EGS NOVA

UNIVERZITET U ISTOĈNOM SARAJEVU FAKULTET POSLOVNE EKONOMIJE Smjer: Spoljna trgovina, porezi i carine

Prof. dr STEVO PAŠALIĆ

EKONOMSKA GEOGRAFIJA

Bijeljina, 2012. Godine

1

Пун назив

ЕКОНОМСКА ГЕОГРАФИЈА

Скраћени назив Статус Семестар ЕГС Обавезни VIII Шифра предмета Школска година од које се програм реализује Врста и ниво студија, студијски програми:

ЕСПБ

Фонд часова (П+А+Л) 3 1 0

2011/2012

Додипломске академске студије – Факултет пословне економије

Условљеност другим предметима: нема условљености Циљеви изучавања предмета: Име и презиме наставника и сарадника: Ред. Проф. др Стево Пашалић-наставник; Јелена ___________________, сарадник

Метод наставе и савладавање градива: предавања, теренски рад, самостални истраживачки радови, презентације, консултације.

Садржај предмета по седмицама: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17

Теоријско-методолошке основе економске географије Геополитичке теорије и политичка карта свијета Становништво свијета – I Становништво свијета – II Географија природних ресурса Аграрна географија, географски размјештај пољопривредне производње Индустријска географија, географски размјештај појединих индустријских грана Саобраћајна географија (ПРВИ КОЛОКВИЈУМ) Географија терцијарних дјелатности – туризам, међунардона трговина Географија развоја, поларизација економског простора Економско-географски региони; Европски макрорегион, Европска унија Медитеранска и источна Европа, Русија Сјеверна Америја; Латинска Америка Азија – Југ, Исток, Југоисток; Африка Глобални проблеми савременог свијета; (ДРУГИ КОЛОКВИЈУМ) Завршни испит Поправни испит и упис оцјена

Оптерећење студента по предмету: Недјељно: Кредитни коефицијент 6/30=0,20 Недјељно оптерећење: 0,20 x40 сати= 8. сати .

У семестру: Укупно оптерећење за предмет: 6 x 30 сати/кредиту=180 сати Активна настава: 4 x15= 60 сати предавања и вјежби, Континуална провјера знања: 12 сати Завршна провјера знања: 5 сати Самосталан рад: учење, консултације 50 сати Обавезе студента: Студенти су обавезни да похађају наставу, да раде колоквијуме, посјећују консултације, раде самосталне радове;

Литература: *Пашалић,С. (2008).Економска географија свијета, Факултет спољне трговине, Бијељина *Пашалић,С., и остали (2006). Демографски развој и популациона политика Републике Српске, Младост, Бијељина

Облици провјере знања и оцјењивање: 2

Активно присуство предавањима и вјежбама до 10 бод., Колоквијуми 2х20 бод., Завршни испит до 50 бод.

Посебна напомена за предмет: Студенти су обавезни на часовима предавања и вјежби имати географску карту свијета (џепни формат) и контурну карту свијета за вјежбање !

I TEORIJSKO-METODOLOŠKE OSNOVE EKONOMSKE GEOGRAFIJE 1. 2. 3. 4. 5. 6.

Predmet i definicija ekonomske geografije Ekonomska geografija u sistemu ekonomskog obrazovanja Podela ekonomske geografije Kljuĉni pojmovi ekonomske geografije Istorijski razvoj ekonomske geografije Teorijske paradigme ekonomske geografije

Ekonomska geografija spada u sistem geografskih nauka, koja se isovremeno predaje i budućim ekonomistima i prostornim planerima. Osnovna funkcija ekonomske geografije jeste da razvija prostorna znanja i mišljenja, i sintentizuje raznovrsna znanja i informacije o svetu koji nas okruţuje. Ekonomska geografija predstavlja prostornu sintezu prirodnih (fizičkih), socijalno-ekonomskih, ekoloških i tehnoloških informacija, zbog čega ona u sistemu ekonomskog obrazovanja vrši vaţnu funkciju u razvoju prostorne, ekološke, sistemske i problemske komponente ekonomskog i geografskog mišljenja. Sa druge strane, ekonomska geografija povezuje ekonomske i geografske nauke, i ĉini most izmeĊu njih. Zbog svojih osobina ona je jednim delom geografska, a drugim delom ekonomska nauka. Povezujući prirodne, ekonomske i socijalne probleme u jedan sistem, ona zapravo proučava problem ekonomsko-ekološkog razvoja. Prema tome, geografsko mišljenje ima više komponenti: 1. prostornu, koja je veoma vaţna za ekonomiste zbog pravilne alokacije firmi, trţišta roba i za uspešno voĎenje firmi. Prvo pravilo za uspešan biznis je naći trţište, a trţište ima svoje razmere i lokacije, tj. adresu. 2. ekonomsku, koja je vaţna zbog ekološke ekspertize investicionih projekata, ekologizacije ekonomije, gde se brzi ekonomski rast odraţava na ―zelene‖ grane proizvodnje i sferu usluga (npr. proizvodnja eko-tehnike, razvoj rekreacije i turizma, utilizacija otpada i reciklaţa, biotehnologija i drugi). Brz rast ekonomsko-ekoloških istraţivanja i publikacija ogleda se u sve većem broju naučnih disciplina u nastavnim planovima i fakultetima (npr. ekonomija resursa, ekonomija ţivotne sredine, ekološka ekonomija). 3. sistemsku (problemsku), koja je bitna za ekonomiste pri donošenju ekonomskih odluka i rešenja, s’ obzirom da se savremeni svet stalno usloţnjava i što nastaje sve veća meĎuzavisnost faktora, koje ekonomisti moraju imati u vidu. To znači što većim informacijama on vlada time je manji rizik da donese pogrešnu odluku i izgubi resurse u toku realizacije projekta.

3

Prema tome, ekonomska geografija se pojavljuje kao bazna nastavna i naučna disciplina za čitav kompleks ekonomskih i geografskih disciplina. Sa prostornom komponentom tesno su povezane svetska, nacionalna i regionalna ekonomija, ekonomija grada (urbana ekonomija) i prostorna ekonomija. Sa ekološkom komponentom povezane su ekonomija resursa, ekonomija korišćenja prorode, ekološka ekonomija i ekološko-ekonomski problemi velikih gradova. Sa sistemskom komponentom povezane su uporedna ekonomija, ekonomija pojedinih drţava (meĎunarodnih grupacija), regionalna ekonomija, regionalna politika i meĎunarodni biznis. Objekt izuĉavanja ekonomske geografije Ekonomsku geografiju moţemo definisati kao nauku o uzajamnim prostornim relacijama prirodnih uslova i resursa, stanovništva i privrede u geo-prostoru ( na površini Zemlje i u akvatoriji Svetskog okeana), i o uticaju prirode na ţivot društva i obrnuto, o uticaju ekonomske delatnosti na prirodu – šira definicija. U uţem smislu, ekonomsku geografiju moţemo definisati kao nauku koja prouĉava ponašanje ekonomskih subjekata u konkretnom geografskom prostoru. Ovakva definicija jasno razgraničava ekonomsku geografiju od susednih nauka, kao što su regionalna ekonomija koja izučava ponašanje ekonomskih subjekata u konkretnom ekonomskom prostoru, i prostorna ekonomija koja izučava ekonomske procese u apstraknom ekonomskom prostoru. Pošto se ekonomska delatnost prostire ne na čitavom geo-prostoru, već je koncentrisana u pojedinim lokalitetima, objekt izuĉavanja ekonomske geografije je antroposfera ( sfera ekonomskih delatnosti) ili ekosfera, kao deo geo-prostora, gde se razvija ekonomska delatnost. Ekonomska geografija izučava razvoj teritorijalno-ekonomskih kompleksa (sistema) – njihove prirodne i demografske uslove i resurse, razvoj ekonomskih grana i centara, kao i grane neproizvodne sfere. Uključivanje neproizvodne sfere kao objekta izučavanja ekonomske geografije daje ovoj nauci socijalni karakter, t.j. ekonomska geografija prerasta u socijalno-ekonomsku. Prema tome, suštinski objekt istraţivanja socijalno-ekonomske geografije je rešavanje sirovinskih, energetskih, demografskih, ekoloških i drugih problema, u prostornom aspektu. Predmet izuĉavanja ekonomske geografije Predmet izučavanja ekonomske geografije proističe iz kruga problema kojima se bavi ceo sistem geografskih nauka. Geografska nauka izučava jedinstvo i meĎuzavisnosti izmeĎu društva i prirode u geografskoj sredini. Dugo vremena geografija je bila jedinstvena (monolitna) nauka. Zatim se podelila na fizičku i ekonomsku. Predmet ekonomske geografije se različito definiše, zavisno od istraţivačke paradigme i teorijskog pristupa. Najčešće se kao predmet ekonomske geografije ističe izučavanje ekonomskog regiona i zakonomernosti razmeštaja proizvodnje. U novije vreme pod uticajem teorije sistema, predmet se definiše kao izuĉavanje teritorijalnih, socijalno-ekonomskih sistema ili kao “izuĉavanje teritorijalne organizacije društva”. Uopšteno, moţemo reći da je predmet 4

izuĉavanja ekonomske geografije transformacija ekonomskog prostora i iznalaţenje rešenja ekonomsko-geografskih problema na osnovu sistemskog pristupa i GIS tehnologija ( GIS-geografsko informacioni sistem). Pod ekonomsko-geografskim problemima podrazumevaju se socijalni, politički, ekonomski, ekološki, tehnološki ili sistemski procesi, izazvani meĎusobnim dejstvom društva i prirode. PREDMET socijalno-ekonomske geografije je izučavanje zakonomernosti, principa i faktora koji utiču na formiranje, razvoj i prognoziranje ekonomskog prostora, teritorijalnih ekonomskih kompleksa i ekonomskih rejona. Po Svetozaru Ilešiču: „ekonomska geografija ispituje razmeštaj proizvodnje, potrošnje i saobraćaja, ispituje celokupni ekonomski ţivot u pojedinim zemljama i oblastima i to uvek u okviru celokupnog karaktera tih oblasti analizirajući kako društvene, tako i prirodne faktore koji utiču, prepliču se, bore meĎu sobom....‖ Ekonomska geografija sveta je nauĉna disciplina, koja prouĉava ekonomske delatnosti sa aspekta geografskih faktora – razmeštaj proizvodnje glavnih objekata trgovine, robnih trţišta u pojedinim zemljama i svetskih puteva trgovine, a takoĊe strukture ekonomskog prostora. S tim u vezi ona daje osnovna znanja o geografskim faktorima i zakonomernostima lokokacije ekonomskih delatnosti, u regionalnom i globalom aspektu, koja su neophodna pri formiranju profesionalnih karakteristika ekonomista i prostorni9h planera. Predmet omogućava uvid u karakteristike i razmeštaj prirodnih resursa, stanovništva na Zemlji i u prostornu strukturu ekonomskih aktivnosti: poljoprivrede, industrije, trgovine i usluga.

Podela ekonomske geografije Ekonomska geografija se deli na niz disciplina koje su meĎusobno povezane u jedan sistem. MeĎutim, radi specijalizacije u geografiji došlo je do podele na: 1. teorijska ekonomska geografija - bavi se teorijama i metodama prouĉavanja, i u tesnoj je vezi sa filozofijom; 2. opšta ekonomksa geografija - bavi se prouĉavanjem globalnih problema sveta 3. regionalna ekonomska geografija - bavi se ekonomskom problematikom pojedinih regiona, kao EU, ili prostorno-planerskih regiona koji su vaţni za prostorno-funkcionalnu organizaciju unutar drţave. 4. sistematske discipline koje se dele prema disciplinama:  agrarna geografija ( geografija primarnih delatnosti )  industrijska geografija ( geografija sekundarnih delatnosti )  saobraćajna geografija ( geografija tercijalnih delatnosti )  geografija trgovine i usluge ( geografija kvartalnih delatnosti ) Razume se, to treba shvatiti kao geografski aspekte, zato što je razvoj ekonomskih grana takoĎe predmet izučavanja granskih ekonomika. Ekonomska geografija se moţe podeliti i na druge načine. Na primer: 1. U prostornom aspektu izdvajaju se geografija lokalne sredine, regionalna ekonomska geografija, geografija drţava, geografija zona, kontinenata, okeana i globalna ekonomska geografija; 5

2. U vremenskom aspektu, ekonomska geografija se deli na istorijsku, savremenu i prognostičku; 3. Prema materijalnom supstratu koji proučava, izdvajaju se geografija prirode resursa, geografija pojedinih privrednih grana (agrarna, industrijska, saobraćjna, turistička, geografija usluga) geografija infrastrukture, socijalna geografija; 4. u organizacionom (primenjenom) aspektu, izdvajaju se tematske c eline kao što su teritorijalno planiranje, razmeštaj i lokacija preduzeća, regionalni razvoj, geo-politika i geo-ekonomija, difuzija inovacija, itd; Postavlja se pitanje ―Šta je elementarni objekt izučavanja ekonomske geografije‖. Polazeći od oblika kretanja materije, osnovni objekt fizike je atom, objekt hemije je molekul, objekt biologije je ćelija, objekt matematike je broj, objekt geologije su stene, a za geografiju objekt je “lokalitet‖, s’ tim što lokalitet ima sistemsku suštinu kao molekul u hemiji. On se sastoji iz tri dela (vidi sliku):   

«atom» prirode «atom» stanovništva «atom» privrede ( preduzeća )

Priroda

Privreda Stanovništvo

Prirodni «atom» je osnovni resurs za egzistenciju stanovništva i privrede. U prostornom aspektu lokalitet je naseljeno mesto, koje ima sve tra atoma. Veća prostorna jedinica je region, još veća zona, i još veća globalni prostor. U hijerarhiji jedinica ima i drugih termina, ali nisu jasno definisani, kao što su regija, oblast, provincija, kraj, predeo, područje..., to su prostorne jedinice koje nemaju jasno prostorno značenje, i poredak veličine (šta je veće a šta manje). Kod nas se meša pojam regija, region i rejon. Regija je prostorna celina koja je više sadrţajem definisana nego prostorno, nema taĉne prostorne granice, ali ima svoju individualnost, po kojoj se razlikuje od drugih teritorija. U ekonomskim naukama najviše se koristi region, taj pojam se smatra sinonimom za rejon.

6

Ekonomska geografija sveta (ili geografija svetske privrede) je veoma razgranata. Ona uključuje geografiju kako ekstraktivne tako i preraĎivačke industrije, geografiju poqoprivrede (zemqoradnje i stočarstva), rudarstva, saobraćaja i komunikacija, turizma i rekreacije, spoljnoekonomskih veza, neproizvodne i usluţne sfere. Ova geografska disciplina se odnosi na opšti deo socijalno-ekonomske geografije, pošto izučava sistem PRIRODA-STANOVNIŠTVO-PRIVREDA u opštem (globalnom) planu. Najvaţniji zadatak je da se otkriju odrţive, trajne tendencije u razvoju grana privrede.

Svetska ekonomija

Uporedna ekonomija

Ekolška ekonomija

Nacionalna ekonomija

Ekonomija Srbije

Resursna ekonomija

Regionalna ekonomija Urbana ekonomija

Regionalna ekonomija I politika EU Ekonomija Beograda

Ekonomija korišćenja prirode Ekološko-ekonomski problemi gradova

Prostorna ekonomija

Međunarodni biznis

Prostorna komponenta

Sistemska kompoenta

Ekološka komponenta

Komponente ekonomskog mišljenja

EKONOMSKA GEOGRAFIJA Ekonomska geografija i srodne ekonomske discipline

Sl. 1. а. - Veze ekonomske geografije sa ekonomskim naukama

7

Сл. 1. б. - Везе економске географије и економије

8

Sl. 2. - Mesto ekonomske geografije u sistemu geografskih nauka

Cilj i zadaci socijalno-ekonomske geografije Danas se od specijalista u oblasti ekonomije i prostornog planiranja očekuju produbljena znanja ne samo iz odabrane specijalnosti, nego i široka geografska erudicija, koja formira predstave o razmeštaju proizvodnih snaga u svetu, pojedinim zemljama i regionima, mehanizmima regionalnih trţišta, o faktorima koji utiču na prostornu organizaciju i funkcionisanje privrednih delatnosti. To znači da je planerima šira ekonomsko-geografska kompetentnost, da bi mogli efikasnije da se uključe u rešavanje šireg spektra ekonomskih, političkih, kulturnih i ekoloških pitanja, u ovom našem promenjivom i sve tešnjem svetu. Stoga je razumljivo da je „Ekonomska geografija― neophodna disciplina u pripremi specijalista za ekonomske i planerske delatnosti. Ciljevi i zadaci ekonomske geografije kao naučne i nastavne discipline, baziraju se na savremenim dostignućima geografske nauke i omogućuju da se ovaj predmet definiše kao izuĉavanje teritorijalne organizacije proizvodnje i trţišta roba i usluga, karaktera i osobenosti formiranja unutrašnjih (meĊuregionalnih) i spoljnjih 9

(meĊunarodnih) trgovinsko-ekonomskih veza. Proizvodnja, distribucija i potrošnja u globalnom ekonomskom prostoru, ključne su teme koje se analiziraju kroz ovaj predmet. Zadaci ekonomske geografije sastoje se u tome, da se otkriju i vrednuju ona fakta i pojave u geografskom prostoru, koje su vaţne za ekonomske delatnosti. Predmet je usmeren ka upoznavanju prostornih aspekata ekonomskih aktivnosti (lokacija proizvodnje, potrošnje i trgovine), a sve to kroz analizu prirodnih i društvenih faktora koji na njih utiču. U konkretnom prostoru, na lokalnom, regionalnom i globalnom nivou treba sagledati razmeštaj ekonomskih delatnosti uzimajući u obzir celokupan karakter proučavanih oblasti. Zadaci socijalno-ekonomske geografije, posebno ekonomske gegrafije sveta, sastoje se u tome da ona treba da rešava sledeće probleme:  Otkrivanje i proučavanje zakonomernosti, principa i faktora razvoja i teritorijalnog razmeštaja proizvodnih snaga u svetu i prognoziranje teritorijalne organizacije društva u celini i po drţavama i rejonima kao posebnim teritorijalno-ekonomskim celinama;  UtvrĎivanje stepena uticaja fizičko-geografskih, socijalno-ekonomskih, demografskih, naučno-tehničkih, istorijskih i ekoloških faktora na razvoj i teritorijalni razmeštaj grana privrede;  Izučavanje globalnih problema čovečanstva i otkrivanje puteva za njihovo uspešno rešavanje;  Izučavanje razvoja i promena u teritorijalnoj organizacijiprivrede u socijalno-ekonomskim makroregionima sveta, polova ekonomskog razvoja u svetu ili ekonomskog „centra― i „periferije― u globalnom prostoru.  Zadaci ekonomske geografije mogu se definisati u vidu pitanja na koje ona treba da odgovori usvojim istraţivanjima: Šta se proizvodi i troši? Gde se proizvodi a gde troši? Koliko se proizvodi i troši? Kako se proizvodi i troši? Zašto zašto se proizvodi i troši? Za koga ili u čijem interesu se proizvodi i troši? ЗАДАЦИ ЕКОНОМСКЕ ГЕОГРАФИЈЕ

• • • • • • •

Да одговори на питања: Шта шта се производи и троши? Где? Колико? Како? Зашто? За кога?

Zadaci tradicionalne geografije svodili su se uglavnom na pitanja šta, gde i koliko je razmešteno u prostoru (pitanje klasifikacije, merenja i razmeštaja pojava). Zatim su se postavila pitanje kako i zašto je nastao takav razmeštaj (pitanje geneze i evolucije pojava). Sa razvojem sistemskog pristupa, eksponiraju se pitanja kako ekonomski sistem 10

funkcioniše u prostoru, kako je organizovan u prostoru i koji je cilj takve organizacije i funkcionisanja. Ovde se ne radi o smeni jednih pitanja drugima, nego pre o dodavanju novih pitanja u cilju produbljene analize ekonomsko-geografskog prostora. Da bi odgovorili na ta pitanja treba dobro poznavati prostornu strukturu ekonomskog sistema (elemente, veze) i okruţenje sistema a to je geografski prostor, koji je sa svoje strane takoĎe sistem. Ekonomski sistem ima više struktura – gransko-proizvodnu, tehnološku, vlasničku, organizacionu i teritorijalnu (prostornu). Prostorna struktura postoji samo u kombinaciji sa drugim strukturama, zapravo projekcija različitih struktura u prostoru čini teritorijalnu strukturu.

Istorijski razvoj geografije Географија је једна од најстаријих наука, која има богату историју. Настала је још у античком периоду, а развила се нарочито после Великих географских открића. • АНТИЧКА МИСАО – ФИЛОЗОФИЈА (Аристотел, Платон), ИСТОРИЈА (Херодот), МЕДИЦИНА (Хипократ), МАТЕМАТИКА (питагорејци), ПУТОПИСИ (логорафи), -Ератостен (273-194 п.н.е.) први употребио термин ―географија‖ (дословно ―опис Земље‖) и измерио обим Земље -Страбон (64. п.н.е. – 20. н.е.) написао прво монументално дело ―Географија‖ у којем је описао читав онда познати свет. Дефинисо географију као науку која служи потребама државе (власти) • ВЕЛИКА ГЕОГРАФСКА ОТКРИЋА ПРОШИРИЛА ГЕОГРАФСКИ ХОРИЗОНТ: -Колумбо открио Америку (1492), -Васко де Гама открио пловни пут за Индију (1497), -Магелан опловио Земљу и доказао да је округла (1480-1521), - Прве карте са координатном мрежом (Меркатор, 1512-1594) и глобуси (Мартин Бехајм, 1492), хелиоцентрична теорија (Коперник, 1473-1543).

Istorijski razvoj ekonomske geografije Formalne predstave koje su prethodile ekonomskoj geografiji nalaze se u delima antičkih filozofa ( Aristotela, Platona ), i lekara Hipokrata, koji je napisao delo «O Vazduhu, Vodi i Tlu», i geografa Strabona koji je napisao delo «Geografika» u 17 knjiga. Jedno vaţno delo za geografiju napisao je lekar Bernhard Varenijus (HolanĎanin) u delu ―Geographia Generalis‖. Prvi je pokušao da formuliše teorijske osnove geografije, njen predmet i zadatak. Prvu ekonomsku geografiju u pravom smislu napisao je Ludoviko Gvičardini (Firentinac) u delu „Opis Holandije―, koje je napisao 1567.godine. Ruski naučnik Mihail V. Lomonosov prvi je upotrebio naziv ―Ekonomska geografija‖ (1760), istakavši veliki značaj geografije za svaku zemlju. On je pokrenuo izradu ekonomskog atlasa i leksikona, inicirao ekspedicije za istraţivanje dalekog severa i severnog plovnog puta, Urala i Sibira i napravio je najveći globus u Petrogradu, koji je kasnije izgoreo u poţaru. Prethodni pravci ekonomske geografije: 11

1. Komercijalna (trgovaĉka) geografija u Velikoj Britaniji, koja je obraĎivala pravce eksporta i importa sirovina i proizvoda; 2. Kolonijalna geografija u Francuskoj, koja je sluţila kao izvor informacija za preduzetnike i političare o sirovinama i trţištima robe za sprovoĎenje kolonijalne politike; 3. Politiĉka statistika (kameralna statistika) u Nemaĉkoj u 18.veku predstavlja mešavinu podataka o drţavama. Iz nje su se izdiferencirale dve discipline: ekonomska geografija i statistika; 4. Antropogeografija u Nemaĉkoj u 18.veku (K.Riter i A.Humbolit osnivači naučne geografije, F. Racel napisao je prvo delo „Antropogeografija― I (1882), II (1892) i „Politička geografija‖ (1897), to predstavlja početak društvene geografije; 5. Nemaĉka škola “Štandorta” (razmeštaja, lokacije) ili ―prostorne ekonomije―. Začeci su ekonomisti: J.Tinen, V. Launhardt (1882), A. Veber (1909), zatim geografi W. Kristaler (1936), A. Leš (1941) i drugi; 6. Francuska škola “Geografije ĉoveka” Pol Vidal de la Blaša i njegovih sledbenika u prvoj polovini XX veka; 7. Anglosaksonska škola “Humane geografije” u Velikoj Britaniji i Americi; 8. Ruska škola „Ekonomske geografije” (N. N. Baranskog i drugih).

Теоријске парадигме у географији Појам научне парадигме увео је Т. Кун. Под тим појмом подразумева се одређени модел научног мишљења или поглед на свет, који преовладава у одређеном раздобљу у науци. Нова открића и проналасци изазивају «научне револуције», када се стара парадигма руши и гради се нова. Парадигме у географији можемо издвојити на више начина. Овде ћемо се задржати само на онима, које су у вези са кључним питањем свих друштвених наука, а то је: Које су покретачке снаге друштва? То питање било је сложено поље на којем су се конфронтирали, сукобљавали и на делу проверавали различити филозофски системи, научне теорије, друштвене идеологије и геополитичке доктрине, од античких времена до данас. Данас знамо да свет ипак није круто детерминисан природним законима или «божијом» вољом. И човек има одређену слободу одлучивања, која се историјски повећава у мери научно-техничког прогреса, тако да су географски процеси једним делом детерминисани (нужност) а другим стохастички (случајност, вероватноћа). У вези с тим питањем настале су у географији следеће научне парадигме или модели мишљења: 1. Природно-историјски материјализам je настао у доба просветитељства (француски матеиријалисти просветитељи Монтескје, Жан Жак Русо и други) али су му научни карактер дали тек оснивачи модерне географије, немачки географи Александар Хумболт и Карл Ритер, у првој половини XIX века. Сваки од њих двојице је изградио свој научни систем, који је био важан за развој материјалистичког погледа на свет. Овај правац не разликује природну од друштвене суштине човека, посматра човека као део природне средине и преноси природне законе на људско друштво. Хумболт се бавио хармонијом света природе („космоса―), а Ритер односом 12

2.

3.

4.

5.

6.

7.

природе и човека („земља као дом човека―). Овај правац био је важан за борбу против теолошких тумачења света и човека, и дао је географији научни карактер. Дијалектички и историјски материјализам, којег су творци класици марксизма (Маркс је слушао предавања Ритера). Историјски материјализам истиче улогу производних снага и производних односа као покретачких снага друштва и смене друштвено-економских формација. Дијалектички материјализам полази од двојне суштине човека (природне и друштвене), у објашњавању односа природе и друштва у историјском процесу. Географски детерминизам, апсолутизује значај природних фактора у историјском развоју друштва. Пример географског детерминизма је антропогеографија Фридриха Рацела. Географски детерминизам је доведен до апсурда у виду немачке геополитике. Геополитика је идеологија која је употребила географске факоре да би помоћу њих оправдала експанзионитички политички програм нацистичке Немачке. Географски посибилизам – од францусле речи posibilité – могућности. Значи да природна средина није одлучујући фактор, него само даје могућности, а од људске културе зависи на који начин ће те могућности искористити. Тиме је у центар пажње стављен фактор човека, те се зато тај правац и назива «географија човека». Оснивач тог правца је Пол Видал де ла Блаш, велики француски географ. Географски индетерминизам настао на бази догматског марксизма и стаљинизма у доба бСССР. Негира везу природне средине и друштвеноекономског развоја, као и везу између природних и друштвених наука. То је порешно, јер по речима руског географа Н.Н. Баранског, на тај начин „физичка географија постаје обезљуђена, а економска географија постаје неприродна―. Искључивањем природних фактора економска географија губи смисао као наука, и претвара се у обично регистровање факата. Хорологизам (просторност), ставља нагласак на размештај објеката у простору, без објашњавања генезе и еволуције појава. Оснивач је немачки географ Алфред Хетнер. То је слично индетерминизму. Нагласак се ставља на просторност, просторне релације елемената природне и друштвене врсте у регионалном аспекту, без понирања у генезу и еволуцију појава. Та врста географије била је основа војне географије, зато што је за војне послове важно знати само садржај простора, где је шта, а не толико генеза појава. Бихејвиоризам (од бихејв – понашање). То је општи правац у свим друштвеним наукама. У географији га је конципирао британски географ Алан Пред. Он ставља нагласак на интерсубјективне мотиве просторних одлука човека, на пр. локационих одлука. Дакле, понашање људи у простору (на пример избор локације предузећа, избор места рада и места становања и слично), не зависи толико од спољачњих природних и друштвених фактора, него од субјективних мотива оних који такве одлуке доносе. Њихов избор или понашање у простору зависи од две врсте фактора – прво, количине и квалитета информација којима располаже у вези са 13

одређеном одлуком, и њихових интелектуалних способности да такве информације правилно схвате. Они људи који имају више информација и веће способности да их разумеју, доносиће правилније просторне одлуке. Ѕбог тога, по бихејвиористима, не треба испитивати факторе средине, него интерсубјективне факторе актера који одлучују у простору, а то су инвеститори, руководиоци фирми, радници запослени у тим фирмама, и на крају јавно мнење. 8. Радикална географија, или критичка географија (оснивач амерички географ Р. Хартшорн), бави се друштвеном критиком капиталистичке продукције простора. По овоме, нису толико важна питања где, како и зашто се нешто производи, него за кога, у чијем интересу. Радикални геогрфи се при томе доста ослањају на класике марксизма (класни приступ, политичку економију) и анархисте (Кропоткина и Е. Реклија). Они полазе од чињенице да се акумулација капитала и друштвена расподела материјализују у простору у виду центара раста и поларизације развоја. Кроз испитивање фиксног капитала у простору можемо открити кретање и акумулацију обртног капитала, и на основу тога критички анализирати процесе у економском простору. 9. Системски приступ као основни предмет географије истиче појам геосистема. Творци теорије система су руски географ В. Сочава и енглески географи Чорли и Kенеди. Настао је преношењем принципа и метода из опште теорије система у географију. Посматра сложене територијалне комплексе (регије, пределе, насеља, економске рејоне итд.) као системе, и примењује репертоар метода системске анализе. Претендује на егзактност, математичке моделе уз примену рачунара. Отуда се развија и тзв. моделска парадигма, која је доста модерна у последњих тридесетчетрдесет година. Међутим, популарност јој слаби зато што се показало да математика не може да решава проблеме географије, онису много сложенији него математичке формула. Геосистемски концепт је ипак важан као основа на којој се развија Географски информациони систем (ГИС).

METODE EKONOMSKE GEOGRAFIJE Geografija svojim metodma deskripcije, uporeĎivanja, kartografisanja i prognoyiranja teritorijalnih sistema, doprinosi upoznavanju i racionalnom korišćenju prirodnih, demografskih i socijalno-ekonomskih uslova i resursa pojedinih zemalja, regiona i kontinenata. Od sredine 20. veka nastupili su prelomni momenti u metodološkom razvoju geografije. Od nauke, koja se bavila opisivanjem, uporeĎivanjem i klasifikovanjem fakata, ona se pretvorila u nauku, koja prognozira promene i razvoj prirodnih i socijalno-ekonomskih teritorijalnih sistema. GEOGRAFSKI METOD Ekonomska geografija proucava svet oko nas a delove tog sveta proucavaju i druge nauke - biologija, hemija fizika, astronomija kao i drustvene nauke. - sociologija, 14

ekonomija i dr. Ali ni jedna ne proucava svet u celini a svet je jedan i nedeljiv, cak i covek kao bice ima dvojnu suštinu - prirodnu i drustvenu. Coveka proucavaju prirodne i drustvene nauke ali svaka posebno. Geografija predstavlja sintezu ova dva, ali objedinjavnje svih saznanja o svetu u jednu celinu je samo cilj koji se nikada ne moze postici jer bi tada ta nauka bila kruna svih nauka, a takvih nad-nauka nema. Osnovni problem geografije nije samo problem prozimanja prirode i drustva vec i problem metoda, na koji nacin objediniti prirodne i drustvene zakone. Pokusaj mehanickog prenosenja zakona na ljudsko drustvo zavrsavali su se ideologijama, kao sto je nemecka geopolitika, rasizam, maltuzijanstvo i dr. Nemacka geopolitika je pokusavala da obrazlozi Nacisticki politicki program pomocu darvinističkih zakona preuzetih iz biologije: teorija evolucije, zakon prirodnog odabiranja, borbe opstanak i dr. Geografija pravi sintezu prirode i drustva kroz prostorno posmatranje stvari, jer se sve nalazi u prostoru i ništa nema van njega. Da bi geografija pronikla u svet nepoznatog ona se deli na vise disciplina. Nema jedinstvene geografije vec je ona iznutra podeljena i na okupu te delove drţi geografski metod a to je nacin posmatranja stvarnosti. Nasuprot holizma u načinu posmatranja sveta imamo redukcionizam nauke. Stim u vezi postoje razni metodi: nomoteticki koji polaze od teorije ili modela sveta a onda taj model proveravaju u stvarnosti. Drugi je idiografski, suprotan prethodnom od empirije do teorije. Geografija opisuje svet rečima, kartama (simbolima) i brojevima i tako se priblizava istini ali nikada ne moze dotaci apsolutnu istinu i svesti citavu teoriju sveta na jedan ili manji broj naučnih zakona. Bilo je filozofskih pravaca i geopolitičkih doktrina koje su pokušale da dokaţu da su došli do konacne istine i da to nametnu drugima (fasizam, komunizam, crkvene dogme, globalizacija). Svi totalitarni sistemi su se bazirali na nekoj teoriji koju su prikazivali kao konačnu istinu – na primer, faĎizam na geopolitici, komunizam na marksističkoj filozofiji. Takve zablude bile su opasne po čovečanstvo i dovodile su do ratova, progona i likvidacija neistomisljenika (inkvizicija, rasizam, antisemitizam, fašizam, komunizam). Geografija nije ideoloski neutralna i zato su se nekim suštinskim geografskim pitanjima bavili univerzalni mislioci i veliki filozofi, ekonomisti, istoričari, sociolozi i drugi. Sami geografi se dele na različite naučne škole koje se razlikuju po svom naučnom metodološkom pristupu, naučnom objasnjenju i načinu pogledu na svet. S obzirom da je geografija jednim delom fundamentalna (egzaktna) a drugim delom društvena nauka, naučne škole u geografiji su uglavnom nacionalne škole (najpoznatije su nemačka, francuska, anglosaksonska, ruska, srpska ili Cvijićeva antropogeografska škola itd.). Svaka naučna škola ima specifičan metodoloski pristup. Suština geografskog metoda sastoji se iz cetiri dela: - Prostornost - Sistemnost - Dijalekticnost - Istoricnost Prostornost znači teritorijalnost (površina zemlje koja je ispunjena materijalnim objektima razlicite prirodne i antropogene vrste). To je materijalni prostor sa svojim dimenzijama i objektima koji imaju prostorne odnose-distance koje definišu prostorni uzajamni polozaj objekata. Distance se mogu meriti u fizičkim (metri, kilometri itd.), vremenskim (vreme potrebno da preĎe ta distanca), ekonomskim (cena ili tarifa prevoza na odreĎenoj distanci) i mentalnim (predstave ljudi o distancama) jedinicama. 15

Geografski prostor se sastoji ne samo od distanci nego i od tacaka, površina i linija. Tačkama se oznacavaju na kartama naselja i industijski objekti, povrsinskim znacima (bojama, šrafurama), regioni, drzave, poljoprivredne delatnosti a linijama saobracajnice, reke, granice i drugi linearni objekti. Svi ti objekti su uzajamno povezani u jedan sistem koji nazivamo geosistem. SISTEMSKI PRISTUP I METOD Sistemski pristup je novijeg datuma i razvio se na bazi kibernetike posle II svetskog rata. Definisao ga je austrijski biolog Ludving Von Bertalanfi a na toj osnovi je Narnbert Viner definisao kibernetiku kao nauku o upravljanu sistemima. Bertalanfi je definisao sistem kao skup elemenata povezanih u celinu koja ima više svojstava nego zbir svojstava svih elemenata (zivi organizam, masina i dr.). Sistem ima elemente, veze medju elementima i okruzenje u kojem funkcionise. Pojam geosistema kao geokompleksa uveli su ruski naucnik Sočova i engleski geografi Čorli i Kenedi (1963. g.). Sočova je definisao geosistem kao sinonim prirodnog kompleksa, kasnije se taj pojam proširio na ma koji sistem koji sadrzi prostorna (teritorijalna) svojstva. Danas taj pojam označava sloţene celovite geografske objekte i pojave. Istorijske preteče pojma geosistema su pojmovi rejon, region, regija, predeo (nem. - landšaft), ekosistem. Svaka teritorijalna celina, da bi bila geosistem mora da zadovolji dva kriterijuma -kriterijum sistemnosti (kompleksnosti, celovitosti), -kriterijum geografičnosti (teritorijalnosti, prostornosti). Geosistemi u osnovnom značenju čine prirodno jedinstvo svih mogućih kategorija u opsegu geografskog omotaca zemlje ili globalnog geosistema (geografski omotac, geosfera) do elementarnog geosistema kao sto je lokalitet. Elementarni geosistem treba da sadrzi tri "atoma" (priroda - čovek - privreda) u uzajamnoj korelaciji. Prema tome geosistemi su integralne prirodno istorijske kategorije jer sadrţajem i ogramnim brojem veza direktnog i povratnog trasformisanog karaktera, integrišu prirodu, coveka i sve elemente koje je covek realizovao svojim radom i ugradio u njegovu strukturu. Tri "atoma" po karakteru svog razvitka predstavljaju centralne faktore geosistema. Celovitost geosistema je odredjena neposrednim vezama izmedju oznacenih geokomponenata. Elementi i veza geosistema cine geostrukturu. Struktura ozancava sastav ili ustrojstvo razlicitih komponenata koje obrazuju celovitost geostrukture. Sistem čine : 1. elementiv veze i okruzenje 2. veze mogu biti unutrašnje (meĎu elementima) i spoljašnje (izmešu sistema i okruţenja), a po tipu mogu biti direktne, posredne, i povratne, 3. strukture su raspored elemenata i veza (mogu biti: teritorijalne, ekonomske i organizacione) 4. funkcije elemenata i njihovih blokova u medjusobnim interakcijama i u interakciji sa okruzenjem 5. evolucija sistema (proces razvoja, proslost-sadasnjost-buducnost) 6. organizacija sistema (upravljanje sistemom).

16

Okruţenje Sistem I n p u

Direktna veza

t i

Povratna veza

Posredno povratna sprega

Univerzalni model sistema

Prema tome sistemski pristup se svodi na sledeće analize: 1. Strukturnu analizu - istrazuje razmestaj i konfiguraciju elemenata u veza; 2. Funkcionalnu analizu - istraţuje kako sistem funkcionise u prostoru u relaciji prema okruzenju. Svaki sistem je relativno otvoren sistem u odnosu prema okruzenju. To okuzenje je sistem viseg reda koje ima svoje okruzenje jos viseg reda, tako da imamo hijerarhiju sistema od atoma do kosmosa. 3. Evolucionu analizu – istrazuje proces koji se sastoji iz više faza: postanak, razvoj (rasoristranjenje), transformaciju i gašenje sistema u prostoru. Svaki sistem ima osim hijerarhije i svojstvo samoregulacije do neke granice. Ako poremecaj ide izvan te granice nastaje smrt sistema i sistem prestaje da postoji i pretvara se u drugi sistem. Sistem gubi svoj identitet, svoje "ja". Taj skok iz jednog u drugo stanje naziva se katastrofa i na osnovu toga je razvijena teorija katastrofa i bifurkacije. Pri tome se pominju stohasticki i prognostički metodi. Postupak istrazivanja sistema naziva se sistemska analiza i ona se sastoji iz tacnog broja koraka kao sto su: 1-identifikacija elemenata sisteme 2-istraţivanje veza izmedju sistema 3-istraţivanje strukture tj konfiguracije elemenata i veza u sistemu (strukturna analiza) 4-istraţivanje funkcija elemenata i sistema u celini (funkcionalna analiza) 5-istraţivanje procesa sistema (evolutivna analiza) 6-istraţivanje trenda, prognoza i upravljanje tim procesima (organizacija sistema). Suština sistemskog pristupa je u tome da se sistem posmatra kao skup elemenata, ali se ne istrazuju elementi pojedinačno, vec sistem u celini, njegovo ponasanje i njegovi 17

procesi, što je u skladu s pretpostavkom da je sistem nešto više od običnog zbira elemenata. Sistemsko-strukturni pristup olakšava matematički opis promenljivih geografskih pojava, kvantifikaciju promenljivih stanja, geografske sredine i dr. Zbog sloţenosti i dinamicnosti geosistema cesto mu nije moguce prici kao determinisanom i primeniti metode parametrizacije i matematickog modelovanja pri utvrdjivanju stepena determinacije. Zbog toga se ovom sistemu pristupa kao stohastičkom (verovatnosnom), što ima za posledicu nepouzdanost metoda i to znaci da su geografske prognoze verovatne ali i ne determinisane. Karakteristiĉni pojmovi u teoriji sistema su: 1-elementi su delovi ili podsistemi (objekti, ideje,...) 2-veze medju elementima i izmedju sistema i elemenata. Veze u sistemu mogu biti uticaj jednog elementa na drugi tako da se ovaj drugi menja. Mogu biti pozitivne i negativne a i direktne i povratne. 3-struktura, raspored elemenata i veza odraţava funkcije sistema. Obeleţja su: -celovitost -hijerarhicnost -jedinstvo sa okruzenjem 4-okruţenje (sistem viseg reda koji utice na funkcije datog sistema ali ne utice na njegovu strukturu.) Svaki sistem je relativno otvoren u pogledu razmene materije, energije i informacija sa okruzenjem. Nema apsolutno zatvorenog sistema, izuzev moţda kosmosa u celini. 5-hijerarhija (odnos subordinacije, superpozicije - gde je svaki sistem element sistema viseg reda, i obrnuto, svaki element je sistem nizeg reda. Svaki element se sastoji iz svojih elemenata, ali mi ne ulazimo u njegovu strukturu na datom nivou istraţivanja. 6-kompozicija ili poredak elemenata koji su organizovni kao sistem. 7-organizacija sistema. Entropija je mera organizovanosti (neorganizovanosti) sistema. U krajnje neorganizovanom sistemu entropija je maksimalna (što znači da vlada haos, nesistem) a u krajnje organizovanom entropija je minimalna (vlada red). Povecanjem biodiverziteta i geodiverziteta se povecava entropija. Entropija se meri jednacinom Senona koja se bazira na verovatnoci.. 8-funkcija sistema i svrha ili cilj koji ima sistem u relaciji s drugim sistema. Oni sistemi koji imaju unapred odredjenu svrhu zovu se teleoloski a oni koji izgube svrhu nazivaju se nulti. Svi antropogeni sistemi koje covek pravi su teleoloski sistemi. 9-ponašanje sistema (povratni uticaji na reakcije iz okruzenja delovanje jednog na drugi naziva se sprega.) Pozitivna je ona koja udaljava sistem od prvobitnog stanja tako da sistem polako gubi svoje karakteristike i pretvara se u drugi sistem. Negativna sprega odrzava sistem u prvobitnom stanju i nedozvoljava mu da se udalji od tog stanja. Iz negativne sprege proistice svojstvo samoregulacije. 10-konverzija (promena - inputi koji iz okruţenja ulaze u sistem (sirovine, energija, informacije), pretvaraju se u procesu funkcionisanja sistema u autput. 11-dinamika sistema predstavlja promene u vremenu. S obzirom na promene sistem moze biti staticki i dinamicki. Mozemo govoriti o dinamici u vremenu i dinamici stanja. 12-stanje sistema je posledica dinamike u proslosti i treba ga prouciti zbog prognoze stanja u buducnosti. Kod odredjivanja stanja sistema treba da znamo u datom trenutku broj inputa da bi mogli prognozirati autpute. Ako imamo potreban broj parametara,

18

mozemo predvideti stanje sistema i tada govorimo o determinisanom sistemu. U protivnom se sluzimo verovatnocom i tada govorimo o stohasticnom sistemu.

KARTOGRAFSKI METOD Karta je pocetak i kraj, ―alfa i omega‖ svakog geografskog istrazivanja. Geografsko mišljinje se privezuje za teritoriju i karta predstavlja uprošćen model teritorije, ona je drugi jezik geografije. Postoji vise vrsta ekonomskih karata. Sve se dele na opšte, geografske i tematske. Opšte predstavljaju opšti sadrzaj teritorije (reljef, putevi, granice, naselja, hidromreţa). Poseban vid su topografske karte koje su dosta detaljne i u krupnoj razmeri 1:20 000, 1:50 000, 1:100 000. Karte 1:5 000, 1:10 000 nazivaju se planovi. Temetske ili specijalne karte odraţavaju samo jedan element iz opsteg sadrzaja karata (saobracaj, stanovnistvo), dele se na : fizicke, prirodne, drustvenoekonomske (predsavljaju ekonomske sadrţaje i mogu biti razlicite po razmeru, nameni, formatu, bojama) Kartu uvek odredjuje sadrzaj, tematika, razmer i nacin prikazivanja pojava koje se kartiraju. Veliku grupu cine skolske karte, i one su uproscene, zatim propagandno-raklamne koje su namenjene sirokoj publici i one obradjuju samo jednu temu koje se zeli istaci. Postoje i projektne karte koje predstavljaju prognozu ili predvidjenu promenu privrede. Po razmeru se dele na Krupne 1:200 000 Srednje 1:1 000 000 Sitne 1:>1 000 000 Razmer karte je vazan jer od njega zavisi stepen generalizacije (uprošćavanja sadrzaja) karata. Po sadrzaju dele se na opste-ekonomske i granske-ekonomske. Na opste-ekonomskim kartama se prikazuje geografski razmeštaj svih grana privrede, prikazuju se i ekonomski regioni. Na granskim kartama prikazuju se samo agrarne, ili industrijske, ili saobraćajne, ili turističke pojave i objekti i slično. Postoje i tematski atlasi koji sadrze niz karata o granama privreda. Tematske karte se rade zato sto je tesko veliki broj znakova staviti na malu povrsinu. Industrijske karte cesto predstavljaju statisticke pokazatelje (obim proizvodnje, dohodak po zaposlenom ...) ovi podaci se pokazuju katodijagramom. Crtezom i bojom na kartama obicno se izrazavaju kvalitativne karakteristike objekata a razmerom znaka izrazavaju se karakteristike velicine, obima. Znaci koji predstavljaju industriju se lociraju na mestu lokacije preduzeca. Za izrazavanje kvaliteta koriste se boje, dopunske šrafure, tipovi slova i druge graficke dopune. Granska struktura industrijskih centara oznacava se okruglim znakom koji se deli na sektore prema procentu udela grane u broju zaposlenosti ili u obimu proizvodnje i sl. Velicina kruga mora biti proporcionalna velicini pojave koju predstavlja u industriji a izračunava se po formuli: r=

P , gde je r poluprečnik kruga, P je broj koji pokazuje obim pojave (na primer broj π

zaposlenih), π je konstanta (3,14). Ako se veličina dobijenih krugova ne uklapa u veličinu karte, onda ih treba sve umanjiti pomoću zajedničkog svoditelja, tako da meĎusobne proporcije izmeĎu krugova ostaju sačuvane. Pojave se mogu predstaviti i zapreminom kugle, ili zapreminom kvadrata, ali tu je izračunavanje i crtanje sloţenije. Takav metod 19

gde je veli;ina znaka proporcionalna pojavi koju predstavlja, naziva se semioraymerno kartiranje. Pojave se najčešće predstavljaju površinom krugova, visinom stubica ili površinom kvadrata. Visina stubića se lako izračuna putem proporcije. Za veličinu kvadrata potrebno je izračunati samo duţinu stranice "a". Duţina stranice kvadrata, čija je 2

P, površina srazmerna pojavi koju predstavlja, izračunava se po formuli: a = gde je P broj koji izraţava obim te pojave, odnosno površinu kvadrata. Karte poljoprivrede razlikuju se po sadrzaju, prikazuju tip poljoprivrede, poljoprivredne povrsine, obim proizvodnje, itd. Za prikazivanje ovih pojava nisu pogodni kartografski znaci nego povrsine, a to je metod kartograma koji koristi povrsine i boje. Karte saobraćaja prikazuju saobracaj metodom linearnih dijagrama (obim prevoza, promet putnika) Postoje specijalne karte prema vrsti saobracaja (pomorske, avio, ţeleznicke, autokarte) Po nacinu kartografskog izraza ekonomske karte su takodje raznovrsne, zavisno od toga da li koriste princip srafiranja, crteza, boja. Karte industrije koriste najčešće metod znakova. Metod znakova koristi se za oznacavanje industijskih centara, rudnika, elektrana i drugih proizvodnih objekata.Osnovne cetiri vrste znakova koji se koriste su: slovni, geometrijski, crtezi i simboli. Metod linearnih znakova koristi se na saobracajnim kartama i tu se znakovi oznacavaju bojama, šrafurom i sirinom znaka. Metod areala ili ogranicenih povrsina koristi se u oznacavanju pojava s nejednakim razmestajem (ugaljeni baseni, naftna polja, industrijski rejoni i sl.) Metod izolinija koje povezuju tacke sa istim cifarskim vrednistima najcesce se koriste za prikazivanje reljefa (izohipse), gustine naseljenosti (izodeme), padavina (izohijete), temperatura (izoterme) itd. Linije koje pokazuju udaljenost od saobracajnih centara nazivaju se izohrone (u h) ili izotele (u km). Razdaljina izmedju izolinija je ekvidistanca ili interval. Metod taĉaka koristi se u prikazivanju masovnih, razbacanih, usitnjenih objekata. Svaka tacka pradstavlja odreĎeni broj objekata koji je kartiran. Moguce je dati ne samo broj vec i skalu tacaka. Metod kartodijagrama sastoji se u crtanju dijagrama tj. srazmernih figura na karti. Mogu biti strukturni, dinamicki, prosti, slozeni, povrsinski i linijski. Metod kartograma izrazava kolicinske karakteristike ne ucrtavanjem figure nego razlicitim intenzitetim boje, srafura odredjenih drzava i sl. Koristi se najcesce za prikazivanje gustine naseljenosti. Svaka karta ima svoju legendu, koja objašnjava šta znakovi, boje, simboli itd. predstavljaju, i u kojem razmeru. Legenda je ključ za čitanje karte.

20

II GEOPOLITIĈKE TEORIJE I POLITIĈKA KARTA SVETA ФОРМИРАЊЕ ПОЛИТИЧКЕ КАРТЕ СВЕТА Формирање политичке карте је дуг историјски процес. Он прати развој људског друштва. Промене на политичкој карти су одраз историјског процеса настајања, развоја и нестајања држава. У формирању политичке карте света могу се издвојити следећи периоди: древни, средњевековни, нови и савремени. Антички период обухвата време до V века нове ере и карактерише се робовласничким уређењем. У том периоду су настајале, развијале се и пропадале прве велике државе на Земљи – Вавилон, древни Египат, Персија, Картагина, Древна Грчка, Римска империја. У том периоду људска цивилизација је доживљавала велике успоне и падове. Ратови и освајања, као што су били походи Александра Македонског, Ханибала, Цезара и других војсковођа, били су главно средство за територијалне измене. Средњевековни период између V и XV века, везан је за епоху феудализма. Феудалне државе биле су политички сложеније уређене. Имају унутрашње тржиште и привредне регионе. Државе односно њихови краљеви тежили су ка новим територијалним освајањима. У Европи су у то време биле главне силе Византија, Римска империја, Кијевска Русија, Московска држава, Шпанија, Енглеска и још неке. Нововековни период траје од XV века до Другог светског рата. Тај период се карактерише стварањем и учвршћивањем капитализма. Велика географска открића, затим развој индустрије и саобраћаја, допринели су великим колонијалним освајањима и настанку колонијалног система. Ради лакшег разумевања промена на политичкој карти света, можемо издвојити следеће фазе колонијализма и деколонизације. Процес колонијализма Прва фаза колонијализма почела је непосредно после Великих географских открића крајем XV и трајала до XVIII века. Главне колонијалне силе у то време биле су Шпанија, Португалија, Холандија, Француска и Велика Британија. Оне су заузимале приморске територије у Северној и Јужној Америци, Африци и Азији, а затим су шириле освајања према унутрашњости ових континената. Ова фаза колонизације одликовала се немилосрдним војним походима, пљачком, масакрима читавих племена и трговином робљем, нарочито из Западне Африке. Главни разлог освајања био је јефтина пољопривредна производња. 21

Друга фаза колонијализма трајала је током DŢIDŢ века. Колонијализам се тада нарочито ширио у Африци, Азији и у Океанији. У Африци је 1876. г. било освојено само 10% територије, а 1900. већ 90%. Колонијалне силе (метрополе) биле су Велика Британија, Француска, Шпанија, Португалија, Италија, Немачка, Белгија, Холандија, Данска, САД, Јапан и Царска Русија. Главни разлози освајања били су снабдевање европске индустрије минералним сировинама и ширење тржишта за индустријску робу. Трећа, империјалистичка фаза колонијализма, наступила је крајем XIX и почетком XX века и трајала до Другог светског рата. Ту фазу карактерише међусобна борба колонијалних сила за прерасподелу колонија, која је и довела до Првог светског рата. За време максималног ширења колонијализма, пред Први светски рат, колоније су заузимале 1/2 светског копна (без Антарктиде) и 1/3 светског становништва. После Првог светског рата дошло је до значајних промена на политичкој карти Европе и света. Распала се Аустроугарска монархија. Измењене су границе многих земаља и појавиле су се нове независне државе Финска, Пољска, Чехословачка, Краљевина СХС (касније преименована у Краљевину Југославију). У исто време су се прошириле колоније Француске, Велике Британије, Белгије, Јапана.

22

Сл. – Колонијална подела света 1914. године

23

24

Процес деколонизације Процес деколонизације био је дуг и праћен тешким ослободилачким ратовима поробљених народа (Индијанаца, афричких црнаца, Арапа, Индијаца, Вијетнамаца, Маора на Новом Земанду). Тај процес се дели на више фаза. Прва фаза деколонизације настала је у XVIII вијеку, на данашњем североистоку САД када је ослобођено 13 бивших британских колонија, које су се 1776. г. ујединиле и створиле САД. Побуњеници су били пореклом европски досељеници, док су домородачки Индијанци били разједињени и у великој мери истребљени. САД су се касније постепено шириле тако да данас имају 50 држава. Друга фаза деколонизације захватила је током XIX века већину земаља Латинске Америке. Оне су се ослободиле шпанске и португалске колонијалне власти. И овде су антиколонијалну борбу водили углавном белци, пореклом из Европе. Ове земље су после ослобађања убрзо потпале у економску зависност од водећих земаља Европе и САД, тако да су постале полуколоније. Неке од њих све до данас нису успеле да се ослободе тог полуколонијалног статуса. Трећа фаза деколонизације била је између Првог и Другог светског рата. После победе Октобарске револуције (1917) на тлу царске Русије створен је Совјетски Савез (СССР), у којем су неруски народи добили федеративни статус. Британски колонијални поседи у којима су белци имали водећу улогу добили су статус доминиона – практично самосталних држава које формално признају власт британске краљице. То су Канада, Аустралија, Нови Зеланд, Јужноафричка Република. Пошто је Немачка поражена у Првом светском рату, њене бивше колоније су постале мандатне територије Друштва народа (основаног после Првог светског рата у циљу очувања светског мира). Четврта фаза деколонизације почела је после Другог светског рата. Тада је дошло до распада колонијалног система и настанка више од 100 независних држава у Азији, Африци, Латинској Америци, Океанији.

25

САВРЕМЕНИ ПОЛИТИЧКО – ГЕОГРАФСКИ ПРОЦЕСИ У СВЕТУ На савременој политичкој карти света одвијају се наизглед два супротна процеса: 1. Процес политичко-територијалног уситњавања и стварања бројних малих држава, и 2. Прецес интегрисања и стварања великих економских простора. Ова два процеса су међусобно условљена. Процес уситњавања политичке карте света. На политичкој карти света у време Берлинског конгреса (1878.), када је Србији и Црној Гори призната независност, у свету је укупно било 28 земаља. Године 1900. било их је већ 55, 1947. године 76 а данас их има 193. Услед распада колонијалног система створен је велики број нових држава. “Година Африке” била је 1960., када је независност добило 17 бивших колонија у Африци. Услед распада социјалистичких федерација (СССР, Чехословачка, СФР Југославија) од 1989. до 1992. године, настао је низ нових држава у Источној и Југоисточној Европи и Азији. У свету је у другој половини XX века настало 114 нових држава, које се разликују по величини, облику владавине, државном уређењу и степену економског развоја. Данас има још неколико зависних територија које су остаци некадашњег колонијалног система. Француска још увек држи неколико острва у Америци (Гваделуп, Мартиник, Сент Пјер и Микелон) и Француску Гвајану, у Индијском океану (Реинион и Маскаренска острва) и у Океанији (Француска Полинезија). Велика Британија држи још у свом поседу Гибралтар, Бермудска, Бахамска, Фолкландска и још нека мања острва. Шпанија држи градове Сеута и Мелиља, који се налазе на острвима код средоземне обале Марока (Пронађите их у атласу!). Период од 1945. до 1989. године био је период биполарног светског поретка и “хладног рата” између два супротстављена идеолошка блока - “Истока” на челу са бившим СССР и Варшавским пактом и “Запада” на челу са САД и НАТО пактом. Западни блок сачињавале су економски развијене земље Западне Европе, Северне Америке и Јапан. Источни блок сачињавале су социјалистичке земље Средње и Источне Европе. Сличан модел социјализма био је успостављени и у неким земљама Азије (Северни Вијетнам, Кина, Северна Кореја) и Америке (Куба). Тоталитарни политички системи били су везани за социјалистичке 26

земље и војне режиме у земљама Трећег света. Карактеристика им је: једнопартијски систем, срастање партије и државе, уједначавање целог друштвеног живота, ауторитарни режим управе, укидање политичких слобода и политичке опозиције. Период после 1989. године је период успостављања “новог светског поретка” на челу са једном суперсилом (САД) и неколико регионалних сила (Европска Унија, Јапан). Немачка је 1990. поново уједињена. На тлу бившег СССР 1991. године је 15 савезних република прогласило независнсот, од којих је 12 затим ступило у Заједницу независних држава (ЗНД). Четири бивше југословенске републике су прогласиле независност 1991-92. (Словенија, Хрватска, Македонија и БиХ) а две преостале (Србија и Црна гора) су створиле заједничку државу. Северни и Јужни Јемен су се ујединили 1991. године. Чехословачка се 1992. г. поделила на две државе – Чешку и Словачку. Еритреја се 1993. одвојила од Етиопије. Палестинци у Израелу су 1995. добили аутономију. Исте године Република Српска је призната Дејтонским споразумом, а у операцији “Олуја” нестала је са политичке карте Република Српска Крајина. Бивше британске колоније Хонгконг и Макао враћене су Кини 1997. односно 1999. г. Процес транзиције Појам транзиције означава ―прелаз‖ неког система из једног стања у друго. Друштвено-економска транзиција представља промену друштвено-политичког система. Бивше социјалистичке земље Средње и Источне Европе су се после 1990. године одрекле ауторитарног комунистичког режима и прокламовале прелаз (транзицију) на либералну демократију и тржишну економију. Екстензивни развој привреде земаља Пољске, Чешке, Словачке, Мађарске, Румуније, Бугарске, Албаније, земаља насталих на тлу бивше Југославије и бившег СССР-а, довео је до заостајања у темпу научно-техничког прогреса и расту друштвене продуктивности рада. Те земље постепено одбацују преживеле облике привређивања, проводе економске и аграрне реформе, усвајају законе о слободи предузетништва и приватном власништву. На тај начин те земље ће заузети достојно место у светској привреди и повећати животни стандард свог становништва. Највише су напредовале у погледу транзиције Чешка, Мађарска, Пољска, Словенија и три балтичке републике, које су примљене у чланство Европске Уније. 27

Тешкоће транзиције у неким земљама су се показале веће од очекиваних, упркос помоћи економски развијених држава. Транзиција ка тржишној привреди у неким земљама се врши у условима економске кризе, која захтева нова политичка решења и међународну финансијску помоћ. Најважнији проблеми привреде у транзицији су висока инфлација, повећана незапосленост, загађивање животне средине, привредни криминал, препреке у међународној трговини, економско раслојавање становништва. Ови проблеми настају због тога, што у фази транзиције старе привредне структуре западају у кризу, а нове још нису довољно изграђене. Један од основних захтева за успех транзиције је успостављање либералне демократије. Одлике демократије су вишепартијски систем, правна држава, уважавање људских права и слобода, мирно решавање спорова путем споразума и договора, етничка и верска толеранција итд. Без демократских промена земље у транзицији не могу постићи следеће циљеве: - економско, политичко, културно и војно интегрисање са другим европским државама; - укључивање у светске економске организације и активно учешће у међународној подели рада; - спровођење економских реформи и утврђивање тржишних принципа у организацији и управљању националном привредом. Противуречни процеси дезинтеграција и интеграција доносе промене на политичкој карти света. Унутар светског система непрекидно се сударају и конфронтирају две тежње: једна универзалистичка, базирана на глобализацији и хегемонији земаља које су при врху пирамиде светске моћи. Светски моћне државе више утичу на светско тржиште, мењају економска и политичка кретања у земљама које су слабије развијене. Друга је партикуларистичка, утемељена на одбрани посебности културнополитичких ентитета – суверених држава. Народи, па и они бројчано мали, теже стварању властитих суверених држава и тиме уситњавају политичку карту света. На другој страни, међу развијеним земљама траје процес економско-политичког уједињавања и сарадње. Савремени свет тежи успостављању мира и међународне сарадње. Глобални проблеми човечанства као што су загађивање животне средине, демографска “експлозија”, недостатак сировина и енергије, недостатак хране и појаве глади, проблеми нарушавања мира и безбедности у свету, захтевају заједничке напоре свих земаља у свету. Први услов за решавање глобалних проблема је безбедност, толеранција и мирна сарадња (мирољубива коегзистенција). Због тога је очување мира један од 28

најважнијих задатака савременог света. Важан допринос томе је самодеструкција Варшавског војног пакта на челу са бившим СССР-ом (постојао у периоду 1955-1991.), чиме је окончан “хладни рат” на релацији Исток – Запад и успорена трка у наоружавању. Ипак, остао је на светској сцени још један војни блок – НАТО пакт.

Процес глобализације Термин глобализацијa (енгл. globe – земљина кугла) означава појаве које обухватају целу планету Земљу. Синоними глобализације су мондијализација и планетаризација. Научно-технолошки прогрес доноси напредак у глобалној међузависности, односно повезивању не само индустријске производње, него и свих других делатности. Та глобализација огледа се у слиједећим процесима: Глобално савладавање простора и времена путем све бржег преноса знања и информација (пример Интернета). Глобално (светско) тржиште се развија брзим темпом. Глобални еколошки проблеми намећу потребу глобалне рационализације потрошње сировина и енергије. Глобално прожимање економских, друштвених, културних и политичких процеса утиче на међународно повезивање, пре свега земаља које су већ ушле у постиндустријско доба (примери ЕУ, НАФТА и других интеграција). Комуникациона или информациона глобализација означава ширење информација и комуникационе мреже (радија, телевизије, телекомуникација, Интернета) тако да свет постаје као глобално или ―информационо село‖, у којем се зна све о свему. У компјутерском виртуелном простору сваки терминал је глобализован – тј. доступан за све учеснике у глобалној компјутерској мрежи, независно од физичких растојања између корисника Интернета. То омогућује тренутни трансфер писама, саопштења, текстова, техничких упутстава, маркетиншких и банкарских информација, консалтинга и слично.

29

Економска глобализација означава раст улоге мултинационалних компанија, регионалних организација као што су ЕУ и НАТО, или надрегионалних организација као што су Група Г-7 и ОПЕК, а исто тако и неких невладиних организација као што су Гринпис, Лекари без граница, Амнести интернешенел, Црвени крст, Црвени полумесец итд. Доминација транснационалних компанија у светском економском поретку прети да претвори цео свет у њихово тржиште за сировине и пласман роба. Већина од њих су базиране у САД. Средином 90-их година у свету је било 38 000 мултинационалних компанија, а с њима је било повезано неколико стотина хиљада филијала и предузећа. Број запослених у мултинационалним компанијама прелази 80 мил. људи, оне производе 1/3 светске индустријске производње. Водећу улогу у глобализацији имају такве институције као што су Међународни монетарни фонд и Светска банка, које такође имају седишта у САД. У економском смислу свет је триполаран – састоји се од три велика економска блока – САД, Западна Европа (ЕУ) и Јапан заједно са далекоисточним ―малим тигровима‖ (Јужна Кореја, Тајван, Сингапур, Хонгконг). Доминантну улогу имају САД, које одређују ―правила игре‖ на светској сцени. Глобализација је пре свега процес, који обухвата економски развијене земље. У том смислу, неучествовање у економској глобализацији је индикатор заосталости, слабих позиција на светском тржишту. У политичком погледу данашњи свет је једнополаран – доминира само једна суперсила – САД, која има глобални политички и војни утицај. У будућности се могу појавити и други центри моћи, у Европској унији и на Далеком Истоку. Територијална глобализација представља укрупњавање наддржавних творевина – међународних интеграција, савеза, пактова. Транснационалне компаније потискују националне државе у други план и залажу се за отворено друштво, јер тако лакше могу да врше директне инвестиције и да омогуће проходност капитала широм света, без обзира на државне границе и административне прописе. Тамо где је држава национални идеал, као што су балканске и неке европске земље, постоји бојазан да ће глобализација угрозити националне интересе. Културна глобализација је ширење западног, претежно америчког модела, система вредности и стереотипа понашања. Енглески језик у америчкој варијанти, амерички џинс, Мекдоналдс ресторани, Кока-кола, бројни американизми који се појављују у свакодневном говору – то су синоними модерности и прогреса. Духовна глобализација захвата традиције, религију, културу и идеологију. У том смислу глобализација се јавља као вестернизација, тачније американизација. Томе се противе многи традиционалисти, националисти, клерикали, како у исламским земљама где се појављује тзв. ―ефекат џихад‖, тако и у развијеним земљама (протести антиглобалиста у Европи и САД).

30

Етничка глобализација обухвата раст људске популације уз истовремену узајамну асимилацију етничких група, смањивање етничког геодиверзитета (разноврсности етноса). Еколошка глобализација изражава се у глобалном угрожавању екосистема и заштити животне средине. Типични примери глобалних појава, које угрожавају човечанство, су нарушавање озонског слоја у атмосфери, глобално отопљавање и ефекат стаклене баште, повећавање радијације, производња хране која садржи све више вештачких или генетски измењених састојака. У решавању тих проблема треба да се ангажују све земље и народи света. Отуда слогани ―Мисли глобално, ради локално‖, или ―Мисли еколошки, ради економски‖. Из изложеног проистиче да је савремени процес глобализације комплексан и да садржи како позитивне тако и негативне утицаје и оцене. Како год да оцењујемо глобализацију, позитивно или негативно, она је неизбежна и намеће се путем развоја привреде, науке, технологије, екологије. Суштина глобализације је концентрација моћи у рукама светске транснационалне елите, односно ―златне милијарде‖ становника западног света.

FORMIRANJE SVETSKOG SISTEMA Šta je političko-geografski proces? To je proces nastajanja, razvoja i nestajanja političko-teritorijalnih sistema na političkoj karti sveta. Politička karta sveta je jedna geografska ekspresija meĎunarodnog sistema. Cela struktura je postavljena na dva koncepta - teritoriju i suverenitet. Zadatak političke geografije je da objasni tu kartu. Ipak ta mapa je varka, jer ona daje utisak stabilnosti koja je potpuno laţna. To je blic-snimak drţava u jednoj tački vremena; u stvarnosti taj raspored je stalno promenljiv. Politička karta sveta mora biti interpretirana kao serija razmeštaja koji su drastično promenjeni u prošlosti i koji se mogu korenito promeniti u budućnosti. "Ceo svet je pozornica. I svi ljudi i ţene su samo akteri. Oni imaju svoje izlaske i svoje ulaske". Ovo je rekao Viljem Šekspir (1564-1616) u njegovoj predstavi "Kako vam drago", publikovanoj 1598. Ova izreka, kada se primeni na drţave, opisuje promenljiva stanja koja formiraju političku geografiju sveta. "Izlazi" i "ulazi" nacija - u arenu rata, mira i ekonomskih odnosa - do znatnog stepena zahvataju suštinske promene u svetskoj političkoj geografiji. "Akteri" na svetskoj političkoj sceni nisu nikad bili isti. Neke nacije su bile aktivno uključene u formiranje političke geografije sveta, druge su bile pasivni akteri. Prostorna distribucija

31

aktivnih i pasivnih nacija menjala se tokom vremena, determinisana relativnim ekonomskim prosperitetom nacija. Broj aktera na svetskoj političkoj sceni se povećavao. Svet kakav su poznavali Strabon, Racel ili Cvijić - nije više aktuelan. Promene se odnose kako na teritorije pojedinih drţava, tako i na njihovo unutrašnje ureĎenje. Politička karta sveta menjala se u novijoj istoriji pre svega usled tri procesa: 1. Kolonijalnog suparništva i dekolonizacije, koji su bili uzrok I svetskog rata; 2. Ideološkog suparništva. Tri glavne ideologije - liberalizam sa osloncem u SAD, fašizam sa osloncem u Nemačkoj i komunizam sa osloncem u SSSR-u započeli su II svetski rat. Posle poraza fašizma, preostale dve, koje su u tom ratu bile saveznice, otpočele su meĎusobni "hladni rat" u kojem je poraţen komunizam. Preostao je liberalizam, koji pokušava da se nametne kao ideologija novog svetskog poretka. 3. Civilizacijskog suparništva, oslonjenog na religije, koje po nekim prognozama (Hantington, 1993) moţe uzrokovati novi svetski sukob. Dugotrajne promene na političkoj karti se odvijaju prema nekim zakonomernostima. Istorijske posledice odstupanja i raspada imperija su ogromne i traju vekovima. Propast i raspad imperije španije doveo je do velikih atlantskih (svetskih) ratova izmeĎu Francuske i Engleske. Samo stvaranje SAD je deo tog gigantskog poglavlja ljudske istorije. Svetski ratovi izmeĎu Engleske i Francuske u DŢVIII veku trajali su 126 godina, a opadanje i osipanje španske imperije trajalo je preko 300 godina - od poraza Velike armade 1588. godine do špansko-američkog rata 1898. (na kraju SAD su nasledile veliki deo španske imperije uključujući njeno vojno prisustvo u Sredozemnom moru i na istoku čak do Filipina, na Karibima i u Latinskoj Americi). Vilsonova ideja za nacionalno samoopredeljenje pomogla je padu evropskih imperija 1919. Raspad Otomanske imperije trajao je četvrt milenijuma - od poraza pod Bečom 1683 do 1923. godine, što je dovelo do Istočnog pitanja a zatim i do I svetskog rata. Odstupanje i raspadanje Otomanske imperije bilo je razlog izmeĎu ostalog, za Prvi svetski rat. Rusija i Austrougarska (a od 1914. čak Nemačka i Turska) uporno su branile svoje interese na Balkanu. Podrška koju je svaka od njih ukazivala svojim "satelitima" vodila je do raznovrsnih konflikata, malih ratova, pretnji većim ratovima i atentatima - kao što je bio onaj u Sarajevu 1914 g. U meĎuvremenu nastupio je i raspad Ruske imperije. Rasli su ne samo nemački, nego islamski, japansko-kineski i mongolski apetiti prema delovima azijske Rusije. Uspostavljanje Novog svetskog poretka 1990-h, kao da vraća istoriju unazad. Svedoci smo ne samo kraja "hladnog rata" nego i kraja podele Evrope, prećutno rešene u Jalti 1945. Menja se i sama politička geografija one Evrope, ustanovljene u Versaju 1919, i u Oktobarskoj revoluciji 1917. Kratkotrajne promene su takoĎe značajne. U poslednjih hiljadu godina izmeĎu Rusije i Evrope se smenjuju neprijateljstva i prijateljstva, uzajamno privlačenje i odbijanje, geopolitičke ljubavi i mrţnje, napadi i odstupanja, izolacija i saradnja. "Evropa" razume se, ne predstavlja jednu 32

celinu kao SAD. U nekim momentima Rusija se povezuje sa Pruskom i Nemačkom na račun Poljske, a zatim s Poljskom protiv Nemačke. Ponekad je bila u savezu s Engleskom (ili Francuskom), drugi put je pretila Engleskoj ratom, a dešavalo se da istovremeno ratuje protiv Engleske i Francuske (u Krimskom ratu 1854-1856). Godine 1612. Poljaci su u Moskvi; 1812. Francuzi pod voĎstvom Napoleona su zauzeli Moskvu; 1814. Kozaci marširaju po šanz-Elizeu a četiri rejona Pariza imaju ruske gubernatore; 1941. Nemci su stigli do Moskve a 1942. do Volge i Kavkaza; 1945. Rusi su zauzeli Berlin. Ni jedna od tih ekstremnih prekrajanja geografije nije trajala dugo. Velike promene na političkoj karti su proizvod ratova i konflikata povezanih sa velikim geopolitičkim promenama. Svetska politička karta je prekrajana u Vestfaliji posle Tridesetogodišnjeg rata (1648), u Beču posle Napoleonovih ratova (1815), u Versaju posle II svetskog rata (1919), u Parizu posle II svetskog rata (1947). Svaka nova karta daje političko-geografsku osnovu za novi svetski geopolitički poredak. Ali politička karta sveta je rezultat ne samo velikih sila u njihovom geopolitičkom rivalstvu. Na njoj se stalno dešavaju manje promene kao rezultat ratova i konflikata izmeĎu manjih sila. Zato je gotovo nemoguće u jednom poglavlju izloţiti sve one mnogobrojne promene koje su učestvovale u kreiranju današnje političke karte sveta. S obzirom da su promene političke karte determinisale potencijalni razmeštaj rata i mira, aktuelni razmeštaj kriznih ţarišta je često odraz ranijih konfiguracija pobednika i pobeĎenih. Nemačka uloga u započinjanju Drugog svetskog rata posle poraza u Prvom, egipatsko započinjanje rata Jom Kipura 1973. posle njegovog poraza u sedmodnevnom ratu 1967, balkanski ratovi i krize u DŢDŢ veku, su dobri primeri. Razmeštaj rata i mira i promenljiv prostorni razmeštaj jakih i slabijih, utiče na pravce regionalnog grupisanja. Karakter takvih grupisanja se takoĎe menjao u vremenu. Neke grupacije su diktirane okolnostima rata ili njegovim pretnjama, dok su druge bile bazirane preteţno na potrebi za mirom i ekonomskom moći. Date teze generalizuju prošle i tekuće trendove, ali što se moţe očekivati na budućoj svetskoj političko-geografskoj sceni? Svet je pozornica za meĎunarodno rivalstvo, promene političke karte bile su determinisane suparništvom meĎu nacijama i velikim silama. Tako se moţe očekivati da će politička geografija sveta biti konsekvenca rasporeda budućeg suparništva. Relativna moć drţave moţe biti sagledana kroz tri dimenzije: 1) u relaciji prema nekoj drugoj drţavi (hijerarhija Logika svetskog sistema drţava), 2) u relaciji prema njenom stanovništvu (unutrašnja moć), 3) u relaciji prema "globalnom" svetskom ekonomskom sistemu. Mnogi savremeni socijalno-ekonomski, politički i kulturni procesi u vezi su s trećom

33

dimenzijom i zahtevaju razmatranja sa pozicija celovitog svetskog sistema. Svetska privreda kao fundamentalna osnova svetske zajednice nije prosto suma pojedinačnih nacionalnih ekonomija, te zbog toga mnoga nacionalna ekonomska dostignuća nije moguće objasniti van konteksta svetskih ekonomskih procesa. U osnovi svetskog sistema leţi prostorna i vremenska univerzalizacija trţišta. Veliki ekonomisti, kao Adam Smit (XVIII v.) i David Rikardo (XVIII-XIX v.) utvrdili su meĎusobnu povoljnost slobodnih trgovinskih odnosa meĎu drţavama. Po mišljenju Rikarda, podela rada meĎu nacijama je najbolji način korišćenja resursa. Teorija uporednih troškova Rikarda objasnila je sinergetski efekat, prema kojem rezultati proizvodnje u svetskoj privredi su veći, nego zbir rezultata ekonomskih sistema pojedinih drţave. To je bilo veliko otkriće ("Rikardovski zakon obrazovanja veza"), i ono je postalo osnova praktično svih savremenih teorija meĎunarodnih ekonomskih veza. Karl Marks je razmatrao svetsku ekonomiju kao sistem, formiran i organizovan usled kapitalističkog načina proizvodnje. U kapitalističkom trţištu osnovni kriterijum proizvodnje je profitabilnost, akumulacija kapitala za širenje proizvodnje ("ekspanziju") i osvajanje novih trţišta. Kapitalističko trţište je nastalo u Evropi sredinom XVI veka, kada je propao pokušaj špansko-austrijskih Habzburga i njihovih konkurenata iz dinastije Valua da uspostave vlast nad trţišnom privredom koja se stvarala. Dalje je evropski ekonomski svet proširio svoju sferu uticaja, "progutavši" većinu regiona sveta (Mironenko, 1994). Procesi formiranja svetskog ekonomskog sistema su se usloţnjavali a meĎuzavisnost drţava povećavala. U XIX i XX veku meĎusobno su konkurisale tri osnovne politiĉke ideologije: imperijalistička, socijalistička i liberalna. Imperijalistička se bazirala na interesnim sferama metropola, zanemarujući činjenicu da istinska efektivna svetska meĎuzavisnost nastaje samo onda, kada zavisne zemlje ispolje zainteresovanost i spremnost za ulazak u modernu civilizaciju. Socijalistička ideologija koristila je princip proleterskog internacionalizma kao svetskog procesa. To je dovelo do izolacije socijalističkih drţava od svetske privrede. Za normalnu ekonomsku saradnju potreban je konsenzus a ne konfrontacija, rukovoĎenje opštim čovečanskim principima a ne klasnim interesima. Liberalni model zasniva se na principu slobodne svetske trgovine, u skladu s kojom svaka zemlja prosperira blagodareći komparativnim prednostima u proizvodnji odreĎenih roba za razmenu (princip Rikardo). Slobodna trgovina moguća je samo u uslovima mira, političke stabilnosti i odsustva veštačkih ograničenja meĎunarodne konkurencije. Prolazeći sloţene periode meĎuratnog i posleratnog protekcionizma i delimičnog vraćanja liberalizmu, sfera meĎunarodnih ekonomskih odnosa na savremenoj etapi predstalja sloţen i protivurečan samoorganizujući sistem kojeg, po neomarksističkom istoričaru Valerštajnu, čine tri elementa: 1) jedinstveno svetsko trţište, 2) sistem posebnih drţava, 3) trodelna prostorna struktura (Wallerstein, 1980).

34

Svetska trţišna ekonomija prošla je kroz nekoliko prostorno-vremenskih stadija, od koje je svaki imao odreĎeni centar, u kojem se koncentrisala finansijska, proizvodno-tehnička delimično i kulturna vlast. U centar ("srce") prostornog sistema svetske privrede ulazili su ekonomski razvijeni regioni, na značajnoj distanci od njega nalazila se zavisna i zaostala perifereija. F. Brodel je izdvojio sedam takvih centara: 1) Briţ (oko 1300. godine), 2) Venecija (oko 1450), 3) Antverpen (oko 1500), 4) Ţenova (oko 1550), 5) Amsterdam (oko 1650), 6) London (oko 1750), 7) Njujork (oko 1930). Smena centara svetske privrede označavala je nastanak novih, efikasnijih od prethodnih, tehnologija, posebno u oblasti korišćenja energije i organizacije trgovine. Na taj način, u početku je Evropa bila kolevka svih novih ideja, kasnije SAD i Japan. U XIX veku istorijska struktura iz lokalne postaje svetska. Svetska privreda počinje da funkcioniše kao samoorganizacioni sistem, sposoban da reguliše meĎugranske i regionalne proporcije u planetarnom razmeru. Glavnu ulogu u njoj sada igra trţišni model zapadne civilizacije, a uspesi pojedinih drţava zavise pre svega od adaptivnosti prema baznim osnovama toga modela, pre svega ka osvajanju i razradi novih tehnologija. Savremeni svetski privredni sistem se karakteriše hegemonijom Sjedinjenih američkih drţava. Pod hegemonijom SAD svetska ekonomija je dobila karakteristike fordizma, socio-ekonomskog sistema koji povezuje masovnu proizvodnju sa masovnom potrošnjom. Uspostavljajući relacije izmeĎu krupnog biznisa, masovne zaposlenosti i velike vlasti fordizam je postavio bazu za drugi posleratni "bum" i neviĎen uspon ţivotnog standarda u mnogim kapitalističkim drţavama. Taj bum je još jako zavisan od masovne ekspanzije svetske trgovine i meĎunarodnih investicionih tokova koji su pod moćnim kišobranom američke finansijske i vojne moći. Fordizam je prenesen u Evropu i Japan, ili direktno, tokom okupacione faze, ili indirektno, kroz Maršalov plan i strane direktne investicije od kompanija iz SAD. Posleratni period je pokazao uspon serijske industrije automobilske, čelika, petrohemikalija, gume itd. - što ističe propulzivne grane ekonomskog rasta, koordinisanog kroz udruţene snage masovne zaposlenosti, velikog biznisa i velike uprave. Usled toga izrasla je serija regiona krupne proizvodnje u svetskoj ekonomiji - Srednji Zapad SAD, Zapadni Midlands u Britaniji, Rur i Tokio-Jokohama - koji su postali svetski finansijski, upravni i poslovni centri.

35

36

Na pragu trećeg milenijuma dešavaju se krupne geopolitičke promene - rat Zapadne koalicije protiv Iraka, reunifikacija Nemačke, kolaps socijalističkog bloka, razbijanje Jugoslavije i ratovi na tom prostoru, ekonomske integracije. Neki u tome vide trijumf liberalne demokratije i trijumf novog svetskog poretka i optimistički predviĎaju "kraj istorije" (F. Fukujama) a drugi samo početak novog ciklusa u velikoj geopolitičkoj igri svetskih sila. Prema Valerštajnovoj analizi svetskog sistema, mi smo svedoci ekonomske recesije koja odgovara B-fazi ciklusa Kondratjeva i koincidira sa promenom u hegemoniji SAD (Wallerstein, 1991). Ekstrapolirajući ovaj model svet je ušao u novu fazu razvoja i već nastaje novi hegemonistički sistem. Kakav to zapravo sistem nastaje? Na prvi pogled trebalo bi da pax Japanica (ili pax Nipponica) zameni pax Americana, pošto je Japan druga ekonomska sila, posle SAD, koji se kao i Nemačka čudesno oporavio posle Drugog svetskog rata. Ipak Japan neće zameniti SAD kao hegemonističku silu. Svedoci smo stvaranja velikih ekonomskih prostora, neke vrste "panregiona" sličnih onima iz planova "novog svetskog poretka" nemačkih geopolitičara uoči Drugog svetskog rata. Ocrtava se formiranje trilateralnog regionalnog sistema - Evropska Unija, NAFTA i APEC, na čelu s vodećim drţavama - Nemačkom, SAD i Japanom (Pax triadica). SAD se trude da zadrţe hegemoniju ne samo u svom, nego i u druga dva regiona, iako je od njih odvojena velikim okeanima. Progresivna meĎunarodna integracija vodi u pravcu stvaranja globalnog ekonomskog i političkog sistema. Znakovi stvaranja "globalnog društva" su tri principijelna elementa: ekonomska integracija, stvaranje globalne kulturalne zajednice i politički identitet. Do sredine XXI veka na svetskoj sceni će biti globalna vlada, globalne geopolitičke strukture koje će obuhvatati hijerarhiju nadnacionalnih makroregionalnih jedinica povezanih ekonomskim, kulturnim, ekološkim i političkim meĎuzavisnostima. Svetski sistem baziran na totalitarizmu i hegemonizmu ne moţe obezbediti svetski mir i stabilnost. To moţe samo posthegemonistički poredak baziran na kooperativnoj politici dogovora i sporazuma, koja se primenjuje na samitima grupe G-7. U tom slučaju posthegemonistički sistem moţe uspostaviti novi svetski poredak putem procesa konzorcijuma i regulacije, koji moţe da se nazove "pax Consortis" ili "pax Diplomatica". šta treba da se učini da bi se uspostavio post-hegemonistički sistem? To je u vezi s pitanjem uspostavljanja "večnog" mira. Prvi svetski rat bio je rat imperija, drugi svetski rat kao i "hladni rat" bili su ratovi ideologija za svetsku dominaciju. Sa kolapsom hladnoratovskog svetskog poretka, prvi nastali problem su konflikti centra protiv semiperiferije i periferije, drugim rečima "mondijalizam protiv tradicionalizma", kojeg je S. Hantington stavio u kontekst konflikta civilizacija u svojim radovima karakterističnih naslova: "Sukob civilizacija" (1993) i "Ako ne civilizacije onda šta?". Kraj "hladnog rata" teško da će biti kraj geopolitičke tradicije. Geopolitičke protivurečnosti Zapada i Istoka ostaju, samo se akteri menjaju. Na jednom polu su SAD i atlantska vojnopolitička doktrina, a na drugom veliki evroazijski prostori - Kina, Indija, Iran, Rusija, koji se mogu organizovati u moćan antimondijalistički i antihegemonistički blok. OUN takoĎe mogu imati značajnu ulogu u rešavanju "etničkih problema", ukoliko se ojačaju i reorganizuju. Kraj hegemonizma: u pravcu dijaloga?

37

Šta je geopolitika? Geopolitika je, kao što i sam reč kaţe, sinteza predstava o vezama ―geografije‖ i ―politike‖. Tvorac ovog termina, Švedjanin, Rudolf Kjelen, u svom delu ―Drţava kao ţivotni oblik‖ (1916) definisao je geopolitiku kao hipotetičku ―nauku o drţavi kao geografskom organizmu, materijalizovanom u prostoru‖. Kasnije je bilo mnogo definicija i diskusija na temu kontraverzne naučne discipline. Mnogi veliki naučnci i mislioci izmeĎu dva svetska rata (Englez H. Mekinder, amerikanac N. Spajkmen, Nemci Karl i Albreht Haushofer, Rus P. Savickij i mnogi drugi), smatraju se geopolitičarima, zato što se u njihovim radovima politika povezuje sa geografijom, a politički program – s predstavama o strukturi zemljine lopte. Iz mnoštva definicija moţemo izvesti zaključak da je geopolitika istovremeno i nauka i politika. To je primenjena geografija u politici. Naravno, nauka ne upravlja politikom, nego sluţi politici za osmišljavanje i obrazlaganje političkog programa. U tom smislu, geopolitika moţe biti i (zlo)upotreba nauke u ideološke svrhe, pri čemu se pretvara u ideologiju i političku doktrinu (primer nacističke geopolitike izmeĎu dva svetska rata). Ako apstrahujemo ideološku funkciju geopolitike, onda moţemo definisati geopolitiku kao nauku, koja prouĉava prostorno ponašanje drţava ili uzroke, mehanizme, procese i posledice konkurencije izmeĊu nacija (drţava) za odreĊeni prostorni resurs (teritoriju). Pošto su resursi ograničeni, a prirodni priraštaj stanovništva, tehnološki i ekonomski reazvoj dinamični, dolazi do konkurencije za prostorne resurse, i sledstveno – sukobu interesa. kao rezultat konkurencije pojavljuju se različiti modeli preraspodele prostornih resursa, počev od takvih divljačkih načina kao što su nasilje i ratovi, do civilizovanih načina kao što su trgovina ili uzajamna razmena putem dogovora i sporazuma. Pošto je konkurencija za prostorne resurse jedan od osnovnih faktora koji odreĎuju ponašanje ljudi, društvenih grupa, ekonomskih sistema, firmi i drţava, razumljivo je da su nastali pravci primenjene geografije kao što su geopolitika i geoekonomije. Geoekonomija proučava konkurentsku borbu meĎu ekonomskim sistemima za ovladavanje i korišćenje proswtornih resursa. Pošto svet postaje sve više tehnički i ekonomski uzajamno povezan i integrisan u globalni sistem, a time bi trebalo da je i sve manje politizovan, geopolitičke ideje počinju ustupati mesto geoekonomskim idejama i pristupima. O tome svedoči nagli rast obima svetske trgovine u poslednjih pola veka, pojava i širenje meĎunarodnih regionalnih ekonomskih integracija i slično. U osnovi ideologije ―novog svetskog poretka‖ je upravo ideja da se meĎunarodni konflikti rešavaju putem sporazuma i dogovora a ne putem rata i nasilja – dakle geoekonomskim a ne geopolitičkim metodama. Ipak geopolitika i geoekonomija su tesno meĎusobno povezane i ne isključuju jedna drugu. Novi svetski poredak – nova geopolitika ili kraj geopolitike? Na pragu trećeg milenijuma desile su se krupne geopolitičke promene – rat zapadne koalicije protiv Iraka, reunifikacija Nemačke (1989), kolaps socijalističkog bloka, razbijanje Jugoslavije i ratovi na tom prostoru, regionalne ekonomske intgracije 38

(EU, NAFTA). Neki u tome vide trijumf liberalne demokratije i trijumf novog svetskog poretka i optimistički predviĎaju „kraj istorije― (F. Fukujama) a drugi samo početak sukoba civilizacija (S. Hantington) ili početak novog ciklusa u velikoj geopolitičkoj igri (Z. Bţeţinski). Prema Valerštajnovom analizi svetskog sistema, mi smo svedoci ekonomske recesije koja odgovara B-fazi ciklusa Kondratjeva i koincidira s promenom u hegemoniji SAD. Ekstrapolirajući ovaj model moţemo zaključiti da je svet ušao u novu fazu razvoja i već nastaje novi hegemonistički sistem. kakav to zapravo sistem nastaje? Na prvi pogled trebalo bi da „pax Japonica― (ili pax Nipponica) zameni „pax Americanu―, pošto je Japan druga ekonomska sila, posle SAD, koji se kao i Nemačka čudesno oporavio posle Drugog svetskog rata uz pomoć SAD. Ipak Japan neće zameniti SAD kao hegemonističku silu. svedoci smo stvaranja velikih ekonomskih prostora, neke vrste „panregiona― sličnih onima iz planova „novog svetskog poretka― nemačkih geopolitičara uoči Drugog svetskog rata. Ocrtava se formiranje trilateralnog regionalnog sistema – Evropska unija, NAFTA i APEC, na čelu sa vodećim drţavama – Nemačkom, SAD i Japanom (Pax Triadica). SAD se trude da zadrţe dominaciju ne samo u svom nego i u druga dva regiona, iako je od njih odvojen velikim okeanima. Progresivna meĎunarodna integracija vodi u pravcu stvaranja globalnog ekonomskog i političkog sistema. Znakovi stvaranja „globalnog društva― su tri principijelna elementa: ekonomska integracija, stvaranje globalne kulturne zajednice i politički identitet. Do sredine XXI veka na svetskoj sceni će biti globalna vlada, globalne geopolitičke strukture, koje će obuhvatiti hijerarhiju nadnacionalnih makroregionalnih jedinica povezanih ekonomskim, kulturnim, ekološkim i političkim meĎuzavisnostima. Svetski sistem baziran na totalitarizmu i hegemnoizmu ne moţe obezbediti svetski mir i stabilnost. To moţe samo posthegemonistički poredak baziran na kooperativnoj politici dogovora isporazuma, koja se primenjuje na samitima grupe G 7+1. U tom slučaju posthegemonistički sistem moţe uspostaviti novi svetski poredak putem procesa konzorcijma i regulacije, koji moţe da se nazove „pax consortis― ili „pax diplomatica―. U tom smislu termin geopolitika treba da se zameni terminom geopacifizam. Kraj „hladnog rata― teško da će biti kraj geopolitičke tradicije.Problem se sastoji u tome, što je trgovina oruţjem bila, jest i ostaće jedan od najprofitabilnijih vidova biznisa. ali oruţje se dobro prodaje tamo, gde postoje konflikti. Zato je u interesu zemaljaproizvoĎača oruţja – stvaranje stalne nestabilnosti u udaljenim regionima sveta. Moţda baš zato lokalni ratovi i graĎanski konflikti čudnovato redovno izbijaju po celom svetu, opovrgavajući svake pokušaje da se preĎe na rešavanje problema mirnim putem, dostojnim civilizovanog čovečanstva. Oruţani lobi provodi u spoljnjoj i unutrašnjoj politici zemalja sopstvenu koncepciju geopolitike, koja stvara sve nova i nova krizna ţarišta, obezbeĎujući tako radna mesta za milione radnika u razvijenim zemljama.Verovatno se svet neće osloboditi te koncepcije ni u XXI veku. Ipak, poslednjih godina počela je nova transformacija geopolitike u geoekonomiju. Novi svetski poredak – veĉni mir? Ideal velikog filozofa Imanuela Kanta bio je da se uspostavi takav svetski poredak koji će obezbediti večni mir. Mnogi veliki voĎe i vojskovoĎe, od Aleksandra Makedonskog i Cezara do Hitlera i Staljina, tvrdili su da baš oni poseduju večnu istinu i da mogu obezbediti večni red i mir. Danas vidimo da oni nisu bili uspešni. Zapad i istok 39

su uvek bili dva sveta u kulturno-civilizacijskom i geopolitičkom pogledu. Jedino su Aleksandrova imperija i Rimska imperija objedinile istok i zapad ondašnjeg poznatog sveta, ali su se i one raspale. Rimska imperija se podelila na istočnu i zapadnu, a potom se podelilo i hrišćanstvo na istočnu i zapadnu crkvu. I Jugoslavija je bila nestabilna sinteza istoka i zapada u malom. Posle Drugog svetskog rata uspostavljen je bipolarni svetski poredak, koji se bazirao na ravnoteţi snaga dva ideološka bloka – Istoka i Zapada. Novi svetski poredak, koji se uspostavlja posle 1989. godine (posle rušenja Berlinskog zida i urušavanja istočnog bloka), mnogo brţe hvata koren na zapadu nego na istoku. Osnovni principi novog svetskog poretka su sledeći: 1. Princip slobodne trgovine (posthegemonistički scenario), kojeg karakterišu: - globalna meĎuzavisnost, - trilateralnost (SAD, EU, Japan), - regionalne integracije, - nacionalni (civilizacijski) protekcionizam, - oporavak meĎunarodnih sistema za upravljanje specifičnim sektorima (trgovina, finansije, energetika...); 2. Koaliciona politika SAD, u vezi sa raspodelom vojnih troškova za meĎunarodne akcije; 3. Sistem međunarodnih odnosa u rešavanju regionalnih kriza, koje će nastajati u vezi sa usloţnjavanjem političke karte, i nova uloga OUN i NATO; 4. Nastanak novih regionalnih konstelacija, kao što su: - Severna Amerika („NAFTA―), - Evropska unija (sa vodećom ulogom Nemačke i Francuske), - Istočna Azija (Japan – Kina), - Juţna Azija, - Islamske zemlje, - Evrazijska konstelacija (ZND). 5. Ideološka jednoobraznost: - demokratski ideal zapadnog tipa, minimum uticaja drţave, - slobodno trţište, - privatizacija. - moralni konsenzus. Sve to dugoročnovodi ka jednom cilju – stvaranju globalne federacije kao hijerarhičnog sistema koji se sastoji iz regionalnih podsistema, na čelu sa regionalnim silama. Prototip novog svetskog poretka je Evropska unija (EU). Geoekonomija Svaki rat predstavlja razaranje ekonomskog potencijala (uključujući i radne resurse) koji donosi profit. Zato ideja očuvanja ekonomskog potencijala pri smeni vlasnika tog potencijala (tj. ljudi, koji raspolaţu dohotkom), postaje sve popularniji u političkoj aktivnosti. Osim toga, smanjivanje nataliteta u razvijenim zemljama čini apsurdnom samu ideju borbe za ţivotni prostor, kao arenu postojanja civilizovanih naroda. Štaviše, razvijene zemlje postaju zainteresovane za stalno regulisanje priticaja migranata, koji vodi ka rastvaranju etničke etničke osnove drţavnosti i prelazu na ekonomsku osnovu drţavnosti (drţava blagostanja). Na taj način, geopolitičke ideje se transformišu u geoekonomske ideje. 40

U osnovne geoekonomske ideje spadaju (prema A. Skopinu): 1. UporeĎivanje drţave s korporacijom, koja eksploatiše resurse, proizvodi robe i usluge i reprodukuje faktore proizvodnje; 2. priznavanje da je osnovni cilj takve korporacije obezbeĎivanje ekonomskog rasta (dohotka) uz pomoć nekog sistema organizacije i upravljanja; 3. Priznavanje da je prirodno stanje konkurentska borba izmeĎu drţava-korporacija za trţišta roba i usluga, u kojoj pobeĎuju one drţave, koje nude kvalitetniju robu i usluge po niţim cenama, tj. drţave s višim nivoom proizvodnje i niţim troškovima proizvodnje; 4. Kao osnovni uzrok pobede u konkurentskoj borbi smatra se organizacionoupravni sistem zemlje.

41

III GEOGRAFIJA STANOVNIŠTVA POJMOVI EKUMENE, SUBEKUMENE I ANEKUMENE EKUMENA (grčki ge oikumene – naseljena zemlja) obuhvata stalno naseljeni deo kopna, koju uključuje sve naseljene, osvojene ili na drugi način uključene teritorije u ţivot, proizvodnju ili druge delatnosti ljudi. Ukupna površina Zemlje iznosi 510 mil. Km2. Od toga na kopno dolazi 149 mil. Km2 (29,9%). Oko 90 mil. Km2 je ekumena. ANEKUMENA obuhvata prostore koji koji još nisu naseljeni. Ukupna površina anekumene na kopnu, koja uključuje Antarktidu (14 mil. Km2), arktičke polarne oblasti, gornje visinske zone planina, predele tropskih, subtropskih i umerenih pustinja, ekvatorijalne prašume i močvare, iznosi ukupno 50 mil. Km2 ili 30% kopna. SUBEKUMENA je prelazna zona, u kojoj sezonski ţive nomadi, lovci, rudari. Površina subekumene iznosi 9 mil. km2 ili 6% kopna. Granice ekumene zavise od barijera hladnoće i toplote, suše, i vlage, nadmorske visine (od koje zavisi vazdušni pritisak i sadrţaj kiseonika).

СТРУКТУРЕ СТАНОВНИШТВА Структура становништва подразумева расподелу становништва по одређеним карактеристикама – старости, полу, раси, вери, образовању, економској активности. Ове карактеристике утичу на природно кретање становништва, производњу и потрошњу матералних и духовних добара. У зависности од различитих карактеристика постоје три групе структура: демографска, насеобинска и културна. Демографска структура се односи на разлике према полу, старости и породичном стању. Полна структура се назива и биолошка. Насеобинска структура се односи на распоред становништва према типу насеља (сеоска, градска и сл.). Културна се односи на етничку, лингвистичку, религијску, образовну, квалификациону, структуру према активности и слично. ПОЛНА И СТАРОСНА СТРУКТУРА подразумевају удео становништва у појединим старосним групама (контингентима) и пропорције мушког и женског становништва, изражене у процентима. Оне су значајне не само за репродуктивну способност, него и за економску и војну моћ и образовне могућности становништва. Полна структура зависи од наталитета, морталитета, миграција и ратова. У погледу полне структуре постоји природни закон равнотеже. У нашем становништву рађа се просечно 106-107 дечака на 100 девојчица. Смртност мушке деце је у младости већа, тако да се до узраста од 10-14 година успоставља равнотежа. Међутим, та равнотежа се са старењем ремети под утицајем различите стопе смртности мушкараца и жена, затим под утицајем миграционих кретања и катастрофичних друштвених ситуација као што су ратови. Са старошћу се повећава смртност оба пола, али је просечан век трајања живота краћи код мушкараца. Сматра се да су узроци те појаве обављање тежих послова, алкохолизам, пушење. У 42

неким земљама жене више умиру у току свог фертилног (плодног) периода, услед порођаја, неповољних животних услова и неповољног друштвеног статуса. Та је појава карактеристична пре свега за исламске земље Јужне и Југозападне Азије и Северне Африке, где се јавља већи релативни удео мушкараца него жена. Полни састав становништва мења се и под утицајем миграционих кретања. Већи релативни удео мушкараца у Аустралији и Новом Зеланду, објашњава се већом имиграцијом мушкараца. Супротно томе, већи удео женског становништва имају земље Европе и Северне Америке. Број мушкарца на 100 жена најмањи је (85-90) у Литванији, Украјини, Русији, Белорусији и другим земљама Источне Европе. То је последица жртава у време Другог светског рата и резултат ниског наталитета и високог морталитета мушкараца. У унутрашњим миграцијама више учествују жене због удаје, истовремено тежећи да пређу из села у град, због чега се јавља ―вишак‖ мушког односно ―мањак‖ женског становништва у селима. У миграцијама на привремени рад у иностранство више учествују мушкарци, па се у емиграционим подручјима јавља вишак жена. У мерењу структуре користе се коефицијенти и проценти: * Коефицијент маскулинитета (рm) или коефицијент феминитета (рf) указује на број мушкараца у односу на број жена или на број жена у односу на број мушкараца: pm= Pm / Pf * 100 ili

pf= Pf / Pm * 100

Старосна структура је у вези са репродуктивном способношћу и радном способношћу становништва. У првом случају становништво се дели на три поколења - деца (до 14. година), родитељи (15-49 година) и дедови и бабе (преко 50 година). У другом случају становништво се дели исто на три групе: младо издржавано (до 16 година), радно способно (од 16 до 55 – 65 година, за различите земље и зависно од пола), и старо становништво (преко 55 или 65 година). Старосна структура зависи од природног и миграционог кретања становништва. Висок наталитет узрокује већи удео младих поколења. Низак морталитет и низак наталитет утичу на повећавање удела старијих генерација. Услед миграција, у којима по правилу учествује највише зрело становништво у репродуктивном периоду, долази до процеса старења у емиграционим подручјима и до процеса подмлађивања у имиграционим подручјима. Жртве у ратним сукобима непосредно утичу на промене у старосној структури становништва. Они се лагано надокнађују и старосна структура се нормализује, али то зависи и од природног прираштаја. Очигледну слику о расподели становништва по полу и узрасту у појединим земљама даје полно-старосна пирамида. Пирамида се дели на мушку и женску страну. По ширини приказује удео становништва а по висини редослед старосних група од по 5 или 10 година. Изглед пирамиде указује на промене у старосној структури и веома је значајан за планирање демографског потенцијала и демографску политику. Постоје три основна типа старосно-полних пирамида становништва: 43

1. Експанзивни или прогресивни тип: Троугласта пирамида са широком базом, означава висок удео младог, средњи удео зрелог и мали удео старог становништва. Такву пирамиду имају земље Африке, Азије и Латинске Америке у којима је висок наталитет (слика А). 2. Стационални тип: Звонаста пирамида са уском основом и врхом, указује на низак наталитет и морталитет, и висок удео зрелог становништва (слика Б). 3. Конструктивни тип: Пирамида са уском базом, означава мали удео младог и висок удео зрелог и старог становништва (слика В). У ту групу спада већина европских држава, САД, Канада, Аустралија, Јапан. За њих су карактеристични низак наталитет и процес ―старења‖ становништва. Неке од њих имиграционом политиком покушавају да поправе удео млађег становништва.

Сл. Три типа старосно-полних пирамида

- Индекс старења (i) представља однос између старог и младог становништва и варира од 0,1 до 0,65, а критична вредност је 0,4 или 40%. Становништво где тај однос има веће вредности карактерише старење и обрнуто, а ако је индекс мањи од граничне вредмости становништво је младо. i = 00P60 / 19P0 - Коефицијент старости (кs) или коефицијент младости (кm) узимају у обзир само однос појединачних великих старосних група и укупног становништва : ks = 00P60 / P * 1000 ili km = 19P0 / P * 1000 РАСНА СТРУКТУРА подразумева састав становништва према биолошким обележјима као што су боја коже, врста косе, облик очију, лобање, носа и неки састојци крви. На основу тих обележја разликују се Четири основне расе: 1. Европеидна или бела, насељава пре свега Европу, северну Африку, Америку, Аустралију и Нови Зеланд; 2. Монголоидна или жута, преовлађује у Источној Азији и Централној и Јужној Америци (Индијанци) 3. Негроидна или црна раса, распрострањена је у тропским пределима. Припадају јој афрички црнци (Судански 44

и Банту црнци, Бушмани, Хотентоти, Пигмеји који су врло ниског раста и Нилоти који су врло високи, и други). 4. Сродна негроидној је аустралоидна (океанска) раса коју чине Папуанци, Меланежани и Абориџини (домородачко становништво Аустралије). На европеидну расу долази око 43%, монголоидну 19%, негроидну 7% и аустралоидну 0,3% становништва света. Остатак од близу 31% отпада на мешанце који су настали укрштањем раса. Неки региони, на пример Латинска Америка, прави су мозаик раса. Осим припадника главних раса, ту живе Местици – мешанци монголоидне (индијанске) и беле расе, Мулати – мешанци беле и црне расе, Замбоси – мешанци црне и монголоидне (индијанске) расе, и комбинације самих мешанаца. Разноврсна истраживања антрополога, биолога и психолога потврђују да представници свих раса имају једнаке могућности психо-физичког и менталног развоја. Супротно томе, концепција расизма, која разликује ―ниже‖ и ―више‖ расе, негира једнакост раса и заступа расну дискриминацију. То је друштвено штетна концепција, посебно ако постане део политичког програма неке државе.

ЕКОНОМСКЕ СТРУКТУРЕ СТАНОВНИШТВА Економска структура представља поделу становништва на основу одређених економских обележја. Постоје опште и посебне економске структуре. Општу економску структуру чине две категорије становништва – економски активно и економски неактивно. У економски активно становништво убрајају се људи који обављају неку делатност, привремено незапослени, и они који први пут траже посао. У економски неактивно становништво убрајају се људи са личним приходом као што су пензионери, стипендисти и издржавана лица (домаћице, ученици и студенти). Удео активног становништва зависи од старосне структуре и степена друштвено-економског развоја земље. Структура привреде по секторима

Сл. – Модел структуре привреде Економска структура становништва се формира према уделу активног становништва по делатностима

45

Финасије, управа

Просвета, наука, култура

Квартарни сектор

Здравство

Туризам и угоститељ.

Трговина услуж. занат.

Саобраћај и комуник.

Терцијарни сектор

Производно занатство

Грађевинарство

Ш

Индустрија и рударство

Секундарни сектор

Водопривреда

Шумарство

Пољопривреда

Примарни сектор

Посебне економске структуре дају преглед (структуру) економски активног становништва по појединим гранама делатности које су груписане у три сектора – примарни, секундарни и терцијарни. Примарни сектор обухвата пољопривреду, шумарство, водопривреду, лов и риболов. У секундарни сектор спадају индустрија, рударство, грађевинарство и производно занатство. Терцијарни сектор обухвата разноврсне услужне делатности као што су саобраћај, трговина, услужно занатство, туризам, угоститељство, администрација, банкарство, школство, здравство и слично. Део терцијарног сектора који обухвата школство, здравство и државне службе издваја се као квартарни сектор. Економска структура се изражава процентним уделом економски активног становништва у појединим делатностима. Што је већи удео делатности из секундарног и посебно терцијарног сектора то је степен развијености државе или региона већи. Слабо развијене земље имају висок удео активног становништва у примарном сектору, средње развијене у секундарном а виско развијене у терцијарном сектору. У високо развијеним земљама применом науке и технологије у производњи смањује се потреба за ниско квалификованом радном снагом, док се развојем услужних делатности повећава потреба за високо образованим стручњацима са факултетском дипломом. У развијеним земљама у примарном сектору ради само 5%, у секундарном до 35% и у терцијарном око 60% запослених. Према томе, можемо рећи да се у економској структури развијених земаља процес индустријализације успорава а процес терцијаризације убрзава. (У којим деловима света је карактеристичан процес терцијаризације делатности?). У економски слабо развијеним земљама још увек је присутан процес деаграризације становништва и делатности, тј. прелазак из примарног у секундарни и терцијарни сектор. То узрокује промене у структури привреде, миграциона кретања из села у градове и нагли процес урбанизације, што са своје стране утиче на различите економске, социјалне и еколошке проблеме. Структурне промене становништва су дијаметрално супротне у развијеним и недовољно развијеним земљама. Недовољно развијене земље имају више младе радне снаге него радних места, па се јавља проблем незапослености и економске емиграције становништва. У развијеним земљама је обрнуто - становништво стари, наталитет опада, па се јавља недостатак радне снаге. Поглед у будућност и једних и других не може бити оптимистички. - Општа стопа активности:

pa = Pa / P * 100

ПРИРОДНО КРЕТАЊЕ СТАНОВНИШТВА СВЕТА Природно кретање разматра се кроз сталне промене наталитета (броја рођених на 1000 становника; n = N/P . 1000), морталитета (броја умрлих на 1000 становника; m = M/P . 1000) и природног прираштаја, који представља разлику између наталитета и морталитета у одређеној држави или региону у току године и изражава се у промилима (‰; j = N-M/P . 1000). Позитиван предзнак означава 46

пораст а негативан опадање тј. депопулацију. Наталитет зависи од старосне структуре становништва, од демографске политике, религиозних традиција, друштвеног положаја жена, стамбених прилика, животног стандарда итд. Морталитет се може успорити путем система здравствене и социјалне заштите, унапређења животног стандарда. Упоредо са смањивањем морталитета повећава се просечно трајања живота. Оно је у свету износило у периоду 1965-70. г. 54,8 година, а 1995-2000. г. 64,1 годину.

Број и распоред становништва света. У далекој прошлости људски род се споро множио јер су људи страдали од глади, болести, природних непогода и међусобног истребљивања. Тек средином XVII века долази до наглог пораста броја становника у свету, што се назива демографска експлозија. У ту фазу најпре је ушло становништво Европе. Затим су првенство преузели други делови света. На почетку XXI века на планети Земљи живи преко 6,3 милијарди људи. Најнасељеније континент је Азија (без Русије) на којем живи 61% укупног светског становништва. На Европу са европским делом Русије отпада 11,6 %, Африку 12,9%, Северну и централну Америку 8%, Јужну Америку 5,7% и Аустралију са Океанијом 0,5% светског становништва. На листи десет популационо највећих земаља на крају XX века су Кина, Индија, САД, Индонезија, Бразил, Русија, Пакистан, Јапан, Бангладеш, Нигерија. Број становника света је начелни проблем, који је све до XVII века био потиснут. Црква се није интересовала за то питање зато што је сматрала да демографска питања спадају у надлежност Бога. У Другој књизи Самуиловој (24, 10) Давидово се пребројавање народа сматра грехом и кажњава помором. У средњем веку теолози и богобојажљиви самоуки истраживачи су демографске законитости тумачили као доказ Божије мудрости.

47

Данас се становништво света повећава за 90 мил. људи годишње.Пргнозе ОУН се односе на човечанство у целини, а не на расе и народе, иако је и то питање важно. Према досадашњим линијама развоја, треба знати, да ће будућност развоја припадати становништву неевропског порекла. Људи неевропског порекла су на почетку демографске транзиције, а европског – на крају. Ипак, трба напомеути, да демографија није биолошка наука, него друштвена, а у бројчаном развоју човечанства друштвено-економски чиниоци су доминантни. Бројно кретање становништва света у периоду 1650-2000. г. Година Мил. 1650=100% Ланчани индекс 1650 505 100 100 1750 673 133,3 133,3 1800 868 171,9 129,0 1850 1143 226,3 131,7 1900 1580 312,9 138,2 1950 2539 502,8 160,7 1200,8 238,8 2000 6064 Број за 2000. г. је према подацима ОУН. За претходне године су израчунате средње вредности из три процене: Wilcox, 1931; Carr-Saunders 1936; Staszewski, 1953. Стопе природног кретања становништва по континентима

Континенти

Европа Азија Африка Англоамерика Лат. Америка Аустрал. и Ок. Бивши СССР СВЕТ

Просечан природни прираштај (у ‰) 1850-1900. 1900-1950. 7 3 4 23 13 17 5

6 8 10 14 16 16 6 8

Просечне годишње стопе 19851998. (у ‰) наталитет мортали Природни тет прираштај 13 11 2 28 9 19 45 15 30 15 9 6 29 7 22 19 8 11 18 9 9 27 10 17

Десет највећих земаља света по површини и по броју становника, 2000. г. Површина (хиљ. км2) Земље Становништво (мил.)

Земље 1. Русија 2. Канада 3. Кина 4. САД 5. Бразил 6. Аустралија 7. Индија

17 075 9 971 9 561 9 373 8 512 7 682 3 287

1. Кина 2. Индија 3. САД 4. Индонезија 5. Бразил 6. Русија 7. Пакистан

48

1244,2 966,2 271,8 203,4 163,7 147,7 144,0

8. Аргентина 9. Казахстан 10. Судан

2 767 2 717 2 506

8. Јапан 9. Бангладеш 10. Нигерија

126,0 122,7 103,9

Vodeće zemlje po broju stanovnika, 1996. Zemlja Mil. stanovn. Rang Procenat svet. St. Kina 1 218 1 21.1 Indija 950 2 16,5 SAD 266 3 4,6 Indonezija 201 4 3,5 Brazil 160 5 2,8 Rusija 148 6 2,5 Pakistan 134 7 2,3 Japan 126 8 2,2 Banladeš 120 9 2,1 Nigerija 104 10 1,8 Meksiko 95 11 1,6 Nemačka 82 12 1,4 Vijetnam 77 13 1,3 Filipini 72 14 1,2 Iran 63 15 1,1 Subtotal 3 816 66,1 Svet ukupno 4 771 100 Број становника и густина насељености по континентима 1900. и 2000. г. Континент 1900. године 2000. године 2 Мил. Ст. Ст./км Мил. Ст. Ст./км2 Европа (са европским 423 40 703 68 делом Русије) Азија 900 20 3 721 83 Англо Америка 81 4 312 16 Латинска Америка 63 3 514 22 Африка 120 4 782 26 Аустралија и Океанија 6 0,7 32 3 Свет укупно 1 593 1,1 6 064 40

Površina, stanovništvo i gustina naseljenosti kontinenata 2005. g. KONTINENT Površina Stanovništvo 2005. Afrika

1000 km2 30 305

% 22,2

U mil. 906 49

% 14,0

Na 1 km2 29,9

Angloamerika Austr. i Oke. Azija

21 962 8 563 44 397

16,1 6,3 32,6

331 33 3 905

5,1 0,5 60,4

15,1 3,9 88,0

Evropa

10 520

7,7

728

11,3

69,2

Lat. Amerika Ekumena

20 535 136 255

15,1 100

561 6 464

8,7 100

27,3 47,4

Svet

149 000

6 464

43,4

ДЕМОГРАФСКА ТРАНЗИЦИЈА Репродукција становништва се назива промена у његовим квантитативинм и квалитативним карактеристикама (броју, динамици, структури и слично). Кретање становништва може бити социјално, природно и просторно. Социјално кретање обухвата промене у друштвеној и професионалној структури становништва. Просторно кретање се назива миграције. Природно кретање представља природну смену (обнављање) поколења. У природно кретање спадају наталитет, морталитет и природни прираштај, о којима ће бити речи у следећој лекцији. Према размерама замене родитељског поколења са децом, разликују се три типична режима природне репродукције: 1. Проста репродукција, се карактерише релативном равнотежом између поколења родитеља и деце (на два родитеља долази двоје деце). 2. Проширена репродукција, када је поколење деце бројније од поколења родитеља (на два родитеља долази 3 и више деце). То даје могућност да се становништво увећава. Брак треба да има најмање троје деце, од тога најмање једно женско да би се побезбедила проширена репродукција. 3. Смањена репродукција, када је поколење родитеља бројније од поколења деце. То узрокује смањивање становништва у будућности (депопулацију). Двоје живорођене деце по једној жени у репродуктивном периоду је граница биолошке депопулације. Темпо природног прираштаја светског становништва се историјски мењао. Разликују се два историјска типа репродукције – традиционални и савремени. Традиционални тип репродукције се одликује брзом сменом покољења родитеља с поколењима деце. Карактерише га висок наталитет и морталитет, кратко трајање живота и ограничен природни прираштај становништва. Овај тип је био карактеристичан за све народе света до почетка XX века, а за неке је остао и до данас. Српске патријархалне породице су такође имале већи број дјеце. Савремени тип репродукције се карактерише ниским наталитетом и морталитетом, продуженим трајањем живота и спорим порастом становништва. Такву репродукцију има већина народа Европске уније.

50

Сваки народ прелази у свом демографском развитку од традиционалног у савремени тип природне репродукције. Период, кроз који се мења тип репродукције назива се демографска транзиција (или демографски прелаз). Транзиција почиње у различито време у различитим регионима и земљама света, и има различиту дужину трајања. Због тога се данас поједине земље налазе у различитим фазама транзиције. Најразвијеније земље се налазе у четвртој фази, што значи да су већ прешле у савремени тип природне репродукције. У већини заосталих земаља Африке, Азије и Латинске Америке транзиција је почела после Другог светског рата, када су се променили економски и политички услови у тим земљама. Узрок демографске транзиције је пре свега опадање стопе морталитета, до које је дошло захваљујући побољшању услова живота услед примене достигнућа медицине и хигијене, увођењу социјалне заштите и слично. У Мексику је, на пример, стопа морталитета на почетку XX века износила 32,3 промила а на крају истог века само 6 промила. Међутим стопа наталитета није толико смањена, услед чега је у истом периоду број становника Мексика повећан од 13,6 мил. на 94,5 мил. Резултат побољшавања животних услова је такође опадање смртности одојчади и повећање просечног трајања живота. Према променама у наталитету, морталитету, фертилитету (просечном броју деце који рађа једна жена током свог живота), просечном трајању живота, брачности и разводивости, у демографској транзицији се разликују 4 фазе (сл. ).

Сл. - Фазе демографске транзиције

У првој фази жене рађају просечно преко шесторо деце, а просечно трајање живота је испод 45 година. Смртност одојчади (до 1 године старости) је висок, али је и наталитет висок – преко 50 промила. Природни прираштај становништва у тој фази расте због опадања морталитета и одржавања високог наталитета. У тој фази се налазе најсиромашније земље Африке.

51

У другој фази транзиције жене рађају просечно око 4 детета, а трајање живота достиже око 55 година. Смртност одојчади и укупан морталитет брзо опадају, а висок наталитет се одржава. Због тог несклада долази до високог природног прираштаја, који у неким земљама достиже 25-30 промила и узрокује ―демографски бум‖. Данас се у тој фази налазе многе земље Латинске Америке, Азије и Африке. У трећој фази транзиције природни прираштај становништва опада. Жене рађају просечно 3 детета, а трајање живота достиже 65 година. У тој фази почиње ―планирање‖ деце у породици, због увећаних захтева родитеља при њиховом одгајању. У овој фази налази низ земаља Северне Африке, Ист. и Зап. Азије. У четвртој фази транзиције је јасно изражена тенденција опадања природног прираштаја, који се приближава нули. Жене рађају просечно 2 или мање од 2 детета, а просечно трајање живота је преко 65 година. Закључују се касни бракови, а разводивост је висока. Становништво расте али успореним темпом, тако да се јавља ―демографска криза‖. У таквој фази налазе се развијене европске земље. Ту спадају и Србија и Република Српска, иако нису високо развијене. ПРОЈЕКЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА СВЕТА Региони демографске експлозије данас су Африка, Латинска Америка и Азија. Та се појава објашњава низом узрока, као што су: развитак светског саобраћаја, пољопривредне производње и уопште производних снага, напредак науке, посебно медицине, увођење нових пољопривредних култура - кромпира и кукуруза. Све то је допринело спречавању катастрофалних гладних година и епидемија, смањивању морталитета одојчади и продужавању просечног трајања живота. Пораст броја становника у свету и прогнозе за XXI век

Године 7000. п. н. е. 4500. п. н. е. 2500. п. н. е. 1000. п. н. е. 1. н. е. 900. 1600. 1700. 1805. 1850. 1890.

Становништво у милионима 10 20 40 80 160 320 500 600 1 000 1 200 1 500

Године 1926. 1950. 1960. 1970. 1974. 1981. 1987. 1999. 2010. 2022. 2070.

52

Становништво у милионима 2 000 2 500 3 000 3 500 4 000 4 500 5 000 6 000 7 000 8 000 10 000

Сл. – Пораст светског становништва и прогноза до 2100. године

На основу историјских проучавања може се проценити да је 7000 година пре наше ере на Земљи живело око 10 милиона људи. To je приближно данашњем броју становника Париза или Москве. У првој години нове ере становништво света достигло је око 160 милиона. Пораст броја људи на Земљи се нагло убрзавао у периоду индустријске револуције. Број становника је почетком XIX века, 1805. године, достигао је 1 милијарду, 1926. – 2 милијарде, 1960. – 3 милијарде, 1974. – 4 милијарде, 1987. – 5 милијарди, 1999. – 6 милијарди. Период удвостручавања становништва света се скраћује. Према демографским пројекцијама ОУН светско становништво ће успорити раст после 2025. године, врхунац од 10 милијарди ће достићи 2070. године, затим ће лагано опадати и коначно се стабилизовати на око 7 милијарди у XXII веку. ПОПУЛАЦИОНА ПОЛИТИКА Већина земаља у свету има проблеме који су изазвани тенденцијама и особеноистима демографског развитка. Владе тих земаља су принуђене да предузимају мере, које утичу на демографски развитак, које се називају демографска политика. Слабо развијене земље трпе економске и социјалне последице “демографске експлозије”. Због тога неке од њих примењују демографску 53

политику, усмерену на снижавање наталитета (антинаталистичка политика). Познато је да значајан део становништва света гладује или живи ―испод ивице сиромаштва‖. Простори глади и потхрањености поклапају се са земљама које имају висок природни прираштај становништва. У многим земљама Африке, Азије и Латинске Америке број становника расте брже него производња средстава за живот. То повећава незапосленост, ствара проблеме у социјалној сфери и низ других тешкоћа у развоју. У неким азијским земљама се примењују закони за смањивање наталитета, укључујући и забрану раних бракова. У Кини се спроводи ―политика једног детета‖, тако што се ограничава доходак породицама са више деце и материјално помажу породице без деце. У Индији се дозвољава закључивање брака када жена наврши 18 година а мушкарац 21. Побољшавање стамбено комуналних услуга

Повећавање дечијег додатка и породиљског боловања

Помагање младим брачним паровима да реше стамбено питање

Демографска политика

Побољшавање здравствене заштите мајки и деце

Сл. - Мере за побољшавање демографске ситуације У развијеним земљама појављују се економске и социјалне последице услед депопулације. Оне крију опасност од нарушавања равнотеже између издржаваног и радноспособног становништва, као и између младог, зрелог и старог становништва. Већина развијених земаља спроводи пронаталистичку политику за повећавање наталитета. Мере које се предузимају су економске (новчане премије, олакшице), административне (закони који се односе на мајку и дете) и морално-психолошки (пропаганда, формирање друштвене свести). У већини европских земаља (изузев Албаније и Босне) демографски проблеми настају због ниског наталитета и пораста смртности због старења становништва. То намеће примену демографске политике, која подржава наталитет (пронаталистичка). Циљ те политике се постиже углавном путем материјалног стимулисања рађања и помагања породица са више деце – повећавањем дечијег додатка, повећавањем плаћеног одсуства за гајење детета, давањем финансијских олакшица породицама са више деце, забраном прекида трудноће, увођењем бећарског пореза итд. Популациона политика је систем мјера и акција помоћу којих се дјелује на демографске процесе, посебно на природно и механичко кретање становништва, ради постизања одређеног циља (повећање или смањивање становништва).

54

Циљ популационе политике је убрзање или успоравање стопа раста становништва. Овај циљ је условљен економским, политичким, социјалним и националним циљевима друштвеног развоја. Типови популационе политике: експанзивна, редистрибутивна, рестриктивна, еугеничка. Експанзивна популациона политика усмјерена је на пораст стопе кретања становништва или на њено одржавање на истом нивоу. Рестриктивна популациона политика спада у групу квантитативних политика, усмјерена је на смањење пораста становништва. Редистрибутивна популациона политика представља целовит, координисани систем мера емиграционо-имиграционих, усмерених на стварање такве расподеле становништва која би отклонила постојећи демографски дебеланс. Еугеничка популациона политика усмерена је на квалитативно побљшавање популације. Планирање популације или програм планирања популације представља једну од најефикаснијих мера популационе политике. Раст популације је збир рођених минус умрли плус или минус нето миграција. Планирање становништва и његова контрола су синоними који наравно немају исту конотацију добровољности/недобровољности. Експлицитна популациона политка усмерена је на повећање нивоа рађања, док имплицитна популациона политика узима у обзир дјеловање шире друштвене заједнице на развој становништва.

55

IV ГЕОГРАФИЈА СТАНОВНИШТВА- II МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА: ВРСТЕ, СМЕР И ФРЕКВЕНЦИЈА У дугој историји људи су се константно мешали једни са другима и еволуирали у једну велику породицу. Антрополози су утврдили да све расе и народи света имају исто генетско порекло. Човечанство је генетски хомогено више него и једна друга врста у животињском царству. Према томе, сви људи су сродни, припадају истој врсти (Homo sapiens regens) и треба да имају иста људска права. Због тога су развој демократије и људских права неодвојиви од расне и етничке толеранције, која подразумева уважавање расне и етничке разноликости. У само 100.000 година раштркане групе хомо сапиенса су се трансформисале у пупољке глобалне популације од 6 милијарди јединки. Чак сви ови људи, од Ескима до Пигмеја, од Абориџина до Енглеза, Немаца, Руса, Срба, сви су генетички идентични – зато што човечанство није имало времена за биолошку дивергенцију у значајнијим правцима. То нам доказује да су људска бића, упркос разликама у спољњем изгледу, реално чланови једног ентитета. То је врста биолошки веома сродна. МИГРАЦИЈЕ су кретања људи из једног места у друго с циљем привремене или сталне промене места боравка. Промена средине у којој људи живе утиче на промене њихових навика. Посебна врста су дневне миграције тј. путовања радника или ученика између места рада или школовања и места становања. Људи који врше миграције називају се мигранти. Појмови емиграција и имиграција односе се на међународне миграције. За земљу из које се људи исељавају они су емигранти а за земљу у коју се усељавају они су имигранти. Емиграција је у основи штетна за земљу порекла, јер она на тај начин губи младо и радно способно становништво. Позитивно је што се на тај начин смањује незапосленост, и што емигранти економски помажу своју родбину у домовини. Миграције су сложен демографски и друштвено-економски процес, који је повезан с развојем производних снага, репродукцијом становништва, његовим територијалним размештајем, структуром, социјалном мобилношћу, урбанизацијом. Један од најважнијих показатеља који се користе при анализи миграција је миграциони салдо. Он представља разлику између броја исељених (емиграната) и усељених (имиграната) у одређеној земљи или региону у току године. Од салда зависе динамика броја становника, полно-старосна структура становништва, обим радне снаге и друге важне демографске и социјално-економске карактеристике становништва. Миграционих кретања било је током целе људске историје унутар појединих континената. После Великих географских открића почеле су интерконтиненталне миграције из Европе у Нови свет. Само у XIX и првој половини XX века из Европе 56

се иселило (емигрирало) у Нови свет око 50 милиона људи, претежно у Америку, Аустралију и Нови Зеланд. Истовремено су се одвијали трговина робљем из Африке у САД, Бразил и на Антиле, миграције Кинеза у Југоисточну Азију (Индокину), миграције Руса у Сибир, Средњу Азију и на Далеки Исток. Врсте миграција. Миграције се класификују на више начина. Према трајању деле се на сталне (на пример миграције номадских сточара у тундрама и пустињама) и сезонске (полуномади, печалбари - сезонски радници у пољопривреди); према преласку државне границе на спољашње и унутрашње, према узроцима на политичке, економске, административне, еколошке. Економске миграције су добровољне а имају за циљ побољшавање материјалног стања миграната. Око 60 милиона људи данас учествује у миграцијама. Узроци томе су војни, унутрашњи сукоби, природне непогоде, глад, сиромаштво. Политички условљене миграције су масовна пресељавања (трансфери), на основу једностраног притиска или двостране међународне размене а могу бити и масовна бекства пред различитим облицима дискриминације из земаља прогањања у земље тобожње слободе и мира. Деле се на: 1. Масовна пресељавања (трансфери, егзодуси) етничких, расних или религиозних група; 2. Неорганизована бекства мањих група пред различитим облицима дискриминације. Људи који су прешли из једне државе у другу називају се избеглице, а уколико су остали у истој држави називају се унутрашња расељена лица; 3. Формално-политичке миграције су на пример ―лажни азиланти‖ у Западној Европи из бивших социјалистичких земаља. Политички емигранти често траже азил (заштиту) у другој земљи, зато што су им угрожена људска права и слободе у властитој земљи. Избеглиштво је данас првенствено проблем политички нестабилних земаља. Високи комесаријат за избеглице ОУН регистровао је повећавање броја избеглица у свету: 1974. г. – 2,4 мил., 1984. г. – 10,5 мил., 1991. г. – 17 мил., 1995. г. – 27,4 мил. Од тог броја око 14,5 мил. чине избеглице које су прешле у другу државу; 5,4 мил. унутрашња расељена лица; 4 мил. репатриране избеглице (повратници) и око 3,5 мил. чине азиланти под заштитом. Узроци политичких миграција могу се поделити у две велике групе: 1. Ратови и други облици политичких сукоба (међународни конфликти, револуције, државни удари, етнички и племенски конфликти, разграничење и територијалне промене државе). На пример, разграничавање Индије и Пакистана 1948. године, изазвало је сеобе око 7 мил. муслимана из Индије у Пакистан, и још толико Индуса и других у супротном правцу. 2. Планирана и административна пресељавања или прогони људи. То могу бити трансфери или прогони. Пример трансфера је размена 1,2 мил. Грка за 400 000 Турака након Грчко-турског рата 1924. г. Примера прогона на етничкој и религијској основи има много. Такав пример је прогон Срба из бивше Републике Српске Крајине 1995. године. Разврставање политичких миграција према узроцима је условно, јер у неким случајевима је истовремено деловало више фактора. Кризна жаришта у којима се често јављају политичке миграције су Рог Африке, Кавказ, Блиски Исток, Централна Азија, Индокина, Централна Америка, Балканско полуострво. 57

Унутрашње и спољашње или међународне миграције разликују се у односу на државну границу. У н у т р а ш њ е м и г р а ц и ј е не доводе до промене броја становника, него само до њихове територијалне прерасподеле унутар дате земље. Оне се остварују претежно у вези са привредним освајањем нових региона (колонизација), или пресељавањем из села у градове (урбанизација). Унутрашњим миграцијама ширило се руско становништво према истоку (Сибир, Централна Азија), становништво Бразила према западу (унутрашњост, Амазонија), становништво САД према тзв. ―Дивљем западу‖, са острва Јава на друга острва итд. Дуготрајне и постепене (етапне) миграције називају се метанастазичка кретања. Оне су биле карактеристичне за миграције српског становништва на Балканском полуострву у време турске власти. Узроци тих миграција били су: 1. Историјско-психолошки (историјске велике битке, турски зулуми, буне, устанци, организовање војне крајине), или 2. Социјално-економски (аграрна пренасељеност, климатске непогоде како што су суше или поплаве, неродне године, понос и осетљивост становништва, кметски режим и кулучење, промене вере као што је исламизација, епидемије и болести). Центри дифузије метанастазичких миграција били су динарски предели (Црна Гора, Херцеговина), Косово и Метохија, Македонија и Јужна Србија. Те миграције су вековима освежавале и јачале српски етнички елемент у Војводини, Славонији, Босни, Далмацији, Лици, све до Беле Крајине. С п о љ а ш њ е м и г р а ц и ј е у новијој историји су највише биле усмерене у Америку. Незапосленост, сиромаштво и несигурна будућност подстицали су многе људе да напусте домовину и да се отисну на далек и неизвестан пут (―трбухом за крухом‖). Црначко становништво из Африке увожено је у Америку присилним путем, као робље. Имигранти су тамо искоришћавани највише за тешке и слабо плаћене послове (―црначке послове‖). Скоро 5/6 данашњег становништва САД, Канаде, Бразила, Аргентине, Аустралије и Новог Зеланда чине потомци европских емиграната. У погледу миграција из Европе у Америку (САД, Канаду, Аргентину и др.), водећа емиграциона подручја су била Западне и Јужна Европа. Данас су то Италија, Шпанија, Грчка, јужнословенске земље, Ирска. Интерконтиненталне миграције постепено малаксавају а јачају унутарконтиненталне, посебно у Европи. После Првог а посебно после Другог светског рата било је великих сеоба Немаца (око 10 мил.), услед пораза и промене граница. Касније су уследиле миграције на привремени рад тзв. ―гастарбајтера‖ – радника из Грчке, Турске, Италије, јужнословенских земаља у земље Западне Европе. Средином 1970-х година у земљама Западне Европе живело је и радило око 13 милиона странаца. У Немачкој живи око 720 000 Срба на привременом раду (гастарбајтера). После рушења Берлинског зида 1990. године и отварања граница земаља Источне Европе, повећана је емиграција из тих земаља (Пољске, Румуније, Бугарске, Русије и других) у Западну Европу.

58

Полити чки Етнички

Економски

Психолошки

Фактори

Демографски

Еколошки

Административни Природни

Сл. - Важнији фактори који утичу на миграцијне становништва

ПРОСТОРНА СТРУКТУРА СТАНОВНИШТВА СВЕТА Бројчани преглед становништва света са економског и друштвеног гледишта не може се данас извести по класичним границама континената. Политичке, економске и друштвене разлике међу великим територијама насељеног дела Земље су тако велике, да демографи узимају поделу на велике територијалне јединице, које се не поклапају с континтима. Светско становништво по континентима, 1900. и 2002. године Континент Површина (km2) Број становника (мил.) 1900. г. 2002. г. Европа 10.298.929 423 694 Азија 44.500.779 900 3.762 Северна и Центр. Америка 24.213.347 97 493 Јужна Америка 17.861.426 54 353 Африка 30.213.059 120 818 Аустралија и Океанија 8.541.172 6 33 Антарктик 14.107.637 0,005

Густина (ст/km2) 1900. г. 2002. г. 42 67 20 85 4 20 3 20 4 27 0,7 4 -

Највећи проценат светског становништва отпада на територију Источне Азије. Англоамерика је на трећем месту, Русија на четвртом. Најгушће је насељена централна Европа, затим Јужна Азија. Узроци неравномерног размештаја човека на земаљској кугли су пре свега историјски и економски. Географски положај и климатски услови имају све мањи значај.

59

ГУСТИНА НАСЕЉЕНОСТИ Густина насељености означава просечан број становника који живе на 1 км2 неке територије. Из таквог односа броја становника и површине, може се сагледати неравномерност размештаја становништва на земаљској кугли и њеним деловима. Велики простори неповољних климатских, здравствених, пољопривредних и саобраћајних услова подударају се са просторима који су слабо насељени (параекумена) или ненасељени (анекумена). У екваторијалним прашумама, пустињама, сувим степама, поларним пределима, који чине скоро две трећине светског копна, живи једва 2% укупног становништва. Становништво света концентрисано је углавном у приморским зонама до 200 km од обала – у Западној Европи, Индији, Источној Азији, Северној и Јужној Америци. Просечна густина насељености светског копна, без Антарктиде, износи 41 ст./km2, али се она разликује по континентима, земљама и регионима (види табелу). Земље високе густине насељености (преко 200 ст/km2) су на пример Белгија, Холандија, Велика Британија, Израел, Либан, Бангладеш, Шри Ланка, Јужна Кореја, Руанда, Салвадор. Земље средње густине (око светског просека, 41 ст/km2) су Ирска, Ирак, Камбоџа, Малезија, Мароко, Тунис, Мексико, Еквадор. Земље мале густине (испод 2 ст/km2) су Монголија, Либија, Мауританија, Намибија, Гвајана, Аустралија. Ретко су насељене такође Канада sa 3 ст/km 2, Русија 9 ст/km2 итд. Крајње малу густину има Гренланд (0,02 ст/km2). Интересантан је податак да више од 37% светског становништва живи на само 2% површине копна. Ретко насељени простори (до 1 ст./km 2) размештени су независно од географске ширине. Они захватају 44% површине Азије (Сибир, Тибет, Арабијска и друге пустиње), 88% Аустралије, 85% Канаде. Густо насељени простори (2004. г.) су мањи региони. У Источној, Југоисточној и Јужној Азији у делтама великих река густина достиже 2 000 - 3 000 ст./km2. Најгушће насељене територије у том региону су Макао – 23 868 ст./км2, Хонгконг 5 956 ст./km2, Сингапур 4 929 ст./km2, Бангладеш – 848 ст./km2, Јужна Кореја 470 ст./km2, Јапан 342 ст. /km2. Исхрана становништва у том делу света је везана за узгој принча, који уз много рада и наводњавање даје високе приносе. Густо насељене области у Азији су низије и долине великих река као што је Мезопотамија у Ираку, и оазе у Средњој Азији. На Блиском и Средњем Истоку густо је насељена Западна обала и зона Газе у Израелу (насељена Палестинцима) – 2 500 ст./km2 и Бахреин – 939 ст/km2. У Европи земље с највећом густином насељености су Малта – 1252, Холандија – 388, Белгија – 338, Немачка 231, Велика Британија 243 ст./km2. Густо насељене области у Европи су Рур, Северна Француска, Горњи Шљонск и патуљасте државе. У Африци густо насељене области су делта реке Нил у Египту, приморје Западне Африке. У Латинској Америци то је обала Атлантског океана, а у Северној Америци – Североисток САД, обале Мексичког залива и Пацифика. Неке земље на својој територији имају простране области анекумене – пустиње, субполарне и поларне пределе, високе планине, прашуме. Примери су 60

Египат, Кина, Аустралија, Канада, Бразил, Русија, Туркменистан, Таџикистан. При том не треба заборавити и земље на архипелазима. На пример у Индонезији густина насељености на Јави прелази 2000 ст/km2, а у унутрашњим регионима других острва пада на 3 ст/km2. Поред поменуте опште густине значајна је и тзв. аграрна густина, која представља однос пољопривредног становништва и укупних пољопривредних површина, или само обрадивих површина. Максималан број становнбика по km2 површине који неки простор може издржавати (хранити) назива се оптимална густина насељености. Она се савременим агротехничким мерама може повећати до одређене границе. Појам релативна пренасељеност означава присуство вишкова радне снаге и незапослености, на пример у сеоским подручјима, недовољно развијеним подручјима и слично. Просечна густина становништва се мења, зависно од мењања броја становника. Урбанизоване густо насељене територије се брзо шире, и гутају обрадиво земљиште. Проблем смањивања аграрног простор је посебно изражен у земљама које су аграрно пренасељене (на пример Египат).

РЕГИОНАЛНИ КОНТРАСТИ У РЕПРОДУКЦИЈИ СТАНОВНИШТВА СВЕТА Поједини региони у свету се налазе у различитим фазама демографског развоја. Ипак глобално се бележи смањивање стопе природног прираштаја, што значи да ―демографска експлозија‖ или ―беби бум‖ малаксава. Узрок томе је тенденција смањивања наталитета и у недовољно развијеним земљама услед урбанизације, развоја образовања, побољшања социјалног положаја жена, антинаталистичке демографске политике појединих земаља. Данас на планети живи око 6,3 млрд. људи. У Азији живи више од половине светског становништва (око 64%). У појединим регионима овог континента становништво расте различитим темпом, што се одражава на разлике у нивоу социјално-економског развоја, етно-културних особености становништва, политичке ситуације итд. Поједине земље и региони у Азији се налазе у различитим фазама демографске транзиције и то одређује њихове разлике у нивоу демографског развитка. Највише су напредовале у демографском развитку земље из Источне Азије (Јапан, Јужна Кореја, Тајван, Кина). Оне се одликују малим природним прираштајем становништва, што значи да се налазе у последњој фази демографске транзиције, или су прешле у савремени тип природне репродукције. Најбрже расте број становника у Западној и Јужној Азији. То је последица касног ступања у демографску транзицију – тек 1960-тих година. Главни узроци за то су религија и заостајање у економском развоју. Африка има око 782 милиона становника, и тај број брзо расте (око 3% годишње). Афричке земље су ступиле у демографску транзицији тек 1960-тих и 1970-тих година, а неке и касније. Већина афричких држава се налази у почетним фазама транзиције и то је узрок високог темпа њиховог демографског раста. Наталитет на континенту је преко 40 промила, а смртност брзо опада. Најнапредније у демографском развитку су земље из Северне и Јужне Африке, 61

због тога што имају виши ниво социјално-економског развитка. Најзаосталије у демографском погледу су земље Централне Африке, које су ступиле у демографску транзицију тек у последње две деценије. Европа као континент има око 703 милиона становника. Њено становништво расте најспорије од свих континената – само 0,12% годишње. То је последица ниског природног прираштаја услед ниског наталитета. Те особености показују, да већина европских народа се налази у последњој фази демографске транзиције, или су прешли у савремени тип природне репродукције. Латинска Америка има око 514 милиона становника. Њен демографски развој се одликује опадањем наталитета и одржавањем ниског морталитета због младе старосне структуре становништва. То показује да је регион у последњој фази демографске транзиције и да се приближава карактеристикама Европе и Северне Америке.

Сл. – Регионалне разлике у расту становништва

Северна Америка има сличне карактеристике демографског развоја као и Европа. Јак утицај на демографска кретања имају имиграције у САД и Канаду. Становништво ове две земље броји око 312 милиона (5,1% светског становништва). Аустралија и Нови Зеланд су у погледу демографског развитка слични Европи и Северној Америци, док су острва Океаније слични Азији. Аустралија и Океанија имају укупно 32 мил. становника, што чини свега 0,5% светског становништва.

ТЕНДЕНЦИЈЕ У РЕГИОНАЛНОМ РАЗВОЈУ СТАНОВНИШТВА СВЕТА Основни демографски процеси су нупцијалитет (брачност), диворцијалитет (разводивост), наталитет (рађања) и морталитет (смртност). Они осигуравају репродукцију поколења и пораст становништва у светском и регионалном размеру. Размотрићемо регионалне особености ових процеса. БРАЧНОСТ (нупцијалитет) је процес закључивања бракова. Он утиче на природно обнављање и миграције становништва. Зависи од типа брачне и полностаросне структуре становништва, породичног законодавства у појединим земљама, религије, социјално-економских услова и других фактора. 62

Према броју брачних партнера бракови могу бити моногамни и полигамни. Моногамни бракови се закључују између два партнера различитог пола. У неким земљама су дозвољени и бракови међу партнерима истог пола. Полигамни бракови су они који су закључени између више од два партнера. Основни узрок за ту појаву је неравноправност међу половима. Они се деле на две врсте: полигинија (многоженство) и полиандрија (више мужева). Полиандрија је била распрострањена међу неким индијанским племенима у Северној Америци, Ескимима и домороцима Маркиских острва. Према старости брачних партнера бракови се деле на ране (испод 18 година) и касне ( преко 30 година). Обично у слабије развијеним државама су распрострањени рани бракови. Европске земље и народи имају ниску брачност, али ту има регионалних разлика које су у вези с религијом и економским развојем. У последњих 20 година брачност у Западној Европи је у порасту, док је у Источној, Центалној и Јужној Европи у опадању. Данас максималну брачност има Аустрија (9‰), Албанија (8‰), Велика Британија (7‰). У земљама Југоисточне Европе, та вредност се креће око 5‰. У Азији јак утицај на брачност у појединим регионима имају исламска и хиндуистичка религија. У Источној Азији ниво брачности је висок (Јапан 8‰, Кореја 6‰) али се запажа опадање раних бракова и нивоа брачности. На опадање брачности у Кини утиче и антинаталистичка демографска политика, која забрањује склапање брака испод 21 године старости. У Југоисточној Азији у порасту су одложени или касни бракови. У Западној Азији такође се повећава удео касних бракова, иако исламска религија стимулише високу брачност. У Јужној Азији такође опада брачност услед старијег узраста при закључивању бракова и распрострањеног многоженства. У Африци брачни узраст такође је у порасту, док брачност опада. То је позитивно са гледишта потребе за смањивањем наталитета на овом континенту. Највећа је брачност у најзаосталијим земљама на рогу Африке. Најнижу брачност има становништво острва Маурициус и Реинион и других развијенијих земаља. У Северној, Западној и Централној Африци је распрострањено многоженство. Између 20 и 30% мужева, већином из богатијих слојева, у том региону има по две и више супруга. Због тога многи сиромашнији мушкарци не могу да се ожене. Полигамне породице, поред традиционално високе плодности, су фактор високог наталитета у наведеним регионима. У Латинској Америци, под утицајем католичке цркве, су распрострањени нерегистровани законски бракови, који се називају консензусни (договорни) бракови или слободни суживот (без законски склопљеног брака). У Карипском басену су распрострањени визитни бракови, у којима супружници живе раздвојено током већег дела године и повремено се посећују. У Северној Америци брачност је слична као у Европи, али се ређе сусреће слободни суживот. Сличне карактеристике има и брачност у Океанији, где је безбрачност изнад 25-годишње старости веома ниска. Из регионалног прегледа брачности можемо закључити, да постоји тенденција за пораст брачног узраста, увећавање безбрачности (одрицање од склапања брака) и пораст дела консензусних бракова. 63

РАЗВОДИВОСТ (диворцијалитет) је процес развода бракова. Он утиче негативно на наталитет. На овај процес доста утичу религија, породично право и други фактори. У последње време разводивост у свету је у порасту. Највећи степен разводивости имају земље Источне Европе (Русија, Украјина и Белорусија преко 30‰). Најнижу разводивост имају католичке земље Јужне Европе. У Западној и Јужној Азији под утицајем исламске религије ниво разводивости је најнижи. У осталим деловима Азије разводивост је у порасту, упркос традицијама и утицају религије. У Африци је разводивост ниска због утицаја традиције и религија. У Латинској Америци такође је ниска разводивост, због распрострањених консензусних бракова и утицаја католичке цркве. У Северној Америци, Аустралији и Новом Зеланду разводивост је 2-3 пута већа, иако су строги брачни закони. НАТАЛИТЕТ (број рођених на хиљаду становника годишње) зависи од много фактора – положаја жене у породици, животног стандарда, тенденција у економском развоју, нивоа урбанизације, демографског понашања, тенденција у брачности и разводивости, демографске политике и слично. Просечан наталитет у свету износи око 22‰ и у благом је опадању. Највећи наталитет има становништво Африке (преко 40‰). У сиромашним земљама Источне (Сомалија, Уганда) и Западне (Бенин, Нигер) Африке наталитет достиже 50‰, док је у развијенијим земљама (ЈАР, Тунис, Мароко) знатно нижи. Африка се одликује максималном плодношћу жена. У фертилном (плодном) периоду жене рађају просечно по шесторо деце. У Сомалији, Уганди и Еритреји тај просек је највећи. У Азији просечан наталитет износи око 23 промила. У неким исламским земљама Западне (Оман, Јемен) и Јужне (Авганистан, Пакистан) Азије он прелази 40‰. У тим земљама плодност жена је висока – око шесторо деце просечно по жени. У Источној Азији је у опадању због социјално-економског развитка и антинаталистичке политике неких земаља. У Латинској Америци наталитет износи просечно 20 промила. Највиши је у Средњој Америци (Хаити, Гватемала, Никарагва). Просечна плодност жена је око троје деце, а у Хаитију, Гватемали, Хондурасу и Боливији – око 4,5. У Северној Америци наталитет је око 15‰ а просечна плодност жена преко двоје деце. Последњих десетак година наталитет је у порасту због појачаних социјалних мотива за рађање и одгајање више деце у породици и високог животног стандарда становништва. У Аустралији и Новом Зеланду наталитет и просечна плодност жена су слични као у Северној Америци, док су у Океанији ови показатељи двоструко већи. Европа се одликује најнижим наталитетом у свету, што је последица неповољне старосне структуре становништва, одмакле фазе демографског развитка и других фактора. У Источној Европи наталитет малаксава због економске кризе и значајне емиграције (исељавања). Смањује се и наталитет у Јужној Европи због релативног заостајања региона у демографском развитку и утицаја католичке религије (забрана развода и абортуса). Просечна плодност жена у овом региону је испод 1,5 детета, изузев Албаније и Босне (без Републике Српске), где су наталитет и плодност највиши у Европи. У Западној Европи ниво наталитета је око 13‰ а просечна плодност око двоје деце. 64

Можемо закључити да ће се наталитет у глобалном размеру смањивати до нивоа, који омогућује нормалну репродукцију поколења (с могућностима за добро образовање, исхрану, запослење и слично). МОРТАЛИТЕТ (број умрлих на хиљаду становника годишње) је други водећи елемент природне репродукције становништва. Тај процес има биолошки и социјални аспект, као и наталитет, само што на наталитет изразитије утичу услови живота људи, болести, врста радне делатности, миграције, полно-старосна структура становништва, религије, ратови и други фактори. С развојем људског друштва значајно су се променили и непосредни узроци смрти. У прошлости водећа улога у том погледу су имали епидемије, глад, ратови и друго. Данас основни узроци смрти у светском размеру су обољења срца и крвотока, рак, стрес и трауме. Такође се шире болести као што су депресија, сида (АИДС) и друге. Највећа смртност становништва је у Африци, због високе смртности одојчади (бебе до једне године старости), слабе здравствене заштите, потхрањености, епидемија и других фактора. У неким земљама јужно од Сахаре (Етиопија, Сомалија, Малави, Нигер) смртност прелази 20‰, док је у северној Африци око 8‰. Смртност у Латинској Америци и већем делу Азије је ниска због високог удела младог становништва. Висока је смртност у Јужној Азији – око 13‰. Смртност у Аустралији и Океанији је ниска (7‰), Северној Америци средња (9‰), а у Европи повишена (11‰) због старења становништва, а у Источној Европи и због демографске и економске кризе. Најмања смртност у Европи је у Албанији, Босни, Малти и Исланду (испод 7‰), што се објашњава младом старосном структуром становништва. Можемо очекивати да ће се упоредо са поправљањем економске ситуације и здравствене заштите смањивати ниво смртности у глобалном и регионалном размеру. УРБАНИЗАЦИЈА, СУБУРБАНИЗАЦИЈА, ДЕРУРАЛИЗАЦИЈА Урбанизација (лат. urbs – град, urbanis – градски) је процес раста градова и градског становништва. Први градови у свету су се појавили у вези с развојем производње жита и осигуравањем вишкова хране. Тако се део становништва на одређеној територији ослобађао од потребе да ради у пољопривреди, што му је омогућавало да се концентрише на малој територији и да се бави трговином и другим занимањима. Прве ―мешовите‖ (урбанизоване) заједнице настале су у долинама великих река у Југоисточној Азији око 6000 година пре нове ере.. Током следеће две хиљаде година градски начин живота се проширио на Блиском Истоку, у вези са развојем пољопривреде. Око 4000 година пре нове ере у Мезопотамији се појављују већи градови у вези са развојем трговине и саобраћаја. Затим се развијају градови у источном Средоземљу и у приморју Црног мора, у вези са трговином, занатством и грчком колонизацијом. Римљани су стимулисали урбанизацију тако што су градили инфраструктуру – водоводе, канализацију, путеве. У средњем веку језгра урбанизације биле су тврђаве, које су штитиле трговину и занатство. Индустријска револуција у Западној Европи почев од XVIII века води ка дубоким променама у мрежи градских насеља кроз 65

развој индустрије, саобраћаја и трговине. Значајна је улога елетричне енергије и аутомобила. У великим градовима се концентришу културне институције (музеји, позоришта, биоскопи, библиотеке) што доприноси убрзавању урбанизације. Градови увећавају своје становништво путем високог природног прираштаја и имиграције. Процес урбанизације у савремено доба јако утиче на становништво у погледу територијалног размештаја (концентрације), демографске структуре, структуре делатности, природног кретања и миграција. Висок темпо раста броја градског становништва назива се “урбана револуција”. ―Урбана револуција‖ је повезана са ―индустријском револуцијом‖ која је почела у XVIII веку. Зато су индустријализоване земље по правилу високо урбанизоване (на пример земље Европске Уније, САД, Јапан). У тим земљама најмање 3/4 становништва живи у градовима. У недовољно развијеним земљама као што су Индија, Шри Ланка, Непал, Бурма, Нигер, градско становништво чини једва неколико процената од укупног становништва. Развој урбанизације у свету може се пратити на два начина: Први, као раст градског становништва. На пример, 1800. године у градовима је живело само 3% становништва света, 1900. г. око 10% а 2003. године око 48%. Године 2006. догађа се урбана транзиција, што значи да удео градског у укупном становништву света прелази 50%. Други, као повећавање броја градова и то посебно милионских градова. На пример, 1800. г. у свету је било само 2 милионска града, 1850. г. - 4 (Лондон, Париз, Пекинг и Токио) а 2005. године има их већ 468 (у развијеним земљама 130 и у земљама у развоју 338). Таб. – Измене основних показатеља урбанизације света за период 1950-2025 г. (1 – свет у целини, 2 – развијене земље, 3 – земље у развоју) Показатељи Године: 1950. 1970. 1990. 2005. 2010. 2025. Градско становништво, 1. 750 1356 2292 3148 3473 4537 мил. Људи 2. 446 682 847 926 948 1000 3. 304 674 1445 1942 2525 3537 Удео градског 1. 29,7 36,7 43,5 49,0 51,1 58,0 становништва, % 2. 54,9 67,6 73,8 77,2 78,4 82,3 3. 17,8 25,1 35,1 42,5 45,2 56,2 Просечан год. темпо 1. 3,0 2,6 2,2 2,0 1,9 1,5 раста градског ст. за 2. 2,3 1,5 0,7 0,5 0,4 0,2 петогод. периоде, % 3. 4,0 3,7 3,0 2,6 2,4 1,9

Највеће урбане агломерације у свету 2003. г. ( мил. становника)* 1. Токио

35,0

11. Лос Анђелес

12,0

2. Мексико Сити

18,7

12. Дака

11,6

3. Њу Јорк

18,3

13. Осака-Кобе

11,2

66

4. Сао Пауло

17,9

14. Рио де Жанеиро

11,2

5. Мумбај (Бомбај)

17,4

15. Карачи

11,1

6. Делхи

14,1

16. Пекинг

10,8

7. Калкута

13,8

17. Каиро

10,8

8. Буенос Аирес

13,0

18. Москва

10,5

9. Шангај

12,8

19. Метро Манила

10,4

10. Џакарта

12,3

20. Лагос

10,1

*

Градске агломерације немају јасне границе. Зато се наилази на различите податке о броју становника у њима.

Агломерације су карактеристичне за савремену фазу урбанизације. Агломерација је просторни облик урбанизације, који се формира од више суседних насеља, међу којима постоје тесне радне, производне, културне и друге везе. Основни узроци формирања агломерација су: појава много нових градова, појачана специјализација производње, повећавање културног нивоа становништва, повећана мобилност становништва услед развоја саобраћаја, изградња инфраструктурних објеката. Према прогнозама ОУН, 2015. године ће у свету бити 22 градске агломерације веће од 10 мил. становника. Највеће међу њима ће бити Токио са преко 36 мил. ст., Мумбај (Бомбај) са скоро 23 милиона, Делхи са 21 милион, Мексико Сито, Сао Пауло и Њу Јорк (са по 20 милиона) и т. д. Субурбанизација је процес пресељавања градског становништва у приградска насеља. Та ―унутрашња миграција‖ настаје због погоршавања услова за живот у централним деловима града (еколошких, стамбених, рекреационих, саобраћајних и сл.). Услед тога у околини великих градова настају тзв. сателитски градови, градови трабанти, градови спаваонице и сл. Стихијскии раст градова у земљама у развоју, без присуства градског начина живота, назива се псеудоурбанизација. Масе досељеника у потрази за послом и храном граде у околини великих градова сиротињске четврти или сламове, без основних хигијенских и других услова за живот. Ове четврти се у Северној Африци називају бидонвили а у Латинској Америци фавеле. Многи људи у градовима Кине и Југоисточне Азије живе у чамцима на води који се називају сампани. Субурбанизација је карактеристична за развијене земље а псеудоурбанизација за слабо развијене земље ―Трећег света‖ (Бразил, Мексико и друге). У сламовима Мексико Ситија живи преко 2 мил. људи, Рио де Жанеира 1,5 мил., Лиме 1 мил. УРБАНИЗАЦИЈА И КОНЦЕНТРАЦИЈА СТАНОВНИШТВА Концентрација становништва у насељима зависи од чинилаца географске средине, од друштвеног поретка и економских услова. Свуда, где се човек населио, видимо прилагођавање његових насеља облицима рељефа, геолошкој грађи, климату, хидрографским условима и биљном покривачу, али увек у оквирима које означава техника и стање материјалне културе на датој територији. Насеља 67

урастају у географску средину и представљају њен елемент. Упоредо с развојем технике и економским прогресом и у мери све интензивнијег коришћења географске средине, расте број великих насеља и апсолутна и релативни број њихових становника. Човек ураста у предео. Подела насеља на сеоска и градска, која је одавно прихваћена, нема још јасне критеријуме. Одлучујући критеријум у географији насељености је број становника и функционална улога датог насеља. Класификацију насеља према броју становника треба индивидуализовати у зависности од датог географског региона или политичко-економског система. Административни и статистички критеријуми се разликују у различитим земљама. Стога се број градског и сеоског становништва на Земљи може само приближно одредити. У равничарским пределима насеља су већа и обично збијена, док су у планинским пределима мања и разбијенија. На пример, у широкој равници Мађарске 10 мил. становника живи у 3.300 насеља, док у Србији, приближно исти број становника живи у 6.155 насеља.1 Словенија има више насеља него Србија, иако је популационо пет пута мања од ње. Степен индустријализације такође утиче на диференцијацију величине насеља. Уопште узев, у мери економског развоја одвија се диференцијација у величини насеља. Тешко је проценити број насеља на кугли земаљској. Први попис становништва у СССР 1926. године регистровао је 500.000 насеља, индијски попис из 1931. године – 699.406 насеља. Мексикански попис становништва из 1940. Године забележио је 104.923 насеља са мање од 1000 становника. Најнасељенија су насеља Јапана; попис 1950. године забележио је само 11.500 насеља, што значи да је на једно насеље припадало просечно 7.000 становника. По неким проценама, број насеља већих од 100 становника у свету средином XX века износио је око 4.000 000. Од тога половина је припадало Азији (без СССР).2 Градови прате развој људске цивилизације, али у другој половини XX века они достижу размере који нису били познати у историји. Број великих градова (преко 100.000 становника) нагло расте, а неки достижу гигантске размере. Нове форме агломерације великих градова су конурбације и мегалополиси. Велики градови се размештају од 600 с. г. ш. , где лежи Санкт Петерсбург у зони белих ноћи, до Буенос Аиреса и Мелбурна, који прелазе 35 0 ј. г. ш. Пустињска клима каира, влажна тропска клима Рио де Жанеира и калкуте сведоче о значајном степену независности великих градова од климе. Они постоје у приморју и у њепосредном залеђу, али такође далеко у унутрашњости континента, као што су Москва, Чикаго и Чункинг; ова два последња града леже на удаљености преко 1.000 km од морске обале. Ташкент, који има преко 2 мил. становника, лежи на удаљености од 1800 км од обале Индијског океана у пределу оазе која представља древни културни центар. Градови постоје како у старим центрима цивилизације, тако и на територијама насељеним у новије време. Град Мексико је агломерација од 8,5 мил. становника, која се налази на висини 1.700 м. н. в. Конурбације и велики градови чине не само индустријске, административне и трговинске центре, 1

Стаменковић С., Нека актуелна питања просторне организације мреже насеља и релевантни демографски проблеми Србије, ―Демографија‖, № 1, Институт за деографију Географског факултета, Београд, 2004. с. 118. 2 Barbag J. (red.), Geografia Powszechna II, PWN, Warszawa, 1963. s. 64.

68

него такође и центре највише духовне културе савремене епохе. Савремена цивилизација је концентрисала становништво у великим градовима, да би тако лакше савладала неповољне услове географске средине. Градови имају различите функције. Они су продукт великих достигнућа цивилизације и повезани су вишеструким везама са својим географским и економским окружењем. ДЕМОГРАФСКА ГЛОБАЛИЗАЦИЈА Динамика раста људске популације за последњих 10 хиљада година изгледа приближно овако: 8 хиљ. година п. н. е. човечанство није прелазило 5 мил.; у години рођења исуса Христа (тј. на почетку првог миленијума наше ере) на Земљи је живело око 300 мил. људи; на почетку другог миленијума на нашој планети је живело 1 650 мил. становника, а на почетку трећег миленијума 6 100 мил. Да би становништво Земље достигло 1 милијарду било је потребно десетине хиљада година. За увећање од 1 млрд. на 2, требало је 124 године. Трећа милијарда достигнута је већ за 34 године, четврта милијарда за мање од 15 година. Још мање времена било је потребно за пету и шесту милијарду – само 12 и 13 година. Према томе, за два миленијума нове ере човечанство се увећало за више од 20 пута. Од времена кад је Колумбо открио Америку (12. октобра 1492.) становништво света бројало је око 450-500 мил. или скоро 13 пута мање него почетком XXI века. Број становника на Земљи 1850 године износио је 1 250 мил., 1950. године 2,5 млрд., а 2000. године 6,1 млрд. Прираст становништва у другој половини XX века износио је 3,5 милијарде, што је приближно броју становника 1850. и 1950. заједно. Интересантно је пратити регионалне измене, које су настале у другој половини XX века. Тако је у 1950. године у развијеним земљама живело 813 мил. људи, а у осталом свету 1 709 мил. Пола века касније у развијеним земљама живело је 1 200 мил, што значи да је становништво развијених земаља повећано за мање од 50%. У земљама које не спадају у развијене, у исто време живело је 4 800 мил. људи, т. ј. њихово становништво се за 50 година увећало за 2,8 пута. Регионална структура становништва Земљине кугле је такође неравномерна. У поређењу с 1950. г., почетком 2000. г. становништво Африке се увећало за 3,5 пута; Латинске Америке – скоро 3 пута; Азије – за 2,6 пута; Океаније – за 2,3 пута; Северне Америке – за 1,8 пута, док Европе само 1,2 пута. Променио се распоред становништва по земљама: крајем XX века више од 100 мил. становника имале су Кина, Индија, САД, Индонезија, Бразил, Пакистан, Руска Федерација, Јапан, Бангладеш и Нигерија. По величини чистог годишњег прираста становништва за период од 19952000. године предњаче следећих десет земаља: Индија Кина Пакистан Индонезија Нигерија

16 мил. (20,6% светског прираста); 11,4 мил. (14,7%); 4,1 мил. (5,2%); 2,3 мил. (3,8%); 2,5 мил. (3,2%); 69

САД Бразил Бангладеш Мексико Филипини

2,3 мил. (2,9%); 2,2 мил. (2,8%); 2,2 мил. (2,7%); 1,6 мил. (2,0%); 1,5 мил. (2%).

У ових десет земаља – демографских лидера – чисти годишњи прираст становништва за наведени период сачињава укупно 47 мил. људи., или 60% светског чистог прираста становништва. Човечанство у целини се увећало за 78 мил. Треба приметити да је чисти годишњи прираст светског становништва локализован у малој геупи земаља, при чему две одњих – Индију и Кину – отпада више од 1/3 прираста. Све већи део светског становништва живи у земљама у развоју. Ако је 1950. године на њих долазило око 2/3 светског становништва, то 2000. године већ 4/5. Узрок разлика у динамици укупног броја становника састоји се у томе, што је становништво развијених земаља, завршило демографску транзицију, а популације земаља у развоју још увек се налазе у почетној фази те транзиције. Та појава је добро изучена у демографској литератури.3 Основни узрок демографске транзиције повезан је са социјално-економским и научно-техничким развојем друштва, мада одређену улогу имају религија, раса итд. ПЕРСПЕКТИВЕ ДЕМОГРАФСКОГ РАЗВОЈА У ПРВОЈ ПОЛОВИНИ XXI ВЕКА Становништво света увећало се у другој половини XX века за више од 2 пута (од 2,5 на 6,1 млрд. људи). Према прогнозам ОУН у току следећих пола века раст светског становништва ће и даље расти, али споријим темпом тако да ће 2050. године достићи 9 млрд. људи. Велики део прираста становништва (до 90%) ће бити у земљама у развоју. У њима ће живети већина (до 87%) становништва планете. Број становника 48 најсиромашнијих земаља света у току тих 50 година ће се увећати за три пута. Демографска експлозија се очекује у северној Африци (Малију, Египту, Либији, Алжиру), југозападној Азији (Турској, Јордану, Јемену, Ирану), Јужној и Југоисточној Азији (Пакистану, Индији, Бангладешу, Камбоџи), Латинској Америци (Мексику, Бразилу) и Црној Африци (Нигерији). По прогнозним проценама 2050. године списак најнасељенијих земаља планете ће се променити. Становништво Африке ће се увећати за 2,3 пута, а становништво Азије, Латинске Америке и Океаније за 1,5 пут. У целини за сто година, од 1950-2050. г. становништво Африке ће се увећати за 8 пута, а њен удео у светском становништву ће се удвостручити (од 8,8% на 19,8%).Удео становништва Азије ће остати на приближно истом нивоу (1998. – 60,7%, 2050. – 59,2%), али ће имати највећи апсолутни пораст (скоро 2 млрд. људи) и биће најмногољуднији континент. Европа ће знатно изменити позицију: за 100 година њен удео у укупном броју становника света ће се смањити за 3 пута (од 21,7% у 1950. г., 12,4% у 1998. г. до 7% у 2050. г.), али ће се смањити, што је веома важно, и апсолутни број (од 3

E. Rosset, Eksplozja demograficzna, ―Ksiąźka i Wiedza‖, Warszawa, 1978.

70

729 мил. у 1998. г. до 628 мил. у 2050. г.). Број становника Европе је 1950. године био већи од броја становника Африке за за преко 2,5 пута и Америке за 1,6 пута, док је тај број данас мањи, а 2050. г. ће у Америци већ бити 2 пута више, а у Африци 3 пута више житеља, него у Европи. У целини у развијеним земљама број становника од средине прогнозираног периода ће се смањивати, посебно у Европи и Јапану, тако да ће се број становника Европе смањити за 14%а Јапана за 17%. Само ће се незнатно увећати становништво САД (1,2 пута) и Канаде (1,3 пута). У развијеним земљама укупан број становника стално пада, а од 2020 г. почиње депопулација, која ће рати од 300 хиљ. до 3,2 мил. људи на крају прогнозираног периода. У земљама у развоју такође ће смањиваати годишња стопа прираста становништва, и 2050. г. она ће опасти за више од два пута (од 74,3 мил. ст./год данас до 36,5 мил. 2050. г.), или за више од три пута у процентном изразу (од 1,59 на 0,48% год.). Претпостављена динамика укупног броја становника развијених и земаља у развоју објашњава се следећим узроцима: - Смањење наталитета у земљама у развоју (од 2,7 деце по једној жени у фертилном периоду данас на 2,06) при фактичком одржању његовог нивоа (а крајем периодачак, иако и веома малог, раста од 1,57 на 1,82) у развијеним земљама; ако данас разлика у показатељу достиже 1,6 пута (одговарајућих 1,57 и 2,70), то ће на крају она она достићи свега 11-12%; - Снижавање смртности одојчади у обе групе земаља: у развијеним од 9 на 5 промила (тј. скоро двоструко), а у земљама у развоју од 63 на20 (тј. троструко); - Раст трајања живота за оба пола: од 74,9 г. данас на 80,9 г. у 2050. г. у развијеним земљама, и од 63,4 г. на 75,2 г. у земљама у развоју; - Миграција из земаља у развоју у развијене земље ће имати тенденцију смањивања, због оштрије контролем и стабилизоваће се на нивоу 1,3 мил. људи годишње после 2020. г. Полна структура ће се мало променити у корист жена тако да ће на 100 жена долазити 99,5 мушкараца (према садашњих 101,4). Старосна структура ће се променити у корист старијих контингената, пре свега у развијеним земљама. Данас у свету старосна група до 15 година чини 30%, што је три пута више у односу на старосну групу преко 60 година. У развијеним земљама већ 1998. г. однос ове две групе износи 18,8% према19,8%. У највећем степену процес старења је карактеристичан за Италију. Овде је број деце (до 15 г.) за 60% мањи него људи старисти преко 60 година.У Грчкој, Јапану, Шпанији и Немачкој тај показатељ достиже 50-40%. По средњој варијанти прогнозе ОУН, средином XXI века у развијеним земљама ће бити двоструко мање дее, него стараца. Просечна старост становништва ће износити 45,6 година. Таб. - Број и старосна структура становништва у основним регионима света

Регион Свет укупно

Број становника (мил.) 1950. г. 1999. г. 2050. г. 2521

5982

8909

71

Старосне групе (%) До 15. г. Преко 64 г. 1950. 2050. 1950. 2050. 34,3 19,7 5,2 16,4

Африка Северна Западна Источна Централна Јужна Америка Северна Централна Карипски регион Јужна Азија Западна Централна и Јужна Југоисточна

221 771 1766 42,5 24,0 3,2 8,0 53 170 30,4 41,2 38,4 3,5 3,8 61 223 526 44,0 45,4 2,8 2,9 64 235 595 43,5 45,9 2,9 2,8 26 94 274 41,2 46,4 3,8 3,1 15 49 65 39,1 37,0 3,6 3,4 338 815 1199 36,9 25,7 5,0 7,1 171 303 391 27,2 22,0 8,2 12,5 37 135 222 42,4 37,1 4,1 4,2 17 37 52 38,5 21,1 4,5 6,6 113 339 534 39,5 22,8 3,5 5,2 1402 3637 5268 36,6 31,8 4,1 5,4 50 186 376 38,5 36,7 4,4 4,4 498 1451 2430 38,7 37,0 3,7 4,3 182 520 785 39,2 34,0 3,7 4,3 Источна 671 1481 1676 34,1 25,4 4,5 6,8 445 582 506 26,2 29,3 6,2 13,9 Европа (без Русије) Северна 78 95 90 23,7 19,4 10,3 15,5 Западна 141 183 170 23,3 17,7 10,2 15,1 Источна (без Русије) 117 159 130 28,1 21,0 6,5 12,3 Јужна 109 145 114 27,6 17,0 7,6 15,0 Русија 12 30 46 29,8 26,9 7,4 9,9 Океанија 102 147 122 28,8 13,6 5,3 15,5 Извор: World population prospects: the 1998. Vol. 1. UN, NY., № 7. 448-455; Vol. 2., p. 98-117. У земљама у развоју удео старих до 2050. Г. ће порасти од 8 на 21%, а удео деце ће се смањити од 33% на 20%. У целини у свету удео људи старосне групе 60 и више година ће се увећати 2050. г. од 10 на 22%, док ће истовремено удео деце млађе од 15 година опасти од 30 на 20$. Просечна старист светског становништва ће изхносити 37,8 година. Најмађи у демографском погледу континент је Африка, с уделом деце од 43% (1999. г.). Средином XXI века, без обзира на смањење броја деце, њихов број ће бити 2 пута већи од удела стараца (24% према 12%). Процес старења становништва постаје очигледнији ако пратимо раст светског становништва старости 60 и воше година. У 1999. г. њихов број у свету је уносио 580 мил. а 2050. г. он ће се увећати скоро на 2 млрд. При том у развијеним земљама ће увећање достићи две трећине од њиховог садашњег броја, а у мање развијеним земљама њихов број ће се увећати више од 4 пута (од 354 мил у 1998. г. на 1,6 млрд. у 2050.). Бројност најстаријег становништва у групи 80 година и више ће се увећати у целом свету за 5,6 пута (од 66 мил. у 1998. г. на 370 мил. у 2050. г.).4 Становништво високо развијених земаља (такозване ―злстне милијарде‖) завршило је демографску транзицију. Европеидна раса је у последњих 500 година јако проширила свој ареал при очувању традиционалног режима репродукције 4

Стат. бюллетенъ Госкомстата России. М., 1999., №. 12(62), с. 129.

72

становништва – у томе је основни узрок ―демографске експлозије‖ белог становништва планете. Колонијализам је погодовао глобализацији техникотехнолошких и научних достигнућа, створених у западним земљама. На тај начин је небелачко становништво планете режим репродукције ―висок наталитет – висока смртност‖ сменило режимом ―висок наталитет – ниска смртност.‖. У томе је узрок демографске експлозије небелачког становништва паланете. Демографске популације земаља у развоју, у којима живи велики део (4/5) становништва Земље, налази се у почетној фази демографске транзиције. Фактори који су раније у тим земљама ограничавали раст становништва (а то су углавном били висока смртност одојчади и велике епидемије) престали су да делују. Али прелаз на нови тип демографске популације (као у високоразвијеним земљама) још није завршен. Данас највиши темпо природног прираштаја становништва бележе (у % годишње): Газа (насељена Палестинцима) 4,4, Мали 3,3, Нигер 3,0, Јемен 2,9, Пакистан 2,8, Либија 2,5, Алжир и Камбоџа 2,4, Мексико 2,2, Египат 2,0, Индија 1,9, Бангладеш и Иран 1,8, Израел 1,6, Бразил и Турска 1,5, што је изнад светског просека од 1,4. Нешто нижи од светског просека је прираштај у Аргентини (1,2) и Кини (1). За САД тај показатеље износи 0,6% а за Европску Унију 0,1%. 5 Становништво земаља у развоју расте брже него национално богатство, што је главни узрок раста сиромаштва. У развијеним земљама национални бруто производ (БНП) 1999. године био је скоро 22 пута већи, него у земљама у развоју, и 97 пута већи, него у најмање развијеним земљама. Данас у 64 најсиромашније земље света просечан годишњи доходак по становнику не прелази 300 долара. Истовремено аналогни показатељи БНП по становнику у Јапану – 42,5 хиљ. долара (126 мил. становника), САД 31,6 хиљ. (276 мил.), Европској Унији 24,5 хиљ. (375 мил.), у Кини 775 долара (1 244 мил.), Русији 2,7 хиљ. (146 мил. становника). Диспаритет ниво БНП по становнику између САД и субсахарских земаља Африке прелази 95 пута. За поређење нивоа развитка појединих земаља и региона ОУН су 90-их година почели користити синтетички показатељ – индекс развоја људског потенцијала (Хјуман дивелопмент индекс – ХДИ). У основи методологије раунања тог индекса је БНП по становнику, трајање живота, ниво писмености, медицинских услуга. Тај показатеље карактерише демографске инвестиције, при чему се претпоставља, да је коначни циљ улагања развој човека – а економски раст је само средство да се достигне тај циљ. Према тој методологији данас на планети акумулирано богатство (или физички капитал) сачињава само 16% укупног богатства, природни ресурси – 20% а људски капитал (или акумулирана улагања у човека) – 64%. При томе у неким земљама (Немачка, Јапан, Швајцарска) удео људског капитала достиже 80%. Како су распоређени региони света по том показатељу приказује следећа табела. Оцена богатства региона света по методи ОУН(по становнику, хиљ. дол. и %)

Регион

Укупно Људски потенцијал

5

Од тога Производни потенцијал

World population prospects. The № 1998. Vol. 1. Vol. 2. United Nations. New York, 1999.

73

Природни потенцијал

Северна Америка Западна Европа Блиски исток Јужна Америка Северна Африка* Централна Америка Источна Азија Источна и Јужна Африка Западна Африка** Јужна Азија Регион Северна Америка Западна Европа Блиски исток Јужна Америка Северна Африка* Централна америка Источна Азија Источна и Јужна Африка Западна Африка** Јужна Азија

326

249

62

16

237 150 95 55 52 47 30 22 22

177 65 70 38 41 36 20 13 14

55 27 16 14 8 7 7 4 4

6 58 9 3 3 4 3 5 4

Укупно

100 100 100 100 100 100 100 100 100 100

Од тога Људски потенцијал 76 74 43 74 69 79 77 66 60 65

Производни потенцијал 19 23 18 17 26 15 15 25 18 19

* Изузев Алжира *Изизев Нигерије Извор: Expanding the Measure of Wealth. World Bank. 1997.

74

Природни потенцијал 5 2 39 9 5 6 8 10 21 16

V GEOGRAFIJA PRIRODNIH RESURSA Veza geografije i ekonomije најбоље се виде у изучавању географских услова и ресурса. Kapital teţi da se koncentriše i materijalizuje u prostoru. Materijalizovani kapital su urabano-industrijske aglomeracije, gradovi, infrastrukturni sistemi i druge investicije, a to spada u predmet istraţivanja ekonomske geografije. Naime, predmet geografije uopšte je geografska sredina, a taj pojam obuhvata prirodnu sredinu, ljudsko društvo i sve ono što je čovek stvorio i izgradio u prostoru. Materijalizovani kapital teţi da se koncentriše u prostoru u najpovoljnijim tačkama gde će moći da se reprodukuje i akumulira. Te tačke atrakcije imaju pre svega povoljan geografski poloţaj, a to znači dostupnost u pogledu resursa i komunikacija. imaju Taĉke koje povoljan geografski poloţaj postaju taĉke atrakcije koje privlaĉe ljude i kapital. Tako nastaju centri razvoja i i širi ekonomski prostori koje nazivamo ekonomski regioni. Ekonomske delatnosti se odvijaju u materijalnom (geografskom) prostoru u kojem koriste ne samo povoljan geografski poloţaj, nego i resurse. Poljoprivredne delatnosti troše prostor kao obradivu površinu i prikazuju se u vidu prostornih areala. Industrija i usluge ekonomišu prostorom, štede prostor i manifestuju se u vidu tačaka i prostoru. One se koncentrišu u prostoru zbog smanjivanja distanci i ušteda u kretanju (saobraćaju). Saobraćaj ima funkciju savladavanja prostornih distanci izmeĎu proizvoĎača i potrošača, i u prostoru se predstavlja u vidu linija (saobraćajnica). Prema tome sam prostor (kao distance i površine) je resurs, a on sadrţi i druge resurse – prirodne i antropogene, koji se koriste u ekonomskim delatnostima. Razvojem saobraćaja širio se domet (dostupnost) izmeĎu proizvoĎača i potrošača, a to znači da se širilo trţiše, od lokalnog, do regionalno i globalnog razmera. Širenje geografskih horizonata čovečanstva od lokalnog, preko regionalnog do globalnog razmera, bilo je praćeno i uzročno-posledično povezano sa širenjem trţišta. Mnoga geografska otkrića u istoriji bila su motivisana upravo trgovinom i istraţivanjem resursa. Istorijski razvoj geografije išao je u sprezi sa razvojem saobraćaja, trgovine i civilizacije uopšte. Ekonomski prostor se razvija u okrilju geografskog prostora, tj. geografske sredine, i ne moţe se od nje odvojeno posmatrati i objašnjavati. Homo oeconomicus je istovremeno i homo geographicus, jer čovek koji misli ekonomski mora da misli i geografski iz razloga što je geografski prostor materijalna osnova, neophodan uslov i resurs ekonomskih aktivnosti. GEOGRAFSKI FAKTORI RAZVOJA I RAZMEŠTAJA PRIVREDE Faktori su one tehnočko-ekonomske osobenosti pojedinih grana i podgrana proizvodnjе, koje su u formi resursa neophodne za odvijanje proizvodnog procesa. Faktori su ona svojstva preduzeća, koji uslovljavaju neophodnost lokacionog priblizavanja ka nalazistima odreĎenih elemenata prirodne ili drustvene sredine. Faktori proističu iz same suštine i osobenosti proizvodnje i njenih karakteristika, koje ih uslovljavaju. Broj faktora je manji nego broj uslova. Faktori se mogu grupisati u dve grupe: a) direktni ili teritorijalno lokalizovani faktori, i b) indirektni ili vanteritorijalni faktori.

75

U grupu direktnih (teritorijalnih) faktora spadaju oni koji imaju strogo fiksirani značaj i doprinose lokalizaciji proizvodnje (mineralne i energetske sirovine, zemljiste, voda, drvni resursi, a takoĎe antropogeni faktori – stanovništvo, radni resursi, saobraćaj, infrastruktura itd. U grupu neteritorijalnih faktora spadaju oni koji nisu strogo vezani za odreĎenu teritoriju, tj geografsko okruţenje. U tu grupu spadaju naučno-tehnički progres, forme društvene organizacije proizvodnje (koncentracija, specijalizacija, kooperacija i kombinovanje proizvodnje), meĎunarodna podela rada, kultura i način ţivota, tradicije stanovništva itd.

Economic System Labor Production factors

Production (supply) Manufacturing

Land

Regulation

Circulation

Capital

Distribution

Consumption (demand) Sl. 1. - Elementi i faktori ekonomskog sistema Faktori za razvoj i teritorijalni razmeštaj privrednih aktivnosti su veoma brojni. Mogu da se objedine u nekoliko grupa: a) prirodno-geografski (reljef, minerali, klima, voda, tle, biljni i ţivotinjski svet), b) socijalno-ekonomski (poluproizvodi drgih grana privrede, trţište, transport, meĊunarodna podela rada, nauĉno-tehniĉki progres), c) demografski (stanovništvo, radni resursi), d) istorijski, e) tehniĉko-tehnološki, 76

f) ekološki itd. Tri osnovnе grupe faktora koji utiču na funkcionisanje ekonomskog sistema „zemlja― (prirodni uslovi i resursi), rad (radna snaga) i kapital (fiksni i obrtni) (vidi sliku 1). Tome se mogu dodati znanje, inovativnost, preduzimljivost itd., ali to se u krajnjoj liniji opet uklapa u navedene tri grupe. Neki autori prikazuju podelu faktora na nešto drugašiji našin (slika 2). U ovom poglavlju obradićmo geografske karakteristike prirodnih uslova i resursa.

Sl. 2. – Faktori ekonomsko-geografskog sistema

77

POJMOVI GEOGRAFSKA, PRIRODNA I ŢIVOTNA SREDINA PRIRODA – to je čitav materijalni svet, ili materija u svim njenim oblicima postojanja. Ona se deli na tri globalna sistema: geosfera ili neţiva priroda, biosfera – ţiva priroda, sociosfera – ljudsko društvo. Naseljeni deo kopna naziva se ekumena. Deo prirode u kojoj ţivi čovek (koja utiče na čoveka) u zemaljskom prosotru je PRIRODNA SREDINA. Prirodna sredina je onaj deo prirode i prostora gde se realno ostvaruje proizvodna i ţivotna akktivnost ljudskog društva. U zavisnosti od stepena izmenjenosti prirodne sredine ljudskim radom mogu se izdvojiti: 1. netaknuta prirodna sredina (u kojoj je očuvano prirodno stanje elemenata – reljef, klima, vode, zemljište, biljni i ţivotinjski svet, prirodni resursi), 2. Geografska sredina, izmenjena prirodna sredina usled delatnosti čoveka, 3. Ţivotna srdina – najviše izmenjeni deo prirodne sredine, koji se sastoji od geografske sredine i veštački stvorenih materijalnih objekata za ţivot i rad čoveka (infrastruktura). Glavni sastavni elementi prirodne sredine su prirodni uslovi i prirodni resursi. Geografska (i ţivotna) sredina je sistem kojeg sačinjavaju prirodni elementi (geološka graĎa, reljef, klima, tle, hidrografija, biljni i ţivotinjski svet), društveni elementi (stanovništvo, politički sistem, ekonoski sistem) i sve ono što je čovek izgradio i ugradio u tu sredinu (naselja, infrasruktura). To je istovremeno ţivotna sredina čoveka. Elementi geografske sredine imaju različite kombinacije meĎusobnih veza i odnosa u okviru pojedinih teritorijalnih celina koje nazivamo g e o s i s t e m i (geokompleksi, regije, predeli, landšafti). Prostorna organizacija geosistema zavisi od konkretnih istorijskih uslova, date društvene stvarnosti, njenih zahteva i ciljeva. Prosotorna organizacija je istorijski promenjiva kategorija. Oĉuvanje dinamiĉke ravnoteţe geosistema nazivamo ―o d r ţ i v i r a z v o j‖ (“eko-eko” razvoj). To znači takav razvoj, koji racionalno koristi prirodne uslove i resurse ne ugroţavajući stabilnost sistema i resurse, koji će biti potrebni i budućim generacijama. Takav koncept razvoja implicira i menjanje izvesnih ekonomskih postulata. Po klasičnoj ekonomskoj teoriji voda i vazduh, tj. sredine u koje se najviše emituju zagaĎivači, su opšte dobro nad kojim niko nema pravo vlasništva, pa zato nemaju ni svoju cenu. To se smatra prirodnim bogatstvom. MeĎutim, u današnjim uslovima voda i vazduh postaju ograničeni jer su konstantni u odnosu na stalno rastuću proizvodnu aktivnost. Zato je potrebno uvoĎenje metoda ―supstitucije trţišnih odnosa‖, što znači da se štete pričinjene ţivotnoj sredini mogu uneti u trţišne odnose u obliku obračunskih cena, tj. po intenzitetu rangiranih ocena ograničenosti pojedinih proizvodnih dobara...Tako bi upotreba svih elemenata ţivotne sredine dobila svoju cenu. Ili još šire... U prošlosti su vrednosne kategorije korišćene u odnosu na troškove rada a skoro svi elementi geografske sredine su tretirani kao predmeti koji nemaju cenu, te nisu uzimani u obzir pri odreĎivanju proizvodnih troškova. Ekonomska cena se obično ograničavala na poreĎenje neposrednih troškova sa direktnim rezultatima, što je davalo izopačenu predstavu o stvarnosti, ostavljajući nas u potpunom neznanju o svim posledicama proizvodne delatnosti u odnosu na geografsku sredinu, osobito u perspektivi. Zbog toga je potrebno utvrditi sve one troškove koji se moraju obezbediti i predvideti u cilju saniranja štetnih posledica čovekovog delovanja na svoju ţivotnu sredinu.

78

SISTEM “ĈOVEK-ŢIVOTNA SREDINA” predstavlja najsloţeniji oblik organizacije materijalnog sveta. Sastavljen je od dveju osnovnih kategorija: Ĉovek kao biološka jedinka i socijalna ličnost (kao biosocijalni sistem) nezamisliva je izvan kategorije d r u š t v a, budući da je čovek tek kao svesno društveno biće prevazišao strogu potčinjenost biološkim i prirodnim zakonima i otvorio novu eru u razvitku Zemlje – antropogeni period. Prirodana (ţivotna) sredina je sloţen i dinamičan sistem, koji sa čovekom, odnosno društvom obrazuje dijalektičko jedinstvo. Čovekova ţivotna sredina (kao sloţeni prirodni sistem koji zahvata odreĎene sfere naše planete) predstavlja neophodan uslov, iskonski, nezamenjivi izvor čovekovog ţivota i razvitka, svih njegovih aktivnosti koje se ostvaruju i razvijaju kroz odreĎene stupnjeve društveno- ekonomske organizovanosti. D r u š t v o kao deo prirode u širem smislu reči, uspostavlja i razvija veoma sloţene odnose sa prirodnom sredinom. Zato, kada govorimo o čovekovom delovanju na prirodu, moramo uvek imati na umu da se tu radi o društvenom delovanju, čiji je karakter i stepen podvrgnut društvenim zakonima. Čovek stupa u veze sa prirodom u procesu proizvodnje, ali ne kao pojedinac nego kao društvena grupa. Udruţeni u zajednice ili kolektivitete, ljudi posredstvom proizvodnje ostvaruju odredjeni kvalitet i intenzitet uticaja na prirodu – zapravo geografsku sredinu.

79

Sl. 3. – Struktura geografske materije Struktura sistema “ĉovek- ţivotna sredina” I - SISTEM ―ČOVEK‖ A) čovek kao biološki sistem 1. Ljudske grupe po biološkoj reprodukciji 2. Ljudske grupe po polu 3. Ljudske grupe po starosti 4. Antropološke grupe (rase, etnosi) B) čovek kao društveno biće (socijalna ličnost) 80

1. Porodica i domaćinstvo 2. Socijalno-ekonoske grupe stanovništva 3. Stanovništvopo obrazovnom nivou i kvalifikaciji 4. Etničke i konfesionalne grupe stanovništva II – SISTEM ―DRUŠTVO‖ 1. Stanovništvo i njegovi kontingenti 2. Sistemi naselja i aglomeracija 3. Teritorijalni (prostorno-funkcionalni sistemi) 4. Prirodna i kulturna baština 5. Proizvodni sistemi 6. Sistemi tercijarnih delatnosti 7. sistemi infrastrukture 8. Sistemi turizma i rekreacije 9. Oganizacioni i regulacioni sistemi 10. Sistemi informacija 11. Sistemi bezbednosti 12. Sistemi viših oblika društvene nadgradnje III – SISTEM ―PRIRODA‖ (PRIRODNA SREDINA) А) Sistemi prirodnih uslova (sfere i kompleksi, koji su pretpostavka ţivota i rada ali ne učesvuju direktno u stvaranju materijalnih dobara ) 1. Atmosfera (klima) 2. Hidrosfera (vode) 3. Litosfera (reljef, geološka graĎa, seizmizam i vulkanizam) 4. Pedosfera (vrste tla, večno zamrznuto tle) 5. Biosfera (biljni i ţivotinjski svet) 6. Prirodno-teritorijalni kompleksi (geosistemi) 7. Geografski poloţaj (fizičko geografski ili apsolutni, ekonomsko-geografski ili relativni) B) Sistemi prirodnih resursa (ulaze u proces proizvodnje) 1. Sistemi energetskih resursa 2. Vazduh (kvalitativna svojstva) 3. Voda (površinska, podzemna) 4. Tle (zemljište) 5. Mineralni resursi (gorivo – nafta, prirodni gas, ugalj; rude – crni, obojeni, retki, plemeniti i rasejani metali; nerudni – hemijske sirovine, tehničke rude, graĎevinski materijal) 6. Biogeocenoze (prirodni kompleksi, ekosistemi) Pojam zagadjivanja ţivotne sredine ZagaĎivanje je proces koji u prirodnom kompleksu menja koncentraciju zagaĎujuće materije i energije iznad ekstremno dozvoljenih vrednosti, što se izraţava kao povratna ili bespovratna promena strukture kompleksa. Prirodni kompleksi ili sistemi (biogeocenoze, landšafti, ekosistemi) imaju svojstvo samoregulacije do izvesne granice, što znači da mogu da savladaju poremećaj ravnoteţe i da se vrate u prvobitno stanje, tj. da očuvaju 81

svoje kvalitativne karakteristike. Poremećaj preko te granice izaziva katastrofu sistema, što znači da on ne moţe da se vrati u prvobitno stanje, gubi svoje kvalitativne karakteristike i prelazi u neko drugo stanje ili drugi sistem. Vrste zagadjivanja mogu biti razliĉite: - prirodno (prirodne nepogode); - tehnogeno (ugraĊivanje tehniĉko-tehnoloških sistema u prirodnu sredinu, nagomilavanje otpadnih materija). Deli se na: 1. mehaničko, 2. hemijsko, 3. biohemijsko, 4. radijaciono zagaĎivanje. - socijalno (promene društvenih i kulturnih uslova ţivota, koji izazivaju različite stresove i adaptivno reagovanje čoveka na njih); - psihološko i percepciono (naprezanje ljudske psihe i njeno razaranje pod kompleksnim delovanjem trovanja i destrukcije ekosistema, naglih socijalnih promena, ubrzanja ritma ţivota i rada, nemogućnosti savladavanja informacija i sl.); - medicinsko (patogena fiziološka i psihološka stanja).

VALORIZACIJA OSNOVNIH FAKTORA GEOGRAFSKE SREDINE •

UTICAJ FIZIĈKO-GEOGRAFSKIH ĈINILACA NA PRIVREDU

1. ZEMLJINA KORA – litosfera je dinamična po horizontali i vertikali. Poznata je Vegenerova teorija o razmicanju kontinenata, koji su nastali od prakopna Gondvane (globalna tektonika ploca). - Debljina Zemljine kore iznosi prosečno 40 km (ispod okeana 5-10 km, u planinskim predelima do 100 km). - U graĎi litosfere učestvuju tri vrste stena: magmatske, metamorfne i sedimentne (mehanički, organogeni i hemijski sedimenti). Dominantni procesi su tektonski (vertikalno rasedanje – epirogeni i orogeni pokreti, horizontalno nabiranje) i erozivni (fluvijalna, glacijalna, hemijska, eolska, abrazija). - Rudno bogatstvo stvaralo se tokom razvoja Zemljine kore (3,5 - 4 mlrd. godina). Za industriju najvaţniji su sledećih 25 mineralnih sirovina: nafta, prirodni gas, ugalj, torijum, gvoţĎe, mangan, hrom, volfram, nikl, molibden, vanadijum, kobalt, bakar, olovo, cink, kalaj, antimon, kadmijum, rutenijum, aluminijum, magnezijum, titan, sumpor, dijamanti. - Vulkanske oblasti nastaju vezi sa globalnom tektonikom ploča, u zonama subdukcije (podvlačenja) ili razmicanja velikih ploča litosfere. To su: Vatreni pojas Pacifika, centralni greben Atlantika, Sredozemlje, Istočno-afrički rov. Vulkanizam i seizmizam utiču na uslove gradnje i način privreĎivanja. - Pozitivni uticaji vulkanizma: stvaranje rudnih leţišta, pojava termalnih i mineralnih voda, plodno vulkansko zemljište. - Negativni uticaji: katastrofalni zemljotresi, cunami, izlivi lave, zaĎivanje atmosfere. RELJEF – čine svi oblici vertikalne raščlanjenosti Zemljine površine. Razlikuju se po genezi, morfologiji i morfometriji. Zavise od endogenih i egzogenih sila. Osnovni 82

morfološki elementi reljefa su planine i ravnice (visije i nizije). Za ţivot i rad čoveka su vaţne nadmorske visine (do 5 000 m n.v.), nagibi i ekspozicije. Za plovidbu dubina luka. - Planine se dele na venačne (nabrane), gromadne (rasedne) i vulkanske. U fazi alpskog nabiranja nastala su dva planinska venca – alpski i kordiljersko-andski. - ALPI: duţina 1200 km, širina do 260 km, najviši vrh Mon Blan (4810 m n.v.), prevoji značajni za saobraćaj (Simplon, Brener, Sv. Gothard), veliki hidropotencijal, brojna jezera ledničkog porekla, glacijalni reljef, sneţna granica na 2700-3200 m.n.v., klimatska granica, vertikalna pojasnost biljnog sveta, turizam. - HIMALAJI: lučnog su oblika duţine 2 500 km, širine 220-400 km, površina 700 000 km kv., vrh sveta Mont Everest (8 882 m n.v.), klimatska granica izmeĎu tropsko-monsunske i kontinentalno-pustinjske klime, preteţno sedimentne stene, u centralnoj zoni granit i metamorfne stene, malo ruda, na juţnim padinama su vlaţne dţungle, na severnim goleti. Vertikalna pojasnost: pojas šuma od 12003500 m n.v., pojas livada i pašnjaka od 3 500 – 4 700 m n.v., sneţna granica na 4700-5000 m n.v. Na juţnoj strani, i 5300-5600 m n.v. na severnoj strani. - TIBET – planinska oblast (visoravan) severno od Himalaja, visina 4000 m n. v., površina 1 215 000 km kv. Zbog suve klime vegetacija oskudna. KORDILJERI I ANDI – pruţaju se meridijanski od Beringovog do Magelanovog prolaza. Razdvaja pacifičku i atlantsku prirodnu celinu u pogledu klime i rečne mreţe. Preko Anda prolazi najviša ţeleznička pruga na svetu na visini od 4 880 m n.v. U Boliviji rade rudnici kalaja na 5 500 m n.v. (rudnik Korokoro). - GROMADNE PLANINE su starije. U Evropi su to Francuski središnji masiv, Vogezi, Švarcvald, Krkonoše, Harc, Sudeti, Rajnske planine, Rodopi. U Aziji su to: Altajske, Sajanske, Jablonojske, Stanovojske pl. U Americi: Aligeni, Brazilska visoravan. - VULKANSKE PLANINE – kupastog su oblika. Preko 5 000 m n.v. u Africi dostiţu Kilimandţaro i Ruvendzori, u Americi Popokatepetl i Orizaba. - NIZIJE, ispod 200 m n.v., zahvataju 37 mil. km kv. ili skoro 25 % površine kopna. Blizu 90% stanovništva sveta ţivi u predelima do 400 m n.v. - Ravnice mogu biti strukturne (Sibirska, Prikaspijska, Istočnoevropska, Velika severnoamerička, Amazonska) i erozivne (aluvijalne ravni reka, fluvioglacijalne ravni, jezerske i kotlinske ravnice). KLIMA – utiče na način ţivota i privredu direktno preko klimatskih elemenata (vlaţnost, vazdušni pritisak, vetrovi) i indirektno preko hidrografije, tla, biljnog i ţivotinjskog sveta. Vreme je trenutno stanje atmosfere, a klima je višegodišnje prosečno stanje vremena u nekom mestu. Sastav atmosfere: azot 78,08 %, kiseonik 29,95%, argon 0,93%, vodonik itd. Vazdušni omotač se sastoji iz pet slojeva: troposfera (debljina 8 km iznad polova do 18 km iznad ekvatora), stratosfera, mezosfera, termosfera, egzosfera. Oko 80% vazdušne mase nalazi se u troposferi. Procesi u njoj najviše utiču na klimu. Najznačajniji klimatski elementi su: sunčevo zračenje, temperatura vazduha i površine Zemlje, vazdušni pritisak, pravac i brzina vetra, vlaţnost vazduha i veličina isparavanja, oblačnost i trajanje Sunčevog sjaja, padavine i trajanje sneţnog pokrivača.

83

Najznačajniji klimatski faktori su: Zemljina rotacija, Zemljina revolucija, geografska širina, geografska duţina, raspored kopna i mora, nadmorska visina, reljef (ekspozicija u toku dana i godine, vrsta podloge, biljni pokrivač), kretanje vazdušnih masa i delatnost ljudskog društva (promene biljnog pokrivača, podizanje šumskih vetrozaštitnih pojaseva, izgradnja veštačkih jezera, izgradnja velikih naselja, emisije ugljendioksida i metana u atmosferu). Tipovi klime. Prema Alisovu izdvaja se 7 osnovnih klimatskih pojaseva: ekvatorijalni, dva tropska, dva umerena i dva polarna. IzmeĎu osnovnih klimatskih pojaseva nalazi se 6 prelaznih pojaseva – po tri na svakoj polulopti. Prelazni pojasevi se odlikuju sezonskim smenama preovlaĎujućih vazdušnih masa a to su: dva pojasa tropskih ekvatorijalnih monsuna, dva suptropska i i dva subarktička pojasa. U svakom pojasu izdvojene su njihove marinske i kontinentalne varijante. Čovek ţivi u svim klimatskim pojasevima (ekstremi: Antarktida -800C, Verhojansk 500C, Libijska pustinja +530C). Čovek se ne prilagoĎava klimatu, nego eliminiše negativne uticaje stvaranjem mikroklime (odelo, stan, grejanje, ventilacija), što zahteva troškove. Zahvaljujući veštačkoj mikroklimi moguće je namirnice čuvati i prevoziti u sve delove sveta (hladnjače, friţideri, klima uredjaji). Čovek utiče na globalne izmene klime (otopljavanje, širenje ozonske rupe u atmosferi) povećavanjem ugljen dioksida (CO2) u atmosferi (stvara se ―efekat staklene bašte‖), deforestracijom (krčenjem šuma) i desertifikaciom (širenjem pustinja). VODA – u prirodi se nalazi u čvrstom tečnom i gasovitom agregatnom stanju. Utiče na fiziologiju ljudi i privredne delatnosti neposredno i posredno. Nije dobro kada je ima previše ili premalo. Spada u obnovljive resurse (hidrološki ciklus). Koristi se za piće, čišćenje, navodnjavanje, energetiku, industriju, rekreaciju, saobraćaj. Manjak vode se rešava irigacijama (primer drevnog Egipta) a višak melioracijama (priemer holandski polderi, američki Nju dil na reci Tenesi sa 30 velikih brana i Kolorado River Akvadukt). REKE imaju veliki ekonomski značaj, iako zauzimaju samo 0,05% ukupne hidrosfere. Koriste se za različite svrhe: - izvor pitke i industrijske (tehničke) vode, - plovni putevi, - izvor hidroenergije (hidropotencijal reka iznosi 3 700 mil kW, iskorišćeno 10%), - navodnjavanje (navodnjavane površine iznose oko 220 mil. ha), - rečni ribolov, - turizam i rekreacija. JEZERA imaju privredni značaj pre svega za saobraćaj (na primer Velika jezera u SAD) za ribolov (Kaspijsko j.), za piće (Ohridsko jezero), dobijanje soli, za turizam (Mazurska jezera u Poljskoj, finska jezera, alpska jezera u Švajcarskoj, Italiji, Sloveniji). LEDNICI se sve više smanjuju i povlače na planinama. Iza njih zaostaju lednički valovi (izdubljene doline sa vertikalnim stranama u vidu latiničnog slova U), cirkovi (udubljenja gde je nastao lednik) i morene (nanosi peska i šljunka – dele se na čeone i bočne morene) u kojima se javljaju često lednička jezera, iz kojih izviru reke. Lednici imaju uglavnom turistički značaj. Otapanje polarnog leda (na antarktiku i arktiku) uzrokuje izdizanje morskog nivoa za 1-1,5 mm god., što vremenom moţe postati globalni problem primorskih nizija i lučkih gradova.

84

MORA zauzimaju 71% površine planete, utiče na klimu, koriste se za saobraćaj, proizv. soli, ribolov. Oko ¾ ukupne meĎunarodne trgovine odvija se pomorskim ptevima (prevoz nafte i rasutih tereta). More je značajan resurs za turizam, rudno bogatsvo morskog dna, korišćenje energije plime i talasa (Plimska elektrana Rans u Francuskoj ima instalisanu snagu 240 MW). PEDOLOŠKI POKRIVAĈ – plodnost zavisi od klimatskih, hidroloških, bioloških i antropogenih uticaja. Klasifikacija zemljišta je veoma sloţena. Na obradive površine otpada 14,6%, pašnjake i livade 25,1%, šume 20% i neiskorišćena zemljišta 30,4% obradivih površina sveta. Postoje problemi zaštite zemljišta od erozije, opustinjavanja, smanjivanja plodnosti, zagadjivanja. Produktivno tle je zonalni element, kao i klima. Po Dokučajevu, izdvajaju se sledeće zone: 1. Zona tundre: močvarno, nepovoljno; 2. Zona šuma: podzol, povoljno za lan, krompir, raţ i ovas; 3. Zona stepa: černozem – pšenica, kukuruz, šeć. repa, suncokret; 4. Zona pustinja: riĎa, mrka i siva zemljišta – sa navodnjavanjem pamuk, ţitarice; 5. Suptropska zona: crvenica (terra rosa) – plodna ako ima vlage – vinogradi, krompir, agrumi, ţitarice; 6. Tropska zona: lateritna crvena zemljišta, isprana, slabije plodnosti. ZNAĈAJ BIOSFERE – šume u svetu zahvataju 5 milijarde ha. Šume su značajne za industriju i poljoprivredu (pašnjaci, kulturno bilje). Ljudi ukupno iskorišćavaju oko 20 000 vrsta biljaka, a uzgajaju oko 1 500 vrsta, od kojih oko 100 ima veći ekonomski značaj. Ljudi uzgajaju oko 47 pripitomljenih ţivotinja (od ukupno 140 hilj. vrsta). Problem smanjivanja biodiverziteta: od 1600. godine do danas čovek je istrebio 100 vrsta sisara i 162 vrste ptica, a mnoge vrste ugrozio. Kulturne biljke potiču iz pet oblasti (po J. Vavilovu): 1. Jugozapadna Azija sa Indijom: meka pšenica, raţ, lan, grašak, bob, azijski pamuk, pirinač, šećerna trska indijska, juta, loza, krastavac, spanać, češnjak, ţuta šargarepa; 2. Jugoistočna Azija: ovas, ječam, proso, soja, šećerna trska kineska, čaj kineski, dud, mak, susam, pomorandţa, citrus, mandarina, luk crni, rotkvica, šljiva, sorgo; 3. Sredozemna oblast: tvrda pšenica, nekoliko vrsta ovsa, dugovlaknasti lan, grubozrnasti pasulj, šećerna repa, kupus, repa, maslina, peršun, breskva, miroĎija (kopar), kesten, hrast plutnjak, badem, lovor; 4. Etiopska oblast: neke vrste ječma, ovsa i raţi, kafino drvo; 5. Meksiko i Peru: krompir, kukuruz, pasulj, duvan, američki pamuk, tikva, paprika, kininovo drvo, suncokret, arašid. Iz drugih američkih oblasti potiču kakao, kaučukovo drvo (hevea brazilienzis), batat (vrsta krompira). PRIRODNE ZONE izdvajaju se na osnovu geografske širine i nadmorske visine (zakon širinske zonalnosti i visinske pojasnosti). Odlikuju se specifičnom klimom, zemljištem, biljnim i ţivotinjskim svetom. 1. Prirodne zone polarnog pojasa: - Zona arktičkih i antarktičkih ledenih pustinja - Zona tundre 85

2. Prirodne zone umerenog pojasa (uključujući i subpolarni i suptropski, 5000 km u meridijanskom pravcu): - Tajge (četinarske šume, od kojih se pravi celuloza za papir), - Mešovite listopadne šume, - Šumo-stepa, - Stepa (ruska stepa, prerije u Severnoj Americi, pampasi u juţnoj Americi); 400500 mm padavina, černozem, poljoprivreda. Suve stepe u Prikaspijskoj niziji, Kazahstanu, Mongoliji, Severnoameričkoj visoravni, Juţnoj Africi, srednjoj Australiji, Patagoniji. - Pustinje umerenog pojasa (ispod 250 mm padavina): Kara-Kum, Kizil-Kum, delovi pustinje Gobi, plato Kolorada, srednji deo Iranske visoravni. Moguća poljoprivreda uz navodnjavanje. 3. Subtropski pojas (izmeĎu 25-40 stepeni g.š.): - Suve suptropske oblasti (Sredozemlje, juţni Krim, sev. deo crnomorskokavkaskog primorja, Kalifornija, Čile, jugozapad Australije); vinova loza, agrumi, masline. - Vlaţne suptropske oblasti: monsunske oblasti u istočnoj Aziji; jugoistok Australije, Afrike, Amerike, Brazilska visoravan. Bujan biljni svet. - Subtropske pustinje, oko severnog i juţnog povratnika (Sahara, Arabijska, Tar, pustinje Meksika, Kalahari, Atakama, pustinje Ausralije). 4. Tropski pojas: - oblasti savana (visokih trava i usamljenog drveća, pored reka galerijske šume, 1000-1500 mm padavina). Zemljište lateriti. Središnja Afrika, Ljanosi u nizijama oko reke Orinoko i na Gujanskoj visiji, kamposi u delovima Brazilske visije, prednja Indija, unutrašnji delovi Australije. - Oblasti tropskih šuma (2000 mm padavina, prosečna temperatura 26 stepeni). U prašumama izraţena spratnost. Selvasi u Juţnoj Americi, prašume u slivu Konga, na obalama Gvinejskog zaliva, Madagaskaru, dţungle u severoistočnom delu Indogangeške nizije, Malabarskom primorju, zapadnom primorju Indokine i Malake, Malajski arhipelag, severoistok Australije. Najčešće su zastupljene palme, kaučukovo, kakaovo, kininovo drvo, mahagoni, indigo, abonas, hlebno, tikovo i sandalovo drvo, bambus, kafa, pomorandţe, limun, lijane, orhideje. - Tropska monsunska šuma razvijena je u Indiji i Indokini. Manje je razvijena od dţungle na Malajskom arhipelagu, prašuma u Africi i selvasa u Amazoniji. Preovladjuje DRUŠTVENI FAKTORI Društvo predstavlja zajednicu ljudi, nastalu u konkretnim istorijskim uslovima, zbog stvaranja materijalne baze ţivota. Ljudsko društvo je istorijski povećavalo proizvodne snage, kojima deluje na prirodu. Istorijski se deli na sledeće periode: - Prvobitna zajednica – sakupljačka privreda; - Kameno doba (paleolit, mezolit, neolit): svesno delovanje, pripitomljavanje ţivotinja i biljaka (počinje u mezolitu), korišćenje snage ţivotinja i prirodnih sila: vode, vetra, točka (točak je pronaĎen oko 3000 g. pre n.e. u Mezopotamiji).

86

- Metalno doba (robovlasništvo) u zoni antičke civilizacije (Vavilon, Asirija, Egipat, Indija, Kina, Grčka, Rim). Velike graĎevine Etruraca, Egipćana; irigacije u Egiptu; Veliki rimski putevi i mostovi i akvadukti; Veliki ratovi. - Industrijska revolucija je omogućila korišćenje novih izvora energije: ugalj (parna mašina), vodena snaga (hidroenergija), gas i nafta, električna energija, atomska energije. To ne znači da čovek vlada prirodom, samo upoznaje njene zakone (nuţnosti). Usled tehničko-tehnološkog progresa čovek je naučio da koristi resurse prirode i nove izvore energije, ali nije naučio kako da ih pravilno koristi a da ne uništi prirodnu osnovu svog opstanka. Zbog toga je čovečanstvo zapalo u ekološke probleme od lokalnog, preko regionalnog do globalnog nivou. Potrebna je nova naučna revolucija u oblasti geoekoloških i geoekonomskih nauka, koja će iznaći model odrţivog razvoja odnosno uskladiti ekološke, ekonomske i socijalne komponente razvoja. Potreban je novi način vrednovanja prirodnih resursa i nova etika (geoetika) koja će promeniti odnos čoveka prema prirodnoj sredini. Zbog toga se često ističu slogani „radi lokalno – misli globalno― ili „radi ekonomski – misli ekološki―. U poslednjih 30 godina 20. veka svetska potrošnja drveta je povećana 4 puta, hartije, 8 puta, ţita 3 puta, goriva 5 puta, ulov ribe 6 puta, a zagadjivanja vode i vazduha su povećana nekoliko puta. Svetska privreda, ukoliko se ne prestruktuira, ne moţe da nastavi da se razvija dugo, zato što se prirodna sredina, od koje zavisi ţivot i rad čoveka, pogoršava nedopustivo brzim tempom. Iznalaţenje modela upravljanja odrţivim razvojem i korišćenjem prirodnih resursa - to je jedan od prioriteta ili nadproblema savremene nauke uopšte.

87

СТРУКТУРА ДРУШТВЕНОГ БОГАТСТВА

STRUKTURA LJUDSKIH DELATNOSTI

88

POJMOVI PRIRODNIH USLOVA, PRIRODNIH RESURSA, SIROVINA I REZERVI Pojam resursa podrazumeva energiju, materiju ili informaciju koji su proizvedeni van datog ekonomskog sistema (preduzeća, regiona ili drţave) i sluţe kao njegov osnovni materijal (input) za preradu ili transformaciju. Razvoj proizvodnih snaga nije ukinuo uticaj prirodnih faktora na razmeštaj privrede. Prirodni faktori se dele na prirodne uslove i prirodne resurse. Prirodni uslovi su sfere ili geo-kompleksi koji ne ulaze u proces proizvodnje ali ga uslovljavaju (atmosfera, hidrosfera, litosfera i biosfera), i neophodni su za opstanak čoveka, društva i ekonomije. Prirodni resursi su materijali, informacije ili energija, koji mogu da se eksploatišu ili preraĎuju u upotrebljive proizvode. U grupu prirodnih resursa spadaju: energetski resursi, voda, zemljište, mineralne sirovine, biološki resursi, turistički resursi i dr. Sirovine su onaj deo prirodnih resursa koji se moţe koristiti u tehnološke i ekonomske svrhe, to je iskoristivi deo resursa. Rezerve su uţa kategorija sirovina, to je ocenjeni i tačno procenjeni deo sirovina u ekonomskom i tehnološkom smislu. Prema stepenu geološke istraţenosti rezerve se dele na: A - Dokazane (stepen istraţenosti 80-100%) B - Verovatne (stepen istraţenosti 60-80 %) C1 - Uočene (otkrivene) (40-60 %) C2 - Zaključene (20-40 %) D1 - Hipotetičke D2 - Spekulativne Kategorije od A do C1 su pogodne za aktivizaciju. Po ovim kategorijama se rezerve označavaju u statističkim publikacijama. Od C2 do D su uslovno pogodne, nemaju neki poseban značaj. Prema stepenu ekonomičnosti rezerve se dele na: - Rentabilne ili bilansne (iskoristivost rezervi preko 90%) - Uslovno rentabilne a) Paramarginalne (pogodne za aktivaciju u roku od 25 g., sa stepenom iskoristivosti od 50-90%) b) Marginalne (pogodne za aktiviranje u roku od 60 god sa stepenom ekonomičnosti od 10-50 %) - Nerentabilne (vanbilansne) – sa stepenom ekonomičnosti ispod 10 %. KLASIFIKACIJA PRIRODNIH RESURSA Prema trajnosti prirodni resursi se dele na: - Obnovljive, koji se dele na: - Stalne (energija vetra, plime, talasa, reka i sl.) - Periodične (ţitarice i drugi poljoprivredni proizvodi) - Obnovljive ako se razumno koriste (šuma, voda, zemljište) 89

- Neobnovljive, koji se dele na: - Nereciklabilni (goriva) - Reciklabilni (obojeni metali, aluminijum, bakar itd.) Prem nameni prirodni resursi se dele na dve grupe: 1. Grupa: Prirodni resursi za materijalnu proizvodnju (gorivo, metali, voda, drvo) i za zemljoradnju (tle, voda za navodnjavanje, produktivne biljke i ţivotinje) 2. Grupa: Resursi za neproizvodnu sferu, koji se direktno ne troše (pitka voda, divlje biljke, parkovi za odmor, vodeni baseni za odmor i sport, klimatske banje) Sa aspekta odrţivog razvoja i racionalnog korišćenja prirodnih resursa, svrsishodna je podela na iscrpljive i neisrpljive, pri čemu se iscrpljivi dele na obnovljive i neobnovljive (vidi sliku). Klasifikacija resursa

Resursi Društveni (ljudski)

Prirodni Neobnovljivi Nerec iklaBiln i (goriva) ReciklaBiln i (metali)

Obnovljivi

Obnovljiv i a ko Se ra zu mno koriste (šume, ze mljište)

90

Stalni (energ. vetra, plime , talasa Periodičn i (žitarice, voda)

Stanovništvo (broj, znanje , politika) Kapital (fiksni, obrtni

VEZE RESURSNE BAZE I STRUKTURE TERITORIJALNO-PROIZVODNIH KOMPLEKSA

Klasifikacija teritorijalno-industrijskih ko mpleksa koji se razvijaju na resursnoj bazi Rudarski

MineralnoSirovinski resursi

Mineralno Industrijski ko mpleksi

Rudarsko-metalurški Metaloprerađivački Petrohemijski Građe vinski Termoenergetski

Poljoprivredna proizvodnja

Šumski resursi

Prehrambena ind.

AgrarnoIndustrijski ko mpleksi

Ind. pića

Tekstilna ind.

Ind. stočne hrane

Drvno-ind. kompleski

Drvoprerađi vačka Drvohemijska (celuloza, papir)

Morski resursi

Morsko-ind. kompleksi

Riboindustrija Ind. soli Naftno-gasna

91

VI AGRARNA GEOGRAFIJA - BILJNA PROIZVODNJA AGRARNA PROIZVODNJA – PRIMARNA DELATNOST •

• • • •

Agrarna proizvodnja je primarna delatnost koja osigurava fizički opstanak i razvoj ljudskog društva, a odraţava se najviše u izgledu prostora. Obuhvata zemljoradnju, stočarstvo i šumarstvo. Zemljoradnja ili biljna proizvodnja deli se na ratarstvo, voćarstvo i vinogradarstvo. Ratarstvo obuhvata proizvodnju ţita, povrća, industrijskog i krmnog bilja. Poljoprivreda se pojavila oko 5000 god. pre n.e.; s njom u vezi (irigacije, melioracije) su nastale stare civilizacije: vavilonska, egipatska, kineska, indijska, meksička, peruanska. Tek su Velika geografska otkrića omogućila veću razmenu raznih biljakai ţivotinja, kao kukuruza iz Amerike, krompira sa Anda i td., dok je industrijska revolucija omogućila uvoĎenje agrotehnike (mehanizacija, hemizacija). Tek je saobraćajna revolucija omogućilao organizaciju Regionalnih i svetskog trţišta agrarnih proizvoda. Danas se razlikuju dva tipa agrarne proizvodnje: 1. supsistantična ili prehrambena poljoprivreda, preteţno polikulturnog karaktera; 2. Komercijalna ili robna poljoprivreda, preteţno monokulturnog karaktera (farmeri, latifundije, plantaţe, specijalizacija). U 19. veku jeftina pšenica iz Kanade, Argentine i Australije, vino iz Alţira, meso iz Juţne Amerike, mlečni proizvodi sa Novog Zelanda i td., ozbiljno su ugrozili poljoprivredu i stočarstvo u Evropi. Usled toga evropske zemlje su zavele potpunu kontrolu uvoza poljoprivrednih proizvoda i carinskim merama su zaštitile domaće proizvoĎače. To ne znači da su evropske zemlje ostvarile poljprivredu zatvorenog tipa, autarkičnu, koja je dovoljna sama sebi. Neki proizvodi se ipak moraju uvoziti zato što su vezani za odreĎene klimatske pojaseve.

Agrobiznis •

• • •

Дефиниција агробизниса је следећа: У агробизнис спадају све делатности, повезане с производњом и снабдевањем сировинама у пољопривреди, као и складиштење, прерада и дистрибуција пољопривредних и прехрамбених роба. Појам агробизниса подразумева интензивну пољопривредну производњу за тржиште. Структура агробизниса. Функционисање агробизниса има за циљ да задовољи потребе друштва са прехрамбеним и другим производима. Постоји више структурних модела који дефинишу структуру агробизниса. Први структурни модел укључује три узајамно повезане сфере делатности: Производњу машина и опреме, ђубрива, хемијских средставаза заштиту биља, снабдевање семеном, сточном храном и слично.

92

• • • • •

•

•

•

•

Аграрну привреду, која даје сировине биљног и животињског порекла за агроиндустрију; Прерађивачка индустрија, пласман финалних производа кроз трговину на велико и мало. Други структурни модел дели агробизнис на специјализоване вертикалне блокове, који повезују производњу одређених група финалних производа. Први блок је познат као прехрамбени ланац. У њему су повезане аграрне производне јединице, чија производња је намењена за прераду у агроиндустрији. Други блок повезује аграрну привреду и лаку индустрију. Овај блок је већим делом базиран на сточарству. Сточарство је повезано на једној страни са земљорадњом, која му доставља сточну храну, а на другој са индустријом, која му доставља хемијске препарате, лекове, технику и прерађује сточарске производе – коже, млеко, месо, вуну. Организација агробизниса. У развијеним земљама индустрија директно и индиректно учествује у аграрној производњи и у регулисању цена за аграрне производе. Расте улога државе при регулисању аграрног сектора привреде. Највећи утицај на развој агробизниса има делатност финансијског и крупног кооперативно-аграрног капитала. Фармерске кооперативе су облик организације агробизниса. Најбоље су развијене кооперативе за прераду и за пласман производа. У земљама Европске уније на њих отпада преко 60% од пласмана производа произведеним у појединим фирмама. Агро-индустријски комбинати су други облик организације агробизниса. Они су карактеристични за Немачку, а има их и код нас. (Које знате агроиндустријске или пољопривредно-индустријске комбинате у код нас?). Они се развијају на бази кооперативног капитала, али уз појачано учешће индустријског капитала. Кроз њих углавном капитал продире у агробизнис. Производња основних производа, посебно хране и пића, одликује се високом концентрацијом. Око једне трећине производње хране и пића остварује се у око 200 великих мултинационалних компанија, од којих свака има годишњи промет преко 1 милијарду долара. Те фирме се одликују високим степеном разгранатости (диверсификације) производње, како у производњи хране и пића, тако и у трговини прехрамбеним производима.

Еколошка пољопривреда У развијеним земљама се све више због производње здраве (чисте) хране у пољопривреди не користе минерална ђубрива, пестициди и хормонски додаци у сточној храни. Производња се заснива на потпуно природним процесима путем оптималног плодорода, засејавања биљака које обнављају азот у земљишту (као што је луцерка, детелина), коришћењем стајског ђубрива. У ЕУ све више се развија еколошка пољопривреда, затим, предузимају се мере за производњу, контролу и трговину с еколошким производимас, као и увоз из других земаља. Предузећа која производе према захтевима ЕУ добијају сертификат за еколошку производњу.

93

ГЛОБАЛИЗАЦИЈА У ДОМЕНУ ПРОИЗВОДЊЕ И РАЗМЕНЕ ХРАНЕ И УЛОГА ФАО Економске и социјалне последице “демографске експлозије” су сложене. Познато је да значајан део становништва света гладује или живи ―испод ивице сиромаштва‖. Простори глади и потхрањености поклапају се са земљама које имају висок природни прираштај становништва. Укупна светска производња хране је довољна да подмири потребе светског становништва, али је њена расподела и потрошња неравномерна. У развијеним земљама се вишкови производа користе као сточна храна, или се чак уништавају да би се сачувала цена на тржишту, док у земљама у развоју око 800 милона људи гладује. Прехрамбени производи су данас важни артикли у светској трговини. Практично велики део света зависи од жетве у САД, где се производи 2/3 светске пшенице и 90% извоза соје. Неродна година у САД узрокује глад у земљама у развоју, које увозе жито. Повећавање производње хране у прошлости се остваривало на рачун ширења пољопривредних површина. Данас су могућности ширења површина ограничене, те се повећање производње постиже углавном на рачун повећавања приноса, што се назива ―зелена револуција‖. Производња хране у свету прати пораст становништва. Износ пораста производње хране износи 3%, а становништва 2-2,5%. Међутим, велики проблем је њена неравномерна дистрибуција по државама, регионима и континентима. Док развијене земље остварују вишкове, шпекулишу ценама и пласманом (на пример: прометне токове пшенице у свету усмерава пет мултинационалних компанија у свету – ''пет сестара'': Карђил, Континентал Грејн Компани, Анре, Луи Драјфус и Бунге), неразвијене земље имају стални дефицит у храни, њихово становништво има лош квалитет исхране (мање од 10.000-11.000 џула, тј. 2.600-2.700 калорија ) и влада латентна опасност од глади (слика). Глад се сматра савременим ''геноцидом'' у неразвијеним земљама. Око 1/3 данашњег човечанства (2 милијарде људи) пати од различитих нивоа неухрањености, што је процентуално знатно мање него 1970-их го-дина када је било угрожена 1/2 светског становништва. Према подаци-ма америчког Института ''Храна за свет'' број потхрањених у највише погођеним деловима света (тзв. земље у развоју) смањио се са 918 милиона почетком 1970-их година на 841 милион у раним 1990-им. Упркос томе, од глади просечно годишње умире 50 милиона људи, тј. 100 људи у минути (углавном у субсахарској Африци: Етиопији, Судану, Сомалији, Чаду, Мауританији...). Тамо су узроци умирања од глади честе и дуготрајне суше, демографска експлозија, ширење пустиња (Са-хара се годишње прошири за 1,5 милиона хектара, тј. 15.000 km2), неста-билне политичке ситуације и улагања у оружје, корумпиране политичке номенклатуре (тзв. клептократија). Према проценама Института ''Храна за свет'', чак и у САД од латентне глади пати око 2 милиона становника, још око 9 милиона људи угрожено је умереним облицима глади, а томе би требало додати и 23 милиона Американаца који се неквалитетно хране. Организација Уједињених нација за исхрану и развој (ФАО), реализује различите програме за подстицање пољопривредне производње у земљама у 94

развоју. Ова организације је путем пружања финансијске и научно-техничке помоћи након 1960. године допринела ширењу ―зелене револуције‖ у земљама у развоју. Она је значајно унапредила производњу путем примене агротехнике. Агротехника је комплекс мера, које човек спроводи да смањи рад а увећа приносе по јединици површине. То су: механизација, хемизација, мелиорације, одабирање, укрштање и генетски инжењеринг (поправљање сорти биљака и животиња). Агротехника повећава приносе и доходак, али захтева и већа улагања тј. трошкове производње. Због тога организација ФАО потпомаже развој пољопривреде путем кредитирања, пружања помоћи у набавци агротехнике и слично. ―Зелена револуција‖ се после 1960. године односи на преношење низа иновација у земље у развоју (тј. недовољно развијене). Садржи три главне компоненте: Увођење нових сорти пољопривредних култура (селекција), иригација (наводњавање), примена савремене технике, ђубрива, средстава за заштиту биља. Увођење нових сорти пољопривредних култура. У том циљу је у другој половини XX века створено 13 међународних научно-истраживачких центара, који се баве специјално проучавањем различитих аграрних система, у земљама у развоју. Они се налазе у Мексику (за кукуруз, пшеницу), на Филипинима (пиринач), Колумбији (тропске прехрамбене културе), Нигерији (прехрамбене културе хумидних и субхумидних тропских обвласти), Кот-д’Ивоару (за производњу пиринча у западној Африци), Перуу (кромпир), Индији (прехрамбене културе сушних тропских подручја) и т. д. Најпознатија су прва два центра. Захваљујући центру у Мексику, приноси пшенице су утростручени, а ова земља је постала родоначелница ―зелене револуције‖. Та искуства су се добро показала у Пакистану, Индији и другим земљама. Значајне успехе посдтигао је и Међународни инстит селекције пиринча на Филипинима. Он је увео високородне сорте пиринча, које су добиле назив филипинске. Оне не само да дају високе приносе, него и сазревају знатно брже, што омогућује 3-4 жетве годишње. Те сорте су се прошириле у свим земљам Југоисточне Азије. Иригације су посебно важне, јер нове сорте житарица могу реализовати своје потенцијале само у условима повољне влаге. Зато се почетком ―зелене револувције‖ у многим земљама у развоју, посебно азијским, почела посвећивати посебна пажња наводњавању. Примена савремене агротехнике, ђубрива, средстава заштите биља и слично. Посебно су важна азотна ђубрива, пошто нове мексиканске сорте пшенице захтевају до три пута више азотних ђубрива по хектару од обичних сорти (130 : 45 кг/ха).

95

Биохемијске

Социјалне

Механичке

Иновације

Типови промена

Последице

Хибри дно сјеме, селекц ија

Већи приноси усијева

Ђуб рива

Већ и при носи

Хер биц иди, пест ици ди

Уре ђаји за ири гаци је

Тра ктор и, меха низа ција

Мање коров аи штето чина

Кон тро ла пот рош ње вод е

Више обрадиве земље, уштеда радне снаге

Саобр аћај: путев и, возил а

Боља досту пност до тржи шта

Рефор ма

Већа предузи мљивос т

Кр еди ти

Набавк а опреме и механиз ације

От куп

Већа сигурн ост произв одње

Sl. 1. - Зелена револуција Последице зелене револуције су позитивне и негативне. Позитивно се односе на повећавање приноса, а негативне на повећавање улагања капитала и стварање непожељних еколошких последица у локалној средини. • Позитивне последице ―зелене револуције‖ у земљама у развоју су несумњиве. Оне су довеле до увећавања производње хране, донекле ублаживши проблем исхране и глади у свету. Повећани су приноси житарица, порасла је њихова потрошња по становнику. Индија, Пакистан, Тајланд, Индонезија, Кина, неке друге земље су смањиле или сасвим прекинуле увоз жита и постале тим самим самодовољне у том погледу. Ипак, упркос успесима ―зелене револуције‖, треба рећи нешто и о њеним ―манама‖. • Прва “мана” је њен местимични карактер, који са своје стране има два аспекта. Прво, нове високородне сорте пшенице и пиринча распрострањене су углавном у Азији и Латинској Америци, док у Африци, коју је заобишла ―зелена револуција‖ заузимају тек 2%. Друго, ―зелена револуција‖ је углавном нашла примену у производњи три житарице - пшенице, пиринча и кукуруза, док у другим културама знатно мање. • Друга “мана” се односи на социјалне последице “зелене револуције”. Пошто примена савремене агротехнике захтева значајна улагања капитала, њене резултате могу користити пре свега богатији сељаци (фармери). Сиромашни немају средстава за куповину машина, ђубрива, сортног семена, нити довољно површине земље. Многи од њих су принуђени да продају своју 96

•

земљу и постану или надничари, или становници сиротињских четврти у околини великих градова. Тако је ―зелена револуција‖ довела до појачаног социјалног раслојавања у сеоским подручјима. Трећа “мана” односи се на неке непожељне еколошке последице ―зелене револуције‖. На пример, у подручјима гајења пиринча примена пестицида је довела до помора риба у рекама и каналима за наводњавање. Сејање сорте филипинског ―чуда од пиринча‖ у суседству с традиционалним сортама, које имају различите периоде сетве и жетве, ствара повољну еколошку средину за штеточине, и т. д.

Одрживи развој пољопривреде. Основни проблем пољопривреде је како да се повећају просечни приноси биљних култура и продуктивност стоке. Међутим, мере које се при томе примењују угржавају еколошки животну средину. Проблем екологије се све више заоштрава. Пољопривреда јако утиче на загађивање животне средине. Механизација и вештачко наводњавање појачавају ерозију, деградацију и заслањивање тла. Истовремено прекомерна употреба минералних ђубрива и хемијских препарата за заштиту биља неповољно се одражава на квалитет произведене хране. Генетски инжењеринг и увођење генетски измењених врста биљака и животиња, примена хормона који подстичу раст стоке, и друге мере, неповољно се одражавају на здравље потрошача. Због тога је све више на цени еколошки чиста, здрава храна, прозведена на природан начин. У развијеним земљама се реализују пројекти ―одрживог развоја пољопривреде‖. Ту се покушава успоставити еколошка равнотежа у пољопривреди, тако да се подржавају само њени позитивни утицаји а неутралишу негативни утицаји на природну средину. • У Европској унији све више се развија еколошка пољопривреда, који се базира на следећим захтевима: • давање предности рециклажи пољопривредних производа и отпадака, у односу на вештачка средства за производњу (минерална ђубрива, пестициде, хемијска средства, генетски инжењеринг); • коришћење биолошких и механичких метода узгоја уместо хемијских; • повећавање еколошке разноврсности пољопривредне производње; • коришћење биљних и животињских отпадака. ZEMLJIŠTE KAO RESURS ZA POLJOPRIVREDU Poljoprivreda je delatnost koja dosta zavisi od prirodnih uslova ( zemljište, klima, nagib terena). Poljoprvreda je potrošač prostora, za razliku od industrije koja ekonomiše prostorom. Pojam zemljišta bi trebalo razlikovati od pojma teritorije ( zemljište je vaţno kao ţivotni prostor društva, ono je samo onaj resurs koji je pogodan za korišćenje u ekonomske svrhe, a teritorija je kompleksan pojam koji podrazumeva sve što postoji na nekom prostoru). Površina resursa zemljišta sveta iznosi 134 miliona km², a to čini svega 26.3 % od ukupne površine planete Zemlje koja iznosi 510 miliona km². U odnosu na površinu kopna ( 149 miliona km² ) udeo zemljišta iznosi 89.9%, ostalih 15 miliona km² zauzimaju ledene pustinje Arktika i Antartika i visoki planinski vrhovi. Pri tome bi trebalo reći da preko 1/3 (33%) površine zemljišta otpada na malo produktivno i 97

neiskorišćeno zemljište. Tu se ubrajaju močvare, tundre, polarne visoko planinske i sušne pustinje, kraški regioni, stenovito tle i peščane obale. Korišćenje tih površina zahteva velika ulaganja kapitala, pa je zato veoma vaţno racionalno korišćenje već ekonomsko osvojenih resursa zemljišta, tj. poljoprivrednog i šumskog zemljišta. Poljoprivredne površine zauzimaju 48.1 milion km² ( 4810 miliona ha) ili oko 36% svetskog zemljišnog fonda. Šumske površine zauzimaju 38 miliona km² (28%). Antropogeno neplodno zemljište (gradski prostor, indusrujske zone, putevi) iznosi oko 4 miliona km² (3%) svetskog zemljišnjeg fonda. U sastav poljoprivrednih površina ulaze pašnjaci i višegodišnji zasadi ( vinogradi, plantaţe, voćnjaci i dr.). Na tu kategoriju otpada 13.4 miliona km². Na prirodne livade i pašnjake otpada 34.7 miliona km² ili 3470 miliona ha. Prema tome, pod pašnjacima i livadama, koji obezbeĎuju stočnu hranu, koristi se svega 10% površina zemljišta sveta. Veliki deo obradivog zemljišta sveta (oko 70%) nalazi se u Evropi, Aziji i Severnoj Americi, ali pošto su to gusto naseljeni kontinenti, zemljoradnja ima visoko intenzivni karakter. U Evropi, bez zemalja ZND, najviši je stepen obradivosti zemlje (preko 40%) i izgraĎenosti (neplodno zemljište). Prirodnih livada i pašnjaka ostalo je veoma malo (najviše ih ima u Severnoj Evropi). U Aziji se nalazi 1/3 obradivog zemljišta sveta. Visok stepen obradivosti imaju monsunski, juţni i istočni rubovi Azije. Ovde je koncentrisano oko 90% površina pašnjaka Azije, a uzoranost u pojedinim regionima (Velika kineska nizija, Gangeška nizija) dostiţu 80%. Prostrane aridne pustinje, polupustinje i visoko planinski regioni uglavnom se koriste za pašnjake. U Severnoj Americi jako su razorane i izgraĎene oblasti centralnih i visokih ravnica (60-80%) subtropskih i tropskih oblasti SAD i ravničarske oblasti Juţne Kanade. U sastavu površina zemljišta ostalih regiona sveta – Australije, Juţne Amerike i Afrike preovlaĎuju pašnjaci. U Australiji 60% obradivog zemljišta su pašnjaci, a samo 6% se obraĎuje. Oblasti pašnjaka se uglavnom nalaze u istočnoj i jugoistočnoj zoni kontinenta. U Juţnoj Americi i Africi oko 20% zemljišnog fonda su pašnjaci, a samo 10% je obradivo zemljište. U Africi i Juţnoj Americi najviše se obraĎuju severni i juţni delovi kontinenta. Postoje velike razlike u korišćenju zemljišta po zemljama. Najveće površine pašnjaka imaju SAD (185 miliona ha), Indija 160 miliona ha, Rusija 134 miliona ha, Kina 95 miliona ha, Kanada 46 miliona ha, Kazahstan 36 miliona ha i Ukrajina 34 miliona ha. Udeo obradivog zemljišta u zemljišnom fondu pojedinih zemalja retko prelazi 30%. Taj pokazatelj je najveći u Indiji 51,9%, Poljskoj 47%, Italiji 40%, Francuskoj 35%, Nemačkoj 34%, SAD 19,6%, Kini 10%, Rusiji 7,8%m Australiji 6%, Kanadi 5% i Egiptu 2,8%. Rusija je prva zemlja u svetu po površini teritorije i fondu zemljišta. Ipak, zbog nepovoljnih prirodno-klimatskih uslova dalekog severa i Sibira, površine poljoprivrednog zemljišta i pašnjaka su ograničene. Od ukupne površine Rusije, koja iynosi 1710 miliona ha (17 miliona km²) u poljoprivredi se koristi 222 miliona ha (13%), a pašnjaci čine 132 miliona ha (oko 7,8%) njene teritorije. U celini, u svetu praktično nema više rezervi za poljoprivredno osvajanje zemljišta. U većini zemalja sveta ostaju neosvojene šume i slabo produktivna zemljišta. Osim toga, primetno je pogoršavanje, degradacija, erozija i stalno smanjivanje poljoprivrednih površina. Posebno je u tome zasluţna erozija i opustinjavanje zemljišta (širenje pustinja) koje se smatra jednim od globalnih problema čovečanstva.

98

Ukupna površina

Nekorisno

Neplodno Plodno zemljište Šuma

Poljoprivredno

Pašnjaci

Obradivo Neobradivo

Ribnjaci

Oranice i bašte

Voćnjaci Vinogradi Livade

Trstici i bare

Zasejano Nezasejano Ţita Ind. bilje Krmno bilje Povrće Cveće

Rasadnik Ugar

Sl. 2 – Struktura zemljisnog fonda Svetski zemljišni fond (mil. ha) Kontinent Drţava

Poljoprivredne površine svega

Šumsko Obradivo Livade i zemljište pašnjaci

Ukupna površina

Evropa bez ZND

242

151

91

139

493

ZND

601

241

373

910

2240

Sever. Amerika

630

256

374

814

2245

Juţna Anerika

409

76

414

414

939

Kina

287

109

177

77

976

Azija bez Kine

897

338

273

449

2783

Afrika

926

229

715

587

3026

Austr. i Okeanija

497

39

463

82

852

SVET

4489

1439

2880

3997

14349

99

Korisno

Рибарство Пољопривреда

Земљорадња

Сточарство Производња житарица

Ратарство Воћарство Виноград.

Говедарство

Индустријског биља

Свињарство

Крмног биља

Овчарство и козарство

Повртарство Ливадарство

Коњарство

о Цвећарство

Живинарство Пчеларство и остало

Sl. 3. - Графички приказ поделе пољопривреде

Poljoprivredne i obradive površine po poljoprivrednom stanovniku (ha) Poljoprivredna Obradiva površina površina (ha/st) (ha/st) Evropa bez ZND

8,18

3,72

ZND

8,20

3,13

Severna Amerika

11,50

4,72

Juţna Amerika

5,42

1,00

Azija bez Kine

0,83

0,46

Kina

0,63

0,22

Afrika

4,12

1,12

Austr. i Okeanija

166,0

12,3

Svet

2,44

0,82

100

AGRARNI PROIZVODI EKVATORIJALNE I TROPSKE ZONE NA SVETSKOM TRŢIŠTU Ekvatorijalna zona se razlikuje od tropske. -Najtipičnija ekvatorijalna područja su: basen Konga, Gvinejska obala, veliki deo Amazonije.Za to područje karakteristične su kultivisane biljke: kaučukovac, kakaovac,de šećerna trska, palme, banane, začini, kafa. - Najtipičnija tropska područja su: Srednja Amerika, delovi Afrike (na sudanskoj visoravni i u Istočnoj Africi), delovi Juţne Amerike, delovi severno i juţno od Amazonije. Kafa •

Po komercijalnoj vaţnosti je na prvom mestu meu bezalkoholnim pićima; Potrošnja kafe u svetu stalno raste; Brazil i Kolumbija su od kafe u pojedinim godinama ostvarivali 50-80% deviznog priliva; • Postoji preko 60 vrsta kafe, meĎu kojima su najpoznatije: 1. arabika (Coffea arabica), poreklom iz Etiopije, koja danas raste preteţno u Brazilu; 2. robusta (Coffea robusta) koja uspeva u Indoneziji (smatra se da potiče iz Konga), a posebno je otporna prema bolestima; 3. liberika (Coffea liberica), uspeva u Africi. Posebno je kvalitetna moka, kafa iz Jemena, ali se ona retko pojavljuje na svtskom trţištu. U svetu se najviše trguje kafom arabikom. Proizvodna podruĉja i razvoj trţišta. Od 1880. g. kada je bolest uveliko uništila kafu na Javi i Cejlonu, glavni proizvoĎački prostor kafe postaje latinska Amerika (Brazil, Kolumbija, Venecuela, Meksiko, Gvatemala, Portoriko, Jamajka); IzmeĎu dva svetska rata proširila se proizvodnja kafe u tadašnjim kolonijama u (Angola, Kongo, Maadagaskar, Uganda, Etiopija; Najpoznatiji proizvoĎači kafe u Aziji su Indonezija i Indija; Trgovina kafom danas: stari tradicionalni pravac trgovine kafom iz Zapadne Indije (Antilska ostrva) i Indonezije u Evropu dobrim delom se odrţao, ali se pojavio i novi pravac, iz Juţne amerike u SAD. Danas na SAD otpada polovina svetske potrošnje kafe. Po nekim statistikama, u SAD se troši godišnje po osobi 7,2 kg kafe, u Švedskoj 9,5 kg, Belgiji 6,1 kg, Holandiji 4,7 kg, Francuskoj 4,3 kg, Nemačkoj 3,4 kg, Italiji 1,9 kg, Velikoj Britaniji 0,5 kg. Britanci više piju čaj. Vaţan faktor na trţištu kafe je ukus potrošača. Na primer, u SAD se najviše troši brazilska i kolumbijska kafa. Glavno trţište i berza za kafu je Nju Jork. Značajni su uvoznici postale zemqe Srednje Evrope, a tradicionalno su poznati potrošači i uvoznici arapske zemqe i tursku. Azijske monsunske zemlje troše mnogo više čaja i nisu značajniji uvoznici kafe. Od 1956. g. Zapaţa se tendencija opadanjacena kafe, pa je s tim u vezi 1959. sklopljen MeĎunarodni sporazum o kafi, koji ipak nije dovoljno uspešan u zaštiti cena.

101

Kakaovac i kakao Upotrebljava se za spravljanje pića i čokolade. Cene stabilne, proizvodnja rentabilna. Kakaovac je osetljivo drvo, sadi se u senci banana (―madre cacao‖). Dve su glavne vrste kakaovca: Criollo (uspeva u Latinskoj americi) i Forastero (uspeva u Africi, daje veće prinose ali slabijeg kvaliteta). Glavni izvoznici: Gana s lukama Akra i Takoradi, brazil s lukama za izvoz kakaoa – Salvador i Ilheus, Nigerija s lukom Lagos, Ekvador iz luke Gvajakvil, Obala Slonovače, Holandija (što je očigledno reeksport). Najveći uvoznici su: SAD, Velika Britanija, Francuska, Holandija, nemačka, švajcarska. Evropsko trţište kupuje oko 2/3 ukupne proizvodnje kakaoa, a američk oko ¼. Glavna berza za kupovinu Kakaoa je Nju Jork. 10 najvećih proizvoĊaĉa kafe (hilj. t. 2005.g.)

10 najvećih potrošaĉa kafe (hilj. t.) 1.

SAD

1 071

1.Brazil

2 179

2. Vijetnam

990

2.Brazil

690

3. Indonezija

762

3.Nemačka

542

4. Kolumbija

683

4.Japan

357

5.Meksiko

311

5. Francuska

324

6.Indija

275

6. Italija

289

7.Etiopija

260

7. Holandija

202

8.Gvatemala

217

8. Španija

170

9. Honduras

191

9. V. Britanija

146

SVET

7 718

10. Indonezija

108

Najveći proizvoĊaĉi kakaoa, hilj. t. 2005. 1. Kot d Ivoar

1 330

Najveći potrošaĉi kakaoa, hilj.t. 1.SAD

639

2.Nemačka

248

2. Gana

736

3. Indonezija

610

3.V. Britanija

192

4. Nigerija

366

4.Francuska

190

5. Brazil

214

5.Rusija

178

6.Kamerun

167

6.Japan

131

7.Ekvador

137

7.Brazil

117

8.Italija

86

9.Kanada

63

10.Španija

61

8. Kolumbija 9.Dominikanska SVET

Banane

55 52 3 923

102

•

•

•

•

Banana (Musa) je drvolika zeljasta biljka. Plod nema semenki pa se banane razmnoţavaju korenom i mladicama. Banana je najpoznatija vsta voća u svetskoj trgovini.Ima ih na stotinevrsta: velikih, malih, neke su slatke a neke se moraju kuvati ili peći. Komercijalno je najvaţnija vrsta je Musa sapientum, poreklom iz tropa, s Dalekog istoka, rano šrenesena na zapadnu hemisferu. Najpoznatija njena suvrsta je Gros michel, velikih plodova i dobrog ukusa. Pogodna je za prevoz specijalnim brodovima s klima ureĎajima i zato u svetskoj trgovini ima najveću vaţnost.Stablo banane uvek daje samo jedan grozd sa 50 do 75 kg plodova. Bere se samo onoliko grozdova koliko treba da se utovari u brod koji se najavi kad pristiţe (―Dţast in tajm‖). Glavna proizvodna središta nalaze se uzduţ Karipskog mora, relativno blizu SAD, najvaţnijeg potrošača tog područja. Ostali veliki uvoznici su Kanada i EU. Poizvodnja i trgovina danas su u rukama velikih kompanija. Jedna od najpoznatijih je ―United fruit company‖. Najveći proizvoĊaĉi banana (u hilj. t, 2005.g.): Indija (16 820), Brazil (6 703), Kina (6 390), Ekvador (5 878), Filipini (5 800), Indonezija (4 503), Kosta Rika (2 220), Meksiko (2 027), Tajland (2 000), Burundi (1 600), Kolumbija (1600). Ostale prehrambene i druge kulture tropske i ekvatorijlne zone

• Tropske uljarice - kokosova palma (kopra). Komercijalna su središta proizvodnje kokosove palme na Filipinima (za američko trţište) i u Indoneziji (za evropsko trţište). Poznatiji proizvoĎači se nalaze u Okeaniji, na Malaji, u Šri lanki, Indiji, Mozambiku... Jedino industrijsko središte za proizvodnju ulja u proizvodnim područjima je Manila. - uljana palma, ili afrička palma, uspeva većinom na gvinejskoj obali Afrike (Nigerija, Benin), u basenu Konga, u Angoli. Plodovi rastu u grozdovima teškim 20-50 kg. Iz ploda se cede dve vrste ulja: iz jezgre i iz mekog vanjskog dela ploda. Uzgaja se i na plantaţama u Indoneziji i Maleziji. Glavni uvoznici za tehničke potrebe su SAD i zemlje EU (V. Britanija, Nemačka). Svetska proizvodnja palmovog ulja 2005. godine iznosila je 32,8 miliona tona. Najveći proizvoĎači bili su Malezija, Indonezija, Nigerija, Tajland, Kaolumbija, Papua Nova Gvineja, Obala Slonovače... - susam, potiče iz Indije, sadrţi 49-57% ulja, koje se koristi u proizvodnji poslastica, hleba, u farmaciji i mehanici. Najveći proizvoĎači su u suptropskoj Africi (Etiopija, Sudan, Nigerija), zatim Indija, Kina, Meksiko. - arašidi, 47-54% ulja. Koristi se u prehrambenoj ind. Potiču iz Juţne Amerike. Preko 2/3 površina se nalazi u Jugoistočnoj Aziji, Indiji, Kini. Dosta se gaji u zapadnoj Africi (Senegal, Nigerija), SAD, Brazilu, Argentini. Svetska proizvodnja 2005. g. Iznosila je oko oko 36 mil. T. Nahveći proizvoĎači: Kina (14,6 mil.t), Indija (6,5 mil. t.), Nigerija (2,9 mil. t.), SAD, Indonezija, Sudan, Senegal. To su i najveći proizvoĎači ulja od arašida. - Uljarice umerene i suptropske zone su maslina, suncokret, uljana repica.

103

•

Tropski zaĉini

- Najpoznatije su zemlje proizvoĎači bibera Indonezija i Indija, cimeta Java i Šri lanka, vanile juţni deo Meksika i Madagaskar, klinĉića – Molučka ostrva. - Najveće izvozne luke za začine su Singapur, Kolombo, a uvozne – London, Amsterdam, Nju Jork. - Svetska trgovina je uprošlosti bila znatno veća nego danas. Šećerna trska (Saccharum officinarum) i šećer Domovina šećerne trske su pokrajine Bengal i Asam u Indiji.Slatka srţ sadţi 17-20% šećera. U Evropu su je preneli Arapi, a u latinsku ameriku Španci (1815. stigao u Evropu prvi transport šećera iz Antila) Veliki proizvoĊaĉi šećerne trske su Karipska ostrva (Kuba, Portoriko), Bazil, Filipini, Kina, Australija, Juţna Afrika, Indija. Oko 60% šećera dobija se iz šećerne trske, a 40% od šećerne repe. Najveći proizvoĊaĉi trskinog šećera su Indija, Kuba, Brazil, Kina, Australija, Tajland, Meksiko. Najveći proizvoĊaĉi repinog šećera su Ukrajina, Nemačka, Francuska. Najveći proizvoĊaĉ šećera po stanovniku je Mauricijus. Oko 30 mil. T. Šećera je predmet meĎunarodne trgovine. Najveći izvoznici su Kuba i Brazil. Najveći uvoznici su Rusija, SAD, Japan, Kina. EU uvozi i izvozi (oko 3 mil. t.) šećera. Potrošnja šećera po stanovniku u razvijenim zemljama opada (zbog visokog stndarda i supstituta), u zemljama u razvoju – raste. Proizvodnja šećera od trske i repe (1 000 t), 2005. 1. Brazil 29 500 2.Indija

14 210

3.Kina

11 225

4.SAD

6 665

5. Meksiko

5 540

6.Tajland

5 424

7. Australija

5 196

8. Francuska

4 550

9.Nemačka

4 288

10.Pakistan

3 200

SVET

142 268 Kauĉukovac i kauĉuk

Kaučuk se proizvodi od mlečnog soka (lateks) kaučukovca (hevea brasiliensis). Drvo je visoko 20-40 m. Gaji se na plantaţama. Jedno drvo daje prosečno godišnje 1-5 galona (1 galon = 4,54 l).U lateksu ima oko28% gume.Prvi nepromočivi kišni ogrtač proizveden je 104

1823.g. Nazvan je Mekintoš (po istoimenom pronalazaču). Amerikanac Gudjir je otkrio 1839. vulkanizaciju tj. Mešanje kaučuka sa sumporom i dobijanje elestične gume. U toku Drugog sv. Rata počela proizvodnja sintetičkog kaučuka u SAD. Kaučuk je strateška sirovina. Specijalizovane luke za eksport kaučuka su Singapur i Dţakarta. Za eksport kaučuka u svetskim razmerama je vaţan Suecki kanal, luke London i Nju Jork, glavna berza za prirodni kaučuk je London. Najveći proizvoĊaĉi prirodnog kauĉuka (1000 t, 2005) 1. Tajland

3 020

2.Indonezija

2 128

3. Malezija

1 175

4.Indija

762

5.Kina

625

6. Vijetnam

510

7. Nigerija

142

8. Kot d Ivoar

135

9. Liberija

117

10. Brazil

97

SVET

9 153

Duvan (Nicotina) Duvan je jednogodišnja zeljasta biljka, dugih listova, od kojih se dobija duvan za pušenje, insekticidi, neki farmaceutski proizvodi, a od semenki tehničko ulje. Najpoznatije su dve vrste: američki duvan ili virdţinija i tzv. krdţak. Duvan potiče iz tropskih predela Amerike, odakle je 1519. g. Prenesen u Portugal, a onda u Španiju pod nazivom tabaco, po indijanskom plemenu. Botaničko ime dobio je po francuskom ambasadoru Nicotu, koji je iz Lisabona poslao semenke francuskom kralju, misleći da je to lekovita biljka. Duvan za cigare proizvodi se na Kubi, u Indoneziji i Brazilu. Duvan za cigarete, koji ima specifičnu aromu, proizvodi se najviše u SAD, Turskoj, Kini, na Balkanu. Svetska proizvodnja duvana 2005. g. Iznosila je 6,5 mil. tona. • Najveći proizvoĊaĉi duvana (u hilj. t., 2005. g.) su Kina (2 505), Brazil (879), Indija (598), SAD (290), Indonezija (141), Turska (141), Grčka (123)... • Najveći izvoznici duvana su Kina i SAD, Kuba, Filipini, Turska. Glavne izvozne luke za duvan su Nju Jork, Havana, Manila, Trapezunt i Smirna u turskoj, solun i burgas. • Najveći uvoznici duvana su Velika britanija, Nemačka, Francuska. • Najveći proizvoĊaĉi cigara i cigareta (2005.g. u milionima komada) su: SAD (497 400), Rusija (382 503), Nemačka (214 335), Turska (131 938), Velika Britanija (108 675).

105

AGRARNI PROIZVODI IZ TROPSKO-MONSUNSKE ZONE Tropsko-monsunska klima obuhvata podrucja juţne i jugoistočne Azije. Letnji monsun duva sa okeana prema kopnu i donosi kiše. Zimski monsun duva s kopna prema okeanu, i donosi sušu. Ta smena je uslovljena izmenom barometarskog minimuma (leti na kopnu, zimi na okeanu) i maksimuma (leti na okeanu a zimi na kopnu), usled brţeg zagrevanja (leti) i hlaĎenja (zimi) kopna nego okeana. U toj klimatskoj zoni najviše se gaji pirinač, čaj, juta i delimično pamuk. Opša karakteristika tog područja je velika gustina naseljenosti, problem ishrane, jeftina radna snaga i nizak nacionalni dohodak. ĈAJ (Thea sinensis) – Ekološki uslovi: Čaj je grmolika biljka visine oko 3m, s mnogo lišća (reč čaj potiče od kineske reči za list). Plantaţa traje 50 godina, a branje lišća počinje nakon tri godine. Ne podnosi hladnoću, nedostatak vlage i blatnjavo tle. Zato se sadi na padinama i nagibima gde se ne zadrţava voda. U monsunskim tropima lišće se bere tokom cele godine, u kini četiri puta godišnje. Berba traţi mnogo radne snage. Prema načinju prepariranja postoje dve vrste čaja: crni ili fermentisani i zeleni ili nefermentisani čaj. Crni čaj proizvode Indija i Šri Lanka, a zeleni Kina, Japan i Gruzija.Tajvan izvozi polufermentisani čaj. U trgovini su pozbati ruski i Kineski čaj, koji su dobili naziv prema načinu dopremanja u Evropu – Ruski je stizao karavanskim putevima a kineski morskim. - Razvoj tržišta. Pradomovina čaja je pokrajina Asam u Indiji. Proširili su ga budistički monasi. U Evropi su ga popularizovali holanĎani i Englezi. Početkom 19. v. Počeli su Englezi podizati plantaţe čaja u Asamu a HolanĎani na Javi. Posle sušenja kafe na Cejlonu 1880. godine su prešli na proizvodnju čaja, i to ostrvo je danas jedno od najvaţnijih proizvodnih područja. U novije vreme čaj se gaji u zakavkazju (Gruzija), Brazilu, Australiji, jugu SAD, Keniji i Mozambiku. Glavno proizvodno područje Kine je u dolini reke Jangce (Čang Jang). - Svetska proizvodnja čaja 2005. g. Iznosila je 3,5 mil. t. Najveći proizvoĎači čaja bili su (u 000 t): Kina (900), Indija (653), Šri Lanka (308), Kenija (295), Turska (202), Indonezija (171), Vijetnam (110), Japan (100). - Najveći potrošači čaja su (000 t): Indija (633), Kina (413), zemlje ZND (207), Velika Britanija (151), Japan (143), Turska (108), Pakistan (87), Iran SAD (85), SAD (81), Egipat (78). Velika Britanija troši oko 3 kg čaja po stanovniku godišnje. - Glavne izvozne luke u Kini: Šangaj, Kvangčou (Kanton); u Indiji Kalkuta, u Bangladešu (Čitagong), u Šri Lanki (Kolombo), Indoneziji Dţakarta i Semarang. - Najveći izvoznici čaja su Indija, Kina, Šri lanka, Japan. Velika Britanija je veliki izvoznik u reeksportu. - Veliki uvoznici su veliki potrošači. Na prvom mesti je Velika Britanija (skoro trećina svetsog uvoza) i njeni bivši dominioni. London je glavna svetska uvozna luka i berza čaja. Veliki uvoznici su Holandija, Japan, SAD. Zemlje EU su veliki uvoznici i potrošači čaja.

106

PIRINAĈ (oryza sativa) Pirinač je je ţitarica monsunskih krajeva. Raste u blatnjavom tlu pogodnom za navodnjavanje, koje se isušuje pre ţetve. Temperatura u vegetacionom periodu ne sme biti ispod 200C. RasaĎivanje, plevljenje, navodnjavanje, ţetva – zahtevaju mnogo rada. Vegetacioni period traje tri meseca, pa su moguće 3-4 ţetve godišnje. Ishrana ljuštenim pirinčem izaziva bolest beri-beri, usled nedostatka vitamina B1 koji se nalazi u ljusci. - Najvaţnija proizvodna područja su u jugoistočnoj Aziji, a gaji se i u mediteranskim nizijama, oko meksičkog zaliva u SAD, na Madagaskaru, u Egiptu. Prinosi po hektaru su slični kao i kod pšenice. U Japanu iznose preko 4 t po ha, u Kini oko 3 t. Na Aziju otpada preko 90% svetske proizvonje. - Svetska proizvodnja pirinča godišnje iznosi oko 600 mil. t. (2005. g. – 619 mil t). Najveći proizvoĎači su Kina (184 mil. t), Indija (129 mil. t), Indonezija (54 mil. t), Bangladeš (40 mil. t), Vijetnam (36 mil. T), Tajland, Mijanmar, Filipini, itd. - Najveći potrošači su Kina (140 mil. t), Indija (80 mil. t), Indonezija (40 mil. t), Bangladeš, Vijetnam, Mijanmar, Japan. - Najveći izvoznici su Tajland, Mijanmar, Indija, Vijetnam, ali i SAD, Brazil, Egipat, Iran, Italija. Sve je više zemalja koje počinju same proizvoditi pirinač za svoje potrebe. Mali deo svetske proizvodnje učestvuje u svetskoj trgovini (oko 2%). Kao uvoznici se pojavljuju redovno Japan, Indonezija, Vijetnam, Hong Kong, malezija, Juţna Koreja, EU. Najvaţnije luke za izvoz pirinča su Singapur, Rangun i Bangkok. Vaţna berza za trgovinu pirinčem je Hong Kong. -

JUTA -Juta je tekstilna biljka. Ima izduţeno oštro lišće, od kojeg se dobijaju gruba vlakna slična konoplji, od kojih se prave uţad za brodove, dţakovi, otirači i slične grube tkanine. Gaji se najviše Bangladešu (oko 95% svetske proizvodnje), u Bengalu, manje istočnoj Africi i Brazilu. - PreraĎivački centar i izvozna luka je Kalkuta (Indija), iako su glavna proizvodna područja u susednom Bangladešu. - Osim jute mnogo se traţi manilska konoplja, koja se najviše proizvodi na filipinima.

AGRARNI PROIZVODI IZ SUPTROPSKE I MEDITERANSKE ZONE Izdvajaju se zapadne i istočne obale kontinenata. IzmeĎu njih je unutrašnji, suptropski suvi pojas. Zajednička karakteristika: prosečne mesečne temperature iznad 60C. Na zapadnim obalama suptropskih širina je kišni period preko zime a sušni preko leta. Na istočnim obalama je suprotno – leto vlaţno a zima suva.

107

- Tipični krajevi mediteranske klime na zapadnim obalama su: Evropsko-afrički medieran, Kalifornija, srednji Čile, j-z Afrika, j-z Aistralija. - Na istočnim obalama to su: juţna Kina, j-i Australija, Argentina, urugvaj, juţni Brazil, j-i Afrika i j-i SAD. - U toj zoni gaji se: pamuk, agrumi, masline, vinova loza, smokva, pirinač. PAMUK (Gossypium) Pamuk je grmolika biljka, visine oko 120 cm. Domovina mu je Pendţab, ali su ga poznavali i Indijanci pre otkrića amerike. To je bio glavni tekstilni materijal Indijanaca. Plod je čaura sa 5-10 semenki koje su obrasle celuloznim vlaknom. Od semenki se dobija ulje. U toku rasta traţi vlagu a u doba zrenja mnogo toplote. Vegetacioni period od 200 dana mora biti bez mraza. Traţi plodno tle. Kvalitet vlakna procenjuje se prema duţini, finoći, čvrstoći, čistoći, boji. Najkvalitetniji je pamuk iz karipskog područja, ali je proizvodnja mala. Na drugom mestu je egipatski pamk, ţućkaste boje. Američki pamuk je bele boje ali kraćih vlakana. Brazilski pauk je manje finoće. Kineski i bliskoistočni pamuk je kraći i čvršći. Od pamuka se prave konac i tkanin a od otpadaka - veštačka svila, fini papir. U starom veku Indijci su prvi naučili bojiti tkanine i imali su monopol na prirodnu boju – indigo. Potreba za radnom snagom na pamučnim poljima u SAD i na Antilima izazvala je trgovinu robljem. Trgovinarobljem je ukinuta u Velikoj Britaniji 1807., u SAD 1814., itd.Veliki preokret doneli su pronalasci mašine za tkanje sa 120 vretena Dzejmsa Hargrivsa (1767), tkačke mašine 1769, tkačke mašine na vodeni pogon 1793., mašine za čišćenje pamuka od semenki 1793. itd. Sve do 1842. u V. Britaniji je vaţio zakon o zabrani izvoza tekstilnih mašina. U 19. veku proizvodnja pamuka se jako proširila a preraĎivački centra bio je Mančester. Englezi su lansirali teoriju o tzv. Slobodnoj trgovini pamukom. GraĎanski rat u SAD šezdesetih godina 19. veka izazvao je tzv. Pamučnu glad (cotton Famine). Tada su Englezi kao glavni preraĎivači počeli osnivati plantaţe u dolinama velikih reka u Egiptu, Sudanu, Indiji (gde je bilo uslova za navodnjavanje). Posle Prvog i Drugog svetskog rata širi se proizvodnja u nedolarskim zonama, izvan SAD, zbog skupog dolara. To izaziva krizu proizvodnje u SAD, jer svet nije imao dovoljno dolara pa se javljaju novi proizvodjači. I preradA pamuka U Velikoj Britaniji zapada u krizu zbog konkurencije Japana i drugih. • 1. 2. 3. 4.

Svetska proizvodnja pamuĉnih vlakana iznosi oko 23,5 mil. t. Glavna proizvodna područja su: Cotton Belt u SAD (Teksas, Misisipi, Kalifornija); Glavne izvozne luke pamuka u SAD su Galveston i Nju Orleans. Indija – severozapad Dekana; glavna izvozna luka je Bombaj (Mumbaj). Pakistan, Pendţab i Sind (čuvena brana Sukur sluţi za navodnjavanje). Glavna izvozna luka za pamuk u Pakistanu je Karači. Egipat – delta Nila. 108

5. Kina – najveći svetski proizvodjač, u neposrednom zaleĎu Šangaja, tj. Donjem delu doline Jangce, zatim u delti Hoangho i Vej Haj. Većina proizvodnje sluţi za domaće potrebe. 6. Zemlje ZND: Centralna Azija – Turkestan, Zakavkazje, Ukrajina. 7. Brazil: a) severoistok i b) drţava Sao Paulo (koja proizvodi i kafu). • Svetska trgovina pamukom: - glavni izvoznici: SAD, Egipat, Indija, Brazil, Pakistan... - glavni uvoznici: Japan, Velika Britanija, Francuska, Rusija... • Američka vlada je 1963. uvela zaštitne mere za pamuk. Pitanjima trţišta i proizvodnje pamuka bavi se MeĎunarodni savetodavni komitet za pamuk. Potrošnja pamuka opada zbog uvoĎenja veštačkihvlakana i intertekstilizacije (mešanja prirodnih i veštačkih vlakana). • Najveći proizvoĊaĉi pamuĉnih Najveći proizvoĊaĉi pamuĉnih • vlakana (000 t, 2005) prediva (000 t., 2005) 1.Kina

5 435

1.Kina

2. SAD

5 043

2. Indija

2 120

3. Indija

2 475

3. Pakistan

1 935

4. Pakistan

2 426

4. SAD

1 540

5. Uzbekistan

1 250

5. Brazil

498

6. Brazil

1 195

6. Turska

473

15 959

7. Turska

800

7. Indonezija

309

8. Australija

488

8. Rusija

296

9. Grčka

359

9. Tajvan

280

SVET

23529

SVET

18 522

Najveći proizvoĎači pamučnih tkanina su Kina, Indija, SAD, Rusija, Egipat, Brazil i Italija. LAN (Linum usitatissinum) je najstarija tekstilna biljka. Visoka oko 1 m. Od stabljike se dobija vlakono za izradu čvrstih i otpornih tkanina (za stolnjake, ubruse, posteljinu). Fina dezenirana lanena platna dolaze na trţište pod nazivom damast. Od semena se dobija laneno ulje. Najbolje uspeva u severnom umerenom pojasu, na podzolastom zemljištu. Svetska proizvodnja lanenih vlakana iznosi 2005. g. oko 792 000 t. Najveći proizvoĎači su: Kina (470 000 t), Francuska (90 000 t), Belorusija (60 000 t), Velika Britanija, Rusija, pribaltičke republike, Češka, Nemačka, holandija, Belgija... Glavni uvoznik je Velika Britanija. Najveći proizoĎači lanenih tkanina su Rusija, Belorusija, Španija, Litvanija, Češka, Fvrancuska, Estonija.

109

KONOPLJA (Cannabis sativa), je jednogodišnja biljka, viša od 2m. Vlakna od konoplje se upotrebljavaju za uţad, platna za jedra, za zaptivanje u vodovodnim instalacijama itd. Od semenki se dobija ulje od kojeg se prave boje, lakovi, firnajz. Zahteva plodno tle, umernu toplotu i vlagu. Najveći proizvoĎač je Rusija, Italija, Rumunija, Indija, Proizvodila se u prošlosti i u Srbiji (Mačva, Vojvodina) ali danas se ne proizvodi. SVILA – dobija se od čaura dudovog svilca. Proizvodi se još u monsunskoj Aziji i na dalekom istoku, posebno u Japanu, koji je prvi po proizvodnji prirodne svile u svetu. VINO Vinova loza (Vitis vinifera) uspeva izmeĎu 450 SGŠ i 350 JGŠ. Najbolje uspeva u mediteranskoj klimi. Zahteva oko 130 sunčanih dana, sa prosečnom god. Temperaturom 9-210C. Za vino su znali stari Asirci, Vavilonci, Egipćani i Grci, 3000 g. p. n. e. Vinogradarstvo se proširilo naročito u doba rimske imperije u vezi sa hrišćanstvom.Danas površine vinograda prelaze 11 mil. Ha, od toga najviše u Evropi (9 mil. ha), Africi (600 000 ha), Juţnoj americi (500 000 ha), SAD i Aziji (po 300 000 ha). Svetska proizvodnja groţĎa iznosi oko 55 mil. t, od toga 80% u Evropi. Najveći roizvoĎači groţĎa su Francuska (oblasti Burgonja, Bordo, Šampanja, Konjak, Provansa, Langedok i druge), Italija (Pijemont, Lombardija, Toskana poznata po vinu kjanti, okolina Napulja po vinu Lakrima Kristi, Sicilija po vrsti marsala), Španija (oblasti Valensija, Malaga sa čuvenom vrstom Alikante, Herez de la Frontera). Svetska proizvodnja vina opada: 1982. iznosila je oko 37 mil. t, a 1999. oko 28 mil. t., 2005. g. 29,9 mil. t. Na prvom mestu je 2005. g. bila Italija (5,8 mil t), zatim Francuska (5,3 mil t), slede Špnija (3,9 mil. t), SAD (2,2 mil t), Argentina (1,6 mil. t), Kina (po 1,3 mil t)... Svetski izvoznici su Francuska, Španija, Italija i Portugal. Potrošnja vina u Francuskoj iznosi 150 l/st, Španiji i Portugalu 90, Italiji 80 l/st, dok u Britaniji i Holandiji iznosi samo 1,5 l/st, u Japanu još manje. MASLINE I OSTALE ULJARICE Maslina uspeva samo u mediteranskoj klimi. Drvo naraste 3-7 m, ţivi po nekoliko stotina godina, a neka stabla su stara i više od 1 000 godina. Sa jednog stabla dobija se prosečno 20 kg plodova u kojima ima 25-40% ulja. Sa jednog ha plantaţe maslina moţe se dobiti 100-300 kg ulja. Svetska proizvodnja maslinovog ulja 2005. g. Iznosila je 2,4 mil t. Vodeći proizvoĎači su: Italija (760 000 t), Španija (695 000), Grčka (360 000), Tunis (150 000), Sirija (140 000) ... OSTALE ULJARICE SOJA – daje ulja 110 kg/t, od nje se pravi i brašno, sojino mleko, sojina sačma za stoku. Svetska proizvodnja soje 2005. g. iznosila je 210 000 t. Najveći svetski proizvoĎači su SAD (83 000 t), Brazil (50 000), Argentina (38 000) i Kina (17 000 t) najveći uvoznici su Japan i EU. SUNCOKRET – semenke sadrţe oko 35% ulja. Najviše se proizvodi u Rusiji, balkanskim zemljama (Srbija), Ukrajini. 110

AGRARNI PROIZVODI UMERENE ZONE U toj zoni postoje tri karakteristična klimatsko-vegtaciona podtipa: 1. zona zapadnih primorja, 2. zona istočnih primorja, 3. kontinentalna zona. Gaje se ţitarice, industrijsko bilje (šećerna repa, uljarice, konoplja, lan), stočno krmno bilje. PŠENICA – jedan od najstarijih i najvaţnijih artikala u svetskoj trgovini. MeĎu tri glavne ţitarice – pšenica, pirinač, kukuruz – pšenica je na prvm mestu a) po zasejanim površinama, b) po učešću u svetskoj trgovini, c) po ukupnim prinosima. Pšenica hrani hlebom oko ¼ čovečanstva. Pšenična civilizacija je najrazvijeniji deo sveta. Postoje jara i ozima pšenica, ali mnogo vaţnija ozima, kojom se seje 75-80% površina. Pšenica dobro podnosi hladnoću, ako je pokrivena snegom. Severna granica ie do 600 s.g.š. u Skandinaviji. Dobro uspeva u stepsko-savanskim područjima, gde je godišnja količina padavina ispod 600 mm. Pošto uspeva u različitim klimatskim zonama kalendar ţete je različit: - januar: Australija, N. Zeland, Argentina; - februar: Indija, Argentina; - mart. Urugvaj, - april. Severna Indija, Iran, Egipat, Meksiko; - maj: severna Afrika, istočna Azija, Teksas; - juni: juţna Evropa, juţni i srednji delovi SAD, Kina, Japan; -juli: severni deo SAD, jug Kanade, srednja Evropa; - avgust: srednja Evropa, V. Britanija, Norveška, Rusija, sev. Japan, Kanada; - septembar: Škotska, Skandinavija, sever Rusije; - oktobar: Skandinavija i ruski sever; - novembar: juţna Afrika i Peru; - decembar: Rog Afrike (Etiopija, Somalija). Najveći proizvoĊaĉi pšenice (2005. g., 000 t)

Najveći potrošaĉi pšenice (000 t)

1.KINA

96 160

2.Kina

119 700

2. INDIJA

72 000

2. EU 15

82 800

3. SAD

57 106

3. Indija

68 500

4. RUSIJA

47 608

4. Rusija

40 600

5. FRANCUSKA

36 922

5. SAD

34 200

6. KANADA

25 547

6. Pakistan

19 800

7. AUSTRALIJA

24 067

7. Turska

16 900

8. NEMAČKA

23 578

8. Ukrajina

15 700

Svetska proizvodnja pšenice 2005. g.9.iznosila svetske Iran je 628,1 mil. t. Oko 15-20% 14 600 9. •PAKISTAN 21 591 proizvodnje učestvuje u meĎunarodnoj trgovini. Glavni izvoznici pšenice su SAD

Egipat Australija, Francuska.12Centri 800 za SVET (blizu 50% svetskog izvoza), 628 101Kanada,10. Argentina,

111

• •

izvoz su Čikago, Mineapolis, Kanzas Siti u SAD i neki gradovi u Francuskoj, Nemačkoj, Ukrajini. Najveća svetska trţišta za pšenicu su Nju Jork, Čikao, Sent Luis, Sen Pol (SAD), Port Artur, Port Viljam i berza u Vinipegu (Kanada), Buenos Aires, mar del Plata i Rozario (Argentina), Sidnej i Melburn (Australija), Marsej, Avr i bordo (Francuska). Najvaţnija američka i svetska berza za izvoz pšenice je Ĉikago. Najveći uvozni centri su Liverepul i London (V.Britanija), Hamburg i Bremen (Nemačka), Đenova i Napulj (Italija). Veliki uvoznici su Japan, Egipat, Indija, Velika Britanija, Italija, Brazil. MeĊunarodna organizacija za trgovinu pšenicom. Godine 1949. sklopljen je MeĎunarodni sporazum o pšenici (International Wheat Agreement, IWA), sa sedištem u Londonu, na tri godine, ali je kasnije produţavan. Sporazum reguliše kupovinu i prodaju pšenice.

KUKURUZ Domovina kukuruza je juţni Meksiko. Stare američke civilizacije bile su kukuruzne civilizacije. U Evropi prva počela da ga gaji Španija 1535. godine. Kod nas 1740. g. Prevelika upotreba kukuruza u ishrani izaziva oboljenje pelagru, usled nedostatka vitamina B2 u kukuruzu. Danas se manje koristi za ljudsku ishranu a više kao stočna hrana i industrijska sirovina – skrob, alkohol, ulje od kukuruznih klica, plastične mase. Seje se na oko 140 mil. ha što čini oko 11% ukupne obradive površine sveta. Svetska proizvodnja je u porastu (u mil. t): 1938. – 115; 1965. – 216; 1975. – 325; 1990. – 479; 1999. – 600, 2005. – 695. Prinosi po hektaru su znatno povećani. Prosečni prinosi kukuruza u Vojvodini u periodu 1979/88 su iznosili 6,5 t/ha, što je iznad proseka SAD i Kanade. Srbija je poznata u svetu po selekciji i proizvodnji novih sorti semenskog kukuruza (hibridi ZP: 677, 707, 844, 414, 400; NS: 601; 6666; 735; 640 i dr.), kojeg izvozi. Najveći svetski proizvoĊaĉ je SAD (280 mil. t); Kukuruzni pojas u SAD (Corn Belt) je izmeĎu Misurija i Misisipija u drţavi Ajova. Drugi veliki proizvoĎač je Kina (131 mil. t), u istočnim nizijama. Treći je Brazil (35 mil. t), četvrti Meksiko (20 mil. t), peta Argentina (19,5 mil. t), zatim slede Indija, Francuska, Indonezija, Juţna Afrika... Srbija proizvodi oko 6 mil. t. U svetskom izvozu učestvuje oko 20% svetske proizvodnje kukuruza. Najveći svetski izvoznici su SAD sa preko 60% svetskog izvoza, zatim Argentina, Francuska, Brazil. I Srbija je izvoznik. Najveći uvoznik je EU (50%), Japan, Rusija i td. OSTALE ŢITARICE - RAŢ: Svetska proizvodnja iznosi oko 20 mil. t. Najveći proizvoĎači su Poljska (5,2 mil. t), Rusija (4,8), Nemačka (4,3), Belorusija (1,0), Ukrajina itd. Nije izvozna kultura. Sluţi za proizvodnju hleba u zemljama proizvoĎačima, ali za proizvodnju akohola (votke, viskija), koji je izvozni artikal. - JEĈAM je značajniji za svetsko trţište nego raţ. Dobro podnosi hladnu klimu, uspeva do 700 s.g.š. i do 4 000 m n. v. Koristi se za ishranu stoke, a pivski ječam za proizvodnju piva. Svetska prozvodnja 2005. g. iznosi 137 mil. t. Najveći proizvoĎači su Rusija (15,8 112

mil. t), Kanada (12,1), Nemačka (11,7), Francuska (10,4), Češka, Španija, V. Brit. Najveći su izvoznici SAD i Kanada, sa oko 50% svetskog izvoza. - ZOB (OVAS) sluţi kao stočna hrana. Svetska proizvodnja oko 25 mil. t. Vodeći proizvoĎači su Rusija (4,5 mil. t), Kanada (3,5), SAD (2,1), Australija (1,5), Nemačka (1,3), Finska (1,2). - PROSO uspeva na lošem zemljištu, u suvim i toplim oblastima Afrike i Azije. Svetska proizvodnja oko 26 mil. t. Glavni proizvoĎači: Indija (8 mil.t), Nigerija (5,5), Kina (3), Niger, Burkina Faso, Rusija, Mali. -SORGO je vrsta krupnog prosa. Svetska proizvodnja oko 63 mil.t. ProizvoĎači: SAD (1,5 mil.t), Nigerija, Indija, Meksiko, Kina, Argentina, Sudan. ------------PROIZVODI STOČARSTVA I RIBARSTVA NA SVETSKOM TRŢIŠTU •

Četiri tipa stočarstva: 1. Nomadsko ili lutalačko stočarenje (nema bitnog značaja za svetsko trţište); 2. Polunomadsko (letnji izlazak na planinske ispaše u mediteranskom području), značajniji je za svetsko trţište; 3. dopunsko stočarstvo (za domaće potrebe, viškovi za trţište); 4. Komercijalno, specijalizovano stočarsto, proizvodi isključivo za trţište. U okolni velikih gradova je specijalizovano mlečno stočarstvo.Primer: na industrijskom severoistoku SAD razvijeno je mlečno, na srednjem zapadu mesno (sa središtima za preradu u Čikagu i kanzas sitiju), na sušnom zapadu ekstenzivno stočarenje tipa ―ranching‖. Mesno stočarstvo, posebno na juţnoj hemisferi, dobilo je impuls 1876. godine, kad je konstruisan brod hladnjača, za prekookeanski prevoz zamrznutog mesa i preraĎevina. Iz La Plate u Evropu se izvozi u Evropu više od 1 mil. t mesa. Broj grla svih vrsta stoke, osim konja, je u porastu. Goveda (1000 grla, 2005)

Svinje (1000 grla, 2005)

Ovce (1000 grla, 2005. g.)

1.Indija

283 000

1. Kina

488 810

1. Kina

170 882

2. Brazil

193 201

2. SAD

60 644

2. Australija

106 000

3. Kina

137 975

3. Brazil

33 000

3. Indija

62 500

4. SAD

94 848

4. Vijetnam

27 000

4. Iran

54 000

5. Argentina

50 768

5. Nemačka

26 236

5. Sudan

48 000

SVET

1 529 111

SVET

960 305

SVET

1 081 099

Konji (1000 grla, 2005.) 2003.)

Ţivina (mil. grla, 2005.)

1. Kina

19 300

1. Kina

2. Meksiko

12 800

2. SAD

3. Brazil

8 511

113

3. Indonezija

Ulov morske ribe (1000 t,

5 353

1.Kina

11 456

2 045

2. Peru

5 827

1 284

3. Indonezija

3 715

MESO, KOŢA I VUNA U SVETSKOJ PROIZVODNJI I TRGOVINI • • • • • • • •

•

Svetska proizvodnja mesa iznosila je 1985. g. 144 mil. t, 1999. – 226 mil. t, a 2005. – 265 mil. t., što je povećanje za 84% za dvadeset godina. Najviše je zastupljeno svinjsko meso, zatim goveĎe, a znatno manje ovčije i druge vrste. Najviše mesa po stanovniku proizvode N. Zeland, Argentina, Australija, Danska. Najveći izvoznici goveĎeg mesa su SAD, Argentina, Brazil i Francuska; svinjskog SAD i Nemačka; ovčijeg Australija, Novi Zeland i SAD. Srbija izvozi goveĎe i svinjsko meso. Najveći uvoznici mesa su V. Britanija, Nemačka, Italija, SAD. Proseĉna godišnja potrošnja mesa po stanovniku najveća je u Australiji (preko 100 kg), SAD (90 kg), Velikoj Britaniji itd. Glavni izvoznici mleĉnih proizvoda (sireva, maslaca) su Holandija, Francuska, Nemačka, Danska, Švajcarska, N. Zeland. London je najvaţnija berza za vunu i glavni eksportni centar za Evropu i SAD. Glavni proizvoĎači sirove koţe su zemlje s jakim stočarstvoma vune s razvijenim ovčarstvom. MeĎunarodna studijska grupa za probleme vune osnovana je 1946. sa sedištem u Londonu. Ta grupa prati probleme u vezi s trgovinom vune na svetskomtrţištu i daje preporuke. Najveći potrošači i uvoznici vune su v. Britanija, Francuska, Nemačka, SAD, JapanRusija. Glavni proizvoĎači vune su na juţnoj hemisferi, a preraĎivači na severnoj.

Proizvodnja mleka i mlečnih proizvoda, u 1000 t., 2005. Mleko Maslac Sir Indija 90 940 Indija 2 700 SAD SAD 80 150 SAD 609 Nemačka Rusija 30 860 Pakistan 574 Francuska Pakistan 29 474 Nemačka 444 Italija Kina 28 671 Francuska 426 Holandija Nemačka 27 628 Novi Zeland 336 Egipat Francusks 26 133 Rusija 265 Poqska Brazil 23 455 Poljska 190 Rusija Novi Zeland 14 625 Iran 150 V. Britanija V. Britanija 14 577 Australija 148 Australija SVET 629 SVET 8 206 SVET 240 114

4 497 2 047 1 824 1 368 671 661 595 533 399 380 18 483

Najveći potrošaĉi vune (000 t prane vune)

Najveći proizvoĊaĉi vune (000 t neprane vune)

1. Australija

701

1.Kina

326

2. Kina

292

2. Italija

167

3. N. Zeland 4. ZND

266 3. V.PODRUČJA Britanija GLAVNA RIBOLOVNA U SVETU 178

4. Japan

65 63

Najbogatija ribolovna područja vezana su za šelfove i područja gde se sustiču 5. Urugvaj 78 se 5. Turska bogatim ako omogućuju preko 61 hladne i tople morske struje. Područja smatraju 2000 2 kg/km ulova godišnje. 6. Turska 72 6. SAD 60 1.Šelfovi uz severne, rubne delove Evroazije i Severne Amerike, zbog leda nisu naročito pogodni za svetsku trgovinu ribom,68 osim Barencovog mora do kojeg dopire topla 7. Argentina 7. Indija 57 Golfska struja. V. Britanija 55 i prostor 2.8.Šelfovi u subarktičkim širinama,65vezani8.zaZND hladne struje. To je Severno more oko Nju Faundlenda. Vaţna su i 56 ribolovna područja oko zapadnih obala S.42Amerike, 9. JAR 9. Nemačka posebno Kanade i Aljaske, uz Aleutska o., oko Kamčatke u Beringovom i Ohotskom 10. Pakistan 55 10. J. Koreja 39 moru. 3. More oko Japanskih ostrva, smatra se najvaţnijim ribolovnim područjem na svetu. Prema jugu mora su sve siromašnija ribom, zbog slabije vertikalne cirkulacije vode i manje kiseonika, i manjih šelfova. 4. Na juţnoj hemisferi značajan je prostor izmeĎu 50 – 600 j.g.š. Sve do područja leda. Najpoznatiji šelf je uz istočne obale Patagonije, gde se sustiču topla brazilska i hladna foklendska struja. Prema vrstama ribe se dele na: 1.Bentonitske ribe, sa šelfova, kao bakalar (sev. Atlantik i uz Aljasku) 2. Pelagijalne ribe, koje ţive na otvorenom moru, kao što je haringa ili sleĎ (najvaţnija riba u svetskom ribolovu, lovi se u Severnom moru, oko Nju Faundlenda, Kurilskih o., Kamčatke, Tasmanije), zatim tuna, sardela (kojih ima najviše u toplijim vodama Mediterana, Polinezije i oko juţne Amerike). • Kina je ubedljivo na prvom mestu po ulovu morske i slatkovodne ribe. Ona je 2005. ulovila 47,3 mil. t. ribe, računajući ne samo morsku ribu nego i ulov ribe sa pirinčanih polja i ribnjaka. • Riba je najvaţnija u ishrani u Japanu, više od 50 kg/st. god. • Norveška je meĎu prvima po ulovu ribe po stanovniku, i po ribljim preradjevinama. • Najveći izvoznici sveţe ribe su Kanada, Japan, Norveška, Danska, Island, a uvoznici SAD, Japan, Francuska, Italija, Nemačka • Najveći izvoznici sušene ribe i konzervi su Japan, Kanada, Norveška, Španija, a uvoznici SAD, V. Britanija, Francuska, Nemačka. Kina najveći deo svoje proizvodnje sama troši. KITOLOV je ranije bio razvijen u vodama Arktika, zbog proreĎenosti se preselio oko Antarktika. 1963. potpisan je meĎunarodni sporazum o ograničenju lova zbog 115

opasnosti od potpunog uništenja tih ţivotinja. Odrastao kit moţe da dostigne duţinu 25 m i teţinu 100 t. Od ukupne teţine 40% je slanina od koje se dobija ulje za margarin itd. Meso je slično govedini DRVNI PROIZVODI NA SVETSKOM TRŢIŠTU Pod šumom se nalazi 39 mil. km2 ili 22% površine svetskog kopna. Najveće šumske površine se nalaze u Juţnoj Americi i Aziji (po 28%) i Evropi (10%), a anjmanje u australiji i Okeaniji (4%), Africi (11%) i Severnoj Americi (19%). Više od polovine svih šumskih površina zauzimaju četinari, koji su rasprostranjeni uglavnom na severnoj hemisferi. • Najšumovitiji kontinent je Juţna Amerika, u kojoj 46% površine čine šume, zatim Evropa (30%), Severna Amerika (24%), Azija (20%), Australija i Okeanija (13%) i Afrika (11%). • Svetska proizvodnja drvene graĎe iznosi 3,2 milijarde m3. Vodeći proizvoĎači su: SAD (458,3 mil. m3), Indija (323), Kina (286), Brazil (247), (190,6), Kanada (200), Rusija (182), Indonezija (109), Nigerija Etiopija (96), Kongo DR (73), Nigerija (70), Švedska, Nemačka, Finska, itd. • Glavni putevi drveta u svetskoj trgovini vode iz severne Evrope prema zemljama zapadne Evrope, a celuloza i papir se izvoze i u SAD. Veliki izvoznici rezane graĎe četinara su Rusija, Švedska, Finska i Kanada. Drvo iz Kanade izvozi se u SAD. U tropsko-ekvatorijalnom pojasu eksploatišu se različite vrste ukrasnog drveta, za nameštaj i slično. Glavni izvoznici su Filipini, Obala Slonovače, Zair, Gabon, Kamerun, Indonezija, Brazil. Uvoznici su SAD, EU, Japan. •

SVETSKA TRGOVINA POLJOPRIVREDNIM PROIZVODIMA Svetska trgovina poljopivrednim proizvodima s obzirom na ukupnu vrednost je u porastu, a s obzirom na udeo ove trgovine u vrednosti svetskog izvoza je u opadanju i iznosi oko 10%. • Najveći izvoznik i uvoznik poljoprivrednih proizvoda je EU. Mali broj evropskih zemalja ima veći izvoz od uvoza agrarnih proizvoda (Holandija, Danska, Irska, MaĎarska, Bugarska). • Drugi veliki izvozni prostor agrarnih proizvoda je Severna Amerika (oko 20%); • Na Latinsku Ameriku dolazi oko 15% svetskog izvoza agrarnih proizvoda, Aziju 10% , Afriku 4%, Australiju i Novi Zeland 4%. • Izrazit deficit u agrarnim proizvodima pokazuje Japan, na koje dolazi oko 10% svetskog uvoza. Veći uvoz od izvoza ima i Rusija. • MeĎu grupama proizvoda ističu se: ţitarice, povrće, voće, uljarice, šećer, kafa, začini, duvan, tekstilne sirovine, meso, itd.

116

Najviše zvisne od poljoprivrede (% DBP od poljoprivrede) 1. Somalija 66 2. Albanija

63

3. Mijanmar

59

4. Kongo

58

5. Etiopija

55

6. CAR

54

7. Gvineja Bisau

54

8. avganistan

53

9.Burundi

53

10. Laos

52

11. Azerbejdţan

51

12. Kambodţa

51

13. Sijera Leone

50

Najmanje zavisne od poljoprivrede (% DBP od poljoprivede) 1. Hongkong, Kuvajt, Singapur 0 4. Austrija, Bahrein, Belgija, Nemačka, Luksemburg, Holandski Antili, Porto Riko 11. Velika Britanija, Norveška, Trinidad i Tobago, Francuska, Japan, SAD 17. Australija, Bocvana, Italija, Jordan, Španija 22. Danska, Dţibuti, Finska, Venecuela 26. Meksiko, Slovenija, Slovačka, JAR 30. MaĎarska, Irska, J. Koreja, Poljska,S.Arabija 35. Argentina, Čile, Estonija, Litva, Gabon, Peru 41. Brazil, Jamajka, Rusija, Urugvaj 45. Angola, eritreja, mauricijus

1 2 3 4 5 6 7 8 9

Пољопривреда, платни и трговински биланс држава • Привреде појединачних земаља више практично не могу да се развијају аутаркично (затворено). Тако су и пољопривредни производи постали предмет међународне размене, те су у неким земљама постали значајни у уравнотежењу њиховог платног и трговинског биланса. • Свака земља тежи да има уравнотежен трговински биланс. То је трговинска политика која је део опште економске политике земље. Разним инструментима се регулише увоз, односно извоз (пољопривредних) производа: царине, спољнотрговинска ограничења (контингенти, дозволе, квоте), квалитативна спољнотрговинска ограничења, забрана увоза и извоза (економска блокада), продор на страна тржишта помоћу различитих врста 117

стимулација (дампинг, извозне премије), економска помоћ... Систем заштитних инструмената и мера које се користе у спољнотрговинској размени пољопривредних производа из других земаља зове се аграрни протекционизам. • Према улози пољопривреде у трговинском билансу све земље се могу поделити у три групе: 1. Земље са доминантним учешћем пољопривреде у трговинском билансу – то су претежно неразвијене земље, у којима је пољопривреда екстензивна. Од јефтиних пољопривредних производа из неразвијених земаља висикоразвијене земље се најчешће бране протекционистичким мерама. 2. Земље са средњим учешћем пољопривреде - то су претежно аграрноиндустријске земље, у којима се доходак од пољопривреде користи за увоз индустријских сировина и робе широке потрошнје. 3. Земље са ниским учешћем пољопривреде у трговинском билансу – то су претежно развијене индустријске земље, у којима је и пољопривреда интензивна, али она има задатак да уравнотежи трговински биланс тако што ће задовољити потребе исхране становништва и потребе агроиндустрије. Тиме се увоз и одлив средстава свео на минимум. Prilog: Glavni uvoznici i izvoznici poljoprivrednih proizvoda (2004.g.). Izvor: Calendario atlante de Agostini 2007, Instituto geografico de Agostini, Novara, 2007. Ţitarice, uvoz (1 000 000 USD) Japan 5 156 Kina 3 619 J. Koreja 2 209 Meksiko 2 025 Italija 2 004 Španija 1 646 Holandija 1 475 Alţir 1 382 Saudijska Arabija 1 348 SVET 52 882

Ţitarice, izvoz (1 000 USD) SAD Francuska Australija Kanada Tajland Argentina Indija Nemačka Italija SVET

Pšenica, uvoz u 1 000 000 USD Kina 1 950 Italija 1 278 Japan 1 276 Alţir 1 048 Indonezija 921 Brazil 853 Španija 760 Egipat 730 J. Koreja 665 SVET 23 628

Pšenica, izvoz u 1 000 000 USD SAD 5 255 Australija 3 166 Francuska Kanada 2 797 Kanada 2 778 Argentina 1375 Nemačka 896 Rusija 571 V. Britanija 417 Belgija 395 SVET 21 404

Kukuruz, uvoz, mil. USD

Kukuruz, izvoz u mil. USD

118

13 211 5 180 4 203 3 335 2 848 2 697 2 001 1 525 615 46 954

Japan J. Koreja Kina Meksiko Španija Holandija Nemačka Egipat Italija SVET

2 932 1 432 833 745 528 461 371 365 340 14 593

SAD Francuska Argentina Brazil Kina MaĎarska Nemačka Ukrajina Indija SVET

Šećer, uvoz u mil USD V. Britanija Italija Rusija SAD Belgija Kina Nemačka Španija J. Koreja SVET

Kafa, uvoz u mil. USD 1 979 1 223 636 489 314 275 244 224 220 7 458 Kakao, uvoz u mil. USD Holandija 1 025 SAD 733 Nemačka 380 Malezija 340 Francuska 300 Belgija 284 V. Britanija 229 Kanada 156 Turska 153 SVET 4 653 Drvo za graĊu, uvoz mil. USD SAD Kina Nemačka

6 138 1 457 1 194 597 324 275 224 169 156 11 776 Šećer, izvoz u mil. USD

926 764 610 608 464 442 380 360 311 11 782

Brazil Francuska Tajland Australija Nemačka Belgija Mauricius Kuba V. Britanija SVET

2 640 1 275 811 690 511 370 356 349 302 11 323

Kafa, izvoz u mil. USD

SAD Nemačka Japan Italija Francuska Belgija Španija Kanada Holandija SVET

Brazil Kolumbija Vijetnam Nemačka Gvatemala Peru Indonezija Honduras Kosta Rika SVET

31 278 19 492 15 260

Kakao, izvoz u mil. USD Obala Slonovače Gana Indonezija Nigerija Holandija Kamerun Belgija Ekvador Papua N. Gvineja SVET Drvo za graĊu, izvoz mil. USD Kanada Nemačka SAD

119

1 750 961 641 385 328 290 283 222 198 7 061 1 500 813 370 312 295 230 204 102 68 4 176 29 404 15 911 15 694

Japan V. Britanija Italija Francuska Holandija Španija SVET

12 904 11 195 9 507 9 024 5 438 4 942 187 848

Riba, uvoz mil USD Japan 2 147 SAD 1 401 Španija 961 Francuska 851 Kina 785 Danska 664 Italija 591 Nemačka 393 Kanada 333 SVET 10 682 Ţiva stoka (goveda), uvoz u mil. USD Italija 1 276 SAD 546 Španija 238 Kina 208 Nigerija 160 Holandija 148 Liban 139 Venecuela 124 Francuska 100 SVET 3 972

Finska Švedska Francuska Rusija Austrija Kina SVET

13 536 12 904 7 186 6 405 6 211 5 199 178 933

Riba, izvoz mil USD Norveška 952 Kanada 890 Danska 764 Kina 751 V. Britanija 664 SAD 430 Francuska 407 Španija 366 Australija 365 SVET 9 910 Ţiva stoka (goveda), izvoz u mil. USD Francuska 1 518 Meksiko 546 Nemačka 373 Australija 351 Poljska 188 Belgija 178 Kolumbija 159 Španija 103 Holandija 99 SVET 4 282

120

VII INDUSTRIJSKA GEOGRAFIJA – TEORIJE I FAKTORI LOKACIJE 1.

OPŠTE SAVREMENE TENDENCIJE RAZMEŠTAJA (LOKACIJE) INDUSTRIJE

U industriji je zaposleno oko 1/5ekonomski aktivnog stanovništva sveta. Zemlje u kojima je industrijska revolucija završena još u XIX veku sada su najrazvijenije zemlje sveta. Svoju industrijsku dominaciju oni su koristili za kolonijalnu ekspanziju. Usled toga ojačao je kapitalistički ekonomski i politički sistem, koji se u naše doba globalizuje. Socijalističke zemlje su takoĎe realizovale velike programe industrijalizacije, u cilju ekonomske nezavisnosti, bezbednosti, modernizacije poljoprivrede i transporta. Zemlje u razvoju u novije doba menjaju strukturne i teritorijalne modele razvoja industrijalizacije, formiraju novi pristup uz prestruktuiranje industrije, spoljne trgovine, promena meĎunarodne podele rada. Uz produbljivanje meĎunarodne podele rada kao osnovni problem ostaju protivurečnosti izmeĎu 50 ekonomski razvijenih zemalja i oko 150 ekonomski manje razvijenih, od kojih je većina nedavno osloboĎena od kolonijalne vlasti. Neke od njih su još uvek agrarno-sirovinski privesci i trţišta roba ekonomski razvijenih zemalja. U zemljama u razvoju milioni ljudi ţive u siromaštvu i ne mogu koristiti svoja nacionalna prirodna bogatstva. Na zemlje u razvoju otpada oko polovine svetskih rezervi sirovina, ali one ih izvoze preteţno u ekonomski razvijene zemlje. Oko 86% svetskih resursa energije troši se izmeĎu 30 i 60 paralele severne polulopte, gde ţivi oko 29% svetskog stanovništva. U zemljama u razvoju, gde je koncentrisano 75% stanovništva sveta, troši se svega oko 15% energetskih resursa. U nekima od njih celokupna privreda se nalazi u rukama multinacionalnih kompanija, koje se bave izvozom sirovina, poluproizvoda i prehrambenih proizvoda. Nedostatak preraĎivačkih grana dovodi do rasta nezaposlenosti. To pojačava siromaštvo, ekološke probleme, što sa svoje strane negativno utiče na zdravlje ljudi. Samo zbog nedostatka pitke vode u svetu umire dnevno oko 25 000 ljudi. Nacionalni kadrovi nemaju potrebno obrazovanje i kvalifikacije za rešavanje tih problema. Ekonomski razvijene zemlje daju pomoć za obrazovanje nerazvijenim zemljama ali je efekat takve pomoći obrnut – to podstičke ―odliv mozgova‖, pošto su zemlje u razvoju malo privlačne za obrazovane kadrove. Savremena industrija funkcioniše u uslovima opšte energetske i sirovinske krize. U vezi s tim, svetsko trţište u odreĎenom smislu funkcioniše po principu ―spojenih posuda‖. Savremeno stanje svetske privrede podstaklo je energo- i resursno-štedljivu politiku i prestruktuiranje privrede u mnogim zemljama, posebno zemljama u tranziciji. Zemlje izvoznice sirovina i energenata sve više organizovano nastupaju nasvetskom trţištu i nastoje da diktiraju cene (primer OPEK-a). Zemlje gubitnici u Drugom svetskom ratu su brzo postale industrijske i ekonomske sile, izmeĎu ostalog zato što su imale znatno manje troškove za vojsku i naoruţanje, i uključene su u svetski kapitalistički sistem i meĎunarodnu podelu rada. Savremena industrijalizacija, strukturne i teritorijalne promene u industriji se odvijaju u uslovima naučno-tehničkog progresa. Nauka, znanje, inovacije, postaju značajan faktor rasta ekonomskog potencijala pojedinih zemalja i uspešnog izlaska na svetsko trţište. Naučno-tehnički progres utiče na sve grane, a najviše na energetiku (posebno atomsku), elektroniku i elektrotehniku, mašinogradnju i hemijsku industriju. 121

Broj zaposlenih u nauci i istraţivanjima je u porastu u razvijenim industrijskim zemljama. Izmene se dešavaju ne samo u strukturi, nego i u razmeštaju industrije. U svetskom razmeru došlo je do premeštanja industrije u metropolitanske regione, gde su bili najbolji usloi za funkcionisanje naučno intenzivnih grana. Danas se zapaţa premeštanje industrije prema meĎunarodnim lukama, koje imaju pogodan saobraćajnogeografski poloţaj.Veliku privlačnu snagu za razvoj industrije imaju naftovodi i gasovodi. Naučno intenzivne grane karakterišu se teţnjom prema baznim naučnim centrima.Neke vrste industrije se premeštaju iz metropolitanskih područja u seoske prostore ili u turističke zone, zbog ekologije i kvaliteta sredine. 2. POJMOVI INDUSTRIJE I INDUSTRIJALIZACIJE Termin industrija ima uţe i šire značenje. U širem značenju to je svaka proizvodna delatnost, proizodnja uopšte. U uţem smislu industrija označava fabričku aktivnost u kojoj se organski ili neorganski materijali (sirovine ili poluproizvodi) preraĎuju ili transformišu pomoću mehaničkih ili hemijskih sredstava u upotrebljive proizvode. Drugim rečima, u industriji se radom i ureĎajima vrši pretvaranje materije i energije u novi proizvod ili novi oblik energije. Pojam industrijalizacije definiše se različito – kao stepen razvoja ili kao proces razvoja industrije na odreĎenom prostoru, pri čemu je stepen rezultat procesa industrijalizacije. Proces industrijalizacije u uţem smislu je rast proizvodnje i produktivnosti, kroz koji industrijska proizvodnja zauzima vodeću ulogu u ekonomiji drţave ili regiona. To je dakle proces razvoja industrije vezan sa rastom njenog udela u strukturi aktivnog stanovništva po delatnostima i stvaranju nacionalnog dohotka. U širem poimanju industrijalizacija je ne samo razvoj, nastajanje i širenje savremene industrije, nego pokretačka snaga promena društveno-proizvodnih odnosa, jačanja trţišta, povećavanja dohotka i alokacije rada. Industrijalizacija je dakle preobraţaj, koji taj proizvodni kvalitativni skok prouzrokuje u celokupnom privrednom i društvenom ţivotu i izgledu predela. Uticaji industrije izazivaju promene u prostoru kao što su: 1. eksploatacija resursa, 2. Koncentracija stanovništva u gradovima (urbanizacija), 3. aglomeriranje proizvodnje i stvaranje urbano-industrijskih aglomeracija, 4, Povećavanje društveno-ekonomskog razvoja regiona i polrizacija regionalnog razvoja, 5. Promene u prostornim vezama i širenje prostornog opsega trgovine, 6. Promene i ugroţavanje prirodne sredine. 3. KLASIFIKACIJA INDUSTRIJE Industrija je sloţen sistem koji ima različite strukture – prostornu, proizvodnofunkcionalnu, organizacionu. Svaka od njih moţe posluţiti kao osnova za klasifikaciju. Svaka klasifikacija je uopštavanje, koje ostavlja izvan vidokruga pojedine specifične atribute. U istom tipu ili grani industrije mogu se naći vrlo raunovrsna preduzeća u pogledu tehnologije, potencijala, strukture i namene proizvodnje. To je kao svrstavanje tako različitih ţivotinja kao što su miševi, slonovi, mačke, kitovi i ljudi u klasu „sisari―. Osim toga, sloţene tehnologije i diverzifikovana proizvodnja dopuštaju da se neka industrijska preduzeća mogu svrstati u dve ili više grana. Svak redukcija ili agregovanje 122

elementarnih industrijskih jedinica (fabrika) osiromašuje i uprošćava a takoĎe suţava mogućnost analize. Ipak, usled sloţenosti i raznovrsnosti elementarnih jedinica operišemo redukovanim grupama ili klasama elemenata koji ističu samo neke vaţnije veze i osobine a apstrahuju manje bitne karakteristike i veze koje bi pomutile i oteţale analizu. Kriterijumi klasifikacije u statističkom prikupljanju i obradi podataka nisu uvek jednaki u svim zemljama. To oteţava uporedivost statističkih podataka kako prostorno tako i u vremenskim serijama. U našoj statistici primenjuje se klasifikacija industrije (vidi tabelu) koja je uporediva sa klasifikacijom Ujedinjenih nacija (UNIDO).

Statistiĉka klasifikacija industrije prema proizvodnih karakteristikama 16. DrvopreraĎivačka 17. Papirna 18. Tekstilna 19. Koţarska i krznarska 20. Obućarska 21. Prerada kaučuka 22. Prehrambena 23. Proizvodnja pića 24. Proizv. stočne hrane 25. Duvanska 26. Grafička 27. Reciklaţa sirovina 28. Raznovrsna

1. Elektroprivreda 2. Proizv. i prerada uglja 3. Pro. i pre. nafte i gasa 4. Pro. i pre. rude Fe i crna metalurgija 5. Pro. i pre.ruda i obojena metalurgija 6. Pro. i pre. Nemetala 7. MetalopreraĎivačka 8. Mašinogradnja 9. Pro. Saobraćajnih sredstava 10. Brodogradnja 11. Pro. El. Mašina i aparata 12. Pro. Baznih hemijskih pro. 13. Prerada hemijskih proizv. 14. Prerada kamena, šljunka, peska 15. proizv. graĎevinskog materijala

Usled specijalizacije industrijske grane se diferenciraju a radi lakše analize se grupišu prema različitim kriterijumima. Prema nameni proizvoda grane se grupišu u industrije potrošnih i upotrebnih dobara (grupa B), repro-materijala i osnovnih sredstava (grupa A). Prema tehnološkoj intenzivnosti dele se na visoko, srednje i nisko tehnološki intenzivne industrije, u zavisnosti od visine troškova za istraţivanja. Prema faktoru koji presudno utiče na konkurentnost grane se dele kao u sledećoj tabeli. Grupisanje industrijskih grana prema faktoru konkurentnosti Grupa RESURSNO INTENZIVNE

RADNO INTENZIVNE

Glavni faktor konkurentnosti Raspoloţivost resursa

Grane prema I.S.I.C. prirodnih Proizv. hrane, pića i duvana

Proizv. koţe osim odeće i obuće Proizv. drveta i plute osim nameštaja Proizv. Papira Prerada nafte Razni proizvodi od nafte i uglja Drugi nemetalni mineralni proizvodi Proizvodnja obojenih metala Proizv. Tekstila i konfekcije Proizvodnja nameštaja

Troškovi radna

123

PROIZVODNO Obim proizvodnje INTENZIVNE (ekonomija obima) Velikoserijske Visoko izdiferencirane PrilagoĎavanje proizvodnje izdiferenciranoj potraţnji

NAUČNO INTENZIVNE (sifisticirane)

Brza primena saznanja

naučnih

Proizvodnja obuće Proizv. od papira, štampa, izdavaštvo Proizv. industrijskih hemikalija Proizv. Gume Plastični proizvodi Proizv. Stakla, porcelana, keramike Proizv. gvoţĎa i čelika Saobraćajna sredstva (osim aviona) Motori, turbine Poljoprivredne mašine i oprema Specijalne ind. mašine i oprema Mašine i oprema osim električnih Električne mašine Fotografska i optička oprema, satovi Proizv. drugih hemijskih proizvoda Računske mašine Profesionalni, naučni, merni i kontrolni aparati Avioni

Prema nameni proizvoda industrija se deli na industriju sredstava rada (mašine alatljike, električne mašine, vozila osim automobila), repromaterijala i poluproizvoda (tekstilna prediva i tkanine, drvo, papir, koţa, hemija osim farmacije, petrohemija, kamen, ruda, graĎa, metali), upotrebnih dobara (nameštaj, gumeni proizvodi, keramika, električni aparati, automobili, precizna mehanika i optika) i potrošne robe prehrambeni proizvodi, pića, duvan, tekstilni proizvodi, odeća, obuća, štampani proizvodi, farmaceuski proizvodi). Prema karakteru delatnosti industrije se dele na ekstraktivnu (proizvodnja i briketiranje uglja, proizvodnja nafte i zemnog gasa, proizvodnja ruda gvoţĎa i obojenih metala, proizvodnja graĎevinskog materijala i nemetalnih minerala) i preraĎivačku (sve ostale grane). Prema kriterijumu vlasništva industrija se deli na privatnu, drţavnu i mešovitu, s tim što ima različitih oblika udruţivanja. Prema broju zaposlenih preduzeća se dele na mala (do 100), srednja (100-1000), velika (preko 1000). Pokazatelji koji sluţe za istraţivanje strukture industrije su: - Procentni udeo pojedinih grana u ukupnoj industrijskoj proizvodnji ili zaposlenosti; - Proporcija izmeĎu ekstraktivne i preraĎivačke industrijske proizvodnje; - Proporcija izmeĎu proizvodnje sredstava za proizvodnju (grupa A) i proizvodnje sredstava za potrošnju (grupa B); - Udeo rudarstva u ukupnoj industrijskoj proizvodnji; - Udeli tehnološki intenzivnih, resursno intenzivnih, radno intenzivnih, proizvodno intenzivnih i naučno intenzivnih grupa industrije; - Udeo propulzivnih ili razvojnih grana, u koje se najčešće ubrajaju grane elektromašinske i hemijske industrije. Vaţno sredstvo analize su gransko-teritorijalne tabele (ili geografske matrice), u kojima su ukrštene industrijske grane i teritorijalne jedinice (opštine, drţave i sl.). TakoĎe su vaţne input-autput tabele, u kojima su meĎusobno ukrštene industrijske grane, kao i tabele vremenskih serija u kojima su ukrštene grane industrije i vremenska serija u odreĎenom periodu. One čine osnovu za istraţivanje stepena ili procesa diverzifikacije

124

(razgranatosti, raznovrsnosti), specijalizacije (suprotno diverzifikaciji), restrukturizacije (strukturnih promena), integracije, dinamike strukturnih promena itd. 4. MERENJE STEPENA INDUSTRIJALIZACIJE Osnovni pokazatelji • Pokazatelj zaposlenosti • Pokazatelj obima proizvodnje (u fizičkim jedinicama i vrednosno) • Pokazatelj vrednosti osnovnih sredstava • Pokazatelj potrošnje sirovina, ebergije, vode • Pokazatelj raspodele finalnog proizvoda vrednost proizvodnje – materijalni troškovi i usluge = društveni proizvod – amortizacija = nacionalni dohodak (za lične dohotke i akumulaciju) Kombinacije  Stepen tehničke opremljenosti = vrednost osnovnih sredstava/broj zaposlenih  Stepen kapitalne intenzivnosti = Vrednost osnovnih sredstava/vrednost proizvodnje  Produktivnost rada = vrednost proizvodnje/broj zaposlenih (ili br. radnih časova)  Stepen racionalizacije = broj zaposlenih/vrednost proizvodnje  Stepen diversifikacije (ili suprotno – stepen specijalizacije, ima nekoliko formula za izracunavanje);

Pokazatelji koncentracije Broj zaposlenih na 1000 stanovnika Vrednost osnovnih sredstava na 1000 st. Nacionalni dohodak na 1000 st. Broj zaposlenih na 10 km2 Vrednost osnovnih sredstava u ind. na 10 km2 Nacionalni dohodak u ind. Na 10 km2 Udeo industrije u nacionalnom dohotku Udeo zaposlenih u industriji u ukupnom broju zaposlenih 5. FAZE RAZVOJA INDUSTRIJE Problem pokretačkih snaga i mehanizama regionalnih ekonomskih promena bavili su se mnogi teoretičari. Neki naglašaaju značaj prirodnih resursa, drugi (kao Adam Smit) naglašavaju rad. K. Marks naglašava kapital i pretpostavlja jednosmernu evoluciju od primitivne kulture, kroz feudalizam i kapitalizam do socijalizma i komunizma. Mirdal se koncentriše na promene u bogatstvu odnosno mehanizam akumulacije bogatstva u jednom regionu kroz vreme. Valter Rostov je naglasio tehničke inovacije, i u vezi s tim identifikovao pet faza ekonomskog razvoja zemalja: 1. Faza – tradicionalno društvo. Karakteriše ga dominacija poljoprivrede, koja je preteţno na supsistaničnom nivou, i neiskorišćenost potencijalnih resursa. (Evropa je u toj fazi bila u srednjem veku); 125

2. Faza – stvaranje preduslova za promenu. Ekspanzija trgovine, rast eksternih uticaja i modernizacija proizvodnje (Evropa u 18. veku). 3. Faza – prelaz iz tradicionalnog u moderno industrijsko društvo. Investiciona stopa raste, umnoţava se broj proizvoĎača, ekonomski rast postaje samoodrţiv (Evropa u vreme industrijske revolucije). 4. Faza – sazrevanje novog industrijskog društva.Investicije nastavljaju da rastu. Neke industrije slabe i nestaju dok se druge šire. Razvijaju se veliki urbani centri i regioni. Saobraćaj postaje kompleksniji (Evropa tokom viktorijanskog perioda). 5. Faza – fordizam ili masovna serijska proizvodnja. Rast kvartarnih delatnosti, materijalnih dobara i alokacija resursa u socijalno blagostanje (Evrpa u XX v.). 6. FAZE INDUSTRIJALIZACIJE Svetski proces industrijalizacije bio je teritorijalno neravnomeran, i moţe se podeliti u četiri faze: Prva faza – od pronalaska parne mašine do Bečkog kongresa, zahvatila je V. Britaniju, (―fabriku sveta‖), Švajcarsku, SAD. Druga faza – od Bečkog do Berlinskog kongresa, zahvatila je Francusku, Nemačku, Rusiju, Austriju, Švedsku. Treća faza – od Berlinskog kongresa do I sv. rata, zahvatila je preostale zemlje Evrope, meĎu kojima i balkanske, i razvijene zemlje Novog sveta. Peta faza – posle II sv. Rata, proces je zahvatio zemlje tzv. ―pacifičkog kruga‖, zemlje izvoznice nafte, ―male tigrove‖ i još neke. Planska industrijalizacija figurira kao deo razvojne strategije u većini zemalja ―Trećeg sveta‖, iako je to zavisno od stranog kapitala (osim u naftom bogatim zemljama), što implicira ekonomsku zavisnost. 7. TEORIJE LOKACIJE INDUSTRIJE 1. NORMATIVNE TEORIJE, problem iznalaţenja optimalne lokacije generalizuju i redukuju na jednostavan skup ―lokacionih principa‖ ili faktora. 1. Model minimalnih troškova Alfreda Vebera: Optimalna lokacija fabrike je u tački u kojoj će transportni troškovi biti minimalni, a to je teţište trougla u kojem vrhovi predstavljaju izvore sirovina, goriva i trţište. Odstupanje lokacije od tačke minimalnih troškova transporta (u teţištu trougla) povećava troškove transporta, koji mogu biti kompenzovani niţim cenama radne snage i eksternim ekonomijama (efektom aglomeracije). 2. Model maksimalnog dohotka augusta Leša: Cilj racioalnog preduzetnika mora biti lokacija u kojoj je profit maksimalan, pri čemu ni cene ni potraţnja nisu prostorno konstantne. Optimalna lokacija nije determinisana minimalnim cenama nego maksimalnim bruto dohotkom ili maksimalnom razlikom izmeĎu njih (minimalne cene – maksimalan dohodak). Definiše optimalnu lokaciju kao mesto u kojem su ukupni prihodi minus ukupni troškovi - najveći.

126

2. BIHEJVIORISTIĈKA TEORIJA I GEOGRAFIJA PERCEPCIJE: stavlja akcenat na subjektivne motive i percepciju prostora od strane preduzetnika. Pri tome preduzetnik ne traţi optimalnu već racionalnu lokaciju. Njegov izbor će zavisiti od sposobnosti i informacija kojima raspolaţe. 3. TEORIJA INDUSTRIJSKIH SISTEMA: stavlja teţište na istraţivanje načina odlučivanja u velikim proizvodnim sistemima, kompanijama. Industrijski sistem se sastoji iz tri vrste elemenata: 1. proizvodnih (fabrike, rudnici i sl), 2. neproizvodnih (administrativne, finansijske, naučno-istraţivačke sluţbe), i 3. elemenata okruţenja (prirodnih uslova, saobraćaja, trgovine i usluga, društvene ―klime‖ i sl.), i njihovim strukturama, funkcijama, organizaciji i upravljanju. 4. RADIKALNA GEOGRAFIJA I STRUKTURALIZAM: stavlja akcenat na društvenu kritiku načina proizvodnje i raspodele. Radikalni pristup eksponira ključnu ulogu činilaca radne snage – cena, kontrole, reprodukcije radne snage. Strukturni pristup stavlja naglasak na konflikt interesa izmeĎu rada i kapitala, istraţuje ―društvenu logiku‖ i ideologiju ―produkcije industrijskog prostora‖. 8. FAKTORI LOKACIJE INDUSTRIJE Dele se na makrolokacione i mikrolokacione faktore. Prvi imaju veću ulogu pri izboru lokacije na regionalnoj ravni, drugi pri izboru konkretnih lokacija. Makrolokacioni faktori 1. Sirovine kao faktor lokacije industrije Sirovine su onaj deo prirodnih resursa, koji kojeg moţemo koristiti u odreĎene tehničke i ekonomske svrhe kao energiju, gorivo, materijale. Uopšte se dele na dve grupe: 1) abiotičke ili neobnovljive (energetske, metalične, nemetalične, hemijske) i 2) Biotičke ili obnovljive ( agroindustrijske, drvne, tekstilne, koţne, gumene itd.). Neke sirovine utiču na lokaciju zato što su teške (glina, kamen), ili sadrţe mnogo otpada (rude, ugalj), ili su brzo kvarljive (mleko, šećerna trska). Ako su transportni troškovi visoki ili ako je sirovina kvarljiva, ne isplati se prevoz na veće daljine. Da bi se smanjili troškovi prevoza proizvode se koncentrati (na pr. Gvozdene rude), poluproizvodi 8 glinica za aluminijum), ili nerafinisani metali (bakar), u bliţoj okolini nalazišta. Za većinu ostalih industrijskih grana moţemo reći da su lokaciono slobodne (footloose industry). Novi oblici saobraćaja, kao što su brodovi za rasute terete (bulk carrier), omogućili su prevoz koncentrata gvozdene rude iz Brazla u Evropu i iz Australije u Japan. Drugi dogaĎaj koji j smanjio lokacioni značaj jesu nove tehnologije za potpunije korišćenje i štednju sirovina, reciklaţa sirovina, zamena prirodnih veštačkim materijalima (supstitucija). 2. Energetski izvori kao faktor lokacije industrije Elektrifikacija je znatno oslobodila industriju lokacione zavisnosti od izvora energije. Pre toga su bili značajni vodni energetski izvori (Alpe, Penini i V. Britaija ili Fol lain na istočnoj strani Apalača u SAD), drvo i ugalj. Osim razvoja 127

saobraćajnih sredstava za prevoz energenata (tankeri, cisterne, naftovodi i gasovodi), padu cena energije doprineli su i pojedini elektroenergetski sistemi (na pr. EU). Zavisnost od izvora jeftine električne energije je još uvek značajna za one industrijske grane koje su veliki potrošači struje: elektroliza Al, azota, teške vode i sl. TakoĎe se vrši supstitucija uglja električnom energijom ili zemnim gasom u industriji stakla, čeličanama, proizvodnji azota.Veliki potrošači energije se lokalizuju blizu velikih hidrocentrala, rafinerija nafte i slično. Visok udeo energije u ukupnim proizvodnim troškovima imaju: Crna metalurgija (27%), proizvodnja i prerada aluminijuma (20%), Staklarska (17,8%), hemijska industrija (12,4%), proizvodnja nemetala (9,3%), industrija veštačkih vlakana (9%). 3. Saobraćaj kao faktor lokacije industrije Zbog slabe saobraćajne infrastrukture u 18. veku su plovne reke i kanali bili glavne saobraćajnice za industriju. Bitno poboljšanje su donele ţeleznice. Velika povezanost industrije sa saobraćajnom mreţom u 18. veku bila je osnovni razlog što su prve teorije lokacije (A. Vebera) pokušale ocenjivati povoljnost lokacije na bazi troškova prevoza. U 20. v. Situacija se promenila (saobraćajna mreţa je gušća, kapaciteti prevoznih sredstava su povećani, motorizacija je učinila dostupnim udaljene krajeve, konkurencija meĎu prevoznicima utiče na tarife). Danas udeo troškova prevoza u ceni proizvodnje je najveći u crnoj metalurgiji (10,3%), staklarskoj (8,9%), hemijskoj (7%), keramičkoj (5,9%), industriji nemetala (5%) i proizvodnji papira (4,1%). 4. Radna snaga kao faktor lokacije industrije U ranim fazama razvoja industrije ovom fktoru nije posvećivana paţnja. S obzirom na agrarnu prenaseljenost nije nedostajalo jeftine radne snage. Postepeno je cena radne snage povećavana a radno vreme skraćivano. Produktivnost rada je sve više zavisila od kvalifikacija, tako da raste poteaţnja i cena kvalifikovane radne snage. U 20. v. se povećava zapošljavanje ţenske radne snage u industriji (tekstilnoj, prehrambenoj, obućarskoj). Kvalifikovana radna snaga postaje najvaţniji razvojni faktor, u vezi s inovacijama, odrţavanjem i servisiranjem, istraţivanjem. Mnoge fabrike se lokalizuju u gradovima, de se nalaze univerziteti, instituti i laboratorije, stručne biblioteke. Za grane koje traţe mnogo jeftine radne snage više su privlačna slabo razvijena područja, gde je velika ponuda nekvalifikovane i ţenske radne snage. Takve vrste ind. se izmeštaju u slabije razvijene zemlje (Juţna Koreja, Tajvan, Vijetnam, Indonezija, Brazil, Meksiko, Nigerija). Cena radnog ĉasa u USD po drţavama i ind. granama (1978.) Drţava

Industrija ukupno

SR Nemačka SAD

Tekstiln Teška Mašin a industrija industrija ska indstrija

14.8

9.2

12.4

12.9

14.1

9.7

19.6

15.4

Švedska

12.7

10.9

13.8

13.0

Australija

11.3

10.2

11.9

11.3

128

V. Britanija Turska

7.3

5.8

8.5

7.7

4.5

2.8

5.0

5.7

Meksiko

...

3.3

4.9

4.2

R. Koreja

2.2

1.8

3.3

2.7

Banglade

0,3

0.3

0.3

0.3

š

Zapošljavanje je i socijalni problem. Industrija se koristi u regionalnoj politici i planiranju kao instrument za podsticanje razvoja nedovoljno razvijenih područja (perifernih, seoskih, planinskih, pograničnih), makar i po cenu niţe produktivnosti. Troškovi za plaćanje radne snage su 70-tih postali meĎu najvećim stavkama u cei prozvoda. Postoje znatne razlike meĎu razvijenim i nerazvijenim zemljama ili meĎu industrijskim granama. Sledeća tabela pokazuje razlike u ceni radne snage u dolarima, koju je izračunao UNIDO za 1978.g. 5. Trţište kao faktor lokacije Sva industrijska proizvodnja je namenjena trţištu. Ipak, s obzirom na odnos prema trţištu moţemo industrijsku proizvodnju podeliti na: - onu koja je neposredno vezana za potrošnju (finalna proizvodnja); - ostalu, koja proizvodi sirovine i poluproizvode za ind. Preradu. U prvom slučaju su fabrike koje su zbog značaja svojih proizvoda neposredno suočene s potrošačima, i pri proizvodnji moraju predvideti ne samo količinu, nego i obim potrošnje, ukus i modne zahteve potrošača, kojoj vrsti potrošača namenjuju svoje proizvode, kakva će biti cena proizvoda imajući u vidu kupovnu moć potrošača, kakva je konkurencija i kakve inovacije se mogu očekivati u budućnosti. Značajno za trţište potrošnih dobara je da je razdrobljeno i raspršeno, da ga treba dnevno ili sedmično snabdevati, po mogućnosti na kraćim razdaljinama, i da su troškovi za skladištenje visoki. Na trţištu se oseća uticaj reklame, i veliki uticaj ima brend (na primer Dior ili Rifle za konfekciju, Nivea za kozmetiku, najk za sportsku obuću, Solingen za noţeve, Ciba-Gajgi za lekove itd.). Zbog toga su za ovaj tip industrije najbolji veliki gradovi, gde je uprkos konkurenciji najviše potrošača. Tu su takoĎe brojne delatnosti, koje taj tip industrije koristi (berze, reklamne agencije, izrada ambalaţe, štamparije, masovni mediji). Na proizvodnju i cene imaju uticaja i udruţenja potrošača. Za taj tip ind. Vaţna je dostupnost trţištu (acessibility). TakoĎe nije svejedno da li je trţište s obzirom na kupce raspršeno (npr. Hrana, kozmetika) ili koncentrisano (televizori, poljoprivredne mašine), i da li se proizvodi kupuju često ( šećer, deterdţenti9 ili povremeno (pokućstvo, friţideri). Nasuprot tome je trţište industrijskih sirovina i poluproizvoda ili investicionih sredstava mnogo više koncentrisano. Obično fabrike imaju stalne kupce, teţe specijalizaciji i manjem izboru proizvoda, ali visokog kvaliteta. Industrija potrošnih dobara je jako zavisna od razmera trţišta, a takoĎe i od različitih ograničenja u oblasti carina, prelevmana, uvoznih kvota, akciza i drugih daţbina, koje bitno menjaju razmere trţišta, ili podstiču umesto uvoza gotovih proizvoda uvoz sirovina, štite domaću proizvodnju u drţavi, ili proteţiraju odreĎene proizvoĎače. 129

Na drugoj strani velika industrijska preduzeća osnivaju podruţnice i filijale (za distribuciju, montaţu itd.), osvajaju trţište i pri tome se malo obaziru na regionalne ili drţavne potrebe i vladinu politiku. 6. Kapital kao faktor lokacije Razlikjemo fiksni (zemljište, zgrade, mašine, licence i patenti) i obrtni kapital (troškovi za nabavku sirovina, energije, plate radnika, kamate i rate otplate za kredit i druge daţbine npr. Za ţivotnu sredinu, komunalije itd. Često investitor mora uloţiti velika finansijska sredstva u ureĎenje terena, infrastrukturu (puteve, vodovod, telefon, trafostanicu i sl.), društvenu infrastrukturu (radničku menzu, stručnu školu, autobuske linije za radnike). Skup troškova po zaposlenom, potrebnih za odrţavanje proizvodnje, pokazuje cenu ili vrednost radnog mesta. MeĎu industrijskim granama postoji značajna razlika u pogledu cene radnog mesta. U Nemačkoj su izračunali da su najskuplja radna mesta u crnoj metalurgiji. U odnosu na nju cena u rudartstvu iznosi 87%, hemijskoj 76%, tekstilnoj 38%, mašinskoj 28% i elektrotehničkoj 24%. Manja ind. preduzeća se teţe odlučuju na takve troškove. Drţavna pomoć je ulavnom namenjena investitorima u manje razvijenim ili depresivnim regionima. 7. Priroda kao lokacioni faktor S razvojem tehnike i tehnologije značaj ovog faktora se smanjio. Na primer, vlaţna klima je nekad bila vaţna za preradu pamuka i vune, danas postoje klima ureĎaji koji stvaraju veštačku klimu u halama. Voda je još uvek vaţna u tehnološkom postupku (prehrambena, pivarska, farmaceutska), ili kao sirovina, tehnička voda za čišćenje, hlaĎenje i slično. Nalazišta ruda igraju sve manju ulogu kao lokacioi faktor. Mnogo vode troši metalurgija, industrija graĎevinskog materijala, hemijska, tekstilna, papirna industrija. Prirodna sredina i estetika pejzaţa postaju značajni u moderno doba. 8. Urbani faktor lokacije industrije Gradovi, posebno veliki gradovi, privlače industriju zbog efekta aglomeracije i eksternih ekonomija. Grad i industrija su u povratnoj sprezi i u svom razvoju podstiču jedno drugo, po principu kumulativno-kruţne uzročnosti. Tako se stvaraju urbano-industrijske aglomeracije. U velikim gradovima deluju i faktori deglomeracije (visoke cene zemljišta, ekološki kriterijumi i slično). Zbog toga ekonomski geografi umesto faktora lokacije govore o faktorima privlačenja i odbijanja (pull and push factors). 9. Povezanost industrije kao faktor lokacije Razlikuju se veze proizvodnog karaktera (process links) ili ―vertikalne‖ i trţišnog karaktera (marketing links) ili ―horizontalne‖. Veze koje idu u smeru proizvodnog toka nazivaju se unapredne (forward linkage effects), kada proizvod jedne fabrike ide kao poluproizvod u drugu, iz ove u treću i tako do finalnog proizvoda. Povratne veze (backward linkage effects) nastaju tako što proizvodnja jedne fabrike povlači razvoj raznih dobavljača sirovina, energije, poluproizvoda i pratećih delatnosti. Industrije koje nisu povezane ni sa jednim faktorom nazivaju se lokaciono slobodne (footloose industry). Industrijska inercija je takoĎe vaţan faktor. Neke gigantske fabrike su nastale na mestu prvobitne male farike, i sada im se ne isplati da se preseljavaju na bolju lokaciju (na pr. Mercedes Benc u Štutgartu, Peţo i Montpelje-sošou kod Belforta, i sl.). 130

10. Planska privreda kao faktor lokacije industrije Industrijalizacija na bazi centralizovane planske privrede bila je karakteristična za bivše socijalističke zemlje. Na taj način je i kod nas nastalo mnogo ―političkih fabrika‖. 11. Mikrolokacioni faktori industrije • Zemljište (veličina, nagibi do 30, stabilno i bez opasnosti od poplava); posebno je vaţna cena zemljišta; Najzahtevnije su u pogledu zemljišta metalurgija, industrija automobila, graĎevinskog materijala, teških hemikalija, drvopreraĎivačka. • Komunalna mreţa i priključci (vodovod, kanalizacija, električna, gasna i telefonska mreţa). • Kvalitet ţivotne sredine – vaţan za industrije visokih tehnologija, u kojima rade visoko obrazovani ljudi sa visokim ekološkim zahtevima. Za neke vrste industrije vaţno je ekološki čisto susedstvo (za farmaceutsku, prehrambenu, elektronsku). • Prostorno-planerski i urbanistički planovi i propisi (posebno u oblasti zaštite ţivotne sredine, namenskog korišćenja zemljišta). • Industrijske zone – to su opremljeni prostori sa svim priključcima u kojima odreĎeno preduzeće zakupi odreĎeno zemljište i potrebne objekte za svoje poslovanje. Neke zone imaju ureĎene zajedničke sluţbe (vatrogasce, čuvare) i usluge (trgovine, restorane), a druge su skromnije opremljene samo sa priključcima na mreţe. U Beogradu je urbanističkim planom predvoiĎeno 7 industrijskih zona. GEOGRAFIJA INDUSTRIJSKIH GRANA ENERGETSKI IZVORI Čovek je počeo da koristi energiju pronalaskom vatre, pre oko 40 000 god. Danas je za svaku ljudsku aktivnost potrebna energija. Za industriju je potrebna mehanička energija, koja se upotrebljava u velikim količinama u proizvodnji i transportu. Pri obračunavanju proizvodnje i potrošnje mehaničke energije koristi se mera ―tona ekvivalentnog kamenog uglja‖ ili engleski ―ton of coal equivalent‖ (TCE). Zbog različite energetske vrednosti energetskih izvora, koju merimo u dţulima (J), preračunavamo svaku proizvedenu ili potrošenu količinu pojedinog energetkog izvora po posebnom ključu u TCE. Jedna TCE je 29304 J ili po starom 7x106 kcal.Vrednosti: 1 t kamenog uglja = 1 TCE i obrnuto 1 t mrkog uglja = 0,67 TCE 1 TCE = 1,492 t mrkog uglja 1 t lignita 0,385 TCE 1 TCE = 2,597 t lignita 1 t sirove nafte = 1,454 TCE 1 TCE = 0,699 t sirove nafte 1 t uljanih škriljaca = 0,314 TCE 1 TCE = 3,184 t uljanih škriljaca 1000 m3 zemnog gasa = 0,6 TCE 1 TCE = 1666 m3 zemnog gasa 1000 kWh hidroenergije = 0,123 TCE 1 TCE = 8130 kWh hidroenergije 1000 kWh nuklearne energije = 0,372 TCE

131

Za podatke pre reforme mernih jedinica 12.12.1980.: 1 kg kamenog uglja 7000 kcal, 1 kg mrkog uglja 1911 kcal, 1 kg sirove nafte 10100 kcal, 1m3 zemnog gasa 7600 kcal, 1kwh hidroenergije 2800 kcal. Geografija energetike se bavi istraţivanjem, pretvaranjem, prenosom i korišćenjem energije u prostornom aspektu. • Postoji pet osnovnih izvora energije: 1. Sunčevo zračenje, 2. kretanje i gravitacija Sunca, Meseca i Zemlje, 3. Geotermalna energija, 4. Nuklearna energija, 6. Energija hemijskih reakcija. ENERGETSKI BILANS PLANETE ZEMLJE. Sunčevim zračenjem dospeva na Zemlju 178 000 TW (1 TW =1012 W), što je 15 000 puta više nego godišnja potrošnja energije celog čovečanstva. Od toga se 30% odbija natrag u kosmos, 50% se upija, pretvara u toplotu i isijava, a 20% se troši za kretanje vazduha, hidrološki ciklus i fotosintezu. Tih 20% omogućuje rad hidroelektrana, talasnih elektrana i vetrenjača, i stvaranje biogoriva. Veoma mala količina energije dolazi od Meseca (3 TW) koja utiče na plimu i oseku (na kojima rade plimske elektrane), i iz unutrašnjisti Zemlje (30 TW) od čega se mali deo koristi za geotermalne elektrane zato što je teško dostupna. Sunčeva energija je obnovljivi izvor. Sunčeva energija je akumulirana u fosilnim gorivima, biomasi, vetru i zračenju koje dospeva na Zemlju. PRIMARNI IZVORI ENERGIJE SU: ugalj, nafta, zemni gas, kinetička energija vode, radioaktivni izvori, drvo, organski otpad. Ovi izvori (izuzev radioaktivnih, geotermalnih, plime) su zapravo akumulirana energija Sunca. Dele se na obnovljive i neobnovljive. Obnovljivi izvori su veliki (sunčeva energija, vetar, plima, geotermalna energija), ali se još malo koriste zbog skupih ureĎaja (sunčeva, plimska) ili prostorne raspršenosti (vetar, morski talasi, morske struje). Pri pretvaranju (preradi) primarnih u sekundarne (upotrebljive) izvore i prenosu gubi se oko 20% energije. Konačna korisna energija iznosi tek 1/3 proizvedene energije, a 2/3 se gubi zbog toplotnih gubitaka i prenosa. SEKUNDARNI IZVORI ENERGIJE SU: koks, briketi, koksni gas, naftni derivati, električna struja, toplota. ENRGETSKI BILANS SVETA: Svetska potrošnja energije je u XX veku povećana od 778 mil. TCE (1900) na 12 329 mil. TCE (1995) ili za 16 puta. Energetski bilans sveta 1995. g. bio je sledeći: - Nafta 38% (rezerve za 30 godina); - Ugalj 28% (rezerve za 430 god.); Fosilni izvori (90%) - Zemni gas 24% (rezerve za 50 god.); - Hidroenergija 4%; - Nuklearna energija 5% Ostali izvori (10%) - Drvo i biomasa 1%

132

Predstavljeni globalni podaci nemaju praktični značaj, jer mogućnost korišćenja nekog izvora obnovljive energije mnogo zavisi od lokalnih uslova. Na primer, u nizijskim regionima, kao u Danskoj, teško je računati na korišćenje hidroenergetskih resursa,, ali je moguće razviti eolsku energetiku, a u bliskom regionu u Norveškoj, hidroenergetski resursi su veoma značajni. Tropske šume mogu sluţiti kao osnova za bioenergetiku a pustinje koje se nalaze na istoj širini, ne raspolaţu takvim izvorima energije. Tako energetika obnovljivih izvora je geografski različita, prema lokalnim prirodnim uslovima. - Potrošnja mehaničke energije se povećala od 1900-1938. a to je pribliţno za 40 god. s indeksom 242, dakle više nego dvostruko. Novo udvostručenje bilo je u periodu 1938-1960 (indeks 227), znači za dvadeset godina. Novo udvostručenje bilo je u periodu 1960-1977, dakle za 17 godina. Zadnjih trideset godina beleţi umereni rast, zbog razvoja energetski štedljivih tehnologija. - Menjala se uloga pojedinih energetskih izvora. Pre industrijske revolucije glavni energetski izvori bili su ljudska i ţivotinjska snaga, vodna energija, drvo, vetar (u pomorstvu). Posle pronalaska parne mašine glavni energetski izvor postao je ugalj. U početku kameni ugalj, zatim mrki ugalj, lignit i treset. Prevlast uglja je trajala do 1965/68, kada je prvenstvo u energetskom bilansku sveta preuzela nafta, a u porastu je i zemni gas. Hidroenergija je u porastu posle otkrića električne energije krajem 19. veka. Šezdesetih godina se pojavljuje nuklearna energija. Nafta je postala glavni energetski izvor u Angloamerici 1955., Evropi 1965., u Aziji i bSSSR sedamdesetih, Kini tek devedesetih godina. - Velike su razlike u energetskoj proizvodnji i potrošnji između razvijenih i nerazvijenih zemalja. Razvijene zemlje su potrošile 1995. g. oko 8 197 mil. TCE, zemlje u razvoju 3 524 mil. TCE. Drugim rečima, 1,3 mlrd. Stanovnika razvijenog sveta ili oko 22% svetskog stanovništva je potrošilo oko 66,5% ukupne energije, a 4,5 mlrd. st. zemalja u razvoju ili 78% svetske populacije – samo 33,5%. Razlike dolaze još više do izraţja u potrošnji energije po stanovniku: u razvijenim zemljama 6,59 TCE/st., u zemljama u razvoju 0,79 TCE/st (razmer 1 : 8,34). Apsolutne razlike su još veće. U Sev. Americi je 1995. g. potrošnja energije iznosila 7,891 TCE/st, u Africi 0,428 TCE /st (1 : 18,4). U SAD je potrošnja iznosila 11,847 TCE/st.; Kanadi 10,913; Australiji 7,879; Ruskoj federaciji 6,767; Nemačkoj 5,650; Francuskoj 5,309; Japanu 5,105; Velikoj britaniji 4,293; Italiji 4,118; JAR 2,638; Argentini 2,214; Meksiku 2,049 TCE/st. Na drugoj strani, najmanju potrošnju imali su Bangladeš 0,01; Etiopija 0,026; Nigerija 0,142; Kongo 0,305; Pakistan 0,340; I ndija 0,386; Filipini 0,433; Indonezija 0,555; Peru 0,549; Brazil 0,580; Egipat 0,741; Kina 0,976; Turska 1,195; Iran 1,902 TCE/st. - Većina velikih potrošača energije više je troši nego što proizvodi. U Sev. Americi (posebno SAD) taj manjak je iznosio 1995. g. 350 mil. TCE, u Evropi 697 mil. TCE. Daleki istok i Brazil su takoĎe deficitarni. Velikim viškovima proizvodnje energije raspolaţu zemlje bliskog istoka, bSSSR (Rusija, kazahstan), Kina, Australija i V. Britanija. - Neke zemlje koriste izvore kojima raspolaţu, po cenu narušavanja ţivotne sredine (termoelektrane, nuklearke, hidroelektrane). Po nekim procenama, u razvijenim zemljama porast DBP po st. za 1% zahteva porast potrošnje energije za 0,98%.

133

Najveći proizvoĊaĉi energije (mil.t ekvivalentnog uglja, 1996) 1. SAD 2494.3 2. Rusija

Najveći potrošaĉi energije (mil.t ekvivalent. uglja, 1995) 1.SAD 3095,2

1403.2

2. Kina

1225,5

3. Kina

1276.6

3. Rusija

896,2

4. S. Arabija

668.1

4. Japan

655.2

5. Kanada

489.5

5. Nemačka

478.1

6. V. Britanija

382.5

6. Indija

400,1

7. Indija

340.4

7. V. Britanija

328,0

8. Iran

321.4

8. Francuska

326,6

9. Indonezija

299.9

9. Kanada

326,5

10. Norveška

296.3

10. Italija

230,3

Energetska efikasnost DBP na kg enerije u USD, 1996. 1. Hongkong 12,0 2. Švajcarska

12,0

3. Japan

10,5

4. Austrija

8,7

5. Danska

8,2

6. Nemačka

7,0

7. Italija

6,8

8. Norveška

6.7

9. Urugvaj

6,4

10. Francuska

6,1

Naj-neefikasnije, DBP na kg energije u USD, 1996.

134

Najveći izvoznici energije, mil .t Najveći uvoznici, mil.t ekvivalentnog 1996 ekvivalentnog uglja, 1996.

1. Rusija

539.5

2. S. Arabija

493.9

3. Norveška

263.7

4. Kanada

240.3

5. Iran

193.0

6. Venecuela

189.1

7. UAE

156.9

8. Australija

156.2

9. V. Britanija

145.4

10. Indonezija

145.5

1. Mozambik

0,3

2. Azerbejdţan

0,3

3. Turkmenistan

0,3

4. Tanzanija

0,3

5. Nigerija

0,4

6. Etiopija

0,4

7. Kongo

0,5

Tadţikistan 1.8.SAD 9. Kazahstan 2. Japan

0,5 804.8 0,5 573.7

10. Ukrajina 3. Nemačka

0,5 327.6

4. J. Koreja

226.4

5.Italija

219.5

6.Francuska

209.7

7. Holandija

143.2

8. Ukrajina

118.7

9. Španija

113.6

10. Singapur

106.8

Najveća potrošnja energije po stanovniku (kg ekvivalentnog uglja, 1996) 1. Katar 34 663 2. UAE

22 405

3. Bahrein

17 729

4. Kuvajt

12 773

5. SAD

11 487

6. Luksemburg

11 292

7. Brunej

11 047

135

uglja,

8. Kanada

11 001

9. Trinidad i tobago

9 275

10. Singapur

8 834 PROIZVODNJA UGLJA

Vek uglja i pare počeo je s pronalaskom parne mašine Dţejmsa Vata, 1779.g. Zatim je postao nezamenjivo gorivo u crnoj metalurgiji i termoelektranama. Koristi se i u hemijskoj industriji (karbohemija). Vrste uglja, razlikuju se po energetskoj vrednosti, starosti karbonifikacije. 1. KAMENI UGALJA, potiče iz karbonske ili permske ere, kalorična vrednost preko 24 mJ/kg, 85% ugljenika, 1% pepela. Antracit je najkvaliteniji kameni ugalj. Razlikuju se bitumenozni (masni) pogodan za koksovanje, i subbituminozni - mrki ugalj i lignit. 2. MRKI UGALJ, iz starijeg tercijara, sadrţi 70% ugljenika, 2% pepela, 16-24 mJ. 3. LIGNIT, pliocene starosti, ima energetsku vrednost 10-16 mJ/kg, sadrţi 60% ugljenika, 25% vode, 8-13% pepela. MeĎunarodna klasifikacija objedinjuje mrki ugalj i lignit u ―lignit‖. 4. TRESET, potiče iz pleistocena, ima manju energetsku vrednost. Bituminoznog uglja nema mnogo; u V. Britaniji je 80% uglja pogodno za koksovanje, u Ruru (Nemačka) 68%, Gornjem Šljonsku (Poljska) 9%, Donbasu (Ukrajina) 16%. Apalački basen (SAD) ima takoĎe kvalitetan antracit u horizontalnim slojevima pogodnim za eksploataciju. Najkvalitetniji je ugalj u Kuzbasu (Rusija), koji se eksploatiše površinskim, jamskim kopom i podzemnom gasifikacijom. Zbog visokih troškova eksploatacije i ekoloških zakona nalazišta kvalitetnog uglja u Velikoj Britaniji, Limburgu (Holandija), Ruru, Pa-de-Kaleu (Sev. Francuska) su zatvoreni. Svetska proizvodnja ipak stalno raste, 1996. g. Iznosila je 3,5 mlrd. tona, 2005. g. 5,5 mlrd. t. Sedam velikih proizvođača uglja u svetu su (2004.g.): Kina (36,4%), SAD (18,3%), Indija (6,5%), Australija (5,2%), Rusija (5,1%), Juţna Afrika (4,5%), Nemačka (3,8%). Na njih otpada skoro 80% ukupne svetske proizvodnje uglja. Ostali veliki proizvoĎači su Indonezija, Poljska, Kazahstan, Grčka, Kanada, itd. Neki ―klasični‖ proizvoĎači su jako smanjili ili prekinuli proizvodnju (V. Britanija, Francuska, Belgija, Holandija, Japan), a neki zbog vlastith potreba (Kina, Indija, DR Koreja), ili zbog izvoza (Australija, JAR, Poljska) odrţavaju ili povećavaju proizvodnju. • Evropska ležišta kamenog uglja su hercinske planine Zapadne, Srednje i Istočne Evrope: u V. Britaniji (Wels, Midlands, Lankašir, Jorkšir, Nortumberlend, Škotska nizija), severnoj Francuskoj, Belgiji i Holandiji (Limburg), Nemačkoj (Porurje, Posarje), Poljskoj i Češkoj (Gornji Šljonsk). Slični slojevi se javljaju u Ukrajini (deo donjeckog basena – Donbasa), Rusiji (deo Donbasa, Kuznjecki basen i Minusinska kotlina pod Sajanskim gorjem u juţnom Sibiru, u okolini Irkutska i Angarska te u Vorkuti na Pečori) i u Kazahstanu (Karaganda). Najveće svetske rezerve su u Rusiji, ali su većinom u Sibiru, teško dostupne zbog hladne klime. 136

• U Aziji kamenim ugljem bogate su: Severna i srednja Kina (Datung, Jancjan, Sišan u provinciji Šan-si, Kailuan u provinciji Hajpej, Baotou u severozapadnoj regiji, Fu-šun, Fu-sin i Đinčţou u pokrajini Ljaoning u Mandţuriji, Ping-ding-šan u Hunanu, na pol. Šandong, Czinsin kod Pekinga i u brojnim manjim nalazištima. Indija, na tromeĎi drţava Bihar, Orisa i Bengalija, u dolinama/kotlinama Damodar, Sone, Mahanadi i Godavari. DR Koreja i Vijetnam (Tongking). • U SAD su rudnici kamenog uglja u Apalačima (60%), na prostorima drţava Pensilvanija (Pitsburg, Konelsvil, Skranton), Zapadna Virdţinija i Ohajo, u Alabami, na Srednjem zapadu (Indijana, Ilionois, Kentaki) i na Zapadu (Kolorado, Montana, Juta, Vajoming, Arizona i Nju meksiko), (označite u atlasu). Teţište američke proizvodnje uglja je na Apalačima, i u manjoj meri na Srednjem zapadu (povoljan poloţaj u odnosu na plovne puteve, za unutrašnje potrebe i izvoz). • U Kanadi leţišta uglja su u provincijama Saskačevan, Alberta, i na istoku u drţavama Nova Škotska i Nju Bransvik. • Južnoafrička republika – leţišta su jugozapadno od Johanesburga (SpringsViskvil-Vitbenk), • Australija – Kvinslend (kotlina Boven), okolina Sidneja i pre svega Novi Juţni Vels. U međunarodnoj trgovini učestvuje samo kameni ugalj. Mrki ugalj i lignit se ne isplati prevoziti na velike daljine te se koriste u termoelektranama u blizini nalazišta. Zbog visokog kvaliteta i jeftinog prevoza u brodovima uglja iz prekomorskih zemalja, u zapadnoj Evropi je jeftiniji uvozni ugalj nego domaći. Tako na pr. cena za tonu uvoznog uglja (bez carine) u zapadnoevropskim lukama je za 40-60% niţa nego ugalj iz domaćih rudnika s jamskim kopom. Najvećih 10 potrošača uglja su: Kina, Indija, Rusija, Japan, Nemačka, JAR, Poljska, V. Britanija i Ukrajina. Najvećih 10 izvoznika uglja (mil. USD, 2004.)

1. Australija

Najvećih 10 uvoznika uglja, (mil. USD, 2004.)

9 828

2. Kina

3 811

3. Rusija

2 755

4. Indonezija

2 749

5. SAD

2 585

6. JAR

2 429

7. Kolumbija

1 765

8. Poljska

1 380

137

1. Japan

9. Kanada 10. Holandija SVET

1 317 583 30 903

10 117

2. J. Koreja

4 219

3. V. Britanija

2 438

4. Nemačka

2 085

5. Indija

2 017

6. Italija

1 767

7. Španija

1 463

8. Holandija

1 371

Резерве угља у Србији су 1 340 процењене на преко 22 милијарде 9. Francuska Међутим, највећи део резерви 10. Turska 1 218 ниско калорични лигнит (преко 40 804 мањи део на средње калорични SVET и још мањи на високо калорични угаљ. Укупна производња угља у Србији износи око 36 милиона тона.

тона. отпада на 97%), мрки угаљ камени

NAFTA Prva naftna bušotina je izbušena 1859. g. u Pensilvaniji. Proizvodnja je povećana posle pronalaska derivata petroleja i petrolejke, a zatim benzinskog motora Dajmlera i Benca (1883. g.) i motora s unutrašnjim sagorevanjem Dizla (1893. g.). Tridesetih godina 20. v. posle pronalaska veštačkih vlakana (najlon) razvija se petrohemija. Svetska proizvodnja nafte 2005. g. iznosila je 3,7 mlrd. t (uporedi s ugljem). Naftne bušotine idu do 6 000 m, na podmorskim šelfovima do 400 m. Cena jedne bušotine iznosi od 25 000 do 1 mil. dolara. Iz jedne bušotine na Bliskom istoku se dobija prosečno 115 000 t, u Severnoj americi 816 t. Uz to, na Bliskom istoku nafta izbija kao fontana, tako da nije potrebno ispumpavanje u prvim fazam eksploatacije, dok pritisak ne oslabi. Proizvodna cena jedne tone nafte na Bliskom istoku iznosi oko 7-8 eura, u Nigeriji 8-9, u Severnom moru 30-40 eura. Najskuplja prozvodnja nafte je Meksičkom zalivu i na Aljasci. Pre upotrebe nafta treba da se rafinira, tj. raščlanjuje na pojedine skupine ugljovodonika, od kojih se dobijaju derivati za upotrebu. Nalazišta se razlikuju po kvalitetu nafte. Tzv. ―laka‖ nafta (na pr. libijska, alţirska) sadrţi preteţno lakše ugljovodonike, koji su traţeni. ―Teška‖ nafta kao što je pensilvanska, trinidadska, su sastavljene od teških ugljovodonika kao što su teška loţ ulja, maziva ulja, mazut, parafin, bitumen itd. Tokom prerade iz teške nafte dobija se manje potrebnih derivata. 1 barel = 158,8 litara ili 0,1588 m3. To je 1/7 tone, ili obrnuto 1 t = 7,3 barela. Nafta je visoko kaloričan energetski izvor, 41,8 mJ ili 1 t nafte = 1,429 tona uslovnog goriva Najveći proizvoĊaĉi nafte, 000 t, 2005.

Izvoz nafte u mil. USD, 2004.

1. Saud. Arabija

476 316

1. Rusija

2. Rusija

452 128

2. S. Arabija 55 071

3. SAD

363 641

3. Norveška

4. Iran

206 413

4. Venecuela 31 890

138

55 099

35 995

Uvoz nafte u mil. USD, 2004

1.SAD

143 180

2.Japanija

55 993

3.Kina

33 912

4.Nemačka

30 971

5. Meksiko

187 531

5. Iran

28 179

5. J.Koreja

29 917

6. Kina

179 981

6. Nigerija

23 211

6. Indija

26 249

7. Norveška

134 561

7. Meksiko

21 258

7. Francuska

24 411

8. Nigerija

131 044

8.Kanada

19 324

8. Italija

23 433

9. Venecuela

127 913

9. Alţir

17 570

9.Holandija

16 612

10. U.A.Emirati

126 455

10.V.Brit.

17 176

10.Španija

15 910

SVET

3 669 917

SVET

417 520

SVET

556 312

Nafta je transportabilna cevovodima, tankerima i cisternama. Neki supertankeri prelaze nosivost od 500 000 t (npr. Globtik Tokio). Takvi tankeri imaju dubinu gaza blizu 30 m, te ne mogu proći kroz kanal Lamanš a i mnoge luke nemaju toliku dubinu. Zbog toga se moraju pretovarati u manje tankere u lukama koje koje mogu da ih prime. Pri lokalizaciji naftnih rafinerija najčešće se bira jedna od četiri mogućnosti: 1. U izvoznim lukama blizu naftnih polja: Abadan, Bahrein, Ras Tanura, Mina Al Ahmadi; 2. U uvoznim lukama: Roterdam, Antverpen, Rijeka, Trst, Fos-sur-Mer kod Marseja; Luke su povezane naftovodima sa unutrašnjošću (Trst-Ingolštadt, Fos-sur-Mer – Karlsrue) i u nekima se razvila petrohemija (Roterdam, Čiba u Japanu). To je najčešća lokacija, zato što je jeftinije i povoljnije dovesti sirovu naftu i preraditi je u zemlji uvoznici, nego preradjivati je kod proizvoĎača pa prevoziti derivate. U sirovom obliku izvozi se preko 2/5 svetske proizvodnje nafte. Zemlje Persijskog zaliva obezbeĎuju polovinu svetskog izvoza. 3. Na trasama uvoznih naftovoda, blizu potrošača: Ingolštadt, Karlsrue, Bomont u Teksasu; 4. Na ključnim tačkama međunarodne plovidbe, izmeĎu izvoznika i uvoznika: Sardinija, Aden, Singapur, ostrvo Santa Kruz, Kejptaun, Dakar i dr. Najveći naftni regioni sveta su: 1. Bliski istok oko velike geosinklinale Persijskog zaliva, od Kirkuka i Mosula na severu Iraka, preko Kuvajta, iranskog Kuzistana i s-z ruba Arabijskog poluostrva (Al Hasa u Saudijskoj Arabiji, Neutralna zona) do Omana i Katara na istoku Arabijskog pol. Region Persijskog zaliva učestvuje sa oko 2/3 u svetskim rezervama i oko 1/3 u svetskoj proizvodnji nafte. Ima preko 400 naftnih i naftnogasnih nalazišta, od kojih su neka giganstska (preko 500 mil. t). Najveća naftna nalazišta su Gavar, Abkaik i Safanija u Saudijskoj Arabiji, Burgan u Kuvajtu, Kirkuk i Rumaila u Iraku, Ahvaz i Marun u Iranu. Samo u Saudijskoj Arabiji nalazi se ¼ svetskih rezervi nafte. Najveći svetski proizvoĎač je Saudijska Arabija (476 mil. t 2005. g.), a veliki proizvoĎači su Iran (206), Kuvajt (126), UA Emirati (126 mil. t.). 2. Severnoameriĉki region, 669 mil. ili 18,2% svetske proizvodnje. Ovaj region skoro dvostruko više troši nego što proizvodi nafte. Nalazišta nafte se pruţaju duţ velike geosinklinale od Meksičkog zaliva na jugu preko Teksasa, Luizijane, Oklahome, Kanzasa, Arkanzasa, kanadskih provincija Alberte, Saskačevana i 139

Manitobe do Aljaske (zaliv Pradho Bej) i porečja reke Makenzi na severu. SAD su 2005. god. proizvele 364 mil. t, Kanada 118 i Meksiko 188. U Meksičkom zalivu nafta se eksploatiše još od kraja 19. v. Velika nalazišta su u basenima Ist Teksas, Posa Rika. 3. U Juţnoj Americi su najbogatija naftna nalazišta u Venecueli (128 mil. t god.) pre svega u zalivu Marakaibo i na Trinidadu. Ima manjih nalazišta u Kolumbiji, Ekvadoru, Argentini i Brazilu. Ukupno region Juţne i Srednje Amerike proizvodi oko 342 mil. t nafte godišnje, velikim delom za izvoz. 4. ZND: Rusija (Povolţje, zapadni Sibir) je drugi proizvoĎač nafte u svetu. Po obimu proizvodnje od 452 128 mil. t ili 12,3% svetske proizvodnje (2005.g.), ne zaostaje mnogo iza Saudijske Arabije. Značajni i perspektivna nalazišta nafte su u Kazahstanu, Azerbejdţanu (Baku), i Uzbekistanu. 5. Afrika: proizvodi oko 441 mil t ili 11,4% svetske proizvodnje. U Severnoj Africi glavni proizvoĎači su Libija, Alţir (nalazište Hasi Mesaud), Egipat. U Zapadnoj Africi to je Nigerija (delta Nigera), a u Jugozapadnoj Africi Angola (Kabinda, Luanda) i Gabon. 6. Istoĉna i jugoistoĉna Azija: Proizvodi oko 380 mil.t ili blizu 10 % svetske proizvodnje. Glavni proizvoĎači su Kina (područje pustinje Gobi, Sinkjang), Indonezija (Sumatra, Borneo), Brunej i Malezija. 7. Evropa: Proizvodi oko 300 mil.t, ili oko 8 % svetske proizvodnje. Naftna polja u Rumuniji i Galiciji su uglavnom iscrpljena. Glavna nalazišta su u Severnom moru, koja eksploatišu uglavnom V. Britanija (82 mil. t god.) i Norveška (135 mil. t). Veliko podmorsko nalazište Ekofisk pripada Norveškoj. Rezerve sirove nafte, 2006 Billions of barrels

0

50

100

150

200

Saudi Arabia

250

300 266.8

178.8 Iran

132.5 115.0

Kuwait

Geopolitika i cene nafte na svetskom trţištu 104.0

Nafta donosi, onima koji je97.8 imaju, ogromne prihode. Zbog toga je došlo do koncentracije kapitala, konkurencije 79.7i borbe za nalazišta i sfere uticaja. Prve tri Venezuela kompanije: Standard oil Kompani (osnovao Rokfeler 1870), Rojal Dač šel (osnovana 60.0 1907) i anglo-persian oil Kompani (osnovana 1908) su u Ahnakari (Škotska) potpisale 39.1 kartelsku ugovorLibya o podeli sfera svog uticaja u svetu, o racionalizaciji proizvodnje i transporta, i o principima odreĎivanja cena nafte. Od tada cene nisu realne tj. Vezane za 35.9 troškove proizvodnje, već infomativne (uslovne) svetske cene koje podleţu veštačkoj United States regulaciji naftnog kartela.21.4Za osnovuodreĎivanja cene uzeta je cena proizv. Na obali Meksičkog zaliva, gde je 18.3 bila tada najviša u svetu. Ubrzo su kartelu pristupile još neke kopanije, koje je Qatar Enriko 15.2 Matei, veliki borac protiv njih (poginuo u avionskoj nesreći), 1960. nazvao ―SEDAM SESTARA‖: 12.9 1. Standard Oil Kompani (danas Ekson), 2. Rojal DačAlgeria Šel 11.4 140

3. Anglo Persian Oil Kompani (dans Britiš Petroleum) 4. Teksako 5. Vakuum Oil (danas Mobil Oil) 6. Standard Oil of kalifornija (SOKAL) 7. Galf Oil Nešto kasnije pristupila je i ―osma sestra‖ Franse di Petrol tako da ih nazivaju ―Velika Osmorka‖. Osim multinacionalnih postoji i veliki broj nacionalnih (drţavnih ili privatnih) kompanija: Lukoil (Rusija), PEMEKS (Meksiko), itd. OPEK (Organizacija proizvoĊaĉa i izvoznica nafte), osnovana je u Bagdadu (sedište u Beču), 1960. Sada ima 11 članica: IRAK, IRAN, KUVAJT, SAUDIJSKA ARABIJA, VENECUELA, KATAR, INDONEZIJA, LIBIJA, ABU DABI (UAE), ALŢIR, NIGERIJA. Ekvador i Gabon su bile članice ali su kao mali proizvoĎači istupile. Na konferenciji 1968. g. Dogovoreno je da ubuduće informativnu cenu nafte (posted prices) utvrĎuju vlade zemalja izvoznica, a ne meĎunarodne kompanije. Tek posle izbijanja izraelsko-arapskog rata 1973. g., OPEK je posta faktički meĎunarodni kartel koji odlučuje o obimu proizvodnje i cenama nafte, što je izazvalo ―naftnu krizu‖ u zemljama uvoznicama. U periodu 1973-1980. g. Cene nafte su porasle preko 7 puta, te je porastao profit i kapital zemalja eksportera nafte (OPEK). Osamdesetih godina smanjeni su prihodi tih zemalja od izvoza nafte, jer je rast cena bio usporen, čak je nastupio i pad cena, a u mnogima od njih i smanjenje proizvodnje. Pri kupoprodaji nafte na svetskom trţištu, primenjuju se transakcijske cene, koje zavise od trenutnog stanja ponude i potraţnje, i samo izuzetno se slaţu s informativnom cenom. Strane kompanije koje imaju akcije u zemljama OPEK-a, ili ugovor za proizvodnju, plaćaju tim zemljama tzv. Participativnu ili koncesijsku cenu, koja je niţa od informativne. S obzirom na proizvodnju, preradu i potrošnju nafte sve zemlje sveta se dele na: 1. Mali proizvoĊaĉi a velikipreraĊivaĉi (i veliki uvoznici) nafte. Rafinerije su lokalizovane u u vezi s trţištem (veliki gradovi) ili poloţajem (luke, naftovodi). Primeri su zemlje Zapadne Evrope i Japan. 2. Veliki proizvoĊaĉi i veliki preraĊivaĉ nafte. Razmeštaj rafinerija kod njih zavisi od tri činioca – razmeštaja nalazišta, trţišta i saobraćajno-geografskog poloţaja. U tim tačkama se lokalizuju rafinerije. To se moţe zapaziti u SAD i Rusiji. 3. Zemlje veliki proizvoĊaĉi i mali preraĊivaĉi (i veliki izvoznici) nafte. Rafinerije se grade u izvoznim lukama kao što su Ibadan u Iranu, Ras Tanura u Saudijskoj arabiji, Mina al ahmadi u Kuvajtu, Aden u jemenu, Port Harkurt u Nigeriji, Amuaj, Punta Kardon i marakaibo u Venecueli. Zemlje proizvoĎači nisu dugo mogle da investiraju u preraĎivačke kapacitete zato što su cene sirove nafte dugo bile niske pa nisu imale kapitala, još uvek imaju teškoće zbog nedostatka kvalifikovanih kadrova, tehnologije, infrastrukture, relativno malog trţišta. Nafta je najvaţnija roba u svetskoj trgovini sirovinama i osnovni tovar u meĎunarodnom pomorskom transportu. U poslednjoj deceniji SAD, EU i Japan su preduzeli mere za smanjivanje unutrašnje potrošnje nafte tako što povećavaju sopstvenu proizvodnju, uvoz sirove nafte i uvoz derivata nafte, a smanjuju izvoz sirove nafte i derivata. Nezavisno od toga one zadrţavaju mesto najvećih uvoznika. Nafta zauzima odgovarajućih 40%, 45% i 55% potrošnje energije.Najveća unutrašnja 141

potrošnja i uvoz je u SAD. U sirovom obliku se izvozi skoro 2/5 proizvodnje nafte. Zemlje Persijskog zaliva obezbeĎuju polovinu svetskog izvoza. Onnse ostvaruje preko luka u Persijskom zalivu – Ras Tanura, Karg, Mina Al Ahmadi i preko luka na Sredozemnom i Crvenom moru koje su povezane naftovodima sa nalazištima nafte – Banijas, Sejhan, Saida, Janbu i druge. Ruske isporuke nafte su usmerene pre svega premaistočnoevropskim zemljama. Izvoz se ostvaruje kroz magistralni naftovod „Druţba― (prijateljstvo) od zapadnog Sibira (dug oko 5,5 hilj. km), i preko luka Novorosijsk i Ventspils (Litva). Struktura potrošnje nafte je različita. U SAD preovlaĎuje prerada u različite vrste benzina, u većini evropskih zemalja visok udeo ima dobijanje srednjih destilata i dizel goriva, dok u Japanu, Italiji itd. Proizvode dosta loţ ulja (mazut) za termocentrale. ZEMNI GAS Zemni gas („plavo gorivo―) učestvuje u svetskom energetskom bilansu sa preko 24,3% (1996). Svetske rezerve gasa iznosile su 1. 01. 2002. g. oko 148 triliona kubnih metara. Po dokazanim rezervama ističu se Rusija i sredweazijske zemlje – preko 30% svetskih rezervi. Najveće rezerve gasa su u Zapadnosibirskoj niziji (uključujući i poluostrvo Jamal). Gigantska nalazišta su Urengoj, MedveĎe, Jamburško i druga. Značajne su rezerve otkrivene u Juţnom Uralu (Orenburško), u Uzbekistanu i Turkmenistanu. Persijski zaliv je drugi po rezervama gasa u svetu. Najveća nalazišta gasa su u ovom regionu su u Iranu, Kataru, Saudijskoj Arabiji, Iraku, Abu Dabiju. TakoĎe velika nalazišta gasa su otkrivena u Severnoj Africi (Alţir), SAD, Kanadi, Severnom moru. U nekim nalazištima proizvodnja prirodnog gasa se ostvaruje usputno sa naftom, iznad koje stvara „gasnu kapu― (suhi gas), ili u obliku gasnog kondenzata – tečne komponente (mokri gas) koja se dobija u gasnim nalazištima. Prirodni gas je visokoefikasan vid goriva i vredna sirovina za hemijsku industriju (gasohemija). Odlikuje se visokom toplotvornošću, skoro potpunim sagorevanjem i relativno malim troškovima proizvodnje, transporta i korišćenja. Gasna industrija počela je da igra značajnu ulogu u svetskoj energetici tek u drugoj polovini XX veka. Posebno brzo raste proizvodnja gasa u Rusiji i Severnoj Americi. Skoro 2/3 električne energije u rusiji se dobija iz termocentrala koje rade na prirodni gas. Još uvek je mali udeo potrošnje prirodnog gasa u zemljama u razvoju. Još se slabo koristi gas dobijen prilikom eksploatacije nafte u zemljama Persijskog zaliva. Taj gas se najvećim delom spaljuje u vidu „večitih baklji―. Iran dosta ulaţe u razvoj proizvodnje gasa. Trase gasovoda sa Bliskog istoka preko Balkanskog poluostrva za Zapadnu Evropu danas su predmet ne samo ekonomskih i tehničkih nego i geopolitičkih razmatranja. Zbog tehnoloških i geografskih uzroka prirodni gas je relativno kasno uključen u meĎunarodnu trgovinu. Izgradnja gasovoda velike propusne moći i prevoz većih količina gasa u tečnom stanju brodovima-cisternama, ostvaruje se tek posle 1970.ih godina. Najveći izvoznik prirodnog gasa u svetu je Rusija. Na nju otpada oko 80% proizvodnje zemalja ZND. Eksport se vrši superdalekim naftovodima od Urengoja, Jamburga i Orenburga. Za istočnoevropske zemlje značajan je gasovod Orenburg – Uţgorod duţine 2750 km. Odatle se dalje račva. Najveći uvoznici ruskog gasa su Nemačka (30 mlrd. m3/god.), Italija, Češka, Francuska. 142

Drugi veliki dostavljač gasa za Evropu je Alţir. Postoje podmorski gasovodi iz Alţira za Italiju i Francusku. RazraĎuju se projekti za dostavu prirodnog gasa iz Irana i Turkmenistana kroz magistralni gasovod preko Turske i Balkanskog poluostrva. U Evropi pored Holandije (najveće leţište Slohtern blizu Groningena), meĎu velikim izvoznicima pojavljuju se poslednjih godina Velika Britanija i Norveška. Ove tri zemlje eksploatiču prirodni gas sa dna Severnog mora. Izvoz gasa u tečnom stanju skopčan je sa skupim tehničkim ureĎajima, pa je taj oblik izvoza još uvek mali. Velike instalacije za tečni gas izgraĎene su u Indoneziji i Bruneju, u Persijskom zalivu, Alţiru, Australiji. Prevoz tečnog prirodnog gasa čini oko ¼ meĎunarodnog prevoza prirodnog gasa. Na taj način uvozi gas Japan, delimično Francuska i druge zemlje. Gradnja gasovoda je skuplja od naftovoda, ali se oni sporije amortizuju. Propusna moć gasovoda preračunata u kaloričnu vrednost transportovanog proizvoda je prosečno 4 puta niţa nego naftovoda istog prečnika, ali je period amortizacije 4 puta duţi. Morski transport vrši se u tečnom stanju, u kojem je zapremina manja od 1/600 zapremine u gasovitom stanju. To zahteva stalnu temperaturu ispod -1600C, i visoko specijalizovani brod. Takav brod je znatno skuplji nego tanker za naftu, i moţe prevoziti samo 1/3 količine energije (kalorija) koju bi prevozio u vidu nafte. Osnovna prepreka u razvoju svetske trgovine prirodnim gasom su visoke cene za njegov transport. Negativna karakteristika zemnog gasa sa gledišta transporta i magaziniranja je njegova znatna zapremina. Energetska vrednost 1 litre nafte jednaka je 975 litara zemnog gasa. Gasovodi zahtevaju velike cevi (Urengoj – Istočna Evropa ima prečnik 1,5 m). Pri transportu gasa u kontejnerima i tankovima, proces pretvaranja u tečni gas, hlaĎenje u vreme transporta, a zatim regasifikacija potroši oko 25% energetske vrednosti gasa. Specifika gasne industrije je u tome što se gas mora odmah transportovati do potrošača. Zbog toga proizvodnja, transport i potrošnja gasa predstavljaju meĎusobno tesno povezane karike jednog procesa. Industrija troši preko 4/5 proizvodnje gasa, uglavnom za energetske i tehnološke svrhe. Uzgredni naftni gas (tzv. Mokri gas) je vaţna sirovina za idustriju organske sinteze (posebno sintetičkog kaučuka), ali je njegova primena ograničena na regione dobijanja te veliki deo zbog toga propada – sagoreva ili se izbacuje u atmosferu. Za njegovu preradu grade se gasobenzinske fabrike. Gasovodnu mreţu sačinjava preko 300 000 km magistralnih gasovoda i višestrko više sabirnih i distributivnih gasovoda. Transaljaski gasovod ima 7 763 km. Najveći proizvoĊaĉi zemnog gasa,

Najveći potrošaĉi zemnog gasa 1. SAD

570

2. Rusija 3. Nemačka 4. V. Britanija

298 71 67

5. Kanada 6. Ukrajina 7. Japan

67 65 58

8. Italja

48

143

mlrd. m3, 2005. 1. Rusija 2. SAD 3. Kanada 4. V. Britanija 5. Norveška 6. Alţir 7. Indonezija 8. Iran 9. Holandija 10. S. Arabija SVET (1995)

9. S. Arabija 10. Iran

613 510 181 96 92 88 83 82 68 64 2 793

40 39

Svetska trgovina gasa 700

600

500

400

LNG Pipeline

300

200

100

0 1970

1975

1980

1985

1990

Izvoz prirodnog gasa u mil. USD, 2004 Kanada Rusija Norveška Holandija Alţir Katar Malezija Belgija SAD Australija SVET

20 805 12 326 10 768 8 224 8 189 5 897 4 495 4 102 2 099 1 925 92 559

1995

Uvoz prirodnog gasa u mil. USD, 2004 SAD Nemačka Japan Francuska Belgija J. Koreja Španija Ukrajina Holandija Meksiko SVET

144

2000

23 547 17 979 15 261 8 205 6 701 6 552 4 011 3 521 3 221 2 442 111 422

Годишња производња гаса у Србији износи око 500 милиона кубних метара. То не подмирује потребе па се гас увози из Русије.

HIDROENERGETIKA

Hidroenergetika ima mali ali stabilan udeo u svetskoj energetici (17,6%). Energetski potencijal tekuće vode zavisi od količine vode i od pada vode. Mogućnosti za direktno korišćenje mehaničke energije vode su ograničene. Obično hidroenergetski resursi su udaljeni od glavnih industrijskih regiona. Korišćenje zavisi od od sloţenih i skupih hidroenergetskih ureĎaja. Eksploatacija hidroenergetskih resursa izaziva ekološke probleme (zasipanje vodenih akumulacija, poremećaji u ekosistemima reka, opasnost od akcidenata usled rušenja brana i slično). Teorijski hidroenergetski potencijal rečnog oticaja je 40-50 hiljada teravat časova. Tehnički je moguće da bude iskorićeno oko 40%, ali ekonomski je opravdano korišćenje polovine od tehnički osvojivog potencijala, t.j. oko 10 hiljada teravat časova. Najviši je tehnički osvojiv hidroenergetski potencijal Rusije, Kine i Brazila. Kina raspolaţe ogromnim hidropotencijalom (676 kWh – prvo mesto u svetu). Stepen iskoriš+ćenosti je samo 5%. Kineska hidroenergtika se karakteriše velikim brojem malih hidrocentrala (preko 70.000). Kina gradi i najveću hidrocentralu na svetu – Tri Klisure, na reci Jangce-kjang. Za osiguravanje dovoljnog pritoka i pritiska vode potrebna je gradnja akumulacija. U ravnicama to izaziva potapanje značajnih površina. Istovremeno akumulacije mogu da reše kompleksno probleme irigacija, vodosnabdevanja, kontrole oticaja i navigacije na rekama. Vaţna uloga pri osvajanju hidroebergetskog potencijala imaju male hidroelektrane, eksploatisani resursi lokalnog značaja i potrošače električne energije. Do sada je osvojeno samo 1/5 tehnički i ekonomski dostupnog hidroenergetskog potencijala u svetu. Najviši je stepen osvojenosti u industrijski razvijenim zemljama, posebno u Švajcarskoj (99%), Japanu (90%), Norveškoj, SAD. Istovremeno udeo hidroenergetike je najviši u ukupnoj potrošnji energije su latinoameričke zemlje. U Latinskoj Americi su izgraĎene gigantske hidroelektrane – brazilskoparagvajska „Itaipu― snage 12 600 mW, energetski kompleks „Raul Leoni― na reci Guri u Venecueli sanege 10 000 mW. Ova druga obezbeĎuje 70% električne energije Venecuele. Velike hidroenergetske kaskade su izgraĎene na rekama Kolumbija i Kolorado (SAD), provincija kvebek (Kanada), reci Volgi, Kami, angari, Jeniseku (nađite ih u priloženoj tabeli i na karti).

Naziv HE

Drţava

Reka

Snaga MW

Tri klisure

Kina

Jang-ce

13.000

Itaipu

Brazil

Parana

12.600

Grand Kuli

SAD

Kolumbija

9700

145

Najveće

Guri

Venecuela

Karoni

9000

Sajano-sušenska

Rusija

G. Jenisej

6700

Krasnojarska

Rusija

Jenisej

6100

Čerčil fols

Kanada

Čerčil

5200

Bratsk

Rusija

Angara

4500

Paolo alfonso

Brazil

San Francisko

4500

Ilha solteira

Brazil

3200

Asuanska

Egipat

Rio GrandeParanaiba Nil

Kabora Basa

Mozambik

Zambezi

2050

Huver

SAD

Kolorado

1244

2100

hidroelektrane u svetu

NUKLEARNA ENERGETIKA Izvori za nuklearno gorivo su uranijum i torijum. Koncentracija energije u uklearnom gorivu je veoma velika, oko 23 miliona kWh na 1 kg, što prelazi milion puta koncentraciju energije u svim drugim vrstama goriva. Nuklearna elektrana je u principu termocentrala, samo što ulogu kotla za zagrevanje pare preuzima reaktor. Proizvodnja koncentrata urana (U3O8) smanjila se od 45 hilj. t 1980. g. na 37 hilj. t 1997. g. Mnogi rudnici su zatvoreni. Oko 4/5 proizvodnje urana ulazi u kanale meĎunarodne trgovine, pri čemu se kao eksporteri urana javljaju i ekonomski razvijene i zemlje u razvoju, ali potrošači su samo SAD, Japan, zemlje zapadne Evrope. U red velikih proizvoĎača i eksportera obogaćenog urana spadaju Gabon, Nigerija, Francuska, Australija, Namibija, Kanada, Rusija, Kina. Uran je dobio na značaju posle 1954. godine kada su izgraĎena dva nuklearna reaktora za proizvodnju električne enerigije – u Obninsku (kod Moskve) i u Kalder Holu (V. Britanija). Uran je posebna vrsta „goriva― (u navodnicima zato što on zapravo ne sagoreva). Priprema zahteva izotopno obogaćivanje urana U235 do urana U238. Takav uran ima tri neutrona više i zato je nestabilan, podloţan cepanju ili fisiji. Samo postojanje resursa urana nije faktor postojanja nuklearne energetike u nekoj zemlji. Razvoj punog tehnološkog ciklusa atomske energetike zbog sloţenosti tehnologije i velike kapitalne intenzivnosti je moguć samo u nekoliko zemalja. Funkcionisanje atomskih elektocentrala u ostalim zemljama zavisi od kapaciteta obogaćivanja i prerade. Ni jedna energetika nije toliko zavisna od meĎunarodne saradnje kao nuklearna. Resursi urana su veoma veliki (oko 2,5 mlrd. t). Najrentabilnije dokazane rezerve ipak mogu da osiguraju savremenu proizvodnju samo za pola veka. Stepen rentabilnosti proizvodnje je jako zasvisan od kretanja cena tradicionalnih vrsta goriva. Savremena tehnologija reaktora na sporim neutronima ne dozvoljava da se iskoristi potpunije potencijalna enerija urana. Buduće tehnološke inovacije će verovatno doprineti revalorizaciji resursa nuklearnog goriva. Vaţna osobina je mogućnost da odraĎeno gorivo 146

proĎe kroz radiohemijsku preradu s ciljem da se izvuku korisne komponente – plutonijum i druge. One se stvaraju pri radu primarnog goriva u a atomskim reaktorima (tipa bridera tj. oplodnih raktora). ProizvoĎači i potrošači čuvaju rezerve goriva kao stratešku sirovinu, koje u nekim zemljama dostiţu razmere višegodišnje svetske proizvodnje. U celini je 1993. g. u 33 zemlje sveta radilo 444 atomska reaktora ukupne snage oko 350 mil. kW, u fazi izgradnje nalazili su se reaktori snage oko 70 mil. kW (u Japanu – 16 mil., u SAD i Francuskoj po 9 mil.). Po podacima MeĎunarodne agencije za atomsku energiju sa sedištem u Beču (MAGATE) ukupna snaga nuklearnih elektrana u svetu iznosi 450 mil. kW. U zemljama ZND početkom 1991. g. u 15 AC radilo je 46 energetskih blokova snage oko 37 mil. kW. U Rusiji je 1992. g. ukupna snaga 9 AC iznosila 20 mil. kW, a u planu je bilo da se se ona proširi do 25 mil. kW. Ukrajina je još 1990. donela odluku o moratorijumu izgradnje AC i prekinula eksploataciju Černobiljske nuklearke, ali je krajem 1993. ta odluka poništena. U to vreme snaga 15 reaktora u AC Ukrajine je iznosila 13,8 mil. kW, a u gradnji je bilo još 5 snage 6 mil. kW. Nuklearna energetika je u principu ekološki čista, ali se veliki rizik pojavljuje u slučaju havarije. Čovek zna da upali nuklearnu fisiju i tako proizvodi energiju, ali ne zna da je ugasi. Zbog toga se javlja problem gašenja nuklearnih reaktora, kontrole rizika i odlaganja odraĎenog goriva. Posle katastrofe u Černobilju (Ukrajina) 1986., neke zemlje su odustale od programa nuklearne energetike. U Austriji je konzervirana već gotova atomska centrala (AC) nedaleko od Beča; U Italiji posle referenduma 1987. zatvorene su tri AC a četvrta skoro završena je prepravljena u termocentralu; Poljska je prekinula izgradnu AC u Ţarnovicu; Švajcarska i Holandija su praktično zamrzla svoje nuklearne programe; Švedska je na referendumu donela odluku dazatvori svih svojih 12 AC do 2010. g. (50% u proizvodnje elektroenergije). SAD nisu odustale od svog nuklearnog programa, ali novih investicija u toj oblasti gotovo da nije bilo. U Rusiji je takoĎe nuklearni program redukovan, i usemren uglavnom proširenje postojećih i izgradnu tri nove AC na Dalekom istoku. Francuska, Japan, R. Koreja, Nemačka i neke druge zemlje nisu smanjile svoje nuklearne programe. Proizv. urana (t), 2004. 1. Kanada (2005)

11 597

Broj nuklearnih reaktora, 2004

2. Australija

8 982

3. Kazahstan

3 719

4. Namibija

3 583

5. Niger

3 282

6. Rusija

3 200

7. Uzbekistan

2 016

8. SAD

878

9. Ukrajina

800

10. J. Afrika

755

SVET

40 251 147

SAD

104

Francuska

59

Japan

54

Rusija

47

V. Britanija PROIZVODNJA ELEKTRIĈNE ENERGIJE

31

Nemačka

19

J. Koreja

18

Kanada

14

Електричне централе се према Španija 9 врсти извора енергије деле на: 7 термоцентрале, хидроцентрале, Belgija атомске, плимске, геотермалне, SVET 441 еолске (ветрењаче) и соларне централе. С обзиром на енергетски извор, 1996. г. од укупне производње електричне енергије у свету, 63% је добијено из термоелектрана, 19,2% из хидроелектрана, 17,2% из нуклеарних електрана и 0,3% из геотермалних електрана. По подацима 2004. г. Укупна светска производња електричне енергије износил је 16,6 милијади kWh. Од тога на хидроелектране отпада 2,8, термоелектране 10,9, и нуклеарне електране 2,6 млрд. kWh. Водећих пет земаља по производњи електричне енергије су САД, Кина, Јапан, Русија и Индија. Водеће у хидроенергетици су Канада, Кина, Бразил, САД, Русија, Норвешка; у термоенергетици САД, Кина, Јапан, Русија, Индија; у нуклеарној енергетици САД, Француска, Јапан, Немачка и Русија. У Србији постоје само термо-електране и хидро-електране. По броју термоминералних извора (преко 130) Србија спада међу водеће земље у Европи, али због недовољно високе температуре они нису погодни за изградњу геотермалних електрана. Прва термоелектрана у Србији изграђена је у Београду (Земуну) 1892. године. Електрификација као елемент научно-техничког прогреса захтева стално увећавање производње електричне енергије. Инсталисана снага електрана у Србији данас износи 9,3 мил. kW, од чега 6,4 мил. kW у термоелектранама и 2,9 мил. kW у хидроелектранама. Укупна производња електричне енергије износи око 38,3 милијарде kWh годишње. Од тога нешто више од две трећине се производи у термоелектранама (26,3 милијарде kWh или 68,5%), а близу једне трећине у хидроелектранама. Proizvodnja elektriĉne energije, milijardi kWh, 2005. 1. SAD 3 979 2. Kina

2 080

3. Japan

974

4. Rusija

882

5. Indija

631

6. Kanada

573

7. Nemačka

567

8. Francuska

540 148

9. Brazil

381

10. V. Britanija

363

SVET

16 599

Пренос електричне енергије од произвођача до потрошача врши се кроз мрежу далековода. Наш електроенергетски систем је умрежен са системима суседних земаља далеководима високог напона, што му обезбеђује стабилност напајања струјом и увоз-извоз електричне енергије, с обзиром да производња и потршња струје осцилирају у току године зависно од хидрометеоролошких услова. Енергетски биланс сваке земље представља разлике између производње и потрошње електричне енергије. Србија има позитиван енергетски биланс. Производња је за око 20% већа од потрошње. Енергетика ствара проблеме заштите животне средине. При експлоатацији угља површинским копом нарушава се природни предео. Транспорт нафте танкерима угрожава пловне реке у случају хаварије. Термоцентрале и рафинерије избацују много отровних честица, дима и прашине у атмосферу. Енергетика базирана на обновљивим изворима (соларна, геотермална, еолска, миниелектране) била би еколошки повољнија, али мало ефикасна због ограничених природних извора. Други начин за очување природне средине је примена савремених технологија и контрола производње. SVETSKA TRGOVINA ENERGETSKIM IZVORIMA Usled nesrazmera u energetsko bilansu jako je razvijena trgovina energetskim izvorima; Ne samo po tonaţi, nego takoĎe i po vrednosti to je najveća stavka u meĎunarodnoj trgovini. U poslednjim decenijama se trgovina energijom menjala: umesto uglja postala je nafta glavni predmet trgovanja. Raste takoĎe udeo zemnog gasa i električne energije. Trgovina ugljem se ograničila na uvoz bitumenskog uglja, koji se upotrebljava za koks, ili na uvoz jeftinijih vrsta uglja za termoelektrane. Prema trgovinskom bilansu razlikujemo tradicionalne izvoznike i uvoznike energetskih izvora. MeĎu izvoznicima su pre svega veliki proizvoĎači nafte i zemnog gasa, kao što su zemlje Bliskog istoka, Rusija, Meksiko, Venecuela, Nigerija, Libija. MeĎu uvoznicima su vodeće evropske zemlje, Japan, Indija, Republika Koreja, neke zemlje Juţne Amerike i Aafrike.Poseban primer su drţave, koje iz strateških razloga ili zbog ili zbog preskupe vlastite proizvodnje radije uvoze energiju, nego da razvijaju vlastitu proizvodnju (SAD). Drugi primer su zemlje, koje raspolaţu nekim izvorima, koje izvoze, a druge moraju uvoziti (Australija, JAR, Ukrajina). Treći primer su prekupci energenata, koji na veliko uvoze, skladište, rafiniraju ili preraĎuju i zatim preprodaju i distribuiraju naftu i naftne derivate (Holandija, Singapur, Holandski antili, Virdţinska o.). To su mali proizvoĎači, veliki preraĎivači i izvoznici. •

Najveći uvoznici energetskih izvora su bile SAD, Јapan, Нemačka, Italija, R. Koreja, Francuska, Ukrajina, Holandija, Španija, Belgija, v. Britanija, Indija i Brazil, koji su uglavnom uvozili naftu, Japan i Koreja takoĎe ugalj (iz Australije). 149

•

• • •

SAD su naftu uvozile uglavnom iz Saudijske Arabije, Meksika, Venecuele, Kanade. Japan uvozi naftu iz UAE, Irana i Indonezije; Koreja iz Saudijske Arabije i irana, Nemačka iz Rusije, Norveške, Velike Britanije i Libije; Italija iz Libije, Rusije i Saudijske Arabije; Francuska iz Saudijske Arabije, Norveške i Nigerije. Trgovina zemnim gasom bila je iz tehničkih razloga skromnija. SAD uvoze gas iz Kanade, Nemačka iz Rusije, Holandije i Norveške (severno more); Ukrajina iz Rusije i Turkmenije; Japan iz Indonezije, Malezije, Bruneja i Australije; Italija iz Alţra i Rusije; Francuska iz Rusije, Alţira i Norveške. Najveći izvoznici tvrdih goriva (uglja) 1995. bili su: Australija, SAD, JAR, Kanada, Rusija, Poljska, Kina, Indonezija i Kazahstan. Vodeći izvoznici nafte bili su: Saudijska Arabija, Iran, Norveška, Rusija, Venecuela, UAE, Nigerija, V. Britanija, Meksiko, Kuvajt, libija itd. Vodeći izvoznici zemnog gasa su Rusija, Kanada, Alţir, Holandija i Indonezija.

Najveći izvoznici (levo) i uvoznici (desno) energetskih izvora, u mil. TCE (1995) IZVOZ UVOZ 1. Saud. Arabija 501 2. Rusija

499

3. Kanada

239

4. Norveška

228

5. Iran

192

6. Venecuela

185

7. UAE

154

8. Australija

150

9. V. Britanija

146

10. Indonezija

135

SVET

4318

150

RAZVOJ I RAZMEŠTAJ PRERAĐIVAĈKE INDUSTRIJE RUDARSKA PROIZVODNJA

SAD

748

Japan

559

Nemačka

305

Italija

218

R. Koreja

201

Francuska

193

Holandija

136

Ukrajina

127

Španija

115

100 Rudarstvo (ekstraktivna ind.) obuhvata V. Britanija eksploataciju i primarnu preradu SVET 4343 (obogaćivanje) ruda. Tu spada proizvodnja energetskih, rudnih (metaličnih) i nemetaličnih minerala i graĎevinskog materijala. Preko 90% mineralnih sirovina otpada na 20 vrsta: -Od toplotno-energetskih sirovina to su nafta, prirodni gas, ugalj, uran; -od ruda crnih metala – rude gvoţĎa, mangan, hroma; - Od ruda obojenih metala – boksit, rude bakra, kalaja i cinka, olova, nikla, volframa, molibdena, kobalta, vanadijuma, titana; - Od plemeniih metala i dragog kamenja –platina, zlato, srbro (dijamanti); - Od hemijskih sirovina – kalijumova so, fosforiti, sumpor. - Izdvajamo devet regiona rudarstva: 1. Severna Amerika (SAD, Kanada, Meksiko), 2. Latinska amerika, 3. Evropa, 4. zemlje ZND, 5. Kina, 6. Sev. Afrika i jugozapadna Azija, 7. Afrika juţno od Sahare, 8. JAR, 9. Australija. - Samo 20-25 zemalja imaju preko 5% svetskih rezervi jedne vrste mineralnih sirovina, a dve ili više vrsta samo 12 zemalja. Šest glavnih rudarskih drţava su: SAD, Rusija, Kanada, Australija, JAR i Kina. SAD su veliki proizvoĎač i uvoznik, zato što stvara strateške rezerve mineralnih sirovina. - MeĎu zemljama u razvoju najvaţnije u rudarstvu su: u Aziji – proizvoĎači nafte u Persijskom zalivu, Indija, Indonezija, Malezija; u Africi – Alţir, Libija, Maroko, Zair, Zambija; u Latinskoj Americi – Brazil, Meksiko, Venecuela, Čile. Proizvodnja mineralnih sirovina u ZUR oko 3 puta prelazi njihove potrebe, što stvara ―viškove‖ za izvoz. Razvijene zemlje oko 1/3 potreba zadovoljavaju uvozom. Rusija je veliki izvoznik aluminijuma, dijamanta, Ukrajina rude Fe.

Zavisnost zemalja EU i Japana od uvoza nekih vrsta mineralnih sirovina (u %) Vrste mineralnih EU Japan sirovina Hromit 100 100 Nikl

100

100

Kobalt

100

100

Volfram

100

100

Mangan

100

100

Kalaj

100

100

151

Fosfati

150

100

Boksit

60

100

Ruda Fe

90

99

Bakar

96

90

Olovo

78

80

Cink

72

78

Zavisnost SAD od uvoza nekih vrsta mineralnih sirovina Vrste sirovina

Udeo uvoza (%)

Glavne zemlje dostavljaĉi

Olovo

100

Gabon, Brazil, JAR

Grafit

100

Meksiko, Kina, Brazil

Platinoidi

98

JAR, kanada, V. Britanija, rusija

Boksiti i glinica

97

Australija, Gvineja, Jamajka, Surinam

Ind. Dijamanti

92

JAR, V. Britanija, Zair

Kobalt

92

Zair, Zambija, Kanada

Titan

91

Tajland, Brazil, Australija

Hrom

82

JAr, Zimbabve, Turska

Kalijumove soli

72

Kanada

Kalaj

77

Brazil, Malezija, Bolivija

Nikl

76

Kanada, Australija, Norveška

Cink

74

Kanada, Španija, Meksiko

Crebro

69

Kanada, Meksiko, V. Britanija

Volfram

62

Kanada, Kina, Bolivija

Ruda Fe

37

Kanada, Liberija, Brazil

Bakar

26

Čile, Peru, Kanada CRNA METALURGIJA

Za crnu metalurgiju vaţne su gvozdena ruda i oplemenjivači čelika – mangan, nikl, hrom, molibden, kalaj i još neki. GvoţĎe se moţe naći u prirodu samorodno (meteorsko ili telursko), ali to nema vaţnosti za privredu. Komercijalne količine gvoţĎa doijaju se isključivo iz ruda, od kojih su najpoznatije MAGNETIT, HEMATIT, LIMONIT, SIDERIT, PIRIT. Rude imaju dota primesa, od kojih su najštetnije za kvalitet gvoţĎa fosfor i sumpor. Eksploatacija se ne isplati ako ruda sadrţi manje od 30% čistog gvoţĎa. Danas se koriste uglavnom samo ona nalazišta koja imaju 60-72% Fe u rudi, imaju dobre saobraćajne veze (posebno plovne) ili su blizu basena uglja. Zbog slabe dostupnost ostaju neiskorišćena bogata nalazišta u Katangi (Kongo), venecueli, Gvineji, Sijera Leoneu. Iscrpljena su neka leţišta koja su bila baza prve industrijske revolucije – 152

Lorena (Francuska), Salcgiter (Nemačka), Valonija (Belgija), Donavic (Austrija), Elba (Italija), Ural (rusija), Alabama (SAD). GLAVNA NALAZIŠTA RUDE Fe: • EU: pokrajina Norbotten u Švedskoj (Malmberget, Kirunavara); pokrajina Lorena u Francuskoj; Luksemburg; Španija (Asturija, Baskija); V. Britanija (srednja Engleska), Nemačka (desna obala Rajne), Italija (ostrvo Elba). • Ukrajina: Krivoj Rog (hematit, jamski kop preko 800 m dubine). • Rusija: ―Kurska magnetna anomalija‖ (juţno od Moskve); poluostrvo Kola (snabdva ţelezaru Čeepovjec kod St. Petersburga); ―magnitnaja gora‖ (kod Magnitogorska i druga nalazišta na juţnom Uralu); Kuzbas; okolina Bajkala; Komsomolsk na Dalekom istoku. • Kazahstan: Rudnij, Lisakovsk. • Indija: provincije Bihar i Orisa. • Kina: olast Mandţurija i pokrajina Hubej u srednjem toku Jangcekjanga. • Afrika: Mauritanija (Zuerat), Sijera Leone (Marampa), Gvineja (Konakri), Liberija (Mano River, Bie mauntins), zemlje Atlasa, Egipat (Asuan), JAR (Kapska provincija i Transval – nalazište Thabazimbi). Afričke zemlje izvoze rudu (izuzev JAR koja je sama preraĎuje), u Evropu. • Severna Amerika: nalazišta oko Gornjeg Jezera (Mesabi Reindţ, Kujuna Reindţ, Vermilion Reindţ) imaju dobar poloţaj u odnosu na plovni put. SAD uvozi rudu iz Kanade, Venecuele i Brazila. • Kanada: na Labradoru (Knob Lejk, Karol Lejk, Šefervil). • Brazil: drţava Minas Ţerais, ―gvozdeni pravougaonik‖ (Quadrilatero Ferrifero) u Itabira-Fazies; drţava Para (Karadţas); plato mato Groso (Urukum). • Venecuela: Sero Bolivar.Venecuela i Brazil izvoze rudu u SAD i Evropu. • Čile: pustinja Atakama. • Australija: zapadna Australija - regije Pilbara i Kilgara; juţna Australija – poluostrvo Ejr; Severna Teritorija; Tasmanija (Sevidţ river). Izvozi uglavnom u Japan. Kompanija Broken Hill Proprientary. CRNA METALURGIJA ima nekoliko tipičnih lokacija: u basenima gvozdene rude ili uglja, u uvoznim lukama, u pograničnoj zoni, u susedstvu velikih industrijskih centara – trţišta, i slično. • Stari centri (19. vek) crne metalurgije su u v. Britaniji (Blek Kantri), Nemačkoj (Rur) i SAD (Pitsburg), Francuskoj (Lorena). IzmeĎu dva svetska rata su prvenstvo preuzele SSSR (Magnitogorsk i Kuznjeck), Poljska (Šljonsk), Japan (Kavasaki), Italija, Kanada, JAR. Posle Drugog sv. rata razvila se crna metalurgija u Kini Mandţurija), Indiji (dolina reke Damodar), Brazilu (Itabira), R. Koreja. GLAVNI REGIONI I CENTRI CRNE METALURGIJE SU: • U Evropi: Velika Britanija - Midlends (Birmingem šefild), Juţni Vels, severozapadna Engleska i Škotska (Glazgov); Francuska – Lorena (Nansi), departman Nord, regija Sent Etjen u središnjoj Fr., Fos-sur-Mer kod Marseja na jugu, i Denkerk; Španija – Baskija i Asturija; Belgija – dolna rekeMaas (Šarlerua, Lijeţ, Gent); Luksemburg; Holandija (Ijmiden, Roterdam); Nemačka – Sar, Rur (Esen, Bohum, Duizburg, Dortmund); Salcgiter, Osnabrik, Bremen; Italija – 153

Đenova, Pjombino, Torino, Milano, Taranto; Poljska – Katovice, Gljivice, Bitom, Nova Huta kod krakova; Češka – Moravska Ostrava; • ZND: Ukrajina – Krivoj rog (Zaporoţje, Dnjepropetrovsk), Donbas; Rusija – Kurska magnetna anomalija (Kursk, Lipeck), magnitoorsk, Niţnjij Tagilj, Ekaterinburg (Sverdlovsk), Orsk i Čeljabinsk na Uralu, Kuzbas, Petrovsk Zabajkalski i Čita u Srednjem Sibiru, Karaganda u Kazahstanu. • AZIJA: Veliki proizvoĎači čelika su Kina (Mandţurija – Anšan, Fušun; okolina Pekinga; Tainjin – Tangšan, Kailuan; Šangaj; nanking; Baotou na severu, u pokrajini Šansi i u Sečuanskoj kotlini), Japan (Osaka, Nagoja, Čiba-Tokio, Jokohama, Javata) i Indija (pokrajine Bihar, Orisa, Bengalija, pre svega u dolini reke Damodar – Rurkela i Dţamšedpur). • SEVERNA AMERIKA: oblast Pitsburga (dolina Monongahela i obale Iri jezera – Klivlend, Detroit, Toledo, Bafalo i jezera Mičigen – Čikago, Gari, te na kanadskoj strani – Hamilton, Veland), oblast Birmingema u juţnim Apalačima. Nove čeličane su u filadelfiji i baltimoru, i na zapadu u Koloradi (Pueblo), Juti (Provo), kaliforniji (Los anĎeles). • LATINSKA AMERIKA: Brazil – Volta Redonda i Itabira u drţavi Minas Ţerais; Venecuela – Siudad Gvajana; Meksiko – Monterej. • AFRIKA: Juţnoafrička republika – pokrajine Transval i oranje (VitvatersrandPretorija); Egipat – Heluan kod Kaira. • AUSTRALIJA. Vajala na jugu, Njukastl i Sidnej na istoku. Crna metalurgija je u krizi u poslednjih 30 g. Mnoge stare ţelezare i čeličane u Evropi i SAD su zatvorene. Njihzov glavni problem je kako smanjiti troškove, koji su zbog skupe radne snage, prevelike potrošnje električne energije, i preniske produktivnosti – previsoki. Ruda Fe(000 t – 2005.) 1. Kina

Sirovo gvoţĎe (000t – Čelik (000 t – 2005. g.) 2005.) 370 000 1. Kina 290 000 1. Kina 349 400

2. Brazil

300 000

2. Japan

83 100

2. Japan

112 500

3. Australija

280 000

3. Rusija

48 000

3. SAD

94 900

4. Indija

140 000

4. SAD

37 200

4. Rusija

66 100

5. Rusija

95 000

5. Brazil

34 000

5. J. Koreja

47 800

6. Ukrajina

69 000

6. Indija

31 000

6. Nemačka

44 500

7. SAD

55 000

7. Ukrajina

30 800

7. Ukrajina

38 600

8. JAR

40 000

8. Nemačka

28 900

8. Indija

38 100

5. Kanada

30 000

9. R. Koreja

28 000

9. Brazil

31 500

10. Švedska

23 000

10. Francuska

12 700

10. Italija

28 385

SVET

747 000

SVET

1 090 000

SVET

1 520 000

154

OBOJENA METALURGIJA PROIZVODNJA ALUMINIJUMA Aluminijum se dobija elektrolizom glinice (oksida aluminijuma) koji se dobija iz rude biksit (naziv prema kraju Les Baux tj. Le Bo, kod Avinjona u Frncuskoj). Postupak dobijanja ima više faza, koje su često meĎusobno prostorno udaljene. 1. Proizvodnja rude boksita (rentabilna ako sadrţi 45% aluminijevog oksida Al2O3), vezana za nalazišta. 2. Prerada i obogaćivanje rude u koncentrat (sušenje, mlevenje, razreĎivanje), prţenje u rotacionim pećima i dobijanje glinice (aluminijev oksid). Ova faza najčešće je blizu nalazišta, ili u izvoznim ili uvoznim lukama. 3. Topljenje glinice u kriolitu i pretvaranje u sirovi aluminijum postupkom elektrolize (uz potrošnju mnogo električne energije). Upotrebljava se jednosmerna električna struja i ugljenikove anode (+) i katode (-). Za 1 t Al troši se 4-6 t boksita ili 2 t glinice, i oko 15 000 kW/t električne energije. Ova faza vezana je za izvore jeftine električne energije (iz hidroelektrana). Na električnu energiju otpada oko 16% ukupnih troškova proizvodnje. 4. Rafiniranje sirovog Al do 99% čistoće. 5. Prerada doijenog Al u poluproizvode (ploče, profili, odlivci), valjanjem, livenjem, presovanjem i slično. Proizvodnja Al je ekološki štetna. Pri elektrolizi se oslobaĎa otrovni fluor, kojeg treba obavezno uhvatiti i pretvoriti u aluminijev fluorid. Ostatak proizvodnje je takoĎe crveno blato. • Glavni proizvoĎači boksita su u tropskom i suptropskom pojasu: Australija (58 mil t, 40% svetske poizvodnje), Brazil (18 mil t ili 10,9% svetske proizvodnje), Kina (17 mil. t ili 10,3% ), Gvineja (16 mil. t ili 9,7%), Jamajka (14 mil. t ili 8,5%), Indija (14 mil. t, 8,5%), Rusija (6 mil. t, 3,6%), Venecuela (5,5 mil. t, 3,3%), Kazahstan (4,6 mil. t, 2,8%), Surinam (4,5 mil. t, 2,7%) itd. Svetska proizvodnja boksita 2005. godine iznosila je 165 mil. t. • Svetska proizvodnja aluminijuma iznosilaje 2005. god. 31,2 mil. t. Najveći proizvoĎači su razvijene zemlje i to one koje proizvode jeftiniju električnu energiju: Kina (7,2), Rusija (3,7), Kanada (2,8), SAD (2,5 mil. t), Australija (1,9), Brazil (1,5), Nemačka (1,4), Norveška (1,4). Značajan je udeo recikliranog aluminijuma. • Evropska nalazišta u Sredozemlju, Provansi, na Balkanu (Grčka, Crna Gora) i u MaĎarskoj (Bakonjska šuma) su skromna. Evropa uvozi boksit i glinicu iz Afrike. Na Evropu otpada 16% svetske proizv. Al, na Rusiju 12%, Japan 5,4%, SAD 29%, Kanadu 10%. • Proizvodnja je koncentrisana u rukama velikih multinacionalni kompanija, koje vladaju svetskim trţištem: Alcoa (SAD), Alcan (Kanada), Reynolds (SAD), Aluswiss (Švajcarska), Alumax (SAD), Kajzerteh (SAD), Hidro Aluminijum (Norveška), itd.

155

PROIZVODNJA BAKRA Bakar se dobija iz ruda halkopirit, bornit, kuprit, halkozin. Koristi se u elektrotehici, graĎevinarstvu, hemijskoj ind., metalurgiji (legure). U proizvodnji bakra se razlikuje više faza: 1. Kopanje rude; 2. Flotacija – izdvajanje jalovine, prţenje rude; 3. Topljenje rude, sirovi bakar (bakrov kamen); 4. Rafiniranje – elektroliza, metalurški bakar; 5. Prerada u poluproizvode. Ove faze se retko nalaze u istoj zemlji. Prve dve ili tri faze su blizu rudnika, druge dve ili tri su tehnološki sloţenije i lokalizuju se u razvijenim zemljama, blizu potrošača. Bakarna ruda sadrţi samo 0,4% do 6% bakra, i zato se ne isplati prevoz na veće daljine. Flotacijom se vrši obogaćivanje rude do 20-35% bakra, a prţenjem do 40%. Pri topljenju se troši mnog električne energije. Rafinirani bakar dostiţe čistoću 99,98% metala. Problem proizvoĎača su velike oscilacije u potraţnji i cenama na svetskom trţištu. Svetska proizvodnja rafiniranog bakra iznosi oko 10 mil. t godišnje. Značajna je i proizvodnja regenerisanog bakra. Podela na proizvoĎače rude i proizvoĎače rafinisanog metala je još izrazitija nego kod Al. Proizvodnja bakra je ekološki štetna, jer se pri prţenju i topljenju oslobaĎaju otrovni gasovi. • Značajna nalazišta rude bakra su u Čileu (Čukikamata u pustinji Atakama i El Tentiente kod Santjaga), Peruu (Tokepala, Sero de Pasko), u SAD na planinskom Zapadu (Arizona, Nevada, Juta, Nju Meksiko), Kanadi (Porkupin i Sadberi u Ohaju, Val d’Or i Čibugama u Kvebeku, Higland Vali u Britanskoj Kolumbiji), u Kini (Đang-ksi), u Japanu (severozapad ostrva Honšu), u Kongu (―kuper-belt‖ – bakarni pojas), Zambiji (Šaba-Katanga), Zimbabveu, JAR, Poljskoj (donji Šljonsk), Rusiji (poluostrvo Kola, Sibir na pobrĎu Udokan i oko Noriljska), Kazahstanu (oko Balkaškog jezera), Uzbekistanu. U Srbiji leţišta su izmeĎu Bora i Majdampeka. (Označite ih na karti). • Glavni proizvoĎači rude bakra su: Čile (5,3 mil. t, 35,3% svetske proizvodnje), SAD (1,1 mil t, 7,3%), Indonezija (1,1 mil. t, 7,3%), Peru (1 mil. t, 6,7%), Australija (0,9 mil. t, 6%), Rusija (0,7 mil. t ili 4,7%), Kina (0,6 mil. t ili 4%) Kanada, Poljska, Zambija itd. Svetska proizvodnja 2005. g. je iznosila 15 mil. t. • Glavni proizvoĎači rafiniranog bakra (2004. g.) su: Čile (2,5 mil t), Kina (2,2 mil t), Japan (1,4 mil. t), SAD (1,3 mil. t), Rusija (0,9 mil. t), zatim slede Peru, Indija, Kanada, Poljska, Nemačka itd. MeĎu proizvoĎačima su i zemlje koje preraĎuju uvoznu rudu (na pr. Belgija i Francuska uvoze iz Konga (Katanga), Velika Britanija iz Zambije, SAD iz Kanade, Čilea i Perua, Japan iz Australije i Filipina. • Preteţni deo proizvodnje bakra je u rukama velikih kompanija. Bakarni pojas u Africi drţe kompanije Union Miniere (belgijsko-francusko-engleski kapital) i Anglo Ameriken Korp. Of Saut Afrika; američku proizvodnju drţe kompanije Kenekot (Kennecott), Filps dodţ (Phelps Dodge), Amaks (Amax) i Anakonda (Anaconda). U posedu američkog kapitala je oko 50% svih nalazšta, britanskog oko 27%.

156

OSTALI METALI • •

• • • •

Legirajući metali: aluminijum, bakar, srebro, kalaj i drugi. Oplemenjivači čelika: hrom i nikl se dodaju čeliku protiv rĎanja; hrom, vanadijum, mangan i volfram za tvrdoću; nikl, mangan i molibden za tvrdoći i otpornost na distorziju (na pr. Ferohrom, feronikl, hromvanadijum). Neki su nezamenjivi u proizvodnji oruţja. ―Strateške sirovine‖ – kalaj, nikl, platina, iridijum, osmijum, titan. Plemeniti metali – zlato, srebro, platina (naziv „plemeniti― zato što se teško legiraju sa drugim metalima). Ţiva je jedini tečni metal. Najveći proizvoĎači su Rusija, Španija, Italija. Radioaktivni metali su uran i torijum. Svetska proizvodnja urana iznosla je 2004. g. 40 251 tonu (Kanada 11,6 hilj. t, Australija 9 hilj. t, zatim slede Kazahstan, Namibija, Niger, Rusija, Uzbekistan, SAD).

OLOVO, CINK I SREBRO u prirodi se pojavljuju u mineraloški srodnim rudama i u zajedničkim nalazištima. Olovo se koristi za akumulatore, kablove, boje. Cink se koristi za galvansko pocinčavanje protiv korozije, legure, boje. Srebro je u prošlosti bilo poludragi metal, sada je uglavnom industrijska sirovina u fototehnici, elektrotehnici. Proizvodnja ta tri metala je koncentrisana u Australiji, SAD, Meksiku, Kanadi i Peruu. Na njih otpada 41% svetske proivodnje olova, oko 47% cinka i 50% srebra. Treba pomenuti još u proizvodnji olova Kinu (12%), srebra Rusiju (7%). MeĎu proizvoĎače se svrstavaju i neke industrijske zemlje koje regenerišu olovo i cink ili uvoze koncentrate rude. Najvaţniji rudnici olova i cinka su: - u Australiji: Novi Juţni Vels (Broken Hil), Kvinslend (Mont Ajza), Juţna Australija (Kobar), Tasmanija. - SAD: dolina Misisipija kod Sent Luisa, juţni Apalači i Kolorado. - Kanada: Kvebek (područje Abitibi, Noranda), Ontario (Kid krik), Stenovite planine (Kimberli), Nju Bransvik (Nju Kastl). - Meksiko: drţava Čihuahua (Sen Luis, Kveretaro i Huerero). - Peru: Sero de Pasko. - Rusija: Lenjinogorsk na Uralu; Kazahstan: Altaj i Karatau; Uzbekistan: Almalik. - Kina: provincije Junan i Kvangsi. ZLATO ima posebnu ulogu kao ―zlatne rezerve‖ u trezorima nacionalnih banaka, u depoima banaka i kao nakit. Glavni proizvoĎači su JAR, SAD, Australija, Kina, Kanada, Rusija. Dobija se iz kremenove breče (Vitvatersrand u JAR) ili iz rečnih nanosa (u Sibiru i na Aljasci), ili iz intruzija i impregnacija magmatskih stena (Laurentijski štit u Kanadi, Kalgurli u Australiji, Kilo-Moto u Kongu, Moro Velho u Brazilu). Zlato se dobija i pri rafiniranju bakra. Svetska proizvodnja 2005. g. iznosila je 2,5 hilj. t. Najveći proizvoĎači su Juţna Afrika (300 t), Australija (254 t), SAD (250 t), zatim Kina, Peru, Rusija, Indonezija, Kanada itd. Osnovni metali se prodaju na Londonskoj berzi metala gde se odreĎuju dnevne cene metala, cene za neposrednu prodaju iz skladišta i prodaju unapred za tr meseca. 157

Čistoća zlata se meri karatima a teţina uncama. Unca za plemenite metale i droge iznosi 31,103 grama. Karat je 1/24 deo teţine legure. To je mera finoće legure plemenitih metala. Na pr. 24 karata je čisto zlato. Danas se većinom sadrţaj zlata izraţava u hiljaditim delovima tako da najčešće upotrebljavane legure zlata od 14, 16, 18 i 22 karata sadrţe odgovarajućih 583, 667, 750, 833 i 917 hiljaditih zlata, a 24 karata bila bi finoća 1000. MAŠINSKA INDUSTRIJA U novije vreme se u statističkim publikacijama OUN i njenih ekonomskih komisija pojavljuje za mašinsku industriju, industriju saobraćajnih sredstava i elektrotehničku industriju (ISIC Revision 2: 381 - metalni proizvodi, 382 – neelektrične mašine, 383 – električne mašine, 384 – saobraćajna sredstva, 385 – precizni instrumenti), novi zajednički naziv ―inţenjerska industrija‖.Tu svrstavaju proizvodnju 20 grupa mašina i naprava (kao što su grejači, parne turbine, parni čekići, elektromotori, poljoprivredne mašine, graĎevinske mašine, mašine alatljike, industrijski roboti, pokretni industrijski sistemi, crpke i kompresori, viljuškari, kotrljajući leţajevi, fotokopirne mašine, računarska i informatička tehnologija, radio i TV prijemnici, telekomunikacije, poluprovodnici, industrijski i merni instrumenti, elektromedicinske sprave, privredne mašine, motorna vozila), koje su konstrukcijski i tehnološki najviše zahtevne i svrstavaju se u najveće ljudske izume. Posebno treba naglasiti veliki značaj tri osnovna uslova za uspešan razvoj tih grana: 1. Visoko kvalifikovani i obrazovani kadrovi; 2. Sistematska ulaganja u ―istraţivanje i razvoj‖ (engl. ―research and development‖ R+D) 3. Visoka razvijenost drugih industrijskih grana, koje se uključuju u proizvodnju kao kooperanti. Zbog tih okolnosti se veći deo mašinske, elektrotehničke i lake hemijske industrije, koncentrisao u industrijski visoko razvijenim zemljama. • Proizvodnja je koncentrisana u industrijski razvijenim zemljama sveta. Njihov udeo iznosi za mašine bušilice 85,6%, strugove 74,5%, drobilice 69,2%, prese 52%, TV prijemnike 68,9%, što je prosečno oko 2/3 ukupne svetske proizvodnje. MeĎu njima visok udeo otpada na SAD, Japan i Nemačku, zatim Francusku, italiju, Španiju, Švajcarsku, Češku i Švedsku i u novije vreme Kinu. Posebno treba ukazati na republiku Koreju, koja je za kratko vreme razvila samostalnu proizvodnju. Njenim putem u novije vreme ide još nekoliko zemalja Dalekog istoka (Tajvan, Singapur, Hongkong, Malezija, Filipini) i Latinske Amerike (Meksiko, Brazil). • Inţenjerska industrija učestvuje prosečno sa 36% u novostvorenoj vrednosti u preraĎivačkoj industriji, u industrijskim zemljama čak 45,3%. Iz toga se vidi da je to najvaţnija industrijska grana. U stvarnosti njen značaj je veći, jer od nje zavisi ogroman broj kooperanata, koji je opskrbljuju različitim delovima ili proizvodima. Ekonomisti je s pravom nazivaju lokomotivom svetske ekonomije. • Teško je prikazati razmeštaj ove industrije, zato što je ona prostorno disperzivna (raspršena), ima mnogo kooperanata u zemlji i inostranstvu, tehnološki sloţena (diverzifikovana), i lokaciono slobodna (foot loose) što znači da je moguće 158

•

• • • • • • • • • • • • • • •

namestiti bilo gde. Tako su se u posleratnoj Nemačkoj odrţale fabrike automobila tamo gde su osnovane (Dajmler Benc u Štutgartu), ili su ih smestili u napuštenim basenima gvoţĎa i uglja (Ford u Sarluisu, GM Opel u Bohumu), u nekadašnjim halama industrije oruţja (VW u Volfsburgu, Salcgiteru), ili na novim lokacijama (BMW u Minhenu). Po pravilu su upravna, poslovna i R+D odeljenja koncentrisana u većim gradovima, blizu univerziteta i istraţivačkih centara, a proizvodni pogoni na različitim lokacijama u okolini ili u ruralnim prostorima. U SAD je velika koncentracija mašinske i elektrotehničke industrije u ―Manufacturing Beltu‖, to je izmeĎu Milvokija, Čikaga, Detroita, toleda, sinsinatija, Klivlenda, Pitsburga, Bafala, filadelfije i Nju Jorka i u juţnim delovima Nove engleske. Noviji centri su nastali u Teksasu (Dalas, Hjuston), Koloradu (Denver), Kaliforniji (Los AnĎeles, Silikonska dolina, dolina Sakramenta). Kanada: obale jezera Ontario i Iri i reke Sv. Lorenca (Toronto, Bradford, Montreal). Japan: istočna obala ostrva Honšu oko tzv. ―unutrašnjeg japanskog mora‖ u aglomeracijama: Tokio-Jokohama-Hitači-Kavasaki, Nagoja, Osaka-Kobe-Kjoto, Hirošima, i na ostrvu Kjušu Kitakjušu-Fukuoka. Kina: Šangaj, Nanking, Vuhan, Peking. Velika Britanija: ―Blek kantri‖ (Black Country): Birmingem-Koventri, ŠefildLids-Mančester-Preston-Liverpul, London-Oksford-Luton i Glazgov. Belgija i Holandija: Antverpen, Gent, Brisel, Lijeţ, Ajdhoven. Francuska: Pariski region, Lorena, Basen Loare, Region Lion-Sent Etjen, Region marsej, Tuluz, Grenobl i Belfort-Sošo. Nemačka: Porurje i Posarje, Rajna-Majna-Neker Raum sa gradovima Frankfurt, Majnc, Manhajm, Karlsrue, Vitemberg sa Štutgartom-Erlangenom, Kasel, Minhen, Nirnberg.Firt, Hanover i Berlin. Švajcarska: Cirih, Vintertur, Arau, Šafhauzen, Jura. Italija: Pijemont s torinom, Lombardija s Milanom, Ligurija s Đenovom. Češka: Plzenj, Brno, Moravska Ostrava. Poljska: Poznanj, Varšava. Španija: sever Švedska: jug Rusija: okolina Moskve (Tula, Iţevsk), St. Peterburga, na Uralu (Čeljabinsk, Ekaterinburg (Sverdlovsk), Niţnji Tagilj, Ufa), u Kuznjeckom basenu (Kuznjeck, Barnaul, Novosibirsk), delu Donjeckog basena. Ukrajina: Zaporoţje, harkov, Kijev.

Još jedna karakteristika inţenjerske industrije: Razgranata kooperacija, velika i dugotrajna ulaganja u istraţivanja i potrebna proizvodna specijalizacija, zahtevaju da se preduzeća udruţuju u trustove ili čak usvetske monopole. Zato se u svakoj grani učvrtilo nekoliko velikih proizvoĎača, koji u dobroj meri vladaju nacionalnim ili svetskim trţištem. Navešćemo neke: •

Poljoprivredne mašine i traktori: New Holland (Fiat) (I), Deer in Case (SAD);

159

•

GraĎevinske mašine: Caterpillar, Clark Equipment, Ingersoll-Rand (SAD), Komatsu (J), Atlas-Copco (S), zauzimaju 62% svetskog trţišta; • Mašine alatljike: Amada, Fanuc, Okuma (J), Gildenmeister, Trumpf, Thyssen (D), Giddings&Lewis, Cincinnati Milacron (SAD), Georg Fischer, Agie (CH), Comapo (I). 50 najvećih preduzeća, od toga 22 japanska, 15 nemačkih, 6 američkih, 3 švajcarska, 2 francuska i po 1 iz V. Brit. I Italije, su učestvovali 1996. sa 48% u svetskoj proizvodnji. • Leţajevi: SKF (S), Kugelfischer (D), NSK, NTN, Koyo (J), Timken (SAD), daju 65% svetske proizvodnje. • Računarska i informatička tehnologija, za PC: IBM, HP, DEC, AT&T, Compaq, EDS (SAD), NEC, Fujitsu, Hitachi, toshiba. Tih 10 preduzeća vlada sa 52% svetskog trţišta. Za softvere: EDS, Microsoft Corp., Apple, Aut. Data Proc., Oracle Systems, Novel (SAD). Američke firme vladaju sa 80% trţište. • Proizvodnja telekomunikacione opreme: Alcatel (F), Motorola, AT&T (SAD), Siemens, Bosch (D), Ericsson (S), NEC, Fujitsu (J), Nortel (Can), Nokia (SF). Deset najvećih proizvoĎača telekomunikacija proizvode oko 75 ukupne opreme. • Poluprovodnici: Intel, AMD, National Semiconductors, Motorola, TexasInstruments (SAD), NEC, Toshiba, Hitachi (J). Na američke proizvoĎače otpada 43%, na japanske 40% svetske proizvodnje. AUTOMOBILSKA INDUSTRIJA Većina automobilske industrije se razvila iz manjih rdionica. Poznati primeri su Dajmler Benc u Štutgartu, Opel u Riselhajmu, Ford u Detroitu. Veliki impuls razvoju dala fabrika Henri Forda, koja je uvela više inovacija: masovnu proizvodnju na tekućoj traci (1913) kojom počinje nova epoha u industriji (fordizam), detaljnu podelu rada (tejlorizam), jeftino narodno vozilo, zamenjivost rezervnih delova. Američka automobilska industrija se oslanjala i na bogate izvore nafte. U evropi je automobil bio privilegija bogatih, tek pedesetih godina počinje masovna proizvodnja. Prvobitno je automobilska ind. Bila koncentrisan oko sadašnjih glavnih proizvoĎača: u SAD to je bio Detroit i okolina (npr. Dearborn), u Engleskoj Birmingem, u Francuskoj Pariz i Sošo-Belfort, u Italiji Torino, u Japanu tojota kod Nagoja i Kavasaki kod tokija. Ford i Dţeneral Motors su postepeno proširili mreţu podruţnica širom SAD i u inostranstvu . Istovremeno se razvijalo udruţivanje u velike kompanije. Sada samo ―Velika trojka‖ (Dţeneral motors, Ford i Krajsler) proizvode 90% automobila u SAD. Slično je bilo u Evropi i Japanu. U Francuskoj su ostala tri velika preduzeća: Reno, Sitroen-Peţo; u Italiji Fiat i Alfa Romeo, u Nemačkoj Opel, Dajmler-Benc, Folksvagen, Audi, BMW, Ford (u Kelnu i Sarluisu), MAN i Magirus; u Japnu nissan, Tojota, Mazda. Do novog talasa udruţivanja došlo je u poslednje dve decenije na meĎunarodnoj ravni: Dajmler-Krajsler, Reno-Nissan, Dţeneral Motors-Fiat, VW-Škoda itd. U velike automobilske koncerne su se uključivala tkoĎe manja ―nacionalna‖ preduzeća, kao što su Volvo (Reno) i Saab u Švedskoh, Škoda u Češkoj (VW), Crvena zastava (Fiat). Došlo je do prodora takvih veza u zemlje u tranziciji (Fiat u Poljsku i Rusiju). 160

Za razvoj automobilske industrije bila je značajna robotizacija i automatizacija proizvodnje, koja je učinila manje zavisnom od radne snage. Kompjuterizacija i moderan saobraćaj su omogućili teritorijalnu disjunkciju proizvodnje, usklaĎivanje proizvodnje kooperanata i dostavu poluproizvoda, delova i sklopova ―justin-time‖. Time su velike hale sa proizvodnim trakama i ogromna skladišta postala nepotrebna. Oko četvrtine proizvedenih vozila su ekonomska vozila raznih vrsta. Veliki proizvoĎači kamiona su Rusija i Kina. Od osamdesetih godina najveći proizvoĎač automobila su Japan, SAD, Nemačka, Francuska, Španija, R. Koreja, V. Britanija, Rusija itd. Tri najveća proizvoĎača proizvode 56%, deset najvećih čak 95% automobila. TakoĎe u proizvodnji kamiona i autobusa su vodeće SAD i Japan; u Kini se proizvodnja povećava a u Rusiji opada. Svetska proizvodnja automobila 2005. god. iznosila je 46 mil., pri čemu su vodeći Japan (9 mil), Nemačka (5,4 mil), Francuska (3,1), SAD (4,3), J. Koreja (3,4 mil), itd. Svetska proizvodnja komercijalnih (teretnih) vozila 2005. g. iznosila je 20,5 mil., pri čemu su vodeći SAD (7,7 mil.), Kina (2,8 mil.), Japan (1,8 mil.), Kanada (1,3 mil.), itd.

BRODOGRADNJA Tehnički zahtevna i zavisna od ekonomskih kretanja. Posle konjukture pedesetih godina, kada su se nadoknaĎivali ratni gubici, usledila je zasićenost trţišta. Neke inovacije kao što su brodovi za rasuti teret (bulk carriers), za prevoz kontejnera (containers ships), za prevoz tečnog zemnog gasa (LNG ships = liquefied natural gas ships, LPG ships = liquified petroleum gas ships), višenamenski teretni brodovi (combined carriers, na primer OBO-carrier za prevoz rude, nafte i ţita), RO-RO brodovi (roll on-roll off) za prevoz vozila i konjuktura u gradnji naftnih tankera sedamdesetih godina (izmeĎu ostalog zbog zatvaranja Sueckog kanala) su ponovo podstakle brodogradnju. Posle tog uspona usledilaje nova kriza, zbog koje su zatvorena neka stara svetski poznata brodogradilišta. Zbog neprofitabilnosti i skupe radne snage su u industrijskim zemljama radije napuštali brodogradnju ili su je preseljavali u slabije razvijene zemlje. Tako su neke zemlje, koje su nekad bile poznate po gradnji brodova (V. Britanija, Švedska, Italija, Francuska), odrţale samo gradnju specijalnih brodova (na primer vojnih, turističkih, luksuznih jahti,), a masovnu proizvodnju su prepustile zemljama trećeg sveta (Brazil, R. Koreja). Vodeću ulogu u brodogradnji u drugoj polovini 20. veka preuzeo je Japan (40% svetske proizvodnje, 1999. g.) a na drugom mestu je R. Koreja (33%). Nekadašnja ―brodograditelja sveta‖ V. Britanija sada nije čak ni meĎu prvih 20 proizvoĎača. • Veća brodogradilišta su: - U velikoj Britaniji na rekama Klajd (Glazgov) i Merzi, u Belfastu, Sanderlendu i Liverpulu; - Francuska:Avr, Denkerk, Marsej i Sen Nazer. - U Nemačkoj u estuarima Vezera i Labe; - Švedska: Malme i Geteborg; - U SAD: Zaliv Česejpik, San Dijego; 161

Japan: Nagasaki, Hirošima, Kobe-Osaka, Nagoja, Sasebo, Ahoi, Tamaru, Jokohama; - Rusija: Vladivostok, Kalinjingrad, St. Petersburg. - Ukrajina: Odesa. Svetska proizvodnja brodova dostiţe 27 mil. BRT (1999.g.). Bruto registarska tona (BRT) je mera za zapreminu broda (1 BRT = 2,8317...m3 ili 100 kubnih stopa). Nosivost broda se meri dedvajt tonama (DVT), koje pokazuju maksimalnu dozvoljenu teţinu tereta. Najveći tankeri prelaze 500 000 t nosivosti i imaju dubinu gaza preko 30 m. -

HEMIJSKA INDUSTRIJA Ubraja se u propulzivne grane. Veoma veliki broj vrsta proizvoda. Američka statistika je 60-tih g. procenila da ima oko 20.000 komercijalnih hemikalija, a sada znatno više. Prikaz dodatno komplikuju različite sirovine i poluproizvodi. Osnovne sirovine su ugalj (karbohemija), nafta (petrohemija), sumpor, so, nitrati, alkohol, soda, kiseline itd. Tehnološki postupci su dosta sloţeni i skupi. Neki proizvodi se mogu dobiti iz različitih sirovina, ili od otpadnog materijala u drugim postupcima. Hemijska industrija spada meĎu kapitalno najintenzivnije (najskuplje). Ona je i tehnološki intenzivna, zahteva stalna istraţivanja i usavršavanja proizvodnih postupaka. Procenjuje se da je potrebno da 18-20% zaposlenih radi u istraţivanju i da su to visoko specijalizovani istraţivači. I zaposleni u proizvodnji moraju ispunjavati posebne zahteve u pogledu kvalifikacija. Ulaganja po zaposlenom su meĎu najvišim. Pošto je period amortizacije osnovnih sredstava kratak, problem je kako povratiti uloţena sredstva u kratkom roku. Takvi zahtevi ne vaţe za one delove hemijske industrije koji se bave rutinskom i nezahtevnom proizvodnjom različitih poluproizvoda. • Deli se na baznu i nebaznu hemijsku industriju. Bazna proizvodi osnovne hemikalije (kiseline, alkalije), a nebazna ―veštačke‖ poluproizvode (plastične mase, deterdţente) i finalne proizvode (sapune, lepila, kozmetiku itd.). U velikim hmijskim kombinatima sve tri faze su povezane. • Druga podela je na tešku i laku hemijsku industiju. Teška proizvodi osnovne hemikalije (na pr. Kiseline, amonijak, alkohol) a laka potrošne proizvode (lekove, sredstva za higijenu, boje, itd.). • Treća podela je na organsku i neorgansku hemiju. Organska se bavi proizvodnjom jedinjenja koja imaju u svom sastavu ugljenik (C). • Četvrta podela se oslanja na vrstu sirovina: karbohemija preraĎuje ugalj, petrohemija naftu, gasohemija zemni gas, hemija drveta, kiselina itd. Ta podela nije dobra jer se neki proizvodi dobijaju iz različitih sirovina. 1. Neorganska hemija Proizvodnja kiselina i soda je najstarija vrsta hemijske industrije. Le Blan je 1790. proizveo iz soli ―sodium karbonat‖. Soda i kaustična soda (natrijev hidroksid) su nezamenjive u proizvodnji sapuna i deterdţenata, u industriji tekstila, stakla, papira, rafinerijama nafte itd. Kasnije se razvio postupak Solveja koji danas preovlaĎuje. Glavna sirovina je so i proizvodnja je u blizini nalazišta soli. Tu su i fabrike solne kiseline i hlora 162

pošto i one upotrebljavaju so kao sirovinu. Najveći proizvoĎač je SAD (30% svetske proizvodnje) i EU. Sumporna, hlorovodonična i azotna kiselina su primarne sirovine za brojne hemijske proizvode. Sumporna kiselina se koristi u proizvodnji boja, lakova, veštačke svile, veštačkih Ďubriva, rafinerijama nafte. Dobija se iz sumporai pirita. Najveći proizvoĎači su SAD, Japan i Rusija, većinom iz pirita i pri prţenju i topljenju rude olova i cinka. Hlorovodonična kiselina se upotrebljava za proizvodnju deterdţenata, plastike, boja, eksploziva, sredstava za čišćenje itd. Najveći proizvoĎači su SAD (30%), Kina, Japan. Azotna kiselina je osnovna komponenta nekih veštačkih Ďubriva. Upotrebljava se takoĎe u proizvodnji eksploziva, u zdravstvu i pri preradi fosfata. Dobija se iz vazduha uz mnogo električne energije. Najveći proizvoĎači su SAD (10%), Nemačka, Rusija, Kanada. Proizvodnja veštačkih Ďubriva. Azotna Ďubriva (nitrati) su u početku dobijali preradom prirodnih nitrata. Zbog monopolskog poloţaja nekih proizvoĎača razvila se veštačka proizvodnja koja se proširila po svetu, zato što povećava prinose u poljoprivredi, bez obzira na ekološku štetnost. Čilska šalitra je bila osnovna sirovina za proizvodnju nitratnih Ďubriva, do pronalaska haber-Bošovog postupka za proizvodnju amonijaka. Monopol na njenu proizvodnju imao je Čile, koji drţi najbogatija svetska nalazišta u pustinji Atakama. Kalijeva Ďubriva (potaša) su dobra za peskovita zemljišta, i pri gajenju duvana, pamuka i krompira. Po poreklu je talog morskih zaliva (Kara Bogaz Đol u kaspijskom moru) i zato sadrţi razne soli, gips, nhidrid. Glavna leţišta su u Nemačkoj (donja Saksonija i Baden), Francuskoj (Alzas), SAD (Nju Meksiko, Juta, Nebraska, Kalifornija), Kanadi (Saskačevan), Rusiji (Solikamsk na Uralu), Ukrajini (Galicija). Fosfatna Ďubriva. Fosfati su po poreklu takoĎe morski sedimenti, najviše kao mineral apatit. Za upotrebu u poljoprivredi treba ga obraditi sumpornom kiselinom i pretvoriti u superfosfat. Glavna leţišta su u SAD, Rusiji, Maroku i ostalim zemljama Magreba, Izraelu i Jordanu oko Mrtvog mora. U fosfate spada takoĎe ptičji guano (ostrva ispred peruanske obale, Nauru na Pacifiku). 2. Organska hemija. Karbohemija. Počela je 1856. kada je Perkins izlučio iz uglja derivat katran i od njega dobio anilinske boje. To je bilo vaţno za tekstilnu industriju, zato što se oslobodila zavisnosti od prirodnih boja (na pr. indigo). Od tog pronalaska je imala najviše koristi britanska tekstilna industrija. Krajem 19. v. Razvila se karbohemija u Nemačkoj. Iz derivata uglja (karbid, naftalin, fenol, benzol, toluol) uspeli su da dobiju različite proizvode, kao što su aceton, bakelit, formaldehid, eksploziv TNT, aspirin itd.). Kao sirovinu su upotrebljavali bituminozne crne ugljeve, zato se hemijska industrija locirala u ugljenim basenima oko koksara. Kao novi proiyvod pojavio se sintetički benzin I butadijen (―buna‖), koji je bio osnova za sintetički kaučuk. MeĎu najvaţnijim proizvodima karbohemije bio je sintetički amonijak, kojeg su koristili za veštačko Ďubrivo, eksploziv i brojne druge proizvode. Kasnije je po Haber-Bošovom postupku dobijen amonijak iz elementarnog azota i vodonika, uz upotrebu koksa kao goriva i 163

katalizatora. Tako se proizvodnja amonijaka odselila od koksara u područja s jeftinijom električnom energijom (koju su upotrebljavali za dobijanje azota i vodonika) ili blizu velikih naftnih rafinerija. Petrohemija – ili naftna hemija, je zbog kvalitetnije sirovine umnogome zamenila karbohemiju. Osnova su naftni derivati, i iz njih izvedeni razni oblici uglovodonika i njihovih jedinjenja i polmera, kao što su kaprolaktan, urea, etilen (polistiren, polietilen, etilen oksid, dikloretan, vinili), propilen (polipropilen, izopropilni alkohol, akrilonitril, akrolen), butadijen, formaldehid, esteri, silikoni itd.Upotrebljavaju ih za proizvodnju raznih vrsta plastičnih masa, veštačkih vlakana, veštačkog kaučuka. Zbog posebnih karakteristika te veštačke materije sve više zamenjuju neke metale, pojedine mašinske, elektrotehničke, graĎevinske ili komunalne delove (na pr. vodovodne i kanalizacione cevi, izolaciju električnih kablova, stambenuopremu, itd.). Fabrike veštačkih Ďubriva, plastičnih masa, veštačkog kaučuka, sintetičkih vlakana itd. su lokalizovane u blizini velikih naftnih rafinerija na nalazištima nafte (Teksas, Luizijana, Oklaoma, Iran, Saudijska Arabija, Baku, Povolţje), u uvoznim lukama (Roterdam, Sauthempton, Fos, luke na atlantskoj obali SAD, obali na unutrašnjem Japanskom moru), na plovnim rekam (Ludvigshafen na Rajni, jezera Iri i Mičigen) ili većim naftovodima (Ingolštadt, Lion). Sintetički kaučuk se proizvodi od polimera butadijena (buna), iz nafte ili zemnog gasa umesto po starom uglja. Njime su nadomestili prirodni kaučuk, jer proizvodnja nije mogla zadovoljiti potrebe masovne motorizacije. Svetska proizvodnja 1995. iznosi 9,3 mil. t (SAD 27,2%, Japan 16%, ZND 9%). Veštačka vlakna – dele se na celulozna (rajon, acetatna svila) i sintetička vlakna (od nafte ili zemnog gasa). Celulozna vlakna je proizveo Šardone (Chardonet) 1884.g. iz nitroceluloze. Kasnije su pronaĎeni i drugi polimeri na bazi poliamida (najlon, perlon), poliakrila (orlon, dralon, dolan), polietilena i poliestera (trevira, diolen, dakron, terilen). Svetska proizvodnja je iznosila 1995. g. 7,1 mil. t. (SAD 22%, Kina 16%, Japan 10%, Francuska 6%). Industrija lekova i medikamenata i kozmetička industrija, u velikoj meri je koncentrisana u nekoliko velikih koncerna kao što su Pfizer, Bajer, Abot laboratories, Zeneka, Novartis i u kompanijama koje proizvode sredstva za higijenu, deterdţente (Prokter and Gembl, Kolgeit-Palmolive-Peit, Unilever itd.) i kozmetička sredstva (Revlon, Maks Faktor, Rubinštajn, Koti, Loreal). Hemijska industrija je zbog velikih, dugotrajnih i skupih ulaganja u istraţivanje i otkrivanje novih preparata, sloţenih ureĎaja i velikih troškova za reklamiranje proizvoda, koncentrisana u nekoliko svetskih kompanija - monopola, čiji kapital prevazilazi DBP mnogih osrednjih drţava. Mnoge kompanije su specijalizovane za proizvodnju odreĎenih proizvoda (na pr. Za eštački kaučuk, veštačka vlakna, osnovne hemikalije), a većina njih proizvodi u brojnim fabrikama širom sveta najrazličitije proizvode. • Najpoznatije kompanije su : SAD: Di Pon de Nejmur (Du Pont de Nemours), Prokter and Gembl (Procter & Gamble), Monsanto, Ameriken Cianamid, Istman Kodak; 164

V. Britanija: ICI, Nemačka: Bajer, Basf i Hehst (nastale od predratne AG Farbeindustri); Francuska: Kuhlman i Rona Pulen (po novom udruţena s Hehstom u Aventis); Italija: Montecatini. novije vreme ulaze u hemijsku industriju i kompanije iz drugih grana, na primer naftne kompanije, prehrambene (Nestle, Unilever). Veliki centri i regioni hemijske industrije su: Engleska: Vels i estuar i dolina reke Merzi, Francuska: dolina reke Rone, jugozap. I jugoist. Fr. i Pariz, Belgija: dolina reke Maas, Nemačka: Porurje, srednje Porajnje i dolina majne, Španija: Katalonija i Baskija; Italija: Lombardija, obala Jadranskog (Ravena) i Tirenskog mora; Poljska: Gornji Šljonsk; Norveška i Švedska na jugu; Češka; Ukrajina (u okuci Dnjepra, Donbasu); Rusija (centralni region, Povolţje, s obe strane Urala, Kuznjeck, Novosibirsk, Region Bajkalskog i Kaspijskog jezera (Sumgait), Azerb. (Baku). U Kini je većina hemijske industrije u Mandţuriji, u dolini reke Jang-ce, pokrajini Junan, Nankingu i Šangaju; u Japanu na juţnom delu ostrva Honšu i na o. Kjušu i Šikoku; U Indiji u pokrajinama Bihar i Bengalija i na juţnom kraju Dekana i oko Bombaja; U SAD je većinom na istočnoj strani: na atlantskoj obali, u Novoj Engleskoj, prijezerju i Apalačima (tzv. ―Manufacturing Belt‖). PROIZVODNJA NEMETALA I GRAĐEVINSKOG MATERIJALA Neki proizvodi imaju široku primenu (na pr. so, staklo, keramika, cement), drugi su vaţne hemijske sirovine (na pr. kalijeva luţina, fosfati), treći su, suprotno, zanimljivi za uzak krug potrošača (na pr. dijamanti). Proizvodnja soli ima sve tri pomenute karakteristike. Zbog potreba za ljudski organizam so je od najstarijih vremena imala posebnu ulogu u prehrani i njome su trgovali na velike daljine. Dobija se u morskim solanama ili u rudnicima soli. Solane na obalama Sredozemlja, Persijskog zaliva, Crvenog mora, Bengalskog zaliva, i Dekanskog poluostrva bile su dobavljači soli za zapadni deo sveta. Ništa manje vaţni nisu bili ni rudnici soli, na pr. Salzburg u Austriji, Vjelička u Poljskoj, ili slani izvori u Tuzli. Primena u hemijskoj industriji u 19. i 20. v. podstakla je veću proizvodnju u rudnicima soli. Po američkoj oceni hemijska industrija troši oko 45% ukupne proizvodnje soli, pre svega u proizvodnji hlorovodonične kiseline, sode i kaustične sode, oko 20% se potroši za posipanje leda na putevima, u prehrani oko 6%. Svetska proizvodnja sol iznosi oko 210 mil. t (2005.g.). Glavni proizvoĎači su zemlje s velikim brojem stanovnika i industrijskezemlje: SAD 46 mil. t, Kina 38 mil. t, Nemačka 19 mil. t, Indija 16 mil. t, Kanada 13 mil. t, Australija 10 mil t, itd.. Proizvodnja dijamanata. Dijamanti su kristali ugljenika nastali u posebnim uslovima u dubini najmanje 150 km u Zemljinoj kori pod velikim pritiskom i na visokoj temperaturi. Imaju dvostruktu upotrebu: kao dragulji za nakit, i zbog najveće tvrdoće kao abrazivno sredstvo ili sečivo u industriji. Većina dijamanata se upotrebljava u industriji za brušenje, sečenje i bušenje (na pr. kruna svrdla za naftne bušotine). Samo najveći i 165

najlepši se koriste za nakit. Zbog sve već potrošnje dijamanata i monopola u nekih zemalja u proizvodnji prirodnih dijamanata, neke zemlje proizvode veštačke dijamante, uglavnom za industrijske potrebe. Udeo veštačkih dijamanata iznosi oko 84%. Prirodne dijamante uglavnom dobijaju iz rude kimberlit, ili ih ispiraju iz rečnih nanosa. MeĎu pojedinim nalazištima su znatne razlike – najbogatije nalazište je Argyl sa 6 karata dijamanata po toni rude, ali je samo 5% od njih pogodan za nakit. Suprotno u poznatom juţnoafričkom rudniku Kimberli po toni iskopanog materijala 0,3 karata dijamanata, ali su 20% meĎu njima juvelirski. Dijamant ima hemijsku formulu kao i grafit (čist ugljenik), ali drugačiju rešetku. U vatri bi izgoreo. Razlikuju se juvelirski i industrijski dijamanti. Dijamantski karat je mera za teţinu = 0,275 grama (teţina semena baobaba). Svetska proizvodnja dijamanata 2004. g. iznosila je 77,5 mil. karata. Vodeći proizvoĎači su Bocvana (31 125 000 karata), Rusija (23 mil. karata), Australija, DR Kongo, JAR, Kanada, Angola, Namibija, Izrael, Gvineja, Gana, Sijera Leone itd. Staklarska industrija. Staklo nastaje topljenjem silicijum dioksida (kremena) koji je glavni sastavni deo kvarcnog peska. Dodavanjem sode (Na2O) sniţava se tačka topljenja od 17130C na oko 5000C. Dobijenom vodenom staklu treba dodati krečnjak, ţivu i glinicu. Time se staklena rastopina hemijski učvršćuje. Dodavanjem različitih elemenata (na pr. Olova, boraksa) staklo se boji, i što je posebno vaţno, stvaraju se odreĎena svojstva (tvrdoća, otpornost na temperaturu). U prošlosti je opisani postupak dosta uticao na lokaciju staklara. Pošto je na gorivo otpadala trećina proizvodnih troškova, to su stare staklare lokalizovali u šumske predele, kasnije u blizini nalazišta uglja. Danas najviše koriste zemni gas. Drugi uslov bila je blizina leţišta kvarcnog peska. Zbog velike vezanosti za trţište većina staklara je u blizini potrošačkih centara. Glavni proizvodi su ―ravno‖ staklo za prozore i ―šuplje‖ staklo za ambalaţu (flaše, tegle), ukrasno staklo (kristal). Keramičarska industrija kao sirovinu koristi glinu. Najprostiji oblik upotrebe je na suncu sušena opeka (adobe), pomešana sa slamom i drugim dodacima, od koje je izgraĎena većina seoskih kuća u aridnom tropskom i suptropskom pojasu. Pri zahtevnijim graĎevinama koristi se pečena opeka. Zbog velike teţine opeke se ne isplati prevoziti na velike daljine. Zato se ciglane prave u okolini naselja, blizu leţišta gline. Zbog konkurencije novih veštačkih materijala (beton, siporeks), neke ciglane su napuštene. Za izradu zahtevnijih keramičkih proizvoda, kao što je grnčarija i porculanski proizvodi, potrebne su kvalitetnije vrste gline sa što većim udelom kaolina. U prošlosti je bio na glasu kineski i japanski porcelan. U Evropi su cenili porcelanske proizvode iz Maisena i Rozentala u Saskoj i Frankovskog u Nemačkoj, Sevra i i pokrajine Limonţ u Francuskoj, iz pokrajine Potteries u Engleskoj i iz Češke. Porcelanski proizvodi se prodaju i kao suveniri. Moderna keramičarska industrija je usmerena na proizvodnju specijalnih proizvoda za elektrotehniku, izolatora, ploča za oblaganje peći (šamotne opeke), itd. Kao gorivo se u pećima koristi zemni gas. Cementna industrija. Od pronalaska ―portland‖ cementa 1824. g. (J. Aspidin), proizvodnja i potrošnja stalno raste. Cement je pečena smesa samlevene gline ili laporca i krečnjaka. Sastoji se od krečnjaka (CaO), glinice (Al2O3) i kvarca (SiO2). Pošto je 166

krečnjak glavna sirovina, cementare su po pravilu blizu kamenoloma krečnjaka; još bolje je ako su u blizini takoĎe leţišta laporca ili gline, povoljne saobraćajnice (ţeleznica, plovna reka ili morska luka) i jeftino gorivo. Najveći proizvoĎači cementa su velike drţave (Kina, Japan, Indija, SAD) i zemlje gde je industrijalizacija u usponu (Brazil, R. Koreja, Tajland, Turska, Meksiko). OdreĎeni uticaj imaju takoĎe graĎevinske tredicije i dobre sirovine (Italija). Svetska proizvodnja cementa iznosila je 2005. godine 2,2 mlrd. t. Proizvodnja kamena, šljunka i peska. Lomljeni kamen, šljunak i pesak zbog teţine se ne isplati prevoziti na veće daljine. Ukrasni kamen je predmet meĎunarodne trgovine. Mermer je metamorfisani krečnjak. Poznati majdan mermera nalazi se u Karari (blizu Đenove). Od njega su izraĎene mnoge poznate statue i spomenici. TakoĎe je poznat mermer sa Brača i iz Venčaca kod AranĎelovca. Kao ukrasni kamen koriste se i magmatske stene (granit, bazalt). Bazalt je otporan na kiseline pa se koristi za oblaganje komora u kojima se proizvode kiseline. Oko 75% proizvodnje kamena koristi se u graĎevinarstvu i još 15% u proizvodnji cementa, koji se isto koristi u graĎevinarstvu. DRVOPRERAĐIVAĈKA INDUSTRIJA Većina te industrije je razmeštena u šumskim predelima, posebno u četinarskim i mešovitim šumama umerenog pojasa severnepolulopte (Alpe, karpati, Skandinavija, severna i srednja Rusija, Sibir, Kanada, SAD). Zbog manje upotrebljivosti i teţe dostupnosti šume tropskih i subtropskih predela se manje koriste i veliki deo posečenog drveća se ne preraĎuje. Druga vaţna karakteristika te industrije je relativno nizak stepen prerade. Većina drvopreraĎivačkih pogona su pilane, koje proizvode samo drvenu graĎu ili u najboljem slučaju izraĎuju panel ploče, ivericu, furnir i drvene obloge. U nekim zemljama se vrši zahtevnije oblikovanje drveta za nameštaj i opremu luksuznih prostorija (skandinavske zemlje, Italija, SAD). DrvopreraĎivačka industrija je radno intenzivna (uprkos modernizaciji mašina). Tipične su tri vrste lokacije: 1. u šumskim predelima zbog sirovina, i to pored reka zato što troši velike količine vode u proizvodnom postupku; 2. Oko velikih gradove koji su veliki potrošači (trţište); 3. U uvoznim lukama gde se uvozi drvo. Proizvodnja celloze i papira je stara delatnost koja se razvila u više pravaca: 1. U proizvodnji novinskog (roto) papira; 2. U izradi posebnih vrsta papira (za štampanje knjiga, umnoţavanje, cigarete, izolacioni papir, kopiranje itd.); 3. U izradi ambalaţe (kartoni, omotni papir, papirne kese). 4. Na stari način papir se proizvodio od drvenih vlakana, pamčnih i lanenih otpadaka, slame, konoplje itd.sirovinu su seckali na iverje i natapali vodom i tko pravili celuloznu pulpu. Zatim su pulpu sušili i valjali u papir. Savremeniji način proizvodnje papira pronaĎen je 1850. Upotrebljavaju se uglavnom dva hemijska načina za izdvajanje celuloze: pri prvom načinu kuvaju se drvenjače s kalcijevim bisulfato na visokoj temperaturi i pod pritiskom i tako se dobije kvalitetna bela celuloza za finije papire, na primer za štampanje, pisanje itd. Pri drugom načinu kuvaju se drvenjače u rastopini kaustične sode i sodinog sulfata i dobija se 167

5.

6.

7. 8.

9.

sulfatna celuloza, za omot papir, karton i slično. Do nedavno su belu celulozu i beli papir dobijali uglavnom iz drveta četinara. Novijim postupcima moţe se dobiti bela sulfitna celuloza i iz tvrdog drveta lišćara. To je omogućilo širu upotrebu tropskog drveća, koje je do sada korišćeno samo za natronske papire. Većina proizvedenog papira su omotni (ambalaţni), novinski, štamparski, kancelarijski i posebni papiri. Od ukupne proizvodnje papira (317 mil. t, 1999) na ambalaţni papir otpada 47%, štamparski i kancelarijski 29%, novinski 13%, domaćinski i higijenski papir 6%. Organizovano sakupljanje papira omogućuje da se znatne količine papira vraćaju na ponovnu preradu. Većinom ga troše u razvijenim industrijskim zemljama Severne Amerike i Evrope (po nekim starijim procenama iz 60-tih godina čak 84%). Potrošnja papira u svetu se povećava a rezerve kvalitenog celuloznog drveta se postepeno smanjuju. Najveći proizvoĎač i potrošač papira su SAD. Fabrike papira su u borovim šumama na jugozapadu, u mešovitim šumama Prijezerja i Nove Engleske, i u četinarskim šumama na pacifičkom Severozapadu. U Kanadi su fabrike papira u četinarskim i mešovitim šumama Kvebeka, Ontarija i Britanske Kolumbije. Veliki deo proizvodnje papira Kanada izvozi u SAD. U Evropi je proizvodnja papira koncentrisana u skandinavskim i alpskim zemljama. Pojedini proizvoĎači papira su takoĎe veće industrijske zemlje, koje dosta papira proizvode od uvoznog drveta. U novije vreme se meĎu veće proizvoĎače papira svrstavaju takoĎe neke tropske zemlje: Brazil, Australija, Indija, Indonezija itd. Veće količine celuloze i papira proizvodi takoĎe Rusija. TEKSTILNA I KOŢARSKA INDUSTRIJA

Industrijska revolucija je počela s tekstilnom industrijom. Osim usavršavanja mašina, najviše promena je donelo rastuća upotreba veštačkih vlakana: viskozne veštačke svile, acetatnih, poliamidnih (najlon, perlon), poliakrilnih (orlon, dralon), poliesterskih (trevira, diolen, terilen) i polietilenskih sintetičkih vlakana i nekih plastičnih masa.Veštačka vlakna su dosta zamenila neka prirodna, kao što su lan, konoplja i vuna, manje pamuk. Sastoji se iz četiri osnovne faze: predenje, tkanje, impregniranje i bojenje te izrada proizvoda. Razvijeno je ―vertikalno povezivanje‖ svih faza, plus konfekcijaska proizvodnja. Velika Britanija – najstariji region tekstilne industrije je Lankašir (vlaţno podneblje pogodno za predenje i tkanje, dosta meke vode za pranje vune, ugalj, luke za uvoz pamuka u Liverpulu, vuna iz okoline, lan iz Škotske, obilje radne snage). Drugo središte je Glazgov u Škotskoj. Stari regioni tekstilne industrije u zapadnoj Evropi su: Flandrija; severna Francuska (Lil-Rube-Turkuen, Alzas); Belgija u dolini reke Meze (Varviers) i okolina Brisela; Nemačka u Porurju (Minhen-Gladbah, Vupertal), Porajnje, Vitemberg; Saksonija (Kemnic, Lajpcig) i oko Bodenskog jezera; Češkoj i Moravskoj (Brno i Beroun), u Sudetima i Šljonsku; Švajcarskoj (Miteland), Italiji (Lombardija sa Milanom, Pijemont). Kasnije su nastali tekstilni centri u Kataloniji, Poljskoj (LoĎ, Zambrov).

168

•

•

•

•

• • •

•

U Rusiji su stari tekstilni centri Moskva, Sankt Petersburg, Jaroslav, Ivanovo, centralni region. Na osnovu drţavnih petogodišnjih planova u doba SSSR-a, otvarane su nove fabrike u područjima proizvodnje pamuka, u Zakavkazju i u centralno-azijskim republikama (Kazahstan, Uzbekistan, Turkmenistan, Kirgizistan, Tadţikistan).Tekstilne fabrike su otvorene u Taškentu, Biškeku (Frunzeu), Meriu, Ganţai (Kirovabadu), Gjumri (Lenjinakanu), Barnaulu itd. U SAD su krajem 18. i poč. 19. veka nastale tekstilne fabrike u juţnom delu Nove Engleske, Nju Jorku i Filadelfiji i na ―Fol lain‖ (Fall line – linija vodopada izmĎu Apalača i atlantske obale) na istočnom rubu Pijedmonta i u Priatlantskoj niziji. Fabrike su koristile brojne prednosti: vlaţno podneblje, vodeni pogon reka, pamuk iz juţnih drţava i lak dostup do mora. IzmeĎu dva rata došlo je do seljenja tekstilnih fabrika iz Nove Engleske i priatlantske nizije u juţne apalačke drţave: alabamu, Dţordţiju, Virdţiniju, Severnu i Juţnu Karolinu i Tenesi (Čatanuga, Lindal, Kolumbus, Atlanta, augusta). Do seobe je došlo zbog jeftinije radne snage, liţih pamučnih polja, rastućih potreba trţišta. IzmeĎu dva rata tekstilna industrija se razvila još u: Kanadi (Nova Škotska, Nju Bransvik u Britanskoj Kolumbiji); Australiji (sidnej, Melburn); meksiku (siudad de Mehiko, Orizaba, Monterej); Pakistanu (Lialpur-Islamabad), Egiptu (Aleksandrija, Kairo, kafr ad Dawar), Argentini i Brazilu (drţave Minas Ţerais, Rio de Ţaneiro). Azija ima tradiciju u visoko kvalitetnim proizvodima (kineska i japanska svila, indijski pamuk, nomadska vuna). Japan je prvi počeo razvijati tekstilnu industriju po evropskom uzoru (Tokio, Nagoja, Vakajama, Osaka, Kobe, Okajama, Hirošima). Tridesetih godina je pretekao V. Britaniju i postao najveći svetski proizvoĎač tekstila. Zbog razvoja azijske tekstilne industrije, mnoga evropska tekstilna preduzeća su izgubila tradicionalno trţište i zapala u krizu. Morala su se preusmeriti na proizvodnju kvalitetnijih, a skupljih tkanina. Radno intenzivne faze su premeštene u Aziju (Hong Kong, R. Koreja, Pakistan, Indija, Turska, Egipat, Kina), ali su kreiranje, krojenje i trgovina ostali u velikim svetskim centrima. Kina ima stare tradicije u domaćoj radinosti i manufakturi. Prve fabrike je otvorio strani kapital u lučkim gadovima (Šangaj, Hangčou. U Mandţuriji su tekstilnu industriju osnovali Japanci kao okupatori izmeĎu dva svetska rata. U Indiji centri su u drţavama Bombaj, MaĎa-Pradeš i Andhra (Bombaj, Kalkuta, Delhi, Ahmadabad, Kanpur, Nagpur, Madras, Bangalor). Imaju veliko trţište. U posleratnom razvoju smanjuje se potrošnja vunenih, lanenih i svilenih proizvoda, raste potrošnje pamuka (za veš i laku odeću), najviše u ZUR, i zamena ili mešanje prirodnih vlakana veštačkim (intertekstilizacija). Veštačka vlakana pokrivaju 50% potrošnje (cellozna oko 10% i sintetička 40%), pamuk oko 45% i vuna oko 4,5%. Izgubili su na značaju neke tekstilne biljke: lan, konoplja, juta, sisal ili manilska konoplja, koje su zamenjene veštačkim vlaknima. Lan je sirovina za firnajz, koji se dobija iz semena.

Konfekcijska industrija (krojenje, šivenje), počinje da se razvija krajem 19. veka. U velikim američkim gradovima na istoku. U njoj su zapošljavani evropski emigranti (jevrejskog, poljskog, italijanskog porekla), kasnije i crnci, stanovnici Kariba i Azijati. 169

Centar je bio u Nju Jorku, a sledili su ga St. Luis, Milvoki, Mineapolis, i neke drţave (Kalifornija, Dţordţija, Severna i Juţnakarolina, Mičigen, florida). U Evropi se šire razvija posle Drugog svetskog rata, posebno u centrima ―visoke mode‖ (haute coutre), kao što su Pariz, London, Firenca, Milano i Rim. U novije vreme zbog velike potraţnje evropske modne kuće prepuštaju krojenje i šivenje odeće radionicama u manje razvijenim zemljama s obilnom ponudom jeftine radne snage. Nisu retki primeri da na odeći poznatih modnih kuća piše da je sašivena u Hong Kongu, Kini, J. Koreji, vijetnamu, Turskoj ili Bangladešu. Industrija obuće se razvila u 20. veku, uglavnom u manjim radionicama. Proizvodnja je pod velikim uticajem modnih kretanja. Poslednjih decenija je postala slobodnija u oblikovanju modela i upotrebi različitih veštačkih materijala. Koţa je ipak nezamenjiv materijal. Glavni faktori lokacije su radna snaga i trţište. Kao i u tekstilnoj industriji, najveći proizvoĎači su zemlje s velikim brojem stanovnika: SAD, Kina, Brazil, Rusija itd. Posebnu ulogu imaju zemlje koje su vodeće u stvaranju modne obuće, kvalitetnih proizvoda ili različitih inovacija (italija, Francuska).

PREHRAMBENA INDUSTRIJA Prehrambenu industriju sačinjavaju različite grane: mlinska i pekarska, mlekarska, šećerane, uljare, klanična industrija, proizvodnja prirodnih i veštačkih pića (vinarije, pivare) i uslovno takoĎe duvanska industrija. Pojedine vrste ove industrije imaju posebne lokacione zahteve. Uopšte tipične lokacije su: 1. zbog potrebnih veza sa trţištem i kvarljivosti proizvoda teţe što bliţe potrošačima, to jest gradovima ili predgraĎima (na primer pekare, pivare, proizvodnja veštačkih pića); 2. u sirovinskim područjima ili blizu njih, da bi se sprečilo ili smanjilo kvarenje proizvoda, gubljenje na kvalitetu ili smanjivanje prevoznih troškova (na pr. Šećerane, konzerviranje voća i povrća, hladnjače i proizvodnja smrznute hrane); 3. izmeĎu sirovinskih područja i potrošačkih centara (na pr. klanice na američkom Srednjem zapadu, koje su locirane izmeĎu stočarskih područja u prerijama i potrošačkih centara na istoku). Mlinska industrija. Locirana je svuda, gde se proizvodi ţito. Stare vodenice danas su zamenili veliki ―parni‖ i ―električni‖ mlinovi kapaciteta više iljada tona brašna godišnje. Locirani su pre svega u ţitorodnim predelima, na pr. Na američkom srednjem zapadu (Mineapolis, Kanzas Siti, Oklahoma Siti), Panonskoj niziji (Zrenjanin, Murska sobota, Pečuj), ukrajini i juţnoj Rusiji, itd. Često se nalaze u izvoznim lukama (Montreal, Bafalo, Port Čerčil), uvoznim lukama (Rijeka) ili u blizini veći gradova (Šabac, Sremska Mirovica). U gradovima su mlinovi povezani s pekarama (mlinsko-pekarska industrija). Mlekarska industrija, razvijena je u područjima mlečnog stočarstva (Alpe, Pireneji, Danska, Normandija, irska, Nova Engleska, Mičigen, Britanska Kolumbija) i u okolini gradova. Na bazi tradicionalne proizvodnje sireva, po kojima su poznate neke pokrajine (Normandija, Parma, Holandija, Švajcarska), mlekare proizvode brojne nove proizvode, kao što su različiti napici i namazi. Neke zemlje izvoze svoje mlekarske proizvode na 170

udaljena trţišta (na primer Novi Zeland, Francuska, Irska, Danska i druge). Najveći svetski proizvoĎači mleka su SAD, Indija, Rusija, Nemačka, Francuska i Brazil; maslaca – Indija, SAD, Francuska, Pakistan, Nemačka; sireva – SAD, Francuska, Nemačka, Italija, Holandija. Šećerane su nastale u Evropi u 18. v. za rafiniranje uvonog sirovog šećera iz tropskih predela. U vreme napoleonovih ratova počinje prerada šećerne repe. Šećerane rade sezonski, a u preostalom vremenu se pripremaju za sledeći ―kampanju‖. Zbog kvarljivosti sirovina šećerane su u agrarnim predelima. Prate ih pogoni za proizvodnju alkoholnih destilata i stočne hrane. Najveći proizvoĎači šećera su Brazil, Indija, Kina, SAD, Australija. Klanična industrija proizvodi meso i različite mesne proizvode za bliţa a često i daleka trţišta. Svetski su najpoznatije klanice u Čikagu, Sinsinatiju, St. Luisu, Kanzas Sitiju, koje snabdevaju mesom severoistok SAD (američki megalopolis). Sličan poloţaj imaju ―frigorifikosi‖ na obalama Argentine, Urugvaja i Brazila, odakle izvoze meso iz juţnoameričkih govedarskih Pampi u Evropu. Klaničnu industriju prate hladnjače, fabrike konzervi i hemijska prerada nekih otpadaka. Veliki deo klanične industrije koncentrisan je u rukama velikih kompanija. Svetska proizvodnja mesa iznosi oko 226 mil. t. Najveći proizvoĎsči su Kina (26%), SAD (17%), Brazil (6%), Francuska i Nemačka. Konzerviranje voća i povrća (fabrike konzervi, hladnjače za smrznutu hranu) razvijeno je u predelima specijalizovanim za proizvodnju sirovina za tu vrstu industrije (Makedonija, Bugarska, Grčka, Španija, Alţir, Kalifornija, Florida). Proizvodnja vina (vinski podrumi i destilerije alkohola) razvijena je u vinogradarskim područjima (Francuska, italija, Španija, Kalifornija). Neke pokrajine su na svetskom glasu po kvalitetu vina (Konjak, Bordo, Šampanja u Francuskoj). Sličan ugled imaju fabrike viskija (Škotska). Svetska proizvodnja vina 2005. g. iznosila je 30 mil. t. Vodeći proizvoĎači su Italija (5,8 mil. t), Francuska (5,3 mil. t), Španija (3,9 mil. t), SAD (2,2 mil t), Argentina (1,6 mil. t). Pivarska industrija, povećava se u vezi sa porastom broja stanovnika i ţivotnog standarda. Pivare se nalaze oko velikih gradova, zbog ušteda u prevozu proizvoda do trţišta. Neke s obzirom na kvalitet piva imaju svetski glas (na pr. Ţatec u Češkoj, Ţivjec u Poljskoj, minhenske i bamberške pivare u Nemačkoj, Ginis u Dablinu u Irskoj). Pored njih ipak opstaju brojne male specijalizovane pivare. Svetska proizvodnja piva iznosila je 2005. g. 146 mil. t. Vodeći proizvoĎači su Kina (27 mil. t), SAD (23), Nemačka (9,9), Rusija (8,5), Brazil (7,5), Meksiko (6,2), V. Britanija (5,7 mil. t); (napomena: 1 t = 1000 l, ili 10 hl). Povećavanje potrošnje takoĎe podstiče razvoj proizvodnje voćnih sokova i veštačkih napitaka.

171

POTROŠNJA INDUSTRIJSKIH PROIZVODA U SVETLU MEĐUNARODNE TRGOVINE • Ko su glavni potrošači i industrijskih proizvoda? Odgovor nije prost, zato što statistika beleţi samo proizvodnju, a ne i potrošnju. Tu moţemo koristiti samo podtke o meĎunarodnoj trgovini, koje objavljuju UN u ―International Trade Statistics Yearbook, I-II‖ od 1962. do danas. Tu se prema meĎunaronoj klasifikaciji svi proizvodi del na 10 grupa (SITC – Standard International Trade clasification, Rvision 3, 1986). To su sledeće grupe: 1. Hrana i ţiva stoka, 2. piće i duvan, 3. sirovine i nepreraĎeni materijali (bez stoke i goriva), 4. mineralna goriva i maziva, 5. stočne i biljne masti i ulja, 6. hemijski proizvodi, 7. proizvodi klasifikovani prema materijalu, 8. mašine, elektrotehnički proizvodi i vozila, 9. razni finalni industrijski proizvodi, 10. razni drugi proizvodi. Podaci o meĎunarodnoj trgovini u pogledu industrijske potrošnje su samo delimično upotrebljivi, jer ne sadrţe podatke o domaćoj potrošnji, koja je u velikim drţavama dominantna. TakoĎe obim trgovine mere vrednošću robe u USD i ne navode kolčinu uvezene ili izvezene robe. Samo za mineralna goriva raspolaţemo detaljnom statistikom proizvodnje i potrošnje. Za sve druge proizvode moţemo samo da procenjujemo o obimu industrijske potrošnje na bazi meĎunarodnih trovinskih tokova. Struktura izvoza u meĊunarodnoj trgovini s obzirom na robne grupe, 1996 Broj robne Robna grupa grupe 0-1 Hrana i piće

8,2

Razvijene zemlje 8,1

Zemlje u razvoju 8,8

Istočna Evropa+bSSSR 6,8

Ukupno

2

Sirovine i neobraĎeni materijali

4,4

3,9

5,3

7,7

3

Mineralna goriva i maziva Ţivotinjske i biljne masti Hemikalije

8,2

3,9

16,1

23,7

0,5

0,3

0,8

0,1

9,3

11,1

5,1

9,4

Mašine i saobraćajna sredstva Različiti finalni proizvodi

38,8

43,4

30,9

15,1

28,3

26,2

32,5

34,6

4 5 7 6i8

•

• •

Industrijski proizvodi u meĎunarodnoj trgovini učestvuju sa najmanje 84,6% (svi podaci za 1996). U stvarnosti je njihov udeo još veći, jer se industrijska prerada pojavljuje takoĎe u drugim neindustrijskim robnim grupama npr. Mlinska i klanična industrija, proizvodnja veštačkih pića, proizvodnja ruda i td.). Industrijski proizvodi znatno više učestvuju u izvozu razvijenih nego zemalja u razvoju. Podaci o tokovima meĎunarodne trgovine svedoče, da se većina robnog prometa s industrijskim proizvodima odvija meĎu razvijenim drţavama ili drugim rečima: većina industrijske robe se izvozi (potroši) iz razvijenih u razvijene zemlje (68%), na zemlje u razvoju otpada 29%, na nekadašnji ―istočni blok‖ oko 4%. 172

•

•

Još više su vidljive nesrazmere u meĎunarodnoj trgovini indusrijskim proizvodima ako podatke razdvojimo po celinama i velikim ekonomskim grupama. Tri ekonomski najmoćnije zemlje su u razvjeni svet izvozile izmeĎu 48 – 78% vrednosti najvaţnijih industrijskih proizvoda. Pri tome je veliki udeo evropskog industrijskog izvoza tekao izmeĎu evropskih drţava, ili je bio usmeren u isočnu Evropu i bSSSR i u američke i azijske zemlje u razvoju. Izvoz industrijske robe iz SAD bio je usmeren u Evropu, Japan i u američke i azijske zemlje u razvoju. Izvoz iz Japana je išao u SAD, Evropu i azijske zemlje u razvoju. Kao ilustraciju navodimo podatke o nekim vaţnijim industrijskim proizvodima i njihovom uvozu i izvozu, koji pokazuju, da je potrošnja industrijskih proizvoda koncentrisana u ekonomski razvijenim zemljama, dok zemlje u razvoju ostaju po strani. Što su proizvodi zahtevniji, manji udeo otpada na njih.

173

Udeo celina i ekonomski najmoćnijih zemalja i udruţenja u meĊunarodnoj trgovini s nekim vaţnijim indstrijskim proizvodima (1996) Područje Papir Sintetička Pamučna Čelik vlakna preĎa Uvoz Izvoz Uvoz Izvo Uvoz Izvoz Uvoz z Ukupno 100 100 100 100 100 100 100

Izvoz 100

Afrika

2,6

0,4

3,8

0,7

2,6

1,7

2,5

2,2

Amerika

22,5

26,4

14,8

16,4

10,1

10,5

20,4

13,9

Azija

20,8

7,9

48,4

42,8

40,6

41,3

38,7

16,4

Evropa

49,0

61,2

29,7

33,7

42,3

41,1

36,5

41,0

EU

46,1

58,1

28,7

32,3

40,5

38,8

35,4

40,7

SAD

14,3

10,1

6,9

9,0

4,8

4,4

14,9

0,0

Japan

2,9

0,0

0,0

14,9

4,6

3,0

3,5

9,3

Područje

Neelektrične mašine i motori Uvoz Izvoz

Električne rotacione mašine Uvoz Izvoz

Automatska obrada podataka Uvoz Izvoz

Mašine alatljike

Uvoz

Izvoz

Ukupno

100

100

100

100

100

100

100

100

Afrika

1.4

0,1

2,6

0,1

0,9

0,0

1,6

0,1

Amerika

27,9

38,6

23,1

19,5

32,5

21,4

25,6

15,9

Azija

20,3

6.0

41,7

32,4

20,5

42,7

35,1

31,1

Evropa

47,5

54,1

28,6

44,5

42,0

35,4

33,0

49,8

EU

45.5

51,5

25,3

40,5

39,4

34,8

30,1

42,2

SAD

11.4

2,7

12,8

12,1

25,8

18,1

17,0

14,0

Japan

11.4

2,7

4,8

12,6

8,0

11,4

0,0

24,7

174

Struktura ukupnog meĊunarodnog izvoza i izvoza industrijskih Robnih grupa 1966., s obzirom na znaĉaj zemalja u mlrd. USD Izvoz uIzUkupna vrednost izvoza

Ukupno

Zemlje razvoju 1 493 mlrd. USD

Vrednost izvoza industrijskih proizvoda Udeo industrijSkih proizvoda u izvozu Udeo podruĉja u izvozu industrijskih proizvoda

4 399 mlrd. USD

2 973 mlrd.USD

1 264 mlrd. USD

162 mlrd. USD

84,6%

84,7%

84,7%

82,7%

100%

71,4%

29,1%

3,6%

5 201 mlrd.USD

u

Istoĉna Evropa +bSSSR 196 mlrd. USD

Razvijene zemlje 3 511 mlrd. USD

Udeo nekih drţava i regija u izvozu industrijskih proizvoda (SITC 3,5,6,7,8) iz tri ekonomski najmoćnije zemlje i regije, 1996. Osnovno usmerenje Razvijene zemlje Zemlje u razvoju Izvoz Svega Razvijene Zemlje Istočna Evropa SAD Japan Afrika Amerika Azija umlrd. zemlje u Evropa izUSD razvoju +bSSSR Evropa 1880 78,2

16,0

4,8

65,3

7,7

2,3

22,5

22,5

10,5

SAD 471

57,6

41,5

0,7

22,2

-

9,1

18,6

18,6

21,9

Japan 395

48,1

51,4

0,5

16,3

27,6 -

4,2

4,2

46,1

175

VIII SAOBRAĆAJNA GEOGRAFIJA Definicija saobraćajne geografije Saobraćajna geografija je grana ekonomske geografije koja proučava zakonitosti razvoja i razmeštaja saobraćajne mreţe i reţim njene eksploatacije u zavisnosti od uticaja prirodno-geografskih i društveno-geografskih faktora. • Saobraćajna geografija deli se na: - Opštu (bavi se teorijskim i metodološkim problemima); - Posebnu (proučava pojedine saobraćajne grane); -Regionalnu (proučava kompleksnu saobraćajnu mreţu kontinenata, regiona, gradova). • Ekonomsko-geografski elementi saobraćaja su: 1. Saobraćajna infrastruktura (pruge, putevi, aerodromi, kanali, luke); 2. Saobraćajna sredstva (ţelezničke kompozicije, kamioni, brodovi, avioni itd.); 3. Radna snaga (zaposleni u saobraćaju); 4. Obim i struktura predmeta prevoza (robe, putnika). • Saobraćajna geografija je u tesnoj vezi sa geografijom trgovine (vidi sledeću sliku). EKONOMSKI ZNAĈAJ SAOBRAĆAJA Saobraćaj spada u tercijarni sektor ekonomskih delatnosti. Za razliku od poljoprivrede i industrije on ne stvara u procesu rada novi proizvod, ne menja njegova svojstva (fizička, hemijska) i kvalitet. Saobraćajni proizvod – to je premeštanje u prostoru tereta, ljudi i informacija, menjanje njihovog poloţaja. Saobraćajni proizvod je činilac razvoja ljudskog društva zato što povezuje proizvodĎače (dobavljače) i potrošače. Saobrćaj je neraskidivo vezan za ostale privredne grane, a takoĎe za prirodu. On je spona proizvodnje i potrošnje tj. proizvoĎača i trţišta (pod uslovom da oni nisu na istom mestu). Saobraćaj omogućuje razmenu dobara (trgovinu). Čitav ekonomski ţivot zavisi od funkcionisanja saobraćaja kako u jednom regionu tako i u čitavom svetu. Često se koristi kao jedan od najboljih pokazatelja nivoa razvijenosti drţava. Pokazatelji rada saobraćaja su promet tereta u tona-kilometrima (t-km) i prevoz putnika u putničkim kilometrima (p-km), koji predstavljaju proizvod (umnoţak) obima prevoza (tona ili putnika) i rastojanja prevoza (u km). Suma t-km i p-km naziva se uslovnim tona-kilometrima ili uslovnim saobraćajnim proizvodom. U ţelezničkom saobraćaju 1 t-km je jednak 1 p-km, u automobilskom 6, u vazdušnom 12 p-km.

176

Sl. 1. - Saobraćaj kao spona proizvodnje sa dobavljaĉima i potrošaĉima

Supplier

Customer

Activity

Supply

Distribution Transport

Transport

Tovar globalnog saobraćajnog sistema po vrsti saobraćaja

Drumski

Tone

Tone-km

Prihod (2004)

?

6,000 to 8,500 milijardi tona-km

$796 milijardi

Ţelezni- 8,930 miliona tona 7,773 milijardi tonaĉki km Morski

$330 milijardi

6,758 miliona tona 44,474 milijardi tona- $484 milijardi (loaded) km 6,787 miliona tona (unloaded)

177

Ocena nivoa razvoja saobraćajnog sistema Ocena nivoa rayvoja po vrstrama saobraćaja dobija se pomoću pokazatelja: - duţine saobraćajnica; - gustine saobraćajne mreţe, koja se odreĎuje kao odnos duţine saobraćajnica prema jedinici površine teritorije ili prema odreĎenom broju stanovnika. - udela (%) neke vrste saobraćaja u saobraćajnom proizvodu (ukupnom,prometu tereta). Makroekonomski značaj saobraćaja sastoji se u tome što on ima vaţnu ulogu u stvaranju društvenog proizvoda. Prema oceni OUN, u saobraćaju i komunikacijama u razvijenim zemljama nastaje oko izmeĎu 6 i 12% DBP. U nekim zemljama taj procenat je znatno veţi, na pr. U Norveškoj, čiji saobraćaj radi u znatnoj meri za strane korisnike, u toj grani nastaje 18% BNP. Na mikroekonomskom nivou saobraćaj zauzima oko 4% ukupnih troškovaindustrijske proizvodnje i 10-15% ukupnih domaćih troškova. Sistem saobraćajne mreţe ima veliki uticaj na prostornu dostupnost resursima i trţištu, i na taj način odreĎuje takoĎe razmeštaj proizvodnih snaga. Na regionalnom nivou razvoj saobraćaja uvek povlači za sobom i promene strukture korišćenja zemljišta u okolnom prostoru. S druge strane, saobraćajna mreţa zauzima veliku površinu, posebno u urbanizovanim prostorima. To se odnosi ne samo na kopneni nego i avionski (na pr. Pariski aerodrom Roissy-en-France zahvata površinu od 3 000 ha), i morski. Cena transporta je vaţan činilac formiranja cena roba (posebno teških, kabastih, rasutih tereta). Zbog toga vlade drţava stalno teţe razvoju toga dela privrede. Cena prevoza po jedinici (cena 1 t-km) opada uporedo s razvojem udaljenosti i količine prevezenog tereta, što čini, da cena prevoza uglavnom ne raste proporcionalno s teţinom robe i distance. Vaţan element cene transporta je takoĎe postojanje mogućnosti prevoza roba ili putnika u povratnom pravcu. IzmeĎu pojedinih vrsta saobraćaja traje konkurentska borba. U toj borbi suštinski značaj imaju ne samo cene usluga, nego takoĎe brzina prevoza, sigurnost, regularnost, količina i cena operacije pretovara (utovara, istovara) i dostave. Pri prevozu masovnih tereta često je brzina transporta malo vaţna, a u prevozu ljudi na velike daljine imaodlučujući značaj. RAZVOJ SAOBRAĆAJA KAO ĈINILAC INTEGRACIJE SVETSKE PRIVREDE Geografski domet meĎunarodnih ekonomskih konakata bio je vrlo značajan još u starom veku, do Evrope su dolazile brojne robe čak iz zemalja istočne Azije. Geografska otkrića krajem XV i početkom XVI veka omogućila su trgovinsku razmenu Evrope s amerikom. Količina prevoţenih roba na veće udaljenosti bila je ipak mala sve do XIX v. kada je primena parne mašine za pogon brodova i gradnja ţeleznica mnogo smanjila cene transporta. Dalje velike etape u razvoju transporta bile su: - početak serijske proizvodnje automobila i aviona u prvoj polovini XX veka; 178

- brza modernizacija svih sredstava transporta u drugoj polovini XX veka. Izraz te modernizacije je stalno povećavanje brzine saobraćajnih sredstava, povećavanje njihove veličine i uvoĎenje principijelno novih transportnih sistema, na pr. specijalizacija prevoza i kontejnerizacija (što olakšava pretovar), monošinske brze pruge, pneumo-kontejnerski cevovodi, itd. Rast obima industrijske proizvodnje uzrokovao je znatno povećanje uloge transporta u privrednom ţivotu. Jedna od najvaţnijih promena koje su nastale usled razvoja transporta u drugoj polovini XX v. bio je razvoj rudarstva u vanevropskim regionima, uglavnom u Africi, Latinskoj Americi, kanadi i Australiji. Udeo tih zemalja u svetskoj rudarskoj proizvodnji postepeno raste, što se povezuje s razvoj pomorskog saobraćaja. Još pre I sv. rata prevoz većine minerala iz tih regiona sveta do zemalja Evrope i Severne Amerike bio je neisplativ. Jer u to vreme potrebe industrije bile su znatno manje nego sada, a leţišta minerala u industrijskim zemljama nisu još bila iscrpljena, najčešće nije bilo potrebe za posezanjem sirovinskih resursa sa drugih kontinenata. Ipak evropski ekonomisti i političari su pretpostavljali da će takvo stanje biti promenjeno i u razradi planova prekomorske ekspanzije posvećivali su veliku paţnju ovladavanju sirovinskim resursima Neki od tih planova bili su realizovani još pre II sv. rata. To se u prvom redu odnosilo na sirovine deficitarne u Evropi, kao što je bakar.Za dve meĎuratne decenije aktivirani su bakarni baseni u Katangi, Čileu i Zambiji. Obim prevoza bio je ipak i dalje beznačajan. Prevoz rude gvoţĎa sa drugih kontinenata u Evropu i SAD bio je neisplativ. Situacija se radikalno promenila posle II sv. rata. Morski transport je dostigao preko 70% prometa tereta u meĎunarodnoj trgovini. Prosečna tonaţa brodova je višestruko povećana – sa nekoliko hiljada tona početkom druge polovine XX v., do nekoliko desetina hiljada tona danas. Najveće promene bile su u konstrukciji teretnih brodova. Ranije tankeri nosivosti preko 10 000 t smatrani su za velike, sada se pak grade brodovi nosivosti preko 500 000 t. Tonaţa brodova za prevoz ruda, pred II sv. rat retko je prelazila 20 000 t, a danas prelaze često 50 000 t a neki i preko 200 000 t. Brodovi postaju pri tome sve više specijalizovani, što olakšava na pr. Automatizacije rada utovara i istovara. To znatno sniţava cene transporta. Računa se na pr. da cene transporta 1 t rude Fe iz Juţne Afrike, do V. Britanije iznosi 2,7 funti pri prevozu brodom nosivosti 70 000 t i 1,0 funtu brodom nosivosti 250 000 t. Vaţna je takoĎe eksploataciona brzina morskih brodova – pod kraj tridesetih godina ona je iznosila 9-10 čvorova (1 čvor = 1 morska milja ili 1852 m na čas), a sada dostiţe 25 čvorova. Teorijski to znači mogućnost prevoza u istom vremenu, više nego dvostruko veće teţine tereta. Svi navedeni činioci koji su doveli do pada udela cena transporta u ceni uvezenog tereta (usled inflacije cena morskog prevoza je povećana, ali manje nego cena transporta tereta). Pad cena transporta sirovina na velikim distancama učinio je da proizvodi rudarstva Afrike i Kanade, a kasnije takoĎe Latinske Amerike, Azije i Australije postale su više konkurentne u odnosu prema sirovinama dobijenim u zemljama Evrope i SAD. Jer ipak ove poslednje odlikuju se najčešće niţim sadrţajem metala u rudi, što je dovelo do dalekoseţnih proena u geografiji svetskog rudarstva. U periodima rasta svetske potrošnje sirovina, veliki koncerni teţili su da obezbede nove potrebe kroz velike rudarske 179

investicije u zemljama u razvoju, Australiji i Kanadi. MeĎutim, u periodima kada je ponuda datih sirovina prevazišla potrošnju, ti koncerni su zatvarali rudnike koji su najmanje produktivni, i to pre svega one koji se nalaze u industrijskim zemljama. Na primer, proizvodnja rude Fe u Francuskoj i Nemačkoj je dosta smanjena u poslednjih trideset godina. Kao što vidimo, razvoj saobraćaja povećava intenzitet ekonomskih veza u svetskim razmerama, uzrokuje promene u razmeštaju proizvodnih snaga, a istovremeno je suštinski činilac integracije svetske privrede.

Sl. 2. - Veliĉina tereta i cene prevoza po toni 10000000 Shipment Size (lbs)

1000000

Transport Charges ($/ton)

100000 10000 1000 100 10 1 Parcel

LTL Truck

Truckload

Railcar load

Multi-railcar

Unit train

Sl. 3. - Distance, Vrsta prevoza i transportni troškovi

180

Barge load

C1

Road Transport costs per unit

C2 C3

Rail

D1

Maritime

D2

Distance

Sl. 4. - Uslovi i faktori koji utiĉu na saobraćajne troškove Uslovi Faktori Primeri Distance, prirodna geografija, dostupnost

Plovidba izmeĊu Francuske i Engleske vs. Plovidba izmeĊu Francuske i Holandije

Tip proizvoda

Pakovanje, teţina, kvarljivost

Prevoz uglja Prevoz cveća ili vina

Ekonomije obima

Veliĉina prevoznog sredstva

A 747 u poreĊenju sa 737 (putnici) A ULCC u poreĊenju sa VLCC (tovar)

Prazan hod

Trgovina izmeĊu Kine i SAD

Kapacitet, ograniĉenja, uslovi korišćenja

IzmeĊu drţava

Kapacitet, ograniĉenja, uslovi korišćenja

Autobus u poreĊenju s automobilom

tarife, sigurnost, vlasništvo

Evropska Unija

Geografija

Trţišna neravnoteţa Infrastruktura Moda Zakoni i propisi

181

VRSTE SAOBRAĆAJA Osnovne vrste savremenog transporta su – ţeleznički, vodni (morski, rečni), drumski, vazdušni, cevovodni, ţičani i beţični. Pojedinačno čine saobraćjne mreţe a zajedno formiraju jedinstven saobraćajni sistem regiona ili sveta. Najbrţe od svih u novije vreme se razvijao automobilski, cevovodni i vazdušni saobraćaj. Povćan je i značaj morskog saobraćaja. Gotovo u svim zemljama sveta pogoršana je pozicija ţelezničkog saobraćaja. Veći deo svih saobraćajnih sredstava i saobraćajnica koncentrisan je u razvijenim zemljama. Na njih otpada značajan deo prometa tereta i putnika svetskog transporta. Zemlje u razvoju su znatno slabije, nego razvijene, obezbeĎene saobraćajem. MeĎu regionalnim saobraćajnim sistemima posebno se izdvajaju sistemi Severne Amerike, koji je vodeći u svetu po ukupnoj duţini saobraćajnica (oko 30% svetske saobraćajne mreţe) i po prometu tereta većine vrsta saobraćaja; sistem EU, prevazilazi sisteme drugih regiona po gustini mreţe i frekvenciji kretanja; sistem ZND (10% svetske saobraćajne mreţe) zauzima prvo mesto po ukupnom obimu prevoza tereta. U ostalim regionima sveta – u zemljama u razvoju Afrike, Azije i Latinske Amerike, saobraćajni sistemi su još u fazi formiranja, još je velika uloga teretnog saobraćaja, neke vrste savremenog saobraćaja su slabo razvijene ili ih nema (ţelezničke pruge, cevovodni transport itd.) ВРСТЕ САОБРАЋАЈА

КОПНЕНИ

ВОДЕНИ

ВАЗДУШНИ

Друмски

Морски

Авионски

Радио

Железничк и

Речни

Хеликоптер.

Цевоводни

Каналск и Језерски

Ракетни

Телевизиј а Телекомуникације

Жичани

БЕЖИЧНИ

Сателитски

Sl. 5. - Подела саобраћаја према природној средини у којој се обавља

182

СФЕРА УСЛУГА

МАТЕРИЈАЛНЕ УСЛУГЕ (терцијарни сектор)

НЕМАТЕРИЈАЛНЕ УСЛУГЕ (квартарни сектор)

Трговина и материјалнотехничко

Здравствена заштита и социјално

снабдевање Комуникације

Финансије, банкарство

осигурање и осигурање

Саобраћајне услуге

Образовање и наука

Стамбено-комуналне - водоснабдевање - електродистрибуција - канализација - топлификација - градска чистоћа и одржавање зеленила

Административне услуге (управа)

Угоститељство

Култура и уметност Туризам и

рекреација Физичка култура и спорт

Сл. 6. - Место саобраћаја у структури услужних делатности

Savremene kvalitativne promene saobraćajnog sistema su: 1. raste duţina elektrificiranih ţelezničkih pruga, automagistrala, mreţa cevovoda velikog prečnika. 2. Povećavanje kvaliteta saobraćajne mreţe – dubliranje saobraćajnih komunikacija svetskog značaja: izgradnja naftovoda, automagistrala, paralelno sa kanalima, i drugim saobraćajnicama (na primer, izgraĎeni su naftovodi paralelno Sueckom i Panamskom kanalu, Transpirinejska automagistrala duţ gibraltarskog tesnaca i slično). 3. Formiranje kontejnerskog sistema prevoza roba (u kontejnerima se prevozi oko 40% ukupnog tereta), transkontinentalnih kontejnerskih ―mostova‖, koji predstavljaju kombinaciju morskog transporta s maršrutnim ţelezničkim kompozicijama i kamionima kontejnerovozima (Transsibirski, Japan – Istočna obala SAD, Transamerički, Zapadna Evropa – Bliski i Srednji Istok); 4. Stvaranje transportnih koridora (polimagistrala) za prevoz tereta kroz teritoriju nekoliko drţava. Na primer, u Evropi je izdvojeno deset evrokoridora, od kojih dva prolaze kroz Srbiju (koridor VII i koridor X). Sl. 7. - Komparacija performansi odabranih vrsta savremenih prevoznih sredstava

183

Prevozno sredstvo Barge Hopper car 100 car train unit

Semi-trailer truck

Post-panamax containership

VLCC

747-400F

Kapacitet

Truck Equivalency

1500 Tons 52,500 Bushels 453,600 Gallons

57.7 (865.4 for 15 barges in tow)

100 Tons 3,500 Bushels 30,240 Gallons

3.8

10,000 Tons 350,000 Bushels 3,024,000 Gallons

384.6

26 Tons; 910 Bushels 7,865 Gallons 9,000 for a tanker truck

1

2,116

5,000 TEU 300,000 tons 2 million barrels of oil 124 tons

9,330

5

STVARANJE GLOBALNIH MREŢA Procesom globalizacije stvorene su globalne mreţe: globalna saobraćajna mreţa, telekomunikaciona mreţa, informatička (Internet) mreţa, mreţa finansijskog sistema. Sve su one rezultat direktne povezanosti i recipročnih odnosa s globalizacionim procesom. Na prvom mestu po vaţnosti je razvoj saobraćajnih mreţa, odnosno stvaranje globalnog saobraćajnog sistema, koji utiče na ―prostorno-vremensku konvergenciju‖ i ―saţimanje prostora‖. Veliki tehnološki napredak u svim vrstama saobraćaja (avijacija, brze pruge, autoputevi, kontejnerski prevoz) uticao je na skraćivanje vremena prevoza i smanjivanje cena prevoza. Pomorski saobraćaj učestvuje u svetskoj trgovini sa 2/3 po vrednosti i ¾ po teţini prevoza. Kontejnerski prevoz je olakšao pretovar. Najvaţniji kontejnerski lanci povezuju tri svetska ekonomska ţarišta – SAD, EU i Japan. U tim regionima se nalaze i najvaţnije svetske luke. Sastavni deo globalnog saobraćajnog sistema čine telekomunikacione i informatičke mreţe, koje omogućuju brz prenos informacija, upravljanje na daljinu i rad na daljinu. Sa mreţom Interneta stvoreni su još povoljniji uslovi ekonomske globalizacije. Usvetu je 2000. g. Bilo 513 mil. Internetskih priključaka, od čega na Angloameriku otpada 36,2%, na Evropu 30,1%, na Aziju + Pacifik 27,9%, na Latinsku Ameriku 4,9%, Bliski Istok i 184

Afriku 0,9%, odnosno 0,8%. Iz ovih podataka se vidi da su u globalnu mreţu nejednako uključeni pojedini regioni sveta. To se odraţava na njihov stepen društvenoekonomskog preobraţaja i na ekonomski potencijal. Razvoj informatiĉkog društva Globalizacija je praćena razvojem postindustrijskog odnosno tercijarnog ili preciznije, informatičkog društva. Za informatičko društvo karakteristična je prevlast tercijarnog sektora, dok je transformisana industrija ostala i dalje najvaţnija privredna grana. Primer je EU koja je već početkom 1990-ih (EU-12) imala prosečnu strukturu 7:32:61. danas postoje veće razlike unutar EU na nivou zemalja i regiona. Tercijarne delatnosti, posebno bankarstvo i saobraćaj, široko su uključene u globalni razvoj, pri čemu su došle do izraţaja tendencije povezivanja i proţimanja s modernom industrijom i kvartarnim sektorom (nauka i istraţivanja). Informatičko društvo istovremeno je i bogato društvo. Takvo društvo počelo se razvijati posle 1970.ih. Na ekonomsku osnovu fordizma nadovezao se period postfordizma, obeleţen novom naučno-tehnološkom revolucijom, funkcionalnom specijalizacijom, globalnim umreţavanjem, ekonomijom dostupnosti. Orijentacijom na intenzivan razvoj razvijenih zapadnih zemalja, još više se produbljuje jaz izmeĎu bogatih i siromašnih zemalja. Posebno je obeleţje informatičkog društva njegova mobilnost. Ona je istovremeno i faktor i posledica globalizacije. Posebno je izrazita u odvijanju putničkih, robnih, informacijskih i finansijskih tokova. Svetske migracije, s jedne strane kvalifikovanih (posebno školovanih i visokokvalifikovanih), a s druge nisko kvalifikovanih i nekvalifikovanih osoba, iznosile su 2000. g. Više od 175 mil. ljudi. Najviše je od toga otpadalo na Evropu (56 mil.), zatim Aziju (50 mil.) i Severnu Ameriku (41 mil.). Deset zemalja imalo je više od 4 mil. Migranata, najviše SAD (34,9), Rusija (13,2) i nemačka (7,3). S obzirom na na smer migracionih pravaca zemlje su se izrazito izdiferencirale na na useljeničke (SAD, EU, Saudijska Arabija), i iseljeničke (Indijski potkontinent, Ukrajina, andske zemlje). Nasuprot svetskim migracijama kao pokazatelj mobilnosti takoĎe su značajne dnevne i sezonske migracije, posebno izrazite u visokorazvijenim zemljama. Na mobilnost ukazuju i turistička kretanja, zatim narasli robni, finansijski i informacijski tokovi kao pokazatelji globalizacije i istovremeno nejednakog regionalnog razvoja. Moţe se zaključiti da u svetskim razmerama sve više jača potraţnja za kretanjem, mobilnošću. To dovodi do stvaranja tzv. ―mreţa za mobilnost‖. Takve mreţe treba da čine kombinovan i integrisana sistem, usklaĎen s ekonomskim, političkim i ekološkim interesima i ljudskim socijalnim potrebama.

-----------

185

GEOGRAFIJA SAOBRAĆJNIH GRANA ЖЕЛЕЗНИЧКИ САОБРАЋАЈ

Sl. 8. - Локомотива Rocket, 1829.г. Проналазак парне локомотиве Џорџа Стивенсона – 26.09. 1825.г. – Locomotion прва парна локомотива, која је превозила путнике и робу на линији Стоктон – Дарлингтон (брзина 15 km/h). – 1829.г. – Локомотива Rocket Џорџа Стивенсона постиже брзину од 56 km/h. – 1830.г. - прва комерцијална линија између два града: Манчестер – Ливерпул (са локомотивом Rocket). Железница је успоставила прве урбане системе и омогућила приступ ресурсима и тржиштима пространих територија. Своју праву афирмацију, железнички саобраћај доживљава у САД. – Прва пруга отворене на линији Балтимор – Охајо 1830.г. – Прва трансконтинентална линија Њујорк – Сан Франциско 1869.г. Danas se razvijaju nove vrste ţelezničkog transporta – lokomotive na vazdušnom ili magnetnom jastuku, monošinske pruge, ţelezničke linije s automatskim obrtanjem pravca, superbrzi vozovi itd. Elektronsko praćenje i sigurnosni ureĎaji su povećali tačnost i bezbednost saobraćaja. Najveću ţelezničku stanicu ima Čikago, sa 60 koloseka.

186

Ţelezniĉki saobraćaj данас zauzima drugo mesto po obimu prevoza tereta (posle morskog) i putnika (posle automobilskog). Po ukupnoj duţini mreţe puteva (oko 1,2 mil. km) on zaostaje iza automobilskog i vazdušnog transporta. Glavna funkcija ţelezničkog saobraćaja je prevoz masovnih industrijskih i poljoprivrednih tereta (ugalj, čelik, ţito i dr.) na velika rastojanja. Karakteristična osobina ţelezničkog saobraćaja je masovnost prevoza, veća sigurnost, regularnost kretanja i manja zavisnost od prirodnih uslova, vremena i godišnjeg doba, nego drugih vrsta saobraćaja. Velike razlike u nivou razvoja ţelezničkog saobraćaja (duţina, gustina mreţe, stepen elektrifikacije ţelezničkih pruga i dr.) po regionima i zemljama sveta. U celom svetu se smanjuje duţina ţelezničkih pruga, posebno u razvijenim zemljama. Nove pruge grade se samo u pojedinim, najčešće nedovoljno razvijenim zemljama (Rusija, Kina). Po duţini mreţe ţelezničkih pruga vodeću poziciju u svetu zauzimaju najveće po površini zemlje: SAD (232 000 km pruga u eksploataciji, 2004. g.), Rusija (87 000 km; ZND 150 000 km), Kanada 73 000 km (3 transkontinentalne pruge), Indija (59 000 km), Kina (58 000 km), Nemačka, Argentina, Francuska, Meksiko. Na te zemlje dolazi preko polovine ukupne duţine pruga sveta. U SAD je izgraĎeno 9 transkontinentalnih pruga koje povezuju pacifičke luke Los AnĎeles, San Francisko, Ričmond i Sietl sa većim brojem priatlantskih luka, uključujući i Njujork. U ZND su najduţe linije Transsibirska i Turkmenistansko-sibirka. Bajkalsko-amurska pruga (BAM), duga je 2200 km (Ust Kut – Komsomolsk na Amuru). U Latinskoj Americi ima dve transkontinentalne pruge: Buenos Aires – Valparaizo i Buenos Aires – Antofagasta. Najduţa ţeleznička pruga je Lisabon – Madrid – Pariz – Minhen – Berlin – Varšava – Moskva – Novosibirsk – Vladivostok. Ppovezana je u jednu liniju 1903. godine. Ona povezuje Atlantsku i Pacifičku obalu. Rastojanje se prelazilo ranije za 13 dana i noći, a danas je upola kraće. Za nas su vaţne dve evropske ţelezničke linije: 1) linija nekadašnjeg „Orijent ekspresa― Pariz – Ţeneva – Milano – Trst – Beograd – Sofija – Istambul, i 2) Berlin (Varšava) – prag – Budimpešta – Beograd – Sofija – Solun – Atina. Po gustini ţelezniĉke mreţe vodeće su evropske zemlje (gustina u Belgiji iznosi 133 km na 1 000 km2). Zemlje Severne Amerike i Zapadne Evrope su prezasićene ţelezničkim prugama, a neke zemlje Afrike i Azije ih uopšte nemaju. Gustina ţelezičke mreţe u proseku za zemlje Afrike iznosi samo 2,7 km na 1 000 km2). Gustina mreţe je u nekim zemljama asimetrična – u Rusiji je najveća u evropskom delu, u Indiji na severu (Pendţab), u Kini na istoku, u Kanadi na jugu, u Brazilu i Australiji na jugoistoku itd. Po nivou elektrifikacije ţelezničkih pruga takoĎe prednjače evropske zemlje (u Švajcarskoj je elektrificirano oko 100% pruga, u Švedskoj 65%, u Italiji, Austriji i Španiji preko 50%, u Rusiji 43%. U pojedinim regionima i zemljama koloseci imaju razliĉite širine. Normalni kolosek ima širinu 1435 mm (75% pruga u svetu). Široki kolosek imaju: 1524 mm Rusija; 1600 mm Irska i deo Indije; 1676 mm Španija. Po obimu tereta vodeću poziciju u svetu zauzimaju SAD, Kina i Rusija; po broju putnika Japan (395 mlrd p-km), Kina (354), Indija (320), Rusija (192), Nemačka (60 mlrd p-km).

187

Sl. 9. - Ţelezniĉki prevoz putnika u svetu 1980-2004. 2.200 2.000

Billions of passengers-km

1.800 1.600 1.400 1.200 1.000

Asia

0.800

America

0.600

Africa and Middle East

0.400

Europe

0.200

Total Passengers-km

0.000

Sl. 10. - Ţelezniĉki prevoz tereta u svetu, 1997-2004

8,000 7,000

Billions of tons-km

6,000

Asia

5,000

America

4,000

Africa and Middle East

3,000

Europe

2,000 1,000 0

1997

1998

1999

2001

2002

2003

2004

Najveći deo ţelezničkih linija u svetu su nadzemne. Gradnja pruga je velika investicija, izmeĎu ostalog zbog tunela, mostova, nasipa itd. Oko 6% ukupne duţine pruga u svetu je u tunelima. Klasičan primer u tom pogledu je Švajcarska. Godine 1882. otvoren je tunel Sen Gotard dug 14,6 km, a kasnije Simoplon I (18,8 km) i Simplon II (19,8 km), koji povezuju Švajcarsku i Italiju. Od 20 najduţih tunela u svetu u Japanu se nalazi 5, meĎu kojima je najduţi „Seikan―, koji spaja ostrva Honšu i Hokaido ispod tesnaca Cugaru. Njegova ukupna duţina iznosi 54 km. „Dai Šimicu― je treći (23 km) a „Kanmon― peti (19 km). Japan je izgradio i najduţi most (vijadukt) na svetu, koji spaja 188

Kobe sa o. Avaji (3910 m). Tunel ispod Lamanša („Eurtotunel―), izmeĎu Folkestona u V. Britaniji i Kokela u Francuskoj, dug je 50,45 km. Ima dvojni kolosek kojim saobraćaju brzi vozovi (tzv. „šatl vozovi―). Pušten je u promet 1994. g. Eurotunel se sastoji iz tri paralelna tunela, od kojih su dva za ţeleznički saobraćaj i jedan servisni. Prokopan je na dubini 25-40 m ispod morskog dna. Ivesticija je koštala oko 13,5 mlrd. USD a bilo je angaţovano ukupno 15 000 radnika.

Šinkansen U nekim razvijenim zemljama (SAD, Japan, Nemačka, Francuska) izgraĎeni su superbrze pruge (brzine preko 200 km/h) kao što su: Šinkansen u Japanu, TŢV (TGV – Train à Grande Vitesse - vozovi velikih brzina) u Francuskoj, Transrapid u Nemačkoj. Ţelezničke pruge zemalja ZND, EU, Severne Amerike u okviru svojih regiona su povezane u jedinstven saobraćajni sistem, tj. Čine regionalne sisteme ţelezničkih pruga. Francuske lokomotive i ţelezničke kompozicije koriste se u mnogim zemljama sveta. Firma Alstom je konstruisala lokomtovu za TŢV koja dostiţe 350 km/h. Na Tajvanu je izgraĎena linija TŢV Tajpej-Kaošing (2003. g.), u Kini Peking – Šencen (1997. produţena do hongkonga), u Republici Koreji Seul – Pusan (422 km), u Australiji Sidnej – kanbera (290 km), u Rusiji Moskva Sakt Peterburg (Voz „Sokol― pušten u promet 2001. g., kreće se brzinom 160 km/h i prelazi rastojanje za 3 h i 40 min.), u SAD Boston-Njujork-Vašington. Evropska unija dosta ulaţe u izgradnju brzih pruga da bi povećala svoju tetirotijalnu koheziju. U planu je povezivanje s TŢV lnijama Francuske, Nemačke, Španije, Švajcarske i Italije. Predstoji izgradnja tri linije TŢV preko Švajcarske: 1. Cirih – Milano preko Sen Gotharda (s tri tunela ukupne duţine 83,9 km); 2) Lotsberg – Bern – Milano (tunel 34,6 km); 3) Lion – Torino (tunel ispod Mot Ţeni dug 52 km). Preko Austrije se gradi TŢV linija Minhen – Verona, sa tunelom ispod Brenera. Predstoji izgradnja tunela ispod Pirineja za TŢV Liniju Pariz – Madrid. U planu je da se ta linija produţi do maroka, kroz tunel ispod Gibraltara. 189

Sl. 11. - Vreme putovanja pre i posle uvoĊenja vozova velikih brzina (ĉasova)

Seoul - Busan Tokyo - Osaka Paris - Marseille Madrid - Seville London - Paris

Paris - Bruxelles Berlin - Hannover After

Hannover - Wurzburg

Before

Firenze - Rome 0

1

2

3

190

4

5

6

7

DRUMSKI SAOBRAĆAJ Drumski saobraćaj ima vodeću ulogu u prevozu putnika (80% svetskog prometa putnika), a takoĎe roba na kratka i srednja rastojanja (―od vrata do vrata‖) MeĎu drugim vrstama saobraćaja vodeći je i po duţini mreţe saobrćajnica (24 mil. km, ili 70% svetskog saobraćajnog sistema).

Sl. 12. - Карл Бенц за воланом свог аутомобила (1885) Развој аутомобила и друмског саобраћаја • • •

Друга половина 19. века обележена је развојем мотора са унутрашњим сагоревањем. 1885.г. Карл Бенц конструише први аутомобил са унутрашњим сагоревањем на три точка, претечу модерног аутомобила. 1885.г Готлиб Дајмлер конструише претечу данашњег моторцикла, а годину дана касније и први аутомобил на четири точка.

191

• •

1913. u Fordovim fabrikama uvedena pokretna proizvodna traka. U periodu od 1909-1927. Fordove fabrike su proizvele 15 miliona automobila (čuveni model „TT―) koji su preplavili američko trţište. Osim navedenih, zasluge za razvoj automobilskog saobraćaja imaju Nemci Rudolf Dizel i dvojica sinova Adama Opela, Francuzi Lui Reno, Mišelin (zasluga za pneumatsku gumu), Milde, Dore, Porše, Englezi Frederik i Čarls Rojs, Dizraeli (napravio dvoetaţni autobus), Italijan Vinčenco Lančija. Američki veterinarski lekar Danlop prvi patentirao pneumatsku gumu za automobile 1890. g.

Na početku 2000. godine u svetu je bilo 522,6 mil. ličnih, preteţno lakih automobila i 190,7 mil. komercijalnih vozila (teretnih i poluteretnih). Najveći automobilski park imaju SAD, Japan i Nemačka. Dok u Zapadnoj Evropi i u manjem stepenu Severnoj Africi, Japanu i Australiji preovlaĎuju laki automobili, to u zemljama u razvojuAfrike, Azije i ZND polovinu voznog parka čine kamioni, autobusi i druga specijalna vozila. U Kini taj procenat je veoma visok, blizu 90%. Kina ima lakih automobila toliko kao Saudijska Arabija, koja je sto puta manja po broju stanovnika, i samo dva puta više nego mala zemlja Luksemburg. Veliki broj motocikla, bicikla i rikši u Kini, Indiji i drugim azijskim zemljama, zamenjuje automobile u gradskom saobraćaju. Veliki deo automobilskog parka i drumske mreţe koncentrisan je u razvijenim zemljama. Od ukupnog broja automobila u svetu, koji danas prelazi 650 mil., oko 80% je koncentrisano u zemljama Severne Amerike (oko 250 mil., od kojih 200 mil. u SAD), Zapadnoj Evropi (preko 200 mil.) i Japanu (preko50 mil). Prosečna snabdevenost automobilima u svetu je – na jedan laki automobil dolazi 11,6 stanovnika. Najveću snabdevenost imaju Italija (1,7), Nemačka i Australija (1,9), Austrija i Švajcarska (2), SAD i Francuska (2,1), Kanada, V. Britanija, Belgija, Švedska, Španija (2,3), Japan norveška i Holandija (2,4), itd. Najrazvijeniju mreţu mreţu autoputeva imaju SAD (1/4 ukupne duţine), Kina, Japan, Indija, Rusija, evropske zemlje. Evropa po gustini autoputeva prevazilazi sve ostale regione sveta. Po drumskom teretnom saobraćaju prvo mesto zauzimaju SAD. U pojedinim zemljama i regionima sveta (ZND, EU, Sev. Amerika) autoputevi sačinjavaju jedinstvene saobraćajne sisteme (nacionalne, meĎunarodne). Prvi asfaltirani put je izgraĎen 1901. g. u Monte Karlu. Četvrt veka kasnije u Italiji je izgraĎena prva automagistrala. Izgradnja automagistrala razvila se u nemačkoj 1930-tih. godina. Nacistička Nemačka je imala plan da izgradi mreţu autoputeva u Evropi sa centrom u Berlinu. Najveću ukupnu duţinu automobilskih puteva imaju SAD (5 mil. km), Francuska, Australija, kanada, rusija, Indija. Ako bi se sabrale površine automobilskih puteva u SAD, dobila bi se površina ravna Velikoj Britaniji (244.000 km2). Brazil je izgradio

192

dobre autoputeve prema unutrašnjosti, u cilju osvajanja i naseljavanja Amazonije i drugih predela (magistrala Brazilija – Belen, Transamazonika, Nord-perimetral itd.). Kina takoĎe gradi puteve prema unutrašnjosti. Brzi autoputevi – autostrade, su najviše zastupljeni u SAD, Japanu, Italiji, Nemačkoj, holandiji. Gustina drumske mreţe (km/100 km2) je najveća u Zapadnoj Evropi (posebno Nemačka, Danska, Holandija, Velika Britanija). MeĎunarodne automagistrale igraju vaţnu ulogu za ostvarivanje meĎunarodnih veza i za integrisanje saobraćajnih sistema pojedinih zemalja. Takve postoje u Evropi i Severnoj Americi (Panamerički put). Godine 1993. odrţan je sastanak ministara saobraćaja zemalja članica EU na o. Krit. Tada je doneta odluka da se izgradi 10 „transportnih koridora―. Njihov cilj je da se poveţu Severna, Srednja i Jugoistočna Evropa, i da se ovi koridori produţe prema Turskoj i zemljama Bliskog i Srednjeg Istoka. Srbiju presecaju dva evrokoridora – VII (plovni) i X (drumski). Modernizacija drumskog saobraćaja ide u dva pravca – modernizacija automobilskog parka i modernizacija drumske mreţe. Zahvaljujući specijalizaciji i izradi vozila za specijalne namene i tečne terete, kontejnetovoza, panelovoza, rashladnih trejlera i dr., drumski saobraćaj je počeo uspešno da konkuriše ţelezničkom transportu. Zapadnoevropski standardi dopuštaju autovozove ukupne teţine do 44 tone i duţine 18 m. Oni su usaglašeni sa evropskim normama za bezbednost na putevima i zaštiti puteva. U SAD i kanadi su dozvoljeni veći autovozovi, a u Australiji još veči – 50 m i preko 100 tona. Postoje tegljači i platforme, koje omogućuju u vandrumskim i drugim uslovima da se prevoze superteški tovari. Drumski saobraćaj stvara dosta ekoloških problema. Na drumski saobraćaj otpada preko 40% entropogenog zagaĎivanja atmosfere. Zbog toga u razvijenim zemljama prelaze na bezolovni benzin i katalitičke neutralizatore odraĎenih gasova. Time se smanjuju zagaĎenja u gradovima i urbano-industrijskim aglomeracijama. U Zemljama Zapadne Evrope, Japanu i J. Koreji visok procenat automobila koristi gas i dizel gorivo. Perspektivni pravac je usavršavanje elektromobila, posebno za gradski saobraćaj. Karakteristično za drumski saobraćaj je veliki broj udesa. U zemljama ZND i SAD u drumskom saobraćaju godišnje gine oko 40-50 hilj. ljudi, u Francuskoj 10 hilj., u japanu 5 hilj. itd. S tim u vezi, uvedeno je ograničenje brzine. U većini zemalja, čak na autoputevima, brzina je ograničena na 100-120 km/h.

193

CEVOVODNI TRANSPORT Cevovodni saobraćaj je relativno mlaĎi, ali ekspanzivan vid saobraćaja, koji sluţi za transport tečnih, gasnih i rasutih vrsta proizvoda. U najvećem obimu cevovodima se transportuje zemni gas, nafta i derivati nafte. Gaso- i naftovodi (ukupna duţina u svetu dostiţe 1,8 mil. km2) najviše su rasprostranjeni i naftonosni i gasonosnim regionima Severne amerike (SAD, Kanada), ZND (Rusija), Bliskog i srednjeg Istoka, a takoĎe EU koja uvozi velike količine nafte i gasa. Po obimu rada cevovodnog saobraćaj na prvom mesti je Rusija (više od polovine svetskog prometa u toj vrsti transporta).

Sl. 13. – Transaljaski naftovof Za početak cevovodnog transporta smatra se 1865. g. kada je u SAD izgraĎen prvi naftovod duţine 6 km. Deset godina kasnije izgraĎen je naftovod duţine 100 km. U Rusiji je na predlog velikog ruskog hemičara D. I. Mendeljejeva, 1907. g. izgraĎen naftovod od Bakua do Batumija (885 km). U SAD su pristupili izgradnji produktovoda (za benzin, mleko, brašno, mlevenu rudu i koncentrate, ugalj itd.). Danas je najduţi gasovod iz Jamburga (poluostrvo Jamal u Rusiji) do Nemačke. Naftovod „Druţba― počinje u Povolţju (Rusija) i pruţa se preko Budimpešte, Bratislave do Švedta u Nemačkoj (ukupno 5 500 km). U SAD je interesantan Transaljaski naftovod, koji se zagreva. Zemlje veliki proizvoĎači nafte imaju po pravilu razgranatu mreţu naftovoda od nalazišta do izvoznih

194

luka i rafinerija. Meksiko već raspolaţe sa 40.000 km cewvovoda, Iran preko 10.000 km. Vaţan je naftovod od Ahvaza (Iran) do Iskenderuna (Turska), dug 1852 km. U Saudijskoj Arabiji rade naftovodi Darhan – Ras Tanura, Darhan – Bahrein, Darhan – Abkaik, Abkaik – Ras Tanura, Katif – Saida (Sidon, Liban) dug 1712 km. Ukupna duţina naftovoda u Saudijskoj Arabiji iznosi preko 4500 km. Veliki cevovovodi u svetu su: Reduter – Port Kredit (4,8 hilj. km) – naftovod; Edmonton – Montreal (3,2 hilj. km) – naftovod; Hjuston – Njujork (2,5 hilj. km) – produktovod; Bomont – Lindon (2,4 hilj. km) – produktovod; Longvi – filadelfija )naziva se „Big Inč―, duţine 2000 km) – gasovod. U Evropi cevovodi se pruţaju od uvoznih luka ka unutrašnjosti kontinenta. Takvi su: Sen nazer – Nirnberg (2 000 km) – benzinovod, Kadiz – Saragosa (1,2 hilj. km) – naftovod, Marselj – Karlsrue – Keln (800 km) – naftovod, Đenova – Minhen (1120 km) – naftovod, Đenova – Ingolštadt (650 km) – naftovod, „Adrija― Rijeka – Budimpešta – Bratislava (650 km) – naftovod; Trst – Ingolštadt (460 km) – naftovod. Od ukupne duţine cevovoda, oko 60% se nalazi u SAD, 9% u latinskoj americi, 7% u Kanadi, 5% na Bliskom i Srednjem Istoku. Od magistralnih gasovoda, 70% su u SAD. Relativno mnogo gasovoda ima u zemljama ZND. Kao veliki čvor gasovoda je selo Dašava (Dašava – Kijev, Dašava – Moskva itd.).

195

ВОДЕНИ САОБРАЋАЈ

Sl. 14. - Clermont, 1807. година • • • • • • • •

Почетком 19. века успостављене су прве редовне поморске линије широм света, посебно између Европе и Северне Америке. Саобраћај на њима су одржавали брзи једрењаци – клипери. Први брод на механички погон (Clermont) конструисао је 1807. године Роберт Фултон. ―Клермон‖ је одржавао редован саобраћај на реци Хадсон, САД. Пароброд Savannah је први прешао Атлантик 1919. године (Њујорк – Ливерпул) за 29 дана. Прва редовна трансатлантска путничка линија уведена је 1838. године. Значајна унапређења пароброда представљали су увођење елисе (1840) и челичне арматуре (1860). У периоду 1840-1870. година развитак једрењака кулминира. Године 1850. учешће пароброда у тонажи светске морнарице износило је само 6%, а 1892. год. већ 50%. Istorijski značaj ima brod „Protos― 1880. g. On je dovezao na Londonsko trţište zamrznuto meso iz Australije, čime je počeo prekookeanski prevoz lako kvarljivih proizvoda – mesa, maslaca, citrusovog voća, banana itd. Krajem prošlog veka u Baltičkom moru počeli su koristiti prve feribote za prevoz ţelezničkih kompozicija.

196

MORSKI SAOBRAĆAJ ima prvorazredni značaj za ostvarivanje spoljne trgovine. On obezbeĎuje oko 4/5 ukupnog transporta u meĎunarodnoj trgovini. U njemu je posebno veliki udeo prevoza tereta (nafte, derivata, ruda, uglja, ţita itd.). Morskim transportom se preveze preko 5,5 mlrd. t tereta godišnje. Morski transport preveze relativno mali deo ukupnog fizičkog obima prevezenog tereta, ali zbog velikog prosečnog rastojanja (7-8 hilj. km) na njega otpada 60% od ukupnog svetskog prevoza robe. Rokovi dostave roba u vodenom transportu su najveći. To je povezano kako s velikim rastojanjima, tako i sa činjeniocom da je svetska trgovačka flota jako zavisna od meĎunarodne trgovine naftom. U porastu su meĎunarodni morski prevozi rasutih tereta, posebno uglja, ţita, nerudnih sirovina. Uporedo sa interkontinentalnim, meĎunarodnim transportom, morski transport ostvaruje u velikom obimu prevoz tereta sa velikom i malom kabotaţom u granicama svoje zemlje. Velika kabotaţa – to je plovidba brodova izmeĎu luka različitih morskih basena (na primer Vladivostok – Novorosijsk – Arhangelsk), mala kabotaţa predstavlja prevoze izmeĎu luka jednog mora (Bar – Bari). Po obimu tereta (29 trln. t-km) i proizvodnosti rada morski saobraćaj mnogo prevazilazi druge vrste saobraćaja. Cena prevoza tereta morskim putem je najniţa od svih vrsta saobraćaja. Proizvodnost rada u morskom transportu je 5-6 puta veća, nego u ţelezničkom i rečnom, a cena je gotovo 2 puta manja, nego u tom vrstama transporta. Najefikasnije je korišćenje morskog saobraćaja pri pevozu tereta na velika rastojanja. Morski prevoz u unutrašnjem prometu (mala kabotaţa) je manje efikasan. Za ostvarivanje prevoza morski transport ima sloţena i raznovrsna sredstva – flotu, morske luke, remont brodova itd. Morski prevoz opsluţuje nekoliko desetina hiljada brodova, ukupne tonaţe preko 500 mil. Bruto registarskih tona (BRT = 100 kubnih stopa = 2,83 m3). Svetska trgovačka flota se sastoji od preko 40 hiljada brodova. Glavni deo trgovačke flote pripada Japanu, Rusiji, Grčkoj, Kini, Norveškoj, V. Britaniji, Danskoj. Najveća tonaţa je pod liberijskom i panamskom zastavom. Plovidba pod tuĎom „povoljnom― zastavom, je uslovljeno uglavnom finansijskim olakšicama. Najveće flote plove pod zastavom Paname (72 mil. BRT), Liberije (60), Grčke (30), Kipra (25), Bahamskih ostrva (drţava u Vest-Indiji) (po 20), Kine (17), Rusije (15), Norveške (15) SAD (13 mil. BRT). Ipak svetsko liderstvo Paname, Liberije, Kipra i Bahamskih ostrva je uslovno, pošto je veliki deo njhovih flota vlasništvo SAD i zapadnoevropskih zemalja (meĎu kojima Francuske, V. Britanije i Nemačke), koje koriste politiku ―jeftine‖ zastave da bi izbegle visoke takse za registraciju, kontrolu broja i kvalifikacija posade, i koristile dozvolu da sastave posadu od stranaca. U svetu ima nekoliko vodećih klasifikacionih organizacija (brodski registri), koje vrše nadzor nad trgovačkom flotom. Najuticajnijai meĎu njima je „Lojd―.

197

Veliki deo svetske trgovačke flote zauzima tankerska flota. Oko 40% nosivosti svetske flote čine tankeri, koji prevoze naftu i naftne derivate. Poslednjih godina deo tankerske flote je isključen iz eksploatacije, pretopljen ili pretvoren u rezervoare za naftu. Tankeri su veliki zagaĎivači Svetskog okeana (ispiranje, havarije). Glavni pravci kretanja tih tankera su iz regiona Karipskog mora u SAD i zapadnu Evropu, i iz zemalja Bliskog Istoka u Zapadnu Evropu, SAD i Japan. Zbog zasićenosti trţišta tankerima, vodeći brodograditelji su se preorijentisali na gradnju drugih tipova brodova – za kombinovane terete (ugalj-nafta, ruda-nafta itd.), gasovoze, platforme za podmorske bušotine za naftu. TakoĎe se grade specijalizovani brodovi za ţito, drveni materijal, ugalj itd. Nove mogućnosti otvaraju specijalizovani kontejnerovozi, barţovozi (lihterovozi), brodovi tipa „RO-RO― za prevoz šinskih vozila itd. Formiran je sistem svetskih kontejnerskih linija, koje opsluţuju ekonomske veze najrazvijenijih regiona sveta. U novije vreme se pojačalo interesovanje za srednjetonaţne brodove za prevoz hemijskih proizvoda, kao i za trgovačke brodove, prilagoĎene da plove u sloţenim navigacionim uslovima Arktika. Luke su druga vaţna komponenta, uporedo s flotom, u vodenom transportu. U svetu ima preko 700 opremljenih luka. Njihove mogućnosti su veoma različite. Najvaţnije karakteristike luka su promet robe, specijalizacija po vrstama robe, maksimalna tonaţa brodova koji mogu ući u luku, proizvodnost kompleksa na keju, brodska mesta, odnos izmeĎu utovara i istovara robe itd. Stvaraju se lučkoindustrijski kompleksi za doradu uvozne ili izvozne robe ili za reeksport, specijalizovani kejovi za drveni materijal, ţito, ugalj, kontejnere, automobile itd. Lučki ureĎaji su skupi i sloţeni. Oni se grade u dugom periodu i teško se proširuju i modernizuju. Gornja granica starosti brodova je oko 30 godina, a novi tipovi brodova se pojavljuju svakih 10 godina. Luke se eksploatišu mnogo duţe. Veliko tehničkov dostignuće su luke – veštačka ostrva u zalivu Kobe, na ušću reke Rajne (kod Roterdama), na reci Labi, na reci Sveti Lorenc i po severoistočnoj obali SAD, kao i ureĎaji za utovar nafte u Persijskom zalivu. MeĎu okeanskim basenima prvo mesto po obimu morskog teretnog prevoza zauzima Atlantski okean sa okolnim morima, na čijim obalama su razmeštene najveće morske luke sveta: Roterdam (Holandija), Antverpen (Belgija), Hamburg (Nemačka), London (V. Britanija), marsej (Francuska), Đenova (Italija), Nju Orleans, Nju Jork, Filadelfija (SAD). Mnoge velike luke nalaze i na obalama Tihog okeana - Kobe, Tiba, Jokohama, Nagoja (Japan), Šangaj (Kina), Pusan (R. Koreja), Sidnej (Australija), Vankuver (Kanada) i Indijskog okeana – Karači (Pakistan), Bombaj i Kalkuta (Indija), Kolombo. Uporedo s univerzalnim postoje i specijalizovane luke za izvoz nafte (na pr. Ras Tanura u Saudijskoj Arabiji, Mina al Ahmadi u Kuvajtu, ostvo Karg u Iranu, Amuaj i La Salinas u Venecueli), rude (Tubaran u Brazilu), uglja (Ričards Bej u JAR), ţita, drveta i drugih proizvoda.

198

Sl. 15. - Tonaţa brodova po zemljama registracije, 2003.

Tanker

China

Dry Bulk

Hong Kong

Container

Norway (NIS)

Other

Singapore Cyprus Malta Bahamas Greece Liberia Panama 0

20,000

40,000

60,000

80,000

100,000

120,000

199

140,000

160,000

180,000

200,000

Танкери – економија размера

Sl. 16. - Т2 танкер

Sl. 17. - Seawise Giant у поређењу са Ајфеловом кулом

200

Нафтни танкери – пример примене економије размера, чиме је омогућен транспорт робе мање вредности на већим растојањима. Развој танкера је нарочито интензиван после Другог св. рата. • Т2 танкери (1942.г) - 16000 dwt • VLCC (Very Large Crude Carrier) - 200000-300000 dwt • ULCC (Ultra Large Crude Carrier) - преко 300000 dwt • Највећи танкер на свету је Seawise Giant изграђен 1979.г. 564763 dwt, 35,3 пута већи од Т2 танкера. Sl. 18. - Veliĉine tankera

Coastal Tanker (205 m)

Aframax (245 m)

Suez-Max (285 m)

VLCC (350 m)

ULCC (415 m)

201

Sl. 19. - Pet generacija kontejnerskih brodova First Generation (1956-1970) Converted Cargo Vessel Converted Tanker

Length Draft 135 m