Ekonomska politika

ЕКОНОМСКА ПОЛИТИКА

I ЕКОНОМСКА ПОЛИТИКА 1. ЕКОНОМСКА ПОЛИТИКА: ПОЈАМ И ВРСТЕ 1.1. ПОЈАМ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ Економска политика, као појам, претставља два, у суштини различита, али међусобно повезана појма. У првом реду, она означава скуп мера и инструмената државе, којима се усмеравају привредни субјекти ради остварења одређених економских циљева. Друго, то је засебна научна дисциплина која оцењује материјалне и друштвене претпоставке економске политике, њене алтернативне мере и ефекте. Објекат и сфера дејства акције економске политике је привреда као целина. Део ње се усмерава у правцу трагања за неким идеалним привредним системом. Најчешћа дефиниција економске политике је да се она бави изучавањем економске улоге државе. Теорија економске политике представља такав приступ проблемима привредне праксе у коме се субјекти, циљеви и инструменти економске политике повезују у функционалну целину у оквиру које је њихово деловање усклађено са карактером друштвено-економског система и потребама њеоговог развоја.1 W. Grant дефинише економску политику као скуп економских акција које се препоручују да би се остварио неки експлицитни или имплицитни циљ или сет циљева.2 На основу теорија многобројних аутора дефиниција економске политике, долази се до закључка да економска политика садржи следеће елементе: 1. говори се о процесу, 2. носиоци, тј. субјекти економке политике су државни органи, 3. економска политика тежи остварењу одређених циљева, 4. у циљу остварења циљева, економска политика употребљава одређене инструменте и мере. Слика 1. Процес економске политике3 Почетна равнотежа

Иницијални импулс

Неравнотежна ситуација

Прилагођавање система

Нова равнотежа

1.2. ВРСТЕ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ 6 3

Извор: Докторска дисертација

5

Деветаковић, С., Јовановић Гавриловић, Б., Рикаиловић, Г., Национална економија, Центар за издавачку делатност економског факултета (Чугура принг), Београд, 2009.

Основне врсте економске политике су основни облици економске политике, коју одређују особине инструмената који се употребљавају у управљању привредним токовима. Основна подела економске политике је на:  фискалну политику,  финансијску политику,  политику цена,  комерцијалну политику,  политику доходака,  научно-технолошку (иновациону) политику,  политику према државним предузећима,  политику непосредне контроле и директних интервенција,  развојну политику и  политику економских односа са иностранством.4 Економска политика се може илустровати стаблом, које има четири гране које представљају врсте економске политике: политика доходака; монетарна политика; фискална политика и политика економских односа с иностранством (спољнотрговинска политика). Свака грана тј. врста економске политике има огранке, мере, инструменте економске политике. То стабло расте на тлу које се зове економска анализа. Као што и на слабом тлу, стабло тешко расте, тако ни економска политика не може бити добра, ако има слабу аналитичку подлогу. Слика 2. Врсте и инструменти економске политике

2.

6

ЕЛЕМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ

ЕКОНОМСКА ПОЛИТИКА

У елементе економске политике убрајају се инструменти, субјекти (носиоци) и циљеви економске политике. Кључни елементи економске политике:  интеграциона политика;  политика економског поретка;  политика утицаја на економске процесе;  политика раста;  политика заштите животне средине. 2.1. ИНСТРУМЕНТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ Инструменти економске политике означавају економске променљиве помоћу којих креатори економске теже остварењу одређених циљева. Инструменте економске политике, би требало значајно разликовати од мера економске политике, које представљају промену, укидање и увођење новог инструмента економске политике. Другим речима, инструменти економске политике су свесне и намерне промене одређених економских варијабли које чине субјекти економске политике ради остварења неког, унапред одређеног, циља. Потреба за променом тих економских варијабли, настаје у тренутку када спонтани ток економских догађаја не води остварењу жељеног циља. Најважнији инструменти економске политике (Слика 2.) су5:  Фискална политика (порези, доприноси, царине, зајмови, таксе, улога суфицита и дефицита),  Монетарна политика (емисија новца, операције на отвореном тржишту, каматне стопе),  Спољнотрговинска политика (царине, таксе, контигенти, квоте, забране, дозволе, девизни курс) и  Политика доходака (трансфери, социјална помоћ и др.) Према начину на који делују, инструменти економске политике, подељени су на следеће категорије:  Уграђени стабилизатори – инструменти за чије деловање није потребна нова одлука креатора економске политике (нпр. прогресивно опорезовање),  Инструменти повезани са правилима – одређени су правилима и креатори економске политике у том случају у могућности су да прате правила (нпр. повећање количине новца у оптицају),  Дискрециони инструменти – доносе их носиоци, односно субјекти економске политике у односу на процену тренутне ситуације (нпр. статути) и  Инструменти који се доносе у форми закона – прописују се законом (нпр. законом је одређен проценат који запослено становништво одваја од зараде у случају незапослености). Проблем који се јавља приликом дефинисања инструмената, а који захтева посебну пажњу, јесте временски јаз (временска кашњења), који може бити сазнајни, акциони и јаз приликом одлучивања. Закључак који произлази јесте да се при селекцији инструмената мора водити рачуна о целовитости инструмената и скупу циљева који се тим инструментима желе остварити.

6 3

7

Деветаковић, С., Јовановић Гавриловић, Б., Рикаиловић, Г., Национална економија, Центар за издавачку делатност економског факултета (Чугура принг), Београд, 2009.

2.2. СУБЈЕКТИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ Често се у литератури појављују различита становишта о томе ко су заправо субјекти, односно носиоци економске политике. Да ли у ту групу спадају органи који доносе обавезујуће одлуке у оквиру економске политике или њима треба прикључити привредне, политичке организације и удружења привредних субјеката? Ако бисмо их поделили у две групе, у ужем и ширем смислу, онда би свакако субјекти економске политике у ужем смислу били органи који имају право да доносе обавезујуће економске одлуке. Субјекти економске политике су сви друштвени субјекти који имају право да доносе обавезујуће макроекономске одлуке, као и сви други учесници чије одлуке по свом значају имају макроекономски карактер. У савременим тржишним привредама, постоји пет основних субјекта економске политике: 1. Држава – једно име за све субјекте који доносе обавезујуће економске одлуке (у првом реду ту спадају Влада и централна банка), 2. Синдикати радника и послодаваца – односно, удружења основних привредних субјеката која доносе макроекономске одлуке, 3. Монополи – велике привредне организације , чија се делатност директно одражава на читаву делатност заједнице, а по објективном значају имају макроекономски карактер. 4. Берзе и финансијски посредници - министарства надлежна за финансије (највиша монетарна власт, независна од Владе, чије одлуке могу имати макроекономски значај) и 5. Политичке партије, удружења грађана, невладине организације и сл. Одлике субјеката економске политике су следеће6: морају имати дефинисан интерес, способност одлучивања од општег значаја за нормално одвијање процеса друштвене репродукције, поседовање акционе способности и поседовање способности самосталног деловања. 2.3. ЦИЉЕВИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ Циљеви су објективно формулисани задаци за промену постојећег привредног стања у целини или у појединим сегментима, које предузимају субјекти економске политике. Приликом њиховог формулисања могућ је политички утицај, одређен односом политичких снага, интересних група, група за притисак итд. Основни циљ економске политике је пораст друштвеног благостања и ублажавање свих врста поремећаја који се испољавају у економској области. У економској теорији, јављају се четири генерална циља економске политике: 1. стопа привредног раста која подразумева висок ниво текућег и потенцијалног друштвеног производа, 2. запосленост, која се односи на висок ниво и ниску невољну незапосленост, 3. Стабилност општег нивоа цена на тржишту, на којем се слободно формирају и 4. Позитивни платни биланс који се базира на равнотежи увоза и извоза и стабилном девизном курсу националне валуте. Циљевима се изражава намера и жеља носиоца економске политике,а може се дефинисати као жељено будуће стање које се може остварити једино планираном људском акцијом. Циљ, као одлука, изражава одређени интерес њеног доносиоца.

8

ЕКОНОМСКА ПОЛИТИКА

Циљеве економске политике можемо разврстати према неколико различитих критеријума. Најчешћи критеријуми за диференцирање циљева економске политике су:  Према времену трајања, разликујемо: краткорочне (коњуктурне) и дугорочне (циљеве привредног развоја);  Према међусобном односу, постоје: независни, комплементарни и конфликтни;  Према значају, јављају се: основни и споредни; и  Према садржини: економски циљеви у ширем смислу и економски циљеви у ужем смислу. Субјекти одлучивања у економској политици се налазе увек пред одређеним бројем алтернатива у погледу избора циљева. Најчешће алтернативе су: већа стопа раста уз нижи ниво садашње потрошње и обрнуто . Да би се циљеви економске политике могли оперативно спровести морају имати следеће особине7:  да су квантитативно или квалитативно одређени,  да имају временску димензију,  да су реално одређени, односно оствариви,  уколико постоји конфликтност циљева, да постоји скала приоритета и  да се зна ко је одговоран за њихово спровођење. Пример 1. Упоређивање циљева економске политике Србије из 1999. године са циљевима из 2009. године. Циљеви економске политике у 1999. години били су: 1. одржавање стабилности цена и курса динара, као неопходног амбијента за наставак процеса реформи; 2. наставак раста производње и извоза; 3. побољшање животног стандарда становништва у складу са реалним могућностима; 4. смањење учешћа јавне потрошње у друштвеном производу, првенствено кроз заустављање и сузбијање сиве економије; 5. убрзање реформи и приватизације путем докапитализације и интензивирање производних инвестиција, пре свега у мала и средња предузећа на бази домаћег и страног капитала. Циљеви економске политике у 2009. години су: 1. 2. 3. 4. 5. 6.

6 3

Макроекономска стабилност; Динамичан привредни раст; Раст запослености и стандарда становништва; Убрзање процеса стабилизације и придруживања ЕУ; Убрзано спровођење економских реформи; Равномернији регионални развој.8

9

Деветаковић, С., Јовановић Гавриловић, Б., Рикаиловић, Г., Национална економија, Центар за издавачку делатност економског факултета (Чугура принг), Београд, 2009.

10

ЕКОНОМСКА ПОЛИТИКА

II ЕКОНОМСКА ПОЛИТИКА СРБИЈЕ 1.

ФАЗЕ СРБИЈЕ

ДОСАДАШЊЕГ

РАЗВОЈА

ЕКОНОМСКЕ

ПОЛИТИКЕ

Економска политика наше земље, након Другог светског рата, обухватала је скуп дозвола, забрана и директива у којој није постојала слобода одлучивања у економији. Привредном реформом 1965. године, јавља се прилагођавање на тржишту, док је до тад, држава била централни носилац у доношењу економских одлука. Почетком седамдесетих година прошлог века, на снагу ступа концепт удруженог рада, који негативно утиче на ефективност економске политике, тадашње СФРЈ. Србија је започела трансформацију своје привреде и друштва крајем 80тих година у оквиру бивше СФРЈ, али је изгубила најмање 10 транзиционих година током 90-тих година прошлог века. Привреда Републике Србије током деведесетих година била је суочена са бројним проблемима – драстичним падом друштвеног производа, на ниво од 50% друштвеног производа из 1989. године, ценовном нестабилношћу, која 1993. прераста у хиперинфлацију, јаком економском блокадом од стране Запада, увођењем санкција, растом незапослености до нивоа од преко 30%, знатним обимом сиве економије, НАТО бомбардовањем и др. Поменути проблеми су се, наравно, у великој мери одразили на целокупна макроекономска кретања. Иако су током 1994. и 1995. године спровођене привредне реформе које су довеле до заустављања хиперинфлације, делимичног јачања привредних активности и враћања дела трансакција из нелегалних у легалне токове платног промета, радикалније економске промене спроводе се тек након октобра 2000. године. Кључни макроекономски резултати у транзиционом периоду од 2001. до 2007. године (Табела 1.) јесу:  релативно висок раст бруто домаћег производа по стопи од 5,5% просечно годишње (График 1.);  релативна макроекономска стабилност мерена растом цена на мало по стопи од 15,9% просечно годишње;  просечни годишњи раст инвестиција по стопи од 7,5% и повећање учешћа фиксних инвестиција у БДП са 10,6% у 2001. на 21,7% у 2007. години;  релативно висок раст извоза по стопи од 20,3% просечно годишње;  релативно висок кумулативни нето прилив директних страних инвестиција од 9 млрд евра;  значајан кумулативни раст девизних резерви које су на крају 2007. године износиле 10,9 млрд евра;  значајан кумулативни раст девизне штедње која је на крају 2007. године износила 4,9 млрд евра;  консолидација јавних финансија Републике и значајно фискално прилагођавање на приходној и расходној страни. Учешће јавних прихода у БДП на крају 2007. године износило је 43,2%, а јавних расхода 45,2%, уз фискални дефицит консолидованог сектора државе од 2,0% БДП;  смањење јавног (унутрашњег и спољног) дуга Републике, чије је учешће у БДП смањено са 104,4% у 2001. години на 30,2% у 2007. години. 10

2001

2002

2003

2004

2005

2006

2007

БДП, реалан раст

4,8

4,2

2,5

8,4

6,2

5,7

7,0

БДП, у мрд. УСД

9,43

10,97

15,08

19.19

24,33

31,69

41,44

БДП, пер цапита УСД

1.256

1.459

2001

2.572

3.250

4.207

5.499

Број запослених

0,2

-1,7

-1,2

0,5

0,9

-2,1

-1,3

Незапосленост

12,2

13,3

14,6

18,5

20,8

21,6

21,7

Раст продуктивности

4.6

6,0

3,7

7,9

5,3

8,0

8,4

Нето СДИ, у мрд. УСД

0,17

0,47

1,36

0,97

1,481

4,17

2,0

СДИ, пер цапита УСД

22

63

181

130

197

554

267

Нето зараде, реалан раст

16,5

29,9

13,6

10,1

6,4

11,4

17,4

Цене на мало (крај године)

40,7

14,8

7,8

13,7

17,7

6,6

8,5

Девизне резерве, у мрд. УСД

1,81

3,03

4,44

5,15

5,85

11,88

12,23

Нето дознаке, мрд. УСД

1,24

1,51

2,30

3,41

3,46

3,90

5,1

Трговински дефицит, мрд. УСД

2,58

3,74

4,85

7,10

6,96

4,0

6,14

Табела 1. Основни макроекономски индикатори у Србији од 2001. до 2007. год.9 Извор: Министарство финансија

График 1. Реални раст БДП-а у процентима од 2001. до 2007. год.10

Извор: Министарство финансија

2.

ПОЛАЗНЕ ОСНОВЕ РАЗВОЈНЕ ПОЛИТИКЕ У СРБИЈИ

У претходних седамнаест година Србија није била у стању да изгради институционално окружење, које би позитивно и регулаторно одговорило на изазове: децентрализованог управљања развојним подухватима и управљања и прикупљања групних и појединачних развојних иницијатива и средстава. Привредну стварност Србије и живот њених грађана, ближе одређују три феномена који објашњавају проблем како покренути привредни развој према критеријумима отворене тржишне привреде. Први, представљају кључни макроекономски показатељи, као што су бруто друштвени производ, запосленост, продуктивност и реални извоз роба и услуга, национална економија, који су на истом нивоу као и почетком

ЕКОНОМСКА ПОЛИТИКА СРБИЈЕ

седамдесетих година прошлог века. Ова чињеница имплицира да је Србија, заправо, изгубила последњих 27 година.

11 http://homer.ekof.bg.ac.yu/savetovanje/referati/RAZVOJNA%20POLITIKA%20%20STRUKTURN E%20PROMENE%20I%20EVROPSKA%20INTEGRACIJA%20SRBIJE-Sofija%20Adzic.doc 10 http://www.mfin.sr.gov.yu/download/pdf/ekonomska_istrazivanja/studije/Socioekonomski%20i% 20strukturni%20napredak%20Srbije. pdf 9

ЕКОНОМСКА ПОЛИТИКА

Други се добија екстраполацијом дугорочних развојних трендова на развојне токове у будућности. Са просечном стопом привредног развоја из периода од 2001. до 2007. године (Табела 1.), Србији ће требати десет до петнаест година да обнови ниво производње до предтранзиционог максимума. Актуелни просек Европске Уније достигла би тек негде између 2040. и 2050. године. Трећи, је чињеница, да су промене друштвено-економског система и државно-правног оквира, велике људске и материјалне жртве и динамичан развој у појединим периодима, резултирали чињеницом да је сав тај несразмерни друштвени и економски напор, практично задржао Србију на једнакој развојној дистанци од развијених европских привреда. Наведене чињенице нас усмеравају ка суштини ефикасног макро, мезо и микроекономског управљања развојним подухватима ослањајући се на расположиви производни капитал. Србији је потребан систем, који ће омогућити управљање развојем и обезбедити:  прерасподелу расположивог производног капитала према напредним делатностима и извозним индустријама,  додатне инвестиције потребне за обнову и модернизацију наслеђених капацитета, који се могу ставити у производну и економску функцију на основу повећања извоза,  развој малих и средњих производних предузећа и већих занатских радионица на бази приватне и наравно,  развој потпуно нових предузећа у извозним индустријама. Такође, основни задатак ефикасног система управљања је и омогућавање услова, којима би микроекономско управљање развојем у условима тржишне привреде добило своје пуно значење. С тим у вези, потребно је обезбедити услове за ефикасно функционисање четири кључна подсистема за управљање развојним пројектима:  подсистема основних параметара,  подсистема прогнозирања,  подсистема информација и  подсистема одлучивања. 3.

ПРОГНОЗА ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ СРБИЈЕ ОД 2009. ДО 2012. ГОД.

Економска политика у условима глобалне економске кризе биће усмерена на:  одржавање макроекономске и финансијске стабилности у условима промењеног глобалног финансијског и економског окружења;  опоравак привреде и повратак одрживих реалних стопа раста уз прилагођавања у производњи, тражњи, кредитима, извозу и екстерним финансијским токовима;  наставак процеса европских интеграција и спровођење структурних реформи, у складу са ССП.11 Наравно, треба напоменути, као једина препрека у остваривању наведених циљева могла би се јавити глобална светска економска криза, чија је последица рецесија која би могла захватити и Србију. Како економска, тако и монетарна политика, биће прилагођене стању у земљи, како би утицај светске економксе кризе био сведен на минимум и настојале да одрже стабилност у земљи. 12 11 http://www.mfin.sr.gov.yu/download/pdf/dokumenti/Memorandum%20%20o%20budzetu%20i%20ek onomskoj%20i%20fiskalnoj%20politici%20za%202010.%20godinu%20sa%20projekcijama%20za %202011.%20i%202012.%20godinu_jun_2009.pdf

ЕКОНОМСКА ПОЛИТИКА СРБИЈЕ

Будући да је тежиште економске политике померено са монетарног на фискално подручје, Влада Републике Србије донела је Програм мера за фискално прилагођавање, у првом реду путем смањења јавне потрошње. Макроекономској стабилности и спољној ликвидности значајно ће допринети аранжман са ММФ-ом којим ће се ојачати девизне резерве Србије и осигурати финансијску. Најважније за спречавање продубљивања рецесије привреде Србије је задуживање државе и активирање нових и већ одобрених кредита за инфраструктурне пројекте. Табела 2. Пројекција основних макроекономских показатеља Републике Србије

Извор: Министарство финансија

Према процени за 2009. годину предвиђа се реални пад БДП од -2%, а у наредном трогодишњем периоду реални раст БДП по просечној стопи од 2,6%, што је мање од остварене просечне годишње стопе раста реалног БДП у периоду 20052008. године (5,8%) за 3,2 процентна поена. Догађаји у 2008. години према свим очекивањима довели су до успоравања раста привреде и њеног уласка у рецесију у 2009. години. Опоравак привреде Србије требао би да уследи у 2011. и 2012. години, док се у 2010. години процењује да ће доћи до стагнације. График 2. Реални раст БДП: остварена стопа и дугорочни тренд12

Извор: Министарство финансија 13 12

http://www.mfin.sr.gov.yu/download/pdf/dokumenti/Memorandum%20%20o%20budzetu%20i%20ek onomskoj%20i%20fiskalnoj%20politici%20za%202010.%20godinu%20sa%20projekcijama%20za %202011.%20i%202012.%20godinu_jun_2009.pdf

ЕКОНОМСКА ПОЛИТИКА

4.

ПОЛИТИКА ЕКОНОМСКИХ ОДНОСА СА ИНОСТРАНСТВОМ

Одлуком Владе Републике Србије формирано је Министарство за економске односе са иностранством и европске интеграције. Министарство врши послове управе који се односе на:  унапређење економских односа са иностранством и привлачење страних инвестиција;  спољну трговинску политику;  регулативе царинског и пореског система;  сарадњу са регионалним и међународним економским организацијама и институцијама и иницијативама, посебно са Светском трговинском организацијом (WTO), Организацијом за економску сарадњу и развој (ОЕCD), Пактом стабилности за Југоисточну Европу, Иницијативом за сарадњу у Југоисточној Европи (SECI), Централном евопском иницијативом (CEI);  сарадњу са међународним организацијама, институцијама, агенцијама и донаторима, посебно са UNDP-ом, другим УН агенцијама и партнерима;  израду стратегије придридруживања Европској Унији (EU);  координацију активности и сарадњу са свим EU институцијама, посебно у области хармонизације законодавства са EU прописима и на процесу стабилизације и придруживања EU. Структура Министарства се састоји од два сектора и службе за опште послове:  Сектор за билатералну економску сарадњу,  Сектор за мултилателарну и регионалну трговинску сарадњу: 

Одсек за Светску трговинску организацију,



Одсек за трговинску сарадњу са Европском унијом и EFTA,



Одсек за мултилатералну економску сарадњу, регионалне организације и иницијативе и унапређење пословног окружења.

У Сектору за билатералну економску сарадњу обављају се послови који се односе на унапређење и развој билатералних економских односа, а нарочито: предлагање и спровођење стратегије и политике развоја билатералних економских односа; припремање за закључивање, израда докумената и извршење билатералних трговинских и робних споразума, протокола и меморандума; учешће у припремама за закључивање и у поступку праћења спровођења споразума о подстицању и заштити инвестиција; израда информација, платформи и подсетника за билатералне сусрете, преговоре и разговоре са страним државним представницима, као и извештаја и белешки са ових сусрета; праћење и анализирање билатералне економске сарадње; предлагање и извршавање мера за унапређење и подстицање билатералне економске сарадње; предлагање оснивања, усклађивање и руковођење радом мешовитих тела за билатералну економску сарадњу, као што су комитети, комисије, радне групе, пословни савети и други ; координацију рада органа и организација државне управе у вези са билатералном економском сарадњом, као и други послови из ове области.

14

ЕКОНОМСКА ПОЛИТИКА СРБИЈЕ

Сектор за билатералну економску сарадњу чине следеће уже унутрашње јединице:  Одсек за земље Западне Европе и развијене прекоокеанске земље,  Одсек за суседне земље и земље Централне Европе,  Одсек за Руску Федерацију, ЗНД, Кину и југоисточну Азију и  Одсек за Африку, Блиски Исток, Јужну Азију и Латинску Америку. У Сектору за мултилатералну и регионалну, економску и трговинску сарадњу обављају се послови који се односе на припрему и координирање процеса приступања Републике Србије WTO и праћење рада и спровођење обавеза које проистичу из чланства у овој организацији, унапређење и развој економских односа са ЕU кроз координацију осталих сектора у процесу придруживања EU и комуникацију са централним Владиним телом које руководи процесом придруживања Србије ЕU, као и надлежним директоратима Европске комисије; унапређење и развој економских односа са EFTA кроз закључење и спровођење споразума о слободној трговини са EFTA; праћење рада и спровођење обавеза које проистичу из чланства у Споразуму о слободној трговини у региону југоисточне Европе - CEFTA и другим економским организацијама из система UN и регионалним и субрегионалним организацијама, споразумима и иницијативама, а нарочито: координацију припреме за закључивање мултилатералних трговинских споразума и њихово извршавање; праћење закључивања и реализације одговарајућих споразума са EU, EFTA, CEFTA; усклађивање привредних и трговинских прописа са стандардима WTO и EU; припрему информација за разговоре државних и политичких представника са представницима међународних организација и иницијатива; праћење и анализирање робне размене, индустријске и технолошке сарадње и других облика трговинске сарадње, као и други послови из ове области. Специфични циљеви Стратегије повећања извоза у периоду 2008 - 2011. година за ова тржишта су следећи:  Одржане високе стопе раста извоза на тржиштима Европске Уније и CEFTA од 20-25% просечно годишње;  Остварене стопе раста извоза у регион ЗНД од 30% просечно годишње до 2011. године;  Остварене стопе раста извоза у регион БСИСА од 40% просечно годишње до 2011. године. График 3. Учешће врста роба у извозу према намени ЕУ13

15 http://www.ecinst.org.rs/storage/files/Strategije%20i%20studije/Nacionalna%20strategija%20privrednog %20razvoja%20Republike%20Srbije%20od%202006_%20do%202012_%20godine.pdf 13

Извор: Републички завод за статистику

ЕКОНОМСКА ПОЛИТИКА

III МОНЕТАРНА ПОЛИТИКА 1.

МОНЕТАРНА ПОЛИТИКА: ПОЈАМ И ЦИЉЕВИ

Монетарна политика је компонента економске политике која је усмерена на регулисање количине новца у оптицају у националној економији. Монетарна политика је скуп правила, прописа, мера и инструмената којима се у монетарној сфери друштвене репродукције регулише ниво, структура и динамика новчане масе, као и циркулација новца у прометним каналима репродукције. Монетарна политика представља примењену научну област која се састоји из емисионе, кредитне и девизне политике, а уско је повезана са фискалном политиком у склопу финансијске, односно макроекономске политике.14 Један од најважнијих и најосновнијих циљева монетарне политике је, свакако, обезбеђивање потребне количине новца за обнову ресурса у производњи и одржавање континуитета репродукције. Кредитна политика је део економске политике којом се утврђује начин креирања новчаних средстава у коме посебан допринос дају кредитни однос и начин усмеравања новца према потребама појединих грана субјеката у процесу репродукције. Будући да су монетарна и кредитна политика међусобно повезане и условљавају једна другу у пракси се користи израз монетарно-кредитна политика. У глобалне циљеве и задатке спадају:  Подржавање раста производње и пласмана робе,  Усклађивање робноновчаних односа путем регулисања новчане масе и  Подржавање циљева у области економских односа са иностранством. Специфичност циљева:  Раст новчане масе у складу са стопом раста номиналног друштвеног производа, с тим да се примарна емисија ограничи толико да одговара таквом порасту новчане масе, како би се могли постићи стабилизациони циљеви економске политике,  Квантитативно и квалитативно усмерење токова емисије новца на основу операција на отвореном тржишту, монетаризације, селективних подржавања приоритетних намена, усмеравање кредитног потенцијала банака за одређене намере и др.  Увођење рационалних критеријума у раду банака и, на основу тога, увођење бонитетне контроле банака, афирмација принципа банкарског пословања, ликвидности, сигурности пласмана и ефикасности пословања, а све ради јачања потенцијала банака. Слика 3. Експанзивна и рестриктивна монетарна политика Експанзивна монетарна политика

Пораст новчане понуде: смањење каматних стопа повећање инвестиција и БДП повећање запослености. Извор: Самостална обрада аутора 16

Рестриктивна монетарна политика

Смањење новчане понуде: повећање каматних стопа смањење инвестиција и БДП смањење запослености.

2.

ЦЕНТРАЛНА БАНКА

Централна банка је засебна емисиона установа монетарног система, одговорна за монетарну политику, за стабилност валуте и финансијску дисциплину и за обављање других послова одређених законом. То је банка чија је основна функција да се брине за:  стабилност новца,  контролу и регулисање масе новца у оптицају (ликвидност банкарског система и привреде),  ликвидност плаћања са иностранством,  одређивање дисконтне стопе,  утврђивање висине обавезних резерви банака код ЦБ,  издавање и трговина одређеним хартијама од вредности,  издавање новчаница и кованог новца,  старање о платнобилансној позицији земље и вођење политике девизног курса (у сарадњи са владом),  обављање разних послова за рачун и потребе државе и сл. Централна банка наше земље је Народна банка Србије. 2.1. НАРОДНА БАНКА СРБИЈЕ Народна банка Србије је централна банка Републике Србије. Основана је 2. јула 1884. године, под називом Привилегована народна банка Краљевине Србије. Основни циљ Народне банке Србије је постизање ценовне стабилности. Основне функције Народне банке Србије су да утврђује и спроводи монетарну политику, води политику курса динара, чува девизне резерве и управља њима, издаје новчанице и ковани новац и стара се о функционисању платног промета и финансијског система. Органи Народне банке Србије су: Монетарни одбор, гувернер и Савет. Монетарни одбор утврђује монетарну политику. Чине га гувернер и вицегувернери. Гувернера бира Народна скупштина на период од пет година. У његовој надлежности је спровођење одлука Монетарног одбора и Савета, организација и пословање Народне банке Србије, као и припремање и доношење аката из надлежности Народне банке Србије. Савет има председника и четири члана које бира Народна скупштина на период од пет година. Савет, на предлог гувернера, између осталог, усваја и финансијски план и годишњи рачун Народне банке Србије. График 4. Циљани распон укупне инфлације за период од 2009. до 2011. год.15

МОНЕТАРНА ПОЛИТИКА Извор: Народна банка Србије

IV ФИСКАЛНА ПОЛИТИКА 1. ФИСКАЛНА ПОЛИТИКА: ПОЈАМ И ЦИЉЕВИ Појам фискална политика подразумева коришћење инструмената јавних финансија тј, јавних прихода и јавних расхода, за остваривање циљева економске политике. Фискална политика се може дефинисати као свесна промена државних прихода и расхода којима је сврха остваривање макроекономских циљева економске политике, попут пуне запослености, стабилних цена, и остваривати екстерну равнотежу. Основни циљеви фискалне политике су:  висока (пуна) запосленост,  ниска и стабилна инфлација,  одржива платнобилансна позиција  висок и стабилан привредни раст. Циљеви фискалне политике се остварују кроз јавне приходе, јавне расходе, фискални дефицит и јавни дуг. Фискална политика утиче на:  тражњу (повећање, смањење и промена структуре),  ликвидност привреде (дефицит - повећање, суфиицит – смањење ликвидности),  супституцију роба и фактора прозводње услед промене релативних цена (ефекат супституције) и  промену реалног дохотка грађана и предузећа, која утиче на промену њихове тражње и спремности за радне и предузетничке напоре (ефекат дохотка). Основне функције фискалне политике су стабилизациона, алокативна и редистрибутивна. Специфичне функције фискалне политке:  Финансирање понуде јавних добара и услуга  Равномернија социјална расподела јавне потрошње  Стабилизациона функција (раст БДП, стабилне цене)  Структурно-развојна функција. У време инфлације често се примењује рестриктивна фискална политика у виду повећаних пореза и смањења јавних расхода. У време дефлације примењује се експанзивна фискална политика у виду смањења пореза и пораста јавних расхода. Слика 4. Експанзивна и рестриктивна фискална политика

Експанзивна фискална политика

Рестриктивна фискална политика

Смањење пореза и повећање јавних расхода.

Повећање пореза и смањење јавних расхода.

17 15

http://www.nbs.yu/export/internet/latinica/30/30_3/memorandum_ciljevi_2009_2010.pdf

Извор: Самостална обрада аутора

2. ИНСТРУМЕНТИ ФИСКАЛНЕ ПОЛИТИКЕ Инструменти фискалне политике су:  јавни приходи (порези, доприноси, царине, таксе...),  јавни расходи (државни сектор, инвестиције, трансфери, јавна потрошња...),  јавни дуг (унутрашњи и спољашњи) и  емисија новца у ф-ји фискалне политике. Основне компоненте фискалне политике су:  политика јавне потрошње, односно буџетска политика – буџет је новчани предрачун државе којим се одређују приходи и расходи државних органа према већ одређеним наменама. Буџетска политика дефинише начине потрошње, односно намену свих средстава које постоје у буџету. У нашој земљи буџет предлаже министарство финансија, а прихвата га Народна скупштина.  пореска политика, односно политика буџетских прихода – потребно је одредити начине прикупљања средстава у буџет, да би се средства из буџета могла трошити у различите намене. Начини прикупљања средстава у буџет долазе из различитих врста пореза и других извора. 3. ПРОГНОЗА ФИСКАЛНЕ ПОЛИТИКЕ ОД 2009. ДО 2012. ГОДИНЕ Приоритети фискалне политике биће фискално прилагођавање којим ће се у периоду 2010-2012. година значајно смањити учешће јавне потрошње у БДП, наставак реформи пореског система и унапређење управљања јавном потрошњом. Реформа јавних расхода спроводиће се у правцу повећања учешћа инвестиција у људски капитал (образовање, наука) и физички капитал (инфраструктура, животна средина). У наредном средњорочном периоду улога фискалне политике огледа се у пре свега ублажавању пада домаће тражње, а самим тим и пада производње и запослености. У том смислу фискална политика не сме бити проциклична. Основни циљ фискалне политике у наредном периоду је одржавање макроекономске и финансијске стабилности, путем обезбеђења средстава за покриће фискалног дефицита. Препорука је да се држава задужи искључиво за финансирање крупних инфраструктурних пројеката (Коридор 10). Процењује се да додатно задуживање неће угрозити одрживост јавног дуга, који је тренутно на нивоу од 29% БДП.1

График 5. Консолидовани биланс сектора државе од 2010 - 2012. године, у % БДП17

Извор: Министарство финансија

20 17 http://www.mfin.sr.gov.yu/download/pdf/dokumenti/Memorandum%20%20o%20budzetu%20i%20ek onomskoj%20i%20fiskalnoj%20politici%20za%202010.%20godinu%20sa%20projekcijama%20za %202011.%20i%202012.%20godinu_jun_2009.pdf

20 17 http://www.mfin.sr.gov.yu/download/pdf/dokumenti/Memorandum%20%20o%20budzetu%20i%20ek onomskoj%20i%20fiskalnoj%20politici%20za%202010.%20godinu%20sa%20projekcijama%20za %202011.%20i%202012.%20godinu_jun_2009.pdf

ЕКОНОМСКА ПОЛИТИКА

20