[Egon Fekete] Jezicke doumice.pdf

1Цта је (ко г-) дописницав

б !§• 3 ~ ви". Ипак, очеку]е и наше оОЈашњење. мушког рода (одноино ш веж мове и у четвртом) најчешће Окде се сутрећемо са једивм зани1.>т(Ш пптбн.ем Наиме, супрот- лик тзв. одређеиог приде> > гак.и.ајЈ се слеи н слепаџ. облиив (са завршетком на - «, 2 2 -2 * Р е ч и сродни по значењу, а иеједнв- млади, драгиУ, у приде л У ^ 3 | « јј ки граматички. Неједнаки отуда ова ди«п-инкција се г •кцеиту ( о чеа | ј ј што је једна реч - цридев (слев), а • поиме» '. ^ Друга - именица (слепац). По прави особиву, а 1 меЈћ® и Ш п | = лу, придев означава и»е и упот' ®? Има ли ту какве посебности? И има 23 ; ~ и нема. Није посебност у томе што се X 1Ч?и,ч(чв (слеп). попут сваког приде-

•О

р/ /

/Ф

/

ЈО

Џ^вс

Ј5

^ ЈВ *

(8 5

• •

о к

X.

ф А

«

О

8 3б §

3! '»

о о Н о

§

'

X

о « 21: с >> о # ® 8 4» о а

П

и

^

, > ^

5 2 Ц* 2 в . >а . Ж м х м јј; ј- гс

А«атри

О

*

1 Ч Ш Т * 5 јј^ Ј 2 5

8

Е

5

V

...

, .'0".е>

V д

1

V Ш

^

4. ...

*

Ш >л.

о ЛУ .4

,

в

Т 5

„

.«?

о-

\

4

л

-

>>У> ^

.СГ А&

• •"•КV

0

,

%* З-У

,ч«. - .«'• В

7А». Орк'

О«

ш з

о

>,;.Ј

СК

XV •

• ->Л *

*

Л* & & # Л'

Л.

Егон Фекете

Језичке доумице

Библиотека Пут у речи

Књига 7

Уредник Милош

Јевтић

Ова књига се не сме без дозволе аутора, ни у целини ни у деловима, умножавати, прештампавати нити преносити ни у једном облику нити икаквим средством. Она се без одобреља издавача не сме ни на који други начин нити икаквим другим средствима дистрибуирати нити пак умножавати. Сва права на објављивање ове књиге задржавају аутор и издавач према одредбама Закона о ауторским и сродним правима.

Егон Фекете

ШИЧКЕ ДОУМИЦЕ Новије и старије

БЕОГРАДСКА К Њ II Г Л

Београд, 2005

Соруп§ђ{ © Београдска књига Соруп§ћ1 © Егон Фекете

РАЗБОРИТЕ ЈЕЗИЧКЕ ДОУМИЦЕ

СЛГутора ове књиге не треба посебно представљати; његова стручна реч о језику, компетентна, промишљена, одмерена већ одавно се у нашој јавности с пажњом слуша на радију, ревносно чита у дневној штампи. Људи којима је стало до тога да нам изражајна култура квалитетом не омане знају да ће, консултујући тог неуморног заговорника језичке правилности, тог врсног стручњака, најлакше отклонити своје недоумице око тога којој је, од двеју конкурентних изражајних форми које „колају унаоколо", исправније приклонити се. Тим упућенима, а поготову онима који тек треба да им се у тој упућености придруже, ова ће књига бити упечатљив доживљај зато што се сад, захваљујући њеном постојању, нађоше на окупу, у свако доба сваком приступачне, толике разборите језичке доумице меродавног. Честитам издавачу на правилном избору који је учинио прихватајући се штампања ове књиге. Милка Ивић

5

"Ц.шг/ ч о д . т

у

п

т

ж т ч о м

V?

сјмс-Ф 31.' -У!нт ж*> вчочх^ж

:Т

,'!.Ц:Ш> ЏЦ Мвфг, к-1Нндрао (|; ГОЈ^ОМ^зи

:

ти ад & џ п ОТ ' НЛУЈУПГ^он ,«>•!

((•.ноадт'. г>иш.к1$и ИЈВ-т^П' то«фс« нЛ^г^-илах«! дво зз отав [м вн.итвте«

глујт,

. • (оновдо^м адкмуод. зиукејк. зтнчодсвч ::•>!;;:л- • ,здав. • 11! нЏхЦфкн мошЈинжр! № /нвдкЈи)• шг-.: з-јН

Језичке доумице

БЕЗ ЈЕЗИЧКЕ КУЖУРЕ

тужно је, али и поражавајуће за културу језика, колико је заправо безуспепшо указивати и подсећати на то у којој мери је говор личности на јавној сцени, посебно на телевизијској и радијској, крајње озбиљан и одговоран посао. Реч је, дакако, првенствено о онима који професионално наступају на тим медијима. Зна се добро да њихов језик има неодољив утицај на језички изражајни манир слушалачког аудиторијума, а тиме и на језичку културу публике уопште. То, међутим, као да је више јасно слушалачкој публици, мање пак, нажалост, посленицима јавне речи, онима којима је ваљаност језичког изражавања не само посао већ и дужност. Отужно је, али и поражавајуће, отуда, да сва упозорења не само (лаичке) публике, већ и меродавних језичких посленика или чак институција (као, на пример, Одбора за стандардизацију српског језика) као да на јавне медије нема особитог (никаквог) утицаја. То се лако да запазити по језику неких (срећом не свих) говорника (спикера, водитеља, новинара и др.) на готово свим медијима ове врсте (особито на ТВ Студију Б, ТВ БК, а и другима). Није, истина, тешко разумети откуда то да се на јавној сцени појављују говорници (професионални) без потребне језичке и говорне културе, чак и без ваљаног језичког осећања. Али је тешко разумети огкуда то да одговорна лица (уредници, лектори, ако их има) допуштају да се јавности обраћају лица чији језик покаткад не задовољава ни основне елементе језичке коректности, они чији говор, у односу на 7

I гон Фекете ки.ижгицу порму, одражава нсприкладне особине: искрим |диа акцснагска својства речи, сиромаштво језичких изрлжлјиих могу1шости, оскудан речнички фонд, некоректно оргаиичоване реченице, погрсшно употребљавана значења рсчи, посезање за језичким поштапалицама (типа „овај", „дс(|жиитивно", „значи") итд. Навешћемо овом приликом само два примера неоправдане језичке „упорности": Примср први: Одбор за стандардизацију српског језика обавестио је сва јавна гласила о томе како (не) треба употребљавати презимена женских особа. Указано је, поред осталог, на системски неоправдане и добром језичком осећању потпуно стране употребе конструкције типа: „То је рекла Чомић", „Изјавила је Мићић", уместо: „То је изјавила Мићићева/Чомићева", или још боље: „То је изјавила Гордана Чомић", односно „госпођа Чомић", ,ЈЈаташа/председница Мићић" и сл. Ово отуда што су форме Чомић, Мићић заправо облици презимена који се употребљавају за мушка, а пе за женска лица. Рећи - „То је саопштила Мићић" начелно је исто као да је речено: „То је саопштила господин Мићић." Колико је недопустиво елиминисати (женску) форму Мићићева, Чомићева и сл. види се и по томе што је „мушко" презиме употребљено за женску особу немогуће мењати по падежима; не иде, рецимо: „То смо сазнали од - Мићић" всћ једино: „То смо сазнали од Мићићеве" (исказ „сазнати од" захтева, наиме, допуну - у генитиву). Уосталом, није ли чак и унеколико неукусно именовати даму само презименом и то ј о ш „мушким"? Пример други: Говорећи о споју „државна заједница" + „Србија и Црна Гора", указали смо на то да именица „заједница" захтева природну допуну у генитиву, дакле: „државна заједница + Србије и Црне Горе" („заједница" подразумева везу - између некога или нечега, попут: „брачна заједница + мужа и жене" (.мужа и жене = генитив), па и „државна заједница + Србије и Црне Горе"). Други модел (мање препоручљив) „заједницу" допуњује - номинатив, тј.: „државна заједница + Србија и Црна Го8

Језичке доумице

ра (као да је речено: „државна заједница (која се зове) Србија и Црна Гора"). Неодржив је (иако се, изгледа, уходава) трећи модел: „Државна заједница + Србије и Црна Гора". Неодрживост (и јсзичка аномалија) је у томе што је први део, „Србије" - у генитиву (исправно), а други, „Црна Гора" - у номинативу (пеисправно: иста синтактичка позиција, а неједнака падежна допуна). Не једном су нас читаоци питали: Има ли у јавним медијима критеријума (и контроле) језичке ваљаности? Можда, али на то треба да одговоре други.

9

I гон Фекете

БЕЗ КОМЕНТАРА

Ј /аслов овог написа познат је с телевизијских екрана, у прилици када је сама слика или сцена довољна да се може разумети и без коментара. Послужићемо се овом „техником" да на сличан начин укажемо не, дакако, на призоре, већ на текстове, тачније језичке „слике" које саме за себе, без коментара, указују на то шта се, нажалост, може чути с телевизијских екрана од неких професионалних говорника, оних који, уместо да послуже као пример доброг језика и говора, заправо нуде примере изражавања које не треба следити. Реч је, дакако, о говорном језику (кад новинари или водитељи разговор „импровизују", говоре без текста), дакле о језичком моделу који, истина, допушта извесну „опуштеност", али не „ослобађа" од (само)контроле и језичких огрешења, од несувислих, испрекиданих и неорганизованих реченичних исказа, иначе својствених профаном, „(у)личном", али не и професионалном казивању. Илустрације ради, наводимо само неколико (аутентичних) примера (лоше) језичке праксе, забележених у емисијама јутарњег програма (типа - преглед штампе, разговор с гостима у студију и сл.), махом на Студију Б (мада се могу чути и другде), као: „Бомбардовање у и јужно од Багдада"; „Кредит треба да се деси"; ,Даганим стопама, али сигурним, стиже пролеће"; ,Ј1з срца јапанске Владе је стигла ова помоћ" (о аутобусима); „Како ће бити о томе ће се тек видети"; „То је 10

Језичке доумице

шлагворт ако се одлучите за овај лист" (о наслову); „О томе ћемо разговарати с нашим централним гостом"; ,Двоврој се односи на суботу и недељу" (о новинама); „Пратите вести за 8 часова"; „То су занимљиве тачке које су усвојене у Скупштини града"; „Људи не могу да испрате ову медијску пажњу" (о статистици); „Да ли можете да испрапште шта кажем" и др. Шта, пак, рећи за израз којим је једна водитељка (новинарка) изненађење (поводом једне вести) овако исказала: „То је страшно, мозак се због тога захвата." Сиромаштво језичког репертоара оваквих водитеља оглсда се, поред осталог, и у једноличном именовању новинских рубрика речју „прича". У таквом језику, наиме, не постоје - вести, чланци, написи, репортаже, саопштења, коментари, прикази, обавештења и сл., већ једино - „теме" и „приче", као: ,ЈЈрича иде као поднаслов"; „Прича долази из Градског водовода". „Ето, то су приче које вам доносе Вечерње новости"; „То су политичке приче које су врло актуелне ових дана"; „То су приче из наших деишвања"; „Погледаћемо у следећој причи како сте у ванредном стању поштовали одредбе"; „На насловној страни Блица: још једном прича\ д а ј е ухапшен атентатор"; „Од прича посетили смо ВМА"(!). Дакле, у новинама се пишу приче, и то такве које (као што се види) могу: да иду, да долазе, да буду политичке и актуелне, могу да се погледају, чак и да се - посете. Дневне новине, међутим, нису само „причаонице" (пуне прича), већ и „чекаонице", па се саопштава шта нас у њима „очекује", као: „Наставак ове приче вас очекује на страни 9"; „Сви ови текстови вас очекују у данашњем издању листа Политика"; „Јутарњи шгшц се очекује како треба" (о саобраћају); „На првој страници вас очекује какво ће време бити данас", па и: „Ту вас очекује какво вас време очекује" и сл. Дакако, наведени примери нису једини, али ни сами по себи битни; битније је да овакви језички „манири" неометано пролазе свакодневно и сведочи о томе да се у језику јавних медија допушта језик некултивисаног изражавања. А културна јавност управо од тих медија очекује, тачније 11

I гон Фекете

захтева, одговоран одное према језнку, особито говорном, који би требало да служи као пример узорног говорења и изражавања, ако се већ узима (с правом) да је језик једна од најважнијих, ако не и најзначајнијих националних и културних вредности народа.

12

Језичке доумице

ЈЕЗИЧКА (НЕ)ОДГОВОРНОСТ ЈАВНИХ МЕДИЈА

, / Лије у складу с коицепцијом ове рубрике да се бави нечим што није конкретна језичка појава или недоумица. Међутим, одазивајући се на честе захтеве читалаца да проговоримо и о језичкој пракси (неких) јавних гласила, чинимо то јсдипо у знак подршке често изражаваном незадовољству јавности према језику (неких) професионалних посленика говорне речи. И Политика је у последње време, у рубрици Међу нама, у неколико наврата објавила критичке опаске не само лаичке публике већ и неких језичких стручњака, а одпосиле су се на мане и слабости у говорном изражавању посленика на радију, а особито на телевизији. Разумљиво је зашто се критике јавности посебно догичу радија и телевизије. Прво, зато што је изговорена реч, за разлику од „немуштог" писаног текста, заправо врста аудио-музичког феномена, који се артикулише гласом и одликује мелодијским елементима интонације и акцента, што уједно значи да се радијски или телевизијски емитована реч исрцепира - слухом. Ако се има у виду да се у наше време језички материјал дистрибуира и масовно „конзумира" махом путем средстава јавних аудио-система, јасно је коју спагу и моћ сугестије имају електронски медији, али не само као системи информације („пошиљалаца поруке"), већ и као системи који, емитујући језички материјал гласом, истовремено нуде јавни говор као узор, вршећи тиме утицај на обликовање модела и формирање стила (стандардно)језичког изражавања (код „прималаца поруке"). 13

I гон Фекете Ако се има у виду да су се у иеким, не давним временима, примери језичке правилности и лепе речи тражили, по правилу, у литерарним остварењима најбољих писаца, односно, с друге стране, у системским одликама народних говора - који су (захваљујући Вуку) служили као оријентир ваљаности општих или конкретних појединости језичког система - а да се данас језички корпус масовно доживљава слушањем (особито радија и телевизије), а мање и чигањем (добрих текстова), јасно је да језик јавних медија представља изузетно значајан чинилац у изградњи опште језичке културе и пример оптималног изражајног понашања. Судећи, међутим, по знању и умењу неких посленика у тим медијима, стиче се утисак да су култура говора и коректно изражавање заправо систем(ат)ски запостављени. То се може закључити по некњижевном акцентовању стандардних речи (одступања су чак и од основних правила књижевне прозодије), по огрешењима о основна (и основачка) граматичка правила, по синтаксички и смисаоно неспретним конструкцијама реченице, по замуцкивањима и полуартикулисаним „паузирањима" усред текста, по посезању за несувислим речима и језичким поштапалицама, по лежерном, имгтровизованом говору, по употреби колоквијално-ефемерних речи и фраза, дакле по свему ономе чиме се култивисапи и неговани стандардни српски језик не дичи. Не служимо се овом приликом и конкрстним иримерима. Лоше примере („на којима се учи") не наводимо, јер се лако могу наћи у многим емисијама, поготово у онима у којима новинари, водитељи, спикери или други медијатори говоре „уживо", али би, можда, добро послужила идеја - да се такве емисије сниме и накнадно „преиспитају", евентуално и уз помоћ добрих познавалаца језика. Ово и стога што би настојање да се у медијским кућама негује осећај одговорности за сваку јавно изговорену реч било сасвим оправдано. Не само пуке коректности језика ради, већ понајвише стога што јавно изговорена реч, већ смо нагласили, има моћ примера, примера који унапређује или уназађује. Ако је реч о овом другом, не мора се улагати труд - језик 14

Језичке доумице

I шм јс ионако ДОВОЛЈНО запуштен. Ако се жели оно прво - да сс чистота и правилност језика негују (и примером шире) онда се осећај чак и личне одговорности за културу (јавног) гонорења не би смео запостављати. Од професионалних посленика, особито на радију и телевизији, то би се неизоставпо очскивало.

15

I гон Фекете

КАД МОГУ ОНИ, МОЖЕМО И МИ

Ј /аслов овог написа заправо су речи новинарке ТВ Студија Б, изговорене у емисији Јутарљи програм, преглед штампе. Не би их, међутим, било вредно помињати да можда немају и шири смисао од реченог. Наиме, новинарка је читајући наслове на првој страни листа Данас запазила наднаслов: „Укинута пресуда ... против Данаса" и, прочитавши га, готово је ускликнула: „Е па, кад могу они, можемо и ми" (реакција у вези с начелом да се „данас", будући прилошка реч, не мења по падежнима, иако се то у непрофесионалном говору ипак чини). Ннје, дакако, битно што новинарка осим наднаслова није прочитала и сам чланак. А да јесте, опазила би да је у њему, у тексту од свега 14 новинских редова и свега две реченице, чак два пута употребљена (валидна) „непадежна" конструкција назива листа, у првом случају овако: „усвајајући жалбу издавача дневног листа Данас..." (не - Данаса), а у другом: „због ... т е к с т а у л и с т у Данас" (а не - у Данасу). Међутим, битно је нешто друго. На рачун телевизијских студија често се упућују упозорења да међу тамошњим новинарима има и оних чија језичка култура (и знање) не задовољавају захтеве ваљаног изражавања, а поготово узорног језичког израза. Поред оних чији језик може послужити као пример доброг изговора и доброг изражавања, с екрана се неретко чује говор професионалних новинара/спикера прожет огрешењима о основна правила језичке норме. Осим 16

Језичке доумице

флмилијарно-колоквијалног речиика, ирофаних израза и фрача, иогрешно употребљаваних значења речи и облика, игсиретних иоштапалица, уши елушалаца „парају" лоше, испрссецане и нелогичне реченице, неприродна дикција, |прзан говор, а у новије време и све више нетипичан и неирцвилан акценатски изговор речи, често потпуно супротан п осиовним правилима српског акценатског система. Не једном су нас читаоци питали - зашто не пишемо о I оме. Нажалост, штампана реч не пружа добрих могућности ш тумачење изговора и акцената. Но, и без тога, сваки говорпик српског језика који има „слуха" и добро језичко осећање иако уочава чији је говор добар, а чији није. А није добро и исдопустиво је (особито у професионалних говорника) да силазни акценти (дуги и кратки) буду ван првог слога речи (ссм изузетно), као што је недопустиво и да узлазни акценI и буду на једносложним речима, или да се акценти нађу на рсчима које се не акцентују, на таквима као шго су енклишкс (заменичке или глаголске), односно проклитике (вешици и предлози), осим кад се на предлоге, по правилу, ирсноси силазни, али не и узлазни акценат основне речи, кло што је несвојствено добром изговору и неприродно продужавање крајњег вокала речи узлазном интонацијом и сл. Д шта тек рећи о претварању дугосилазног акцента у краткоузлазни или дугоузлазни и преношењу таквог акцента на иоследњи слог речи, да би се на месту „елиминисаног" акцснта изговарала дужина (дужина испред акцента - појава исзамислива у стандардном акценатском изговору). Зашто о овоме говоримо? Није, дакако, потребно рећи да су телевизија и радио моћно средство утицаја и на језик. Сиака реч погрешна и неправилна, а јавно изговарана и попављана, сигурно не доприноси култури српског језика, али правилности говора може нанети озбиљне шгете. А ако се ш а (а зна се) да у јавним медијима наступају (нажалост) професионални говорници и с непрофесионалним језичким својствима, онда ваља поставити питање - има ли у тим усгановама одговорних особа (рецимо, уредника), који о томе нодс рачуна? Или је, можда, оно - „кад могу они, можемо и 17

I гон Фекете

ми" заправо одраз недовољне свести о потреби неговања културе јавне речи, или уверења да је у језику све допуштено? Они, међутим, којима брига о језичкој норми и култури јавног изражавања треба да буде не само културолошка обавеза већ и професионална дужност, можда би о томе ипак могли (морали) озбиљније да поразмисле.

18

Језичке доумице

Л КЦЕНАТСКА (НЕ)ПОМЕРАЊА

усдпа нам читатељка пише: „Замолићу Вас за одговор на пп1 ање о акцентима неких речи које стално слушамо на тепснизији. Ја ћу ставити акценте (знам да нису одговарајући) иа рсчи које чујем са екрана, а које ми стварно парају уши: ипиовремено, у међувремену, телевизија, лабораторија. ПиI лла сам једног новинара који ми је одговорио да се изричито I ражи такав нагласак. Извињавам се", каже наша читатељка, „што не могу да се потпишем, јер не бих да новинара с којим слм разговарала можда доведем у незгодну ситуацију." Морамо, међутим, уз овај захтев читатељке додати да је у новинском чланку једва могуће говорити о акцентима, јер је реч о звучној, акустичкој страни говора, а изговор акценга речи се може означити једино одговарајућим знацима, који, међутим, не морају свакоме бити разумљиви. Ипак, нокушаћемо да одговоримо. Ваља одмах напоменути да је акцентуација једно од најсложенијих питања нашег савременог језика. Питање је ово: како се односити према основним (прописаним) правилима акцентовања речи, с обзиром на то да говорна пракса у многим случајевима од тих правила готово систем(ат)ски одступа, па изгледа као да, поред књижевне прозодијске норме, постоји и паралелна нестандардна акценатска норма. Новинари, и сви који држе до ваљаности изражавања, морали би се ипак придржавати важећих правила, а о њима се могу обавестити, ако нигде другде, а оно у Српском језичком 19

I гон Фекете приручнику (издање Београдске књиге, 2004) у којем је, поред других правила и кориеиих савета, једно поглавље посвећено акценту и питањима правилног изговора. Ми ћемо се, међутим, овом приликом задржати само на ономе о чему нас читатељка пита. Дакле, ако се у наведеним речима акценат изговара на другом, односно трећем слогу од краја речи и то као дуги акценат с узлазном интонацијом (дугоузлазни акценат), онда је такав изговор недопустив. Нама се, међутим, чини да је у тим речима ипак изговаран кратки узлазни, а не дуги узлазни акценат (дакле: истдвремено, у међувремену, а у последње две речи и с дужином на послеакценатском слогу, тј.: телевпзија, лаборатбрија) и ако је то тако, акценатског огрешења заправо нема. Проблем који „пара уши" је, међутим, у томе што акценат у савременој говорној пракси у многим случајевима одступа од норме, па се „традиционални", стандардни акценат често доживљава као погрешан. Тако се и у поменутих речи готово укоренио нестандардни изговор, са силазним акцентима на трећем слогу од краја речи, као: истовремено, у међувремену, телевпзија, па и лаборатбрија и сл. У чему је нерегуларност? У томе што силазни акценти (кратки и дуги), по правилу, могу бити изговарани само на првом, а не и на неком другом слогу. А откуда у наведеним примерима нестандардни акценат? Отуда што су три наведене речи заправо сложенице у којих се друга реч саставнице (времено, времену, визија) кад је ван сложенице нормално изговара са - силазним акцентом на првом слогу: времено, времену, впзија. Доспевши у сложенични спој, тај силазни акценат, међутим, не може остати на свом месту (првом слогу), већ мора, по правилу, бити пренет за један слог према почетку речи и то не као силазни већ као узлазни акценат; дакле, изговара се: истдвремено, у међувремену, телевпзија, лаборатбрија. Говорна пракса, међутим, често не уважава ово правило, па се речи овога типа махом изговарају без акценатског преношења, тј. са изворним (силазним) акцентом на „старом" 20

Језичке доумице

мссгу. (У неким другим еложеницама, мсђутим, такво се препошење ипак не врши, као у: пољопривреда, велепродаја, парадајз и др., чиме се систем заправо стандардно „нарушава".) Што се дугосилазног акцента ван првог слога у речи лаОораторија тиче, у разговорној пракси се овај акценат такођс, супротно узусу, употребљава у многим страним речима I ло: опсерваторија, еуфорија, категорија и др. Да ли ово и штошта друго „ново" које се незадрживо ус гаљује захтева ревидирање акценатске норме (што би мо1110 бити оправдано), остаје да се види. За сада (или до тада) корсктност језика захтева да се постојећа норма поштује, па лко смо добро протумачили оно о чему нам читатељка пи111е, објашњење њеног колеге новинара ипак неће бити у нескладу с важећим правилима акцентуације (нажалост, не унек и с говорном праксом).

21

I гон Фекете

БЕЗБЕДАН, БЕЗБЕДНОСТАН, БЕЗБЕДОНОСАН

Ј хавели смо у иаслову три сродна придева, наизглед истоветна, али не и једнака, а питања која се у вези с њима могу поставити јесу: каквог су творбеног лика; каквог су значењског потенцијала и, најзад, какви су по нормативном и правописном мерилу? Оно што је за сва три ова облика придсва заједничко јесте значење појма - безбедност (= сигурност, обезбеђеност и сл.). У којој мери и на који начин се ти облици (нормативно) реализују у говорној комуникацији, показаћемо на материјалу језика. Облик безбедан је, свакако, у етимолошкој вези с глаголом безбедити, односно с његовим трпним придевом безбеђен. Данас се тај глагол безбедити (= чинити некога/нешто безбедним, осигуравати) заправо не употребљава у стандардном језику (безбедити је забслежсн у Речнику САНУ, али само као провинцијализам, покрајинска реч). У речницима (у Речнику САНУ и Матице српске) облик безбедан се и не доводи у везу с глаголом, већ се наводи као придев, а дефинише са: који је осигуран од опасности, загитићен, обезбеђен; безопасан; који се осећа обезбеђен, сигуран и сл. Ово подразумева и то да придев безбедан обавезно захтева именовање појма који је његовим значењем обухваћен, као: безбедан пут, безбедан заклон, безбедан стан итд. (У језичкој пракси су у том значењу употребљиви и глаголи обезбедити/обезбеђивати, као и трпни придеви обезбеђен/обезбеђиван.) 22

Језичке доумице

'За разлику од безбедан, придеви безбедностан и безбедокосап ниеу засведочени у стандардним речницима срп( м)Г јсзика. Забележио их је Иван Клајн у Речнику нових рсчи (изд. 1992. г.), дакле као речи новијег настанка. А шта ( с о п.има може рећи? 11ридев безбедностан није начињен од глагола (безбе(>ити), већ је изведен од именице безбедност и наставка -ан (бозбедност+ан). У творбеном смислу поступак је у складу I рсгуларним системом творбе придева, аналоган типовима мопут: вредност-ан, жалост-ан, корист-ан и др. Таква I иорбсна „етимологија", међутим, одражава се и на значеп.с: п.име се не указује на оно што је безбедно, обезбеђено, ош урно (од опасности, ризика и сл.), већ се означава да је пошто (именица уз коју стоји)у вези с безбедношћу, тј. да је II служби безбедности, предвиђено за безбедност, за ства/>