Emil Sioran - Priznanja i anateme

БИБЛИОТЕКА СВЕТОВИ

ЕМИЛ СИОРАН

ПРИЗНАЊА И АНАТЕМЕ Превео са француског ЗОРАН ЈАНКОВИЋ

СIР - Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад 840-83 I Cioran СИОРАН, Емил М. Признања и анатеме / Емил Сиоран ; превео са француског Зоран Јанковић. - Нови Сад : Светови, 1995 (Сремски Карловци ; Арт принт). - 125 стр. ; 17 цм. - (Библиотека Светови) Превод дела: А veux et anathemes / Е. Сioran

СВЕТОВИ / НОВИ САД

Наслов изворника: Е. СIORAN: А VEUX ET ANATHEMES Gallimard, Рaris, 1987.

НА РУБУ ЕГЗИСТЕНЦИЈЕ

Кад Христ сиђе у подземни свијет, праведници Старог завјета Авељ, Енох и Ној немаху повјерења у његово поучавање и не одзваше се његовом позиву. Помислише да је он изасланик Искушаватеља од чијих замки су страховали. Само Каин и они његовог кова пристадоше уз његово учење, или се само тако претвараху, пођоше за њим и напусгише подземни свијет. - Ето како је проповиједао Маркион. "Срећа злих", овај стари приговор усмјерен против идеје једног милосрдног или барем честитог Створитеља ко га је боље учврстио од овог херетичара, ко је још с толиком проницљивошћу запазио оно што је у њему непобитно? * Као другоразредан палеонтолог провео сам више мјесеци мозгајући над једним скелетом. Резултат: једва неколико страница.... Додуше, тема није изискивала превелику опширносг. * Примијенити исти посгупак на пјесника и мислиоца чини ми се грешком укуса. Пјесник спада у подручје које филозоф не би смио ни дотаћи. Рашчланити пјесму онако како се рашчлањује неки систем предсгавља преступ или светогрђе. Чудновата сгвар: пјесници кличу од среће кад не разумију оно што други о њима декламују. Жаргон им ласка

7

и даје им илузију иапретка. Ова слабост спушта их на ниво њихових тумача. * Небиће за будизам (заправо за Исгок опште узев) не садржи у себи оно помало злокобно значење које му ми приписујемо. Оно се стапа са једним искуством-границом свјетла, или, ако хоћете, са сгањем вјечног свијетлог одсуства, празнине која зрачи: то је биће које је надвладало сва своја својсгва, или радије, врхунско позитивно небиће које допушта срећу без материје, без супстрата и без ослонца у било каквом свијету. * Самоћа ме толико испуњава да најбезначајнији састанак за мене распеће.

је

и

* Индијска филозофија тежи ослобођењу: грчка, изузимајући Пирона, Епикура и неколико других који се не могу сврстати, је лажна: она тражи једино... исгину. * Нирвану упоређују са огледалом које више не одражава никакав предмет. Дакле, са заувијек чисгим, заувијек неупотребљивим огледалом. * Након што је Хрисг Ђавола назвао "Принцом овог свијета", свети Павле, који се с њим хтио надметати, погодио је истину: "Бог овог свијета". Кад такви ауторитети поименце означавају онога који влада нама, имамо ли право да изигравамо пасгорчад живота?

8

* Човјек је слободан изузевши оно што му долази из његове дубине. На површини, он чини оно што хоће: у његовим мрачним слојевима "воља" је ријеч лишена смисла. * Да разоружамо завидљивце морали бисмо на улицу изаћи са штакама. Само призор нашег пада малчице хуманизира наше пријатеље и наше нелријатеље. * У свакој епохи људи с правом вјерују да присусгвују ишчезавању посљедњих трагова земаљског Раја. * Опет Хрисг. По једној гносгичкој причи, он је био наводно послан на небо да тамо побрка распоред сфера и тако спријечи испитивање звијезда. У том великом спремању, шта је добро могло запасти моју сироту звјездицу? * Кант је чекао дубоку старост да би примијетио тамне сгране егзисгенције и упозорио на "неуспјех сваке рационалне теодицеје". Други, срећнији, тога су се досјетили чак прије него шгго су и почели да филозофирају. * Рекло би се да се материја, љубоморна на живот, дала на ухођење живота, не би ли пронашла његове слабе тачке и казнила га за његову предузимљивосг и издају. Живот је живот једино кроз невјерност материји. 9

Ја сам различит од свих својих осјета. Ја не успијевам да схватим како. Ја чак не успијевам да схватим ко ове осјете доживљава. Уосгалом - ко је ово ја којим започињу ове три реченице? * Управо сам прелисгао једну биографију. Помисао да сви ликови који се ту спомињу посгоје још само у тој књизи учинила ми се толико несносном да сам морао прилећи како бих избјегао иесвјесгицу. * С којим правом ми моје истине истресате у лице? Ви себи присвајате слободу коју ја одбијам. Признајем, све што сте навели тачно је. Али, ја вас нисам овласгио да будете искрени у погледу мене (послије сваке експлозије бијеса, сгид праћен непромјенљивим кочоперењем: "Тако је то у животу", које прати још већи сгид). * ”Ја сам слабић, не могу поднијети патњу срећног живота." Да неког проникнем, истински спознам, довољно ми је да видим како реагује на ово Китсово признање. Ако смјеста не схвати, узалуд је настављати. * Страва - каква штета што је ова ријеч нестала заједно са великим проповиједницима! * Будући да је човјек болежљива животиња, свака његова намјера или геста има вриједност симптома. 10

* "Изненађен сам да је толико значајан човјек могао умријети", написао сам удовици једног филозофа. Глупавост мог писма примијетио сам тек кад сам га послао. Послати јој друго значило би ризиковати неку другу бесмислицу. У ствари саучешћа све што није отрцана фраза близу је непристојности или настраности. * Седамдесетогодишњакиња, леди Монтегју је признала да има једанаест година како се престала гледати у огледалу. Ексцентричност? Можда, али само за оне који не познају калварију свакодневног сусрета с властитом њушком. * Могу говорити само о ономе што доживљавам: но, у овом тренутку не доживљавам ништа. Све ми изгледа поништено, за мене је све обустављено. Настојим да због тога не будем ни огорчен ни ташт. "У току многобројних живота које смо проживјели", читамо у Трезору истинског завјета, "колико смо пута узалуд рођени, колико пута узалуд умрли!" * Што човјек више напредује, то се мање има чему обратити. * Најбољи начин да се отарасимо непријатеља јесге да га посвуда хвалимо.То ће му препричати и он више неће имати снаге да вам нашкоди: скршили сте његов полет... Он ће и даље роварити против вас, али без силине и устрајности јер је несвјесно престао да вас мрзи. Поби11

једио је и не слутећи да је поражен. * Знамо Клоделов указ: " Ја сам за све Јупитере против свих Прометеја". Узалуд сте изгубили сваку илузију о побуни, такав ужас буди у вама успаваног терористу. * Никад нисмо кивни на оне које смо увриједили. Напротив, склони смо да им признамо све могуће заслуге. Ову великодушност, на жалост, никад не сусрећемо код увријеђених. * Не марим ни за кога ко живи без прародитељског гријеха. Што се мене тиче, прибјегавам му у свим приликама и не знам како бих без њега избјегао непрекидну утученост. * Кандински тврди да је жута боја боја живота. ...Сад схватамо зашто је она тако штетна за очи. * Кад треба донијети неку важну одлуку, најопасније је тражити савјет од другог, јер нам, с изузетком неколико заблудјелих, нико искрено не жели добро. * По Мадам де Стал измишљање нових ријечи је "нај- поузданији знак неплодносги мисли". Данас се ова опаска чини још ваљанијом него на почетку прошлог вијека. Већ 1649. године Вожла је издао наредбу: "Никоме, ма ко он био, није дозвољено да сачињава нове ријечи, чак ни владару". 12

Нека о овој забрани промисле филозофи и писци, а нарочито филозофи прије неголи и почну размишљати. * Више се научи за једну бесану ноћ него за годину сна. Исго тако се може рећи да је батинање у већој мјери поучно него поподневни одмор. * Болови у ушима од којих је патио Свифт, дијелом су узрок његове мизантропије. Ако ме болесги других занимају, то је зато што трагам за оним што ми је с њима заједничко. Понекад имам утисак да сам с онима којим се дивим подијелио све тјелесне казне. * Јутрос, након што сам чуо како неки асгроном говори о милијардама сунаца, одустао сам од умивања: чему још прати се? * Досада је засигурно облик тјескобе, али тјескобе ослобођене сграха. Кад се досађујемо, не сграхујемо ни од чега, осим од саме досаде. * Ко год је прошао неко искушење, с висине гледа на оне који се искушењу нису морали изложити. Несносна уображеност оперисаних... * На изложби Париз-Москва, пред портретом младог Ремизова којег је насликао Иља Рјепин подилази ме језа. Кад сам га упознао, Ремизов је имао осамдесет шесг година: живио је у готово празном стану који је кућепа13

зитељка прижељкивала за своју кћерку сплеткарећи не би ли га избацили на улицу, све под изговором да је ту жариште заразе и легло пггакора. На тако ниске гране спао је онај кога је Пасгернак сматрао највећим руским стилистом. Контраст између оронулог, кукавног, потпуно заборављеног старца и слике сјајног младића пред мојим очима уби ми сваку вољу за даљњим разгледањем изложбе. * Стари су били подозриви према срећном исходу ствари сгога што су страховали не само од љубоморе богова него и од опасносги унутрашњег несклада коју сваки успјех носи са собом. Пошто су схватили ту опасност - колико су од нас надмоћнији! * Немогуће је проводити бесане ноћи и обављати неки посао: да ми у младости родитељи нису финансирали моје несанице, сигурно бих се убио. * Године 1849. Сент-Бев је писао: "омладина се од романтичарског бола окреће према сенсимонистима, како би сањала о неограниченом тријумфу индустрије". Овај потпуно остварен сан износи на рђав глас све наше подухвате, чак и саму идеју наде. * Кад би ова дјеца, коју нисам желио, само знала какву ми срећу дугују! * Док ми је зубар прекопавао по вилицама, говорио сам себи да је једина тема вриједна промишљања Вријеме, јер због Њега сам се нашао на тој кобној сголици и због 14

њега све прска, рачунајући ту и оно пгго ми је осгало од зуба. * Ако сам увијек био неповјерљив према Фројду, онда за то одговорносг сноси мој отац: своје снове препричавао је мојој мајци и тако ми упропашгавао свако јутро. * Будући да је склоносг према злу урођена, не морамо се ни најмање мучити да је стекнемо. Дијете се отпрве служи својим злим инстинктима, и то с каквом ли само окретношћу, каквом мјеродавношћу и жестином! Педагогија достојна свог имена морала би примијенити пријеко потребне мјере сгажирања у лудачкој кошуљи. Можда би ову мјеру, осим на дјетињсгво, требало протегнути и на остале узрасте у циљу највеће добробити свих. * Тешко пјеснику који не његује своју мегаломанију, који мирно гледа како она слаби. Убрзо ће се увјерити да се нормалним не посгаје некажњено. * Мучила ме тјескоба и нисам видио никаквог начина да је се ослободим. Неко звони на вратима. Отварам. Преда мном је дама средњих година којој се заисга нисам надао. Дебело засједе и засу ме таквим будалапггинама да се моја тјескоба преобрази у бијес. Био сам спашен. * Тиранија слама или ојачава појединца; слобода га смекшава и чини колебљивим. Човјек има веће изгледе да се спаси уз помоћ пакла него уз помоћ раја. 15

Два пријатеља-глумца у једној Источној земљи. Један одлази на Запад и тамо посгаје богат и славан, а други остаје ту, непознат и сиромашан. Пола вијека касније, овај на пропутовању посјећује свог срећног друга. "Био је паметнији од мене, а сад је згрчен и узет”. Слиједе друге појединости, а затим ми каже умјесго закључка: "Не плашим се смрти, плашим се смрти у животу". Ништа тако добро не камуфлира закашњелу освету као прибјегавање филозофском размишљању. * Одломци; несталне мисли - кажете. Могу ли се мисли назвати несталним када се ради о опсесији, дакле о мислима којима је управо својствено то да нису несталне. * Написао сам једно врло одмјерено писамце, како се већ и пише неком ко то никако и не заслужује. Прије него што сам га послао додао сам неколико алузија прожетих увијеном заједљивошћу. Коначно, управо кад сам га хтио убацити у сандуче, осјетих како ме обузима бијес, а заједно с њим и презир према мом племенитом поступку, према изненадном насгупу отменоспш, достојном жаљења. * Гробље Picpus. Младић и једна смежурана дама. Чувар објашњава да је гробље резервисано за оне који силазе с гиљотине. Дама се уплиће: Tи смо! Каквим гласом! Најзад, могуће је да је рекла истину. Међутим, тај раздражујући тон смјеста ме гурнуо на сграну крвника. 16

У једној књижари отварам Проповиједи Мајстера Екхарта и читам да је патња неподношљива ономе који пати ради самог себе, а лака ономе који пати ради Бога - јер Бог је тај који ће понијети - бреме његове патње, пошто је бременит патњама свих људи. Није случајно пгго сам набасао на овај одломак јер он одлично пристаје ономе који никада неће моћи на туђа плећа пребацити све оно што га притишће. * По Кабали, Бог дозвољава да се његов сјај умањи како би га људи и анђели могли поднијети. Одатле происгиче да се Стварање подудара са слабљењем божанске свјетлосги, са напрезањем у правцу тмине коју је Створитељ допустио. Заслуга хипотезе о добровољном мрачњаштву Бога састоји се у томе што нас је отворила нашој властитој тмини која сноси одговорносг за нашу неосјетљивост према извјесном свјетлу. * Идеал је моћи се понављати као... Бах. * Величанствена, натприродна неплодносг: као да сам започео неки други живот на некој другој планети, у неком свемиру који се опире језику и који није способан да га сгвори. * Не настањујемо неку земљу, него неки језик. Један завичај - то је то и ништа више. * Кад у једном психоаналитички надахнутом дјелу прочитамо да је млади Арисготел засигурно био љубоморан 17

на Филипа, оца свог будућег ученика Александра, не можемо а да не помислимо да систем који себе сматра терапеутским и у којем се праве такве претпосгавке, мора бити сумњив, јер он измишља тајне како би себи приуштио задовољство да измишља објашњења и изљечења. * Нађе се шарлатана у било каквом тријумфу, у било каквом подручју. * Довољна је једна посјета болници и - ако то већ нисте - за пет минута постаћете будисги, а ако сге то престали да будете - посгаћете поново. * Парменид. Нигдје не примјећујем битак који он велича, а и лоше се осјећам у његовој округлини која не садржи никакву напрслину, никакво мјесто за мене. * У купеу, преко пута мене, једна непристојно ружна жена хркала је отворених уста: једна грдоба у самртном хропцу! Шта да се ради? Како поднијети тај призор? - Стаљин ми прискочи у помоћ. Једном, у младости, кад је пролазио између два реда жбирова који су га бичевали, он се сав упи у читање једне књиге, тако да одврати пажњу од удараца којима су га даривали. Понукан тим примјером, и ја се загњурих у једну књигу застајкујући код сваке ријечи с крајњом приљежношћу све док чудовиште не престаде да кркља. * Неки дан сам рекао пријатељу како више ни најмање не вјерујем у писање, али да га се не могу одрећи јер је 18

рад оправдана обмана, и да након што нашврљам једну страницу или само једну реченицу увијек добијем жељу да звиждућем. * Религије, као и идеологије које су наслиједиле њихове пороке, своде се на крсташке ратове против хумора. * Сви филозофи које сам упознао били су без изузетка импулсивни. Љага Запада жигосаће чак и оне које је морала поштедити. * Бити попут Бога, а не попут богова - такав је циљ истинских мистика, који пуцају превисоко да би пристали на политеизам. * Гурају ме на неки колоквиј у иностранству, зато што им је изгледа потребна моја колебљивост. Дежурни скептик једног свијета који скончава. * Никад нећу сазнати на чему почивам. Тачно је да се више не зна на чему почива Бог, јер каквог смисла има израз почивати на самом себи за нас којима недостаје темељ и у нама и изван нас? * Злоупотребљавам ријеч Бог, употребљавам је често, и сувише чесго. Чиним то сваки пут кад досегнем неку крајносг и кад ми затреба ријеч да означим оно што долази послије. Више волим Бога него Непојмљиво. 19

* Једна побожна књига увјерава нас како је неспособност доношења одлуке знак да нисмо "просвијетљени божанском свјетлошћу”. Другим ријечима, неодлучност, та потпуна објективност, пут је пропасги. * Неминовно откривам неки недостатак код свих оних које занимају исте ствари као и мене. * Прелистао сам једно дјело о старости само зато што ме на то позивала фотографија аутора. Та мјешавина разјапљених уста и преклињања, тај тупав, искежен израз лица - каква реклама, каква гаранција! * "Овај свијет није створен по жељи живота" – каже се u Ginzae, гностичком тексту Манденске секте из Месопотамије. Да бисмо пребољели неко разочарење, тога се треба сјетити кад год не располажемо неким бољим аргументом. * Након толико година, након читавог једног живота, видим је поново. "Зашто плачеш?", упитао сам је одмах. "Не плачем", одговори ми она. У ствари није плакала него ми се смијешила, али пошто су године изобличиле црте њеног лица, оно се више није могло озарити срећом и на њему се јасно могло прочитати: "Ко год не умре млад зажалиће прије или касније". * Ко надживи своје дјело квари... биографију. 20

Узевши све у обзир, довршеним се може сматрати прекинут животни пут. * Наше пријатеље смјели бисмо узнемирити једино нашом сахраном. Само кад би то тако и било!

*

Досада, погрешно сматрана фриволном, омогућава нам да назремо понор из којег се шири потреба за молитвом. * "Бог није сгворио ништа што би му било одвратније од овог свијета и од дана кад га је створио више га никад није погледао, толико му је мрзак био." Не знам ко је био муслимански мистик који је ово н писао и никад нећу сазнати име тог пријатеља. * Самртници имају непорециву предност: могу изговарати баналности, а да се не компромитују.

*

* Након смрти своје кћерке, Тулије Цицерон се повукао на село и скрхан болом упутио самом себи писма утјехе. Каква штета што та писма нису пронађена, и штавише, што та терапија није постала уобичајена! Додуше, да је усвојена, религије би одавно отишле под стечај. За нас је то лијеп иметак: сати које смо провели ништа не радећи... Управо нас они образују, чине посебним и дају печат нашој личности.

* Један дански психоаналитичар који је патио од упор-

21

них мигрена и безуспјешно прошао третман код једног свог побратима, дође код Фројда који га излијечи за неколико мјесеци. То тврди овај посљедњи и ми му вјерујемо здраво за готово. Ученик, ма како му лоше било, у свакодневном контакту са учитељем не може а да се не осјећа боље. Има ли бољег лијека него видјети да оног кога цијените највише на свијету тако дуго интересују ваши јади! Мало која болешчина не би пристала да се не поклони пред таквим заузимањем. Присјетимо се да је Учитељ имао све особине оснивача секте прерушеног у научника. Ако је имао успјеха у лијечењу, онда је томе узрок прије вјера него метода. * "Од свега што се дешава човјеку, старосг најмање очекујемо", биљежи Троцки неколико година прије свог краја. Да је као млад имао тачну, унутрашњу интуицију ове исгине - какву би револуционарну ситницу извео! * Јуначка дјела могућа су само у епохама у којима аутоиронија још није узела маха. * Његова судбина је била да се само половично оствари. Код њега је све било окрњено: начин на који је бивсгвовао као и начин на који је мислио. Бијаше то човјек у фрагментима, један сушти фрагмент. * Поништавајући вријеме, сан поништава смрт. Покојници то користе да би нам досађивали. Тако, синоћ, ето ти мог оца. Изгледао је као и обично, али сам ипак оклијевао један трен. А шта ако то није он? Изљубисмо се по румунски, али као и увијек с њим, без изљева 22

срдачности, без топлине, без демонсграција обичаја једног предусретљивог народа. По овом леденом, суздржаном пољупцу поуздано сам знао да је то он. Пробудих се говорећи себи да васкрсавамо само као нежељени госги, као мучан сан, и да је ова чангризава бесмртност једина бесмртносг која посгоји. * Тачносг је подврсга "лудила савјесносги". Био бих у стању починити злочин, само да не закасним. * Понекад постоји склоносг да се понад пресократика поставе херезијарси чија су дјела осакаћена или уништена и од којих су осгали само парчићи реченица, загонетних по жељи. * Зашто након неког доброг дјела имамо жељу да слиједимо неку - било коју - заставу? Наше великодушне гесте садрже у себи опасност: чине нас неурачунљивим. Осим ако нисмо великодушни стога што смо посгали неурачунљиви, будући да је великодухпност очигледан облик пијанства. * Кад год ми се будућност учини појмљива, имам утисак да ме посјетила Милост. * Кад би се могла утврдити грешка у производњи чији траг универзум тако видљиво носи! * Увијек се изненадим кад видим у којој су мјери ниски осјећаји живи, нормални и недодирљиви. Кад 23 их дожив-

љавамо, осјећамо се раздрагано, осјећамо да смо поново саставни дио заједнице, на равној нози са осталима. * Ако човјек тако лако заборавља да је проклет, онда је то сгога што је проклет одувијек. * Критика је бесмислица: читати треба не да бисмо схватили другог, него да бисмо спознали самог себе. * Онај који себе види управо таквим какав јесте уздигао се изнад онога који васкрсава мртве. То је изрека једног свеца. Не спознати себе - то је закон који важи за свакога, и он се не крши без ризика. Истина је да нико нема храбрости да га прекрши и управо то објашњава претјеривање свеца. * Лакше је опонашати Јупитера него Лао-Цеа. * Бити сгално у току обиљежје је колебљивог духа који не трага ни за чим личним и који није прикладан за опсесију, ту слијепу улицу без краја. * свештеник ругао се Исгакнути прародитељском гријеху. "Овај гријех ваш је хљеб. Без њега поумирали бисте од глади јер ваша служба више не би имала никаквог смисла. Ако човјек није грешан од почетка, зашто је Хрисг дошао? Да би искупио - кога и шта?" На моје приговоре, умјесто свих одговора, имао је само благонаклон смијешак. 26

С неком религијом је готово онда када се још само њени противници упињу да јој сачувају потпуност. * Нијемци не увиђају да је бесмислено трпати у исги џак једног Паскала и једног Хајдегера. Велика је разлика између Schicksal и Beruf, између судбине и позива. * Изненађен мук усред разговора одмах нас доводи до суштине сгвари: открива нам коју цијену морамо плаћати за изум ријечи. * С људима не треба имати нипгга заједничко, осим чињенице да сте човјек. * Потребно је да неки осјет падне веома ниско, па да се удосгоји да се претвори у идеју. * Вјера у Бога рјешава вас вјере у било шта друго, а то је непроцјењива предност. Увијек сам завидио оним који су у њега вјеровали, мада ми се чини да је много лакше себе сматрати Богом него вјеровати у Бога. * Помно истражена ријеч не значи више ништа, није више ништа. Попут тијела које је након аутопсије мање него леш. * Свака жеља буди у мени супротну жељу, тако да што год учиним, рачуна се само оно што нисам учинио.

25

* Sarvam anityam - све је пролазно. (Буда) То је формула коју треба понављати у свако доба дана, уз задивљујућу опасност да се од тог понављања распрснемо. * Не знам каква ђаволска жудња ме спријечава да раскинем пакт с мојим надахнућем. * Изгубити сан и промијенити језик. Два искушења, једно независно од наше воље, друго својевољно. Сам, лице у лице с ноћима и ријечима. * Здрави нису стварни. Они имају све осим бивствовања - које даје само несигурно здравље. * Од свих Старих Епикур је можда најбоље умио презирати свјетину. Разлог више да га славимо. Каква идеја тако високо ставити једног лакрдијаша попут Диогена. Ваљда бих морао посјећивати тај Врт, а не агору нити - тим више - буре... (Уз све то, сам Епикур ме није једном разочарао. Не називали он будалом Теогнида из Мегаре јер је овај изјавио да је боље не родити се и да, ако смо се већ родили, треба што прије прекорачити праг Хада?) * "Да сам био задужен да поређам људске патње, писао је млади Токвил, учинио бих то овим редом: болесг, смрт, сумња." Сумња као пошасг - такво мишљење нисам никад 26

заступао, али схватам га као да сам га изрекао - у неком другом животу. "Крај људског рода доћи ће кад сви буду као ја", изјавио сам једног дана у наступу који није на мени да квалификујем. * Тек што изађох напоље, повиках: "Какво савршенсгво у пародирању пакла". * "Богови треба да дођу мени, а не ја њима”, одговори Плотин свом ученику Амелиусу, који га је хтио позвати на неку религиозну свечаносг. Код кога бисмо још у хришћанском свијету нашли сличну охолосг? * Ваљало је пусгити га да говори о свему и настојати издвојити сјајне ријечи које су му се отимале. Била је то ерупција ријечи лишена смисла праћена уврнутим гестикулацијама лакрдијашког свеца. Да би били на његовом нивоу, требало је бунцати попут њега, изговарати узвишене и несувисле изреке. Постхумни сусрет у четири ока двије страствене утваре. * Док сам у Сан Северину слушао на оргуљама Умјетност фуге, непрестано сам себи говорио: "Ево онога што ће скинути све моје анатеме!" 27

ЛОМОВИ

Кад напусгимо круг погрешки и заблуда унутар којег се одвија наше дјеловање, изабрати гледиште готово је немогуће. Минимум будалаштине потребан је за све: и за потврђивање и за порицање. * Да назремо суштину нема потребе да било шта радимо. Довољно је по читав дан лешкарити и уздисати. * Све што ме доводи у несклад са свијетом суштински је неодвојиво од мене. Искусгво ме научило тако мало. Моја разочарења увијек су ми претходила. * Посгоји непорециво задовољсгво у сазнању да све што посгоји нема никакву сгварну основу и да је свеједно нешто учинити и не учинити. Ипак, нагодили смо се с Празнином, што значи да наизмјенично, а понекад и истовремено, овај свијет сматрамо стварним и нестварним. Мјешамо чисге и гнусне истине, а ова мјешавина, брука за мислиоца, освета је оног живог. * На нама не остављају траг жестоки болови, него они потмули, устрајни, сношљиви, који су саставни дио сивила наше свакодневице и који нас подривају једнако савјесно као и Вријеме. 31

* Туђи осјећај да можемо без нестрпљења гледати дуже од четврт сата. * Пријатељство је корисно и значајно само док је човјек млад. Сасвим је очигледно да се у поодмаклим годинама највише плашимо да нас пријатељи не надживе. * Све можемо замислити, све можемо прорећи, само не то колико ниско можемо спасти. * Оно што ме још спаја са сгварима јесте жудња наслијеђена од предака који су жеђ за животом довели до ругла. * У мраку и задаху пећина морали смо се гнушати самих себе. Схватамо запгго сликари који су у њима животарили нису жељели овјековјечити ликове себи сличних и зашто су им дражи били ликови животиња. * "Одрекавши се светости..." - Рећи да сам био у стању изговорити нешто тако ужасно! Морам имати неко оправдање и не губим наду да ћу га пронаћи. * Изван музике све је лаж, чак и усамљеносг, чак и екстаза. Она је управо и једно и друго у најбољем. * У којој мјери старосг све поједностављује! У библиотеци тражим четири књиге: двије сувише ситног слога одлажем без провјере; трећа... сувише озбиљна, чини 32

ми се нечитљива. Узимам четврту, без убјеђења... * Можемо бити поносни на оно пгго смо учинили, али бисмо морали бити поноснији на оно што нисмо учинили. Овај понос треба измислити. * Након једне вечери у његовом друпггву падали смо од умора, јер нужност да се контролишете, да избјегнете и најмању алузију која би га могла повриједити (а све га је вријеђало) оставља вас на крају без снаге, незадовољне и њим и собом. Мрзили смо се међусобно што смо из скрупула доведених до просташтва пристали уз његово мишљење, презирали се што нисмо експлодирали умјесто што смо себи наметнули тако исцрпљујућу вјежбу финоће. * Никад не кажемо за пса или штакора да је смртан. С којим правом је човјек себи приграбио ову повластицу? На концу конца, смрт није његово откриће, и то цгго себе сматра њеним јединим корисником знак је надменосги. * У мјери у којој сјећање слаби, похвале којима су нас обасипали бришу све у корист покуда. И то је праведно: прве смо ријетко заслуживали, док друге бацају трачак свјетла на оно што нисмо знали о себи самима. * Да сам рођен као будиста, то бих и остао; пошто сам рођен као хришћанин, престао сам то бити од своје најраније младости и тада бих се, прије него данас - само да ми је било познато - надметао са светогрђем које се, у години његове смрти, отело Гетеу у једном писму Цел33

* теру:" Крст је најгнуснији симбол под капом небеском." * Најважније често искрсне на крају неког дугог разго- вора. Велике истине казују се на вратима. * Оно што је код Пруста истрошено јесу те тричарије крцате преопширним бунцањем, испарења симболичког сгила, нагомилавање ефеката, поетска засићеност. Као да је Сен-Симон претрпио утицај Прециоза. Данас га више нико не би читао. * Писмо достојно свог имена пише се у изљеву дивљења или гњева, укратко, претјеривања. Схватамо запгго је разборито писмо мртворођенче. * Упознао сам приглупе, па чак и сасвим глупе писце. Зато су преводиоци које сам посјећивао били паметнији и занимљивији од аутора које су преводили. То је тако сгога што за превођење треба више промишљања него за "сгварање". * Онај кога његови најближи сматрају "изванредним" не смије прибављати доказе против самог себе. Нек се добро чува да не оставља трагове, а поготово нек не пише - уколико жели да једног дана буде за све оно што је био само за неколицину. * За писца промијенити језик значи писати љубавно писмо помоћу рјечника.

34

„Осјећам да се мораш гнушати онога што мисле други и онога што сама мислиш”, изјавио сам из прве након што смо тако дуго били раздвојени. У тренутку кад смо се опет расгајали испричала ми је једну кинеску басну чије је наравоученије да нипгга није равно самозабораву. Она, најприсутније биће, биће најбременитије унутрашњом енергијом и просго-напросто енергијом, биће у највећој мјери приковано за своје ја, биће најопврећеније самим собом које се уопште може замислити - какав је то неспоразум проузрочио да она проповиједа поништење и да је у сгању да вјерује како је она савршен цримјер за то. * Недопустиво неотесан, шкрт, замазан, дрзак, профињен, осјетљив на најмање нијансе, урлао је од среће кад би чуо неку претјераност или шалу, сплеткар и клеветник... сав је био саздан од одбојности и шарма. Покварењак ког жалимо. * Мисија сваког од нас јесте да успјешно приведе крају лаж коју утјеловљује, да посгигне да буде само једна исцрпљена илузија. * Луцидност: стално мучеништво, незамисливо тегобан посао.

*

Да би задовољили своју потребу за одавањем тајни, они који нам желе повјерити непгго скандалозно цинично рачунају с нашом радозналошћу. Истовремено, они добро знају да ћемо на те тајне бити и сувише љубо35

морни да бисмо их открили. * Да би се сгворило нераскидиво саучесништво између два бића најбоља је музика. Страст је пролазна, она постепено слаби, као и све што је сродно животу, док је музика по својој суштини надмоћнија од живота и, дакако, од смрти. * Ако немам склоносг према Тајни, онда је то сгога што ми све изгледа необјашњиво. Шта рекох? - Стога што живим од необјашњивог и што сам га сит. * X. ме прекоријева да се понашам попут посматрача, да нисам у току и да се опирем новом. "Али ја не желим ама баш ништа да промијеним", одговорио сам. Није схватио смисао мог одговора. Мислио је да сам скроман. * С правом је примјећено да филозофски жаргон пролази подједнако брзо као и арго. Разлог? Први је сувише вјештачки; други сувише жив. Двије трошне претјераности. * Своје задње дане живи већ мјесецима, годинама и о свом крају говори у прошлосги. Једна загробна егзистенција. Чудим се како успијева да траје, а да не једе готово ништа. "Моје тијело и моја душа потрошили су толико времена и страсти да се стопе да им не полази за руком да се расгаве." Ако нема глас самртника, то је зато што већ одавно није у животу. "Ја сам догорјела свјећица." - То је најтачнија изрека коју је рекао о свом посљедњем прео36

бражају. Кад сам се позвао на могућносг чуда, његов одговор био је: "Требало би их више". * Након петнаесг година потпуне самоће свети Сера- фим из Сарова узвикивао је и пред најбезначајнијим посјетиоцем: "О, моје радости!" Ко би, никад не престајући да буде у великој близини својих ближњих, био толико неуравнотежен да их поздравља на такав начин? * Преживјети неку рушилачку књигу за читаоца није ништа мање мучно него за писца. * Потребно је да се налазимо у сгању рецептивносги, а то значи физичке слабосги, да би нас ријечи дотицале, да би се увукле у нас и ту започеле неку врсгу каријере. * Бити назван богоубицом најласкавија је увреда која се може упутити појединцу или народу. * Оргазам је врхунац; очај такође. Први траје само тренутак, други читав живот. * Имала је Клеопатрин профил. Седам година касније могла је исто тако просити милосгињу на углу улице. - Да вас заувијек излијечи од сваке идолатрије, сваке же ље да тражите недокучиво у очима, у осмијеху и осгатку. * Будимо разумни. Ником није дато да о свему потпуно промијени мишљење. У недостатку универзалне обмане, 37

не може вшпе бити ни универзалне спознаје. * Оно што није срцепарајуће, сувишно је - бар у музици. * Брамс би прсдсгављао "Melancholie des Unvermogens“, меланхолију немоћи, ако је вјеровати Ничеу. Овај суд, који је донио на прагу своје пропасги, заувијек му је помутио сјај. * Не довршити ништа и умријети преморен. * Ови заглупљени пролазници - како смо спали на то? Како замислити сличан призор у антици, на примјер у Атини? Усред ових проклетника довољан је један минут оштроумности и све илузије се руше. * Што се више гнушамо људи, то смо зрелији за Бога, за дијалог са личношћу. * Веома велики умор сеже једнако далеко као и екстаза, изузевши то што с њим силазите према крајносгима сазнања. * Као што је појава Распетог подијелила историју на два дијела, тако ће ова ноћ подијелити мој живот. * Чим музика заћути, све изгледа уништено и излишно. Схватамо да музику могу мрзити и што су покушали да оно што је у њој апсолутно изједначе с преваром. То 38

значи да јој се по сваку цијену треба супротставити онда кад је сувише волимо. Опасносг која нам пријети од музике нико није боље запазио од Толстоја, јер он је знао да она с њим може радити шта хоће. Такође, он је отпочео да је упражњава из сграха да не посгане њена играчка. * Одусгајање је једина врста дјеловања које није понижавајуће. * Можемо ли замислити грађанина који нема душу убице? * Вољети само нејасну мисао која не доспијева до ријечи и тренутну мисао која живи само кроз ријеч. Бунцање и досјетку. * Млад Нијемац тражи ми франак. Започињем разговор с њим и сазнајем да је пропутовао свијет, да је био у Индији, да воли њене клошаре и да себи ласка да им наликује. Али, не припада се некажњено једној дидактичкој нацији. Гледао сам га како мољака: изгледао је као да је прошао курс просјачења. * Природа, у потрази за формулом која би задовољила све, изабрала је смрт, која, као што се могло и предвидјети, сигурно неће задовољити никога. * Код Хераклита посгоји једно делфијско становиште и једно становипгге школског приручника: мјешавина 39

блиставих увида и основних начела; занесењак и оснивач - каква штета што се обазирао на науку и што увијек није мислио изван ње. * Чесго сам бјеснио против сваког облика дјеловања, јер очитовати се на било какав начин, чини ми се преваром или издајом - Ви ипак и даље дишете. Радим све што и други раде. Али... * Какав суд донијети о живима ако је истина, како се то тврдило, да онај ко умре никад није ни постојао. * Док ми је излагао своје планове, слушао сам га не могавши заборавити да неће дочекати ни крај седмице. Каква лудост с његове стране, говорити о будућносги, и то о својој будућности! Међутим, кад смо већ код тога, како не помислити да, на концу конца, разлика између смртника и самртника и није тако велика? Бесмисленост ковања планова само је незнатно очигледнија у другом случају. * Дивљењем увијек датирамо. Чим цитирамо неког дру гог осим Хомера и Шекспира, излажемо се ризику да испаднемо превазиђени или сулуди. * За невољу могуће је замислити Бога како говори француски. Христа никад. Његове ријечи не пристају језику коме је тако неугодно у наивности или узвишеносги. * Питати се о човјеку већ толико дуго! Склоност према 40

оном што је штетно за здравље не може се даље догурати. * Потиче ли бијес од Бога или од Ђавола? И од једног и од другог: како би се иначе могло објаснити да бијес сања о галаксијама да би их претворио у прах и пепео и да је неутјешан што му је при руци само ова сирота планета? * Толико се батргамо - запгго? Да бисмо поново посгали оно пгго смо били прије него пгго смо посгали. * X. који је све упропасгио јадикује преда мном да судбину није имао у својим рукама. Али, имали сте - итекако сте имали! Слијед ваших неуспјеха је такав да изневјерава нацрт Провиђења. * Жена је вриједила док се предсгављала срамежљивом и суздржаном. Какву слабоумносг она показује тиме што пресгаје да се држи правила игре! Сад не вриједи нипгга, пошто нам сличи. Тако је несгала једна од посљедњих лажи која је живот чинила подношљивим. * Вољети ближњег свог незамислива је сгвар. Захти- јевамо ли од вируса да воли други вирус? * Једини значајни догађаји у животу јесу ломови. Исго тако, они посљедњи ишчезавају из нашег памћења. * Кад сам сазнао да је потпуно неосјетљив и на Досго41

јевског и на музику, упркос његовој великој умносги и чесгитости, одбио сам да га упознам. Дражи ми је, издалека, неко интелектуално заосгао, осјетљив према једном или другом. * Чињеница да живот нема смисла разлог је да се живи, уосталом, једини који преосгаје. * Како сам из дана у дан живио у друштву Самоубиства, било би неправедно и незахвално с моје сгране да га оцрним. Има ли ишта здравије, ишта природније? Оно што је неприродно и нездраво јесте помамна чежња за животом, тешка љага, љага par excellence, моја љага...

42

ЧАРОЛИЈА ОБМАНЕ

Смјели бисмо говорити само о опажајима и сањаријама, а никад о идејама - јер оне не произлазе из наше унутрашњости и никад нису истински наше. * Суморно небо: то мој мозак надомјепгга небески свод. * Разорен досадом, тим успореним циклоном... * Наравно, посгоји клиничка меланхолија на коју понекад утичу лијекови; међутим, постоји испод самих изљева радосги једна друга меланхолија која нас посвуда прати не осгављајући нас саме ни за трен. Ништа нам не омогућава да се ослободимо ове злокобне свеприсутности: она је наше јасгво заувијек окренуто према самом себи. * Пјесника-странца који се, након што се колебао између више престоница, управо искрцао међу нас, увјеравам да је то била добра замисао и да ће овдје поред других предности имати и ту да скапа од глади, а да при том никог не узнемири. Да бих га још охрабрио, истичем да је неуспјех овдје толико природан да служи умјесто пасоша. Та појединосг га је усхитила, судећи по бљеску који сам примијетио у његовим очима. 45

* "Чињеница да си доживио те године доказује да живот има смисла", рекао ми је један пријатељ након нгго смо тридесет година били раздвојени. Ове ријечи ми често падну на памет и увијек ме погоде, премда их је изговорио неко ко је увијек у свему налазио смисао. * За Малармеа осуђеног да, како се тврди, бдије двадесет четири часа дневно, сан није био "исгинска потреба", него "почасг". Само велики пјесник могао је себи дозволити луксуз такве лудосги. * Изгледа да несаница поштеђује животиње. Тек уколико их неколико недјеља спријечимо да спавају догодиће се радикалне промјене у њиховој природи и понашању. Оне ће доживљавати дотад непознате сензације које су важиле као само нама својствене. Пореметимо животињско царство уколико желимо да нас оно досгигне и замијени. * Био сам сгекао навику да пријатељу, Јапанцу, у сваком писму које му упутим, препоручим неко Брамсово дјело. Управо ми је написао да излази из једне клинике у Токију, гдје су га превезли колима хитне помоћи јер се био превише посветио мом идолу. Који трио, која соната за то сноси кривицу? Није важно. Само онај који позива на несгајање заслужује да га слушамо. * Ни у једном наклапању о сазнању, ни у једној Erkenntnistheorie којом уста испирају толики филозофи, било 46

да су њемачки или не, нећете наћи ни најмање поштовања за Умор по себи, - за сгање најприкладније да нам омогући да продремо до темеља ствари. Овај заборав или незахвалност неопозиво дискредитују филозофију. * Шетња гробљем Монпарнас. Сви, и стари и млади, правили су планове. Више их не праве. Као добар ђак, понукан њиховим примјером, при повратку, заклињем се да ћу заувијек престати да их правим. Неоспорно успјешна шетња. * Мислим на С. за кога је испијање кафе било једини разлог постојања. Једном кад сам му упорно и једнолично хвалио будизам, он ми одговори: "Нирвана, да - али не без кафе". Сви имамо неку манију која нас спречава да без ограничења прихватимо врхунску срећу. * Док сам читао текст Мадам Перије, тачније одломак у коме она приповиједа да је Паскал, њен брат, од дана кад је навршио осамнаест година, према властитом признању провео само један дан без патње, био сам толико потресен да зачепих руком усга да не вриснем. Било је то у једној јавној библиотеци. Тада сам имао, није згорег поменути, управо осамнаест година. Какав предосјећај, али и каква лудосг и таштина! * Отарасити се живота значи лишити се задовољства да му се ругамо. 47

То је једини могући одговор некоме ко вам је обзнанио своју намјеру да га оконча. * Битак нас никад не обмањује, тврди један филозоф. Шта нас онда обмањује? Сасвим сигурно нас не обмањује небитак, који по дефиницији не може обмањивати. Ова предносг која по невољи раздражује нашег филозофа, мора да га је навела да прогласи једну такву флагрантну неисгину. * Корисност пријатељства састоји се у томе што је оно, готово у истој мјери као и љубав, неисцрпан извор разочарења и бијеса, па према томе и плодних изненађења којих би се било неразумно ријешити. * Најсигурније средство против губљења разума: присјетити се да је све несгварно и осгати... * Пружа ми одсутну руку. Посгављам му многобројна питања и губим храбросг пред његовим ужасно лаконским одговорима. Нигдје ни једне од тих бескорисних ријечи, тако неопходних за дијалог. Свакако, ради се о дијалогу. Ријеч је знак живота и сгога нам је лудак који стално брбља ближи него затворен, стегнут, блокиран полулудак. * Не постоји начин да се одбранимо од ласкавца. Не можемо му повлађивати а да не испаднемо смијешни, нити се можемо обрецнути на њега и окренути му леђа. Понашамо се као да говори истину; не знајући како да реагујемо, препуштамо се његовом ласкању. Он - он

вјерује да сте насамарени, да вама влада и наслађује својим тријумфом, а да га ви не можете разувјерити. Најчешће је то будући непријатељ који ће се осветити што се пред вама поништавао, прерушени нападач који снује ударце док декламује хиперболе. * Најдјелотворнији начин да стекнете одане пријатеље је да им чесгитате на њиховим неуспјесима. * Тај мислилац нашао је уточиште у преопширности, као пгго су га други нашли у глупосги. * Кад се извјесно вријеме бавимо неком темом, можемо смјеста донијети суд о сваком дјелу које се на ту тему односи. Управо сам отворио једну књигу о гнози и одмах схватам да се на њу није требало ослонити. Ипак сам прочитао само једну реченицу и увиђам да нисам ништа друго до незналица, најобичнија нула, једва упућена у сгвар. Замислимо сад неког апсолутног стручњака, неко чудовиште, на примјер Бога: све пгго радимо мора му се чинити да је петљанија, чак и наши непоновљиви успјеси, чак и они који би га морали понизити и посрамити. * Између Постања и Апокалипсе царује превара. Важно је да то знамо, јер кад једном прихватимо ову очигледност од које нам се врти у глави, сви рецепти мудрости су излишни. * Кад нас спопадне слабосг да радимо на некој књизи, не можемо а да не помислимо без дивљења на оног 49

48

хасидског рабина који се оканио писања књиге пошто није био сигуран да је може написати само ради задовољства свог Створитеља. * Да час разочарења свима зазвони у исти мах, при- суствовали бисмо једној потпуно новој верзији - било пакла, било раја. * Немогуће је водити дијалог са физичким болом. * Повуцимо се заувијек као пгго је то учинио Бог након шест дана. Опонашајмо га барем у томе. * Свјетло зоре је истинско, исконско свјетло. Сваки пут кад понирем у њега благосиљам његове бесане ноћи што су ми пружиле прилику да присусгвујем призору Почетка. Јејтс је оно свјетло назвао "ласцивним" - лијепо, непоуздано откриће. * Кад сам сазнао да се ускоро намјерава оженити, помислио сам да би било добро да прикријем своје изненађење неком уобичајеном примједбом: "Све је спојиво са свим" - на шта ће он: "То је тачно, будући да је жена спојива са мушкарцем". * Тај умишљени израз који попримамо приликом велике несреће...

50

* На врхунцу једног успјеха чије име није вриједно спомена пожелимо да повичемо: "Све је довршено!" Отрцане фразе из Јеванђеља увијек је добро имати при руци управо у оном тренутку кад повјерујемо да их се можемо ослободити. * Скептичке црте, тако ријетке код црквених очева, данас се сматрају модерним. Јасно, пошто је хришћанство одиграло своју улогу - оно које је од својих почетака најављивало свој крај, сада је предмет наслађивања. * Кад год видим неког пијаног, прљавог, смрдљивог клошара, који са својом флашом непомично лежи на ивици плочника, помислим на човјека сутрашњице. * Иако тешко поремећен, говорио је баналносг за баналношћу. С времена на вријеме, понека опаска која приближава кретенизам и генија. У сваком случају потребно је да ишчашење мозга нечему служи. * Кад повјерујемо да смо посгигли одређени сгепен равнодушности, све ревносне сматрамо комедијашима, рачунајући ту и осниваче религија. Но, не учествује ли и равнодушност у комедијашењу. Ако су дјела измотавање, није ли то и само одбијање чина: ипак једно отмено измотавање. * Његова нехајност оставља ме збуњеним и задивљеним. Нигјде није журио, ни према чему се није равнао, 51

ничим се није одушевљавао. Рекло би се да је при рођењу прогутао неко средство за умирење које дјелује и сада и које му допушта да задржи свој неуништиви смијешак. * Милост за оног који, исцрпивши своје залихе презира, не зна каква осјећања да гаји према другима и самом себи! * Раскинувши са својим пријатељима, одсјечен од свијета, читао ми је с руским нагласком, готово неизбјежним у датој прилици, почетак књиге над књигама. Кад је дошао до мјеста гдје је Адам скривио свој изгон из Раја, остаде замишљен и погледа у даљину, док сам ја мање-више разговјетно говорио себи како ће људи, након миленијума лажних надања, разљућени што су варали, најзад пронаћи смисао проклетсгва и тако постати достојни свог претка. * Ако је Мајстер Екхарт једини "сколастичар" којег још можемо читати, онда је то стога што је код њега дубина увијек праћена шармом, а то је ријетка предност у епохама интензивне вјере. * Док слушамо неки ораториј, како можемо допустити да та преклињања, ти изљеви ганутости не крију никакву сгварност нити се икоме обраћају, да иза њих нема ништа и да се они морају заувијек изгубити у ваздуху? * Неки европски индусгријалац који је боравио у једном индијском селу чији су становници ткали шалове од 52

кашмира, лати се пропитивања несвјесних поступака које примјењују ткачи. Након што их је темељно изучио, вјеровао је да би било добро да их открије овим припростим људима, који потом изгубише сваку спонтаност и постадоше врло рђави радници. Превелико размишљање омета сваки чин. Превише расправљати о сексуалности значи саботирати је. Еротизам, пошаст свих друштава у распадању, јест напад на инстинкт и организована импотенција. Не можемо размишљати о подвизима који се остварују без размишљања, а да се не изложимо опасности. Оргазам није никад био филозофски догађај. * Моја зависност од климе увијек ће ме спречавати да допустим аутономију воље. Метеорологија одлучује о боји мојих мисли. Нема никог ко би од мене био у мањој мјери детерминиста, али шта ја ту могу? Чим заборавим да имам тијело, повјерујем у слободу. Чим ме тијело опомене и наметне ми своје јаде и хирове, изгубим ову вјеру. Овдје је Монтескје на мјесту: "Срећа или несрећа заснива се на одређеним својствима органа". * Да сам остварио оно што сам желио - да ли бих због тога данас био задовољнији? Сигурно не. Запутивши се на далек пут, према крајностима самог себе, док сам путовао посумњао сам у свој задатак и у све задатке. * Обично под утицајем самоубилачког расположења, залуђујемо се неким бићем или идејом. Како нам се расвјетљава суштина љубави и фанатизма! 53

* Нема веће препреке избављењу од потребе за неуспјехом. * У уобичајеном смислу, спознати значи промијенити мишљење о нечему, апсолутно спознати значи промијенити мишљење о свему. Просвјетљење представља корак даље: оно је извјесност да убудуће никад више нећемо бити насамарени, оно је посљедњи поглед на илузију. * Упињем се да замислим космос без... мене. Срећом, смрт је ту да отклони недостатак моје маште. * Како наше мане нису површински недостаци, него су сам темељ наше природе, ми их не можемо исправити а да природу не изопачимо. * Мислим да у цјелокупном Марксовом дјелу нема ни једна једина непристрасна мисао о смрти. ...То је говорио себи на његовом гробу у Highgate. * Прије бих жртвовао живот него био неопходан за било шта. * У ведској митологији ко год се знањем уздигне нарушава удобност неба. Богови, увијек на опрезу, живе у страху да не буду надмашени. Је ли Господар Постања поступио другачије? Није ли он уходио човјека јер је од њега страховао зато што је у њему видио такмаца. Схва-

54

тамо, у тим условима, жељу великих мистика да избјегну Бога, његове границе и јаде, како би се у Божанском ослободили ограничења. * Умирући постајемо господари свијета. * Кад се повратимо од неког прекомјерног одушевљења, опет лудовати за неким бићем чини нам се толико непојмљивим да то не може замислити нико, чак ни инсект, који не грца у заблудама. * Моја је мисија да сагледам ствари онакве какве јесу. Сасвим супротно једној мисији... * Доћи из земље у којој неуспјех представља обавезу и у којој је "Нисам се могао доказати" лајтмотив сваког повјеравања. * Не могу да се прилагодим никаквој судбини. Саздан сам да постојим прије рођења и послије смрти, али не и за вријеме самог постојања. * Те ноћи, у којима се увјеравамо да су сви напустили овај свемир, чак и мртви, и да смо посљедње живо биће, последња утвара. * Да бисмо се уздигли до самилости, мучење самог себе треба довести до засићености, до гађења, јер онај највиши сгепен мучнине симптом је здравља, нужан услов да бисмо гледали преко сопствених јада и брига.

55

* Нигдје оног исгинског; посвуда симулакруми, од којих не смијемо ништа очекивати. - Чему онда зачетној обмани додавати све оне које придолазе и из дана у дан је демонском правилношћу потврђују? * "Свети Дух није скептичан", учи нас Лутер. Не могу сви бити скептични, а то је свакако штета. * Малодушност, увијек у служби сазнања, открива нам другу страну, тамну унутрашњост бића и ствари. Отуда осјећај непогрешивости који нам она даје. * У бесаним ноћима опажамо чисто пролажење времена, огољено вријеме сведено на суштину протицања, без дисконтинуитета тренутака. Све ишчезава. Посвуда се увлачи тишина. Слушамо, а не чујемо ништа. Чула се више не усмјеравају према извањском... Према каквом изван? Прождирање којег надживљава ово чисго пролажење кроз нас, и које смо ми, и које ће престати само са сном или даном. * Озбиљно не улази у дефиницију егзистенције, трагично улази, јер у себи садржи идеју авантуре, безразложне несреће, док озбиљно тражи неки циљ. Но, велика оригиналносг егзисгенције састоји се у томе што не садржи ни једно ни друго. * Кад неког волимо, прижељкујемо да га задеси нека велика несрећа како би му били приврженији.

56

* У искушење ме доводи још само оно што је с оне стране... крајности. * Да сам послушао свој први потицај, живот бих провео пишући увредљива и опроштајна писма. * Било му је незгодно да умре. Заиста, име нешто неприлично у смрти. Разумије се, ова страна смрти посљедње је што нам падне на памет. * Улудо сам трошио сате и сате мозгајући о томе што ми се чинило посебно вриједним подробног пропитивања: о испразности свега, о ономе што не заслужује ни секунд размишљања, пошто није јасно шта се има још рећи за или против саме очигледносги. * Ако више волим жене него мушкарце, то је стога што оне имају ту предност да су неуравнотеженије, дакле, компликованије, проницљивије и циничније, да и не рачунамо ону загонетну надмоћност коју доноси хиљадугодишње ропство. * Ахматова, као и Гогољ, није вољела ништа да посједује. Раздијелила би све поклоне којим су је даривали и након неколико дана налазили су их код других. Ова особина подсјећа на обичаје номада које нужност и склоност присиљавају на привременост. Жозеф де Местр наводи случај свог пријатеља, руског принца, који је у својој палати спавао на најразличитијим мјестима и који тако рећи није имао сталног кревета живећи са осје57

* ћајем да је ту само у пролазу и да кампује очекујући да некуд побјегне. Кад Исток Европе пружа такве моделе равнодушности, чему их тражити у Индији или другдје? * Писма која примамо и у којима се ради само о ин- терним расправама и метафизичким испитивањима брзо постају заморна. У свему је потребна гнусност да бисмо стекли утисак истинитог. Да су се анђели дали на писање, били би изузимајући оне пале - нечитљиви. Чистота тешко пролази јер је неспојива са надахнућем. * Насред улице, изненада обухваћен "мистеријом" времена, рекао сам себи да је свети Августин имао добар разлог да начне такву тему обраћајући се директно Богу: с ким другим расправљати о времену? * Могао бих изразити све оно што ме прожима да сам поштеђен понижења што нисам музичар. * По јеврејској предаји, Тора - Божје дјело претходи свијету двије хиљаде година. Никад ниједан народ није себе толико цијенио. Приписати својој светој књизи такву старост, вјеровати да датира прије Fiat Lux! Тако се кроји судбина! * Отворивши једну антологију религиозних текстова, смјеста сам наишао на Будину изреку: "Ниједан предмет који желимо не вриједи" - одмах сам склопио књигу јер, потом - чему још читати? 58

Што више старимо, то нам карактер више слаби. Сваки пут кад нам пође за руком да будемо карактерни то нам смета и попримамо извјештачен израз лица. Отуда нелагода пред оним који осјећају убјеђење. * Имао сам среће да упознам правог Гаскоњца. Овог на којег ја мислим никад нису видјели утученог. Све своје несреће, које су биле велике, обзнанио ми је као велике побједе. Разлика између њега и Дон Кихота бијаше сасвим незнатна. Ипак, с времена на вријеме, настојао је да ствари види исправно, но његови напори нису уродили плодом. Он ће остати до краја колебљивац обмане. * Да сам послушао своје импулсе, данас бих био луд или објешен. * Примијетио сам да послије било каквог унутрашњег потреса моја размишљања након кратког узлета попримају жалостан и чак гротескан облик. Тако је било увијек у мојим кризама, без обзира да ли су биле одсудне или не. Чим искорачимо из живота, живот се свети и своди нас на свој ниво. * Немогуће ми је да сазнам схватам ли себе озбиљно или не. Драма равнодушности је у томе што се њено напредовање не може мјерити. Напредујемо кроз пустињу а никад не знамо гдје смо. * Пошао сам далеко да нађем сунце, а кад сам га напокон нашао, било је против мене. А шта да сам пошао да 59

се бацим с врха хридине? Док сам се бавио овим првенствено туробним размишљашима. помно гледајући ту боровину, те литице, те валове, изненада осјетих до које мјере сам прикован за тај прелијепи проклети универзум. * Сасвим неоправдано, туговању приписујемо само миноран статус, много нижи него тјескоби. У ствари, туговање је много погубније од тјескобе, али оно се опире испољавањима које тјескоба нарочито воли. Скромније и зато разорније оно може искрснути у сваком часу, док се тјескоба поносита - чува за велике прилике. * Дошао је као туриста и случајно бих га увијек сретао. Овај пут, посебно срдачан, повјерава ми де се осјећа изванредно и да не пресгаје бити свјестан осјећаја угодности. Одговарам му да ми његово здравље изгледа сумњиво и да није нормално стално бити свјестан свог здравља јер се истинско здравље никад не осјећа. Чувајте се свог доброг здравља рекох на растанку. Нема потребе додати да га отада нисам више срео. * При најмањој зловољи, а тим прије при најмањој тузи треба одјурити на најближе гробље које нам изненада подјељује мир који бисмо узалуд тражили негдје другдје. Чудотворан лијек за једнократну употребу. * Кајање - сеоба у обрнутом правцу - препорађајући и претварајући у задовољсгво наш живот, даје нам привид да смо проживјели више живота.

Моја слабост према Таљерену. - Кад цинизам упражњавамо ријечима, онда * смо пуни дивљења за неког ко га је мајсторски спровео у дјело. * Да нека влада изда декрет усред љета да се распуст неограничено продужава и да, под пријетњом смртне казне, нико не смије напустити рај у којем борави, услиједила би масовна самоубиства и крвопролића без преседана. * Срећа и несрећа чине ме подједнако несрећним. Зашто ми се онда понекад дешава да више волим срећу? * Дубина неке страсги мјери се ниским осјећајима које она у себи садржи и који јој јамче жестину и трајање. * Ла Камард - по Гетеовим ријечима - лош портретиста, додавао би лицима нешто лажно, неистинито, што он поуздано није хтио изједначити, као Новалис, са принципом који "романтизира” живот. Узмимо му као олакшавајућу околност то да је, поживјевши педесет година више од аутора Химни ноћи, имао на располагању довољно времена да изгуби илузије о смрти. * У возу сједи жена средњих година и средњег угледа, а преко пута ње, један идиот, њен син од тридесетак година, који јој с времена на вријеме узима руку, на њу полаже устрајан пољубац а потом мајку блажено гледа. Она је блистала од среће и смјешила се.

60 61

Нисам знао шта значи окамењена жудња. Сад знам пошто сам то искусио у том призору. Открила ми се једна нова врста ужаса. * Музика траје онолико колико и слушање, као пгго Бог траје колико и ексгаза. Најузвишенијој умјетности и најузвишенијем бићу заједничко је то да у потпуносги зависе од нас. За неке, у ствари за већину, музика је потицајна и утјешна; за друге, она је прижељкивани лијек, неочекивано средство помоћу ког се губимо. * Раскинути са својим боговима, прецима, језиком и земљом, укратко, раскинути сигурно је страховито искушење, али исто тако и заносно искушење које тако незасито тражи отпадника и, штавише, издајника. * Од свега пгго нам доноси патњу, ништа нам тако добро не даје осјећај да смо коначно дотакли исгину. * Кад почнемо пропадати, умјесго да због тога очајавамо, морали бисмо се позвати на право да не будемо увијек исти. * Добијамо готово све осим оног што потајно прижељкујемо. Несумњиво, право је да оно за чим највише жудимо буде недостижно, да суштина нас самих и нашег пута остаје скривена и неосгварена: Провиђење је добро удесило ствари: свак црпи корист и охолост из успјеха 62

прикованог за интимни пораз. * По Зохару, Бог сгвори човјека и препоручи му вјерност дрвету живота - управо стога да би човјек увијек остао исти. Међутим, њему би драже дрво смјештено у "подручју промјена". Његов пад? Лудило мијењања, плод радозналости, тог извора сваког зла. - И тако, оно што би хир првог од нас постаде закон за све нас. * Нешто мало сажаљења улази у све облике привржености, у љубав, па чак и у пријатељсгво, али не и у дивљење. * Напусгити живот неоштећен - то би се могло десити, али се никад не дешава. * Незгодно је што нас нека скорашња несрећа спречава да разаберемо њене добре стране. * У прошлом вијеку о љубави и музици најбоље су говорили Ниче и Шопенхауер. Ипак, и један и други су посјећивали само борделе, а што се тиче музичара, први је лудовао за Росинијем а други за Бизеом. * Сусревши случајно Л. рекао сам му да је ривалство светаца било најогорченије и најпритајеније од свих. Он затражи да му наведем примјере: у том тренутку нисам нашао ниједан, а не налазим га ни сада. Упркос томе чињеница ми изгледа доказана.

Свијест: збир наших нелагодносги од рођења па до дана данашњег. Нелагоде ишчезле, свијест * својесуизворе..., осгаје - али она је изгубила она чак за њих и не зна. * Меланхолија се храни сама собом. И управо због тога она се не може обнављати. * У Талмуду налазимо запањујућу тврдњу: "Што је више људи то је више слика божанства у природи”. То је можда било тачно у вријеме кад је настала ова примједба, док је данас оповргава све оно што видимо, а још ће је више оповргавати све оно што ћемо тек видјети. * Рачунао сам да ће моје биће присусгвовати нестанку наше врсте. Међутим Богови су ми се успротивили. * Срећан сам само кад предвидим одрицање и за њега се припремим. Осгало је горчина и немир. Одрицати се није лако. Међутим, само тежња за одрицањем доноси смирење. Тежити одрицању? Само сањарење о њему довољно је да вам да илузију да сте неко други, а та илузија је најзаноснија, али и најварљивија. * Нико као он није имао смисла за универзалну игру. Кад год сам на њу алудирао, цитирао ми је санскртску ријеч lila по Веданти, апсолутну излишност, стварање свијета као Божју разоноду. Како смо се свему смијали! А сада он, најжовијалнији од свих који су прогледали - ето га, баченог у ту раку, његовом грешком, пошто се једном удостојио да ништавило схвати озбиљно. 64

СУОЧЕН С ТРЕНУЦИМА

Не уз помоћ духа, него уз помоћ патње, и само уз помоћ патње престајемо бити марионета. * Кад потпаднемо под чари смрти, све се збива као да смо је већ упознали у некој претходној егзистенцији и као да сада горимо од нестрпљења да је поново сусретнемо. * Кад посумњате у некога да има и најмању слабосг према Будућности, знајте да осумњичени зна адресу психијатра - и то не само једног. * "Ваше истине су неподношљиве" - "Вама су неподношљиве", одмах сам одговорио том невинашцету. Ипак, умјесто да се хвалишем имао сам жељу да додам: "И мени су”. * Човјек није задовољан тиме што је човјек. Међутим, он не зна чему да се врати ни како да поново успосгави стање на које је изгубио свако разговијетно сјећање. Носталгија коју за њим осјећа темељ је његовог бића и управо путем ње он комуницира с оним пгго у њему посгоји од најсгаријих времена. * У празној цркви оргуљаш вјежба. Нигдје никог другог, 67

осим једне мачке која поче да ми се мота око ногу. Његова ревносг ме потресе: спопадоше ме питања која ме одувијек муче. Одговор оргуља није ми се учинио задовољавајућим, али с обзиром на стање у ком сам се налазио, ипак је то био некакав одговор.

ће вратити часг једном старом инстинкту него сва еротска литература. * Једино извињење овог свемира - будући да му је неко извињење потребно - јесу сузе дивљења.

* Идеално истинољубиво биће - увијек нам је на вољу да га замислимо - било би биће које ни у једном тренутку не би тражило уточиште у еуфемизмима. * Без премца у култу Неосјетљивости, помамно сам за њом жудио, тако да што сам је више желио досећи то сам јој био даљи. Праведна пропаст за онога ко тежи циљу који је супротан његовој природи. * Срљамо из пометње у пометњу. Ово размишљање нема озбиљних посљедица и никог не спријечава да доврши свој животни пут и да, кад се све сабере, досегне потпуну пометњу.

* Из солидарносги с једним пријатељем који је умирао, затворио сам очи и пусгио да ме преплави онај полухаос који претходи сну. Након неколико минута повјеровао сам да сам дохватио ону инфинитезималну реалносг која нас још спаја са свијешћу. Јесам ли био на прагу краја? Тренутак касније, налазио сам се на дну понора, без трунке страха. Дакле, тако је једносгавно не постојати више? Несумњиво, кад би смрт била само једно искуство, међутим, она је искусгво као такво. Каква идеја - поигравати се феноменом који се догађа само једном! Не експериментише се с оним што је непоновљиво. * Што смо више пропатили мање захтијевамо. Противљење је знак да нисмо прошли ни кроз какав пакао. * Као да нисам сит досаде, ево, гњаве ме они које смо морали упознати у пећинско доба.

* Стрепња, не само да не потиче од нервне неуравнотеженосги, него има упориште у самој конституцији овог свијета и не видимо разлог запгго не бисмо сгрепили у сваком тренутку, будући да само вријеме није ништа друго него стрепња у пуној експанзији; стрепња у којој се не разликују ни почетак ни крај, стрепња која вјечно побјеђује. * Под небеским сводом, неутјешним по жељи, двије птице равнодушне према овој туробној позадини, салијећу једна другу... Њихова тако очигледна живахност прије 68

* Гајимо мржњу према себи јер не можемо да заборавимо на себе, јер не можемо да мислимо ни на шта друго. Неизбјежно је да овим претјераним давањем првенсгва будемо огорчени и да насгојимо да га надвладамо. Међутим, да бисмо у томе успјели, мржња према себи најмање је дјелотворно ратно лукавсгво којим се можемо послужити. 69

Музика је илузија која искупљује све осгале. (Кад би илузија била *само празна ријеч осуђена да ишчезне, питам се шта би од мене посгало.) * Ником није дато да у неком неутралном расположењу опази пулсирање времена. За то је нужна једна нелагодност sui generis, доброчинсгво за које се не зна откуд долази. * Кад назремо празнину и посветимо се sunyata култу, који је наизмјенично јаван и тајан, не можемо се сасвим предати једном сићушном, утјеловљеном, личном богу. С друге стране, чистота ослобођена сваке људске присутности, сваког људског онечишћавања, чисгота из које је протјерана чак и идеја јаства, компромитује могућност било какавог култа, пошто култ нужно прати сјенка индивидуалне премоћи. Јер, слиједећи једну химну Mahayane, "ако су све сгвaри празне, ко је тај који се слави и ко га слави?" * Сан је још бољи лијек за тугу него вријеме. Заузврат, несаница, коју и најмању нелагодносг увећава и претвара у велику несрећу, бдије над нашим ранама и не да им да зацијеле. * Умјесго да обраћам пажњу на лик пролазника, загледао сам њихова стопала, и сва та ужурбаност сводила се на кораке који хитају - према чему? Указа ми се јасно да је наша мисија била да дотакнемо прашину у потрази за тајном лишеном озбиљности. 70

Прво што ми исприча пријатељ ког сам већ годинама био изгубио из вида било је ово: одавно је направио залиху отрова, али није се успио убити јер није знао који отров да изабере. * Не поткопавамо разлоге живљења, а да у исти мах не поткопавамо разлоге писања. * Нестварносг је очигледносг коју свакодневно заборављам и изнова откривам. Ова комедија се у тој мјери не разликује од моје егзистенције да ми не полази за руком да их разлучим. * Чему тај смијешни нови покушај, чему ова фарса? Ипак, није ријеч о фарси, јер управо захваљујући њој припадам живим бићима или бар само личим на њих. * Сваки појединац као такав, прије него што одлучно пропадне, већ је пропао и насупрот је свом оригиналном моделу. * Како објаснити да чињеница да нисмо посгојали, да колосална одсутност која претходи нашем рођењу изгледа да никог не узнемирава и да чак онај који ју је пореметио њој није сувишан. * Према једном Кинезу, све што може признати стогодишњак, кад добро размисли о свему што га је снашло у животу, јесте само час среће. 71

Пошто сви претјерују, зашто би мудраци били изузетак? * Волио бих све заборавити и пробудити се окренут према свјетлу које претходи времену. * Меланхолија искупљује свемир и управо стога нас од њега раздваја. * Провео сам младост на температури створитеља. * Колико разочарења доводи до огорченосги? Једно или хиљаду, зависно од повода и човјека. * Замислити чин мишљења као отровну купку, као разбибригу сјетне отровнице. * Бог је условљено биће раг еxcellence, сужањ над сужњима заточеник својих атрибута, заточеник онога што он јесге. Напротив, човјеку је на располагању извјесна игра, и то у оној мјери у којој он није, у којој се он, будући да има само привидну егзистенцију, батрга у својој лажној сгварности. * У намјери да се потврди, живот доказује ријетку досјетљивосг; у намјери да се порекне не показује ништа мању. Шта је само измислио као средсгво да се ослободи самог себе! Смрт је његово давнашње откриће, његов нечувен успјех.

Облаци су промицали. У муклој ноћи готово да се могла чути хука коју су хитајући сгварали. Зашто смо овдје? Какав смисао може имати наша бескрајно кратка присутносг? Питање без одговора, на које ипак без трунке размишљања спонтано одговорих и не поцрвењевши игго сам изговорио једну тако прослављену баналносг: "Зато да бисмо се мучили нгго смо овдје и ни због чега више". * Да су ми раније рекли да ће ме моји тренуци напусгити као и све остало, не бих осјетио ни сtрах, ни тугу, ни радост. Ненарушена одсутносг. Сваки лични акцент бијаше ишчезао из оног што сам још вјеровао да осјећам, али, истини за вољу, нисам више ништа осјећао, живио сам без осјета, а ипак нисам био живи мртвац - био сам и те како у животу, али онако како се то ријетко бива, како се то бива само једном. * Посгупати попут пусгињских отаца и уз све то допустити да нас узбуде посљедње вијести! У првим вијековима наше ере, припадао бих овим пустињацима за које се каже да су се "уморили од тражења Бога”. * Иако смо се појавили већ прекасно, наши непосредни а још више наши далеки насљедници биће нам завидни. У њиховим очима ми ћемо, сасвим оправдано, изгледати повлаштени јер посгоји интерес да будемо што је могуће даље од будућности. * Овдје нек не улази нико ко је макар и само један дан 73

72

провео под окриљем глупосги! * Наше мјесто је негдје између битка и небитка, између двије фикције. * Други, ваља нам то признати, изгледа нам попут халуцинанта. Слиједимо га само до одрећене тачке. након тога он се нужно удаљава, будући да нам се и његове најприродније бриге чине неоправдане и необјашњиве. * Никад не захтијевајте од језика да се напреже несразмјерно својим природним могућностима и не присиљавајте га да увијек пружа највише што може. Избјегнимо процјењивање ријечи, да се не би премориле, јер онда неће моћи да тегле бреме смисла. * Нема разорније и утјешније мисли од мисли о смрти. Несумњиво, због овог двоструког својсгва ми је прежвакавамо до те мјере да је се не можемо ријешити. Како нам се само посрећило да у једном те истом тренутку набасамо на отров и лијек, на откриће које нас убија и одржава у животу, на окрепљујући отров. * Након Варијација Голдберг - "супересенцијалне музике", да се послужимо жаргоном мистичара затварамо очи и препуштамо се одјеку који су у нама изазвале. Више ништа не посгоји осим испуњености без садржаја, а то је свакако једини начин да будемо у највећој близини врхунског. * Да бисмо досегли избављење, треба вјеровати да је 74

све стварно, или да ништа није стварно. Међутим, ми разликујемо само степене стварносги - ствари нам изгледају мање или више истините, мање или више постојеће. И тако, ми никад не знамо гдје смо. * Озбиљност заправо није атрибут егзистенције; трагичност јесте, јер у себи садржи идеју безразложне несреће, док озбиљносг сугерише минимум сврховитости. Но, драж егзисгенције је у томе да не садржи ни једно ни друго. * Уздићи се до највишег ништавила из којег происгиче ово другоразредно ништавило које нас сачињава. * Свак прође кроз своју прометејску кризу и све што убудуће ради сведе се на то да се њоме поноси или да се на њу жали. * Кад се у излог изложи лобања, то је већ изазов; кад се изложи читав костур, онда је то скандал. Како ће се несрећник који туда пролази, чак иако само кришом баци поглед, након тога бавити својим пословима, и у каквом ће расположењу заљубљени поћи на свој љубавни сасганак? Тим више нешто дуже заустављање пред нашим посљедњим преображајем неће моћи ништа друго до да обесхрабри нашу жудњу и одушевљење. И тако, док сам се удаљавао, преосгало ми је само да проклињем тај вертикални ужас и његово непрекидно подругљиво кежење. 75

* "Кад птица сна науми да свије гнијездо на мојој зјеници, она угледа трепавице и препаде се крлетке." Ко је боље од тога Бен Ал-Хамара, арапског пјесника из Андалузије опазио оно пгго је недокучиво у несаници. * Ти тренуци кад је довољна једна успомена, или нешто још мање, па да склизнемо изван свијета. * Личимо на тркача који се заусгавио у јеку трке да покуша схватити каквог она има смисла. Размишљање је знак задиханости. * Облик реномеа досгојан зависти: налијепити своје име, попут нашег првог претка, на бруку која ће заслијепити покољења. * "Оно пгго је непостојано јесте бол; оно што је бол јесге не-сопство. Оно пгго је не-сопство, то није моје, ја нисам то, то није ја." (Samyutta Nikaya) Оно што је бол јесте не-сопство. Тешко је, заправо немогуће је сложити се с будизмом у овој ипак најважнијој - тачки. За нас је бол оно што у себи има највише нас самих, највише сопсгва. Каква чудна религија! Посвуда види бол, а исговремено га проглашава несгварним. На његовом лицу више ни трага подругљивосги. Значи да је готово гнусно привржен животу. Они који се нису удостојили да живот грчевито шчепају носе подругљив смијешак, знак препуштености и тријумфа. Они 76

не иду према нипггавилу, они су га напустили. * Све долази прекасно, све је прекасно. * Прије озбиљних здравствених тешкоћа бијаше то научник: од тада... запао је у метафизику. За отвореност према суштинском застрањивању потребно је учешће оданих јада који жуде да се обнављају. * Након што сам сву ноћ подизао Хималаје - и то назвати сном. * На какву све жртву не бих био спреман само да се ослободим овог побожног ја, које у том истом тренутку заузима мјесго у цјелини о којем се ниједан бог није усудио ни да сања. * За умирање је неопходна неизмјерна понизносг. Чудно је што сви докажу да су понизни. * Те таласе, њихову запосленост и вјечито булажњење - што се тиче бескорисносги - засјенило је још будаластије подрхтавање града. Кад затварајући очи утонемо у ону двоструку хуку, повјерујемо да присуствујемо припремама Стварања и брзо се изгубимо у тешким козмогонијским истраживањима. Чудо над чудима: никаквог размака између првог потреса и тачке до које смо доспјели. 77

* Сваки облик напретка је изопачење, у оном смислу у којем је биће изопачење небића. * Узалуд сте исгрпјели бесане ноћи на којим би вам позавидио и неки мученик, уколико оне нису оставиле траг на вашем лицу, нико вам неће повјеровати. У недосгатку свједока и даље ћете изгледати као шаљивџија и претварајући се боље него ико управо ви ћете бити саучесник оних који вам не вјерују. * Да је великодушан чин противприродан доказује то што он каткад непосредно, а каткад мјесецима или годинама касније, изазива нелагодност коју се не усуђујемо да признамо ником, па чак ни самом себи. * На тој погребној служби говорило се само о сјенци, сну и блату које се враћа блату. Потом, без икаквог прелаза, покојнику је обећана вјечна радост и све оно што слиједи. Толика недосљедносг ме разљути тако да напусгих и попа и преминулог. Док сам се удаљавао, нисам могао а да не мислим како сам био у лошем положају да протестујем против оних који себи тако очигледно противрјече. * Какво олакшање - бацити рукопис у канту за смеће, тог свједока грознице и ужасне махнитости. * Јутрос сам мислио, дакле, изгубио сам тло под ногама добрих четврт сата. 78

* Све што нам смета то нас одређује. Без нелагодности нема идентитета. Срећа и несрећа свјесног организма. * Тако описати несрећу било је једнако угодно као и доживјети је. * Свакодневна лекција скромносги: помислити да је то био само краткотрајан бљесак и да ће једног дана говорити о нашим остацима. * Инсисгира се на болестима воље, а заборавља се да је воља као таква сумњива и да није нормално хтјети. * Након пгго сам сатима држао говоранције, ево ме, испуњеног празнином. Празнином и стидом. Зар није непристојно ширити своје тајне, износити само своје биће, причати и причати о себи, кад смо најпуније тренутке нашег живота спознали у шутњи, у опажању шутње. * Као адолесцент Тургењев је у својој соби објесио слику Фукијеа Тенвила. Младосг је, увијек и посвуда, идеализовала крвнике, под условом да су пустошили у име магловитог и испразног. * Живот и смрт су подједнако бесадржајни. На несрећу, то спознајемо прекасно, онда кад нам то неће помоћи ни да живимо ни да умремо. 79

* Спокојни сге, заборавили сте вашег непријатеља који никад не спава и чека. Ипак, ради се о томе да будете спремни кад он насрне. Уништићете га, јер он ће бити ослабљен трошењем неизмјерне енергије коју захтијева мржња. * Од свега оног пгго доживљавамо нипгга нам не даје утисак да смо у средииггу истинског као напади безразложног безнађа. Без њих све изгледа фриволно, кривотворено, лишено и супстанце и интереса. * Гађење које не зависи од истрошеносги органа, безвременско гађење за које нема привременог олакшања, гађење чији никакав починак, макар он био и посљедњи, не може ликовати. * Све је добро, само не питати се из часа у час о смислу нашег дјеловања, све је пожељније од јединог питања које је важно. * Некад, док сам се бавио Жозефом де Месгром, умјесто да личносг објашањавам гомилајући појединости, морао сам подсјетити да је он у најбољем случају успијевао да заспе само три сата. То је довољно да нам омогући да схватимо претјеривање неког мислиоца или било ког другог. Међутим, пропусгио сам да упозорим на ту чињеницу. За пропусг тим прије нема оправдања што се људски род дијели на спаваче и ноћобдије, двије заувијек разнородне врсге бића којим је заједнички једи80

но њихов физички аспект. * * Напокон бисмо удахнули пуним плућима да нам једног лијепог јутра јаве да су се готово сви нама слични, као неком чаролијом, расплинули. * Потребно је имати велику склоност према религији да би се с убјеђењем могла изговарати ријеч биће; треба вјеровати да би се за неки предмет или за некога напросто рекло да јесте. * Свако годишње доба представља доказ: природа се мијења и обнавља само да би задала ударац. * У зачетку и најмање мисли оцртава се лагана неравнотежа. Шта онда рећи ономе из чега проистиче мишљење? * Ако у примитивним друштвима старце отпремају помало пребрзо, у цивилизованим друштвима их, заузврат, тетоше и кљукају. Будућност ће, у то нема никакве сумње, задржати само први модел. * Узалуд сте напустили неко политичко или религиозно увјерење, сачували сте тврдоглавосг и нетолерантност која вас је нагнала да га усвојите. Увијек ћете бити бијесни, али ће ваш бијес бити уперен против увјерења које сге напустили: фанатизам, стопљен с вашом сушггином, истрајаће независно од убјеђења која можете прихватати или одбијати. Темељ, ваш темељ, осгаје исги и промјеном мнијења неће вам поћи за руком да га преиначите. 81

* Зохар нас доводи у неприлику. Ако говори истину, сиромах се пред Богом појављује само са својом душом, док се други појављују само са тијелом. Кад не можемо да се изразимо, боље је још мало сачекати. * Не треба бркати таленат и жар. Жар је најчешће својствен раднику. С друге сгране, како је без жара могуће додати жестину и истинама и лажима? * Нема тренутка у ком нисам запрепаштен што битишем управо у том тренутку. * Од десетина снова које снивамо, значајан је само један - само кад би и то било! Осгало су отпаци, просга литература или литерарне бљувотине, сликарије дебилног духа. Снови који се растежу свједоче о невољи "снивача", који не види на који начин да их оконча и узалудно се упиње да нађе расплет, сасвим као у позоришту кад аутор умножава заплете не знајући како и гдје да се заустави. * Моји јади, или радије моји болови, воде политику која ме превазилази. Каткад се окупе и нападну заједно, каткад сваки иде на своју сграну; веома често се сукобе, међутим, било да се слажу било да се препиру, понашају се као да ме се њихови маневри не тичу, као да сам њихов забезекнути посматрач.

* За нас је значајно само оно нгго нисмо довршили, оно што не можемо испунити, тако да од живота остаје само оно што он неће бити. * Сањарити о подухвату разарања који не би поштедио ни најмањи траг првобитог праска.

83 82

ОГОРЧЕНОСТ

Etang de Soustons, два сата поподне. Веслао сам. Изненада, као ошинут присјетих се ријечи: All is of no availe (ништа не служи ничему). Да сам био сам, моментано бих се бацио у воду. Никад тако силно нисам осјетио потребу да све то окончам. * Треба гутати биографију за биографијом да бисмо се боље освједочили чему ма какав подухват, ма каква судбина. * Набасао сам на Х-а. Дао бих све на свијету да га више никад не сретнем. Морати подносити такав примјерак! Док је говорио, био сам неутјешан што не располажем неком натприродном снагом која би нас обојицу на мјесту згромила. * Чему служи ово тијело ако не томе да нам омогући да схватимо пгга значи ријеч мучитељ! * Изоштрен смисао за смијешно чини мучним или немогућним и најмањи чин. Благо оним који њим нису обдарени! Над њима ће бдјети Провиђење. * На једној изложби исгочњачке умјетности, Брама с мноштвом глава - поражен, суморан и заглупљен у нај87

већем степену. Свиђа ми се да видим бога иад боговима предсгављеног управо у том стању. * Свима сам презасићен. Међутим, волим да се смијем, а не могу се смијати сам. * Пошто никад нисам сазнао за чим тежим у овом свијету, увијек очекујем неког ко би ми могао рећи за чим он тежи. * На питање зашто су монаси који га слиједе тако озарени срећом, Буда одговори да је то стога што они не мисле ни на прошлост ни на будућносг. Заиста, човјек се натмури чим помисли или на једно или на друго, а потпуно се смркне кад помисли на обоје. * Лијек за очај: очи дуго држати затворене како бисмо заборавили свјетлост и све оно што она раскрива. * Чим се писац преруши у филозофа, можете бити сигурни да то чини како би прикрио неки недостатак - и то не само један. Идеја је параван који ништа не скрива. * У дивљењу као и у зависти очи се ненадано ужаре. Како ова осјећања разликовати код оних у које нисмо сигурни? * Зове ме усред ноћи да ми саопшти како не може да 88

спава. Држим му прави курс о овој врсги несреће, заправо несреће као такве. На крају толико сам задовољан својим постигнућем да се враћам у кревет попут хероја, поносан што пркосим сатима који ме дијеле од дана. * Објављивање књиге садржи у себи исту врсту сгрепње као вјенчање или покоп. * Никад не би требало писати о некоме. У то сам толико увјерен да ми је, сваки пут кад сам присиљен да то урадим, прва мисао да нападнем онога о коме морам говорити, чак и ако му се дивим. * "И бог видје да је свјетлосг добра." Исго такво мишљење имају и смртници, с изузетком оних који пате од бесанице, за које је свјетлосг насртај, нови пакао, мучнији од пакла ноћи. * Дође тренутак кад сама негација изгуби свој сјај и истрошена доспије, као и евиденција, у канализацију. * По Лују де Брољију, постоји сродност између духовитосги и научног открића, гдје духовитост значи способносг "да се изненада успосгаве неочекивана приближавања". Да је тако Нијемци би били неспособни да уводе новости у стварима науке. Већ се Свифт чудио да је један народ неспретњаковића осгварио тако велик број изума. Мећутим, изум не претпоставља толико окретносг колико способност да се копа, прекопава, заинати... Тврдоглавосг креше искру сазнања. 89

Ништа није неугодно ономе ког повуче манија дубокоумности. Неосјетљив на досаду, он се бескрајно расплињује о било чему и, уколико је писац, не пази на своје читаоце, а уколико је филозоф чак их и не узима у обзир. * Једном америчком психоаналитичару причам како сам на имању своје пријатељице, као остарјели баштован, разљутивши се на осушене гране једне секвоје, тако пао да је то могло бити кобно по мене. - Нисте се разбјешњели на њу да бисте је поткресали, него да бисте је казнили што траје много дуже него ви. Били сте на њу кивни пгго ће вас надживјети, а ваша потајна жеља била је да се осветите тако што ћете јој одузети њене гране. ... Да вам се заувијек згади свако дубокоумно објашњење. * Један други Јенки, у овом случају професор, жалио се да не зна којој теми да посвети своје сљедеће предавање. Зашто не хаосу и његовим чарима? - За мене је то непозната сгвар. Никад нисам доживео ту врсгу опчињености", одговори ми он. Лакше се споразумјети с чудовиштем него с противником чудовишта. * Р. Тг. - Геније, ако га има. Орална френезија узрокована немогућношћу или страхом од писања. Хиљаде и хиљаде духовитости расијаних по Балкану и заувијек изгубљених. Како предсгавити његов занос и лудило? "Ти си мјешавина Дон Кихота и Бога", рекао сам му једног дана. Намах је био тим поласкан. Међутим, сутрадан у рано јутро, даде ми до знања: "Не свиђа ми се она прича о Дон Кихоту". 90

Од десете до четрнаесге године становао сам у једном пансиону. Свако јутро, идући према гимназији, пролазио сам поред једне књижаре и нисам пропупггао прилику да бацим поглед на књиге које су релативно често мијењали у том румунском провинцијском градићу. Само је једна, у углу излога, изгледа била мјесецима заборављена: Bestia umana(Золина Људска звер). Једина успомена из те четири године која ме прогони јесге тај наслов. * Моје књиге, моје дјело... Гротескна страна тих посесивних. Све се покварило чим је књижевност престала да буде анонимна. Декаденција сеже уназад све до првог аутора. * Некоћ бијах одлучио да се не рукујем ни с ким ко је доброг здравља. Међутим, ваљало ми је правити уступке, јер убрзо открих да су они које сам осумњичио здрављу много мање подложни него што сам то вјеровао. Чему стварати себи непријатеље само на основу сумње? * Континуитету размишљања нипгга не смета толико као осјећај посгојане присутносги мозга. То је можда разлог зашто лудаци мисле само у бљесковима. * Шта хоће овај пролазник? Зашто живи? И то дијете, и његова мајка, и тај старац? Нико не нађе милост у мојим очима за вријеме те проклете шетње. Напокон, упадох у једну месару гдје је висило нешто попут половине вола. При том призору, мало је требало па да бризнем у плач. 91

* У изљевима бијеса осјећам се дозлабога блиско светом Павлу. Моја сродност с бјесомучницима, са свим оним којих се гнушам. Ко је икад на тај начин личио својим антиподима? * Од свега најмржа ми је методичка сумња. Наравно, желим да сумњам, али једино кад ја оцијеним да је вријеме за то. * Искрснуо сам из неке врсте исконске Неуспјешносги ... Одједном, желећи да се упустим у нешто озбиљно и не упијевајући у том, заспао сам. Чесго су ме моји пројекти водили у кревет, предодређени камен међаш мојих амбиција. * Увијек се нађе неко изнад нас: изнад самог Бога уздиже се Небитак. * Пропасти - ову ријеч волим више од других и она ми, прилично чудновато, не сугерише ништа непоправљиво. * Чим морам неког сусрети спопадне ме таква жеља за издвајањем да у тренутку кад говорим изгубим сваку контролу над ријечима, а њихов ковитлац моји саговорници схватају као занос. * Овај свемир тако мајсторски вара! То понављамо себи кад смо расположени да правимо уступке.

92

* Надменост не иде руку под руку с физичким болом. Чим се наша лубина истакне, одмах смо сведени на наше нормалне димензије, на најпоразнију и најразорнију извјесносг. * Има ли бољег повода за смијех него чути ријеч циљ слиједећи погребну поворку. * Одувијек се умире, а ипак смрт ништа није изгубила на свјежини. Ту лежи тајна свих тајни. * Читати значи пустити да други пати умјесто вас. Најпрефињенији облик експлоатације. * Свак ко вас цитира по сјећању је саботер ког би требало извести пред суд. Кљаст цитат раван је издаји, увреди - преступу који је утолико тежи што су нам хтјели учинити услугу. * Шта су друго тјескобни ако не мученици огорчени што не знају за кога да се жртвују. * Мислити значи повиновати се налозима и хировима једног несигурног здравља. * Дан сам започео с Мајстером Екхартом, а потом сам се окренуо Епикуру. Дан још траје: с ким ћу га окончати?

93

* Чим изађем из "ја", задријемам. * Ко не вјерује у Судбину доказује да није живио. * Ако ми се икад деси да умрем... * У тренутку кад је пролазила поред мене једна дама средњих година нађе за сходно да објави не гледајући ме: "Данас посвуда виђам само покретне лешеве". Потом, и даље ме не гледајући, додаде: "Луда сам, зар не господине?" - И нисге баш толико, одговорих саучеснички. * У свакој беби видјети будућег Ричарда Ш. * У свим узрастима откривамо да је живот блудња. Једино, с петнаест година, доживимо једно откриће које унесе дрхтај ужаса и трунку чаролије. Временом ово откриће се изроди и претвори у труизам - и тако жалимо за добом кад је оно било извор непредвидивог. * У прољеће 1937. године, док сам шетао парком психијатријске болнице у Сибиу, у Трансилванији, приђе ми један "штићеник". Измијенисмо неколико ријечи, а потом му рекох: "Добро је овдје". "Схватам, исплати се бити луд", одврати ми он. " Али ви сге ипак у некој врсти затвора". - "Ако баш хоћете, међутим, овдје се живи и без најмање бриге. Осим тога, рат се приближава, знате то добро као и ја. Ово мјесташце је безбједно. Не мо94

билише се и не бомбардује се завод за умоболне. На вашем мјесту одмах бих нешто предузео да ме смјесте у душевну болницу." Напусгих га сметен и задивљен. Потрудих се да сазнам нешто више о њему. Увјерише ме да је одисга луд. Луд или не, никад ми нико није дао разумнији савјет. * Искварено човјечанство сачињава грађу књижевности. Писац себи честита на Адамовој изопачености и успијева само у оној мјери у којој је сваки од нас преузима и обнавља. * Што се тиче биолошке баштине, чини се да је и најмања иновација разорна. Чувар - живот цвјета само захваљујући понављању, клишеу и лошој имитацији. Сасвим супротно умјетности. * Џингис-кана је на његовим походима пратио најмудрији таоисга његовог времена. Крајња окрутносг је ријетко вулгарна: она увијек садржи нешто необично и рафинирано што изазива сграх и поштовање. Виљему Освајачу, подједнако немилосрдном према саборцима као и према непријатељима, бијаху драге само дивље звијери и тамне шуме којима се шетао увијек сам. * Спремао сам се да изађем кад се, да бих поправио фулар, погледах у огледало. Одједном, обузе ме неизрецив ужас: ко је то? Не могу да се препознам. Узалуд сам идентификовао мој капут, кравату, шешир - ипак нисам знао ко сам, јер то нисам био ја. То потраја извјестан број секунди: двадесет, тридесет, четрдесет? Кад успјех 95

да се приберем, ужас не попусти. Требало је попричекати да пристане да оде. * Да би острига изградила своју љуштуру, она мора кроз своје тијело пропусгити ону количину морске воде која је педесет хиљада пута већа од њене сопствене тежине. Гдје сам ја нашао да се учим стрпљивости. * Прочитао сам негдје тврдњу: Бог говори само о себи. Управо у овој тачки Свевишњи има више него једног ривала. * Бити или не бити. ... Ни једно ни друго. * Кад наиђем макар и на само једну будистичку сентенцу, обузме ме жеља да досегнем ту мудрост коју сам дуго покушавао да усвојим и од које сам се на необјашњив начин дјелимично одвратио. На тој мудрости не почива толико истина колико нешто вриједније... Помоћу ње доспијевамо у стање у ком смо ослобођени свега, а на првом мјесгу илузија. Немати више ни једну илузију а не ризиковати дебакл, утонути у разочараносг потпуно избјегавајући огорченост и сваки дан се малопомало ослобађати помрачености у којој животаре хорде живих бића. * Умријети значи промијенити држање, умријети значи обновити се. 96

Чувајте се мислилаца чији дух функционише полазећи од неког цитата. * Ако су односи међу људима тако тешки, онда је то зато што су они створени да се убијају, а не да имају "односе". * Конверзација с њим била је подједнако конвенционална као конверзација с неким ко је на самрти. * Престати постојати не значи ништа и не може ништа значити. Чему се бавити оним ко надживљава нестварност, себи сличним који надживљава другог себи сличног. Смрт заправо није ништа, она је у најбољем случају симулакрум тајне, као што је то и сам живот. Антиметафизичка пропаганда гробља. * У дјетињству ми је импоновао лик човјека који је добивши насљедство испраћен "музичарем" ишао од бистроа до бистроа. Прекрасан љетни дан: читаво село бијаше у пољима; само је он праћен својим виолинисгом лутао пусгим улицама пјевушећи неку романсу. Кад се наврше двије године, он се нађе без пребијене паре као и раније. Али богови се показаше милосгивим. Умрије недуго затим. Не знајући зашто, био сам фасциниран - и имао сам право. Сада, кад помислим на њега и даље вјерујем да је био неко ко је -једини од свих становника сеоцета - имао довољно ширине да списка свој живот. * Пожелим да урличем, да људима пљујем у лице, да их 97

вучем по земљи, да их газим ногама... Увјежбавао сам уљудносг да бих стишао свој бијес, а он ми се свети онолико често колико може. * Да се од мене тражи да најкраће што могу резимирам своје виђење сгвари, да их сведем на њихов најсажетији израз, умјесто ријечи сгавио бих ускличник, једно дефинитивно ! * Сумња се увлачи посвуда, али ипак с једним великим изузетком: нема скептичне музике. * Демостен је властитом руком осам пута преписао Тукидида. Тако се учи језик. Требало би имати храбрости па преписати све књиге које волимо. * Мање-више допуштамо да неко мрзи оно шта радимо. Међутим, ако презире књигу коју смо му препоручили, онда је то много теже и рањава нас попут подмуклог напада. Дакле, доводи се у сумњу наш укус, па чак и наше расуђивање! * Кад посматрам како клижем у сан, имам утисак да урањам у провиденцијални бездан, да у њега падам за навијек и да из њега никад нећу да умакнем. Уосталом, никаква жеља за бјекством ме не дотиче. У тим тренуцима желим да их, што је могуће јасније, опажам, да од њих ништа не изгубим и да у њима уживам све до посљедњег - прије неизвјесности, прије блаженства.

98

* Јувенал, посљедњи важан римски пјесник, и Лукијан, посљедњи истакнути грчки пјесник, прожели су свој рад иронијом. Ове двије књижевности завршавају иронијом. Као што би све, без обзира је ли књижевност или не, морало завршити. * Тај повратак неорганском не би смио на нас утицати ни на који начин. Један тако жалостан феномен, да не кажем смијешан, међутим, претвара нас у полтроне. Вријеме је да изнова промислимо смрт, да измислимо било какав мањи неуспјех. * Заблудио сам на овом свијету, као што бих несумњиво заблудио било гдје. * Не могу постојати чисти осјећаји између оних који слиједе сличне путеве. Довољно је сјетити се погледа које измјењују они који дијеле исги тротоар. * Будући да је напор смртни непријатељ размишљања, неупоредиво више сгвари можемо појмити досађујући се него радећи. * Прелазак од презира на равнодушност чини се да је лак. Ипак, није то прелаз колико подвиг, колико испуњење. Презир је прва побједа над свијетом, равнодушност посљедња - врхунска. Интервал који их раздваја не разликује се од онога који води од слободе ка ослобођењу. 99

* Нисам срео никог поремећеиог духа а да је био равнодушан према Богу. Смијемо ли закључити да посгоји веза између трагања за апсолутним и растакања мозга? * Сваки црв који процијени да је први међу једнакима смјеста добија статус човјека. * Кад би све требало избрисати из мог духа изузев трагова онога што сам спознао као јединсгво, одакле би они потицали ако не из жудње за непостојањем? * Као да није било прилика да се нагодим с Богом! * Необуздана радост, уколико потраје, много је ближа лудилу него устрајна туга која се може оправдати размишљањем или пуким посматрањем, док изљеви радости потичу од неког поремећаја. Ако је забрињавајуће бити радостан због просте чињенице да живимо, заузврат је нормално да будемо тужни прије него што чак научимо и да тепамо. * Какву прилику има романсијер или драматург да се изрази прерушавајући се; да се ослободи својих сукоба и, штавише, свих ликова који се у њему свађају! Другачије је с есејистом који је сатјеран у један незахвалан жанр гдје се оно што је у нама неспојиво пројектује само тако што себи противрјечимо на сваком кораку. У афоризму смо слободнији - тријумфу једног раздробљеног ја... 100

* У овом тренутку мислим на некога коме сам се безрезервно дивио, на неког ко није одржао ниједно од својих обећања и ко је, да би разочарао оне који су у њега вјеровали, умро задовољнији да то не може бити. * Ријеч надомјешта мањкавост лијекова и лијечи већину наших болова. Брбљивац не јурца за лијековима. * Запањујући недосгатак нужности: живот, импровизација, фантазија материје... * Велика и једина оригиналност љубави јесте то што укида разлику између среће и несреће. * Писма, писма која морам написати. Ово овдје, на примјер... али то ми не успијева: одмах осјетим да сам неспособан да лажем. * У том парку, у служби сулудих подухвата милосрђа, посвуда старци који одржавају живот уз помоћ операција. Прије, скончавало се код куће, у достојансгву самоће и напуштености, а сада умируће скупљају, кљукају и што је могуће више продужавају њихово непристојно цркавање. * Тек што се ослободимо једне мане, друга пожури да је замијени. То је цијена коју плаћамо за нашу уравнотеженосг.

101

* Ријечи су ми посгале толико туђе да је за мене прави подвиг с њима доћи у додир. Немамо више ништа себи рећи и, ако се ријечима још увијек служим, онда је то зато да их прокажем, све оплакујући потајно раскид који је увијек неизбјежан. * У Луксембуршком парку жена четрдесетих година, готово елегантна, али прије бизарног изгледа. говорила је њежним, чак сграсним, тоном некоме ко се није видио... Сустижући је, опазих да пред собом држи вјеверичастог мајмуна. Потом она сједе на клупу гдје насгави монолог с истом топлином. Прве ријечи које чух док сам пролазио крај ње биле су: "Знаш, преко главе ми је". Удаљих се не знајући кога бих прије жалио: њу или њеног конфидента. * Човјек ће ишчезнути, бијаше то до сада моје чврсто убјеђење. У међувремену промијенио сам мишљење: он мора ишчезнути. * Одвратност према свему што је људско компатибилна је са сажаљењем, чак бих рекао да су њихове реакције чврсто повезане, мада не и једновремене. Само онај који познаје прву у сгању је да снажно доживи другу. * Изненада. осјећај посљедње верзије Свега. Свјетови су се окретали око мене. И најмањи траг неравнотеже. Бијаше то само нешто што превазилази оно што је дозвољено осјећати. 102

* Нагло се пробудити с питањем има ли ријеч смисао икаквог смисла, и зачудити се што након тога не можемо опет заспати! * Болу је својсгвено да га није стид што све понавља. * Том веома старом пријатељу који ми је обзнанио одлуку да се убије, одговарам да не ваља превише журити, јер посљедњи дио игре није сасвим лишен привлачности, и да се може нагодити чак и са Неподношљивим, под условом да се никад не заборави да је све варка, варка која ствара паклене муке. * Због тога што је забиљежио једно Ништа на дан који је морао означити почетак његове пропасти, Луј XVI је већ два вијека оптуживан за малоумност. У том случају, сви смо малоумни: ко се од нас може дичити тиме да је тачно разабрао почетак свог суноврата. * Радио је и стварао, бацио се на масивна уопштавања и сам се зачудио својој плодносги. На своју срећу није знао за кошмар нијанси. Постојање је тако очигледна девијација да је задобила престиж пожељне слабости. * Треба пронаћи у себи ниске инстинкте због којих се црвенимо. Ако су тако крепки код некога ко се упиње да их се ослободи, колико жешћи морају бити код оних 103

који, у недосгатку и најмање луцидности, никад не успијевају да себе посматрају а још мање да се себе гнушају. * На врхунцу среће или несреће треба се присјетити начина на који смо зачети. Ништа тако не побјеђује претјерану радосг или гунђање. * Само се биљка примиче "мудрости", животиња је за њу неспособна. Што се тиче човјека... Природа се морала држати биљног царства, умјесто да се дисквалификује склоношћу према необичном. * Млади и сгари, а такође и остали, сви су мрски, и можемо их матирати једино ласкањем, што их чини још мрскијим. * "Небо није ником отворено... отвориће се тек након насганка свијета." (Тертулијан) Остајемо запањени што су људи након такве обавијести насгавили да се труде. Каквог је само ината историја плод! * Доротеја де Роде Шлецер, пратећи у Париз свог мужа, градоначелника Либека, који је ишао на свечаност Наполеоновог крунисања, пише: "Толико је будала на земљи, а нарочито у Француској, да је права игра за тог корзиканског чаробњака да их наведе да плешу као марионете на звук његове фруле. Одмах се сјате око тог кротитеља штакора, и нико се не пита куда их води." Епохе експанзије су епохе претјераног одушевљења док су, у поређењу с њима, епохе декаденције и узмака 104

разборитије, чак превише разборите, и то је разлог због чега су оне подједнако кобне. * Мнијења, да; убјеђења, не. То је полазиште интелектуалног поноса. * Неко биће утолико прије придобијемо уколико му је нагон одржања уздрман, да не кажем уништен. * Лукреције: о његовом животу не зна се ништа одређено. Одређено? Чак ни магловито. Пожељна судбина. * Ништа се не може упоредити с избијањем туге у тренутку буђења. Она вас враћа милијардама година уназад, све до првих знакова, до претеча битка, у ствари до самог принципа туге. * Сјећамо се Паскаловог бијеса из његових Провинцијалаца упереног против казуисге Ескобара. По причи једног француског путника који га је посјетио на једном полуострву, овај није знао за све ове нападе. Поврх тога био је и у својој власгитој земљи једва познат. Гдјегод да човјек погледа - нестварносг и неспоразум. * Толики пријатељи и непријатељи који су нам били од подједнаке користи ишчезоше један за другим. Какво олакшање! Напокон се можемо запустити и престати да страху105

јемо од њихове критике и њихових разочарења. * Доносити непомирљиве судове о било чему, рачунајући ту и смрт, једини начин да не варамо. * Према Асанга и њеној школи, побједа добра над злом само је побједа maya-e над mayua-om; исто тако, окончати трансмиграцију путем илуминације било би као кад ”би краљ илузије био побједник над краљем илузије". (Mahyanasutralamkara) Ти Индијци имали су храбросги да илузију смјесге тако високо, да од ње сачине супститут јаства и свијета и да је претворе у врхунску датост. Славан обрат, крајња етапа, и то безизлазна. Шта да се ради? Будући да све крајносги, па чак и ослобођење, предсгављају слијепу улицу, како изаћи из ње да бисмо сустигли Могуће? Можда би требало смирити спор, обдарити сгвари сјенком сгварности, ограничити превласт јасног виђења, усудити се тврдити да све што има изглед постојећег постоји на свој начин, а потом, сит трабуњања, промијенити тему...

106

ТА ЗЛОКОБНА ОШТРОВИДОСТ

Сваки догађај само је још један лош предзнак. Ипак, с времена на вријеме, нађе се и понеки изузетак ког хроничар увеличава не би ли створио илузију неочекиваног. * Најбољи доказ да је завист универзална је тај што она избија и код умоболних, у њиховим кратким интервалима луцидносги. * Све аномалије нас заводе, а на првом мјесту живот, аномалија раг еxcellence. * Кад сгојимо, мирно прихватамо да сваки тренутак који прође заувијек нестаје; кад лежимо, ова нам се очигледност чини толико неприхватљивом да пожелимо да више никад не устанемо. * Вјечно враћање и напредак: двије бесмислице. Шта преостаје? Препуштеност збивању, изненађењима која то нису, невољама које би хтјеле да буду необичне. * Да смо започели уклањањем свих оних који могу дисати једино на подијуму!

109

* По природи загрижен, по избору колебљив. Којој се страни приклонити? за кога се одлучити? уз које ја пристати? * Потребне су тврдокорне врлине и тврдокорни пороци да бисмо се одржали на површини, да бисмо сачували то предузимљиво понашање које нам је неопходно да бисмо се одупрли пресгижу бродолома или јецаја. * "Често говорите о Богу. Ето ријечи којом се више не служим", пише ми једна бивша опатица. Нису сви имали прилику да им се она огади. * Те ноћи у којима смо, у недостатку конфидента, сведени на Онога који ту улогу игра већ вијековима и миленијумима. * Иронија, та изнијансирана, помало пакосна дрскост је умјетносг у знању заусгављања. И најмање продубљивање је уништава. Ако имате намјеру да инсистирате, излажете се ризику да пропаднете заједно с њом. * Прекрасно је што нам сваки дан донесе нови разлог да несганемо. * Пошто памтимо само понижења и поразе, чему служи остало? * Питање о темељу било чега буди вам жељу да се 110

бацате по земљи. Некоћ сам увијек тако одговарао на капитална питања, на питања без одговора. * Отварајући приручник из предисгорије, наилазим на неколико примјерака наших предака, грозних по жељи. Несумњиво, мора да су били такви. Гађење и ужас натјераше ме да склопим књигу добро знајући да ћу је опет отворити кад год се упусгим у разматрање наших ужаса и свињарија. * Тајни живот анти-живота и та хемијска комедија умјесто да нас засмијава, разједа нас и залуђује. * Потреба за самоуништењем ослобађа потребе за вјеровањем. * Кад би бијес био атрибут Свевишњег, већ бих одавно превазишао свој статус смртника. * Егзистенција би се могла оправдати кад би се свак понашао као да је посљедње живо биће. * Игнације Лојола, мучен скрупулама чију природу не одређује поближе, прича да је помишљао да се убије. Чак и он! Ова тежња је, сасвим извјесно, много распрострањенија и укоријењија него што се то мисли. Она је част човјека која очекује да постане његов задатак. * На дјеловање је присиљен само онај ко се вара о себи. Кад је створитељ посгао себи транспарентан, више није 111

стварао. Самоспознаја индиспонира демона. Управо ту би требало тражити разлог зашто Сократ није ништа написао. * Чињеница да нас могу увриједити и они које презиремо дискредитује надменост. * У једном дјелу, задивљујуће преведеном са енглеског, налазим само једну грешку: "Понори скептицизма". Требало је сумње, јер у француском ријеч скептицизам садржи једну нијансу дилетантизма или фриволости која је неспојива с идејом бездана. * Склоносг према формулама иде руку под руку са слабошћу према дефиницијама, према ономе што има најмање везе са стварношћу. * Све оно што се може класификовати пролазно је. Трајно је само оно што је подесно за више тумачења. * У борби с бјелином папира - какав Ватерло у перспективи. * Кад разговарамо с неким веома угледним, не треба ни за трен сметнути с ума да се он у својим дубоким реакцијама ни у чем не разликује од оног што је заједничко свим смртницима. * Из обазривосги, треба бити пажљив према њему јер као и свак од нас он неће поднијети искреносг, тај ди112

ректни узрок готово свих свађа и нетрпељивости. * Дотакао сам све одлике неуспјеха, рачунајући ту и успјех. * Немамо ниједно Шекспирово писмо. Зар није ни једно написао? Ваљда би вољели да чују Хамлета како се жали да је затрпан поштом? * Изузетна врлина клеветника је што око вас шири празнину, а да ви не морате мрднути ни малим прсгом. * Хвата ме безнадежан очај пред гомилом, било да је она насмијана или зловољна. * Све се увијек деградира. Попгго је ова дијагноза једном тачно успосгављена, можемо декламовати било какву претјераносг, чак смо на то обавезни. * Ако нас догађаји готово увијек пресгижу, то је зато пгго је довољно да чекамо, па да увидимо како се окривљујемо за наивност. * Страст према музици сама по себи је признање. * Глуво доба ноћи. Нигдје никог, само су још минуте са мном. Свака се претвара да ми прави друштво, а потом се спашава - бјекство са бјекством.

113

Водити рачуна о стварима свједочи о забрињавајућем поремећају. Ко каже живо биће каже парцијално. 06јективносг је позан феномен, узнемиравајући симптом, почетак капитулације. * Требало би бити тако мало у току попут анђела или идиота, па повјеровати да ће људска лудост изаћи на добро.

* Способносги преобраћеника уздижу се и јачају под утицајем новог убјеђења. Он то зна: оно што не зна је то да се његове мане увећавају пропорционално. Одатле проистичу његове химере и његова охолост. * "Дјецо моја, со потиче из воде и ако дотакне воду она се расипа и ишчезава. Исто тако, монах потиче од жене и ако се он приближи жени расипа се и пресгаје бити монах." Тај Жан Мошус изгледа да је боље него касније Стриндберг и Вајнингер схватио опасност на коју је већ упозорено у Постању. * Читав живот је исгорија једног суноврата. Ако су биографије толико заводљиве, то је сгога што се хероји и кукавице подједнако обавезују на иновације у умјетносги стропоштавања. * Преварени од свих, неизбјежно је да доспијемо до бића помоћу самих себе; осим ако одатле нисмо пошли. 114

"Откад посматрам људе, научио сам само да их још више волим", написао је Лаватје, Шамфоров савременик. Таква опаска, нормална за становника швајцарског сеоцета, мора да је изгледала неприлично просто једном Парижанину навикнутом на салоне. * Жал што нисмо заблудјели попут осталих, бијес што смо тачно видјели - то је тајна мука не само једног ко је прогледао. * Како сам се могао помирити макар и за трен с оним што није вјечно? Ипак, то ми се дешава, на примјер у овом тренутку. * Свак се грчевито држи како зна и умије своје зле звијезде. * Што више старимо то више примећујемо да живимо у увјерењу да смо се ослободили свега, мада се заправо нисмо ослободили ничега. * На планети која труне морали бисмо се уздржати од прављења планова, међутим, људи их увијек праве, будући да је оптимизам, као што је познато, трик умирућих. * Медитација је стање будности које се одржава мрачним немиром: уједно пустош и обиље. * Није прихватио да живи прикачен уз Бога. 115

* Прародитељски гријех и Сеоба душа: обоје животни пут изједначава с испаштањем, а свеједно је да ли се ради о грешци првог човека коју смо починили у нашим претходним егзисгенцијама. * Посљедње лишће лепршајући пада. Потребна је велика доза неосјетљивосги да бисмо се суочили с јесени. * Вјерује се да напредујемо према овом или оном циљу, док заправо напредујемо према самом циљу, укратко, према пропасти свих осгалих циљева. * Никад несгваран, Бол представља изазов за универзалну фикцију. Какву он има прилику да буде једини осјећај обдарен садржајем ако не и смислом. * Despondensy - Ова ријеч бременита свим нијансама малодушносги била је кључ свих мојих година, знамење мојих тренутака, моје негативне храбросги, моје осакаћеносги за сваку сутрашњицу. * Будући да разлози због којих исграјавамо у битку изгледају све мање и мање утемељени, наши насљедници имаће више погодности него ми да се отарасе такве тврдоглавости. * Кад више немамо жељу да се очитујемо, уточиште налазимо у музици, том провиђењу безвољних. 116

* Чим нас дотакне нека извјесносг, пресtајемо да будемо подозриви према себи и према другима. Поузданост, у свим својим облицима, извор је дјеловања које полази од заблуде. * Кад сретнемо неког истинског, толико се изненадимо да се запитамо нисмо ли жртве заслепљености. * Чему рецензирати књиге утјехе кад их има мноштво, а само двије или три које вриједе. * Ако нећеш да цркнеш од бијеса, осгави сјећање на миру, уздржи се и по њему не претурај! * Све што слиједи закон живота, дакле све што труне, у мени буди тако противрјечна размишљања да се она примичу душевној поремећености. * Живјети у страху да свуда дангубимо, чак и у Богу... Напаст ове досаде ме спутава и у њој видим разлог мог духовног несавршенсгва. * Између епикурејсгва и сгоицизма - за који се одлучити? Час изаберем један, час други, а најчешће сам вјеран и једном и другом, што је мој начин да прихватим максиме којима је била одана Антика прије него што су догме развиле једра. * Извикивао сам своје сумње по крововима позивајући 117

се на скептицизам као школу дискреције. * Значајну улогу чине чангризавци, крадљивци нашег времена, спријечавајући нас да оставимо потпуну слику наших способности. * На вољу нам је да волимо било пгга, изузев нама сличне, управо зато што нам наликују. Ова чињеница је довољна да објасни оно запгго је историја оно пгго јесге. * Већина наших болова потиче из давнина, од овог или оног претка којег су претјераности уништиле. Ми испаштамо због њихове раскалашносги: Кад треба пити, не прија нам ни гутљај. То стезање у грлу које нас обузме цијена је коју плаћамо за њихове еуфорије. * Тридесет година екстазе пред Цигаретом. Сада кад видим друге како се жртвују мом старом идолу, не разумијем их и сматрам их настраним или малоумним. Кад нам "порок" ког смо побиједили постане до те мјере сгран, како да не останемо запрепаштени пред пороцима које нисмо упражњавали. * Да бисмо заварали меланхолију, треба се непрестано кретати. Чим застанемо, она се буди, ако се уопште успавала. * Жеља да радим јавља ми се само кад имам неки састанак. Увијек одлазим убијеђен да пропуштам једин118

ствену прилику да самог себе надмашим. * " Не могу се лишити сггвари за које не марим'', вољела је да понавља грофица ди Мен. На овом сгепену, фриволносг је прелудиј за одрицање. * Кад би Свемогућем било дато да замисли бреме које за мене некад предсгавља и најмањи чин, неизосгавно би ми уступио своје мјесго. * Кад не знамо према чему да се усмјеримо, треба бити одан неповезаној мисли, одразу распрснутог времена. * Оно што знам разара оно што хоћу. * Повратак с кремирања. Тренутно обезвређивање Вјечности и свих великих ријечи. * Безимена малаксалост, потом дилатација преко граница свијета и издржљивости мозга. * Мисао о смрти подјармљује оне које прогања. Она ослобађа само на почетку: потом, она се изроди у опсесију и тако престане да буде мисао. * Свијет је Божја несрећа, accidens Dei - Како нам се формула Алберта Великог чини исправном.

119

* Помоћу туге присјећамо се наших злодјела које смо најдубље закопали у памћењу. Туга открива наше срамоте. * Нашим венама тече мајмунска крв. Да смо на то често мислили, завршили бисмо демисионирањем. Више теологије, више метафизике - другим ријечима - више бунцања, више арогантносги, више неумјереносги, више ничега... * Је ли замисливо прихватити религију коју је основао неко други? * Толстоја као проповједника оправдава то што је имао два ученика који су извукли практичне консеквенце из његових продика: Витгенштајна и Гандија. Први је свој иметак раздијелио, други га није могао раздијелити. * Свијет с нама почиње и завршава. Постоји само наша свијест; она је све и то све с њом ишчезава. Умирући не напуштамо ништа. Чему толико пренемагања око догађаја који то није? * Дође час кад опонашамо још само себе. * Кад се изненада пробудимо, уколико желимо поново уснити, треба одстранити и најмању жељу за мишљењем, сваки наговјештај идеје. Јер, уобличена, јасна идеја је најгори непријатељ сна.

120

* Ако нас, с времена на вријеме, вјера доводи у искушење, то је зато што она предлаже једно замјенско понижење: ипак је боље бити потчињен Богу него човјеку. * Неког можемо утјешити само тако што ћемо слиједити смјер његове патње, и то све дотле док уцвиљени не буде сит власгитог постојања. * Чему нам служе толике успомене које искрсавају без неке видљиве нужде, ако не томе да нам открију како нам је с годинама живот постао нешто спољашње и да нас се ти давни "догађаји" више не тичу, исто тако као пгго нас се једног дана неће тицати ни сам живот. * Мистичко све је ништа само је увод упијеносги у ово све које на чудноватан начин постаје нешто постојеће, што значи исгински све. Ово преокретање не може се извести у мени будући да ми је позитивни дио, свијетли дио мистике запријечен. * Између захтјева да будемо јасни и жудње да будемо нејасни, немогуће је одлучити шта заслужује више поштовања. * Кад обиђемо оне на које бисмо морали бити љубоморни, утврдимо да не бисмо вољели своју судбину замијенити ни са једним од њих. Тако сви реагују. Како онда објаснити да је зависг најстарија и најмање исгрошена од свих слабосги. 121

* Није разумно љутити се на пријатеља који вас је увриједио у наступу лудила. Узалуд је понављати себи да није био при себи - понашамо се као да нам је открио добро чувану тајну. * Да је Вријеме иметак, неко добро, смрт би била најгори облик отимачине. * То што се нисмо осветили само нам половично ласка, јер никад не знамо је ли наш поступак заснован на племенитости или на кукавичлуку. * Сазнање или начин индискретности. * Осгати сам - Узалуд рачунате на ту изненадну срећу. Увијек сте у пратњи вас самих. * Нема сукоба без воље, нема трагедије с безвољним. Ипак слабост воље можемо осјетити много болније него трагичну судбину. * Подједнако добро или лоше прилагођавамо се на сваки неуспјех, осим на смрт, на неуспјех као такав. * Кад учинимо неку подлост, оклијевамо да је преузмемо, да прихватимо одговорносг и губимо се у бесконачном прежвакавању које је још само једна подлосг, нешто ублажена акробацијама стида и гриже савјесги.

122

* Олакшање је открити на прагу зоре да је бескорисно ићи у средиште било чега. * Да онај ког називају Богом није симбол самоће рагexcellence, никад му не бих посветио ни најмање пажње. Али, пошто су ме одувијек занимала чудовишта, како сам могао занемарити његовог противника, најусамљенијег од свих? * Свака побједа је мање-више лаж. Она нас само површински дотиче, док нас пораз, ма како он био незнатан погађа до сржи и стара се да га не заборавимо, тако да можемо, ма шта се десило, рачунати на његово друштво. * Колико сам само празнине накупио, а ипак сам потпуно сачувао статус индивидуе! Чудо је што се нисам распрснуо под тежином толике неегзисгенције. * Без мириса неизљечивог који за њом осгаје, досаду бисмо најтеже подносили од свих пошасти. * Свијесг о мојој безвриједности ме дотукла. Никакав аргумент није је могао сузбити ни умањити. Узалуд сам се позивао на овај или онај подвиг, ништа није помагало. "Ти си само статисг", понављао ми је један самоувјерен глас. Напокон, изван себе одговорих му с намјерном надменошћу: "Са мном посгупати на тај начин мало је престрого. Зар је чињеница да прво дођемо, а потом бивствујемо очекујући непгго боље, заклети непријатељ 123

планете, шта рекох? макрокосмоса?" * Умријети значи доказати да знамо свој интерес. * Тренутак који се одваја од свих осгалих, који их се ослобађа и који их изневјерава - с каквом радошћу поздрављамо његову невјерносг. * Кад бисмо знали час свог мозга. * Изумјевши погубан смјешак. * Хиљадама година ђубрили смо само смртнике; ево, најзад смо унапријеђени у самртнике. * Рећи да смо се требали лишити свега што смо доживјели! * Под тим чистим неукаљаним листом једна буба је трчала из све снаге. "Чему та журба, гдје идеш, шта тражиш? Одусгани!" - викао сам усред ноћи. Био бих тако задовољан да сам видио да је посустала! Теже је прибавити ученика него пгго се то мисли. * Немати ништа заједничко с Цјелином и питати се какав је поремећај проузочио да јој припадамо. * "Зашто фрагменти?" -прекоријева ме тај млади филозоф. - "Због лијеносги, фриволносги, гађења, али исто

124

тако и због других разлога..." - А како нисам налазио ниједан, бацио сам се на преоппшрна објашњавања која се њему учинише озбиљним и која га на крају убиједише. * Француски: идеални идиом за деликатно превођење двосмислених осјећаја. * У туђем сге језику свјесни ријечи, оне не постоје у вама, већ изван вас. Тај размак између вас самих и вашег средства објашњава запгго је мучно или немогуће бити пјесник у неком другом идиому осим у власгитом. Како излучити супстанцу ријечи које нису у вама укоријењене? Придошлица живи на површини ријечи и он не може у неком позно наученом језику изразити ту подземну агонију из које исијава поезија. * Прождире ме носталгија за рајем мада нисам спознао ни један једини насгуп исгинске вјере. * Бах у свом фобу. Дакле, биће да сам га, попут толиких других, видио из радозналости која је својствена гробарима и новинарима и отад непрестано мислим на његове сфере које немају ништа оригинално осим што прокламују ништавило које је он порицао. * Докле год буде и једног усправног бога, задатак човјека неће бити завршен. * Царсгво нерјешивог муњевито се шири. Задовољсгво које због тога осјећамо ипак је умањено. Има ли бољег доказа да смо од почетка заражени надом? 125

* На концу конца, нисам губио вријеме - и ја сам се попут свих осталих батргао у том заводљивом свемиру.

126

САДРЖАЈ НА РУБУ ЕГЗИСТЕНЦИЈЕ .............................. 5 ЛОМОВИ ............................................................ 29 ЧАРОЛИЈА ОБМАНЕ ..................................... 43 СУОЧЕН С ТРЕНУЦИМА.............................. 65 ОГОРЧЕНОСТ................................................... 85 ТА ЗЛОКОБНА ОШТРОВИДОСТ ............. 107

ЕМИЛ СИОРАН ПРИЗНАЊА И АНАТЕМЕ / ИЗДАЊЕ Главни уредник Јован Зивлак Рецензенти Јован Зивлак Зоран Јанковић

Лектура и коректура Александар Пивар

Издавачко предузеће СВЕТОВИ А. Теодоровића 11 Нови Сад Слог КРАЈ БЕЛИНЕ Штампа АРТ ПРИНТ Сремски Карловци 1995.