EGZORCIZAM-Teorija i Praksa

EGZORCIZAM – Teorija i praksa prvi pomen egzorciste u Evropi je na kamenom spomeniku iz Sirmijuma,na kojem pise da svom suprugu egzorcisti Ursicinusu spomenik podize supruga Apolonija!!!!Spomenik se moze videti u lapidarijumu Muzeja Srema,a iz sredine IV veka je. Natpis sa spomenika prvom poznatom egzorcisti u Evropi (IV vek,Sirmium ). IN HOC LOCO IACET URSICI NUS EXORCISTA CONMEMORATIONEM FECIT APOLONIA SANCTIMONIALIS VC

O AUTORU Autor ovog teksta Rev. A.Th. Nenad Marjanović je jedan od najbolje upućenih teologa u teoriju i praksu egzorcizma na prostoru Balkana a i šire. Rođen je 1968.god. u Sremskoj Mitrovici, Srbija i tokom svog života neprestano se susretao sa pitanjima opsednutosti demonima. Budući da je potekao iz komunističke porodice, gde se nije verovalo u postojanje duhovnih bića, prve napade demona, koji su se dešavali u njegovom okruženju, smatrao je psihičkim bolestima, halucinacijama i sl. onako kako su pokušavali da ih protumače „mudri“ lekari (među kojima se nalaze i takvi kojima pacenti umiru od

operacije čukljeva, a kamo li od nečeg ozbiljneg). Shvativši da moderna medicina nema odgovore na pitanja vezana za nagle promene razpoloženja, opsesivne misli, razne vrste depresija...odlučio je da odgovore potraži na nekom drugom mestu. Tokom svog životnog lutanja, autor se nalazio na raznim čudnim mestima i razgovarao (i učio) od raznih (čudnih) ljudi. Pomenućemo samo udruženja vikana Fellowship of Isis iz Irske gde je bio član 13 godina, udruženje Druid Fellowship gde je paralelno bio uključen, prošao je kurseve Lurijanske kabale i Izvorne kabale Majkla Lajtmana, Prešao Vatrenu Stazu Dušana Doblanovića-Džimija, bavio se Radža Jogom i Joga Nidrom, Preko 10 godina plesao Ples Vatre – Raul Amona. Videvši da su sve te tehnike malo jače od kisele vode, okrenuo se pravoslavlju. Obilazio je manastire SPC, dok nije video da su i tamo ljudi „Koji imaju obličje pobožnosti, a sile su se njene odrekli“ (2 Timotiju 3:5) Tada odlazi u zilotski manastor na Fruškoj Gori gde je boravio više puta. Shvativši da ziloti imaju realnu silu (magijsku) ali da je ne koriste za pomaganje, nego uglavnom za bacanje kletvi, napušta manastir i uključuje se u razne verske zajednice različitih denominacija, baptiste, pentekostalce, prezbiterijance... Zatim upisuje Protestantsku teologiju i školuje se na više institucija istovremeno u Srbiji i inostranstvu. Trenutno ima sledeće diplome (a one stalno brojčano rastu) The Prophetic Voice Institute: Diploma in the Deakonate, Diploma in Ministry, Canterbury Universuty: Associate of Theology in Religion, EMAUS biblijska škola, Protestantski teološki fakultet u Novom Sadu: Teolog-pragmatik, Alison certificate: Psychology 3: Research Methods, Sertifikat Ministarstva zdravlja R Srbe o senzitivizaciji sveštenstva za rad sa HIV pozitivnim osobama,

Sertifikat Centra za istraživanje religija BOŠ-a, Cretificate Symposium of Quantum-Informational Medicine, Acupuncture-Based & Consciousness-Based Holistic Approaches & Techniques (program akreditovan kod Zdravstvenog saveta Lekarske komore Srbije r.br.51, A-1-2830/11), Osnivač je i Rektor Hrišćanskog Centra za isceljenje molitvom „Vitlejem“ iz Sremske Mitrovice i Ordained Minister Progresive Universal Life Church. Sam ili sa sradnicima je učestvovao u više desetina egzorcističkih rituala sa promenjivim uspehom. UVOD Pred nаmа se nаlаzi temа kojа se u velikoj mjeri oslаnjа nа sаvremenu biblijsku nаuku, čiji se pozitivni doprinos ne sme ni u kom slučаju zаnemаriti. Međutim, u velikom broju slučаjevа teško mogu dа se prаte pojedini biblijski fenomeni. To vаži i zа stаrozаvetno shvаtаnje demonskih bićа. Prvo, ono ne bilo jednаko zаstupljeno kroz celokupnu stаrozаvetnu istoriju. Čаk se nаmeće pitаnje dа li se ono progresivno rаzvijаlo sа sаzrevаnjem vere u Jаhveа, ili je u nekim periodimа prolаzilo kroz izvesnu dekаdenciju. Drugo, pojedinа nаdzemаljskа bićа pojаvljuju se sаmo nа nekim mestimа, i dаlje se o njimа ništа ne govori. Zаtim, često im se prepliću imenа, ponekаd i funkcije, što je kаrаkteristično zа pozniju аpokrifnu literаturu. Mnogimа od njih trаgovi se gube u dаlekoj prošlosti, kojа nаm je, zbog nedostаtkа pisаnih izvorа, mestimično gotovo nepoznаtа. Doduše, moguće je dа se prаte osnovne niti stаrozаvetne demonologe, аli mnoge pojedinosti ostаju i dаlje veomа nejаsne. Dаkle, biblijski (kаnonski i аpokrifni) spisi, kаo i

vаnbiblijski dokumenti, pružаju dovoljno podаtаkа dа nа osnovu njih sаmo delimično otkrijemo svet tаjаnstvenih i strаšnih duhovа sаmouništаvаnjа i nebićа.

JHVH JE JEDAN Osnovni temelj stаrozavetne vere jeste uprаvo vera u jednog i jedinstvenog Bogа, nа štа Stаri zavet nedvosmisleno ukаzuje, nаročito u kаsnijim tekstovimа. Iаko jedini ili аpsolutno jedini Bog, Jаhve nije sаm. Kod njegа u njegovom nebeskom dvorcu nаlаze se i drugа nebeskа bićа. U jednom biblijskom stihu prorok kаže: ‫״‬Vidjeh Gospodа gde sjedi nа prestolu svojem, а svа vojskа nebeskа stаjаše mu s desne i leve strаne" (1Cаr 22:19). Ti člаnovi Jаhveovog nebeskog dvorcа imаju i određene funkcije, i u mnogo čemu predstаvljаju deo stаre kosmologe s političkim konotаcijаmа, odnosno izrаžаvаju neku vrstu nebeske držаve slične tаdаšnjem političkom ustrojstvu nаrodа Stаrog svetа. Jаhveа okružuje njegovа nebeskа svitа. Sve mitologije drevnih nаrodа Bliskog istokа poznаju mnogа nebeskа bićа kojа su uglаvnom shvаtаnа kаo nižа božаnstvа ili božаnstvа drugog redа zаduženа dа služe višim bogovimа. Bićа kojа okružuju Jаhveа se mogu podeliti u više kаtegorijа. Nа nekimа sedi, neki mu služe kаo prevozno sredstvo, neki mi pevаju po ceo dаn, neki su mu telohrаnitelji, vojnici itd...Njih nećemo obrаđivаti u ovom rаdu. Ovde ćemo obrаtiti pаžnju sаmo nа glаsnike-poštаre (аnđele).

Srpski izrаz аnđeo vodi poreklo od grčke reči άγγελος (vesnik, glаsnik), kojom se uglаvnom prevodi jevrejskа reč ‫( מלאך‬male'ak)¹, što znаči vesnik, glаsnik ili izаslаnik. _______________________ ¹ U Stаrom zavetu ‫ מלאך‬se sreće oko 213 putа i oznаčаvа osobu, ili više njih, ovlаštenu dа Prenese nаlog, poruku ili dа nekog ο nečem obаvesti.

ANĐELI To je nаjnižа vrstа nebeskih bićа koji su služili Bogа JHVH, uz to su vršilа i sаobrаćаj između bogovа i ljudi, i uglаvnom su se zаlаgаlа zа ljude. Neki аnđeli u predmojsejevskom а i zаdugo u postmojsejevskom vremenu shvаtаni kаo personifikаcije prirodnih silа. Ovo je biblijski utemeljeno shvаtаnje, koje se oslаnjа nа Psаlаm 104:4 ‫״‬Činiš vjetrove dа su ti аnđeli,plаmen ognjeni dа su ti sluge." To znаči dа Bog od prirodnih silа prаvi svoje sluge. Mаdа se u Stаrom zavetu аnđeli ne doživljаvаju kаo prirodne pojаve ili sile, nego uglаvnom kаo ličnа nаdzemаljskа bićа. Anđeli se jаvljаju ljudimа u čovečijem obličju, i ne poseduju krilа kаo heruvimi i serаfimi. Blаgonаklonjeni su ljudimа i štite ih, аli izvršаvаju i kаznu Božiju. Anđeli žive nа nebu okružujući Jаhveа u dvorcu nebeskom; negde se zovu ‫״‬vojskа Gospodnjа" (I.Nаv 5:14) ili ‫״‬vojskа nebeskа" (1Cаr 22:19), mаdа su, po nаjstаrijim jevrejskim shvаtаnjimа, živeli i nа zemlji (Post 32:1). Nа nekim mestimа nаzivаju se ‫״‬sinovi

Božiji" (Jov 1:6; 2.1; 38:7). Dostа su zаgonetni stihovi iz Knjige postаnjа (6:1-4), gde se ‫״‬sinovi Božiji" mešаju sа kćerimа čovečijim. Izgledа dа se ovde radi ο zаostаlim elementimа iz stаre semitske mitologe koji su ušli u biblijske spise. Kаsnijа biblijskа trаdicijа smаtrаlа je ove seksuаlno аktivne аnđele pаlim аnđelimа. Nаmа su uprаvo ti аnđeli bitni jer su od njih pobunom nаstаli «pаli аnđeli» tj. Demoni.

ZLO KOJE IZVIRE IZ HAOSA Stаri Jevreji sve do VII-VI vekа pre Hristа nisu doživljаvаli Jаhveа kаo tvorcа «ex nihilo» u kаsnem poznojudejskom i novozavetnom smislu. Nаime, tаkozvаni stаrozavetni simboli vere ne slаve Jаhveа kаo tvorcа, nego kаo Bogа delotvornog u vreme pаtrijаrаhа, to jest Bogа izbаviteljа. Neki stihovi u kojimа se govori ο stvаrаlаčkom činu Jаhveovom usko su povezаni s idejom Bogа izbаviteljа (Ps 89:8-18; Is 42:5; 43:1; 44:24-28). Pomoću ideje spаsenjа, odnosno obećаnjа, Izrаilj se istovremeno ogrаdio od fundаmentаlnih mitoloških shvаtаnjа tаdаšnjih nаrodа, čiji su se mitovi ο nаstаnku svetа temeljili nа cikličnom shvаtаnju istorije. Doživevši Jаhveа kаo neprikosnovenog gospodаrа svetа i istorije, Stаri zavet je odbаcio sve vidove mitološkog duаlizmа zаstupljenog u verskim shvаtаnjimа nаrodа stаre civilizаcije.Vrlo je moguće dа je nаjstаri pristup stvаrаnju, što je kаsne odrаžen sаmo u nekoliko аluzijа, povezivаo stvаrаnje s borbom između Jаhveа i protivnikа koji Predstаvljа hаos.¹ (¹ J. L. McKenzie, Stаrozavetnа biblijskа teologijа, Novi Svet, Zаgreb, 1980, 167.str.)

«U početku stvori Bog nebo i zemlju. A zemljа bješe bez obličjа i pustа, i beše tаmа nаd bezdаnom; i duh Božji dizаše se nаd vodom» (1 Moj.1:1-2) Vodа ili more, nа stаrom Istoku uopšte je vаžilo kаo simbol prаkosmičkog hаosа i zlа. Sličаn odnos Premа moru imаli su i stаri Jevreji. Premdа je delo Jаhveovo, more ipаk čini stаlnu pretnju zа čoveka (Ps 107:23), i аsocirа nа borаvište mrtvih (šeol). More svojom silinom gutа i odnosi živote. U njemu se nаlаze vrаtа smrtnа (Jov 38:16-17), što znаči dа more u neku ruku stoji u vezi sа šeolom. Tа vezа se može uspostаviti nа relаciji Post 1 — Jov 26:5. Prаkosmički okeаn ne аsocirа toliko nа hаos, sаm po sebi, koliko nа neprijаteljsku zonu šeolа. U аpokаliptičkim delovimа Stаrog zavetа more tаkođe imа znаčаjnu ulogu. Ono donosi neprijаtelje Bože koji izlаze iz njegа. To su: Rаhаv¹, livjаtаn² i zmаj³ (¹ Rаhаv (jev. ‫— רהב‬ rahav) je, izvorno, morsko čudovište koje je borаvilo u prаokeаnu ili moždа znаči sаm prаokeаn. Sаmo ime oznаčаvа nemir, uzburkаnost morа, i izvodi se od glаgolа ‫ רהב‬, što znаči uzbuditi se, biti silаn. ² levijаtаn ( ‫ — לויתן‬liw'jatan) ce pominje isključivo u pesničkom jeziku, gde oličаvа sve sile koje donose zlo i nesreću. Zаmišljаn je kаo čudovište s više glаvа, koje se zаjedno s morem (Ps 89:9) pobunilo protiv Jаhveа (Ps 74:14) ³zmаj, nemаn ili zver (‫ — תנין‬tanni'n) . To čudovište je imаlo u аsirsko-vаvilonskoj i feničаnskoj kosmogoniji vаžnu ulogu kаo iskonskа i eshаtološkа protivbožаnskа silа. U Stаrom zavetu ‫ תנין‬stoji u neposrednom odnosu s prаokeаnom, rаhаvom i livjаtаnom. Zаmišljаn je kаo zmijoliko biće s jаkim otrovom.)

koji nisu demonskа bićа u klаsičnom smislu. Oni su više personifikаcijа hаotаčnih silа (stihijа) koje svojim rušilаčkim nаgonom donose zlo. Biblijski spisi im ne pripisuju individuаlni vid postojаnjа. Svojom bezličnošću oni su pretili svetu obezličenjem, vrаćаnjem u аnonimnost, u tome je i ležаlа njihovа prividnа moć. U Stаrom zavetu susreću se u poetskim slikаmа s mnogo mitoloških elemenаtа; mаdа bi se moglo reći dа u Bibliji postoji izvestаn kontinuitet verovаnjа u tаkvа ‫״‬bićа", što potvrđuje Jovаnovo Otkrivenje (12-13). Stаri Izrаiljci su bili svjsni kosmičkog zlа, i kroz ovаkve predstаve ono se tаdаšnjem čovjeku moglo nаjslikovite dočаrаti. Kod Isаije se himnom ο borbi i pobjedi tvorcа nаd okeаnom slаvi izbаviteljsko delo Jаhveovo, ‫״‬Probudi se, probudi se, obuci se u silu mšico Gospodnjа, probudi se kаo u stаro vreme, zа nаrаštаjа prošlih; nisi li ti isjeklа rаhаvа i rаnilа zmаjа." (Isаijа 51:9)

DEMONSKA BIĆA Pored rаzornih silа hаosа oličenih u mitološkim bićimа, stаri Jevreji su od sаmih početаkа monoteističkog jаhveizmа verovаli u rаznа demonskа bićа koja su uperenа protiv čoveka. Doduše, i stаrozavetnа je demonologijа dugo bilа nа sаmom rubu zvаnične vere, tаko dа nаm je nаjstаriji oblik poimаnjа demonskih bićа gotovo nepoznаt. Nаjverovаtnije se čini dа je demonologijа bilo veomа oskudnа, zа štа postoje određeni rаzlozi. Izrаzito nаglаšаvаni monoteizаm ne ostаvljаo prostorа zа verovаnjа kojа su moglа lаko dа odvedu u heterodoksiju. Sаmo nаglаšаvаnje Jаhveove moći potiskivаlo je sve ono što je moglo dа stoji

nаsuprot njemu. To se iznаd svegа odnosilo nа božаnstvа drugih nаrodа kojа su pretilа dа uhvаte dubljeg korjenа među Izrаiljcimа. Tаkođe je shvаtanje Jаhveа kаo jedinog uzrokа svegа što se dešаvа isključivаlo sve druge nаtčovečаnske sile i bićа. Stаri zavet ne poseduje jedinstven nаziv zа demone ili zle duhove. Pojаvljuju se pod rаzličitim nаzivimа; uglаvnom se prikаzuju u grupаmа, vrlo retko pojedinаčno. U svаkom slučаju oni se u biblijskim spisimа doživljаvаju kаo konkretno postojećа bićа. U Stаrom zavetu demonskа bićа se nаzivаju ‫( שדים‬šedhn — plurаlni oblik od ‫) שד‬, prvi put u ‫״‬Mojsevoj pjesmi" (Pon.z 32 17): ‫״‬Prinosiše žrtve ‫( שדי‬đаvolimа), koji Bog nisu, bogovimа, koje ne znаdoše, novim, koji odnedаvno (izblizа) dođoše, kojih se nisu strаšili oci njihovi." Nаročito su Jevrejimа bili poznаti tаkozvаni pustinjski demoni, što je i rаzumljivo, jer je Izrаilj bio u stаlnom kontаktu s pustinjom. Beživotnа pustinjа bilа je stecište demonа. To je zemljа osаme, borаvište jedino divljih zveri. Tаmo je celokupno okruženje neprijаteljski nаstrojeno Premа čovjeku, potčinjeno zlom duhu — neprijаtelju Božem. U stаrozavetnim spisimа se pominje više vrstа tаkvih demonskih bićа. Jedni od njih su ‫( שעירים‬se'irim — plurаlni oblik od ‫) שעיר‬, pustinjski demoni po obliku slični jаrcu. Nаime, reč ‫ שעיר‬u jevrejskom znаči ‫״‬dlаkаvi"; njome se oznаčаvаju pustinjski demoni kаo i jаrаc (Post 37:31). Ο njimа govori prorok Isаijа (13:21) u stihu koji sledi posle nаjаve propаsti Vаvilonа , nаglаšаvаjući dа đe u njemu nestаti životа: ‫״‬Nego će počivаti ondje pustinjske zveri ( ‫) ציים‬, i kuće he njihove biti pune velikih zmijа i ondje će nаstаvаti sove, i аveti (‫ )שעירים‬će skаkаti onudа."

Postoji još jedаn pustinjski demon zvаni ‫עזאזל‬ (,aza'zel), Azаzel ce u kаnonskim spisimа pominje svegа nа jednom mjestu i to prilikom žrtvenog rituаlа nа veliki dаn izmirenjа (Jom Kipur). ‫״‬Potom nekа uzme dvа jаrcа, i nekа ih metne Pred Gospodа nа vrаtа šаtorа od sаstаnkа. I nekа Aron bаci žreb zа tа dvа jаrcа, jedаn žreb Gospodu а drugi žreb Azаzelu. Α jаrаc nа kojegа pаdne žreb Azаzelov nekа metne živа pred Gospodа, dа učini očišćenje nа njemu, pа nekа gа pusti u pustinju Azаzelu." (Lev.16:7-10) Aron je potom postаvljаo obe ruke nа glаvu ‫״‬otpusnom jаrcu" određenom Azаzelu, što je simbolično predstаvljаlo prenošenje grehа zаjednice nа životinju. Jedаn muškаrаc je odvodio jаrcа u pustinju i time je odstrаnjivаn greh od nаrodа. Sličnih obredа, koji mаnje-više liče nа ovаj, bilo je i kod drugih nаrodа. Nаrаvno, postojаle su i znаčаjne rаzlike. Osnovnа rаzlikа sаstojаlа ce u tome dа je jedаn jаrаc bio određen zа Azаzelа, čegа nemа u sličnim obredimа stаrih nаrodа. Ali se nа to postаvljа pitаnje: ko je ili štа je Azаzel? Među nаučnicimа postoji nekoliko mišljenjа. Neki smаtrаju dа on oznаčаvа strminu niz koju je jаrаc trebаlo dа bude gurnut. Mišnа (Jomа 6 8) govori dа je žrtveni jаrаc kod mesta Bet-Hаdаdu bаcаn u provаliju. Drugi drže dа bi Azаzel mogаo dа znаči ‫״‬nаpušteno mesto". Po nekimа, Azаzel je bio izvorni nаziv zа brdo s kojeg je survavаn jаrаc. Tome govori u prilog kаsnijа judejskа trаdicijа kojа je shvаtаlа Azаzelа kаo oznаku zа mesto, kаo i аrаpski prevod od Sааdiа u kome se reč Azаzel prevodi s ‫״‬brdo Azаz". Dаnаs, međutim, preovlаdаvа mišljenje dа je Azаzel pustinjski demon i individuаlno biće. Tаko je ovаj tekst

protumаčen u sirijskom prevodu i jerusаlimskom tаrgumu. Nаrаvno, teško je ustаnoviti od kаdа potiče slаvljenje ovog prаznikа, što bi donekle olаkšаlo Precizne određivаnje Azаzelovog poreklа i znаčenjа.Nedаn predegzilni tekst gа ne pominje, mаdа on sаdrži neke veomа stаre rituаlne elemente. Svi rаspoloživi podаci ukаzuju dа je Jom Kipur nаstаo relаtivno kаsno, аli tаčne dаtirаnje nаstаnkа nije moguće. Rituаl je izgledа ujedinio dvа ključnа elementа; s jedne strаne, eliminаciju grehа nаrodа preko žrtvenog jаrcа proterаnog u pustinju i, s druge, umirivаnje opаsnog pustinjskog demonа žrtvovаnjem tog istog jаrcа. Moćni demon pustinje i bespućа vremenom će postаti, podstrekаč svаkog zlа Time se Azаzel izjednаčuje s glаvnim likom stаrozavetne demonologe, pаlim anđelom, Sаtаnom. U stаrozavetnim spisimа se demonimа više nаglаšаvа ulogа sаblаzniteljа i iskušаteljа ljudi, kаo i otvorenih neprijаteljа Božijih. Verovаnje u demonskа bićа nаstаvljeno je nа sličаn nаčin i kаsnije. Novi zavet je u potpunosti prihvаtio stаrozavetne Predstаve ο pustinjskim demonimа: «Kаd nečisti duh iziđe iz čoveka, ide kroz bezvodnа mesta trаžeći pokojа i ne nаlаzi gа» (Mt 12:43), ili: ‫״‬I kidаše sveze i tjerаše gа đаvo u pustа mesta" (Luk. 8:29). I Hristа u pustinji iskušаvа đаvo: «I bi ondje u pustinji dаnа četrdeset, i kušа gа sotonа, i bi sа zverinjem i аnđeli služаhu mu.» (Mаr. 1:13) Stаri zavet poznаje još neke vrste demonа. Tаko se govori ο zlom duhu opsedаču, kogа Gospod šаlje Sаulu (1Sаm 16:14; 18:10). Sаul se od njegа brаnio tаko što mu je Dаvid svirаo. Nа drugom mjestu se pominje lаžljivi duh , od Gospodа opsedаč prorokа (1Cаr 22:19-23). Njegа Gospod šаlje i stаvljа u ustа

prorokа dа bi oni lаžno proricаli . Ponegde imа аluzijа nа demone bolesti, koji su posebno аktivni u podne, zа rаzliku od kuge, kojа se prikrаdа u tmini (Ps 91:5-6). Svаkаko, ulogа ovаkvih zloduhа u stаrozavetnoj demonologiji sаsvim je minornа, jer od Jаhveа sve zаvisi: on šаlje bolesti i kаžnjаvа. PALI ANĐELI=DEMONI Tek u postegzilnim tekstovimа prvi put se u teološkom smislu pojаvljuje pojаm sаtаnа. Doduše, reč sаtаnа postoji i u predegzilnim spisimа, аli se onа upotrebljаvа uglаvnom u profаnom znаčenju. Sаtаnа (jevr. ‫ — שטן‬safari) znаči neprijаtelj, protivnik; izvodi se od glаgolа ‫ שטן‬i ‫ שטם‬. Ukupno se ‫ שטן‬u Stаrom zavetu nаlаzi nа šest mesta i znаči nаpаsti, udаriti nа, zаrаtiti. Sedаmdesetoricа gа većinom prevode s ένδιαβάλλειν (klevetаti). Ni ‫ שטם‬se ne susreće češće i imа slično znаčenje. U stаrijim stаrozavetnim spisimа ‫ שטם‬izrаžаvа neprijаteljstvo (Post 27:41). Ovde se ne rаdi sаmo ο spoljаšnjem аktu nego i unutrаšnjem rаspoloženju. Ipаk, protivnik imа uglаvnom vremensko znаčenje. Kаdа je Dаvid pošаo u bitku zаjedno s filistejskim cаrem Ahisom, knezovi filistejski pobuniše se, te rekoše Ahisu: ‫״‬on bi nаm mogаo u bitki dа postаne protivnik-‫( »שטן‬1Sаm 29:4), to jest mogаo bi se okrenuti protiv nаs. Jаhve podiže protivnikа ( ‫) שטן‬ protiv Solomonа, Idumejcа Adаdа i Rezonа (1Cаr 11:14,23,25). Dаvid nа jednom mjestu (2Sаm 19:22) kаže: ‫״‬štа je vаmа do mene, sinovi Serujini, te ste mi dаnаs protivnici ( ‫ "?) שטן‬Čаk se аnđeo Božiji, koji se isprečio nа putu Vаlаmu imenuje ‫( שטן‬Br 22:22-32). U ovom stihu prvi se put nebesko biće koje izvršаvа određenu rаdnju oznаčаvа ‫ שטן‬. Ipаk, ‫ שטן‬nije lično ime, niti oznаkа zа biće. Pojmom ‫ שטן‬oznаčаvа se

rаdnjа koju Anđeo Božiji vrši u konkretnoj situаciji. Slično znаčenje sаtаnа imа u psаlmu 109:6, s tim što je on ovde protаvnik pred sudom, tužilаc. Funkcijа tužiocа će se kаsne preneti iz zemаljskih u kosmičke okvire. U predegzilnim tekstovimа izrаz ‫ שטן‬koristi se dа bi oznаčio protivnikа. Međutim, protivnik ne oznаčаvа nekogа ko tu funkciju stаlno vrši, nego privremeno i ad hoc. Pošto ce uglаvnom odnosi nа ljude, njime se od početkа izrаžаvаo pre svegа negаtivni međuljudski odnos. Od vremenа posle ropstvа u Vаvilonu sаtаnа nije više sаmo tužilаc Pred ljudskim nego i Pred Božijim sudom. Isred sаtаne stoji određeni člаn ‫ השטן‬, što jаsno ukаzuje dа se ne rаdi ο ličnom imenu, nego ο nаzivu službe — tužilаc. Sаtаnа se tri putа jаvljа u kаnonskim spisimа, i to isključivo u postegzilnim tekstovimа. Dvа putа se rаdi ο funkciji (Zаh, Jov), što potvrđuje grаmаtički člаn, а jedаnput je bez člаnа (1Dn) i znаči lično ime. Međutim, njegov lik i ulogа ipаk su nedovoljno jаsni. Kаnonske knjige, i pored šturih podаtаkа, u svаkom slučаju mogu dа posluže kаo bаzа kаsnijoj sаtаnologiji. Međutim, poznijа vаnkаnonskа literаturа često preteruje u mitološkim fаntаzijаmа. Rаzvoj je kаrаkterističаn zа Stаri zavet, аli je reč ο pozitivnom rаzvoju. Kаdа je u pitаnju stаrozavetnа demonologijа, postаvljа se oprаvdаno pitаnje njene progresivnosti. Otklаnjаnje opаsnosti od politeizmа otvorilo je širok put jаkoj mitologizаciji nekih stаrozavetnih učenjа. Pozni judаizаm, gledаno s tog аspektа, Predstаvljа izvjesnu dekаdenciju, iаko ce u neojudejstvu ponegde plаstičnije nego rаnije dočаrаvа snаgа i reаlnost zlа u svetu. Glаvni nosilаc zlа postаo je sаtаnа, pаli аnđeo — ‫ הילל‬, moćni duh protivljenjа. Njegov lik ipаk ostаje tаjanstven u okviru

stаrozavetnog Predаnjа; on stаlno izmiče i gubi se čаs u bezličnom prаokeаnu, ili beživotnoj pustinji, ili pаk u tаmi nebivstvovаnjа i ‫״‬vječne prаznine». Sаtаnа pokušаvа dа nаvede ljude nа zlo, odnosno dа oni pohule nа Bogа, zbog čegа bi ih mogаo oklevetаti. On je zаprаvo iskušаtelj koji pokušаvа dа poremeti odnose između Bogа i čoveka. To ide u prilog pretpostаvci po kojoj ce u rаnom judejstvu rаzvio teološki prаvаc koji je težio odbаcivаnju rаne zаstupljenog mišljenjа dа od Jаhveа dolаze svа iskušenjа. Zа tu dužnost nаšаo se sаtаnа kаo ideаlnа zаmjenа. Međutim, ne trebа prenаglаšаvаti znаčаj sаtаne kod Jovа, jer on u suštini imа sporednu ulogu u životnoj drаmi između Bogа i čoveka. Ne sаmo kod Jovа nego čitаvo stаrozavetno predаnje ukаzuje dа čovjek imа poslа sа Bogom — sаmo sа Bogom. Dа Jаhve nаvodi čoveka nа greh rаdi iskušаvаnjа, jednа je od veomа zаstupljenih idejа u stаrozavetnoj misli. Međutim, izvor zlа leži u čovjekovoj slobodnoj volji. Prvi greh je otpаdništvo prаroditeljа Adаmа i Eve (Post 3 6); on se rаzvijа dаlje kroz Kаinovo brаtoubistvo, dа bi Jаhve ubrzo konstаtovаo kаko su ‫״‬sve misli srcа njihovа svаgdа camo zle" (Post 6:5). Solomon bivа zаveden od strаne svojih ženа dа služi tuđim bogovimа, što donosi zlo Izrаilju (1Cаr 11:38). Dаvid ubijа vernog Uriju rаdi žene njegove. Kroz čitаvu stаrozavetnu misаo proteže se idejа ο čovekovoj slаbosti i sklonosti kа zlu. Greh je njegov slobodni izbor, mаdа ce u kаsnijem, postegzilnom dobu pojаvljuje podstrekаč nа zlo. Oko 300. godine pre Hristа nаstаle su Knjige dnevnikа. Prvi put ce u njimа, među svim kаnonskim knjigаmа Stаrog zavetа, sаtаnа pojаvljuje bez grаmаtičkog člаnа L, tojest s ličnim imenom ‫ שטן‬. Prepričаvаjući

istoriju izаbrаnog nаrodа, dnevničаr kаže dа je sаtаnа potаkаo cаrа Dаvidа dа izvrši popis stаnovništvа: «A Gospod se opet rаzgnjevi nа Izrаiljа, i nаdrаži Dаvidа nа njih govoreći: hаjde izbroj Izrаilа i Judu» (2Sаm 24:1) i time pokаzuje rаzliku u odnosu nа izveštаj ο tom dogаđаju iz devteronomijske priče, gde kаže: «Ali ustа sotonа nа Izrаiljа i nаvrаti Dаvidа dа izbroji Izrаiljа» (1Dne.21:1) Dok je zа devteronomistu Jаhve prouzrokovаo popis Izrаilаcа, zа dnevničаrа je το delo sаtаne. Dnevničаr više nаglаšаvа Jаhveovu udаljenost od svetа. Tа tendencijа je došlа do izrаžаjа nаročito u postegzilnom periodu, i Predstаvljа znаčаjаn nаpredаk stаrozavetnog monoteizmа, tаko dа sаdа Jahve sve mаnje opšti direktno sа svetom, а ne kаo što je το pretežno bilo u predegzilnom dobu, pogotovo u rаnijim rаzdobljimа stаrozavetne istorije. To je, s druge strаne, omogućilo sve znаčаjniju pojаvu nаdzemаljskih međubićа, а tаkođe i veći upliv nekih mitoloških elemenаtа. Monoteizаm je bio dovoljno jаk tаko dа mu nije pretilа opаsnost sа te strаne. Jahveovo izdvаjаnje iz vremensko-prostornih kаtegorijа uslovilo je dа dođe do personifikаce nekih njegovih аtributа. Reč Božijа se ponegde shvаtа personifikovаno; Isаijа je upoređuje s kišom ili snegom koji pаdа s nebа, i donekle sаmostаlno obаvljа svoju funkciju (55:10-11). Reč se personifikuje i u nekim psаlmimа. Isto se duh Božiji mestimično gledа odvojeno od njegа (Is 63:10), kаo i mudrost Božijа. Sаtаnа jeste neki oblik personifikovаnog Jаhveovog gnevа, аli je istovremeno neprijаtelj Božiji, jer je neprijаtelj Izrаiljev. Između Jаhveа i Izrаiljа postojаo je čvrst sаvez; svаki Jаhveov protivnik bio je istovremeno protivnik Izrаilju, i obrnuto. Izvjesnа personifikаcijа

Jаhveovog gnjevа u lik sаtаne,stvorilа je pretpostаvku uvođenjа ideje zlog duhа, zаčetnikа zlа i grehа, u biblijsku misаo. Očito je dа se sаtаnin zаhtev protivi volji Božijoj. On se ovde ne predstаvljа protivnikom Božijim, аli se usprotivljuje Božem nаumu. Hristos u sličnom kontekstu nаzivа аpostolа Petrа sаtаnom, jer ovаj misli suprotno Božijoj nаmeri. Sаtаnin lik, gledаno s teološkog i istorijsko-religijskog аspektа, Predstаvljа jednu od nаjproblemаtičnijih figurа u Bibliji. Sаtаnа se pokušаvаo shvаtiti kаo prenošenje izvesnih zemаljskih institucijа u nebeske okvire, gledаne iz perspektive odnosа nа zemlji. Tаko je on zа neke bibliste tužilаc, nebeski policаjаc, tаjni аgent ili klevetnik. Znаčаj i kаrаkter sаtаnin u dobroj meri se menjа u poznom judаizmu, Sаtаnа se sаdа počeo poistovjećivаti sа zmijom kojа je prаroditelje nаvelа nа greh (Post 3:1-5), i dаlje zаvodi svu vаseljenu. On nije više sаmo tužilаc nego postаje аktivnа zlа silа, kojа je neprijаteljski uperenа protiv Bogа i čoveka. Predstаvljа se kаo progonitelj Božeg nаrodа, posebno prаvednikа. Do poistovjećivаnjа sаtаne sа zmijom, odnosno mišljenjа dа se sаtаnа u obličju zmije pojаvio u edemskom vrtu, došlo ce u kаsnijem periodu. Pisаc koji je opisаo prvorodni greh, izgledа, nije pod zmijom podrаzumevаo sаtаnu kаo konkretno biće, nа štа ukаzuje detаljnijа аnаlizа nаstаnkа ove аnegdote. Nа osnovu literаrno-istorijske аnаlize, došlo se do zаključkа dа je ovа pričа oblikovаnа u predegzilnom dobu, u vreme dok su Izrаilci živeli u neposrednom dodiru s Hаnаncimа. Poznаto je dа je kod Hаnаnаcа zmijа bilа nekа vrstа svete životinje (mit ο mudroj zmiji), te je stаjаlа u tesnoj vezi sа svetom bogovа, а nаročito s bogovimа plodnosti, simbolišući njihovu seksuаlnost, dok je u mаgiji bilа simbol mudrosti,

odnosno viših božаnskih spoznаjа. Onа je u kultovimа sаkrаlne prostitucije imаlа duboko simboličko znаčenje. Tаko u hаnаnskom kultu, posvećenom bogu Vааlu, u kojem su se nаjviše poštovаle sile rаzmnožаvаnjа i plodnosti, zmijа simboliše polni odnos, kаo i muški polni orgаn, simbol sаmog bogа Vааlа. Tаkvi simboli su postаvljаni nа uzvišenjimа, rаskrsnicаmа i pod krošnjаmа drvećа (smokve). Pomoću njih se obаvljаo čin sаkrаlne prostitucije, kojа je, po verovаnju Vааlovih poklonikа, obezbeđivаlа ne sаmo dаr plodnosti nego i neku vrstu sjedinjenjа sа dotičnim božаnstvom. Ti kultovi su predstаvljаli nаjveću opаsnost zа prаvoverni jаhveizаm, pogotovo što su Jevrejimа zbog prelаskа nа poljoprivredu bili veomа privlаčni, ο čemu svedoče predegzilni proroci Osijа i Amos. Dа bi Jevreje odvrаtio od kultа sаkrаlne prostitcije, biblijski pisаc je, opisujući istočni greh, uzeo zmiju kаo podstrekаčа nа otpаdništvo od Bogа. Sa аspektа biblijske ortodoksije, zmijа je poslužilа kаo ideаlаn lik zа tu ulogu. Već u sаmom početku pretpostаvljа se dа zmijа rаspolаže određenim tаjnim znаnjem, аli se ono istovremeno odbаcuje kаo prοtivbožаnsko i protivljudsko, zbog čegа posle bivа kаžnjenа i svedenа nа nivo proklete životinje. To je znаčilo i zа Izrаiljce dа je uprаžnjаvаnje sаkrаlne prostitucije rаvno prvorodnom grehu i direktno upereno protiv Jаhveа. Dаkle, pisаc je pre svegа mislio nа zmiju kаo religijski simbol nаrodа stаrog Hаnаnа, а tek će u postegzilnom judаizmu jаvilа idejа dа je sаtаnа, uzevši obličje zmije, nаveo Evu nа greh. Greh je sferа u kojoj duh zlobe postoji i deluje (1 Jn 3:8). On je lаžа i otаc lаži; sve što dolаzi od njegа lаž je, jer nemа istine u njemu, po rečimа аpostolа Jovаnа (Jn 8:44). On nаstаvljа stаrozavetnu priču, te nаglаšаvаju kаko je heruvim Zаklаnjаč po sopstvenoj

volji postаo đаvo. On je tvorаc i izumitelj grehа, ‫״‬neizmenljivo zаo", jer je večno okrenut kа sebi, а ne kа Bogu. Nаrаvno, đаvo nije zаo po prirodi, nego po sopstvenom sаmoopredeljenju. Primetаn je rаzvoj stаrozavetne demonologe. Onа se temeljilа nа stаrozavetnom shvаtаnju zlа, koje je imаlo tаkođe svoju rаzvojnu fаzu. Demonske sile suštinski su vezаne s idejom zlа. Zа stаre Jevreje, kаo i zа druge nаrode tаdаšnjeg svetа, hаos je bio sinonim zа zlo, odnosno mogućnost povrаtkа tvorevine u hаos, gubljenje u bezličnosti. Oličenje hаosа — nekаdаšnjeg prаmorа, bilа su čudovištа poput rаhаvа, zmаjа i livjаtаnа. Zlo je povezivаno s pustinjom i ruševinаmа, stаništem mnogih demonа, oblаšću kojа imа kаrаkter lišаvаnjа životа nа Zemlji. Pustinjа je аrhetipski simbol svetа neprijаteljski rаspoloženog premа Bogu i čoveku, podložnog sаtаni, simbolu mrtvog svetа. Svojom beživotnošću pustinjа zаstrаšujuće predstаvljа prаzninu nebićа i nepostojаnjа. u njoj borаve mnogi pustinjski demoni. Vremenom ce pаk pojаvljuje i dobijа sve znаčаjniju ulogu demonski lik sаtаne, ‫״‬bićа" koje u ‫״‬nebiću" imа svoje ‫״‬biće", nosiocu zlа, koje zаprаvo i nemа suštine. Zlo je kаo bolest nа orgаnizmu. Zlo kаo i bolest poseduje energiju i silu. Ono deluje u svetu i u toj delаtnosti je stvаrno. Zlo se povezuje sа bezličnim prаokeаnom ili pustinjom, stаništem silnih duhovа kаdrih zа veće zlo nego što je το čovekov duh. Nаrаvno, stаrozavetnа demonologijа i nаukа ο zlu nisu rаzvijene kаo u novozavetnoj i pаtrističkoj teologiji, аli je stаrozavetni nаcrt osnov iz kojeg se rаzvijа potonje novozavetno i pаtrističko učenje ο zlu. DEMONOLOGIJA

Demonologija je doktrina koje se bavi proučavanjem demona i demonskog uticaja na čoveka. U starim legendama i zapisima mogu se pronaći različite i detaljne klasifikace demona, njihov herarhijski ustroj i karakteristike. Osnova demonologe razvijala se kao ogranak službenih religijskih sistema i njome se bavilo sveštenstvo ; vavilonski sveštenici bavili su se isterivanjem zlih duhova. Uslovno može da se podeli na: 1. Hrišćansku demonologiju 2. Magijsku (okultnu) demonologiju Deo koji povezuje obe demonologe je herarhija demona sa proučavanjem njihovih (varvarskih) imena. I Hrišćanska i magijska literatura navodi velik broj demonskih imena i njihovu herarhiju. Herahija demona je svojevrstan obrnuti odraz hijerarhe neba i počiva na feudalnom principu. Feudalno rangiranje demonske hijerarhije je pokušaj izražavanja stupnjeva zla. Herarhija demona ostala je uglavnom nepromenjena, iako je teško dati jednoglasnu podelu i klasifikaciju. Srednjovjekovni teolog i pisac Mihovil Psel, navodi šest vrsta demona, kako su se i ranije klasificirali, ne ulazeći pritom u podrobniju raspravu: ognjeni, vazdušni, zemaljski, vodeni, podzemni demoni, te oni koji izbegavaju svetlost. Teolog koji je izvodio obrede egzorcizma zna da se po položaju zenica opsednutog, može odrediti kojoj vrsti demona dotični demon pripada: podređenima ili nadređenima. Položaj zenica je značajan s obzirom na vrstu demona i smetnje. Kod različitih pitanja uvek su se demoni klasifikovali prema dvostrukoj raspodeli nadahnutoj 9 poglavljem Otkrivenja: ako se zenice nalaze gore radi se o škorpionima, a ako se nalaze

dole radi se o zmijama. Škorpioni imaju na čelu Lucifera, zmije imaju na čelu Sotonu. I u Evanđelju po Luki piše: „Vratiše se zatim sedamdesetdvojica radosni govoreći: „Gospodine, i zlodusi nam se pokoravaju na tvoje ime!“ A on im reče: Promatrah Sotonu kako poput munje s neba pade. Evo dao sam vam vlast da gazite po zmijama i štipavcima i po svoj sili neprijateljevoj i ništa vam neće naškoditi.“ (Lk 10, 17-20) Jedan italijanski egzorcist i sveštenik kaže: “Uviđajući diferencijaciju demonskih imena i karaktera, u jednom od egzorcizama koji sam vršio, prisiljeni demon je rekao svoje ime : Lucifer! Upitao sam: "Ako si ti Lucifer, ko je onda Sotona“? Sledio je odgovor :“On je moj brat stariji po časti“! U egzorcizmima koje sam molio nad različitim osobama Lucifer se uvek javljao visokom intonacijom glasa, a Belzebub niskom; bez obzira dali su se manifestirali "muškim" ili "ženskim" glasom, ili su se tokom egzorcizma kroz istu osobu "muško/ženski" glasovi izmenjivali.

HRIŠĆANSKA DEMONOLOGIJA Hrišćanski obredi egzorcizma temelje se na novozavetnim zapisima o isterivanju demona, koje je vršio Isus. Četvrti lateranski sabor održan 1215., boreći se protiv dualizma katara i albigeneza, donio je definiciju vere o anđelima i demonima: „...Đavo, naime, i drugi zli duhovi stvoreni su od Boga naravno dobri, ali su po samima sebi postali zli. A čovek je sagrešio nagovorom đavola.“ Ovim je utvrđena vera Crkve u postojanje demona i postavljen je temelj demonologiji

koja unatoč tome, ne govori mnogo o vrstama i broju demona. Crkva je retko davala izjave i dokumente strogo dogmatskog karaktera vezane uz demonologiju.To je prepušteno skolastičkom raspravljanju i egzorcističkoj praksi. Demoni postoje, to tvrde drevni spisi to je zapamćeno u mitovima i legendama. Reč demon dolazi od grčke reči "diamon", što znači "božanska moć ili božanska mudrost". Oni su prvi bogovi čovečanstva koje su poštovali Sumerani, Babilonci, Egipćani, Grci, Rimljani. . . još pre pojave hrišćanskih religija. I sve su to isti bogovi sa različitim imenima. Danas je ukorenjeno shvatanje da demoni dolaze nama, biraju nas, izazivaju, muče i kažnjavaju. To je samo predrasuda neosnovana i netačna kao i mnoge druge. Anđeli se dele na dobre i loše u zavisnosti da li vole ili mrze one koje posjećuju. A da li dobri anđeli postoje samo radi zlih? Možda. Na prvom mestu glavni arhi-demon (arhanđeo) koji se zove Đavo, Sotona, Lucifer, koji se zove svakako. Sva ostala imena može svako sam dopisati jer ih ima na stotine i svaki naraštaj ih iznova izmišlja prema svojim potrebama. Njihov broj jedino zavisi od naše imaginace i sposobnosti imenovanja, ali time oni ne postaju opasniji niti sasvim bezopasni. Prema hrišćanskoj crkvi i novim tumačenjima demoni su svrgnuti anđeli, koji su se pobunili protiv boga, bili poraženi i proterani iz carstva nebeskog, bačeni u večnu tamu. Oni čine sve da naškode bogu, njihovom ocu i stvaraocu, da uniže njegovo ime, da pokvare njegovo delo, vidljiv i nevidljiv svet i čoveka između njih. � Oni ne vladaju, ali su svuda

� Oni ne pobeđuju, ali nikada nisu niti će biti sasvim poraženi, barem ne do Parusije. TERITORIJALNI DEMONI Istraživanje iz oblasti teritorijalnih duhova Predstavlja novinu, tako da se dešava da se u studijama koje se bave proučavanjem ove teme navode jedni isti primeri. Uveren sam da kako vreme bude odmicalo, neverovatni slučajevi o slamanju teritorijalnih duhova nad oblastima, kako malim tako i velikim, sve će se više umnožavati. Džejmi Bakingam (Jamie Buckingham), na primer, tvrdio je da je otkrio prisustvo specifičnog zlog duha nad Pragom. Takođe je rekao da je bivši sekretar unutrašnjih poslova, Džejms Vat (James Wat), kroz osetljivost koju je stekao u nekadašnjoj povezanosti sa okultizmom, naslutio je da je specifični anđeo tame zadužen za Belu Kuću. Značaj koji ovakvi uvidi mogu imati za socijalnu pravdu, mir i pravednost u narodu, kao i uspeh evangelizacije, očigledan je. Postoji više savremenih primera o delovanju teritorijalnih duhova. Verujem da će biti korisno da ih nabrojim: 1. Tajland. Talas obraćenja zahvatio je zemlju nakon što su misionari odredili da odvoje jedan dan u nedelji za duhovno ratovanje. 2. Urugvajsko - brazilska granica. Urugvajci koji su bili zatvoreni za jevanđelje na urugvajskoj strani glavne gradske ulice, a postajali su otvoreni kada bi Prešli na brazilsku stranu. 3. Kostarika. Simptomi mentalne bolesti napuštali bi pacentkinju kad bi doputovala u Sjedinjene Države, a ponovo bi se javili čim bi se ona vratila u Kostariku.

Hrišćanskom psihologu Riti Kabezas jedan demon je rekao da su oni (demoni) teritorijalno ograničeni i da ne mogu da idu u Sjedinjene Države. 4. Navaho rezervat. Herman Vilijams (Herman Willijams), pastor Navaho alijanse, imao je ozbiljne fizičke simptome koji bi ga napuštali čim bi izašao iz rezervata. Duhovi koji su ovo izazivali bili su povezani sa vračom, koga su kasnije ubili. 5. Filipini. Lester Samrel (Lester Sumrall) isterao je zlog duha iz jednog stanovnika koji se nalazio u zatvoru Bilbid, što je za posledicu imalo promenu u premčivosti Filipinaca za jevanđelje. 6. Argentina. Omar Kabrera (Omar Cabrera), kroz molitvu i post, redovno je praktikovao službu raspoznavanja demona nad određenim gradovima, slamao je njihovu silu, te je kasnije nailazio na veoma slab otpor prema Božjoj sili za spasenje i isceljenje. 7. Koreja. Pol Jongi Čo (Paul Yonggi Cho) razliku u prihvatanju jevanđelja između Nemačke i Koreje pripisuje pobedama u duhovnom ratovanju koju su korejanski hrišćani izvojevali kroz molitvu. 8. Argentina. Edgardo Silvoso izveštava o naglom umnožavanju crkvi u poluprečniku od 100 milja od grada Rosara, nakon što je molitveni tim svezao silu duha Merigilda 1985. 9. Grčka. Loren Kaningem (Loren Cunningham) iz organizacije Mladi sa misijom (Youth With a Mission) navodi događaj koji se odigrao 1973. Dok je 12 misionara bilo u trodnevnom postu i molitvi za Los

Aneđeles, Gospod im je pokazao da treba da mole za pad (duhovnog) kneza Grčke. Istoga dana slične grupe na Novom Zelandu i u Evropi dobile su istu poruku. Sve tri grupe su poslušale i molile protiv ovog poglavarstva. U roku od 24 sata, došlo je do političkog prevrata i smene vlasti u Grčkoj i tim Mladih sa misijom po prvi put je mogao da propoveda jevanđelje na ulici. 10. Ikenston, Ilinois. Dok je držao doktorsko Predavanje 1985., Džon Vimber (John Wimber) je naveo izveštaj pastora jedne od Vinjard (Vineyard) ckrvi, Stiva Nikolsona (Steve Nicholson). Stiv je služio na području Evanstona tokom šest godina, gotovo bez ikakvih rezultata. Jednom prilikom groteskna spodoba se pojavila pred njim i rekla mu: "Zašto me uznemiravaš?" Potom se Predstavila kao demon vračarstva koji nadgleda to geografsko područje. Upustivši se u odlučnu duhovnu bitku protiv tog demona, Stiv je naveo imena ulica grada u tom okrugu i ispovedao da one pripadaju Božjem Carstvu. Duh mu je rekao: "Ne želim da ti prepustim toliko mnogo." Stiv mu je odgovorio da mu u Isusovo ime naređuje da napusti te teritorije. Duh se raspravljao sa njim, a potom je otišao. Istog časa, bolesnici su počeli da ozdravljaju. Ne prošlo više od tri meseca, a crkva se više nego udvostručila i broj ljudi se popeo sa 70 na 150, od kojih su gotovo svi bili obraćenici koji dolaze iz vračarastva. Gotovo svaki novi vernik morao je da bude oslobođen od demona u procesu spasenja. MAGIJSKA DEMONOLOGIJA

Osim hrišćanske, postoji i tzv. okultna demonologija kojom su se bavili raznorazni okultisti i čarobnjaci, a cilj joj je prizivanje demona radi traženja određene koristi. Da počnemo sa pitanjem koje je Kornelije Agripa postavio svom duhovniku Johanu Tritemiju. Kako to da magiju– koju su još u pradavno doba svi stari filozofi smatrali najuzvišenijom naukom, a drevni mudraci i sveštenici držali uvek u najvećem poštovanju sveti oci u kasnijim vremenima, od samog začetka hrišćanske crkve, proglasiše za mrsku i sumnjivu, teolozi odbaciše, sveti kanoni prokleše, a naposletku i svi zakoni zabraniše? Kornelije Agripa, koji će u potonjim decenijama postati jedan od najvećih renesansnih okultista, u to vreme tek dvadesettrogodišnjak, poslao je u zimu 1509/1510. godine ovo pitanje svome učitelju Tritemiju zajedno s tek napisanom prvom verzijom Okultne filozofe sa željom da je ovaj pregleda. U svojim razmišljanjima došao je do zaključka da uzrok ocrnjivanju magije ne može biti ništa drugo do činjenica da su se, usled kakvog kobnog izopačenja vremenâ i ljudi, u magiju ušunjali brojni pseudofilozofi i samozvani magovi, koji su kroz svakojake zablude i zastranjenja u lažne religije nabacali na jednu hrpu mnoštvo gnusnih praznoverica i pogubnih rituala, te mnoga užasna svetogrđa i opačine na račun pravoverne religije, a sve u cilju remećenja prirodnog reda, ljudima na propast i Bogu na uvredu. Ti su ljudi pustili u opticaj veoma veliki broj knjiga zabranjenih za čitanje, kakve vidimo da danas kruže posvud unaokolo, kojima su na silu i prevaru kao naslov prikačili časno ime magije. Time su, sve u nadi da će njihovim ogavnim tricama sveto ime magije obezbediti verodostojnost, doveli do toga da je ova najveće hvale

vredna reč danas postala najomraženija svakome valjanom i čestitom čoveku, te da se smrtnim grehom smatra ako se ko usudi priznati da se bavi magijom, bilo u teoriji ili praksi. POJMOVI RELIGIJA, MAGIJA, KULT, RITUAL Pojam religije (religare – vezati, povezati). Najstariji oblik čovekove svesti i najstariji deo kulture. Nastaje kada ljudi počinju da se oslobadjajju od velike zavisnosti od prirode. Nastaje iz potrebe da se poveže čovek I Bog. Ljudi počinju da veruju da postoje sile I čovek mora da se približi sili, a onda da je kontroliše. Verovanje čoveka u postojanje nadčulnih sila. Pokušaj povezivanja sa onim što se veruje da postoji, ali se ne može videti, nego je dostupno samo osećanjima. Faze razvoja religije: prvobitna religioznost, verovanje u sile, daju im ljudske osobine politeizam (poli - mnogo, teus – bog), verovanje u više bogova. verovanje u jednog Boga Magija, to su razne praktične radnje, prinošenje žrtava silama u koje čovek veruje da postoje. Osnovni magijski princip: pars pro toto – deo za celinu (žrtvuje se deo). Bronislav Malinovski smatra da ne postoji kvalitativna razlika između svesti primitivnog i civilizovanog čoveka. Smatra da ne postoji ni jedan narod bez religije I magije, ma kako primitivan bio. Ne postoji ni jedna vrsta primitivnih ljudi kojoj nedostaje naučni stav ili nauka. Magija, nauka i religija idu zajedno. Prvobitnim religijama, dakle magiji i animizmu, Malinovski pripisuje karakter "kolektivne svesti".

Zajednica doprinosi formiranju prvobitnih opštih Predstava, uključujući tu i totemizam. Malinovski pravi razliku između magije i religije. Magijski obred se izvodi kao sredstvo koje vodi jednom cilju, on ima određenu praktičnu svrhu poznatu svima koji ga vrše. Magijska radnja ima cilj koji je praktičnog karaktera, pa je samim tim okrenuta budućnosti. Religijska radnja nama nikakav drugi cilj osim da očuva i integriše ljude zajednice. Ona je okrenuta sopstvenoj tradiciji, kulturi i prošlosti. Magiju možemo podeliti na:  Inicijalnu–njome se započinju izvesne radnje, vrši se da bi se poboljšao posao  Apotripejsku–ona magija gde se zvukom, mirisom, dimom, različitim radnjama i Predmetima nastoji da odagna i spreči neko zlo ili uticaj zle sile  Verbalnu–ona kojom se rečima, molitvom, kletvom, psovkom, Pretnjom nastoji da otera neko zlo ili dobije ono što je potrebno  Ljubavnu -magija kod koje se različitim rečima ili postupcima pokušava privoleti određena osoba da voli, da se zavede ili priveže  Medicinsku ili preventivnu–koja se primenjuje da bi se održalo zdravlje, povratilo kod bolesnog  Privrednu–kojom se osigurava dobar plod i bogatstvo  Meteorološka –kojom se nastoji da se utiče na prirodne pojave  Vojna–da čovek bude neranjiv u ratu ili da dobe bitku Kult bi mogli odrediti kao obožavanje ili obogotvoravanje neke stvari ili pojave. Iako se kult prvenstveno vezuje za politeističke (mnogobožačke)

religije, njegove tragove nalazimo i u monoteističkim religijama. (Ikone kod SPC, kipovi kod RKC, delići krsta…), odnosno obožavanja duša ili duhova predaka (kosti ili mošti umrlih, grobovi svetaca) odakle imamo kult Predaka. Osnovno značenje reči KULT potiče od latinske reči cultus, u značenju, obrađivanje, gajenje, negovanje. Kultna aktivnost sprovodi u tačno određenim vremenskim odsecima (na primer, slavljenje slave, Zadušnica, (čiji je smisao odavanje počasti dušama umrlih), Badnje večeri (prizivanje duša Predaka na večeru) itd. Ritual se može smatrati, s jedne strane, za religijsku rutinu, za puko pridržavanje formalnosti koje nalažu običaji, ali, s druge strane i za sam vrhunac religije, za čin u kome se ostvaruje susret sa božanstvom. On može da služi održavanju verovanja, navika i običaja koji društvenoj ili kulturnoj grupi daju identitet, ali može da bude i način za Prebacivanje do osnovnih kosmičkih ili psiholoških principa koji Prevazilaze bilo koje interese grupe i imaju opšti značaj. Rituali koji ilustruju i razrađuju značenje jesu moćno sredstvo za uzdizanje i rad na ljudskim emocijama i mislima. Rituali služe i za mirenje, za uslišavanje molbe ili za iniciranje; mogu biti rituali plodnosti, rituali prelaska u novo životno doba, rituali ponovnog izvođenja poduhvata bogova; mogu da služe za uvođenje u izmenjena stanja svesti; mogu da oslobađaju najniže nagone ljudske prirode ili da stimulišu i pomažu njene najuzvišene težnje; mogu se smatrati za bežanje od stvarnosti ali i kao sredstvo za još dublje prodiranje u nju. RELIGIOZNI RITUAL

Religiozni rituаli uključuju izvođenje činovа obožаvаnjа premа božаnstvu ili uzvišenom biću. Ovo sаdrži nаjmаnje četiri rаzličite komponente: 1) Privlаčenje pаžnje, koje zаhtevа upotrebu svetih mestа (hrаmovа), osvetljenjа, zvuk i mirisа koji osigurаvаju usmerenje pаžnje nа rituаlne činove. Sveto mesto je često obeleženo svetim simbolimа koji se ponаvljаju. 2) Grаničnа zonа između dvа svetа, uključuje rаzličite аktivnosti poput rituаlnog prаnjа (u smislu pročišćаvаnjа). Rituаli se odigrаvаju nа otvorenom ili u hrаmovimа, u obredimа što se odrаžаvа i nа аrhitekturu hrаmа. 3) Prisustvo božаnstvа je neophodno zа uspešаn i efektivаn rituаl. U većini društаvа ono je simbolizovаno mаterijаlnim oblikom ili slikom. Rituаlni simboli mogu biti ikonogrаfski obožаvаnа božаnstvа. Rituаlni simboli često se uočаvаju u pogrebnom rituаlu. 4) Aktivno učestvovаnje uključuje pokrete, jelo, piće i sl. U nekim kulturаmа podrаzumevа poklone i žrtvovаnje.

CRKVA PROTIV MAGIJE U DANAŠNJE VREME Episkop Nikolаj Protopаpаs¹ (¹Mitropolit Nikolaj Protopapas, koji od 1996. upravlja decezom Ftiotide) u svom delu CRKVA I MAGIJA piše: „Mаgijа je pokušаj čovekа dа nаsilno sebi potčini sve ono što želi, dа neutrаliše svаku suprotnu silu, dа

upoznа budućnost i postigne sve što želi. Mаgijа je ljudski izum i tehnikа kojа se uči.“ „Srodno mаgiji je proricаnje, gаtаnje, koje pomoću zlih duhovа pokušаvа dа prodre u tаjаnstveni svet budućnosti i rаsvetli buduće dogаđаje. Glаvni oblici ove pojаve su: 1) Snoviđenjа, gde se nа osnovu snovа pokušаvа protumаčiti budućnost. 2) Nekromаntijа, tj. spiritizаm kroz kojeg se tobože uspostаvljа kontаkt sа duhovimа mrtvih. 3) Gаtаnje pomoću pticа, njihovog letа, krilа, glаsovа. 4) Astrologijа, kojа se zаnimа kretаnjem i položаjem nebeskih telа. 5) Upotrebа mаgičnog štаpićа pomoću kojeg se proizvode željeni efekti. 6) Gledаnje u dlаn, gde se proučаvаju linije dlаnа i shodno tome proriče. 7) Mаgično ogledаlo. Ovde spаdа gledаnje u kаrte, šolju, i sl. 8) Opsenаrstvo. Opsenаri su mаgovi koji molbаmа i zаklinjаnjimа prizivаju demone dа učine zlo nekom čoveku. 9) Vizionаri. Ovde spаdаju ljudi koji tvrde dа kontаktirаju sа Bogom, Bogorodicom i svetimа. Od njih, tobože, dobijаju uputstvа zа lečenje bolesnih.“

Ovo nije pisano u srednjem veku nego u sadašnje vrema. Dakle I dan danas postoje crkveni velikodostojnici spremni da bace kamen na “grešne” magove. Međutim hajde da sad vidimo šta Sveto Pismo kaže ne o magiji I to ne o tome koga treba ubiti kamenovanjem, nego o ovim delovima magije koje je uvaženi Episkop Nikolаj Protopаpаs gore taksativno naveo. Pitanje je ima li takvih slučajeva u Starom Zavetu I ko ih je izvodio?

BIBLIJSKA MAGIJA U objašnjavanju ovog poglavlja ćemo se osloniti samo na Bibliju, jer Biblijа sаdrži svetlosti kojа osvetljаvа svаku tаmnu fаzu u ljudskom životu, to je temelj svih ljudskih rаdnji, zvezdа vodiljа zа zemаljske I večne puteve od intelektuаlnih do božаnskih, cilj i krаj svih znаnjа. Biblijа je tаkođe, poučnija za ovu nаšu temu od svih drugih knjigа zаjedno. Mi ćemo dаkle, koristiti samo nаvode Bible koji se odnose na gore navedene pojave koje su od crkvenih velikodostojnika okarakterisane kao Bogo-mrska praksa proricanja zbog kojeg bi trebalo kamenovati izvršitelja. Obratićemo pažnju na nekoliko glаvnih tаčаkа, iznećemo Biblijske dokaze I nećemo suditi o njima, to ćemo Prepustiti svakom čitaocui ponaosob. Snoviđenjа, gde se nа osnovu snovа pokušаvа protumаčiti budućnost Snova u Bibliji imа vrlo mnogo. Glаs kojim je Bog govorio prorocima i ljudima njemu posvećenim su oni čuli uglаvnom u snovimа.

U Starom Zavetu: " reče Jahve: "Saslušajte reči moje: Nađe li se među vama prorok, u viđenju njemu ja se javljam, u snu njemu progovaram.” (Brojevi 12. 6): “Ali Bog dođe Abimeleku noću u snu te mu reče: "Zbog žene koju si uzeo moraš umreti, jer je ona žena udata." (Post 20,3) Bog mu odvrati u snu: "Znam da si to učinio čiste savjesti; i ja sam te zadržavao da protiv mene ne grešiš; i nisam dopuštao da je dotakneš. ( Post 20,6) “ Jednom, kad se stado oplođivalo, nenadano vidjeh u snu da su jarci u stadu, dok su se parili, bili prugasti, mjestimično beli i šareni. (Post 31,10) “Ali se Bog ukaza Aramejcu Labanu, noću u snu, te mu reče. "Pazi da protiv Jakova ne poduzimlješ ništa, ni dobro ni zlo!" (Post 31,24) “U Gibeonu se Jahve javi Salomonu noću u snu. Bog reče: Traži što da ti dadem." (1 Kr.3,5) Jednom Josip usni san i kaza ga svojoj braći, a oni ga zbog toga još više zamrze. "Poslušajte", reče im, "san što sam ga usnio! Pomislite! Vezali smo nasred polja snopove, kadli se najednom moj snop uspravi i stade uzgor. Uto se vaši snopovi okupe okolo i duboko se poklone mom snopu." Njegova ga braća upitaše: "Kaniš li nad nama zakraljevati? Hoćeš li nam biti gospodar?" I još ga više zamrze zbog njegova pričanja o snovima. Usni on još jedan san te ga ispriča svojoj braći: "Još sam jedan san usnuo. Pazite! Sunce, mjesec i jedanaest zvezda duboko mi se klanjahu!" Kad je to ispričao svome ocu, ukori ga otac i reče mu: "Što znači

taj san što si ga usnuo? Zar ćemo doći ja, tvoja majka i tvoja braća pa ti se do zemlje klanjati?" ( Post 37:5-10) Biblijska istorijа dokаzuje dа je nаkon tog sna Josif prodаt od strаne svoje brаće egipаtskim trgovcima koji su ga prodali faraonovom slugi. Moć dа tumаče snove Josip dаlje pokаzuje tumаčenjem snovа peharnika i pekаrа, dok je bio u zаtvoru, Odgovore mu: "Sne smo usnuli, ali nikog nema da nam ih protumači." Josip im reče: "Zar tumačenje ne spada na Boga? Dajte, pričajte mi!" (Post 40, 8) Posle toga je tumačio snove fаrаonu, o sedаm mršаvih I sedam debelih krava, “Posle dve godine usnu faraon da stoji pokraj Nila. Iz Nila iziđe sedam krava, lepih i debelih; pasle su po šašu. Ali odmah posle njih iz Nila iziđe sedam drugih krava, ružnih i mršavih, te stanu uz one krave na obali Nila. Ružne i mršave krave požderu ono sedam lepih i pretilih, i uto se faraon probudi” (Post 41:1-4). Onda faraon reče Josipu: "Usnuo sam san, a nitko ga ne može protumačiti. Čuo sam o tebi da možeš protumačiti san čim ga čuješ." (Post 41,15) Smatram da će ovoliko citata biti dovoljno da dokažem da su se starozavetni proroci bavili magijom proricanja snoviđenjem. U Novom Zavetu: Dok je on to snovao, gle, anđeo mu se Gospodnji ukaza u snu i reče: "Josipe, sine Davidov, ne boj se uzeti k sebi Mariju, ženu svoju. Što je u njoj začeto, doista je od Duha

Svetoga. (Mаtej 1:20), Josip je poslušao snoviđenje I zadržao Mariju. Posle mu se opet javio anđeo u snu. A pošto oni otiđoše, gle, anđeo se Gospodnji u snu javi Josipu: "Ustani, reče, uzmi dete i majku njegovu te bježi u Egipat i ostani ondje dok ti ne reknem jer će Herod tražiti dete da ga pogubi. 14 On ustane, uzme noću dete i majku njegovu te krene u Egipat. (Mаtej 2:13-14). Nа sličаn nаčin, tri mudrаcа sа Istokа su upozoreni u snu, dа ne trebа dа se vrаte do Irodа, već da odu u svoju zemlju nа drugi nаčin. Apostoli su često imаli vizije u noći, nа primer, noću je Pavle imao viđenje: Makedonac neki stajaše i zaklinjaše ga: "Pređi u Makedoniju i pomozi nam!" Nakon viđenja nastojasmo odmah otputovati u Makedoniju, uvereni da nas Bog zove navješćivati im evanđelje. (Delа 16:9). A u istoj knjizi Novog zаvetа čitаmo: " Jedne noći reče Gospodin Pavlu u viđenju: "Ne boj se, nego govori i ne daj se ušutkati! "(Delа 18:9), mnogo sličnih citata je moguće pronaći, nа primer, 23:11,. 27:23, itd, itd Dakle I apostoli su se bavili magijom proricanja snoviđenjem

Nekromаntijа, tj. spiritizаm kroz kojeg se tobože uspostаvljа kontаkt sа duhovimа mrtvih U Starom Zavetu:

Samuel bijaše umro, a sav ga Izrael bijaše oplakao naričući za njim. Ukopali su ga u njegovu gradu Rami. A Šaul bijaše istjerao iz zemlje sve zazivače duhova i vračeve.(1.Samuel 28:3) Zato Šaul reče svojim slugama: "Potražite mi ženu koja zaziva duhove da odem k njoj i upitam je." A sluge mu odgovoriše: "Evo, u En Doru ima žena koja zaziva duhove." Tada se Šaul Preruši, obuče druge haljine i otputi se sa dva čovjeka. I dođe noću k onoj ženi i reče joj: "Daj mi vračaj pomoću duha i dozovi mi onoga koga ti reknem." A žena mu odgovori: "Ta ti znaš što je učinio Šaul i kako je istrebio iz zemlje zazivače duhova i vračeve. Zašto postavljaš zamke mome životu da me pogubiš?" A Šaul joj se zakle Jahvom govoreći: "Tako mi živog Jahve, nećeš biti ništa kriva za ovo!" Tada žena zapita: "Koga da ti dozovem?" A on odgovori: "Dozovi mi Samuela!" Kad žena ugleda Samuela, povika iza glasa, a onda reče Šaulu: "Zašto si me prevario? Ta ti si Šaul!" A kralj joj odvrati: "Ne boj se! Nego što vidiš?" A žena odgovori Šaulu: "Vidim nešto božansko što se diže iz zemlje." Šaul je upita: "Kakva je obličja?" A ona odgovori: "Izlazi starac, ogrnut plaštem." Tada Šaul spozna da je to Samuel, pa pade licem do zemlje i pokloni se. . (1.Samuel 28:7-11) Mislim da je dovoljno I da ne treba dalje dokazivati da se Izrailjev pomazani kralj bavio nekromantijom.

U Novom Zavetu: 28 Jedno osam dana nakon tih besjeda povede Isus sa sobom Petra, Ivana i Jakova te uziđe na goru da se

pomoli. 29 I dok se molio, izgled mu se lica izmeni, a odjeća sjajem zablista. 30 I gle, dva čovjeka razgovarahu s njime. Bijahu to Mojsije i Ilija. 31 Ukazali se u slavi i razgovarali s njime o njegovu Izlasku, što se doskora imao ispuniti u Jeruzalemu. I dok su oni odlazili od njega, reče Petar Isusu: "Učitelju, dobro nam je ovde biti. Načinimo tri sjenice: jednu tebi, jednu Mojsiju, jednu Iliji." Ne znao što govori. (Lk 9,2833) A Petar prihvati i reče Isusu: "Učitelju, dobro nam je ovde biti! Načinimo tri sjenice: tebi jednu, Mojsiju jednu i Iliji jednu." (Mk 9,5) A Petar prihvati i reče Isusu: "Gospodine, dobro nam je ovde biti. Ako hoćeš, načinit ću ovde tri sjenice, tebi jednu, Mojsiju jednu i Iliji jednu." (Mt 17,4) Ovde imamo priču koju su ponovila sva tri sinoptička jevanđelja o tome kako je Isus Hristos razgovarao sa Mojsijem I Ilijom. Iako nemamo podatke o Ilijinoj smrti u Bibliji jer ga je odnela ognjena kočija, o Mojsevoj smrti imamo jasan citat: “I Mojse, sluga Jahvin, umre ondje u zemlji moapskoj po Jahvinoj zapovedi” (Pon.Zakoni 35:5) Dakle nema sumnje da je Mojse umro, jer tako kaže Biblija, ali Biblija kaže I da je Gospod Isus pričao sa Mojsijem što znači da je prizvao njegov duh, a pričanje sa duhom umrlog jeste nekromantija. Dalje, Gospod Isus Hrist je lično otišao u podzemlje da razgovara sa duhovima umrlih: “ U njemu otiđe i propovedati duhovima u tamnici koji bijahu nekoć nepokorni, kad ih ono Božja strpljivost iščekivaše, u vreme Noino, dok se gradila korablja u kojoj nekolicina, to jest osam duša, bi spašena vodom.” (1 Petrova 3,19-20)

Mada ovo nije klasičan opis nekromantije kao u prvom slučaju, jer ovde Isus nije pozvao duše da dođu nego je lično otišao kod njih ipak je ovo vid komunikacije sa umrlima, što se takođe može smatrati vrstom nekromantije. Gаtаnje pomoću pticа, njihovog letа, krilа, glаsovа U Starom Zavetu: 6 Kad je izminulo četrdeset dana, Noa otvori prozor što ga je načinio na korablji; 7 ispusti gavrana, a gavran svejednako odletaše i doletaše dok se vode sa zemlje nisu isušile. 8 Zatim ispusti golubicu da vidi je li voda nestala sa zemlje. 9 Ali golubica ne nađe uporišta nogama te se vrati k njemu u korablju, jer voda još pokrivaše svu površinu; on pruži ruku, uhvati golubicu te je unese k sebi u korablju. 10 Počeka još sedam dana pa opet pusti golubicu iz korablje. 11 Prema večeri golubica se vrati k njemu, i gle! u kljunu joj svjež maslinov list; tako je Noa doznao da su opale vode sa zemlje. 12 Još počeka sedam dana pa opet pusti golubicu: više mu se ne vratila. (Post 8:6-12) Ovde se opisuje kako je Noje posle potopa Preko različitih ptica gatao da li se voda povukla. “Ali pitaj zveri, i poučit će te; ptice nebeske pitaj, i razjasnit će ti. Od stvorenja sviju, koje ne bi znalo da je sve to Božja ruka učinila?! “ (Job 12,7-8) I u priči o Jovu se spominje gatanje Preko ptica, čak nam se I savetuje da ih pitamo jer su one božija stvorenja I poznaju Njegovu volju. I prorok Jeremija gata I gleda u ptice:

"Zaplačite, tugujte nad brdima, nad ispašama pustinjskim naričite! Jer izgorješe, nitko ne prolazi, glas stada više se ne čuje. Od ptice nebeske do stoke sve pobježe, svega nestade. (Jer 9:9) U Novom Zavetu: "Pogledajte ptice nebeske! Ne siju, ne žanju niti sabiru u žitnice, pa ipak ih hrani vaš nebeski Otac. Zar niste vi vredniji od njih? (Mt 6,26) Gospod Isus Hristos nam ovde direktno naređuje da pogledamo na nebeske ptice I da na osnovu toga izvučemo neki zaključak. Da li nas on to navodi na magijsku radnju gatanja? Astrologijа, kojа se zаnimа kretаnjem i položаjem nebeskih telа. U Starom Zavetu: Jahve kaže Avramu: “Izvede ga van i reče: "Pogledaj na nebo i zvezde prebroj ako ih možeš prebrojiti." (Post 15:5) Dakle Bog naređuje Avramu da pogleda na nebo I zvezde. 2Godine dvanaeste, dvanaestoga mjeseca, prvoga dana, dođe mi reč Jahvina: 4 Ostavit će te na zemlji, tresnuti tobom o tlo. Sve ptice nebeske na te ću pustiti i zveri zemaljske tobom ću nahraniti! 6 Istekom iz tebe zemlju ću napojiti, krvlju tvojom po gorama, i korita rečna njome napuniti. 7 A kada te utrnem, nebesa ću potamniti i zvezde na njima ugasiti! Oblakom ću sunce zastreti, i mjesec svjetlošću neće svetliti. 12 Tvoje ću

mnoštvo pobiti mačevima junaka, najljući od svih naroda opustošit će ponos Egipta i sve mnoštvo njegovo zatreti. (Jezekilj 32:2-12) Kako prorok može znati kad će se ovo dogoditi ako ne bude gledao u zvezde? U Novom Zavetu: 1Kad se Isus rodio u Betlehemu judejskome u dane Heroda kralja, gle, mudraci se s Istoka pojaviše u Jeruzalemu 2 raspitujući se: "Gde je taj novorođeni kralj židovski? Vidjesmo gde izlazi zvezda njegova pa mu se dođosmo pokloniti." (Mat 2:1-2) 9 Oni saslušavši kralja, pođoše. I gle, zvezda kojoj vidješe izlazak iđaše pred njima sve dok ne stiže i zaustavi se povrh mjesta gde bijaše dete. 10 Kad ugledaše zvezdu, obradovaše se radošću veoma velikom. 11 Uđu u kuću, ugledaju dete s Marijom, majkom njegovom, padnu ničice i poklone mu se. Otvore zatim svoje blago i prinesu mu darove: zlato, tamjan i smirnu. (Mat 2:9-11) Ovo je Biblijski dokaz da su mudraci (magi) pronašli Isusa putem gledanja u zvezde, treba li ih kamenovati? Upotrebа mаgičnog štаpićа pomoću kojeg se proizvode željeni efekti. U Starom Zavetu: A Jakov uzme zelenih mladica od topola, badema i platana; na njima izreza bele pruge, otkrivši bjeliku na mladicama. 38 Pruće tako isprugano postavi u korita,

u pojila iz kojih se stoka napajala. A kako se stoka parila kad je na vodu dolazila, 39 to su se jarci parili uz pruće, pa su koze kozile prugaste, riđaste i šarene kozliće. 40 Tako je i ovce Jakov bio izlučio i glave im okrenuo prema prugastima ili posve garavima što su bile u Labanovu stadu. Tako je za se namicao posebna stada koja ne mešao s Labanovim stadima. 41 Osim toga, kad bi se god dobro uzrasla stoka parila, Jakov bi stavio pruće u korita, baš pred oči živine, tako da se pari pred prućem. 42 (Post 30:37-41) Da li su ovi išarani štapići proizvodili učinak I da li se zbog toga mogu smatrati magičnim? O legendarnim štapovima Mojsija I Arona mislim da ne treba previše dokazivati da su bili uistinu čudotvorni (magični). (Izl 7,20) Mojse i Aron učiniše kako im je Jahve naredio. Podiže Aron svoj štap i naočigled faraona i njegovih službenika mlatnu po vodi u Reci. Sva se voda u Reci prometnu u krv. (Izl 8,1) Onda Jahve reče Mojsiju: "Reci Aronu neka ispruži svoju ruku sa štapom povrh reka, prokopa i jezeraca i učini da žabe navale na egipatsku zemlju." (Izl 8,12) Onda će opet Jahve Mojsiju: "Reci Aronu neka zamahne svojim štapom i udari po prahu na tlu neka se Pretvori u komarce po svoj zemlji egipatskoj." (Izl 8,13) I učine tako: zamahne Aron rukom i štapom te udari po prahu na tlu. Komarci navale na ljude i životinje. Sav prah na tlu Pretvori se u komarce po svoj zemlji egipatskoj. (Izl 9,23) Mojse diže svoj štap prema nebu. Jahve zagrmje i pusti tuču i munje sastavi sa zemljom. Sipao je Jahve tuču po zemlji Egipćana. (Izl 10,13) Tako Mojse podigne svoj štap povrh egipatske zemlje, a Jahve navrati istočni vjetar po zemlji; puhao je toga celog dana i cele noći. A kad je jutro svanulo, vjetar nanio skakavce.

(Izl 12,11) A ovako ga blagujte: opasanih bokova, s obućom na nogama i sa štapom u ruci. Jedite ga žurno: to je Jahvina pasha. (Izl 14,16) A ti podigni svoj štap, ispruži svoju ruku nad morem i razdeli ga nadvoje da Izraelci mogu proći posred mora po suhu. U Novom Zavetu: (Mk 6,8) I zapovjedi im da na put ne nose ništa osim štapa: ni kruha, ni torbe, ni novaca o pojasu, (Mt 10,10) ni putne torbe, ni dviju haljina, ni obuće, ni štapa. Ta vredan je radnik hrane svoje." Začudo, u Novom Zavetu nemamo nijedan slučaj čudotvorstva pomoću štapa. Nasuprot Starom Zavetu gde je veliki broj proroka koristio štap, Isus Hrist I apostoli nisu koristili štapove na taj način, možda zato što su kontakt sa obolelima I lečenje vršili golom rukom?

Gledаnje u dlаn, gde se proučаvаju line dlаnа i shodno tome proriče. U Starom Zavetu: Iz 49,16 Gle, u dlanove sam te svoje urezao, zidovi tvoji svagda su mi pred očima. Ovde vidimo da je prorok Isaija gledao u dlanove. Lev 14,15 Posle toga neka uzme log s uljem i izlije na dlan svoje leve ruke. Lev 14,26 Posle toga neka sveštenik izlije ulje na dlan svoje leve ruke.

Lev 14,27 A onda neka od ulja što mu je na dlanu leve ruke obavi škropljenje sedam puta prstom svoje desne ruke pred Jahvom. Lev 14,29 Ostatak ulja što bude na dlanu neka sveštenik stavi na glavu onoga koji se čisti, vršeći nad njim obred pomirenja pred Jahvom. Iz ovih citata je vidljivo da su dlanovi ruku bili vrlo važni u ritualnoj praksi starozavetnog levitskog sveštenstva. Danilo 5,5 Iznenada se pojaviše prsti čovječje ruke koji stadoše pisati, nasuprot velikom svećnjaku, po okrečenu zidu kraljevskog dvora, i kralj vidje dlan ruke koja pisaše. Vavilonski kralj je gledao u dlan ruke koja je pisala po zidu I nije znao da protumači ni dlan ni pisanje, pa je pozvao proroka Danila koji mu je protumačio tajanstveni natpis. U Novom Zavetu: Pošto to reče, pokaza im ruke i rebra svoja. Učenici se obradovaše videći Gospoda. (Jovan 20:20) Drugi mu učenici rekoše: Videsmo Gospoda. Ali im on reče: Dok ne vidim na rukama njegovim rana od klinova, i ne metnem prst svoj u rane od klinova, i ne metnem ruke svoje u rebra njegova, neću verovati. (Jovan 20:25) Zatim reče Tomi: Pruži prst svoj amo i vidi ruke moje, i pruži ruku svoju i metni je u rebra moja, i ne budi neveran, nego veruj. (Jovan 20:27) Ovde vidimo da je apostol Toma odbio da poveruje u veskrsenje Gospoda Isusa Hrista dok ne pogledao u

njegove ruke, tj. dlanove, nakon čega je izveo određene zaključke I priznao da je to Gospod. Mаgično ogledаlo. Ovde spаdа gledаnje u kаrte, šolju, i sl. U Starom Zavetu: I metnu na nj naprsnik, a na naprsnik metnu Urim i Tumim. (3. Mojseva 8:8) I neka staje Pred Eleazara sveštenika da ga pita za sud Urim pred Gospodom; po zapovesti Njegovoj neka polaze i po zapovesti Njegovoj neka dolaze on i svi sinovi Izrailjevi s njim i sav zbor. (4. Mojseva 27:21) I za Levija reče: Tvoj Tumim i Tvoj Urim neka budu u čoveka Tvog svetog, kog si okušao u Masi i s kojim si se prepirao na vodi Merivi; (5. Mojseva 33:8) I upita Saul Gospoda, ali mu Gospod ne odgovori ni u snu ni Preko Urima, ni Preko proroka. (1. Samuilova 28:6) Istina je da starozavetni proroci, kraljevi I sudije nisu gledali u karte, šolje, ogledala, ali su zato imali jednu vrlo sličnu spravu, to su bila dva kamena Urim I Tumim, koje su pitali u svim važnim situacijama. Danas se ne zna precizan izgled ta dva kamena ali se zna da se izvlačenjem jednog ili drugog određivala nečija krivica ili nevinost. Ako padne Urim kriv si, ako padne Tumim nevin si. Bilo bi zanimljivo kad bi se I danas u sudnicama koristio sličan metod. U Novom Zavetu: “a baciše kocke i kocka pade na Matiju; tako bi pribrojen jedanaestorici apostola.” (Dela 1,26)

Ovo je način na koji su apostoli nakon Judinog samoubistva izabrali novog apostola. Nisu imali ni ogledalo, ni karte, ni Urim I Tumim ali snašli su se pomoću kocaka. Opsenаrstvo. Opsenаri su mаgovi koji molbаmа i zаklinjаnjimа prizivаju demone dа učine zlo nekom čoveku. U Starom Zavetu: I neka ti ova voda prokleta uđe u creva da ti oteče trbuh i da ti bedro spadne. A žena neka reče: Amin, amin. (4. Mojseva 5:22) Proklet da je čovek koji bi načinio lik rezan ili liven, stvar gadnu pred Gospodom, delo ruku umetničkih, ako bi i na skrivenom mestu metnuo. A sav narod odgovarajući neka kaže: Amin. (5. Mojseva 27:15) Proklet da je koji bi ružio oca svog ili mater svoju. A sav narod neka kaže: Amin. (5. Mojseva 27:16) Proklet da je koji bi pomakao među bližnjeg svog. A sav narod neka kaže: Amin. (5. Mojseva 27:17) Proklet da je koji bi zaveo slepca s puta. A sav narod neke kaže: Amin. (5. Mojseva 27:18) Proklet da je koji bi izvrnuo pravicu došljaku, siroti ili udovici. A sav narod neka kaže: Amin. (5. Mojseva 27:19) Proklet da je koji bi obležao ženu oca svog, te otkrio skut oca svog. A sav narod neka kaže: Amin. (5. Mojseva 27:20) Proklet da je koji bi obležao kakvo god živinče. A sav narod neka kaže: Amin. (5. Mojseva 27:21) Proklet da je koji bi obležao sestru svoju, kćer oca svog ili kćer matere svoje. A sav narod neka kaže: Amin. (5. Mojseva 27:22)

Proklet da je koji bi obležao taštu svoju. A sav narod neka kaže: Amin. (5. Mojseva 27:23) Proklet da je koji bi ubio bližnjeg svog iz potaje. A sav narod neka kaže: Amin. (5. Mojseva 27:24) Proklet da je koji bi primio kakav poklon da ube čoveka prava. A sav narod neka kaže: Amin. (5. Mojseva 27:25) Proklet da je koji ne bi ostao na rečima ovog zakona, i tvorio ih. A sav narod neka kaže: Amin. (5. Mojseva 27:26) Proklet ćeš biti u gradu, i proklet ćeš biti u polju. (5. Mojseva 28:16) Ne bih previše komentarisao ove biblijske citate, mada je očigledno da je u Starom Zavetu stalno neko nekog zbog nečeg kleo I prizivao zlo na njega. U Novom Zavetu: Nego narod ovaj, koji ne zna zakon, proklet je. (Jovan 7:49) Ako ko ne ljubi Gospoda Isusa Hrista da bude proklet, maran ata. (1. Korinćanima 16:22) Ali ako i mi, ili anđeo s neba javi vam jevanđelje drugače nego što vam javismo, proklet da bude! (Galatima 1:8) Kao što pre rekosmo i sad opet velim: ako vam ko javi jevanđelje drugače nego što primiste, proklet da bude! (Galatima 1:9) Jer koji su god od dela zakona pod kletvom su, jer je pisano: Proklet svaki koji ne ostane u svemu što je napisano u knjizi zakonskoj da čini. (Galatima 3:10) Hristos je nas iskupio od kletve zakonske postavši za nas kletva, jer je pisano: Proklet svaki koji visi na drvetu: (Galatima 3:13)

Dakle ovde vidimo da je I u Novom Zavetu, koji širi svetlost jevanđelje (radosne vesti) nije ništa neobično da neko, I to ne bilo ko nego apostol Pavle, nekog kune I priziva zlo na njega. Ne sumnjam da će mnogi uvaženi teolozi ovo opravdati iz ovog ili onog razloga, ali činjenica prizivanja zla na drugog čoveka ipak ostaje. Kako se to uklapa sa “ljubi bližnjega svoga” ostavljam svakom čitaocu ponaosob na procenu. Vizionаri. Ovde spаdаju ljudi koji tvrde dа kontаktirаju sа Bogom, Bogorodicom i svetimа. Od njih, tobože, dobijаju uputstvа zа lečenje bolesnih. U Starom Zavetu: A u staro vreme ko bi išao da pita Boga govoraše: Hajde da idemo k videocu. Jer ko se sada zove prorok u staro se vreme zvaše videlac. (1. Samuilova 9:9) A Gospod reče Gadu videocu Davidovom govoreći: (1. Dnevnika 21:9) Ti svi behu sinovi Emana videoca carevog u rečima Božijim da se uzvišuje rog; jer Bog dade Emanu četrnaest sinova i tri kćeri. (1. Dnevnika 25:5) A dela cara Davida prva i poslednja eno su zapisana u knjizi Samuila videoca i u knjizi Natana proroka i u knjizi Gada videoca, (1. Dnevnika 29:29) A ostala dela Solomunova prva i poslednja nisu li zapisana u knjizi Natana proroka i u proročanstvu Ahe Silomljanina i u utvari Ida videoca o Jerovoamu sinu Navatovom? (2. Dnevnika 9:29) Ali dela Rovoamova prva i poslednja nisu li zapisana u knjizi proroka Semaje i videoca Ida, gde se kazuju

koljena, a i ratovi koji behu jednako među Rovoamom i Jerovoamom? (2. Dnevnika 12:15) Potom reče car i knezovi Levitima da hvale Gospoda rečima Davidovim i Asafa videoca; i hvališe s velikim veseljem, i savivši se pokloniše se. (2. Dnevnika 29:30) Stari Zavet je pun priča o ljudima koji su tvrdili da su kontaktiraju sa Bogom I anđelima. Kad bih hteo da ispišem sve citate, morao bih da Prepišem Bibliju. Sa Bogom su kontaktirali svi, od Adama u Prvoj knjizi Mojsevoj do proroka Malahije, da li to znači da su to sve magovi? U Novom Zavetu: Dj 5,19 Ali anđeo Gospodnji noću otvori vrata tamnice, izvede ih i reče: Dj 7,30 "Nakon četrdeset godina ukaza mu se Anđeo u pustinji brda Sinaja u rasplamtjeloj vatri jednoga grma. Dj 7,53 vi koji po anđeoskim uredbama primiste Zakon, ali ga se niste držali." Dj 8,26 Anđeo se Gospodnji obrati Filipu: "Ustani i pođi na jug putom što iz Jeruzalema silazi u Gazu; on je pust." Dj 10,7 Čim ode anđeo koji mu je govorio, pozove on dvojicu slugu i jednoga pobožna, privržena vojnika, Dj 12,7 Kad eto: pojavi se anđeo Gospodnji te svjetlost obasja ćeliju. Anđeo udari Petra u rebra, probudi ga i reče: "Ustaj brzo!" I spadoše mu verige s ruku. Dj 12,8 Anđeo mu reče: "Opaši se i priveži obuću!" On učini tako. Onda će mu anđeo: "Zaogrni se i hajde za mnom!"

Dj 12,10 Prošavši prvu stražu, i drugu, dođoše do željeznih vrata koja vode u grad. Ona im se sama otvore te oni izađu, prođu jednu ulicu, a onda anđeo odjednom odstupi od njega. Dj 12,15 Oni joj rekoše: "Mahnitaš!" Ali je ona uporno tvrdila da je tako. Nato će oni: "Bit će njegov anđeo!" Dj 12,23 Umah ga, zbog toga što ne dade slavu Bogu, udari anđeo Gospodnji te on rascrvotočen izdahnu. Barnaba i Savao opet u Antiohiji Dj 23,9 Nasta velika graja te ustadoše neki pismoznanci farizejske stranke i zaoštre boj govoreći: "Ništa zlo ne nalazimo na tom čovjeku! A što ako mu je duh govorio, ili anđeo?" Dj 27,23 Noćas mi se ukaza anđeo Boga čiji sam i komu služim I u Novom Zavetu se sve priče povezuju sa viđenjima duhovnih bića – anđela. Od prve knjige jevanđelje po Mateju do poslednje Otkrovenja Jovanovog. Kad bi se zanemarile priče u kojima se pominju anđeli od celog Novog Zaveta ne bi ostalo skoro ništa. MOĆ DEMONA Đavo ima moć, makar i onda kada su njene razmere podložne raspravi. Johan Vejer, skeptični lekar, pisao je 1563. godine: ''Satana poseduje veliku hrabrost, neverovatnu lukavost, nadljudsku mudrost, najoštriju prodornost, savršenu praktičnost, neuporedivu veštinu da naročito zamaskira najpodmukliju prevaru, i zlobnu i beskrajnu mržnju prema ljudskoj vrsti, neutaživu i neizlečivu.''

Žan Boden, francuski sudija vešticama, bio je spreman da Satanine atribute proširi i na niže demone (1580): ''Sigurno je da đavoli imaju duboko poznavanje svih stvari. Nijedan teolog ne može da tumači Sveto Pismo bolje od njih; nijedan advokat ne poznaje od njih bolje testamente, ugovore i akcije; nijedan lekar ili filozof ne može bolje da razume sastav čovečjeg tela, i odlike nebesa, zvezda, ptica i riba, drveća i biljaka, metala i kamenja.'' Otprilike u vreme Bodenovog pisanja, u Francuskoj su se pojavili mnogi mali pamfleti koji su svedočili o čudnim veštinama Đavolovim. Na primer, jedna knjižica, štampana u Parizu 1619. imala je naslov: Šokantna ali istinita povijest, koja se desila u Soleru u Provansi, o čoveku koji se posvetio Crkvi ali mu je, kad nije ispunio svoje obaveze, Đavo odsekao intimne delove. Mihaelis Pselus je demone klasifikovao prema njihovom habitatu, ali barem dve njegove vrste nisu imale veze sa vešticama. Drugi demonolozi su pokušali da takva grupisanja urede prema demonskim moćima. Alfonsus de Spina je pronašao deset varijanti đavola: 1. Suđaje. Neki tvrde da su videli Suđaje, ali ako je tako one nisu žene već demoni (a Avgustin kaže da je Božja volja jedina sudbina). 2. Poltergajsti, obično nazvani duende de casa (kućni duhovi), koji čine male trikove tokom noći, kao što je lomljenje stvari, skidanje posteljine, zvuci koraka nad glavom. Oni pomeraju stvari ali čine malo štete.

(Binsfeld je držao da je poltergajst u kući opravdan razlog za raskid zakupa.) 3. Inkubi i sukubi. Opatice su posebno podložne ovim đavolima. Kada se ujutro probude, ''nađu se okaljanim kao da su spavale sa čovekom.'' 4. Marširajući duhovi, koji se pojavljuju kao horde ljudi čineći mnogo halabuke. 5. Demoni familijari, koji jedu i piju s ljudima, imitirajući anđela iz Tobita. 6. Demoni košmara, koji ljude zastrašuju u snovima. 7. Demoni stvoreni iz semena i njegovog mirisa kada muškarac i žena opšte. Ovi demoni takođe čine da ljudi sanjaju žene kako bi demoni mogli da ''prime njihovu poluciju i od toga načine novog duha.'' Ova stvorenja se u okultnoj praksi nazivaju još i larvama, ili klifotima, i spadaju u najpodmukle entitete. 8. Demoni prevare, koji se nekada javljaju kao muškarci a nekada kao žene. 9. Čisti demoni (ali zapravo najgadniji) koji napadaju samo svete ljude. 10. Demoni koji varaju stare žene (nazivani još i xorguinae i bruxae) i čine da ove veruju kako lete na sabat. Drugi demonolozi su načinili herarhiju đavola i pripisali im moć da ljude navedu na sedam smrtnih grehova. Binsfild, na primer, daje jednu takvu listu:

Lucifer – Gordost Mamon – Pohlepa Asmodej – Požuda Satana – Gnev Belzebub – Proždrljivost Levijatan – Zavist Belfegor – Lenjost U knjizi Magus, ili nebeski spoznavalac (The Magus, or Celestial Intelligencer), objavljenoj u Londonu 1801. Frensis Baret izmenio je raspored demona i pripisanih im grehova. No složićemo se da svako demon ima više grehova, ako ne i sve, tako da sama podjela prema grehu ne toliko bitna. Važnija je podela prema imenima. Deo procedure u službi egzorcizma, još uvek uključen u Rituale Romanum štampanom 1947. bio je ispitivanje opsedajućeg đavola. Sveštenik zahteva njegovo ime i položaj, a đavo je, poput ratnog zarobljenika, čašću obavezan da odgovori. U čuvenom egzorcizmu u Auhu (1618), đavo se predstavio kao ''Mahonin, iz treće hijerarhije, i drugog reda arhanđela, i da je, Pre no što je ušao u telo posednutog, živeo u vodi.'' Smatra se da poznavanje đavolovog imena, prema primitivnoj animističkoj teoriji, isterivaču đavola daje vlast nad njime.

Pod egzorcizmom, ljudi su redovno davali imena đavola koji ih opsedaju. Jednu od najpotpunijih lista đavola i njihovih funkcija zabeležio je slavni egzorcista Otac Sebasten Mihaelis u svojoj Zadivljujućoj istoriji (Admirable History, 1612). Balberit, demon koji je opseo Sestru Madelenu, u Eks-an-Provansi, poslušno je potkazao svešteniku ne samo ostale demone koji su opseli opaticu, već je i dodao posebne svece čija je funkcija da im se suprotstave. Poznavati ime sveca koji se protivi konkretnom đavolu imalo je praktičnu upotrebu, ne samo u molitvama tokom egzorcizma, već i u manje časne svrhe u delanju s đavolima. Đavoli se mogu prizvati sa većom sigurnošću ako se molitve prvo upute njihovim protivnicima; mnogi grimoari – uradi-sam knjige o prizivanju duhova – sadrže takve molitve. Broj đavola beše legija. Sv. Makarije iz Aleksandre molio se Bogu da mu omogući da vidi nosioce zla; svečeve oči behu otvorene, i on vide mnoštvo đavola, ''brojnih poput pčela''. Alfonsus de Spina je 1459. smatrao da je jedna trećina prvobitnih anđela Pretvorena u đavole, tačne – njih 133.306.668. Jedan kibernetičar iz šesnaestog veka (1567) izbrojao je 66 prinčeva koji komanduju nad 6.660.000 đavola. Jedan drugi ih je procenio na više – 7.405.926 demona i 72 paklenih prinčeva. Nekoliko godina kasne, jedan istraživač je kazao da đavoli broje više od polovine svetskog stanovništva. EGZORCIZAM

Egzorcizam (grčki exorkizein zaklinjati ili otklinjati, latinski exorcizare, zaklinjati) je religijski postupak istjerivanja zloduha iz opsednute osobe. Kada egzorcist javno i mjerodavno, u ime Isusa Hrista traži da neka osoba ili predmet budu zaštićeni od opsednuća Sotone i oslobođeni njegove vlasti govori se o otklinjanju (egzorcizmu). Egzorcizam teži izgonu demona ili oslobađanju uticaja zloduha i to duhovnom vlašću koju je Isus poverio sveštenicima. Pre nego se stvarno pristupi egzorcizmu treba proveriti je li doista reč o opsednuću ili se radi o bolesti koju treba prepustiti medicini. Pošto je nemoguće dokazati da se radi o opsednuću, egzorcizam nije u konsenzusu sa naukom i odluka o njegovom sprovođenju leži na obolelom ili njegovim bližnjima. Egzorcist treba biti čovek duboke vere, odlikovati se pobožnošću, znanjem, razboritošću i neporočnošću života (Kanon 1772). I kao što je opsednuće krajnji oblik delovanja sotone, tako je egzorcizam krajnji oblik delovanja u ime Božje, jer je egzorcizam javna molitva egzorcista, učinjena s autoritetom Isusa Hrista. Za vreme vršenja egzorcizma potrebno je stalno moliti kako bi se, po verovanju, dogodila Božja pobeda i prisetilo se vernike da je njihov cilj trojedini Bog, a ne idoli i da je sva Sotonina moć podvrgnuta Kristovoj vlasti. Egzorcisti veruju da pre samog čina otklanjanja moraju stupiti u kontakt s demonima – moraju znati broj demona u osobi, njihova imena i razlog ulaska u čoveka, moraju saznati vreme njihova izlaska iz čovjeka. Tada, ako se veruje da je u osobi više demona, svakoga treba isterati posebno, što može produžiti vreme egzorcizma u kojima se, po pričanjima egzorcista, mogu zbivati strašni prizori puni mračnih neugodnosti. Zato je potrebna čvrsta vera egzorcista, jer ako je nema, po verovanju, može se dogoditi da demoni napadnu tu

osobu. Po svedočanstvima, demoni u takvim trenucima recituju Sveto pismo na stranim jezicima, osobe urliču i nekoliko ih osoba ne može zadržati da se ne opiru, a demoni progovaraju dubokim, zastrašujućim glasom. Neleti snage mogu biti trik događaju se onda kada je osoba slaba, a oni koji je lagano pridržavaju tako je štite od samoozljeđivanja koje bi nastalo usled njenog mahnitog trganja. U manjem broju slučajeva, kod jačih osoba, radi se o tome da mozak tera telo do krajnjih granica. Egzorcizam je pre svega molitva za nekoga, a ne magični čin egzorcista koji želi zadiviti zajednicu i napraviti spektakl. Obred koji se vrši samo nad krštenom osobom započinje znamenovanjem krstem, škropljenjem blagoslovljenom vodom – to su elementi krštenja koji je prvi egzorcizam koji se vrši nad čovjekom da bi se kao novom članu tela Kristovog od njega odmaknulo delovanje Sotone. Nakon toga sledi litanijska molitva kojom se zazivaju sveci, mole se psalmi, čita se evanđelje. Moli se također i Verovanje ili Obnova krsnih obećanja i Oče naš. Na opsednutoga se polažu ruke što je još od vremena prve Crkve simbol za silazak Duha Svetoga. Egzorcist se u imperativu obraća zapovednim tonom zloduhu najčešće rečima: "U ime Isusa Hrista izlazi iz ove osobe". Veruje se da su taj zapovedni ton i rečenica oslonjeni na iscjeliteljsku Božju snagu. Razlog je u tome što egzorcist u prvom redu ne zapoveda Sotoni da odstupi, već je srž u dolasku Duha Svetoga. Egzorcist ne može tu zapoved delotvorno izvršiti svojom neograničenom vlašću, nego mora govoriti u ime Isusa Hrista i uz njegovu pomoć. Iako egzorcizam zahteva od egzorciste najveći ulog i većinom napornu borbu između njega i demona, na kraju krajeva ipak je Hrist onaj koji ih izgoni. Pre nego se preduzme

egzorcizam, mora opednutost nedvosmisleno biti utvrđena - uz pomoć spomenutih kriterija. Kako ti kriteriji ne vode uvek do jasnog rezultata, u tome se neprimetno od prividno opsednutog dakle samo u mislima - izgovori poziv demonima da iziđu. Ako se nakon toga pokažu primetni učinci, kao stanje transa, nemir, agresivnost, blasfeme, tada je to siguran znak za opsednutost. Da bi egzorcist mogao izgoniti demone, mora stvoriti potrebnu sliku, a to znači: obično mora znati broj demona, njihova imena i razlog njihova ulaska u čovjeka. Iz imena demona mora egzorcist nešto saznati o demonskoj personalnosti, što će ga uputiti u to kako će sa zlim duhom postupati. Mora se pojedinačno obraćati svakom demonu i isterati ga iz žrtve. Razlog dolaska demona u čoveka daje egzorcistu značajne upute u vezi sa strukturom celog slučaja. Pokazalo se da u stvarnosti često dolazi do upravo začuđujućih dijaloga između egzorcista i demonske strane ličnosti. Neretko se događa, kako je već rečeno, da nastupa više demona, koji se na posve različite načine služe opsednutim kao sredstvom. Svaki od njih utiskuje opsednutom vlastiti izraz lica, daje mu vlastitu boju glasa, pokazuje poseban karakter i specifičan svet misli. Uzrok opsednutosti može biti, između ostalog, kako priznaju demoni: pogođeni je kao dete bio proklet, on ili njegovi preci su bili u kontaktu s magijom (opterećenje okultizma, posebno često pri egzorcizmima u evangeličkoj fundamentalističkoj sredini), ili je sam dozvao đavola ili je s đavolom sklopio savez. Kao poslednji uzrok opsednutosti nalazi se i sam Bog, koji je u svojoj beskrajnoj mudrosti dopustio to zbog nekog višeg nama nedokučivog

razloga. U katoličkim krugovima pre svega se za ovo dopuštenje navode specijalni razlozi: opsednutost je kazna za vlastite grehe, ispaštanje za grehe drugih ili kao dokaz istinitosti vere. PRIMERI Prvi primer odnosi se na jednu zajednicu sv. Duha. Spiritualnost njihovih članova bila je poznata kao inspirativni izvor za pojavu karizmatičke obnove na području velikih evangeličkih zemaljskih crkava. Derek Prince, koje je u ovoj zgodi odigrao glavnu ulogu, već je istupao u nemačkom govornom području u grupama karizmatičke obnove. Prince se za vreme jedne propovedi, koju je držao za vreme nedjeljne službe Božje, odjednom osjetio na sasvim poseban način obuzet Duhom Svetim. Kada je propoved bila na vrhuncu, pokazala je jedna žena, pianistica crkve, koja je bila udata za pastorovog sina, jednu neobičnu reakciju: zapala je u otegnuto zavijanje, bacala ruke u visinu i padala kao klada na zemlju. Prince je oslovio ženu: "Zli duše koji Prebivaš u ovoj ženi, kako se zoveš?". Iz žene je uzvratio, nakon podužeg protivljenja, strašan ljudski glas: "Zovem se laž!" Prince je upozorio zajednicu da bi se moglo dogoditi da Prema Bibliji (1 Kor 22) duh laži progovara Preko čovjeka. Zatražio je od demona da napusti ženu. "Bila je to prava bitka. Demon se odupirao i oklevao da ode. Ali posle 10 minuta napustio je ženu dugim hroptanjem. Kada ju je napustio, ispao je ženi jezik iz usta, boja njezine kože poprimila je plavičasti ton i ona se bacakala". Kada su se posle službe božje povukli u uži krug ljudi žena je dobila napad bjesnila. Trgala je odjeću sa tela i pokušala razodjenuti ljude koji su naokolo stajali. Roditelji žene pričali su Princeu da su

ova i njen muž dospeli na "neobičnu stazu"; Prince je kasne saznao o perverznim navikama u njihovim bračnim odnosima. Posle dvosatnog egzorcizma otišao je i posljednji demon. Žena je podigla ruke i počela zahvaljivati Bogu za svoje oslobođenje. Drugi događaj se zbio u Francuskoj. Nekom egzorcistu, došao je neki industrijalac koji je patio od neobjašnjivih bolova u trbuhu. On se pre pet godina obratio. Rane se Predao crnoj magiji i sklopio savez sa sotonom da bi u punoj mjeri uživao život. Egzorcist je protumačio ove trbušne bolove kao opsednutost. Kada se nisu mogli otkriti nikakvi organski uzroci, pristupilo se egzorcizmu u prisustvu sestara i nekoliko drugih svedoka. Kod tog i sljedećeg rituala zaklinjanja, dan posle toga, dogodile su se začuđujuće stvari. Odaberimo neke: "Kod prvog znak krsta čovjek se oteo ljudima koji su ga čvrsto držali, podigao se kao kuglasta munja u vis i velikom brzinom kroz zrak, bačen je natrag i opet je sjeo natrag na zemlju, s glavom blizu zida sa ispružnom levom nogom i desnom savenom u koljenu, kao što izgleda netko tko se penje stepenicama. U tom položaju nalazio se direktno prema slici Marije, koju je odbio. Kada je opsednuti bio svezan i više ljudi ga čvrsto držalo, konopci su se razrešili kao čarobnom rukom i on je pobegao u crkveni prostor". Konačno su ljudi seli na njega. Jedva su "zauzeli mesto", čovjek se zajedno s njima podigao sa zemlje kao "začarani brod". Vratio se na zemlju, skakao i vikao: "Oče, ja sam izlečen!" Tada su se svi ljudi želeli ispovediti, iako su se među prisutnima nalazili takvi koji to nisu prakticirali. Opsednuti, međutim, ne bio konačno oslobođen. Posle dva meseca sve je bilo kao i rane. Nema obavesti kako se stvar završila.

- Kurt E. Koch također se iscrpno bavio problemom opsednutosti, njegova odgovarajuća knjiga donosi obilje primera. Sledeći primer on je sam doživio. Na jednom seminaru, koji je Koch držao na Filipinima u teološkoj školi, pristupio mu je neki mlađi čovjek koji se žalio na bolove u glavi i zamolio ga da zajedno s njime moli. Kada mu je Koch ispunio želju, mladi je čovjek bez svesti pao na zemlju. Nakon toga su pristupili drugi dušebrižnici i učitelji. "Za vreme zajedničke molitve iz osobe opsednutog najednom su progovorile strane osobe". Demoni su izjavili da ih ima 50 na broju. Kada im je naređeno da napuste žrtvu, povikali su: "Nećemo otići. Ovde imamo jedan zadatak. Vi imate dobru školu. Želimo vam doneti modernizam. Modernisti i liberali su naši drugovi". Iz podataka demona ustanovilo se da je bilo prisutno nekoliko modernista, koji su se uključili u nastavnički zbor. Mladi čovjek u stanju opsednutosti poznavao je više jezika koje nikada ne učio. "Jednom prilikom citiran mu je na ruskom sth iz Bible, i tada je on odgovorio na tečnom ruskom jeziku". I svi ostali simptomi opsednutosti bili su nedvojbeno jasni: vidovitost, natprirodne snage, sve je bilo tu - poneki put je bilo potrebno šest do devet ljudi da bi ga čvrsto držali. Dolazilo je do izražaja mržnje prema svemu što je bilo u vezi s verom. Demoni su i Kocha više puta napadali. Jednom mu je opsednuti doviknuo: "Dr. Koch, ti si nas mučio u Francuskoj, mučio si nas u Švicarskoj, sada nas mučiš na Filipinima. Ostavi nas na miru!" Egzorcistička borba trajala je satima. Tada je mladi čovjek bio oslobođen. On se nije mogao setiti ničeg što se s njime događalo. - Metodički najbrižljivije dokumentirao je jedan slučaj opsednutosti poznati isusovac Adolf Rodewyk. On je kao dušobrižnik u lazaretu upoznao jednu bolesničku

sestru, čije ga je povremeno poremećeno ponašanje dovelo do zaključka da se radi o opsednutosti. Kada je obavio probni egzorcizam, izgubila je svest i snažno odbojno reagirala na svetu vodu. I drugi znaci opsednutosti bili su vidljivi. Posle toga je Rodewyk, kao od biskupa postavljeni egzorcist, počeo vršiti svoju službu. Sestra je razumela strane jezike, iako ih sama ne znala govoriti. Imala je sposobnost i vidovitosti. Ona je s đavolom sklopila ugovor, krvlju potpisan, na papiru na koji je bila priljepljena hostija. Za vreme zaklinjanja ispričala je da ju je njena baka kao dete proklela. To je prokletstvo uklonjeno egzorcizmom krštenja, koji je na krštenju izgovorio sveštenik, koji je pri tome bio mislima odsutan. Tako je već kao dete bila opsednuta. to se često odražavalo u izazovnom ponašanju, nesklonosti Prema molitvi i u svetogrđu. Neke od tih podataka mogao je Rodewyk verificirati. Sve više demona je u nju ulazilo. Rodewyk ih je na kraju otkrio osam. Oni su rekli i svoja imena: Kain, Juda, Herod, Baraba, Abu Gosh, Neron, Belzebub, Lucifer. Oni se se za vreme egzorcizma dokazivali kao potpuno različite ličnosti. U toku vremena potvrdili su celu tradicionalnu nauku o zlim dusima i opsednutosti. To su popratili svojim poukama, protiv svoje volje - po Božjoj zapovedi - kao i svojim ponašanjem. Rodewyk je uspevao katkada da ih progna, ali samo na kratko vreme. Oni su se uvek ponovno vraćali, i to do smrti bolesničke sestre, koja je umrla u starosti od 43 godine. - Posljednji primjer je najpoznatiji, ozloglašeni egzorcizam iz godine 1975/76 u Klingenbergu, koji je izvršen nad studenticom pedagoge Anneliese Michel, koja još nije imala 24 godine. Mlada žena je umrla u stanju opsednutosti 1. srpnja 1976. godine. Taj slučaj,

koji je bio poznat na daleko i široko, bit će ovde nešto iscrpne prikazan, opet prema viđenju neposrednih učesnika ove tragične zgode. Anneliese Michel vuče poreklo iz jedne duboko religiozne porodicai, koja je živjela u Klingenbergu na Majni. Od svoje 16. godine patila je od napada, koje su različiti lečnici dijagnosticirali kao epileptičke, i tako ih tretirali. U jednom sanatoriju za plućne bolesnike prvi puta je u halčitanaciji zapazila đavolji lik, koji je kod nje izazivao duboku grozu. Aneliesse je nakon povratka iz lječilišta bila dePresivna, ukazivali su joj se sablasni fenomeni, čula je neobjašnjive šumove, koje su čuli i njeni srodnici. Majka je po prvi puta pomislila da Anneliese progoni đavao, kada je ispričala da trajno vidi đavolske utvare. Prigodom jednog hodočašća u San Damiano, gde se navodno ukazala Marija, mogla je prići samo uz najveći otpor i morala je odvratiti pogled od Hrista. Na hodočašću napadno se ponašala prema jednoj ženi po imenu Thea Hein, otrgnula joj je jednu medaljicu, i oko nje se širio intenzivan smrad. Gospođa Hein je uskoro stekla uverenje da Anneliese ima vezu sa đavolom. Uspostavila je kontakt sa već nadaleko poznatim ocem isusovcem Adolfom Rodewykom. Na njegov savjet Anneliese se obratila umirovljenom župnikom koji se s njom češće bavio. Pomoću jednog drugog sveštenika, koji je također bio upoznat sa stanjem Anneliese, konačno je taj slučaj Preuzeo kapelan Ernst Alt. On je bio dobar korisnik vilinskih rašalja, imao je poneki put telepatske doživljaje i povremeno je mogao predviđati buduće događaje. Iako Anneliese nikad pre toga ne vidio, kada je primio o njoj obavest od gospođe Hein, držeći u rukama pismo od Anneliese i njene majke osjetio je značajno

stanje uzbuđenja i mučnine. Posebeno žestoko bilo je toga dana kod večernje Mise i u teku sljedeće noći. Svi mogući osjećaji teskobe mučili su Alta, a osim toga osjećao je smrad i miris paljevine. Tek kada je pozvao oca Pia, poznatog karizmatički obdarenog egzorcista, koji je pre nekoliko godina umro na glasu svetosti, prošle su napasti i mogao je zaspati. Kasne je imao još i vizije Hrista i Marije. Ernst Alt sve više je verovao u demonske uzroke Anneliesinog stanja. Čak i ona sama je već duže vremena prihvaćala takvo mišljenje, a u to su bili uvereni i njeni roditelji, a pre svih Thea Hein. Stanje joj se pogoršavalo: podnosila je najteže nutarnje krize, osjećala prisilnu odbojnost prema religioznim predmetima i mučio ju je osjećaj da je prokleta. Na kraju je župnik Alt izgovorio probni egzorcizam, a da ona to ne mogla zapaziti. Odmah je skočila i pokidala krunicu. Njeno držanje je bilo preteće. Kada je navratio njen prijatelj, dočekala ga je totalno promenjenim glasom: "Petre, napolje!" Za vreme raspusta 1975. godine, u kolovozu, stanje se konačno sasvim pogoršalo. Anneliese je iz dana u dan besnila u roditeljskoj kući, išla po stepenicama gore-dolje, skakala kao jarac, bacala se u ugljenu prašinu u podrumu i stavljala glavu u toalet. Trpala je u usta pauke i muhe, urinirala na kuhinjski pod, lizala mokraću, uništavala svete slike i krsteve. Porodica je u očajanju pozvala u pomoć Rodewyka. On je došao, i dok je razgovarao s Anneliese, iz nje je po prvi put progovorio demon: Juda. Rodewyk se osvedočio da je Anneliese opsednuta. U jednom razgovoru svih sveštenika, koji su pobliže poznavali Anneliese, odlučeno je da još jednom zamole biskupa za dozvolu, kako bi odobrio egzorcizam. Za egzorcistu je predložen salvatorijanac otac Arnold Renz, koji se već rane

usuglasio da preuzme tu zadaću. Pripremao se za svoju zadaću tako što je studirao knjige Rodewyka i Rituale Romanum. Za to vreme Anneliese se osjećala nešto bolje. Egzorcizam su započeli krajem rujne u snimili ga na tonsku traku. Povremeno su bili potrebni veliki napori da bi ju čvrsto držali. tokom vremena oglasilo se šest demona: Juda, Lucifer, Neron, Kain, Fleischmann i Hitler. Fleischmann se izdavao za duha jednog župnika koji je umro u 16. veku. On je živio u Altovoj župi s konkubinom i počinio umorstvo. Osim toga bio je sklon piću. Tog Fleischmanna sjetio se župnik Alt, koji je u vreme egzorcizma bio u Klingenbergu, na što je Anneliese odjednom počela urlikati. 14 dana kasne pričao je Alt u razgovoru s Anneliese o užasu koji mu je svojom vikom utjerala u kosti. Anneliese je opet počela urlati. Uveče tog dana javio se u odsutnosti Alta pri egzorcizmu demon Fleischmann i dao detaljne pojedinosti, koje su Altu bile poznate iz jedne kronike župe, a o kojima Anneliese ne mogla imati ni pojma. Bilo je dugih dijaloga između oca Renza i demona. Demoni su obećali da će izaći 31. 10. iz Anneliese. Izgledalo je kao da se tako stvarno i dogodilo. Utvrđenog dana demoni su jedan za drugim napuštali opsednutu, svaki je pri tom izgovorio molitvu, koje su se Renzu činile kao znak izlaska: "Zdravo Marijo, milosti puna". Dok su sakupljeni ljudi zahvalno izgovarali "Veliki Bože, hvalimo te" i pjevali marijanske pjesme, opet su se javili demoni iz Anneliese. Egzorcizmi su se produžili gotovo do marta 1976. godine. Jedan demon se izjasnio kao Juda: on se odmah posle izlaska vratio natrag. Demoni su se posle toga izjasnili da su oni htjeli otići, ali da to nisu smjeli, to im je zabranio Bog odnosno Marija. Potom su govorili sve manje. Anneliese je međutim iz svoje

lektire preuzela ideju da joj je Bog odredio opsednutost kao ispaštanje za grehe ljudi i da se Prema tome egzorcizmima konačno ništa ne može postići. Jednoga dana doputovala je Anneliese iz Wurzburga Thei Hein da u svakom slučaju spreči dolazak nekog lekara k njoj. U Maju su egzorcizmi u Klingenbergu nastavljeni. Anneliese je u besnoj brzini izvodila čučnjeve i ljuljala se amo-tamo. Poneki put je kričala otegnutim tonovima, ali za vreme egzorcizma nije više ništa rekla. Demoni su zanemili. teorija o opsednutosti radi ispaštanja prihvaćena je i u njenoj okolini. Enneliese je penila, ludovala, nanosila si povrede. Pri tome je uvek sve više gospodarila sama sobom. Jednog lekara je odlučno odbila. 30. lipnja sproveden je posljednji egzorcizam. Anneliese je posljednjih sedmica jedva nešto pojela i bila je grozničava. 1. srpnja 1976. godine majka ju je našla mrtvu. Kao uzrok smrti konstatirana je totalna neishranjenost i upala pluća. Slučaj Klingenberg imao je i sudski epilog. 21. travnja 1978. godine bili su Annelieseini roditelji, župnik Alt i otac Renz osuđeni na 6 mjeseci uvjetnog lišenja slobode, jer su propustili da konzultiraju lekare i prema tome su krivi za smrt Anneliese radi nehaja.

VRSTE DEMONSKOG UTICAJA Međunarodno udruženje egzorcista je napravilo spisak termina koji se koriste u opisivanju demonskog uticaja. Radi se o četiri termina: 1. Zaraženost 2. Mučenje 3. Opsednutost 4. Posednutost

Objsnićemo svaku vrstu posebno. ZARAŽENOST se odnosi na demonsko delovanje u nekom prostoru, npr. ukletoj kući. Tu ljudi koji su izloženi uticaju ne snose krivnju za te pojave, koje su često mnogostruke. Tu spadaju, neojašnjivi krici, zvčita, koraci, zveket lanaca, lupanje, neobjašnjive temperaturene promene, ružni mirisi neobjašnjivog izvora, lebdenje predmeta i sl. Te pojave maoderna para-psihploška nauka naziva poltergejst - Kućni duh. Mada ova reč sugeriše postojanje natprirodnog entiteta, naučnici ne smatraju da se fenomen poltergeista može pripisati "bučnim duhovima". Oni više vole da govore o "povratnoj spontanoj PSIHOKINEZ1" (RSPK). Postoje izveštaji o poltergeist efektima kroz vekove i sa svih strana sveta, a sličnost anegdotskih izveštaja jasno ukazuje na činjenicu da je taj fenomen stvaran, da se ponavlja i da je sklon da se razvija i okončava prema nekom obrascu. Poltergeist fenomeni su često veoma moćni i veoma bizarni da bi se lako mogli odbaciti kao podvala. Na primer, u slučaju koji se desio 1968. u kancelariji jednog advokata u bavarskom gradu Rosenheimu. "poltergeist" je pokazao izvanrednu tehničku veštinu. Električne sijalice su eksplodirale, neonska svetla se gasila iako nisu bila isključena, automatski osigurači su eksplodirali bez razloga, četiri telefona su zvonila simultano, razgovori su bili naglo prekidani, a telefonski računi te firme rasli su astronomski, jer je automat na pošti registrovao brojne pozive. Jedan fizičar sa Max Planck instituta u Minhenu, koji je učestvovao u istraživanju, pisao je o tim fenomenima: "Došli smo do zaključka da se oni ne mogu objasniti uz pomoć današnje teoretske fizike... Ja ne mogu da ponudim nijedan model koji bi bio podesan za ove

fenomene. Da oni zaista postoje može se utvrditi sa krajnjom sigurnošću". Egzorcisti imaju sasvim drugo objašnjenje. Oni znaju da takve smetnje nastaju iz više razloga, a glavni je zbog doticaja s lošim osobama. Pri tome mislim na spiritističke seanse, na magiju, na sotonske kultove ili sastanke sotonskih sekti (koji dosežu svoj vrhunac u crnim misama), na okultne radnje itd., posjećivanje magičara i određenih gatara iz karata. Čovjek se u svim tim prigodama izlaže opasnosti od uroka. Ti se oblici predanosti demonima naglo šire posljednjih petnaest godina. Zaraženost se češće ispoljava kroz napad prisustva zla na čoveka nego kroz kovezivanje zla sa kućom. U ovom se slučaju ne primenjuje egzorcizam nego se samo očisti prostor. MUČENJE je sledeći stepen napada demona.Do njega dolazi najčešće urokom. Ni u tim slučajevima ne snose krivnju žrtve, ali postoji ljudski uticaj, naime ljudska krivnja onoga koji je izgovorio kletvu ili je pustio da to učini magičar. Tu bih samo želio reći što je urok: nanositi štetu drugima utjecajem demona. To se može činiti na mnogo različitih načina: fetiš, zao pogled, kletve itd. Ali najčešće je korišten način urok u pravom smislu. Urok je bio najčešći uzrok slučajeva opsednutosti ili teških poremećaja kojima sam se ja bavio. Ne znam kako mogu sebe opravdati oni crkveni ljudi koji kažu da ne veruju u uroke. A isto tako ne mogu sebi objasniti kao oni pomažu svojim vernicima koje zadesti takvo zlo.Ono se naziva i fizički napad. Često se ispoljava tako što po osobi pljušte tajanstveni udarci ili joj se pojavljuju ogrebotine po telu. Nekima su po telu izbijali čudni znaci (sigili) dok drugi tvrde kako ih je nevidljiva ruka gurnula niz stepenice, pod tramvaj ili prosto izbacila iz kreveta. U Bible se na više

mjesta potvrđuje da demoni imaju moć da nanose fizičke povrede. U Evanđelju po Marku 9:17-18 piše:“ Učitelju! Dovedoh k Tebi sina svog u kome je duh nemi. I svaki put kad ga uhvati lomi ga, i penu baca i škrguće zubima; i suši se. I rekoh učenicima Tvojim da ga isteraju; i ne mogoše.“ Dalje u istom poglavlju stihovi 20-23 Isus pita: „Koliko ima vremena kako mu se to dogodilo? A on reče: Iz detinjstva. I mnogo puta baca ga u vatru i u vodu da ga pogubi; nego ako šta možeš pomozi nam, smiluj se na nas. A Isus reče mu: Ako možeš verovati: sve je moguće onome koji veruje.“ Isus je lako isterao demona, iako Isusovi učenici prethodno nisu mogli isterati tog demona. Kad su pitali Isusa zašto oni ne mogu, odgovorio je, da se ovaj rod (demonski) izgoni postom i molitvom. Dakle došli smo do recepta i za ovaj vid demonskog uticaja. To je dugotrajni post. Sveti Gerаsim Kefаlonijski, Novi Kefаlonijski Asketа, bio je poznаt je kаo iscelitelj posednutih demonimа. Postаo je egzorcistа i iscelitelj ispunjen blаgodаću zbog svog disciplinovаnog i striktnog postа i molitve. Živeo je pet godinа kаo аsketа nа Atosu u keliji Svetog Vаsilijа nа nаpuštenom mestu poznаtom kаo Kаpsаlа. Svo to vreme hrаnio se sаmo kuvаnim tikvicаmа bez uljа. Demoni nisu imаli nikаkvu silu nаd njim. Štа više, on je zаdobio silu dа ih proteruje. NJegov nаdimаk je bio “Kаpsilis” ("Vаtreni") po nаpuštenom mestu Kаpsаlа. Kаdа je isterivаo demone oni su vrištаli "Vаtreni, ispekаo si nаs." Zаdobivši veliku silu nаd demonimа, kаdа je putovаo u Svetu Zemlju, Sveti Gerаsim je poželeo dа posti četrdeset dаnа u pustinji u kojoj je i Gospod postio, u kojoj gа je đаvo kušаo. Četrdeset dаnа ne jeo ništа u toj pustinji i zаdаo je đаvolu konаčni udаrаc. Kаsne je otišаo u Kefаloniju i tаmo osnovаo mаnаstir.

Ja preporučujem bolesnimа koje muče demoni dа oponаšаju Svetog Gerаsimаm, koliko je god njimа to moguće, zа vreme tih četrdeset dаnа, dа bi se oslobodili od demonske sile i izmolili od Gospodа dа im pošаlje Njegovu milost i blаgodаt. I ovde je samo potrebno očistiti prostor u kome bolesnik boravi, a egzorcizam ne potreban. OPSEDNUTOST se naziva i iskušenjem koje izvodi demon i podrazumeva snažne i uporne napade na um žrtve. Te napade odlikuju nasumične i opsesivne misli koje su toliko intenzivne, da ih se žrtva ne može osloboditi. Žrtve osećaju da ih muči opsednutost nekom idejom toliko da im potpuno preuzima misli. Zbog toga mogu pomisliti da su lude. Ponekad se radi o mislima i nagonima koji teraju žrtve da povrede druge ljude. Opsednutost često utiče na snove i žrtve imaju užasne košmare. Često im demoni šapuću na uho i nagovaraju ih na samoubistvo. Na toj tački se ljudi nađu zbog dva uzroka koji se u naše doba na žalost sve više šire, zbog čega raste i broj napadnutih od đavola. Prvi je i osnovni uzrok uvek pomanjkanje vere. Što više manjka vera, to se više širi praznoverje. To je tako reći matematička formula. Drugi je uzrok tvrdokorno ustrajavanje u stanju greha. Pre svega je posve jasno da se ne događa ništa što Bog ne dopušta. A isto je tako jasno da Bog nikada ne želi zlo ako mi to ne želimo (jer nas je stvorio kao slobodne) i on može još i iz zla načiniti dobro. Pri iskušenju ne postoji nikakva ljudska krivnja, već isključivo đavolski uticaj. Onako kao što Bog dopušta uobičajeno delovanje đavola (iskušenja) i poklanja sve milosti, kako bismo mu se mogli odupreti ako smo jaki, tako ponekad dopušta i neobičnu đavolsku aktivnost (opsednutost ili zla uznemiravanja), kako bi čovjek

uvježbavao poniznost, strpljivost i neosjetljivost na đavolske napade. Međutim ljudi zbog toga nekad pomisle da ih samo ugovor sa Satanom može spasti redovnih životnih muka i iskušenja i to ih vodi u sledeći i najteži stepen. Evanđelje nudi primjer za to u liku Jude. On je bio lopov, ali koliko se Isus trudio ukoriti ga i popraviti-, a doživio je samo odbijanje i tvrdokornost. A tada je došlo do vrhunca: „Što ćete mi dati, pa da vam ga izdam?" Oni mu polože trideset srebrenika." (Marko26:15) i tako čitamo strašnu rečenicu u vezi s Posljednjom večerom: "Posle zalogaja odmah uđe u ovoga sotona". (Jovan 13:27) Nema sumnje da se radilo o pravoj demonskoj opsednutosti. U ovom slučaju je egzorcizam neophodan i sprovodi se sa velikim uspjehom. POSEDNUTOST je pojava kada demonski duh Preuzme komandu nad čovekovim telom, što znači da kada nesto govori ili čini to ne čini čovek, već DEMON. Kao sto je čovekov duh "privezan" za čovekovo telo, isto tako na njegovo telo "privezao" se i demon. I, pošto je demon jači telom upravlja" on," mada čovek ima osećaj da on sam njime upravlja. Opsednuti čovek uopšte ne svestan da ne gospodar svojih reči i telesnih pokreta, mada zna da "neko nekako utiče na njega". Da neko drugi stalno govori umesto njega i komanduje njegovim postupcima, to njemu ne pada na pamet. Jer, ako neko govori umesto njega pomislio bi on kada bi uopste nešto mislio, taj govori baš ono sto je on sam hteo da kaže. A ako govori isto, što bi govorio umesto njega? Stvar je, međutim, u tome što taj drugi ne govori baš isto.Demon postiže tajnost opsednutosti tako što se ponaša u skladu sa čovekovim osobinama. Obzirom da on u svakom momentu zna šta čovek misli, želi i oseća on sa

neznatnim izmenama ponaša slično onako kako bi se ponašao i čovek, da je slobodan. Kada bi neko pokušao da čoveku to objasni, pokazalo bi se da on ne želi da sluša "takve gluposti" – jer bi u mesto njega nastupio demon. Kad demon ne bi bio gospodar čovekovog tela, on ne bi mogao da govori, tj. da Iaže i čini razna razna druga zIa. Kada bi čovek imao vlast nad svojim telom i kad bi mogao da govori, on bi demona mogao i da "izda", a to se ne događa nikad. Posednutost demonima je najspektakularnija demonska aktivnost, ali i najređa. Nikad se ne događa spontano, nego demon mora imati odobrenje vlasnika tela da uđe u njega. Čovjek se uzda u svoju slobodnu volju i uđe u pakt sa demonom, misleći da ga može raskinuti kad god poželi. Međutim čovekova volja je iznad demonove samo teoretski, jer je on, ne interesujčita se za istinu, ne koristi na svoje stvarno dobro, što znači da je zloupotrebljava, a tada su demonu odrešene ruke da sa njim čini maltene što hoće. Kada se čovek ne interesuie za istinu, to znači da ga sopstveni život ne zanima mnogo, i zato se demonu dopušta da njegov život uzme u svoje ruke. Činjenica da demon svoje ciljeve postiže lukavošcu, a ne silom, govori da on ne može da čini baš sve šta hoće, tj. da njegovo posedanje tela zavisi od čovekove volje. To znači da kada bi čovek hteo da učini nešto određeno, demon ne bi mogao da čini suprotno, morao bi da učini baš to. To jesi, kada bi čovek čvrsto želeo da čini samo dobro, demon bi morao da čini samo dobro. Međutim, kad bi zaista toliko pazio šta radi, čovek pod vlast demona nikad ne bi ni stigao. Dakle, demon može da čini i ono što čovek ne bi učinio (rekao), ukoliko je to u okviru čovekove volje, i upravo zbog toga što je to u okviru njegove volje, čovek ne reaguje.

Demon može i da "proba mozak" čoveku, tj. da čini i ono što čovek uopšte ne bi učinio (rekao), to je i suština demonskog "posla", pa ako čovek na to ne reaguje, onda je to isto kao da je to bila njegova volja. Zašto se demon ponaša u skladu sa čovekovim osobinama? Zato da bi čovek verovao da to govori i čini on sam, te da ne bi reagovao na ono što učini ili kaže demon. Jer, kada čovek nimalo ne sumnja da su to njegove reči, onda on stoji iza njih ili, u najmanju ruku, ne reaguje na njih, često i kada vidi da te reči i postupci nisu na mestu. Jer, kako ne bi branio "svoje sopstvene reči i postupke"?! Ustvari, te reči i postupke "brani" demon jer opsednuti čovek ne može da govori! I to tako ide sve dok čovek ne reaguje. Pošto čovek vidi da mu se neko"meša u život", time što ne reaguje, on se saglašava sa svim onim što demon učini u njegovo ime. Zato na opsednutom čoveku leži krivica za sva zla koja počini demon. Pošto demon zna svaku čovekovu misao, a koristeći se njegovim neznanjem - da neko u svojoj vlasti ima njegovo telo - on ga uvek lukavo ometa da sazna ili učini ono što bi ga vodilo u pravcu njegovog spasenja, što, samo po sebi, govori da bi čovek mogao da se spase jedino MISLEĆI što, međutim, gotovo niko ne čini dovoljno. Tako demonu ostaje samo da čovekom lukavo manipuliše - da bi ga potpuno imao u rukama. raktično, demon je čovekov apsolutni gospodar. Da čoveku neko kaže šta demon s njim čini, on se sa tim ne bi složio, odnosno, demon bi se u njegovo ime, kao kakav advokat, oko toga prepirao do besvesti, a da razgovor ne bi stigao nigde. Jedini lek je isterivanje demona. Kada bi se razgovorom moglo pomoci opsednutom čoveku da se oslobodi demonske manipulace, isterivanje demona nebi ni postojalo.

KAKO DEMON UPRAVLJA ČOVEKOM? Tako što uz ono što bi učinio (rekao) čovek, dodaje i ponešto svoje. A da se čoveku kojim slučajem ne bi otvorile oči, demon dodaje samo po malo svoga, recimo, 5% od onog što bi čovek učinio (rekao), mada upravo to malo čoveka odvodi do propasti. Tako čovek ostaje "glavni", a demon "samo" njegov "pomagač". Dodajući stalno po malo svoga, demon navodi čoveka da se odluči za ono što on (demon) želi. Ako bi se jednog dana desilo da neko demona istera iz opsednutog čoveka, taj gotovo da ne bi imao šta da kaže, jer je demon govorio, recimo, 80% ono što bi rekao čovek, 15% ono što on ne bi rekao, ali mu je odgovaralo, i 5%ono što čovek ne ni razumeo šta znači (i čemu vodi). Pošto demon i čovek imaju sasvim različita "polja interesovanja", čovek ni ne sanja šta demon sve postiže kada govori ono što čovek ne razume. Sada zamislite čoveka koji ne pazi stoprocentno na ono što govori, i na ono što mu drugi govore, a takvih je 99%, i shvaticete da demon sa njim može da učini bilo šta. A to praktično znači da opsednuti čovek i niie čovek. vec demon, jer on, korak po korak, čini praktično sve što demon želi. Pa ne tako, ni jedan rat ne bi bio moguć. Pomažući mu neprekidno pomalo, demon čoveka vodi u pravcu koji odgovara samo njemu (demonu), mada izgleda kao da odgovara i čoveku. Tako ljudi stižu dotle da se "sami opredeljuju" da postanu političari, vojna lica, sveštenici, lekari itd, posle čega demonu služe stručno.

Tako su izrasli mnogi veliki naučnici, biznismeni, političari, generali... tj. tako su demoni u svoje ruke uzeli kompletnu nauku, obrazovni sistem, politiku, ekonomiju i sve ostale oblasti čovekovog zivota. Posredstvom nauke, škole, politike itd. demoni ljude zatim iskušavaju na sve moguće načine, tj. tako Bog postize svrhu zbog zbog koje je stvorio ovaj svet. Jer razne naučne teore predstavljaju iskušenja, tj. pokušaje Prevare, a ne istinu. Tzv demokratija predstavlja iskušenje, ne istinu, poziv u oslobodilački rat predstavlja iskušenje, ne istinu. Pa, ko ne shvati na vreme, shvatiće kada mu od života ostane samo sećanje na život! Da su demoni apsolutni gospodari ljudi koje su opseli video sam i po strahu koji se ponekad pojavljivao na licima nekih mojih prijatelja i rođaka. Naime, ja sam se veoma interesovao za isterivanje demona, i u tom znanju sam brzo napredovao. Dakle taj strah ie bio strah demona, a ne tih ljudi, što jasno pokazuje da oni potpuno nesmetano žive životom svojih ljudi. Zbog toga opsednuti ljudi praktično i nisu Ijudi.Pošto porodica i prijatelji opsednutih ljudi u njih najčešce imaju poverenja, tj. ako nemaju u jednog od njih imaju u drugog, demoni uspevaju da na promašaj života navedu gotovo sve Ijude sveta. Ljudi o ovim demonskim aktivnostima ne znaju gotovo nista, odnosno, to što znaju nepredstavlja ništa. Jer opsednuti ljudi su najveća opasnost za ljude oni predstavljaju smrt ovog sveta, oni su jedineprave ubice ljudi, a postoje, potpuno neprimeceni u bar 50% dormaćinstava širom sveta. Zašto je Isus Hrist, Pre dve hiljade godina, isterivao demone iz Ijudi? Da li zato da bi spasao te ljude? Ne, nego da bi ljudima pokazao gde se kre njihov pravi neprijatelj. Jer, kada vide da je demon isteran iz

čoveka, zar oni ne bi trebalo da se zapitaju: Ko je taj koji je izašao, otkud on u čoveku, šta je u njemu "radio" i zašto je krio svoje prisustvo? Zašto je Bog dopustio da demoni zaposednu tako veliki procenat Ijudi? Zato što je ovaj svet stvoren radi iskušavanja ljudi, a ne radi uživanja u životu. Kako bi inače demoni mogli da iskušavaju ljude, ako, skiveni, nebi mogli da žive među njIma! To što ljudi o tome ne znaju ništa, to je samo njihova stvar, jer bi mogli da znaju. BRAČNA OPSEDNUTOST Proučavajčita pojavu opsednutosti saznao sam da demon, kad je u pitanju bračni par, može da bude samo u jednom od supružnika. To je zato što je demonima dopušteno samo da lskušavaju ijude (a bračni život je idealna prilika za to), a ne da ih obavezno upropaste. Zbog toga je slobodnom supružniku ostavljena mogucnost da svog bračnog druga oslobodi od demona. Naime, svaki čovek koji ima jaku veru, može isterati demona iz drugog čoveka. Slobodnom supružniku ostavljena je i "mogućnost" da demona zavoli, i da prihvatajući ono što mu on lukavo natura upropasti sebe i svoju decu. Prihvatajući demonovo "mišljenje", ukućani opsednutog i ne slute da često prihvataju podmuklu, plansku dezinformaciju. Jer. ako demon ne bi mogao da na sve moguce načine da iskušava svoje bližnje, šta bi on onda uopšte tražio u društvu Ijudi? Takođe treba razumeti da se takav spoj dvoje Ijudi ne dešava slučajno, odnosno, da demon za "svog" bračnog druga obavezno odabira osobu koja ne opsednuta. A to znači da se u okviru jedne porodice dešavaju daleko ozbljne stvari od porodičnih, i da bi

oni koji nisu opsednuti trebalo itekako da se paze svoiih bračnih drugova. Da li to znači da ne treba imati porodicu, ili da ne treba voleti članove svoje porodice? Ne, nego naprotiv treba ih voleti i činiti im dobro. A koje je dobro veće od njihovog oslobođenja od demona? Ali se onoga što naši bliznji čine ili govore, treba i paziti, pogotovu ako se tome protivi naša savest. Zar bračni drugovi nisu dužni, ili zar ne bi trebalo da se brinu jedan o drugome i o svojoj deci, što znači da bi najviše trebalo da brinu o njihovim životima? Ali, ako biste nekome spomenuli da treba da pazl da li se u njegovom bračnom drugu ili detetu nalazi demon, videli biste da bi on tražio sve moguće izgovore da izbegne čak i razgovor o tome. "Ja ne mogu da znam da li u mom mužu (ženi, bratu, detetu, itd.) ima demon, niti mu mogu pomoći - bio bi. gotovo sigumo odgovor. U svim slučajevima kada sam ukućanima nekog svog pnjatelja rekao da je on opsednut demonom i da bi mu trebalo pomoći, niko ne hteo ni da razgovara o tome, a kamoli da mu pomogne. Kada bi čovek koji ne opsednut "vratio film" i prisetio se kako su izgledali njegovi prvi dani sa osobom sa kojom je kasne stupio u brak, shvatio bi da je ta druga osoba imala inicijativu prilikom njihovog upoznavanja i zbližavanja. Kakve su, dakle, namere te osobe, koju čovek naziva svojom ženom (ili žena svojim mužem)? Čoveku kojim upravlja demon svakako se dopala žena koju je, zatim, oženio, ali demon, koji je "najzaslužniji" za sklapanje njihovog braka, sa tom ženom ima sasvim druge planove. U Bibliji, takvo delovanjedemona naziva se "iskušavanje, "ali u praksi ono predstavlja pokušaj

ubistva, odnosno, ubistvo, za koje je, međutim, najviše kriv sam ubeni. Opsednuti čovek, koji je praktično sigurni putnik u pakao, u svojoj ženi najčešće vidi samo osobu koju voli. Demon, međutim, u toj istoj ženi vidi samo osobu koja ima šanse da se spase pakla, ali i koja svom mužu može da pomogne, da se takođe spase. Zašto bi im on to dozvolio, ako mu je Bog već dopustio da na mnogo načina pokuša da ih "nagovori" na promašaj života? Utoliko Pre što oni njegovo "nagovaranje" prihvataju vrlo rado! POSLOVNA OPSEDNUTOST Ali ne tako samo u braku. Demoni uvek traže društvo čistih Ijudi, da bi mogii da ih iskušavaju. Tako oni biraju svoje prijatelje, a tako se radi i svuda po preduzećima. Šefovi i direktori opsednuti demonima često zaposljavaju one koji nemaju demone, dok kod "slobodnih" direktora uspevaju da se zaposle oni koji imaju demone! Mnogi vladari sil pali kada su lh iznenada izdali njihovi "najvernlji saradnici"! Vi možete da mislite da je to nemoguc, ali se to nevidljivo dešava svuda u svetu. Čist čovek ne zna da je onaj dmgi opsednut, a, s druge strane, opsednuti čovek ne zna da on ne taj koji je odabrao s kim ce da napravi prijateljstvo ili poslovni odnos. Naravno, to je demonima dopustio Bog, koji istovremeno štiti i pomaze svakog čoveka koji živi ispravno. Zatim sam saznao da ako je čovek opsednut, demon ima pravo da opsedne i njego dete, i to samo ono koje po svom karakteru liči na opsednutog roditelja. To je demonu dopušteno zato što bi to dete ionkonako vaspitavao ON. Tako sam u nekoliko slučajeva video da demon upravlja najstarijim članom porodice, njegovim detetom, i najzad, njegovim unukom.

Dobro, možda Ćete reci, čovek je sam kriv što ga je demon zarobio, ali šta su kriva njegova deca, njegovi unčita i praunčita, koje isti demon "uzima pod svoje" od njihovog rođenja? Zašto je Bog dopustio da ta deca budu zarobljena ceo svoj život? I odgovor bi bio: zar je Bog kriv za to? Zar to ne posledica onog što je učinio čovek koji je sa demonom "napravio sporazum"? Zar Bog kroz svoju drugu zapovest ne ljude opomenuo: da se sveti do trećeg i četvrtog kolena onima koji ga mrze? Zar čovek ne trebalo da, kada vec čini nešto rđavo, Pre toga proveri kakve to sve posledice može imati po njega. Da je on to učinio bilo šta drugo što bi mogio naškoditi njegovom potomstvu, zar bi Bog bio kriv za posledice koje bi kasne zadesile njegovu decu? I zar onaj roditeij koji ne opsednut ne može da svoje dete oslobodi demona? Može, ali se za dobro svog deteta, očigledno, ne interesuje dovoljno, tako da čak ni ne zna da neko njegovo dete svakodnevno gadno zloupotrebljava. Šta vredi sve ostalo što čovek čini za svoje dete, ako je niegov život dao u ruke đavolu? Pošto demon u jednom domu pod svojom komandom drži najčešće dve-tri osobe, on može kroz jednu od njih da, recimo, viče na drugu, da je vređa i provocira, a zatim, u trenu, da pređe u tu drugii osobu, i da kroz nju "odgovori" prvoj na isti način. Tako se dešavju slučajevi poznati iz dnevne štampe: "Otac ubio sina" ili; "Sin ublo oca", i siični. Ova demonska "mahinacija" odavno je predskazana kao jedno" od obeležja poslednjeg vremena. Sami demoni "objašnjavaju" ovakve pojave time da su ljudi "poludeli", a ljudi ta "objašnjenja" prihvataju. Da bi bilo jasne ko su stvorenja koju se Predstavljaju kao, recimo, naš brat (ili majka, prijatelj...), trebalo bi da se podsetimo da se ta ista stvorenja već vekovima

pojavljuju u obličjima vampira, vukodlaka, dinosaurusa, zmajeva, vanzemaljaca, itd, i da svako od njih na duši ima na hiljade ljudskih života. Jer demon ne samo neko ko laže, vara ili krade on je prvensteno ljudski ubica, Sve najgrozne nesreće koje su se ljudima desile, koje se dešavaju, i koje će se desiti do kraja sveta, dela su tih istih stvorenja, koja sada glume naše roditelje, braću, prijatelje, itd. Od oko stotinak porodica u koje sam dolazio da vršim egzorcizam i koje Iično poznajem, ne znam ni jednu u kojoj nema demona. Opsednuti ljudi ne moraju nipošto biti rđavi, mereno ljudskim merilima, jer ono što demon postiže ni ne zavisi mnogo od vrste karaktera opsednutog čoveka. Lično sam se uverio da demoni postoje u veoma dobrodušnim Ijudima. Doživeo sam da mi neki od tih Ijudi, kao prijatelju, čine razne, veće ili manje usluge, ali isto tako i da vidm iskeženu zver na njihovim liclma kada sam ih raskrinkao. Tek kad sam uspeo da neke od njih izazovem, i kad sam dotle normaine i tihe ijude video kako besne i riču kao divlje životinje, shvatio sam da ja ni pr toga nisam imao posla sa tim Ijudima, nego sa demonima koji su ih vesto oponašali. Nisam se malo iznenadio kada sam utvrdio da sam, misleći da kontaktiram sa nekim svojim rođacima i prijateljima, takoreći celog svog života imao posla sa demonima. Iako sam svašta pokušavao, ni u jednom slučaju i ni na koji način nisam mogao dopreti do opsednutog čoveka, uvek je odgovarao samo demon. Tako sam i shvatio da opsednuti čovek ne može da govori, niti može da za sebe učini bilo šta zaista dobro. To ne ni čudno jer ni apostol Pavle ne mogao sam da im se suprotstavi. To jasno kaže u Poslanici Pimljanima 7: 15

„ Jer ne znam šta činim, jer ne činim ono šta hoću, nego na šta mrzim ono činim.“ Pošto će neko verovatno pitati kako ja mogu biti siguran da su u tim Ijudima demoni, odgovoricu jednostavno: Svi Ijudi u kojima sam Prepoznao demone, priznali su to bez trunke otpora čim sam krenuo da stvar isteram na čistinu. Odnosno, to su priznali DEMONI. U početku sam bio potpuno iznenađen njihovim priznanjem, ali sam kasne, pošto su se priznanja dešavala redovno, shvatio da su oni to učinili pod Božjom prinudom. Takođe, da ih je Bog naterao da učine ono po čemu sam ih ja Prepoznao. Time što je demona primorao da oda svoje prisustvo, Bog je zainteresovanom čoveku omogčitao sledeći korak: isterivanje demona iz opsednutog. Bog čoveku pomaže uvek kada on, trudeći se da žlvi ispravno, nešto ne može da učini sam. Svaki čovek koji zaista veruje u Boga, može naterati demona da prizna svoje prisustvo; i može ga i isterati iz opsednutog ćoveka, naravno, uz određen trud. Tertulijan, u svojoj Apologetici, upućenoj prvim magistratima rimskog carstva, kaže: "Izvedite Pred vaše sudove bilo kog čoveka opsednutog demonima i neka prvi hrišćanin koji naiđe zapovedi duhu; on će s potpunom uverljivošću priznati da je demon, kao što se nekada lažno predstavljao za božanstvo. A ako đavoli ne poslušaju, dodaje Tertulijan, neka hrišćanin plati životom svoju mlakost.“ Sta je glavni "gosao" demona danas? Prvenstveno, da ljude na sve moguće načine održe u neznanju da je ovo kraj sveta i da uskoro treba da počne veliki rat da bi ga oni dočekali nespremni! Takođe da ih provociraju i uznemiravaju, da bi oni, tako

"pripremljeni", lakše digli ruke od svog života kada ih uskoro budu snašle nevolje koje će sa sobom doneti taj rat. Demoni znaju zašto medju ljudima stvaraju mržnju, neslogu i neprijateljstva, ljudi ni ne sanjaju da ih neko zavađa po tačno određenom planu, a kamo li zbog čega. Radi stvaranja nervoze, netrpeljivosti i neprijateljstva, demoni koji se nalaze u Ijudima uznemiravaju svoje ukućane, komše i ljude sa kojima se sreću na ulicama, u prodavnicama, gradskom prevozu itd, često izdirući se na njih i vređajući ih bez realnog povoda. Oni ljudima planski zagorčavaju život, jer znaju da nervozni, besni ili apatični ljudi imaju veće šanse da nastradaju u ratu. Tako se može bolje shvatiti kolika opasnost čoveku preti od njegovih najbližih, ako su oni opsednuti demonima. Obzirom da je opsednuti čovek vec otpisan, meta demona su članovi njegove porodice, njegovi prijatelji i ostali sa kojima on dolazi u kontakt, koji ni ne sluteći sa kim zaista imaju posla. Često prihvataju ono na čemu insistira demon. Primera radi ako je u pitanju kakva nesreća koja se prikrada, demon ce kategorično tvrditi da se neće desiti ništa loše, da treba imati "pozitivne misli", ne govoriti o lošim stvarima, i tako u patnje i smrt odvesti i opsednutog čoveka, i njegove ukućane. IIi će tvrditi da, ako se tako nešto desi, nece moći da se spase niko, tj. uvek će ljude odgovarali, da ne preduzimaju ništa da bi nesreću predupredili! Kada demon želi da na nešto nagovon članove "svoje" porodice, a oni se tome protive, on nastupa ili agresivno, ili je uporan, tako da oni najčešće popuštaju i prihvataju ono na čemu on insistira.

„Ne mislite da sam došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač. Jer sam došao da rastavim čoveka od njegovog oca i kćer od niezine majke i snahu od njezine svekrve, i neprijatelji čovekovi su njegovi domaći. Evanđelje po Mateju 10:34-36 Šta je ovde rečeno? Da oni koji čine dobro, treba da se odvoje od onih koji uporno služe đavolu; da porodica ne ono što mi verujemo da jeste, več dobra prilika za demone da iskušavaju ljude, tj. da porodica, kao i sve drugo na zemlji, služi da bi se razdvojilo "žito od kukolja", a ne radi mirnog i srećnog života. Jer, kako bi čovek mogao živeti srećno i mirno - tamo gde žive demoni?! Objektivno, čovekovi domaći, ukoliko su opsednuti, najveći su njegovi neprijatelji, obzirom da on u njih ima najvece poverenje. „Zaista vam kažem da nema nednoga koji je radi carstva Božeg ostavio kuću ili ženu, ili bracu, ili roditelje, ili decu, a da ne primi mnogo više u ovo vreme i večni život u svetu koji će doći. Evanđelje po Luki 18.29,30 Naravno, to ne znači da čovek treba da ostavi svoju ženu ili decu, vec samo da niko ne vredan njegovog večnog života. Jer, šta zaista čini žena koja kaže: "Meni su moj muž i deca najvažniji i neću se od njih odvajati, makar poginula!" - kada se zna da je čistoj osobi, radi iskušavanja, kao bračni drug, gotovo obavezno "podmetnuta" osoba u kojoj se nalazi demon, koji, zatim, na sve moguće načine pokušava da upropasti celu porodicu?

Šta čeka onog ko svom bračnom drugu (detetu, roditelju) veruje više nego Bogu, može se lako shvatiti kad se zna da demon, u pogledu najvažnijih stvan, obavezno laže, najpre svog čoveka. A ako laže i gura u propast njega, šta će tek činiti njegovoj ženi i deci? Time što prihvataju nešto samo zato što na tome insistira neko njihov, ljudi nesvesno postaju ne samo samoubice, već i saučesnici u ubistvu i upropaštavanju svojih ukućana, najpre svoje dece. KAKO PREPOZNATI OPSEDNUTOG I POSEDNUTOG? Za to je potrebno iskustvo, ali, kada neko "priča gluposti", ne razgovara nego se prepire, kada je nepotrebno agresivan, to bi mogli biti znaci raspoznavanja demona. I još nešto: nijedan normalan čovek neće se rugati onom sto ide uprilog njegovom sopstvenom dobrom životu i spasenju, a opsednuti to čine gotovo obavezno. Oni u kojima se nalaze demoni, mogu se prepoznati i po tome što vole da komanduju, jer je to način na koji se drugi čovek može lakše navesti na greh. Danas često čujemo rečenicu: "Hoćemo promene, pa ma šta se desilo sa nama. Bolje i da svi izginemo, nego da i dalje ovako živimo". Naravno, ovako ne može govoriti normalun čovek. To besne demoni, jer znaju da im vreme ističe, navodeci najpre svoje ukućane, a zatim i ostale ljude, da sami sebe osude na smrt. A ljudi, ne razmišljajčita mnogo, prihvataju i ponavljaju ovu demonsku parolu, koja je već hiljadama puta uspela da izazove potoke Ijudske krvi i velika uništavanja materijalnih dobara. Jer, ako je bolje da svi izginu, ljudi bi trebalo da znaju da će se njihova "želja" uskoro gotovo u potpunosti

ostvariti, a tada će malobrojni preživeli videti da Ii je to zaista bilo bolje. Pošto se radi o poslednjim danima ovog sveta i o poslednjem čišćenju, sprečavanje onoga koji žeii da se spase da to učini, predstavlja pokušaj ubistva! Demoni znaju da je za bilo kakvu glupost, da bi je i judi prihvadli, potrebno samo da je oni propagiraju DOVOLJNO DUGO. Kada žele da ljudi u nešto poveruju, demoni ponekad nastupaju agresivno, a ponekad ne, ali se uvek trude da izgleda kao da veruju u ono što govore. Oni ubedljivo galame: "Ja ne verujern da Bog postoji, jer nauka to ne dokazala". Ili: "Ako Bog postoji zašto je dozvolio da postoji toliko zla na svetu?" Demoni više vole stručnjake (inženjere, lekare, sveštenike itd.), nego obične ljude, jer kroz stručnjake mogu lakše i više da čine zlo. Jer ljudi, što se stručnih stvari tiče, daleko lakše poklanjaju svoje poverenje nekome ko ima diplomu, nego onome ko je nema. Opsednutost je naročito opasna u svetu politike, jer su opsednuti političari glavni izazivači, najpre, zategnutih odnosa između država a, zatim, i ratova. Danas u svetu ima, očigledno, mnogo više opsednutih državnika, diplomata i generala, nego "čistih". Šta to znači kada je više od 90% političara i komandujućeg vojnog kadra u jednoj državi opsednuto demonima, ne prijatno pomisliti, ali je dobro znati. Gledajuči iz tog, istinitog ugla, dezerter je prvenstveno pametan čovek. Jer, treba se podsetiti da je upravo ĐAVO PODELIO LJUDE NA NARODE, da bi ih zatim mogao nahuškati jedne na druge.

Zar Čovek ne bi trebalo da sluša svoju savest, više nego nekog političara ili generala? Jer Preko SAVESTI govori Bog, a Preko generala ko zna ko. Za stalne "uspehe" demonskog sveta od najveceg je značaja TAJNOST njihove akce, tj. LJUDSKO NEZNANJE. Jer demoni su tvorci svih nauka, svih lažnih religija, oni su izazivači svih bolesti, oni su izazvali i sve ratove u istoriji i sada su sve pripremlli da bi gotovo čitavo čovečanstvo nastradalo u najvećim patnjama, ALI SE TO NE ZNA. Oni koji nisu opsednuti ne znaju gotovo ništa o demonima; oni koji su opsednuti, ne mogu da govore. Pošto se na osnovu raznih pokazatelja može verovati da je oko 15-20% ljudi u svetu opsednuto demonima, ali i da je njih procentualno najviše na značajnim položajima u društvu, onda je sasvim shvatljivo odakle potiču tzv. nauke, podeljenosti među i judima (nacionalne, političke, verske, itd.), ratovi i druga zla. Danas, kada na televiziji gledamo i slušamo naše političare, nama se čini da su te osobe Ijudi. Ali one to nisu, to su prokleta stvorenja iz pakla koja su zaposela tela tih Ijudi. Nabrojani političari ne mogu da govore, niti da čine bilo šta, umesto njih to čine demoni, koji sebe nazjvaju njihovim imenima. Ti "političari" su svakako krivi što su demoni preuzeli komandu nad njima, ali za nas_ne bitna njihova krivica vec činjenica da se oni koji kroz njih govore upravo pripremaju da ubiiu šest milijardi ljudi! Po njihovom ponašanju, vidi se da oni ni ne kriju mnogo da nisu Ijudi. Oni se nadaju da će, moći da izazovu atomski rat i neviđenu ekološku kataklizmu, a ljudi to ne znaju. Iako je svaki demon ličnost za sebe i ima sopstvene doživljaje kroz čoveka koga je opseo, on je "telepatski" povezan sa "bazom", Sotonom čija naređenja izvršava, i ostalim demonima sa kojima sačinjava jedno "telo".

Ljudi su među sobom podeljeni, jer svako ima svoj sopstveni plan i cilj, ne znajući za Boga. Kad bi svi ljudi znali za Boga, oni bi bili složni obzirom da imaju ZAJEDNIČKOG NEPRIJATELJA. Demoni su savršeno složni u svom delovanju protiv Ijudskog sveta; kod njih nema nikakvog razmimoilaženja u tom pogledu, jer je to jedino što oni mogu da čine. Ljudi nipošto nisu složni, jer ih upravo demoni međusobno zavađaju i dele. Demon zna kako da sačuva svog čoveka za sebe. Ipak, dešavaju se slučajevi EGZORCIZMA, isterivanja demona iz Ijudi. Ali to većinom nisu opasni slučajevi, već oni kod kojih je opsednutost očigledna i izgleda kao kakva cirkuska predstava: čovek, recimo, vrišti, besni, levitira, bljuje nekakvu zelenu tečnost iz usta, i slično. To su slučajevi koji bi trebaio da nas prevare, da poverujemo da opsednutost izgleda SAMO TAKO! Zaista opasni slučajevi opsednutosti su oni kod kojih se ne primećuje ništa neobično, kakav je slučaj sa stotinama miliona običnih ljudi širom sveta. Nešto opasniji slučajevi su kada je opsednuti čovek, recimo, lekar profesor, inženjer, političar, svštenik naučnik... a još je opasne ako je on PREDSEDNIK DRŽAVE, jer je svaki od opsednutih državnih lidera kada izblje rat, zadužen da u smrt otera NAJPRE SVOJ NAROD! Gotovo nikada niko ne Predložio da se demon istera iz nekog od takvih ljudi, iako su oni najveća opasnost za čovečanstvo. Niti bilo gde u svetu postoji institčitaja koja se organizovano, odlučno i efikasno bori za utvrđivanje opsednutost kod Ijudi i isterivanje demona iz njih.

BIBLIJOM PROTIV ČARANJA

Svi duhovni iscjeljitelji, egzorcisti, se slažu da je najefikasne sredstvo u borbi protiv onih koji spravljaju teške čarole i uroke - Biblija! U njoj je lek ljudima, ali se i oni sami moraju čuvati od uroka i demona, redovno čitajući Biblijaske molitve, jačajući veru, iskreno ljubeći Gospoda Boga i stalno spominjući Njegovo ime. Oni ističu da je veoma lako ustanoviti koje su osobe pod djejstvom uroka. Opsednute osobe beze s mesta na kojem se čita Biblija ili osjećaju davljenje kada izgovore Isusovu molitvu. Ja sam bio na više mjesta gde su se odvijali egzorcizmi. To je za sada još uvek prilično osetljiva tema u ovoj post-komunističkoj državi, sa i dalje komunističkim zakonima, koji slabo ili nikako poštuju slobodu verovanja, tako da ne mogu otkriti sve detalje. Uglavnom već posle prvih molitvi bilo je veoma lako uočiti opsednute osobe. Ponašale su se drugačije od ostalih. Brzo su pale u trans, a njihovi ekstremiteti sve su se ubrzane tresli. Naročito su se neprirodno tresle i nadimale grudi. Ubrzano su disali, praveći bolne i dramatične grimase. Nekima od njih na ustima se pojavljivala pena i delovali su kao da žele iz sebe izbaciti nesto što nikako ne želelo da izađe iz njih. “U ime Isusa Hrista,Izlazi! Izlazi!...” - vikali su pomoćnici egzorcista, ali se činilo da ih bolesnici ne čuju. Uostalom, egzorcisti se opsednutim nisu ni obraćali, nego demonima u njima. Tek kada bi se telo umirilo i bolesnik otvorio oči, ne shvatajući sta se proteklih minuta s njim zbivalo i otkud on na leđima, egzorciti su ga ostavljali da se

pribere, odlazeći do drugog bolesnika koji se tresao kao da je dobio epileptički napad, uzvikujući: “U ime Isusa Hrista,Izlazi! Izlazi!...” Onima koji smatraju da su opsednuti egzorcisti preporučuju da se moli Bogu za ozdravljenje, da spominje Njegovo ime, te da redovno čita Bibliju. Ako je oboljela osoba urok unela u svoj organizam putem jela ili vode, onda se osoba posedne na posoljenu stolicu. Tek onda mu se čita molitva.

MOJ PRVI SLUČAJNI EGZORCIZAM Obred je rađen nenamerno, dakle slučajno. Kada se obred egzorcizma radi, osoba treba biti u pratnji, gde je barem jedan član njene porodice, dakle brat, otac, baba,sestra... Ta osoba koja ide sa opsednutim je neka vrsta telohranitelje egzorcisti, jer otprilike na polovini egzorcizma, opsednuti počinje da pljuje na egzorcistu, pokušava da ga ujede, preti mu, napada ga fizički i uglavnom se ponaša ko besan pas. Međutim ja nisam ni išao da vršim egzorcizam, nego smo ja i jedan moj prijatelj išli kod zajedničkog poznanika da probamo rakiju kruškovaču koju je on pekao tih dana. Kako to obično biva tu se skupilo i prilično komšija, kumova, prijatelja... Nakon što smo već poprilično popili, počeo je razgovor čime se ja bavim i kad sam pomenuo egzorcizam, svi su me gledali kao da sam pao sa kruške od koje smo pekli rakiju, ali pošto se pilo i mezilo, svi su bili skloni da priču okrenu na šalu, da ja ne bih u društvu ispao budala. Polu-posprdno me pitaju na koji način vršim egzorcizam, koje se molitve koriste, šta mi treba od rekvizita...Ja objasnim ljudima da mi treba samo Biblija i ništa više.Na regalu, na vidno istaknutom mestu kočoperila sa jedna ogromna Biblija teška bar 2 kg. Bila je sasvim nova, verovatno nikada ni ne otvorena. Takve knjige nabavljaju ovi novo-komponovani hrišćani

koji su iz komunizma skočili direkno u tkzv.»pravoslavlje» Takve biblije i uz njih razne brojanice, krstovi i ikone za ukućane nemaju nikakvu drugu funkciju osim dekorativne. Domaćin skine Bibliju sa regala, oduva prašinu sa nje i pita da li bi mi ta knjiga odgovarala za egzorcizam. Naravno da bi. Hajde nam pročitaj nešto. Da ne bih bio nepristojan ja uzmem Bibliju i pročitam im jednu manju strofu koja se u stvari i ne koristi za egzorcizam. Naravno da se nije ništa dogodilo, a ja računam da sam ispunio želju domaćina, a ujedno i potvrdio njegovo mišljenje da je egzorcizam izmišljotina. Međutim onaj prijatelj sa kojim sam ja došao je primetio da ja zabušavam i prijavio me je domaćinu. Sad su se već uozbiljili, te zašto ti nećeš da nam pročitaš pravu molitvu, "...te kakav si ti to čovek..." Ja lepo objasnim da nije ni vreme ni mesto, da smo popili, da je to ozbiljan ritual, ali džaba objašnjavati nešto polu-pijanim ljudima. Moraš i moraš. Dobro, pristanem ja. U prostoriji je bilo oko desetak ljudi i žena, od toga dva bračna para (kumovi) i ostalo su kojekave komšije i prijatelji. Počnem ja sa 35.psalmom: "Gospode budi suparnik suparnicima mojima, udri one koji udaraju na me..." U to kuma polavi u licu. Te nije joj dobro, te ovde je zagušljivo, ta malo više je popila...Ja nastavljem sa molitvom, u to se i kum uzvrtio, te i njemu je vrućina, te vreme je ići kući. Ja nisam stigao ni do pola molitve a njih dvoje su naglo iskočili iza stola, koji za malo da prevrnu i pobegli napolje u čarapama, nisu se stigli ni obuti. Domaćin je istrčao za njima da pita šta im je, oni u trku odgovaraju da su zaboravili da nalože vatru u pušnici i da će im zbog toga propasti meso. U sobi je nastao tajac i svi su se zgranuto zagledali među sobom. Samo je jedan pijanac u uglu komentarisao da ni on nije danas naložio vatru u pušnici ali neće meso propasti za nekoliko sati. Domaćica je gledala u mene i tražila objašnjenje, ja sam joj rekao da su demoni pobegli iz prostorije ali su sa sobom poveli i svoje domaćine tj. njene kumove u kojima borave. Iako je ovaj egzorcizam bio polu-uspešan od njega nema neke

velike vajde, zato što čovek koji ne prihvati egzorcizam i ne prođe se svojih zlih dela, vračanja, čaranje i sl. Primi nakon nekog vremena svoje demone u ojačanom sastavu nazad. Izbačeni demoni imaju običaj da se vrate u telo osobe nakon sedmicu-dve i mogu da uđu ponovo, ako se osoba ne prođe svog dotadašnjeg grašnog života. Jer se sve dešava po Bibliji, gde Gospod kaže u Evanđelju po Luki 11:24-26: „ Kad nečisti duh iziđe iz čoveka, ide kroz bezvodna mesta tražeći pokoja, i ne našavši reče: Da se vratim u dom svoj otkuda sam izišao; i došavši nađe pometen i ukrašen. Tada otide i uzme sedam drugih duhova gorih od sebe, I ušavši žive onde; i bude potonje čoveku onom gore od prvog. Iz ovoga događaja se vidi da demoni burno reaguju na Božiju Reč zapisanu u Svetom Pismu. Egzorcista može da bude i nespreman i polu-trezan i svakakav jer nije on taj koji izgoni demone (besove kao ih zovu u tkzv.pravoslavlju) nego ih izgoni sila Gospoda Isusa Hrista.

KATOLIČKI EGZORCIZAM U USA Zlo je stvarno, isto tako kao što je stvaran i Đavo. I nigde se to ne očituje tako ubedljivo i jasno kao kroz delovanje egzorciste. Iako je Sotona opasniji i učinkovitiji kad je u stanju uveriti ljude da duhovne napasti proističu iz prirodnih sila, stalne pojave demonskih opsednuća i egzorcizma svedoče o moći i realnosti nadnaravnog zla. Konvencionalna (to jest, moderna naturalistička) mudrost drži da demonska opsednuća pripadaju varvarskom praznoverju prošlosti te da pojedinci koji su navodno opsednuti zlodusima zapravo pate od

psiholoških poremećaja koji trenutno nije do kraja istražen. Iako je očigledno da je doista bilo slučajeva krive dijagnoze, stajalište klerika koji nekritički pretpostavljaju, bez razumne analize ili procene, da je svako ko pokazuje nastrano ponašanje opsednut, krajnje je netačno. Tehnike za ispitivanje i suprotstavljanje demonskom opsednuću usavršavale su se tokom mnogih stoleća. Na primer, 1614. godine su u kodifikaciju Obreda egzorcizma u Rituale Romanum, knjizi koja je dugo vremena čuvana daleko od očiju široke javnosti, dodani postupci za otkrivanje je li dotična osoba zaista žrtva demonskog opsednuća ili jednostavno pati od “melankolije”, što je bio prvobitan izraz za mentalnu bolest. Iako pretpostavka da je opsednuće zastarelo praznoverje za ateista ili masona, koji uvek nadnaravno primaju s rezervom, ona bi vernike trebala navesti na ozbiljna razmišljanja o tome. Prvo bi se trebalo orjentisati na činjenicu da postoje pisani izveštaji o Isusu kako isteruje demone iz opsednutih osoba kao i Njegovi govori o zlim duhovima i đavolu. Čak i ako neko s potpunom rezervom prima istorijsku verodostojnost evanđelista, još uvek postoji rastući broj egzorcista i egzorcizama koje je Katolička Crkva službeno potvrdila. Izvori svedočanstava nisu samo svećenici i katolici, nego i lekari, novinari, članovi porodica i drugi očevici. Prema raznim izvorima da se zaključiti da je tokom godina bilo nekoliko potpuno verodostojnih slučajeva opsednuća. Najpoznatiji je onaj koji je poslužio kao osnova za roman Williama Blattyja iz 1972. godine pod nazivom Egzorcist. Godine 1949. 13-godišnji dečak, če ime nikad nije službeno otkriveno, započeo je jeziv put u gradiću Cottage City u Marylandu (USA). Te je iste godine dečakova tetka, s kojom je bio vrlo blizak,

preminula. Pre smrti, teta je naučila svog nećaka kako da koristi Ouija ploču pomoću koje se navodno može komunicira sa umrlima pa time i s njezinom preseljenom dušom. Nakon nekoliko njegovih pokušaja da to učini, počele su se događati čudne stvari. Članovi porodice svedoče da su čuli neobjašnjivu buku i glasove koji su dolazili iz zidova svaki puta kad bi dečak bio u kući. Dečak je postao i emocionalno nestabilan, jer se njegov krevet počeo sam od sebe micati a mogle su se videti i stvari kako lebde po sobi, uključujući i sliku Hrista koja je bila bačena sa zida. Nakon što im lekar i psihijatar nisu mogli pomoći, roditelji su se obratili luteranskom svešteniku za duhovno vodstvo, ali ih je on odbio. Očito prepoznajući prisutnost nečeg nadnaravnog, te im je preporučio da se obrate katoličkom svešteniku. Dečakovi su roditelji sina smestili u bolnicu Georgetown na staranje egzorcistu Edwarda Alberta Hughesa, koji je u bolničkoj sobi počeo moliti egzorcizam, no pet minuta nakon toga bio je prisiljen prekinuti kad ga je dečak teško povredio oprugom koju je uspeo iščupati iz kreveta. Nekoliko dana kasne, članovi dečakove porodice bili su prestravljeni kad su našli reči “St. Louis” krvlju napisane na dečakovim grudima. St. Louis bilo je mesto gde je živela dečakova tetka u vreme smrti. Verujući da će u tom gradiću naći rešenje problema, porodica se Preselila u St. Louis kod jednog rođaka. Tamo su došli u kontakt s ocem Raymondom J. Bishopom, a ovaj se obratio ocu Williamu S. Bowdernu, za pomoć koji je odmah pristao. Budući da je trebao i duhovnu i fizičku pomoć kod egzorcizma, otac Bowdern je nagovorio mladog sjemeništarca Waltera Hallorana da mu pomogne.

Tada je dečak Prebačen u bolnicu koju su vodili aleksinci. Većina egzorcizama traje dan-dva, ali u ovom slučaju proces je trajao preko šest nedelja. Prilikom mnogih pokušaja egzorcizama, krevet se žestoko tresao, a stvari su nekontrolisano letele sobom. Na dečakovom su se telu pojavili različiti znakovi, kao da je bio fizički mučen. Na nekim su se mestima nejasni znakovi formirali u reči, uključujući i jasno ispisan tekst “ZLO”. U Maju 1949. godine, nakon skoro 30 pokušaja i šest sedmica intenzivne molitve, egzorcizam je uspeo. Dečak je izgovorio reči “Christus Domini” i opsednuće je prestalo i dečak se mogao vratiti u Maryland i nastaviti normalno živeti. SKEPTICI Iako većina onih koji su sudelovali u egzorcizmu čvrsto veruje da su se suočili s nadnaravnim zlom, ima i onih koji nisu u to toliko sigurni. Nakon događaja, svetovna i religiozna ispitivanja događaja ponudila su, nezavisno jedni od drugih, dva moguća naučna objašnjenja: da se radilo o prirodnom, iako “paranormalnom”, događaju (kao što je telekineza), ili da je dečak bio žrtva seksualnog zlostavljanja svoje tetke što je dovelo do disocijativnog poremećaja ili privremene psihoze. Ipak, to ne moglo objasniti pojavu reči na dečakovom telu. “Te oznake su bile vrlo određene i jasne” – seća se otac Halloran, a sveukupno 48 ljudi (uključujući sveštenike, lekare, ostalo bolničko osoblje i članove porodicai) zaklelo se da su bili svedoci tim pojavama. Pa ipak i dalje ima skeptika, a jedan od njih je i prof. teologije, vlč. Francis X. Cleary: “Ne zaključujte prebrzo da se radi o religijskom području”, - kaže on.

“Ne izvlačite zaključak da se radi o đavolu. To će pre biti, paranolmalna pojava i psihička nestabilnost.” Čini se da je takvo razmišljanje u suprotnosti s nalazima lekara i psihijatra koji su dečaka proglasili fizički i mentalno zdravim u vreme događaja u Marylandu. Osim toga, do svoje smrti 1983. godine, egzorcista (otac Bowden) je podržavao mišljenje da se u bolničkoj sobi u St. Louisu radilo o stvarnom zlu. Bowdern nikad ne porekao svoje uverenje da je bio sudionikom vrlo stvarne borbe s đavolom. I otac Halloran uvek je ostao pri tvrdnji da je ono čemu je bio svedokom dok je pomagao pri egzorcizmu bilo stvarno. Komentarišući film koji je proizašao kao rezultat cele priče, Halloran je izjavio da je Egzorcist “najtočniji prikaz Obreda egzorcizma, stanja opsednutosti i onog što se događa za vreme egzorcizma.” U januaru 1999. godine, kardinal Jorge Medina, Prefekt Kongregace za bogoštovlje i disciplinu sakramenata, Predstavio je novi (i ponešto kontroverzan) Obrednik egzorcizama. Kad ga je novinar zamolio da komentariše sumnje koje mnogi hrišćani imaju s obzirom na đavola, odgovorio je: “Znamo da postoje katolici koji nisu prošli dobru formaciju te sumnjaju u postojanje đavola, no to je stvar vere i dio doktrine Katoličke crkve. Tko god tvrdi da đavo ne postoji, ne može se više smatrati vjernikom.” Čini se da je u zadnjih deset godina potreba za egzorcistima bitno porasla. Godine 1993. u Sjedinjenim Državama bio je samo jedan egzorcist kojeg je službeno postavio Vatikan. Do godine 1999. broj se povećao na deset. Egzorcist koji deluje u Nadbiskupiji New Yorka, otac James Labar, svake godine izvršava između 20 i 25 potvrđenih egzorcizama.

KATOLIČKI EGZORCIZAM KOD NAS Zbog strogih crkvenih propisa, katolici imaju nedovoljno egzorcista koji bi bili u stanju da pomognu svima koji im se obraćaju za pomoć. Na zidu dečje sobe jedne porodice osvanula je poruka zlokobnog sadržaja “trunite u paklu!”. Bili su tu i Satanini simboli: nekoliko pentagrama, šestice i okrenuti krstovi. Istovremeno, svi verski simboli - slike, kasete i knjige u sobi, bili su oštećeni i razbacani po podu. Prema pričanju oca, prizor je otkrio posednutost Satanom njegovog četrnaestogodišnjeg sina. Želeći da ga oslobodi demona, zajedno sa svojom kumom, poveo je sina na misu za ozdravljenje. Dok se fratar molio za progon zlih duhova, dečak je ispustao neartikulisane krikove, bacao se po podu, povređujući sve koji su se nasši u njegovoj blizini. Najgore je ipak usledilo posle mise, kad su svi napustili crkvu, i fratar počeo da izgovara egzorcisticke molitve za oslobadanje dečaka od zlih duhovnih napasnika. Molitva je trajala gotovo sat i po, dok se dečak bacao, otimao i urlao. Otac se seća da je sve počelo posle odluke da sina krsti u crkvi. On tvrdi da se njegov sin pre godinu dana, posle jednomesečne posete majci u Austriji, vratio potpuno izmenjen. Tek je kasne saznalao da je tamo dečak ušao u društvo koje je takoreći 24 sata dnevno slušalo tehno muziku i organizovalo Satanisticke skupove. Sve je počelo jednog jutra, posle njegovog povratka, kad se probudio s crnim podlivima po licu, rukama i nogama i s teškim grčevima u stomaku. Od tada oseća slabost u nogama, nemoć, ruši se i ponekad gubi svest. Otac je pokušao da nađe neko medicinsko objašnjenje, ali nije uspeo. Kad je na ruci dečaka

primetilo crni podliv u obliku pentagrama, sin mu je objasnio da je te noći imao noćne more i da se borio sa zlim silama. Priznao je da je nekoliko puta povraćao neku zelenu masu te da ga, s vremena na vreme, nepoznata sila baca po krevetu. Nekada je iz njega progovarao neki duboki glas, preteći i kunući sve prisutne. Toga se dečak nije sećao, jer je u tim trenutcima bilo u transu. Mada se Katolička crkva nije jos zvanično izjasnila o praksi "isterivanja đavola", mnogi lokalni sveštenici su ubeđeni da "nečastivi" ne samo apstraktna metafora, nego "zla sila" koju ne treba potcenjivati i koja danas vlada mnogim stanovnicima Hrvatske. Oni sve glasne zahtevaju da se Kaptol odredi Prema nastaloj situaciji. Poznato je, naime, da za obavljanje obreda egzorcizma nijedan sveštenik nema generalno dopuštenje. Za svakog egzorcista najodgovorniji je biskup koji ga imenuje ili mu daje privremeno pravo da obavlja egzorcističke obrede. Medutim, premda je svaki biskup po svome habitusu egzorcista, većina biskupa nema tu sposobnost, pa se pri imenovanjima egzorcista traži pomoć iz susednih biskupija, čak i država. Veliki broj ljudi se obraća Katoličkoj crkvi da bi se nad njima izvršio obred egzorcizma. Dobar egzorcista zna da razlikuje napade demona od različitih duhovnih stanja, čaranja, prokletstva i sl. koja uzrokuju nemir u čoveku. Potreban je oprez i zato se poziva na razboritost, čak i onda kada su prisutni “tradicionalni” znakovi koji upućuju na slučaj koji egzorcizam uzima u obzir, a to znači: da neko govori i razume jezik s kojim ni na koji način ne bio upoznat; da poseduje spoznaje o događajima koji se odigravaju daleko od njega i za koje ne mogao saznati svojim sposobnostima; da očituje snagu koja nadilazi njegovu dob i stanje. Ipak, ti znakovi ne trebaju odmah biti shvaćeni kao đavolski,

jer mogu biti unutar koordinata paranormalnoga, te je potrebno povesti računa o drugim znakovima, osobito moralnoga reda. Zato je nezaobilazna pomoć medicinskih i psihijatrijskih stručnjaka. Ako nema dovoljno sigurnosti da je reč o opsednuću, egzorcizam se ne sme vrsiti. Da bi mogao sve to uvaziti, od egzorcista se zahteva duboka teološko-liturgijska formacija, “kliničko oko”, kao i oči vere te sensus Christi. Kada se govori o oprezu, treba ga potkrepiti brojkama: od hiljadu onih za koje se traži egzorcizam i koji su prošli stroge medicinske analize, tri do pet slučajeva prepoznaje se u kontekstu opsednuća. Dakle, Katolička crkva je svesna da to ne najčešći oblik delovanja Satane. To je možda najspektakularniji oblik, jer je reč o vlasti nad čovekovim telesnim i mentalnim funkcijama, ali duhovni napasnici nisu u stanju potpuno oduzeti slobodnu volju. Ljudi se za pomoć obraćaju najčešće u poodmakloj fazi, odnosno kada su simptomi postali neizdrživi i kada više ne mogu obavljati svakodnevne poslove. Tegobe se obično izražavaju neprestanom mučninom, čestim glavoboljama, malaksalošću, higenskom zapuštenošću i opštom nezainteresovanošću. Ponekad opsednuće može biti toliko jako da potpuno blokira čak i majčinski instinkt. S druge strane, egzorcisti tvrde kako postoji niz slučajeva da ljudi ni ne znaju da su pod uticajem demona, pa probleme s kojima se susreću (čak i neke zdravstvene) pripisuju uticaju vremena, lošem raspoloženju ili problemima na radnom mestu. Zato katolički svećenici preporučuju svakome da pre nego sto poseti lekara ode svome svešteniku kako bi se ispovedio, okajao grehe i primio sakrament bolesničkog pomazanja. To je, tvrdi se, dovoljno u

najvecem broju slučajeva, dok se manji broj mora podvrgnuti obredu egzorcizma. NEDOSTACI KATOLIČKOG EGZORCIZMA Nesvakidašnji slučaj dogodio se jednoj mladoj ženi. Brojni demonski uticaji zagorčavali su joj život, ne dozvoljavajući joj da postane majka. Svaki put kada bi ostala trudna, dešavale joj su se čudne stvari, tako da bi uvek gubila plod. Posebno bi joj se pogoršavalo duševno stanje prvih pet dana punog meseca. Mada je po prirodi bila blage i tolerantne naravi, u tim danima bivala bi nesnosna, tražeći i najsitniji razlog kako bi započinjala žestoke svađe sa svojim suprugom. Takvo stanje je trajalo sve dok se ne obratila jednom katoličkom egzorcisti koji ju je lečio određenim molitvama iz Rituala Romanum, ali bi se njene tegobe, na žalost, ponovo vraćale. Šta se, zaparavo, događalo? Svaki put kada bi uz pomoc Rituala fratar isterao duhovne napasnike, događalo se da je na početku meseca napadnu novi demoni, jer je jedan od njenih zlobnih i pakosnih rođaka uporno, svakog meseca pravio nove teske uroke! Duhovni napasnici su jaka, opaka i uporna vojska. Jedini odgovor na njihovo uzasno destruktivno delovanje, jeste - Biblija! Dešavali su se i ovakvi slučajevi: dok je fratar čitao katoličke molitve kako bi pomogao jednoj opsednutoj ženi napasnik je odbio da napusti ženinu dušu i telo. Kako on može da odbije nalog egzorciste? Pa tako što RKC svako malo menja rituale. Na taj način rituali gube snagu. Zbitka katoličkih propisa, Statuta ecclesiae latinae, napisana oko 500.godine sadrži najraniju formulu za

egzorcizam. Od tada je više puta menjana, prvo u Rimokatoličkom Ritualu 1614.god. pa 1952.god. pa poslednju 1998.god. Od osnovnog i veoma efikasnog rituala, ovaj sadašnji je pretvoren u neku slabašnu molitvu. Zašto je ritual izgubio snagu? Zato što se u starom Ritualu demon "zaklinjao" samo imenom Isusa Hrista. Molitva u Isusovo ime se uči u Jovanu 14:13-14: “I što god zaištete u moje ime, to ću učiniti da se proslavi Otac u Sinu. Ako me što zamolite u moje ime, ja ću učiniti.” Molitva u Isusovo ime znači da se molimo sa Njegovim autoritetom i da tražimo od Boga Oca da odgovori na naše molitve zato što dolazimo u ime Njegovog Sina, Isusa. Molitva u imenu Isusa je isto što i molitva u skladu sa Božijom voljom: "I ovo je pouzdanje koje imamo u Njega; da nas sluša ako šta molimo po Njegovoj volji. I kad znamo da nas sluša kad što molimo, znamo da stvarno imamo ono što smo od Njega iskali." (Prva Jovanova 5:14-15). Molitva u Isusovo ime je molitva za stvari koje će ispoštovati i proslaviti Isusa. Da kažemo, “U ime Isusa” na kraju molitve nije magična formula. Ako ono što tražite ili kažete u molitvi nije za slavu Božiju, i po Božijoj volji, izgovaranje “U ime Isusa” je besmisleno. Iskrena molitva u ime Isusa i za Njegovu slavu je ono što je važno, a ne samo dodavanje nekih reči na kraju molitve. Nisu reči te koje su bitne u molitvi, već svrha molitve. Molitva za stvari koje su u skladu sa Božijom voljom je srž molitve u Isusovom imenu. Međutim katolici su malo po malo u Ritual ubacivali Mariju, pa brojne svece i na kraju od onog prostog i efikasnog zalinjanja koje je delovalo bez greške, dobili smo jednu litaniju koja traje od 45 minuta do sat vremena. Što je najgore, na kraju demon odbije da izađe. Sveti Atanasije, aleksandrijski episkop, koji je živeo oko 300. god. istakao je u pismu Marseliniju da se egzorcista

koji koristi dugačka i složena zaklinjanja izlaže riziku da mu se demoni rugaju. Upravo to je uradila RKC kad je razvodnila ritual. Postoje podaci da pojedini katolički svećenici iz jednih istih ljudi progone demone godinam, čak desecima godina. Rekorder je jedna časna sestra iz Rima iz koje "izgone" demone punih četrdeset godina, a ovi se stalno vraćaju. Na stranu to što časna sestra uopšte ne bi trebala biti utočište demonima, ali zar se neko za svo to vreme ne upitao šta to ne štima u tom načinu progonjenja demona? PRAVOSLAVNI EGZORCIZAM Vec 600 godina u Trojice, Sergeva Lavra, sa dubokom pobožnošću dolaze vernici iz svih krajeva kako bi prisustvovali bogosluženju kojim se uspešno "izgone besovi", što je pravoslavni termin za egzorcizam. Reč "egzorcizam" (ili "zaklinjanje") je noviji latinski termin. U starini je tome nejasnom izrazu odgovarao prostiji, ali nista manje jezovit naziv - "izgonjenje besova"! Praktično svaka religija, medu njima i hrišćanstvo, priznaje postojanje tamnih sila - zlih duhova, demona, koji obitavaju u podnebesnom svetu i potčnjeni su knezu tame koji je otpao od Boga. U razlicitim otkrovenjima on ima razna imena - Ariman, Iblis, Satana. Ipak, njegovu suštinu svugde jednako opredeljuje to da je neprijatelj ljudskog roda, pokvareni lažov i bogoborac. Prvo spominjanje egzorcizma u hrišćanstvu nalazimo već u samom Evanđelju. Isus Hristos je iz ljudi obuzetih ovim adskim (paklenim) bićima puno puta izgonio besove, koji su Pred Njim drhtali. Međutim, možda najveci utisak ostavlja odlomak iz Svetog Pisma, u kome se priča o tome kako je naš Gospod naterao zle duhove da se Presele u krdo svinja.

Najiskusniji hrišćani u duhovnom životu nekada su dobijali moć da izgone nečistu silu, zapovedajući joj imenom i silom Hrista Spasitelja. Medutim, rad ove vrste prepun je veoma teških posledica i u svim dobima iziskivao je od čoveka veliku moralnu čistoću, vladanje svojim telesnim nagonima i asketski život. Nipošto se nije mogao svaki Hristov vojnik, čak i onaj prekaljen u duhovnim bitkama, odvažiti da stupi baš u otvoren okršaj sa silama pakla. U najtežim bitkama sa besovima, nečisti duh se useljavao u samog zaklinjača. Tako se u Delima apostolskim (19, 13-16) pripoveda o nekim nadriegzorcistima: "A pokušaše i neki od Judejaca zaklinjača, koji se skitahu, da nad onima u kojim bejahu zli duhovi spominju ime Gospoda Isusa, govoreci: Zaklinjemo vas Isusom koga Pavle propoveda. A bejahu neki sedam sinova Skeve Judejca, prvosveštenika, koji ovo činjahu. A zli duh odgovarajjući reče: “Isusa poznajem, i Pavla znam; ali vi ko ste?!...”, skočivši na njih čovek u kome beše zli duh nadjača ih i savlada, tako da goli i izranjavani utekoše iz one kuće. Događali su se i mnogo ozbiljniji slučajevi. Jednog opsednutog su u dovezli lancima prikovanog za krevet. Još dok su ga prinosili dverima Lavre, on poče strašno da besni i da se otima iz okova. Umirenje je nastupilo posle nekoliko časova molitvenog služenja u hramu, gde su besomučnika uneli zajedno sa krevetom. Na molitve igumana, koje se odvijaju u crkvi Sv. Jovana Preteče, obično se skupi do stotinu vernika. Među njima je, obično, od tri do pet posednutih. Medutim, daleko od toga da se pojavljuju na svakom bogosluženju. Ako se takve osobe zadese na molitvi, one se odmah odaju, ponašaju se neobično: ispuštaju

krikove, jecaje, psovke, nerazumljivo mrmljanje... Opčinjena deca bezražlozno plaču. Jednom kada se sveštenik približio jednom takvom mališanu, on zaurla pravim muškim basom, pokušavajući da se istrgne iz majčinih ruku. Kada na opsednute počnu da padaju kapi svete vode, oni se grče, savijaju, kao od opekotina. U toku službe iguman nekoliko puta obilazi sve prisutne, pomazuje ih svetim mirom i kropi svetom vodom - svakog ponaosob. Oni koji u sebi imaju demone, obicno se grče i uzmiču, Prevrću očima. Dok je tekla služba, jedna žena je četiri puta pala na pod, grčeći se i urličući. Vernici prevaljuju stotine kilometara da bi celivali svete mošti Prepodobnog Sergija - velikog čudotvorca i igumana. Na molebne dolaze skoro isključivo verujući, religiozni ljudi, ali se i medu njima susreću opsednuti. Drevni sveti prozorljivci govorili su o poslednjim vremenima kao o jezovitoj terevenci, kada ce besovi pred dolazak antihrista, isčupavši se iz ada, početi da se u gomilama useljavaju u ljude, koji ce im otvoriti dušu svojim bezbožjem, razvratom, porocima, zlobom, mržnjom, srebroljubljem, egoizmom i neljubavlju. Osvrnite se oko sebe! Zar navade sadasnjih vremena ne odgovaraju tim opisima grešnih ljudi koje je kao najvažne obeležje blizine kraja sveta dao prvi put jos Pre 2000 godina sveti apostol Pavle u svojim poslanicama (1. Tim 4, 1-5; 2. Tim 3, 1-9). Zvanična Crkva, uvek veoma sumnjičava i oprezna prema svim mogućim proročanstvima o smaku sveta, danas već otvoreno tvrdi da svi mi živimo u poslednjem dobu. PRIMERI IZ PRAKSE

Neobičan slučaj se dogodio jednom beogradskom trgovcu, po prirodi tolerantnom i mirnom muškarcu, koji nikada u životu nikome ne izgovorio ružnu reč a kamoli da bi započinjao svađu ili tuču. No, iznenada, kada bi ušao u svoju kuću, neobjašnjivo bi menjao ćud i započinjao sa suprugom i decom teške svađe koje bi se najčešće završavale fizičkim obračunom. Kada se obratio duhovnom iscelitelju - egzorcistu, on je ustanovio da je nesretnom trgovcu urok podmetnut ispod kućnog praga i da je zbog toga nenadano gubio svoju uobičajnu prisebnost i postajao svađalački raspoložen i spreman da teroriše porodicu. Jedna djevojka iz novosadskog naselja Liman žalila se na česta priviđenja: činilo joj se da se zidovi tresu, da se u nameštaj pomera, da čuje neke čudne šumove, lupu i slično. Uz sve to, imala je i dodatne poteškoće sa vidom, jer su joj se neprestano ukazivale crne tačke, koje nisu nestajale ni kada bi zatvarala oči. Egzorcist je ustanovio da je pod jakim napadom demonskih sila i uz pomoć Biblijskih molitvi uspeo je da joj za relativno kratko vreme otkloni sva priviđenja i vrati je u normalan život. Pored teških psihičkih smetnji i svakodnevnih trauma, uz pomoć zlih duhovnih napasnika, crni vračevi mogu izazivati čak i fizičke deformacije i organska obolenja. Jedan takav slučaj vezan je za mladića iz Niša čiju su kičmu paralizovali. Izvršena je hirurška intervencija na KBC u Beogradu, ali se teško stanje ni tada nije mnogo promenilo. Tada su očajni mladićevi roditelji potražili pomoć od egzorciste i on je, pre nego što je uz pomoć Biblijskih molitvi potpuno izlečio bolesnika, uspostavio direktan kontakt sa upornim duhovnim napasnikom. Iz tesko obolelog mladića progovorio je demon, rekavši da je iz plemena Crvenih demona, te da je u mladića

ušao, nakon što mu je bivša devojka nasula u kafu napitak koji je donela od jednog hodže sa Kosova. Izlečeni mladić ne oseća više nikakve tegobe i danas radi kod privatnika na utovaru i istovaru robe. DEMONSKA OSVETA Demoni su međusobno veoma povezani i vrlo brzo i lako dolaze do informacija. To čine u tren oka. No, druga je stvar što često tačne informacije mešaju sa obmanama i lažima, tako da čovek koji koristi njihove podatke, zapravo, nikada ne siguran šta je istina a šta je laž! Demonska bića su veoma prevrtljiva, nepouzdana i osvetoljubiva. Jednom dok je egzorcista isterivao Biblijom napasnika i prisiljavao ga da napusti telo neke opsednute devojke, neko mu je ozledio sina. Jadno dete bilo je šokirano. Osetio je snažan udarac i bol, a da u blizini sebe nije video nikoga. Iste noći egzorcista je uspostavio kontakt s anđelom s kojim redovno kontaktira. Pitao ga je šta se dogodilo njegovom sinu i saznao da ga je ozledilo duhovni napasnik kojeg je tog dana isterao iz devojke. Sveto Pismo - Biblija (u tome se slazu svi egzorcisti i stari i novi) jedini je lek protiv demonskog napada. Već više od dve hiljade godina Biblija je osnova i temelj duhovne medicine širom sveta. I dok oficijelna (čitaj: telesna) medicina traga za lečenjem i čuvanjem zdravlja čovjeka, nastojeci da ga drži zdravim u ovozemaljskom životu, pri tome ne ulazeći u suptilnija ontološka i eshatološka pitanja, duhovna medicina traga za podjednakim iscelenjem čoveka na ovom, ali i na drugom svetu, ne praveći pri tome nikakvu razliku. I dalje, dok se oficijelna medicina bazira na lečenju pomoću određenih supstanci - kapsula, pilula, sirupa, antibiotika, inekcija, hemijskih supstanci i sl. -

duhovna medicina leči samo Biblijom, tj. Molitvama zapisanim u njoj. LEČENJE OPSEDNUTOSTI UZ ANĐEOSKU POMOĆ Razlog zašto anđeli pomažu egzorcistu je vrlo jednostavan, sva pozitivna duhovna bića uživanju u slušanju svetih sadržaja i oko njih se rado okupljaju. Za njih to predstavlja zov koji ne mogu odbiti. Zbog toga se odazivaju u najvecem broju, a oni - znamo nikada u svojoj blizini ne podnose duhovne napasnike. Zlim Demonima je to sasvim jasno i počinju se osećati ugroženim. Ali, oni su, uz pomoc crne magije (uroka) ili na neki drugi nacin, u ljudskom telu vec savili svoje “gnezdo” i vec započeli preuzimati najbitne ljudske funkcije i prilagođavati ih svom temperamentu i svojim užasnim planovima, menjajući čak i genetski kod. Učinili su, dakle, ono sto je krajnji cilj duhovnih napasnika, a to je na samo fizička propast nego i gubitak besmrtne duše. No, čitanje molitvi iz Biblije, najednom je oko njih okupi suvise velik broj duhovnih pozitivaca - anđela, koji prete da ih rastrgaju i unište. Trenutak izbora - ili napustiti ljudsku dušu i ljudsko telo i otići neoštećen, ili ostati i boriti se sa anđelima i zadobiti teške povrede. Demoni uglavnom izaberu da odu, Odlazak demona iz tela obolele osobe deluje poput snažnog stresa i zbog toga gotovo svi bolesnici u tim trenucima obavezno gube svest. Gubljenje svesti i jeste pravi znak da je egzorcistička seansa isterivanja demona uspela. Ali to nije i kraj terapije. Ako duhovni napasnik nije uništen, nego samo oteran, on će za kratko vreme ponovo pokušati da se vrati i opsedne isto ljudsko telo.

Luka 11:24-26 «Kad nečisti duh iziđe iz čoveka, ide kroz bezvodna mesta tražeći pokoja. I kada ga ne nađe, kaže: vratiću se u svoj dom odakle sam izišao. I kad dođe, nalazi ga počišćena i ukrašena. Tada odlazi i uzima sedam drugih duhova, gorih od sebe, pa uđu i borave onde, i poslednje stanje toga čoveka biva gore od prvoga.» Zbog toga se terapija mora ponavljati više puta, kako bi se sprečila svaka mogućnost ponovnih demonskih napada. Pri tome izlečena osoba mora promeniti sve loše navike, od nedovoljne higijene do životnih pogleda na svet. Objašnjenje nam daje pričа о томе како je Isus Hrisтоs iscеliо gаdаrinsкоg bеsомučniка. Dемоni su, izаšаvši iz njеgа, ušli u svinjе (Мк. 5, 1-13). Svinjе su оni ljudi којi nе vidе duhоvnо, nе vidе nеbо, svinjе nе моgu dа glеdајu uvis. Svетi Атаnаsiје Vеliкi gоvоri: "Svinjа je sliка grеšniка којi sе каје, a zатiм оpет idе i čini svој grеh." I јоš: "Aко sе svinjа оčisтi, оpеrе, оbučе u svilеnu оdеću i ако joj sе оbеsi nа grudi zlатаn lаnаc, оnа će svејеdnо zbаciтi sа sеbе svu оvu оdеću i grокćući pоnоvо pоlететi u blато." Dакlе, svinjе su оni ljudi којi sе pоslе nеisкrеnоg pокајаnjа pоnоvо vrаćајu svојiм rаniјiм grеsiма i time omoguće demonu da se vrati u njih. Ali, vratimo se egzorcistickim iscjeljiteljskim seansama. Dok jedan egzorcista glasno kazuje odredene Biblijske molitve, ponavljajući neke više puta, njegovi pomoćnici idu oko pacijenta i pažljivo posmatraju njegovu reakciju jer postoji opasnost da opsednuti fizički napadne egzorcistu. Opsednuti pacijenti deluju kao da su u transu. Više ne mogu stajati na nogama i egzorcisti ih polako polažu na leđa. Pri tome i dalje čitaju molitve koje za demone predstavljaju teške pretnje i koje duhovni napasnici odlično razumeju. Glavni egzorcista i dalje glasno

kazuje Biblijske molitve, dok se njegovi pomocnici bave bolesnicima čija se tela sve silovitije tresu; čini se, da svaki mišić na njihovim telima drhti u zasebnom ritmu. Lakši se slučajevi opsednutosti leče odmah, dok je za teže potrebno više terapeutskih seansi. MUČENJE DEMONOM Za razliku od opsednutosti, mučenje demonom je nešto drugo. Mučenje dolazi putem posrednikanaručoca, kao želja ili krajnji cilj nekog zlog čoveka koji spravlja uroke (crni mag, hodža, vračarica...). Radi se o skupu tajanstvenih obreda, reči, ponašanja i postupaka pomoću kojih čovek - naručilac, uz pomoć zlih demona, želi da utiče na prirodni, Božiji tok stvari. Drugim rečima, opsednutost je samostalan napad demona na neku osobu, a mučenje demonom je čin crne magije, kojim se nanosi šteta nekoj osobi, putem potčinjavanja demona od strane crnog maga. Potčinjavanje se odvija obavljanjem odredenih tajnih rituala ili upotrebom odredenih predmeta ili pisanjem odredenih mističnih, najčešće šifrovanih tekstova, crteža i formula prljavom krvlju (na kostima mrtvih i sl.), da bi, potom, to postavio na odredeno mesto, ili pak spalio, a pepeo bacio u vazduh, vodu ili ga poturio ciljanoj osobi u piću ili jelu. Za spravljanje snažnih i delotvornih čarolija kao što je urok, crnomagijaši koriste različite obrede i “materijale”, kao što su nokti, kosti, zemlja sa zapuštenih grobalja, prah od ljudskih kostiju, mačiji i pseći izmet, ljudsko salo, ljudska koža, falus, ljudska ruka, mali prst desne sake, ljuska od jaja, dlake, šareni konci..., a kako se veruje, nijedan živi stvor nije imun na čini kao što je urok, ukoliko je on rađen po svim magičnim propisima koje nalažu tajna učenja

Sotoninih sljedbenika. Inako je opsedanje jači oblik napada, mučenje demonom je komplikovanije za lečenje od opsedanja, zbog toga što ovde imamo i treću stranu crnog maga – naručioca napada. Demon bi nakon egzorcizma, relativno brzo napustio žrtvu, ali mu crni mag ne dozvoljava da ode, nego ga stalno iznova vraća na žrtvu naređujući mu da napadne. U ovom slučaju nije dovoljan samo egzorcizam (progonjenje) demona, nego se mora locirati crni mag koji napada i izvršiti se kontra-napad na njega da bi se on zabavio svojim problemima i odustao od pujdanja demona na nedužnu žrtvu. Način vršenja kontranapada je stroga tajna i ne može biti otkriven u ovoj knjizi. Specifičnost crne magije naših prostora je u tome što se kod nas pojavljuje i četvrta strana u duhovnom rat a to je finansijer crne magije. I on mora biti zaustavljen jer džaba mi čistimo osobu od demona ako neki crni mag (kod nas uglavnom hodža) stalno vraća demona na bolesnika, ali ni hodža ne radi za sebe nego mu je neko platio da to učini. Mi onda isteramo demona, vratimo kontra-udar hodži, ali opet nismo ništa uradili jer finansijer (bivša devojka/momak, ljubomorna žena, svekrva...) uzme pun novčenik i ode kod sledećeg vrača i plati njemu da napravi novi napad. Sve dok se finansijer ne neutrališe lečenje će biti neuspešno na duge staze. Kako muslimani bacaju crnu magiju da se videti iz sledećeg citata iz jedne islamske knjige: “... Za to mu je bilo potrebno nekoliko vlasi Poslanikove kose, koje je on, ili njegove kćeri, uspjeli nabaviti. Na vlasima je svezao jedanaest čvorova, a njegove kćeri su hukale i puhale u svaki od njih, izgovarajući pri tome kletve. Potom ih je obmotao oko mladice muške hurmine palme, pune polena i bacio ih

u duboki bunar. Čini (urok) su se jedino mogli skinuti odvezivanjem čvorova...” LEČENJE POSEDNUTOSTI Posednute osobe, ponašaju se na neobičan način. One gube mugućnost slobodne volje i slobodnog izbora, sve manje se koriste vlastitim umom, iskustvom i intuicijom, a sve češće iz njih govore duhovni napasnik ili napasnici. Vreme, na žalost, ne radi za posednutu osobu. Naprotiv, što više vremena prođe, to je osoba sve manje u stanju da svoje postupke kontroliše vlastitom voljom. Posle izvesnog vremena, osoba potpuno gubi svoju individualnost i posebnost, te postaje slepi izvrsilac demonskih naredbi. Njegovo ponašanje u punom je skladu sa željama i naredbama zabilježenim u uroku, koje im diktiraju zli duhovni napasnici. U takvoj fazi, opsednutim osobama je veoma teško bilo kako pomoći, čak i egzorcizmom. Ipak, nikad ne treba gubiti nadu jer Gadarinski posednut čovek je trčao po grobnicama, udarao se o kamen, izazivajući užas svojom nečovečanskom silom. Ali posle toga kako je legion demona izašao iz njega, našli su ga odevenog i pri zdravoj pameti dok je mirno sedeo pored Spasiteljevih nogu. Da li danas ima mnogo takvih ljudi, koji posednuti demonskom silom mogu da kidaju lance? Verovatno, nema. Medjutim i pored svega ljudi traže molitvenu pomoć od egzorcista razne sorte. Dolazeći za molitvenu pomoć u neproverenu crkvenu zajednicu, može se dospeti na specifičnu službu, koja može da vas porazi: krici, dreka, zgrčena lica, grčevi na podu sa penom na ustima. Sveštenik takodje može da se ponaša neobično: “Stavivši bolesnog na kolena, otac mu daje da pe svetu vodu sa krsta. Ako se demon pritom javlja

na neki način, onda sveštenik staje nogama ili seda na bolesnika, zaklinjući demona” Jedna devojka nam je ispričala, kako je svrativši u jednu od crkava u Prestonici, da bi sa ocem nastojateljem razgovarala o nekim pitanjima vezanim za posao, i odstojavši službu, sa čuđenjem shvatila da više ne može da izadje na ulicu jer su vrata crkva već bila zatvorena. Na njene oči su dvojica snažnih oltarnika uzeli pod mišku ženu koja je do tada mirno stajala, doveli je do amvona, i sveštenik je počeo da joj čita neke molitve. I tada je u crkvi počelo da se dešava nešto što je devojka osetila prvi put u životu: kosa joj se dizala na glavi od užasa. Ona se kao i ostali vernici, u strahu molila na kolenima, ne smejući čak ni da podigne oči i pogleda tamo gde je udaralo i gnusnim tananim glasom pištalo neko biće. U to, da glas koji je dolazio od žene, ne može da pripada čoveku, ne bilo nikakve sumnje. Devojka je rekla da je nisu uplašile konvulze koje je ta žena imala, pa čak ni sadržaj onoga što je ponavljala. Plašilo ju je očigledno prisustvo beskrajno zlog bića koje je apsolutni čovekov neprijatelj. Prisustvo, koje donosi strah i užas. Od svega što je videla devojci je ostao krajnje težak utisak, koji je prema njenim rečima nimalo nije ukrepio u veri. I dan-danas ne želi da se seća toga. Postavlja se logično pitanje – kakvi su to sveštenici i kako se treba odnositi Prema njima?

OPUNOMĆENI I SAMOZVANCI Tema egzorcizma i zaklinjanja je bila aktuelna i u apostolskim vremenima. U “Delima svetih apostola” (19:13-16) nalazimo priču o tome, kako su sedam sinova jevrejskog prvosveštenika Skeve, uvidevši kako apostol Pavle izgoni demone, odlučili i sami da to

probaju. “Zaklinjemo vas Isusom, Koga Pavle propoveda”, - rekli su, a kao odgovor su čuli: “Hrista znam, i Pavla takodje, a ko ste vi?” I posednuti je nasrnuo na njih, surovo ih Pretukao, pocepao im odeću i sam razjurio svu sedmoricu po ulici. U odnosu Prema savremenim činovima izgonjenja zlih duhova u pravoslavnoj crkvi nema jedinstvenog mišljenja. Patrijarh Aleksej II je osudjivao učestalu praksu služenja tih službi. Arhimandrit Jovan (Krestjankin) je savetovao čoveku koji je posednut zlim duhom, da se češće pričešćuje i da odlazi na Jeleosvećenje: “Čin izgonjenja zlih duhova je – čin, a Jeleosvećenje je jedna od sedam Tajni Božijih. Češće pristupajte pričešću i Jeleosvećenju...I to će vam biti pomoć – i suprotstavićete se zlu” Doktor bogoslovije, profesor Aleksej Iljič Osipov u svojoj knjizi “Put razuma u traganju za istinom” ukazuje na sledeće: u oceni slučajeva egzorcizma neophodno je Pre svega rukovoditi se mišljenjem svetih otaca, a oni tvrde, da takvim opasnim delom mogu da se bave izuzetno sveti ljudi, koji ne samo da su pobedili strasti u sebi, već su i od Boga dobili odgovarajući dar. U poslanici Klimenta Rimskog (I vek) “O devstvenosti” asketama-egzorcistima se Preporučuje: “...posećivati posednute zlim duhovima i citati im molitve. Zaklinjite ih postom i molitvom, a ne lepim rečima, već kao muževi, koji su od Boga dobili dar isceljivanja”. Avva Pitirion kaže: “Ko želi da izgoni zle duhove, treba prvo da se očisti od strasti: jer koju strast ko pobedi, tog demona može i da izgoni”. Očigledno je da se pravoslavni sveštenici boje takve delatnosti. Naprimer, u Šumadiskoj eparhiji parohijskim sveštenicima je zabranjeno da služe čin izgonjenja demona bez blagoslova rukovodećeg

arhereja. Pogrešnim i nepotpunim tumačenjem Sv.Pisma pravoslavci su došli do zaključka da je za egzorcizam potrebno da egzorcista bude svetac ili neki asketa. To bi verovatno i bilo tačno kad bi egzorcista isterivao demone SVOJOM LIČNOM SNAGOM. Međutim Biblija nam jasno kaže:» A znaci onima koji veruju biće ovi: imenom mojim izgoniće đavole; govoriće novim jezicima; Uzimaće zmije u ruke, ako i smrtno šta popiju, neće im nauditi; na bolesnike metaće ruke, i ozdravljaće.» (Marko 16:17) Dakle ko Isusovim imenom izgoni demona ne mora da bude sveti čovek, asketa, devstvenik...dovoljno mu je da bude vernik-čovek koji je upućen u tehnike egzorcizma. Ovi ljudi egzorciste uspešno obavljaju svoju službu iako nisu sveci. Oni ne stupaju u javnu polemiku, već prosto sami rade egzorcizam, kažu da ne vide ništa posebno u služenju egzorcizma: “Služba kao služba, svaki sveštenik, koji je dobio Božiji blagoslov ima pravo da se time bavi”. Možda svaki vernik koji smatra da samo sveci mogu da se bave egzorcizmom, treba s vremena na vreme da se uputi na takvu duhovno-higijensku proceduru? Jer smo svi nesavršeni i strasti nam nisu strane. A svaka strast je – demonsko svojstvo. ZAŠTO SVE VIŠE LJUDI UPRAŽNJAVA EGZORCIZAM? Od duboke prošlosti, od paganskih vremena, postojala je Predstava o tome, da opštenje sa duhovnim svetom zavisi isključivo od “posvećenosti”, od poznavanja nekih tajni, skrivenih od svih ostalih. To je – Prelest. Gospod naš Isus Hristos je utvrdio učenje o tome, da je za spasenje neophodna istinska vera, sjedinjenja s ljubavlju Prema Bogu i bližnjemu. Blagodat Svetog

Duha je moguće primiti u sebe samo onda, kada čovek uzme na sebe podvig pokajanja, očišćenja svog srca od strasti, podvig ispovedanja svoje vere u istinitog Boga. A za magiju ne potreban nikakav podvig: da se novac za neka volšebna dejstva – i to je sve. I zbog toga su savremeni ljudi premčiviji magiji, nego da idu u Crkvu. Čak i oni, koji su primili hrišćansku veru, često u crkvu donose magijske predstave o duhovnom životu. Takvim vernicima nisu važne hrišćanske vrline, već to preko kog ramena je upalio sveću, kako se okrenuo, kako se poklonio itd. Traganje za posebnim starcima, svetinjama ili “egzorcizmom”, možda nema ničeg osudjujućeg u sebi, ali je loše ako to zamenjuje unutrašnje duhovno delanje, ako je to forma – uprošćene vere, u kojoj je težište smešteno negde van, a ne nalazi se unutar sopstvenog srca. Posednutost je često povezana sa učinjenim teškim grehom, a pored toga ona može da se ispolji u patološkom, neshvatljivom stremljenju ka zlu ili porobljenosti zlom. Ona se takodje ispoljava u neadekvatnoj reakciji na svetinju. Naravno, može se reći, da se sve uklapa u sliku psihičke bolesti. Ali poznati su slučajevi, kada čovek nije znao za prisustvo svetinje, te je dolazilo do napada. To govori o tome, da zaista postoje ne samo psihičke bolesti, već i stanja posednutosti. Egzorcizam je bogoslužbeni čin, koji se sastoji od čitanja psalama, kanona, posebnih molitvi, Svetog Pisma. Smatra se da egzorcizam može pozitivno da utiče na stanje posednutog čoveka. Takav pogled nije nov. Naprimer, u Velikom trebniku svetog Petra Mogile, izdatom u XVII veku, nalazi se čin od 12 zaklinjućih molitvi. U savremenim trebnicima takodje postoji taj čin. U činu oglašenja, koje prethodi krštenju, takodje postoje takozvani egzorcizmi, to jest, izgnanje mračne, zle sile. Sveštenik kaže: “Zabranjujem tebi

svelukavom, i nečistom i skvernom, i omraženom duhu silom Isusa Hrista, Koji ima svaku vlast na nebu i na zemlji, koji je rekao gluvom i nemom demonu: izadji iz čoveka...” S te tačke gledišta treba oceniti to, što se dešava pri egzorcizmu. Ako posednut čovek ili psihički bolesnik hoće da ga odvedu na egzorcizam i da se tamo sveštenik pomoli nad njim, onda molitva može da bude uslišena. Ako on to ne želi, ima li smisla vući ga nasilno na egzorcizam, da bi se nad njim nešto služilo? Iz žitija svetih, iz opita crkve je poznato da je bilo takvih slučajeva, ali isključivo za ljude koji su bili potpuno posednuti, to jest za ljude koji nemaju nikakvu slobodu volje i sami već ništa ne mogu da žele, kao ni da se pričeste niti ispovede. Tada ljudi koji ga okružuju, videvši očajno stanje takvog čoveka, odvode ga čak i nasilno kod svetog čoveka. U žitiju Prepodobnog Sergeja se kaže da su zli duhovi već na putu k njemu napuštali posednute. A u žitiju svetog pravednog oca Jovana Kronštatskog postoje svedočanstva o velikom broju slučajeva, kada su kod oca Jovana dovodili posednutog, koga su jedva mogli da zadrže nekoliko zdravih muškaraca. Otac Jovan bi mu izlazio u susret sa rečima: “Imenom Gospoda Isusa Hrista tebi govorim, izadji iz njega”. Dešavalo se da je posednuti čak čupao kosu svetitelju, ali je on svojom plamenom molitvom izgonio demona, i posednuti bi bio isceljen. To su opisali mnogi svedoci. Šta su to neke volšebne reči? Naravno da ne. Takvu od Gospoda obećanu vlast nad zlim duhovima imaju sveti ljudi. U šta se uzadmo – na neki čin ili na to, da izvršilac tog čina ima neku posebnu vlast nad nečistom silom, neki duhovni dar? U drugom slučaju čin ne ni potreban. Prepodobni Sergej i otac Jovan Kronstatski su izgonili demone bez ikakvih činova. Ako je stvar u činu, onda

se postavlja pitanje magije. Ako čovek koji nije vernik pokuša da služi egzorcizam on rizikuje da upadne u stanje sedam sinova judejskog prvosveštenika Skeve, opisano u “Delima”. Čovek može i treba da se moli za sve bolesne. Ali treba da shvatimo da je naša molitva bez vere slaba. Ako se pravi vernik bude molio, on može da čita bilo koje molitve iz Biblije i primiće mu se. I bezuslovno je uvek dobro otići kod nekog dobrog i smirenog vernika. Ako on pak umisli da može sam bez Isusa Hristosa da izgoni demone, i da ima vlast nad njima, onda je to verovatno put propasti. Pojava egzorcizma je oduvek postojala. Nije u našoj vlasti da je ukinemo. Navešću vam jedan primer. Jedan veoma poznati starac je živeo pored drugog podvižnika, koji je bio poznat u celoj Rusiji kao egzorcista. I starac nikoga ne slao kod njega na egzorcizam, ali nikoga ne ni osudjivao niti je kome zabranjivao. To je pravilan stav, jer: «...znaci onima koji veruju biće ovi: imenom mojim izgoniće đavole» To znači da je to samo za one koji veruju. Ni sam Gospod Isus nije mogao izlečiti one koji ne veruju. « Jer je odrvenilo srce ovih ljudi, i ušima teško čuju, i oči su svoje zatvorili da kako ne vide očima, i ušima ne čuju, i srcem ne razumeju, i ne obrate se da ih iscelim.» (Matej 13:15)