се Комадина испријечио испред њега: - Нека га, ваљаће нам! Стајали смо на крају улице гдје се видио улаз у хотел „Аргентина“ и чекали да носата жена затвори поклопце на трафици која се једва видјела од високих борова. Цврчци су цврчали, а мени су навирала на ум чудна питања. Какав би то био звук када би они водили љубав? Скривени у жбуњу и правилно распоређени ако налети мурија, били смо спремни на тучу погледа упртих у носату жену која је управо закључала трафику, ушла у „шкоду мб 1000“ и одвезла се са неким мушкарцем низ улицу. Чим су отишли, странац је пришао трафици, развалио стражња врата и покупио шта је стигао у брзини. Он је свима у нарамак, из руку које су се тресле, трпао жилете, „бик“ резаче, жвакаће, привјеске за кључеве. Све што нам у животу није требало. Иза ћошка се појавио велики „бе-ем-ве“ и у секунди је аутомобил био испуњен свакојаком робом из трафике и младим преступницима из Сарајева. Док је возио према Макарској, Комадина је рекао:

- Шта мислиш, може ли нас ухватити мурија са оним „тристаћима“? - Могу, ал’ за курац - поносно је додао Црни. - Ко што и јесу - рекао је Ћоро, потегао флашу ракије и додао је Комадини. Показао му је на ретровизор гдје се видјело како странац кључа на задњем сједишту и пада на Црног. - Алооо, хашишар, ђе ћеш? - викао је Црни када би странчево тијело падало на њега у окуци, а ми смо се углас смијали. Комадина је ставио касету у касетофон и већ на првој строфи аутомобил се орио од пјесме: - Волим мајко сиротицу, с њом проводим дане... - пјевали смо и ударали у плафон аутомобила, док је флаша ракије кружила и муњевито се празнила. Црног је ракија ухватила брзо јер није подносио алкохол. Лупао је шакама по плафону аутомобила, а онда је кренуо да туче странца. Комадина и Ћоро су се смијали Црном, а овај је то схватио као подршку, па је раскопчао шлиц и био спреман да пиша по њему. Странац је молећиво гледао у мене. Искористио сам прилику да сједнем између њих двојице испруживши руку према Комадини, који је преузео касету и ставио је у касетофон. Црни је спаковао алатку у шлиц и погледао ме. Када је кренула да се врти моја пјесма, једино је запјевао дрогирани странац. Нико други у аутомобилу није знао ријечи: - I love you baby, ta-rа-ra-ri-rа-rа... Rа-rа-rа-rа... Ћоро је осјетио потребу да удара по плафону, а Црни је преко мене наставио да туче странца. Није ми се то свидјело: - Што га тучеш, он је наш странац у браку? - А је л’ то теби жао? - Какве везе има је л’ мени жао, ништа ти човјек не ради, а ти га бијеш? ^ - Боли те курац! - Ја сам здрав ко дријен, а ти ако имаш те болове, иди, брате, доктору! Црни је био пргав човјек, али се трудио да избјегне сукоб са мном. Сада је побјеснио и кренуо да удара странца још више. Покварио је атмосферу у аутомобилу. Једва ми је пошло за руком да га одвојим од странца. - Је л ти то више волиш њега него мене? - Престани да га тучеш, јеби се! - Јеби се ти. Ћоро је покушавао да пјева на енглеском. Сви су се церекали и то је оставило по страни мој сукоб са Црним. Када се ауто зауставио на бензинској пумпи, Комадина је отворио прозор и позвао продавца бензина у „ИНА“ униформи: - Има ли проблема? - Хвала богу, нема! - Ако нема, ми смо ту да их направимо - рекао је и ухватио пумпаџију за оковратник. - Радиш за мурију, је ли педеру? - Не радим, мајке ми! - Не радиш, а? - и звизнуо му је шамар. - Не радим, дјеце ми. - Од данас радиш за мене, извади све паре из касе и стави иху овај џеп! Пумпаџија се окренуо и покушао да бјежи. Брзо је ухваћен, Црни га је покосио клизећим и док су га Црни и Ћоро везивали, Комадина је испразнио његову касу. Пумпаџија је остао везан мумлајући преко чупаве крпе којом се чисти мјерач уља у мотору. У каси је било мало новца, пошто је тек започео смјену. Због тога је пумпаџија од сваког добио још по успутни

ударац, јер је наш капитал из дубровачке трафике занемарљиво увећан. У коферу је било доста робе, али није било довољно кеша. - Исто је код сељака, има свега али нема пара говорио је Комадина. Разврстани у стријелце, по ниској цијени нудили смо уличним продавцима у Заострогу плијен из трафике. Од продатих жилета и дрангулија из трафике странац је купио хашиш и прописно се урадио. На плажу у Заострог ушли смо бауљајући пијани. Чинило се да нема никога док се није зачула гитара и неко друштво које се забављало на другој страни плаже. Црни је први отишао до њих. Пошто је најмање пио, био је најспремнији за комуникацију. Комадина, Ћоро и ја лежали смо на пијеску, а Црни се вратио са неким човјечуљком држећи шрафцигер на његовим леђима. - Господин је из Травника и жели да вам уступи своју собу да се испавате вечерас! Пришли смо групи травничких хипика који су полупијано пружали марихуану. Није ми било лако да повјерујем. Амра из пословног воза Сарајево-Кардељево сједила је у друштву младих Нијемаца. Голобради плавушани из Њемачке нису изгледали као опасни конкуренти. Устао сам и кроз пијесак, са благо уздигнутим десним раменом, пошао ка Амри. Корачање о којем је говорио отац не мора да прати звук потпетица! Био је то само мали дио представе изведене по његовим упутама. Не знам зашто ми је пао на ум баш сада? Да ли би од сада свако виђање Амре водило ка одговору на питање зашто мој отац плаче када прича о херојским подвизима жена? Због чега истиче херојство Јованке Орлеанке, зашто рони сузе када прича о мајци Моме Капора? Придигнуто раме је прво стигло до Амре. - Слушај ти, мали Калеме, знаш ли да је за вама расписана потјерница? - Зајебаваш?! - За тебе не знају ко си, али онај Брко каже да је ову двојицу већ хапсио! - Како знаш? - То већ не могу да ти кажем. Ухватила ме је за руку и одвела према мору. - Заборавила сам да ти кажем у возу, видјела сам твоју слику са сплитске плаже! - Макарске! - Свеједно, ти и ова двојица превараната лежите на плажи, а ти, сељачино једна, зађено за купаће гаће „кент“ цигаре! - То је да фотографија изгледа свјетски! А одакле ти слика? - Хвалио се твој стари мојој сестри како си лафчина, стари те обожава! ј - Ти си мене замијенила с неким другим. - Види га што се забрино! Знаш како каже Момо Капор у „Белешкама једне Ане“ да је мушкарац за разлику од жене полигамиста! Изнервирало ме што нисам знао шта је полигамија, а она ми се унијела у лице и наставила: - Воли да мијења! Мора да општи са више жена! Окренула се и отишла према мору. Скинула је прво мајицу а онда је бацајући комаде одјеће са себе потрчала у воду. Угледао сам њена леђа и кичму са истакнутим пршљеновима коју су држали чврсти мишићи све до танког и дугог врата, дијелећи леђа на два равноправна дијела. Као да се неки вајар позабавио њеним плећкама. Сигурно је њен прадјед био јахач и стигао из пустиње. - Да ли су све лијепе жене стигле из пустиње? - помислих.

Иако ме прича о оцу погађала, скидао сам пантоле, кошуљу, мајицу и ципеле посрћући. Једино што је сметало на путу до жене у води било је осјећање да сам дио америчког филма у којем се двоје младих воле. Недостајала је још само сцена када падају са бицикла, возе се на рингишпилу, лижу сладолед, а онда се буде на плажи икажу: - I love you! - I love you too! Утрчао сам у воду и знао да слиједи наставак приче која је започела на окуци код Коњица гдје је нестало дјечачко доба. Тако је и било. - Бриши, мурија! - проломио се глас плажом. Отворио сам очи лежећи на врелом Амрином стомаку. Држећи се за руке заједно смо потрчали у „бе-ем-ве“. Отворио сам гепек и сачекао да она уђе, па сам скочио за њом и затворио поклопац за нама. Напољу се чула збрка, дозивање. - Је ли, мала, можемо ли рећи да си ти моја швалерка? - Зависи! - Од чега? - Па од тога имаш ли дјевојку? - Немам! - Јој, будале! Како онда могу да ти будем швалерка? Обоје смо се смијали. Изненадна лупа врата и гласови само су на тренутак зауставили страсти. - Стој, пуцаћу - викао је неко, али то није било довољно застрашујуће да заустави наше осмијехе. У ствари, и да смо то хтјели, не би било могуће. Кола су покренута у дивљу вожњу, а нагла кочења, промјене ритма, снажне туре гаса, нагли уласци у кривине, све је то само изазивало смијех. Није нам било угодно када су се шкрипа гума и кочење претворили у непријатну тишину. Била је ноћ, а Ћоро је отворио гепек и угледао једно тијело са двије главе које нису знале како да престану са смијањем. - Не ваља да се играмо с овим аутом, провалиће нас - рекао је Комадина. Извлачење из гепека личило је на излазак са плаже. Само милиметар дијелио нас је од амбиса. Када сам закорачио на тле, пржило је по стопалима као да стојим на решоу, а не на асфалту. Нас двоје смо стајали тик уз амбис, а поглед низбрдо је дјеловао страшно, али привлачно. Шапнуо сам Амри на ухо: - Је л’ ово та близина смрти? - Ништа ниси схватио. Мора неко да ти умре да би доживио врхунац! - Чим се вратим кући, убићу старог! Она се насмијала. - Моја сестра каже да је сладак ко шећер! Комадина се наслонио дупетом на аутомобил и са осмијехом одгурнуо возило у амбис. Док се украдени „бе-ем-ве“ смандрљавао низ провалију у близини Живогошћа, флаша шампањца је ишла од руке до руке. Аутомобил је изгорио на путу до воде одакле се још дуго према небу дизао дим. - Ја сам мислио да ће мрцина много брже стићи до мора! - рекао је Комадина. - Нема он масу камиона! - Камион немој да ми спомињеш, никад више у шофере! Не знам зашто је Црни изненада викнуо: - Момо Капоре, да видимо зашто си ти шиљио курац на мене?!

- Није фер да удараш човјека безвезе! - Није фер, је ли? - рекао је Црни и ударио шамарчину странцу. Овај је пао и без јаука кренуо да се придиже, али га је Црни ђоном закуцао за асфалт. Скочио сам да придигнем странца, ухватио га за руку, али ме је Црни с леђа рокнуо у ребра. Нисам се надао да ће скочити на мене. Знало се у раји да сам јачи од њега. Можда је љубоморан због Амре, увијек је говорио да ће оженити црнку са љубичастим очима као Лиз Тејлор. - Сам си изабрао батине?! - заврнуо сам рукаве, скинуо сат и предао га Амри. - Дај, б’ан, станите... - раздвајала нас је Амра. - Нема стајања - био сам одлучан. Он је такође скинуо свој сат, златни ланац и наруквицу. Насред магистрале је кренуло одмјеравање. Ко ће први ударити? - Немој уопште да сумњаш, јебаћу ти матер - рекао сам Црном. - Момо Капоре, стара ће те препознати у буреку! - Нисам ја Момо Капор, знаш ти како се ја зовем! - У буреку ће те Азра познати, али по очима! Нижи растом, он је мислио како бацањем у ноге може да ме дигне у зрак. Није му успјело, а ја сам прво замахнуо лијевом и онда га погодио десном у врат. Јаукнуо је. - Дражи ти је Холанђанин, је ли?! - чистио је крв са усана Црни. Погледао ме је и поново јурнуо на мене. Измакао сам се, али је успио да ме закачи шрафцигером. Крв је процурила из мога рамена, али ме то није уплашило. Шчепао сам га за врат када је поново насрнуо на мене. Извукао се, окренуо на страну и на кварњака покушао да ме удари главом. Налетио ми је на лакат и од силине ударца пао. Као на крају сваке велике битке, настала је свечана тишина. Стојећи и скраћеног даха, али с рукама у боксерском ставу, гледао сам у Црног. Ћоро је пришао Црном, придигао његову руку, а када ју је пустио, она је беживотно пала на асфалт! Он је заурлао од узбуђења. Није био сигуран да ли је жив. - Хоћеш још, је ли?! - дизао сам песницу изнад његове главе. - Стани, болан - рекао је Ћоро. Онда смо сви повјеровали да је мртав. - Ударио је главом у асфалт - рекао је Комадина, док је Ћоро дрмусао Црног, али му је млитаво тијело клизнуло из руку. Ћору би расплакале и много мање ствари: - Никад више нећу с њим попити кафу у Дому инвалида - рекао је и зајецао. Како да повјерујем да је мој друг мртав. Мој отац плаче када прича о улози жене у историји, а ја сада плачем јер сам постао убица. О, Боже! Благо мом оцу! Ако је тачно ово што Амра прича, његов двоструки живот је његова истина, он је нашао мјеру. А ја? Мој живот је пропала ствар. - Немој, Црни, ко Бога те молим! Гледајући према небу викао сам да ме неко горе, ни сам не знам ко, чује и да не дозволи да Црни умре! Одједном, болан ударац праћен топлином крви која је шикнула из мог стомака. Само сам јаукнуо и у трену помислио: - Црни је обични курјак, користи фору оног вука код Сејдића! Претварао се да је мртав и када је био сто посто сигуран да ће ударац бити правилно усмјерен, урадио је шта треба, забио је шрафцигер у моја цријева. Убо ме је још неколико

пута. Јаук од бола чуо се до мора и луке у Живогошћу, а Црни се усправио ослањајући се прво на кољена, а онда је скочио и ухватио неки камен намјеравајући да ме дотуче. Амра је ташном ударала Црног и вриштала од страха када је угледала трагове моје крви по магистрали. Није ме ништа бољело, крв која је струјала по мом тијелу излијевала се преко бутина. Топлина крви и на стопалима. Ћоро и Комадина су Црног хватали за руке. Успио сам да се окренем на бок и да одгурнем подивљалог непријатеља од себе. Он је усправљен кренуо да ме туче ногама. - Ево ти, Момо Капоре, пичко холандска! Погледао је странца, стиснуо јаче шрафцигер и замахнуо да га убоде: - Сад ћу теби главу да откинем! Странца у браку је страх од смрти натјерао у лудачки трк. Док је бјежао, све вријеме се освртао. Утрчао је у завој на магистрали и поново се окренуо према Црном да провјери да ли је још увијек иза њега. Овај је нагло застао када је угледао свјетлост аутомобилских фарова. Полицијски „фијат“ је излазио из завоја великом брзином и помео странца. Чуо се тупи ударац, а онда котрљање низбрдо. Завладала је тишина. Само је глас ћука злокобно одјекивао. Упркос тешком стању, опет ми је пало на ум како то звучи када цврчци воде љубав? Да ли моја смрт долази као логичан слијед ствари? Да ли послије сласти и висине задовољства на коју ме је дизала Амра, сада долази крај? Ништа није тако топло као крв и ништа не скрива тајну као та текућина. Амра је гледала како та сила истиче из мене и заплакала је као да се опраштамо. Комадина се престравио када је угледао црвену локву поред мојих стопала. Покрете полицајаца су освјетљавали фарови „тристаћа“. Биле су то дуге сјене, видјело се како на педесетак метара од нас унезвијерено трчкарају између аутомобила и беживотног тијела странца. Најприје су се њихове силуете укрштале изнад странца, а онда су се зауставиле недалеко од његовог тијела, над странчевим руксаком који је од силине ударца одлетио у страну. - Да јавимо у базу? - У базу да јавиш, звекане?! Хоћеш да мардељамо у Зеници због хипика? - Нећу. - Онда ми помози да га одвучемо! Бацили су га у неку вртачу до које је допирала неонска свјетлост са уличне лампе на излазу из Живогошћа. Полицајац који је хтио да зову колеге отишао је до кола, извадио канистер и цријево, на уста је повукао бензин и пресуо га у канистер и са тим дотрчао натраг. Посули су странца бензином и запалили га. Прво је букнуо пламен и човјек је горио, али се полицајцима није свидјела брзина којом се одвија та радња. - Неће да гори, мајку јебо холандску! - Знаш шта, у њих су кости пуне влаге, јебен је океан! - Мора бренер - рекао је други полицајац. Потом су упалили кола и првих сто метара возили су се уназад, а онда је ауто уз шкрипу појурио према граду! Сјене су нестале са фаровима и само је неки пас цвилио у даљини, а свјетло на крају Живогошћа жмиркало је од струјног напона који је ишао горе-доле. Кад су се вратили, одмах је упаљена ватра на бренеру и убрзо је тијело странца претворено у пепео. Крв је цурила низ моје тијело, а слика испред очију полако се гасила. Гледао сам како

пепео истресају у златасту конзерву док су ме Комадина и Амра вукли напријед. Мјесечина је освјетљавала траг крви који је иза мојих стопала остајао на магистрали. Када се свјетлост потпуно изгубила, Комадина је поцијепао своју кошуљу и зграбивши моју шаку притиснуо је мјесто на стомаку одакле је цурила крв. Чуло се кочење аутомобила и шкрипа гума. - Држи овдје, чујеш ли ме - говорио је Комадина док је везивао своју кошуљу око мог стомака. - Шта је било? - питао је полицајац излазећи из аута. - Брже, искрвариће ако га не одвеземо у Хитну, умријеће нам на рукама - плакала је Амра. - Шта је било? - поновио је полицајац. - Напао га неки наркоман, ушо му у шатор и избо га! - Чиме га је избо, мајку му јебем наркоманску? питао је полицајац гледајући у свог колегу. - Шрафцигером! - Шрафцигером? Како је само покварен! Кажем ја теби, нема шале са наркоманима! Угасила се слика као да је цркла катодна цијев на телевизору. На бијелом болничком столу лежао сам као од мајке рођен, прекривен бијелим чаршавом до грла. Неко ми је отворио очи. Чини ми се да су били Амрини прсти. Угледао сам болничарку која се нагела преко кревета да ми исправи руку и да поправи пластичну цјевчицу која је убризгавала инфузију у моју вену: - Ти имаш више среће него памети, оволико ти је фалило да ти пробије жучну кесу! - Мајку ли му јебем наркоманску - рекао је један од оне двојице полицајаца. Он је посматрао сестру која ме превијала, а када је она отишла у другу собу по завој, осврнуо се унаоколо. Нешто су се домунђавали полицајци, а онај виши растом извадио је конзерву. Хтјели су да проспу прах кроз прозор, на лаванду која је расла у дворишту болнице. Иако је протицало љетње јутро у Макарској, маестрал је већ дувао. Полицајац је отворио прозор, па је из конзерве почео да избацује прах. Гледао је како га преко цвјетова лаванде вјетар носи према обали. Онда је вјетар изненада промијенио правац и почео да враћа прах назад у собу. Прво је засуо полицајца по лицу, а онда је облак тог праха заковитлао преко лица Комадине и Амре. Ковитлац се неконтролисано као у правој олуји ширио просторијом. Таман кад би се учинило да се пепео зауставио на поду, остаци странца би се за трен поново лијепили по њиховим лицима. Нису схватали да се странац у вјечној форми враћао. Призор се претварао у хистеричну комедију. Бол у стомаку ми је заустављала смијех, али сам се ипак смијао када је полицајац наставио да просипа пепео, а јак вјетар га завртио по соби, па је он у паници рукама покушавао да купи остатке и врати их у конзерву. Полицајци нису знали да смо Амра, Комадина и ја били свједоци њиховог злочина. Није то знала ни сестра која се вратила са завојем. Када је кренула да ме превија, видјела је да се смијем. - Немој да искрвариш у мојој смјени. - Не брини, сачекаћу твоју колегицу, кажу да је боља одтебе! - Човјече, искрварићеш! Онај полицајац ме погледао, али као да је знао да прича о странцу у браку који је сада у праху нема шансу да било када буде откривена. Та истина нас је држала у неријешеном резултату. Није ми било јасно да ли људи лажу када ћуте о нечем као што је свирепо убиство? Ако важе правила курирске службе, онда је сигурно да ако ћутиш о злочину, не

лажеш. Али шта то значи у животу? Колико тога бих ја могао да испричам када се вратим кући! Ако прећутим велике истине, да ли ће то бити велика лаж? Истина која је старија од других истина јесте да су полицајци стигли на вријеме, јер да нису, ја бих сада са странцем ловио јелене по „вилеровим“ гобленима. Живот и смрт су се свуда по нама исплели у праху туристе из Холандије, па је, у тренутку када више није било вјетра, на авантуру Момо Капор стављена тачка. - Како ћу кући? - поставио сам питање наглас. - Ко каже да ћеш кући. Ти идеш код мене! - Како ћу старој на очи? - Ја могу да ти средим са старим преко сестре! - Нећу да чујем за њега! Амра је узела ствар у своје руке. Њен рођак Фахро стигао је са „форд таунусом“ у коме је све блистало, само што се миришљави спреј помијешао са пластиком и рђавим лимом, па је то заједно са мирисом влажног итисона на поду штипало очи горе од ве-цеа на жељезници. Због тога сам жмирећи ушао у Сарајево. Од првог путовања и одласка код тетке у Зеницу, па све до овог тренутка, сваки повратак у Сарајево у мени је стварао стрепњу. Не знам којим возним редом су се та путовања руководила, али им је једна ствар била заједничка, повратак је падао увијек у сумрак или у рану зору. Жућкаста свјетла иза прозора новоградњи и боје које су ослобађали абажури, у мени су будиле немир. У нашој згради свјетло је било укључено само у нашем стану и мене је морило што Брацо и Азра брину. Без обзира на истину да ми је и сама помисао на Брацу повећавала тјелесну температуру. Олакшање је стигло тек када је моја нога крочила у двориште приземне куће у Горуши 53. Чинило ми се да је све боље од стана у којем ми сљедује сусрет са оцем. Док сам гледао у жућкасту лампу на плафону, убрзо ме је ухватио сан. Негдје у поноћ пробудило ме кашљање из сусједне собе, па гласан женски смијех. Није ми било лако да се извучем из Амриног загрљаја. Још теже ми је пао одлазак до купатила, јер је бол у стомаку и даље успоравала ход. Упалио сам свјетло и када је требало да прогутам пилулу за згрушавање крви, неко је закорачио у просторију. У огледалу је стајао мој отац. Главом и брадом Брацо Калем! - Ти? - рекао је отац. - Ја... - Откуд ти? - питао је. - А откуд ти? - Па зар ти ниси у Јабланици, на језеру?! - А зар није требало да ти „нешто важно“ обавиш у Београду? - Синоћ сам дошо! Нижа растом, радозналих очију и великих груди, обучена у свилени комбинезон, у бању је ушла Амрина сестра. - Је л то мали Калем, ајој, Амра, била си у праву! Па он је стварно ко лутка! - За такве као што си ти ја нисам никаква лутка! - А каква сам то ја, мајке ти? - Ти си курва! Моја испружена рука је зграбила очеву љубавницу за косу. Она је вриснула, а отац је стао испред мене.

- Остави жену на миру! - А ти?! - Шта ја? - Плачеш ко пичка за Јованком Орлеанком! Због овога овдје ти плачеш! - Ја плачем ко пичка?! - Ти! - Пази шта говориш! - Пусти ме! - Алекса, срам те било! - Срам тебе било, лажљивче! - Ја сам твој отац! - Такав какав си, боље да ниси! Није било тешко проћи поред њега, са мало снаге он је одгурнут на зид. Ишао сам испружених руку према његовој љубавници! Није стигао да ме ухвати за руке. Она се сагела, а отац је поново насрнуо на мене. Снажно одгурнут он је пао, ударио о лавабо, а онда се у паду ухватио за полицу испод огледала и срушио се на под, праћен ломљавом бањске реквизите. - Сада чујем своје кораке - рекао сам и потрчао за Амрином сестром. На попуцалим бањским плочицама видјело се како сваки мој корак прати нова кап крви. Рана на стомаку је била наново отворена. Касније истог дана мој отац и ја лежали смо у кошевској болници. Тамо је све што се десило претворено у лаж. Човјек сазријева када пристане на истину по којој лаж може да дјелује љековитије од истине. Ако то и није довољно да сазрије, сигурно се то не деси ни када купи ципеле с петом и ужива у властитом кораку! Ћутао сам док је мој отац, Брацо Калем, лагао и тако сам пристао на лаж, постао његов саучесник. Јер да је Азра сазнала све од мене и да је чула шта је права истина налагала, наша породица би се распала, а у том случају, нема сумње, распао бих се и ја. Азра нас је на своју одговорност преузела из болнице, пошто је била недјеља и нико није могао да потпише отпусну листу. Још у таксију на путу до куће грдила је Брацу: - Боже, Брацо, што возиш толико брзо? Фино те замолим да довезеш дијете како бог заповиједа, а ти?! - Нисам прешао шездесет, кунем ти се! - Како ниси! Знаш ли ти колико је несрећа на путу до Јабланице! - Старе гуме, ево признајем, то је моја једина кривица. Питај Алексу - погледао ме је и наједном, не знам како, испалио сам: - Најгора је прва киша! Пијесак и уље од камиона, оклизнеш се у секунди! - док сам говорио, гледао сам у ретровизору Брацине очи. - Ево, видиш ово?! То је од кочења и ударања главом напријед-назад, напријед-назад! Све су то биле модрице од мојих удараца намијењених његовој љубавници. Тренутак сазријевања. Да је све ово било прије догађаја на макарској магистрали, ја бих правдољубиво испричао шта се стварно десило. Сада је постало јасно да је од двије лажи настала истина о мом сазријевању. Очеве сузе су пратиле историјске подвиге жена. Тада је лагао горе него сада. Истина увијек стиже у пратњи лажи. Да ме Азра није гледала, ја бих се смијао. Док је

текла измишљена прича, лакнуло ми је највише због тога што нећу морати да причам шта је све протутњало поред мене у протеклих десет дана! Никада нећу престати да будем курир извиђач који зна кад треба да шути! Отац је знао двије велике тајне у мом животу. Прва је везана за смрт странца у браку, а друга за зрење младића који је прво имао швалерку, а тек касније тражио дјевојку. Ћутао сам. Исте године, од тринаесте плате, Брацо је дао Азри новац да ми купи ципеле. - Реко ми је да ти купим ципеле, каже, одрастао мушкарац мора да гази у правим ципелама! - Могу ли купити „мадрасове“, оне су у моди? - Само реци! Вријеме пролази, а разговори мојих родитеља остају исти. На путу према Затону, гдје је љетовало веће друштво Сарајлија, читао сам „Филозофију уметности“ Иполита Тена и био увјерен да ћу пропасти на пријемном испиту. Идеја да студирам архитектуру није била моја, па се нисам надао успјеху. На једном мјесту је писало: „узајамни однос и зависност делова“. - Какав паметан човјек - помислих. - То је као закон природе... Из те филозофије ме тргнуо мајчин глас. Она је показивала оцу неко острвце крај Стона. - Када ћеш ти имати овако нешто? - Никада - одговорио је отац. - Не могу да издржавам ни двоипособан стан, продајеш родитељску кућу да би школовала сина, а питаш ме када ћуја имати острво, бог с тобом, женска главо! - Е, па не знам, то ти је острво Моме Капора. - Било, Азра, било! Било па прошло! Момо Капор се развео, то је острво оца његове бивше жене. - А како ти знаш да се Момо развео? - Па ти си ми рекла! - А је ли, стварно?! Зауставио је „фолксваген 1300 с“. Азра је брала лаванду крај пута, а он је кренуо иза гребена одакле се видјело море. Слиједио је разговор послије свега. Док смо гледали у пучину и пишали, он је рекао: - Шта је било, било је! - Нема љутње! - Ти знаш да ја све знам. - Баш све? - Знам причу о странцу, а и да си једва преживио! - Немогуће! - Све је могуће, она твоја ради за Удбу, у одјељењу за странце! - А странац?! - Убио двојицу дилера у Утрехту, па збрисао! Од тада га холандска полиција води као несталу особу! - Причао је да има жену... - Каква жена и какви бакрачи! Вријеме слаже трагове у заборав као савјестан чиновник фактуре у фасцикле. Мој живот

је на крају гимназије у те невидљиве фасцикле слагао слике богате лажима и истинама. Без обзира на то што сам прећутао причу о суровој авантури, живот ме је научио да истину стављам на своје мјесто. Пред њом човјек не смије да се прави луд. Јер да није било тако, како бих открио истину о моме оцу Браци Калему, и да ли бих икада пронашао одговор на питање зашто он рони сузе када прича о улози жена у свјетској историји? - Ципеле су супер. - Баш ми је драго. - Да ми учиниш једну ствар? - Коју? - Ако изненада умрем, мораш стићи први до мене, узети телефонски именик и уништити га! - Хоћу! Нисам оклијевао. Било ми је јасно да ћу тако сакрити истину о томе да је мој отац био странац у браку. Због тога ми се отео осмијех. Тако су се, тик испод очију, урезале прве боре на мом лицу.

Захвалност на помоћи око књиге, аутор дугује Гордани Терзић, Љиљани Ного и Миладину Ћулафићу.

Садржај СТО ЈАДА ТО ТИ ЈЕ ТАКО, ПА ТИ ВИДИ ОЛИМПИЈСКИ ШАМПИОН ПУПАК СУ ВРАТА ЉУДСКЕ ДУШЕ У ЗМИЈСКОМ ЗАГРЉАЈУ СТРАНАЦ У БРАКУ