Emilio Salgari~Kraljica Kariba

Naslov originala LA REGINA DEI CARIAIBI Dečje novine, Gornji Milanovac, 1981. Prevod sa italijanskog Mirjana Antić

Emilio Salgari KRALJICA KARIBA

DEČJE NOVINE GORNJI MILANOVAC, 1981.

CRNI GUSAR Karipsko more, zahvaćeno jakom burom, strahovito je hučalo, udarajući ogromnim talasima o gatove Puerto Limona i obale Nikaragve i Kostarike. Sunce još nije bilo zašlo ali je mrak već počeo da pada, kao da je želeo da što pre sakrije žestoku borbu koja se vodila na nebu i na zemlji. Retki sunčevi zraci probijali su se na mahove kroz crne oblake, koji su povremeno zaklanjali sunce, crveno kao bakarni disk. Kiša još nije počela da pada, ali je nebo svakoga časa pretilo da se otvori i to je bio razlog zbog čega su svi stanovnici požurili da napuste uličice gradića i gatove male luke, tražeći sklonište u svojim kućama. Jedino se nekoliko ribara i vojnika malog španskog garnizona usudilo da ostane na obali, tvrdoglavo prkoseći sve žešćim talasima i nanosima vodenih kapljica koje je vetar donosio sa mora. Jedan, možda veoma ozbiljan razlog, zadržao ih je napolju. Pre nekoliko časova na horizontu je primećena lađa i po pravcu njenih jedara izgledalo je da namerava da potraži zaklon u njihovom malom zalivu. U nekoj drugoj prilici niko ne bi obratio pažnju na prisustvo jednog jedrenjaka ali te 1680-te godine, kada počinje naša priča, stvari su stajale sasvim drugačije. Svaki brod koji je dolazio sa pučine izazivao je veliko uzbuđenje među španskim stanovništvom u kolonijama Meksičkog zaliva kao što su Jukatan, Gvatemal, Honduras, Nikaragva, Kostarika, Panama, i velika Antilska ostrva. Strah da ne vide prethodnicu neke gusarske flote, veoma smelih pirata sa Tortue, stvarao je pometnju među tim vrednim ljudima. Bilo je dovoljno da se primeti nešto sumnjivo u manevrima brodova, pa da se žene i deca razbeže i zatvore u svoje domove, a ljudi na brzinu naoružaju. Ukoliko je zastava bila španska, pozdravljali bi je bučnim poklicima, pošto se veoma retko dešavalo da neki brod izbegne krstarenju tih neustrašivih gusara, ako je pak bila druge boje, užas bi zahvatio ne samo naseljenike i vojnike već i oficire, osedele u dimu mnogih bitaka. Pokolji i pljačkanja koja su počinili Pjer Veliki, Gvozdena Ruka, Džon Dejvis, Monbard, Crni Gusar, njegova braća Crveni i Zeleni Gusar i Oloneze, ulili su strah u kosti kolonije zaliva, utoliko pre što se u to doba verovalo da su ti pirati poticali iz pakla i da su stoga bili nepobedivi. Videvši dakle da se pojavljuje taj brod, nekoliko stanovnika koji su se zaustavili na obali da posmatraju razbesnelo more nisu želeli da se vrate svojim kućama, ne znajući još da li imaju posla sa nekim španskim jedrenjakom ili sa odvažnim gusarom koji krstari duž tih obala, u očekivanju čuvenih velikih galija natovarenih zlatom. Na licima svih, bilo ribara bilo vojnika, odražavala se velika uznemirenost. – Neka nas zaštiti naša gospa Pilar – govorio je jedan stari mornar, tamne puti kao kakav melez i veoma bradat – ali kažem vam, prijatelji moji, da ovaj brod nije jedan od naših. Koji brod bi se usudio da po ovakvoj buri započne borbu na tolikoj udaljenosti od naših luka, ako u njemu nisu sinovi đavola, ti razbojnici sa Tortue? – Da li ste sasvim sigurni da plovi prema nama? – upita jedan podnarednik koji je stajao sa jednom grupom vojnika.

– Sasvim siguran, gospodine Vasko. Pogledajte! Zaokrenuo je prema rtu Bjanko a sada se sprema da se vrati istim putem. – To je brik, zar ne Alonzo? – Da, gospodine Vasko. Vere mi, lep brod, koji uspešno savlađuje talase i koji će za jedan sat biti ispred Puerto Limona. – A zbog čega mislite da to nije jedan od naših brodova? – Zbog čega? Da je to španski brod, umesto da potraži zaklon u našem malom zalivu koji je nesiguran, otišao bi u zaliv Čiriki. – Tamo ostrva štite od razbesnelih talasa i čak bi cela eskadra mogla tu da nađe sigurno utočište. – U pravu ste, ali ja sumnjam da je to brod gusara sa Tortue, Puerto Limon ne može izazvati njihovu pohlepu. – Znate li šta ja mislim, gospodine Vasko? – reče jedan mladi mornar, koji se izdvojio iz grupe ribara. – Samo recite, Diego. – Ja mislim da je ono »Munja«, brod Crnog Gusara. Na te neočekivane reči grčevit trzaj pređe preko lica svih prisutnih. Čak je i podnarednik prebledeo, iako je svoje širife zaradio na bojnim poljima. – Crni Gusar ovde! – uzviknu on drhtavim glasom. – Ti si lud, mladiću! – Pa ipak, želim da vam dokažem suprotno – reče mornar. Rekavši to, mornar se okrete i ode. Ribari koji su se nalazili na obali upravo su hteli da krenu za njim, kada ih jedan star čovek, koji je do tada ćutao, pokretom ruke zaustavi. Upravo tada, sklonio je ispred očiju durbin, koji je upravio ka moru. – Ostanite – reče on. – Crni Gusar je čovek koji ne čini zlo onome ko mu se ne suprotstavi. – Šta vi o tome znate? – upita podnarednik. – Ja poznajem Crnog Gusara. – I verujete da je onaj brod njegov? – Da, onaj brod je »Munja«. – Sto mu gromova! – uzviknu jedan ribar. – Bežite, prijatelji! Niko se nije pomerio. Ribari i vojnici su ostali na nasipu, gledajući prestrašeno u jedrenjak koji je sa mukom odolevao oluji. Izgledalo je da ih je užas skamenio. Čak je i podnarednik izgubio svu svoju hrabrost i reklo bi se da su mu noge, u tom trenutku, otkazale poslušnost. Ribari i vojnici, videvši kako brod posle jednog poslednjeg udara talasa, stiže pred luku, pogledali su se međusobno. – Upravo stiže! – uzviknuo je jedan od njih. – Na brodu pripremaju sidra! – Bežimo! – povikaše ostali. – To su gusari sa Tortue. Ribari, ne čekajući više, trkom su pobegli, nestajući u uličicama gradića ili bolje reći varošice, pošto je u to vreme Puerto Limon bio još manje naseljen nego danas.

Podnarednik i njegovi vojnici su, posle kraćeg oklevanja, sledili njihov primer, uputivši se prema tvrđavici koja se nalazila na suprotnom kraju od nasipa, na vrhu jedne stene koja je dominirala zalivom. U Puerto Limonu nalazio se jedan garnizon od 150 ljudi, naoružan sa samo dva topa, stoga je bilo nemoguće upustiti se u borbu sa tim brodom koji mora da je posedovao brojnu i moćnu artiljeriju. Braniocima gradića preostajalo je jedino da se zatvore u tvrđavicu i čekaju da budu opsednuti. U međuvremenu, brod je, uprkos besnom vetru i velikim talasima koji su ga zapljuskivali, smelo ušao u luku i bacio sidra na 150 metara od nasipa. Bio je to sjajan brik, vitkog oblika, veoma uske kobilice, visokih jarbola, pravi brod za trku. Deset poklopaca iz kojih su virili krajevi isto toliko topova, otvaralo se na njegovim bokovima, pet na levom i pet na desnom boku broda, a na najvišem spratu videla su se dva velika lovačka topa. Na krmi se vijorila crna zastava, na čijoj sredini se nalazilo veliko pozlaćeno V oivičeno porodičnim grbom. Na pramcu, gornjoj palubi i na bokovima broda stajali su mnogobrojni mornari, dok su na krmi nekoliko artiljeraca uperili prema tvrđavici dva lovačka topa, spremna da otvore paljbu na njene zidine. Skupivši jedra i bacivši druga dva sidra, spustili su u more jedan čamac koji je odmah zaplovio prema nasipu. U njemu je bilo 15 ljudi, naoružanih puškama, pištoljima, kratkim i dugim sabljama, koje su pirati sa Tortue veoma mnogo koristili. Uprkos neprestanim udarima talasa, čamac se, vešto predvođen kormilarem, zaklonio iza jednog starog španskog bojnog broda nasukanog o peščani sprud, koji je štitio od provale talasa, a zatim, ploveći duž niza malih grebena stiže sretno ispod nasipa. Nijedan španski vojnik nije se usudio da se pomoli. Mali garnizon je ostao u tvrđavici, smatrajući uzaludnom bilo kakvu intervenciju, naročito zbog onih dvanaest topova, koji su svakog momenta mogli da otvore paljbu. Dok je nekoliko gusara uprevši veslima zaustavilo čamac, jedan čovek se popeo na pramac a zatim se izvanrednim skokom, dostojnim jednog tigra, bacio na nasip. Taj junak, koji se usudio da se sam iskrca u grad od 2000 stanovnika spremnih da ustanu protiv njega i da postupe prema njemu kao prema divljoj zveri, bio je lep čovek od oko 35 godina, prilično visokog rasta i otmenog, aristokratskog držanja. Na širokom čelu jedna usečena bora davala je njegovom licu pomalo tužan izraz. Nos mu je bio pravilan i lep, usne male i crvene kao koral, a iz prodornih očiju, kao ugalj crnih, sevale su varnice. Ako je lice tog čoveka odavalo tužan i samrtnički izraz, ni njegova odeća nije bila mnogo veselija. Od glave do pete bio je obučen u crno, ali sa elegancijom prilično nepoznatom među neotesanim gusarima sa Tortue. Njegova tunika od crne svile bila je ukrašena čipkom iste boje, pantalone, širok pojas koji je pridržavao mač, čizme pa i šešir bili su takođe crni. Čak je i veliko pero koje mu se spuštalo do leđa bilo crno, a takođe i njegovo oružje.

Taj neobični čovek, čim je stupio na kopno, zastade posmatrajući pažljivo kuće, čiji su prozori bili zatvoreni. Šaljivi osmeh zaigra mu na usnama. – Koliki strah vlada ovde – promrmlja. – Bez teškoća biću gospodar ovog mesta. Okrete se prema ljudima koji su ostali u čamcu i reče: – Karmo, Van Stiler, Moko! za mnom! Jedan crnac džinovskog rasta, pravi herkules, naoružan sekirom i sa dva pištolja, skoči na zemlju. Za njim siđoše dva plećata bela čoveka, koji su imali oko 40 godina. Koža im je bila preplanula, a oštrim crtama lica gusta brada davala je još grublji izraz. – Za mnom! – A čamac? – Neka se vrati na brod, Kada vide da je čamac zaplovio, boreći se sa talasima, okrenu se prema trojici drugova i reče: – Hajdemo da nađemo vojvodinog upravitelja. Crni Gusar ogrnu crni plašt koji je držao preko ruke, spusti povez preko očiju, a zatim odlučnim pokretom isuče mač koji mu je visio duž boka i reče: – Napred, ljudi mora! Ja vas vodim! Noć se spustila i uragan, umjesto da se smiri, postajao je sve jači. Crni Gusar, posle kraćeg oklevanja, krenu jednom ulicom koja je izgledala najšira u gradu. Razbesneli vetar čistio je kaldrmu, prevrtao crepove na krovovima i lupao o kapke na prozorima. Već su bili stigli do sredine ulice, kada se Crni Gusar naglo zaustavi i povika: – Ko živi ovde? Jedna ljudska prilika pojavila se na uglu uličice i ugledavši četvoro ljudi, spremno se bacila iza kola sa senom koja su stajala napuštena na tom mestu. Džinovski crnac u tri skoka pređe ulicu i baci se na čoveka koji se bio sakrio iza kola. Za tren oka ga zgrabi za okovratnik i podiže uvis kao običnu lutku. Čovek koga je crnac bacio pred Crnog Gusara, nije imao izgled ni vojnika ni nekog hrabrog čoveka. Bio je to siromašni građanin, prilično u godinama, ogromnog nosa, sivih i duboko usađenih sitnih očiju i grozne grbe na leđima. Taj nesrećnik je bio bled od straha i drhtao je tako jako kao da će se svakog časa onesvestiti. – Grbavac! – uzviknu Van Stiler koji ga je posmatrao pri svetlosti jedne lampe. – Doneće nam sreću! Crni Gusar je položio ruku na rame Španca, upitavši ga: – Gde si pošao? – Ja sam samo siromašni đavo koji nikada nikome nije naneo zlo – zacmizdreo je grbavac. – Pitao sam te kuda si išao – reče Crni Gusar. – Ovaj morski rak je trčao u tvrđavu da obavesti garnizon o našem dolasku – reče Karmo. – Ne, ekselencijo! – povika grbavac. – Kunem vam se! – Sto mu hiljada krastavih žaba! – uzviknu Karmo. – Ovaj grbavac me smatra za nekog

guvernera! Ekselencija! ha ha! – Tišina, brbljivče! – zagrme Crni Gusar. – Hajde reci gde si pošao? – Da tražim doktora, gospodaru, – mucao je grbavac. Moja žena je bolesna. – Pazi, jer ako me lažeš narediću da te obese na najveći krst jarbola na mome brodu. – Kunem vam se... – Ostavi zakletve i odgovori mi. Poznaješ li don Pabla de Ribeiru? – Da, gospodine. – Upravitelja vojvode Van Gulda? – Bivšeg guvernera Marakaiba? – Da. – Lično poznajem don Pabla. – Dobro, odvedi me k njemu! – zagrme Crni Gusar, pretećim glasom. – Gde stanuje? – Ovde blizu gospodine, ekselencijo... – Tišina! Napred ako ti je život mio. Moko uzmi ovog čoveka i pazi da ti ne pobegne. Kada su stigli do kraja ulice, grbavac se okrete ka Crnom Gusaru i pokazavši mu jednu lepu zidanu kuću na nekoliko spratova koju je nadvisivao mali toranj, reče: – Ovde stanuje, gospodine. – U redu – odgovori Crni Gusar. On pažljivo osmotri kuću, pogleda iza uglova da se uveri da se u susednim uličicama ne kriju neprijatelji, zatim se približi vratima i podiže jedan teški brončani zvekir, pustivši ga da snažno tresne. Odjek koji je proizveo taj tresak još nije prestao, kada se podigoše žaluzije na prozoru, a zatim sa poslednjeg sprata dopre nečiji glas: – Ko ste vi? – Crni Gusar, otvorite ili ćemo zapaliti kuću! – povika kapetan, dok je pri bledoj svetlosti jedne lampe svetlucala oštrica, njegovog mača. – Koga tražite? – Don Pabla de Ribeiru, upravitelja vojvode Van Gulda! U unutrašnjosti kuće začuše se užurbani koraci, preplašeni glasovi a zatim više ništa. – Karmo, – reče Crni Gusar. – Imaš li bombu? – Da, kapetane. – Postavi je blizu vrata. Ako ne poslušaju, sami ćemo otvoriti prolaz. – Sede na jedan kolobran koji se nalazio blizu ulaza i pričeka.

GOVORITI ILI UMRETI Još nije prošao ni tren kada ugledaše kako se kroz žaluzine na prvom spratu probija svetlost i odražava na zidovima kuće koja se nalazila preko puta. Začu se zveket lanaca i zasunaka zatim se glomazna vrata lagano otvoriše. Crni Gusar je podigao mač spreman da zada udarac, dok su dva gusara uperili muškete. Na vratima se pojavio stariji čovek, u pratnji dva paža indijanske rase, koji su nosili baklje. Bio je to lep starac, koji mora da je već prevalio 60– tu, ali još uvek veoma snažan i uspravan kao mladić. Duga bela brada spuštala mu se sve do sredine grudi a kosa, takođe seda i duga i još uvek gusta, padala mu je po ramenima. Nosio je odelo od tamne svile ukrašene čipkom, a na nogama je imao visoke čizme od žute kože sa mamuzama od srebra, metala koji je u to doba vredeo skoro manje od čelika u prebogatim španskim kolonijama Meksičkog zaliva. Duž boka visio mu je mač a za pojasom je nosio jedan od onih španskih bodeža nazvanih »misericordie«, strašno oružje u jakoj ruci. – Šta želite od mene? – upita starac drhtavim glasom. Umesto odgovora, Crni Gusar dade znak svojim ljudima da uđu i zatvore vrata. Crni Gusar se jednim pogledom uveri da nije bilo drugih vrata, a zatim okrenuvši se prema svojim ljudima, reče: – Ti Moko, čuvaćeš stražu ispred stepenica i postavićeš bombu kod vrata, vas dvoje, Karmo i Van Stileru, ostaćete u susednom hodniku. Zatim uporno gledajući starca koji je prebledeo, reče mu: – A sada smo nas dvoje sami, gospodine Pablo de Ribeira, upravitelju vojvode Van Gulda. Uze jednu stoliću i sede ispred stola, položivši mač preko kolena. Starac je ostao na nogama, gledajući sa strahom u strašnog Gusara. – Vi znate ko sam ja, zar ne? – upita Gusar. – Plemić Emilio di Rokabruna, gospodar od Valpente i Ventimilje – reče starac. – Drago mi je da me tako dobro poznajete. Starac se usiljeno nasmeši. – Gospodine de Ribeira, – nastavi Crni Gusar – znate li zbog čega sam se ja usudio, da se samo sa mojim brodom, izložim opasnosti na ovim obalama? – Ne znam, ali pretpostavljam da to mora hiti jak razlog da bi se počinila slična nesmotrenost. Vi verovatno znate, plemiću, da duž ovih obala krstari eskadra Vere – Kruz. – Znam – odgovori Crni Gusar. – Niko ne može sumnjati u hrabrost Crnog Gusara – reče don Pablo de Ribeira. Slušam vas, plemiću. Gusar ostade nekoliko trenutaka ćuteći, zatim reče izmenjenim glasom: – Rekli su mi da vi znate nešto o Honorati Van Guld. – U tom glasu, u tom trenutku, bilo je nečeg srceparajućeg. Izgledalo je kao da se iz grudi tog hrabrog čoveka oteo prigušeni jecaj.

Starac je zanemeo, gledajući sumornim očima u Crnog Gusara. Između ta dva čoveka vladala je nekoliko trenutaka mučna tišina. Izgledalo je da su se obojica plašili da je poremete. – Govorite – reče odjednom Crni Gusar oštrim glasom. – Da li je istina da vam je neki ribar iz Karipskog mora rekao da je video jedan čamac, nošen talasima, u kome je bila mlada žena? – Da – odgovori starac jedva čujnim glasom. – Gde se nalazio taj čamac? – Prilično daleko od obala Venecuele. – Na kom mestu? – Južno od obala Kube, na pedeset ili šezdeset milja od tačke S. Antonijo, u Jukatanskom kanalu. – Na tako velikoj udaljenosti od Venecuele! – uzviknu Crni Gusar, skočivši na noge. – Kada je pronađen taj čamac? – Dva dana posle odlaska gusarskih brodova sa obala Marakaiba. – I bila je još živa?... – Da, plemiću. – I taj bednik nije je uzeo na svoj brod? – Oluja je besnela i njegov brod nije više bio u stanju da se odupre naletima talasa. Crni Gusar zaroni glavu među ruke i ostade tako nekoliko trenutaka, prigušeno jecajući. – Vi ste je ubili – reče gospodin de Ribeira muklim glasom. – Kakvu ste strašnu osvetu počinili, plemiću. Bog će vas kazniti. Bog će me kazniti! – uzviknu on oštrim glasom. – Ja sam možda ubio tu ženu, koju sam toliko voleo, ali čija je to krivica? Vi dakle ne znate zlodela koja je počinio vojvoda, vaš gospodar?... Od moje braće, jedan spava tamo dole na obalama Skelde, a ostala dvojica se odmaraju u dubinama Karipskog mora. Znate li ko ih je ubio? Otac devojke koju sam voleo! Starac je ćutao, ne skidajući pogled sa Crnog Gusara. – Ja sam se zakleo da ću večito mrzeti tog čoveka koji je ubio moju braću u cvetu mladosti, koji je izdao prijateljstvo, zastavu svoje usvojene domovine, koji je zbog zlata prodao svoju dušu, koji je gnusno uprljao svoj grb i želeo sam da održim svoju reč. – Osuđujući na smrt devojku koja vam nije mogla naneti nikakvo zlo. – Ja sam se zakleo, one noći u kojoj sam prepustio talasima leš Crvenog Gusara, da ću uništiti čitavu njegovu porodicu, kao što je on uništio moju i nisam mogao pogaziti zadatu reč. Da to nisam učinio, moja mrtva braća bi isplivala sa dna mora da me proklinju!... a izdajnik još živi! – nastavi on posle nekoliko trenutaka, obuzet strašnim besom. – Ubica nije mrtav i moja braća traže od mene osvetu: imaće je!... – Mrtvi ne mogu ništa da traže. – Varate se!... Kada more na površini svetluca, ja vidim Crvenog i Zelenog Gusara kako se penju iz morskih dubina i kako beže ispred pramca moje »Munje«. Kada vetar šumi između konopaca mog

broda, ja čujem glas brata, ubijenog u Flandriji. Da li me shvatate? – Gluposti! – Ne! – povika Crni Gusar. – Čak su i moji ljudi videli u mnogim noćima, kada se izliva morska pena, kako se na površini pojavljuju skeleti Crvenog i Zelenog Gusaia. Oni od mene još uvek traže osvetu. Smrt devojke koju sam voleo nije bila dovoljna da ih umiri i njihove izmučene duše neće se smiriti sve dok ne budem kaznio njihovog ubicu. Recite mi gde je Van Gud? – Vi još mislite na njega? – upita upravitelj. – Zar vam nije dovoljna kćer? – Ne! rekao sam vam da se moja braća još nisu smirila. – Pa ipak, ja ne znam gde se on nalazi. – Vi ćete mi to reći – povika Crni Gusar strašnim glasom. – Bilo nas je četvoro braće, produžio je gusar tužnim glasom. – Malo je hrabrih ljudi kao što su to bili gospodari od Rokabrune, Valpente i Ventimilje i malo ih je bilo tako odanih vojvodama od Savoje, kao što smo to bili mi. »Izbio je strašni rat u Flandriji. Francuska i Savoja borile su se svim snagama protiv krvoločnog vojvode od Albe, za slobodu plemenitih Flamanaca. Vojvoda Van Guld, vaš gospodar, odvojen od glavnine Franko – Savojskih trupa, utvrdio se u jednoj steni smeštenoj blizu jednog od ulaza u Skeldu. Mi smo sa njim bili verni čuvari slavne zastave herojskog vojvode Amedea II. Tri hiljade Španaca, sa jakom artiljerijom, opsedali su tvrđavu, rešeni da je zauzmu. Očajnički napadi, mine, bombardovanja, noćna penjanja, sve su pokušali ali uvek uzalud. Barjak Savoje nisu uspeli da spuste. Gospodari od Rokabrune branili su tvrđavu i pre bi poginuli za njenim topovima, nego što bi je ustupili Špancima. Jedne noći, izdajnik, potkupljen španskim zlatom, otvorio je prolaz neprijatelju. Najstariji od gospodara Rokabrune, jurnuo je da preseče put napadačima međutim pao je, ubijen iz pištolja, koji je neko opalio iz zasede. Znate li kako se zvao čovek koji je izdao svoje trupe i kukavički ubio mog brata?... Bio je to vojvoda Van Guld, vaš gospodar!... – Plemiću! – uzviknu starac. – Ćutite i slušajte me – nastavi Crni Gusar žalosnim glasom. – Izdajnik je kao nagradu za gnusno delo dobio Venecuelu, koloniju u Meksičkom zalivu, ali bilo je zaboravljeno da su preživela još tri plemića od Rokabrune, koji su se svečano zakleli na Hristovom krstu, da će osvetiti brata i izdaju. Opremivši tri ratna broda, zaplovili su u Veliki Zaliv: jedan se zvao Zeleni Gusar, drugi Crveni a treći Crni. – Poznajem priču o trojici Gusara – reče gospodin de Ribeira. – Crveni i Zeleni Gusar pali su u ruke mog gospodara, koji ih je obesio kao obične zločince... – A ja sam ih časno sahranio u dubinama Karipskog mora – reče Crni Gusar. – Sada mi recite: kakvu kaznu je zaslužio taj čovek koji je izdao svoju zastavu i koji mi je ubio tri brata?... Govorite! – Vi ste mu ubili kćer, plemiću. – Ćutite zaboga! – povika Crni Gusar. Ne izazivajte bol koji mi još uvek razdire srce. Hajde

dosta: gde se nalazi taj čovek? Starac je oklevao. – U Vera Kruzu – reče starac koji je već video svoj kraj. – Ah!... povika Crni Gusar. Naglo je ustao da bi se uputio prema vratima, kada u sobu upade crni Karmo. – Kuća je opkoljena! – Šališ se? – Želeo bih, na žalost govorim istinu. – Ko nas je izdao? – upita Crni Gusar gledajući preteći u don Pabla. – Ko?... Onaj prokleti grbavac koga smo pustili na slobodu – reče Karmo. Postupili smo nesmotreno i to ćemo možda skupo platiti, kapetane. Gusar je za trenutak stajao zamišljen, zatim, okrenuvši se reče don Pablu: – Ima li u ovoj kući neki tajni izlaz? – Da, gospodine plemiću – reče starac, dok mu oči lukavo zasijaše. – Neću vam ga pokazati ako mi se pre toga ne zakunete da ćete ostaviti na miru vojvodu Van Gulda. – Dobro, videćemo – reče Crni Gusar oštrim glasom. – On brzo izvadi jedan pištolj i uperivši ga u starca povika: – Ili nas vodi u tajni prolaz ili ću te ubiti: biraj!

UPRAVITELJEVA IZDAJA Starac uze svećnjak koji je stajao na jednoj komodi, upali sveće, a zatim dade znak Crnom Gusaru da ga sledi. Karmo je već pozvao svoja dva druga. – Gde idemo? – upita Van Stiler. – Izgleda da bežimo – odgovori Karmo. – Idemo li na brod? – Ako budemo mogli. Nemam mnogo poverenja u ovog starca. – Nećemo ga gubiti iz vida. Pištolj mi je napunjen. – I meni – reče Karmo. U međuvremenu, don Pablo je izašao iz sobe i uputio se jednim dugim hodnikom na čijim su zidovima visile velike slike, koje su predstavljale epizode krvavog rata u Flandriji i portreti koji su verovatno prikazivali pretke vojvode Van Gulda. Crni Gusar ga je pratio držeći mač u desnoj ruci dok je levu naslonio na dršku jednog od njegova dva pištolja. Kao i njegovi drugovi, nije mnogo verovao starcu. Stigavši do kraja hodnika, don Pablo se zaustavi ispred jedne slike veće od ostalih, zatim prisloni prst na njen okvir i nekoliko trenutaka je njime klizio po okviru. Odjednom slika se odvoji od zida, spuštajući se sve do zemlje i na njenom mestu ukaza se mračni otvor, dovoljan da kroz njega prođu dve osobe zajedno. Zapahnu ih dah vlažnog vazduha, od koga zatreperi plamen sveća. Starac namršti čelo, gledajući sumnjičavo u Gusara, a zatim uđe u mračni prolaz. Četiri gusara u tišini su ga pratila, ne ostavljajući svoje oružje. Na suprotnom kraju prolaza nalazile su se stepenice koje su se zavojito spuštale. Bile su veoma uske i izgledalo je kao da su uklesane u zidu. Stigavši do njih, starac polako siđe, zaklonivši jednom rukom sveće, da ih vetar koji je dolazio odozdo ne bi ugasio: zatim se zaustavi pred jednim podzemnim tunelom. – Sada smo ispod ulice – reče. – Samo treba da idete uvek pravo. – Biće da je tako kao što vi kažete, ali mi vas nećemo pustiti, umoljavate se da idete napred – reče Crni Gusar. – Starac nešto smera – promrmlja Karmo. – Ovo je već treći put kako pokušava da nas pređe.– Gde želi da nas odvede? Uh!... Osećam izdaju u vazduhu! Gospodin de Ribeira, mada nevoljno ušao je u podzemni prolaz, koji je pre ličio na tunel nego na podrum, pošto je bio nizak i uzan. Don Pablo je išao napred oko pedeset koraka, zatim se naglo zaustavi i kriknu. Skoro u istom trenutku sveće se ugasiše i mrak obavi tunel. – Do đavola! – povika Karmo. – Upalite fitilj! Starac nas izdaje! Crni Gusar skoči na don Pabla da bi ga sprečio da se udalji, ali na veliko čuđenje ne nađe nikoga pred sobom.

– Gde ste? – povika. – Odgovorite ili pucam! Na nekoliko koraka od njih odjeknu tupi udarac, koji su izgleda proizvela masivna vrata koja se zatvoriše. – Izdaja! – povika Karmo. Gusar opali iz pištolja i bljesak razbi pomrčinu. – Starac je nestao! – povika on. – Ovu izdaju sam morao da očekujem. Pri svetlosti upaljenog baruta, na nekoliko koraka od njih ugledao je vrata koja su zatvarala tunel. Vojvodin upravitelj, koristeći mrak, mora da ih je zatvorio pošto je prošao kroz njih. – Sto mu gromova! Vešto smo izigrani – reče Karmo. – Ako mi taj starac padne šaka, časne mi lopovske reći obesiću ga! – Tišina! – reče Crni Gusar. – Upalite neko svetlo, fitilj, parče gube, svejedno šta. – Našao sam sveću – reče crnac. – Mora da je ispala iz svećnjaka. – Van Stiler upali sveću. – Pogledajmo – reče Crni Gusar. Približi se vratima i pažljivo ih pretraži. Odmah je uvideo da sa te strane nije bilo nikakve nade da izađu. Vrata su bila masivna, prekrivena debelim bronzanim pločama, prava oklopna vrata. Da bi se probila bio bi potreban top. – Starac nas je zatvorio u podzemni tunel – reče Karmo. – Čak ni sekira garavog kuma ne bi mogla da ih razvali. – Možda bismo još uvek mogli da se vratimo nazad – reče Crni Gusar. – Požurimo da se vratimo u izdajnikovu kuću. – Kapetane – reče Karmo. – Poneo sam sa sobom bombu, možda bi bila dovoljna da digne vrata u vazduh. – Mislim da ne bi. Hajde, povlačimo se! Vratiše se istim putem, popeše se zavojitim stepenicama i stigoše do ulaza u tajni prolaz. Tamo ih je međutim čekalo novo iznenađenje. Slika je bila ponovo vraćena na svoje mesto, a kada je Crni Gusar prešao preko nje oštricom mača, začuo se metalni zvuk. – I ovde gvozdena ploča – promrmlja on. – Stvar postaje ozbiljna. Hteo je da se okrene Moku da bi mu naredio da udari sekirom o sliku, kada začu nečije glasove. Neke osobe su govorile iza slike. – Vojnici? – upita Karmo – tako mi đavoljih rogova! – Ćuti – reče Crni Gusar. Čula su se dva glasa: jedan je izgledao kao glas mlade žene a drugi jednog čoveka. – Ko li su oni? – upita se Gusar. Prisloni uvo na metalni zid i oslušnu. Spolja se začu škripanje i metalna ploča kojom je bila obložena slika spustila se, ostavljajući slobodan prolaz. Gusar je skočio napred sa ispruženim mačem spreman da zada udarac, ali odmah začuđeno ustuknu. Pred njim je stajala veoma lepa indijanska devojka i jedan mladi crnac koji je držao teški

srebrni svećnjak. Ta devojka je mogla imati šesnaest godina i kao što je već rečeno bila je veoma lepa, iako je njena koža imala bakarni ton. Bila je savršeno građena. Sjajne i kao ugljen crne oči bile su osenčene dugim i veoma gustim trepavicama, nos joj je bio pravilan, skoro grčki, a male rumene usne otkrivale su dva reda bisernobelih zuba. Veoma duga crna kosa bila joj je u slikovitom neredu rasuta po ramenima. Njen drug, jedan crnac od osamnaest ili dvadeset godina imao je veoma naduvena usta, ogromne oči i tršavu gustu kosu. U jednoj ruci držao je svećnjak a u drugoj je imao neku vrstu velikog krivog noža, koji su upotrebljavali baštovani. Videći Crnog Gusara u tom pretećem stavu, mlada Indijanka je uzmakla dva koraka unazad, a iz grudi joj se ote uzvik iznenađenja i u isto vreme radosti. – Lepi plemić! – uzviknula je. – Ko ste vi? – upita Crni Gusar. – Jara – odgovori mlada Indijanka sa argentinskim naglaskom u glasu. – Ne znam više nego malopre, uostalom, nije mi stalo do daljih objašnjenja. Recite mi umesto toga da li je kuća opkoljena? – Da, gospodine. – A gde je don Pablo de Ribeira? – Nismo ga više videli. Ne obraćajući pažnju na crnca i Indijanku, krenuo je hodnikom da bi stigao do stepenica, kada oseti da ga neko nežno vuče za skut odela. Okrete se i vide Indijanku. Lepo devojčino lice odavalo je tako veliku tugu, da je bio zapanjen. – Šta želiš? – upita je. – Ne želim da vas ubiju, gospodine – odgovori Jara drhtavim glasom. – Biću ti uvek zahvalan. Kako se zoveš? – Jara, rekla sam vam. – Neću zaboraviti to ime. Jednim gestom je pozdravi i siđe niz stepenice zajedno sa Mokom, Karmoom i Van Stilerom. Stigavši u hodnik, zaustaviše se za trenutak da napune muškete i pištolje, zatim Moko odlučno otvori vrata. – Neka vas bog štiti, moj gospodine! – povika Jara koja se zaustavila na stubištu. – Hvala, dobra devojko – odgovori Crni Gusar, iskačući na ulicu. – Polako, kapetane – reče Karmo, zaustavljajući ga. – Vidim senke na uglu one kuće. Plemić, međutim, nije bio čovek koji se može lako za ustaviti. Jednim tigrovskim skokom izbegnu dva udarca mačem, a zatim zavitla svojim mačem, čija oštrica fijuknu kroz vazduh. – Evo vam! – povika.

Jednim dobro upravljenim udarcem posla jednog od dvojice napadača na zemlju, a zatim, pošto je ranjenik odskočio u stranu, baci se na drugog. Ovaj, videći da je sam, okrete leđa i pobeže. Dok se Crni Gusar oslobađao ove dvojice, Karmo, Van Stiler i Moko bacili su se na jednu grupu ljudi, koja je izbila iz obližnje ulice. – Pusti ih da idu! – povika Crni Gusar, ali bilo je suviše kasno da ih zadrži. Besni zbog bliske opasnosti, njegovi drugovi su se bacili na neprijatelje takvom žestinom, da su ih sa nekoliko udaraca mačem poremetili. Umesto da se zaustave, potrčali su za beguncima urlajući: ubijmo ih! U tom trenutku, iz jedne druge uličice izbio je odred vojnika. Sačinjavalo ga je pet ljudi, trojica naoružanih mačem i dvojica mušketama. Videći Crnog Gusara samog, povikaše od sreće i nasrnuše na njega, rekavši: – Predaj se ili si mrtav! Gospodar od Ventimilje pogleda oko sebe i shvati da je potpuno sam. Njegova tri druga, ponesena borbom i verujući da oslobađaju put svome kapetanu, nastavili su da trče za neprijateljima koji su bežali ispred njih. – Neoprezni ljudi! – promrmlja Crni Gusar. – Evo me u velikoj nevolji! Nasloni se o zid da ga ne bi okružili i izvadi jedan od dva pištolja koje je nosio za pojasom, vičući iz sveg glasa: – Ovamo, gusari! Jedan pucanj priguši njegov glas. Jedan od petorice ljudi je pucao, dok su ostali izvukli mačeve. Metak se zari u zid, na nekoliko centimetara od njegove glave. – Što mu gromova! – povika Crni Gusar. Uperi pištolj i opali. Jedan od ljudi pade pogođen posred grudi. Crni Gusar baci prazno oružje i uze drugo. Jedan od neprijatelja ga je bio uzeo na nišan i spremao se da opali. Brz kao munja, Gusar nanišani, ali njegov pištolj ne opali. – Prokletstvo! – povika Gusar. – Predajte se! – povikaše četiri Španca. – Evo vam odgovora! – zaurla Crni Gusar. Odvoji se od zida i jednim munjevitim skokom baci se na njih, vitlajući mačem levo i desno. Jedan čovek pade. Ostali skočiše pred njega zatvarajući mu ponovo prolaz. – Ovamo, gusari! – povika još jednom plemić. Umesto odgovora odjeknu nekoliko pucnjava. Izgledalo je da su se na kraju uličice njegovi ljudi upustili u očajničku borbu, jer su se čuli urlici, psovke, jauci i zveket oružja. – Pokušaću da se oslobodim sam ovih ljudi – reče Crni Gusar za sebe. Za sada niko neće doći da mi pomogne. Bojeći se da ga ne opkole, on poče da uzmiče brzim koracima, da bi se ponovo naslonio o zid. Tri Španca pratili su ga vitlajući mačevima na sve strane, želeći da završe sa njim pre povratka ostalih gusara. Već su u svom neprijatelju prepoznali neustrašivog morskog pirata, koji je sebe nazivao Crnim Gusarom i stoga su udvostručili snagu, znajući međutim da su imali posla sa čuvenim mačevaocem,

pazili su dobro da se suviše ne izlože. Posle petnaest koraka, Crni Gusar oseti iza sebe neku prepreku. Ispruživši levu ruku napipa vrata. – Ako se ne otvore, nadam se da ću odolevati ovim nitkovima, promrmlja. U tom trenutku začu gore viku žene. – Kolima!... Ubijaju ga!... – Indijanska devojka! – povika Crni Gusar, nastavljajući da se brani. – Odlično! Mogu se nadati nekoj pomoći! Oštrica pogodi protivnika posred vrata i preseče mu vratnu žilu. – Evo ti! – povika Gusar, – odbranivši jedan novi udarac. – Evo tebi onda ovaj – reče jedan od dvojice mačevalaca. Gusar odskoči unazad jauknuvši od bola. – Pogođen sam – reče. – Navali, Huane! – povika čovek koji ga je ranio okrećući se prema drugu. – Još jedan udarac i gotov je! – Ne još! – zaurla Crni Gusar, bacivši se naglo na svoje napadače. – Evo vam ovaj udarac. Sa dva strahovita udarca obori dva mačevaoca jednog za drugim, ali odmah zatim oseti da ga izdaje snaga dok mu se pred očima pružao kao neki crveni veo. Kada se povratio, nije se više nalazio na ulici gde je izdržao onu krvavu borbu. Umesto na ulici, ležao je na širokom krevetu sa prekrivačima od plave svile i belim jastucima, ukrašenim skupom čipkom. Ljupko malo lice bilo je nagnuto nad njim, željno motreći svaki njegov pokret. Odmah ju je prepoznao. – Jara! – reče. Mlada Indijanka naglo se podigla. Njene velike i lepe oči bile su još vlažne, kao da je plakala, – Šta radiš ovde, devojko? – upita je Gusar. – Ko me je doneo u ovu sobu? I gde su moji ljudi? – Ne mičite se, gospodine – reče devojka. – Reci mi gde su moji ljudi – ponovi Crni Gusar. – Čujem zveckanje mačeva dole na ulici. – Vaši ljudi su ovde, ali... – Nastavi – reče Gusar videći da okleva. – Ja ih ne vidim. – Čuvaju stepenice, gospodine. – Zašto? – Zar ste zaboravili na Špance? – Ah!... Zbunjen sam!... Da li su Španci ovde? – Opkolili su kuću, gospodine – odgovori devojka mučnim glasom. – Sto mu gromova!... A ja sam u krevetu! Gusar učini pokret da ustane, ali ga oštar bol zadrža. – Ranjen sam – uzviknu. – Ah!... Sada se sećam svega!

Tek u tom trenutku primetio je da su mu grudi zavijene belim platnom i da su mu ruke uprljane krvlju. – Crni Gusar te neće zaboraviti. – Onda ćete me osvetiti! – uzviknu Indijanka, dok joj oči dobiše čudan sjaj. – Šta hoćeš da kažeš? U tom trenutku napolju odjeknu pucanj iz muškete, zatim zagrme Karmoov glas. – Pazite!... Iza vrata je bomba!... Crni Gusar, videći svoj mač prislonjen na obližnju stolicu, zgrabi ga i ponovo učini pokret da ustane. Mlada Indijanka ga zadrža, uhvativši ga obema rukama. – Ne, moj gospodine – povika ona – ubićete se!... – Sto mu gromova! – povika Gusar. – Spremaju se da nas napadnu a ja nisam sa mojim vernim mornarima!... Pusti me da idem! – Ne kapetane, vi nećete napustiti krevet – reče Karmo ulazeći. – Španci nas još nisu uhvatili. – Ah! Ti si, junače moj – reče Gusar. – Svi ste hrabri, to znam, ali ipak vas je premalo da bi se odbranili od jednog opšteg napada. Ne želim da izostanem kada bude najteže. – A vaše rane? Znate da ste ranjeni, kapetane. – Izgleda mi da mogu da se držim, Karmo. Da li si ih pregledao? – Da, kapetane. Zadali su vam jedan jak udarac malo ispod srca. Da oštrica mača nije naišla na jednu kost, – prošla bi vam kroz lulo. – Ali nije teška rana. – To je istina – odgovori Karmo. – Ja verujem da ćete za dvanaestak dana ponovo moći da zadajete udarce. – Dvanaest dana! Ti si lud, Karmo? – Treba da zalečite dve rane. Malo više ispod napravili su vam drugu rupu, manje duboku od prve, ali zato bolniju. Ta dva udarca ste dobro naplatili, jer sam video dole kod kapije tri mrtva i dva ranjena čoveka. – A vi, koliko ste udaraca zadali? – upita Crni Gusar. – Oborili smo na zemlju pola tuceta ljudi, primivši za uzvrat samo nekoliko ogrebotina. Mi smo bili ubeđeni da ste nas vi pratili i zato smo nastavili da napadamo da bismo vam oslobodili put. Kada smo primetili da ste vi ostali pozadi, pokušali smo da se vratimo istim putem. Španci, koji su skovali plan da vas izoluju, napali su nas da bi sprečili da vam priteknemo u pomoć. Kada smo uspeli da ih se oslobodimo, vi ste već završili sa vašim neprijateljima. – Kako ste znali da se ja nalazim ovde? – Ova devojka nas je obavestila. – A sada? – Opkoljeni smo, kapetane. – Gospodine – reče mlada Indijanka, kojoj nije promakla nijedna reč tog razgovora. – Postoji jedno mesto gde dugo možete odolevati. – Neki podrum? – upita Karmo.

– Ne, u malom tornju. – Sto mu kitova! U ovoj kući se nalazi mali toranj? Onda smo spašeni! Ako je mnogo visok, moći ćemo da šaljemo signale posadi »Munje«.

OPKOLJENI U MALOM TORNJU Pet minuta kasnije, Crni Gusar koga su na rukama nosili njegovi verni mornari, nalazio se u malom tornju kuće gospodina de Ribeire. Čak je i mlada Indijanka želela da ga prati, uprkos Karmoovim savetima, kome se nije mnogo dopadalo da se ova hrabra devojka izlaže opasnostima jedne opsade. Taj mali toranj, ne mnogo visok i ne mnogo otporan, bio je podeljen u dve kružne sobice, povezane jednim drvenim stepenicama sa tavanom kuće. Iako se nije izdizao mnogo visoko, sa prozora gornjeg sprata video se ne samo čitav gradić, već i luka u čijoj se sredini nalazila usidrena »Munja«. Karmo, položivši svog kapetana na jedan stari krevet, požurio je da se pomoli na prozorčić koji je gledao prema luci. Ugledavši svetiljke sa »Munje«, nije mogao da sakrije uzvik radosti. – Hiljadu mu kitova! – uzviknu. – Sa ove kule možemo da izmenjamo signale sa našim brodom. Ah! draga moja španska gospodo, mi ćemo vam zadati još mnogo jada i muka. – Da li si video moj brod? – upita ga Crni Gusar, vidno uzbuđen. – Da, kapetane – odgovori Karmo koji se vratio. – Da li su ga napali? – Ne, bar za sada. – Onda moramo pokušati da pružimo otpor dok ne stigne pojačanje koje će nam poslati Morgan. – Probijaju vrata služeći se, jednom gredom. Izgleda da im se mnogo žuri da nas uhvate! – uzviknu Karmo. – Znači da će uskoro biti ovde. – Naići će na tvrd orah – odgovori Karmo. – Hajdemo da zabarikadiramo prolaz u mali toranj. Hiljadu mu kitova! – Šta ti je? – upita ga Gusar. – Nadam se da niko od nas nema želju da umre od gladi. Ovde ne vidim ni hleba ni boce sa pićem. Opkoljen čovek bez hrane isto je što i mrtav čovek. Pre nego što se zabarikadiramo, pobrinimo se da nađemo nešto za jelo. Lepa devojko, znate li gde je ostava gospodina de Ribeire? – Ne brinite se – reče mlada Indijanka. – Ja ću se pobrinuti da nađem hranu. Napustiše svoje sklonište i siđoše u don Pablove sobe. Mlada Indijanka je već bila ušla u jednu sobu gde su se čuvale namirnice i napunivši korpu sa hranom, vratila se brzo u mali toranj. Karmo i Van Stiler ugledaše na jednoj polici mnogo prašnjavih boca sa vinom i na brzinu ih pokupiše. Ipak su se setili da uzmu i dva vedra vode. Spremali su se da iziđu, kada se u donjem hodniku začuše užurbani koraci. – Dolaze! – uzviknu Karmo, zgrabivši brzo korpu. – Mora da su provalili u tajni prolaz – reče Van Stiler. – Brzo, bežimo! U tom trenutku Španci stigoše iza vrata. – Otvorite ili ćemo vas sve pobiti! – povika jedan od njih pretećim glasom, udarajući u stolove kundakom muškete. – Lakše malo, gospodine – reče Karmo. – Ne treba toliko žuriti, do đavola! Imajte malo

strpljenja, lepi moj vojniče. – Ja sam oficir a ne vojnik. – Drago mi je da to čujem – reče Karmo ironičnim glasom. – Zovite Crnog Gusara. – Šta želite od plemića, gospodine oficiru? – Želim da pregovaram sa njim. – Žao mi je, ali u ovom trenutku on je veoma zauzet. – Onda ćemo vas obesiti – povika oficir koji je tek tada primetio gusarovu ironiju. – Samo izvolite, ali imajte na umu dvanaest topova sa »Munje«, koji mogu da razruše vaše kućerke i da sravne sa zemljom vašu tvrđavu. – Videćemo. Provalite vrata! – Garavi kume, srušimo stepenice – reče Karmo okrećući se prema crncu. Obojica se popeše na gornji sprat i sa nekoliko udaraca sekirom razvališe stepenice, ponevši sa sobom nekoliko dasaka. Učinivši to, zatvoriše kapak stavivši na njega jedan stari i teški sanduk. – Gotovo je – reče Karmo. – Sada se popnite ako možete. – Da li su Španci već ušli? – upita Crni Gusar koji je već uzeo svoj mač i spremao se da napusti krevet, uprkos ranama koje su ga mučile. – Ne još, kapetane – reče Karmo. – Vrata su čvrsta i dobro zabarikadirana tako da će imati mnogo muke dok ih provale. – Da li ih je mnogo? – Mislim da jeste. – Crni Gusar za trenutak zaćuta a zatim reče: – Koliko je sati? – Šest. – Moramo odolevati do osam sati uveče da bismo poslali signal. Španci su udarali o barikadu. Pokušavali su da pronađu neku rupu kroz koju bi mogli da provuku svoje vatreno oružje. Španci su nastavljali da udaraju sve jače. Pored sekire koristili su i kundake mušketa i sablje, pokušavajući da otkuju daske sa vrata. Trojica gusara, ne mogavši tog trenutka da odbiju napad, pustili su ih da udaraju. Klekli su iza kredenca držeći spremne puške i kratke sablje. – Kakav bes! – reče odjednom Karmo. – Čini mi se da su već otvorili jednu pukotinu. – Možda je sada trenutak da otvorimo vatru – reče Hamburžanin, koji je ustao. – Sačekaj malo – odgovori gusar. – Moraju još da rascepe kredenac. – Ja vidim jednu rupu – reče Moko, pružajući brzo pušku. Upravo je hteo da opali, kada se začu pucanj. Jedan metak pošto je okrnjio ugao kredenca, razbio je jedan stari svećnjak koji se nalazio u uglu sobe. – Ah! Počinju! – povika Karmo, odskočivši unazad. – Zaboga! Treba i mi nešto da preduzmemo.

Približio se uglu kredenca koji je bio okrnjen metkom i pogledao pažljivo. Španci su uspeli da otvore jednu pukotinu u vratima i provukli su drugu mušketu. – Odlično – promrmlja Karmo. – Sačekajmo da otvore vatru. Jednom rukom zgrabi mušketu i pokuša da je okrene na stranu. Vojnik koji je držao tu pušku, osetivši to, opali, zatim žurno izvuče oružje da bi ustupio mesto drugome. Karmo, brz kao munja, uze svoju pušku i provuče je kroz rupu. Začu se eksplozija a zatim krik. – Pogođen je! – reče Karmo. – Evo ti! – zaurla jedan glas. Jedan drugi pucanj odjeknu i metak, prošavši na nekoliko santimetara od gusarove glave, zari se u gornju ivicu kredenca. Istovremeno, Španci su sa nekoliko udaraca sekirom odvojili jednu dasku od vrata. Na njeno mesto provukli su četiri ili pet pušaka i nekoliko mačeva. U tom trenutku jedan glas povika: – Da li se predajete ili ne? – Još ne mislim na to. Odjeknuše četiri ili pet pucnjeva, meci se zariše u kredenac pošto nisu mogli da prođu kroz masivne stolove. Van Stiler poče da puzi duž kredenca i stiže u suprotni ugao u trenutku kada su Španci, verujući da su rasterali neprijatelje, ponovo počeli da pucaju. – Tu smo – reče. – Jednog ću sigurno poslati na onaj svet. Jedan vojnik je provukao kroz pukotinu svoj veliki mač pokušavajući da odvali jednu dasku od kredenca. Siguran da ga gusari neće ometati, nije se čak pobrinuo ni da se zakloni iza vrata. Van Stiler koji ga je ugledao, naglo ispruži pušku i opali. Španac, pogođen posred grudi, ispusti mač, raširi ruke i pade na drugove koji su stajali iza njega. Napadači, zaplašeni tim neočekivanim pucnjem, ustuknuše, besno urlajući. U istom trenutku u daljini se začu mukli odjek topa. Karmo je viknuo: – To je lovački top sa »Munje«!... – Sto mu gromova!... – uzviknu Van Stiler, koji je prebledeo kao krpa. – Šta li se dešava na našem brodu?... – Da to nije neki signal? – upita Moko. – Ili možda napadaju naš brod? – upita se Karmo. – Hajdemo da pogledamo! – povika Van Stiler. Spremali su se da jurnu prema stepenicama, kada u hodniku jedan glas zagrme: – Navalite prijatelji!... top odjekuje u zalivu!... Ne dajmo da primete da nas je manje od vojnika u tvrđavi... – Hiljadu mu morskih pasa!... zaurla Karmo. – Ne daju nam ni minuta vremena!... Spremite se za napad!...

– Spremni smo da ih dočekamo – odgovoriše Moko i Van Stiler. Jedan drugi topovski plotun odjeknu na obali, praćen pucnjavom iz pušaka.

NAPAD NA »MUNJU« Čuvši taj prvi topovski plotun, Crni Gusar, koji je pre nekoliko minuta, savladan krajnjom iscrpljenošću, prouzrokovanom gubitkom krvi, zatvorio oči, naglo se probudio i uspravio u sedeći položaj. Mlada Indijanka, koja je sve dotle bila šćućurena kraj kreveta ne odvajajući oči sa ranjenikovog lica, takođe je skočila na noge, pogađajući već sa koje strane je dolazila ta jaka grmljavina. – To je top, zar ne, Jara? – upita je Crni Gusar. – Da, gospodine – odgovori mlada Indijanka. – I grmljavina dolazi sa mora? – Da. – Pogledaj šta se događa u zalivu. – Bojim se da je ta paljba došla sa vašeg broda. – Do đavola! – uzviknu Gusar. – Sa mog broda!... pogledaj devojko, pogledaj! Mlada Indijanka jurnu prema prozoru i pogleda u pravcu zaliva. »Munja« je stajala usidrena na istom mestu, ali je okrenula pramac prema obali, tako da svojim topovima sa desnog boka dominira gradskom tvrđavicom. Na njenoj palubi, duž bokova i na najvišem spratu, videlo se mnoštvo ljudi u pokretu, dok su se neki brzo peli vrzama da bi zauzeli položaj na koševima jarbola. Osam ili deset čamaca, natovarenih vojnicima, odvojilo se tada od obale i krenulo prema brodu, održavajući između sebe veliku razdaljinu. –... Još jedan topovski plotun!... Brzo, pomozi mi, devojko. Ne čekajući više, ogrnuo se jednim crnim plastom i krajnjim naporom volje sišao je sa kreveta, održavajući se u uspravnom položaju bez ikakvog oslonca. Jara je potrčala ka njemu, pridržavajući ga rukama. Gusar je imao suviše poverenja u sopstvene snage, koje su ga odjednom izdale. – Prokletstvo!... povika on ugriznuvši se za usnu od bola. – Biti nemoćan upravo u ovom trenutku, kada je moj brod možda izložen velikoj opasnosti!... Ah!... Taj zlokobni starac na kraju će doneti nesreću svima iz moje porodice!... Jara, devojko moja, pusti da se naslonim na tvoje rame. Hteo je da krene ka prozoru, kada se pojavi Karmo. Hrabri gusar imao je veoma smrknuto lice i nemiran pogled. – Kapetane – uzviknu, trčeći prema njemu i stežući ga obema rukama, da bi ga bolje pridržao. – Da li se vodi borba na moru? – Da, Karmo. – Sto mu morskih pasa!... A mi smo ovde opkoljeni, nemoćni da pružimo pomoć našem brodu, a i vi ste ranjeni. Treći, zatim četvrti topovski plotun odjeknu na moru a čuli su se i česti pucnjevi iz mušketa. Karmo i Jara ponese sa mukom Gusara i staviše ga da sedne ispred malog prozora tvrđavice. Sa tog uzvišenog mesta video se čitav gradić, zaliv i veliki deo mora. Borba između »Munje« i čamaca sa garnizonom iz tvrđavice, već je bila započela velikom

žestinom sa obe strane. Crni Gusar je samo jednim pogledom odmah shvatio situaciju. – Moja »Munja« zadaće velike muke napadačima – reče. – Za četvrt časa na površini će ostati samo nekoliko čamaca. – Kapetane, ja se bojim da se iza toga ne krije nešto gore – reče Karmo. – Ne izgleda mi normalno da se tih nekoliko čamaca kreće u napad na jedan brod, tako dobro naoružan. – I ja se toga plašim, Karmo. Vidiš li nešto na pučini? – Ne, kapetane. Ali kao što vidite obala je mnogo visoka i oni nizovi grebena mogu nam zakloniti neki brod. – Ti veruješ? – upita Crni Gusar, sa izvesnom strepnjom. – Verujem da Španci očekuju neku pomoć iz pravca mora. – Moja »Munja«, uhvaćena između dve vatre!... – Gospodin Morgan je čovek koji može odoleti dvojici neprijatelja. – Znam, ali ipak sam veoma uznemiren. Možda se u zalivu čiriki nalazi neki brod. Mi ga nismo celog pretražili. Oh!... bravo Morgane!... ospite paljbu!... očistite more!... Tamo, tako je dobro!... Čamci će uskoro izvući deblji kraj! – Ali zato je kod nas loše, moj kapetane – reče Karmo koji se odvojio od prozora, približujući se kapku. – Zar ne čujete buku koju Španci prave u hodniku? – Idi da pomogneš svojim drugovima, Karmo. Meni je dovoljna Jara. – Mislim da sam im potreban – reče Karmo, žurno napunivši pušku. – Prvi čovek koga vidim može se smatrati mrtvim. Dok je Karmo trčao u pomoć Hamburžaninu i crncu, koji su se nalazili u neprilici zbog ponovnih napada Španaca, u malom zalivu borba je sve više uzimala maha. Crni Gusar je, oslonjen na prozor, pažljivo pratio različite epizode bitke. Izgledalo je da ne oseća više nikakav bol i ponekad bi se uživeo u tu borbu, preteći pesnicom čas tvrđavici a čas čamcima. Odjednom Crni Gusar kriknu. – Prokletstvo! – Šta kažete, gospodine? – upita Hamburžanin, uplašeno. – Pogledajte! Dva gusara i Moko jurnuli su prema prozoru. Dva broda, koja je malopre ugledao Crni Gusar, pojavila su se ispred zaliva, potpuno zatvarajući prolaz »Munji«. Nisu to bila dva obična jedrenjaka, već dva broda visokih bokova, dobro naoružana i sa brojnim posadama, dva prava ratna broda, sposobna da se ogledaju sa jednom malom eskadrom. Međutim, gusari sa »Munje« predvođeni Morganom nisu klonuli duhom, niti su dopustili da budu iznenađeni. Začuđujućom brzinom podigli su sidra, razvili odmah jedra i okrenuli se niz vetar. Crni Gusar i njegovi drugovi u početku su verovali da je Morgan doneo herojsko rešenje da

udari sa »Munjom« na dva broda pre nego što se ovi rasporede za borbu i da pokuša jednim munjevitim napadom da se domogne pučine da bi izbegao nejednaku borbu, ali su odmah opazili da to nije bila namera lukavog zamenika. »Munja« je, koristeći jedan nalet vetra, u početku vešto izbegla napad prvih čamaca koji su je već dostigli, zatim se jednim zaokretom probila u malu luku, zaklanjajući se iza jednog velikog ostrva koje se uzdizalo između obale i poluostrva, praveći neku vrstu nasipa. – Ah! Bravo, Morgane! – uzviknu gospodar od Ventimilje, koji je već shvatio smeli manevar »Munje«. On spašava moj brod! – Ležite, gospodine – reče mlada Indijanka. – To je nemoguće – odgovori Gusar odlučnim glasom. – Suviše mi je stalo do mog broda da bih napustio ovaj prozor. – A vaše rane? – Ah! Ozdraviće kasnije. Dva neprijateljska broda, posle nekoliko kanonada koje su otišle u prazno, spustile su u more nekoliko čamaca koji zaploviše prema tvrđavici. Verovatno su njihovi komandanti išli da se sporazumeju sa garnizonom, radi jednog novog napada na »Munju«. – Stvar počinje da postaje ozbiljna – promrmlja Gusar, koji ih je pratio pogledima. – Ako uspemo da se oslobodimo ovih vojnika koji nas drže zatvorene, pripremiću dvema fregatama jedno prilično ružno iznenađenje. Vidim jednu veliku barku usidrenu kod Velikog ostrva. Ona će odlično poslužiti mojim planovima. Jara, devojko moja, pomozi mi da se vratim u krevet. – Jeste li umorni, gospodine? – upita brižno mlada Indijanka. – Da – odgovori Gusar. – Više nego rane, uzbuđenje me je potpuno iscrpilo. U tom trenutku začu se jedan tako snažan udarac da je izgledalo kao da će se kapak razbiti. Karmo, koji je ležao na zemlji, špijunirajući Špance kroz jednu malu pukotinu koju je otvorio u podu, bio je spreman da ustane i da zgrabi pušku. U donjoj sobi začu se zapovednički glas kako viče: – Dakle, hoćete li se predati ili ne? Karmo pogleda Gusara smejući se. – Upozoravam vas da Ćemo vas ipak uhvatiti! – zaurla Španac. – A mi vas čekamo. – Vaša »Munja« je opkoljena. – Ali ima dvanaest topova. – Drugovi, probijmo kapak. – Povika Španac. – Prijatelji, pripremio se da srušimo pod na glave ove gospode – povika Karmo. Napravićemo od njih odličnu marmeladu!

DOLAZAK GUSARA Karmo i njegovi drugovi, pošto su se ukratko posavetovali sa svojim kapetanom, smestili su se oko kapka, naoružani puškama i spremni da ospu dobru paljbu na napadače. Jara, koja se u međuvremenu pomolila na prozor, donela je dobru vest da je u malom zalivu Puerto Limona sve bilo mirno i da dve fregate nisu napustile svoja sidrišta da bi pokušale da napadnu »Munju«. – Nadajmo se – rekao je Crni Gusar. – Kad bismo mogli da odolevamo još pet sati, možda bi nas Morganovi ljudi oslobodili. Tek je bio prošao jedan minut, kada drugi i još snažniji udarac odjeknu ispod kapka tako da odskočiše sanduci koji su bili nagomilani odozgo. Verovatno su Španci upotrebili neku debelu gredu. – Sto mu morskih pasa! – povika Karmo. – Ako ovako nastave dići će u vazduh čitav pod. Postoji opasnost da padnemo na njihove glave. Jedan treći udarac, koji zatrese čak i krevet na kome se nalazio Crni Gusar, odjeknu preturivši sanduke i odvalivši jednu gredu sa kapka. – Pucajte dole! – povika Gusar koji je zgrabio pištolj. Karmo, Van Stiler i Moko provukli su puške kroz pukotine i opalili. Ispod njih začuše se urlici besa i bola, zatim užurbani koraci koji su se udaljavali. Čim se dim razišao, Karmo pogleda kroz pukotinu i vide opruženog na zemlji, zgrčenih nogu i ruku, jednog mladog vojnika. Blizu njega videle su se druge mrlje od krvi, siguran znak da je bilo još ranjenih. Španci su požurili da napuste sobu, sklanjajući se u hodnik, međutim nisu morali biti mnogo daleko pošto su se čuli kako razgovaraju. Krećući se oprezno, da ne bi zaradili metak u glavu, tri gusara su rasporedila sanduke, tako da čine neku vrstu zaklona svuda oko otvora, zatim se ispružiše na zemlju, ne ispuštajući iz vida vrata hodnika. Tri časa u malom tornju vladao je skoro potpuni mir, pošto je bio prekidan samo ponekim retkim pucnjem iz puške, međutim oko šest časova, Španci su počeli da se pokazuju u velikom broju blizu vrata od hodnika, rešeni, kako se činilo, da ponovo zauzmu neprijateljski stav. Karmo i njegovi drugovi su iz svojih zaklona odmah otvorili vatru da bi pokušali da ih ponovo potisnu u hodnik, ali uprkos tome posle nekoliko hitaca Španci, iako su izgubili nekoliko ljudi, uspeli su naglo da upadnu i ponovo osvoje sobu, sakrivši se iza razvalina kredenca i stolova. Gusari, nemoćni da se suoče sa neprestanom neprijateljskom paljbom, bili su prisiljeni da napuste zaklone, da bi sačuvali snage za odlučujući napad. – Loše ide – reče Karmo. – A samo jedan sat nam nedostaje do zalaska sunca! Crnac se pope na prozor i ispruži ruke prema ivici krova da isproba najpre otpornost gornjih greda. Poduhvat je bio veoma opasan, pošto nije bilo mesta za oslonac, međutim, crnac je posedovao neverovatnu snagu i toliku okretnost da bi mu i majmuni pozavideli. Pogledao je uvis da izbegne opasnu vrtoglavicu, zatim se jednim skokom podiže na ivicu gornje platforme. – Jesi li gore, kume? – upita ga mornar, koji je za trenutak napustio barikadu. – Da, beli kume – odgovori Moko, sa izvesnim drhtanjem u glasu.

– Može li se upaliti vatra tamo gore? – Da, dodaj mi drva. – Znao sam da kum vredi više od majmuna, promrmlja Karmo. Pope se na prozor i dodade crncu daske od stepenica. Uskoro ćeš zapaliti vatru. – Reče mu. – Svaka dva minuta po jednu vatru. – Odlično, beli kume. – Ja se vraćam na svoje mesto. – Reče Karmo. – Do đavola!... Kakav bes! Reklo bi se da su ti nitkovi opazili da se spremamo da pozovemo u pomoć ljude sa »Munje«. – Napred, ljudi mora! – zaurla Crni Gusar, koji je izgledao kao da se pretvorio u lava. Iz dva pištolja opali u sredinu Španaca, zatim sa nekoliko dobro usmerenih udaraca mačem obori dva vojnika u donju sobu. Taj smeli udarac i pre svega, iznenadna pojava neustrašivog Crnog Gusara, spasla je gusare. Španci, nemoćni da se suprotstave pucnjavi iz njihovih pušaka, navrat nanos skočiše sa lestvica, spašavajući se po treći put u hodnik. – Moko, zapali drva! – povika Gusar. – A mi srušimo dole stepenice! – reče Karmo Van Stileru. – Mislim da je za sada tim nitkovima bilo dovoljno. Crni Gusar se ponovo podigao, bled kao krpa. Taj veliki napor izgleda da ga je potpuno iscrpeo. – Jara! – povika on. Mlada Indijanka imala je tek toliko vremena da ga prihvati rukama. Gusar joj se prepustio poluonesvešćen. Karmo jurnu ka prozoru i pogleda. Jasni bljesak širio se iznad malog tornja, razbijajući mrak koji se naglo spusti, kao što to biva u tropskim krajevima. Karmo pogleda prema malom zalivu, i vide kako svetlucaju velika crvena i zelena svetla sa dve fregate. U tom trenutku iza velikog ostrva, koje je skrivalo »Munju«, polete jedna plava raketa. Podiže se veoma visoko, parajući tamu fantastičnom brzinom i eksplodira baš na sredini zaliva, bacajući okolo čitavu kišu zelenih iskri. – »Munja« odgovara! – povika Karmo, veselim glasom. – Moko, odgovaraj još na signal! – Da, beli kume – odgovori crnac sa visine malog tornja. – Karmo! – povika Crni Gusar. – Koje boje je bila raketa? – Plave, gospodine. – Sa zlatnom kišom, zar ne? – Da, kapetane. – Pogledaj još! – Još jedna raketa, kapetane. – Zelena? – Da.

– Znači da Morgan dolazi da nam pomogne. Naredi Moku da siđe. Izgleda mi da Španci ponovo navaljuju. – Sada ih se više ne bojim – odgovori hrabri gusar. – Hej kume, ostavi svoju osmatračnicu i dođi nam u pomoć. Crnac je bacio na vatru sva drva koja su mu preostala, da bi plamen pokazao put Morganovim ljudima, zatim uhvativši se za ivične grede, spusti se pažljivo na prozor. Karmo mu spremno pruži ruku, pomažući mu da siđe. U tom trenutku začu se Van Stiler kako viče: – Hej, prijatelji! Ponovo nas napadaju! – Brzo, gurnite krevet! – povika Gusar. Moko i Karmo bili su spremni da poslušaju. Krajnjim naporom, krevet iako je veoma težak, pošto je bio od orahovog drveta, bio je odguran do kapka, potpuno ga zatvorivši. Tek su bili završili, kada se u blizini začu pucnjava i povici. – Napred, ljudi mora! – povikao je jedan glas. – Kapetan je ovde. Karmo i Van Stiler jurnuli su ka prozoru. Na ulici, grupa ljudi je noseći baklje napredovala brzim koracima prema kući don Ribeire, pucajući na sve strane, želeći možda da preplaši stanovništvo i da ga prisili da ostane u svojim domovima. Karmo je odmah prepoznao čoveka koji je predvodio tu grupu. – Gospodin Morgan! Kapetane, spašeni smo! – On! – povika Gusar, učinivši napor da bi se podigao. Zatim namrštivši čelo, promrmlja: – Kakva neopreznost! Karmo, Van Stiler i crnac ponovo su otvorili vatru na Špance koji su pokušavali da ih očajnički napadnu poslednji put. Španci međutim, čuvši kako na ulici odjekuje pucnjava, posumnjali su da ih sa leđa napadaju i odjednom se okretoše i dadoše u bekstvo, spašavajući se kroz tajni prolaz. Mornari sa »Munje«, u međuvremenu su razvalili kapiju i trkom se penjali uz stepenice vičući: – Kapetane! Kapetane! Karmo i Van Stiler skočili su u donju sobu i pošto su prislonili jedne lestve jurnuli su u hodnik. Morgan, zamenik na »Munji«, predvodio je oko četrdeset ljudi, izabranih između najsmelijih i najsnažnijih mornara sa gusarskog broda. – Gde je kapetan? – upita zamenik, koji je držao mač u ruci, verujući da se ispred njega nalaze Španci koje treba da potisne. – Gore je, u malom tornju, gospodine – odgovori Karmo. – Da li je još živ? – Da, ali je ranjen. – Teško? – Ne, gospodine, ali ne može sam da se drži na nogama. – Vi ostanite na straži u hodniku – povika zamenik okrećući se prema svojim ljudima. – Dvadeset ljudi neka siđe na ulicu i nastave da pucaju na kuće.

Zatim, u pratnji Karmoa i Van Stilera pope se u gornju sobu malog tornja. Crni Gusar se uz Mokovu i Jarinu pomoć podigao. Videvši da se pojavljuje Morgan, pruži mu desnu ruku, govoreći mu: – Hvala Morgane, međutim ne mogu a da vas ne prekorim. Vaše mesto nije ovde. – Istina je, kapetane – odgovori zamenik. – Moje mesto je bilo na »Munji«, ali Uprkos tome ovaj poduhvat zahtevao je odlučnog čoveka, pošto sam morao da sprovedeni moje ljude kroz grad koji vrvi od neprijatelja. Nadam se da ćete mi oprostiti ovu nesmotrenost. – Hrabrima se sve oprašta. – Onda otputujmo odmah, moj kapetane. Španci mogu opaziti da je moja grupa ljudi mala i navaliti na nas sa svih strana. Moko, uzmi ovaj madrac, poslužiće da ispružimo na njega plemića. – Prepustite meni taj zadatak – reče Karmo. – Moko, koji je najsnažniji, nosiće kapetana. Crnac je već bio podigao na snažne ruke Crnog Gusara, kada se ovaj seti Jare. Mlada Indijanka, šćućurena u jednom uglu, tiho je plakala. – Devojko, zar nećeš sa nama? – upita je. – Ah! Moj gospodine! – uzviknu Jara, hitro ustavši. – Mislila si da sam zaboravio na tebe? – Da, moj gospodine. – Ne, hrabra devojko. Ti ćeš me pratiti na mom brodu ako te ništa ne zadržava u Puerto Limonu. – Vaša sam, moj gospodaru – odgovori Jara, ljubeći mu ruke. – Dobro, hajde sa nama. Žurno napustiše mali toranj i siđoše u hodnik. Mornari, opazivši svog kapetana za koga su već verovali da je mrtav ili da su ga Španci uhvatili, povikaše na sav glas: – Živeo Crni Gusar! – Na brod, moji junaci! – povika plemić od Ventimilje. – Idem sa vama da se borim protiv dve fregate! – Brzo, krenimo! – naredi zamenik. Četiri čoveka položiše Crnog Gusara na dušek i napravivši neku vrstu nosila od svojih mušketa, siđoše na ulicu, dok su ispred i iza njih išli ostali gusari.

BRULOT Dvadeset ljudi, koji su bili poslati ispred kuće da paze da ulica bude prazna, započeli su borbu protiv stanovnika gradića i protiv vojnika koji su potražili sklonište U kućama. Sa prozora su odjekivali hici iz pušaka u velikom broju, bacane su stolice, vaze sa cvećem, komadi nameštaja, čak je prosipana i voda manje više čista, ali gusari nisu obraćali pažnju na to. Neprestanom i dobro upravljanom paljbom prisilili su stanovnike da se povuku sa prozora, zatim su poslali napred nekoliko odreda strelaca, izabranih da održavaju prazne bočne ulice i da se spreče iznenađenja. Ljudi iz odreda koje je Morgan stavio napred, čuvši da iza leđa odstupnice odjekuje puškaranje, brzo su se savili oko Crnog Gusara, da bi ga zaštitili od tog napada. – Morgane! – povika Crni Gusar, videći da se ponovo pojavljuje njegov zamenik. – Šta se događa u zalivu? – Ništa opasno, gospodine – odgovori drugi komandant. – To su fregate koje pucaju na obalu, verujući možda da se mi spremamo da ih napadnemo. – Garnizon iz tvrđave nam je za leđima. – Znam, gospodine. Međutim neće nam mnogo dosađivati. Trideset ljudi na odstupnicu i povlačite se pucajući! A mi, trkom napred!... Put je slobodan! Dok je odstupnica, ojačana sa još dvadeset ljudi, zadržavala Špance u njihovoj trci, prethodnica je ubrzavajući korak stigla nepovređena na obalu, tačnije ispred mesta gde se nalazila »Munja«. Njena posada, koja je već opazila da je započela borba, spustila je u vodu mnogobrojne čamce da bi pokupila drugove, dok je nekoliko tobdžija pucalo iz lovačkih topova u pravcu fregata i na tvrđavicu, da bi se prikrilo ukrcavanje. – Ukrcajte se! – naredi Morgan. Crnog Gusara su smestili u jedan čamac, zajedno sa Jarom, Karmom i sa nekoliko ranjenika i pažljivo preneli na brod. Kada vide da se ponovo nalazi na palubi svog poznatog broda, duboko uzdahnu i reče: – Sada me više nećete uhvatiti, dragi moji. Moja »Munja« vredi koliko i čitava jedna eskadra! Gusar je dopustio da ga spuste na krevet, skoro se i ne pomerivši. Izgledalo je da su duboko proživljene emocije i jaki napori najzad oslabili dušu neustrašivog morskog vuka. Morgan je takođe sišao u kabinu u pratnji brodskog lekara, Jare i Karmoa, gusarovog pomoćnika u borbi. – Šta kažete na to? – upita Morgan čoveka od nauke, koji je tada pregledao ranjenika. – Ništa ozbiljno – odgovori lekar. – To su rane više bolne nego opasne, mada je jedna veoma duboka. Za petnaest dana plemić će moći da uzvrati primljene udarce. – Neće biti potrebno, doktore – reče Karmo. – Ljudi koji su ga ranili u ovom času treba da se već nalaze na nebu. – Povratite kapetana – reče Morgan. – Moram odmah da govorim sa njim. Doktor otvori jednu kutiju u kojoj se nalazila mala apoteka, otčepi jednu staklenu bočicu i prinese je kapetanu pod nos.

Trenutak kasnije Crni Gusar ponovo otvori oči, gledajući čas u Morgana, čas u lekara koji su bili nagnuti nad njim. – Do đavola! – povikao je – Mislio sam da sanjam! Da li je istina da se nalazim na mom brodu? – Da, plemiću – reče Morgan, smešeći se. – Da li sam se onesvestio? – Da, kapetane. – Proklete rane! – povika Gusar besno. – To je drugi put kako su me nasamarili! Mora da su to bila dva dobra udarca mačem! – Ozdravićete uskoro, gospodine – reče lekar. – Hvala. Dobro, Morgane, kako stojimo? – Zaliv je i dalje blokiran. – A garnizon iz tvrđave? – Za sada se zadovoljava da nas gleda. – Mislite li da se može probiti blokada? – Ove noći? – Da, zameniče. Sutra bi bilo možda i suviše kasno. – Dve fregate mora da su na straži, kapetane. – Oh!... U to ne sumnjam. – I veoma dobro su naoružane. Jedna ima osamnaest topova a druga četrnaest. – Dvadeset više od nas. – Da kapetane. – Nisam verovao da su tako dobro naoružane – promrmlja Crni Gusar. Nekoliko minuta je ćutao zaokupljen mislima a zatim iznenada reče: – Ipak ćemo izići na more. Potrebno je da odemo odavde noćas da se ne bismo izložili opasnosti da budemo napadnuti od kopnenih i vodenih snaga. – Isplovićemo! – povika Morgan, začuđeno – Setite se da tri ili četiri dobro usmerena plotuna mogu pogoditi naš brod i probušiti nam bokove. – Možemo izbeći te plotune. – Na koji način, gospodine? – Pripremivši jedan »brulot«. Dali se nalazi neki brod u luci? – Da, blizu velikog ostrva usidrena je jedna stara Jada. Španci su je napustili odmah čim smo mi bacili sidro. – Je li naoružana? – Sa dva topa i ima dva jarbola. – Da li je natovarena? – Ne, kapetane. Imamo na brodu zapaljiv materijal, zar ne? – Da, imamo sumpor, smolu i granate.

– Onda izdajte naredbu da se pripremi jedan dobar »brulot«. Ako nam udarac uspe videćemo fregatu u plamenu. Koliko je sati? – Deset, kapetane – reče Morgan. – Pustite me da se odmorim do dva. U tri sata biću na palubi da komandujem manevar. Morgan, Karmo i lekar izađoše, dok se Gusar spremao da legne. Dok se ranjenik odmarao, Morgan se popeo na palubu da bi pripremio strašnu eksploziju koja je morala gusarima da donese ili slobodu ili smrt. Taj čovek, koji je uživao puno poverenje svog kapetana, bio je jedan od najhrabrijih morskih vukova koje je tada posedovalo gusarstvo. On će kasnije postati najpoznatiji među svim gusarima, čuvenom ekspedicijom u Panami i sa onima, ne manje smelim, u Marakaibo i Porto Kabelo. Bio je niži rastom od Crnog Gusara, čak se moglo reći da je bio ispred srednje visine, ali zauzvrat imao je snažne udove i bio je obdaren izuzetnom snagom i sokolovim očima. Već više puta dokazao je svoju vrednost pod komandom slavnih gusara, kao što su bili Monbar, zvani »Uništitelj«, Mikele il Basko, Oloneze i Zeleni Gusar, brat Crnog i stoga je uživao ogromno poverenje čak i među mornarima »Munje«, koji su ga i ranije cenili u mnogobrojnim gusarskim napadima. Čim se popeo na palubu, naredio je jednom odredu mornara da dovuku do »Munje« označenu staru lađu, koja će poslužiti kao »brulot«. Pod komandom Karmoa i vođe posade, odmah su se dali na posao da bi pretvorili taj stari brodić u jedan strašan »brulot«. Pre svega od stabala kampečovine podigli su kod kormila jednu snažnu barikadu da bi zaklonili kormilara, zatim su od ostalih stabala, isečenih na određene dužine, napravili lutke koje su postavili duž bokova broda, tako da su ličile na ljude spremne da se bace u juriš. Takođe su od tih stabala improvizovali topove i oslonili ih na bokove broda. Uradivši to, mornari su na glavnom otvoru palube sakupili nekoliko buradi baruta, smole, katrana, sumpora i oko pedeset granata rasporedivši ih na pramac i na krmu. Zatim su smolom i špiritusom ovlažili bočne strane broda da bi lakše primili vatru. – Do đavola! – povika Karmo, trljajući ruke. – Ovaj »brulot« goreće kao borovina. – To je sada prava ploveća barutana – reče Van Stiler, koji nije ostavljao svog druga ni za trenutak. – Sada postavimo baklje na bokove broda i zapalimo velika svetla na gornjem spratu – reče Karmo. – Bićemo sakriveni iza barikade. Biće dovoljno baciti baklju da bi planula ta gomila zapaljivog materijala. – Da li ste završili? – upita ih u tom trenutku Morgan, naginjući se preko ograde »Munje«. – Sve je spremno, gospodine – odgovori Karmo. – Već je tri sata. Ukrcajte naše ljude, zameniče. – A ti? – Zahtevam čast da upravljam »brulotom«. Ostavite mi Van Stilera, Moka i još četvoricu ljudi.

– Budite spremni da razvijete jedra. Vetar duva sa kopna i odmah će vas gurnuti prema fregatama. – Čekam samo vaša naređenja pa da dignem sidra. Kada se Morgan popeo na komandnu palubu »Munje«, Crni Gusar je već bio legao na dva velika svilena jastuka koja su stavljena na persijski tepih. Jara, mlada Indijanka, uprkos gusarovoj zabrani, takođe je napustila kabinu, rešena da prkosi smrti rame uz rame sa svojim gospodarom. – Sve je spremno, kapetane – reče Morgan. Crni Gusar se podiže u sedeći položaj i pogleda prema izlazu iz zaliva. Sa naporom se podiže na kolena i uhvativši mač koji je ležao isukan pokraj njega, povika gromkim glasom: – Ljudi mora! Na borbena mesta! Setite se Zelenog i Crvenog Gusara! – Neka zaplovi »brulot«. Karmo – povika Morgan. Karavela je već bila digla sidra. Karmo je stajao za kormilom i plovio prema dvema fregatama, dok su njegovi drugovi palili dve velike svetiljke na gornjem spratu broda i baklje, da bi Španci mogli da vide veliku zastavu gospodara od Ventimilje, koja se vijorila na krmi. Strašan urlik začu se na »brulotu« i na »Munji«, gubeći se daleko na moru: – Živeli gusari!... Ura za Crnog Gusara!... Bubnjevi su tutnjali a trube, koje su davale znak za juriš na brod, oštro su odjekivale. »Brulot« je jednim zaokretom prešao krajnju tačku velikog ostrva i plovio je neustrašivo prema dvema fregatama, kao da je želeo da ih napadne. »Munja« ga je pratila na tri stotine koraka udaljenosti. Svi njeni ljudi bili su na borbenim mestima: artiljerci iza svojih topova sa upaljenim fitiljima, strelci iza bokova broda i na koševima, a stražari na svojim mestima. Odjednom jedan bljesak, zatim dva, zatim još četiri osvetljavaju noć i snažna grmljavina artiljerije meša se sa urlicima posade i ratnim poklicima garnizona sa tvrđavice, koji je u gomili dotrčao na obalu.

STRAŠNA BITKA Dve fregate, videći kako se približava taj brod punim jedrima i sav osvetljen, odmah su poverovale da ide na njih da bi ih napao i stoga su se brzo približile jedna drugoj koliko su to dopuštali lanci sidra, da bi se uzajamno pomagale. Na stražarev znak za uzbunu, ljudi iz posade sjurili su se na palubu, spremni da hrabro izdrže borbu a artiljerci su sišli u baterije sa fitiljima u ruci. Na zapovest kapetana, lovački topovi sa palube bili su upereni na »brulot« i prvi plotun probudio je stanovnike Puerto Limona i naterao ceo garnizon iz tvrđavice da dotrči na obalu. Taj plotun nije otišao u prazno, pošto je pogodio »brulot« po sredini. Jedan deo visokog pramca bio je odmah srušen od eksplozije granate a dva križa na jarbolu bila su rascepljena projektilom i srušila su se na palubu na samo nekoliko koraka od barikade na krmi. Međutim »brulot« nije odgovorio na tu paljbu, iako je među tolikim lažnim drvenim topovima imao i dva prava topa. – Pustimo ih da iskale svoj bes. – rekao je Karmo. – Ionako je ova jadna karavela osuđena da odleti u vazduh. Okrenu se prema velikom ostrvu i vide »Munju« kako se približava na manje od dve stotine metara, pokušavajući da obiđe krajnju tačku rta. Čak ni gusarski brod nije odgovorio na plotun sa dveju fregata, iako je bio naoružan sa četrnaest velikih topova i imao najbolje tobdžije sa Tortue. Ipak »Munja« je mogla samo da bude u dobitku ostajući u tišini, da ne bi privukla na sebe pažnju komandanata sa fregata. U tom trenutku strahovit udarac odjeknu na pramcu. Karavela je napala fregatu zabivši svoj kosnik među pripone i zapone njenog glavnog jarbola. Karmo i Van Stiler uhvatiše gvozdene kuke i baciše ih na križeve i poluge za manevar, zatim skidoše baklje i svetiljke sa kadra i baciše ih na gornju palubu. Smola koja je još proticala patosom za tren se zapali i vatra se prenese do sumpora i smole skupljene na palubi. Deset, petnaest plamenih jezika koji su vijugali gornjom palubom, zahvatiše bokove broda, zapališe daske i podigoše se ka jedrima. Iznenadni bljesak obasja tamu. Mornari sa fregate, verujući da ih je Kara Vela zaista napala, jurnuše ka bokovima broda pucajući iz svojih pušaka, dok lovački topovi izbaciše jedan plotun na pramac i među ruševine prednjeg jarbola koji je već bio oboren. Neki, hrabriji, skočiše na palubu karavele, verujući da se nalaze pred gusarima. Njihovi mačevi bili su spremni da zadaju udarce a pištolji da opale. Na krmi karavele začu se glas: – Drugovi! Povlačenje! Karmo napusti kormilo, preskoči ogradu karavele i skliznu duž debelog brodskog užeta. Ispod njega bio je čamac. – Moko! Van Stileru! Brzo! – povika. – »Munja« samo što nije prošla. Hamburžanin, crnac i ostala dva gusara pošli su za njim, dok je karavela plamtela kao vulkan.

Sumpor i asfalt goreli su neverovatnom brzinom, bacajući na fregatu oblake iskri i smrdljivog dima. Burad sa barutom možda samo što nisu eksplodirala i raznela u vazduh »brulot«. – Da li ste svi tu? – povika Karmo. – Svi – odgovori Hamburžanin, pošto je bacio unaokolo brzi pogled. – Na pučinu! Držeći se zaklonjeni iza karavele, zaploviše prema pučini, veslajući nadljudskom snagom. U međuvremenu vatra se širila munjevitom brzinom. Bokovi broda, užad, jedra, sam glavni jarbol karavele goreli su kao gomila šibica, šireći naokolo čudnu svetlost. Manevarske poluge na fregati, natopljeni katranom, već su bili u plamenu i čak su i bokovi fregate počeli da gore. Španci su, prestrašeni, pokušali da preseku kuke da bi udaljili »brulot«, ali bilo je već suviše kasno. Požar se širio po fregati neverovatnom brzinom. Pumpe nisu mogle ništa protiv plamenova koji su zahvatili jedra i jarbole. Karmo i njegovi drugovi su sa nekoliko zaveslaja prešli zaliv i stigli ispod »Munje«, koja ih je čekala. – Brzo! – zagrme Morgan. Pet mornara se uhvatiše za ogradu i skočiše na svoj brod. – Evo nas, gospodine! – reče Karmo, trčeći pod komandnu palubu gde su se nalazili Crni Gusar i Morgan. – Da li neko fali? – povika zamenik. – Svi smo tu, osim dvojice koji su poginuli na karaveli – odgovori Karmo. – Svi na borbena mesta! – naredi Crni Gusar. – Spremni za paljbu iz topova. »Munja« krenu napred, ploveći na dve stotine koraka od zapaljene fregate. Napredovala je brzo, u tišini, obavljena tamom, bez ijednog svetla na brodu. Međutim, njeni ljudi bili su svi na svojim borbenim mestima. – Pažnja! – povika odjednom Morgan. Druga Fregata, koja je najzad primetila smeli manevar gusarskog broda, uz strahovitu tutnjavu opali iz svojih topova, nadajući se da zaustavi »Munju« u letu, ali pred sobom je imala ljude suviše odlučne i suviše smele da bi dopustili da budu uhvaćeni. Na jedan zvižduk gusarski brod zaokrete skoro u mestu i plotun sa fregate pogodi stene koje čine produžetak poluostrva. Druga fregata nije mogla odgovoriti ni na jedan način. Već je bila zahvaćena plamenom i buktala je kao vulkan. Iznenada ogroman plamen raspolovi karavelu. Paluba, kadar, pramac, glavni jarbol odleteše u vazduh usled eksplozije baruta, bacajući levo i desno oblak plamtećih dasaka. Fregata, koja je još uvek bila vezana za »brulot«, nagnula se na jedan bok. Eksplozija ju je pogodila i voda je uz potmulo hučanje prodrla kroz veliki otvor. Usred urlika njene posade i jauka ranjenika i umirućih, začu se gromki glas. – Vatra iz plotuna!

Crni Gusar izdao je tu zapovest. Šest topova sa desnog boka i dva lovačka topa s gornjeg sprata zagrmeše skoro u isto vreme. Topovska đulad i karteči čistili su palube dveju fregata povećavajući užas i pometnju. Jedan jarbol poče da se klati a zatim pade na palubu zajedno sa jedrima. – Ljudi mora! Paljba! – vikao je Crni Gusar. Strelci sa bokova broda i oni sa koševa zasuše dva broda neprestanom paljbom iz mušketa uz gromke urlike da bi ulili što veći strah među neprijateljskom posadom. »Munja« je neprestano napredovala, dok su čamci iz druge fregate pojurili upomoć onoj koja je gorela i počela da tone. Španci su obustavili vatru, ali ne i gusarski brod. Topovi su grmeli bez prestanka, pogađajući palubu plotunima, koji su pravili pokolj među posadom. – Vatra! Vatra! – grmeo je i dalje Crni Gusar. – Slomite njihove jarbole, sravnite sa zemljom palube, uništite, razorite! Poslednjim zaokretom »Munja« stiže do izlaza iz luke. Prolazeći skoro pored dve fregate, istovremeno je pucala iz svih svojih topova, zatim zaplovi ispred nasipa i trijumfalno iziđe na more. Poslednji plotun sa one fregate koja je ostala neoštećena, stiže je, slomivši motku što drži koš na jarbolu, probušivši nekoliko jedara i ubivši četiri gusara, ali »Munja« se već mogla smatrati spašenom i pre nego što je fregata mogla da digne svoja sidra, ona se nalazila suviše daleko. Crni Gusar se uz pomoć Jare i Morgana podiže. Tamo dole, u pravcu zaliva, pogođena fregata, skoro potopljena, još je gorela. Ogromni plameni jezici dizali su se ka nebu, dok su oblaci iskri nošeni vetrom, parali tamu kao bezbroj zvezda. Poneki pucanj iz topa još je odjekivao i mešao se sa hučanjem talasa. – Pa dobro, šta kažete na sve ovo? – upitao je Morgana mirnim glasom. – Ja kažem, plemiću, da se nikada veća sreća nije osmehnula gusarima sa Tortue – odgovori zamenik. – U stvari, prijatelju Morgane, ni ja se nikada nisam nadao tolikoj sreći. Odjednom, veoma daleko, kraj tamne linije horizonta, pojavi se nešto kao crna masa, koja je brzo sekla talase. Staje to bilo? Mogla je to biti neka barka, kao što je takođe mogao biti i neki kit. Crni Gusar, uprkos svojim ranama, skoči na noge bez ičije pomoći, hvatajući se čvrsto za ogradu komandne palube. – Ona prolazi onuda! – vikao je. – To njena duša još uvek luta po moru ili je možda još uvek živa?... Honorata!... Oprosti!... – Ne, ja je vidim!... Povika Crni Gusar u zanosu. – Pogledajte je svi, ljudi mora!... Ona nas gleda i pruža nam ruke! Tamo, tamo!... Vetar mrsi njenu kosu!... Talasi se podižu oko njenog čamca!... Ona me zove!... Zar ne čujete njen glas?... Brzo spustite jedan čamac u more pre nego što ona opet nestane!... Zatim iscrpljen pade Morganu u naručje, dok su mornari šaputali drhtavim glasom: – Priviđenje!... – Moj gospodaru! – povikala je Jara, naginjući se prema plemiću koji skoro da nije davao znake života. – Onesvestio se – reče Morgan. – Suviše je zloupotrebio svoje snage. Neće mu biti ništa.

– Ali ono priviđenje? – upita Jara. – Gluposti – reče Morgan dubokim glasom. Odnesimo ga u kabinu. Na jedan njegov znak Karmo i Moko se popeše na komandnu palubu, pažljivo uzeše Gusara, još uvek onesvešćenog i prenese ga u kabinu. Jara i brodski lekar su ih pratili. – Spustite leševe u vodu! – povika Morgan. Posmrtni ostaci četiri mornara ubijenih plotunima, bili su podignuti na levi bok broda a zatim spušteni u dubine Velikog Zaliva. Morgan se nagnuo nad komandnu palubu. – Spavajte u miru u velikom vlažnom groblju, pored Crvenog i Zelenog gusara i recite im da ćemo ih mi uskoro obojicu osvetiti – reče. – A sada, hajdemo u Vera Kruz i neka nam bog pomogne!...

JARINA MRŽNJA Kada je svanulo i kada je postao siguran da nijedan španski brod ne krstari u vodama Nikaragve, Morgan napusti komandni most da bi sišao u kapetanovu kabinu. Iako se još u toku noći, brodski lekar dva puta popeo na palubu da bi smirio zamenika zbog nesvesti koja je zadesila plemića posle onog čudnog priviđenja, Morgan ipak nije bio sasvim umiren. Kada uđoše u udobnu kabinu, Crni Gusar se mirno odmarao, pod budnim okom mlade Indijanke i Karmoa. Disanje ranjenika bilo je mirno, i pravilno, međutim s vremena na vreme jedan nervozni trzaj potresao bi to telo a iz poluzatvorenih usta čulo se na momente jedno ime: – Honorata!... – Sanja reče Karmo, okrećući se prema Morganu koji se nečujno približio krevetu. – Da, veruje da još uvek vidi čamac kako prolazi – reče zamenik. – Sigurno je noćas bio u bunilu. – Da li ste poverovali u priviđenje, gospodine zameniče? – upita Karmo. – A ti? – upita ironično Morgan. – Meni se takođe učinilo da sam video jedan čamac kako luta po svetlucavim talasima. – Gluposti, ta priviđenja su proizvod sujevernog straha. – Pa ipak, gospodine, ja bih se zakleo da sam video čak i jednu ljudsku priliku u onom čamcu – reče Karmo, nepokolebljivim tonom. – Možda si i ti bio u bunilu? – Ne, gospodine. – Ti i tvoji drugovi zamenili ste nekog kita za čamac. – A kapetan? – Ti znaš da on posle one strašne noći veruje kako često vidi flamansku devojku kako luta po vodama Velikog Zaliva. Ali, ostavimo mrtve i pobrinimo se za žive. – Da li i vi verujete da je mrtva, gospodine? – Ko je još čuo za ove četiri godine da se o njoj govori? – Ko?... Ko?... Ipak izgleda da devojka nije mrtva jer sam ja čuo da se pričaju čudne stvari. – Gde? – U Puerto Limonu a izgleda čak i da don Pablo de Ribeira, upravitelj vojvode Van Gulda, zna nešto o tome. Morgan je gledao nekoliko trenutaka u gusara, zatim klimnuvši glavom, promrmlja nepoverljivim glasom: – Bojim se da je plemić neće više nikada videti. Nagnu se nad krevetom i otkopča košulju opšivenu čipkama od najfinijeg batista, koju je nosio Crni Gusar. Ispod ugleda dva zavoja još umrljana svezom krvlju. – Da li su se rane ponovo otvorile? – upita. – Da, zameniče – odgovori Karmo. – Treba da potpuno zarastu pre našeg dolaska u Vera Kruz. Mač ovoga čoveka biće nam

neophodan. – Za deset dana kapetan će biti na nogama, tako je rekao lekar. – Bio bih presrećan kada bi ga Van Horn, Loren i Gramoon videli potpuno zdravog pre susreta. – Gde ćemo ići da sačekamo eskadru sa Tortue, ako se sme znati? – upita Karmo. – U zaliv Asuncion – odgovori Morgan. – Na obalama Hondurasa? – Da, Karmo. U tom trenutku Gusar otvori oči, upitavši pomalo slabim glasom: – Ko govori o zalivu Asuncion? – To sam ja, plemiću – odgovori Morgan. – Ah! Vi? Lagano se uspravi, gurajući Karmoa koji je želeo da mu pomogne i poče skoro začuđenim pogledom da kruži naokolo. – Zaradićemo mnogo, plemiću. Vera Kruz mora da poseduje izvanredna bogatstva, pošto je najvažnija luka Meksika. – Iz nje polaze mnogobrojne velike galije natovarene zlatom i srebrom – reče Gusar. – Meni je međutim dovoljna osveta i prepustiću vama i mojoj posadi deo koji će mi pripasti od pljačke. – Vi posedujete u Italiji dovoljno imanja i zamakova da biste ga se odrekli – reče Morgan, smešeći se. – Vi i vaša braća niste nikada bili morski lopovi kao Oloneze, Mikele il Basko, »Uništitelj«, i ostale vođe gusara. – Mi smo došli u Ameriku da ubijemo vojvodu a ne zato što smo žedni bogatstva. – Znam, plemiću. Imate li da mi izdate neko naređenje? – Držite se podalje od obala Nikaragve i čim budete ugledali rt Grasijas de Dios, plovite pravo prema zalivu Asuncion, po mogućnosti izbegavajući Honduraski zaliv. Više volim da nas ne vidi nijedan španski brod. – Budite mirni, gospodine – odgovori Morgan, napuštajući kabinu i penjući se na palubu. Postoje otišao zamenik, Crni Gusar je ostao nekoliko trenutaka ćuteći, kao da je utonuo u duboko razmišljanje. Međutim, odjednom se trgnu i njegov pogled pade na mladu Indijanku. Za vreme tog razgovora, Jara je bila šćućurena najednom ćilimu, malo dalje od kreveta, ne skidajući nikako oči sa Crnog Gusara i ne izgovarajući ni reči. Ali od kada je čula da se govori o vojvodi, njeno lepo lice, obično tako ljupko, poprimilo je divlji i okrutan izraz, tako da je ulivalo strah. U njenim velikim, sjajnim očima koje su postale mračne, sevnuše varnice, dok joj se čelo odjednom namršti. Crni Gusar, uvidivši najzad tu naglu promenu, pogledao je Jaru sa mešavinom čuđenja i nemira. – Šta ti je devojko? – upita je kada i Karmo iziđe. – Možda oplakuješ Puerto Limon? Devojka odrečno mahnu glavom. – Ne, moj gospodaru – reče zatim. – Ja vidim neki čudni plamen u tvojim očima. – Istina je – odgovori mlada Indijanka. – Tvoje lepo lice u ovom trenutku ima strašan izraz.

– I to je istina. – Dakle, na šta ti misliš? – Na moga oca i moju braću. Crni Gusar se lupi po čelu dlanom desne ruke. – Ah!, Da... Sećam se – reče – ti si mi jednoga dana rekla: hoćeš li me osvetiti, moj gospodaru? – A vi ste mi odgovorili: osvetiću te. – U stvari, obećao sam ti. – Ja sam se nadala da ću moći da vas sretnem u nekom uglu Meksičkog zaliva, plemiću, i živela sam samo za tu nadu. Crni Gusar je začuđeno pogleda. – Ti si me očekivala? – upita je. – Da, moj gospodaru. Ja sam znala da žeđ za zlatom nije bila ta koja vas je naterala da dođete u Ameriku iz dalekih zemalja, već osveta. – Od koga si to saznala? – Od mog gazde. – Od don Pabla de Ribeire? – Ne, od njegovog gospodara. – Od vojvode Van Gulda! – uzviknu Gusar na vrhuncu čuđenja. – Da, plemiću – odgovori mlada Indijanka, dok je prstima stezala svoju suknjicu kao da je želela da je pocepa. – Ti dakle znaš? – Da je vojvoda ubio u Flandriji vašeg starijeg brata, a da je zatim obesio dva vaša mlađa brata, Crnog i Zelenog Gusara. – Ah!... – Takođe znam – nastavi mlada Indijanka – da ste vi, ne znajući to, bili zaljubljeni u kćer ubice vaše braće. – Ćuti, Jara – prošapta Crni Gusar, dok je obe ruke prinosio grudima kao da je želeo da smiri ubrzano lupanje srca. – I znam takođe – nastavi Jara – da ste posle osvajanja Gibraltara, koje ste izveli da bi osvetili vašu braću, kada ste se vratili na vaš brod saznali, od jednog španskog zarobljenika, da žena koju ste voleli nije bila flamanska princeza već kći ubice vaše braće. Umesto da ste joj žarili mač u srce, kao što ste imali pravo, vi ste je prepustili uzburkanom moru, samu u jednom čamcu, ostavljajući je na milost i nemilost boga. – Ti dakle znaš sve? – Sve, plemiću. Vojvoda Van Guld je ubio mog oca i moju porodicu. – Da li je Honorata živa? Reci mi, Jara, da li je ona još živa? – povika Crni Gusar. – Ah! Vi je još uvek volite! – povika mlada Indijanka, i zajeca. – Da – reče Gusar. – Prva ljubav nikada ne umire, a Honorata Van Guld je bila prva žena koju sam ja voleo na zemlji. Kobna ljubav koja mi je uništila život!... Proročanstvo ciganke se ispunilo! Jara se srušila u jednu stolicu, sakrivši lice rukama. Kroz prste su se videle suze kako teku, dok

su joj se grudi nadimale od jecaja. – I ja sam te volela još pre nego što sam te videla, moj gospodaru – šaputala je ona isprekidanim glasom. Izgledalo je da Gusar čak nije ni čuo to neočekivano priznanje. – I ti ćeš mi pomoći da se osvetim, zar ne, moj gospodaru? – Moja mržnja je možda strasnija od tvoje – reče Crni Gusar muklim glasom. – A ja ću biti tvoja robinja, jer moja krv pripada tebi. – Osvetiću te, Jara. Moja. »Munja« već jedri prema Veri Kruz. – Hvala, moj gospodaru. Ti nikada nećeš imati ženu privrženiju od mene. Gusar uzdahnu i ne odgovori. Možda su u tom trenutku njegove misli odlutale mladoj Flamanki, koju je prepustio Karipskom moru i koju je još uvek, posle četiri duge godine, oplakivao.

OBALE JUKATANA U međuvremenu »Munja«, kojom je vešto upravljao Morgan, jedrila je brzo duž obala Nikaragve, držeći se na velikoj udaljenosti od malih luka, iz straha da ne sretne neku fregatu ili eskadru Meksičke flote za koju se znalo da plovi u vodama Karipskog mora. »Munja« je već bila napustila obale Kostarike, prolazeći prilično daleko od S. Huana del Norte, luke koja je još u to vreme bila značajna, međutim na veoma jasnom horizontu videle su se kako strče, kao ogromne kupe, njenih šest velikih vulkana a naročito Irazu, čiji vrh dostiže visinu od 3500 metara. Vetar je bio povoljan a ubrzanju maršrute broda, snažno je doprinosila i Golfska struja. Ova struja koja prolazi duž svih obala Srednje Amerike, počevši od obala Južne Amerike, da bi se kod Bahamskih ostrva vratila u Atlantik, uvek ima veoma veliku brzinu koja varira od dvadeset dva do pedeset i šest kilometara na dan. Kod Floride stiže da ispuni sto četrdeset osam kilometara na svaka dvadeset i četiri časa. Premda je more izgledalo pusto, pošto se španski brodovi nisu usuđivali da isplove iz luka kada su znali da gusari tuda prolaze, Morgan je naredio da se straže neprestano održavaju, da ih ne bi iznenadila neka jaka fregata. On je bio siguran da je već dat signal svim obalama Nikaragve, posle smelog poduhvata u Puerto Limonu i zato je bilo moguće da neki deo Meksičke eskadre pođe u poteru za »Munjom«. Stoga je ova predostrožnost uveče bila udvostručena, time što su se pogasila sva svetla, čak i ona sa pramca, da bi mogli da plove sa većom sigurnošću da ne budu iznenađeni. Deset dana posle polaska iz Puerto Limona, »Munja« je srećno stigla do rta Grasijas de Dios, krajnje tačke Nikaragve. Ugledavši taj rt, brod, pošto se za kratko vreme pojavio ispred prostrane lagune Karataska da bi video da li se u njoj krije neka gusarska eskadra, zaplovio je punim jedrima u Honduraski zaliv, ogromnu uvalu trouglastog oblika koja istovremeno zapljuskuje obale Jukatana i Belize na severu, Gvatemale na zapadu i Hondurasa na jugu. U trenutku kada je brod, pošto je prešao rt Kameron, zaplovio ka ostrvu Bonaka, Crni Gusar se uz pomoć Jare i Karmoa pojavio po prvi put na palubi. Njegove rane su bile skoro već zarasle zahvaljujući marljivoj brizi brodskog lekara i Karmoa. Međutim bio je još uvek pomalo slab i veoma bled. On se za trenutak zaustavi kod ograde pramca, udišući punim plućima svež povetarac koji je duvao sa istoka i upravi pogled prema rtu Kameron, u pravcu Karipskog mora. Ostade držeći se za ogradu nekoliko trenutaka, ne tražeći oslonac ni od Jare ni od Karmoa, zatim sede ili bolje reći spusti se na jedna od dva lovačka topa, dok je mlada Indijanka legla kraj njegovih nogu oslanjajući se o gomilu užadi. »Munja«, nošena povetarcem plovila je veoma lagano po tim skoro mirnim i prozirnim vodama, blago nagnuta na desni bok, ostavljajući iza krme belu penušavu brazdu koja se produžavala u beskonačnost. Izgledala je kao ogromni galeb koji leti iznad same površine mora. – Kakvo divno veče – promrmljao je Gusar, kao za sebe. – Koliko uspomena budi u meni ovaj zalazak!...

Jara je podigla ljupku glavu, gledajući Crnog Gusara, onim velikim očima punim neke beskrajne tuge. – Hajdemo u Vera Kruz pre nego što stigne tamo eskadra tvojih prijatelja – reče Indijanka. – Ako vojvoda primeti gusare u gradu, požuriće da se spase u unutrašnjost. Ti već znaš da ti je on pobegao u Gibraltaru i Marakaibu, pre nego što su ta dva grada kapitulirala. – Istina je, Jara. Ti poznaješ Vera Kruz? – Da i znala bih sigurno da te vodim i da te odvedem u jednu palatu gde bi mogao da iznenadiš vojvodu. – Ti bi mogla to da učiniš? – povika Gusar. – Ja znam gde stanuje markiza Bermejo. – Ko je ta markiza? – Vojvodina prijateljica – odgovori mlada Indijanka. – Iznenaditi vojvodu u njegovoj palati bilo bi nemoguće, pošto ga danju i noću čuvaju mnogobrojni stražari. – A kod markize?... – Oh! Stvar bi bila laka – reče Jara – jedne noći sam se popela na drvo i ušla u markizinu sobu. – Šta si htela da uradiš? – upita Gusar, gledajući začuđeno u devojku. – Da ubijem ubicu moga oca. – Ti... Tako mlada!... – Učinila bih to – reče Jara odlučnim glasom. – Na nesreću, te večeri vojvoda nije došao kod svoje prijateljice. – I ti bi znala da me odvedeš kod te gospođe? – Da, plemiću. – Sto mu gromova! – uzviknu Crni Gusar. – Ja ću ići da ga nađem i ubiću ga. – Ali u grad ne može ući nas mnogo. Otkrili bi nas i obesili bi te, kao i tvoju braću. – Ići će nas nekoliko i to odanih. Moj brod će nas iskrcati na nekoj pustoj obali, zatim će se ponovo otisnuti na pučinu i stići gusarsku eskadru. Kada oni budu došli da napadnu grad, ja i ti ćemo se već osvetiti vojvodi. – Ah! Moj gospodaru! – uzviknu Jara, dok joj plamen obasjavao oči. – Ubićemo ga, devojko. Tvoje pleme, tvoj otac i tvoja braća biće zadovoljni. – Čekam vojvodinu dušu da je rastrgnem – reče Jara muklim glasom. – Da, isto kao moja braća – reče Crni Gusar. Nasloni glavu na ruke i ponovo se zagleda u more koje je malo po malo postajalo sve tamnije. Sunce je tada već bilo zašlo. Zvezde su se lagano pele na nebu, dok je na suprotnom horizontu jedna velika srebrna pruga, koja se sve više produžavala, označavala skorašnju pojavu meseca. Povetarac je postao svež i strujao je među brodskom opremom, naduvajući jedra. – Da li ste opazili nešto, plemiću? – Ne, Morgane. – Video sam sjajne tačke kako blistaju na horizontu. – Mnogo?

– Mnogo, plemiću. – Možda neka eskadra plovi pučinom? – Sumnjam u to. – Da nije ona iz Meksika? Bio bi to ružan susret u ovom trenutku. – Vaš brod je brz, gospodine i bez većih posledica može da prkosi teškim španskim fregatama. – Videćemo – reče Gusar, posle nekoliko trenutaka. On uze durbin koji mu je pružio zamenik i uperi ga prema istoku, pažljivo osmatrajući horizont. Svetle tačke, raspoređene dve po dve kao pravilna brodska svetla, plovile su po talasima, na udaljenosti od dvanaest ili petnaest milja. Da se Gusar nalazio na zemlji, mogao bi da poveruje da su to svici koji lutaju po nekoj beskrajnoj livadi, ali na moru to je bilo drugačije. – Da – reče Crni Gusar, sklanjajući durbin ispred očiju. To je eskadra koja prolazi u daljini. Srećom, mi plovimo sa ugašenim svetlima. – Mislite li da je to zaista meksička eskadra? – Da, gospodine Morgane. Možda je admiral koji njome komanduje dobio vesti o našem pristajanju u Puerto Limonu ili o pojavi nekog sumnjivog broda na obalama Kostarike i sada nas traži. – Da li plovi prema jugu, kapetane? – Da i kada stigne u Puerto Limon mi ćemo već napustiti obale Jukatana. Neka slobodno idu da nas traže, mi ih očekujemo u Veri Kruz, a tada nećemo biti sami, zar ne, gospodine Morgane? – Biće tu i drugi. – A ja ću već ubiti vojvodu – dodade Crni Gusar. – Laku noć, gospodine Morgane, i dobra straža! Sutradan »Munja«, koja je neprestano plovila u pravcu sever severozapad, ugledala je ostrvu Bonaka, skoro pustu zemlju u to vreme, pošto je bilo nastanjeno malobrojnim Indijancima. Međutim, gusari su se držali na velikoj udaljenosti od tog ostrva, iz straha da ne naiđu na neki jedrenjak. Crni Gusar, koji je sada retko napuštao palubu, pošto je bio skoro potpuno ozdravio, upravi »Munju« prema severu, želeći da izbegne obale Hondurasa koje su takođe zauzeli Španci. Zaliv Asuncion nije bio još mnogo daleko. Za četrdeset osam časova ili možda manje, taj brzi brod mogao je da stigne tamo a da suviše ne zamori posadu, utoliko pre što vetar nije nameravao da se promeni i pošto je Golfska struja povećavala brzinu. Stražari su bili poslati na osmatračnice, snabdeveni snažnim durbinima da bi spremno signalizirali pojavu nekog broda, pošto je bilo moguće da je gusarska eskadra poslala neku izvidnicu podalje od zaliva Asuncione, da pokuša da otkrije »Munju«. Gusarove nade nisu bile izneverene. Četrdeset časova kasnije, gusarski brod je ugledao jedan brodić koji je plovio na pedeset ili šezdeset milja od obale. To je bila izvidnica koju su gusarske vođe poslale na pučinu. Čim je brodić opazio prisustvo »Munje« uputio se brzo u njenom pravcu, dajući joj signale zastavom i pucajući u vazduh. – Čekali su nas – reče Crni Gusar Morganu. – Nadajmo se da je eskadra toliko brojna da može da se suoči čak i sa fregatom meksičkog vicekralja.

– Biće da su svi tu – odgovori zamenik. – Van Horn, Gramon i Loren su ljudi koji održe datu reč. – Vera Kruz se može smatrati izgubljenom. – Međutim, to je smeo poduhvat, plemiću. – Koji će potpuno uspeti – odgovori Gusar. – Vi znate da nas se Španci suviše plaše, da bi pružili neki dugotrajni otpor. – Ali Vera Kruz je dobro utvrđen, plemiću. – Upašćemo iznenada, a zatim, kada naši prijatelji budu napali grad, ja ću biti tamo da ih predvodim. – Želite da nas napustite? – Ići ću pre vas – odgovori Gusar. – Nemojte počiniti neku nesmotrenost, gospodine. Van Guld je čovek koji vas neće poštedeti. – Ja ću biti taj koji ga neće poštedeti, gospodine Morgane. Zatim, gledajući pažljivo brodić koji im se brzo približavao, reče: »Marinjana« nam dolazi u susret. – I nosi na rogu boje Gramona, Lorena i Van Horna – dodade Morgan. »Marinjana« se tada nalazila na trista ili četiri stotine metara. Njena posada je spustila u more jedan kitolovac. – Svi ljudi na palubu! – povika Crni Gusar. Sto dvadeset gusara, koji su sačinjavali posadu »Munje« rasporediše se duž bokova broda u duplom redu u ratnoj opremi, dok su Karmo i Moko doneli na gornju palubu puno boca sa vinom i čaše. Kitolovac se već odvojio od »Marinjane« i uperio pramac ka »Munji«. U njemu je bilo dvanaest mornara naoružanih puškama i tri gusara koji su nosili na glavi velike šešire ukrašene perjem od papagaja. Crni Gusar naredi da se spuste počasne stepenice sa levog boka broda, a on siđe do male platforme, govoreći: – Dobrodošli na moju »Munju«. Tri gusara su vešto skočili na platformu, pružajući ruke Crnom Gusaru. – Plemiću, radujemo se što vas ponovo vidimo – reče jedan od njih. – I ja takođe, Gramon. Popnite se, prijatelji.

GUSARSKA ESKADRA Među najpoznatijim gusarima sa Tortue, značajno mesto pripada ovoj trojici odvažnih gusara koji se zovu Gramon, Loren i Van Horn. Oni su se pridružili Crnom Gusaru da bi pokušali da zauzmu i opljačkaju Vera – Kruz, jedan od najvažnijih i najbogatijih meksičkih gradova. Malo njih je dokazalo svoju vrednost i hrabrost kao oni. Iako nisu stekli ogromnu slavu kao Oloneze, Monbar »Uništitelj«, Morgan koji će kasnije sa neverovatnom drskošću zauzeti i opljačkati Panamu, kao Šarp, Horis i Soukins, koji su toliko godina bili gospodari Tihog okeana krstareći i pljačkajući sve do ispod obala Perua, ipak su zauzeli odlično mesto u istoriji gusarenja. Van Horn je bio trabant, Gramon je bio francuski plemić, koji je otišao u Ameriku iz mržnje prema Špancima, a Loren de – Graf, Holanđanin. Tri gusara se popeše na gornju palubu, predvođeni Crnim Gusarom i Morganom. Oni su se veoma razlikovali među sobom, pošto nisu bili iste rase. Gramon je imao otmeni izgled plemića i vitak stas kao Crni Gusar, Loren je nasuprot bio zdepast, tamnoput i veoma mišićav, pravi tip mornara, Van Horn bio je veoma visok čovek širokih ramena, plave kose i očiju, ružičaste puti, pravi tip flegmatične i snažne anglosaksonske rase. Isprazniše nekoliko punih čaša izvrsnog španskog vina koje im je Karmo nasuo, zatim Gramon, koji je bio najgovorljiviji, reče: – A sada, plemiću, recite nam šta ste uradili u Puerto Limonu. Bili smo veoma uznemireni videvši da ne stižete u zaliv. – Morao sam da izdržim napad dve fregate i malo je falilo da ostanemo blokirani u luci – odgovori Crni Gusar. – Međutim, kao što vidite, moja »Munja« je izišla iz te opasnosti skoro neoštećena. – Ne bih se nikada utešio kad bih video vaš lepi brod polomljenih jarbola. A Van Guld? – On je u Vera Kruzu, prijatelji. – Jeste li sigurni u to, plemiću? – Uopšte ne sumnjam u to. – Onda ćemo vas mi osvetiti – rekoše Loren i Van Horn. – Hvala, prijatelji. Da li je vaša eskadra jaka? – Broji petnaest brodova sa posadom od hiljadu dve stotine ljudi. Jedna bora ocrta se na Gucarovom čelu. – Neće nas biti mnogo – reče. Znam da se u Vera Kruzu nalazi preko tri hiljade vojnika i po onome što se priča, svi su spremni za borbu. – Znamo – reče Gramon. – Ne računajući da ćemo morati da zauzmemo tvrđavu S. Đovani de Luz, koja je naoružana sa šezdeset topova i koju brani osam stotina ljudi. – I da iz gradova iz unutrašnjosti mogu da pristignu još petnaest ili šesnaest hiljada ljudi – dodade Morgan koji je prisustvovao razgovoru. – Ja sam to saznao od jednog crnca koji je pobegao iz Vera – Kruza. – Mi se spremamo na strašnu igru, to je istina – reče Van Horn – ali tu postoji jedna okolnost

koja može biti veoma povoljna. – Koja? – upita Crni Gusar. – Mi znamo da Španci očekuju dva ratna broda koji dolaze iz Goavesa. – I šta želite da zaključite? – Da ne bismo zaplašili naše posade, koje znaju za velike teškoće sa kojima bi se susrele u Veri – Kruz, rekli smo im da ćemo se zadovoljiti time da pratimo ta dva broda. Zatim, kada budemo blizu grada, pustićemo naše ljude u napad na utvrđenja. Vi već znate da kada započnu borbu više ih ništa ne može zaustaviti. – Da, to je istina – reče Gusar. – Da li ste napravili plan? – Radi se o tome da iznenadimo tvrđavu. Mi ćemo iskrcati naše posade na nekoliko milja od luke i približićemo joj se, prolazeći kroz šume. – A ja ću biti tamo da vas vodim u pobedu. – Šta želite da kažete, plemiću? – upita Gramon. – Da ću ja ići ispred vas i da ću vas čekati u tvrđavi. – Dopustićete da vas uhvate... – Naprotiv, ja ću biti taj koji će uhvatiti nekoga. – Vojvodu? – Da, gospodine Gramon. »Munja«, koja je brža od vaših brodova, odvešće me sve do obale a zatim će se vratiti da vam se pridruži i da vam pruži pomoć u slučaju da vas napadne Meksička eskadra. Ne brinite se za mene: naći ćemo se u Vera – Kruzu. – Ići ćete sami? – upitaše tri gusara. – Sa nekoliko ljudi, odanih i hrabrih. – Sa tri galamdžije – reče Van Horn. – Poznajem vrednost Karmoa, Moka i Van Stilera. – Da, sa njima – odgovori Gusar, smešeći se. – Plemiću, želite li jedan savet? – upita Gramon. – Pođite sa nama i odrecite se sličnog poduhvata, koji se sa pravom može nazvati ludošću. Vojvoda će nam svejedno pasti u šake i plemićke mi reči obesiću ga na glavni jarbol moga broda. – To je nemoguće, gospodine Gramon – odgovori Gusar odlučnim glasom. – Taj čovek bi bio sposoban da mi pobegne kao što je već učinio u Marakaibu i Gibraltaru, kada smo Oloneze i ja napali one dve tvrđave. – Ali pazite da... – Uzalud gubite vreme, gospodine Gramon. Resio sam i ne bih popustio ni pod kakvim savetima. – Gde možemo ponovo naći vaš brod? – upita Van Horn. – Krstarice u Kampečkom zalivu ispred obala Tabaska. A vi, kada ćete zaploviti? Nastojte da požurite jer se bojim da se moja avantura iz Puerto Limona već nadaleko pročula. – Zaplovićemo za nedelju dana – reče Gramon. – Želim vam puno sreće. – Mi je vama želimo, plemiću – reče Van Horn. Neka vas bog čuva od loših susreta. – Hvala, prijatelji: videćemo se u Vera – Kruzu. Isprazniše još nekoliko čaša vina, zatim trojica

gusara napustiše palubu, krenuvši ka počasnim stepenicama. Poslednji put stegoše ruku Crnom Gusaru, zatim siđoše u njihov kitolovac i zaploviše brzo ka pučini. Skoro u isto vreme »Munja« se ponovo postavila prema vetru, nastavljajući da plovi ka severu, da bi prešla rt Katoč, poslednju tačku Jukatana. Sutradan »Munja«, pošto je plovila uz istočne obale Jukatana i srećno prešla ostrvu Kozumel, stigla je do rta Katoč. Pošto su postojale velike mogućnosti da u tim vodama susretne španske brodove, zbog blizine Kube, »Munja« se držala sredine Jukatanskog kanala, da bi mogla bolje da se otisne prema pučini u slučaju opasnosti. Crnom Gusaru je posebno stalo da ga ne vide u tim vodama, da se ne bi posumljalo u pravu rutu njegovog broda i da neko ne bi obavestio primorske gradove Meksika. Prelaz preko Jukatanskog kanala završio se srećno, bez rđavih susreta i sledeće noći, »Munja« je jedrila duž severnih obala velikog poluostrva, krećući se prema Kampečkom zalivu. Crni Gusar i Morgan su već verovali da mogu da stignu neopaženo na obale Meksika, kada četvrtog dana posle prolaska kroz tesnac, primetiše prisustvo jednog jedrenjaka. – To je brod koji verovatno dolazi sa Kube – reče Morgan. – Ili je to možda neki brod zadužen da nadgleda naše kretanje – reče Crni Gusar, koji je postao zamišljen. – Zbog čega to pretpostavljate, plemiću? – Još pre dve večeri, malo pre zalaska, primetio sam jedrenjak koji je tačno pratio našu rutu. – Možda su već upozorili na nas. – Vi znate da nas Španci neprestano drže pod prismotrom da bi izbegli da ih iznenade gusari sa Tortue. – To je istina, plemiću. Imaju veoma brze brodove zadužene da nadziru obale i da obaveste primorske gradove o opasnostima koje im prete. – Želite li da proverimo da li taj brod zaista ima nameru da nas špijunira? – Menjajući rutu? – Da i zaplovivši na sever, tj. pretvarajući se da plovimo ka pučini. – Pokušajmo, plemiću. Ako taj brod uspe da pogodi naš pravac, naši drugovi će zateći Vera Kruz naoružan i garnizon utrostručen. – Za dva sata pašče noć i mi ćemo napraviti lažnu rutu, gospodine Morgane. U međuvremenu, hajdemo da pratimo kretanje onog broda i po mogućstvu potrudimo se da saznamo sa kim imamo posla. Noć, koja se spustila nekoliko časova kasnije, učini kraj istraživanjima Crnog Gusara i Morgana, međutim ni jedan ni drugi ne napustiše palubu, plašeći se nekog ružnog iznenađenja, štaviše narediše da se udvostruče straže i da se napune topovi. Već je izbila ponoć, kada se u dubokoj tami koja je vladala morem, pojavi jedna svetla tačka koja se jasno isticala na horizontu. To nije mogla biti zvezda, postoje nebo bilo prekriveno gustim oblacima koji su se digli malo pre zalaska, verovatno se radilo o svetlu koje je pripadalo nekom brodu. – Prate nas – rekao je Morgan Crnom Gusaru, koji je nagnut na ogradu od krme, pažljivo

istraživao horizont. – Da – reče ovaj. Više ne sumnjam u to da nas špijuniraju a možda i prate. – To je opasno, kapetane. Onaj brod preti da poremeti naše planove. Šta da radimo? Crni Gusar je ćutao. Oslonjen na ogradu i dalje je uporno gledao u svetlo koje je tačno pratilo kretanje »Munje«. – I šta mislite? – upita Morgan, posle nekoliko minuta. – Mislio sam, moj zameniče, koji je najbolji način da se napadne taj brod. – Može biti jedna od fregata iz Puerto Limona, plemiću. – Možda mi nemamo dovoljno municije da potopimo jedan veliki ratni brod? – upita Gusar ponosno. – Mi smo ljudi koji nikada nisu brojali svoje neprijatelje. Pripremimo se da pokažemo onom brodu našu zastavu pri bljesku naše artiljerije. – A ako nam pobegne? Znajte gospodine, da ako on uspe da dotakne Meksičke obale, mi ćemo morati da se odreknemo smelog poduhvata. – Moj brod je suviše brz da ne bi mogao da stigne jedan španski jedrenjak, a mi smo suviše odlučni da ne potonemo. Gospodine Morgane, naredite da se spusti u more šest kitolovaca i izaberite osamdeset najhrabrijih ljudi iz naše posade. – Hoćete da napadnete onu fregatu sa čamcima? – upita Morgan začuđeno. – Da, ali kada mi najpre srušimo jarbol na onom brodu. Požurite, gospodine Morgane. Moramo iskoristiti noć da bismo iznenadili Špance i uhvatili ih između dve vatre. Vama kitolovci, meni »Munja«. – Vaša naređenja? – Daću vam ih u poslednjem trenutku. Idite. Nekoliko minuta kasnije, »Munja« je namestila jedra tako da stoji, dok je šest kitolovaca spušteno u more. Osamdeset najhrabrijih ljudi, koje je Morgan odabrao, požurili su da zauzmu mesta u tim malim i brzim čamcima, noseći sa sobom puške, sablje i pištolje. Crni Gusar, za vreme tih priprema nije napuštao ogradu na krmi, stalno je gledao neprijateljski brod koji se brzo približavao, prateći sa neverovatnom preciznošću, rutu »Munje«. Kada su se svi ljudi ukrcali, Morgan mu se približi: – Idemo, gospodine! – Upalite svetla i pripremite se da gađate brod koji nas prati – zagrme gusar. Veoma tamna noć omogućavala je da se razazna bilo koja svetla tačka, koja bi zatreperila na mračnoj površini mora. U prostranom Kampečkom zalivu vladala je skoro potpuna tišina. Jedino bi se po neki retki talas, uz potmulo hučanje, razbijao o bokove »Munje«, koja je ostala skoro nepomična na crnim talasima. Čak je i vetar oslabio i duvao je polako, čudno zavijajući između konopaca brodske opreme. Četrdeset ljudi koji su ostali na gusarskom brodu bili su na svojim borbenim mestima. U rukama artiljeraca plamteli su fitilji, šireći naokolo nejasnu svetlost. Crni Gusar, uspravljen na gornjem spratu broda, neobično se isticao pri svetlosti dva velika fenjera upaljena na krmi, jedan sa leve, a jedan sa desne strane. Obučen sav u crno, kao i obično, sa onom dugom crnom perjanicom koja mu se spuštala iza velikog šešira, imao je zastrašujući izgled.

Ličio je na morskog duha koji je isplivao iz ponora da bi podigao strašnu oluju. Bio je potpuno nepomičan, ali nije odvajao pogled od svetle tačke koja se neprestano približavala. Ljudi koji su manevrisali brodom, posmatrali su ga, spremni da orijentišu jedra i okrenu brod, dok su artiljerci za lovačkim topovima očekivali njegovu komandu. – Karmo – reče odjednom Crni Gusar, okrećući se vernom mornaru koji je stajao pored njega zajedno sa van Stilerom. – Vidiš li čamce? – Da, kapetane – odgovori Karmo. – Plove prema onoj svetloj tački, međutim, za nekoliko trenutaka neće više biti vidljivi. – Na kojoj udaljenosti misliš da se nalazi brod koji nas prati? – Na hiljadu dvesta metara, kapetane. – Pustimo ga da se još približi, bićemo sigurniji. Uspravi se i okrećući se ka artiljercima pored lovačkih topova, povika im: – Pet stotina pijastera onome ko obori jedan španskim jarbol. – Hiljadu mu morskih pasa! – promrmlja Karmo. – Šteta što nisam tobdžija!... To bi bilo dovoljno novca da se popije dvadeset burica španskog vina. – Ljudi mora! – zagrme Gusar. – Spremni da se postavite uz vetar! Napada se! »Munja«, koja je dotle ostala skoro nepomična, okrenu se skoro u mestu i uputi se u susret neprijateljskom brodu, ploveći sa malim zaokretima, pošto je imala nepovoljan vetar. Crni Gusar je neprestano držao kormilo i gledao neprijateljski brod, koji se oprezno približavao, pošto je već opazio svetla »Munje«. Razdaljina se brzo smanjivala. U jedan sat španski brod se nalazio na tri stotine koraka i manevrisao je tako da bi prošao pored desnog boka gusarskog broda. Odjednom, na pučini odjeknu glas, nošen vetrom koji je duvao sa juga. – Ima li koga tamo? – Neka niko ne odgovara! – naredi Crni Gusar. Zatim prinevši ustima megafon, povika iz sveg glasa: – Espana! – Zaustavite se! – Ko ste vi? – Španska fregata! – Pristanke!... Povika Gusar. Artiljerci dva lovačka topa okrenuli su se prema Gusaru upitnim pogledom. – Sačekajmo – odgovori ovaj. Pogleda na pučinu ali bilo je toliko mračno da više nisu mogla da se razaznaju šest kitolovaca. – Možemo da počnemo – prošapta Gusar. – U pogodnom trenutku Morgan će se pojaviti. Pali!... Usledi kratka tišina, prekidana jedino strujanjem noćnog vetrića i šumom talasa koji su se razbijali o pramac, zatim dva bljeska naglo osvetliše gornji sprat »Munje«, praćen sa dve strahovite eksplozije. Zaglušujuća buka odjeknu na neprijateljskom brodu, posle tog neočekivanog pozdrava. – Izdaja!... Izdaja!... Urlali su Španci.

Crni Gusar se nagnuo na ogradu nadajući se da će da razazna ono što se dešavalo na fregati, ali mrak je bio isuviše gust da bi mu to dozvolio. – Videćemo kasnije da li su naši plotuni prouzrokovali štetu – promrmlja. Ponovo zgrabi kormilo vičući: – U poteru! »Munja« je sa dva zaokreta izišla na pučinu i zaplovila prema zapadu, kako bi se postavila između fregate i američke obale. Taj manevar bio je obavljen sa takvim oprezom i brzinom, da kada je španski brod pokušao da se vrati na vetar, ugledao je kako se ispred njega diže oštri pramac »Munje«. – Stanite!... Ovde se ne prolazi!... – povika Karmo. Fregata, videvši da joj je zatvoren prolaz, zaustavila se kao da se kolebala šta da radi, a zatim se odjednom obavi dimom i plamenovima. Španci, shvativši da ne, mogu da se takmiče u brzini sa gusarskim brodom, odlučno su prihvatili borbu, nadajući se pobedi ili da probiju prolaz. Njihova brojna prednost, njihovi topovi brojniji od onih sa neprijateljskog broda i veličina njihovog ratnog broda mogli su mnogo da utiču na ishod borbe. Crni Gusar se međutim nije zbog toga uplašio. On je mnogo računao na sposobnost svojih mornara, artiljeraca i strelaca, a pre svega na kitolovce predvođene Morganom. – Palite – povikao je. Mi ćemo napasti španski brod! Dva broda su grmela podjednakom snagom, izmenjujući plotune karteča i granata. Fregati, koja je nosila artiljeriju dva puta brojniju od one sa »Munje« bilo je lako u tom strahovitom duelu. Besno je gađala palubu protivničkog broda i sva jedra, prouzrokujući teška oštećenja u ubivši ne mali broj ljudi. Granate su eksplodirale u velikom broju, naročito na pramcu, koga su gusari odmah napustili a neki su uletevši kroz prozorčiće na baterijama, napravile pokolj među artiljercima. Uprkos tome, »Munja« nije uzmicala, štaviše nastavljala je da skreće da bi se približila španskom brodu i napala ga u pogodnom trenutku. Glas Crnog Gusara neumorno je odjekivao, nadjačavši ponekad tutnjavu topova i prasak iz pušaka. – Držite se!... Paljba na palubu! Gađajte u jarbole! Njegovi ljudi, uprkos strašnim plotunima karteča i neprestanim eksplozijama granata, nisu klonuli duhom i svi su se takmičili ko će naneti fregati veće štete. Najbolji strelci popevši se na koševe i jarbole, žestoko su gađali palubu španskog broda sa onom matematičkom preciznošću, koja je te ponosne morske ljude učinila toliko poznatim. Njihova zrna stalno su pogađala u cilj, ubijajući naročito ljude koji su bili kod topova na gornjem spratu broda. Borba je trajala četvrt časa, sa velikim štetama i sa jedne i sa druge strane, kada se odjednom sa pučine začu zaglušujuća vika: – Napred ljudi mora! – urlao je jedan glas. Crni Gusar je skočio napred, uzviknuvši: – To je Morgan! On prepusti kormilo Karmou i jurnu prema ogradi. Između bljeska neprijateljske artiljerije, opazio je čamce, na nekoliko koraka od fregate. – Hrabro ljudi mora! Zagrme. – Naši ljudi napadaju španski brod. U tom trenutku, strahoviti urlici začuše se na neprijateljskom brodu, dok pucnjava iz pušaka postade zaglušujuća. Bljesak obasja crne talase.

– Paljba! – zaurla Crni Gusar. – Zatim juriš u napad!

STRAŠAN NAPAD Morgan, opazivši da je stigao ispod broda, naglo ustade sa mačem u ruci. Zatim nečujno poče da se penje uz neprijateljski brod. Četrnaest ljudi sa njegovog kitolovca pratili su ga, verući se kao majmuni. Već su se spremali da preskoče preko ograde, kada ih jedan stražar sa fregate opazi: – Na oružje! – povika. – Napadaju nas!... – Gore gusari!... Zagrme Morgan. – Paljba, vi iz čamaca! Jedan strašan plotun pogađa Špance, oborivši ih više od polovine. Ostali, preplašeni i iznenađeni tim neočekivanim napadom, zbunjeno se povlače, rasturajući se po gornjoj palubi. – Gusari!... Gusari!... Urlaju svuda. Komandant fregate opazio je opasnost. Ne gubeći prisebnost, naređuje da se okrenu na svojim osovinama dva lovačka topa sa gornjeg sprata, koji su već bili napunjeni kartečima i spremali se da gađaju palubu »Munje«: – Paljba na levi bok!... Uragan gvožđa i olova čisti bok broda, prerezavši istovremeno zapone, pripone i poluge za manevar i raznevši dva čamca okačena o dizalice. Nekoliko gusara koji su već bili opkoračili ivicu broda, padaju u more, pogođeni, ali ostali, ničim preplašeni, preskaču brzo ograde i jure na palubu strahovito urlajući. Morgan, koji je čudom izbegao karteč, predvodi ih. U desnoj ruci seže mač a levom se hvata za pištolj. – Ovamo gusari! – urla. Ostali gusari iz čamaca penju se na brod. Petnaest ili dvadeset najboljih strelaca ostali su na kitolovcima i ispaljuju strahovite hice prema gornjem spratu i pramcu fregate, pokušavajući da obore artiljerce za lovačkim topovima. Španci, na povike svojih oficira, skupljaju se kod gornjeg sprata i kod pramca i navaljuju na gusare, međutim, njihov položaj pokazuje se ubrzo kao veoma opasan, jer se i »Munja« približava da ih napadne sa suprotne strane. Započinje očajnička borba između Morganovih gusara i Španaca, dok topovi sa dva broda grme sve jače, ispaljujući granate i oblake karteča. Međutim, pucnji sa »Munje« nisu više upravljeni na palubu fregate da ne bi pogodili i Morganove ljude. Projektili pogađaju kobilicu ili jarbole. Crni Gusar, napustivši kormilo, skače na palubu s mačem u ruci, vičući: – Za mnom, ljudi mora! Njegovi gusari trče za njim, spremni da poginu za svog hrabrog vođu Uprkos paljbi španaca, skaču preko ograda, urlajući na sav glas, da bi ulili veći strah i da bi se poverovalo da su tri puta brojniji, zatim jurišaju u napad, kao čopor izgladnelih vukova. Strašni mač. Crnog Gusara otvara krvavu brazdu u masi boraca. Niko ne može odbiti munjevite udarce te gvozdene pesnice: neprijatelji padaju levo i desno mrtvi ili teško ranjeni. – Hrabro, moji junaci! – urla on. – Za mnom, Morgane! Španci, uhvaćeni između dve vatre, zbunjeni brzinom tog napada, oklevaju, a zatim počinju da uzmiču delom prema krmi i delom prema pramcu. Strah koji su u to doba ulivali gusari sa Tortue, smatrani sinovima pakla i stoga nepobedivim ljudima, bio je toliki, da su Španci često dozvoljavali da budu ubijeni bez otpora, smatrajući uzaludnim svaki pokušaj borbe. Stoga se nije trebalo čuditi ako je i posada fregate, pošto je

prihvatila borbu, počela da uzmiče pred žestinom neprijatelja. Uprkos svemu Španci još nisu pomišljali na predaju. Štaviše iako su bili prepolovljeni od gusara predvođenih Crnim Gusarom, još uvek su pružali žestok otpor, skupljajući se na gornjem spratu i na pramcu da bi tamo pokušali poslednju borbu. Ljudi Crnog Gusara i Morgana, ujedinivši se u sredini gornje palube, posle jednog kratkog predaha, ponovo jurišaju u osvajanje dva kraja broda, dok se neki od njih penju na koševe jarbola da bi odatle bacali granate među Špance. Druga i još krvavija borba započinje na palubi broda. Dve kolone od po dvadeset gusara, odabranih među najboljim strelcima iz posade, silazile su ćuteći u kadar i u zajedničku sobu, zaklanjajući se iza nameštaja i sanduka nagomilanih na krajevima hodnika. Kao što se lako može pretpostaviti, Crni Gusar nije uopšte imao nameru da ih žrtvuje u jednom novom napadu, naročito protiv snaga više nego duplih, morali su da izvrše jednu običnu demonstraciju da bi skrenuli pažnju Španaca na sebe. Odlučujući udarac trebalo je da se zada sa glavnog otvora na palubi, oko koga su se već bili skupili svi ostali gusari. – Pre svega pravite veliku buku – rekao je Crni Gusar. I buka je odmah počela. Tek što su se smestila u zasedu, dva odreda su odmah otvorila vatru na španske barikade, uz strahovite urlike, kako bi se poverovalo da se spremaju za jedan opšti napad. Španci su odmah odgovorili, pucajući iz topova. Efekat tih plotuna na tako kratkoj udaljenosti bio je koban, ako ne za gusare, za brod sigurno. Kuršumi i karteči rušili su za nekoliko trenutaka pregrade, lomeći nameštaj u kadru i zajedničkoj sobi. Padala su ogledala, kristali i porcelan, uz zaglušujuću lomljavu i rušile su se slike i svećnjaci. Gusari, koji su ležali na zemlji, iako su osećali kako se na njih sve to ruši, nisu se pomerali i pucali su nasumice iz pušaka, pošto su hodnici već bili preplavljeni gustim dimom koji je gušio. Crni Gusar, uspravljen iznad otvora na palubi, koji još nije bio otvoren, slušao je sa izvesnom strepnjom očajničke povike koji su odjekivali u utrobi velikog broda. Izgledalo je da među zaglušujućom eksplozijom topova, pokušava da razazna neki povik koji bi mu najavio predaju Španaca. Odjednom, kada je dim počeo već da prodire kroz pukotine palube, okrenu se prema svojim ljudima, koji su bili nestrpljivi da i oni uzmu učešće u borbi koja se vodila pod njihovim nogama, govoreći: – Pripremite granate. – Spremne su, gospodine – odgovori jedan gusar. – Podignite otvor na palubi i ne štedite projektile. Možda će kroz nekoliko trenutaka ti ljudi već biti u našim rukama. Četiri mornara podigoše dve gvozdene prečage i otvor na palubi bio je otvoren. Iz njega pokulja gust oblak dima dižući se prema glavnom jarbolu. Ispod tog oblaka čule su se zaglušujuće eksplozije. To su bili topovi sa baterija koji su grmeli demolirajući i rušeći dva kraja broda. Ne čekajući da se dim raziđe, gusari počeše da bacaju granate kroz otvor. Španci u početku nisu primetili da je otvor slobodan zbog veoma gustog dima, ali kada su začuli prasak granata i videli kako na zemlju pada nekoliko njihovih drugova, pogođeni komadićima tih smrtonosnih projektila, napustiše glavom bez obzira topove, trčeći bezumno kroz bateriju. Taj neočekivani napad prouzrokovao je veliku paniku u njihovim redovima. Čak i najhrabriji napustiše svoja mesta, uprkos povicima nekolicine oficira i podoficira. Gusari se u međuvremenu nisu zaustavljali. Dok su dva odreda iz kadra i zajedničke sobe

nastavljali pucnjavu šireći sve veći strah i pometnju, oni sa palube ubacivali su granate u svim pravcima, uz opasnost da izazovu strahoviti požar. Komadići projektila leteli su svuda, fijučući i pogađajući veliki broj ljudi. Pod tim neprestanim eksplozijama otkivao se daščani pod, padali su razbijeni podupirači, rušile su se pregrade i ugljenisali su se jarboli. Plameni jezici preteći su vijugali, šireći naokolo crvenu svetlost. Usred urlika boraca, povika ranjenika, praska granja i buke plotuna, podiže se snažni glas Crnog Gusara: – Predajte se ili ćemo vas sve uništiti!... – Dosta!... Dosta!... Zaurla pedeset glasova. – Ubijmo ih sve! – povika jedan gusar, pripremajući se da prevrne kroz otvor sanduk pun granata. Crni Gusar se okrete prema tom čoveku, podižući na njega svoj mač. – Ako ne poslušaš, ubiću te – reče mu. – Odlazi! Kiša bombi prestade, kao što prestadoše i plotuni dva odreda skrivena u gornjem spratu i u zajedničkoj sobi. Crni Gusar se nagnu nad otvor, i ponovi: – Predajte se ili ćemo vas sve uništiti! Jedan glas se podiže usred dima. – Položimo oružje. – Neka mi se pošalje jedan pregovarač. Nekoliko trenutaka kasnije, jedan čovek peo se na palubu. Bio je to oficir, jedini preživeli od celog glavnog štaba sa velikog broda. Taj nesrećnik bio je bled i veoma potresen. Odeća mu je visila u komadima a jedna ruka mu je bila rasečena od granate. On predade svoj mač Crnom Gusaru i reče mu jedva čujnim glasom: – Pobeđeni smo. Plemić od Ventimilje odgurnu oružje koje mu je bilo ponuđeno, reče: – Zadržite svoj mač za neku bolju priliku, gospodine poručniče, vi ste pravi junak! – Hvala, plemiću – odgovori Španac. – Od Crnog Gusara sam i očekivao sličnu ljubaznost. – Ja sam plemenit, gospodine. – Znam to. A sada, šta ćete uraditi sa nama? – Ostaćete zarobljeni na mom brodu sve do kraja našeg pohoda, zatim ćemo vas iskrcati na neku tačku Meksičke obale, ne tražeći nikakav otkup. – Vi se dakle spremate da preduzmete pohod na naše meksičke gradove? – upita oficir začuđeno. – Na ovo pitanje ne mogu odgovoriti – reče Crni Gusar. – To je tajna koja ne pripada samo meni. Zatim, uhvativši ga za ruku i vodeći ga prema krmi, upita ga dubokim glasom: – Vi poznajete vojvodu Van Gulda, zar ne? – Da, plemiću. – On se nalazi u Vera Kruzu? Španac ga pogleda u lice, ne odgovorivši. – Ja sam vam poklonio život, dok sam po ratnom pravilu mogao da vas bacim u more zajedno sa svim vašim ljudima. Možete dakle uzvratiti jednom plemiću tako malu uslugu.

– Pa dobro, da, vojvoda se nalazi u Vera Kruzu – odgovori Španac posle kraćeg oklevanja. – Hvala, gospodine – odgovori Crni Gusar. – Radujem se što sam se pokazao plemenitim prema vama. Oficir se vrati prema otvoru na palubi i povika: – Položite oružje: plemić od Ventimilje poklanja svima život. Dva odreda gusara, predvođeni Morganom, odmah su ušli kroz otvor da bi primili oružje. Fregata je gorela neverovatnom brzinom. Plameni jezici i gusti oblaci dima izlazili su kroz otvore na baterijama i na palubi preteći da zahvate jarbole. Katran, rastopljen toplotom koja se oslobađala ispod palube, slivao se po gornjoj palubi, cureći u more. – Šteta da jedan tako lep brod potone – reče Gusar koji je gledao u fregatu sa visine gornjeg sprata »Munje« – mogla je da donese dragocene usluge gusarstvu. – Da li će potonuti? – upita jedan glas sa strašnim prizvukom. Gusar se okrenu i ugleda mladu Indijanku. – Ti, Jara? – reče joj. – Da, moj gospodine. Popela sam se da bih prisustvovala agoniji tog broda, koji je do malopre pripadao ubicama moga oca. – Koliko ljute mržnje vidim u tvojim lepim očima! – reče Gusar, osmehnuvši se. – Tvoja mržnja jednaka je mojoj. – Ali ti ne mrziš ove Špance. – Istina je, Jara. – Da sam ih ja pobedila, sve bi ih ubila – reče devojka strašnim glasom. – Već imaju suviše neprijatelja, Jara – odgovori Gusar. – Grozote koje su počinili prvi američki osvajači, bile su velikim delom osvećene. – Da, ali čovek koji je uništio, moje pleme još živi. – Taj čovek je već na umoru – reče Crni Gusar muklim glasom. – Sudbina ga je već kaznila. – I dokle će još živeti? – Njegovi dani su izbrojani, već sam ti rekao. – Žuri mi se da ga vidim kako umire. – Meksičke obale nisu daleko, Jara. Ove večeri, mi ćemo pristati. – U Vera Kruzu? – Ne, neću učiniti sličnu neopreznost. Mi ćemo tamo ući pre nego što stigne gusarska flota, da bi sprečili Van Gulda da pobegne. Kad bi on i najmanje sumnjao u ono što potajno snevaju gusari, ne bi nas čekao već bi sigurno pobegao u Panamu. Plamenovi su se dizali sve do gornjih jedara, kao beskrajna zavesa, koja je obavijala brod od pramca do krme. Crni oblak talasao se iznad jedne fregate, kao veliki crni kišobran sa čijih su ivica padale bezbrojne iskre, koje je vetar raznosio. Iako se »Munja« nalazila već daleko, njeni mornari su još uvek mogli da čuju tupe udarce jarbola koji se ruše na palubu. Prizor je bio strašan i u isto vreme divan. Ali minuti su već bili odbrojani za tu veličanstvenu fregatu.

Četiri časa kasnije »Munja«, koja je zadržala pravac prema severu kako bi plovila na velikoj udaljenosti od Vera Kruza, skrenula je na zapad da bi se približila Meksičkim obalama. Pošto je noć bila veoma tamna, postojala je velika verovatnoća da je mogla da pobegne Špancima koji su krstarili duž obala, kako bi se zaštitili od munjevitih iskrcavanja gusara. Crni Gusar nije ni za trenutak napuštao komandnu palubu, želeći da se sopstvenim očima uveri da nikakva opasnost ne preti njegovom brodu. Srećom, za vreme te plovidbe prema zapadu nikakva svetla tačka, koja bi označila blizinu nekog neprijateljskog broda, nije bila primećena na mračnom horizontu. Sutradan »Munja« je ugledala veoma dugačko poluostrvu koje zaklanja lagunu Tamjahua. Pošto nije bilo oprezno približiti se usred bela dana, »Munja« ponovo zaplovi pučinom, krećući se duž ostrva u pravcu Tampika. Da bi bolje zavarali španske brodove koje su mogli da sretnu, Gusar je naredio da se povuče jedan deo topova, sakrije dobar deo posade i da se na krmi razvije zastava Kastilje. Obala je izgledala pusta ali ne i sasvim neplodna. S vremena na vreme videle su se guste šume kako se ocrtavaju duž obale. To su bile uglavnom divne palme, a u vodi su se videle i mnoge biljke sa žutim i visećim listovima. – Reklo bi se da je ta obala iznenadno potopljena – reče Morgan, koji je istraživao obalu pomoću durbina. – Nikada nisam video palme koje izranjaju iz mora kao alge. – Ove obale su podvrgnute naglim promenama – reče Crni Gusar. – Zemljotresi snižavaju često znatne delove obale, potapajući ih. – Hoćete da kažete da se obale spuštaju usled zemljotresa. – Ponekad se i uzdižu, gospodine Morgane. – Stvar mi izgleda veoma čudna. Spuštanja mogu biti mogućna, ali uzdizanja!... – Uzdizanja su proizvod regionalnih zemljotresa. Spuštanja izgleda da se moraju pripisati hemijskim ili molekularnim promenama stena, bilo upijanjem bilo isušivanjem tih masa, ili pak laganom klizanju površinskog dela, ili čak formiranju podzemnih rupa. Međutim, bilo kako bilo, mi nećemo videti te obale kako se potapaju, niti ostale kako postaju toliko velike da prkose planinama. Gospodine Morgane, naredite da nas odvezu što dalje na pučinu i da pripreme moj kitolovac. – Ko će poći sa vama, gospodine? – Karmo, Van Stiler, Moko i mlada Indijanka. – Zar i Jara? – uzviknu Morgan začuđeno. – Biće mi dragocenija od ostalih – odgovori Crni Gusar sa osmehom. – Poznaje mnoge stvari koje moji ljudi ne znaju. – Mesto gde se krije vaš smrtni neprijatelj? – Da, gospodine Morgane, mesto gde ću ga ubiti – odgovori Gusar, dubokim glasom.

LAGUNA TAMJAHUA U jedanaest uveče »Munja«, postoje čitavog dana jedrila pučinom, stigla je neopaženo od južne tačke lagune, zaustavivši se na pet stotina metara od obale. Nikakvo svetlo nije bilo primećeno ni u jednom pravcu, stoga su mogli da se nadaju da nijedan brod ne krstari tim vodama i da ni jedno stražarsko mesto ne čuva te obale. Crni Gusar, pošto je pogledao u svim pravcima, sišao je na gornju palubu, odakle su mornari spuštali u vodu jedan lagani kitolovac, natovaren sa nekoliko manjih sanduka koji su sadržavali hranu. Karmo, Moko i Van Stiler već su bili u njemu. Ostavili su svoja mornarska odela da bi obukli kožne pantalone sa resama, velike raznobojne ogrtače ukrašene resama i široke pojaseve u koje su stavili ogromne navaje i dobre pištolje. Na glavama su imali velike slamene šešire, veoma visoke koji su sakrivali dobar deo lica. Čak je i Crni Gusar skinuo svoju crnu uniformu, da bi obukao kostim, skoro jednak kostimima njegovih ljudi, međutim nije ostavio svoj mač, sa kojim je računao da prikuje za neki zid ubicu svoje braće. – Da li je sve spremno? – upita Morgana, koji je već naredio da se čamac spusti u more. – Da, plemiću – odgovori zamenik. – A Jara? – Evo me, gospodine – odgovori mlada Indijanka i stade pored njega. Gusar sede na krmu čamca pored mlade Indijanke i dade znak svojim ljudima da se otisnu na pučinu. Karmo, Van. Stiler i crnac uzeše vesla i lagani kitolovac zaplovi, dok se »Munja« okretala kako bi ponovo izašla na more. Nad mračnim vodama lagune dizala se lagana magla, čineći noć još tamnijom. To je bila veoma opasna magla pošto je puna zaraznih isparenja, koja potiču od raspadanja paletuvijera, takozvanih biljaka groznice. Ove biljke se sreću u velikom broju u meksičkim lagunama i u ušćima reka. Rastući u vodi, malo po malo trunu, kvareći vazduh. Ove biljke proizvode »vomito prieto« tj. žutu groznicu, koja odnosi toliko ljudskih života za vreme najtoplijih meseci. Čamac, pod snažnim udarcima triju vesala, plovio je brzo, bežeći pred maglom koju je vetar nosio prema obali. Crni Gusar je za kormilom regulisao plovidbu. S vremena na vreme posmatrao je kompas koji je poneo sa sobom da bi održao čamac u dobrom pravcu i izmenio bi poneku reč sa Jarom. Čamac je prešao već više od pola lagune kada Karmo, okrenuvši glavu ka severnoj tački nižeg poluostrva, ugleda svetlu tačku kako treperi. – Oh! uzviknu. Izgleda da ova laguna nije sasvim nenastanjena. Da li ste videli kapetana? – Da – odgovori Crni Gusar, koji se bio podigao da bolje osmotri. – Da to nije neki jedrenjak? – Meni izgleda da je to nepomična svetlost – reče Van Stiler. – Ne – reče Moko koji je imao najoštrije oko od svih. To je jedna ploveća vatra. – Možda neki jedrenjak koji ide u Pueblo Vejo, promrmlja Gusar. Srećom, noć je toliko mračna da ćemo proći neopaženo. – Moramo li nastaviti veslanje, gospodine? – upita Karmo. – Da i ubrzajte pre nego što nas dostigne zarazna magla.

Tri mornara zaveslaše svom snagom i kitolovac polete po mračnim vodama lagune. Svetla tačka se tada udaljavala prema severu, opisujući kratke zaokrete. – Proći ćemo na velikoj udaljenosti – reče Crni Gusar, okrećući se prema Karmou. – Kada mi stignemo do obale, bićemo toliko daleko da nećemo biti izloženi nikakvoj opasnosti da nas otkriju. Čamac je napredovao brzo, sekući vodu uz lagani šum. Tri gusara, iako su veslali svom snagom više od dva sata, uopšte nisu izgledali umorni. Oko malog čamca neprestano je vladala apsolutna tišina, kao da su te vode bile bez stanovnika. Našavši jedan otvoren kanal između peščanih sprudova i paletuvijera, čamac se uvukao u njega, napredujući polako da se ne bi nasukao. Niko nije znao gde su se nalazili, pošto nikada nisu posetili te obale, čak ni Jara. Znali su međutim, da se kopno moralo nalaziti prema zapadu i održavali su taj pravac, sigurni da će pre ili kasnije stići u šume. Pošto su napredovali još pola sata, našli su se ispred mnoštva velikih ostrva, između kojih je bilo bezbroj kanala i kanalića. Veliko drveće raslo je na ostrvima, praveći tamne senke po kanalima. – Gde idemo? – upita Karmo. – Pristaćemo uz jedno od onih ostrva i sačekaćemo zoru – odgovori Crni Gusar. – Po ovom mraku nemoguće je da se čovek orijentiše. – Čini mi se kao da sam postao slep – reče Hamburžanin. Zaploviše prema najbližem ostrvu koje je bilo pokriveno veoma visokim drvećem i iskrcaše se. Mrak je na tom mestu bio toliko dubok da se nije video ni prst pred nosom. Sa kanala se dizala, lagano se šireći, magla zasićena groznicom i kužnim isparenjima. Gusari se ispružiše u podnožju jednog od onih velikih stabala, dobro umotani u svoje ogrtače da bi se zaštitili od noćne vlage. Međutim, pored sebe su stavili puške pošto nisu uopšte bili mirni. Zaista, nije prošlo ni nekoliko minuta, kada u blizini začuše oštri krik koji se zatim završi zastrašujućim rikanjem. Odmah, jedan drugi, sličan krik odgovori malo dalje, zatim treći, pa četvrti. – Ovo su kajmani – reče Karmo, naježivši se. Opori miris mošusa dopirao je iz kanala, očigledni znak da je na tom mestu mnogo tih odvratnih guštera. Pošto se magla podigla i pošto je počelo da svanjava, mrak se malo razredio tako da se moglo videti šta se događalo u kanalima. Jedan odvratan gušter, dugačak barem šest metara, napustio je guste paletuvijere i polako se približavao prema velikom ostrvu, na kome su bili gusari. Taj gmizavac je na smežuranim leđima imao pravi mali vrt. Među koštanim ljušturama, punim blata, izrasle su barske trave i čak poneka trska. Računajući na to da zavara ljude, držao je glavu pod vodom, pomaljajući jedino, s vremena na vreme, vrh njuške da bi udahnuo malo vazduha. Čak mu je i rep bio potopljen, međutim, dok je njime mahao pravio je iza sebe penušavi trag koji je bilo lako otkriti. – Ta gadna životinja pokušava da nas iznenadi – reče Karmo. – Međutim nećemo biti tako glupi da bismo ga zamenili zajedno stablo drveta. Šta kažeš, garavi kume? – Pusti ga da se približi i videćeš kako ću postupiti sa tim gmizavcem – odgovori crnac. – Zar nećemo upotrebiti puške. – Bilo bi uzalud beli kume, zbog toga što se kuršumi često zabiju u te koštane ljušture. – I pucnjevi mogu privući pažnju nekog španskog špijuna – dodade Crni Gusar.

– Zar ćemo dopustiti da nas pojede? – upita Karmo. – Prepusti ga meni, – reče crnac. Moko je skočio među drveće a za njim Karmo i Hamburžanin. Upravo su hteli da se sjure na obalu, kad odjednom jedan tup udarac. Kitolovac, razbijen jednim strahovitim udarcem aligatorskog repa, bio je prevrnut u kanal, nestajući brzo ispod vode. – Sto mu gromova! – zaurla Van Stiler. – Ah! Skotovi! – povika besno crnac. – A mi smo izgubili čamac – reče Moko. – I doručak, dodade Karmo. – Naša hrana je otišla ribama.

SPLAV Karmo je rekao istinu. Pored toga što su izgubili kitolovac, gusari su takođe izgubili i hranu koja je bila zatvorena u dva sanduka a takođe i dobar deo municije. Na njihovu sreću, sačuvali su puške sa nekoliko stotina metaka, kao i poneki pokrivač, koje se Jara pobrinula da ponese sa sobom, da bi se zaštitili od noćne vlage. Pa ipak, njihova situacija nije bila mnogo sjajna, pošto su se nalazili na jednom velikom ostrvu, izgubljeni usred prostranih močvara kojima nikada nisu prošli, i uznemiravani opasnim kajmanima.. – Evo nas u lepom sosu – reče Karmo. – Bez čamca i bez hrane. – Za hranu se možemo pobrinuti – reče Moko. Ovde neće nedostajati ni ptice, ni majmuni pa čak ni kajmani. – Hteo si da kažeš da i kajmani mogu poslužiti za doručak? – upita Karmo, sa gađenjem. – Rep nije loš, Beli Kume. Ja sam ga jeo više puta. – Začinjenog sa punom mošusa zar ne, Garavi Kume? – To je ukus koji ne izaziva gađenje, šta više čovek se brzo navikne na njega – reče Moko. – Kako ćemo popraviti čamac? – upita Van Stiler. – Pretpostavljam da niko od nas nema nameru da ostane ovde večito. – Ovde ima puno drveta – reče Gusar – zar moji mornari ne umeju da sagrade jedan splav? – Kako se toga nisam setio – reče Hamburžanin. – Nisam mislio na ovo drveće. – A ipak je tako vidljivo – reče Karmo, smejući se. – Moko, imaš li tvoju sekiru? – Da, kapetane – odgovori crnac. Pošto već počinje da se razdanjuje, otići ćeš da oboriš nekoliko stabala. – A mi ćemo otići da nađemo lijane – reče Karmo. – A doručak? – reče Gusar. – Znam da ti ne možeš da radiš na prazan stomak. – Mislio sam na to – kapetane – reče Karmo. – Dok Moko bude obarao stabla, ti i Van Stiler posetićete velike ostrve. – Da li ćemo moći da lovimo ovde? – U nedostatku boljega, zadovoljićemo se pečenjem od majmuna. Dok su Afrikanac i Crni Gusar išli duž obale da bi izabrali potrebno drveće za izgradnju splava, Karmo i Hamburžanin su zamakli u šumu da bi našli nešto za doručak. Ta ostrva bila je veće nego što su dotle zamišljali i veoma šumovita. Na zemljištu, sačinjenom od trulog lišća, rasle su u izobilju razne vrste palmi i veoma gusto žbunje u kojima se možda krila neka divljač. Karmo i Van Stiler, pošto su malo oslušnuli, ne čuvši ništa drugo osim krika majmuna, odlučno se uputiše među žbunje, krećući se veoma oprezno. – Pre majmuna, potražimo neko bolje pečenje – reče Karmo Van Stileru. – Ova velika ostrva sigurno nije bez divljači.

– Tu su i jata čaplji – odgovori Hamburžanin. – Te ptice će nam dobro prijati. – Sto mu ajkula! – Šta ti je Karmo? – Video sam neku životinju kako beži kroz travu. – Da li je bila krupna? – Kao zec. – Kad bi zaista bio zec! – kakvo bi to bilo pečenje! – I ti to meni kažeš!... Ja sam iz zemlje tih životinjica... Dosta, ili će mi poći voda na usta. To je armadilo! Dva gusara, koji su već nanjušili ukusno pečenje, jurnuli su u travu, tamo gde su videli da se nešto pomera. Jedna životinjica, koju još nisu mogli dobro da razaznaju, bežala je ispred njih ali kao da se nije mnogo žurila. Stigavši do jednog starog drveta, zavuče se u rupu na stablu, ostavljajući napolju samo dugačak rep, od sitnih krljušti. Karmo jednom rukom zgrabi rep armadila a drugom izvuče nož i uvuče ga u šupljinu drveta, snažno bockajući. Životinjica je najpre pokušala da se smota u klupko, zatim napusti sklonište i pade na tlo. Van Stiler, znajući da nije opasna, nagnuo se, gledajući je sa živom radoznalošću. – Veoma čudno! – uzviknu Hamburžanin. – Kako se samo zatvorio u svoj oklop. Koji ga sigurno neće zaštititi od nas – reče Karmo, udarajući životinjicu kundakom puške. Jadni armadilo ispustio je slab krik a zatim se beživotno ispružio. – Evo pečenja! – povika Karmo hvatajući ga za rep. Uvereni da na tom velikom ostrvu neće naći drugih životinja, skrenuli su prema obali gde su začuli veliku buku. Izgledalo je da tamo ima puno barskih ptica, u stvari, stigavši do paletuvjera videše kako iznad tih biljaka kruže jata divljih patki i divnih čaplji, zelenog perja. Sa dva hica oboriše dve ptice, zatim skrenuše prema logoru da kapetan ne bi postao nestrpljiv. Kada stigoše tamo, Moko je već oborio nekoliko mladih stabala i odsekao mnogobrojne lijane, koje su trebale da posluže kao konopci za splav. Dok se Jara pobrinula da očerupa dve čaplje, gusari, pošto su se uverili da blizu obale nije bilo kajmana, odmah su počeli da pomažu u gradnji splava. Pošto su svi bili veoma vesti, bio je dovoljan jedan sat da bi se dobio ploveći objekat, sposoban da ih sve izdrži. Zbog veće predostrožnosti, sa bočnih strana postavili su debele grane kako bi sprečili kajmane da se popnu na splav, a u sredini su podigli jednu kolibu od grmlja i velikih palminih listova. U osam ujutru, pošto su doručkovali, gusari i mlada Indijanka ukrcali su se na splav i snažno zaveslali. Prešavši Veliku ostrvu, nađoše se ispred jedne druge lagune, pretrpane barskim biljkama ispresecanim tu i tamo peščanim naslagama, na kojima su dremali kajmani. Jata vodenih ptica letela su iznad trski, opisujući čudne krugove i kričući na sav glas. S vremena na vreme te ptice su se spuštale okomito na vodu i lovile ribice ili male račiće koji su bili sakriveni u pesku. U podne, splav je stigao u jedan novi kanal koji je, umesto da se kreće prema tamnoj liniji koja je označavala kopno, skretao prema jugu, stvarajući sebi prolaz između bezbroj peščanih sprudova i velikih ostrva, obraslih paletuvijerima i visokim trskama. Iznad tih biljaka dizala su se jata ptica koje su bežale ispred splava. Videli su se brojni »pyrocephalus« sa perjem vatrene boje na glavi i veoma

kratkim nogama, jata »coclarnis« sličnih našim zebama kao i »Sylvicole« sa divnim perjem zlatne boje, zatim čaplje, zelene patke i glupe barske šljuke koje su mirno gledale moreplovce ne plašeći se udaraca veslom, kojim je mahao Hamburžanin. Na peščanim sprudovima bilo je nemarno poredano mnoštvo »zopilotes«– a, vrste malih kraguja, sa crnim perjem, koje u Meksiku vrše službu čistača. To su ptice koje se brinu za čistoću gradova, pošto jedu sve otpatke koje stanovnici bacaju po ulicama. Obdarene neverovatnom proždrljivošću, one gutaju sve i ništa im ne škodi. – Ovo je pravi raj za lovce – reče Karmo, koji je zažarenih očiju pratio tu perad kako leti. Da se ne žurimo baš bismo mogli dobro da se najedemo. Šta kažeš na to prijatelju Stiler? – Kažem da mi od tvojih reči ide voda na usta – odgovori Hamburžanin. Pogledaj one divne arzavole. – Kraljevski zalogaj, dragi moj. Predveče, splav koji još nije uspeo da stigne do kopna, bio je privezan kraj obale jednog velikog ostrva, obraslog bujnom vegetacijom. Iza paletuvijera i barskih trski, dizale su se mnogobrojne palme raznih vrsta, rastući visoko, izmešane sa papratima nalik na stablo i dragocenim mahagonijem. Gusari, koji su čitavog dana veslali pod suncem, koje je neumoljivo peklo, bili su iscrpljeni i veoma žedni, pošto još uvek nisu mogli da nađu ni kap slatke vode. Okusivši više puta vodu iz lagune uvek su osećali da je slankasta, pošto se i u kanalima osećala plima i oseka sa mora. – Dajem svoju lulu za čašu vode – rekao je Karmo. Ne mogu više da izdržim. – Jednu kap za sve pijastre koje imam u džepu! – dodao je Hamburžanin. – Bojim se, junaci moji da ćemo biti prinuđeni da provedemo ovu noć, ne okvasivši usta – odgovorio je Crni Gusar. Sve dok ne stignemo do neke reke, nećemo imati slatku vodu. – Čekajte – reče odjednom Moko, koji je već nekoliko trenutaka pažljivo posmatrao biljke sa velikog ostrva, još uvek osvetljene poslednjim zracima sunca. – Šta misliš da ćeš naći, možda neki izvor? – upita Gusar. Sigurno ga nema među ovom blatnjavom zemljom, zasićenom morskom vodom. – Čini mi se da sam opazio jednu biljku koja će nam utoliti žeđ, gazda. – Neko drvo-fontanu? – upita Karmo, smejući se. Ja zaista nikada nisam čuo da se govori o drveću koje ispušta vodu. – Nešto slično, Beli Kume. – Kad bi nam barem dalo vino. Zadovoljimo se vodom, za sada – reče crnac. Pratite me. Tri gusara i Jara se iskrcaše, prateći crnca koji je već zamakao među biljke, otvarajući sa mukom prolaz između žila, lijana i žbunja. Tlo na tom velikom ostrvu nije bilo blatnjavo kao ono na ostalim ostrvima. Nije to više bio peščani sprud pokriven vegetacijom, već pravi deo čvrste zemlje, vrlo verovatno stenovitog dna. Biljke, van domašaja vlage prožete morskom solju, bile su veoma bujne, prekrivajući čitavu površinu velikog ostrva i dostižući neverovatne dimenzije. Prešavši oko dve stotine koraka, Moko se zaustavio ispred jedne prekrasne biljke koja je rasla usamljeno u sredini male čistine. Bila je to jedna vrsta vrbe, visoka preko sedamdeset stopa, sa vrhom nalik na ogromnu kupolu, koja se sastojala od duguljastih i širokih listova, ali ne tako velikih,

kap palmino lišće. Iz grana i iz stabla te čudne biljke, kapala je voda u tako velikoj količini da je u dnu stvarala malu baricu. Bila je to neprekidna i obilna kiša koja je kapala na tlo monotonim i jednakim šumom. – Prava biljka – izvor! – uzviknu Karmo, začuđeno. Ja nikada nisam video ništa slično. – Zaista je veoma neobična – reče Crni Gusar. Koja je to biljka? – To je »tamai kaspi«, gospodaru – odgovori crnac. – A odakle potiče sva ova voda? – upita Hamburžanin. – Verovatno ovo drvo apsorbuje i kondenzuje atmosfersku vlagu pomoću specijalnih organa – reče Gusar. I na Kanarskim ostrvima postoje biljke koje daju vodu u izobilju. – Da li ovo drvo uvek plače? – upita Karmo. – Nikada ne prestaje – odgovori Moko. Štaviše, ispušta veću količinu vode, kada su reke oskudne i fontane suve. – Poslužimo se – reče Karmo. Iako nas Moko uverava da ovo drvo uvek plače, bojim se da će svakog trenutka prestati. Međutim, Karmo nije bio samo žedan, bio je i veoma gladan i kako su zalihe potrošene tokom dana i više nisu obnavljane, zbog apsolutne zabrane upotrebe vatrenog oružja, on se ponovo okrete svome garavom kumu: – Voda je veoma dobro piće – reče mu. Međutim, primetio sam da suze ovoga »tamai kaspi« samo peru moja creva. Ako si ti Moko zaista dobar čovek, trebao bi da nađeš neko drugo drvo koje će nas opskrbiti nečim čvršćim od vode. Šta kažete na to, kapetane? – Da si ti uvek u pravu – odgovori Gusar, smešeći se. – Onda moj dragi Moko, nađi neki drugi »tamai kaspi« koji da je... pečene piliće, na primer. – Moj Beli Kum mnogo zahteva – reče crnac. Čak ni u Africi nisam video biljke sa kojih padaju pečeni pilići. – Onda potražimo nešto drugo. Upravo u tom trenutku, iz pravca lagune začu se čudan krik, koji je izgledao kao da dolazi od neke krupne životinje. – Ne mičite se – odgovori crnac. Zgrabio je koplje i polako se uputio između povijenih grana paletuvijera, ne napravivši ni najmanji šum. Životinja zvana Lamantino se držala do pola u vodi, međutim, s vremena na vreme, podizala je glavu, kao da je pokušala da uhvati neki šum. Da li je možda primetila prisustvo neprijatelja? Bilo je verovatno, pošto je prekinuo svoju večeru. Iznenada, Moko se naglo uspravi na kraju paletuvijera. Dugačko koplje polete kroz vazduh i pade tačno na leđa lamantina, zarivši se duboko u meso. – Na splav! – povika crnac. Tri gusara pojurila su prema plovećem objektu zajedno sa Jarom. Moko ih je već predvodio, hvatajući se za sekiru. Lamantino, možda smrtno ranjen, batrgao se besno između vodenih biljaka, grokćući, ali sve tiše.

Skakao je između trski, lomeći ih sopstvenom težinom, zatim je bučno tonuo, podižući prave talase, koji su se šumeći razbijali između žila paletuvijera, a zatim je ponovo izranjao. Uprkos tim očajničkim naporima, koplje je ostajalo i dalje zabodeno, prouzrokujući mu tim neprestanim pokretima još veći bol i povećavajući gubitak krvi. – Navali!... Navali! – vikao je Crni Gusar, jureći na pramac sa mačem u ruci. Splav, koji su snažno gurnuli napred Karmo i Hamburžanin, brzo je prešao kanal i stigao do nesrećnog sisavca, koji se zapleo među žile paletuvijera. Moko podiže sekiru. Začu se mukli udarac kao da je nešto razbijeno, zatim usledi groktanje. – Naš je! – povikaše svi. Lamantino, rascepljene glave strahovitim udarcem sekire, nasukao se na jedan peščani sprud i tamo izdahnuo. – Evo večere – reče Moko, spremajući se da iseče plen na komade. – I to kakva večera! – uzviknu Karmo. Trebalo bi da nas je barem stotinu, da bismo ga celog pojeli. Sutradan gusari su se ukrcali na splav, nadajući se da će moći da stignu do kopna, pre nego što zađe sunce. Pošto je vetar bio povoljan, da bi ubrzali maršrutu splava, iznad kolibe postavili su nekoliko veoma lisnatih grana koje su mogle da posluže kao jedro. U podne, pošto su prešli mnogobrojne kanale i prošli mnoga ostrvca, Gusar je ugledao jedan dimni stub, koji se dizao između drveća na kopnu. – Da li su to Španci ili Indijanci? – upita se Gusar. – Tamo su ljudi, ulogoreni ispod šume – reče Karmo koji je takođe opazio taj dim. U dva sata, samo još pola kilometra delilo je splav od kopna. Veoma niska obala obrasla je visokim biljkama. Videle su se u velikom broju... palme raznih vrsta, mahagoni, izvanredne paprati i puno kedrova. Dimni stub nije se više primećivao, pa ipak, Gusar se nadao da će stići u indijanski logor, pošto su već razabrali njegov položaj. – Zapnite još samo malo, prijatelji – reče on drugovima, koji su sa mukom upirali motkama o dno, pošto više nije bilo povoljnog vetra. Kasnije ćete se odmarati sve do sutra. Voda je malo po malo postajala sve plića. Nasuprot tome, dno je bilo zakrčeno vodenim biljkama, koje su često zaustavljale splav. Međutim, i taj poslednji deo bio je savladan. U četiri sata, gusari i Jara iskrcali su se na ivici šume. – Hoćemo li odmah u potragu za logorom? – upita Karmo. – Ti bi umesto toga više voleo da se odmoriš, zar ne mornaru – reče Gusar. – Ili bolje da pripremim večeru, kapetane – odgovori Karmo smejući se.

VERA KRUZ Pošto su se odmorili nekoliko časova i pošto su utolili glad, gusari krenuše u potragu za indijanskim logorom. Bojeći se međutim da umesto Indijanaca ne naiđu na Špance Moko, koji je bio najbrži od svih, otišao je napred da istraži okolinu. Šuma, kroz koju su prolazili, bila je veoma gusta i sačinjavale su je razne biljke koje su rasle tako blizu jedna druge da su ponekad veoma otežavale prolaz. Tu je bilo divnih stabala banana sa ogromnim listovima koji su nosili velike grozdove sočnih plodova, velike paprati, kao drveće, predivne palme, visoke trideset ili četrdeset stopa, ovenčane dugini listovima koji su se elegantno spuštali, zatim dragoceni mahagoni, naranče i stotine drugih biljaka. Neograničeni broj lijana okruživao je te biljke, preplićući se na hiljadu načina, vijugajući se i obavljajući se oko stabala i grana drveća. Mnogobrojne ptice cvrkutale su usred tog beskrajnog zelenila. Bili su to uglavnom papagaji, ali bilo je i divnih ara, lepog perja vatrene boje, zatim »caninde« sa krilima tamnoplave boje i žutim grudima. Povremeno duž stabala, videle su se kako beže one ružne gušterčine, zvane iguane ili lagarti, duge četiri ili pet stopa, crvenkaste kože sa zelenkastim odsjajima, gmizavci koji samim svojim izgledom ulivaju strah, ali koji su ipak toliko traženi zbog veoma ukusnog mesa koje podseća na mlade piliće, tako bar tvrde meksikanci i brazilski sladokusci. Pošto su marširali ceo sat, sa mukom otvarajući prolaz u tom haosu rastinja, gusari se susretoše sa Mokom koji je išao ispred njih na tri stotine ili četiri stotine metara. – Jesi li video Indijance? – upita Gusar. – Da – odgovori crnac. Njihov logor je blizu. – Da li si baš siguran da su to indijanci? – Da, gazda. – Da li si video konje u njihovom kampu? – Imaju ih oko dvadesetak. – Nadam se da će nam ih prodati – reče Gusar. Hajdemo prijatelji i ako sve bude išlo dobro obećavam vam da ću vas sutra odvesti u Vera Kruz. Nekoliko minuta kasnije, gusari su stigli u indijanski logor. On se sastojao od oko dvadesetak koliba napravljenih od lisnatih grana i nastanjenih sa oko dvanaestak porodica. To je bilo sićušno pleme, koje je više volelo slobodu u prašumi, od teškog rada u rudnicima, kome su u to doba pohlepni španski osvajači podvrgavali sve Indijance. Ovi Indijanci bili su veoma siromašni. Živeli su samo od lova i ribolova i čitavo njihovo bogatstvo sastojalo se od oko dvadesetak konja i nekoliko ovnova. Pošto su saznali da su gusari bili neprijatelji Španaca, radosno su ih dočekali, stavljajući im na raspolaganje najbolje kolibe i odmah zaklavši jednog ovna. Od poglavice, jednog starca koji je veoma dobro poznavao taj kraj, Crni Gusar je dobio dragocena obaveštenja o tome, kojim putem treba da ide da bi stigao u Vera Kruz. Od njega je saznao da duž obala nije bilo španskih mesta i da je bilo lako ući u bogati Meksikanski grad, pošto su se Španci smatrali sigurnim od svakog iznenađenja.

Veće su radosno proveli uz »Meksalu«, vrstu belog vina koje se dobija od agave. Sutradan, pre zore, mali odred je napustio selo pošto je veoma dobro iskoristio gostoprimstvo koje su im ponudili ti Indijanci. Crni Gusar je uspeo da dobije pet snažnih konja, andaluzijske rase, koji su obećavali da prevale veliki put a da se ne umore. Tek u sedam uveče, oni su mogli opaziti, na sjajnom horizontu, zupčaste bedeme tvrđave S. Đovani de Luz, koja je tada bila naoružana sa šezdeset topova i koja se smatrala neosvojivom. Ugledavši je, Crni Gusar je zaustavio svog konja. Strašan bljesak sevnuo je u njegovim očima a crte lica naglo su se izmenile. – Vidiš li je, Jara? – upita je on dubokim glasom. – Da, moj gospodaru – odgovori mlada Indijanka. – Ti je smatraš neosvojivom, zar ne? Priča se da je to najjača tvrđava u Meksiku. – Pa ipak, za nekoliko dana mi ćemo spustiti špansku zastavu koja se viori na velikoj kuli. – I ja ću biti osvećena? – Da, Jara. – A čovek koji je ubio moga oca i koji je uništio moje pleme biće mrtav? – Nadam se Jara, samo ako mi ti pomogneš. – Stojim ti na raspolaganju, moj gospodaru. Želiš li moj život samo da bi me osvetio? Uzmi ga. – Ja želim da ga ti sačuvaš, kako bi prisustvovala smrti čoveka koji nam je naneo toliko zla. Napred, prijatelji: moj smrtni neprijatelj spava u senci španske zastave! Rekavši to, podbode mamuzama konja i ode velikim galopom, prelazeći plantaže kakaa koje su pokrivale ravnice. U devet uveče, malo pre nego što su se zatvorile kapije, mali odred je neometano stigao u Vera Kruz. Ovaj grad je danas jedan od najvažnijih i čak jedan od najnaseljenijih u Meksiku, ali u ono vreme imao je samo polovinu od dvadeset pet hiljada stanovnika, koliko danas broji. Uprkos tome, čak i 1683. godine bio je smatran jednom od najboljih i najbogatijih meksičkih luka, iako je tada uživao glas jednog od najnezdravijih gradova u Velikom zalivu i sa veoma čestim olujama. Španci su od njega stvorili veliki trgovački centar u kome su nagomilali neizmerna bogatstva, snabdevši ga čvrstim utvrđenjima, da bi ga zaštitili od mogućeg napada gusara. Crni Gusar, predvođen Jarom, koja je odlično poznavala taj grad postoje u njemu živela više od dve godine, ode u jednu gostionicu smeštenu u blizini tvrđave S. Đovani de Luz. Bila je to skromna gostionica, koju su posećivali mornari i mazgari i u kojoj su se mogli dobiti najgori krevet i mršavi ručak za pet pijastera po osobi. Gazda, jedan debeli Andalužanin, koji mora da je mnogo voleo jako špansko vino, sudeći po ružičastoj boji njegovog nosa, nanjušivši u pridošlicama dobre mušterije, stavi im na raspolaganje dve jedine sobe i svoju kuhinju. – Mnogo smo gladni – reče Karmo, koji je vršio dužnost dvorskog upravitelja. Tražimo od tebe odličan ručak i pre svega ukusno vino. Don Guzman de Soto, moj gazda, je čovek koji ne štedi pijastre, ali takođe ume da odseče uši ako nije uslužen kako treba. – Vaše visočanstvo se neće požaliti na mene – odgovori Andalužanin, ponizno se klanjajući.

– Ah... Zaboravio sam jednu stvar – reče Karmo, izigravajući važnu ličnost. – Šta želi vaše visočanstvo? – Moje visočanstvo želi da te pita za jedno obaveštenje. – Pažljivo vas slušam. – Hteo sam da te pitam kako je prijatelj mog gospodara, vojvoda Van Guld. Odavno ga nismo videli. – Zdravlje ga odlično služi, Visočanstvo. – Da li je stalno u Vera Kruz? – Uvek, visočanstvo. – A gde stanuje? – Kod guvernera. – Hvala, prijatelju: donesi nam ručak i pre svega dobre boce vina. – »Kseres« i »Alikante« autentični, Visočanstvo. Karmo ga otpusti uzvišenim gestom i pridruži se Crnom Gusaru koji je živo razgovarao sa Jarom u jednoj od dve sobe koje im je gostioničar stavio na raspolaganje. – Flamanac je ovde, kapetane – reče mu. To mi je ovog trenutka priznao gostioničar. Bljesak mržnje zasija u očima plemića od Ventimilje. – Ovde je taj Van Guld! – – Da, kapetane. – Onda ćeš me ti Jara odvesti kod markize Bermejo. – Još ove večeri? – Možda će sutra gusari biti ovde. – A ako ove noći vojvoda ne ode kod markize? – reče Jara. – Ići ću u njegovu palatu da ga napadnem i tamo ću ga ubiti. – To je nemoguć poduhvat, kapetane – reče Karmo. – Zašto to kažeš? – Gostioničar mi je rekao da je vojvoda guvernerov gost. Kako mislite da uđete u dvorac koga će čuvati mnogobrojni stražari? – Tako je, Karmo – reče Gusar. Međutim, treba da ga pronađem pre nego što gusari stignu ovde. – Možda su naši drugovi još daleko, kapetane. – Ali ja ne mogu da ostanem besposlen sada kada se nalazim ovde, u gradu u kome je moj smrtni neprijatelj. – Ne kažem vam da ostanete ovde kapetane, pošto to želite ići ćemo da popijemo jednu bocu vina kod markize Bermejo. Pretpostavljam da ima podrum, bolje snabdeven od podruma pisara iz Marakaiba. – Možda – reče Crni Gusar. Ići ćemo da je nađemo. U tom trenutku, u sobu uđe gostioničar, u pratnji dva mlada crnca, koji su nosili korpe pune jela i boca vina. Sve to staviše na jedan već postavljen stol, zatim se na Karmoov znak povukoše, zatvarajući vrata. Oko deset uveče, Crni Gusar

ustade, govoreći: – Kucnuo je čas osvete: hajdemo. On na iskap isprazni poslednju čašu vina, opasa mač, obavi se širokim ogrtačem, ukrašenim trakama i otvori vrata. Svi ostali ustadoše. – Da li treba da ponesemo sa sobom i puške? – upita Karmo. – Biće dovoljni vaši pištolji i navaje – odgovori Gusar. Kada bi nas videli naoružane Španci bi mogli nešto da posumnjaju. – Navaje će poslužiti da oderu kožu vojvodi ako kojim slučajem izbegne vaš mač – reče Van Stiler. Upozorili su gostioničara da će se vratiti veoma kasno, jer treba da posete mnogo prijatelja a zatim izađoše predvođeni mladom Indijankom. Ulice su bile mračne i skoro puste, pošto su Španci u to doba imali običaj da se rano povuku u svoje kuće. Jedino su se na ponekoj terasi videle osobe koje su uživale u svežini noći. Jara je bez oklevanja išla pored Crnog Gusara. Iako već nekoliko godina nije boravila u Veri Kruz, još uvek je odlično poznavala taj grad. – Da li ćemo morati mnogo da hodamo? – upitao je Gusar. – Ne više od četvrt sata – odgovorila je devojka. – Da li ćemo ga naći kod markize? – Šta kaže tvoje srce, moj gospodaru? – Da ću ja ove noći videti ubicu moje braće – odgovori Crni Gusar. – A ja uništitelja moga plemena – reče Jara. – Nadajmo se da se naša srca ne varaju. Tek što su hteli da skrenu za ugao jedne ulice, kada se Gusar snažno sudari sa jednim čovekom, umotanim u široki ogrtač, koji je dolazio sa suprotne strane. Tonnerre de Dieu! – uzviknu nepoznati, skočivši unazad i zauzimajući odbrambeni stav. – Pa to je Francuz! – povika Gusar. Nepoznati je, čuvši taj glas otvorio ogrtač, zatim se približi Crnom Gusaru, pažljivo ga posmatrajući. – Plemić od Ventimilje! – uzviknu on. Kakva neočekivana sreća... – Ko si ti? – upita Gusar, stavljajući desnu ruku na dršku od mača. – Ja sam Gramonov čovek. – Kako to da se nalaziš ovde? – upita ga Crni Gusar, začuđeno. – Pošao sam da vas tražim, plemiću. – Znao si da sam ovde? – Gramon se tome nadao. – I šta treba da mi kažeš? – Došao sam da vas upozorim da su se gusari već iskrcali na dve lege od grada. – Već su ovde!... – Da, plemiću. Naše vođe su želele da ubrzaju poduhvat iz straha da Španci nešto ne nanjuše.

– I kada će napasti grad? – Sutra u zoru. – Kada si stigao ovde? – Pre tri sata – odgovori Francuz. – Da li se moja »Munja« pridružila eskadri? – Da, plemiću i iskrcala je dobar deo svoje posade. – Moraš li da se vratiš kod Gramona? – Odmah, plemiću. – Onda ćeš mu reći da su Španci mirni i da za sada ništa ne sumnjaju. – Ništa više? – Dodaćeš i to da ću ja ove noći iznenaditi Van Gulda i da ću ga verovatno ubiti. Zbogom: sutra, kada vi budete ušli u grad, ja ću vas predvoditi. – Laku noć i mnogo sreće, plemiću – odgovori Francuz, brzo se udaljujući. Mali odred krenu jednom uličicom koja je vijugala između visokih zidova, koji su okruživali vrtove. Kroz palme su se videle masivne zgrade, verovatno velike palate. Jara pređe pedeset ili šezdeset metara, zatim naglo zastade ispred jedne gvozdene kapije. – Gledaj, moj gospodaru – reče. Možda je čovek koga mi toliko mrzimo i koga ćeš ti ubiti, ovde? Gusar je jurnuo prema kapiji. Iza nje se pružao prostrani vrt sa divnim palmama i cvetnim alejama, na kraju vrta nazirala se jedna velika palata, koju je nadvisivala kvadratna kula. Dva prozora u prizemlju te palate, bila su osvetljena. Svetlost se probijala kroz spuštene žaluzine, obasjavajući aleje, koje su se pružale ispred kuće. – Možda je tamo? – upita se Crni Gusar. – Možda, moj gospodaru. – Ako ga nađem imaću njegovu krv, Jara. Moko, Karmo, Van Stileru, pomozite nam. Crnac, koji je bio najviši od svih i najokretniji, pope se na kapiju, zatim pruži jednu ruku Crnom Gusaru i podiže ga bez vidljivog napora, spuštajući ga sa suprotne strane. Ostali su izveli isti manevar, bez teškoća. Kada su se svi našli okupljeni pod mračnom senkom palmi, Gusar isuče svoj mač, govoreći svojim ljudima: – Napred i tišina! Pred gusarima se pružala veoma široka staza, oivičena sa dva reda palmi i alejama sa cvećem, koje je širilo prijatan miris. Crni Gusar, pošto je nekoliko trenutaka pažljivo osluškivao, ohrabren dubokom tišinom koja je vladala u vrtu, prekidanom jedino ponekim zrikavcem, krenu odlučno stazom, gledajući neprestano u dva osvetljena prozora. Oslobodio se prostranog ogrtača ukrašenog trakama, prebacivši ga na levu ruku, dok je u desnoj držao mač. Karmo i njegovi drugovi otvorili su dugačke navaje i držali su uperene pištolje, koje su nosili o pojasu. Svi su hodali pažljivo, da ne bi zaškripao šljunak ili suvo lišće. Stigavši do kraja staze, Crni Gusar se zaustavi na trenutak, gledajući levo i desno. – Vidite li nekoga? – upita on svoje ljude.

– Nikoga – odgovoriše svi. – Moko, ti ćeš se pobrinuti za Jaru. – Šta treba da radim, gazda? – Da je prebaciš preko prozora kada ja budem ušao. – A mi, kapetane? – upita Karmo. – Vi ćete, čim ja budem unutra, da se postavite na stražu ispred vrata kako niko ne bi došao da me uznemirava. – Ovaj put za Van Gulda je svršeno – promrmlja Karmo, naježivši se. Kapetan će ga dobro probosti. Crni Gusar je prešao mali trg koji se nalazio naspram palate i približio se jednom od dva osvetljena prozora. Radosni i u isto vreme preteći znak, upozorio je gusare da se čovek koga toliko vremena traže, nalazi tamo unutra. – Da li si ga video? – upita Jara, prigušenim glasom. – Da. Gledaj! – uzviknu Gusar, podižući je do visine prozora. U jednoj divnoj i bogato nameštenoj sobi, sa velikim Venecijanskim ogledalima i lepim zastorima, sedele su dve osobe, za dobro postavljenim stolom. Ispred jednog masivnog, srebrnog svećnjaka koji je nosio dvanaest sveća, u punom sjaju i udobno zavaljen u fotelji od obrađenog bambusa, sedeo je čovek pedesetih godina. Bio je visokog rasta i krupan, sa dugom, već skoro sasvim sedom bradom, veoma crnim i još uvek vatrenim očima i smelim, pomalo tvrdim crtama lica. Uprkos godinama, videlo se da je krepak i snažan kao čovek od četrdeset a možda još i manje godina i da još nije izgubio ništa od mladalačke živahnosti. Vreme je naboralo čelo i izbelelo kosu i bradu, ali još nije savilo tu snažnu telesnu energiju. U prvi mah, izgledao je kao Španac, pošto je nosio bogati kastiljanski kostim od svile, sa širokim ljubičastim prugama i sa crnom petljom oko nogu, međutim, izdavao ga je širok vezeni pojas, koji su u to doba upotrebljavali Flamanci. Pored njega je sedela veoma lepa žena tridesetih godina, guste crne kose, bademastih očiju i lagano preplanule kože, verovatno neka Andalužanka ili Seviljanka. Oboje su mirno razgovarali, pijuckajući neki liker boje ćilibara, koji se nalazio u jednom kristalnom peharu. – Poznaješ li onu ženu, Jara? – upita Gusar isprekidanim glasom. – Da, to je markiza Bermejo. – A onog drugog, da li ga poznaješ? – To je čovek koji je uništio moje pleme. – I koji je ubio moju braću – reče Gusar. – Onda osveti mene i tebe – reče devojka. – Evo me!... Ostavi devojku, podiže naglo žaluzije i jednim tigrovim skokom, skoči najpre na prozor, zatim u sobu, vičući na sav glas: – Najzad sam te našao, vojvodo!

Mač, koji je stezao u ruci, ispružio se između starca i markize, svetlucajući neprijateljski, pri živahnoj svetlosti sveće. Vojvoda, videvši da se pojavljuje Crni Gusar, kriknuo je iznenađeno i preplašeno u isto vreme, zatim se brzim pokretom primače stolici na kojoj se nalazio njegov mač. – Vi! – uzviknuo je, probledevši kao krpa. – Poznajete li me, vojvodo? – upita Crni Gusar, divljim tonom. – Šta ovo znači, gospodine? – upita ona prezrivo. – Ko ste vi što se usuđujete da uđete sa isukanim mačem u kuću markize Bermejo?... Mislite li možda da nemam dovoljno slugu, da im naredim da vas izbace kroz prozor?... Izlazite! – Plemić od Ventimilje i Rokabrune navikao je da izlazi na vrata a ne kroz prozor, gospođo, pa makar morao da prođem kroz četu od sto ljudi – odgovori ponosno Gusar. – Plemić od Ventimilje!... Crni Gusar! – promrmlja markiza, naježivši se. – Karmo, prijatelji, ovamo! – povika gusar. Njegova tri mornara i Jara upadoše u sobu. Karmo i Van Stiler odmah su jurnuli prema vratima da bi sprečili vojvodu da pobegne i sluge da uđu. Mlada Indijanka se, naprotiv, približila starom flamancu, govoreći mu drhtavim glasom: – Da li me se sećaš, vojvodo... Prigušen krik ote se sa Vanguldovih usana. – Jara!... – Da, ona Jara koja se zaklela da će jednoga dana osvetiti uništenje svoga plemena. – Zašto si ti došla ovde? – upita vojvoda, loše prikrivajući bes. – Došla sam da te vidim kako umireš. – A ko će me ubiti? – upita starac, kome se malo po malo ponovo vraćala hrabrost. – Ja – odgovori Crni Gusar, dižući mač. Pripremite se da umrete vojvodo, jer neću imati milosti. Ove noći seni moje braće napustile su morske dubine da bi prisustvovale vašoj smrti. Branite se jer ću vas ja ubiti. Ironičan smešak zatitra na vojvodinim usnama. Spremao se da započne borbu kada podižući mač, upita: – A ako ja vas ubijem? – Hoćete reći? – Vaši ljudi bi me posle ubili. – Moji ljudi su već dobili naređenje da se ne mešaju u naša posla. Ja sam plemić, gospodine. – Onda se pazite: ja sam prvi mač Flandrije. – A ja sam najbolji u Pijemontu, vojvodo. – Onda, evo vam!... Vojvoda se baci na Gusara brzinom, koja se nikada ne bi mogla zamisliti u čoveka već zašlog u godine, nadajući se da ga iznenadi. Gospodar od Ventimilje je međutim jednim munjevitim pokretom podigao levu ruku, zaštićenu ogrtačem, primivši udarac mača među njegove nabore. – To nije pošteno, vojvodo – reče. – Ja svetim moju kćer – zaurla starac strašnim glasom.

– A ja moju braću koju si ti ubio! – povika Crni Gusar. Moko, pomeri stol! Crnac je spremno poslušao, ostavljajući tako protivnicima dovoljno prostora da bi mogli slobodno da se napadaju. – Evo ti, izdajico! – povika gusar, ispruživši mač. – Evo i tebi! – odgovori vojvoda.

UDARCI MAČA I PUCNJI IZ PUŠKE Ta dva smela čoveka, kod kojih je mržnja bila podjednaka, žestoko su se napadali, rešeni da se bore bez milosti. Obojica hrabri i stručnjaci u teškoj veštini mačevanja, morali su dugo da izdrže, pre nego što se oštrice njihovih mačeva ne napiju krvlju jednog ili drugog. Gusar je posle prvih udaraca postao oprezan. Shvatio je da ima posla sa neustrašivim mačevalcem, koji nije uzmicao pred njegovim mačem i zato je obuzdao svoje žestoke napade, smirivši nerve. Vojvoda, iako više nije bio mlad, sjajno se borio, vešto odbijajući munjevite udarce svog neprijatelja i udarajući kad god bi mu se ukazala prilika. Svi su ćutali: markiza, naslonjena na jednu stolicu, pažljivo je pratila pokrete dvojice neprijatelja. Gusari, oslonjeni na vrata, ali sa navajama u ruci, nisu skidali oči sa svog kapetana. Jedino je Jara izgledala veoma uzbuđena. Šćućurena u jednom uglu sobe, uporno je gledala Crnog Gusara, suznim očima. Jedna devojka drhtala je zbog svog osvetnika i zaštitnika i trgla bi se svaki put kada bi ga videla da odbrani udarac ili da napravi korak napred. Vojvoda je počinjao da gubi strpljenje i da se umara. Obilan hladan znoj vlažio mu je čelo a njegovo disanje postajalo je sve teže. Gusar je, naprotiv, izgledao kao da je tek počeo borbu. Nijedna kapljica znoja i nijedan znak umora, štaviše, izgledalo je da je njegova okretnost postajala svakog trenutka sve veća. U jednom momentu, vojvoda pritisnut izbliza i zasut udarcima, napravi prvi korak unazad. Naglo zamahnuvši, Crni Gusar se sagnuo skoro do poda, pomaknuvši istovremeno levu nogu. Bio je to takozvani »kartočo« udarac, jedan od najopasnijih udaraca italijanske škole. Vojvoda, koji je možda poznavao taj udarac, stigao je na vreme da ga izbegne, odskočivši unazad. Udarac je bio odbijen, međutim, vojvoda je izgubio još dva koraka i nalazio se tik uza zid. – Još malo pa će ga kapetan prikovati za zid – promrmlja Karmo. Vojvoda je međutim, primetivši da je već stigao do kraja sale, skrenuo je u stranu, uzmičući koso prema jednom uglu. Da li je hteo za nekoliko minuta da odloži trenutak kada će se naći pritešnjen uza zid ili je imao neku tajnu nameru? Karmo, videći ga kako uzima taj pravac, namrštio je čelo i pažljivo gledao u taj ugao, ne opazivši ništa što bi moglo da potvrdi sumnju koja mu se rodila u glavi. – Šta li smera taj stari lisac? – upita se. Ovo kretanje ukoso nimalo mi se ne dopada. Otvorimo oči i budimo spremni. – Moj si! – povika odjednom plemić od Ventimilje, približujući se jednim drugim korakom. Ubico moje braće, najzad sam te uhvatio. Vojvoda se našao u uglu i naslonio se na zid. Karmo koji ga nije gubio iz vida, sumnjajući stalno u neko iznenađenje, ugleda kako vojvoda klizi rukom duž tapeta kao da nešto traži. – Pazite kapetane! – povika on. Tek što je Karmo izgovorio te reći, jedan deo zida se otvori iza Vojvode. – Izdajice! – zaurla Crni Gusar, zamahnuvši mačem da ga udari. Međutim, bilo je suviše kasno. Vojvoda se bacio unazad i tajna vrata su se naglo zatvorila za njim, uz veliku buku. Strahovit krik, krik ranjene zveri ote se iz Gusarovih grudi.

– Opet mi je pobegao! – povika on. Karmo, Van Stiler i Moko skočiše prema zidu. – Moko! – zaurla Crni Gusar. Razbij mi ova vrata! Crnac se zaleteo na zid, žestinom ovna. Od te ogromne mase zatrese se čitava soba, ali vrata, zatvorena možda iznutra nekim tajanstvenim mehanizmom ili nekom gvozdenom rezom, ne popustiše pod tim žestokim udarcem. – Potražimo oprugu, kapetane! – povika Karmo. On poče da klizi prstom po tapetu i oseti lako ispupčenje. Ne obraćajući pažnju na bol udari u njega pesnicom. Začu se prasak kao da se jedna opruga pokrenula, ali vrata ne popustiše. – Sto mu gromova! – zaurla Gusar. Vrata su zaključana iznutra? – Ovamo Moko! – reče Van Stiler. Džinovski crnac i Van Stiler navališe na zid, gurajući strahovitom snagom. Uzaludan napor!... Vrata ne popustiše. – Ovde ima gvožđa, kapetane – reče Van Stiler. – Dajte sekiru!... Potražite jednu sekiru! – viknu Crni Gusar. – Suviše kasno, gospodine – reče Karmo mašivši se za pištolj. U vrtu se začu njima dobro poznat glas, kako viče: – Tamo su unutra!... Pobijte ih kao besne pse!... To su gusari!... – Do đavola – povika Crni Gusar. Markiza!... On se okrete bacivši brz pogled po sobi. Markiza Bermejo, iskoristivši pometnju, pobegla je i verovatno probudila poslugu. – Kapetane – reče Karmo. Mislim da je trenutak da ostavimo na miru vojvodu i da mislimo na našu kožu. Još nije završio tu rečenicu kada kod jednog prozora, odjeknu eksplozija, ugasivši odjednom sveće. Jedno tane, loše usmereno, fijuknu pokraj gusarovih ušiju. – Na prozore! – povika Karmo. Zatvorimo kapke. Videvši jednog čoveka, koji je pokušavao da se popne na prozor, brzo napuni pištolj i opali. Začu se bolni krik. – Jedan manje! – povika Karmo, zatvarajući brzo kapke. U međuvremenu, Moko je zatvorio one na drugom prozoru, izbegavši udarac alabarde, koji je hteo da mu zada jedan crnac, koji se već popeo na prozor. Napadač je, međutim skupo platio svoju hrabrost, pošto mu je Moko zadao takav udarac da se otkotrljao u vrt, polu mrtav. – Zabarikadirajte sada vrata! – povika Gusar, koji je po stoti put bezuspešno pokušavao da otvori tajni prolaz. Tri gusara, ne gubeći vreme, odguraše prema vratima stol, zatim dva teška ormara i jednu veoma masivnu sofu. Tek što su završili, začuše da neko bučno udara o jedna vrata. – Otvorite! – povika markiza, pretećim glasom. – Otvorite ili ću odmah pozvati vojnike!... – Zaboga! – povika Karmo. Gospođa je pobesnela. – Hoćete li se predati ili ne, plemiću od Ventimilje? – Da, gospođo markizo – odgovori Crni Gusar.

– Sto mu gromova! – uzviknu Karmo, gledajući kapetana začuđeno. – Onda otvorite vrata i predajte oružje – nastavi markiza. – Moji ljudi već izvršavaju vaše naređenje. Zatim okrećući se trojici gusara, reče im tihim glasom: – Čim se markiza pojavi uhvatite je i dovedite ovde unutra, biće nam dragoceni talac. – A sluge? – upita Karmo. – Ja i Moko ćemo se suočiti sa njima i videćemo da li će umeti da nam se odupru. Ja verujem da će biti dovoljno samo naše prisustvo da ih rastera. – Gospodine, ja mogu sam da uhvatim markizu – reče Karmo. Van Stiler može da pomogne vama. – Dobro, pomerite barikadu i budite spremni da skočite napred. – Moj gospodaru – reče Jara, približivši se Gusaru. Ti trčiš u susret smrti. – Ne boj se, dobra moja devojko. – Imaju puške. – A ja svoj mač: precizniji je od metaka, Jara. Povuci se u jedan ugao da te ne bi pogodio neki hitac. Dok se mlada Indijanka nerado povlačila iza jednog velikog sanduka, Moko, Karmo i Van Stiler pomicali su nameštaj, koji je stavljen ispred jednih od dvoja vrata, trudeći se da ga ne pomaknu suviše, kako bi prema potrebi još mogao da posluži kao barikada. – Da li ste završili? – upita Gusar uzevši mač u desnu ruku a pištolj u levu. – Gotovo je – odgovori Karmo, vukući ili bolje reći oborivši stol. – Da li ste spremni? – Spremni smo – odgovoriše dvojica gusara, mašivši se za svoje oružje. – Jedan trenutak – reče Moko. Snažnim potezom odvalio je jednu drvenu prečagu od stola, veoma masivnu i veliku koja je postala, strašno oružje u rukama ovog atlete. – Evo jedne toljage za mene – reče Moko. Poslužiće mi da očistim teren od neprijatelja. – Otvorite – naredi Crni Gusar. Karmo je bio spreman da posluša. Čim su se vrata otvorila, pojavi se markiza, držeći u desnoj ruci pištolj a u levoj srebrni svećnjak. Iza nje, pojavi se osam ili devet slugu, uglavnom meleza, od kojih su neki bili naoružani puškama a neki alabardama i mačevima. Karmo se munjevitim skokom bacio na markizu. Za nekoliko sekundi istrgnu joj pištolj, podiže je snažnim rukama i odnese u sobu. Crni Gusar, Van Stiler i Moko jurnuli su na sluge, zapanjene tolikom smelošću, urlajući na sav glas: – Predajte se ili ćemo vas ubiti! Moko podiže prečagu i svom snagom udari među te ljude, razbijajući im puške, alabarde i mačeve, dok su Hamburžanin i Crni Gusar pucali iz pištolja. To je bilo i suviše za hrabrost tih slugu. Prestrašeni iznenadnom pojavom džinovskog crnca i uplašeni od ta dva pucnja, napustiše svoju gospodaricu i očajnički pobegoše uz stepenice, bacajući oružje. – Zaustavite se! – povika Gusar, videvši Hamburžanina i crnca kako jure prema stepenicama.

Zatvorite vrata i zabarikadirajte ih! Već imamo taoca koji nam je potreban. Vrativši se u sobu, ugleda bledu i uzdrhtalu markizu, naslonjenu na jednu fotelju. Crni Gusar vrati mač u korice i galantno skide šešir, govoreći joj: – Oprostite gospođo što smo vas ovako nasamarili, ali to je bilo potrebno za naš spas. Stoga se umirite i prestanite da drhtite: plemić od Ventimilje je dobar. – Jedan španski plemić ne bi postupio kao vi! – povika markiza, crvena od besa. – Dozvolite mi da posumnjam u to, gospođo – odgovori Crni Gusar. – I šta sada mislite da radite sa mnom? Da mi nametnete veliki otkup? Govorite: markiza Bermejo je dovoljno bogata da bi platila čak i plemića od Ventimilje. – Dajte vaše zlato svojim slugama a ne meni – odgovori ponosno Crni Gusar. Ja sam naredio da vas uhvate kako bih se odbranio od španskih trupa, koje će možda uskoro doći da nas napadnu. – I zar Crni Gusar koristi jednu ženu kao štit, da bi se odbranio od neprijateljskih udaraca? Mislila sam da ste hrabriji. Na tu krvničku i nezasluženu uvredu, strašan bljesak sevnu u očima hrabrog plemića, ali se odmah ugasi. – Gospodar od Ventimilje se štiti svojim mačem, gospođo – odgovori. Uskoro ću vam to pokazati. – Da, kada vas budem videla kako kapitulirate pred guvernerovom stražom – odgovori ironično markiza. – Ja! Naprotiv, guverner će biti taj koga ćete videti da kapitulira. – Šta ste hteli time da kažete? – Da nećemo biti mi ti koji će se predati, već čitav grad. – A čijom zaslugom? – upita markiza, probledevši. – Gusara sa Tortue. – Ako mislite da me zaplašite, varate se. – Gusari su već na vratima Vera Kruz, gospođo. – To je nemoguće. – To vam kaže plemić, koji nikada nije lagao. – Ali u gradu je tri hiljade vojnika. – Kakve to ima veze? – I ostalih šesnaest hiljada u Meksiku. – I oni će stići suviše kasno, gospođo. – A tvrđave imaju mnogo topova. – Koje ćemo mi zauzeti. – A učena!... – Plemić od Ventimilje ne ratuje sa ženama, niti žudi za novcem. Zbogom gospođo. Markiza je ostala zapanjena tom neočekivanom plemenitošću. Brzim pokretom, skide sa jednog prsta zlatan prsten sa divnim smaragdom od velike vrednosti i pruži ga Crnom Gusaru, ljubazno mu govoreći:

– Zadržite ga kao uspomenu na naš susret. Nikada neću zaboraviti plemića, kome dugujem slobodu a možda i život. – Hvala – odgovori Crni Gusar, navlačeći prsten na jedan prst. Zbogom, gospođo. Karmo je otvorio prozor. Gusar se popeo na njega i skočio u vrt, dok je markiza vikala svojim slugama: – Neka niko ne puca! Karmo, Jara i ostala dvojica, išli su za Gusarom. Četiri gusara i mlada Indijanka jurnuli su prema stazi da bi što pre stigli do kapije. Već su prešli skoro celu stazu, kada odjednom ugledaše nekoliko ljudi kako silaze sa zida ograde. Karmo povika: – Vojnici!... Suviše kasno!... Skoro u istom trenutku odjeknuše nekoliko pucnjeva, za kojima usledi bolni krik. Crni Gusar, koji je samo čudom izbegao pucanj, okrete se da vidi ko je bio pogođen. Sa usana mu se ote bolni krik: – Jadna moja Jara! Mlada Indijanka je pala na zemlju, prekrivši lice sa obe ruke. – Jara! – povika Crni Gusar trčeći prema njoj, dok su Karmo, Moko i Van Stiler besno nasrtali na vojnike, pucajući iz pištolja. Jadna kći šuma već je bila u agoniji. Jedan kuršum joj je prošao kroz grudi i krv je obilno tekla, obojivši u crveno njen mali plavi prsluk. Crni Gusar je uze u naručje i trčeći je ponese prema palati. Uz put nalete na markizu, za kojom su išle sluge, noseći u ruci baklje. – Plemiću! – povika Španjolka, izmenjenim glasom. Bog je svedok da vas ja nisam izdala, kunem vam se. – Verujem vam gospođo – odgovori Gusar. – Da li su je ubili? Crni Gusar se, umesto da odgovori, sagnuo nad mladom Indijankom. Jara je otvorila oči i netremice gledala u njega, ali te oči su postepeno gubile svoj sjaj. Smrt se brzo približavala. – Jadna moja Jara! – povika Crni Gusar isprekidanim glasom. Devojka pomaknu usne, zatim uz krajnji napor, prošaputa: – Osveti... moje... pleme... – Kunem ti se da hoću, Jara... – Volim te... – uzdahnu Jara. Vo... Nije mogla da završi reč, izdahnula je. Gusar je ustao, bled kao krpa. – Ja sam koban za sve – reče on dubokim glasom. Pobrinite se za ovu devojku, markizo. – Obećavam vam to, plemiću. Crni Gusar pokupi svoj mač, zastade za trenutak nepomičan, zatim se kao tigar baci prema jednom uglu bašte, gde se čulo zveckanje čelika. – Hajdemo da je osvetimo! – povika. Skoro u istom trenutku jedan topovski plotun odjeknuo je potmulo na nasipima oko tvrđave S.

Đovani de Luz. Španci su osuli paljbu na prve eskadre gusara koje su jurišale u napad na Vera Kruz.

NAPAD NA VERA KRUZ Gusari sa Tortue, rešeni više nego ikada da osvoje taj veliki i veoma bogati meksički grad, zaista su imali mnogo sreće jer su uspeli da se približe obalama a da ih Španci, koji su bili stalno na straži, nisu opazili. Da bi bolje zavarali neprijatelja, gusari su iskoristili jednu srećnu okolnost. Pošto su saznali da su u Vera Kruzu očekivali dva ratna broda koja su dolazila iz S. Dominga, gusari su zaustavili glavninu svoje flote na pučini i samo sa dva broda, na koja su ukrcali najodlučnije borce, smelo krenuli u luku, razvivši veliku špansku zastavu. Ratno lukavstvo je uspelo iznad svakog očekivanja. Stanovnici, uvereni da su to dva očekivana ratna broda, nisu se uopšte pobrinuli da provere to, a još manje vlasti u luci. Dva gusarska broda su se u sumrak usidrila pri kraju luke, van domašaja tvrđave, kako bi u slučaju opasnosti mogli brzo da se domognu pučine. Kada se spustila noć, Loren, Gramon i Van Horn naredili su da se u vodu spuste čamci i da započne iskrcavanje. Jedan odred izabranih ljudi, koji su se malo ranije iskrcali, već je iznenadio i ubio obalske stražare, sprečivši na taj način da stanovnici i guverner budu obavešteni o velikoj opasnosti koja se nadvila nad usnulim gradom. Iskrcavši se, gusari su, podeljeni u tri kolone, tiho zašli u šume koje su u to vreme opasivale grad, predvođeni sa nekoliko zarobljenih robova. Međutim, pošto je grad bio zaštićen bedemima koji su ga štitili sa kopnene strane, zajedno sa tvrđavom naoružanom sa dvanaest topova velikog kalibra, videše da su prinuđeni da sačekaju otvaranje kapija, pošto nisu imali merdevine da se popnu na zid. Loren, Gramon i Van Horn, pošto su naredili svojim ljudima da se sakriju u vrtove koji su opasivali grad, sakupili su se da odluče šta da rade, pre nego što pređu zidine. – Preostaje nam samo jedna stvar – reče prvi Gramon, koji je, pošto je pripadao regularnoj francuskoj vojsci, uživao izvesno poštovanje kod svojih prijatelja. Pre svega, napašćemo tvrđavu, koja dominira gradom sa kopnene strane. – Teži poduhvat – reče Van Horn. – Ali ne i nemoguć – reče Loren, za koga nijedan poduhvat nije bio nepromišljen. – Ima dvanaest velikih topova na nasipu oko utvrđenja. – Primeti Van Horn – dok mi nemamo čak ni jednu kolubrinu. – Naše sablje će pobediti bombe. – A naše granate će udaljiti branioce – dodade Gramon. – Naši ljudi su dobro snabdeveni njima. – Hoćete li meni da poverite poduhvat? – reče Loren. – Pre nego što svane zora, uveravam vas da će tvrđava pasti u moje ruke. – A stanovnici, upozoreni plotunima, pripremiće se za odbranu – primeti Van Horn. – Evo gde se ti varaš – odgovori Loren. – Sreća, koja nas je poslužila sinoć, neće nas ni sada napustiti. – A zašto, Lorene? – upita Gramon. – Saznao sam od robova koji su nas vodili, da Španci danas slave ne znam koga sveca. Vi znate da oni za vreme svojih religioznih praznika pucaju iz topova. – To je tačno – odgovori Gramon.

– I stoga je moguće da se prevare u vezi pravog značenja pucnjave. Dajte mi tri stotine odlučnih ljudi i ja ću vam zauzeti tvrđavu. – A mi? – upita Van Horn. – Upašćete u grad čim se otvore kapije. – Dobro – reče Gramon, posle kraćeg oklevanja. Tvrđava nam je neophodna da nas ne bi prignječili između zidina grada. – Onda, hajdemo – reče Loren. – Minuti su dragoceni. Četvrt sata kasnije kolona, sačinjena od tri stotine gusara izabranih medu najsmelijim iz eskadre, u tišini je napustila vrtove, predvođena dvojicom robova. – Iznenadićemo garnizon – reče Loren gusarima koji su stajali pored njega. Utvrđenje je sa te strane bilo delimično porušeno, tako da penjanje nije bilo teško za te ljude, naviknute da se veru uz jarbole brodova, sa okretnošću veverice. – Sablje u zube i napred – zapovedi Loren. Prvi se uhvati za ispupčenja na utvrđenju i poče da se penje. Ostali su ga sledili hvatajući se za grmlje, odupirući se nogama o pukotine i pomažući se uzajamno. Lanac od ljudi se produžavao, vijugajući se, kidajući i ponovo sastavljajući. Stigoše srećno do vrha utvrđenja a da ih španski stražari nisu opazili. Trebalo je međutim da pređu bedem tvrđave, visok ne manje od deset metara i savršeno gladak. Ta prepreka pokoleba gusare. Teško njima ako ih Španci iznenade na utvrđenju! Možda nijedan ne bi izbegao smrt. – Treba se popeti pre nego što svane zora – reče Loren – a imamo samo pola sata vremena. U stvari, prema istoku, mrak je već lagano počeo da se razređuje. Svetlost zvezda je bledela i beličasta pruga širila se nebom. Trenutak je bio strašan. Svakog časa, poziv na uzbunu, mogao je razbiti tišinu i okupiti ceo garnizon. U Lorenovoj glavi sinula je ideja. Video je iza utvrđenja jedan plot, koji su nadvisivale dve motke, visoke možda i više od visine zida. On posla nekoliko ljudi da ih podignu i naredi im da ih pažljivo prislone uz zupčaste bedeme. – Na juriš – zapovedi. – Gusari!... Stražari na kulama, iako nisu mogli da poveruju da su se pojavili gusari, za koje su mislili da su još na dalekoj Tortui, skočiše i susretoše se sa prvim gusarima. – Predajte se! – povika im Loren. Vojnici, umesto da poslušaju, otrčaše prema glavnoj zgradi, vičući iz sveg glasa: – Na oružje!... Gusari! Garnizon iz tvrđave, probuđen iznenada, sjuri se prema dvorištu da bi stigao do topova. Suviše kasno!... Tri stotine gusara se već sakupilo, unevši neprestanom paljbom pometnju među prve redove Španaca. U međuvremenu, nekoliko gusara je probilo vrata barutane i otkotrljalo napolje burice, raspoređujući ih oko glavne zgrade u čijoj se unutrašnjosti još uvek nalazio najveći deo garnizona. Sa svih strana čuo se povik: – Predajte se ili ćemo vas dići u vazduh! Ta strašna pretnja izazvala je veći efekat nego pucnjava. Španci, znajući na šta su sve bili spremni ti strašni morski vukovi i videći da ne mogu da se suprotstave napadu, posle kraćeg

oklevanja spustili su veliku špansku zastavu, koja se vijorila na najvišoj kuli i položili su oružje pošto su prethodno dobili obećanje da će im biti oprošten život. Loren je naredio da se zarobljenici zatvore u skrovišta u tvrđavi, rasporedio je okolo mnogobrojne stražare, zatim naredivši da se topovi usmere prema gradu, povika: – Najpre jedan pucanj, zatim glavni plotun. To je najava pobede! Odjeknu jedan plotun, a zatim grunuše ostalih jedanaest topova istovremeno, uz strašnu buku, zasipajući kišom topovskih zrna nesrećni grad, još uvek utonuo u san. Gramon i Van Horn su očekivali taj signal sa velikim uzbuđenjem. Od osvajanja tvrđave zavisila je pobeda ili strašan poraz. Čuvši te plotune skočiše iz žbunja u vrtu. – Napred ljudi mora! Vera Kruz je naš. Gusari napustiše svoja skrovišta i iskočiše na ulicu koja je vodila u grad. Ima ih šest stotina, naoružani su puškama, sabljama i pištoljima i spremni su na sve čak i na napad na strašnu tvrđavu S. Đovani de Luz, ako bude potrebno. Duž ulice zaustavljali su seljake koji su išli prema gradu na svojim konjima i mazgama, natovareni zalihama hrane i stigoše pred kapiju u trenutku kada se otvarala. Njihov napad je bio tako iznenadan, da straže nisu ni pomislile da pruže otpor. Neki su, međutim, uspeli da pobegnu u grad, vičući: – Na oružje!... Gusari! Dok su gusari upadali u grad i širili se kao bujica, sa desne strane i iz pravca vrtova začu se nekoliko pucnjeva, zatim videše vojnike kako, navrat nanos beže, dok ih prate četvoro ljudi koji su vitlali mačevima i navahama. Gramon, koji je bio na čelu prve kolone, pojuri na tu stranu, verujući da ga napadaju sa boka. Odjednom povika: – Crni Gusar! Bio je to zaista plemić od Ventimilje koji je za svoj račun započeo napad na grad. Uz pomoć svoja tri hrabra čoveka, rasterao je vojnike koji su ubili Jaru, zatim preskočivši opsadni zid, jurnuo je za beguncima želeći da im se osveti. – Gramone! – povikao je, videći francuskog plemića. – Stižete u pravi čas, plemiću – povika Gramon. – Dođite! – Evo me – reče Crni Gusar. – Da li je vojvoda mrtav? – Opet je pobegao, dok sam se spremao da ga prikujem za zid svojim mačem, odgovori Gusar, prigušenim glasom. – Pronaći ćemo ga. – U napad ljudi mora! Crni Gusar je sa nama! – Kod markize Bermejo! – viknu Crni Gusar svojim ljudima. On trkom prelazi kroz grad, probijajući se između građana koji beže i gusara koji ih gone i četvrt sata kasnije stiže pred vrt. Kapija je bila srušena i nekoliko gusara je već stiglo pred palatu sa namerom da je opljačka. Pretećim povicima naredili su slugama da otvore zaključana vrata ali nisu dobili nikakav odgovor. Verujući da stanovnici hoće da pruže otpor, već su se spremali da navale na prozore u prizemlju, kada se pojavi Crni Gusar. – Odlazite odatle! – povika plemić od Ventimilje, dižući mač.

Gusari, iznenađeni tom neočekivanom intervencijom, odustali su. – Kapetane – reče jedan od njih. – Ta kuća je nastanjena Špancima. – Ovi Španci su moji prijatelji, odlazite brzo ako nećete da vas probodem svojim mačem. Gusari, znajući ga kao čoveka od reči i videvši ga u dobroj pratnji, okretoše se i rasturiše se. – Hvala, plemiću – reče jedan njemu dobro poznati glas. Markiza Bermejo pojavila se najednom prozoru gornjeg sprata, zajedno sa dvojicom sluga, naoružanih puškama. – Otvorite, gospođo – reče Crni Gusar, pozdravljajući je mačem. Trenutak kasnije vrata su se otvorila pred Gusarom. Markiza je već sišla i čekala ga je u istom salonu gde se odigrao dvoboj sa vojvodom. – Grad je izgubljen, zar ne plemiću? – reče markiza. – Da, gospođo – odgovori Gusar. – Rekao sam vam da će se garnizon predati pred napadom gusara. – Tužni rat, plemiću. Zatim iz torbice od grimizne kadife, koja joj je visila o boku, ona izvadi jedan papirić i posle kraćeg oklevanja, pruži ga Crnom Gusaru, govoreći: – Primila sam ga pre dva sata: pročitajte ga. Gusar je odmah uzeo to pisamce. Na njemu je bilo napisano samo nekoliko redova. »Uspeo sam da stignem „Eskurijal“ i da se otisnem na pučinu. Izvinite me kod guvernera, ali hitni razlozi me prisiljavaju da odem u Floridu. Dijego će vam reći ostalo. Van Guld« – Otputovao! – uzviknu Crni Gusar. – On mi opet beži!... – Znate gde možete da ga nađete – reče markiza. – Florida je velika, markizo. – Ali malo je gradova. Ići ću sve da ih pretražim kunem vam se, ako ga ne stignem pre nego što on stigne tamo. Vi poznajete »Eskurijal«? – Ne znam kakav je to brod, plemiću, ali od Dijega možete dobiti veoma dragocena obaveštenja. – Ko je taj čovek? – Jedan vojvodin poverenik. – Gde se nalazi? – U tvrđavi S. Đovani de Luz. – Tvrđava nije kapitulirala, gospođo. – Znam, ali potražite način da se domognete tog čoveka. On zna mnoge stvari o vojvodi, koje ni ja sama ne znam i možda će on moći da vam objasni razlog zbog koga vojvoda putuje za Floridu. – U stvari njegov odlazak u taj daleki kraj mi je neobjašnjiv. – Meni takođe, plemiću – reče markiza. – Već duže vreme mi je govorio o ovom putu i... – Nastavite, Markizo – reče Crni Gusar, videći da okleva. – Želela bih da vam ispričam jednu čudnu priču, koja vas može interesovati.

– Mene! – uzviknu Gusar, začuđeno. – Već sam vam rekla. To je priča koja će vas interesovati. Zatim, gledajući ga pravo u oči reče polako: – O Honorati!

MARKIZA BERMEJO Crni Gusar se, čuvši to ime, sručio na jednu stolicu, prekrivši lice rukama. Prigušeno je jecao. Ostao je tako nekoliko trenutaka, nemoćan da izgovori jednu jedinu reč ili da ponovi ime jedne Flamanke, koju je tako beskrajno voleo i koju je oplakao kao mrtvu. Odjednom naglo ustade. Bio je bled kao krpa i crte njegovog lica strahovito su se izmenile. Pogleda nekoliko trenutaka zbunjeno markizu, zatim uz napor, reče isprekidanim glasom: – Želite li da mi slomite srce, gospođo? Zbog čega mi govorite o toj devojci? Mrtva je i spava u miru u morskim dubinama, pored moje braće. – Možda se varate, plemiću – reče markiza. – Želite li da mi ulijete nadu da je mlada Flamanka živa? – upita Crni Gusar, približujući se grubo markizi, bleđi nego ikada. – Dijego Sandorf je u to ubeđen. – Ko je taj čovek? – Rekla sam vam: vojvodin poverenik. – Španac? – Ne, jedan stari Flamanac, koji je došao u Ameriku zajedno sa vojvodom. – I on vam je govorio o Honorati? – Da, plemiću. – Onda vi znate... – Sve, sve... Vaša osveta je bila strašna, ali... – Ćutite, markizo – reče Gusar i ponovo se sruši na stolicu, prekrivši lice rukama. Ostade nekoliko minuta ćuteći, zadubljen u mračne misli, zatim trgnuvši se i ustavši, reče: – Ne, Honorata Van Guld je mrtva. – Ko vam to garantuje, plemiću? Da li ste videli njen leš kako pliva po vodama zaliva? – Ne, ali one noći kada sam je ostavio u čamcu, duvao je jak vetar i spremao se uragan. I meni su ispričali da je Flamanka pronađena i ja sam se dugo vremena nadao, verovao glasovima, ali sada... To je jedna od mnogih legendi zaliva. – Dijego Sandorf me je uverio da je vojvotkinju zaista pronašla jedna španska karavela, koja je kasnije doživela brodolom na obalama Floride. – A meni je ispričao don Pablo de Ribeira, vojvodin upravitelj u Puerto Limonu, da je čamac sa vojvotkinjom nađen prema zapadnim obalama Kube. Kome sada verovati? – Dijegu Sandorfu, plemiću – reče markiza. – Vi ste možda zaboravili da je vojvoda otišao za Floridu. – A vi verujete? – upita Gusar,– pogođen tim recima. – Da je on otišao da pronađe svoju kćer – reče markiza. Krv jurnu u lice Crnog Gusara i njegova obično veoma bleda koža se zarumene. – Živa! – povika on. – Honorata živa!... Zar je bog mogao da učini takvo čudo?... Markizo, potreban mi je taj Sandorf. Treba da ga ja ispitam.

– Rekla sam vam da je zatvoren u tvrđavi S. Đovani de Luz. – Šta da radim? – Zauzmite tu tvrđavu. – To bi bila ludost koja bi stajala ogromnih žrtava. Gusari ne bi toliko rizikovali. – Dijego Sandorf sigurno neće izići sve do odlaska vaših ljudi i vaših brodova, plemiću. – Ići ću da ga otmem! – uzviknu Crni Gusar, kao da je doneo brzu odluku. – Gde? – upita markiza, začuđeno. – US. Đovani de Luz. Španjolka priđe pisaćem stolu od abonosa, napisa nekoliko redova, zatim pruži papirić Crnom Gusaru, govoreći: – Nađite način da ga predate Dijegu Sandorfu. Crni Gusar je uzeo to pisamce, na kome je markiza napisala sledeće reći: »Jedan plemić, moj prijatelj želi da razgovara sa vama. On će čekati noćas ispod poslednje istočne kule, od ponoći do zore. Dođite obavezno na sastanak. Ines de Bermejo« – Hvala, markizo – reče Gusar – ali vi se izlažete opasnosti da se kompromitujete. Pomogli ste jednom gusaru. – Ne, već jednom plemiću – reče markiza. – Vi niste neprijatelj moje domovine. – To jest ne bih nikada bio, da me moja tužna sudbina nije bacila pred vojvodu. Do viđenja, gospođo, možda ćemo se ponovo videti pre nego što zaplovim za Floridu. – Još jednu reč, plemiću. – Recite, gospođo. – Kad bi Honorata bila živa... Šta biste uradili sa vojvodom, njenim ocem? Crni Gusar je pogleda pravo u oči a zatim reče: – Verujete li vi, gospođo, da su se duše moje braće smirile? Kada more postane svetlucavo, Crveni i Zeleni Gusar, vojvodine žrtve, izlaze na površinu: oni traže, osvetu. Kada uragan dolazi sa istoka, usred urlika vetra, ja čujem jedan glas koji dolazi sa obala Flandrije: to je glas mog starijeg brata koga je vojvoda izdajnički ubio i taj glas takođe traži osvetu. – Pođite za mnom, plemiću – reče Španjolka, koja ga je razumela. Uvede ga u susednu sobu, bogato nameštenu. Položena na jednu sofu od zelenog somota, između dva visoka svećnjaka i pokrivena flandrijskim čaršafom, ležala je mlada Indijanka. Njene lepe crte lica nisu se promenile. Izgledala je kao da spava ili da sanja, pošto su joj usne bile malo otvorene u lagani osmeh. Tanki mlaz krvi, procurio je ispred pokrivača i zgrušao se na tepihu. Crni Gusar je tužnim pogledom posmatrao to lepo lice, zatim nagnuvši se nad njom, utisnu joj poslednji poljubac na čelo, prošaputavši: – Ti ćeš takođe biti osvećena, Jara, Crni Gusar će održati zakletvu. Zatim istrča i stiže svoje ljude, kao da je želeo da sakrije od markize duboko osećanje koje mu je izmenilo lice.

– Dođite – reče grubim glasom Karmou i njegovoj dvojici drugova. Pređoše skoro trčeći vrt i krenuše ulicama grada, uputivši se prema glavnom trgu. Uskoro su stigli na glavni trg, gde se nalazio glavni štab gusara. Prostrani trg bio je prepun zarobljenika, topova, oružja i gomilama robe opljačkane sa bogatih carinskih stovarišta. Dve stotine gusara, naoružanih puškama, zauzeli su trg ispred guvernerove palate, da bi sprečili bilo kakav pokušaj pobune od strane zarobljenika, a ostalih stotinu, okružili su katedralu, u čijoj su unutrašnjosti bile zatvorene najuglednije ličnosti grada i od kojih su gusari računali da izvuku visoke otkupe. Svakog trenutka stizali su odredi gusara sa novim zarobljenicima ili sa kolonama crnih robova i meleza, natovarenih dragocenom robom ili hranom, koju su odmah trošili gusari na straži. Svuda se čuo plač žena, vrisak dece, psovke i kletve, ali niko se nije usudio da se pobuni. Topovi, smešteni ispred palate i burad sa barutom, postavljena okolo katedrale, obuzdavali su najsmelije ljude i smirivali najvatrenije zarobljenike. – Gde je Gramon? – upita Crni Gusar jednog gusara, koji je sedeo na buretu baruta, držeći u ruci upaljeni fitilj. – U guvernerovoj palati, plemiću – odgovori stražar. – A Loren? – Stalno pazi na tvrđavu. – A Van Horn? – Pazi na garnizon S. Đovanija de Luz. Crni Gusar pređe trg i uđe u guvernerovu palatu, jednu masivnu građevinu koja je imala izgled tvrđave i koja je uprkos tome kapitulirala prilikom prvog gusarskog napada, ipak ju je branio mnogobrojni garnizon. U jednoj dvorani, već do pola punoj zlatnim i srebrnim polugama i dragocenim nakitom, plodovima pljačke, pronađe Francuskog plemića: – Zlato pritiče kao reka, plemiću – reče Gramon, čim je opazio Gusara. Imamo ga već u vrednosti od četiri miliona pijastera. – To me veoma malo interesuje – odgovori Crni Gusar. Nisam došao ovde da se divim bogatstvu Vera Kruza. – Znam to – reče Gramon, smejući se. – Štaviše, vi biste dali sve ovo blago samo da imate u rukama onog prokletog vojvodu, zar ne, plemiću? – Moram da odem u S. Đovani de Luz. – U tvrđavu! – uzviknu francuski plemić, začuđeno: – Da, Gramon. – Na kakvu se ludost spremate? – Nije ludost, moram da odem tamo da bih dobio jedno hitno obaveštenje. – Koje se tiče vojvode. – Njega i... Honorate. – Flamanke?... Možda je legenda istinita?

– Priča se da je živa. – Verujete li u to? – Reći ću vam, kada budem govorio sa čovekom koji se nalazi u tvrđavi S. Đovani de Luz. – Ali Špahci su u tvrđavi. – Znam. – I ne nameravaju da se predaju, štaviše izgleda da imaju nameru da pozdrave naše brodove topovskim salvama. – Kažem vam da ću ja ipak otići u tu tvrđavu. – Uhvatiće vas. – Možda neće. – Imate li neku amajliju? – Običan papirić, koji ću uručiti čoveku koga želim da ispitam. – A po kome? – Po nekom španskom vojniku. Gospodin Gramon iziđe i malo kasnije se vrati vodeći jednog mladog španskog vojnika. Jadni čovek, misleći verovatno da gusari hoće da ga streljaju, bio je bled kao krpa i gledao je Gramona prestrašenim očima. – Evo jednoga koji vam može poslužiti – reče Gramon, gurajući ga prema Crnom Gusaru Ovaj ga je posmatrao nekoliko trenutaka, zatim stavljajući mu ruku na rame, reče: – Ja ti poklanjam ne samo slobodu bez otkupa, već i pet stotina pijastera, ako mi učiniš jednu uslugu. – Govorite, gospodine – reče Španac, ohrabren tim recima. – Ti poznaješ markizu Bermejo? – A ko je ne poznaje u Vera Kruzu? – A Dijega Sandorfa? – Poverenika Flamanskog vojvode? – Da. – Poznajem ga, gospodine. – Ti ćeš otići odmah u tvrđavu S. Đovani de Luz i predaćeš gospodinu Sandorfu ovo pisamce. Reći ćeš mu da mu ga šalje markiza Bermejo. Ja ću sačekati odgovor u podnožju istočnog tornja, sa strane zaliva, zatim ćeš primiti pet stotina pijastera. Međutim, pazi, jer ako pokušaš da me izdaš, mi ćemo zauzeti tvrđavu da bismo te umorili najstrašnijim mukama. – Više volim slobodu i pet stotina pijastera, gospodine – reče španski vojnik. – U ponoć ćeš biti na mestu sastanka – reče Crni Gusar. – Obećavam da ću biti tamo, gospodine. – Odlazi! – Da li će mi gusari ostaviti slobodan prolaz? Gramon pozva jednog gusara koji se vratio noseći korpu sa srebrnim polugama.

– Hej, prijatelju – reče mu. Otprati ovog zarobljenika do naših predstraža. Reći ćeš Van Hornu da on nosi naređenja plemića od Ventimilje. Zatim, okrećući se prema Crnom Gusaru koji se sprema da izađe za vojnikom, reče. – Budite oprezni, plemiću. – Biću, Gramon. – Nadam se da ću vas ponovo videti pre zore. – Ako sudbina nije odredila drugačije. – U tom slučaju mi ćemo zauzeti tvrđavu i oslobodićemo vas, ili ćemo vas osvetiti.

USPON NA S. ĐOVANI DE LUZ Tri sata kasnije, kada su se gusari, umorni od pljačkanja, utaborili što su bolje mogli po bedemima grada i po većim trgovima, jedna mala barka sa četvoro ljudi odvojila se od obale i zaplovila brzo u mali zaliv. Noć je bila veoma mračna. Snažan vetar duvao je sa Velikog zaliva, valjajući velike talase, koji su se uz dugo hučanje razbijali o brodove i mnogobrojne velike lađe. U tom čamcu bili su Crni Gusar i njegova tri hrabra mornara. Prvi je pokrio lice jednom malom maskom od crne svile i umotao se u široki ogrtač, takođe crn: njegovi mornari su nosili španske kostime. Svi su imali, mačeve o boku, a u pojasu po par pištolja. Moko je imao i sekiru, strahovito oružje u njegovim rukama, kojim je rukovao mnogo bolje nego mačem, pošto nije poznavao mačevanje. Crni Gusar je držao rudo na kormilu, ostala trojica snažno su veslala da bi savladali snagu talasa. U luci je vladao potpuni mrak, pošto nije gorelo nikakvo svetlo na usidrenim brodovima. Jedino na kraju nasipa, ispod tvrđave, treperila je u intervalima zelena i bela svetlost svetionika. Međutim, s vremena na vreme jedan bljesak munje za kratko bi osvetlio uzburkano more, zatim bi usledila daleka grmljavina. Crni Gusar je svaki put kada bi ta bleda svetlost razbila pomrčinu, živo podizao glavu gledajući impozantnu masu tvrđave S. Đovani de Luz, kako se ističe visoko sa svojim strašnim bedemima i zupčastim kulama. Čamac se tada nalazio naspram ušća u luku i morao je da se suoči sa velikim talasima koji su sve jače prodirali između nasipa. Crni Gusar je ustao, oslobađajući se ogrtača. – Produžite zaveslaje – reče on. – Pazite na talase. Čamac se opasno ljuljao pod neprestanim udarcima talasa, čas tonući između njih a čas lebdeći na njima. U izvesnim trenucima, trpeo je takve nalete talasa, da je trojici mornara pretila opasnost da budu izbačeni iz čamca. Međutim pod tim snažnim zaveslajima Čamac je uspeo da prođe ušće luke, sklanjajući se odmah iza nasipa. Stigavši do kraja nasipa, pređe i poslednji deo puta i stiže do ispod grebena tvrđave, tačnije u podnožje visoke istočne kule. – Spremite se da pristanete – reče Crni Gusar. Čamac uplovi u neku vrstu uvale, koja se otvarala ispod kule. Karmo skoči na grebene držeći konopac i čvrsto ga priveza na vrh jedne stene. Crni Gusar, Moko i Van Stiler se iskrcaše. U tom trenutku, jedna munja razbi pomrčinu, osvetljavajući luku. – Vojnik! – uzviknu Karmo koji se bio uzverao na neku vrstu platforme, koja se pružala u podnožju kule. Jedan čovek izađe iza stene i krenu prema gusarima. – Da li ste vi osobe koje očekuju u tvrđavi? – upita on. – Da, mi smo – odgovori Crni Gusar, istupajući napred. – Da li si predao markizino pismo Dijegu Sandorfu? – Da, gospodine – odgovori španski vojnik. – I šta ti je rekao? – Da vam stoji na raspolaganju. – Gde nas očekuje?

– Na terasi kule. – Zašto nije došao ovde? – Ne bi mogao da napusti tvrđavu a da se ne primeti njegovo odsustvo i pošto je jedan od komandanata, nije se usudio da to učini. – Šta misli, ko smo mi? – Španci, prijatelji markize Bermejo. – Da li nešto sumnja? – Ne, gospodine, u to sam siguran. – Pazi, ti ćeš dobiti nagradu tek kada se završi moj razgovor sa Sandorfom. – To ste mi već rekli, gospodine. – I da te mi nećemo ostavljati ni za trenutak. Vojnik ne odgovori. – Kako ćemo se popeti na kulu? – upita Crni Gusar. – Sandorf je bacio lestve od konopaca. – U redu: popećemo se. – Odjednom je izgledao kao da je nešto posumnjao. – A ako ga preseku? – upita se. Približi se vojniku, koji je ostao malo pozadi kao da se nečega plašio. – Da li treba da daš neki signal Sandorfu da bi mu označio naš dolazak? – Da, gospodine. – Požuri da daš, zatim ćeš se penjati stepenicama ispred nas. Španac prisloni dva prsta na usta i oštro zviznu. Trenutak kasnije na vrhu kule začu se jedan sličan zvižduk, koji se izgubi u grmljavini. Čak je i Crni Gusar izgleda ostao impresioniran visinom te džinovske kule. – Moramo da se popenjemo veoma visoko – reče. Zatim, okrećući se prema Karmou koji je ispitivao lestvice, kao čovek koji se u to razume, upita ga: – Jesu li čvrste? – Konopci su novi i veoma debeli. – Da li će moći da nas izdrže sve? – Čak i da nas ima više. Samo da... – Šta hoćeš da kažeš, Karmo! – Zaboga! – uzviknu ovaj, češući se po glavi. A šta ako ga ona gospoda, koja se nalaze tamo gore, preseku? Da li ste mislili na to, kapetane? – Španac mi se zakleo da nije rekao ko smo. – Eh! uzdate se u njega!... – Držače nas da bi zaradio pijastre koje sam mu obećao. – Hajdemo, kapetane – reče Karmo odlučnim glasom. – Penji se – naredi Crni Gusar vojniku. – Ako nas nameste da padnemo, poći ćeš i ti u ponor.

– Sandorf ne zna ko ste vi – odgovori vojnik. – Pazio sam dobro da mu to ne kažem, pošto mi je još stalo do života. Uhvati se za konopce i poče da se penje ne pokazujući znake oklevanja. Crni Gusar je krenuo za njim, zatim su pošli Karmo, Van Stiler i poslednji, crnac. Uspon nije bio lak. Vetar koji je snažno duvao, zanosio je lestvice, tako da su gusari udarali o zid kule. S vremena na vreme bili su prisiljeni da se zaustave i odupru nogama o cigle, kako bi savladali nalete vetra. Kako su se penjali, sa svakim novim korakom, gusare je obuzimala sve veća uznemirenost. Strah da svakog trenutka mogu da se sunovrate u ponor, snažno se ukorenio u njihova srca. Znali su da su prepušteni na milost i nemilost svojih neprijatelja. Karmo čvrsto steže konopce i pogleda dole. Ponor je zjapio ispod njih, spreman da ih proguta, crn kao dno nekog bunara. Nije se više ništa videlo. Čulo se jedino hučanje talasa, koji su izgleda postali još veći. Iznad njegove glave vetar je čudno zavijao između zupčastih bedema kule. – Napred – reče u tom trenutku Crni Gusar. Španac, koji se malo odmorio, nastavi da se penje, hvatajući se čvrsto za konopce. Crni Gusar je bio spreman da ga pridrži, bojeći se da će ga svakog trenutka uhvatiti vrtoglavica. Video ga je s vremena rta vreme kako okleva i čuo ga da cvokoće zubima. – Napred – ponavljao mu je. – Imamo još samo nekoliko metara da pređemo. Najzad jednim poslednjim naporom, vojnik stiže do gornje ivice kule. – Pomozite mi – reče on, videći da se pojavljuje jedan čovek. Ovaj pruži ruke i izvuče ga na platformu. Crni Gusar, koji nije patio od vrtoglavice, uhvati se za ivicu najbližeg zupca i hitro skoči na kulu, stavljajući odmah ruku na mač. Čovek, koji je pomogao Špancu, pošao mu je u susret, govoreći mu: – Da li ste vi prijatelj markize Bermejo? – Da – odgovori Crni Gusar, sklanjajući se u kraj da bi ostavio mesta svojim ljudima koji su već stigli do ivice. Obojica su se gledali nekoliko trenutaka, sa izvesnom radoznalošću. Dijego Sandorf, vojvodin poverenik, bio je čovek niskog rasta, veoma širokih pleća i mišićavih ruku. Imao je oko pedeset godina. Njegova kosa i brada bili su prosedi, Crte lica prilično oštre a male i sive oči kao u mačke, imale su metalni sjaj. On odmeri Crnog Gusara od glave do pete, podižući jednu lampu da bi ga bolje osmotrio, zatim reče sa izvesnim neraspoloženjem: – Nije bilo potrebno da skrivate lice maskom, kao što vidite ja svoje pokazujem. – Predostrožnost nikada nije suvišna – ograničio se da odgovori Gusar. – Ko su ovi ljudi? – upita Sandorf, pokazujući na Karmoa i ostale. – Moji mornari. – Ah! Vi ste znači pomorski kapetan. – Ja sam prijatelj markize Bermejo – odgovori suvo Gusar. – Šta želite da saznate od mene? – Jednu stvar od ogromne važnosti. – Stojim vam na službi, gospodine.

– Ja znam da vi nešto znate o kćerki vojvode Van Gulda, gospođici Honorati. Dijego Sandorf ga začuđeno pogleda. – Oprostite – reče – ali ja bih hteo pre toga da znam ko ste vi da se interesujete za vojvodinu kćer. – Za sada sam samo markizin prijatelj, kasnije, na drugom mestu, ne ovde, reći ću vam ko sam. – Kakvi razlozi vas sprečavaju da mi to odmah kažete? – Sada vam ih ne mogu izneti – reče Gusar odlučnim tonom. – Neka bude. Recite mi onda šta želite da znate. – Želeo sam da proverim da li je bila istinita priča da je gospođica Honorata još uvek živa. – A sa kojim ciljem? – Imam jedan brod i spremne ljude i mogao bih možda, bolje nego bilo ko drugi, uspeti da pronađem mladu vojvotkinju. – Onda ste vi vojvodin prijatelj, čim se toliko interesujete za njegovu kćer. Crni Gusar ne odgovori. Dijego Sandorf je protumačio to ćutanje kao potvrdan odgovor i nastavio: – Onda me slušajte. Ima tome dva meseca, ja sam se po dužnosti nalazio u Havani, kada jednoga dana dođe kod mene neki mornar i reče mi da ima da mi saopšti veoma važne vesti. U početku, sam pomislio da se radi o nekom poverljivom saopštenju koje se tiče gusara sa Tortue, ali umesto toga radilo se o Honorati Van Guld. – Postoje saznao da sam ja vojvodin poverenik, odlučio je da dođe da me potraži kako bi mi saopštio važna obaveštenja o mladoj vojvotkinji. Saznadoh, dakle, od njega kako je oluja koja je nastupila one noći u kojoj je Crni Gusar ostavio Honoratu samu u čamcu da bi se osvetio vojvodi, poštedela devojku. Brod na kome je bio taj mornar, naišao je na mladu vojvotkinju na šezdeset milja od obale Marakaiba i prihvatio ju je, uprkos razbesnelim talasima. Ta karavela je plovila za Floridu i tako je povela za sobom Honoratu. – Na nesreću, tada je bio period uragana. Karavela je, stigavši do južnih obala Floride, doživela brodolom nasukavši se na grebene, a posadu su masakrirali i pojeli divljaci koji su odmah dotrčali u velikom broju na mesto brodoloma. Mornar koji je došao da me poseti, samim čudom je izbegao smrt, pošto se sakrio između olupina broda. I mlada vojvotkinja bila je pošteđena. Ti divljaci, dirnuti možda njenom lepotom, umesto da je ubiju, pokazali su joj nesumnjive znake izvanrednog poštovanja. Iz svog skrovišta, mornar je video te okrutne ljudoždere kako kleče pred mladom vojvotkinjom, kao da je ona bila neko morsko božanstvo, zatim kako je polažu na jednu nosiljku ukrašenu perjem i krokodilskim kožama i odvode sa sobom. – Mornar je nekoliko nedelja lutao tom negostoljubivom obalom, sve dok, našavši jedan napušten čamac u pesku, nije mogao da se otisne na pučinu, gde ga je pronašao jedan brod koji je dolazio iz S. Agostina. Eto gospodine, to je sve što sam saznao. Crni Gusar ga je slušao u tišini, pognute glave i prekrštenih ruku. Kada je Dijego Sandorf završio, on podiže glavu upitavši ga tonom koji je odavao živu uznemirenost: – Da li ste poverovali u tu priču? – Da, gospodine. Taj mornar nije imao nikakvog razloga da je izmisli.

– A zašto vojvoda nije odmah poslao neki brod da je traži? – On se u to vreme nalazio ovde, mogao sam da ga obavestim tek pre nekoliko dana, tj. odmah posle mog dolaska. – Don Pablo de Ribeira je ipak saznao nešto. – Kako poznajete don Pabla? – upita Sandorf, začuđeno. – Otišao sam da ga posetim pre nekoliko nedelja. – Ja sam ga obavestio – reče Flamanac. – Verujući da se vojvoda nalazi na svojim posedima u Puerto Limonu, najpre sam otišao tamo, dok je on u stvari već bio otputovao za Vera Kruz! – Rekli su mi da se vojvoda ukrcao preksinoć za Floridu. – Istina je, gospodine. – Da li će se zaustaviti u nekom mestu, pre nego što stigne tamo? – Mislim da će se zaustaviti u Kardenasu, na ostrvu Kubi, gde ima mnogo poseda i puno poslova koje treba da obavi. – Vi ste mi rekli da je karavela pretrpela brodolom na južnim obalama Floride. – Da, gospodine – odgovori Sandorf. – Na kom mestu? – Mornar nije mogao tačno da mi to kaže, pošto ne poznaje te obale. Crni Gusar mu pruži ruku, rekavši: – Hvala: ako sutra siđete u Vera Kruz, reći ću vam svoje ime. – Ali u gradu su gusari. – Sutra ih više neće biti. Znam, okrećući se prema svojim ljudima reče: hajdemo. Karmo, koji je već obišao platformu da bi se uverio da nije bilo sakrivenih vojnika, siđe prvi, zatim iza njega Van Stiler, Crni Gusar i poslednji Moko. Bili su već spustili deset ili dvanaest metara, kada Karmo odjednom viknu: – Sto mu gromova! A vojnik? – Zaboravili smo na njega. Ostao je na kuli! – reče Van Stiler. – Izdaće nas!... Crni Gusar se zaustavio. Ako vojnik, koji je trebalo da primi obećane pijastre u podnožju kule, nije krenuo za njima, trebalo se bojati izdaje. Strah da bi lestvice mogle biti presečene i da bi se mogli sunovratiti u ponor, koji je hučao pod njihovim nogama, sledi im krv u žilama. – Popnimo se ponovo! – povika Crni Gusar. – Brzo, ako vam je život mio. Gusari grčevito stegoše konopce i brzo se popeše natrag. Moko, koji je bio prvi, uhvati ga se najbliži zubac. Tek što je bio naslonio ruke, kada začu jedan glas kako govori: – Još imamo vremena da ih srušimo u ponor. Crnac se jednim skokom baci među zupce i izvuče sekiru. Dva čoveka su u tom trenutku prelazila platformu, krećući se tačno tamo gde su bile privezane lestvice. Bili su to španski vojnik i Dijego Sandorf. – Natrag bednici! – povika crnac i diže sekiru. Španac i Sandorf, iznenađeni tom naglom

pojavom, zaustaviše se. Taj trenutak je bio dovoljan da ostavi vremena Crnom Gusaru i njegovoj dvojici mornara da stignu do vrha kule. Karmo, ugledavši jednu kolubrinu, okrete je, uperi prema platformama drugih kula i brzo upali jedan fitilj, dok je Crni Gusar jurišao prema Dijegu Sandorfu, sa mačem u ruci. – Šta još hoćete? – upita ovaj, koji je takođe isukao mač. – Da vam kažem da ste stigli suviše kasno da bi nas oborili u ponor – odgovori Gusar. – Ako ste imali tu nameru, trebali ste to da učinite ranije, kada smo se penjali. – Ko vam je to rekao? – upita Sandorf, glumeći začuđenost. – Čuo sam vas, gospodine Sandorfe, kada ste govorili vojniku: imamo još vremena da ih srušimo. – Vi ste Crni Gusar, zar ne? – upita Sandorf. – Da, smrtni neprijatelj vojvode, vašeg gospodara – odgovori plemić, skidajući masku. – Onda ću vas ubiti – povika Flamanac, besno napadajući. Za to vreme vojnik se bacio sa platforme, skočivši na jedan most koji je bio povezan sa drugom kulom. – Na oružje! – vikao je na sav glas – Gusari!... – Ah!... Pseto! – povika Van Stiler, pojurivši za njim. Moko, za mnom!... – Do đavola! – uzviknu Karmo, uperivši jedan top prema mostu. Evo nas u velikoj nevolji!... Ovde će uskoro pljuštati kiša od olova. Crni Gusar, kome je stalo da se oslobodi Sandorfa kako bi organizovao odbranu platforme, ili pokušao spuštanje sa kule ako još budu imali vremena, napao je žestoko neprijatelja, prisilivši ga da uzmakne prema mostu. Flamanac se hrabro borio ali nije imao snagu Gusara, iako je bio vest mačevalac. Stigavši do prvog stepenika mosta, bio je prisiljen da se okrene unazad kako ne bi pao. Crni Gusar, brz kao munja, zadade mu udarac mačem između rebara i Sandorf se otkotrlja niz stepenice! – Požurite, kapetane – reče Van Stiler. Još uvek imate vremena da se spasite!. – Nikada! – uzviknu Crni Gusar, nepokolebljivim tonom. – Ja ostajem sa vama. Dođite, branit ćemo se kao lavovi i čekaćemo napad Gramonovih gusara.

IZMEĐU VATRE I PONORA Crni Gusar je već stupio jednom nogom na prvi stepenik, kada ga iznenadna misao zadrža. – Ja sam hteo da postupim kukavički! – reče on, okrećući se prema svojim ljudima. – Kukavički! – povika Karmo, gledajući ga začuđeno. – Da, Karmo. – Priznajem da vas ne razumem, kapetane. – Mi smo nehotice kompromitovali markizu Bermejo. Pretpostavite da Španci uspeju da nas uhvate. – I onda? – I da Gramonovi gusari ne uspeju da osvoje tvrđavu. – A zatim? – Španci, a pre svega Sandorf, ne bi oprostili markizi što je štitila gusare, prvenstveno mene. – Do đavola – promrmlja Karmo, cupkajući nervozno bradu. – Vi ste možda u pravu, kapetane. – A to bi bilo nedostojno plemića od Ventimilje. – Dakle? – Potrebno je da neko ode da je obavesti šta se dogodilo, kako bi mogla da se zaštiti od osvete svojih zemljaka. – To je jedan razlog više da idete vi kapetane. Spasli biste markizu a i sebe. – Moje mesto je ovde, među vama – reče Crni Gusar. – Van Stileru, tebi poveravam zadatak da ideš kod markize a zatim da obavestiš Gramona o našoj situaciji. Hajde, požuri dok još imamo vremena. – Spreman sam da vas poslušam, kapetane – odgovori Van Stiler. – Ako Španci preseku lestvice i bace me u ponor, neće biti moja krivica što nisam mogao da obavim zadatak. – Mi ćemo pružati otpor dok ti ne budeš na sigurnom. Hajde idi i požuri: imamo malo vremena – reče Crni Gusar. Hamburžanin, koji nije bio naviknut da diskutuje, preskoči gornju ivicu kule, uhvati se za konopce i nestade u tami. Crni Gusar i Moko su stali u zasedu na kraju mosta, zaklonivši se iza ugla niskog zida, dok je Karmo uperio kolubrinu prema prolazu. Videvši da se približavaju vojnici, Crni Gusar desnom rukom izvuče mač a levom pištolj i povika: – Ko ide? – Predajte se – odgovori oficir, koji je komandovao odredom. – Ja vama naređujem da se predate – reče Crni Gusar smelo. – Vi želite da se šalite. – Nemam običaj. U tom trenutku na dnu stepenica začu se jedan tihi glas: – Na juriš!... Napred!... To je Crni Gusar! Bio je to Dijego Sandorf, koji, iako nije bio teško ranjen, još nije uspeo da pređe most. Čuvši te

reči, Španci su se zaustavili. – Strašni Crni Gusar – uplašeno su povikali. Priča o ponosnom plemiću postala je popularna u svim španskim kolonijama Meksičkog zaliva i svi su poznavali smele poduhvate tog čoveka, kao što su poznavali i strašnu mrežu koja je postojala između njega i flamanskog vojvode. Vojnici sa tvrđave, znajući da ispred sebe imaju strašnog Gusara, zaustavili su se, neodlučni da li da idu napred ili da se povuku kako bi zvali nova pojačanja. Crni Gusar im nije ostavio vremena da donesu prvu odluku, želeći pre svega da dobije na vremenu. – Napred, moji junaci! – viknuo je. – Karmo, izbaci dvadeset ljudi na most, a ti Moko napadni onaj bedem sa ostalih petnaest!... Na juriš ljudi mora! Zatim poče da puca, jureći prema mostu. Španci, zavarani tim komandama, verujući zaista da imaju pred sobom toliko gusara, počeše da beže navrat nanos, penjući se na bedem, uprkos povicima Sandorfa koji je ponavljao: – Napred!... Juriš!... Ima ih samo četvoro. Karmo, videvši ih kako se penju na bedem i pošto je želeo da poveruju kako se gusari nalaze u velikom broju na kuli, zagrme iz kolubrine srušivši jedan zubac iz drugog pojasa bedema. Kamenje se sruši na begunce. Trenutak kasnije dva pucnja iz pištolja odjeknuše na grebenu. – Van Stiler je na sigurnom mestu! – povika Moko. – A mi smo postigli naš cilj – reče Karmo, koji se smejao kao lud. – Kapetane, moji ljudi su zauzeli most. – A moji bedem – dodade crnac. – Međutim, tako su tajanstveno nestali i bojim se da se više neće vratiti – reče Karmo. – Možemo i bez njih – odgovori Crni Gusar, smešeći se. – A sada, sklonimo se odavde i potražimo bolje sklonište. Odjednom dva pucnja iz topa odjeknuše na poslednjoj zapadnoj kuli i dva đuleta preleteše preko platforme. Jedno sruši zubac na samo pet koraka od Moka a drugo razbi jedan točak na kolubrini, zatim pade u more. – Evo bombona! – povika Karmo, koji nikada nije gubio svoje dobro raspoloženje. – Suviše su slatke za nas, zar ne garavi kume? – Za malo što nisam okusio jednu – odgovori crnac. – Škodila bi ti, uveravam te. – Dođite – reče Crni Gusar. Sva trojica jurnuše prema kamenim stepenicama, dok je treće đule i to velikog kalibra, raznelo u komade jedan od kamena platforme. Sišavši pedeset stepenika, gusari se nađoše u jednoj velikoj zasvođenoj sobi, sa dve puškarnice, zaštićene debelim gvozdenim rešetkama, od kojih hrastova vrata, prilično debela i pokrivena metalnim pločama, zatvarala su stepenice. – Pobrinimo se, pre svega, da zaštitimo leđa – reče Karmo. Uz Mokovu pomoć, zatvorio je vrata spustivši dve gvozdene reze. – Ovuda sigurno neće ući. – I rešetke na prozorima su čvrste – reče Moko. Crni Gusar prošeta po sobi da bi video ima li

drugih prolaza, ali ih ne nađe. – Možda ćemo moći da odolevamo do dolaska gusara – reče. – Čak i nedelju dana, gospodine – odgovori Karmo. Zidovi su tako debeli da mogu da odole topovima. Upravo je hteo da se povuče iza ugla zida, kada se iz pravca stepenica začuše koraci. Izgleda da žele da nas uhvate između dve vatre – reče. – Srećom, vrata su masivna i stepenice ne dopuštaju da se namesti top i... Jedan strašan udarac u vrata, od koga zatutnja čitava kula, preseče mu rečenicu. – Otvorite! – povika jedan glas. – Dragi moj gospodine – reče Karmo. – Vi kucate mnogo bučno. Baš ste nevaspitani. – Otvorite – ponovi isti glas. – Imajte na umu da smo u našoj kući i da imamo pravo na to da nas niko ne uznemirava, čak ni kralj Španije. – U vašoj ste kući! – Zaboga!... Već smo platili kiriju gospodinu Sandorfu sa dva palca pravog čelika iz Toleda – reče Karmo. – Nije važno, predajte se. – Kome? – upita Crni Gusar. – Komandantu tvrđave, don Esteban de Hoave. – Recite onda gospodinu de Hoave da plemić od Ventimilje nema za sada nikakvu nameru da se preda. – Znajte da nas ima pet stotina – reče Španac. – A nas ima troje, ali spremnih da se bore do kraja svojih snaga. – Guverner vam obećava da će vam oprostiti život. – Više volim da ga proigram u jednoj borbi. – Izgubićete ga. – To je moja stvar. Idite i ostavite nas na miru. – Ah! želite da vas ostavimo na miru! Žao mi je, plemiću, ali mi vam nećemo dopustiti ni minut odmora. Začu se penjanje uz stepenice, zatim više ništa. – Izgleda da su odustali od namere da provale vrata – reče Karmo, dišući punim plućima. – Naprotiv, Karmo. On će baciti svoje ljude u napad, u to ne sumnjam, međutim ne mogu ti garantovati da će nas još zateći ovde, opkoljene ovim masivnim zidinama. – Čega se plašite kapetane? – Da nas Španci ne prisile na predaju, pre nego što sunce izađe. – Ja delim vaše mišljenje, gazda – reče Moko, koji je dotle stajao iza gvozdenih vrata. – Španci su zauzeti nekim tajanstvenim poslom.

– Šta si čuo? – upitaše ga Karmo i Crni Gusar uznemireno. – Reklo bi se da kotrljaju jedno ili više burica. – Niz stepenice? – upita Karmo probledevši. – Da – odgovori Moko. – Burice! Možda su puni baruta! – Sigurno nisu puni vina – mirno reče Crni Gusar. – Sto mu gromova! Možda žele da nas dignu u vazduh zajedno sa kulom? – Verovatno, Karmo. – Mi to nećemo dopustiti, kapetane. – Onda dođite, moji junaci – reče Gusar, naglo menjajući ton i isukavši mač. Pre nego što je naredio da se podignu reze na vratima, prisloni jedno uvo i dugo oslušnu. Španci su zaista izgledali zauzeti nekim tajanstvenim poslom. Čulo se kako se penju i silaze, zatim kako lagano udaraju o zidove i najzad prigušeno šaputanje. – Skinite reze – reče Moko tihim glasom. Jednim udarcem oboriše reze i snažno gurnuše masivna vrata. Crni Gusar se odmah bacio na prve stepenike, urlajući na sav glas: – Napred ljudi mora!... Ubijajte!... Ubijajte!... Na polovini stepenica, četiri vojnika su pod komandom jednog narednika, kotrljali bure. Crni Gusar skoči među njih i jednim udarcem sruši najbližeg vojnika, ali narednik mu preseče prolaz, žestoko ga napadajući sa mačem u ruci, dok su njegovi vojnici jurili levo i desno vičući: – Gusari!... Na oružje! Bure prepušteno samo sebi, otkotrljalo se uz veliku buku niz stepenice, srušivši Karmoa. – Skloni se sa puta! – vikao je Crni Gusar naredniku – ili ću te ubiti! – Sebastijano Maldonado umire na mestu, ali ne beži, gospodine – odgovori narednik, vešto vitlajući mačem. Narednik, koji je bio vest mačevalac, snažno je odolevao Crnom Gusaru, koji je, našavši se četiri stepenika niže, gubio dobar deo svojih prednosti. Moko i Karmo su takođe odmah jurnuli napred, ali su morali da se zaustave zbog stepenica i neočekivanog otpora koji je pružio narednik. – Jedan pištolj ponekad vredi više nego mač – reče Karmo, vadeći oružje iz pojasa. Spremao se da puca u hrabrog narednika, kada ovaj pade jauknuvši. Crni Gusar ga je mačem pogodio posred grudi. – Napred! – viknu. U tom trenutku, na zavoju stepenica pojaviše se Španci. Trčali su u velikom broju da uhvate gusare. Odjeknuše dva pucnja iz puške. Jedno tane preseče dugo crno pero koje je visilo sa Gusarovog šešira, dok drugo tane okrznu Mokov desni obraz, ostavljajući laganu krvavu brazdu. – Povlačenje! – povika Crni Gusar, pucajući iz pištolja. Tri gusara u dva skoka siđoše niz stepenice i ponovo se zatvoriše u veliku sobu, pozdravljeni od druga dva pucnja čija su se zrna odbila o gvozdene pločice vrata.

– Pripremimo se da se branimo do kraja – reče Gusar. – Španci se više neće zaustaviti sve dok nas ne budu imali u svojim rukama. U istom trenutku nekoliko topovskih plotuna odjeknuše sa mora. Crni Gusar je jurnuo prema prozorčiću koji je gledao u luku i kriknu od radosti. – Šta vam je, kapetane? – upita Karmo. – Gledaj Karmo!... Gledaj!... – Sto mu gromova! – povika Karmo. – Naši gusari! »Munja« je u tom trenutku ulazila u sidrište, pucajući iz topova na kule i bedeme tvrđave S. Đovani de Luz!...

ZAUZIMANJE TVRĐAVE S. ĐOVANI DE LUZ Čim je stigao na greben u podnožju kule, Van Stiler nije gubio vreme shvativši da Crni Gusar i njegova dva druga neće moći da pružaju otpor brojnoj posadi tvrđave, odmah je uskočio u čamac koji je našao u maloj uvali i počeo da vesla svom snagom, upravljajući se prema glavnoj uvali grada. Pošto je vetar duvao iz pravca zaliva, talasi koji su prodirali između nasipa, nosili su čamac, gurajući ga prema kopnu. Bez te srećne okolnosti, Van Stiler ma kako snažan bio, morao bi da utroši dosta vremena da sam dovede čamac do najbližeg nasipa. Usprkos tome, nije napredovao onom brzinom koju su zahtevali događaji, iako je uložio sve svoje snage u veslanju. Već je bio stigao do polovine sidrišta, kada bacivši pogled okolo, opazi jedan veliki čamac koji je tačno sledio njegovu rutu. – Možda me Španci prate? – pomisli. Upravo je hteo da uplovi između velikih lađa, kada začu jedan glas: – Hej, stoj ili pucamo! Hamburžanin je čuvši te reči povukao vesla. – Luserni! – povika Van Stiler. Da li ste vi sa »Munje«? – Da! – povika isti glas. – Neka me pojede morski pas ako onaj čovek nije Hamburžanin! Veliki čamac u kome je bilo dvanaest mornara, pristao je uz Van Stilerov čamac i jedan čovek skoči na pramac, vičući veoma izraženim ligurskim akcentom: – Da li si to baš ti, Van Stileru? – Da, majstor Luserni. – A plemić? – Samo što ga nisu uhvatili. – Šta kažeš?... – Kažem da će, ako ne zauzmemo tvrđavu, Crni Gusar pasti Špancima u ruke. – Sto mu gromova!... Kapetan je u opasnosti! U tom trenutku jedan plotun iz kolubrine odjeknu na istočnoj kuli tvrđave. – To Karmo rasteruje Špance – reče Van Stiler. Ali samo ih ima troje i imaju samo jedan naboj. Daj mi dvoje od tvojih ljudi a ti trči da obavestiš Morgana. Kapetan je zatvoren u istočnoj kuli. – A gde ti ideš? – Da obavestim gospodina Gramona. U zoru gusari će napasti tvrđavu. Dolaziš li sa mora? – Da – odgovori Luserni. – Poslao me je gospodin Morgan da mu prenesem naređenje od kapetana. – Gde se nalazi »Munja«? – Krstari ispred sidrišta. – Reći ćeš gospodinu Morganu da napadne tvrđavu sa mora, dok će je gospodin Gramon napasti sa kopna. Zbogom i ne gubite vreme!... – Dva čoveka neka idu sa Van Stilerom – reče majstor Luserni. Ostali spremni da se otisnemo na pučinu.

Trenutak kasnije Van Stilerov čamac, pojačan sa dva snažna veslača, plovio je prema nasipu, dok je veliki čamac započinjao borbu sa talasima, upravljajući se prema nasipima u luci. Kada je stigao do guvernerove palate upravo je svitalo. Na velikom trgu vladala je velika pometnja. Bande gusara pristizale su sa svih strana, vukući topove, kotrljajući burice sa barutom, noseći dugačke merdevine uzete iz crkve. Oficiri i majstori posade ulazili su i izlazili iz vladine palate, dok su u obližnjim ulicama trube i bubnjevi svirali zbor. S vremena na vreme, veliki odredi odlazili su trčeći prema kraju sidrišta, gde se isticala impozantna masa tvrđave S. Đovani de Luz. – Gramon je čovek od reči – promrmlja Van Stiler. Sprema se da zauzme tvrđavu. Zatim se progurao između gusara koji su izlazili i ulazili u guvernerovu palatu i pope se u salu koja je gledala na trg. Tu nađe Gramona kako razgovara sa Lorenom i sa nekoliko komandanata brodova. Čim ga ugleda francuski plemić mu žurno pođe u susret, uzvikujući: – Najzad!... Dakle, šta se dogodilo sa Crnim Gusarom? Dva mornara koje si mi poslao znali su o tome koliko i ja. – Kada sam ga ostavio, garnizon iz tvrđave spremao se da ga napadne gospodine – odgovori Van Stiler. – Možda je već uhvaćen? – Sumnjam gospodine. Spremao se da se zatvori u jednu sobu istočne kule. – Đavo od čoveka! – uzviknu Gramon, začuđeno. Spremao se da odoleva napadu pet stotina ljudi! – I to hrabro, uveravam vas. – Već je ubio jednog od komandanata tvrđave. – Sa nekoliko udaraca mačem? – Da gospodine. – Taj čovek je najstrašniji mačevalac koga sam upoznao. Srećom, tu smo mi i tako mi hiljadu topova, zauzećemo S. Đovani de Luz! Hajde Lorene, ne gubimo vreme i pripremimo se da svim silama napadnemo tvrđavu. Spremao se da izađe kada iz pravca luke odjeknuše nekoliko pucnjeva iz topa. – Šta to znači? – upita se i zastade. Možda su naši ljudi već započeli napad ne čekajući na nas? – Ja ću vam reći, gospodine – reče Van Stiler. To su kanonade sa »Munje«. – I brod Crnog Gusara kreće u napad? – Da gospodine, obavestio sam Morgana. – Eto jedne velike pomoći na koju ja nisam računao. Zatim, okrećući se prema brojnim oficirima koji su bili u sali, povika: – Hajdemo gospodo!... Napad je počeo! Čete gusara već su se okupile na poluostrvu na čijem se kraju uzdizala tvrđava i pripremale su se da napadnu zapadne kule, koje su izgledale manje čvrste od onih koje su gledale na zaliv Vera Kruz. Međutim, te kule pojačane Veoma visokim zupčastim bodežima i lunetama i naoružane brojnim topovima velikog kalibra, imale su tako mračan izgled da su plašile i najsmelije gusare. Španci, prozrevši namere svojih neprijatelja, sakupili su se na platformama.

Čim je svanulo, gusari naoružani samo pištoljima i sabljama, počeli su da napreduju pod vodstvom Lorena i Gramona. Iako su svi bili svesni velike opasnosti koju je predstavljao taj poduhvat, ipak su sa oduševljenjem prihvatili predlog svojih vođa, pošto se radilo o oslobađanju Crnog Gusara, najpopularnijeg i najomiljenijeg od svih gusara sa Tortue. Gramon i Loren, u saglasnosti sa Van Hornom, koji je bio zadužen da nadgleda grad kako bi sprečio pobunu od strane stanovnika, odlučili su da napadnu strašnu tvrđavu sa dve strane da bi razdvojili posadu. Gramon je morao snažno da napadne, dok je Loren, koji je imao manji broj ljudi, morao da se ograniči na ometanje branioca i ugrožavanje kula koje su gledale na more. Četiri stotine gusara, koji su sačinjavali odred francuskog plemića, pojuri napred noseći merdevine i hrabreći se strašnom vikom. Trebalo je da pređu tri stotine metara brisanog prostora bez zaklona, da bi stigli do jarkova. Španci su udvostručili vatru. Sa bedema, sa puškarnica, sa kula, topovi grme uz zaglušujuću buku. Đulad, granate, karteči, padaju svuda podižući zemlju i stvarajući velike praznine među napadačima. Tvrđava sa tornjevima izgleda kao da je pretvorena u jedan plamteći krater. Ogromni oblaci dima, ispresecani plamenim jezicima, dižu se iznad platformi i bedema. Uprkos povicima svojih vođa gusari su oklevali. Nekolicina najsmelijih stiže do jarkova, uspravlja merdevine ali se ne usuđuje da se popne gore i suoči sa paklenom vatrom koja svuda seje smrt. – Napred! – viknu Gramon, stavljajući se na čelo jednog odreda. – Crni Gusar je tamo gore. Hrabro se bacio usred dima i naredio da se na jarak stavi leteći most. Jedan karteč pogodi ljude koji su ga pratili i hrabra grupa pada kao kula od karata. Drugi nisu pošli za njim. Osećaju se nemoćnim da napadnu one ogromne kule načičkane vojnicima, rešenim da se brane do poslednjeg strašnim topovima. Tvrđava S. Đovani de Luz izgleda neosvojiva čak i za najhrabrije. U tom trenutku jedna nova grupa gusara jurnula je ravnicom. To su Lorenovi ljudi, koji su požurili da stignu Gramonove čete, nadajući se da će imati više uspeha na toj strani. Ta pomoć uliva očajničku hrabrost četama francuskog plemića. Gusari silaze u jarkove, postavljaju merdevine i jurišaju u napad, pokušavajući da udalje Špance bombama koje bacaju rukama. Ali sve je uzalud. Španci obaraju merdevine u jarkove, sipaju na napadače vrelu vodu i kamenje, dok topovi i dalje čiste ravnicu. Borba izgleda već izgubljena. Gusari, oslabljeni tim uzaludnim pokušajima, gađani topovima sa tvrđave, povlače se na drugu ravnicu, noseći sa sobom ranjenike i prenoseći paniku na Lorenove ljude, koji su već pretrpeli prvi poraz ispred kule koja je gledala na sidrište. Dvojica gusarskih vođa sa grupom odabranih ljudi, pokušavaju još jedan juriš, međutim prisiljeni su da se povlače kako ih ne bi potpuno uništila ta kiša od olova i gvožđa. Odjednom oštri povici začuše se iza poslednjih četa. To je bio plač žena i povici preplašenih ljudi. – Šta se dešava? – viče Gramon. – Možda se stanovništvo pobunilo i napada nas sa leđa? On sakupi pedesetak ljudi i baci se na odstupnicu, dok Loren pokušava da reorganizuje grupe kako bi odbio garnizon iz tvrđave u slučaju da pokuša napad. Pred očima francuskog plemića ukaza se čudan i neočekivani prizor. Oko šezdeset osoba, delom fratri a delom monahinje, stupali su napred noseći dugačke merdevine. Iza i pored njih išlo je stotinak gusara sa uperenim oružjem u njih, proklinjući i preteći.

– Šta će ovde ovi fratri i monahinje? – upita Gramon, začuđeno. – To je bila Morganova ideja – odgovori jedan gusar. – Morgan!... Iskrcao se sa »Munje«? – Stigao je ovoga časa. – I šta želi da uradi sa ovim kaluđerima? – Šalje ih da postave merdevine na jarkove. – Fratri!... – On se nada da će Španci obustaviti vatru. Suviše su religiozni da bi ih ubili. Ja međutim, verujem da ih guverner tvrđave neće poštedeti i već sada oplakujem te nesrećnike. Fratri i monahinje usred urlika i pretnji gusara i uprkos strahu koji ih obuzima, idu kroz ravnicu noseći merdevine. Uzalud su tražili milost i trudili se plačem i jadanjima da umilostive svoje stražare. Španci, videći ih kako se približavaju, obustavljaju za jedan trenutak vatru. Oni oklevaju da unište te jadnike. – Poštedite nas! – vikale su monahinje, podižući ruke prema vojnicima sakupljenim na kulama. – Milost!... Ne pucajte! – vikali su fratri. Taj trenutak oklevanja trajao je kratko. Guverner je prozreo pakleni plan gusara. Rešen da se brani i da poštedi svoj garnizon, upravio je svoje topove na fratre i monahinje i na njihove stražare i otvorio vatru na sve. Reorganizovane čete Gramonovih i Lorenovih gusara, zaštićene tom gomilom, stigle su ponovo na poslednju ravnicu. Strašan bes obuzeo je sve. Ne vodeći računa o sve jačoj vatri Španaca, gusari skaču u jarkove, dižu merdevine i penju se. Španci bacaju na njih kamenje i pucaju iz mušketa, pošto iz takve blizine nisu mogli da ih gađaju topovima. Više ništa ne zaustavlja gusare koji su već stigli na prve bedeme. Granatama obaraju Špance sa bedema i sa platformi i besno upadaju u tvrđavu. Tvrdoglavi otpor posade i veoma teški gubici, učinili su ih okrutnim. Nemilosrdno ubijaju svakog vojnika na koga nalete. Španci, odbijeni, beže prema poslednjim kulama pokušavajući da pruže očajnički otpor i da kolubrinama, postavljenim na terasama, zaustave nalet gusara. Topovi sa »Munje« prisiljavaju ih da se rasturaju i da se sklanjaju u unutrašnja dvorišta. Gramon i Loren naređuju da se svi topovi tvrđave upere na te nesrećnike, pozivajući ih na predaju. Španci su sa pet stotina ljudi spali na dve stotine i to uglavnom ranjenih. Guverner i glavni oficiri hrabro su poginuli na terasama kula. Započeti ponovo borbu bila bi uzaludna ludost i zato su se predali, spuštajući teška srca, veliku zastavu Španije koju su tako hrabro branili. Van Stiler, koji se uvek borio pored Gramona, okrenu se prema njemu i reče: – Hajdemo sada da nađemo Crnog Gusara, gospodine. Ovde nema više šta da se učini. – Misliš li da je još živ? – Ne samo to, ja sam ubeđen da se još nalazi zatvoren u istočnoj kuli. – Idem za tobom – reče Gramon. Videćemo da li je taj tvoj đavolski kapetan mogao da odoli ćelom garnizonu tvrđave. – Ja u to ne sumnjam, gospodine. Dok su gusari razoružavali zarobljenike, Van Stiler i Gramon uputiše se prema kuli, čije su zupčaste ivice bile porušene plotunima sa »Munje«. U podnožju stepenica koje su vodile na

platformu, naiđoše na jedan leš. – Ja poznajem ovog čoveka – reče Van Stiler, saginjući se. – Možda je to vojnik koji vas je doveo dovde? – upita Gramon. – Ne gospodine, to je Dijego Sandorf. – Flamanac koji je trebao da pruži dragocena obaveštenja Crnom Gusaru? – Da, gospodine Gramon. Primio je jedan udarac od kapetana. – Strašna oštrica tog Ventimilje! Popeše se na platformu i siđoše uskim stepenicama koje su vodile u unutrašnjost kule. Na pola puta naiđoše na drugi leš. Bio je to španski narednik. – Evo ovde još jednog koji je primio udarac posred grudi – reče Van Stiler. Kapetan nije poštedeo ni ovog jadnog đavola. Stigavši do dna stepenica nađoše se ispred vrata okovanih gvožđem. – Možda su zatvoreni unutra? – upita se Van Stiler. Podiže pušku koju je držao u ruci i besno udari o vrata. Ova odmah popustiše, pošto nisu bila sasvim zatvorena. – Do đavola, uzviknu Van Stiler, brišući levom rukom nekoliko kapi znoja. Ovde nema nikoga!... – Da li ste ga našli? – upita u tom trenutku jedan glas. Gramon i Van Stiler se okretoše i ugledaše Morgana, koji je žurno silazio niz stepenice a za njim nekoliko mornara sa »Munje«. – Izgleda da ovde više nema Crnog Gusara – odgovori Van Stiler prigušenim glasom. On jurnu odlučno u prostranu sobu, a za njim uđoše Gramon i Morgan. – Sto mu gromova! – povika. Crni Gusar je nestao!

LOV NA »ALAMBRU« U toj velikoj sobi se, izgleda, odigrala jedna strašna i očajnička borba. Pod, čak i zidovi bili su umrljani krvlju a tu i tamo videli su se razbijeni mačevi i alabarde, polupani šlemovi, izlomljene sekire, savijene gvozdene rešetke i iscepani komadi odeće i perja. U jednom uglu ležala su dva leša, probijene lobanje, u drugom je bio jedan španski narednik rasparanih grudi strašnim udarcem sablje ili možda sekire. Kraj puškarnice koja je gledala na more bila su još dva leša. Van Stiler i njegovi drugovi su se jednim pogledom uverili da među onim leševima nije bilo nikog od ljudi koje su tražili. – Možda su uhvaćeni živi? – upita Van Stiler. Šta kažete na to, gospodine Morgane? – Ja kažem da ćemo ih pronaći u nekoj kuli tvrđave, ako su bili zarobljeni. – Samo da nisu ubijeni! – reče Gramon. – Ostavili bi ih ovde – primeti Morgan. U tom trenutku začuše jedva čujni šapat: – Vode!... Taj glas je dolazio iz najmračnijeg ugla sobe. Morgan se u dva skoka nađe na tom mestu. Iza nekoliko buradi i jednog starog postolja kolubrine ležao je jedan vojnik. Bio je to mladić, još uvek golobrad, nežnih crta lica, skoro dečak. Primio je jedan udare mača u desni bok i odeća mu je bila umrljana krvlju, koja mora da je istekla iz rana u velikoj količini. Ugledavši Morgana, odmah je ispružio desnu ruku da bi dohvatio jedan mač koji je ležao pored njega. Ostavi to oružje, mladiću – reče mu Morgan. Mi ne želimo da ti učinimo nikakvo zlo. – Zar vi niste gusari? – upita mladi vojnik tihim glasom. – Tačno je, ali nismo došli ovde da te ubijemo. – Mislio sam da ste želeli da osvetite Crnog Gusara. – Došli smo da ga tražimo. – On je već daleko – prošaputa vojnik. – Šta želite time da kažete? – upita Gramon, koji je stigao do Morgana. – Kao što sam vam rekao, Crni Gusar se više ne nalazi u tvrđavi S. Đovani de Luz! – reče ranjenik. On se već nalazi na moru, na jednom španskom ratnom brodu na putu za Kardenas na Kubi, gde će ga predati flamanskom vojvodi. – Van Guldu! – povikaše trojica gusara. – Da, Van Guldu. Do đavola! – povika Morgan. – Ti lažeš – reče Gramon. Kada sam ja napadao tvrđavu, Crni Gusar je trebalo još uvek da se nalazi ovde. – Ne gospodine – odgovori vojnik. A zatim zbog čega lagati? Zar ja nisam u vašim rukama? Lažući vas sigurno ne bih spasao život. – Ipak nekoliko časova pre nego što je stigla »Munja« i otvorila vatru na tvrđavu, Crni Gusar se nalazio u ovoj kuli – reče Van Stiler.

– To je tačno – odgovori vojnik. Zatvorio se u ovu veliku sobu zajedno sa jednim mornarom koji se zvao Karmo i sa jednim crncem džinovskog rasta. Naš prvi pokušaj da ih zarobimo propao je, međutim kada smo čuli kanonade sa »Munje«, ponovili smo pokušaj, rešeni da ih uhvatimo. Koristeći se jednim prolazom za koji gusari nisu znali, došli smo im iza leđa, započevši očajničku borbu. Crni Gusar i njegova dva prijatelja pružali su strahovit otpor, ubivši nekoliko naših ljudi, ali najzad su bili brojno savladani, razoružani i vezani. »Munja« je onda bombardovala kulu i vaši ljudi su tada napadali zapadne bedeme, međutim, ostajao nam je slobodan severni prolaz. Guverner je, pogađajući cilj napada, naredio da se zarobljenici ukrcaju u čamac, koji se nalazio sakriven među grebenima i da se pod dobrom pratnjom odvedu neopaženo u lagune, ispred kojih je krstario jedan španski ratni brod u očekivanju naših naređenja. – Kako ti znaš ovo? – upita Morgan. – Svi su poznavali taj plan guvernera za otmicu Crnog Gusara. – Kako se zove taj brod? – upita Morgan. – »Alhambra«. – Da li ga ti poznaješ? – Došao sam u Meksiko na njemu. – Da li je to ratni brod? – I dobar jedrenjak, usto. – Koliko ima topova? – Desetak. – Stići ću je reče Morgan okrećući se prema Gramonu. – Proverimo najpre ovu vest, Morgane – reče Gramon. Imamo nekoliko stotina zarobljenika i ispitaćemo nekoliko. Možda ćemo saznati nešto više. Pozva nekoliko gusara poveravajući ranjenika njihovoj brizi, zatim izađe u pratnji Morgana i Van Stilera. Vest da Crni Gusar nije pronađen u tvrđavi, odmah se proširila među gusarima, koji su se toliko razbesneli da su pretili da će da poubijaju sve španske zarobljenike. Bio je potreban sav autoritet Gramona i Lorena da bi obuzdao njihov bes i sprečio masakr. Obaveštenja koja je pružio mladi vojnik bila su sasvim tačna. Pošto su odvojeno ispitani brojni oficiri, svi su bili saglasni u tvrđenju da je Crni Gusar, posle jedne strahovite borbe zarobljen zajedno sa svoja dva prijatelja i ukrcan u jedan čamac koji će ga prevesti do »Alhambre«. – Ostaje samo jedna stvar da se učini, dragi Morgane – reče Gramon, okrećući se prema zameniku »Munje«. Otisnite se na pučinu i pođite u poteru za španskim brodom. – To je ono što ću učiniti, gospodine – odgovori Morgan. Makar morao da se borim protiv čitave Meksičke eskadre, ja ću spasiti Crnog Gusara. – Stavljam vam na raspolaganje ljude i topove. – Nije mi to potrebno, Gramone. »Munja« je dobro naoružana i ima sto dvadeset ljudi koji se ne plaše smrti. – Kada ćete zaploviti na pučinu? – Odmah gospodine. Ne želim da onaj brod suviše odmakne. Ako stigne pre mene u Kardenas, to

će biti kraj za Crnog Gusara, pošto ga vojvoda ne bi poštedeo. Nekoliko minuta kasnije, »Munja« je razvila jedra, dok su je gusari sakupljeni na kulama i bedemima tvrđave, pozdravljali bučnim poklicima i pucnjevima iz topova. Kada su izašli iz luke, Morgan upravi pramac direktno prema istoku, da bi pre svega stigao do rta Katoč koji deli Jukatan od poslednje tačke Kube. Postojala je opasnost da u tim krajevima sretnu Meksičku flotu ili krstarice koje stražare ispred Havane, ali Morgan je računao da je »Munja« dovoljno brza da bi izbegla ijedne i druge. Vetar je bio povoljan a more skoro mirno, stoga je postojala nada da za kratko vreme stignu do obala velikog ostrva, tzv. Bisera Antila, i da dođu u Kardenas pre »Alhambre« i pripreme joj zasedu ispred luke. Stići ćemo na vreme – reče Morgan Van Stileru. Španski brod ne bi trebao da ima više od dvadeset i četiri sata prednosti nad nama, što je prava beda za našu »Munju«. – Međutim, rekli su mi da je »Alhambra« dobar jedrenjak. – Neće moći nikada da se takmiči sa našim brodom. – A ako stignemo posle nje? – Napašćemo Kardenas i zapalićemo ga. Ako budu ubili Crnog Gusara, nijedan stanovnik neće pobeći našoj osveti. Siguran sam, međutim, da ćemo ući u luku pre »Alhambre« ili da ćemo je zarobiti na pučini! – A onaj prokleti vojvoda? – Ovaj put nam neće više umaći, Van Stileru. Makar zapalio sve severne obale Kube, oslobodiću zauvek Crnog Gusara od njegovog neprijatelja. – Čudnu sreću ima taj čovek. Već treći put kako ga kapetan ima pod oštricom svoga mača a on mu beži. Reklo bi se da ga sam đavo štiti. – I sreća će se zamoriti od toga da mu bude naklonjena – reče Morgan. Vreme je da on umre, – I obesićemo ga na naš glavni jarbol. – Da, Van Stileru. U međuvremenu, »Munja« je presekavši veliku Golfsku struju, zaplovila lako kao galeb, vodama Kampečkog zaliva. Mornari, iako su bili sigurni da neće tako brzo otkriti španski brod koji je vodio njihovog kapetana, stražarili su na koševima jarbola u želji da ga ugledaju. Njihove oči i durbini pažljivo su osmatrali horizont tražeći jednu belu ili crnu tačku koja bi označila prisustvo »Alhambre«. Međutim uzalud su gledali, jer se noć spustila a da nikakav ratni brod nije otkriven ni u jednom pravcu. Sutradan, a ni sledećih dana nisu opazili ništa novo, uprkos pažljivom bdenju mornara. Možda se neprijateljski brod popeo daleko na sever da bi zavarao gonioce ili je pak sišao mnogo na jug, držeći se obala. Kako bilo, »Munja« je stigla do rta Katoč ne opazivši »Alambru«. Prešli su Jukatanski kanal bez loših susreta i dvadeset časova kasnije, uz pomoć svežeg vetra sa zapada, gusarski brod je stigao do rta S. Antonijo na krajnjem zapadu Kubanskog ostrva. Od tog trenutka »Munji« je pretila prava opasnost i stoga je trebalo udvostručiti budnost. Severne obale Kube su i u to vreme veoma često posećivali španski brodovi. Guverneri Havane stalno su održavali malu flotu u okolini glavnog grada kako bi sprečili napade gusara. Zbog toga se

lako moglo dogoditi da »Munja« u tim vodama sretne visoke brodove sa jakim naoružanjem i sa mnogobrojnom posadom spremnom za borbu: stoga je Morgan, koji je to znao i koji nije želeo da se izlaže uzaludnim borbama, preuzeo svoje mere bezbednosti da ih izbegne. Postavio je stalnu stražu na koševima jarbola, sastavljenu od stražara snabdevenih durbinima dalekog dometa. Naredio je da se razviju sva jedra i da se napune topovi a zatim odlučno zaplovio prema severoistoku kako bi se udaljio od predela koje posećuju neprijateljski brodovi. Uprkos snažnim udarima vetra koji su često tako opasni čak i za brodove sa boljem ravnotežom, »Munja« prođe skoro neprimećeno ispred krstarica koje su stražarile ispred Havane, vešto umaknuvši jednom visokom brodu koji je krenuo u poteru za njom i koga je »Munja« uskoro ostavila daleko iza sebe. Dva dana kasnije, Morgan je naglo zaokrenuo brod prema jugu i zaustavio ga na manje od tri milje od Kardenasa, skoro na ulazu u prostrani zaliv između rta Hikanos i rta Kruz del Padra. Opreznost mu je nalagala da se suviše ne približava obalama kako ga ne bi iznenadili i opkolili brodovi koji dolaze sa pučine. Možda je prisustvo tog sumnjivog broda već bilo primećeno i mogao je biti poslat alarm bilo u Havanu bilo u Matanzas. – Sada se radi o tome da saznamo da li je »Alhambra« već ušla u luku ili se još nalazi na moru – reče Morgan Van Stileru koji je posmatrao more. – Ja uzalud gledam, gospodine zameniče – odgovori Van Stiler – ali ne uspeva mi da opazim nijedan brod u zalivu. – Suviše smo daleko a obala je tako krivudava da teško možemo otkriti neki brod. – A kako ćemo saznati da li se »Alhambra« nalazi ovde? – Posetićemo tvrđavicu – odgovori Morgan mirnim glasom. – Vi se šalite, gospodine? – A zašto, moj hrabri Hamburžanine? – A Španci? Priča se da tamo ima i dobro naoružanih bunkera. – Izbeći ćemo ih. – Na koji način, gospodine? – Sedam je časova – reče Morgan, gledajući sunce koje se bližilo zalasku iza Pan de Matanzasa, ogromne kupaste stene koja se isticala usamljena prema zapadu. Za jedan sat pašće mrak i more će postati tamno kao mastilo. Ko će moći da primeti jedan čamac? – Zar ćemo posetiti Kardenas u čamcu? – Da, ti ćeš ići na kopno, Van Stileru. – A šta ću morati da radim? – Ispitaćeš nekoga da li je Van Guld još ovde i videćeš da li se »Alhambra« nalazi u luci. Noć se tek spustila kada je Hamburžanin napustio palubu broda a za njim osmoro ljudi izabranih među najhrabrijim i najveštijim veslačima u posadi. Veoma brz i lagan kitolovac već je bio spušten u more, sa desnog boka »Munje«. – Stići ćeš me kod rta Hikanos – reče Morgan, koji se nagnuo preko broda. Budi oprezan i pazi da te ne uhvate. – Ostaviću Špance na miru – odgovori Van Stiler. Zatim sede na krmu i dade znak veslačima da

se otisnu na pučinu. »Munja« se u međuvremenu prepustila vetru i već je plovila prema rtu Hikanos, pošto je sa te strane trebala da stigne »Alhambra«, ukoliko još nije ušla u luku. Kardenski zaliv je jedan od najprostranijih koji se nalaze na velikom Kubanskom ostrvu. On se sastoji od dva veoma dugačka poluostrva koja se pružaju nekoliko milja prema severu, skoro se povezujući grupama ostrvaca koja veoma zgodno sprečavaju prodiranje velikih talasa. Upravo na južnom kraju nalazi se tvrđavica Kardenas. Međutim, u to vreme ona nije imala značaj koji ima danas, pošto se sastojala samo od jedne grupe kuća i nekoliko rafinerija šećera zaštićenih dvema drvenim tvrđavicama. Služila je kao stanica primorskim brodovima, pošto se nalazi blizu Havane i skoro naspram Floride, tada španske kolonije. Čamac, zaštićen mrakom, brzo pređe zaliv koji je u tom času bio pust i ode da pristane uz molo. Prva stvar koju su gusari ugledali bio je jedan veliki brod sa tri jarbola. Sudeći po obliku to je bila fregata, usidrena naspram tvrđavice. Imala je skupljena jedra, kao da čeka plimu ili povoljan vetar da bi se otisnula na pučinu. – Gromovi Hamburga! – uzviknu Van Stiler, opazivši fregatu. Šta radi ovde ovaj brod? – Ići ćemo da pristanemo uz njega? – Da – odgovori Van Stiler, odlučnim glasom. Međutim, pazite da vam ne promakne ni jedna italijanska, francuska ili engleska reč. Mi moramo da se predstavljamo kao Španci koji dolaze iz Havane ili Matanzasa. – Jezik za zube svi – reče Martino. Pustićemo samo tebe, koji govoriš španski kao pravi Kastiljanac. Ribarski čamac, koji je verovatno ušao u luku posle zalaska, nije bio udaljen više od četiri stotine metara i manevrisao je tako da prođe između fregate i kitolovca. To je bio mali jedrenjak sa samo jednim jarbolom, koji je držao veliko trouglasto jedro. U njemu se verovatno nalazilo oko šest ili sedam ribara. Van Stiler, koji je želeo da pristane uz njega pre nego što dodirne kopno, vešto mu preseče put, saopštavajući posadi da zaustavi kitolovac. Videvši da se u kitolovcu nalaze naoružani ljudi, ribari nisu oklevali da poslušaju, verujući verovatno da imaju posla sa mornarima koji pripadaju visokom brodu. – Šta želite gospodine komandante? – upita krmanoš malog jedrenjaka, bacajući konopac kako bi kitolovac mogao da se priveže. – Dolazite li sa pučine? – upita Van Stiler trudeći se da prikrije nemački akcenat. – Da, komandante. – Da li ste sreli neki brod? – Učinilo nam se da smo opazili jedan ratni brod prema rtu Hikanos. – Ratni? – Barem nam se učinio takav – odgovori ribar. – Sa koliko jarbola? – Sa dva. Videli su »Munju«, pomisli Van Stiler namrštivši se. Zatim reče povišenim glasom:

– To ne mora biti onaj brod koga čekamo. Poznajete li »Alhambru«? – Korvetu? – Da – reče Van Stiler. – Bila je ovde nekoliko puta. – Još nije stigla? – Niko je nije video. – A vojvoda Van Guld je još uvek ovde? – Uvek je na onoj fregati ali... Vi ne pripadate onom brodu? – Ne, stigli smo ovoga časa iz Matanzasa sa naređenjima onog guvernera za vojvodu. – Naći ćete ga na brodu. – Mislio sam da je ona fregata već otplovila. – Razmatra svoje zalihe jer mora da ode u Floridu, a zatim priča se da čeka jedan brod koji je već najavio guverner Havane. – Biće da je to »Alhambra«. – Ja vam to ne mogu garantovati gospodine, ali može biti da je upravo ona. Priča se da vodi i jednog veoma poznatog gusarskog vođu. – Sto mu gromova! – promrmlja Van Stiler. Hvala, laku noć. Zatim pusti debelo uže i dok je mali jedrenjak nastavljao plovidbu uputivši se prema molu, kitolovac zaokrete u mestu, okrećući pramac u pravcu fregate. To je bio običan pokret koji su izveli da bi zavarali ribare, pošto Van Stiler nije uopšte imao nameru da se pokaže španskoj posadi tog kolosa. Kada ugleda da su se ribari već privezali konopcima za molo, okrenu kitolovac u mestu i uputi se prema rtu Hikanos gde ga je čekala »Munja«. – Veslajte svom snagom – reče on svojim ljudima. Čeka nas naporan posao. – Tvoje sumnje su bile tačne – reče Martino. »Alhambra« se nalazi u Havani. – Da i onaj nitkov Van Guld već zna da je Crni Gusar zarobljen i da ga vode ovde. Ako odmah ne napadnemo »Alambru«, plemić se izlaže opasnosti da doživi nesrećan kraj svoje braće. – »Munja« će pojesti taj brod u jednom zalogaju. – A ako navali na nas i fregata? Trebalo bi napasti »Alhambru« na pučini ili tako daleko odavde da se ne čuje pucnjava topove. – Morgan je čovek koji ne dopušta da bude uhvaćen u klopku. Vredi koliko i plemić od Ventimilje. – Dosta brbljivče: navali na vesla, minuti su dragoceni. Kitolovac je plovio brzo, poskakujući po talasima koji su prodirali između ostrvaca. Mornari, svesni velike opasnosti kojoj je bio izložen njihov komandant, ulagali su nadljudske napore u veslanje, naprežući mišiće do krajnjih granica. Nije još prošlo ni tri četvrti sata od kada je Van Stiler ispitao ribare, a kitolovac je već stigao blizu rta Hikanus. »Munja« je stajala tamo nadzirući ulaz u luku, sa pramcem okrenutim zapadu, kao da se sprema da plovi u susret svom gospodaru. – Hej, jedno brodsko uže! – povika Van Stiler.

– Dobre vesti? – povika Morgan koji se nagnuo preko broda. – Spremite se da putujete, gospodine – odgovori Van Stiler. Uhvatiće nas između dve vatre.

»MUNJA« IZMEĐU DVE VATRE Dok je Morgan, ne čekajući dalja objašnjenja, davao naređenja da se odmah razviju jedra i da se pramac okrene prema Matanzasu, Van Stiler i njegovi ljudi peli su se brzo na brod. – Loše vesti, dakle? – upita Morgan vodeći Van Stilera na komandni most. – Vojvoda već zna da je Crni Gusar na »Alhambri«, gospodine – reče Van Stiler. – To sam i mislio. A gde se nalazi taj brod? – Pristao je u Havani. – Napašćemo ga odmah. – Ne u ovim vodama, gospodine. Vojvoda se nalazi na jednoj fregati. – To je vest koja me mnogo zabrinjava. Dva broda i plemić koga treba spasiti!... Težak poduhvat. – Zaplovimo prema Havani, gospodine. Pre nego što se fregata pokrene mi ćemo već osloboditi kapetana. – A da li ti veruješ da u Havani nema brodova? Biće ih možda i u Matanzasu. – Šta ćemo onda? – Preostaje nam jedino da prisilimo »Alhambru« da krene prema Floridi. Oh!... Kada bih bio siguran da ću je sresti noćas!... Zar nisi mogao da saznaš da li je već napustila Havanu? – Ribari koje sam ispitivao nisu to znali. – Nije važno – posle kraćeg razmišljanja, reče Morgan. – Ići ću da je tražim i ispred Havane ako bude potrebno i prisiliću je da se otisne na pučinu. Zatim je prineo ustima megafon i naredio! – Upalite svetla i dva stražara na osmatračnice! Zatim on ode do kormilara da bi lično upravljao brodom. Pošto je duvao sa juga, vetar je bio povoljan za »Munju« a takođe i za jedan brod koji je zaplovio iz Havane. Morgan je, prošavši rt Hikanos, upravio »Munju« prema zapadu, kako bi mogla da prođe ispred Matanzasa, pošto se moglo desiti da se »Alhambra«, plašeći se da je ne prati neki gusarski brod, zaklonila u tu luku da sačeka zoru. – Nadajmo se da nije tamo – reče Morgan Van Stileru, koji mu se pridružio. – Ne bi mi se dopalo da se borim ispod obale i na tako kratkoj udaljenosti od Havane i Kardenasa. Topovska paljba alarmirala bi sve garnizone i mogla bi da nas napadne čitava eskadra. – Ja sumnjam, gospodine, da jedna korveta može preduzeti tolike mere predostrožnosti. Slični brodovi su obično dobro naoružani i imaju brojnu posadu. – Špancima mora da je mnogo stalo da ne izgube plemića i sigurno su zbog toga preduzeli mere predostrožnosti. – Mislite li da sumnjaju u naše prisustvo u ovim vodama? – Još ne – odgovori Morgan. – Veoma brzo smo putovali ne pobudivši sumnju. Ja sam ubeđen da oni još uvek veruju da se nalazimo u Kampečkom zalivu i da... Rečenicu mu prekide jedan glas koji je dolazio sa osmatračnice glavnog jarbola:

– Pazite! – viknu stražar. – Svetla ispred nas! – Do đavola! – povika Morgan. Biće da su to svetla sa »Alhambre«... – A samo smo na tri milje od Kardenasa! – uzviknu Van Stiler, probledevši. – Izgleda mi da već vidim fregatu iza naših leđa. – Opažaš li brod? – povika Morgan, prinoseći ustima megafon. – Da, nejasno – odgovori stražar. – Dolazi li od Matanzasa? – Ne, čini mi se da dolazi sa zapada. – I kreće se ovamo? – Plovi prema Hikanusu. – Onda to mora biti samo »Alhambra« – reče Morgan, kroz zube. – Ne dozvolimo joj da uđe u Kardenas, inače ćemo imati dva broda umesto jednog – reče Van Stiler. – Prisiliću je da se otisne na pučinu – reče Morgan odlučnim glasom. Prinese ustima ponovo megafon, vičući: – Artiljerci za topove, a ostali na borbena mesta! Odgurnu kormilara i uhvati ručku kormila, dok su artiljerci palili fitilje a strelci se raspoređivali na svoja mesta. Dva svetla, koja je primetio stražar na glavnom jarbolu, počela su da se raspoznaju čak i sa palube »Munje«. Jasno su se isticala na mračnoj pozadini horizonta, održavajući se u vodi laganim treptajima, koji su se čas produžavali kao da žele da dotaknu dno mora, a čas su se skraćivali. Po pravcu tih svetala bilo je jasno na prvi pogled da je taj brod nastojao da nazre rt Hikanos da bi zatim uplovio u Kardenas. Morgan je upravljao »Munju« prema obali, pošto je vetar slabio, kako bi sprečio datoj korveti da se zaokrene i skloni u obližnju luku Matanzas. Bilo mu je neophodno potrebno da se udalji od tih obala da bi kasnije mogao da zarobi korvetu van domašaja Van Guldovog broda. Kao veoma vest čovek u pomorskim stvarima, Morgan je bio skoro siguran u uspeh. On prepusti »Munji« da nastavi svoju trku do visine Matanzasa, zatim okrećući naglo u mestu, krenu brzo sa vetrom koji je duvao u krmu, na označeni brod, preteći mu sa boka. Taj veoma sumnjiv manevar mora da je već upozorio Špance. Bojeći se pojave gusara, čim su shvatili da »Munja« pokazuje nameru da ih napadne, nisu više oklevali da okrenu pramac na sever, jedini put za bekstvo koji im je sada preostajao. Morgan je manevrisao tako da ih spreči da uzmaknu prema Matanzasu i da se sklone u Kardenas. Pošto je vetar bio povoljan za »Munju«, ona je mogla da preseče put prema zapadu i istoku. Španski brod je bežeći ispalio jedan plotun u vazduh, da bi saopštio gusarima da se zaustave i da se pokažu. – Neka niko ne odgovara! – zapovedi Morgan. – Izvadite dodatna jedra i krenimo u poteru za njima. Španski brod, videvši da »Munja« ne sluša saopštenja, štaviše da pokušava da mu se približi, ispali u vazduh dve rakete zatim otvori paljbu iz topova. Ta istovremena paljba, mogla je da ima samo jedan cilj, pošto se »Munja« nalazila van domašaja projektila, »Alhambra« je želela da obavesti garnizon u Kardenasu i fregatu o opasnosti koja joj preti i da zove u pomoć. Tutnjava tih

osam topova morala se u stvari čuti ne samo preko rta Hikanos, već i u Matanzasu a možda još dalje. Morgan je radosno viknuo: – Crni Gusar je na onom brodu! – Da – reče Van Stiler koji je pri svetlosti munja mogao jasno da opazi brod. – To je korveta! – Neće nam više umaći. – Ali upozorila je na nas, gospodine. Uskoro ćemo imati za leđima fregatu Van Gulda. – Borićemo se sa obe, ako bude potrebno. Međutim, verujem da pre nego što će nas fregata napasti, korveta neće više plivati! – Ljudi mora!... Crni Gusar je tamo!... U napad! Beskrajni urlik zaori se na gusarskom brodu: – Živeo Crni Gusar!... Hajdemo da ga spasemo! Morgan je odmah primetio da ima posla sa pravim trkaćim brodom, pošto »Munja«, iako je razvila sva svoja jedra čak i dodatna, nije uspela bar ne u prvom zamahu, da stekne prednost nad neprijateljskim brodom. – Do đavola! – povika on. – Evo jednog broda koji će nas naterati da dobro jurimo i koji neće tako lako dopustiti da ga stignemo. Ali naša »Munja« će ga na kraju uhvatiti! – Naišli smo na tvrd zalogaj, gospodine – reče Van Stiler. – Da, za sada. Međutim, naći ćemo način da oteramo »Alhambru« u lavirint malih ostrva i da je prisilimo da prihvati borbu. To će biti pitanje od samo nekoliko dana. Vidiš li nešto na krmi? Ona fregata me mnogo zabrinjava. – Video sam nekoliko raketa kako se dižu prema Kardenasu. – Znači da je fregata krenula ili se tek sprema – reče Morgan, dok mu se jedna duboka bora ocrtavala na širokom čelu. – Stvar preti da postane ozbiljnija nego što sam mislio. Vidiš li svetla? – Nikakvu svetlu tačku za sada – odgovori Van Stiler. – Možda je i fregata dobar jedrenjak? To je ono što me veoma zabrinjava. – Bilo bi nam dovoljno nekoliko sati prednosti da uništimo »Alhambru«, gospodine Morgane. – Znam, ali radi se samo o tome da je stignemo. Kada bih mogao prvo da se resim korvete, borba sa fregatom ne bi mi ulivala strah. Kada bismo morali da se suočimo istovremeno sa obe, stvar bi izgledala drugačije. Još ništa? – Do đavola!... – Svetle tačke? – Da, gospodine Morgane. – Gde? – U pravcu Kardenasa. – To je fregata koja se sprema da krene u poteru za nama! – Čujete li? U daljini se začula potmula tutnjava nekog velikog topa. – Treba povećati brzinu inače ćemo se sutra naći između dve vatre – reče Morgan. – Razvili smo sva jedra, gospodine.

– Naredi da se razvije i flok na kosniku i nekoliko leta između glavnog jarbola i prednjeg jedra. – Pokušajmo – reče Van Stiler silazeći na palubu. Morgan, besan što ta korveta drži »Munju« u šahu, dok je on verovao da je može odmah napasti i prisiliti da vrati Crnog Gusara, iskalio je svoj bes strašnim pretnjama. Već je naredio da se dva puta uzastopce ispale plotuni u vazduh, kako bi pozvao »Alhambru« na predaju, međutim, ona se nije udostojila ni da odgovori. Zatim je naredio da se otvori vatra iz dva velika lovačka topa, ali bez drugog rezultata osim mnogo buke i dima. Čak su i njegovi ljudi postali besni. Vređali su španski brod, pretili mu, zatim su razvili nova velika jedra i s vremena na vreme, nemoćni da se obuzdaju, ispaljivali su poneki plotun. – Sto mu gromova – uzviknu Morgan, okrećući se Van Stileru koji ga nije ostavljao ni za trenutak. – Neverovatno! Naša »Munja« ne uspeva da savlada taj brod! – Ipak, gospodine, izgleda mi da smo nešto zaradili – reče Van Stiler. – Bacite luč! – povika Morgan. Majstor posade uz pomoć dva mornara baci na krmu konopčić koji se odmah zakači za skoro trouglast komad drveta i pusti ga da se odmotava, brojeći čvorove. Za to vreme jedan od njegovih pomoćnika presipao je dve male staklene posude koje su sadržavale najfiniji pesak. To je bio stari peščani sat ali sveden na minimalne proporcije. – Stop! – povika mornar, kada je sav pesak prošao. – Koliko milja? – upita Morgan majstora koji je brojao čvorove na konopcu, – Jedanaest, gospodine. – Baš dobra brzina, vere mi – reče Van Stiler. – Ova korveta dobro ide. – Suviše dobro – odgovori Morgan. – Drži nas u šahu. – A fregata? – Još uvek vidim dve svetle tačke, ali je prilično daleko. – Možda je i to dobar jedrenjak? – Bojim se toga. – Gospodine, možda plemić U ovom času zna da mi gonimo korvetu? – Teško bi se to moglo pretpostaviti. Mora da su ga zatvorili u dnu tovarnog prostora, možda čak i u santinu. Ovi Španci imaju običaj da postupaju sa nama gore nego prema ubicama. – Gospodine!... – Šta još želiš? – A ako ga ubiju? – Do đavola – uzviknu Morgan, probledevši. – Ali ne, to nije moguće, ne bi se usudili! Teško njima ako ga ne budem našao živog! Ne bih poštedeo nijednog! – Veoma se plašim za Crnog Gusara, gospodine Morgane. – Kažem ti da se neće usuditi. Hej! Pazite na peščane sprudove!... Dva čoveka na pramac spremni da mere dubinu i četiri stražara na osmatračnice! Dva broda, koja su već šest časova plovila izvanrednom brzinom, nalazila su se u opasnim vodama Floridskog kanala. – Za nekoliko časova kugle naših lovačkih topova padaće na palubu »Alhambre« – reče Morgan,

kome ništa nije promaklo. – Pozdravićemo zoru bombardujući španski brod. – A ja više ne vidim svetla fregate, gospodine – reče Van Stiler. – Možda ih je ugasila da nas zavara. – Verujete li u to, gospodine Morgane? – Vojvoda nas neće ostaviti, uveravam te. Taj lisac mora da je već opazio da ima posla sa nama i neće nas pustiti na miru sve dok ne prihvatimo borbu. – A mi ćemo je prihvatiti, zar ne gospodine Morgane? – Da, Van Stileru i kažem ti da će ovaj kanal poslužiti kao grobnica ubici Crvenog i Zelenog Gusara. Kada potopimo »Alhambru« i oslobodimo plemića, krenućemo u napad na fregatu. Evo nas na dometu španskog broda: artiljerci spremni!... Muzika počinje! – Samo da naše kugle ne ubiju naše ljude, gospodine. – Ne boj se, Hamburžanine – reče Morgan. – Naše tobdžije su već dobile naređenje da gađaju samo jarbole. Kada zaustavimo brod, krenućemo u juriš. – I što ga pre napadnemo, biće bolje za nas – reče Van Stiler, koji je uznemireno posmatrao nebo. – Vreme nagoveštava promenu, gospodine, a bure koje besne u ovim krajevima ulivaju strah i najsmelijim mornarima. – Primetio sam to – odgovori Morgan. – More nagoveštava plimu a vetar teži da skrene na istok. Na Atlantiku mora da besni oluja. Dva morska vuka nisu se prevarila. Prešavši Hedipska ostrva, dva broda su počela da nailaze na prve velike talase koji su dolazili sa Atlantika. Naišavši na otpor u Golfskoj struji, koja, kao što je rečeno, se uliva u Atlantik prateći južne obale Floride, ti veliki talasi besno su se odbijali, postajući još veći. Čak je i vetar duvao jače, fijučući između konopaca i udarajući o jedra. Naglo je skrenuo sa juga na istok, zahvativši dva broda sa boka i naginjući ih na desni bok. Nije trebalo gubiti ni trenutak. Morgan koji nije želeo da svoj brod izloži opasnosti, naredi da se zatvore gornja jedra i spuste dodatna jedra i podvežu niska jedra. Korveta je izvela isti taj manevar, šta više zbog veće predostrožnosti, razvila je u dva sošna jedra. – Budimo pažljivi – reče Morgan kormilaru, koji je ponovo zauzeo svoje mesto. Ovde se izlažu opasnosti ne samo naši životi, već i »Munja«. Ako nas zahvati oluja usred ovih grebena, ne znam kako ćemo moći da se izvučemo. – Gospodine – reče Van Stiler – »Alhambra« ulazi između ostrva. – Do đavola!... Gde želi da nas odvede taj prokleti brod? – povika Morgan. – I vidim svetla fregate, gospodine. – Još! U tom trenutku dva bljeska osvetliše palubu »Alhambre« i začu se promukao zvižduk kuršuma. Nekoliko trenutaka kasnije, u daljini prigušeno odjeknu eksplozija. – To je fregata koja odgovara – reče Morgan, uvrćući besno bradu. – Ako za jedan sat ne napadnemo »Alhambru«, za nas će biti kraj.

I vetar je postajao sve jači, zviždeći između konopaca i udarajući snažno u jedra.

OSVETA VAN GULDA Ako se španski brod nalazio u nevolji, pošto je već bio na dometu gusarskog broda, ni gusarima nisu cvetale ruže. Zbog uragana koji se brzo približavao sa Atlantika, zbog stena, ostrva, ostrvaca i peščanih sprudova koji su se bez prestanka nizali, sa leve i desne strane, i zbog blizine ona dva broda, »Munja« je svakog trenutka mogla da se nađe u krajnje opasnoj situaciji. »Alhambra« je mogla da se zaustavi, suoči sa neprijateljem koji mu je pretio i možda da odoleva sve do dolaska fregate, koja je već označila svoje prisustvo onom pucnjavom. Talasi, koji su postajali sve veći i sve jači kod ostrva, trebali su da pomognu »Alhambri«, otežavajući napad »Munje«. Morgan je odmah shvatio opasnost i pogodio smeli plan španskog komandanta. Zatim brzo siđe, jurnu na komandni most i prinevši megafon ustima da bi nadjačao buku talasa, povika: – Paljba iz topova!... Spremni za napad! Na tu zapovest začu se iz svih grla radosni poklič. U jednom trenu svi gusari zauzeše svoja borbena mesta, dok su artiljerci upravljali svoje topove. »Alhambra« se tada nalazila na šest ili sedam stotina metara od »Munje« i spremala se da zaokrene, kako bi izbegla ostrvu Pikolo Pino koje se videlo sa desnog boka broda. Odmah zatim dva velika lovačka topa sa gusarskog broda planuše zadivljujuće usaglašeno, pogađajući neprijateljski brod poprečno. – Malo više, u jarbole! – povika Morgan, koji je pri svetlosti jedne munje mogao da utvrdi efekte tog prvog plotuna. Korveta se okrete skoro u mestu i odgovori jednim plotunom iz svoja četiri topa sa desnog boka, pogađajući gusarski brod blizu crte gaza. – Ah! Dobro odgovaraju! – uzviknu Morgan. Hajde tobdžije, razbite jarbole pa da jurnemo u napad! Crni Gusar je tamo. Obe strane, podjednakom žestinom, otvoriše topovsku paljbu, uprkos snažnim potresima zbog velikih talasa. Uragan, kao da je bio ljubomoran na tu borbu, i sam se upustio u nju, razmećući se munjama i grmljavinom. Međutim, gusari i Španci izgleda da nisu mnogo obraćali pažnju na uragan. Korveta, slabija po topovima, očajnički se branila ali je prošla gore. Lovački topovi sa gusarskog broda vešto upravljeni, zasipali su je gvožđem. Gusari, nestrpljivi da je napadnu nisu joj ostavljali ni minut odmora i sve više su besneli, rešeni da je zauzmu pre nego što stigne fregata flamanskog vojvode. Deset minuta kasnije jednim plotunom razrušili su joj glavni jarbol, zaustavljajući je usred trke. Rušenje tog kolosa, pogođenog skoro u osnovi jednim đuletom, naglo poremeti ravnotežu broda, koji se nagnu na desni bok. Bio je to trenutak koji je Morgan očekivao. – U napad! – povika. Izvadite bokobrane! Dok su mornari stavljali oko bokova ogromne pojaseve od isprepletane konoplje da bi ublažili udarac, Morgan je sastavio kolonu za napad od strela i delom od artiljeraca, smeštajući ih na gornji sprat broda i na pramac.

Korveta je plovila kroz talase, preteći da se nasuka blizu ostrva Pikolo Pino. Njena posada je, međutim, nastavljala da puca iz topova. – Pazite! – povika odjednom Morgan, koji je preuzeo polugu kormila. Stojte mirno! »Munja«, iako snažno potresna talasima, približavala se jadnoj korveti koja je već bila nemoćna da joj pobegne. Na plotune sa španskog broda, »Munja« je odgovarala plotunima iz dva lovačka topa sa palube koji su čistili protivnički brod od pramca do krme. Odjednom se začu strahovit udarac. »Munja« je zabila svoj kosnik između pripona prednjeg jedra neprijateljskog broda, zatim uz pomoć talasa snažno je napala korvetu. Dok su stražari sa koša bacali mala sidra za napad da bi približila dva broda i izbegli nove udarce, Morgan je na čelu strelaca već pojurio na gornju palubu »Alhambre«, urlajući: – Predajte se! Španci se tada sjuriše na palubu. Na zahtev gusara, odgovarali su ratnim pokličem: – Živela Španija!... – Napred!... viče Morgan. Gusari dotrčaše sa svih strana. Spuštali su se sa gornjeg sprata, bacali sa pramca, spuštali se sa zapona i pripona, skakali sa prednjeg i glavnog jarbola. Usred kiše koja se sručila na dva broda, strahovitog hučanja talasa i zaglušujuće grmljavine, započela okrutna borba. Krv se pomešala sa vodom i tekla između nogu boraca, otičući kroz pukotine na brodu u more. Napad gusara je bio toliko snažan, da su Španci bili prisiljeni da se povuku prema pramcu gde su postavili jedan top. Dok se njegovi ljudi spremaju da zauzmu to mesto, Morgan u pratnji Van Stilera i nekoliko odanih ljudi, jurnu prema gornjem spratu na kome nije bilo neprijatelja. Sa nekoliko udaraca sekire razbiše se vrata kadra i jurnu niz stepenice, uz povike: – Plemiću!... Plemiću! Jedan njemu dobro poznati glas, odjekuje iza vrata kabine: – Sto mu đavola! Jeste li to vi, gospodine Morgane? – Karmo! – povika Van Stiler, zaletevši se na vrata takvom žestinom da ih je odmah probio. – Polako, prijatelji, reče Karmo. – Ne želim da me prignječite za zid. Upalite bar jednu sveću. – Gde je kapetan? – upita Morgan. – U susednoj kabini zajedno sa Mokom. – Slobodni? – Vezani, gospodine. – Upalite neko svetlo! U hodniku je visila jedna lampa, koju jedan mornar odmah skide i upali. Dok je nekoliko mornara oslobađalo Karmoa, Morgan i ostali probili su vrata susedne kabine. Crni Gusar i Moko ležali su na zemlji, čvrsto vezani i zakačeni za jedan veliki gvozdeni prsten. Plemić od Ventimilje kriknuo je od sreće: – Moji ljudi!... – Brzo, plemiću – reče Morgan. – Jedna fregata se sprema da nas napadne! – A ovaj brod? – Već je zauzet. – A moja »Munja«?

– Može izdržati još jednu bitku. – Dajte mi jedan mač! – Evo vam moj gospodine – reče Morgan. – Dođite!... Pokazaćemo Špancima kako gusari umeju da se bore! Crni Gusar pojuri uz stepenice i skoči na gornji sprat. – Ovamo, ljudi mora! – zagrme. Iz stotinu grla zaori se: – Živeo kapetan! Borba na korveti bila je završena. Španci, nemoćni da se odupru strahovitom napadu gusara, predali su se položivši oružje. Međutim, iako je »Alhambra« bila osvojena, za »Munju« opasnost još nije prestala. Vojvodina fregata preteći se približavala, savlađujući talase koji su je sa svih strana zapljuskivali. Ta ogromna masa, sa svojim beskrajnim jarbolima, izgledala je veličanstveno pri bledoj svetlosti munja. Najhrabriji gusari, videvši je kako već obilazi krajnju tačku ostrva Pini, nisu mogli obuzdati krik užasa. – Sto mu gromova! – povika i sam Morgan, probledevši. – Mislim da nam je kucnuo poslednji čas! Međutim, Crni Gusar nije bio čovek koji ostavlja vremena svojim ljudima da se zabrinu. – Napustite korvetu! – naredio je. – A zarobljenici? – povikaše neki gusari. – Prepustite ih njihovoj sudbini: brod samo što se nije razbio o grebene. – Povlačenje! – povika Morgan. Gusari više nisu oklevali. Baciše u more oružje koje su zaplenili Špancima, udarcima sekire razbiše kormilo i presekavši spone, skočiše na »Munju«. – Spremni za zaokret! – viče Crni Gusar. U trenutku kada se krma korvete razbija o grebene, »Munja« se udaljava od nje. – Na borbena mesta! – komanduje Crni Gusar. Gusarski brod, vrativši se na vetar, zaplovi ka severnoj obali ostrva da bi pobegao u kanal koji zapljuskuje obale Floride, međutim. Crni Gusar uviđa da je već bilo suviše kasno da se izvede taj manevar. Fregata je već obišla krajnju tačku ostrva Pini i potpomognuta vetrom i talasima, ustremila se na »Munju«. – Gospodine – reče Morgan, koji je stajao pored Crnog Gusara. – Nemoguće je da se otisnemo na pučinu. – Vidim – odgovori plemić od Ventimilje, mirnim glasom. Ko komanduje onim brodom? – Vojvoda, gospodine. – Ubica moje braće?... – On, plemiću. – A ja sam se spremao da pobegnem dok taj čovek dolazi da me napadne!... Ljudi mora!... Osvetimo Crvenog i Zelenog Gusara!... Čovek koji ih je ubio nalazi se pred nama!... U napad!... U napad!... – Da, osveta ili smrt! – urlali su gusari.

– Tako je – reče Morgan. Sa ovakvim ljudima možemo postići svako čudo. Crni Gusar je stao za kormilo, a pored njega su bili Van Stiler, Karmo i Moko. Po strašnom bljesku koji je sevao u očima plemića, moglo se shvatiti da se taj smeli čovek spremao da proigra živote svih u jednoj uzvišenoj borbi, samo da bi se osvetio starom Flamancu, koga je toliko godina uzalud tražio da ubije. Sada taj neuhvativi neprijatelj nije mogao više da mu pobegne kao što je to učinio u Marakaibu i Vera Kruzu. Oko njega je besneo uragan a pod nogama su mu bile dubine Meksičkog zaliva, spremne da ga progutaju, iste one dubine koje su već primile leševe Crvenog i Zelenog Gusara. Stežući čvrsto kormilo, Crni Gusar je neustrašivo upravljao »Munjom«. Nije ga pokolebalo ni snažno ljuljanje broda koga su ogromni talasi strahovito potresali, kao ni munje ni grmljavina. Svaki put kada bi munja zaparala tamu, njegove oči su se širile i gledale prema gornjem spratu neprijateljskog broda, željno tražeći svog smrtnog neprijatelja. Crni Gusar je instinktivno osećao da se stari vojvoda nalazi tamo, za kormilom svoje fregate i da je i on njega tražio pogledom. Ostali gusari su posmatrali plemića sa mešavinom divljenja i sujevernog straha. Nejasno su shvatali da će se između dva neustrašiva protivnika dogoditi nešto strašno. Kada je »Munja« već stigla na pet stotina koraka od 1 regate a da ni sa jedne ni sa druge strane nije bio ispaljen nijedan plotun, odjednom se između dva broda pojaviše dva ogromna svetla talasa. Jurili su u susret jedan drugome, svetlucavih i zapenušanih kresta. Izgledalo je kao da u njima svetlucaju mlazevi rastopljenog olova ili tečnog sumpora. Na taj prizor, strah obuze posadu gusarskog broda. Čak je i Morgan postao bled. – Dva gusara su isplivala na površinu! – povika Karmo, prekrstivši se. – Oni dolaze da prisustvuju smrti svoga ubice. – I našoj – promrmlja Van Stiler. Baš ispred »Munje« ta dva talasa su se sudarila uz strahovito hučanje, a zatim su se razdvojila skliznuvši duž bokova broda, kao dva ogromna plamena potoka. U istom trenutku, zaslepljujući bljesak razbio je tamu osvetlivši gusarski brod i veliku fregatu. Crni Gusar i flamanski vojvoda ugledali su jedan drugoga. Obojica su upravljali svojim brodovima i obojica su imali isti strašan pogled. Ta bleda, svetlost »Munje« trajala je svega tri sekunde, ali to je bilo dovoljno da se dva smrtna neprijatelja pogledaju i možda razumeju. Na oba broda zaori se isti povik. – Pali! – vikao je Crni Gusar. – Pali! – urlao je vojvoda. – Pali!... – Pali!... Svaki put kada munja razbije tamu, oni razmenjuju poglede pune mržnje. Stalno se traže pogledom, kao da se boje da se neće više videti na istom mestu. Ali ne, ni stari vojvoda više ne želi da izbegava svog neprijatelja, štaviše on ga traži. Stoji za kormilom, snažan kao i Crni Gusar, bele kose koja se vijori na vetru i užarenih očiju. U međuvremenu, dva broda su nastavljala svoju ludu trku, pucajući besno iz topova. Topovske kugle pogađale su oba broda i ubijale strelce. Izgledalo je kao da su talasi, koji su ih gurali jedan prema drugom, bili nestrpljivi da progutaju njihove olupine. Velika fregata, koja je bila teža i manje

okretna, strahovito se naginjala preteći svakog trenutka da potone, nasuprot njoj, »Munja« je lebdela na talasima kao neka ogromna morska ptica. Već dva puta »Munja« je osula paljbu iz svojih topova sa levog boka, čisteći palubu fregate i praveći velike praznine među njenim strelcima sakupljenim na palubi. Razbila je kosnik na fregati, srušila pramac i teško oštetila gornji sprat, primivši za uzvrat samo nekoliko đuladi. Kada su dva broda prišla na sto koraka, pošto ih je istovremeno podigao jedan džinovski talas, ispalili su jedan na drugoga dva strahovita plotuna. Efekat je bio katastrofalan za oba broda. Prednji jarbol gusarskog broda, rascepljen na visini koša srušio se na palubu i opasno nagnuo brod. Fregata je bila sravnjena kao ponton. Strahoviti urlici propratili su te plotune. Bio je to kraj za oba broda. – Preostaje nam jedino da umremo na neprijateljskoj palubi – rekao je Karmo. – Ovde završava Crni Gusar. Karmo se varao: još nije bilo gotovo. Crni Gusar je jednim zaokretom kormila podigao svoj brod i koristeći besni udar vetra, gurnuo ga je na fregatu, koja više nije bila u stanju da upravlja. Usred prestrašenih krikova Španaca i poslednje topovske paljbe, odjeknu njegov, još uvek moćan glas: – Ljudi mora!... Na juriš!... Jedan talas podiže »Munju« i baci je na fregatu. Oštri kljun »Munje« prodire u levi bok fregate, stvorivši joj ogromnu pukotinu i ostaje tu zaglavljen. Crni Gusar je već napustio kormilo i juri na pramac sa mačem u ruci, vičući: – Ovamo, ljudi mora! Gusari pretrčavaju sa svih strana, urlajući kao đavoli. Ne misleći da fregata, razbijena skoro na dvoje, samo što nije potonula, bacaju se na Špance priklještene između jarbola koji su pali na palubu. Usred talasa koji čiste palubu, hučeći i razbijajući se između brodske opreme i nogu boraca i usred potresa koja su trpela oba broda, započinje jedna homerovska borba, udarcima mača, sablji, sekira i pištolja. Španci, znajući da su već izgubljeni, žele barem skupo da prodaju svoj život. Dva puta brojniji od gusara, oni smelo pružaju otpor stvarajući pravi zid od oružja. Napori Crnog Gusara slamaju se o tu prepreku. Njegov mač udara bez odmora, ali svaki čovek koga obori biva zamenjen novim, koji se neustrašivo suprotstavlja. – Napred! – viču svi. – Napred! Morgan, na čelu trideset ili četrdeset ljudi, napada Špance sa boka da bi mogao da stigne na gornji sprat, gde se nada da će naći vojvodu, ali sa te strane nailazi na tako žestok otpor da je prisiljen da se vrati na »Munju«. Odjednom, kada se »Munja« već odvojila i kada je voda počela da prodire kroz ogromnu pukotinu na fregati, jedan gromki glas zaurla: – Umrite svi! Borci se za trenutak zaustaviše. Svi pogledaše u pravcu krme. Tamo, uspravljen za polugom kormila, raščupane kose i duge bele brade, stajao je vojvoda. U jednoj ruci drži pištolj a u drugoj upaljenu baklju koju vetar leluja. – Umrite svi! – ponavlja starac strašnim glasom. – Brod leti u vazduh!

Crni Gusar je učinio pokret da skoči napred kako bi stigao svog smrtnog neprijatelja i zario mu nož u srce. Moko, brz kao munja, zgrabio ga je rukama, podižući ga kao perce. – Ovamo, Karmo – povika Moko. Dok strah pokriva borce za palubu koja samo što nije eksplodirala pod pritiskom barutane, crnac skače preko broda i baca se u more noseći sa sobom Crnog Gusara. Dva čoveka su skočila za njim: Karmo i Van Stiler. Dok ih jedan ogroman talas gura prema pučini valjajući ih između pene, tamu razbija zaslepljujuća svetlost praćena strašnom tutnjavom, koja dugo odjekuje morem. Kada su Crni Gusar i njegovi drugovi isplivali na površinu, fregata, raznesena eksplozijom barutane, nestala je u ponorima Floridskog kanala. Na velikoj udaljenosti odatle, »Munja« je bez jarbola i u plamenu, plovila kroz talase, nošena Golfskom strujom prema Atlantiku.

BRODOLOMNICI Pošto je prošao prvi trenutak čuđenja i straha, crnac i Karmo su potražili neku olupinu kako ih ne bi potopili talasi koji su navaljivali na njih sa svih strana, čas ih podižući u vis, čas ih odvlačeći u dubinu. Oko njih su u neredu plovili delovi jarbola, motki na koje su još bila obešena jedra, delovi ograde, palube, sanduka, burici i užad. Trebalo je samo da izaberu. Videvši da blizu njih pliva jedna olupina gornjeg sprata, dovoljna da primi ne samo četvoro već i dvadeset osoba, crnac i Karmo joj se približiše i popeše se. Crni Gusar i Van Stiler malo dalje su se očajnički borili sa snažnim talasima. – Uzmite ovaj konopac! – povika Karmo bacajući im jedan komad zapona koji je još uvek bio okačen za olupinu. Držite se čvrsto! Konopac, vešto bačen, pade između dva plivača. Za samo nekoliko sekundi, Crni Gusar i Van Stiler ga zgrabiše i dovukoše se do splava. – Ovamo, gospodine – reče Karmo, pomažući plemiću da se popne. – Na ovoj olupini, moći ćemo možda da odolimo do kraja uragana. Crni Gusar, čim je bio na čvrstom, odmah je pogledao prema istoku. Izgledao je miran, međutim, njegove oči su odavale jaku uznemirenost koju nije uspevao da sakrije. – Tražite »Munju«, zar ne kapetane? – upita Karmo koji je legao pored njega, držeći se čvrsto za debelo uže. – Da – odgovori plemić, uzdahnuvši. – Šta li se dogodilo sa mojim brodom? – Video sam da je nestao u pravcu Atlantika. – Bio je bez jarbola, zar ne? – Da, kapetane. Eksplozija mora da je srušila i glavno jedro. – Onda je izgubljena – reče Crni Gusar muklim glasom. – Kakva će onda biti naša sudbina? Gde ćemo mi završiti? – Za sada me to ne zabrinjava – reče Crni Gusar. – Prepustimo se da nas nose talasi i vetar. Obale Floride nisu daleko i možda bismo mogli da stignemo do njih. – Možda ćemo biti srećniji od drugih? – Ili nesrećniji? – upita Van Stiler, koji je preplašeno gledao sve veće talase koji su potmulo hučali između ostrva i ostrvaca. Crni Gusar ne odgovori ni jednom ni drugom. Oslonjen na Mokoa, pridigao se na kolena i pažljivo ispitivao horizont, upirući pogled prema mračnom Atlantiku. Da li je među onim talasima tražio telo vojvode ili je pokušavao da otkrije svoju »Munju«? Verovatno i jedno i drugo. – Odjednom Crni Gusar povika: – Tamo!... Tamo!... Gledajte!... »Munja«! Karmo i Van Stiler skočiše na noge. Na mračnom horizontu, iako veoma daleko mogao se jasno opaziti ogromni plamen koji je goreo iznad jednog broda. Čas je izgledao kao da dodiruje olujne oblake a čas kao da se spušta u dno morskih ponora. Pojavljivao se, nestajao, zatim se ponovo pokazivao još življi i sjajniji nego malopre, ispuštajući u vazduh oblake iskri i oblake dima koji su imali crveni odsjaj.

Da, to je morao biti gusarski brod koga je uragan nosio prema Atlantiku. Crni Gusar ga je pažljivo pratio pogledom, ispruživši ruke prema njemu kao da je hteo da ga dodirne. – Moj brod!... Moja »Munja«! – mrmljao je glasom isprekidanim od jecaja. – Ona se gubi... Morgane, spasi je! Gusarski brod se i dalje udaljavao vrtoglavom brzinom ostavljajući iza sebe dug iskričav trag. Vetar i talasi vukli su ga prema Atlantiku da bi ga kasnije možda progutali. Još nekoliko minuta gusari su mogli da vide svoj brod i plamen, zatim se oni naglo izgubiše iza ostrva koja su se pružala u tom pravcu. – Sto mu gromova! – uzviknu Van Stiler, brišući nekoliko kapi hladnog znoja koje su mu orosile čelo. – Gotovo je!... – Ne očajavajmo još. Naši ljudi nisu od onih koji gube prisustvo duha i oni neće dopustiti da ih talasi progutaju, bez borbe. – Sa vatrom koja plamti nemoguće je da izbegnu katastrofu. – Čuti! – Šta čuješ? U daljini su se začule neke eksplozije. Da li je to »Munja« zvala pomoć ili su eksplodirala burad sa barutom? – Gospodine – reče Karmo. – Šta se događa na našem brodu? Crni Gusar ne odgovori. Legao je na olupinu, prekrivši lice rukama, kao da je želeo da sakrije osećanje koje mu je izmenilo lice. Olupina je u međuvremenu poskakivala tamo-amo između talasa koji su je zapljuskivali sa svih strana. Podizala se čas sa jedne, čas sa druge strane, potresajući nesrećne brodolomnike tako snažno da su udarali jedan o drugoga. Ponekad bi neki veliki talas preplavio olupinu, obarajući gusare i preteći da ih odvoji od užeta za koje su se držali. Srećom, najzad su izašli iz lavirinta malih ostrva, tako da više nisu bili izloženi opasnosti da se razbiju o neki greben. Međutim, i u tom prostranom kanalu, koga su činile južne obale Floride i ostrva Pini, Sombrero, Aligator i druga, more je i dalje bilo Veoma uzburkano. Ogromni talasi sa zapenušanim belim krestama, jurili su sa juga ka severu neverovatnom brzinom, razbijajući se o obale sa velikom bukom. Olupina, koju su talasi bacali na sve strane, nastavljala je da se približava obalama Floride. U osvit zore Karmo i Van Stiler su ugledali kopno koje je za njih predstavljalo barem trenutno, spas. Ono nije bilo udaljeno više od tri ili četiri milje i pošto je bilo veoma nisko, izgledalo je da neće predstavljati opasnost iako će se nasukati na njega. Sunce se polako pomaljalo kroz oblake. S vremena na vreme, poneki zrak sunca brzo bi zatreperio kroz oblake pare osvetljavajući talase koji su se kotrljali po peskovitom dnu sprudova. – Gospodine – reče odjednom Karmo. – Blizu smo obale. Crni Gusar je ustao i pogledao obalu koja se ocrtavala na manje od osam stotina metara, pružajući se od istoka prema zapadu. – Ne možemo ništa da uradimo – reče on. – Pustimo da nas talasi guraju. – Da li će udar biti strašan? – Obala je niska, Karmo. Budite spremni da se bacite u vodu čim splav dotakne peščane sprudove.

– Da li je to kopno ili neka velika ostrva? – upita Van Stiler. – To je Florida – odgovori Crni Gusar. – Ostrve smo već ostavili na jugu. – Onda ćemo imati posla sa divljacima. Rekli su mi da ih na ovoj zemlji ima mnogo i da su veoma okrutni – reče Karmo. – Trudićemo se da ih izbegnemo. – Evo prvih sprudova reče Moko, koji je postoje bio najviši, mogao da ih vidi bolje od drugih. – Ne napuštajte uže ako vam pre toga ne izdam naređenje – reče Crni Gusar. – Kada dodirnemo dno pustite da vas nose talasi. – Sto mu gromova! – uzviknu Van Stiler, koji je osećao da mu se koža ježi od pogleda na te velike talase kako se besno razbijaju o obalu. – Čini mi se da već osećam kako se razbijam o greben! – Nemamo izbora, stari moj – reče Karmo. – Ili da iskušamo sudbinu ili da dopustimo da potonemo. – Pazite! – povika Crni Gusar. – Držite se čvrsto! Jedan talas zahvati olupinu, podiže je gurajući je naglo napred. Splav se strahovito nagnuo, tresući snažno nesrećne brodolomnike, zatim nestade između talasa. Začu se prasak, zatim usledi tako snažan udar da četiri gusara osetiše kako skaču uvis. Jedan komad olupine odvojio se, ali ostali deo se nije razbio. Štaviše, zahvaćen novim i još većim talasom bio je odbačen ponovo napred. – Spremni da pustite uže! – povika Crni Gusar. – Jesmo li već stigli? – upita Karmo, koji je osećao da se davi u peni. – Skačite svi! Talas koji je prolazio odnese ih, dok se splav uz tresak razbi o jedan greben. Četiri gusara su se, daveći se u peni, otkotrljala u plićak odakle ih je jedan talas izbacio na obalu. – Bežite – povika Crni Gusar, videći jedan drugi talas kako juri prema obali. Karmo i njegovi drugovi, iako teturajući se, trkom se popeše uz nagib i srušiše se ispred nekoliko stabala, van domašaja talasa. – Hiljadu mu brodova! – uzviknu Karmo, isprekidanim glasom. – Sve ovo se zove imati sreće!... Videćemo dalje da li će srećna zvezda nastaviti da nas štiti.

OBALE FLORIDE Crni Gusar i njegovi drugovi, pošto su izbegli nalet talasa, srušili su se ispred grupe veoma visokih borova, žalosnog izgleda koji su se pod poslednjim naletima uragana, savijali. Bili su toliko iscrpljeni onom dugom borbom, koja je trajala više od četiri časa da nisu više mogli da se drže na nogama. Pored toga bili su izgladneli i ožedneli, pošto su skoro neprestano bili okruženi slanom vodom. – Sto mu gromova! – uzviknu Karmo, koji se pipao na telu da bi se uverio da li mu je neka kost slomljena. – Još uvek mi izgleda nemoguće da sam živ. Pobeći najpre kanonadama, zatim eksploziji i najzad oluji! To je isuviše sreće, vere mi. – Samo da tek nismo na početku nevolje! – reče Van Stiler. – Za sada je najvažnije da smo stigli ovde zdravi i čitavi, dragi moj. – I bez oružja, zar ne. – Ja imam svoj nož a kapetan nije izgubio svoju mizerikordiju. – I mi imamo naše noževe – rekoše Van Stiler i Moko. – Onda ne moramo više da se plašimo. Dok su se pripremali da pretraže šumu koja se pružala pred njima, Crni Gusar se popeo na stenu koja se izdizala jedno desetak metara odatle i pažljivo istraživao more, upirući pogled prema istoku. Bez sumnje je još pokušavao da otkrije svoj brod, koga je uragan odneo na Atlantik, ali uzalud je gledao pošto su ga talasi i vetar verovatno već odvukli veoma daleko i možda razbili o neki greben. – Pazi na njega – reče Karmo Van Stileru. – Jadni kapetan! Bojim se da neće više nikada videti svoj dragi brod. – Kao što se ja bojim da nećemo nikada više videti Tortue – odgovori Van Stiler, tužnim glasom. – Oh!... Još nismo mrtvi! Štaviše, kao što vidiš, idemo da tražimo doručak kako bismo produžili naš život. Dođi, garavi kume. Ako nađemo nekog medveda ubićemo ga batinama. Karmo koji nikada, pa ni u najtežim situacijama, nije gubio svoje dobro raspoloženje, naoruža se jednim čvornovitim štapom i odlučno se uputi u šumu zajedno sa crncem. Taj deo Floride bio je prekriven veličanstvenim borovima, visokim četrdeset, pedeset a ponekad čak šezdeset metara, sa ogromnim bledozelenim listovima, dugačkim više od pola metra i sivom korom stabla. Ova drveta kojih ima bezbroj u južnim delovima Floride, uglavnom rastu na glinovitim terenima, čvrstim i nepromočivim za vodu, prekrivenim slojevima istrulelih plodova, vekovima nagomilavanih. Pošto to drveće raste na izvesnoj udaljenosti jedno od drugog, Karmo i njegov drug nisu bili prinuđeni da krče sebi prolaz. Morali su da klize po ogromnom korenju koje je izbijalo na sve strane. Ispod tih džinovskih stabala nije se videlo ni žbunje ni druge biljke sa stabljikama. Rasla je jedino neka tvrda i gorka trava, koju su i same koze odbijale da jedu i koja se zove »olgohloa«, kao i »lenzie«, vrsta veoma lepih i sjajnih gljiva ali otrovnih za jelo. Karmo i Moko, pošto su zašli u šumu tri ili četiri stotine metara, zaustavili su se i oslušnuli. Na najvišim granama tih džinovskih stabala videli su ptice kako lete i čuli su njihov cvrkut, međutim, ispod stabala nisu videli nikakvu životinju.

Na ivici šume dizala se grupa žbunja koje je izgleda pripadalo familiji magnolije, čije su grane nosile sjajne i purpurne cvetove, sa crnkastim odsjajima. U tim veoma velikim cvetovima u obliku pehara, nalazili su se veliki grozdovi voća, krupnog kao krastavci. Bile su to ogromne grandifrole, biljke koje rastu u velikom broju u vlažnim predelima južne Floride i čiji su osvežavajući plodovi blagog ukusa, veoma traženi od Indijanaca. – Je li to voće koje obećavaš – upita Karmo. – Da, kume. – Hajdemo da ga uberemo. Obraše žbun i pošto su se dobro snabdeli tim krastavcima, izađoše iz šume uputivši se duž obale. Karmo, koji i pored toga što je bio gladan, bio je i veoma žedan, pohlepno je sisao voće priznajući ipak, da iako je bilo bogato vodom, nije imalo mnogo ukusa. More se malo po malo smirilo. Jedino bi se, s vremena na vreme poneki veliki talas, uz veliku buku razbio o obalu, uprskavši pehom poslednja stabla šume. Između tih velikih talasa plivale su brojne olupine, ostaci jadne fregate koju je vojvoda zapalio. Međutim, nije bilo ništa što bi koristilo gusarima. – Sve nekorisne olupine – reče Karmo, koji se zaustavio da ih posmatra. – Kada bi barem pronašli neki sanduk sa slanim mesom. – Hajdemo, kume – reče crnac. – Vidim Van Stilera i Crnog Gusara upravljene na steni: čekaju naš doručak. Nastaviše put po peskovitoj obali, posutoj algama koje su veliki talasi izbacili iz mora. Bili su udaljeni svega nekoliko stotina koraka od svojih drugova, kad odjednom ugledaše da se pesak ispred njih pokreće, zatim naduva i najzad otvara stvarajući prolaz jednoj groznoj zveri koja se ustremi na njih uz strahovito mukanje. Karmo je bio oboren na zemlju, dok je crnac imao tek toliko vremena da skoči u stranu urlajući: – Pazi se, kume!... To je morski đavo! To čudovište koje je bilo skriveno u pesku i za koje je Moko tvrdio da je morski đavo, ime koje su mu dali stanovnici Meksičkih obala i koje su naseljenici Floride sačuvali i danas, bilo je jedna velika riba iz vrste glavonožaca, spljoštenog oblika kao raža, široka i dugačka kao jedro nekog broda, teška barem hiljadu kilograma, i odvratnog izgleda. Njena koža bila je načičkana veoma čvrstim kukastim šiljcima, glava je bila naoružana parom rogova sličnim kao u bikova a veoma dugačak rep za koji kažu da je otrovan, bio je oštar kao vrh koplja. Ova čudovišta, srećom retka u današnje vreme, sakrivaju se u pesku, držeći usta, koja su široka kao otvor peći, na površini zemlje i uvek otvorena, spremna da progutaju sve što im se približi. Karmo, iako je osetio kako mu se krv ledi u žilama, nije izgubio glavu. Videći na nekoliko koraka ispred sebe usta čudovišta, munjevitim okretom bacio se dva metra unazad, otkotrljavši se između crnčevih nogu. Čudovište, besno što vidi da mu izmiče plen, počelo je očajnički da maše repom, dižući levo i desno prave oblake peska. – Bežimo, kume! – povika crnac. U tom trenutku, privučeni njihovim kricima, dotrčali su Crni Gusar i Van Stiler, prvi je izvukao svoju mizerikordiju a drugi nož. Videći čudovište. Crni Gusar se zaustavio govoreći: – Ne približujte se!... Otrovan je!

– Naterajmo ga barem u beg – reče Van Stiler, uzimajući jedan kamen i bacivši ga na čudovište. – Pokušajmo da ga ubijemo – reče Karmo. Četiri gusara, videći drugo kamenje rastureno po obali počeše da ih sakupljaju i da gađaju morskog đavola, koji je, nemoćan da odoli toj kiši kamenja, pokušavao da se domogne vode. Rikao je kao razbesneli bik, mahao je rogovima i udarao repom, bacajući na svoje gonioce gomile blata. Najzad je poslednjim snagama stigao do mora i uronio u njega, ostavljajući na površini krvavi trag. – Idi i nađi svog kuma đavola! – povika Karmo, bacajući na njega poslednji kamen. – Toliko me je uplašio da umalo nisam izgubio apetit. Gusari se vratiše u svoj logor, do stene koja je poslužila Crnom Gusaru kao osmatračnica, sklanjajući se u senku nekoliko veoma visokih borova. Sakupiše suva drva i pošto su sačuvali svoja kresiva, zajedno sa suvom mahovinom zapališe dobru vatru, stavljajući na ražanj ribe koje su ukrali od orlova ribolovaca. Četvrt sata kasnije, navališe na prženu ribu, ostavljajući samo kosti. – A sada, razgovarajmo – reče Karmo okrećući se prema kapetanu. – Pretpostavljam da niko od nas ne želi da večito ostane na ovom pesku u očekivanju da prođe neki brod. Šta kažete na to, plemiću? – Da ostajući ovde, nećemo imati nikakve mogućnosti za spas – odgovori Crni Gusar. – Imate li neku ideju? – Ja znam da zaliv Ponce de Leon ponekad posećuju kubanski ribolovci koji idu da love lamantine. Možemo ići tamo da ih sačekamo. – Sumnjam, kapetane, da će oni uzeti na svoje brodove gusare. Ako to i budu učinili, predaće nas vlastima Havane ili Matanzasa. – Ko će u nama moći da prepozna gusare? Mi svi dobro govorimo španski i možemo se pretvarati da smo brodolomci te nacije. – Istina je, kapetane – reče Karmo. – Nisam na to mislio. – A kada bismo umesto toga sagradili splav od olupina koje talasi izbacuju na obalu i pošli u potragu za »Munjom«? – upita Van Stiler. – Možda se nasukala kod ostrva Pini. – Ne mislimo više na moj brod – reče Crni Gusar, uzdahnuvši. Uragan ga je odneo na Atlantik, gde su ga možda talasi progutali. Moj neprijatelj je mrtav, ali ja sam pretrpeo veliki gubitak!... Morgan i svi moji mornari vredeli su mnogo više od života tog izdajice. Molim vas, ne govorite nikada više o mom brodu i pustite da krvava rana zaraste. – Je li daleko zaliv, kapetane? – upita Karmo. – Za dvanaestak dana moći ćemo da stignemo tamo. – A Indijanci?... Zar nećemo naići na njih? – Možda bih želeo da ih sretnem, iako se priča da su divlji – reče Crni Gusar. – Da se sretnemo sa tim divljacima! – povika Van Stiler, preplašeno. – Čuvajmo se njih, kapetane. – Ti si dakle zaboravio onu noć kada sam ja ubio Flamanca Sandorfa? – upita Crni Gusar.

– Da – reče Karmo. – Flamanac je rekao da je Honorata Van Guld doživela brodolom na ovim obalama. Reklo bi se da nas je sudbina namerno dovela ovamo. – Proverićemo da li je Sandorf rekao istinu – reče Crni Gusar – nećemo napustiti ove krajeve dok to ne razjasnimo. – Šta kaže vaše srce, kapetane? – Da Honorata nije mrtva – odgovori plemić. – Rekavši to naglo je ustao, lica izobličenog od bola i počeo uznemireno da šeta duž obale. Izgledalo je kao da pokušava da priguši jecaje koji su mu zastali u grlu. – Jadni kapetan – reče Karmo, potresnim glasom. – On je još voli. – Da – reče Van Stiler. Od one kobne noći kada ju je samu u čamcu prepustio talasima, to više nije isti čovek. Kako je tužna njegova sudbina. Crni Gusar se vratio, rekavši kratko: – Krenimo! Tri mornara su ustala, pokupivši svoje čvornovate štapove i nekoliko plodova, koje su sačuvali da bi utolili žeđ u slučaju da ne nađu slatku vodu. Crni Gusar je izvadio iz pojasa mali zlatan kompas koji je nosio obešen o lančić, da bi se orijentisao. – Preseći ćemo peščanu poluostrvu – reče. – Tako ćemo uštedeti dug i uzaludan krug. Pred njima se pružala beskrajna šuma, koja se sastojala od ogromnih borova i jasenova. Pošto nisu hteli odmah da je pređu, krenuli su njenom ivicom da bi bili što bliže moru. Obala je bila ravna i posuta mahovinom koja je sprečavala da noga utonu u pesak, tako da je bila veoma pogodna za brzo hodanje. Štaviše, nudila je i hranu pošto je tu bilo puno ostriga. More se malo pomalo potpuno smirilo. Jedino bi se povremeno neki veći talas, uz monotoni šum, razbio o obalu. Brodolomci stigoše do mesta gde su letele morske laste. Na veliko čuđenje Karmoa, te ptice se, umesto da pobegnu, sručiše na njih uz zaglušujuće krike. Morske laste su neverovatno hrabre ptice i ne mogu se oterati čak ni hicima iz puške. Štaviše, posle prvih pucnjeva beže a zatim ponovo obleću oko lovaca, ne pokazujući nikakav strah. Karmo je odmah pokušao da udarcima štapa obori one koje su letele blizu njega, ali ma koliko truda da je ulagao, udarao je u prazno, jer i ako su te ptice neoprezne, imaju takvu brzinu da ih je nemoguće pogoditi. – Uzalud se zamaraš, kume – reče Moko, koji se od srca smejao videći Karmoa kako mlati štapom po vazduhu, kao da je pomahnitao. – Imaš pravo – reče Karmo. – Neverovatno kako ne uspevam da oborim nijednu pticu. – Čini mi se da ti se te ptice rugaju – reče mu Van Stiler. – Da, lopovi! Osvetićemo im se na njihovim gnezdima. – Gledaj kume, obala je posejana jajima! Na velikom delu obale videle su se male rupe izdubljene u pesku, u obliku kupe. U svakoj je bilo po dva ili tri jajeta žutozelenkaste boje sa smeđim i crvenkastim tačkicama, velika kao i kokošija. Bilo ih je toliko da je mogla da se napravi kajgana za dve stotine i više osoba. Gusari, uprkos zaglušujućim protestima ptica, počeše da kradu njihova gnezda, birajući brzo

sveza jaja i bacajući u more bajata. Karmo se toliko prejeo, da je tvrdio da će za taj dan da se odrekne večere. Međutim, kao oprezan čovek, napunio je sve džepove jajima, pozivajući drugove da učine isto. – Daće nam snagu – govorio je. Kada su sakupili jaja Crni Gusar se, videći da se obala spušta prema jugu, okrete prema šumi kako bi izbegao ogroman krug oko peščanog poluostrva. – Prokletstvo – reče Karmo. – Obala nam je barem davala jaja. – Ali ni kap vode – reče Van Stiler. – Imaš pravo, druže – odgovori Karmo. – I ja bih rado popio čašu vode. – Naći ćemo je u šumi – reče Moko. Crni Gusar, orijentišući se pomoću kompasa zamače ispod drveća i uputi se u šumu. Ostali krenuše za njim. – Fantastično! – uzviknuo je nepopravljivi brbljivac Karmo. – Nikada nisam video tako lepu šumu! – Ali bez vode – reče Van Stiler. – Naći ćemo je čak i suviše, uskoro – reče Crni Gusar. – Čitava južna Florida je jedna velika močvara. Sačekaj da pređemo ovu šumovitu oblast i nećeš se žaliti više što nema vode. – Hajdemo onda napred. Ko zna možda u močvarama možemo naći nešto za jelo, čvršće od ptičijih jaja. Kao što je Crni Gusar predvideo, tri sata kasnije stigli su u močvarne predele ispresecane crnim i smrdljivim barama, u kojima su plivale zmije aligatori, crne kao abonos, prilično velike i pljosnate glave. Iako je teren bio natopljen vodom i tu su rasle grupe borova džinovskih dimenzija, koje su davale veoma tužan izgled tim mestima. Malo dalje, proticao je potočić bistre vode. Utoliše žeđ, zatim od borovih grana improvizovaše zaklon da bi se zaštitili od noćne vlage koja je veoma opasna u ovim krajevima. Dok je Van Stiler palio vatru, da bi držao daleko zmije, koje su morale biti brojne u tim predelima, Karmo i crnac krenuše prema velikoj bari koja se videla kroz borove. Počeo je da se spušta mrak, dok se sa zemljišta zasićenog vodom, dizala magla puna zaraznih isparenja. Karmo i Moko odvojiše se od ostalih i zađoše dublje u šumu. Pola časa kasnije izbili su na jednu čistinu i zastali kao okupani. Levo od njih belasala se voda, a ispred njih...!

»BARIBAL« Na petnaest koraka od njih, pored jednog bora, stajao je ogroman crni medved zvani »Baribal«. Bio je to jedan od najlepših primera u svojoj vrsti, sa kratkom čekinjastom i sjajnom dlakom koja je postajala riđa samo sa obe strane njuške. Bio je vrlo krupan, dugačak vise od dva metra a od šapa do ramena visok jedan metar. Ovi medvedi su i danas prilično brojni ne samo u šumama Floride, već i u šumama severnih krajeva Sjedinjenih Država, gde pričinjavaju velike štete, pustošeći polja i ubijajući stada, jer su istovremeno i biljožderi i mesožderi. Karmo i Moko, opazivši tog neočekivanog neprijatelja od koga nisu mogli da očekuju ništa dobro, žurno se povukoše na stablo aristolokije, gledajući medveda nepoverljivo. – Kume! – Karmo! – Evo jednog iznenađenja koje nisam očekivao! – I zbog koga ćemo se dobro preznojiti – reče Moko. – A nismo ga čak ni primetili! Da smo ga videli kako dolazi, mogli smo da pobegnemo. – Ne bi vredelo, Karmo. Ovi medvedi trče veoma brzo. – Šta da radimo? – Čekajmo, kume. – Da medved ode? – Ne vidim bolje rešenje. – Čini mi se da mu to ne pada na pamet. – Šta više, izgleda da ga zabavlja naše iznenađenje. – Reci naš strah, garavi kume. – Kako god želiš – odgovori crnac, pokušavajući da se nasmeši. Medved je izgledao kao da ga zaista zabavlja strah dvojice gusara. Postavivši se na zadnje šape, kao mačka koja čeka pogodan trenutak da se baci na miša, gledao je svojim sitnim i veoma pokretljivim očima, u dva gusara, zevajući tako jako kao da će iščašiti vilice. U početku nije pokazivao neprijateljske namere, čak je izgledalo da nema nikakvu želju da napusti svoje mesto i da im se približi. – Do vraga – uzviknu Karmo, koji je počeo da gubi strpljenje. – Čini mi se da će ovo dugo potrajati. Šta kažeš, garavi kume? – Da bih želeo da budem daleko odavde – odgovori crnac. – I ja takođe, ali dok ne smislimo kako da odemo odavde, bićemo prisiljeni da ostanemo na ovom stablu. Da li su ovi medvedi zaista opasni? – Imaju kandže kao od čelika i poseduju neverovatnu snagu. Sa našim noževima ne bismo ništa učinili. – Do đavola! – uzviknu Karmo, češući se besno po glavi. – Kapetan će početi da se brine što nas nema tako dugo. Setio sam se! – Čega, kume – upita crnac. – Kada bismo skočili u vodu! Plivajući mogli bismo da stignemo na suprotnu obalu.

– A misliš li da nas medved ne bi pratio? Osim toga, nemam mnogo poverenja u ove crne vode, mogu skrivati zmije aligatore i kajmane. Zar se ne sećaš jaja koja smo videli? – Do vraga i kajmani! – Kume, pokušajmo da se ukrcamo! – Da se ukrcamo! – povika Karmo, gledajući ga začuđeno. – Da nisi otkrio neki čamac? – Ne kume, ali mislim da bi se moglo poseći korenje i upotrebiti ovo stablo na kome stojimo, kao čamac. – Ti si pravi genije, garavi kume! Meni možda nikada ne bi pala na pamet slična ideja! Dragi moj medvede, ovoga puta ćemo ti podvaliti? – Na posao, kume. – Spreman sam, Moko. Aristolokija, koja im je služila kao zaklon, kao što je rečeno, imala je stablo debelo kao bure, čije se korenje širilo na sve strane. Bilo je dovoljno preseći to korenje, da bi se oborilo stablo i upotrebilo kao balvan, dovoljan da izdrži dva čoveka. Karmo i crnac počeše svojim noževima vešto da presecaju korenje. Bili su presekli više od polovine, kada ugledaše da medved napušta svoje mesto i polako silazi prema obali. – Hej kume, dolazi! – uzviknu Karmo. – Medved? – Izgleda da ga zanima da vidi šta radimo? – Ili ima nameru da nas napadne! »Baribal«, savladan možda radoznalošću, krčio je sebi prolaz između trski na obali, približavajući se mestu na kome su stajali gusari. Međutim, nije izgledalo da je loše raspoložen, pošto se s vremena na vreme zaustavljao kao da se koleba da li da ide napred ili da se vrati. Stigavši na petnaest ili dvadeset koraka, podiže se na zadnje šape da bi bolje video kojoj vrsti posla su se posvetila dvojica gusara, zatim verovatno zadovoljan, ponovo se šćućurio, nastavljajući da zeva. – Moko – reče Karmo, odahnuvši. – Znaš li šta ja mislim. – Šta kume? – Da se ovaj medved plaši više nego mi! – Ne uzdaj se u to, kume. To su zle životinje. – Da je imao više hrabrosti, do sada bi nas napao. – Strpljivi su i teško napadaju prvi. On zna da mi ne možemo večito ostati ovde i čeka nas na obali. – Da li se ovo stablo pomera? – Još samo dva korena i pašće. – Pazimo da ne izgubimo našu jegulju. Stalo mi je do večere. – Veži je za granu. Pazi kume, stablo samo što nije palo u vodu. Aristolokija, već skoro sasvim lišena korenja, polako se naginjala prema vodi. Pri poslednjem udarcu noža, sasvim pade i potonu u vodu, da bi zatim odmah isplivala na površinu. Crnac i Karmo opkoračiše stablo, držeći se čvrsto za grane. Čuvši da je nešto palo u vodu, medved je ustao, ali

umesto da se sjuri niz obalu pobegao je prema šumi. – Hej kume! – povika Karmo. – Zar ti nisam rekao da se tvoj okrutni medved plaši od nas više nego mi od njega! Pobegao je kukavički kao da smo ispalili na njega plotun. – Možda je to neko njegovo lukavstvo da bi nas sačekao na zemlji. – Kažem ti da je tvoj medved prava lenčuga i da ću mu, ako ga sretnem, razbiti leđa štapom – reče Karmo. Hajdemo na kopno i vratimo se u logor da ispečemo našu jegulju. Sa nekoliko zamaha nogom doguraše stablo do obale i iskrcaše se. Karmo pokupi svoj štap, prebaci preko ramena ribu bubanj i uputi se zajedno sa crncem prema šumi. Međutim, kretao se veoma obazrivo, sumnjičavo gledajući oko sebe. Uprkos svom hvalisanju, još uvek je pomalo osećao strah od medveda i nije želeo da ga ponovo sretne. Stigavši do ivice borove šume zaustavi se da oslušne, zatim pošto nije čuo nikakav šum, nastavi da ide govoreći: – Zaista je otišao. – Ne uzdajmo se u to, kume. Možda nas negde špijunira i sprema se da nas napadne – reče Moko. – Izmlatićemo ga onako kako zaslužuje – odgovori Karmo. Spremao se da zamakne u šumu, kada ga jedan čudni krik prikova za zemlju. Između drveća, jedan glas koji je izgledao skoro ljudski, neprestano je ponavljao: – Dum – ha – du!... Dum – ha – du!... – Kume! – uzviknu Karmo. – Indijanci!... – Gde ih vidiš? – upita crnac. – Ne vidim ih, ali ih čujem. Slušaj. Dum – ha – du!... Dum – ha – du!... Možda je to ratni poklič ljudoždera? – Da, ratni poklič »Botauro – mokoko«– a – odgovori crnac, smešeći se. – Ko je taj gospodin? – Postaće izvrsno pečenje. Dođi kume, uhvatićemo ga – Ali koga? – »Botauro – mokoko«. Ćuti i prati me. Ti čudni krici dopirali su iz jednog žbuna. Crnac se baci na zemlju i poče da puzi kao neki gmizavac, ne praveći ni najmanji šum, iako je neprestano kreštanje ptica bilo više nego dovoljno da prikrije šuštanje suvog lišća. Stigavši na nekoliko koraka od žbuna, zaustavio se pažljivo gledajući među lišće a zatim, podigavši naglo koplje baci ga vešto ispred sebe. Dum – ka du iznenada prestade. – Je li pogođen? – upita Karmo. – Evo ga! – odgovori Moko koji se bacio u žbunje. Teži je nego što se mislilo. Ptica, koju je tako vešto pogodio kopljem, bila je visoka više od dve stope. Imala je smeđecrno, prugasto perje i žut, veoma oštar kljun. – Lepa ptica! – uzviknu Karmo. – I iznad svega ukusna, iako živi od ribe – reče Moko. – Je li to ptica – ribolovac? Osim toga ona je i veliki lovac, pošto se hrani i malim pticama, koje guta cele.

– Znači... – Šta želiš da kažeš, kume? Umesto da odgovori, Karmo odskoči unazad, ispustivši svoj čvornovati štap. – Šta ti je? – upita ga crnac. – Učinilo mi se da sam video medveda. – Gde? – Među onim grmljem. – Opet ta prokleta životinja! – Moko! – Kume! – Bežimo! – A batine koje si želeo da mu zadaš? – Neki drugi put – reče Karmo. Pokupiše pticu »botauro – mokoko« i pobegoše. Posle četvrt sata, umorni i zadihani stigoše u logor. – Da li vas neko prati? – upita ih Crni Gusar, skočivši na noge. – Videli smo jednog medveda, kapetane – reče Karmo. – Prati vas? – Izgleda da se zaustavio. – Onda imamo vremena da večeramo – odgovori mirno Crni Gusar. Karmo iseče pticu, nataknu jedno parče i prinese ga vatri, okrećući pažljivo da bi se dobro zarumenelo. Dvadeset minuta kasnije, četiri gusara navališe na meso, hvaleći izvrstan ukus. – A sada možemo da se pobrinemo za medveda – reče Crni Gusar. – Čini mi, se kapetane, da je ta lenčuga od medveda, shvatila da mi nismo osobe koje se plaše – reče Karmo. – Biće da je pogodio da ti želiš da ga izmlatiš – reče mu Moko. – Verovatno se zbog toga i sakrio – odgovori Karmo. – Pošto ga ne vidimo, hajdemo na spavanje – reče Crni Gusar. – Ko će prvi da čuva stražu? – Karmo – reče Moko. – On se ionako ne plaši medveda. – Pokazaću ti, garavi kume – odgovori Karmo. – Samo neka se pojavi i videćeš šta sam sve sposoban da učinim. – Onda poverimo tebi naše živote – reče mu Van Stiler. – Dobra straža, druže. Dok su se njegovi drugovi zavlačili u malu kolibu, Karmo sede pored vatre, držeći kraj sebe koplje crnca. U šumi i prema močvari čuli su se razni šumovi koji nisu baš mnogo ohrabrivali Karmoa, nenaviknutog na te krajeve. S vremena na vreme, tišinu bi remetilo daleko mukanje koje je izgledalo kao da dolazi od bikova ali koje je u stvari pripadalo kajmanima iz močvare. Ispod drveća čuli su se čas oštri a čas promukli krici, a malo dalje tužno zavijanje nekog vuka lutalice u potrazi za plenom.

Karmo je pažljivo osluškivao i gledao oko sebe. Nije se više plašio ni vukova ni kajmana. Plašio se jedino tog prokletog medveda. – Čini mi se da sam izgubio svoju hrabrost – mrmljao je za sebe. – Pa ipak, ubio sam toliko neprijatelja bolje naoružanih i možda opasnijih od te zveri. Ustao je da bi obišao krug oko kolibe, kada u blizini začu mumlanje, koje mu sledi krv u žilama. – Medved! – povika. – Možda je uvrteo sebi u glavu ideju da me pojede? Ali nas je četvorica, dragi moj medvede i razbićemo ti grbaču štapovima. Uđe u kolibicu i probudi crnca i Van Stilera. – Ustajte, drugovi – reče. – Medved dolazi! – Gde je? – upita Van Stiler, uzimajući jednu tešku motku. – Mora da je blizu – odgovori Karmo. – Čuješ li? Jedan urlik, jači od prvog, razbi noćnu tišinu. – To je medved, zar ne Moko? – upita Karmo. – Da – odgovori crnac. – Hajdemo da ga nađemo – reče Van Stiler. – Eno ga! – uzviknu Moko. Medved, verovatno isti onaj koji je bio blizu močvare i koji ih je zatim pratio, izašao je iz jednog žbuna i kretao se prema logoru, pomično mašući velikom glavom. Trojica gusara se zakloniše iza vatre. – Baš ima nešto protiv nas! – reče Van Stiler. – Probudimo kapetana – reče Karmo. – Nema potrebe – odgovori Crni Gusar, izlazeći iz kolibe. – Vidite li ga? – upita Karmo. – Da i izgleda mi da je prilično krupan. Možemo od njega dobiti izvrsne pršute. – Želite da ga ulovite? – Pustimo ga da se prvo približi, Karmo. Medved se, primetivši da se neprijatelj brojno povećao, zaustavio na sto metara od logora, gledajući nepoverljivo u vatru koja je gorela blizu kolibice. Četiri gusara su stajala nepomično, nadajući se da će se medved odlučiti da priđe. Ali odjednom, medved se naglo okrete i otrča galopom u pravcu močvare. – Zar nisam rekao da je kukavica? – reče Karmo. – Verovatno se najzad uverio da je bolje da bude daleko od nas. Njegovi drugovi su još malo sedeli oko vatre, zatim ubeđeni da se životinja konačno odrekla svojih neprijateljskih namera, nastaviše prekinuti san. Noć prođe bez drugih uzbuna, iako su se u više mahova, dva ili tri vuka približila logoru, tužno zavijajući. U zoru gusari su nastavili put, idući duž velike močvare, koja se produžavala prema zapadu.

LJUDOŽDERI SA FLORIDE Tri dana gusari su išli kroz šume borova i čempresa, krećući se duž prostranih močvara, čije su crne i blatnjave vode vrvele od kajmana i zmija aligatora. Četvrtog dana, ostavši potpuno bez hrane pošto nisu uspeli da ubiju nijednu životinju, zaustavili su se na obalama jedne reke koja je vijugala u šumi. – Zaustavićemo se ovde na ceo dan – reče Crni Gusar, videći da njegovi ljudi ne mogu više da se drže na nogama. Zaliv mora da je već blizu. Vi idite u lov. Karmo i Moko izgubiše se u šumi. Pola časa kasnije Karmo izjavi da je umoran. Crnac se složi sa njim. Već se spremao da sedne, kada se u vazduhu začu lagani zvižduk. Jedna strela odapeta iz obližnjeg grma pogodila je stablo pored njega. Karmo i Moko skočiše na noge, uzviknuvši: – Indijanci! Skoro u istom trenutku četiri visoka i polugola crvenokošca, glave ukrašene perjem i naoružana lukovima i strelama, iskočiše iz grmlja i stadoše ispred dvojice gusara. – Karmo! – Moko! – Bežimo! – Put pod noge, kume! Upravo su hteli da pobegnu, kada se još pet Indijanaca, naoružanih kao i prethodni, pojaviše iza njih, presecajući im put. – Neka se beli ljudi zaustave – reče jedan od onih Indijanaca, na rđavom španskom jeziku. – Moko, uhvaćeni smo – reče Karmo. – Pripremimo se da skupo prodamo svoju kožu – odgovori crnac, uperivši koplje. – To bi bilo uzalud. – Možda su ovo ljudožderi, kume. – Nisu nas još pojeli. – Neka beli ljudi polože oružje – reče onaj Indijanac koji je govorio i koji je verovatno bio poglavica, sudeći po tri orlovska pera koja je nosio zabodena u kosi. – Ako ne poslušaju mi ćemo ih ubiti. Umesto da baci koplje, Moko se munjevitim skokom baci na drugi odred nadajući se da stvori sebi prolaz i jurne prema šumi. Indijanci, koji su možda očekivali tako nešto, za tren oka se baciše na begunca, oboriše ga i oteše mu koplje. Šest ili sedam štapova podigoše se na njega, dok je poglavica govorio pretećim glasom: – Predaj se ili si mrtav! Svaki otpor bio je uzaludan, štaviše opasan pošto su Indijanci izgledali raspoloženi da izvrše pretnju. Crnac, koji se pripremao da se očajnički brani pesnicama, pusti da ga vežu ne pružajući otpor, da ne bi ubili i Karmoa, koji se već bio predao. – Kume – reče Karmo crncu. Bolje je da nas za sada ne ubiju, još postoji mogućnost da pobegnemo ovim nitkovima. Pretvarajmo se da smo se pomirili sa tim da im poslužimo kao večera ili

doručak. – Bojim se, Kume, da je naša sudbina već zapečaćena – odgovori Moko. Poješće nas. – Ali još ne znamo da li su ovi Indijanci zaista ljudožderi. – A kapetan? – Nećemo staviti do znanja Indijancima da imamo drugove. Crni Gusar i Van Stiler ne bi mogli pružiti veći otpor od nas. Dok su njih dvojica razgovarali, crvenokošci su, sakupljeni blizu obale reke, izgleda držali savet. Razgovarali su, naginjali se prema zemlji kao da ispituju tragove stopa, zatim su kružili oko žbunja, govoreći tihim glasom. – Moko – reče Karmo, koji ih nije gubio iz vida. – Čini mi se da sumnjaju da imamo drugove. – Istina je, kume – odgovori crnac. – Možda će da iznenade i kapetana? – Bojim se toga. Naši drugovi su u blizini i možda su zapalili vatru u očekivanju doručka. Dim će ih izdati. – Biće gadno ako budu i njih uhvatili – reče Karmo. Bio bi to naš kraj. U tom trenutku približi im se poglavica, govoreći i dalje na vrlo lošem španskom. – Vi niste sami. – Varaš se, poglavico – odgovori Karmo. – Mi nemamo nijednog druga.. – Beli čovek pokušava da odvrati naše traganje, ali to mu neće uspeti. Mi smo videli dim kako se diže između drveća. – Do vraga! – uzviknu Karmo, probledevši. – Rekao sam ti da će ih dim izdati – reče Moko. – Uskoro će nam se pridružiti kapetan i Van Stiler. – Koliko ima tvojih drugova? – upita poglavica, okrećući se prema Karmou. – Kažem ti da ih nemamo. – A onaj dim? – Verovatno je neki Indijanac zapalio drva da bi skuvao doručak. – Ovde je samo naše pleme – reče poglavica. – Onu vatru su zapalili tvoji drugovi. – Onda idi da ih tražiš. – To je ono što ćemo i uraditi, beli čoveče. Međutim, želim da znam koliko ih je. – Mnogo i imaju oružje koje grmi i izbacuje vatru. – Crveni ljudi poznaju oružje Španaca i ne boje ga se – reče poglavica ponosno. – Naši preci su nas naučili da mu se suprotstavimo. – Jako je i uništiće tvoje ratnike. – Videćemo. Poglavica naredi da se zarobljenici privežu za drvo, postavi za stražare dva ratnika džinovskog rasta, naoružana veoma teškim štapovima, zatim se uputi u šumu a za njim krenuše svi ostali Indijanci. – Sto mu gromova! – uzviknu Karmo, škrgućući zubima. – I kapetan je izgubljen!...

– To je samo pitanje minuta – reče Moko, koji je sa strepnjom pratio pokrete Indijanaca. Iznenadiće ih oko vatre. – Kada bismo mogli da ih nekako obavestimo o opasnosti koja im preti. – Na koji način? – Vičući. – Suviše su daleko da bi nas čuli a osim toga žubor potoka nadjačao bi naš glas. – Do đavola!... Ne možemo učiniti ništa da ih upozorimo. – Čak i kada bismo uspeli da ih obavestimo ne bi pobegli Indijancima – reče Moko. – Kroz nekoliko časova bi ipak pali u ruke tim ljudima. – Kako će se sve ovo završiti? – Bojim se, Kume, da nam preostaje još nekoliko časova života. Španci su svojom okrutnošću učinili ove Indijance divljim i zato nas neće poštedeti. – Ne bojim se smrti, kume. Međutim želeo bih da znam na koji način će nas ubiti. Priča se da strašno muče zarobljenike pre nego što ih pošalju na onaj svet. – I ja sam to isto čuo – odgovori Moko. – Pokušajmo da ispitamo ova dva Indijanca, ako nas razumeju. – Recite mi, crveni ljudi, šta će poglavica učiniti sa nama? upita Karmo, okrećući se prema dvojici džinova, koji su sedeli pored drveta. – Poješćemo vas – odgovori jedan od dvojice Indijanaca, okrutnim osmehom. – Pseta! – povika Karmo, isprekidanim glasom. – Želite da nas pojedete!... – Sve zatvorenike pečemo. – Kume! – uzviknu Karmo, dok mu je hladan znoj izbijao po čelu. Ako ne pronađemo neki način da pobegnemo, gotovi smo. Moko ne odgovori. Sagnuo se koliko su mu to dozvoljavale veze na rukama i izgledalo je da osluškuje nešto. – Jesi li čuo neki krik? – Čini mi se. – Možda su već iznenadili kapetana? – Do vraga! Zaglušujuća buka podigla se usred borova i čempresa koji su se pružali duž reke. – Napadaju logor! – reče Moko. – Krici su odmah prestali. Napad je verovatno bio tako iznenadan da bi se izbegao bilo kakav otpor od strane Crnog Gusara i Van Stilera. Dva stražara ustadoše i pogledaše prema šumi. – Dolaze li? – upita ih Karmo. – Vaši prijatelji su uhvaćeni – odgovori jedan od dvojice Indijanaca. Govorio je istinu pošto se nekoliko trenutaka kasnije pojaviše Indijanci koji su vukli dvojicu gusara. Crni Gusar i Van Stiler imali su pocepanu odeću, ali nije izgledalo da su dobili povrede. Verovatno su se posle kraćeg otpora predali da ne bi bili prebijeni motkama.

– Kapetane! – viknu Karmo, prigušenim glasom. – I ti, Karmo! – uzviknu Crni Gusar. Zamišljao sam već da ste uhvaćeni. – Mi smo u rukama ljudoždera! – Još nismo na ražnju, jadni moj Karmo – odgovori Crni Gusar mirnim glasom. – Ali uskoro će nas staviti na njega. – Videćemo to kasnije. Indijanci vezaše Crnog Gusara i Van Stilera lijanama i baciše ih ispred drveta za koje su bili privezani Karmo i Moko. Poglavica je stao ispred njih, dok su njegovi ljudi sekli grane da bi napravili nosila. – Da li si ti vođa ovih ljudi? – upita on okrećući se prema Crnom Gusaru. – Da – odgovori ovaj. – Zašto se nalazite ovde? Ljudi bele kože nisu nikada živeli u ovim šumama. – Mi smo brodolomci. – Da li se razbila neka od onih velikih plovećih kuća? – Da, nasukala se na grebene. Indijančeve oči pohlepno zasijaše. – Ti ćeš mi reći gde se nasukala. Ja znam da te velike ploveće kuće uvek sadrže blago. – Talasi su odneli sve – odgovori Crni Gusar. – Ti pokušavaš da me prevariš. – Sa kojim ciljem? – Da bi ti pokupio blago, ali nećeš uspeti pošto ćemo te mi pojesti. – Malo smo žilavi – reče Crni Gusar ironično. – Hajdemo – reče poglavica, ustajući. Njegovi ratnici su pripremili nosila od borovih grana vezanih lijanama i položili su gusare na njih. Odred, predvođen četvoricom izvidnika krenu, upravljajući se prema zapadu, tj. u pravcu mora. Poglavici se izgleda veoma hitalo da stigne u selo, pošto je često požurivao svoje ljude. Nešto malo pre zalaska odred je stigao na obalu mora. Obala je na tom mestu stvarala prostrani zaliv zaštićen sa nekoliko redova grebena. Na obali su se videli mnogobrojni kanui izdubljeni u stablima borova, ukrašeni na krmi glavama krokodila. Na kraju zaliva gusari opaziše oko dvadeset pet koliba poredanih u duplom redu, napravljenih od stabala i pokriveni suvim lišćem. – Tvoje selo? – upita Crni Gusar poglavicu koji je išao pored njega. – Selo naših ribara – odgovori Indijanac. Najveći deo plemena stanuje na obroncima one planine. – Crni Gusar podiže oči i iza borove šume ugleda jedan brežuljak prekriven gustim drvećem, na čijim su se padinama nalazile mnogobrojne grupe koliba. – Je li brojno tvoje pleme? – upita Crni Gusar. – Mnogobrojno i moćno – odgovori Indijanac, ponosno. – Znači da ima nekog kralja.

Poglavica ga pogleda, ali ne odgovori, štaviše udalji se da bi stao na čelo odreda. Pola časa kasnije ratnici su stigli u malo ribarsko selo. Nekoliko Indijanaca, skoro potpuno nagih, pošto su imali samo malu krpicu vezanu oko bokova i perje na glavi, jurnu prema zarobljenicima urlajući i mašući kopljima i nekim velikim noževima od kamena. Poglavica ih jednim pokretom ruke zadrža, zatim naredi da se četiri zarobljenika odvedu ispred jednog velikog kaveza napravljenog od veoma čvrstih grana crnog oraha i pokrivenog odozgo gustom travom. Gurnuše unutra četiri gusara i odmah zatvoriše kavez. – Za sada ćete ostati ovde – reče poglavica, okrećući se prema Crnom Gusaru. – A kada ćete nas pojesti? – Vaš život zavisi od morskog duha. – Ko je taj morski duh? – To se tebe ne tiče – odgovori poglavica okrećući mu leđa i udaljujući se. – Kapetane – upita Karmo. – Ko li je taj duh? – Ne znam ništa više od tebe – odgovori Crni Gusar. Međutim, pretpostavljam da je to vrhovni poglavica plemena ili neki vrač. – Kada bi se barem malo sažalio na nas! – Ne zanosi se, Karmo. Ovi Indijanci, koji su pretrpeli već nekoliko osvajanja Španaca i koji su osetili svu surovost konkvistadora, mora da su se zakleli na večitu mržnju prema beloj rasi. – Onda nam jedino preostaje da pokušamo bekstvo. – To ćemo i učiniti kasnije. Nema više od dva stražara ispred kaveza. – Samo da se kasnije ne udvostruče. – Videćemo, Karmo. Hajde, ležimo i pretvarajmo se da spavamo. Kasnije, kada svi stanovnici sela budu u dubokom snu, pokušaćemo nešto. Moko! – Molim gazda. – Ti koji poseduješ neverovatnu snagu, da li bi mogao da slomiš ove rešetke? – Izgledaju mi veoma čvrste, kapetane, ali nadam se da ću uspeti. – Samo bez buke. – Pokušaću. – Karmo, ti moraš pokušati da pregrizeš tvoje veze. – Zubi su mi dobri, kapetane, i sa malo strpljenja preseći ću ih. Vidim da ako se potrudim mogu približiti ruke usnama. – Odlično! – A stražari? – upita Van Stiler. – Iznenadićemo ih i probosti. – A zatim? Imaćemo iza sebe sve stanovnike sela – Čamci nisu daleko i pobeći ćemo odmah u more. Sada zatvorite oči i čekajte moj signal.

BEKSTVO GUSARA Malo pomalo u ribarskom selu je zamro svaki šum i pogasile su se vatre kraj koliba. Čuo se samo monotoni i pravilni šum talasa koji su se, nošenim plimom, razbijali o obalu. Indijanci koji su verovatno celog dana ribarili, sudeći po ogromnoj količini ribe ostavljenoj da se suši na nekim drvenim rešetkama podignutim na obali, zaspali su. Odred lovaca koji je doveo zarobljenike, uskoro im se pridružio. Jedino su dva stražara, koji su bili postavljeni pored kaveza, još bili budni. Sedeli su pored već skoro ugašene vatre, ali su im se oči polako zatvarale. Njihov razgovor je postajao sve tiši i Crni Gusar, koji ih nije gubio iz vida, primetio je da čine neverovatne napore kako bi ostali budni. Mora da je bila ponoć kada su se poslednji ugarci potpuno ugasili. Još nekoliko minuta žeravice su bacale prema kavezu malo crvenkaste svetlosti a zatim se i one prekriše pepelom i tamom obavi to mesto. Dva stražara se ispružiše jedan pored drugog i zahrkaše. – Sada je trenutak – reče Crni Gusar, pošto se uverio da nijedan drugi Indijanac nije pazio na kavez. Jesu li zaspali? – upita Karmo. – Zar ne čuješ da hrču? – Samo da se ne pretvaraju da spavaju! Uopšte nemam poverenja u ove Indijance. – Seci veze, Karmo. – Pregrizao sam ih tako dobro da će se odmah prekinuti, kapetane. – Onda požuri. Karmo stegnu ruke što je mogao jače a zatim ih naglo razdvoji. Lijane već načete na različitim mestima njegovim oštrim zubima, prekidoše se. – Gotovo je, kapetane – reče. – Pretraži mi grudi – reče Crni Gusar. Mizerikordiju sam sakrio ovde. Karmo zavuče ruku Crnom Gusaru ispod prsluka od crne svile i pronađe bodež, veoma oštro oružje izuzetne čvrstine. – Sada preseci naše veze – reče Crni Gusar. Polako, da se ne čuje šum. Karmo, pošto se uverio da se stražari nisu pokrenuli, približi se svojim drugovima i vešto preseče njihove veze. – Barem ćemo moći da umremo braneći se – reče Crni Gusar, protežući utrnule ruke. – Šta treba da radim, kapetane? – upita crnac. – Da skineš dve rešetke sa kaveza. – Moraću najpre da ih zakačim bodežom. Kada bi ih slomio Indijanci bi čuli šum. – Karmo će ti pomoći, dok mi budemo pazili na Indijance. Moko i Karmo pođoše na suprotnu stranu kako bi bili dalje od dva stražara i odlučno zakačiše jednu rešetku. Drvo je bilo veoma tvrdo, ali je Moko imao čvrstu šaku i bodež je sekao kao britva. Bilo je dovoljno pet minuta da preseče deo rešetke.

– Dobar udarac – reče Moko. – Ne pravimo buku, kume. Zgrabiše rešetku i zajedničkim snagama je odvojiše od kaveza. Začu se samo lako škripanje. – Stojte! – prošapta Crni Gusar. Iako se šum jedva čuo, jedan od dvojice Indijanaca ustao je mrmljajući. Gusari se spremno ispružiše jedan pored drugog, zahrkavši. Indijanac, sumnjičav kao i svi njegovi zemljaci, prodžara vrhom koplja žeravice podižući po neku varnicu, zatim i dalje mrmljajući obiđe kavez i vrati se kod svog druga ne opazivši da je jedna rešetka već bila izvađena. Ostade nekoliko trenutaka uspravljen, gledajući mesec koji je tada počeo da se diže ogledajući se u moru, zatim umiren neprestanim i pravilnim hrkanjem zarobljenika, vrati se da legne. Četiri gusara ostadoše dobrih četvrt sata nepomični, bojeći se da ih sumnjičavi Indijanac ne špijunira, zatim tiho ustadoše. Moko i Karmo nastaviše posao zarezavši i drugu rešetku. Da bi izbegli škripanje, presekoše je pri dnu i pri vrhu, zatim je pustiše da padne. – Kapetane, možemo da izađemo odavde – reče Karmo. – Da li je prolaz dovoljan? – upita Crni Gusar. – Da, kapetane. – Brzo, prijatelji. Baciše poslednji pogled na dvojicu Indijanaca koji se nisu više pomakli, zatim jedan po jedan napustiše kavez. – Gde ćemo pobeći? – upita Van Stiler. – Prema moru – odgovori Crni Gusar. Uzećemo jedan čamac i otisnućemo se na pučinu. – Hajdemo – reče Karmo. Gori mi pod nogama. Obiđoše oko kaveza i sjuriše se prema obali koja nije bila udaljena više od dve stotine koraka. Tamo je bilo preko dvadeset čamaca, tj. kanua, veoma teških pošto su bili izdubljeni u stablu drveta i snabdeveni kratkim veslima sa veoma širokim lopatama. Gusari gurnuše jedan čamac u vodu. Već su se spremali da uskoče u njega, kada ugledaše dvojicu stražara. Onaj koji je prvi stigao baci se na crnca, dižući štap i vičući: – Predaj se ili ću te ubiti! Moko jednim munjevitim pokretom izbegnu udarac koji je trebao da mu razbije glavu, zatim zgrabivši Indijanca podiže ga uvis kao perce i baci ga deset koraka dalje. Drugi stražar preplašen herkulskom snagom crnca i bodežom koji se presijavao u rukama Crnog Gusara, pobeže prema selu urlajući na sav glas. – Brzo, ukrcajmo se! – povika Crni Gusar, uskačući u kanu. Tri gusara uđoše za njim, zgrabivši odmah kratka vesla. U selu su se čuli besni povici i videle su se ljudske senke. Indijanci, već obavešteni o bekstvu zarobljenika, pripremali su se da pođu u poteru za njima. – Hrabro, drugovi – reče Crni Gusar, koji je takođe dohvatio jedno veslo. – Ako za pola sata ne

budemo izvan zaliva uhvatiće nas. Kanu se odvojio od obale i zaplovio prema grebenima koji su štitili zaliv od razbesnelih talasa. Gusari su očajnički veslali, naprežući mišiće. Indijanci, pošto je prošao prvi trenutak pometnje, sjurili su se na obalu, bacajući u vodu pet ili šest kanua, od kojih je svaki bio snabdeven sa po šest vesala. Videći da se begunci kreću prema grebenima veslali su brzo prema izlazu iz zaliva, kako bi sprečili gusare da se otisnu na pučinu. Pošto su imali veći broj vesala, taj manevar je morao uspeti bez većih teškoća. – Gromovi Hamburga! – uzviknu Van Stiler, koji je opazio neprijateljske namere. – Uskoro će nam put biti zatvoren. – Samo što nas nisu uhvatili, kapetane – uzviknu Karmo. – Crni Gusar je za trenutak ostavio veslo, gledajući indijanske čamce, koji samo što nisu stigli do izlaza iz zaliva. – Ne možemo se više otisnuti na pučinu – reče. – Pokušajmo da pristanemo na onu obalu – reče Karmo, pokazujući južnu stranu zaliva. Tamo ima drveća i žbunja i možda ćemo moći da zametnemo naše tragove. – Življe!... Veslajte brže! Kanu se okrete u mestu i nastavi trku, dok su se Indijanci, misleći da begunci žele da izađu iz zaliva, rasporedili između grebena da bi im zatvorili prolaz. Međutim, opazivši namere gusara, ostaviše tri čamca kao stražu na izlazu i sa ostalim čamcima krenuše za njima da bi ih zarobili pre nego što uspeju da dodirnu kopno. Bili su suviše daleko da bi u tome uspeli. Gusari su odmah iskoristili prednost i odvezli se iza jednog grebena kako bi izmakli pogledima Indijanaca. – Prisilićemo ih da se podele – reče Crni Gusar. Napred, drugovi!... Obala je blizu! Sa nekoliko zaveslaja pređoše razdaljinu koja ih je delila od obale i nasukaše čamac na jedan peščani sprud. Iskočiše iz kanua i pošto su bili zaklonjeni grebenom stigoše neopaženo ispod prvih stabala. Gde su išli? Nisu to znali, niti su se tog trenutka brinuli za pravac. Njima je bilo dovoljno da steknu prednost i da pronađu neko sklonište. Šuma je bila gusta, pošto se sastojala od ogromnih stabala crnog oraha, tupelasa, grandiflora, i gomilama rododendrona koji su sačinjavali ogromno žbunje i tako gusto, da je skoro sprečavalo prolaz. Begunci pređoše jedan kilometar skoro u jednom dahu i zaustaviše se ispod ogromnog oraha, čije je stablo bilo obavijeno lijanama. – Popnimo se gore – reče Crni Gusar. Pronašli smo sklonište. Hvatajući se za lijane, gusari se popeše do gornjih grana, sakrivajući se između gustog lišća. Ubrzo su stigli Indijanci, koji su urlali kao pomahnitali. Zapalili su borove grane i pretraživali grmlje, preteći, proklinjući i udarajući svuda kopljima i štapovima. Prođoše pored oraha na kome su bili gusari i nestadoše u šumi, neprestano urlajući i rušeći sve pred sobom. – Srećan put – reče im Karmo. – Želim vam da se nikada više ne vratite. – Sigurno ih nećemo čekati – reče Van Stiler. – Šta kažete na to, kapetane? – Da ćemo otići odavde – odgovori Crni Gusar.

– Na koju stranu? – upita Karmo. – Prema obali. Čamci koji su čuvali izlaz iz zaliva, verovatno su se vratili u selo. – A mi ćemo to iskoristiti da se otisnemo na pučinu – reče Karmo. – Hoćemo li još naći naš kanu? – upita Moko. – Pretpostavljam da ga nisu potopili – reče Crni Gusar. – Može biti da su ga odneli sa sobom – primeti Karmo. – U tom slučaju, nastavićemo bekstvo kroz šumu. Siđimo, drugovi. Spremali su se da napuste grane i da se uhvate za lijane, kada ugledaše dve glomazne prilike kako izbijaju iza jednog žbuna i približavaju se brzo drvetu. Pošto je ispod džinovskog stabla svetlost bila veoma slaba, iako je mesec blistao u punom sjaju, u prvi čas nisu znali sa kakvim bićima imaju posla. – Izgleda mi da nisu Indijanci – reče Karmo, koji se odmah zaustavio. – Čini mi se da su to dva medveda – reče Moko, naježivši se. – Do vraga! – samo nam je još to trebalo! Posle Indijanaca medvedi! – Pogledajmo – reče kapetan, naginjući se napred i hvatajući se čvrsto za lijane. – Imamo posla sa dva prava medveda – reče Van Stiler, koji se spustio nekoliko metara niže. Izgleda da imaju nameru da se popenju na drvo. – Mora da su se uplašili Indijanaca i potražiće sklonište ovde gore – reče Crni Gusar. – Ili možda dolaze da nas pojedu? – upita Karmo. A mi imamo samo jedan bodež za odbranu! – Ovde ima puno grana. – I šta želite sa njima, kapetane? Da zapalite vatru? – Da im slomim kosti. Hej Moko, odlomi neku veliku granu. Dok se crnac spremao da posluša, dva medveda su se posle kraćeg oklevanja, uhvatili za lijane, zarivši svoje kandže čvrste kao čelik u drvo. Kao što je poznato, svi medvedi osim belih, odlično se veru uz drvo. Obično žive na zemlji, ali kada u šumi nestane bobica, penju se na drveće da bi jeli njihove plodove. Prema tome ovi medvedi su mogli vrlo lako da se popenju na orah, utoliko pre što je stablo bilo obavijeno biljkama puzavicama, koje su dosta olakšavale penjanje. – Kapetane – povika Karmo. Baš imaju nešto protiv nas! – Moko da li si spreman? – Odlomio sam debelu granu, gospodine – odgovori crnac. Medvedi će osetiti na sebi njenu težinu. – Ja ću ti pomoći sa bodežom. – Evo ih – reče Van Stiler, penjući se brzo i sklanjajući se u jednu debelu granu. Dva medveda su već bila stigla do prvih grana, međutim kada su čuli ljudske glasove, zaustaviše se neodlučni šta da rade. Moko, koji se nalazio na dva metra od njih, podiže čvornovatu granu i udari bližeg medveda tako snažno, da mu odmah razbi kičmu. Jadna životinja zaurla od bola da cela šuma odjeknu, zatim ispruži šape i sruši se svom težinom na zemlju. Drugi medved, preplašen takvim dočekom, skliznu niz stablo

i spustivši se na zemlju brzo pobeže, dahćući i mumlajući. Skoro u istom trenutku jedan odred Indijanaca naglo iskrsnu iz žbunja i jurnu prema drvetu. Verovatno su čuli urlik medveda koga je crnac oborio na zemlju i potrčali su da vide o čemu se radi. Videći životinju ispruženu u podnožju stabla, dosetiše se da se između grana skrivaju ljudi. Jedan od njih zapali nekoliko grančica i baci ih među lišće. Jedna pade upravo na Karmoa koji jauknu od bola. Okrutni urlici indijanaca pozdraviše njegov jauk. Ah! Jadan ja! – zakuka Karmo, čupajući kosu. – Sada smo izgubljeni!... – Bili smo to i bez tvog jauka – reče mu Crni Gusar. – Indijanci se ne bi udaljili dok ne pretraže ovo drvo. – Sada nam jedino preostaje da se predamo – reče Van Stiler. – Ražanj nam ne gine. Začuše njima dobro poznati glas poglavice, koji ih je zarobio na obali reke: – Neka beli ljudi siđu! Svaki otpor bio bi uzaludan. – Više volimo da umremo boreći se – povika Crni Gusar. – Opraštamo vam život. – Da, dok ne siđemo. – Morski duh vas štiti. – Evo nas – odgovori Crni Gusar, hvatajući se za lijanu i spuštajući se niz stablo. Čim je dodirnuo zemlju, Indijanci ga zgrabiše i vezaše tako čvrsto, da više nije mogao učiniti ni najmanji pokret. Ni njegovi drugovi nisu bolje prošli. – Hej, gospodine poglavico – povika Karmo. – Zar nas ovako štiti morski duh? – Da – odgovori Indijanac i razvuče usta u okrutni osmeh. Sačekajte noć Kiuma i videćete šta ćemo učiniti od vas – Poješćete nas, zar ne? – Pleme je nestrpljivo da okusi belo i crno meso. – Da vidi koje je ukusnije? – upita Van Stiler ironično. – Reći ćemo ti kada vas budemo pojeli – odgovori Indijanac. Zatim naredi da se zarobljenici stave na četiri nosila napravljena od granja i odred ponovo krenu kroz šumu, uputivši se u selo.

KRALJICA LJUDOŽDERA Prošlo je nekoliko dana a da se ništa nije dogodilo što bi prekinulo mučnu neizvesnost nesrećnih gusara. Posle zarobljavanja bili su ponovo zatvoreni u drveni kavez, pojačan novim rešetkama. Pored kaveza je stražarilo šest ratnika naoružanih štapovima, lukovima i kamenim noževima, sa zadatkom da ubiju zarobljenike pri najmanjem pokušaju bekstva. Iako su ih strogo čuvali danju i noću, Indijanci ih nisu ni zanemarili, niti su ih uznemiravali. Štaviše da bi ih zaštitili od sunca, pokrili su deo kaveza granama. Svakog dana su ih obilno hranili pečenom divljači, voćem i ribom. Karmo je uveravao svoje drugove da je ta posebna nega imala određeni cilj, tj. da su Indijanci hteli da ih što bolje uhrane kako bi lepo izgledali na dan gozbe. Možda je jadni Karmo bio u pravu, međutim, dani su prolazili a gusari nisu opažali nikakve pripreme za grozni banket. Štaviše divljaci više nisu govorili o onom tajanstvenom Kiumu. Jednoga dana Crni Gusar, koji je smatrao da je ta neizvesnost preterano duga i suviše mučna, ugledavši poglavicu odluči da ga ispita. – Vreme je da se ovo završi – reče. – Mi smo se prilično ugojili. Indijanac ga pogleda ne odgovorivši, iznenađen njegovom neverovatnom hladnokrvnošću. Zatim posle kraćeg oklevanja, reče: – Morski duh ne želi još da vas pojedemo. – Reći ćeš mi barem kakve su namere morskog duha. – Niko to ne zna. – Zna li on ko smo mi? – Rekao sam mu da ste vi beli ljudi i video sam ga kako plače. – Duh? – Da – odgovori Indijanac. – Da li on voli bele ljude? – I on je beo. – Da li ćemo ikada moći da ga vidimo? – Da, uskoro, pri zalasku sunca. – Gde?... – Pojaviće se na vrhu onog grebena koji se pruža ispred zaliva. Danas će žrtvovati jednog kajmana morskim božanstvima. – Ali šta je taj duh? Čovek ili žena? – Žena. – Žena? – uzviknu Crni Gusar, probledevši. – Ona je kraljica plemena. Crni Gusar ostade kao gromom pogođen. Gledao je Indijanca razrogačenim očima, dok je svakog trenutka postajao sve bleđi. – Žena!... Žena! – ponovi on isprekidanim glasom. – Ako je to zaista Honorata!... Veliki bože!... Rekli su mi da je doživela brodolom na ovim obalama!... Poglavico, dopustite mi da je vidim!...

– Nemoguće je – odgovori Indijanac. – Ona se kupa u moru. – Reci mi njeno ime! – povika Crni Gusar ushićeno. – Rekao sam ti da se zove morski duh. – Kako to da se iskrcala ovde? – Pronašli smo je u talasima, između olupina jednog broda. – Kada? – Mi ne znamo da merimo vreme. Znam da smo se u to vreme borili protiv plemena sa severa. – Izbroj mesece! – viknu Crni Gusar, sa sve većom uznemirenošću. – Ne sećam ih se. – Reci tvojoj kraljici da smo mi gusari sa Tortue. – Da, posle prinošenja žrtve – reče Indijanac. – I da sam ja plemić od Ventimilje. – Setiću se tog imena. Zbogom, očekuju me na grebenu. Rekavši to, Indijanac se udalji brzim koracima krećući se prema obali, gde su se već nalazili brojni čamci spremni da se otisnu na pučinu. Plemić od Ventimilje se okrete prema svojim drugovima. Bio je potpuno izmenjen: mrtvačko bledilo od malopre zamenilo je grozničavo rumenilo, dok su mu u očima sevale varnice. – Prijatelji – reče drhtavim glasom. – Ona je ovde!... – Vi u to još niste sigurni, gospodine – reče Karmo. – Kažem ti da je Honorata ovde! – povika Crni Gusar ushićeno. – Zar je moguće da je flamanska vojvotkinja postala kraljica ljudoždera! – uzviknu Van Stiler. – A šta ako je to neka druga? Možda neka. Španjolka koja je preživela brodolom? – Ne, srce mi kaže da je ona žena kći Van Gulda. – Da li ćemo biti spašeni ili izgubljeni? – upita se Karmo. – Zar ona neće osvetiti očevu smrt? – Nemoguće da je saznala za njegovu smrt – reče Van Stiler. – Istina je – odgovori Karmo. – Gospodine, moramo pokušati da je vidimo – reče Moko. – Ili da je obavestimo, da smo mi zarobljenici – dodade Karmo. Crni Gusar ne odgovori. Uhvativši se za rešetke kaveza, sav zadihan, uznemiren, sa čelom orošenim hladnim znojem, gledao je u pravcu grebena na čijem je vrhu uskoro trebao da se pojavi morski duh. Obred žrtvovanja je počeo. Mnoštvo Indijanaca preplavilo je obalu, dok su mnogobrojni čamci jurili zalivom krećući se prema grebenu. Sa mora su dopirale čudne pesme a u pauzama su odjekivali potmuli udarci koji su izgleda dolazili od nekog ogromnog bubnja. Kraljica ljudoždera, okružena poglavicama i najčuvenijim ratnicima plemena, verovatno je započela sa prinošenjem žrtava morskim božanstvima. Međutim, stene su onemogućavale gusarima da vide neobičnu ceremoniju. Indijanci zbijeni na obali klekli su na kolena i počeli su da pevaju, pridruživši se glasovima koji

su dolazili sa grebena. Bila je to tužna i monotona pesma, koja je ličila na odmereno razbijanje talasa o obalu. Odjednom zavlada potpuna tišina. Svi Indijanci su se ispružili na zemlju i prislonili čelo na pesak. Sunce samo što nije zašlo. Uranjalo je u more između dva oblaka plamene boje, obasjavajući svojim poslednjim zracima vrh grebena. Svuda naokolo more je svetlucalo, kao da su mlazevi istopljenog zlata izbijali iz morskih dubina. Crni Gusar nije skidao pogled sa vrha grebena na kome je trebalo da se pojavi kraljica ljudoždera. Srce mu je udaralo tako jako kao da će svakog časa iskočiti iz grudi, dok su mu se niz lice, koje je ponovo postalo bledo, slivale kapi znoja. Karmo, Van Stiler i Moko, takođe veoma uznemireni, smestili su se pored njega. – Pogledajte je! – viknu iznenada Karmo. Na platnenoj pozadini neba pojavi se ljudska prilika. Stajala je uspravno na krajnjem vrhu grebena, sa rukama ispruženim prema plemenu koje je ispunilo obalu. Udaljenost koja ju je delila od gusara bila je tolika da nisu mogli da je prepoznaju, ali je srce Crnog Gusara zadrhtalo. Zlatna kruna presijavala se na kraljičinoj glavi, a široki ogrtač koji je izgleda bio sastavljen od raznobojnog perja, obavijao ju je od glave do pete. I na rukama koje su izgleda bile gole, presijavale su se zlatne narukvice. Zlatna kosa joj je bila raspletena i pramenovi su ljupko lepršali oko njenog lica, pod prvim dahom noćnog povetarca. – Vidite li je, gospodine? – upita Karmo. – Da – odgovori Crni Gusar, prigušenim glasom. – Prepoznajete li je? – Ispred očiju mi je kao neki veo... ali moje srce kuca jako i kaže mi da je ta žena ista ona, koju sam ja napustio na uzburkanom Karipskom moru. U tom trenutku snažan glas indijanskog poglavice odjeknu kroz vazduh: – Crveni ratnici!... Naša kraljica proglašava svetim bele ljude, sinove morskih božanstava!... Teško onome ko ih dodirne! Sunce je u tom trenutku zašlo i mrak se brzo spustio, skrivajući od očiju gusara kraljicu ljudoždera. Plemić od Ventimilje je sakrio lice rukama a njegovim drugovima se učinilo kao da čuju prigušene jecaje. Indijanci su napustili obalu. Prolazeći ispred kaveza sa gusarima, ljudi, žene i deca klanjali su se kao da su zarobljenici postali na prečac prava božanstva. Bila je to čudna promena za ljude koji su trebali da budu ispečeni i pojedeni. Kada su svi Indijanci prodefilovali pored kaveza, pojavi se poglavica, zajedno sa četvoricom ratnika koji su nosili smolaste upaljene grane. Poglavica jednim udarcem štapa sruši rešetke i uhvativši Crnog Gusara za ruku, reče mu: – Dođi! Kraljica te očekuje. – Rekao si joj moje ime? – upita Crni Gusar. – Da! – Šta ti je rekla? – Da te odvedeni k njoj. – Reci mi da li ima crnu ili plavu kosu. – Kao zlato.

– Honorata! – uzviknu Crni Gusar, pritiskujući grudi sa obe ruke. Hajdemo!... Vodi me kraljici! Indijanac prođe kroz selo koje je izgledalo pusto, pošto nikakvo svetlo nije gorelo u kolibama niti se čuo neki šum, zatim zamače u šumu obasjani mesečinom i četvrt sata kasnije zaustavi se ispred jedne prostrane kolibe. Bila je to lepa velika koliba sa zidovima prekrivenim raznobojnim hasurama, sa verandom i duplim krovom koji je štitio od žarkih sunčevih zraka. Jedna lampa, uzeta verovatno sa nekog broda koji je pretrpeo brodolom u tim krajevima, nejasno je osvetljavala unutrašnjost, ostavljajući dobar deo prostrane sobe u polumraku. Crni Gusar, bled kao krpa, zaustavi se na pragu. Izgledalo mu je kao da ima neki gusti veo ispred očiju. – Uđi – reče mu poglavica, koji se zaustavio napolju zajedno sa četvoricom ratnika. Kraljica je ovde! Jedna osoba obavijena širokim ogrtačem od zelenog i zlatnog perja jakamara sa plamenim prugama, sa zlatnom krunom na glavi, odvojila se od suprotnog zida, krećući se polako prema Crnom Gusaru. Stigavši na tri koraka od njega, otvori ogrtač zabacujući istovremeno brzim pokretom glave bujnu plavu kosu koja joj se rasu po ramenima i grudima. Bila je to veoma lepa devojka od dvadeset ili dvadeset dve godine. Imala je ružičastu boju kože, velike sjajne oči, i male rumene usne kroz koje su se nazirala dva reda bisernih zuba. Na sebi je imala neku vrstu tunike od plave svile, stegnutu na bokovima zlatnim pojasom, oko ruku su joj zveckale skupocene narukvice a oko vrata joj je visio amblem sunca, iskovan u masivnom srebru. Crni Gusar pade pred njom na kolena, uzviknuvši prigušenim glasom: – Honorata!... Molim za oproštaj! Kraljica ljudoždera, tj. kći Van Gulda, stajala je pred njim nepomično. Međutim, grudi su joj se snažno podizale i spuštale, dok su joj prigušeni jecaji zamirali na usnama. – Oprosti mi, Honorata – ponovi Crni Gusar, pružajući ruke prema njoj. Kraljica se nagnu nad njim i podiže ga, šapćući drhtavim glasom: – Da, oprostila sam ti... Iste one noći kada si me prepustio Karipskom moru... Ti si svetio svoju braću. Zatim brižnu u plač, naslanjajući svoje lepo lice na grudi Crnog Gusara. Plemiću – prošapta – još uvek te volim! – Crni Gusar povika od sreće, i pritisnu na srce mladu ženu. Međutim, odjednom se odvoji od nje skoro sa užasom, prekrivajući lice rukama. – Kobna sudbina! – uzviknu on. – Govorimo tako dok je između mene i tebe tužna sudbina, koja me progoni, prolila toliko krvi! Honorata je čuvši te reći ustuknula, kriknuvši: – Ah! – uzviknu. – Moj otac je mrtav! – Da – reče Crni Gusar turobnim glasom. – On spava večnim snom u ponorima Velikog zaliva, u istom grobu gde se odmaraju i moja braća.

– Ti si mi ga ubio... – zajeca jadna devojka. – Sudbina ti ga je ubila – odgovori Crni Gusar. – On je, podmetnuvši eksploziju, potonuo sa svojim brodom, dok je pokušavao da i mene odvuče u veliki vlažni grob. – Ti si izbegao smrt! – Bog nije želeo da umrem dok te ponovo ne vidim. – Tražim oproštaj za moga oca! – Duše moje braće su umirene – tiho reče Crni Gusar. – A tvoja? – Moja!... Čovek koga sam mrzeo više ne živi i preko groba nije ostala osveta. Moj zadatak je završen. – A da li je i tvoja ljubav mrtva, plemiću? – zajeca Honorata. Muklo stenjanje bio je odgovor. Odjednom Crni Gusar uze devojku za ruku, rekavši joj: – Dođi!... – Gde želiš da me odvedeš? – Treba da vidiš more. Izvede je iz kuće i povede prema šumi, zamakavši ispod velikog drveća. Indijanski poglavica i njegovi ratnici, na jedan kraljičin znak, zaustaviše se. Noć je bila divna, jedna od najlepših kojoj se Crni Gusar do tada divio. Mesec je sijao na čistom nebu bez ijednog oblačka, bacajući svoje plavkaste zrake na ogromne borove i čemprese u šumi. Vazduh je bio mlak i pun zanosnih i opojnih mirisa magnolija, žutih korepsida i pasiflora. Skoro potpuna tišina, puna mira i tajni, vladala je ispod velikog drveća. Jedino se s vremena na vreme u daljini čuo šum talasa. Crni Gusar je nežno obavio desnom rukom mladu devojku oko struka a ona je naslonila svoju plavu glavu na njegovo rame. Hodali su polako i u tišini, čas uronivši u mračnu senku stabala a čas se pojavljujući na mesečini. – Umreti tako, okruženi mirisom cveća i mesecom, pod ovim tajanstvenim senkama – reče odjednom Honorata. – Kada bi u ovom trenutku moje oči mogle da se zauvek sklope i da se nikada više ne otvore! – Da, smrt, zaborav – mračno odgovori plemić od Ventimilje. More je počinjalo da se nazire kroz stabla drveća. Blistalo je kao ogromna srebrna pruga i blago se talasalo. Talasi su potmulo šumeli razbijajući se o obalu, uz sve jaču buku. Crni Gusar se zaustavi kod jednog džinovskog stabla i pogleda sa izvesnom strepnjom sjajnu površinu mora. Izgledalo je kao da među tim srebrnastim talasima pokušava nešto da otkrije. – Oni spavaju tamo dole – reče odjednom. – Možda u ovom času znaju da smo nas dvoje sjedinjeni i penju se na površinu da nas proklinju. – Plemiću! – uzviknu Honorata, preplašeno. – To su ludosti! – Misliš li ti da je mržnja ugašena u namučenoj duši tvoga oca? Misliš li ti da se njegov leš ne prevrće znajući da smo nas dvoje zajedno? A i moja braća, kojima sam se zakleo da ću uništiti čitavu njegovu rasu?

»Da, oni se penju na površinu«, nastavi Crni Gusar koji je izgledao kao da je pao u trans. »Ja ih vidim kako se penju iz morskih dubina i kako se ljuljaju na morskim talasima. Oni dolaze da proklinju našu ljubav, oni dolaze da me podsete na moje zakletve, oni dolaze da nam kažu da između tebe i mene stoje četiri leša... Krv... Mržnja... Mržnja... I oni možda ne znaju koliko sam te voleo i koliko sam te oplakivao, Honorata, posle one kobne noći kada te ostavih samu usred oluje, prepuštajući te božjoj milosti!... Gledaj ih, Honorata, gledaj ih... Eno Zelenog Gusara... Eno Crvenog... Eno tvoga oca... Eno i mog drugog brata ubijenog u Flandriji...« – Plemiću! – uzviknu devojka, prestrašeno. – Povrati se!... – Dođi!... Dođi!... Želim da ih vidim!... Želim da im kažem da te volim!... Da, želim da mi budeš žena!–... Neka se njihove duše vrate u dubine Velikog zaliva i neka se nikada više ne popenju na površinu. Crni Gusar, koji je izgledao kao da je potpuno izgubio razum, vukao je Honoratu prema obali. Njegove oči imale su čudan sjaj a udovi su mu se grčevito trzali. Mlada kraljica ljudoždera prepustila mu se da je vodi ne pružajući otpor, iako je shvatila da Crni Gusar ide u susret smrti. Kada su stigli na obalu, mesec samo što nije utonuo u more. Beskrajna srebrna pruga odražavala se u vodi, koja je izgledala kao da je odjednom postala neobično prozirna. Crni Gusar se zaustavio, nagnuo se napred i upro pogled u onu svetlucavu prugu. – Vidim ih!... Vidim ih!... – uzviknu. – Eno četiri leša koji se penju sa dna mora i koji se ljuljaju na sjajnim talasima!... Oni nas gledaju!... Vidim kako im oči sijaju kroz talase!... Zar nisi čula jecaj moga brata, ubijenog u Flandriji? – To je noćni povetarac koji struji kroz čemprese – reče devojka. – Povetarac! uzviknu Gusar kao da nije razumeo. – Ne, to je vetar koji dolazi iz Flandrije!... To je urlik moga brata ubijenog u podnožju stene!... A onaj krik? Da li si ga čula?... To je krik Zelenog Gusara!... Ja sam ga čuo one večeri kada sam spustio njegov leš u talase Karipskog mora!... A ono je jecaj Crvenog Gusara!... I Karmo i Van Stiler su ga čuli one noći kada sam ja oteo njegov leš sa vesala Gibraltara. A ona tutnjava koja mi zaglušuje uši?... To je fregata koja eksplodira!... Brod koji je tvoj otac potopio!... Dođi i brod se penje na površinu!... – Možda će isplivati i moja »Munja« koju je progutao Atlantik!... Crni Gusar je, držeći stalno devojku u zagrljaju, išao prema moru. Talasi koje je stvarala plima i oseka razlivali su se između njegovih nogu i vraćali se nazad, presijavajući se na mesečini. Snažnim rukama podigao je mladu kraljicu u naručje i ulazio u more između talasa, vičući: – Dolazim!... Braćo!... Dolazim!... Odjednom se zaustavi. Voda mu je dopirala do pojasa a talasi su mu se odbijali o ramena. – Gde sam ja? – upita se. – Šta se to spremam da učinim?... Honorata!... Devojka mu je obavila ruke oko vrata i njena plava kosa rasula se oko Crnog Gusara. – Život ili smrt? – upita je. – Tvoju ljubav – odgovori devojka tihim glasom. Sutradan Karmo, Moko, Van Stiler i Indijanci, pretraživši obalu, našli su na pesku kraljičinu krunu i ogrtač od perja i bodež Crnog Gusara. Izbrojivši čamce, otkrili su da nedostaje jedan.

EPILOG Tri meseca posle ispričanih događaja, jedan gusarski brod nošen olujom potražio je zaklon u zalivu nastanjenom ljudožderima. Na tom brodu je bilo šezdeset gusara predvođenih Šarpom, koji se kasnije proslavio sa drugim osvajanjem Paname. Tek što su bacili sidra, ugledaše kako se od obale odvaja jedan čamac u kome su bila dva belca i jedan crnac atletskog stasa. Bili su to Karmo, Van Stiler i Moko. Posle tajanstvenog nestanku kraljice i Crnog Gusara, u svojstvu morskih božanstava njih trojica su bili proglašeni slobodnima, pošto im je čak bila poverena i vrhovna komanda nad plemenom. Karmo, Van Stiler i Moko su odmah iskoristili tu slobodu da napuste svoje podanike i da se ukrcaju na gusarski brod. Od Sarpa, koga su već poznavali sa Tortue, saznali su na svoje veliko čuđenje, da su Morgan i veći deo njegovih ljudi uspeli ne samo da se spasu, već i da dovedu »Munju« na Tortue, iako poluuništenu najpre eksplozijom a zatim olujom. Kada su se posle petnaest dana vratili na Tortue, njih troje mogli su najzad se vide svoje drugove i Morgana za koje su verovali da ih je progutao Atlantski okean i da ih obaveste o tajanstvenom nestanku plemića od Ventimilje i ćerke Van Gulda. Gramon, Loren, Van Horn, Šarp i Haris, najpoznatije vođe gusara a i sam Morgan odmah su organizovali različite ekspedicije. Slali su brodove da pretraže obale Floride i čak do Bahamskih ostrva, ali bez ikakvog rezultata. Crni Gusar je nestao ne ostavivši traga ni u jednoj zemlji. Jedino šest godina kasnije, kada je Morgan već postao čuven po svojoj smeloj i srećnoj Panamskoj ekspediciji i povukao se na Jamajku da uživa u svom ogromnom bogatstvu, jedan flamanski kapetan koji je dolazio iz Evrope predao mu je mali zlatni štit koji je u sredini imao grbove gospodara od Ventimilje i Van Gulda i za koji je tvrdio da mu ga je dao jedan stari italijanski mornar.

Izdavač NIRO »Dečje novi. Gornji Milanova Za izdavača Miroslav Petrović generalni direktor Recenzenti Prof. Milica Popović Dr Momčilo Savić Urednik Radmilo Lale Mandić Lektor Aleksandar Kostić Ilustracija naslovne strane Milan Miletić Grafička oprema Ljubomir Vorkapić Fotoslog, korektura i automatski prelom »Eurokat 200« Dečje novine, Gornji Milanovac Štampa ŠIRO »Srbija« Mije Kovačevića 5, Beograd Štampanje u tiražu od 5.000 primeraka završeno septembra 1981. Godine

Bilješke o piscu Emilio Salgari (1863–1911) rodio se u Veroni. Još kao dečak osećao je veliku ljubav prema moru i u sedamnaestoj godini upisao se na Institut za pomorstvo koji je napustio 1881. a da nije dobio diplomu kapetana. Jednom prilikom rekao je svom sinu: »Želeo bih da se moji posmrtni ostaci zatvore u hermetički sanduk od stakla i spuste na dno mora«. Sa pisanjem je počeo kao hroničar u jednom veronskom listu a u slobodnom vremenu pisao je novele i avanturističke romane. Već 1883. objavio je u veronskom listu »Arena« svoja prva dva romana »Tigar iz Malezije« i »Miljenica Mabdia«. Zatim slede mnogobrojna dela, bar 85 romana za 28 godina rada. Salgari je živeo i kretao se samo u svetu svoje mašte, postao je vrlo zanimljiva pojava u italijanskoj književnosti i u književnosti uopšte, te je i danas jedan od najpopularnijih dečjih i omladinskih pisaca.