Elena Mauli Shapiro, Plamen Dodira

1

ELENA MOLI ŠAPIRO

PLAMEN DODIRA

2

Za Harisa

3

I

rina se u početku plašila boja. Uzela bi crnu bojicu, ne dodirnuvši nijednu drugu, i nacrtala bi neki amorfni oblik, a onda bi ga ispunila, ponekad ispunjavajući tako i čitavu stranicu. Kada bi pokušali da joj dodaju i neku drugu boju, rasplakala bi se. To su joj pričali godinama kasnije; ona se toga uopšte nije sećala. Nije se sećala ni da je nekada govorila rumunski, iako je imala punih pet godina kada su je usvojili. Godinu dana gotovo uopšte nije govorila, a onda je odjednom progovorila engleski. Engleski označava period kada su počela i njena sećanja. Dotle je već počela da upotrebljava boje. Mada ne i crvenu; i dalje se plašila crvene. Možda je mislila da će ta boja biti vrela kao plamen ili ledeno hladna. Nikada nisu uspeli da saznaju šta je ona mislila da će se dogoditi. Kada bi je pitali, samo bi odmahnula glavom i povukla se u sebe. Tako je malo govorila da su svi s pravom očekivali određene probleme u razvoju. Sumnje su nestale kada se videlo kojom je brzinom naučila da čita. Bila je samo mala i tiha dušica, koja bi radije gledala kako se druga deca igraju nego da im se pridruži. Da li je smatrala da je daleko iznad, ili mnogo ispod njih? Da li su joj bili dosadni, ili ih se plašila? Retko kad je pokazivala svoje raspoloženje. Ispunjavala je gotovo sve što joj se kaže, a kada bi odabrala da to ne uradi, njena pobuna bila je tiha. Pretpostavljali su da ima problema sa sluhom, ali rezultati ispitivanja pokazali su da je u granicama normale. Ponekad je poočim bio uznemiren zbog nečega što je delovalo kao neki nemušt, iščekujući bol u njenim očima. Niko nije mogao znati šta je to ona zapravo čekala. Misterija izvora tog bola brinula ga je više od bola samog. Imala je taj neverovatan izraz lica, kao da očekuje neki udarac, tako da je on odlučio da odmah treba da joj kažu da je usvojena i da nije rođena u Sjedinjenim Državama. Da li se ona sećala toga? Rekla je da se ničega ne seća, ali nije delovala šokirano kada su joj rekli. Istina kao da joj je nekako pomogla. Pošto je već imala osam godina, verovatno je bila dovoljno stara da može da primi ovakve vesti i uradi nešto u vezi s njima. To je na neki način moglo da objasni i veliku prazninu u njenom sećanju na prve četiri godine života. Možda je bila pomalo čudna samo zato što nije odavde. Možda je samo to posredi. Pokazali su joj Rumuniju na mapi. Bila je daleko. Rekli su joj da je to zemlja mnogo manja i mnogo starija od Sjedinjenih Država. Zaustavila je oca kod reči starija. Želela je da zna kako to jedna zemlja uopšte može biti starija od druge. Da li je to isto kao kad je jedna osoba starija od druge? Našli su dve knjige za nju: istoriju Rumunije i zbirku rumunskih bajki. Obe ih je pročitala. Pošto je bajke čitala u isto vreme kada i istoriju, sadržaji su joj se izmešali u glavi. Zemlja njenog porekla postala je za nju mesto gde su mitovi i činjenice jedno isto. Možda je bila suviše mlada za takve tekstove - ili ih je, možda, donekle shvatila dublje nego što bi to učinila kasnije, kada se njen racionalni um bolje razvio. Poput amalgama, ove priče srasle su u neku vrstu osećanja koje je jedino ona mogla da shvati. Kad je već bilo sasvim jasno da je Irina potpuno fascinirana tim knjigama, pročitala ih je i pomajka. Morala je da se bori ne bi li nekako otela bajke iz čvrstog stiska svoje ćerke pre nego što je uspela da baci pogled na njih. Kada je završila s knjigom, pomislila je da je možda napravila grešku. Nije trebalo ni da očekuje da će to biti priče kakve je ona znala, u kojima princ i princeza žive srećno do kraja života. Šta je ona zapravo uradila kada je ovoj maloj devojčici dala te potpuno grozne tekstove, u kojima na kraju svi bivaju rastrgnuti i umiru u strašnim mukama? Irina je imala negde oko trinaest godina kada je došla iz škole i ušla u kupatilo prošavši pored svog oca brže nego što je on mislio da ona može da se kreće. Izašla je napolje mašući vešom kao glavom upravo savladanog neprijatelja. Bio je krvav. A ona je, pre svega, bila neverovatno ljuta. Zar devojčice ne bi trebalo da budu srećne kada postanu žene? Pozvao je svoju suprugu. Ona je odvela Irinu u čauru njene sobe, da bi tamo razgovarale o ženskim stvarima, a njega je poslala da kupi uloške. Posle toga, Irina je stekla naviku da nestaje. Provodila bi sate u besciljnim šetnjama, čak i onda a reklo bi se posebno onda - kada je znala da je roditelji traže. Kad bi otišla, nije razmišljala o tome da li oni brinu ili su uzrujani. U svom prostoru, odvojenom od sveta, o njima nije razmišljala uopšte.

4

Volela je da luta i lebdi po zaboravu; mrzela je da se vraća u život koji joj je bio dat. Roditeljske optužbe činile su da se oseća užasno. Što je još bitnije, nije želela da oni pate. Jedini način na koji je zaista mogla da izbegne posmatranje njihove patnje bio je da nestane zauvek.

5

T

rebalo je da to bude lep dan. Kasno leto u Kaliforniji ume da bude tako divno. Mora da je nebo bilo kristalno plavo i bez oblaka, a povetarac je nosio miris nevidljivog cveća po čitavom kampusu. Centralni plato je zračio, kamen je odisao toplom žutom svetlošću na suncu. Palme su upućivale više na neko tropsko letovalište nego na cenjenu visokoškolsku ustanovu. Mesto je bilo kao na razglednici. Ogromna reka novih, pametnih, lepo obučenih i zgodnih mladih ljudi preplavila je kampus toga dana. Bio je to skup đaka generacije, atletskih zvezda, talentovanih muzičara, matematičkih čarobnjaka. Čistog tena, razdragani, s perfektnim rezultatima na standardnim testovima, sa svetlom budućnošću i impresivnim karijerama pred sobom. Svi u dobroj odeći, ali bez razmetanja. U belom, tu i tamo s malo najbolje žute i braon koje je Amerika mogla da ponudi. Novi studenti ovde su se odmah osećali kao kod kuće. Njihov prvi obrok u studentskoj menzi bio susret s morem nasmejanih lica, s potencijalnim novim prijateljima dokle god pogled dopire. Tako fini i dobri mladi građani, prvi put daleko od kuće, nikad nisu mogli biti usamljeni, gadno se napiti ili postati plen prevaranata. Tokom prvog semestra neće biti velike gužve u savetovalištima. Irinina nova soba u studentskom domu bila je poput železničkog vagona; na jednom kraju bila su vrata, a na drugom prozor, koji se otvarao ka zelenim poljima, gde su fini mladi građani bacali frizbi tokom dana ili se ljubili i držali za ruke dok su gledali u bezbrojne sjajne zvezde tokom noći. Ormar, krevet, noćni stočić i radni sto poređani su uza zidove. Čvrst nameštaj za ustanove s jedne strane sobe bio je kao slika u ogledalu one druge. Njena cimerka došla je pre nje i stavila svoje stvari na krevet s desne strane. Leva će biti Irinina. Kasnije, nakon što su se raspakovale, na desnoj strani sobe našla se kičasta lava-lampa i par velikih postera iz univerzitetske knjižare: omiljeni bend koji svira na stadionu, slika francuskog impresioniste. Bile su tu i fotografije roditelja i brata, i psa, sve poređane iznad stone lampe. Našao se tu i stari punjeni tigar, smešten u krevet kao dete, da spava, jorganom pokriven preko okruglog stomaka na delu gde je pamuk počeo da proviruje kroz šav. Levoj strani sobe nedostajala su ovakva lična obeležja. Lampa, kompjuter, plavi pokrivač na krevetu, sve novo, netaknuto, kao da je došlo pravo iz velike radnje gde je kupljeno. Prazni beli zidovi govorili su o ličnosti potpuno nezainteresovanoj da se predstavi nekom kopijom umetničkog dela ili fotografijama svoje porodice. Bilo je to kao da je Irina odsela u hotelu, i kao da je neko otvorio njen garderober i tu, umesto uredno složene odeće, pronašao Bibliju koju su ostavili hodočasnici. Bele plastične zvezde koje sijaju u mraku bile su po čitavom plafonu, ali njih su, očigledno, postavile devojke od prethodne godine. Po dnevnoj svetlosti bilo je lako ne primetiti ih na beloj tavanici, što je očigledno bio razlog iz kog ih je osoblje zaduženo za održavanje ostavilo u sobi i preko leta. Ali Irina ih je odmah primetila, i shvatila je dubinu prijateljstva između devojaka koje su ih tu postavile, i koje su sad u nekoj drugoj sobi u kampusu, gde započinju svoju drugu godinu studija. Kad je Irina stigla, njena cimerka nije bila u sobi. Tu su bile samo njene stvari. Irina je otišla da obavi administrativne poslove - da uzme studentsku identifikacionu karticu i zaduži poštansko sanduče - i nije se ni upoznala s njom. Kada se vratila u dom, čitavo popodne proteklo joj je u haotičnom: odakle si ti? šta si dobila na prijemnom ispitu? da li ti se sviđa cimerka? koji je tvoj glavni predmet? na koja predavanja ideš? koju vrstu muzike slušaš? Toliko lica i imena da je besmisleno pokušavati upamtiti ih. S vremenom će i to uspeti. Nekako će početi polako da razlikuje svih osamdeset i devetoro kolega iz doma. Počeće da prepoznaje njihove cipele i papuče ispod klupa u kupatilu. Prepoznavaće njihove glasove dok pijani budu vikali u hodniku ispred njenih vrata u dva sata ujutro, noć pred ispit. Prepoznavaće njihove osmehe kada budu dobijali dobre ocene, pakete od kuće ili cveće na Dan zaljubljenih. Nije mnogo razgovarala s njima, ali posmatrala ih je pažljivo.

6

Kada se vratila u sobu, oblika železničkog vagona, zatekla je u njoj i svoju cimerku, koja je glasno razgovarala telefonom s visokim i mršavim bratom, čije je lice Irina znala s porodičnih fotografija. Cimerka je govorila glasno, kao da je veza izuzetno loša: „U redu, ćao, lepo se provedi tamo na Stanfordu na Istoku!” Pošto je prekinula vezu, objasnila je Irini: „Rekao mi je da se dobro provedem ovde na Harvardu na Zapadu.” Irina je samo klimnula glavom, suzdržano se nasmešila i pružila devojci ruku. Dve devojke imale su od samog početka čudan odnos jedna prema drugoj, i tako će ostati čitave godine. Kod Irine je postojalo nešto što je drugu devojku jednostavno odbijalo. Nešto u vezi sa snažnim kontrastom između duge kovrdžave crne kose i bledila kože. Ili je to bio usporen i škrt osmeh. Nešto u Irininom zategnutom prijateljskom odnosu držalo je ove dve devojke na distanci, s jedva primetnim varničenjem napetosti, kao na dalekovodu pod visokim naponom. Prvi dan školske godine trebalo je da se završi tako što će se nove cimerke uspavati uz prijatan razgovor o tome koja odakle dolazi i kuda ide, ali za Irinu se taj dan završio ćutanjem, u tišini ispunjenoj očekivanim razočaranjem. I ovoga puta bilo je kao i toliko puta ranije; Irina nije odjednom postala majstor u sklapanju prijateljstava samo zato što je krenula na koledž. Plastične zvezde na plafonu tiho su sijale u zamračenoj sobi. Septembar je na fakultetu bio topliji nego što je Irina to očekivala. Oni koji su poznavali ovdašnje prilike zvali su to miholjskim letom. Oni iz drugih delova zemlje pitali su se čak da li će zima ikada doći. Da bi nekako pobegla od konfuzne buke i vreve u domu, Irina je često radnim danima po podne, kad nije imala nastavu, odlazila do obližnjeg grada. Gledala je u izloge prodavnica, koračajući lagano sunčanim ulicama. Nije bilo mnogo ljudi. U dvorištu knjižare koja je ranije bila bioskopska sala nalazila se i mala fontana. Voda je iz nje tekla kao da je poziva. Irina je izula sandale i sela na ivicu fontane, zaronivši noge u nju. Laki šok od hladne vode izazvao je samo prijatan drhtaj telom. Zagledala je italijanski mozaik pod svojim bosim stopalima i misli su joj odlutale duž tih svetlih malih kvadratića. „Pomaže li to?” Podigla je glavu i pogledala ka izvoru glasa. Iznad nje je stajao muškarac posmatrao je, s rukama u džepovima i rukavima bele lanene košulje zavrnutim do lakata. „Izvinite?”, odgovorila je ona, mada bi volela da nije morala ništa da kaže. „Pomaže li protiv vrućine - mislim na to što sedite tako sa stopalima u vodi?” Slegnula je ramenima. Bilo bi najbolje da ga ignoriše, ali nije mogla da skrene pogled s njegovih očiju. Bile su tako tamne da gotovo nije mogla razlikovati ženice od dužica, kao da je gledao u nju kroz dva vrtloga. Posmatrala ga je kako odvezuje svoje sjajne, crne, kožne cipele i stavlja savijene čarape u njih. Zadigao je nogavice pantalona do kolena i seo pored nje. Gledala je u njegova bosa stopala pored svojih u svetlucavoj vodi. Imao je žutosmeđu kožu i blage crte lica. Razmišljala je o tome da pokupi svoje sandale i pobegne. „Izvinite što sam tako direktan, ali niste li vi možda Rumunka?” „Ne”, odgovorila je pre nego što je stigla da se iznenadi zbog pitanja. „Ah. Samo mi nekako... izgledate kao devojka iz stare zemlje. Imate rumunsko lice.” Šta je to tačno na njenom licu rumunsko? Kako bi mogla da odoli ovakvom zapažanju? Morala je malo da popusti, da mu dozvoli da joj se ipak donekle približi. „Pa, ja jesam rumunskog porekla.” „Oh? A kako se zovete?” „Irina Grin.” „Grin? Mora biti da ste Rumunka po majci.” „Usvojili su me Amerikanci.” „Dakle, rođeni ste u Rumuniji.”

7

Nastala je tišina dok je činjenica da Irina nije rođena u Americi visila u toplom vazduhu između nje i ovog čudnog čoveka. Da je bila starija, mogla bi reći da ju je skidao pogledom. Ali bila je dovoljno mlada da joj to bude alarmantno. Rekao je: „Ovog leta bio sam na istoku vaše zemlje, i čuo sam zvuk koji nikada ranije nisam čuo. Jeste li ikada čuli cvrčke?” „Ne, na Zapadu ih nema.” „Nema ih ni tamo odakle sam ja. To je bilo čudesno, kao zvuk džungle. Morao sam da pitam ljude šta je to. Rekli su mi da je to poziv insekata na parenje. Samo mužjaci cvrče.” „Ženke ne puštaju zvuke?” „Ne. Kad su spremne za parenje, samo udaraju krilima. Kasnije ležu jaja u koru drveta. Kada se izlegnu iz jaja, larve padnu i ukopaju se u zemlju, da bi izašle na svetlost dana sedamnaest godina kasnije. I onda žive samo nekoliko nedelja, tokom kojih ništa ne jedu, samo se jebu. A kad to završe, onda umru. Ostanu samo istrulele ljušture svuda. One se rastvaraju u zemlji da bi mogle da hrane potomstvo.” „Da, ali na engleskom jeziku možete da se rastvorite samo u tečnosti. Pre bi se reklo da su se raspale.” Pogledao ju je procenjujući je: „A, vidim da si bistra.” „Izvinite”, odgovorila je kiselo. On se nasmejao i rekao: „Ne brini. Pamet se uvek prašta nekom tako lepom.” Posle pogleda koji mu je uputila nasmejao se još više, pokazujući savršene zube. Nije znala šta da misli o njemu, da li da ga shvati kao interesantnog, ili potpuno blesavog, ili zastrašujućeg, ili sve to zajedno. Nimalo joj nije olakšao razmišljanje time što je košulju nosio s dva gornja dugmeta nezakopčana. Želela je da zagnjuri lice u taj otvor i vidi šta se tu nalazi. „Da li ti studiraš na ovdašnjem univerzitetu? Izgledaš mi suviše mlado za nešto tako.” „Preskočila sam jedan razred.” „A šta to znači?” „To znači da nisam išla u četvrti. Upisali su me na fakultet odmah posle trećeg.” „Onda si ti veoma pametna.” Irina je slegnula ramenima. „Možda”, rekla je, pokušavajući da svoj rastući osećaj neprijatnosti sakrije lažnom skromnošću: „Četvrti razred je inače lako preskočiti. A kako se vi zovete?” Smejući se i dalje, rekao je sa izveštačenom ozbiljnošću: „Ja sam Andrej Vadresku. Rođen sam kao cigansko kopile, a rodila me je seoska kurva, međutim, vidiš, sada sam ugledni američki preduzetnik. Drago mi je da sam te upoznao, Irina Grin. Veoma mi je drago što sam te upoznao.” Kada joj je pružio ruku, nije imala izbora nego da je prihvati. Kada se ponudio da je odbaci kolima do doma, nije imala izbora nego da prihvati, mada tako nešto nije imala običaj da radi, obično nije ulazila u kola s nepoznatima. Šta ju je prizvalo da uđe unutra? Je li to bio klima-uređaj u autu ili gotovo bešumni motor moćnog sedana? Šta ju je nateralo da mu na povratku kući zatraži da joj ispriča priču? „Kakvu priču bi želela?” pitao je ljubazno. „Ispričajte mi rumunsku priču.”

8

Zece

N

ekada davno dogodilo se nešto. Da se nije dogodilo, ne bi bilo ispričano. Na kraju dugog krivudavog puta u podnožju visoke zelene planine tri pastira čuvala su svoja stada. Jedan od njih bio je Ungurenac, drugi Vrančanac, a poslednji Moldavac. Moldavac je bio najzgodniji i najbogatiji od sve trojice. Ostala dvojica bili su ljubomorni zato što je on imao najlepše stado s najmekšom i najbeljom vunom; imao je najvećeg i najlepšeg psa, većeg i od ovaca, sa sjajnim budnim očima, i najlepšeg konja, potpuno crnog, s belom zvezdom na čelu, koji je bio lepši, mišićaviji i brži od bilo kog konja iz kraljevske štale. Ungurenac i Vrančanac udružili su svoja trula srca i skovali zaveru da ubiju Moldavca i međusobno podele njegovu imovinu. Razmišljali su o tome danima. Onda su se jedne hladne i vedre noći sastali u mraku i složili se da čekaju Moldavca u zasedi svake večeri dok sunce nestaje na horizontu. Oni će se sakriti u drveću i čekati da se veliki pas čuvar pomeri od čoveka. Kada čovek konačno ostane sam, napašće ga s leđa i prerezati mu grkljan. Nisu znali da je u žbunju iza njih bila malena ovčica koja je dobro čula na šta su se oni spremali, a upravo ta ovčica bila je Moldavčeva ljubimica. Ime ove ovčice bilo je Miorica. Ona je bila najmanja od svih ovaca, a imala je najmekšu i najbelju vunu, malu crnu njušku i krupne narandžaste oči. Tri dana su se Vrančanac i Ungurenac krili među drvećem, držeći noževe, spremni da svakog časa skoče i prekolju Moldavca kad nebo potamni, ali veliki besni pas nikako nije napuštao svog gospodara. Tokom ova tri dana ovčica je tužno blejala sve dok nije skoro ostala bez glasa. Trećeg dana došao je njen gospodar i rekao: „Šta je bilo, šta se događa, mala moja Miorice? Jesi li bolesna? Da li je trava gorka? Nemoj se plašiti vukova; pas će ih držati podalje od nas.” „Ne, gospodaru”, rekla je ovčica, „mnogo je gore od toga. Nemoj da dopustiš da te veliki hrabri pas ostavi nasamo kada sunce zađe. Kada padne mrak, Ungurenac i Vrančanac hoće da te ubiju. Oni samo čekaju da pas ode pa da mogu da te napadnu.” „Slatka moja ovčice Miorice, pas ponekad mora da ode od mene, a ako je to što govoriš istina, onda su moji dani odbrojani. Kaži toj dvojici neka ostave moje kosti da leže ovde i neka puste da moja krv natopi ovu zemlju i nahrani ovu travu, tako da ja uvek mogu da budem sa svojim stadom. I ako bilo ko pita za mene, ne govori da sam mrtav. Ispričaj im neku... divnu priču.” Sledeće večeri jedna od ovaca izgubila se kad je pao mrak. Pas je napustio čoveka i otišao da potraži ovcu. Moldavac je seo na kamen i nije se pomerao. Gledao je sunce kako nestaje iza divnih zelenih brda. Čekao je dok Ungurenac i Vrančanac nisu došli iza njega. Oni su mu rukama prekrili lice i prerezali mu grlo, i on je umro veoma brzo i gotovo bez bola. Nakon toga ubice su uzele sve što je ovaj čovek imao - ali konj i pas uspeli su nekako da pobegnu, jer nisu hteli da služe nikom drugom osim svome gospodaru. Ovčica Miorica pobegla je takođe, a kada je ona napustila stado, sve ovce zarazile su se kugom koja je opoganila njihovu vunu i zatrovala im meso. Bolest se raširila i po stadima oba čoveka, tako da su oni na kraju ostali bez ičega. Bilo ih je previše sram da se vrate u selo bez svog bogatstva pa su umrli od gladi u planini. Ovčica Miorica doživela je mnoge avanture po povratku kući, u rodno selo onog ubijenog Moldavca. Otišla je do kuće u kojoj je pastir rođen, do njegove stare majke koja je imala žutu maramu preko sede kose i široki vuneni pojas. Majka je prepoznala bistre narandžaste oči ove male ovčice i upitala: „Miorice, zašto si napustila stado moga sina?” „Draga majko, stado tvog sina razvejala su četiri vetra.” „Da li se nešto loše dogodilo mom dečaku?”

9

„Nije, draga majko. Prelepa bela princeza, kose vatrene poput sunca što zalazi, prešla je preko brda u svojoj kraljevskoj kočiji i ugledala vašeg predivnog sina, tankog kao list vrbe, i njegovo prekrasno lice, čisto kao mesec, i njegovu kovrdžavu kosu, crnu kao perje vrane, i njegove svetle oči, plave kao letnji dan. Ona se odmah zaljubila u njega i uzela ga za svog mladoženju, da bi mogla s njim da se vrati u svoje kraljevstvo gde će zajedno vladati. Venčali su se iste noći. Planina im je bila sveštenik, ptice su im svirale i pevale, a sunce i mesec sišli su na zemlju da pridrže krunu supruge vašeg sina. Zvezde su bile baklje, a najsvetlija od njih pala je s neba da bi blagosiljala njihov brak. „Oh, draga moja Miorice”, rekla je majka sa suzama u očima, „moj sin je blagosloven, i ja sam te večeri videla njegovu zvezdu koja je pala. Nadam se da će on doći jednog dana, pokazati mi se u svom punom sjaju i dovesti decu koja nisu s ove zemlje, koju će princeza izroditi s njim.” „Verovatno će doći, draga majko, ali sada je mnogo zauzet poslovima države koju vodi, a živi tako daleko.” Majka je prihvatila Mioričin odgovor i uzela malu ovcu k sebi. Njih dve vodile su zajedno tihi život. Svake noći majka je sedela i nadala se da će se kraljevska kočija njenog sina dokotrljati do sela. Gledala je u svetli narandžasti zalazak sunca, razmišljajući o vatrenoj kosi prelepe princeze i čekajući da zvezda padne.

10

A

ndrej nije gubio vreme. Odmah pošto je Irini ispričao priču, ukrao joj je poljubac. Ona je upravo bila odvezala svoj pojas i pustila da se poput zmije povuče s nje; spremala se da se pozdravi s njim i zahvali mu, ali on se nagnuo sa svoje strane kola. Šok koji je doživela kad je osetila njegov jezik u svojim ustima naterao ju je da podigne obe ruke kao da će napraviti pokret kojim bi ga odgurnula. Umesto toga, zauzela je položaj kao da je spremna za sudar, pritisnuvši jednim dlanom hladno vetrobransko staklo. Bio je to njen prvi poljubac. Saterao ju je u ćošak. Mora da je znao da će to biti veoma srećan i isplativ rizik. Zaista, novina ovog iskustva imala je svoju draž, s obzirom na to kako su se Irinina leđa savila da bi se srela s Andrejevom rukom kad je on posegnuo za njenom dojkom. Bila je to katastrofa. Irina je pokušavala da poveruje u to da je inteligentna i razumna osoba, a sad ovo. Koliko bi je koštalo da je okrenula lice na drugu stranu? Koliko ju je koštalo što to nije uradila?

11

A

ndrej je imao dva saradnika, Dragoša Popeskua i Vasilija Grigorijeva. Dragoš je bio zdepast i ćelav, ali nije izgledao loše. Bio je brutalno šarmantan. Svake nedelje imao je kraj sebe drugu devojku, i uvek je to bila neka tiha devojka s mekim zamućenim pogledom od droge koju joj je davao. Bio je to deo njegove privlačnosti, naravno, pre svega njegova darežljivost kada su u pitanju supstance posle kojih su devojke zaboravljale sve što se dogodi. Irina je slobodno mogla da tvrdi da je Vasilij osuđivao ovakvu vrstu odnosa. On nikada nije primećivao devojke ni na koji način, nikada nije dopuštao da se njegove bistre oči zaustave na njima. Irina ga uopšte nije interesovala; ono što je mogla da dobije od njega bila je prilično neodređena dobronamerna ravnodušnost. Tako je malo govorio da uopšte nije bilo jasno šta traži s Andrejom i Dragošem. Kada bi njih dvojica većala na rumunskom, on je bio izgubljen kao i Irina, a opet, odnosili su se prema njemu s prećutnim poštovanjem. Nikada nije dovodio devojke. Imao je duge, lepe ruke, kao pijanista. Bio je u sovjetskoj armiji. Irina je volela zvuk rumunskog jezika. Zvučao je kao neka mešavina italijanskog i ruskog. Kada bi zatvorila oči i pustila um da joj pluta dok su Andrej i Dragoš razgovarali, mogla je da nasluti nešto poznato u melodiji jezika, kao pesmu koju je davno čula, a čije je stihove zaboravila. Ali Dragoš nije voleo da ih ona sluša. Jednom prilikom se usred razgovora s Andrej om okrenuo prema njoj; trebalo joj je nekoliko sekundi da shvati da je rumunski koji izlazi iz njega zapravo iznenada namenjen njoj. Ton glasa bio je hvalisav. Nije mogla da shvati šta je on to hteo od nje. Pružila je dlanove prema njemu i slegnula ramenima da bi pokazala da ga ništa ne razume i da se predaje. Prostrelio ju je pogledom preko stola. „Znači ništa od onoga što sam rekao tebi ništa ne znači?” „Ne, ništa mi ne znači.” „Pa objasni mi onda, kako si ti Rumunka kad uopšte ne razumeš rumunski.” „Nikada nisam rekla da sam Rumunka.” Andrej je gledao čas u Irinu, čas u Dragoša, kog njen odgovor očigledno nije uverio. Vasilij je polako otpio gutljaj votke i tiho rekao: „Ostavi devojku na miru. Uzmi još jedno piće.” Posle toga o ovome više ništa nije moglo da se kaže. Ona je često osećala da je Dragoš posmatra odmeravajući kako neko u isto vreme može i ne može biti nešto. Bilo je nečega zadovoljavajućeg u vezi s ovim njegovim nepoverenjem, u tome što je bila nerešiv problem za čoveka koji je video sveta. Zasad su se vratili poslu o kom su razgovarali, a razgovor se nekako prebacio na engleski. Dragoš je počeo da priča priču. Irina je gledala njegovo crveno iskrivljeno lice dok je govorio s velikim oduševljenjem. Bio je toliko glasan da se Irina brinula da će ih i ljudi za barom čuti, i da će onda povezati nju s ovim nepristojnim i glasnim čovekom, koji je voleo da svojim prijateljima na javnom mestu priča o tužnim i debelim devojkama koje su mu pušile u kolima iako su znale da ga nikada više neće videti. „Nemam pojma zašto mi se ponudila”, rekao je on. „Nisam dao nikakav znak da mi se dopada.” „To je zato što si ti velika nagrada”, rekao je Andrej. „Napravila je poslednji očajnički pokušaj da bi te dobila.” „Ah, verovatno je mislila da ću da joj dam još pilula, jadnica.” Obojica su se smejali dok ih je Vasilij gledao u neutralnoj tišini. Dragoš je uzeo veliki gutljaj votke. „Trebalo je da kažem ne”, uzdahnuo je, „ali - nisam.” „Otkad ti daješ i pet para za to trebalo je?” prekinuo ga je Andrej. Dragoš je gledao pravo u Irinu dok je govorio: „Ma ne možeš mladoj da kažeš ne, čak i kad je debela. Čak i kada su debele, mlade su zategnute. I zato ih mi toliko i volimo, zar ne, Andrej?” „Živela glatka koža i zategnuto telo. Bogami ću da nazdravim i da pijem u to ime.”

12

„Ta čvrstina je lepa, ali to nije ono što se najviše traži kod mladih devojaka”, rekao je Vasilij tiho, a njegov glas zaustavio je Andreja usred podizanja čaše. Vasilij je ubacio nekoliko kockica leda u svoje piće. Posmatrao je kako se kuglice sudaraju i nežno odzvanjaju dok udaraju o zidove čaše. „Onda?” upitao je Andrej. „Šta?” „Zar nećeš da nam kažeš šta je onda ono najbolje kod mladih devojaka?” Vasilij je dao sebi vremena da smisli odgovor, mešajući led u čaši sve dok je nije stavio na sto. „Ono što je najbolje u vezi s njima jeste da će preuzeti oblik bilo koje posude u koju odlučite da ih stavite, kao što to čini voda.” „O, Grigorijeve, pesnice, šta dođavola sad pa to znači?”, smejao se Dragoš. „To znači da žena koja se muvala okolo, koja je morala da gura ljude od sebe, koja je mogla da shvati da nije kraj sveta ako nema muškarca u kući, da žena s borama na licu i kukovima razvaljenim od života koji je rastao između njih, neće ostati bez daha samo da bi ti obezbedila ono što ti hoćeš. Mlade su zbog toga dobre, moj prozaični prijatelju, zato što će one reći: da li ti se sviđam u ovoj haljini? Misliš li da sam možda lepša kao plavuša? Da li da stavim silikone u grudi? Želiš li da budem tvoja igračka? Da li će te ovo zadovoljiti? Nema granice do koje nisu spremne da odu i potčine sebe da bi tebi udovoljile. Trebalo bi da budeš zahvalan, Popesku, njihovim očevima što ih nisu voleli.” Ova opservacija imala je najveći broj reči koje je Irina ikada čula od Vasilija u jednom dahu, bilo je to više reči nego što je mogla od njega čuti tokom čitave jedne nedelje. Onoliko koliko je njoj bilo poznato, ni Andrej ni Dragoš nisu mogli čuti od njega toliko reči u jednom dahu. I oni su delovali prilično iznenađeno. „Vasilij”, rekao je Andrej, „to znači da tebe ove Dragoševe pušačke priče teraju na ovakva razmišljanja?” Vasilij ništa nije odgovorio. Umesto toga sva trojica gledala su u Irinu, kao zveri koje love i sada su uhvatili miris koji obećava u vazduhu. Ovi predatorski pogledi trebalo je potpuno da je ohlade. Trebalo bi da joj se sve zgadi od njih. I na nekom drugom mestu to bi verovatno i bilo tako. Ali ono što je ona osetila u tom trenutku bilo je intenzivno živo, kao da je taj njihov zajednički pogled zagrevao njenu krv više od malih gutljaja votke koju je ispijala. Da li to oni očekuju od nje da nešto kaže? Ona nije mogla da govori. Sve što bi i rekla zvučalo bi smešno, možda i budalasto. Gledala je kako njih trojica podižu svoje čaše s ozbiljnošću koja nije mogla da se shvati ni kao šala ni kao zbilja. Oštar zvuk njihovog nazdravljanja zvučao je opasno. Nakon toga, zagnjurili su glave u ono što im je ostalo od pića.

13

A

ndrej je tamo u Rumuniji posedovao nekoliko fabrika koje su proizvodile zapadnjačku luksuznu robu. Ženske tašne, odeću, satove - stvari na kojima je uvek bio poznati logo i potpis dizajnera. Posedovao je i druge fabrike, koje nisu bile mnogo daleko od ovih legitimnih, a koje su proizvodile kopije tih istih stvari, lažnjake koje su ljudi nosili kad su hteli da se pretvaraju da i oni takođe imaju para. Kopije su pravljene na osnovu originalnih krojeva, koji su bili kradeni iz pravih fabrika ili kupljeni od njih, ali s manje pažnje i od jeftinijih materijala. Što je najvažnije, kopije nisu imale serijske brojeve koji su garantovali da se radi o originalnom proizvodu. Ponekad je taj broj bio i jedina razlika između pravog i lažnog proizvoda. Radnici su živeli u jednostavnom smeštaju u krugu fabrika. Tu su bile kafeterije i prodavnice robe široke potrošnje. Bili su to čitavi mali gradovi, tako da radnici praktično nikada nisu morali da napuštaju posed kompanije. Oni su radili i svojim porodicama slali novac koji bi zaradili. Porodice su viđali samo tokom praznika, možda jednom ili dva puta godišnje. Irina se često pitala da li Andrej eksploatiše te ljude. Ili im pruža priliku da žive manje strašnim životom od onoga koji bi inače živeli? Ponekad bi mislila na njih, kako spavaju u sivim zgradama od betona dok ona lebdi na dvostrukom ekstradugom madracu u svojoj studentskoj sobi. Međutim, nije bila svesna da su u tom času, dok je ona tonula u san, oni već izjutra na poslu, upravo u tom trenutku, jer tad se pomalja zora tamo s druge strane sveta. Čitava oblast bila je poznata po ovim fabrikama. Kada su dani bili vedri, moglo se videti kako daleke planine seku horizont. Radnici su bili plaćani izuzetno malo, što zapadnjaci nikada ne bi prihvatili kao plate dostojne bilo kog čoveka. Ali tamo je to bilo sasvim dovoljno. Naravno, mnoge stvari koje su šili jednostavno bi bivale pokradene usput. Postojala je i trgovina između fabrika: gomila ženskih tašni za pregršt zimskih kaputa. Satovi za novčanike. Cipele za kofere. U čitavom okrugu svi su nosili ono što su proizvodili: bile su to stvari koje koštaju koliko i prosečna rata za kreditna Zapadu, a nosili su ih ljudi koji dnevno nisu mogli da zarade ni da plate zapadnu jutarnju kafu. To je bila ona vrsta stvari koje je Andrej smatrao smešnim; jadni kreteni igrali su se odevnim predmetima koji su ovde bili usrani statusni simboli, pri čemu su imali samo najbleđu sliku o tome šta to zapravo imaju na leđima. Možda su ipak bili donekle ponosni, zato što su te stvari mogli da vide u stranim televizijskim šou-programima i sinhronizovanim serijama. Irina ga je jednom prilikom pitala da li mu smeta to što kradu od njega i da li je ikada pomišljao da preduzme neke mere u vezi s tim. On je samo slegnuo ramenima. „Koliko ja znam, šefovi ih kažnjavaju kad ih uhvate. Ali ih ponekad i ne uhvate, jer dobiju debeli koverat para. Kao da se meni imalo jebe za to znaš, to je marginalni trošak. To nimalo ne ugrožava moj profit. A u skladu s tim troškovima mi im, inače, smanjujemo platu.” „Misliš, kada oni ne bi krali, ti bi im onda plaćao više?” Razmislio je o tome na sekund. „Ne, verovatno ne bih.” „Andrej?” „Da?” „Da li misliš da ovi ljudi - misliš li da oni mogu biti srećni?” On se onda nasmejao, i to s velikim zadovoljstvom. Čak i kad mu je smeh bio nepristojan, on je bio divan u svojoj veselosti. Uzbudljiv, poput blistavog bleska noža za koji niste ni znali da se tamo nalazi. „Draga moja”, rekao je. „Toliko mi se sviđa što mi postavljaš takvo pitanje, ali dušo, istinu da ti kažem, mene uopšte nije briga da li su ti jebeni seljaci, čija su govnjiva deca bacala na mene kamenje i zvala me lopovom zato što imam tamnu cigansku put - ma jebeno me nije briga da li su oni srećni ili nisu. Oni crnče i zarađuju pare onima koji su jači i pametniji od njih - to je ono što ovi ljudi rade i što su oduvek i radili.”

14

On je tako lako razumevao svet. Imao je neku vrstu dara, neku vrstu elementarnog afiniteta da stvari shvati onakvim kakve one jesu. On je to sve jednostavno prihvatao i nastavljao dalje. A Irina, njegovo malo žensko, Irina je razmišljala i mučila se pitanjima da možda i njeni roditelji ne rade negde kod njega u tim fabrikama. Njeni pravi roditelji, oni čije je likove izbrisala iz sećanja.

15

P

onekad, kada je bio duboko u njoj, on bi se odjednom potpuno povukao, samo da bi čuo njen uzdah i da bi video izraz njenog lica, na kom se očitavala bespomoćna tuga, i oči ispunjene suzama. Više je delovala kao izgubljeno dete nego kao žena koju jebu. Da li je to bilo zbog toga što je toliko mlada? Ali ona nije bila prva tako mlada devojka koju je imao, a nijedna nije bila ovakva. Lebdeo bi nad njom dok ga je ona gledala blago otvorenih usta, zadržanog daha i savijenih leđa, savršeno mirnog tela, čekajući ga da odluči. On bi se potom ponovo sjurio u nju do balčaka i ona bi zajecala kao kada se razdvajala od njega. Ponekad bi joj suza skliznula niz lice, ponekad ne. Kada bi joj šapnuo u uho: „Ja sam ovde, ovde sam”, izraz njenih blistavih očiju napunio bi njegovo uzdrmano srce srećom i užasom.

16

K

ada je Irina pozvala svoje roditelje jutro pre venčanja, morala je da proveri kakvo je vreme toga dana napolju na univerzitetu da bi imala bar o nečemu da razgovara s njima. Bila je samo mesec dana na studijama, a već je nekoliko dana izostala s predavanja da bi išla na neka sumnjiva mesta sa sumnjivim muškarcima. Trebalo je da se stidi, ali bila je samo iznenađena što je uopšte tamo gde se nalazila. Donekle je imalo smisla to što se posle toliko vremena, koje je prošlo a da nije doveo nijednu devojku u društvo, Vasilij ženi prvom koju su njegovi saradnici uspeli da vide. „Brak je časna zajednica”, počeo je da deklamuje sveštenik. „U brak ne treba ulaziti olako i nepromišljeno, već oprezno i trezveno. U ovu vezu biće spojene ove dve osobe. Stoga pitam oboje, ako znate bilo koji razlog zbog kog ne bi trebalo da sklopite brak, da to kažete sada.” Matičar je pogledao u mladu i mladoženju, a onda je bacio pogled na Irinu, Dragoša i Andreja, u slučaju da i oni imaju nešto da kažu. Dosad nisu ni reč progovorili o vitkoj plavuši koju je Vasilij poveo sa sobom na poslovni sastanak u Las Vegas kao neočekivani dodatak velikom udobnom hotelskom apartmanu u kom su boravili. Pre nego što su njegovi saradnici ili Irina mogli da porazgovaraju s njom ili da je bar pažljivije pogledaju, Vasilij je pozvao limuzinu koja ih je duž bulevara odvezla do Male bele kapele za venčanja, gde će on stupiti u brak sa svojom mladom. Matičar je bio obučen u sivo odelo koje ne privlači mnogo pažnje, dok je Vasilij imao mnogo bolju i skuplju verziju istog. Devojka nije nosila belo, a njen izgubljeni pogled naveo je Irinu da se zapita da li ona uopšte shvata šta se događa. Na licu je imala puder boje trešnjinog cveta, koji je isticao kremasto bledilo njene kože. Donji deo haljine bio je od punijeg materijala i na preklop, i dosezao je do kolena, kao da je rađena po uzoru na američke filmove koji su prikazivali omladinu na žurkama pedesetih godina XX veka. Ogrtač koji je nosila bio je od istog materijala kao i suknja i padao je preko njenih golih ramena. Nekako je pronašla par cipela s visokim potpeticama koje nisu špicaste već zaobljene, a da su u tonu s haljinom. Nije imala nikakav nakit na sebi osim dve dijamantske kopče, koje su verovatno lažne, što je odeći davalo prostački izgled. Osim ako joj to nije poklonio Vasilij. Onda su možda i prave. Izgledala je nepristojno mlado pored svog mladoženje. Da li je bila istih godina kao Irina? Bi li mogla biti i mlađa? „Vasilije Grigorijeve, uzimate li Elenu Lukovskaju za svoju venčanu ženu, da živite s njom u svetoj vezi braka? Da li ćete je voleti, paziti je, poštovati i čuvati sve dok oboje budete živi?” „Da”, odgovorio je Vasilij, gledajući netremice u lice svoje krupnooke neveste. „Elena Lukovskaja, uzimate li Vasilija Grigorijeva za svog venčanog muža, da živite s njim u svetoj vezi braka? Da li ćete ga voleti, paziti ga, poštovati i čuvati sve dok oboje budete živi?” Vasilij se nagnuo do Eleninog uha i šapnuo joj nešto. Na trenutak ga je pogledala s izrazom lica koji kao da je pratio njeno pripremanje za skok u bazen pun hladne vode. Ali nije dugo stajala na ivici tog bazena. „Da”, rekla je. U oba ugla podijuma, iza matičara, bila su dva velika stalka od pruća puna ružičastog cveća. Cveće je bilo veštačko, napravljeno od platna, a na dodir je bilo prašnjavo. Glas matičara počeo je da zuji: „Vasilije, ponavljajte za mnom: Ja, Vasilij...” Vasilij je počeo da ponavlja. Držao je devojčinu ruku. Gledajući ih, Irina je primetila da oboje imaju duge prste, nežne zglobove - muška i ženska verzija iste ruke. „... uzimam Elenu za svoju venčanu ženu...” Elenina lepa tamnoplava kosa bila je podšišana odmah ispod ušiju, gde se spuštala u kovrdžama. Širina njenih jagodica nije ostavljala dilemu da je u pitanju devojka slovenskog porekla. „... da je čuvam i da je pazim od danas pa nadalje...” „Elena, Irina”, Andrej je šaputao Irini na uvo. „Njeno ime gotovo je isto kao tvoje.” Irina se okrenula da ga pogleda. Nije mogla da pročita daleki sanjalački izraz njegovog lica.

17

„... u dobru i u zlu, u bogatstvu i siromaštvu...” Da li je mislio da će ona biti sledeća? Da će se on oženiti njome? „... u bolesti i zdravlju, da je volim i negujem...” Svakako ne. Matičar se okrenuo prema devojci. „Elena, molim te, ponavljaj za mnom...” Ponovila je njegove reči polako i pažljivo, obećavši da će uzeti Vasilija za svog venčanog muža. Imala je izražen akcenat. Da li je uopšte shvatala reči koje je izgovarala ili ih je samo ponavljala na osnovu sluha, ne znajući njihovo značenje? „Ona je upravo tvojih godina”, osetio je Andrej potrebu da kaže Irini. Vasilij je stavio jednostavan zlatni prsten Eleni na prst. A onda je svečano izdeklamovao: „Ovim prstenom ja te venčavam, i darujem ti svoju ljubav.” Irina je osetila kako ju je preplavio vreli talas. Bila je potpuno sigurna da su svi osuđeni na propast, poput konja s polomljenim nogama, kojeg će svakog časa ubiti. Matičar kao da nije bio u potpunosti svestan kada je izgovorio: „U skladu sa svim ovde rečenim i vašim obostranim pristankom, a po ovlašćenju koje mi pripada po zakonu Savezne Države Nevade, proglašavam vas mužem i ženom. Možete poljubiti mladu.” Vasilij je uhvatio Elenu oko struka i privukao je k sebi, a Irina je shvatila da nikada ranije nije videla Vasilij a da na takav način stupa u posed nekoga ili nečega, kao da se konačno završava period ustreptalog nestrpljenja dok konačno stavlja ruke na toliko dugo iščekivani objekat. Čak i dok je ispijao votku, radio je to polako, s nekom vrstom apatije, kao da je indiferentan prema ukusu u svojim ustima. Ali ova devojka, ona je imala njegovu punu pažnju. Dopustila mu je da je potapše po leđima; otvorila je usta, spremna za poljubac. Poljubac koji im je, koliko je Irina znala, bio možda i prvi. Gde li je on to našao ovu devojku? Potom je Elenina ruka pošla k njenim ustima i rumenilo joj se razlilo preko lica, kao da je nameravala da pokrije ruž za koji je znala da joj ga je razmazao. Na parkingu je Vasilij pokazao Eleni venčani list ispisan latinicom, što ona verovatno nije umela da pročita. Dok su pažljivo gledali u taj list papira, njihove plavokose glave bile su jedna pored druge, gotovo dodirujući se; njena kosa, topla poput meda, i njegova, koja je naginjala ka beloj. Irina nije mogla čuti šta joj je on rekao, ali mogla je da vidi da je napravio pauzu, prst mu je bio na papiru, pošto nije mogao da pronađe odgovarajuću reč za ono što je tamo pisalo. On je svojoj venčanoj supruzi prevodio šta je tu pisalo. Hoće li joj prevesti svaku reč ili će ponešto preskočiti? Intimnost njihovog ruskog ispunila je Irinu ljubomorom. Ona se Andreju nikad nije mogla obratiti na taj način, na njegovom maternjem jeziku. A ni on to nije naročito želeo. Kad je zatražila od njega da je uči rumunski, samo je odmahnuo rukom i rekao: „Svejedno ne bi htela da govoriš usrani jezik moje usrane zemlje. Ne treba ti.” Pretpostavljala je da je to bilo zato što nije hteo da ona razume kakvim se tačno poslovima Dragoš i on bave. A možda je postojao i neki drugi razlog. Možda joj je na taj način govorio da je ta usrana zemlja njegova, a ne njena, iako je tamo rođena. Te večeri muškarci su ostali u apartmanu da obave poslove s nekim gostima, a Irinu i Elenu poslali su da se zabave same. Nebo je postajalo sve tamnije, ali zapanjujuća vrelina oko njih nije nimalo popuštala. Po takvoj vrućini povetarac nije nimalo smanjivao težinu vazduha, već je bivalo sve gore. Kako pustinjsko veče može toliko da guši? Možda je gomila tela koja su se tiskala na sve strane držala toplotu uz asfalt, a sve to ličilo je na saobraćaj na auto-putu. Kolone automobila, koje su se sporo kretale ulicama i besomučno trubile na svakom semaforu, pretvarale su prelazak ulice u opasnu avanturu. To je navelo Irinu da uzme Elenu za ruku, kao da je ova bespomoćno dete. Da li je ta noćna mora kakofonije od svetlosti i zvukova bilo prvo što je Elena videla u Americi? Irina nikada ranije nije doživela takvu vrstu napada na čula. Pokretne stepenice dovozile su gomile znojavih turista s prepunih trotoara u ogromne kazinohotelske komplekse, od kojih je svaki bio posvećen nekoj karikaturi u vremenu i prostoru.

18

Renesansna Italija. Stari Egipat. Pariz. Njujork. Cirkus. Mikrokosmos Strip bulevara treperio je u noći. Ako je novac korumpirao svet, onda je ovo bio svet koji je korumpirao novac. Irina je pokazala Eleni skup stilizovanih oblakodera i pokušala da joj da objašnjenje na sporom i opreznom engleskom: „Ovaj bi trebalo da izgleda kao Njujork. Vidiš mali Empajer stejt bilding? Unutra je ceo zabavni park. S velikim toboganom.” Elena je uputila Irini upitan pogled. Irina je u vazduhu prstom napravila krivu u obliku tobogana. „Tobogan”, rekla je polako, ponavljajući slog po slog. „Zabavna vožnja. Da li bi volela da uđemo i provozamo se?” Elena je zavrtela glavom. „Bojim se visine”, rekla je. „A šta misliš da odemo u ovaj?”, pitala je Irina, pokazujući na ogroman bajkoviti dvorac s jarko obojenim kulama poput dečjeg bloka za crtanje. Elena je klimnula glavom i uputile su se unutra. Hladan vazdušni zid, snažna brana vrelom vazduhu spolja, udario ih je tako jako da je Irina na trenutak izgubila dah. Elena se stresla. Na sebi je imala mnogo manje odeće nego na venčanju: posle ceremonije presvukla se u crvenu bluzu i suknju s volanima, koja joj je jedva pokrivala bedra. „Kako se osećaš kada ljudi bulje u tebe?” pitala je Irina, pokazujući rukom od glave do pete na odeću koju je imala na sebi. Nije bila sigurna da je devojka baš u potpunosti razume, što joj je davalo specifičnu vrstu slobode da kaže sve što joj je na pameti. Elena se nije uvredila na ovo pitanje; samo je slegnula ramenima. Slot-mašine zvonile su veselo na sve strane. U uglovima su se nalazili metalni oklopi, a osoblje je u starovremskim kostimima, koji su podsećali na srednjovekovnu odeću, išlo unaokolo usporeno kao da su svi pod vodom. Čitavo mesto izgledalo je kao da je potopljeno. Klimatizovani vazduh, bez prozora ili vidljivih izlaza. Osvetljenje kao u akvarijumu. Velike robne kuće u koje je Irina odlazila kod kuće podsećale su na ovo mesto, a u suštini su imale i istu svrhu. Ovo je bilo potpuno isto, samo mnogo veće - ogromni tržni centar. Naravno, ovde je samo veličina bila zastrašujuća i čitavo mesto odisalo je tim lažnim sjajem. Dve devojke odsutno su lutale lavirintom. Iznenada su se obrele pred kristalno čistim figurama starih Egipćana u prirodnoj veličini i jarkim bojama. Mora da su prešle iz jednog kazina u drugi kroz neki od podzemnih prolaza a da to nisu ni primetile. Kelneri su nosili bele pregače oko struka i obeležja od lamea, oči su im bile oivičene crnim krejonom, a na slepoočnicama su imali male uvojke. „Hoćeš li da se kockamo?”, upitala je Irina. Ruskinja je pogledala u nju s velikom usredsređenošću. „Šta je kockanje?” Irina je uzela četvrt dolara iz novčanika i zastala ispred jedne od mnogih brujavih slot-mašina u nizu, pa je ubacila novčić i povukla ručku. Tri mala displeja okretala su se i kuckala sve dok se nisu zaustavili jedan po jedan. Dva para trešanja i još jedna voćkica nalik na krušku. Mašina je počela da vibrira, a onda se čula serija zveketavih zvukova u okviru vesele pesmice dubokog zadovoljstva aparata, pre nego što je izbacio dva novčića od četvrt dolara u metalni odeljak za dobitke. „Ha!”, rekla je Elena. „Dobili smo!”, nasmejala se Irina, a onda je Elena uzela jednu od kovanica i odmah je ubacila ponovo u mašinu, povlačeći ručicu s velikim zadovoljstvom. Grozd. Džekpot. Par trešanja. Čekale su da im mašina nešto otpeva, ali ona je ćutala. Ne pomerivši se s mesta, Elena je stavila još četvrt dolara u mašinu. Ponovo ništa. Gledala je u Irinu sa iščekivanjem. Irina je kopala po torbi, tražeći još jednu kovanicu, kada začuše glas koji je povikao: „Hej!” Pogledale su ka glasu. Prema njima je žurio čovek s belom pregačom i faraonskom kapom sa zmijom. Imao je crno odelo i slušalicu u uhu. „Hej, vas dve! Koliko vi godina imate?” Dve devojke nisu čak ni pogledale jedna u drugu pre nego što su počele da trče. Brzo su umakle; čovek verovatno nije mnogo ni mario da juri za njima. Trebalo im je dosta vremena dok onako zadihane i uzbuđene nisu pronašle put natrag na ulicu. Nebo je postalo potpuno crno dok su bile unutra.

19

„Zašto je pitao koliko imamo godina?” upitala je Elena, povlačeći nadole suknju, koja se podigla dok su trčale. „U Americi moraš imati dvadeset jednu godinu da bi mogla da se kockaš.” „Oh”, rekla je ona. „Ali ove igre izgledaju baš kao da su za decu.” Irina se nasmejala. „Da, samo što ta deca znaju ove aparate da napune čitavom ratom kredita za kuću, i to sve novčićima od četvrt dolara koje ubacuju jedan za drugim.” „A šta je to kredit za kuću?” Irina je hodala uz Elenu, pokušavajući da joj objasni koncept po kojem vlasnik kuće duguje pare za kuću banci. Elena nije uspevala da shvati o čemu se radi, pošto je Irina svoje objašnjenje neprestano podupirala rečima koje Elena nikada ranije nije čula. Irina je na kraju odustala. Ovaj koncept ionako nije bio važan. Njih dve bile su previše mlade da bi razgovarale o dugovima, o odlasku u crveno radi pronalaženja svog mesta na svetu. A opet, bile su sigurno i previše mlade da bi bile udate, a Elena se tog popodneva udala. Bile su premlade za sve to, premlade čak i da bi glupe kockarske mašine punile novcem.

20

I

rina je jednom prilikom pitala Andrej a šta mu je bilo najčudnije u Americi kada je stigao u ovu zemlju. On je rekao: izbor. Uočio je čudan jezik; klimu, njemu nepoznate biljke; neobjašnjive rituale i ponašanje ovdašnjih ljudi, način na koji se rukuju samo s dva jaka stiska i onda odmah puštaju ruku; njihove prevelike bele zube; to što govore glasnije nego što je potrebno; način na koji muškarci sede raširenih nogu, prekrštenih u člancima, kao da njihove genitalije pozamašne veličine moraju imati prostora da dišu; reklame koje se ne mogu izbeći; način na koji je novac svuda prisutan; lažno prijateljstvo; rasejanost; način na koji se sve brzo i lako zaboravlja - kaže da se na sve to nekako navikao. Ali uvek imati izbor - to mu je bilo najčudnije. Kada je došao prvi put, bio je fasciniran supermarketima, tim preteranim količinama dobro organizovane ponude hrane. Način na koji su se ljudi bezbojnih izraza lica vukli između rafova i stavljali u korpe jarko obojena pakovanja hrane bez ikakve svesti o tome koliko je to neobično, i kako se to nije događalo nikada ranije u ljudskoj istoriji, bio je gotovo opscen. Interesovala ga je hrana za decu - šta je to, na primer, plava malina? Kako čokoladni namaz može biti deo zdravog hranljivog doručka? Zašto je sir ravna, narandžasta, mlitava pločica upakovana u celofan; neprepoznatljiv i bez mirisa? Sve je bez mirisa - to mu je takođe bilo čudno. Ne možeš da osetiš miris mesa, ribe, ponekad ni miris voća. Kako se može imati nadohvat ruke pun sto bresaka a da se ne oseti nikakav miris? Sjajna kora savršenih jabuka prosto ga je mamila da ih uzme u ruku i proveri da li su prave ili voštane. „One i imaju voska”, pokušavala je da mu objasni Irina kad joj je rekao za jabuke. „Mislim, njima je voskom obložena kora, glazirane su. I zbog toga izgledaju tako sjajno.” Rekao joj je da se jednom prilikom umalo onesvestio između dva rafa sa žitaricama. Zid prepun kartonskih kutija vrištao je na njega. Pahuljice ili štapići. U obliku krofnica ili mini-vafla. Čokolada, drečavo voće, puter od kikirikija, mančmelou. Predstavljali su ih sportisti, ptice iz crtanih filmova, deca različite etničke pripadnosti. Čeks, Frosted flejks, Čirios, Rajs krispis, Frut lups... nije mogao sve da ih nabroji. Počeo je ubrzano da diše. Koliko je vrsta slatkih hrskavih proizvoda od žitarica potrebno jednoj civilizaciji? Kako je uopšte moguće izabrati samo jedan proizvod iz tolike ponude? Nije li ova prezasićenost i prenatrpanost samo vesnik odmazde, katastrofe? Stavio je ruku na grudi ne bi li nekako usporio rad srca. Pogledao je u luđački raširene oči ptice iz crtanog filma. Trebalo mu je vazduha. Brzo je izašao napolje. „Ono što sam zaboravio”, rekao je ironično, zabavljen onim što priča, „jeste da u avgustu u Las Vegasu i nema svežeg vazduha. U grudi me je udarila vrelina kao u pećnici i ja sam samo dahtao. Kao žena koju iznenada u mraku zgrabi neka ruka, uzdahnuo sam i potražio nešto za šta bih mogao da se uhvatim. Saobraćajni znak. Usijan do tačke topljenja od celodnevnog stajanja na pustinjskom suncu. U tom trenutku mogao sam da se zakunem da sam čuo cvrčanje kao kada kap ulja padne u vatru. Povukao sam ruku i počeo da se smejem. Savio sam se do zemlje i smejao se, a sve domaćice koje su tovarile stvari u svoje automobile odvrnule su klima-uređaje dokraja; mora da su pomislile da sam potpuno poludeo. Irina, ja i jesam potpuno poludeo.” Smejao se kao da je sve to veoma smešno, ali u njegovim očima bilo je nečega što ju je teralo da ga zagrli. Njegova ranjivost pogađala ju je hiljadu puta više od sopstvene. „Da, ali sada imam njihove lepe bele zube, vidiš? Nemam više seljačke zube”, rekao je Andrej gotovo šapatom. Dotle nije znala da on ima navlake na zubima. Nikada ranije nije sumnjala u nečije zube. Došlo joj je da kaže nešto kada ju je pitao koliko je godina imala kada je Čaušesku ubijen. Irina je pokušala nekako da smisli odgovor na ovo neočekivano pitanje. Ali on od nje nije hteo samo broj. On je bio iz zemlje u kojoj je ona rođena, a koje nije mogla da se seti. Rođena je na mestu s kog je on pobegao, i rasla je na mestu na koje je pobegao. Oba mesta je i mrzeo i voleo. Da li je ono za čim je on posegnuo u njoj isto ono za čim je i ona posegnula u njemu?

21

Andrej je sam odgovorio na pitanje koje je postavio. „Oh, ti mora da si tada bila samo mala mrvica. Verovatno još nisi ni progovorila. A ako jesi, tada sigurno nisi govorila engleski. Postoji video o tome, znaš. Ali me taj video ostavlja nekako, kako biste vi rekli, ostavlja me uskraćenog. Pružiš ruku očekujući da još nešto stave u nju, a to još nešto nikako ne dolazi. Bili smo prevareni. Nismo mogli da vidimo kako meci ulaze u njih. Nismo mogli da vidimo kako krvare. A ja bih voleo da sam to mogao nekako da vidim.” Šta je onda drugo ona mogla da uradi nego da ga poljubi? To je uvek bilo najbolje što je mogla da uradi kada nije znala pravi odgovor, jedino što se tada može uraditi, da se pređe na dodir, na kožu.

22

Nou

B

oja televizijske slike naginje ka žutom. Na snimku svi imaju narandžastu kožu. Ovo je revolucija. Ovo je suđenje. Ozbiljni muškarci u vojnim uniformama sede u klupama u praznoj učionici neke škole. Usta su im skupljena u čvrstu tanku liniju. Kamera ne uspeva da uhvati izraz njihovih očiju - izraz koji obećava krv. Ali zato prelazi preko čoveka u odelu, koji zamišljeno gleda u svoje nokte kao da je, naposletku, potpuno indiferentan prema toj krvi koja visi u vazduhu. Diktator i njegova žena sede u svom uglu i čekaju da im sude, a sede iza katedre na istom mestu s kog je učitelj nedavno tražio od dece da mu deklamuju tablicu množenja, ili da se obavežu na vernost partiji. Danas veličanstveni vođa i njegova pratilja imaju tupa bezizražajna lica, kao životinje osuđene na uništenje. Kao konji s polomljenim nogama, koje će uskoro ubiti. Tužioci kažu: uništavanje državnih zgrada, podrivanje ekonomije. Kažu: zločin protiv ljudi, genocid. Da li ste čuli optužbe? Da li ste ih razumeli? Neću da odgovorim; ja odgovaram jedino pred Velikom narodnom skupštinom. Ja ne priznajem ovaj sud. Optužbe su netačne, i ja ovde neću da odgovorim ni na jedno postavljeno pitanje. Ovako Čaušeskuovi pokušavaju da vise na ostacima svog autoriteta. Mora da je hladno u prostoriji. Sve vreme su u kaputima. Diktatorov šešir je na stolu pored tašne njegove žene. Maše rukom kao da hvata nešto u vazduhu kad pokušava da naglasi ono što govori. Ponavljam: ja sam predsednik Rumunije i glavnokomandujući Rumunske armije. Ja sam narodni predsednik. I neću više da razgovaram s vama provokatorima, i neću da razgovaram s organizatorima ovog puča i s plaćenicima. Ja nemam ništa s njima. Molim vas, napravite zabelešku: Čaušesku ne priznaje nove legalne strukture vlasti u zemlji. On i dalje smatra da je predsednik države i glavnokomandujući vojske. Zašto ste uništili zemlju? Zašto ste sve izvezli? Zašto ste naterali ljude da gladuju? Neću da odgovorim na to pitanje. Laž je da sam ja doveo ljude do gladi. Laž, i to laž koju ste mi izrekli u lice. Gleda u tužioca. Tužilac nijednog časa ne uzmiče. Tužilac kaže: Videli smo vašu vilu na televiziji, zlatne tanjire iz kojih ste jeli, hranu koju ste uvozili samo za sebe, luksuzne proslave koje ste održavali. Za vreme za koje čovek može da ispuši cigaretu, Čaušeskuovi su osuđeni na streljački stroj. Odbrana se žali da ovo mora da bude legalno, da kasnije mora da bude opravdano i potvrđeno. Tužilac ukazuje da imaju rok od deset dana da ulože žalbu, ali onda u istom dahu kaže da će se kazna izvršiti odmah. Šta? Kamera odjednom počinje da se klati; čovek koji je drži počinje da drhti od užasa i uzbuđenja. Tužilac ističe: ja sam, kao advokat, bio jedan od onih koji su protiv smrtne kazne zato što je ona neljudska. Ali mi ovde danas ne govorimo o ljudima. Kada dođe vreme da optuženima vežu ruke, diktatorova žena vrišti i proklinje. Njen glas nadjačava vrevu nižih muških glasova, a zvuk na snimku počinje da pucketa. Vrh cevi automatske puške prislonjen je uz njeno rame - guraju ih prema izlazu, vidimo vrata pokrivena leđima vojnika. Nemaju povez na očima. Iznenada se žuta boja snimka pretvara u sivu; svi su napolju na betonu. Ima dima; teško je videti šta se događa. Još jedan prekid filma i tu se odjednom mutno vidi diktatorova žena kako leži na zemlji, a tamni potočić krvi curi iz njene otvorene glave. Diktator pada na kolena u prašinu. 23

Prevrću njegovo telo i podižu glavu da pokažu lice, da pokažu naciji da je to zaista on. Da, mrtav je, već je bled i naduven. Vojnici pokrivaju tela ćebadima iste maslinastozelene boje kao i njihovi ogrtači. Onda crnilo. Ali za razliku od snimka, priča iza njega neće vas ostaviti uskraćenim. Ako želite, možete jasno videti ono što kamera nije mogla da vam prikaže. Priča će vam reći. Možete stvoriti sebi jasnu sliku, koja će eksplodirati pred vama u reskom belom zimskom jutru, bez mutnih oblika i boja koje dominiraju snimkom: Diktator i njegova žena šepaju niz stepenice, izlaze u dvorište kroz dvostruka vrata. Žena se raspravlja sa stražarima sve vreme dok ide prema zidu, govoreći: „Ovo nije u redu, vi samovoljni vojnici, bićete kažnjeni.” Muškarci naoružani puškama već čekaju na njih, nestrpljivo su podigli oružje. Ovo je trenutak kada Čaušeskuovi znaju da će umreti. Sada. Ne u neko vreme u budućnosti. Jedan od vojnika vidi da to saznanje prelazi preko diktatorovog lica pre nego što ovaj počne da plače. Vojnik nikada neće zaboraviti taj pogled, taj trenutak, te suze osuđenog. Diktator počinje da peva - šta? Internacionalu, naravno. Vojnicima niko ne izdaje naređenje da pucaju, ali oni to rade. Oni pucaju i pucaju i ponovo pucaju, krećući se unazad da bi izbegli rikošete, dok kamerman utrčava, užurbano pokušavajući da što pre nekako promeni bateriju. „Ne!”, viče on. Ali meci su već ispaljeni, tela su već pala. Žena ne umire lako. Nju tresu grčevi, zadnji deo njene lobanje je odvaljen. Jedina naredba koja je data nestrpljivom streljačkom stroju jeste da stanu. Neko vreme muvaće se nespretno unaokolo, ne gledajući jedni drugima u oči, ali istovremeno niko od njih neće hteti da napusti mesto događaja. U rukama i dalje osećaju drhtaj metala okidača, tako sladak i prijatan nakon dugog čekanja na hladnoći. Godinama posle toga vojnici će se sastajati na piću. Vojnik koji je video onaj izraz što je prešao preko diktatorovog lica reći će da pre toga nije ubio ni pile. Na kraju će vojnici prestati da se sastaju, zato što uvek vrte istu priču. Žena je pala usred reči. Diktator nije stigao da otpeva četvrti stih, stih u kom razum grmi u gnevu, i gde kraj u ognju bukti sad, i prošlost ćemo zbrisati zauvek. Pod bledim kosim zracima hladnog božićnog dana.

24

K

ada se preselila u Andrejev stan na kraju prve godine studija, Irina je postala opsednuta idejom o pištolju. Roditeljima je rekla da je našla posao na univerzitetu i da će preko leta deliti smeštaj s drugaricama. Navikla je da roditeljima govori samo laži. Ionako ne bi mogla da im kaže ono što joj je neprestano bilo na umu. Pištolj. Mora da je Andrej imao jedan; verovatno je bio sakriven negde u stanu. Slika pištolja nije joj nikako izlazila iz glave. Hladan metal u dubini nekog ormana kupuje sebi vreme, čekajući da pokaže šta ume da uradi. Pa čak i da je tamo, to ništa ne bi značilo. Svaki Amerikanac koji poštuje propise može imati vatreno oružje u svakom ormanu, samo ako želi. Pištolj nije nešto zbog čega bi Andreja trebalo smatrati kriminalcem. Mora da je oružje bilo u njegovoj radnoj sobi. Irini nije bilo izričito zabranjeno da ulazi u radnu sobu, ali retko kada je to činila. Ni Andrej nije provodio mnogo vremena u njoj. To je uglavnom bilo mesto za držanje stvari. Tu se nalazio lep sto od trešnjinog drveta, a na njemu je bio manje dopadljiv metalni kabinet. U stolu i u tom metalnom kabinetu Andrej je držao stvari koje su mu trebale za posao. Kabinet je bio zaključan malim ključem, ali on nije mnogo vodio računa o njemu; često ga je ostavljao na stolu, kao laki mamac za radoznale duše. Irina dugo nije izdala ono što bi se moglo smatrati njegovim poverenjem. Da je Irina morala da nagađa gde bi to bilo sakriveno u radnoj sobi, rekla bi da je u malom kabinetu. Morala je da čeka da je Andrej ostavi samu u stanu, što se često i događalo, da bi onda mogla da proveri. Nije joj bilo izričito zabranjeno da dira stvari koje su unutra; zašto bi onda to radila krišom? Otišla je tamo rano jednog jutra, dok je Andrej još spavao. Zašto je vrata radne sobe gurnula nežno, jednim prstom, tako da ne proizvede nikakav zvuk? Zašto je bosim nogama tako duboko uranjala u plišani pod ne bi li prigušila svaki zvuk? Ključ je bio na stolu, sijajući u ranom jutru kao novčić bačen na dno fontane. Irina ga je uzela i umalo nije poskočila na zupčasti zvuk njegovog ulaska u bravu. Lagano se okrenuo. Šarke su tiho zacijukale. Odmah je videla da unutra nema pištolja. Umesto toga, na pozadini kabineta bilo je zakačeno desetak kuka. Na svakoj od njih visio je mali ključ - svi ključevi, slučajno, ličili su upravo na onaj koji je Irina upravo upotrebila. Na svakom ključu bila je i nalepnica. Na svakoj nalepnici broj od pet cifara. Gledali su u Irinu kao serija poštanskih brojeva. Samo je sebi otvorila put u drugu misteriju. Uzdahnula je i zatvorila vrata, spustivši se u veliku kožnu fotelju za stolom, koju je Andrej retko kad upotrebljavao. Otvorila je jednu fioku. Bio je tu. Povrh gomile zelenih fascikli. Irina je neodlučno stavila prst na njega. Bio je hladan. Videla ih je puno na televiziji, ali nikada nije videla pištolj uživo. Bio je manji nego što je očekivala, ali kad ga je podigla, shvatila je i da je dosta teži nego što je mislila da će biti. Da li je napunjen? Irina je odjednom osetila potrebu da približi tu stvar do svog lica i da zaviri u burence. Želela je da pogleda u taj crni otvor, da otkrije, ako je moguće, šta tu ima. Da li je bilo i metaka u fioci? Nije videla ništa što bi izgledalo kao kutija s mecima, ali primetila je da je na svakoj onoj zelenoj fascikli takođe nalepnica s pet cifara. To je bilo interesantno. Posegnula je unutar fioke, da pogleda jednu od fascikli. „Pokušaj da uperiš tu stvar u mene. Možda ćeš se posle toga osećati mnogo moćnije”, rekao je Andrej pospanim glasom s vrata. Irina je bila toliko iznenađena da umalo nije ispustila oružje iz ruku. Njen ljubavnik pak uopšte nije izgledao iznenađeno što ju je pronašao tu. Niti ga je to nešto naročito uzbudilo. „Hajde”, rekao je smireno. „To je izvrstan osećaj. To držanje smrti u ruci.” „Da li je napunjen?” Umesto da odgovori, samo se blago nasmejao i prišao joj, preuzevši lagano oružje iz njenog čvrstog stiska. Uperio je pištolj u nju i, pre no što je imala vremena da se uplaši, povukao je obarač. Ona je uzdahnula čuvši tup udar metala. „Nije”, rekao je Andrej.

25

„Ne bih ti preporučio da preturaš po mojim stvarima. Zbog tvog sopstvenog mira, shvataš”, rekao je ozbiljno. Irina je klimnula glavom da bi potvrdila da je shvatila. Svaka normalna i razumna žena ostavila bi muškarca nakon što on uperi pištolj u nju, čak i kad taj pištolj nije napunjen. Ali Irina je znala da ona to neće učiniti. „Dobro mi je započeo dan kada sam te video kako sediš bleda u rano jutro tu u sobi”, primetio je Andrej, „Izgledaš kao strigoj.” „Strigoj?” Reč je odmah ušla Irini u uši. Andrej nikada nije upotrebljavao rumunske reči u razgovoru s njom, tako da mora da je ova značila nešto zanimljivo. „Povratnik”, odgovorio je. „Vi biste rekli vampir. Da budem precizan, stvorenje koje ste uzeli od nas i pretvorili ga u vampira. Nemirna duša koja se vraća iz mrtvih jer misli da su se ogrešili o nju. Vraća se da bi poravnala račune.” Irina je htela da ga pita zašto bi se žena vraćala iz mrtvih da sedi u njegovoj fotelji i igra se pištoljem, ali nekako nije mogla baš da ubedi sebe da je sve to zvučalo kao dosetka. S Andrejom je uvek postojala opasnost da dosetka nije dosetka. Šale su postajale realnost, a realnost je postajala šala. Zasad je bilo najbolje da ne pokušava da se poigrava tom transmutacijom. „Znači taj strigoj je”, rekla je Irina, „u osnovi duh, a ne vampir.” „I da i ne. On jede krv živih. On mrzi žive. I ima dva srca. Da bi ubila strigoja, moraš da iščupaš i spališ bar jedno od njegovih srca. Ako strigoj ustane iz groba i niko ne uspe da ga otkrije sedam godina, on može da napusti zemlju u kojoj je rođen, da ode negde gde govore drugim jezikom i ponovo postane čovek. Može čak i decu da ima. Ali i njegova deca biće strigoji. Kao što vidiš, to je donekle nešto kao vampir, ali nije baš sasvim.” „Taj deo je čudan, to o napuštanju zemlje da bi opet postao čovek” Andrej se nasmejao. „Da li se ikada upitaš koliko je nas imigranata u suštini zaista mrtvo?” Lice mu je delovalo u isti mah i nežno i ranjeno, nimalo kao lice čoveka koji je upravo povukao okidač na svoju mladu ljubavnicu. Da li je hteo i nju da uključi u tu masu imigranata povratnika? Da li je i ona deo tih nas? Sad je videla pištolj, pravi pištolj uživo. Nikada više neće moći da kaže da ga nije videla, nikada neće moći da ne čuje detonaciju budućeg pucnja, nikada neće moći da ne oseti miris jarkocrvene krvi potencijalne rane. Trebalo bi da se plaši takve rane - ali možda, možda krv i nije tako loša cena koju treba platiti da bi konačno počela da se oseća kao deo njih.

26

M

uškarci su očekivali da dve devojke budu prijateljice, da uzmu jedna drugu podruku i sklone se negde kada dođe vreme za posao. Elena je možda bila dovedena da bi bila Irinino društvo isto koliko i Vasilijevo; bilo je mnogo lakše poslati dve devojke u kupovinu nego jednu. Na jednom od putovanja u pustinjski grad Andrej ih je bukvalno isterao iz hotelskog apartmana, rekavši Irini da Vasilij misli da se njegova mlada žena oblači kao jeftina kurva i da bi Irina trebalo da joj nabavi novu garderobu. Irina umalo nije odmah odgovorila: A kako bi trebalo da je obučem? Da deluje kao skupa kurva? Bilo je očigledno da je provodila suviše vremena s Dragošem. Elena je bila potpuno pasivna kada joj je Irina pokazivala odeću koju bi trebalo da kupi. Kratko, ali ne previše. Sašiveno da bude blizu kože, ali ne pripijeno uz nju. Poželjan objekat na kome svi zavide, ali ne za javnu upotrebu. Kad god bi Irina upitala Elenu da li joj se dopada to što drži ispred nje, ona bi potvrdila. Istina je i to da je na njoj sve izgledalo dobro - što je, naposletku, bilo i očekivano. Koji to dizajneri nisu zamišljali mlado i vitko telo, baš kao njeno, dok su stvarali svoje kreacije? Elena je posmatrala svoju figuru koja se ocrtavala u ogledalu kabine za probu, graciozno upakovanu u crnu haljinu do kolena, za koju joj je Irina rekla da je osnovni deo svake ženske garderobe. Otvoreni V-izrez i uske bretele naglašavali su delikatnost njene ključne kosti i ramena. Bio je to oštar kontrast prema onom tugaljivom kostimu balerine, koji je nosila na venčanju s Vasilijem. Sad je izgledala kao prava balerina, obučena strogo ali elegantno, za umetnički donatorski prijem, gde će se s ponosom predstaviti bogatim pokroviteljima znalački izvodeći ne ples, već udvaranje. Pa ipak, Elenine oči sijale su sjajem misteriozne groznice. „Uživaš li u ovome?”, pitala je Irina nežno, kao da pacijenta koji pati pita da li mu je dovoljno udobno. „Jeste, jeste.” Elena je izgledala veoma ozbiljno. Mora da je pokušavala samu sebe da uveri u to da, šta god ovo bilo, to predstavlja uživanje. „Izgledaš veoma lepo u tome”, uveravala ju je Irina. „Trebalo bi da kupiš to.” „Ne bi to bila loša kupovina”, rekla je Elena oprezno, kao da je ponavljala reči koje je ranije već negde čula. „Da, vrlo dobra.” „On neće da me vrati kući i traži od agencije da mu vrate pare. Ja nisam... Kako to već zovu? Pokvarena roba. Pratilja”, rekla je Elena. „Ja sam dobra i slatka pratilja.” Elena je očigledno naglo progovorila engleski. Upinjala se da ona odgovara haljini više nego što je pazila da li haljina odgovara njoj. Irina se nasmejala, pošto je zamislila ružičastu statuu lepe mlade žene, napravljenu od sjajne mase, od koje inače prave slatkiše, a koju na neku bogatu zabavu kroz vrata vuče elegantno obučeni gospodin. Prilično glomazan objekat za konzumaciju. Kakav to čovek može da se uhvati za tako krhki nezapakovani slatkiš? Ipak, ona ne može da se vrati u inicijalnu zaštitu svog ukrasnog pakovanja od celofana. Suviše je kasno za to; već je otvorena, ledi ili baci. „Gde si uspela da pokupiš taj rečnik?” pitala je Irina. Elena je slegnula ramenima. „Ljudi. Televizija.” Kako je to naporno učiti čitav novi jezik iz konteksta, iz otpadaka koji se pokupe ovde-onde u razmenama reči u kojima se ne učestvuje. Irina je znala da je svojevremeno i sama učinila isto s engleskim, iako se toga nije jasno sećala. Nakon što su kupile haljinu, dve devojke otišle su na sprat iznad i gledale elegantan donji veš. Elena je svoju modernu torbu s kupljenim stvarima nosila preko ramena i prstima je pažljivo držala čipkasti pojas za čarape. Naglas je pročitala ime dizajnera na satenskoj etiketi. „Smešno”, rekla je, „staviti na kožu neku stvar koja nosi ime po nepoznatom čoveku.”

27

Irina je razmišljala o rukama koje su ušivale i spajale tu bogatu čipku, o rukama koje nisu bile ruke dizajnera. O bezimenim radnicima, negde u nekoj zemlji ispisanoj sitnim slovima nakon odštampanih reči MADE IN. „Da li pod tim smešno misliš na čudno?”, pitala je Irina. „Ne, mislim smešno kao smešno”, odgovorila je Elena odsutno, pritiskajući meku postavu grudnjaka koji joj se našao u rukama. U kabini za probu Irina je pokazala Eleni kako da pričvrsti čarape kopčama za halter. „Ono što će se Vasiliju sigurno dopasti”, rekla je Irina, „jeste da nosiš ovakve stvari ispod odeće, tako da on zna da je to samo za njega. I ni za koga drugog.” Komplet donjeg veša, koji se Eleni najviše dopao, bio je zagasitocrven, u savršenom kontrastu s njenom mlečnom kožom, sa slojevitim naborima čipke oko njenih bokova i dojki. Irina je otkinula nalepnicu s cenom s Eleninog struka i videla je da je ovo bio najskuplji komad donjeg veša u čitavoj gomili koju je ponela da proba. „Imaš dobar ukus”, rekla je Irina, što bi moglo da se protumači i kao blaga ironija. Ali Elena nije bila ironična. Njeno zajapureno lice i oči koje sijaju odavali su nešto nalik tužnoj začuđenosti. „Nikada nisam nosila nešto tako lepo ispod odeće”, rekla je položivši ruku na meku liniju svojih uzdignutih dojki. Strah, začuđenost, zabava - izgledalo je kao da se ova devojka kreće od jedne neodgovarajuće emocije do druge, i to sve tokom odlaska u kupovinu. Izvor ovog vrtloga različitih osećanja uznemirio je Irinu. „Ti si nedokučiva”, rekla je devojčinom odrazu u ogledalu, tako lepom i sugestivnom da je komotno mogao da bude predstavljen i kao slika u nekom muškom časopisu. Elena se iskreno nasmejala na ovaj komentar i odmahnula joj. „O, ne”, rekla je. „Videćeš. Ja sam zaista potpuno dokučiva.” Dok je kasirka kucala račun za rublje koje su kupile, Elena je podigla glavu i zagledala se u fluorescentno svetlo iznad njih. „Nema prozora”, rekla je. „Kao da smo u kazinu.” „Da”, rekla je Irina. „Ne žele da primetiš kako vreme prolazi.” „Ovo svetlo”, rekla je Elena sneno dok je Irina potpisivala potvrdu za kreditnu karticu, „ovo svetlo nije kao prava sunčeva svetlost. Ali nije ni tama. Ovo svetlo... ovo svetlo je nesvetlo.” Nesvetlo. Teško je razumeti. Ova devojka bila je puna reči koje nisu bile reči. U njenim ustima jezik teško da je prepoznavao samog sebe.

28

P

rvi put je bilo teško. Bila je nervozna. Mogao je to da oseti u njenim udovima. Talasi drhtavice, koji su plovili njenim telom dok ju je ljubio, bili su suviše jaki da bi bili jedino posledica zadovoljstva. Zadigao joj je košulju i pomilovao je po stomaku. Izvila je leđa i uzdahnula. „Da li to želiš?”, pitao je. Zabacila je glavu na jastuk i ispustila uzdah. „Želim”, prošaputala je prema tavanici. „Želim to.” Skinuo joj je majicu preko glave, da otkrije grudi za koje je, po načinu na koji su se pomerale, znao da nisu stegnute brusthalterom. Bile su tako mlade i živahne da ih je ljubio s velikim poštovanjem. Dopustila mu je da joj otkopča farmerke i izvuče je iz njih, a potom da isto uradi i s čarapama koje je u početku zadržao na njenim prstima, pa ih onda nežno povukao, obe u isto vreme. Ona se smejala. Sve ovo donekle ju je podsećalo na svlačenje deteta. Ona i jeste bila dete! Nosila je neku vrstu belih pamučnih gaćica koje su se prodavale u pakovanjima po tri komada, iz jedne od onih američkih prodavnica u kojima prodaju svašta. Moraće da joj nabavi bolji donji veš, da je nauči kako da se oblači na odgovarajući način. Naslađivao se glatkoćom njene kože dok joj je skidao gaćice, i osetio je veliku nežnost pri pogledu na njenu iščekujuću golotinju. Ona je izgledala ispunjena željom kao i svaka druga žena koju je video golu, ali bila je i iskreno uplašena. „Ne boj se”, rekao je. „Neću te povrediti.” Ona ništa nije rekla već je pustila da joj se noge blago otvore, dok je on skidao poslednje komade odeće sa sebe i postavljao se iznad nje. Kad je probio put i našao se u njoj, došao je na njega red za jedan duboki uzdah, a ona se oglasila krikom prigušenog bola, što mu je bilo i više nego uzbudljivo. „Ti si jedna mala uska ribica”, rekao je. Toliko je bila stegnuta da je osećao kao da mora da prošeće ulaz u nju. Kao da je bila nimfa iz bajke, a on je morao da je raspoluti i od nje načini ženu, upravo u tom času, i to svojom rastućom vrelinom. Udahnuo je duboko ne bi li nekako uspeo da se smiri. Zaustavio se, lebdeći, na pola puta. „Želiš li da nastavim?” pitao je. Njene blistave oči rekle su da. Zario se dokraja u nju. Leđa su joj se savila i telo joj se potreslo dok su krupne suze počele da teku niz crveno lice. Ponovo se zaustavio i hteo je da je pita da li je isuviše boli, kad je ona pokrenula kukove ne bi li mu pošla u susret. Vodio je ljubav s njom gušeći njene krike poljupcima, ona se oslanjala na snagu njegovih mišica i ramena, držeći se čvrsto obema rukama kao da se boji da će pasti. Posle toga, ju je držao čvrsto u naručju dok su se ostaci suza sušili na njenim obrazima. Očekivao je krv na čaršavu posle uzimanja tako uporne i čvrste nevinosti, ali krvi nije bilo. Samo laki ukus metala kada je nežno poljubio njen deflorisani prorez zato što je bio tako ljubazan i drag prema njemu. A ona je, ne samo uprkos bolu već upravo zbog njega, konačno otkrila zašto je rođena kao devojčica. Nikada neće zaboraviti šta umalo nije rekla kada je kazao da je neće povrediti. Na vrhu jezika zadržala je odgovor koji je stigao s nekog mesta za koje nije ni znala da se nalazi u njoj: „Možeš da me povrediš, ako želiš.” Bilo je to verovatno nešto što je on već znao; bio je to verovatno i deo onih razloga koji su prevagnuli da od svih devojaka na svetu odabere baš nju.

29

Opt

N

ekada davno dogodilo se nešto. Da se nije dogodilo, ne bi bilo ispričano. Daleko, daleko odavde, iza sedam gora i sedam mora, živeli su kralj i kraljica koji su svom sinu jedincu, da bi ga zadržali uza se, obećavali svašta, sve lepše i lepše, ali ništa od tih obećanja nisu ispunjavali. Među tim mnogobrojnim datim obećanjima bilo je i ono da će princ dobiti ruku mlade princeze iz susednog kraljevstva. Jednoga dana princ se umorio od čekanja i rešio da sam ode i potraži princezu. Naredio je da mu osedlaju konja i pozovu sluge i odjahao iz zamka. Zašto to nije uradio ranije? Zaista, nije postojalo ništa lepše od otvorene ravnice koja diše nežnim žutim cvetovima koji se ljuljaškaju na sunčanom povetarcu. Ništa nije bilo lepše od ove nove slobode. Princ je stigao do velikog drveta ruže, koje je svoje granje pružalo sve do srebrnog potoka u njegovom podnožju. Sišao je s konja da se malo protegne. Kad se sagnuo i šakom zagrabio malo sveže vode iz bistrog potoka, da utoli žeđ, čuo je tanani glasić koji je pevao iz drveta: Voljena ružo moja, otvori se za me, Daj da umijem lice u čistom potoku koji kupa tvoje korenje Nek tvoji pupoljci pokriju moje lice. Ružino drvo se otvorilo i iz njegovog središta pojavila se zlatokosa devojka, tako divna da je princ bio zaslepljen kao da gleda u sunce. Ona je izašla iz tamne srži drveta da bi oprala svoja nežna stopala u svežoj struji bistre vode. Kad je princ povratio moć govora, prišao joj je i rekao: „Draga moja devojko, ako mi budeš dala jedan cvet iz tvog pojasa, ja ću tebi dati sobu u svojoj palati.” Zadivljena njegovim otvorenim ponašanjem i gizdavom odećom, devojka je pristala da mu učini, dajući mu svež pupoljak, iz kog se širio opojni miris ruže u punom cvatu. Princ je onda od nje tražio poljubac, obećavši da će ovo drvo ruže presaditi u svoju baštu u palati. Kad mu je dala svoja slatka ružičasta usta, on je tražio i sve ostalo, zaklevši se da će od nje načiniti svoju princezu. Kao i većina mladih devojaka, ona je poverovala ovom laskanju i dala mu je sve što je od nje tražio i za čim je žudeo. Nakon toga su, iscrpljeni, zaspali. Princ se probudio pre devojke, osedlao konja i nastavio put sa svojom pratnjom, ostavivši jedino buket cveća u krilu usnule lepotice. Nastavivši putem, stigao je u zlatnu palatu optočenu topazima. Prvog čoveka koga je sreo pitao je da li u palati živi možda mlada princeza. „Da”, rekao je čovek, „ovde živi princeza Leksandra, a ja sam kralj, njen otac.” Kralju je bilo drago što princa može da pozove u goste jer je naslutio da će ovaj možda tražiti ruku njegove kćeri, a dobro je znao da je princ veoma bogat. Nekoliko dana trajalo je raskošno slavlje u palati, svi su se veselili i pevali. Princ je video da je princeza lepa koliko i dobra, i da rado odgovara na pažnju koju joj je ukazivao. Njegov budući tast bio je veoma zadovoljan kako se sve odvija. Njih troje seli su u kočiju, da bi predstavili Leksandru njegovim roditeljima koji su jedva čekali da je vide. Kada se devojka probudila sama s buketom cveća kao svojim jedinim društvom, uzdahnula je i rekla: „Drago moje cveće, zašto si me pustilo da spavam ovoliko dugo? Zašto je moj dragi već otišao?”

30

Ona je ustala i otišla do ružinog drveta, pevajući naglas: Draga ružo moja, otvori mi se, Zagrli me i čuvaj me Od hladnog vetra što počinje. Ali drvo se nije otvorilo. Pomerilo je svoje grane daleko od nje, šišteći besno: „Idi odavde, uprljana devojko, jer si zgrešila i više ne možeš ući ovamo.” Devojka je plakala i cvilela i udarala u tvrdu koru drveta, ali naišla je samo na zid potpune tišine. Pomišljala je da se baci u hladnu reku i udavi se. Umesto toga, krenula je istim onim putem kojim je otišao i princ. Nakon izvesnog vremena, kada je prešla parče puta, naišla je na monaha. Nagovorila ga je da uzme njenu finu odeću, a njoj da da grubi ogrtač i kapuljaču. Devojka je nastavila dalje putem, uvijena u nove smeđe halje. Na ivici šume sela je ispod razlistalog bresta da se odmori, kad je videla da joj se približava veličanstvena kočija koju je vuklo osam belih konja. Kada je kočija prišla blizu, prepoznala je u njoj svog nevernog ljubavnika. „Dobro jutro, mladi monaše”, pozdravio ju je princ. „Dobro vam jutro, vaša visosti.” „Odakle nam dolaziš?” „Iz doline, vaša visosti.” „I šta si video tamo?” „Ništa posebno. Jedna lepa devojka plače u podnožju ružinog drveta. Kad sam je pitao šta je boli i zašto plače, ona mi je ispričala svoju priču.” „Ponovi je i nama”, rekao je princ, pokušavajući da sakrije koliko mu je neprijatno. „Rekla je da je njen dom bio u ružinom drvetu i da je tu bila mažena i pažena. Kad je jednoga dana izašla, upoznala je mladog čoveka koji ju je molio da mu da jedan cvet iz svog pojasa, i ona mu ga dade.” Monah je zaćutao, ali princ ga je podsticao da nastavi s pričom, što je ovaj, oklevajući, i uradio: „Onda je on tražio cvet njenog poljupca, i ona mu ga dade - potom je tražio cvet njenog tela, što mu takođe dade. On joj je obećao mnogo toga, ali kada se devojka probudila iz dugog sna, otkrila je da je momak otišao i napustio je. Drvo više nije htelo da je primi nazad, rekavši da je zgrešila. Kad je ovo čula, devojka je počela da rida, tužna i pretužna.” „Da li je to sve?” pitao je princ. „Koliko je meni poznato, to je sve, jer sam je ostavio tako uplakanu u polju.” „Do kog grada putuješ, moj mladi monaše?” „Do istog onog u koji i vi putujete, vaša visosti.” „Penji se onda u našu kočiju”, rekao je princ, otvarajući vrata i praveći mesto za monaha. Tokom čitavog putovanja princ je tražio od monaha da mu kaže još ponešto o devojci, ali više ništa nije novo saznao.

*** Kada je stigao u svoj grad, princ je pozvao monaha da ostane u palati tokom kraljevske svadbe. Ali princ nije odlazio na gozbe, nije prisustvovao veseljima s pesmom i igrom u velikim odajama palate, već je odlazio kod monaha da bi s njim razgovarao o ražinoj devojci. Nikako nije mogao da je zaboravi, i ništa nije mogao da odgovori kada ga je princeza Leksandra pitala zbog čega je toliko melanholičan i zašto su mu oči tako snene. Veče pred venčanje, princ je po običaju stao pred monahova vrata, ali kad je zakucao, začuo je samo srceparajući uzdah s one strane. Kad je provalio unutra, video je da monah visi obešen o gredu s tavanice, a čaršav mu je poslužio kao omča. Princ je

31

potrčao, presekao čaršav i odmah ga spustio. Još kad mu je teško telo palo u ruke, on je prepoznao njegov oblik. Pocepao je grubu monašku kapuljaču i zlatna devojčina kosa prosula se iz nje. Vrisnuo je kada je ugledao njeno bledo lice, sada bez traga nekadašnjeg rumenila. Pozvao je svoje roditelje, kralja i kraljicu, vičući: „Ovo je moja princeza! Radite šta hoćete s onom drugom!” Tako su princezu Leksandru poslali kući s njenim ocem, i s dovoljno para za zgodan miraz ukoliko se pojavi neki novi princ.

32

U

ranim jutarnjim satima, između sna i jave, Irina je imala odbleske nečega što bi moglo da bude sećanje na vreme pre sećanja, na vreme tamo u Rumuniji. Ali te slike bile su možda samo priče koje su joj pričane. Ili jednostavno snovi koji su dolazili niotkuda. Što je više pokušavala da prodre u prošlost, to je bilo manje moguće da razlikuje ono što se zaista dogodilo od onoga što su joj rekli da se događalo. Što se dalje vraćala, to su sećanje i mit sve više postajali jedno isto.

Po pričama koje su joj roditelji pričali o usvajanju, otac je bio manje sklon ideji da u kuću dovedu neko čudno dete iz inostranstva nego majka. On nije bio siguran u to dok je gledao u dokumentaciju o siročićima koju su dobijali. A onda se pojavila ona, gledajući ga s prljavog poda neke socijalne ustanove. Fotografija je bila crnobela, tako da je mogao da vidi da je detetova kosa tamna i talasasta, ali nije mogao da kaže koje su joj boje oči. Ono što ga je pogodilo bilo je to koliko je ozbiljno i inteligentno izgledala za tako majušno stvorenje, kao odrasla duša zarobljena u telu deteta. „Kako se zove?”, pitao je, ne uspevajući da joj odoli. Majka nije bila sigurna; ona je želela neku mlađu devojčicu, bebu. Irina bi mogla da bude teža za odgajanje. Već je znala da govori. Sećala se prošlog života. I samo bog zna čega se sve sećala s tog užasnog mesta. Niski uski prolazi. Bežanje od ruku koje su posezale za njom. Orman. Koraci ispred vrata. Čekanje da se vrata otvore, oči širom otvorene, koje zure u mrak očekujući udar svetlosti, ali čuje se jedino zvuk ključa koji se okreće spolja. Koliko dugo je puzala između metli i kanti u potpunom mraku pre nego što je neko pustio svetlo unutra? Tu je i strahovita žeđ. Ali sasvim je moguće da to uopšte nisu sećanja, da ona to samo sanja, s kapcima koji se pomeraju i drhte ne otvarajući se u sivoj svetlosti jutra. Nakon što je došla u Ameriku, sećala se onoga što se zaista dogodilo. Na primer, sećala se kada se vozila na zadnjem sedištu majčinih kola, koja su podrhtavala stojeći u leru dok su čekale oca da ga pokupe s posla u gradu. Rominjala je kišica. Mora da je tada imala osam godina. Ritmični zvuk brisača na prozorima poremetio je zvuk vrata koja se otvaraju a potom zatvaraju, a onda je usledio jedan osmeh za Irinu kada se otac okrenuo da stavi tašnu iza svog sedišta. „Zdravo, dragi; kako je bilo danas na poslu?”, pitala je majka. Otac je samo slegnuo ramenima. „Uobičajeno.” Tog dana imao je plavo odelo sa uskim prugama. Irina je udahnula blagi miris vlažne vune kada je majka pogledala u nju preko retrovizora i pitala je: „A kako je tebi bilo u školi, Irina?” Htela je da kaže uobičajeno, ali je majka tapnula oca po ruci i pokazala na ženu koja je žurila da pređe ulicu, štiteći kosu, da ne pokisne, velikom kovertom koju je nosila u ruci. Bila je zgodna, mada Irina baš ne bi mogla da kaže kakvo je lice imala - ali u tom kratkom pogledu na nju mogla je lako prepoznati žensku lepotu. Imala je cipele s visokim potpeticama i koračala je sitnim koracima, s obzirom na to da je bila sputana suknjom, koja je sa zadnje strane imala izrez koji se otvarao i zatvarao pri svakom koraku. Kasnije, kada je provela puno vremena kupujući odeću da bi zadovoljila Andreja, Irina je naučila da se ono što je ta žena imala na sebi zove suknja olovka-kroja. „Je li to tvoja nova sekretarica?”, pitala je majka. „Jeste.” „Kako se ono beše zove?” „Hana. Hana Lav.” Kada je Irinin otac promrmljao sekretaričino ime, majka se okrenula da ga pogleda. „Zaista? To joj je pravo prezime?” „Da, od svega mogućeg, Lav 1“, odgovorio je čežnjivo, sa izvesnim uživanjem čak - odbijajući da pogleda u svoju ženu. Irina nije shvatala pravi značaj tišine koja je nastupila među njima u tom času, ali ta tišina ipak joj je privukla pažnju. Majka nije ništa rekla, samo je dala znak migavcem da se ponovo uključuje u saobraćaj. 1

Engl. love - ljubav. (Prim, prev.)

33

Kada je Irina ispričala Andreju ovo svoje sećanje, rekla mu je takođe i da je kasnije te godine majka htela da usvoji još jedno dete. Uz dosta pasivnog otpora, otac je konačno eliminisao ovu ideju. Andrej je samo odmahnuo rukom. „Ma, da”, rekao je, „ljubavnice znaju da naprave takve stvari.” Irina nije ni pomišljala da na bilo koji način poveže ova dva sećanja, i osetila je ledeni šok usled brzine kojom je Andrej došao do zaključka. „Nisam rekla da je sekretarica bila njegova ljubavnica”, kazala je i uzela čaršav da bi se pokrila. „Jedno telo za drugo”, rekao je on mirno. „Tako funkcionišu stvari. Verovatno je i pre tebe postojala neka ljubavnica.” Kako je Andreju ovo polazilo za rukom? Odakle ovaj neumorni prezir prema ljudima, sposobnost da odstrani sve što je u njima dobro? Odakle mu taj talenat da svet načini ružnim kada je sam tako zgodan i lep dok sedi go među zgužvanim čaršavima, zlatne kože, napetih mišica i gvožđenosivih očiju? Umeo je da strgne, oguli i iseče u parčiće sve što mu dođe podruku, do stepena da samoća počne da krvari iz svakog reza, a Irina nije mogla ništa drugo da uradi nego da gleda. „Andrej”, rekla je, „odvratan si.” Onda se on slabašno nasmejao, kao da je ona izgovorila neku pametnu šalu. Bilo je nemoguće uvrediti ga, kao da je znao sve što može znati o sebi i nije ga bilo briga ni zbog onih najprljavijih detalja. „Koja je svrha toga da se u najvećem broju ljudi pretvaraju da nisu potpuno prazni iznutra? Ja sam prigrlio svoju prazninu - eto koliko sam jebeno iskren”, rekao je. Snaga njegovog pogleda bila je tolika da je Irina imala osećaj da to što se pokrila čaršavom nema nikakve svrhe, pošto se činilo da on može da gleda kroz njega. Je li to razlog zbog kog je s Andrejom? Njegova iskrenost? „A ti?” rekao je. „Mora biti da nemaš želju da budeš dobra devojka, inače ne bi zapostavljala tu sjajnu budućnost, koju ti obećava taj tvoj univerzitet s razglednice, degradirajući se ovde sa mnom.” „Ponekad mi ta budućnost izgleda kao greška, kao da je sve ono što mi je dato zapravo velika greška.” Bilo je to osećanje koje nikada ranije nije prenela nekom drugom, ali shvatila je koliko je istinito onog časa kada su te reči izašle iz njenih usta, i da je to nešto što ju je pratilo od prvog trenutka kog se sećala, kao da je bilo njena sopstvena senka. „Da su te ostavili u sirotištu, mogu odmah da ti kažem šta bi bilo od tebe”, rekao je Andrej. „Ima mnogo takve dece. Uzimala bi sve što ti daju tamo sve dok jednoga dana više ni to ne bi mogla. Recimo da bi uobičajenim batinama dodali i par dobrih silovanja kada ti izrastu male slatke sisice. Tog dana nešto bi puklo i prelomilo se u tebi i samo bi rekla: Zajebi sve ovo. Morala bi da pobegneš. Ali ne bi imala gde da odeš. Tako bi s vremenom pronašla svoj put do stanice metroa u Bukureštu. Tamo bi spavala na podu na pocepanim kartonima od kutija, s ostalom prljavom decom koja nisu imala gde da odu. Ponekad bi vas sve skupili i dobrotvorne organizacije bi vam obrijale glave. A to bi radili da bi sprečili vaške. Onda bi vam verovatno dali i neku odeću, koja bi se s vremenom pretvorila u prnje, a onda bi vam dali drugu odeću. Ali čak i pokrivena svom tom prljavštinom i u prevelikom džemperu i s kratkom masnom kosom, bila bi previše lepa da bi mogla da se pretvaraš da si dečak. Ta tvoja plišana ustašca, vidiš, ona te odaju.” Irina je onda pogledala Andrej a u lice, da vidi ima li tu traga podsmehu. Međutim, nije mogla da ga otkrije. On nije pričao ovu priču da bi je mučio. Radio je nešto sasvim drugo. Nastala je tišina. Irina je onda klimnula glavom. Htela je da on nastavi. „Teško je biti devojčica na ulici. Ponekad ti lepota ne donese ništa drugo osim silovanja. I onda bi, da bi to sve zaboravila, radila isto što rade i ostala deca. Udisala bi lepak iz plastične kese da malo uspavaš mozak. Postala bi jedan od onih malih ubogih duhova koji mole za sitniš na ulazu u podzemnu železnicu. Sa samo par novčića u rukama, morala bi da biraš da li ćeš nešto da pojedeš ili da se naduvaš.” „Dosad bih sigurno bila mrtva”, rekla je Irina mirno.

34

„Možda, a možda bi te spasle časne sestre koje bi te odvele u neko sklonište da te nauče da šiješ, pa bi danas-sutra mogla da radiš u nekoj fabrici - ko zna. Ili bi možda postala ulična kurva sa samo dva zuba u ustima. Nije važno. Bila bi ionako jedna od onih kojima ništa od toga nije bitno.” Surovost koju je Andrej posedovao bila je neumorna kao rad krila kolibrija. Nikada se nije zaustavljala; morao je neprestano da je hrani dok je budan, ili bi umrla. Bila je to brza ali zloćudna pakost, koju je Irina htela da dotakne i oseti njen mali frenetičan puis. Izgledalo je kao da je morala da iskoristi Andreja, taj način na koji se on ophodio prema njoj, da bi prokrčila put sebi tamo dole, gde zaista pripada, dole u tminu koja može da je proguta i pretvori je u pravu sebe, a da ona ništa ne mora da uradi. Sve što bi trebalo da učini jeste da se ne bori. Tama je tako lakša.

35

2

K

ada je Irina dobila taj posao, trebalo joj je dosta vremena da se privikne na toliki novac. Ali sada može da stoji u sefu u osam ujutro, s očima lepljivim od sna i dušom koja još spava, potpuno ravnodušna što u svakoj ruci drži po sto hiljada dolara. Novčanice od sto dolara, povezane žutim trakama u paketiće od po deset hiljada dolara, celofanom su uvezane u veća pakovanja od po deset komada, pri čemu svako pakovanje vredi sto hiljada dolara. Prvi put bilo je veoma teško izdržati; toliki živ novac u rukama - plašila se da nešto ne eksplodira u njoj i natera je u beg: šta bi bilo kad bi potrčala kao luda? Pošto se navikla na isporuke keša iz Federalnih rezervi, zna da je novac živ isto kao i jabuke u gajbi ili gomila novina. Gotovina je mrtva stvar kojom se trguje kao i svim ostalim stvarima. Verovatno je dvostruko rukovanje ovim novcem uticalo na to da je prođe početni nemir: svaki zadatak koji zahteva rukovanje velikom količinom gotovine mora da obavi dvoje ljudi. To je predostrožnost kojom se sprečava krađa. To joj je dosta pomoglo da prihvati ovo kao normalno. Kada je Irina videla koliko su hladnokrvno viši službenici brojali sav taj novac, i ona je polako postala nezainteresovana. Danas je viši službenik Ejmi, jedna od šefica u banci. Viši službenik može biti i menadžer ili asistent menadžera. Niži službenik je uvek neko od blagajnika. Danas je to Irina. Sef se otvara s dve kombinacije ključeva, gornjom i donjom. Niko ne zna obe kombinacije. Najveći broj brava ima i gornju i donju ključaonicu. Svi koji rade u banci imaju uza se gomilu zveketavih ključeva, kao da su čuvari u zatvoru. Neki od njih ključeve nose kao veliko grumenje u džepovima. Drugi ih nose na gumenim trakama oko zglobova na rukama ili oko struka. Gubljenja ključeva nema. Ostavljanje ključeva na nekom nepoznatom mestu čak i na sekund često uzrokuje žestoke napade panike koji se u koncentričnim krugovima šire među bankarima, kao talasi kada se kamen baci u baru. Irina ključeve drži na velikom metalnom prstenu s malom kukom kojom je prikačen za petlju na pojasu. Ejmi je od onih koji ih drže oko zgloba na ruci. Ponekad, kad joj je dosadno, ima običaj da provuče jedan prst kroz kaiš koji drži ključeve i vrti ih nesvesna onoga što radi, zbog čega joj menadžer uvek uputi jasan pogled neodobravanja. Ejmi nije belkinja, medena braon nijansa ukazuje na neodređeno etničko poreklo. Njeno anglosaksonsko ime ne pomaže da se to bliže odredi, pa Irina i ne pita. Gleda kako Ejmi stavlja pakete s gotovinom u mašinu za brojanje para. „Ovde uvek miriše na smrdljive noge”, kaže Irina. Ejmi pokazuje na dlan jedne ruke dok objašnjava: „Sve su to samo bakterije s ljudskih ruku, prelaze na papir.” Irini treba nekoliko sekundi da shvati da pod papirom Ejmi podrazumeva sve te gomile keša; ona misli da na novcu nije otisnuta samo boja. Osnova svega je znoj s bezbroj nevidljivih ruku. Cirkulacija novca ima određeni organski miris. Ejmi odvaja nekoliko stotki i stavlja ih u malu gornju pregradu aparata za brojanje novca. Pritiska dugme i čuje se zvuk poput šuštanja lišća. Gledaju kako mašina obraduje čitavo pakovanje i pokazuje broj 100. „I”, pita Ejmi, „jesi li ikada bila zaljubljena?” „Šta?” Irina gleda svoju koleginicu pravo u lice, nesigurna u to šta se zaista događa. „Jesi li ikada bila zaljubljena?” ponavlja. Da li se Ejmi šali? Od svih reči koje neko može da kaže u ovom prokletom sefu, ljubav je jedna od onih koje su najmanje primerene. Irina na Ejminom licu ne vidi ništa osim ozbiljnosti, što je samo po sebi dovoljno neobično. Zato samo jednostavno odgovara: „Jesam.” Irina uzdiše. Misli da je njen odgovor sasvim dovoljan, ali Ejmi se ne pomera, ne uzima novac iz novog pakovanja da bi ga prebrojala. Jasno je da očekuje detalje, i da bi ih dobila, pita: „I, kako je bilo?”

36

„Pa, bila je to prava katastrofa”, kaže Irina. Ejmi razmišlja o ovom odgovoru, a onda sleže ramenima. „To zvuči sasvim dobro”, kaže i poseže rukom da dohvati novac. Irina još ne zna da li je ovo normalno. Kada ste hermetički zatvoreni u sefu s drugom osobom, to deluje na ljude. Možda ima veze s tim što ste potpuno odvojeni od sveta, od svih zvukova i svega, debelim slojevima metala i betona. Ima nečega u celoj toj priči o sefu, da će naterati službenicu banke da ispriča drugoj o abortusu o kojem nikada nikome ništa nije rekla; nateraće službenika banke da pita drugog bankara - gotovo stranca - zbog čega noću ne može da spava. Nešto uvrnuto u vezi sa sefom prosto će terati ljude iz banke da govore o neprikladnim temama. Možda to ima veze i sa svim tim novcem oko njih. Tolika količina gotovine oko ljudi deluje na ljudski um na načine koje je teško razumeti.

*** Kuća koja privlači Irinu samo je na nekoliko blokova od stančića u kom je retko kad boravila, kao duh, tokom protekle polovine godine. Svakoga dana prolazeći pored ove kuće na povratku iz banke, zna da se mora zauzdati i ući u autobus. A danas, kada je izašla iz šištavog autobusa u vetrovito predvečerje, vraća se prema svom stanu i zastaje na trotoaru, gledajući u kuću nekoliko sekundi. Obojena je u belo, a plavi trem ispred nje prazan je otkad se ona doselila u komšiluk. Ulazna vrata donekle su otvorena; na kraju, to je poziv kojem ne može da odoli. Pruža ruku i prstom gura vrata, pretrnuvši na pomisao da bi unutra mogla naći nekog narkomana kako leži na golom madracu prepunom mrlja. Ili na rakuna koji je širom otvorenih očiju gleda iza svoje banditske maske. Ali naravno, tu nema nikoga, samo lenje čestice prašine koje se ocrtavaju na slaboj svetlosti predvečerja. Dnevna soba je potpuno prazna. Pored nje je kuhinja s jeftinim linoleumom na kojem su nacrtane podne pločice i koji se već odlepio i uvrnuo na uglovima. Vrata frižidera ostala su širom otvorena. Unutra se na prljavoj polici nalazi tegla s nečim što je nekada verovatno bio majonez, sada bolesne zelene boje. Zašto su otišli i sve ovako ostavili? Jesu li žurili? Irina traži dokaz bilo kakvih nedozvoljenih aktivnosti na ovom neutralnom terenu, makar i najmanji zločin. Kao što su mrtvi insekti. Ili miša, istrgnute glave koja proviruje iz nekog odvratnog ugla, pa malene otiske elegantnih šapa mačke, koja je sedela u zasedi, čekala svoj plen i ostavila tragove u krvi svoje lovine. Umesto toga, u jednom od uglova je paukova mreža koja se presijava na umirućoj svetlosti koja dopire s ulice kroz kuhinjski prozor. Međutim, u mreži nema njenog tvorca, nema čak ni jedne jedine ljušture insekta koji je pauku mogao biti obrok. Soba u koju se vratila zapravo je veoma prijatna i nikako se ne uklapa u Irininu želju da od nje napravi mesto zločina. Gledala je previše policijskih serija uz hranu iz mikrotalasne. Sinoćnja epizoda bila je gadnija nego mnoge pre nje: kada je detektiv u mantilu pronašao telo razmrskano na zemlji kao da ga je neko izbacio iz aviona, ozbiljno je rekao: „Ko god da je ovo uradio, mora da je mrzeo i poslednje govno u ovom čoveku.” Kakva ideja. Ne samo da mrzi nekoga, već mrzi i govna u njemu. Stojeći s rukama u džepovima i gledajući na golo dvorište u kom su samo dva ogolela drveta, Irina glasno reče: „Mrzim i poslednje govno u njemu.” Da li? Oseća da joj lice gori. Pušta da je toplota čitavu obuzme - koga ona to mrzi? Oh, pa tu je samo jedan on, zar ne? Dokle god je živa, Irina ga se neće osloboditi. Bez njegovog dodira telo joj je kao neka šuplja stvar, kao olupina broda koja se natapa vodom i polako tone u slepu dubinu. Nakon izvesnog vremena provedenog u banci, Irina može da pogleda u red ispred sebe i kaže ko je ušao u minus na računu i ko će izaći iz banke bez para. Oni koji su švorc uvek se nekako vrpolje i puni su poštovanja. Za osobu koja ima pozamašan račun Irina je samo humani automat za isplatu. Za siromašne je proročica, koja im govori kakva ih nedelja čeka. Ako imaju osam dolara, ona će im dati tih osam dolara. Ako su u minusu osam dolara, moraće nekako da namaknu tih osam dolara za privilegiju da nemaju ništa.

37

Nula je neizvestan broj. On nikada ne traje dugo. Ako su dovoljno srećni, stići će im neka uplata. Ako nisu, banka će im naplatiti to što na računu nemaju para. Kada im Irina kaže da su ispod nule, oni ovu vest prime s bezizražajnim pogledom rezigniranih ljudi kojima retko govore lepe stvari. Danas je čovek u prljavim ritama pokušao na njenom šalteru da unovči ček koji nije njegov. Verovatno ga je ukrao. Najverovatnije ga je našao negde na ulici, pošto je nekom ispao iz novčanika ili iz džepa, još uvek savijen kao cvet pre svitanja. Mora da je pomislio: Zašto da ne? Nije imao nikakav plan, nije imao lažne isprave. Samo stoji tu kao neka olupina dok Irina traži od menadžera odeljenja da pozove policiju. Muva se po predvorju i čeka da dođu i pokupe ga. Nije seo jer zna da fotelje u kojima sede ljudi koji otvaraju račune u banci nisu za njega. Zašto se policajci uopšte muče da mu stave lisice? Verovatno su mogli da ga odvedu držeći ga za ruku kao iscrpljeno i uplakano dete. Zatvor je, na kraju, mesto na koje se ide. Kada je on otišao, Irina iz bloka za račune sa svoje kase čepa parče čistog papira. Pun minut bulji u prazan papir, u njegove neravne, oštre ivice koje su oblikovali čelični zubi mašine. Na papiru je vodeni žig poštanskih kola, korporativni logo banke iz vremena živopisnih početaka, kada je banka bila firma za transport novca na Divljem zapadu. Uzima hemijsku olovku i škraba: Od svega mogućeg, Lav. Dok piše, u glavi čuje glas svog oca. Zašto očev glas kada razmišlja o Andreju? Radije ne bi mnogo razmišljala o ovom pitanju. Gura papirić među prazne slipove, zelene za uplate i crvene za podizanje para. On nestaje kao šapat u elektronskom šumu, utapajući se neprimetno među ostale papire. „Šta si to napisala?” Irina se trza. Nije primetila da je Ejmi posmatra. „To je samo - eh - neka poruka”, muca Irina. „Poruka kome?” Irina sleže ramenima. „Meni je logično da, ako nekom pišeš poruku, onda treba i da je pošalješ, a ne da je sklanjaš.” Irina zatvara olovku i otvara usta da odgovori, ali shvata da nije moguće suprotstaviti se Ejminoj jednostavnoj i ispravnoj logici. Sefovi su poređani duž čitavog hodnika do unutrašnjeg trezora. Da biste pristupili svom boksu, morate popuniti formular i pokazati identifikacionu karticu. Onda vas iza pulta provere detektorom za metal i službenik vas povede dole stepeništem. Pronađete svoj lični sef među redovima uza zid. Stavite svoj ključ u njega, službenik stavi svoj u drugu ključaonicu i onda istovremeno okrene oba ključa. Vratašca se otvore bez ikakvog zvuka; sasvim su dobro podmazana. Izvučete metalnu kutiju iz zida i privijete je rukama kao bebu. Službenik vas odvede u prostoriju gde možete da se zaključate i slobodno radite sve one tajne stvari koje već radite sa svojim sefom. Možete iz njega izvući dragi kamen veliki kao mačje oko. Dodati još para na ono što već imate unutra. Prebrojati savršene dijamante koje izvučete iz male somotske vrećice s dna metalne kutije, ispod svih ostalih dragulja koje držite unutra. Pregledati još jednom dokumenta u kojima je potvrđeno, nakon obimnog genetičkog ispitivanja, da ste vi pravi naslednik dinastije Romanov, i maštati o revoluciji koja će vas vratiti na presto. Ovako Irina razmišlja o onome što biste mogli da radite unutra dok ona šetka ispred prostorije, čekajući da izađete sa svojom tajnovitom kutijom, koja je opet zatvorena. Ali danas, dok čeka, ona ne razmišlja o vrednosti ili značaju vaših tajnih papira. Ne razmišlja o vama ili vašem boksu. Postoji druga kutija. Pogledom prati brojeve na zidu da bi je pronašla. Evo je: 21012. To je jedna od onih velikih, poređanih duž dna. Kada bi neko izvukao jednu od tih kutija, ponekad bi bila toliko teška da je Irina morala da pomogne mušteriji da je zajedno odnesu do kabine. Obična metalna vrata stisnuta između 21011 i 21013. Kada bi ih Irina otvorila, da li bi joj to dalo objašnjenje onoga što traži? Za kakvim to objašnjenjem ona uopšte traga? Nisu došli po nju. Lepo. Ali kako je moguće da nisu došli po sadržaj ove kutije? Ona može da vas čuje kada zatvarate poklopac. Uskoro ćete izaći. Kada biste znali o čemu razmišlja, sigurno biste joj rekli da prestane da prevlači prstom po ivici malih metalnih vrata dok se

38

setno osmehuje sebi. Budi razumna, rekli biste joj. Ta kutija ne pripada njoj, zato nema prava da je otvori. Bilo bi joj bolje da baci ključ. Nije to zato što ona strašno pati, već zato što čeka. Čeka na isti način kao što stariji pacijent na morfijumu čeka u bolničkom krevetu: suviše je bola, vreme je za odlazak. Čeka na to da dođe i odvede je, ali u njoj raste otužna sumnja da se to neće dogoditi, i da je ona ta koja bi trebalo da pusti sve i preda se sopstvenoj smrti. Naravno, oni neće doći. Sve ovo čekanje i vrzmanje uokolo je glupo. To je čist mazohizam. Trebalo je da baci taj prokleti ključ i zaboravi na sve, ili je trebalo da otvori kutiju i uzme ono što je unutra, ma šta da je to. Umesto toga, ona dopušta da se polako raspada. Kada ju je Andrej oterao, počela je da gubi kosu. Nije to ni primetila sve dok joj šnala kojom je skupljala kosu u konjski rep nije spala jer nije bilo dovoljno kose da je drži. Jak zvuk metala koji udara o pločice poda prvo ju je trgao - a tek je onda videla serpentine crnih pramenova kako kruže u odvodu tuša sve vreme. Prethodnih jutara ih je primećivala, ali nije u potpunosti uspevala da shvati šta se zapravo događa. Nije bila u svom telu. Kada se Andrej povukao, morao da je i nju poveo sa sobom. Da li će joj se kosa vratiti? Da li će se ona sama vratiti? Irina ne veruje svojoj ličnoj karti u kojoj stoji da je mlada. A opet, kada pogleda u ogledalo, vidi glatko lice i oči bez podočnjaka. Njeno lice ne odgovara tromoj i teškoj krvi koja stoji u njenim venama. Pre nego što je srela Andreja, patila je od čudne vrste ženske amnezije. Dolazila je iz škole umorna do bola. Bila je toliko pospana da su joj se oči sklapale i pre nego što bi večerala. Onda bi odlazila u krevet krećući se sporo, kao pod vodom, i ponekad bi zaspala potpuno obučena. San je bio kao kaciga koju bi navukla na svoj um. Kad bi se probudila okupana lepljivim znojem, nije mogla da se seti kakva ju je to noćna mora naterala da otvori oči usred noći. Ponekad se to događalo dve ili tri večeri zaredom. Pitala se ima li možda neku bolest, a onda bi joj ujutro grudi bile vrele, natečene i teške. Neki mali monstrum ju je kažnjavao ritao se u dnu stomaka. Rasturao je svoju lepo nameštenu sobu i cepao tapete sa zidova. Kad je bio dovoljno besan, izbacivao je svoje stvari kroz vrata: krv. To je bilo sve - krv. Opet ta ženska stvar. Kako je to mogla da zaboravi svakog meseca? Ali kad je bila s Andrejom, nikada nije zaboravljala na svoju ženskost. Zarobio ju je u tom osetljivom stanju u kom je bilo lako ući u nju. Čak ni sada ne može to da zaboravi. Dolazi joj neočekivano, ta žudnja, tako oštra da ju je sekla po samom središtu, a njeno telo shvatalo je tada da je tako oblo i meko da bi on bio tako čvrst. Nemir, iznenadna vulkanska erupcija koja lavu šalje u mirni okean - ona je istopljena crvena stena, sva u crnim oblacima pepela, šišti od toplote koja iz nje isparava, dok unutra ključa ekvilibrijum života koji je ponovo počeo da cveta. Evo kako se kvari.

39

B

ilo je nečega u vezi s telom druge devojke, ali Irina nije mogla tačno da kaže šta je to. Kao da je Elena posedovala neka zrnca znanja koje povremeno blesne, odbijajući da se u potpunosti otkrije. Nešto čisto poput odraza u ogledalu, a na neki način nedodirljivo. Irina ju je gledala kako polako i lenjo zamahuje dok pliva u Andrejevom malom plavom bazenu, pitajući se kako uspeva da se kreće kroz vodu a da joj ne spadne majušni bikini koji je pridržavalo svega nekoliko tračica. Irina je takođe nosila bikini, ali taj je bio nešto veći i imao je proširenja na mestu oblina i odštampano krupno cveće. Podsećao je na nešto što bi mogla nositi neka pinap-devojka. Kada bi Irina stavila crveni ruž na usne, ukovrdžala kosu i zauzela izazovnu pozu, izgledala bi kao ženska naslikana na prednjem delu trupa bombardera iz Drugog svetskog rata. Elenin kupaći kostim bio je crven. Nije bilo jasno da li bi uopšte i bilo mesta za neki motiv na njemu, jer maleni trouglovi jedva su pokrivali delove njenog tela koje ne treba pokazivati u javnosti. Ona je bila bliža holivudskom idealu nego Irina. Irina se divila pravilnim i vitkim linijama njenog tela dok je ova izlazila iz vode i prilazila ležaljci da legne na nju, prethodno se i ne obrisavši. Sve je na njoj bilo izazovno i doterano. Kosti njene karlice lagano su se uzdizale s ravnog stomaka. Njena rebra, ključna kost - sve su joj se kosti jasno videle. Zbog toga se Irina osećala debelo i teško. „Šta je bilo?”, pitala je Elena. „Veoma si lepa”, objasnila je Irina. Elena je spustila pogled na sebe kao da proverava ono što je Irina upravo rekla. „Ti si lepša”, odgovorila je. „Ja izgledam kao dete, a ti izgledaš kao prava žena.” „Mogla bi da budeš model”, rekla je Irina. Elena je zavrtela glavom kao da je već prošla sve to. „Nisam dovoljno visoka”, rekla je. Pokazala je na punije grudi prešavši rukama kroz vazduh iznad svojih. „Volela bih da imam grudi kao ti”, rekla je. „Tvoje su zadivljujuće”, odgovorila je Irina. „Nikada ne vise. Moje bi odmah poispadale iz tog tvog maleckog gornjeg dela.” „Mogu li ovde da ga skinem? Volela bih da se sunčam malo.” Irina nije videla zašto ne bi mogla. Ionako nikoga nije bilo pored njih. Kompleks apartmana, koji se video u daljini, delovao je tiho i mirno na jarkom suncu, kao da u svim tim zgradama uopšte nije bilo ljudi. Osim toga, ako je i bilo protiv pravila da se sunčaju bez gornjeg dela, ko će ih u tome sprečiti? Policija? Udruženje vlasnika stanova? Elena je posegla rukom iza leđa i povukla traku da odreši čvor. Odvezala je traku i pustila krpice da padnu na zemlju i ne pogledavši ih. Kapi vode svetlucale su na njenoj koži. Njene ružičaste bradavice privukle su Irinin pogled. „Hajde i ti”, rekla je Elena, pokazujući na Irinin gornji deo kupaćeg kostima. „Ni ti ne bi volela da imaš bele linije, zar ne?” Irina je mislila da odbije. Oduvek je bila od onih devojaka koje kriju grudi dok se presvlače u svlačionici, tako da ostale devojke ne mogu da ih vide. Očigledno, Elena je bila od onih koje na tuširanje idu potpuno gole, i pritom glasno razgovaraju s drugaricama, ponosne na to što jesu. Ili možda nije tako - šta uopšte Irina zna o njoj? Šta uopšte zna o sebi? Bila je nadareni američki tinejdžer, a šta je sada? U roku od par meseci iz ozbiljne i marljive studentkinje, svojom voljom, pretvorila se u predmet pogodan za izvršavanje bog te pita čega. Oružane pljačke? I nije baš da ju je pobuna dovela tu gde je. Bila je to neka vrsta radoznalosti, možda isti onaj ispitivački duh koji narkomana tera da proba jednu tešku drogu za drugom. Nije bilo dobrog načina na koji se moglo ići nizbrdo ovim putem. Ali nadole je bio najinteresantniji smer. Irinino srce zakucalo je brže kada je njen gornji deo kostima pao na beton odmah pored Eleninog. Nekoliko minuta u tišini, dve devojke su se tiho pržile na suncu. „Uzbudila si se!” rekla je Elena smeškajući se. „Vidim da si se sva usplahirila jer si gola. Prava si Amerikanka.”

40

„A šta ako nas neki muškarac vidi s prozora?” „Onda bi trebalo da nam plati”, smejala se Elena. „Muškarci plaćaju, i to dobro, da vide gole mlade devojke, zar ne znaš?” Irina je duboko udahnula, uloživši svestan napor ne bi li se opustila. „Ne bi trebalo da se stidiš”, rekla je Elena. „Veoma su lepe.” Irina nije bila sigurna kako da odgovori na to. Njen uobičajeni odgovor na komplimente bio bi jednostavno hvala, ali to je u ovoj situaciji delovalo neprikladno. Drugi uobičajeni odgovor bio je da toj osobi uzvrati kompliment. Nekako joj se to činilo još manje prikladnim. „Dopada mi se tvoja frizura”, rekla je Irina. „Ah. Da. Imala sam dugu kosu, kao što je tvoja. Dužu od tvoje. Sve do guze, kao princeza iz bajke. Imala sam tako dugu kosu i kada sam Vasiliju poslala svoju sliku. A onda mi je jednog dana dosadila sva ta težina na glavi, tako da sam je ošišala. Moja majka je plakala. Pokazala sam joj i novac koji sam dobila za kosu, ali ona je i dalje plakala. Rekla je da je kosa bila predivna. Nije htela da uzme ni paru od tog novca. Trebalo je da se osećam loše zbog svega toga, a ja sam se osećala tako lagano bez nje. Nema teškog tereta na mom vratu. Ne zakačuje se za stvari, ne sedam na nju. Umesto kose tu je samo vazduh. Samo sloboda. Kada su me poslali Vasiliju, pomislila sam da sam možda pogrešila što sam se ošišala. Možda me je odabrao upravo zbog toga. Poslali su me bez obzira na to. Prva stvar koju je Vasilij rekao bila je: „Ošišala si se.” Pitala sam: „Da li je to loše?” On je rekao: „Nije. Ali ti treba nova odeća.” „Sad barem imaš puno odeće.” „Da, imam. Ono što je on mislio u tom trenutku bilo je da mi treba više odeće. Više odeće koja bi me pokrila. Rekao je da mirišem na cigarete i da žena ne bi trebalo da puši.” „Ali Vasilij puši!” „Vasilij nije žena. Ponekad, kad on nije kod kuće, ukradem mu poneku cigaretu. Ali pokušavam da to više ne radim. Ne želim da mirišem na njih. A to je teško. I sve vreme sam gladna. Ali pokušavam da ne jedem. Ako postanem debela, mogao bi me poslati nazad. Rekao mi je da mu kosa i nije toliko važna, ali da ne voli kada je žena debela.” Bilo je čudno čuti nešto o Vasilijevom odnosu prema ženama. Izgledalo je kao da ih maltene nije svestan pre one večeri kada je svojim poslovnim partnerima objasnio šta ga zapravo privlači kod žena. „Zar ti uopšte ne nedostaje kosa? Ponekad mislim da se i ja ošišam, ali plašim se da će mi kosa nedostajati.” „Težina koju sam osećala ne nedostaje mi uopšte. Ali tačno je da kosa pruža mogućnost da stalno nešto radiš. Možda je i ne bih ošišala da sam znala koliko ću vremena imati ovde, a da zapravo neću imati šta da radim!” Elena se onda nasmejala, a potom je zavrtela svoje kratke lokne. „Dođi ovamo”, rekla je. „Sedi. Daj da ti raščešljam kosu.” Irina je sela na ivicu ležaljke, Elena joj je prišla otpozadi. Zatvorila je oči kada je osetila nežne Elenine prste na svom skalpu. „Tvoja kosa”, rekla je Elena. „Još uvek je topla od sunca.” „Zato što je crna.” „Gole žene češljaju kose jedna drugoj. Ovo je kao u banji.” „U banji?” „Javno kupatilo u Moskvi.” Irina je zamislila paru, mnogo golih tela. Nisu bile mlade, tako zgode i vitke kao njih dve, već svih veličina i godišta. Ožiljci, valjci sala, mladeži, kikot, eksplozije smeha. Zaboravljanje na muškarce. Kako zaista izgledaju debele stare žene gole? Irina to nije znala. To nije vrsta golotinje koju su prikazivali u magazinima i filmovima. Elena je te žene videla gole uživo, i to mnoge. Na dnevnom svetlu. Bez fotošopa. Nisu pozirale da bi nešto prodale. Irina je htela da pita jesu li bile 41

mnogo ružne, da li ih je bilo strašno pogledati. Da li se stresla od nevesele slike svog tela u budućnosti. Ali nije pitala. Možda, pomislila je Irina kada je otvorila oči i pogledala u plavo nebo bez oblaka, možda u tome ima nekog čudnog zadovoljstva.

42

N

edaleko od velikih kazina bio je bar u vlasništvu čoveka s kojim je Andrej obavljao poslove tokom mnogobrojnih putovanja u pustinjski grad. U podrumu su bile tri prostorije: mala, sa stolicama, za sastanke, i veća, s policama na kojima je stajala roba, i jedna velika s pozornicom i stolicama, za predstave. Šou koji se tu prikazivao nigde nije bio reklamiran. Pa opet, kada se održavao, bio je sasvim solidno posećen, a publiku su činili muškarci koji bi uz piće za barom kupili i kartu. Kada su Irina i Elena došle u pola dvanaest, još je bilo rano za predstavu pa su sva mesta bila prazna. Mogle su da sednu na bilo koju stolicu s postavom od crvenog somota i držačem za čaše, koje je vlasnik bara kupio ili ukrao iz nekog zatvorenog bioskopa. „Uzmite piće koje god želite”, rekao je vlasnik devojkama. „Koliko dugo ćeš biti odsutan?” pitala je Irina Andreja. „Sve dok se Vasilij ne vrati”, rekao je i nestao pozadi s Dragošem. „Šou počinje u ponoć”, rekao je vlasnik dok je zatvarao vrata za njima. „Uživajte, devojke.” Boja njegovog glasa naterala je Irinu da naruči običnu koka-kolu. Htela je da ostane pribrana, šta god da sledi, za slučaj da je potrebno brzo razmišljati. Elena je imala neko mešano voćno piće s dodatkom ledenog alkohola, koji je u slojevima ružičastog i ljubičastog plovio po čaši, s trešnjom na vrhu i malim kišobranom. Ispred pozornice je bila zavesa u tonu sa sedištima. Soba je bila ispunjena tihom muzikom i prigušenim osvetljenjem. „Kakva je ovo predstava?”, pitala je Elena Irinu. „Verovatno neke devojke igraju na sceni.” „Pa toliko i ja znam, ali kakve devojke?” U petnaest do dvanaest dva televizijska ekrana, s obe strane pozornice, odjednom su zasijala i na njima je počeo da se prikazuje crtani film. Delovao je kao neki stari crtać. Snežana je nosila žutu suknju, koja je podsećala na onu koju je imala i u Diznijevom filmu, ali ovo je očigledno bila drugačija verzija. U ovoj verziji ona je ležala na stolu na leđima, s podignutom suknjom, dok se sedam patuljaka smenjivalo kao na pokretnoj traci. Skinuli bi pantalone i prodrli par puta u nju, a onda bi se otkotrljali da bi napravili mesto sledećem. Bilo je nečeg drevnog i primitivnog u tom ponavljanju slike na ekranu, kao reljef obreda plodnosti isklesan u zidu grobnice. Snežanina zla maćeha gledala je čitavu ovu scenu u svom čarobnom ogledalu i zadovoljavala se svećom. Kad god bi tanki plamen sveće ušao u njeno telo, iz otvorenih usta izdahnula bi plamen. „Pa ovo je uvrnuto”, prošaputala je Irina Eleni na uho. „Verovatno je nemački”, rekla je Elena, osmehnuvši se zlobno. U vreme kada se crtani film završio, nekoliko usamljenih muškaraca selo je iza dve devojke. Kada je Elena otišla da uzme novu turu pića, Irina je osećala oči muškaraca na zadnjem delu svog vrata. Napravila je grešku i okrenula se. Jedan od njih podigao je čašu s vinom i nasmešio joj se. Delovalo je kao da traje čitavu večnost dok se Elena nije vratila s još jednom slatkom mešavinom pića i voćnih sokova za sebe i čašom čiste soda-vode za Irinu. U ponoć su još više prigušili svetio, muzika je postala glasnija, a zavesa se rastvorila. Žena u svetlucavom kostimu iz Hiljadu ijedne noći popela se na scenu vrteći kukovima. Sporim i mekim pokretima skinula je sa sebe svu odeću, čak i ukrašeni uski kaiš oko struka. Iako je žena bila potpuno gola, na nogama su joj ostale cipele s visokom štiklom, od zlatnog lamea, zbog čega su joj mišići na listovima izgledali kao zategnuti konopci. Irina je osetila neodređeno olakšanje. Ovo i nije bilo tako loše. Delovalo joj je nekako grupaški, kao oblačenje odeće suprotnog pola. Igračicine veštačke trepavice, njeno telo bez ijedne dlake i njen kostim nisu bili ništa realniji od onog čudnog nemačkog crtanog filma. Kada je muzika prestala, pokupila je svoju odeću, namignula publici i onda mahnula dok se zavesa zatvarala za njom. Na televizijskim ekranima opet su prikazivali slične crtane filmove pre nego što je počela sledeća tačka.

43

Zvuk žvake koja puca u ustima starlete tinejdžerke začuo se preko zvučnika kada se zavesa ponovo razmakla i na sceni pojavile dve plavušice obučene kao školarke, u tartan suknjicama i belim košuljama koje su vezale iznad stomaka. Devojčice su nosile crne kožne cipele s visokom petom, a oči su im bile uokvirene jakom crnom senkom. Kružile su jedna oko druge dok su skidale kostime, počevši od malih ranaca koje su nosile na leđima. Njihovi konjski repovi kretali su se u skladu s ritmom pokreta. Kada su bile potpuno gole, počele su da se ljube. Irina je gledala oko sebe. Sada je bilo daleko više muškaraca u publici, uključujući i jednu grupu mangupa koji su okupirali čitav poslednji red. Onda su dve igračice izvukle dva sjajna svetloplava vibratora iz rančića i počele da ih guraju jedna u drugu. Visoki usamljeni zvižduk čuo se s kraja sobe. Ljudi oko njih su se smejali. Irina je uzela jedan mali oprezan gutljaj soda-vode, koja je imala ukus krede. Kada se pesma završila, zabavljačice su izašle sa scene noseći svu svoju opremu, dok su razmetljivo mahale još uvek sjajnim vibratorima. Ponovo su počeli crtani filmovi. Elena se smejala. Irina je osetila njen topao i sladak dah na svom vratu kada joj je šapnula na uho: „Šta bi se desilo kada bismo se mi sada poljubile kao devojke na sceni?” „Već nas gledaju”, odgovorila je Irina, a oštrica u njenom glasu naterala je Elenu da se okrene i pogleda oko sebe. Njih dve su se izdvajale u publici, tako da su muškarci, i dalje pod jakim uticajem onoga što su videli, neprestano bacali poglede na njih. Mesto se popunilo. Dve devojke bile su okružene uspaljenim muškim telima. Vazduh je bio topliji, a muzika glasnija. Irina je lakše disala kada je na početku sledeće tačke samo jedna žena izašla na pozornicu. Vešto je plesala upotrebljavajući stolicu kao ispomoć. Bila je impresivno savitljiva. Onda se dogodilo nešto potpuno neočekivano: na sceni se pojavio muškarac. On je lenjo kružio oko igračice, bacajući povremeno iz ruke dolarske novčanice na nju. Svaki put kada bi na nju pala neka novčanica, igračica bi sklonila jedan komad garderobe. Kada je ostala gola, muškarac je prestao da se kreće. Svi su napeto gledali. Čitavo mesto bilo je puno iščekivanja. „Hoće li oni sada zaista da se jebu?” pitala je Elena Irinu, gledajući lukavo u nju. Irina se u tom trenutku pitala ima li u Eleni još nečega osim alkohola. Htela je da je upita da li su joj Vasilij ili Dragoš dali neku pilulicu, ali baš tad je čovek na sceni eksplozivno strgao sve sa sebe i ostao potpuno go. Uhvatio je igračicu za kosu, grubo ju je savio preko stolice i zavukao joj svoj ud, koji je dostigao erekciju profesionalne veličine, u dobro podmazani prorez. Uradio je to kad je muzika dostigla vrhunac. Irina je bila fascinirana time što se izraz na njihovim licima nimalo nije promenio. Ova bezlična klip-akcija činila joj se neverovatna - da li je to zaista bio seks? Zabavljači su nastavili svoje puko parenje u različitim akrobatskim položajima, osmišljenim da publika što bolje vidi samo prodiranje. Irina nije mogla da odvrati pogled sa ženinog lica. Usne su joj bile razdvojene, ali oči su gledale u daljinu, poput očiju fabričke radnice za proizvodnom trakom. Kako je moguće da nešto te veličine ulazi i izlazi iz nje, a da ona ne proizvede ni zvuk? Možda je zato muzika tako glasna, da bi pokrila svaki zvuk. Irini se učinilo da je videla da se žena trgla. „Ta devojka”, rekla je Elena. „Šta s njom?” Irina je jedva mogla da je čuje od glasne muzike. „Ta devojka!” vikala je Elena da nadjača snažne basove. „Ta devojka tamo je Ruskinja, kao i ja.” „Kako to znaš?” „Njeno lice. Ima rusko lice.” Šta je sve ova igračica prošla u životu? Da li je ovo možda najmanje ponižavajući posao koji je radila? Činilo se da pesma traje izuzetno dugo. Verovatno su je ponavljali. Konačno se završila, a onda su se muškarac i žena jednostavno razdvojili i mahnuli publici u znak pozdrava dok ih je zavesa zaklanjala od očiju. Posle toga dolazili su drugi parovi u različitim kostimima. Irina kasnije nije mogla da se seti šta je ko od njih nosio i kakva je bila pozadinska priča onoga što su radili. Prikazi dominacije muškaraca nad ženama postajali su sve agresivniji kako je noć odmicala. Jedan od njih je čak pljunuo na ženu pre nego što je ušao u nju. Drugi ju je bičevao pa ščepao za vrat. Elena se

44

nimalo nije potresla zbog toga, tako da je Irina shvatila da ni ona ne bi trebalo mnogo da se uzbuđuje. Negde posle dva ujutro, Irina je primetila tetovažu delfina koji skače u donjem delu stomaka jednog muškarca na sceni. Kakva čudna stvar. Delfin je simbol nade, koji bi svako očekivao da vidi iscrtanog na nožnom članku slatke curice na fakultetu - ili ako bi se usudila i bila dovoljno hrabra, u dnu leđa, kako izviruje iznad pojasa nisko spuštenih farmerki. Ali iznad drogiranog penisa pornografskog glumca? Irina ga je pogledala u lice. On mora da je osetio njen pogled i odmah joj je uzvratio, odalamivši svoju partnerku po golim guzovima. To je bilo zastrašujuće, ali Irina nije spuštala pogled. Pesma je išla ka svom bučnom vrhuncu. Da li je on to drkao na nju? Nije bila sigurna. Ali u jedno je bila sigurna: privukao je blajhanu plavušu preplanulu u solarijumu, koju je pre toga sodomizirao, grubo joj privukao glavu k sebi i svršio joj u usta. Taj prizor semena koje curi niz devojčin obraz kao da je galvanizovao sve muškarce okupljene oko njih dve. Velika ruka spustila se Irini na butinu. Ona je naglo ustala, otresavši sa sebe nevidljivu šaku, i povikala Eleni u uho: „Idemo odavde, odmah!” U tom trenutku Vasilij je ušao u podrum, gledajući kroz mrak, tražeći vrata koja su vodila do male sobe za sastanke. Irina nikada nije bila srećnija što ga vidi. Podigla je njegovu mlitavu ženu na noge da bi je nekako odvela do njega, saplićući se preko kolena i stopala muškaraca ne bi li stigla do jedinog muškarca u sobi za kog se nadala da joj može pružiti bezbednost. „Kakva je bila predstava?”, pitao je Andrej Irinu dok su se limuzinom vozili natrag u hotel. Bilo je to uobičajeno pitanje koje nije bilo postavljeno s uobičajenim namerama. „Bilo je crtanih filmova”, rekla je oprezno. „Perverzne verzije bajki.” „Da, da, u pravu si”, rekao je Andrej. „Dragoš misli da su veoma zabavni.” Dragoš se nasmejao i rekao: „Zbog tih ogromnih kurčeva, naše devojke imaće noćne more.” Irina nije bila sigurna da li on misli na one iz crtanih filmova ili na prave. Andrej je znao kakav je šou u pitanju, a opet je ostavio devojke da ga gledaju same. Zašto je Andrej hteo da ona to vidi? „Oni nikada ne skidaju cipele!”, primetila je Elena s nekom čudnom naopakom razdraganošću pre nego što se naslonila mužu na rame i zaklopila oči. „Te devojke”, rekao je Andrej ljubazno, „te jadne devojke porodice su odbacile. Ali bar su dovoljno srećne da su lepe, tako da su ih iz agencije pokupili i saopštili im da za njih ipak ima posla. Posao u Americi je vrhunski posao za takve devojke.” Ovo mesto bilo je samo izložbeni prostor, naravno. Zabavljači su na sceni pokazivali svoje veštine i izgled da bi kasnije mogli dobro da ih prodaju u privatnosti, onima iz publike koji su to želeli. Irina je pomislila na njihove nežne članke koji se krive na veoma visokim štiklama dok one kruže po publici pošto se završi program na sceni, čekajući ponude. Iznenada je osetila kako joj se materica očajnički grči. „Te devojke su srećna siročad”, rekao je Andrej, okrenuvši glavu tako da je mogao da gleda kroz prozor u svetla pustinjskog grada, koja su promicala iza okana. To je bilo ono što je on mislio. Irina je bila jedna od tih devojaka i one su bile ona. Ponudio joj je alternativne verzije nje same. Bila je to neka bolesna vrsta poklona. Irina je pokušala rukom da umiri bol u stomaku. Postojalo je nešto što je trebalo da kaže Andreju, svoj trojici, ali nije mogla jasno da uobliči šta bi to bilo. Gledala je u Elenu. Elena je mlitavo ležala u Vasilijevom krilu i spavala. Ili se bar pretvarala da spava. Bio je to pametan potez, pretvarati se da spava u ovakvim trenucima. Neka vrsta dobrovoljnog odjavljivanja u lošoj situaciji, što je znala svaka devojka iz agencije. Zatvoriti oči i ostaviti telo iza sebe, bez obzira na to šta će biti s njim dok je um negde drugde, ne želeti znati ono što je bolje ne znati. Elena je takođe bila iz agencije, kao i ove igračice. Irina je bila Elena i ova je bila ona. Sve su bile srećne, srećna siročad.

45

A

utomobili. Irina je znala da je poslovni sastanak u zgradi, u kojoj je čekala Andreja da izađe, u vezi s automobilima. To je uspela da čuje dok se on tog jutra dogovarao telefonom. Redovi i redovi sjajnih automobila negde u skladištu. U skladištu koje poseduje Vasilij, a koje Irina nikada nije videla. Zamislila je da stoji između svih tih tihih i praznih automobila beskrajno zaronjenih u mrak. To skladište u Irininoj mašti nije imalo zidove, bili su to samo luksuzni automobili tako gusto parkirani jedan do drugog da nijedan od njih nije mogao nikuda da se odveze. Hiljade automobila nestajalo je s ulica svake godine, ali automobili u Vasilijevom skladištu nisu bili ti automobili. Ukradena vozila rastavljana su u delove. Delovi su onda skupljani i sastavljani tako da se od njih napravi drugi automobil. Rekonstruisani automobili dobij ali su onda novi sloj sjajne boje, i tek onda su stizali u Vasilijevo skladište. Iz Vasilijevog skladišta utovarivani su na brodove za prevoz kontejnera, da bi bili prodati negde daleko preko mora. Bio je to dobar i brz biznis. Zapravo, bio je to toliko dobar biznis da je Andrej imao sastanke u centru grada, na istim mestima na kojima su razgovarali i ljudi koji su svoje poslove obavljali na otvorenom, u legalnom svetu. Bilo je nečeg u automobilima što je Irina volela: možete da ih rastavite na delove i onda te delove upotrebite da napravite nove. Kada vas povuku u podzemlje, to ne predstavlja u tolikoj meri kraj koliko novi početak. Tako ljudi razmišljaju o venčanjima - kao o novim počecima, zabavljala se Irina razmišljanjem dok je gledala haljinu u staklenoj vitrini. Haljina nije bila u potpunosti bela. Imala je krem gornji deo i bledozlatnu suknju koju trgovci zovu šampanj. „Hoćeš li da je probaš?” Andrej je gledao u nju. Irina nije čula kada je došao i stao iza nje. „Kako je bilo na sastanku?”, ignorisala je Irina Andrejevo pitanje. Andrej je slegnuo ramenima. „Znaš i sama. Investitori umeju da budu naporni, ali sve u svemu, bilo je dobro. Sve se kreće. Dakle, želiš li da probaš tu haljinu ili ne?” „Ne budi zloban, Andrej.” „Zašto bih bio zloban? Voleo bih da vidim kako izgledaš u njoj”, rekao je dok ju je vodio u prodavnicu s opremom za venčanja. Prodavačica ih je sumnjičavo odmerila pogledom čim su ušli, i podigla je obrve kad ju je Andrej zamolio da Irina proba venčanicu iz izloga. „Imate li zakazano?” „Zašto bi bilo potrebno da zakažemo? Ionako ovde nema nikoga.” Prodavačica je već počela da se vrpolji u svom urednom kostimu dok je polako odmeravala Irinu od glave do pete. „Jeste li vi... u rodu?”, upitala je Andreja. „Ja sam njen dragi ujak. Mislim da će ova haljina da zaseni čitavu familiju kada budu došli iz stare zemlje na venčanje, zar ne?” „Sedite onda”, rekla je pokazujući na divan boje lavande. „Odvešću je u prostorije za presvlačenje.” „Ako mi dopustite, ja moram da pođem s njom da bih je obukao. To je tradicija, znate, u mojoj zemlji.” Da li je izmenio svoj engleski više nego što to obično radi? Da li je u potpunosti prešao na akcenat? Njegov zahtev zbunio je prodavačicu i ona je na trenutak zastala. Bilo je očigledno da ga procenjuje, da ih oboje procenjuje. Kroj Andrejevog odela jasno je stavljao do znanja da on može priuštiti da kupi tu haljinu, tako da im je pokazala da podu za njom. Razdvojila je teške bele zavese i uvela ih u jarko osvetljenu sobu s ogledalima umesto zidova, i s malom okruglom platformom za mladu u sredini sobe. Prodavačica je gledala u Irinu, koja je oklevala plašeći se da stane na nju. „Idite i donesite nam venčanicu”, naredio joj je Andrej. „Ja ću je svući.”

46

Ništa nije odgovorila, samo se okrenula i otišla, puštajući da zavesa padne iza nje. Andrej se smejao. „Jesi li videla kako me je pogledala? Umire da sazna iz koje to varvarske zemlje dolazim, u kojoj je običaj da ujaci oblače i svlače mlade pred venčanje! Sve ovde možeš da uradiš, samo ako kažeš da je to običaj u tvojoj zemlji. Amerikanci se mnogo boje da ne uvrede ljude.” Ponudivši ruku Irini da bi je odveo do platforme nasred sobe, dodao je: „Amerikanci na izvesnom nivou, naravno.” Odmakao se da je pogleda, a onda je seo na plišanu stolicu u uglu sobe. Gde god da je pogledala mogla je videti samo nervozan odraz sebe same, i nekako samo jednog Andreja koji ih sve gleda. „Svuci se za svog ujkicu”, rekao je, i njoj je srce poskočilo u grudima. Izula je sandale, izmigoljila se iz farmerki i skinula majicu. Na neki način bilo je alarmantno koliko je brzo stajala pred njim samo u skupocenom donjem vešu koji joj je Andrej kupio. Distanca između odevene i neodevene bila je tako mala. Dok se prodavačica vratila, Irina je složila svoje stvari na stolicu pored Andreja. U ženinim rukama spakovana haljina delovala je veliko poput pravog tela. „Srećom”, rekla je, „naša mlada, čini mi se, nosi baš ovaj broj.” Zakoračila je da uđe u prostoriju za probe, ali je Andrej ustao i uzeo torbu s haljinom od nje. „Možete ići, hvala vam.” „Veoma je komplikovana za oblačenje. Podsuknja je, znate...” „Da, da, dobro sam upoznat s tim, verujte mi. Hvala vam.” Andrej ju je lagano odgurnuo i službenica tad uputi Irini pogled koji je govorio: Ovde nešto debelo nije u redu; ovo ne bi trebalo ovako da izgleda. Kad je se otarasio, Andrej je spustio na zemlju veliku šuškavu torbu i otvorio je. Kopao je po njoj sve dok nije pronašao podsuknju postavljenu tilom, koja je dosezala do članaka. „Da li si zaista dobro upoznat s venčanicama?” pitala je Irina zabavljajući se. „Ne, nisam, ali nije to visoka nauka. Vidiš, samo otkopčaš ovu stvar ovde, uđeš u nju i povučeš je gore, a onda je ponovo zakopčaš. Vraćaj se na taj podijum.” Kad je konačno uspela da je obuče i zakopča, podsuknja joj je bila malo tesna. Čak i pored zaštitnog sloja, Irina je mogla da oseti peckanje tila na nogama. „Grebe me malo”, rekla je, „i izgleda nekako mlitavo.” „Pa, treba malo da se sredi.” Andrej je kleknuo ispred njenih nogu i počeo da namešta ispravljene nabore, sve dok suknja nije opet delovala paperjasto. Bilo je čudno videti ga tu dole, kako joj namešta odeću kao da joj je majka. Kada je završio, podsuknja joj se činila kao ogroman beli oreol koji je progutao njen donji deo tela. „Izgledam kao puslica”, rekla je. „Pa zar nije to ono što bi mlade i trebalo da budu? Vazdušaste i slatke?”, rekao je on dok je iz torbe sa stvarima izvlačio suknju boje šampanjca. „Podigni sad ruku.” Irina ga je poslušala i zatvorila oči kada je osetila hladan materijal preko lica. Otvorila ih je ponovo tek kada je osetila da je Andrej pričvrstio pojas. Gomile zlatnog satena bile su teže nego što je očekivala. Platforma gotovo da je u potpunosti nestala ispod ove čudesne odeće, a razvijeni šlep zauzeo je skoro polovinu sobe. „Kakva raskoš”, rekao je Andrej uzdišući. „A sad gornji deo. Moraćeš da skineš grudnjak, draga; inače će ti se videti trake na ramenima.” Zašto se Irina zarumenela? Zar on nije i ranije viđao njene gole dojke? A opet, imala je osećaj da je gola više i bezobraznije nego ikada ranije; koža joj je pucketala od naboja punog iščekivanja dok se gornji deo haljine spuštao niz torzo. Bio je to korset s dekolteom u obliku srca i satenskim žakar motivom u obliku lista boje slonove kosti, sa zlatnim obrubom koji se slagao sa suknjom. Andrej je dobro zategao sve trake, od čega je Irini zastao dah pošto se materijal, kojim je bio obložen gornji deo, čvrsto stegao oko njenog tela. „Oh, kako mi se sviđa taj uzdah”, prošaputao je, kao da brzi pogled, koji joj je uputio u ogledalu zategavši joj je korset, nije bio dovoljan da joj da do znanja da je istog časa poželeo da je pojebe. Hteo je da je jebe upravo tu u sobi za probu, da zadigne sve te kamere i pufne ispod duge suknje i jebe je oslonjenu o hladno ogledalo na koje se oslanja dlanovima.

47

„Odvratan si”, rekla je Irina. „Ona žena će nas čuti.” „Bilo bi bolje da nam donese veo. Pitam se da li će moći da nam nabavi neki. Da li se možda osećaš kao devica?” „Haljina nije bela.” „Moraš da pružiš ruke i podigneš sise, draga moja sestričino, tako da se lepo prelivaju preko vrha.” Irina je uradila ono što je tražio. Osetila je da su joj grudi teške i hladne u dodiru s vrelim dlanovima. „Trebalo bi da kupim ovu haljinu i oženim se tobom”, rekao je Andrej. „Da ti dam pravo rumunsko prezime.” Devojka u ogledalu bila je Irina, ali ne u potpunosti. Bogata svečana bela haljina može devojku pretvoriti u mladu isto kao što novi auto može biti sklopljen od nekoliko starih. Haljina ima snagu. Irina je izgledala kao slika koju je videla jednom u istorijskoj knjizi. Još jedna lepa žena u dugoj beloj haljini bila je supruga rumunskog šefa države. Prvi put palo joj je na pamet da je i ta naslikana žena ispod tog belog paperja imala telo. „Ti nećeš kupiti ovu haljinu, Andrej, tako da bi ti bilo bolje da je ne umrljaš spermom”, rekla je Irina sa sarkazmom za koji se nadala da će je očvrsnuti. Andrej je samo podrugljivo frknuo, smejući se dok je odvezivao trake. Nije joj rekao da uopšte nije važno ako umrlja haljinu spermom. Imao je dovoljno novca da je kupi i baci ako mu se prohte. Nije morao da ističe da je, bez obzira na ono što je Irina rekla, njeno telo bilo spremno za njega, da je ona želela da je on pojebe, da je ona uvek želela da je on jebe, i nije bilo bitno što je korset bio suviše čvrsto stegnut i što joj se od toga vrtelo u glavi - ona je uvek pogubno, ponizno i kukavno želela da je on jebe. „Ako se onesvestiš”, rekao je dahćući joj u uho, „otkačiću te.”

48

Sapte

B

oje na slici su zasićene, skoro opipljive. Narandžasti somot na elegantnim foteljama slaže se s teškim zavesama u pozadini. Čaršav na stolu je jarkoplav. Crvena lenta preko grudi ukazuje na čovekov rang, skupa sa zlatnim vojnim ordenjem i upletenim oznakama čina na kragni i rukavima. O boku mu visi ceremonijalni mač. Nije jasno da li su nijanse na slici tamne, jer je takav slikarev stil, ili je osvetljenje u sobi, u kojoj je Aleksandru Joan Kuza sedeo dok su ga portretisali, bilo slabo, ili je tama na slici s vremenom nakupljena prljavština. Kako bilo, ovde je jasno vidljivo lice čoveka koji je odavno mrtav. Deluje zgodno, s lepo oblikovanim jagodicama, proporcionalnim nosom i uredno podšišanom bradom. Njegov pogled sa slike nije uperen pravo u vas, već gleda blago udesno, tako da se refleksno okrenete za sobom i bacite pogled preko ramena, prema onome što on gleda.

Možda je taj pogled dodir melanholije. Ili mu je samo bilo dosadno: dugo je i zamorno sedeti zarad portreta, posebno kada ima toliko stvari koje treba uraditi. Kada je Visoka porta dopustila Vlaškoj i Moldaviji da izaberu sopstvene poglavare, obe kneževine odabrale su Kuzu, dodelivši mu zadatak da sprovede u delo ideju o novoj naciji - Rumuniji. Dodelivši mu zadatak da razbije davljenički stisak kojim je plemstvo gušilo seljake; plemstvo kojem je i sam pripadao. On jeste bio plemenitog roda, mada svoju krvnu vezu nije mogao da prati do bilo kog pravog vojvode. Njegovo dugo i slavno nasleđe možda bi odgovaralo nekom kralju, ali on nije bio kralj, a to je možda i deo uzroka njegove propasti. Nova nacija, rođena zaslepljena bolom u ranim trenucima svog samoosvešćivanja, traži čoveka besprekornog porekla, čoveka s mnoštvom superlativa iza prezimena, čoveka koga mogu zvati vojvodom. U četiri ujutro 22. februara 1866. provalili su u palatu. Naterali su ga da potpiše svoju abdikaciju. Ovo se desilo zato što je pokušao da uradi previše toga u suviše kratkom vremenu; izazvao je konzervativni kontraudar. I sve se događa zbog jednog ružnog skandala s ljubavnicom. Događa se jer istorija tako kaže. Sledećeg dana dovoljno su ljubazni da ga isprate preko granice. Uvešće kralja iz Nemačke, koji ne govori jezik nacije kojom treba da vlada, ali će zato dati sve od sebe. Kuza se nastanjuje u Francuskoj, u modernoj državi po čijem je modelu hteo da uredi Rumuniju, sa ženom i dva nezakonita sina, koja je dobio s ljubavnicom, i sa samom ljubavnicom, koja ima isto ime kao i njegova žena, žena koja nosi ime kao i skandalozna ljubavnica onoga koga će nazvati kraljem plejbojem, koja nosi isto ime kao i žena koju je ostavio zbog nje, majka sledećeg kralja, koja nosi ime kao i ćerka ovog sledećeg kralja, koji će biti poslednji čovek koga će Rumunija ikada zvati vojvodom, koja ima isto ime kao žena diktatora koji će biti smaknut na dan rođenja Gospoda našeg 1989. godine. Ima toliko mnogo mrtvih Elena da ih je teško sve popamtiti. To ime, Kuzinu ženu, možete takođe videti kao portret ako želite. On je nedovršen, predstavlja tek skicu kasnijeg zvaničnog portreta. Mastilo, olovka i malo razblaženog akvarela da bi se haljini dala tekstura - ali sve je to daleko od pravih nijansi. Možete videti pokrete četkicom na žutom papiru, koji je na nekim mestima postao braon. Zbog svog obima i linija, haljina je na svoj način impresivna kao i vojna odežda njenog muža. Belo, boja koja odmah pokaže i najmanji trag blata na sebi. Metri i metri satena, s mnogim naborima, s izuzetno elegantnom čipkom i dekolteom koji uokviruje gola ramena. Ispod haljine su nebrojene podsuknje, puno je i čvrstih držača na korsetu, da bi mogao da se oblikuje veliki oblik zvona koji izrasta iz tanušnog struka. Bogat izokrenut cvet s mnogo latica. Haljina je sigurno teška, svojim mnogim slojevima zastrašujućom efikasnošću čuva zarobljenu toplotu. Veština je kretati se graciozno u tako čudnoj napravi a ne dozvoliti da sve izgleda kao ogromna smetnja, što zapravo i jeste. Poput svog muža, i ona je položila jednu ruku na sto. Njegovi prsti leže na dokumentima koji su sigurno od velikog značaja za dobrobit države. Njeni 49

prsti nežno miluju nešto što izgleda kao mala zatvorena kutija. Neke ženske sitnice koje ne možemo da vidimo. Ona izgleda odlučnije od muža, verovatno se više navikla na mirnoću i dosadu, ali njen pogled, kao i njegov, ne posmatra vas direktno. Njene oči gledaju malo ulevo od posmatrača, tako da još jednom morate da se osvrnete da biste pogledali - ovoga puta preko drugog ramena. I dalje ništa. Da li je nosila tako čudesnu haljinu i kada su upali da pokupe njenog muža, koji je provodio noć sa svojom ljubavnicom, i primoraju ga da potpiše taj odvratni papir? Ne, verovatno je bila u spavaćici. I dalje u belom, ali ovog puta providnom i sa slobodnim padom. Nije shvatala šta se događa kada su je opkolili u njenim odajama; dok je štitila oči od svetlosti baklji, nije znala da će već sledećeg dana biti proterana i da nikada više neće kročiti u palatu. Prilikom zbacivanja s vlasti makar su im dozvolili da zadrže sinove, dvojicu sinova. Kuzine sinove, koje je rodila jedna Elena a podigla druga, koje je rodila ljubavnica a podizala supruga, koja još mnogo godina neće morati da gleda kako umiru. Državni udar, tako su tada zvali ovaj način preuzimanja vlasti. Dva veka kasnije reći će da je to puč, kada poslednjeg čoveka koga je Rumunija zvala vojvodom bude zbacio diktator. Dok gledate oslikano lice supruge jednog od bivših šefova države, diktator je mrtav. A poslednji vladar, poslednji čovek koga je Rumunija zvala vojvodom, i dalje živi u izgnanstvu, do dana današnjeg. I danas repliku velike bele haljine, koju na portretu nosi Kuzina žena, možete videti u muzeju koji se nalazi u palati koju je sagradio uvezeni nemački kralj, gde je, inače, rezidencija današnjeg predsednika.

50

B

ila je jedna igra koju su dečaci igrali s devojčicama posle škole. Bolje rečeno, bila je to igra koju su dečaci primenjivali na devojčicama. Bilo je potpuno jednostavna. Dečaci bi počeli da jure devojčice; devojčice su morale da beže. Ponekad bi devojčice pobegle. U većini slučajeva, to im nije uspevalo. Kada bi dečak sustigao devojčicu, uhvatio bi je i srušio na zemlju. Onda bi je pritisnuo i ruke joj čvrsto postavio sa strane. Nagnuo bi joj se nad lice, praktično bi se dodirivali nosevima, i pustio bi je da bira: poljubac ili smrt. Kada bi odabrala poljubac, to bi obično bio cmok u obraz, a onda bi oba deteta porumenela, nasmejala se i otrčala dalje. Ali ponekad je neki od starijih dečaka zahtevao i malo smelije poljupce, pa je devojčicama ljubio usne ili vrat. Onda je bilo manje kikotanja, a rumenilo je bilo jače. Takve prilike nisu bile česte, i obično je sve to bilo tajno. Smatralo se znakom lošeg ukusa reći nekome za poljubac, što nije sprečilo da se uokolo šire razne priče. Ako bi devojka odabrala smrt, dečak je slobodno mogao da je udari. Izvestan džentlmenski kod nalagao je da to bude lagani udarac u rame ili podlakticu. Ako bi dečak stegnutom pesnicom udario devojčicu u lice ili u stomak, bio bi osramoćen. Ali kada bi se to i dogodilo, devojčice bi retko kada rekle, jer bi onda deo sramote padao i na njih. Čitava ova igra nije imala mnogo smisla i niko nije bio baš siguran koja je njena svrha niti kako se može pobediti u njoj. A opet, deca su je igrala. Često bi dečak jurio uvek istu devojčicu. Često se događalo i da se devojčica uvredi ako je niko ne juri. Bila je to velika mešavina uzburkanih osećanja, naznaka puberteta, poput sporih oblaka koji pokrivaju nebo pre nego što počne pljusak. Bio je jedan dečak koji je stalno jurio Irinu. Nju je bilo veoma teško uhvatiti. Ako bi i uspeo da je uhvati, dok bi je oborio i prikovao za zemlju, dah bi mu postao ubrzan i dubok. Jedva je uspevao da izgovori pitanje: poljubac ili smrt? Bez izuzetka, Irina bi odabrala smrt, gledajući ga pravo u oči. Zbog toga bi poludeo. Okrenuvši se u stranu, on bi je otvorenim dlanom blago udario po levom ramenu, negde ispod ključne kosti. Onda bi ustali, otresli sa sebe prašinu, pokupili svoje školske torbe i otišli svako svojim putem, ne izgovorivši ni reč. Irina je bila potpuno sigurna da mrzi ovog dečaka. Mrzela je njegov prćasti nos i ispucale usne. Mrzela je to što on uporno bira da juri nju. Još više je mrzela što ju je udarao kao mamina maza. Sećala se druge devojčice, koju je počelo da nervira to što je neprestano bila na meti drugog dečaka tokom ove igre. Jednog popodneva, kada je on počeo da je juri, ona uopšte nije bežala. Umesto toga je skočila na njega i dobro ga udarila. Posle toga ju je ostavio na miru. Dečak koji je jurio Irinu nije bio krupniji od nje. Naravno, da je uzvratila udarac, mogla je lako da reši problem njegove naklonosti. Zašto onda to nije uradila? Napad pacifizma. Poštovanje pravila igre koje ništa nije moglo da uzdrma. Ili deo nje možda, koji je ipak voleo tog dečaka. Ne. Pre će biti da je u pitanju perverzna vrsta ljubaznosti. Bolje da izdrži ove male i bezopasne napade nego da bude neljubazna. Onda se jednoga dana nešto desilo s dečakom. Mora da je odjednom ostao bez daha, umalo je uspela da mu zamakne za ugao. Ali ovoga puta nije mogao da je pusti da mu pobege. Pružio je ruku, mada nije bio siguran ka čemu je pruža, i uhvatio je čitav pramen njene crne kose. Prsti su mu se čvrsto zatvorili; ona je odmah stala i jauknula. Pre nego što je ijedno od njih shvatilo šta se događa, ona je bila na zemlji, a on iznad nje. „Jesi li ti lud?”, rekla je ona, potpuno izbačena iz takta. Bolela ju je koža glave. „Poljubac ili smrt?” pitao je dečak zapovednički, kao da je nije čuo. Deca su se besno gledala. Irina je osetila da se u njoj događa nešto što nije mogla da shvati, a bilo joj je jasno da to nešto oseća zbog toga što on oseća nešto, da ona leži ispod njega, bespomoćna, odražavajući ga poput ogledala. „Poljubac, onda, ako je to ono što želiš!” prošištala je, očiju skupljenih kao u mačke saterane u ćošak. Dečak je gledao dole u nju, u bogate pletenice koje je povukao a koje su joj sada uokvirile lice na pločniku, i iznenada se izgubio. Irina je bila izuzetno lepa i izuzetno zastrašujuća. Želeo je da položi

51

svoju ruku na njeno lice, da oseti crvenu boju njenih obraza, krv koja teče ispod njene kože. Da li mu je ikada u životu bilo neprijatnije? Podigao je ruku, udario je po licu i otrčao. Nikada je više nije jurio. Prestravila ga je mogućnost da mu se opet potčini. Do dana današnjeg, čak i kad je odrastao, dečak se seća ovog događaja zapanjujuće jasno. Kada razmišlja o tome, uvek se nasmeje, prisetivši se dečjih nestašluka, a opet ga je zbog svega toga sramota više nego što bi trebalo. Irina se, sada kao žena, seća osećaja koji je imala kada ju je dečakova ruka zgrabila za kosu i povukla na zemlju tokom neke igre u kojoj su se jurili posle škole. Seća se oštrog bola i šoka koji je usledio u tom trenutku. Ali ne seća se onoga što je bilo posle. Ne seća se da ju je to što joj je naneo bol nateralo da mu se pokori. Ne seća se ni zvuka ni osećaja njegovog šamara. U svakom slučaju, pošto je odrasla, više nije razmišljala o tom dečaku. Ne bi mogla tačno da se seti ni izgleda njegovog prćastog nosa niti ispucalih usana koje je nekada toliko mrzela. Ne seća se čak ni njegovog imena.

52

V

olela je donji veš, detalje na prozračnoj tkanini. Volela je šavove na čarapama; malu dugmad presvučenu svilom, kojom je pričvršćivala čarape za pojas; čipkasti obrub gaćica, malu crvenu rozetu što spaja korpe grudnjaka. Lagano skidanje svega toga, poput ceremonije. Volela je kontrast između tog veličanstvenog ženstvenog kostima i načina na koji ga nosi - i trenutka kada ga se reši - otkrivajući da je ono što počinje da oseća zaista njeno pravo ja. Ili barem njeno srećnije ja: oslobođenu ženstvenost, otvorenu, blagosloveno lišenu razmišljanja. Kao da ta predstava priziva ono što je stvarno. Kao da je samo prisustvo čipke ostavlja nepokrivenu i drhtavu, u potpunosti predam naručju čoveka koji je drži. Kao da je on čarobnjak, a ona njegova nimfa. Kada je o tome razmišljala u nekim opuštenijim trenucima, čitav taj proces bio je zapravo zastrašujući. Postajati žena, ona u koju može da se prodre. Imala je osećaj da on može duboko da je povredi, ali nije mogla da spreči sebe da žudi za tim. On bi joj rekao: „Budi meka za mene”, i akcenat bi mu se potpuno izgubio usled šapata. Ona bi odgovorila: „Biću tako meka da nećeš znati gde se završavam ja, a gde počinješ ti”, kao da izgovara bajalicu ili molitvu. Bio je toliko drugačiji kada je vodio ljubav s njom, tako prisutan i lišen ironije. Verovatno su upravo ti trenuci bili ono zbog čega je ostala. Ali ne, ona ga je želela u sebi u svim njegovim raspoloženjima. Njegova surovost bila joj je neophodna jednako kao i njegova ljubav. On se osvešćivao u njenoj obnaženosti tako potpuno da to jednostavno nikako nije moglo da izađe na dobro.

53

A

ndrej se još nije vratio?” pitao je Dragoš, ne trudeći se ni zdravo da kaže pre toga. Irina je tek malo više otvorila vrata kada je videla ko je. „Još nije. Mislim da će se uskoro vratiti.”

Trebalo bi da ga pozove unutra, da mu ponudi da sedne i donese mu neko piće dok bude čekao. Trebalo bi da mu dopusti da se skloni s te vrućine, uđe u hladnu klimatizovanu prostoriju i odvede ga do kauča u dnevnoj sobi, gde bi mogao da sedne. Dva prva dugmeta na košulji bila su mu otkopčana i izgledala su kao da su uvela na njegovom telu, rukavi su mu bili zavrnuti do lakata, pokazujući tamne podlaktice, koje je držao iza leđa. Nosio je mali zlatni lančić, koji se jasno video ispod raširene kragne. Irina je prvi put razabrala da je to medalja Svetog Kristofera. „Puno sreće putnicima”, rekla je donekle glupo. On je ovu njenu opservaciju shvatio kao poziv da slobodno stupi unutra. Kada je ušao, zatvorila je vrata za njim, okrenuvši automatski ključ u bravi. Jedno konačno klik. „Da li uvek to radiš?”, upitao je. „Šta?” „Zaključavaš vrata kada si ovde. Zaključavaš se unutra.” „Da.” On je prošao pored nje i svom težinom seo na crnu kožnu sofu. Osećao se kao kod kuće pa je uzeo jedan od žutih jastučića i podmetnuo ga iza leđa da bi mu bilo udobnije. Gledao je u Irinu koja je stajala iznad njega. „Piće?” pitala ga je. „Da Andrej nema možda šljivovicu?” „Nema.” „Nema, on nije nostalgičan kada je domovina u pitanju, ne taj momak. Onda votku. S ledom.” Dok mu je prinosila piće, hladna orošena čaša kliznula je iz njenog inače labavog stiska. Dragoš ju je brzo uhvatio; led u čaši je zazvečao. Nije se prosula ni kap. Irina je pomislila da je nakratko osetila njegovu vrelu ruku na svojoj. Bilo je nečeg električnog u tom kontaktu, kratak udar struje. „Donela si samo jednu čašu”, rekao je. „Zar ti nećeš da piješ sa mnom?” Irina je zavrtela glavom. „Šteta.” On je dobro potegao iz čaše, namignuvši lagano dok ju je spuštao na sto. Irina se spremala da sedne na udaljeni ugao kauča, s druge strane, kada je Dragoš rekao tapšući mesto na sofi pored sebe: „Hajde, Irina, sedi sa mnom.” Ona se povinovala po automatizmu. Kada su im se kolena dotakla, on se nije odmakao. Irina se spremala da se pomeri tako da više ne budu u kontaktu, ali neka radoznalost nije joj dopustila da to učini. Nešto u njoj želelo je da zna koliko bi dugo on mogao da sedi tako dok se lagano dodiruju a jedina prepreka među njima je grubo laneno platno njegovih pantalona. Koliko vremena će proći pre nego što se on odmakne? Koliko vremena će proći pre nego što on to shvati? Njegove tamne oči zagledale su se u nju, što ju je nateralo da oseti koliko je tanka njena kratka letnja haljina. Bila je vrlo svesna šta fluidna plava svila pokriva, a šta ne. „To je nova haljina, zar ne?” pitao je. „Jeste.” „Istina, nemaš puno toga da radiš osim da ideš i kupuješ haljine.” Povukla je nogu od toplote koja se širila od njega i položila je na kauč. „Tu je i moj fakultet”, rekla je. „Da, to. To je istorija, koliko sam shvatio, zar ne, da si ti odbila da studiraš?” „Tako je.”

54

Nije prestao da je odmerava, a to je namerno radio polako, kao da pokušava da dokuči kako se svi njeni delovi tela uklapaju jedan s drugim. Bio je pomalo zdepast, ali nije izgledao loše. Bilo je nekog drskog kvaliteta u njegovom telu, koje je zbog toga zračilo energijom, a sve je bilo uvećano potencijalnom štetom koju je mogao da napravi njegov direktni crni pogled. Izgledao je kao čovek koji sa sobom nosi skriveni pištolj. Žene su uopšteno volele ovo kod njega. „Znači, dobro se slažeš s Vasilijevom ženicom?” „Interesantna je. Dopada mi se.” „Koliko ona uopšte zna engleski?” „Više nego što misliš.” „Sada sam ja jedini bez male damice”, smeškao se Dragoš. „Osećam se donekle usamljeno...” „Dragoše”, prekinula ga je Irina. „Molim?” Nije baš znala kuda je krenula kada je tako izgovorila njegovo ime. Rekla je to opominjućim tonom, kao da pokušava da utekne s nekog opasnog mesta, ali to nije dalo rezultate. I eto njih. Bio je to čudan osećaj, ta potpuna svesnost svakog centimetra njene gole kože, šapata koji oseća kada joj haljina dodiruje grudi, svojih malih leđa. Obično je odeću osećala na sebi samo u odnosu na Andreja. Oblačila se jedino da bi je Andrej svlačio. Kada je birala novu garderobu u prodavnici, neizostavno je pomišljala na njegove zlatnosmeđe ruke, koje će tu istu garderobu strgnuti s nje. Ali sada je ovde bio drugi čovek, koji kao da je pokušavao da se nekako podvuče pod njenu odeću. „Da li ti je Andrej rekao?”, pitao je Dragoš, dok su mu se usne izvijale u blagi osmeh. „Da li mi je rekao šta?” upitala je Irina suvo, jasno dajući do znanja da se nije upecala na pitanje. „On je takav džentlmen; poštedeo je tvoje nežne uši, očigledno. Nije ti rekao.” Uzeo je još jedan gutljaj iz čaše s votkom dok je ona čekala da objasni šta je želeo da kaže. Nije htela da mu priušti to zadovoljstvo i pita ga još jednom. Dragoš je vratio čašu na sto, pustivši je da zazveči. „Pre neko veče malo sam se napio”, rekao je. „Znaš, ponovo smo razgovarali o ženama. Vasilij nam ne bi ništa rekao o svom svadbenom blaženstvu - on je uvek tako zatvoren kad su uživanja u pitanju, takav je čovek. Andrej mi je rekao da prestanem da ga gnjavim, a ja sam mu ponudio deset hiljada dolara da te jebem.” Irina je duboko udahnula, kao da ju je neko ubo iglom. Ništa nije rekla, samo joj se lice jako zarumenelo. „Žao mi je”, rekao je Dragoš, „to je poprilično malo za tako finu stvar kao što si ti. Moraš da shvatiš, to je zaista niska cena među prijateljima.” Uopšte nije zvučao glupo i neuverljivo. Da li ju je provocirao? To mu je bilo zajedničko s Andrejom, ta sposobnost da ljude zbuni, da ne znaju da li se šali ili ne. Po tom pitanju bio je i gori od Andreja. „Ne želiš da znaš šta je odgovorio?” „Odvratan si.” Dragoš se široko nasmejao, a onda je liznuo usnu. Gledao je zamišljeno prema ulaznim vratima i rekao strpljivo, kao neko ko inteligentnom auditorijumu iznosi očigledan argument: „Draga moja, mogao bih te naučiti nekim prvorazrednim trikovima koje bi mogla da primeniš na svom čoveku. Jasno mi je da bi bila sjajan đak.” Nije je dodirnuo, nije čak ni glavu okrenuo da je pogleda. Šta bi bilo da ga je ošamarila? Kako bi se onda osećala? „Ne sviđa mi se. Ova šala. Uopšte mi se ne sviđa”, rekla je tiho, pokušavajući da zvuči više ljutito nego uplašeno. Na njegovim usnama zadržao se ostatak osmeha. „Samo daj Andreju do znanja, draga moja, kada se povede ovo pitanje, da je sve bila šala. Siguran sam da će me pitati da li sam imao nameru da ispadnem smešan.”

55

Poriv da ga udari preko tog ljigavog lica bio je jači od bilo čega što je ikada ranije osetila. Ali šta ako se to njemu dopadne? Mogao je biti od one vrste ljudi koji bilo kakvo izražavanje strasti shvataju kao poziv. On je bio u stanju da joj uzvrati, da je zakuca za kauč i odmah je pojebe, zadignuvši joj samo suknju iznad dupeta. Ne bi se mučio ni gaćice da joj skine, samo bi ih gurnuo u stranu pre nego što bi ušao u nju. Toliko ga je mrzela. Njih dvoje buljili su jedno u drugo s čudnim besom u očima kada se začuo Andrejev ključ u bravi. Gotovo kao da je doživela razočaranje kada se sve raspršilo, kao da je neko naglo isključio tajmer na bombi koja će svakog časa eksplodirati. Šta bi se dogodilo da je ostala nasamo s Dragošem još minut?

56

K

ada su se Irina i Elena vratile u hotelski apartman u vreme koje im je bilo rečeno, sutradan po podne nakon što su gledale seks-šou u podrumu, gosti koji su bili na prijemu već su otišli. Crnkinja u plavoj haljini s belom keceljom raspremala je i odnosila srebrne poslužavnike na kojima je ostao još po koji kanape, i čaše u kojima se led topio u ostacima votke.

„Elena, dopusti mi da te naučim nešto o Americi”, našalio se Dragoš. „Vidiš ovo? Originalna obojena spremačica. Primerak najvažnije robe ove divne zemlje.” Niko se nije smejao, a žena je otišla za svojim poslom kao da ništa nije čula. Vasilij je pogledao u svoju novu ženu, i ona mu je odmah prišla. On ju je uveo u sobu položivši joj ruku na guzu i zatvorivši tiho vrata za njima. Dragoš i Andrej su se pogledali i Andrej je onda bez reči uveo Irinu u sobu u apartmanu. Na prekrivaču kreveta s baldahinom ležala je knjižica boje trule višnje i plastična kartica pored nje. „Ovo je za tebe”, rekao je Andrej, pokazujući na njih formalno, kao da su neprocenjivi dragulji. Irina je uzela knjižicu. Bila je ukrašena zlatnim slovima i imala je na sebi orla koji nosi mač i žezlo, s krstom u kljunu. Orao je imao štit u predelu stomaka, a na tom štitu bila su još dva orla, nešto što je izgledalo kao glava bika, lav i par nekih riba. Delfini. Na vrhu je pisalo UNIUNEA EUROPEANA. Na dnu ROMANIA, a onda znatno manjim slovima PASAPORT. Irina je otvorila ovu potpuno neočekivanu stvarčicu i na prvoj stranici videla sebe. Svoju fotografiju. Precizan opis visine i boje očiju, ali falsifikovan datum rođenja. Prazna linija za potpis. Nepoznato ime. „Šta je ovo? Ko je ova Vasilika Andresku?”, pitala je Irina. „Ona je ti, ako je želiš.” To je bio zaista najčudniji poklon koji je ikada dobila. Odjednom ju je obuzela jeza. „I čemu - čemu služi ova osoba?”, pitala je u vezi s ovim čudnim pasošem. „Ona je dobro mesto za čuvanje novca. Mesto kroz koje protiče novac”, objasnio je Andrej. „A za takvo mesto potrebno nam je telo.” „Daješ mi pasoš i broj računa u banci devojke koja ne postoji. Da bi mogao da pereš pare.” Andreja kao da je žacnula ova njena primedba. „Ne sviđa ti se?”, rekao je žalosno. Novi identitet napraviće od nje mnogo više od devojke koja se druži s kriminalcima. Pretvoriće je u jednog od njih. I problem nije bio u tome da li se to njoj nije sviđalo, već što joj je sve to delovalo izuzetno privlačno. Novo ime imalo je izgled divne nove haljine. Imalo je prekrasne nabore koji su njenoj pojavi davali privlačnost. Obećavalo je da će možda biti viđena nekim novim očima na potpuno nov način. „Retko kada će se od tebe tražiti da nešto uradiš ili da se negde pokažeš”, rekao je Andrej pomirljivo. Irina je uzela plastičnu bankovnu karticu. „Koliko ovde ima para?” „Poprilična suma. Ali moraš da shvatiš da ti taj novac nije na raspolaganju. Ako budeš uradila nešto što nije u skladu s naređenjima, moglo bi da se dogodi nešto veoma loše.” Irina je na nekoliko sekundi prestala da diše. „Zar bi me povredio?”, pitala je. „Ne, ne bih te nikad povredio, draga, ali ne bih mogao da te sačuvam od toga da te drugi povrede.” Čija je to ideja bila? Da li je i Eleni u drugoj sobi takođe ponuđena alternativna verzija sebe? Irina je ponovo prelistala pasoš. „Ovo je veoma dobar falsifikat”, primetila je. „Zato što to uopšte nije falsifikat”, uzvratio je Andrej. „Mi poznajemo ljude. Ovo je pravi pasoš. Što se Rumunije tiče, Vasilika Andresku zaista postoji.” Dakle, žena koje nema, a koja ima Irinino lice, bila je rumunska građanka. Tu su bile njene plave oči, njena bleda koža, zastor njene talasaste crne kose. Bio je tu i njen blago začuđeni izraz lica bez osmeha. Irina nije mogla da se seti ni kada je ova fotografija napravljena. Savršeno prazna i siva

57

pozadina nimalo joj nije pomogla u tome. Možda bi mogla da sastruže sa sebe prozračan film svog života i da ispod toga pronađe drugi, život Vasilike Andresku. Vasilike Andresku, svetskog putnika. Žene koja je imala mnogo para i dovoljno godina da srne da ih troši. S takvim računom u banci teško da bi je porodica odbacila. Ona nije bila siroče poput Irine. „Ne mogu da verujem da to tražiš od mene”, rekla je Irina. „Gledaj, možeš da budeš devojka iz stare domovine.” Andrejev dodir bio je vreo na njenoj hladnoj ruci dok joj je šaputao na uho, glasom nalik na nežnost. „Vidiš, draga. Pravo rumunsko ime.” Umalo se nije nasmejala i pitala ga kada je on to postao tako patriotski raspoložen, kada je Dragoš ušao u sobu i stavio veliki crni kofer na krevet na kom su oni sedeli. Način na koji je kofer utonuo u nameštenu posteljinu govorio je da je veoma težak. Irina je instinktivno krenula rukom da dodirne skupocenu kožu. Skoro da je istog časa odlučila da otvori kofer i vidi šta je unutra. Ali šta se dogodilo? Nije htela da se uprlja saznanjem o sadržini kofera. „I šta kaže mlada dama?” pitao je Dragoš Andreja. „Da li se slaže s našim zahtevom?” Dva muškarca pogledala su u Irinu, koja im je uzvratila pogled ne otvarajući usta. „Dama ne kaže ništa”, odgovorio je Andrej. „Dobro je”, rekao je Dragoš, „budući da svi znaju da kada dama ništa ne kaže, to znači da.” Uzeo je u ruke njen novi pasoš i prelistao ga, kao da pregleda parče nameštaja ne bi li video da li je dobro napravljen. „Ha!” nasmejao se, „Vasilika Andresku dobila je ime po svoja dva oca. Veoma pametno.”

58

1

I

rina danas nikako da dođe na nulu. Posle zatvaranja banke broji i prebrojava sav keš u blagajni, ali uvek se ispostavi da ima pedeset dolara više. Svođenje bilansa na kraju dana obično je zadatak koji joj donosi neko neodređeno zadovoljstvo, kad se sve one kolone brojeva na kraju slože u savršeno 0,00. No danas nema sreće; danas ima samo optužujućih +50,00. Bar je okrugli broj. Mnogo je gore kada se radi o nekom potpuno neobjašnjivom iznosu poput 13,56 dolara ili samo osam centi. S ovom jasnom razlikom možda će i uspeti da otkrije šta se zaista dogodilo. Zna da je malo verovatno da je neku stranku uskratila za njenih pedeset dolara. To bi odmah prouzrokovalo gomilu žalbi i ona bi to odmah ispravila. Verovatno je pogrešila u kucanju kada je unosila iznos, možda je negde trojku zamenila osmicom. To je greška koja može da se pronađe.

Obično kada se desi ovako nešto, ona mora da pozove nadređenog menadžera. Menadžer onda još jednom prebroji sav keš. Onda i on i ona, to jest blagajnik koji ima višak ili manjak, prolaze kroz sve transakcije koje su napravljene u toku dana, gledajući gde se taj višak ili manjak potkrao. Često se događa da grešku pronađu upravo tokom ovog češljanja; onda pogrešan zapis zamene ispravnim. Ali ponekad to ne uspeva i onda ona mora da ispuni poseban dokument o nebalansiranom računu, koji se onda pretvara u zabelešku u crnoj hronici njene radne istorije u banci. Međutim, ono što Irinu danas brine mnogo više od zabeleške u crnoj hronici jeste vreme. Ona želi da ide kući. Dalje sedenje na ovom istom mestu, pretraga po papirima i buljenje u monitor sa šefom znači da će iscrpljenost koju oseća na kraju radnog dana prerasti u nepodnošljivo težak teret. Postoji još jedno rešenje, naravno, koje ona još nije odlučila da sprovede, zato što pokušava da održi u životu predstavu o sebi kao pristojnoj i poštenoj osobi. Jednostavno je mogla da uzme tih pedeset dolara. Naravno, kada bi tako nešto uradila, to bi se sigurno pojavilo u njenom mesečnom finansijskom izveštaju, i to kao manjak, kada centralna obrada podataka završi sa svim njenim transakcijama i ispravi greške. Ali to je samo papir koji mora da potpiše na kraju meseca, možda uz lagano izvijenu obrvu ili neki namćorasti komentar svog šefa. Ništa strašno. Ni za šta je ne bi optužili. Nebo se ne bi otvorilo, i grom ne bi udario u nju. Sve bi se nastavilo i išlo kao i ranije. Nisi otkriven. Sve je to samo gomila ničega. Biće pedeset dolara u minusu. Ali koga je briga? Ona je u crvenoj zoni čitavog života. Irinina vera odjednom se lomi. Pomisao na to kako vreme protiče dok šef broji sav keš iz njene blagajne, kako se njegovo debelo telo pribija uz nju dok kopa po njenom kompjuteru - to je suviše. Ona duboko uzdiše. Zna da ne može samo da uzme pedeset dolara i stavi ih u džep. U banci se sve snima sigurnosnim kamerama. Moraće da bude vešta i diskretna, ali ume ona to. Uzima brzo jedan od računa s police da poklopi kasu koju je izvukla iz blagajne, njime kupi pedeseticu i stavlja u džep, odakle vadi ključ i zaključava kasu. Izvodi ovo s istim izrazom lica kao i uvek kada završava radni dan - samo što ovoga puta nije odsutna, krađa je čini potpuno prisutnom u sadašnjem trenutku. Kada neko radi nešto loše, onda sve postaje fascinantno - težina kase koju nosi, zveket ogromnih ključeva sefa, čak i mirno lice njenog šefa. Čak i njegovo uobičajeno Vidimo se sutra deluje nekako kobno. Njoj je dobro poznato ovako stanje. Zna da će joj, kada stigne kući i razvije pedeseticu iz užarenog džepa, Julisiz S. Grant uputiti saučesnički pogled s novčanice. Mrzi što to zna i što joj se sviđa to osećanje. Mrzi to što jedva čeka da izvadi novac iz džepa i dobro pogleda u ono što je ukrala. Irina ovih dana puno broji. To radi takvom brzinom, gotovo jednako brzo kao i mašina, da ju je uprava premestila na blagajnu koja radi s firmama i ostalim pravnim licima. Prima ogromne depozite keša od lokalnih firmi i sve to mora ručno da prebroji. To je daleko teži i naporniji posao nego što je rad na blagajni s fizičkim licima, a za njega ne dobija više novca. Ali i to je dobro. Tako

59

upoznaje lokalne trgovce. Na primer, čovek koji drži lokalnu prodavnicu hrane za ptice, tu u blizini, uvek flertuje s njom. Ponekad, kad je red suviše dug, on čuči tu sa svojom torbom punom keša dok čeka na nju, sanjalački naginjući glavu, pri čemu izgleda kao papagaj spreman za parenje. Tu je i debela gospođa iz poslastičarnice, koja smatra da u svakoj konverzaciji treba da pomene svoju debljinu tako da može uvek da plasira svoju omiljenu mudrost: Nikada ne veruj mršavom poslastičaru. A tu su i ljudi iz crkve, koji govore tiho i ljubazno i uvek donose najviše keša. Irinu su danas potpuno zatrpali ljudi iz crkve: previše depozita, previše keša u malim banknotama preplavilo je blagajnu. Donju fioku više ne može ni da zatvori. Čitava kasa je prepuna novca. Dok Ejmi prolazi kraj nje, Irina je hvata za ruku i u panici kaže: „Moram hitno da premestim deo para u glavni sef. Odmah.” „O, koje sranje! Vidi ti to. Koliko tu para imaš?” „Verovatno pedesetak somova.” „O, jebote! Ma da, odmah zatvori šalter. Ja ću uzeti dokumenta za sef.” Irina stavlja na pult natpis MOLIMO VAS, PREĐITE NA DRUGI ŠALTER i bez mnogo razmišljanja uzima četrdeset hiljada dolara keša iz blagajne. Ne može sve te pare da drži u naručju, tako da na putu do velikog sefa Ejmi mora nekoliko puta da skuplja paketiće novca koji joj ispadaju iz ruku. Tupi zvuk keša koji pada na pod naterao je nekoliko stranaka u redu da podignu glave. Dve bankarske službenice upadaju u glavni sef i tu odmah istovaruju novac koji se preliva. „Isuse!”, kaže Ejmi dok počinje da slaže paketiće keša na police. „Za koliko jebenih crkava ovi crkvenjaci vode knjigovodstvo? Religija je odličan posao.” „Prošlog vikenda bio je Uskrs.” „Mora da su pare skupljali u kutijama za priloge, jer na tanjire i poslužavnike ne može stati ovoliko. Nego, znaš u kom biznisu takođe ima ovoliko keša, i to isto u malim novčanicama?” „Ne znam. Reci mi.” „Striptiz klubovi!” Irina nije mogla da izdrži a da se ne nasmeje, a onda upita Ejmi da li je ikada radila u nekoj filijali blizu takvog kluba. „Nisam. Mislim, samo kažem. Mislim, možeš li da zamisliš sve one silne dolare zakačene za tange? Nikada ne znaš gde su te pare bile.” „A šta je s nama? I mi moramo da baratamo tim novčanicama.” „Većinom. Sranje - više neću moći da brojim male banknote a da ih ne zamišljam u dupetu neke devojke.” Irina se smeje i na samu pomisao da mnoge od tih novčanica, koje su skupljene u kutijama za priloge, često završe i zadenute za gaćice igračica. Sama gotovina izgleda potpuno bezazleno dok prolazi kroz mašinu za brojanje para, to su samo papiri koje uopšte nije briga šta rade s njima. Ako su novčanice nove, sveže odštampane u Federalnim rezervama, paketići su čvrsti i toliko sabijeni da prosto eksplodiraju kada ih otvorite, i onda se raspu po kasi. Njih ćete mukotrpno brojati ručno. Svi blagajnici bore se protiv te neminovnosti. Obično takav novac izgužvaju što jače mogu, kako bi nekako uspeli da ga prebroje. Čitave paketiće bace svom snagom o zid ne bi li ih tako smekšali. Što su banknote veće, to ih blagajnik jače treska, više gužva: za velike banknote izuzetno je važno da se ne lepe, da slučajno ne bi promakla koja i završila kod mušterije. Nove novčanice su toliko oštre i čvrste da i dlanove poseku dok ih broje. Blagajnici mrze nove novčanice, iako su čistije. Oni vole one meke, stare, koje više liče na krpe nego na papir. Bilo da su iz gaćica ili ne, stare novčanice su bolje; one prolaze kroz aparate za brojanje novca uz laki i ničim poremećeni šum. „Ejmi”, pita Irina dok se bori s kešom, „jesu li te ikada opljačkali?” „Nisu, ali radila sam s jednim momkom koji je prisustvovao pljački. Kada su pljačkaši ušli mašući pištoljima, on je u ruci držao torbu s noćnim depozitom. Dok nisu gledali u njega, on je spustio torbu u šaht za đubre, tako da nisu mogli da dođu do nje. Pohvaljen je zato što je banci sačuvao gomilu para. Mislim da su mu dali neke karte za fudbalsku utakmicu ili tako nešto.”

60

„Ali šta bi bilo da je pogođen?” „Misliš da znam? Koji je to luđak. Kao da bih ja rizikovala život zbog nečijih tuđih para. Kako da ne.” Ejmi je uzela nekoliko paketića i sklonila ih. „U redu, ovo su jedinice. Daj mi sada petice.” Irina zastaje pre nego što joj prosledi petice. „Da li je možda rekao kako se osećao dok su držali pištolj uperen u njega?”, pita. „Jeste”, odgovara Ejmi. „Kaže da je mislio da sve to nije stvarno.” Irina umalo da kaže kako se i ona isto tako osećala, ali ipak ne govori. Ovo je bilo blizu, uplašila se. Na ovaj način, gotovo podsvesno, govorila je o Andreju. On je i dalje negde blizu površine. U tom trenutku, od svih ljudi na ovom svetu ona najviše zavidi Eleni. Elena je nekada imala dugu, gustu i predivnu kosu. A onda se jednoga dana umorila od te kose, ošišala se i kosa joj nikada nije nedostajala. I Irina je nekada imala dugu kosu, takođe, ali veći deo te duge kose je opao. Ona se pravila da to ne vidi sve dok joj kosa nije izgledala tako tanko i proređeno da je morala da je skrati. I dalje joj nedostaje sva ta kosa koju je izgubila. Naravno, to je glupo od nje, ta žudnja za stvarima koje su odavno prošle. Mrzi to, ali ne može protiv toga. Ovih dana Irina mnogo broji. Radi to s takvom brzinom, tačno poput mašine, da joj kasnije u toku dana, skoro neposredno pred zatvaranje, jedna od stranaka traži da ponovo prebroji novac, ali ovog puta sporije. Dvadeset. Četrdeset. Šezdeset. Osamdeset. Sto. Odbrojava svakih sto dolara slažući na gomilicu po pet dvadesetica ukrštajući takvu gomilicu s onom ispod u kojoj je takođe pet dvadesetica. Onda skupi sav novac i od njega napravi jedan svežanj koji pruža čoveku ispred šaltera. Stranka okleva pre nego što uzme novac, kao da nekako sumnja u nju. Irina se zlobno smeši gledajući pravo u te sumnjičave oči. Razmišlja o malom ključu, koji je spakovala skupa sa svojim stvarima koje je ponela kada je napustila Andreja. Treba li uopšte da nosi ključ sa sobom? Da li je trebalo da ga stavi na veliku alku s ostalim ključevima iz banke? Hoće li se, koristeći ovaj ključ, vratiti u prošlost, ili će je to na neki način pogurati u budućnost? Ključ je tako mali i diskretan, mala zlatna prisutnost s plitko ugraviranim brojem: 21012. Palindrom. Da. Nosiće ključ sa sobom. Bar dok ne bude odlučila da li je otvaranje sefa dobra ideja ili nije. Bez obzira na to da li je to korak unazad ili unapred. Ponekad zakopane stvari moraju ili da se otkopaju ili da budu ostavljene zauvek na miru. U međuvremenu, čovek koji je upravo otišao s Irininog šaltera s dva puta prebrojanim svežnjem dvadesetica, odlazi noseći sa sobom njenu poruku. Na kraju, možda će stići do vas. Konačno, on će potrošiti pare. Jutros je Irina na jednoj od dvadesetica, koje mu je dala brzim pokretom ruke, napisala preko lica Endrua Džeksona: Nikada nisi postojao. Veštačko osvetljenje. Tihi žamor ljudskih glasova, neprestano raspravljanje o novcu i njegovom kretanju. Lepršanje papira. Leđa koja bole od celodnevnog stajanja. Mišići što pamte dosadne poslove koje obavlja potpuno odsutnog uma: pozdravljanje i dobrodošlica stranki koja prilazi; prihvatanje papira; izvršavanje transakcije automatskim plesom prstiju, rasipanje brojeva po ekranu tako da deluju nekontrolisano, a u stvari nisu; brojanje gotovine ako u transakciji uopšte ima gotovine; cepanje trake s računom iz mašine uvek istim pokretom šake, iz zgloba, i pružanje istog tog računa mušteriji. „Hvala vam. Doviđenja.” Oštri zupci u prorezu mašine ostavljaju reckave tragove na tankom papiru poput savršeno sitnih zuba. Na obuci za posao u banci rečeno joj je da treba da kaže: Hvala vam. Prijatno. Iz nekog razloga ta reč prijatno nikako joj ne odgovara pa je uvek zameni s doviđenja. Zvuči manje usiljeno, nekako iskrenije - čak i prema strankama kojima to doviđenja znači jebi se. Pozdravna poruka, koju izgovara kada podiže telefonsku slušalicu, takođe je propisana. Ima izvestan ritam koji se uvek pretvara u pesmicu. Ali u poslednje vreme njen vragolasti duh uspeva 61

nekako da joj zatalasa slogove u ustima. Ponekad, kada niko od pretpostavljenih nije u blizini da je čuje, Irina s radošću u glasu, i to prema instrukcijama, kaže: „Hvala vam što ste nazvali Usranu banku. Ja sam Irina. Kako mogu da vam pomognem?” Dosad nijedno uho nije registrovalo ovu njenu improvizaciju. Nastala je pauza u priticanju reke stranaka. Irina odsutno prelazi prstima preko ivice kragne svoje radne bluze. Razmišlja o šavovima koji su tu. Razmišlja o šavovima koji su svuda. Svuda po njoj, sve do donjeg veša. Razmišlja o rukama koje su napravile te šavove. O podsvesnim sećanjima upisanim u muskulaturu tih ruku, zadatku koji znaju napamet. Veštačkom osvetljenju. Žamoru u pozadini, neprestanom glasnom kuckanja šivaćih mašina. Kuckanju koje ubacuje ruke u neku vrstu ritmičkog transa. Ponekad bi jedino iscrpljenost i bolni zglobovi usled neprestano ponavljanih pokreta govorili da su te ruke radile ceo dan. Sati su bili progutani. Vreme pokrenuto pa preskočeno. Usporilo je, prolazilo, a onda nestalo u polomljenim delićima. Ženi s tim rukama sviđalo se što su sve druge ruke u fabrici pripadale ženama poput nje, čak i ruke njene šefice. Muškarci se više i ne trude oko žena u tim godinama. Ruke su imale prilično zgodnu koštanu strukturu, ali meso na njima bilo je istrošeno gotovo u potpunosti. Tu su bile vene i brazde, upozoravajući znakovi slabljenja. Ima neke sigurnosti u starenju, u tome što vas više niko ne gleda. Ta sigurnost ogleda se u tome što možeš spustiti pogled na šta god želite a da se to ne tumači odmah kao poziv muškarcu da krene u lov. Pomalo gruba tkanina lako je prolazila između prstiju spretnih i iskusnih ruku, ruku koje su ovaj kostim napravile već toliko puta da su to mogle da rade bez uputstava iz mozga, čak i bez očiju. Ovaj kostim mogao je biti baš onaj koji je Irina kupila na rasprodaji u nekoj velikoj radnji bez prozora. Mogao bi to biti kostim za koji je Irina mislila da će izgledati odgovarajuće bankarski za njen novi ničiji posao u novom nigdesvetu. Šta kaže etiketa, gde je kostim napravljen? Moraće da ga skine da bi proverila. Onda se jednoga dana pojavio čovek i hodao po fabrici. Ruke se nisu sećale da su čule da će neko zameniti ženu koja ih je nadgledala kako šiju, pa ipak, muškarac je sad bio tu. Mlađi od žene koja poseduje ruke, ali ne i premlad. Pramenovi proređene kose navrh glave, tragovi znoja u obliku polumeseca ispod pazuha. Njegovo prisustvo teralo je ruke da nervozno poskakuju, šištećim dahom pored vrata žene koja ima ruke. Oslovio je ženu s rukama po identifikacionom broju, ne po imenu. Naravno da zna kako se zove; samo se poigrava s njom. Njene oči pogledale su u namršteno samozadovoljno lice, dok joj je ogroman umor klizio preko ruku. Kako bi bilo lepo da ovaj čovek nije tu. Nagnuo se nad njeno radno mesto. Mogla je da ga namiriše. Stavio je prst na čvorić koji je ostao na štepu kragne i rekao: „Ovo ne zadovoljava.” Da li je to bilo namerno usmereno protiv ruku kada je pokazao na njihov pogrešno odrađen posao? Žena koja poseduje ruke htela je da kaže: Ja to ne bih uradila da vi niste bili ovde pored mene. Moguće je da su, bez obzira na zatvorena usta, njene oči nekako prenele ovu poruku, zato što je čovek delovao uvređeno. „Ovaj komad nije dovoljno dobar da ide u prodaju”, rekao je. „Trošak njegove proizvodnje biće vam odbijen od plate.” Kada je otišao, ruke su stavile kostim sa strane, da ga odnesu kući; ionako su ga već otkupile. Irina se pita da li su ove žuljevite ruke nekada radile i fine poslove, da li su šile i one male providne krpice koje će videti samo jedan čovek na onoj koja ih nosi. Da li je žena koja poseduje te ruke ikada razmišljala o telima koje će njeno delo obaviti? Da li je ikada pomišljala da će odeća koju ona pravi završiti negde s one strane sveta na malenoj devojčici koju već godinama pokušava da zaboravi? Kakav izbor, doneti dete na ovaj propali svet i onda ga dati drugima. Irina se često pitala kakav bi ona izbor napravila u sličnim okolnostima. Sada zna. Irina otvara gornju fioku kase. Izvlači novčanicu od deset dolara s vrha čitavog svežnja takvih novčanica. Bira baš ovu banknotu zato što joj je od svih mrtvih belih muškaraca na novčanicama Hamilton ubedljivo najzgodniji. Ili je makar njegov prikaz najbolji, u poređenju s ostalim likovima na američkoj gotovini - ko zna kako je prošlost zaista izgledala?

62

Iz krša na njenom radnom delu Irina izvlači olovku i u desnom delu ovalnog portreta muškarca, koji nikada nije uspeo da postane predsednik jer je poginuo u dvoboju pre nego što ga je istorija odredila da preuzme tu funkciju, labavim i nakrivljenim rukopisom napisala je: majčine ruke.

R

ekli su joj da sama procedura neće trajati duže od petnaest minuta. Rekli su joj da će biti svesna. Nije htela da bude svesna. Nije uopšte htela da bude. Nije htela ništa da vidi i ništa da oseti. Rekli su joj da će je držati u nečemu što se zove svesna sedacija. U stanju magličastog sumraka. Navodno se ničega neće sećati. Iskreno se nadala da je to istina. Napravila je grešku kada je pitala šta će zapravo da rade, kako se obično to radi. Rekli su joj da će leći na ginekološki sto, kao za rutinski pregled. Zidove njene vagine držaće raširene spekulumom, a onda će proširiti otvor grlića materice. Potom će unutra uvesti cev koja se zove kanila. Aktiviraće vakuumski aspirator i očistiti materičnu duplju. Kada su rekli očistiti materičnu duplju, mahnula je dajući im tako znak da prestanu da govore. Ali onda nije mogla da spreči sebe da pita: „Da li je ono još živo kada ga izvadite?” „Zavisi od pacijenta.” „Ima li lice?” Na ovo pitanje nisu odmah odgovorili. Pre nego što su uspeli išta da kažu, ona je bolje promislila i ponovo im odmahnula. Bolje je da ne zna. Nemojte ništa da mi govorite. Samo nastavite što ste započeli. Prvi put kada su pokušali da joj ubodu iglu u venu, ruke su joj se toliko tresle da je vena pukla. Krv je natopila medicinsku traku. U neverici je gledala ogromnu modricu koja je počela da se širi po ruci. Biće tu nedeljama, menjajući sve boje, od crne, preko ljubičaste i zelenožute, do plave upadljivi prikaz ljutitih krvnih zrnaca. U početku, boleće gore nego što izgleda, a posle će izgledati gore nego što boli. Na kraju će izbledeti ostavljajući samo jedva vidljivi trag na nadlanici. Nisu pokušavali s drugom nadlanicom već su joj infuziju uključili u pregibu lakta druge ruke, koju je morala da drži ispruženo. Ovoga puta gledala je u stranu kada su joj ubadali iglu u venu. U početku je to bio samo fiziološki rastvor; kasnije će dodati sedativ. Imala je čudan osećaj: mogla je da oseti kako su joj vene hladne oko mesta gde je tečnost ulazila u telo, dok joj fluid nije zagrejao krv. Nikada ranije nije mogla da oseti oblik svojih vena. Na trenutak ju je novina ovog osećaja poremetila, ali onda je opet pomislila na ono što su joj rekli onako usput, a što se njoj duboko urezalo. Setila se da će dve nedelje kasnije morati da dođe na kontrolu - moraće to da uradi da bi bili sigurni da nije kojim slučajem došlo do nekih komplikacija, i da je procedura sprovedena u potpunosti. „Hoćete da kažete da se procedura nekada ne sprovede dokraja?” rekla je, pri čemu je njen strah zvučao kao bes. „To se događa veoma retko, i lako se popravi.” Nije mnogo marila za to što se to lako popravlja. Nije mogla da se otrese pomisli na mrtve delove tela koji bi ostali u njoj. Sigurna je da bi ih osetila, da bi znala da su tu. Njene snove onda bi sigurno izjedali maleni duhovi. Šta ako nešto od toga izroni? Ručica koja pokušava da zgrabi neku nevidljivu stvar. Ili još gore, oko koje ništa ne vidi. „Irina”, rekli su joj, „sada ćemo ti dati anesteziju. Pokušaj da se opustiš, u redu? Broj unazad od deset.” „Zece”, rekla je. Oči su joj bile širom otvorene. Bila je uverena da će se svega sećati. Svakog pokreta. Ona neće moći da govori, a oni neće moći da potvrde da njen staklasti pogled zapravo sve vidi i da njen um sve pamti. „Noua”, rekla je. 63

Zašto broji na rumunskom? „Opt”, rekla je, okrenuvši glavu od bolnog belog svetla iznad sebe. Možda je ovo bila samo noćna mora. Probudi se, rekla je sebi. Probudi se. „Sapte”, rekla je. Odjednom se čuo huk - nije stigla ni do sase.

64

Sase

N

ekada davno dogodilo se nešto. Da se nije dogodilo, ne bi bilo ispričano. Bio jednom jedan car koji je vladao celim svetom, a u tom svetu živeo je stari pastir koji je imao tri kćeri: Anu, Stanu i Laptizu. Ana, najstarija sestra, bila je toliko lepa da su ovce prestajale da pasu kada se ona šetala među njima. Stana, druga kći, bila je toliko dražesna da su vukovi pazili na stado kada je ona bila pastirica. A Laptiza, najmlađa, koja je imala kožu belu poput mlečne pene i kosu mekšu od vune novorođenog jagnjeta, bila je lepa kao obe njene sestre zajedno, lepa koliko je samo ona mogla biti. Jednog tihog dana pri kraju leta, tri sestre otišle su na rub šume da beru jagode. Dok su rukama milovale nežno zeleno lišće i pomerale ga da uberu zrele plodove, čule su zvuk konja u galopu, kao da je nadirala čitava konjica. Bio je to carev sin, koji je lovio sa svojom pratnjom, a svi su bili zgodni plemići uspravnog, autoritativnog držanja. Ali najdičniji od svih bio je sam princ, koji je jahao najmoćnijeg vranca, crnog kao noć bez mesečine, s belom zvezdom na čelu. Kada su momci videli sestre, okrenuli su konje i polako su okružili devojke. „Slušajte me”, rekla je Ana. „Ako me neki od ovih momaka bude uzeo za ženu, ja ću mu ispeći pogaču od koje će se, kad je bude pojeo, uvek osećati hrabro i jako.” „A ja ću”, rekla je Stana, „da izvezem svom mužu košulju u kojoj će moći da se bori protiv zmajeva i da ide kroz vodu a da se ne pokvasi, i kroz vatru a da se ne opeče.” „A ja ću”, rekla je Laptiza, „svom mužu podariti dva divna sina, blizance zlatne kose, i na čelima će im biti zlatna zvezda, svetlija nego zvezda koja krasi vašeg carskog vranca, visočanstvo, zvezda svetla kao Lucifer.” „Neka je sveto tvoje obećanje; bićeš moja žena, najlepša princezo”, povikao je carević, podigavši Laptizu zajedno s korpom punom šumskog voća na svoga konja. A ti ćeš biti moja! A ti moja! - začuli su se povici dvojice momaka iz prinčeve pratnje, i svaki je uzeo po jednu sestru. Tako su se, sa svojim odabranicama u sedlima, muškarci vratili na carski dvor. Tri para venčala su se već sledećeg dana, i tri dana i noći trajalo je veselje u čitavom carstvu, uz veliku pompu i sjaj. Posle tri dana i noći, kroz čitavu zemlju pronela se vest da je Ana skupila zrno, samlela ga, umesila testo i ispekla pogaču za svog muža kao što je i obećala. Onda se posle još tri dana i noći kroz carstvo pronela vest da je Stana skupila dovoljno lana, osušila ga, istkala od njega platno i sašila košulju kao što je i obećala. Jedino još Laptiza nije održala svoju reč, ali za velika obećanja potrebno je vremena. Kada je prošlo sedam nedelja, carev sin, koji je sad postao car, lica punog sjaja pojavio se pred dvorom i mirnim glasom rekao da će dugo biti samo sa svojom ženom. Srce ga je teralo da bude kraj nje noć i dan. Tako se čitavo carstvo ujedinilo da svedoči onome što nikada ranije nije bilo. Ali mnogo šta se dešava na ovom svetu, mnoge među njima dobrog, a mnoge i lošeg. Car je imao maćehu, a ona je u palatu sa sobom dovela i ćerku od prvog muža, koju je nameravala da uda za princa. Zaklela se da se Laptizina zakletva nikada neće ispuniti, šta god morala da uradi. Ali svoj plan nikako nije mogla da ostvari jer je novi car sada bio sa svojom ženom i noć i dan. Mislila je da će postepeno, uz lukavstva, laskanje i pridobijanje, uspeti nekako da ga udalji od žene, ali vetar je oduvao sve njene magije i reči i svi njeni napori ostali su bez ploda. Kako se približavao dan kada će Laptiza ispuniti svoje obećanje, maćeha je sve više osećala kako joj ogroman kamen pritiska srce. Poslala je poruku bratu, koji je vladao kraljevstvom u susedstvu, i ubedila ga da caru objavi rat. 65

Bio je ovo prilično mudar plan i nije bio neuspešan; tako je to sa carevima. Bez obzira na to koliko žele da čuvaju i paze svoje porodice, kada čuju za rat, srca im poskoče u grudima, mozgovi im se naduju do pucanja od silnog razmišljanja, a oči im se zamute. Ostavljajući žene i decu u božjim rukama, oni pohrle u bitku. Tako je isto bilo i s našim carem. Pokrenuo se brzo kao jedan od božjih sudova, ubeđen da mora da ispuni svoju dužnost. Borio se kako je samo on umeo, i do zalaska sunca trećega dana vratio se na dvor, srca ispunjenog pobedom, nestrpljiv da sazna šta se dogodilo tokom njegovog odsustva. A ovo se dogodilo: upravo u zoru tog trećeg dana, kada su zvezde izbledele na nebu, božji dar spustio se na zemlju i Laptizino obećanje bilo je ispunjeno - bila su to dva divna princa, istovetna, svaki sa zlatnom kosom i zlatnom zvezdom na čelu. Svet ih pak neće videti. Maćeha, zla koliko su bile zle i njene misli, na brzinu je stavila dva šteneta u carsku kolevku umesto blizanaca, a zlatokosu decu sahranila u uglu palate, tačno ispod carevog prozora. Kada se monarh vratio i nije video i čuo ništa osim dva šteneta, zavrnuo im je vratove i odmah zatražio da mu dovedu suprugu. Nije trošio reči. Uprkos bolu svog slomljenog srca, car je naredio da Laptizu živu zakopaju do grudi u zemlju i da tako ostane naočigled sveta, sve dok ništa ne ostane od nje, što će biti pouka i opomena onima koji bi opet poželeli cara da prevare. Sledećeg dana ostvarila se maćehina želja: car se oženio njenom kćeri, i opet je slavlje trajalo tri dana i tri noći. Ipak, dva princa nisu našla mir u zemlji kao njihova majka; prelepe jasike nikle su na mestu gde su sahranjena njihova tela. Kada je maćeha videla da grane dosežu do carskih prozora, naredila je da drveće iščupaju iz korena. Car se tome usprotivio: „Pustite drveće da raste. Volim da ga gledam kraj svog prozora. Nikada ranije nisam video takve jasike.” I tako je drveće raslo i raslo, kao što nikada jasike nisu rasle - svakoga dana jedna godina rasta, svake noći još jedna godina rasta. U novo jutro, kada bi zvezde počele da blede na nebu, drveće bi doseglo trogodišnji rast u jednom mahu. Kada su prošla tri dana i tri noći, jasike su bile visoke i jake i zasenile carski prozor svojim lišćem. Kada je vetar pomerao grane, car je slušao zvuk njihovog hujanja sa slatkim mirom u srcu. Maćeha je sumnjala u ovo drveće i želela je da ga se otarasi po svaku cenu, dajući ćerki savete kako da navede muža da ih nekako poseku. Bio je to težak zadatak, ali ova žena mogla je da iscedi mleko iz kamena; žensko lukavstvo pobeđuje i heroje. I tako je jednoga dana carica sedela pored cara na krevetu i obasipala ga nežnim rečima i milovanjima, dok su joj biserne suze tekle niz ružičaste obraze. Bilo je to mnogo pre no što će tanka nit pući, ali avaj - čak su i carevi smrtni. „Dobro onda”, rekao je on oklevajući, „neka bude po tvome; naredi slobodno da poseku ove jasike, ali od jedne mora da se napravi postolje kreveta za mene, od druge za tebe.” Jasike su bile posečene, i još pre večeri kreveti su, i dalje ponegde prekriveni piljevinom, stajali u carskoj sobi. Kada je monarh legao u krevet, imao je osećaj kao da je postao sto puta lakši; nikada se nije tako dobro odmorio. Carica je imala utisak da leži na trnju i koprivama, pa čitave noći nije mogla da spava. Dok je njen muž sanjao, krevet je škripao pod njim, a u toj škripi, bila je uverena careva žena, mogla je da čuje reči koje niko drugi ne bi mogao razumeti. „Da li ti je teško, brate?”, pitao je jedan od kreveta. „Ne, nije mi teško. Srećan sam jer se naš voljeni otac odmara na meni.” „Meni je teško”, odgovorio je drugi, „jer na meni leži zla i pokvarena duša.” Kada je svanulo, carica je naredila da se naprave dva nova postolja za krevete, koji će izgledati isto kao i ona napravljena od dve jasike. Kada je car otišao u lov, ona ih je, bez njegovog znanja, zamenila i bacila dva blizanačka kreveta, isečena u sitne komade, u vatru. Kada su ostaci kreveta sagoreli tako da je od njih ostao samo pepeo, ona je pustila da ga raznesu četiri vetra, koja su duvala po svim morima i gorama, tako da nijedan delić nikada ne pronađe drugi. Nije primetila da su u času kada je vatra najjače gorela iz nje izletele dve iskre, poletele ka nebu, a onda pale u duboku reku, koja je proticala duž čitavog carstva, i tu se, u reci, pretvorile u dve

66

male ribe sa zlatnim perajima, koje su bile potpuno nalik jedna na drugu. Jednoga dana dve ribe uhvatile su se u mrežu carskih ribolovaca. „Kakve lepe ribe. Nikada ranije ne ugledah takve”, rekao je jedan od ribara. „Hajde da ih odnesemo caru na poklon”, kazao je drugi. „Nemojte tamo da nas nosite”, rekla je jedna od riba. „Upravo odatle dolazimo, i kad biste nas tamo vratili, uništili bi nas.” „Pa šta onda da radimo s vama?” pitao je jedan od ribara. „Skupite rosu sa lišća i pustite nas da plivamo u njoj po sunčanom danu. I nemojte da se vraćate sve dok sunce ne isuši rosu”, rekla je druga zlatna riba. I tako su ribari postupili kako im je bilo rečeno; a kada su se vratili, šta su mogli da vide? Dva dečaka, dva zgodna princa zlatne kose, svaki sa zlatnom zvezdom na čelu, tako slična da je svako ko ih vidi odmah znao da su blizanci. Brzo su rasli, svakog dana po godinu, i svake noći po godinu. U novo jutro, kada bi zvezde počele da blede na nebu, dečaci bi dosegli trogodišnji rast u jednom mahu. Rasli su kao što nijedno dete nikada nije raslo, tako da su posle tri dana i tri noći imali tela dvanaestogodišnjaka, snagu mladića od dvadeset četiri i mudrost čoveka od trideset šest godina. „Sad nas pustite da odemo do svog oca”, rekao je jedan od prinčeva ribarima. Ribari su obukli momke u grubu ali urednu odeću. Svakome od dečaka sašili su i po kapu od jagnjeće kože, koje su ovi držali na glavi spušteno, da bi im pokrile zlatnu kosu i zlatnu zvezdu na čelu. Momci su se uvukli u palatu, prošavši između stražara kao živa između prstiju, i ušli u veliku gostinsku odaju, gde je car bio za večerom. Kada je video uljeze, car je naredio da ih uhvate, izbace napolje i napujdaju pse na njih. „Ne morate da se trudite, sami ćemo otići”, rekli su prinčevi, plačući kada su čuli oštre reči, i krenuli niz stepenice. Pre nego što su stigli do kapije, zaustavio ih je sluga, koji ih je ubedio da se vrate jer je car promenio mišljenje i želeo da ih vidi. Prinčevi su oklevali, ali su se okrenuli i popeli uz stepenice, pojavljujući se na dvoru s onim kapama na glavi. Car je bio za čelom dugog i širokog stola, dok je carica sedela pored njega na dvanaest svilenih jastuka. Kada su prinčevi ušli, jedan od dvanaest jastuka pao je na pod. „Skinite kape”, povikao je dvoranin. „Ići pokrivene glave oznaka je jednakog ranga među muškarcima”, odgovorili su blizanci. „Mi bismo želeli da budemo ono što jesmo.” Car je u tom času zamalo pukao od besa, ali se umirio i smekšao kada je čuo neku čudnu muziku u glasovima ovih momaka. „Budite onda ono što jeste”, odgovorio je, „ali ko ste vi? Recite mi. Odakle dolazite i šta hoćete?” „Mi smo braća blizanci, članovi smo porodice koja se pocepala nadvoje. Pola nas je u zemlji, a pola na čelu ovog stola. Došli smo odakle smo otišli, i došli smo do mesta odakle smo pošli; dugo smo putovali, govorili smo u uzdasima vetra, davali smo glas drvetu, pevali u talasima vode. Ali sada bismo želeli da zapevamo ljudskim jezikom pesmu koju znate i ne poznajući je.” Ispao je drugi jastuk ispod carice. „Pusti neka idu kući s tim svojim glupostima”, zašištala je carica na svog muža. „Ne, neka pevaju”, odgovorio je car. „Voleo bih da ih čujem. Hajde, pevajte momci!” Carica je zaćutala, a prinčevi su počeli da pevaju svoju životnu priču: „Nekada davno dogodilo se nešto. Da se nije dogodilo, ne bi bilo ispričano. Bio jednom jedan car koji je vladao celim svetom”, počeli su, a i treći jastuk je ispao ispod carice. Kada su opisali carev odlazak u rat, odjednom su pala tri jastuka. Do časa kada su prinčevi završili svoju pesmu, poispadali su svi jastuci. Kada su skinuli kape i pokazali svoju zlatnu kosu i zlatnu zvezdu na čelu, gosti, dvorani i sam car morali su da zatvore oči da ne bi oslepeli od tolikog sjaja.

67

I

rini nije bilo baš najjasnije šta je trebalo da bude njen zadatak, ali bila je uverena da je nepriličan. Dopunsko sredstvo bio je dobar izraz za ono što je ona bila. Nešto što je kao pomoć telu, a dodatak kriminalu. Nešto što u oba slučaja nije neophodno.

Taj zadatak, ma kakav on bio, zahtevao je od nje da sa sobom nosi pasoš i bankarsku karticu Vasilike Andresku. Bilo je nesumnjivo zabavno uvući se u kožu ove nepostojeće devojke. Da li je gospođica Andresku samo naslednica koja je ostala siroče? Ili je možda poreklom iz loze iščezlih monarha? Zašto je tako mlada, a toliko sama sa svim tim novcem? I zašto sama ide u juvelirnicu da kupi za sebe dragulje u vrednosti bog te pita koliko hiljada dolara? Zar nije pomalo tužno kada žena sama sebi kupuje nakit, što znači da nema muškarca koji bi joj ga poklonio, ili bar prijateljicu da joj iznese svoje mišljenje i kaže šta joj zaista dobro stoji? Htela je da povede i Elenu sa sobom, ali su joj to zabranili. Rekli su da treba da potraži izvesnog Džozefa. On će znati ko je ona i zbog čega je došla. Trebalo je da kupi sve što joj on bude pokazao. Da bi postala Vasilika Andresku, Irina je odabrala damske cipele s otvorenom petom i visokim štiklama. Haljinu do kolena, koja je imala nečeg grčkog u naborima, prskanu različitim oblicima i nijansama plave. Nešto sofisticirano. Kožnu tašnu meku kao da je izrađena od bebine kože - iz jedne od Andrejevih fabrika. Jedne od fabrika koje su pravile originalnu luksuznu robu, a ne lažnjake. Na kapke je stavila jarku senku s bakarnim odsjajem, želeći da odaje utisak kako u sagovornika gleda kroz metalne trepavice. Usta su joj sijala dubokim bogatim tonovima crvene. Nijedna glumica nikada nije više uživala u šminkanju za svoju novu ulogu. Ušla je u zlataru delujući, kako je verovala, prilično samopouzdano. Bez sumnje, njen lik uhvatiće neka od sigurnosnih kamera. Da li je moguće da su upravo snimci napravljeni sigurnosnim kamerama poenta svega ovoga što ona radi, šta god to bilo? Irina se stresla pošto je s vrućine ušla u klimatizovanu prostoriju. Velika staklena vitrina u obliku latiničnog slova U zauzimala je veliki deo prilično skučene prostorije, gde je ipak bilo dovoljno prostora između nje i zidova za prodavce koji su se tuda kretali. U zadnjem delu nalazio se otvor za vrata, ali vrata nije bilo, samo siva zavesa koja je skrivala ono s druge strane. Svetlost je bila tako podešena da su dragulji zaslepljujuće bleštali; Irina nije znala gde da pogleda da bi zaštitila oči od njihovog sjaja. Bilo je nečega što ona nije volela u toj ledenoj čistoći dijamanata. Više je volela jarke boje ostalog dragog kamenja. Mlada žena, koja je stajala iza staklene vitrine, upitala je Irinu, smešeći se, da li želi nešto da pogleda. Irina je odgovorila da bi volela da razgovara s Džozefom. Mlada žena klimnula je glavom. Irina je u sebi odala priznanje laganom njihanju devojčine zadnjice u uskoj suknji olovka-kroja. Da li je zbog toga i dobila ovaj posao? Iza zavese se pojavio vitak muškarac s naočarima, koji je imao mnogo tamniji ten nego što je očekivala. Očekivala je nekog Rusa koji je svoje ime Josif samo preveo na engleski. Da li je i on Ciganin kao Andrej? Ili je poreklom iz neke druge zajednice, za koju nije znala da obavlja poslove s Andrejom, možda Arapin ili Jevrejin? Vasilij je, inače, postavio neka pravila o tome s kim mogu da posluju, a s kim ne. Irina nije bila sigurna da li ta pravila imaju veze i s etničkim poreklom. Trgovac je pružio ruku, jako protresavši Irininu: „Dobro došli, gospođice Andresku. Drago mi je da vas vidim. Ja sam Džozef.” Njegov ne baš izražajan akcenat nije pomogao Irini da odredi koje je nacionalnosti. Da li mu je pravo ime bilo Jusuf ili Josif? Ili nešto sasvim drugačije? Verovatno se on zvao Džozef koliko i ona Vasilika. „I meni je drago što smo se upoznali”, odgovorila je. „Imam ovde neke predivne stvari za vas”, rekao je on, nasmešivši se. „Hajde da počnemo s prstenjem.” Džozef je otključao deo staklene vitrine i izvukao dva prstena s postolja na kom se sijalo nekoliko redova prstenja. Pažljivo ih je spustio na crnu somotsku površinu ispred nje. Da li je

68

trebalo da pregleda robu? Da li je za neko svevideće oko koje posmatra trebalo da glume da je ovo zapravo prava prodaja? Uzela je jedan od prstenova. „To je set rubina u belom zlatu, optočen dijamantima sa strane”, rekao je Džozef. Irina je gledala u najčistiju crvenu boju koju je ikada videla. Krv nije crvena; ona je praktično bordo kada se uporedi s jasnim sjajem velikog ovalnog kamena. „Da, divan je”, prokomentarisala je Irina. Otvorila je dlan da bi u njega mogla da primi drugi prsten nakon što je prvi Džozef vratio na mesto. „Ovo je safir boje lavande u ružičastom zlatu. Obratite pažnju na ovaj filigranski rad. Krug oko kamena optočen je dijamantima. Oni reflektuju svetlost prema kamenu, dajući mu tako više vatre.” Irina je začkiljila ne bi li pažljivije procenila taj delikatan rad. Izuzetno složen, delovao je kao zupčanik u nekom starom satu. Dijamanti su bili toliko mali da su izgledali kao puke krhotine svetlosti. Providan purpurni kamen odbijao je svetlost na neki potpuno hipnotišući način. Gledala ga je u tišini, zaboravljajući šta joj je situacija nalagala da kaže. „Hoćete li da ih uzmete?” pitao je Džozef. „Da, hoću”, odgovorila je Irina. „Dobro. Hajde da nastavimo s ogrlicom.” Trgovac je izvukao iz vitrine nisku bisera, koju nije stavio na somotsko postolje već ju je dao direktno njoj. „Biseri južnih mora”, rekao je Džozef. „Deset milimetara. Besprekoran oblik i sjaj.” Bio je u prvu: biseri su bili tako besprekornog oblika da bi Irina, da ju je neko pitao, sigurno rekla da su veštački, samo da nije bilo težine koju je jasno osećala u ruci. Bilo je nečeg u njima, u načinu na koji su se zagrejali odmah na njen dodir, što je jasno govorilo da potiču iz nečega što je bilo živo. Svaka ova savršena kuglica bila je proizvod dugogodišnjeg rada školjke, koju su mučili tako što su joj u samo središte bića stavljali nečistoću oko koje je ona pravila biser. Irina je bisere volela više nego drago kamenje, upravo zbog sve te patnje iz koje su se rađali. „Da?” pitao je Džozef. „Da.” „Dobro. Sad idemo na minđuše.” Koliko ih ima ovde? Na osnovu letimičnog pogleda koji je bacila na etikete s cenama, shvatila je da je broj koji je procenila zapravo izuzetno impresivan. Minđuše su bile biseri koji su visili na malim zlatnim kukicama. Bili su iste kremaste boje kao i ogrlica, ali se na njima, kada se pogledaju izbliza, primećivao i ton blagog rumenila. „Četrnaest milimetara”, primetio je Džozef. Njegova predstavljanja bila su sve kraća. Ovi biseri bili su toliko veliki da je Irina zaista osetila veliko sažaljenje prema školjkama. Jadne dušice, njihova tela bila su napadnuta unutar sopstvenih zidova. „To je sve”, rekao je Džozef, prikazujući odabrani nakit na crnom baršunu s očiglednim zadovoljstvom. „Nemate više ništa da mi pokažete?” „Nemam više šta da vam pokažem.” Kako je to bizarno reći u ovom trgovačkom prostoru, punom dragulja kao piratski brod. Džozef je uputio Irinu prema sobi iza sive zavese. Bila je to mala kancelarija, s još jednim ulazom koji je vodio u još jednu sobu iza, u koju Irina nije bila pozvana. Džozef je seo za sto i počeo da obraduje kupovinu. „Vašu karticu, molim vas, gospođice Andresku.” Uzeo je karticu i ukucao podatke u računar čiji je ekran ostao skriven. Odštampao je papir na kojem je bio opisan svaki predmet i ubeležena njegova cena. Ispod toga je bila linija za potpis.

69

Džozef joj je dodao olovku. Na trenutak, Irina je razmišljala o čitavoj ovoj situaciji. Onda se potpisala lažnim imenom najbolje što je mogla. „Čisto iz radoznalosti, mogu li da vidim vaše isprave?”, pitao je Džozef. Ona mu je pružila pasoš. Pogledao je njenu sliku. Onda joj je pogledao lice. Potom potpis na računu. Onda potpis u pasošu. „Lepo”, rekao je, kao da joj čestita na tome što je prevara dobro odrađena. Kakvu li je vrstu krivičnog dela upravo počinila? Kad je malo bolje razmislila o tome, u suštini je nije ni bilo briga. Mislila je da će Džozef upakovati ono što je kupila u male čvrste kutijice, postavljene istim crnim somotom kakvim je presvučeno i postolje na kojem ih je prikazivao. Umesto toga, on je uradio nešto veoma čudno. Ustao je i obišao oko nje. Onda joj je oko vrata stavio ogrlicu s biserima, nežno joj pomerajući kosu dok je zakopčavao delikatnu zlatnu kopču. Osetila je kako joj njegovi prsti dodiruju vrat. Okrenula se da ga pogleda. Bez reči je uzeo minđuše i okačio ih o njene ušne resice. Onda je ponizno stavio prsten s rubinom na njen domali prst leve ruke, a prsten sa safirom na domali prst desne ruke, kao da u tom času venčava obe strane njenog tela. „Tako lepe ruke i vitki prsti”, rekao je. „Čak nije potrebno ni da prilagođavamo prstenje.” Da li je to uradio da bi se ona osećala neprijatno? Da li je možda očekivao nešto od nje, nešto o čemu joj ništa nisu rekli? Upravo u času kada je počela da se brine šta će se sledeće dogoditi, Džozef se ljubazno nasmejao i rekao: „Idite sada kući, sve je završeno.” Kad je Irina stigla kući, Andrej ju je čekao. Kad je video Irinu ukrašenu svim onim nakitom, rekao je: „Oh, dobro je, dobro je. Predivno. Veoma dobro.” Nasmejao se. „Kako si samo lepa, Vasilika Andresku”, rekao je zaljubljenim glasom bez imalo ironije. „Dođi ovamo.” Prišla mu je i on ju je zagrlio, potom je poljubio, žestoko, i ona se odmah istopila. Onda joj je Andrej skinuo odeću kako je samo on umeo. Mora da je bilo nečeg neodoljivo privlačnog u njegovom mirisu, u teksturi njegove kože. Nije bilo moguće da je iko drugi dodiruje na takav način, da je navede da čitav svet oko nje nestane tek tako, ostavljajući za sobom jedino osećaj sreće usled njihovog spajanja. Vodio je ljubav s njom odmah tu, na podu dnevne sobe, a na njenom golom telu ostao je jedino nakit koji je donela. Sviđala joj se težina bisera na vratu. Mogla je da oseti i bisere koji su se ljuljali na resicama njenih ušiju, a onda se povremeno odmarali na vilici dok je okretala glavu da bi mogao da je ljubi po vratu. On je pio iz njenog središta i ona je svršavala sve dok je od iscrpljenosti nije uhvatila vrtoglavica. Posle toga ju je odveo u dnevnu sobu. Tu je Irinu umotao u čaršave zajedničkog kreveta i počeo da skida prstenje s njenih umornih prstiju, potom je prešao na minđuše, da bi na kraju otkopčao ogrlicu i skinuo je s njenog vrata, izvodeći unatrag sve ono što je Džozef radio kada je stavljao nakit na nju. Ostavio je dragocenosti na noćnom stočiću i uvukao se pored nje da odspava neko vreme. Kada se probudila, njen ljubavnik je i dalje bio pored nje, kapci su mu se pomerali u snu, ali dragocenosti su već bile nestale, otišle su tamo gde je trebalo da odu. Osećala se kao princeza iz bajke koja je, ostavši bez svojih dragulja, prestala da bude princeza. Bila je samo iskvarena devojka, umorna i snena u naručju čoveka koji ju je iskvario.

70

K

ada je Elena prvi put probala herši čokoladicu, samo je nabrala nos: „Ovo ima ukus kao komunistička čokolada.” Irini je trebalo nekoliko trenutaka da na neki način apsorbuje ovu izjavu. „Hoćeš da kažeš”, rekla je ona, „da čokolada nije naročito dobra.”

„Izvini.” „Ja sam volela ovu čokoladicu kad sam bila mala. I priznajem da nije onakva kakve se sećam.” „Ništa nije takvo.”

Nisu ni dovršile čokoladice, bacile su ih. Nigde nisu mogle da idu, ništa nisu mogle da rade, osim da traže još nešto što bi mogle da kupe. Muškarci su otišli da rade nešto o čemu neće hteti da razgovaraju kada se budu vratili kući. Devojke nisu bile baš toliko blesave da bi zaista želele to i da znaju. „Pa, bar je neka korist u tome što mi se više ne jede čokolada”, rekla je Elena, uzdahnuvši. „Kako ti uopšte znaš kakav je ukus komunističke čokolade? Suviše si mlada za to.” „To je moja majka govorila. Kada je nešto lošeg ukusa, govorila je da je napravljeno po komunističkim standardima.” Bio je to topao i vedar dan u seriji toplih i vedrih dana - u tako dugoj seriji da se Irina osećala kao da su vremenske promene ovu oblast zauvek napustile. Nikada više neće biti hladno, neće biti oblaka i kiše. Samo ovo beskrajno vedro i suvo vreme, nepokretan vazduh ispod čistog plavog neba. Irini se završila školska godina i nije bila sigurna da li će se na jesen uopšte vratiti na fakultet. Polako ali sigurno nestajala je iz života koji je trebalo da vodi. Išla je na sve manje časova, ali opet je nekako uspevala da dobije iste pristojne ocene, kao da njenom sopstvenom obrazovanju nije bila potrebna i ona sama da bi se ono ostvarilo. Rekla je roditeljima da je s nekim drugaricama iznajmila stan preko leta, a zapravo je sve stvari prebacila u Andrejev stan. Roditeljima je govorila isključivo neistine, a oni su joj nekako dopuštali da se izvuče s tim. Možda su i očekivali da će postati neuhvatljiva kako bude sazrevala. Zar je zaista bilo tako lako nestati? Nije mogla da radi ništa drugo osim da ode u neku novu radnju i kupi još jednu laku vazdušastu haljinu, koju će nositi nekog drugog toplog i vedrog dana. Irina nije znala da li je to blagoslov ili kazna. U svakom slučaju, to je bila devijacija u odnosu na svetlu budućnost i impresivnu karijeru, što se s pravom očekivalo od pametne devojke kao što je ona. „Da li tvoja majka zna da si ti ovde u Americi?”, pitala je Irina Elenu. „Da, zna, pisala je pisma Vasiliju. Ona je pomogla da se ostvari ova veza.” Irina je bila na svom putu naniže, a Elenu je upoznala kad se ova uspinjala. Čudno je što životi mogu da se ukrste na takav način. Da je nisu usvojili roditelji iz Amerike, Irina je mogla biti ista kao Elena. Mogla je biti i nešto mnogo gore nego Elena. Dve devojke bile su u prodavnici garderobe dve ulice dalje od supermarketa u kom su kupile onu lošu čokoladu. Irina se pomalo zabrinula kad je shvatila da ne može baš jasno da se seti kada je i kako ušla. Jednostavno su otišle do odeljenja s garderobom kao da su vođene autopilotom. „Elena, šta mi radimo ovde?” pitala je Irina. Elena se zaustavila dok je rukom prelazila preko svilene haljine, kojoj je isprobavala teksturu, i nasmejala se. „Postavljaš mi suviše teška pitanja!” rekla je živahno. „Ne, mislim, kako smo stigle ovamo s mesta na kom smo bile pre desetak minuta? Mislim, ne sećam se kako smo stigle ovde - mislim, ne mislim u kosmičkom smislu.” Možda Irina jeste mislila da postavi ovo pitanje u njegovom punom egzistencijalističkom značenju, ali tu intenciju namerno je izbegla u glasu. „Reći ću ti nešto što mi je majka kazala kada sam je pitala da li bi trebalo da se udam za Vasilija”, odgovorila je Elena. „Rekla mi je da se žena najbolje oseća kada je voli loš čovek, zato što je to pobeda nad svim ostalim ženama. Kada je voli dobar čovek, žena ne oseća da je posebna, zato što za njega ionako ne postoje druge žene.” 71

„Šta? Šta to znači?” „Zato što, kad te dobar čovek jednom odabere, on nema nikog drugog osim tebe. A lošem čoveku nije bitno ko si. Ako te zadrži, to znači da si i lepša i slađa od ostalih, i onda si bolja od njih. Tako je ljubav lošeg čoveka na neki način veće priznanje tvojoj lepoti i šarmu.” Irina je bez reči gledala u Elenu dok Elena nije uzdahnula. „Možda to ima više smisla kada se kaže na ruskom.” Irina je htela da kaže da to savršeno ima smisla. Ona je to shvatala. Umesto toga, gledala je Elenu kako skida haljinu s vešalice i prislanja je uz telo. Kratka je. Ima volane na dnu, prilično je nametljiva na grudima gde su špageti-trake. „To će istaknuti tvoje lepe ključne kosti”, komentarisala je Irina kada je Elena pogledala u nju. „Da li je moguće”, pitala se Elena, „zamoriti se od kupovine haljina? To nije moguće.” Vratila je haljinu na mesto. Vešalica je tupo škljocnula kada je vraćena na metalnu šinu. „Da li je Dragoš ikada nešto govorio Vasiliju o tebi?” pitala je Irina. „Šta? Šta je trebalo da kaže?” „Kao da je pitao za tebe. Ili da se interesovao da uradiš nešto za njega.” „Mislim da nije. A ne znam ni zašto bi to uradio.” Dakle, Dragoš je samo Irinu hteo da kupi radi seksa? Mora da je postojalo nešto posebno u vezi s njom što mu je privuklo pažnju. Misao je bila uznemirujuća. Ili se možda Elena pravila da je glupa. Ili joj Vasilij nije rekao. Ili se Dragoš toliko plašio Vasilija da nije pravio glupe šale na račun njegove žene. Ne znači ništa što Dragoš zbija takve šale kada je Irina u pitanju. To nije ništa lično. Ona je mogla da bude i bilo koja druga žena. Zašto onda nije mogla da izbije sebi iz glave njegovu čudnu posetu onog dana? Zašto ne može da zaboravi kako ju je odmeravao? Zašto bi njoj toliko značila neka prljava i neukusna šala čoveka koji neprekidno zbija prljave i neukusne šale? Htela je to da pita Elenu, ali nije imala hrabrosti. Ne još.

72

B

ili su u baru u pustinjskom gradu, u baru u kom se održavao seks-šou sa živim učesnicima svake večeri u gluvo doba noći, dole u podrumu. Iako je sada bio dan, Irina nije mogla a da ne razmišlja o tome. Htela je da pita Elenu da li i ona razmišlja o istom. Možda će je i pitati kasnije, kada zajedno odu do toaleta i udalje se od muškaraca. Zasad su samo ćutale i slušale dok su muškarci pili i razgovarali o braku. Ne baš toliko o braku koliko o venčanju - pa čak ni toliko o venčanju koliko o trenutku koji zapravo od venčanja čini neizbežnost, o tom nadaleko čuvenom trenutku kada muškarac zaprosi ženu. Lepa slika iz bajke. „Uopšte nije bitno kog je tipa taj film”, objasnio je Dragoš, „on je uvek isti. Može biti crnobeli, nemi. Može imati najlepše boje najskuplje holivudske produkcije. Nije bitno. Uvek ima vazelina na objektivu. Uvek se čuje zvuk violina u pozadini. Čak i kad je gluma slaba, kruta kao za pornić, slika je uvek ista. Oni su mladi, oni su lepi, muškarac i žena večeraju u dobrom restoranu.” „Sa uštirkanim stolnjacima”, rekao je Andrej, „i obavezno uz sveće.” „I obavezno gledaju jedno drugom u oči kao da su umrtvljeni silnom ljubavlju.” „Katatoničan je ovaj svet”, upao je Andrej. „I obavezno tek što su pojeli čokoladni desert.” „Da”, nastavio je Dragoš, „isti onaj čokoladni desert koji će od te lepe devojke za pet godina napraviti debelu ženu. A tu je i šampanjac, takođe. I devojka se obavezno smeje kada je mehurići zagolicaju u nosu. I nešto teško joj udari u zube kada počne da pije. Ona odmah to uhvati rukom i mi svi znamo šta sledi, a luckasta devojka, ona jadna ne zna. Ona se gotovo onesvesti kada čovek padne pred njom na koleno. Ona otvori šaku i on joj s dlana uzme prsten i stavi ga na njen mali nežni prst. Dijamant je ogroman i savršen. Devojka plače od radosti.” „Šta može da bude bolje od toga?” nasmejao se Andrej. „Čovek je konačno od devojke napravio ženu!” „Kakva divna slika, zar ne? Za nije tako, Vasilije?”, podbadao je Dragoš. „Je li tako bilo kada si od Elene napravio svoju ženu?” „Ta divna slika”, odgovorio je Vasilij mirno, „iskrzana je u uglu. Vidite? Povucite je malo i muzika će stati. Povucite malo jače i videćete da se ona nalazi preko nečeg drugog, preko druge slike.” Irina je s tolikom pažnjom čekala da Vasilij dovrši ovu misao da nije primetila da je još neko prišao stolu, sve dok ga Vasilij nije pogledao i klimnuo glavom pozdravljajući ga kurtoazno. „Žao mi je što malo kasnim, gospodine Grigorijeve”, rekao je čovek držeći u ruci crni kožni kofer. Način na koji se rukovao s njim ukazivao je da je kofer težak. Njegovo lice bilo joj je poznato. Nekoliko sekundi Irina nije mogla da se seti odakle ga poznaje, da ga poveže s nekom situacijom u kojoj ga je videla. Onda se setila. On je bio odozdo. On je bio čovek s tetovažom delfina, koji možda jeste, a možda i nije, drkao na svoju partnerku pre nego što joj je svršio u usta. Irini je krv počela da kola krvotokom, od čega su joj se zacrveneli obrazi. Trebalo joj je nekoliko sekundi da prepozna čovekovo lice, ali da se pred njom pojavio go, prepoznala bi ga odmah. Irina je pogledala u Elenu da bi videla njenu reakciju, ali nije bilo nikakve. Devojčino lice bilo je prazno. Vasilij je promumlao nešto poput odobravanja kada se torba našla ispred njega, i pokretom ruke dao znak čoveku da može ići. Glasnik se još jednom izvinio i pozdravio uz mali nezgrapan naklon. „Dobro”, rekao je Dragoš, „mislio sam da će predaja i ovoga puta da se odloži.” Hrapava koža kofera bila joj je poznata i više nego lice čoveka s tetovažom delfina. Da li je to bio isti onaj kofer koji su doneli u hotelski apartman kada su joj dali i pasoš Vasilike Andresku? Irina je opet položila ruku na njega. Ovoga puta saznaće šta se u tom koferu nalazi. „Da sam na tvom mestu, ja to ne bih otvarao”, rekao je Vasilij prilično hladno. „A zašto ne?” Irina ga je pogledala pravo u svetle oči, ali Andrej joj je odgovorio na pitanje umesto njega.

73

„Zato što, kada te sudija bude pitao šta se nalazilo u koferu, nećeš morati da lažeš kada mu budeš rekla da nemaš pojma”, rekao je. Dragoš se smejao kao da je sve ovo veoma zabavno, dok je Vasilij i dalje imao kameni izraz lica. Rešena da uradi što je naumila, Irina je otvorila bravicu na koferu, koja je odskočila uz jak zvuk. Niko nije imao vremena da reaguje pre nego što se ovo dogodilo. Unutra su jedna do druge bile spakovane čvrsto uvezane kese belog praha, uvijene u celofan. Videla ih je samo na trenutak pre nego što je Vasilijeva besna i snažna ruka zalupila poklopac, koji je zazvečao kad su srebrne šarke legle na svoje mesto. Umalo da joj zgnječi prste. Nikada ranije nije videla nešto što bi bilo makar nalik izgledu njegovog lica. Potpuna hladnoća čistog arktičkog leda. Ne. Bilo je to više od toga. Čistije i hladnije od bilo čega na ovoj planeti. Bilo je to nešto iz svemira. Apsolutna nula. Nekoliko trenutaka nije se niko pomerio. Onda je Elena brzo uhvatila Irinu za ramena i čudno jakim glasom rekla: „Vreme je da mi devojke odemo da popravimo šminku!” „Jesi li ti luda?” prošištala je Elena kad su se našle u toaletu od crnog mermera, u kom su odjekivali glasovi. „Hoćeš da nas obe ubiju?” Prostorija je imala ogledala do plafona. U svim ponovljenim odrazima dve devojke njihova tela izgledala su sitno i ranjivo. Elenina kosa imala je neki naelektrisani izgled, kao da ju je ono što je Irina uradila doslovce šokiralo. „Pa, sada znam”, rekla je Irina. „Droga.” Videla je čime je sve Andrej trgovao. Bila je to luksuzna roba. Automobili. A sad i droga. Pitala se da li je možda bio umešan i u trgovinu ženama. „Da li si videla tog čoveka koji je doneo kofer?”, pitala je Irina. „Irina, ti kao da želiš da umreš.” Elena je umorno gledala u svoju prijateljicu i prvi put te večeri Irina je shvatila da Elena deluje iscrpljeno. Nežna koža ispod njenih očiju potamnela je gotovo kao da ima modrice. Bila je bleđa nego ikada pre. Ali verovatno je samo veštačko svetlo u toaletu Eleninom licu davalo takav mrtvački izraz. „Dakle, nisi ga prepoznala?” „Zar je trebalo da ga prepoznam?”, odgovorila je Elena, tražeći nešto po svojoj maloj ženskoj tašni. „Bio je to tip”, objasnila je Irina, „iz onog seks-šoua koji smo gledale. S tetovažom delfina. Elena, je li tebi dobro?” „Zašto mi ne bi bilo dobro? Moja jedina prijateljica ovde pokušala je da nas ubije. Sve je u najboljem redu.” Irina nije znala šta da joj odgovori na ovo. Elenin sarkastični bes bio je usijani čelik. A opet, Elena joj je upravo rekla da joj je ona jedina prijateljica. „Kako ide s Vasilijem?” nastavila je Irina polako. „On je moj muž. Ne priča mnogo sa mnom, osim kada mi naređuje.” Irina nikada nije razmišljala o Vasilijevim dugim rukama pijaniste koje se dižu na njenu krhku prijateljicu, ali to se iznenada pojavilo kao jedna od mogućnosti. Ako se svi smrznu od straha kad se neki skorojević, inače siroče, usudi da mu se usprotivi, kakav li je on onda u privatnosti sa ženom koju poseduje? „On te ne povređuje, zar ne?” „Ha! Ne, ne tako da bi to moglo da se vidi.” Irina je gledala u Elenu ne bi li primetila modrice koje nisu prekrivene puderom. „Irina!” rekla je Elena s izvesnom dozom ogorčenja u glasu. „Ne gledaj me tako. On me ne bije. On je sasvim dobar muž. I veoma je ljubazan prema meni.” Ovo isticanje Vasilijeve ljubaznosti zvučalo je tako šuplje da se Irina trgnula. Naravno da je Elena znala da je Irina dobro čula svu izveštačenost u njenom glasu. Opet, ona je svojoj prijateljici na najlepši mogući način saopštila da se povuče. 74

„Rekla bi mi da se događa nešto loše?” upitala je Irina. Bio je to jedini način na koji je mogla svojoj prijateljici da kaže da dođe do nje kada to bude mogla, ili kada joj to bude bilo potrebno. Elena nije gledala u Irinino lice kada je klimnula glavom u znak odobravanja. Umesto da se pogledaju oči u oči, ona je nastavila da kopa po tašni. „Gde li se samo sakrio taj prokleti karmin? Kako sam išta mogla da izgubim u ovoj glupoj, maloj tašnici?”, rekla je. „A nije veća od moje pesnice!” „Evo ti, uzmi moj”, ponudila joj je Irina. Elena je pružila otvorenu šaku i primila Irinin ruž. Kada je namazala usne i prislonila papirnu maramicu uz njih da sredi boju, pitala je Irinu da li će se i Andrej oženiti njome jednog dana. „Ne znam da li će me uopšte pitati tako nešto”, odgovorila je Irina. „A i kada bi me pitao, ne znam da li bih pristala.” Kad su dve devojke izašle iz toaleta, usta su im sveže sijala u tonovima jagode; muškarci su bili nagnuti bliže jedan prema drugom i nešto tiho razgovarali. Kada su videli da devojke dolaze, uspravili su se i ponovo zavalili u mesta gde su sedeli. Dragoš je pitao Vasilija s odglumljenom opuštenošću, zbog koje je očigledno svima bilo neprijatno: „I kakva je slika?” „Šta?” „Slika koja se nalazi ispod one slatke slike prosidbe koju si već jednom sastrugao.” „Ah, zaboravio sam na to.” Vasilij je slegnuo ramenima. „Sneg. Samo sneg.” „Belo, hladno i netaknuto, kao najčistija mlada”, rekao je Dragoš, kucajući dnom svoje čaše s votkom po vrhu Vasilijeve, koja je stajala nedirnuta na stolu. Irina se pribila uz Andreja na sedištu njihovog separea: „Andrej”, šapnula je užurbano u njegovo uho, „mi smo svi ovde kriminalci.” „Ne, ne, draga moja”, odgovorio je on tiho, nežno joj stiskajući ruku. „Mi smo samo kapitalisti.” Onda se okrenuo ka drugim muškarcima, pokušavajući novom zdravicom da odvuče Vasiliju pažnju. „Za kapitalizam!” uzviknuo je s pripitim uživanjem. Dragoš je prasnuo u smeh i još jednom podigao čašu. „Za američki toalet-papir!” „Šta? Zašto za toalet-papir?” pitala je Elena. „Zato”, objasnio je Andrej, „što je rumunski toalet-papir nešto najgore što možeš da zamisliš. Gori je čak i od onoga što tvoj sovjetski muž može da zamisli. To je kao da dupe brišeš suvim lišćem i očajem.” Ovo je Vasiliju izvuklo osmeh na lice i nateralo ga da odgovori sopstvenom zdravicom: „Da, da, za Ameriku!” Podigao je čašu i kucnuo se s Irinom, kojoj su čašu napunili u njenom odsustvu. „Za Ameriku u kojoj dupe možeš obrisati oblakom!” Irina je podigla čašu, što se i očekivalo od nje, da bi prihvatila ono što mora da je bio Vasilijev izraz pomirenja. Mogla je da se zakune, kada je osetila jasnu toplinu alkoholnog pića u ustima, da joj je Dragoš - stoka - namignuo s nekim izrazom koji je podsećao na saučesništvo, kao da će njih dvoje na neki način prevariti sve ostale.

75

Cinci

K

akva je slika? Još uvek nema slike. Samo belina. Primećujete da se malo iskrzala u uglu? Povucite malo i uspećete to da skinete s nje. Povucite malo jače, to onda ima zvuk trake koja se cepa i pokazuje šta se nalazi ispod, još uvek sveže i naborano, nesigurno na svetlosti kao leptir koji se rađa iz čaure. Još belog! Sneg. Pokriva zemlju sve dokle pogled dopire, ponekad se skuplja u visoke nanose kada vetar diše po njemu, a tamo, u daljini, galopira na horizontu - fanariot. Da li je važno koji od njih? Jedva da jeste. Jedan od trideset tri koji su vladali Moldavijom, ili jedan od trideset pet koji su vladali Vlaškom. Verovatno je vladao jednom od zemalja, a onda otišao u drugu. To sada ionako nije važno pošto sam jaše duž ledenih prostranstava beskrajnog ništavila. Makar nije jedan od onih koji su pogubljeni. Ovaj je prognan. Nije Moldavac, a nije ni Vlah. Svakako nije ni od onih koji neće postojati bar još ceo vek - nije Rumun. Govori nekoliko jezika, ali nijedan od onih koji oni govore. On je Grk koga su poslali Turci. Nekako je i vizantijski i otomanski u isto vreme. Dodirnut Rusijom. Poslat uz veliku pompu s dvora samo dve godine ranije, da vlada oblastima koje je otkupio od Porte. Mnogima je dugovao zbog silnog podmićivanja. Moguće je da su porezi koje je navalio na seljake bili suviše veliki. O tome ne razmišlja. Uostalom, nisu seljaci ti koji su ga proterali. Bile su to dvorske mahinacije, nestrpljenje što njegova davanja nisu pratila obećanja. Bili su to plemići i vlastela, suviše fini da bi ga se jednostavno otarasili, a svi odreda sanjali su da zauzmu njegovo mesto. Ubeđen je da će umreti ako prestane da se kreće. Njegovo smrznuto telo nikada neće pronaći. Nisu mu dopustili ni valjan kaput da uzme, ne bi li se nekako zaštitio od ove užasno surove hladnoće, ni šešir. Štalski momak dao mu je veliki šal od grube vune kada je odlazio. Šal je lepe kremaste boje, ali prljav. Morao je da omota glavu njime kao žena ne bi li se nekako zaštitio od hladnoće. Barem su mu dopustili da zadrži dobrog konja. Mlada i jaka životinja - može da oseti kako mu život struji udovima. Fanariotu jahanje nije strano. Vetar je urezao delte oko očiju na licu opaljenom suncem. Ili su to linije od mrštenja na protivnike? Od mnogobrojnih osmehivanja na dvorskim zabavama? Posmatrač bi morao pogledati u njegova usta da bi to mogao reći, da vidi jesu li slatka ili kisela, ali ne bi mogao da vidi. Usta su mu pokrivena šalom. Zvali su ga gospodarem. Ali nisu ga zvali vojvodom. Uopšte nije toliko star, nije star kao što izgleda. Muči ga glad. Mora da pronađe neku životinjicu i izvuče joj vrela creva iz utrobe na svetlo dana. Noćas mora jesti. Ali nema pušku. Ostavili su mu samo nož. Kako da priđe dovoljno blizu nečemu da bi ga ubio? Vadi nož; sija na svetlosti sunca bez toplote. Na istoku postoje jahači za koje kažu da seku parčiće mesa s leđa svojih konja dok ih jašu. On razmišlja o tome kako zabada zube u vrelo sirovo meso koje otkida s vrha noža. Zasad to ne može da uradi. Suviše voli ovog konja. Ali ako uskoro u ustima ne oseti nešto konkretno i toplo, umreće. Koliko je vremena prošlo? Uopšte nije prošlo mnogo. A opet je njegovom uspavanom umu teško da se seti vremena kada je život bio lak, kada se koža bez krzna nije smrzavala, nije crnela, nije umirala. Mora da je bilo blagosti i izobilja, ali on već ne može u to da bude siguran. Sećanja mogu biti varljiva. Mogao je sve to i da sanja, jaše na jug, moleći se da nekako pobegne od zime. Hoće li biti nekog mesta da prespava noćas? Hoće li tamo biti vatre? Nije video mnogo žena ovde, a i te žene pričale su grube priče i prljave šale na jeziku koji je jedva uspevao da razume, nosile su životinjska krzna i češljanu vunu i golim rukama lomile vratove životinjama koje su jele. Muškarci mora da su ih voleli na isti tupi način na koji on voli svoga konja. U vreme kada su ga zvali gospodarem, ali ga nikada nisu zvali vojvodom, bila je jedna devojka nežnog osmeha i kože poput mleka, koja je nosila svilu u više boja nego što je on znao da ih ima na

76

ovom našem sumornom svetu. Nije mogao da se naplaća njenih haljina, svih čuda koja su bila na njoj. Ona je oblačila haljine za njega i šepurila se u njima, zadovoljnija sobom od mnogih ptica koje se pare u proleće - u proleće koje ne dolazi odozgo, od sunca, kao što su govorili. On zna da ono dolazi odozdo, odakle se strasti uzdižu iz plodnog jezgra zemlje, gde se led topi i postaje voda. Zemlja puca i rada svoje bele pupoljke, ukrašava se zelenim lišćem - a devojka oblači haljine preko gipkog tela i pita ozarena željom da zadovolji: Da li ti se sviđa ova ili ova? Oh, obe haljine su divne, ali ostani gola, draga moja. Najbolje je tako. Šta su joj uradili? Da li su joj prerezali grlo? Da li su je poslali nekud? Da li su je uzeli za sebe? Da li je plakala za njim? Ili uopšte nije važno koji joj princ kupuje haljine? Čak i ovde, u ovoj ubistvenoj hladnoći, ima lepote. Pre neko veće izašao je iz tamnog žbunja da vidi mesec, ogroman i beo, kako se uzdiže iznad ogolelog drveća. Njegova iznenadna pojava presekla mu je dah, a onda su mu se usta oblikovala u nemo O dok su vukovi zavijali, zavijali, i zavijali. Devojka je imala izuzetnu kosu, koja je padala u bujnim talasastim slapovima preko belih jastuka. Boje meda, ni potpuno smeđu ni potpuno plavu, s crvenkastim tonom koji je poprimala od svetlosti vatre. Voleo je način na koji je uzdisala dok ju je držao i jahao, duboko u njoj. Zna da će zbog žudnje za devojkom patiti više nego zbog sveg zlata koje je izgubio, titula kojih više nema, položaja koji je nestao. To što nju više nema doneće mu mnogo veću patnju od ove hladnoće. Zato govori sebi da ona ne postoji. Ili da je, ako je ikada i postojala, mrtva. Ionako više ne može da se seti tog vremena pre, već ga je zaboravio. To vreme pre kataklizme, pre nego što je sve izbledelo. Ali on mora da jaše dalje. Ako postoji bar nešto čemu ga je život naučio, to je da je jedini put put kroz život. Prema proleću. Prema horizontu. Liniji koja nestaje. Da li je blaga i nejasna slika devojke to što ga još vodi do kraja, ili je to jedino što ga gura napred? Da li je bol zbog toga što je nema jedino što može da se probije kroz hladnoću i ubrizga mu život u vene?

77

A

ndrej nije voleo da govori o tome odakle potiče. Pogotovo nije voleo da govori o ocu. „Nema tu šta da se kaže”, rekao bi. „Bio je čergar. Sve što imam od njega je smeđa koža, zbog koje sam i ja prljavi Ciganin. Čudno je što moja majka svoju sramotu nije ostavila u sirotištu. Mora da neki ljudi svoj sram vole da zadrže za sebe.” Uvek je pokušavao da izbegne ovaj razgovor, da prebaci temu na Irinu. Imao je običaj da kaže: „Postavlja se pitanje zašto je tebe tvoja majka dala u sirotište, draga moja. Tako divnu bebu kakva si bila. U čemu je tu bila sramota?” „Možda je bila siromašna. Možda nije mogla sebi da priušti da me ima.” „Da, pa većina ljudi je siromašna. Siromašni su i očajni i gladni i tu ne mogu ništa da promene.” Rekao je to na takav način da je posumnjala da ne misli samo na siromaštvo u fizičkom smislu. Nije to bilo samo pitanje straćara kroz koje duva promaja, ili malih porcija loše hrane, od kojih nikada ne možete biti siti. Svakodnevne borbe da ostanete u životu, da ostanete normalni. Pokušaja da se uverite da je uopšte važno ono što radite, da nikako ne treba da odustajete, već da treba da nastavite da padate, da zauvek padate. Naposletku, verovatno je teško odrediti gde se fizičko siromaštvo pretvara u ono na šta je Andrej ciljao. Moralno siromaštvo? Čak i ta fraza deluje suviše plitko, suviše uska da bi sadržala ono na šta je on mislio. Šta god to bilo, imalo je veze s usamljenošću. Veze koje su ili u prekidu ili nikada nisu ni ostvarene sa svetom kog nije briga. Ko god da je bio Andrejev otac, gde god da je on bio, dosad je ostario. Verovatno je pogrbljen i nema zuba. Po svoj prilici je mrtav. Sigurno više nije razdragani vagabund koji je nekada zavodio seoske deve i potom bežao u nove avanture, ostavljajući devojke razdevičene, odjednom opterećene punim bremenom ženskosti. Tamnoputo dete sa sivim očima. Kako bi žena mogla punim srcem da voli ono što ju je uništilo? Telo ima svoje načine. Telo mrzi da se uzdržava. Ono želi da ga udaraju i da ono udara. Želi da se otvori i uprlja. Nabrekle dojke žude da nahrane kopile koje je ostalo iza čoveka koji je otišao. I tu se ništa ne može. Rastvoriti, to je prava reč. Dana kad su se upoznali, Irina je rekla Andreju da su se ljušture cvrčaka u zemlji raspale da bi insekti mogli da hrane svoje potomstvo, a nisu se rastvorile, kao što je on rekao. Ali rastvoriti se, to je na kraju pravi izraz za ono što telo želi da učini. Ono želi da se stopi s drugim telom sve dok se tela više ne mogu razlikovati, sve dok to stapanje ne prestane, ostavljajući na tom mestu amalgam. Nešto kao jedinstvo. „Zašto si ti uopšte toliko radoznala u vezi s mojim roditeljima?” pitao je Andrej. „Imaš dva para svojih: jedne koji su te napravili i nisu te hteli, i one koji te nisu napravili, ali su te želeli. To bi, filozofski, trebalo da te okupira do kraja života!” „Nikad ne govoriš o svojoj porodici. Pišeš li im ikada?” „Zašto bih to radio? Postao sam mnogo manje zainteresovan otkad je majka uspela da ubedi neku pijanicu da se oženi njome i napravi joj zgodnu belu decu.” „Nemoj biti takav. Oni bi sigurno voleli da znaju kako si. Gde si sve bio. Koliki si novac zaradio.” „Ah! Kao da bi mi zbog toga oprostili nečistom.” „Misliš na to što nisi beo.” „Tako je, lepše rečeno. Čistota je, inače, usrana ideja primerena jedino bajkama. Ne, čekaj, to je uvreda. Nijedna bajka koja poštuje samu sebe jednostavno ne veruje u čistotu.” Onda se nasmejao, izveštačeno, kao što se uvek smejao kada je nešto bilo na granici smešnog. Na granici smešnog bio je njegov omiljeni vid humora. Kako je trošni uređaj poput Andreja uopšte uspevao bilo kako da funkcioniše, i zašto je Irina ostala da propadne s njim? On je bio krajnje loš izbor. On je bio sramota za zdrav razum. On je bio zjapeća čeljust lošeg sna, iz kog Irina nije htela da se probudi zato što je to što ga pušta da je izjeda živu čini mnogo budnijom nego da sama otvori oči i pogleda svet oko sebe.

78

V

olela je kada joj je on oslikavao lice. Volela je osećaj meke četkice na koži. Volela je izraz iščekivanja u njegovim očima. Zbog njega bi uredno poređala karmine i pitala: „Koju od ovih boja želiš za moja usta?” On bi obično odabrao šljiva-ljubičastu, koja bi uskoro bila razmazana svuda po njemu. Nije znala zašto ga ovo toliko uzbuđuje; ipak, bespomoćno se potčinjavala, osećajući kako joj krv udara u obraze i pre no što je on na njih naneo rumenilo. Ružičasto na ružičasto, bilo je nemoguće reći šta je tu bilo deo istinskog uzbuđenja, a šta kozmetika koja je to podražavala. Možda je trebalo da je zabrine to što on uživa da je šminka: čitava scena podsećala je na pogrebnika koji pažljivo udešava leš. Pomisao na smrt uvukla se u njene mišiće poput topline iz kupke. Nije bila zastrašujuća. Čak je bilo i neke čudne vrste prijatnosti u njoj. Jednoga dana mogao bi čovek oslikavati njeno lice dok ona bude iza njega - to će zapravo biti imitacija njenog lica, crte koje se slažu u masku koja liči na ono što je nekada bila. Zasad je ovde, živa, leži nepomično, gledajući u čoveka koji oslikava lice druge žene preko njenog ogoljenog lica. Pravi njenu dvojnicu. Ili je precrtava. Upisuje je u njeno sopstveno telo. Ona je žena, i žena je ona. Kada joj je krejonom iscrtavao oči, kapci joj nisu ni zatreptali. Ne zato što mu je verovala da je neće povrediti olovkom - naposletku, ruka mu je pomalo drhtala - već zato što je upravo povreda naneta njegovom rukom bila najslađa povreda od svih.

79

M

ora da je sve počelo od svađe s Andrejom. Ili je to bilo nešto poput svađe. S tim čovekom bilo je nemoguće ući u ozbiljan otvoren sukob. Njihove rasprave uvek su se zasnivale na smešnim pretpostavkama, nagoveštajima, krhotinama ironičnog filozofiranja. Sve to skupa ličilo je na šalu, dok nije postalo ozbiljno. Irina je pitala Andreja zašto zbija šale tako što je kao kurvu podvodi Dragošu. Andrej ju je fiksirao tamnosivim očima i zahtevao da sazna: „Da li ti to želiš da te podvedem kao kurvu Dragošu?” „Zašto me i pitaš tako nešto?” „Pa, da li bi to želela? Pitam zato što bi to bilo prilično jednostavno.” „Pa šta i ako želim? Šta ako zaista želim?” Smejala se onako kako ju je on naučio da se smeje, smehom koji nije zaista smeh. Pošto nijedno nije želelo da se zaustavi i bude ozbiljno, na kraju je završila u Dragoševom plišanom krevetu, i dalje ne verujući u svoju obnaženost. On je pušio cigaretu i buljio u nju s izrazom lica koji nije mogla da prepozna. Očekivala je da će se možda zlobno smeškati ili trijumfalno sijati, ali njegovo lice nije imalo taj izraz. „U pravu je”, rekao je Dragoš. „Kakvo slatko, milo i srdačno piče ti imaš.” Naravno, oboje su mislili na Andreja. Dragošev glas bio je čudan i sanjiv, kao glas muškarca koji gleda u čarobno ogledalo. To bez sumnje nimalo nije ličilo na Dragoša. Pravi Dragoš ustao bi uz grohot i dao bi Irini lepu gomilu čistog keša, da je prosledi svom čoveku. Ali više se uopšte nije radilo o deset hiljada dolara. Nije posredi ni da se šala pantomimom izvede do samog kraja. Upravo obavljena transakcija nije bila potpuno neprijatna. Irina nije plakala i nije proklinjala Boga. Ona je, na neki način, čak i zaboravila na Andreja dok je Dragoš bio u njoj; bila je sva u tom činu. Pokušala je da posmatra napetost događanja, ali možda je ta napetost bila upravo njeno napeto posmatranje. Sve se to vrtelo ukrug. Ili se možda razvijalo. Da li je gledala Dragoša? Ili sebe? Ili je bilo nešto treće? Ili su skupa bili okrenuti tom nečem trećem? „Ovo je glupo”, rekla je Irina. „Šta? Ono što smo upravo uradili?” „Ne.” Izgledalo je kao da mu je laknulo kada je video kojom brzinom mu je odgovorila. Razmislila je na trenutak, pre nego što je opet progovorila: „Mislim na ono što osećam. Ono što osećam je glupo. Oh, ne znam. Nemoj me shvatati ozbiljno.” Dragoš ju je odmeravao kao da je procenjuje. „Nećeš ti dugo ostati s nama”, rekao je. „Pa, imam čitavo popodne.” „Ne, mislio sam s nama trojicom. S Andrejom, sa mnom i s Vasilijem. Uostalom, ne bi trebalo da ostaneš s nama još dugo. Šta god to bilo što si htela da te naučimo, mislim da si već naučila.” Irina ga je pogledala. Dim njegove cigarete lenjo je lebdeo u vazduhu između njih, a njegova oštrina počela je da joj nagriza oči. Bez sumnje, ljudi počnu čudno da se ponašaju kada imate seks s njima. Slika koju imate o njima kao da se sljušti i pokaže neku drugu sliku. Dragoš je oborio pogled i nakašljao se. Glas mu je bio donekle utišan kada je pitao: „Da li ti je Andrej rekao šta se dogodilo u garaži prošle nedelje?” „Ne, on retko govori o poslu.” „Trebalo je da ti kaže. Bila je to zabavna priča.” „Pa hajde, pričaj umesto što ovde glumiš stidljivu devojčicu”, rekla je, imitirajući njegovu boju glasa i akcenat. Bilo je izvesnog zadovoljstva u ismevanju čoveka za koga je pretpostavljala da je ubica. Kao da stavlja ruke u usta krokodila, izazivajući ga da je celu pojede. Dragoš se nije nimalo uvredio; rekao joj je samo da su jedne večeri Andrej i on bili prilično kasno u jednoj od garaža, gde su svodili neke račune. Irina nikada nije videla neko od njihovih

80

skladišta, ali zamišljala je da je veliko, sivo i impozantno. Isporuka je upravo otišla, tako da garaža nije bila puna automobila napravljenih od drugih automobila. Mračna praznina, kao mozak ubice. Samo jedan automobil. Dragošev crveni retro sportski kupe, elegantna, ali nimalo pouzdana mašina, koju je voleo samo zato što ga je njeno održavanje koštalo gomilu novca, kao da mu je ta nepredvidivost isticala lepotu. Mršav i mlad momak, obučen potpuno u crno, lica punog ožiljaka od akni, bezuspešno je pokušavao da provali u ova kola. Toliko je bio obuzet poslom da nije čak ni primetio Andreja i Dragoša, sve dok ga nisu zgrabili za kapuljaču. „Znaš, čak i da uspeš nekako da uđeš, kurvin motor neće da upali”, rekao je Dragoš ljubazno. Momak je vrisnuo i bacio na zemlju izuvijanu žicu koju je nameravao da ugura u bravu. „Zaista moraš biti oprezniji u ovom poslu”, primetio je Andrej, kao da želi da pomogne. Momak je teško disao, ne pokušavajući da se otme iz Andrejevog stiska, ali bilo je jasno da razmišlja o tome kako to da uradi. Kolutao je očima divlje, na sve strane. Verovatno je bio na nekoj supstanci, na nečemu što nije bilo onako opuštajuće kao droga koju je Dragoš davao ženama. Nadao sam se da su mu sposobnosti bile umanjene, objašnjavao je Dragoš dok je Irini pričao ovu priču; pomisao na to da je po prirodi tako glup i nesposoban bila je prilično depresivna. Ono što je momak odlučio da uradi kako bi se izvukao iz neprilike bilo je da zauzme nadmen stav i prikaže sebe većim nego što jeste. Rekao je da ima jake veze i da bi bilo mnogo pametnije da ga Andrej i Dragoš smesta puste umesto što rizikuju da budu ubijeni. On je, čovek, zaista važna faca i oni će zažaliti zbog ovoga. „Ovo je zaista divno!”, rekao je Andrej Dragošu. „Ovo je neprocenjivo!” Momak je rekao da je u tesnoj vezi s Vasilijem Grigorijevim, i da Grigorijevu neće biti svejedno kada čuje za njihovo ponašanje prema njemu. Toliko su bar mogli da razaznaju iz gomile baljezganja koje su čuli od njega. A kada su počeli da mu se smeju, nisu ga razumeli ni toliko. „Znači, ti si od Grigorijeva lično dobio dozvolu da opljačkaš njegovo skladište?” smejao se Andrej. „Dozvolu za - šta?” „Ti si, sinko, upravo u Grigorijevom skladištu!” Momak je vidno prebledeo. „Ne”, rekao je. „Ne, vi lažete.” „Uveravam te da nemamo nikakvog razloga da lažemo.” „Lažete! On će vam oljuštiti kožu s muda, džepnim nožićem, i nateraće vas da je pojedete. On mi je dobar prijatelj - on je moj rođak.” „Pa, dobro, sve ovo možemo da razrešimo jednim jednostavnim telefonskim pozivom”, rekao je Andrej. Predao je momka Dragošu kao da je vreća krompira i dohvatio mobilni telefon iz džepa. „Vi ste obični dupeglavci!” rekao je momak podrugljivo. „Panduri uopšte neće da se zajebavaju sa mnom! Grigorijev poseduje muriju!” „Ja i ne zovem policiju”, objasnio mu je Andrej, „već tvog prijatelja Vasilija.” „Lažeš! Ti ga i ne poznaješ! Ja ga poznajem!” Kad se Vasilij javio na telefon i kad su mu objasnili kakva je situacija, izgledalo je kao da se donekle zabavlja. Zatražio je da razgovara s tim momkom. Andrej mu je držao telefon uz uho. Momak je drhtao, mrmljajući gotovo nečujno svoje ime u mikrofon. Kada je pogledao pravo u Andreja s molećivim izrazom lica, ovaj je uzeo telefon da bi čuo Vasilijev neutralni glas kako kaže: „Ne poznajem ovog momka. Nije ni rođak, ni prijatelj, nije ni rođak nekog dalekog prijatelja. Možeš slobodno da ga se rešiš.” „Da ga se otarasim?” „Imaš pištolj, zar ne?” „Nije mi tu.” Dragoš je čuo o čemu razgovaraju i odmah se ponudio: „Možda možemo da ga zadavimo ovom njegovom žicom.”

81

„Jebote, Dragoše, da li se tebi ostaje ovde da još sat vremena stružeš idiotovu krv s pločnika?” pitao je Andrej napravivši grimasu. „To bi zaista bilo odvratno. I pravo da ti kažem, jebeno sam umoran.” „U redu, poslaću nekoga”, rekao je Vasilij pomirljivo i prekinuo vezu. Dok su čekali, momak je promenio strategiju i prešao na podmuklu kuknjavu. Molio je da ga puste, plakao kao malo dete. Od sline iz nosa napravio mu se mali balon na nozdrvi dok je kmečao. Bio je to zaista žalostan prizor. „Šta ako ga pustimo?” pitao je Andrej. „A ne, ako se neko pojavi, a mi nemamo nikoga da mu predamo, Vasiliju se to nimalo neće dopasti.” Nije prošlo ni pet minuta, pojavio se crni sedan i tiho ušao u skladište. A to je bila prilično dobra stvar, zato što je od ove histerične kuknjave Dragoša zabolela glava i došlo mu je da udari momka preko lica. Dva muškarca izašla su iz kola i prislonila pištolj momku uz glavu. Krupne suze lile su niz ružno lice prepuno dubokih ožiljaka. Tada su ga Dragoš i Andrej poslednji put videli. Muškarci su ga silom ugurali u kola koja je Vasilij poslao i odvezli ga u nepoznatom pravcu. „Gde su ga odveli?” pitala je Irina kad je Dragoš ućutao. „Ko zna?” rekao je Dragoš. „Verovatno tamo gde im je Vasilij rekao da ga odvedu.” Irina je htela da pita je li momak mrtav, ali koja je svrha kada Dragoš nije video telo i nije mogao to ni da zna? Suočivši se s takvom nesigurnošću, mogla je da zamisli šta god je htela. Mogla je da zamisli da su ga zveknuli u glavu i ostavili negde van grada, i da se probudio sledećeg jutra s jakom glavoboljom i mrljom krvi na obrvi. Dovoljno krvi da ukaže na povredu, ali ne toliko da bi bilo zabrinjavajuće; tek neka vrsta kozmetičke povrede koju junak obično zadobije u akcionom filmu. A ta mrlja pretvoriće se u beli ožiljak o kom će on kasnije pričati svojim devojkama, prikazujući sve ove događaje kao opasnu i seksi priču u kojoj on nije bio idiot, i nije kukao, nego se fino oslobodio. Dragoš je gledao u Irinu dok je razmišljao, a onda je, zabavljajući se, rekao: „Znaš, u korenu ljudskog morala su saosećajnost i vera u smisao. Kriminalci pate od nedostatka bar jednog od ta dva. Dok ljudi kao što smo Andrej i ja ne veruju da bilo šta ima neki smisao, i zbog toga smo slobodni.” „A šta je sa saosećanjem?”, htela je Irina da zna. „Imate li makar saosećanja?” „Ha!” podsmehnuo se Dragoš. „Ako budem odgovorio na ovo pitanje, otkriću svoju slabost, bez obzira na to kakav je odgovor. Ne mogu ti odgovoriti na ovo, draga, i to iz razloga lične bezbednosti.” Nazvao ju je draga, baš kao i Andrej. Andrej je bio onaj s kojim su se jebali. Možda je on zaista i bio u sobi i gledao ih. Možda je bilo tako. Možda su Andrej i Dragoš zaista bili dva dela jedne iste osobe.

82

K

ada je Dragoš završio s Irinom, Andrej je dobio posesivni napad. Lice mu je gorelo od besa, a telo mu je bilo stegnuto i drhtalo je od srdžbe. Špartao je po stanu kao krvoločna zver u kavezu.

„Je li bio dobar?”, želeo je da zna istog časa kada je ušla na prednja vrata. Nije znala kako da odgovori na to, samo je stajala i tupo gledala u njega, kao paralisani plen. „Pitam da li te je dobro pojebao!” ponovio je Andrej malo glasnije. „Ne znam”, odgovorila je tiho. „Kako izgleda loše jebanje?” „Ako to ne znaš, očigledno se dosad nisi mnogo jebala.” Irina je zatvorila vrata. Pokušala je da prođe pored njega. Uhvatio ju je za ruku. „Kladim se da na sebi još uvek imaš njegov miris.” „Iz ovih stopa idem da se istuširam”, rekla je neraspoloženo. „Ne, ne. Hoću da ga ostaviš na sebi.” Čvrsto ju je privukao, a njegov stisak prignječio joj je nadlaktice. „Jesi li i dalje, ispod tog njegovog smrada, moja devojka?” „Nije bila moja ideja da odem tamo.” „Sad si obična kurva. Nisi mi više devojka.” Gledala je u njegovo crveno lice i izazivala ga. „Zašto ne proveriš možeš li je ponovo napraviti od mene? Da ponovo imaš svoju devojku.” Poljubio ju je žestoko, ne bi li sprečio njena usta da izuste makar još jednu reč. Nije bio besan samo na nju, već na sve. Tresao se od želje da uništi čitav svet. Ali sve što je imao u rukama tog trenutka bilo je ovo krhko žensko telo, i ona će morati to da uradi. Jebali su se po čitavom stanu kao divlje životinje, nervozno razbacujući skinutu odeću svuda za sobom. Kauč, patos, uza zid. Na kraju su završili u krevetu, ona na ivici kreveta na leđima, on iznad nje, držeći joj noge dignute i razdvojene, zabijajući se u nju divlje i požudno, kako je samo on umeo. Ona je podizala bokove ka njemu, uzdišući od zadovoljstva kroz skupljene zube. Dohvatio ju je za vrat i stegao iznad ključne kosti. Taj pritisak njegove ruke nije trebalo da je povredi, trebalo je samo da je podseti da on to može kad god mu se prohte. „Kurvo!”, procedio je, pljujući, zbog čega se ona nasmejala. Smejala se i svršavala u isto vreme, njeno telo nije znalo koji zvuk da proizvede - samo je nastavila da dahće, širom otvorenih usta, tresući se od glave do pete. „Šta je tako smešno?”, pitao je Andrej. „Šta je tako jebeno smešno?” „Ja nisam kurva, Andrej. On mi još nije platio, tako da sam zasad samo drolja.”

Kada je to rekla, stisak oko njenog vrata se pojačao. Sad ju je stezao obema rukama, i to veoma ozbiljno. Tonula je u nesvesticu sve dok nije svršio. Gledala ga je zamućenim pogledom. Uzdigao se na kraju, i to onako kako je ona volela, kao da se čitavo njegovo telo šokiralo neodoljivim zadovoljstvom koje mu je pružila. Prostenjao je njeno ime, a onda se stropoštao. Držala ga je uza se sklopljenih očiju, osećajući kako je svež vazduh koji joj ulazi u pluća polako vraća u stvarnost. Poljubila ga je u uho pre nego što je prošaputala: „Kakve to ima veze, ionako? Zar ti nisi bio u više žena nego što bih ja to mogla da izbrojim na prstima, i ruku i nogu?” „Nije to isto”, rekao je Andrej zadovoljeno i iscrpljeno. „Kako nije isto?” „Nije isto zato što si ti žena, draga moja. Jednostavno nije isto.” Pretpostavila je da je on u pravu. Istina je da to što je ona žena komplikuje sve, da to više košta. Nije bilo fer, ali bilo je istina. Pomilovala ga je po tragu ugriza koji je ostavila na njegovom ramenu. On je nju mazio po dugoj raščupanoj kosi. „I, s koliko njih si imao loš seks?” pitala je Irina.

83

„Ne znam. Nije to bilo baš u većini slučajeva, ali u znatnoj meri. Ponekad je možda bilo i do mene. Ne znam. Loš seks je kao... loš seks je kao kada te neko dodiruje, a ti misliš da bi bilo mnogo interesantnije da pogledaš stanje na bankovnom računu, da proveriš koliko imaš para.” Irina je gledala u Andreja sve dok nije odmahnuo glavom. „Nije bitno. Suviše si mlada da to znaš. Zato i jesi tako dobra. Zato ne mogu da se uzdržim od toga da te kvarim i uništavam.” Ideja da žena može biti uništena kao bela svilena haljina mrljom od crvenog vina - je li to samo jedna od njegovih šala? Lice mu je delovalo mirno. Oči su mu bile napola sklopljene, kao da su otežale od zadovoljstva. Usne opuštene, kao da je progutao čitav svet. Htela je da ga pita zašto bi čovek tek tako prosledio svoju devojku drugom. Mora da je tu postojalo nešto više od odnosa između nje i Andreja. Mora da je postojalo nešto između njega i Dragoša, neka muška stvar. Želja za takmičenjem, za tim da pokažu jedan drugom? Ili možda čak i neka perverzna vrsta ljubavi, kao kada zajedno lomite hleb. Možda je to neka rumunska stvar. Da ga je pitala za to, Andrej bi je bez sumnje odmah otkačio. Više je voleo, kad god je to bilo moguće, da ne razgovara s njom o bilo čemu u vezi s Rumunijom. Ipak, dok ga je držala u naručju, morala je da pita: „Andrej? Sećaš li se one priče s ovčicom, koju si mi pričao?” „Da, sećam se. O Miorici.” „Zašto bi pastir dopustio svojim neprijateljima da ga ubiju kada je unapred znao da hoće? Zašto nije pokušao da spreči svoju smrt?” Andrej nije odmah odgovorio na ovo. A ona je u tišini tvrdoglavo čekala da on nešto kaže. „Irina, to je tipično američko pitanje.” Zvučao je iritirano i pomalo razočarano, kao da je više očekivao od nje. Bilo je smešno što ovo dolazi od čoveka koji je opušteno uzimao sve što je želeo. Ako je stoička pasivnost bila rumunska osobina, onda on nije bio dobar Rumun. Gledajući tako, on je zapravo bio više Amerikanac od nje. U kakvu priču se ona uklapala? Mnoge priče živele su u njenoj glavi, ali nije uspevala da pronađe onu koja bi mogla da joj objasni nju samu. Možda je stvar u tome, razmišljala je polusvesna i poluuspavana dok je tonula u san puna modrica od Andrejevih prstiju, koje su počele da joj se pojavljuju po čitavom telu. Možda ona nije uistinu osoba. Ona je samo skup priča koje su zajedno sklepane u oblik devojke.

84

N

akon što joj je Dragoš ispričao priču o garaži, Irina je mislila da je njihov susret završen. Pomislila je da može da se obuče i krene kući, pošto se on pridigao i sipao sebi piće. Kada se vratio, zadah mu se jasno oseća na votku.

„Ta tvoja slatka rupica prilično loše utiče na mene”, rekao je. „Teraš me da pijem od ranog popodneva.” „Nije baš da te teram da piješ. Možemo umesto toga da se kresnemo.” „Ha! Mudrost mladih.” Ponovo mu se digao. Kada je Irina pokušala da ustane, on je posegnuo rukom ka njoj i privukao je k sebi. „Ponovo?” pitala je ona, još nesigurna da li je mudro da se upušta u drugu rundu s njim. „Zašto da ne? Rekla si da si slobodna čitavo popodne.” „Sranje! Šta mi bi da kažem tako nešto?” Ovoga puta izdržao je duže, tako da je imala priliku da obrati više pažnje na njega. Kad je prvi put ušao u nju, bila je toliko uzbuđena i izbezumljena što to nije Andrej da nije mogla tačno da primeti šta je to kod Dragoša drugačije. Sad je mogla da zapazi drugačiji oblik, drugačiju težinu na sebi. Njegova ruka na njoj, krupnija i s nezgrapnijim prstima. Drugačiji način na koji je raspolagao njom. A opet je u svemu tome bilo nešto isto. „Znaš”, rekao je Dragoš kada je još jednom svršio, „ako ti visiš ovde s nama da bi shvatila nešto o Rumuniji, nešto u vezi s tvojim poreklom, ne znam da li mi uopšte možemo da ti pomognemo.” „Pa trebalo bi da možete, pošto ste obojica odande.” „Više volim da mislim o sebi kao o čoveku niotkuda.” „E sad bih rekla da mnogo sereš. Svi su odnekud, posebno ljudi s toliko prtljaga kao ti.” „U redu, uopšteno gledajući, zaista imam mnogo toga što vučem sa sobom, ali sav taj prtljag koji nosim uopšte nije rumunski.” „Ma daj.” „Ma daj, ti!” „Hajde, pokazaću ti. Ispričaj mi neku rumunsku priču.” „Šta kažeš? Kako ijedna žena može to da traži? Druge mi obično traže još neku pilulu, a ne da im pričam jebene bajke.” „Ispričaj mi rumunsku priču. Sad. Pa neka je i o tome kako više nikada nećeš moći da se vratiš kući.”

85

Patru Nekada davno dogodilo se nešto. Da se nije dogodilo, ne bi bilo ispričano. U to vreme živeli su car i carica koji nisu mogli da imaju dece. Išli su kod mnogih čudotvoraca, veštica i filozofa, ali mnogo vremena je prošlo, a njihov trud se pokazao uzaludnim. Onda je jednog dana car posetio kolibu starca nadaleko čuvenog po svojoj mudrosti, i taj stari čovek mu je rekao: „Tvoja želja doneće ti samo žalost.” „Nisam došao da te pitam za to”, odgovorio mu je car, „nego da vidim imaš li da nam daš neke biljke koje bi nam darovale blagoslov rođenja dece.” „Imam, ali vi ćete dobiti samo jedno dete. Biće to zgodan i simpatičan momak, kog će svi voleti, ali nećete moći dugo da ga zadržite.” I tako se rodilo dete, ali je od časa svog rođenja toliko vrištalo da ga ni magične veštine nisu mogle naterati da ućuti. Car je držao uplakano dete i obećavao mu sva blaga sveta: „Tiho, mladi moj momče, oženiću te najlepšom princezom na zemlji. Tiho, sine moj, daću ti kraljevstva koja se prostiru iza poznatog sveta.” Konačno je car, ošamućen nedostatkom sna i nesvestan značenja svojih reči, tepajući sinu, rekao: „Tiho, tiho, sine moj, i podariću ti mladost bez starenja i život bez smrti.” Tog trenutka mali princ prestao je da plače i pogledao u svog oca bistrim očima punim nade. Car tad oseti stravu. Kako je rastao, dečak je bivao sve pametniji i mudriji. Vaspitavali su ga i učili najbolji filozofi, isticao se u svemu što je učio, tako da je car umirao od zadovoljstva i ponovo se vraćao u život. Čitavo carstvo bilo je ponosno što ima tako pametnog i obrazovanog princa, novog kralja Solomona. Ali jednoga dana, tek što je momak napunio petnaest godina i car napravio slavlje okupivši sve plemiće iz zemlje, zgodni princ ustade i reče: „Oče, došlo je vreme. Sada moraš da mi daš ono što si mi obećao kada sam se rodio.” Kada je car ovo čuo, mnogo se rastužio i odgovorio princu: „Zašto, sine moj, kako da ti dam ono što nije moguće? Ako sam ti to tada zaista i obećao, to je bilo samo da te umirim.” „Ako ne možeš da mi daš to, oče, onda ću morati da lutam svetom dok ne pronađem ono što mi je obećano i za šta sam rođen.” Mladi junak otišao je do carskih štala, u kojima su bila najbolja grla u kraljevstvu, da odabere jedno. Ali svi konji su se propinjali i njištali kada bi ih dodirnuo, osim jednog bolesnog i slabog u uglu, koji je bio sav u ranama. „Šta zapovedate, gospodaru moj?”, pitala je životinja. „Hvala Bogu što je dopustio da me junačka ruka dotakne još jednom.” „Nameravam da pođem na put i potražim mladost bez starenja i život bez smrti.” „Da bi ispunio svoju želju”, odgovorio je konj, „moraš zatražiti od oca mač, koplje, luk, tobolac pun strela i halje koje je on nosio kad je bio mlad. Uz to, moraš lično da brineš o meni šest nedelja i kuvaš mi zob u mleku.“ Princ je preturio očeve stare kovčege i na dnu sanduka našao oružje i odeću koju je ovaj nosio u mladosti, ali oružje je bilo prekriveno rđom. Počeo je da ga čisti sopstvenim rukama, i za šest nedelja, koliko je negovao konja, uspeo je da oružje zasija poput ogledala. Kad je konj čuo od naočitog princa da su oružje i odeća čisti i spremni, snažno se protresao. Sve rane otpale su s njega, i tamo gde je nekada stajao ubogi konj sada je bila lepa i snažna životinja sa četiri krila. „Dugo mi poživeo, gospodaru. Od danas ću ti verno služiti”, izjavio je konj. Kada su dvorani videli da je momak spreman da se otisne na put u haljama svog oca i s njegovim oružjem koje je poprimilo stari sjaj, svi su ga preklinjali da odustane od puta, da ne 86

rizikuje život. Kada je car video da odlučnost njegovog sina nikako neće biti uzdrmana, dodelio je princu pratnju od dvesta konjanika i čitavu kolonu zaprežnih kola punih namirnica i para. Gledao je kako momak mamuza svog paripa i proleće kroz kapiju poput vetra, i osetio u stomaku poznatu staru zebnju. Kada je stigao do granica očeve zemlje i zakoračio u divljinu, princ je svu svoju imovinu razdelio pratnji, oprostio se s njima i uputio ih nazad, zadržavši za sebe samo onoliko hrane koliko je konj mogao da ponese. Krenuvši na istok, jahao je tri dana i tri noći, sve dok nije stigao do široke ravnice u kojoj su ležale mnoge ljudske kosti. „Moraš da znaš”, rekao je konj, „da smo u zemlji vile Detlić, koja je toliko zla da niko ko je kročio na njen posed nije odatle izašao. Nekada davno bila je žena, ali zbog kletve koju su roditelji bacili na nju jer je bila neposlušna, postala je detlić. Neverovatno je velika i krupna, ali nemoj se plašiti. Neka ti mač i luk budu spremni.” Tek što je konj prestao da govori, iz daljine se začuo strašan urlik koji je dolazio s ivice šume na horizontu, i vila Detlić odjednom je izbila iz šume, rušeći drveće pred sobom i gazeći kosti koje je pretvarala u prah i pepeo, ustremivši se preko ravnice pravo prema princu. Konj je skočio i kao vetar poleteo na zlo stvorenje, i princ ju je strelom pogodio u stopalo. Dok je iz tobolca izvlačio još jednu strelu, vila je povikala: „Stani, junače mladi, neću ti učiniti ništa nažao.” Videvši da joj ne veruje, ispisala mu je ovo obećanje sopstvenom krvlju. „Tvog konja niko ne može da ubije, mladi moj junače”, objasnila mu je. „On je začaran. Da nije tako, odavno bih te bacila na ražanj i pojela. Znaj da se do dana današnjeg nijedan smrtnik nije usudio da pređe granice mog poseda i nije dospeo ovoliko daleko kao što si ti. Nekoliko hrabrih vitezova stiglo je samo do ravnice na kojoj si video mnoge kosti.” Krenuli su ka vilinoj kući, gde ih je ona ugostila. Plemeniti princ previo joj je povređenu nogu i rana je trenutno zacelila. Domaćica je, zadovoljna, držala kuću otvorenu čitava tri dana, i molila je carevog sina da odabere sebi neku od njenih predivnih ćerki za ženu. On to nije uradio, već joj je rekao za čim traga, a ona mu je odgovorila: „Verujem da ćeš uz svog konja i junačko držanje i uspeti u tome.” Na kraju boravka princ je osedlao konja i nastavio put. Kada je konačno prešao granicu kraljevstva vile Detlić, stigao je na predivnu livadu koja je s jedne strane bila puna cveća, a na drugoj strani bila je samo spaljena zemlja. Kada je princ pitao zašto ovde nema na zemlji trave, konj je odgovorio: „Sada smo na imanju veštice Škorpije; ona je sestra vile Detlić, ali obe su toliko zle da ne mogu živeti zajedno. Na njih je pala kletva njihovih roditelja, i one su, kao što vidiš, postale čudovišta. Njihovo neprijateljstvo prelazi sve granice; uvek pokušavaju da se dokopaju zemlje one druge. Ova, kad je ljuta, bljuje vatru i katran; spaljena zemlja ovde mora da je trag čarke oko granice. Ova veštica gora je čak i od svoje sestre i ima tri glave.” Tek što je konj završio, u vazduhu se začulo pucketavo šištanje, drugačije od bilo čega što se ikada moglo čuti. Veštica Škorpija, s jednom čeljusti na nebu, a drugom na zemlji, prilazila im je kao vetar, bljujući vatru u hodu, ali konj je poskočio i naš junak ispalio je strelu i otkinuo joj jednu od glava. Kada se spremio da ispali drugu strelu, veštica Škorpija počela je da ga preklinje da joj oprosti obećavši da mu neće nauditi, a da bi ga ubedila u ovo svoje obećanje, ispisala ga je sopstvenom krvlju. Poput vile Detlić, i ona je ugostila princa, koji joj je vratio glavu tako što ju je ponovo prikačio za njeno telo, da bi nakon tri dana ponovo nastavio putovanje. Kada su junak i njegov konj stigli do granica kraljevstva veštice Škorpije, nastavili su bez odmora i stigli do polja prekrivenog cvećem, gde je vladalo večito proleće. Svaki pupoljak bio je izuzetno lep i pun slatkog i omamljujućeg mirisa, a nežni povetarac je duvao. „Stigli smo do mesta, gospodaru”, rekao je konj, „ali moramo da se suočimo s još jednom opasnošću. Malo dalje je palata u kojoj borave mladost bez starenja i život bez smrti. Okruženi su visokom, gustom šumom, kojom tumaraju sve divlje životinje ovog sveta, čuvajući kapije i danju i noću. Ima ih mnogo, i gotovo je nemoguće proći kroz šumu boreći se s njima; moramo pokušati, ako

87

ikako možemo, da ih nekako preskočimo. Opaši me što jače možeš, a kad se namestiš, drži se čvrsto za moju grivu i nogama mi se upri u vrat, tako da me ne ometaš.” Princ se namestio i u trenutku su bili blizu šume. Konj je počeo da galopira. Dok su leteli nagore, ugledali su palatu koja je tako jako sijala da nije moglo da se gleda u nju, baš kao ni u sunce. Prešli su iznad šume, i taman kada su se spuštali na stepenice palate, jedno kopito dodirnulo je vrh drveta, što je probudilo čitavu šumu. Divlje životinje zavijale su toliko da se princu digla kosa na glavi. Okružile su ga da ga rastrgnu, ali ih je gospodarica palate u tom času zaustavila, poštedevši junaku život iz čistog zadovoljstva, pošto nikada ranije nije videla živo ljudsko biće. Obuzdavajući divlje zveri, prvo ih je utišala, a zatim poslala nazad u skrovišta. Gospodarica palate bila je visoka, vitka i ljupka dama zapanjujuće lepote. Kad ju je mladi junak ugledao, stao je kao skamenjen. Kad ga je videla u tom stanju, sažalila se na njega i rekla: „Dobro došao, moj zgodni prinče. Šta ti tražiš ovde?” „Tražim mladost bez starenja i život bez smrti.” Onda je sjahao s konja i ušao u palatu u kojoj je naišao na drugu damu istih godina, zadivljujuće lepu kao što je bila i prva. Dve sestre priredile su nesvakidašnji banket, na kom se služilo iz zlatnog posuda. Konja su pustili da pase gde god je hteo, a posle su ga upoznali sa svim divljim zverima pa je mogao mirno da luta šumom. Dame su preklinjale princa da ostane s njima, govoreći mu kako im je teško usamljenim. On nije čekao da ga mole dva puta, prihvatio je ponudu sa zadovoljstvom čoveka koji je pronašao upravo ono što je tražio. Princ je proveo mnogo vremena u palati a da toga nije ni bio svestan; ostao je jednako mlad kao i kada je došao. Lutao je šumama, zabavljao se u zlatnoj palati, živeo u miru i tišini s dve dame, uživajući u njihovoj lepoti i u lepoti cveća, i u čistom slatkom vazduhu. Njegove dve žene pustile su ga da radi šta mu je volja, moleći ga jedino da ne ide u jednu dolinu koju su zvale Dolinom suza. On je često išao u lov. Jednoga dana, dok je jurio zeca, odapeo je dve strele, ali nije ga pogodio. Dok ga je besno jurio, odapeo je i treću strelu, koja ga je pogodila, ali u žurbi nije primetio da je zašao u Dolinu suza. Pokupio je lovinu i krenuo prema palati, ali iznenada ga je obuzela strašna čežnja, jer se uželeo oca i majke. Nije se ni usudio da o toj želji razgovara sa svojim družbenicama, koje su po njegovoj tuzi i nemiru odmah shvatile u kakvom je stanju. „Oh, nesrećni prinče, prošao si kroz Dolinu suza”, zakukale su prestravljeno. „Jesam, drage moje, i to bez želje da budem tako nesmotren, ali sada me čežnja da vidim roditelje načisto ubija! Opet, ne mogu vas napustiti. Mnogo dana proveo sam s vama i nemam na šta da se žalim. Zato ću otići da vidim roditelje još jednom, a onda ću se vratiti vama i nikada vas više neću napustiti.” „Nemoj da nas napuštaš, voljeni prinče! Tvoji roditelji umrli su pre dvesta ili trista godina; ako odeš, bojimo se da se nikada nećeš vratiti. Ostani s nama, neki loš predosećaj kaže nam da ćeš poginuti.” Sva ubeđivanja dve dame i vernog konja nisu mogla da stišaju žudnju junakovog srca za roditeljima, koja ga je živog razjedala. Na kraju je konj rekao: „Ako već nećeš da poslušaš mene, gospodaru, treba da znaš da će sve ono što će ti se dogoditi biti tvoja sopstvena greška. Reći ću ti sada nešto, i ako prihvatiš uslove koje ti budem postavio, ja ću te vratiti ovamo.” „Prihvatam to unapred, uz veliku zahvalnost”, odgovorio je princ. „Da čujem šta to imaš da mi kažeš.” „Čim dođeš do očeve palate, moraćeš da siđeš sa sedla, a u slučaju da se zadržiš duže od sata, ja ću se ovamo vratiti sam.” „Neka bude tako”, složio se princ. Spremili su se za put. Princ je zagrlio svoje dame i oprostio se s njima. One su plakale i jecale, gledajući ga kako odlazi jašući. Princ i njegov verni parip stigli su do zemlje koja je nekada bila kraljevstvo veštice Škorpije, ali sada su tu zatekli gradove. Šume su postale njive. Princ je pitao jednog za drugim da mu pokažu

88

gde je kuća veštice Škorpije. Oni su mu odgovarali da su njihovi dedovi čuli od svojih prapradedova da se nekada pričala takva smešna priča. „Kako je to moguće?” pitao je princ. „Nedavno sam i sam ovuda prolazio.” Ljudi su mu se smejali kao da je luđak ili neko ko priča u snu, i princ je, ljut, odjahao odatle ne primetivši da mu rastu seda brada i kosa. Kada je stigao do oblasti kojom je vladala vila Detlić, razmenio je s ljudima ista pitanja na koja je dobio iste odgovore. Princ nije mogao da shvati kako su se ovi predeli toliko promenili za nekoliko dana i opet je odjahao ljut. Sada je već imao belu bradu koja mu je dosezala do pojasa, a slabost mu se od stopala širila nagore po čitavom telu. Konačno je princ stigao i do očevog carstva. Tu je pronašao nove ljude, nove gradove, i sve se toliko promenilo da ništa nije mogao da prepozna. Na kraju je otišao do palate u kojoj je rođen. Kad je sjahao, konj ga je poljubio u ruku i rekao: „Želim ti dobro zdravlje, gospodaru. Vraćam se tamo odakle sam došao. Ako hoćeš i ti da pođeš sa mnom, brzo me zajaši i idemo odmah.” „Zbogom, dragi moj. I ja se nadam da ću se uskoro vratiti.” Konj je odjezdio brzinom strele. Kada je princ video ruiniranu palatu i korov kako raste oko nje, uzdahnuo je duboko i sa suzama u očima pokušao da se priseti kako je ovo mesto nekada bilo veličanstveno. Obišao je zgradu dva ili tri puta, pokušavajući da se seti kako je izgledala svaka soba, svaki ćošak. Pronašao je ostatke štale u kojoj je otkrio svog čudesnog konja, a onda je krenuo u podrum, kojem je ulaz bio zaprečen kršem i puzavicama. Tumarao je, držeći rukama očne kapke da se ne sklope, jedva uspevajući da stoji, dok mu je snežnobela brada padala do kolena. Unutra nije pronašao ništa osim starog dotrajalog kovčega, koji je otvorio. Delovao je prazno, ali kad mu je podigao poklopac, glas sa dna kovčega rekao je: „Dobro došao! Da si me pustio još malo da čekam, i ja bih se raspala.” Onda je Smrt, kojoj su se grudi smežurale od starosti, iskočila iz svoje tamnice i zgrabila ga. Beživotno prinčevo telo palo je na zemlju i istog trenutka pretvorilo se u prah.

89

E

lena je nosila kupaći kostim iz jednog dela, što je Irini bilo veoma neobično. Bio je mornarskoplav, s belim tufnama po sebi i puno nabora sa strane. Možda je pokušala da imitira Irinin retro izgled. Ili možda nešto nije bilo u redu. Još nijednom nije ušla u bazen, iako je obično ona prva koja uskoči. Kretala se usporeno, povijeno, kao da je nešto boli. „Imaš li grčeve ili nešto slično?”, pitala je Irina. „Mogu ti doneti nešto protiv bolova.” „Grčeve?” „Znaš na šta mislim.” Irina je pokazala na donji deo stomaka. „Da, da. Ženski problemi. Ne, hvala ti. Samo ću malo da se zgrejem ovde na suncu.” Nekoliko minuta izležavale su se zatvorenih očiju. Onda je Irina čula Elenu kako kaže: „E, sad ću da obrijem prste na nogama.” To je zvučalo neverovatno besmisleno. „Šta ćeš da radiš?” „Gledala sam televiziju pre neki dan i videla sam reklamu za jednu vrstu voska za žene. U reklami su rekli da taj vosak uklanja nausnice i neprimetne dlačice s takvih mesta kao što su prepone i prsti na nogama. Prsti na nogama? Pogledala sam u svoja stopala. I zaista su bile tu, jedva vidljive dlačice na gornjem delu prstiju, koje nikada ranije nisam primećivala. To me je prosto iznerviralo. Kako sam mogla da ne primetim te dlačice?” „I sada ćeš da ih obriješ.” „Da.” „Ja svoje brijem zato što ih kaiševi na sandalama ponekad čupkaju, a to boli.” Gledale su pažljivo u bosa stopala jedna drugoj. „Sviđa mi se tvoj lak za nokte”, rekla je Irina. „Zove se fam fatal”, odgovorila je Elena ravnodušno. „Mnogo uzbudljivije nego moj. Moj se zove reski cimet.” Bila su to imena koja su autori reklama dali svetlocrvenoj i narandžastoružičastoj, pokušavajući da ovim bojama uliju seksualnu primamljivost: žena smrtonosne lepote i egzotični ukus na jeziku. „U stvarnosti, to su samo male bočice s bojama gadnog mirisa”, rekla je Elena, kao da je mogla da čuje o čemu Irina razmišlja. „Hoćeš da mi kažeš da u stvari ne ideš kod pedikira.” „Oh, strašno mrzim kada mi neko dira stopala. Ja to radim sama.” Irina je zamišljala Elenu kako čuči nad svojim stopalima i tankom četkicom ležerno nanosi sedefastoružičasti lak na svaki nokat nožnih prstiju, dok joj se nos mršti zbog jakog mirisa hemikalija. „A zašto se uopšte mučiš s tim?” pitala je Irina. „Mi to moramo da radimo, zar ne?” Irina nije razmišljala o tome da li joj taj ritual jeste ili nije postao obavezan. Svake nedelje išla je na pedikir i manikir zato što je to bilo nešto čime je mogla da se bavi. Ali to je bila istina - u njihovom slučaju, morale su to da rade. Da budu mlade, lepe i dobro negovane - to je praktično i bio njihov poziv. „Spavala sam s Dragošem”, izvalila je Irina. Elena se uspravila u ležaljci. „Molim?” „Dragoš. Dragoš me je jebao.” „Ha? Je li te drogirao?” „Nije.” Elena je značajno pogledala u Irinu, očigledno zbog činjenice da je ova otišla s Dragošem u krevet svojom voljom, i bez uticaja bilo kakve hemikalije. Da li je sam taj akt bio manje ili više sramotan s obzirom na to da je na njega pristala svojevoljno? Ponekad je Elena bila nedokučiva kao i njen suprug. Neko manje pronicljiv od Irine mogao bi tu hladnoću pripisati zajedničkom ruskom 90

poreklu, ali to nije bilo to. Tekstura njihovih ćutanja bila je različita. U Eleninom je bilo hladnokrvnosti nekoga kome su u životu mnogo toga učinili nažao. Vasilijeva hladnokrvnost ukazivala je na nekoga ko je mnogima činio nažao. „Interesantno”, rekla je Elena. „Pa, on te je zaista želeo neko vreme.” „Znala si za to?” Irina je zvučala toliko šokirano da se Elena zvonko nasmejala. „Bilo je zaista teško to ne primetiti. I je li bio dobar?” Irina nije mogla da objašnjava svojoj prijateljici šta se događalo kada je otišla u krevet s Dragošem. A to je bilo nešto potpuno bizarno. Reči dobro ili loše nisu mogle da se primene na to. Ili ako je mogla da se primeni jedna, mogla je i druga. „Šta nije dobro, reci mi tačno, kada se radi o seksu?” pitala je Irina. „Ako to ne znaš, onda si ti srećna devojka.” Elena se hladno nasmejala. Ona je, kao i Andrej, očigledno znala šta je loše jebanje. Ili još gore, šta ako nije znala kakvo je dobro? Istina, za Irinu je bilo praktično nemoguće da zamisli kakav je Vasilij bio ljubavnik. Ili još čudnije, kakav je... „Da li si bila s drugim muškarcima pre Vasilija?” Elena je slegnula ramenima. „S nekima.” „Elena, koliko si imala godina kada si prvi put bila s muškarcem?” „Onoliko koliko godina devojka može da ima da bi je prodali.” Irina je zaćutala. Da li je to Elena doslovno mislila? Ne u smislu da devojka može nekome dati svoje telo nadajući se udaji, već u smislu prave prodaje? Irina umalo nije pitala da li se to sve dešavalo preko neke agencije. I da li je to ona ista agencija koja je uredila i njen brak s Vasilijem. I da li je Vasilij možda nekako posedovao tu agenciju ili rukovodio njom. I da li je Andrej, možda, nekako umešan u sve to. Da li Andrejeva trgovina ide i dalje od luksuzne robe. Dalje od krivotvorenja luksuzne robe. Dalje od ukradenih automobila. Dalje od droge. Irini je zastala velika knedla u grlu. U njenoj blizini bilo je toliko kriminala da nije morala ni ruku da pruži da bi ga dodirnula. A opet, kriminala je bilo posvuda, čak i daleko, veoma daleko od zadovoljstava koje je imala u Andrejevom krevetu. Ne možete da kupite ni kesu pomorandži u supermarketu a da to nije povezano s nečijom eksploatacijom. Ne možete na sebe navući odeću bez para slabo plaćenih ruku koje su tu garderobu šile za vas. Bila je to glupa gubitnička igra, taj pokušaj da budete dobra osoba u ovom svetu. Pustinjski grad naučio je Irinu svemu o kući. Kuća uvek dobij a. „Znaš”, rekla je Elena uzdahnuvši i položivši lagano ruku na stomak koji ju je boleo, „možda će mi ipak trebati tvoji lekovi protiv bolova. Imaš li neke dobre?”

91

O

Č

etiri bankomata su napolju, iza ugla zgrade, po dva na svakom zidu. Iza njih je prostorija u koju se ulazi pomoću gornjeg i donjeg ključa, gde bankarski službenici otvaraju zadnju stranu aparata, da ih napune. Kako bi stigle do ove prostorije, Irina i Ejmi moraju celu šalter-salu da predu s velikom neobeleženom vrećom napunjenom dvadeseticama. Da neko zna na šta treba da obrati pažnju i kada da ih zaskoči i pobegne, bila bi to brza i efektna pljačka. Zato one idu brzo. U vremenu potrebnom za jedan dubok udisaj i izdisaj uspevaju da predu od sigurnog blagajničkog boksa do prostorije za bankomate i zaključaju vrata za sobom. Svaki automat imenovan je redom prema slovima engleskog alfabeta: Alfa, Bravo, Čarli, Delta. Alfa je mašina sa zaglavljenim vratima; Irina mora dobro da cimne da bi ih otvorila. Zatim iz njene unutrašnjosti izvlači metalni pretinac u koji se stavlja novac. „Koliko hiljada nam ovde treba?”, pita Ejmi. „Mislim da treba deset.” Ejmi dodaje Irini pet paketa dvadesetica jedan za drugim. Irina ih slaže u dugačku kasetu, jedan iza drugog. Kada nožem za otvaranje koverata cepa papirne trake Federalnih rezervi, kojima su paketi uvezani, i izvlači ih iz poveće količine keša, ona to radi neobično nasilno, zbog čega je Ejmi pita da li je sve u redu. „Ne mogu da verujem da sam opet to uradila.”, kaže Irina ogorčeno. „Šta si to opet uradila?” „Opet sam sinoć imala glup sastanak.” „Bio je kreten?” „Moglo bi se tako reći!” Irina jako gurne metalni pretinac napunjen novcem natrag u mašinu, a onda ostane tako, ne puštajući ručicu vrata. Da, ponovo je to uradila. Dopustila je muškarcu da je uništi, kao što bi Andrej rekao, u mikrokosmosu jedne jedine večeri. Zašto im je dopuštala da joj to rade? Ejmi ništa ne kaže. Ne pomera se. Čeka da Irina nastavi, i ona nastavlja: „Upoznala sam nekog. Izgledalo je da se sve ide kako treba; dopao mi se njegov smisao za humor. Sinoć, posle večere, otišla sam do njega da zajedno gledamo film, tragičnu ratnu ljubavnu priču. Film kakav muškarac uzme da bi žena plakala, a onda je drži u zagrljaju i teši. Uživala sam u enterijeru njegovog stana, pila sam vino i sedeli smo sve bliže jedno drugom na kauču - naslonila sam se na njega. I sve bi bilo savršeno da na kraju filma nije on bio taj koji je plakao. Suze su mu nekontrolisano tekle niz lice bez ikakvog zvuka. Počela sam da se pitam koliko dugo sedim tu u mraku, naslonjena na čoveka koji plače. Bilo mi ga je žao.” Irina zatvara vrata Alfe i zaključava ih. Otvara Bravo. „Ova je gotovo prazna. Trebaće nam dobrih dvadeset hiljada ovde.” „Daj, ja ću je napuniti”, kaže Ejmi nežno, gurajući Irinu u stranu. Irina je gleda dok tesno, jedan za drugim, slaže pakete novčanica u kasete. Kad je sav novac na mestu, Irina pruža ruku ka nožu za otvaranje pisama. „I tako, on je plakao”, kaže ona, „i ja ga, kao idiot, zabrinuto pitam: Šta se dogodilo? A on kaže: Glavna glumica mnogo liči na moju bivšu. I ja ga, opet kao idiot, puna pijanog devojačkog sažaljenja, zagrlim. Nakon što ga držim čitav minut u zagrljaju, on kaže: Voleo bih da noćas ne spavam sam. E, tad tek postaje čudno.” Trake Federalnih rezervi na paketima keša vrlo lepo pucaju uz jasan zvuk dok ih Irina raseca nožem. Izvlači ih napolje, ostavljajući novac u vidu nenarušenog bloka, i baca ih u đubre. „Šta bi ti uradila da si bila na mom mestu?”, pita ona Ejmi.

92

„Misliš, da li bih ostala?” „Da. Kada te uplakani muškarac moli da ostaneš s njim, šta ti onda uradiš?” Obe samo stoje dok Ejmi razmišlja o pitanju, međutim, tišinu prekida niz kratkih elektronskih bipova mašine koju neko spolja pokušava da upotrebi. „Vidiš valjda, jebote, da trenutno ne radi!” viče Irina na bipove kroz metalnu unutrašnjost mašine i zvukovi prestaju. Duboko uzdiše. „Pa, ja sam, vidiš, ostala. Rekla sam: U redu, hajde onda, idemo da spavamo. Uzela sam jednu od njegovih majica s kratkim rukavima i otišla u krevet s njim. Neko vreme ležali smo tako i gledali svetla automobilskih farova s ulice, kako bacaju odsjaje po zidovima. Onda me je on uhvatio oko struka i privukao k sebi. Kad je hteo da me poljubi, okrenula sam glavu pa mi je njegov jezik ostavio dug i vlažan trag na obrazu - i pomislila sam da je sve to moja greška. Zašto sam tu? Povukla sam se od njega koliko god sam mogla a da se ne posvađamo, nadajući se da će shvatiti. Međutim, on nije mnogo mario, već je samo zadigao moju majicu i počeo da mi sisa sise tako jako da je bolelo, i tada je trebalo da kažem ne, samo da sam se usudila da išta kažem. Ali da sam tada rekla ne, možda bi me stvarno povredio. Tako sam ga pustila. Pustila sam ga i nije dugo trajalo, nakon čega je zaspao. Bila sam zarobljena tamo, u nekom stambenom naselju gde u to vreme nema autobusa, a bila sam i toliko pijana da ionako nigde nisam mogla da pođem. Tako sam čekala sve do jutra. I znaš šta? Nije trebalo, ali ipak sam zaspala. Zaspala sam s tim čovekom u njegovom krevetu i probudila sam se jutros, a njegova me je ruka grlila. Možeš li da zamisliš to sranje?” „Vau. Obično sam ja ta koja je prava ženturača”, odgovara Ejmi. Irina vraća pretinac s novcem na mesto i zatvara vrata sa zadnje strane mašine. „Spavala sam dok je njegova ruka bila na meni”, kaže, ovog puta glasom nešto tišim. „Žao mi je. Dobro. Dešava se ponekad.” „Šta se dešava ponekad?” „Ponekad si samo umorna.” Irina klima glavom. Zagledana je u daljinu. Okreće ključ da zaključa Bravo i izvlači ga. Oseća kako je zakopčana košulja steže oko vrata, suknja olovka-kroja zateže je oko bokova. Mrzi ovu glupu bankarsku uniformu. Još jednom je dopustila da je muškarac zloupotrebi. Još gore, otkrila je svoju užasnu usamljenost u banci, na poslu, gde bi trebalo da je u stanju da pobegne od sebe. Ali Ejmi očigledno ne mari mnogo. Ejmi uzima vreću s dvadeseticama i kaže nežnim glasom, kao majka koja pokušava da uteši dete koje je palo i ogreblo se: „Hajde da napunimo i Čarlija.” Danas Irina ponovo zastaje ispred prazne kuće na povratku u svoj stan. Pažljivo zagleda ima li novih znakova propadanja, da li je otpalo još farbe. Da li u uglovima ima više paučine, da li su delovi maltera počeli da otpadaju sa zidova. Možda prošli put nije dovoljno pažljivo zagledala, jer koliko sada može da vidi, ništa se nije promenilo. Osim što su danas vrata zatvorena. Čija je ruka mogla da ih zatvori? Verovatno tu i nije bilo ruke. Samo vetar u prolazu. Kad Irina prstom gurne vrata, ne pomeraju se. Razmišlja o tome nekoliko trenutaka, razmišlja da se okrene i krene kući. Umesto toga kopa po tašni i vadi identifikacionu karticu bankarskog službenika. Pažljivo je umeće u otvor između vrata i ragastova. Kakva bi to bruka bila kad bi kartica pukla, i kad bi polovina njenog imena ostala zaglavljena, kao dokaz njenog prestupa. Naravno, nikoga ne bi bilo briga. Pokušava da otvori bravu nasumice, ne očekujući da se išta dogodi. Ovo što radi je šega; ubeđena je da neće uspeti da obije bravu. Čuje se klik. Vrata zaškripe i odškrinu se samo nekoliko centimetara. Irina nije znala da je tako vešt kriminalac. Mora da su muškarci u njenom životu ostavili traga na njoj. Razmišljajući o njima, ona okleva na trenutak, ali samo na trenutak. Zakorači unutra i čeka da joj se oči priviknu na tamu. U kuhinji su i dalje otvorena vrata frižidera koji je crkao, ali tegle sa zelenim majonezom, koja je bila unutra, sada nema. To što je nestala ne bi bilo tako čudno da sve izgleda kao da je ovo mesto 93

neko počistio od prošlog puta kada je Irina bila ovde, ali ako ništa drugo, sloj prašine na jeftinoj mušemi kao da je deblji. Odlazi do zadnjeg dela kuće, dalje nego što je bila poslednji put. U spavaćoj sobi su klizna vrata ka verandi, s koje se nekoliko stepenika spušta do zapuštenog dvorišta. Irina se naginje preko ograde, gledajući u peskovitu zemlju prekrivenu osušenim nepoželjnim biljkama. Zamišlja sebe kako se vraća ovde i raščišćava korov. Sadi lukovice da se bašta na proleće šareni od cveća. Namešta mali sto i stolice tako da može tu da sedi uz čašu vina tokom večeri, kada duva laki povetarac i uživa u mirisu pupoljaka koji joj miluje lice. Da li bi i neki muškarac živeo s njom u toj kući? Da. Muškarac koji je voli. Ali i pre no što uspeva da zamisli mir i tišinu njihovog ničim ometenog života, pred njenim nogama stvori se dete. Beba puzi i srećno guguće. Podiže bebu. Ona se smeje dok joj Irina golica mekani, debeljuškasti vratić. Ne zna da li je beba dečak ili devojčica. U tom uzrastu, to ionako nije mnogo važno. U tom uzrastu, osoba je samo dva velika oka koja još ništa ne znaju. Samo uporno stiskanje ustima majčine dojke, izvlačenje iz njenog tela onog što održava u životu. Ovo nepostojeće dete čini da se Irinino srce skupi u ljušturu poput puža kad ga bocnete štapićem. Ona se vraća u sobu, zatvarajući klizna vrata za sobom. Prolazi kroz pustoš kuhinje, dnevne sobe, predsoblja gde nikada neće okačiti svoj kaput. Napolju na pločniku Irina povlači ulazna vrata za sobom dovoljno jako da se glasno zalupe. Proverava da li je zaključano. Odlazi trudeći se da ne gleda napuštenu kuću. Elena. Kako zavidi Eleni. Čudno je zavideti nekome ko je, po svoj prilici, mrtav. A opet, Elena je bila dovoljno jaka da pobegne od kataklizme. Odlučila je da ode i otišla je. Irina nije bila takva žena. Morala je da bude izgurana. Morala je da bude prognana. Morala je da bude izbačena bez ideje kuda da pođe. Irina oseća hladnoću u kostima. Zna da mora da nastavi dalje ili njena smrznuta duša nikada neće biti pronađena. Ne želi da otvori oči uma, zato što vetar duva po ušima njenog uma, a hladne pahulje šibaju obraze njenog uma, govoreći da je sve što će videti belina. Sneg. Sneg. Sneg sve dokle njeno srce može da vidi.

*** Danas Irina ne može da se otrese tupog pogleda sigurnosnih kamera. Izgleda kao da sam plafon gleda u nju, ali tu nema uma da joj sudi. Da je makar mogla da oseti osudu kako izbija iz belog maltera, iz gipsane lajsne, to bi joj možda pomoglo da se opusti. Umesto toga, čitav plafon obećava gomilu ničega. On neće upreti prstom u nju i početi da urla. Neće se urušiti i progutati je. Tako ste usamljeni kada vam niko ne sudi. Mora da su zato ljudi izmislili Boga. Irinini prsti automatski kucaju po numeričkoj tastaturi, a plafon ćuti. Ona broji i broji i broji gomile beznačajnog novca, a plafon ćuti. Sve je to još gnusnije zato što tu nema šta da se mrzi. Ko uopšte gleda snimke s kamere? Negde tamo je luminiscentni zid s monitorima, koji u beživotnim tonovima sive prikazuju sliku u potpuno praznoj sobi. Neki muškarac prilazi Irininom šalteru da unovči ček. Pokazuje joj svoju identifikacionu karticu. Popunjava ček pred njom. Ona upoređuje njegov potpis na čeku s potpisom na kartici. „Je li u redu da vam isplatim u dvadeseticama?”, pita ona. Čovek klima glavom. Iznos na čeku je 238,72 dolara. Ona vadi novčanice iz fioke i broji: „Dvadeset, četrdeset, šezdeset, osamdeset, sto.” Poslagano na urednu gomilicu od pet novčanica. „Dvadeset, četrdeset, šezdeset, osamdeset, dvesta.” Poslagano na urednu gomilicu od pet novčanica, preko prve. „Dvadeset, trideset, trideset pet, trideset šest, trideset sedam, trideset osam.” Poslagano na urednu gomilicu od šest novčanica, preko dve prethodne.

94

„I šezdeset dva centa”, kaže ona, stavljajući mu sitninu direktno u dlan. Dva kvortera, dajm i dva penija. On stavlja sitninu u džep dok ona sastavlja gomilice u jednu, poravnava je i pruža čoveku. On ne oseća potrebu da prebroji pare pre nego što ih stavi u novčanik. „Hvala i doviđenja”, recituje Irina kao pesmicu. Čovek mrmlja nešto što liči na pozdrav i odlazi. Kada se staklena vrata zatvore za njim, Irina pogleda prema usamljenom oku na tavanici i pita nemo: Jesi li video? Naravno, nema nikakvog odgovora. Nema policajca koji bi banuo i stavio joj lisice na ruke. Nema glasa koji grmi iz skrivenog zvučnika i prekoreva je. Nema ovde nikakve odgovornosti. Pa opet. Pa opet, ona je namerno čoveka uskratila za deset centi. I to pred okom sigurnosne kamere. Čak i ne proverava da li neko gleda dok uzima tih deset centi iz dela sa sitninom i, ne sklanjajući pogled s oka na plafonu, stavlja ih lagano, gotovo teatralno, u džep. Njene oči govore: Dođite i uhvatite me. Želi da bude uhvaćena, ali niko ne želi da je uhvati. Niko neće da dođe i pobroji sva njena dugovanja. Da je htela, mogla je da prođe duž metalnog zida do sefova i nađe onaj palindromski broj 21012. Mogla je da otvori sef za koji je ukrala ključ i ukrade sve što se nalazi u njemu; ne bi bilo nikakve razlike. To što ne bi bilo nikakve razlike verovatno je razlog zbog kog ona to još nije uradila. Ne bi mogla više da izdrži toliku ravnodušnost univerzuma. Na jednoj od novčanica od jednog dolara, koje je dala čoveku koji je došao da unovči ček, na novčanici najmanje vrednosti, Irina je nehajno naškrabala, nakrivo zbog brzine, ne podižući olovku između pojedinih reči, tako da je čitava fraza jedna krivudava linija čije su reči razdvojene ravnom linijom: mladost bez starenja i život bez smrti.

95

N

ešto je tog meseca bilo drugačije. Slabost je bila ista kao i uvek: osećala se kao da je drogirana, i bila je ispunjena žarkom željom za snom. Tonula je u blaženstvo čula dok je bila sklupčana u krevetu, obmotavajući plišano ćebe oko pospanog tela. Ono što je bilo drugačije nego inače bila je glad. Obično je volela masnu i slanu hranu. Vruć pomfrit s toliko soli da joj zavara čulo ukusa. Sočni čizburger sa hrskavom slaninom, vruću krv iz mesa koja joj plavi usta kada zagrize. Parče vrele pice s jakim slanim crvenim kolutovima ljute kobasice, koji se raspadaju u gnjecavom siru dok žvaće i guta prevelike zalogaje. Sve najbolje, uglavnom američku hranu. Ali ovog meseca sve je bilo drugačije: njeno telo tražilo je slatko i sočno. Brioš natopljen medom, hleb toliko mekan da se može zdrobiti jezikom. Sečeni mango, zrelo meso voća koje se topi u tečno zlato kad ga zagrize. Anđeoski kolač sa šoljom toplog mleka, kombinaciju koja u njenim ustima daje ukus tople verzije bele boje. Žudela je za teksturom jednako kao i za ukusom ovih sočnih jela, kao zamenu za blaženu hranu bogova koju je, inače, jela samo u snovima. Za zaboravljenim ukusom majčinog mleka. Šta ako joj ovog meseca izostane krvarenje? Još nije kasnilo, ali imala je utisak da joj je telo postalo strano. Urin joj je čudno mirisao. Svi mirisi postali su, zapravo, pomalo čudni, intenzivniji. Da se to zaista i događalo, ona to sigurno ne bi znala još nedelju dana, najmanje. Čak ni test trudnoće to još ne bi mogao pouzdano da joj pokaže. Bilo bi pomalo glupo pomisliti da to može ovako rano da oseti. Čak i da je zaista u njoj bio zametak života, on ne bi bio veći od makovog zrna. Čak ni čuvena princeza na zrnu graška ne bi mogla osetiti nešto tako malo. Bilo bi to manje od nemira, manje od zrnca peska na plaži, manje od prolazne misli. Čak i kada seme ostane, telo ga često ispere i izbaci pre nego što bi žena saznala da je u drugom stanju. A ako se seme zaista uhvatilo, čije je? Mora da je samu sebe pokušavala da uplaši, da prestravi. To je taj njen zaludan i iskvaren život. Zbog njega je žudela za nekim znakom. Zbog toga je gledala u nebo, očekujući osvetu koja je neće stići. Muškarci su ti koji su joj to uradili, progutavši je, povukavši je u podzemlje, i konačno se neki sićušni deo nje borio protiv propadanja. Morala je da razgovara s nekom ženom. Postojala je samo jedna koju je mogla da pozove.

96

A

ndrejev otac već je bio otišao u drugo selo kada je Andrejeva majka saznala da je ostala u drugom stanju. Dala je nešto novca nekom drugom Ciganinu da ga pronađe i kaže mu da je dete na putu. Kad je Irina pitala Andreja šta se dogodilo posle toga, on je slegnuo ramenima i rekao: „Nema tu šta da se kaže.” Mora da je hteo da je navede da pomisli kako je Ciganin stavio pare u džep i nije otišao da traži njegovog oca. Ili da je taj Ciganin preneo poruku, ali ona nije bila prihvaćena - kako je moguće da trenutak nemarne razuzdanosti postane čovek? Žensko telo je ono što omogući čoveku da nastane, žensko telo koje krvlju hrani taj trenutak nemarne razuzdanosti sve dok se ne formira dete. Šta muško telo radi osim što se prepusti kratkom zaboravu? Muškarac je u osnovi posmatrač. I da li je uopšte važno od kog muškarca potiče dete? Ali šta ako je bilo gore od toga? Šta ako je Andrejev otac dobio poruku i vratio se? Šta ako je pozvao ženu da pode s njim, da se pridruži čergi, a ona odbila? Šta ako je on pokušao da živi u njenoj porodičnoj kući, odustajući od svog nomadskog života i pristajući na poglede njenih roditelja pune mržnje, šta ako je pokušao da uradi sve kako treba za svoju slučajnu tvorevinu? Šta ako je pokušao, ali jednostavno nije mogao da izdrži, i onda opet otišao? Šta ako je upoznao Andreja, šta ako ga je držao u rukama još kao bebu mutnih očiju, ako je osetio stisak malene dečje ruke oko svog palca, dok mu je srce raslo prepoznajući se? Šta ako je sve to uradio, a onda ipak otišao? Andrej se retko kada zaista ljutio a da to nije bilo obojeno ironijom, ali Irina je stekla utisak da, ako bi ga pitala za nešto od toga, tu ne bi bilo mesta za bilo kakav humor. Zaćutao bi i postao leden, a ta hladnoća bila bi nagoveštaj nasilja goreg od usijanja njegovog temperamenta do obezglavljenosti. Andrej je imao samo jednog oca, taj otac nije bio prisutan, i to je bilo to. On nije hteo da govori o očevima i očinstvu; čitavo to pitanje nije bilo vredno pažnje. Kada je Irina u pitanju, stvar je bila potpuno drugačija. Ona je imala dva oca i obojica su imala neke odlike fantoma. Tu je bio otac koji je tražio da je dovedu. Doduše, on je to delom učinio na insistiranje svoje supruge. Ipak, ovaj otac ju je želeo; čekao je na nju; dao joj je sobu u svojoj kući. Naučio ju je da govori, oblikovao je njen um, napravio je Amerikanku od nje. A opet, bio je čudno dalek, bilo je tu nečega što nije bilo sasvim u redu. Neki bezdušnik mogao bi da nagađa kako je u njemu postojala neizreciva praznina, ali Irina nije želela da bude bezdušna. Možda je sve to bila njena greška. Možda je ona bila daleka. Možda su oboje bili nevični, možda su tražili jedno drugo na pogrešan način. Jesu li oboje bili progonjeni senkom prvog oca? Oca koji ju je oterao od sebe, ili još gore, oca koji nije ni znao da postoji? Taj otac je nije izdržavao, nije je ničemu naučio, nije joj dao ništa osim života. Taj otac nije imao ništa s oblikovanjem njenog uma - on nije bio tu da od nje napravi Rumunku. Nekako su je ova dva oca odvela u Andrejev krevet. Nekako su njih dvojica od Andreja napravili oca. Irina bi to nekako morala da mu kaže. Šta god da se desi, bilo da se dete rodi ili ne, bilo je prekasno. Njihovo zajedništvo stvorilo je duha koji će Irinu pratiti svuda. Mora da je taj duh postao izvesnost onog trenutka kada je odlučila da uđe u Andrejev auto, onog toplog letnjeg dana pre nego što je i zvanično postala žena. Taj duh lutaće svetom zauvek, nevidljiv, i imaće Irinino lice. Negde će žena, koja ima ime ali nema telo, nositi nisku velikih blistavih bisera, skupa s minđušama koje se uz nju slažu, i na desnoj ruci safir boje lavande, a na levoj rubin - kao žena verena s obe strane. Nikada joj nije bio dat život, ali evo je, ipak živi. Njeno ime je Vasilika Andresku i ona je serija brojeva u bazi podataka banke. Za nekoga ko ne postoji, zaista ima puno novca. Srećna je što ne postoji. Ona nikada neće morati da bude nečija majka.

97

K

oliko ti kasni?”, pitala je Elena. „Samo par dana. Nije to zbog toga; više me brine što se osećam čudno”, odgovorila je Irina. Elena ju je odmerila od glave do pete. „Meni izgledaš sasvim dobro.”

„Nije da se osećam loše - samo se osećam čudno. Imaš li taj test kod sebe?”

Elena je izvadila pravougaonu kartonsku kutiju iz vreće za kupovinu. Kutija je bila jarkoružičaste boje, gotovo purpurne. BESPLATAN TEST ZA UTVRĐIVANJE TRUDNOĆE, pisalo je na njoj. Bila je to promocija ovog artikla: dva po ceni jednog. „Zašto bi ti trebao još jedan?” pitala je Irina. Elena je slegnula ramenima. Irina je pocepala kutiju i izvadila iz nje jedan od paketića. Izgledao je kao dugačka bombona, umotana u plastiku iste boje kao i pakovanje. Unutra je bio beli plastični štapić s malim prozorčetom, on će pokazati rezultat. Imao je vrh od pamuka s providnim plastičnim poklopcem. „Znači, sad bi trebalo da piškim po ovome”, rekla je Irina hladno, okrećući plastični štapić u rukama. „Još uvek ne povraćaš?” pitala je Elena. „Ne, još ne. Samo sam sve vreme gladna, veoma gladna.” „Pa, možda si zaista samo gladna.” „Samo... samo ostani dok ne uradim ovaj test, hoćeš li?” Elena je sela na krevet i čekala dok je Irina bila u kupatilu. Prošlo je nekoliko minuta pre nego što se vratila. Odeća joj je bila smaknuta, i sva je bila razbarušena kao da je izašla iz bitke. „I?” pitala je Elena. „Sad moramo malo da sačekamo. Tri minuta.” Irina je trupnula na krevet i smestila se pored prijateljice. Uzdahnula je. „Verovatno nije ništa. Verovatno sam nešto umislila.” „Ako je ipak dete, valjda je Andrejevo?” Irina bi volela da je mogla da se naljuti na ovo pitanje. Dala je sve od sebe da se ne udubljuje toliko u pitanje očinstva. Činjenica je da je tajming ovog događaja neverovatno loš, i da se sve dogodilo u mesecu kad je otišla u krevet s Dragošem. Postojala je šansa, doduše mala, da je njegovo seme obavilo čitavu stvar. Irina je pokušala da odgovori nešto Eleni, ali ništa nije izašlo iz nje. Osetila je samo kako joj se krv povlači iz lica i kako ostaje hladna. „Irina.” Elena je kazala tiho, kao da bi na neki način htela ponovo da joj priđe. „On me je praktično poslao tamo!” pukla je Irina. „To čak i nije bila moja ideja!” Tišina. Elena je stavila ruku Irini na rame. Gledale su jedna u drugu. Elenine oči delovale su plavlje nego obično, kao da su njena osećanja uspevala da im pojačaju boju. „Gledaj”, rekla je uvodeći u priču smireni ruski pragmatizam, „ako dođe do toga, uradićemo ono što mora da se uradi. Niko neće umreti.” Irina nije morala da pita Elenu je li sigurna da niko ne bi umro pre nego što se objava uruši pod bremenom sumnje. S obzirom na muškarce s kojima su imale posla, možda neko i bi. „Istina”, prošaputala je Irina. „Ako bi se meni dogodilo to što se dogodilo tebi, i kada bi postojala mogućnost da nosim dete nekog drugog čoveka s kojim me je Vasilij naterao da odem u krevet, on bi izabrao jednu od dve mogućnosti: ili bi se oženio mnome, ili bi me ubio.” „Misliš da bi Andrej mogao da se oženi mnome?” zacičala je Irina. „Andrej nije Vasilij.” Elena je mahnula rukom kroz vazduh kao da odbacuje ovu pomisao. „Andrej te ne bi ubio.” Dve devojke nisu primetile da je Irina postavila pitanje o venčanju, a da je Elena odgovorila na pitanje o pogubljenju. „Hajde sada da vidimo, prošla su tri minuta”, rekla je Irina.

98

U žutoj svetlosti kupatila, glave dveju devojaka skupile su se iznad malog prozorčića na belom plastičnom štapiću. „Dve linije”, izgovorila je Elena u dahu. Linije su bile u istoj jarkoružičastoj boji kao i pakovanje u kom je bio štapić. Linija s leve strane delovala je nešto tanje od one na desnoj, ali bila je, bez sumnje, tu. „Jedna linija označava da nisi u drugom stanju. Dve označavaju da jesi”, kazala je Irina, čitajući uputstvo s papira koji je išao uz kutiju, kao da joj je to bilo potrebno. Kao da bi joj to što je ovo izgovorila glasno i što mirnije pomoglo da više ne gleda na svoje telo iz velike udaljenosti. „Trebalo bi to još jednom da uradimo, da bismo bile sigurne”, rekla je Elena, uhvativši prijateljicu za ruku, pokušavši tako da je umiri. Irina se nasmejala. „Eto, sada znam. Zato se prodaju dva po ceni jednog. Zato stavljaju još jedan štapić u kutiju. To je za slučaj kada je rezultat pozitivan i ti jebeno ne možeš da poveruješ u to i onda moraš ponovo da uradiš test i nadaš se da će se tvoj sjebani život nekako vratiti na mesto. Elena, ja to ne mogu sada odmah da uradim. Ne mogu više da piškim.” Ništa ne odgovorivši, Elena je lagano izvela Irinu iz kupatila i povela je preko spavaće i dnevne sobe do kuhinje. Počela je da otvara ormariće. „Šta tražiš, Elena?” „Tražim nešto za piće. Moramo te naterati da piškiš još malo.” „To je onaj ormarić tamo. Ne verujem da u njemu ima ičeg sem votke i vina. Hoćeš li votku ili vino? Ili malo votke u nešto vina?” Elena je nabrala nos i zavrtela glavom. „Umorna sam od toga”, rekla je. „I ja.” Osim toga, ako je Irina zaista ostala u drugom stanju, zar ne bi trebalo da ne pije? Zar to nisu uvek govorili budućim majkama? Kakva suluda ideja. Irina majka. Još uvek nije osećala mučninu, ali u tom trenutku potreba za povraćanjem obuzela ju je od vrhova prstiju na nogama do poslednjeg pramena kose na glavi - a onda je nestala jednako brzo kao što se i pojavila. „Gledaj!” Elena je pružila ruku i u dnu ormarića pronašla napola praznu flašu s nekom gustom tečnošću jarke boje, gotovo iste kao što su bile i linije na testu. „Grenadiri, kao kad smo bile deca!” „Nisam čak ni znala da to imamo. Mora da je za koktele. Ne shvatam. Nikada nisam videla Andreja da pravi neki koktel.” Elena je sipala malo sirupa u dve čaše, a onda ih je napunila vodom sa česme. „Amerika ovo zove širli tempi”, primetila je Irina kad joj je prijateljica dodala napitak. „A ko je Širli Tempi?” „Bila je glumica kao dete, pre mnogo godina; tridesetih, mislim. Imala je slatku kovrdžavu kosicu s tračicama i pevala je pesmice o lilihipima i tako tome.” „A sada”, primetila je Elena, „sad je verovatno mrtva.” „Nije još. Mislim da se bavi politikom ili nečim sličnim.” Obe devojke uzele su prvi gutljaj. Piće je bilo veoma slatko i zaista je imalo ukus mnogo nevinijih vremena. „Politikom?” rekla je Elena. „Amerikanci su čudni.” Krenula je da se kikoće, razmišljajući o toj nepodesnoj ideji da devojčica glumica postane političarka, a onda se odjednom presavila i spustila čašu na sto. „Jesi li u redu?” „Jesam, jesam.” Elena je mahnula rukom kao da pokušava da otera neka osećanja. „Popij sve to naiskap. Popij sve i onda ćeš moći da piškiš.” Drugi put Irina nije izašla da razgovara s Elenom sve dok test nije pokazao rezultat. Ostala je u kupatilu sama ta duga tri minuta, sa zaključanim vratima, gledajući kako se dve linije polako pojavljuju na prozorčetu za očitavanje rezultata, kao da bi mogla da ih spreči u tome ako se

99

koncentriše. Linije su u početku bile blede, jedva vidljive, a onda su se pojačale, postale nekako sigurnije u sebe, sve dok odgovor nije bio konačan. Proroštvo je reklo svoje. Irina je trudna. Bacila je štapić u đubre i zagnjurila lice u šake. Duboko je disala nekoliko trenutaka, mirišući znoj na svojim dlanovima. Onda je otvorila vrata. „I?”, pitala je Elena. „Jesam.” „Onda je stvarno.” „Jeste.” Obe su stajale u dovratku kao da je prošao zemljotres, gledajući oko sebe u uzdrmani svet. Šta sada da radi? Da je test bio negativan, verovatno bi čekala da prođe još neko vreme, a onda bi osetila olakšanje. Ali sada nije više moglo biti čekanja. Nekome je morala da kaže. Osim ako biće začeto u njoj iznenada ne pomisli da nije baš dobro da se pod ovako neprijatnim okolnostima pojavi na ovom svetu, te odluči da je ipak bolje da se povuče u zaborav. Ali je li Irina zaista želela abortus iz milosrđa? Racionalno gledano, trebalo je tako da uradi - ali jednostavno nije mogla da odoli započinjanju još jedne priče. Čak i ako ta mala stvarčica unutar nje nije ništa više od prazne strane, i ta prazna strana traži reči, traži da bude ispisana, ma koliko bi to moglo biti mučno. Pocepati praznu stranicu i rasuti parčiće na sve četiri strane sveta je užasno, užasnije od bilo kakve kataklizme. Zaborav je gori od bilo kakvog pakla. I tako, pakao je ono što je Irina sada želela. Pakao je ono što je natovarila sebi na leđa. Zašto se činilo da je to moralo da se dogodi? Zašto se činilo da su neki delovi nje to želeli? Elena je bez reči prišla Irini i zagrlila je. Dve devojke stegle su čvrsto jedna drugu u zagrljaj i ostale tako dugo, lagano se njišući. Irina je osetila blagi miris parfema koji je Elena naprskala da bi Vasiliju bila privlačnija. Dve devojke kupile su ga zajedno u prodavnici prošle nedelje. Prošla nedelja činila se tako dalekom! Vrele suze navirale su iz Irine i počele su da joj kuljaju iz očiju. Kad je Elena osetila da joj je vrat vlažan, promrmljala je nešto nerazumljivo, što je donekle zvučalo kao uteha. Nešto na ruskom, što joj je govorila majka da bi je utešila dok je bila mala, kad bi se povredila. Irina je htela da pita šta te reči znače, ali je Elena počela da joj se trese u naručju i proizvodi zvuke nalik na ridanje. Da li je i ona plakala? Elena se izvukla iz Irininog zagrljaja. Odjednom se nagla nad krevet. Nije plakala. Bilo je očigledno da je nešto boli. Disala je brzo, oči su joj bile širom otvorene i uplašene. „Elena”, jedva je izgovorila Irina. „Ti krvariš.” Elena je gledala po sebi. Na stomaku je imala malu crvenu mrlju koja se širila po svetloplavoj svilenoj bluzi s čipkanim ukrasima, koju su devojke takođe zajedno kupile, u radnji u kojoj su puštali muziku odsviranu na klaviru, u kojoj je garderoba bila pažljivo poređana na vešalicama; u nekoj veoma skupoj radnji koja izgleda kao da velikom brzinom tone u prošlost. Elena je pokrila mrlju rukom. Neće pogledati u svoju prijateljicu kad je ova bude pitala šta je bilo, šta se to s njom događa. „Da li si se posekla? Izgleda mi kao posekotina”, rekla je Irina. Kada je čula ove reči, Elena je izgledala prestrašeno. „Molim te, daj mi da vidim.” „Ne.” „Daj mi da vidim!” Elena je prilično neuverljivo odmahnula glavom. Irina joj je pomerila ruku sa stomaka. „Daj da vidim”, prošaputala je, otkopčavajući košulju svoje prijateljice. Tu su bile Elenine male drske grudi u lepom donjem vešu koji joj je Irina preporučila. Ispod trake brusthaltera bila je tačka u kojoj je nestajao zdrav razum. Da je Irina bila od onih što urlaju pri susretu s užasom, urlala bi. Ali samo je stajala u zaglušujućoj tišini koja nastane posle eksplozije, a srce joj je luđački bubnjalo u ušima. Pažljiva ruka pisala je po Eleninom stomaku malim sitnim slovima koja Irina nije mogla da pročita. Bilo je mnogo reči urezanih u njenu kožu, i to nečim tankim i očigledno izuzetno oštrim, od dijafragme pa nadole, nestajući u pojasu njene suknje. Rane su izgledale prilično sveže. Bila su to

100

ćirilična slova. Jedna reč nalazila se blizu pupka, crvenela se i iz nje je krvarilo. Bila je to reč koja je natopila Eleninu košulju. „Šta je ovo? Ko ti je to uradio? Da li ti je to Vasilij uradio?”, pitala je Irina. „Tankim nožićem”, rekla je Elena, pogledavši konačno Irinu u lice. „Jednim od onih tankih nožića koje doktori koriste za operacije.” Skalpel. To je bila reč koju je tražila. Obe devojke bile su blede, zapanjene. Jedna zbog onoga što je videla, druga zbog toga što je bila otkrivena. Ono što je viđeno nije trebalo da bude viđeno. Zbog toga što je viđeno, Elenine oči postale su plavlje, nekako furiozno plave, kakve nisu bile nikada ranije. Plave kao leteća krhotina leda u snežnoj oluji. Nazad se više nije moglo. „Taj drkadžija!” počela je Irina da psuje. „Taj jebeni mali drkadžija!” Da, tolike su se stvari dogodile i nešto se moralo uraditi povodom toga. Svi su nagomilali previše dugova. Svi su odavno bili duboko u crvenoj zoni.

101

Trei

N

a ovom crtežu predstavljen je zvanični pečat srednjovekovnog vojvode koji je nosio isto ime kao i poslednji čovek koga je Rumunija ikada zvala vojvodom. Okrugao je poput kovanice. Na vrhu, između sunca i meseca, leti orao s krstom u kljunu. To je grb Kneževine Vlaške. Ispod njega je štit na kom je volovska glava krunisana zvezdom. To je grb Kneževine Moldavije. Ispod toga na sedam vrhova dva lava drže mač stojeći. To je grb Kneževine Transilvanije. Ova tri simbola okružuju dve krunisane figure. Ko je vojvoda koji je vladao ovim kneževinama stotinama godina pre nego što su zajedno postale poznate kao Rumunija? Duž kruga ovog pečata ispisano je staroslovenskom ćirilicom: Ja, Mihaj, vojvoda Vlaške, Transilvanije i Moldavije, velikom milošću božjom. Vojvoda je ove tri zemlje držao objedinjene samo jedno leto 1600. godine. Već sledeće, ubio ga je bivši saveznik. Jedan naučnik, istoričar iz XX veka, bio je poznat po izjavi da nikada u istoriji Rumunije nije postojao momenat tako blistave slave nakon koje je ubrzo usledio toliko gorak neuspeh. Zna se da su ujedinitelji u XIX veku navodili Mihaja Hrabrog kao svog prethodnika.

Ne zna se da li je vojvoda Mihaj imao na umu ovakvu naciju. Zna se da je bio veoma ambiciozan i da je bio izuzetna ličnost. Njegova vladavina bila je obeležena ratovima. Strogo bradato lice. Velika kapa. To je osnova predstave o njemu. Međutim, izraz lica na slikama varira; njegov pogled menja se od onog koji gleda pravo u vas do onoga usmerenog u stranu, kako je prikazano na portretima. Slavljen je kao veliki ubica Turaka, sila koja se suprotstavlja tiraniji. Osim što je i sam bio tiranin. Ponekad je potrebno malo truda da bi se shvatilo čiji je vrat pod čizmom, i što je još važnije, ko zapravo nosi tu čizmu. A neko je morao biti taj. Bilo je mnogo polomljenih vratova. Kao i sve rumunske vojvode pod otomanskom vlašću, i on je tron morao platiti teškim mitom i iznuđenim donacijama Porti. Zbog toga je ovaj vladar seljake opteretio visokim porezima i napravio velike dugove prema otomanskim kreditorima. Priča o Mihaju tvrdi da mu sporazumi koje je sklopio nisu odgovarali. Priča tvrdi da je skupio sve svoje kreditore u palati, da bi nešto od novca koji je prikupio razdelio njima. U velikoj dvorani u kojoj je trebalo da bude podeljeno zlato bila je priređena velika gozba. Bilo je kasno maglovito popodne kada su pristigle zvanice; sumrak se spuštao i dodao magli na neprozirnosti, tako da je putnicima bilo teško da se snađu jer nisu mogli da prepoznaju stvari oko sebe. Dočekivao ih je vojvoda Mihaj lično; bilo je lako prepoznati ga po velikoj debeloj kapi od krzna ukrašenoj velikom perjanicom. Preko leđa mu je bio prebačen raskošni plašt, koji nije davao mesta sumnji da je na njega utrošena gomila boje da bi bio tako jarkocrven. Ovo je ostavilo dobar utisak na zvanice: plašt je ukazivao na bogatstvo koje je stekao, garantujući im velike isplate. S kamatom. Poznat kao jedak i sažet, Mihaj je u razgovoru s njima bio pomirljiv i slatkorečiv. „Pripremili smo za vas nešto u velikoj dvorani”, rekao im je. „Tamo, na drugoj strani dvorišta. Prvo uđite, molim vas, kao moji dragi i cenjeni gosti.” Odatle se zaista širio privlačan miris kuvanog jela, koji su zvanice pratile sve do vrata koja su vodila do velikog neosvetljenog prostora. Jedan od njih pogledao je grede ispod krova i pomislio: „Ovi Vlasi zaista su zaostali - njihova velika dvorana nije ništa bolja od štale.” Drugi je pogledao oko sebe i video da je čitavo mesto jako prljavo. Unutra je bio samo jedan ražanj, na kom se vrtelo jedno jedino prase, nabodeno od usta do zadnjeg kraja, dok mu se na licu i dalje očitavao izraz iznenađenja. Ražanj neko vreme, očigledno, niko nije ni okretao i meko meso na prasetovom trbuhu počelo je da zagoreva; lep miris pečenja prerastao je u smrad zagoretine. Bio je tu još jedan miris, jači od ostalih; kao da je mirisala slama natopljena nepoznatom tečnošću, koja se nalazila u svakom

102

uglu ovog objekta. Samo jedna od zvanica imala je vremena da se okrene na petama pre nego što su se vrata zalupila za gostima uz veliki tresak. Bacio se ka izlazu najbrže što je mogao, ali nije uspeo da pobegne - reza je već bila spuštena. Još jedan od zvanica povukao se korak unazad u tamu, gde je stao na nešto što je šuštalo ispod njegovih nogu. Glas vojvode Mihaja čuo se kroz zidove, jasno kao da je stajao među njima. Činilo se kao da dolazi odozgo, a ne kao da prolazi kroz pukotine u drvetu. „U vašu čast, gospodo moja!”, rekao je glas, a onda je nekako uspeo da se uzdrži i ne nasmeje, uprkos očiglednoj razdraganosti u glasu. Moguće je da je osluškivao njihove reakcije. Tada su zvanice videle da su te šuštave stvari pod njihovim nogama bili zapravo dokumenti u kojima su bile zabeležene sve pozajmice koje su oni davali vojvodi. S njih se širio isti miris koji je dolazio i od sena ostavljenog u uglovima. Turci su bili zatvoreni u svinjcu sa svojim sopstvenim priznanicama i zapisima o zaduženju. Napolju se čuo gromki Mihajev glas, koji je izdavao naredbe na jeziku koji oni nisu razumeli. Jedan od zvanica počeo je da vrišti. Zavijao je, zapravo, kao vuk sateran u ćošak. Nije prošlo mnogo a velika toplota opkolila ih je sa svih strana, približivši im se kao đavolji dah, i vatra je počela da liže zidove. Oči su im bile pune dima. Plamenovi su se pretvorili u pravi požar kada je vatra stigla do slame natopljene tečnošću, od koje je sve počelo da bukti žutom svetlošću. Jedan od zvanica počeo je besno da šutira papire pod nogama, shvativši da su i oni, kao i sve u ovoj smrtnosnoj zamci, natopljeni tečnošću od koje je vatra gorela brže i jače. Nije bilo svrhe šutirati papire zarobljene s njima. Ali te stranice bile su divne dok su, uhvaćene plamenom, letele gore, sve više prema tavanici, gde su vojvodine dugove uz treperenje gutali toplota i svetlost.

103

I

rina, šta ti misliš da ja mogu da učinim? Da ne misliš možda da mogu da odem u policiju?” „Nešto moramo da uradimo! Ne smemo da dopustimo da je tek tako seče.”

„Gledaj, znam da je to veoma tužno, ali mi tu ništa ne možemo da uradimo.” „Moraš da razgovaraš s Vasilijem. Ako ti ne budeš razgovarao s njim, ja ću.”

Andrej je uputio Irini dug i oštar pogled. Bez obzira na to, ona nije ustuknula. Bila je besna. „Najozbiljnije bih ti savetovao da ne radiš takve stvari”, rekao je spokojno. „Ti si običan crv!” Irinin glas postao je piskav. Andrej nije odgovorio ništa. „Bedna kukavice!” nastavila je Irina. „Gledaj, on je neće ubiti. Da je hteo, dosad bi to već učinio. I neće je seći tamo gde bi to moglo da se vidi, tako lepu devojku. Nema nikakvu korist od osakaćene supruge.” Irina nije mogla da se seti kada je poslednji put bila toliko ljuta. A opet, bila je potpuno bespomoćna. A ta bespomoćnost samo je hranila njen bes. Kao Andrejeva ženica, bila je podređeni podređenoga, što je bila pozicija koja joj ranije nije mnogo smetala. Čak joj je donekle i prijalo što je gotovo neprimetna. Ali kada je nešto moralo da se uradi, sloboda, osvojena time što nije bila važna, sastavila je svoje metalne zube oko nje i pretvorila se u zatvor. Andrej je radoznalo zurio u Irinu. „I”, pitao je, „šta je drugo?” „Drugo?” „Rekla si da hoćeš sa mnom da razgovaraš o dve stvari. Ako je prvo bila ovo o Vasiliju, koji brijačem urezuje opscenosti u svoju mladu ženicu, koja bi mogla biti druga? Šta sledi iza toga?” „Skalpelom! Rekla je skalpelom! I ne znam da li su to opscenosti ili nešto drugo. Sve je na ruskom.” „Draga, ja bih u svakom slučaju pretpostavio da je bilo šta što je napisano oštricom na telu mlade devojke opsceno, čak i da su biblijski stihovi u pitanju. Mislim da se tome nećeš protiviti, zar ne?” Zaista nije mogla da se protivi. Tog dana bilo joj je teško da govori. Počelo je njeno neslaganje sa svim tim, ali biće zasad u drugom planu. „U sovjetskoj armiji zvali su ga Pisac Kasapin”, rekao je Andrej da prekine tišinu, s izvesnim čuđenjem. „Bio je majstor isleđivanja. Bez ikakvih rekvizita, mogao je naterati svakoga da prizna sve. Bez nabijanja elektrošokera u anus, bez simuliranja egzekucije, bez davljenja u kofi s vodom. Samo rečima iz mudrih usta i dvema rukama mogao je svakog zatvorenika naterati da propeva šta god zatraži. Osmislio bi im tekst pesme i oni bi pevali. Govorili su da je s uživanjem držao oštricu u ruci. I nije to bilo ništa veliko, bilo je to nešto malo, poput britve. To je bilo dovoljno. Bio je kao alpinista koji stiže do vrha planine maltene bez ikakve opreme. Samo s konopcem i kramponima. Jednom rečju, umetnik.” „Šta? Zar misliš da je od Elene pokušavao da izvuče neke informacije?” „O, ne. Ne mislim. Verovatno je to radio zarad podsećanja na stara vremena. Da ponovo doživi mladost i tako to. Zašto bi inače naručio devojku iz domovine kad je mogao i ovde naći neku, uz sav taj novac koji poseduje? Da je hteo, mogao je rezbariti i neku Amerikanku. Samo da joj je dovoljno platio.” Zar Andrej zaista nije imao nikakvih emocija prema Eleni? Zar se zaista toliko privikao na sve boleštine ovog usranog sveta? Zar je ona zaista mogla da voli ovakvog čoveka? Ta njegova grubost mora da je bila neka vrsta štita. Mora da je tako. Njegova ironija, otuđenost, glupe šale - sve je to prikrivalo nešto meko, inače ona ne bi mogla da ga voli. Ili je možda samo ukus njegovog tela to što ona toliko voli. 104

„Drugo, Irina, nastavi. Sigurno nisi usplahirena samo zbog svoje izrezbarene ruske prijateljice. Kaži mi i to drugo - ne bi valjda da budeš isleđivana, zar ne?” Isleđivanje. To je tako fin način da se kaže mučenje. Kao da postoji samo jedno pitanje. Irina se osećala kao da stoji na ivici vetrovite litice i skuplja hrabrost da skoči u ledenu maticu. Nije znala koliko je voda ispod nje duboka. U najboljem slučaju, ledena voda će je šokirati i ona će ostati bez daha. Možda je dole plitko, možda je kamenje odmah ispod površine, samo čeka da joj rasturi kosti u paramparčad. Ribice će kljuckati mrvice njenog mozga iz razbijene lobanje. Rasplinuće se u beskrajnom moru. „Andrej”, rekla je, „prilično sam sigurna da sam u drugom stanju.” Sad je bio red na Andreja da nema šta da kaže. Oči su mu se širom otvorile. Nije morao da traži od nje da ponovi to što je rekla. Na trenutak je gledao u pod, uplašen. Bio je to tako neobičan izraz lica da je Irina poželela da ga uhvati za ruku koja je drhtala. „Ne.” Izdahnuo je slabašno, kao da je ovu reč neko izboksovao iz njega. Irina mu je prišla da ga uteši, ali on se izmakao kao ranjena životinja. Brzo je napustio sobu, kao da se uplašio da bi njena nežnost mogla da ga opeče. Nije znala da li da pođe za njim ili ne. Nije znala da li da ga teši ili da traži utehu od njega - ili je bilo bolje da ga ostavi na miru, da njegovo telo uradi ono što mora. Trebalo mu je manje od minuta da se vrati. Kad je ušao u sobu, držanje mu je bilo mirno i odlučno. Međutim, lice mu se potpuno izobličilo. Usta su mu bila čudno iskrivljena, u očima je imao metalni sjaj. U desnoj ruci držao je pištolj, iz fioke radnog stola. U levoj ruci stiskao je tri metka, čiji je glatki mesing grejao njegov oznojeni dlan. Ne gledajući u Irinu, otvorio je burence revolvera trzajem ruke iz zgloba i napunio ga: „Jedan za tebe”, rekao je, „jedan za Dragoša, i možda, ako to budem smatrao neophodnim, i jedan za mene.” Uperio je pištolj - ovoga puta ne u njeno lice ili srce, već u njenu utrobu. Irina je osetila kako hladnoća iz njegovih očiju prodire u njeno telo i juri po njemu poput krvi. Ivice njenog vidokruga počele su da blede, kao da je sneg krenuo da ih izjeda. „Verovatno ne misliš ozbiljno”, rekla je trudeći se da joj glas ostane miran. „I ne mislim ozbiljno”, odgovorio je suvo, kao da razmatra ideju da je ovo šala od koje odustaje. „Andrej, volim te”, rekla je molećivo. „Ti mala kurvice, volim i ja tebe, i to previše. Kakva katastrofa, draga moja. Kakva jebena katastrofa.” Spustio je pištolj. Veoma pažljivo položio gaje na jastuk kauča, kao nešto osetljivo, čemu je potreban odmor. Onda je iznenada žustro seo na kauč, tik uz svoj odloženi pištolj, kao da ga je neko otpozadi gurnuo u predeo kolena. „Moja je krivica što si sada to što jesi”, rekao je, a hladnoća njegovog pogleda je hlapila. Irina je položila drhtavu ruku na stomak. Ona je bila majka onoga što se nalazilo tu, šta god to bilo, hranjeno njenom sopstvenom krvlju. „Beba je tvoja, Andrej. Ona ne pripada Dragošu.” Bilo je to prvi put da je Irina tu stvar u sebi nazvala bebom. Ova reč pogodila je kao grom i Andreja; suze su mu bile u očima kad je odgovorio: „Znam da beba možda nije moja.” „Koliko puta sam bila s tobom? A s Dragošem sam bila samo jedno popodne. Mora da je tvoje.” „Irina, nijedna žena nikada sa mnom nije ostala trudna. A Dragoš - Dragoš bi bio duplo bogatiji da nije morao da plaća silne abortuse svojim tabletomankama. A tajming se prokleto uklapa, draga, zar ne?” „Čak i da nije tvoje, tvoje je. Kao što sam i ja tvoja.” Irina je gledala Andreja kako pokušava da proguta ideju da je on začeo život. Znala je kako se oseća. Ni ona sama još nije mogla da se pomiri s činjenicom da je život začet u njoj. Muškarcu je mnogo lakše da okrene leđa i kaže: Ta stvar u tebi nije moja. Kad je žena u pitanju, bežanja nema.

105

Andrej je raširio ruke prema Irini, ali ona se na trenutak nije odazvala pozivu. I dalje je mogla da vidi revolver kako tiho leži među jastucima. Onda se u njoj nešto slomilo i pošla je k njemu. Prišla mu je i dozvolila mu da je zagrli, udišući topli miris njegovog vrata, koji je toliko volela. Osetila je kako mu se telo trese kao list na vetru. Začuo se dubok uzdah. Da li je to bio jecaj? Je li on to plakao? „Šta da radimo?”, pitao je. „Hoćemo li da se venčamo? Da pravimo malu američku porodicu? To je i više nego ludo za nas.” Pogledala je u njega, u njegove otekle crvene usne i vlažne zacakljene oči, i nije mogla ni da zamisli kako da odgovori na ovakvu prosidbu, ako je ono što je rekao uopšte bila prosidba. Mora da je u njenim očima primetio surovost svog pitanja, pošto se nasmejao i rekao u istom tonu: „Kako li ti samo mene podnosiš, draga moja. Kako uopšte možeš da me podneseš.”

106

O

dlučeno je da će Elena poći s Irinom na kliniku za abortuse. Bilo je to nešto o čemu se ne priča, ženska stvar koja se obavlja bez prisustva očeva. Irinu je ljutilo što Andrej neće biti uz nju, ali tada to nije imalo značaja. Kada je Irina pokucala na vrata, Vasilij ih je otvorio. „Ubrzo će doći”, rekao je. „Želiš li votku?” Irina je odmahnula glavom. „Jesi li sigurna?” pitao je. „Možda bi volela da ošamutiš to jadno stvorenje u sebi pre nego što ti ga sastružu.” Irina ga je besno pogledala. Nije mogla da se seti da li je ikada bila nasamo s Vasilijem. Sad je bilo vreme da mu nešto kaže, da ga opomene i posrami. Makar da mu da do znanja da zna šta on radi, i da se neće tek tako izvući. Otvorila je usta ne bi li osula paljbu po njemu, ali shvatila je da nema reči za to. Imao je nejasno dobroćudan i iščekujući izraz lica. Ismevao je njen bes. „Zvali su te Pisac Kasapin”, rekla je na kraju, nekim čudnim tonom koji je nagoveštavao da s izrečenim nema rasprave. „Jesu”, odgovorio je. „U početku su me zvali Pisac Hirurg, prvenstveno zbog preciznosti mojih rezova. Kad sam prvi put čuo za svoj nadimak, smejao sam se. Rekao sam im da ne smeju tako da me zovu, zato što hirurzi seku ljude da bi ih lečili. Nisam ih sekao zbog toga. Zato sam im rekao: Zovite me Pisac Kasapin, ako već morate da izmišljate klinačke nadimke.” Zašto se Irina uopšte ponadala da može uzdrmati takvog čoveka? Bio je miran kao snežni pokrivač na uspavanoj pustari nakon što se oluja stišala. Kakav to monstruozni manir spava u smrznutoj zemlji, Irina je mogla samo da zamišlja. Elena se pojavila da je pozdravi, u haljini s labavim naborima iste nijanse ružičaste kao što je bila i ona u kojoj se udala. Isticala joj je krupne oči i nežne kosti. Kad je videla da joj muž i drugarica stoje tu zajedno, diskretno im se nasmešila. „Samo napred, onda”, kazao je Vasilij staloženo, potiskujući dve devojke kroz vrata, kao otac koji tera svoju decu u park da se igraju umesto da mu skaču po glavi. Bio je predivan vedar dan s prijatnom temperaturom. Kad su ušle u kola, Elena nije morala da uključi ni grejanje ni hlađenje. „Nisam znala da umeš da voziš”, komentarisala je Irina, gledajući svoju prijateljicu kako izlazi kolima na put bez trunke straha. „Vasilij me je naučio.” „Oh? Zaista?” „Bio je veoma fin. Očinski raspoložen i nežan.” Je li to Elena bila duboko sarkastična? Istina, Irina nikada nije čula da je ovaj čovek podigao glas. I zaista je mogla da vidi taj čudni mirni očinski pristup u njemu kada ih je otpratio do vrata. Ta staloženost opravdavala je njegovu povremenu brutalnost. Njegov užasan dar bila je sposobnost da nežnost i ubistvo drži tako blizu jedno drugom. Andrej je ova dva ekstrema makar držao na popriličnoj udaljenosti, razdvojena debelim zidom ironije. „Ja, naravno, nemam vozačku dozvolu”, rekla je Elena, osetivši potrebu da razjasni stvari. „Elena”, započela je Irina strogo. „Elena, ovo je potpuno ludilo. Moraš da odeš.” „Ne.” „Ne možeš ostati kraj muža koji te secka iz zabave. Ubiće te.” „Ne.” Za šta je ona to rekla ne ovaj poslednji put? Ne, ona neće ostati, ili ne, on je neće ubiti? „I šta on to, uopšte, piše po tebi?” Elena je žestoko odmahnula glavom, pokušavajući da na svaki način zadrži svoj suzni pogled na popodnevnoj saobraćajnoj gužvi. Ona neće govoriti o ovome - šta god da je značio taj krvavi tekst na njenom telu.

107

„Ako nećeš da odeš jer nemaš para, imam ja nešto svojih, o kojima Andrej ništa ne zna. Mogu ti dati dovoljno za avionsku kartu. Idi kući, vrati se majci, molim te.” „Majka bi me odmah poslala nazad.” „Onda - onda idi bilo gde, jebiga! Na Bahame. Na Maldive. U Brazil. Gde god idu ljudi poput nas kada pokušavaju da se spasu. Spasi se, molim te. Makar zbog mene, ako ništa drugo.” Elena je duboko uzdahnula. Brzo je obrisala suzu s obraza. Irina čak nije ni videla da su joj pošle suze. „To i nije baš tako lako”, rekla je Elena. „Vidi, da ti kažem, i jeste! Samo pobegni odatle.” „Vasilij bi me pronašao, a onda bi me sigurno ubio. A onda bi pobio i čitavu moju porodicu. Šta misliš, zašto bi me rođena majka odmah vratila? Irina, nemoj da si tako...” Elenin prekor ostao je da visi u vazduhu. Irina nije mogla da poveruje da je njena prijateljica na neki način u situaciji koja je čak i gora i alarmantnija od situacije u kojoj se sama nalazila, a koja može da se razreši za sat vremena. „Znači, ti ćeš da ostaneš i da otrpiš sve što možeš umesto da odeš”, rekla je Irina ljutito. Dve devojke gledale su jedna u drugu. Nije bilo nikakve svrhe ljutiti se na nekoga ko je sečen, ali Irina je morala da se ljuti na nekoga. Mrzela je ceo svet, jer im je svet to radio. Tada je Elena rekla nešto na šta je Irina trebalo da obrati pažnju. Rekla je: „Ne još.” Irina ništa nije odgovorila, možda nije ni čula pošto su stigle pred kliniku, skvotersku sivu zgradu nalik na srednju školu u predgrađu. Elena je isključila motor. Neko vreme nijedna od njih dve nije se pomerila, gledajući pravo kroz vetrobransko staklo na mesto koje je izgledalo bezazleno, a gde su isisavali tek začete živote, da se ne bi uništavali oni koji već traju. „Kako se ti osećaš po pitanju ovoga?”, pitala je Elena, pokazujući na njen donji stomak. „Znam da je glupo, ali volela bih - volela bih da ne moram ovo da radim.” „Oh, znam.” Tuga u kolima bila je poput magle koja ih je obe progutala, pa su sada drhtale, zamagljenih očiju. Šta je Elena znala o ovome? Da li je i ona to već uradila? Kao da odgovara na ova neizrečena pitanja, Elena je rekla: „Ne brini, neće te mnogo boleti. Uspavaće te.” Kada je ovo kazala, otkopčala je sigurnosni pojas, koji je kliznuo preko njenog tela kao zmija i zategao se sa strane. Irina je odvezala svoj pojas. „Elena”, upitala ju je tiho. „Da li si... Da li si ti ovo već radila?” Ono što je zaista htela da pita jeste da li je Elena možda morala da uradi to bez anestezije. Da li je osećala struganje? Da li je - da li je ona možda videla kako to izgleda, ta mala crvena stvarčica koju su sastrugali iz njenog središta? Elena je uzela Irinu za ruku. „Možeš sebi dopustiti da tuguješ koliko god treba”, rekla je nežno. „Čak i ako ti kažu da to nije ništa, da to nije osoba i da si ti samo luckasta devojka. Oni to ne znaju. Sećaj se svega čega moraš da se sećaš, zato što sve to postaje mnogo gore kada pokušaš da zaboraviš.” Irina nije morala da pita šta to znači. Ona je već dobro znala da zakopane stvari često odbijaju da ostanu pod zemljom. Kandžama će prokopati put natrag da bi urliknule pred čitavim svetom o skrivenim zločinima i ugrozile živote. Bio je to najistinitiji oblik pravde: pravo iznutra. Ne spolja. Spoljašnja strana uvek je gledala istim slepim pogledom i na nevine i na iskvarene. Unutar klinike biće prilično sveže, zbog nepotrebno uključene klimatizacije. Elena će morati da se vrati do kola da bi Irini donela džemper. Nijedna od njih neće imati volje da prelistava stare magazine u čekaonici. Sedeće zajedno u potpunoj tišini, sve dok ne budu prozvali Irinu, a kada se bude čuo glas preko razglasa, Elena će stegnuti Irini ruku poslednji put. Onda će, u operacionoj sali, doći i trenutak kada će Irina početi da broji unazad na jeziku koji je navodno zaboravila. Ali u ovom trenutku je sve to bilo u budućnosti. Trenutno još uvek sede u kolima. Sada su, teorijski, još mogle da se okrenu i vrate, iako su obe znale da neće. „Šta rade s mališanima kada završe?” pitala je Elena.

108

Mališani je bio čudan naziv za njih, verovatno mnogo gori nego da ih nazivaju bebama. „Mislim da ih na kraju spale”, odgovorila je Irina. „Ah, i to je bolje nego da ih bace u đubre”, kazala je Elena staloženo, a onda dodala: „Možda ih baš u ovom času udišemo.” Kakva pomisao. Maleni holokaust stvari koje još nisu postale život izbačen pravo u atmosferu. A opet, kada se tako pogleda, zar nije sva materija koja lebdi vazduhom na neki način potekla od mrtvih? Zar mi ne udišemo raspadnuto lišće, raspadnute leševe, spaljene palate, zaboravljene snove i ne unosimo ih u sopstveno telo svakim dahom? Tog dana Irina je poslednji put videla Elenu. Tog dana, kada su se dovezli pred kliniku bezazlenog izgleda, da Irinu očiste od novog života. Naravno, nema sumnje da je to bila ispravna odluka. Za Irinu je dovođenje deteta u situaciju poput njene bilo jednako činu samoubistva. Nije mogla da izabere goreg oca za svoje dete od Andreja. Taj potpuno pogrešan izbor za nju je bio znak da joj je on sudbinski namenjen. Zašto je ovako razmišljala? Razumni ljudi sigurno ne razmišljaju tako. A ona - ona je trebalo da bude inteligentna. Tako su bar govorili svi njeni testovi u školi. Makar je znala da inteligentan i razuman nemaju isto značenje. Inteligentan čak ne znači ni biti pri zdravoj pameti. Zašto ljudi toliko žude za tim da naprave novi život kada će ga neminovno upropastiti onim istim glupostima koje su uništile njihove živote? Svaki put je to ista ona hodajuća katastrofa. Dete će postati kurva ili kriminalac, kao i svi ostali. Evo, na primer, Irina. Dati su joj svi preduslovi, ugurana je u kalup mlade Amerikanke s velikim mogućnostima pred sobom, a pogledajte šta je sebi uradila. Imala je volje kao mačka u teranju koja mjauče u kontejneru zbog nečega što ni sama ne shvata. Odbegla mačka koja je odbila pitomo životarenje zarad divljine i slobode. Pitomo životarenje je za idiote, to je ono u šta Andrej veruje. Zbog te misli Irina se i dalje smeje. Mora odustati od razmišljanja da Andreja njegova izopačenost čini pravim više nego što su ostali muškarci. Ali nije znala kako da se otrese takvog razmišljanja. Nije znala kako da se otrese bilo koje pomisli na Andreja. Ili na njegov glas. Ili na njegov miris. Ili na slobodu za koju je mislila da joj je on dao, na slobodu da radosno potone u mrak i da uopšte ne brine zbog dugova. Slobodu da živi u crvenoj zoni i da joj tamo bude prijatno.

109

Doi Nekada davno dogodilo se nešto. Da se nije dogodilo, ne bi bilo ispričano. Bio jednom jedan car koji je imao tolika blaga da prosto nije znao šta da radi s njima. Ipak, nije bio srećan, zato što nije imao dece. Niko nije mogao da mu podigne raspoloženje, čak ni njegova nekada veoma poletna žena. „Zašto si tako neraspoložena?” pitao ju je on jednoga dana. „Dragi mužu, volela bih da sednem u kočiju i odvezem se negde njome.” „Čekaj, uradiću nešto bolje. Sagradiću ti brod.” I tako je car naredio da se sagradi predivan brod, najlepši koji je ikada postojao. Lakše je bilo gledati u sunce i ne biti zaslepljen nego u ovaj brod. Kad je posao završen, car je rekao svojoj ženi da može poći na put pošto je brod spreman. Onda je rekao i ovo: „Ako se s puta ne vratiš trudna, bolje nemoj ni da se vraćaš.” Tako je carica danima putovala brodom sa svojom omiljenom družbenicom, krstareći tiho po magli od koje se nije videlo kopno. Onda se jednoga dana sunce probilo kroz maglu i carica je ugledala ogromnu palatu kako se uzdiže usred mora. Odlučila je da po svaku cenu poseti ovo čudo i dopuni brodske zalihe. Poslala je družbenicu do kapije da izvidi ko živi u palati. Kada joj je straža pred kapijom saopštila da je to stanište Majke Božje, družbenica se nije usudila da ude. Carica ju je onda odgurnula u stranu i sama je prošla kroz kapiju. U dvorištu se nalazilo visoko vitko stablo jabuke prepuno zlatnog voća. Caricu je odjednom obuzela želja da pojede jabuku. Rekla je svojoj družbenici: „Ako ne budem pojela jednu od ovih jabuka, umreću.” Sluškinja je bila nevoljna, ali kada je videla da njena gospodarica počinje da bledi i poboleva, ušla je i ukrala jabuku najbrže što je mogla. Kad je carica pojela jabuku, odjednom se ispunila srećom; držala je ruku na svom nabreklom stomaku, ushićena saznanjem da je u šestom mesecu trudnoće. „Idemo smesta kući”, rekla je svojoj družbenici, „sad je moja želja ispunjena.” Ali Majka Božja primetila je da s njenog drveta nedostaje najlepša jabuka. „Ko ju je ukrao?” pitala je nebo, koje je ćutalo. A onda je izgovorila kletvu: „Ako se iz ove jabuke rodi devojčica, biće lepa kao sunce - lakše će biti gledati u sunce a ne biti zaslepljen nego u njeno lice. Ali kada bude napunila sedamnaest godina, postaće mačka. I ona i svi u njenoj palati biće prokleti sve dok sin nekog cara ne dođe i ne odseče joj glavu. Tek onda će svi ponovo postati ljudi. Kada je carica stigla kući trudna, nastalo je veliko slavlje. Kada je došlo vreme, rodila je predivnu devojčicu, koju su svi voleli. Ali kad je napunila sedamnaest godina, princeza se iznenada pretvorila u mače vatrenih očiju, koje je sedelo na haljini koja je spala s princeze. U isti mah čitavom palatom razlegao se zvuk odeće njenih žitelja, koja tiho pada na tie, a iz nje izleću gipke mačke različitih boja i šara.

*** U to vreme, u jednoj dalekoj zemlji živeo je car koji je imao tri sina. Kada mu je žena umrla, počeo je mnogo da pije. Pošto je hteo da se oslobodi dece koja su mu bila na teretu, jednoga dana pozvao ih je k sebi i rekao im sledeće: „Svaki od vas krenuće sam u potragu i doneće mi s puta nešto da mogu da vidim ko je od vas trojice najveći junak. Onaj koji mi bude doneo platno tako tanko da može da se proturi kroz iglene uši, naslediće moj presto.” Nakon velike oproštajne gozbe trojica prinčeva su se razdvojila, obećavši da će se ponovo sresti za godinu dana. Svaki od njih odabrao je put kojim želi da ide. Najstariji je odabrao put na kom će on trpeti glad, ali njegov konj će imati hrane. Jedino što je sreo na tom putu što je mogao poneti ocu bio je mali zgodni pas. Drugi brat odabrao je put na kom će on imati šta da jede, ali njegov konj neće 110

imati ništa za jelo. On je pronašao parčence grubog platna koje bi, uz mnogo snage i odlučnosti, neko možda i mogao da proturi kroz ogromne ušice neke velike igle. A i tad bi morao jako da zapne. Najmlađi brat putovao je kroz mračnu šumu, a put mu je bio težak zato što je neprekidno padala kiša i pravila vodenu zavesu kroz koju nije mogao da vidi kuda ide. Tri dana i tri noći neprestana kiša nadolazila je u talasima, što ga je činilo očajnim. U jutro trećega dana, u blesku munje video je ispred sebe veliku palatu. Rešio je da uđe u nju, pošto nije video ništa drugo pred sobom. Ali vrata su bila zatvorena, a sve je bilo okruženo visokim zidom, koji je dosezao do neba. „Umirem od gladi”, prošaputao je usamljeni princ, ali nije bilo nikoga da ga čuje. Onda je odjednom ugledao svetlucavo sočno parče mesa kako visi iznad vrata. Čeznući da oseti nešto konkretno u ustima, skočio je da ga dohvati, ali meso mu se zalepilo za ruku i povuklo ga u visinu. Kad je princ pokušao da se oslobodi, shvatio je da je meso od neke čvrste materije, a da sjaj zapravo potiče od dragog kamenja, a ne od mesnih sokova. Našavši se u nevolji, počeo je da jauče; začulo se zvonce i on se neslavno našao ponovo na podu. Kako je očistio prašinu sa sebe, vrata su se otvorila polako, nekom nevidljivom rukom. Naš junak slegnuo je ramenima i rekao: „Neka bude šta bude.” Pretražujući mračne hodnike nije video nijedno ljudsko biće, i konačno je stigao do sobe sa svećom i krevetom u njoj. Odlučio je da se odmori pošto je bio iscrpljen, ali čim je dotakao krevet, deset ruku bez tela pojavilo se niotkuda i počelo da ga udara i čepa odeću s njega. Očajan, princ je izgovorio: „O Majko Božja, ko me to ovako bije?” Ruke su se zaustavile, ostavljajući ga potpuno golog. Istog časa na stolu se pojavila hrana, zajedno s bogatom i fino sašivenom odećom. Obukao se i večerao i sledećeg jutra probudio se svež i odmoran. Odlučio je da ode do sledeće sobe, a tu su ga opet ruke tukle i trgale odeću s njega, i opet je princ bio nahranjen i obučen kao i prethodni put. Trećeg dana probudio se okružen tucetom sivih mačora, koji su ga poveli u veliku dvoranu u kojoj je sve bilo od čistoga zlata. Dobio je da obuče odoru od čistog zlata, da se slaže uz presto od čistog zlata, na koji mu je ukazano da sedne, a stotinu mačaka sviralo je i pevalo. Naš junak pitao se ko to vlada ovako čudnim posedom, a onda je ugledao lepu malu mačku s očima boje vatre i krznom belim kao sneg kako leži u zlatnoj korpi. Mačka carica toplo ga je pozdravila i on je pozdravio nju, te se ona pridigla iz korpe i objavila podanicima da je mladi čovek njen novi suprug. Sve mačke odmah su ga pozdravile kao svog novog gospodara. Carica mačaka protrljala se umiljato leđima o njegov otvoreni dlan i legla mu tromo u krilo, a onda ga je pitala, gledajući u njega plamenim pogledom: „Junače moj dragi, zašto si ti došao ovamo?” „Draga moja mačko, Bog vodi ljude različitim putevima, a mene je moj otac poslao da nađem platno toliko tanko da se može provući kroz iglene uši, i ja sam došao da to pronađem.” U međuvremenu, dok je princ boravio u mačjoj palati, njegova dva starija brata vratila su se kući i isporučila svoje poklone. Otac je bio veoma zadovoljan malim psom, a parče grube tkanine nije mu se mnogo dopalo. Kada je pitao sinove gde im je mlađi brat, odgovorili su da ne znaju. Pretpostavilo se da je mrtav i u carstvu je zavladala velika žalost. Nakon mnogo dana mačka je upitala princa: „Dragi moj, zar ne želiš da se vratiš kući? Navršila se godina tvog traganja.” „Ne, ne želim da idem kući. Srećan sam ovde i ostaću do smrti.” „Ne, ne možeš”, odgovorila je mačka. „Ako hoćeš da budeš ovde, moraš prvo da se vratiš kući i daš svom ocu ono što si mu obećao.” „Ali kako da pronađem tako tanko platno od tako finih niti?” „Oh, to može da se izvede.” „Nije moguće, draga moja mačko, da je prošla čitava godina otkako sam ovde.” „Jeste, prošlo je i više. Ovde je vreme drugačije. Otkad si ti otišao s mesta odakle si došao, prošlo je devet godina.”

111

„Kako jedna godina može da bude devet godina? I koliko će mi onda godina trebati da se vratim?” „Daj mi taj bič što visi na zidu”, rekla je mačka. Udarila je bičem na tri strane i prizvala svetlosnu kočiju. Ušli su u kočiju i mačka je upitala princa: „Jesi li sad spreman da pođeš kući?” Pre nego što je uspeo da klimne glavom, mačka je fijuknula bičem još jednom. Velika bela munja prekrila je svojim sjajem sve u trenutku, i kad je grmljavina utihnula, princ je shvatio da je stigao kući. „Ponesi sa sobom ovaj orah”, rekla je mačka, „ali nemoj ga otvarati sve dok ti otac ne zatraži tkaninu.” Kad je princ ušao u palatu, zatekao je sve prestravljene jakim treskom uz koji je kočija stigla. Ipak, otac nije gubio vreme, već je odmah pitao sina da li mu je nešto doneo, da li je pronašao platno. Princ je rekao: „Jesam, oče.” Kad je ovo izgovorio, slomio je orah udarivši ga mačem. U orahu je pronašao zrno kukuruza. I njega je presekao i našao zrno pšenice. Onda se naljutio i počeo da negoduje: „Prokleta mačka me je prevarila! Dođavola s mačkom!” Čim je izgovorio ove reči, nevidljive kandže zabole su mu se u ruke i odrale ih do krvi. Zdrobio je zrno pšenice petom čizme i unutra pronašao sićušno seme onog dosadnog korova što se kači po stazama za šetnju. Zgazio je i ovo seme, a iz njega je izletelo sto metara najfinijeg i najbeljeg platna koje je iko ikada video. Car, zapanjen i oduševljen, objavio je da će on naslediti krunu pošto je pronašao najlepše platno. „Ne, oče”, odgovorio je princ, „već sam dovoljno bogat. Već imam carstvo gde sad živim i vratiću se tamo.” „Ne možeš još da se vratiš”, rekao je otac, „jer svaki od vas, sinovi moji, sad mora poći da nađe sebi ženu.” „U redu”, rekla su braća i pošla na put. Najmlađi brat ušao je u svetlosnu kočiju u kojoj ga je čekala mačka, i oni su se vratili u njeno carstvo. Kada su stigli, mačka ga je pitala šta je uradio i on joj je ispričao sve što se dogodilo, a onda je rekao da ne zna kako da pronađe ženu. Mačka ga je slušala veoma pažljivo, ali nije rekla ni reč. Živeli su tako zajedno još jedan mesec, pre nego što ga je mačka upitala: „Zar ne želiš da se vratiš kući?” „Oh, ne želim da se vratim kući”, odgovorio je princ. „Nemam razloga za to.” S vremenom su se njih dvoje zaljubili jedno u drugo, i nisu mogli ni trenutak da provedu razdvojeni. Jednoga dana naš mladi junak pitao je mačku: „Zašto si ti mačka?” „Ne pitaj me to još”, odgovorila je ona. „Pitaj me neki drugi put. Mrzim da živim na ovome svetu. Hajde da odemo zajedno do tvog oca.” Ponovo je dozvala svetlosnu kočiju i odvela princa kući. Kad ih je otac video, pitao je: „Zar ti nemaš ženu? Zašto nisi oženjen? Gde ti je žena?” Sin mu je pokazao mačku i rekao: „Evo je. Moja žena je ova mačka.” Mačka je sedela u svojoj zlatnoj korpi. „Šta ćeš da radiš s mačkom?” vikao je otac. „Ne možeš čak ni da razgovaraš s njom.” Na to se mačka razbesnela. Skočila je iz korpe, a onda je napravila kolut preko glave i pretvorila se u zasenjujuće lepu devojku vatrene kose. Naš mladi junak se nasmejao i zagrlio je. Njegova braća potpuno su se skamenila, ali otac je bio toliko zadivljen lepotom njegove pratilje da je rekao: „Ti imaš zaista najlepšu ženu. Moraš postati moj naslednik i dobiti čitavo moje carstvo.” „Ne, oče, to neće moći. Ja već imam jedno carstvo i krunu, zato ti svoju daj mom najstarijem bratu.” Dok je govorio, devojka je napravila kolut preko glave, ponovo postala mačka i legla u svoju zlatnu korpu.

112

Kad su se naš junak i njegova pratilja vratili u palatu, on se ljutio na nju pošto je i dalje bila mačka. Rekla je: „Dragi moj, objasniću ti kasnije zašto moram da budem mačka. Na mene je bačena kletva.” Neko vreme živeli su u mačjem carstvu kao i pre, sve dok jednoga dana mačka nije počela da oštri tri jatagana. Kad se princ vratio kući iz lova, ona je napravila veliku predstavu, pretvarajući se da je bolesna. Prevrtala se okolo i bolno mjaukala. Princ je pokušao da je smiri mazeći je, i neprestano ju je zapitkivao: „Šta ti je, draga?” „Veoma sam bolesna”, plakala je. „Ako me voliš i želiš da učiniš nešto dobro za mene, odseci mi rep. Suviše je veliki i težak. Ne mogu više da ga nosim.” „Ne, ne mogu da te posečem! Ne smeš da umreš; radije ću sam umreti. Evo, imam melem. Izlečiću te njime.” No, ona je i dalje uporno tražila od njega da joj odseče rep, i na kraju mu je slomila volju. On je konačno to uradio, zatvorivši oči kad je oštrica zasekla njeno meso. Kad je otvorio oči, duboko je uzdahnuo, jer se mačka pretvorila u devojku sve do bokova, dok je u gornjoj polovini tela i dalje ostala mačka. Bilo mu je veoma drago zbog ovoga, ali mačka nije mogla da stane. Nastavila je: „Mrzim da živim. Ne želim više da živim. Molim te, odseci mi glavu, i uzmi čitavo moje carstvo.” „Kako možeš od mene da tražiš da ti odsečem glavu?” „Ako me voliš i želiš da učiniš nešto dobro za mene, onda mi odseci glavu.” Konačno više nije mogao da joj se suprotstavlja, te je zgrabio jedan od jatagana i brzim pokretom odsekao joj glavu. Istoga časa ona je postala devojka zadivljujuće lepote, a sve mačke u palati postale su ljudska bića, i čitavo carstvo se iskupilo, i svi su bili oduševljeni, mada su morali iz početka da uče kako se pravi i nosi odeća. Mačka carica, koja je sad bila devojka, poljubila je princa sva srećna i rekla: „Od sada pa nadalje ti si moj muž. Majka Božja me je proklela da budem mačka sve dok mi carev sin ne bude odsekao glavu. A sada, hajde da pođemo do tvog oca, ali čuvaj se, on je opasan čovek.” Kad su došli kod prinčevog oca, stari car zaljubio se u crvenokosu ženu svog sina. Dok je naš junak bio u lovu, starac je pošao u odaje prelepe žene, ali na putu donde našla mu se mačka. Kad je pokušao da uzme u naručje svoju snahu i natera je da mu podari ljubav, ona ga je ogrebala po licu i prosiktala: „Šta hoćeš od mene, ti stara mrcino?” Kad se muž vratio iz lova, rekla mu je šta je njegov otac uradio. Odlučio je da smesta pođu i vrate se kući - ali otac je došao i rekao mu: „Ako mi ne dopustiš da imam tvoju ženu, obesiću te.” „Znaš da moja žena nikada neće dopustiti da umrem”, rekao je sin. Otac je naredio straži da uhapse mladi par i bace ih u tamnicu, ali njih dvoje uspeli su da pobegnu svetlosnom kočijom, a reči kojima se sin oprostio od oca bile su: „Znaš, oče, neće proći mnogo vremena pre nego što te moja žena bude kaznila.” Kad su se vratili u svoje carstvo, skupili su ogromnu vojsku i odmah su ocu objavili rat. Šta je stari car mogao da uradi? Morao je da umaršira sa svojom vojskom u bitku s caricom mačaka. Za tri dana sinovljeva vojska potpuno je uništila očevu. Među raskomadanim ostacima vojske, samo je otac još bio u životu. Kad je video da je izgubljen i da nema više snage, rekao je svom sinu: „Molim te, oprosti mi. Istina je da sam uradio lošu stvar, ali da se to nije dogodilo, ne bi bilo ni ispričano. Sudi pravo i vladaj dobro mojim carstvom.”

113

O

dmah se videlo da nešto nije u redu. Bilo je to više od čudnovatosti svojstvene biću progonjenog sićušnim duhom osobe koja nikada nije postojala. Osećalo se u vazduhu. Andrej se vratio sa sastanka s Vasilij em i zaključao se u kancelariju u kojoj je retko kada boravio. Da li je Irina ikada ranije videla ta vrata zaključana? Usuđuje li se da pokuca na njih? Da. „Šta je bilo?” Andrejev glas delovao je udaljeno. „Andrej, šta se događa?” Umesto odgovora, vrata su se otvorila, i to proračunato polako. Kada je videla Andreja, Irinina prva misao bila je da on, zapravo, i nije toliko visok kao što je mislila. Izraz na njegovom licu bio je čisti strah, neprikriveni strah, bez ironije. Irina nije mogla da veruje svojim očima. „Moraš da odeš”, rekao je, kao da je on sujeverni seljak, a ona Ciganka koja je pokucala na njegova vrata u gluvo doba noći. „Žao mi je ako si zaista zauzet. Razgovaraćemo onda kasnije.” „Ne, ne shvataš. Moraš da odeš!” Tako je jako naglasio reč odeš da je Irina počela da shvata šta je zaista mislio. Mislio je da treba da ode od njega. Nešto se skupilo u njenom središtu i bol je počeo da je steže u grudima. „Na koliko dugo treba da odem?” „Treba da odeš zauvek.” Bol joj se proširio do grla i nije mogla da govori. Andrej se izvukao iz radne sobe i zatvorio vrata za sobom. Sproveo ju je do kauča u dnevnoj sobi s posebnom ljubaznošću, kao da je organizator pogreba. Stavio joj je ruke na ramena, pritiskajući je da sedne. Na trenutak je samo stajala, gledajući ga besno u lice. Onda je popustila. Sela je, a kad se ona smestila, i on se sručio pored nje. „To je za tvoje dobro, žao mi je”, rekao je. „Ovo nije način na koji sam mislila da ćemo se rastati, Andrej.” „Zbog tvoje bezbednosti, draga. Moraš da odeš zato što te volim.” Ovo je bilo ozbiljno. Smrtonosno ozbiljno. On je retko kada govorio da je voli. „Zašto moram da idem? Šta se to događa?” Andrej je polako odmahivao glavom, gledao je na sve strane osim u nju. Siva boja njegovih dužica sad je manje ličila na pocinkovani čelik a više na prljavu vodu u sudoperi. „Ne mogu to da ti kažem.” „Ne mogu samo tako da nestanem. Moram da se pozdravim s Elenom.” „Ne možeš. Otišla je.” Irina je imala osećaj da je opkoljena dubokim mrakom, tako ogromnim nedostatkom svetlosti da nije mogla da razlikuje ni oblike ni pokrete oko sebe, ma koliko pokušavala da raširi oči. Bila je to tmina u kojoj je mogla da pruži ruku i oseti jedino kako se kreće ledeni vazduh. Njena ruka nije ništa napipala; mrak je bio neizrecivo velik. „Andrej, da li je ona mrtva?” „Ona je otišla.” Bol iz Irininog srca širio se do udova, vezujući joj mišiće na leđima i vratu u čvor, udarajući joj u mozak. Suze su joj nezadrživo tekle. U tom trenutku poželela je da je muškarac, da reaguje na svet s podrugljive distance, kakvu i zaslužuje. „Irina, kod tebe su i dalje pasoš i lična karta Vasilike Andresku. Moraćeš da ih vratiš. Ako ih poneseš sa sobom, to će biti - to će biti veoma loše.” „Andrej”, rekla je kroz suze s besom u glasu. On je izgledao iznureno. Bilo je užasno gledati ga tako bespomoćnog. Verovatno ju je njegova bespomoćnost naljutila više od odsečnosti kojom je govorio.

114

„Andrej, zar se ovo zaista ovako završava?” „Žao mi je.” Nije mogla da se priseti da ga je ikada čula da se iskreno izvinjava, a sada je dva puta u poslednjih pet minuta rekao da mu je žao. Trebalo je da je njegova izvinjenja zaraze njegovim strahom. Sada bi zaista trebalo da brine za sopstveni život. Potražila je strah u sebi, ali nije ga bilo. Čega bi uopšte trebalo da se plaši kad je volela najpogrešnijeg čoveka na svetu? Šta bi mogli da joj urade a da ona to sebi već nije uradila? „Moraću da pođem”, rekao je. „Ne mogu podneti da te gledam kako pakuješ stvari. Kad budeš završila, pozovi Dragoša. On će te odvesti na aerodrom. Uzmi kartu u bilo kom pravcu. I nemoj da mu kažeš gde ideš.” Otvorila je usta da nešto kaže, ali on je podigao ruku da je spreči. „I molim te, molim te”, rekao je, „molim te, nemoj da mi kažeš gde ideš.” „Ako se zaista ovako završava”, rekla je Irina drhtavim glasom, kao da će svakog časa ozbiljno zaplakati, „onda me moraš makar zagrliti poslednji put.” Andrej ništa nije odgovorio, samo se namestio na krevetu tako da je Irina mogla da mu padne u zagrljaj. Sela mu je u krilo kao veliko dete, a on joj je obavio ruke oko struka. Naslonila mu se na vrat i suze su joj vlažile kragnu njegove košulje. On ju je čvrsto privukao uz svoje toplo telo. Njegov miris. Kako će živeti bez njegovog mirisa? „Andrej”, prošaputala je. „Draga?” „Ispričaj mi jednu rumunsku priču.” „Nekada davno dogodilo se nešto. Da se nije dogodilo, ne bi bilo ispričano” rekao je, a onda zaćutao. Irina se nije ni pokrenula, vrele suze slivale su joj se niz obraze. „U jednom usranom selu jedne usrane zemlje rodio se dečak”, nastavio je. „Ovaj dečak bio je kopile seoske drolje, a otac mu je bio tamnoputi Ciganin, koji ga nikada nije priznao za svog. Iz nepoznatih razloga, žena koja je rodila dečaka nije ga dala u sirotište, a trebalo je. Čuvala ga je i volela najbolje što je mogla, ali ona je bila samo jedna prosta i gruba žena. Druga deca, iako rođena pod velikim komunističkim vođom, koji je trebalo svoju zemlju da povede u svetlu budućnost, bila su i ostala samo mali usrani seljačići i mrzeli su tog tamnoputog dečaka zbog njegovog ciganskog izgleda. U školskom dvorištu bacali su kamenje na njega i nazivali ga lopovom, iako dečak nije mogao da se seti da li je ikada išta ukrao. Dečak je bio nesrećan, ali to nije bilo važno jer su i svi ostali bili nesrećni. Vikendom, kada nije išao u školu, dečak je dobrovoljno sortirao državni krompir. Radio je ovo satima; jedan po jedan glupi prljavi krompir, razdvajao je na one koji mogu da se jedu i one koji ne mogu. Morao je da pazi na znake truljenja i bolesti. Napravio bi gomilu dobrog i gomilu lošeg krompira. Država je u svojoj velikodušnoj ljubaznosti i beskrajnoj darežljivosti dopuštala dečaku da odnese kući sav taj pokvareni krompir, kao nagradu za njegov vredni rad. Njegova majka bi ga onda pasirala i pokušavala da od toga napravi nešto jestivo, jer su bili gladni. Bili su gladni, ali naravno, to nije bilo važno jer su i svi drugi bili gladni. Jednoga dana, dok je dečak prebirao po krompiru, rekao je sebi: Jebeš ovo. Jebeš ovaj usrani život. Jebeš ove male seronje koji me nabeđuju da kradem. Ako će i dalje da misle da kradem, onda ću da kradem. Onda ću bar s ponosom da nosim imena koja mi daju. Ovaj trenutak mudrosti ulio je dečaku hrabrost da najbolje krompire stavi u ranac i odnese ih kući, svojoj majci. Majka ništa nije rekla za njegov tovar najboljeg kvaliteta, za zdravi ukradeni krompir. Nije rekla ni hvala za dobro jelo; nije ga ni prekorila što je uradio nešto što ne bi smeo. Tako je on nastavio to da radi jer je te sedmice kaša koju je njegova majka spremala bila ukusna. Nastavio je to da radi, a niko se nije potrudio da ga uhvati. Naučio je da je lako biti manje gladan sve dok se ima smelosti.

115

Tokom godina dečak je postao momak. Došlo je vreme da napusti školu i zaposli se u fabrici. Poslednjeg dana dok je prebirao po krompiru, momak je rekao sebi: Fabrika? Jebeš ovaj usrani život. Jebeš to što si manje gladan. Ja želim gozbu. Ovaj trenutak mudrosti ulio je dečaku hrabrost da od podmićenog gradonačelnika ukrade torbu punu para i ode u Ameriku. Tamo će dečak postati čovek i naučiće da se gosti. Ne zna se da li je živeo srećno i dugovečno, ali bar je nosio lepu odeću i vozio dobra kola i brisao je dupe kvalitetnim toalet-papirom. Čak je u svojoj usranoj zemlji kupio fabrike samo da bi seljacima pokazao da može da ih poseduje, mada se nikada nije pomučio da se vrati i kaže im to u lice. Jeo je i jebao do mile volje sve dok nije umro, a to mora da je neka vrsta sreće, zar ne?” Irina je pogledala u Andreja kada je naglasio pitanje. Dok ga je slušala, prestala je da plače. On je uzvratio pogled, zagledavši se u njene velike i lepe mlade oči, i nasmejao se. Pomilovao ju je po obrazu. „Možda sam pogrešio, draga moja”, rekao je. „Nisam baš siguran da je ovo rumunska priča kakvu si tražila. Možda sam ti ispričao američku priču.” Dala mu je poljubac koji je jasno govorio: „Vodi ljubav sa mnom, poslednji put. Bio je to očajnički poljubac zatvorenika pred pogubljenje. Ali on nije otvorio usta pod pritiskom njenih usana. Taj neuspešni poljubac i Andrejevo odbijanje bili su najgora stvar koja se Irini dogodila. Suze su se vratile, izvirući iz njenih zamućenih očiju, sada kad zna da se njeno telo više nikada neće otvoriti za njega. Njeno telo napustila je jedina stvar koju je ono ikada volelo. Osetila je kako u njoj raste praznina, osetila je kako postaje sigurna u to da će zauvek ostati prazna. Naravno, sav taj bol je njena greška. Njena greška zato što nije smela sebi da dopusti ga poljubi ni prvi put. Sve ovo vreme, dve godine provedene s Andrejom, sve je to na kraju stalo u dva kofera. Jedino što je imala bila je garderoba, a odlučila je da veći deo ne ponese sa sobom. Ionako je sve dobila od Andreja, pa da li je onda to stvarno bilo njeno? Nije uzela ništa od donjeg veša, ništa od lepih stvari koje je oblačila da bi privukla njegovu pažnju. Bila je potpuno sigurna da ne bi izdržala ni da ih pogleda, a kamoli da ih obuče. Dragoš je krenuo po nju da je odveze na aerodrom sportskim kolima koja je onaj glupi dečak pokušao da ukrade. Da li se i telo tog dečaka sada negde raspada? to.

Ako je želela da uradi poslednju stvar u stanu u kom je živela s Andrejom, sada je bilo vreme za Radna soba bila je otključana.

Prvo mesto gde je Irina pogledala bila je fioka radnog stola u kojoj je pronašla pištolj. Zelene fascikle bile su i dalje tamo, ali ne i pištolj. Na tom mestu bio je pasoš s njenom slikom i imenom neke druge devojke. U pasoš je bila gurnuta kreditna kartica. Pomislila je da ponese Vasiliku sa sobom, ali vreme Vasilike je prošlo. Devojka koja ne postoji nije bila nešto što bi trebalo poneti. Želela je da ponese nešto što bi je možda, a ne sigurno, odvelo u smrt. Ono što je zaista želela da ponese bilo je nešto što bi nateralo Andreja da je potraži. Zatvorila je fioku s Vasilikom Andresku. Iščupala je život iz korena da bi ostala, a sada je teraju da ode. Kad je pitala Andreja šta mu je bilo najčudnije kada je došao u Ameriku, rekao je da je to izbor. Mogao je da se navikne na sve loše u Americi. Ali izbor, vrtoglav, gotovo bezgraničan izbor - izbor je ono što ga je vuklo i najviše plašilo. Irina je otvorila mali metalni kabinet. Gledala je u brojeve na privescima ključeva. Njen omiljeni bio je 21012, zato što je bio isti bilo da ga čitate s jedne ili s druge strane. Kao neko odbrojavanje koje je resilo da se predomisli kod nule i ponovo krene u brojanje. Ovo je tražila. Mogla je da odluči da ostavi ključ. Mogla je da odluči da ima bebu, samo da je to zaista želela. Zašto onda ove mogućnosti ne izgledaju kao mogućnosti? Zašto joj se činilo da je ono što je pogrešno radila bilo neizbežno, zapisano u njenoj krvi?

116

Irina je stavila mali zlatni ključ u džep. U tom trenutku ona nije zaista želela da otkrije šta zapravo ovaj ključ otključava i nije htela da zaviri unutra. Otvorila je ponovo jednu od fioka i izvukla zelenu fasciklu na kojoj je bio isti broj kao na ključu. Unutra je bila adresa banke u jednom dalekom gradu. Andrej joj je rekao da nikome ne kaže gde ide. Pa, neće nikome reći ni reč. Samo će poneti ključ i ime američkog grada sa sobom. Ostaviće fasciklu da bi bila sigurna da će Andrej znati koji ključ zapravo nedostaje. Ako bude želeo da mu vrati ključ, moraće da je pronađe. Dragoš je odvezao Irinu na aerodrom u tišini. Želela je da mu postavi na hiljade pitanja, ali njegovo natmureno lice odvratilo ju je od toga. Pomislila je da će je bez reči ostaviti na pločniku, ali umesto da stane kod ulaza, zaustavio se na parkingu. „Hoćeš da uđeš unutra sa mnom?”, pitala je Irina bojažljivo. „Ne, ne želim pozdravljanje u javnosti. Ali hteo bih minut s tobom.” Irina je gledala oko sebe. Bilo je mračno, a oko njih su bili samo prazni parkirani automobili. Kao i sva ostala pusta mesta, i ovo je bilo prilično zgodno za brzu egzekuciju. Bilo je malo verovatno da bi iko čuo pucanj. Ali bio bi problem otarasiti se tela. Morao bi da se odveze s aerodroma s njim u kolima. Ili bi njeno beživotno telo morao da izbaci ovde na parkingu. Ne, to ne bi bilo mnogo pametno. Osim toga, Dragoš nikada ne bi svoja kola prljao krvavim lešom. Ipak, kada je rukom posegnuo ispod sakoa da nešto izvuče, Irina se trgnula. Međutim, to nije bio pištolj. Bio je to mali, uredno složen paket novčanica od po sto dolara. „Ovo je za tebe”, rekao je, „da bi mogla da započneš život tamo gde ideš.” Još uvek nije imala oko iskusnog bankara da proceni da u paketu ima oko deset hiljada dolara. Još uvek nije imala ni bankarsku ruku koja bi se obradovala starim novčanicama, lakšim za brojanje. „Nikada nisam videla toliko keša na jednom mestu”, rekla je Irina glupo. Dragoš ništa nije odgovorio, samo je dohvatio njenu tašnu i gurnuo novac u nju. Kasnije će ga ona prebrojati u kabini toaleta dok bude čekala let, i shvatiće da je iznos jednak onome koji je Dragoš ponudio Andreju da je odvede u krevet. Da li je taj novac bio poklon od Andreja ili od Dragoša? Možda je bilo bolje da to ne zna. Nije rekla hvala, samo je gledala u Dragoša. On se snebivljivo osmehivao. Izgledao je veoma budalasto. Pre nego što je išta uspela da kaže, nagnuo se i čvrsto je zagrlio. Dopustila mu je to. Čak ga je i zagrlila. Povukla se iz ovog zagrljaja kada je osetila nešto tvrdo na njegovim leđima. „To je pištolj”, objasnio je kad ga je upitno pogledala. „Sad ga stalno nosim.” Mora da je to bio razlog što nije bilo pištolja u fioci Andrejevog stola. Mora da ga je i on sada stalno nosio. „Jesi li u opasnosti?”, pitala je Irina. „Irina, najbolje bi bilo da se ne petljaš više s ovakvima kao što smo mi. Idi i budi dobro. Vrati se na fakultet.” Ovo je verovatno bio najčudniji trenutak čitavog ovog čudnog putovanja, trenutak kada je Dragoš Irini davao životne savete. Nasmejao se kao da ih je davala ona njemu. Pre nego što je bilo šta uspela da kaže, on je izašao iz kola i izvukao njene kofere iz prepunog gepeka sportskog automobila. Ona je izašla iz auta polako, kao da se kreće pod vodom. Samo što je krenuo da otvori vrata da uđe i ostavi je samu na parkingu, ona mu je stavila ruku na rame. „Elena”, rekla je. „Andrej ti nije rekao?” Irina je odmahnula glavom. „Možda je mislio da je za tebe sigurnije da ne znaš. Ali ona je bila tvoja prijateljica, tako da bi trebalo da znaš. Ona je otišla. Ukrala je zaista mnogo novca od Vasilija i otišla. Vasilij misli da ti znaš gde, pošto ste bile prijateljice. Hteo je da te isleđuje.”

117

Irina je otvorila usta kao da hoće nešto da kaže, ali iz njih nije izlazilo ništa. Elena nije bila mrtva. Elena je ostavila svoj trag na Piscu Kasapinu. Svet je napravio interesantan obrt. Pre nego što se Dragoš odvezao, poljubio je sočno Irinu u obraz i šapnuo joj u uho: „Mali moj filozofe.”

118

U

vazduhu je sve bilo drugačije. Neprestana buka avionskih motora, reciklirani vazduh kao topao pamuk, pospanost usled mnogobrojnih tela u blizini, fluorescentno polusvetlo - sve to umanjivalo je donekle intenzitet Irininih osećanja. Kao da je došlo do nekog zastoja. Možda je to što je bila toliko daleko od tla uticalo na to da se uzdigne iznad svojih nevolja. Čak je i to što će na kraju morati da sleti izgledalo daleko. Tokom leta se prikazivao film. Ponekad bi bacila pogled na neme ljude koji su napadali jedni druge na ekranu i nejasno se pitala oko čega dižu toliku larmu, ali uglavnom je buljila u prazno. Elena je živa, ponavljala je sebi neprestano. Elena je živa i možda upravo sad kao i ona leti nekud. Elena je bogata. Irinu je kataklizma izbacila iz svojevoljnog života, a Elena je bila u samom centru svega toga. Elena ju je spasla. O ovome će razmišljati za koju godinu, kada o svom odlasku bude mogla da razmišlja kao o spasenju. Andrej ju je spasao tako što ju je naterao da ode. Možda je to bio njegov jedini čin prave ljubavi.

Kad je Irina rekla Eleni da ode, Elena je rekla ne još. Tek kasnije, gore u vazduhu, Irina je konačno čula to još. Elena je dopuštala Vasiliju da je seče zato što je tako kupovala vreme da bi ostvarila najlukaviju pljačku koja se može zamisliti. Mora da je čekala da njena porodica bude negde na sigurnom pre nego što je krenula u akciju. Vasilijeva žena spustila je prstić na lakšu stranu nameštene svetske vage, i bar za malo pomerila tas. Nije se videlo mnogo, ali Irina je osetila promenu u težini. Nadala se da je Vasilij i Eleni dao lažni pasoš s lažnim imenom, i da je taj lažni identitet na koji ju je prisiljavao poslužio Eleni kao alatka kojom ga je očerupala kao kokoš. Elena nije uradila što joj je bilo rečeno. Bila je jaka i otišla je. Nije proterana kao Irina. Otišla je trijumfalno. Nije žrtva Pisca Kasapina, već njegov uništitelj. Stjuardesa je pitala Irinu da li bi želela nešto da popije. Irina je nemo pogledala u nju na trenutak, a onda je zatražila čašu vina. Stjuardesa se nije pokrenula, već se sumnjičavo zagledala u Irinu. „Moraćete da mi pokažete neke isprave”, rekla je ljubazno. Ovde, u velikom svetu, devojka mlada kao Irina mora da pokaže važeću ličnu ispravu kojom potvrđuje da je dovoljno stara da dobije piće. Zaboravila je na to. Zaboravila je na veliki svet. „Uzeću samo koka-kolu”, rekla je uzdahnuvši. Stjuardesa je ravnodušno spustila piće ispred nje i nastavila dalje. Ovo je ono što mladi ljudi piju u velikom vidljivom svetu. Orošena hladna konzerva. Krenula je i zašištala kad ju je otvorila. Slatkasti mehurići zagolicali su joj jezik. Vasilij neće tragati za Elenom, i neće je pronaći, i neće je iseći u komade i ostaviti da se osuši u nekoj rupi u pustinji. Elena će uvek ispijati neko jarko obojeno piće s papirnim suncobrančićem na nekoj dalekoj tropskoj plaži. Ovo je priča koju će Irina nastaviti da priča sebi. Izvadila je mali zlatni ključ iz džepa. Bilo je potpuno glupo i opasno što je to uradila, ali činilo joj se da je i to manje opasno nego da bude izbačena u veliki svet bez ičega za šta bi mogla da se uhvati. Koliko bi daleko mogla da odleti da nije tereta prošlosti? Ona nije kao Elena. Nije bila ovde da bi krala. Ona je bila tu da bi dala čitavu sebe, a oni su je oterali. Nakon što je popila ostatak koka-kole, desilo joj se nešto što uopšte nije očekivala. Zatvorila je oči i zaspala. U njenom snu neki muškarac vodio je ljubav s devojkom. Svetlost je bila topla; boje su bile izražajne. Izgledalo je kao da se san odigrava na filmu, i da je umetnički režiran. Garderoba koju je devojka nosila bila je pažljivo odabrana i izuzetna: muškarac ju je polako oslobađao najlepšeg veša koji je mogao da se kupi. Prvo joj je skinuo cipele s visokim potpeticama, pažljivo poput šarmantnog princa kog su na filmskoj traci pustili unazad dok isprobava cipelicu na Pepeljuginoj nežnoj nozi. Bilo je jasno da čovek mnogo voli ovu devojku. Bilo je takođe jasno i da je poseduje.

119

Lepo je rastvoriti se. Lepo je baciti se jedno drugom u naručje i sve zaboraviti. Lepo je pretvoriti se samo u osećanje, nemati granice, biti niko. U tom trenutku devojka je mogla biti bilo koja devojka. Mogla je da bude sve devojke odjednom. Nije bilo važno čije lice nosi. Da li je njeno lice Irinino lice, ili Elenino lice, ili lice nekog bezimenog kopileta s uništenim životom - nije bilo važnije od toga da li je lice tog čoveka bilo Andrej evo lice, ili Vasilijevo lice, ili lice nekog bezimenog oca koji nikada neće priznati dete koje je začeo greškom. Ništa od toga što je važno u velikom vidljivom svetu ovde nije bilo važno, na ovom potpuno golom mestu. Ona će se uvek sećati. U Irini, čovek će voditi ljubav s devojkom zauvek. Ono najbolje što je Irina mogla da uradi kako bi pokušala da nastavi da živi bilo je da pokuša da ne gleda.

120

Unu

S

lika o kojoj se sad ovde govori portret je čoveka koji je postao legenda. Istoričari vekovima gledaju u ovaj portret i spekulišu o surovosti koja se ocrtava na čovekovom uskom oštrom licu, o hladnoj odlučnosti u očima, o obliku usana lišenih svake senzualnosti. Nagnite se bliže i zapitajte se šta ova slika govori. Ako svoj vreli obraz približite njenoj hladnoj površini, da biste videli svaki potez četkicom, možda će slika dovoljno ljubazno i da popriča s vama. Možda će taj lik u svojoj beskonačnoj mudrosti reći: Nekada davno dogodilo se nešto. Da se nije dogodilo, ne bi bilo ispričano. Okupiranom zemljom, koju su okruživala tri neprijateljska kraljevstva, vladao je vojvoda koga su zvali Zmaj - Drakul. Jednoga dana Drakul se zakleo na vernost jednom od ova tri kraljevstva, sledećeg dana drugom, a dan kasnije i trećem - sve to da bi sačuvao svoje posede, da ih ne pojede najgladnije od triju kraljevstava. Međutim, ovi dogovori došli su mu glave i njegovi bojari izdali su ga sultanu, koji je vladao najvećim od ova tri neprijateljska kraljevstva. On i njegov najstariji sin brzo su ubijeni, a drugi sin bačen je u tamnicu. Taj drugi sin trunuo je u zatvoru i vladao samo sopstvenom ćelijom. Ubijao je insekte koji su gmizali po slami na kojoj je spavao tako što ih je gazio petama, a kažnjavao je i miševe koji su nasrtali na njegovu koricu hleba tako što je njihova mala tela nabadao na svoj tupi nož. Mnogo vremena provodio je gledajući ih kako se koprcaju na nožu i kako im se život polako povlači iz malih crnih očiju. Međutim, njegova zvezda ponovo je zasjala na nebu i on je preuzeo da vlada očevim posedima kao Zmajev Sin. On se nije zakleo na vernost nijednom od tri neprijateljska kraljevstva. Kad su njihovi ambasadori došli da pokupe danak, on ga nije platio. Kad ambasadori nisu hteli pred njim da skinu kape i poklone mu se, on im je te kape zakucao za glave i poslao ih tamo odakle su došli. Skupio je veliku vojsku i dobio mnoge bitke. Bio je nadaleko i naširoko poznat po tome koliko je bola mogao da nanese onima koji nisu hteli da mu se potčine. Lopovi su u širokom luku zaobilazili njegovu zemlju. Na glavnom trgu svoje prestonice Zmajev Sin držao je zlatni pehar na oltaru. Strah koji je širio sprečavao je ljude i da dodirnu pehar, a kamoli da ga ukradu. Pričalo se da će onaj koji bude pio iz ovog pehara poljubiti usne Pravde. Jednoga dana Zmajev Sin želeo je da tačno utvrdi kako mu je stariji brat umro, pošto njegovu smrt nije video sopstvenim očima. Naredio je da se mrtvo telo iskopa iz neobeleženog groba na javnom groblju. Kad je kovčeg otvoren, jasno se videlo da je brat u njemu ležao licem nadole, da mu je telo bilo zgrčeno, a usta otvorena kao da je hvatao dah. Na poklopcu kovčega mogli su se primetiti duboki tragovi noktiju mrtvoga princa. Vojvoda nije ništa rekao. Zatvorio je poklopac i zakazao veliko slavlje za Uskrs, na koje je pozvao sve bojare iz svoje zemlje na gozbu. Na uskršnje jutro bojari su došli u carsku baštu, jašući na lepim konjima ili vozeći se u kočijama. Njihove žene ponele su lepe orijentalne tepihe da se odmaraju na njima i razgovaraju. Svi su nosili svoje najlepše i najsvetlije odore. U palati se služila pečena jagnjetina, bilo je slatkih kolača i kuvanog vina, a Cigani su svirali violine. Vojvoda nije jeo i nije igrao, već je u tišini posmatrao bučno veselje. Kada je sunce zašlo za planine i kada su se ljudi predali mahnitim zadovoljstvima i potpunom zaboravu, Zmajev Sin dao je znak kapetanima straže da zatvore i zaključaju vrata kraljevske bašte. Na njegovu komandu oni su uhvatili sve plemiće dovoljno stare da se sećaju Zmajevog ubistva i njegovog starijeg sina. I dok su žene i deca morala da gledaju, tela starih izdajnika nabijana su na tupi kolac, sve od međunožja do usta, vrata ili ramena, pri čemu nije povređivan nijedan vitalni organ, pa nabijeni nisu brzo umirali.

121

Svi su kočevi uzdignuti, a dok su tela plemića, tresući se, polako klizila niz motke, noć se punila njihovim jaucima i urlicima. Vojvoda je pogledao na svoje delo i rekao: „Slušajte samo kako muziciraju! Pošaljite svirače kući jer ovo je muzika koja meni treba.” Kada je to rekao, seo je da gozbuje i naredio da supruge ovih plemića i njihova deca jedu skupa s njim. Zgroženi nasiljem, oni su uradili kako im je naređeno, gledajući u hranu koju nisu mogli ni da okuse. Jedan mlad momak zatvorio je oči da ne bi morao gledati agoniju svog oca, i stavio ruku preko nosa i usta da ne bi udisao miris zgrušane krvi i rasutih creva. Kad je vojvoda ovo video, naredio je dvojici stražara da i njega nabiju na kolac, viši od ostalih, da to što se oseća ne bi ulazilo u njegove nežne nozdrve. Naredio je i svom slugi da ode do glavnog trga i donese njegov zlatni pehar. Prateći njegova dalja naređenja, vojnici su okružili sve one koji su se tiskali oko kapija i skupili ih na jedno mesto. Kad su ih sve do jednog okovali, vojvoda je uzeo zlatni pehar koji mu je sluga doneo i stao ispod momka podignutog na najviši kolac. Podigao je visoko svoj pehar i u njega nakupio nešto guste krvi koja je curila odozgo. Podigao ga je prema okovanima i poželeo im srećan put, a onda im je objasnio da će hodati sto milja, dok ne stignu do planine gde će sazidati zamak. Radiće tamo sve dok ta divna uskršnja odeća ne istrune na njihovim telima. A onda će raditi još, sve dok zamak ne bude gotov. Svi koji ostanu živi moći će da se vrate kućama, na svoja imanja. Zar nije milosrdan? Stajao je držeći pehar, slušajući krike bojara s kočeva, u harmoniji s jecajima i kuknjavom žena i dece koje su vojnici gurali iz kraljevskog vrta prema planini. Kad su se vrata zatvorila za njima, okrenuo se ka šumi umirućih tela, gledajući u oči oca koji se molio da ga smrt uzme dok se uvijao na kocu, i pijući iz pehara mladićevu krv, pao u nesvest. Zmajev Sin sanjao je da ga iz snova bude pune usne prelepe žene. Imala je oči čiste kao planinski potok i blistavu kosu, bujnu i vatrenu. „Znači, istina je ono što kažu”, prošaputao je vojvoda. „Ti si sigurno Pravda.” „To je samo jedno od mojih imena”, odgovorila je divna žena. „Ja sam ovde došla da ti se podam.” Raznežen njenim recima, vojvoda je položio ruku na nju i krenuo da joj odvezuje pojas. Ona ga je udarila po šaci, sklonila mu ruku kao nestašnom detetu i veselo rekla: „To nije način na koji se Pravda podaje - bar ne tebi.” Vojvoda je hteo da polomi njen beli vrat svojom poganom rukom zbog bezobrazluka, ali shvatio je da ne može da se pomeri. Topla svetlost, nimalo neprijatna, začarala ga je da ostane miran. Pravda se melodično nasmejala. „Vojvodo”, rekla je, „tebe mnoga čuda čekaju u sledećem životu. Kada budeš napustio oklop svoga tela, nećeš potonuti u blaženi san kao oni koje si nabio na kolac. Ostaćeš budan da kao noćna mora proganjaš sitnu seljačku dečku. Ostaćeš budan da vidiš kako se tvoje ime razvlači vekovima.” „Neka bude kako mora biti”, rekao je vojvoda. „Neka bude, onda”, odgovorila je Pravda, a od dodira njene ruke u čovekovom telu narasla je toplota sve dok nije stigla do praga bola, nateravši ga da se povije. „I neka bude tako da ostaneš živ u pričama koje će ispredati o tebi. I neka bude tako, slavni osvajaču, neka te ljudi celoga sveta sanjaju dok ti nemaš sna. Od tvoje jedne pomisli do sledeće izrašće ti novi udovi, a stari će ti biti odsečeni, i tvoj oblik neće imati mira. Jednoga dana jedan pripovedač u nekoj dalekoj zemlji kliznuće iz okova suzdržane seksualnosti u svom kraljevstvu u ekstazu tvog nasilja i tvoje ime odjeknuće svetom; i imaćeš oblik kakav god ti budu dali, vojvodo; postaćeš oličenje najgorih zabranjenih požuda, najmračniji od svih strahova. Bićeš lik od kog će stare gospođe drhtati od užasa u pustoši svojih starih godina, zbog tebe će mlade device trčati u naručje bezopasnih ljubavnika, koji nikada neće imati hrabrosti da prodru kroz njihovo devičanstvo, niti da ih nateraju da vrište od zadovoljstva pri pomisli na svu tu devičansku krv - na svu krv ovoga sveta, vojvodo. Ti ćeš se

122

rastvoriti u njihovoj krvi i njihova krv teći će tvojim venama, kako i treba da bude kada se radi o moćnom ratniku kakav treba da budeš. Nikada nećeš imati mira. Nikada nećeš spavati...” Kad je Pravda izgovorila ove reči, vrućina se u njegovom telu skupila u središtu, plamena strela agonije gorela je u njemu šireći se od slabina do usta. Imao je potrebu da se otima i grebe zemlju, ali bio je prikovan tu gde je ležao, i jedini pokret koji je uspeo da napravi bila je drhtavica koja se pojačavala kako je budućnost probijala svoj put kroz njegovo meso - budućnost, budućnost, velika, neumoljiva, nemirna, zastrašujuća budućnost. Pokušao je da otvori usta i krikne, ali nije mogao. Umesto toga, Pravda ga je jako stegla i snažno poljubila njegove smrznute usne, usadivši u njega tako jak prasak munje da se sve zacrnelo. „Više nikada nećeš spavati”, čuo je njen glas u čežnjivim tonovima zadovoljne žene. Zmajev Sin probudio se pun snage, a telo mu je bilo pokriveno krvlju i blatom. Teško sivo nebo zadirkivalo je njegovu toplu kožu hladnim kapima. Telo mu je bilo napeto, nepodnošljivo uzbuđeno. Uspravio se, seo i pogledao oko sebe u šumu proburaženih umirućih tela, dok mu se umom širio vrtlog konfuzije, a srce tuklo neviđenom brzinom. Sanjao je nešto. Kakav je to san bio? Čiji je to san bio? Da li je to uopšte važno? Vojvoda je ustao i krenuo prema zamku dok mu je telo drhtalo životinjskim žarom. Pozivao je sluge, tražio mač, tražio ženu, tražio je sve ono što bi ga u životu moglo zadovoljiti.

123

I

rina je uspela da dosegne nulu. Svi redovi cifara koje je otkucala uspeli su uredno da se slože u ništa. Promet gotovine je u ravnoteži za taj dan, do u najsitniju paru. Ona zuri u nulu u donjem desnom uglu ekrana. To polje deluje kao otvoreno, nezavršeno, kao da čeka unos podataka. Ostali blagajnici sravnili su stanje i otišli. Drugi službenici ostavili su Ejmi zaduženje da pred noć zaključa banku, koja je već zatvorena. „Završili smo, jesmo li?”, kaže Ejmi iscrpljeno dok zaključavaju Irininu kasetu s kešom u sef. „Napunili smo bankomate.” „Nismo uradili noćni depozit.” „Jebiga. Noćni depozit.” Ejmi deluje toliko iscrpljeno i demoralisano da Irina mora da pita šta je problem. „To je... To je nekako lično”, kaže Ejmi, uzdišući. Irina čeka tiho dok Ejmi zaključava ogromni mehanizam teških vrata sefa. Klepet golemih šipova iznutra zvuči kao završetak. „To što je nešto nedolično obično me ne sprečava da ispričam”, dobacuje Ejmi i slabašno se osmehuje. „U redu, reći ću ti. Ja sam najgora osoba na svetu.” „U to”, kaže Irina s izvesnim autoritetom, „iskreno sumnjam.” Ejmi samo odmahne na Irininu procenu i bez žurbe počne svoju priču: „Pre nego što sam došla u ovaj grad da radim u ovoj usranoj banci, živela sam s jednim muškarcem. Bio je dobar čovek. Kada sam se razbolela, tek smo kratko živeli zajedno. Zaista sam se razbolela i bila sam dugo bolesna. Srala sam krv, povraćala govna - otkazala je svaka jebena stvar u telu koja je mogla da otkaže. Mnogo me je bolelo. Bilo je mnogo lekova. Doktori su svašta stavljali u sve moguće rupe u meni. Čak su mi prorezali i neke druge rupe da bi i u njih mogli da trpaju neke stvari. Izgubila sam dvadeset pet kilograma. Kad god bih ustala, pala bih u nesvest. Primala sam mnogo jakih lekova. Mnogo sam plakala kad sam imala snage za to. Mislila sam da ću umreti. Jesi li znala da ljudsko telo može da umre od bola? Čak i da ne umreš zaista, ako dovoljno dugo trpiš dovoljno jake bolove, recimo godinama, na kraju ćeš nestati. Varenje se uspori. Srce oslabi. A i lekovi u svemu tome pomognu. Dugo nisu čak ni znali šta se to događa sa mnom. U početku su govorili da je sve to u mojoj glavi, seratori. Dve godine slušala sam ta njihova sranja.” „I šta je to bilo? Koja bolest?” „To, zapravo, nije ni važno. Ono što je bitno jeste da je taj čovek s kojim sam živela prošao sa mnom čitavu tu noćnu moru. Vozio me je u Urgentni centar više puta nego što bih mogla da se setim. Držao me je za ruku i govorio mi da će sve biti u redu, iako smo oboje znali da neće. Pazio je na moje telo, na ovo telo koje je trebalo da ga uzbuđuje i usreći, a koje se raspadalo i propadalo i postalo predmet poniženja i bola. Mnogo puta brojala sam svoje pilule morfijuma da vidim imam li ih dovoljno da se ubijem, a onda bih pomislila kako se on vraća kući i pronalazi moje mrtvo telo, tako da nisam to mogla da uradim. Kako je mogao da bude sa mnom i prolazi sa mnom kroz sve to? Ostao je uz mene sve to vreme, Irina. Bio je tu kad sam se budila posle poslednje operacije, one koja mi je konačno pomogla. Bio je tu s malom posudom punom minijaturnih ružičastih ruža. Mora da ih je kupio u bolničkoj prodavnici. Bilo je to jadno cveće koje nikako nije izgledalo i ni na šta nije mirisalo, ali te ruže bile su žive. Odvezao me je kući, pomagao mi oko toaleta, donosio mi hranu i brinuo je o meni sve dok mi nije bilo bolje. Kad gledaš sopstveno telo kako umire, to je potpuno uvrnuto sranje, ali kad ga posmatraš kako se oporavlja, to je tek uvrnuto. I on je prošao sa mnom kroz sva ta sranja. Kad su se sranja završila, mogli smo da se venčamo i vodimo pravi život. Ali kad mi je bilo bolje, znaš šta sam uradila?” „Šta?” šapuće Irina „Otišla sam.” Tišina u banci je hermetička. Tamo napolju je čitav svet, ali taj svet ne može da uđe.

124

„Možeš li da veruješ da sam ga posle svega toga ostavila? Vidiš kakav sam kreten? Spasavao mi je život dve godine svakoga dana, verovatno da bih postala njegova supruga jednog dana, ali onda sam otišla.” „Ali zašto?” „Kažem ti, ja sam najgora osoba na svetu.” Irina hoće da joj kaže da je ona vrlo verovatno upoznala najgoru osobu na svetu, i da to nije Ejmi. Ali možda Ejmi mora da veruje da je zaista toliko grozna. To uverenje je presuda koju je namenila sebi. Ona govori brzo, pokušavajući sve da objasni. „Nisam mogla. Jednostavno nisam mogla da ostanem. On je bio tako dobar prema meni sve vreme dok sam bila bolesna, i bio je dobar posle toga, ali njegovo lice - sve što sam videla na njemu bilo je vreme moje patnje i laganog preranog raspadanja u grobu. Pilule i bol i lagano nestajanje. On je imao predivne oči, ali u tim očima bila je moja smrt. To sam videla kada sam gledala u njega, taj lagani proces umiranja. I sada sam tu, živa, i uglavnom sam dobro, i tu je on koji me podseća na sve to umiranje.” „Otišla si da bi pokušala iz početka”, rekla je Irina. „Slomila sam mu srce.” Opet je nastala tišina. Onda Irina pokušava da objasni Ejmi da nikako nije najgora osoba na svetu zbog onoga što je uradila, ali Ejmi je prekida: „Ne možeš mi reći da je ono što sam uradila ispravno.” „Uradila si ono što si morala da uradiš, Ejmi.” „Ali to što sam morala da uradim je tako usrano!” Ejmi počinje da plače kao malo dete. Irina stoji uznemireno nekoliko sekundi, a onda joj prilazi i nezgrapno je grli. To je normalno, zar ne? To su samo dve bankarske službenice koje su radile dokasno i koje sada cmizdre jedna drugoj u naručju. Nepodesne ispovesti su, na kraju, uobičajene u sefu. Samo što one trenutno nisu u sefu. Pa, nije bitno. Blizu sefa su. „Ejmi”, kaže Irina, trljajući joj leđa kao da je teši, „nemoj da brineš toliko. Ti si sasvim u redu. I nisi najgora osoba na svetu.” „Pa šta sam ja, onda?” Irina pažljivo razmišlja o ovom pitanju u vremenu potrebnom da duboko udahne i lagano izdahne nakon toga. Onda izriče presudu: „Ti si samo baštenska vrsta seratorke, kao što smo i sve ostale.” Ejmi se smeje kroz suze. „E, to sada”, kaže ona, „zvuči kao sranje koje bih ja mogla da kažem.” „Znam, zato sam i rekla.” Ejmin plač se stišava. Brzim pokretima briše oči spoljnom stranom šaka dok je polako obuzima stid. „U redu”, kaže pošto duboko uzdahne. „Hajde da odradimo noćne depozite.” „Slušaj, hajde ti sad lepo kući. Ja ću da ih odradim.” „Ali ja sam zadužena za to”, protestuje Ejmi slabašno. „Ja imam ključ za tu kutiju.” „Daj mi ključ i ostaviću ga u tvom stolu kad završim.” Tako Irina konačno ostaje potpuno sama u banci nakon što joj je Ejmi mahnula u znak pozdrava kad je tiho izašla na vrata. Retko kada se događa da bankarski službenik ostane sam u banci. Zapravo, to je nečuveno da šalterska službenica bude u takvoj situaciji. Ona je niži službenik. A samo viši službenici imaju ključeve ulaznih vrata; samo viši službenici puštaju niže unutra. Kad u mračno veče staklena vrata, zatvarajući se, kliknu razdvojivši dve bankarske službenice, obe i dalje misle da će se sutra ujutro videti. Škripava metalna vratašca zevaju otvorena. Irina stavlja ruku u metalnu kutiju i vadi iz nje nekoliko paketa. Srećom, u noćnom depozitu nema mnogo gotovine za brojanje. Trgovci su danas uglavnom ostavljali čekove. Seda za Ejmin sto da uradi tabele. Kada spusti Ejmin ključ u gornju fioku, čuje se

125

jedno zvonko cing pri udaru o kovanice rasute među hemijskim olovkama i stikerima. Irina gleda u ključ među gomilom kancelarijskih potrepština. Mali je i srebrnast. Potpuno neopisiv. Izgleda poput mnogih drugih ključeva koji otvaraju mnoge druge brave u ovoj banci, kao što je na primer mali ključ s kojim se Irina bakće. Zašto se toliko dugo poigrava sa sobom? Šta je čekala dosad? Ejmi je umrla pa onda vaskrsla, i otišla iz života koji joj je vraćen. Otišla je zato što je morala. Elena je takođe otišla, kad je za to došlo vreme, zato što je morala da ode. Irina je bila jedina koja nije otišla kad je morala. Ona je ostavila svoj dobar život jer je tako htela, zato što nije želela da bude dobra devojka. A onda, kada je morala da napusti život loše devojke, shvatila je da to ne može da uradi. Čak i sada naginje ka tom životu. Čuva taj prokleti ključ, držeći sebe u predvorju pakla jer je prevelika kukavica da pogleda u kutiju koju ključ treba da otvori. Sve vreme čeka ovde sa svojim malim talismanom, da joj se život loše devojke vrati. I dalje joj Andrej tako mnogo nedostaje. Andrej, koji se svojim odbijanjem da pođe za njom i vrati je, ili je ubije zbog krađe, u suštini odrekao sadržine kutije u sefu u njenu korist. To je još jedan poklon koji bi mogla da odbije. Ali pre nego što ga odbije, mogla bi makar da baci pogled šta se u toj kutiji nalazi. Irina stavlja ključ banke u levu bravu privatnog sefa. Svoj zlatni ključić stavlja u desnu. Okreće oba ključa. Oni bez buke lagano obavljaju svoj posao, kao i dobro podmazane šarke na malim metalnim vratima koja ona otvara. Gde je Andrej? Je li mrtav? A Dragoš? Da li ih je Vasilij obojicu upucao u naletu ledenog besa? Ili još gore, da li je Andrej potpuno zaboravio na nju? Ona izvlači ojačanu kutiju. Veoma je teška. Barem nije prazna. Zar ne bi to bila najbolja šala na svetu kada bi kutija bila prazna? Otvara poklopac. Prepoznaje miris onoga što je unutra čak i pre nego što joj mozak kaže u šta to njene oči gledaju. Ne. Nije moguće. A opet - naravno da je tako. Kutija je do vrha napunjena uredno složenim paketićima novčanica od po sto dolara. Samo glupi keš, isti kao onaj koji svakoga dana broji na svom glupom poslu. Nema droge, nema nakita, nema tapija. Nema lažnih identiteta, a ni pravih. Samo miran pogled Bendžamina Frenklina, koji je posmatra s bezbroj malih numerisanih papira, kao da je pita: A šta si očekivala? Jesi li očekivala da ćeš naći nešto što zaista nešto znači? Pa, nemaš sreće. To sam opet samo ja. Novac. Samo gomila papira na kom je odštampano moje mrtvo lice. Sve su to potpuno nove novčanice, složene po serijskim brojevima u uredne paketiće povezane papirnim trakama. Baš kao sveža isporuka iz štamparije Federalnih rezervi. To znači da bi, ako je nekome stalo do toga, taj neko mogao da uđe u trag brojevima novčanica i isprati njihovo kretanje. Međutim, Irini je jasno da nikoga nije briga. Niko se ne bi zamarao da je prati. Po mirisu zna da su novčanice prave; nema potrebe da donese olovku sa zlatnim mastilom koje postaje plavkastocrno kad se prevuče preko falsifikovanih novčanica. Dođavola - ovo su sve nove novčanice. Slepljene su i sigurno bi je posekle kad bi ih brojala. Miris boje s novčanica ostao bi joj na rukama; samo bi limunov sok mogao da ga ukloni. Pranje ruku samo bi potpalilo male nevidljive posekotine na nežnoj koži njenih dlanova. Sudeći po obimu, Irinine oči bankarskog službenika kažu joj da se tu nalazi dobar milion dolara, koji nije u prometu i koji ne prolazi ljudima kroz ruke, novac koji svet još nije dotakao. Novac koji nikome ne pripada. Ne. Nema šanse, rekla bi Ejmi. Morala je da se nasmeje. Nada se da nisu mrtvi. Nada se da svi i dalje namiču svoj prljavi novac. Nada se da Andrej i dalje švercuje ono što je uvek švercovao, i da će zauvek ostati nepromenjen kao što to biva u bajkama. Nada se da Elena tamo negde hoda ulicom s niskom velikih sjajnih bisera, 126

minđušama koje se s njom slažu, safirom boje lavande na desnoj ruci i rubinom na levoj - kao žena verena s dve strane. Nada se da Elena, ma gde bila, ima sve što želi. Nada se da će posle sedam godina skrivanja ponovo postati ljudsko biće. Nada se da će imati dece i da ta deca neće biti vampiri. Irina ostavlja paket novčanica od sto dolara u gornjoj fioci Ejminog stola. Deset hiljada dolara, isto koliko joj je Dragoš dao kada su se rastajali. Razmišlja o tome da ih ostavi tamo bez ikakvog objašnjenja. Onda joj pada na pamet da bi to bilo prilično zbunjujuće. Ejmi bi onda bila obavezna da ovaj nepoznati novac vrati nekim vlastima negde, posebno kada bude postalo jasno da se Irina neće vratiti. Ali to ne bi morala da uradi kada bi u pitanju bio poklon. Irina radi jedino što zna da uradi kada želi da novac nešto znači. Piše po njemu; po jedan red na svakoj od prvih deset novčanica Ejminog paketa, kao na stranicama knjige priča za decu: Ejmi, ovo je za tebe. Ovo nije novac banke, već moj. Sada je tvoj. Nemoj nikome da kažeš za ovo. Žao mi je što nisam mogla da ti nagovestim i žao mi je što sam morala da uzmem vreće za noćni depozit. Ejmi, ti si dobra osoba. Želim ti sve najbolje.

127

Zero

R

imski car Trajan naručio je reljef u znak sećanja na svoju pobedu. Uklesani u kamen, glatko obrijani vojnici na konjima okružuju varvarina koji kleči na kolenima. Vojnici vitlaju štitovima i kopljima. Varvarin je okrenuo glavu licem prema progoniteljima i seče sebi vrat. Bio je to pad pobunjeničke provincije na rubu Rimskog carstva. Dakija, tako se provincija zvala. Nekada davno dogodilo se nešto. Skoro dve hiljade godina kasnije, varvarskog kralja sateranog u ćošak uklesaće ponovo u kamen, četrdeset metara visokog, na obali Dunava, narod koji se predstavlja naslednikom Dačana. Ovoga puta biće veličanstven, dok nepomično gleda u reku kako teče s obronka planine. Narod koji sebe smatra naslednikom Dačana govori jezik koji je uglavnom jezik Rimljana, s primesama jezika drugih osvajača. Od Dačana nije ostalo ništa, osim možda nekoliko reči koje ne potiču ni iz jednog drugog jezika. Da se nije dogodilo, ne bi bilo ispričano. Decebal, tako se zvao pobeđeni dačanski kralj koji se usudio da se digne protiv Rimljana. Tako makar kaže istorija. Ona je sebe urezala u kamen; računala je da se kamen nikada neće raspasti. U ovoj spornoj zemlji, koja sada sebe naziva Rumunijom, pre nego što je preplavljena talasima krvi osvajača koji su nadirali u talasima, čak i pre nego što su je naselili Dačani, živeli su miroljubivi ljudi bez imena. U tom plemenu niko nikada nije umro. Oni nisu znali šta umiranje znači. Samo je s vremena na vreme dolazila jedna lepa žena i pozivala nekoga od njih, a ko god je pošao za njom, nikada se više nije vratio. Jednog toplog proleća došao je čovek izdaleka i naselio se sa svojom porodicom među ovim bezimenim ljudima. Čuo je za ovu lepu ženu i nije mogao dovoljno da se načudi gluposti onih koji su išli za njom. Odlučio je da niko iz njegove porodice neće pratiti ni nju niti bilo koga drugog ko ih zove, bez obzira na to ko bi to mogao biti. Savetovao je sve koji su ga slušali da ne prate nikog ko ih zove, ako, kako je on govorio, ne žele da umru. Niko nije slušao ove strančeve čudne reči i sve je bilo kao i ranije. Sve dok jednog dana, nakon sedam zima, dok su u kući sedeli čovek izdaleka i čitava njegova porodica, njegova žena, dok je oblačila bundu, nije počela da viče: „Evo me, dolazim! Evo me, dolazim!” Muž ju je uhvatio za ruku i prekorio je: „Šta to radiš, luda ženo? Ostani ovde ako ne želiš da umreš!” „Zar ne čuješ da me zove? Samo hoću da vidim šta hoće i odmah ću se vratiti”, rekla je žena, boreći se da se izvuče iz muževljevog stiska. On ju je držao čvrsto sve dok nije uspeo da zaključa sva vrata u sobi. Shvativši da je zarobljena, žena je rekla: „Ostavi me na miru, mužu moj. Sad mi se više i ne ide.” Čovek je pomislio da se prizvala pameti i popustio stisak. Čim je osetila da joj je ruka slobodna, ona se otrgla od njega, otključala prva vrata i istrčala napolje. Muž je potrčao za njom i uhvatio je za bundu, moleći je da ne ide. Žena se istrgla iz bunde, ostavivši ga da stoji s njenom odećom u rukama, i nestala u ledenoj noći, a glas joj se gubio u daljini dok je pevušila svom zavodniku: „Evo me, dolazim! Evo me, dolazim!” Nakon što je otišla i kada se sve utišalo, muž se nekako pribrao, vratio se natrag u kuću i rekao svojoj deci: „Ako ste ludi i hoćete da umrete, onda idite. Za ime boga, ja ne mogu da vam pomognem. Dovoljno sam vam često govorio da ne smete ni za kim da pođete, bez obzira na to ko vas zove.” Prošlo je mnogo dana - prošle su nedelje, meseci i godine - a mir u domaćinstvu čoveka izdaleka niko nije ponovo narušio.

128

Onda je jednog jutra, dok je bio kod berberina, kao i obično, i to baš u času kada je berberin spuštao britvu na njegovo grlo, čovek izdaleka počeo da viče: „Neću da idem, čuješ li? Neću da idem!” Berberin i sve mušterije zurili su njega. Čovek je oštro gledao u otvorena vrata, kao da tamo neko stoji, i rekao: „Zapamti jednom zasvagda da neću da pođem i idi odavde!” Jako se uznemirio i opet je povikao: „Idi odavde, čuješ li? Idi odavde ako hoćeš da sačuvaš tu svoju lepu kožu; kao što sam ti hiljadu puta rekao, neću da idem!” Nastavio je da urla na otvorena vrata da ga taj neko ostavi na miru, da bi na kraju skočio, zgrabio britvu iz berberinove ruke i izleteo kroz vrata mašući brijačem po vazduhu, kao da seče onu što ga je zvala, a koju niko drugi nije mogao da vidi. Berberin, koji nije hteo da ostane bez britve, pošao je za njim. Čovek je trčao, a berberin ga je pratio sve dok nisu izašli iz sela. Stigli su u mračnu šumu. I tu je čovek izdaleka upao u duboku provaliju, iz koje više nikada nije izašao, tako da je na kraju, kao i svi ostali, i on, u stvari, pratio glas koji ga je zvao. Berberin se vratio kući potpuno rastrojen, a svakome koga je usput sreo pričao je šta se dogodilo. Tako se zemljom raširilo verovanje da su oni koji su nestali zapravo pali u taj ambis, pošto sve dotad niko nije znao šta se dogodilo s onima koji su pratili glas divne žene. Ljudi iz sela formirali su odred za spasavanje i krenuli do mesta na kom se dogodila nesreća, da vide taj strašni bezdan koji je progutao tolike ljude i još mu nije dosta. Nisu pronašli ništa. Sve je izgledalo, kao što je bilo od početka sveta, kao široka otvorena ravnica. Od tog dana miroljubivi ljudi bez imena izgubili su svoj mir i počeli su nadalje da umiru kao i svi ljudi u svim vremenima. Kao što svi mi moramo da umremo.

129

2

I

rina će kasnije razmišljati kako u tom sefu, naravno, nije ni moglo biti ničeg sem novca. Nije bilo načina da u kutiji bude išta prosvetljujuće; sve je to bila samo njena fantazija. Trebaće joj nekoliko meseci besciljnih putovanja da bi došla do tog zaključka. Shvatiće to dok, potpuno obučena, bude ležala na hotelskom prekrivaču i gledala u čist beli plafon, dok joj se hrskava čokoladica, koju je sobarica ostavila na jastuku, bude topila na jeziku. Ne baš sasvim kao komunistička čokolada, ali slična.

Negde napolju, u velikom svetu, Elena je u nekoj drugoj, jednako nepoznatoj sobi s hotelskom čokoladicom koja se topi u ustima - to će Irina reći sebi. Reći će sebi da je tamo njena dvojnica koja radi isto što i ona, samo s možda više poleta i smisla. Držaće se ideje da je tamo neko ko je bolji u tome da bude ona nego što je ona sama. Neko ko zna šta da radi s novcem. S teškim nezgrapnim kešom, koji ona vucara svuda sa sobom i troši kao da se izvinjava, blagodarno i sramotno. Kada ukus bude bio sve što će ostati od čokolade, Irina će se uspraviti u tom neraspremljenom krevetu i telefonirati roditeljima. Nekoliko dana kasnije čak će ih i posetiti. Oni u suštini neće znati šta da rade s njom; možda će se čak plašiti i da je dodirnu, kao da nije svoja. Pitaće je da li je dobro, da li joj treba para. Reći će im da joj novac nije potreban, da ga ima mnogo. Oni će želeti da znaju gde je bila, šta je radila i zašto joj ne treba para. Ona će im podariti tišinu koju tako dobro poznaju, odbijanje koje nosi u sebi od vremena kad je bila detence koje se plašilo boja. Predložiće joj da se vrati na fakultet i završi studije. Ona će razmišljati o ovom predlogu i zaključiće da povratak bilo čemu nije ono što ona želi u ovom trenutku. Povratak ne izgleda kao nešto što ima bilo kakvu svrhu. Mogla je otići avionom u Rumuniju. Mogla je pronaći sirotište iz kog je došla. Da li bi iko otvorio kada bi pokucala na vrata? Da li bi iko prepoznao njene tužne plave oči i odveo je u malu sivu sobu i rekao: Vidi, ovde si ti spavala? Šta bi joj to donelo? To mesto je verovatno ionako prazna ruševina. Ušetala bi u oronulu zgradu u potrazi za prošlošću, a nikakvu prošlost ne bi pronašla. Samo bi uplašila neko napušteno dete što duva lepak u plastičnoj kesi u mračnom uglu. Priča bi odbila da se tu završi. Ne bi se čak ni raspala u prah. Ona bi naprosto ponovo izašla, zastala na ulazu i gledala u tmuran dan. Po zidu pored nje bili bi ispisani nečitki grafiti na nekom stranom jeziku. Čak i kad bi umela da ih pročita, to ništa ne bi značilo, jer joj oni ništa ne bi rekli. U tom trenutku bilo bi dobro da je pušač; bio bi to trenutak pogodan da upali cigaretu i žmirne zbog blage nelagodnosti kad bude uvlačila dim. To bi joj pružilo priliku da uradi nešto sa svojim rukama. Čekala ih je, a oni nisu došli po nju, pomislila bi. Omanja mačka pojavila bi se iza ugla i bešumno sela u podnožje drveta. Gledala bi u nju svojim vatrenim narandžastim očima. Ne bi to bila začarana princeza iz bajke; njeno krzno ne bi bilo sjajnobelo. Bila bi to prugasta siva mačka mršavih šapa, još uvek nedovoljno odrasla, ali ne više ni mače. Uskoro mačka, i ona će - Irina zna da su sve šarene mačke ženke - ubrzo početi da mjauče u noći ne bi li privukla nekog mačora u prolazu, da joj napravi mačiće. Mačka bi liznula prednju šapu i nekoliko puta prešla njome preko glave da dohvati mesto iza uha. Irina bi onda shvatila da je preletela pola sveta da bi gledala kako se ulična mačka doteruje. Tako bi bilo da je ikada rešila da sedne u taj avion. Danas je Irinina dvojnica negde u velikom svetu i niko ne može da je nađe. Irina je traži na jedini način koji zna. Odlazi do velikih tržnih centara bez prozora, u kojima su nekada njih dve kupovale zajedno. Bira providnu svilenu maramu, tamnoplavu sa zlatnim resama. Ima osećaj kao da joj dah prolazi kroz prste. Plaća u kešu. Na novčanici koju pruža prodavačici napisala je svoju poruku gustim crnim slovima, napisala je zagonetku kojoj nema odgonetke, za prijateljicu koju nikada više neće videti: 130

Ti znaš kako da završiš. Reci mi kako da počnem.

Inked

131

Zahvalnice Posebno hvala Boni Nadel za pomoć u oblikovanju protagoniste, Lauri Tisdel za zatezanje radnog rukopisa u vitku knjigu, Betsi Uhrig i Elenor Beram za neumorno doterivanje detalja. Veliko hvala Simoni Nekuli za proveru bajki, i mojoj književnoj radionici (Luizi Aronson, Ketrin Alden, Natali Bazil, Liji Grisman, Suzi Džensen, Ketrin Ma, Bori Rid, Suzani Vilsi) za podršku. I iznad svega, večnu zahvalnost dugujem Harisu Šapiru, čija me nepokolebljiva ljubav održava normalnom.

132