Edvard Olbi - Bracna Igra

Edvard Olbi Bračna igra naslov originala Marriage play Prvi put izvedeno u Vienna's English Theatre (Beč, Austrija) 17. maja 1987. LICA DŽILIJAN, u ranirn pedesetim. DŽEK, u srednjim pedesetim. Mesto: Kuća u predgrađu. Vreme: 3.30 po podne radnog dana; kasno proleće. DŽILIJAN sedi na stolici, čita, povremeno se nasmeje. Nakon nekoliko trenutaka ulazi DŽEK. DŽILIJAN (diže pogledsa knjige; krajnje prijateljski): Zdravo. DŽEK (pauza): Zdravo. DŽILIJAN: Rano si se vratio. (Čita, kikoće se. DŽEK spusti aktn-tašnu, pogleda je, onda pogleda u svoju tašnu) DŽEK: Da. Napuštam te. DŽILIJAN (razmisli o torne, namršti se): Kako to misliš? DŽEK: Napuštam te. (Šta si, idiot?) Napuštam te! DŽILIJAN (vrati se knjizi, kao da odbacuje tu misao): Naravno. DŽEK: Smej se ako hoćeš. DŽILIJAN: Ne smejem se. Sada ne. Malopre, jesam. Pre nego što si ušao. DŽEK: Smej se ako hoćeš. DŽILIJAN (veselo): Loš dan, a? DŽEK (pauza): Kako to misliš? DŽILIJAN: Bio ti je ... Kako to misliš kako ja mislim? DŽEK: Loš dan. DŽILIJAN: Bio ti je! Oh, baš mi je žao. DŽEK: Nije. DŽILIJAN (da raščisti): Nije. Nije? Šta nije? DŽEK: Nije mi bio loš dan. DŽILIJAN (razmišlja o tome): Je li ti dan bio dobar? DŽEK (pauza; sumnjičavo): Kako to misliš? DŽILIJAN: Ako ti dan nije bio loš, onda možda iz toga sledi da je bio dobar. DŽEK (ne baš prijateljski): Osrednji. DŽILIJAN: Šta? DŽEK: Dan mi je bio osrednji. Napuštam te. DŽILIJAN: Imaš švalerku? DŽEK: Imam šta? DŽILIJAN: Švalerku; još jednu švalerku. Švalerišeš se... s nekim? Ponovo si našao švalerku? DŽEK: Švalerku, kao u herc-romanima? DŽILIJAN: Pa... da.

DŽEK (razmišlja): Ne. DŽILIJAN: Aha. Jesi li opet debelo upetljan u jednu ili u nekoliko zamršenih i/ili komplikovanih veza van kuće, na ravno duboko romantične i/ili seksualne prirode? DŽEK: Draga moja ženo, ne treba to tako olako shvataii. (Razmišlja o onome što je rekao.) Tako olako. Lako olako. DŽILIJAN (žestok, histeričan smeh) Oh, naravno! Jedna ili nekoliko zamršenih i/ili komplikovanih veza duboko romantične i/ili seksualne prirode, koja se dešava uporedo s brakom koji ima trajanje i postojanost, brakom dvoje dosad bistrih i racionalnih ljudi, nije stvar koju treba olako shvatiti, suviše olako. (Pauza.) Šta ja mislim? DŽEK: Ne, znam šta ti misliš, ali to nije ono što ja mislim, nije ovde reč o tome. Šta ja mislim? DŽILIJAN: Da, šta ti misliš? (Posle razmišljanja; bez gneva.) Gmazu ljigavi! DŽEK (osmehuje se): 'Ajde, 'ajde... (Pauza.) Čula si da sam rekao da odlazim? Odlazim, odnosim svoj život i dva kofera... DŽILIJAN: Sećam se nečeg takvog. (Brižno.) Šta je to s tobom, jadni moj stari? DŽEK (osmehuje se): 'Ajde, 'ajde. (Pauza.) Jedi iogu dana podigneš pogled sa svog stola; sediš tamo kao i obično, radiš uobičajene stvari i one nisu ni dosadne ni uzbudljive: šta god da su nekada možda bile, više nisu; prosto su uobičajene stvari. E pa, podigneš pogled s njih, i zapanjiš se kad vidiš dobro poznatu okolinu, prenerazi te stranac koji ti je sekretarica već petnaest godina. Shvatiš da će sad tvoj život da se promeni... iz korena; ili je to, ili si lud. DŽILIJAN (previše vedro): Znači, dan ti je bio zanimljiv. DŽEK: Zacvrkutala je. DŽILIJAN: Zacvrkutala je. DŽEK: A nisi lud; možda, zapravo, i suviše dobro znaš šta pričaš. Da; vrlo interesantno; tvoj život će upravo da se promeni, iz korena, i kažeš sebi nek tako i bude. DŽILIJAN: Iz korena? DŽEK: Iz korena! "Mogu li da vam pomognem? Je l' mogu nešto da učinim za vas?" kaže tvoj već petnaest godina stranac. Kako se ono zvaše? Ime joj zvuči toliko irski da je to apsurdno. DŽILIJAN (osmehuje se): Katlin O'Holihen; Katlin Begora O'Holihen. DŽEK (u nedoumici): Je l' tako? To si... izmislila? DŽILIJAN: Da. DŽEK: Koje? DŽILIJAN: Koje bilo. DŽEK: "Možeš li šta?" ti odgovoriš. DŽILIJAN: "Mogu li da vam pomognem?" DŽEK: Nemoj. "Mogu li da vam pomognem?" upitala je odnoseći se prema mojoj zauzetosti s potrebnom pažnjom "Ne, ne, nije ništa", rekao sam. Šta je trebalo da kažem? Pa, ne možeš da kažeš posebno ne potpunom strancu, znao je petnaest godina ili ne "Ne, ne; sve mi je; mislim da mi se život menja iz najkorenitijeg korena." DŽILIJAN: Iz korena. DŽEK: Šta? DŽILIJAN: Iz korena. Ne iz najkorenitijeg korena. Možda je to tačno, ali ne zvuči najbolje. DŽEK: Cepidlako! U svakom slučaju, možeš li?. DŽILIJAN: Šta? DŽEK: Šta? DŽILIJAN: Možeš li šta? DŽEK (kratka pauza) Da to kažeš. Mislim da moj život prolazi kroz, i tako dalje. Možeš li? DŽILIJAN: Ne znam. Možeš li ti?

DŽEK: Pokušavaš da me iznerviraš? DŽILIJAN (mazno) Samo kad to stvarno tražiš od mene. DŽEK (posmatra je jedan trenutak, onda u stranu) Da sam te stvarno poznavao, možda te nikad ne bih ni uzeo za ženu. Siguran sam da te nikad ne bih uzeo za ženu da sam te zaista poznavao. DŽILIJAN (poslovno) O, bi, bi itekako. DŽEK (zuri u tepih) Verovatno. DŽILIJAN: Udešeni brakovi su najbolji ne vidiš mladu do dana venčanja, porodica sve udesi, iz društvenih razloga ili poslovnih; ne vidiš mladu do oltara, podižes veo; srce ti zastaje, ona je tu - dlakavi nilski konj. DŽEK: I tako, pošalješ je po nešto, nešto što ti treba, iako ne baš mnogo, i počneš da premećeš po glavi: šta se ovo, koji kurac, dešava? DŽILIJAN: Promena života. Vama muškarcima se to događa. DŽEK (ljutito): Znam da nam se dogada. DŽILIJAN: To je kao s grudima: njih i vi imate, ali ne razmišljate o njima; ne koristite ih baš mnogo. DŽEK: Ja o svojim grudima razmišljam stalno... DŽILIJAN (zacereka se): Ne razmišljaš! DŽEK (nadmeno): Grudi su opsesija koja verovatno stoji na putu poslovnog napredovanja. Siguran sam da je tako. Ne možeš sve svoje vreme da provodiš u veceu preduzeća, otkopčane košulje, s mašnom zabačenom na leđa, s prstima na bradavicama, u dubokom transu, a da ti to ne utiče na karijeru i budže se tuda muvaju, i sve. DŽILIJAN (odsutno): Kad li će kod mene da počne klimaks? DŽEK (zajedljivo) Verovatno te već drma; verovatno je to problem. (DŽILIJAN ga gađa novinama, pogodi ga, ili ne; bolje je da ga pogodi.) Nemoj to da radiš. DŽILIJAN (zlovoljno): Podigni ih. DŽEK (nezainteresovano) Podigni ih sama. (S malo entuzijazma.) Je I' ti poznato to osećanje? To o kome govorim? DŽILIJAN: Meni? Nee! Meni!? (Strašno parodirajući) Jednog dana podignem pogled sa svog šporeta. Stojim tu na uobičajeni način, radim uobičajene stvari a one nisu ni dosadne ni uzbudljive... DŽEK (poluljut): Dobro. DŽILIJAN: Podignem pogled s poznatih ringli i prenerazi me predmet koji je moj rrižider već petnaest godina. Shvatim da će moje kuvanje sada iz korena da se promeni... DŽEK (sada ljut): Dobro! (Više za sebe) Trebalo je davno da te zadavim. DŽILIJAN: Jado moj: ti imaš vrlo predvidljive krize; trebalo bi više da čitaš. DŽEK (ustane): Mislim da ću ponovo da uđem. (Uzme tašnu.) DŽILIJAN: Šta! Da izadeš napolje i da ponovo udeš? DŽEK (ružno oponašajući): Šta!? Da izađeš napoije i da ponovo udeš? DŽILIJAN: On me imitira. DŽEK: On me imitira. Da, izaći ću i vratiću se. (Ide ka vratima.) Probaću još jednom. DŽILIJAN (imitirajući): Zdravo; napuštam te. DŽEK (dok izlazi): Dobro obrati pažnju. DŽILIJAN (za njim, salutirajući): Razumem! (Sama; imitira dete) Ti? Je l' se to šališ sa mnom? Oh, ne! Reci da to nije istina! (Seti se nečega; normalnim glasom) Tužan muž, tužna žena; tužan dan; tužan život. (Džek se vraća.) DŽEK (pogleda okolo): Zdravo. DŽILIJAN (gleda pravo u njega): Zdravo. DŽEK: Napuštam te. DŽILIJAN: Hm? Izvini? Čitala sam; nisam te čula.

DŽEK: To je bilo prošli put, sad ne čitaš. DŽILIJAN: Mislila sam da ponavljamo ono što smo... DŽEK (uzrujano): Rekao sam da ću sve da uradim ponovo. Rekao sam da ću ponovo da uđem i sve uradim ponovo! DŽILIJAN: Da, ali... DŽEK: Nisam obratio pažnju na vremensku distancu! Prvi put si čiiala, ovaj put ne. DŽILIJAN (s lažnom ljutnjom) Pa! Žao mi je! DŽEK: Ako nećeš da obratiš pažnju... DŽILIJAN: Pokušavam! Teško je, ali pokušavam! DŽEK (tvrdo) Napuštam te. Danas mi je to došlo; pukao mi je film. DŽILIJAN: Pukao ti je film? DŽEK: Da. DŽILIJAN: Gde? DŽEK: Molim? DŽILIJAN: Gde? Rekao si da ti je pukao film. Gde ti je pukao? DŽEK: U glavi. Pukao mi je film u glavi. Čula si za taj izraz. DZlLIJAN (razmislio tome) Već godinama nisam. DŽEK (ne baš učitvo) Je l'? Gde si ti dosad živela? (Mirno) Pukao mi je film u glavi; sedim za stolom i odjednom mi se razbistri, kristalno jasno... postao sam svestan zle kobi, nejasnih nemira, nezadovoljstva koje razdire... DŽILIJAN: Ukapirala sam. DŽEK (iskreno) Nadam se da jesi. DŽILIJAN: Oh, jesam! (Kratka pauza.) Zle kobi? Zaista ... zle? DŽEK: Pa, tako nešto. DŽILIJAN: Budi precizan. Zle kobi... zaista se plašim za tebe, zaista brinem. Nezadovoljstva koje razdire? Pa, šta iošima novo? Nejasni nemiri? Hm!! (Vidi da on odlazi.) Kuda si pošao? DŽEK: Probaću jos jednom; daću ti još jednu šansu! DŽILIJAN (podrugljivo ga moli) Stvalno? Daces mi jos jednu sansu? DŽEK: Da obratiš pažnju. Da budeš ozbiljna! DŽILIJAN: Možda bi trebalo da ugradimo rotirajuća vrata. (DŽEK joj priđe, podigne ruku kao da će da je udari.) DŽEK: Obrati... (pauza) pažnju. (Okrene se, izađe.) DŽILIJAN (nakon što je DŽEK izašao; radoznalo, a kao da je se ne tiče): Uvek bar za malo preteraš. (DŽEK ponovo ulazi) DŽEK: Zdravo. (Pauza) Napuštam te. DŽILIJAN (klima glavom; cokće): Do đavola! Znaš šta, znala sam!? Osetila sam! (DŽEK se okrene na petama i izađe.) DŽILIJAN lista knjigu, ignoriše njegov izlazak. DŽEK ponovo uđe.) DŽEK: Zdravo. DŽILIJAN (zadubljena u knjigu): Oh! Zdravo! DŽEK: Mislim da bi trebalo da ti kažem da... Šta to radiš? DŽILIJAN: A? DŽEK: Šta to radiš?!! DŽILIJAN (veselo): Čitam. DŽEK: Šta? DŽILIJAN: Čitam. DŽEK: Ne! Šta? Šta čitaš? DŽILIJAN: Svoju knjigu. DŽEK (duga pauza): Koju... knjigu? DŽILIJAN (tobože spontano; pogleda korice knjige kao da je do tada nikada nije videla) O...

Knjiga dana; moja knjiga; Knjiga dana. DŽEK: Nikad čuo. DŽILIJAN: Oh...nije objavljena. DŽEK (pauza): Šta ti to znači? DŽILIJAN: Šta? DŽEK: Šta ti to znači?! DŽILIJAN: Šta mislim pod tim da nije objavljena? DŽEK (smireno, ali bi mogao i da je udari): Da. DŽILIJAN: To znači da nije objavljena; to sam mislila pod tim da nije objavljena. DŽEK: Znam. DŽILIJAN: Zašto onda pitaš? (DŽEK pokuša da joj uzme knjigu; DŽILIJAN je skloni) Hej! DŽEK: Hoću da je pogledam. DŽILIJAN: Nisi hteo da je pogledaš godinama! Sve ove godine bila ti je pred nosom, a nisi hteo da je pogledaš. DŽEK: Šta ti znači to "godinama"? Čitaš jednu istu knjigu godinama? Šta si ti, debil? DŽILIJAN: Nisam čitala. Pisala sam. DŽEK (pauza): Molim? DŽILIJAN: Nisam čitala. Pisala sam. DŽEK: Kako to misliš? DŽILIJAN: Ovo je knjiga koju ja pišem. Zove se Knjiga dana. (Slegne ramenima) To je knjiga koju ja pišem. DŽEK (osmehuje se, skoro se smeje; oponaša): "To je knjiga koju ja pišem." Ti pišeš knjigu? DŽILIJAN (uvređeno): Pa, ne moraš baš da zvučiš kao da misliš da je to iznad mojih mogućnosti! "Ti pišeš knjigu!?" Ti, jedva pametnija od gazele ili od tiganja, pišeš knjigu? DŽEK (u zanosu): Knjigu. DŽILIJAN (kao pravdajući se): Pa, nije baš roman. DŽEK: Kako to misliš? DŽILIJAN: Više je to zapisnik neka vrsta beležaka. DŽEK (popušta detetu): Aaaaaaaaaa, dnevnik! DŽILIJAN (uvređeno): Ne, nije dnevnik, nije "dragi dnevniče". To su beleške, to su kliničke beleške. DŽEK (baci pogled): Debela knjiga; daj da vidim. DŽILIJAN (štiteći je): NE! DŽEK: Kako to mislii, "kliničke beleške"? DŽILIJAN: To je... pa, to je niz zabeleški. DŽEK: Šta? DŽILIJAN: Niz zabeleški. DŽEK: O čemu? DŽILIJAN: Šta? DŽEK: To je niz zabeleški. DŽlLIJAN: Da! Da, jeste. DŽEK (izgubi strpljenje): O čemu? O čemu? DŽlLIJAN: O našem vodenju ljubavi. DŽEK (pauza): Molim? DŽILIJAN: Svaki put kad smo vodili ljubav, ja sam to ovde zabeležila; prokomentarisala sam trajanje, poze, doba dana, potrebe, ocene uživanja, delove razgovora, vreme. (Ponovo slegne ramenima) Znaš... beleške. DŽEK (pauza): Ne verujem ti. Daj mi da vidim! DŽILIJAN: Ne! Zašto ne veruješ? DŽEK: Zašto ne verujem. Nikone bi radio tako nešto! DŽILIJAN: Zašto da ne? Trideset godina braka, skoro tri hiljade... događaja.

DŽEK: Tri hiljade!! DŽILIJAN: Da, koliko si ti mislio? DŽEK: Nikad mi nije palo na pamet... Beleške o tri hiljade jebačina? DŽILIJAN: Skoro. DŽEK: Blagi bože! Knjiga jebačina? DŽILIJAN: Knjiga dana, zapravo. DŽEK: Šta? DŽILIJAN: Knjiga dana. Tako je ja zovem. Držim je kraj svoje stolice; pišem u nju; iz nje čitam; ponekad me zabavlja. DŽEK (hladno): Pročitaj mi nešto. DŽILIJAN (veselo): Izaberi stranicu. DŽEK: Šta? DŽILIJAN: Izaberi stranicu; izaberi broj. DŽEK (pauza): Nasumice? DŽILIJAN: Naravno; budi hrabar; izaberi broj. DŽEK: Osamsto. DŽILIJAN: Šta? DŽEK Osamsto! DŽILIJAN: Zašto si izabrao baš taj broj? DŽEK: Rekla si da izaberem broj; rekla si da... DŽILIJAN: Da, ali... DŽEK: Rekla si da budem hrabar, rekla si... DŽILIJAN: Da, ali... osamsto; tako... zaokružen, tako... predvidljiv. DŽEK (hladno): Osamsto! DŽILIJAN: Osamsto? Dobro. (Otvara knjigu, nalazi stranu.) Osamsto, osamsto, osam... aha; osamsto. "Zar nikad neće naučiti?!" DŽEK: Zar nikad neće naučiti šta?! DŽILIJAN: Ko? DŽEK: Ja. Zar nikad neću naučiti šta? DŽILIJAN (ležerno): Ne znam. To je bilo davno. DŽEK: Kakva si ti to žena?! DŽILIJAN: Ti mi reci! DŽEK: Šta? DŽILIJAN (glasnije) Ti mi reci. DŽEK (nepokolebljivo): Osamsto deset. DŽILIJAN (kao iz topa) Važi se... osamsto deset. "Nedelja jutro, kasno je, toplo za ovo doba godine, kafa na noćnom stočiću, papiri na sve strane; seks visi u vazduhu kao vlaga, i znaš da će se desiti i znaš da će biti dobar i desi se i jeste." DŽEK (zadovoljan): Oh. Da. To je lepo Hemingvej, ali lepo. 'Ajde još jednu. DŽILIJAN: Zar ne misliš da bi trebalo da odustaneš dok je vreme? Hemingvej? DŽEK: "I znaš da će biti dobar i desi se i jeste", ili već tako nešto. DŽILIJAN (gleda u papir, kao da proverava tekst): To je Hemingvej? DŽEK (pomalo ružno) 'Ajde još jednu; 'ajde hiljadu dvesta; 'ajde hiljadu dvesta šest. DŽILIJAN (slegne ramenima): O.K. Hiljadu dvesta šest. (Pronađe.) Hiljadu dvesta šest; "Ništa posebno; O.K. ali ništa posebno." DŽEK (pauza) To je to? DŽILIJAN (poslovno): Pa, neki dani neke noći nisu nešto... specijalno; znaš? DŽEK (ode na drugi kraj sobe, posmatra je): To znači da si ti vodila beleške o mojim dostignućima, o mojoj srčanosti, ako baš... DŽILIJAN: Ne budi smešan.

DŽEK: ...o mom držanju u krevetu za sve ove godine braka? DŽILIJAN (osnovano): Da. DŽEK: Kakva si ti to žena!? DŽILIJAN: To ti meni reci, sećaš se? DŽEK: To je bolesno. DŽILIJAN (ozbiljno; pomalo tužno): Ne... to je opravdano, i interesantno; zbirka naših dodira. DŽEK: Više nikad neću moći da odem u krevet s tobom. DŽILIJAN (pauza): Pa, s obzirom da me napuštaš... šta ima veze? DŽEK (samo je napola čuo): Hm? Molim? DŽILIJAN (nežno; tužno): S obzirom da me napuštaš... kakve veze ima? DŽEK (zbunjeno)': Aha. Tačno. (Gotovo sa žaljenjem.) Skoro sam zaboravio, za trenutak. DŽILIJAN: Samo zato što nešto izrekneš, ne znači da moraš... DŽEK (da je zaustavi; ali nežno): Napuštam te. DŽILIJAN: Znači, ipak imaš švalerku. DŽEK: Ne bavim se ja tim. DŽILIJAN: Onda je ovo opsada. DŽEK: Ne, ovo je povlačenje. Ako sam te ičim povredio... DŽILIJAN: Pazi ti njega! DŽEK: ...ili ti naneo bol... DŽILIJAN: O, bože! DŽEK: Uopšte me ne shvataš ozbiljno. DŽILIJAN: Oh, da; da, shvatam te. Bilo je vreme i kad nisam. Na početku na našem početku, jesam... DŽEK: Baš hoćeš da te tresnem, a? DŽILIJAN: ...a onda sam shvatila da možda ne bi trebalo, i onda više nisam... DŽEK: Pravo u rebra, kao što je govorio moj stric. DŽILIJAN: ...ali u poslednje vreme ponovo je počelo to ozbiljno shvatanje tebe. O... da... Uzimam te za ozbiljno. DŽEK: lli je to bio moj deda s majčine strane? DŽILIJAN: Svako se opredeli. Ko je ona? Ko je kurvica? DŽEK: Ko je... šta? DŽILIJAN: Kurvica, ko je kurvica? DŽEK: Ja više ne menjam mišljenje... ja menjam svoj život. Moraš da shvatiš razliku. DŽILIJAN: Između tvog načina mišljenja i tvog života? DŽEK: Tresnuću te. DŽILIJAN: Ipak ću da kažem. Jado moj. Jadna ja, kad smo već kod toga. DŽEK (imitirajući je): Ko je ona? Ko je kurvica? DŽILIJAN: Da. DŽEK: Nema je! Tu su sve one, i nema nijedne. Možda je baš što. DŽILIJAN (hvata ga za reč): Nijedne. DŽEK: Nema. Ni plavuše na kauču, ni crnke koja se trlja o stolicu; ni ove, ni one, nijedne... osim dame sa kojom bez uspeha vodim tužan i beskoristan razgovor. (Pauza.) NEMA nijedne. DŽILIJAN (neobavezno): A, tako. DŽEK (pauza): Pa... DŽILIJAN: Da. Pa... DŽEK: 'Ajde dvadeset šestu. DŽILIJAN (zauzeto): Šta? DŽEK: Pročitaj nešto. 'Ajde dvadeset šestu.

DŽILIJAN: Čemu to? DŽEK (s primesom besa): 'Ajde dvadeset šest! DŽILIJAN (preko volje): Hoćeš da se vratiš čak tamo. Na naše početke. Čemu to? DŽEK: Dvadesetišestu!! DŽILIJAN (još uvek nevoljno): U naše prve dve nedelje. Parobrod. Ona ostrva. Čemu to? DŽEK: Dvadeset šest. DŽILIJAN (iznenada): Ono čega se najbolje sećam je da su svi znali da smo na medenom mesecu. Kako smešan izraz! Bili smo na medenom mesecu i rasturali smo se od jebanja, i možda čak i neiskusno, starinski, hoću da kažem: nevini do braka, i sve to. DŽEK: Dvadeset šestu! DŽILIJAN: Ćuti. Svi su buljili u nas. Šta, je l' nam pisalo na čelu: "Na medenom mesecu, jebačići; novi u tome"? Mora da je bilo tako... očigledno. Znam da smo mnogo buljili jedno drugom u oči, blago nakrivljenih glava, verovatno smo proizvodili one čudne gugutave zvuke. Svi su nas tretirali kao... male krznene životinje! "Av! Zar nisu slatki!!" Kao da smo retardirani na neki... dopadljiv način bez balavljenja ili razuzdanosti, bez opasnosti, nego ... detinjasto. "Auuuuu!!! Zar nisu slatki! Je l' to bebice idu da se pojebu?" DŽEK: Dvadeset šestu! DŽILIJAN: Svaki put kad bismo se popeli odozdo bez obzira šta smo zaista radili "Au, vidi! Zečići su završili! Slatki zečići!!" ili ako bismo napustili naš dosadni sto... Sećaš se one Maltežanke? "Nemam para", je l' tako cmizdrila? A ako bismo napustili taj grozni sto i one užasne igre i kretali dole da se jebemo, naravno odmah bi počeli da se gurkaju laktovima, gurkaju, gurkaju. DŽEK: Dvadeset šestu!! DŽILIJAN (ignoriše ga): A na čamcu, od broda do obale od obaie do broda, svejedno... držali bi smo se za ruke često smo se držali za ruke onda a oni bi nas gledali, u naše isprepletene prste, slušali naša gugutanja i šaputanja. DŽEK: Prestani da zavodiš! Dvadeset šestu, ti pohotna kučko! DŽILIJAN: Dvadeset šestu? Dobro; dvadeset šesta. (Traži.) Dvadeset šesta. (Čita malo u sebi, kikoće se) Oh... dobro. (Čita.) "Ja sam samoživa po prirodi, čini mi se, ili svakako samosvesna, kao retko ko. Oduvek sam bila takva. Ne stidim se toga; u stvari, to me razdvaja od... mnogih." DŽEK: Džejms. DŽILIJAN: Sta? DŽEK: Henri Džejms; vuče na Henrija Džejmsa. DŽILIJAN: Šta? DŽEK: To što si upravo pročitala. DŽILIJAN: Oh, hvala! DŽEK: Jadan pokušaj da ličiš na Henrija Džejmsa. DŽILIJAN: Pa... bolje išta nego ništa. Da vidimo... (Ponovo čita.)A i on me je doveo do nivoa (njemu, ne čita) samosvesti koji sam već pomenula... DŽEK: Mogu da pratim. DŽILIJAN: Nikad se ne zna komplikovano je, Džejms i sve to. (Čita ponovo) ...do nivoa za koji nisam bila spremna. Da li je to samo zato što me do sada niko nije tako udario po zadnjici? Ili je to zato što znam da mu se diže dok to radi? Ili je to strah i žudnja u njegovim očima dok je na meni? Ili je to da ja shvatam, da zamišljam i znam u isto vreme istu stvar? Je l' moguće da sam došla u dodir s nekom... suštinom, nečim životinjskim... tako nečim? DZE.K: Sada je Di Ejč Lorens... ili nalik. Šta je s Hemingvejem? Šta je s Džejmsom? DŽILIJAN: Ja sam eklektik. Hoćeš da nastavim? DŽEK: Kao ko? DŽILIJAN: Kome?

DŽEK: Ko. DŽILIJAN: Ti reci. DŽEK: Kao ti. Pokušaj to; pokušaj da budeš ti. DŽILIJAN: Već jesam. DŽEK: Hm? DŽILIJAN: Pokušavala sam. Nije valjalo. Vodi ka... dosadi, panici srednjeg doba, flertovanju, pretnjama napuštanjem. Možda bismo mogli da naplaćujemo ulaznice i zaradimo neke pare dok se jebemo. (Nema reakcije) Ne? Probala sam da budem ja: trideset godina. Zar ne možeš... da se prisetiš? Zar ti ta slika nije poznata? "Ko je ta gospoda što čita kad dodem kući odnekud." (imitira mačo muškarca.) "Svratio sam na par piva s pajtosima; znaš ono čašica razgovora, čašica pića." (Uzgred) Bazdi na neki bizarni parfem, koji koriste, pretpostavljamo, oni... napredniji momci. (Vrati se na prostu imitaciju njega.) "Ko je ta žena? Gde god se okrenem ona otvara vrata kad dodu gosti, u mom je krevetu kad se probudim ujutru, noge u vazduhu ili dupe gore kad sam raspoložen. Ko je ona? Pored mene je kada zaspim kad sam kod kuće, tu je. Ko bi mogla da bude ona?' Probala sam to, srećo; ne ide. Trideset godina sam probala. Daj mi neki drugi predlog. DŽEK (tužno klima glavom) Ti si beznadežna. DŽILIJAN (pauza): Pa... neko jeste, ili nešto. (Bezbrižno.) Napuštaš me, a!? D|EK (zauzeto): Aha. DŽILIJAN (tiho, neodmah): Ti prljava, lakomislena, sebična, matora, razvratna, isprepadana, zbunjena, sujetna, glupa uspomeno na čoveka za koga sam se molila da me poželi. DŽEK (premoreno): Oh... smiri se. DŽILIJAN: Ostavi me; baš me briga. (Nova misao.) Hvala bogu da su deca otišla. DŽEK (udaljeno): Šta? DŽILIJAN: Kažem hvala bogu da su deca otišla. Da su još ovde, morali bi da se suoče s ovim? Ili je i to deo svega činjenica da su otišli? Da žive sopstvene živote? DŽEK (preko volje): Moraćemo da im kažemo. DŽILIJAN (nasmeje se): Aha! Ti im reci. (DŽILIJAN ustane, krene ka izlazu.) DŽEK Kuda si pošla? DŽILIJAN: Idem da uzmem piće. DŽEK: Ti ne piješ. Ti ne pušiš i ne piješ. DŽILIJAN: Bolje prekasno nego nikad. (Izađe.) DŽEK: Pretpostavljam. (Tako da DŽILIJAN može da čuje van scene.) Imao sam babu, totalni trezvenjak. Počela je da puši u sedamdesetoj, popila je prvo piće pet godina kasnije, i postala redovna. Mislim da bi postala uličarka u osamdesetoj samo da nije bilo suviše hladno. Simpatična gospođa, naučila me bridž kalbertson, to je bilo davno. Fina gospođa; imala je pekinezera odvratnog starog psa, starog skoro koliko i ona, ali nije bio tako fin kao ona, nije igrao bridž; imao je probleme sa sinusima... pekinezer. (DŽILIJAN se vraća sa čašom i flašom.) DŽILIJAN: Koji pekinezer? DŽEK: Moje babe. DŽILIJAN (potegne iz flaše): S čije strane? DŽEK: S moje, ali ko i da nije. Fina gospođa. (Čita iz DŽULIJANINE knjige) „Imam li ja posebnu erogenu tačku? Postoji li tako nešto? Da li ju je otkrio napipava li to mesto posle svih ovih godina? Hoće li je ponovo naći? Da li da mu kažem da je imam? I da ju je pronašao, imala je ili ne? Da li će mi poverovati?" DŽILIJAN: Samo nastavi. DŽEK: Šta to radiš... piješ iz flaše? Počinješ s velikim dozama? DŽILIJAN: Zašto mi pijemo? Mislim, zašto ti piješ... valjda ne samo utiska radi? Mislila sam da piješ zato da bi se napio.

DŽEK: Ti si početnik. Piješ tako da će ti samo pozliti. Ispovraćaćeš se i nećeš se napiti, bez veze... samo ćeš se usvinjiti. Radi stvari kako treba. DŽILIJAN: Pusti ti mene. Ti se bavi napuštanjem, a ja ću napijanjem. DŽEK (upozorenje): O.K. DŽILIJAN: Da se usvinjim? Da radim kako treba? "Zdravo, napuštam te." "O, stvarno? Baš zanimljivo." Nemoj ti meni kako treba; nemoj ti da mi pričas o usvinjavanju. DŽEK: Nije to taj način. To nije: "Zdravo, napuštam te." DŽILIJAN (još jedno piće): Nije? DŽEK: Ne! Nemoj tako. To uopšte nije tako. Stvari proizlaze jedne iz drugih, znaš; one ne padaju s neba... DŽILIJAN: ...kao Zevsove munje! DŽEK: Može i tako. Samo, to ne možemo znati od početka. To u trenutku saznamo. DŽILIJAN (sarkastično): Pričaj mi o tome! (Cugne iz flaše.) Ovo piće je dobro. Zašto mi nisi rekao da pre počnem s ovim; mogla sam da snimim sve one Suzan Hejvord filmove i sve ostalo... DŽEK: To je ispunjenje. DŽILIJAN (o piću): Svakako da jeste. Ako sve uradim kako treba, mogu da izazovem puno sažaljenja. "Jadnica, on ju je doveo do ovoga." "Varao ju je na sve strane." "Našao je nekog ko je hteo da ode s njim u krevet?" "Tako bar izgleda." DŽEK: Dobro! DŽILIJAN: Samo moram da pazim da ne izgleda kao da uživam. DŽEK: Došao sam da ti kažem da sam došao do jednog otkrića, a ti mi otežavaš odluku; rugaš mi se, i... DŽILIJAN (stegnutih zuba i napeto): Radim to da ne bih počela da vrištim! DŽEK: Sedim u kancelariji... DŽILIJAN: Nikada ranije nisam shvatala koliko je istinit taj kliše. DŽEK: Sedim u kancelariji... DŽILIJAN (ruga mu se; svadljivim tonom): Pričaj mi o tome, momčino. DŽEK (uzdahne): Kao što sam rekao... Sedim u kancelariji. Podignem pogled sa stola; sedim tamo kao i obično, radim uobičajene stvari i one nisu ni dosadne ni uzbudljive: šta god su nekada možda bile, više nisu; prosto su uobičajene stvari. E pa, podignem pogled s njih, i zapanji me moja dobro poznata okolina, prenerazi me stranac koji mi je sekretarica već petnaest godina. Shvatim da će sad moj život da se promeni... iz korena; ili je to ili sam lud, a nisam lud. Ja, možda, ako išta, previše dobro znam šta pričam. "Da, vrlo interesantno; moj život će upravo da se promeni, iz korena", i kažem sebi nek tako i bude. "Iz korena!" "Mogu li da vam pomognem? Mogu li nešto da učinim za vas?" kaže mi taj već petnaest godina stranac. Kako se ona zvaše? Njeno ime je toliko irsko da je to apsurdno. DŽILIJAN: Ketr... DŽEK: Nema veze. "Mogu li da vam pomognem?" kaže, njeno dobro lice je zbunjeno, njene oči, njene... pouzdane, poštene oči pilje u mene. "Ne, ne; nije mi ništa", kažem joj. A ona zuri u mene, ne verujući mi, i pita se šta je zapravo iza ništa. "Nije mi ništa", ponovim. Pa, ne mogu da kažem posebno ne potpunom strancu, znao je petnaest godina ili ne: "Mislim da moj život prolazi kroz najkorenitije promene." Mogu li? Najdublje. znam. I tako je pošaljem po nešto, nešto što mi treba, ali ne baš mnogo, i počnem da premećem po glavi: Sta se ovo, koji kurac, dešava!? Ako nisam lud a nisam onda mi je možda otkazao neki deo mozga, moždani udar čak. Istovremeno mi je i vruće i hladno, dlanovi mi se znoje to mi se nikad nije desilo, ili bar retko dlanovi mi se znoje, a za vratom kao da mi je led; osećam kao da bi mi vrat pukao kad bih pokušao da okrenem glavu, prepukao, naravno, razmrskao se u hiljade komadića cepajući se kroz kičmu, i odašiljući... Sav sam ko led do šaka, gde sam odjednom kao vatra. Sav ko led... a onda vatra. A onda... a onda... levitiram, leviiiram, napuštam telo, ostavljam ga

tu gde jeste i napuštam ga, odjednom, u isto vreme sam i tu i lebdim, iznad sebe kao ono što kažu da radimo kad umiremo: lebdimo iznad sebe i posmatramo se kako umiremo, nesvesni da posmatramo, nesvesni da smo ispod već iskliznuli iz zgusnutog svesnog stanja u kome posmatramo. Svestan sam da sam objekat koji proučavam, da sam sopstveni subjekat, ili objekat, ako baš hoćeš. Postajem svestan... pa da, to je to! Postajem svestan svesti koju nisam poznavao do sada, jasnoće, otkrovenja, čini mi se. Mistici su znali za to, vidovnjaci, opsednuti. Sve mi to navire, sa svim svojim razlozima, sa svojim uzrocima koji lete za tim kao trake, zaključci do kojih sam dolazio bez svesti da do njih dolazim. Zaviri s druge strane svoga uma i eto te! I eto te gde si želeo i trebao da budeš, bez svesti da si putovao dotle, bez svesti da si uopšte želeo i trebao da budeš tu. Um ti govori: Sve sam shvatio, kaže, tako da se izrazim. Kaže, zaista! Sve sam shvatio: to su zaključci do kojih si stigao, do kojih si morao da stigneš. Veruj mi! To su ispravni zaključci. Eto ga, eto kako će ti biti; eto tvoje budućnosti. DŽILIJAN: Ahhhhhhhh! DŽEK: Molim te! I... i sedim tamo, i suze mi krenu, jer je tako bolno, i tako divno, i tako... oslobadajuće. I tako ustanem od stola, vratim se sebi dok ustajem, i zalvorirn vrata za sobom, nežno, i znam da ću se odvesti kući iako mi je sve zamagljeno. Dodem ovde, kod tebe, tu gde ti čitaš! Ti digneš pogled sa svoje knjige i ondu... "Napuštam te", to kažem. DŽILIJAN (posle duge pauze; nežno): Jesi završio? DŽEK: Da, mislim da jesam. DŽILIJAN: A, tako. DŽEK: Jesi li uopšte slušala? DŽILIJAN: O, da. DŽEK: Mislim... stvarno slušala. Nemoguće da si već pijana. DŽILIJAN: Ne bih znala. (Lagano pogođena.) A? Mislim... bez da znam, znam li? DŽEK: U svakom slučaju... (Ostavinezavršeno.) DŽILIJAN: Lep govor. DŽEK: Hvala. DŽILIJAN: Iskren... DŽEK: Hvala. DŽILIJAN: Jednostavan, mada kitnjast... DŽEK (slegne ramenima): Pa, fiznal... DŽILIJAN: ... pokušaj koji bi se mogao shvatiti kao... istina. DŽEK: Šta? DŽILIJAN: Istina. Pokušaj istine. I S T I N E. Istine. DŽEK: Rugaš se svemu. Zar ne?v DŽILIJAN (izbije napovršinu): Sta ti hoćeš? Sta očekuješ... apsolutnu pažnju? Da ne mrdam, da ne trepćem, otvorenih ustal? I šta onda? Da te sa sažaljenjem pomilujem po ruci!? "Razumem te, razumem." Je l' to? Jebi se! DŽEK: Pijana si. DŽILIJAN: "Ne ostavljaj me, dragi; bez tebe sam ... ništa." DŽEK: Zaboravi! DŽILIJAN: Jebi se! "Ne ostavljaj mene sirotu! Sta ću ja bez tebe velikog, divnog!?" DŽEK: Rekao sam: zaboravi!! DŽILIJAN: "Leci da me olis! Reci mi da sam ti jedina." Ha! (Teško zezanje.) Kreni sa mnom; pričaj sa mnom; reci mi da sam ti jedina. Ha! Seronjo! DŽEK: Hijana kao... tako si jeftina. DŽILIJAN: Tek ćeš da vidiš! DŽEK (uzdahne): Da, da. DŽILIJAN: Auuuuu, siroto moje! Prolazi kroz strašno veliku krizu a ona nije tu da pomogne?

DŽEK: Zaboravi. Samo... zaboravi. DŽILIJAN: Nisam ti ja tvoja prozaična gospodica. Ako me ostaviš, odrekao si se nečeg vrlo posebnog. DŽEK: Naravno, naravno. DŽILIJAN: Je I' sam postala prestara za tebe? Previše... matora? Je I' ti se više ne svidam? Je I' te plašinft Je I' te odjednom zanimaju muškarci? Dešava se. Pališ se na svoju sestru? Palio si se kad si imao deset godina, rekao si mi. Jesi postao impotentan... od preključe? Jesi zaboravio ko si? Ko sam /b? Ko si bio i ko sam ja bila? Je l' sutra sreda? Sta godda je u pitanju. (Ceka.) Ne? Ništa? (Pauza . DŽEK počinje lagan, izveštačen aplauz. DŽILIJAN se osmehuje, klanja se, širi ruke, baletski poklon, ponovo širi ruke; zadrži ih) DŽEK: Bravo. DŽILIJAN: Hvala, hvala. DŽEK: Sjajna predstava. DŽILIJAN: Hvala. DŽEK (uzdahne; klima glavom): Sve kroz šta smo prošli zajedno, smrti, gubici... DŽILIJAN: Nemoj da počinješ. DŽEK: Užasno umiranje tvog oca, taj rak, to... DŽILIJAN: Prestani! DŽEK: Posle svega toga... tog zajedništva... zar smo dovde došli? Da me ti ne razumeš? DŽILIJAN: Razumem te! DŽEK: Ne, ne, ne razumeš me; ne možeš. DŽILIJAN: Dragi bože, nisi ti danas popodne došao ovde da nešto podeliš; nisi ti došao danas popodne ovde da budeš shvaćen; došao si danas popodne kući da objaviš odluku da bežiš odavde kolko te noge nose. DŽEK: Postoje neke stvari koje su činjenice i postoje neke stvari koje ne razumemo, ali nam stomak kaže da... DŽILIJAN: Oh... sranje! DŽEK: Da. Pa, mislim da ću sad da krenem. DŽILIJAN: NE!! DŽEK: O, da. DŽILIJAN: Nećeš me ostaviti. DŽEK: Već sam te ostavio. DŽILIJAN: E, nećes. DŽEK: Preseliću se u hotel... zar se to ne radi tako? (U momentu se sam sebi smuči.) Bože! (Ustukne.) Zar se to ne radi tako? Preselim se u hotel i ponesem sa sobom sarno malu torbu nevažnih stvari? Vratim se kad ti nisi kod kuće i spakujem se potpunije? Dogovorimo se oko advokata i prepustimo njemu da preformuliše naš odnos... DŽILIJAN: Da, naravno! DŽEK: ... Podelimo stvari; i rasijamizujemo se u prazne entitete... DŽILIJAN: Kao što neko reče: niko nikada nije tako govorio. DŽEK: Budi mirna. Najzad smo isplivali, probili se kroz mrak vlažno korenje, jadni Bili... DŽILIJAN: Melvil. DŽEK: Sta?... Da... najzad smo isplivali. DŽILIJAN: Nisi ti ovome dorastao. Retorika je iznad tebe. DŽEK: Da. Hm. Možda si u pravu. (Ustane, ako je sedeo.) Pa... DŽILIJAN (očijoj se skupe): Da? DŽEK: Odlazim sada po svoju malu torbu, otvaram fioku u kojoj držimo nevažne stvari, grabim ono što mogu da uhvatim s dve ruke... DŽILIJAN: Ne ideš ti nigde. (DŽILIJAN se pomeri ka spavaćoj sobi.) DŽEK: ...ubacujem to unutra, zatvaram rajsteršlus, gledam okolo, uzdannem...

DŽILIJAN (odbijajući): 'Ajde umukni. DŽEK: ...uzdahnem, upitam se, samo za tren, da razlog nije možda krajnje ludilo... DŽILIJAN: Rekla sam, umukni. DŽEK: ...ispravim se, pokupim torbu i... izađem. (DŽEK krene ka spavaćoj sobi, gde god ona bila.) DŽILIJAN: Sedi. DŽEK: Pardon. Stojiš mi na putu. (Pomeri se u stranu; DŽILIJAN mu stane na put) Rekoh, stojiš mi na putu. (Pomeri se u drugu stranu; DŽILIJAN ga blokira.) Blokiraš mi prolaz! DŽILIJAN: I hoću da ti blokiram prolaz! DŽEK (zgrabi je za ramena) Skloni mi se s... DŽILIJAN (bori se da skloni njegove ruke sa sebe) Proklet... da... si! (PRIMEDBA: Sada počinje ozbiljna tuga, tokom koje DŽILIJAN jako ošamari DŽEKA, onda DŽEK nju jako ošamari, gurne je s puta, DŽILIJAN ga zgrabi s leđa, bore se, padnu na pod, valjaju se jedno preko drugog, DŽEK ustane, DŽILIJAN ga uhvati za nogu, ponovo ga povuče dole, popne se na njega, udara ga šakama, DŽEK je udari, DŽILIJAN pada, DŽEK joj seda na ruke, DŽILIJAN ga nogom udari u osetljivo mesto, pokušavaju da udave jedno drugo, udaraju se, bacaju jedno drugo okolo, pokušavaju da pobegnu, pokušavaju da ubiju. Naravno, sve ovo treba da bude koreografisano, prema mogućnostima glumaca, u granicama praktičnosti. Za vreme tuče biće izgovorene sledeće replike, a možda još neke druge mogu biti izgovorene, po potrebi ili ponavljana ili proširena.) DŽEK: Napuštam te! DŽILIJAN: Nećeš me napustiti! DŽEK: Gotovo je! Utuvi to u glavu! DŽILIJAN: Ne možeš da uzmeš naš zajednički život... DŽEK: Kad je gotovo, gotovo je! DŽILIJAN: Ti glupi, isprazni... JAO! DŽEK: JAO! DŽILIJAN: Pre ću te ubiti nego da te pustim... DŽEK: Da se nisi usudila da to... JAO! (I tako dalje, i tako dalje. U svakom slučaju, oboje završe na podu, sklupčani, povredeni. Tuča treba da se razvija po intenzitetu i da nije prekratka. Konačno: podignut na jednom laktu može li da mu curi krv iz nosa, recimo?) Pa? DŽILIJAN (polako sedne. Može li da joj curi krv iz usta?) Da; pa? DŽEK: Jesi živa? DŽILIJAN: Čini mi se. A ti? DŽEK: Da, mislim da jesam. (Tišina, teško disanje.) DŽILIJAN: Prilično si dobar. DŽEK: Ti takođe. DŽ.ILIJAN: Izvini za koleno. DŽEK: Stvarno pogodiš čoveka gde treba. DŽILIJAN: To bi mogao da bude problem. DŽEK: Je l'? DŽILIJAN: Đubre jedno. DŽEK: Nemoj. (Pauza) Pa... jesi spremna da priznaš da je ovo ozbiljno? DŽILIJAN: Da, dobro; jeste, ozbiljno je. DŽEK: Napuštam te. DŽILIJAN: Tako izgleda. DŽEK: Skoro si me ubila. DŽILIJAN: Nisam. DŽEK: Da, jesi; pokušala si. DŽILIJAN (kao da to nije ništa): Nisam.

DŽEK: I ogrebala si me. DŽILIJAN: Auuuuuuuu! DŽEK: I ugrizla me. DŽILIJAN (smeje se): Nisam. DŽEK: Do korena zuba. Verovatno ću dobiti besnilo. DŽILIJAN: Hvala! Nek ti daju injekciju; deset komada. Je l' to isto kao sa zečevima? DŽEK: Je li šta? DŽILIJAN: Besnilo? DŽEK: Da. (Nakon što razmisli.) Mislim da jeste. DŽILIJAN: Tako ti i treba dodeš kući i potegneš sve to sranje. DŽEK: Nije sranje; to je istina. Napuštam te. DŽILIJAN: Pretvaraću se da nije tako. DŽEK: Šta imaš od toga? DŽILIJAN (hladno): Pomoći će mi utoliko što neću obraćati pažnju na činjenicu da sam kako se ono kaže "ostavljena... na cedilu?" od nekog tako ništavnog kao što si ti. DŽEK (uzdahne): Dobro. DŽILIJAN (hladnije): Ako treba da budemo ostavljeni, onda to treba da bude od nekog ko će nam nedostajati, nekog čiji će odlazak izazvati prazninu ne samo u našem krevetu nego i u srcu, kako već kažu. DŽEK: Ja ću tebi nedostajati. DŽILIJAN: Misliš, nedostajao si mi godinama, pa što ne bi i sada? DŽEK: E, 'ajde prekini. DŽILIJAN (još hladnije) Ako treba da budem ostavljena - privremeno, pretpostavljam, znajući svoj... šarm trebalo i da to bude od nekog ko će mi nedostajati; ne bi trebalo da to bude od nekog tako... malog, čija je vrednost tako neznatna, do koga ne može manje da mi je stalo, čija mi odsutnost neće ni najmanje smetati. Ti si... ništa. DŽEK (vrlo racionalan zahtev): Zašto... samo ne... prestaneš. DŽILIJAN (nemilosrdno): Živela sam život srazmerno dobro. Bila sam bolja žena nego što si zaslužio. "Kidala" sam se za tebe mnogo više nego što si se ti "kidao" za mene. Videla sam i pravila se da ne vidim; tešila sam te i kad sam mislila da si prezira vredan i da nisi dostojan da te podržavam. Bila sam na tvojoj strani i kad sam mislila da si budala i da zaslužuješ da budeš napušten. DŽEK (težak uzdah): O, bože. DŽILIJAN: Držala sam te noću kad si skakao u snu AAAAA! dok si sedeo uspravan u krevetu, još u snu, tokom noćnih mora. Držala sam te, tešila, ušuškavala nazad u krevet, pričala ti da bi ponovo zaspao, gledala te, i znala da mi... (klima glavom) ...nisi dovoljan; da možda nijedan nije dovoljan. (Od tešenja prelazi na grubo) Ali svakako nisi. 'Ajde; napusti me; preživeću ja. Nisi ti dovoljno veliki da se uzbuđujem. Ti si... ništa. DŽEK: Čudno, moj problem uvek je bio problem viška. DŽILIJAN: Kako da ne. DŽEK: Previše, da. Uvek, kad sam bio mlad, bar. Vrlo mlad. Previše lep, previše srećan, previše ovo, previše ono. DŽILIJAN: Kako da ne. (Iznenada) Previše šta!? Previše lep!? DŽEK (mirno, kao da DŽILIJAN nije normalna što to pita): Da. DŽILIJAN: Ti? Previše lep? DŽEK: Nisi me znala kad mi je bilo petnaest. Kad smo se mj upoznali, još sam bio veoma... zgodan. Čini mi se... (DZILlJAN počne da se smeje) Bio sam! Prestani! (DŽILIJAN prestane.) Ja sam tebe pažljivo slušao: sad ti pažljivo slušaj mene. DŽILIJAN (ne sluša pažljivo) Izvini. DŽEK: Ne bi me valjda sad nazvala ružnim lepo lice, stomak nije prevelik, ništa što malo više

samopoštovanja ne bi moglo da popravi. Ti si sama rekla da sam zgodan na našern drugom sastanku: "Bože, pa ti si tako zgodan!" tako si rekla. DŽILIJAN (čežnjivo): Mora da sam nešto htela. DŽEK: "Bože, pa ti si tako zgodan", tako si rekla. "Hvala", sećam se da sam odgovorio. DŽILIJAN: Prihvatio si kompliment. DŽEK: Pa... tako nešto. DŽILIJAN (tužno): Kako sam uopšte izdržala s tobom sve ove godine? DŽEK: Bio sam... zgodan. Baš smo bili par: ti ... otresita, a ja... DŽILIJAN: ... zanesen? DŽEK: Tako nešto. Ali sa petnaest... Bože! Zar ti nikad nisam pokazao fotografije? DŽILIJAN: Pretpostavljam da ne možeš da imaš baš sve. Jado jadni. DŽEK: Imao sam, ne sekiraj se. DŽILIJAN (preterano): O, bože! DŽEK: Sav sam sijao; svi su govorili da sav blistam. DŽILIJAN: Naravno. DŽEK: Nema sumnje. DŽILIJAN: Osvetljavao si nebo. DŽEK: Nema sumnje; i sada blistam kad sam sam, naravno, kad sam sam sa sobom. DŽILIJAN (gleda nešto na suknji): Kako da ne, kako da ne, kako da ne. DŽEK: Mislim, neću da idem okolo i da trošim svoj sjaj na... bilo koga. Zašto razbacivati svoj sjaj? DŽILIJAN (sa preteranim entuzijazmom): Tako je! DŽEK: Taj sjaj je poseban, i nikad ne znaš koliko će da traje. Mislim, ti ideš dalje, gledaš svoja posla, i sijaš tu i tamo ništa posebno, ne tako da zaustaviš saobraćaj, ili nešto tako. DŽILIJAN (dosadno joj je): Razumem. (Tiho) Bože! DŽEK: ...ali sijaš, i jednog dana neko ti dođe neko za koga si sijao, možda pre koju godinu i kaže: "Sijaj za mene ponovo." DŽILIJAN: "Za mene nisi sijao ne pamtim od kada." DŽEK (potpuno je ignoriše): "Sijaj za mene; sijaj ponovo za mene. DŽILIJAN: (slatko/kiselo): "Mali svetlocrv?" DŽEK: I šta da radiš? Ne možeš da kažeš: "Beži mi s očiju! Ne pada mi na pamet da sijam za tebe; za tebe sam već sijao". Ne možeš to da kažeš. DŽIIJJAN: Naravno da ne. DŽEK: Ljudi zaslužuju bolje od toga. I kažeš sebi: dobro, zašto da ne? I pokušaš da sijaš za njih... Ali ne možeš; nema više sjaja. DŽILIJAN: Odsijao, a? DŽEK: Pa, ne mora da bude, možda je samo trenutno tog momenta, možda samo tog momenta. Verovatno će se vratiti, možda prosto baš tada nema sjaja u tebi, kao što kažu. DŽILIJAN: Kao ni nekih drugih stvari. DŽEK: Hm? DŽILIJAN (glasnije): Kao ni nekih drugih stvari možda baš tada nema sjaja u tebi. (Pokazuje.) Knjiga je toga puna. DŽEK (preglasno): O čemu govoriš? DŽILIJAN: Uspesi i neuspesi; dobri momenti i loši momenti. U nekim noćima si Gospodin Pastuv lično, a u drugim ga baš nemaš u sebi. DŽEK: Bože, tako si prosta. Govorio sam o blistanju. DŽILIJAN (pokajnički osmeh): I ja. DŽEK: U svakom slučaju... nekada sam blistao. DŽILIJAN (sa dosadom; napušta kao uzaludno): Kako da ne, kako da ne. DŽEK: Jesam. Bio sam nešto posebno: psi su se zaljubljivali u mene, napuštali domove, lajali

oko naše porodične kuće i na mesec, čekali me; bicikli su se pojavijivali, točkovi su sami ulazili u dvorište... O, bože, kakva ja sećanja imam! DŽILIJAN (superiorno): Da, imaš. Imaš jedan mali tajni kovčežić, i u njemu ulaznice za igranku, prvi kondom, tri slomljena srca... DŽEK: ... umotani domali prst... DŽILIJAN: ... suspenzor dečaka u koga si bio zaljubljen kada si imao trinaest godina ali nisi... Šta? DŽEK: ... umotani domali prst... DŽILIJAN (posle pauze): Nema svrhe razgovarati s tobom. Ti si u stanju svašta da izgovoriš. (Pauza.) Kako si znao da je domali prst? DŽEK: Misliš... da li je prsten bio na njemu, ili tako nešlo? DŽILIJAN: lli tako nešto. DŽEK: lli je možda bilo belo tu gde je bio prsten? DŽILIJAN: Tako nešto. DŽEK: Da; pa... tako nešto. DŽILIJAN: Pričaš svašta. (Odmahuje glavom.) Ništa se ne menja. DŽEK: Vidi sad... DŽILIJAN (odmahuje glavom): Čovek bi pomislio... da posle nekog vremena... svako bar nešto malo nauči... DŽEK: Čuvaj se tog malog znanja. DŽILIJAN: Ništa se ne menja. DŽEK: Sve se menja. DŽILIJAN: Što je onda ista stvar, bla, bla, bla. DŽEK: Malo znanja, et cetera. DŽILIJAN: Šta? DŽEK: "Malo znanja je opasna stvar", et cetera. Poup. DŽILIJAN: Navedi izvor! DŽEK: Šta? DŽILIJAN: Navedi izvor. Ako je malo znanja tako kurčevo opasno, navedi izvor odakle treba da crpimo i pijemo. Hajde, navedi. DŽEK: Malo znanja je opasna stvar... (Priseća se) ... pij mnogo ili ne okušaj... šta?... iz nekog izvora. DŽILIJAN: Ha! DŽEK: Pij mnogo ili ne okušaj... jebi ga! DŽILIJAN: Ha! DŽEK: Setiću se! Uvek se setim; uvek bude tako. DŽILIJAN: Prokleto si u pravu da je malo znanja opasna stvar. DŽEK (ružno): Setiću se! DŽILIJAN (neobavezno): U šta je bio umotan? DŽEK: Hm? Šta? DŽILIJAN: U šta je bio umotan? Domali prst, umotani domali prst, tako si rekao. DŽEK: Otkud znam, izmislio sam to. DŽILIJAN: Naravno da si izmislio. Ali u šta je bio umotan? DŽEK (iznerviran): Ne znam u srebrnu foliju, gazu, novine!? Ne znam. Irac! DŽILIJAN: Novine? DŽEK: Irac!! Malo znanja je opasna stvar. Pij mnogo ili ne okušaj irsko... ne, nije to. DŽILIJAN (sa zadovoljstvom): Irski izvor!! Sunce i cvatući pupoljci u Irskoj? DŽEK: Rekao sam da sam pogrešio. DŽILIJAN (veselo): Izvor!! DŽEK (stvarno ljut): Prekini!

DŽILIJAN (glasom male devojčice): Da, tatice. (Normalno) Novine? Domali prst umotan u novine? Kao haringa? DŽEK: Ne znam! Izmislio sam; ili sam sanjao; možda sam sanjao. DŽILIJAN: Jedna od tvojih noćnih mora? DŽEK: Ne znam. Izmislio sam; ili sam sanjao. DŽILIJAN: Sanjala sam nešto pre neko veče. DŽEK: Je l'? DŽILIJAN: Da; sanjala sam da me voliš. DŽEK (duga pauza): Volim te. DŽiLIJAN (nepredajući se): Da. Znam. DŽEK: Volim te. DŽILIJAN: Pa, možda i jesi. O, kako zamršeno tkanje tkamo. DŽEK: Šta? DŽILIJAN: Tkanje, zamršeno tkanje. DŽEK: Šta je to? DŽILIJAN: To ti shvati. DŽEK (žaleći): Bilo je toliko toga lepog među nama. DŽILIJAN: Ostavi to na miru. DŽEK: Neću! DŽILIJAN: Ostavi to na miru. DŽEK: Neću!!... Naš prvi izlazak? To je bio jedan od lepih trenutaka. DŽILIJAN (odsutno): Je l' bilo lepo? Izgubilo mi se... iz pameti. DŽEK: Jeste bio jedan od lepih momenata. Ne, nije. DŽILIJAN: Možda. Je l' to onaj odvratni ljubičasti korset? DŽEK (osmehuje se): Da. Odvratni ljubičasti korset. DŽILIJAN: Zašto smo uopšte izašli? Šta sam znala o tebi? DŽEK: Zbog toga, verovatno. Bilo nas je četvoro na tom sastanku. DŽILIJAN: Zar? DŽEK: Ti, ja; i dvoje ljudi koje smo se pretvarali da smo. Zgužvani u malom autu, spletkarimo i tako to. DŽILIJAN: Mislim da je možda trebalo s njima da se venčamo, s to dvoje koji smo se pretvarali da smo. DŽEK: lli je trebalo da se oni venčaju jedno za drugo? Možda i jesu. DŽILIJAN: Pitam se kako je njima išlo. Pitam se da li im je počelo dobro i ostalo tako... možda čak i bolje? Jesu li oni tvoj standardni srećni par, ili je i to bio promašaj, zatvor, tumor i sve ostalo? Imali su sreće, u svakom slučaju. Barem nijedno nije jednog dana došlo kući i reklo: "Ej, zdravo! Napuštam te." DŽEK: Nije bilo tako strašno! (DŽILIJAN frkće) Nije. (DŽILIJAN frkće) Dobro nam je išlo. (DŽILIJAN frkće.) Seti se lepih stvari; pomisli kako smo srećni bili. Bili smo! (Isto.) Na te stvari se usredsredi. DŽILIJAN (pravi se da se koncentriše): Na dobre srvari! DŽEK: Hajde! DŽILIJAN (gunđajući u početku): Na jednu od dobrili stvari? DŽEK: Molim te? DŽILIJAN: Ah! Zar to nije bilo sjajno? Je l' se sećaš Venecije? DŽEK: Naravno da se sećam Venecije. Niko ne može da se ne seća Venecije; to ne može da bude. DŽILIJAN: Ne, ne; mislila sam da kažem Venecije koje se ja sećam. DŽEK: Prvi put? Vreme sa snegom u gondoli sa snegom u kosi? DŽILIJAN: Ne, ne. DŽEK: Gondolijer uvijen kao... kao Haron?

DŽILIJAN: Ne, ne. DŽEK: Veliki kanal, reka Stiks; tišina... DŽILIJAN: Ne! DŽEK: I ta nestvarnost zapanjujuće.. Pitao sam se zašto se sneg lepi za zgrade palate a na ulicama se topi. DŽILIJAN (kikoće se):... u kanalima! DŽEK: Da, zasto se sneg topi na vodi! DŽILIJAN: Da. (Mala pauza.) Ne; nije taj put. DŽEK (pomalo tužno): Nije taj put? Zidovi sa tapiserijama u našoj sobi pored opere? DŽILIJAN: Ne. DŽEK: Veliki bračni krevet s baldahinom? DŽILIJAN: Ne! Drugi put. DŽEK (razmišlja): Vreme poplava, jesen, rane poplave, šetamo s vodom do kolena trgom Sveti Marko i jedan poslužavnik pluta tu pored, pun espreso i napola pojedeno pecivo? DŽILIJAN: Ne; drugi put. DŽEK (ne zna šta da radi) Nije bilo drugog puta. DŽILIJAN (veselo): Naravno da je bilo! DŽEK (zbunjeno): Nije. DŽILIJAN: Bilo je to u aprilu pre turista i pre smrada. Vedro; malo vetrovito, ali vedro. DŽEK: Ne sećam se. DŽILIJAN (veselo): Naravno da se sećaš. DŽEK (prozaično): Ne; ne sećam se. DŽILIJAN: Stigla sam tamo pre tebe; ne sećam se gde si ti bio... negde; to je bio jedan od onih puta kad smo se našli tamo. DŽEK (razgovetno; tiho. Da liga DŽILIJAN čuje?): Nije bilo nijednog drugog puta. DŽILIJAN: Ti si doleteo; čekala sam te u hotelu, u našoj sobi, na krevetu, u negližeu... DŽEK: Dvaput. To je sve. DŽILIJAN: (umiljava se) Neeeeee... DŽEK (žustro) Da, dva puta; to je sve. DŽILIJAN: Čekala sam te obnažena, vino i gorgonzola, kasno popodne, još je toplo, zvona počinju... DŽEK (pomalo tužno) Ne. DŽILIJAN (srećna): Da! Čula sam te u donjem holu, na recepciji; čula sam te na stepenicama ka sobi. Pravila sam se da spavam; čula sam kako si spustio torbu, čula sam tvoju majicu kako šuška, čula sam kako otkopčavaš pantalone... DŽEK (hladno): To nisam bio ja. DŽILIJAN: Otvorila sam oči na tvoj nadolazeći oblik, i... ne, to nisi bio ti, je l' da? DŽEK: Ne; nisam. DŽILIJAN (pauza): Izvini. Mogla sam da se zakunem. DŽEK: Rekao sam ti: ne. (Duga pauza.) DŽILIJAN: Pa... (Hladno.) Ups, što kažu. DŽEK: Ćuti. DŽILIJAN: Jasno sam to zapamtila kao da si bio ti? Htela sam da to budeš ti? Želela sam da budeš? Ne? DŽEK: Nimalo mi ne pomažeš. (Okrene se; ode od nje.) DŽILIJAN (jednostavno; pokajnički): Ja... Izvini. DŽEK (pauza): Ponekad zaboli; ponekad nema veze. DŽILIJAN: 'Ajde sad! Šta sad glumiš... povređenu stranu?! DŽEK (iscrpljen): U redu. DŽILIJAN: Prevarenog muža!?

DŽEK (počinje da besni): Rekao sam u redu. DŽILIJAN: Skitnica ubila odanog snabdevača... DŽEK: Ej! Dosta! DŽILIJAN (grubo): Rekla sam da mi je žao! I jeste! Uzmi dok još možeš! (Snuždena posle razmišljanja) Uzmi šta ti se daje. DŽEK (pauza): Ne mogu da podnesem, kada si ti u piianju. DŽILIJAN (iscrpljena): O, bože! DŽEK: Kad sam ja u pitanju, razumem i prihvatam. DŽILIJAN: Svakako! Naravno! DŽEK: Od sebe to očekujem. DŽILIJAN: Mačo muškarac. DŽEK: Ne! Očekujem to od sebe. Ja znam ko sam ja i kakav sam. Ti znaš da ja varam; ja znam da ti znaš da varam. Boli me što ti to znaš; boli me što, kad me nema, misliš da varam; boli me što tebe boli, što me dovoljno znaš da sumnjaš, bilo da ja jesam ili nisam... povređen mogućnošću. DŽILIJAN (jednostavna istina): Dovoljno je samo jednom. DŽEK: I ne znači ništa! Ništa ne znači... ne znači ništa! Ništa od toga! Kakve smo mi to životinje!? Radimo šta nam instinkt kaže svi mi. Postoje monogamna stvorenja nekoliko vrsta ptica, mislim, jedna vrsta ovog ili onog, nekoliko vrsta... lasica, ili tako nešto, ali njima to instinkt kaže. Instinkt i nama govori, i nama, takođe. Instinkt nam govori da kad se sretnu svest i apetit, tad je vreme za to, i to s bilo kim i bilo čim što je u blizini, i što ti se sviđa. DŽILIJAN (suvo): Volim te kad si ovakav. DŽEK: Zašto to "volim te" znači: "Zaklinjem te da ne staviš to u ono?" DŽILIJAN: ...ili obrnuto. DŽEK: ...ili obrnuto. "Neću dozvoliti da to bude stavljeno u ono." DŽILIJAN (gleda u stranu): Ne mogu da se setim razloga. DŽEK: Mislim... šta? DŽILIJAN: ... sačuvaj ljubav, čast i brigu. DŽEK: Pa, tu već ima nešto. Ljubav!? Ja te volim, volim te duboko, tužno i duboko, i ja sam o, bože! strašna reč ja sam ti "neveran". Ne da ti nisi meni. Ja te poštujem: Neću dopustiti da budeš obešcašćena to je jedna od stvari za koje bih verovatno ubio. Briga? Pa, znaš da mi je stalo do tebe. DŽILIJAN: Do mene, mercedesa i do slobodne igre tvojih instinkata. Neće ići. Nisi čak ni sofisticiran; tup si. DŽEK: Sve zadovoljstvo je nestalo. Olakšanje da, zadovoljstvo olakšanja, trenutka, sve je to još tu, ali nema zadovoljstva. Zadovoljstvo je nestalo. Radim to po navici... refleksno. Ponekad dignem pogled od toga i pomislim: "Zaito sam ja ovde? Je l' ja... je l' ja ovo činim iz zadovoljstva? Ili iz puke navike. Parenje iz navike?" DŽILIJAN: Umukni. DŽEK: Hm? DŽILIJAN: Molim te... umukni. DŽEK: Jednom... jednom sam se okrenuo, pogledao u to lice, i rekao: "Zašto sam ja ovde?" Osmeh. "Uteha", reklo je lice; "Da ti vreme prođe manje... isprazno?" DŽILIJAN (vrlo ležerno): Je l' uvek žena? DŽEK (ne okolišeći, zaokupiran): Voleo bih da budem sam u tome. Ne mogu to da podnesem kad si ti u pitanju. "Moja žena je udata, ja nisam", rekao mi je jednom neki čovek; imao sam šesnaest godina, letnji posao. Bio je debeo, ogroman čovek s velikim podvaljkom. "Moja žena je udata, ja nisam." Mig i pokvaren pogled. Bože, ko bi se s njim jebao?! DŽILIJAN (još uvek opušteno): Uvek postoji neko da nekog jebe. Ne dobijaju samo oni koji to ne žele, ili bar ne žele to od onih od kojih mogu da dobiju. Stvar je u tome da želiš ono što

možeš da dobiješ. DŽEK: Ja ne želim te ljude; daju mi se iako ih ne želim iako ih ne želim. Ja hoću olakšanje i utehu i društvo, i da svršim; i... to ne znači ništa. DŽILIJAN (duga pauza): Kome? DŽEK (duga pauza): Hm? DŽILIJAN (duga pauza): Ništa. Izvini za Veneciju. DŽEK: O? DŽILIJAN: Zaista sam mislila da si bio ti. Nisam ti namestila. Zaista sam mislila da si bio ti kad sam se sećala. Ne u to vreme; razumeš: nisam bezosećajna ili kratkovida. Lice iznad mene, hukće i ostalo, ja mogu... znam ko je i sve to, ja mogu... znam ko je to mala zadnjica, kita, čovek raspoznaje te stvari u mraku. DŽEK (iskreno zainteresovan): Stvarno? DŽILIJAN: O, da. Taktilno. Slepi to imaju, žene takođe. DŽEK: Stvarno! DŽILIJAN (frkne): Bože, ti bi u sve poverovao! DŽEK (braneći se, mali dečak): Nekad to želimo. DŽILIJAN (razmišlja) Bože, sledeće nedelje mi je rođendan. Punim... i šta imaš za mene? Šta ćeš mi dati... slobodu? Prsten s rubinom? Pokajanje? Dve karte za nešio što sam rekia da ne želim da vidim? Ma daj! Usput, da li ti je uopšte još stalo? DŽEK (zauzet nečim): Šta? Molim? DŽILIJAN (hladno): Da li ti je još stalo? Da li te uzrok i posledica još interesuju? (DŽEK klima glavom prema njoj, čudi se.) Da li se još uvek pitaš o napretku, ili pretpostavljaš da stvar sama funkcioniše još uvek; da kakva god da je šteta nanesena sve ide svojim tokom? Napreduje? Pitam te ovo jer mora da si nekad razmišljao o tome... DŽEK (izmoždeno): O čemu ti pričaš? DŽILIJAN: Mislim... kada si me prvi put povredio, kada si prvi put bio svestan da si me povredio mora da si znao da me povređuješ... mora da si znao da to radiš; i kako je to? sa zadovoljstvom? samilošću? kajanjem, čak? DŽEK: Ti nikada ne slušaš; ismejavaš me; misliš da sve razumeš sve, kažem. Pretpostavljam da ti smatraš da si čula sve rezonance. Ali da znaš, nisi. Čula si sve što si htela da čuješ, čini mi se. DŽILIJAN: Ne! Ti nikad ne slušaš! Tvoja pamet je uvek spremna za nešto drugo, nešto; ni sam ne znaš šta, ali nešto. Vidim ti u očima, vidim da ne slušaš. DŽEK: Životinja! Životinjski instinkt! DŽILIJAN (iscrpljeno, tino): O, bože, ne to ponovo. DŽEK: Istinkt nam sve govori: ako su pravila u suprotnosti s našim mudima, onda su ona pogrešna; mi smo životinje i mi namirišemo žrtvu i dalje je sve dobro ako se nešto ne ispreči. Sve to razumemo kada postanemo životinje, kada se tome predamo kada stojimo u noći, uvšumi, po snegu, kada postanemo vuk; onda razumemo. Čovek je drugačiji; čovek je božanska životinja. Znamo te stvari mudima; kada strast zamre... DŽILIJAN (još jednom; izmučeno): Strast u braku nikada ne umire; ona se menja. Kada strast strasti zamre, tu su sve druge strasti koje čekaju da navale strast gubitka mržnje, strast ravnodušnosti; i konačna, poslednja, zadovoljavajuća strast ničega. Ti ne znaš ništa o strasti; ti mešaš naviku sa svim. DŽEK (iscrpljeno klima glavom): Ne, ne, ne mešam. Ne, mi ne mešamo: mi... lovci i ubice. DŽILIJAN: Ti ne znaš ništa o... dosta. DŽEK (energično): Otkrio sam... e, sada, nemoj da mi se smeješ. DŽILIJAN: Ne smejem se. Radije ne bih. DŽEK: Pa, samo... nemoj. Evo šta sam otkrio: ništa je dovoljno. DŽILIJAN (tiho): Blagi bože!

DŽEK: Molim te? (Digne ruku.) Molim te? Dobro? (DŽILIJAN klimne, ili slegne ramenima) Ništa je dovoljno... za život, mislim. Bez obzira na izazove, raznovrsnost izazova kontradiktornost, čak, bez obzira šta... raznovrsnost ili konstantnost, dođemo do trenutka kad razumemo, ako smo iskreni... DŽILIJAN: ...prema sebi samima... Ili to nije taj deo? DŽEK: Ovo je možda jedna od poslednjih šansi kada smo mogli da pokušamo ovako duboko, zato... molim te, budi dobra. DŽILIJAN (beznadežno): Naravno. DŽEK: Život nas ispunjava... takvim osećajem izbora da sve što postoji, postoji da bi bilo urađeno, da bi bilo dokazano: da živimo zauvek, da uvek imamo večnost pred sobom... da učinimo sve! I mi to činimo, i ne činimo... i sve prolazi. DŽILIJAN (utešno): Ti zaista imaš mračan um. Ti, blesavi čoveče s blesavim mračnim umom. DŽEK (digne ruku; tužno): Ne sada. Dođemo do trenutka kad shvatimo da, bez obzira šta uradili - zaboravi ono što nismo uradili, zaboravi ono što smo... izbegavali! bez obzira šta smo uradili, bez obzira kako zadovoljavajuće, kako hrabro, kako... "dobro", bez obzira šta, ili gde, ili s kim, dođemo do trenutka kada shvatimo da nema nikakve razlike. Zurimo u mrak i znamo da je ništa dovoljno, da je bilo dovoljno, da je moglo biti dovoljno, da nema načina da nije bilo moguće... protraćiti svetlo; da je neuspeh ugrađen u nas, da najjača svest ustukne pred najgušćim mrakom. Da ću te ja izgubiti, na primer da sam te izgubio ni više ni manje nego koliko puknuti prstima, da ću izgubiti sebe, da sam već izgubio sebe svetlost... gubljenje svetlosti. DŽILIJAN (pauza): O, jado moj. I ti to znaš? Čemu žurba? DŽEK (tužno; ogorčen osmeh): Svesnost je sve? DŽILIJAN: Pa, svakako je dovoljna. Šta da radimo? Šta bi trebalo da radimo, za ime boga? Je l' treba ponovo da se venčavamo? Ja ne mogu više da imam decu; ne mogu više da budem prava žena: oblikovala sam se prema tebi. Ti bi, verujem, mogao da počneš s nekom kurvicom... DŽEK: Prekini o kurvicama! Ovo nije o kurvicama! DŽILIJAN (ne posustaje): Ti možeš da počneš s nekom kurvicom, da se pretvaraš da je to ljubav, a u stvari je očaj, i smešno je i... DŽEK: Prekini! DŽILIJAN: Možeš... da se zavaravaš, da se pretvaraš da ne znaš kako tužno izgledaš, kako... jadno. DŽEK: Rekao sam: prekini! DŽILIJAN: Nemamo sto godina; nismo "staaaaari"; ima još nekakvog života u nama nekog poluživota, možda, ali... mi smo već trideset godina u ovome... DŽEK: Znam, znam. DŽILIJAN: ...trideset godina znanja šta je brak i šta nije brak. Mi znamo šta je šta! Ovo nije naš prvi brak, drugar; ovo je brak. DŽEK (tvrdo): Sve ima svoje trajanje, sve dode u fazu kada se nastavlja samo radi nastavljanja, i... DŽILIJAN: Previše si pametan da se zavaravaš, i sam znaš. DŽEK (besno): Znam da sam pametan! DŽILIJAN (iz rukava): Tako si glup. DŽEK (nežnije):Ti si nemoguća. DŽILIJAN (mrzovoljno): A ti beznadežan. (Mala pauza.) Igraj se svojim životom, nemoj da se igraš mojim. DŽEK (gromko; krajnje ironično): Neopozivo isprepleteni: on ne može da uradi ništa, a da to ne dotakne i nju niti ona može da bez toga bilo šta pomisli...

DŽILIJAN (bez glasa): Jebi se. Stvarno je to onda to? Sve ove godine? Je l' stvarno to? Je l' sve vodilo ka ovome? Zar smo sve ove godine pravili kulu od blata? DŽEK: Čini mi se. DZlLlJAN: Onda se nadam da je, kako-god-se-on-zvao, bio u pravu da brak ne pravi od dvoje ljudi jedno, nego pravi od dvoje ljudi dvoje dobar brak, koristan brak pravi individue! Da kada dvoje ljudi izaberu da budu zajedno iako su dovoljno jaki da budu sami, onda imaš dobar brak. Je l' naš bio dobar brak? Jesmo li mi dvoje? Jasno je da nismo postali ono drugo, postali smo mi sami izgleda da jesmo, možda po prvi put. Sa malo sreće, nismo se izjednačili, mi smo se dopunili. Pa, bar bi tako trebalo da bude. Zar nemamo sreće!? Zar nismo mudri, racionalni ljudi!? DŽEK (okupiran nečim): Da. Naravno. DŽILIJAN: Ništa nije sigurno na ovom svetu, zar ne? Mnogo stvari je predvidljivo ti, na primer, i sve u vezi s tobom, ali vrlo malo toga je sigurno. (Tišina. DŽEK gleda kroz "prozor") Šta? (Tišina) Šta je? Šta? Šta je? DŽEK: Vreme je za baštu; bilo bi vreme za baštu. DŽILIJAN: Da! Idi okopaj baštu; oplevi baštu. (DŽEK klima glavom.) Da! Oplevi je! DŽEK (beznadežno): Zar ne znaš šta znači beznadežno? (Tišina; besno) ZAŠTO BIH PLEVIO JEBENU BAŠTU!!!!???? DŽILIJAN (nežno; tiho): Svake godine opleviš baštu; uvek si to radio; beznadežno je svake godine sve: bašta, nastavljanje, sve. Ti pleviš baštu, radiš to svake godine. To je... to što ti radiš. (Nagne se ka njemu; glasni šapat) To je ono što ti radiš. (Tišina.) DŽEK: O, bože, žudim da živim instinktivno, ne da me to drmne samo s vremena na vreme. Ne znam više da li.... DŽILIJAN: Samo... baci malo semena. DŽEK (uzdah): O, ponekad poželim da... ti i ja, znaš... ponekad poželim. DŽILIJAN (nežno): Nešto će iskrsnuti. (Duga tišina.) DŽEK (konačno, bez emocija): Napuštam te. DŽILIJAN (duga tišina; konačno; bez emocija): Da. Znam. DŽEK (duga tišina; mali dečak): Zaista. DŽILIJAN (duga tišina; nežno): Znam; znam da me napuštaš. (Sede, tišina; nema pokreta.) DŽEK (razgovetno; tiho. Da liga DŽILIJAN čuje?): Nije bilo nijednog drugog puta. DŽILIJAN: Ti si doleteo; čekala sam te u hotelu, u našoj sobi, na krevetu, u negližeu... DŽEK: Dvaput. To je sve. DŽILIJAN: (umiljava se) Neeeeee... DŽEK (žustro) Da, dva puta; to je sve. DŽILIJAN: Čekala sam te obnažena, vino i gorgonzola, kasno popodne, još je toplo, zvona počinju... DŽEK (pomalo tužno) Ne. DŽILIJAN (srećna): Da! Čula sam te u donjem holu, na recepciji; čula sam te na stepenicama ka sobi. Pravila sam se da spavam; čula sam kako si spustio torbu, čula sam tvoju majicu kako šuška, čula sam kako otkopčavaš pantalone... DŽEK (hladno): To nisam bio ja. DŽILIJAN: Otvorila sam oči na tvoj nadolazeći oblik, i... ne, to nisi bio ti, je l' da? DŽEK: Ne; nisam. DŽILIJAN (pauza): Izvini. Mogla sam da se zakunem. DŽEK: Rekao sam ti: ne. (Duga pauza.) DŽILIJAN: Pa... (Hladno.) Ups, što kažu. DŽEK: Ćuti. DŽILIJAN: Jasno sam to zapamtila kao da si bio ti? Htela sam da to budeš ti? Želela sam da

budeš? Ne? DŽEK: Nimalo mi ne pomažeš. (Okrene se; ode od nje.) DŽILIJAN (jednostavno; pokajnički): Ja... Izvini. DŽEK (pauza): Ponekad zaboli; ponekad nema veze. DŽILIJAN: 'Ajde sad! Šta sad glumiš... povređenu stranu?! DŽEK (iscrpljen): U redu. DŽILIJAN: Prevarenog muža!? DŽEK (počinje da besni): Rekao sam u redu. DŽILIJAN: Skitnica ubila odanog snabdevača... DŽEK: Ej! Dosta! DŽILIJAN (grubo): Rekla sam da mi je žao! I jeste! Uzmi dok još možeš! (Snuždena posle razmišljanja) Uzmi šta ti se daje. DŽEK (pauza): Ne mogu da podnesem, kada si ti u piianju. DŽILIJAN (iscrpljena): O, bože! DŽEK: Kad sam ja u pitanju, razumem i prihvatam. DŽILIJAN: Svakako! Naravno! DŽEK: Od sebe to očekujem. DŽILIJAN: Mačo muškarac. DŽEK: Ne! Očekujem to od sebe. Ja znam ko sam ja i kakav sam. Ti znaš da ja varam; ja znam da ti znaš da varam. Boli me što ti to znaš; boli me što, kad me nema, misliš da varam; boli me što tebe boli, što me dovoljno znaš da sumnjaš, bilo da ja jesam ili nisam... povređen mogućnošću. DŽILIJAN (jednostavna istina): Dovoljno je samo jednom. DŽEK: I ne znači ništa! Ništa ne znači... ne znači ništa! Ništa od toga! Kakve smo mi to životinje!? Radimo šta nam instinkt kaže svi mi. Postoje monogamna stvorenja nekoliko vrsta ptica, mislim, jedna vrsta ovog ili onog, nekoliko vrsta... lasica, ili tako nešto, ali njima to instinkt kaže. Instinkt i nama govori, i nama, takođe. Instinkt nam govori da kad se sretnu svest i apetit, tad je vreme za to, i to s bilo kim i bilo čim što je u blizini, i što ti se sviđa. DŽILIJAN (suvo): Volim te kad si ovakav. DŽEK: Zašto to "volim te" znači: "Zaklinjem te da ne staviš to u ono?" DŽILIJAN: ...ili obrnuto. DŽEK: ...ili obrnuto. "Neću dozvoliti da to bude stavljeno u ono." DŽILIJAN (gleda u stranu): Ne mogu da se setim razloga. DŽEK: Mislim... šta? DŽILIJAN: ... sačuvaj ljubav, čast i brigu. DŽEK: Pa, tu već ima nešto. Ljubav!? Ja te volim, volim te duboko, tužno i duboko, i ja sam o, bože! strašna reč ja sam ti "neveran". Ne da ti nisi meni. Ja te poštujem: Neću dopustiti da budeš obešcašćena to je jedna od stvari za koje bih verovatno ubio. Briga? Pa, znaš da mi je stalo do tebe. DŽILIJAN: Do mene, mercedesa i do slobodne igre tvojih instinkata. Neće ići. Nisi čak ni sofisticiran; tup si. DŽEK: Sve zadovoljstvo je nestalo. Olakšanje da, zadovoljstvo olakšanja, trenutka, sve je to još tu, ali nema zadovoljstva. Zadovoljstvo je nestalo. Radim to po navici... refleksno. Ponekad dignem pogled od toga i pomislim: "Zaito sam ja ovde? Je l' ja... je l' ja ovo činim iz zadovoljstva? Ili iz puke navike. Parenje iz navike?" DŽILIJAN: Umukni. DŽEK: Hm? DŽILIJAN: Molim te... umukni. DŽEK: Jednom... jednom sam se okrenuo, pogledao u to lice, i rekao: "Zašto sam ja ovde?" Osmeh. "Uteha", reklo je lice; "Da ti vreme prođe manje... isprazno?"

DŽILIJAN (vrlo ležerno): Je l' uvek žena? DŽEK (ne okolišeći, zaokupiran): Voleo bih da budem sam u tome. Ne mogu to da podnesem kad si ti u pitanju. "Moja žena je udata, ja nisam", rekao mi je jednom neki čovek; imao sam šesnaest godina, letnji posao. Bio je debeo, ogroman čovek s velikim podvaljkom. "Moja žena je udata, ja nisam." Mig i pokvaren pogled. Bože, ko bi se s njim jebao?! DŽILIJAN (još uvek opušteno): Uvek postoji neko da nekog jebe. Ne dobijaju samo oni koji to ne žele, ili bar ne žele to od onih od kojih mogu da dobiju. Stvar je u tome da želiš ono što možeš da dobiješ. DŽEK: Ja ne želim te ljude; daju mi se iako ih ne želim iako ih ne želim. Ja hoću olakšanje i utehu i društvo, i da svršim; i... to ne znači ništa. DŽILIJAN (duga pauza): Kome? DŽEK (duga pauza): Hm? DŽILIJAN (duga pauza): Ništa. Izvini za Veneciju. DŽEK: O? DŽILIJAN: Zaista sam mislila da si bio ti. Nisam ti namestila. Zaista sam mislila da si bio ti kad sam se sećala. Ne u to vreme; razumeš: nisam bezosećajna ili kratkovida. Lice iznad mene, hukće i ostalo, ja mogu... znam ko je i sve to, ja mogu... znam ko je to mala zadnjica, kita, čovek raspoznaje te stvari u mraku. DŽEK (iskreno zainteresovan): Stvarno? DŽILIJAN: O, da. Taktilno. Slepi to imaju, žene takođe. DŽEK: Stvarno! DŽILIJAN (frkne): Bože, ti bi u sve poverovao! DŽEK (braneći se, mali dečak): Nekad to želimo. DŽILIJAN (razmišlja) Bože, sledeće nedelje mi je rođendan. Punim... i šta imaš za mene? Šta ćeš mi dati... slobodu? Prsten s rubinom? Pokajanje? Dve karte za nešio što sam rekia da ne želim da vidim? Ma daj! Usput, da li ti je uopšte još stalo? DŽEK (zauzet nečim): Šta? Molim? DŽILIJAN (hladno): Da li ti je još stalo? Da li te uzrok i posledica još interesuju? (DŽEK klima glavom prema njoj, čudi se.) Da li se još uvek pitaš o napretku, ili pretpostavljaš da stvar sama funkcioniše još uvek; da kakva god da je šteta nanesena sve ide svojim tokom? Napreduje? Pitam te ovo jer mora da si nekad razmišljao o tome... DŽEK (izmoždeno): O čemu ti pričaš? DŽILIJAN: Mislim... kada si me prvi put povredio, kada si prvi put bio svestan da si me povredio mora da si znao da me povređuješ... mora da si znao da to radiš; i kako je to? sa zadovoljstvom? samilošću? kajanjem, čak? DŽEK: Ti nikada ne slušaš; ismejavaš me; misliš da sve razumeš sve, kažem. Pretpostavljam da ti smatraš da si čula sve rezonance. Ali da znaš, nisi. Čula si sve što si htela da čuješ, čini mi se. DŽILIJAN: Ne! Ti nikad ne slušaš! Tvoja pamet je uvek spremna za nešto drugo, nešto; ni sam ne znaš šta, ali nešto. Vidim ti u očima, vidim da ne slušaš. DŽEK: Životinja! Životinjski instinkt! DŽILIJAN (iscrpljeno, tino): O, bože, ne to ponovo. DŽEK: Istinkt nam sve govori: ako su pravila u suprotnosti s našim mudima, onda su ona pogrešna; mi smo životinje i mi namirišemo žrtvu i dalje je sve dobro ako se nešto ne ispreči. Sve to razumemo kada postanemo životinje, kada se tome predamo kada stojimo u noći, uvšumi, po snegu, kada postanemo vuk; onda razumemo. Čovek je drugačiji; čovek je božanska životinja. Znamo te stvari mudima; kada strast zamre... DŽILIJAN (još jednom; izmučeno): Strast u braku nikada ne umire; ona se menja. Kada strast strasti zamre, tu su sve druge strasti koje čekaju da navale strast gubitka mržnje, strast ravnodušnosti; i konačna, poslednja, zadovoljavajuća strast ničega. Ti ne znaš ništa o strasti; ti

mešaš naviku sa svim. DŽEK (iscrpljeno klima glavom): Ne, ne, ne mešam. Ne, mi ne mešamo: mi... lovci i ubice. DŽILIJAN: Ti ne znaš ništa o... dosta. DŽEK (energično): Otkrio sam... e, sada, nemoj da mi se smeješ. DŽILIJAN: Ne smejem se. Radije ne bih. DŽEK: Pa, samo... nemoj. Evo šta sam otkrio: ništa je dovoljno. DŽILIJAN (tiho): Blagi bože! DŽEK: Molim te? (Digne ruku.) Molim te? Dobro? (DŽILIJAN klimne, ili slegne ramenima) Ništa je dovoljno... za život, mislim. Bez obzira na izazove, raznovrsnost izazova kontradiktornost, čak, bez obzira šta... raznovrsnost ili konstantnost, dođemo do trenutka kad razumemo, ako smo iskreni... DŽILIJAN: ...prema sebi samima... Ili to nije taj deo? DŽEK: Ovo je možda jedna od poslednjih šansi kada smo mogli da pokušamo ovako duboko, zato... molim te, budi dobra. DŽILIJAN (beznadežno): Naravno. DŽEK: Život nas ispunjava... takvim osećajem izbora da sve što postoji, postoji da bi bilo urađeno, da bi bilo dokazano: da živimo zauvek, da uvek imamo večnost pred sobom... da učinimo sve! I mi to činimo, i ne činimo... i sve prolazi. DŽILIJAN (utešno): Ti zaista imaš mračan um. Ti, blesavi čoveče s blesavim mračnim umom. DŽEK (digne ruku; tužno): Ne sada. Dođemo do trenutka kad shvatimo da, bez obzira šta uradili - zaboravi ono što nismo uradili, zaboravi ono što smo... izbegavali! bez obzira šta smo uradili, bez obzira kako zadovoljavajuće, kako hrabro, kako... "dobro", bez obzira šta, ili gde, ili s kim, dođemo do trenutka kada shvatimo da nema nikakve razlike. Zurimo u mrak i znamo da je ništa dovoljno, da je bilo dovoljno, da je moglo biti dovoljno, da nema načina da nije bilo moguće... protraćiti svetlo; da je neuspeh ugrađen u nas, da najjača svest ustukne pred najgušćim mrakom. Da ću te ja izgubiti, na primer da sam te izgubio ni više ni manje nego koliko puknuti prstima, da ću izgubiti sebe, da sam već izgubio sebe svetlost... gubljenje svetlosti. DŽILIJAN (pauza): O, jado moj. I ti to znaš? Čemu žurba? DŽEK (tužno; ogorčen osmeh): Svesnost je sve? DŽILIJAN: Pa, svakako je dovoljna. Šta da radimo? Šta bi trebalo da radimo, za ime boga? Je l' treba ponovo da se venčavamo? Ja ne mogu više da imam decu; ne mogu više da budem prava žena: oblikovala sam se prema tebi. Ti bi, verujem, mogao da počneš s nekom kurvicom... DŽEK: Prekini o kurvicama! Ovo nije o kurvicama! DŽILIJAN (ne posustaje): Ti možeš da počneš s nekom kurvicom, da se pretvaraš da je to ljubav, a u stvari je očaj, i smešno je i... DŽEK: Prekini! DŽILIJAN: Možeš... da se zavaravaš, da se pretvaraš da ne znaš kako tužno izgledaš, kako... jadno. DŽEK: Rekao sam: prekini! DŽILIJAN: Nemamo sto godina; nismo "staaaaari"; ima još nekakvog života u nama nekog poluživota, možda, ali... mi smo već trideset godina u ovome... DŽEK: Znam, znam. DŽILIJAN: ...trideset godina znanja šta je brak i šta nije brak. Mi znamo šta je šta! Ovo nije naš prvi brak, drugar; ovo je brak. DŽEK (tvrdo): Sve ima svoje trajanje, sve dode u fazu kada se nastavlja samo radi nastavljanja, i... DŽILIJAN: Previše si pametan da se zavaravaš, i sam znaš.

DŽEK (besno): Znam da sam pametan! DŽILIJAN (iz rukava): Tako si glup. DŽEK (nežnije):Ti si nemoguća. DŽILIJAN (mrzovoljno): A ti beznadežan. (Mala pauza.) Igraj se svojim životom, nemoj da se igraš mojim. DŽEK (gromko; krajnje ironično): Neopozivo isprepleteni: on ne može da uradi ništa, a da to ne dotakne i nju niti ona može da bez toga bilo šta pomisli... DŽILIJAN (bez glasa): Jebi se. Stvarno je to onda to? Sve ove godine? Je l' stvarno to? Je l' sve vodilo ka ovome? Zar smo sve ove godine pravili kulu od blata? DŽEK: Čini mi se. DZlLlJAN: Onda se nadam da je, kako-god-se-on-zvao, bio u pravu da brak ne pravi od dvoje ljudi jedno, nego pravi od dvoje ljudi dvoje dobar brak, koristan brak pravi individue! Da kada dvoje ljudi izaberu da budu zajedno iako su dovoljno jaki da budu sami, onda imaš dobar brak. Je l' naš bio dobar brak? Jesmo li mi dvoje? Jasno je da nismo postali ono drugo, postali smo mi sami izgleda da jesmo, možda po prvi put. Sa malo sreće, nismo se izjednačili, mi smo se dopunili. Pa, bar bi tako trebalo da bude. Zar nemamo sreće!? Zar nismo mudri, racionalni ljudi!? DŽEK (okupiran nečim): Da. Naravno. DŽILIJAN: Ništa nije sigurno na ovom svetu, zar ne? Mnogo stvari je predvidljivo ti, na primer, i sve u vezi s tobom, ali vrlo malo toga je sigurno. (Tišina. DŽEK gleda kroz "prozor") Šta? (Tišina) Šta je? Šta? Šta je? DŽEK: Vreme je za baštu; bilo bi vreme za baštu. DŽILIJAN: Da! Idi okopaj baštu; oplevi baštu. (DŽEK klima glavom.) Da! Oplevi je! DŽEK (beznadežno): Zar ne znaš šta znači beznadežno? (Tišina; besno) ZAŠTO BIH PLEVIO JEBENU BAŠTU!!!!???? DŽILIJAN (nežno; tiho): Svake godine opleviš baštu; uvek si to radio; beznadežno je svake godine sve: bašta, nastavljanje, sve. Ti pleviš baštu, radiš to svake godine. To je... to što ti radiš. (Nagne se ka njemu; glasni šapat) To je ono što ti radiš. (Tišina.) DŽEK: O, bože, žudim da živim instinktivno, ne da me to drmne samo s vremena na vreme. Ne znam više da li.... DŽILIJAN: Samo... baci malo semena. DŽEK (uzdah): O, ponekad poželim da... ti i ja, znaš... ponekad poželim. DŽILIJAN (nežno): Nešto će iskrsnuti. (Duga tišina.) DŽEK (konačno, bez emocija): Napuštam te. DŽILIJAN (duga tišina; konačno; bez emocija): Da. Znam. DŽEK (duga tišina; mali dečak): Zaista. DŽILIJAN (duga tišina; nežno): Znam; znam da me napuštaš. (Sede, tišina; nema pokreta.)

lista predmeta: knjiga: Knjiga dana (DŽILIJAN) torba(DŽEK). časopis (DŽILIJAN) boca pića (DŽILIJAN) čaša za piće (DŽILIJAN)