EKSKLUZIVNO Hitler Polit Testament

 EKSKLUZIVNO  Adolf Hitler - Politički testament: Zabeležio Martin Borman

Da Čerčil iznenada nestane, sve bi se u trenu promenilo! Nacistički vođa Adolf Hitler izdiktirao je ličnom sekretaru Martinu Bormanu svoj politički testament. Zabeleš Zabeleške ke Martin Martinaa Borman Bormanaa prvi prvi put na srpskom srpskom jeziku jeziku objavil objavilaa je beograd beogradska ska izdava izdavačka čka kuća kuća  Metaphysica pod originalnim naslovom ("Politički testment"), u prevodu Aleksandra Dramićanina, koji  je istovremeno pisac predgovora, objašnjenja i komentara. Delo predstavlja Hitlerovo svođenje računa celokupne dotadašnje politike koju je vodio kao šef države, njegove poglede na političko stanje u svetu pred okončanje Drugog svetskog rata, i na kraju, izuzetno izuzetno lucidna i gotovo proročka proročka predviđanja kako će se svet oblikovati u budućnosti ukoliko Nemačka izgubi rat, dakle razmatranja koja on zaveštava potomstvu, pre svega nemačkom, ali koja imaju i sveopšti značaj. Tu su, takođe, i razgovori koje je Hitler vodio sa svojim najbližim saradnicima, a koje je verodostojno zabeležio Martin Borman, njegov čovek od najvećeg poverenja. Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje ovaj senzacionalni rukopis Zapisao Martin Borman Pit i Čerčil - Pit utire put Imperiji, Čerčil joj kopa grob - Evropa je izgubila supremaciju - Trebalo  je da Velika Britanija prihvati sporazumni mir - Treći rajh je bio prisiljen na rat - Nesreća i neprijateljstvo, roditelji velikih vaskrsenja. 4. februar 1945. Hitler diktira: ''Čerčil ''Čerčil sebe izgleda izgleda smatra drugim Pitom. Pitom. Kakva nada! Godine 1793, Pitu su bile trideset četiri godine. Čerčil je, nažalost, starac, sposoban samo da sprovodi naređenja onog ludaka Ruzvelta. U svakom slučaju, te situacije se ne mogu nikako uporediti. Setite se načas uslova u Pitovo vreme. Sa stanovišta Engleske, on je bio sasvim u pravu što je odbio da ima bilo kakva posla sa Napoleonom. Održavajući takav čvrst stav pod nemogućim uslovima, on je svojoj zemlji dao ulogu koja je odredila njenu sudbinu u 19. veku. Bila je to politika planirana da obezbedi opstanak njegovoj zemlji. Čerčil je, sa druge strane, odbijajući da se nagodi sa mnom, osudio svoju zemlju na samoubilačku politiku. On je načinio iste greške kakve čine generali koji ratuju po principima prethodnog prethodnog rata. Danas egzistiraju egzistiraju elementi elementi koje je nemoguće uklopiti u takvu šemu stvari. Ključni novi faktor je postojanje ona dva džina, SAD i Rusije. Pitova Engleska obezbeđivala je ravnotežu svetske moći sprečavajući hegemoniju Evrope - to jest sprečavajući  Napoleona da postigne svoj cilj. Čerčilova Engleska, sa druge strane, trebalo je da d a dozvoli ujedinjenje Evrope, kako bi sačuvala tu istu ravnotežu moći. Početkom Početkom ovog rata, maksimalno maksimalno sam se trudio da delujem u uverenju uverenju kako je Čerčil sposoban da shvati istinitost te velike politike; u svojim lucidnim trenucima on i jeste bio sposoban da je shvati. Ali sad je on već dugo sasvim vezan za jevrejska kola. Moj cilj u pokušaju pokušaju da se nagodim s Engleskom bio je to da izbegnem stvaranje nepopravljive situacije na Zapadu. Kasnije, kad sam napao na Istok i probio komunistički čir, nadao sam se da ću time opet upaliti iskru zdravog razuma u umovima zapadnih sila. Dao sam im priliku, bez  pretnji, da doprinesu jednom činu katarze, u kojem su mogli sa sigurnošću da ostave zadatak dezinfekcije Zapada samo u našim rukama. Ali mržnja koju osećaju ti licemeri prema čoveku dobre vere jača je nego njihov osećaj za samoodržanje. Potcenio sam moć jevrejske dominacije nad Čerčilovom Engleskom. Njima se, zaista, više sviđalo da  propadnu neispunjenjem ugovornih obaveza, nego da prihvate nacionalsocijalizam. Pod pritiskom, mogli su da tolerišu jednu fasadu antisemitizma s naše strane. Ali, naša apsolutna odlučnost da iz korena iščupamo  jevrejsku moć iz celog sveta bila je prejaka hrana za njihove fine stomake! Pitov genije ležao je u sprovođenju jedne realističke politike, u skladu sa uslovima epohe, koji su dozvolili da se njegova zemlja zaista izvanredno oporavi i koji su joj obezbedili svetsku supremaciju u 19. veku. Servilno oponašanje te politike koju sad Čerčil sprovodi - uopšte ne mareći za činjenicu da uslovi nisu ni najmanje isti - čist je apsurd.

Činjenica je da je svet napredovao od Pitovog vremena! Istina, ceo jedan vek su se promene dešavale sporo; ali Prvi rat je ubrzao taj tempo, a ovaj rat nas je doveo do podnošenja računa i konačnog obračuna!  Pijani klovnovi i ostarelo castvo

Početkom 19. veka se, sa aspekta moći, računala samo Evropa. Velika azijska carstva pala su u san sličan smrtnom. Novi svet je i dalje bio tek izraštaj na kraju starog, i niko nije mogao razumno predvideti čudesnu sudbinu koja je čekala trinaest britanskih kolonija koje su upravo stekle svoju slobodu... Trinaest! Nisam sujeveran, ali me ta priča iskušava da to postanem! Ta nova država od četiri miliona stanovnika, koja je rasla tako enormno tokom sto godina da je početkom dvadesetog veka već postala svetska sila - Sjedinjene Američke Države. Tokom odlučujućeg perioda između 1930. i 1940. godine, situacija je bila sasvim drugačija od situacije iz vremena Pita i Napoleona. Evropa, iscrpljena velikim ratom, izgubila je svoju geografsku ekskluzivnost, a njena liderska uloga nije se više priznavala. Ona je bila i dalje jedan od centara privlačnosti na zemlji, ali centar koji je postojano gubio svoj značaj pred sve većom moći SAD, rusko-azijskog kolosa i Carstva izlazećeg sunca. Da je sudbina dala ostareloj i oslabljenoj Britaniji nekog novog Pita umesto ovog od Jevreja vođenog,  poluameričkog pijanice, novi Pit bi odmah priznao da britanska tradicionalana politika ravnoteže moći sad mora da se primeni u drugačijim razmerama, ovaj put svetskim. Umesto da održava, stvara i raspiruje evropska rivalstva, Britanija bi trebalo da čini sve što može da podstakne i ostvari ujedinjenje Evrope. Povezana sa ujedinjenom Evropom, ona bi zadržala šanse da igra ulogu arbitra u svetskim pitanjima. Sve što se sad dešava navodi na pomisao da Proviđenje pritiska Albion zbog njegovih prošlih zločina, zločina koji su ga uzdigli do moći koju je imao. Pojava Čerčila, u periodu odlučnom i za Britaniju i za Evropu, kazna je Proviđenja. Za degenerisanu élitu Britanije, on je baš čovek koga žele; u rukama tog senilnog klovna je sudbina ogromne imperije a, istovremeno, i cele Evrope. Otvoreno je pitanje, mislim, da li je britanski narod, uprkos degeneraciji aristokratije, očuvao one kvalitete koji su do sada opravdavali britansku svetsku dominaciju. Ja u to sumnjam, jer izgleda da nema nikakve javne reakcije na greške koje čine lideri te nacije - mada je bilo mnogo prilika u kojima je Britanija mogla smelo da krene novim i plodnijim kursom. Da je htela, Britanija je mogla da zaustavi rat početkom 1941. godine. Na nebu iznad Londona ona je celom svetu demonstrirala svoju volju da se odupre, a već se odlikovala ponižavajućim porazima koje je nanela Italijanima u Severnoj Africi. Tradicionalna Britanija bi sklopila mir - ali ga nisu hteli Jevreji. Njihovi lakeji, Čerčil i Ruzvelt, bili su tu da ga spreče. A da se tad sklopio mir, mogli smo da sprečimo Amerikance da se petljaju u evropska pitanja. Pod vođstvom vođstvom Rajha, Evropa bi se brzo ujedinila. ujedinila. Kad bi se jednom iskorenio iskorenio jevrejski jevrejski otrov, ujedinjenje ujedinjenje bi bilo lako. Francuska i Italija, koje su u razmaku od nekoliko meseci poražene od dve germanske sile, bile bi sasvim izvan nje. Obe bi morale da se odreknu svojih neumesnih težnji za veličinom. Istovremeno bi one morale da se odreknu i svojih pretenzija u Severnoj Africi i na Bliskom istoku, a to bi dozvolilo Evropi da sprovodi smelu politiku prijateljstva prema islamu. Što se tiče Britanije, olakšana od svih evopskih briga, ona se mogla posvetiti blagostanju svoje Imperije. I, najzad, Nemačka se, sa sigurnom zaleđinom, mogla sasvim posvetiti svom suštinskom zadatku, ambiciji mog života i raison d'ętre nacionalsocijalizma - uništenju boljševizma. To bi povuklo za sobom osvajanje širokih  prostora na Istoku, što bi opet obezbedilo buduće blagostanje nemačkom narodu.  Kraj britanske imperije

Zakoni prirode slede logiku koja se ne poklapa nužno sa našim sopstvenim predstavama o logici. Mi smo  bili raspoloženi za kompromis, bili smo spremni da sopstvenim snagama doprinesemo očuvanju Britanske imperije, i to, podsećam, u vreme kad su meni, iskreno rečeno, bili simpatičniji i najniži Hindusi nego bilo koji od tih nadmenih ostrvljana. Kasnije će Nemcima biti drago što nisu ništa doprineli opstanku jednog zastarelog stanja stvari, što bi im budućnost teško oprostila. Možemo sa sigurnošću proreći jednu stvar: kakav god bio ishod ovog rata, Britanska imperija je pri kraju. Ona je smrtno ranjena. Budućnost britanskog naroda  je da umre od gladi i tuberkuloze na svom prokletom ostrvu. Britanska Britanska svojeglavost svojeglavost i očajnički otpor koji pruža Rajh nemaju ništa zajedničko. zajedničko. Pre svega, Britanija Britanija je imala slobodu izbora, i ništa je nije teralo da uđe u rat. U stvari, ona ne samo da je ušla u rat - ona ga je i

izazvala. Treba li reći da se Poljaci, da ih nisu podsticali britanski i francuski ratni trgovci (a koje su pak  huškali Jevreji), sigurno ne bi osetili pozvanim da počine samoubistvo. A čak i da jesu, i nakon te početne greške je Britanija mogla da izvadi svoje kestenje iz vatre, bilo posle likvidacije Poljske ili posle poraza Francuske. To, naravno, ne bi bilo baš časno s njene strane; ali u takvim stvarima britanski osećaj časti baš ne cepidlači. Samo je trebalo čestito da prebaci krivicu za svoj neuspeh na ramena svojih bivših saveznika - isto kao što je to uradila Francuska sa Belgijom 1940. godine, a uz to bismo joj i mi sami pomogli da spasi svoj obraz. Početkom 1941. godine, nakon što je uspesima u Severnoj Africi opet uspostavila svoj prestiž, Britanija je imala još povoljniju povoljniju priliku da se povuče iz igre i zaključi zaključi s nama sporazumni sporazumni mir. Zašto se onda, pitanje pitanje je, ona opredelila da sluša naređenja svojih jevrejskih i američkih saveznika, pohlepnijih, u stvari, i od njenih najgorih neprijatelja? Odgovor je to da Britanija nije vodila svoj sopstveni rat, već rat koji su joj nametnuli njeni neumoljivi saveznici.  Nemačka, sa druge strane, nija imala izbora. Jednom Jed nom kad smo objavili svoju želju da najzad ujedinimo sve  Nemce u jedan veliki Rajh, i da im obezbedimo stvarnu nezavisnost - drugim rečima, slobodu da žive sopstvene živote - svi naši neprijatelji su se odmah digli na nas. Rat je postao neizbežan ako ni zbog čega drugog, a ono zato što bismo morali da izdamo temeljne interese nemačkog naroda kako bismo ga izbegli.  Naš narod se nije mogao zadovoljiti pukom sličnošću sa nezavisnošću. Takva stvar je u redu za Šveđane i Švajcarce, koji su uvek spremni da potpisuju sumnjive i uvijene formule ako mogu istovremeno da im napune džepove. Nije u tom pogledu ni Vajmarska Republika imala ništa vrednije pretenzije. Ali to nije ambicija dostojna Trećeg rajha. Bili smo, dakle, osuđeni da ratujemo - kad-tad, kad-tad, i jedina jedina preokupacija preokupacija bila nam je da izaberemo najmanje najmanje nepovoljan trenutak. A kad smo se jednom tome posvetili, naravno da više nije bilo govora o povratku. Ne smetaju našim neprijateljima samo doktrine nacionalsocijalizma. Oni mrze nacionalsocijalizam jer su kroz njega uzdignuti kvaliteti nemačkog naroda. Oni dakle žele uništenje nemačkog naroda - u to nema ni najmanje sumnje. Jednom se, nekako, mržnja pokazala jačom od hipokrizije. Možemo samo da budemo zahvalni svojim neprijateljima što su nam tako jasno prikazali svoje namere.  Na tu sveobuhvatnu mržnju možemo odgovoriti odg ovoriti samo totalnim ratom. Boreći se sami za svoj opstanak, mi se borimo očajnički; i šta god da se desi, borićemo se do smrti za svoje živote. Nemačka će vaskrsnuti iz ovog rata jača nego ikad pre, a Britanija slabija nego ikad. Istorija pokazuje da su nemačka nesreća i neprijateljstvo često nužan uvod u veliki preporod. Patnje nemačkog naroda - a u ovom ratu propatio je neuporedivo više nego bilo koji drugi - upravo su ono što će nam, ako to Proviđenje Proviđenje bude htelo, pomoći da se uzdignemo do pobede. Ali ako bi nas Proviđenje Proviđenje napustilo, napustilo, uprkos našim žrtvama i našoj odlučnoj postojanosti, to samo znači da nas Sudbina podvrgava sve većim iskušenjima kako bi nam dala priliku da potvrdimo svoje pravo na život." Poslednjih četvrt sata - Odlučnost da se Nemačka uništi - Leonida i njegovih tri stotine Spartanaca Čudesna smrt carice Jelisavete - Pobeda u završnom sprintu - Ovaj rat je započeo 30. januara 1933. 6. februar 1945. Hitler diktira "Posle pedeset četiri meseca titanske borbe, vođene na obema stranama s nezapamćenom žestinom, nemački narod se danas nalazi sam, suočen sa koalicijom zakletom da ga uništi. Rat besni duž svih naših granica, i sve nam je bliži. Naši neprijatelji prikupljaju sve snage za završni juriš.  Njihov cilj nije samo da nas prosto pr osto poraze u borbi, već da nas zdrobe i unište. u nište. Cilj im je da unište naš Rajh, da zbrišu naš Weltanschauung * (Pogled na svet, svetonazor - nap. prev.) sa lica zemlje, da porobe nemački narod - da ga kazne zbog njegove vernosti nacionalsocijalizmu. Stigli smo do poslednje četvrti časa. Situ Situac acij ijaa je ozbi ozbilj ljna, na, vrlo vrlo ozbil ozbiljn jna. a. Čak Čak izgl izgled edaa i očaj očajna. na. Mogl Moglii bism bismoo vrlo vrlo lako lako podle podleći ći um umor oru, u, iscrpljenosti, mogli bismo dozvoliti sebi da nas beznađe u toj meri zaslepi da ne vidimo slabosti naših neprija neprijatel telja. ja. A tih slabost slabostii ima. ima. Suočeni Suočeni smo sa nekohere nekoherento ntom m koalici koalicijom jom,, koju koju su sastavi sastavile le mržnja mržnja i ljubomora, a cementirala panika kojom nacionalsocijalistička doktrina ispunjava to šarenilo vođeno Jevrejima. Licem u lice s tim amorfnim monstrumom, naša jedina šansa je u tome da zavisimo od sebe i samo od sebe, da se suprotstavimo tom heterogenom ološu nacionalnim, homogenim entitetom, animiranom hrabrošću kakvu nikakvo neprijateljstvo neće moći da uzdrma. Narod koji se brani ovako kako se sad brani nemački ne

može može nikad nikad biti biti progut progutan an u takvom takvom veštičje veštičjem m kazanu. kazanu. Naproti Naprotiv, v, on će se pojavi pojaviti ti iz te retort retortee s dušom dušom  postojanijom, smelijom nego ikad. Kakvi god obrti nas pogodili u danima koji nam predstoje, nemački narod će iz njih izvući novu snagu; i šta god danas da se desi, to će imati i slavno sutra. Volja da istrebimo ono što podstiče te pse u poteri za njihovim plenom ne daje nam izbora; ona ukazuje na put koji moramo da sledimo - jedini put koji nam ostaje otvoren. Moramo nastaviti da se borimo s očajničkim besom i ne osvrćući se, licem uvek okrenutim neprijatelju, moramo braniti stopu po stopu svoje otadžbine. Sve dok se borimo ima i nade, i to je sigurno dovoljno da spreči pomisao da je sve već izgubljeno.  Nijedna igra nije izgubljena do poslednjeg zvižduka. A ako su, uprkos svemu, Suđaje odredile da nas opet u našoj istoriji zdrobe sile jače od nas, padnimo onda uzdignutih glava i sigurni u znanju da čast nemačkog naroda ostaje neukaljana. Jedna očajnička borba ostaje ostaje za sva vremena sjajan primer. Setimo Setimo se Leonide i njegovih njegovih tri stotine Spartanaca! Spartanaca! U svakom slučaju, slučaju, mi nismo od tog kova da idemo krotko na klanje kao ovce. Oni nas mogu istrebiti. Ali nikad nas neće voditi u klanicu!  Ne! Ne postoji nešto kao što je očajna situacija! Pomislite koliko je primera obrta sreće bilo u istoriji nemačkog naroda! Tokom Sedmogodišnjeg rata Fridirih se našao u očajnom škripcu. U zimu 1762. godine odlučio je da, ako se stvari ne promene do izvesnog datuma koji je sebi postavio, okonča svoj život otrovom. Onda je, nekoliko dana pre datuma koji je izabrao, carica (Елčзаве́ та- Елčсаве Елčсаве́ т- Петđо Петđо́вна, вна, 1709-1762. godine, ruska carica. U pitanju je rat koji je Prusija vodila oko Saksonije protiv sila alijanse u kojoj su bili Britanija, Britanija, Francuska, Francuska, Austrija, Rusija i Švedska. Ruska vojna sila je bila teg na vagi koji je pretezao u korist koalicije, ali je nenadana smrt carice Jelisavete promenila odnos snaga na stranu Prusije) neočekivano umrla, i cela situacija se čudesno obrnula. Kao i veliki Fridrih, i mi se borimo sa jednom koalicijom, a koalicija, setite se, nije stabilan entitet. Ona postoji samo voljom šačice ljudi. Da Čerčil iznenada nestane, sve bi se u trenu  promenilo! Britanska aristokratija bi možda mogla postati svesna ambisa koji se pred njom otvara - i žestoko se šokirala! Ti Britanci, za koje se, indirektno, borimo i koji bi uživali plodove naše pobede... Još možemo do pobede u završnom sprintu! Samo ako budemo imali vremena za to! Jedino Jedino što moramo to je da odbijem odbijemoo da se ponizi ponizimo. mo. Za nemačk nemačkii narod, narod, i prosta prosta činjenic činjenicaa trajno trajnogg nezavisnog života bila bi pobeda. To samo bi bilo dovoljno opravdanje za ovaj rat, koji ne bi bio uzaludan. On  je u svakom slučaju s lučaju bio neizbežan; neprijatelji nepr ijatelji nemačkog nacionalsocijalizma nametnuli su mi ga još januara 1933. godine".  Nastaviće se

Vilijam Pit mlađi ( William Pitt, the Younger , 1759-1806), britanski političar s kraja osamnaestog i ranog perioda devetnaestog veka. On je sa svojih 24 godina postao najmlađi tzv. šef vlade, 1783. godine. Tu funkciju je obavljao do 1801, a onda ponovo 1804. pa sve do svoje smrti.

 Zemlja se održava snagom Istine; moć Istine čini da Sunce sija i vetrovi duvaju. Zaista, sve počiva na  Istini. Indijski mudrac Čanakja

Evropa Evropljanima Nacistički vođa Adolf Hitler izdiktirao je ličnom sekretaru Martinu Bormanu svoj politički testament. Zabeleš Zabeleške ke Martin Martinaa Borman Bormanaa prvi prvi put na srpskom srpskom jeziku jeziku objavil objavilaa je beograd beogradska ska izdava izdavačka čka kuća kuća  Metaphysica pod originalnim naslovom ("Politički testament"), u prevodu Aleksandra Dramićanina, koji je istovremeno pisac predgovora, objašnjenja i komentara. Delo predstavlja Hitlerovo svođenje računa celokupne dotadašnje politike koju je vodio kao šef države, njegove poglede na političko stanje u svetu pred okončanje Drugog svetskog rata, i na kraju, izuzetno lucidna i gotovo proročka proročka predviđanja kako će se svet oblikovati u budućnosti ukoliko Nemačka izgubi rat, dakle razmatranja koja on zaveštava potomstvu, pre svega nemačkom, ali koja imaju i sveopšti značaj. Tu su, takođe, i razgovori koje je Hitler Hitler vodio sa svojim najbližim najbližim saradnicima, saradnicima, a koje je verodostojno verodostojno zabeležio Martin Borman,

njegov čovek od najvećeg poverenja. Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje ovaj senzacionalni rukopis Zapisao Martin Borman

Kolonijalni poduhvati iscrpljuju snagu nacije - Novi svetovi su samo izraštaji starog - Bele rase trpe  jednu smetnju - Materijalizam, alkoholizam, fanatizam i sifilis - Neprirodni sinovi - Nemačkoj je jedini mogući pravac za širenje istok - Evropa za Evropljane - Preobilje plodne Azije 7. februar 1945. Hitler diktira: Svaki narod koji želi da prosperira treba da ostane vezan za sopstveno tlo. Čovek nikad ne treba da izgubi kontakt sa tlom na kojem je imao čast da se rodi. Ne bi trebalo da odlazi s njega osim privremeno, uvek s namerom da se vrati. Britanci koji su postali kolonizatori iz nužde, i koji su zaista bili veliki kolonizatori, generalno su poštovali to pravilo. Kad su kontinentalni narodi u pitanju, siguran sam da je važno da se oni šire samo u onim pravcima u kojima duše osvajača i osvojenih sigurno imaju dodirnih tačaka. Ta potreba za ispravnim ukorenjivanjem odnosi se na sve kontinentalne narode, a naročito, po mom mišljenju, na nemački narod. To najverovatnije i objašnjava zašto nismo nikad stvarno osetili poriv da  postanemo kolonizatori. Jedan pogled na istoriju, i staru i savremenu, pokazuje da su prekomorski poduhvati uvek dugoročno osiromašivali one koji su ih preduzimali. Sve njih su, na kraju, iscrpeli njihovi sopstveni napori i, po neizbežnoj prirodi stvari, svi su podlegli silama koje su sami bilo stvorili ili probudili. Ima li  boljeg primera za to od Grka? Ono što je važilo za stare Grke jednako važi i za sve Evropljane modernih vremena. Da bi prosperirao, narod mora da koncentriše svoje napore na sopstvenu zemlju. Dovoljno je ispitati bilo koji duži period u istoriji pa uvideti da je ova tvrdnja tačna. Španija, Francuska i Britanija sve su oslabile, devitalizovale se i iscrpile u tim zaludnim kolonijalnim  poduhvatima. Kontinenti koje su Španija i Britanija rodile, koje su stvarale deo po deo, danas su stekli sasvim nezavisan način života i sasvim egoističan pogled na svet. A čak i tako, oni su samo veštački svetovi, koji nemaju ni sopstvenu dušu, ni kulturu ni civilizaciju; gledano sa tog aspekta, oni su puki izraštaji. Može se, naravno, isticati uspeh postignut u naseljavanju kontinenata koji su ranije bili nenastanjeni. Dobri primeri su SAD i Australija. To jeste uspeh, svakako - ali samo sa materijalne strane. Te države su veštačka zdanja, tela bez starosti, za koja je nemoguće reći da li su još u stanju ranog detinjstva ili ih je već dotakla senilnost. Na onim kontinentima koji su bili naseljeni, neuspeh je bio još izraženiji. Na njima su bele rase nametnule svoju volju silom, i uticaj koji one imaju na urođenike je zanemarljiv; Hindusi su ostali Hindusi, Kinezi Kinezi, a muslimani su i dalje muslimani. Nije bilo dubokih transformacija, a promene do kojih je došlo manje su izražene na verskom polju, i pored ogromnih napora hrišćanskih misionara, nego na  bilo kojem drugom. Bilo je nekoliko čudnih konverzija, čija je iskrenost prilično sumnjiva - osim, možda, u slučaju nekolicine glupaka i mentalno zaostalih ljudi. Bele rase su, naravno, dale neke stvari urođenicima, najgore moguće darove, bolesti našeg sopstvenog sveta - materijalizam, fanatizam, alkoholizam i sifilis. Što se ostalog tiče, pošto su ti narodi imali sopstvene kvalitete, superiornije od bilo čega što smo im mi mogli ponuditi, oni su ostali u suštini nepromenjeni. Tamo gde je pokušano nametanje silom, rezultati su bili  još katastrofalniji, i zdrav razum, shvatajući jalovost takvih mera, trebalo bi da sprečava da se one ikada uvode. Samo se jedan uspeh mora priznati kolonizatorima: svuda su uspeli da podstaknu mržnju, mržnju koja tera te narode, koje smo probudili iz njihovog dremeža, da se dižu i isteruju nas. Zaista, izgleda skoro kao da su se probudili samo i prosto u tu svrhu! Može li iko da kaže da je kolonizacija povećala broj hrišćana u svetu? Gde su one konverzije en masse koje karakterišu uspeh islama? Tu i tamo se nalaze izolovana ostrvca hrišćana, to jest hrišćana po imenu, pre nego po uverenju; i to je ukupni skor uspeha te veličanstvene hrišćanske religije, čuvara najviše Istine! Uzimajući sve u obzir, evropska politika kolonizacije završila je potpunim neuspehom. Nisam zaboravio  jedan primer prividnog uspeha, ali uspeh koji je čisto materijalan; govorim o onom čudovištu čudov ištu koje sebe zove Sjedinjenim Državama. Da, čudovište je jedino moguće ime za njih! U vreme kad cela se Evropa - njihova

sopstvena majka - očajnički bori protiv boljševičke opasnosti, Sjedinjene Države, vođene Ruzveltom - a koga vode vode Jevre Jevreji ji,, ne mo mogu gu da smis smisle le ništ ništaa bolj boljee nego nego da stav stavlj ljaj ajuu svoje svoje ogrom ogromne ne mate materi rija jaln lnee resurs resursee na raspolaganje tim azijskim varvarima, spremnim da uguše Evropu. Gledajući unazad, duboko me pogađa pomisao na one milione Nemaca, ljudi dobre vere, koji su emigrirali u Sjedinjene Države i koji su sad kičma te zemlje. Jer ti ljudi, podsećam, nisu samo dobri Nemci, izgubljeni za svoju otadžbinu; oni su, pre, postali neprijatelji, bezobzirniji nego ijedni drugi. Nemački emigrant, istina, zadržava svoje kvalitete marljivosti i radinosti, ali vrlo brzo gubi svoju dušu. Nema ničeg neprirodnijeg od Nemca koji je postao emigrant. Ubuduće se moramo čuvati tih izliva izliva nemačke krvi. Na Istok, samo i uvek na Istok moraju se širiti širiti vene naše rase. To je pravac koji je sama Priroda odredila za širenje nemačkog naroda. Oštra klima s kojom ih Istok  suočava dopušta im da zadrže svoje kvalitete čvrstih i muževnih ljudi; a živi kontrasti koje tamo nalaze  pomažu im da održe svežom svoju s voju ljubav prema sopstvenoj zemlji i čežnju za njom. Presadite Pr esadite Nemca u Kijev, i on ostaje savršen Nemac. Ali presadite ga u Majami, i pravite od njega degenerika - drugim rečima, Amerikanca. Pošto kolonizacija nije aktivnost koja privlači Nemce, oni nikad ne bi trebalo da se udružuju sa kolonizujućim nacijama, i trebalo bi da im uvek uskračuju podršku u njihovim kolonijalnim aspiracijama. Ono što mi želimo je Monroova doktrina u Evropi. "Evropa Evropljanima!" - doktrina čija je logična  posledica to da Evropljani treba da se uzdržavaju od mešanja u stvari drugih kontinenata. Prema potomcima osuđenika u Australiji treba da smo samo krajnje ravnodušni. Ako oni nisu dovoljno vitalni da mogu da se množe stopom proporcionalnom teritorijama koje zauzimaju, to je njihov problem, i nema svrhe da od nas traže pomoć. Što se mene tiče, uopšte mi ne smeta što njihova prazna prostranstva  privlače kao magnet suvišne populacije plodne Azije. Neka svi oni rade na sopstvenom spasu! I da ponovim to nema nikakve veze s nama. Da li je trebalo uvući Franka u rat? - Naš nevoljni doprinos pobedi španskog sveštenstva Nepovratna dekadencija latinskih rasa - Trebalo je da zauzmemo Gibraltar 10. februar 1945. Hitler diktira Pitao sam se katkad da li smo pogrešili 1940. godine što nismo uvukli Španiju u rat. To je bilo vrlo lako,  jer je Španija žudela da sledi primer Italije i postane članica Kluba Pobednica. Franko je, naravno, imao vrlo preuveličane ideje o vrednosti španske intervencije. Pa ipak, verujem da bi on, uprkos sistematskoj sistematskoj sabotaži od strane njegovog njegovog jezuitskog jezuitskog zeta, pristao da se udruži s nama pod sasvim razumnim uslovima - obećanjem malo francuske teritorije, da mu se nahrani ponos, i znatnog dela Alžira, kao stvarne, materijalne aktive. Ali pošto Španija zaista nije imala šta da doprinese, zaključio sam da njihova direktna intervencija nije poželjna. Istina je da bi nam ona dozvolila da zauzmemo Gibraltar. Ali sa druge strane, ulazak Španije u rat sigurno bi značio mnoge dodatne kilometre atlantske obale koje  bismo morali da branimo - od San Sebastijana do Kadiza. Zatim je postojala i mogućnost obnavljanja građanskog rata, koji su raspirivali Englezi. Tako smo se mogli naći vezani, srećom ili nesrećom, za jedan režim za koji ja sad imam, ako je to uopšte moguće, manje simpatija nego ikad, režim kapitalističkih profitera, marioneta svešteničkog ganga! Nikad neću oprostiti Franku što nije pomirio Špance kad se građanski rat završio, što je prognao falangiste, kojima Španija mora da zahvali za pomoć koju smo joj pružili, i što je tretirao kao bandite bivše neprijatelje, koji nipošto nisu svi bili Crveni. Staviti pola zemlje van zakona dok se  pljačkaška manjina bogati, sa blagoslovom sveštenstva, a na račun ostalih - to uopšte nije rešenje. reš enje. Sasvim sam siguran da su vrlo malo od takozvanih Crvenih u Španiji bili stvarno komunisti. Bili smo gadno prevareni, jer  da sam znao pravo stanje stvari, nikad ne bih dozvolio našim avionima da bombarduju i uništavaju gladno stanovništvo i istovremeno vraćao španskom sveštenstvu sve njegove strašne privilegije. Da sumiram, obezbeđivanjem da Iberijsko poluostrvo ostane neutralno, Španija nam je već učinila onu  jednu uslugu u ovom sukobu koju je jedino i mogla. Imati I mati Italiju na leđima sasvim s asvim je dovoljan teret, i kakvi kakv i god mogli biti kvaliteti španskog vojnika, sama Španija, u njenom stanju siromaštva i nespremnosti, bila bi  pre teški hendikep nego prednost. prednos t. Mislim Mislim da će ovaj rat jasno pokazati bar jednu stvar - neizlečivu neizlečivu dekadentnost dekadentnost latinskih latinskih zemalja. One su van svake sumnje pokazale da više ne funkcionišu, i da zato nemaju više prava da učestvuju u rešavanju

svetskih pitanja.  Najlakše je bilo osvojiti Gibraltar našim komandosima, s Frankovim prećutnim pristankom i bez objave rata. Ubeđen sam da to Britanija ne bi upotrebila kao izgovor da objavi rat Španiji; ona bi bila sasvim zadovoljna da Španija i dalje bude miroljubiva. A sa našeg stanovišta, to bi eliminisalo svaku opasnost od nekog britanskog iskrcavanja na portugalske obale. Realistično suočavanje sa jevrejskim problemom - Stranac koji se ne može asimilovati - Tipično  jevrejski rat - Izađite iz potajnog Jevrejina i uđite u Judea gloriosa - Dok bude Jevreja biće i antisemitizma - Ispraznost rasne mržnje - Ukrštanje je neuspeh - Pruski ponos opravdan - Aticizam Austrijanaca Austrijanaca - Moderni Moderni nemački tip - Zapravo ne postoji nešto kao jevrejska rasa - Superiornost uma nad telom - Moje poštenje u bavljenju Jevrejima 13. februar 1945. Hitler diktira Jedno od dostignuća nacionalsocijalizma je to što se on prvi realistički suočio sa jevrejskim problemom. Sami Jevreji su uvek izazivali antisemitizam. Tokom mnogih vekova, svi narodi sveta, od starih Egipćana  pa do nas, reagovali su tačno isto. Dolazi vreme kad narodi postaju umorni od toga da ih eksploatišu odvratni Jevreji. Jevreji. Vrpolje se i stresaju, kao životinja koja hoće da se reši svog nametnika. nametnika. Reaguju brutalno, i napokon se bune. To je instinktivna reakcija, reakcija gnušanja na stranca koji odbija da se prilagodi i postane deo celine, parazita koji se pripio uz domaćina i maksimalno ga eksploatiše. Jevrejin je po prirodi parazit koji ne može i neće da se asimiluje. Osobena crta Jevrejina je da, za razliku od drugih stranaca, on svuda polaže prava na građanstvo u zajednici koja ga je prihvatila - a istovremeno ostaje uvek Jevrejin. On smatra svojim pravom i da trči sa zečevima i da lovi sa psima; i on je jedini čovek na celom svetu koji hoće takvu ekstravagantu  privilegiju.  Nacionalsocijalizam se pozabavio jevrejskim problemom akcijom, a ne rečima. On je nastao kao opozicija  jevrejskoj odlučnosti da vlada svetom; on ih je napadao svuda i u svakoj sferi aktivnosti; zbacivao ih je sa  položaja koje ko je su uzurpirali; terao ih je na sve strane, odlučan da očisti nemački svet s vet od jevrejskog otrova. o trova. Za nas, to je suštinski proces dezinfekcije, koji smo doveli do krajnje granice i bez kojeg bismo mi sami bili ugušeni i uništeni. S uspehom te operacije u Nemačkoj postojala je dobra prilika da se ona proširi i dalje. Bilo je to, u stvari, neizbežno, jer zdravlje normalno trijumfuje nad bolešću. Brzo shvativši opasnost, Jevreji su odlučili da sve svoje snage ulože u borbu na život i smrt koju su pokrenuli protiv nas. Nacionalsocijalizam je morao biti uništen, po svaku cenu, makar i ceo svet bio uništen u tom procesu. Nikad pre nije bilo rata tako tipično i u isto vreme tako isključivo jevrejskog. Ja sam sam ih najzad najzad nate naterao rao da strgn strgnuu svoj svojee maske maske.. Čak Čak i ako ako naši naši napor naporii ne uspej uspeju, u, to će biti biti samo  privremen neuspeh. Jer ja sam s am otvorio oči celom svetu u pogledu jevrejske opasnosti. Jedna od posledica našeg stava je to da Jevrejin postaje agresivan. U stvari, on je manje opasan u tom stanju nego kad je lukav i prepreden. Jevrejin koji se otvoreno hvali svojom rasom stotinu je puta pozitivniji od onog sramnog tipa koji tvrdi da se od vas razlikuje samo religijom. Ako dobijem ovaj rat, okončaću  jevrejsku svetsku moć i zadaću Jevrejima smrtni udarac uda rac od kojeg se neće oporaviti. Ali ako izgubim rat, to nipošto ne znači da je njihov trijumf osiguran, jer će onda oni sami izgubiti glavu. Postaće tako nadmeni da će izazivati izazivati protiv sebe nasilne reakcije. Nastaviće, Nastaviće, naravno, i da trče sa zečevima i da love sa psima, da polažu pravo na građanske privilegije u svakoj zemlji i da budu, ne žrtvujući svoj ponos,  pre svega pripadnici Izabrane Rase. Prevrtljivi, stidljivi Jevrejin će nestati, a smeniće ga Jevrejin tašt i  bombastičan; a ovaj će zaudarati isto onako odurno kao i prvi - možda čak i gore. Nema, dakle, u ovim okolnostima opasnosti da antisemitizam nestane, jer sami Jevreji dolivaju ulje na njegovu vatru i održavaju je. Da bi nestala opozicija toj bolesti, prvo mora nestati ona sama. U tom pogledu možete se pouzdati u Jevreje: sve dok je njih, neće nestati ni antisemitizma. Dok ovo govorim, tvrdim da nemam u sebi nikakve rasne mržnje; mada je, u svakom slučaju, nepoželjno da se rase mešaju. Osim nekoliko slučajnih, koje sam spreman da priznam, sistematsko ukrštanje nikad nije  proizvelo dobre rezultate. Želja jedne rase da ostane rasno čista dokaz je njene vitalnosti i dobrog zdravlja. Ponos zbog svoje rase - a to ne podrazumeva prezir prema drugim rasama - takođe je normalno i zdravo osećanje. Ja nisam nikad smatrao Kineze ili Japance inferiornim u odnosu na nas. Oni pripadaju drevnim

civilizacijama, i otvoreno priznajem da je njihova prošla istorija superiorna našoj. Oni imaju pravo da budu  ponosni na svoju prošlost, isto kao što mi imamo pravo da budemo ponosni na civilizaciju kojoj pripadamo. Zapravo, verujem da ću, što Kinezi i Japanci budu postojaniji u svom rasnom ponosu, lakše s njima izlaziti na kraj. Taj ponos rase je kvalitet koji Nemac, fundamentalno, nema. Razlog tome je to što su protekla tri veka ovu zemlju cepali unutrašnja nesloga i verski ratovi, i što je bila podvrgnuta raznim stranim uticajima, do uticaja, na primer, hrišćanstva - jer hrišćanstvo nije prirodna religija za Nemce, već uvezena religija, koja nema odjeka u njihovim srcima, i strana je urođenom geniju te rase. Kad se ponos rase manifestuje u Nemcu, kako to nekad biva u jednoj vrlo agresivnoj formi, to je zapravo samo kompenzacijska reakcija za onaj kompleks inferiornosti od kojeg mnogi Nemci pate. Ovo se, treba li da kažem, ne odnosi na Pruse. Od vremena Fridriha Velikog oni imaju onaj tihi i jednostavni ponos koji je obeležje ljudi sigurnih u sebe, i koji ne moraju razmetanjem da svedoče šta su. Zahvaljujući tim kvalitetima, koji su urođeno njihovi, Prusi su mogli, kako su i pokazali, da stvore ujedinjenu Nemačku. Nacionalsocijalizam je pokušao da svim Nemcima dâ taj ponos, koji su do sada među nama imali samo Prusi. I Austrijanci imaju u svojoj krvi ponosa vrlo sličnog pruskom, ponosa rođenog iz činjenice da vekovima nad njima nije vladala nijedna druga rasa, već su, naprotiv, oni dugo naređivali i bili slušani. Oni poseduju akumulirano iskustvo vladanja i moći, i tome se može pripisati onaj  panach (kuraž) aticizma koji im niko ne može poreći. U svojoj retorti će nacionalsocijalizam stopiti sve kvalitete karakteristične za nemačku dušu; i iz nje će se  pojaviti moderan Nemac - marljiv, savestan, siguran u sebe a ipak jednostavan, ne ponosan na sebe ili na ono što je, već na to što je pripadnik jednog velikog entiteta koji će izazivati divljenje drugih naroda. Taj osećaj zajedničke zajedničke superiornosti superiornosti ni na koji način ne podrazumeva podrazumeva ni najmanju najmanju želju da se drugi tlače i porobljavaju. porobljavaju. Mi smo, znam, ponekad preuveličavali naš kult ovog osećanja, ali to je bilo neophodno na početku, jer smo morali da prodrmamo Nemce prilično grubo kako bismo ih postavili na pravi put. Po prirodi stvari, previše silan udar u bilo kojem pravcu neizbežno izaziva jednako silan udar u suprotnom. Sve se to, naravno, ne može  postići za dan. Za to je potreban polagani pritisak vremena. Fridrih Veliki je grandiozan kreator pruskog prus kog tipa. U stvari, tek posle dve-tri generacije se taj pruski tip iskristalisao i postao karakteristika zajednička svim Prusima.  Naš rasni ponos nije agresivan osim kad je jevrejska rasa u pitanju. Koristimo izraz jevrejska rasa zbog  pogodnosti, jer u stvarnosti i sa genetske tačke gledišta ne postoji takav entitet kao što je jevrejska rasa. Ali  postoji jedna zajednica na koju se, s e, u stvari, taj izraz može primeniti, i čije postojanje priznaju i sami Jevreji. To je duhovno homogena grupa, kojoj su svi Jevreji širom sveta privrženi, ma gde bili i ma iz koje zemlje; toj grupi ljudskih bića dajemo naziv jevrejska jevrejska rasa. To nije, podsećam podsećam vas, religijski religijski entitet, mada im hebrejska religija služi kao izgovor da se takvima predstavljaju; nije to ni neki zbir grupa povezanih zajedničkom religijom. Jevrejska rasa je pre svega i uglavnom apstraktna rasa uma. Ona ima svoje poreklo, po opštem priznanju, u hebrejskoj religiji, i ta religija ima, takođe, nekog uticaja na oblikovanje njenih opštih karakteristika; pa ipak, ona ni u kom slučaju nije čisto religijski entitet, jer prihvata podjednako i najodlučnije ateiste i najiskrenije, praktikujuće vernike. Svemu tome mora se dodati veza skovana u vekovima progona - mada Jevrej Jevrejii zgod zgodno no zabor zaborav avlj ljaj ajuu da su oni oni sami sami izaz izaziv ival alii te progon progone. e. Jevre Jevrejs jstv tvoo nema nema ni antrop antropol ološk oškee karakteristike koje bi ga obeležilo kao homogenu rasu. Ne može se, međutim, poreći da svaki Jevrejin na svetu ima nešto čisto jevrejske krvi u sebi. Da nije tako, bilo bi nemoguće objasniti prisustvo nekih fizičkih karakteristika trajno zajedničkih za sve Jevreje, od Varšavskog geta do marokanskih bazara - ružan nos, surove poročne nozdrve itd. Rasa uma je nešto čvršća, trajnija od obične, jednostavne rase. Presadite Nemca u SAD i pretvorićete ga u Amerikanca. Ali Jevrejin ostaje Jevrejin gde god da ode, stvorenje koje nikakva sredina ne može asimilovati. Karakteristični mentalni sklop te rase čini ga neosetljivim na procese asimilacije. A to je i sažeti dokaz superiornosti uma nad telom! Sasvim zapanjujući uspon koji su Jevreji postigli tokom 19. veka dao im je osećaj sopstvene moći, i uzroko uzrokova vaoo da zbac zbacee maske maske;; i uprav upravoo to nam je dalo dalo pril prilik ikuu da im se supro suprots tsta tavi vimo mo kao Jevre Jevreji jima ma,, samoproklamov samoproklamovanim anim i ponosnim ponosnim na to. A kad imate na umu kako su Nemci lakoverni, lakoverni, shvatićete shvatićete da treba da smo vrlo zahvalni zbog te iznenadne prevelike iskrenosti naših najgorih neprijatelja. Ja sam uvek bio apsolutno pošten prema Jevrejima. Uoči rata sam ih još jednom, konačno upozorio. Rekao sam im da, ako izazovu još jedan rat, neće biti pošteđeni, i da ću istrebiti te nametnike iz cele Evrope, i to sad jednom za svagda. Na to upozorenje oni su uzvratili objavom rata i potvrdili da gde god na svetu

 postoji neki Jevrejin on je nepomirljiv neprijatelj nacionalsocijalističke Nemačke. Dakle, probili smo jevrejski čir; svet budućnosti će nam biti na tome večno zahvalan.

 Adolf Hitler - Politički testament: Zabeležio Martin Borman (3)

Treći rajh, branitelj i zaštitnik Evrope

Adolf Hitler izdiktirao je ličnom sekretaru Martinu Bormanu svoj politički testament. Zabeleške Martina Bormana prvi put na srpskom jeziku objavila je beogradska izdavačka kuća Metaphysica pod originalnim naslovo naslovom m ("Poli ("Politič tički ki testame testament") nt"),, u prevodu prevodu Aleksan Aleksandra dra Dramića Dramićanin nina, a, koji je istovre istovremen menoo pisac pisac predgovora, predgovora, objašnjenja objašnjenja i komentara. komentara. Delo predstavlja predstavlja Hitlerovo svođenje računa celokupne dotadašnje politike koju je vodio kao šef države, njegove poglede na političko stanje u svetu pred okončanje Drugog svetskog rata i, na kraju, izuzetno lucidna i gotovo proročka predviđanja kako će se svet oblikovati u budućnosti ukoliko Nemačka izgubi rat, dakle razmatranja koja on zaveštava potomstvu, pre svega nemačkom, ali koja imaju i sveopšti značaj. Tu su, takođe, i razgovori koje je Hitler vodio sa svojim najbli najbližim žim saradni saradnicim cima, a, a koje je verodos verodostojn tojnoo zabelež zabeležio io Martin Martin Borman, Borman, njegov njegov čovek čovek od najveće najvećegg poverenja. Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje ovaj senzacionalni rukopis

Zabeležio Martin Borman

Prerano i prekasno - Nedostaje nam vreme jer nam nedostaje prostor - Revolucionarna država, koja vodi politiku - Saradnja Saradnja sa Francuskom Francuskom bila je greška - Trebalo je da emancipujemo emancipujemo francuski  petit bourgeois bour geois politiku proletarijat i oslobodimo francuske kolonije - Bio sam u pravu u  Majn kampfu

14. februar 1945. Hitler diktira:

Katastrofalna je stvar kod ovog rata što ga je Nemačka počela i prerano i prekasno. Sa čisto vojnog aspekta bilo nam je bolje da smo počeli ranije. Trebalo je da preduzmem inicijativu 1938. godine, umesto što sam dopustio da budem nateran u rat 1939. jer rat je bio, u svakom slučaju, neizbežan. Međutim, teško da bih snosio krivicu za to da su Britanci i Francuzi u Minhenu prihvatili sve moje zahteve! Kako stvari sada stoje, rat je počeo malo prekasno. Ali sa stanovišta naše moralne pripremljenos pripremljenosti, ti, on je  počeo prerano. Moji učenici još nisu imali vremena da postignu svoju punu pun u muževnost. Stvarno bi mi trebalo još dvad dvades eset et godi godina na da dove dovede dem m tu novu novu élite do zrel zrelost ostii , , uronj uronjen enuu od ranog ranog deti detinj njst stva va u filo filozof zofij ijuu nacionalsocijalizma. Tragedija nas Nemaca je što nikad nemamo dovoljno vremena. Okolnosti se uvek zavere da nas prisile na žurbu. A ako u ovoj tački nema vremena, to je prvenstveno zato što nam nedostaje prostor. Rusi sa svojim ogromnim prostranstvom mogu sebi da dozvole luksuz da ne žure. Vreme radi za njih, a protiv nas. Čak i da mi je Prov Proviđ iđen enje je dalo dalo dovo dovolj ljno no vrem vremen enaa da dove dovede dem m svoj svoj naro narodd do celo celovi vite te faze faze razv razvoj ojaa koji koji nacionalsocijalizam želi, možete biti sasvim sigurni da mi moji neprijatelji nikad ne bi dozvolili da to iskoristim.

Oni bi učinili sve što mogu da nas unište, pre nego što se nađu suočeni sa Nemačkom zacementiranom jednom  jedinom verom, nacionalsocijalističkom i telom i dušom, koja bi bila nepobediva. Pošto nam je nedostajalo ljudi oblikovanih po našem idealu, morali smo iz nužde da učinimo šta možemo od onih koje smo imali. Rezultat je očigledan. Zbog tog raskoraka između koncepcije i realizacije, ratna politika  jedne revolucionarne države kakva je Treći rajh nužno je politika sitnih s itnih buržoaskih bur žoaskih reakcionara. Naši generali g enerali i diplomate, diplomate, sa nekoliko nekoliko retkih izuzetaka, ljudi su drugog doba; i njihovi njihovi metodi ratovanja i vođenje vođenje naše spoljne spoljne  politike takođe pripadaju dobu koje je prošlo. Ovo važi važ i kako za one koji nam služe u dobroj veri tako i za z a ostale. Prvi nam služe loše jer nemaju bilo veštine ili entuzijazma, a drugi namerno, promišljeno zlobno.  Naša najveća politička greška je naš tretman Francuza. Nije nikad trebalo da sarađujemo s njima. To je  politika koja je njih održala u dobrom položaju, a nama naškodila. Abec je mislio da je vrlo pametan kad je  postao glavni zagovornik te ideje i nagovorio nagov orio nas da je prihvatimo. Verovao je da je dva poteza ispred događaja, dok je u stvari bio sasvim iza njih. On je izgleda mislio da imamo posla sa Francuskom Napoleona, to jest nacijom sposobnom da ceni značaj i dalekosežne efekte plemenitog gesta. On nije video očitu činjenicu da se tokom proteklih sto godina Francuska sasvim promenila. Postala je prostitutka, i sad je prevejana droca, koja nas neprestano vara i zbunjuje, i uvek ostavlja da plaćamo račun.  Naš očigledan kurs trebalo je da bude oslobađanje radničkih klasa i pomoć radnicima Francuske da sprovedu svoju sopstvenu revoluciju. Trebalo je da odbacimo, grubo i bez milosti, fosilizovanu buržoaziju, koja nema kako duše tako ni patriotizma. patriotizma. Pogledajte samo kakve su prijatelje prijatelje našli za nas u Francuskoj Francuskoj naši geniji iz Vilhelmštrase - sitne, proračunate male profitere, koji su nam jurnuli u zagrljaj čim su pomislili da smo okupacijom njihove zemlje tu da bismo sačuvali njihove bankovne račune - ali sasvim rešene da nas izdaju  prvom prilikom, pod uslovom da u tome nema po njih nikakve opasnosti! opa snosti! Bili smo jednako glupi i u pogledu francuskih kolonija. I to je bilo delo naših velikih umova iz Vilhelmštrase! Diplomati starog, klasičnog kova, vojnici prošlog režima, sitno seosko plemstvo - takvi su bili oni koji je trebalo da nam pomognu da revolucionišemo celu Evropu! Oni su nas uveli u ratovanje kakvo bi vodili u XIX veku. Nikad, ni po koju cenu, nije trebalo da ulažemo u Francusku, a protiv naroda potčinjenih njenom  jarmu. Naprotiv, trebalo je da im pomognemo da steknu svoju slobodu i, ako je potrebno, podstičemo ih na to.  Nije bilo ničega 1940. godine što bi nas sprečilo da tako radimo na Bliskom istoku i u severnoj Africi. A u stvari su se naši diplomati bacili na to da konsoliduju francusku moć, ne samo u Siriji već i u Tunisu, Alžiru i Maroku.  Našoj "gospodi" "gosp odi" se očigledno više sviđalo da održavaju srdačne odnose sa otmenim Francuzima nego sa gomilom čupavih revolucionara, više sa korom operetskih oficira, koji samo misle na to kako da nas prevare, nego nego sa Arap Arapim ima, a, koji koji bi nam nam bili bili loja lojaln lnii part partne neri ri.. O! Ne misl mislit itee da ja ne proz prozir irem em kalk kalkul ulac acij ijee tih tih makijavelističkih profesionalaca! Oni znaju svoj posao i imaju svoje tradicije! Oni su samo mislili na prljavi trik  koji su igrali sa Britancima, jer su još računali na čuveni navodni antagonizam i rivalstvo između Britanije i Francuske na kolonijalnom polju. Ovo što kažem je savršeno tačno - oni još žive u vladavini Vilhelma II, u svetu kraljice Viktorije i onih veštih varalica po imenu Poankare i Delkase! A u stvari je to rivalstvo izgubilo svaki značaj. To što ono još izgleda da postoji posledica je toga što i danas ima nekih diplomata stare škole i u redovima naših protivnika. U stvarnosti, Britanija i Francuska su drugovi, od kojih svaki igra sopstvenu igru  prilično oštro, a nijedan ne reaguje ni na kakav poziv na prijateljstvo, već se opet ujedinjuju protiv zajedničke opasnosti. Francuska duboko usađena mržnja prema Nemcima je nešto dublja i drugačija. Tu leži lekcija o kojoj treba u budućnosti dobro da promislimo. Što se tiče Francuske, njoj su bila otvorena dva kursa. Mogla je ili da napusti svoj savez sa Britanijom, u kom slučaju nam ne bi bila zanimljiva kao potencijalni saveznik, jer smo znali da bi i nas napustila prvom  prilikom; ili se mogla pretvarati da pravi tu promenu partnera, i tad bi po nas bila još sumnjivije vrednosti. Sa naše strane, nešto od željenog mišljenja o toj zemlji bilo je sasvim smešno. U stvarnosti se mogla usvojiti samo  jedna politika vis-ŕ-vis Francuske - politika strogog i krutog nepoverenja. Znam da sam bio u pravu u pogledu Francuske. Sa proročkim uvidom sam dao tačnu sliku Francuske u  Majn kampfu. I znam sasvim dobro zašto, uprkos svim reprezentacijama reprezentacijama koje su mi napravljene, napravljene, nisam video nikakvog razloga da menjam menjam mišljenja mišljenja koja sam formirao pre 20 godina.

Najteža ratna odluka - Mir sa Britanijom nije bio moguć dok Crvena armija ne bude uništena - Vreme radi protiv nas - Staljinova ucena - Sporazum sa Rusijom čim se vreme poboljša

15. februar 1945. Hitler diktira:

 Nijedna odluka od onih koje sam morao da donesem tokom ovog rata nije bila teža od odluke da napadnem Rusiju. Ja sam uvek tvrdio da bi trebalo po svaku cenu da izbegnemo ratovanje na dva fronta, i možete  biti sigurni da sam razmišljao dugo i brižljivo o Napoleonu i njegovim iskustvima u Rusiji. Zašto onda, možda  pitate, taj rat protiv Rusije, i zašto sam izabrao baš to vreme? Već smo bili izgubili nadu da ćemo okončati rat uspešnom invazijom Britanije. Dalje, ta zemlja, pod vođstvom vođstvom svojih glupih šefova, odbila bi da prizna hegemoniju hegemoniju koju smo uspostavili uspostavili u Evropi sve dok je i dalje tu bio Kontinent Velike Moći, fundamentalno neprijateljski prema Trećem rajhu. Rat bi se, dakle, nastavljao, rat u kojem bi, iza Engleza, Amerikanci imali sve aktivniju ulogu. Značaj ratnog potencijala SAD, napredak u naoružanju - i u našem taboru i kod naših neprijatelja, blizina engleske obale - sve su se te stvari iskombinovale da nam bude krajnje neuputno da zaglavimo u dugotrajnom ratu. Jer Vreme - uvek Vreme, primećujete - bilo bi sve više protiv nas. Da bi se Engleska ubedila da se povuče, da se prisili na mir, bilo je suštinski važno lišiti je njene nade da može i dalje da nam se suprotstavlja, na samom kontinentu, zajedno sa nekim protivnikom naše kategorije. Nismo imali izbora, morali smo po svaku cenu da izbacimo ruski element sa mape evropske ravnoteže. Imali smo još jedan razlog, jednako valjan, za našu akciju - smrtnu pretnju koju je Rusija predstavljala  po naše postojanje. Jer bilo je apsolutno izvesno da će nas ona kad-tad napasti.  Naša jedina šansa da porazimo Rusiju bila je da preuzmemo inicijativu, jer voditi defanzivan rat protiv nje nije bilo praktično. Nismo smeli prepustiti Crvenoj armiji prednost terena, staviti naše autoputeve na raspolaganje raspolaganje njenim brzim oklopnim oklopnim jedinicama, jedinicama, a naše železnice njenim trupama i snabdevanju. snabdevanju. A preduzevši preduzevši incijativu, mogli smo, zaista, poraziti Crvenu armiju na njenom sopstvenom tlu, u močvarama i širokim blatnim  prostranstvima; u civilizovanoj zemlji to nismo mogli. Trebalo je da od nje prosto pravimo odskočnu dasku kojom ćemo skočiti na celu Evropu i uništiti je. Zašto 1941? Jer smo, s obzirom na sve veću moć naših neprijatelja, da bismo uopšte delovali morali to da učinimo što brže. Ni Staljin nije, podsećam vas, sedeo skrštenih ruku. Na dva fronta je vreme bilo protiv nas. Dakle, pravo pitanje nije bilo: "Zašto 22. juna 1941?", već pre: "Zašto ne još ranije?" Ali zbog teškoća koje su nam priredili Italijani Italijani sa svojim svojim idiotskim idiotskim pohodom na Grčku, trebalo je da napadnem napadnem Rusiju Rusiju nekoliko nekoliko nedelja nedelja ranije. Nama je glavni problem bio da što duže sprečimo Rusiju da se pokrene; ja lično sam se najviše plašio da  bi Staljin mogao da preduzme inicijativu pre mene. Sledeći razlog bio je to što su sirovine koje su Rusi zadržavali bile za nas suštinski važne. Uprkos njihovim obavezama, tempo isporuke je stalno padao i postojala je stvarna opasnost da bi mogla sasvim prestati. Ako oni nisu bili spremni da nam daju dobrovoljno stvari koje smo morali imati, onda nismo imali izbora do da odemo i uzmemo ih, in situ i silom. Doneo sam odluku odmah posle Molotovljeve posete Berlinu u novembru, je mi je tad postalo jasno da će nas Staljin pre ili kasnije napustiti i prići neprijatelju. Da li je trebalo da neko vreme glumim da bismo se potpunije pripremili? Ne - jer bih time žrtvovao inicijativu; i opet ne, jer bi nas kratki i nesigurni odmor koji bismo možda stekli koštao vrlo mnogo. Morali bismo pristati na sovjetsku ucenu u pogledu Finske, Rumunije, Bugarske i Turske. To, naravno, nije dolazilo u obzir. Treći rajh, branitelj i zaštitnik Evrope, nije mogao da žrtvuje te prijateljske zemlje na oltaru komunizma. Takvo ponašanje bilo bi nečasno i mi bismo zaslužili kaznu. I sa moralne i sa strateške tačke gledišta to bi bio bedan gambit. Rat sa Rusijom postao je

neizb neizbeža ežan, n, šta šta god god da smo smo radi radili li,, i odlo odloži žiti ti ga znač značil iloo bi samo samo da kasni kasnije je mo mora ramo mo da se bori borimo mo pod nepovoljnijim uslovima. Zato sam odlučio, čim je Molotov otišao, da sredim račune s Rusijom čim to vremenski uslovi dozvole.

Narod kojem se nagonski ne sviđaju kolonijalne avanture - Lujzijana i Meksiko

15. februar 1945. Hitler diktira:

 Ne oslobađajući francuski proletarijat odmah 1940. godine, ne samo da smo zakazali u svojoj dužnosti već smo i zanemarili sopstvene interese. To jednako važi i u pogledu prekomorskih francuskih podanika. Francuski narod nam sigurno nije zamerio što smo ih oslobodili tereta Imperije. U tom pogledu je narod ispoljio mnogo više zdravog razuma od samoproklamovane elite, ceneći nagonski i mnogo iskrenije stvarne interese nacije. I pod Lujem XV i pod Žilom Ferijem narod se bunio protiv apsurdnosti kolonijalnih avantura. Tek treba da me ubede da je Napoleon postao nepopularan time što se jeftino rešio Lujzijane. Ali zato je došlo do gnušanja  bez presedana kad je njegov nesposobni n esposobni nećak pokušao da kompenzuje kompenzu je stvar ratujući sa Meksikom!

Neki Francuzi bili su hrabri Evropljani - Cena jasnog razmišljanja i dobre vere

15. februar 1945. Hitler diktira:

 Nisam nikad voleo ni Francusku ni Francuze, i uvek to kažem; ali priznajem da među njima ima nekih vrednih ljudi. Nema sumnje da je, tokom ovih poslednjih godina, dosta Francuza podržalo evropsku koncepciju sasvim iskreno i vrlo hrabro. I divljaštvo s kojim su njihovi sopstveni sunarodnici učinili da plate svoju jasnu viziju po sebi je dokaz njihove dobre volje.

Moj stav prema Italiji bio je greška - Savezništvo Italijana skoro svuda smetnja - Propuštamo politički voz u pogledu islama - Sramni porazi Italijana - Italija će doprineti našem gubljenju rata - Život ne prašta slabost

17. februar 1945. Hitler diktira:

Kad sudim o događajima objektivno i bez emocija, moram da priznam da se moje nepokolebljivo  prijateljstvo prema Italijanima i Dučeu može sasvim smatrati mojom greškom. U stvari je sasvim očigledno da su od našeg saveza s Italijom više koristi imali naši neprijatelji nego mi sami. Italijanska intervencija je donela krajnje skromne koristi u poređenju sa brojnim teškoćama koje je izazvala. Ako, uprkos svim našim naporima, ne dobijemo ovaj rat, tom porazu će doprineti i savez sa Italijom!  Najveća usluga koju nam je Italija mogla učiniti bila je da ostane van ovog konflikta. Nikakve naše žrtve ni pokloni ne bi bili preveliki da smo to postigli. Da je ona postojano održavala svoju neutralnu ulogu, obasuli  bismo je svojom naklonošću. n aklonošću. U pobedi bismo b ismo s njom podelili sve plodove i svu slavu. Sarađivali bismo svesrdno s vesrdno u stvaranju istorijskog mita o supremaciji italijanskog naroda, o legitimnim sinovima starih Rimljana. Zaista, sve  je bilo bolje nego imati ih za saveznike na bojnom polju! Italijanska intervencija juna 1940. godine, s jedinim ciljem da se ritne na jednu francusku armiju koja se već raspadala, imala je prosto taj efekat da je polirala pobedu koju su poraženi u to vreme bili spremni da prime u sportskom duhu. Francuska je priznala da su je porazile armije Rajha, ali je bila nevoljna da prihvati poraz od ruku Osovine.  Naš italijanski saveznik nam je svuda bio izvor neprilika. Taj savez nas je, na primer, sprečio da sprovodimo revolucionarnu politiku u severnoj Africi. Ta teritorija je po prirodi stvari postala italijanska sfera i na nju je kao takvu Duče položio pravo. A da smo bili sami, mogli smo emancipovati muslimanske zemlje kojima je dominirala Francuska; to bi imalo ogromne reperkusije na Bliskom istoku, kojim je dominirala Britanija, i u Egiptu. Međutim, sa svojom sudbinom vezanom za italijansku, takva politika nije bila moguća. Sav islam je odzvanjao vestima o našim pobedama. Egipćani, Iračani i celi Bliski istok, svi su bili spremni da se dignu na ustanak. Pomislite samo šta smo sve mogli da uradimo da im pomognemo, i čak i da ih podstičemo, što  bi bila i naša dužnost i naš interes! Ali prisustvo Italijana na našoj strani paralisalo nas je; ono je stvaralo osećaj malaise među našim islamskim prijateljima, koji su neizbežno videli u nama pomagače, voljne ili ne, protiv njihovih ugnjetača. Jer  Italijane u tom delu sveta žešće mrze, naravno, nego Britance ili Francuze. Sećanja na varvarske represalije  protiv Senusijanskog pokreta još su žive. Pa onda smešne pretenzije Dučea da ga smatraju Mačem Islama, što izaziva i danas isti podsmeh kao i pre rata. Tu titulu, podesnu za Muhameda i velikog osvajača kakav je Omer, Musolini je uspeo da sam dobije od nekolicine jadnih prostaka koje je ili podmitio ili ih je zaplašio da to učine. Imali smo veliku priliku da sprovodimo sjajnu politiku u pogledu islama. Ali smo propustili voz, kao što smo ga  propuštali i u više drugih prilika, zahvaljujući svojoj vernosti savezu s Italijom! U tom teatru operacija su nas, zatim, Italijani sprečili da odigramo svoju najjaču kartu, emancipaciju francuskih podanika i dizanje ustanka u zemljama koje su tlačili Britanci. Takva politika podigla bi entuzijazam celog islama. Karakteristika je muslimanskog sveta, od atlantskih do pacifičkih obala, da ono što utiče na jedne,  bilo dobro ili loše, utiče na sve ostale. Sa moralne strane su efekti naše politike politike bili dvostruko dvostruko katastrofalni. katastrofalni. Sa jedne strane smo povredili, bez koristi po sebe, samopoštovanje Francuza. Sa druge stane nas je to, po sebi, nateralo da održavamo dominaciju koju su Francuzi sprovodili nad svojom imperijom, iz straha da bi se zaraza mogla proširiti na italijansku severnu Afriku i da bi onda i ona mogla da traži nezavisnost. A pošto sve te teritorije sad zauzimaju Angloamerikanci, sasvim sam u pravu kad kažem da je ta naša politika bila katastrofalna. Dalje, ta jalova politika je dozvolila onim licemerima, Britancima, da se postave, molim vas, kao oslobodioci, u Siriji, Kirenaici i Tripolitaniji! Stvari nisu mnogo bolje ni sa čisto vojnog aspekta! Ulazak Italije u rat odmah je dao našim neprijateljima njihove prve pobede, što je omogućilo Čerčilu da oživi hrabrost svojih sunarodnika i dalo nadu svim anglofilima širom sveta. Čak i dok su se pokazivali nesposobnima da održe svoje pozicije u Abisiniji i Kirenaici, Italijani su imali nerava da se bace, a da od nas nisu tražili savet niti nas čak unapred upozorili na svoje namere, u jalovi  pohod na Grčku.

Zbog sramnih poraza koje su pretrpeli, neke od balkanskih zemalja su na nas gledale s prezirom i nipodaštavanjem. Tu, i negde drugo, treba tražiti uzroke tvrdog stava Jugoslavije i njenog volte face godine. To nas je nate natera ralo lo,, supro suprotn tnoo svim svim naši našim m plan planovi ovima ma,, da inte interve rveni nišem šemoo na Balk Balkan anu, u, a to je opet opet dove dovelo lo do katastrofalnog odlaganja našeg napada na Rusiju. Na Balkanu smo morali da upotrebimo neke od svojih najboljih divizija. Čist rezultat bio je to da smo morali da zauzmemo ogromne teritorije na kojima, osim zbog te glupe  predstave, prisustvo naših trupa uopšte nije bilo potrebno. Balkanskim državama dr žavama bi i te kako k ako odgovaralo, od govaralo, da im se to dozvolilo, da prema nama sačuvaju stav blagonaklone neutralnosti. Što se tiče naših padobranaca, više bih voleo da sam ih poslao na Gibraltar nego na Korint ili Krit! O! Samo da su Italijani ostali po strani od ovog rata! Samo da su ostali u svom stanju neratobornosti! S obzirom na prijateljstvo i zajedničke interese koji nas vežu, kakvu bi neprocenjivu vrednost takav stav imao za nas! I sami saveznici bili bi oduševljeni, jer, mada nisu nikad baš mnogo cenili ratničke kvalitete Italije, čak ni oni nisu nikad ni sanjali da će se ona pokazati tako slabom kakva jeste. Smatrali bi se srećnim što ostaje neutralna takva sila kakvu su pripisivali Italijanima. Čak i tako ne bi mogli to da koriste i morali bi da mobilišu znatne snage da se suoče sa opasnošću intervencije, koja je stalno pretila i bila uvek moguća, ako ne i verovatna. Sa naše tačke gledišta to znači da bi tu bio znatan broj britanskih trupa, nepokretnih, koje ne bi sticale ni borbeno iskustvo iskustvo niti podstrek iz pobede - ukratko, jedna vrsta "stajaćeg rata", i što bi on duže trajao, veća bi bila korist koju bismo od njega imali. Dug rat koristi ratobornom time što mu daje prilike da uči da ratuje. Nadao sam se da ću da vodim ovaj rat ne dajući priliku neprijatelju da nauči ništa novo iz veštine ratovanja. U Poljskoj i Skandinaviji, u Holandiji, Belgiji Belgiji i Francuskoj Francuskoj sam uspeo. Naše pobede bile su brze, postignute uz minimum žrtava na obe strane, ali nisu  još bile dovoljno ubedljive i odlučne da dovedu do potpunog poraza por aza neprijatelja. Da je rat ostao pod vođstvom Nemačke, a ne Osovine, bili bismo u poziciji da napadnemo Rusiju do 15. maja 1941. godine. Dvostruko ojačani činjenicom da su naše snage znale samo za odlučne i nesporne pobede, bili  bismo u stanju da završimo taj pohod pre zime. Kako je sve ispalo drugačije! Iz zahvalnosti (jer neću nikad zaboraviti stav koji je usvojio Duče u vreme Anšlusa) uvek sam se uzdržavao od kritikovanja Italije ili donošenja sudova o njoj. Naprotiv, uvek sam se mnogo trudio da je tretiram kao jednaku. Nažalost, zakoni prirode su pokazali da je greška tretirati kao jednake one koji vam nisu jednaki. Duče sam jeste jednak meni. Možda je čak i superiorniji od mene u pogledu svojih ambicija o svom narodu. Ali računaju se činjenice, a ne ambicije. Mi Nemci bi trebalo da zapamtimo da nam je u ovakvim okolnostima bolje da igramo sami. Možemo sve da izgubimo, a ništa da dobijemo vezujući se blisko za slabije elemente i ulazeći u dil sa partnerima koji su i  prečesto pokazali svoju prevrtljivost. Često sam govorio da gde god nađete Italiju, tu nađete i pobedu. Trebalo je da kažem - gde god nađete pobedu, naći ćete i Italiju!  Nije se promenilo ni moje lično osećanje za Dučea ni moja nagonska osećanja prijateljstva prema italijanskom narodu. Ali krivim sebe što nisam slušao glas razuma, koji mi je govorio da budem bezobziran u svom prijateljstvu prema Italiji. Mogao sam da budem takav, i na ličnu korist Dučea samog i na korist njegovog naroda. Shvatam, naravno, da bi ga takav moj stav uvredio, i da mi ga nikad ne bi oprostio. Ali zbog mog uzdržavanja desile su se stvari koje nije trebalo da se dese, i koje se mogu pokazati fatalnim. Život ne prašta slabost. Adolf Hitler Adolf Hitler - Politički testament: Zabeležio Martin Borman (4) Veliki narodi teže za velikim teritorijama Adolf Adolf Hitler Hitler izdikt izdiktira iraoo je ličnom ličnom sekreta sekretaru ru Martin Martinu u Borman Bormanu u svoj svoj politi politički čki testame testament. nt. Zabele Zabeleške ške Martina Bormana prvi put na srpskom jeziku objavila je beogradska izdavačka kuća  Metaphysica pod originalnim naslovom ("Politički testament"), u prevodu Aleksandra Dramićanina, koji je istovremeno pisac predgovora, objašnjenja i komentara. Delo predstavlja Hitlerovo svođenje računa celokupne

dotadašnje politike koju je vodio kao šef države, njegove poglede na političko stanje u svetu pred okončanje okončanje Drugog svetskog rata i, na kraju, izuzetno izuzetno lucidna i gotovo proročka predviđanja predviđanja kako će se svet svet oblik oblikov ovati ati u budu budućn ćnost ostii ukol ukolik ikoo Nema Nemačk čkaa izgu izgubi bi rat, rat, dakl daklee razm razmatr atran anja ja koja koja on zave zavešta štava va potomstvu, pre svega nemačkom, ali koja imaju i sveopšti značaj. Tu su, takođe, i razgovori koje je Hitler vodio sa svojim najbližim saradnicima, a koje je verodostojno zabeležio Martin Borman, njegov čovek od najvećeg poverenja. Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje ovaj senzacionalni rukopis Zabeležio Martin Borman Gvozdeni povod za Ruzvelta - Ništa nije moglo sprečiti ulazak SAD u rat - Opsednutost žutim zlom - Solidarnost sa Japancima 18. februar 1945. Hitler diktira: Ulazak Japana u rat nije nam stvorio nikakve nevolje, mada je bilo očigledno da su Japanci time poklonili Ruzveltu gvozdeni povod da povede SAD u rat protiv nas. Ali Ruzvelt, podstican Jevrejima, već je bio sasvim rešen da uđe u rat i uništi nacionalsocijalizam, i nisu mu trebali nikakvi izgovori. Izgovore kakvi su bili  potrebni da savlada otpor izolacionista sasvim s asvim je mogao sam isfabrikovati. Jedna mala prevara prev ara više njemu nije značila ništa. Veličina Veličina Perl Harbur katastrofe bila mu je, siguran sam, melem na dušu. Ona je bila tačno ono što mu je  bilo potrebno da uvuče svoje sunarodnike u totalni rat i da uništi poslednje ostatke opozicije u sopstvenoj zemlji. Činio je sve što je mogao da izazove Japance. Bilo je to samo ponavljanje, u širim razmerama, taktike koju je s istim uspehom koristio Vilson u vreme prvog rata; torpedovanje Luzitanije; izazvano đavolski vešto,  pripremilo je psihološki Amerikance za ulazak njihove zemlje u rat protiv Nemačke. Pošto se intervencija SAD nije mogla sprečiti 1917. godine, očigledno je da je njihova intervencija sad, dvadeset pet godina kasnije, bila i logička premisa i neizbežna. Tek je 1915. godine svetska jevrejština rešila da stavi sve svoje resurse na raspolaganje saveznicima. Ali u našem slučaju, Jevreji su odlučili još 1933. godine, pri samom rođenju Trećeg rajha, da nam prećutno objave rat. Dalje, uticaj koji su Jevreji stekli u SAD stalno je i postojano rastao tokom poslednjih četvrt veka. A pošto  je ulazak SAD u rat bio sasvim neizbežan, za nas je bila sreća što smo pored sebe imali tako vrednog saveznika saveznika kao što je Japan. Ali bila je to sreća i za Jevreje. Jevreje. To im je dalo dugo čekanu priliku priliku da uvuku SAD direktno u sukob, i to majstorski, jer su Amerikanci ušli u njihov rat jednodušno i s entuzijazmom. Amerikanci, sećajući se svog razočaranja 1919, nisu nipošto bili voljni da opet intervenišu u evropskom ratu. Sa druge strane, bili su opsednuti više nego ikad idejom  žute opasnosti. Pokušavati naučiti Jevreje paru trikova isto je što i nositi drva u šumu, i možete biti sasvim sigurni da su svi njihovi planovi zamišljeni makijavelistički lukavo. Ja sam sasvim uveren da su u slučaju o kojem govorimo oni dugo unapred predvideli da će bela sila ovladati Carstvom izlazećeg sunca, koja se uzdigla do statusa svetske sile i uvek se žestoko opirala kontaminaciji jevrejskom rasom. Za nas će Japan uvek ostati saveznik i prijatelj. Ovaj rat će nas naučiti da ga cenimo i poštujemo više nego ikad. On će nas podstaći da ojačamo veze koje spajaju naše dve države. Naravno da je za žaljenje što Japan nije ušao u rat protiv Rusije, i to u isto vreme kad i mi. Da jeste, Staljinove armije ne bi sad opsedale Breslav niti bile u Budimpešti. Budimpešti. Trebalo Trebalo je da likvidiramo likvidiramo boljševizam boljševizam pre zime i Ruzvelt bi oklevao da krene na dva tako moćna protivnika. Istovremeno mi je žao što Japan nije osvojio Singapur još 1940. godine, odmah nakon  poraza Francuske. SAD su tad bile na pragu pr agu predsedničkih izbora i bilo bi im nemoguće da intervenišu. To je, dakle, bila jedna od prekretnica rata. Uprkos svemu, mi i Japanci ostaćemo čvrsto bok uz bok. Pobedićemo ili umreti zajedno. Ako bismo mi  prvi poklekli, ne vidim Rusiju kako nastavlja da održava mit o "azijskoj solidarnosti" radi Japan a! Trebalo je da zauzmemo Gibraltar 1940. godine - Urođena slabost latinskih zemalja - Britanci prevareni od Francuza - Nesporazumi sa Dučeom - Katastrofalni pohod na Grčku 20. februar 1945. Hitler diktira Koristeći entuzijazam koji smo podstakli u Španiji i šok kojem smo izložili Britaniju, trebalo je da

napadnemo Gibraltar u leto 1940. godine, odmah posle poraza Francuske. Ali u to vreme nezgodno je bilo to što bi bilo teško sprečiti Španiju da uđe u rat na našoj strani - i to naročito zato što nekoliko nedelja ranije nismo uspeli da sprečimo Italiju da pritekne u pomoć našoj pobedi. Te latinske zemlje nam ne donose sreću. Njihova silna sujeta je direktno srazmerna njihovoj slabosti, i to uvek komplikuje stvar. Uopšte nismo uspeli da obuzdamo želju Italijana da blistaju na bojnom polju, mada smo se pokazali voljnim da im odamo počasti za junaštvo i sve plodove vojničke slave, kao i sve koristi iz dobijenog rata - pod uslovom da u njemu uopšte ne učestvuju. Britance je, naravno. njihov latinski saveznik još više izludeo nego Italijani nas. Čemberlen, očigledno, nikad ne bi objavio rat da je shvatio puni stepen francuske demoralisanosti i nespremnosti. Jer Britanci su nesumnjivo očekivali da Francuska nosi glavni teret kopnenog pohoda na Kontinentu. Čemberlenu ništa nije  bilo lakše nego da prolije nekoliko krokodilskih suza nad Poljskom i onda nas ostavi da radimo s tom zemljom šta hoćemo. Svojoj materijalnoj slabosti latinske zemlje dodaju sasvim fantastičnu pretencioznost. Prijateljska Italija ili neprijateljska Francuska - nema razlike. Slabosti obe će po nas biti jednako fatalne. Jedini nesporazumi koji su se javili između Dučea i mene nastali su zbog mera opreza za koje sam s vremena na vreme osećao da moram da ih preduzimam. I pored potpunog poverenja koje sam imao u njega lično, osećao sam kako moram da mu prećutim svoje namere u svakom slučaju u kojem bi indiskrecija mogla ugroziti ugroziti naše interese. Isto kao što sam imao potpuno poverenje poverenje u Musolinija, Musolinija, imao sam ga i u Ćana - a on, naravno, nije imao tajne pred ljupkim damama koje su oko njega lepršale kao leptirići. To znamo na našu štetu; pošto se neprijatelj trudio da dođe po svaku cenu do naših informacija, saznali su mnogo tajni tim kanalom. Imao sam, dakle, dobre razloge da ne govorim Dučeu sve. Samo mi je žao što on nije cenio tu činjenicu, pa ga je moj stav vređao i uzvraćao mi je istom merom.  Nema sumnje u to - nemamo sreće sa latinskim zemljama! Dok sam bio zauzet, prvo u Montoaru, ostvarivanjem jalove politike saradnje sa Francuskom, pa onda u Hendeju, gde sam morao da primim  preterane počasti iz ruku jednog lažnog prijatelja, treći Latin - ovaj put jedan koji je stvarno bio prijatelj iskoristio je moju zauzetost da preduzme svoj katastrofalni pohod na Grčku. Potreba Trećeg rajha za mirom da bi se konsolidovao - Apstraktni čovek i utopijske doktrine Nacionalsocijalizam, realistična doktrina primenjiva samo na Nemačku - Da je rat započeo 1938. godine on bi bio lokalni rat - Šta bi se desilo - dvostruki puč za Zapad 21. februar 1945. Hitler diktira: Bio nam je potreban mir da bismo sproveli naš program. Uvek sam želeo da održim mir. Naterali su nas u rat naši neprijatelji. U praksi, pretnja rata postojala je već od januara 1933. godine, od vremena kad sam došao na vlast. Sa jedne strane, postoje Jevreji i oni koji marširaju ukorak s njima. Sa druge, postoje oni koji usvajaju realističan stav prema svetskim pitanjima. Kroz celu istoriju imali smo te dve porodice sasvim nepomirljivih  pogleda na svet. Sa jedne strane, postoje oni koji teže sreći čovečanstva apstraktno i koji idu za himerom neke formule  primenjive zauvek na celi svet. Sa druge, postoje pos toje realisti. Nacionalsocijalizam je zainteresovan samo za sreću nemačke rase, i teži samo tome da obezbedi blagostanje nemačkog čoveka. Univerzalisti, idealisti, utopisti - svi oni ciljaju previsoko. Oni obećavaju neki nedostižan raj, i, čineći to, varaju čovečanstvo. Kakvu god oznaku nosili, zvali sebe hrišćanima, komunistima, humanitarcima, bilo da su  prosto iskreni ili glupi, bilo da su manipulanti ili cinici - svi oni prave robove od ljudi. Ja sam uvek držao  pogled fiksiran na jedan raj koji nam, po prirodi stvari, leži sasvim nadohvat ruke. Mislim na poboljšanje sudbine nemačkog naroda. Ograničio sam se na to da obećavam ono što sam znao da mogu da održim, i što sam sasvim nameravao da održim. Otuda ta opšta mržnja koju sam izazvao. Odbijanjem da dajem nemoguća obećanja, kao što čine naši neprijatelji, nisam se igrao. Držao sam se daleko od sindikata svetskih lidera, čije je cilj, neiskazan ali  prećutno prihvaćen, iskorišćavanje ljudske lakovernosti.  Nacionalsocijalistička doktrina, kako sam to uvek govorio, nije za izvoz. Ona je bila zamišljena za nemački narod. Svi njeni ciljevi su, nužno, ograničeni - ali ostvarivi. Sledi, dakle, da mogu da verujem isto onako malo u ideju opšteg mira kao i u ideju opšteg rata.

Uoči Minhena sam shvatio, bez ikakve sumnje, da su neprijatelji Trećeg rajha odlučni da nas po svaku cenu unište, i da nema mogućnosti nagodbe s njima. Kad se onaj arhikapitalistički buržuj, Čemberlen, sa svojim bleferskim kišobranom u ruci, potrudio da dođe čak u Berghof da raspravi stvar s tim skorojevićem, Hitlerom, Hitlerom, znao je vrlo dobro da zapravo želi da bezobzirno zarati s nama. Bio je sasvim spreman spreman da mi kaže  bilo šta što misli da bi moglo da rasprši moje sumnje. Njegov jedini cilj u preduzimanju tog putovanja bio b io je da dobije na vremenu. Tad je trebalo da odmah udarimo. Trebalo je da zaratimo 1938. godine. Bila je to  poslednja prilika da lokalizujemo rat. Ali oni su išli sasvim niz dlaku, i, poltroni kakvi jesu, pristali pristali na sve naše zahteve. Pod takvim takvim uslovima  bilo je vrlo teško preuzeti inicijativu i započeti neprijateljstva. U Minhenu smo izgubili jedinstvenu priliku da lako i brzo dobijemo rat koji je u svakom slučaju bio neizbežan. Mada nismo bili sasvim spremni, spremni, ipak smo bili spremniji od neprijatelj neprijatelja. a. Septembar Septembar 1938. godine bio je najpovoljniji datum. Kakva šansa je to bila da ograničimo sukob! Trebalo je tad i tu da sredimo naše sporove silom oružja i prenebregnemo sklonost naših protivnika da zadovolje sve naše zahteve. Kad smo rešili Sudetsko pitanje silom, istovremeno smo likvidirali Čehoslovačku - i svalili svu krivicu pravo na Benešova leđa. Minhensko rešenje moglo je biti samo provizorno, jer, očigledno, nismo mogli u srcu Nemačke tolerisati jedan čir, kako god bio mali, kakav je nezavisna češka država. Probili smo taj čir marta 1939. godine, ali u okolnostima psihološki manje povoljnim od onih koje  bismo imali da smo rešili to pitanje silom 1938. godine. Jer marta 1939. godine smo, prvi put, ispali loši u očima svetske javnosti. Nismo se više ograničavali na ponovno ujedinjenje Nemaca unutar Rajha, već smo uspostavljali protektorat nad jednom nenemačkom populacijom. Rat vođen 1938. godine bio bi brz rat - za oslobođenje sudetskih Nemaca, Slovaka, Mađara, pa čak i onih Poljaka koji su bili pod češkom vlašću. Velika Britanija i Francuska bi, iznenađene i uzdrmane tokom događaja, događaja, ostale pasivne - naročito naročito s obzirom na činjenicu činjenicu da bi svetsko mnenje bilo na našoj strani. strani. Najzad, na našoj strani bila bi i Poljska, glavni oslonac francuske francuske politike u istočnoj Evropi. Da su Velika Velika Britanija i Francuska zaratile s nama u tim okolnostima, izgubili bi obraz. U stvari sam sasvim siguran da ne bi ušle u rat, ali bi svejedno izgubile obraz. Kad je jednom naše oružje progovorilo, mogli smo ostaviti za kasnije sređivanje preostalih teritorijalnih problema u istočnoj Evropi i na Balkanu bez straha da ćemo izazvati intervenciju dve sile, već diskreditovane u očima njihovih štićenika... Što se nas ticalo, trebalo je da tako dobijemo vreme potrebno da konsolidujemo svoj položaj, i odložili bismo svetski rat na više narednih godina. U stvari, u ovim okolnostima ja veoma sumnjam da bi Drugi svetski rat bio zaista neizbežan.  Nipošto nije nerazumno pretpostaviti da bi se u nedrima davno etabliranih nacija degeneracija i ljubav  prema udobnosti mogle sasvim pokazati poka zati jačim od urođene urođe ne mržnje prema nama - naročito nar očito kad se ima na umu da su one sigurno shvatile da su sve naše aspiracije bile, u stvari, usmerene na Istok. Naši protivnici mogli su se čak i zaluđivati nadom da ćemo se mi možda iscrpeti u ostvarivanju tih naših aspiracija prema Istoku. U svakom slučaju, oni nipošto ne bi bili na gubitku, jer bi im to obezbedilo da održe mir na Zapadu, i istovremeno im dozvolilo da iskoriste posledično slabljenje Rusije, čijom su sve većom moći bili opsednuti, mada u manjoj meri nego našim sopstvenim oporavkom. Tragedija rata s Amerikom - Doprinos Nemaca veličini Amerike - Neuspeh Nju dila i rat Mogućnost mirne koegzistencije između Nemačke i SAD - Amerikanci će postati anti-Jevreji - Ruzvelt, lažni idol - Bez kolonijalnih poduhvata, ali velika kontinentalna politika 24. februar 1945. Hitler diktira: Ovaj rat protiv Amerike je tragedija. On je nelogičan i bez ikakvog realnog temelja. Jedan je od onih čudnih hirova istorije je to što je upravo dok sam ja dolazio na vlast u Nemačkoj i Ruzvelt, izabranik Jevreja, dolazio na vlast u SAD. Bez Jevreja i bez tog njihovog lakeja, stvari su mogle biti sasvim drugačije. Jer, sa svake tačke gledano, Nemačka i SAD bi trebalo da su mogle ako ne da se međusobno razumeju i simpatišu, onda bar da podržavaju jedna drugu bez nepotrebnog pritiska ni na jednu od njih. Nemačka je, setite se, masovno doprinela naseljavanju Amerike. Mi Nemci smo doneli daleko najviše nordijske krvi Sjedinjenim Državama. A činjenica je i da je Štojben odigrao odlučnu ulogu u Ratu za nezavisnost. Poslednja velika ekonomska kriza pogodila je Nemačku i SAD otprilike istovremeno i jednako žestoko. Obe zemlje su prošle kroz tu oluju umnogome isto. Tu operaciju, mada vrlo tešku, mi smo uspešno obavili. U

Americi, Americi, gde ona, najzad, nije ni predstavljal predstavljalaa nikakvu nikakvu teškoću, teškoću, ta operacija operacija uspela je samo sasvim osrednje, osrednje, vođena Ruzveltom i njegovim jevrejskim savetnicima. Neuspeh Nju dila umnogome je odgovoran za njihovu ratnu groznicu. SAD su u stvari mogle preživeti i prosperirati u stanju ekonomske izolacije; za nas je to samo san koji bismo voleli da se ostvari. Oni imaju na raspolaganju ogromnu teritoriju, dovoljno veliku da apsorbuje energiju celokupnog njihovog naroda. Što se tiče Nemačke, ja se nadam da ću joj jednog dana obezbediti potpunu ekonomsku nezavisnost unutar teritorije velike u skladu sa njenom populacijom. Veliki narod ima potrebu za mnogo zemlje.  Nemačka ne očekuje ništa od SAD, a one nemaju čega da se plaše od Nemačke. Sve se kombinuje u smeru da osigura mogućnost mirne koegzistencije, svakog u svojoj zemlji i u potpunom skladu. Nažalost, sve to ruši činjenica da je svetska jevrejština izabrala baš tu zemlju za svoj najjači bastion. To je, i samo to,  promenilo odnose između nas, i sve otrovalo. Mogao bih da se kladim da će za najkasnije četvrt veka i sami Amerikanci shvatiti kakav hendikep im je nametnula ta parazitska jevrejština, čvrsto zakačena za njihovo telo i hraneći se njihovim životnom krvlju. Ta  jevrejština ih vuče u avanture koje, naposletku, i nisu njihove i od kojih ne zavise njihovi glavni interesi. Zašto bi nejevrejski Amerikanac delio mržnju Jevreja i krotko išao njihovim stopama? Jedno je sasvim sigurno - u roku od četvrt veka Amerikanci će ili postati nasilni antisemiti ili će ih jevrejština prožderati. Ako izgubimo ovaj rat, to će značiti da su nas porazili Jevreji. Njihova pobeda će tad biti potpuna. Ali odmah dodajem da će to biti sasvim privremeno. Sigurno da Evropa neće opet preduzeti borbu protiv njih, već će to uraditi SAD. One su zemlja još premlada da bi stekla zrelost koja dolazi vremenom, i kojoj izrazito nedostaje nedostaje smisao za politiku. politiku. Za Amerikance, Amerikance, sve je do sada bilo smešno lako. Ali iskustvo i teškoće možda će učiniti da oni sazru. Samo pomislite načas šta su oni bili kad je njihova zemlja rođena - grupa jedinki  prispelih iz svih krajeva sveta, koje jure za srećom i nalaze na raspolaganju jedan ogroman kontinent koji zadovoljava zadovoljava njihovu glad i sve ostalo. Nacionalna Nacionalna svest je pojava koja se razvija razvija vrlo postepeno, postepeno, naročito na tako ogromnim teritorijama. Ne sme se zaboraviti da su te jedinke potekle iz mnoštva raznih rasa i da ih još nisu stopile veze nacionalnog duha. Kakav lak plen za Jevreje! Ekscesi koje su Jevreji pravili u našoj zemlji nisu ništa u poređenju sa ekscesima koje su pravili i koje će nastaviti da sve više prave u svom novom lovištu. Amerikanci će ubrzo shvatiti da je Ruzvelt, koga su obožavali, idol sa glinenim nogama, i da je taj čovek koga vode Jevreji u stvari zlikovac - kako sa stanovišta SAD tako i čovečanstva u celini. On ih je odvukao na put na kojem nemaju nikakvog svog posla, a naročito ih  je prisilio da preuzmu aktivnu ulogu u jednom sukobu koji se njih uopšte ne tiče. Da su imali bar malo  političkog instinkta ostali bi u svojoj sjajnoj izolaciji, zadovoljni da u ovom sukobu igraju u logu arbitra. Da su  bili malo zreliji i malo iskusniji, sigurno bi shvatili da bi najbolji kurs u njihovim sopstvenim glavnim interesima bio to da se čvrsto ukopaju licima okrenutim ka razbijenoj Evropi, u stavu budne neutralnosti. Intervencijom su oni opet pali u šake svojih jevrejskih izrabljivača; ovi poslednji su politički mudri i tačno znaju šta rade - ali, naravno, sa svog naročitog jevrejskog aspekta. Da je Sudbina htela da predsednik SAD u tom kritičnom periodu bude neko drugi, a ne Ruzvelt, to bi možda bio čovek sposoban da prilagodi američku ekonomiju potrebama 20. veka i da postane najveći  predsednik od Linkolna naovamo. Kriza 1930. godine nastavila se, sve gora - ali u svetskim razmerama. Ekonomski liberalizam je pokazao da je samo gomila zastarelih fraza. A kad su jednom shvaćeni smisao i  potencijali krize, trebalo je samo naći odgovarajuće lekove. Veliki predsednik bi se koncentrisao na taj zadatak i time postavio svoju zemlju na neprikosnoveno mesto u svetu. Naravno da bi mudar predsednik   podstakao među svojim s vojim zemljacima interesovanje za međunarodna pitanja, i podsticao ih da posmatraju pos matraju veliki svet u celini, celini, ali baciti ih usred borbe pasa, kako je učinio taj kriminalac, kriminalac, Ruzvelt, bilo je čisto ludilo. On je, naravno, sasvim cinički iskoristio njihovo neznanje, naivnost i lakovernost. Učinio je da gledaju na svet očima Jevreja i postavio ih na put koji će ih odvesti u najgoru katastrofu ako se svi zajedno ne povuku na vreme. Američke stvari nas se ne tiču, i bilo bi mi sasvim svejedno šta se dešava s njima da nije došlo do toga da njihov stav ima direktne reperkusije na sudbinu kako nas tako i cele Evrope. Činjenica da ni mi ni oni nemamo nikakvu kolonijalnu politiku još je jedna karakteristika koja bi trebalo da nas vezuje. Nemci nikad nisu zaista osetili imperijalistički poriv. Ja napore uložene krajem XIX veka smatram slučajnom nesrećom u našoj istoriji. Naš poraz 1918. godine imao je bar tu srećnu posledicu što nas je zaustavio na kursu u koji su Nemci luckasto dopustili da budu odvedeni, pod uticajem francuskog i engleskog primera i ljubomorni na njihov uspeh, za koji nisu shvatali da  je čisto prolazan. Zahvaljujući Trećem rajhu nismo se ni sa kakvom nostalgijom osvrtali na prošlost koju smo odbacili.  Naprotiv, okrenuli smo se odlučno i smelo ka budućnosti, ka stvaranju velikih homogenih entiteta i velike

kontinentalne politike. To je, slučajno, politika sasvim u skladu sa tradicionalnom američkom politikom nemešanja u stvari drugih kontinenata, i branjenja drugima da se mešaju u stvari Novog sveta. Adolf Hitler Adolf Hitler - Politički testament: Zabeležio Martin Borman (5)

Budno i s prstom na obaraču

Adolf Adolf Hitler Hitler izdikt izdiktira iraoo je ličnom ličnom sekreta sekretaru ru Martin Martinu u Borman Bormanu u svoj svoj politi politički čki testame testament. nt. Zabele Zabeleške ške Martina Bormana prvi put na srpskom jeziku objavila je beogradska izdavačka kuća  Metaphysica pod originalnim naslovom ("Politički testament"), u prevodu Aleksandra Dramićanina, koji je istovremeno pisac predgovora, objašnjenja i komentara. Delo predstavlja Hitlerovo svođenje računa celokupne dotadašnje politike koju je vodio kao šef države, njegove poglede na političko stanje u svetu pred okončanje okončanje Drugog svetskog rata i, na kraju, izuzetno izuzetno lucidna i gotovo proročka predviđanja predviđanja kako će se svet svet oblik oblikov ovati ati u budu budućn ćnost ostii ukol ukolik ikoo Nema Nemačk čkaa izgu izgubi bi rat, rat, dakl daklee razm razmatr atran anja ja koja koja on zave zavešta štava va potomstvu, pre svega nemačkom, ali koja imaju i sveopšti značaj. Tu su, takođe, i razgovori koje je Hitler vodio sa svojim najbližim saradnicima, a koje je verodostojno zabeležio Martin Borman, njegov čovek od najvećeg poverenja. Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje ovaj senzacionalni rukopis

Zabeležio Martin Borman Nemci su uvek, neizbežno, neizbežno, u žurbi - Vreme je na strani Rusije - Narod sa tragičnom tragičnom prošlošću - Ne posao jednog čoveka, niti čak jedne generacije - Nemci nikad nisu prestali da se bore za svoju egzistenciju 25. februar 1945. Hitler diktira: Činjenica Činjenica je da mi uvek sve pokvarimo jer smo prisiljeni prisiljeni da delujemo u žurbi. Kod nas, raditi brzo uvek  znači raditi naglo. Da bismo stekli dar strpljenja, treba da imamo i vremena i prostora, a u ovom trenutku mi nemamo nijedno od toga. Rusi su srećni da imaju oboje, sasvim po strani od one sklonosti ka bezbrižnosti koja je karakteristična crta slovenskog temperamenta. Dalje, zahvaljujući marksističkoj religiji, oni imaju sve uslove da budu strpljivi. Obećana im je sreća na zemlji (crta koja razlikuje marksizam od hrišćanske religije), ali u budućnosti. Taj Jevrejin, Mardohaj Marks, kao dobar Jevrejin čekao je dolazak Mesije. On je postavio svoju koncepciju o Mesiji u okvir istorijskog materijalizma, tvrdeći da je zamaljska sreća faktor u skoro beskrajnom procesu evolucije. "Sreća vam je nadohvat", kaže on, "to vam obećavam. Ali morate pustiti da evolucija teče svojim tokom, i ne pokušavati da ubrzate stvari." Čovečanstvo uvek pada na zgodan trik te vrste... Lenjin nije imao vremena, ali Staljin će nastaviti nastaviti taj dobri posao itd., itd... Marksizam Marksizam je vrlo moćna sila. Ali šta da kažemo za hrišćanstvo, hrišćanstvo, to drugo dete judaizma, koje vernima obećava samo sreću na drugom svetu? Verujte mi, ono je neuporedivo jače! Meni lično je sudbina dodelila da stalno moram sve da pokušavam i postižem u kratkom roku jednog ljudskog životnog veka. Na pomoći mi je samo realistički idealizam, zasnovan na opipljivim činjenicama, iz kojeg teku obećanja koja se sigurno mogu ispuniti, i koji mi zabranjuje da obećavam kule u oblacima. Tamo gde drugi imaju na raspolaganju celu večnost, ja imam samo nekoliko kratkih, bednih godina. Ti drugi znaju da će ih naslediti novi naraštaji koji će nastaviti tamo gde oni stanu, orući stalno istu brazdu tačno istim  plugom. Ja sam sad dostigao fazu u kojoj se pitam da li će se među mojim neposrednim sledbenicima naći neko  predodređen da podigne i nastavi da nosi baklju kad ona sklizne iz mojih ruku. Sudbina mi je dodelila dod elila i to da

 budem sluga naroda naro da sa tako tragičnom prošlošću, naroda tako nestabilnog, tako prevrtljivog kakav je nemački n emački narod, i naroda koji ide, zavisno od okolnosti, iz krajnosti u krajnost. Sa mog vlastitog aspekta, idealno je bilo,  prvo, osigurati buduće postojanje nemačkog naroda, zatim formirati omladinu duboko zadojenu nacionalsocijalističkom doktrinom, i onda ostaviti budućim generacijama da vode neizbežni rat - osim, naravno, ako se naši neprijatelji povuku kad se nađu suočeni s tom novostečenom snagom nemačkog naroda. Tako bi Nemačka bila dobro opremljena i materijalno i moralno. Imala bi na raspolaganju administraciju, spoljnu politiku i vojsku uobličenu od malih nogu po principima nacionalsocijalizma. Zadatak koji sam preduzeo, da podignem nemački narod na mesto u svetu koje mu pripada, nije nažalost zadatak koji može obaviti jedan čovek ili jedna generacija. Ali ja sam im bar otvorio oči o njihovoj urođenoj veličini i oduševio ih mišlju o zajednici Nemaca u jednom velikom neuništivom Rajhu. Posejao sam dobro seme. Učinio sam da nemački narod shvati značaj borbe koju vodi za samu svoju egzistenciju. Jednog dana će nastupiti žetva i ništa na svetu neće je moći sprečiti. Nemački narod je mlad i jak narod, narod sa budućnošću  pred sobom. Čerčilova nesposobnost da ceni - Ono nepopravljivo se moglo izbeći - Suštinski važno bilo je preduhi preduhitri triti ti ruski ruski napad napad - Italija Italija sprečav sprečavaa pravovre pravovremen menoo započi započinjan njanje je pohoda pohoda - Katastr Katastrofal ofalne ne posledice odlaganja - Moja iluzija o mogućoj entente sa Staljinom 26. februar 1945. Hitler diktira: Ja sam u stvari odlučio da sredim stvar sa Rusima oružjem čim sam se uverio da je Britanija uporna u svojoj svojeglavosti. Čerčil je bio sasvim nesposoban da ceni sportski duh kojeg sam dokaz dao uzdržavanjem da izazovem nepopravljiv raskid između Britanaca i nas. Jesmo se, zaista, uzdržali da ih uništimo kod Denkerka. Trebalo je da im objasnimo da će im prihvatanje nemačke hegemonije uspostavljene u Evropi, stanje stvari čijem su se sprovođenju oni uvek protivili, ali koje sam ja sproveo bez ikakvih teškoća, doneti neprocenjive koristi. Već do kraja jula, dakle mesec dana pre poraza Francuske, shvatio sam da nam mir opet izmiče. Nekoliko nedelja kasnije znao sam da ne bismo uspeli da osvojimo Britaniju pre jesenjih oluja, jer nismo uspeli da steknemo potpunu prevlast u vazduhu. Drugim rečima, shvatio sam da nikad nećemo uspeti da osvojimo Britaniju. Stav Rusa u leto 1940. godine, činjenica da su apsorbovali baltičke države i Besarabiju dok smo mi sami  bili zauzeti na Zapadu, ostavila me je bez iluzija o njihovim namerama. A i da sam neke još imao, Molotovljeva poseta u novembru bila bi dovoljna da ih rasprši. Predlozi koje mi je Staljin dao posle povratka njegovog ministra nisu me obmanuli. Staljin, taj neuporedivi i hladnokrvni ucenjivač, pokušavao je da dobije na vremenu kako bi konsolidovao svoje napredne baze u Finskoj i na Balkanu. Pokušao je da igra s nama igru mačke i miša. Tragedija je, sa moje tačke gledišta, bila činjenica da nisam mogao da napadnem pre 15. maja, a da bih uspeo u svom početnom jurišu bilo je suštinski važno da ne napadnem posle tog datuma. Staljin je, međutim, mogao da počne sa svojim napadom mnogo ranije. Celu zimu 1940. godine, a još više u proleće 1941, opsedala me je misao da bi Rusi mogli da preduzmu ofanzivu. Baš u tom periodu su italijanski porazi u Albaniji i Kirenaici izazvali buru revolta na Balkanu. Indirektno, oni su zadali i udarac fami o našoj nepobedivosti, u koju su verovali i naši prijatelji i neprijatelji. Samo to je bio uzrok jugoslovenskog obrta, događaja koji nas je naterao da uvučemo Balkan u rat, a što sam hteo po svaku cenu da izbegnem. Jer kad smo jednom bili odvučeni u tom pravcu, mogli smo sasvim  pasti u iskušenje da idemo i dalje. Treba li reći da smo u proleće 1941. godine mogli brzo osloboditi Bliski istok sa samo delićem snaga koje je trebalo da upotrebimo protiv Rusije? Ali povući neophodne snage sa njihovog mesta u našem borbenom poretku na to mesto, značilo bi navući indirektnu opasnost da se Rusiji da znak za napad. Oni bi to uradili u leto, ili najkasnije u jesen, i pod uslovima tako katastrofalnim sa našeg aspekta da se nismo nikako mogli nadati pobedi. Kad su u pitanju Jevrejima vođene demokratije, Rusi imaju slonovsko strpljenje. Oni znaju apsolutno sigurno da će pre ili kasnije, i bez pribegavanja ratu, uspeti da ovladaju njima, zbog unutrašnjih sukoba koji ih razdiru, nastavka ekonomske krize iz koje su oni izgleda nesposobni da se izbave, i moćnog zova marksizma

na koji su oni naročito osetljivi. Ali Rusi znaju i da je u slučaju Trećeg rajha situacija umnogome drugačija. Oni znaju da ćemo ih nadmašiti na svakom polju, još više u miru nego u ratu. Objašnjenje ovog ruskog strpljenja treba tražiti u njihovoj filozofiji, koja im dopušta da izbegavaju  preuzimanje rizika i da čekaju - godinu, generaciju, vek ako je potrebno - dok ne sazri vreme za ostvarenje njihovih planova. Vreme njima ne znači ništa. Marksizam im je, naravno, obećao raj na zemlji - ali sigurno ne danas, čak ni sutra, već u nekom vremenu u nejasnoj, beskrajnoj budućnosti. I pored strpljenja koje je kičma njihove moći, Rusi nisu mogli da stoje po strani i gledaju uništenje Velike Britanije, jer bi se u tom slučaju, dok se SAD i Japan međusobno uništavaju, Rusi našli licem u lice s nama sami. A to bi nesumnjivo nesumnjivo značilo značilo da bi se, u vremenu i mestu po našem izboru, dugi spor između nas rešio u našu korist. Osećao sam da moram da sredim svoje račune sa boljševizmom oružjem, i, zaista, doneo sam tu odluku na samu godišnjicu potpisivanja Moskovskog pakta; ali siguran sam kako imam sve razloge da verujem da je Staljin tu istu odluku doneo i pre nego što je potpisao taj pakt. Čitavih godinu dana sam se nadao da bi se mogla uspostaviti entente,  bar pošteno iskrena ako ne i  bezrezervno prijateljska, između Trećeg rajha i Staljinove Rusije. Zamišljao sam da će se posle 15 godina vlasti Staljin, taj realista, rešiti nebulozne marksističke ideologije, i da je održava prosto kao otrov rezervisan za spoljnu upotrebu. Brutalnost kojom je pokosio jevrejsku inteligenciju, koja mu je učinila tako značajnu ulogu u uništenju carističke Rusije, još više me je u to ubedila. Pretpostavljao sam da nije želeo da pruži tim istim jevrejskim intelektualcima priliku da izazovu slom totalitarne imperije koju je on izgradio - te staljinističke imperije koja  je, po svim svojim suštinskim karakteristikama, samo duhovni naslednik imperije Petra Velikog. U duhu beskompromisnog realizma na obe strane stvorili smo situaciju u kojoj bi trajna entente  bila moguća - preciznim definisanjem zona uticaja koje treba dodeliti svakoj strani, strogo ograničavajući našu saradnju saradnju na polje ekonomije, ekonomije, i to tako da obe strane imaju koristi od nje. Ukratko, Ukratko, entente motrena budno i s  prstom na obaraču! Poslednja šansa Evrope - Napoleon i postizanje mira - Napoleonova i moja agonija - Britanija nam uvek preprečava put - Oni koji uspevaju na neslozi Evrope 26. februar 1945. Hitler diktira: Ja sam bio poslednja poslednja šansa šansa Evrope. Evrope. Ona se pokazal pokazalaa nesposo nesposobnom bnom da se transfo transformi rmiše še dobrovo dobrovoljn ljnom om reformom. Pokazala se neosetljivom na šarm i ubeđivanje. Da bih je osvojio, morao sam da upotrebim nasilje. Evropa se može izgraditi samo na temelju ruševina. Ne materijalnih ruševina, već ruševina opunomoćenih interes interesaa i ekonom ekonomski skihh koalic koalicija ija,, mental mentalne ne krutosti krutosti i izopače izopačenih nih predras predrasuda uda,, zastar zastarele ele idiosi idiosinkra nkrazij zijee i uskogrudnosti. uskogrudnosti. Evropa se mora oblikovati oblikovati u opštem interesu svih i bez obzira na pojedince. pojedince. Napoleon je to u  potpunosti shvatio. Ja mogu možda bolje od bilo koga da zamislim Napoleonove unutrašnje oluje, dok je čeznuo, kako i jeste, za trijumfom mira, a ipak bio nateran da nastavi rat, bez prestanka i bez ikakvog izgleda na prestanak - a ipak  i dalje u večnoj nadi da će najzad postići mir. Od leta 1940. godine sam i sâm proživljavao iste oluje. I uvek je ta Britanija sprečavala Evropu da napreduje. Ali sad je ona stara i oslabila, mada ne manje poročna i opaka. Najzad, nju u tom negativnom i neprirodnom stavu podržavaju SAD, i same nadahnute i terane silama međunarodne jevrejštine, koja je cvetala i nada se da će još dugo cvetati na temelju naših sporova. Poraz koji mora neizbežno biti potpun - Rajh raskomadan od strane osvajača - Nemačka u tranziciji - Vaskrsenje večne Nemačke - Linije ponašanja za verne - Prvi narod na Kontinentu Britanija i Italija, kad bi samo... Francuska degenerisana i nepomirljivo neprijateljska - Čekanje na uspon afričkih i azijskih naroda - SAD i Rusija licem u lice - Rusija oslobođena marksizma - Slabost američkog kolosa - Prava izgladnelih naroda - Šanse za opstanak hrabrih ljudi 2. april 1945. Hitler diktira:

Ako nam je suđeno da izgubimo ovaj rat, naš poraz će biti potpun. Naši neprijatelji proglasili su svoje ciljeve na način koji nam ne ostavlja iluzije o njihovim namerama. Jevreji, ruski boljševici i čopor šakala koji ih sled sledii, kevć kevćuć ućii im za pet petama ama - znam znamoo da niko niko od nji njih neće neće odl odložit ožitii oruž oružjje dok dok ne uni unište šte nacionalsocijalističku Nemačku i svedu je na gomilu krša. U ovako sablasnom sukobu, u ratu u kojem se suočava suočavaju ju dve tako tako potpun potpunoo nepomi nepomirlj rljive ive ideolo ideologij gije, e, stvar stvar se neizbe neizbežno žno može može srediti srediti samo samo potpuni potpunim m uništenjem jedne ili druge strane. Ovo je borba koju obe strane moraju da vode, do potpune iscrpljenosti, a mi sa naše strane znamo da ćemo se boriti dok ne pobedimo, ili dok ne prolijemo i poslednju kap svoje krvi. To je surova misao. Ispunjava Ispunjava me užasom kad zamislim zamislim naš Rajh raskomadan raskomadan od strane pobednika, pobednika, naše ljude izložene brutalnim ekscesima boljševika i američkih gangstera. Ali ni ta perspektiva ne koleba moju nepobedivu veru u budućnost nemačkog naroda. Što više trpimo, slavnije će biti vaskrsenje večne Nemačke! Ta karakteristika nemačkog uma, da utone u letargiju kad izgleda da je ugrožen sam opstanak nacije, opet će nas održati u dobrom stanju. Ali što se mene lično tiče, ne bih mogao da podnesem da živim u Nemačkoj u  periodu tranzicije koji bi usledio posle poraza Trećeg rajha. Sramota i izdajstvo koje smo doživeli 1918. godine biće ništa u poređenju s onim što sad možemo očekivati. Neshvatljivo je da bi se, posle dvanaest godina nacionalsocijalizma, takva stvar mogla desiti. Mozak mi se zamuti kad zamislim Nemačku otada lišenu svoje elite koja ju je dovela do samih vrhunaca  junaštva, kako se godinama koprca u blatu. Kakav onda savet da damo, kakva pravila ponašanja da preporučimo onima koji prežive, s njihovim dušama nepotamnelim i srcima neuzdrmanim? Izudarani, ostavljeni da se sami izbore za svoj spas, postojeći isključivo kao čuvar tokom sumorne noćne tame, nemački narod mora spontano maksimalno težiti da poštuje one rasne zakone koje smo za njega postavili. U svetu sve izopačenijem zbog jevrejskog virusa, ljudi imuni na taj virus moraju moraju dugoročno dugoročno ispasti ispasti superiorni. superiorni. Sa tog aspekta, nacionalsocijaliz nacionalsocijalizam am može s pravom očekivati očekivati večnu zahvalnost naroda, jer je eliminisao Jevreje iz Nemačke i Srednje Evrope. Druga Druga preokupa preokupacij cijaa poslera posleratne tne Nemačke Nemačke trebal trebaloo bi da bude bude očuvanj očuvanjee neraski neraskidiv divog og jedins jedinstva tva svih svih nemačkih naroda. Samo kad smo ujedinjeni naši kvaliteti dostižu svoju punu veličinu, tek kad prestanemo da  budemo Prusi, Bavarci, Austrijanci, Rajnlanderi i postanemo prosto Nemci. Prusi su prvi okupili Nemce u  jedan Rajh pod Bizmarkom, i time dali nemačkom nemačko m narodu priliku da pokaže poka že da su prvi narod naro d u Evropi. Ja sam ih lično, ujedinjujući ih sve u Treći rajh, postavio na put da postanu arhitekti nove Evrope. Šta god da  budućnost nosi, nemački narodi moraju imati na umu da je suštinski važno da izbace sve elemente koji stvaraju neslogu među njima, i da neumorno idu za svim što doprinosi održavanju njihovog jedinstva. Kad su u pitanju strane zemlje, ne mogu se postaviti kruta pravila, jer se situacija stalno menja. Pre dvadeset godina godina sam pisao da za Nemačku Nemačku u Evropi postoje postoje samo dva moguća saveznika saveznika - Britanija Britanija i Italija. U pitanju je knjiga  Moj poredak sveta, objavljena u izdanju  Metafizike, Beograd, 2007. godine (nap. prev.). Tok događaja u tom periodu nije bio takav da dozvoli sprovođenje politike koja bi bila logičan nastavak te moje izjave. Britanci su, doduše, i dalje imali imperijalnu moć, ali nisu više imali moralne kvalitete potrebne da očuvaju svoju imperiju. imperiju. Izgledalo Izgledalo je da vladaju svetom, a u stvari su njima vladali vladali Jevreji. Italija je pokušala da oponaša stari Rim. Imala je sve rimske ambicije, ali su joj nedostajala dva suštinska elementa - odlučan duh i materijalna moć. Jedini njen adut bilo je to što ju je vodio jedan pravi Rimljanin. Kakva tragedija za tog čoveka! I kakva tragedija za tu zemlju! Za jedan narod je, isto kao i za pojedinca, tragično da ima ambicije, ali ne i sredstva neophodna za njihovo ostvarenje, niti ikakvu nadu da će ta sredstva steći. Ostaje Francuska. Pre dvadeset godina sam napisao šta mislim o Francuskoj. Ona je bila i jeste smrtni neprijatelj nemačkog naroda. Njena postojana degeneracija i njene česte crises de nerfs (nervne krize)  ponekad su nas navodile da minimiziramo važnost njenih akcija. Ako ona nastavi da slabi, što izgleda verovatno, to neće biti razlog da prema njoj budemo manje nepoverljivi. Vojna moć Francuske je sad samo uspomena, i čisto s te tačke gledišta možete biti sasvim sigurni da nas ona više nikad neće brinuti ni za trenutak. Kako god završio, ovaj rat je bar stavio Francusku u kategoriju kojoj i pripada - kategoriju sila pete klase. A čak i tako, zahvaljujući njenim neograničenim moćima korupcije i nenadmašnoj veštini ucenjivanja, ona i dalje može biti za nas izvor opasnosti. Naše geslo zato mora biti:  Nepoverenje i budnost. Nemci da paze da ih nikad ne uspava u spava glas te sirene! Mada, dakle, nije moguće držati se krutih principa u odnosima sa drugim zemljama (mora se uvek biti spreman prilagoditi svoju politiku menjajućim uslovima), ipak se može pouzdano reći da će Nemačkoj najodaniji prijatelji uvek biti među onim narodima koji se aktivno opiru jevrejskoj zarazi. Siguran sam da će nam Japanci, Kinezi i narodi islama uvek biti bliži nego, na primer, Francuska, i pored činjenice da smo krvno

 povezani. Tragedija je to što je Francuska dosledno degenerisala tokom vekova i što su njene više klase izopačili Jevreji. Francuska je sad osuđena da sledi jevrejsku politiku. Sa porazom Rajha i u očekivanju pojave azijskih, afričkih i, možda, južnoameričkih nacionalizama, ostaće na svetu samo dve velike sile sposobne da se međusobno konfrontiraju - SAD i Sovjetski Savez. Zakoni kako istorije tako i geografije nateraće te dve sile na odmeravanje snaga, bilo vojno ili na poljima ekonomije i ideologije. Zbog tih istih zakona neizbežno je da obe sile postanu neprijatelji Evrope. Jednako je sigurno i da će obe te sile pre ili kasnije potražiti podršku jedine preostale velike nacije u Evropi, nemačkog naroda. Ja snažno ističem da Nemci po svaku cenu moraju izbeći ulogu piona u bilo kojem od tih tabora. U ovoj situaciji je teško reći šta će se, sa ideološke tačke gledišta, pokazati po nas opasnijim - Jevrejima vođeni amerikanizam ili boljševizam. Moguće je da se, pod pritiskom događaja, Rusi sasvim reše jevrejskog marksizma, samo da bi reinkarnirali panslovenstvo u njegovoj najžešćoj i najdivljijoj formi. Što se tiče Amerikanaca, ako oni brzo ne uspeju da odbace jaram njujorške jevrejštine (koja ima istu inteligenciju kao majmun koji gleda kroz granu na kojoj sedi), pa - uskoro će propasti, pre nego što i dostignu zrelo zrelo doba. doba. Činjen Činjenica ica da oni imaju imaju kom kombin binova ovanu nu tako tako ogromnu ogromnu materi materijal jalnu nu moć, moć, sa tako tako ogromni ogromnim m nedostatkom inteligencije, priziva sliku nekog deteta obolelog od elefantijaze. Može se s pravom postaviti  pitanje da ona nije prosto slučaj jedne gljiva-civilizacije, predodređene da išćezn e čim iznikne. Ako Severna Amerika ne uspe u razvoju neke doktrine manje detinjaste od one koja sad služi kao neka vrsta moralnog moralnog vade mecum (priručnik), i koja je zasnovana na uzvišenim ali himeričnim principima i tzv. hrišćanskoj nauci, pitanje je da li će Amerika dugo ostati pretežno beli kontinent. Uskoro će se videti da je tom džinu na glinenim nogama preostalo, posle njegovog spektakularnog uspona, samo dovoljno snage da dovede do sopstvene propasti. A kakvu će divnu priliku taj kolaps dati žutim rasama! Sa aspekta kako pravde tako i istorije, oni će imati tačno iste argumente (ili nedostatak argumenata) da  podrže svoju invaziju na američki kontinent kakve su imali Evropljani u 16. veku. Njihove ogromne i neuhranjene mase istaći će jedino pravo koje istorija priznaje - pravo gladnog naroda da utoli svoju glad - ali uvek pod uslovom da je to pravo dobro potkrepljeno silom! I tako, u ovom surovom svetu u koji su nas dva velika rata opet uronila, očito je da su jedini beli narodi koji imaju bilo kakvu šansu za opstanak i prosperitet oni koji znaju kako da trpe a i dalje imaju hrabrost da se  bore, čak i kad su stvari beznadežne, b eznadežne, do smrti. A jedini narodi koji će imati pravo da se takvima smatraju biće oni koji se pokažu sposobnim da iskorene iz svog sistema smrtonosni otrov jevrejštine.  Industrija holokausta: ko je zaradio na posledicama genocida? g enocida? (1)

Posleratna cena masovnih zločina Kako su ucenjivane Švajcarska i Francuska da žrtvama holokausta isplate više od svote koja je zaista ostala na njihovim računima - Zašto je odšteta žrtava u inostranstvu strateški interes SAD, a nije kad one same treba da plate odštetu - Kako su advokati potrošili novac za više zdravstvenih centara - Vrh  jevrejskih organizacija smatrao je da ne treba slušati Nemačku u vezi sa odštetom - Zašto Izrael nema "Odštetu tu žrtvam žrtvamaa holokau holokausta sta potroši potrošili li lideri lideri jevrej jevrejskih skih pover poverenj enjaa u Svets Svetski ki jevre jevrejsk jskii kongr kongres es - "Odšte organizacija", čulo se u Knesetu Norman Finkelstein (na srpski preveo David Levi) Knjiga  Industrija holokausta oslanja se na dve osnovne teze. Na prvom mestu na Nemcima je - i samo na njima - da se obračunaju sa svojom prošlošću. U knjizi  Nemačka katastrofa Friedrich Friedrich Meinecke Meinecke  primećuje da nacistička Nemačka nije bila jedini zločinac, jer je njen "nemoralni element", koji je bio i njena srž, tangirao celokupnu zapadnu civilizaciju. Ipak, on upozorava: "To ne sme da postane opravdanje za nas...  Etičke i istorijske obaveze (zahtevaju)... da čistimo u sopstvenom dvorištu i da obuhvatimo posebnu ulogu  Nemačke" 1). U obrnutom pravcu važi isto: etičke i istorijske obaveze traže da, na primer, i Sjedinjene Američke Države počiste svoje dvorište. Ipak, koliko god da su Sjedinjene Države spremne da nadgledaju nemački obračun sa sopstvenom istorijom, toliko su nespremne i u nemogućnosti da razviju sopstvenu sličnu odgovornost. U svom govoru  povodom završetka pregovora pr egovora sa Nemačkom o prinudnim radnicima, ministarka spoljnih poslova Madeleine

Albright je izjavila da je "spoljnopolitički interes SAD da preduzmu korake u vezi sa posledicama nacizma, koje će svet da upoznaju sa ovim tamnim poglavljem nemačke istorije, iz čega će da nauči lekciju da se tako nešto ne bi više ponovilo" 2). Sada bi u "interesu celokupnog čovečanstva" bilo da SAD istraže "tamnu stranu"  sopstvene istorije. Dok  se Nemci svakodnevno suočavaju sa sopstvenom istorijom, dotle Amerikanci svoju tek treba da upoznaju. Tako u debati zvaničnika i medija Amerike o ratu u Vijetnamu glavno pitanje glasi: "Kada će Vijetnamci konačno da shvate šta su nam učinili?" 3). Druga osnovna teza knjige  Industrija holokausta glasi da je jevrejska elita Amerike nemačko istrebljenje Jevreja iskoristila za sebe, kako bi imala političku i finansijsku dobit. Kako je to u  Pitanju krivice definisao Karl Jaspers: Jaspers: Ne može optužnica da se zasniva na tome kada će neko da je iskoristi kao političko ili ekonomsko ekonomsko oružje 4). Iako su Nemci u obavezi da se suoče sa strahotama strahotama nacizma, nacizma, i pored toga imaju pravo da se usprotive zloupotrebi ovih zločina. Crne rupe švajcarskih banaka

Od prvog izdanja  Industrije holokausta moje tvrdnje su potkrepljene novim događajima. U oktobru 2001. Claims Resolution Tribunal  (CRT), koji je odlučivao o zahtevima u vezi sa duže vremena nekorišćenim računima u Švajcarskoj od kraja rata, objavio je privremenu listu sa 5.570 stranih računa. Po tome se vrednost računa svih žrtava holokausta opredeljuje na 10 miliona dolara i to zajedno sa kamatama. I kada se zaključi obrada preostalih 21.000 nekorišćenih i zatvorenih računa iz vremena holokausta, ukupna suma se neće ni  približiti 1,25 milijardi dolara koliko je po sklopljenom poravnanju izvučeno iz švajcarskih banaka. Da ne govorimo o sedam do 20 milijardi koliko je na početku zahtevano. Izveštaj o zaključcima CRT-a u  London tajmsu  je imao naslov: Švajcarski novac od holokausta razotkrio razotkrio se kao mit. mit. Ovo podupire podupire optužbu Raula Hilbergsa da je Svetski kongres Jevreja izmislio visoke cifre kako bi mogao da ucenjuje švajcarske banke 5). Već pošto je isplaćen delić od 1,25 milijardi iz  poravnanja, kao što je moglo da se pretpostavi, započeo je sukob između ucenjivača oko toga ko može da zadrži plen od holokausta. Uz konstataciju da je Izrael pravi primalac (koji ne veruje Svetskom jevrejskom kongresu), ministar   pravde Izraela je tražio da se ponovo p onovo pregovara sa Švajcarcima. 6) U slučaju Francuske skoro da je bila potpuno neuspešna ucenjivačka politika Stuarta Eizenstata, Eizenstata, najvažnijeg posrednika industrije holokausta i Klintonove administracije (Eizenstat je bio i zamenik ministra finansija). Odbor francuske skupštine, nazvan po predsedavajućem  Meteoli odbor , otkrio je 64.000 računa u  bankama koji bi mogli da pripadaju žrtvama holokausta, što je daleko više od 25.000 koliko ih je bilo u Švajcarskoj. I pored zahteva koji je šokirao Francuze, Ajzenstat - kome je ponestajalo vremena u poslednjim danima Klintonove vlade - uspeo je samo da iznudi tek nešto više od onoga što je pripadalo jevrejskim žrtvama. U izjavi koja je pridodata konačnom dogovoru, Ajzenstat je istakao kako je "pravedno i brzo rešenje"  o zahtevima žrtava holokausta "u interesu Sjedinjenih Država", kako bi "žrtve za života dobile bar  malo pravde" . Ovo je veoma plemenit potez, ali on je istovremeno propustio da uključi zahteve žrtava i prema istim tim Sjedinjenim Američkim Državama. Upoređivanje slučajeva SAD i Švajcarske posebno ističe ovu  prevaru. 7) Maja 1998. godine, savetnički komitet predsednika SAD dobio je od Kongresa zadatak da "istraži šta se desilo sa imovinom oduzetom od žrtava holokausta koja je dospela u ruke savezne vlasti SAD"  i "da  posavetuje predsednika o merama koje treba da budu preduzete kako bi ukradena imovina bila vraćena  pravim vlasnicima ili njihovim naslednicima" . U decembru 2000. kongresni odbor pod predsedavanjem Edgara Bronfmana (koji je koordinirao napade na švajcarske banke) objavio je svoj dugo očekivani izveštaj. Pod naslovom  Pljačka i restitucija: SAD i imovina žrtava holokausta iznose se navodni dokazi kako "SAD od sebe nisu zahtevale ništa manje nego od međunarodne zajednice" . 8) U realnosti, međutim, precizno čitanje čitanje dokumenta navodi na suprotni suprotni zaključak: zaključak: Iako sve optužbe koje su SAD iznele protiv Švajcarske Švajcarske imaju istu osnovu i kada je sama Amerika u pitanju, ovoj državi nikada nisu nametani zahtevi za naknadu štete žrtvama holokausta. Predsednički savet ističe razliku između "nepopustljivog stava švajcarskih banaka" kao negativan primer  u odnosu na "izvanredne "izvanredne napore" koje čine Sjedinjene Sjedinjene Države kako bi se nadoknadila nadoknadila imovina iz vremena holokausta. holokausta. 9) Ja bih na prvom mestu želeo da uporedim uporedim ponašanje Amerike, kako je opisano u izveštaju, izveštaju, sa optužbama na račun Švajcarske.

Industr Industrija ija holoka holokausta usta tvrdil tvrdilaa je kako kako su švajcars švajcarske ke banke banke posle posle Drugog Drugog svetsko svetskogg rata rata sistem sistemats atski ki osporavale pravo žrtvama holokausta i njihovim rođacima da steknu uvid i da raspolažu računima. Folckerov odbor došao je do zaključka da optužba nije osnovana, sa izuzetkom malih izuzetaka. 10) Sa druge strane,  predsednički savet je zaključio kako posle rata mnogi koji su preživeli holokaust i naslednici svoje imovinske zahteve u SAD nisu mogli da iskoriste "zbog velikih troškova i teškoća (svoj zahtev) da dokumentuju" . Od 1941. godine, vlada Sjedinjenih Država zamrzava svu imovinu državljana zemalja pod okupacijom Trećeg rajha i njome raspolagaže raspolagaže 11). Kao i švajcarske banke, savezna administracij administracijaa je uspela da pronađe pojedine pojedine  prave vlasnike. Kako tvrde članovi industrije holokausta, švajcarske banke su, kako bi prikrile tragove, sistematično uništavale važne dokaze. Folkerov odbor je došao do zaključka da ova optužba nije osnovana. Otimači izgubljenog kovčega

 Nasuprot tome, Sjedinjene Države su zaista uništavale neobrađene podatke. Pošto su Sjedinjene Države ušle u rat protiv Sila osovine, ministarstvo finansija je zahtevalo od finansijskih instituta da dostave informacije o svim deponovanim sredstvima stranaca. Kako je potvrdio odbor, svi ovi formulari, njih 565.000, uništeni su, a istražitelji nisu našli nikakve kopije. Zato nije bilo moguće da se izračuna visina imovinske vrednosti koja je 1941. pripadala pripadala žrtvama žrtvama holokausta. holokausta. Začuđujuće Začuđujuće je da odbor nije nijednom nijednom rečju objasnio objasnio kada i zašto su ova dokumenta uništena. 12) Industrijalci holokausta opravdano prebacuju Švajcarskoj da je novac poljskih i mađarskih žrtava uzela kao odštetu za imovinu koju su vlade ovih zemalja nacionalizovale. Predsednički savet izveštava o tome da se isto desilo i u Sjedinjenim Državama: "Odšteta za u Evropi izgubljenu imovinu ima prednost nad odštetom za vrednostima stranih državljanja zamrznutim u SAD. Kongres je nemačku zamrznutu imovinu video kao izvor   za poravnanje američkih zahteva za ratnom odštetom koje bi podnosile američke kompanije i državljani... Tako su američki američki odštetni zahtevi delimično delimično isplaćivani isplaćivani iz nemačke imovine koja je, verovatno, poticala poticala od   poseda žrtava holokausta" 13) Iz industrije holokausta s pravom je prebacivano Švajcarcima što su od Nemaca kupovali zlato oteto iz evropskih centralnih banaka. Predsednički komitet, sa svoje strane, tvrdi kako se to dešavalo i sa Sjedinjenim Državama. Čak je trgovina od nacista otetim zlatom bila zvanična američka politika sve dok objava rata Nemačke nije obustavila ovu praksu. O ovome, odbor izveštava i sledeće: "U jednom memorandumu od 4. juna 1940. načelnik odeljenja za istraživanje valuta Harry Dexter  Harry Dexter White navodi zašto američko ministarstvo ministarstvo finansija finansija ne postavlja postavlja pitanje odakle potiče nemaćko zlato... Kako tvrdi Vajt, to je najuspešniji način na koji SAD mogu zlato da sačuvaju kao međunarodno platežno sredstvo. Šest  meseci kasnije Vajt piše o svom energičnom protivljenju da se makar provere tvrdnje nekih osoba 'koje o  svemu ništa ne znaju, a samo žele da mi prekinemo sa nabavkom ili kupovinom zlata iz određenih od ređenih zemalja iz nekih ili nekog određenog razloga'. Početkom 1941. Vajt je ponovo zamoljen da razmisli o pitanju 'čije zlato mi to kupujemo', ali iz njegovih sačuvanih dokumenata jasno proizilazi da odgovor ide u pravcu bezuslovnog   prihvatanja zlata." 14) Sve u svemu, izveštaj predsedničkog komiteta dokazuje da su SAD krive za sve ono za šta kritikuju Švajcarsku. Iz industrije holokausta Švajcarskoj je nametnuta eksterna provera koja je koštala pola milijarde dolara i koja je trebalo da ispita svu imovinu iz vremena holokausta koju niko nije tražio. Još dok je ispitivanje trajalo industrija holokausta je iznudila poravnanje kojim je Švajcarska platila 1,25 milijarde dolara. Kako je utvrdio Folkerov odbor, pored Švajcarske, i SAD su bila sigurna zemlja u kojoj je mogao da se sakrije jevrejski kapital iz Evrope. Ali, kakve su konsekvence snosile Sjedinjene Države? Predsednički komitet je utvrdio kako je Jevrejski savez za restituciju naslednika (JRSO) šezdesetih godina nevoljno prihvatio predlog američke vlade za odštetu nepodignute imovine žrtava u visini od 500.000 dolara15). Iako izveštaj podupire tvrdnje Seymoura Rubinsa kako je svota od pola miliona dolara premala, 16) savet je došao do zaključka kako bedna odšteta ne može da se poveže ni sa kakvim motivima nekog službenika, specijalnog predstavnika ili institucije.17) Ni na jednom mestu se u izveštaju ne predlaže da Sjedinjene Države plate veću odštetu, da ne navodimo kako nema ni pomena o nekoj sumi bar približnoj onoj od 1,25 milijardi koliko je platila Švajcarska. U međuvremenu, industrijalci industrijalci holokausta holokausta pogled bacaju u pravcu 350 miliona dolara, koje je rezervisala rezervisala  Nemačka za osnivanje os nivanje zadužbine zadu žbine posvećene pos većene podršci tolerancije toleranc ije ( Budućnost  Budućnost i sećanje). Prvi potez je povukao rabin Izrael Singer, predsednika Claims Conferenc. Uz tvrdnju da je obaveza jevrejske zajednice da se obruši

na svaki detalj sporazuma sporazuma sa kojim se ne slaže, ovaj ideolog industrije industrije holokausta ističe: "Po mom mišljenju mi ne treba da igramo kako Nemci sviraju."  Zato ne treba nikog da čudi što pojedini istomišljenici njega nazivaju gangsterom, kako sam Singer iznosi. 18) Upotreba genocida

Advokatski troškovi za poravnanje sa Nemačkom iznosili su 60 miliona dolara. Melvyn I. Weiss i Michael Hausfeld su predvodnici sa 7,3 odnosno 5,8 miliona, dok je njih najmanje još deset dobilo više od milion dolara. I profesor Burt profesor  Burt Neuborne je smatrao da njegov honorar od pet miliona dolara i nije naročito visok, iako su preživele žrtve Aušvica dobile samo odštetu od 5.000 do 7.000 dolara. Stuart Eizenstat nije prestajao da advokatske honorare naziva "izuzetno skromnim". Preživeli holokausta to vide drugačije: "Da je neko došao na ideju da samo polovinu honorara, odnosno 30 miliona dolara, uštedi, mogao je od tih para da napravi jedan ili više zdravstvenih centara za ostarele preživele. Ovi honorari su  sramotni." 19) Bila bi greška ako bismo se skoncentrisali samo na nepodopštine advokata. Glavna strategija industrije holokausta je da pažnju javnosti skreće sa sebe kada se pojave neugodni detalji. Advokati su, da sve bude  jasnije, inkasirali manje od dva odsto prikupljenih sredstava koja su dobijena preko grupnih tužbi u  postupcima poravnanja. Glavni lopovi su dobro uvezane organizacije industrije holokausta, kao što su,  posebno, Claims Conference (Konferencija za zahteve) i Svetski jevrejski kongres (WJC (WJC). ).  Novembra 2001. je WJC objavio da je prikupio 11 milijardi dolara kao odštetu za žrtve holokausta, dok  se očekuje da će na kraju ukupna svota biti 14 milijardi. U industriji holokausta već se diskutuje kako da se potroše milijarde koje se očekuju, pošto stvarne žrtve "napuste scenu"  20) U stvarno holokausta "napuste stvarnosti sti,, članovi članovi industr industrije ije holoka holokausta usta  predviđaju milijarde novih  prihoda, pri čemu sada nemaju dovoljno para ni za osnovnu zdravstvenu zaštitu žrtava holokausta. ho lokausta. Zbog toga je 20.000 žrtava u junu 2001. osnovalo novu organizaciju, Holocaust Survirvors Foundation USA, kako bi "osigurali da će milijarde dolara prikupljene za preživele stvarno njima i d a budu isplaćene" .  Nije pravedno da preživeli holokausta nemaju ni zdravstvenu zaštitu, objasnio je predsednik udruženja Džo Saks, "dok se istovremeno daju milioni za opremu u dalekim oblastima, kao što je Sibier, a stotine miliona se troši na projekte sumnjivih namena" . Ovi sumnjivi poslovi obuhvataju "1,5 miliona dolara za Jevrejsko pozorište u Tel Avivu" , "milion za  Mordechai Anielevich Memorial  u Izraelu" , stotine hiljada za studiju o predratnoj istoriji Yeshiva (jevrejske Je wish škole sa verskim obeležjima obeležjima - prim. prev)", kao i "pola miliona dolara za  Memorial Foundation for Jewish Cultura u Njujorku, što je dvostruko više od izdvajanja za potrebe samih preživelih u celoj Floridi" . "Predstavnici jevrejskih organizacija, koji navodno vode hvale vrednu kampanju za osnivanje fondova za odštetu, činili su to ne iz duboke brige za preživele holokausta, ili njihove naslednike," izjavio je poslanik u  Knesetu Michael Kleiner u plenumu povodom debate o podeli plena od holokausta. "Stvarni cilj nije bio da se jevrejska imovina vrati pravim vlasnicima.  Predstavnici organizacija su učinili sve u njihovoj moći da bi obezbedili da oni dobiju taj novac i da  jevrejska imovina dospe u njihove trezore, umesto da ode zakonitim vlasnicima. Time su se predstavnici  jevrejskih organizacija ponadali da će svojim udruženjima udahnuti uda hnuti novi život kako ka ko bi i dalje živeli u luksuzu na koji su se navikli" . Slično je komentarisao i izraelski ugledni list  Haaretz  da "za sada tako izgleda, kao da je holokaust   postao oruđe u rukama velikih jevrejskih organizacija, kako bi dobijale sredstva za planove vođstva tih organizacija" . 21) Nastaviće se

Glas preživelih Industrija holokausta Normanu Finkelsteinu znači moralno i finansijsko iskorišćavanje jevrejske nesreće i patnje. Njegova analiza je istovremeno i snažna optužnica: on se obrušava na interesne saveze koji holokaust zloupotrebljavaju u sopstvenu korist, neretko na račun žrtava. Sjedinjenim Američkim Držav Državam amaa i Izrae Izraelu lu preb prebacu acuje je da su instr instrum ument ental aliz izov oval alii holo holoka kaust ust kako kako bi skren skrenul ulii pažnj pažnju u sa sopstvenih problema. Svojim provokativnim tezama Norman Finkelstajn je pokrenuo živu debatu.

Bilo bi pogrešno Finkelsteinovim kritikama pripisati destruktivnost. On sam je potomak žrtava holokausta. Oba njegova roditelja bili su preživeli iz Varšavskog geta i nacističkih koncentracionih logora. Sa izuzetkom njih, sve ostale članove njegove porodice pobili su nacisti.  Industrija Holokausta: ko je zaradio na posledicama genocida? (2)

Moral ne može da bude toliko savitljiv Jevreji u Americi su zaboravili na Holokaust, odmah posle Drugog svetskog rata, jer su američki strateški interesi od njih zahtevali da Nemačku prihvate kao značajnog saveznika u Hladnom ratu. Neki od jevrejskih lidera se čak učlanjuju u ultradesničarske pokrete i svi tolerišu dolaske bivših SSovaca u SAD. Tek pošto je Izrael u Junskom ratu 1967. pokazao da je snažan i pouzdan američki saveznik na Bliskom istoku, u javnost počinju da prodiru saznanja o nacističkom "konačnom rešenju", ali i to samo zato što su dnevnopolitički ciljevi takve postupke učinili oportunim Norman G. Finkelstein (preveo na srpski David Levi) Pre ne toliko mnogo vremena masovni zločini nacista nad Jevrejima nisu igrali važnu ulogu u životu Amerike. Od kraja Drugog svetskog rata do poznih šezdesetih godina ovu temu su obrađivale malobrojne knjige ili filmovi. Tada je u SAD samo jedan seminar na višim školama učio o ovome 1). Kada je 1963. Hannah Arendt publikovala Arendt publikovala  Eichmann u Jerusalimu, mogla je da se pozove na samo dva naučna rada na engleskom jeziku - od Geralda Reitlingersa Konačno rešenje i Raula Hilbergsa  Istrebljenje evropskih Jevreja 2). Hilbergsovo dostignuće je samo na kratko ugledalo svetlost dana. Njegov mentor na Neumann, uporno je pokušavao da ga Columbia University, nemačko-jevrejski teoretičar sociologije Franz Neumann, odvrati od ideje da piše o ovome (To će biti vaša sahrana), a nijedan izdavač naučnih ili drugih knjiga nije želeo da preuzme gotov rukopis. Kada je  Istrebljenje evropskih Jevreja konačno objavljeno, dobilo je malobrojne, uglavnom negativne kritike 3).  Nisu samo Amerikanci bili ravnodušni prema istrebljenju Jevreja od strane nacista, već ve ć i sami jevrejski intelektualci. U jednom značajnom istraživanju iz 1957. sociolog Nathan Glazer objavljuje da je " konačno rešenje nacista nacista (isto kao i država Izrael) Izrael) naišlo na slabo interesovanje interesovanje američkih američkih Jevreja." Na simpozijumu simpozijumu  Jevrejstvo i mladi intelektualci, koji je 1961. organizovao list Commentary, samo su dva od 31 govornika  pomenuli značaj ovih tema. Na okruglom stolu  Moja jevrejska samospoznaja organizovanom 1961. od časopisa Judaism, iako je bio 21 učesnik skoro niko nije pomenuo ovu temu 4). Jevreji u Americi "zaboravili" genocid U Sjedinjenim Državama nije bilo ni spomenika, ali ni komemoracija koje bi obeležile istrebljenje Jevreja od strane nacista. Naprotiv, nekoliko značajnih jevrejskih organizacija se usprotivilo ovakvom obeležavanju. Pitanje je samo: zašto? Uobičajeno objašnjenje glasi da su Jevreji bili traumatizovani masovnim uništenjem od strane nacista, zbog čega su potiskivali sećanje na to. U stvarnosti, međutim, ne postoji nijedna potvrda kojom bi se podržala ova tvrdnja. Sigurno je da neki od preživelih tih godina (kao i kasnije) nisu želeli da pričaju o onome šta se dogodil dogodilo. o. Drugi su želeli želeli da o tome tome pričaju pričaju,, pa kada bi im se pružila prilika prilika nisu umeli da prestan prestanuu 5). Problem je bio što Amerikanci nisu bili spremni da slušaju. Pravi razlog za javno prećutkivanje genocida od strane nacista nalazi se u konformističkoj politici vođstva

američkih Jevreja, kao i u političkoj klimi posleratne Amerike. U spoljnopolitičkim, kao i unutrašnjim  poslovima jevrejska elita je pratila zvaničnu politiku SAD. Ovo je olakšavalo postizanje preuzetih pr euzetih ciljeva, kao što su asimilacija i dostizanje moći. Sa početkom hladnog rata glavne struje Jevreja su se ubacile u borbu. Američka jevrejska elita je "zaboravila" masovne zločine nacista nad Jevrejima, jer je Nemačka - od 1949. Zapadna Nemačka - postala odlučujući saveznik SAD u sukobu sa SSSR-om. Ništa se ne bi postiglo osvetljavanjem prošlosti, naprotiv, time bi sve postalo još komplikovanije. Svakako, postojao je strah da bi "bilo kakva organizovana opozicija američkih Jevreja protiv nove spoljne  politike i novog pristupa u očima nejevrejske većine njih izolovala i tako ugrozila njihova posleratna dostignuća dostignuća kod kuće (misli (misli se na SAD - prim. prev.)". Tako je bar propagirao propagirao American Jewish Committee (AJC - Američki jevrejski komitet), prva organizacija koja je shvatila prednosti uklapanja. Procionistički Svetski jevrejski kongres (World Jewish Congress - WJC), kao i njihova isturena odeljenja u Americi,  prestali su početkom pedesetih sa otporom, nakon što je sa Nemačkom potpisan sporazum o isplati odštete, dok je Anti-Defamation League (ADL - Liga protiv kleveta) 1954. kao prva značajna jevrejska organizacija  poslala svoju delegaciju u Nemačku. Ove organizacije su sarađivale sa bonskom vladom u zaustavljanju antinemačkog talasa 6). Pritisnuta klišeom koji izjednačava Jevreje i levičare - u stvarnosti je trećina glasova koje je 1948. dobio napredni predsednički kandidat Henry Wallace potekla Wallace potekla od jevrejskih glasača - američka jevrejska elita se nije n ije ustručavala da svoje istorodne sugrađane položi na oltar antikomunizma. Time što su AJC i ADL zvaničnim organima organima predali svoju dokumentaci dokumentaciju, ju, oni su se pridružili lovu lovu na veštice iz ere McArthya. AJC je podržao smrtnu kaznu izrečenu Rosenbergovima 7), dok je njegov mesečnik  Commentary u udarnom članku objašnjavao kako oni i nisu pravi Jevreji. Poznati Poznati nemački nemački disident, disident, protestantski protestantski pastor  Martin Niemoeller Niemoeller,, koji je proveo osam godina u nacističkom logoru, a koji je posle rata ustao protiv antikomunističkog krstaškog pohoda Amerikanaca, bio je  prilikom posete Sjedinjenim Državama izložen uvredama od strane jevrejske elite. Nasuprot tome, u pokušaju p okušaju dobijanja antikomunističkih referenci, jevrejska elita se učlanjivala i u ekstremističe desničarske organizacije, kao što je All American Conference to Combat Communism, Communism, koje je i finansijski finansijski podržavala. podržavala. Osim toga, istaknuti Jevreji su se pravili da ne vide kako u Ameriku dolaze veterani SS-a 8). "(Antijevrejska) politika Sovjeta otvara mogućnost koja ne sme da bude previđena", pisalo je u jednom internom dokumentu AJC-a, "kojom se podržavaju određeni aspekti unutarpolitičkog programa AJC-a". Ovo značajno značajno ide u pravcu izjednačavanja izjednačavanja "konačnog rešenja" rešenja" nacista nacista sa antisemitizmom antisemitizmom Rusa. "Staljin "Staljin će uspeti tamo gde je Hitler stao", glasilo je sumorno proročanstvo Commentarya. Značajne jevrejske organizacije Amerike su čak i sovjetski upad u Mađarsku 1956. označile kao "prvu stanicu na putu ka ruskom Aušvicu" 9). Osluškivanje signala Sve se promenilo 1967. posle izraelsko-arapskog Junskog rata. Praktično po svim izveštajima holokaust je sastavni deo jevrejskog života u Americi postao tek nakon ovog konflikta 10). Kao što su glavne jevrejske organizacije u Americi potiskivale masovno istrebljenje Jevreja od nacista kako bi se usaglasile sa američkim prioritetima za vreme Hladnog rata, tako je isto i njihov odnos prema Izraelu bio na istom koloseku sa onim američke vlade. Još od samih početaka, američka jevrejska elita imala  je osnovane sumnje zbog formiranja jevrejske države. Na prvom mestu je bio strah da bi zbog nje Jevreji bili osumnjičeni za "duplu lojalnost". Kako se zaoštravao Hladni rat, tako su se pojačavala i ova pribojavanja. Još i pre osnivanja Izraela istaknuti predstavnci američkih Jevreja su isticali svoju zabrinutost da bi njegova vladajuća vladajuća klasa, poreklom iz Istočne Evrope, mogla da se prikloni sovjetskom sovjetskom bloku. Čak i kada su na kraju  prisvojili od cionista vođenu kampanju za stvaranje jevrejske države, američke organizacije su pažljivo osluškivale signale iz Vašingtona kojima su se prilagođavale. U stvarnosti je AJC podržao osnivanje Izraela iz straha da bi mogao da nastane veliki veliki unutrašnji problem, ako se iz Evrope proterani Jevreji ne bi brzo negde naselili 11). Od svog osnivanja 1948. pa do Junskog rata 1967. Izrael nije igrao nikakvu ulogu u američkim strateškim  planovima. Kada je vođstvo Jevreja u Palestini pripremalo proglašenje pro glašenje posebne države, dr žave, predsednik Truman je  bio neodlučan i vagao je unutarpolitičke aspekte (broj jevrejskih glasova) u odnosu na upozorenja ministarstva spoljnih poslova (podrška jevrejskoj državi bi arapske države gurnula na distancu). Kako bi sačuvala američke interese na Bliskom istoku, administracija predsednika Eisenhowera je balansirala između

 podrške Izraelu i arapskim državama, držav ama, mada je prednost davala Arapima. Stalni konflikti Izraelaca sa Sjedinjenim Državama u političkim pitanjima kulminirali su 1956. kada je Izra Izrael el sara sarađi điva vaoo u Suec Suecko kojj kriz krizii sa Veli Veliko kom m Brit Britan anij ijom om i Fran Francu cusk skom om u napa napadu du na egip egipat atsk skog og nacionalističkog vođu Gamala Abd el Nasera. Nasera . Iako je na sebe i svoj strateški potencijal privukao pažnju  brzom pobedom i aneksijom Sinajskog poluostrva, Izrael je za SAD i dalje ostao jedan od mnogobrojnih regionalnih saveznika. Zbog toga je Eisenhower izdejstvovao potpuno i praktično bezuslovno povlačenje Izraela sa Sinaja. U toku krize su vođe Jevreja u Americi jedno kratko vreme podržavale pokušaje Izraelaca da od Amerikanaca dobiju neke popuste, ali su na kraju, po sećanjima Arthura Hertzberga, Hertzberga, "odlučili da Izraelu preporuče kako je bolje poslušati (Eisenhowera), nego oponirati željama predsednika Sjedinjenih Država" 12). Jevrejski intelektualci u Americi, i to svi, iz celokupnog političkog spektra, pokazali su veliku dozu ravnodušnosti prema sudbini Izraela. U detaljnim proučavanjima jevrejske levičarsko-liberalne intelektualne scene šezdesetih godina Izrael jedva da se i pominje 13). Neposredno pred Junski rat AJC je organizovao simpozijum na temu  Jevrejski identitet danas i ovde . Od 31 govornika, predstavljenih kao najumnije jevrejske glave, samo su njih trojica spomenula Izrael, a od toga dvojica da bi umanjili njegov značaj 14). Ironično je da su jedina dva jevrejska intelektualca, koja su pre Junskog rata bili u kontaktu sa Izraelom, bili Hannah Arendt i Noam Chomsky. Dar sa neba Onda se desio Junski rat. SAD su bile zadivljene izraelskom demonstracijom sile i počinju da Izrael  posmatraju kao svoj strateški posed. Finansijska i vojna pomoć je krenula kada se Izrael pretvorio u zastupnika zastupnika američke moći na Bliskom Bliskom istoku. Za jevrejsku elitu u Americi je dolazak Izraela pod skute Sjedinjenih Država bio dar sa neba. Cionizam je i nastao iz pretpostavke kako je asimilacija potpuno irealna i da će Jevreji uvek biti posmatrani kao potencijalno nelojalni stranci. Zbog razrešenja ovog sukoba interesa interesa cionisti su odlučili odlučili da osnuju domovinu domovinu svih Jevreja. Jevreja. U stvarnosti se posle osnivanja osnivanja Izraela još više zaoš zaoštr trio io prob proble lem, m, u svak svakom om sluč slučaj ajuu za Jevr Jevrej ejee u dija dijasp spor ori, i, jer jer je sumn sumnja ja dupl duplee loja lojaln lnos osti ti bila bila institucionalizovana. Dok je Izrael pre 1967. bio strašilo duple lojalnosti, on je preko noći postao pojam superlojalnosti. Konačno, nisu Amerikanci ratovali i ginuli za zaštitu američkih interesa, već Izraelci. A i drugačije od američkih vojnika u Vijetnamu, Izraelci nisu bili poniženi od strane tek obučenih vojnika 15). Posle Junskog rata su jevrejske glavne organizacije uporno radile na tome da se učvrsti jevrejskoamerička alijansa. U slučaju ADL-a to je uključivalo široku akciju praćenja i nadgledanja u Sjedinjenim Državama i to u saradnji kako sa izraelskom, tako isto i sa južnoafričkom tajnom službom 16). U  New York Times-u je izveštavanje o Izraelu naglo skočilo posle Junskog rata. U New York Times Index-u pokrivali su izveštaji o Izraelu 1955. i 1965. samo po oko 150 centimetara po visini stupca, dok je izveštaj 1975. već dosegao oko 625 centimetara. "Kada god želim da se bolje osećam, posvetim se člancima o Izraelu u  New York Times-u", priznao je 1973. Wiesel 17).  Ne samo Podhoretz, Podhoretz, već i drugi glavni intelektualci američkih Jevreja, iznenada su pronašli put ka "religiji". Novick je Novick  je izvestio kako je Lucy Dawidowicz, Dawidowicz, prvakinja prvakinja literature o holokaustu, holokaustu, nekada bila oštar  kritičar Izraela. Od Nemačke Izrael ne može da dobije nikakvu odštetu dokle god izbegava odgovornost za  proterane Palestince - pisala je ona 1953. i dodala: "Moral ne može da bude toliko savitljiv." Ipak, skoro odmah po okončanju Junskog rata Dawidowicz postaje "sjajna braniteljka Izraela" koga je proklamovala za "zajedničku paradigmu idealne slike Jevreja u modernom svetu" 18). Pojedini kritičari Izraela u Americi su ukazivali da je potčinjavanje sili Sjedinjenih Država i istovremeno okupiranje delova susednih arapskih država ne samo principijelno pogrešno već škodi samim izraelskim interesima. Takva država se ubrzano militarizuje i udaljava od arapskog sveta. Za nove jevrejske zaštitnike Izraela u Americi ovakvi stavovi su se graničili sa blasfemijom: nezavisni Izrael koji živi u miru sa susedima je bezvredan; Izrael koji se orijentiše na strujanja u arapskom svetu, koji sa svoje strane teži oslobađanju od SAD, bio bi katastrofa. U obzir dolazi samo izraelska Sparta potčinjena Americi, jer samo tada i tako mogu jevrejske vođe u Sjedinjenim Državama da nastupaju kao glasnogovornici američkog imperijalizma. Kako je preporučio Noam Chomsky, ovakvi "zaštitnici Izraela" trebalo bi da budu nazvani "zaštitnicima moralnog posrnuća i konačnog uništenja Izraela" 19).

Sećanje na konačno rešenje Kako bi osigurali svoj posed, jevrejski lideri u Americi su se setili - holokausta 20). Uobičajeno se tvrdi kako je to učinjeno, jer su za vreme Junskog rata imali osećaj da je Izrael u smrtnoj opasnosti, zbog čega ih je spopao strah od drugog holokausta. Ova tvrdnja se posle detaljnijeg ispitivanja pokazuje kao potpuno netačna. Izrael je veoma brzo dokazao da je 1967. bio daleko manje ranjiv nego za vreme rata za nezavisnost 1948. godine. I izraelski, kao i američki stratezi, znali su da Izrael u sukobu sa svojim arapskim protivnicima lako može da pobedi. Pošto je Izrael posle samo nekoliko dana ratovanja naterao svoje neprijatelje u bekstvo, ova istina je svima postala vidljiva. Novick pojašnjava: "U vreme mobilizacije američkih Jevreja za pomoć Izraelu, pre (Junskog) rata je neverovatno malo govoreno o holokaustu" 21). Tek posle Tek posle moćne demonstracije izraelske vojne snage nastala je industrija holokausta i procvetala u okviru velike izraelske ubeđenosti u sopstvenu nepobedivost 22). Uobičajena tumačenja ovu anomaliju ne umeju da objasne. Uz izuzetak svog savezništva sa Amerikom, Izrael posle Oktobarskog rata 1973. međunarodno nije bio rado viđen. Situacija je ličila na onu posle Sueckog rata 1956. kada su Izrael i organizacije Jevreja u SAD tvrdili da je Egipat uoči invazije na Sinaj ugrožavao egzistenciju Izraela; osim toga, kompletno povlačenje sa Sinaja bi odlučujuće ugrozilo "vitalne izraelske interese kao države" 23). Međunarodna zajednica je, međutim, ostala čvrsta. Abba Eban se tužno priseća svog nastupa pred Skupštinom Ujedinjenih nacija, koja je "pošto je saslušan saslušanii govor govor nagrađe nagrađenn bučnim bučnim i dugotra dugotrajni jnim m aplauzo aplauzom, m, listom listom glasal glasalaa protiv protiv nas" 24). Za ovakav ovakav konsenzus najzaslužnije su Sjedinjene Države. Ne samo da je Eisenhower naterao Izrael na povlačenje već je i  podrška Izraelu I zraelu u SAD pala na zastrašujuće nizak nivo 25). Posle rata 1973. SAD su Izraelu pružile pru žile masovnu vojnu pomoć, koja je bila obimnija od one dobijene u poslednje četiri godine uoči rata, dok je javnost Amerike čvrsto stajala iza Izraela 26). To je bio trenutak lansiranja priča o holokaustu u Americi, mada je Izrael bio daleko manje izolovan nego 1956. U stvari, nije industrija holokausta dospela u žižu dešavanja jer su izraelski neočekivani porazi u Oktobarskom ratu i njegov status internacionalnog parije posle rata probudili sećanja na "Endloesung" (konačno rešenje - prim. prev.) nemačkih nacista. Daleko više je Sadatov zapanjujuće snažan vojni nastup u Oktobarskom ratu ubedio američku i izraelsku političku elitu da je neizbežno diplomatsko rešenje zajedno sa Egiptom, koje bi uključivalo i vraćanje teritorija okupiranih 1967. godine. Kako bi dala Izraelu dovoljno sredstava za pritisak u predstojećim pregovorima, industrija Holokausta je  povećala proizvodnju. Odlučujući momenat je bio što posle rata 1973. Izrael nije bio izolovan od strane Sjedinjenih Država. Ovakav razvoj je vidljiv u okviru američko-izraelskog saveza, koji je ostao neokrnjen 27). Istorijski dokumenti nam ubedljivo predočavaju kako bi američki Jevreji, da je Izrael posle Oktobarskog rata bio potpuno usamljen, isto tako malo mislili na holokaust kao i posle ratova 1948. i 1956. godine.  Industrija Holokausta: ko je zaradio na posledicama genocida? (3)

Jevrejska stradanja - ulog u igri moći Stravič Stravično no stradan stradanje je Jevreja Jevreja u Drugom Drugom svetskom svetskom ratu, poznato poznato kao Holokau Holokaust, st, jevrejsk jevrejskoj oj eliti eliti u Sjedinjenim Američkim Državama je poslužilo kao moćno oružje sopstvenog uspeha i promocije. U vremeni vremenima ma kada je Izrael Izrael još glasio glasio za slabu slabu državu državu u okružen okruženju ju moćnih moćnih neprij neprijatel atelja, ja, jevrejsk jevrejskii establišment Amerike se odricao ne samo te države i cionizma već i sopstvenog jevrejskog porekla. Kada  je Izrael postao pos tao značajni zna čajni američki saveznik, isti taj establišment je preko noći postao posta o najvatreniji najvatr eniji borac za Izrael. Da bi ovakav prelet bio verodostojniji korišćeni su i falsifikati, kao i novac prikupljen od donacija za pomoć Izraelu

Norman G. Finkelstein

(za Tabloid na srpski preveo David Levi) Tačnije, iako ne naročito laskavo, objašnjenje glasi da se jevrejska elita u Americi pre junskog rata 1967. samo sećala masovnog uništenja Jevreja od strane nacista kada je to bilo politički korisno. Izrael, njihov novi zaštitnik, izvukao je dobit iz progona Jevreja za vreme procesa Eichmannu 1). S obzirom na njegovu dokazanu korisnost, organizovani Jevreji iz Amerike su se posle Junskog rata poslužili genocidom nad Jevrejima Jevrejima koji su sproveli nacisti. Ideološki preformulisan, preformulisan, Holokaust se pokazao kao idealno idealno oružje kako bi se odbacila kritika Izraela. I to upravo na način koji ću u nastavku da opišem.  Belo i crno

Ono što ovde treba naglasiti jeste da je Holokaust za američku jevrejsku elitu imao istu ulogu kao i Izrael: on je bio još jedan novčić u igri moći sa visokim ulozima. ulozima. Izražena zabrinutost zabrinutost zbog sećanja na Holokaust bila je isto toliko veštačka kao i izražena zabrinutost za sudbinu Izraela. Zbog toga je brzo oproštena i zaboravljena izjava Ronalda Reagana iz 1985, data na vojničkom groblju u Bitburgu, po kojoj tu sahranjeni nemački vojnici (podrazumevajući i pripadnike Waffen-SS) isto tako spadaju u žrtve nacističkog režima. Jedna od najpoznatijih organizacija koja čuva uspomenu na Holokaust,  SimonWiesenthal-Centar  odliko odlikovao vao je 1988. 1988. Reagana Reagana za njegovu njegovu "nepoko "nepokoleb leblji ljivu vu podršku podršku Izraelu Izraelu"" odličj odličjem em "Humanitarac godine", a 1994. od proizraelskog Anti-Defamati Anti-Defamation on League (ADL - Liga protiv kleveta) dobija nagradu "Baklja slobode". Daleko stariji, iz 1979. godine, ispad sveštenika Jasse Jacksona kada je rekao da mu je dosadilo da čuje  još nešto o Holokaustu, naprotiv, nije bio tako brzo oprošten i zaboravljen. U stvarnosti, napadi američke  jevrejske elite na Jacksona nisu nikada prestali, manje zbog njegove "antisemitske izjave", a više zbog njegovog zalaganja za prava Palestinaca 2). Još jedan dodatni faktor je postojao u slučaju Jacksona: on je  predstavljao birače sa kojima su američki organizovani Jevreji bili u ratu od kraja šezdesetih godina. I u ovim ov im sukobima se Holokaust pokazao kao moćno ideološko oružje.  Nisu deklarativna slabost i izolacija Izraela, pa ni strah od drugog d rugog Holokausta inspirisali jevrejsku elitu da  posle Junskog rata 1967. pokrene industriju Holokausta, već su to bili izraelska dokazana snaga i njegov strateški strateški savez sa Sjedinjenim Sjedinjenim Državama. Državama. Iako nesvesno, nesvesno, Novick nam daje najbolji najbolji dokaz za ovaj zaključak. zaključak. Kako bi pokazao da je američka politika prema Izraelu bila motivisana procenama snage, a ne nacističkim "Endloesungom" ("konačnim rešenjem", izraz koji se koristi za istrebljenje Jevreja u Drugom svetskom ratu  prim. prev.), on piše: "Dok je Holokaust u sećanju američkog vođstva bio još vrlo svež - tokom prvih 25 godina posle Drugog svetskog rata - podrška Sjedinjenih Država Izraelu bila je na najnižem nivou... nivou... Američka Američka pomoć Izraelu se od kapljanja kapljanja pretvorila pretvorila u poplavu poplavu ne onda kada je Izrael glasio za slabu i ranjivu ranjivu državu, već pošto je u Šestodnevnom ratu pokazao svoju snagu." (istaknuto kao u originalu) 3). Ovaj argument u istoj meri može da se odnosi i na američku jevrejsku elitu. Pošto su posle Drugog svetskog rata pala antisemitistička ograničenja, Jevreji su u SAD stigli do izuzetnog značaja. Po podacima Lipseta i Raaba prihod po glavi stanovnika kod Jevreja je skoro dvostruko viši od onog nejevrejskog: od 40 najbogatijih Amerikanaca 16 je Jevreja, 40 odsto američkih nobelovaca u oblastima prirodnih i ekonomskih nauka su Jevreji, isto kao i 20 odsto profesora na veliki velikim m univerz univerzite itetim timaa i 40 odsto odsto partner partneraa u vodećim vodećim advoka advokatski tskim m kancel kancelari arijama jama u Njujork Njujorku u i Vašingtonu. Lista se nastavlja 4). Jevrejski identitet ne stoji na putu uspehu, on je kruna uspeha. Kao što su mnogi Jevreji bili na distanci prema Izraelu, dok je on predstavljao teret, i ponovo postali cionisti čim  je to dobilo vrednost, tako isto su odricali i svog etničkog identiteta ident iteta dok je predstavljao preds tavljao teret, a ponovo su postali Jevreji kada je to postalo vredno. Svet Svetov ovna na prič pričaa o uspe uspehu hu amer američ ički kihh Jevr Jevrej ejaa tvor tvorii glav glavnu nu,, mo mogu guće će i jedi jedinu nu,, osno osnovu vu njih njihov ovog og novoprihvaćenog jevrejskog identiteta. Ko bi još mogao da ospori da su Jevreji izabrani narod? Charles Silbermna, takođe "novorođeni" Jevrejin, u Certain People: American Jews and Their Lives Today piše u karakteristi karakterističnom čnom maniru: "Jevreji "Jevreji ne bi bili ljudi da su se odrekli svake predstavke predstavke o nadmoći", i dalje "za američke Jevreje je neverovatno teško da isključe osećaj sopstvene nadmoći, bez obzira koliko se trudili da ga  potisnu". Po romasijeru Philipu Rothu jevrejsko dete ne nasleđuje "zbirku zakona, zbirke učenja ili jezik, na kraju ni samog Gospoda Boga..., Boga..., već jednu vrstu psihologije psihologije i nju možemo da sažmemo sažmemo u četiri četiri reči: Jevreji su nešto bolje." 5). Kao što ćemo odmah da vidimo, Holokaust je bio negativna verzija njihovog uspeha: njegova uloga je bila da potvrdi jevrejsku izabranost.

 Ideološka ofanziva

Sedamdesetih Sedamdesetih godina antisemitizam antisemitizam nije bio nikakvo značajno značajno obeležje obeležje američkog američkog života. Bez obzira na to, jevrejsko vođstvo je na sva zvona okačilo kako su Jevreji u Americi u opasnosti od zaraznog, novog antisemitizma 6). Najznačajniji dokazi za to u poznatoj studiji ADL-a ("posvećenoj svima onima umrlima jer  su bili Jevreji") jeste mjuzikl sa Brodveja tog vremena  Jesus Christ Superstar i jedan magazin magazin supkulture koji  je opisao "Kissingera kao mahača mahača repom, repom, gmizav gmizavca, ca, kukavi kukavicu, cu, tirans tiransko ko mlatil mlatilo, o, uliziv ulizivača, ača, despota despota,, društvenog društvenog skorojevića, zlog manipulatora, manipulatora, nesigurnog snoba i besprincipijenlog besprincipijenlog štrebera ka moći" - što je u datom slučaju čak potcenjivanje njegovih mana 7). Pri svom povratku sa nekog putovanja u Sjedinjene Države poznati izraelski novinar  Danny Rubinstein  je izvestio: "Po mišljenju većine ljudi u jevrejskom establišmentu veoma je značajno stalno isticanje spoljnih opasnosti kojima je izložen Izrael... Jevrejskom establišmentu Amerike treba Izrael samo kao žrtva stravičnog arapskog napada. Za takav jedan Izrael mogu da se dobiju pomoć, prilozi, novac... Svakome su poznati zvanični brojevi priloga koje u Sjedinjenim Državama prikuplja United Jewish Appeal , gde se koristi ime Izraela i gde oko polovine svote ne odlazi Izraelu već jevrejskim organizacijama u Americi. Ima li većeg cinizma?". Kao što vidimo, eksploatacija "žrtava Holokausta u nevolji" od strane industrije Holokausta je najnovija i najružnija manifestacija ovog cinizma 8). Jevrejska Jevrejska elita, koja veoma agresivno nastupa u zaštiti zaštiti svojih grupnih grupnih i klasnih klasnih interesa, interesa, svaku opoziciju opoziciju svom novom konzervatizmu žigoše kao antisemitizam. Tako je šef ADL-a Nathan Pelmutter tvrdio da "pravi antisemitizam u Americi leži u političkim inicijativama stranim jevrejskim interesima", kao na primer u integraciji manjina, smanjenju budžeta za odbranu i u neoizolacionizmu, kao i u protivljenju nuklearnoj energiji, čak je u to ubrojao i reformu izbora na koledžima 9). Holokaust je igrao značajnu ulogu u ovoj ideološkoj ofanzivi. Najuočljivije je kada se pozivanjem na istorijske istorijske progone odbacuje odbacuje aktuelna aktuelna kritika. kritika. Kao izgovor izgovor za odbacivanje odbacivanje akcija integrisanj integrisanjaa manjina manjina Jevreji Jevreji su mogli da se pozovu na "numerus clusus" (ograničenje brojnog stanja - prim. prev.) pod kojim su patili u  prošlosti. Preko toga, antisemitizam Holokausta je shvatan kao potpuno iracionalna mržnja nejevreja prema Jevrejima. Jevrejima. Od početka početka je odbacivana odbacivana mogućnost da bi neprijateljsko neprijateljsko raspoloženje raspoloženje prema nejevrejima nejevrejima moglo da bude zasnovano na konfliktu interesa. Poziv na Holokaust je bio trik kojim se legitimnost oduzimala svakoj kritici Jevreja - takva kritika može da proizilazi samo iz bolesne mržnje. "Poziva "Pozivanje nje na Holoka Holokaust" ust",, primet primetio io je poznati poznati izrael izraelski ski autor  autor  Boas Boas Evron Evron,, u stva stvari ri je "zvan "zvanič ična na  propagandna indoktrinacija koja neprestano proizvodi pro izvodi slogane i pogrešan pogr ešan pogled na svet, koja ni na koji način ne teži da shvati prošlost već time manipuliše sadašnjošću". Holokaust ne doprinosi nijednom posebnom  političkom programu. Njime mogu da budu motivisane kako podrška, tako isto i odbacivanje politike Izraela. Izobličen Izobličen kroz ideološko ideološko posmatranje posmatranje - smatra Evron - "sećanje "sećanje na istrebljenje istrebljenje od strane nacista" nacista" može da da "moćno oruđe u rukama izraelskog vođstva i Jevreja u drugim zemljama" 10). Ideologija Holokausta je nastala kao posledica masovnog uništenja Jevreja od strane nacista.  Dogme

Dve central centralne ne dogme dogme daju osnovu osnovu tvorevi tvorevine ne industr industrije ije Holokau Holokausta: sta: 1. Holoka Holokaust ust predsta predstavlj vljaa apsolutno jedinstveni događaj u istoriji, 2. Holokaust predstavlja vrhunac iracionalne mržnje nejevreja prema Jevrejima. Pre Junskog rata 1967. ove dve dogme nisu igrale nikakvu ulogu u javnim diskusijama diskusijama i, iako su postale  jezgro literature o Holokaustu, ne pojavljuju se u primarnim naučnim istraživanjima masovnog uništenja Jevreja od strane nacista 11). Sa druge strane, obe dogme se oslanjaju na bitne ideje jevrejstva i cionizma. Jedinstvenost Holokausta - ovaj zahtev prema ostalima, ovaj "skupi posed" - u stvarnosti služi Izraelu kao odličan alibi. "Pošto su jevrejske muke toliko jedinstvene", iznosi istoričar  Peter Baldwin, Baldwin, "one povećavaju zahteve koje Izrael može da postavi drugim zemljama" 12). Tako je Holokaust, smatra Nathan Glazer pošto Glazer  pošto  je ukazao na posebnost Jevreja zbog koje ne mogu da budu pobrkani sa drugima, dao Jevrejima "pravo da sebe vide kao posebno ugrožene koji imaju pravo da preduzmu sve kako bi preživeli" 13) Citirajmo jedan tipi tipiča čann prim primer: er: "Sva "Svaki ki izve izvešt štaj aj o izrae izraels lsko kojj odluc odlucii da proiz proizve vede de nukl nuklea earno rno oruž oružje je priz priziv ivaa čudo čudovi višt štee Holokausta" 14). Tu se uključuje još jedan faktor. Premisa o jedinstvenosti Holokausta isto je što i premisa o jedinstvenosti Jevreja. Holokaust nije jedinstven zbog muka Jevreja, već zato što su pod njim patili Jevreji. Jevreji. Ili: Holokaust

 je nešto n ešto posebno, posebn o, zato što su Jevreji nešto posebno. poseb no. Ismar Schorsch, Schorsch, predsedavajući jevrejskog teološkog seminara, seminara, kritikovao kritikovao je pozivanje pozivanje na jedinstvenos jedinstvenostt Holokausta Holokausta kao "neukusnu, "neukusnu, sekularnu sekularnu verziju verziju izabranosti izabranosti (naroda)" 15). Koliko je Elie Wiesel uporan u pogledu jedinstvenosti Holokausta, toliko isto je istrajan i u obrazlaganju teze da su i Jevreji jedinstveni. "Sve naše je drugačije". Jevreji su ontološki posebni 16). Kako je Holokaust  bio vrhunac hiljadugodišnje mržnje nejevreja, on je označio ne samo nezapamćeno mučenje Jevreja, već i njihovu, jevrejsku, neponovljivost. Dogma o večnoj mržnji prema Jevrejima od strane nejevreja poslužila je kao opravdanje za stvaranje  jevrejske države, ali i kao objašnjenje neprijateljstva nep rijateljstva uperenog protiv Izraela. Izr aela. Država Držav a Jevreja J evreja je jedina zaštita zaš tita od izbijanja sledećeg (neizbežnog) ubistvenog antisemitizma; nasuprot tome ubistveni antisemitizam se krije iza svakog odbrambenog manevra protiv jevrejske države. Romanopisac Cynthia Ozick  imala je jedan odgovor kojim je odbacivala kritike Izraela: "Svet želi da istrebi Jevreje... On je uvek želeo da istrebi Jevreje." 17). Ako je ceo svet za to da se Jevreji istrebe, onda je veliko čudo da oni još uvek postoje i da, za razliku od dobrog dela čovečanstva, nisu gladni. Ova dogma je Izraelu dala široka ovlašćenja: pošto svi nejevreji žele da unište Jevreje, Izrael ima neograničena prava da se brani kako mu se prohte. Mržnja Arapa, neprijateljstvo Afroamerikanaca, to po pravilu nisu reakcije objektivne ocene jevrejskih  postupaka (Goldhagen). Setimo se reči Wiesela: "Dve hiljade godina smo neprestano bili ugroženi. Zašto? Bez ikakvog razloga." O neprijateljstvu Arapa prema Izraelu: "Zbog onoga šta smo mi i zbog čega postoji naša otadžbina Izrael, zbog našeg duhovnog života, zbog našeg sna svih snova, kada naši neprijatelji budu hteli da nas unište učiniće to tako što će da pokušaju da unište Izrael." O neprijateljstvu crnaca prema Jevrejima u Americi: "Ljudi koji su našli svoju inspiraciju u nama, ne zahvaljuju nam već nas napadaju.  Nalazimo se u veoma opasnom položaju. Opet smo s mo žrtveno jagnje za sve... Pomogli Po mogli smo crncima, stalno smo im pomagali... Žao mi je crnaca. Ima nešto što bi trebalo da nauče od nas, a to je zahvalnost. Nijedan narod sveta ne poznaje zahvalnost tako kao mi, mi smo večito zahvalni." 18) Uvek mučeni, uvek bezrazložno napadani, to je teret koji nose Jevreji.  Prevare

Veliki deo literature o Hitlerovom "Endloesung" sa naučne tačke je bezvredan, ukoliko u njemu do izražaja dolaze dogme Holokausta. Na polju studija Holokausta zaista postoji dosta gluposti, ako ne i čistih  prevara. Posebno razotkrivajuće je kulturno okruženje kojim se hrani ova literatura. Prva velika prevara o Holokaustu je The Painted Bird poljskog emigranta Jerzy Kosinskog. Kosinskog. Kako je to sam Kosinski objasnio: "Knjigu sam napisao na engleskom kako bih mogao da pišem bez emocija, oslobođen emotivnih asocijacija koje obavezno poseduje maternji jezik." U stvarnosti su svi delovi koje je on moguće napisao - jedno još uvek nerazjašnjeno pitanje - napisani na poljskom. Knjiga je objavljena kao autobiografski izveštaj Kosinskog o njegovim lutanjima po ruralnoj Poljskoj za vreme Drugog svetskog rata. U stvarnosti je Kosinski tokom celog rata živeo kod svojih roditelja. Glavni motiv knjige su sadistička i seksualna mučenja koja su počinila poljski seljaci. Čitaoci koji su se sa knjigom susreli pre njenog objavljivanja našalili su se kako je ona "pornografija nasilja" i rezultat "duha opsednutog sado-mazohizmom". U stvarnosti je Kosinski skoro sve epizode koje je opisao - izmislio. Knjiga opisuje poljske seljake sa kojima je živeo kao isključivo antisemitski nastrojene. "Ubij Jevrejina", viču oni, "Ubij kopilad!" U stvarnosti su porodicu Kosinski sklonili  poljski seljaci iako su znali da se radi o Jevrejima i iako su im bile poznate stravične k azne za ovako nešto. U listu The New York Times Book Review je Elie Wiesel hvalio The Painted Bird  kao "jednu od najboljih optužnica nacističkog vremena", "napisanu sa dubokom iskrenošću i osećanjima." Posle je Cythia Ozick  tvrdila kako je odmah prepoznala autentičnost Kosinskog "kao jevrejskog preživelog i svedoka Holokausta". I  pored toga što je Kosinski razotkriven kao vrhunski literarni hohštapler, Wiesel je hvalio njegov kompletni opus 19).  Novija prevara preva ra je  Bruchstuecke Binjamina Wilkomirskisa koje se široko služe Holokaust kičom iz The  Painted Bird . Kao i Kosinski tako i Wilkomirski Wilkomirski sebe slika kao usamljeno, preživelo preživelo dete, koje je zanemelo, zanemelo, odraslo u sirotištu i tek kasnije otkrilo da je Jevrejin. Kao i u The Painted Bird  i Bruchstuecke imaju osnovni  pripovedački koncept sastavljen od običnog, o bičnog, na najneophodnije najneoph odnije suženi su ženi glas jednog deteta, u kome datiranje i  podaci o mestima mogu da ostanu neodređeni. I u  Bruchstuecke svako poglavlje kulminira orgijama nasilja. Kosinski je The Painted Bird  predstavio kao "lagano otopljavanje duše"; Wilkomirski za  Bruchstuecke tvrdi da je to "ponovno nalaženje sećanja".

 Bruchstuecke, kompletna kompletna prevara, jeste arhetip arhetip sećanja na Holokaust. Holokaust. Počinje u koncentracionom koncentracionom logoru gde je svaki nadzornik poludeli, sadistički monstrum koji sa zadovoljstvom razbija lobanje jevrejskih beba. Ipak, klasična sećanja na koncentracione logore slažu se sa izjavom preživele iz Aušvica dr. Ella LingensReiner: Reiner: "Bilo je veoma malo sadista. Ne više od pet do deset odsto." U literaturi o Holokaustu, nasuprot ovome, ovome, snažno snažno je izraže izraženn sadizam sadizam Nemaca Nemaca.. To ima dvostr dvostruku uku svrhu: svrhu: on "dokum "dokument entuje uje"" jedins jedinstve tvenu nu iracionalnost Holokausta, kao i fanatički antisemitizam počinilaca.  I ndustrija ndustrija Holokausta: ko je zaradio na posledicama genocida? (4)

Mrtve duše plaćaju advokate

Sjedinjene Američke Države su zbog ličnih interesa pojedinih političara sa vrha vlasti izvršile snažan pritisak na Švajcarsku da plati visoku odštetu za žrtve Holokausta, koja je zatim većim delom završila u džepovima pohlepnih advokata i vođa jevrejskih organizacija, dok su one same pristale da isplate daleko manje od jedne desetine procenjene svote da je ostala u američkim bankama kao zaostavština Jevreja nestal nestalih ih u pogro pogromi mima ma.. Mili Milijar jardu du dolara dolara koje koje je Nemačk Nemačkaa dala dala jevre jevrejsk jskoj oj organ organiz izac acij ijii Clai Claims ms Conference kao pomoć preživelima u nevolji, ova je potrošila za svoje potrebe, a žrtve ubeđivala da Nemci ništa nisu dali. Honorari advokata angažovanih da naplate odštetu, za jedan sat rada iznosili su prosečno jednu šestinu onoga što su žrtve dobijale za višegodišnje patnje

Norman G. Finkelstein (za Tabloid na srpski preveo David Levi)

Benjamin Wilkomirskiu, autor knjige Bruchstuecke, u kojoj se opisuju njegova "sećanja" na Holokaust,  pola je ludak, a pola šarlatan. Ceo Drugi svetski rat je proveo u Švajcarskoj, a nije čak ni Jevrejin! Ipak,  pogledajmo šta o njemu i njegovom delu posle ovih otkrića tvrdi Industrija Holokausta: Arthur Samuelson (izdavač):  Bruchstuecke "je jedna odlična knjiga... To je prevara jedino ako se tretira kao naučni rad. Ja bi je izdao u kategoriji beletristike. Moguće da nije istinita, ali je zato njen autor još bolji". Carol Carol Brown Brown Janeway Janeway (izd (izdava avačč i prevo prevodi dila lac): c): "Ako "Ako su optuž optužbe be isti istini nite te,, onda onda se ne disku diskutu tuje je o  proverljivim empirijskim činjenicama, već treba suditi o duhovnim duhovn im činjenicama. Trebalo bi b i ispitati dušu, dušu , a to  je nemoguće." 1) To nije sve. Israel Gutman je jedan od menadžera memorijalnog centra Yad Vashem i predavač o Holokaustu na  Hebrew University. Osim toga, on je bio i zatočenik koncentracionog logora Aušvic. Po Gutmanovom mišljenju "nije toliko važno" da li je  Bruchstuecke prevara ili ne. "Wilkomirski je napisao priču koju duboko oseća. Toliko je sigurno... Bol je autentičan." Po tome nema razlike da li je Wilkomirski rat  proveo u logoru ili u nekom švajcarskoj planinskoj kolibi. Važno je da je "njegov bol autentičan". Tako argumentuje argumentuje preživeli iz Aušvica, Aušvica, koji se pretvorio pretvorio u eksperta eksperta za Holokaust. Holokaust. Drugi zaslužuju prezir, Gutman samo sažaljenje. U oktobru 1999. nemački izdavač Wilkomirskia je prilikom povlačenja knjige iz prodaje objavio da autor  nije nekadašnje jevrejsko siroče, već u Švajcarskoj rođen i odrastao Bruno Doessecker. Doessecker. Američki izdavač je  Bruchstuecke iz svog programa povukao mesec dana kasnije 2). Sada o sekundarnoj literaturi o Holokaustu. Indikativno obeležje ove literature jeste prostor koji ima "arapsku vezu". Iako jerusalimski muftija, po Novickom, "u Holokaustu nije igrao nikakvu pomena vrednu ulogu" četvorotomna Encyclopedia of the Holocaust (izdavač Israel Gutman) dodelila mu je centralnu ulogu. I u Yad Vashemu muftija stoji na istaknutom mestu: "Posetiocima se potura zaključak", piše Tom Segev, Segev, "kako

između nemačkog genocida nad Jevrejima Jevrejima i arapskog neprijatelj neprijateljstva stva prema Izraelu Izraelu postoje postoje zajedničke zajedničke crte." Povodom jednog podsećanja na Aušvic, kome su prisustvovali duhovnici svih vera, Wiesel se požalio samo na prisustvo muslimanskog kadije: "Da li se zaboravlja Hadži Amin el-Husseini, muftija Jerusalima, prijatelja Heinricha Himmlera?". Uzgred: da je muftija igrao tako odlučujuću ulogu u Hitlerovom "Endloesungu" (izraz za konačno istrebljenje Jevreja u doba nacizma - prim. prev.) postavlja se pitanje zašto ga Izrael nije izveo  pred sud, isto kao Eichmanna. Posle rata je ne skrivajući se živeo u susednom Libanu 3). 3) . U početku je izraz "preživeli Holokausta" obuhvatao one koji su proživeli jedinstvenu traumu jevrejskog geta, koncentracionog logora i ropskog rada, često doživljenog jedno za drugim. Broj onih koji su preživeli Holokau Holokaust st na kraju kraju rata rata uobičaj uobičajeno eno se procenj procenjuje uje na oko 100.000 100.000 4). U međuvre međuvremen menuu je tek oko jedne jedne četvrtine njih još uvek u životu. Kako se krunom mučeništva smatra preživljavanje logora, veliki broj Jevreja koji su rat i pogrome preživeli na drugim mestima sebe takođe naziva preživelima iz logora. Još jedan snažni motiv za ovo lažno predstavljanje nalazi se u materijalnoj dobiti. Nemačka posleratna vlast je odštetu obećala samo preživelima iz geta ili logora. Mnogi Jevreji su zato za sebe iskonstruisali odgovarajuću prošlost 5). "Ako svako ko sebe naziva preživelim iz logora, zaista to i jeste," imala je običaj da pita moja majka, "koga je onda to Hitler ubio?"  Švajcarske banke kriju imovinu logoraša

Iako je moja pokojna majka, kao i drugi preživeli, kao odštetu za preživeli pogrom dobila 3.500 dolara, drugi drugi upos uposle leni ni u postu postupk pkuu repa reparac racij ijaa su odli odličn čnoo zara zaradi dili li.. Navod Navodno no se godiš godišnj njaa plat plataa Saula Saula Kag Kagana ana,, dugogodišnjeg sekretara Claims Conference (Konferencija za zahteve - jevrejska organizacija za obradu reparaci reparacioni onihh zahtev zahteva, a, prim. prim. prev.) prev.) kretal kretalaa oko 105.000 105.000 dolara. dolara. Alfonse Alfonse D'Amato D'Amato, nekadašn nekadašnji ji senato senator  r   Njujorka, zastupao je tužbe onih koji su preživeli p reživeli Holokaust protiv nemačkih i austrijskih banaka za honorar od 350 dolara po satu, plus troškovi. Za svoj trud u prvih šest meseci je inkasirao 103.000 dolara. Prethodno je Wiesel hvalio D'Amata zbog "njegovog truda da se uživi u jevrejsku patnju". Lawrence Eagleburger, Eagleburger, ministar  u administraciji Georga Busha, kao predsedavajući komisije za osiguravajuće zahteve iz vremena Holokausta, godišnje je dobijao platu od 300.000 dolara. Ono što je moja majka dobila za šest godina patnje pod nacistima, Kagan je zaradio za 12 dana rada, Eagleburger za četiri dana, a D'Amato D'Amato za 10 sati 6). Poslednjih godina je industrija Holokausta delovala je putem ucene. Pod izgovorom kako zastupa sve Jevreje sveta, da li mrtve ili žive, u celoj Evropi je postavila zahteve za jevrejskom imovinom iz vremena Holokausta. Ovo dvojno uzimanje para, kako od evropskih država, tako isto i od Jevreja koji su imali legitimne zahteve (koje je odgovarajuće nazvano poslednjim poglavljem Holokausta), za svoj prvi cilj je imalo Švajcarsku. Kraj Krajem em 1995. 1995. sa švaj švajca carsk rskim im banka bankari rima ma su se srel srelii Edgar Bronfman Bronfman, predsedn predsednik ik World World Jewish Jewish Congressa (Svetski kongres Jevreja - WJC) i sin zvaničnog člana jevrejske Claims Conference, i rabin Israel Singer, Singer, general generalni ni sekreta sekretarr WJC-a WJC-a i tajkun tajkun nekret nekretnin nina. a. Bronfm Bronfman, an, nasledn naslednik ik Seagram Seagramovog ovog alkoho alkoholno lnogg  bogatstva (privatno bogatstvo b ogatstvo mu je procenjeno pro cenjeno na tri milijarde dolara), kasnije je skromno izvestio izves tio američki Senat da govori "u ime jevrejskog naroda" i onih "šest miliona koji ne mogu više da govore u svoje ime" 7). Švajcarski bankari su objasnili kako su uspeli da pronađu samo 775 računa bez vlasnika u ukupnoj vrednosti od 32 miliona dolara. Ovu sumu su ponudili kao osnovu za pregovore sa WJC-om koji je ovo odbacio kao nedovoljno. U decembru 1995. Bronfam se susreo sa senatorom D'Amatom, koji je stajao pred reizborom i to sa lošim prognozama, zbog čega je ovu mogućnost iskoristio da poboljša svoj rejting među  biračima iz jevrejske zajednice, ali i da okupi finansijski potentne donatore. Pre nego su Švajcarci bačeni na kolena, jevrejski Svetski kongres, koji je upotrebio ceo arsenal postrojenja Holokausta (računajući tu i US Holocaust Memorial Museums i Centar Simon Wiesenthal), mobilisao je kompletni politički establišment Sjedinjenih Sjedinjenih Država. Od predsednika predsednika Clintona, Clintona, koji je zakopao ratnu sekiru sa D'Amatom D'Amatom (saslušanja (saslušanja u aferi Whitewater su još trajala), preko 11 državnih ustanova kao što su parlament i Senat, do administracije saveznih država i lokalne samouprave stizali su pritisci obe partije i jedan po jedan funkcioner su se  priključivali redu onih koji bi da tuže "perfidne Švajcarce". "Poslednje što bankarima treba jeste negativni publicitet", objasnio je rabin Singer. "Idemo dalje, sve dok 

 banke ne kažu: kažu : dosta nam je, želimo kompromis." Rabin Marvin Hier, predsednik preds ednik Centra Simon Wiesenthal, koji se takođe dokopao javnog nastupa, ispalio je tvrdnju koja je privukla pažnju, kako su Švajcarci jevrejske izbeglice držali u radnim logorima (zajedno sa sinom i suprugom Hier je Centar vodio kao porodično  preduzeće; 1992. je porodica dobila platu u visini 520.000 dolara). "Pod baražnom medijskom vatrom u kojoj se mešaju istina i sumnja, činjenice i fikcija, mnogi Švajcarci su poverovali da je njihova zemlja žrtva međunarodne zavere", zaključio je Itamar Levin 8).  Na početku je industrija Holokausta tvrdila kako švajcarske banke od zakonskih naslednika žrtava Holokausta kriju podatke o računima bez vlasnika, ukupne vrednosti između sedam i deset milijardi dolara. Gizela Weisshaus, Weisshaus, prva koja je utužila banku za račun bez vlasnika, svog advokata Edwarda Fagana je otpustila uz komentar da je iskorišćava. Uz to je račun Faganov predat sudu iznosio četiri miliona dolara za advokatski honorar. Ukupni zahtevi za isplatu advokatskih honorara iznosili su 15 miliona dolara, pri čemu su mnogi advokati zaračunavali 600 dolara za sat. Jedan advokat je tražio 2.400 dolara po satu, jer je pročitao knjigu Tima Bowersa Nazi Gold . "Jevrejske grupe i preživeli se bore bez pardona oko udela u 1,25 milijardi dolara teškom poravnanju sa švajcarskim švajcarskim bankama", izveštavao je njujorški njujorški list Jewish Week. Tužioci i preživeli preživeli insistiraju insistiraju da celokupna celokupna suma treba direktno njima da bude isplaćena. Jevrejske organizacije za sebe traže deo kolača. Greta Beer, glavni svedok protiv švajcarskih banaka ispred WJC-a, napala je bezrazložne zahteve jevrejskih organizacija rečima: "Ne želim da kao mali insekt budem smrvljena pod nogama." Ne obazirući se na sopstvene nastupe "u ime preživelih Holokausta koji su u nevolji", WJC je želeo da skoro polovinu novca iz poravnanja sa Švajcarcima rezerviše za sebe. U stvarnosti je do decembra 1999. iz "fondova za pomoć žrtvama Holokausta u nevolji", ustanovljenih februara 1997. i teških 200 miliona dolara, do stvarnih žrtava dospela manje od polovine novca. Pošto su isplaćeni honorari advokata, novac iz Švajcarske sliće se u trezore jevrejskih organizacija koje su toga "dostojne" 9).  Holocah, surovo preduzetništvo

U postupku za isplatu sa računa bez vlasnika u SAD Rubin je pred poslaničkim domom izjavio da vrednost ovih konta (posle krajnje površnog pregleda uzoraka iz njujorških banaka) iznosi šest miliona dolara. Jevrejske organizacije su ovu sumu potraživale od Kongresa za pomoć preživelima u nevolji (u Sjedinjenim Američkim Državama računi bez vlasnika i bez onih koji bi na njih imali pravo po zakonu pripadaju državi). Kasnije se Rubin sećao: "Početnu procenu od šest miliona dolara su odbacili potencijalni podržavaoci odgovarajućeg zakona u Kongresu; u prvom predlogu zakona postavljena je gornja granica na tri miliona dolara... U daljem postupku  je u raspravi pred skupštinskim odborima suma sa tri, spuštena na jedan milion dolara. Posle toga je ona reduko redukova vana na na pola pola mili miliona ona dolara dolara.. Čak Čak i ovoj ovoj svoti svoti se usprot usprotiv ivil ilaa kance kancela larij rijaa za budže budžett predl predlaž ažući ući ograničenje od 250.000 dolara. Zakon je, ipak, izglasan sa gornjom granicom od 500.000 dolara."  Na kraju Rubin zaključuje: "Sjedinjene Države nisu bile zainteresovane da identifikuju račune bez vlasnika u SAD i ponudile su na kraju samo 500.000 dolara, nasuprot 32 miliona dolara koliko su ponudile švajcarske banke i to pre početka istrage." 10) Pošto je industrija Holokausta u avgustu 1998. ostvarila dogovor sa Švajcarcima, u septembru je istu uspešnu strategiju počela da koristi protiv Nemačke. Ista tri pravna tima (Hausfeld-Weiss, Fagan-Swift i Svetski savet jevrejskih ortodoksnih opština) podnele su združene tužbe protiv nemačke privatne industrije i tražeći ni manje ni više već 20 milijardi dolara odštete. Njujorški šef finansija Hevesi zapretio je privrednim  bojkotom i počeo poče o je aprila apr ila 1999. da "prati" pregovore. pregovor e. Odbor za banke predstavničkog doma Kongresa počeo  je u septembru s eptembru sa saslušanjima. Predstavnica Carolyn Maloney je izjavila da "proteklo vreme ne sme da bude opravdanje za nezakonito bogaćenje" (drugačije nego jevrejski prinudni rad - afričko-američki ropski rad je sasvim druga priča). Da bi zagrejala atmosferu antinemačke histerije, industrija Holokausta je u oktobru objavila veliki broj novinskih oglasa preko celih strana. Ni sama stravična istina nije bila dovoljna, pa su u pomoć uzete sve arhive industrije Holokausta. Jedan oglas, usmeren protiv nemačkog farmaceutskog giganta  Bayera, u igru

ubacuje i samog Josefa Mengelea, iako nije bilo nikakvih dokaza da je  Bayer  na bilo koji način uticao na njegove ubilačke eksperimente. Spoznavši da ne mogu da se odupru besu industrije Holokausta, krajem godine su Nemci pristali pristali da se podvrgnu obimnom poravnanju. Londonski list The Times je ovu kapitulaciju objasnio kampanjom "Holocash" (od engleske reči cash = gotovina, prim. prev.) u Sjedinjenim Američkim Državama. Državama. "Bez ličnog učešća i vođstva vođstva predsednika predsednika Clintona... Clintona... kao i ostalih ostalih visokih funkcionera" funkcionera" američke vlade, kasnije je Eizenstat priznao pred Odborom za banke, "mi nikada ne bismo postigli dogovor." 11) Kako je optužujući zaključila industrija Holokausta, Nemačka "ima moralnu i političku obavezu" da obešteti ranije jevrejske prinudne radnike. "Ovi radnici zaslužuju makar malo pravde", pledirao je Eizenstat, "za ono malo godina koliko im je od života još ostalo." Ipak, uopšte nije tačno da do tada nisu dobili nikakvu odštetu. Originalnim sporazumom sa Nemačkom u vezi odštete zatvorenika koncentracionih logora bili su obuhvaćeni obuhvaćeni i jevrejski jevrejski prinudni radnici. Nemačka vlada je nekadašnje jevrejske logoraše na prinudnom prinudnom radu obeštetila za "oduzimanje slobode" i zbog "narušavanja zdravlja". Oni koji su imali trajne posledice dobili su visoke doživotne penzije 12).  Nemačka je obeštetila i jevrejsku Claims Conference sa skoro sko ro milijardu dolara (u današnjoj vrednosti) vrednos ti) za nekadašnje jevrejske logoraše koji su dobili samo minimalnu odštetu. Claims Conference je prekršila dogovor  sa Nema Nemačk čkom om i novac novac isko iskori rist stil ilaa za neki neki od svoji svojihh om omil ilje jeni nihh proje projeka kata ta.. Ovu Ovu zlou zloupo potr treb ebuu je Clai Claims ms Conference objasnila tako što je tvrdila da su "zahtevi žrtava u nevolji iz vremena nacional-socijalizma većim delom zadovoljeni... pre nego što su na raspolaganju bila sredstva iz Nemačke" 13) I pored toga je industrija Holokausta pola veka posle svega tražila novac za "žrtve u nevolji", jer   Nemačka, navodno, nije isplatila odštetu.

Prirodni priraštaj u logoru smrti Dok se industrija Holokausta igrala brojevima kako bi opravdala svoje zahteve za odštetom, antisem antisemiti iti su se radoval radovalii i ismeval ismevalii "jevrej "jevrejski skim m lažovi lažovima" ma" koji "varaju "varaju i svoje svoje mrtve". mrtve". Svojom Svojom akrobati akrobatikom kom brojeva brojeva industr industrija ija Holokau Holokausta sta je, iako iako nenamer nenamerno, no, oprala oprala nacional nacional-soc -socija ijalis liste. te. Raul Raul Hilberg, vodeći autoritet o temi Holokausta, smatra da je 5,1 milion Jevreja ubijeno 14). Ako je, međutim, danas još 135.000 Jevreja od prisilnih radnika u životu, to znači da ih je krajem rata bilo oko 600.000. To prevazilazi prihvaćene proračune za pola miliona. Tih 500.000 bismo onda morali da oduzmemo od onih 5,1 milion ubijenih. Time ne samo što je sve teže odbranjiva brojka od "šest miliona" već se i broj koji nudi industrija Holokausta sve više približava onome što tvrde oni koji negiraju Holokaust. Moramo da znamo da je Heinrich Himmler ukupan broj logoraša u januaru 1945. procenio na oko 700.000, a da je po Friedlanderu do maja ubijena oko trećina njih. Ako su Jevreji činili petinu ukupnog broja logoraša, i ako je 600.000 jevrejskih logoraša preživelo preživelo (kako tvrdi industrija Holokausta), Holokausta), onda  je kraj rata u logorima dočekalo oko tri miliona ljudi. Po ovakvim procenama industrije Holokausta, uslovi u logorima uopšte nisu bili surovi, jer je po njima bio začuđujuće visok priraštaj uz, isto tako, začuđujuće nisku smrtnost 15)  I ndustrija ndustrija Holokausta: ko je zaradio na posledicama genocida? (5)

Prisvajanje imovine žrtava bez naslednika

Zbog ličnih interesa pojedinih političara sa vrha vlasti, SAD su izvršile snažan pritisak na Švajcarsku da plati visoku odštetu za žrtve Holokausta, koja je zatim većim delom završila u džepovima pohlepnih advokata i vođa jevrejskih organizacija, dok su one same pristale da isplate daleko manje od jedne

desetine svote procenjene da je ostala u američkim bankama kao zaostavština Jevreja nestalih u pogromima. Nemačka je dala milijarde evra jevrejskoj organizaciji Claims Conference kao pomoć preživelima u nevolji, a ova je potrošila za svoje potrebe. Na red je došla i Istočna Evropa od koje se traži da vrati imovinu naslednicima žrtava Hlokausta. Padom istočnog bloka u nekadašnjoj centralnoj zemlji evropskih Jevreja, Poljskoj, ukazale su se primamljive mogućnosti za vraćanje nekretnina

Norman G. Finkelstein (za Tabloid na srpski preveo David Levi)  Na pitanje p itanje šta bi moglo da predstavlja "odgovarajuću" odštetu za nekadašnje jevrejske prinudne radnike, nije lako dati odgovor. Ipak bi moglo sledeće da se zaključi: po novom dogovoru sa Nemačkom svaki bivši  prinudno zaposleni Jevrejin dobio bi oko 7.500 dolara. Da je Claims Claims Conference Conference (CC - Konferencija za zahteve, prim. prev.) prvobitno od Nemačke isplaćeni novac odgovarajuće podelio, daleko više jevrejskih  prinudnih radnika bi dobilo daleko ranije i daleko više para. Otvoreno je pitanje da li će "ugrožene žrtve Holokausta" išta videti od nove odštete iz Nemačke. CC želi da veliki deo "specijalni "specijalnihh fondova" bude odvojen za njegove potrebe. potrebe. Po izveštaju izveštaju lista Jerusalem post, "CC može dosta da zaradi ako se postara da preživeli ništa ne dobiju". Michael Kleiner, Kleiner, poslanik izraelskog kneseta (skupštine) ispred partije Herut, udario je šamar CC-u tvrdnjom da je to "jevrejski savet koji novim metodama nastavlja rad nacista". Po njegovim rečima, to je "tiho udruženje koje se skriva iza profesionalne tajnovitosti i koje je iskvareno javnom i moralnom korumpiranošću". Ko živ, ko mrtav? Optuživao je da je to "udruženje tame koje maltretira žrtve Holokausta i njihove naslednike, dok  CC sam leži na brdu para koje pripadaju privatnim licima i sve preduzima da taj novac i nasledi dok  su oni još u životu" 1). U svojim novim slavljeničkim govorima Stuart Eizenstat, Eizenstat, koji je davao izjavu pred Odborom za banke američkog kongresa, hvalio je "Jewish Material Claims Conference za transparentni rad  poslednjih četrdeset i nešto godina". Kada je u pitanju čist cinizam, teško da iko može da nadmaši rabina Israela Singera. Singera. Pored toga što je bio generalni sekretar  Jevrejskog svetskog kongresa (JWC) bio je i  potpredsednik CC-a i glavni pregovarač sa Nemačkom u vezi sa prinudnim radom. Posle postignutih sporazuma sa Švajcarskom i Nemačkom ponovio je pred Odborom za banke kongresa kako "bi bila sramota" ako bi odšteta za Holokaust bila "isplaćena naslednicima, a ne preživelima". Tada je izjavio: "Mi ne želimo da taj novac bude dat naslednicima. Želimo da novac bude isplaćen preživelima." Kako je izvestio list  Haaretz, upravo se Singer zauzimao za to da se odšteta za Holokaust iskoristi "za pomoć celokupnom jevrejskom narodu, a ne samo za one Jevreje koji su imali sreću da prežive Holokaust i dožive duboku starost" 2). Henry Friedlander, Friedlander, omrznuti istoričar masovnog ubistva Jevreja od strane Nacista, a i sam nekadašnji logoraš u Aušvicu, za potrebe američkog  Holocaust Memorial Museum skicirao je sledeće brojke za kraj rata: "Ako je početkom 1945. bilo 715.000 715.000 logoraša u logorima i ako je trećina - što će reći oko 238.000 umrla u proleće 1945, možemo da smatramo da je najviše 475.000 logoraša preživelo. preživelo. Kako su Jevreji sistematski ubijani i da su neku šansu da prežive imali samo odabrani za rad - u Aušvicu je to bilo oko 15 odsto - moramo da smatramo da su Jevreji činili najviše 20 odsto ljudi u koncentracionim logorima (u vreme oslobađanja)". "Po tome može da se proceni", zaključuje Friedlander, "da je mogući broj jevrejskih preživelih najviše 100.000." Njegova brojka na kraju rata još živih jevrejskih prinudnih radnika među naučnicima se smatrala relativno relativno visokom. visokom. U jednom značajnom istraživanju istraživanju Leonard Dinnerstein je napisao: "60.000 Jevreja... Jevreja... je napustilo koncentracioni logor. Za samo nedelju dana umrlo ih je 20.000." U toku jednog razgovora u Ministarstvu spoljnih poslova maja 1999. Stuart Eizenstat je naveo cifru od 70.000 do 90.000 kao ukupan broj još živih prinudnih radnika, Jevreja i nejevreja, pri čemu je citirao broj koji

 potiče "od preko njih zastupanih grupa" 3) (Eizenstat je bio glavni američki pregovarač u razgovorima sa  Nemačkom i radio je blisko sa CC-om 4)). Po tome bi broj još živih jevrejskih radnika iznosio 14.000 do 18.000 (20 odsto od 70.000 do 90.000). Pošto se pristupilo pregovorima sa Nemačkom, industrija Holokausta  je tražila odštetu za 135.000 još živih jevrejskih prinudnih radnika. Ukupan broj još živih prinudnih radnika (Jevreja i nejevreja) po njima je iznosio 250.000 ljudi 5). Drugim rečima, broj još živih bivših prinudnih radnika Jevreja se od maja 1999. gotovo udesotostručio, a odnos živih jevrejskih i nejevrejskih prinudnih radnika drastično se promenio. Ako bismo verovali industriji Holokausta, danas ima više živih jevrejskih prinudnih radnika nego pre pola veka. "Kakvu li zbunjujuću mrežu pletemo", pisao je Walter Scott, "samo kada jednom počnemo da varamo."  Endloesung se do sada stalno smatrao za jedinstveno efikasno, skoro kao na pokretnoj traci istrebljivanje Jevreja od strane nacista 6). Međutim, ako je toliko stotina hiljada Jevreja preživelo, kako tvrdi industrija Holokausta, onda Endloesung i nije bio toliko efikasan. On bi onda bio manje direktno usmeren protiv Jevreja - a upravo je to što tvrde oni koji negiraju Holokaust. Lex extremes se touchnet - ekstremi se međusobno dodiruju. Radi, da bi umro Raul Hilberg je u jednom nedavno objavljenom intervjuu podvukao kako su brojevi značajni ako želimo da shvatimo masovno uništavanje Jevreja od strane nacista. Cifre koje iznosi CC zaista dovode u pitanje njegovo rasuđivanje. Po smernicama CC-a za pregovore sa Nemačkom u vezi sa prisilnim radom on je  predstavljao "...jednu od tri glavne metode za ubijanje Jevreja... J evreja... Ostale dve dv e su bile streljanje s treljanje i trovanje gasom. gas om. Jedan od ciljeva robovskog rada bilo je da se ljudi usmrte radeći... U ovom kontekstu izraz rob nije u  potpunosti odgovarajući. Po pravilu su robovlasnici zainteresovani da svoje robove sačuvaju u životu i u radnoj sposobnosti. sposobnosti. Za svoje robove su nacisti, međutim, predvideli da ih pobiju, pošto bi iskoristili njihovu radnu snagu." Sa izuzetkom onih koji poriču postojanje Holokausta niko drugi nije negirao da su nacisti svojim prinudnim radnicima namenili ovakvu sudbinu. Kako je moguće ove priznate činjenice pomiriti sa tvrdnjom da su stotine hiljada jevrejskih radnika preživele logore smrti? Da nije CC ovim napravio pukotinu u zidu koji deli stravičnu istinu o Holokaustu od njegovog negiranja? U jednom oglasu preko cele strane dnevnog lista  New York Times velikaši industrije Holokausta, kao što su Eli Wiesel, Wiesel, rabin Marvin Hier i Steven T. Katz, Katz, osudili su "sirijsko poricanje Holokausta". Tekst se obrušio na vodeći članak u jednom režimskom listu Sirije, u kome se tvrdilo da Izrael "izmišlja priče o Holokaustu" kako bi "dobio više para od Nemačke i raznih evropskih institucija". Sirijska optužba je, nažalost, tačna. Postoji jedna ironija, koja je promakla kako sirijskoj vladi, tako isto i potpisnicima oglasa, a to  je da su priče koje tvrde kako su stotine hiljada preživelih iz logora takođe poricanje Holokausta 7). Uzimanje para od Švajcarske i Nemačke bila je samo predigra za veliko finale: sada će da plaća i Istočna Evropa. Evropa. Padom istočnog bloka u nekadašnjoj centralnoj zemlji evropskih Jevreja ukazale su se  primamljive mogućnosti. Industrija Holokausta, koja se pokriva skromnim mantilom brige za "žrtve Holokausta u nevolji", pokušala je da izvuče milijarde dolara iz ovih već osiromašenih zemalja. Ovom cilju je strem stremil ilaa sa bezo bezobzi bzirno rnom m i bespo bespošt šted ednom nom revno revnošću šću,, pa je tako tako uprav upravoo ona ona najv najveći eći krivac krivac za buđen buđenje je antisemitizma u Evropi. Ko je legitimni naslednik? Industrija Holokausta se nametnula kao jedini legitimni potraživač za svu imovinu jevrejskih zajednica i  pojedinaca koji su bili žrtve masovnog uništenja Jevreja od strane nacista. "Saglasni smo sa izraelskom vladom", saopštio je Bronfman Odboru za banke američkog Kongresa, "kako imovina bez naslednika treba World Jewish Jewish Restitu Restitutio tion n Organi Organizat zation ion (WJRO) da pripad pripadne ne World (WJRO)." ." Korist Koristeći eći ovu "punom "punomoć" oć" indust industrij rijaa Holokausta je od zemalja nekadašnjeg Istočnog bloka zahtevala da predaju celokupnu predratnu jevrejsku imovinu ili da isplate odgovarajuću novčanu nadoknadu 8). Drugačije nego kod Švajcarske i Nemačke ona je ove zahteve podigla izvan pogleda javnosti. Do tada se  javnost nije usprotivila u sprotivila ucenama švajcarskih banaka ili nemačkih industrijalaca, ali sigurno s igurno ne bi tako mirno

 posmatrala ucenjivanje gladnih poljskih seljaka. s eljaka. Čak bi i Jevreji koji su za vreme nacističkih progona izgubili nekog svog bližnjeg, sa mržnjom gledali na zloupotrebe WJRO-a. Tvrdnja kako je legitimni naslednik onih koji su umrli, kako bi se na taj način prisvojila njihova imovina, mogla bi lako da bude posmatrana kao  prevara. Sa druge strane, industriji Holokausta ovog puta nije trebala mobilizacija javnosti. Uz pomoć važnih članova američke administracije mogla je lako da slomi otpor zemalja koje su već ležale na plećima. "Mora da se shvati", objasnio je Stuart Eizenstat pred jednim parlamentarnim odborom, "kako su naši zahtevi za vraćanjem imovine zajednica odlučujući deo ponovnog rođenja i obnove jevrejskog života u Istočnoj Evropi." Da bi navodno "pospešio ponovno rođenje" jevrejskog života u Poljskoj, WJRO je tražio da na njega bude preneto preneto 6.000 nekretnina nekretnina jevrejskih jevrejskih predratnih predratnih zajednica, zajednica, uključujući i one koje su u to vreme korišćene kao bolnice ili škole. Pre rata je u Poljskoj živelo 3,5 miliona Jevreja, danas ih je nekoliko hiljada. Da li oživljavanje jevrejske zajednice u Poljskoj zaista zahteva sinagogu ili školu za svakog pojedinačnog  poljskog Jevrejina? Organizacija je takođe podnela zahteve za preuzimanje nekoliko stotina hiljada placeva, čija je vrednost vrednost više milijardi milijardi dolara. "Poljski zvaničnici zvaničnici se plaše", preneo je list The Jewish Week , da bi zahtevi zahtevi "zemlju mogli da odvedu u bankrot." Kada je poljski parlament parlament predložio da se obeštećenje ograniči kako bi se izbegl izbeglaa insolv insolvent entnost nost države, države, Elan Steinberg Steinberg iz Word Jewish Congress (WJC) je zakon okarakterisao kao "u osnovi antiamerički akt" 9). Poljska obećana zemlja Da bi više pritisla Poljsku, industrija Holokausta je pred većem sudije Kormana podnela zbirnu tužbu po kojoj bi bile obeštećene ostarele i umiruće preživele žrtve. U tužbi se navodi kako je poljska posleratna vlast "tokom "tokom protekl proteklih ih četrdes četrdeset et i pet godina" godina" prema prema Jevreji Jevrejima ma sprovod sprovodila ila ubitač ubitačnu nu politi politiku ku "progona "progona do istrebljenja". Članovi njujorškog gradskog veća priskočili su u pomoć jednoglasnom rezolucijom u kojoj se Poljska poziva "da donese sveobuhvatni zakon koji bi omogućio vraćanje imovine žrtava Holokausta", dok je 57 poslanika američkog Kongresa (predvođenih poslanikom Anthony Weinerom iz Njujorka) u pismu  poljskom parlamentu zatražilo "sveobuhvatni zakon kojim bi stoprocentno bili nadoknađeni nekretnine i  posedi konfiskovani za vreme Holokausta". "Kako pogođeni ljudi svakim danom stare", moglo je da se tu pročita, "vreme odmiče u kome bi mogli da  budu obeštećeni oni kojima je naneta nepravda." U svojoj izjavi pred Odborom za banke senata Sjedinjenih Država Stuart Eizenstat osudio je sporost oslobađanja nekretnina u Istočnoj Evropi: "Pri vraćanju nekretnina pojavio se veliki broj nekretnina. Na  primer, u jednom broju zemalja i regiona pokušano po kušano je da d a se zamoli, čak i da se prisile... da dozvole sadašnjim s adašnjim zakupcima da dozvole da tu ostanu duže vreme i to pod od strane države kontrolisanom niskom kirijom." 10) Eizenstat se posebno iznervirao držanjem Belorusije. Belorusija u postupku vraćanja predratne jevrejske imovine "veoma mnogo zaostaje", saopštio je spoljnopolitičkom odboru predstavničkog doma američkog Kongresa 11). U Belorusiji je prosečna plata 100 dolara. Da bi disciplinovala neposlušne vlade industrija Holokausta je zamahala batinom američkih sankcija. Eizenstat je insistirao kod Kongresa da odštetu za Holokaust "više postavi" i da je stavi "na sam vrh liste" zahteva prema zemljama Istočne Evrope koje žele da pristupe OEBS-u, Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, Evropskoj uniji, NATO-u ili Evropskom savetu: "Slušaće, ako im se Vi obratite... Razumećete ovo uputstvo". Israel Singer iz WJC-a tražio je od Kongresa "da se i dalje vodi računa o zahtevima" kako bi bilo osigurano da je svaka država platila sve do kraja. "Izuzetno je značajno da sve zemlje koje su upletene u ovo razumeju", smatrao je poslanik Benjamin poslanik  Benjamin Gilman iz spoljnopolitičkog odbora, "kako će od njihove reakcije da zavisi kako će Sjedinjene Države da ocenjuju biletarelnu saradnju sa njima." Abraham Hirschson, Hirschson,  predsedavajući odbora za vraćanje u knesetu i zastupnik Izreala pri WJRO-u, pohvalio je saučesništvo američkog Kongresa u naplaćivanju odštete. U svojim sećanjima na "borbu" sa rumunskim predsednikom vlade, Hirschson je naveo: "U toku duela pojavila se prilika za jednu primedbu koja je promenila celu atmosferu. Pitao sam ga da li zna da ću za dva dana davati izjavu pred Kongresom? Šta želite da saopštim tada? Celokupna atmosfera je postala postala drugačija". drugačija". WJC je pokrenuo pokrenuo "celokupnu "celokupnu industriju Holokausta", upozorio je advokat koji je zastupao preživele Holokausta, i "kriv je za pospešivanje odvratnog ponovnog buđenja antisemitizma u celoj Evropi" 12). Za to vreme je industrija Holokausta otvorila novi front. Jevrejske zajednice Istočne Evrope, koje su odbacile zahtev WJRO-a da bude naslednik celokupne imovine žrtava Holokausta bez pravnih naslednika,

sada su podigle sopstvene zahteve za nasledstvom. Tako, dakle, izgleda obnova jevrejskog života, tako što će istočnoevropski Jevreji svoje novootkrivene korene investirati za plen od Holokausta 13). O piscu Industrija Industrija Holokausta Holokausta Normanu Normanu Finkelsteinu Finkelsteinu znači moralno moralno i finansijsko finansijsko iskorišćavanje iskorišćavanje jevrejske jevrejske nesreće i patnje. Njegova analiza je istovremeno i snažna optužnica: on se obrušava na interesne saveze koji Holokaust zloupotrebljavaju u sopstvenu korist, neretko na račun žrtava. Sjedinjenim Američkim Državam Državamaa i Izraelu Izraelu prebacuj prebacujee da su instrum instrument entali alizova zovali li Holokau Holokaust st kako bi skrenul skrenulii pažnju pažnju sa sopstvenih problema. Svojim provokativnim tezama Norman Finkelstein je pokrenuo živu debatu. Bilo bi pogrešno Finkelsteinovim kritikama pripisati destruktivnost. On sam je Jevrejin i potomak žrtava Holokausta. Oba njegova roditelja preživeli su Varšavski geto i nacističke koncentracione logore. Sa izuzetkom njih, sve ostale članove njegove porodice nacisti su pobili.

Na korak od ludila Industrija Holokausta se hvali da je izdvojila novac za dobrotvorne jevrejske svrhe. "Dobrotvorna davanja su sigurno nešto dobro", primetio je advokat koji je zastupao stvarne žrtve, "ipak, nije ispravno sprovoditi ih tuđim novcem." Posebno je značajno obrazovanje o Holokaustu - "najveće zaveštanje svih naših napora", kako je primetio Eizenstat. Tako je Hirschson osnivač "Marša živih", koji je osnovni deo obrazovanja o Holokaustu i značajni primalac novca od odštete. Claims Conference je izdao zvanični Vodič o odšteti i vraćanju imovine preživelima Holokausta u kome se navodi niz organizacionih izdanaka. Nastala je obimna, finansijski odlično potpomognuta birokratija. Osiguravajuća društva, muzeji umetnosti, privatni preduzetnici, stanari i seljaci iz skoro svih evropskih zemalja stoje pod uticajem industrije Holokausta. I pored svega, "žrtve Holokausta u nevolji", u čije ime deluje industrija Holokausta, tvrde da se u suštini "nastavlja konfiskacija". Mnogi su tuži tužili li CC, CC, tako tako da bi indu industr strij ijaa Ho Holo loka kaust ustaa mogl moglaa da posta postane ne "naj "najve veći ći plja pljačka čkašš u isto istori riji ji čovečanstva" 14) Kada je posle rata Izrael prvi put o reparacijama pregovarao sa Nemačkom, izraelski ministar spoljnih poslova Moshe Sharett je po izveštajima istoričara Ilana Pappea predložio da se jedan deo prosle prosledi di palesti palestinski nskim m izbegl izbeglica icama, ma, "kako "kako bi se ispravi ispravilo lo ono što se smatra smatra manjom manjom nepravdo nepravdom m (tragedija Palestinaca), koja je uzrokovana strašnijom (Holokaustom)" 15). Sve je ostalo na predlogu. U svom poznatom WJC stilu, Israel Singer je 13. marta 2000. objavio "uzbudljivu vest" kako je nedavno pronađeni dokument u Americi otkrio da u Austriji postoji imovina bez naslednika iz vremena Holokausta u vrednosti od deset milijardi dolara. Singer se požalio i da je "50 odsto umetničkog blaga u Americi iz ukradenih umetnina" 16). Industrija Holokausta je, očigledno, na korak od ludila. ndustrija Holokausta: ko je zaradio na posledicama genocida? (6)  I ndustrija

Konačno rešenje kao američko sećanje

Jevrejska elita u Sjedinjenim Američkim Državama, isto kao i sama američka politička elita, Holokaust koristi samo kada joj se isplati i to ponajviše na političkom ili finansijskom planu. Upoređivanje Holokausta sa modernim dešavanjima je moguće ili samo ako se dokazuje da ne postoji mogućnost poređenja, poređenja, jer je Holokaust neponovljiv, neponovljiv, ili da bi se napali američki američki protivnici, protivnici, nikako ne i saveznici. U poslednjem poslednjem nastavku feljtona o industriji industriji Holokausta na videlo videlo jasno izlazi da užase masovnih ubistava ubistava Jevreja koje su počinili nacisti, na izvestan način nastavljaju nezasite jevrejske organizacije u Americi

Norman G. Finkelstein (za Tabloid preveo David Levi) Preostaje mi još samo da pogledam uticaj industrije Holokausta u Sjedinjenim Američkim Državama. Pri tome bih želeo i da se sukobim sa kritičkim primedbama Petera Norvicka na ovu temu. Pored spomenika žrtvama Holokausta, u školama čak 17 saveznih država postoje programi učenja o Holokaustu, kako kao obavezni, tako isto i kao fakultativni predmet; mnogi koledži i univerziteti su formirali katedre za dalje izučavanje Holokausta. Ne prođe ni nedelju dana a da se u listu The New York Times ne  pojavi članak koji je direktno ili indirektno posvećen temi Holokausta. Po opreznim procenama, broj naučnih istraživanja posvećenih "Endloesungu" nacista iznosi 10.000. Da ovo uporedimo sa naučnom literaturom  posvećenom masovnom umiranju u Kongu. Tokom iskorišćavanja kongoanskih bogatstava u slonovači i kaučuku između između 1891. i 1911. godine, život život je izgubilo izgubilo oko 10 miliona miliona Afrikanaca. Afrikanaca. I pored toga, tek pre dve godine je izašao prvi i do sada jedini naučni rad na ovu temu 1). Zahvaljujući Zahvaljujući velikom velikom broju institucija institucija i osoba koje su profesionalno profesionalno zadužene zadužene da sačuvaju uspomenu na njega, Holokaust je pustio čvrsto korenje u životima običnih Amerikanaca. Novick izražava, međutim, zabrinutost da li je to dobro. Prvo navodi dosta primera za njegovo potonuće u naviku. I zaista, teško je naći i  jedan jedini politički p olitički zahtev - bilo to iz akcije pro-life, pro-choice (sukobi (s ukobi u vezi sa pravom na pobačaj, prim.  prev.) ili pak za prava životinja ili saveznih država - koji u sebi ne sadrži pomen Holokausta. Elie Wiesel, koji proklinje otrcano korišćenje korišćenje Holokausta, Holokausta, jednom je objasnio: objasnio: "Zaklinjem se... da ću da izbegavam svaki vulgarni spektakl" 2). Ipak, Novick izveštava kako se "pun fantazije i najsuptilniji fototermin u 1996. dogodio kada se Hillary Clinton, tada pod velikom medijskom vatrom zbog navodnih teških grešaka, tokom govora svog supruga o stanju nacije pojavila na galeriji doma poslanika u pratnji svoje ćerke Chelsea i Elia Wiesela" 3). Za vreme NATO bombardovanja Srbije odbegli Albanci sa Kosova podsetili su Hillar Hillaryy Clinto Clintonn na scene scene Holokau Holokausta sta iz filma filma Šindle Šindlerova rova lista. lista. "Ljudi "Ljudi koji koji istori istoriju ju uče iz Spielb Spielbergo ergovih vih filmova," jetko je tada prokomentarisao jedan srpski disident, "ne bi trebalo da nas uče kako da živimo svoj život." 4) "Prezentovati Holokaust kao američko sećanje", tvrdi Novick dalje, predstavlja bekstvo. To "vodi ka tome da se izbegne odgovornost koja zaista pogađa Amerikance kada stanu pred svoju prošlost, sadašnjost i  budućnost" 5). Ovde on ukazuje na jednu važnu tačku. Mnogo je lakše optuživati druge za zločine, nego posmatrati samog sebe. Takođe je istinito da bismo, kada bismo samo hteli, iz iskustva sa nacistima mogli mnogo da naučimo naučimo i o samima samima sebi. sebi. Poznata Poznata pod nazivom nazivom "Manif "Manifest est Destin Destiny" y" ideolo ideologij gijaa Sjedin Sjedinjen jenih ih Država Država o neobuzdanom osvajanju Zapada i dalje, ima dosta sličnih programskih elemenata sa kasnijom Hitlerovom  politikom "Lebensrauma". "Lebens rauma". Zaista je Hitler za svoje osvajanje istoka kao inspiraciju imao američko osvajanje Zapada 6). Tokom prve polovine veka nekoliko desetina saveznih država donelo je zakone o sterilizaciji, pa je više desetina hiljada Amerikanaca sterilisano protivno svojoj volji. Nacisti su se izričito pozivali na ovaj primer iz SAD kada su donosili sopstvene zakone o sterilizaciji 7). Zloglasnim nirnberškim zakonima o čistoti rase, Jevrejima je u Nemačkoj oduzeto glasačko pravo i zabranjeno je rasno mešanje Jevreja i nejevreja. Crncima u južnim državama SAD nametnuta su ista zakonska ograničenja i bili su u daleko većoj meri izloženi spontanom nasilju stanovništva, nego što je to bio slučaj sa Jevrejima u predratnoj Nemačkoj 8). Kako bi naznač naznačili ili zločin zločinee koji koji se dešavaj dešavajuu u inostr inostranst anstvu, vu, Amerik Amerikanc ancii često često citira citiraju ju događaj događajee iz Holokausta. Još je prosvetljenije kada se SAD pozivaju na Holokaust. Zločini zvaničnih neprijatelja - kao što  je krvoproliće koje su izazvali Crveni Kmeri u Kambodži, sovjetska invazija Avganistana, irački upad u Kuvajt ili etničko čišćenje Srba na Kosovu liče na Holokaust; kod zločina koje počine sami Amerikanci to nikada nije slučaj. Upravo dok su Crveni Kmeri činili užasne zločine u Kambodži, vlast Indonezije podržavana od SAD, istrebila je trećinu stanovništva Istočnog Timora. Međutim, drugačije od Kambodže, genocid u Istočnom Timoru nije uspeo da bude upoređen sa Holokaustom: on čak nije dospeo ni u medijske izveštaje 9). Upravo kada je Sovjetski Savez u Avganistanu započeo sa onim što će Centar "Simon Wiesenthal" nazvati "novim genocidom", preduzela je od Amerike podržana vlada Gvatemale, kako je Komisija za istinu Gvatemale ocenila, genocid nad urođenicima, potomcima Maja. Predsednik Reagan je kritike na račun režima

u Gvatemali odbacio kao klevetu. Kako bi nagradio Jeane Kirkpatrick što je u ime Reaganove administracije  branila zločin koji se širio Srednjom Amerikom, Centar "Simon Wiesenthal" joj je dodelio priznanje "Humanitarian of the Year" 10). Sa privatne strane je Wiesenthalu pred dodelu priznanja savetovano da još jednom razmisli o svemu, ali je on to odbio. Elie Wiesel je takođe privatno bio zamoljen da porazgovara sa izraelskom vladom, koja je bila značajni dobavljač oružja za kasape iz Gvatemale. I on je odbio bilo kakvu aktivnost. Carterova administracija se setila Holokausta kada je tražila upoređenje za reku izbeglica iz komunističkog Vijetnama, nazvanih "ljudi iz čamaca". Administracija Clintona je, međutim, zaboravila Holokaust kada je na povratak primorala "ljude iz čamaca" koji su sa Haitija pobegli pred odredima smrti koje su podržavale Sjedinjene Američke Države 11). Kada je u proleće 1999. pod američkim vođstvom počela NATO agresija na Srbiju, svuda se budilo sećanje na Holokaust. Kao što smo svi videli, Daniel Goldhagen je srpske zločine na Kosovu uporedio sa nacističkim "Endloesungom", a na molbu predsednika Clintona je Elie Wiesel otputovao u posetu izbegličkim logorima kosovskih Albanaca u Makedoniji i Albaniji. Još pre nego što je Wiesel uspeo da po naređenju  počne da lije suze za nesrećnim Albancima, od SAD podržani režim u Indoneziji je nastavio tamo gde je stao s tao sedamdesetih godina: ponovo je započeo sa masakrima u Istočnom Timoru. Sećanje na Holokaust je iznenada nestalo kada je Clintonova administracija zažmurila na ovo krvoproliće. "Indonezija je značajna", objasnio je  jedan zapadnjački diplomata, "Istočni Timor je nebitan" 11).  Novick ukazuje u kazuje na n a pasivno pas ivno saučesništvo s aučesništvo Sjedinjenih Američkih Država u ljudskim katastrofama, koje su su u obimu uporedive sa masovnim istrebljenjima koja su sproveli nacisti, čak i kada u ostalim detaljima sa njim njimaa nema nemaju ju nikak nikakve ve veze veze.. Poziv Pozivaj ajuć ućii se na mili milione one dece dece koju koju su naci nacist stii ubili ubili toko tokom m spro sprovođ vođen enja ja "Endloesunga", primećuje kako američki predsednici, osim pobožnih govora, nemaju ništa drugo da izjave na činjenicu da svake godine širom sveta višestruko veći broj dece "umre zbog neuhranjenost i od izlečivih  bolesti" 13). Možemo da posumnjamo na aktivno saučesništvo Sjedinjenih Država u jednom slučaju. Pošto je od Amerikanaca Amerikanaca predvođena koalicija koalicija 1991. opustošila opustošila Irak, kako bi bio kažnjen kažnjen "Hitler "Hitler Sadam", Sadam", SAD i Velika Velika Britanija su uspele da proguraju ubistvene sankcije Ujedinjenih nacija protiv ovog od nesreća bijenog naroda i to sa ciljem da se sruši Sadam. Kao i za vreme masovnih ubistava Jevreja od strane nacista, i ovde je, moguće, umrlo nekoliko miliona dece 14). Kada su ministarku ministarku spoljnih poslova Madeleine Albrigh u jednoj TV emisiji emisiji konfrontirali konfrontirali sa starvičnim starvičnim dankom u krvi prema Iraku, ona je uzvratila kako "je sve vredno te cene". "Pošto Holokaust predstavlja takvu ekstremnost", argumentuje Novick, "time je ograničena mogućnost da nas on nečemu poduči što bismo mogli da primenimo u svakodnevnom životu." Kao "primer za pritisak i okrutnost" Holokaust nas tendenciozno vodi ka tome da "zločine manjeg intenziteta banalizujemo" 15). Ipak, masovna ubistva koja su počinili nacisti mogla bi da nas učine osetljivim i na ove nepravde. Uz uspomenu na Aušvic, u podsvesti možemo da odbacimo ono što bismo pre prihvatili kao nešto što se  podrazumeva - na primer fanatizam 16). 16) . Zaista je genocid nacista učinio da naučnički rasizam, koji je igrao veliku ulogu u životu predratne Amerike, izađe na loš glas 17). Oni koji bi da se angažuju za više humanosti - graničnik zla ne isključuje upoređenja, već ih priziva. U svetu morala poznog devetnaestog veka, robovlasništvo je zauzimalo otprilike isto mesto kao i masovno uništenje Jevreja od strane nacista. S obzirom na to, na njega je uvek ukazivano kada se želelo da bude  prikazano žalosno stanje koje nije uvek shvaćeno u svom sv om punom obimu. John Stuart Mill je tako položaj žene u obožavanom viktorijanskom sistemu uporedio sa robovlasništvom. Čak se usudio da ukaže na to da je ono u  pojedinim detaljima i gore od položaja robova. "Ne želim da tvrdim kako žene po pravilu nisu u boljem  položaju od robova, ali je rob u istovetnom obimu i u istom bezgraničnom smislu rob, r ob, kao i žena." 18). Ovakve analogije analogije odbijaju odbijaju samo oni koji odbacuju da ovakvo zlo bude kompas, već prihvataju prihvataju da je ono deo društva. "To ne može da se poredi", predstavlja postulat moralnih ucenjivača 19). Organizovani Jevreji iz Amerike zloupotrebili su masovne zločine nacista kako bi sprečili kritiku Izraela i sebe samih. Kroz od njih sprovođenu politiku, Izrael i američki Jevreji su dospeli u strukturalno istovetnu  poziciju: sudbina i jednih i drugih visi o tankom koncu koji u rukama drži vladajuća elita Amerike. Ako bi ta elita došla do zaključka da je Izrael teret ili da američki Jevreji imaju alternativu, konac bi lako mogao da  pukne. Ovo je bez sumnje spekulacija - možda je i neprimereno nepr imereno upozorenje, a možda i nije. Bez problema može da se predvidi postupanje američkih Jevreja u slučaju da se prethodno dogodi. U slučaju da Izrael izgubi naklonost Sjedinjenih Američkih Država, mnogi od onih vođa koji danas hrabro brane

Izrael smelo bi izneli svoje odbacivanje jevrejske države i američke Jevreje bi optužili kako su od Izraela načinili dogmu. Čak i kada bi vladajući krugovi Sjedinjenih Američkih Država odlučili da od Jevreja naprave žrtveno jagnje, ne bi nas uopšte iznenadilo da vođe američkih Jevreja postupe isto kao i njihovi prethodnici za vreme nacizma. "Nismo verovali da će nacisti da nas iskoriste", priseća se Yitzhak Zuckerman, jedan od vođa ustanka u Varšavskom getu, "kako bi jedni Jevreji druge Jevreje ubijali." 20). Tokom javnih rasprava osamdesetih godina mnogi nemački, ali i nenemački naučnici su se izjasnili protiv istorijalizacije zločina nacista. Postojao je strah da bi istorijalizacija dovela do samozadovoljenja 21). I pored pored toga toga što što je ovaj ovaj argum argument ent onda onda bio bio održi održiv, v, danas danas nije nije više više ubedl ubedlji jiv. v. Obim Obim Hitl Hitlero erovo vogg "Endlosunga" od koga se vrti u glavi, danas je dovoljno poznat. I još nešto: zar nije istorija čovečanstva  prepuna poglavlja nečovečnosti? nečov ečnosti? Zločin ne mora da bude b ude uporediv up orediv da bi zaslužio zas lužio pokajanje. Današnji izazov se sastoji u tome da masovne zločine nad Jevrejima od strane nacista ponovo postavimo kao objekat racionalnog istraživanja, kako bismo iz toga mogli nešto da naučimo.  Neuporedivost, čak i vanistoričnost masovnih ubistava Jevreja ne proizilazi iz samog događaja, već je najviše proizvod eksploatatorske industrije koja se kasnije razvila. Industrija Holokausta je oduvek bila u  bankrotu. Treba to samo još javno izreći. Odavno je došlo vreme da ona bude povučena iz poslovanja.  Najplemenitiji gest prema poginulima bilo bi da se sačuva sećanje na njih, da se nešto nauči iz njihovog stradanja i da se, konačno, ostave da počivaju u miru.  Kraj 

Intervju Normana Finkelsteina Thomasu Spangu  Rođeni ste 1953. u Bruklinu, samo osam godina pošto su saveznički vojnici oslobodili vaše roditelje.  Da li možete da nam opišete atmosferu u jednom tipičnom jevrejskom okruženju? Kako je tamo živela vaša  porodica? Nije bilo nikakve javne diskusije o nacističkom Holokaustu. U stvarnosti je to bilo neprijatno. Osnovno ubeđenje je bilo: Jevreji su kao ovce išli u smrt i za to treba da se stidimo. Teško je opisati stanje u našoj kući. Prvo je bilo neprirodno da nemamo nikakve rođake. Nikako nisam mogao da shvatim da nemam tetke, stričeve, sestriće, babu ili dedu... Bilo je samo nas petoro na svetu: moja majka, moj otac, moja dva brata i ja. Odjednom sam počeo da se pitam zašto je to tako. Moja je majka patila od melanholije, a otac je imao utetoviran broj iz Aušvica. Još ga se sećam: 128018. Moja je majka sve o čemu je govorila - ružu iz bašte, muvu na prozoru, čak i astonauta u kosmosu - dovodila u vezu sa nacističkim Holokaustom. Sećate se onog poznatog mjuzikla "Hair" u kome je bila jedna pesma po imenu "Let the Sun Shine". Moju je majku veoma dirnula ta pesma. Pričala je kako se seća da je išla kroz geto i koncentracion koncentracionii logor i da je pri tome uvek gledala u nebo. Želela Želela je da bar sunce sija: "Let the Sun Shine". Moj otac nikada ni reč nije progovorio o tome šta je proživeo u Drugom svetskom ratu. Moja majka nije prestajala da o tome priča. Pri tome je povukla jednu liniju oko porodice. Nikada nam nije ispričala šta se desilo njenoj porodici. Znam da je moj otac imao sestru, jer je majka jednom ispričala kako ju je srela u koncentracionom logoru Majdanek. Kako fotografije nisu preživele rat, moj  ju je otac stalno zapitkivao da mu opiše kako je izgledala. To je bila poslednja veza koju je imao sa svojom porodicom. Vaši su vas roditelji roditelji naučili da upoređujete. upoređujete. To ste i učinili učinili kada ste, na primer, primer, odštetu koju su dobili  dobili  vaši roditelji uporedili sa svotom koja je ostala na računima jevrejske organizacije Claims Conference koja  je postigla dogovor sa Nemačkom. Fakti su jednostavni: obraz nemačke vlade nije ukaljan pri raspodeli novca za odštetu. O Nemcima možete da pričate šta god hoćete - moji su roditelji mrzeli Nemce, nikada o njima nisu rekli ni jednu  jedinu lepu reč. Ali moj otac, koji je dobio odštetu od Nemačke, nikada nije izjavio ni jednu jedinu žalbu na račun nemačke vlade. Moja majka je trebalo da bude obeštećena preko Claims Conference i ništa nije dobila. Osećala je duboku zgroženost, mrzela ih je i tu je bila u saglasju sa svim ostalim žrtvama Holokausta. Od objavljivanja moje knjige sa nekima sam u kontaktu. I tu postoji nešto što svi

oni imaju zajedničko - najrazličitiji ljudi iz najrazličitijih krajeva. Tu su ortodoksni i svetovni, tu su ljudi iz Belgije i oni iz Mađarske ili Nemačke, i ja mogu da ih navedem: Liane Stabinski iz Belgije, Gisela Weishaus iz Mađarske i porodica Marschewski iz Berlina - svi oni imaju jedno zajedničko: otvoreno kažu (a to je za mene otrežnjavajući otrežnjavajući i poražavajući uvid u ovu nemilosrdnu nemilosrdnu industriju) industriju) kako stvarne žrtve progona nemačkim vlastima više veruju nego jevrejskim organizacijama. (Thomas Spang je radio kao američki dopisnik za list  Rheinische Post  i pet drugih novina. Intervju  je objavljen 1. oktobra 2000. 200 0. na televiziji WDR i u skraćenoj verziji je izašao u pomenutim novinama.)