E. R. Kurcijus - Marsel Prust

ТУМАЧЕЊА   

Ернст Роберт Курцијус

МАРСЕЛ ПРУСТ Брзи успон Марсела Пруста био је прво изненађење које је по­слератно време донело љубитељима француске књижевности. Ње­гов роман У сени девојака у цвету добио је Гонкурову награду 1919. године. Додела награде је изазавала буру негодовања у па­риском књижевном свету. Млада генерација је била огорчена, сма­трајући Пруста старомодним, чак реакционарним. Не само да је хронолошки припадао старијој генерацији (рођеној око 1870), већ је и уметнички био потпуно недодирнут радикалним стил­ским тенденцијама савременог тренутка. Али, негодовали су и десничари. Конзервативној критици у његовим књигама не­­достајала је мера и јасна структура, а младокатолички чувари умет­ности и културе, увек спремни на анатеме, сматрали су их „пе­смом над песмама модерног материјализма”. Док су се кри­ти­ чари тако спорили, Пруст је своје дело брижно и промишљено на­стављао. Тренутно га под заједничким насловом У трагању за из­губљеним временом сачињава шест томова (нови следе) и они у целини представљају најсадржајнији и најузбудљивији про­из­ вод новије француске књижевности. Први утисак је без сумње помало збуњујући. Човек се осе­ ћа затрпан огромном количином несређене грађе, неприпремљен је за шепртљаст, тром стил, чији ритам у први мах не одаје ника­ кву законитост. Читалац се осећа као посматрач првих поен­ти­ листичких и кубистичких слика. Приморан је да дуго прила­го­ ђава своју просторну и духовну позицију, све док му се одједном јасно не укаже сазнање, које ће се и касније потврђивати, да је Београдски књижевни часопис, бр. 28, јесен 2012.

141

стигао до жаришта у којем се уметникова намера сусреће са читаочевим доживљајем. То искуство доживљавамо пред сва­ ким новим уметничким изразом. Када би приступ Прустовом делу био лакши, не би се толико исплатио. Кад читамо Французе, често се сетимо оног што је Жид јед­ном рекао о Провансалцима. Они имају, каже Жид, „оно по­мало лакомислено самопоуздање људи који су се у прошлости већ доказали, па им сад не остаје ништа друго до да се без ве­ликог напора понављају, а и не труде се да пронађу нешто но­во”. Колико је погрешно генерализовати такве утиске, пока­ зу­је Прустово дело. Он захтева од читаоца глачање и при­ лагођавање сазнајног апарата, једну еластичну напетост која је у почетку напорна, али затим – као низ вежби за мишиће – доводи до благотворне витализације организма. Он има нешто ново да каже те је зато морао да створи нова језичка средства. Па ипак, резултат његове уметности тако се смислено уклапа у структурне законитости француског духа, у перспективу његове оптике ка­ква нам је позната из његове дуге традиције, да уживамо на на­чин који омогућава увид у надиндивидуалну, органску за­конитост. Пруст додаје нашем знању о духовној морфологији Фран­ц уске ново поглавље у којем претходна поглавља нису оповргнута, већ потврђена и продубљена. *** Споља посматрано, Прустово дело представља један опширно постављен аутобиографски роман. Али његова намера је далеко од тога да поставља епске ликове. Не може се чак рећи да му форма романа служи као средство за представљање времена и миљеа. Свакако, његово дело нуди и то. Али то није његова главна намера, већ добродошао, али ненамеран споредни резултат. Ништа овом делу није намерно додато, или због неког програма уклопљено. На почетку запањује потпуна одсутност сваког плана. Нигде промишљености, поделе тежишта на ком­ по­зиционе перспективе. Није реч ни о томе да је организација на­мерно изостављена. Утисак непредвидљивости није створен на­мерно, као у авантуристичким романима који малтретирају чи­таоца по сасвим прорачунатом плану, не, форма романа је овде изабрана само зато што она гарантује максимум необавезних мо­гућности; зато што је она такорећи форма представљања са најмање предуслова уопште – или је то за нас 142

Београдски књижевни часопис, бр. 28, jесен 2012.

постала. Роман је у 19. веку у себе апсорбовао све остале форме књижевног пред­с тав­љања. Постао је најраширенија форма писања. Пруст се служи овом формом лако и без одређене намере, онако како се служимо модерним средствима превоза – без жеље да архаизује, или револуционира. Ништа не би било погрешније но тражити у овом избору уметникове скривене намере. Мерити Прустове романе некаквим теоријама епске уметности, било би исто тако смешно као када би при избору неког аутомобила захтевали да одговара етрурској, или готској архитектури. Стендал је једном приликом цитирао Сен-Реала: „Роман је огледало које носимо путем којим пролазимо.” Прустове књиге предочавају целокупно животно искуство, оне га не фалсификују, нити му умањују пропорције да би се уклопило у сценску симетрију рационално избалансираног романа. Најзад, у њима није толико уверљив умет­нички стилизован поредак елемената, већ привидни неред у којем наше памћење репродукује најдубље утиске живота ... „un bеаu désordre”. *** Једна од функција уметности је да учини свет разумљивијим. При томе је њен уобичајен поступак да поједностави постојећи свет, како би искључивањем свега непотребног пронашла најтачнију формулу бића. То се може назвати и методом елиминације. То су Расин, Гете, Пусен. Опасност овог метода јесте расипање супстанце, улудо трошење искуственог материјала. Он носи ризик да ће се луцидност постићи на штету пуноће бића и често се мора задовољити грандиозним стилизацијама. Врхунац достиже у шематском тлоцрту чија је вредност симболичног карактера. Удаљава се од предмета како би га посматрала из перспективе. Могућ је и други пут: уместо да увећава дистанцу од предмета, уметност може и да је смањи. Она може да покуша да се стопи са својим предметом, да га апсорбује, или да префињеном истраживачком методом, у најмању руку, ухвати пуноћу његове вишезначности, уместо да је редукује на „суштинско”. И ова метода крије неке опасности. Али код Пруста, она доноси изненађујуће резултате. Прустов стил је прецизни инструмент спознаје. Он је открио нови процес реакције који омогућава да се виде нијансе и варијанте облика бића, које раније нисмо видели. Његов начин Београдски књижевни часопис, бр. 28, јесен 2012.

143

писања подсећа на модерне методе дешифровања палимпсеста, или на методе за откривање микроскопских хемијских елемената. Он има нешто од технике микроскопског увеличавања, од модерног истраживања облика и грађе атома, а опет и од минуциозне пажње кинеских акварелиста. То је тријумф духовне енергије над сировим материјалом искуства. Пруст прилази свом послу с продорном снагом истраживања и мишљења, са упорним стрпљењем, са жељом за егзактношћу, жељом која никада не бива задовољена пре времена које је потребно да би се из стварности спољашњег и унутрашњег света истиснула сва његова суштина и целокупно значење. Он усисава појавни свет. Идентификује се с њим кроз процес саосећајне симпатије на коју Бергсон1 мисли када формулише свој, од многих злоупотребљен, појам интуиције. Интуиција не значи овде удобно олакшање, већ мукотрпно отежавање процеса сазнања: строжи морал мишљења, бескрајно ширење граница, што исказиво и исказано одваја од неисказивог и још неисказаног. Прустов стил је интелектуални запис, а уживање које његове књиге причињавају је једна врста нове, суптилне интелектуалне радости. Ако разграђивање интелектуалне културе, европског најбољег наслеђа, умањивање вредности интелектуалног капитала у грубим и замагљеним фразама, и напуштање esprit de finesse, као и сваке добре занатске традиције, одликује савремене тенденције – онда је Пруст старомодан. *** Прустова интелектуалност инвестирана је у бесконачно прецизне описе његових унутрашњих искустава. Она се у њима потпуно растапа. Он жели да боље осветли оно што постоји, да опише чињенично стање са до сада невиђеном тачношћу. Он не конструише, он инвентарише. Крајња супротност свеколиког активизма. Прустов без сумње сензибилни интелект (уколико ми је допуштено овакво повезивање појмова) далеко је од тога да решава проблеме, да одлучује о истинама, да усмерава мисли на било какав вредносни циљ. Он не жели да мења свет. Његова знатижеља се сасвим задовољава осветљавањем постојећег 1 Прича се да га Пруст никада није читао. Могуће. Овде није реч о утицајима, већ о чињеници да постоји духовни синхронизам чије су појединачне изјаве независне једна од друге.

144

Београдски књижевни часопис, бр. 28, jесен 2012.

света. Он осветљава догађаје из свог живота. Његов роман је аутобиографија интелектуалца који преиспитује садржину своје свести и резултате тог процеса нуди својим читаоцима на корист. Овај интелект је чиста рецептивност. Још као дечака, Пруста је привлачила књижевност. Али он је сматрао да би, ако жели да постане велики писац, морао свету да саопшти неку велику мисао. Узалуд се мучио како би пронашао филозофску идеју која би се дала књижевно артикулисати. „Дакле, немам талента”, закључио је тужно и покопао све своје снове о уметничкој будућности. Забранио је сам себи и да мисли на то. „Али тада се дешавало да ме, сасвим изван те обу­зе­ тости књижевним тежњама и без икакве везе с њима, неки кров, одблесак сунца на камену, мирис на некој стази, од­једном зауставе јер су изазвали у мени неко особито ужи­вање, а и зато што се чинило да крију, дубље од онога што сам видео, нешто што ме позива да узмем а што упркос сво­јим напорима нисам успевао да откријем. Како сам осе­ћао да се то налази у њима, стајао сам непомичан и гле­ дао, удисао, трудио се да мишљу проникнем дубље од при­ зора или од мириса. И ако је ваљало да сустигнем деду, да продужим даље, трудио сам се да пођем жмурећи; упињао сам се да се тачно сетим линије крова, нијансе камена, који су ми се, иако нисам разумевао зашто, чинили пуни не­чега, спремни да се одшкрину, да пруже оно чему су они би­ли само као некакав прекривач. Утисци такве врсте ни­с у ми, дакако, могли вратити изгубљену наду да ћу јед­ нога дана моћи постати писац и песник, јер су увек везани за појединачне предмете лишене мисаоне вред­но­сти и без везе са апстрактном истином. Али они су ми бар пружали некакво уживање без образложења, илузију некакве плод­ ности, и тиме ми одвраћали пажњу од нелагодности, од осећања немоћи које сам имао кад год бих потражио неку филозофску тему за једно велико књижевно дело.”2 Касније дечак открива да скривена суштина која се налази у стварима може бити исказана речима: 2 Марсел Пруст, У трагању за изгубљеним временом, превод Живојин Живојновић, Нови Сад – Београд, 1983, I, стр. 240-241. Сви наводи из Прустовог романа дати су према овом издању. Римски бројеви означавају том. Даље у тексту референце на овај превод биће дате у заградама, уз сам цитат (прим. прев.).

Београдски књижевни часопис, бр. 28, јесен 2012.

145

„Убрзо се њихове линије и осунчане површине (зво­ ни­ка цркве у Мартенвилу), као да беху само некаква кора, рас­цепише, указа ми се нешто мало од онога што ми је у њима било скривено, јави ми се једна мисао која није по­стојала за мене тренутак раније, уобличи ми се у глави ре­чима, и оно уживање које сам малопре осећао гледајући их било је тиме толико увећано да, као опијен, нисам више мо­гао да мислим ни на шта друго... Премда нисам ни по­мислио да оно што се крије иза мартенвилских звоника мора бити нешто слично каквој лепој фрази, пошто ми се то ука­зало у облику речи које су ми причиниле задовољство, за­моливши оловку и хартије од доктора, упркос дрмусању ко­ла, написах овај мали састав да умирим савест и по­винујем се свом одушевљењу...” (I, 242-243) И тако ће дечак у истом животном добу у коме верује да се мора одрећи каријере песника, против своје воље, бити одвучен језичким умећем у правцу проучавања појавног света. Јер: „... задатак који су мојој савести постављали ти утис­ ци о облику, мирису или боји – да настојим сагледати шта се крије иза њих – био је тако тежак да сам брже-боље сам пред собом тражио оправдања која би ми допустила да избегнем те напоре и поштедим себе тог замора.” (I, 241) Ово је пример Прустове уметности и плодова његовог про­цеса спознавања појавног света. Не знам да ли још игде по­стоји са таквом јасноћом и прецизношћу описан доживљај естет­ског појма и уметничке реализације; тај болан и напоран по­кушај духа да се у перспективи сећања надвије над животним то­ком, онако како је Бергсон дефинисао карактеристично др­жање интелигенције. *** Није само прецизност, акрибија психограма оно што Прустову уметност чини суштински новом, већ је то у најмању руку исто толико избор ствари које он бележи средствима свог сти­ла. Овај избор је сасвим непланиран и руководи се чисто ем­пиријским разлозима, посредством степена важности про­ живљеног који су ствари за њега стекле, случајним биографским повезивањем. Пруст руши уобичајене конвенције, он доводи у 146

Београдски књижевни часопис, бр. 28, jесен 2012.

Тенис на Булевару Бино у Неију, 1882. На столици стоји Жана Пуке. Пруст јој се удварао, али Жана је била вереница Гастона Кајавеа.

питање уверење да постоје важна и неважна, суштинска и спо­ редна искуства душе. Ове конвенције имају привид правилности само зато што су неке форме искуства изузетно значајне с прак­ тич­ног становишта. Из целокупног искуства, човек бира само она стања духа која су уско повезана с постизањем одређених ци­љева. Пре свега, две уопштено посматрано најделотворније гру­пе мотива: љубав и жеља за моћ (или како је рекао један стари фран­ц уски психолог: љубав и амбиција). Балзаково откриће уло­ге новца у односу између ова два стремљења представљало је ино­вацију на плану психологије, баш као и када је показао како они, преломљени кроз механизам привредне сфере, утичу на чо­века и друштво. Али тај избор, који у ствари значи сужавање и осиромашење нашег психичког поседа, за чистог теоретичара не­ма никакве важности. Онај ко, да кажем Прустовим речима, с Београдски књижевни часопис, бр. 28, јесен 2012.

147

„ра­дозналошћу истраживача природе” истражује свет душе, мо­ра доћи до закључка да је конвенционална психологија, пре­ пуна прагматичних предрасуда, занемарила читава широка подручја у којима се одвијају процеси који у много већој мери него што нам је то познато одређују наш однос према животу. Ми „психизујемо”3 и унутрашње психичке процесе и предметe из спољног света. Они се приказују свести у својој вишезначности у оној мери у којој је наш нервни систем заборавио своје пра­ фун­кције: давање сигнала за акцију и обавештавање о нај­важ­ нијим надражајима. Перспектива Прустових књига је перспек­ тива нервозног посматрача: „[А у природе живчано слабе као што је била моја] (то јест код које посредници, живци, рђаво врше своју улогу, не заустављају на њиховом путу ка свести, него напротив пропуштају, разговетне, исцрпљујуће, безбројне и болне јауке оних најситнијих састојака нашег ја који ће ишчезнути)...” (IV, 38) Хиперестезија нервног система може проузроковати по­мерање читавог психичког механизма. Она може да моди­фи­ кује процесе душевног живота на такав начин да се то про­сеч­ном човеку чини парадоксално. Код Пруста она је уметнички пло­ доносна зато што му омогућава да духовне реакције на спољне или унутрашње надражаје језички региструје са ненадмашивом прецизношћу. Тако настају језичке слике најпрефињенијих сензација. Поглед на јоргован у цвату: „Време јоргована ближило се крају; понеки од њих још је изливао нежне мехуре својих цветова као ка­кве ви­соке љубичасте лустере, али у многим деловима њи­хових крошњи, где се, још пре недељу дана, искрила њи­хова мирисава пена, венула је, скврчена и поцрнела, шуп­ља, сува пена без мириса.” (I, 196) Ово не можемо да преведемо, зато што за речи „mousse” и „écume” имамо само једну једину реч, пена (Schaum). – Једна мирисна сензација: „онај средишњи, лепљив, отужан, несварљив, воћни мирис креветског прекривача на цветове” (I, 105). – Још 3 У књизи Психички свет ствари (Das psychische Dingwelт, 1921), изузетно значајној за духовне науке, Вилхелм Хас (Wilhelm Haas) „увођење предмета посматрања у психичко” назива „психизовањем”.

148

Београдски књижевни часопис, бр. 28, jесен 2012.

карактеристичнији пример Прустове јединствене способности да равнодушне ствари предочи исцрпним описима психичких рефлексија, можда је сцена у којој се фиксира „мадлена”: „... један од оних пуначких колачића званих мадлене, који као да су изливени у пругастој љуштури шкољке...” (I, 99) Ова реченица пример је онога чему Пруст тежи: да чулни ин­вентар транспонује у терминологију духовног, да му ограничи зна­чење и тако му подари суштину. Када прође кроз Прустов про­цес посматрања, он је импрегниран легендом духа. У томе се ог­леда мајсторство његовог стила: те сензације, пошто су једном са­општене, више не можемо да раздвојимо од појава којима су при­писане. У том смислу, виртуозна је Прустова интерпретација име­на бретонских градова: Баје, Кутанс, Витре, Ланион, Ке­­стам­ бер, Понторсон, Беноде, Понт-Авен, Кемперле. То су заправо ста­нице дуж западне француске пруге: ланац гласовних ком­ плекса, за нас неугледних и бесмислених. Али шта Пруст прави од тога? Послушајмо: „... између Бајеа, тако високог у његовој ружичастој чип­ки и чији је врх био обасјан старим златом његовог по­следњег слога; Витреа коме је његово затворено е про­ шаравало стари витраж мрежом од црног дрвета; питомог Ламбала, који у својој белини иде од жућкасте боје љуске ја­јета до бисерно сивкастог; Кутанса, нормандијске ка­те­ драле, коју њен мастан и жућкаст завршни дифтонг кру­ ни­ше звоником од маслаца; Ланиона у чијој сеоској тиши­ ни шкрипи поштанска кочија око које лети мува; Кестам­ бера, Понторсона, смешних и наивних, с белим перима и жу­тим кљуновима расутим по путевима тих поетичних ме­ста пуних речица; Бенодеа, имена које се, једеком при­ ве­зано, једва држи уз обалу, као да ће га река повући међу своје алге; Понт-Авена, белога и ружичастог узлета лаког крила сељачке женске капе, која се огледа, вијорећи се, у зеленкастој води канала; Кемперлеа, који је боље привезан, и то још од средњег века, између потока од којих је сав жуборав и украшен њима као бисерима, у сивилу налик на оно које оцртавају, кроз паучину витража, сунчеви зраци претворени у тупе шиљке углачаног сребра...” (II, 225-226) Београдски књижевни часопис, бр. 28, јесен 2012.

149

Овај одломак не представља само сјајну, блиставу уметност речи. Он такође отвара дискусију о сложеним питањима пси­хо­ ло­гије и теорије уметности. Увиђамо да су ова имена, која су донедавно за нас била празне речи, сада испуњена на начин који више не можемо да занемаримо. Још је необичније да нам се чини да је истакнута и њихова садржина, као да је писац само на­гласио линије, које су на самим стварима – иако само дели­ми­ чно – већ постојале. Уметник покушава да нас увери да је његово ту­мачење ствари садржано већ у обелодањивању њиховог зна­ чења. Сличан пример представља појава војвоткиње од Гер­ма­ нта, Прустове најзаносније личности: „... увек обавијене тајанством меровиншког доба и за­гњурене, као у залазак сунца, у наранџасто светло што зра­чи из слога ‚мант‘...” (I, 233) Помоћу ових стилских средстава Пруст постиже изузетно пријатан утисак када се његова способност да интелектуално формулише чулне сензације примени на уметничке доживљаје. Он воли да описује тешко ухватљиве духовне квалитете у коор­ ди­натном систему уметникових сећања: „... ону нежност, ону озбиљну благост у свечаности и радости које карактеришу извесна места у Лоенгрину, неке Карпачове слике, и по којима се може разумети што је Бодлер могао гласу трубе да припише епитет умилан...” (I, 240) Али најчудеснији резултат ових изражајних могућности јесте реченица у којој је Прусту пошло за руком да речима предочи смртоносну дирљивост Шопенове сласти: „... те Шопенове фразе с дугим, извијеним и несраз­ мерним вратом, тако слободне, тако гипке, тако пипајуће, које испрва траже и огледају себи место изван и врло да­ле­ ко од свога почетног правца, тако далеко од тачке коју смо се могли надати да би домашило њихово пипање, па се по­игравају том блудњом маште само да би се одлучније вра­тиле – у предумишљеном повратку, са више прециз­но­ сти – да вас, као кристал који би одјекнуо до вриска, погоде у срце.” (II, 162) Читава реченица узлеће, лебди, љуљушка се и поново спуш­ та како би испунила реч „срце”. 150

Београдски књижевни часопис, бр. 28, jесен 2012.

*** Ова тумачења уочених покрета лица, сензација мириса и то­нова, каква нам Пруст преноси, претпостављају, наравно, је­дан изузетно фино развијен емотивни живот. Али само то не би било довољно; да би пронашли свој адекватни израз, садржаји осе­ћања морају бити обрађени једном такође диференцираном ин­телек­ туалном техником. Због тога се Прустова пренаглашена сен­зи­ бил­ност никада не може заглибити у сензуализму (као што је слу­чај код Готјеа). Он никада не даје – кантовски речено – „сле­па” по­сма­трања. Тачка са које он посматра увек је у сфери иде­ја. Он даје приоритет: „... [оном] међу свим нашим животима што их на­поредо живимо који је највише пун заплета, најбогатији епи­зодама, хоћу рећи интелектуалном животу...” (I, 245-246) Из Прустове уметности јасно се види да је прошла кроз сим­­бо­лизам осамдесетих и деведесетих година, који у њој даје ка­сне, драгоцене плодове. Прустова уметност је окупана ат­мо­ сфе­ром сазнајно-теоријског, „субјективног” идеализма, како га на­зива Реми де Гурмон, симболистичког песништва; она се, као и ово песништво, издиже кроз таква идеална разводњавања по­стојећег, из тупе, металне материјалности уметности Парнаса; и као што то чини Бергсонова критика спознаје, она поништава по­грешно опредмећење доживљеног како би га поново вратила у динамичан ток durée réelle:4 „Места која смо упознали не припадају само свету про­стора, у који их смештамо једноставности ради. Она су би­ла само један танак слој усред суседних утисака, који су са­чињавали наш тадашњи живот; сећање на извесну слику са­мо је жаљење за извесним тренутком; а куће, путеви, др­во­реди, пролазни су, авај, као и године.” (II, 268) Време и простор постају до те мере функционално зависни једно од другог да можемо да их заменимо и тако проширимо по­ље наше слободе: „... има случајева – доста ретких, истина – када је најбољи начин да се добије у времену тај да се промени 4 Стварног трајања (прим. прев.)

Београдски књижевни часопис, бр. 28, јесен 2012.

151

место, пошто непомичан живот у једном месту закочи дане...” (IV, 9) Међутим, овакве сазнајно-теоријске и метафизичке фразе нису најзначајније за Прустову интелектуалност. Много суш­та­ ственије је његово изразито дисциплиновано изражајно обра­зо­ вање. Занимљиво је посматрати како Пруст, управо захва­љу­јући свом изузетно разноврсном формално-логичком знању, чини свој стил толико еластичним да може да обухвати и ира­ци­онално кривудање стварности: као правилан полукруг који се пот­пуно поклопио с линијом кружнице. Способност за логично миш­љење познатом душевном садржају даје драж новооткри­веног, а Прусту омогућава да прецизно репродукује чулне утиске и предочи их са егзактношћу какву нико пре њега није био по­стигао: „Доктор Котар никада није засигурно знао како да одговори некоме, да ли се саговорник шали или је озбиљан. И, за сваки случај, сваком изразу свог лица он је додавао као некакву понуду једног условног и привременог осмеха, чија је лукавост пуна ишчекивања требало да га заштити од замерке да је наиван, уколико би се десило да је оно што су му рекли речено у шали.” (II, 20) Духовитост лежи у употреби прецизне правне изражајне енергије на мале људске ствари. Као и у следећем примеру: „У Комбреу су сваког тако добро знали, и људе и жи­вотиње, да моја тетка, ако би случајно видела да је про­ шло неко псето ’које не познаје‘, не би престала раз­миш­ љати о томе и посветила би тој непојмљивој ствари сав свој дар закључивања и све своје слободне тренутке. – Биће то пас гђе Сазра – рекла би Франсоаза, не баш мно­го убедљиво, тек да умири тетку и да ова ’не разбија гла­ву‘ о томе. – Као да ја не познајем пса гђе Сазра! – одговорила би тетка, чији критички дух није тако олако прихватао неки податак.” (I, 113-114) Али интелектуалност прустовских људи има корене у најдубљим нивоима и прожима трагичне ситуације њиховог емотивног живота. Чак и у љубомори Сван налази „задовољство интелигенције”: 152

Београдски књижевни часопис, бр. 28, jесен 2012.

„Ако су, откако је био заљубљен, ствари за њега повратиле нешто од оне пријатне занимљивости које су некада имале, али само онда када су биле обасјане мишљу на Одету, сада је љубомора оживљавала једну другу спо­ собност његове младости посвећене студијама, наиме страст према истини, али према истини која је, опет, била међустављена између њега и његове љубавнице, и била обасјана само њоме, према истини сасвим индивидуалној, чији су једини предмет, непроцењиве вредности и леп го­тово и без икаквога његовог користољубља, били Оде­ ти­ни поступци, њена пријатељства, намере, њена про­ш­ лост.” (II, 100) *** Сиарес5 је једном Расинову психологију назвао геомет­ри­ јом емоција. Прустова психологија се према психологији фран­ цуског класицизма односи као виша математика према основној, Еуклидовој математици. Марсел Ривијер6 је сјајно описао Пру­ сто­ву унутрашњу сродност са француском класичном тра­ди­ цијом: „Изнова се у нама буди жеља да разумемо оно што нам причињава задовољство”, пише Ривијер, „да поново научимо нешто о себи самима, да осетимо да су нас у потпуности схватили и дефинисали, да су нас изразили тачније него што смо се томе икад надали. Настављају се радови на магистралном путу кроз људско срце који су класични писци тек били трасирали. ’Студије осећања‘ поново бујају. Очи нам се отварају за унутрашње истине. Наша књижевност, која се у једном тренутку гушила у оном што је неизрециво, сада без устезања поново постаје оно што је одувек, у суштини, и била: ’расправа о осећањима‘.” Тачно је: ако се запитамо шта је за нас трајни добитак од Пру­стових књига, онда су нам психолошке спознаје до којих Пруст долази методом инфинитезималног рачуна прве на па­мети. И долазимо до закључка да је овај метод, колико год искомпликован замршеним математичким операцијама, у стилском погледу исти 5 André Suarès (1868-1948), француски писац и песник. Уз Жида, Клодела и Ва­ле­рија, један од оснивача Нове француске ревије (Nouvelle revue française). (прим. прев.) 6 Marcel Rivièrе (у. 1948), француски издавач и књижар. (прим. прев.)

Београдски књижевни часопис, бр. 28, јесен 2012.

153

као психолошка математика 17. века. Сродство је још дубље. Прустово посматрање људских ствари извире из оног болног реализма срца, из оног вредносног на­т урализма без илузија, оне немилосрдне објективности ана­лизе која је заједничка духовној атмосфери Расина и Ла Рош­фу­коа, Паскала и Молијера, а коју касније налазимо у Адолфу.7 Са оне стране добра и зла, као анатом, или хирург, са озбиљношћу научника, и толеранцијом природњака који проучавању при­сту­па без предрасуда, тако Пруст открива животне манифестације, боли и странпутице људског срца. Он жели немогуће, да репродукује свакодневно и увек исто обличје среће и да предочи патњу у новим бојама. На пример, бол због ра­станка на железничким станицама, у великим градовима: „... [растанак] дотад прикривен тумарањем по ста­ ници и припремама које још не обавезују неповратно, од­јед­ном постане неподношљив али већ и неизбежан, са­жет сав у тај огромни тренутак када је свести јасно да је не­моћна пред часом који је куцнуо.” (IV, 13) Или крхку љубавну срећу: „[Срећа] је, у љубави, једно ненормално стање, кадро да привидно најпростијем догађају, какав увек може на­и­ ћи, прида тежину коју тај догађај сам по себи не би требало да има. Оно што нас чини тако срећним, то је, у срцу, при­ суство нечега непостојаног, које некако успевамо да ве­чи­ то одржавамо и што већ више и не примећујемо докле год се не поремети. А у ствари, постоји у љубави непрестана патња, коју радост потире, чини је само могућном, одгађа је, али која сваког часа може постати онаква каква би већ одавно и била да нисмо постигли што смо желели – сви­ репа.” (III, 171) Како одјекује ово „свирепа”! – после дугог одгађања, нај­ зад пада туп ударац дуго очекиване одлуке. Трагична правилност наших разочарења: „Човек изгради себи некакав живот ради неке особе и кад на крају може да је прими у тај живот, та особа не до­ђе, па умре за нас, а ми живимо у нечему што је било само њој намењено.” (III, 226) 7 Адолф је роман Бенжамена Констана (прим. прев.)

154

Београдски књижевни часопис, бр. 28, jесен 2012.

Тужна самообмана која нам живот чини подношљивим: „Војник је убеђен да се бесконачно може одлагати рок кад ће погинути, лопов, кад ће бити ухваћен, човек, уопште, кад ће морати да умре. То је амајлија која штити појединца – а понекад и целе народе – не од опасности, него од страха од опасности, у ствари од веровања у опасност, што нам у неким случајевима омогућава да им пркосимо а да не морамо бити храбри.” (III, 199) Самообмана заљубљених: „... акт физичког поседовања – у којем се, уосталом, ништа не поседује – ...” (II,57) У својим лутањима кроз духовна пространства, Пруст и у погледу форме личи на класицистичког психолога. Он често достиже енергичну сажетост аутора Максима. На пример, у следећим реченицама: „... да је племенитост често само унутрашњи вид који узимају наша себична осећања док им још нисмо дали право име и сврстали их у њихов ред...” (III, 72-73) ... „Такве коначне одлуке ми увек доносимо у име душевних стања којима није суђено да трају.” (III, 167) Или још сажетије: „Човек постане моралан чим је несрећан.” (III, 222) Најзад, класичан је и поглед пун захвалности и дивљења упућен Грцима: „... који су нам дали скоро све праве идеје и препу­ сти­ли савести модерног човека да их продубљује.8 *** Прустову уметност је могуће сврстати у импресионизам. Уочљива је њена сродност са сликама једног Монеа. Али уколико се под речју импресионизам подразумева мање-више случајно мењање стварности, субјективно стапање са стварима, онда се 8 Ову реченицу сам узео из дивне књиге Пастиши и мешавине (Pastiches et Mélanges) коју је Пруст објавио 1919. године.

Београдски књижевни часопис, бр. 28, јесен 2012.

155

овај израз не сме примењивати на Пруста. Доиста, он даје духовне одразе ствари, али у самом њиховом оцртавању он се верно придржава њихових рефлексија. Ствари су сачуване у његовом сећању, оне му служе као модел, тако да може да ски­ци­ ра њихову посебност док своју унутрашњост контролише према њиховим сликама, а да ништа не избрише, не изостави, не до­да­ је. Он не узмиче ни пред једним детаљем постојећег. Он „не­по­ средне датости свести” без остатка преноси у језик. Само је пи­та­ње лењости мислити да су ствари духа неодређене и неу­ хват­љиве у поређењу са стварима које осећамо чулима. У обе сфе­ре константно и интензивно посматрање може да постепено ја­сно осветли предмет, да на други поглед поправи оно што је на први поглед пропуштено, да продуби и уобличи његову аде­ кватну спознају. За Пруста је целокупна уметност реконструкција објективно постојећег, или другим речима: спознаја реалног бића. Уметник не измишља, већ проналази. Уметност није изми­ шљање, већ проналажење. И то важи за све форме уметности и за све уметничке садржаје. Пруст и на музику примењује ову те­о­рију уметности. Ево једне музикалне реченице: „Сван, дакле, није грешио што је веровао да та фраза из сонате стврано постоји. Додуше, иако људска са те стране, она је ипак припадала једноме реду натприродних бића, која ми никада нисмо видели, али која упркос томе, очарани, препознајемо кад некоме истраживачу невид­љи­ вога пође за руком да улови једно од њих и да нам га доведе из божанског света у који он има приступа, да нам за неколико тренутака заблиста изнад нашег света.” (II, 183) Веома је интересантно како Пруст овде, искључиво кроз пси­холошку самоспознају, долази до идеалног (натчулног и надду­хов­ног) бивства које филозофија захтева, а феноменологија Ху­сер­ла и Шелера доказује. Сфера овог идеалног бивства, коме при­падају логичке и математичке формуле, такође је место му­зи­ч­ких значења. Композитор открива музичке елементе бив­ ства, обелодањује их и записује их лаком руком: „А доказ да се Сван није варао кад је веровао у стварно постојање те фразе био је то што би сваки иоле префињен љубитељ одмах приметио подвалу да је Вентеј, да му је недостајало моћи да јој сагледа и прикаже облике, покушао да празнине своје визије или клонућа руке 156

Београдски књижевни часопис, бр. 28, jесен 2012.

прикрије додајући овде-онде понеку црту коју би сам измислио.” (II, 183) Тако је и Пруст онај који обелодањује бивство. Његова уметност увећава наше знање. Ако је уметност спознаја стварног (без обзира из које сфере бивства оно потиче), онда ју је могуће преиспитати. Она се може проверавати. Критичар уметности би у том случају био неко ко проверава уметнички исказ о предмету. Могло би се приговорити да критичар не може да проверава, јер нема увид у дато бивство; само уметник може да сагледа бивство, јер га он први и открива. Али када га је уметник једном открио и приказао – чак и ако је то учинио погрешно или недовољно јасно – оно је постало доступно и љубитељима уметности. Критичар мора да научи да праслику бивста сагледа у уметничком представљању. По овом гледишту, лоша уметност не би била ништа друго до погрешно тумачење, неразумевање, или конвенционална формулација сагледаног бивста. Она би била грешка у сазнавању. Права уметност исправља и проширује наше знање о свету. Пруст непрестано читаоцу скреће пажњу на често превиђану и скоро без изузетка потцењену улогу навике у нашем духовном животу: „Јер ми обично живимо тако што нам је биће сведено на минимум; већина наших могућности остаје успавана, зато што се ослањају на навику, која зна шта ваља чинити, па јој оне нису потребне.” (IV, 22) Он показује како ми на свим пољима у први мах тежимо добрима и вредностима, али како касније наш интерес више не тежи за њима, већ за духовним појавама њихове првобитне реализације. Старење – у психолошком смислу – није ништа друго до напредовање у изградњи система навика, а за старог човека срећа се налази само у збиру услова који на најбољи начин омогућавају игру навика. Тако је и у љубави: „... што је лако могућно да смо негде на половини живота, или при крају, били према себи тако кобно попустљиви да љубав компликујемо једним уделом навике, коју младост, заузета многим другим задацима, мање слободна да располаже собом, не познаје.” (III, 175) Београдски књижевни часопис, бр. 28, јесен 2012.

157

Утапање спонтаности у аутоматизам иде руку под руку са физиолошким процесом старења, али и старост има неке предности, као што су поузданост, мудрост, самодовољност. За њу је карактеристично да је на супротној страни од промен­ љивости младалачких расположења, детињасте напраситости и претераних емоција. Вертери и Рене са двадесет година, сада, као поклон из руку навике, прихватају ово безбрижно доба као удобну замену за изгубљену еластичност душе. Навика управља и начином на који размишљамо. Права уметност доводи у питање начин мишљења на који смо навикли: „Уосталом, пошто је услов свега новог да се прет­ ходно одбаци оно овештало на што смо навикли и што нам се чинило самом стварношћу, сваки нов разговор, као год и свако оригинално сликарство, или музика, увек ће изгледати извештачен, компликован и заморан. Он се осла­ња на фигуре на које нисмо навикли, чини нам се као да наш саговорник говори само у метафорама, што замара и ствара утисак одсуства истинитости.” (III, 139) Пруст овде антиципира утиске које ће његово дело несум­ њи­во произвести у оном делу публике и критике којим је овла­ да­ла навика. Многи ће мислити да је заморан и извештачен. Али они који се упусте у процес духовног стварања, који наслуте меру одрицања и моралне енергије коју је уметник морао да уложи, они ће Пруста сврстати у праве ствараоце: „... они који”, да кажемо Прустовим речима, „пре­ став­ши одједном да живе за саме себе, имају моћ да своју личност учине сличном огледалу, тако да им се живот, ма колико да је иначе обичан у друштвеном, па чак у извесном смислу и у интелектуалном погледу, могне у томе огледалу одразити.” (III, 142) *** Још ништа нисам рекао о живописном, густо насељеном свету Прустових дела. Нека га читалац сам истражи. Склопиће ча­роб­на познанства која ће му се исплатити. Продреће у екс­клу­ зивне кругове француског прастарог племства, уживаће у ма­те­ ри­јалном и духовном луксузу, упознаће људе из најфинијих кул­ тура и стећи ће увид у мрачни свет Содоме и Гоморе. Већ и само 158

Београдски књижевни часопис, бр. 28, jесен 2012.

указивање на богатство ових сусрета у многоме би превазишло границе ових мојих запажања, чија је намера да само припреме читаоца за читање Прустовог дела. Само још једна ствар: Пруст читаоца уводи у добро друштво. Наравно, његов хумор се храни недостатком такта младог Блока, и лошим манирима госпође Вердирен, која своје скоројевићко богатство покушава да прикрије неусиљеним разговорима, уобичајеним међу уметницима који презиру „смешне конвенције такозваног друштва”. Али кругови у којима се Пруст осећа као код куће сачували су уметност добрих манира. Ту је љупкост обележје срца, а скромност у разговору почива на савршеној природности. Љубазност овде не значи неискреност, а конвенционалне фразе сматрају се хармоничним изразом моралног васпитања. Ари­ сто­крате нису будале, а интелектуалци нису дивљаци. Кон­вен­ ционалне форме обраћања у овом свету не делују укочено, и друш­твени такт је инстинктиван. Духовно слободни и у себе сигурни људи управљају се по флексибилним законима живе тра­диције. Боравити у таквом друштву бар извесно време, пред­ став­ља уживање и за дух и за осећање. Превела с немачког Јелена Волић–Хелбуш

УЗ ПРЕВОД КУРЦИЈУСОВОГ ТЕКСТА „МАРСЕЛ ПРУСТ” Курцијусов рад, „Марсел Пруст”, објављен у часопису Der Neue Merkur у фебруару 1922. године (стр. 745-761), један је од пр­вих аналитичких приказа Прустовог Трагања за изгубљеним вре­меном. Овај рад је прва верзија истоимене, веома познате Кур­цијусове студије о Прусту, Marcel Proust, из 1925, која се и да­нас сматра капиталном и још увек непревазиђеном лите­ра­т у­ ром о Прустовом Трагању. Већ у есеју из 1922, који се сада први пут преводи на српски језик, Курцијусу је пошло за руком да Пру­стов роман прочита с дубоким разумевањем и да исто­вре­ мено укаже на неке од најважнијих особина његовог при­по­ве­да­ ња. С обзиром на чињеницу да је Пруст у Трагању довео у питање Београдски књижевни часопис, бр. 28, јесен 2012.

159

већину конвенција традиционалног романескног приповедања, то није био нимало лак задатак. Курцијусов задатак био је утолико тежи што он, у време кад је писао приказ за Der Neue Merkur, још увек није био прочитао Прустов роман до краја, јер до тада није био ни завршен ни објављен у целини. До фебруара 1922, када је приказ објављен, Курцијус је, у најбољем случају, могао да прочита само половину романа, то јест Свана (1913), Девојке у цвету (1918), Германотове (1920) и прву књигу Содоме и Гоморе (1921). Ако је судити по самом приказу, у којем Курцијус обилно цитира Свана и Девојке у цвету, али не и Германтове и Содому и Гомору I, у време кад је надахнуто анализирао Прустов стил и најављивао „мрачни свет” Содоме и Гоморе, Курцијус је већину својих запажања заснивао на прва два тома Трагања. Међутим, и то му је било довољно не само да открије неке специфичне особине Прустовог стила већ и да наслути укупно значење Трагања, оно које се разоткрива тек у последњој књизи, Нађеном времену (1927), објављеној тек после Прустове смрти. То му је такође омогућило да већ у раду из 1922. године прецизно идентификује најважније особине Прустове приповедачке уметности. Импресиониран Курцијусовим тумачењем првог дела свог романа, Пруст му је писао почетком марта 1922. године. Почетком априла, Курцијус му је одговорио писмом у којем још једном изражава дивљење према његовом делу. Најзад, ова кратка преписка завршава се у септембру 1922. године, само два месеца пред Прустову смрт. Ово друго писмо Курцијусу Пруст је послао уз други део Содоме и Гоморе, који је управо био изашао из штампе. Преводе сва три писма доносимо на странама које следе. Адријана Марчетић

160

Београдски књижевни часопис, бр. 28, jесен 2012.