Emilio Salgari - Kraljica Kariba LAT.pdf

Emilio Salgari

KRALJICA KARIBA Novi doživljaji legendarnog Crnog gusara

I CRNI GUSAR Uzburkano Karipsko more bučalo je silovito, valjajući čitave vodene planine na nasipe Porto Limona i obale Nikaragve i Kostarike. Sunce još nije bilo zašlo, ali se pomrčina već spuštala, kao da je jedva čekala da sakrije žestoku bitku koja se vodila na nebu i na zemlji. Kao bakar crveno sunce slalo je još po koji zrak svelosti kroz crne raspukle oblake, koji su ga povremeno zaklanjali. A kiša, tek što se nije bila sručila. Na obali se nalazilo još samo nekoliko ribara i vojnika iz malog španskog garnizona. Stajali su tamo, prkoseći sve pomamnijim talasima i vodenim zavesama, koje je vetar podizao sa mora i bacao na obližnje kuće. Ove ljude je, možda, neki vrlo ozbiljan razlog još zadržavao napolju. Od pre nekoliko sati na horizontu su otkrili jednu lađu. Po položaju njenih jedara, mogli su očekivati da će potražiti zaklon u malom zalivu. U svakoj drugoj prilici niko ne bi obraćao pažnju na prisustvo tog jedrenjaka, ali 1680. godine, u vreme kada počinje naša priča, stvari su stajale drukčije. Svaka lađa koja je dolazila sa pučine redovno je izazivala uznemirenost kod španskih kolonista, naseljenih duž obala 2

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Meksika, Jukatana, Gvatemale, Hondurasa, Nikaragve, Kostarike, Paname i Velikih antilskih ostrva. Strah da će u nekoj od tih lađa otkriti predhodnicu neustrašivih gusara sa Tortuge unosio je pravu pometnju među te radne ljude. Ako su primetili samo nešto sumnjivo u kretanju nepoznate lađe, žene i deca su odmah trčali i zatvarali se u svoje domove, a ljudi su brzo uzimali oružje u ruke. Ako se na lađi lepršala španska zastava, pozdravljali su je gromkim „Živo", a ako je slučajno bila neke druge boje, odmah je i koloniste i vojnike obuzimao strah, pa bi i sami oficiri, koji su osedeli u bitkama, vidno prebledeli. Zbog pokolja i raznih pljački, koje su izvršili po španskim kolonijama Pjer le Gran, Braćo di Fero, Džon Dejvis, Monbar i drugi, duž čitave obale Meksičkog zaliva zavladao je pravi užas. Strah je bio utoliko veći što se u ono vreme verovalo da su gusari poreklom iz pakla i da su zato nepobedivi. Ugledavši lađu, ono malo sveta što je ostalo na obali da posmatra pobesnelo more više nije pomišljalo da se vrati kući; još uvek nisu znali da li je reč o običnom španskom jedrenjaku ili o nekom drskom gusaru koji krstari duž obale, očekujući galije sa zlatom. Na svakom licu čitalo se živo nespokojstvo. - Neka nam naša gospa od Gvadalupe pomogne! reče jedan stari mornar koji je bio crn kao melez i sav zarastao u bradu; samo vam kažem, prijatelji moji, da ono nije naša lađa. Ko bi smeo da se upusti u borbu sa ovakvim nevremenom i tako daleko od naših luka, ako ne oni đavolski sinovi, one hulje sa Tortuge! - Jeste li baš sigurni da lađa plovi prema nama? upita jedan podnarednik koji je stajao sa grupom vojnika. - Potpuno siguran, gospodine Vasko. Pogledajte! Okrenuo je prvo prema Belom rtu i sad se opet vraća na svoj trag. - Ovo je neki brik, Alonso. - Da, gospodine Vasko. Lepa lađa, vere mi. I kako samo 3

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA prkosi talasima! Za jedan sat biće pred Porto Limonom. - A zašto mislite da to ne bi mogla biti i naša lađa? - Šta? Da je to španska lađa, ona ne bi tražila zaklon u ovoj maloj i nesigurnoj luci, nego bi otišla u zaliv Kirikvi, koji je zaštićen ostrvima od uzburkanog mora i gde bi se mogla skloniti čitava eskadra. - Imate pravo; samo, ja ipak sumnjam da su na toj lađi gusari sa Tortuge. Porto Limon ne može nikako biti predmet njihove pohlepe. - A znate li šta ja mislim, gospodine Vasko? reče jedan mladi mornar, izdvojivši se iz grupe ribara. - Recite, Dijego. - Mislim da je ono „Munja“ Crnog gusara. Od ove neočekivane izjave na licima svih prisutnih ocrta se pravi užas. Čak je i podnarednik neverovatno prebledeo, iako je bio od onih ljudi koji su sve svoje zasluge stekli na bojnom polju. - Zar Crni gusar ovde! uzviknu on uzdrhtalim glasom. Ti si lud, mladiću. - Kad sam pre dva dana lovio lamantina kraj ostrva Kirikvi, video sam neku lađu, udaljenu oko jedan puškomet. Na njenoj krmi, zlatnim slovima, blistalo je ime: „Munja“. - Carramba! uzviknu podnarednik ljutitim glasom. I ti nam to nisi ranije rekao! - Nisam hteo da plašim građanstvo, odgovori mladi mornar. - Da si nas upozorio, poslali bismo nekoga u San Huan. - Čemu to? upitaše ribari podsmešljivim tonom. - Da se oteraju ti đavoli, odgovori podnarednik. - Hm! reče na to jedan ribar, visok kao kakav grenadir i snažan kao bik. Ja sam vojevao protiv tih ljudi i znam koliko vrede. Bio sam u Gibraltaru kada je pristala flota Olonežanina i Crnog gusara. Carrai! To su nepobedivi mornari, kad vam kažem, gospodine podnaredniče. Rekavši to, okrete se na petama i ode. Ostali ribari su taman 4

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA hteli da pođu za njim, kad ih jedan čovek, već dobro zašao u godine, a koji je sve do tada stajao po strani, zadrža. Taman je bio sklonio sa očiju durbin kroz koji je posmatrao more. - Ostanite, reče on. Crni gusar neće naneti zlo onome ko mu se ne usprotivi. - Otkuda vi to znate? upita ga podnarednik. - Ja poznajem Crnog gusara. - Mislite li da je ono njegova lađa? - Da, to je „Munja“. Od ovih reči sve je zahvatio paničan strah. Čak je i podnarednik izgubio svoju odvažnost i noge kao da mu otkazaše poslušnost. Za to vreme lađa je prilazila sve bliže, uprkos razbesnelom uraganu. Letela je neustrašivo na vrhovima ogromnih talasa, a onda se stropoštavala u dubine, nestajala i ponovo se pojavljivala u nejasnoj svetlosti predvečerja. Gromovi su pucali oko njenih katarki, a modra svetlost munja odslikavala se na snažno zategnutim jedrima. Ogromni talasi zapljuskivali su je sa svih strana, ližući joj bokove i propinjući se ponekad čak do palube; ali se lađa nije povlačila pred njima. Plovila je pravo prema maloj luci, kao da je bila ubeđena da će tamo naći sigurno i prijateljsko utočište. Ribari i vojnici, videći da lađa već stiže ispred malog pristaništa, nemo se zagledaše. - Dolaze! povika jedan od njih. Spremaju sidra! - Bežimo! povikaše ostali. To su gusari sa Tortuge. Ne čekajući više, ribari potrčaše i izgubiše se u uličicama malog grada, ili, tačnije, varošice, jer je Porto Limon u ono vreme imao mnogo manje stanovništva nego danas. Podnarednik i njegovi vojnici, posle kraćeg oklevanja, pođoše za njima, u pravcu jedne male tvrđave koja se nalazila na viskom nasipu, na vrhu jedne litice što se dizala iznad samog zaliva. U Porto Limonu beše smešten omanji garnizon, od oko sto pedeset ljudi, naoružan samo sa dva topa; zbog toga je bilo 5

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA nemogućno upustiti se u borbu sa onom lađom koja je bila mnogo veća i bolje naoružana. Braniocima varošice nije ostalo ništa drugo nego da se zatvore u tvrđavu i čekaju da ih gusari opsednu. Za to vreme je lađa, prkoseći besnom vetru i strašnim talasima, koji su se razbijali o njene bokove, smelo uplovila u luku i bacila sidro na sto pedeset metara od nasipa. Bio je to jedan veličanstveni brik, vitkih linija, veoma uzane kobilice i sa visokim katarkama: prava trkačka lađa. Iz deset otvora virilo je deset topovskih cevi, pet na levom i pet na desnom boku, dok su se na najvišem delu lađe videla dva velika topa za rušenje paluba. Na vrhu krme vila se crna zastava, sa jednim velikim V u sredini, iznad koga se nalazio porodični grb. Na pramčanoj kuli, na gornjoj palubi, na levom i desnom boku lađe, na najvišem delu jedrenjaka stajao je postrojen veliki broj mornara, dok je na krmi nekoliko tobdžija okretalo cevi velikih topova prema maloj tvrđavi, spremni da sruče na njene zidine uragansku paljbu. Pošto su skupili jedra i bacili još dva sidra, spustili su u more i jedan čamac, s one strane lađe koja je bila zaklonjena od vetra. Istog časa čamac je zaplovio prema nasipu. U njemu se nalazilo petnaest ljudi, naoružanih puškama, pištoljima, kratkim i dugačkim sabljama koje su upotrebljavali gusari sa Tortuge. Uprkos neprestanim udarima talasa, čamac je, zahvaljujući spretnom veslanju, uspeo da se zakloni iza nekog španskog jedrenjaka, koji se bio nasukao na jednom peščanom sprudu i tako svojom građom predstavljao dobar zaklon od naleta talasa; prošavši pored niza grebena, čamac je uspeo da srećno stigne ispod nasipa. Dok su gusari, uspravivši vesla, držali čamac u mestu, na pramac se popeo neki čovek i jednim tigrovskim skokom istog trenutka skočio na nasip. Ovaj odvažni čovek, koji je imao smelosti da se iskrca i uđe sam u varošicu, koja je brojala dve 6

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA hiljade stanovnika, spremnih da se bace na njega kao na divlju zver, bio je lepe spoljašnosti, prilično visok i otmenog držanja; imao je oko trideset pet godina. Lice mu je bilo neobično lepo, ali bledo, kao u mrtvaca. Široko čelo presecala je jedna bora koja je njegovom licu davala tužan izraz; imao je lep, prav nos, mala, kao koral crvena usta, i vrlo lepe oči koje su oholo sevale. Ako je lice tog čoveka imalo nečeg tužnog i grobnog, ni njegova odeća nije izgledala veselije: bio je obučen od glave do pete u crno, ali sa elegancijom gotovo nepoznatom kod ogrubelih gusara sa Tortuge. Nosio je crni svileni ogrtač, ukrašen čipkom u istoj boji; pantalone, široki pojas, o kome je visio mač, čizme pa čak i šešir - sve je bilo crno. Veliko pero, koje mu je sa šešira padalo na rame, bilo je isto tako crno, kao i njegovo oružje. Ovaj neobični čovek, čim je stao na zemlju, zastao je, gledajući pažljivo u kuće male varošice čiji su prozori bili zatvoreni; onda se okrenuo svojim ljudima u čamcu i pozvao: - Karmo, Van Štilere, Moka! Sa mnom! Na zemlju skoči najpre Moka, crnac divovskog rasta, pravi Herkul, naoružan sekirom i sa dva pištolja; za njim je skočio Karmo, pa Van Štiler, dva belca četrdesetih godina, plećati i preplanuli, čija su gruba i koščata lica izgledala još drzovitija zbog guste, čekinjaste brade. Od oružja su nosili puške i kratke sablje, a na sebi proste vunene košulje i kratke pantalone, koje su im otkrivale mišićave noge, pune ožiljaka. - Evo nas, kapetane, reče Crnac. - Pođite sa mnom. - A čamac? upita Van Štiler, zvani Hamburžanin. - Neka se vrati na „Munju“. - Izvinite, kapetane, reče Karmo, čini mi se da ne bi bilo mudro da u ovako malom broju uđemo u grad! - Da se možda ne bojiš? upita ga kapetan. - Tako mi svih mrtvih! uzviknu Karmo. Vi tako nešto ne 7

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA možete ni pomisliti. Govorim ovo zbog vas. - Crni gusar se ne boji, Karmo, odgovori ovaj, a onda se okrete i viknu svojim ljudima u čamcu: Vratite se na brod! Recite Morganu neka bude spreman svakog trenutka da digne jedra. Čim je video da je čamac zaplovio prema pučini, boreći se sa talasima koji su se bučno valjali preko malog zaliva, Crni gusar pogleda trojicu svojih drugova i reče im: - Poći ćemo da potražimo vojvodinog upravnika. - Dozvolite mi da nešto kažem, gospodine kapetane, zamoli Karmo. - Reci, samo brzo. - Mi ne znamo čak ni gde stanuje taj vrli upravnik. - Ne mari. Potražićemo ga. - Ja ovde ne vidim ni žive duše. Kao da je. cela varošica, ugledavši našu „Munju“, uhvatila maglu. - Video sam dole jednu malu tvrđavu, odgovori Crni gusar. Ako ne nađemo ovde nikoga ko bi nam mogao reći gde da pronađemo upravnika, onda ćemo otići u garnizon da se raspitamo. - Tako mi samog đavola!... Zar u garnizon? Ali nas je samo četvorica, gospodine. - A dvanaest topova sa „Munje“, zar si njih zaboravio? Hajdemo, pre svega, da pogledamo ove uličice. Napunite puške i pođite za mnom! Dok su njegovi mornari žurili da izvrše naređenje, Crni gusar prebaci preko ruke svoj ogrtač, navuče šešir na oči i izvadi iz korica mač koji mu je visio o bedru. - Napred, ljudi s mora! reče. Ja vas vodim. Noć je već bila pala, a uragan ne samo da se nije stišao, nego je još žešće besneo. Po tesnim uličicama gradića urlao je vetar, dok su blještave munje parale crne oblake, praćene strahovitim pljuskovima. Gradić je i dalje ostavljao utisak napuštenosti. Nigde se nije 8

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA videla nikakva svetlost, čak ni kroz rogozinu koja je pokrivala prozore. Sva vrata su bila zatvorena, a verovatno i zabarikadirana. Vest da su se iskrcali strašni gusari sa Tortuge mora da se već pronela varošicom, i zato su svi požurili da se zatvore u svoje domove. Posle kraćeg oklevanja, Crni gusar pođe jednom ulicom koja je izgleda bila najšira u malom naselju. Svaki čas je vetar rušio kamenje što se s treskom razbijalo na ulici i poneki, ne naročito čvrst dimnjak; ali gusari nisu obraćali pažnju na to. Već su bili stigli do sredine ulice, kad Crni gusar naglo stade, uzviknuvši: - Ko je to? Na uglu uličice, za trenutak se pojavila jedna ljudska prilika; videći ovu četvoricu neznanaca, brzo je šmugnula iza nekih napuštenih kola sa senom. - Da nije neka zaseda? upita Karmo, prilazeći kapetanu. - Možda nas uhode, reče ovaj. - Da nije prethodnica kakvog neprijateljskog voda? Ja mislim, kapetane, da ste pogrešili kad ste se odlučili da uđete u varošicu sa ovako malim brojem ljudi. - Idi i uhvati mi onog čoveka. - Prepustite to meni, reče Crnac uzimajući svoju tešku sekiru. U tri skoka pređe ulicu i baci se na čoveka koji je stajao sakriven iza nekih napuštenih kola. Uhvati ga za okovratnik i podiže kao da je obična lutka; čitav taj posao nije trajao više od nekoliko sekundi. - U pomoć!... Ubiće me! zavapi nesrećnik, koprcajući se očajnički. Ne obazirući se na njegovu viku, Crnac ga ponese i spusti pred Crnog gusara na zemlju. Bio je to neki nesrećnik, sa velikim nosem i užasnom grbom na leđima, već zašao u godine. Bio je sav pomodreo od straha i toliko je drhtao da se svakog trenutka mogao onesvestiti. 9

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Grbavac! uzviknu Van Štiler pogledavši ga pri svetlosti munje. Doneće nam sreću! Crni gusar spusti ruku na Špančevo rame i upita ga: - Kuda si pošao? - Ja sam samo jedan ubogi čovek, koji nikada nije učinio nikome zlo, zacvili grbavac. - Pitam te, kuda si pošao? ponovi gusar. - Ovaj morski rak je trčao u tvrđavu da obavesti garnizon o našem iskrcavanju. - Ne, visosti! viknu grbavac. Kunem se! - Tako mi sto hiljada žaba! uzviknu Karmo. Ovaj grbavac me drži za nekog guvernera. - Dosta brbljanja! zagrme Crni gusar. Hajde, reci, kud si pošao? - Tražio sam lekara, gospodine, zamuca grbavac. Žena mi je bolesna. - Pazi, ako me prevariš, visićeš na najvišoj katarci moga broda! - Kunem se! ... - Ostavi zaklinjanja i odgovori mi: poznaješ li don Pabla Ribeira? - Da, gospodine. - Upravnika vojvode Van Gulda? - Bivšeg guvernera Marakaiba? - Da. - Poznajem lično don Pabla. - Odvedi me onda kod njega. - Ali... gospodine... - Odvedi me kod njega! zagrme gusar pretećim glasom. Gde stanuje? - Ovde, blizu, gospodine, ekselencijo... - Tišina i napred, ako ti je život mio. Moka, uhvati ovog čoveka i pazi da ti ne pobegne. Crnac podiže Španca kao od šale i uprkos njegovom opiranju 10

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA ponese ga, pitajući ga: - Gde? - Na kraju ulice. - Uštedeću ti trud. Mala povorka oprezno pođe napred, zaustavljajući se često na uglovima poprečnih ulica, kao da se bojala zasede ili da ih iznenada ne dočeka kakav plotun. Van Štiler je budno pazio na prozore, spreman da puca u prvu razmaknutu zavesu ili podignutu rogozinu. Karmo, međutim, nije gubio iz vida vrata na kućama. Kada su stigli na kraj ulice, grbavac se okrete Crnom gusaru i pokaza mu jednu lepu kuću na više spratova sa malom kulom, rekavši: - Ovde stanuje, gospodine. - U redu, odgovori Crni gusar. Pogleda najpre pažljivo kuću, a onda ode do jednog pa do drugog ugla da se uveri ima li u blizini neprijatelja; zatim priđe vratima, podiže alku i snažno zalupa. Odjek se još nije bio izgubio, kad čuše kako se otvara jedan prozor, a odmah zatim upita neki glas sa poslednjeg sprata: - Ko ste vi? - Crni gusar. Otvorite ili ćemo zapaliti kuću! viknu kapetan, dok mu je mač svetlucao pri blesku munje. - Koga tražite? - Don Pabla de Ribeira, Van Guldovog upravnika. U kući se začuše užurbani koraci i preplašeni uzvici, a onda se sve utiša. - Karmo, upita Crni gusar, imaš li bombu? - Da, kapetane. - Namesti je kraj vrata. Ako ne poslušaju, zapalićemo kuću i otvorićemo sami prolaz. Onda sede na obližnji branik i stade da čeka, stiskajući u ruci svoj mač. 11

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA

II GOVORITI ILI UMRETI Ubrzo, na prvom spratu ugledaše svetlost koja se probijala kroz persijane i odražavala na zidu kuće preko puta. Jedna ili više osoba silazilo je tog trenutka niz stepenice; iza masivnih vrata hodnikom su odjekivali koraci. Gusar brzo ustade, stežući u desnoj ruci mač a u levoj pištolj; njegovi ljudi su stajali s jedne i druge strane vrata: Crnac sa podignutom sekirom, a dvojica gusara sa puškama u ruci. U tom trenutku uragan je besneo udvojenom snagom. Vetar je zavijao uličicama, dižući crepove i udarajući bučno persijanama; bleda svetlost munje razbijala je pomrčinu, dok su gromovi zaglušujuće tutnjali. Pala bi i po koja krupna kap kiše, sa takvom jačinom kao da su padala zrna grada. - Neko dolazi, reče Van Štiler, gledajući kroz ključaonicu. Vidim svetlost. Gubeći već strpljenje, Crni gusar ustade i ponovo lupi teškim zvekirom. Udarac odjeknu kroz hodnik kao grom. Istog trenutka jedan drhtavi glas odgovori: - Dolazim, gospodo! Začu se zveket zasovnice, a onda se teška vrata polako 12

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA otvoriše. Crni gusar je stajao s podignutim mačem, a gusari sa uperenim puškama. Na pragu se pojavi čovek, već u godinama, u pratnji dvojice slugu, koji su držali upaljene sveće. Bio je to lep starac, koji je morao imati preko šezdeset godina, ali još uvek veoma krepak. i prav kao neki mladić. Duga bela brada padala mu je na grudi, a kosa, isto tako seda, vrlo duga i još veoma gusta, pokrivala mu je ramena. Nosio je odelo od tamne svile ukrašeno čipkom i žute čizme sa srebrnim mamuzama. (U neobično bogatim španskim kolonijama vrednost srebra je bila manja nego čelika.) O boku mu je visila sablja, a za pojasom stajao jedan od onih španskih bodeža zvanih misericordia, koji su predstavljali opasno oružje u snažnoj ruci. - Šta želite od mene? upita starac, dok mu je glas primetno podrhtavao. Umesto odgovora, Crni gusar dade znak svojim ljudima da uđu i zatvore vrata. Grbavca su ostavili napolju, pošto im više nije bio potreban. - Čekam vaš odgovor, reče starac. - Vitez od Ventimilje ne razgovara po hodnicima, odgovori Crni gusar odlučno. - Pođite sa mnom, reče starac posle kraćeg oklevanja. U pratnji dvojice slugu, popeše se širokim stepenicama od crvenog drveta i uđoše u elegantno namešten salon, ukrašen starim goblenima iz Italije. Jedan srebrni svećnjak sa četiri sveće stajao je na stolu, koji je bio ukrašen biserima i listićima od kovanog srebra utisnutim u drvo. Pošto se uverio da nema drugih vrata, Crni gusar se okrete svojim ljudima i reče: - Moko, ti pazi na stepenice i namesti bombu pored vrata; a vas dvojica ostanite u hodniku. Onda pogleda u starca koji beše strahovito pobledeo i reče 13

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA mu: - A sada da pređemo na stvar, gospodine Pablo de Ribeira, Van Guldov upravniče. Uze jednu stolicu i sede ispred stola, držeći na kolenima svoj mač. Starac je stajao kraj stola, gledajući užasnuto u strašnog gusara. - Vi znate ko sam, je li tako? upita Crni gusar. - Vitez Emilio od Rokaburne i gospodin od Valpente i Ventimilje, reče starac. - Imam to zadovoljstvo da me vrlo dobro poznajete. Starac se bledo osmehnu. - Gospodine De Ribeira, produži Crni gusar, da li znate zašto sam odlučio da dođem sa svojom lađom čak do ovih obala? - Nije mi poznato, ali pretpostavljam da postoji neki vrlo ozbiljan razlog, kad ste sebi dozvolili toliku neopreznost. Morali ste znati, viteže, da ovim obalama krstari eskadra iz Vera Kruza. - To mi je dobro poznato, odgovori nepokolebljivo Crni gusar. - I da ovde postoji garnizon koji nije naročito veliki, ali u svakom slučaju brojniji od vaše posade! - I to sam znao. - I usudili ste se da gotovo sami dođete ovamo! Prezriv osmeh pređe preko stisnutih gusarevih usana. - Ja se ne bojim, reče on oholo. - Niko i ne sumnja u hrabrost Crnog gusara, reče Pablo de Ribeira. Slušam vas, viteže. Gusar je nekoliko trenutaka ćutao, a onda mu se obrati promenljivim glasom: - Rekli su mi da vi nešto znate o Onorati van Guld. Tog trenutka u njegovom glasu bilo je nečeg veoma bolnog, dok mu se iz grudi otelo nešto kao prigušen jecaj. Starac je ćutao i gledao mračno u Crnog gusara. Između ta 14

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA dva čoveka nekoliko trenutaka vladala je mučna tišina, kao da su se i jedan i drugi plašili da je naruše. - Govorite! prosikta odjednom Crni gusar. Jeli istina da vam je neki ribar sa Karipskog mora rekao kako je video jedan čamac sa ženom, nošen talasima. - Da, odgovori starac jedva čujno. - Gde je video taj čamac? - Prilično daleko od Venecuele. - Na kom mestu? - Južno od Kube, pedeset do šezdeset milja daleko od rta San Antonija, u moreuzu Jukatanu. - Zar tako daleko od Venecuele! uzviknu Crni gusar, skočivši. Kada su videli taj čamac? - Dva dana posle odlaska gusara iz Marakaiba. - Je li žena bila još živa?... - Da, viteže. - I taj bednik je nije prihvatio? - Besnelo je strašno nevreme i njegov brodić nije bio u stanju da se bori sa uzburkanim talasima. Čuvši to, Crni gusar bolno kriknu i uhvati se za glavu. Ostao je tako neko vreme i starac ga je čuo kako jeca. - Vi ste je ubili, reče gospodin Ribeira mračnim glasom. Kakva grozna osveta, viteže. Bog će vas kazniti. Gusar živo podiže glavu i sa njegovog lica nestade svaki trag bola, ustupivši mesto strašnoj srdžbi. Na posivelom licu oči su mu besno sevale. Samo za trenutak krv mu se bila popela u obraze, koji su zatim postali još bleđi. - Da me kazni! viknu on piskavim glasom. Možda sam ja i ubio tu ženu, koju sam toliko voleo, ali ko je za to kriv? Zar vama nisu poznati gnusni zločini koje je izvršio vaš gospodar?,.. Od moje braće jedan spava na obalama Šelde, druga dvojica počivaju na dnu Karipskog mora. Znate li ko ih je ubio? Otac devojke koju sam voleo! Starac je ćutao ne skidajući pogled sa Crnog gusara. 15

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Zakleo sam se da ću do smrti mrzeti čoveka koji je ubio moju braću u cvetu mladosti, izdao prijateljstvo, zastavu svoje otadžbine, koji je za zlato prodao dušu, plemstvo, sramno okaljao svoj grb. I hteo sam da održim reč. - Osudivši na smrt jednu devojku koja vam ništa nije učinila. - One noći kada sam spustio u more telo Crvenog gusara, svečano sam se zakleo da ću uništiti celu njegovu porodicu, kao što je on uništio moju. I nisam mogao pogaziti zadatu reč. Da to nisam učinio, moja braća bi me proklela! A izdajnik još živi!... nastavi posle nekoliko trenutaka, planuvši ponovo. Još živi, i moja braća traže osvetu, i dobiće je!... - Mrtvi ništa ne traže. - Varate se! Kad god more svetluca, vidim Crvenog i Zelenog gusara kako se penju iz morskih dubina i jure ispred pramca moje „Munje“. A kad vetar zacvili između jarbola i konopaca, onda čujem glas svog brata koji je ostavio život na tlu Flandrije. Da li me razumete? - To su ludorije! - Ne! viknu Crni gusar. I moji mornari su videli, i to ne jednom, kako se noću, usred pene, pojavljuju kosturi Crvenog i Zelenog gusara. Oni još uvek traže osvetu. Smrt devojke koju sam voleo nije bila dovoljna da ih uspokoji i njihove izmučene duše neće naći mira sve dok ne kaznim njihovog ubicu. Recite mi, gde je Van Guld? - Zar još mislite na njega? upita upravnik. Nije vam dosta što ste ubili njegovu kćer? - Ne! Rekao sam vam da moja braća još nisu našla mir. - Vojvoda je sad daleko. - Neka je i u paklu, Crni gusar će ga naći. - Idite onda pa ga tražite. - Gde? - Ja ne znam tačno gde se nalazi. Priča se da je u Meksiku. - Priča... se? Zar vi, njegov upravnik, kome su poverena njegova dobra, pa da ne znate gde se nalazi? Ne verujem vam! 16

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Ipak vam kažem da ne znam gde je. - Reći ćete! viknu Crni gusar strašnim glasom. Moram uhvatiti tog čoveka. Pobegao mi je u Marakaibu i Gibraltaru, ali sam sada rešio da ga nađem makar krenuo sam sa svojom lađom protiv čitave flote vicekralja Meksika... Iznenada je zaćutao i brzo prišao prozoru. - Šta vam je? upita don Pablo začuđeno. Gusar ne odgovori. Nagnuvši se kroz prozor, pažljivo je osluškivao. Napolju je besnelo nevreme. Zaglušujuća grmljavina tutnjala je nebom, dok je vetar fijukao uličicama noseći crepove i dimnjake. Kiša je padala u potocima udarajući o zidove, o pločnik i slivajući se bučno niz ulice koje su ličile na potoke. - Jeste li čuli? upita on, odjednom izmenjenim glasom. - Ništa nisam čuo, odgovori starac uznemireno. - Izgleda kao da je vetar čak dovde doneo glasove moje braće! - Kakve ludorije, viteže!... - Nisu to ludorije!... Sada se talasi Karipskog mora igraju telima Crvenog i Zelenog gusara, koji su pali kao žrtve vašeg gospodara! Starac se strese, gledajući uplašeno Crnog gusara. Bio je to hrabar starac, ali kao i svi ljudi onog vremena sujeveran i gotov da poveruje u čudne fantazije mračnog gusara. - Jeste li gotovi, viteže? upita. Na kraju ću i ja videti te mrtvace. Gusar ponovo sede. I kao da nije čuo Špančeve reči, nastavi: - Bilo nas je četiri brata, počeo je polako i tužno. Malo je tako hrabrih vitezova kao što su bila braća iz Rokaburne, Valpente i Ventimilje i tako odanih savojskom vojvodi, kao što smo bili mi. U Flandriji, Francuskoj i Savoji izbio je tada krvavi rat. Borili smo se žestoko protiv krvoločnog vojvode od Albe, za slobodu plemenitog flamanskog naroda. Vojvoda Van Guld, vaš 17

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA gospodar, odsečen od glavnine svojih trupa, beše se utvrdio u jednoj tvrđavi blizu ušća Šelde. Mi smo bili s njim, kao verni čuvari slavne zastave herojskog vojvode Amadeja II. Tri hiljade Španaca, sa snažnom artiljerijom, opkolilo je tvrđavu, odlučivši da je osvoje. Očajnički juriši, mine, gađanja artiljerijom, noćna penjanja preko zidina - sve su pokušali, ali bez uspeha. Zastavu Savoje nisu mogli da obore. Braća od Rokabrune branili su tvrđavu, rešeni radije da ostave život na svojim topovima, nego da se predaju. Jedne noći, potkupljen od Španaca, izdajnik je otvorio neprijateljima prolaz. Najstariji od braće jurnuo je na tu stranu da izdrži protivnike i pao pogođen izdajničkim metkom. Znate li kako se zove čovek koji je izdao svoju vojsku i podlo ubio mog brata?... Van Guld, vaš gospodar! - Viteže! viknu starac. - Ćutite i slušajte me, reče Crni gusar mračno. Izdajnik je dobio, kao nagradu za to svoje gnusno delo, jednu koloniju u Meksikanskom zalivu, Venecuelu. Ali oni su zaboravili da žive još tri brata od Rokaburne i da su se sva trojica svečano zaklela da će osvetiti najstarijeg i sramno izdajstvo. Opremili su, dakle, tri jedrenjaka i zaplovili Velikim zalivom. Jedan se zvao Zeleni, drugi Crveni i treći Crni gusar. - Poznata mi je istorija trojice gusara, reče gospodin De Ribeira. Crvenog i Zelenog gusara uhvatio je moj gospodar i naredio da se obese kao poslednji zlikovci ... - Koje sam ja ipak časno sahranio u dubinama Karipskog mora, reče Crni gusar. Sada mi recite kakvu kaznu zaslužuje čovek koji je izdao svoju zastavu i koji je ubio moja tri brata? - Vi ste mu ubili kćer, viteže. - Ćutite, tako vam svega! vikiu Crni gusar. Nemojte pozleđivati rane, koje mi još krvare. A sad dosta! Gde se nalazi taj čovek? - Tamo gde mu ne preti opasnost od vas. - To ćemo videti; recite mi sad gde je? 18

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Starac je oklevao. Gusar podiže sablju. Iz njegovih očiju sevao je strašan plamen. Samo još nekoliko trenutaka oklevanja i svetlucavi vrh sablje bi se zario u upravnikove grudi. - U Vera Kruzu, reče starac, koji je već pomislio da mu je došao kraj. - Ah! viknu Crni gusar. Ustade brzo i pođe prema vratima; tada u sobu upade Karmo. Lice mu je bilo smrknuto, a u očima se ogledalo živo nespokojstvo. - Hajdemo, Karmo, reče mu Crni gusar. Saznao sam ono što mi je bilo potrebno. - Trenutak samo, kapetane. - Šta je? - Kuća je opkoljena. - Ko nas je izdao? upita Crni gusar, gledajući s pretnjom u don Pabla. - Ko?... Onaj prokleti grbavac koga smo pustili da ode, reče Karmo. Učinili smo veliku nesmotrenost, koja će nas možda skupo stajati, kapetane. - Jesi li siguran da su Španci zaposeli ulicu? - Video sam svojim očima kad su se njih četvorica sakrila u ulazu jedne kuće preko puta ove. - Šta nam mogu! reče Crni gusar prezrivo. - Možda ih ima još po zasedama u obližnjim uličicama, gospodine, reče Karmo. Gusar se zamisli za trenutak, a onda se okrete don Pablu i reče mu: - Postoji li u ovoj kući neki tajni prolaz? - Da, gospodine viteže, reče starac čije oči iznenada sevnuše. - Odvešćete nas do njega. - Samo pod jednim uslovom. - Kojim? 19

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Da odustanete od svojih osvetničkih planova protiv vojvode. - Šalite se, gospodine Ribeira, reče mu Crni gusar podsmešljivo. - Ne, viteže. - Gospodin od Rokaburne neće nikada prihvatiti takve uslove. - U Porto Limonu ima sto pedeset vojnika. - Ne bojim se. Na svojoj lađi ima sto dvadeset morskih vukova, koji su u stanju da prkose čitavom puku. - Ali vaša „Munja“ nije usidrena ispred ove kuće, viteže. - Svejedno, stići ćemo do nje i tako i tako, gospodine. - Ne znate gde je tajni prolaz. - Zato vi to dobro znate. - Neću vam reći gde je ako se najpre ne zakunete da ćete ostaviti na miru vojvodu Van Gulda. - To ćemo videti, reče Crni gusar piskavim glasom. Napunivši brzo jedan pištolj i uperivši ga u starca viknu: - Ili nas odvedi do tajnog prolaza ili ću te ubiti. Biraj!

20

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA

III UPRAVNIKOVO IZDAJSTVO Don Pablo od te pretnje preblede kao zid; desnom rukom se nesvesno maši za svoj mač. Nekada je bio vrlo hrabar ratnik, ali videći Karmoa kako im prilazi, shvati da bi bio uzaludan svaki pokušaj da se brani. I sam Crni gusar mu je bio dovoljan, znajući s kakvim strašnim mačevaocem ima posla. - Viteže, reče on, u vašim sam rukama. - Odvedite me do tajnog prolaza. - Pokoravam se većoj sili. - Pođite napred. Starac uze svećnjak sa ormana, upali ga i dade znak Crnom gusaru da pođe za njim. Karmo je već bio pozvao svoja dva druga. - Kuda ćemo? upita Van Štiler. - Izgleda da hvatamo maglu, odgovori Karmo. Don Pablo izađe iz sobe i pođe jednim dugačkim hodnikom na čijim su zidovima visile velike slike koje su predstavljale pojedine događaje iz krvavih bojeva u Flandriji, zatim portrete, verovatno Van Guldovih predaka. 21

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Gusar je išao za don Pablom, držeći mač u desnoj ruci, dok mu je leva sve vreme ležala na pištolju. Već mu je nešto izgledalo sumnjivo u starčevom ponašanju. Stigavši na kraj hodnika, don Pablo zastade ispred jedne slike, nešto veće od ostalih, i stavi prst na ram, prelazeći polako po jednom žlebu. Odjednom se slika odvoji i skliznu dole, otkrivši jedan mračan otvor kroz koji su mogle da prođu zajedno dve osobe. Od naleta vlažnog vetra zaleluja se plamen na sveći. - Evo prolaza, reče starac. - Kuda vodi? upita Crni gusar nepoverljivo. - Oko kuće, sve do jedne bašte. - Je li daleko? - Oko pet do šest stotina koraka. - Uđite. Starac je oklevao. - Moram li i dalje da vas pratim? Zar vam nije dovoljno što sam vas dovde doveo? - Ko nam jamči da ste nam pokazali pravi put? Starac se namršti, pogleda podozrivo u Crnog gusara, a onda zakorači u mračni otvor. Trojica gusara su ga pratila, bez reči, ne ostavljajući svoje oružje. S druge strane otvora spuštale su se krivudave stepenice; bile su tako uzane kao da su uklesane u nekom zidu. Starac siđe polako, zaklanjajući rukom sveću od vetra, a zatim se zaustavi ispred jednog podzemnog hodnika. - Nalazimo se u visini ulice, reče. Sad idite samo pravo. - Verovatno ste nam rekli istinu, ali vas ipak nećemo pustiti da odete. Molim vas, pođite napred reče Crni gusar. - Starac nam nešto sprema, prošapta Karmo. Ovo je već treći put kako pokušava da se izvuče. Gospodin Ribeira, iako nerado, pođe jednim niskim i uzanim podzemnim hodnikom. Unutra je bilo neverovatno vlažno. Sa svodova su se slivale 22

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA krupne kapi vode i zidovi su bili potpuno vlažni, kao da je iznad njih tekao neki potok ili rečica; vetar, što se na mahove osećao, pretio je svaki čas da ugasi sveće. Don Pablo pođe još pedesetak koraka, a onda iznenada stade, uzviknuvši. Gotovo istog trenutka sveće se pogasiše i mrak zavlada u hodniku. Gusar jurnu napred da zadrži don Pabla, ali na svoje veliko iznenađenje ne nađe više nikoga pred sobom. - Gde ste? viknu on. Odgovorite ili ću pucati! Tup udarac odjeknu nekoliko koraka ispred njega, kao da su se neka teška vrata zalupila. - Izdaja! viknu Karmo. Gusar nanišani pištoljem. Blesak razbi pomrčinu, zatim usledi detonacija. - Starac je nestao! viknu gospodin od Ventimilje. Trebalo je da očekujemo ovako nešto. Nekoliko koraka dalje, uspeli su da otkriju jedna vrata koja su zatvarala hodnik. Van Guldov upravnik, koristeći se mrakom, verovatno je ušao kroz njih i zatvorio ih za sobom. - Upalite nešto, fitilj, trud, šta bilo, reče Crni gusar. - Našao sam jednu sveću, gospodaru, reče Crnac. Sigurno je ispala iz svećnjaka. Van Štiler izvadi iz džepa kremen i parče truda te zapali sveću. - Da pogledamo, reče Crnac. Priđe vratima, ispitujući ih pažljivo. Odmah mu je bilo jasno da sa te strane nema nikakve nade da izađu. Vrata su bila teška i pokrivena velikim bronzanim pločama, prava oklopna vrata. Samo bi ih top mogao razbiti. - Starac nas je zatvorio pod zemljom, reče Karmo. Čak ni tvoja sekira, crni prijatelju, tako je zvao Moku, ne bi ih mogla razbiti. - Odstupnica nam još nije presečena, reče Crni gusar. Požurimo u izdajnikovu kuću. 23

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Pođoše natrag istim putem, penjući se krivudavim stepenicama i stigoše do izlaza iz tajnog hodnika. Ali ih je tu čekalo još jedno neprijatno iznenađenje. Slika je stajala opet na svom mestu, i kad je Crni gusar udarao po njoj mačem, začuo se metalni zvuk. - I ovde metalni zid, promrmlja. Stvar već postaje ozbiljna. Taman je hteo da se okrene i naredi Moki da sekirom udari po slici, kad začu neke glasove. Iza slike se vodio razgovor. - Vojnici? upita Karmo. Tako mi đavoljih rogova! - Ćuti! reče Crni gusar. S druge strane se čuo glas neke mlade žene i nekog muškarca. - Ko su sad ovi? upita se Crni gusar. Nasloni uvo na metalni zid i poče da osluškuje. - Kažem ti da je gospodar zatvorio unutra onog plemića, začu se ženski glas. - To je jedan strašan plemić, Jara, odgovori muški glas. Zove se Crni gusar. - Nećemo dozvoliti da ga ubiju. - Ako otvorimo, gospodar će nas bez razmišljanja ubiti. - Znaš li da su vojnici već stigli? - Znam. I zaposeli obližnje uličice. - Zar ćemo dozvoliti da ubiju onog plemića?... - Rekao sam vam već da je taj plemić gusar sa Tortuge. - Neću da umre, Kolima. - Kakva tvrdoglavost!... - Jara tako hoće! - Šta će reći gospodar? - Nikad ga se nisam bojala. Uradi kao što sam ti rekla, Kolima. - Ali, ko su ovi? upita Crni gusar, koji nije propustio nijednu reč od čitavog razgovora. Čini mi se da ovde postoji neko ko se interesuje za mene i... 24

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Nije završio. Spoljna opruga odskoči uz otegnutu škripu i metalna ploča, koja je oblagala sliku, skliznu dole, oslobodivši prolaz. Gusar pođe napred sa mačem u ruci, spreman da se baci na nepoznate, ali se odmah zaustavi, veoma iznenađen. Pred njima je stajala jedna vrlo mlada i lepa Indijanka i jedan crnac, njenih godina, koji je držao u ruci težak srebrni svećnjak. Devojka je mogla imati oko šesnaest godina i bila je, kao što smo već rekli, neverovatno lepa i pored svoje nešto tamnije puti. Imala je vrlo fin stas i tako tanak struk, da su ga dve šake mogle obuhvatiti; oči crne kao ugalj i osenčene vrlo dugim i gustim trepavicama; prav nosić, gotovo grčki; malena crvena usta koja su otkrivala kao biser sjajne zube. Neobično duga kosa i crna kao gavranova krila padala joj je u neredu niz leđa, poput somotskog ogrtača. Odeća na njoj izgledala je isto tako neverovatno ljupko. Suknjica od crvene tkanine bila je izvezena srebrnim koncem i ukrašena sitnim biserima, a vrlo elegantna bluza ukrašena čipkom i protkana zlatnim nitima. Oko pasa je nosila široki pojas jarkih boja, koji se završavao svilenim resama. Male noge, kao kod neke Kineskinje, nestajale su u ljupkim papučicama od žute kože, takođe izvezene zlatom, a u ušima je nosila dva velika metalna prstena, a oko vrata dug niz skupocenih ogrlica. Njen drug, jedan mladi crnac, osamnaest do dvadeset godina star, imao je veoma debele usne, vrlo velike oči, kao od porcelana, i izrazito kovrdžavu kosu. U jednoj ruci je držao svećnjak a u drugoj neku vrstu velikog krivog noža kojim se služe povrtari. Videći Crnog gusara u tom pretećem položaju, mlada Indijanka se trže, uzviknuvši iznenađeno i radosno: - Lepi plemiću! - Ko ste vi? upita Crni gusar. 25

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Jara, odgovori mlada Indijanka zvonkim glasom. - To mi ništa ne govori; uostalom, nisu mi ni potrebna objašnjenja. Recite mi, da li je kuća opkoljena? - Da, gospodine. - Gde je don Pablo de Ribeira? - Više ga nismo videli. Gusar se okrete svojim ljudima i reče: - Ne smemo gubiti ni trenutka. Možda još imamo vremena da se izgubimo. Ne vodeći računa o crncu i Indijanki, on uđe u hodnik i pođe prema stepenicama. Istog trenutka oseti kako ga neko nežno uhvati za kraj odeće. Okrete se i ugleda Indijanku čije je lice odavalo takvu tugu da se Crni gusar začudi. - Šta želiš? upita je. - Neću da vas ubiju, gospodine, odgovori Jara uzdrhtalim glasom. - Zašto ti je stalo do mene? upita je on, ali sada manje tvrdim glasom. - Ljudi koji drže zasede po obližnjim uličicama neće vas poštedeti. - Nećemo ni mi njih. - Ima ih mnogo, gospodine. - Pa ipak, ja moram izaći odavde. Moja lađa me čeka na ulazu u luku. - Ovde postoji jedan tavan; tamo se možete sakriti. - Zar ja, Crni gusar!... Ah!... Nikada, devojko moja. Ipak, hvala ti na savetu; biću ti uvek zahvalan. Kako se zoveš?... - Jara, rekla sam vam. - Neću te zaboraviti. Mahnu joj rukom u znak pozdrava i siđe niz stepenice, zajedno sa Mokom, Karmom i Van Štilerom. Stigavši u hodnik, zastadoše za trenutak da napune puške i pištolje; onda Moka odlučno otvori vrata. 26

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Neka vas sreća prati, gospodine! viknu Jara iz hodnika. - Hvala, dobra devojko, odgovori Crni gusar i istrča napolje. - Polako, kapetane, reče Karmo, zadržavajući ga. Vidim pored one kuće neke senke. Gusar zastade. Pomrčina je bila tako gusta da se ni na tridesetak koraka ništa nije videlo, a i kiša je padala kao iz kabla. Više nije sevalo, samo je jak vetar i dalje zavijao uličicama i iznad krovova. Gusar je ipak uspeo da vidi senke koje mu je Karmo pokazao. Nisu mogli da ih izbroje, ali je jedno bilo jasno da ih nije bilo malo. - Čekaju nas, promrmlja Crni gusar. Grbavac nije gubio vreme. Ljudi sa mora! ... Mi ćemo ih prvi napasti! Prebaci široki ogrtač preko leve ruke, a u desnu uze mač, oružje koje je u njegovoj ruci imalo strahovitu moć. Ne želeći ipak da se izloži neprijatelju, pošto nije znao sa koliko njih će morati da se uhvati u koštac, umesto da pođe prema onim senkama, Crni gusar se držao zida. Posle desetak koraka ugleda dvojicu Španaca kako jure na njega, naoružani sabljama i pištoljima. Stajali su sakriveni u vratima jedne kuće, i videći strašnog Crnog gusara bez oklevanja su nasrnuli na njega. Ali vitez nije bio čovek koji bi dozvolio da ga uhvate tako, na prepad. Tigrovskim skokom izbegao je dva udarca i bacio se na neprijatelja udarajući svojim mačem. - Evo vam! viknu. Dobro odmerenim udarcem obori jednog od dvojice napadača na zemlju i preskočivši ranjenika jurnu na drugog. Ovaj, videvši da je ostao sam, okrete se i poče bežati. Dok se Crni gusar oslobađao ove dvojice, Karmo, Van Štiler i Moka nasrnuše na drugu grupu Španaca koja se pojavila iz susedne uličice. - Ostavite ih, viknu Crni gusar. Ali je već bilo kasno. Pobesneli zbog bliske opasnosti, nasrnuli su na neprijatelja sa takvom žestinom da su ih sa 27

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA nekoliko udaraca sabljom sve rasterali. Umesto da se zaustave, trčali su za beguncima, urlajući iz sveg glasa. - Udri!... Udri!... Tog trenutka još jedna grupa od pet vojnika banu iz druge uličice; trojica su nosila sablje, a dvojica puške. Videći Crnog gusara samog, zaurlaše radosno i pojuriše na njega. Gospodin od Ventimilje se osvrte oko sebe, ne mogavši da zadrži prigušenu kletvu. Nasloni se na zid, da ga ne bi opkolili, i uze jedan od svoja dva pištolja što je nosio za pojasom, viknuvši iz sveg glasa: - Ovamo, gusari! Njegov glas uguši pucanj iz puške. Jedan od petorice Španaca beše opalio, dok su ostali vadili svoje sablje. Zrno se rasprsnu o zid na dva tri palca od vitezove glave. Ovaj nanišani pištoljem i opali. Jedan od strelaca, pogođen usred grudi, pade bez glasa kao pokošen. Gusar ostavi ispražnjeno oružje i dohvati drugi pištolj; ali ovaj ne opali. - Prokletstvo! uzviknu. - Predajte se! urlala su četiri Španca. - Evo vam mog odgovora! riknu Crni gusar. Odvoji se od zida i poleti munjevito na vojnike, udarajući levo i desno sabljom. Pade i drugi musketar. Ali ostali jurnuše na Crnog gusara, zatvarajući mu ponovo put. - Ovamo, gusari! viknu opet vitez. Odgovoriše mu samo nekoliko plotuna. Izgledalo je da su se njegovi ljudi na kraju ulice očajnički tukli, jer su se čuli urlici i psovke, jauci i zveket oružja. Da se ne bi opet našao opkoljen, brzo se povlačio prema zidu. Trojica mačevalaca živo su ga gonila, zasipajući ga kišom udaraca i žureći da svrše s njim pre nego što se vrate gusari. Prešavši petnaestak koraka, vitez oseti iza sebe neku prepreku. Pruži levu ruku i shvati da se nalazi ispred jednih vrata. 28

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Istog trenutka začu viku mlade žene. - Kolima!... Ubiće ga!... - Indijanka! uzviknu Crni gusar, nastavljajući da se brani. Vrlo dobro! Mogu se nadati bar nekoj pomoći! Kao izvrstan mačevalac odbijao je udarce munjevitom brzinom i slao ih isto tako spremno. Ipak su mu zadavale dosta posla tri sablje koje su uporno nastojale da prodru do njegovog srca; čak su mu u jednom trenutku dva udarca dobro zaparala dugački kaput i sečivo doprlo do samog tela. Odjednom dobi udarac iznad levog boka, u pravcu srca. Levom rukom je uspeo da odbije delimično udarac, ali je sečivo i pored toga prodrlo do samog tela. - Ah!... Pseto!... zaurla, odskočivši ulevo. Pre nego što je njegov protivnik uspeo da oslobodi mač, koji se bio zapetljao u ogrtač, Crni gusar mu zadade očajnički udarac. Sečivo pogodi protivnika posred grla i preseče mu vratnu žilu. - I treći! viknu Crni gusar, odbivši još jedan udarac. - Drži sad ovaj! reče mu jedan od dvojice Španaca. Gusar odskoči, uzviknuvši bolno. - Pogođen, reče. - Udri ga, Huane! viknu onaj koji ga je ranio, okrenuvši se svom drugu. Još samo jedan udarac i gotov je! - Ne! zaurla Crni gusar i pojuri munjevito na dvojicu napadača. Evo vam! Sa dva strašna udarca obori jednog za drugim, oba Španca, ali istog trenutka oseti da ga napušta snaga i da mu se na oči navlači neki crveni veo. - Karmo!... Van Štilere!... Pomozite mi!... prošapta jedva čujnim glasom. Prinese zatim ruku grudima i izvuče je umrljanu krvlju. Polako se dovuče do vrata i nasloni se na njih. U glavi mu se vrtelo, a u ušima zujalo. Učinilo mu se da čuje užurbane korake i glasove svojih 29

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA vernih gusara; a onda je video kako se neka vrata otvaraju. Pred sobom je nejasno ugledao jednu senku i osetio kako su ga obgrlile nečije ruke; posle se više ničega nije sećao. Kad se osvestio, više nije bio na ulici gde je izdržao onu krvavu borbu: ležao je na jednom udobnom krevetu, sa zavesicama od plave svile, izvezene plavim koncem i sa belim jastučićima ukrašenim skupocenom čipkom. Nad njim se bilo nadnelo ljupko lice mlade Indijanke, prateći zabrinuto svaki njegov pokret. Odmah je poznao. - Jara, reče. Mlada Indijanka brzo ustade. Njene velike i mile oči bile su još vlažne, kao da je plakala. - Šta radiš ovde, devojko? upita je Crni gusar. Ko me je doneo u ovu sobu? Gde su moji ljudi? - Nemojte se micati, gospodine, reče devojka. - Reci mi gde su moji ljudi, ponovi Crni gusar. Čujem dole na ulici zveket oružja. - Vaši ljudi su ovde, ali... - Reci! na to će Crni gusar, videvši da devojka okleva. - Čuvaju stepenice, gospodine. - Zašto? - Zar ste zaboravili na Špance? - Ah!... Baš sam potpuno izgubljen!... Dole su, znači, Španci? - Opkolili su kuću, gospodine, odgovori devojka zabrinuto. Gusar pokuša da ustane, ali ga oštar bol zadrža. - Ranjen sam, uzviknu. Ah!... Sad se sećam svega. Tek tada je primetio da su mu grudi zavijene kao sneg belim platnom i ruke umrljane krvlju. Uprkos svojoj hrabrosti, Crni gusar preblede. Da li ću moći da se branim? upita se sa zebnjom. Ja ovde ležim ranjen, Španci nas drže opkoljene, a možda i „Munji” preti opasnost. - Jaro, devojko, šta se sve desilo od trenutka kad sam izgubio svest? 30

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Prenela su vas ovamo dvojica slugu moga gospodara i Kolima, odgovori mlada Indijanka. - Ko me je previo? - Ja i jedan od vaših ljudi. - Jesu li se svi vratili? - Da, gospodine. Jedan od njih je bio sav izgreben, a Crncu je tekla krv iz rane na ruci. - Zašto oni nisu ovde? - Dva belca čuvaju stepenište, a Crnac stažari ispred tajnog prolaza. - Ima li mnogo Španaca okolo? - Ne znam, gospodine. Kolima i dvojica slugu su pobegli, jer nisu smeli da sačekaju vojnike, a ja se nisam odvajala od naše postelje. - Hvala ti na pažnji i brizi, dobra devojko, reče Crni gusar, spustivši ruku na glavu mlade Indijanke. Crni gusar te neće zaboraviti. - Onda ćeš me osvetiti! uzviknu Indijanka, dok su joj velike crne oči mračno sevale. - Ne razumem te? Istog trenutka odjeknu jedan pucanj, a onda zagrme Karmoov glas: - Pazite!... Iza ovih vrata postavljena je bomba!... Crni gusar dohvati svoju sablju, koja je stajala na stolici, i pokuša ponovo da ustane. Mlada Indijanka ga zadrža, obgrlivši ga obema rukama. - Ne, gospodine, viknu, ubićete sebe!... - Pusti me. - Ne, kapetane, ostanite u krevetu, reče Karmo ulazeći. Španci nas još ne drže u rukama. - Ah! Ti si, junače moj, reče Crni gusar. Svi ste vi hrabri, ja znam, pa ipak, malo vas je da biste mogli odoleti glavnom napadu. - Kako vaše rane, kapetane? 31

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Čini mi se da ću moći da se održim na nogama. Jesi li ih pogledao? - Da, kapetane. Dobili ste jednu divnu ranu, nešto niže od srca. Da vrh oštrice nije naišao na rebro, prošao bi vam s druge strane grudi. - Ali, rana nije opasna. - Nije, gospodine, odgovori Karmo. Verujem da ćete za dvanaest dana opet moći da se služite svojim mačem. - Dvanaest dana! Jesi li lud, Karmo ... - Napravili su vam dve dobre rupe, koje sad treba zapušiti. Malo niže, dobili ste još jednu, nešto manju, ali isto tako bolnu. Ova dva udarca ste dobro naplatili; video sam dole, kraj vrata, tri mrtvaca i dva ranjenika. - A šta ste vi uradili? - Oborili smo najmanje njih šestoricu, a dobili smo samo nekoliko ogrebotina. Verovali smo da vi idete za nama i zato smo nastavili da gonimo Špance, da bismo vam oslobodili prolaz ... Čim smo primetili da ste ostali iza nas, pokušali smo da se vratimo i da vam priteknemo u pomoć, ali nam Španci više nisu dali da priđemo. - Kako ste saznali da sam ovde? - Ova dobra devojka nam je to rekla. - I onda? - Sada smo opkoljeni, gospodine. - Ima li ih mnogo oko kuće? - Zbog pomrčine nisam mogao da odredim tačno njihov broj, reče Karmo. Ali sam siguran da ih ima mnogo. - Onda je naš položaj ovde dosta ozbiljan. - Da, kapetane, utoliko ozbiljniji što se moramo braniti iz kuće. Španci se mogu poslužiti tajnim prolazom. - Najveća opasnost preti s te strane, reče mlada Indijanka. Don Pablo ima ključ od gvozdenih vrata. - Sto mu gromova! uzviknu Karmo. Ako nas napadnu sa obe strane, ne znam koliko ćemo dugo moći da se branimo. Kad 32

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA bismo izdržali bar osam do deset sati! Gospodin Morgan bi, videći da se ne vraćamo na brod, pretpostavio da se nešto ozbiljno dogodilo i poslao bi veći vod ljudi na kopno da nas traže. - Zar mislite da ćete izdržati do zore? Španci se mogu popeti kroz prozor, i u isto vreme upasti kroz tajni prolaz. - Gospodine, reče mlada Indijanka koja je pažljivo pratila ceo razgovor. Postoji jedno mesto odakle se možete dugo braniti. - Neki podrum, možda? utšta Karmo. - Ne, nego mala kula. - Sto mu gromova! Ova kuća ima i kulu. Onda smo spaseni. Ako je dosta visoka, moći ćemo da pošaljemo i signal posadi na „Munji”.

33

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA

IV OPKOLJENI U MALOJ KULI Pet minuta kasnije, Crnog gusara su njegovi verni mornari preneli na rukama u malu kulu, na vrhu kuće gospodina De Ribeira. Mlada Indijanka je želela da im se pridruži, iako je Karmo savetovao da to ne čini, jer mu je bilo žao da se ta dobra devojka izlaže opasnosti. Kula je bila neka vrsta male građevine, ne naročito visoka, niti mnogo otporna; sastojala se iz dva kružna odeljenja, povezana sa tavanom kuće drvenim stepenicama. Iako nije bila mnogo izdignuta, sa prozora gornjeg dela videla se ne samo cela varošica nego i luka. Položivši svog kapetana na stari krevet, koji je tu stajao neupotrebljiv, Karmo brzo pogleda kroz prozor što je gledao na more. Ugledavši svetiljke na „Munji”, nije mogao da zadrži radostan uzvik. - Tako mi sto hiljada gromova! uzviknu on. Odavde ćemo moći sasvim lako da izmenjamo signale sa našom lađom. Ah! dragi moji Španci, još ćemo vam dosta muka zadati! - Vidiš li „Munju“? upita Crni gusar sa izvesnim uzbuđenjem. - Da, kapetane, odgovori Karmo, vraćajući se. - Treba izdržati dok nam Morgan ne pošalje pojačanje. 34

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Čini mi se da ova mala kula nije u tako rđavom stanju. - Postarajte se odmah za stepenice. - Moka i Van Štiler ih već razbijaju. Rekao sam im da ponesu ovamo daščice. - Šta ćeš s njima, Karmo? - Zapalićemo vatru na vrhu kule. Gospodin Morgan će, sigurno, razumeti šta to znači. - Treba samo zapaliti tri vatre u razmaku od pet minuta, reče Crni gusar. Morgan će odmah znati da smo u opasnosti i da nam je potrebna pomoć. Tog trenutka sa ulice dopre strahovita buka. Kao da je neko pokušavao da razbije vrata ili prozor. - Da li to naši ljudi ruše stepenice? upita gusar. - Ne, kapetane, odgovori Karmo, koji je stajao kraj prozora. Ovo su Španci. - Pokušavaju li to da razbiju vrata, Karmo? - Da, nekom gredom. - Onda će brzo stići ovamo. - Zagrišće tvrd orah, odgovori Karmo. Zatvorićemo ulaz u kulu. Sto mu gromova! - Šta je? upita Crni gusar. - Opsednuti bez hrane, to su mrtvi ljudi. Pre nego što se zabarikadiramo, moramo nabaviti nešto za jelo. - Ne brinite, reče Indijanka. Ja ću nabaviti hrane. - Hrabra je mala, reče Karmo videći je kako mirno silazi, kao da je trebalo da obavi najbezazleniji posao na svetu. - Idi sa njom, reče Crni gusar. Ako je Španci iznenade i vide da nosi hranu mogu je ubiti. Karmo isuka sablju i pođe za devojkom, spreman da je brani po cenu života. Van Štiler i Moka su za to vreme sekirama razbijali stepenice da bi onemogućili Špancima da se popnu gore, ako bi im slučajno pošlo za rukom da sruše vrata na kuli. - Pričekajte za trenutak, prijatelji, reče Karmo. Najpre da nabavimo hrane, pa onda da rušimo stepenice. 35

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Stojimo ti na raspolaganju, Karmo, reče Van Štiler. - A sad, za mnom. Pokušaćemo da pronađemo negde dobrog, vina. Don Pablo ga mora imati, i to onog starog, koje će dobro doći kapetanu - Evo jedne korpe prosto kao stvorene za to, reče Hamburžanin uzevši poveću korpu koja je stajala u uglu sobe. Ostaviše tako svoje sklonište i pođoše u don Pablovu kuću. Mlada Indijanka je baš izlazila iz jedne prostorije gde su stajale namirnice; napunivši korpu raznim jestivima, žurno se vraćala u kulu. Karmo i Van Štiler ugledaše na jednoj polici čitav niz prašnjavih boca i brzo ih pokupiše. Ipak nisu zaboravili da ponesu i dve kofe vode. Taman su hteli da istrče napolje, kad se u donjem hodniku začuše užurbani koraci. - Dolaze! viknu Karmo, zgrabivši brzo korpu. Požuriše hodnikom koji je vodio u kulu. Upravo su prolazili kroz mala vrata, iza kojih ih je čekao crni prijatelj, kad na drugom kraju ugledaše vojnike. - Hej!... Stanite ili ću pucati! viknu jedan Španac. - Pucaj samo! odgovori Karmo. Prasak odjeknu i zrno probuši jednu kofu. Voda šiknu kroz otvor. Karmo brzo zatvori vrata, dok su hodnikom odjekivali uzvici. - Zabarikadirajmo što brže možemo ulaz, doviknu crncu. U sobi je bilo dosta nameštaja koji se nije više upotrebljavao; nekoliko stolova, orman i veliki broj vrlo masivnih stolica. Brzo su dogurali sve to ispred vrata i podigli veliku barikadu, koja im je mogla poslužiti kao zaklon. - Hoću li da srušim stepenice? upita Moka. - Još ne, odgovori Karmo. Imamo vremena. - Jurišaće na vrata. - A mi ćemo ih sačekati, prijatelju, „vrećo uglja". Treba nastojati da se održimo što duže. Municije imamo dovoljno. 36

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Ja imam sto metaka. - Van Štiler i ja isto toliko, ne računajući kapetanove pištolje. U tom trenutku Španci stigoše ispred vrata. - Otvorite ili ćemo vas sve pobiti! viknu jedan od gonilaca, udarajući kundakom po vratima. - Polako, gospodine moj, odgovori Karmo. Čemu tolika žurba, do đavola! Malo strpljenja, moj lepi vojniče. - Ja sam oficir, a ne vojnik! - Veoma mi je drago što sam to čuo, reče Karmo podrugljivo. - Naređujem vam da se predate! - Ah! - I to odmah. - Uh! Kakva žurba! - Nemamo vremena za gubljenje. - A mi ga, opet, imamo na pretek, reče Karmo. - Nemojte se šaliti, jer se možete pokajati. - Govorim sasvim ozbiljno. Zar se vama čini da je ovo trenutak za šalu? - Zapovednik grada vam poklanja život. - Zar samo zato da bismo otišli odavde? - Ali pod jednim uslovom. - Ah! Postavljate i uslove? - Da nam predate vašu lađu zajedno sa oružjem i municijom, reče oficir. - Dragi moj gospodine, vi ste zaboravili tri stvari! - Koje to? - Da mi imamo svoje domove na Tortugi; da je naše ostrvo daleko i da ne možemo da hodamo po vodi kao sveti Petar. - Dobićete jedan stari brod da otplovite odavde. - Hm! Takve brodine su vrlo neudobne, gospodine. Više volim da se na Tortugu vratim „Munjom“. - Onda ćemo vas sve povešati, viknu oficir, koji je tek sada postao svestan gusarevog podsmešljivog tona. - Kako hoćete, samo ne zaboravite da na „„Munji”“ ima 37

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA dvanaest topova. Oni izbacuju neku vrstu konfeta koje su u stanju da vam poruše domove i sravne tvrđavu sa zemljom. - Videćemo! Hej! Srušite ova vrata! - Crni prijatelju, sad treba srušiti stepenice, reče Karmo, okrenuvši se Crncu. Popeše se obojica na sprat i sekirom razbiše stepenice, pokupivši daščice. Zatim zatvoriše vrata i dovukoše ispred njih jedan težak sanduk. - Eto, gotovo je, reče Karmo. Sad se popnite ako možete! - Jesu li Španci već prodrli u kulu? upita Crni gusar. - Još nisu, kapetane, reče Karmo. Vrata su jaka i dobro zabarikadirana; neće ih lako srušiti. - Ima li ih mnogo? - Rekao bih da ima, kapetane. Gusar ućuta za trenutak, a onda upita: - Koliko je sati? - Šest. - Moramo izdržati do osam, a kad se smrači, poslaćemo Morganu signal. - Izdržaćemo, gospodine. - Ne gubite vreme, junaci moji. Četrnaest sati nije malo. - Hajdemo, prijatelju, „Vrećo uglja”, pozva Karmo Crnca uzimajući pušku. - Idem i ja sa vama, reče Hamburžanin. Nas trojica zajedno napravićemo čuda i bar do večeras nećemo dozvoliti Špancima da prodru u kulu. Tako su ova tri hrabra mornara ponovo otvorila vrata, prislonila ogradu od stepenica i spustila se dole, rešena da radije izginu nego da se predaju. Za to vreme su Španci već navaljivali na vrata, udarajući snažno kundacima; ovde su, međutim, mogli pomoći samo teške sekire ili neki katapult. - Zaklonimo se iza ormana i čim primetimo neki otvor, pripucaćemo, reče Karmo. 38

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Spremni smo, odgovoriše Crnac i Hamburžanin. Posde otprilike četvrt sata, začu se spolja jedan glas: - Napravite prolaz! - Da nije neko novo pojačanje? upita Crnac mršteći se. - Bojim se da je nešto još gore, odgovori Karmo, uznemireno. - Šta misliš da je, beli prijatelju? - Slušaj. Odozdo odjeknu jedan snažan udarac, propraćen otegnutom škripom. - Doneli su sekire, reče Hamburžanin. - Nema sumnje, njima se veoma žuri da nas pohvataju, reče Crnac. - Ah! To ćemo još videti, odgovori Karmo, puneći pušku. Nadam se da ćemo izdržati dok ne padne mrak i omogući nam da pošaljemo Morganu signal. Španci su dole nastavili da udaraju sve žešće, služeći se još i kundacima i drškama svojih sabalja i pokušavajući da otkuju daske na vratima. Ne mogavši, tog trenutka, da osujete napad Španaca, gusari su ih ostavili na miru. Kleknuli su iza ormana držeći spremno svoje puške i sablje. - Kakva pomama! reče Karmo. Čini mi se da su na jednom mestu već probili vrata. - Vidim pukotinu, reče Moka, nišaneći brzo puškom. Taman je hteo da opali, kad odjeknu jedan pucanj. Zrno raznese ugao od ormana i razbi u komade stari svećnjak, koji je stajao u uglu sobe. - Ah! Počeli su! viknu Karmo, odskočivši. Dabome! Treba i mi nešto da preduzmemo. Dopuza do ormana i pogleda oprezno, čuvajući se da ga ne zakači neko zrno. Španci su za to vreme uspeli da razbiju jedan deo vrata i provuku još jednu pušku. - Vrlo dobro! promrmlja Karmo. Sačekaćemo da oni pucaju. 39

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Zgrabi cev od puške i okrenu je ustranu. Osetivši to, vojnik koji je držao pušku opali, a onda brzo povuče oružje da napravi mesto za drugu pušku. Karmo kao munja približi svoje oružje i nanišani kroz otvor. Odjeknu jedan pucanj, a onda krik. - Pogođen, reče Karmo. - Evo ti! zaurla jedan glas. S one strane vrata začu se prasak i zrno razbi gornji okvir ormana, proletivši iznad same gusareve glave. Istovremeno, sa nekoliko dobro odmerenih udaraca sekirom, Španci uspeše da otkuju jednu dasku na vratima. U otvoru se pojavi pet pušaka i nekoliko sablji. - Pazite, viknu Karmo drugovima. - Dolaze li? upita Van Štiler zgrabivši pušku, da bi se njome u slučaju potrebe poslužio kao batinom. - Ima vremena, odgovori Karmo. Istog trenutka, začu se jedan glas: - Hoćete li se predati ili ne? - Pa da nas pobijete? Ne, gospodine, za sada to ne želimo. - Onda ćemo srušiti i taj nameštaj koji nas sprečava da uđemo, zaurla Španac. - Samo izvolite, dragi moj gospodine, ali vas upozoravamo da se iza ormana nalaze stolovi, a iza njih puške i ljudi koji su spremni na najgore. - Sve ćemo vas povešati!... - Jeste li bar poneli konopac? - Skinućemo kaiševe, nitkove!... - Baš će nam dobro doći da vas njima pošteno istimarimo! reče Karmo. - Drugovi!... Paljbu na ove hulje!... Odjeknu nekoliko plotuna i zrna se zabiše u orman. - Kakav bučan koncert, reče Van Štiler. Hoćemo li i mi malo da pripucamo. - Radite šta hoćete, odgovori Karmo. 40

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Van Štiler dopuzi do drugog kraja ormana baš u trenutku kad su Španci, verujući da su rasterali protivnike, započeli novu i još žešću paljbu. - Tu smo, reče. Nekog ću sigurno poslati na onaj svet. Jedan vojnik provuče sablju kroz otvor pokušavajući da otkuje dasku na ormanu. Ugledavši ga, Van Štiler provuče brzo pušku i opali. Pogođen usred grudi, Španac ispusti sablju, raširi ruke i pade u naručje drugovima, koji su stajali iza njega. Zrno ga je bilo pokosilo. Uplašeni ovim neočekivanim napadom, Španci se povukoše urlajući kao pobesneli. Istog časa u daljini odjeknu potmula topovska grmljavina. Karmo povika: - Veliki top sa „Munje”! - Sto mu gromova! uzviknu Van Štiler, prebledevši kao zid. Šta se to dešava na našoj lađi? - Možda šalje neki signal, reče Moka. - Da je nisu napali? upita Karmo sa zebnjom. - Hajdemo da vidimo! viknu Van Štiler. Taman su hteli da potrče uz stepenice, kad iz hodnika zagrme jedan glas: - Juriš, drugovi... Topovi tutnje u zalivu!... Ne smemo zaostati iza naših drugova iz tvrđave!... - Tako mi sto hiljada morskih pasa! zaurla Karmo. Ne ostavljaju nas ni za trenutak na miru!... Čuvajte se!... - Sačekaćemo ih, odgovoriše Moka i Van Štiler. Još jedan topovski pucanj odjeknu u pravcu obale, propraćen puščanom paljbom. Gotovo istovremeno, vojnici iz hodnika, kao da su dobili novu snagu, pojuriše na vrata, udarajući besno kundacima i drškama svojih mačeva. - Pazite! viknu Karmo drugovima. U pitanju je naš život ili sloboda. 41

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA

V NAPAD NA „MUNJU” Savladan krajnjom iscrpljenošću zbog velikog gubitka krvi, Crni gusar je već nekoliko minuta ležao sklopljenih očiju. Čuvši onaj prvi topovski pucanj, trgao se i seo u krevet. Mlada Indijanka, koja je sve vreme sedela pored njegove postelje, ne skidajući oči sa ranjenika, takođe je skočila, pogađajući već odakle dolazi pucnjava. - Je li to top, Jara? - Da, gospodine, odgovori mlada Indijanka. - Sa mora? - Da, gospodine. - Pogledaj šta se dešava u zalivu. - Rekla bih da je onaj pucanj bio sa vaše lađe. - Paklena smrti!... Pogledaj, Jara, pogledaj!... Mlada devojka pojuri na prozor i pogleda u pravpu zaliva. „Munja” je stajala na istom mestu, samo joj je pramac sad bio okrenut prema obali, a desni bok prema maloj tvrđavi. - Gospodine, reče mlada Indijanka promenjenim glasom. Vašoj lađi preti opasnost. - Mojoj „Munji”? viknu gusar, pokušavajući da ustane sa 42

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA kreveta. - Šta to radite, gospodine? upita Jara pritrčavši mu. - Pomozi mi, devojko, reče gusar. - Ne smete se kretati, moj gospodine. - Jak sam ja, devojko. - Otvoriće vam se rane. - Zarašće kasnije. Čuješ li? Još jedan topovski pucanj! Ne čekajući više, uvi se u crni ogrtač i napregnuvši sve svoje snage i volju siđe s kreveta i ostade stojeći, bez ičije pomoći. - Prokletstvo! uzviknu i zagrize do krvi usnu. Stojim ovde bespomoćan u trenutku kad mojoj „Munji” možda preti ozbiljna opasnost! ... Ah! ... Onaj kobni starac, doneće na kraju nesreću celoj mojoj porodici!... Jara, devojko, priđi da se naslonim na tvoje rame. Taman je hteo da pođe ka prozoru, kad u sobu uđe Karmo. Lice mu je bilo smrknuto i zabrinuto. - Kapetane! uzviknu i pritrča da ga pridrži. Na moru se vodi bitka. - Čujem, Karmo. - Hiljadu morskih pasa!... A mi čekamo ovde i nismo u stanju da pomognemo našoj lađi: i vi još ranjeni, kapetane. - Morgan će umeti da se brani, Karmo. Na lađi ima hrabrih ljudi i moćnih topova. - Ali naš položaj ovde je neodrživ, kapetane. - Srušite stepenice i povucite se gore. - To i mislimo da uradimo. - Pogledaj kroz prozor, prijatelju. U zalivu se povela žestoka bitka. Topovski hici odjekivali su jedan za drugim, praćeni puščanom paljbom. Karmo i Jara su gotovo preneli Crnog gusara do prozora i namestili ga da sedne. Sa tog izdignutog mesta, pogled se slobodno širio nad čitavim gradom, nad zalivom i nad delom pučine. 43

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Između „Munje” i čamaca sa vojnicima iz tvrđave, bila se već povela žestoka bitka. Lađa, koja nije htela da napusti zaliv pre nego što ukrca svog kapetana, čvrsto se usidrila na trista metara od obale, sa desnim bokom okrenutim prema neprijatelju; posada je ležala iza ograde, spremna da sruči na neprijatelja vatru iz svojih pušaka. Dva velika topa salalube grmela su bez prestanka, ne šaljući uzaludno svoja zrna. Jedan pogođeni čamac već je bio potonuo i videla se njegova posada kako pliva prema obali. Čim je bacio pogled na zaliv, Crnom gusaru je bila jasna situacija. - Moja „Munja” će zadati dosta muke napadačima reče on. Za četvrt sata videćemo koliko će još čamaca ostati na površini. - Bojim se samo, kapetane, da se dole krije još neko veće zlo. Zar vam se ne čini neshvatljivim da tih nekoliko čamaca krene u napad na jednu ovako dobro naoružanu lađu. - I meni je to sumnjivo, Karmo. Vidi li se neka lađa na pučini? - Ne, kapetane. Kao što znate, obala je vrlo visoka, a iza onih hridina možda se krije i neki brod. - Šta ti misliš? upita ga Crni gusar uznemireno. - Mislim da Španci čekaju pomoć s mora. - To znači da će se moja „Munja” naći između dve vatre!... - Gospodin Morgan je čovek koji će moći da izađe na kraj sa oba protivnika. - Idi, pomozi drugovima, Karmo. Meni je dovoljna Jara. - Siguran sam da im je potrebna pomoć, reče gusar puneći brzo pušku. Dok je Karmo žurio u pomoć Hamburžaninu i Crncu, koji se već behu našli u škripcu zbog pomamne i učestale neprijateljske paljbe, u malom zalivu bitka je već uzimala neslućene razmere. Uprkos strahovitoj paljbi sa gusarske lađe i ozbiljnim 44

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA gubicima, čamci su smelo jurili na brod, bodreći se urnebesnom vikom i štićeni puščanom vatrom. Dva čamca, probušena topovskim kuglama, već su tonula, ali se ostali nisu zaustavili. Raspoređeni u polukrug, kako bi prišli lađi sa svih strana, snažno su veslali u nameri da što pre stignu ispod lađe i zaklone se od paljbe velikih topova sa „Munje”, koji su im neprekidnom vatrom nanosili teške gubitke. Ali ni mala tvrđava, koja je držala na nišanu južni deo zaliva, nije mirovala. Iako je njen garnizon posedovao samo topove malog kalibra, oni su besno tutnjali, zasipajući granatama palubu gusarske lađe. Uprkos unakrsnoj vatri, gusarski brod kao da se rugao protivnicima. Sve vreme, nepomičan na svojim sidrima, buktao je kao neki vulkan, posipajući se pepelom i dimom i odolevajući hrabro i tvrđavi i čamcima. Njegovi ljudi su pomagali artiljercima, gađajući sa matematičkom tačnošću posadu u čamcu, a naročito veslače. Naslonivši se na prozor, Crni gusar je pažljivo pratio bitku. Izgledalo je da više ne oseća nikakav bol. S vremena na vreme bi živnuo, preteći pesnicama čas maloj tvrđavi, čas čamcima. - Hrabro, morski vuci! vikao je. Opalite pošteno po tom čamcu što vam se približava! Tamo, tako!... Ostalo ih je samo devet. Udrite tvrđavu!... Porušite bedeme i raznesite joj topove!... Živeli gusari! Bodrio je svoje odvažne mornare, upozoravao ih na opasnosti i opominjao sad jedne, sad druge, kao da se nalazio na komandnom mostu svoje lađe odakle su mogli da ga čuju. Na kraju je zaboravio na Karmoa, Van Štilera i Crnca, koji su se u hodniku divlje borili sa Špancima. Odjednom mu se sa usana ote strašan krik: - Prokletstvo! Tri čamca su, i pored užasne paljbe, uspela da stignu ispod lađe i zaklone se od artiljerije. Istog trenutka, iza dugačkog poluostrva, koje se pružalo ispred zaliva, iznenada su iskrsle visoke katarke dveju lađa. 45

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Gospodine! viknu izbezumljeno Jara, ugledavši takođe lađe. Vaša „Munja” će se naći između dve vatre! Gusar je taman hteo da joj odgovori, kad u sobu upadoše Karmo, Van Štiler i Moka, zadihani i prljavi od baruta, dok je Hamburžaninovo lice bile umrljano krvlju od udarca koji je dobio po čelu. - Kapetane! viknu Karmo, dok je Moka dizao lestve, a Hamburžanin nameštao poklopac. Barikada je popustila!... - Jesu li Španci već ušli u kulu? upita Crni gusar. - Za koji minut biće ispod nas. - Paklena smrti! I „Munju” će napasti unakrsnom vatrom! - Šta kažete, gospodine? upita uplašeno Hamburžanin. - Pogledajte! Oba gusara i Moka pojuriše na prozor. Lađe, koje je malo pre video Crni gusar, nalazile su se sada ispred samog zaliva i zatvarale sasvim put „Munji”. Nisu to bila dva obična jedrenjaka, već dve prave lađe, moćno naoružane i sa vrlo brojnom posadom, dva ratna broda koja su mogla da savladaju kao od šale jednu malu posadu. Ali Morganovi gusari nisu klonuli duhom, niti su dozvolili da ih Španci iznenade. Brzo su podigli sidra i razvili prednje i glavno jedro, koš i flok i okrenuli niz vetar. Crni gusar i njegovi drugovi najpre poverovaše da je Morgan doneo herojsku odluku: da pođe na dve lađe pre nego što one zauzmu borbene položaje i pokuša jednim munjevitim napadom da se domogne pučine i izbegne nejednaku borbu. Ali su odmah shatili da je lukavi zamenik nameravao nešto sasvim drugo. Koristeći jedan jači nalet vetra, „Munja” je vešto izbegla napad prvih čamaca, koji su već bili stigli do nje, zatim je pošla prema maloj luci zaklonivši se iza jednog ostrvceta, koje se pružalo između obale i poluostrva, čineći neku vrstu brane. - Ah! Bravo, Morgane! uzviknu gospodin od Ventimilje, kome je sad već bio jasan smeli potez njegovog zamenika. 46

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Morgan će spasti moju lađu! - Isteraće je iza ostrvca i tako i tako, reče Karmo. - Varaš se, prijatelju, odgovori gospodin od Ventimilje. Tamo je previše plitko za brod njihove nosivosti. - Kasnije će i nama zatvoriti izlaz, gospodine. - To ćemo još videti, Karmo. Saže se i poče pažljivo da osluškuje. - Čini mi se da su Španci probili barikadu i da su ušli u kulu. - Treba ih zadržati dok ne pošaljemo signal, reče Crni gusar. Već je podne. - Osam, pa i devet sati uspećemo da ih držimo dalje od nas, odgovori Karmo. Hrabro, prijatelji! Zatvorićemo otvor i napravićemo nekoliko rupa za puške. Dok su Karmo i njegovi drugovi pripremali odbranu, dve ratne lađe baciše sidra baš ispred zaliva, dvesta metara daleko jedna od druge i sa desnim bokom okrenutim prema obali kako bi mogle da sruče paljbu na „Munju” ukoliko bi ova pokušala da probije blokadu. Ali je Morgan bio daleko od svake pomisli da se upusti u borbu sa tako moćnim protivnikom. Iako je komandovao posadom koja je osedela u dimu i barutu i bila spremna na sve, nije se osećao toliko jakim da se baci na četrdeset i više topova, utoliko pre što se kapetan još uvek nalazio na kopnu. Uspevši sa nekoliko dobro odmerenih plotuna da odbije čamce koji su pokušavali da jurišom zauzmu brod, i ućutkavši topove na maloj tvrđavi, Morgan je naredio da se „Munja” usidri iza ostrvceta, ostavivši, međutim, donja jedra slobodna, kako bi mogao da iskoristi svaku priliku da se probije ili, pak, da napadne jednu ili drugu lađu, ako se ukaže za to prilika. Oba neprijateljska broda, posle nekoliko paljbi, koje nisu donele nikakvih rezultata, spu-stiše u vodu dva tri čamca i uputiše se prema maloj tvrđavi. Verovatno su njihovi komandanti išli na dogovor sa garnizonom iz tvrđave zbog novog napada na „Munju”. 47

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Stvar već postaje ozbiljna, promrmlja Crni gusar, koji je pogledom pratio čamce. Ako mi pođe za rukom da se oslobodim ovih vojnika koji nas drže zatvorene, prirediću obema lađama jedno vrlo neprijatno iznenađenje. Vidim tamo, blizu ostrvceta, neku brodinu, koja može odlično poslužiti za moj plan. Jara, devojko, pomozi mi da se vratim u postelju. - Jeste li umorni, moj gospodine? upita brižno mlada Indijanka. - Da, odgovori Crni gusar. Više od uzbuđenja nego od rana. Nasloni se jednom rukom na devojčino rame i vrati se u krevet, spustivši pored sebe pištolje i mač. - Dakle, junaci moji, kako ide? upita Karmoa i njegove drugove, koji su bušili rupe na poklopcu. - Rđavo, kapetane, odgovori Karmo. Izgleda da je ovim prokletim Špancima stalo da nas što pre uhvate. - Vidiš li ih? - Da, kapetane. - Ima li ih mnogo? - Bar dvadeset. Istog trenutka odjeknu jedan snažan udarac. Gusarima se učini da se poklopac razbio u komade. Karmo, koji je ležao na podu i virio kroz jednu malu pukotinu na poklopcu, brže bolje ustade i zgrabi pušku. Iz sobe ispod njih začu se jedan preteći glas: - Hoćete li se predati ili ne? Karmo pogleda Crnog gusara i nasmeja se. - Odgovori im, reče ovaj. - A zašto da vam se predamo? upita. - Zar ne vidite da ste već u našim rukama? - Zaista? To još nisam primetio, odgovori Karmo. - Mogli bismo da vas bacimo u vazduh. - A mi vama da srušimo na glave pod i da vas sve zgnječimo. - Još jednom vam kažem da ćemo vas i tako i tako pohvatati! zaurla Španac. 48

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Čekamo vas. - Znajte i to da je vaša „Munja” opkoljena. - Ima ona svoje topove, čija zrna nisu od čokolade. - Drugovi, razbijmo poklopac! viknu oštro Španac. - Prijatelji, spremimo se da ovoj gospodi srušimo pod na glavu, viknu Karmo.

49

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA

VI DOLAZAK GUSARA Posle ovih reči nastade kratka pauza, koja nije nagoveštavala ništa dobro. Bilo je očigledno da Španci pripremaju nov napad, kako bi neustrašive gusare naterali na predaju. Posle kratkog dogovora sa svojim kapetanom, Karmo i njegovi drugovi se rasporediše oko otvora sa napunjenim puškama, spremni da pošteno pripucaju na Špance. Za to vreme Jara im je sa prozora donosila dobre vesti o potpunom zatišju u zalivu Porto Limon, kao i o tome da španske lađe nisu napustile svoja mesta, niti trenutno ugrožavaju „Munju”. - Nadajmo se, reče Crni gusar. Ako budemo u stanju da se branimo još pet sati, možda će nam Morganovi ljudi stići u pomoć. Prođe još jedan minut, kad novi udarac, jači od prethodnog, zatrese tako silovito poklopac, da su sanduci poređani odozgo snažno zaigrali. Španci su se verovatno poslužili nekom gredom da probiju poklopac. - Hiljadu mu morskih pasa! uzviknu Karmo. Ako ovako produže dići će ceo pod! Ubrzo odjeknu i treći udarac od koga se zatresao krevet na 50

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA kome je ležao Crni gusar, prevrnulo se nekoliko sanduka i otkovala daska na poklopcu. - Pucajte dole! viknu Crni gusar, dohvativši pištolje. Karmo, Van Štiler i Moka nanišaniše kroz otvor i opališe. Odozdo se najpre začuše besni i bolni povici, a onda koraci koji su se užurbano udaljavali. Čim se razišao dim, Karmo pogleda kroz pukotinu i ugleda na podu jednog mladog vojnika sa zgrčenim nogama i rukama. Oko njega su se videle krvave mrlje, što je bio siguran znak da je od one paljbe ostalo još mrtvih i ranjenih. Španci su požurili da ih uklone iz sobe povlačeći se u hodnik; nisu mogli biti daleko jer se čuo njihov razgovor. - Eh! ... Ne smemo se previše pouzdati, reče Karmo. Taman je hteo da ustane, kad jedan pucanj prasnu iza vrata koja su vodila u hodnik i gusaru odlete kapa s glave. - Do sto đavola! uzviknu Karmo, ustajući brzo. Samo još nekoliko santimetara niže i zrno bi mi probušilo lobanju. - Jesi li ranjen? upita brižno Crni gusar, koji beše čuo kada je zrno prozviždalo. - Nisam, kapetane, odgovori Karmo. Izgleda da me sam đavo čuva. Poverovavši da su ubili strašnog protivnika, Španci se pojaviše na vratima, zaklanjajući se iza polomljenog ormana. Ugledavši Van Štilera i Moku sa uperenim puškama, odmah se povukoše, znajući da su ti drski morski razbojnici nepogrešivi strelci. - Podignite sanduke i zaklonite se iza njih. Španci će pucati kroz otvor, reče Crni gusar. - Ova zamisao nije rđava, odgovori Van Štiler. Oprezno, da im neko zrno ne bi probilo lobanju, trojica gusara napraviše oko otvora neku vrstu ograde od sanduka, a onda se pružiše po podu, ne gubeći iz vida vrata na hodniku. Za to vreme Španci se behu utvrdili u hodniku, sigurni da će, pre ili posle, naterati opsednute na predaju. Možda nisu znali da je 51

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Jara snabdela hranom svoje prijatelje. Tri sata je u maloj kuli vladala gotovo potpuna tišina, narušavana samo po nekim pucnjem, koji bi ispalili čas gusari, čas Španci; ali već oko šest sati, dobar deo Španaca bio se okupio ispred vrata hodnika, rešivši da nastave bitku po svaku cenu. Karmo i njegovi drugovi otvoriše istog časa paljbu iza svojih zaklona; ali su Španci, posle nekoliko plotuna izgubivši dvojicu trojicu svojih ljudi, uspeli da jednim brzim upadom zauzmu sobu i da se sakriju iza polomljenog ormana i stolova. Ne mogavši da odole učestaloj paljbi, gusari su bili prinuđeni da ostave zaklone. - Stvari stoje rđavo, reče Karmo. A do zalaska sunca nema više od jednog sata. - Spremimo za to vreme vatru, reče Crni gusar. Je li kula ravna, Jara? - Da, gospodine, odgovori mlada Indijanka, koja se beše sklonila iza kapetanovog kreveta. - Bojim se samo da će penjanje biti veoma teško. - Ne brinite, kapetane, reče Karmo. Moka je spretan kao majmun. - Šta treba da radim? upita Crnac. Spreman sam na sve. - Moraćeš da staviš malo glavu u torbu, crni prijatelju, reče Karmo. A u međuvremenu treba razbiti stepenice. Dok su dvojica gusara, pucajući s vremena na vreme, nastojala da odgode napad, Crnac je sa nekoliko snažnih udaraca sekirom razbio stepenice i skupio daščice ispod prozora. - Gotovo je, reče. - Sad se moraš popeti na kulu i poslati signal, reče Crni gusar. - Neće to biti nimalo teško, kapetane. - Pazi da ne padneš. Nalazimo se na visini od trideset pet metara. 52

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Ne bojte se, reče Moka. Pope se zatim na dasku od prozora i pruži ruku do ivice krova, oprobavši najpre čvrstinu gornjih greda. Poduhvat je izgledao vrlo opasan, jer nije postojao nikakav oslonac; ali je Crnac bio neobično snažan i spretan. Pogledao je uvis, da bi izbegao opasnu blizinu praznine, koja je zjapila ispod njega, zatim se podigao na ruke do ivice gornje platforme. - Jesi li stigao, prijatelju? upita Karmo, koji za trenutak beše ostavio barikadu. - Jesam, beli druže, odgovori Moka glasom koji je malo podrhtavao. - Možeš li gore zapaliti vatru? - Mogu. Dodajte mi daske. - Znao sam da se Moka vere bolje od majmuna, promrmlja Karmo. Od ovog penjanja bi dobio vrtoglavicu i najbolji stražar na košu. Uhvativši se za dasku od prozora, on pruži Crncu daščice. - Još malo, pa možeš zapaliti vatru. Na svakih pet minuta po jednu. - Vrlo dobro, prijatelju. - Ja se vraćam na svoje mesto. U tom trenutku Španci udvostručiše napore da zauzmu gornju sobu: dva puta su naslanjali lestve na ivicu otvora, pokušavajući da se popnu do sanduka. Iako sam, Van Štiler je sve do tada uspevao da odbija Špance, udarajući snažno po njima svojom sabljom. - Evo me, prijatelju! viknu Karmo, jurnuvši prema sanducima. - Evo i mene, zaurla Crni gusar. Ne mogavši da se obuzda, skočio je sa kreveta i zgrabio dva pištolja i sablju. I kao da u tom odlučujućem trenutku beše opet povratio svoju čudesnu snagu. Španci su već bili uspeli da se probiju do ivice otvora, 53

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA pucajući i udarajući pomamno u želji da potisnu protivnika. I samo jedan trenutak zakašnjenja, pa bi palo i poslednje gusarsko uporište u španske ruke. - Napred morski vuci! zaurla Crni gusar, koji se beše pretvorio u razjarenog lava. Ispraznivši svoja dva pištolja, on dohvati mač i sa nekoliko udaraca obori dvojicu vojnika u donju sobu. Ovaj neustrašivi napad, a više od svega iznenadna pojava tog strašnog čoveka, spasli su opsednute. Ne mogavši da odgovore na vatru, koja je sipala iz Van Štilerove i Karmove puške, Španci se sjuriše brže-bolje niz lestve, sklanjajući se po treći put u hodnik. - Moka, zapali vatru! viknu Crni gusar. - A mi ćemo baciti lestve! reče Karmo Van Štileru. Nadam se da je onim huljama za sada dosta. Gusar ponovo ustade, bled kao krpa. Ovaj krajnji napor bio ga je sasvim iscrpeo. - Jara! uzviknu on. Mlada Iidijanka je jedva imala vremena da ga prihvati u naručje. Gusar klonu poluonesvešćen. - Moj gospodine! uzviknu mlada devojka uplašeno. U pomoć, gospodine Karmo. - Hiljadu mu morskih pasa! viknu Karmo, pritrčavši. On uze Crnog gusara u naručje i ponese ga do kreveta, promrmljavši: - Sva sreća što smo uspeli da na vreme odbijemo Špance. Čim su ga položili na krevet, Crni gusar otvori oči. - Paklena smrti! uzviknu on ljutito. Iznad malog tornja širila se živa svetlost, razbijajući pomrčinu koja se već bila spustila, brzo i neočekivano, kako to već biva u tropskim krajevima. Karmo pogleda prema zalivu gde su svetlucali crveni i zeleni fenjeri sa dveju lađa. Tog trenutka, iza ostrvceta koje je zaklanjalo „Munju”, polete 54

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA u vis jedna plava raketa. Izvi se visoko, sekući pomrčinu neverovatnom brzinom i rasprsnu se iznad samog zaliva, sipajući okolo kišu zlatnih varnica. - „Munja” odgovara! viknu Karmo radosno. Moka, javi se! - Bez brige, beli prijatelju, na to će Crnac sa vrha male kule. - Karmo! viknu Crni gusar. Kakve boje je bila raketa? - Plave, gospodine. - Sa zlatnom kišom, je li tako? - Da, kapetane. - Pogledaj opet. - Evo još jedne, kapetane. - Zelena? - Aa. - Znači da nam Morgan šalje pomoć. Reci Moki neka siđe. Čini mi se da Španci opet spremaju napad. - Sad ih se više ne bojim, odgovori hrabri gusar. Hej, druže, ostavi osmatračnicu i siđi da nam pomogneš. Crnac baci na vatru preostale daščice kako bi plamen poslužio Morganovim ljudima kao putokaz, pa se onda uhvati za grede i oprezno spusti na dasku od prozora. Karmo mu brzo pruži ruku i pomože mu da siđe. Španci se behu ponovo vratili u donju sobu, zasuvši žestokom vatrom sanduke oko otvora. Karmo i njegovi drugovi su imali još toliko vremena da se bace na pod. Zrna su zviždala oko njihovih glava, ljušteći zid, tako da je malter padao čak na krevet gde je ležao Crni gusar. Odmah posle te paljbe naslonili su lestve i jurnuli neustrašivo u napad. - Dole sanduke! zaurla Karmo. Pet sanduka istog časa sručiše se na Špance, koji su se peli uz lestve. Strašni urlici propratiše to rušenje. Ljudi i lestve padali su zajedno, uz zaglušujuću buku. Skoro istog trenutka, u neposrednoj blizini začu se pucnjava i povici. 55

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Napred, pomorci! vikao je jedan glas. Kapetan je ovde! 7Karmo i Van Štiler pojuriše na prozor. Dole, na ulici, jedna grupa ljudi, sa upaljenim bakljama, žurila je prema kući don Ribeira, pucajući na sve strane u nameri da zaplaše stanovnike i nateraju ih da ostanu mirni u svojim kućama. Karmo odmah poznade čoveka koji je vodio te ljude. - Gospodin Morgan! Kapetane, kapetane, spaseni smo! - On! uzviknu Crni gusar, pokušavajući da ustane. Zatim se namršti i prošapta: - Kakva neopreznost! Kad su čuli pucnjavu sa ulice, Španci posumnjaše da su napadnuti s leđa i istog časa se dadoše u bekstvo kroz tajni prolaz. Za to vreme su mornari sa „Munje” srušili ulazna vrata i pojurili uz stepenice vičući: - Kapetane! Kapetane! Karmo i Van Štiler skočiše u donju sobu; naslonivši lestve, potrčaše u hodnik. Dolazio je Morgan. Na čelu četrdeset mornara, izabranih među najsmelijim i najsnažnijim, išao je zamenik Crnog gusara. - Gde je kapetan? upita Morgan, držeći mač u ruci i očekujući da se pojave Španci, koje je trebalo rasterati. - Gore je, u kuli, gospodine, odgovori Karmo. - Je li živ? - Živ je, ali ranjen. - Teško? - Ne, gospodine, samo ne može da se drži na nogama. - Ostanite i čuvajte hodnik, viknu zamenik svojim ljudima. Neka dvadeset mornara siđe na ulicu i puca na kuće. Zatim se u pratnji Karmoa i Van Štilera pope u gornju sobu kule. Crni gusar uz pomoć Moke i Jare opet beše ustao. Videći 56

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Morgana, pruži mu desnu ruku i reče: - Hvala, Morgane. Samo, ne mogu a da vam ne prebacim: vaše mesto nije ovde. - Istina je, gospodine, odgovori zamenik. Moje mesto je na „Munji”; ali je za ovaj podvig bio potreban odlučan čovek, pošto su naši ljudi morali da prođu kroz varošicu koja vrvi od neprijatelja. Nadam se da ćete mi oprostiti zbog ove moje nesmotrenosti. - Junacima se sve oprašta. - Pođimo onda odmah, kapetane. Španci mogu otkriti da je moja četa mala i napasti nas sa svih strana. Moko, uzmi ovaj dušek, na njega ćemo položiti kapetana. - Ostavite to meni, reče Karmo. Moka će, pošto je najsnažniji, poneti kapetana. Crnac ga je taman bio podigao svojim snažnim rukama, kad se Crni gusar seti Jare. Mlada devojka, šćućurena u jednom kraju sobe, tiho je plakala. - Devojko, zar nećeš sa nama? upita je. - Ah! Gospodine! uzviknu Jara, skočivši. - Zar si mislila da sam te zaboravio? - Da, moj gospodine. - Nisam, hrabra devojko. Poći ćeš sa mnom na moju lađu, ako te ništa ne zadržava u Porto Limonu. - Vaša sam, gospodine, odgovori Jara, ljubeći mu ruke. - Hajde, onda. Ti pripadaš nama! Napustiše žurno malu kulu i siđoše u hodnik. Kad su mornari ugledali svog kapetana, za koga su verovali da je već mrtav ili bar zarobljen, iz svih grla se razleglo jedno gromko: - Živeo Crni gusar! - Na lađu, junaci moji! viknu gospodin od Ventimilje. Poći ću da zajedno sa vama napadnem španske lađe. - Požurimo! naredi zamenik. Četvorica ljudi položiše Crnog gusara na dušek i napraviše 57

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA od svojih pušaka neku vrstu nosila. Zatim izađoše na ulicu, zajedno sa ostalim mornarima.

58

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA

VII IL BRULOTTO Dvadeset mornara, koje Morgan beše poslao da obezbede prolaz kroz ulice, upustilo se u borbu sa stanovnicima i vojnicima, koji su se bili posakrivali u kućama. Sa prozora su zviždali meci, letele stolice, saksije sa cvećem, nameštaj i kofe s vodom - ali se gusari nisu povlačili. Učestalim i nepogrešivim gađanjem naterali su stanovnike da se povuku sa prozora; a onda su poslali napred grupu odabranih strelaca da raščiste sporedne ulice i spreče iznenadni napad Španaca. Kad se pojavio Crni gusar, dobar deo ulice je bio u rukama prethodnica; ostale grupe su odjurile dalje, pucajući u svaki otvoren ili osvetljen prozor. - Napred sledećih deset! naredi Morgan. A drugih deset neka pređe u odstupnicu. Paljba na čitavoj liniji. - Pazite na sporedne ulice! zaurla Karmo, koji beše određen da rukovodi odstupnicom. Pucajući i urlajući iz sveg glasa, da bi još više zaplašili Špance i ostavili utisak da ih je dva puta više, grupa gusara krenu trčećim korakom u pravcu luke. 59

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Od malog zaliva ih je delilo još samo tri do četiri stotine metara, kad se iz centra grada začu pucnjava. Nešto kasnije ugledali su ljude koji su štitili odstupnicu kako trče pored zidova kuća. - Jesu li nas napali s leđa? upita Crni gusar, koga su sad poneli trčeći. - Španci se skupljaju i napašće nas, kapetane! viknu Karmo, dotrčavši do njega zajedno sa Mokom i Van Štilerom. U tom trenutku se iz zaliva začu topovska paljba. - Dobro je! uzviknu Karmo. I lađe će učestvovati u svetkovini! - Morgane! viknu gospodin od Ventimilje, ugledavši zamenika. Šta se to događa u zalivu? - Ništa ozbiljno, gospodine, odgovori zamenik. Sa lađe pucaju na obalu; možda misle da se spremamo da ih napadnemo. Dok je odstupnica, pojačana sa još dvadeset ljudi, zadržavala Špance, prethodnica je, žureći, stigla zdrava i čitava na obalu, baš ispred mesta gde se nalazila ukotvljena „Munja”. Posada, koja je već znala da se na kopnu vodi borba, beše spustila u vodu veći broj čamaca da prihvati drugove, dok su topovi, štiteći ukrcavanje, sipali vatru na španske lađe i malu tvrđavu. - Ukrcavajte se! naredi Morgan. Crnog gusara položiše u jednu barku zajedno sa Jarom, Karmom i još nekoliko ranjenika, prebacivši ih brzo na lađu. Kad se ponovo našao na svojoj „Munji”, Crni gusar duboko uzdahnu, rekavši: - Dragi moji, sad me više nećete uhvatiti. Moja „Munja” vredi za čitavu eskadru! Za to vreme je ostali deo Morganovih ljudi pružao otpor na obali, odbijajući Špance, koji su izvirali sa svih strana i u sve većem broju. Crni gusar nije hteo više da napusti palubu; videći da su 60

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA njegovi ljudi izloženi ozbiljnoj opasnosti, okrete se artiljercima koji su stajali iza velikih topova i viknu: - Pucajte na neprijatelja!... Raspalite pošteno po njima! Dva velika topa okrenuše svoje cevi prema glavnoj ulici grada, gde se behu okupili Španci, i sručiše na njih kišu granata. Ova paljba je bila dovoljna da rastera, bar trenutno, protivnike. Gusari, koji su se još nalazili na obali, iskoristiše predah i poskakaše onako bez reda u čamce. Kad su se Španci opet pojavili, poslednji mornari već su se peli na brod. - Prekasno, dragi moji! viknu Karmo, odmahnuvši prezrivo rukom. Mogu vam još i to reći, da ne oskudevamo u mecima i topovskim granatama. Crni gusar, videći da su svi njegovi mornari na lađi, zajedno sa ranjenicima, tek tada dozvoli da ga odnesu u kabinu. To je bila prostorija kakva se samo mogla zamisliti, raskošna i udobna; nije ličila na jednu od ovih sobica, takozvanih oficirskih kabina; bio je to veoma prostran i svetao salon sa dva velika prozora, koja su podupirali mali pozlaćeni stubovi. Na sredini se nalazio nšrok krevet sa metalnim podupiračima, zaklonjen zavesicama od plave svile; po uglovima su stajale police u veoma starom stilu, kao i divani, a na zidovima su blistala velika venecijanska ogledala u kristalnim ramovima i oružje svake vrste. Jedan veliki luster od pozlaćenog srebra, sa kuglama od ružičastog stakla, prosipao je okolo neku čudnu svetlost koja je podsećala na svetlost zore za vreme lepih letnjih jutara. Gusara su potpuno nepomičnog preneli u njegovu kabinu. Sva ona uzbuđenja i napori koje je doživeo na kraju su ga potpuno iscrpli. Izgubio je svest. Morgan je takođe sišao u kabinu u pratnji brodskog lekara, Jare i Karmoa, gusarevog pomoćnika. - Šta kažete? upita Morgan lekara, koji je pregledao ranjenika. - Nije ništa ozbiljno, odgovori lekar. Ove rane su više bolne 61

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA nego opasne, iako je jedna prilično duboka. Za petnaest dana kapetan će biti sasvim zdrav. - Povratite kapetana, reče Morgan. Moram odmah govoriti sa njim. Lekar otvori jednu torbicu u kojoj se nalazila mala apoteka, izvadi neku bočicu i stavi je pod nos kapetanu. Trenutak kasnije, gospodin od Ventimilje otvori oči, gledajući čas u Morgana, čas u lekara, koji su stajali nagnuti nad njim. - Paklena smrti! uzviknu on. Mislio sam da sanjam. Jesam li stvarno na „Munji”? - Da, viteže, reče Morgan smejući se. - Proklete rane!... Već drugi put mi ovako nešto priređuju. Mora da sam dobio dva teška udarca! ... - Brzo ćete ozdraviti, gospodine, reče lekar. - Hvala na lepim željama. Dakle, Morgane, kako stoje stvari? - Zaliv je još uvek zatvoren. - Šta je s garnizonom iz tvrđave? - Za sada nas samo drži na oku. - Verujete li da ćemo uspeti da probijemo blokadu? - Noćas? - Da, zameniče. Sutra će možda biti kasno. - Španske lađe se verovatno drže na oprezu. - Oh!... U to ne sumnjam. - I veoma su dobro naoružane. Jedna ima osamnaest, a druga četrnaest topova. - Dvadeset topova više od nas! Ćutao je nekoliko minuta, veoma zabrinut, a onda odjednom reče: - Svejedno, izaći ćemo iz zaliva. Moramo otići noćas da se ne bismo izložili unakrsnoj vatri, sa mora i sa kopna. - Izaći! uzviknu Morgan začuđeno. Znate li da bi Španci sa tri ili četiri poštene paljbe onesposobili našu lađu i razbili joj bokove. - Možemo izbeći njihove napade. 62

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Kako, gospodine? - Treba pripremati jedan brulotto. Postoji li u luci neka lađa? - Postoji jedan stari brod, ukotvljen kraj ostrvceta. Španci su ga napustili čim smo se usidrili. - Je li naoružan? - Ima dva topa i dve katarke. - A tovar? - Ne, kapetane. - Na brodu imamo zapaljivog materijala, je li tako? - Imamo sumpora, smole i granata. - Onda naredite da se pripremi jedan dobar brulotto. Ako nam pođe za rukom ovaj naš poduhvat, gledaćemo obe španske lađe kako gore. A sada me ostavite da se odmorim do dva sata. Morgan, Karmo i lekar izađoše iz kabine, a Crni gusar ponovo leže. Pre nego što je sklopio oči, potraži mladu Indijanku i vide je šćućurenu u jednom kraju kabine. - Šta radiš, devojko moja? upita je nežno. - Bdim nad tobom, moj gospodine. - Lezi na jedan od ovih divana i odmori se. Za nekoliko sati ovuda će leteti kugle i granate i od topovske vatre nećeš moći da gledaš. Spavaj, dobra devojko i sanjaj osvetu. - Hoćeš li me osvetiti, gospodine? upita devojka skočivši, dok su joj oči plamtele kao dve žeravice. - Obećavam ti, Jara. - Hvala ti, moj gospodine; moja duša i moja krv pripadaju tebi. Gusar joj se osmehnu; onda se okrete i sklopi oči. Dok se ranjenik odmarao, Morgan se popeo na palubu da pripremi sve što je potrebno za izvođenje strašnog napada, koji će gusarima doneti slobodu ili smrt. Morgan je uživao puno poverenje među gusarima, jer je spadao u najhrabrije moreplovce koji su u ono vreme krstarili zalivom; kasnije je taj čovek postao jedan od najslavnijih gusara, čuven po glasovitim pohodima na Panamu, Marakaibo 63

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA i Porto Gabelo. Rastom je bio niži od Crnog gusara, možda čak i ispod srednjeg rasta, ali snažne građe, jakih udova i orlovskog pogleda. Pod komandom slavnih gusara: Monbaroa, zvanog Utamanitelj, Mikela Baska, Olonežanina i Zelenog gusara, brata Crnog gusara, pružio je bezbroj dokaza o svojoj hrabrosti, zbog čega je uživao neograničeno poverenje i među mornarima „Munje”, koji su mogli, za vreme mnogih napada, da se osvedoče o njegovom junaštvu. Čim se popeo na palubu poslao je jedan vod da dovuku stari brod, koji je određen da posluži kao brulotto. To i nije bio nikakav brod, nego neki jedrenjak, koji je služio za kratke obalske plovidbe, već prilično star i nesposoban da odoleva silovitim talasima Velikog zaliva. Kao i sve lađe te vrste, imao je dve visoke katarke sa četvrtastim jedrima i veoma uzdignutu pramčanu kulu i gornju palubu, tako da se noću vrlo lako mogao zameniti za neki veliki brod, pa i za samu „Munju”. Njegov vlasnik ga je istovario čim su se gusari pojavili, bojeći se da tovar ne padne u ruke prokletih morskih razbojnika. Ali je na brodu ipak ostala znatna količina stabala kampešovine, koja se koristila za dobijanje nekih boja, u ono vreme veoma traženih. - Ovi trupci će nam divno poslužiti, reče Morgan, koji se odmah popeo na jedrenjak. Pozva zatim Karmoa i zapovednika palube i izdade im potrebna naređenja, dodajući: - Najvažnije je da se radi brzo i dobro. - Prepustite to nama, odgovori Karmo. Biće čak i topova. Nešto kasnije, trideset mornara popelo se na jedrenjak, koji je već bio privezan za „Munjin” desni bok. Pod Karmoovom komandom odmah se svi dadoše na posao. Najpre su od jednog dela stabala podigli pored krme jaku barikadu da bi zaštitili pilota, a od ostalih stabala, koje su istesterisali u komade, napravili su lutke i poređali duž ograde, 64

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA kao ljude spremne na juriš; isto tako su i na pramčanoj kuli i na gornjoj palubi poređali lažne topove, koji su imali da posluže neprijatelju kao mamac, pošto su bila obična stabla, naslonjena duž bokova jedrenjaka. Obavivši taj posao, mornari poređaše oko glavnog otvora na palubi nekoliko burića sa barutom, smolom, katranom, sumporom i oko pedeset granata, koje su rasporedili na pramcu i krmi; zatim poliše smolom i špiritusom bokove da bi se lakše zapalili. - Tako mi svega, uzviknu Karmo, trljajući ruke, ovaj brulotto će odleteti kao čep! - Prava ploveća barutana, reče Van Štiler, koji nije ni za trenutak ostavljao svog prijatelja. - A sad, da pobodemo baklje na ogradu i da zapalimo velike fenjere na gornjoj palubi, reče Karmo. - A na krmi da raširimo veliku zastavu gospode od Ventimilje i Valpente. - To sigurno, prijatelju Štileru. - Veruješ li da će španske lađe upasti u zamku? - Siguran sam, odgovori Karmo. Videćeš da će pokušati da nas napadnu. - Ko će rukovoditi brulotto? - Ja i ti sa još trojicom ili četvoricom? - Jeste li završili? upita istog časa Morgan, nagnuvši se preko ograde „Munje”. - Sve je spremno, gospodine, odgovori Karmo. - Već je tri sata. - Naredite da se ljudi ukrcaju, zameniče. - A ti? - Dozvolite mi da lično komandujem brulottom. Ostavite mi Van Štilera, Moku i još četiri čoveka. - Spremite se da dignete jedra. Vetar duva sa kopna i brzo će vas poneti prema lađama. - Čekam samo vaše naređenje, pa da presečem konopac. 65

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Kad se Morgan popeo na komandni most, Crni gusar je već ležao na svilenim jastucima, poređanim na persijskom tepihu. Mlada Indijanka je i pored njegove zabrane izašla iz kabine, rešena da prkosi smrti pored svog osvetnika. - Sve je spremno, kapetane, reče Morgan. Crni gusar sede i pogleda prema zalivu. Iako je od zalaska sunca prošlo već nekoliko sati, noć nije bila tako mračna, pa su se jasno mogle videti obe lađe. Na ekvatoru su noći čudno vidljive... Svetlost koju šalju zvezde dovoljna je da se razaznaju i sitniji predmeti na znatnoj daljini. Dve velike španske lađe stajale su još uvek tamo gde su bile usidrene i njihove mase su se jasno ocrtavale iznad linije horizonta. Plima ih je bila približila, ostavljajući desno i levo dovoljno mesta da se jedna lađa mogla slobodno kretati. - Njihovi topovi nam neće naneti ozbiljne gubitke, reče Crni gusar. Neka svako zauzme svoje borbeno mesto. - Svi su na svojim mestima, gospodine. - A sada, neka jedan pouzdan čovek preuzme komandu nad brulottom. - Tamo je Karmo. - To je hrabar čovek. U redu, odgovori Crni gusar. Recite mu, čim zapali jedrenjak da se istog trenutka ukrca u čamac i dođe na lađu. Zakašnjenje od nekoliko minuta moglo bi biti kobno za sve njih. Ah!... - Šta se desilo, gospodine? - Vidim tamo, pored obale, neku svetlost. - Možda garnizon namerava da nas napadne? reče Morgan. - Stići će prekasno, dodade Crni gusar. Podignite sidra i raširite jedra. Zatim se okrete prema mladoj Indijanki i reče joj: - Vrati se u kabinu, Jara. - Ostaću na palubi, moj gospodine. - Ovde će početi uskoro da padaju topovska zrna i granate. - Ne bojim se! 66

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Možeš nastradati, Jara. - Umreću pored tebe, moj gospodine. Kći cacicoa iz Darijena nikada se nije bojala Španaca. - Jesi li se i ti borila, Jara? - Da, zajedno sa ocem i braćom. - Kada si tako hrabra, onda ostani sa mnom. Možda ćeš mi doneti sreću. Podiže se s naporom na kolena i dohvati mač, koji je držao pored sebe, viknuvši gromkim glasom: - Morski vuci! Na svoja mesta! Setite se Zelenog i Crvenog gusara! ... - Otisni brulotto, Karmo! viknu Morgan. Jedrenjak je već bio odvezan. Karmo je stajao za krmom i upravljao prema dvema lađama; za to vreme su njegovi drugovi upalili dva velika fenjera na kasaru i baklje duž ograde, da bi Španci mogli videti veliku zastavu gospode od Ventimilje, koja se lepršala na vrhu krme. Odjednom se na brulotto i na „Munji” razleže strahovita vika, nestajući daleko, daleko nad morem. - Živeli gusari!... Ura za Crnog gusara!... Doboši su urnebesno tutnjali, a trube piskavo odjekivale dajući znak za juriš. Brulotto je jednim zaokretom prošao pored krajnje tačke ostrvceta, krećući se neustrašivo prema dvema lađama, kao da se spremao da ih napadne. „Munja” ga je pratila na rastojanju od tri stotine metara. Cela posada je stajala na svojim borbenim mestima; tobdžije iz topova, držeći upaljene fitilje, strelci iza ograde i na koševima jarbola, a stražari na krstovima. Iznenada jedan blesak, pa drugi, pa treći, zatim četvrti obasjaše noć, dok se moćna topovska grmljavina mešala sa gromoglasnim „ura” posade i ratnim poklicima garnizona iz trvđave, koji se beše okupio na obali.

67

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA

VIII STRAŠNA BORBA Videći da im jedrenjak dolazi u susret sa dignutim jedrima i sav osvetljen, dve lađe poverovaše da je pošao da napadne jednu od njih; zato se odmah približiše koliko im je dozvoljavao brodski lanac da bi mogle uzajamno da se pomažu. Na kapetanov znak, veliki topovi sa palube okrenuše svoje cevi prema brulotto-u i ta prva paljba uzbuni stanovnike Porto Limona i privuče na obalu ceo garnizon. Ispaljena topovska kugla pogodila je pravo u brulotto. Jedan deo pramčane kule odmah se srušio, dok su dva krsta sa jarbola pala polomljena na palubu, samo nekoliko koraka dalje od barikade na krmi. - Neka ih, neka se izbesne, reče Karmo. Ovom jadnom jedrenjaku je i tako suđeno da odleti u vazduh. Zatim se okrete prema ostrvu i ugleda „Munju” kako plovi u tišini, udaljena jedva dve stotine metara, spremajući se da obiđe krajnju tačku ostrvca. - Ah!... Pazite!... Spremaju paljbu sa bokova! dodade zatim. Još nije bio ni završio, kad obe velike lađe planuše istovremeno, tutnjeći strahovito. Iz topova je sukao plamen, a 68

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA nad palubom su se kovitlali oblaci gustog dima, kroz koje su lizali plameni jezici. Tobdžije i strelci otvoriše paklenu vatru na nesrećni jedrenjak u nadi da će ga razbijenog i slupanog potopiti pre nego što ovaj uspe da im se približi. Posledice te paljbe behu strahovite. Bokovi i pramčana kula brulotto-a leteli su u komade, dok se glavni jarbol, polomljen u osnovi, uz strahoviti tresak srušio na palubu, razbivši pri padu jedan deo krme. - Hiljadu mu morskih pasa! zaurla Karmo, sagnuvši se brzo iza barikade. Još jedna ovakva paljba i potopiće nas! Ustade zatim i pogleda preko barikade, prkoseći kiši topovskih zrna, koja su zviždeći, brisala preko palube. Prva lađa je bila udaljena samo petnaest metara i brulotto, kome je još ostalo čitavo glavno jedro i jedra na kosniku, jurio je na nju gonjen vetrom koji je duvao sa kopna. Karmo uze od Van Štilera upaljeni fitilj i sagnuvši se iza topa, čije su cevi bile okrenute prema najvišem delu španskog broda, zapali barut grmnuvši: - Jedan čovek na palubu! ... Pali! Držeći u ruci upaljenu baklju, jedan gusar preskoči preko barikade i prkoseći neprijateljskoj vatri, koja je sipala sa obe lađe, jurnu prema gomili smole i sumpora ispod glavnog jarbola. Jedno topovsko zrno pogodi ga usred grudi, prepolovivši ga, kao da ga je presekao veliki krivi mač. - Gromovi! zagrme Crni gusar. - Još jedan na palubu! Drugi mornar, nimalo uplašen užasnim krajem svog druga, preskoči preko barikade i jurnu napred, urlajući: - Živeli gus... Nije izgovorio do kraja. Topovsko zrno ga je ubilo. Tog trenutka dopre sa pramca neki strahovit udar. Jedrenjak se bio sudario sa lađom, zarivši svoj kosnik među konopce i zapone glavnog jedra. 69

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Karmo i Van Štiler dohvatiše kuke i baciše ih na krstove jarbola i konopce jedara španske lađe; zatim poskidaše baklje i fenjere iz kabine i pobacaše ih na gornju palubu. Smola, koja je curila po podu odmah se zapali i vatra se prenese na gomilu smole i sumpora. Plamen suknu sa palube i zahvati bokove i daske, dižući se prema jedrima. Iznenadna svetlost blesnu usred pomrčine. Mornari sa španskog broda, verujući da ih je jedrenjak ozbiljno napao, pojuriše na bokove, pucajući iz pušaka, dok su veliki topovi zasipali vatrom pramčanu kulu jedrenjaka i već srušeno i polomljeno prednje jedro. U tom času zagrmi jedan glas sa krme jedrenjaka: - Drugovi! Natrag! Karmo ostavi kormilo, i preskočivši gornji deo krme spusti se niz konopac. Dole je stajao čamac. - Moka, Van Štileru! Brzo! viknu. „Munja” prolazi. Hamburžanin, Crnac i druta dvojica pojuriše za njim, dok je jedrenjak buktao kao vulkan. Sumpor i smola su goreli neverovatnom brzinom, zasipajući lađu oblacima varnica i smrdljivog dima. - Svi, odgovori Hamburžanin, bacivši jedan brz pogled okolo. - Na pučinu! Zaklanjajući se iza jedrenjaka, veslali su natčovečanskom snagom prema pučini. Za to vreme se vatra širila munjevitom brzinom. Dokovi, konopci, jedra, glavno jedro, sve je to gorelo šireći okolo zlokobnu svetlost. Uplašeni Španci pokušavali su da preseku konopce sa kukama i udalje brulotto. Ali je već bilo kasno. Požar se prenosio na lađu neverovatnom brzinom. Šmrkovi nisu moglp ništa plamenu, koji je već zahvatio jedra i katarke. Karmo i njegovi drugovi, sa nekoliko udaraca vesala, pređoše zaliv i stigoše do „Munje”, koja se već bila zaustavila da ih sačeka. - Brzo! zagrme Morgan. 70

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Mornari se uhvatiše za konopce, skočiše na zapone i popeše se na lađu. - Evo nas, gospodine! reče Karmo, trčeći ispod komandnog mosta. - Jeste li svi na broju? viknu zamenik. - Dvojica su poginula na jedrenjaku, odgovori Karmo. - Svi na svoja mesta! naredi Crni gusar. Spremni za paljbu sa bokova! „Munja” pojuri napred i prođe na dve stotine metara od zapaljenog broda. Kretala se brzo i u tišini, sva crna, bez ijedne svetiljke. Ali su njeni ljudi bili svi na svojim borbenim mestima. Druga lađa, primetivši vešto „Munjino” manevrisanje, zagrmi žestoko iz svojih topova, nadajući se da će je zaustaviti; ali su se njene granate sručile na stene, koje su se nastavljale na poluostrvo. Lađa, koja je gorela, više nije mogla da odgovori na paljbu. Sva u plamenu, buktala je kao neki vulkan. Nad zalivom se širila jaka svetlost, bojeći vodu u crveno i šaljući odsjaj čak na jedra gusarskog broda. Na španskoj lađi gorela su tri jarbola, dok je brulotto, zakačen još uvek za njene bokove, pucketao i šištao, bacajući uvis kišu varnica. Iznenada jedan ogroman plamen raspori jedrenjak. Paluba, donji deo broda, pramčana kula, glavno jedro, sve je poletelo u vazduh od eksplozije burića sa barutom; okolo su svuda padali užareni delovi. Lađa, koja je još uvek bila vezana za brulotto, nagnula se na jednu stranu. Eksplozija joj je raznela levi bok kroz koji je sad jurila voda, klokoćući potmulo. - Paljba s boka! viknu Crni gusar. Šest topova sa desnog boka i dva sa kasara zagrmeše zadivljujuće složno, u jednoj jedinoj detonaciji. Topovske granate rušile su palube dveju lađa, šireći užas i pometnju. Jedna katarka se zaljulja i pade na palubu, zajedno sa jedrima i pokretnim i nepokretnim konopcima. 71

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA „Munja” je išla sve vreme napred, dok su čamci sa druge lađe žurili u pomoć onoj koja je gorela i tonula. Španci behu obustavili paljbu, ali je zato na gusarskom brodu ona i dalje besnela. Topovi su grmeli bez prestanka, zasipajući vatrom sa bokova obe španske lađe i praveći pustoš među posadom. - Paljba! Paljba! grmeo je sve vreme Crni gusar. Rušite katarke, sravnite palube, razbijajte, uništavajte! Zaokrenuvši još jednom „Munja” stiže ispred ulaza u luku. Prolazeći gotovo pored samih lađa, sručila je paljbu iz svih dvanaest topova, a onda, prošavši ispred nasipa, izašla pobedonosno na more. Poslednja paljba sa neoštećenog broda stiže „Munju”, polomivši joj motku koja drži koš, i oštetivši joj dobar deo jedara; tom prilikom je izgubila i četiri člana posade ali je i pored svega „Munja” već bila van opasnosti. Crni gusar, uz pomoć Jare i Morgana, beše ustao. Dole, u pravcu zaliva, gotovo potopljena, gorela je španska lađa. Ogromni plameni jezici dizali su se prema nebu dok su oblaci varnica, nošeni vetrom, jurili kroz pomrčinu, kao milioni zvezda. - Dakle, šta kažete na sve ovo? upita Crni gusar mirnim glasom Morgana. - Kažem, viteže, da se gusarima sa Tortuge nikad nije osmehnula veća sreća, odgovori zamenik., - U stvari, prijatelju Morgane, nikad ne bih pomislio da ćemo doživeti ovakav uspeh. - Jednog dana ću i ja imati brod, viteže, a onda ću se sećati podviga svoga kapetana, njegove hrabre i nesrećne braće i Olonežanina. - Vi imate dara za velikog vođu, gospodine Morgane, to vam kaže Crni gusar. Napravićete nečuvene podvige, videćete. - A zašto ne bismo ostali zajedno? upita zamenik. - Ko zna da li će Crni gusar tada biti još živ, odgovori gospodin od Ventimilje, osmehnuvši se jedva primetno. 72

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Vi ste mladi, gospodine, i nepobedivi. - I moja braća, Crveni i Zeleni gusar, bili su mladi i hrabri, pa ipak, znate i sami da sad spavaju večnim snom na dnu Karipskog mora. Ućutao je za trenutak, gledajući more kako svetluca iza krme, kao da je tu počinjala fosforoscencija, a onda nastavi setnim glasom: - Ko zna šta će mi sve doneti budućnost. Kad bih bar mogao, pre nego što umrem, da se osvetim svom smrtnom neprijatelju i da doznam šta je bilo sa devojkom koju toliko volim!... - Sa Onoratom? upita Morgan. - Prošle su četiri godine, nastavi Crni gusar, ne obraćajući pažnju na zamenikovo pitanje, a ja je još uvek vidim kako luta po uzburkanom moru, vidim je pri svetlosti munje, usred rike ogromnih talasa... Kakva kobna noć!... Nikad je neću zaboraviti!... Zakletva koju sam izgovorio one večeri kada je telo Crvenog gusara silazilo u more, uništila mi je život... Ali, dosta, treba sve zaboraviti! Seo je i mračnim pogledom pažljivo ispitivao more, koje je počinjalo da svetluca. Kao da je hiljade zlatnih slamčica proticalo ispod talasa, penjući se iz ogromnih dubina Velikog zaliva. Širile su se polako, plaveći sve, zatim bi se raspršile, da se opet posle skupe. Ponekad je izgledalo kao da se pravi mlazevi tečnog sumpora ili rastopljene bronze mešaju sa talasima od čega se pena svetlucala, kao pozlaćena. Meduze su se ljuljuškale između velikih talasa, blistajući kao neke svetleće lopte. Gusar je kao opčinjen gledao u more. Njegovo neobično bledo lice izražavalo je u tom trenutku duboku tugu, dok mu se u očima čitao nepoznati užas. Morgan i Jara su stajali iza njegovih leđa i ćutali. Mornari, rastureni po gornjoj palubi, gledali su takođe u talase, koji su postajali sve blistaviji, zanemeli i obuzeti nekim sujevernim strahom. 73

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Karmo polako priđe Van Štileru i gurnu ga laktom: - Kadgod na lađi ima mrtvaca, more noću svetluca. Jesi li primetio, druže? - Da, odgovori Hamburžanin glasom koji je malo podrhtavao. Ovakve noći me uvek sećaju na Crvenog i Zelenog gusara. - I na onu noć kad je kapetan ostavio usred pobesnelog mora Onoratu Van Guld. - Da, Karmo. - Pogledaj Gusara!... Vidiš li kako gleda u more? - Vidim. - Kao da čeka da se njegova braća pojave. Ti znaš da se uvek, kad more ovako svetluca, voda iz dubina penje na površinu. - Ćuti, Karmo!... Plašiš me!... - Jesi li čuo?... - Šta to, Karmo?... - Kao da se između jarbola na „Munji” igraju duše dvojice Gusara. Čuješ li?... Kao da dole neko cvili. - To se vetar igra sa konopcima. - A ovi uzdasi?... - Talasi se razbijaju o bokove lađe, Karmo. - Misliš, Hamburžanine? - Da. - Ja ne mislim. Videćeš da ćemo vrlo brzo ugledati kako iz talasa izranjaju tela Crvenog i Zelenog gusara. Gospodin od Ventimilje je sve vreme gledao u more i njegova uznemirenost je rasla. S vremena na vreme iz grudi bi mu se oteo dubok uzdah; njegove oči kao da su tražile nešto što se krilo iza tamne linije obzorja. - Viteže, pozva ga Morgan. Šta je to što tražite? - Ne znam, odgovori Crni gusar mračno. Ali, nešto kao da se vidi, tamo, dole. - Vaša braća? Umesto bilo kakvog odgovora Crni gusar samo upita: 74

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Jesu li poginuli mornari stavljeni u vreće? - Da, viteže. Mornari čekaju vaše naređenje da ih spuste u more. - Sačekajte još malo. Pođe napred i uhvati se za ogradu komandnog mosta; ostao je tako neko vreme, osluškujući pažljivo. Na lađi je tog trenutka vladala potpuna tišina, koju je narušavalo samo klokotanje vode i zavijanje vetra između konopaca. Obuzeti sujevernim strahom, mornari su, svi do jednog, stajali kao skamenjeni. Posle Karmoa i Van Štilera niko se više nije usudio da progovori. Odjednom se začu neki krik; kao da je dolazio iz morskih dubina. Da li je to bio kit, koji je isplovio na površinu ili neko tajanstveno biće? Niko to nije znao. - Jeste li čuli?... upita Crni gusar, okrenuvši se Morganu. Zamenik ne odgovori ništa već polete ka ogradi, kao da je hteo da otkrije između iskričavih talasa biće čiji se krik čuo. - Crveni gusar se penje na površinu, odgovori. Da, on još čeka osvetu! Odjednom se u daljini, pored tamne linije obzorja, pojavi neka crna masa, sekući brzo talase. Šta li je to? Možda neka barka ili lamantino? Šta bilo da bilo, Crni gusar, i pored svojih rana, skoči ne čekajući pomoć i uhvati se čvrsto za ogradu komandnog mosta. - Eno je, prolazi tamo! viknu. Je li to njena duša što luta morem, ili je još uvek živa?... Onorata!... Onorata!... - Viteže! uzviknu Morgan. Vama se priviđa! - Ne, zaista je vidim! viknu Crni gusar sav van sebe. Pogledajte je, mornari!... Ona nas gleda i pruža nam ruke!... Tamo, tamo!... Njena kosa se leprša na vetru!... Ona me zove!... Zar, je ne čujete?... Talasi se propinju oko njenog čamca!... Brzo jedan čamac u more, pre nego što opet nestane!... 75

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Zatim, sav iscrpljen, klonu u Morganovo naručje, dok su mornari, bojažljivo se osvrćući, šaputali drhtavim glasom: - Priviđenje!... - Onesvestio se, reče Morgan. Mnogo je zloupotrebljavao svoju snagu. Međutim, nije ništa opasno. - Ali, ono priviđenje? upita Jara. - Ludorije, reče Morgan tiho. Treba ga preneti u kabinu. Na njegov znak, Karmo i Moka se popeše na komandni most; uzeše pažljivo Crnog gusara, koji je još bio u nesvesti, i poneše ga u kabinu. Jara i brodski lekar su ih pratili. - U vodu tela! viknu zatim Morgan. Tela četvorice mornara, koji behu poginuli na brulotto-u, podigoše na ogradu i spustiše ih u vode Velikog zaliva. Morgan se naže preko komandnog mosta: ugleda četiri tela kako padaju u more, dižući uvis velike blistave mlazeve vode, a onda polako nestaju, uz lagano talasanje, ispod blistavih talasa. - Počivajte mirno u velikom mokrom groblju, pored Crvenog i Zelenog gusara, i recite im da ćemo ih brzo osvetiti, reče on. - A sad, hajdemo u Vera Kruz i neka nas sreća prati!...

76

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA

IX JARINA MRŽNJA Čim je svanulo, Morgan je, uverivši se da nijedna španska lađa ne krstari u vodama Nikaragve, napustio komandni most i sišao u kabinu. Bio je siguran da Crni gusar neće ostati dugo u nesvesti; poznavao je izuzetnu snagu tog čoveka, iako se u početku beše veoma zabrinuo zbog njegovih rana. Kad je ušao u lepo nameštenu kabinu, Crni gusar se mirno odmarao, prepustivši se nezi mlade Indijanke i Karmoa. Ranjenikovo disanje bilo je mirno i ravnomerno; samo bi po katkad neki nervozan trzaj potresao njegovo telo, a sa poluotvorenih usana s vremena na vreme čulo bi se jedno ime: - Onorata! - Sanja, reče Karmo, okrenuvši se Morganu, koji je polako prišao krevetu. - Da, sigurno opet vidi čamac, reče zamenik. Noćas će buncati. - Da li verujete u ono priviđenje, gospodine zameniče? upita Karmo. - A ti? upita Morgan malo podsmešljivim tonom. 77

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - I meni se učinilo da vidim čamac na usplamtelim talasima. - Gluposti, to je praznoverje. - Pa ipak, gospodine, zakleo bih se da sam video čak i jednu ljudsku priliku u njemu, reče Karmo nepokolebljivo. - Ti i tvoji drugovi ste, videći kita, mislili da je čamac. - A kapetan? - Ti znaš da on, posle one strašne noći, veruje da vidi Flamanku kako luta Velikim zalivom. Hajde, ostavimo mrtve i mislimo na žive. - Verujete li vi, gospodine, da je ona mrtva? - Ko je čuo da se ma šta o tome govori za ove četiri godine? - Pa ipak, izgleda da devojka nije mrtva, jer sam čuo kako pričaju čudne stvari. Nagnu se zatim nad ranjenika i otkopča mu košulju od finog batista, ukrašenu čipkom. Dva zavoja su bila još natopljena svežom krvlju. - Rane su se, znači, ponovo otvorile? upita Morgan. - Da, zameniče, odgovori Karmo. - Moraju zarasti pre nego što stignemo u Vera Kruz. - Za deset dana kapetan će biti na nogama, tako je rekao lekar. - Bio bih veoma srećan da ga Van Horn, Loran i Gramon vide zdravog. - Gde ćemo sačekati eskadru sa Tortuge, ako smem da pitam? - U zalivu Asunsion, odgovori Morgan. Istog trenutka Crni gusar otvori oči i upita slabim glasom: - Ko to govori o zalivu Asunsion? - Ja, viteže, odgovori Morgan. - Ah, Vi? Pridiže se polako, odgurnuvši Karmoa, koji je hteo da mu pomogne i baci oko sebe bezmalo začuđeni pogled. Jedan zrak sunca, odbijajući se na vodi, ulazio je kroz široki prozor na krmi, i prelamao se u velikim venecijanskim 78

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA ogledalima, što su ukrašavala zidove, i na lusteru od pozlaćenog srebra. Gusar ga je pratio pogledom nekoliko trenutaka, a onda promrmlja: - Već je vreme da svane. Udahnuvši punim plućima slani morski vazduh, koji je ulazio kroz otvorene prozore, on se okrete Morganu i upita ga: - Gde smo sada? - Za sat ili najviše dva ugledaćemo San Huan, gospodine. - Plovimo li prema obalama Nikaragve? - Da, viteže... Kako se sada osećate? - Pa... Za nekoliko nedelja upravljaću svojom lađom. - Potražićemo, znači omraženog vojvodu, u Vera Kruzu? - Da, odgovori Crni gusar, dok su mu oči strašno sevale. - Jeste li sigurni da je vojvoda tamo? - Tako mi je rekao don Pablo de Ribeira. - Ovog puta nam neće pobeći. - Ah, Ne, tako mi svega! uzviknu Crni gusar besno. Sve ćemo preduzeti da nas opet ne izigra, kao u Gibraltaru. Ali mi i ne nameravamo da napadnemo Vera Kruz, nego da izvršimo prepad na grad. Već sam se o tome dogovorio sa Van Hornom, Loranom i Gramonom. - Biće tamo za nas dobrog plena, viteže. Vera Kruz poseduje sigurno ogromne trezore, pošto je najvažnija luka u Meksiku. - Odande polazi najveći broj galija sa zlatom i srebrom, reče Crni gusar. Ali, meni je važna osveta, i zato ostavljam vama i posadi sa "Munje" deo plena koji mi bude pripao. - U Italiji imate dovoljno poseda i zamkova i zato se odričete plena, reče Morgan, smešeći se. Vi i vaša braća niste nikada pljačkali kao Olonežanin, Mikele Basko, „Utamanitelj" i ostale gusarske vođe. - Mi smo došli u Ameriku da ubijemo vojvodu, a ne zato što smo bili željni blaga. - Znam, viteže. Imate li neko naređenje da mi izdate? 79

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Držite se što dalje od obala Nikaragve i čim ugledate Grasijas de Dios, secite pravo prema zalivu Asunsion i izbegnite, ako je mogućno, zaliv Honduras. Bio bih mirniji ako nas nijedna španska lađa ne bi primetila. - U redu, gospodine, odgovori Morgan, napuštajući kabinu i penjući se na palubu. Pošto mu zamenik izađe, Crni gusar osta neko vreme duboko zamišljen. Iznenada se trže i zagleda u mladu Indijanku, koja je sve vreme razgovora sedela šćućurena na tepihu pored kreveta ne skidajući pogled sa Crnog gusara i ne izgovorivši ni jednu jedinu reč. Ali od trenutka kad je čula da se govori o flamanskom vojvodi, njeno uvek lepo i ljupko lice dobi tako divalj i okrutan izraz, da se čovek uplaši. Velike i sjajne oči postadoše mračne, sevajući nekom pritajenom vatrom, dok joj je čelo bilo veoma namršteno. Primetivši tu naglu promenu, Crni gusar pogleda iznenađeno i uznemireno u devojku. - Šta ti je, Jara? upita on čim je Karmo izašao. Tvoje lepo lice izgleda strašno. Na šta to sada misliš? - Na svog oca i braću. - Ah!... Da... Sećam se, reče on. Jednom si me pitala: Hoćeš li me osvetiti, gospodine? - I vi ste mi odgovorili: Osvetiću te. - Obećao sam ti, Jara, i učiniću svakako, prvom prilikom. - Nadala sam se da ću vas sresti u nekom delu Meksikanskog zaliva, viteže, i samo sam zato i živela. Crni gusar je pogledao začuđeno. - Zar si me čekala, Jara? upita je. - Da, moj gospodine. - Jesi li me već negde videla, pre mog iskrcavanja u Porto Limonu? - Ne, ali sam bezbroj puta slušala o vama u Marakaibu, Vera Kruzu i Porto Limongu. Isto tako, znala sam i zbog čega krstarite po Meksikanskom zalivu. 80

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Ti!... - Da, moj gospodine. Znala sam da vas nije u Ameriku dovela pohlepa za zlatom, već žeđ za osvetom. - Od koga si to čula? - Od mog gospodara. - Don Pabla de Ribeira? - Ne, od njegovog gospodina. - Od vojvode Van Gulda! uzviknu Crni gusar zapanjeno. - Da, viteže, odgovori mlada Indijanka, kidajući prstima, svoju suknjicu, kao da je htela da je pocepa. - Ti onda znaš sve? - Znam da je vojvoda u Flandriji ubio vašeg starijeg brata, a da je posle obesio i vaša dva mlađa brata, Crvenog i Zelenog gusara. Znam, takođe, da ste bili zaljubljeni, ne znajući to - u kćer ubice vaše braće. - Ćuti, Jara, reče Crni gusar, prinoseći obe ruke grudima, kao da je hteo da smiri svoje uzdrhtalo srce. - I znam, produži Jara, da ste posle osvajanja Gibraltara, koje ste preduzeli da biste osvetili svoju braću, po povratku na lađu doznali od jednog španskog zarobljenika da žena koju volite nije flamanska princeza, nego kći ubice vaše braće; ostavili ste je usred pobesnelog mora, u jednom čamcu, prepustivši je sudbini. - Ti, dakle, sve znaš? - Sve, viteže. - Je li živa Onorata? Reci mi, Jara, je li živa? viknu Crni gusar. - Ah! Vi je još volite! uzviknu mlada Indijanka, zajecavši. - Da, reče Crni gustar. Prva ljubav ne umire nikada, a Onorata van Guld je bila prva žena na zemlji koju sam zavoleo. Jara klonu na jednu stolicu, pokrivši lice rukama. Suze su joj tekle između prstiju, dok su joj se ramena tresla od jecanja. - I ja sam te volela pre nego što sam te i videla, prošapta isprekidanim glasom. 81

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Ali gusar kao da nije čuo ovo neočekivano priznanje. Njegove oči su nepomično gledale u more kroz veliki, širom otvoren prozor na krmi, kao da je još uvek tražio, na plavoj liniji horizonta, čamac za koji je verovao da ga je video prošle noći. Odjednom začu jecanje mlade Indijanke. - Plačeš, Jara, reče joj on. Još misliš na svog oca i braću, je li? Možda čezneš za prostranim šumama svoga kraja? Jara nervoznim pokretom obrisa suze koje su joj klizale niz obraze, a zatim reče kao da govori sa sobom. - Šta mari? ... Nas sjedinjuje osveta! - I ti sanjaš o osveti, reče gusar. Koliko se samo mržnje skupilo protiv tih osvajača Amerike!.. - Moja mržnja je isto toliko velika kao i tvoja. - I tako nemilosrdna? - Da, moj gospodine. - Koga su ti ubili, Jara? - Oca i braću. - Jesu li to učinili Španci? - Ne. Onaj isti čovek koji je ubio i tvoju braću. Gusar živo podiže glavu i pogleda s nevericom u mladu Indijanku. - Isti čovek! uzviknu. - Da, gospodine. - Vojvoda? - On, viteže. - Paklena smrti!... Zar je taj čovek svima donosio samo nesreću? - On je pravo čudovište, gospodine. - Ali, ja ću ga ubiti! viknu Crni gusar. On je danas moćan, ima na raspolaganju i brodove i ljude, i uživa zaštitu španskog dvora. Ali, jednog dana, taj čovek će pasti od moga mača. - Zakunite mi se! - Bilo nas je tri brata, bogata i moćna, pa ipak, rekli smo zbogom svojim posedima, zamkovima i vazalima, svojoj 82

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA otadžbini, da bismo došli u ova mora i ove nepoznate krajeve i našli tog kobnog čoveka. Moja braća su poginula od ruke tog strašnog starca. Ali ja još živim i neki skriveni glas mi govori da ću ih ubrzo osvetiti. A sad mi ispričaj šta ti je učinio taj čovek? Jara približi stolicu gusarevom krevetu, i naslonivši laktove na njegov pokrivač, poče ozbiljnim glasom: - U ono vreme naši očevi još nisu poznavali bele ljude, koji su došli s druge strane mora na svojim plovećim kućama. Samo je severni vetar donosio, čak do šuma Darijena, glas o strašnim pokoljima koje su vršili beli ljudi u zemlji Asteka, ali niko od mojih predaka nije do tada video lica tih neobičnih stvorenja. - Da, pokolji koje je izvršio Kortes, promrmlja gusar kao da govori sam sa sobom. - Jednu snažnu državu, kojom je upravljao čovek po imenu Montezuma, razorila je šaka tih okrutnih ljudi i od Indijanaca koji su došli sa severa doznao je moj otac tu tužnu vest. Niko nije obraćao pažnju na reči dalekih zemljaka, jer se nijedna od tih plovećih kuća nikada nije pojavila na obalama Darijena. Neverovanje naših očeva donelo je nesreću čitavom narodu. Moje pleme je bilo brojno kao lišće na drveću čitave jedne dubrave i živelo je srećno po velikim šumama, koje su se pružale duž širokog zaliva Darijen. Ribarenje, lov i šumski plodovi bili su dovoljni za sve i rat je bio skoro nepoznat, jer se za belog čoveka jedva i znalo. Moj otac je bio cacicho plemena, i poštovan kod svojih saplemenika, a moja četiri brata ništa manje od njega. Jednog tužnog dana, ta sreća koja je trajala vekovima, iznenada je nestala i to zauvek. Pojavio se beli čovek. - A taj čovek se zvao? - Vojvoda Van Guld, reče Jara. Jedna od tih velikih plovećih kuća, gonjena strahovitom olujom, razbila se na našim obalama. Sve one koji su bili na njoj, progutali su talasi uzburkanog mora, osim jednog. Tog preživelog prihvatio je moj otac kao brata, iako je njegova koža bila bela i odjek pokolja 83

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA koje su počinili Španci u zemljama Asteka još se ne beše izgubio. Ah! Kamo sreće da ga je ponovo bacio u talase! Prihvatio je odvratnu zmiju, koja ga je kasnije za srce ujela. Jara je ponovo zaćutala. Vrele suze su joj tekle niz obraze, a od prigušenog jecanja kidale su joj se grudi. - Pričaj dalje, devojko. Žene tvoje rase su čvrste. - Istina je, moj gospodine, ali kad pomislim na tu strašnu nesreću, srce mi se cepa. Vojvoda je, dakle, bio primljen, kao što sam vam rekla, bolje nego brat. Moj otac, koji nikada ranije nije video čoveka bele kože, smatrao je tog brodolomnika nekim višim bićem, kao neku vrstu morskog božanstva, utoliko pre što su mu naši vrači prorekli da će jednog dana, iz dalekih krajeva, gde sunce izlazi, doći ljudi dragi Velikom duhu. Ah! Tužno proricanje se na žalost obistinilo; ali te ljude ne samo da je štitio Veliki duh, nego su to bili sinovi carstva mraka, koje je stvorio rđavi duh, Duh zla. Belom čoveku koga je more izbacilo na naše obale ukazali su sve počasti i ljubaznosti; on je postao prijatelj mog oca, vračeva i najčuvenijih ratnika moje zemlje. Zadobivši tako njihovo poverenje, izmamio je tim naivnim ljudima njihovu tajnu o zlatu. - Je li tvoja zemlja bila bogata zlatom? - Da, imala je veoma bogate rudnike u kojima su vekovima radili naši robovi, da bi platili godišnji porez kralju Darijena. Ogromno blago stajalo je nagomilano u pećinama, sakrivenim između brda i za njih su znali samo cacichi. Jednog dana moj otac, koji nije sumnjao u belog čoveka, povede ga u pećine i pokaza mu basnoslovno bogatstvo; i taj gnusni čovek, zaboravljajući na sva dobra koja su mu učinila moji saplemenici, mislio je od tog dana samo na jedno: kako da izda moj narod i dokopa se zlatnih brda. Napravivši se bolesnim, izrazio je želju da se za izvesno vreme vrati u svoju zemlju. Mom ocu je rekao da će umreti ako se bar za kratko vreme ne nađe ponovo među ljudima svoje rase. Poverovali su mu i jednoga dana otputovao je kanuom u pratnji četvorice 84

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Indijanaca, obećavši da će se brzo vratiti. I održao je reč. Dva meseca kasnije jedna velika ploveća kuća pristala je uz našu obalu. Iz nje je izašao beli čovek sa velikim brojem mornara koji su nosili neke buriće. „Ovo je poklon koji donosim tvom narodu". Otvorili su sudove i pozvali pleme, nudeći svima da piju. Ono što je doneo nije bilo vino nego l'acqua di fuoco. Naši podanici nikada ranije nisu pili tako nešto. Kao što možeš zamisliti, moj gospodine, bacili su se pohlepno na piće koje ih je opijalo. L'acqua di fuoco nikako nije presušivala. Uvek su je nemilice donosili iz ploveće kuće i narod, ne znajući za strašno izdajstvo, stalno je pio i pio. Samo moj otac i braća, podozrevajući nešto, nisu hteli da ga probaju i pored navaljivanja belog čoveka. Kad se spustilo veče, čitavo pleme je bilo pijano. Ratnici, žene i deca igrali su kao pobesneli ili padali na zemlju kao pokošeni. Beli čovek i njegovi mornari su se smejali, a moj otac je plakao. Odjednom se sa mora začula strahovita pucnjava. Topovi sa lađe gađali su selo, šireći svuda užas i smrt. Čini mi se da još vidim bele ljude kako jure iz kolibe u kolibu, ubijajući moj narod, nesposoban da se brani. Ah!... Grozne li noći!... Da živim još hiljadu godina neću je zaboraviti!... - Bednici! uzviknu Crni gusar bled od srdžbe. Nastavi, Jara. - Moj otac se beše zaklonio iza svojih koliba, zajedno sa mojom braćom i još nekoliko ratnika, koje beli ljudi nisu uspeli da prevare sa l'acqua di fuoco. To malo hrabrih pokušalo je da pruži otpor, braneći se očajnički. Na vojvodin poziv da se predaju, odgovorili su kišom strela, puškama i batinama. Da bi ih savladali, Španci su zapalili obližnje kolibe. Još vidim kako plamen visoko palaca, zasipajući kolibe moga oca kišom varnica. Odjednom su i one počele da gore. Grede su padale, zidovi su goreli obavijeni oblacima dima. Ali su moj otac i braća nastavili da se bore, dok su Španci pucali u te užarene peći. Sećam se da sam čula svoga oca kako viče: - Napred, ratnici moji!... Ubijmo izdajnika!... 85

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Posle više ništa nisam videla niti čula. Pala sam na zemlju, gušeći se od dima. Kad sam se osvestila, od sela nije ostala ni jedna jedina koliba, a od svih njegovih stanovnika još sam bila živa samo ja. Moj otac i braća našla su smrt u plamenu, pred očima flamanskog vojvode. Kasnije sam doznala da je izdajnik izvukao sasvim neznatnu korist od onog groznog pokolja, jer su neki ratnici iz susednog plemena, dosetivši se šta Španci nameravaju, navratili reku i poplavili pećine sa blagom. - A ko te je spasao? upita Crni gusar. - Jedan španski vojnik. Sažalio se na moju mladost, jurnuo je kroz plamen i tako me spasao od sigurne smrti. Zatim su me kao robinju odveli u Vera Kruz, pa u Marakaibo, a onda me poklonili don Pablu de Ribeira. Vojvoda je osetio da gajim strašnu mržnju prema njemu, i bojeći se da mu se jednog dana ne osvetim, udaljio me brže bolje od sebe. Ali mržnja još nije umrla u mom srcu, nastavi mlada Indijanka divljim glasom. Ja živim samo za to da bih osvetila svoga oca, braću i svoj narod. Da li me razumete, moj gospodine? - Razumem te, Jara. - I vi ćete mi pomoći da se osvetim, gospodine? - Osvetiću te, Jara. Moja „Munja” već jedri za Vera Kruz. - Hvala ti, gospodine. Nikada nećete imati odaniju ženu od mene. Gusar uzdahnu, ali ne odgovori ništa. Možda su tog trenutka njegove misli lutale za mladom Flamankom, koju je jedne noći ostavio usred Karipskog mora i koju je posle četiri duge godine još uvek oplakivao.

86

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA

X OBALE JUKATANA Za to vreme je „Munja”, pod veštom Morganovom rukom, brzo jedrila pored obala Nikaragve, držeći se podalje od malih luka, da ne bi srela neku veliku lađu ili, možda, i samu meksikansku eskadru. Za sobom su već ostavili obale Kostarike, prošavši dosta daleko od San Huana del Norte, luke koja je već u ono vreme imala izvestan značaj; ali se ipak na jasnoj liniji horizonta, poput velikih kupa, videlo sedam velikih vulkana, a isticao se naročito Irasu, čiji se vrh dizao do tri i po hiljade metara. Vetar je bio povoljan i zato je zajedno sa Golfskom strujom ubrzavao kretanje lađe. Ta struja koja prolazi pored obala Srednje Amerike, a takođe i pored obala Južne Amerike, da bi se zatim vratila ponovo u Atlantski okean, pored Bahamskih ostrva, zadržava sve vreme znatnu brzinu, koja se kreće od dvadeset dva do pedeset šest kilometara na dan. Pored Floride dostiže brzinu i do sto četrdeset osam kilometara na svakih dvadeset četiri sata. Iako je more izgledalo pusto, jer se španske lađe nisu usuđivale da isplove iz luke, znajući da se u blizini nalazi 87

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA gusarska eskadra, Morgan je naredio da se na koševima postavi straža, kao i na krstovima jarbola, da ih ne bi iznenadila neka velika lađa. Deset dana posle odlaska iz Porto Limona, „Munja” je srećno stigla do rta Grasios de Dios, krajnje tačke Nikaragve. Pošto je ugledala taj rt, brza lađa se samo za trenutak pojavila ispred široke lagune Karataska, da bi se uverila da se tamo ne krije neka eskadra, a onda je pod punim jedrima pojurila u zaliv Honduras, prostranu trouglastu uvalu, koja istovremeno zapljuskuje obale Jukatana i Belise, na severu, i Gvatemale i Hondurasa na jugu. U trenutku kada se lađa, prošavši pored rta Kameron, uputila prema ostrvu Bonaka, Crni gusar je, uz pomoć Jare i Karmoa, izašao prvi put na palubu. Rane su mu bile skoro zarasle, zahvaljujući predanoj nezi brodskog lekara i Karmoa, ali se još uvek osećao pomalo slabim i lice mu je bilo bledo kao mramor. Zaustavio se za trenutak pored gornjeg dela kasara, udišući punim plućima svež povetarac koji je duvao sa istoka, a onda je pogledao prema rtu Kameron, u pravcu Karipskog mora. Nekoliko trenutaka držao se za ogradu lađe bez Jarine i Karmoove pomoći, a onda je seo, ili, bolje reći, klonuo na jedan od dva velika topa. Istog časa mlada Indijanka se spusti kraj njegovih nogu, naslonivši se na gomilu konopaca. Suice je zalazilo i to je bio jedan od onih divnih zalazaka koji se vide samo na obalama Mediterana ili na obalama Meksikanskog zaliva. Sunce je silazilo kroz jedan veliki užareni oblak, koji se ogledao ia mirnoj površini mora, bojeći ga u crveno. Izgledalo je kao da je jedan deo horizonta i mora goreo, ili kao da je kuljala lava ili gorela čitava jedna flota. Povetarac sa kopna donosio je čak do palube oštar miris kedrova, koji su već cvetali, i opori miris morskih borova, dok je vazduh bio toliko proziran da su se mogle videti, sasvim jasno, već veoma udaljene obale Hondurasa. 88

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Na horizontu se nije moglo otkriti ni jedno jedro, niti crna tačka koja bi govorila o prisustvu nekog čamca. Samo su se visoko u vazduhu i nad vodom videla jata rimopia, fetona, morskih gavranova velikih kao petlovi i morskih čiopa. Gonjena povetarcem, „Munja” je plovila po mirnim i prozirnim vodama, lako kao pero i nagnuta na desni bok, ostavljajući iza krme beli trag koji se pružao u nedogled. Ličila je na ogromnog labuda, koji jedva dodiruje površinu mora. - Divno veče, prošapta Crni gusar kao da govori sam sa sobom. Koliko mi sećanje budi ovaj zalazak sunca!... Jara podiže svoju ljupku glavu, gledajući Crnog gusara velikim očima, punim neke beskrajne tuge. - Misliš na Flamanku, moj gospodine, je li tako? upita ga. - Da, odgovori Crni gusar, uzdahnuvši. Sećam se one večeri kad me je čekala u mojoj vili na Tortugi. Ah! Kako sam bio srećan tada! ... Ali, onda još nisam znao da je ona kći mog smrtnog neprijatelja. Ućutao je za trenutak, gledajući u sunce koje je lagano padalo u more, dok je veliki užareni oblak brzo bledeo; zatim nastavi: - One večeri beše odlučena moja sudbina. Nikada ranije nisam osetio da mi srce tako kuca niti mi se ikada jedna žena učinila toliko lepom. Ludak!... Bio sam zaboravio tužno Cigankino proricanje! ... Nisam hteo da poverujem u njene kobne reči: Prva žena koju budeš voleo doneće ti nesreću, rekla mi je ona veštica. I da je tako zaista bilo to ja znam!... - Zašto opet pričate o Flamanki, moj gospodine? reče Jara. Ona je sad mrtva i leži na dnu mora pored žrtava svog oca. - Mrtva! uzviknu Crni gusar. Ne, ne može biti mrtva, jer sam i posle one noći video tela svoje braće kako se penju na površinu. Ne, njihove duše još nisu našle mir. - Oni hoće Van Gulda, a ne njegovu kćer. - Dobiće ga uskoro, Jara. Za šest, ili možda osam dana, srešćemo eskadru komandanta Lorana, Gramona i Van Horna. 89

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA To su tri najčuvenija gusara sa Tortuge. - Moj gospodine, hoćete li jedan savet? - Reci, Jara. - Pođimo u Vera Kruz pre nego što stigne eskadra tvojih prijatelja. Ako vojvoda dozna da su gusari krenuli na grad, odmah će pobeći u unutrašnjost. Znaš da ti je u Gibraltaru i Marakaibu umakao pre nego što su pala oba grada. - To je istina, Jara. Poznaješ li Vera Kruz? - Poznajem, gospodine, i mogla bih te odvesti u kuću gde ćeš možda naći vojvodu. - Mogla bi to? viknu Crni gusar. - Znam gde stanuje markiza Bermeho. - Ko je ta markiza? - Vojvodina prijateljica, odgovori mlada Indijanka. Ne bi mogao da napadneš vojvodu u njegovoj palati, pošto ga danju i noću čuva straža. - A kod markize?... - Ah! Tamo bi bilo mnogo lakše, reče Jara. Jedne noći, popevši se na jedno drvo, sama sam ušla u markizinu sobu. - Šta si tamo tražila? uhšta Crni gusar, gledajući je začuđeno. - Htela sam da ubijem očevog ubicu. - Ti!... Tako mlada!... - Učinila bih to, reče Jara odlučno, ali, na nesreću, te večeri vojvoda nije bio kod markize. - I ti bi mogla da me odvedeš kod te gospođe? - Da, viteže. - Paklena smrti! uzviknu Crni gusar. Otići ću i ubiću ga! - Samo, u grad ne sme ući veliki broj ljudi. Otkrili bi te i obesili, kao i tvoju braću. - Poći će vrlo mali broj, i to najodanijih. Moja lađa će nas iskrcati na nekoj pustoj obali. A onda će otići i pridružiti se gusarskoj eskadri. Kad oni budu napali grad, naši mrtvi će već biti osvećeni. - Ah! moj gospodine! uzviknu Jara, dok su joj oči gorele. 90

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Samo tada ću biti zadovoljna. Gusar stavi glavu u šake i zagleda se u more, koje je malopomalo tamnilo. Sunce je već bilo zašlo. Zvezde su se polako pele, dok je na drugoj strani horizonta, jedna široka srebrna traka, koja se sve više produžavala, nagoveštavala skori izlazak meseca. Vetrić je već postajao prohladan i nežno je ćarlijao između brodske opreme, šireći jedra. Gusar je još uvek gledao netremice u daljinu prema velikoj srebrnoj traci, savršeno nepomičan i u nekoj pobožnoj tišini. Jara je sedela kraj njegovih nogu, poštujući to ćutanje. Kao da je i ona tražila nešto u beskrajnom prostranstvu mora. - Jara, reče odjednom Crni gusar, prenuvši se. Vidiš li nešto, tamo dole, nasred one svetle trake koju šalje mesec. - Ne, moj gospodine, odgovori mlada Indijanka. - Zar ne vidiš jednu crnu tačku kako prelazi preko one srebrne pruge? Jara ustade, gledajući pažljivo u tom pravcu, ali ništa nije mogla da vidi. Dole je svetlucalo more kao neko ogromno ogledalo, lako namreškano, ali bez ijedne tamne tačke. - Ne vidim ništa, reče devojka posle nekoliko trenutaka. - Pa ipak, zakleo bih se da sam video čamac kako seče onaj osvetljeni deo. - To je tvoja uobrazilja, moj gospodine. - Možda, odgovori Crni gusar, uzdahnuvši. Ja je uvek vidim, pri svetlosti munje, na mesečini. Ta priviđenja sigurno imam samo ja. - Možda duh mlade Flamanke luta morem? upita Jara, zadrhtavši od užasa. Gusar ne odgovori. Brzo je ustao i naslonio se na ogradu, gledajući i dalje tamo gde se more spajalo sa horizontom. - Nestala je, reče zatim. - Ta crna tačka koju si video mogla je biti i neki morski pas, moj gospodine. 91

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Da, neki morski pas, kit ili drvo, reče Crni gusar. To i Morgan uvek kaže, ali ja sam siguran da je nešto sasvim drugo u pitanju. Hajde, zaboravimo to! On se odvoji od ograde i poče šetati po palubi, udišući požudno svež noćni vazduh. Jara je, međutim, ostala da sedi sa glavom među rukama. Iznenada Morgan živo priđe Crnom gusaru i reče mu: - Jeste li primetili nešto, viteže? - Ne, Morgane. - Video sam neke svetle tačke na horizontu. - Ima li ih mnogo? - Da, viteže. - Možda neka eskadra plovi pučinom? - I ja to mislim. - Da nije meksikanska? U ovom trenutku to ne bi bilo nimalo prijatan susret. - Vaša lađa je brza, gospodine, i može bez opasnosti da prkosi teškim španskim lađama. - Videćemo, reče Crni gusar posle nekoliko trenutaka, On uze durbin od Morgana i okrete ga prema istoku, ispitujući pažljivo horizont. Svetle tačke, raspoređene po dve i dve kao fenjeri na lađama, kretale su se po talasima, na rastojanju od dvanaest do petnaest milja. - Da, reče on sklanjajući durbin sa očiju. Neka eskadra kreće na pučinu. Srećom, mi plovimo sa ugašenim fenjerima. - Mislite li da je to zaista meksikanska eskadra? - Da, gospodine Morgane. Možda je admiral, koji njome komanduje, čuo o našem iskrcavanju u Porto Limonu ili o tome da se pojavila neka sumnjiva lađa na obali Kostarike i sad nas traži. - Plovi li na jug, kapetane? - Da, a kada bude stigla u Porto Limon, mi ćemo već ostaviti daleko za sobom obale Jukatana. Idite samo i tražite nas; sačekaću vas u Vera Kruzu, a onda nećemo više biti sami! Je li 92

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA tako, gospodine Morgane ? - Biće tamo i svi ostali. Sutradan je „Munja”, koja je sve vreme plovila prema severozapadu, ugledala ostrvo Banaka, u ono vreme gotovo pusto, jer je na njemu živeo samo mali broj Indijanaca. Gusari su se ipak držali podalje od obale, bojeći se da ne sretnu neki jedrenjak. Crni gusar, koji je sada retko odlazio sa palube, jer se osećao sasvim dobro, okrete „Munju” prema severu u nameri da izbegne obale Hondurasa, koje su isto tako držali Španci. Zaliv Asunsion nije više bio daleko. Za četrdeset osam sati, a možda i ranije, ova brza lađa mogla je stići tamo, ne zamarajući prevšpe posadu, utoliko pre što vetar nije nagoveštavao promenu pravca i što je Golfska struja u ovom delu povećavala brzinu. Gusareve nade nisu bile izneverene. Četrdeset sati kasnije primetili su jednu lađu na pedeset, šezdeset milja od zaliva. To je bila izvidnica, koje su gusarske starešine poslale na pučinu. Čim je ugledala „Munju”, brzo se uputila prema njoj, dajući joj znake zastavom i izbacivši dve bele rakete. - Čekaju nas, reče Crni gusar Morganu. Nadajmo se da je eskadra dovoljno velika da se može suprotstaviti i lađi vicekralja Meksika. - Biće tu svi naši prijatelji, odgovori zamenik. Pošto je neko vreme pažljivo gledao malu lađu koja se približavala, Crni gusar reče: - To nam Marinjana dolazi u susret. - I na čelu nosi boje Gramona, Lorana i Van Horna, dodade Morgan. - Da, na brodu se nalaze tri neustrašiva gusara, koji će nam učiniti čast svojom posetom ovde na pučini. Znači da su nas još izdaleka primetili, kad su napustili zaliv u tako maloj lađi. Gospodine Morgane, zaustavite našu lađu i pripremimo se da dostojno dočekamo dragocene saveznike. Marinjana se sada nalazila na tri četiri stotine metara daleko 93

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA od „Munje”, okrenuta takođe bokom prema vetru. Posada je tog trenutka spuštala u more jednu barku. - Svi na palubu! zagrme Crni gusar. Sto dvadeset gusara, koji su sačinjavali „Munjinu” posadu, postrojiše se duž ograde u dva reda, u bojnom poretku, dok su Karmo i Moka nosili na palubu čaše i flaše. Barka se već bila otisnula od Marinjane, okrenuvši pramac prema „Munji”. U njoj se nalazilo deset mornara naoružanih puškama i tri gusara, koji su na glavama nosili široke šešire, ukrašene papagajevim perjem. Crni gusar naredi da se spuste počasne stepenice na levom boku, a onda siđe sve do male platforme, obrativši im se: - Dobro došli na moju „Munju”! Trojica gusara lako skočiše na platformu, pružajući svoju desnicu kapetanu „Munje”. - Viteže, srećni smo što vas opet vidimo, reče jedan od trojice. - I ja, Gramone. Popnite se, prijatelji.

94

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA

XI GUSARSKA ESKADRA Među najslavnijim gusarima sa Tortuge, lepo mesto pripada i ovoj trojici smelih, čija su imena Gramon, Loran i Van Horn. Ovom prilikom oni su se udružili sa Crnim gusarom u nameri da osvoje i opljačkaju Vera Kruz, jedan od najvažnijih i najbogatijih meksikanskih gradova. Malo je njih pružilo toliko dokaza o svojoj hrabrosti i neustrašivosti, kao njih trojica. Ako nisu doživeli tako veliku slavu kao Olonežanin, kao Monbar „Utamanitelj", kao Morgan, koji je kasnije s neverovatnom i ludom smelošću zauzeo i opljačkao Panamu, ili Šarp Horis i Sejvkins, koji su tolike godine gospodarili Tihim okeanom i krstarili sve do obala Perua, ipak su zauzimali lepo mesto u istoriji gusarenja. Van Horn je bio Brabantanac, Gramon francuski plemić, koji je otišao u Ameriku zbog mržnje prema Špancima, a Loran de Graf Holanđanin. Prvi je počeo svoju karijeru kao običan mornar, ali je vrlo brzo postao čuven kormilar. Skupivši nekoliko stotina pijastera kupio je malu lađu i počeo da gusari za svoj račun, udruživši se sa jednom grupom pustolova. 95

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Kako je u to vreme izbio rat između Holandije i Francuske, napadao je holandske lađe sa takvom žestinom, da je vrlo brzo postao i cenjen. Kada se završio rat, uprkos pregovorima, nastavio je sa gusarenjem u vodama Manika, ostavljajući na miru samo francuske lađe. Ali kasnije, ohrabren tolikim uspesima, počeo je da napada i lađe svojih zemljaka, zarativši tako sa svim pomorskim zemljama severne Evrope. Jednog dana ga je neki francuski ratni brod, koji su poslali u poteru za njim, presreo i naredio mu bezuslovnu predaju. Nimalo uplašen ogromnom nadmoćnošću svog protivnika, Van Horn se pope na francuski brod i praveći se veoma iznenađenim zbog komandantovog ponašanja, svečano se zakle da je uvek poštovao francusku zastavu, nagoveštavajući u isto vreme da se njegovi ljudi neće predati bez oštre borbe i da je zamenik na brodu čovek koji se neće lako predati. Ne želeći da izloži lađu jednoj tako opasnoj borbi, komandant ostavi Van Horna na miru. Brabantanac, shvativši da za njega sad duva rđav vetar na Maniki, Severnom i Biskajskom moru, prelazi Atlantik i odlazi prema Portoriku, sa već donetom odlukom da otpočne gusarenje protiv Španaca. U to vreme je plamteo rat između Španije i Francuske. Van Horn, već dobro poznat i u Americi zbog svojih ranijih poduhvata, ušao je u San Huan uz zvuke truba i bubnjeva i ponudio svoje usluge guverneru ostrva. Ovaj ga odmah primi i zadrža da prati galije pune zlata, koje su morale da pređu preko Atlantika. A to je i bila prilika koju je neustrašivi gusar tako dugo očekivao. Prilikom prvog nevremena napao je dve najbogatije lađe, koje su bile odvojene od glavnog dela eskadre, opljačkao ih i pobegao likujući na Tortugu, stavivši se pod zaštitu „braće sa obale”. Gramon je bio, kao što je rečeno, francuski plemić, koji je 96

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA duže vremena služio u mornarici Luja XIV u svojstvu kapetana. Kako u ono vreme nije bilo rata u Evropi, prelazi Atlantik i pošto je za vreme plovidbe izgubio svoj naoružani brod, za koji je imao kraljevsku dozvolu, pridružuje se gusarima sa Tortuge i sa šest stotina ljudi napada najpre Marakaibo, pa Torilu, izgubivši tom prilikom mnogo ljudi, a izvukavši samo mršav plen. Godinu dana kasnije, sa samo sto osamdeset ljudi bombarduje granatama Porto Kavalo, grad na obalama Kumana. Porušivši moćne tvrđave, koje su ga branile, ulazi u grad, izdržavši sa četrdeset sedam mornara napad velikog garnizona, a onda se povlači na brod, vodeći sa sobom sto pedeset zarobljenika, među kojima i guvernera, i noseći veliko blago. Na nesreću uragan je zahvatio njegovu eskadru u zalivu Goave, potopivši veliki broj lađa i lišivši ga takođe i dobiti od tog smelog pohoda. Loran je, međutim, bio najpre u službi Španije i oštro se borio protiv gusara, zarobivši mnoge njihove lađe. Ali je na kraju bio pobeđen i prinuđen da bira između smrti i života, upravo da se pridruži svojim protivnicima. Kao praktičan čovek prihvatio je ponudu i postao vrlo brzo strah i trepet za svoje ranije zaštitnike i saveznike. Pored bezbroj neverovatnih poduhvata, koje je izveo protiv Španaca, na glasu je i ovaj: Našavši se iznenada, jednog ružnog jutra, između dve moćne španske lađe, umesto da se preda, upustio se smelo u borbu. Sa svojim strelcima oborio je onoliko Španaca koliko se pojavilo na palubi lađe, a onda je, nišaneći dobro, jednim topovskim hicem srušio glavno jedro na admiralskom brodu i pobegao na Tortugu. Zatim, još jedan poduhvat: u blizini Kartage, tri španske lađe, koje je poslao guverner, presrele su ga i napale. Nimalo zbunjen, prihvatio je borbu. Za vreme bitke, neke gusarske lađe, privučene žestokom topovskom paljbom, došle su mu u pomoć. 97

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Španske lađe, sumnjajući sad u svoju pobedu, pokušale su da se povuku, ali im Loran nije dao vremena za to; sad ih je on napao i zauzeo sve tri lađe, izvršivši prethodno grozan pokolj među posadom. Eto ko su bili ljudi koji su se 1683. godine dogovorili sa Crnim gusarom da pokušaju jedan od najsmelijih poduhvata, koji su gusari sa Tortuge ikada preduzeli. Drugim rečima da opljačkaju i osvoje snažno utvrđeni grad Vera Kruz. Trojica gusara popeše se na palubu predvođeni Crnim gusarom i u pratnji Morgana i zapovednika posade. Bili su to vrlo različiti ljudi, budući da su pripadali različitim rasama. Gramon je imao otmeno držanje jednog plemića i vitku figuru gospodina od Ventimilje; Loran je, međutim, bio zdepast čovek, veoma preplanuo i mišićav, pravi tip mornara; Var Horn je, opet, bio neobično visok, širokih ramena, plave kose i očiju, ružičastog tena, pravi tip flegmatične i snažne anglosaksonske rase. Isprazniše najpre nekoliko čaša izvrsnog španskog vina, koje je Karmo sipao, a zatim se Gramon, pošto je bio govorljiviji od ostalih, okrete Crnom gusaru i reče: - A sad nam recite, viteže, šta ste uradili u Porto Limonu? Bili smo veoma zabrinuti kad smo videli da ne stižete u zaliv. - Morao sam da odbijem napad dva ratna broda, koja su nas gotovo blokirala u luci, odgovori Crni gusar. Ali, kao što vidite, moja „Munja” je izašla iz svega toga skoro neoštećena. - Bilo bi mi veoma žao kad sam video vašu lepu lađu bez jedara. A šta je sa Van Guldom? - On je u Vera Kruzu, prijatelji. - Onda ćemo vas osvetiti, rekoše Loran i Van Horn. - Hvala, prijatelji. Je li vaša eskadra velika? - Broji petnaest lađa i hiljadu dvesta članova posade. Na čelu Crnog gusara useče se jedna bora. - Neće nas biti baš mnogo, reče on. Znam da u Vera Kruzu ima preko tri hiljade vojnika, a, sudeći po vestima, svi su dobro 98

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA naoružani. - Znam to, reče Gramon. - Ne računajući još da moramo zauzeti i tvrđavu San Huan de Lus, koja ima šezdeset topova i osam stotina ljudi. - Izlažemo se velikoj opasnosti, reče Van Horn. - Jeste li napravili plan? - Reč je o tome da se na grad izvrši prepad. Iskrcaćemo posadu nekoliko milja ispred luke i približićemo se gradu kroz šumu. - A ja ću već biti tamo, da vas povedem u pobedu. - Ne razumem vas? Šta to nameravate? upita Gramon. - Otići ću sam u Vera Kruz i tamo ću vas sačekati. - Uhvatiće vas, viteže... - Naprotiv, ja ću biti taj, koji će nekoga uhvatiti... - Vojvodu? - Da, gospodine Gramone. „Munja”, pošto je brža od vaših lađa, odvešće me do obale, a zatim će se vratiti, da vam se pridruži i pomogne u slučaju napada meksikanske eskadre. Za mene ne brinite; naći ćemo se u Vera Kruzu. - Zar ćete otići sami? upitaše gusari. - Sa malom grupom ljudi, u čiju se hrabrost ne može posumnjati. - Sa trojicom galamdžija, reče Van Horn. Znam šta vrede Karmo, Moka i Van Štiler. - Da, sa njima, odgovori Crni gusar, smešeći se. - Viteže, čujte moj savet, reče Gramon. Pođite s nama i ostavite se takvog poduhvata, koji bi se mogao nazvati i ludošću. - Nemogućno, gospodine Gramon, odgovori Crni gusar. Onaj čovek bio bi u stanju da mi pobegne, kao što je to već i učinio u Marakaibu i Gibraltaru, kad smo ja i Olonežanin napadali ta dva grada. - Ali, pazite da... - Samo gubite vreme, gospodine Gramon. Odlučio sam i 99

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA ničiji savet me ne može pokolebati. - Gde ćemo naći vašu lađu? upita Van Horn. - Krstariće Kampeškim zalivom, ispred obala Tabaske. A kada vi nameravate da pođete? Nastojte da to bude što pre, jer se bojim da se moja pustolovina u Porto Aimonu već daleko pročula. - Otplovićemo kroz nedelju dana. - Želim vam mnogo sreće. - I mi vama, viteže, reče Van Horn. Čuvajte se neprijatnih susreta. - Hvala, prijatelji; videćemo se u Vera Kruzu. Isprazniše još nekoliko čaša, a onda trojica gusara napustiše palubu i pođoše prema počasnim stepenicama. Stisnuvši svom domaćinu ruku, siđoše u svoju barku i brzo otploviše. Gotovo istovremeno „Munja” okrete niz vetar, prema severu, u nameri da oplovi rt Katake, krajnju tačku Jukatana. Crni gusar je stajao naslonjen na ogradu i gledao barku koja se približavala Marinjani. Bio je vrlo zamišljen i zabrinut, tako da nije ni primetio kad je Jara stala pored njega. - O čemu razmišljaš, moj gospodine? upita bojažljivo mlada Indijanka. Čuvši njen glas, Crni gusar se trže, zatim uze devojku za ruku i pokazujući joj barku, reče: - Eno osvetnika tvog oca. - Hoće li i oni doći u Vera Kruz, moj gospodine? - Da, Jara, a ti ljudi su u stanju da unište i poslednjeg Španca u Vera Kruzu, kao što su vojvoda i njegove plaćene ubice uništile tvoje pleme. Pogledaj tamo, kroz onaj morski tesnac koji zadire u kopno: vidiš li sve one jarbole i motke? - Da, viteže. - To je eskadra gusara sa Tortuge. - Je li vrlo jaka? - Jaka i strašna, Jara. - Pošto osvetite svoju braću, da li ćete i dalje krstariti 100

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA morem? upita ga iznenada Morgan, prilazeći im. - Ko zna, odgovori Crni gusar. Zatim, posle kraće pauze, nastavi: - Pošto osvetim svoju braću, ostaje mi još jedan zadatak koji moram ispuniti i neću otići iz Velikog zaliva dok ga ne izvršim. Još mi niko nije rekao da je ona zaista mrtva. - Pa i da je Flamanka živa, među vama je sve svršeno, gospodine, reče Morgan. Leš njenog oca stajao bi uvek među vama. - I tvoje braće, reče Jara zajecavši prigušeno. Gusar pogleda mladu Indijanku, koja se bila sva skupila. - Plačeš, Jara, reče joj nežno. Ne voliš da govorim o Flamanki? - Ne volim, moj gospodine, odgovori jedva čujno mlada Indijanka. Sutradan je „Munja”, oplovivši obale Jukatana i ostrvo Kosumel, stigla do rta Katake. Zbog blizine Kube i mogućnosti da sretne našu špansku lađu, „Munja” se držala moreuza Jukatana, kako bi mogla lakše da se skloni na pučinu. Crnom gusaru je bilo najvažnije da ga Španci ne primete u tim vodama, da ne bi otkrili pravi cilj puta njegove lađe i upozorili gradove Meksika i Kampeke. Prolazak kroz kanal Jukatana završio se srećno, bez neprijatnih susreta, i iduće noći „Munja” je jedrila pored severnih obala velikog poluostrva, prema zalivu Kampeke ili Kampeće, kako ga još zovu. I Crni gusar i Morgan su već poverovali da će stići neprimećeni do meksikanske obale, kad četvrtog dana od prolaska kroz moreuz, u visini prostrane lagune Termino, otkriše jedno jedro. - Ovo je verovatno neki brod koji dolazi sa Kube, primeti Morgan. - A možda i neka lađa određena da nas prati, odgovori Crni gusar zamišljeno. 101

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Da nas nisu već primetili? - Poznato vam je da se Španci drže stalno na oprezu, da bi se obezbedili od iznenadnog napada gusara sa Tortuge. Hoćete li da proverimo da li ova lađa zaista ima nameru da nas prati? - Promenivši pravac? - Da, i zaplovivši prema severu ili na pučinu. - Da pokušamo, viteže. Ako bi ova lađa uspela da otkrije naš stvarni pravac kretanja, naši drugovi bi našli Vera Kruz ceo pod oružjem i tri puta veći garnizon. - Za dva sata će pasti mrak i onda ćemo promeniti pravac, gospodine Morgane, a za to vreme ćemo paziti na kretanje one lađe. Otišli su zatim sa palube i popeli se sve do koša glavnog jarbola, da bi imali što širi vidik. Tada Crni gusar uze durbin i pogleda pažljivo jedro. - Gospodine Morgane, reče on nešto kasnije, nalazimo se prilično daleko od lađe koja nas prati, ali sam siguran da bi bila u stanju da nam napravi ozbiljne neprilike. - To znači da je reč o nekom velikom jedrenjaku? - Možda i ratnom brodu. Siđoše ponovo na palubu i narediše pilotu da promeni pravac i okrene lađu na sever, kako bi Španci poverovali da plove prema Lujzani. „Munja” je odmah spretno zaokrenula i zahvaljujući vetru, koji je u novom pravcu povoljnije duvao, udaljila se brzo sa krmom okrenutom prema obalama Jukatana. Crni gusar i Morgan ostadoše na palubi, odredivši nekoliko stražara, koji su nosili durbine, da zauzmu mesta na krstovima prednjeg i glavnog jarbola. Primećeno jedro, suprotno svakom očekivanju, nastavilo je da se kreće prema zalivu Kampeke; ipak, uprkos svemu, nije mu se moglo slepo verovati. Noć, koja se spustila nekoliko sati kasnije, onemogućila je dalja ispitivanja, ali ni Crni gusar ni Morgan nisu napustili palubu, bojeći se kakvog neprijatnog iznenađenja; šta više, 102

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA udvostručili su stražu i naredili da se napune topovi. Već je bila odzvonila ponoć, kad usred guste pomrčine, koja je ležala nad morem, primetiše neku svetlu tačku, koja se jasno videla na horizontu. Nije to mogla biti zvezda, jer je nebo bilo pokriveno gustim oblacima, koji su se navukli nešto pre zalaska sunca; mogao je biti samo fenjer na nekoj lađi. - Prate nas, reče Morgan Crnom gusaru, koji je, naslonjen na ogradu, pažljivo ispitivao horizont. - Da, reče ovaj. Više nema sumnje. Nas, gospodine Morgane, prate, a možda i gone. - Stvar mi izgleda ozbiljna, kapetane. Ova lađa može dovesti u pitanje ceo naš pohod. Šta da radimo, viteže? Crni gusar je ćutao. Naslonjen na ogradu, pratio je svetlost, koja se kretala tačno „Munjinim” tragom. - Mi smo ljudi koji se nikada nisu plašili svojih protivnika. Pokazaćemo im našu zastavu pri odsevima artiljerijske paljbe, reče zatim ponosno. - A ako nam lađa pobegne? Ako uspe da se domogne meksikanske obale? U tom slučaju, morali bismo odustati od našeg smelog pohoda, primeti Morgan. - Moja lađa je brza i stići će sigurno španski jedrenjak. Naredite da se u more spusti šest čamaca i izaberite osamdeset najhrabrijih ljudi među našim mornarima. - Zar mislite da čamcima napadnete ratni brod? upita Morgan začuđeno. - Da, ali pošto im prethodno srušimo jarbole na lađi. Vama čamci, meni „Munja”. - Očekujem vaša naređenja. - Izdaću ih u poslednjem trenutku. Nekoliko minuta kasnije „Munja” je stala, i u more bi spušteno sedam čamaca. Osamdeset ljudi, koje je Morgan izabrao među najhrabrijim, brzo je zauzelo mesta u čamcima, noseći puške, sablje za jurišanje na brod i pištolje. Za sve vreme tih priprema Crni gusar nije napuštao krmu; gledao je 103

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA neprijateljski brod, koji se brzo približavao, prateći u stopu „Munju”. Kad su se ukrcali i poslednji mornari, Morgan mu priđe: - Čekam vaša naređenja, gospodine. Crni gusar se polako okrete, pokazujući mu svetlu tačku i upita: - Vidite li je? - Da, viteže. - Ja ću ostati ovde i osvetliti lađu; vi se držite podalje od lađe, sakriveni. Čim vidite da se brod upustio u borbu sa „Munjom”, priđite polako sa čamcima i munjevito ga napadnite. - Veoma smeo poduhvat. - Ali je zato uspeh zagarantovan, gospodine Morgane. - Računajte na mene, kapetane. - Idite i neka vas sreća prati. - Hvala, viteže. Šest čamaca se potom udaljiše, pod snažnim udarima vesala i iščezoše u pomrčini. Gusar je taman hteo da se popne na most, kad ispred njega iskrsnu jedna senka. - Jara, reče on, šta radiš ovde?... - Moj gospodine, šta se to događa? upita mlada Indijanka. - Vidiš: gone nas. - Španci? - Da, Jara. - A ti? - Spremam se za odbranu. Za koji trenutak ovde će grmeti topovi i biće se žestok boj. Vrati se u svoju kabinu, Jara; ovde smrt vreba... - Mornari!... zagrme on potom. Upalite fenjere i spremite se za paklenu paljbu na brod koji nas goni! Veoma mračna noć omogućavala je da se vidi svaka svetla tačka na tamnoj površini mora. U širokom zalivu Kapeke vladala je gotovo potpuna tišina. 104

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Samo bi se ponekad talas, uz prigušenu i otegnutu buku, razbio o bokove „Munje”, koja je stajala nepomična na talasima crnim kao noć. Četrdeset mornara, koji su ostali na gusarskoj lađi, zauzelo je svoja borbena mesta. U rukama tobdžija goreli su fitilji, šireći okolo neodređenu svetlost. Stojeći onako uspravno na palubi, čitava pojava Crnog gusara čudno se ocrtavala pri svetlosti dva velika fenjera, koja su gorela na krmi, jedan na levom, a drugi na desnom boku. Obučen sav u crno, sa dugim crnim perom, koje mu je padalo iza širokog šešira, izgledao je nekako zastrašujuće. Ličio je na morskog duha, koji je izronio iz vode da podigne strašno nevreme. Ljudi određeni da manevrišu jedrima gledali su ga spremni da okrenu jedra i brod, dok su tobdžije sa velikih topova očekivali njegovu komandu da sruče uragansku paljbu na protivničku lađu. - Karmo, reče iznenada Crni gusar, okrenuvši se vernom mornaru, koji je stajao pored njega zajedno sa Van Štilerom. Vidiš li one čamce tamo? - Da, kapetane, odgovori upitani. Veslaju prema onoj svetloj tački, ali će za koji trenutak nestati. - Šta misliš, koliko je udaljena lađa koja nas goni? - Oko hiljadu dvesta koraka, kapetane. - Pustićemo je da nam priđe još bliže. Sigurnije ćemo gađati. A onda se diže koliko je dug i okrenuvši se svojim ljudima viknu: - Spremni da brod okrenete niz vetar! Izvršićemo juriš! „Munja”, koja je do tada stajala nepomična, okrete se gotovo u mestu i pođe u susret neprijateljskoj lađi, krivudajući blago zbog nepovoljnog vetra. Crni gusar je sve vreme držao točak kormila i gledao lađu koja se približavala pomalo oprezno, pošto je već bila otkrila fenjere na „Munji”. Rastojanje se brzo smanjivalo. Španska lađa nije bila 105

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA udaljena više od trista koraka i kretala se tako da je prilazila gusarskoj lađi s desne strane. Iznenada jedan glas odjeknu na pučini, nošen povetarcem koji je duvao sa juga. - Ko je tamo? - Neka niko ne odgovara! naredi Crni gusar. Zatim uze razglasnik i viknu koliko ga je grlo nosilo: - Espanja! - Stanite! - Ko ste vi? - Španska ratna lađa. - Prolazi! viknu Crni gusar. Tobdžije, koji su stajali pored dva velika topa, okrenuše se svom vođi, pitajući ga pogledom. - Čekajte, odgovori ovaj. Pogled na pučinu, ali je pomrčina bila tako gusta da se čamci više nisu videli. - Mogli bismo da počnemo, promrmlja on. Kad bude trebalo, Morgan će se pojaviti. O-he!... Pali!... Zavlada kratko vreme tišina, narušavana samo ćarlijanjem noćnog povetarca i prigušenom bukom talasa, koji su se razbijali o pramac; a onda dva bleska iznenadna obasjaše palubu, propraćena strahovitim eksplozijama. Sa neprijateljske lađe podiže se zaglušujuća vika, kao odgovor na tu neočekivanu paljbu. - Izdaja!... Izdaja!... urlali su Španci. Crni gusar se nagnu preko ograde da vidi šta se događa na španskoj lađi, ali je svuda okolo vladala gusta pomrčina. Dohvati točak na kormilu i viknu: - Juriš! „Munja” istog časa okrete pramac u pravcu neprijateljske lađe. Nije nameravala da pobegne, već da izvrši manevar napada na brod i pomogne čamcima. Tek što se „Munja” okrenula, kad španski brod sav planu, 106

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA zagrmevši strahovito. Nekoliko kugli udari u pramac, dok su ostale, zviždeći potmulo, letele iznad gornje palube, cepajući jedra i bušeći svuda rupe. - Kakva muzika! uzviknu Karmo, koga zamalo nije prepolovila kiša topovskih zrna. Istog časa, Crni gusar besno zaurla: - Ah! ... Pokušava da nam umakne! ... Posle one prve paljbe, umesto da sačeka „Munju”, ratni brod je okrenuo pramac prema obali Kampeke. Izbegavao je borbu i nameravao da se skloni u neku meksikansku luku. Verovatno nije pokušavao da pobegne samo zato što se bojao. Njegov cilj je bio da obavesti obalske garnizone o prisustvu gusarske lađe i da ih upozori na opasnost. - Ne smemo mu dozvoliti da nam pobegne, ili ćemo u tom slučaju biti prinuđeni da odustanemo od pohoda na Vera Kruz, reče Crni gusar. Zatim viknu: - Spremni za pokret! Preseći ćemo mu put! Sa dva zaokreta „Munja” zaplovi pučinom prema zapadu, u nameri da se postavi između ratnog broda i američke obale. Ovo kretanje bi izvršeno tako brzo i sa toliko spretnosti da se španska lađa, u trenutku kada je htela da se vrati niz vetar, odjednom našla ispred oštrog „Munjinog” pramca. - Stoj tamo!... Ovuda se ne prolazi! viknu Karmo. Videći da mu je zatvoren put, ratni brod stade, kao da nije znao šta da preduzme. Onda se iznenada sav pokri dimom i plamenom. Shvativši da neće moći da izađu na kraj sa brzim gusarskim jedrenjakom, Španci su odlučno prihvatili borbu u nadi da će ga savladati ili probiti prolaz. Njihova brojna nadmoćnost, jača artiljerija, ogromna zapremina ratnog broda, sve je to moglo doprineti konačnom ishodu bitke. Ali to nije zbunilo Crnog gusara, koji se vrlo mnogo pouzdavao u sposobnost svojih mornara, artiljeraca i strelaca, a pre svega u 107

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA čamce koje je predvodio Morgan. - Palite! viknu on. Izvršićemo juriš na španski brod! Dve lađe su grmele s podjednakom žestinom, i za to vreme se naizmenično smenjivahu topovska paljba i prasak pušaka. Ratni brod, koji je imao dva puta brojniju artiljeriju, dobro se držao u tom strahovitom dvoboju, gađajući žestoko palubu i jedra protivničke lađe. I pored svega, „Munja” se nije povlačila, već je nastavila da se kreće, kako bi se što više približila španskoj lađi i u pogodnom trenutku izvršila juriš na nju. Glas Crnog gusara neprestano je odjekivao, nadjačavajući pokatkad grmljavinu artiljerije i prasak pušaka. - Pucajte! Paljbu na palubu!... Nišanite u jedra! Uprkos topovskoj paljbi i prasku pušaka, njegovi ljudi nisu gubili prisustvo duha; čak su se takmičili ko će ratnom brodu naneti veća oštećenja. Najbolji strelci, sa koševa i katarki, gađali su palubu španske lađe s onom nepogrešivom tačnošću koja je nadaleko proslavila te neustrašive morske razbojnike. Kiša njihovih zrna pravila je pokolj, naročito među tobdžijama na palubi. I tako je bitka trajala već četvrt sata, nanoseći teška oštećenja i jednom i drugom brodu, kad se iznenada sa pučine začu zaglušujuća vika. - Napred, morski vuci, urlao je jedan glas. Crni gusar skoči i uzviknu: - Morgan! Predavši kormilo Karmou, on jurnu prema ogradi; usred bljeska neprijateljske artiljerije ugleda nejasno čamce, na nekoliko koraka ispred ratnog broda. - Hrabro, morski vuci! zagrme on. Naši mornari jurišaju na španski brod! Istog časa, sa neprijateljske lađe dopreše užasni krici, dok je puščana paljba postajala prosto zaglušujuća. Usred crnih talasa dizao se plamen i ljudske prilike kretale su se tamo i ovamo 108

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA ispod usplamtele baterije. - Paljbu s boka! urlao je Crni gusar. A onda napred, na brod!

109

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA

XII STRAŠNI JURIŠ NA BROD Čim su napustili „Munju”, čamci, koji behu povereni Morganu, zaploviše na pučinu, veslajući polako prema španskoj lađi. Gusta pomrčina išla je na ruku ovom smelom manevru, tako da neprijatelj nije mogao ni naslutiti o prisustvu te minijaturne flote, koja je plovila po talasima crnim kao mastilo. Da se ne bi izložili opasnosti od sudara sa jednom ili drugom lađom što nije bilo nemogućno, jer te dve lađe nisu imale određen pravac kretanja jer on se mogao promeniti svakog trenutka, već prema samom razvoju bitke, Morgan dade znak da se čamci zaustave. Španska lađa nije bila udaljena više od sedam do osam stotina metara. To je bilo neznatno rastojanje, koje su ovi brzi čamci mogli preći za nekoliko minuta. Pošto je more bilo neobično mirno, Morgan je mogao da jasno čuje naređenja koja su izdavali na neprijateljskoj lađi; zato je zahtevao savršenu tišinu, kako ne bi odali svoje prisustvo. Posle neuspelog pokušaja da pobegne i skloni se u neku meksikansku luku, lađa je, kao što smo već rekli, odlučno 110

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA prihvatila borbu, računajući na nadmoćnost sopstvene artiljerije i na broj svog ljudstva. I tako su gusari bili svedoci onog prvog artiljerijskog dvoboja, koji je bio pre bučan nego opasan po obe lađe, ne mogavši sasvim dobro da vide protivnike; ali sa koliko su samo nestrpljenja pratili ovaj sukob, ti ljudi vrele krvi, ponikli usred krvavih okršaja, usred juriša i topovske grmljavine! Posle svake paljbe sa „Munje”, skakali su na noge, stežući puške i gušeći s mukom gromko „ura”, koje samo što se nije prolomilo iz njihovih grudi; posle svake paljbe sa španske lađe, škripali su zubima kao zveri u kavezu, psujući i preteći oružjem i pesnicama. - Hoćemo li, gospodine Morgane? pitali su sa svih čamaca. Nismo više u stanju da se obuzdavamo. - Još ne, odgovarao je miran glas budućeg osvajača Paname. Borba se, međutim, nastavljala sve žešće i sa jedne i sa druge strane. Sa bokova dveju lađa dizao se plamen i oblaci dima, koji su polako obavijali jarbole i palube. Videći špansku lađu potpuno obavijenu dimom, Morgan dade znak da se brzo zaplovi napred, opominjući ih da ne pucaju bez njegovog naređenja. Sada je bio pogodan trenutak da se izvrši juriš na neprijateljski brod. Ako Španci nisu uspeli da otkriju prisustvo te male flote, mogli su biti sigurni da će izgubiti bitku. - Napred!... ponovi Morgan iz prve barke. Držite se u zavetrini; tako će nas dim zakloniti od Španaca. Veslajući iz sve snage, mala flota je za nekoliko minuta uspela da se približi španskoj lađi na nekoliko metara, zagnjurivši se u oblaku dima, koje je noćni povetarac raznosio nad morem. Zauzeti odgovorom na učestale paljbe sa „Munje”, Španci nisu primetili ozbiljnu opasnost koja im je pretila, utoliko pre što su čamcima bili okrenuti leđima. Čim je primetio da su stigli ispod lađe, Morgan se diže s 111

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA mačem u ruci. Jednom rukom se uhvati za okno na bateriji, zatim se odbaci na ogradu, uhvativši se čvrsto za zapone na jarbolima. Četrnaest ljudi iz njegovog čamca sledili su ga, verući se kao majmuni. Već su se bili svi prebacili preko ograde, kad ih je jedan stražar, spuštajući se niz konopac, primetio. - Na oružje! viknu on. Napadaju nas!... - Napred, gusari! zagrme Morgan. Paljbu iz čamaca!... Zaglušujući plotun obori više od polovine Španaca. Ostali, preplašeni i iznenađeni neočekivanim napadom, odstupiše u neredu rasturivši se po gornjoj palubi. - Gusari!... Gusari!... urlali su sa svih strana. Komandant ratnog broda odmah je shvatio svu opasnost koja im je pretila. Ne gubeći prisebnost, okrete dva velika topa, već napunjena kuglama, koje su samo čekale da se zabiju u „Munjinu” palubu. - Paljbu na levi bok!... Uragan gvožđa i olova sruči se na „Munjin” bok, kidajući istovremeno zapone i užad za upravljanje jedrima, raznevši pri tom dva čamca. Nekoliko gusara, koji su se našli na ogradi broda, popadaše u more, neki mrtvi, neki osakaćeni, ali su ostali brzo prešli ogradu i jurnuli na palubu, urlajući užasno iz sveg glasa. Izbegavši pravim čudom kišu zrna, Morgan se nađe na čelu svojih mornara. U desnoj ruci je držao mač, a u levoj pištolj. - Za mnom, gusari! urlao je. Ljudi iz čamaca peli su se na brod, hvatajući se za okna na baterijama, za konopce i skačući na ograde. Petnaest do dvadeset najboljih strelaca ostalo je u čamcima, zasipajući plotunima palubu i pramčanu kulu i nišaneći pre svega u tobdžije, koji su stajali iza velikih topova. Na komandu svojih oficira, Španci se okupiše pored palube i pramčane kule, izvršivši zatim juriš na gusare. Ali se njihov položaj pokazao odmah kao vrlo opasan, jer se „Munja” 112

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA spremala da izvrši sa druge strane napad na brod. - Napred! urlao je Morgan, jurišajući na čelu svojih mornara. Sukob je bio krvav. Palo je mnogo ljudi i sa jedne i sa druge strane, što ranjenih, što mrtvih; ali glavnina nije odstupala, nego je još žešće napadala. Iz otvora na palubama peli su se sve novi i novi borci. Tobdžije su napustile svoje topove, koji im više nisu bili od koristi, i jurišali na Morganove gusare, nastojeći da ih pobacaju u more i odbiju predstojeći „Munjin” napad. Jauci ranjenika, prasak pušaka i pištolja, gusarski povici i „Viva Espana" sa španske lađe, grmljavina topova, sve je to stvaralo jednu groznu, zaglušujuću buku. Ljudi iz čamaca bili su sad već svi na španskom brodu. Dok su oni najhrabriji pružali otpor Špancima, boreći se besno za svaki pedalj položaja, ostali su se peli uz konopce i odozgo sipali strašnu puščanu vatru, praveći velike prorede među četiri puta brojnijom neprijateljskom posadom. U to je gusarski brod, manevrišući vešto, zabio svoj kosnik među konopce prednjeg jarbola španske lađe, a zatim se, potisnut vetrom koji je širio sošno jedro, naslonio uz potmuli tresak na bok protivničke lađe. Crni gusar ostavi kormilo i skoči na palubu sa mačem u ruci, zagrmevši: - Napred, morski vuci! Njegovi gusari potrčaše, spremni da polože život za svog hrabrog vođu. Uprkos španskoj paljbi, preskakali su ogradu broda, urlajući iz sveg glasa, da bi zadali još veći strah Špancima i stvorili utisak da ih je tri puta više. Zatim pojuriše na bojno polje, kao čopor izgladnelih vukova. Strašan mač Crnog gusara otvarao je krvavi put kroz gomilu boraca. Niko nije bio u stanju da odoli munjevitom udarcu njegove gvozdene desnice: neprijatelji su padali levo i desno, neki mrtvi, neki smrtno ranjeni: - Hrabro, junaci moji! urlao je. Sa mnom, Morgane! Našavši se između dve vatre i zbunjeni neočekivanim 113

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA napadom, Španci su oklevali; a onda su počeli da se povlače, jedan deo prema krmi, a drugi prema pramcu. Strah od gusara sa Tortuge, za koje su verovali da su iz pakla i zato nepobedivi, bio je u ono vreme takav, da su Španci ginuli bez otpora, verujući da bi svaka borba bila uzaludna. Nije zato bilo nikakvo čudo što se i španska posada, pošto je najpre prihvatila borbu i pokušala da izvojuje pobedu, sad razbila, pred strašnim naletom protivnika. Morganovi i ljudi Crnog gusara okupili su se na gornjoj palubi između prednjeg, glavnog i zadnjeg jedra i posle kratkog predaha krenuli ponovo, silovito, na osvajanje broda, dok su se neki od njih probili čak do koševa i krstova na jarbolima, odakle su bacali na Špance granate. Na poziv da se predaju, Španci su odgovarali plotunima iz pušaka; pa ipak, svima je bilo jasno da je velikoj španskoj zastavi, koja se još lepršala na vrhu krme, otkucao poslednji čas. Veći deo oficira pao je kao žrtva nepogrešivih Morganovih strelaca; i komandant ratnog broda, posle herojskog otpora, srušio se ispod zadnjeg jarbola, pokošen strašnim mačem neustrašivog Crnog gusara. - Još samo malo, čulo se sa svih strana. Crni gusar polete na gornju palubu, rešen da obori veliku špansku zastavu. Niko se nije usudio da mu stane na put, takav je užas širio njegov mač. On sam vredeo je dvadeset ljudi. Španci su se bili povukli pre nego što su njegovi ljudi stigli do stepenica koje su vodile na palubu, sklonivši se u salon, dok su njihovi drugovi, koji su branili pramac, potražili zaklon u sobi za posadu, zakrčivši hodnike ispod palube i baterije. Jednim udarcem Crni gusar preseče uže i španska zastava nošena vetrom pade u more i nestade u talasima Meksikanskog zaliva. Jedno zaglušujuće „ura”, koje se prenelo čak kroz tovarni prostor, pozdravilo je njen pad, koji je značio još jednu pobedu za gusare. 114

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Gotovo je, reče Morgan prilazeći Crnom gusaru, koji je pogledom punim mračne tuge gledao gomilu leševa na palubi ratnog broda. - Da, ali koliko krvi! prošapta ovaj uzdahnuvši. Strašno je to kad se ubijaju ljudi koji se ne mrze. - Mi se svetimo za pokolje, koje su izvršili nad jadnim Indijancima Kortes, Pisaro i prvi osvajači Amerike, gospodine, odgovori Morgan. Crni gusar klimnu glavom i posle nekoliko trenutaka reče: - Izgubili smo četrdeset ljudi, a drutih petnaest je preneto u brodsku ambulantu. - Srećom, uspećemo da nađemo brzo isto toliko mornara, ne vraćajući se na Tortugu. Vi znate da svaki gusar žarko želi da se ukrca na „Munju” i da se bori pod vašom zastavom. Šta ste odlučili, viteže? - Nastojaćemo da izbegnemo novo prolivanje krvi. - Vaši uslovi, viteže? - Oprostite svima život, bez otkupa. Dok su se Crni gusar i njegov zamenik dogovarali šta da preduzmu, da bi se izbegla jedna nova i možda još krvavija bitka, gusari su zauzeli izlaze iz salona i zajedničkih soba na pramcu, da bi onemogućili Špancima da prodru na gornju palubu. Španci su, opet, sa svoje strane, preduzeli niz mera predostrožnosti, da bi izbegli iznenadni napad pobednika. Na jednom i drugom kraju hodnika namestili su nekoliko topova i podigli barikade od buradi punih pritega, od buradi sa topovskim kuglama, velikih olovnih ploča, slamarica, motki i rezervnih delova. Bilo ih je preostalo još oko osamdeset. Za vreme brzog povlačenja nisu ostavili svoje oružje i, kako je izgledalo, na predaju još nisu mislili, uzdajući se u svoj broj i artiljeriju. Na nesreću, još nisu znali da iznad njihovih glava postoji glavni otvor, kroz koji su gusari mogli da uđu i započnu paklenu vatru. A baš na taj otvor su Crni gusar i Morgan vrlo mnogo 115

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA polagali. Za sada se zamenik „Munje” dobro čuvao da ne pregovara kroz taj široki otvor. Siđe zato u kabine i, došavši do hodnika, pođe neustrašivo kroz njega. Istog trenutka četiri španska vojnika, koja su čuvala barikadu, uzeše ga na nišan. - Dole oružje! viknu Morgan, skrstivši ruke. Ne dolazim kao neprijatelj, nego da pregovaram. - Šta hoćete? upita jedan vojnik. - Hoću da govorim sa vašim starešinama. Jedan poručnik, koji je stajao sakriven iza barikade, brzo ustade. - Ko vas je poslao? upita ljutitim glasom. - Crni gusar, odgovori Morgan. - Jeste li vi njegov zamenik? - Imam tu čast. - Šta želite? - Dolazim da vas u ime viteza od Ventimilje pozovem da se predate. - Recite Crnom gusaru da Španci umiru, ali da se ne predaju. - Vi ste se žestoko borili i vaša čast je sačuvana, odgovori Morgan. - Spremni smo da prihvatimo borbu, gospodine. - Ali, vi ste već zarobljeni. - Nas je još dosta, a imamo i oružja. - Poklonićemo vam život bez ikakvog novčanog otkupa. - Hvala, ali mi ćemo se boriti do poslednjeg, odgovori ponosno Španac. - Onda ćemo vas sve pobiti, reče Morgan, preteći. - Dosta, gospodine! Idite, ili ću narediti paljbu. Morgan napusti hodnik i pope se stepenicama. Crni gusar ga je čekao ispred gornje palube. - Odbili su? upita, ugledavši Morgana. - Da, viteže. 116

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Divim se njihovoj hrabrosti i kad bih bio siguran da me neće izdati, dao bih im slobodu. - Istog trenutka bi otišli i digli na noge čitav Vera Kruz. - Znam, Morgane. Neka se na palubu prenese nekoliko sanduka sa granatama. A onda viknu: - Hrabro, junaci moji! Spremite se za boj!

117

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA

XIII PREDAJA RATNOG BRODA Nekoliko minuta kasnije, dve kolone sastavljene svaka od po dvadeset mornara, izabranih među najboljim strelcima, siđoše tiho u salon i u zajedničku sobu, zaklonivši se iza nameštaja i sanduka poređanih na jednom i na drugom kraju hodnika. Nije bilo teško pogoditi da Crni gusar ne namerava da izloži svoje ljude još jednoj novoj pogibiji i to protiv dva puta jačeg neprijatelja. Oni su morali samo da se pojave, da bi privukli pažnju protivnika na tu stranu. Glavni napad je trebalo izvršiti kroz ulaz u donji deo broda, oko koga su se već okupili ostali gusari. - Dižite što veću galamu, rekao im je Crni gusar. I galama je odmah počela, pretvorivnš se vrlo brzo u strahovitu i zaglušujuću viku. Čim su zauzela svoja mesta, oba voda su otvorila vatru na španske barikade, dižući strašnu galamu, kako bi neprijatelj pomislio da se bodre za glavni napad. Španci istog trenutka odgovoriše topovskom paljbom iz hodnika. Posledice ove paljbe iz tako ieposredne blizine bile su kobne za lađu. Kugle i karteč su razneli unutrašnji potplat i 118

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA porazbijali nameštaj iz kabina i zajedničke sobe. Padala su i lomila se ogledala, kristal, porcelan, rušile su se slike i lusteri. Ispruženi po podu, gusari se nisu ni pomakli, iako su osećali kako ih zasipaju delovi polomljenog nameštaja. Na topovsku vatru odgovorili su puščanom paljbom, onako nasumice, pošto su hodnici bili puni gustog dima, koji ih je gušio. I tada odjednom, kad je dim već počeo da se probija kroz pukotine palube, Crni gusar se okrete svojim ljudima, koji su nestrpljivo očekivali komandu da uzmu učešće u borbi što se vodila ispod njih, i reče im: - Spremite granate. - Spremne su, gospodine, odgovori zapovednik palube. - Dignite poklopac i ne štedite municiju. Četvorica mornara skloniše dve gvozdene poluge i otvoriše ulaz u donji deo broda. Iz njega odmah polete oblak gustog, belog dima, penjući se prema krstovima glavnog jarbola. Dole, ispod tog velikog dimnog oblaka, dizao se plamen i odjekivala zaglušujuća eksplozija. To su topovi grmeli, rušeći i razbijajući bokove lađe. Ne čekajući da se dim raziđe, mornari su bacali granate u donji deo broda. Ali kad su Španci čuli eksploziju i videli kako njihovi drugovi padaju na pod pokošeni šrapnelima, veći deo njih brzo je napustio topove i pojurio kroz bateriju. Neočekivani napad izazvao je ovog puta ozbiljnu paniku u španskim redovima. I oni najhrabriji ubrzo su napustili svoja mesta, ne obazirući se na viku nekolicine oficira, koji su ostali živi, kao ni na psovke zapovednika palube i podoficira; za sve to vreme gusari nisu prestajali sa paljbom. I dok su ona dva gusarska voda iz kabina i zajedničke sobe i dalje sipala vatru, šireći užas i pometnju, oni sa palube bacali su granate na sve strane, preteći da izazovu požar. A onda, usred vike boraca, zapomaganja ranjenika, eksplozije granata i topovske paljbe, zagrme moćni glas Crnog gusara. 119

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Predajte se ili ćemo vas sve pobiti!... - Dosta!... Dosta!... urlalo je pedeset glasova. Kiša granata prestade, kao i plotuni dveju vodova sakrivenih u kasaru i u zajedničkoj sobi. Crni gusar se naže nad otvor i povika: - Predajte se ili ćemo vas sve pobiti! Onda se jedan glas začu usred dima, koji se vio iz donjeg dela broda: - Predajemo se! - Pošaljite mi pregovarača. Nekoliko trenutaka kasnije na palubu se pope jedan čovek. Jedini preživeli oficir od svih pretpostavljenih sa ratnog broda. Nesrećnik je bio bled i neobično uzbuđen; na sebi je imao pocepanu uniformu, dok mu je jednu ruku bila raznela granata. Predajući svoj mač Crnom gusaru, reče jedva čujnim glasom: - Pobeđeni smo. Gospodin od Ventimilje odbi oružje, rekavši mu velikodušno: - Sačuvajte svoj mač za bolju priliku, gospodine poručniče. Vi ste hrabar čovek! - Hvala vam, viteže, odgovori Španac. Od Crnog gusara sam mogao i očekivati ovakvu velikodušnost. - Ja sam plemić, gospodine. - Znam, viteže. Šta ćete sad učiniti sa nama? - Ostaćete zarobljeni na mojoj lađi, sve do kraja našeg pohoda, onda ćemo vas iskrcati negde na meksikanskoj obali, bez otkupa. - Vi, znači preduzimate neki pohod na naše gradove u Meksiku? upita oficir s bolnim čuđenjem. - Na to pitanje ne mogu vam odgovoriti, reče Crni gusar. To je samo moja tajna. Zatim ga uze za ruku i povede prema krmi, upitavši ga muklim glasom: - Poznajete li vojvodu Van Gulda? 120

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Da, viteže. - Nalazi li se još u Vera Kruzu? Španac ga pogleda pravo u lice i ne odgovori. - Poklonio sam vam život i zato biste mogli da mi se odužite ovom malom uslugom. - E pa, dobro, vojvoda se nalazi u Vera Kruzu, odgovori Španac, posle kraćeg oklevanja. - Hvala, gospodine, odgovori Crni gusar. Radujem se što sam prema vama postupio plemenito. Oficir priđe otvoru i viknu: - Položite oružje: gospodin od Ventimilja poklanja svima život! Dva gusarska voda na čelu sa Morganom siđoše odmah u donji deo broda, da prime oružje. Ali, kakav je samo užasan prizor pružio unutrašnji deo broda! Na sve strane dimile su se ruševine; razbijeni stolovi, polomljeni stubovi, ispreturani topovi, ljudi grozno osakaćeni i svuda krv i šrapneli. Usred tog haosa, oko pedeset Španaca, zanemeli i bledi, sa poderanom odećom, čekalo je gusare. Ostali su pali, pokošeni nemilosrdnom kišom granata. Morgan im uze oružje i naredi nekolicini svojih ljudi da se pobrinu za ranjenike, a ostale povede na „Munju”, zatvori ih u unutrašnji deo broda i postavi nekoliko stražara da ih čuvaju. Čim su pregledali lađu, odmah su shvatili da više nema nikakve nade da se ona spase. Jarboli su bili polomljeni, stubovi ugljenisani, od kabina i zajedničke sobe ostala je samo gomila polomljenih predmeta, dok se u unutrašnjosti broda sve više širila vatra, koja je već bila zahvatila dobar deo trupa. - Gospodine, reče on prilazeći Crnom gusaru. Ratni brod je izgubljen. Od prvog naleta vetra katarke će se srušiti, a i vatra se vrlo brzo širi. - Prenesite na našu lađu sve što bi moglo da nam koristi, a onda je prepustite njenoj sudbini, odgovori gusarski kapetan. Više bi nam smetala nego što bi nam koristila. 121

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Pljačkanje broda nije im donelo bogzna kakvu dobit, pošto je artiljerija bila uništila. Ali je zato velika količina municije i oružja ukrcana na „Munju”, zajedno sa kapetanovom kasom u kojoj je bilo dvadeset hiljada pijastara koje su gusari podelili među sobom. U podne je „Munja” digla jedra i požurila prema meksikanskoj obali. Ratni brod je goreo neverovatnom brzinom. Plameni jezici i gusti oblaci dima kuljali su kroz otvore na baterijama i palubi, preteći da zapale jarbole. Katran, rastopljen od toplote koja se širila ispod palube, curio je po gornjoj palubi, slivajući se preko ograde u more. - Šteta što je izgubljena jedna ovako lepa lađa! reče Crni gusar, gledajući sa kasara ratni brod. - Hoće li potonuti? upita neko jetkim glasom iza njega. Gusar se okrete i ugleda mladu Indijanku. - To si ti, Jara, reče joj. - Da, moj gospodine. Došla sam da prisustvujem poslednjim trenucima ove lađe, koja je pripadala ubicama moga oca. - Koliko neutoljive mržnje vidim u tvojim očima, Jara! reče Crni gusar s osmehom. Tvoja mržnja je isto tako beskrajna kao i moja. - Ali ti ne mrziš ove Špance, moj gospodine. - Istina je, Jara. - Da sam ih ja pobedila, sve bih ih poubijala, reče devojka jetkim glasom. - Imaju već isuviše neprijatelja, Jara, odgovori Crni gusar. Pokolji, koje su počinili prvi osvajači Amerike, najvećim delom su osvećeni. - Da, ali čovek koji je uništio moje pleme još živi. - Taj čovek je već jednom nogom u grobu, odvrati njen sagovornik mračno. Sudbina mu je dosudila kraj. Naslonjen na ogradu broda, gledao je španski brod, koji je u daljini goreo kao naramak suvih drva. Divovski plamen dizao se sve do vrha jarbola, kao neka ogromna zavesa. Ceo brod je 122

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA već bio u plamenu, od pramca do krme, kao neko plameno more, koje se burno talasalo. Jedan ogroman oblak lelujao se iznad nesrećne lađe, kao kakav golemi amrel sa čijih ivica je padalo hiljade varnica, koje je snažan vehar nosio na sve strane. Iznenada na pučini odjeknu neka potmula detonacija. Vihor varnica, užarenog drveta i raznih komada podiže se nad brodom, zviždeći kroz vazduh i padajući daleko u more. Verovatno je eksplodiralo na dnu tovarnog prostora neko bure sa granatama, koje gusari nisu uspeli da pronađu. I tako je ova veoma snažna eksplozija uspela da raznese već ugljenisane bokove lađe i sad je voda nezadrživo jurnula kroz otvore. - Gotova je, reče Crni gusar, okrenuvši se Jari. Ratni brod je tonuo pred njihovim očima, njišući se široko. Voda i vatra su se borili za lađu oko koje je more ključalo. Oblaci pare su se dizali, pišteći. Ratni brod je i dalje tonuo, naginjući se sve više na pramac, dok se njegova visoka krma dizala uvis. Od sve jačeg ljuljanja lađe, zvono sa kasara tupo je zvonilo, kao da oglašava bliski kraj velike lađe. - Kao da zvoni propast španskoj mornarici, prošapta Crni gusar. Odjednom je pramac ratnog broda, već pun vode, nestao. Pojavila se kobilica krme. Ogromna masa, stojeći skoro uspravno, brzo je tonula. Nestale su koturače, zatim glavna katarka sva u plamenu, a onda i čitava masa, bacajući u vazduh poslednji oblak pare i kišu varnica. Vodeni kružni zid, sličan ogromnom vrtlogu, širio se morem i nestajao u daljini. Bio je to kraj. Moćna ratna lađa, oštećena najpre topovskom paljbom, zahvaćena zatim plamenom i na kraju razneta eksplozijom, tonula je sad kroz prozirne vode zaliva. Crni gusar se okrete Jari, koja je još uvek tražila pogledom lađu što je nepovratno silazila na dno. - Zar nije strašno sve ovo? upita je. 123

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Da, moj gospodine, odgovori mlada Indijanka. Ali, ja se još nisam osvetila. - Biće i to uskoro, odgovori Crni gusar i pođe prema stepenicama koje su vodile na komandni most, gde se nalazio Morgan. Ugledavši svog kapetana, zamenik se diže iz jedne udobne stolice i pokaza mu kartu zaliva. - Gde treba da vas iskrcam? upita. Večeras ćemo ugledati meksikansku obalu. - Poznajete li Vera Kruz? - Da, viteže. - Krstari li neko onuda? - Rekli su mi da čuvaju čitavu obalu, sve do Tuhpama, da bi zaštitili Jalap od mogućeg napada. - Znači da bi iskrcavanje tamo bilo otežano... - Bolje rečeno, nemogućno, viteže. Odmah bi vas uhvatili. - Šta mi savetujete da uradim? - Izaberite neko pusto mesto, makar i dalje od Vera Kruza i krenite preobučeni u mazgare ili lovce. - Znate li neki kraj gde bismo se mogli iskrcati, bez opasnosti da nas otkriju? - Savetovao bih vam da se iskrcate južno od Tampika, na širokoj laguni Tamijaua. Taj kraj niko ne čuva, jer u ovo vreme tamo vlada žuta groznica. - Je li laguna dosta udaljena od Vera Kruza? - Mogli biste stići za četiri do pet dana, ne žureći se mnogo. - To je u redu, pošto će eskadra stići u Vera Kruz za desetak dana. - Dakle? - Iskrcaćemo se u laguni, odgovori Crni gusar. Tako ćemo bez velikih teškoća ući u Vera Kruz. Četiri časa posle ovog razgovora, „Munja”, koja je plovila sve vreme prema severu, da bi prošla što dalje od Vera Kruza, okrenula je na zapad, u nameri da se približi meksikanskoj 124

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA obali. Gusar nije ni za trenutak napuštao komandni most; želeo je da se uveri svojim očima da njegovoj lađi ne preti nikakva opasnost. Srećom, sve vreme dok su plovili prema zapadu, na tamnom horizontu nije bila primećena nijedna svetla tačka, koja bi nagovestila prisustvo neke neprijateljske lađe. Sutradan je „Munja” ugledala jedno vrlo dugačko poluostrvo, koje je stajalo kao neka brana prema velikoj laguni Tamijaua, koja se pružala nekoliko milja ispred Tušama. Ne želeći da se približi laguni usred dana, „Munja” je brzo zaplovila dalje, ploveći duž poluostrva u pravcu Tampika. Da bi još bolje zavarali španske lađe, koje su mogli sresti, Crni gusar je naredio da se jedan deo topova skloni i veći deo posade sakrije, a na krmi raširi kastiljanska zastava. Obala koja se pojavila pred njima bila je pusta, ali ne i sasvim neplodna. S vremena na vreme duž obale se videla ponekad i šuma, koju su uglavnom činile neobično lepe palme, dok je iz vode izvirivalo neko vodeno bilje sa žutim, obešenim lišćem. - Ova obala izgleda kao da je neočekivano poplavljena, reče Morgan, posmatrajući je kroz durbin. Nikada nisam video da palme rastu iz mora kao alge. - Ovaj deo obale je podložan žestokim pomeranjima, reče Crni gusar. Zemljotresi izazivaju spuštanje znatnog dela ove obale, koja onda biva poplavljena. - Hoćete da kažete da je podložna spuštanju? - A ponekad i izdizanju, gospodine Morgane. - Sve mi to izgleda veoma čudno. - Pa ipak, gospodine Morgane, ovakve pojave se ne događaju samo ovde: ima mnogo obala i u Evropi koje, iako ne potresaju zemljotresi, niti vulkanske erupcije, trpe znatne promene u nivou... Neću da kažem da se to izdizanje i spuštanje tla dešava svaki čas; ono je čak tako sporo da je u nekim slučajevima potrebno da prođu vekovi pa da to postane vidno. U mojoj 125

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Italiji, na primer, u vremenskom periodu od nekoliko decenija, izvršilo se vidno pomeranje tla: naročito na Siciliji i u Kalabriji, gde obala teži da se izdigne, dok se u Venetu ona uvek spušta. - Mora da je to ugabanje tla veoma sporo. - Toliko sporo da se uopšte ne treba bojati, gospodine Morgane. Obala Veneta se, na primer spušta svake godine tri do četiri santimetra, a obali Sicilije je bilo potrebno hiljadu dvesta godina da se izdigne oko šest metara. - Onda ne postoji opasnost da neka obala potone. - Odjednom ne, gospodine Morgane, ali ako bi se spuštanje terena nastavilo, verovatno bi se posle nekoliko vekova taj deo obale našao pod vodom. - A od čega zavisi to izdizanje i spuštanje tla? upita zamenik. - Izdizanje tla izazivaju regionalii zemljotresi, dok spuštanje izgleda treba pripisati hemijskim i molekularnim promenama stenovitih masa, upijanju ili isušivanju tih masa, ili pak laganom pomeranju gornjih delova, kao i stvaranju podzemnih šupljina usled lučenja rastvorljivih materija. Kako bilo da bilo, mi nećemo doživeti da vidimo ove obale kako tonu, niti neke druge, koje će se toliko izdići da će nadvisiti planine... A sada, gospodine Morgane, naredite da nas odbace još dalje na pučinu i da spreme moj čamac. - Ko će pođi sa vama, gospodine? - Karmo, Van Štiler i mlada Indijanka. - I Jara! uzviknu začuđeno Morgan. - Njena pomoć će mi biti najdragocenija... Zna mnogo stvari o kojima moji ljudi nemaju pojma. - Možda mesto gde se krije vaš smrtni neprijatelj. - Da, gospodine Morgane, mesto gde ću ga naći i ubiti, odgovori mračno Crni gusar.

126

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA

XIV LAGUNA TAMIJAUA U jedanaest sati uveče, pošto je čitav dan krstarila pučinom, „Munja” neopaženo stiže do najjužnije tačke lagune i ukotvi se pet stotina metara daleko od obale. Nigde nisu primetili nikakvu svetlost; mogli su se, znači, nadati da te obale niko ne nad-gleda. Pošto je prethodno pogledao na sve strane, Crni gusar siđe na palubu odakle su mornari upravo spuštali u vodu jedan čamac pun sanduka sa namirnicama. Karmo, Moka i Van Štiler već su se nalazili tamo. Bili su poskidali svoje mornarske uniforme i obukli kožne pantalone sa resama, preko ramena prebacili ogrtače u raznim bojama, takođe ukrašene resama, i oko struka vezali široke pojaseve, za koje su zadenuli ogromne noževe i pištolje. Na glavi su imali velike i vrlo duboke šešire, koji su im zaklanjali skoro celo lice. I Crni gusar beše skinuo svoju crnu odeću, da bi obukao istu onakvu kakvu su imali njegovi ljudi. - Je li sve spremno? upita Morgana, koji je već bio izdao naređenje da se čamac spusti u vodu. - Da, viteže, odgovori zamenik. 127

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - A Jara? - Evo me, gospodine, javi se mlada Indijanka, stvorivši se kraj njega. Isto kao i njeni drugovi, i ona se uvila u ogrtač sa resama, pokrivši svoju divnu glavu širokim šeširom ukrašenim trakom. - Koja su vaša poslednja naređenja, kapetane? - Pridružite se odmah gusarskoj floti i krenite bez oklevanja, na Vera Kruz. - Poznato vam je, gospodine, da je Gramon odlučio da se iskrca južno od grada. - Da, deset kilometara južnije. Ako budem mogao, sačekaću vas tamo. - Znate li gde će se izvršiti iskrcavanje? - Gramon i Loran su mi već rekli. Zbogom, gospodine Morgane, videćemo se uskoro. Zastade za trenutak gledajući rasejano lagunu, a zatim brzo siđe niz stepenice, rekavši još jednom odsečno: - Zbogom! Sede zatim na krmu, pored mlade Indijanke i dade znak svojim ljudima da krenu. Karmo, Van Štiler i Crnac dohvatiše vesla i brzi čamac polete; za to vreme je „Munja” manevrisala da bi opet izašla na pučinu. Nad tamnom vodom lagune lelujala se laka magla, čineći noć još mračnijom. Bila je to vrlo opasna magla, prepuna nužnih isparenja, koja se stvarahu usled raspadanja barskog rastinja, takozvanih „biljaka groznice”, a koje se inače sreće naročito često po meksikanskim lagunama i na ušćima reka. Rastući u vodi, one polako trule, kvareći vazduh. Izazivaju vomito prieto, ili žutu groznicu, koja za vreme toplih meseci pokosi veliki broj života. Na širokom vodenom prostranstvu nije se videla nikakva svetlost, niti na poluostrvima koja su zatvarala lagunu prema moru. Isto tako se ni sa jedne strane nije čuo nikakav šum. - Kakvo neprijatno mesto! reče Karmo ne ispuštajući vesla iz 128

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA ruku. Kao da pripada samom đavolu. - Đavo se krije usred ove magluštine, koja se kreće prema nama, odgovori Hamburžanin. - Groznica, je li tako, Moka? - Žuta, odgovori Crnac. Ako nas uhvati, gotovi smo. - Tja! Imamo debelu kožu, odgovori Karmo. - Nikoga ne štedi. - Onda, snažno napred, prijatelji. Još uvek mi je stalo do moje kože. Pod snažnim udarcima vesala čamac je brzo klizio, bežeći ispred magle koju je vetar nosio prema obali. Crni gusar je sa kormila upravljao vožnjom. S vremena na vreme pogledao bi busolu koju je nosio sobom, proveravao pravac i izmenjao po neku reč sa Jarom. Već su bili prešli polovinu lagune, kad Karmo otkri neku svetlu tačku severno od donjeg poluostrva. - Oho! uzviknu. Izgleda da ova laguna nije baš pusta. Vidite li, kapetane? - Da, odgovori Crni gusar, koji već beše ustao. - Da nije neki jedrenjak? - Meni se čini da se ona svetlosg ne kreće, reče Van Štiler. - Ne, reče Moka, koji je imao oštrije oko od ostalih. To je putujuća svetlost. - Mogućno neki jedrenjak, koji plovi za Pueblo Veho, promrmlja Crni gusar. Srećom, noć je toliko mračna da ćemo proći neopaženi. Svetla tačka se u stvari udaljavala prema severu, krećući se izlomljenom linijom. Čamac je nastavio da plovi brzo, sekući more uz lak šum vode. Iako su veslali iz sve snage već više od dva sata, trojica gusara uopšte nisu bili umorni. Oko male barke i dalje je vladala potpuna tišina, kao da te vode nisu bile nastanjene. Samo se gore, visoko, čulo kreštanje poneke noćne ptice, možda „vampira", jedne vrste vrlo opasnog slepog miša, koji siše krv ljudima kad ih iznenadi na spavanju. 129

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA U dva sata ujutro, Karmo, koji se nalazio na pramcu, primeti da voda postaje sve plića. - Obala ne može biti daleko, reče, okrećući se Crnom gusaru. - Čini mi se da je već nazirem, odgovori ovaj ustajući. Pred nama se ocrtava neka crna masa, koja bi mogla biti kakva šuma. Nešto kasnije čamac je zaplovio između naslaga vodenog bilja i peščanih sprudova. Šikare od barskog rasginja dizale su se svuda, pružajući svoje isprepletane grane u svim pravcima i šireći kužno isparavanje. - Nalazimo se usred močvare, reče Crni gusar. - Eh, da. Na meksikanskoj obali one ne predstavljaju retkost, odgovori Karmo. Naišavši na jedan prolaz između sprudova i šipražja, čamac uđe unutra, krećući se oprezno da se ne bi nasukao. Niko od njih nije znao gde se nalaze, pošto na te obale čak ni Jara nikada ranije ne beše kročila. Znali su samo da je kopno zapadno i zato su se stalno držali tog pravca, sigurni da će se pre ili kasnije naći u šumi. Veslajući tako otprilike pola sata, našli su se ispred grupe malih ostrva, koja su obrazovala bezbroj kanala i kanalića. Na tim ostrvima raslo je visoko drveće, koje je bacilo na kanale tamnu senku. - Kuda ćemo sada, gospodine? upita Karmo. - Pristaćemo uz obalu jednog od ovih ostrva i sačekaćemo zoru; odgovori Crni gusar. Po ovoj pomrčini ne možemo održavati pravac. Čamac se otisnu prema najbližem ostrvu, pokrivenom neobično visokim drvećem, ogromnih stabala. Tako su se na kraju iskrcali da malo protegnu noge. Pomrčina je bila tako gusta da se gotovo ništa nije moglo razaznati. Sa kanala se dizala neka izmaglica, koja se polako širila, puna kužnog isparavanja. Gusari se ispružiše ispod jednog velikog drveta, zamotavši se 130

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA u svoje ogrtače da bi se zaštitili od noćne vlage. Pored sebe su držali oružje, jer se nisu osećali naročito bezbednim. I zaista, nešto kasnije, u neposrednoj blizini začuše neki oštar krik, koji se pretvori u strahovitu riku. Odmah zatim, nešto dalje, začu se drugi krik, kao odgovor na prvi, pa onda treći, pa četvrti. - Krokodili, reče Karmo, naježivši se. Sa kanala je dopirao oštar miris mahovine - siguran znak da se tamo nalazi mnoštvo tih odvratnih vodozemaca. Posle prvih oglašavanja, nastupila je kratka tišina, a onda se odjednom razlegoše prodorni krici, ali ne više u vodi nego gore, između grana visokog drveća. Bila je to užasna, zaglušujuća dreka, koja je parala i najneosetljivije uho. Čula se rika, mukanje, neki neverovatno piskavi tonovi, koji kao da su izvođeni na metalnim instrumentima, i neobično prodorni krici. Karmo i Van Štiler poskakaše, zamišljajući već kako im čitav čopor divljih zveri skače na glavu; Crnac, Jara i Crni gusar podigoše samo glavu i pogledaše u drveće. - Sto mu gromova! uzviknu Van Štiler. Šta je ovo sad? - Ne boj se, odgovori Moka, smejući se. Majmuni drekavci priređuju koncert. - Zar su ovo majmuni? upita Karmo s nevericom. Prijatelju, „Vrećo uglja", šališ li se ti to? - Ne, Karmo, odgovori Crni gusar. - Onda mi objasnite, gospodine, ko su ovi plačljivci? Iznad samih njihovih glava, usred gustog lišća, čulo se neko lelekanje, kao da se gore nalazila čitava gomila rasplakane dece. - To su majmuni, Karmo, odgovori Crni gusar. - Ali, gore kao da su neka deca? - Da, to su majmuni. - Pa ovo je da čovek poludi, gospodine. Pući će mi glava! Karmo zaista nije preterivao. Dreka crvenih majmuna i onih 131

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA plačljivaca beše dostigla u tom trenutku takvu jačinu, da je mogla baciti u očajanje i sasvim gluvog čoveka. - Gore ih se sigurno skupilo na hiljade, primeti Hamburžanin. - Varaš se, beli prijatelju, odgovori Moka. Nema ih više od sedam ili osam. - Onda mora da imaju metalna grla. - Imaju nešto još bolje. - Šta to? - Neku vrstu mesnatog doboša, koji proizvodi sto puta jači glas, reče Crni gusar. - Da, kapetane, odgovori Crnac. - Kakvi užasni pevači! - Hoćeš li da ih ućutkaš? upita Crnac. - Vrlo rado. - Onda opali iz puške i razbežaće se. Ako ti pođe za rukom da pogodiš nekoga od njih, napravićemo izvrstan doručak. - Pih! učini Karmo prezrivo. Za koga me ti smatraš, crni druže? Zar da jedem majmune? - Kažem ti da su neobično ukusni, beli prijatelju. Jedu ih rado i Crnci i Indijanci. - Ostavite majmune na miru i čuvajte municiju, reče Crni gusar ustajući naglo. - Šta ste to otkrili, kapetane? upita Karma. - Kajmane. - Ah! Rešili su, dakle, da dođu!... - Vidim ih nekoliko, reče Moka. - Treba proveriti da li smeraju nešto protiv nas, reče Karmo. Pošto se magla već bila digla i počelo da sviće, moglo se videti sve što se dešava u kanalima. Jedan odvratan vodozemac, dugačak bar šest metara, pojavio se iz gustog šipražja i krenuo oprezno prema ostrvcu gde su se nalazili gusari. Na zbrčkanim leđima, ovaj gadni vodozemac nosio je pravu malu baštu. Između koštanih krljušti, punih blata, rasle 132

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA su barske trave pa čak i poneka trska. Nastojeći da obmane neprijatelja, držao je glavu pod vodom, izbacujući samo s vremena na vreme njušku da bi uzeo vazduh. I rep mu je bio takođe pod vodom i pri kretanju je ostavljao sasvim vidljiv uskomešani trag. - Ova odvratna životinja misli da nas iznenadi, reče Karmo. Samo što mi nismo tako ludi da je smatramo za neko stablo. Šta kažeš, crni prijatelju? - Pusti je neka priđe, pa ćeš videti šta ću uraditi s njom, odgovori Crnac. - Da uzmemo puške? - Ne bi nam mnogo koristile, beli prijatelju. Zrno bi se rasprslo o koštane pločice. - I pucnjava bi mogla privući Špance, dodade Crni gusar. Crnac pronađe jednu granu, odlomi je i skresa joj lišće; onda zađe u šipražje na obali. Karmo i Van Štiler se sakriše usred vodenog bilja, a Crni gusar povede Jaru iza jednog stabla. Kajman je nastavio da se kreće polako, prepuštajući se slaboj struji, koja ga je nosila prema laguni. Rep je držao potpuno nepomičan, da bi obmanuo gusare, i samo su mu se šape gotovo neprimetno micale; pri tom se dobro čuvao da ih ne pokaže suviše. Od ostrvca ga je delilo još samo nekoliko koraka, kad se neočekivano pojavi još jedan kajman, izronivši iz vodenog bilja koje je raslo na jednom polupotopljenom peščanom sprudu. Samo časak kasnije i treći kajman je naglo izronio, bacivši se besno između one dvojice. - Pazi, molim te! uzviknu Karmo iznenađeno. Šta će sad biti? Pa oni kao da nemaju ništa protiv nas, u stvari? - Tako je, beli druže, odgovori Crnac. Dva prodorna krika odjeknuše u neposrednoj blizini, a onda se još dva kajmana zagnjuriše u kanal, udarajući besno snažnim repovima. Jedan od njih, onaj najmanji, povuče se u 133

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA stranu, zagnjurivši se u vodeno bilje, koje je raslo na obali kanala; ona, pak, dvojica baciše se jedan na drugoga sa neverovatnom žestinom, otvarajući ogromne čeljusti naoružane strašnim zubima. Rikali su kao pobesneli bikovi i udarali repovima, podižući prave penušave talase. Četiri vodozemca su besno jurišala jedan na drugog. Njihova užasna rika ućutkala je čak i crvene majmune, dok su očajnički pokušavali da smrskaju jedan drugom čeljusti. Voda je pljuskala na sve strane, dok su se o bujno i zgusnuto šipražje bučno razbijali veliki talasi. Jedan drugi krokodil, ispružen usred vodenog bilja, mirno je posmatrao strašnu borbu, kao da ga se ona uopšte nije ticala. Nešto kasnije jedan od četiri vodozemca, možda najslabiji, beše isključen iz borbe. Zgrabivši ga strašnim čeljustima, njegov suparnik mu je najpre otkinuo rep, a onda i vrh njuške. Obogaljeni nesrećnik, sav u krvi, grčio se očajnički kraj šipražja, bojeći crveno vodu. Nekoliko minuta kasnije još jedan je potonuo na dno: napadnut od druge dvojice, koji su se za trenutak udružili, bio je sav raskomadan. Ali su i pobednici sad ostavljali jadnu sliku. Jednom je bila razmrskana čeljust, drugi je ostao bez prednje šape. Pa, i pored svega, oslobodivši se one prve dvojice, nasrnuše jedan na drutog s podjednakom žestinom, urlajući kao pobesneli. Onaj kome je bila razmrskana čeljust pokušao je posle prvih ujeda da se povuče prema ostrvcu na kome su se nalazili gusari. Stranša rana mu više nije dozvoljavala da uspešno napada neprijatelja, a za odbranu je imao još samo rep. Videći ga kako se približava, Moka dohvati veliku granu spremajući se da mu zada smrtonosni udarac. Ali je tolika opreznost sad bila suvišna, jer ga je njegov protivnik pratio u stopu, rešen da ga dotuče. Započela je nova borba, samo nekoliko koraka od ostrva i sasvim blizu gusarskog čamca. Oba vodozemca, iako iznurena zbog velikog gubitka krvi, ponovo nasrnuše jedan na drugog s očajničkom snagom. 134

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Udarci repom pljuštali su na sve strane, dižući veliku buku, dok su im se zubi lomili o koštane krljušti. Voda, sva crvena od krvi, prskala je na sve strane po obali. - Moka! viknu odjednom Karmo. Naš čamac! Istog trenutka je i Crni gusar, otkrivši opasnost koja je pretila njihovom čamcu, pojurio prema obali, vičući: - Ovamo, gusari! U slepoj borbi koju su vodila, ova dva vodozemca se behu približila obali, preteći da svojim repovima razbiju bokove lagane barke. Moka skoči usred šiblja, Karmo i Hamburžanin pojuriše za njim. Ali je čamac, razbijen jednim snažnim udarcem repa i prevrnut u kanal, već tonuo. - Sto mu gromova! zaurla Van Štiler. - Ah! hulje! viknu besno Crnac. Ne vodeći računa o opasnosti, on pojuri na vodozemce, koji onako zaslepljeni besom nisu ni primetili prisustvo ljudi. Crni div podiže granu i udari onog bližeg tako snažno da mu je odmah prelomio kičmu. Na taj udarac drugi se odmah okrete. Bio je to onaj sa razmrskanom čeljusti, koji, umesto da pobegne, jurnu na obalu zaslepljen besom i navali žestoko na Crnca, tako da je ovaj jedva imao vremena da odskoči u stranu. Bojeći se za Jaru, koja je stajala samo nekoliko koraka dalje, Crni gusar jurnu napred sa mačem u ruci. Brzo kao munja, preseče put čudovištu i sagnuvši se naglo sjuri mu mač u grlo. Ova nova rana verovatno ne bi zadržala vodozemca bez brze Crnčeve pomoći. Izbegavši iznenadni udarac repom, od koga je pljusnula voda i blato, hrabri Afrikanac podiže batinu i doviknu svom kapetanu: - Nazad, gospodine. A onda se začu prasak, sličan lomljavi drveta. Koščane krljušti vodozemca popustiše pod strahovitim udarcem. Polumrtav od udarca, gmizavac je za trenutak ostao zbunjen, a onda se, prikupivši poslednju snagu, otkotrljao niz obalu, iščezavši pod vodom, usred krvavog kruga. 135

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA

XV SPLAV Gusari su tako ostali ne samo bez čamca, nego i bez namirnica, koje su bile zatvorene u dva sanduka, kao i bez većeg dela municije. Srećom, sačuvali su puške i nekoliko stotina metaka, zatim nešto od pokrivača, koje Jara beše ponela sa sobom da se zaštiti od noćne vlage. Pa ipak njihov položaj nije bio nimalo zavidan, jer su se nalazili na tom malom ostrvu, usred prostrane močvare, koju nisu mogli preći zbog divljih kajmana. - Zapali smo u dobar sos, reče Karmo. Bez čamca i bez namirnica. - Ah, što se tiče namirnica, u njima nećemo oskudevati! - Nećeš valjda reći da bi nam i kajmani mogli poslužiti za doručak? upita Karmo, napravivši gadljiv izraz. - Rep nije rđav, beli prijatelju. Jeo sam ga nekoliko puta. - Ah!... I gmizavce ždereš!... - Šta ćemo bez čamca? upita Van Štiler. - Drveća ima dovoljno, reče Crni gusar. Zar je mojim mornarima teško da naprave jedan običan splav? 136

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Baš sam prava životinja, gospodine, reče Hamburžanin. Nisam se, eto, setio drveća. - A ono samo što ti ne istera oči, reče Karmo smejući se. - Moka, imaš li sekiru? - Da, kapetane, odgovori Crnac. - Pošto je već počelo da se razdanjuje, krenućemo da obaramo drveće. Dok su Afrikanac i Crni gusar obilazili obalu birajući stabla za splav, Karmo i Hamburžanin zađoše u šumu da potraže nešto za ručak. Ostrvce je bilo veće nego što su pretpostavljali i veoma šumovito. Na njegovom plodnom tlu, pokrivenom slojevima trulog lišća, rasle su mnogobrojne i raznovrsne palme i guste šikare u kojima se mogla naći i po neka krupnija divljač. Karmo i Van Štiler oslušnuše malo, i kako nisu čuli ništa drugo osim dreke majmuna, krenuše ne oklevajući kroz šiprag, koračajući oprezno. Sunce je već bilo izašlo i na vrhovima najvišeg drveća cvrkutale su ptice; sa obale su uzletala jata čaplji i divljih pataka, koje su zaglušujuće gakale. Usred širokog lišća raskošni palmi i caobasa zabavljalo se bezbroj majmuna, prevrćući se i dižući paklenu dreku. To su bili miceti, ili majmuni drekavci, oni isti koji su prošle noći onako uplašili čestitog Karmoa. Ovi četvoronošci, koji su posedovali neverovatnu pokretljivost, i lakoću, nekad su bili veoma brojni u Meksiku, dok se danas mogu naći još samo u Južnoj Americi, a pre svega u Gijani i u prašumama Amazona. Njihova dlaka je tamna, sa crvenkastim prelivima, dok je kod ženki žuta. Visina im ne prelazi sedamdeset i pet santimetara. Ali, kakva snažna pluća imaju! Njihova dreka je tako prodorna, da se čuju na više kilometara. - Pre nego što pređemo na majmune, da pogledamo ima li ovde nekog boljeg mesa, reče Karmo Van Štileru. Na ovom 137

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA ostrvu mora biti i divljači. - Na kraju, tu su i čaplje, odgovori Hamburžanin. Osvetićemo se na njima. - Ah!... Hiljadu morskih pasa! - Šta je, Karmo? - Video sam jednu životinju kako beži kroz travu? - Je li velika? - Kao zec. - Kad bi to zaista bio zec!... Kakvo bismo divno pečenje imali, Karmo. I tako oba gusara, osećajući već miris pečenja, pođoše tamo gde su primetili da se nešto miče. Neka životinjica, koju još nisu mogli sasvim dobro da vide, bežala je ispred njih, ne žureći se mnogo. Stigavši ispred jednog starog drveta, videše kako se brzo uvukla u šuplje stablo, ostavljajući napolju samo dugačak i ljuspast rep. - Ah! ... Huljo! Tu li si! viknu Karmo, zgrabivši je brzo za rep. Pokuša da je izvuče, i na svoje ogromno zaprepašćenje zaključi da mu to nikako ne polazi za rukom. - Sto mu gromova! uzviknu. Je li mogućno da je jača od mene!... A nije veća od zeca! - Da vidimo najpre o kome je reč, na to će Van Štiler, zavirivši jednim okom u duplju. Pošto je rupa bila dosta široka, primetio je da su životinjici leđa pokrivena nekom vrstom oklopa od koštanih pločica, nejednakog oblika i paralelno raspoređenih. - Ne znam koja bi ovo životinja mogla biti, reče on najzad. Mogu ti samo reći da nije naročito velika i sudeći po njenoj veličini morala bi brzo popustiti. - Da li se već zamorila? upita se Karmo. Ipak, ne bih rekao. - Dozvoli da ja pokušam, reče Van Štiler. Dohvati zatim obema rukama rep, odupre se jednom nogom o drvo i stade da vuče iz sve snage. Ali uzalud; životinjica nije 138

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA popuštala, baš kao da je bila prirasla za stablo. - Sto mu gromova! uzviknu. Ovo je prosto neverovatno. Karmo na to odgovori gromkim smehom. - Šta ti je smešno! uzviknu Van Štiler začuđeno. - Vuci samo! Vuci!... vikao je Karmo, zahvaćen neobično dobrim raspoloženjem. - Kad ti kažem, ova prokleta životinja kao da je prikovana za drvo. - Ne može biti, Van Štilere, drži se samo svojim kandžama. - Onda ti znaš kakva je ovo vrsta... vrsta, šta ti ja znam čega! - To je armandillo. - Nikad nisam čuo za njega. - Odmah ću ti ga pokazati, reče Karmo. - Misliš li da ga nekako isteraš napolje? - Da, Van Štilere. - Da ga zajedno povučemo? - Samo bismo mu otkinuli rep i ne bismo ga naterali da izađe. Kandže su mu kao od čelika. - Znači da je i opasan. - Bože sačuvaj, Hamburžanine! - Je li bar za jelo? - Meso mu je ukusnije od mesa nekog sisančeta. - Da ga isteramo onda! - Ići će to sasvim lako? pogledaj samo! Jednom rukom uhvati rep armandilla, drugom izvuče veliki nož i uvukavši ga u duplju drveta, poče snažno da bode životinjicu. U prvi mah armandillo pokuša da se sklupča, a zatim se opusti i pade na zemlju. Znajući da nije opasan, Van Štiler se sagnu, gledajući ga radoznalo. Bio je nešto veći od zeca i imao je veoma kratke šape, a na leđima pravi oklop od čvrstih, žućkastih, koštanih pločica, koje su mu pokrivale telo sve do bokova. Njegovu veoma malu glavu sa šiljatom njuškom zaklanjala je neka vrsta ljuspastog štita. Imao je, kao što je 139

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA napomenuto, neobično kratke noge sa dugačkim i veoma snažnim noktima. Čim je pala na zemlju, životinjica se istog časa sklupčala, dok su joj pločice, koje kao da su bile u izvesnom smislu pokretne, skliznule niz leđa, a rep se savio. Tako su sad pred sobom imali nešto kao loptu, potpuno zaštićenu ljuspastim oklopom. - Neverovatno! uzviknu Hamburžanin. Potpuno se zatvorio u svoj oklop. - Koji mu sigurno neće mnogo pomoći, reče Karmo, udarivši snažno životinjicu kundakom. Siroti armandillo samo slabo skiknu i odmah se ispruži. - Evo pečenja! viknu Karmo, uhvativši ga za rep. - Ali, kakva je ovo životinja? upita Vai Štiler. - Savršeno bezopasna, noćna životinja. - Čime se hrani? Travom? - Ne, mesožder je; ali kako joj teško uspeva da pribavi sebi neku divljač, jer nije ni brza, niti ima jake zube, hrani se uglavnom strvinama. Priča se čak da se armandillo, kad nađe neku mrtvu životinju, uvuče unutra i pojede je malo-pomalo celu, ostavljajući samo kožu netaknutu. - I ti tvrdiš da je dobar za jelo? - Kao kornjačino meso. Hajdemo da lovimo dalje, prijatelju Van Štileru. - Misliš li da ćeš još nešto naći? - Da pripucamo malo i na čaplje. Ubeđeni da neće ništa više naći na ostrvcetu, okrenuše prema obali, odakle se čula velika graja i gde se bez sumnje nalazio veliki broj vodenih ptica. Kad su stigli blizu šipražja, ugledaše čitava jata pataka i čaplji sa zelenim perjem. Opalivši dva puta iz pušaka, oboriše dve štakare, a onda okrenuše prema logoru, da ih kapetan ne bi dugo čekao. Moka je bio već oborio priličan broj mladih stabala i odsekao dosta lijana, koje su služile umesto konopaca. Dok je Jara čerupala one dve čaplje, Crnac i gusari se dadoše 140

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA na građenje splava, uverivši se prethodno da u blizini nema kajmana. Kako su u tom poslu bili veoma vešti, jedan sat im je bio dovoljan da naprave splav, koji je bio u stanju da ih sve petoro ponese. Radi veće sigurnosti, postavili su svuda okolo vesla da bi sprečili kajmane da se popnu na splav, dok su na sredini podigli neku vrstu kolibice od granja i palmovog lišća. U osam sati ujutro, pošto su slatko doručkovali, gusari se zajedio sa mladom Indijankom ukrcaše na splav, veslajući snažno i upirući veslima o blatnjavo dno kanala. Prošavši pored ostrva, nađoše se ispred jedne druge lagune, pokrivene barskim rastinjem i ispresecane, tu i tamo, peščanim sprudovima na kojima je dremuckao veliki broj kajmana. Crni gusar, koji se beše popeo na kolibicu da bi imao širi vidik, otkri u daljini jednu tamnu, neprekidnu liniju, koja je mogla biti i neka velika šuma. - Tamo je kopno, reče on. Ali će nam trebati prilično vremena da stignemo do njega. Splav je plovio polako, pošto je voda bila savršeno mirna, a nije bilo ni daška vetra. Hamburžanin, Moka, pa i sam Crni gusar, upirali su snažno veslima o dno, ali su od toga imali neznatne koristi, jer su dugačke motke, koje su im služile kao vesla, skoro uvek duboko upadale u blatnjavo tlo lagune, tako da su se izlagali opasnosti da popadaju u vodu. Kajmani, videći kako nailazi ta velika ploveća masa, privučeni radoznalošću, kružili su oko moreplovaca, otvarajući svoje strašne čeljusti, pune dugačkih zuba. Nisu ih napadali i odlazili su čim bi osetili udarac štapa, kojim su ih Hamburžanin i Moka, na smenu, iz sve snage terali. U podne je splav opet uplovio u neki kanal, koji je, umesto da vodi prema tamnoj liniji što je označavala kopno, skretao na jug, prolazeći između bezbroj malih ostrva pokrivenih šipražjem i veoma 141

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA visokom trskom. Iz tog rastinja, bežeći pred splavom, dizala su se čitava jata ptica. Tu je bio veliki broj purocephalusa, sa vrlo kratkim nogama, čije je perje na glavi crveno kao plamen; zatim jata coclarnisa, koje liče na naše zebe, na sylvicola, sa divnim perjem zlatne boje, pa čaplji, kao i zelenih divljih pataka, glupih šljuka, koje su mirno posmatrale pomorce ne plašeći se udaraca vesala. Duž sprudova se video veliki broj zapilotesa, neke vrste malog kraguja, sa crnim perjem, koji vrše u Meksiku ulogu đubretara, jer su u stanju da halapljivo progutaju sve smeće koje stanovnici grada izbace na ulicu, a da im to ništa ne naškodi. Njihova prodržljivost ide dotle da su u stanju da pojedu i umrlog od kolere bez ikakvih posledica, baš kao i marabu, koji živi u Indiji. - Ovo je pravi raj za lovce, reče Karmo, prateći zažarenih očiju brze letove ptica. Kad ne bismo morali da žurimo, dobro bismo se najeli. Šta kažeš na to, prijatelju Van Štileru? - Od te tvoje priče pođi će mi voda na usta, odgovori Hamburžanin. Pogledaj one divne arzavole. - Kraljevski zalogaj, dragi moj. - A kako se zove ona ptičurina ratobornog izgleda? Vidiš li je, Karmo? - Je li ona što traži nešto usred trske? - Da, vidiš li je? ... Liči na nekog krilatog ratnika! - To je kamiki, reče Moko. - Nikad nisam čuo za nju, crni druže, reče Van Štiler. - Gledaj je sad pažljivo, pa ćeš videti o kakvoj je ptici reč!... Pogledaj: sprema se da napadne. - Koga? - Pričekaj samo, beli prijatelju, pa ćeš videti. Ptica o kojoj su govorili bila je lepa, veoma brza, pokretljiva i sa nekom vrstom roga na glavi; imala je ogromna krila 142

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA pokrivena dugim perjem, koje se završavalo vrlo šiljatim kandžama. Ova ptica, koja je inače pripadala jednoj već izumrloj vrsti, jurnu prema šipražju i nakostrešivši perje kriknu prodorno. To je bez sumnje bio ratni poklič upućen neprijatelju. Crni gusar i Jara priđoše ivici splava, posmatrajući radoznalo neobičnu pticu. - Koga ovo napada? upita Crni gusar. - Zmiju, sakrivenu u trsci, odgovori Jara. - Hrani li se ova ptica zmijama? - Da, moj gospodine. Videćeš je na delu. Kamiki se ponovo sjuri između trske, udarajući snažno krilima i pružajući napred svoju naoružanu glavu. Bio je rešio da izvuče žrtvu, koja se opet uporno skrivala, znajući sa kakvim opasnim neprijateljem ima posla. Odjednom se između trski uspravi kao abonos crna zmija, debela kao pesnica i sa veoma pljosnatom glavom. To je bila zmija aligator, dosta čest gmizavac u močvarnim krajevima srednje Amerike. Videći kamikija kako se sprema da je napadne, zmija mu pođe u susret sa očajničkom hrabrošću, pokušavajući da ga iznenadi i ujede. Ptica, koja u ovakvoj borbi nije bila početnik, odmah se zakloni iza svojih naoružanih krila i stade njima besno udarati u nameri da zbuni neprijatelja. Pobesnela zmija poče da šišti, palacajući svojim šiljatim jezikom, uvijajući se i zavijajući gore i dole, a onda se iznenada ispruži i skoči na svog neprijatelja. - Bogami!... Kakva borba! uzviknu Karmo, koji je pažljivo pratio svaki pokret dvojice protivnika. Kako li će se ovo završiti? - Zmija će izgubiti bitku. - Je li mogućno da će ova ptica pobediti? A ako je zmija ujede? - Neće se dati. Neobično brz, kakav je bio, kamiki nije mirovao ni za 143

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA trenutak. Napadao je zmiju svojim oštrim kljunom, zatim se hitro povlačio, zaklanjajući se krilima, a onda je ponovo napadao. Borba se vodila već nekoliko minuta, kad kamiki, ocenivši da se neprijatelj već dosta zamorio, jurnu odlučno na njega. Zgrabivši kljunom zmiju, sa dva snažna udarca potpuno je ošamuti, a onda ponese uvis. Sve se to odigralo za tren oka. Podigavši je skoro dvadeset metara uvis, odjednom je ispusti na zemlju; onda se istog trenutka ponovo ustremio na nju i jednim udarcem kljuna smrskao joj glavu. Zatim je počeo mirno da je jede, kao da je bila u pitanju neka naivna jegulja. Hrabra ptica, pošto se najela, krenu dalje da traži nov plen.

144

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA

XVI LOV NA LAMANTINA Pred samo veče, pošto nije uspeo da doplovi do kopna, splav je pristao na obalu jednog ostrvceta pokrivenog neobično bogatom vegetacijom. Mnogobrojne i raznovrsne palme dizale su se visoko, odmah iza šipražja i barske trske, mešajući se sa ogromnim drvenim papratima. Gusari, koji su veslali ceo dan pod neumoljivim suncem, bili su iscrpljeni i vrlo žedni, jer sve do tada nisu uspeli da nađu ni kapi slatke vode. Probali su nekoliko puta vodu iz lagune, ali su uvek osećali u ustima neki slankast ukus, jer se i u kanalima osećala morska voda. - Bojim se, junaci moji, da ćemo i ovu noć provesti bez vode, reče Crni gusar. - Sve dok ne naiđemo na neku reku, nećemo imati slatke vode. - Pričekajte, gospodaru, reče odjednom Moka, koji je već nekoliko trenutaka pažljivo razgledao ostrvce, obasjano poslednjim sunčevim zracima. - Zar ne misliš da ćeš ovde naći neki izvor? upita Crni gusar. 145

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Ne može ih biti na ovom blatnjavom terenu, zasićenom morskom vodom. - Čini mi se da sam pronašao jedno drvo koje će nam pomoći da ugasimo žeđ, gospodaru. - Da nije neko „drvo-izvor"? upita Karmo, smejući se. - Nešto slično, beli druže. Trojica gusara i Jara iskrcaše se sa Crncem, koji odmah zađe među drveće, krčeći s teškom mukom put između žila, lijana i žbunja. Tle na ovom ostrvcetu nije bilo blatnjavo, niti je to bio neki peščani sprud pokriven vegetacijom, nego pravo ostrvo od čvrstog zemljišta i sa stenovitom podlogom. Drveće, zaštićeno od vlage, koja je obično zasićena morskom solju, izdizalo se moćno, pokrivajući čitavu površinu ostrvca i dostižući neverovatnu visinu. Prešavši oko dvesta koraka, Moka se zaustavi ispred jednog veoma lepog drveta, koje je raslo usamljeno na maloj ledini. Bila je to neka vrsta vrbe, visoka preko šezdeset stopa, sa krunom koja je ličila na kupolu i duguljastim, širokim lišćem, samo ne toliko velikim kao kod palmi. Iz grana i stabla tog neobičnog drveta curila je voda tako obilato, da se u njegovom podnožju stvorila čitava mala bara. Neprestano i u velikim količinama voda je uz monotoni šum padala na zemlju. - Pravo „drvo-izvor"! viknu Karmo začuđeno. Nikada nisam video ovako nešto. - Zaista je veoma čudno, reče Crni gusar. Kakvo je to drvo? - Tamai-caspi, gospodine, odgovori Crnac. - A odakle dolazi sva ova voda? upita Hamburžanin. - Ovo drvo verovatno upija vlagu iz atmosfere pomoću naročitih organa, a onda je čuva, reče Crni gusar. I na Kanarskim ostrvima postoji isto tako jedna biljka koja daje vodu u znatnoj količini. - I tako ovo drvo neprestano plače? upita Karmo. 146

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Da, odgovori Moka. Štaviše, kad naiđe sušni period i kad su reke najsiromašnije vodom i izvori presuše, ono daje još više vode. - Da iskoristimo onda ovu njegovu neobičnu osobinu, reče Karmo. Ali Karmo nije bio samo žedan nego i veoma gladan. Kako su rezerve već bile iscrpene u toku dana, a zbog zabrane upotrebe vatrenog oružja nisu obnovljene, on se okrete ponovo svome prijatelju, „Vreći uglja", i reče: - Voda je izvrsno piće, ali sam zaključio da mi suze ovog tamai-caspia, samo ispiraju creva. Ako si zaista čovek na svom mestu, onda potraži i neko drvo od koga ćemo dobiti nešto čvršće. Upravo tog trenutka sa lagune dopre neki čudan urlik, koji je morao, po svemu sudeći, poticati od neke poveće životinje. - Šta je ovo sad? upita Karmo. Crnac i Jara se naglo okrenuše, gledajući u pravcu drveća. - Manato! uzviknu mlada Indijanka, gledajući Moka. - Da, odgovori Crnac. To je vacca marina. - Hoćeš reći lamantino? upita Crni gusar. - Da, kapetane. To će biti izvrstan plen. - Ali i vrlo težak da se ulovi. - Uhvatićemo ga, kapetane. - Samo bez pucnjave. - Biće dovoljna i jedna obična kuka. - Kad bismo je imali! - Napraviću je, gospodine. Beli prijatelju, imaš li parče kanapa? - Koliko hoćeš, odgovori Karmo. Zar se može zamisliti mornar bez kanapa? Sad se ponovo začu rika, samo mnogo bliže. Životinja se morala nalaziti pored obale ostrvceta. Crnac odlomi jednu dugačku, skoro pravu granu i skresavši joj lišće, veza za njen kraj veliki nož. Napravio je tako neku vrstu čaklje, dugu preko 147

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA tri metra. Crnac pođe tamo gde je stajao splav. Stigavši blizu šipražja, koje je pokrivalo obalu, zastade posmatrajući pažljivo vodu u kanalu. Mrak se već bio spustio, ali kako na tom mestu nije bilo magle, moglo se sasvim lepo videti sve što se događa u laguni. Gotovo pored samog splava vodeno bilje se lagano pokretalo, kao da je neka krupna životinja pokušavala da prokrči sebi put. - Tamo je, reče Crnac, okrećući se gusarima. Pase. - Hoćemo li ostati ovde sakriveni? upita Karmo. - Da, za sada, odgovori Moka. Ah!... Evo ga! Crni gusar i njegovi drugovi pogledaše u kanal. Između vodenog bilja pojavi se jedna ogromna riba, koja je pomalo ličila i na foku, ali je imala umesto okrugle, izduženu njušku. - Je li manato? upita Karmo. - Da, odgovori Moka. - Prilično je veliki. - Ne treba ga pustiti da pobegne, reče Crni gusar. - Ne mičite se, tiho izusti Crnac. Uze zatim čaklju i pođe nečujno kroz isprepletano šipražje. Lamantino se nalazio tamo, upola zagnjuren u vodu. S vremena na vreme bi podizao glavu da osluškuje. Da nije možda osetio prisustvo neprijatelja? Bilo je vrlo mogućno, pošto je prekinuo svoju večeru. Iznenada se Moka uspravi na kraju šipražja. Duga motka polete i oštrica se zari duboko u lamantinova leđa. - Na splav! viknu Crnac. Gusari pojuriše na splav zajedno sa Jarom. Moka je već trčao ispred njih, sa sekirom u ruci. Verovatno smrtno ranjen, manato se besno koprcao usred vodenog bilja, grokćući sve slabije. Skakao je tamo-ovamo, lomeći trsku, i bučno se gnjurao, dižući talase koji su se s treskom razbijali o šipražje, a onda se ponovo pojavljivao duvajući i frkćući. Uprkos očajničkom nastojanju da se oslobodi čaklje, nož je i 148

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA dalje stajao zaboden u njegova leđa, čak je tim stalnim trzajima izazivao još veći bol i sve obilnije krvarenje. - Na njega!... Na njega! povika Crni gusar, pojurivši na pramac sa isukanim mačem. Pod snažnim udarcima vesala, splav brzo pređe kanal i stiže nesrećnog sisara, koji se bio zapleo između žila. Moka podiže sekiru i onda se začu potmuli udarac propraćen otegnutim groktanjem. - Naš je! povikaše. Sa razbijenom glavom, lamantino se bio nasukao na jedan sprud i tamo izdahnuo. - Evo nam večere! reče Moka, spremajući se da iseče plen. - I to kakve večere! uzviknu Karmo. - Ni sto ljudi je ne bi pojelo. Gusar se bio nagnuo nad sisarem i posmatrao ga radoznalo. Taj stanovnik reka i laguna Srednje i Južne Amerike bio je dugačak oko pet metara, što znači da nije spadao u one najveće, jer ti sisari dostižu dužinu do sedam, pa i osam metara. Podsećao je na foku, samo mu je njuška bila izdužena, a ne pljosnata. Umesto peraja, imao je dve zdepaste šape i vrlo širok rep, a pod grudima sise nabrekle od mleka. Ovi sisari su danas već retkost. Ima ih jedino još u Orinoku i Amazonu, na ušću reka u Gijani i na obalama Hondurasa; po neki se nađu i u Meksiku. Sasvim su bezopasni, jer ne poseduju nikakvo odbrambeno oruđe i hrane se samo vodenim biljkama. Kao i foke, žive u vodi i na suvu, ali se ipak retko penju na obalu, znajući da izvan vode gube od svoje pokretljivosti, pošto im telo nije naročito prilagođeno za hodanje. Sa nekoliko udaraca sekirom Moka odseče donji deo lamantina, koji je težio oko šezdeset libri, što je bilo više nego dovoljno da se obezbede obilati obroci i za nekoliko dana. Ostatak prepustiše kajmanima. Čim su pristali na ostrvce, gusari naložiše dobru vatru i 149

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA ispekoše jedno parče lamantina, nataknuvši ga na cev od puške. I tako su izvrsno večerali. Noć je prošla mirno, iako su kajmani još vodili borbu oko ostrva. Sutradan se gusari ukrcaše na splav, u nadi da će stići do kopna pre zalaska sunca. Imajući pogodan vetar, da bi još ubrzali kretanje splava, postavili su na vrhu kolibice nekoliko lisnatih grana, koje su služile umesto jedra. Prešavši veliki broj kanala i oplovivši mnoga ostrvca, Crni gusar otkri, negde oko podne, sedeći na krovu kolibice, odakle je imao bolji pregled lagune, jedan stub dima koji se lelujao između drveća na obali. - Ko to može biti, Španci ili Indijanci? upita on. - Ne mogu biti Španci, odgovori Moka. U ovom kraju, koliko je meni poznato, nema gradova. To su samo Indijanci. - Šta ti misliš, Jara? - Da odemo i potražimo logor, gospodine, odgovori mlada devojka. Indijanaca ne treba da se plašimo. Od njih ćemo možda dobiti dragocena obaveštenja. - Pođimo onda na obalu, odgovori Crni gusar posle kraćeg premišljanja. Splav je sad uplovio u jedan široki kanal, koji je izgleda, vodio pravo ka onom stubu dima. Zahvaljujući povoljnom vetru, splav se brzo kretao, ostavljajući iza krme širok uskomešan trag. Levo i desno od kanala ređala su se mala ostrva, neka pokrivena trskom i šipražjem, a neka veoma visokim i lisnatim drvećem. Na obali su se ponegde videle čitave porodice kajmana kako uživaju na suncu. Mladi su se igrali sa majkama, jurili se i ujedali, terajući jedan drugog u vodu. U dva sata po podne, od kopna ih je odvajalo još samo pola kilometra. Veoma nisku obalu pokrivalo je drveće sa visokim stablima. Tu se videlo bezbroj palmi svih vrsta, pa veoma lepe drvene paprati i mnogobrojni kedrovi. Stub dima se više nije 150

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA video, ali se Crni gusar i pored toga nadao da će pronaći indijanski logor, jer se nalazio na izdignutom mestu. - Zapnite još malo, prijatelji, reče on Karmou i njegovim drugovima, koji su sad već teško veslali, nemajući više pogodan vetar. I onda ćete se odmarati do sutra. U četiri sata posle podne, gusari i Jara se iskrcaše na početku šume. - Hoćemo li odmah da potražimo logor? upita Karmo. - Ti bi više voleo da se odmoriš malo, je li tako, mornaru moj, reče Crni gusar. - Ili, tačnije, da spremim večeru, kapetane, odgovori gusar smejući se. Imamo još jedno dobro parče lamantina da ispečemo. - Idi onda i spremi večeru, reče Crni gusar. Posle ćemo otići do logora. - Crni prijatelju, ti bi mogao da pogledaš malo po šumi. Na ovom drveću mora biti nekih plodova. - I meda, odgovori Crnac, koji je već nekoliko trenutaka gledao pažljivo u drveće. - Šta si rekao, meda?... Tako mi kitove utrobe, nećeš valjda da kažeš kako si otkrio neku košnicu? - Ne, nego mravinjak, beli prijatelju. - Mravinjak! uzviknu Karmo gledajući začuđeno. Kakve veze imaju mravi sa medom? - Pođi sa mnom, druže, pa ćeš videti. - Hajdemo onda, reče Crni gusar, koji je takođe bio veoma iznenađen. Crnac zađe između dva gusta žbuna, što su se nalazila ispred jednog malog peščanog nasipa, koji je bio nešto duži od metra, a visok osam do deset santimetara i pružao se ispred stabla jedne visoke palme. - Šta je ovo? upita Karmo. - Mravinjak, odgovori Crnac. Iz jedne rupe, koja se nalazila u sredini malog peščanog 151

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA nasipa, izašlo je tog trenutka nekoliko mrava, dosta većih od naših i sa neobično naduvenim stomakom koji je podsećao na malo zrno grožđa. Moka uze jednoga, zgnječi ga prstima i poče ga sisati sa slašću. - Pih! učini Karmo. - Pun je meda, reče Moka. A onda svojim velikim nožem raseče mravinjak i otkri čitavu seriju hodnika i odeljenja, podeljenih malim zidovima od kamenčića sastavljenih blatom. Produživši da buši u pravcu hodnika po kome su vrveli mravi, ukloni jedan grumen zemlje i pokaza začuđenim gusarima osam jajastih stanica, širokih pet do šest palaca, dugih četiri, a visokih otprilike jedan palac. Ove ostave su bile pune neke mrke tečnosti, koja je imala pomalo nakiseo miris. - Beli prijatelju, zamoči prst i probaj, reče Moko. - Nemam ja poverenja u taj tvoj med, odgovori mornar. - Ja ću da probam, reče Crni gusar. Onda zamoči prst u tečnost i liznu. - Med, i to veoma sladak, reče. - Baš med, kapetane? upita Karmo. - Odličan je, Karmo. Samo je malo nakiseo, zbog mravlje kiseline. - Ko bi to rekao da u ovoj zemlji mravi proizvode med kao pčele? Da mi je to neko pričao ne bih verovao. - Probaj, Karmo, reče Van Štiler. Pravi med. - Ponećemo ga, pa ćemo se poslužiti posle pečenja, umesto kolača, reče Crni gusar. Sad Moka uze jedan širok palmov list i napravi neku vrstu fišeka, pa ga onda napuni medom. - Nakupićemo bar četiri libre, reče Crnac. - Šteta što nemamo dvopeka, javi se Karmo. - Zamenićemo ga bananama, odgovori Crnac. Verujem da ćemo ih naći. 152

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Pošto su ispraznili sve ćelije, gusari se vratiše u svoj logor, gazeći preko čitavih kolona mrava. Siroti insekti, isterani iz svog gnezda, bežali su na sve strane, kao neka poražena vojska. Sigurno su čekali da pljačkaši odu pa da se ponovo vrate i počnu da izgrađuju ono što je Crnac porušio. Ovih vrednih insekata ima veoma mnogo u Srednjoj Americi, a naročito u Meksiku, Novom Meksiku i Koloradu. Moramo ipak napomenuti da ih vrlo mnogo uništavaju i ljudi i životinje, a naročito „medvedi mravojedi", koji ne samo da halapljivo gutaju med, nego i same proizvođače. Med koji skupljaju u ćelijama vrlo malo se razlikuje od meda pčela, jer ima neobično prijatan ukus i jedino je bez mirisa. To je rastvor gotovo čistog šećera, ali bez traga kristalizacije. Samo je preko leta pomalo nakiseo. Tu materiju oni uzimaju iz zašećerene gume od šišarke jedne vrste hrasta, i računa se da je potrebno više od devet stotina mrava da bi skupili jednu libru meda. Meksikanci, a naročito Indijanci, troše ga vrlo mnogo, a od njega prave i jednu vrstu veoma ukusnog likera, sa dosta alkohola.

153

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA

XVII VERA KRUZ Pošto su se odmarali nekoliko sati i utolili glad, gusari krenuše da potraže indijanski logor. Bojeći se da to ipak ne budu Španci, poslali su Moku, kao najbržeg, da pogleda okolinu. Šuma kroz koju su išli bila je veoma gusta i sastojala se od raznovrsnog drveća, koje je raslo tako blizu jedno drugog da im je ponekad ozbiljno otežavalo put. Bilo je tu divnih banana sa neobično velikim lišćem i grozdovima sočnih plodova; veličanstvenih i neverovatno visokih drvenih paprati; zatim ogromnih kedrova, što su u punom cvatu zanosno mirisali; pa veoma lepih palmi visokih trideset do četrdeset stopa, ovenčanih dugačkim lišćem, koje se elegantno povijalo i prepuno tunjaka divne plave boje sa plameno crvenim prugama; zatim acagiu, skupoceno drvo, pa pomorandže, voštane palme i još stotine drugih. Bezbroj lijana obavijalo je to drveće, preplićući se na hiljade načina, puzeći po zemlji ili uvijajući se oko stabla i grana. Bezbroj ptica kružilo je usred tog ogromnog zelenog svoda. Bilo je najviše papagaja; nisu nedostajali ni divni ará papagaji 154

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA sa lepim, kao plamen crvenim perjem, kao ni caninde sa plavim krilima i žutim grudima. S vremena na vreme niz stablo bi skliznuo po neki ružan gušter zvani iguana ili logarti, dugačak četiri do pet stopa, sa crnkastom kožom, koja se prelivala u zeleno; ti su gmizavci veoma traženi zbog svog izvrsnog mesa, koje podseća na piletinu, tako bar tvrde meksikanski i brazilski gurmani. Krčeći s mukom put kroz neprohodnu vegetaciju, posle jednog sata hoda gusari naiđoše na Moku, koji beše izmakao ispred njih trista do četiri stotine metara. - Jesi li pronašao indijanski logor? upita Crni gusar. - Da, kapetane, odgovori brzo Crnac. Tu je, sasvim blizu. - Ima li ih mnogo? - Možda oko pedeset. - Jesu li te videli? - Razgovarao sam sa njihovim poglavicom. - Da li su voljni da nam ukažu gostoprimstvo? - Jesu. Rekao sam im da smo protiv Španaca i da se sa nama nalazi jedna indijanska princeza. - Imaju li konja u logoru? - Oko dvadeset. - Nadam se da će pristati da nam ih prodaju, reče Crni gusar. Hajdemo, prijatelji. Ako sve bude išlo kako treba, sutra ću vas odvesti u Vera Kruz. Koji minut kasnije, gusari su ulazili u indijanski logor. Ovaj se sastojao od dvadesetak koliba, pokrivenih lisnatim granjem, u kojima je živelo oko dvadeset porodica. To je bilo neko malo pleme, koje je više volelo slobodu u džungli nego težak rad po rudnicima na koji su ih primoravali španski osvajači. Ovi jadni Indijanci izgledali su veoma bedno. Živeli su samo od lova i ribolova, a sve njihovo bogatstvo sastojalo se od dvadesetak konja i nekoliko ovnova. Saznavši da su gusari španski neprijatelji, priredili su Crnom gusaru i njegovim 155

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA drugovima radostan doček. Stavili su im na raspolaganje svoje najbolje kolibe i ponudili im jednog pečenog ovna. Od starog poglavice, koji je dobro poznavao ovaj kraj, Crni gusar dobi dragocena obaveštenja o putu i pravcu koga treba da se pridržavaju, kako bi brže stigli u Vera Kruz. Sutradan, pre zore, povorka je napustila selo, pošto se bogato odužila za gostoprimstvo koje su im ukazali čestiti Indijanci. Crni gusar je dobio pet snažnih konja, andaluzijske rase, od kojih je mogao očekivati da će dobro podneti dug i naporan put. U podne, posle besne trke duž obale, gusari prispeše pred Jalapu, jednu varošicu koja u ono vreme nije imala nikakav značaj, dok danas spada među najlepše gradiće u Meksiku. Ovde su proveli nekoliko sati da bi odmorili konje, koji su se pušili kao sumporana. U dva sata krenuli su ponovo galopom, nestrpljivi da što pre stignu u grad gde se nalazio omrznuti Van Guld. A onda su oko sedam sati uveče ugledali, na jasnoj liniji horizonta, zupčaste kule tvrđave San Huan de Lus, koja je bila naoružana sa šezdeset topova i u ono vreme se smatrala neosvojivom. Ugledavši je, Crni gusar zaustavi svog konja. Lice mu je bilo izobličeno od uzbuđenja, dok su mu oči strašno sevale. - Vidiš li je, Jara? upita je on mračnim glasom. - Da, moj gospodaru, odgovori mlada Indijanka. - Misliš li i ti da je neosvojiva? - Kažu da je to najjača tvrđava u Meksiku. - Za nekoliko dana gusari će skinuti veliku zastavu Španije, koja se leprša na visokoj kuli. - I ja ću biti osvećena? - Hoćeš, Jara. Rekavši to, obode konja i jurnu kroz plantaže kakaoa, koje su pokrivale dolinu. U devet sati uveče, nešto pre zatvaranja gradskih vrata, mala povorka je nesmetano stigla u Vera Kruz. To je grad koji danas spada u najznačajnije i najnaseljenije gradove u Meksiku. U ono vreme, međutim, imao je polovinu 156

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA od današnjeg broja stanovništva. Ipak je 1683. godine smatran za jednu od najboljih i najbogatijih luka u Meksiku, i pored toga što je u ono vreme uživao i glas jedne od najnezdravijih luka u Velikom zalivu, kao i najviše izložene nevremenu. Španci su od ovog grada stvorili veliki trgovački centar, gde je stajalo nagomilano ogromno bogatstvo, i opremila ga čvrstim utvrđenjima kako bi ga zaštitili od iznenadnih gusarskih napada. Zajedno sa Jarom, koja je vrlo dobro poznavala grad, pošto je u njemu živela više od dve godine, Crni gusar uđe u jednu krčmu, ili, bolje reći, gostionicu, koja se nalazila u blizini tvrđave San Huan de Lus. Bila je to pre neka skromna gostionica, u koju su navraćali mornari i mazgari, i gde se mogao dobiti tvrd krevet i mršav obrok za pet pijastera po osobi. Gazda krčme je bio jedan debeli Andalužanin, koji je, sudeći po njegovom rumenom licu i boji nosa, neobično voleo jako špansko vino. Nanjušivši u pridošlicama dobre mušterije, stavio im je na raspolaganje svoje jedine dve sobe i kuhinju. - Umiremo od gladi, reče Karmo, koji je preuzeo dužnost domoupravitelja. Hoćemo izvrstan ručak, a pre svega odlična vina. Don Gusman de Soto, moj gospodar, čovek je koji ne štedi pezose. - Vaša visost se neće požaliti na mene, odgovori Andalužanin, poklonivši se ponizno. - Ah!... Skoro da zaboravim, reče Karmo, zauzevši važno držanje. - Šta želi vaša visost? - Moja visost želi jedno obaveštenje. - Sav sam se pretvorio u uho. - Hteo sam da pitam kako je prijatelj moga gospodina, vojvoda Van Guld. Dugo ga već nismo videli. - Odlično je, visosti. - Je li još uvek u Vera Kruzu? 157

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Još uvek, visosti. - A gde stanuje? - Kod guvernera. - Hvala, prijatelju; pobrini se za ručak, a pre svega za dobro vino. - Prava vina iz Heresa i Alikantea. Karmo ga otpusti dostojanstvenim pokretom ruke i pridruži se Crnom gusaru, koji je nešto živo razgovarao sa Jarom u jednoj od dveju soba, koje im je krčmar stavio na raspolaganje. - Flamanac je ovde, kapetane, reče mu. To mi je baš sad potvrdio i gostioničar. - Onda ćeš me odvesti kod markize Bermeho, Jara. - Zar večeras? - Možda će gusari sutra već biti ovde. - A ako noćas vojvoda ne ode kod markize? upita Jara. - Onda ću ga potražiti u njegovoj palati. - To je nemogućno, kapetane, reče Karmo. - Zašto? - Gostioničar mi je rekao da je vojvoda guvernerov gost. Kako ćete prodreti u palatu koju sigurno čuva jaka straža? - U pravu si, Karmo, reče Crni gusar. Pa ipak, ja ga moram pronaći pre nego što stignu gusari. Tog trenutka u sobu uđe krčmar sa dvojicom Crnaca, koji su nosili korpe pune tanjira i boca. Spustiše sve to na jedan već pripremljen sto, a onda se na jedan Karmov znak novukoše, zatvorivši vrata za sobom. - Gostioničar je pravi čarobnjak, reče Karmo zagledajući jela i boce, onako kako to radi čovek koji se u to odlično razume. - Evo jedne divne patke u pikantnom sosu. - I povelike pečene iguane, reče Moka. Guvernerski zalogaj. - Evo i jednog komada govedine sa zelenom boranijom. - A tek ove boce! uzviknu Van Štiler. Pogledaj samo!... Heres iz 1650!... Malaga 1660. i Alikante 1500!... Oraspoloženi izvrsnom starom malagom, gusari se pohlepno 158

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA baciše na jelo. Samo je Crni gusar bio veoma zabrinut i jedva da je obraćao pažnju na ono što je jeo. To je veoma žalostilo Karmoa, koji nije prestajao da hvali izvrsna jela, a naročito odlična španska vina. Oko deset sati uveče, Crni gusar se diže i reče: - Kucnuo je čas osvete: treba da pođemo. Ispraznivši nadušak posledšu čašu hereskog vina, pripasa mač, uvi se u široki ogrtač sa resama i otvori vrata. Za njim se digoše i svi ostali. - Treba li da ponesemo i puške? upita Karmo. - Biće nam dovoljni pištolji i kratke sablje, odgovori Crni gusar. Ako nas vide naoružane, mogu nešto da posumnjaju. Obavestiše zatim gostioničara da će se vratiti kasno, jer imaju mnogo prijatelja koje treba da obiđu, pa izađoše predvođeni mladom Indijankom. Ulice su bile mračne i skoro bez svetla, jer su se Španci u ono vreme obično rano povlačili u svoje kuće. Samo je još tu i tamo poneko uživao na terasi u noćnoj svežini. Jara je odlučno koračala pored Crnog gusara. Iako nije bila već nekoliko godina u Vera Kruzu, dobro se sećala svake uličice u gradu. - Imamo li dosta da pešačimo? upita Crni gusar. - Oko četvrt sata, odgovori devojka. Upravo su zavijali iza ugla jedne ulice, kad na Crnog gusara iznenada nalete neki čovek uvijen u široki ogrtač. - Tonnere de Dieu! uzviknu nepoznati, odskočivši i mašivši se za mač. - Gle!... neki Francuz! uzviknu Crni gusar. Čuvši ove reči, nepoznati razgrnu ogrtač i priđe Crnom gusaru pogledavši ga pažljivo. - Gospodin od Ventimilje! uzviknu on. Gle, neočekivane sreće!... - Ko si ti? upita Crni gusar uhvativši desnicom mač. - Jedan od Gramonovih ljudi, viteže. 159

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Kako si dospeo ovamo? upita gospodin od Ventimilje začuđeno. - Tražim vas, viteže. - Jesi li znao da sam ovde? - Gramon je znao. - Nosiš li mi neku poruku? - Došao sam da vas obavestim da su se gusari već iskrcali devet kilometara daleko od Vera Kruza. - Kada će napasti grad? - Sutra, u zoru. - Kad si ti stigao? - Pre tri sata, odgovori Francuz. - Da li je moja „Munja” stigla eskadru? - Da, viteže, i iskrcala dobar deo svoje posade. - Vraćaš li se Gramonu? - Da, viteže. Ovog časa. - Reci mu onda da su Španci mirni i da za sada ništa ne podozrevaju. - Samo to? - I reci mu da ću noćas izvršiti napad na Van Gulda i da ću ga možda ubiti. Zbogom. Kad budete sutra ušli u grad, ja ću vas voditi. - Laku noć i srećno, gospodine od Ventimilje, odgovori Francuz odlazeći. - Požurimo, reče Crni gusar svojim ljudima. U zoru će Loran, Gramon i Van Horn napasti grad. Mala povorka pođe, uputivši se jednom uličicom koja je krivudala između visokih baštenskih zidova. Kroz palme su se nejasno nazirali oblici velikih građevina. - Pogledaj, moj gospodine, reče Jara. Možda se čovek koga mi toliko mrzimo i koga ćeš ubiti nalazi tamo! Gusar jurnu prema vratima. Iza ograde se pružao prostran vrt, pun divnih palmi i leja sa cvećem. Na kraju se dizala jedna masivna građevina sa 160

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA četvrtastom kulom. Dva prozora u suterenu bila su živo osvetljena. Svetlost se probijala kroz spuštene žaluzine i rasipala po alejama ispred kuće. - Da li je unutra? upita Crni gusar strašnim glasom. - Možda je, moj gospodine. - Moko, Karmo, Van Štileru, pomozite nam. Crnac, koji je bio najvšpi, pope se na kapiju; zatim pruži ruku Crnom gusaru, podiže ga bez po muke i prebaci na drugu stranu. Ostali su učinili to isto bez ikakvih teškoća. Kad su se svi zajedno našli u tamnoj senci palmi, Crni gusar isuka mač i reče svojim ljudima: - Napred, i tišina! Pred njima se pružala široka staza oivičena palmama i lejama punim cveća. Pošto je osluškivao pažljivo nekoliko trenutaka, umiren dubokom tišinom koja je vladala u vrtu, narušenom samo jednoličnom muzikom nekog cvrčka, Crni gusar pođe odlučno širokom stazom, ne skidajući pogled sa osvetljenih prozora. Skinuo je široki ogrtač sa resama i prebacio ga preko leve ruke, dok je u desnoj držao mač. Karmo i njegovi drugovi izvukoše svoje kratke sablje i napuniše pištolje, koje su vosili za pojasom. Koračali su oprezno da se ne bi čulo škripanje šljunka i šuštanje suvog lišća, koje je već bilo prilično opalo. Na kraju staze, Crni gusar za trenutak zastade i pogleda levo i desno. - Vidite li koga? upita svoje ljude. - Nikoga, odgovoriše svi. - Moko, pobrini se za Jaru. - Šta treba da radim, gospodaru? - Prebaci je kroz prozor kad budem ušao unutra. - A mi, kapetane? upita Karmo. - Čim uđete unutra, odmah stanite na vrata da me niko ne bi 161

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA uznemiravao. Gusar zatim pređe mali prostor ispred kuće i priđe jednom od dva osvetljena prozora. Jedan njegov pokret, radostan, a istovremeno i preteći, dade na znanje gusarima da je čovek, koga su toliko dugo tražili, unutra. - Jesi li ga video, moj gospodine? upita Jara prigušenim glasom. U jednoj bogato nameštenoj, divnoj sobi, sa velikim venecijanskim ogledalima i veoma lepim svodovima iznad kreveta, sedele su dve osobe za bogato pripremljenim stolom. Prema jednom masivnom, srebrnom svećnjaku u kome je gorelo dvanaest sveća, sedeo je čovek pedesetih godina, udobno zavaljen u bambusovoj naslonjači. Bio je visokog rasta i snažno građen, sa dugom, gotovo belom bradom, neobično crnim očima koje su još uvek gorele nekom živom vatrom. Crte lica su mu bile odvažne, čak pomalo grube. I pored svojih godina, videlo se da je to bio krepak i siažan čovek, kao neki četrdesetogodišnjak, a možda i mlađi, koji nije ništa izgubio od svoje mladalačke okretnosti. Vreme je izbrazdalo čelo i osedelo kosu i bradu, ali još ne beše povilo snažno telo. Na prvi pogled odavao je Španca, jer je nosio svileni kastiljanski kostim, sa širokim ljubičastim prugama i podvezice ispod kolena; ali ga je odavao dugi, izvezeni pojas, koji su u ono vreme nosili Flamanci. Pored njega je sedela jedna veoma lepa žena, sa bujnom crnom kosom, bademastim očima i nešto tamnijom puti, verovatno neka Andalužanka ili Seviljanka. Oboje su mirno razgovarali, srkćući neki liker boje ćilibara, koji se nalazio u jednom kristalnom sudu. - Poznaješ li ovu ženu, Jara? upita Crni gusar isprekidanim glasom. - Da, to je markiza Bermeho. - A onog tamo, poznaješ li njega? - To je čovek koji je uništio moje pleme. 162

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - I koji je ubio moju braću, reče Crni gusar. Podigavši snažno žaluzine, kao tigar skoči pravo na dasku od prozora, a onda u sobu, viknuvši piskavim glasom: - Ovamo, vojvodo! Mač, koji je stezao u ruci, ispruži se između starca i markize svetlucajući zlokobno pri svetlosti sveća. Videći Crnog gusara, vojvoda uzviknu iznenađeno i uplašeno u isti mah, a zatim naglo priđe stolici na kojoj je stajao njegov mač. - Vi! uzviknu prebledevši kao zid. - Poznajete li me, vojvodo? upita Crni gusar divljim glasom. Starac ne odgovori: gledao je svoga protivnika razrogačenim očima, kao da je pred njim stajalo neko strašno priviđenje. Markiza Bermeho je u međuvremenu bila ustala, gledajući oholo Crnog gusara. - Šta ovo treba da znači, gospodine? upita ona prezrivim glasom. Ko ste vi, kad se usuđujete da uđete sa mačem u ruci u kuću markize Bermeho?... Možda mislite da ovde nema dovoljno slugu da vas izbace kroz prozor. Izađite! - Gospodin od Ventimilje i Rokanere je navikao da izlazi na vrata, i ne kroz prozor, gospođo, makar mu na putu stajalo stotinu ljudi, odgovori Crni gusar. - Gospodin od Ventimilje!... Crni gusar!... promuca markiza, zadrhtavši. - Karmo, prijatelju, ovamo! viknu Crni gusar. Njegova tri mornara i Jara upadoše u sobu i poleteše na vrata kako bi onemogućili vojvodi da pobegne i slugama da uđu unutra. Mlada Indijanka priđe starom Flamancu i reče mu uzdrhtalim glasom: - Sećaš li me se, vojvodo? ... Van Guld prigušeno kriknu: - Jara!... - Da, ona Jara koja se zaklela da će se osvetiti čoveku koji je uništio njeno pleme. 163

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Ove noći seni moje braće su napustile morske dubine, da bi prisustvovale vašoj smrti, viknu Crni gusar. Branite se, vojvodo, jer ću vas noćas ubiti. - Da me ubijete? - Ja sam plemić i neću vas ubiti a da vam ne pružim priliku da se branite. Karmo, izvedi gospođu napolje. - Gospodine, reče markiza oholo. Moji preci su učestvovali u bezbroj bitaka, a ja sam pucala sa zidina Gibraltara na gusare. Želim da prisustvujem onome što se događa u mojoj kući. - Imate pravo, markizo, reče gospodin od Ventimilje. Molim vas, sklonite se u kraj, da bih bio slobodan. - Da ubijete vojvodu? - Da, markizo. - On će ubiti vas! - To ćemo videti, gospođo. Za vreme ovog razgovora vojvoda je stajao nepomičan i nem, oslanjajući se lako na svoj mač. Bio je još uvek neobično bled, ali kao iskusni ratnik brzo je opet povratio svoj mir i odvažnost. - A sad ovamo, vojvodo, reče Crni gusar pozdravljajući ga mačem. Jedan od nas dvojice neće izaći živ iz ove sobe. Prezriv smešak pojavi se na vojvodinim usnama. Taman je hteo da se zakloni, ali se onda predomisli i podiže mač, rekavši: - A šta će biti ako vas ubijem? - Šta hoćete da kažete? - Vaši ljudi bi me posle toga ubili. - Moji ljudi su već dobili naređenje da se ne mešaju u naše stvari. Ja sam plemić, gospodine. - Onda se čuvajte! Ja sam prvi mačevalac u Flandriji. - A ja najbolji u Pijemontu, vojvodo. - Onda, evo vam! Brzinom, koja se nikad ne bi očekivala od jednog pedesetogodišnjaka, vojvoda se baci na Crnog gusara, nadajući se da će uspeti da ga izenadi. 164

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Ali gospodin od Ventimilje munjevito podiže levu ruku zaštićenu ogrtačem i mač se zapetlja u nabore tkanine. - To nije pošteno, vojvodo, reče. - Svetim svoju kćer! zaurla starac strašnim glasom. - A ja svoju braću, koju si mi ubio! viknu Crni gusar.

165

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA

XVIII ZVEKET MAČEVA I PUCNJAVA Ova dva ohola čoveka, koja su u srcu gajila podjednaku mržnju, nasrtala su žestoko jedan na drugog, spremna na borbu bez milosti. Obojica hrabri i vični nimalo lakoj veštini mačevanja, morala su računati na dugu borbu, pre nego što se njihovi mačevi poprskaju krvlju jednog ili drugog, Crni gusar je već posle prvih udaraca postao oprezniji. Bilo mu je jasno da pred sobom ima strahovitog protivnika, koji neće uzmaći pred njim i zato je odmah obuzdao svoje žestoke napade, smirivši nerve. Iako vojvoda nije više bio mlad, borio se divno, odbijajući vešto udarce svog protivnika i napadajući ga kad god mu se za to pružila prilika. U sobi je vladala potpuna tišina: naslonjena na stolicu, markiza je pažljivo pratila pokrete dvojice protivnika, kao pravi ljubitelj; kraj vrata su stajali gusari, držeći u ruci kratke sablje i ne skidajući pogled sa svog kapetana; samo je Jara izgledala veoma uzbuđena. Šćućurena u jednom kraju sobe, gledala je netremice u Crnog gusara vlažnim očima. Sirota devojka strahovala je možda za svog osvetnika i zaštitnika i zato bi 166

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA zadrhtala svaki put kad bi videla da gusar odbija udarce ili odstupa korak nazad. Mačevi dvojice veštih i strašnih protivnika zveckali su, svetlucajući pri živom plamenu sveća. Tišinu, koja je vladala u sobi, narušavao je jedino zvuk čelika. Gusar je napadao stalno i velikom brzinom, da bi prinudio protivnika da odstupi. Kad god bi se ovaj spremao da nešto preduzme, gusar bi učestao sa pravim i prividnim udarcima i tako osujetio svaki protivnikov pokušaj. Posle izvesnog vremena vojvoda je počeo da gubi hladnokrvnost i da posustaje. Znoj mu je obilato curio niz čelo i disao je sve teže. A Crni gusar, kao da je tek tada počeo da se bori. Ni kapi znoja, ni traga od umora. Izgledalo je kao da iz časa u čas rastu njegova pokretljivost i brzina. Tada je vojvoda, zasut iznenadnom kišom udaraca iz neposredne blizine, uzmakao jedan korak nazad. Markizi Bermeho se ote uzvik: - Ah!... Vojvodo!... - Mir, gospođo! zagrme Crni gusar. Pogođen možda markizinim uzvikom, punim prebacivanja, vojvoda jednim munjevitim napadom pokuša da povrati izgubljeni korak, ali umesto toga dobi udarac, koji mu zapara kaput kraj samog srca. - Paklena smrti! uzviknu on besno. - Prekratak! reče Crni gusar. - Ovaj će biti duži, odgovori vojvoda, pa se naglo saže dole i udari sekondom. - A sad, evo ti ovaj, odgovori gusar i odbi udarac. Odskočivši naglo ustranu, saže se sasvim dole, premestivši se na desnu nogu. To je bio takozvani udarac cartoccio, jedan od najopasnijih u italijanskoj školi. Vojvoda, koji je verovatno poznavao taj udarac, izbeže ga na vreme, odskočivši unazad. Odbio ga je, ali je izgubio još dva 167

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA koraka i našao se gotovo pored samog zida. Primetivši da je došao do kraja sobe, promeni pravac i poče se povlačiti ukoso prema jednom uglu. Možda je hteo da odloži trenutak kad se bude našao pored zida ili je imao neku potajnu nameru? Videći kako vojvoda menja pravac, Karmo se namršti i pogleda u onaj deo sobe. Ali ne nađe ništa sumnjivo. Šta li namerava taj stari lisac? upita se. Ovo njegovo kretanje mi se ne dopada! Crni gusar, sav zaokupljen žestokim napadom, nije obraćao pažnju na protivnikovo kretanje. A vojvoda, opet, siguran u svoju nadmoćnost, nije više napadao. Sva njegova pažnja bila je usredsređena na zid. Povlačio se sve vreme, pipajući iza sebe, najpre levom nogom da ne bi iznenada naleteo na neku stolicu; i tako se malo-pomalo približavao zidu. - Moj si! viknu odjednom gospodin od Ventimilje, stupivši još jedan korak napred. Ubico moje braće, sad si u mojim rukama. Vojvoda se nađe u uglu, naslonjen na zid. Karmo, koji ga nije gubio iz vida podozrevajući sve vreme nešto, vide kako njegova leva ruka prelazi po tapetu, kao da nešto traži. - Pazite, kapetane! viknu. Samo što je to rekao, jedan deo zida se otvori iza vojvode. - Izdajniče! zaurla Crni gusar zamahnuvši mačem. Ali je bilo prekasno. Vojvoda odskoči unazad i tajna vrata se s treskom zatvoriše iza njega. Užasan krik, krik ranjene zveri ote se Crnom gusaru sa usana. - Opet mi je pobegao! Karmo, Van Štiler i Moka jurnuše prema zidu. - Moka! zaurla Crni gusar. Sruši ova vrata! Crnac se baci na zid, snažno kao neki malj, uzdrmavši čitavu sobu; ali vrata, koja su možda bila zatvorena iznutra nekim 168

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA tajnim mehanizmom, nisu popustila pod Crnčevim žestokim udarcem. - Potražimo oprugu, kapetane! viknu gnevno Karmo. Pređe zatim prstima preko tapeta i oseti jedno malo ispupčenje po kome udari snažno pesnicom. Začu se jedno „škljoc" kao da je neka opruga odskočila, ali se vrata ne otvoriše. U tom trenutku odjeknu nečiji glas iza vrata. - Unutra su!... Pobite ih kao besne pse!... To su gusari!... - Gromovi! viknu Karmo. Markiza!... Okrete se i pogleda brzo po sobi. Markiza Bermeho, iskoristivši trenutnu pometnju, uspela je da pobegne i probudi svoje sluge. - Kapetane, reče Karmo, mislim da je vreme da ostavimo vojvodu na miru i da se pobrinemo za svoju kožu. Tek što je to rekao, kad jedan pucanj odjeknu sa prozora i sveće se pogasiše. Zrno prozvižda pored samih gusarevih ušiju. - Na prozore! viknu Karmo. Zatvorite kapke! U to spazi jednog čoveka kako pokušava da se popne na dasku od prozora i bez razmišljanja napuni pištolj i opali. Pucanj proprati bolan krik. - Jedan manje! viknu Karmo, zatvarajući bučno kapke. Moka je isto to uradio na drugom prozoru, izbegavši pri tom spretno udarac sekire, koji mu je namenio jedan od slugu, uspevši da se popne na dasku od prozora. Napadač je, međutim, skupo platio svoju smelost, jer ga je Crnac tako snažno udario da se polumrtav otkotrljao u vrt. - Zagradite vrata! viknu Crni gusar, koji je ko zna po koji put pokušavao da otvori tajna vrata. Ne gubeći vreme, oba gusara doguraše na vrata dva stola, zatim dva teška ormana i jednu vrlo masivnu sofu. Taman su završili posao, kad se na vratima začu snažno lupanje. 169

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Otvorite! viknu markiza pretećim glasom. Otvorite ili ću odmah pozvati vojnike!... Crni gusar se za trenutak morao pomiriti sa sudbinom i ostaviti na miru vojvodu, koji je možda sad već bio daleko. Zato jurnu prema vratima i viknu: - Šta hoćete, gospođo? - Da se predate. - Neka nas onda vaši ljudi uhvate, ako mogu. - Za koji trenutak vojvoda će stići sa guvernerovim vojnicima. Crni gusar pogleda u časovnik i okrete se svojim ljudima: - Dva sata, reče, sad Gramonovi, Van Hornovi i Loranovi ljudi već kreću na grad. Moramo se braniti bar nekoliko sati. - Hoćemo li moći, kapetane? upita Karmo. Kapci nisu jaki i popustiće pod prvim udarcem grede. - Istina je, Karmo, odgovori Crni gusar, zamislivši se. Istog trenutka začu se spolja markizin glas: - Hoćete li se predati ili ne, gospodine od Ventimilje? - Da, gospođo markizo, odgovori Crni gusar. Zatim se okrete svojim ljudima i reče im tiho: - Čim se pojavi markiza, uhvatite je i uvedite unutra; ona će nam poslužiti kao dragocen talac, - A sluge? upita Karmo. - Sačekaćemo ih ja i Moka, pa ćemo videti da li će nam odoleti. - Moj gospodine, reče Jara prilazeći Crnom gusaru. Ideš u smrt. - Ne boj se, dobra devojko. - Ali oni imaju puške. - Ja imam mač koji je opasniji od metka. Skloni se u kraj da te ne pogodi neko zrno. Dok se mlada Indijanka nerado povlačila iza ormana, Moka, Van Štiler i Karmo su gurali sa vrata nameštaj koji tamo behu dovukli, pazeći samo da ga ne odmaknu previše, kako bi mogli, 170

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA u slučaju potrebe, da ga opet upotrebe za barikadiranje vrata. - Jeste li gotovi? upita Crni gusar, uzimajući mač u desnu, a pištolj u levu ruku. - Trenutak samo, reče Moka. Jednim snažnim trzajem otkova sa stola gvozdenu prečagu, vrlo tešku i masivnu, koja je u njegovim snažnim rukama predstavljala strašno oružje. - Evo batine koja će mi pomoći da brzo raščistim teren, reče. - Otvorite! naredi Crni gusar. Karmo odmah posluša. Čim je otvorio vrata, pojavi se markiza držeći u desnoj ruci pištolj, a u levoj svećnjak. Iza nje je stajalo osam do deset slugu, uglavnom mulata, naoružanih puškama, alabardama i sabljama. Jednim munjevitim skokom Karmo se stvori ispred markize. Istrže joj pištolj i podiže je svojim snažnim rukama. Sve se to odigralo za nekoliko sekundi. Istog trenutka Crni gusar, Van Štiler i Moka baciše se na sluge, zaplašene ovako neočekivanim napadom, urlajući iz sveg glasa: - Predajte se ili ćemo vas sve pobiti!... Batina divovskog Crnca udarala je besno po ljudima, lomeći im puške, alabarde i mačeve, dok su Crni gusar i Hamburžanin pucali iz pištolja. To je bilo previše za sirote sluge koji, uplašeni neočekivanom pojavom divovskog Crnca i pucnjavom, ostaviše svoju gospodaricu i počeše da beže izbezumljeni od straha uz stepenice, bacajući oružje. - Stanite! viknu Crni gusar, videći Hamburžanina i Crnca kako jure za njima. Zatvorite vrata i zabarikadirajte ih! Sad imamo taoca, koji nam je bio potreban. Uđe zatim u sobu i vide markizu veoma bledu, kako sva drhti, pridržavajući se za stolicu. Gospodin od Ventimilje vrati mač u korice i skide svoj šešir sa perom, rekavši joj: - Oprostite, gospođo, što smo vam priredili ovo neprijatno iznenađenje; ali to je bio jedini način da se izbavimo odavde. S druge strane, budite spokojni i ne plašite se: gospodin od 171

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Ventimilje je plemić. - Nikada jedan istinski španski plemić ne bi postupio ovako! povika markiza sva crvena od besa. - Dopustite mi da izrazim svoju sumnju, u to, gospođo, odgovori Crni gusar. - Ali mene i ne čudi ovaj vaš nepošteni postupak, nastavi markiza. Dobro je poznato ko su gusari sa Tortuge. - Šta ste hteli reći time, gospođo? - Da su to samo bedni lopovi. - Ovo što ste rekli, gospođo, ne može se nikako odnositi i na mene. Gospodin od Ventimilje ima u svojoj otadžbini dosta zamkova, poseda i nije došao ovamo da pljačka. Ja sam, gospođo, to treba da znate, došao u Ameriku da se osvetim, a ne da pljačkam galije sa zlatom, koje plove za vašu zemlju, niti da iskorišćavam bedne Indijance, kao što rade vaši zemljaci. - I šta nameravate da učinite sa mnom? Želite li možda da položim veliki otkup? Govorite: markiza Bermeho je dovoljno bogata, pa će moći da plati i gospodinu od Ventimilje. - Dajte zlato svojim slugama, a ne meni, odgovori oholo Crni gusar. Uhvatio sam vas da bismo se zaštitili od španske vojske, koja će možda uskoro doći da nas napadne. - Zar se Crni gusar krije od neprijatelja iza leđa jedne žene? Verovala sam da je on hrabar čovek. Zbog ove bolne i nezaslužene uvrede, u očima hrabrog plemića sevnu strašan plamen, ali se odmah ugasi. - Gospodin od Ventimilje se zaklanja iza svoga mača, gospođo, odgovori on. Brzo ćete se u to uveriti. - Da, kad vas budem videla kako se predajete vojvodi, odgovori markiza podsmešljivo. - Ja! ... Vojvoda će se meni predati, gospođo. - Šta ste rekli? - To, da se nećemo predati mi, nego ceo grad! Ostavite nas da se pripremimo za odbranu. - Čijom zaslugom? upita markiza prebledevši. 172

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Zaslugom gusara sa Tortuge. - Varate se ako mislite da ćete me uplašiti. - Gusari su već pred vratima Vera Kruza, gospođo. - Nemogućno. - To vam kaže jedan plemić, koji nikada nije lagao. - U gradu ima tri hiljade vojnika. - Šta to mari? - I još šesnaest hiljada u Meksiku. - Ti će stići prekasno. - Tvrđava poseduje jaku artiljeriju. - Koju ćemo mi zarobiti i onesposobiti. - Ali, tu je i vojvoda! - Njega ću, nadam se, još sresti, gospođo, odgovori Crni gusar piskavim glasom. Više mi neće pobeći onako kukavički, kao što je to malopre učinio. - A šta, ako je vojvoda već daleko? - Svejedno, ne može pobeći od moje osvete; makar morao da zauzimam redom sve gradove Meksikanskog zaliva i da pretražim svaku šumu, taj čovek će jednoga dana pasti u moje ruke. Njegova sudbina već stoji ispisana na vrhu moga mača. - Kakav čovek! prošapta markiza, obuzeta divljenjem prema ponositom pijemontskom plemiću. - Dosta, gospođo, reče odjednom Crni gusar. Ostavite nas da se pripremamo za odbranu. - Od koga? upita markiza, smejući se. - Od guvernerove vojske koja će nas uskoro napasti. - Jeste li baš sigurni da će vas napasti, gospodine od Ventimilje? - To ste mi vi malopre rekli. - Niko od mojih slugu nije primio slično naređenje. - Mogu li vam verovati? - Markiza Bermeho nikada nije lagala, viteže. - Znači li to da niste tražili guvernerovu pomoć? - Nisam tražila, jer sam se nadala da će vas moje sluge 173

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA uhvatiti. - A sada? - Sada sam sigurna da ni sto ljudi ne bi moglo da savlada Crnog gusara. - Hvala vam na tako lepom mišljenju, gospođo; hteo bih samo da vas upozorim da se možda neko drugi postarao da obavesti guvernera o mom prisustvu ovde. - A ko to? - Vojvoda. - Tajni prolaz ne vodi u grad, a hodnik je toliko dugačak da će vojvodi trebati prilično vremena dok stigne do guvernera. - Da nije pobegao? viknu Crni gusar. - To ne bih znala da vam kažem; ali sumnjam da bi jedan tako hrabar čovek, kao što je vojvoda, pobegao. On ne zna da su gusari već krenuli na Vera Kruz. Sigurno će se vratiti u nadi da vas uhvati. - Ah!... da, reče Crni gusar, kao da razgovara sam sa sobom. Karmo, Jara, prijatelji, hajdemo!... Možda ćemo ga naći pre nego što počne napad. - Čuvajte se, reče markiza. - Zašto, gospođo? - Moje sluge su sigurno negde u zasedi, ili su se sakrile na spratu. Naoružani su. - Ne bojim se vaših slugu. - Ne bih htela da snosim odgovornost za ono što bi se moglo dogoditi, reče markiza. - Niste više obavezni, gospođo, reče Crni gusar. Markiza ga pogleda iznenađeno. Brzim pokretom skide sa ruke zlatan prsten sa divnim smaragdom velike vrednosti i pruži ga gusaru, rekavši mu dostojanstveno: - Sačuvajte ga kao uspomenu na naš susret. Neću nikada zaboraviti čoveka kome dugujem slobodu, a možda i život. - Hvala, odgovori Crni gusar, stavljajući ga na prst. Zbogom, gospođo. 174

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Karmo je već bio otvorio jedan prozor. Crni gusar skoči na dasku, a onda u vrt. Za to vreme je markiza dovikivala svojim ljudima: - Neka niko ne puca! Karmo, Jara i ostala dvojica iskočiše takođe kroz prozor. Čim su se našli napolju, pojuriše stazom koja je vodila prema izlazu. Već su bili skoro pretrčali taj deo puta, iznenada ugledaše grupu ljudi kako silazi sa zida. Karmo uzviknu: - Vojnici!... Prekasno!... Gotovo istog trenutka odjeknu nekoliko hitaca, a onda se začu bolan uzvik. Crni gusar, koji je pravim čudom ostao nepovređen, brzo se okrete da vidi ko je pogođen i kriknu kao divlja zver: - Moja Jara! Na zemlji je ležala mlada Indijanka, pokrivši lice rukama. - Jara! viknu Crni gusar, trčeći prema njoj, dok su Karmo, Moka i Hamburžanin besno jurišali na vojnike, pucajući iz pištolja. Sirota kći prašume već je bila u agoniji. Jedno zrno je pogodilo u grudi i krv je obilato tekla iz rane, bojeći bluzu od plavog platna. Crni gusar je uze u naručje i ponese, trčeći natrag u palatu. Na stepenicama ugleda markizu. Silazila je u pratnji dvojice slugu, koji su nosili upaljene baklje. - Viteže! uzviknu Španjolka uzrujanim glasom. Bog mi je svedok da vas nisam izdala, kunem vam se! - Verujem vam, gospođo, odgovori Crni gusar. - Je li mrtva? Umesto odgovora, Crni gusar se naže nad mladu Indijanku. Jara je bila otvorila oči i gledala ga netremice, ali su te oči malo-pomalo gubile sjaj. Smrt je brzo dolazila. - Sirota moja Jara! uzviknu Crni gusar slomljenim glasom. Mlada devojka pokrenu usne, zatim s krajnjim naporom 175

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA prošapta: - Sveti... moje... pleme. - Kunem ti se, Jara!... - Volim te... prostenja. Vo... Nije mogla da završi. Izdahnula je. Gusar ustade bled kao avet. - Ja donosim svima nesreću, reče mračnim glasom. Pobrinite se za devojku, markizo. - Obećavam, viteže. Gusar uze mač, ostade za trenutak nepomičan, a onda jurnu kao tigar prema onom delu vrta gde se čuo zveket oružja. - Osvetićemo je! reče on. Gotovo istog trenutka sa bedema tvrđave San Huan de Lus odjeknu topovska paljba. Bronzano čudovište sručilo je vatru na prve gusarske lađe, koje su se kretale prema Vera Kruzu.

176

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA

XIX NAPAD NA VERA KRUZ Gusari sa Tortuge bili su čvrsto rešili da osvoje ovaj veliki i neobičio bogat meksikanski grad. Praćeni zaista izuzetnom srećom, uspeli su da se približe obali a da ih Španci, koji su inače sve vreme bili na oprezu, ne primete. Doznavši da lučke vlasti očekuju dva ratna broda iz San Dominga, gusari su ostavili glavninu svoje flote na pučini i samo su dve lađe, na koje se behu ukrcali najodvažniji ratnici, smelo zaplovile prema luci, istakavši na vrhu veliku špansku zastavu. Ratni plan je uspeo preko svakog očekivanja. Ubeđeni da su to one dve očekivane ratne lađe, niko nije ni pokušao da to proveri, pa čak ni same lučke vlasti. Tako su se dve gusarske lađe, negde na smiraju dana, usidrile na drugom kraju pristaništa, izvan domašaja topova sa tvrđave, kako bi se u slučaju opasnosti mogle brzo otisnuti na pučinu. Čim je pala noć, Loran i Van Horn narediše da se spuste čamci i tako je počelo iskrcavanje. Jedna grupa odabranih ljudi, koja se iskrcala nešto ranije, iznenadila je i poubijala obalsku stražu onemogućivši tako da se upozore 177

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA guverner i stanovništvo na ozbiljnu opasnost koja preti zaspalom gradu. Pošto su završili iskrcavanje, gusari se rasporediše u tri kolone i pođoše u tišini kroz šumu, koja se u ono vreme pružala oko grada, predvođeni nekolicinom zarobljenika. Kako je grad bio okružen bedemima što su ga štitili sa kopna, zajadno sa još jednom tvrđavom, naoružanom sa dvanaest topova velikog kalibra, gusari su bili prinuđeni da sačekaju otvaranje gradskih vrata, pošto nisu imali lestvice da pređu preko zida. Pritajili su se tako po vrtovima koji su opkoljavali grad, dok su se njihove vođe sastale da porazgovaraju i odluče šta da preduzmu, pre nego što se nađu među gradskim zidinama. - Samo nam jedno ostaje, poče Gramon. Da prvo osvojimo tvrđavu koja dominira gradom sa kopna. - Biće to težak poduhvat, odgovori Van Horn. - Ali, nije neizvodljiv, reče Loran. - Tvrđava ima dvanaest velikih topova, poređanih na nasipima oko utvrđenja, primeti Van Horn, a mi nemamo ni običan mali top. - Naše sablje će nadjačati topovska zrna. - A granatama ćemo razbiti garnizon, dodade Gramon. Imamo ih dovoljno. - Hoćete li da meni poverite izvođenje ovog poduhvata? upita Loran. Pre nego što svane, ja vam jamčim da će tvrđava biti u mojim rukama. Dajte mi tri stotine odvažnih momaka. - A mi ostali? upita Van Horn. - Vi ćete upasti u grad čim se otvore vrata. - Neka bude, reče Gramon posle kraćeg premišljanja. Osvajanje tvrđave je neophodno, da nas ne smrve kad se nađemo među zidinama. - Hajdemo onda, reče Loran. Svaki minut je dragocen. Četvrt sata kasnije, četa od tri stotine ljudi, odabranih među najodvažnijim u eskadri, napustila je u tišini vrtove, predvođena dvojicom robova. Tvrđava se nalazila na jednoj 178

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA uzvišici koja je dominirala gradom, i uzdizala se pored samih zidina. Bila je to masivna građevina sa ogromnim zupcima, čija je posada brojala pet stotina ljudi, koja bi bila u stanju da se dugo brani da je samo na vreme otkrila prisustvo opasnog neprijatelja. Kolona neustrašivih mornara, koju je štitila pomrčina, žurno se približavala zidinama, strahujući da je zora ne iznenadi. Kad je stigla ispod bedema, bilo je još veoma mračno. - Izvršićemo prepad na garnizon, reče Loran gusarima koji su stajali pored njega. S te strane bedemi su bili izrovani, tako da za gusare nije predstavljalo nikakvu poteškoću da se popnu, pošto su bili navikli da se penju po jarbolima kao veverice. - Sablje među zube i napred, naredi Loran. Uhvativši se prvi za neravne bedeme, on se pope. Ostali su ga sledili, hvatajući se za žbunje, odupirući se nogama o pukotine i pomažući jedan drutom. Razvučeni, krivudavi ljudski lanac čas se prekidao, čas opet spajao, da bi na kraju srećno stigao na vrh bedema. Trebalo je sad preći zidine tvrđave, koje su bile visoke bar deset metara i savršeno glatke. Ova prepreka je za trenutak pokolebala i najodvažnije gusare. Teško njima da su ih Španci iznenadili na ovim bedemima!... Nijedan ne bi izvukao živu glavu. - Moramo se popeti pre nego što svane, reče Loran svojim pomoćnicima, a imamo samo pola sata vremena. Na istoku je zaista već i počinjalo da se razdanjuje. Zvezde su bledele, dok se jedna beličasta pruga širila preko neba. Trenutak je bio strašan. Svakog časa znak za uzbunu mogao je razbiti tišinu i dozvati čitav garnizon. Loranu pade na pamet jedna ideja. Iznad bedema je stajala neka ograda od kopalja iznad koje su se pružale dve žice, dugačke koliko i zidine, a možda i duže. Odmah je poslao nekoliko ljudi da dignu ogradu i naslone je na zupce tvrđave. Onda se prvi uhvatio za žicu i pomažući se 179

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA rukama i nogama odbacio uvis. Kao vešt mornar, vrlo lako se popeo do vrha. Čim je prekoračio preko zupca, našao se ispred jednog španskog stražara naoružanog alabardom. Vojnik je bio toliko zaprepašćen neočekivanom pojavom da mu nije ni palo na pamet da se posluži svojim kopljem ili da pozove na uzbunu. Tigrovskim skokom Loran se baci na njega i sruši ga na zemlju, smrtno pogođenog. Ali vojnik prikupi zadnju snagu i povika: - Gusari!... Stražari sa obližnje platforme potrčaše prema kuli i naleteše na prve gusare. - Predajte se! viknu Loran. Umesto da poslušaju, vojnici počeše da beže prema središnoj zgradi, vičući iz sve snage: - Na oružje!... Gusari!... Vojnici iz tvrđave, probuđeni iz sna, dohvatiše oružje i pojuriše u dvorište prema topovima. Ali, bilo je prekasno!... Tri stotine gusara već se okupilo na kuli i jurišalo besno i neodoljivo, razbijajući prve španske redove. Za to vreme je jedan deo gusara srušio vrata na barutani i izneo buriće sa barutom napolje, poređavši ih oko središne zgrade u kojoj se još nalazio najveći deo garnizona. Sa svih strana čula se vika: - Predajte se ili ćemo vas baciti u vazduh! Ova strašna pretnja imala je većeg dejstva i od samog juriša. Znajući šta su sve u stanju da učine ozloglašeni morski pirati i videći da neće moći da im odole, Španci posle kraćeg otpora oboriše veliku zastavu koja se lepršala na najvišoj kuli, i položiše oružje, pošto im gusari behu obećali život. Loran zatvori zarobljenike u podrume tvrđave i postavi okolo brojnu stražu. Zatim naredi da se okrenu topovi na grad i viknu: - Prvo jedan pucanj, a onda opštu paljbu. Oglasićemo 180

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA pobedu! Odjeknu jedan topovski pucanj, a onda svih jedanaest topova usplamtaše istovremeno, uz strašnu tutnjavu, sručivši kišu topovskih granata na nesrećni grad koji je još spavao. Gramon i Van Horn su sa zebnjom očekivali ovaj znak, što se može sasvim lako i razumeti. Čuvši pucnjavu, poskakaše, preskačući baštensku ogradu. - Napred, morski vuci! Vera Kruz je naš! Gusari napustšpe svoja skrovišta i pojuriše ulicama, koje su vodile u grad. Bilo ih je oko šest stotina, naoružanih puškama, sabljama i pištoljima i spremnih na sve, pa i da izvrše juriš na strašnu tvrđavu San Huan de Lus, ako bude potrebno. Usput su zaustavljali seljake, koji su išli u grad sa svojim konjima i mazgama, iatovarenim namirnicama i povrćem; i tako su stigli ispred gradskih vrata u trenutku kad su se otvarala. Njihov napad je bio tako neočekivan da stražari nisu ni pomislili da pruže otpor. Nekoliko njih, uspevši da umakne gusarima, pojurilo je kroz grad, urlajući: - Na oružje!... Gusari! I dok su gusari nadirali kroz grad, začu se s njihove desne strane, tamo gde su se pružali vrtovi, nekakva pucnjava, a onda videše vojnike kako beže koliko ih noge nose, ispred četvorice ljudi koji su ih žestoko gonili sabljama i pištoljima. Gramon, koji se nalazio na čelu prve kolone, jurnu u tom pravcu, misleći da su napadnuti s boka. A onda mu se ote uzvik: - Crni gusar! Bio je to zaista gospodin od Ventimilje, koji je uz pomoć svoja tri hrabra gusara uspeo da pobegne ispred vojnika koji su ubili Jaru. Preskočivši zid, pojurio je za beguncima, opijen osvetom. - Gramone! uzviknu on, videći francuskog plemića, - Stižete u pravi čas, viteže, viknu Gramon. Hajdemo. 181

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Evo me, reče Crni gusar. - Je li vojvoda mrtav? - Opet mi je umakao i to u trenutku kad sam hteo da mu nepovratno sručim mač u grudi, odgovori ovaj. - Naći ćemo ga već, gospodine od Ventimilje. Napred, ljudi s mora! Crni gusar je s vama! Borba je već počela na ulicama grada, žestoka, krvava. Kada je prošao prvi trenutak iznenađenja i užasa, vojnici i stanovništvo pojuriše na ulice da zatvore gusarima put. I jedna i druga strana besno se borila, dok su sa tvrđava bez prestanka grmeli topovi, rušeći kuće i zvonike i sipajući kišu granata na krovove grada. - Napred!... Palite... Rušite!... urlali su gusari. A za to vreme su im leteli na glave prozori, saksije sa cvećem, stolice, stolovi i kamenje, dok su ih sa krovova zasipali puščanom vatrom. Svakog trenutka izviralo je mnoštvo vojnika sa svih strana i započinjalo krvavu borbu. Ali to nije zbunjivalo gusare, oni su jurišali. - Još samo malo i Vera Kruz će biti naš! vikale su gusarske vođe. Ulažući krajnji napor, uspeli su da osvoje i poslednje ulice i da izbiju na mesto gde se u ono vreme dizala jedna neobično lepa katedrala. Španski vojnici, okupljeni na trgu, preko puta guvernerove palate, pokušavali su da naprave zid i zadrže gusare. Postavili su nekoliko topova i pozvali jedan deo garnizona iz tvrđave San Huan de Luis, od koje sad više nisu imali nikakve koristi, pošto je njena odbrana bila usmerena prema moru. - Napred! vikali su Crni gusar, Gramon i Van Horn, jurišajući hrabro iz okršaja u okršaj. Borba je postala divlja, okrutna. Pomagani od stanovništva, Španci su se žilavo branili. Ali sada više ništa nije moglo zadržati gusare. Nišaneći dobro, čistili su sve pred sobom; rušili su artiljerce sa topova, a onda sa 182

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA sabljama jurišali na španske redove. Niko više nije mogao da odoli neustrašivim morskim vucima, koji su bili opijeni prvim uspesima. Španci, razbijeni, pometeni, predavali su se ili bežali kroz grad, rušeći u bezumnoj trci žene i decu. Gusari su izvršili juriš na gradsku kuću i poubijali sve one koje su zatekli unutra, a onda je zapalili. Zauzimali su redom kuće, razbijajući gredama vrata i rešetke na prozorima; hvatali su stanovnike i vukli ih u crkve, ne obazirući se na njihov plač i kuknjavu. Zatim su stavljali burad sa barutom na vrata i postavljali ljude sa zapaljenim fitiljima u ruci, koji su imali naređenje da pri prvom pokušaju pobune od strane zarobljenika bace u vazduh kuću. Za to vreme su ostali pljačkali palate, kuće, magacine, crkve, manastire i na kraju brodove usidrene u luci. Dok su se gusari prepuštali najrazuzdanijoj pljački, Crni gusar je u pratnji Karmoa, Moka, Hamburžanina i još petnaestak ljudi sa „Munje” pretresao palate, kuće, pa čak i najbednije kolibe. Imao je samo jednu želju: do pronađe svog smrtnog neprijatelja. Šta se njega ticalo sve to bogatstvo koje leži u Vera Kruzu? Dao bi on još i više, samo da pronađe omrznutog Flamanca. Ali, sve je bilo uzaludno. U kućama je nalazio samo ucveljene žene, rasplakanu decu, ranjenike i gusare koji su bezobzirno pljačkali bedno stanovništvo. - Ništa!... Ništa!... urlao je Crni gusar. Onda se odjednom seti: - Kod markize Bermeho! viknu svojim ljudima. Potrčao je ulicama, probijajući se kroz gomile sveta koji je bežao pred gusarima. Četvrt sata kasnije stigao je pred markizinu kuću. Kapija na vrtu bila je srušena i nekoliko gusara već se spremalo da provali unutra. 183

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Zahtevali su pretećim glasom od slugu da im otvore zabarikadirana vrata, ali im niko nije odgovarao. Misleći da stanovnici palate nameravaju da pruže otpor, već su se spremali da upadnu kroz prozore u suterenu, kad se pojavi Crni gusar. - Odlazite odavde! viknu gospodin od Ventimilje. Gusari se istog časa raziđoše. - Hvala vam, viteže, začu se jedan dobro poznat glas. Markiza Bermeho je stajala na prozoru gornjeg sprata, zajedno sa dvojicom slugu naoružanih puškama. - Otvorite, gospođo, reče Crni gusar, pozdravljajući je mačem. Nešto kasnije, kroz zabarikadirana vrata propustiše Crnog gusara. Markiza ga je čekala u onom istom salonu gde se pre samo malo vremena odigrao dvoboj. - Je li istina da je grad pao, viteže? upita markiza uzrujanim glasom. - Da, gospođo, odgovori Crni gusar. Rekao sam vam da će se garnizon predati. - Tužan rat, viteže. Gusar ne odgovori. Šetao je po salonu, vidno uzbuđen. Odjednom se zaustavi ispred markize i reče joj: - Nisam ga našao. - Koga? - Vojvodu. - Mrzite li mnogo tog čoveka? - Smrtno ga mrzim, gospođo. - Vratili ste se, jer ste mislili da se vojvoda ovde sklonio. Je li tako? - Da, markizo. - Nije se više vraćao. - Govorite li istinu? - Kunem vam se. - Gde se samo sakrio taj čovek? 184

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Markiza ga je gledala bez reči. Kao da je oklevala da li da mu odgovori. - Vi nešto znate, gospođo? reče gusar. - Da, reče markiza odlučno. - Volite li tog čoveka? - Ne, viteže. - Šta vas onda sprečava da mi kažete gde mogu da ga nađem? - On je služio Španiji. - Zahvaljujući sramnoj izdaji, upade ljutito Crni gusar. - Znam, prošapta markiza, oborivši glavu. Zatim iz torbice od crvenog somota, koja joj je visila za pojasom, izvadi jednu cedulju i pruži je posle kraćeg oklevanja Crnom gusaru, rekavši: - Ovo sam dobila pre dva sata: pročitajte. Gusar brzo uze pruženu cedulju. Na njoj je bilo ispisano samo nekoliko redova: „Uspeo sam da stignem do „Eskuriala” i otisnem se na pučinu. Recite guverneru da su me neodložni poslovi primorali da otputujem u Floridu. Dijego će vam ispričati ostalo. Van Guld” - Otišao! uzviknu Crni gusar. Opet mi je pobegao!... - Sad znate gde ćete ga naći, reče markiza. - Kakav je to brod „Eskurial”? - Ne bih znala da vam kažem, ali će zato Dijego moći da vam pruži iscrpna i dragocena obaveštenja. - Ko je taj čovek? - Vojvodin sekretar. - Gde se nalazi sada? - U tvrđavi San Huan de Lus. - Tvrđava se nije predala, gospođo. - Pronaćite neki način da dođete do Dijega. On zna o vojvodi mnoge stvari koje meni nisu poznate, i možda će moći da vam objasni razlog vojvodinog odlaska u Floridu. 185

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Izgleda mi neshvatljiv ovaj njegov put u jedan tako udaljeni kraj. - I meni, viteže odgovori markiza. Od pre nekog vremena počeo je da mi govori o tom putu i ... - Nastavite, markizo, reče gusar, videći je da okleva. - Htela bih da vam ispričam jednu neobičnu priču, koju biste možda želeli da čujete. - Vama su onda poznate mnoge stvari koje... - Ne meni, nego Dijegu. - Onda treba da odem do tog čoveka. - Najpre saslušajte mene, viteže. - O čemu se radi? - Već sam rekla da je to nešto što će vas zanimati da čujete. A onda, gledajući ga pravo u oči, poče polako: - Reč je o Onorati...

186

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA

XX MARKIZA BERMEHO Čuvši ovo ime, Crni gusar klonu na jednu stolicu i pokri lice rukama. Mukli jauk, koji nije uspeo da savlada, ote mu se sa usana, propraćen prigušenim jecanjem. Sedeo je tako neko vreme, kao okamenjen. Nije bio u stanju da izgovori nijednu reč, niti da ponovi ime sirote Flamanke koju je tako neizmerno voleo i oplakivao. Onda naglo skoči. U licu je bio skoro modar i sav promenjen. Gledao je nekoliko trenutaka markizu potpuno smeten, a onda joj reče slomljenim glasom i s krajnjim naporom. - Zašto mi razdirete srce, gospo? Ne govorite mi više o toj devojci! Ona je sada mrtva i počiva u miru na dnu mora, pored moje hrabre i nesrećne braće. - Možda se varate, plemeniti viteže, reče markiza. - Zar hoćete da u meni oživite nadu da je mlada Flamanka još živa? upita gusar prišavši joj naglo, bleđi nego ikada. - Dijego Sandorf je ubeđen u to. - Ko je taj čovek? - Već sam vam rekla. Vojvodin sekretar, jedan stari Flamanac. 187

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - I on vam je pričao o Onorati? - Da, viteže. - Onda vi znate... - Sve, sve znam... To je bila vaša strašna osveta, ali... - Ćutite, markizo, reče Crni gusar, klonuvši ponovo na stolicu i pokrivši lice rukama. Ostade tako nekoliko trenutaka, zaokupljen mračnim mislima. Zatim se prenu i reče ustajući: - Ne, Onorata Van Guld ne može biti živa. - Ko vam je to rekao viteže? Da niste videli i njeno telo kako se ljuška na talasima zaliva. - Ne, ali one noći kad sam je ostavio u čamcu, duvao je jak vetar i spremao se uragan. I meni su pričali da je Flamanku prihvatio neki brod i zato sam se dugo nadao i verovao raznim glasovima, ali sada... to je sada samo jedna od tolikih legendi zaliva. - Dijego Sandorf me je uveravao da je vojvotkinju zaista prihvatio jedan španski jedrenjak, koji se kasnije nesrećno razbio o obale Floride. - A meni je don Pablo de Ribeira, vojvodin upravnik u Porto Limonu, pričao da je čamac sa vojvotkinjom viđen u blizini južne obale Kube. Kome onda da verujem? - Dijegu Sandorfu, viteže, reče markiza. Možda ste zaboravili da je vojvoda otputovao baš u Floridu. - I vi, znači, verujete? upita Crni gusar kao zgromljen tim rečima. - Da je otišao da traži svoju kćer. Gusaru jurnu krv u glavu i njegovo uvek bledo lice se obli rumenilom. - Živa! uzviknu on. Onorata, živa! Da li je i to čudo mogućno?... Markizo, svakako moram pronaći tog Sandorfa. Moram hitno razgovarati s njim. - Rekla sam vam da je zatvoren u tvrđavi San Huan de Lus. - Otećemo ga! uzviknu Crni gusar, kao da je iznenada doneo 188

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA odluku. - Kakva neustrašivost!... Zar ne znate da se u tvrđavi nalazi šezdeset topova i osam stotina ljudi? - Šta mari? - Ubiće vas, viteže. - Navikao sam da prkosim smrti. - Treba živeti. - Ah!... Da, da bih osvetio svoju braću, reče mračnim glasom. - I zbog Onorate. Gusar zadrhta, ali ne reče ništa. Šetao je po sobi kao zver u kavezu. - Zbogom, gospođo, reče odjednom. - Jeste li baš odlučili? - Da, markizo. Oteću onog čoveka. - Sačekajte, viteže: nikad se ne zna! - Imate li još nešto da mi kažete? Španjolka priđe jednom pisaćem stolu od abonosa, ukrašenom biserima, i ne predomišljajući se napisa nekoliko redova; zatim pruži list gusaru, rekavši mu: - Pokušajte da ovo predate Dijegu Sandorfu. Gusar živo uze cedulju na kojoj je markiza napisala sledeće reči: „Jedan plemić, moj prijatelj, želi da govori s vama. Čekaće noćas ispod poslednjeg istočnog bedema, od ponoći do zore. Došao je sa mornarima i otići će zajedno sa njima. Budite na sastanku. Ines de Bermeho" - Hvala, markizo, reče gusar. Ali, čineći ovo, vi se ozbiljno zamerate svojim zemljacima. - A zašto, viteže? Da vam možda na ovaj način nisam omogućila da osvojite tvrđavu? Na protiv, ovako ću otkloniti opasnost, koja preti mojim zemljacima. - Učinili ste uslugu jednom gusaru. - Ne, nego plemiću, viteže. Vi niste neprijatelj moje 189

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA otadžbine. - Ili, bolje reći, ne bih to nikada postao da me moja nesrećna sudbina nije bacila pred vojvodu. Zbogom, gospođo, možda ćemo se videti pre nego što otplovim u Floridu. - Samo još nešto, viteže. - Recite gospođo. - Ako bi Onorata bila živa... šta biste učinili sa njenim ocem? Gusar je pogleda pravo u oči, a onda reče: - Zar mislite, gospođo, da su duše moje braće našle mir? Kad god more blista, Crveni i Zeleni gusar, vojvodine žrtve, penju se na površinu. Oni traže osvetu. A kad uragan zaurla sa istoka, ja čujem, usred strašnog zavijanja vetra, glas iz Flandrije, glas mog starijeg brata, koga je vojvoda izdajnički ubio i koji traži osvetu. Markiza se sva strese. - Još pet dana i navršiće se pet godina od one noći kada je telo Crvenog gusara, koje sam skinuo sa vešala u Marakaibu, sišlo na dno mora. Ako te noći more bude blistalo, neću poštedeti Van Gulda. - A Onorata? uhšta markiza. - Moja sudbina je već određena, odgovori Crni gusar tužno, ali ja sam spreman da joj prkosim. - Šta ste hteli reći, viteže? Umesto odgovora, gusar joj stisnu ruku i bez reči izađe žurno napolje. U vrtu su ga čekali Karmo, Moka, Van Štiler i gusari. - Ljudi sa „Munje” neka se vrate na brod. Sa mnom ćete pođi samo vas trojica. Uputi se zatim glavnom stazom, a onda iznenada stade. - Jara? prošapta, uzdahnuvši. Vrati se nazad i uđe u sobu gde je markiza Bermeho još stajala naslonjena na stolicu, tužna i zamišljena. - Gde je? upita Crni gusar, stresavši se. Hoću da je vidim još jednom. 190

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Pođite sa mnom, viteže, odgovori Španjolka, razumevši ga. Uvede ga zatim u jednu pobočnu sobu, raskošno nameštenu. Položena na sofi od velura, ležala je sirota Indijanka između dva visoka svećnjaka, pokrivena čaršavom iz Flandrije. Samrtni grč nije izmenio njene nežne crte lica. Izgledalo je kao da spava ili sanja, dok su joj se poluotvorene usne smešile. Gusar je gledao s tugom to lepo lice. Onda se sagnuo i spustio na bledo čelo poslednji poljubac, prošaptavši: - Osvetiću te, Jara, Crni gusar će održati obećanje. Onda gotovo pobeže napolje i stiže svoje ljude, kao da je hteo da sakrije od markize duboku potištenost koja se videla na njegovom licu. - Hajdemo, reče on odsečnim glasom Karmou i ostalima. Prođe gotovo trčeći kroz vrt i pojuri uličicama grada, pravo prema velikom trgu. Iako se noć već beše spustila, gusari su nastavili da pljačkaju. Iz kuća su izbacivali stanovnike, terajući ih pod pretnjom smrti da napuste svoju imovinu i odu iz grada, tako da su ulice zakrčene beguncima. Gusar kao da nije ništa video niti čuo. Išao je brzo, utonuo u razmišljanje, probijajući se između begunaca. Karmo i njegovi drugovi su jedva uspevali da ga prate, gunđajući zbog onih okolo, koji su im stajali na putu. - Da vidimo gde će se zaustaviti, reče Karmo. Kapetan je besan kao ris!... Tako mi svega! Nikad ga nisam video da ovako juri. - Mora da je posredi nešto ozbiljno, odgovori Hamburžanin. Kad je kapetan izašao iz palate bio je sav smeten. - Ko zna šta se sve kuva u njemu, prijatelju, Van Štilere. Jasno je da ne može biti veseo kad je opet izgubio trag onom prokletom vojvodi. - Ovo je treći put kako nam starac beži. Prvo u Marakaibu, pa u Gibraltaru, a sada i ovde. - Ipak će nam na kraju pasti u ruke. Tako su stigli na trg gde su gusari podigli svoj glavni logor. 191

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Prostrani trg bio je sav zakrčen zarobljenicima, topovima, oružjem i robom koju su pokupili sa velikih carinskih stovarišta. Dvesta gusara naoružanih puškama zaposelo je trg kako bi sprečili pobunu zarobljenika, dok je drugih šest stotina opkolilo katedralu, gde su bile zatvorene najviđenije ličnosti iz grada, od kojih su očekivali da će izvući velike otkupe. Svaki čas su stizale grupe gusara sa novim zarobljenicima ili kolone Crnaca i mulata natovarenih dragocenom robom i hranom, koju su gusari na straži prosto tamanili. - Gde je Gramon? upita Crni gusar jednog mornara, koji je sedeo na buretu sa barutom, držeći u ruci upaljeni fitilj. - U guvernerovoj palati, viteže odgovori stražar. - A Loran? - Još je u tvrđavi. - A Van Horn? - Pazi na garnizon iz tvrđave San Huan de Lus. Crni gusar pređe onaj deo ispred guvernerove palate i uđe unutra. To je bila jedna masivna građevina, koja je ličila na neku tvrđavu, a ipak nije bila u stanju da odoli gusarskom napadu, iako je branio veliki garnizon. U jednoj sali, do pola napunjenoj zlatom i srebrnim šipkama, našao je francuskog plemića. - Zlato pridolazi kao reka, viteže, reče Gramon čim je ugledao Crnog gusara. Ovo ovde što vidite vredi četiri miliona pijastera. - Nisam došao da gledam blago Vera Kruza. - Znam, reče Francuz, smejući se. Žao mi je što vam moram reći, ali vašeg neprijatelja nismo našli među zarobljenicima. Zato ću, čim se završi pljačka, narediti da se pretraži svaka kuća u gradu. Negde u nekom skrovištu, moramo ga pronaći, viteže. - Samo biste gubili vreme. - A zašto? - Vojvoda je već na pučini. 192

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Otišao! uzviknu gospodin Gramon, začuđeno. - Da, na lađi, koja se zove „Eskurial”. - Kada? - Juče, predveče. - Šta ćete sada da radite? - Poći ću za njim, reče Crni gusar odlučno. - Zar nas ostavljate? - Još ne. Moram da obavim nešto u Vera Kruzu i došao sam da se posavetujem sa vama. - Šta nameravate da preduzmete, viteže? - Otići ću u tvrđavu San Huan de Lus. - U tvrđavu! uzviknu francuski plemić začuđeno. - Da, Gramone. - Kakvu to ludost smišljate? - Nije nikakva ludost; moram otići zbog nekih hitnih obaveštenja. - Koja se tiču vojvode? - Njega i... Onorate. - Flamanke?... Da nisu istinite one priče? - Čuo sam da je živa. - Verujete li u te glasove, viteže? - Reći ću vam to pošto budem razgovarao sa čovekom iz tvrđave San Huan de Lus. - Tvrđavu drže Španci. - Svejedno, otići ću tamo. - Uhvatiće vas, gospodine. - Možda i neće. - Imate li nešto kod sebe? - Samo jednu cedulju za Španca s kojim treba da razgovaram. - Ko će mu je predati? - Jedan od španskih vojnika. - Ima ih oko tri, a možda i četiri stotine zarobljenih. - Odlično. A sad me čujte, Gromone. Ako se sutra u zoru ne 193

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA vratim, možete me smatrati mrtvim, ili u najboljem slučaju zarobljenim. - Onda znam šta treba da radim. - To jest, Gramone? - Da sa svojim gusarima napadnem tvrđavu. - Tako nešto ne smete učiniti. - Ne sada, nego sutra ujutro. Ako se u zoru ne budete vratili, ja, Loran i Van Horn napašćemo tvrđavu i, tako mi svega, zauzećemo je, uprkos garnizonu i njegovim topovima. - Neću da uzaludno žrtvujete naše ljude. Ako se ne vratim, recite Morganu neka krstari sa „Munjom” punih nedelju dana pučinom, a onda neka ide kuda hoće. - I vi mislite, viteže, da bi naši mornari mirno otišli znajući da vas Španci drže u svojim rukama? Nemojte očekivati tako nešto! - Radite kako hoćete. Osim toga, ni ja neću biti lud da dozvolim da me uhvate. Biću oprezan. Dajte mi sad jednog zarobljenika. Gospodin Gramon izađe i brzo se vrati, vodeći jednog mladog španskog vojnika. - Evo vam jednog, koji će vam poslužiti za ono što nameravate da učinite, reče, gurnuvši ga prema gospodinu od Ventimilje. Crni gusar se zagleda nekoliko trenutaka u vojnika, a onda mu spusti ruku na rame, rekavši: - Bićeš slobodan bez otkupa i dobićeš još pet stotina pijastera ako mi učiniš jednu uslugu. - Recite, gospodine, odgovori Španac ohrabren tim rečima. - Poznaješ li markizu Bermeho? - Ko je ne poznaje u Vera Kruzu? - A Dijega Sandorfa? - Sekretara flamanskog vojvode? - Aha. - Poznajem ga, gospodine... 194

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Otići ćeš odmah u tvrđavu San Huan de Lus i predaćeš gospodinu Sandorfu ovu cedulju. Reći ćeš mu da te šalje markiza Bermeho. Ja ću sačekati odgovor u podnožju istočne kule i onda ćeš dobiti pet stotina pijastara. Pazi samo da me ne izdaš, jer će onda gusari zauzeti tvrđavu i ti ćeš umreti u najgorim mukama. - Više volim slobodu i pet stotina pijastara, gospodine. - U ponoć budi na mestu sastanka. - Biću tamo, gospodine. - Idi sad. - Hoće li me gusari propustiti? Gramon pozva jednog mornara, koji je dolazio noseći u korpi srebrne šipke. - Hej, prijatelju, reče mu. Sprovedi ovog zarobljenika do naše predstraže. Reci Van Hornu da nosi poruku gospodina od Ventimilje. Onda se obrati Crnom gusaru, koji je hteo da pođe za vojnikom: - Budite oprezni, viteže. - Biću, Gramone. - Nadam se da ćemo se videti pre zore. - Ako sudbina ne odredi drukčije. - U tom slučaju biće onako kao što sam vam rekao. Zauzećemo tvrđavu i oslobodićemo vas, ili osvetiti.

195

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA

XXI PENJANJE NA SAN HUAN DE LUS Tri sata kasnije, kad su se gusari, umorni od pljačke, ulogorili kako su najbolje mogli, na bedemima grada i po trgovima, jedna mala barka, sa posadom od četiri čoveka, otisnula se od obale, ploveći brzo malim zalivom. Noć je bila veoma mračna i neprijatna. Sa Velikog zaliva duvao je jak vetar, valjajući preko nasipa ogromne talase, koji su se bučno razbijali o brodove usidrene duž okomite obale i o mnogobrojne teretne lađe. U tom čamcu se nalazio Crni gusar sa trojicom svojih hrabrih mornara. Na licu je imao malu masku od crne svile, a preko ramena isto tako crn ogrtač; ostali su bili obučeni u španska odela. Svi su, ipak, za pojasom nosili sablje i po dva pištolja, dok je Moka imao još i sekiru. Gusar je držao kormilo, dok su ostala trojica snažno veslala, boreći se sa silovitim galasima. U luci je vladala duboka tišina. Ni na jednom usidrenom brodu nije se videla svetlost. Samo je na kraju nasipa, ispod tvrđave, svaki čas zasvetlucala crvena i zelena svetlost fara na svetioniku. S 196

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA vremena na vreme, na horizontu bi sevnula munja, osvetljavajući za trenutak uzburkano more, a onda bi se u daljini prolomila potmula grmljavina. Kad god bi modra svetlost munje, za trenutak, rasterala pomrčinu, Crni gusar je živo dizao glavu i gledao u moćnu tvrđavu San Huan de Lus, koja se dizala kao neki div, sa svojim strašnim bedemima i zupčastim kulama. Ispred ulaza u luku, čamac uspori vožnju boreći se sa ogromnim talasima koji su se sve žešće razbijali o nasipe. Crni gusar ustade i skide ogrtač. - Usporite, reče. Pazite na talase. Čamac se očajnički ljuljao pod neprestanim udarcima mora, čas propadajući, čas lebdeći na vrhovima penušavih talasa. Ponekad bi se toliko zatresao, da je mornarima pretila opasnost da se nađu u vodi. Pa ipak je čamac, pod snažnim udarcima vesala, uspeo da uđe u luku i da se brzo zakloni ispod nasipa. Stigavši na drugi kraj zaliva i prešavši poslednji deo puta, doplovio je ispod bedema tvrđave, tačno u podnožju istočne kule. - Spremite se za iskrcavanje, reče Crni gusar. Još jedan zamah veslima i čamac uđe u neku vrstu uvalice, koja se nalazila ispod kule. Karmo skoči na stenu, držeći čvrsto konopac, a onda ga veza za jedan kamen. Crni gusar, Moka i Hamburžanin iskočiše iz čamca. Tog trenutka nebom zapara munja, obasjavši luku. - Vojnik! uzviknu Karmo, stojeći na nekoj vrsti zaravni u podnožju kule. Jedan čovek se pojavi iza stene i pođe u susret gusarima. - Jeste li vi ljudi koje očekuju u tvrđavi? upita. - Da, mi smo, odgovori Crni gusar, stupivši napred. Jesi li predao Dijegu Sandorfu markizino pismo? - Da, gospodine, odgovori vojnik. - I šta ti je rekao? 197

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Da vam stoji na raspolaganju. - Gde će nas čekati? - Na terasi kule. - Zašto nije došao ovamo? - Ne može da ostavi tvrđavu, jer bi primetili njegovo odsustvo; pošto je jedan od komandanata, nije se usudio da to uradi. - Šta misli, ko smo mi? - Španci, prijatelji markize Bermeho. - Ne sumnja ništa? - Ne, gospodine, siguran sam. - Kako ćemo se popeti na kulu? - Sandorf je bacio lestvice. - U redu: popećemo se... Treba li da daš neki znak Sandorfu i javiš mu da dolazimo? - Da, gospodine. - Požuri i javi se, a onda se penji ispred nas. Španac prinese dva prsta ustima i oštro zviznu. Časak kasnije, sa vrha kule odgovori sličan zvižduk, koji se pomeša sa grmljavinom. - Čeka nas, reče vojnik. - Pođi napred i ne zaboravi da te neću ni za trenutak ispuštati iz vida, naredi mu Crni gusar. Pređoše malu zaravan i stigoše ispred kule. Tamo ugledaše lestvice od konopaca, koje su visile niz ogromne zidine. Karmo podiže glavu, gledajući zupce što su se nejasno ocrtavali u pomrčini. - Kakvo penjanje! uzviknu, naježivši se. Od zubaca do temelja ima četrdeset metara. Od tolike visine kao da je i sam Crni gusar bio pomalo uzbuđen. - Moramo se popeti dosta visoko, kao što vidite. Zatim se okrete Karmou, koji je isprobavao lestvice, kao čovek koji se razume u to. 198

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Jesu li jake? - Konopac je nov i dosta debeo. - Može li sve nas održati? - Čak i da nas je više. - Penji se, naredi Crni gusar vojniku. Ako nam spremaju zamku i ti ćeš umreti. - Sandorf ne zna ko ste vi, odgovori vojnik. Dobro sam se čuvao da ništa ne posumnja, jer mi je stalo da još poživim. Zatim stade na lestvice i bez oklevanja se poče peti. Crni gusar pođe za njim, zatim Karmo, pa Van Štiler i na kraju Moka. Penjanje nije bilo lako. Snažan vetar je prosto jurišao na lestvice, tresući ih silovito i bacajući petoricu ljudi o zidove kule. Ponekad su morali da stanu i odupru se nogama o cigle, da bi umirili snažno ljuljanje lestvica. Sa svakim korakom napred, obuzimalo ih je živo nespokojstvo. Strah da se svakog trenutka mogu strmoglaviti zavladao je neodoljivo njihovim srcima. Bili su potpuno svesni da se nalaze u punoj vlasti svojih neprijatelja. Karmoa je oblivao hladan znoj; Hamburžaninu se dizala kosa na glavi i nije bio u stanju da se obuzda; Crnac je izgledao nekako zabrinut. I sam Crni gusar nije bio spokojan. Skoro se pokajao što je preduzeo ovako opasan poduhvat. Negde na polovini penjanja svi su odjednom stali. Lestvice su se snažno zatresle, kao da ih je odozgo neko snažno prodrmao. - Da nije već kucnuo čas da se strmoglavimo? upita Karmo, hvatajući se očajnički za jedan kamen, što je strčao iz zidina. - Vetar, reče Crni gusar, brišući levom rukom hladan znoj sa čela. Napred! - Trenutak, gospodine, reče Španac drhtavim glasom. Vrti mi se u glavi. 199

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Drži se čvrsto za konopac, ako ne misliš da odletiš dole. - Dozvolite mi da se malo odmorim, gospodine. Ja nisam mornar. - Samo jedan minut, reče Crni gusar. Neobično mi se žuri. - I meni, kapetane, reče Karmo. Više bih voleo da se nađem na vrhu katarke za vreme juriša na brod nego što sam sad ovde! Uhvati se zatim grčevito za lestvice i pogleda dole. Ispod njega je zjapila mračna provalija, spremna da ga proguta, crna kao dno nekog bunara. Ništa se više nije videlo; čula se samo pomamna rika talasa, koji kao da su postajali sve silovitiji. Iznad njihovih glava vetar je zlokobno zavijao između zubaca i konopaca lestvica. - Ako se izvučem živ i zdrav iz ove pustolovine, zapaliću ogromnu sveću u katedrali, čim se vratim u Vera Kruz, prošapta on. - Napred! začu se istog časa glas Crnog gusara. Španac, koji se malo odmorio, nastavi da se penje, držeći se čvrsto za konopce. Crni gusar je bio spreman da ga pridrži, bojeći se da će ga svakog trenutka uhvatiti nesvestica. S velikom mukom vojnik je na kraju uspeo da stigne do gornje ivice kule. - Pomozite mi, reče, videći jednog čoveka kako se pojavljuje između zubaca. Ovaj mu pruži ruku i izvuče ga na platformu. Crni gusar, koji nije patio od vrtoglavice, uhvati se sam za ivicu najbližeg zupca i spretno skoči na kulu, spustivši odmah ruku na svoj mač. Čovek, koji je pomogao Špancu, pođe mu u susret, rekavši: - Jeste li vi prijatelj markize Bermeho? - Da, odgovori Crni gusar, sklonivši se u stranu da propusti svoje ljude koji su već bili stigli do zubaca. 200

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Oba čoveka gedala su se nekoliko trenutaka sa izvesnom radoznalošću. Dijego Sandorf, vojvodin sekretar, bio je više niskog rasta, veoma širokih ramena i mišićavih ruku. Odavao je čoveka pedesetih godina i imao je prosedu kosu i bradu. Crte lica su mu bile grube, a oči sitne i sive, kao kod mačke, i sa nekim čeličnim odsjajem. On odmeri Crnog gusara od glave do pete, podigavši fenjer koji je stajao između zubaca. - Niste morali pokrivati lice maskom. Kao što vidite, ja svoje slobodno pokazujem. - Predostrožnost nikad nije suvišna, reče kao za sebe Crni gusar. - Ko su ovi ljudi? upita Sandorf, pokazujući na Karmoa i ostale. - Moji mornari. - Ah! Vi ste, znači, pomorski kapetan. - Ja sam prijatelj markize Bermeho, odgovori Crni gusar suvo. - Šta želite od mene? - Da saznam neke stvari, koje me trenutno veoma zanimaju. - Stojim vam na raspolaganju, gospodine. - Rečeno mi je da znate nešto o ćerki vojvode Van Gulda, o gospođici Onorati. Dijego Sandorf se trže iznenađen. - Oprostite, reče, želeo bih prvo da čujem ko ste vi, kad se raspitujete o vojvodinoj ćerki. - Za sada, ja sam prijatelj markize Bermeho; kasnije i na drugom mestu reći ću vam ko sam. - Neka bude. Recite mi šta želite da saznate. - Je li istina da je gospođica Onorata još živa? - A zašto vas to zanima? - Imam brod i odvažne ljude pa bih možda uspeo, pre od ma koga drugog, da pronađem mladu vojvotkinju. - To znači da ste vi vojvodin prijatelj kad se toliko 201

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA interesujete za njegovu ćerku? Gusar ne odgovori. Dijego Sandorf protumači to ćutanje kao odobravanje i nastavi: - Onda me čujte... Pre dva meseca, dok sam boravio zbog nekih poslova u Havani, došao je jednog dana k meni neki mornar i rekao mi kako ima nešto važno da mi saopšti. Mislio sam da je reč o kakvom poverljivom saopštenju u vezi sa gusarima Tortuge, ali se razgovor, međutim, poveo o Onorati Van Guld. Saznavši da sam vojvodin sekretar, odlučio je da dođe k meni i da mi ispriča sve što zna o mladoj vojvotkinji. Tako sam saznao da je nevreme, koje je izbilo one noći kad je Crni gusar ostavio u jednom čamcu, da bi se osvetio vojvodi, poštedelo devojku. Lađa, na kojoj je plovio onaj mornar, našla je mladu vojvotkinju šezdeset milja daleko od Marakaiba i prihvatila je, uprkos pobesnelim talasima. Jedrenjak je plovio u Floridu i poveo je devojku sa sobom. Na nesreću, u to vreme su besneli uragani i jedrenjak se, stigavši na obalu južne Floride, razbio o stenje. Celu posadu poubijali su urođenici. Samo je mornar, koji mi je to ispričao, nekim čudom uspeo da se spase, sakrivši se među olupine broda. Ali je i mlada Flamanka ostala u životu. Zadivljeni možda njenom lepotom, umesto da je ubiju, domoroci su joj ukazali neverovatne počasti. Iz svog skrovišta, mornar je gledao kako kleče pred mladom vojvotkinjom, kao da je neko morsko božanstvo, a zatim je polažu na nosiljku ukrašenu perjem i kožom kajmana i odnose sa sobom. Mornar je vrlo dugo lutao po negostoljubivim obalama Floride, dok na kraju nije pronašao neki napušteni čamac i tako uspeo da se ukrca na jedan brod, koji je plovio iz San Agostina. Eto, gospodine, to je sve što sam uspeo da saznam. Crni gusar ga je slušao bez reči, oborene glave. Kad je Dijego Sandorf završio svoju priču, podigao je živo glavu i upitao glasom koji je odavao vidno nespokojstvo. - Jeste li poverovali u tu priču? 202

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Da, gospodine. Onaj mornar nije imao razloga da je izmisli. - Zar vojvoda nije odmah poslao neki brod da je traži? - U ono vreme on se nalazio ovde i ja nisam bio u mogućnosti da mu to saopštim sve dok nisam došao u Vera Kruz. - Pa ipak je i don Pablo de Ribeira nešto znao o tome. - Zar poznajete i don Pabla? upita Sandorf začuđeno. - Bio sam pre dve nedelje kod njega. - Ja sam ga obavestio, reče Flamanac. Mislio sam da se vojvoda nalazi na svojim posedima u Porto Limonu. Otišao sam tamo, ali je on već bio otputovao u Vera Kruz. - Rekli su mi da se vojvoda prošle noći ukrcao za Floridu. - Istina je, gospodine. - Hoće li pristati još na nekom mestu, pre nego što ode dole? - Mislim da će se zadržati u Kardenasu, na Kubi, gde ima svoje posede i dosta poslova koje treba da sredi. - Rekli ste mi da se jedrenjak razbio na južnim obalama Floride. - Da, gospodine, odgovori Sandorf. Gusar mu pruži ruku i reče: - Hvala. Ako sutra siđete u grad, reći ću vam svoje ime. - Dole su gusari. - Sutra ih više neće biti. A onda se okrete svojim ljudima i reče: - Hajdemo! Karmo, koji se u međuvremenu prošetao platformom kako bi se uverio da nema nekog sakrivenog vojnika, pođe prvi, za njim Van Štiler, pa onda Gusar i na kraju Moka. Već su bili sišli oko dvadesetak metara, kad se Karmou ote uzvik: - Gromovi! A vojnik? - Ostao je na kuli! viknu Van Štiler. - Izdaće nas! Strah da im mogu preseći lestvice i survati ih dole u provaliju, koja je bučala pod njihovim nogama, sledila im je krv 203

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA u žilama. - Natrag! viknu Crni gusar. Požurite, ako vam je život mio! Uhvatiše se za lestvice i počeše da se penju što su brže mogli. Moka, koji se peo prvi, uhvati se za obližnji zubac. Tek što je spustio ruku, kad se začu jedan glas: - Imamo još vremena da presečemo lestve. Crnac se u skoku nađe između zubaca, stežući u ruci sekiru. Tog trenutka dva čoveka su prelazila preko platforme, idući tačno prema mestu gde su bile vezane lestve. Španski vojnik i Dijego Sandorf. - Natrag, hulje! viknu Crnac i zamahnu sekirom. Španac i Flamanac stadoše iznenađeni. Taj trenutak je bio dovoljan da Crni gusar i njegovi mornari stignu do vrha kule. Opazivši jedan stari top, Karmo ga začas okrete prema platformama ostalih kula i upali brzo fitilj, a Crni gusar se ustremi na Dijega Sandorfa sa mačem u ruci. - Šta sad hoćete? upita Flamanac, koji isto tako beše isukao mač. - Da vam kažem da ste zakasnili sa svojim namerama. Hteli ste da nas bacite dole, odgovori Crni gusar. - Ko vam je to rekao? upita Sandorf, praveći se iznenađen. - Čuo sam vas, gospodine Sandorfe, kad ste rekli Špancu: „Imamo još vremena da presečemo lestve". - Vi ste Crni gusar, je li tako? upita Flamanac kroz stisnute zube. - Da, smrtni neprijatelj vašeg vojvode, odgovori vitez skidajući masku. - Onda ću vas ubiti! viknu Flamanac, jurnuvši silovito na svog neprijatelja. U trenutku kad ga je napao, vojnik skoči sa platforme na most, koji je povezivao ovu kulu sa susednom. - Uzbuna! vikao je iz sveg grla. Gusari!... - Ah!... Huljo! dreknu Van Štiler i pojuri za njim. Crni gusar, kome je bilo stalo da se što pre oslobodi 204

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Flamanca, kako bi organizovao odbranu platforme ili pokušao da siđe sa kule, ako bude bilo vremena, napadao je žestoko protivnika, prinudivši ga da se povuče prema mostu. Flamanac se žilavo borio, ali nije posedovao snagu svog protivnika, iako je bio vešt mačevalac. Kad je stigao na prvi stepenik mosta, morao je da se okrene da ne bi pao. Gusar mu sruči munjevito mač u grudi, tako da se Flamanac otkotrlja niz stepenice. - Mogao sam vas ubiti, reče mu. Poštedeo sam vam život jer ste mi dali dragocena obaveštenja, a i zato što ste markizin prijatelj. Bilo je već vreme da se oslobodi svog protivnika. Moka i Van Štiler, ne mogavši da stignu vojnika, vraćali su se trčeći. Za to vreme se sa svih platformi i bedema čula vika stražara: - Uzbuna!... Uzbuna!... Gusari! Crni gusar brzo pogleda oko sebe. U jednom kraju platforme otkri kamene stepenice koje su vodile u unutrašnjost kule. - Sklonimo se negde, reče on. Ovo mesto će uskoro zasuti vatrom sa tvrđave. Kad bismo uspeli da pobegnemo preko lestvi, reče Karmo. Možda još imamo vremena. - Prekasno, odgovori Van Štiler. Španci dolaze!... - Gospodine, reče Karmo, obrativši se Crnom gusaru. Spasavajte se!... Uspećemo da ih zadržimo i osiguramo vam silazak. - Da vas ostavim! uzviknu Crni gusar. Nikada!... - Požurite, kapetane, reče Van Štiler. Još imate vremena da se spasete!... - Nikada! ponovi Crni gusar nepokolebljivo, Ostajem sa vama. Branićemo se kao lavovi i sačekaćemo napad Gramonovih gusara.

205

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA

XXII IZMEĐU VATRE I PONORA Crni gusar je već bio zakoračio na prvi stepenik, kad ga jedna iznenadna misao zadrža. - Umalo nisam postupio kao veliki podlac! uzviknu, okrećući se svojim ljudima. - Podlac! ponovi Karmo, gledajući ga začuđeno. - Španci, a na prvom mestu Sandorf, nikada neće oprostiti markizi Bermeho što je pomogla gusarima, a naročito meni. Doveli smo je u vrlo nezgodan položaj. Neophodno je da neko ode i obavesti je o svemu što se ovde dogodilo, da bi mogla da se skloni i izbegne osvetu svojih zemljaka. - Evo još jednog razloga više da odete, kapetane. Spašćete markizu i sebe. - Moje mesto je ovde, među vama, reče Crni gusar. Van Štilere, tebi stavljam u dužnost da odeš kod markize i da obavestiš Gramona o našem položaju. - Razumem, kapetane, odgovori Hamburžanin. - Zadržavaćemo Špance dok se ne nađeš izvan opasnosti. Sad idi i požuri. Vreme prolazi, dodade Crni gusar. Hamburžanin, koji nije imao običaj da mnogo zapitkuje, 206

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA opkorači zid i nestade u tami. - Kad budeš na litici daj nam znak iz pištolja, doviknu mu Karmo. - U redu, prijatelju, odgovori Hamburžanin, silazeći žurno niz lestvice. - Spremimo se za odbranu, reče Crni gusar. Ti Karmo budi na topu, a ja i Moka ćemo braniti most. - Španci dolaze, kapetane, reče Moka. Eno ih, spušaju se niz bedem, preko puta nas. Upozoreni vikom stražara i vojnika, Španci su odmah poskakali i zgrabili oružje. Najpre su pomislili da su gusari izvršili napad na zapadne kule i bedeme, pa su zato onako bez reda pojurili na tu stranu, ostavljajući Crnom gusaru i njegovim drugovima nekoliko minuta odmora. Saznavši od vojnika da su se prevarili i da je u pitanju samo nekoliko gusara, zapovednik tvrđave naredi jednoj četi da napadne platformu istočne kule i da pohvata drske gusare. Pedeset ljudi, naoružanih puškama i halebardama, prebacilo se preko bedema i požurilo prema mostu, dok je nekoliko tobdžija odmah okrenulo dva topa u tom pravcu, da bi podržali četu. Crni gusar i Moka zauzeše položaj na kraju mosta, zaklonivši se iza niskog zida, dok je Karmo, nekada odličan tobdžija, okrenuo stari top tako da je brisao sve pred sobom. Videći da vojnici nailaze, Crni gusar uze mač u desnu, a pištolj u levu ruku i viknu: - Ko je tamo? - Predajte se, odgovori oficir, koji je komandovao četom. - Ja naređujem vama da se predate, reče drsko Crni gusar. U to se sa dna stepenica začu jedan slab glas: - Juriš!... Napred!... To je Crni gusar! Dijego Sandorf, iako lakše ranjen, još nije bio uspeo da pređe most. Čuvši to, Španci se zaustaviše. 207

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Strašni gusar! vikali su uplašeno. Glas o neustrašivom morskom vuku kružio je po svim španskim kolonijama Meksikanskog zaliva i svi su oni znali za smele poduhvate tog čoveka, kao i o strašnoj mržnji koja je postojala između njega i flamanskog vojvode. Shvativši da pred sobom imaju strašnog Crnog gusara, vojnici zastadoše, kolebajući se da li da pođu napred ili da se povuku i potraže pojačanje. Ali im Crni gusar ne dade vremena da se odluče za ono prvo, želeći pre svega da dobije u vremenu. - Napred, junaci moji! viknu on. Ti, Karmo, povedi dvadeset ljudi preko mosta, a ti, Moka, izvrši juriš na onaj bedem sa drugih petnaest!... Paljbu, morski vuci! Obmanuti ovom komandom i verujući da pred sobom imaju zaista toliko ljudi, Španci se brže-bolje povukoše i popeše ponovo na bedem, ne obraćajući pažnju na Sandorfa, koji je besomučno vikao: - Napred!... Juriš!... Njih je samo četvorica! Videći kako se Španci penju na bedem i želeći da ostavi utisak kako ih je mnogo više, Karmo zagrme iz starog topa, raznevši jedan zubac na suprotnom zidu i zasuvši begunce ruševinama. Nešto kasnije, sa hridina odjeknuše dva pucnja iz pištolja. - Štiler je van opasnosti! viknu Moka. - A mi smo postigli ono što smo hteli, reče Karmo. Odjednom dva topovska pucnja odjeknuše sa krajnje zapadne kule i dve kugle proleteše iznad platforme. Jedna odnese zubac, samo pet koraka dalje od Moke, a druga razbi točak na starom topu i odlete u more. - Hajdemo! reče Crni gusar. Sva trojica pojuriše prema kamenim stepenicama u trenutku kad je treća granata, i to velikog kalibra, odnela jedan kamen sa platforme, raznevši ga u komade. Sišavši niz stepenice, gusari se nađoše u jednoj velikoj sobi sa svodom i dva otvora zagrađena rešetkama: jedan je gledao 208

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA na more, a drugi na dvorište tvrđave, koje se nalazilo gotovo u visini otvora. Vrlo velika hrastova vrata, obložena metalnim pločicama, zatvarala su stepenice. - Zaštitimo pre svega leđa, reče Karmo. Uz pomoć Moke, on zalupi vrata i zagradi ih dvema gvozdenim polugama. - Ovuda sigurno neće ući, reče. Ne bi im pomogle ni sekire. - Šipke na prozorima su isto tako jake, reče Moka. Crni gusar prošeta po sobi, tražeći još neka vrata, ali ne nađe više nijedna. - Možda ćemo uspeti da se branimo dok ne stignu gusari, reče on. - I čitavih nedelju dana, gospodine, odgovori Karmo. Zidovi su toliko jaki, da im ni topovi ništa ne bi mogli. - Nemamo ni kapi vode, niti jedan jedini dvopek. - Istina je! uzviknu Karmo, utučeno. - Uteši se, Karmo; evo dolazi vojni krčmar. Na nesreću, ponudiće nam samo gvozdene hlepčiće. - Ne dopadaju mi se, teško se vare. - Onda se čuvaj!... Crni gusar, koji se nalazio iza jednog od dva prozorčića, ugleda grupu Španaca, kako guraju top na drugi kraj dvoršpta. Samo što se povukao iza zida, kad se niz stepenice začuše koraci. - Izgleda da nam spremaju unakrsnu vatru, reče. Srećom, vrata su jaka, a na stepenicama ne mogu postaviti top i ... Snažan udarac u vrata, od koga se zatresla čitava kula, prekide ga usred reči. - Otvorite! viknu jedan glas. - Dragi gospodine, reče Karmo, zašto lupate tako jako? - Otvorite! ponovi isti glas. - Oho! Ne zaboravite da smo u svojoj kući i da nećemo dozvoliti da nas bilo ko uznemirava, čak ni sam španski kralj. 209

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Ah, u svojoj ste kući! - Dabome! ... Već smo platili stanarinu gospodinu Sandorfu, sa dva palca pravog toledskog čelika. - Ništa za to, predajte se! - Kome? upita Crni gusar. - Komandantu tvrđave, gospodinu Estebanu de Hoave. - Recite onda gospodinu de Hoavu da gospodin od Ventimilje za sada ne namerava da se preda. - Ne zaboravite da nas ima pet stotina, reče Španac. - A nas je samo trojica, ali smo spremni da se borimo do poslednjeg daha. - Guverner će vam pokloniti život. - Više volim da poginem u boju. Idite i ostavite nas na miru. - Ah! Hoćete da vas ostavimo na miru! Žao mi je, viteže, ali vam nećemo dati ni da predahnete. Zatim se začuše koraci niz stepenice, a onda sve utihnu. - Izgleda da će ostaviti vrata na miru, reče Karmo, odahnuvši punim plućima. - Ali, zato nisu odustali od namere da nas gađaju iz topova, odgovori Crni gusar. Pogledaj! I povuče Karmoa prema prozorčiću, koji je gledao na dvorište. Na drugom kraju dvorišta, pri svetlosti većeg broja baklji, Karmo ugleda dva topa okrenuta prema kuli i veliki broj vojnika. - Vidiš li? upita Crni gusar. - Do đavola! uzviknu Karmo. - Nazad, Karmo! duvaju u fitilje. - Neću im prirediti to zadovoljstvo da me smaknu, kapetane, odgovori mornar, odskočivši unazad. Trojica gusara se pritajiše, očekujući paljbu, ali su topovi, koji su izgledali spremni da sruče kugle na kulu, i dalje ćutali. - Šta ovo treba da znači? upita se Karmo. Ili neće da sruše kulu, ili nameravaju da nas pohvataju žive. 210

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Verovatno, odgovori Crni gusar, koji se primakao prozorčiću, izlažući se opasnosti da ga neko topovsko zrno prepolovi. Čini mi se da su odustali od gađanja. Vojnici se nešto dogovaraju. S njima je i veliki broj oficira, a možda i sam komandant tvrđave. - Veruju da će nas naterati na predaju, bez pucnjave i bez žrtava. - Znaju da nemamo hrane. - Ali ne znaju da će naši drugovi doći u zoru da nas oslobode. - Polako, Karmo, reče Crni gusar. Do svanuća ima još tri sata, a za to vreme se svašta može dogoditi. - Čega se bojite, kapetane? - Da će nas Španci naterati da se predamo, pre svanuća. - I ja mislim, gospodaru, reče Moka, koji je sve vreme stajao iza gvozdenih vrata. Španci nam nešto spremaju. - Čuješ li možda štogod? upitaše Karmo i Crni gusar uznemireno. - Čini mi se da kotrljaju buriće. - Zar dole, niz stepenice? upita Karmo, prebledivši. - Da, odgovori Moka. - Buriće! uzviknu mornar. Sa barutom? Hoće li to da nas bace u vazduh? - Verovatno, Karmo. - Ne smemo im dozvoliti, kapetane. - Šta misliš da bi trebalo da učinimo, junače? - Da otvorimo vrata i po svaku cenu izvršimo juriš na Špance, pre nego što stignu da nas miniraju. - Nije rđava ova tvoja zamisao, ali ne verujem da bismo postigli bogzna šta. - Više volim da umrem s oružjem u ruci, nego da odletim u vazduh kao džak krpa. - Onda hajdemo, junaci, reče Crni gusar, isukavnš mač. Pre nego što je naredio da se podigne gvozdena poluga, približi uho vratima i poče da osluškuje. 211

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Španci su zaista izgledali zauzeti oko nekih tajanstvenih priprema. Peli su se i silazili, lagano kucali o zidove i tiho šaputali. - Dole poluge, reče poluglasno Moki. Crnac ih obori jednim udarcem i otvori jaka, masivna vrata. Istog trenutka, Crni gusar istrča na stepenice, urlajući iz sveg glasa: - Napred, morski vuci! ... Četiri vojnika pod komandom jednog podnarednika, kotrljala su niz stepenice bure sa barutom. Gusar jurnu na njih i jednim udarcem obori najbližeg, ali mu podnarednik prepreči put, napadajući ga žestoko, dok su se njegovi drugovi vraćali brzo nazad, urlajući iz sveg glasa: - Gusari!... Uzbuna! Ispušteno bure kotrljalo se niz stepenice, dižući veliku buku. - S puta! viknu Crni gusar podnaredniku. S puta ili ću te ubiti! - Sebastijano Maldonado umire u borbi ali ne beži, gospodine, odgovori Španac, odbranivši vrlo vešto udarac, koji mu je mogao probiti grudi. Moka i Karmo jurnuše napred, ali su zbog uzanih stepenica morali da zastanu, kao i zbog neočekivanog otpora koji je pružao podnarednik. - Jedan pištolj često više vredi od mača, reče Karmo, izvadivši oružje iza pojasa. Taman je hteo da puca u hrabrog podnarednika kad ovaj pade, jeknuvši. Crni gusar ga je pogodio usred grudi. - Nazad! viknu on. Tog trenutka se na zavoju stepenica pojavi veći broj Španaca, koji su jurili na gusare. Odjeknuše dva puščana pucnja. Jedan metak preseče dugačko pero Crnog gusara, a drugi okrznu Mokin obraz, napravivši laku krvavu brazdu. 212

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Natrag! viknu Crni gusar, pucajući iz pištolja. Trojica gusara u dva skoka siđoše niz stepenice i zatvoriše se u sobu, pozdravljeni sa još dva pucnja. Zrna se odbiše o vrata okovana metalom. - Spremimo se za žestoku odbranu, reče Crni gusar. Istog trenutka sa mora odjeknu topovska paljba. Crni gusar pojuri na prozor koji je gledao na luku; iz grudi mu se ote radostan uzvik. - Šta vam je, kapetane? upita Karmo. - Pogledaj, Karmo!... Pogledaj!... - Gromovi! uzviknu hrabri mornar. Naši gusari! „Munja” je tog časa ulazila u sidrište, sipajući vatru iz svojih topova na kule i bedeme tvrđave San Huan de Lus.

213

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA

XXIII OSVAJANJE TVRĐAVE SAN HUAN DE LUS Čim je stigao na liticu, u podnožje kule, Van Štiler više nije gubio vreme. Shvativši da Crni gusar i njegovi drugovi neće moći dugo da odolevaju mnogobrojnoj posadi iz tvrđave, odmah je skočio u čamac, koji ga je čekao u maloj uvali i zaveslao iz sve snage prema drugom kraju luke. Pošto je vetar duvao sa zaliva, talasi su nosili čamac ka obali, razbijajući se o nasip. Da mu nije vetar išao na ruku, Van Štiler bi, iako je bio neobično snažan, izgubio prilično vremena, da dovesla do najbližeg nasipa. Bio je gotovo prešao polovinu luke, kad je, osvrnuvši se okolo, ugledao jedan veliki čamac kako plovi tačno za njim. - Da me ne prate Španci? pomisli. Taman je hteo da se sakrije između teretnih brodova, usidrenih u luci, kad začu iza sebe jedan glas: - Hej, stani ili ćemo pucati! Čuvši to, Hamburžanin umiri vesla. - Luserni! uzviknu. Dolazite li sa „Munje”? - Gle! uzviknu onaj isti glas. Neka me pojede živog morski pas ako ovo nije Hamburžanin! 214

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Još jedan udarac veslima i veliki čamac sa dvanaest momaka priđe Hamburžaninovom čamcu. Jedan čovek potrča na pramac i povika sa izrazitim ligurskim naglaskom. - Jesi li to ti, Van Štilere? - Da, zapovedniče Luserni. - A vitez? - Samo što ga nisu uhvatili. - Šta kažeš?... - Ako ne zauzmemo tvrđavu, Španci će zarobiti gospodina od Ventimilje. Tog časa, sa istočne kule tvrđave San Huan de Lus odjeknu pucanj iz malog topa. - Karmo gađa Špance, reče Van Štiler. Ali njih su samo trojica i imaju jedno jedino punjenje. Dajte mi tri mornara, a vi ostali požurite da obavestite o ovome Morgana. Kapetan je zatvoren u istočnoj kuli. - A gde ćeš ti? - Idem da obavestim gospodina Garmona. U zoru će gusari napasti tvrđavu. Dolaziš li sa pučine? - Da, odgovori Ligurac. Gospodin Morgan me je poslao da primim kapetanova naređenja. - Gde je sada „Munja”? - Krstari ispred luke. - Reći ćeš gospodinu Morganu da napadne tvrđavu s mora, a gospodin Gramon će izvršiti napad sa kopna. Zbogom i ne gubi vreme!... - Dva čoveka neka pođu sa Van Štilerom, reče zapovednik posade. Spremni da zaplovite! Nešto kasnije, Hamburžaninov čamac sa još dvojicom snažnih veslača, pojuri prema nasipu. Za to vreme je veliki čamac nastavio borbu sa ogromnim talasima, ploveći prema lučkoj brani. Čim se iskrcao, Hamburžanin se okrete gusarima i reče: - Idite odmah u guvernerovu palatu i obavestite gospodina 215

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Gramona da se Crni gusar nalazi opkoljen u istočnoj kuli. Ja ću se odmah vratiti. Potrča zatim, nastojeći da se snađe u spletu mnogobrojnih uličica grada, koji je jedva poznavao. Nije bilo nimalo lako pronaći palatu markize Bermeho, ali je Hamburžanin ipak na kraju uspeo da stigne do nje. Baš kad je hteo da uđe u vrt, dva čoveka na vrlo lepim i snažnim konjima spremala su se da izađu iz dvorišta. - Gde je markiza? upita Van Štiler. - Otišla je, odgovori jedan od dvojice konjanika. - Kada? - Pre tri sata. - Ne pokušavajte da me obmanete, reče Hamburžanin pretećim glasom. Treba da joj saopštim nešto veoma važno. - Kažem vam da je otišla. - Kuda? - U Tampiko, gde će se ukrcati za Španiju. - Hoćete li je videti? - Idemo da joj se pridružimo. - Recite joj da je sve otkriveno, da je Sandorf teško ranjen, a gospodin od Ventimilje opkoljen i da čeka gospodina Gramona. - Ja sam njen domoupravitelj, reče Španac. Preneću joj vašu poruku. - Recite joj da me je poslao lično gospodin od Ventimilje da je obavestim o izdaji i da je upozorim da se čuva. Zatim istrča na vrata, mrmljajući: - Mudra je žena, ova markiza. Na vreme se sklonila. Kad je stigao u guvernerovu palatu, tek što nije bilo svanulo. Tamo je vladala velika živost. Sa svih strana pristizali su gusari, gurajući topove, kotrljajući buriće s barutom i vukući neobično dugačke lestve koje su uzeli iz crkve. Oficiri i podoficiri ulazili su i izlazili iz guvernerove palate, dok su po obližnjim ulicama trube i doboši oglašavali zbor. Svaki čas su veće grupe gusara odlazile trkom u pravcu luke 216

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA gde se dizala moćna tvrđava San Huan de Lus. - Gramon je čovek od reči, promrmlja Van Štiler. Sprema se da napadne tvrđavu. Probijajući se između gusara, koji su ulazili i izlazili iz guvernerove palate, popeo se u salu koja je gledala na trg i tamo našao Gramona kako živo razgovara sa Loranom i većim brojem oficira sa lađe. Čim ga ugleda, francuski plemić mu brzo pođe u susret, uzviknuvši: - Jedva jednom!... Šta se to desilo sa gospodinom od Ventimilje?... Ovi mornari koje si mi poslao nisu znali gotovo ništa da mi kažu. - Kad sam polazio, garnizon iz tvrđave se spremao da napadne kapetana, gospodine, odgovori Van Štiler. - Da ga nisu već uhvatili? - Ne verujem, gospodine. Spremali su se da se zatvore u jednu sobu na istočnoj kuli. - Hajdemo, Lorane, ne smemo gubiti vreme. Moramo se spremiti da žestoko napadnemo tvrđavu. Taman je hteo da pođe, kad iz luke odjeknu nekoliko topovskih pucnjeva. - Šta je ovo? upita, zaustavivši se. Da nisu naši ljudi već počeli napad ne čekajući nas? - Ja ću vam reći, gospodine, reče Van Štiler. To je paljba sa „Munje”. - Hoće li učestvovati i lađa Crnog gusara? - Da, gospodine, Morgan je obavešten. - Evo nam dragocene pomoći na koju nismo računali! Zatim se okrete oficirima koji su stajali oko njega u priličnom broju i viknu: - Hajdemo, gospodo! ... Napad je počeo! Gusari su se već bili okupili na malom ostrvu, na čijem se drugom kraju dizala tvrđava San Huan de Lus, spremajući se da napadnu zapadnu kulu, koja je bila slabije naoružana od 217

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA onih što su gledale na zaliv Vera Kruza. Ove kule, utvrđene vrlo visokim zupčastim bedemima i lunetama i naoružane brojnim topovima velikog kalibra, delovale su tako moćno da su ulivale strah i najodvažnijim gusarima. Zora je tek bila zarudila, kad su gusari, naoružani samo pištoljima i kratkim sabljama, krenuli pod komandom Lorana i Gramona. Iako su svi ti ljudi bili svesni ozbiljnih teškoća koje će im doneti ovaj poduhvat, ipak su oduševljeno prihvatili poziv svojih vođa kad je bilo u pitanju oslobođenje Crnog gusara, najpopularnijeg i najvoljenijeg među svim gusarima Tortuge. Gramon i Loran, u dogovoru sa Van Hornom, koji je bio zadužen da pazi na grad, da bi sprečio pobunu građanstva, rešiše da napadnu strašnu tvrđavu sa dve strane, kako bi podelili španski garnizon. Prvi je trebalo da izvrši žestok napad, dok bi se drugi, koji je imao manje ljudi, ograničio samo na čarkanje sa neprijateljem, ugrožavajući kule koje su gledale na more. U sedam sati Gramonove čete su stigle do mesta koje je bilo udaljeno jedan puškomet od zapadnih bedema. Španci su stajali okupljeni u priličnom broju iza nasipa, rešeni da pruže očajnički otpor i radije da izginu nego da se predaju. Na moru su ostavili samo nekoliko manjih brodova da se bore sa „Munjom”, čiji su topovi grmeli bez prestanka, rušeći zupce na kulama i zasipajući vatrom nasipe iza kojih su se nalazili topovi. Kad su se pojavile prve Gramonove čete, španski topovi velikog kalibra odmah su započeli paklenu vatru, gađajući čistinu ispred kula i zapadnih zidova, i lomeći drveće iza kojih se zaklanjala gusarska prethodnica. Umesto da odgovore plotunima, gusari su se rasturili i posakrivali u gustoj travi i iza žbunja, nastojeći da u pauzi dve paljbe pređu bar deset do petnaest koraka. Tako su čas puzili kao zmije, čas se pružali po zemlji sakrivajući se u travi. Ovakav način nastupanja, koji je predložio Gramon, u 218

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA mnogome je smanjio gubitke, jer su velika topovska zrna španske artiljerije sad retko pogađala cilj, pošto su bila znatno pogodnija za uništavanje velikih lađa nego pojedinačnih boraca. Ali kad su gusari stigli ispred poslednje čistine, udaljene samo tri stotine metara od jarka bedema, stvar se odmah okrenula na gore po napadače. Na scenu su sad stupili mali topovi, sipajući karteč. Ta kiša od komadića gvožđa, koju su izbacivali kroz otvore u podnožju kula, brisala je čistinom uništavajući i sakateći gusare. Gramon ustade i povika: - Juriš!... Crni gusar nas čeka! Među napadačima se prolomiše strašni i divlji urlici: - Juriš!... Smrt Špancima! Četiri stotine ljudi, koji su sačinjavali glavninu francuskog plemića, pojuriše napred noseći lestve i hrabreći se užasnom vikom. Ostalo je još samo tri stotine metara od jarka, ali je to rastojanje bilo bez ikakvog zaklona. Španci sada udvostručiše paljbu. Topovi su grmeli sa bedema i otvora na kulama, sa zubaca, i to sve žešće i žešće. Na sve strane padale su kutle, granate, karteč, rijući zemlju i praveći velike prorede među napadačima. Tvrđava je ličila na razbuktali krater. Nad platformom i bedemima dizali su se ogromni oblaci dima i plameni jezici. I pored bodrenja svojih vođa, gusari su oklevali. Ponekad smeliji uspeli bi da dotrče do jarka i usprave lestve, ali se nisu usuđivali da se popnu i izlože se paklenoj vatri koja je svuda sejala smrt. - Napred! viknu Gramon, stavivši se na čelo jedne grupe bukanijera. Gore je Crni gusar! I jurnu smelo kroz dim, prebacivši preko jarka leteći most. Kiša karteča sruči se usred hrabre grupe koja ga je sledila, rasturivši je kao kuću od karata. Tog trenutka jedna nova četa 219

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA gusara jurnu na čistinu. To su bili Loranovi ljudi. Potisnuti na drugoj strani, požurili su da se pridruže Gramonovim četama, nadajući se da će ovde imati više sreće. Ova iznenadna pomoć ulila je natčovečansku hrabrost četama francuskog plemića. Poskakali su u jarkove, namestili lestve i pokušali da potisnu Špance, zasipajući ih ručnim bombama. Ali, sve je bilo uzaludno. Španci su obarali lestve i zasipali napadače kamenjem i vrelom vodom, dok su topovi i dalje brisali čistinom. Bitka je već izgledala izgubljena! Gusari, iscrpljeni uzaludnim pokušajima, tučeni sve vreme topovskom i puščanom paljbom sa tvrđave, morali su na kraju da se povuku, noseći sa sobom ranjenike. Gramon i Loran, sa grupom odabranih ljudi, još jednom pokušaše juriš, ulažući krajnje napore, ali su i oni bili prinuđeni da se povuku, da ih ne bi pokosila kiša gvožđa i olova. Iznenada se iza poslednjih gusarskih grupa začu neka prodorna vriska. Bio je to plač gomile žena i vika preplašenih i užasnutih ljudi. - Šta se ovo dešava? viknu gusar. Pred očima francuskog plemića ukaza se ubrzo čudan i neočekivan prizor. Oko pedeset do šezdeset fratara i monahinja dolazilo je, zapomažući i plačući na sav glas i noseći dugačke lestve. Pored njih i iza njih išlo je oko sto naoružanih gusara, psujući i grdeći. - Šta traže ovde ovi fratri i monahinje? zapita u čudu Gramon. - Ovo je bila Morganova ideja. - Morgan!... Zar se iskrcao sa „Munje”? - Ovog trenutka je stigao. - Šta namerava sa ovim vernicima? - Šalje ih da postave lestve u jarak. - Fratri!... 220

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - On se nada da će vojnici, kad ih vide, obustaviti vatru. Isuviše su pobožni da bi se usudili da pucaju na njih. Videći ih da nailaze, Španci za trenutak obustaviše vatru; bili su u nedoumici da li da pucaju na te nesrećne ljude. - Poštedite nas! vikale su monahinje, dižući ruke prema vojnicima, koji su se bili okupili na kulama. - Milost!... Ne pucajte! vikali su fratri. Ali su Španci samo za trenutak oklevali. Zapovednik tvrđave je shvatio pakleni gusarski plan. Rešen da se brani i da sačuva svoj garnizon, okrenuo je topove na vernike i njihove starešine, napravivši pravi pokolj među jednima i drugima. Gusari, ponovo okupljeni oko Lorana i Gramona, uspeli su, zaklanjajući se iza povorke, da stignu do poslednje čistine. Strašan bes ih je gonio napred. Ne obazirući se na užasnu paljbu, poskakali su u rovove i podigli lestve, jurišajući silovito napred. Gusare, koji već behu stigli do prvih bedema, više ništa nije moglo zadržati. Granatama su obarali Špance sa zubaca i platformi i upadali nezadrživo u tvrđavu. Žilava odbrana posade i veoma ozbiljni gubici napravili su od njih prave pobesnele zveri. Svakog zarobljenog neprijatelja nemilosrdno su ubijali. Potisnuti, Španci su bežali prema zadnjim kulama, pokušavajući da pruže očajnički otpor i da zadrže gusare pucajući iz malih topova, postavljenih na terasama. Topovska vatra sa "Munje" naterala ih je, međutim, da se sklone u unutrašnja dvorišta tvrđave. Gramon i Loran okrenuše na te nesrećnike sve topove sa tvrđave, naređujući im da se predaju. Od pet stotina ljudi, koliko je brojala posada, ostalo je samo dve stotine, i to uglavnom ranjenih. Zapovednik tvrđave i viši oficiri hrabro su izginuli na terasama kula. Započeti ponovo borbu bila bi prava ludost. Zato su se predali, spustivši sa neizrecivom tugom veliku zastavu Španije, 221

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA koju su tako hrabro branili. Van Štiler, koji se sve vreme borio pored Gramona, okrete se plemiću i reče mu: - Hajdemo sada da potražimo Crnog gusara, mog komandanta. Ovde više nemamo šta da radimo. - Veruješ li da ćemo ga naći živog? - Ubeđen sam da se još uvek nalazi zabarikadiran u istočnoj kuli. - Poći ću s tobom, hrabri moj Hamburžanine, reče Gramon. Dok su gusari oduzimali oružje zarobljenicima, Hamburžanin i Gramon krenuše prema istočnoj kuli, čije su zupce porušili topovi sa „Munje”. Na dnu stepenica što su vodile na platformu, sapleli su se o nečiji leš. - Poznajem ovog čoveka, reče Hamburžanin, sagnuvši se. - Da to nije vojnik koji vas je doveo ovamo? upita Gramon. - Ne, gospodine, ovo je Dijego Sandorf. - Zar Flamanac koga je Crni gusar tražio radi onih važnih obaveštenja? - Da, gospodine, kapetan ga je ubio. Popeli su se zatim na platformu i sišli uzanim stepenicama koje su vodile u unutrašnjost kule. Negde na pola puta naišli su još na jedan leš. To je bio španski podnarednik. - I ovome je Crni gusar sručio mač usred grudi, reče Van Štiler. Kapetan nije poštedeo ni tog nesrećnika. Stigavši na dno stepenica, nađoše se ispred gvozdenih vrata. - Da nisu zatvoreni unutra? upita se Van Štiler. Podiže pušku i zalupa besno na vrata. Ova odmah popustiše, pošto nisu ni bila zatvorena. - Grom i pakao! uzviknu Van Štiler, brišući rukom kapljice znoja. Pa ovde nema nikoga! ... - Jeste li ga našli? začu se istog časa jedan glas. Gramon i Hamburžanin se okrenuše i ugledaše Morgana kako trči niz stepenice sa još nekoliko mornara. 222

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Izgleda da Crni gusar više nije ovde, odgovori Hamburžanin muklim glasom. Napuni pušku i polete u sobu, zajedno sa gospodinom Gramonom i Morganom. - Gromovi i uragani! viknu. Crni gusar je nestao!

223

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA

XXIV POTERA ZA "ALHAMBROM" U toj velikoj sobi morala se odigrati strašna, očajnička borba. Pod, pa čak i zidovi bili su poprskani krvlju, a tu i tamo videle su se polomljene sablje i alabarde, razbijeni šlemovi, polomljene sekire, iskrivljene gvozdene šipke i komadi tkanine. U jednom uglu ležala su dva leša sa razmrskanim lobanjama; u drugom, jedan podnarednik sa rasporenim grudima, a kraj prozorčića, koji je gledao na more, još dva leša. Hamburžanin i njegovi drugovi jednim pogledom se uveriše da među tim leševima nema onih koje su tražili. - Da ih nisu uhvatili? upita Van Štiler. Šta kažete, gospodine Morgane? - Ako su ih zarobili, onda ćemo ih naći u jednoj od kula. U tom trenutku začuše neko jedva čujno mrmljanje: - Vode!... Glas je dolazio iz najmračnijeg dela sobe. Morgan se u dva skoka nađe tamo. Iza nekih buradi, preko starog lafeta, ležao je još jedan vojnik. Bio je veoma mlad, još golobrad i nežnog lica, gotovo dečačić. Na kuku je imao poveću ranu i odeća mu je bila sva 224

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA umrljana od krvi koja je obilato tekla. Videći Morgana, pruži ruku da dohvati mač, koji je ležao kraj njega. - Ostavi oružje na miru, mladiću, reče mu Morgan. Ne boj se. - Zar vi niste gusar? upita vojnik slabim glasom. - Jesam, ali ja nisam došao ovamo da te ubijem. - Mislio sam da hoćete da se osvetite zbog Crnog gusara. - Došli smo da ga tražimo. - On je sad već daleko, promrmlja Španac. - Šta si hteo da kažeš? upita gospodin Gramon, prilazeći im. - Da su ga odveli daleko. - Gde? Vojnik pokaza prema prozorčiću koji je gledao na more. - Hoćeš da kažeš da su ga ukrcali na brod? upita Morgan prebledivši. Španac klimnu glavom. - Grom i cakao! viknu Van Štiler. - Budi jasniji, reče mu gospodin Gramon pretećim glasom. Vojnik pokuša da se pridigne i prošapta: - Vode... vode... najpre... Van Štiler izvuče iza pojasa čuturu punu vode i ruma sa Jamajke i pruži je ranjeniku koji je žudno ispi. Za to vreme mu je Morgan svojim svilenim pojasom zaustavljao krv koja je još tekla iz rane. - Hvala, prošapta Španac. - Hoćeš li sad moći da govoriš? upnta ga Gramon. - Sad mi je bolje. - Požuri samo, gorim od nestrpljenja. - Kao što sam vam rekao, Crni gusar nije više u tvrđavi. Sad plovi na jednom španskom brodu za Kardenas, na Kubi, gde će ga predati flamanskom vojvodi. - Van Guldu! povikaše trojica gusara. - Grom i pakao! viknu Morgan. U trenutku kad sam napao tvrđavu Crni gusar je morao još biti ovde. - Ne, gospodine, odgovori Španac. Zašto bih lagao? Zar 225

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA nisam u vašim rukama? Ako vas slažem, time sigurno neću spasiti svoj život. - Pa ipak, samo nekoliko časova pre nego što je „Munja” stigla i otvorila vatru na tvrđavu, Crni gusar se nalazio u ovoj kuli, reče Van Štiler. - Tačno je, odgovori Španac. Bio se zatvorio u ovoj sobi zajedno sa nekim mornarom po imenu Karmo i sa jednim Crncem divovskog rasta. Prvi napad i pokušaj da ih zarobimo propao nam je; kad smo čuli topove sa „Munje” ponovo smo pokušali, rešeni da ih uhvatimo žive. Tako smo iskoristili jedan otvor za koji gusari nisu znali i napali ih s leđa; povela se očajnička borba. Crni gusar i njegovi drugovi branili su se kao lavovi i pobili dosta naših ljudi; ali su na kraju bili savladani od mnogo većeg broja naših vojnika, zatim razoružani i vezani. „Munja” je za to vreme tukla kulu, a vaši ljudi su napadali zapadne bedeme. Nama je, međutim, bio ostao slobodan severni put. Pogodivši cilj vašeg napada, guverner je odmah naredio da se zarobljenici ukrcaju u čamac, sakriven među hridinama, i da se pod jakom stražom i tajno odvedu u lagunu, ispred koje je krstario jedan španski ratni brod, očekujući naša naređenja. - Kako si ti saznao za sve to? - Svi su znali za ovaj guvernerov plan. - Reci mi ime te lađe, naredi Morgan. - „Alhambra”. - Poznaješ li je? - Doplovio sam na njoj. - Je li to neki ratni brod? - Jeste, i vrlo dobar jedrenjak. - Koliko topova ima? - Desetak. - Stići ću je, reče Morgan Gramonu. Onda pozva nekoliko gusara, poverivši im ranjenika, pa izađe zajedno sa Van Štilerom. 226

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Vest da u kuli nisu našli Crnog gusara brzo se pročula među mornarima i toliko ih ozlojedila da je pretila ozbiljna opasnost da pobiju sve španske zarobljenike. I Gramon i Loran su morali da upotrebe sav svoj autoritet, da bi obuzdali njihov bes i sprečili novo prolivanje krvi. Obaveštenja, koja su dobili od mladog Španca, pokazala su se kao sasvim tačna. Prilikom pojedinačnog saslušavanja velikog broja oficira, svi su isto tvrdili da je Crni gusar, zajedno sa svojim drugovima, posle strašne borbe bio zarobljen i odmah zatim ukrcan u čamac koji ih je prebacio na „Alhambru”. - Samo vam jedno ostaje, dragi moj Morgane, reče gospodin Gramon, obrativši se zameniku sa „Munje”. Da pođete što pre u poteru za španskim jedrenjakom. - To ću i uraditi, gospodine, odgovori Englez. Makar morao krenuti u susret čitavoj floti, ja ću osloboditi viteza od Ventimilje. - Stavljam vam na raspolaganje svoje ljude i topove. - Nisu mi potrebni, gospodine Gramone. „Munja” je odlično naoružana i ima posadu od sto dvadeset ljudi, koji ne prezaju ni od čega. - Kad ćete otploviti? - Odmah, gospodine. Neću da nam španska lađa mnogo izmakne. Ako stigne u Kardenas pre mene, za Crnog gusara će to biti kraj. Vojvoda ga ne bi poštedeo. - Čuvajte se opasnih susreta. - Ne bojim se nikoga. Kad ćete vi otputovati? - Sutra ćemo se svi ukrcati za Tortugu. Saznali smo da je veći broj španskih vojnika požurio ovamo da nas iznenadi u Vera Kruzu. Nismo ludi da ih čekamo! Recite Crnom gusaru da je u gradu opljačkano šest miliona pijastera i da treba da dobijemo još dva milona za otkup. Ja ću mu sačuvati njegov deo. - Vi znate da gospodinu od Ventimilje nije stalo do novca i da svoj deo ostavlja posadi sa „Munje”. - Zbogom, Morgane. Nadam se da ćemo se kasnije sresti. 227

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Kuba nije mnogo udaljena od Tortuge i rta Samana. Stegoše jedan drugom ruku i Englez izađe iz tvrđave, koju su gusari pljačkali, uputivši se u grad zajedno sa Van Štilerom i još pedeset mornara sa „Munje”. Četiri čamca čekala su ih na molu. Gusari se ukrcaše i isplovivši iz luke, i stigoše do „Munje” koja se bila ukotvila na kraju nasipa, blizu svetionika. Čim se popeo na brod, Morgan postroji posadu i reče: - Naš kapetan je zarobljen i u ovom trenutku plovi Meksikanskim zalivom prema Kubi, gde će ga predati njegovom smrtnom neprijatelju, flamanskom vojvodi, ubici Crvenog i Zelenog gusara. Želim da mi pomognete u ovom teškom poduhvatu, koji ću preduzeti da bih spasao Crnog gusara od sigurne smrti. Neka se svako od vas pokaže kao junak! Besni povici dočekali su ovu tužnu vest. - Hajdemo da ga spasemo! vikali su svi. - Pokušaću, odgovori Morgan. Presecite konopce i krenimo u poteru, ne gubeći ni časak. Nekoliko minuta kasnije „Munja” podiže jedra, pozdravljena gromkim „ura” od gusara, koji su stajali okupljeni na kulama i bedemima i sa nekoliko topovskih paljbi. Isplovivši iz luke, Morgan okrete pramac pravo na istok, da bi stigao, pre svega, do rta Katoke, koji odvaja Jukatan od krajnje tačke Kube. Vetar je bio pogodan, a more gotovo mirno, tako da su se mogli nadati da će vrlo brzo stići do obale velikog ostrva, zvanog Biser Antila, i napasti Kardenas pre nego što stigne Alhambra, kojoj su nameravali da postave zasedu ispred luke. - Stići ćemo na vreme, reče Morgan Van Štileru. Španska lađa nam beži najviše dvadeset četiri sata. Šta je to za „Munju”? - A onaj prokleti vojvoda? - Ovog puta nam neće pobeći, pa makar morali da uništimo ognjem i mačem celu severnu obalu Kube. - Baš ima sreće taj čovek. Ovo je već treći put kako beži 228

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA kapetanu ispod samog mača. - Neće ni njemu sudbina biti večito naklonjena, reče Morgan. Za to vreme je „Munja”, presekavši Golfsku struju koja se kretala na sever pored obala Srednje Amerike, zaplovila, laka kao neki veliki kavez i brza kao lasta, Kampeškim zalivom. Iako su znali da neće tako brzo otkriti lađu koja je nosila njihovog kapetana, mornari su sve vreme stražarili na jarbolima, i koševima, nestrpljivi da je što pre ugledaju. Oči i durbini ispitivali su pažljivo horizont, tražeći neku belu ili crnu tačku koja bi im odala prisustvo „Alhambre”. Ali je sve bilo uzaludno. I noć je već pala, a nigde se nije videla nijedna lađa. Morgan je postupio veoma mudro i ovog puta nije upalio fenjere. Posada sa „Alhambre” mogla je da otkrije svetlost i posumnja da ih prati neka lađa. Ni sutradan nije bilo nikakvih novosti, pa ni sledećih dana, i pored budnog stražarenja mornara. Možda je neprijateljska lađa plovila mnogo severnije, ili pak mnogo južnije, da bi obmanula gonioce? Kako tako, „Munja” je stigla i na rt Katoke ne otkrivši „Alhambru”. Plovidba kroz moreuz Jukatana obavljena je bez neprijatnih susreta. Dvadeset časova kasnije, potisnuta svežim vetrom, gusarska lađa stiže do San Antonija, najzapadnije tačke na Kubi. Ali su baš od tog trenutka za „Munju” počele prave opasnosti i budnost se morala udvostručiti. Severne obale ostrva Kube, čak i u ono vreme, posećivali su često španski brodovi, pa je i sam guverner Havane stalno držao jednu malu flotu u okolini glavnog grada, da bi onemogućio svaki gusarski prepad. Morgan odredi na koševima stalnu stražu, koja je bila snabdevena durbinima za velike daljine, i naredi da se rašire sva jedra, podrazumevajući tu i pomoćno, kao i da se napune topovi. Zatim jurnu odlučno prema severoistoku, držeći se što dalje od krajeva gde su se pojavljivali neprijateljski brodovi. 229

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Bila je to divna vožnja, koju je sa vrhunskom veštinom vodio sposobni zamenik, kasnije toliko proslavljeni mornar i komandant. „Munja”, prepunih jedara, uprkos snažnom vetru, koji je često opasan i za lađe sa većom stabilnošću, prođe skoro neopažena ispred krstarica koje su čuvale Havanu, umakavši kao od šale jednoj ratnoj lađi koju je brzo ostavila za sobom. Dva dana kasnije Morgan je naglo skrenuo na jug i zaustavio se na oko tri kilometra ispred Kardenasa, skoro na ulazu u široki zaliv koji su obrazovali rtovi Hikanos i Krus del Padre. Opreznost mu je nalagala da se drži što dalje od obale, da ga ne bi iznenadile i opkolile lađe koje su dolazile sa pučine. - Sad treba pogoditi da li je „Alhambra” već uplovila u luku ili se nalazi još na pučini, reče Morgan Hamburžaninu. - Ja imam odličan vid, gospodine zameniče, odgovori Van Štiler, ali ne mogu da otkrijem nikakvu lađu u luci. - Dosta je daleko, a i obala je vrlo razuđena, pa ih je zato teško otkriti. - Kako ćemo znati da li je „Alhambra” ovde? - Otići ćemo do tvrđavice, odgovori Morgan mirno. - A Španci? Kažu da ovde ima dobro naoružanih malih utvrđenja. - Gledaćemo da ih izbegnemo. - Kako, gospodine? - Sada je sedam sati, reče Morgan, gledajući u sunce, koje je zalazilo iza Pan de Matansasa, jedne ogromne stenovite kupe koja se dizala usamljena prema zapadu. Za jedan sat pašće mrak i more će postati tamno kao mastilo. Ko će onda moći da otkrije jedan čamac? - Zar ćemo samo u jednom čamcu otići u Kardenas? - Da, ti ćeš otići na kopno, moj hrabri Hamburžanine. - Šta treba da uradim? - Da pitaš nekoga da li je Van Guld još tamo i da li je Alhambra u luci. - Idem da se spremim, gospodine. 230

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Požuri. Lađa koju tražimo može svakog časa stići. Dok je Hamburžanin birao ljude koji će ga pratiti na tom opasnom putu, sunpe je brzo zalazilo iza Pan de Matansasa i mrak se polako spuštao nad morem. Pomrčina je bila taman pokrila okolinu, kad je Hamburžanin napustio palubu zajedno sa još osam mornara izabranih među najhrabrijim i najboljim veslačima. Sa desnog boka „Munje” spustili su u more jednu vrlo brzu, uzanu i neobično laku barku. - Naći ćeš me na rtu Hikanos, reče Morgan nagnuvši se preko ograde. Budi oprezan i čuvaj se da te ne uhvate. - Ostaviću Špance na miru, odgovori Hamburžanin. Onda sede za kormilo i dade znak veslačima da krenu. U međuvremenu „Munja” se okrenula niz vetar i pojurila u pravcu rta Hikanos, odakle je trebalo da naiđe „Alhambra”, pod pretpostavkom da još nije stigla u luku. Zaliv Kardenas je jedan od najvećih zaliva na Kubi. Njega čine dva veoma dugačka poluostrva, koja se protežu čitave milje prema severu, i spajaju se gotovo sa nizom manjih ostrva, koja predstavljaju veoma pogodnu branu od velikih talasa. Baš na samom jugu nalazi se varošica Kardenas. Ali u to vreme ona nije imala onaj značaj koji ima danas, jer se sastojala od nekoliko kuća i velikog broja rafinerija šećera, a branila su je dva drvena utvrđenja. Zato je služila kao stanica obalskim lađama, pošto se nalazila nedaleko od Havane i gotovo preko puta Floride, koja je u ono vreme bila španska kolonija. Zaštićen pomrčinom, čamac brzo pređe zaliv, koji je u ono vreme bio pust, i pristade neopaženo uz nasip. Prvo što su gusari primetili bio je jedan veliki brod sa tri jarbola. Sudeći po obliku, radilo se o nekoj ratnoj lađi usidrenoj preko puta varošice. Jedra su joj bila skupljena, kao da je čekala plimu ili pogodan vetar pa da se otisne na pučinu. - Grom i pakao! uzviknu Van Štiler, ugledavši je. Da je „Munja” ušla u luku, imala bi šta da zagrize. Šta traži ovde ovaj brod? 231

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Dragi moj Hamburžanine, reče jedan mornar koji je sedeo blizu njega, počinjem nešto da sumnjam. - Šta to, Martino? - Da nas Španci čekaju ovde! - Misliš zbog ove lađe? - Da, Van Štilere. - Da ti kažem nešto, Martino. I ja to mislim. - U tom slučaju neko je obavestio guvernera u Havani da je Crni gusar uhvaćen, reče drugi mornar. - Sigurno, odgovori Van Štiler. - Ali, kako? - Samo na jedan način. - Koji? - „Alhambra” je morala pristati u Havani. - I guverner je, umesto da pošalje ovamo neku lađu, poslao ovaj ratni brod. - Vrlo neprijatna stvar, reče Martino. - Hajdemo odmah da proverimo jesu li naše sumnje opravdane. Evo nekog ribarskog brodića, gde prilazi obali. - Hoćemo li da mu se približimo? - Da, odgovori Van Štiler odlučno. Pazite samo da vam nijedna italijanska, francuska ili engleska reč ne izleti. Moraju poverovati da smo Španci, koji dolaze iz Havane ili Matensasa. - Svi vodu u usta, reče Martino. A ti, Van Štilere, razgovaraj sa njima pošto govoriš španski kao da si sto puta Kastiljanac. Ribarski brodić je već ušao u luku i bio udaljen od njih jedva četiri stotine metara. Manevrisao je tako da prođe između ratnog broda i kitolovca. Brodić je imao samo jednu katarku, koja je nosila veliko trouglasto jedro i posadu od šest ribara. Van Štiler je želeo da mu priđe pre nego što pristane uz obalu i zato mu je vešto presekao put, naredivši posadi da stane. Videći u čamcu naoružane ljude, ribari su bez oklevanja stali, verujući da imaju posla sa mornarima sa ratnog broda. 232

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Šta želite, gospodine kapetane? upita krmaroš sa brodića, bacivši u čamac konopac da bi ovaj mogao da pristane uz brodić. - Dolazite li sa pučine? upita Hamburžanin, nastojeći da se što manje oseti nemački naglasak u njegovom govoru. - Da, komandante. - Jeste li sreli neki brod? - Mislim da smo videli jedan, tamo negde prema rtu Hikanos. - Je li ratni brod? - Tako nam se bar učinilo, odgovori ribar. - Koliko ima katarki? - Dve. Videli su „Munju”, pomisli Haburžanin, iskrivivši usta. Zatim dodade glasno: - Nije to brod koji mi čekamo. Poznajete li „Alhambru”? - Korvetu? - Da, reče Van Štiler. - Bila je ovde nekoliko puta. - Je li stigla u luku? - Niko je nije video. - Da li je vojvoda Van Guld još ovde? - Ali, vojvoda je na ratnom brodu! Zar... zar vi niste sa ratnog broda? - Baš smo sad stigli iz Matansasa. Nosimo guvernerovo naređenje njegovoj visosti vojvodi. - Naći ćete ga na brodu. - Verovao sam da je ta lađa već isplovila iz luke. - Uzima zalihe, pošto plovi za Floridu, a kažu da čeka i neki brod o kome ga je obavestio guverner iz Havane. - To je sigurno „Alhambra”. - Ne bih znao da vam kažem, gospodine; priča se da je na njoj zarobljen jedan od najčuvenijih gusarskih vođa. - Grom i pakao! promrmlja Van Štiler. 233

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Hvala i laku noć. Pustivši konopac, i dok je brodić nastavljao vožnju prema molu, Van Štiler okrete čamac u mestu i pođe prema ratnom brodu. Ovo je bio samo običan manevar, da bi zavarali ribare, jer Hamburžaninu nije ni na pamet padalo da se pojavi pred posadom tog kolosa. Kad je video da su ribari već pristali uz molo, okrete ponovo čamac, sad prema rtu Hikanos gde ih je čekala „Munja”. - Veslajte iz sve snage, reče svojim drugovima. Ne sprema nam se ništa dobro! Čamac je jurio kao munja, skakućući lako po talasima koji su se provlačili između malih ostrva rasutih na ulazu u luku. Svesni ozbiljne opasnosti koja preti njihovom komandantu, mornari su ulagali natčovečanske napore, naprežući mišice, koje su htele da im popucaju. Udarci vesala smenjivali su se ravnomerno, jer su ti ljudi bili ne samo najčuveniji strelci nego i neverovatno vešti veslači. Nije prošlo ni tri sata od kako je Hamburžanin razgovarao sa ribarima, a čamac se već nalazio na drugom kraju poluostrva koji obrazuje rt Hikanos. Tamo je stajala „Munja”, čuvajući ulaz u luku, sa pramcem okrenutim prema zapadu. Izgledala je spremna da svakog trenutka zaplovi u susret svom gospodaru i otvori strašnim udarcem svoga kljuna njegovu tamnicu. - Hej, bacite konopac! viknu Hamburžanin. - Nosite li nam dobre vesti? upita Morgan nagnuvši se preko ograde. - Spremite se za polazak, gospodine, odgovori Hamburžanin. Samo što nas nisu zasuli unakrsnom vatrom.

234

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA

XXV „MUNJA” IZMEĐU DVE VATRE Ne čekajući podrobnija obaveštenja, Morgan naredi da se odmah dignu jedra i pramac okrene u pravcu Matansasa. Za to vreme su se Hamburžanin i njegovi drugovi brzo popeli na brod, a čamac su odmah podigli koturačom i pričvrstili ga za lađu. - Ozbiljne vesti, dakle? upita Morgan, vodeći Hamburžanina na komandni most. - Vojvoda zna da je Crni gusar na „Alhambri”, gospodine, reče Van Štiler. - To sam i pretpostavljao. Gde se sad nalazi ta lađa? - Pristala je u Havani, gospodine, i nećemo morati dugo da čekamo na nju. - Odmah ćemo je napasti. - Samo ne u ovim vodama, gospodine. Vojvoda se nalazi na jednom ratnom brodu. - To me baš i zabrinjava. Imaćemo protiv sebe dve lađe, a na jednoj od njih je i kapetan, koji može još da odleti zajedno sa njom u vazduh!... Biće to težak poduhvat. - Treba da požurimo u Havanu, gospodine. Pre nego što ratni 235

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA brod krene, mi ćemo osloboditi kapetana. Morgan uze razglasnik i izdade naređenje. - Upalite fenjere i pošaljite dva stražara na jarbol! Zatim siđe sa kasara i stade pored pilota da bi lično upravljao lađom, znajući da su duž obale rasuta mnogobrojna mala ostrva i vrlo opasni peščani sprudovi. Kako je vetar duvao sa juga, bio je podjednako pogodan i za „Munju”, kao i za brod koji je isplovio iz Havane. Prošavši pored rta Hikanos, Morgan okrete „Munju” prema zapadu, kako bi prošao pored Matansasa, pošto se moglo dogoditi da se „Alhambra” skloni u tu luku i sačeka zoru, bojeći se da je neka gusarska lađa iznenada ne napadne. - Nadajmo se da nije ovde, reče Morgan Van Štileru, koji mu je bio prišao. Ne bih hteo da se upustim u borbu pored same obale i tako blizu Havane i Kardenasa. Topovska pucnjava bi podigla na uzbunu sve garnizone redom i poslala nam odozgo čitavu flotu. - Mislite li da već sumnjaju da se nalazimo u ovim vodama? - Još ne, odgovori Morgan. Plovili smo dosta brzo i zato verovatno ništa ne slute. Možda misle da smo još u Kampeškom zalivu i da... Glas koji je dolazio sa glavnog jarbola prekide ga usred rečenice. - Pažnja! vikao je stražar sa krsta. Fenjeri ispred nas! - Smrt i krv! viknu Morgan, jurnuvši prema ogradi. To su fenjeri sa „Alhambre”... - A od Kardenasa smo udaljeni samo tri milje! uzviknu Hamburžanii. Čini mi se da već vidim ratni brod kako nas juri. - Vidiš li lađu? viknu Morgan kroz razglasnik. - Da, nejasno, odgovori stražar sa jarbola. - Dolazi li iz Matansasa? - Ne, čini mi se sa zapada. - U kom pravcu plovi? - Prema Hikanosu. 236

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - To je „Alhambra”, nema sumnje, reče Morgan kroz stisnute zube. - Ne smemo dozvoliti da uđe u Kardenas, jer ćemo u tom slučaju imati posla sa dve lađe, umesto sa jednom, reče Van Štiler. - Primoraću je da ode na pučinu, reče Morgan odlučno. U ovom trenutku bi nam taj ratni brod bio baš suvišan. Uze ponovo razglasnik i viknu: - Tobdžije na topove, a ostali na svoja borbena mesta! Zauzevši mesto pilota, on uze kormilo u ruke. Za to vreme su tobdžije palile fitilje, strelci se raspoređivali iza ograde na pramčanoj kuli, a ostali mornari na koševe i krstove jarbola. Ona dva fenjera, koja su primetili stražari sa glavnog jarbola, već su se mogla videti i sa palube: živa svetlost na tamnom horizontu odražavala se u vodi, trepereći nejasno. Izduživala se ponirući duboko, kao da je htela da dodirne morsko dno, a onda se opet skraćivala. Po pravcu koga se držala otkrivena lađa moglo se već na prvi pogled zaključiti da joj je cilj bio rt Hikanos, da bi zatim uplovila u luku Kardenas. - Vidiš li je? upita Morgan Van Štilera. - Da, odgovori Hamburžanin. - Kad bih bio siguran da je ono „Alhambra”, ne bih oklevao ni jednog trenutka da je napadnem. - A šta ćemo sa onim ratnim brodom? Još smo isuviše blizu Kardenasa, gospodine. - Za sada se moramo zadovoljiti da je samo gonimo. U zoru ćemo odlučiti šta da preduzmemo. „Munja” je plovila prema obali, koristeći što je mogla više vetar kako bi sprečila španski brod da okrene i skloni se u obližnju luku Matansas. Najvažnije je bilo udaljiti ga od obale, kako bi „Munja” kasnije mogla da ga napadne, izvan domašaja Van Guldove lađe. Morgan je bio veoma vešt pomorac i nije sumnjao u uspeh ovog poduhvata. „Munja” je plovila sve do 237

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Matansasa a onda je naglo okrenula i zaplovila niz vetar, pravo na brod, ugrožavajući mu bok. Ovo veoma sumnjivo kretanje gusarske lađe moralo je već podići uzbunu među Špancima. Plašeći se neočekivanog napada gusara, čim su se uverili da „Munja” namerava da im se približi, okrenuli su bez oklevanja pramac na sever, pošto im je to sada bio jedini put spasenja. „Munja” se kretala tako da im je onemogućavala svako odstupanje prema Matansasu i Kardenasu. Pod povoljnim vetrom sad je mogla da im preseče put prema zapadu i prema istoku. Španska lađa je međutim, bežeći, ispalila belu raketu, zahtevajući od gusara da stanu i kažu ko su. - Ni reči! zapovedi Morgan. Razvite pomoćna jedra, a onda juriš na brod! Videći da se „Munja” ne pokorava naređenju nego, naprotiv, nastoji da joj priđe još bliže, španski brod izbaci još dve rakete, a onda sruči paljbu iz svojih osam topova. Ova topovska paljba imala je u stvari samo jedan cilj, pošto se „Munja” nalazila još uvek izvan njenog domašaja: da upozori garnizon iz Kardenasa, a i ratni brod na opasnost koja im preti i da ih pozove u pomoć. Paljba iz osam topova morala se čuti ne samo iza rta Hikanos, nego i u Matansasu, a možda i dalje. Morgan uzviknu radosno: - Crni gusar je na brodu! - Da, reče Hamburžanin, koji je pre svetlosti munje mogao sasvim jasno da vidi brod. To je ona korveta! - Neće nam više pobeći. - Ipak nas je odala, gospodine. Vrlo brzo ćemo imati za sobom i ratni brod sa Van Guldom. - Ako bude trebalo, uhvatićemo se ukoštac sa obe lađe. - Morski vuci!... Crni gusar je na onoj korveti! Izvršićemo juriš! Sa gusarske lađe grmnuše zaglušujući povici: 238

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Živeo Crni gusar!... Hajdemo da ga oslobodimo! Više nije bilo sumnje da je to „Alhambra” bežala pod punim jedrima na sever u nameri možda da potraži zaklon među brojnim ostrvcima i ostrvima, koja su činila branu prema Floridi. Pošto je bila mnogo manje naoružana i mnogo slabija od "Munje", korveta se nije usuđivala da prihvati borbu, sumnjajući možda u blagovremenu pomoć ratnog broda. Bila je to ipak lađa sa izvrsnim nautičkim kvalitetima i sa takvim jedrima da se mogla takmičiti sa najbržim brodovima iz Meksikanskog zaliva. Morganu je odmah bilo jasno da ima posla sa pravom „trkačkom" lađom, pošto „Munja”, iako je imala raširena sva jedra, pa čak i ona pomoćna, nije uspevala, bar u prvom naletu, da smanji rastojanje. - Smrt i krv! uzviknu on. Ova lađa će nam prirediti dobru trku i neće nam dati da je tako lako stignemo. Ali, neka! „Munja” će je na kraju stići! Kobac će vrlo brzo savladati lastavicu! - Biće to dobar zalogaj za nas, reče Van Štiler. Gusarska lađa je sve više smanjivala rastojanje, goneći „Alhambru”, koja je nastavila da plovi prema severu. - Grom i pakao!... uzviknu nekoliko časova kasnije Van Štiler. - Da nisi otkrio neku svetlu tačku? - Da, gospodine Morgane. - Gde? - U pravcu Kardenasa. - Gromovi! Pa to znači da nas ratni brod već goni! - Čujete li? U daljini odjeknu potmula tutnjava. - Treba povećati brzinu, da se sutra ne bismo našli između dve vatre, reče Morgan. - Sva jedra su razvijena, gospodine. 239

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Raširite na kosniku nekoliko flokova i isto toliko jedara između glavnog i prednjeg jarbola. Mesta će biti. - Pokušaćemo, gospodine, reče Hamburžanin i siđe na palubu. Dok su gusari širili nova jedra, „Alhambra” je nastavila da beži prema severu održavajući pobedonosno rastojanje, koje je iznosilo samo nekoliko milja, ali ipak bilo dovoljno da se španski brod nađe izvan domašaja neprijateljske vatre, jer topovi iz onog vremena nisu imali domet kao današnji. „Alhambrin” komandant nije pokazivao nameru da brod okrene prema obali Kube i skloni se u neku luku. Shvativši da bi, menjajući pravac, izgubio povoljan vetar, pa makar i za nekoliko minuta, nastavio je da plovi prema severu. Održavajući taj pravac, bez sumnje je imao neki određen cilj. Znajući da je vojvoda nameravao da otplovi u te krajeve i potraži mladu Flamanku, korveta je uzela taj pravac nadajući se da će joj se, ranije ili kasnije, pridružiti ratni brod i da će se gusari naći između dve vatre. Videći kako korveta drži „Munju” u šahu, dok se nadao da će je odmah napasti i naterati je da im preda Crnog gusara, Morgan je sav svoj bes iskaljivao u strašnim pretnjama. I njegovi ljudi su padali u sve veću razjarenost. Grdili su špansku korvetu, pretili joj, širili nova jedra na krajevima krstova i s vremena na vreme, ne mogavši da se obuzdaju, opalili bi iz topova. Zlo bi bilo da su tog trenutka izvršili juriš na brod! - Smrt i krv! uzviknu Morgan, okrenuvši se Hamburžaninu, koji se nije ni za trenutak odvajao od njega. Prosto neverovatno! Naša „Munja” ne može da je stigne. - Ipak mi se čini, gospodine, da smo malo smanjili rastojanje, reče Van Štiler. - Bacite loch! viknu Morgan. Zapovednik palube sa još dvojicom mornara baci na krmu konopac sa komadom trouglastog drveta privezanog na kraju i 240

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA pusti ga da sklizne u vodu, brojeći čvorove, dok je jedan od pomoćnika okrenuo istog časa dve ampule sa sitnim peskom. To je bio mali starinski sat. - Stop! viknu mornar, kad je prošao sav pesak. - Koliko milja? upita Morgan zapovednika palube, koji je brojao čvorove na konopcu. - Jedanaest, gospodine. - Lepa brzina, vere mi! reče Hamburžanin. Ona korveta baš dobro juri. - Nego šta! Drži nas stalno u šahu. - Šta je sa ratnim brodom? - Vidim još uvek one dve svetle tačke, samo su dosta daleko. - Ehej! Pazite na sprudove!... Dva čoveka na pramac i neka mere brzinu, a četiri stražara na krstove! naredi Morgan. Obe lađe, koje su punih šest časova jurile neverovatnom brzinom, dospele su već u opasne krajeve Floridskog moreuza. U tom širokom kanalu, kroz koji je proticala Golfska struja, rasuta su mnogobrojna veća i manja ostrva i veliki peščani sprudovi, zbog kojih je plovidba veoma otežana. Razbacani svuda, oni su stvarali neku vrstu ogromne brane, koja je u obliku širokog polukruga opkoljavala južne obale Floride, ostavljajući samo nekoliko prilaza. Na istoku su se već pojavili grebeni Dabl Hedida i Eboma, čije su se vrletne obale pomaljale preteći, zaštićene nizom hridina, o koje se žestoko razbijala zalivska struja. Kad je Morgan video da se „Alhambra” približava malim ostrvima, pomislio je za trenutak da je komandant korvete, izgubivši svaku nadu da će pobeći gusarima, odlučio da razbije lađu o stene ili možda da pronađe neki opasan prolaz i nasuče „Munju”. Španska lađa je, međutim, ploveći još nekoliko gomena pored ostrvca Eboma, okrenula ponovo na sever, zaplovivši ka ostrvima Pini. Ovakvo njeno kretanje, koje lukavi Morgan nije hteo da prati, omogućilo je „Munji” da smanji rastojanje za dobrih dve 241

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA stotine metara. Nije to bilo bogzna šta, ali isto tako ni za potcenjivanje. Posle tih osam sati upornog gonjenja, gusarska lađa se već nalazila na domašaju topovske paljbe. - Za nekoliko časova paljba iz naših velikih topova zasuće palubu na „Alhambri”, reče Morgan kome ništa nije moglo da promakne. Naši topovi će pozdraviti zoru, bombardujući špansku lađu. - Ne vidim više fenjere sa ratnog broda, reče Van Štiler. - Pogasili su ih da bi nas obmanuli. - Mielite, gospodine Morgane? - Budi siguran da nas vojvoda neće tek tako ostaviti. Taj lisac se već dosetio da ima posla sa nama i neće nam dati mira. - Evo, sad smo na domašaju španske lađe. Tobdžije na svoja mesta!... Počinje muzika! - Samo da kugle ne pogode naše, gospodine. - Ne brini, Hamburžanine, reče mu Morgan. Mornari su dobili naređenje da gađaju samo u jarbole. Treba zaustaviti brod i izvršiti juriš. - Što je pre napadnemo, biće bolje za nas, reče Hamburžanin, gledajući sa zebnjom u nebo. - Vreme će se promeniti, gospodine, a u ovim krajevima besne takve oluje da zadaju strah i najsmelijim gusarima. - I meni se čini, odgovori Morgan. More nagoveštava nevreme, a vetar okreće prema istoku. Na Atlantiku sigurno već besni uragan. Ova dva morska vuka zaista se nisu prevarila. Čim su lađe prošle pored ostrva Hedid, naišle su na prve velike talase, što su dolazili sa Okeana. Sudarajući se sa Golfskom strujom, koja se, kao što smo videli, kreće pored južnih obala Floride, ogromni talasi su se besno propinjali, izazivajući opasne protivtalase. I vetar je bivao sve jači; zavijao je između katarki, tresući snažno jedra. Onda je naglo promenio pravac i počeo da duva na zapad, šibajući s boka obe lađe i naginjući ih na desni bok, zbog ogromne površine razapetih jedara. Nije se smelo ni 242

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA časa gubiti. Ne želeći da svoju lađu izloži opasnosti, Morgan je naredio da se saviju gornja jedra, zatim prednja, da se spuste pomoćna i razviju donja jedra. Korveta je učinila isto to, a radi veće sigurnosti savila je i dva sošna jedra. - Moramo dobro paziti, reče Morgan pilotu, koji je ponovo zauzeo svoje mesto za kormilom. Nismo u pitanju samo mi nego i „Munja”. Ako nas uhvati nevreme između ovih grebenova, ne znam kako ćemo se izvući. - Gospodine, reče Van Štiler, „Alhambra” je uplovila između ostrva. - Hiljadu mrtvih!... Kuda misli da nas odvede ova prokleta lađa? viknu Morgan. - Opet vidim fenjere sa ratnog broda, gospodine Morgane! - Još i to! Istog trenutka sa palube španske korvete suknuše dva plamena, propraćena prigušenim fijukom. A odmah zatim u daljini odjeknu potmula detonacija. - Ratni brod odgovara, reče Morgan. Ako za sat ne izvršimo juriš na „Alhambru”, gotovi smo!

243

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA

XXVI OSVETA VAN GULDA Ako se španska lađa nalazila u opasnom položaju, budući da je sad već bila izložena topovskoj paljbi sa gusarskog broda, ni sami gusari nisu bili u boljoj situaciji. Pobesneli uragan, koji je brzo dolazio sa Atlantika, mnoštvo ostrva i ostrvčića, peščani sprudovi, poređani levo i desno, u neprekidnom nizu, i na kraju one dve lađe, mogli su ih svakog trenutka dovesti u krajnje opasan položaj. Korveta se mogla zaustaviti i pružiti otpor neprijatelju dok ne stigne ratni brod, koji je već oglasio svoje prisustvo onom topovskom paljbom. Sve veći talasi, što su se pružali dokle oko dopire i postajali još silovitiji pored ostrva, išli su na ruku korveti i otežavali približavanje gusarskog broda. Morgan je odmah otkrio smeli plan španskog komandanta i shvatio svu opasnost kojoj se izlaže „Munja”. Zato se brzo popeo na vrh glavnog jarbola, čak do krstova, i pogledao pažljivo prema jugu. Tamo je već uveliko sevalo, dok je potmula tutnjava odjekivala usred uzburkanih talasa. Na tamnom horizontu svetlucali su fenjeri sa ratnog broda, ali je bilo nemogućno odrediti koliko je bio udaljen. - Sačekaćemo da sevne munja, reče kao za sebe Morgan. 244

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Onda ćemo se odlučiti. Pričeka nekoliko minuta, držeći se čvrsto za konopde da ga ne bi oborio pobesneli vetar i snažni udarci jedara. U to jedna bleštava munja raspori oblake kao ogromna kriva sablja, obasjavši celo more i otkrivši ratni brod. - Udaljena je najmanje osam milja, reče on. Treba joj čitav sat da nas stigne, a za to vreme se mnogo šta može uraditi. Brzo donese odluku i jurnu na komandni most. Uze razglasnik kako bi nadvikao riku pobesnelih talasa i zagrme: - Paljbu sa bokova!... Spremni za juriš na brod! Na ovu tako dugo očekivanu komandu prolomi se iz svih grudi radosno klicanje. Istog časa strelci zauzeše svoja borbena mesta, a tobdžije okrenuše cevi svojih topova. Sad je korveta bila udaljena od „Munje” samo šest stotina do sedam stotina metara i spremala se da zaokrene u nameri da obiđe ostrva Pino, koje se pojavilo s njene desne strane. Istog trenutka dva velika topa sa gusarske lađe planuše složno, uzevši na nišan neprijateljsku lađu i bušeći joj levi i desni bok. - Visoko, u jarbole! vikao je Morgan koji je pri svetlosti jedne munje uspeo da oceni dejstvo prve paljbe. Ali se korveta, oštećena samo delimično, okrenula gotovo u mestu i odgovorila paljbom iz svoja četiri topa sa desnog boka, pogodivši gusarski brod blizu crte gaza. - Ah! Vraćaju nam žestoko! uzviknu Morgan. Uragan, pak, kao da je bio ljubomoran na tu bitku, upadao je na bojište, razmećući se žestoko munjama i gromovima. Kao da se odjednom razulario, i vetar je počeo strahovito da urla, valjajući na lađe prave slapove vode. Ali je izgledalo da uragan ne brine mnogo ni gusare ni Špance. Želeli su, izgleda, da razbiju obe lađe i da pređu na borbu prsa u prsa. Usred zaglušujuće grmljavine i buke talasa, koji su sve žešće tresli lađe, usred vode koja je padala u potocima na gornje palube, protivnici su se borili kao pobesneli, zasipajući jedni druge 245

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA žestokom vatrom. Španska korveta se očajnički branila, ali je imala manje topova i morala je da podlegne. Veliki topovi sa gusarske lađe, nišaneći nepogrešivo, zasipali su je pravom kišom gvožđa, rušeći joj rebrenice i razbijajući joj bokove i čamce; kaser i pramčana kula bili su već izrešetani, krstovi na jarbolima polomljeni, jedra i užad iskidani. Nestrpljivi da što pre izvrše juriš, gusari joj nisu dali ni časka odmora; besnili su sve žešće, rešeni da je zauzmu pre nego što stigne ratni brod sa flamanskim vojvodom. Deset minuta kasnije razbili su joj glavno jedro i zaustavili je. Zbog pada tog kolosa, presečenog gotovo u osnovi zrnom velikog kalibra, korveta je naglo izgubila ravnotežu i nagla se na desni bok. Ovo je bio trenutak koji je Morgan očekivao. - Juriš! viknu on. Izbacite bokobrane! Dok su mornari bacali duž bokova ogromne koturove od konopaca, da ublaže udar, Morgan je obrazovao jurišnu četu od strelaca i jednog dela tobdžija, okupivši ih na pramčanoj kuli i kasaru. Korveta, kojom se sad više nije moglo upravljati, išla je kroz talase i pretila da se svakog časa nasuče na plićak oko ostrva Pino. Ali njena posada nije prestajala da se brani i nastavila je sa topovskom paljbom. - Pazite! viknu odjednom Morgan, koji je stajao za kormilom. Držite se čvrsto! Iako se snažno ljuljala na talasima, „Munja” se približavala nesrećnoj korveti, koja više nije mogla da joj pobegne. Na paljbu sa španske lađe „Munja” je odgovarala vatrom iz dva velika topa, brišući po brodu, od pramca do krme. A onda, u jednom trenutku, lađe se sudariše. „Munja” zabi svoj kosnik među konopce prednjeg jarbola neprijateljske lađe i, podignuta ogromnim talasom, udari je tako snažno da joj je polomila veliki broj rebrenica na levom boku. Dok su stražari sa jarbola bacali kuke da bi privukli korvetu i tako izbegli nove sudare, 246

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Morgan je na čelu strelaca već jurišao na gornju palubu „Alhambre”, urlajući: - Predajte se! Španci su trčali iz baterija na palubu i na Morganov zahtev da se predaju odgovarali bojnim poklicima: - Živela Španija!... - Napred! viknu Morgan. Gusari su pridolazili sa svih strana; sa kasara, sa pramčane kule; silazili su sa zapona i konopaca, skakali sa krstova i prednjeg i glavnog jarbola. Usred kiše, koja se žestoko sručila na dve lađe, usred urlika i snažnih sudara, usred strahovite buke talasa i zaglušujuće grmljavine, vodila se divlja borba. Voda, crvena od krvi, tekla je između nogu boraca, otičući sporo kroz pukotine na bokovima lađe. Gusari su izvršili tako silovit napad, da su Španci, kojih je bilo znatno manje, u neredu odstupali prema pramčanoj kuli, gde behu postavili jedan top. Dok su se gusari spremali da zauzmu i taj deo broda, Morgan je, zajedno sa Hamburžaninom i još nekoliko odanih mornara, pojurio prema kasaru, odakle se neprijatelj bio povukao. Sa nekoliko udaraca sekirom razbio je vrata koja su vodila u kabine i sjurio se niz stepenice, vičući: - Viteže!... Gospodine od Ventimilje!... Iza vrata jedne od kabina, začu se dobro poznat glas: - Tako mu sto hiljada đavola! Jeste li vi to, gospodine Morgane? - Karmo! viknu Hamburžanin i baci se na vrata tako žestoko da su se ona istog časa srušila. - Polako, prijatelju, viknu Karmo. - Gde je kapetan? upita Morgan. - U susednoj kabini, zajedno sa Mokom. - Jeste li vezani? - Da, gospodine. Dok je nekoliko mornara odvezivalo Karmoa, Morgan razbi 247

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA sa ostalima vrata na susednoj kabini. Crni gusar i Moka ležali su na podu, čvrsto vezani i pričvršćeni za veliku gvozdenu alku. Videći ih, gospodin od Ventimilje radosno uzviknu: - Moji ljudi!... - Brzo, viteže, reče Morgan. Jedan ratni brod samo što nas nije napao! - Šta je sa ovom lađom? - Već smo je zauzeli. - A moja „Munja”? - Moći će da izdrži i sledeću. borbu. - Dajte mi jedan mač! - Evo vam moga, gospodine, reče Morgan. - Hajdemo!... Pokazaćemo Špancima kako se bore gusari! Gospodin od Ventimilje istrča na stepenice i skoči na kasar. - Ovamo, morski vuci! zagrme. Iz stotine grla zaori se jedno gromko: - Živeo kapetan! Bitka na korveti bila je završena. Španci su položili oružje, jer nisu mogli da odole silovitom napadu gusara sa „Munje”. Ali, iako je španska lađa ostala pobeđena, „Munja” je i dalje bila izložena opasnosti. Ratni brod sa vojvodom približavao se preteći i kroteći talase koji su ga saletali sa svih strana. Pri modroj svetlosti munje ta ogromna masa, sa svojim golemim jedrima, ulivala je strah. Ali Crni gusar nije dao vremena svojim ljudima da se uplaše. - Vratite se na „Munju”! zagrme. - A zarobljenici? povikaše neki mornari. - Ostavite ih! Lađa samo što se nije razbila o hridine! - Nazad! viknu Morgan. Gusari više nisu oklevali. Pobacaše zaplenjeno oružje, onesposobiše topove, razbiše kormilo, presekoše konopce sa kukama i onda pojuriše na „Munju”. - Okreći jedra! viknu Crni gusar. „Munja” se odvoji od korvete u trenutku kada se njena krma 248

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA razbila o stene. - Na topove! naredi Crni gusar. Gusarska lađa okrete ponovo niz vetar i pojuri prema severnoj obali ostrva, da bi se sklonila u kanal koji zapljuskuje obale Floride. Ali Crni gusar shvati da je sada već bilo kasno. Oplovivši krajnju tačku ostrva Pino, ratni brod je sada jurio pravo na gusarsku lađu, potpomognut povoljnim vetrom i pravcem talasa. - Gospodine, reče Morgan, koji je stajao kraj Crnog gusara. Nećemo uspeti da im pobegnemo. - Vidim, odgovori gospodin od Ventimilje mirno. Ko komanduje onom lađom? - Vojvoda, gospodine. - Ubica moje braće?... - On, viteže. - I ja sam smišljao kako da pobegnem dok se taj čovek spremao da me napadne!... Morski vuci!... Osvetu za Crvenog i Zelenog gusara!... Njihov ubica je pred nama!... Juriš na brod!... Juriš!... - Osveta ili smrt! urlali su gusari. - Neka bude, reče Morgan. Sa ovim ljudima i čuda su mogućna! Crni gusar uze kormilo u ruke. Kraj njega su stajali Karmo i Crnac. Nepomičan i nepokolebljiv, stajao je na lađi koja se besno ljuljala na strašnim talasima. Usred munja i grmljavine, usred besnog zavijanja vetra, upravljao je neustrašivo svojim brodom. Kad god bi munja razbila pomrčinu, njegove oči su se širom otvarale, gledajući u kasar neprijateljske lađe i tražeći željno svog smrtnog neprijatelja. U jednom trenutku jasno je osetio da se i stari Flamanac morao nalaziti tamo, za kormilom ratnog broda, usred nevremena, a da ga i on traži pogledom. Gusari su ga gledali sa divljenjem i strahom. Nejasno su 249

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA osećali da će se između dva protivnika odigrati nešto strašno. „Munja” se već nalazila na pet stotina koraka od ratnog broda, a ni sa jedne ni sa druge strane nije bilo ispaljeno nijedno zrno. I onda su se iznenada, između dve lađe, pojavila dva ogromna, blistava talasa. Jurila su jedan drugom u susret sa sjajnim krestama. Izgledalo je kao da se usred talasa svetlucaju mlazevi rastopljenog olova i sumpora. Videći ih, mornari sa gusarskog broda povikaše prestrašeno. I Morgan beše sav prebledeo. - To Zeleni i Crveni gusar dolaze da prisustvuju smrti svog ubice! uzviknu Karmo prekrstivši se. - I našoj, promrmlja Van Štiler. Dva talasa se sudariše baš ispred „Munje”, slivajući se bučno jedan preko drugog, a onda se razliše, protičući pored bokova lađe, kao dva užarena potoka. Istog trenutka zaslepljujuće sevanje razbi pomrčinu, obasjavši gusarsku lađu i španski ratni brod. Crni gusar i flamanski vojvoda ugledaše jedan drugog. Obojica su upravljala svojim lađama i obojica su imala isti strašan pogled. Modra svetlost munje nije trajala više od nekoliko sekundi, ali je i to bilo dovoljno da se dva zakleta neprijatelja pogledaju i razumeju. Istovremeno sa oba ratna broda odjeknu komanda: - Paljba! viknu Crni gusar. - Paljba! zaurla Flamanac. I dve lađe istog časa planuše. Usred uzburkanih talasa povela se borba, strašna i bez milosti. Španski ratni brod ličio je na neki vulkan; njegovi topovi su bez prestanka sipali kišu zrna, granata i karteča. Ali ni gusarski brod nije mirovao. Kad god bi se „Munja” podigla na ogromnim talasima, njeni topovi bi zagrmeli i topovske kugle se nisu uzaludno bacale. Strašni talasi nosili su tamo-ovamo obe lađe, tresući ih lako kao pera. Čas su ih dizali gore, čas survavali u ponor ili se bacali silovito na njihove palube, preteći da smrskaju o ograde 250

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA ljude koji su stajali iza topova. Voda je ulazila kroz otvore i plavila baterije, jureći između nogu tobdžija. Ali, šta mari? Lađe se zbog toga nisu zaustavile, već su jurile jedna na drugu nestrpljive da se što pre razbiju i prepuste svoje olupine talasima. Njima su upravljali Crni gusar i stari Flamanac, dva čoveka koja su se zaklela da će sve uništiti samo da učine kraj svojoj strašnoj mržnji. Njihovi snažni glasovi odjekivali su bez prestanka usred rike mora i tutnjave topova. - Paljba!... - Paljba!... Kad god bi munja za trenutak razbila pomrčinu, dva protivnika bi izmenjala pogled pun mržnje. Tražili su se sve vreme očima, kao da su se bojali da jedan od njih ne napusti svoje mesto. Ali ne, čak ni stari Flamanac nije više hteo da se sklanja ispred svog suparnika. Nije ni za časak napuštao kormilo; stajao je tamo, sa sedom kosom koja se lepršala na vetru i sa užarenim očima, nepokolebljivo kao i Crni gusar, stežući smežuranim rukama kormilo. - Vidiš li ga? upita Karmo Hamburžanina, posle jedne munje. - Da, odgovori Van Štiler. - Nećemo ostaviti Crnog gusara. - Nećemo, prijatelju moj; ma šta se desilo, nećemo ga ostaviti. I ako ovaj grozni starac stigne do nas, skupo će nam platiti. Moka! - Izvoli, beli druže? javi se Crnac. - Pazi na gospodara. - Biću stalno pored njega. Za to vreme su obe lađe nastavile svoje kretanje, gađajući se besno iz topova. Kugle su padale svuda, razbijajući bokove i rebrenice i rušeći u more tobdžije i strelce. Španska lađa, teža i ne tako spretna, strahovito se ljuljala, izlažući se opasnosti da svakog časa potone. „Munja” je, 251

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA međutim, letela po ogromnim talasima kao neka velika morska ptica, grmeći neprestano i sve žešće iz svojih topova. U dva maha cevi sa njenih bokova zasule su vatrom španski brod, brišući palubom i praveći velike prorede među strelcima koji su se okupili da bi izvršili juriš. Posle ovih paljbi ostao je polomljen kosnik, razbijena pramčana kula i teško oštećen kasar. „Munja” je, međutim, dobila samo nekoliko topovskih kugli. A zatim, kad su se našle na sto koraka jedna od druge, podignute istovremeno ogromnim talasima, obe lađe ispališe dve strašne paljbe. Posledice su bile užasne, i po jednu i po drugu lađu. Prednje jedro na „Munji”, slomljeno u visini koša, srušilo se na palubu, povukavši prilikom pada glavno jedro i nagnuvši strahovito lađu. Španski brod bio je zbrisan kao ponton. Strašni urlici dočekali su ove paljbe. To je bio kraj za obe lađe. - Ostaje nam samo jedno: da umremo na neprijateljskoj palubi, reče Karmo. Ovde je kraj Crnom gusaru. Ali se Karmo varao: još nije bio kraj. Gospodin od Ventimilje jednim trzajem kormila podiže ponovo svoju lađu i, zahvaljujući besnom naletu vetra, jurnu na ratni brod, kojim se više nije moglo upravljati. Usred preplašene vike Španaca i poslednjih topovskih paljbi odjekivao je njegov, još, uvek, snažan glas. - Morski vuci!... Juriš!... Jedan talas podiže gusarski brod i baci ga na neprijateljsku lađu. Oštri pramac zabi se u levi bok ratnog broda, otvorivši ogromnu pukotinu, i tu ostade zaglavljen. Crni gusar ostavi kormilo i jurnu na pramac, držeći mač u ruci i urlajući. - Za mnom, morski vuci! Sa svih strana trčali su gusari, vičući kao pobesneli. Ne misleći da je „Munja” svojim kljunom gotovo prepolovila španski brod i da je ovaj već tonuo, gusari su onako bez reda 252

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA jurišali na Špance, sakriveni između jarbola i krstova, koji su se srušili na palubu. Usred talasa što su jurili palubom, tutnjeći i razbijajući se o opremu na brodu i noge boraca, usred potresa i poigravanja dveju lađa, povela se jedna homerska bitka, mačevima, sabljama, sekirama i pištoljima. Znajući da im je došao kraj, Španci su hteli da što skuplje prodaju svoje živote. Dva puta brojniji od gusara, žestoko su se branili. Morgan ih je, na čelu jedne grupe gusara, napadao s boka da bi prodro do kasara, gde se nadao da će naći vojvodu. Ali je tamo naišao na tako žilav otpor da se morao povući na „Munju”, u trenutku kad se ona odvojila od španske lađe u koju je voda tutnjeći prodrla kroz ogromnu pukotinu. I tada neočekivano zagrme jedan glas: - Svi ćete umreti! Borci za trenutak zastadoše. Svi su pogledali u pravcu krme. A tamo, dižući se uspravno na kasaru, kraj samog kormila, stajao je vojvoda sa razbarušenom kosom i belom zamršenom bradom. U jednoj ruci je stiskao pištolj, a u drugoj zapaljenu baklju koja se rasplamsavala na vetru. - Svi ćete umreti! ponovi starac strašnim glasom. Baciću brod u vazduh! Crni gusar htede da poleti na svog strašnog neprijatelja i da mu sruči mač u grudi, ali ga Moka, brzo kao munja, zgrabi i podiže svojim snažnim rukama. - Ovamo, Karmo! viknu on. Dok su borci, čuvši tu užasnu pretnju, stajali kao prikovani, Moka skoči zajedno sa Crnim gusarom preko ograde u more. Iza njega poskakaše Karmo i Hamburžanin. Jedan ogroman talas ih ponese prema pučini, valjajući ih usred pene. U tom trenutku zaslepljujuća svetlost rastera pomrčinu i onda se začu strahovita eksplozija, koja se razlegla daleko, daleko preko mora. Kada su Crni gusar i njegovi drugovi isplovili na površinu, španski brod, raznet eksplozijom, već je nestajao u dubinama 253

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA floridskog kanala. Tamo daleko, bez jarbola i u plamenu plovila je „Munja”, nošena Golfskom strujom prema Atlantiku,

254

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA

XXVII BRODOLOMCI Kad je prošao prvi trenutak iznenađenja i straha, Crnac i Karmo počeše da traže delove razbijenog broda. Morali su se uhvatiti za neku olupinu, da bi odoleli talasima koji su ih napadali sa svih strana bacajući ih čas gore čas dole. Oko njih su poigravali delovi polomljenih katarki, krstovi zajedno sa jedrima, delovi oplate, bokovi lađe, mostovi, razbijeni sanduci, burad i konopci obešeni o motke, grede i ograde. Trebalo je samo izabrati. Videći u blizini jedan deo kasara na kome se moglo smestiti ne četiri, nego i dvadeset osoba, Crnac i Karmo doplivaše do njega i popeše se gore. Nedaleko od njih, Crni gusar i Van Štiler su se koprcali usred talasa, koji su ih saletali sa svih strana. - Držite konopac! viknu Karmo, bacivši im jedan kraj zapona, koji je još ostao vezan za olupinu. Uhvatite se čvrsto! Vešto bačen, konopac pade između dvojice plivača. Crni gusar i njegov drug se uhvatiše za konopac i ubrzo se nađoše na splavu. - Evo ovde, gospodine, reče Karmo pomažući vitezu. Na ovoj 255

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA olupini ćemo moći da ostanemo dok ne prođe uragan. Čim se našao izvan opasnosti, Crni tusar pogleda prema istoku. Izgledao je sasvim miran, i samo su mu oči odavle živo nespokojstvo, koje nije mogao da sakrije. - Tražite li „Munju”, kapetane? upita Karmo koji se bio ispružio pored njega, držeći se čvrsto za zapone. - Da, odgovori gospodin od Ventimilje, uzdahnuvši. Šta će biti sa mojom lađom? - Nestala je u pravcu Atlantika. - Bez jedara? - Da, kapetane. - Onda je svršeno s njom, reče gospodin od Ventimilje muklim glasom. - Na lađi je izbio požar. - U tom slučaju mi smo je morali videti. - Verovatno je zaklonilo neko ostrvo ili hridina. - Ne znam šta bih dao da se „Munja” spase. Znate li šta je bilo sa Morganom u trenutku kad je španski brod odleteo u vazduh? - Već se bio povukao na „Munju”, reče Van PMiler. - Jesi li siguran? - Da, kapetane. Video sam ga na pramčanoj kuli kako okuplja i bodri svoje ljude za nov juriš. - Ako je preživeo eksploziju, onda ima nade da se „Munja” spase, reče Crni gusar. - Kad bi bar mogao da se vrati i uzme nas. - Na njega jedino možemo računati, odgovori gospodin od Ventimilje. Oslanjajući se na Moku, podigao se na kolena i pažljivo ispitivao horizont, gledajući pomno prema tamnom Atlantiku. Da li je među talasima tražio vojvodino telo ili svoju „Munju”? Verovatno i jedno i drugo. Karmo i Van Štiler, držeći se očajnički za konopac koji su bili zavezali s kraja na kraj splava, isto tako su uznemireno lutali pogledom po vidiku. Pri 256

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA jasnoj svetlosti munje videla su se ostrva i hridine. Ali „Munja” kao da je bila nestala usred tih golemih talasa, što su kao od šale progutali divovsku špansku lađu i sve one koji su se zadesili na njoj. - Ništa se ne vidi, reče odjednom Karmo, uzdahnuvši. Mora da su svi mrtvi. - Vojvoda je skupo prodao svoj život, reče Hamburžanin. - Ali i on sada spava u ovim vodama gde se nalaze njegove žrtve i više se neće vratiti na površinu, budi siguran. Kapetanova braća su na kraju osvećena. - Kakav je to bio strašan čovek, Karmo! Čini mi se da ga još vidim kako stoji uspravno na kasaru sa bakljom u ruci i sedom kosom koja se leprša na vetru, dok mu iz očiju seva divlja mržnja. - Sećaću se toga dok sam živ, Hamburžanine. - Pa onaj strahoviti tutanj!... Još mi odzvanja u glavi! U tom trenutku začuše Crnog gusara kako viče: - Tamo... Tamo!... Pogledajte!... „Munja”! Karmo i Van Štiler skočiše kao da ih je gurnula neka opruga. Daleko, daleko, na mračnom horizontu, jasno se video ogroman plamen sa neke lađe. Čas se dizao visoko, kao da će dodirnuti uskomešane oblake, čas se spuštao na dno morskih ponora. Pojavio bi se pa nestao i onda ponovo suknuo uvis, još blistaviji, šaljući čitavu kišu varnica i oblake dima crvene kao krv. Gusar je pomno pratio, pružajući ruke prema njoj, kao da je hteo da je uhvati. - Moja lađa!... Moja „Munja”!... šaputao je glasom isprekidanim od jecanja. Nestaje... Morgane, spasi je! „Munja” se stalno udaljavala, vratolomnom brzinom, ostavljajući za sobom dugačak trag varnica. Vetar i talasi su je nosili ka Atlantiku, da je možda kasnije progutaju. Još samo nekoliko minuta gusari su je mogli pratiti, a onda lađa i plamen naglo nestadoše iza ostrva koja su se pružala u 257

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA tom pravcu. - Sto mu gromova! uzviknu Van Štiler, brišući orošeno čelo. Gotova je!... - Ko zna, možda će se još i spasti, reče Karmo. - Razbiće se o neko ostrvo ili će je progutati Atlantik. - Ne treba još očajavati, Hamburžanine. Ti znaš da se naši ljudi ne predaju lako i neće se tek tako prepustiti talasima. - Tišina!... - Jesi li čuo nešto? U daljini je odjeknula neka detonacija. To je „Munja” tražila pomoć ili je eksplodiralo neko bure sa barutom? - Gospodine, reče Karmo. Šta se ono događa na našoj lađi? Gusar ne odgovori. Ispružen na olupini, stiskao je glavu šakama, kao da je hteo da sakrije uzbuđenje koje mu je izobličilo lice. - Oplakuje svoju lađu, reče Karmo Van Štileru. - Da, odgovori Hamburžanin. - Kakva nesreća!... - Ostavimo sada mrtve i mislimo na nas žive, Karmo. Nalazimo se u velikoj opasnosti. - Znam, Hamburžanine. - Ako se ne izvučemo iz ovih grebena, talasi će nas razbiti zajedno sa ovom olupinom. - Zar ne možemo ništa preduzeti? - Jesi li video obalu? - Da, malo pre, kad je sevnulo. - Nije više daleko? - Pet do šest milja. - Da li ćemo moći da pristanemo? - Ostrvo Pini se više ne vidi; znači da nas vetar i talasi nose prema kopnu. Olupina je nastavila da poigrava tamo-ovamo po talasima, koji su je udarali sa svih strana. Naginjala se čas levo, čas desno, i od tih iznenadnih potresa nesrećni brodolomnici su 258

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA padali jedan preko drugog. Jedan ogroman talas sručio se, grmeći, na olupinu. Oborio je gusare, zapretivši da ih otrgne od konopaca i razbije o neku hridinu. Srećom, već su bili izašli iz lavirinta ostrva, tako da im bar za izvesno vreme nije pretila opasnost da ih talasi bace o neki stenoviti rt, gde bi našli trenutnu smrt. Ali i u ovom širokom kanalu, koji su obrazovala ostrva Pino, Sombrero Aligatore i južna obala Floride, more je bilo veoma uzburkano. Već u ranu zoru, Karmo i Van Štiler ugledaše obalu koja je za njih tog trenutka predstavljala spasenje. Nije izledala mnogo udaljena, i pošto je bila niska, nije im se činilo opasnim čak i da se nasukaju. Sunce se već pomaljalo kroz raspukle oblake. Pokatkad bi neki zrak brzo zatreperio kroz pukotinu i obasjao prave vodene planine, koje su se valjale u podnožju sprudova. - Gospodine, reče iznenada Karmo, dopuzivši do Crnog gusara koji je ležao kraj divovskog Crnca. Obala je blizu. Gospodin od Ventimilje ustade i pogleda obalu koja se pružala udaljena nekih osam stotina metara, u pravcu istokzapad. - Ne možemo ništa učiniti, reče on. Pustićemo da nas talasi nose u tom pravcu. - Da li će udar biti strašan? - Obala je niska, Karmo. Zato ćemo poskakati u vodu čim olupina dodirne sprud. - Da li je ovo kopno neko veliko ostrvo? upita Van Štiler. - Pred nama je Florida, odgovori Crni gusar. Ostrva su ostala južnije. - Onda ćemo, znači, imati posla sa urođenicima. Kažu da ih ovde ima mnogo i da su vrlo opasni, reče Karmo. - Gledaćemo da ih zaobiđemo. - Evo prvih sprudova, reče Moka koji je, pošto je bio najviši, imao i najbolji vidik. 259

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Ne puštajte konopac dok ne dam znak, reče Crni gusar. Čim dodirnemo obalu, pustite neka vas talasi ponesu. - Sto mu gromova! uzviknu Van Štiler, koji se bio sav naježio gledajući ogromne talase kako se silovito razbijaju o obalu. Čini mi se da već osećam kako se razbijam o neki greben! - Pazite! viknu Crni gusar. Držite se čvrsto! Jedan veliki talas podiže olupinu i ponese je napred. Splav se strahovito nagnu i skoro se prevrnu, prodrmavši snažno nesrećne brodolomnike, zatim skliznu neverovatnom brzinom, ljuljajući se očajnički tamo-ovamo. Začu se neki prasak, a onda usledi tako snažan potres, da su sva četiri gusara odletela uvis. Jedan deo splava" se bio odvojio, ali je drugi deo, zahvaćen ponovo talasima, istog trenutka odbačen napred. - Spremite da pustite uže! viknu Crni gusar. - Jesmo li već stigli? upita Karmo koji je osećao kako se guši od pene. - Pustite konopac! Jedan talas, koji je baš nailazio, ponese ih napred, dok se olupina s treskom razbila o plićak. Talas ih povuče preko peska, bacajući ih i udarajući sa svih strana, a onda ih poslednjim zamahom izbaci na obalu. - Bežite! viknu Crni gusar, videći jedan ogroman talas kako juri prema obali. Karmo i njegovi drugovi, hramajući, pođoše brzo uz padinu i padoše ispod drveća, izvan domašaja strašnih talasa. - Tako mi sto hiljada ratnih brodova! uzviknu Karmo isprekidanim glasom. Ovo se zove imati sreću!... Videćemo da li će nas dobra zvezda i dalje pratiti.

260

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA

XXVIII OBALA FLORIDE Floridu, na čiju su obalu vetar i talasi izbacili četvoricu gusara, čini veliko poluostrvo, koje se odvojilo od kontinenta Severne Amerike. Pruža se u dužini od oko trista osamdeset milja, između Antilskog mora i Atlantskog okeana. Ono je i danas jedno od najmanje poznatih i najnenaseljenijih krajeva Sjedinjenih Američkih Država, čiji broj stanovnika još ne prelazi sto hiljada. U ono vreme to je bio potpuno divlji kraj, koji je ulivao strah brodolomnicima, iako su Španci uspeli da podignu nekoliko gradova na istočnoj i zapadnoj obali poluostrva. Severni i središni deo Floride predstavlja još uvek jednu ogromnu šumu, ispresecanu malim planinskim vencima, koji se pružaju prema severozapadu. Na jugu se nalazi ogromna močvara, koju natapaju naizmenično zimske kiše i Okean. Zemlja zasićena vodom i pokrivena borovom šumom i čempresima ostavlja tako tužan utisak da se sve do danas nijedan kolonista nije usudio da ode južnije od jezera Okekobe. Prošlo je oko četiri stotine godina otkako je poluostrvo otkriveno, pa ipak taj deo američkog kontinenta, što 261

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA zapljuskuju more i Golfska struja, još je nenaseljeno. Groznica, koja vlada ispod tužnih i mračnih šuma, naterala je Evropljane i Amerikance bele rase da se povuku u zdravije i sunčanije krajeve. Do otkrića ovog poluostrva došlo je zahvaljujući jednoj neobičnoj legendi. Ponse de Leon, jedan od najsmelijih španskih pustolova onog vremena, čuo je kako Indijanci iz San Dominga i Portorika pričaju da se na jednom poluostrvu, severno od Bisera Antila, nalazi čudotvorni izvor koji ima neverovatnu moć... da podmlađuje ljude! Pustolov, već prilično u godinama i iscrpljen, poverova toj čudesnoj priči i odluči da ode i pronađe izvor. I tako je 1512. godine organizovao ekspediciju i zaplovio prema neobičnoj zemlji, rešen da je osvoji. Basnoslovna bogatstva otkrivena u Meksiku, Peruu i Venecueli morala su ih čekati i u ovim krajevima. Lakoverni Španac ode tako na sever i otkri željeni kraj kome dade ime Florida, zbog neobično lepog cveća što je raslo na obali. Indijanci, koje je našao ulogorene u močvarama, potvrdili su mu priču o postojanju tajanstvenog izvora i on smelo krenu u unutrašnjost, otkrivši tako američki kontinent, ali ne i vodu koja je trebalo da mu povrati izgubljenu mladost. Posle Ponse de Leona, koji se vratio još stariji i potpuno iscrpljen od napora, dolazi 1515. Vasko d'Elijen. Njemu su ipak Indijanci, dosetivši se da namerava da im otme zemlju, uništili jedan deo posade i naterali ga da se brže-bolje ukrca i ode. Godine 1517. Nevej, jedan od osvajača Meksika, slušajući priču o neverovatnom bogatstvu Floride, koju je stvorila raspaljena mašta nekih pustolova, zauzeo je te krajeve zajedno sa šest stotina mornara i sa njima izginuo od strela i buzdovana divljih Indijanaca. Samo su trojica uspela da se spasu od tog pokolja i da se posle jednog od najneobičnijih putovanja vrate 262

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA u Meksiko, prešavši Misisipi, Luizijanu i Teksas. Iza ovog drugog stradanja dolazi i treće. Nimalo zaplašeni, Španci organizuju novu ekspediciju, koja je poverena Fernandu de Sotu, jednom od najsmelijih Pisarovih drugova, čuvenom osvajaču Perua. Ekspedicija se sastojala od dvanaest lađa i hiljadu dvesta mornara, dve stotine konja, prilično topova i dvadeset sveštenika, koji je trebalo da rade na „civilizovanju" Indijanaca. Ova velika i do tada najjača družina, zahvaćena zlatnom groznicom, prodrla je čak u unutrašnjost. Boreći se neprestano, prešla je Džordžiju, Karolinu, Alabamu, Misuri i vratila se na Floridu, bez svog vođe koji je umro od groznice u Arkanzasu, sa preostalih dvesta mornara polumrtvih od gladi! I tek su 1565. godine Španci uspeli, pod vođstvom Mendesa de Avile, osnivača San Agostina - danas jednog od glavnih gradova te pokrajine - da se konačno učvrste u Floridi, dobivši prethodno za to dozvolu od onih istih Indijanaca čiji su potomci kasnije zadali toliko muka i Sjedinjenim Američkim Državama. Crni gusar i njegovi drugovi, bežeći ispred novog talasa, popadaše ispod grupe neobično visokih i mračnih borova, što su se savijali cvileći tužno na vetru. Bili su toliko iscrpljeni dugom borbom, koja je trajala više od četiri sata, da se više nisu mogli držati na nogama, a, osim toga, i veoma izgladneli i žedni, jer su sve vreme bili opkoljeni slanom vodom. - Sto mu gromova! uzviknu Karmo, pipajući se po bokovima da vidi jesu li mu sve kosti na mestu. Još uvek ne mogu da verujem da smo ostali živi. Preživeti prvo onako strašnu topovsku paljbu, pa onda onu eksploziju i na kraju ovo nevreme! Pa mi smo srećni koliko smo teški! - Samo kad ovo ne bi bio tek početak naših muka! reče Van Štiler. - Za sada je najvažnije da smo stigli ovde živi i bez 263

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA polomljenih nogu i ruku, dragi moj Hamburžanine. - I bez oružja, je li tako? - Ja imam nož, a i kapetan je sačuvao svoj bodež. - I mi imamo noževe, rekoše Crnac i Hamburžanin. - Onda ne treba da se bojimo. - Videću šta ćeš uraditi sa jednim nožem kad sretneš Indijance, reče Hamburžanin. Znaš li da plemena koja žive ovde sa osobitim apetitom tamane strance? - Hoćeš da me uplašiš? - Ne, Karmo. Rekli su mi da su baš na ovim obalama domoroci sredili kapetana Belo Pero i njegovu posadu. Jesi li ga poznavao? - Kako da ne! Bio je to hrabar čovek, koji se nije bojao ni samog đavola! - A koji je završio bedno kao neki lopov i zlotvor. - To znači da se treba držati podalje od te gospode, koja ne poštuju zakone gostoprimstva. - Jadni mi, reče Hamburžanin, smejući se. - Ostavimo sad Indijance i potražimo štogod za doručak, reče Karmo. - Ispod ovog drveća možda ćemo uspeti da pronađemo nešto. Crni prijatelju, hajdemo da pogledamo. Van Štiler će za to vreme čuvati kapetana. Dok su se oni tako spremali da potraže nešto u šumi koja se pružala pred njima, Crni gusar se pope na jednu stenu, visoku oko desetak metara, i pogleda pažljivo prema istoku. Bez sumnje je još uvek tražio svoju lađu, koju je uragan odneo u pravcu Atlantika. Samo se uzaludno nadao; talasi i vetar morali su je već daleko odneti, a možda i razbiti o neko ostrvo. - Pazi na njega, reče Karmo Hamburžaninu. Siromah kapetan! Bojim se da nikad više neće videti svoju hrabru lađu. Hajdemo, crni prijatelju. Ako naiđemo na nekog medveda, pokazaćemo mu ovim motkama! Karmo, koga ni u najtežim trenucima nije napuštado dobro 264

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA raspoloženje, dohvati jednu čvornovatu batinu i krenu odlučno u šumu zajedno sa Crncem. Ovaj deo Floride pokrivali su veličanstveni borovi, po neki visoki i do šezdeset metara, sa ogromnim bledozelenim lišćem, dugačkim preko pola metra i sa stablom koje je imalo sivu, ljuspastu koru. Ovo drveće, neobično rasprostranjeno u južnim krajevima Floride, raste uglavnom na glinovitom, beličastom terenu, nabijenom i neporoznom, pokrivenom slojevima već istrulelih plodova, što su se tu vekovima gomilali. Kad poljima čovek gazi, neprestano se tetura i poskakuje. Pošto borovi rastu na izvesnom rastojanju jedan od drugog, Karmo i njegov drug nisu morali da krče put između njih. Dešavalo im se da se okliznu između ogromnih žila koje su izbijale na površinu, nemajući dovoljno mesta na ovom neporoznom tlu. Ispod tih divovskih borova nije bilo nikakvog žbunja niti šipražja; samo prostrane zone pokrivene oštrom i gorkom travom koju ni koze nisu htele da jedu; zatim čitavi slojevi lenzie; to je jedna vrsta neobično lepih glatkih gljiva, sa srebrnastim i sedefastim prelivima, ali veoma otrovnih. Pošto su zašli u šumu tri do četiri stotine metara, Karmo i njegov drug se zaustaviše i počeše da osluškuju. Iznad krošnji divovskih borova letele su ptice, šuškajući i cvrkućući, dok se dole, ispod grana, ništa nije videlo niti čulo. - Vidiš li ti nešto, crni prijatelju? upita Karmo Crnca. - Vidim samo leteće veverice, odgovori crni div, koji je sve vreme pažljivo gledao u borove. Odlične su za jelo ali se teško love. - Pazi, molim te! uzviknu Karmo. Da ima ptica koje lete, tome se ne čudim, ali da i veverice imaju krila, to je zaista previše. - Vidiš li ih, druže? Eno tamo, na onom boru što se diže iznad ostalih. Vidiš li ih? Karmo pogleda u drvo, koje mu je Crnac pokazao, i morao se odmah složiti da crni prijatelj nije ništa izmislio. Između grana 265

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA ogromnog bora zabavljalo se bezbroj veverica leteći s grane na granu. Nisu bile veće od običnog miša; na leđima su imale srebrnastosivo krzno, a na trbuhu belo, zatim veoma male, crne uši, ružičastu njuškicu i neobično raskošan red. Ove okretne životinjice imaju na bokovima neku vrstu membrane koja im spaja bokove sa zadnjim nogama; kad im se one rašire, u mogućnosti su da izvedu skok od četrdeset do pedeset koraka. Ali te neobične veverice ne samo da su letele, već su se i praćakale kao prave ribe. - Nikada nisam video ovako nešto, reče Karmo, posmatrajući s čuđenjem njihove neverovatne letove. Šteta što nemamo pušku. - One ne dolaze u obzir za doručak, prijatelju, reče Crnac. Nije to za nas. - Hoćemo li naći nešto bolje? - Ćuti! - Da nije neki medved? - Ne, nego orao „ribolovac", beli prijatelju. - Pa šta onda? - U njegovom gnezdu ćemo naći doručak za nas. - Misliš, kajganu? - A možda i dobrih riba. - Da nam ne iskopaju oči ti tvoji orlovi? - Sačekaćemo da odu u lov. Hajdemo, prijatelju, znam gde im se nalazi gnezdo. Crnac, koji je pažljivo gledao u vrhove visokih borova, poče se provlačiti između žila što su se pružale u svim pravcima. Onda se zaustavi ispred jednog vrlo visokog drveta, koje je raslo gotovo usamljeno nasred malog proplanka. Bio je to crni orah koji raste neverovatno visoko i veoma je lisnat: plod mu je kao neka vrsta badema osrednjeg kvaliteta, a samo drvo je veoma traženo za građu. 266

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Na jednoj od najvećih grana videla se neka platforma, široka oko šest, a dugačka osam stopa; bila je napravljena od gusto isprepletenog granja, sa otvorima dobro zapušenim mahovinom i suvim lišćem. Ispod drveta su se videli ostaci pokvarene ribe i smrad se širio svuda, okolo, tako da dobri Karmo poče mrštiti nos. - I to je, kažeš, gnezdo tvojih orlova? upita Crnca. - Da, odgovori div. - Ne vidim vlasnike. - Evo, dolazi mužjak, vraća se iz ribolova. Jedna neverovatno velika ptica letela je iznad borova, opisujući široke krugove koji su se postepeno smanjivali. To je bila ona vrsta orlova čija je dužina dostizala najmanje tri metra, dok je sa raširenim krilima imao sedam, a možda i osam metara. Grudi su mu bile pokrivene crnim a glava i rep belim perjem; još su se isticale na njemu neverovatno snažne kandže. U kljunu je nosio veliku ribu koja se još koprcala. - Kakva ptičurina! uzviknu Karmo. - Vrlo je opasna, dodade Crnac. Orlovi „ribolovci" se ne plaše ljudi i neustrašivo ih napadaju. - Ne bih nikako želeo da upoznam onaj kljun, prijatelju, „Vrećo uglja". - Sačekaćemo da ode. - Ima li ptića u gnezdu? - Ima, odgovori Crnac. Vidiš li ove ljuske kafene boje? - Prilično su velike. - One govore da su se mladi izlegli. Pošto je neko vreme nadletao borove, želeći možda da se uveri da okolo nema neprijatelja, orao se spusti na gnezdo. Osluškujući plašljivo, Crnac začu odozgo promuklo kreštanje, koje je govorilo da su prisutni i mali orlovi. - Spremi se za penjanje, reče Karmou. Ako ne požurimo nećemo naći ništa od one lepe ribe. 267

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Orao se bio ponovo digao. Kružio je još malo iznad drveta, a onda je poleteo prema moru. Oba gusara se odmah uhvatiše za grane i pomažući jedan drugom stigoše brzo do gnezda. Platforma, koja je bila sagrađena tako čvrsto da je mogla održati, bez ikakve opasnosti da se sruši, i jednog čoveka, bila je puna ostataka riba i perja. Na njoj su ležali orlići, veliki kao dva ugojena petla. Usred gomile otpadaka, osim tek donete ribe, nalazile su se još dve palamide, teške nekoliko kilograma. Dva orlića, videći Crnca, ustremiše se hrabro na njega, krešteći i nastojeći da ga kljucnu u oko. Ali Moka nije uopšte obraćao pažnju na njih. Dodade Karmou ribe i reče mu: - Siđi brzo da nas ne iznenade. Taman je hteo da pozavrće šije orlićima, kad ugleda nad gnezdom ogromnu senku i začu besno kreštanje. Podiže glavu i vide jednu orlušinu, još veću od one prve, kako se ustremila pravo na gnezdo. To je bila ženka, koja je verovatno kružila nad borovima, čuvajući mlade dok se mužjak ne vrati iz lova. - Druže, viknu Crnac, izvukavši brzo nož. Ostavi ribe i brzo za mnom! Skliznu zatim do mesta gde se drvo račvalo, da bi imao bolji oslonac i izbegao opasnost da padne odozgo ako ga ptičurina udari svojim snažnim krilima. Karmo se spusti odmah za njim, bacivši prethodno ribe na zemlju. Ženka se bila ustremila na drvo, pokušavajući da se provuče kroz grane i napadne gusare. Ali su joj ogromna krila vrlo mnogo smetala. Kostrešila se i kreštala prodorno, udarajući besno svojim dugačkim, žućkastim i kukastim kljunom. Karmo i Moka su vitlali onako nasumice nožem, pokušavajući da je udare u grudi ili odseku bar jedno krilo. Videći da ne može da im priđe spreda, ženka obiđe oko drveta i, našavši prolaz između grana, ulete unutra uhvativši se 268

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA očajnički kandžama za stablo; dohvati zatim kljunom Karmoov kaput, iscepa ga i zamalo ne obori Crnca na zemlju jednim snažnim udarcem krila. - Udri je, druže! viknu Karmo, zaklonivši se brzo iza jedne grane. Crnac se čvrsto nasloni na stablo i jednom rukom zgrabi razjarenu pticu za krilo, a drugom joj zadade udarac usred grudi. Taman je hteo još jednom da je udari kad se ženka očajničkim trzajem oslobodi protivnika i vinu čak iznad gnezda. Krv je kapala kroz otvore na platformi, slivajući se niz stablo. - Bežimo! viknu Moka. Mužjak se može vratiti svakog trenutka. - Baš nimalo ne želim da ga sretnem, reče Karmo. Uhvativši se za grane, Moka i Karmo dodirnuše istog časa zemlju, ne uznemiravani više od ptice koja je iz sveg grla kreštala da bi privukla pažnju svoga druga. Pokupiše brzo ribe i pobegoše šmugnuvši u najgušći deo borovnjaka, gde su se sakrili usred jednog šibljaka. - Proklete ptičurine! uzviknu Karmo brišući znoj sa čela. Nikad ne bih pomislio da će ljudi kao što smo mi ovako bežati ispred njih! A sad dosta, vratimo se u logor! - Da obićemo malo obalu i nakupimo mekušaca. - Hajdemo, prijatelju. Tek što su izašli iz šipražja, kad Crnac zastade i uzviknu radosno: - Imaćemo i voća! - Sto mu muka! povika Karmo. Pa ti imaš oko sokolovo. Ako ovako nastaviš, na kraju ćeš pronaći i dvopek. - Ako i ne nađemo pravi dvopek, naći ćemo nešto što će ga odlično zameniti. - Gde je to tvoje voće? - Pogledaj tamo ono drvo. 269

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Na kraju borove šume videlo se neko žbunje, koje je izgleda pripadalo familiji magnolije i na čijim granama su rasli divni crveni cvetovi sa crnkastim prelivima: imali su oblik velikih pehara, u kojima su se nalazili plodovi veličine krastavca. Bili su to ogromni grandiflore, koji rastu u velikom broju na vlažnom tlu južne Floride. Plodovi su veoma sočni i ukusni, tako da ih Indijanci rado jedu. - Je li to voće o kome si mi govorio? - Da, beli prijatelju. - Onda, hajdemo da ga naberemo. Pretražiše žbunje i pošto su se dobro snabdeli tom vrstom krastavaca, izađoše iz šume i krenuše pored obale. Karmo, koga je mučila ne samo glad nego i žeđ, požudno je sisao voće, ali je morao priznati da, iako je bilo veoma sočno, nije bilo naročito ukusno. More se postepeno stišavalo. Samo bi se s vremena na vreme poneki talas bučno razbio o obalu, bacajući penu sve do poslednjih borova. Usred tih ogromnih talasa plivali su delovi nesrećnog broda koji je vojvoda bacio u vazduh: polomljeni krstovi sa jarbola, oplata, bokovi i rebra. Više se nisu videli ni sanduci ni burići. - Sve same nekorisne olupine. Kad bismo našli bar neko bure sa dvopekom ili usoljenim mesom! - Hajdemo, beli prijatelju, reče Crnac. Van Štiler i gospodar stoje na litici i čekaju da donesemo doručak. Pođoše peskovitim žalom pokrivenim algama, koje su ogromni talasi špčupali sa dna mora i izbacili na obalu. Bili su udaljeni od logora jedva nekoliko stotina koraka, kad iznenada primetiše kako se pred njima pokreće i podiže pesak. Zatim ugledaše neku groznu životinju koja se bila uputila prema njima, ričući strahovito. Karmo se sruši na zemlju, a Crnac uspe da u poslednjem trenutku odskoči unazad i zaurla. - Čuvaj se, prijatelju!... To je morski đavo. 270

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA

XXIX KROZ ŠUME Ono čudovište, koje je držalo zasedu u pesku i za koga je Moka tvrdio da je „morski đavo", tako su ga bar krstili stanovnici meksikanske obale i tako ga zovu još i danas kolonisti sa Floride, bila je u stvari jedna ogromna riba, koja pripada vrsti glavonožaca i pljosnatog je oblika kao raža: široka je i dugačka kao brodsko jedro, a teška najmanje hiljadu kilograma. Izgled joj je neverovatno odvratan. Njena koža je puna nekih kukastih, veoma čvrstih bodlji, dok na glavi ima dva roga, kao kod bika. Veoma dugačak i kako pričaju otrovan rep izgledao je oštar kao vrh koplja. Te nemani, danas srećom veoma retke, ostaju sakrivene u pesku i drže sve vreme otvorene čeljusti, koje su široke kao neka peć i spremne da progutaju sve što im iskrsne na putu. Neočekivana pojava ovog čudovšnta prosto je sledila krv čestitom Karmu. Ali je ipak u tom neprijatnom trenutku uspeo da sačuva prisebnost. Videći na nekoliko koraka ispred sebe otvorena usta čudovišta munjevito se okrenu i odskočivši dva metra unazad, otkotrljao se među Crnčeve noge. - Beži, beli prijatelju! viknu Crnac. 271

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Tog trenutka Crni gusar i Hamburžanin, privučeni vikom, stigoše trčeći do njih. Prvi je držao u ruci bodež, a drugi veliki nož. Ugledavši čudovište, Crni gusar zastade i reče: - Ne prilazite mu!... Otrovan je! - Da ga oteramo, reče Van Štiler i stade da skuplja kamenje koje su talasi izbacili na obalu. Crni gusar mu se pridruži i tako počeše da gađaju „morskog đavola"; ne mogavši da se odbrani; životinja je pokušavala da se domogne vode. Rikala je kao pobesneli bik i udarala repom tamo-ovamo, bacajući na gonioce gomile blata. Najzad je ova neobična životinja uspela da stigne do obale i zagnjuri se u more, ostavivši na površini vode krvavi krug. - Idi i potraži svog prijatelja đavola! viknu Karmo, bacivši još jedan kamen za njom. Toliko me je prepala da zamalo nisam izgubio apetit. Vratiše se zatim u logor, blizu hridine koja je Crnom gusaru služila kao osmatračnica, i smestiše u senci grupe visokih borova što su rasli usred divnog žbunja žutih coreopsida, sa purpurnim krugovima, usred raznobojnih šumarica i šumskih ljubičica. Nakupiše drva i pomoću kremena i suve mahovine zapališe dobru vatru, pa staviše ukradene ribe da se peku. Četvrt sata kasnije, gusari su u slast pojeli pečenu ribu, ostavivši samo koščice. - A sad da porazgovaramo malo, reče Karmo okrenuvši se kapetanu. Pretpostavljam da niko od nas ne želi da ostane večito na ovom pesku i čeka neku lađu. Šta vi mislite, kapetane? - Ako ostanemo ovde, nema nikakve nade da se spasemo. - Imate li vi neku ideju? - Znam da u zaliv Ponse de Leon ponekad navraćaju kubanski ribari, koji idu u lov na lamantine. Hajdemo tamo da ih sačekamo. - Ne verujem, kapetane, da će hteti da prime u svoje čamce 272

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA gusare. Ako nas i uzmu, biće to zato da bi nas kasnije predali vlastima u Havani ili Matansasu. - Ko u nama može da prepozna gusare? Svi dobro govorimo španski i možemo im reći da smo španski brodolomnici. - To je istina, kapetane, reče Karmo. - Kako bi bilo da od olupina koje more izbaci na obalu napravimo splav, pa da pođemo i potražimo „Munju”? upita Van Štiler. Možda se nasukala kraj ostrva Pino. - Ne mislite više na moju lađu, reče Crni gusar uzdahnuvši. Uragan je sigurno odneo na Atlantik, a možda su je i talasi progutali. Moj neprijatelj je mrtav, ali šta sam sve ja izgubio!... Morgan i svi naši mornari vredeli su više od života onog izdajnika. Hajde, ne pominjite više nikada moju lađu i pustite neka se krvava rana zaleči. - Je li daleko taj zaliv, kapetane? uhšta Karmo. - Trebalo bi nam dvanaest dana da stignemo tamo. - A Indijanci? ... Da ne upadnemo u njihove ruke? - Ja bih čak i želeo da ih sretnem, iako pričaju da su veoma opasni, reče Crii gusar mračnim glasom. - Da sretnemo one divljake! uzviknu Van Štiler uplašeno. Držimo se podalje od njih, kapetane. - Zar si zaboravio onu noć kad sam ubio Flamanca Sandorfa? upita Crni gusar. - Da, reče Karmo. Flamanac je rekao da je Onorata Van Guld doživela brodolom na ovim obalama. Izgleda da je sudbina htela da nas baci baš ovamo. - Proverićemo da li je Sandorf govorio istinu, reče Crni gusar. Nećemo otići iz ovih krajeva dok ne rasvetlimo tu stvar. Rekavši to, naglo ustade i poče uzbuđeno da šeta duž obale. Lice mu je izražavalo neopisivi bol i izgledalo je kao da se s mukom uzdržava da ne zajeca glasno. U grlu mu se bilo steglo nešto kao čvor. - Siromah kapetan, reče Karmo tužnim glasom. Još je voli. - Da, reče Van Štiler. Od one noći kad je ostavio usred talasa 273

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA nije više isti čovek. Crni gusar se međutim, beše vratio i obratio im se kratko: - Hajdemo! Trojica mornara ustadoše i uzeše svoje čvornovate motke i nešto malo voća da bi ugasili žeđ u slučaju da ne nađu nigde slatke vode. Crni gusar izvadi iza pojasa malu zlatnu busolu koja je visila o lančiću i odredi pravac. - Preseći ćemo poluostrvo Sabije, reče on. Izbeći ćemo tako nepotrebno zaobilaženje. Pred njim se pružala ogromna šuma od veličanstvenih borova i jasenova. Kako nisu hteli odmah da krenu kroz šumu pošli su obalom da bi bili što bliže moru. Obala se pokazala pogodnom za pešačenje, jer je bila ravna i pokrivena morskom mahovinom, tako da im noge nisu upadale u pesak. Na obali se moglo naći čak nešto i za jelo jer je obilovala ljuskarima a naročito ostrigama. Veliki broj ptica leteo je iznad peščanih nasipa, krešteći iz sveg grla i ne plašeći se nimalo gusara. Videla su se jata rincopia, nesrećnih ptica koje su zbog svog čudnog kljuna prinuđene da lete iznad površine vode i da strpljivo čekaju da neka ribica sama uleti u njihov stalno otvoreni kljun; zatim jata morskih gavranova, velikih kao naši petlovi i tako grabljivih i neustrašivih da se ustremljuju na sve ranjene životinje na koje naiđu; potom fetoni, kojima iz repa vise dva dugačka pera, pa morske laste i još dosta drugih ptica. - Ah! Teško ćemo ovde naći večeru, jadao se Karmo. Sa ovim motkama ne možemo ništa učiniti. Posle jednog sata pešačenja, brodolomnici stigoše na onaj deo obale koji je bio pokriven gustim slojem algi. Videći te naslage Karmo zastade, misleći na morskog đavola. - Da se ovde ne krije neka od onih groznih nemani? reče. - Nisu one tako česte kao što misliš, odgovori Crni gusar. Taman su bili zakoračili preko debelog sloja mahovine, kad pod nogama začuše neko pucketanje. - Šta je ovo? upita Karmo. Ispod ove mahovine kao da se 274

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA kriju praskavci. Pak!... Puf!... Pum! ... Kakva divna muzika! - To su takozvani morski mehuri, reče Crni gusar. Ne uznemiravaj se, Karmo. Kapetan se doista nije prevario. Ti mehuri su pravi mekušci, koji pripadaju vrsti fisalie i discolabie, redu bezglavih mekušaca; njih plima u velikom broju izbacuje na obalu zajedno sa algama koje plivaju na morskoj površini. Raspadajući se, napune se vazduhom i pod nogama bučno eksplodiraju. Ako se dodirnu rukom izazivaju bolne opekotine, kao da su od neke užarene materije. Prešli su tako široki pojas pod mahovinom, ne naišavši više na morskog đavola, i na kraju stigli tamo gde su letela jata lomilica. Na veliko Karmoovo čuđenje, te ptice, umesto da beže, nasrtale su na brodolomnike, zaglušujući ih svojim prodornim kreštanjem i letele na sve strane ne plašeći se ljudi. Karmo odmah pokuša da udari štapom po onim najbližim, ali je i pored velikog truda stalno udarao u prazno. Lomilice su, istina, bile dosta neoprezne, ali su letele tako brzo da ih je bilo teško pogoditi. - Samo se uzaludno zamaraš, beli prijatelju, reče mu Moka, koji se grohotom smejao, videći gusara kako besomučno vitla štapom. - Imaš pravo, odgovori Karmo. Zaista je neverovatno da nisam u stanju nijednu da pogodim. - Izgleda kao da ti se rugaju reče Van Štiler. - Da, lupežu! Osvetićemo se zato njihovim gnezdima. - Pogledaj, druže, obala je prosto zasejana jajima! Jedan široki pojas obale bio je pokriven malim levkastim udubljenjima, iskopanim u pesku; u svakom se nalazila dva ili tri žućkastozelena jajeta, sa smeđim i crvenim pegama i velika gotovo kao kokošija. Bilo ih je toliko da se mogla napraviti kajgana za više od dve stotine ljudi. Uprkos bučnom negodovanju ptica, gusari su odmah krenuli u lov na jaja ispijajući odmah ona sveža i bacajući u more 275

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA ustajala. Naročito se Karmo bio tako najeo, da je tvrdio kako neće večerati. Kao svaki pametan čovek napunio je svoje džepove, predlažući drugovima da i oni to isto učine. - Ovo će nam povratiti snagu, govorio je. Pošto su nakupili jaja, okrenuli su u pravcu šume, opazivši da se obala spušta na jug; hteli su da izbegnu dugo obilaženje poluostrva Sabije. - Šteta, reče Karmo. Na obali smo bar imali jaja. - Ali zato ni kapi vode, reče Van Štiler. - U pravu si, druže, odgovori Karmo. Moram priznati da bih rado popio jedan gutljaj. - U šumi ćemo sigurno naći vode, reče Moka. Upravljajući se prema busoli, Crni gusar zađe ispod drveća i pođe napred brzim korakom. Šuma je bila čudesno lepa. Ispod senki divnih borova, što su se pružali gotovo simetrično, dizala se još jedna šuma od divljeg šimšira koji je rastao uvis skoro deset metara; njegove grane behu debele kao čovečje bedro i pokrivene purpurnim cvetovima. Tu je rastao i Hristov venac, jedna vrsta puzavice koja se diže u obliku venca i čiji purpurni cvetovi i beli prašnici i tučkovi predstavljaju sva oruđa Hristovog mučenja: čekić, eksere, koplje i trnov venac. Miris cvetova ove puzavice je neobično prijatan. Usred tog rastinja cvrkutalo je bezbroj ptica: golubovi sa belim glavama, veliki kao i naši, i sa zlatastožutim perjem na grudima i vratu i neobično dugačkim crvenim nogama; zatim tringhe, jedna vrsta ševe sa isto tako dugačkim nogama, čije je ukusno meso neobično traženo; pa onda mali zeleni i žuti papagaji, koji su dizali paklenu graju. - Da nismo osuđeni da živimo od ptičjih jaja? upita Karmo. Ovo već postaje neprijatno. Šta ti misliš o tome, prijatelju „Vrećo uglja"? - Naći ćemo i nešto bolje, odgovori Crnac. U ovim predelima ima i većih životinja. - A kojih to? 276

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Medveda, na primer. - Lepo ćemo izgledati sa ovim našim motkama! Više volim da se za sada drže što dalje od nas. - Ima i vukova. - Radije bih pse, druže. - Tebe je teško zadovoljiti, reče Crnac smejući se. Ima i zmija, zvečarki na primer, pa onda crnih aligatora i krokodila, a i Indijanaca koji jedu bele ljude ... Prošavši kroz borovu šumu, ušli su u jednu drugu, koja se sastojala od neobično lepih palmi visokih trideset pa i četrdeset stopa, sa dugačkim zrakastim lišćem purpurnocrvenih ivica koje je elegantno padalo noseći neku vrstu čunka divne ljubičaste boje. Hiljade opojnih mirisa širilo se ispod drveća plavih pontedeira, žutih coreopsidia, Hristovog venca i tigrielia, cveća koje na suncu otvara svoje divne kupaste cvetove tamnocrvene boje i pune pupoljaka. - Veličanstveno! uzviknu nepopravljivi brbljivac Karmo. Nikada nisam video ovako lepu šumu! - Ali bez kapi vode, reče Hamburžanin. - Naći ćemo je vrlo brzo, i to više nego što nam je potrebno, odgovori Crni gusar. Pričekaj samo dok pređemo ovaj šumski pojas, pa se nećeš više žaliti na nestašicu vode. Cela južna Florida je jedna ogromna močvara. Baš kao što je Crni gusar i predvideo, tri sata kasnije naišli su na močvarni teren pokriven ustajalim i smrdljivim barama u kojima su se videle ogromne zmije, kao abonos crne i sa pljosnatom glavom. Nad baruštinama su letele vodene ptice: zeleni tantali, beli ibisi, šišteće patke, a na obali, upola sakrivene u travi, stajale su one neobične ptice sa ogromnim nogama, veoma dugim vratom i krivim kljunom, takozvane crvene ili plamene čaplje, jer im kao sneg bela krila behu, oivičena svetlocrvenim perjem. Ove baruštine su bile početak ogromnih močvara, koje zauzimaju bar trećinu prostranog poluostrva Floride i koje se pružaju sve do tamnog jezera 277

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Okekobe. Po ovim turobnim i nenaseljenim predelima rastu samo tužni čempresi i borovi, dok su ustajale crne bare leglo strašnih groznica i smrti. - Kakav neprijatan kraj! uzviknu Karmo zastajući. Pred nama kao da se pruža neko ogromno groblje. - Hoćemo li ovde da se ulogorimo, gospodaru? upita Moka. Sunce zalazi, a pred nama leži ogromna močvara. - Ovde ćemo se zaustaviti, reče Crni gusar. Dok se još vidi potražite nešto za večeru. U neposrednoj blizini žuborio je bistar potočić. Pošto su ugasili žeđ, napravili su od borovog granja neku vrstu zaklona da bi se zaštitili od noćne vlage, koja je u ovim krajevima veoma opasna. Dok je Van Štiler ložio vatru da bi rasterao zmije. Karmo i Crnac pođoše u pravcu močvare koja se nazirala između stabala. Prošavši pored nekoliko borova, nađoše se na obali močvare, ili, bolje reći, jezera. Usred visoke trske ugledali su male kupe od zemlje, visoke jednu stopu i poređane u nizu. - Šta je ovo? upita Karmo. Da nisu ptičija gnezda? - Ovo su gnezda kajmana. - Sto mu gromova!... - Hodi da ih vidiš pre nego što se vrate kajmani. Karmo i Crnac priđoše bliže, gledajući radoznalo male kupe koje nisu bile veće od dvadeset pet santimetara, a bile su napravljene od mahovine i blata. Te male kupe kao da su bile nabijene dobro isitnjenom zemljom: ali čim je Moka malo raščeprkao zemlju, otkrio je oko desetak jaja, velikih kao guščija, samo malo duguljastijih i sa veoma belom ljuskom, namreškanom i našaranom. - Zar se iz ovih jaja legu one odvratne životinje! uzviknu Karmo začuđeno. A koliko ih ima u ovim gnezdima? - Obično trideset. - Leže li na njima kajmani? - Mladi se izlegu na suncu. - Hajde da ih pobacamo u močvaru. 278

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Pazi, Karmo, ta jaja se jedu. - Ostavljam ih tebi, druže. Ja ova jaja nikad neću jesti. - Možda ćemo naći štogod bolje. Čekaj!... - Hej! ... Ko to udara u bubanj?... Da nisu Indijanci? Iz pravca močvare čulo se veoma snažno bubnjanje, kao da je neko udarao u pravi bubanj. S vremena na vreme bi zamuklo pretvarajući se u promuklu riku, kao da riče bik. - Šta je ovo sad? upita Karmo koji je počeo uznemireno da se osvrće na sve strane. - Slušaj pažljivo, druže, reče mu Crnac mirnim glasom. Šta misliš, odakle dolazi ovo bubnjanje? - Tako mi smrti! Rekao bih da se čuje ispod same močvare. - Da, Karmo, jer se bubnjar nalazi tačno pod vodom. - Onda je u pitanju neka riba... - Zvana bubanj, reče Moka. Hajde, druže, uhvatićemo je. - Pazi!... A ovo šištanje! Čuješ li? - Čujem, prijatelju. To je riba vatrogasac, koja sad ispušta vazduh. - Hoćemo li i nju da uhvatimo? - Otrovna je. - Dalje od nje! - Tišina, i pođi za mnom! Crnac podiže sa zemlje jednu dugačku borovu granu, savršeno pravu i bez lišća; na kraju grane zaveza svoj dugački nož, napravivši tako neku vrstu koplja. Zađe potom u trsku, koja je pokrivala obalu, i naže se nad vodu. Nekoliko koraka ispred njega rasla je aristolochia, vodena biljka sa duguljastim lišćem i modrim cvetovima u obliku sifona; njeno stablo široko kao neka boca dizalo se uvis, oslanjajući se na veliki broj debelih žila. Tačno pored tog drveta odjekivalo je ono bubnjanje. - Sakrila se ispod onog drveta, reče Crnac Karmou koji je išao u stopu za njim. - Misliš li da ćeš moći da je uhvatiš? 279

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Neću je pustiti da pobegne. Crnac skoči na stablo aristolochie, brzo i iznenađujuće spretno za čoveka njegovog rasta, i stade pažljivo razgledati vodeno bilje. Kraj žila kao da se odigravala neka podvodna bitka. Široko lišće se savijalo, grane su se snažno tresle, a sa dna se pela pena razlivajući se na površini. - Da nije neko napao ribu bubanj? promrmlja Crnac. Moramo je uhvatiti pre nego što je neko drugi pojede. Videći kako se voda uskomešala, brzo baci koplje. Jedan talasić se razbi o žive aristolocie, zatim se neka vrsta cilindra iznenada pojavi, sekući oštro vodu. Crnac brzo, kao mačka, zgrabi ono telo i steže ga obema rukama. Pokuša da ga izvuče, ali i pored svoje neobične snage to mu ne pođe za rukom, jer je telo bilo neverovatno glatko. - Pomozi mi, Karmo! viknu on. Gusar skoči na žilu, držeći u ruci kanap. Za tren oka napravi omču i steže jegulju iznad peraja. - Hej! Vuci! viknu zatim. Oba čoveka počeše da vuku iz sve snage. Riba se i pored koprcanja pela, ali je izgledala nekako neobično teška, kao da je nešto vukla sa sobom. Bila je to ogromna jegulja, teška dvadeset pet do trideset kilograma, sa smeđim leđima i srebrnastim trbuhom, a donjom vilicom ukrašenom sa deset do dvanaest zuba, koji su joj davali neobičan izgled. I zaista nije bila sama. Na svojim leđima je nosila, čvrsto pripijenog, još jednog vodenog stanovnika, mnogo većeg i težeg, koji je ličio na neku koštanu kutiju, pokrivenu rožastim oklopom i načičkanu bodljama. - Šta smo ovo ulovili? upita Karmo dohvativši levom rukom nož. - Pustićemo je, Karmo, reče Moka. Ovo je riba burmutica. - Koja je zagrizla bubanj? - Da, druže. Jednim dobro odmerenim udarcem Moka natera neobičnog 280

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA ljuskara da pusti jegulju koju su već bili izvukli iz vode. - Baš je odvratna! uzviknu Karmo. - I nije za jelo druže, reče Crnac. Te ribe imaju samo malo vlaknastog mesa i ogromnu i masnu jetru. - Biće nam dosta i ovaj bubanj. Taman su hteli da skoče na obalu, kad se obojici ote prestrašen uzvik: - Sto mu gromova! viknu Karmo, prebledevši. Gotovi smo!

281

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA

XXX BARIBAL Petnaest koraka ispred njih, kraj visokog bora, stajao je nepomično jedan od onih ogromnih crnih medveda zvanih baribal. Ovaj je spadao u najlepše primerke te vrste, jer je imao kratko kovrdžavo krzno i veoma sjajno, sa riđom dlakom samo na krajevima njuške. Bio je duži od dva metra, visok od šapa do leđa jedan metar i veoma krupan. Ti medvedi su još i danas vrlo brojni ne samo u šumama Floride nego i u severnijim krajevima Sjedinjenih Država, gde prave velike štete, pustošeći polja i desetkujući stada, pošto su i biljojedi i mesožderi. Opazivši iznenadnog neprijahelja od koga nisu mogli očekivahi ništa dobro, Karmo i Moka se brzo vratiše na stablo aristolochie, gledajući ga nepoverljivo. - Druže! - Karmo! - Ko se ovome nadao! - Dobro će nas preznojiti, reče Moka. - I nismo ga ni primetili! Da smo ga videli kad je nailazio, 282

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA pobegli bismo. - Ne bismo stigli daleko, Karmo. Crni mevedi trče brzo i ovaj bi nas stigao kao od šale. - Šta da radimo? - Čekaćemo, druže. - Misliš da će sam otići? - Ne vidim bolji izlaz za nas. Medveda, pak, kao da je zabavljao strah dvojice gusara. Sedeći na zadnjim šapama, poput mačka, gledao je svojim sitnim, zlobnim i veoma živim očima dvojicu sirotih ribara, zevajući tako jako, da je mogao svakog časa iščašiti vilice. Još uvek nije pokazivao nikakve neprijateljske namere, čak je izgledalo da ne želi ni da im priđe bliže. - Sto mu gromova! uzviknu Karmo koji je već počeo da gubi strpljenje. Čini mi se da će se ovo čekanje veoma otegnuti. Jesu li opasni ovi medvedi? - Imaju čelične šape i neverovatno su snažni. Sa našim noževima ne bismo ništa učinili. - Do đavola! uzviknu Karmo. Kapetan će se zabrinuti što smo se zadržali ovako dugo. - Imam jednu ideju! - Da čujem, druže, reče Karmo. - Pokušaćemo da se ukrcamo! - Da se ukrcamo! uzviknu Karmo gledajući ga začuđeno. Da nisi pronašao neki čamac? - Nisam druže, ali mislim da bismo mogli da presečemo žile na ovom drvetu pa da nam stablo posluži kao splav. - Ti si genije, prijatelju „Vrećo uglja"! Nikada se ne bih setio tako nečeg! Moj dragi medvediću, ovog puta ćemo ti doskočiti! - Na posao, druže! - Ja sam spreman, Moko. Aristolochia, koja mi je poslužila kao sklonište, imala je stablo debelo kao neka boca, i žile potopljene u vodi. Trebalo ih je samo preseći pa da drvo padne; stablo bi im poslužilo kao 283

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA splav, istina vrlo neudoban, ali u stanju da ih održi obojicu. Karmo i Crnac počeše da seku žile, služeći se vešto svojim noževima. Bili su isekli više od pola, kad ugledaše medveda kako silazi polako prema obali. - Hej, prijatelju, evo ga dolazi! uzviknu Karmo. - Medved? - Izgleda da tačno zna šta radimo. - Možda namerava da nas napadne? Baribal, savladan radoznalošću, prokrči put kroz trsku što je pokrivala obalu i približi se mestu gde su se nalazili gusari. Nije izgledao rđavo raspoložen, pošto se svaki čas zaustavljao, kao da se nije mogao odlučiti da li da produži dalje ili da se vrati. Stigavši na petnaest do dvadeset koraka ispred obale, podiže se na zadnje šape da bi bolje video šta rade gusari; zatim, verovatno zadovoljen, ponovo čučnu i nastavi da zeva. - Moko, reče Karmo, koji se malo ohrabrio, počinjem nešto da podozrevam. - Šta to, beli prijatelju? - Da se naš medved više uplašio od nas nego mi od njega. - Oni su strpljivi i teško se odlučuju da prvi napadnu. Ovaj zna da mi ne možemo ovde ostati večito i čeka nas na obali. Krvoločni su i ne treba im verovati. - Veži jegulju za granu. Stablo će pasti u vodu. Aristolochia, sada gotovo bez žila, polako se spuštala vodom. Još jedan Crnčev udarac i stablo pade, potonuvši skoro sasvim, ali se odmah zatim pojavi na površini vode. Crnac i Karmo opkoračiše stablo, držeći se za grane. Čuvši ono „buć" medved se diže, ali umesto da pojuri prema obali, stade bežati u pravcu šume koliko su ga noge nosile. - Hej, prijatelju! viknu Karmo. Jesam li ti rekao da se tvoj opasni medved više uplašio od nas nego mi od njega! Zbrisao je kukavički, kao da smo ispalili top na njega. - Da nije posredi neko lukavstvo? Možda nas čeka u nekoj zasedi? 284

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Kažem ti, tvoj je medved obična lenština, i ako ga sretnemo prebiću mu kičmu, reče Karmo. Hajdemo na obalu, prijatelju, i vratimo se u logor da spremimo ovu našu jegulju! Vešto iskoristivši stablo umesto čamca, stigoše do obale i iskrcaše se. Karmo uze svoj štap, baci na leđa ribu bubanj i uputi se prema šumi, zajedno sa Crncem. Mora se ipak priznati da je išao veoma oprezno, gledajući pažljivo okolo; i pored sve svoje hrabrosti još se pomalo plašio da se ponovo ne sretne sa medvedom. Stigavši na ivicu borove šume, zastao je i počeo da osluškuje; ne čuvši nikakav šum, produžio je dalje, rekavši: - Otišao je. - Ne treba mu verovati, Karmo. Možda nas uhodi i sprema se da nas napadne, reče Moka. Upravo je hteo da zađe ispod drveća kad ih neki neobičan uzvik prikova za tlo. Usred šume, neki gotovo ljudski glas ponovio je nekoliko puta: - Dum-ka-duj ... Dum-ka-duj ... - Druže! uzviknu Karmo. Indijanci!... - Gde su? upita Crnac. - Ne vidim ih, ali ih čujem. Slušaj! Dum-ka-duj... Da ovo nije ratnički poklik ljudoždera? - Da, botauro-mokoko, odgovori Crnac, smejući se. - Ko je sad taj gospodin? - Neko čije je pečenje zaista izvrsno. Ukusnije i od bubnja. Hajdemo, druže, da ga uhvatimo. - Ali koga? - Botauro-mokoko. Tišina, i pođi za mnom! Ona neobična vika dopirala je iz žbunja. Crnac zastade motreći pažljivo kroz lišće, zatim naglo podiže svoje koplje i vešto ga baci. Dum-ka-duj odjednom prestade. - Je li gotov? upita Karmo. - Evo ga! odgovori Moka, skočivši usred žbuna. Teži je nego što sam mislio. 285

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Ptica, koju je Moka onako vešto nabio na koplje bila je visoka preko dve stope. Imala je smeđecrno, prugasto perje, žut kljun i široko otvorene oči. - Lepa ptica! uzviknu Karmo. - I, što je najvažnije veoma je ukusna, reče Moka. Iako se hrani ribama. - Ribolovac, znači? - I veliki lovac, jer se isto tako hrani i pticama, koje guta cele. - Onda... - Šta, prijatelju? upita Moka. Ali umesto odgovora, Karmo odskoči, zgrabivši svoj čvornovati štap. - Šta ti je? upita Crnac. - Čini mi se da sam video medveda. - Gde? - U onom žbunu. - Zar opet ta životinja? - Moka! - Druže? - Bežimo! - Ali ti si joj pretio batinama? - Drugi put, reče Karmo. Uzevši botauro-mokoko i potrčaše, galopirajući kao dva konja, koje do krvi podbadaju mamuzama. Četvrt sata kasnije, zadihani i zaduvani stigli su u logor. - Goni li vas neko? upita Crni gusar, skočivši sa bodežom u ruci. - Videli smo medveda kapetane, reče Karmo. - Gde je? - Izgleda da je odustao od gonjenja. - Onda možemo da večeramo, reče mirno Crni gusar. Kraj njih je plamsala već dobro raspaljena vatra. Karmo iseče ribu-bubanj, natače na štap jedno parče teško oko četiri kilograma i poče ga polako okretati na vatri sve dok se nije 286

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA dobro ispeklo. Posle dvadeset minuta, gusari sedoše da večeraju, hvaleći izvrsnu i ukusnu ribu. - Pošto medveda nema, mogli bismo da pođemo na spavanje reče Crni gusar. Ko će prvi da stražari? - Karmo, reče Moka. On se ne boji medveda. - I dokazaću ti to, prijatelju „Vrećo uglja", odgovori gusar uvređeno. Neka se samo pojavi, pa ćeš videti šta ću uraditi s njim. - Onda tebi poveravamo naša rebarca, reče Hamburžanin. Prijatna straža, druže. Dok su se njegovi drugovi spremali da legnu, Karmo sede pored vatre, držeći kraj sebe Crnčevo koplje. Iz šume i sa močvare dopirali su neki čudni zvudi zbog kojih se Karmo osećao nekako nelagodno, budući da nije poznavao ove krajeve. S vremena na vreme neka udaljena rika narušavala je tišinu. Podsećala je na riku bikova, a u stvari to su bili kajmani. Iz žbunja su se čuli čas prodorni čas promukli krici, a tamo dalje tužno zavijanje nekog zalutalog vuka. Žabe su povremeno izvodile svoje zaglušujuće koncerte, nadjačavajući sve ostale zvuke. Karmo je pažljivo osluškivao i stalno se osvrtao okolo. Nije se plašio ni vukova ni kajmana; prvi su bili isuviše plašljivi da bi se usudili da u malom broju napadnu logor, a drugi isuviše daleko. Plašio se jedino onog medveda. - Rekao bi čovek da sam potpuno izgubio glavu, mrmljao je Karmo. A ubio sam toliko neprijatelja, bolje naoružanih i možda opasnijih od ove životinje. Ustade zatim da obiđe oko kolibice, kad u neposrednoj blizini začu neki krik od koga mu se krv sledi u žilama. - Medved! uzviknu on. Da ta životinja nije uvrtela sebi u glavu da me pojede? Nas smo četvorica, druškane moj, pa ćemo te svojski izdevetati. Zatim šmugnu u kolibicu i pozva Moku i Van Štilera. 287

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Ustajte, drugovi, reče. Evo medveda! - Gde je? upita Hamburžanin, zgrabivši upola zažaren štap. - Tu je negde blizu, odgovori Karmo. Čuješ li? Još jedan urlik, jači od prethodnog, razbi noćnu tišinu. - Medved, je li tako Moka? upita Karmo. - Da, odgovori Crnac. - Hajdemo da ga potražimo, reče Van Štiler. - Evo ga! uzviknu Moka. Medved, verovatno onaj isti koga su videli kraj močvare, i koji ih je zatim pratio, izađe iz gustog šipražja i uputi se prema logoru, klateći smešno svoju glavu. Trojica gusara stadoše iza vatre, zaklanjajući istovremeno kolibu. - Okomio se baš na nas, reče Hamburžanin. - Da probudimo kapetana? upita Karmo. - Nije potrebno, odgovori Crni gusar, pojavivši se iza njih. - Vidite li ga? upita Karmo. - Da, čini mi se da je prilično veliki. Došli bismo do izvrsnih šunki. Opazivši da se broj napadača opet povećao, medved zastade ispred logora, gledajući nepoverljivo u vatru koja je gorela pored kolibice. Gusari su stajali nepomično i čekali da se medved odluči i priđe im. Odjednom se tabanaš naglo okrete i pojuri galopom, izgubivši se u pravcu močvare. - Jesam li vam rekao da je obična kukavica, reče Karmo. Na kraju se uverio da je bolje da se drži što dalje od nas. Njegovi drugovi su sedeli još neko vreme oko vatre, a zatim, ubeđeni da je životinja konačno odustala od svojih ratobornih namera, nastaviše prekinuti san. Ostatak noći su proveli dosta mirno, iako su nekoliko puta vukovi dolazili do logora, zavijajući tužno. Tako su u zoru četvorica gusara nastavila put pored velike močvare, koja se pružala na zapad. 288

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA

XXXI INDIJANCI SA FLORIDE Tri dana su gusari išli kroz borovu šumu i čemprese, prolazeći pored blatnjavih i crnih močvara, po kojima su vrvili kajmani i zmije; zatim su se četvrtog dana, ostavši sasvim bez hrane pošto uz put nisu ubili ni jednu životinju, zaustavili na obali neke reke, koja je krivudala kroz šumu. Već dvanaest sati ništa nisu jeli, osim nekoliko šaka tupelasa, neke vrste šljiva, dosta krupnih i duguljastih, veoma ukusnih, ali ne i naročito hranljivih, pogotovo za ljude koji su pešačili od jutra do mraka. - Ostaćemo ovde ceo dan, reče Crni gusar, videći da se njegovi ljudi jedva drže na nogama. Zaliv ne može biti više daleko. - A mi ćemo u lov, reče Karmo Crncu. U ovoj reci mora biti riba. - Ne udaljavajte se mnogo, reče Crni gusar, koji je zajedno sa Crncem počeo da diže neku vrstu kolibice. - Obići ćemo samo okolinu, odgovori Karmo. Hajdemo, prijatelju, možda ćemo se vratiti natovareni bogatim lovom. Uzeše svoje motke i pričvrstiše za njih noževe, pa krenuše pored reke, pretražujući travu i žbunje u nadi da će pronaći 289

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA neku kornjaču. Šuma, koja se pružala na levoj i desnoj obali reke, nije se sastojala samo od borova i čempresa. Tu i tamo su se videle grupe magnolija glatkog stabla, visokog više od trideset metara, sa veoma širokim lišćem i granama prepunim cvetova beličastoplave boje, koji su širili prijatan miris ljubičice. Zovu je i drvo-krastavac, jer njeni plodovi i po veličini i obliku liče na krastavce. Kad sasvim sazri, plod je crven i ostavlja se kao izvrstan lek protiv povratne groznice. Raslo je tu i šipražje od kamenike sa crnim stablom i tamnozelenim lišćem, tužnog izgleda; zatim crni orah, veličanstveno i veoma visoko lisnato drvo; pa divlji šimšir, koji raste u visinu do deset metara, sa granama širokim kao čovečje bedro, pokriven purpurnim cvetovima, čiji oštar miris omamljuje. Pri pojavi gusara, sa svih strana prhnuše uvis mnogobrojne ptice, ali su tako brzo nestajale da je svaki pokušaj da se obore motkom bio uzaludan. Crvene čaplje, zeleni tantali, beli ibisi, patke i glušci leteli su između drveća, dok su pored obale bežali divni gušavi petlovi, najtraženije ptice zbog izvrsnog mesa, koje američki gurmani vrlo skupo plaćaju. Video se i veliki broj sultanskih kokošaka, sa crvenim kljunom i očima, purpurnim grudima i gušom, plavim i zelenim repom i krilima i belim leđima. - Pogledaj ove kokice, reče Crnac, pokazujući veći broj ptica, koje su ličile na naše jarebice i imale sivo perje. Veoma su ukusne, druže. - A ona ptičurina tamo, sva u nogama, sa smeđecrvenim perjem i sa belim pegama po glavi? Kako se zove? upita Karmo. - To je curlam, zvani čelično sečivo. - A zašto, druže? - Zato što mu je kljun tako tvrd i oštar da podseća na čelično sečivo. Ptica se njima služi da se odbrani od pasa, a i od lovaca. - A ona druga ptica što leti iznad same reke, sa zlatnozelenim 290

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA perjem na leđima i belim po trbuhu i sa repom pola crnim a pola crvenim? - To je jacamar, jedna vrsta morskog drozda, inače veoma ukusan za jelo. - A ona životinja tamo, šćućurena na obali reke? Šta misliš, ko je to, crni prijatelju? - Medved-pralja. - Gromovi!... još jedan medved! uzviknu Karmo, poskočivši. - Nije opasan, druže. Pogledaj ga pažljivo. Životinja, koju je Crnac nazvao medved-pralja, nije bila veća od nekog psa. Imala je veoma šiljatu njušku, kao u miša, dugačak i gust rep kao u lisice i sivožutu dlaku sa crnim šarama. Ovu vrstu medveda, koja pripada familiji tabanaša, iako ne liči ni na sive ni na smeđe medvede, zovu još i rakunom ili američkim rakunom. Bezopasan je, i živi po šumama bogatim vodom. To su noćni stanovnici, iako se, doduše ređe, sreću i danju. Njihovo jedino zanimanje je ribolov. Provode čitave sate na obalama reka i močvara hvatajući ribe i mekušce, rakove i larve, koje zatim ostavljaju na stranu, jer nikada ne pojedu hranu dok je prethodno dobro i više puta ne operu. Životinja koju je Karmo otkrio baš se spremala da doručkuje. Bila je ulovila podosta malih riba, zelenih žaba i rakova, pa je sad sve to prala u vodi svojim prednjim šapama. - Jede li se njegovo meso? uhšta Karmo. - Crnci ga prosto obožavaju. - Onda da pokušamo da ga uhvatimo. - Baš sam to hteo da ti predložim. Karmo i Crnac stadoše da mu se prikradaju, krećući se uz vetar da ih medved ne bi nanjušio. Ali je medved bio toliko zauzet oko pranja svoje hrane, da nije ni primetio ozbiljnu opasnost koja mu je pretila. Posle desetak minuta Karmo i njegov drug stigoše na petnaest koraka ispred medveda i zakloniše se iza jednog 291

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA žbuna. - Hoćeš li da baciš koplje? upita Karmo. - Neću ga promašiti, odgovori Crnac, dižući svoje oružje. Upravo je hteo da ga baci, kad se kroz vazduh začu lak zvižduk. Iz šimširovog žbunja polete jedna strela i pogodi nesrećnog medveda pravo u grlo, izašavši s druge strane njegovog vrata. Karmo i Moka poskočiše, uzviknuvši: - Indijanci! Istog trenutka iz žbunja iskočiše četiri krupna, polunaga Indijanca, sa glavama ukrašenim perjem. Od oružja su imali lukove i veoma teške batine. Stali su preteći ispred gusara, koji su zurili zapanjeni njihovom neočekivanom pojavom. - Karmo! - Moka! - Bežimo! - Hvataj maglu, druže! Taman su hteli da potrče, kad iskočiše još pet Iidijanaca, naoružanih kao i oni prvi, i presekoše im odstupnicu. - Neka beli ljudi stanu, reče jedan od Indijanaca na rđavom španskom jeziku. - Moka, gotovi smo, reče Karmo, zaustavljajući se. - Spremimo se da skupo prodamo svoju kožu, odgovori Crnac, zgrabivši koplje. - Ubiće nas! - Neka beli ljudi polože oružje, reče onaj isti Indijanac koji je morao biti vođa grupe, sudeći po orlovim perima što su mu krasila glavu. Ako ne poslušaju, mi ćemo ih ubiti. Umesto da spusti koplje Moka se munjevito baci na drugu grupu Indijanaca u nadi da će se probiti i domognuti šume. Indijanci, koji su možda očekivali ovako nešto, stegoše za tren oka obruč i baciše se na begunca, istrgavši mu koplje iz ruke. Šest sedam batina podiže se prema njemu, a onda se začu preteći glas indijanskog vođe: 292

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Predaj se ili ćemo te ubiti! Svaki otpor se činio uzaludnim, čak i opasnim, jer su Indijanci bili spremni da izvrše pretnju. Crnac, koji se spremao da se očajnički brani pesnicama, dozvoli im da ga svežu, ne opirući se, da ne bi ubili i Karmoa, koji se već predao. - Druže, reče ovaj Crncu. Bolje će biti da im se za sada pokorimo. Nije još izgubljena svaka nada da im pobegnemo. Pravimo se da smo se pomirili sa sudbinom da od nas naprave „ručak" ili „večeru". - A kapetan? - Ne smemo odati Indijancima da imamo drugove ovde. Crni gusar i Hamburžanin se ne bi branili ništa bolje od nas. Dok su oni razgovarali, Indijanci su se okupili na obali reke, da se posavetuju. Raspravljajući se bučno, svaki čas su se saginjali, kao da ispituju tragove dvojice zarobljenika. Obišavši potom oko žbuna i šiblja, počeše opet nešto da se došaptavaju. - Moka, reče Karmo, koji ih nije gubio iz vida, čini mi se da podozrevaju da nismo sami. - Istina je, druže, odgovori Crnac. - Da ne uhvate i kapetana? - Bojim se, Karmo. Naši drugovi su se ulogorili nedaleko odavde i možda su zapalili i vatru, čekajući da donesemo ručak. Odaće ih dim. - Ništa neće valjati ako i njih uhvate, reče Karmo. To bi bio kraj za sve nas. U to im se ponovo obrati indijanski vođa, govoreći i dalje na rđavom španskom. - Vi niste sami. - Varaš se, odgovori Karmo. Nikoga više nema sa nama. - Beli čovek pokušava da nas odvrati od traganja, ali mu to neće uspeti. Videli smo dim kako se diže između drveća. - Možda je neki Indijanac naložio vatru da spremi ručak. - Ovde živi samo naše pleme, reče indijanski vođa. Tu vatru 293

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA su zapalili tvoji drugovi. - Onda ih tražite. - To ćemo i uraditi, beli čoveče. Hoću samo da znam koliko ih je. - Mnogo; i imaju oružje koje grmi i baca plamen. - Indijanci poznaju špansko oružje i ne plaše ga se, reče vođa oholo. Naši preci su nas naučili kako da se branimo od njega. Naredi zatim da se zarobljenici vežu za drvo, ostavi dvojicu ratnika divovskog rasta i naoružanih teškim batinama da ih čuvaju, a onda nestade ispod drveća zajedno sa ostalim Indijancima. - Grom i pakao! uzviknu Karmo. I kapetan je gotov!... - Bojim se, druže, da nam je ostalo da živimo još samo nekoliko sati. Španci su sa svojim svirepostima napravili od ovih Indijanaca veoma surove ljude i zato nas neće poštedeti, reče Moka. - Ne bojim se ja smrti, druže. Hteo bih samo da znam na koji način će nas umoriti. Priča se da strašno muče zarobljenike pre nego što ih pošalju na onaj svet. - I ja sam to čuo. - Da pitamo ovu dvojicu, ako nas budu razumeli. - Recite mi, crveni ljudi, šta će vaš starešina učiniti sa nama? upita Karmo, obrativši se dvojici divova koji su sedeli pored drveta. - Poješćemo vas, odgovori jedan od Indijanaca, osmehujući se svirepo. - Hulje! viknu Karmo slomljenim glasom. Da nas pojedete!... - Svakog zarobljenika ispečemo. - Druže! viknu Karmo, dok mu je hladan znoj izbijao po čelu. Ako ne uspemo nekako da im pobegnemo sa nama je svršeno. Crnac ne odgovori. Bio se sagnuo koliko su mu veze dozvoljavale i izgledalo je da nešto osluškuje sa velikom zebnjom. - Čuješ li onu viku? 294

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Čujem, druže. - Da nisu već uhvatili kapetana? - Gromovi! Između borova i čempresa ponovo odjeknu zaglušujuća vika, koja se zatim prenese duž reke. - Napadaju logor! uzviknu Karmo sa tugom. Uto vika iznenada prestade. Napad su morali izvesti sasvim neočekivano, tako da je gusarima bio onemogućen svaki otpor. Oba stražara su se brzo digla, gledajući ispod drveća. - Dolaze li? uhšta ih Karmo. - Vaši drugovi su uhvaćeni, odgovori jedan od dvojice stražara. Imao je pravo. Nekoliko trenutaka kasnije pojaviše se Indijanci, vukući za sobom dvojicu gusara. Odeća na Crnom gusaru i Hamburžaninu bila je sva u dronjcima, ali je izgledalo da nisu bili ranjeni. Verovatno su se posle kraćeg otpora predali, da ih ne bi pobili batinama. - Kapetane! viknu Karmo prigušenim glasom. - Zar i ti Karmo! uzviknu gospodin od Ventimilje. Pomislio sam da su i vas možda uhvatili. - Pali smo u ruke Indijanaca, gospodine! Vezane gusare gurnuše ispred drveta gde su se nalazili Karmo i Crnac. Indijanski starešina čučnu zatim ispred njih dok su njegovi ljudi sekli grane, spremajući ih verovatno za nosiljke. - Jesi li ti vođa ovih ljudi? upita on obrativši se Crnom gusaru. - Jesam, odgovori ovaj. - Kako ste dospeli ovamo? Ljudi bele kože nikada nisu naseljavali ove šume. - Mi smo brodolomnici. - Je li se razbila jedna od onih velikih plovećih kuća? - Da, razbila se o stene. U vođinim očima blesnu pohlepa. 295

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Reći ćeš mi gde se razbila. Ja znam da te velike ploveće kuće nose uvek blago. - Talasi su sve odneli, odgovori Crni Gusar. - Hoćeš da me prevariš. - Zbog čega? - Da bi posle ti pokupio blago. Ali nećeš uspeti jer ćemo te pojesti. - Da ne polomite zube, odgovori podsmešljivo Crni gusar. - Hajdemo, reče vođa ustajući. Njegovi ratnici behu spremili nosila od borovih grana, uvezanih lijanama. Položili su zarobljenike i podigli nosila na ramena. Grupa, predvođena četvoricom izviđača, pođe tako u pravcu zapada, prema moru. - Kapetane, javi se Karmo, koji se nalazio iza Crnog gusara. Zar nam je zaista došao kraj? - Sve je u božjim rukama. Ako nam je došao poslednji čas, onda treba umreti hrabro. - Umakli smo eksploziji i razbesnelom moru da bismo završili u želucima ovih odvratnih ljudoždera! Bolje bi bilo da su nas progutali morski psi. - Svejedno je kako ćemo umreti, Karmo. I ja bih više voleo da sam na palubi svoje lađe, usred topovske grmljavine i ratničkog poklika posade... Ali, neka... Suđeno mi je, izgleda, da ovako završim. Indijanci su se, međutim, žurno spuštali levom obalom reke, koja je bila gotovo bez ikakvog žbunja. Samo su se grupe palmi i platana ređale sve do obale, obavijene puzavicama, koje su obrazovale velike vence pune cvetova, primoravajući Indijance da krče put udarajući levo i desno svojim batinama. U podne se mala povorka zaustavila na obali jednog jezerca koje je stvarala neka reka. Ispekli su medveda-pralju, koga nisu zaboravili da ponesu, dodavši nekoliko zečeva koje su ubili uz put, kao i šljive tupetas. 296

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Ni gusari nisu bili zaboravljeni, čak su dobili veoma obilat obrok. - Boje se da ne smršamo, reče Karmo. Kad bih mogao da se osušim kao haringa! - Ne bi ništa postigao, reče Van Štiler. Ovi Indijanci su u stanju silom da te ugoje. - Kao guska u mojoj zemlji. - Da, Karmo. - Ja još nisam izgubio svaku nadu, reče Crni gusar. - Zar pomišljate na oslobođenje? upita Van Štiler. - Pokušaćemo. - Kako? Ovi Indijanci mi ne izgledaju toliko glupi da dozvole da im pobegnemo. - Kažem ti da ćemo nešto učiniti. - Da nemate kakav plan, kapetane? - Možda, odgovori Crni gusar. Znate li da sam sakrio bodež? - Kako, niste ga dali Indijancima? upitaše Karmo i Van Štiler. - Ne, sakrio sam ga na vreme ispod prsluka. - Šta možete da uradite s tim oružjem? upita Karmo. - Pre svega, preseći ćemo njime konopce, odgovori Crni gusar. - Nije kama isto što i pištolj, kapetane. - Može nam ipak korisno poslužiti, dobri moj Karmo. Snažna ruka, koja zna da se služi njime, bez po muke će ubiti stražara. Prijatelji, ne treba još očajavati. Večeras ćemo videti da li ima nade da im umaknemo. Njihov razgovor prekinuše Indijanci. Završivši sa jelom, ustali su i ponovo položili zarobljenike na nosila. Pošto je obišla malo jezero, povorka uđe u jedan gust borovnjak kroz koji su se mogli nesmetano kretati, jer nije bilo ni žbunja ni lijana. Vođi kao da se žurilo da što pre stigne u selo; svaki čas je opominjao ratnike, koji su nosili zarobljenike, da požure. Nešto pre zalaska sunca, povorka je neočekivano izbila na more. Obala je na ovom mestu obrazovala prostranu 297

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA uvalu, zaštićenu nizom hridina. Na žalu se video veliki broj kanua, izdubljenih u borovim stablima, čiji su pramci bili ukrašeni krokodilskim glavama. Na kraju uvale zarobljenici ugledaše kolibe, poređane u dva reda; bile su napravljene od stabala i pokrivene suvim lišćem. - Je li ovo tvoje selo? upita Crni gusar vođu koji je išao pored njega. - Ne, već naših ribara, odgovori Indijanac. Najveći deo plemena živi na padinama onog brega. Gusar podiže glavu i ugleda iza borove šume jedan brežuljak, gusto pokriven drvećem, na čijim obroncima su se videle brojne kolibe. - Je li veliko tvoje pleme? upita Crni gusar. - Veliko i moćno, odgovori Indijanac. - Onda sigurno imate i kralja. Vođa ga pogleda, ali ne odgovori ništa. Pođe napred i stade na čelo povorke. Posle pola sata hoda, ratnici stigoše u malo ribarsko selo. Priličan broj gotovo nagih Indijanaca, koji su imali samo nešto malo odeće oko bedara i perje na glavi, potrčaše prema zarobljenicima, uzvikujući preteći i vitlajući batinama, kopljima i noževima od zašiljenog kamena. Vođa ih zadrža jednim pokretom ruke i naredi da se zarobljenici odvedu ispred jednog velikog kaveza, napravljenog od veoma čvrstih orahovih grana i pokrivenog odozdo oštrom i gorkom travom, koja raste na slanom tlu Floride i zove se olgochloa. Gusare ubaciše unutra kroz jedan uzan otvor i odmah zatvoriše kavez debelim gredama. - Za sada ćete ostati ovde, reče vođa, okrećući se Crnom gusaru. - I, kad ćete nas pojesti? - Vaš život je u rukama morskog duha. - Ko je taj morski duh? - To te se ne tiče, odgovori vođa i udalji se, okrenuvši mu 298

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA leđa. - Kapetane, javi se Karmo. Ko bi mogao biti taj morski duh? - Nemam pojma, Karmo, odgovori gospodin od Ventimilje. Pretpostavljam da je u pitanju neki njihov starešina, možda najveći zapovednik plemena ili neki vrač. - Kad bi se malo sažalio na nas... - Ne zavaravaj se, Karmo. - Onda nam ostaje samo da pokušamo sa bekstvom. - To ćemo i učiniti, ali kasnije. Kavez čuvaju samo dva stražara. - Da kasnije ne pojačaju stražu? - To ćemo videti, Karmo. Hajde, lezimo sad i napravimo se da spavamo. Kasnije, kad celo selo bude čvrsto spavalo, pokušaćemo nešto... Moka! - Gospodaru... - Ti si veoma snažan čovek; pogledaj, pa mi reci da li bi mogao da slomiš ove prečage. - Izgleda mi da su veoma jake, kapetane, pa ipak, nadam se da ću moći. - Bez buke? - Pokušaću. - Karmo, ti pokušaj da presečeš svoj konopac. - Imam dobre zube, kapetane, i sa malo strpljenja uspeću da ga pregrizem. Izgleda da ću, ako se još malo pomučim, uspeti da približim ruke zubima. - Odlično! - A stražari? upita Van Štiler. - Iznenadićemo ih i napasti nožem. - A posle? Imaćemo za petama celo selo. - Čamci nisu daleko, pa ćemo se odmah otisnuti na pučinu. Pravite se da spavate i čekajte moj znak.

299

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA

XXXII BEKSTVO Malo-pomalo, žagor se stišavao u ribarskom naselju i vatre kraj koliba se pogasile. Čula se samo jednolična buka talasa, koje je plima gonila prema obali. Indijanci, koji su morali ribariti ceo dan, sudeći po ogromnoj količini ribe što se sušila na drvenim rešetkama uspravljenim na obali, već su spavali, a grupa lovaca, koja je pešačila ceo dan, ubrzo im se pridružila. Samo su još dvojica Indijanaca koja su se smestila pored kaveza, stražarila kraj poluugašene vatre, ali ne zadugo. Njihov razgovor je jenjavao i Crni gusar, koji ih nije gubio iz vida, primeti da ulažu krajnje napore da ne zaplove u carstvo snova. Mogla je biti ponoć, kad su se poslednji ugarci sasvim ugasili. Još nekoliko minuta žeravica je bacala na kavez purpurnu svetlost, a onda je i nju pokrio pepeo i svuda je zavladao mrak. Dvojica stražara, ispružena jedan pored drugog, glasno su zahrkala. - Vreme je, reče Crni gusar, pošto se uverio da niko više ne stražari okolo. - Jesu li zaspali? upita Karmo. 300

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Zar ne čuješ kako hrču? - Da se ne pretvaraju, kapetane! Ne mogu nikako da verujem tim Indijancima. - Preseci konopac, Karmo. - Tako sam ga dobro izglodao, da ću ga bez po muke prekinuti, kapetane. - Onda brzo, Karmo. Mornar stisnu ruke što je mogao jače, a onda ih naglo trže. Veze od izuvijanih lijana, već na više mesta načete Karmoovim oštrim zubima, lako se prekinuše. - Evo, gotovo je, kapetane, reče on. - Potraži nož ispod mog prsluka, reče gospodin od Ventimilje. Tu sam ga sakrio. Gusar zavuče ruku ispod prsluka od crvene svile, gde nađe to neobično oštro i opasno oružje, od toledskog čelika, najboljeg za koje se znalo u ono vreme. - Sad preseci naše konopce, reče gospodin od Ventimilje. Polako, bez buke. Pošto se uverio da se stražari nisu ni pomakli, Karmo se polako približi svojim drugovima i vešto im preseče veze na rukama. - Bar ćemo umreti braneći se, reče Crni gusar, protežući utrnule ruke. - Šta treba da radim, kapetane, upita Crnac. - Skini prečage koje zatvaraju kavez. Crnac i mornar pređoše na drugu stranu, da bi bili što dalje od dvojice stražara, i zasekoše odlučno jednu od greda. Drvo je bilo veoma tvrdo, ali je Moka imao snažnu ruku, a nož je sekao kao brijač. Za pet minuta isekli su jedan deo grede, a onda su je, zapevši zajedno, prelomili. Začu se lagano krckanje, i onda više ništa. - Stanite! prošapta Crni gusar. Iako je krckanje bilo gotovo nečujno, jedan od Indijanaca ustade mrmljajući. 301

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Četvorica umornih gusara se istog trenutka ispružiše jedan pored drugog i počeše da gromoglasno hrču. Indijanac, nepoverljiv kao i svi njegovi saplemenici, čarnu vrhom svoga koplja vatru, zatim, i dalje mrmljajući, obiđe oko kaveza i vrati se, ne primetivši da je jedna greda skinuta. Stajao je neko vreme posmatrajući mesec, koji je izlazio ogledajući se u moru, a onda, pošto se uverio da zarobljenici ravnomerno hrču, vrati se ponovo da legne. Gusari ostadoše nepomični još dobrih četvrt sata, bojeći se da se nepoverljivi Indijanac nije samo pritajio, a onda se polako digoše, pa se Moka i Karmo ponovo prihvatiše posla, deljući drugu prečagu. Da bi izbegli škripanje, presekoše je do kraja i greda napokon pade. - Kapetane, mogli bismo da pođemo, reče Karmo tiho. Pogledaše još jednom Indijance, koji se nisu bili ni pomakli, zatim jedan po jedan napustiše kavez. - Kuda ćemo? upita Van Štiler. - Na obalu, odgovori gospodin od Ventimilje. Uzećemo jedan čamac i otisnućemo se. Obiđoše zatim oko kaveza i pojuriše ka obali, koja nije bila udaljena više od dve stotine koraka. Tamo se nalazilo preko dvadeset indijanskih kanua, izdubljenih u stablu i zato veoma teškim. U svakom su se nalazila po dva kratka vesla sa malom drškom i vrlo širokom lopaticom. Udruženim snagama, gusari otisnuše jedan kanu u vodu. Taman su hteli da uskoče u njega, kad na njih nasrnuše dvojica stražara. Prvi jurnu na Crnca i zamahnuvši batinom zaurla: - Predaj se ili ću te ubiti! Crnac munjevitim pokretom izbeže udarac buzdovana koji bi mu smrskao glavu, zatim dohvati Indijanca oko struka, podiže ga lako kao pero i baci ga desetak koraka od sebe, tako da se Indijanac otkotrljao kao lopta. Drugi Indijanac, uplašen od herkulovske snage ogromnog Crnca i bodeža koji se blistao u 302

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA ruci Crnog gusara stade bežati u pravcu sela urlajući iz sveg glasa. - Ukrcajte se brzo! viknu kapetan i potrča prema kanuu. Trojica gusara poleteše za njim i dograbiše vesla. Iz pravca sela čula se divljačka dreka i videle ljudske senke kako jure tamo-ovamo. Obavešteni o bekstvu zarobljenika, Indijanci su se spremali da ih gone. - Snažno, prijatelji! uzvikivao je Crni gusar, koji je takođe veslao. Ako za pola sata ne izađemo iz zatona, ponovo će nas uhvatiti. Otisnuvši se od obale, kanu zaplovi prema hridinama koje su štitile zaton od uzburkanih talasa. Gusari su veslali iz sve snage, naprežući mišice koje su htele da im popucaju. Naročito je Moka, zahvaljujući svojim snažnim rukama, zahvatao tako žestoko veslom da je kanu, naginjući se, tonuo u vodu sve do gornje ivice. Kad je prošao prvi trenutak iznenađenja, Indijanci pojuriše na obalu, otisnuvši u vodu nekoliko kanua u kojima se nalazilo po šest vesala. Videći da su se begunci uputili prema hridinama, zaveslaše brzo prema izlazu iz zatona, da bi ih sprečili da se otisnu na pučinu. Pošto su imali mnogo više vesala, mogli su se nadati da će im to pođi za rukom bez velikih teškoća. - Sto mu gromova! uzviknu Van Štiler prozrevši namere Indijanaca. Još malo pa će nam zatvoriti prolaz. Gusar za trenutak ostavi veslo, gledajući indijanske čamce koji su se već približavali izlasku iz zaliva. - Nećemo uspeti da se otisnemo na pučinu, reče. - Pokušajmo da pristanemo na onu stranu, reče Karmo, pokazujući u pravcu južnog dela zaliva. Tamo ima drveća i žbunja pa ćemo možda uspeti da im zavaramo trag. - Samo hrabro!... Privucite vesla! Kanu se okrete u mestu i nastavi put, dok su se Indijanci, verujući da begunci nameravaju silom da izađu iz zaliva, raspoređivali između hridina da bi im zatvorili prolaz. 303

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Otkrivši novu nameru četvorice gusara, ostaviše tri čamca da čuvaju izlaz iz zaliva, a sa ostalima krenuše u poteru da bi pohvatali begunce pre nego što pristanu uz obalu. Bili su, međutim, isuviše daleko od gusara da bi im to pošlo za rukom. Crni gusar iskoristi trenutnu nadmoćnost i potisnu kanu iza jedne hridine da bi se zaklonili od Indijanaca. - Nateraćemo ih da se podele, reče on. Zapnite prijatelji!... Obala je blizu! Sa nekoliko udaraca vesala pređoše razmak do obale i pristadoše uz jedan peščani sprud. Pošto su bili zaklonjeni iza stena, stigli su neprimećeni ispod prvog drveća i potrčali iz sve snage. Kuda su trčali? Nisu znali, niti im je sada to bilo važno. Mislili su samo na to kako da se domognu šume i potraže neko sklonište. Šuma je bila gusta i sastojala se od ogromnih crnih oraha, od tabelasa, veoma visokog drveća sa gustim lišćem, i od divljeg šimšira, čije je gusto žbunje gotovo zatvaralo prolaz. Begunci pretrčaše kao bez duše čitav kilometar i zaustaviše se ispod jednog ogromnog oraha, čije su stablo obavijale lijane i cobee, spuštajući se u ogromnim vencima. - Gore! naredi Crni gusar. Tamo ćemo se sakriti. Uhvatiše se za lijane i cobee i popeše se do gornjih grana, sakupivši se usred gustog lišća. Indijanci su stizali urlajući kao pobesneli. Nosili su upaljene borove grane i pretraživali svaki žbun, preteći, proklinjući i udarajući gde su stizali kopljima i batinama. Projurili su tako ispod drveta, ne zaustavljajući se, i iščezli u šumi, urlajući i dalje i lomeći sve što im se našlo na putu. - Srećan vam put! reče Karmo. I nikad se više ne vratili! - Sigurno ih nećemo čekati ovde, reče Van Štiler. Šta kažete, kapetane? - Poći ćemo odmah, odgovori gospodin od Ventimilje. - Kuda? - Na obalu. 304

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Taman su hteli da se uhvate za lijane, kad ugledaše dve ogromne senke kako iskrsnuše iz jednog žbuna i pođoše brzo prema drvetu. Iako je mesec blještao na nebu, ispod divovskog oraha videlo se veoma slabo, tako da u početku nisu znali o kome je reč. - Ne bih rekao da su Indijanci, primeti Karmo koji se bio odmah zaustavio. - Čini mi se da su to dva medveda, reče Moka, pretrnuvši. - Pakleni vetar! Samo nam je još to trebalo! Najpre Indijanci, pa sad medvedi! - Da vidimo, reče kapetan, naginjući se napred i hvatajući se čvrsto za lijane. - Imaćemo posla sa dva prava medveda, reče Van Štiler, koji se bio spustio nekoliko metara. Čak mi se čini da nameravaju da se popnu gore. - Sigurno su ih Indijanci poplašili, pa sad traže da se sakriju na drvo, reče Crni gusar. - Ili da nas pojedu? upita Karmo. A mi od oružja imamo samo jedan nož. - Zato ima grana koliko hoćeš. Hej, Moka, odlomi jednu. Dok je Moka lomio granu, dva medveda se, posle kraćeg oklevanja, uhvatiše za lijane, zarivši svoje čelične šape u stablo. Kao što je poznato, svi medvedi, osim belih, veru se veoma dobro. Obično žive na zemlji, ali kada im dole nestane hrane, penju se na drveće i jedu plodove. Zato se ova dva medveda nisu našli ni pred kakvom teškoćom, utoliko pre što je stablo pokriveno puzavicama koje su umnogome olakšavale penjanje. - Kapetane, uzviknu Karmo. Okomili su se baš na nas! - Moka, jesi li gotov? - Odlomio sam jednu veliku granu, odgovori Crnac. Ova dva medveda će je isprobati na svojim grbama! - Ja ću ti pomoći nožem. - Evo ih, reče Van Štiler, penjući se brzo i zaklanjajući se iza jedne velike grane. 305

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Dva medveda su bila već kod prvih grana. Čuvši ljudske glasove, zastadoše u nedoumici. Moka, koji se nalazio dva metra iznad njih, podiže čvornovitu motku i udari onog bližeg tako snažno da mu prelomi kičmu. Jadna životinja zaurla prodorno, uzbunivši čitavu šumu. Zatim opusti šape i pade teško na zemlju, lomeći u padu grane na koje je naišla. Njegov drug, uplašen ovakvim prijemom, skliznu niz stablo i čim dodirnu zemlju, dade se u bekstvo, brundajući i duvajući. Gotovo istog trenutka jedna grupa Indijanaca iskrsnu iz čestara i jurnu ka drvetu. Verovatno su čuli urlik životinje koju je Crnac onako strašno udesio i požurili da vide šta se dešava. Videći medveda opruženog ispod drveta, odmah su posumnjali da se među granama kriju ljudi. Jedan od njih zapali nekoliko borovih grana i baci ih među lišće. Jedna pade baš na Karmoa koji bolno kriknu. Divlji urlici dočekaše taj uzvik. - Oh! Prokleti da su! uzviknu Karmo, čupajući kosu. Odao sam vas!... - Ovo bi nam se desilo i da nisi viknuo, reče gospodin od Ventimilje. Indijanci ne bi otišli pre nego što pretraže šumu. - Ne ostaje nam ništa drugo nego da se predamo, reče Van Štiler. Jedan njima dobro poznati glas viknu: - Neka beli ljudi siđu! Svaki otpor je uzaludan. - Više volim da umrem boreći se! viknu Crni gusar, dopuzavši do stabla da bi se zaklonio od strela. - Poklonićemo vam život. - Da, za sada, a posle? - Morski duh vas štiti! - Ne verujemo ti, odgovori Van Štiler. - Siđite! - Nećemo, reče Crni gusar. - Onda ćemo zapaliti drvo i napraviti od vas sušeno meso. 306

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - A ako je istina da nas štiti morski duh? upita Moka. - To je verovatno najviši starešina plemena ili neki vrač. - Gospodine vođo, reče Karmo. Da li možemo da govorimo sa morskim duhom? - Beli ljudi ne mogu da ga vide, odgovori Indijanac. - Možda bismo s njim mogli bolje da se sporazumemo. - A sad dosta, ili ćemo zapaliti sve ovo drveće oko hickorysa. - Čini mi se da nam ne ostaje ništa drugo nego da se predamo, reče Hamburžanin. - Ovaj divljak će izvršiti ono što je naumio. - Pošto nas štiti morski duh, onda da se predamo, reče gospodin od Ventimilje. Bodež sam sakrio i ako nam se pruži prilika pokušaćemo da ih napadnemo. - Hoćete li sići ili ne? viknu Indijanac koji je počeo da gubi strpljenje. - Evo nas! odgovori Crni gusar. Uhvati se za lijane i skliznu niz stablo. Čim je dodirnuo zemlju, oseti kako ga stegoše najmanje deset konopaca, tako da nije bio u stanju ni da se pomakne. A i njegovi drugovi nisu prošli ništa bolje. - Hej, gospodine vođo, reče Karmo. Zar nas na ovakav način štiti morski duh? - Da, odgovori Indijanac, smešeći se svirepo. Kad dođe noć Kiuma, videćete šta ćemo uraditi sa vama. - Poješćete nas, je li tako? - Ne, našem plemenu tuđi su takvi divljački običaji. - Pa šta onda nameravate da učinite? upita Van Štiler. - Reći ćemo ti kad za to dođe vreme, odgovori Indijanac, cereći se neumoljivo. Baciše zatim zarobljenike na četiri nosiljke i grupa pođe kroz šumu u pravcu sela.

307

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA

XXXIII INDIJANSKA KRALJICA Prošlo je tako nekoliko dana, a u indijanskom naselju se nije ništa dogodilo što bi poremetilo mučni život nesrećnih gusara. Ponovo su ih zatvorili u drveni kavez, koji je sad bio pojačan novim gredama i poveren sedmorici ratnika naoružanih batinama, lukovima i velikim kamenim noževima. Stražari su dobili naređenje da ih ubiju kod najmanjeg pokušaja bekstva. Ako su i bili strogo čuvani, Indijanci ih ipak nisu zlostavljali, niti su ih uznemiravali. Naprotiv, da bi ih zaštitili od sunca pokrili su jedan deo kaveza granjem i stalno ih obilno hranili pečenom divljači, voćem i ribama. Kad se Crnom gusaru učinilo da to njihovo mučno stanje traje već prilično duto, obratio se jednog dana Indijancu koji ih je uhvatio, pitajući ga koliko će još sve to trajati. - Vreme je da se okonča sa nama. Ugojeni smo koliko treba. Indijanac ga pogleda bez reči, iznenađen možda gusarevom neobičnom hladnokrvnošću. A zatim, posle kraćeg oklevanja, reče: - Morski duh ne želi još da vas ubijemo. - Reci mi bar šta namerava da s nama učini morski duh. 308

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Niko to ne zna. - Zna li ko smo mi? - Rekao sam mu da ste beli ljudi i video sam ga kako plače. - Auh? - Da, odgovori Indijanac. - Voli li bele ljude? - I on je beo. - I nećemo moći nikada da ga vidimo? - Videćete ga uskoro, kad sunce zađe. - Gde? - Pojaviće se na vrhu one hridine što se pruža ispred zaliva. Danas će priložiti na žrtvenik jednog kajmana morskom božanstvu. - Ali, ko je taj duh? Čovek ili žena? - Žena. - Žena! uzviknu Crni gusar, prebledevši. - Kraljica plemena. Gusar je bio kao zgromljen. Gledao je Indijanca razrogačenim očima, dok je sve više bledeo i sve teže disao. - Žena! ... Žena!... ponavljao je prigušenim glasom. Ne smem ni da pomislim! Kad bi to bila Onorata! Rekli su mi da se ovde, na ovim obalama, razbio brod koji je prihvatio!... Vođo, dozvoli da je vidim!... - Nemogućno je, odgovori Indijanac. Sad se kupa u moru. - Reci mi njeno ime! viknu Crni gusar, koji je bio gotovo na ivici ludila od silnog uzbuđenja. - Rekao sam ti da se zove morski duh. - Kako je dospela ovde? - Našli smo je u moru, usred olupina jedne lađe. - Kada? - Mi ne znamo da merimo vreme. Znam da smo u ono vreme ratovali sa severnim plemenima. - Broj mesece! viknu Crni gusar, sve više uzbuđen. - Ne sećam se. 309

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Reci tvojoj kraljici da smo mi gusari sa Tortuge. - Reći ću, posle prinošenja žrtve, reče Indijanac. - I da sam ja vitez od Ventimilje. - Neću zaboraviti. Zbogom, čeka me na hridinama. Rekavši to, Indijanac se uputi ka obali, gde se već video veliki broj čamaca, prepunih divljači i spremnih da se otisnu. Gospodin od Ventimilje se okrete svojim drugovima. Bio je sasvim preobražen: umesto samrtnog bledila od malopre, na njegovom licu se videlo grozničavo rumenilo, dok su mu oči gorele kao oganj. - Prijatelji, reče isprekidanim glasom. Ona je ovde!... - Još ne znate pouzdano, gospodine, reče Karmo. - Kažem ti da je Onorata ovde! viknu Crni gusar ushićeno. - Je li mogućno da je flamanska vojvotkinja, postala kraljica ljudoždera! uzviknu Van Štiler. A ako je to neka druga? Neka Španjolka koja je doživela brodolom? - Ne, srce mi kaže da je ta žena Van Guldova kći. - Da li ćemo biti spaseni ili izgubljeni? upita Karmo. Gusar ne odgovori. Držeći se za rešetke od kaveza, zadihan i sa čelom orošenim hladnim znojem, gledao je u greben na čijem vrhu je trebalo uskoro da se pojavi morski duh. I noge i ruke su mu podrhtavale od uzbuđenja. Ceremonija prinošenje žrtve bila je počela. Mnoštvo Indijanaca stajalo je na obali, dok je veliki broj čamaca prelazio zaliv ploveći prema hridini. Sa mora se čula pesma, a s vremena na vreme i prigušeno bubnjanje, kao da je neko udarao u ogroman bubanj. Indijanska kraljica, okružena plemenskim starešinama i najpoznatijim ratnicima, verovatno je bila počela sa prinošenjem žrtve morskom božanstvu. Ali, stene nisu dozvoljavale gusarima da vide ovaj neobični obred. Indijanci su klečali na obali, stapajući svoje glasove sa onima koji su dolazili sa grebena. Bila je to tužna, jednolična pesma, bez modulacija, koja je podsećala na odmereno udaranje talasa o 310

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA obalu. Odjednom nastade duboka tišina. Svi Indijanci su ležali ničice, sa čelom na pesku. Sunce je već bilo na zalasku: silazilo je u more između dva užarena oblaka, šaljući svoje poslednje zrake baš na vrh grebena. Okolo je more blistalo, kao da su se mlazevi rastopljenog zlata mešali sa talasima, ili se peli sa morskog dna na površinu. Gusar nije skidao pogled sa vrha na kome je trebalo da se pojavi indijanska kraljica. Srce mu je tako snažno lupalo kao da će iskočiti, dok mu se znoj slivao niz lice koje je opet postalo veoma bledo. Karmo, Van Štiler i Moka sedeli su pored njega veoma uznemireni. - Pogledajte je! viknu odjednom Crni gusar, ne skrivajući uzbuđenje. Na rubu zažarenog neba pojavila se jedna ljudska prilika. Stajala je uspravno na najvišem vrhu grebena, sa rukama ispruženim prema plemenu koje je vrvilo obalom. Udaljenost je, međutim, bila tolika da je nisu mogli sasvim dobro videti. Pa ipak, srce Crnog gusara snažno zalupa. Nešto kao metalna kruna, verovatno zlatna, blistala je na kraljičinoj glavi, i široki ogrtač od raznobojnog perja padao joj je niz ramena. Na nagim rukama svetlucale su narukvice. Raspletena kosa nežno je lepršala oko kraljičinog lica, na lakom noćnom povetarcu. - Vidite li je, gospodine? upita Karmo. - Da, odgovori Crni gusar prigušenim glasom. - Jeste li je prepoznali? - Zamaglilo mi se pred očima... Ali moje srce, koje tako snažno kuca, govori mi da je to žena koju sam ostavio usred uzburkanog Karipskog mora. Tog trenutka jedan moćan i prodoran glas, glas indijanskog starešine, odjeknu nad morem: 311

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Crveni ratnici!... Naša kraljica proglašava svetim bele ljude, sinove morskog božanstva!... Teško onome ko ih takne!... Istog časa sunce zađe u more i pomrčina se brzo spusti, zaklonivši kraljicu Indijanaca. Gospodin od Ventimilje klonu, sakrivši lice rukama. Njegovim drugovima se činilo da čuju prigušeno jecanje. Indijanci su polako napuštali obalu i čamcima su pristajali uz žalo. Prolazeći pored krletke, ljudi, žene i deca klanjali su se gusarima, kao da su ovi odjednom postali zaista prava božanstva. Već su bili skoro svi prošli, kad se pojavio vođa u pratnji četvorice ratnika koji su, svečanog držanja, nosili upaljene grane. Jednim udarcem izbio je sve četiri pregače, i uzevši Crnog gusara za ruku rekao mu: - Hajdemo! Kraljica te čeka. - Jesi li joj rekao moje ime? upita gospodin od Ventimilje. - Jesam. - Reci mi, ima li plavu ili crnu kosu? - Plavu kao zlato. - Onorata! uzviknu Crni gusar, stisnuvnš grudi rukama. Vodi me kraljici! Prošli su kroz selo koje je izgledalo sasvim pusto; nigde se nije videla svetlost niti se čuo bilo kakav šum. Zašli su u šumu koju je mesec osvetljavao i četvrt sata kasnije stigli ispred jedne veće kuće što se dizala usred žbunja magnolija. Ova kuća nije bila lišena izvesne elegancije, koja se ogledala u zidovima pokrivenim rogozinom u raznim živim bojama, zatim verandi, koja se pružala svuda okolo, i u dvostrukom krovu sa šiljkom na vrhu, čija je namena bila da zaštiti kuću od sunca. Jedna lampa, ostala verovatno iza nekog brodoloma, nejasno je osvetljavala prostoriju, ostavljajući veći deo sobe u senci. Gusar, bled kao zid, beše zastao na pragu. Imao je utisak da 312

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA mu se na oči navukao neki gust veo. - Uđi, reče mu vođa, koji se zaustavio ispred kuće zajedno sa četvoricom ratnika. Tamo je kraljica! Jedna ljudska prilika, ogrnuta širokim ogrtačem od jacamarovog zelenog i zlatnog perja sa plamenim prugama, pođe s drugog kraja sobe u susret gusaru. Stigavši na tri koraka ispred njega, razgrnu ogrtač, zabacivši istovremeno naglim pokretom glave svoju bujnu plavu kosu, koja joj je padala niz ramena i na grudi u živopisnom neredu. Pred Crnim gusarom je sada stajalo jedno stvorenje od svojih dvadeset do dvadeset dve godine, sa ružičastim tenom, velikim i lepim očima, koje su živo gorele, malim ustima što su otkrivale kao biser sjajne zube. Na sebi je imala haljinu od plave svile, stegnutu oko struka zlatnim pojasom, i ruke pokrivene skupocenim narukvicama. Na grudima je nosila znak sunca izrađen od teškog srebra. Crni gusar pade na kolena, uzviknuvši prigušenim glasom: - Onorata!... Oprosti mi! Van Guldova kći stajala je nepomično pred njim. Samo su joj se grudi burno talasale, dok joj je prigušeno, ali radosno jecanje zamiralo na usnama. - Oprosti mi, Onorata, ponovi Crni gusar, pružajući ruke prema njoj. Kraljica se saže i podiže ga, prošaptavši isprekidanim glasom: - Da, oprostila sam ti... one iste noći kada si me ostavio usred Karipskog mora!... Hteo si da osvetiš svoju braću. Zatim briznu u plač, sakrivši svoje lepo lice na grudi hrabrog morskog vuka. - Viteže, prošapta, još te volim! Gusar uzviknu, presrećan. A onda se iznenada odvoji od devojke i, gotovo užasnut, pokri lice rukama. - Prokleta sudbino! uzviknu. Govorimo ovako, a između nas stoji strašna sudba koja me je naterala da prolijem toliko krvi! 313

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Čuvši ove reči, Onorata ustuknu uzviknuvši: - Oh! Moj otac je mrtav! - Da, reče Crni gusar mračno. Spava večnim snom u dubinama Velikog zaliva, u istoj grobnici gde počivaju i moja braća. - Ubio si ga... zajeca sirota devojka. - Sudbina ga je ubila, odgovori Crni gusar. Potonuo je zajedno sa svojom lađom. Želeći moju smrt, bacio je u vazduh brod, zapalivši barut. - I ti si se spasao! - Bog nije hteo da umrem, a da te ne vidim još jednom. Duša moje braće je našla mir, reče Crni gusar grobnim glasom. - A tvoja? - Moja!... Čovek koga sam mrzeo ne živi više, a preko groba nema osvete. Moja misija je završena. - Je li i tvoja ljubav umrla, viteže? zajeca Onorata. Prigušeni jecaj začu se umesto odgovora. Odjednom Crni gusar uhvati za ruku mladu devojku i reče joj: - Hajdemo! - Kuda me vodiš? - Moram da vidim more. Izašli su iz kuće i pošli prema šumi. Indijanski vođa i njegovi ratnici, na jedan kraljičin znak, ostali su iza njih. Noć je bila divna, jedna od najlepših koje je Crni gusar doživeo u tim tropskim krajevima. Na čistom nebu blistao je mesec, prosipajući svoju plavičastu svetlost na divovske borove i mračne čemprese. Vazduh je bio miran, mlak i pun nežnog mirisa magnolije, žutih coreopsida i Hristovog cveta. Ispod velikog drveća vladala je gotovo potpuna tišina, puna mira i tajanstvenosti. Samo bi se s vremena na vreme u daljini začulo razbijanje talasa koje je donosila plima. 314

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Gusar je desnom rukom obgrlio nežni struk mlade devojke, čija je plava glava počivala na njegovom ramenu. Išli su polako, u tišini, prolazeći čas ispod tamne senke drveća, čas obasjani mesečinom. - Umreti ovako, usred mirisa cveća, sa mesecom pred očima, ispod ovih tajanstvenih senki! uzviknu Onorata. Ah, kada bi se u ovom času za uvek sklopile moje oči! - Da, smrt, to je zaborav! odgovori gospodin od Ventimilje mračnim glasom. Između stabala već se naziralo more. Blistalo je kao neka ogromna srebrna ploča, podrhtavajući lako pod blagim nadolaskom plime. Gusar zastade pored jednog ogromnog drveta i sa zebnjom pogleda bleštavu površinu mora. Kao da je usred tih srebrnastih talasa tražio nešto. - Oni spavaju tamo dole, reče odjednom. Možda već znaju da su nam životi sada zauvek sjedinjeni i penju se na površinu, da na nas bace najužasnije prokletstvo. - Viteže! uzviknu Onorata prestrašeno. To su ludosti! - Veruješ li ti da je nestala mržnja iz namučene duše tvoga oca? Misliš li da se njegovo telo ne prevrće, znajući da smo sada zajedno? A moja braća, kojoj sam se zakleo da ću uništiti svakoga ko nosi ime njihovog ubice? - Da, oni se vraćaju na površinu, produži gusar kao u nekom zanosu. Vidim ih kako se penju iz dubina i ljuškaju se na blistavim talasima. Oni dolaze da bace prokletstvo na našu ljubav, da me podsete na zakletvu, i da kažu kako između mene i tebe leže četiri leša... krv... nepomirljiva mržnja... Mržnja!... Pa oni i ne znaju koliko sam te voleo i oplakivao, Onorata, posle one kobne noći kada sam te ostavio samu, usred uragana, prepuštajući te pobesnelom moru!... Pogledaj ih, Onorata, pogledaj... Eno Zelenog gusara... eno Crvenog... eno tvoga oca... i drugog mog brata koji je ubijen u Flandriji... - Viteže!... uzviknu mlada devojka užasnuta. Dođite k sebi!... - Hajdemo!... Hajdemo!... Hoću da ih vidim!... Hoću da im 315

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA kažem da te volim!... Da ćeš biti moja žena!... Neka se njihove duše vrate u dubine Velikog zaliva i neka nikada više ne isplivaju na površinu. Gusar, kome se u trenutku gotovo pomračila svest, povuče Onoratu ka obali. Oči su mu čudno sevale, a noge i ruke podrhtavale. Mlada kraljica Indijanaca pristala je da je vodi, ne opirući se, iako je znala da gusar ide u smrt. Kad su stigli na obalu, mesec je zalazio u more. Ogromna srebrna traka pružala se preko vode, koja je odjednom postala neobično providna. Gusar se iznenada zaustavi, gledajući u blistavu traku razrogačenim očima. - Vidim ih!... Vidim ih!... uzviknu. Eno, četiri tela se penju na vrh onog osvetljenog talasa!... Oni nas gledaju!... Vidim kako im oči blistaju kroz talase, kao granit! Zar ne čuješ jecanje moga brata koji je poginuo u Flandriji? - To noćni povetarac šumi između čempresa, viteže, reče mlada devojka. - Povetarac! uzviknu Crni gusar, kao da ne shvata. Ne, to je vetar koji dolazi iz Flandrije!... To je krik moga brata, ubijenog u podnožju tvrđave!... A onaj jauk? Jesi li ga čula?... To je Zeleni gusar!... Čuo sam ga one noći kada sam spustio njegovo telo u talase Karipskog mora!... A ovo jeca Crveni gusar!... I Karmo i Van Štiler su ga čuli one noći kada sam ukrao njegovo telo sa vešala u Gibraltaru. Kakva je ovo tutnjava što mi odzvanja u ušima?... To ratni brod leti u vazduh!... Lađa koju je tvoj otac potopio!... Hodi, Onorata, i lađa se penje na površinu!... Možda će se popeti i moja „Munja”, koju mi je progutao Atlantik!... Držeći sve vreme priljubljenu uza se mladu ženu, Crni gusar je silazio ka obali. Talasi su se razbijali o njihove noge i slivali se klokoćući i blistajući na poslednjim mesečevim zracima. Podigao je zatim svojim snažnim rukama mladu vojvotkinju u naručje i pošao kroz talase vičući: 316

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA - Dolazim!... Braćo!... Dolazim!... Odjednom je stao. Voda mu je dopirala već do pojasa i talasi su mu zapljuskivali ramena. - Gde sam to? upita se on. Šta to nameravam da učinim?... Onorata!... Mlada devojka je držala savijene ruke oko njegovog vrata, dok joj je plava kosa ležala rasuta po gusarevim grudima i ramenima. - Život ili smrt? upita je. - Tvoju ljubav, odgovori ona jedva čujnim glasom. Sutradan su Karmo, Moka, Van Štiler i Indijanci, obišavši obalu, našli na pesku krunu kraljice Kariba, njen ogrtač od perja i gusarev bodež. Kad su izbrojali čamce, otkrili su da je jedan nestao.

317

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA

EPILOG Tri meseca posle ispričanih događaja, jedna gusarska lađa, gonjena nevremenom, potražila je utočište u zalivu koji su naseljavali Indijanci. Na njoj se nalazilo šezdeset gusara, na čelu sa Šarpom, gusarskim vođom koji će se kasnije proslaviti ponovnim osvajanjem Paname. Tek što su bacili sidro, od obale se otisnuo jedan čamac u kome su se nalazila dva belca i jedan divovski Crnac. To su bili Karmo, Van Štiler i Moka. Posle tajanstvenog nestanka kraljice i Crnog gusara, Indijanci su ih, kao morska božanstva, proglasili slobodnim, poverivši im najvišu vlast u plemenu. I baš tu slobodu su iskoristili da ostave svoje podanike i potraže utočište na gusarskoj lađi. Od Šarpa, koga su već poznavali sa Tortuge, saznali su da je Morgan sa većim delom posade uspeo da se spase, pa čak i da dovede i „Munju” do ostrva, iako je bila veoma oštećena, najpre od eksplozije, a zatim i od nevremena. Vrativši se posle petnaest dana na Tortugu, Karmo, Hamburžanin i Crnac uspeli su ponovo da se sastanu sa svojim drugovima i sa Morganom, za koga su verovali da je nestao u Atlantiku, kao i da se raspitaju o tajanstvenom nestanku gospodina od Ventimilje i 318

Emilio Salgari – KRALJICA KARIBA Van Guldove kćerke. Odmah su organizovali razne pohode koje su predvodili Gramon, Loran, Van Horn, Šarp i Haris, sve najpoznatije gusarske vođe, pa i sam Morgan. Lađe su pretražile čitavu obalu Floride, čak do Bahamskih ostrva, ali bez ikakvog uspeha. Crni gusar beše nestao bez traga. I tek šest godina kasnije, kad se Morgan već proslavio svojim smelim i srećnim pohodom na Panamu i povukao na Jamajku da uživa u stečenom bogatstvu, predao mu je jedan flamanski kapetan, koji je dolazio iz Evrope, mali zlatan štit na kome su se nalazili grbovi gospodina od Ventimilje i Van Gulda; tvrdio je da mu je to dao jedan stari italijanski mornar.

319