Dz. R. R. Tolkin - Deca Hurinova

Dž. R. R. Tolkin

NARN I HIN HURIN Priča o deci Hurinovoj Priredio Kristofer Tolkin Ilustrovao Alan Li Preveo Srđan Ajduković Naziv originala: J.R.R.Tolkien THE CHILDREN OF HÚRIN

PREDGOVOR Nema sumnje da postoji mnogo čitalaca Gospodara Prstenova kojima su legende iz Starijih Dana (kakve su ranije izdate u različitim oblicima u Silmarilionu, Nezavršenim pričama i Istoriji Srednje Zemlje) potpuno nepoznate, osim po svom glasu da su neobičnog i nerazumljivog oblika i stila. Stoga mi se dugo činilo da postoji dobro opravdanje za predstavljanje duže očeve verzije legende o deci Hurinovoj kao nezavisnog dela, među sopstvenim koricama i minimumom uredničkog rada, a povrh svega u neprekidnoj naraciji bez jazova ili prekida, ukoliko bi ovo moglo da se učini bez izobličavanja ili izmišljanja uprkos nedovršenom stanju u kojem je ostavio neke njene delove. Mislio sam da, ukoliko bi priča o sudbini Turina i Nienore, dece Hurina i Morvene, mogla da se predstavi na ovakav način, otvorio bi se prozor ka prizoru i priči smeštenim u nepoznatoj Srednjoj Zemlji, koji su životni i neposredni, a ipak zamišljeni kao da su preneti iz davnih vremena: potopljene zemlje na zapadu iza Plavih Planina u kojima je Drvobradi hodio u svojoj mladosti, i život Turina Turambara u Dor-lominu, Dorijatu, Nargotrondu i Šumi Bretil. Ova knjiga je stoga prvenstveno namenjena onim čitaocima koji se sećaju da je koža Šelobina bila tako strahovito jaka da se „nije mogla proseći nikakvom snagom Ljudi, čak ni kada bi Vilovnjak ili Patuljak iskovao čelik, ili ruke Berena ili Turina njime upravljale", ili da su Elrond Frodu i Rivendalu imenovali Turina za „moćnog Vilin-prijatelja od starine", ali da ne znaju ništa više o njemu. Kada je moj otac bio mladić, tokom godina Prvog svetskog rata i dugo pre nego što je postojao bilo kakav nagoveštaj priča koje će sačiniti pripovedanje Hobita i Gospodara Prstenova, počeo je da piše zbirku priča koju je nazvao Knjiga izgubljenih priča. To je bilo njegovo prvo delo imaginativne književnosti, i suštinski bitno, i iako je zbirka ostala nedovršena, četrnaest priča je završeno. U Knjizi izgubljenih priča se prvi put pojavio pomen o Bogovima, to jest Valarima; Vilovnjacima i Ljudima kao Deci Iluvatarovoj (Tvorčevoj); Melkoru-Morgotu, velikom neprijatelju; Balrozima i Orcima, i zemljama u kojima su smeštene Priče: Valinoru „zemlji bogova" iza zapadnog okeana, i „Velikim zemljama" (kasnije nazvanim „Srednja Zemlja", između istočnih i zapadnih mora). Među Izgubljenim pričama su tri mnogo duže i celovitije, i sve tri se pored Vilovnjaka bave i Ljudima. To su: Priča o Tinuvijeli (koja se u kraćem obliku pojavljuje u Gospodaru Prstenova kao priča o Berenu i Lutijeni koju je Aragorn ispričao Hobitima na Bregu vetrova; ovo je moj otac napisao 1917), Turambar i Foaloke (Turin Turambar i Zmaj, koja je sigurno nastala do 1919, ako ne i ranije), i Pad Gondolina (1916-17). U često citiranom delu dugog pisma koje opisuje njegov rad a koje je moj otac napisao 1951, tri godine pre objavljivanja Družine Prstena, on priča o svojim ranijim težnjama: „Nekada davno (moja ambicija je od tada odavno opala) nameravao sam da načinim glavninu manje ili više povezane legende, koja se proteže od velike i kosmogonijske, do nivoa romantične (veće, zasnovane na manjoj koja je kontaktu sa zemljom, i manje, koja crpi bogatstvo iz velikog tkanja u pozadini)... Želeo sam da sastavim velike priče u potpunosti, a mnoge samo umetnem i skiciram." Iz ovog sećanja se vidi da je deo njegove koncepcije za ono što će dobiti ime Silmarilion odavno bilo to da „Priče" treba da budu ispričane u mnogo potpunijem obliku. I, zaista, u tom istom pismu iz 1951, on izričito napominje da su tri priče koje sam pomenuo ubedljivo najduže u Knjizi izgubljenih priča. Ovde je priču o Berenu i Lutijeni nazvao „najvažnijom od svih priča u Silmarilionu", i za nju je rekao: „Priča je (mislim predivna i moćna) herojsko-vilinskoromantična, sama po sebi prihvatljiva samo sa opštim, nepotpunim poznavanjem pozadine. Ona je takođe osnovna karika u ciklusu; van njega lišena je svog punog značaja. Postoje druge priče gotovo jednako celovito sastavljene", nastavlja on, „i jednako nezavisne, ali opet povezane sa opštom istorijom." Ovo su Deca Hurinova i Pad Gondolina.

Tako se iz samih reči moga oca čini neosporno da ukoliko je uspeo da postigne konačne i zaokružene naracije u stepenu koji je želeo, video je tri „Velike priče" Starijih Dana (Beren i Lutijena, Deca Hurinova i Pad Gondolina) kao dela sama po sebi dovoljno potpuna da ne zahtevaju znanje glavne celine legende poznate kao Silmarilion. A opet, kako je moj otac na istom mestu primetio, Priča o deci Hurinovoj je ključna za istoriju Vilovnjaka i Ljudi u Starijim Danima i, neizbežno, postoji mnogo uputa na događaje i okolnosti iz te veće priče. Bilo bi potpuno suprotno koncepciji ove knjige kada bi se njeno čitanje opteretilo obiljem napomena koje daju podatke o osobama i događajima koji su veoma retko od stvarnog značaja za neposredno pripovedanje. Međutim, možda bi bilo korisno ukoliko bi se ponegde ponudila takva pomoć, tako da sam u Uvodu dao veoma kratku skicu Belerijanda i njegovih naroda pred kraj Starijih Dana, kada su Turin i Nienora rođeni. Pored mape Belerijanda i zemalja na severu, stavio sam i listu svih imena koja se pojavljuju u tekstu sa veoma sažetim objašnjenjem za svako od njih i pojednostavljenim rodoslovima. Na kraju knjige se nalazi dodatak iz dva dela: prvi se bavi pokušajem mog oca da postigne konačan oblik ove tri priče, u drugom je zbirka tekstova iz ove knjige koji se u mnogim pogledima razlikuju od onih u Nezavršenim pričama. Veoma sam zahvalan svom sinu Adamu Tolkinu za njegovu nezamenljivu pomoć oko sređivanja i predstavljanja materijala iz Uvoda i Dodatka, kao i oko prebacivanja knjige u (za mene) zastrašujući svet elektronskih podataka.

UVOD Srednja Zemlja u Starijim Danima Lik Turina je za mog oca imao veliki značaj, i direktnim i neposrednim dijalogom uspeo je da načini potresan portret njegovog dečaštva, koji je suštinski bitan za celinu; njegova ozbiljnost i nedostatak veselosti, njegov osećaj za pravdu i sažaljenje. Takođe je to postigao i za Hurina, brzog, veselog i živahnog, i Morvenu, njegovu majku, suzdržanu, hrabru i ponositu, i život domaćinstva u hladnoj zemlji Dor-lomin tokom godina pre Turinovog rođenja, već ispunjenih strahom, nakon što je Morgot razbio opsadu Angbanda. Ali sve ovo beše u Starijim Danima, Prvom razdoblju sveta, u vremenu nezamislivo dalekom. Dubina vremena do koje ova priča seže verno je preneta u jednom odeljku Gospodara Prstenova. Na velikom savetu u Rivendalu, Elrond je govorio o Poslednjem savezu Vilovnjaka i Ljudi i Sauronovom porazu na kraju Drugog razdoblja, pre više od tri hiljade godina: Tu Elrond poćuta neko vreme i uzdahnu. „Sećam se dobro krasote njihovih stegova", reče on. „To mi je prizvalo u sećanje slavu Starijih Dana i trupa iz Belerijanda, toliko mnogo velikih prinčeva i zapovednika beše okupljeno. Ali ipak ne tako mnogo i ne tako krasnih kao kad je Tangorodrim skršen i Vilovnjaci držali da je zlo okončano zauvek, a tako nije bilo." „Vi se sećate?", reče Frodo, izgovarajući misao naglas od preneraženosti. „Ali ja sam mislio", on zamuca kada se Elrond okrenu ka njemu, „ja sam mislio da je pad Gil-galadov bio pre mnogo vremena." „Tako je i bilo, doista", odgovori Elrond. „Ali moje pamćenje seže nazad čak i do Starijih Dana. Earendil bejaše moj otac, koji se rodi u Gondolinu, pre njegovog pada; a mati mi beše Elvina, kći Diora, sina Lutijene od Dorijata. Ja sam video tri razdoblja na Zapadu sveta, i mnoge poraze, i mnoge besplodne pobede." Nekih šest i po hiljada godina pre nego što je održan Elronov savet u Rivendalu, u Dor-lominu se rodio Turin, „u zimu godine", kako je zabeleženo u Letopisima Belerijanda, „sa žalobnim predskazanjima". Ali tragedija njegovog života nikako nije predstavljena samo portretom njegovog karaktera, jer je on bio osuđen da živi zarobljen pod prokletstvom ogromne i misteriozne moći, kletvom mržnje kojom je Morgot prokleo Hurin i Morvenu i njihovu decu, zato što mu je Hurin prkosio i odbijao da mu se povinuje. A Morgot, Crni neprijatelj, kako je nazvan, po poreklu beše, kako je obznanio zarobljenom Hurinu dovedenim pred njim: „Melkor, prvi i najmoćniji od Valara, koji je postojao pre sveta." Sada trajno otelotvoren u obličju gigantskom i veličanstvenom, ali užasnom, kralj severozapada Srednje Zemlje, fizički je bio prisutan u svojoj ogromnoj tvrđavi Angband, Gvozdenom paklu. Crni dim koji je kuljao sa vrha Tangorodrima, planina koje je načinio iznad Angbanda, video se iz daljine kako kalja severno nebo. U Letopisima Belerijanda je rečeno da „kapije Morgotove bejahu samo stotinu pedeset liga udaljene od mosta Menegrota, daleko, a opet previše blizu". Ove reči se odnose na most koji je vodio do prebivališta vilovnjačkog Kralja Tingola koji je usvojio Turina: ono se zove Menegrot, Hiljadu pećina, daleko na jugoistok od Dor-lomina. Ali pošto beše otelotvoren, Morgot se plašio. Moj otac je napisao o njemu: „Kako je njegova zloba rasla i on odaslavao iz sebe zlo kojim je tvorio laži i rđava stvorenja, njegova moć je prelazila u njih i rasipala se, a on sam je postao više no ikada vezan za zemlju, nevoljan da izbiva iz svojih mračnih utvrda." Tako kada je Fingolfin, Uzvišeni Kralj noldorskih Vilovnjaka, sam dojahao do Angbanda da izazove Morgota na boj, na kapiji je viknuo: „Istupi, kukavički kralju, da se sopstvenom rukom boriš! Jazbinaru, goniču robova, lažove i vrebaču, neprijatelju Bogova i

Vilovnjaka, dođi! Želim tvoje plašljivo lice da vidim." Onda (rečeno je) „Morgot izađe. Zato što nije mogao da odbije takav izazov pred svojim zapovednicima." Borio se velikim čekićem Grondom, koji je svakim udarcem pravio ogromnu jamu, i kojim je oborio Fingolfina na tle. Ali dok je umirao prikovao je veliko Morgotovo stopalo za zemlju, „i krv šiknu crna i ispuni jame koje Grond beše napravio. Morgot je posle toga neprestano hramao." Isto tako kada su Beren i Lutijena u obličjima vuka i slepog miša ušli u najdublju dvoranu Angbanda u kojoj je Morgot sedeo, Lutijena je bacila na njega čin, i „iznenada on pade, kao brdo koje klizi u lavini, i hitnut kao grom sa svog prestola ležaše ničice na podovima pakla. Gvozdena kruna se odjekujući otkotrlja sa njegove glave." Kletva takvog stvorenja, koje može da tvrdi da „senka moje namere leži na Ardi (Zemlji), i sve što na njoj jeste polako i sigurno povija se mojoj volji", nije ni nalik kletvama ili proklinjanjima bića daleko manjih moći. Morgot ne „priziva" zlo ili nesreću na Hurina i njegovu decu, on ne „moli" višu moć da bude izvršilac, zato što on, Gospodar Sudbine Arde, kako je sebe nazvao pred Hurinom, namerava da svom neprijatelju donese propast snagom svoje gigantske volje. Tako on „tvori" budućnost onih koje mrzi, pa zato kaže Hurinu: „Na sve koje voliš moja misao će se obrušiti kao oblak Usuda i odvešće ih u tamu i očaj." Muka koju je namenio Hurinu bila je „da vidi Morgotovim očima". Moj otac je objasnio šta ovo treba da znači: ako bi neko bio primoran da pogleda u Morgotovo oko, on bi „video" (ili primio u svoj um iz Morgotovog uma) neodoljivo uverljive slike događaja, izopačenih Morgotovom beskrajnom zlobom; a ako je zaista neko mogao da odbije Morgotovu zapovest, Hurin nije bio jedan od tih. Ovo je bilo delimično, rekao je moj otac, zato što su njegova ljubav prema porodici i njegova mučna zabrinutost za njih učinili da želi da sazna sve što može o njima, bez obzira na izvor. A delimično i iz ponosa pošto je verovao da je pobedio Morgota u raspravi i da može da pobedi Morgotov pogled ili barem zadrži kritički razum i razazna činjenice od zlobe. Celog Turinovog života, od trena njegovog odlaska iz Dor-lomina, i života Nienore koja nikada nije videla svog oca, ovo je bila sudbina Hurina, da sedi nepomično na visokom mestu na Tangorodrimu u sve većoj ogorčenosti koju je izazivao njegov mučitelj. U priči o Turinu, koji je sebe nazvao Turambar „Gospodar Sudbine", kletva Morgotova izgleda kao moć oslobođena da čini zlo, tražeći svoje žrtve; tako je rečeno da je pali Vala i sam strahovao da će Turin „dostići takvu moć da će kletva koju beše na njega bacio postati nemoćna, i da će izbeći sudbini koju njemu beše namenio". I nakon toga, u Nargotrondu, Turin je sakrio svoje pravo ime, tako da ga je obuzeo gnev kada ga je Gvindor otkrio: „Ti mi učini zlo, prijatelju, što odade moje pravo ime, i što time prizivaš na me moju kob, od koje bih se skrivao." Gvindor je bio taj koji je rekao Turinu za glasinu koja je kolala Angbandom, gde je Gvindor bio zarobljenik, da je Morgot bacio kletvu na Hurina i ceo njegov rod. Ali sada je odgovorio Turinovom besu: „Kob leži u tebi, a ne u tvom imenu." Ovaj složeni motiv je toliko značajan za priču da je moj otac čak predložio i alternativni naslov za nju: Narn e* Rach Morhoth, Priča o kletvi Morgotovoj. A njegovo mišljenje o tome vidi se u ovim rečima: „Tako se završi priča o Turinu nesrećnome; najgore od svih dela Morgotovih među Ljudima drevnog sveta." Kada je Drvobradi hodio šumom Fangorn noseći Veselog i Pipina u pregibu ruke, pevao im je o mestima koja je u davna vremena znao i o drveću koje je tamo raslo: Vrbacima Tasarinana sam hodao u proleće Ah! Izgled i miris proleća u Nan-tasarionu! I rekao sam da je to dobro. Lutao sam leti hrastovim šumama Osirijanda. Ah! Svetlost i muzika u tom letu kraj Sedam reka Osira! I mislio sam da je to najbolje. Bukvama Neldoretan došao sam u jesen. Ah! Zlato i crvenilo i uzdasi lišća u jesen u Taur-na-neldoru!

To beše više od moje žudnje. Do borova na visiji Dortoniona uspeo sam se u zimu. Ah! Vetar i belina i crno granje zime na Orod-na-Tonu! Moj glas se digao i zapevao nebom. A sada sve te zemlje leže pod talasima. I ja hodim Ambaronom, Tauremornom, Aldalomeom, Mojom vlastitom zemljom, u Fangornu, Gde su koreni dugi, A godine leže gušće no lišće U Tauremornalomei. Sećanje Drvobradog, „Ent od zemlje rođen, star kao planine", zaista je daleko sezalo. On se sećao drevnih šuma u velikoj zemlji Belerijanda, koja je uništena u buri Velike bitke pred kraj Starijih Dana. Veliko More se izlilo i poplavilo sve zemlje zapadno od Plavih Planina, zvane Ered Luin i Ered Lindon: tako da se mapa u Silmarilionu završava na istoku sa planinskim lancem, dok se mapa iz Gospodara Prstenova završava na zapadu istim tim lancem; a priobalne zemlje iza planina nazvane su na mapi Forlindon i Harlindon (Severni i Južni Lindon) i bile su sve što je u Trećem razdoblju ostalo od zemlje zvane i Osirijand, Zemlje sedam reka, i takođe Lindon u čijim brestovim šumama je Drvobradi nekada hodao. Takođe je hodao među velikim borovima na visoravni Dortoniona („Zemlja borova"), koja je kasnije bila znana kao Taur-nu-Fuin, „Šuma koju prekriva noć", kada ju je Morgot pretvorio u „predeo užasa i mračnih čarolija, lutanja i očaja", i išao je po Neldoretu, najsevernijoj šumi Dorijata, kraljevstva Tingolovog. U Belerijandu i zemljama na severu odigrala se Turinova užasna sudbina; i zaista, i Dortonion i Dorijat kojima je Drvobradi hodio, bili su presudni u njegovom životu. On je rođen u svetu rata, iako je još uvek bio dete kada se odigrala najveća i poslednja bitka u ratovima Belerijanda. Veoma kratka skica kako se ovo dogodilo odgovoriće na pitanja koja bi se pojavila i reference koje su u priči načinjene. Na severu su granice Belerijanda činile Ered Vetrin, Planine Senke, iza kojih je ležala Hurinova zemlja, Dor-lomin, deo Hitluma; dok se na istoku Belerijand pružao do podnožja Plavih Planina. Dalje na istok su se nalazile zemlje koje gotovo da se i pojavljuju u istoriji Starijih Dana. Ali Ljudi koji su oblikovali istoriju došli su sa istoka i prešli Plave Planine. Vilovnjaci su se pojavili na zemlji daleko na udaljenom istoku, pored jezera koje se zove Kuivinen, Vode buđenja; i odatle su ih Valari pozvali da napuste Srednju Zemlju i nakon što pređu Veliko more dođu u „Blaženo Kraljevstvo" Aman na zapadu sveta, zemlju bogova. One koji su prihvatili poziv na veliki marš preko Srednje Zemlje od Kuivinena poveo je Valar Orome, Lovac, i oni se zovu Eldari, Vilovnjaci Velikog putovanja, Visokorodni Vilovnjaci, da bi se razlikovali od onih koji su, odbivši pozive, odabrali Srednju Zemlju kao svoju zemlju i svoju sudbinu. Oni su „niži Vilovnjaci", zvani Avari, Nevoljni. Ali nisu svi Eldari, iako su prešli Plave Planine, otputovali preko Mora; i oni koji su ostali u Belerijandu nazvani su Sindari, Sivi Vilovnjaci. Njihov kralj beše Tingol (što znači „Sivi plašt"), koji vladaše iz Menegrota, Hiljadu pećina, u Dorijatu. I nisu svi Eldari koji pređoše Veliko more ostali u zemlji Valara; pošto se jedan od njihovih najvećih rodova, Noldori („Mudri"), vratio u Srednju Zemlju, i oni behu nazvani Izgnanici. Glavni pokretač njihove pobune protiv Valara beše Feanor, „Duh Vatre". On beše najstariji sin Finvea, koji je poveo vojsku Noldora iz Kuivinena, ali tada beše mrtav. Ovaj ogromni događaj u istoriji Vilovnjaka moj otac je ukratko preneo u Dodatku A Gospodara Prstenova: Feanor je bio najveći od Eldara u umetnostima i učenju, ali i najgordiji i najsamovoljniji. On je načinio Tri Dragulja, Silmarile, i ispunio ih zračenjem Dvaju Drveta, Telperiona i Laurelina, koji su dali svetlost zemlji Valara. Za tim Draguljima žudeo je Morgot Neprijatelj koji ih ukrade, i pošto je uništio Drveće, odnese ih u

Srednju Zemlju i čuvaše ih tamo u svojoj ogromnoj tvrđavi Tangorodrim. Protivno volji Valara, Feanor ostavi Blaženo Kraljevstvo i ode u izgnanstvo u Srednju Zemlju, vodeći sa sobom jedan veliko deo svoga naroda, jer u svojoj gordosti on je ciljao da silom povrati Dragulje od Morgota. Odatle je sledio beznadni rat Eldara i Edaina protiv Tangorodrima, u kojem oni naposletku behu potpuno poraženi. Feanor je ubijen u bici ubrzo po povratku Noldora u Srednju Zemlju, a njegovih sedam sinova držalo je široke zemlje na istoku Belerijanda, između Dortoniona (Taur-nu-Fuina) i Plavih Planina; ali njihova moć beše uništena u užasnoj Bici Nebrojenih Suza koja je opisana u Deci Hurinovoj, i nakon nje „Sinovi Feanorovi lutaše poput lišća na vetru". Drugi sin Finveov beše Fingolfin (Feanorov polubrat), koji beše smatran vrhovnim gospodarom svih Noldora, i on sa svojim sinom Fingonom vladaše Hitlumom, koji je ležao na severozapadu od velikog lanca Ered Vetrin, Planina Senke. Fingolfin obitavaše u Mitrimu, pored velikog istoimenog jezera, dok je Fingon držao Dor-lomin na jugu Hitluma. Njihova glavna tvrđava beše Barad Eitel (Kula Izvora) kod Eitel Siriona (izvora Siriona), gde je reka Sirion izbijala sa istočne strane Planina Senke. Sador, stari obogaljeni sluga Hurina i Morvene, služio je tamo mnogo godina kao vojnik, kao što je rekao Turinu. Nakon Fingolfinove smrti u dvoboju sa Morgotom, Fingon umesto njega postade Uzvišeni kralj Noldora. Turin ga je jednom video, kada je on „sa mnogim od svojih velikaša projahao kroz Dor-lomin i prešao preko mosta Nen Lalait, sijajući u srebrnom i belom". Drugi sin Fingolfinov beše Turgon. U početku, nakon povratka Noldora, on obitavaše u kući po imenu Vinjamar, pored mora u predelu Nevrast, zapadno od Dor-lomina; ali on je u tajnosti izgradio Skriveni grad Gondolin, koji je stajao na brdu u sredini ravnice Tumladen, potpuno opkoljen Okružujućim planinama, zapadno od reke Sirion. Kada je Gondolin izgrađen, nakon mnogo godina rada, Turgon se preselio iz Vinjamara i živeo sa svojim narodom, i Noldorima i Sindarima, u Gondolinu, i vekovima je ova vilovnjačka utvrda velike lepote držana u najvećoj tajnosti, a njegov jedini, strogo čuvani ulaz bilo je nemoguće pronaći, tako da nikakav stranac nikada nije mogao ući u njega, a Morgot nije mogao da sazna gde se on nalazi. Sve do Bitke Nebrojenih Suza, kada je više od tri stotine pedeset godina prošlo od kada je napustio Vinjamar, Turgon nije izašao iz Gondolina sa svojom velikom vojskom. Treći sin Finveov, brat Fingolfinov i polubrat Feanorov, beše Finarfin. On se nije vratio u Srednju Zemlju, ali njegovi sinovi i kći otišli su sa vojskom Fingolfina i njegovih sinova. Najstariji sin Finarfinov beše Finrod, koji je, inspirisan veličanstvenošću i lepotom Menegrota u Dorijatu, osnovao podzemnu tvrđavu Nargotrond, zbog koje je nazvan Felagund, što u prevodu znači „Gospodar pećina" ili „Klesar pećina" na jeziku Patuljaka. Kapije Nargotronda gledale su na klisuru reke Narog u zapadnom Belerijandu, gde je ta reka prolazila kroz visoka brda zvana Taur-en-Farot, ili Visoki Farot; ali Finrodovo kraljevstvo se daleko protezalo, na istok do reke Sirion, i na zapad do reke Nening koja je stizala do mora kod luke Eglarest. Ali Finrod beše ubijen u tamnicama Saurona, Morgotovog glavnog sluge, i Orodret, drugi Finarfinov sin preuze krunu Nargotronda: ovo se dogodilo u godini nakon rođenja Turina u Dor-lominu. Preostali Finarfinovi sinovi, Angrod i Aignor, vazali svog brata Finroda, živeli su na Dortonionu, gledajući na sever ka velikoj ravnici Ard-galen. Galadrijela, Finrodova sestra, živela je dugo u Dorijatu sa kraljicom Melijanom. Melijana beše Maja, duh velike moći koji je uzeo ljudsko obličje i živeo u šumama Belerijanda sa kraljem Tingolom: ona je bila majka Lutijene i predak Elronda. Malo pre povratka Noldora iz Amana, kada su velike armije Angbanda došle na jug u Belerijand, Melijana (kako je rečeno u Silmarilionu) „upotrebi svoju moć i opasa ceo taj predeo (šume Neldoreta i Regiona) unaokolo jednim nevidljivim zidom od senki i opsena: Pojasom Melijaninim, koji niko od tada nije mogao da pređe protiv njene volje ili volje Kralja Tingola, sem ako ne bi došao neko ko ima moć veću od moći Melijane Maje". Nakon toga je zemlja nazvana Dorijat, „Zaštićena zemlja". Šezdesete godine nakon povratka Noldora, okončavajući mnoge godine mira, velika vojska Orka se spustila od Angbanda, ali Noldori ih behu potpuno porazili i uništili. Ovo se zove Dagor

Aglareb, Slavna bitka; ali vilovnjački gospodari su iz nje shvatili upozorenje i postavili Opsadu Angbanda koja je trajala skoro četiri stotine godina. Rečeno je da su se Ljudi (koje Vilovnjaci zovu Atani „Drugi Narod" i Hildor „Pratioci") pojavili daleko na istoku Srednje Zemlje pred kraj Starijih Dana. Ali o svojoj najranijoj istoriji Ljudi koji su došli u Belerijand u danima Dugog mira, kada je Angband bio opsednut a njegove kapije zatvorene, nikada ne govore. Vođa ovih prvih Ljudi koji su prešli Plave Planine zvao se Beor Stari, i Finrodu Felagundu, Kralju Nargotronda, koji ih je prvi sreo, Beor kaza: „Neki mrak leži iza nas, i mi mu okrenusmo leđa, i ne želesmo da mu se vratimo čak ni u mislima. Naša srca se okrenuše ka zapadu, i verujemo da ćemo tamo naći Svetlost." Sador, stari sluga Hurinov, govorio je na isti način Turinu u njegovom dečaštvu. Ali kasnije je rečeno da je Morgot, kada je saznao za pojavu Ljudi, poslednji put napustio Angband i otišao na istok, i da su se prvi Ljudi koji su ušli u Belerijand „pokajali i pobunili protiv Mračne Moći, i da behu okrutno lovljeni i ugnjetavani od onih koji su je obožavali, i njenih sluga." Ovi Ljudi su pripadali trima kućama, poznatim kao Kuća Beora, Kuća Hadora i Kuća Haletina. Hurinov otac, Galdor Visoki, bio je od Kuće Hadora, bejaše njegov jedini sin; ali njegova majka beše od Kuće Haletine, dok je Morvena, njegova žena, bila od Kuće Beora i u rodu sa Berenom. Ljudi Tri kuće behu Edaini (sindarinski oblik za Atani) i oni behu nazvani Vilinprijateljima. Hador je živeo u Hitlumu i kralj Fingolfin mu dade da bude gospodar Dor-lomina; narod Beorov se naselio u Dortonionu; a narod Haletin je u to vreme boravio u Šumi Bretil. Nakon završetka Opsade Angbanda, preko planina došli su razni Ljudi; oni se obično nazivaju Istočnjaci, a neki od njih su imali važnu ulogu u priči o Turinu. Opsada Angbanda je okončana užasno naglo (mada je dugo pripremana) u toku noći sredine zime, 395 godina nakon što je počela. Morgot je oslobodio plamene reke koje su se spustile sa Tangorodrima, i velika travnata ravnica Ard-galen koja se nalazila severno od visoravni Dortoniona pretvorena je u sasušenu i neplodnu pustaru, poznatu nakon toga pod promenjenim imenom Anfauglit, Prašina koja guši. Ovaj katastrofalni napad je nazvan Dagor Bragolah, Bitka iznenadnog plamena. Glaurung, Otac Zmajeva, izašao je iz Angbanda prvi put u punoj snazi; ogromne armije Orka su pokuljale na jug; vilovnjački velikaši Dortoniona su ubijeni, kao i veliki deo ratnika Beorovog naroda. Kralj Finglofin i njegov sin Fingon behu potisnuti zajedno sa ratnicima Hitluma do tvrđave Eitel Sirion na istočnim obroncima Planina Senke, i u njenoj odbrani pogibe Haldor Zlatokosi. Tada Galdor, Hurinov otac, postade gospodar Dor-lomina, pošto su bujice vatre zaustavljene preprekom Planina Senke, i Hitlum i Dor-lomin su ostali nepokoreni. U godini nakon Bragolaha, Fingolfin je u besu i očaju dojahao do Angbanda i izazvao Morgota. Dve godine kasnije, Hurin i Huor su otišli u Gondolin, Nakon još četiri godine, u obnovljenom napadu na Hitlum, Hurnov otac Galdor pogibe u tvrđavi Eitel Sirion. Sador beše tamo, kao što je rekao Turinu, i video je Hurina (tada mladića od dvadeset jedne godine) „kako prihvata svoje gospodarstvo i zapovedništvo". Sve ove stvari su bile sveže u sećanju u Dor-lominu kada se Turin rodio, devet godina nakon bitke Iznenadnog plamena.

NARN I HIN HURIN Priča o deci Hurinovoj

PRVO POGLAVLJE Turinovo detinjstvo Hador Zlatokosi beše gospodar Edaina i Eldari ga mnogo voleše. Do kraja svojih dana prebivaše pod gospodarstvom Fingolfina, koji mu dade široke zemlje u onoj oblasti Hiltluma po imenu Dor-lomin. Kći njegova Gloredela udade se za Haldira, sina Halmirovog, gospodara Ljudi iz Bretila; a na istoj gozbi se njegov sin Galdor Visoki oženi Haretom, kćeri Halmirovom. Galdor i Hareta imaše dva sina, Hurina i Huora. Hurin beše tri godine stariji, ali bio je niži rastom od ostalih muškaraca svoga roda. To je nasledio od majčinog naroda, ali po svemu ostalom bio je kao Hador, njegov deda, snažnog tela i vatrene naravi. Ali vatra je u njemu postojano gorela i bio je snažne volje. Od svih Ljudi Severa on je najbolje znao naume Noldora. Njegov brat Huor beše visok, najviši od svih Edaina, osim sina mu Tuora, i beše brz trkač. Ali ako bi trka bila duga i teška Hurin bi prvi stigao na cilj, jer bi on trčao jednako brzo i na početku i na kraju. Među braćom je vladala velika ljubav, i u mladosti su retko bili razdvojeni. Hurin se oženio Morvenom, kćerkom Baragunda, sina Bregolasovog od Kuće Beora, tako da ona beše blizak rod Berena Jednorukog. Morvena beše tamne kose i visoka, a zbog sjaja njenih očiju i lepote lika ljudi su je nazvali Eledvena, Vilin-lepa. Ali ona beše stroge i ponosite naravi. Jadi Kuće Beora žalostili su njeno srce pošto ona beše izbegla u Dor-lomin iz Dortoniona nakon poraza Bragolaha. Najstarije dete Hurina i Morvene zvaše se Turin, i on beše rođen godine u kojoj je Beren došao u Dorijat i sreo Lutijenu Tinuvijelu, kći Tingolovu. Morvena takođe Hurinu rodi kćer po imenu Urvena, ali zvali su je Lalait, što znači Smeh, po jedinome što je poznavala u svom kratkom životu. Huor se oženio Rijanom, rođakom Morveninom. Ona beše kći Belegunda, sina Bregolasovog. Zla sudbina je htela da se ona rodi za takvih dana pošto beše nežna srca i nije volela ni lov ni rat. Svoju ljubav je poklonila drveću i cveću divljine, i volela je da peva i stvara pesme. Samo dva meseca beše ona udata za Huora kada on ode sa svojim bratom u Nirnait. Arnoidiad i ona ga više nikada ne vide. Ali sada se priča vraća Hurinu i Huoru u danima njihove mladosti. Priča se da su neko vreme sinovi Galdorovi obitavali u Bretilu kao posinci Haldira, svog ujaka, po običaju Severnjaka tog vremena. Često su išli u bitku sa Ljudima Bretila protiv Orka, koji su pljačkali severne granice njihove zemlje, jer je Hurin, iako imaše samo sedamnaest leta, bio snažan, a Huor još i mlađi beše već visok kao odrasli muškarci toga naroda. Jednom prilikom, Hurin i Huor odoše sa četom izvidnika, ali ih Orci dočekaše u zasedi i rasturiše, a braća behu progonjena do gaza Britijah. Bili bi zarobljeni ili ubijeni da ne beše moći Ulmove koja još uvek beše snažna u vodama Siriona. Priča se da se magla podigla sa reke i sakrila ih od njihovih neprijatelja, i oni pobegoše preko Britijaha u Dimbar. Lutahu u velikim mukama po brdima ispod strmih bedema Krisaigrima, dok ih opsene te zemlje ne zavedoše tako da nisu znali koji putem da nastave ili da se vrate. Tu ih spazi Torondor i posla im dva svoja orla

u pomoć; i orlovi ih podigoše i odnese iza Okružujućih planina u tajnu dolinu Tumladen i Skriveni grad Gondolin koji nijedan Čovek još ne beše video. Tu ih kralj Turgon lepo primi kada saznade od kojeg su roda, jer Hador beše Vilin-prijatelj, a Ulmo savetovaše Turgona da se ljubazno ophodi prema sinovima te kuće, od koje će mu stići pomoć u nevolji. Hurin i Huor se zadržaše kao gosti u Kraljevoj kući skoro godinu dana, a priča se da je za to vreme Hurin, čiji um beše uvek oštar i znatiželjan, naučio mnogo znanja od Vilovnjaka, i razumeo nešto od namera i ciljeva Kraljevih. Jer Turgon veoma zavole sinove Galdorove, i razgovarao je često sa njima; i želeo je zapravo da ih zadrži u Gondolinu iz ljubavi, a ne samo zbog svog zakona da nijedan stranac, bio to Vilovnjak ili Čovek, koji pronađe put do Skrivenoga Kraljevstva i vidi grad, ne sme nikada više da ode, sve dok kralj ne otvori opsadu i skriveni narod ne izađe. Ali Hurin i Huor poželeše da se vrate svom sopstvenom narodu, učestvuju u ratovima i podele jade koji su ih tada mučili. I Hurin reče Turgonu: „Gospodaru, mi smo samo smrtni Ljudi, i nismo kao Eldari. Oni mogu da izdrže mnogo godina čekajući na bitku sa svojim neprijateljima koju će voditi jednog dalekog dana; ali za nas je vreme kratko, i naša nada i snaga brzo venu. Uz to, mi nismo pronašli put do Gondolina, i zaista ne znamo zasigurno gde se grad nalazi; jer nas uplašene i začuđene donese visokim putevima vazdušnim, i srećom oči nam behu zamagljene." Tada Turgon usliši njihovu molbu i reče: „Putem kojim dođoste imate dopuštenje da se vratite, ako je Torondor voljan. Žalim zbog ovog rastanaka, ali za kratko vreme, po računanju Eldara, možda ćemo se ponovo sresti." Ali Maiglin, sin Kraljeve sestre, koji beše moćan u Gondolinu, nimalo nije žalio zbog njihovog odlaska, mada se protivio usluzi koju im kralj čini, jer nije imao ljubavi ni prema jednoj lozi Ljudi. I on reče Hurinu: „Kraljeva milost je veća nego što znaš, i neki će se možda čuditi što je strogi zakon prekršen zbog dva Čovečija derišta. Bilo bi bezbednije da nisu imali izbora nego da borave ovde kao naše sluge do kraja života." „Kraljeva milost je odista velika", odgovori Hurin, „ali ako naša reč nije dovoljna, onda ćemo položiti zakletvu pred tobom." I braća se zakleše da nikada ne odaju namere Turgonove i da drže u tajnosti sve što su videli u njegovom kraljevstvu. Tada se oprostiše, i orlovi dođoše i odneše ih noću u Dor-lomin gde ih spustiše pre zore. Njihovi rođaci se obradovaše što ih vide, jer glasonoše iz Bretila behu izvestili da su izgubljeni; ali oni ne htedoše da otkriju čak ni svom ocu gde su bili, izuzev da su ih iz divljine izbavili orlovi koji ih behu doneli kući. Ali Galdor reče: „Vi ste, dakle, živeli godinu dana u divljini? Ili su vas orlovi primili u svoja gnezda? Ali vi nađoste hranu i otmenu odeću, i vratiste se kao mladi prinčevi, a ne kao šumski beskućnici." „Budi srećan, oče", kaza Hurin, „što smo se vratili, pošto nam samo uz zakletvu da ćemo ćutati to beše dozvoljeno. A ta zakletva nas još uvek obavezuje." Nakon toga ih Galdor više nije ispitivao, ali i on i mnogi drugi su nagađali istinu, pošto su i zavet ćutanja i orlovi ukazivali na Turgona. Tako su dani prolazili, a senka straha od Morgota rasla. Ali četiri stotine šezdeset i devet godina nakon povratka Noldora u Srednju Zemlju, među Vilovnjacima i Ljudima zače se nada, jer se među njima proširi glas o delima Berena i Lutijene i kako behu posramili Morgota na njegovom sopstvenom tronu u Angbandu, a neki pričahu i da Beren i Lutijena još behu živi ili da se vratiše iz mrtvih. Te godine takođe veliki naum Maidrosov beše spreman, a sa obnovljenom snagom Eldara i Edaina, napredovanje Morgotovo beše zaustavljeno, a Orci proterani iz Belerijanda. Onda neki počeše govoriti o pobedama koje predstoje i iskupljenju za bitku Bragolah, kada će Maidros povesti ujedinjene armije i saterati Morgota u podzemlje i zapečatiti vrata Angbanda. Ali mudriji još uvek behu nespokojni, strahujući da je Maidros prerano otkrio svoju rastuću snagu i da će Morgot imati dovoljno vremena da se za njega pripremi. „Uvek će se neko novo zlo izroditi u Angbandu o kojem ne slute ni Vilovnjaci ni Ljudi", govoriše oni. A u jesen te godine, da potvrdi njihove reči, dođe sa severa zao vetar pod olovnim oblacima. Zli Dah je nazvan, jer beše kužan, i mnogi se razboleše i umreše na kraju te godine u Severnim zemljama koje su se graničile sa Anfauglitom, a to mahom behu deca ili rastući podmladak kuća Ljudi.

Te godine, početkom proleća, Turinu beše samo pet godina, a Urveni, njegovoj sestri, tri. Dok je trčala poljima, njena kosa beše poput žutih ljiljana u travi, a njen smeh poput zvuka veselog potoka, koji je pevajući dolazio sa brda i tekao pored kuće njenog oca. Nen Lalait beše njeno ime, i zbog toga svi ljudi iz domaćinstva prozvaše dete Lalait, a srca im behu srećna dok ona beše među njima. Ali Turina su voleli manje nego nju. Imao je tamnu kosu poput svoje majke i izgledalo je da će imati i njenu narav, jer on ne beše veseo i govorio je malo, iako je rano naučio da govori i uvek izgledao starije nego što je bio. Turin je teško zaboravljao nepravdu i ruganje, ali u njemu takođe beše i očeve vatrenosti, i umeo je da bude nagao i žestok. A ipak, brzo bi se sažalio, a boli ili tuge živih bića ganule bi ga do suza; i u tome je bio nalik na oca, pošto Morvena beše stroga prema drugima koliko i prema sebi. Voleo je svoju majku jer je sa njime govorila otvoreno i iskreno, ali oca je malo viđao pošto Hurin često beše dugo odsutan od kuće sa vojskom Fingonovom koja je čuvala istočne granice Hitluma, a kada bi se vratio, njegov govor, pun čudnih reči, šala i dvosmislenosti, zbunjivao je Turina i bio mu nelagodan. U to vreme sva toplina njegovog srca beše data Lalait, njegovoj sestri. Ali on se retko igrao sa njom, i više je voleo da je neviđen čuva i posmatra je kako trči po travi ili sedi pod drvetom i peva pesme koje su deca Edaina načinila davno, kada im je jezik Vilovnjaka još uvek bio svež na usnama. „Lepa kao vilinsko dete je Lalait", kaza Hurin Morveni, „ali, avaj, kraćeg veka! I tim lepša, možda, ili draža." I Turin, čuvši ove reči, zamisli se nad njima, ali ne mogaše da ih razume jer nikada nije video vilinsku decu. Niko od Eldara u to vreme nije obitavao u zemlji njegovog oca, a video ih je samo jednom, kada je kralj Fingon sa mnogim od svojih velikaša projahao kroz Dor-lomin i prešao most preko Nen Lalaita, blistajući u srebrnom i belom. Ali pre nego što se ta godina završi, pokaza se istinitost reči njegovog oca, jer Zli Dah dođe u Dor-lomin i Turin se razbole, i dugo ležaše u groznici i mračnim snovima. A kada ozdravi, pošto je takva bila njegova sudbina i životna snaga u njemu, on upita za Lalait. Ali dadilja njegova mu odgovori: „Ne govori više o Lalait, sine Hurinov, ali o svojoj sestri Urveni moraš pitati svoju majku." A kada je Morvena došla k njemu, Turin joj reče: „Nisam više bolestan i želim da vidim Urvenu, ali zašto ne smem više da je zovem Lalait?" „Zato što je Urvena mrtva i smeh je nestao iz ove kuće", odgovori ona. „Ali ti živiš, sine Morvenin, kao i neprijatelj koji nam ovo učini." Nije želela da ga uteši ništa više nego što je tešila sebe pošto se ona sa bolom suočila u tišini i hladnog srca. Ali Hurin ju je otvoreno oplakivao, i on uze svoju harfu i htede da joj sroči tužbalicu. Ali ne mogaše. On polomi harfu, i izašavši napolje, podiže ruku ka severu, uzvikujući: „Krvnice Srednje Zemlje, voleo bih kada bih mogao da se sretnem sa tobom licem u lice i povredim te kao što je gospodar Fingolfin učinio!" Ali Turin je sam te noći gorko plakao iako pred Morvenom nikada nije pomenuo ime svoje sestre. On se tada okrenu jednom jedinom prijatelju i njemu govoraše o žalosti i praznoći kuće. Ovom prijatelju beše ime Sador i on beše sluga u službi Hurinovoj. Beše hromi drvoseča, niskoga porekla, koji je sebi, nesrećnim slučajem ili nespretnim rukovanjem sekirom, odsekao desno stopalo i ta noga bez stopala mu se sasušila, a Turing ga zvaše Labadal, što znači Ćopavko, ali to ime nije smetalo Sadoru pošto je bilo dato iz sažaljenja, a ne poruge. Sador je radio u sporednim zgradama i pravio ili popravljao stvari male vrednosti koje behu potrebne u kući pošto beše vešt u obrađivanju drveta. A Turin mu je donosio ono što mu je trebalo, da bi poštedeo njegovu nogu, a ponekad bi potajno odnosio neku alatku ili deo drveta koje bi pronašao nečuvane, ako bi mislio da bi njegovom prijatelju koristilo. Onda bi se Sador nasmešio, ali mu i naložio da vrati poklone na njihovo mesto. „Velikodušno darivaj, ali samo ono što je tvoje", reče. Ljubaznost deteta je nagrađivao koliko je mogao i rezbario mu figure ljudi i životinja, ali Turin je najviše uživao u Sadorovim pričama jer on beše mladić u vreme Bragolaha i voleo je da priča o kratkim danima svoje muškosti pre nego što se obogaljio. „Beše to velika bitka, kako pričaju, sine Hurinov. I te godine bejah pozvan sa svog posla u šumi iz nužde. Ali nisam bio u Bragolahu, ili bih možda časnije zaradio svoju povredu. Ali mi

stigosmo prekasno, taman da donesemo telo staroga gospodara, Hadora, koji pade braneći kralja Fingolfina. Posle toga, postadoh vojnik i provedoh mnogo godina u Eitel Sirionu, velikoj tvrđavi Vilin-kraljeva; ili mi se to sada tako čini pošto su prazne godine od tada ostavile malo traga. Bio sam u Eitel Sirionu kada ga je napao Crni Kralj, i Galdor, otac tvog oca, tamo je zapovedao u Kraljevo ime. On pogibe u tom napadu. I ja videh tvog oca kako preuzima njegovu titulu i zapovedništvo iako tek što beše stasao u muškarca. Kažu da je u njemu bilo vatre koja bi mač u njegovoj ruci učinila vrelim. Pod njegovim vodstvom satresmo Orke, i oni se od toga dana više ne usudiše da priđu nadomak bedema. Ali avaj! Moja želja za bojem beše zadovoljena pošto sam video previše prolivene krvi i rana. I dobih dozvolu da se vratim u šumu za kojom sam čeznuo, i tamo zadobih svoju povredu, pošto čovek koji beži od svog straha može da otkrije da je samo pošao prečicom k njemu." Ovako bi Sador pričao Turinu dok je rastao, a Turin bi postavljao mnoga pitanja na koja mu je Sador teško mogao odgovoriti, misleći da bi tim stvarima trebalo da ga uče njemu bliži. A jednog dana, Turin mu reče: „Da li je Lalait odista bila kao Vilin-dete, kao što je moj otac rekao?" „Veoma nalik", reče Sador, „pošto u najranijoj mladosti deca Ljudi i Vilovnjaka veoma liče. Ali deca Ljudi rastu brže i njihova mladost brzo prođe, takva je naša sudbina." Onda ga Turin upita: „Šta je sudbina?" „Što se sudbine Ljudi tiče", reče Sador, „moraš pitati mudrije od Labadala. Ali kao što možeš videti, mi brzo starimo i umiremo, a zlom srećom mnogi umru i ranije. Ali Vilovnjaci ne stare, a umiru samo od velikog bola. Od rana i žalosti koje bi ubile Ljude oni mogu da se izleče, a neki kažu da čak i kada im tela propadnu, oni se vraćaju. Sa nama nije tako." „Onda se Lalait neće vratiti?", reče Turin. „Kuda je otišla?" „Ona se neće vratiti", reče Sador. „Ali kuda je otišla, niko ne zna, barem ja ne znam." „Da li je oduvek bilo tako? Ili mi, možda, patimo od nekog prokletstva zlog Kralja, poput Zlog Daha?" „Ne znam. Za nama leži tama i malo je priča izašlo iz nje. Očevi naših očeva su možda mogli mnogo toga da nam kažu, ali nisu nam rekli. Čak su i njihova imena zaboravljena. Planine stoje između nas i života od kojeg su oni došli, pobegavši od nečega čega se sada niko ne seća." „Da li su bili uplašeni?", reče Turin. „Može biti da je tako", kaza Sador. „Može biti da smo pobegli od straha od Tame, samo da bi je zatekli već pred nama, bez daljeg puta za beg sem Mora." „Više se ne plašimo", reče Turin, „barem ne svi. Moj otac se ne plaši, a neću ni ja; ili barem, kao moja majka, plašiću se i neću to pokazati." Sadoru se tada učini da Turinove oči nisu detinje, i on pomisli. Tuga je brus na kojem se oštri volja. Ali naglas reče: „Sine Hurinov i Morvenin, kako će biti sa tvojim srcem, Labadal ne može znati, ali malobrojnima ćeš pokazati šta se u njemu nalazi." Na to Turin kaza: „Možda je bolje ne govoriti šta želiš ako to ne možeš imati. Ali ja želim, Labadale, da sam jedan od Eldara. Onda bi Lalait mogla da se vrati, i ja bih ovde još uvek bio čak iako nje dugo ne bi bilo. Poći ću kao vojnik Vilin-kralju čim budem bio sposoban za to, kao što si ti učinio, Labadale." „Od njih možeš mnogo naučiti", reče Sador i uzdahnu. „Oni su divotan i čudesan narod i imaju moć nad srcima Ljudi. Pa ipak, nekada pomislim da bi možda bilo bolje da ih nikada nismo sreli, već da smo nastavili manje uzvišenim putem, jer njihovo znanje je već drevno, a oni su ponositi i istrajni. Pri njihovoj svetlosti mi smo pomračeni ili sagorimo previše žarkim plamenom, i teret našeg usuda padne teže na naša srca." „Ali moj otac ih voli", reče Turin, „i on nije srećan bez njih. Kaže da smo skoro sve što znamo naučili od njih i da smo postali plemenitiji narod, i kaže da su Ljudi koji su u poslednje vreme prešli planine jedva išta bolji od Orka." „To je istina", odgovori Sador, „istina barem za neke od nas. Ali uspon je bolan, a sa visokog mesta je lako pasti dole."

U to vreme Turinu beše skoro osam godina, u mesecu Gvaironu po računanju Edaina, u godini koja ne može biti zaboravljena. Već su među starijima kolale glasine o velikom okupljanju i podizanju na oružje, o čemu Turin ništa nije čuo, mada je primetio da ga otac često postojano gleda, kao što bi čovek posmatrao nešto drago od čega se mora rastati. Tada je Hurin, znajući njenu hrabrost i poverljivost, često govorio sa Morvenom o naumima Vilin-kraljeva i o tome šta bi se moglo dogoditi, bilo da se oni okončaju dobro ili loše. Njegovo srce beše puno nade, i nije previše strahovao oko ishoda bitke pošto mu se ne činjaše da bilo kakva sila u Srednjoj Zemlji može da porazi moć i sjaj Eldara. „Oni behu videli Svetlost na zapadu", kaza on, „a na kraju Tmina mora ustuknuti pred njihovim licima." Morvena mu nije protivrečila pošto je u Hurinovom društvu nada uvek lako dolazila. Ali i njen rod je poznavao učenja Vilovnjaka, tako da ona reče u sebi: A opet, nisu li napustili tu Svetlost i nije li im ona sada zabranjena? Može biti da su ih Gospodari zapada zaboravili; a kako čak i Starija Deca mogu nadvladati jednu od Sila? Izgledalo je da nikakva slična senka sumnje ne leži na Hurinu Talionu. Pa ipak, jednog dana u proleće te godine, on se probudi iz nemirnog sna i oblak pomrači toga dana vedrinu njegovu, i on uveče iznenada reče: „Kada me pozovu, Morvena Eledvena, ostaviću u tvom staranju naslednika Kuće Hadora. Životi Ljudi su kratki i u njima se mnogo lošeg može dogoditi, čak i u vreme mira." „To oduvek beše tako", ona odgovori. „Ali šta se krije u tvojim rečima?" „Razboritost, bez sumnje", kaza Hurin, ali ipak izgledaše zabrinut. „Onaj ko gleda unapred mora videti ovo: stvari neće ostati kakve jesu. Ovo će biti velika kocka, i jedna strana mora pasti niže nego što sada stoji. Ako Vilin-kraljevi budu ti koji padnu, onda po Edaine mora poći zlo, a mi obitavamo najbliže neprijatelju. Ova zemlja može postati deo njegovog carstva. Ali ako stvari pođu po zlu, neću ti reći: Ne plaši se! Pošto ćeš se plašiti onoga čega se plašiti treba, i samo toga; a strah tebe ne obeshrabruje. Ali ja ti kažem: Ne čekaj! Vratiću vam se ako uzmognem, ali ne čekaj! Pođi na jug što brže možeš - ako budem živ, pratiću vas, i pronaći ću vas, makar morao da pretražim ceo Belerijand." „Belerijand je veliki, bez domova za izgnanike", reče Morvena. „Kuda da bežim, sa malo ili mnogo ljudi?" Onda Hurin promisli neko vreme u tišini. „U Bretilu živi rod moje majke", reče on. „Do tamo ima nekih trideset liga, kako orao leti." „Ako takvo zlo vreme odista dođe, od kakve pomoći bi tamo bili Ljudi?", reče Morvena. „Kuća Beora je pala. Ako velika Kuća Haletina padne, u koju će se rupu mali narod Haletin zavući?" „U onakvu kakvu uspeju pronaći", reče Hurin. „Ali ne sumnjaj u hrabrost njihovu iako su malobrojni i neuki. Gde drugde ima nade?" „Ti ne pominješ Gondolin", kaza Morvena. „Ne, to ime nikada nije prešlo preko mojih usana", reče Hurin. „Ipak ono što si čula istinito je: bejah tamo. Ali reći ću ti iskreno, kako nisam rekao nikom drugom, niti hoću: ne znam gde se on nalazi." „Ali nagađaš, i to prilično dobro, rekla bih", kaza Morvena. „Može biti tako", odvrati Hurin. „Ali ako me Turgon lično ne oslobodi zakletve, ne mogu reći ni to što nagađam, čak ni tebi; stoga bi tvoja potraga bila uzaludna. Ali ako bih i rekao, na svoju sramotu, najbolje što biste pronašli jeste zatvorena kapija pošto niko tamo ući neće sem ako Turgon ne pođe u rat (a o tome se ništa nije čulo, niti se očekuje)." „Onda, ako nema nade u tvom rodu, a tvoji prijatelji te odbijaju", reče Morvena, „moram da sledim svoj naum, a meni na pamet pada Dorijat." „Uvek je visok tvoj cilj", kaza Hurin. „Previsok, rekao bi?", reče Morvena. „Ali mislim da će od svih odbrana poslednji Pojas Melijanin biti srušen; a kuća Beora nije prezrena u Dorijatu. A nisam li i ja rod sa Kraljem? Pošto Beren, sin Barahirov, beše unuk Bregora, kao i moj otac."

„Moje srce nije sklono Tingolu", reče Hurin. „Nikakva pomoć od njega neće doći Kralju Fingonu a znam da se senka nadvije nad mojim srcem pri pomenu Dorijata." „A na pomen Bretila se moje srce smrači", odvrati Morvena. Onda iznenada Hurin se nasmeja i reče: „Evo nas sada kako sedimo i raspravljamo o stvarima izvan našeg domašaja i senkama koje nas pohode iz snova. Stvari neće poći toliko po zlu, ali ako pođu, onda je sve prepušteno tvojoj hrabrosti i nameri. Čini onda što ti srce nalaže, ali učini to brzo. A ako mi prevladamo, onda će Vilin-kraljevi vratiti sve posede Kući Beora, njenom nasledniku, a to si ti, Morvena, kći Baragundova. Širokim zemljama ćemo tada gospodariti, a veliko nasleđe će naš sin dobiti. Bez zla na Severu on će steći veliko bogatstvo i biti kralj među Ljudima." „Hurine Talione", kaza Morvena, „ovo bi više odgovaralo izreci da visoko ciljaš, ali ja se plašim da nisko ne padneš." „U najgorem slučaju, toga ne treba da se plašiš", odgovori Hurin. Te noći, Hurin se napola probudi i učini mu se da otac i mati njegova što je pored njegovog kreveta i da ga gledaju pri svetlosti sveća koje su držali, ali on ne mogaše da im vidi lica. Na jutro Turinovog rođendana, Hurin dade svome sinu poklon, nož Vilin-izrade, sa drškom i koricama crne i srebrne boje, i reče: „Nasledniče Kuće Hadora, evo ti dara za današnji dan. Ali budi obazriv! Ovo je oštro sečivo, a čelik služi samo onoga ko njime zna rukovati. Poseći će tvoju ruku jednako kao i bilo šta drugo." I posadivši Turina na sto, on poljubi sina i kaza: „Već me nadvisuješ, sine Morvenin, uskoro ćeš biti isto toliko visok i na svojim sopstvenim nogama. Toga dana mnogi će strahovati od tvoga sečiva." Tada Turin istrča iz sobe i ode sam, poput topline sunca na hladnoj zemlji, koja pokreće rast svega. Ponavljao je u sebi očeve reči: Nasledniče Kuće Hadora, ali druge reči mu takođe behu na umu: Velikodušno darivaj, ali samo ono što je tvoje. I on ode Sadoru i povika: „Labadale, moj je rođendan, rođendan naslednika Kuće Hadora! I ja sam ti doneo poklon da obeležim dan. Izvoli nož, baš onakav kakav ti treba; seći će šta god poželiš, tanko poput vlasi." Onda se Sador zabrinu, pošto je dobro znao da je i sam Turin toga dana dobio nož, ali smatra se uvredljivim odbiti poklon koji se svojevoljno nudi. On mu zatim ozbiljno reče: „Ti si od velikodušnog roda, Turine, sine Hurinov. Nisam učinio ništa da zaslužim tvoj dar i ne mogu se nadati da ću učiniti išta više u danima koji su mi preostali, ali šta budem mogao, učiniću." Onda Sador izvuče nož iz korica i reče: „Ovo je zaista veliki dar: sečivo od vilinskog čelika. Mnogo je prošlo od kada sam ga poslednji put držao." Hurin uskoro primeti da Turin ne nosi nož i upita da li se uplašio zbog njegovog upozorenja. Turin tada odgovori: „Ne, ali dao sam nož Sadoru drvodelji." „Da li ti to prezireš dar od oca?", reče Morvena, a Turin opet odgovori: „Ne, ali volim Sadora i sažaljevam ga." Onda Hurin kaza: „Sva tri dara su tvoja da ih darivaš, Turine: ljubav, sažaljenje i nož, najmanje vredan od sva tri." „Ali ja sumnjam da ih Sador zavređuje", kaza Morvena. „On je samog sebe usled svoje nespretnosti obogaljio, i spor je sa svojim poslovima pošto provodi mnogo vremena baveći se stvarima koje mu nisu naređene." „Ipak, sažali se na njega", reče Hurin. „Poštena ruka i iskreno srce možda su pogrešno isekli, ali takvu ranu je možda teže podneti nego onu koju nanese neprijatelj." „Ali sada moraš čekati na drugo sečivo", kaza Morvena. „Samo tako će dar biti pravi a cenu ćeš sam platiti." Ipak, Turin je primetio da su nakon ovoga postali blaži prema Sadoru i dali mu da pravi veliku stolicu za svog gospodara na kojoj bi on sedeo u svom dvoru. Tako dođe jedno blistavo jutro meseca lotrona kada Turina iznenada probudiše trube. I pritrčavši vratima, on vide u dvorištu mnogo pešaka i konjanika, svi potpuno naoružani za boj. Tamo takođe stajaše Hurin i pričaše sa ljudima, izdavajući naređenja; a Turin saznade da toga dana

polaze za Barad Eitel. Ovo beše Hurinova garda i ljudi iz domaćinstva, ali svi ljudi njegove zemlje koji su mogli doći behu pozvani. Neki su već otišli sa Huorom, bratom njegovog oca, a mnogi drugi će se usput priključiti Gospodaru Dor-lomina i pod njegovim stegom doći na veliku smotru pred Kralja. Tada se Morvena bez suza oprosti od Hurina i reče: „Čuvaću ono što ostavljaš meni na čuvanje, i ono što jeste, i ono što će tek biti." A Hurin joj odgovori: „Zbogom, Gospo od Dor-lomina, mi jašemo sa više nade no ikada do sada. Hajde da verujemo da će gozba ove zime biti veselija nego za sve naše dosadašnje godine, sa prolećem bez straha koje će je pratiti!" On onda podiže Turina na rame i povika svojim ljudima: „Neka naslednik Kuće Hadora vidi blesak vaših mačeva!" I sunce zasja na pedeset sečiva koja isukaše i dvorište odjeknu od bojnog pokliča Edaina sa Severa: Laho kalad! Drego morn! Blesni Svetlosti! Beži Tmino! Tada se Hurin konačno vinu u sedlo, njegov zlatni steg razviše, i trube ponovo odjeknuše jutrom; i tako Hurin Talion odjaha u Nirnait Arnoidiad. Ali Morvena i Turin stajahu nepomično kraj kapije dok iz daljine nisu čuli tihi zov roga koga donese vetar: Hurin je prošao preko prevoja brda, odakle više ne mogaše videti svoj dom.

DRUGO POGLAVLJE Bitka Nebrojenih Suza Vilovnjaci mnoge pesme ispevaše i mnoge priče ispripovedaše o Nirnait Arnoidiadu, Bici Nebrojenih Suza u kojoj pade Fingon i svenu cvet Eldara. Ako bi se sada sve prepričale, ljudski život ne bi bio dovoljan da se sve čuju. Stoga će ovde biti navedena samo ona dela koja se odnose na sudbinu Kuće Hadora i dece Hurina Postojanog. Okupivši odasvuda svu snagu koju mogaše, Maidros odredi dan, jutro usred leta. Toga dana trube Eldara pozdraviše izlazak sunca i na istoku bi podignut barjak sinova Feanorovih, a na zapadu barjak Fingona, Kralja Noldora. Tada Fingon pogleda sa bedema Eitel Siriona, a njegova vojska beše postrojena po dolinama i šumama na istoku od Ered Vetrina, dobro skrivena od očiju Neprijatelja. Ali on je znao da je veoma velika, jer su se tu okupili svi Noldori Hitluma, zajedno sa Vilovnjacima Falasa i Nargotronda, a imao je i veliku silu Ljudi. Sa desne strane beše vojska Dor-lomina i svi junaci Hurina i Huora, njegovoga brata, a njima je prišao Haldir od Bretila sa mnogo Ljudi iz Šume. Tada Fingon pogleda na istok i njegov vilinski vid opazi u daljini prašinu i odblesak čelika poput zvezda u magli. Znao je da je Maidros na putu, i bi ushićen. Tada on pogleda prema Tangorodrimu, a taman oblak beše oko njega i crni dim se uzdizao uvis; i znao je da se bes Morgotov probudio i da je njihov izazov prihvaćen, a senka sumnje pade na njegovo srce. Ali u tom trenu se začu povik, prenoseći se uz vetar sa juga od doline do doline, i Vilovnjaci i Ljudi zagalamiše u čudu i radosti. Jer bez poziva i neočekivano, Turgon je otvorio opsadu Gondolina i stizao sa armijom od deset hiljada ljudi, sa sjajnim oklopima i dugim mačevima i šumom kopalja. Tada, kada Fingon ču u daljini snažnu trubu Turgonovu, senka se izgubi i srce mu se obodri i on povika glasno: Utulie'n aure! Aiya Eldalie ar Atanatari, utulie'n aure! „Stigao je dan! Gledaj, narode Eldara i Otaca Ljudi, stigao je dan!" I svi oni koji čuše njegov snažni glas kako odjekuje u brdima, odgovoriše povikom: Auta i lome! „Noć prolazi!" Nije prošlo mnogo pre nego što velika bitka otpoče. Pošto je Morgot znao mnogo od onoga što su njegovi neprijatelji učinili i namerili, on izabra svoj čas da pođe u susret njihovom napadu. Već se velika sila iz Angbanda približavala Hitlumu, dok je druga još veća pošla da se sretne sa Maidrosom, ne bi li sprečila sjedinjavanja snaga kraljeva. A oni koji pođoše na Fingona behu odeveni svi u mrku odeću i nisu pokazivali goli čelik, i tako su bili već daleko na pesku Anfauglita pre no što je njihov dolazak bio primećen. Tada se Noldori razjariše i njihovi zapovednici su želeli odmah da nasrnu na svoje neprijatelje na tom polju, ali Fingon se ovome usprotivi. „Čuvajte se prevare Morgotove, gospodo", reče on. „Uvek je njegova snaga veća no što izgleda, a njegove namere drugačije od onoga što otkriva. Ne otkrivajte sopstvenu snagu, već

pustite neprijatelja da on prvi svoju istroši u napadu na brda." Pošto beše namera kraljeva da Maidros otvoreno maršira preko Anfauglita sa svom svojom silom Vilovnjaka, Ljudi i Patuljaka, kada bude izvukao, kako se nadao, vojske Morgotove da mu se odupru, onda bi Fingon došao sa zapada i tako bi silu Morgotova uhvatili kao između čekića i nakovnja i sasvim je razbili; a signal za ovo trebalo je da bude paljenje velikog svetionika u Dortonionu. Ali Zapovedniku Morgotovom na zapadu bilo je naređeno da, kako god može, izmami Fingona sa njegovih brda. On je zato nastavio da napreduje, dok se njegova prethodnica ne rastegne pred rekom Sirion, od zidina Barad Eitela do Baruština Sereha, tako da su predstraže Fingonove mogle da vide oči svojih neprijatelja. Ali ne beše odgovora na izazov i poruge Orka zamukoše kada ugledaše neme zidine i skrivenu pretnju iza brda. Tada Zapovednik Morgotov posla konjanike sa pregovaračkim obeležjima i oni dojahaše pred spoljne bedeme Barad Eitela. Sa sobom povedoše Gelmira, sina Guilinovog, velikaša iz Nargotronda, koga behu zarobili u Bragolahu i oslepeli. I njihove glasonoše ga pokazaše, uzviknuvši: „Imamo još mnogo ovakvih kod kuće, ali morate da požurite ako hoćete da ih nađete. Jer kada se vratimo, prema svima ćemo postupiti isto ovako." I onda odsekoše Gelmiru ruke i noge, i ostaviše ga. Na nesreću, na tom mestu na spoljnim bedemima stajao je Gvindor od Nargotronda, sin Guilinov, sa mnogo ljudi iz Nargotronda; i zaista on beše pošao u rat sa svom silom koju je mogao skupiti, zbog bola od bratovog ropstva. Sada njegov bes planu, i on izjuri jašući, a mnogi konjanici za njim; i oni pojuriše glasonoše Angbanda i pobiše ih; a svi ljudi iz Nargotronda pođoše za njima i zađoše duboko u glavninu vojske. A videći to, cela vojska Noldora se ražesti i Fingon stavi svoju belu kacigu i oglasi svoje trube, i cela njegova vojska izjuri sa brda u iznenadnom jurišu. Svetlost od potezanja mačeva Noldora beše kao vatra na polju trske; i tako okrutan i brz beše njihov nalet da se planovi Morgotovi skoro izjaloviše. Pre no što je armija koju je poslao kao zamku mogla biti ojačana, ona beše zbrisana i uništena, a barjaci Fingonovi pređoše preko Anfauglita i podigoše se pred zidinama Angbanda. Uvek u prvim redovima te bitke išli su Gvindor i Vilovnjaci Nargotronda, i čak i sada nisu mogli da ih obuzdaju; i oni provališe kroz spoljnu kapiju i posekoše stražare u dvoranama samog Angbanda; i čuvši ih kako mu lupaju na vrata, Morgot zadrhta na svom skrivenom prestolu. Ali Gvindor se tu nađe u zamci i bi zarobljen živ, a njegovi ljudi pobijeni, pošto Fingon ne mogaše da im stigne u pomoć. Kroz mnoge tajne ulaze u Tangorodrimu Morgot ispusti svoju glavnu vojsku, koju je ostavio da sačeka, i uz velike gubitke odbi Fingona sa zidina. Tada u ravnici Anfauglit, četvrtog dana rata, otpoče bitka nazvana Nirnait Arnoidiad, čiji bol nijedna priča ne može da obuhvati. O onome što se u istočnoj bici dogodilo - pobedi Patuljaka od Belegosta nad Zmajem Glaurungom, izdajstvu Istočnjaka, porazu vojske Maidrosove i bekstvu sinova Feanorovih, ovde neće biti reči. Na zapadu, vojska Fingonova se povukla preko peska i tamo pade Haldir, sin Halmirov, i većina Ljudi Bretila. Ali petog dana, dok je padala noć, a oni još behu daleko od Ered Vetrina, armije Angbanda okružiše vojsku Fingonovu i boriše se do svanuća. Ujutru se pojavi nada, kada se začuše rogovi Turgonovi dok je marširao sa glavnom vojskom Gondolina, jer Turgon beše postavljen prema jugu, da čuva Prelaz Siriona, i on beše zadržao većinu svojih ljudi da naglo i nepromišljeno ne jurišaju. Sada je žurio u pomoć svom bratu, jer Noldori od Gondolina behu snažni, a redovi im sijaše na suncu poput čelične reke, pošto su mač i konjska oprema najnižeg od Turgonovih ratnika vredeli više nego otkupnina za bilo kog kralja među Ljudima. Tada se falanga Kraljeve garde probi kroz redove Orka i Turgon mačem proseče put i stiže uz bok svog brata. I priča se da susret Turgona sa Hurinom, koji je stajao uz Fingona, beše radostan usred bitke. Za neko vreme tada, vojska Angbanda bi potisnuta i Fingon ponovo poče svoje povlačenje. Ali potukavši Maidrosa na istoku, Morgotu su sada velike snage bile slobodne, i pre nego što Fingon i Turgon uzmogoše da stignu u zaklon brda, na njih nasrnu mnoštvo tri puta veće od sve sile koja njima beše preostala. Gotmog, visoki zapovednik Angbanda, beše tu, i on uvuče tamni klin između Vilin-vojski, opkoljavajući Kralja Fingona i potiskujući Turgona i

Hurina prema Močvarama Sereha. On se tada okrenu i nasrnu na Fingona. Beše to nemilosrdan megdan. Naposletku, Fingon ostade sam sa mrtvim stražarima oko sebe; i borio se sa Gotmogom, dok mu jedan drugi Balrog ne zađe sa leđa i obavi čelični bič oko njega. Tada ga Gotmog poseče svojom crnom sekirom, a iz šlema Fingonovog, dok ga je rasecao, suknu beli plamen. Tako pade Kralj Noldora, a oni ga sabiše i smrviše u prašini svojim buzdovanima, a njegovu zastavu, plavu i srebrnu, ugaziše u njegovoj krvi. Bitka beše izgubljena, ali ipak Hurin i Huor i ostaci Kuće Hadora držali su položaj zajedno sa Turgonom od Gondolina, i vojske Morgotove nisu još mogle da osvoje Prelaz Siriona. Tada se Hurin obrati Turgonu, govoreći: „Idi sada, gospodaru, dok još ima vremena! Jer u tebi živi poslednja nada Noldora, i dok Gondolin postoji, Morgot će i dalje u svom srcu znati za strah." „Neće sada još dugo Gondolin moći da se skriva, a kad bude otkriven, moraće da padne", kaza Turgon. „Ipak, ako on odoli još malo", reče Huor, „onda će iz tvoje kuće nići nada za Vilovnjake i Ljude. Ovo ti kažem, Gospodaru, gledajući smrti u oči. Mada se ovde zauvek rastajemo, i ja više neću videti tvoje bele bedeme, iz tebe i mene rodiće se jedna nova zvezda. Zbogom!" A Maiglin, sin Turgonove sestre, koji stajaše u blizini, ču ove reči i upamti ih. Tada Turgon prihvati savet Hurina i Huora i izdade naređenja da njegova vojska počne da se povlači preko Prelaza Siriona; a njegovi kapetani Ehtelion i Glorfindel čuvali su krila s desna i s leva da niko od neprijatelja ne bi prošao pored njih pošto jedini put u tom predelu beše uzan i prostiraše se blizu zapadne obale rastućeg toka Siriona. Ali ljudi od Dor-lomina su čuvali odstupnicu, kako su Hurin i Huor hteli, jer oni nisu u duši želeli da pobegnu iz Severnih zemalja, i kad nisu mogli da se probiju natrag do svojih domova, hteli su da ostanu tu do kraja. Tako se Turgon borio idući na jug dok, prolazeći iza zaštite Hurona i Huora, ne prođe niz Sirion i umaknu; i on nestade u planinama i sakri se od očiju Morgotovih. Ali braća okupiše oko sebe ostatke Kuće Hadorove, i stopu po stopu su se povlačili dok ne stigoše iza Močvara Sereha i naiđoše na reku Rivil. Tu su stali i nisu se više povlačili. Tada sve vojske Angbanda navališe na njih, i premostiše reku svojim mrtvima, i opkoliše ostatke Hitluma kao plima koja narastajući obuhvata stenu. Tu, dok je sunce naginjalo zapadu i senka Ered Vetrina tamnela, Huor pade oka probodenog otrovnom strelom, a svi hrabri ljudi Hadora behu pobijem i padoše oko njega jedan preko drugog; a Orci odsekoše njihove glave i naslagaše ih u humku koja se zlatila pri zalasku sunca. Poslednji od svih odolevaše Hurin sam. Tada on odbaci svoj štit i uze sekiru orčkog komandanta koju je koristio obema rukama. I u pesmama stoji da se sekira pušila od crne krvi Gotmogove trolovske straže, dok se ne istroši, a svaki put kada bi zasekao, Hurin bi povikao: Aule entulava! „Dan će ponovo doći!" Sedamdeset puta on ispusti taj povik, ali najzad ga uhvatiše živog, po zapovesti Morgotovoj, jer Orci su ga grabili svojim šakama koje su ostajale da vise na njemu iako im je odsecao ruke; i neprestano se njihov broj obnavljao, dok naposletku on ne pade zatrpan njihovim telima. Tada ga Gotmog veza i odvuče u Angband, rugajući se. Tako se završi Nirnait Arnoidiad, dok je sunce zalazilo sa one strane Mora. Noć pade u Hitlumu i pojavi se olujni vetar sa zapada. Velilta beše pobeda Morgotova iako sve namere zlobe njegove ne behu još ostvarene. Jedna misao ga je veoma mučila i remetila mu pobedu nemirom: Turgon mu beše izmakao, baš onaj koga je od svih svojih neprijatelja najviše želeo da uhvati ili uništi. Jer Turgon od moćne kuće Fingolfinove beše sad po pravu Kralj svih Noldora; a Morgot se plašio loze Fingolfinove i mrzeo ju je, jer u Valinoru oni njega prezirahu i behu u prijateljstvu sa Ulmom, njegovim neprijateljem; a i zbog rana koje mu Fingolfin beše zadao u bici. A najviše od sveg roda njegovog Morgot se plašio Turgona, jer od davnina, u Valinoru njegovo oko bi zasjalo pri pogledu na njega, i kada god bi se on približio, neka senka bi mu pala na dušu, predskazujući da će u nekom vremenu koje još beše skriveno sudbinom od Turgona poteći njegova propast.

TREĆE POGLAVLJE Reči Hurina i Morgota Po nalogu Morgotovom, Orci uz veliki napor sakupiše tela svih onih koji behu pali u velikoj bici, i svu njihovu ratnu opremu i oružje, i nagomilaše ih na jednu veliku humku usred Anfauglita. I ona beše poput nekog brda koje se mogaše videti izdaleka, i Eldari je nazvaše Haud-en-Nirnait. I tu niče trava, i rasla je iznova zelena i dugačka na tom brdu, jedina u celoj toj pustinji; i nijedan sluga Morgotov ne stupi od tada na zemlju pod kojom su mačevi Eldara i Edaina trunuli u prah. Kraljevstva Fingonovog više nije bilo, a sinovi Feanorovi tumarali su kao lišće na vetru. U Hitlum se nijedan od Ljudi Kuće Hadora ne vrati, niti dođoše ma kakve vesti o bici i sudbini njihovih gospodara. Ali Morgot tamo posla tamnopute Istočnjake koji su mu služili, zatvori ih u tu zemlju i zabrani im da je napuste. Ovo beše sve što im dade od svih bogatih nagrada koje im je obećao za izdaju Maidrosa: da pljačkaju i muče starce, decu i žene Hadorovog naroda. Ostaci Eldara Hitluma, svi oni koji ne behu pobegli u divljinu i planine, behu odvedeni u rudnike Angbanda i postadoše njegovi robovi. Ali Orci su išli slobodno po celom Severu i dolazili dalje na Jug u Belerijand. Tamo ostade Dorijat, kao i Nargotrond. Ali Morgot je obraćao malo pažnje na njih, ili zato što je znao malo o njima, ili zato što još za njih ne beše došlo vreme u namerama njegove zlobe. Ali misao Morgotova se stalno vraćaše Turgonu. Zato Hurina dovedoše pred Morgota, jer Morgot je preko svojih veština i špijuna saznao da je on u prijateljstvu s Kraljem Gondolina; i on želeše da ga zastraši svojim pogledom. Ali Hurin ne mogaše biti zastrašen, i prkosio mu je. Zato ga Morgot okova i baci na spore muke. Ali nakon nekog vremena, on dođe k njemu i ponudi mu izbor da ide slobodan kuda god želi samo ako otkrije gde je Turgon načinio svoje uporište, i sve ostalo što zna o Kraljevim naumima. Ali Hurin Postojani mu se rugao, govoreći: „Slep si, Morgote Bauglire, i slep ćeš večno biti, videćeš samo tamu. Ti ne znaš šta vlada srcima ljudskim, a kada bi i znao, ti to ne bi mogao da pružiš. Budala je onaj koji prihvata Morgotove ponude. Ti prvo naplatiš cenu, a zatim obećanje ne ispuniš, a ja bih dobio jedino smrt ako bih ti rekao ono što želiš da znaš." Tada se Morgot nasmeja i kaza: „Možda ćeš me još ti preklinjati za smrt kao za uslugu." On tada odvede Hurina na Haud-en-Nirnait, koji tada beše tek načinjen, i vonj smrti ga okruži. I Morgot posadi Hurina na vrh i zapovedi mu da gleda na zapad ka Hitlumu, i pomisli na ženu, sina i ostatak svog roda. „Pošto oni sada žive u mom kraljevstvu", reče Morgot, „i meni su prepušteni na milost i nemilost." „Milosti nemaš", odvrati Hurin. „Ali preko njih nećeš dosegnuti Turgona jer oni ne znaju njegove tajne." Gnev tada obuze Morgota i on reče: „Ali mogu dosegnuti tebe i celu tvoju prokletu kuću, a tebe će volja moja slomiti, makar i svi vi bili načinjeni od čelika." I on uze dugi mač koji tamo ležaše i slomi ga pred Hurinovim očima, i jedna krhotina mu povredi lice, ali Hurin ne uzmače. Onda Morgot, ispruživši svoju dugu ruku ka Dor-lominu, prokle Hurina i Morvenu i njihovo potomstvo rečima: „Počuj! Senka moje misli ležaće na njima gde god da krenu, i moja mržnja će ih progoniti sve do kraja sveta."

Ali Hurin reče: „Govoriš uzalud, jer ti ne možeš da ih vidiš, niti da njima vladaš izdaleka; ne dok si u tom obličju, i dok i dalje želiš da budeš Kralj koji je vidljiv na zemlji." Na to se Morgot okrenu ka Hurinu i reče: „Budalo, mali među Ljudima, koji su najmanji od svega što govori! Da li si video Valare ili odmerio snagu Manvea i Varde? Znaš li dokle sežu njihove misli? Ili ti, možda, veruješ da su njihove misli ka tebi upravljene, i da te oni mogu izdaleka štititi?" „Ne znam", reče Hurin. „Pa, ipak, to možda i može biti ako bi oni poželeli. Jer Stariji Kraljevi neće biti zbačeni dokle god postoji Arda." „To ti kažeš", reče Morgot. „Ja sam Stariji Kralj: Melkor, prvi i najmoćniji od svih Valara, koji postojaše pre sveta i koji on stvori. Senka moje misli leži nad Ardom i sve što na njoj postoji polako i sigurno se pokorava mojoj volji. Ali na sve koje ti voliš, moja misao će se nadvijati poput oblaka Zle Kobi i odvešće ih u tamu i očaj. Gde god da krenu, zlo će se uzdići. Kada god progovore, njihove reči će im loše doneti. Šta god da učine, okrenuće se protiv njih. Umreće bez nade, proklinjući i život i smrt." Ali Hurin odgovori: „Zaboravljaš li kome se obraćaš? Iste stvari pre mnogo vremena ti kaza našim očevima, ali mi pobegosmo od tvoje senke. A sada znamo sve o tebi pošto smo gledali u lica onih koji videše Svetlost i čuli glasove koji govorahu sa Manveom. Pre Arde si ti postojao, ali i drugi behu postojali, a ti je nisi načinio. Niti si ti najmoćniji, jer si svoju snagu potrošio na sebe i straćio je u svojoj praznini. Sada si samo odbegli sužanj Valara, i njihov lanac te još uvek čeka. „Napamet si naučio lekcije svojih gospodara", kaza Morgot. „Ali takvo detinjasto znanje ti neće pomoći, sada kada su svi oni pobegli." „Ovo ću ti još kazati, sužnju Morgote", reče Hurin, „a to ne potiče od učenja Eldara, već ja to ovog časa osećam u svom srcu. Ti nisi Gospodar Ljudi, niti ćeš biti, makar i Arda i Menel pali pod tvoju vlast. Izvan Krugova Sveta ti nećeš progoniti one koji te odbiju." „Izvan Krugova Sveta ja ih neću progoniti", kaza Morgot. „Pošto je izvan Krugova Sveta Ništavilo. Ali unutar njih, oni mi neće pobeći, sve dok ne uđu u Ništavilo." „Ti lažeš", reče Hurin. „Videćeš i sam, i uverićeš se da ne lažem", reče Morgot. I vrativši Hurina u Angband, on ga postavi na sedište od kamena na visokom mestu Tangorodrima, sa kojeg je mogao da gleda u daljinu u zemlju Hitlum na Zapadu i zemlje Belerijanda na Jugu. Tamo on beše sputan moćima Morgotovim; a Morgot, stojeći pokraj njega, ponovo ga prokle i usmeri svoju moć na njega, tako da ne može ni da se pomeri sa tog mesta ni da umre, dok ga Morgot ne oslobodi. „Sedi sada ovde", kaza Morgot, „i gledaj zemlje u kojima će zlo i očaj stići one koje si mi predao. Jer ti si se usudio da mi se rugaš, i da sumnjaš u moć Melkora, Gospodara Sudbine Arde. Stoga ćeš mojim očima gledati i mojim ušima slušati, i ništa neće biti skriveno od tebe."

ČETVRTO POGLAVLJE Turinov odlazak Samo tri čoveka pronađoše put natrag do Bretila kroz Taurnu-Fuin, zli put, a kada Gloredela, Hadorova kći, saznade za pad Haldorov, obuze je tuga i ona preminu. U Dor-lomin nikakve vesti ne stigoše. Rijana, žena Huorova, pobeže u divljinu, mahnita od bola, ali pomogoše joj Sivi Vilovnjaci Mitrima, a kada se rodio njen sin Tuor, oni ga odgajaše. Ali Rijana ode do Haud-en-Nirnaita i tamo leže i umre. Morvena Eledvena ostade u Hitlumu, zanemela od bola. Njen sin Turin imaše samo devet godina, a ona je ponovo bila noseća. Dani joj behu zli. Istočnjaci dođoše u velikom broju u zemlju i behu surovi prema narodu Hadorovom, opljačkaše im sve što su imali i porobiše ih. Svi ljudi Hurinove domovine koji su mogli da rade ili da bilo čemu posluže behu odvedeni, čak i devojčice i dečaci, a stare ljude su pobili ili ostavili da skapaju. Ali još se ne usudiše da diraju gospu od Dor-lomina, ili da je izbace iz njene kuće, pošto se među njima pričalo da je opasna i da je veštica koja šuruje sa belim demonima. Oni tako nazivahu Vilovnjake, koje su mrzeli i kojih su se još više plašili. Zbog toga su izbegavali i plašili se planina u kojima se mnogi od Eldara behu sakrili, naročito na jugu zemlje; a nakon pljačke i uništavanja Istočnjaci se vratiše natrag na sever. Pošto se Hurinova kuća nalazila na jugoistoku Dor-lomina, a planine joj behu blizu, zapravo Nen Lalait je isticao iz izvora pod senkom Amon Dartira, na čijem prevoju se nalazio strm prelaz. Tim putem su odvažni mogli preći Ered Vetrin i spustiti se pored izvora Glituja u Belerijand. Ali ovo ne beše poznato ni Istočnjacima, a još uvek ni Morgotu, jer je cela ta zemlja, dok je bilo Kuće Fingolfinove, bila od njega bezbedna, i niko od njegovih slugu nikada tamo nije kročio. On verovaše da je Ered Vetrin nepremostivi zid, kako za beg sa severa, tako i za napad sa juga; a zaista i ne beše drugog prelaza za one bez krila od Sereha do daleko na zapad gde je Dor-lomin delio među sa Nevrastom. Tako se dogodilo da posle prvih napada Morvena beše ostavljena na miru iako su ljudi vrebali u okolnim šumama, tako da beše opasno udaljavati se od kuće. I dalje ostadoše pod Morveninom zaštitom Sador drvodelja i nekoliko staraca i starica, i Turin, koga je držala strogo unutar granica imanja. Ali domaćinstvo Hurinovo uskoro poče da propada, i iako je Morvena vredno radila, ona beše siromašna i gladovali bi da nije bilo pomoći koju joj je potajno slala Airina, Hurinova rođaka, pošto je nju Broda, jedan od Istočnjaka, silom uzeo za ženu. Milostinja beše gorka Morveni, ali ona prihvati ovu pomoć zarad Turina i svog nerođenog deteta, i zato što je to, kako je govorila, poticalo od onog što i beše njeno. Upravo Broda beše taj koji je porobio ljude, zaplenio dobra i stoku Hurinove domovine, i odneo sve u svoju kuću. On beše odvažan čovek, ali niskog položaja među svojim narodom pre nego što su došli u Hitlum. I tako je, žudeći za bogatstvom, bio spreman da drži zemlje koje niko drugi nije želeo. Morvenu on beše jednom

video kada je došao do njene kuće da je opljačka, ali on se od nje silno uplašio. Mislio je da je gledao u strašne oči belog demona, i njega ispuni samrtni strah da ga neko zlo ne snađe. I stoga on ne opljačka njenu kuću, niti otkri Turina, inače bi život naslednika pravoga gospodara bio kratak. Broda porobi Slamnoglave, kako je nazivao narod Hadorov, i posla ih da mu izgrade drvene dvore na zemlji severno od Hurinove kuće; a unutar ograde od kolja njegovi robovi behu saterivani poput stoke u staji, ali slabo čuvani. Među njima beše nekih koji još ne behu zaplašeni i koji su bili spremni da pomognu gospi od Dor-lomina, čak i pri opasnosti za sebe; a od njih Morvena potajno dobijaše glase o zemlji iako je u novostima koje su donosili bilo malo nade. Ali Broda uze Airinu za ženu, a ne za robinju, pošto malo žena beše u njegovoj pratnji, a nijedne koja bi se mogla porediti sa kćerima Edaina. I on se nadao da postane gospodar te zemlje i da dobije naslednika koji će njome nakon njega vladati. O tome šta se dogodilo i šta je moglo da se dogodi u danima koji su usledili, Morvena je malo govorila Turinu, a on se plašio da pitanjima prekine njeno ćutanje. Kada su Istočnjaci prvi put došli u Dor-lomin, on kaza svojoj majci: „Kada će se moj otac vratiti da otera ove gadne lopove? Zašto on ne dolazi?" Morvena odgovori: „Ne znam. Možda je poginuo, ili je zarobljen, ili pak može biti da je primoran da ode daleko i ne može još uvek da se vrati kroz neprijatelje koji nas okružuju." „Onda mislim da je mrtav", kaza Turin, i pred majkom se suzdrža da ne zaplače, „pošto niko ne bi mogao da ga spreči da se vrati i pomogne nam, da je živ." „Ne verujem da je ijedna od te dve stvari istinita, sine moj", reče Morvena. Kako je vreme protkalo, u Morveninom srcu strah za njenog sina Turina, naslednika Dor-lomina i Ladrosa, postajaše sve veći, jer ona ne mogaše videti ništa bolje za njega nego da postane sužanj Istočnjaka pre nego što postane mnogo stariji. Zato se ona seti svog razgovora sa Turinom i njene misli se ponovo okrenuše Dorijatu, i ona napokon odluči da krišom tamo pošalje Turina, ako može, i da zamoli Kralja Tingola da ga prihvati. I kako je sedela i umovala kako da to učini, ona jasno ču u svojim mislima glas Hurinov kako joj govori: Idi brzo!Ne čekaj me! Ali rođenje njenog deteta se primicalo, a put bi bio težak i opasan; a što se to više približavalo, nada za beg beše manja. A uz to, srce je još zavaravaše nadom koju nije želela da prizna; duboko u sebi je osećala da Hurin nije mrtav, i u besanim noćima bi osluškivala ne bi li začula njegove korake, ili bi se budila misleći da je čula u dvorištu rzanje Aroha, njegovog konja. Osim toga, iako je bila voljna da dopusti da joj sin odrasta na dvoru drugoga, kakav beše običaj toga vremena, još nije želela da pogazi ponos i bude gost iz milosrđa, pa makar i kod Kralja. Zato se ona ogluši o glas Hurinov, ili sećanje na njegov glas, i prva nit Turinove sudbine beše istkana. Proticala je jesen Godine tugovanja dok Morvena ne donese ovu odluku, a onda ona požuri; jer vreme za put beše kratko, ali ona je strahovala da Turin ne bude odveden ako sačeka da prođe zima. Istočnjaci su se šunjali oko imanja i uhodili kuću. Zato ona jednoga dana iznenada reče Turinu: „Tvoj otac ne dolazi. Zato ti moraš otići, i to brzo. Tako bi on želeo." „Otići?", uzviknu Turin. „Kuda bismo išli? Preko Planina?" „Da", kaza Morvena, „preko Planina, na jug. Jug - tamo možda leži neka nada. Ali ja nisam rekla mi, sine moj, Ti moraš otići, ali ja moram ostati." „Ne mogu ići sam!", kaza Turin. „Neću da te ostavim. Zašto ne možemo da idemo zajedno?" Ja ne mogu ići", reče Morvena. „Ali ti nećeš ići sam. Poslaću Getrona sa tobom, a možda i Gritnira." „Zar nećeš poslati Labadala?", upita Turin. „Ne, jer Sador je hrom", odgovori Morvena, „a put će biti težak. A pošto si ti moj sin, a dani su mračni, neću ublažavati svoje reči: možeš umreti na tom putu. Godina je na izmaku. Ali ako ostaneš, doživećeš goru sudbinu: postaćeš sužanj. Ako želiš da budeš muškarac kada vreme za to dođe, učinićeš onako kako ti kažem, i to hrabro."

„Ali ostaviću te samo sa Sadorom, slepim Ragnirom i staricama", reče Turin. „Zar nije moj otac rekao da sam ja naslednik Hadora? Naslednik treba da ostane u Kući Hadora i brani je. Kako bih sada želeo da imam svoj nož!" „Naslednik bi trebalo da ostane, ali on to ne može", reče Morvena. „Ali on se može vratiti jednog dana. Sada budi hrabar! Ja ću poći za tobom ako stvari postanu gore, budem li mogla." „Ali kako ćeš me pronaći, negde u divljini?", kaza Turin, i iznenada ga hrabrost izdade i on otvoreno zaplaka. „Ako jadikuješ, druge stvari će te pre mene pronaći", reče Morvena. „Ali ja znam kuda ćeš ići, i ako stigneš tamo i tamo ostaneš, tu ću te i pronaći, ako mogu. Jer ja te šaljem Kralju Tingolu u Dorijat. Zar ne bi radije bio Kraljev gost nego sužanj?" „Ne znam", reče Turin. „Ne znam šta je to sužanj." „Ja te i šaljem odavde da ne bi morao to da saznaš", odgovori Morvena. Onda postavi Turina ispred sebe i pogleda ga u oči, kao da pokušava da dokuči neku zagonetku koja se tamo krije. „Teško je Turine, sine moj", reče napokon. „Nije samo tebi teško. Teško je i meni u ovim zlim danima da prosudim šta je najbolje učiniti. Ali radim ono što mislim da je ispravno; zašto bih se inače rastajala od nečega najdražeg od svega što mi je ostalo?" Više o tome nisu govorili, i Turin bi potišten i zbunjen. Ujutru je otišao da pronađe Sadora koji je sekao drva za vatru, kojih je bilo malo, pošto se nisu usuđivali da zalaze u šumu. I on se tada nasloni na svoju štaku i pogleda u veliku stolicu Hurinovu, koju je nedovršenu bacio u ugao. „Mora otići", on reče, „jer se u ovim danima samo najnužnije potrebe mogu zadovoljiti." „Nemoj još da je lomiš", kaza Turin. „Možda će se on vratiti kući, a tada će mu biti drago da vidi šta si učinio za njega dok ga nije bilo." „Lažne nade su opasnije od strahova", kaza Sador, „a one nas neće grejati ove zime." On pređe prstom preko rezbarija na stolici i uzdahnu. „Samo sam protraćio vreme", kaza, „iako su mi ti časovi bili prijatni. Ali takve stvari traju kratko, a radost u stvaranju je njihov jedini cilj. Sada mogu i da ti vratim tvoj poklon." Turin ispruži ruku i brzo je povuče. „Čovek ne uzima natrag ono što je darovao", reče. „Ako je moj, zar ne mogu da ga dam kome ja želim?", reče Sador. „Da", reče Turin „bilo kome osim meni. Ali zašto bi želeo da ga pokloniš?" „Ne mogu da se nadam da ću ga koristiti za bilo koji vredan posao", reče Sador. „Za Labadala u danima koji dolaze neće biti drugog posla sem posla sužnja." „Šta je sužanj?", reče Turin. „Čovek koji je bio čovek, ali ponašaju se prema njemu kao da je životinja", odgovori Sador. „Hrane ga samo da ga održe u životu, drže ga u životu samo da bi kulučio, a kuluči iz straha od bola i smrti. A od ovih razbojnika može dobiti bol ili smrt samo zbog njihove zabave. Čujem da odabiraju najbrže trkače, pa ih love psima. Oni su brže učili od Orka nego mi od Vilinnaroda." „Sada bolje razumem stvari", reče Turin. „Šteta je što si morao tako rano da razumeš takve stvari", kaza Sador, a onda vide čudan izraz na Turinovom licu i upita: „Šta to sada razumeš?" „Zašto me majka šalje odavde", reče Turin, a oči mu se napuniše suzama. „Ah!", reče Sador i promrmlja za sebe. „Ali zašto je toliko dugo oklevala?" Onda, okrenuvši se Turinu, reče: „To mi se ne čini kao vesti zbog kojih treba plakati. Ali nije trebalo da naglas govoriš sa Labadalom o namerama svoje majke, niti sa bilo kim drugim. Svi zidovi i ograde ovih dana imaju uši, uši koje ne stoje na lepim glavama." „Ali moram sa nekim da razgovaram!", reče Turin. „Tebi sam uvek sve govorio. Ne želim da te ostavim, Labadale. Ne želim da napustim ovu kuću ni moju majku." „Ali ako to ne učiniš", reče Sador, „uskoro će Kući Hadora zauvek doći kraj, što sada sigurno shvataš. Labadal ne želi da ti odeš, ali Sador, sluga Hurinov, biće srećniji kada Hurinov sin bude bio van domašaja Istočnjaka. Dobro, dobro, ništa se ne može učiniti, moramo da se oprostimo. Da li ćeš sada uzeti moj nož kao oproštajni poklon?"

„Ne!", reče Turin. Ja idem kod Vilovnjaka, kod kralja Dorijata, kako moja majka kaže. Tamo ću možda dobiti druge stvari kao što je taj nož. Ali neću moći da ti pošaljem nikakve poklone, Labadale. Biću daleko, i sasvim sam." Tu Turin zaplaka, ali Sador mu reče: „Vidi ga sada! Gde je Hurinov sin? Pošto sam ga čuo, ne pre mnogo vremena, kako kaže: Otići ću kao vojnik Vilin-kralju, čim budem bio sposoban za to." Tada Turin zadrža svoje suze i reče: „U redu, ako su to bile reči sina Hurinovog, onda ih on mora održati i otići. Ali kada god kažem da ću učiniti ovo ili ono, kada vreme dođe, to izgleda mnogo drugačije. Sada to ne želim. Moraću da pazim da više ne govorim takve stvari." „To bi zaista bilo najbolje", reče Sador. „Tako većina ljudi propoveda, ali malo njih nauči. Ostavimo to za buduće dane. Današnjica nam je i više nego dovoljna." Tada se Turin spremi za putovanje, oprosti od majke i krišom ode sa svoja dva pratioca. Ali kada oni rekoše Turinu da se okrene i pogleda kuću svoga oca, bol zbog odlaska ga tada udari poput mača i on povika: „Morvena, Morvena, kada ću te ponovo videti?" Ali Morvena je stajala na svom pragu i čula odjek toga povika u šumovitim brdima, i stegnu dovratak tako da povredi prste. Ovo beše prvi od Turinovih jada. Početkom godine, nakon što je Turin otišao, Morvena rodi dete i dade joj ime Nienora, što znači Oplakivanje, ali Turin je već bio daleko kada se ona rodila. Dug i težak njegov put beše pošto se moć Morgotova rasprostrla daleko; ali on je imao vodiče Getrona i Gritnira, koji behu mladi u vreme Hadorovo, i koji, iako ostareli, behu odvažni, i dobro su poznavali te zemlje pošto su nekada često putovali u Belerijand. Tako uz pomoć sudbine i hrabrosti, oni pređoše Senovite Planine, i spustivši se u dolinu Siriona, oni zađoše u Sumu Bretila; i naposletku, umorni i iscrpljeni, stigoše do međa Dorijata. Ali se zbuniše i zapletoše u Kraljičine lavirinte, i lutahu izgubljeno među drvećem, kroz šumu bez staza, dok ne potrošiše svu hranu. Tada gotovo umreše pošto se hladna zima spustila sa severa; ali ne beše tako laka Turinova sudba. Dok su tako ležali u očajanju, oni začuše zvuk roga. Beleg Jaki Luk beše lovio u toj oblasti pošto je stalno boravio na međama Dorijata, i beše najveći od graničara tih dana. On začu njihove povike i dođe do njih, i kada im je dao hranu i piće, on saznade njihova imena i odakle su došli, i ispuniše ga čuđenje i sažaljenje. A Turin mu se dopade pošto je posedovao lepotu svoje majke i oči svoga oca, a bio je stamen i snažan. „Kakvu milost očekuješ od Kralja Tingola?", upita Beleg dečaka. „Želim da postanem jedan od njegovih vitezova, da jašem protiv Morgota i osvetim svog oca", reče Turin. „Tako će možda i biti, kada te godine učine snažnijim", kaza Beleg. „Jer, iako si još uvek mali, imaš sve odlike junaka, dostojnog da bude sin Hurina Postojanog, ako je to moguće." Jer ime Hurinovo beše poštovano u svim zemljama Vilovnjaka. Zato Beleg rado postade vodič zalutalima i odvede ih do kolibe u kojoj je u to vreme živeo sa ostalim graničarima, i tamo ih ugostiše dok jedan glasnik ode u Menegrot. A kada dođe odgovor da će Tingol i Melijana primiti sina Hurinovog i njegove čuvare, Beleg ih povede tajnim putevima u Skriveno Kraljevstvo. Tako Turin dođe do velikog mosta preko Esgalduina i prođe kapije Tingolovih dvora; i kao dete on vide čuda Menegrota koje nikada ranije nijedan smrtni Čovek nije video, osim Berena. Onda Getron prenese poruku Morveninu Tingolu i Melijani; i Tingol ih ljubazno primi, i posadi Turina na svoje koleno, u čast Hurinu, najmoćnijem od Ljudi, i Berenu, rođaku njegovom. A svi koji ovo videše zadiviše se, pošto to beše znak da je Tingol prihvatio Turina kao posinka; a u to vreme kraljevi to nisu činili, niti je ikada to učinio Vilin-gospodar Čoveku. Tada mu Tingol reče: „Ovde će, sine Hurinov, biti tvoj dom, i celog svog života bićeš smatran mojim sinom iako si Čovek. Biće ti data znanja kakva prevazilaze ona smrtnih Ljudi, i oružje Vilovnjaka biće ti dato u ruke. Možda će doći vreme kada ćeš ponovo zadobiti zemlje svog oca u Hitlumu, ali sada živi ovde, okružen ljubavlju." Tako otpoče boravak Turinov u Dorijatu. Sa njim neko vreme ostadoše Getron i Gritnir, njegovi čuvari, iako su žudeli da se vrate svojoj gospodarici u Dor-lomin. Tada godine i bolest savladaše

Gritnira, i on ostade pored Turina dok nije umro. Ali Getron ode i Tingol sa njim posla pratnju da ga vode i štite, i oni ponesoše Tingolovu poruku Morveni. Naposletku, oni stigoše do Hurinove kuće, i kada Morvena saznade da je Turin sa počastima primljen u dvorovima Tingolovim, njena tuga se ublaži, a Vilovnjaci takođe donesoše bogate darove od Melijane i poruku kojom je pozivaju da se vrati sa Tingolovim narodom u Dorijat. Naime, Melijana beše mudra i dalekovida, i nadala se da će ovako sprečiti zlo koje Morgot pripremaše u svom umu. Ali Morvena nije želela da napusti svoj dom, jer njeno srce još beše nepromenjeno, a ponos veliki; uz to, Nienora beše beba koju je nosila u naručju. Stoga ona posla Vilovnjake Dorijata sa zahvalnošću i pokloni im poslednje sitnice od zlata koje su joj bile preostale, prikrivajući tako svoje siromaštvo, i reče im da ponesu natrag Tingolu Kacigu Hadorovu. Turin stalno iščekivaše povratak Tingolovih glasnika; a kada se oni vratiše sami, on pobeže u šumu i plakaše pošto je znao za Melijanin poziv i nadao se da će Morvena doći. Kada glasnici prenese Morvenin odgovor, Melijana oseti sažaljenje, shvatajući zašto je tako učinila, i vide da sudbina koju je previdela ne može tako lako da se promeni. Kaciga Hadorova beše predata Tingolu u ruke. Ta kaciga beše načinjena od sivog čelika ukrašenog zlatom i na njoj behu izgravirane rune koje znače pobedu. Moć koja beše u njoj štitila bi od rane ili smrti svakoga ko bi je nosio, jer bi se mač koji bi je udario skršio, a strela bi skrenula u stranu. Nju beše načinio Telhar, kovač iz Nogroda, čija dela behu čuvena. Imala je vizir (nalik na onaj kakav su Patuljci koristili u kovačnicama da zaštite oči), a lice onog koji ju je nosio uterivalo je strah u srca svih koji bi ga videli, a sam bi bio zaštićen od strele i vatre. Na vrhu kacige beše iz prkosa postavljena pozlaćena figura Glaurunga zmaja pošto ona beše načinjena ubrzo nakon što je on prvi put izašao kroz kapije Morgotove. Često ju je Hador, a nakon njega Galdor, nosio u rat, a srca vojski Hitluma osnažila bi se kada bi je videli kako stoji visoko usred bitke i vikali bi: „Više vredi Zmaj Dor-lomina nego zlatni crv Angbanda!" Ali Hurin nije spokojno nosio Zmajevu Kacigu, a nije ni želeo da je koristi pošto je rekao: „Radije bih da gledam u svoje neprijatelje svojim pravim licem." Ali ipak je smatrao kacigu jednom od najvećih zaostavština svoje kuće. Tingol je u Menegrotu imao duboke oružarnice ispunjene obiljem oružja: metal skovan poput ribljih krljušti koji se presijavao na mesecu poput vode; mačeve i sekire, štitove i lemove, koje je načinio Telhar lično ili njegov učitelj Gamil Zirak stari, ili još veštiji Vilin-kovači. Jer neke stvari koje je dobio na poklon poticahu iz Valinora i njih beše načinio Feanor svojim majstorstvom, od kojeg za svih dana sveta ne beše boljeg kovača. Pa ipak, Tingol se ophodio prema Kacigi Hadorovoj kao da su njegove riznice oskudne i uglađeno rekao: „Neka se ponosi glava koja bude nosila ovu kacigu, koju očevi Hurinovi behu nosili." Onda mu pade misao na um, i on pozva Turina i kaza mu da je Morvena poslala svom sinu moćnu stvar, nasleđe njegovih otaca. „Uzmi sada Zmaj-glavu Severa", reče on, „i kada dođe vreme, dostojno je nosi." Ali Turin beše još premlad da podigne kacigu, i on se ne obazre na nju zbog tuge koju osećaše u srcu.

PETO POGLAVLJE Turin u Dorijatu U godinama njegovog detinjstva u kraljevstvu Dorijat, Melijana je pazila na Turina, premda ju je on retko viđao. Ali tu beše jedna deva po imenu Nelas, koja je živela u šumi, i po Melijaninom nalogu ona bi pratila Turina kada god bi on zašao u šumu, i često bi se tamo sretala sa njim, kao slučajno. Onda bi se igrali zajedno, ili bi šetali držeći se za ruke, jer on je brzo rastao, dok je ona izgledala poput deve njegovih godina, što je i bila u srcu, uprkos Vilin-godinama. Od Nelas, Turin je naučio mnogo toga o običajima i divljini Dorijata, i ona ga je naučila da govori sindarinski jezik kakav se govorio u tom drevnom kraljevstvu, stariji, otmeniji i bogatiji lepim rečima. Tako mu se raspoloženje popravilo bar nakratko, i njihovo prijateljstvo je prošlo poput prolećnog jutra. Pošto Nelas nije išla u Menegrot i nije volela da boravi pod kamenim krovovima, tako ju je Turin viđao sve ređe i ređe kako je rastao a njegove misli se okretale delima muškaraca, i najzad je više nije ni tražio. Ali ona je i dalje pazila na njega iako je sada ostala skrivena. Devet godina tako Turin živeše u dvorovima Menegrota. Njegovo srce i misli behu okrenute ka njegovom rodu i ponekad je dobijao vesti o njima koje su ga tešile. Naime, Tingol je slao glasnike Morveni koliko je često mogao, i ona bi po njima slala poruke svom sinu. Tako je Turin čuo da su Morvenine muke popustile i da je njegova sestra Nienora izrasla u lepoticu, cvet na sivom severu. A i Turin je rastao sve dok ne postade visok među Ljudima, i nadvisi Vilovnjake Dorijata, a njegova snaga i odvažnost postadoše čuveni u Tingolovom kraljevstvu. U tim godinama je naučio mnogo toga, jer je žudno slušao priče iz drevnih dana i dela od starine, i on postade zamišljen i škrt na rečima. Često je Beleg Jaki Luk dolazio u Menegrot da ga potraži, odvodio ga daleko od grada i učio ga lovačkoj veštini, korišćenju luka i strele (što mu se više sviđalo) i rukovanju mačem. Ali u veštinama izrade bio je manje vešt pošto nije bio svestan svoje snage, i često bi prejakim udarcem pokvario ono što je pravio. Činilo se da mu sreća nije naklonjena ni u drugim stvarima, tako da je često ono što je naumio polazilo naopako, a što bi želeo nije dobijao; a nije ni lako sticao prijatelje pošto ne beše vesele prirode i retko se smejao, jer senka pritiskaše njegovu mladost. Ipak, bez obzira na sve, voleli su ga i poštovali oni koji su ga dobro poznavali, i imao je sve počasti kraljevog posvojčeta. A ipak beše jedan u Dorijatu koji mu je na tome zavideo, i to sve više što se Turin približavao zrelosti. Njegovo ime beše Sairos. On beše ponosan i nadmeno se ophodiše prema onima koje je smatrao nižeg položaja i manje vrednim od sebe. On se sprijateljio sa Daironom ministrelom pošto i sam beše vičan pesmi; a Ljude nije voleo, a ponajmanje rođake Berena

Jednorukog. „Nije li čudno", reče on, „što je ova zemlja otvorena za još jednog od nesrećne rase? Nije li onaj drugi već doneo dovoljno štete Dorijatu?" Zato je podozrivo gledao Turina i sve što je ovaj činio, govoreći sve loše o tome što je mogao. Ali njegove reči behu prepredene, a zloba prikrivena. Kada bi nasamo sreo Turina, nadmeno bi mu se obraćao i otvoreno pokazivao prezir. I Turinu on dojadi iako je na zlokobne reči dugo odgovarao ćutanjem pošto Sairos beše jedan od velikaša naroda Dorijata i kraljev savetnik. Ali Turinova ćutnja se ne sviđaše Sairosu ništa više od njegovih reči. U godini u kojoj Turin imaše sedamnaest godina, njegova tuga se obnovi pošto tada prestadoše da dolaze vesti od njegove kuće. Moć Morgota je iz godine u godinu sve više rasla i ceo Hitlum sada beše pod njegovom senkom. Nesumnjivo je znao mnogo o tome šta je radio Hurinov narod i njegova porodica, i nije ih neko vreme uznemiravao da bi se njegov naum mogao ostvariti. Ali sada u želji da ispuni tu nameru, on postavi jaku stražu da motri na sve prelaze Senovitih Planina, tako da niko ne mogaše izaći iz Hitluma, niti ući, osim ako se ne bi izložio velikoj opasnosti, a oko izvora Naroga i Teiglina i gornjeg toga Siriona sve je vrvelo od Orka. Tako dođe vreme kada se glasnici Tingolovi ne vratiše, a on ne hte još da ih šalje. Nikada nije voleo da dozvoli da iko izbiva izvan njegovih čuvanih granica, i ničim nije pokazao veću dobru volju prema Hurinu i njegovoj porodici nego time što je slao glasnike na opasan put do Morvene u Dor-lominu. Tada Turin postade utučen, ne znajući kakvo se novo zlo sprema i strahujući da je neka zla sudba zadesila Morvenu i Nienoru. I mnogo dana je sedeo u tišini, razmišljajući o padu Kuće Hadora i Ljudi Severa. Onda ustade i ode da potraži Tingola; i pronađe ga kako sedi sa Melijanom ispod Hirilorna, velike bukve Menegrota. Tingol pogleda Turina u čudu, videći iznenada na mestu svog posinka Čoveka i stranca, visokog, tamnokosog, kako ga posmatra prodornim očima na bledom licu, ozbiljnog i ponositog. Ali on mu ništa ne reče. „Šta želiš, posinče?", reče Tingol i pretpostavi da neće tražiti ništa malo. „Oklop, mač i štit koji odgovaraju mom stasu, gospodaru", odgovori Turin. „Takođe ću uz tvoju dozvolu uzeti Zmajevu Kacigu mojih otaca." „To ćeš i dobiti", kaza Tingol. „Ali kakvu potrebu ti imaš za takvim oružjem?" „Potrebu muškarca", reče Turin, „i sina koji treba da se seti svoje porodice. I takođe mi trebaju pratioci vešti sa oružjem." „Načiniću te svojim vitezom mačonošom, jer mač će uvek biti tvoje oružje", kaza Tingol. „Sa njima možeš da iskusiš rat na međama, ako je to ono što želiš." „Dalje od međa Dorijata srce me moje tera", reče Turin. „Zato što više žudim da napadnem našeg neprijatelja, nego da se od njega branim." „Onda moraš ići sam", reče Tingol. „Ulogu svog naroda u ratu protiv Angbanda određujem kako mi mudrost nalaže, Turine, sine Hurinov. Nikakvu oružanu silu Dorijata neću ja sada slati u tuđinu, niti u bilo kojem trenutku koji sada mogu da predvidim." „Ali, ipak, ti si slobodan da ideš kuda želiš, sine Morvenin", reče Melijana. „Pojas Melijanin ne sprečava odlazak onih koji su ušli sa našom dozvolom." „Osim ako bi te mudar savet zadržao", kaza Tingol. „Koji je tvoj savet, gospodaru?", upita Turin. „Kao odrastao muškarac deluješ po građi, i to već više od mnogih drugih", odgovori Tingol, „ali ipak nisi još dostigao punu zrelost. Dok se to ne dogodi, treba da budeš strpljiv, da oprobavaš i vežbaš svoju snagu. Onda, možda, možeš da se setiš svoje porodice, ali mala je nada da jedan Čovek sam može da učini išta protiv Mračnog Gospodara nego da pomogne Vilingospodarima u njihovoj odbrani, koliko god da ona traje." Tada Turin reče: „Moj rođak Beren učini više." „Beren i Lutijena", reče Melijana. „Ali ti si odveć drzak da tako govoriš ocu Lutijeninom. Niti mislim da je tvoja sudba tako uzvišena, Turine, sine Morvenin, iako u sebi nosiš veličinu, ali ona je prepletena sa sudbinom Vilin-naroda, bila ona dobra ili zla. Čuvaj se sebe, ako bude zla."

Onda nakon ćutanja, ona mu se opet obrati: „Idi sada, posinče, i poslušaj Kraljev savet. On će uvek biti mudriji od tvoje sopstvene namere. A, ipak, ne mislim da ćeš još dugo prebivati sa nama u Dorijatu nakon što postaneš odrastao muškarac. Ako se u danima koji će doći setiš reči Melijaninih, to će biti za tvoje dobro. Strahuj i od vreline i hladnoće svoga srca, i teži strpljenju, ako uzmogneš." Tada im se Turin pokloni i ode. I ubrzo posle toga, stavio je Zmajevu Kacigu i uzeo oružje, otišao na severne međe i pridružio se Vilin-ratnicima koji su tamo neprestano vojevali sa Orcima i svim slugama i stvorenjima Morgotovim. Tako je, tek što je prestao da bude dečak, dokazao svoju snagu i hrabrost, a prisećajući se nepravdi koje je pretrpela njegova porodica, uvek je bio među najodvažnijima, i on zadobi mnoge rane od koplja, strele ili zakrivljenih sečiva Orka. Ali njegova sudba ga spase od smrti, a kroz šume se proširi glas, koji se čuo i daleko od Dorijata, da je Zmajeva Kaciga Dor-lomina, ponovo viđena. Tada su se mnogi začudili i rekli: „Može li se duh ijednog čoveka vratiti iz smrti, ili je možda Hurin od Hitluma uistinu pobegao iz jama pakla?" Samo jedan među graničarima Tingolovim u to vreme beše veštiji sa oružjem, a to beše Beleg Jaki Luk. I Beleg i Turin behu saborci u svakoj opasnosti, i hodaše zajedno svuda po divljim šumama. Tako prođoše tri godine, a za to vreme, Turin je retko dolazio u Tingolove dvore. I više nije obraćao pažnju na svoj izgled ili odeću, njegova kosa beše neuredna, a oklop prekriven sivim ogrtačem umrljanim od vremena. Ali dogodi se trećeg leta nakon Turinovog odlaska, kada mu beše dvadeset godina, da, želeći da se odmori i da mu kovači poprave oružje, on dođe neočekivano u Menegrot i uđe jedno veče u veliku dvoranu. Tingol ne beše tamo, jer beše sa Melijanom otišao u šumu, kao što je voleo da čini za toplih letnjih dana. Turin ne razmišljajući sede na jedno mesto pošto beše umoran od puta i zamišljen; a zlom srećom sede baš među velikaše kraljevstva, i to na mesto na kojem je Sairos imao običaj da sedi. Sairos, došavši kasno, razbesne se, verujući da je Turin ovo učinio iz svoje gordosti i u nameri da se sa njim sukobi. I njegov bes postade još veći kada vide da Turina nisu prekorili oni koji su tamo sedeli, već su ga prihvatili kao nekog dostojnog da sedi među njima. Neko vreme se zato Sairos pretvarao da misli poput njih, i on zauze drugo mesto, sa druge strane stola, nasuprot Turinu. „Retko nas čuvar međa udostoji svojim prisustvom", on reče, „i ja rado ustupam svoje uobičajeno mesto za priliku da sa njim popričam." Ali Turin, koji beše govorio sa Mablungom Lovcem, ne ustade i samo kratko reče: „Zahvaljujem." Sairos ga onda obaspe pitanjima o novostima sa granica i njegovim delima u divljini. Iako njegove reči delovahu ljubazno, podsmeh u njegovom glasu ne beše sakriven. Tada postade potišten, osvrnu se oko sebe i shvati gorčinu izgnanika. I pored sve svetlosti i smeha Vilin-dvora, njegove misli se okrenuše Belegu i njihovom životu u šumi, pa odatle još dalje, Morveni u Dorlominu u kući njegovog oca. I on se namršti zbog svojih mračnih misli i ništa ne odgovori Sairosu. Na to, verujući da je mrštenje upućeno njemu, Sairos ne mogaše više da suzdrži svoj bes; on izvadi češalj od zlata i baci ga na sto pred Turina, uzviknuvši: „Nesumnjivo, Goveče iz Hitluma, došao si žurno za ovaj sto, i može ti se oprostiti tvoj odrpani ogrtač, ali nema potrebe da ti kosa bude zapuštena poput čestara kupina. A možda bi, da su ti uši otkrivene, bolje čuo ono što ti se govori." Turin ne reče ništa, već samo pogleda Sairosa, a u njegovim tamnim očima pojavi se iskra. Ali Sairos se ne obazre na upozorenje i uzvrati pogled sa prezirom, rekavši da ga svi čuju: „Ako su Ljudi iz Hitluma tako divlji i strašni, kakve li su žene iz te zemlje? Da li trče poput jelena odevene samo svojom kosom?" Tada Turin uze pehar i baci ga Sairosu u lice, koji pade teško povređen; i Turin isuka svoj mač i krenu na njega, ali ga Mablung zadrža. Tada Sairos pljunu krv na sto i progovori što je bolje mogao slomljene vilice: „Koliko dugo ćemo pružati utočište ovom Šumskom Vozu? Kraljev zakon je nemilosrdan prema onima koji povrede velikaše u dvorani; a za one koji

potegnu sečivo, stavljanje van zakona je najmanja kazna. Izvan ove dvorane mogao bih da ti odgovorim, Šumski Vozu!" Ali kada Turin vide krv na stolu, njegov bes se smiri. Otresavši se Mablunga, on napusti dvoranu ne rekavši nijednu reč. Tada Mablung reče Sairosu: „Šta ti je večeras smetalo? Za ovo zlo ja tebe smatram krivim, a možda će kraljev zakon presuditi da je polomljena vilica pravedna kazna za tvoje podrugivanje." „Ako se štene ima na nešto požaliti, neka iznese to Kralju pa nek on presudi", odgovori Sairos. „Ali potezanje mačeva ovde se ne može oprostiti takvim razlogom. Izvan ove dvorane, ako Šumski Voz potegne mač na mene, ubiću ga." „Lako se može dogoditi obrnuto", kaza Mablung. „Ali ako ijedan od vas bude ubijen, to će biti zlo delo koje više priliči Angbandu nego Dorijatu, i još će zla iz njega proisteći. Zaista osećam da je neka senka sa severa uspela da nas večeras dodirne. Pazi, Sairose, da ne ispuniš volju Morgotovu u svojoj gordosti, i seti se da si jedan od Eldara." „Ja to ne zaboravljam", reče Sairos, ali njegov gnev ne oslabi, i preko noći njegova zloba naraste, podstaknuta njegovom povredom. Ujutru, on presrete Turina, koji beše rano pošao iz Menegrota, nameravajući da se vrati na međe. Turin nije daleko odmakao kada Sairos jurnu s leđa na njega, isukanog mača i sa štitom u ruci. Ali Turin, koji se beše u divljini naučio oprezu, ugleda ga krajičkom oka, i skočivši u stranu hitro isuka mač i okrenu se ka svom neprijatelju. „Morvena!" povika on, „sada će onaj ko ti se rugao platiti za to!" On rascepi Sairosov štit i onda stupiše u boj britkim sečivima. Ali Turin je prošao kroz dugu i tešku školu i postao okretan poput Vilovnjaka, ali snažniji. Uskoro ga je nadvladao, i ranivši Sairosa u desnicu, ovaj mu se nađe na milost i nemilost. On tada stade stopalom na mač koji Sairos beše ispustio. „Sairose", reče on, „predstoji ti duga trka, u kojoj bi ti odeća samo smetala; kosa ti mora biti dovoljna." I iznenada, bacivši ga na zemlju, on svuče odeću sa njega, i Sairos oseti Turinovu ogromnu snagu i uplaši se. Ali Turin ga pusti da ustane i onda uzviknu: „Trči! Trči! I, ako ne budeš brz poput jelena, sa leđa ću te ubosti." On tada zabi vrh mača u Sairosov guz, i on jurnu u šumu, mahnito vičući i tražeći pomoć u svom užasu. Ali Turin ga je sledio poput lovačkog psa, i koliko god brzo trčao, ili pokušavao da mu izvrda, mač je bio iza njega da ga potera dalje. Povici Sairosovi prizvaše mnoge da se pridruže poteri i oni pođoše za njima, ali samo najhitriji mogaše održati korak sa trkačima. Mablung beše među prvima od tih, i beše uznemiren, jer iako mu je ruganje izgledalo zlo, „zloba koja se rađa ujutru, donosi radost Morgotu pre večeri"; a pored toga, smatralo se strašnim da se bilo koji od Vilin-naroda samovoljno osramoti, a da se stvar ne iznese pred sud. Niko u tom trenu nije znao da je Sairos prvi napao Turina i pokušao da ga ubije. „Stani, stani, Turine!", povika on. „Ovo su orčka dela." „Orčkih dela je bilo, ali ovo su samo orčke igrarije", odvrati Turin. Pre nego što Mablung progovori, on se mislio da li da pusti Sairosa, ali sada uz povik on ponovo pojuri za njim. I Sairos, koji je očajnički dozivao pomoć misleći da je njegova smrt odmah iza njega, nastavi mahnito da trči, dok iznenada ne naiđe na ivicu gde je potok koji se ulivao u Esgalduin tekao kroz dubok usek u visokom stenju, a ta jaruga beše preširoka da bi se preskočila. U svom užasu, Sairos pokuša da preskoči, ali ne uspe da se dočeka na noge na drugoj strani, i kriknuvši, pade unazad i slomi se na jednu veliku stenu u vodi. Tako se završi njegov život u Dorijatu, i dugo će ga Mandos kod sebe držati. Turin pogleda u njegovo telo koje je ležalo u potoku i pomisli: Nesrećna budala! Odavde bih ga pustio da se vrati u Menegrot. Sada je nezasluženo na meni krivica. I on se okrenu i mračno pogleda Mablunga i njegove pratioce, koji sada pristigoše i stadoše blizu njega na ivici jaruge. Tada, nakon kratkog ćutanja, Mablung ozbiljno reče: „Avaj! Ali pođi sada sa nama, Turine, pošto Kralj mora suditi o onome što ti učini."

Ali Turin reče: „Ako je Kralj pravičan, on će presuditi da nisam kriv. Ali nije li ovo bio jedan od njegovih savetnika? Zašto bi Kralj odabrao jednog sa ovako zlobnim srcem da mu bude prijatelj? Ja ne priznajem njegov zakon i njegov sud." „Tvoje reči su odveć gorde", reče Mablung iako ga je sažaljevao. „Nauči se mudrosti! Nemoj postati odmetnik. Molim te da se vratiš sa mnom, kao prijatelj. Ima i drugih svedoka. Kada Kralj sazna istinu, možeš se nadati oproštaju." Ali Turinu beše dosta Vilin-dvorova i plašio se da ne bude zarobljen, pa on reče Mablungu: „Odbijam tvoj savet. Neću uzaludno tražiti oproštaj Kralja Tingola, i otići ću sada gde me njegova kazna ne može pronaći. Imaš samo dva izbora: da me pustiš da idem slobodan, ili da me ubiješ, ako bi to bilo po tvom zakonu. Pošto vas ima premalo da me živoga uhvatite." Oni videše po plamenu u njegovim očima da je to što kaže istina, i pustiše ga da prođe. „Jedna smrt je dovoljna", reče Mablung. „Žao mi je što sam to uradio, ali ne žalim zbog njega", reče Turin. „Neka mu Mandos pravedno sudi, a ako se ikada bude vratio u zemlje živih, neka bude mudriji. Zbogom!" „Živi slobodno!", reče Mablung, „jer to je tvoja želja. Reći srećno bilo bi uzaludno ako pođeš tim putem. Senka leži na tebi. Kada se sretnemo ponovo, neka ne bude još mračnija." Na to Turin ništa ne odgovori, već ih ostavi i hitro ode, sam, i niko nije znao kuda. Priča se da kada se Turin nije vratio na severne međe Dorijata, a o njemu ne dođoše nikakve vesti, Beleg Jaki Luk sam dođe u Menegrot da ga traži; i teškog srca on ču novosti o Turinovim delima i njegovom begu. Ubrzo se u svoje dvore vratiše Tingol i Melijana pošto leto beše na izmaku, a kada Kralj začu šta se dogodilo, on reče: „Ovo je ozbiljna stvar koju moram u celini čuti. Iako je Sairos, moj savetnik, poginuo, a Turin, moj posinak, pobegao, sutra ću sesti na sedište pravde i sve saslušati kako treba pre nego što donesem svoj sud." Sledećeg dana, Kralj sede na svoj presto u dvorani i oko njega se okupiše sve vođe i velikaši Dorijata. Tada behu saslušani mnogi svedoci, a od njih Mablung pričaše najviše i najjasnije. Kada je ispričao o svađi za stolom, Kralju je izgledalo da Mablungovo srce naginje ka Turinu. „Da li si ti govorio kao prijatelj Turina, sina Hurinovog?", reče Tingol. „Jesam, ali istinu volim više i duže", odgovori Mablung. „Počuj me do kraja, gospodaru." Kada sve beše rečeno, čak i Turinove reči na odlasku, Tingol uzdahnu, pogleda one koji behu sedeli pred njim i reče: „Avaj! Vidim senku na vašim licima. Kako li se uvukla u moje kraljevstvo? Zlo je ovde na delu. Sairosa smatrah vernim i mudrim, ali da je poživeo, osetio bi moj gnev pošto njegove poruge behu zle, i njega smatram krivim za sve što se dogodilo u dvoru. Dotle, Turin ima moj oproštaj. Ali ne mogu preći preko njegovih kasnijih dela kada je njegov bes trebalo da splasne. Sramoćenje Sairosa i proganjanje do smrti behu greške mnogo veće od uvrede. One pokazuju okrutno i oholo srce." Tada je Tingol sedeo neko vreme zamišljen i naposletku tužno progovorio. „Eto nezahvalnog posinka i čoveka previše ponosnog za položaj koji drži. Kako još uvek mogu pružati utočište nekome ko prezire mene i moj zakon, ili da dam oprost nekome ko se ne kaje? Ovo mora biti moj sud. Prognaću Turina iz Dorijata. Ako pokuša da uđe, dovedite ga meni da mu presudim; a dok ne zatraži oprost pred mojim nogama, više nije moj sin. Ako iko odavde smatra da ovo nije pravedno, neka istupi sada i kaže!" Tada dvoranom zavlada tišina, a Tingol podiže ruku da objavi svoju presudu. Ali u tom trenutku, Beleg žurno uđe i povika: „Gospodaru, mogu li da govorim?" „Stižeš kasno", kaza Tingol. „Zar nisi bio pozvan sa ostalima?" „Jesam, gospodaru", odgovori Beleg, „ali zadržao sam se pošto sam tražio nekoga. Sada konačno dovodim svedoka koga bi trebalo da čuješ pre nego što doneseš svoju presudu." „Svi koji su imali šta da kažu behu pozvani", reče Kralj. „Šta mi može on reći važnije od onoga što mi je već bilo rečeno?" „To ćeš ti presuditi kada budeš saslušao", reče Beleg. „Učini mi to ako sam ikada ičim zaslužio tvoju milost."

„Dozvoljavam ti", reče Tingol. Tada Beleg izađe i dovede za ruku devu Nelas, koja je živela u šumi i nikada nije bila u Menegrotu; i ona beše uplašena, koliko zbog velike dvorane sa stubovima i krova od kamena, toliko i zbog mnogih očiju koje su je posmatrale. Tada joj Tingol naloži da govori i ona reče: „Gospodaru, sedela sam na drvetu", ali nju tada izdade glas u strahu od Kralja i nije mogla reći više ništa. Na to se Kralj nasmeši i reče: „I drugi su činili to isto, ali nisu osećali potrebu da mi to kažu." „Zaista jesu", reče ona pošto joj njegov osmeh uli hrabrost. „Čak i Lutijena! A na nju sam tog jutra mislila, i Berena, Čoveka." Na to Tingol ništa ne reče, ali više se nije smešio, već sačeka dok Nelas ponovo ne progovori. „Pošto me Turin podseti na Berena", reče ona naposletku. „Oni su rod, kako sam čula, i sličnost između njih se može primetiti ako se pažljivo pogleda." Tada Tingol postade nestrpljiv. „To može biti tačno", reče on. „Ali Turin, sin Hurinov, otišao je prezrevši me, a ti ga više nećeš videti da bi mogla da ga upoređuješ sa rođacima. Sada ću izreći svoju presudu." „Gospodaru Kralju!", uzviknu ona tada. „Saslušaj me prvo. Sedela sam na drvetu i posmatrala Turina kako je odlazio; a onda sam ugledala Sairosa kako izlazi iz šume sa mačem i štitom i iz potaje napade Turina." Žamor se proširi dvoranom, a Kralj podiže ruku, rekavši: „Mojim ušima donosiš ozbiljnije novosti nego što sam mislio. Dobro pazi na sve što ćeš sada reći pošto je ovo sud." „To mi je i Beleg rekao", odgovori ona, „i samo zbog toga sam se usudila da dođem ovamo da Turin ne bi bio nepravedno osuđen. On je odvažan, ali i milostiv. Njih dvojica su se borili, gospodaru, dok Turin nije lišio Sairosa i štita i mača, ali nije ga ubio. Zato mislim da nije želeo njegovu smrt na kraju. Ako je Sairos bio osramoćen, tu sramotu je zaslužio." „To je na meni da presudim", reče Tingol. „Ali to što si mi rekla uticaće na moju presudu." On tada potanko ispita Nelas i konačno se okrenu Mablungu rekavši: „Čudno je što Turin tebi ništa o ovome ne reče." „Pa ipak nije", reče Mablung, „zato što bih to ispričao. I drugačije bih govorio sa njim na našem rastanku." „A drugačija će i moja presuda sada biti", reče Tingol. „Počujte me! Za njegovu krivicu, opraštam Turinu, jer smatram da je njemu učinjena nepravda i da beše izazvan. A pošto je zaista, kako on reče, jedan od mojih savetnika taj koji se ogrešio o njega, on neće morati da traži ovaj oprost, već ću ga ja poslati njemu, gde god da se on nalazi, i sa počastima ću ga primiti natrag u svoje dvore." Ali kada presuda bi izrečena, iznenada Nelas zaplaka. „Ali gde ćete ga pronaći?", reče ona. „On je napustio našu zemlju, a svet je veliki." „Tražićemo ga", reče Tingol. Onda ustade, a Beleg povede Nelas severno od Menegrota i reče joj: „Ne plači, jer ako Turin živi i još uvek nekuda hodi, ja ću ga pronaći, makar niko drugi u tome ne uspeo." Sledećeg dana, Beleg dođe pred Tingola i Melijanu i Kralj mu reče: „Posavetuj me, Beleže, pošto tugujem. Jer prihvatih Hurinovog sina kao svog, a tako će i ostati, ukoliko se sam Hurin ne vrati iz senki da zatraži što je njegovo. Ne želim da iko kaže da je Turin nepravedno proteran u divljinu, i rado bih ga primio natrag, jer ga voleh iskreno." „Daj mi dozvolu, gospodaru", reče Beleg, „i u tvoje ime ću ispraviti ovo zlo, ako mogu. Zato što junaštvo kakvo je on obećavao ne treba da propadne u divljini. Potreban je Dorijatu, a ta potreba će biti sve veća, jer i ja ga volim. Tada Tingol reče Belegu: „Sada imam nade u toj potrazi! Idi sa mojim blagoslovom, a ako ga pronađeš, čuvaj ga i savetuj ga što bolje možeš. Beleže Kutalione, dugo ti beše prva odbrana Dorijata, i za mnogo junačkih i mudrih dela zaslužio si moju zahvalnost. Najvećim od svih smatraću pronalazak Turina. Na ovom rastanku traži bilo koji dar i ja ti ga neću odbiti."

„Onda tražim dobar mač", reče Beleg, „pošto Orci sada idu u prevelikom broju i prebrzo da bih se oslonio samo na svoj luk, a nemam sečiva koje bi bilo doraslo njihovom oklopu." „Odaberi koji želiš od svih koje imam", reče Tingol, „osim Aranruta, jer on je moj." Tada Beleg odabra Anglahela, a to beše čuven mač, i tako beše nazvan pošto je načinjen od gvožđa koje pade sa neba kao užarena zvezda; to je mač koji bi prosekao svako gvožđe izvađeno iz zemlje. Samo jedan mač u Srednjoj Zemlji beše poput njega. Ali taj mač ne ulazi u ovu priču iako ga je načinio isti kovač od iste rude. Taj kovač beše Eol Tamni Vilovnjak koji uze Aredelu, Turgonovu sestru, za ženu. On dade Anglahela Tingolu kao danak, nerado, za dopuštenje da živi u Nan Elmotu; ali drugi mač, Angvirel, njegovog parnjaka, on zadrža, dok mu ga ne ukrade njegov sin, Maiglin. Ali kako Tingol okrenu balčak Anglahela ka Belegu, Melijana pogleda sečivo i reče: „U ovom maču ima zlobe. Srce kovača još uvek boravi u njemu, a to srce je tamno. Neće voleti ruku koju služi, niti će dugo ostati kod tebe." „Ipak ću ga koristiti dok mogu", reče Beleg, i zahvalivši Kralju, uze mač i ode. Daleko preko Belerijanda uzalud je tražio glase o Turinu, kroz mnoge opasnosti, i ta zima prođe, kao i proleće nakon nje.

ŠESTO POGLAVLJE Turin među odmetnicima Sada se priča vraća na Turina. On, verujući da je odmetnik koga Kralj goni, ne vrati se Belegu na severne međe Dorijata, već ode na zapad, i krišom izašavši iz Zaštićenog Kraljevstva, dođe u šume južno od Teiglina. Tamo mnogo ljudi pre Nirnaita beše obitavalo po raštrkanim imanjima, ali oni uglavnom behu od Naroda Haletinog, i ne imaše nikakvog gospodara, i živeli su od lova i zemljoradnje, gajeći svinje u hrastovim šumama, i krčeći čistine u šumi koje su ograđivali od divljine. Ali većina sada beše uništena, ili pobegla u Bretil, i ceo taj predeo beše u strahu od Orka i odmetnika. Jer u to vreme propasti beskućnici i očajni ljudi su zastranjivali, preživeli bitku i poraz, i opustošene zemlje; a neki od ljudi behu proterani u šume zbog zlih dela. Oni su lovili i sakupljali hranu kako su mogli, ali mnogi se okrenuše pljački i postadoše surovi, kada ih glad i potreba nateraše na to. Zimi behu najopasniji, poput vukova, i Gaurvajt, Ljudi-vukovi, nazivali su ih oni koji su još uvek branili svoje domove. Nekih šezdeset ovakvih ljudi udružilo se u jednu četu, koja je lutala u šumama izvan zapadnih međa Dorijata; a behu omraženi malo manje od Orka, pošto među njima beše okrutnih odmetnika, koji su mrzeli svoju sopstvenu vrstu. Najokrutnijem ime beše Androg, koji beše progonjen iz Dor-lomina zbog ubistva žene, a i ostali takođe dođoše iz te zemlje: stari Algund, najstariji u družini, koji je pobegao iz Nirnaita, i Forveg, kako je sebe nazivao, čovek plave kose i nemirnih sjajnih očiju, krupan i odvažan, ali koji je potpuno skrenuo sa puta Edaina i naroda Hadorovog. Pa ipak, još uvek bi ponekad bio mudar i velikodušan, i on beše zapovednik družine. Oni sada behu spali na nekih pedeset ljudi, zbog smrti od teškog života ili borbi, i postali su oprezni, šaljući izviđače i stražare oko sebe, bilo da su se odmarali ili kretali. Oni brzo postadoše svesni Turinovog prisustva kada je zašao u njihovo područje. Pratili su ga i načinili prsten oko njega, tako da iznenada, kada je izbio na poljanu pored potoka, on sebe nađe u krugu ljudi sa napetim lukovim i isukanim mačevima. Tada Turin stade, ali ne pokaza strah. „Ko ste vi?", upita on. „Mislio sam da samo Orci presreću ljude, ali vidim da sam pogrešio." „Možda ćeš proklinjati tu grešku", reče Forveg, „pošto je ovo naša oblast i moji ljudi ne dozvoljavaju drugima da njome prolaze. Njihovi životi su kazna za to, osim ako ne mogu da ih otkupe." Tada se Turin sumorno nasmeja: „Nećete dobiti nikakve otkupnine od mene, izgnanika i odmetnika. Možete me pretražiti kada budem mrtav, ali može vas skupo koštati da proverite da li su moje reči istinite. Verovatno će mnogi od vas umreti pre mene."

Ipak, njegova smrt je izgledala blizu pošto mnoge strele stajahu na tetivama, čekajući naredbu od zapovednika, i iako je Turin nosio Vilin-oklop ispod svoje sive tunike i ogrtača, neke bi sigurno pogodile svoju metu. Niko od njegovih neprijatelja nije stajao do njega da bi ih mogao doseći skokom sa isukanim mačem. Ali iznenada Turin se pognu pošto beše video neko kamenje na obali potoka kod svojih nogu. U tom trenu, odmetnik, razljućen njegovim gordim rečima, pusti strelu namenjenu njegovom licu, ali ona prođe iznad njega i on se poput otpuštene tetive ispravi i hitnu veoma snažno i precizno kamen u strelca; ovaj pade na tle slomljene lobanje. „Mogu vam biti od veće koristi živ namesto ovog nesrećnika", reče Turin, i okrenuvši se Forvegu, on reče: „Ako si ti ovde zapovednik, ne bi trebalo da dozvoliš tvojim ljudima da gađaju bez tvoje naredbe." „I ne dozvoljavam", reče Forveg, „ali on je zbog toga dovoljno brzo prekoren. Uzeću tebe umesto njega, ako ćeš ti više slušati ono što kažem." Onda dvojica odmetnika povikaše protiv ovoga, a jedan od njih beše prijatelj palog čoveka. Ime mu beše Ulrad. „Čudan način da se zasluži ulazak u družinu", on reče, „ubijanje jednog od naših najboljih ljudi!" „Ali ne može se reći da nisam bio izazvan", reče Turin. „Ali hajde! Boriću se sa obojicom, bilo oružjem bilo samo snagom. Onda ćete videti da sam vredan da zamenim jednog od vaših najboljih ljudi. Ali ako lukovi budu deo ove probe, i ja moram imati jedan." On tada pođe ka njima, ali Ulrad se povuče i ne hte da se bori. Drugi baci svoj luk na zemlju i priđe Turinu. Ovaj čovek beše Androg od Dor-lomina. On stade pred Turina i odmeri ga pogledom. „Ne", reče on naposletku, odmahujući glavom. „Nisam kukavica, što ljudi i znaju, ali nisam ti ravan. Mislim da niko ovde nije. Što se mene tiče, možeš da nam se pridružiš. Ali u tvojim očima ima nečeg čudnog, ti si opasan čovek. Kako se zoveš?" „Neitan, 'Onaj kome je učinjena nepravda', tako nazivam sebe", reče Turin, i odmetnici su ga nakon toga zvali Neitan, ali iako je tvrdio da je pretrpeo nepravde (i rado bi saslušao bilo koga ko bi tvrdio isto), on ne hte da otkrije ništa više o svom životu ili svom domu. Pa ipak, oni videše da je pao sa visokog položaja, i iako ne imade ništa sem svog oružja, ono behu načinili Vilinkovači. Uskoro je zadobio njihovo poštovanje pošto beše snažan i hrabar, i veštiji od njih u šumama. I oni su mu verovali, jer ne beše pohlepan i malo je mislio na sebe, ali i plašili su ga se, zbog njegovih naglih izliva besa koje su retko kad mogli da shvate. Turin nije mogao, ili zbog ponosa nije hteo da se vrati u Dorijat. U Nargotrond, nakon pada Felagundovog, nikom nije bilo dopušteno da uđe. Nižem Narodu Haletinom u Bretilu nije želeo da pođe, a u Dor-lomin se nije usuđivao da ode pošto on beše brižno čuvan, a mislio je da jedan čovek sam u to vreme nije mogao da se nada da će se probiti kroz prevoje Planina Senke. Stoga Turin ostade sa odmetnicima, jer je u društvu bilo kakvih ljudi lakše izdržati teškoće divljine, a budući da je želeo da živi, i nije mogao stalno da se sukobljava sa njima, nije činio ništa da sprečava njihova zla dela. Tako je i on uskoro očvrsnuo usled teškog i okrutnog života, ali povremeno bi se u njemu probudili žaljenje i gađenje, a onda bi bio opasan u svom gnevu. Na ovaj zao i opasan način živeo je Turin do kraja te godine i kroz oskudicu i glad zime, dok se vreme ne promeni i dođe blago proleće. U šumama Teiglina, kako se pričalo, još uvek beše domaćinstava Ljudi, izdržljivih i opreznih, mada malobrojnih. Iako ih uopšte nisu voleli, i nimalo ih žalili, tokom ljute zime bi ostavljali hranu koju su mogli da odvoje tamo gde će je Gaurvajt pronaći, i tako su se nadali da će izbeći da ih pregladneli zajedno napadnu. Ali za ovo su dobijali manje zahvalnosti od odmetnika nego od zveri i ptica, i više su ih čuvali psi i ograde. Jer svako domaćinstvo beše imalo velike živice oko svoje raskrčene zemlje a oko svake kuće beše jarak i ograda od kolja; a od imanja do imanja postojale su staze i ljudi su mogli u slučaju potrebe da rogom pozovu pomoć. Ali kada dođe proleće, postade opasno za Gaurvajte da se zadržava tako blizu kuća Ljudi iz Šume, koji bi mogli da se okupe i počnu da ih gone; i Turin se tada zapita zašto ih Forveg nije odveo odatle. Na jugu, gde više nije bilo Ljudi, beše više hrane i lovine - i opasnosti. Onda

jednog dana, Turin ne pronađe Forvega, a ni Androga, njegovog prijatelja. I on upita gde su, ali njegovi saborci se nasmejaše. „Valjda su otišli nekim svojim poslom", reče Ulrad. „Ubrzo će se vratiti, a onda ćemo krenuti. Možda u žurbi pošto ćemo imati sreće ako ne dovedu roj pčela za sobom." Sunce je sijalo, a mlado lišće beše zeleno, a Turinu beše dojadio prljavi logor odmetnika i on odluta sam duboku u šumu. I ne želeći, on poče da se priseća Skrivenog Kraljevstva i činilo mu se da čuje imena cveća Dorijata kao odjeke starog jezika, gotovo zaboravljenog. Ali iznenada, on začu povike, i iz lesovog gustiša istrča mlada žena; odeća joj beše poderana od trnja i ona beše veoma uplašena, i posrnuvši, ona pade na tle, teško dišući. Na to Turin skoči ka grmlju sa isukanim mačem i poseče čoveka koji je izleteo iz leski goneći je. I on tek dok je zadavao udarac vide da je to Forveg. Ali dok je stajao i zapanjeno posmatrao krv na travi, pojavi se Androg i stade, takođe zaprepašćen. „Zlo učini, Neitane!", on povika i isuka svoj mač, ali Turin se beše smirio i reče Androgu: „Gde su onda Orci? Da li ste trčali ispred njih da joj pomognete?" „Orci?", reče Androg. „Budalo! Ti sebe nazivaš odmetnikom. Odmetnici ne znaju ni za jedan drugi zakon sem svojih potreba. Staraj se za svoje, Neitane, i pusti nas da se brinemo o svojima." „Učiniću to", kaza Turin. „Ali danas su nam se putevi ukrstili. Ženu ćeš ostaviti meni, ili ćeš se pridružiti Forvegu." Androg se nasmeja. „Ako je tako, neka bude po tvome", reče Androg. „Ne tvrdim da mogu sam da se nosim sa tobom, ali naši drugovi možda loše prihvate ovo ubistvo." Onda žena ustade i spusti šaku na Turinovu ruku. Pogledala je u krv i u Turina, i u njenim očima beše radosti. „Ubij ga, gospodaru!", reče ona. „Ubij i njega! A onda pođi sa mnom. Ako doneseš njihove glave, Larnah, moj otac, biće zadovoljan. On je za dve 'vučje glave' i ranije nagrađivao ljude." Ali Turin upita Androga: „Da li je njen dom daleko?" „Jednu milju, otprilike", on odgovori, „u onom tamo ograđenom domaćinstvu. Ona je odlutala izvan ograde." „Onda idi brzo", reče Turin, okrenuvši se ponovo ka ženi. „Reci svom ocu da te bolje čuva. Ali neću odseći glavu mojim drugovima da bih zadobio njegovu ili bilo čiju milost." On tada skloni svoj mač. „Hajde!", reče on Androgu. „Moramo da se vratimo. Ali ako želiš da sahraniš svog vođu, moraš to sam učiniti. Požuri, pošto se možda može podići potera. Ponesi njegova oružja!" Žena ode kroz šumu i osvrnu se mnogo puta pre nego što ju je drveće zaklonilo. Tada Turin pođe svojim putem bez ijedne reči, a Androg ga posmatraše dok je odlazio i namršti se kao da je zamišljen nad nekom zagonetkom. Kada se Turin vratio u logor odmetnika, zateče ih uznemirene i nespokojne, jer behu već predugo ostali na jednom mestu, blizu dobro branjenih domaćinstava, i sada su mrmljali govoreći protiv Forvega. „On rizikuje na našu štetu", govorili su, „i možda će drugi morati da plate zbog njegovih zadovoljstava." „Onda odaberite novog vođu!", reče Turin, stupivši pred njih. „Forveg vas više ne može voditi, jer je mrtav." „Kako ti to znaš?", upita Ulrad. „Da li si i ti tražio med u istoj košnici? Da li su ga pčele ubole?" „Ne", kaza Turin. „Jedna žaoka beše dovoljna. Ja sam ga ubio. Ali poštedeo sam Androga, i on će se uskoro vratiti." On onda ispriča sve što se zbilo, prekorevajući one koji su isto činili. I dok je govorio, Androg se vrati noseći Forvegovo oružje. „Vidiš, Neitane!" on povika. „Nikakva uzbuna nije podignuta. Možda se nada da će se ponovo sresti s tobom." „Ako se budeš šalio sa mnom", reče Turin, „pokajaću se što sam odbio da joj dam tvoju glavu. Sada ispričaj svoju priču i budi kratak."

Tada Androg prilično istinito ispriča sve što se dogodilo. „Kakva je posla tamo imao Neitan, sada se pitam", reče on. „Ne naša, čini se. Jer kada sam ja stigao, on je već ubio Forvega. Ženi se to svidelo, i ponudila je da pođe za njega, moleći za naše glave kao svadbeni dar. Ali on je nije želeo, i oterao ju je, tako da ne mogu da pogodim šta je zamerio našem vođi. Ostavio mi je glavu na ramenima, na čemu sam mu zahvalan, premda veoma zbunjen." „Onda ja poričem tvoju tvrdnju da potičeš od Naroda Hadorovog", reče Turin. „Pre će biti da pripadaš Uldoru Prokletom, i treba da služiš Angbandu. Ali čujte me sada!", viknu on svima. „Ovaj izbor vam dajem. Morate me prihvatiti kao vođu umesto Forvega, ili me pustiti da idem. Ja ću sada voditi ovu družinu, ili ću je napustiti. Ali ako želite da me ubijete, uradite to! Boriću se dokle god ne budem mrtav, ja ili vi." Onda mnogi zgrabiše svoje oružje, ali Androg povika: „Ne! Glava koju je poštedeo nije bez razuma. Ako se borimo, više od jednog bespotrebno će umreti pre nego što ubijemo najboljeg među nama." Onda se nasmeja. „Kao što je bilo kada nam se pridružio, tako je i sada. On ubija da napravi mesta. I ranije se to pokazalo kao dobro, a može tako biti i ponovo; a on nas može odvesti do bolje sreće od šunjanja oko tuđeg đubrišta." A stari Algund reče: „Najbolji čovek među nama. Nekada bismo i mi uradili to isto, kada bismo se usudili, ali zaboravili smo mnogo toga. On nas može naposletku odvesti kući." Na to Turinu pade na pamet da od ove male bande može sebe načiniti slobodnim gospodarom. Ali on pogleda u Algunda i Androga i reče: „Kući, kažete? Visoke i hladne Planine Senke stoje između. Iza njih je narod Uldorov, a oko njih legije Angbanda. Ako vas ovo ne plaši, onda ću vas, sedam puta sedam ljudi, možda povesti kući. Ali koliko ćemo daleko stići pre nego što umremo?" Svi su ćutali. Onda Turin ponovo progovori: „Da li me prihvatate za svog vođu? Ako bude tako, onda ću vas najpre odvesti u divljinu, daleko od domova Ljudi. Tamo možemo imati više sreće, ili ne, ali barem ćemo zaslužiti manje mržnje od našeg roda." Onda se svi oni koji behu od Naroda Hadorovog okupiše i prihvatiše ga za svog vođu, a ostali manje voljni se složiše. I on ih odmah odvede iz te zemlje. Mnoge glasnike je poslao Tingol da traže Durina u Dorijatu i u zemljama na njegovim granicama. Ali one godine kada je pobegao, tragali su uzaludno pošto niko nije znao niti mogao pretpostaviti da je on sa odmetnicima i neprijateljima Ljudi. Tek kada je stigla zima, oni se vratiše Kralju, svi sem Belega. Nakon što su svi drugi otišli, on sam beše nastavio da traga. Ali u Dimbaru i duž severnih međa Dorijata stvari su pošle po zlu. Zmajeva Kaciga više nije viđena u bici, a nije bilo ni Jakog Luka, pa se sluge Morgotove okuražiše i postadoše brojniji i smeliji. Zima dođe i prođe, a sa prolećem se obnoviše i njihovi napadi. Dimbar beše osvojen i Ljudi Bretila behu uplašeni pošto je Zlo tumaralo oko njihovih granica, osim oko one na jugu. Prošla je skoro cela godina od Turinovog bekstva, a Beleg ga još tražiše, sa sve manje nade. Prešao je na severu u svojim lutanjima Prelaze Teiglina, i tamo, začuvši loše novosti o novom upadu Orka iz Taur-nu-Fuina, on se okrenu i slučajno dođe do domova Ljudi iz Šume ubrzo nakon što Turin beše napustio to područje. On tamo ču neobičnu priču koja je među njima kružila. U šumi se pojavio visoki gospodstveni Čovek, ili Vilin-ratnik, neki su govorili, ubio jednog od Gaurvajta i spasao Larnahovu kćer koju su progonili. „Veoma ponosan on beše", reče Larnahova kći Belegu, „sa sjajnim očima koje su se jedva usudile da me pogledaju. A opet, on je nazvao Ljude-vukove svojim drugovima i nije hteo da ubije još jednog koji je stajao u blizini i znao njegovo ime. Neitan ga on nazvao." „Možeš li rešiti ovu zagonetku?", upita Larnah Vilovnjaka. „Mogu, avaj", reče Beleg. „Čovek o kome pričate jeste onaj koga tražim." Ništa više o Turinu nije rekao Ljudima iz Šume, ali upozorio ih je na zlo koje se okupljalo na Severu. „Uskoro će Orci pohrliti da pljačkaju ovu zemlju sa snagom prevelikom da biste joj se suprotstavili", reče on. „Ove ćete godine, najzad, morati da se odreknete svoje slobode ili svojih života. Idite u Bretil dok još ima vremena!"

Onda Beleg žurno ode i potraži skrovište odmetnika i znake koji bi mu mogli pokazati kuda su otišli. Njih uskoro pronađe, ali Turin je sada bio nekoliko dana ispred njega i kretao se brzo, plašeći se potere Ljudi iz Šume, i koristio je svu svoju veštinu da bi izbegao ili zaveo na pogrešan put bilo koga ko bi pokušao da ga prati. Poveo je svoje ljude na zapad, dalje od Ljudi iz Šume i od granica Dorijata, dok nije stigao na severni kraj velikih visoravni koje su se uzdizale između Dolina Siriona i Naroga. Tamo zemlja beše suvlja, a šuma iznenada prestade na ivici grebena. Ispod njega se video drevni Južni Put, koji se peo od Prelaza Teiglina i prolazio duž zapadnog oboda baruština na putu do Nargotronda. Tamo su neko vreme odmetnici živeli oprezno, retko ostajući duže od dve noći u istom logoru, ostavljajući malo tragova svog prolaska ili boravka. Tako se dogodilo da je čak i Beleg uzaludno tražio. Vođen znacima koje je mogao da protumači, ili glasinama o prolasku Ljudi među stvorenjima divljine sa kojima je mogao da govori, često bi stizao blizu njih, ali skrovište bi bilo napušteno kada bi do njega došao, jer su oni držali stražu oko sebe dan i noć, i na bilo kakav glas da se neko približava, hitro bi se podigli i otišli. „Avaj!" viknuo bi. „Previše dobro naučih ovo dete Čoveka veštini šuma i polja! Gotovo da se može pomisliti da je ovo četa Vilovnjaka." Ali oni postadoše svesni da ih prati neki neumorni gonilac kojeg nisu mogli da vide, ali kojeg nisu mogli ni da se otarase, i oni postadoše nespokojni. Nedugo potom, kao što se Beleg i plašio, Orci dođoše preko Britijaha, i pošto im se suprotstavio Handir od Bretila svim snagama koje je mogao da okupi, oni pođoše na jug preko Prelaza Teiglina u potrazi za plenom. Mnogi od Ljudi Šume poslušaše Belegov savet i poslaše žene i decu da traže utočište u Bretilu. Oni i njihova pratnja pobegoše, prešavši preko Prelaza na vreme, ali naoružani ljudi koji su pošli za njima naleteše na Orke i behu potučeni. Neki se probiše i stigoše do Bretila, ali mnogi behu ubijeni ili zarobljeni, a Orci nastaviše do domaćinstava i opljačkaše ih ili spališe. Onda se odmah okrenuše ka zapadu, tražeći Put, pošto su sada želeli da se vrate na sever što brže mogu sa plenom i zarobljenicima. Ali izviđači odmetnika ih uskoro postadoše svesni, i premda su malo marili za zarobljenike, plen uzet od Ljudi Šume probudi u njima pohlepu. Turinu se činjaše opasno da se otkriju Orcima dok ne saznaju koliko ih tačno ima. Ali odmetnici nisu hteli da ga slušaju jer su u divljini oskudevali u mnogo čemu, i neki su već počeli da se kaju što su ga izabrali za vođu. Zato, uzevši Orlega kao svog jedinog pratioca, Turin pođe da uhodi Orke, i predavši vođstvo Androgu, on mu naloži da se pritaje i dobro sakriju dok se njih dvojica ne vrate. Vojska Orka beše daleko veća od čete odmetnika, ali oni behu u zemljama u koje su se Orci retko usuđivali da kroče, i takođe su znali da se iza Puta nalazi Talat Dirnen, „Čuvana Ravnica", na koju su izvidnice i uhode Nargotronda motrile; a plašeći se opasnosti, oni behu oprezni, a njihovi izvidnici su se šunjali kroz drveće sa obe strane njihovih redova. Tako su i Turin i Orleg otkriveni pošto su tri izvidnika nabasala na njih dok su ležali skriveni, i iako ubiše dvojicu, treći pobeže, vičući dok je trčao: Golug! Golug! To beše njihovo ime za Noldore. Istog trena, šuma se ispuni Orcima, koji su se u tišini raštrkali i počeli da ih gone. Tada Turin, videvši da je šansa za beg mala, smisli kako da ih zavara i odvede ih od mesta gde su se skrivali njegovi ljudi; a shvativši iz povika Golug! da su strahovali od uhoda Nargotronda, on pobeže sa Orlegom ka zapadu. Potera brzo pođe za njima, i iako su im izvrdavali i izmicali, naposletku behu isterani iz šume. Tada ih opaziše, i dok su pokušavali da pređu Put, Orlega pogodi mnogo strela. Ali Turina spase njegov vilinski oklop i on sam pobeže u divljinu. I brzinom i veštinom on izbegnu svoje neprijatelje, bežeći daleko u zemlje koje mu behu neznane. Tada Orci, strahujući od toga da bi Vilovnjaci iz Nargotronda mogli poći u rat, ubiše svoje zarobljenike i žurno odoše na sever. Kada prođoše tri dana, a Turin i Orleg se ne vratiše, neki od odmetnika odoše iz pećine u kojoj su se krili. Ali Androg govoraše protiv toga. I dok behu usred rasprave, iznenada se siva prilika pojavi pred njima. Beleg ih konačno beše pronašao. On istupi pred njih bez oružja u rukama i ispruži otvorene dlanove prema njima, ali oni skočiše u strahu i Androg mu priđe sa leđa, obavi omču i zategnu je, pripivši mu ruke uz telo.

„Ako ne želite goste, onda vam je potrebna bolja straža", reče Beleg. „Zašto me ovako dočekujete? Ja ovde dolazim kao prijatelj i tražim prijatelja. Neitan sam čuo da ga vi zovete." „On nije ovde", reče Ulrad. „Ali ako nas nisi dugo uhodio, kako onda znaš to ime?" „Dugo on nas već uhodi", reče Androg. „Ovo je senka koja nas je pratila. Sada možda saznamo i pravi razlog tome." On im tada naloži da vežu Belega za drvo pored pećine, a kada mu čvrsto svezaše i ruke i noge, počeše da ga ispituju. Ali na sva njihova pitanja Beleg dade isti odgovor: Ja sam prijatelj Neitanov od kada sam ga prvi put sreo u šumi, kada on još beše dete. Tražim ga samo iz ljubavi i da mu donesem dobre vesti." „Hajde da ga ubijemo i rešimo se njegovog uhođenja", reče Androg besno, i on pogleda u veliki luk Belegov i požele ga za sebe pošto i on beše strelac. Ali neko sa boljim srcem mu se suprotstavi i Algund mu reče: „Vođa se još uvek može vratiti, a onda možeš zažaliti ako sazna da je lišen u isti mah i prijatelja i dobrih vesti." „Ne verujem u priču ovog Vilovnjaka", reče Androg. „On je uhoda Kralja Dorijata, ali ako zaista ima neke vesti, onda bi nama trebalo da ih saopšti, pa ćemo mi prosuditi da li nam one daju razlog da ga pustimo da živi." „Sačekaću vašeg vođu", reče Beleg. „Stajaćeš tu sve dok ne progovoriš", reče Androg. A onda na nagovor Androgov, oni ostaviše Belega vezanog za drvo bez hrane i vode, sedoše blizu njega i počeše da jedu i piju, ali on im ne reče ništa više. Kada su prošla dva dana i dve noći, oni postadoše ljuti i uplašeni i želeli su da odu; a većina sada beše spremna da ubije Vilovnjaka. Kako se noć spuštala, oni se svi okupiše oko njega, i Ulrad donese ugarak sa male vatre koja beše upaljena na ulazu u pećinu. Ali u tom trenu vrati se Turin. Prišavši tiho, kao što mu beše običaj, on ostade u senkama izvan kruga ljudi i vide izmučeno lice Belegovo pri svetlosti ugarka. Oseti da ga nešto poput koplja pogodi, i kao da se zaleđene neprolivene suze iznenada otopiše i ispuniše mu oči. On iskoči i pritrča drvetu. „Beleže! Beleže!", on povika. „Kako si dospeo ovde? I zašto tako stojiš?" On istog trena preseče užad sa njegovog prijatelja i Beleg mu pade u naručje. Kada Turin ču sve što su ljudi hteli da mu kažu, on postade besan i tužan, ali najpre je obratio pažnju samo na Belega. Dok se starao o njemu svom veštinom koju je posedovao, razmislio je o svom životu u šumi i upravi svoj bes na samog sebe. Jer neznanci su često bili ubijani kada bi ih odmetnici uhvatili blizu skrovišta, ili bi ih dočekali u zasedi, a on to nije sprečavao; i često bi i on sam loše govorio o Kralju Tingolu i Sivim Vilovnjacima, tako da je i sam delio krivicu ako bi se prema nekom od njih ponašali kao prema neprijatelju. Onda se ogorčen vrati ljudima. „Bili ste okrutni", reče on, „i to okrutni bez potrebe. Nikada do sada nismo mučili zarobljenika, ali do ovakvog nečega što priliči Orcima doveo nas je život kakav vodimo. Bez ikakvog zakona i ploda behu sva naša dela, i služila su samo nama samima, i hranila mržnju u našim srcima." Ali Androg reče: „Ali koga ćemo služiti ako ne nas same? Koga ćemo voleti kada nas svi mrze?" „Barem ja svoju ruku neću više podići na Vilovnjake ili Ljude", kaza Turin. „Angband ima dovoljno slugu. Ako ostali neće sa mnom dati ovaj zavet, otići ću sam." Tada Beleg otvori oči i podiže glavu. „Ne sam!", reče on. „Sada konačno mogu da saopštim svoje vesti. Nisi odmetnik, a Neitan je ime koje ti ne priliči. Ono što si pogrešio oprošteno ti je. Godinu te već tražimo da ti vratimo čast i tebe vratimo u Kraljevu službu. Predugo nije bilo Zmajeve Kacige." Ali Turin ne iskaza nikakvu radost čuvši ove vesti i sedeše dugo ćuteći, jer na njega ponovo pade senka kada začu Belegove reči. „Neka prođe ova noć", reče on napokon. „Tada ću odabrati. Kako god da odlučim, moramo sutra napustiti ovo skrovište pošto nam ne žele dobra svi koji nas traže." „Ne svi, nego niko", reče Androg i baci zloban pogled na Belega.

Ujutru, Beleg, koji se brzo oporavio od povreda, kakav je to od starine slučaj sa Vilinnarodom, nasamo porazgovara sa Turinom. „Očekivao sam da će moje vesti izazvati više radosti", reče on. „Zasigurno ćeš se sada vratiti u Dorijat?" I on preklinjaše Turina na svaki način koji je mogao, ali što je on više navaljivao, to ga je Turin više odbijao. Ali ipak, on podrobno ispita Belega o presudi Tingolovoj. Kada mu Beleg ispriča sve što je znao, Turin napokon reče: „Znači, Mablung se pokaza kao moj prijatelj, kao što se to nekada i činilo da jeste?" „Radije prijatelj istine", reče Beleg, „a to na kraju beše najbolje, ali presuda bi bila daleko manje pravedna da ne bi svedočenja Nelasinog. Zašto, zašto, Turine, nisi rekao Mablungu za Sairosov napad? Sve bi bilo sasvim drugačije. I", reče on, gledajući ljude ispružene blizu ulaza u pećinu, „možda bi još visoko držao svoju glavu sa kacigom, a ne bi spao na ovo." „Možda je to tačno, ako ovo nazivaš padom", reče Turin. „Možda je tačno. Ali tako se zbilo, a reči su mi zastale u grlu. Njihovi pogledi behu prekorni, a da mi nijedno pitanje ne behu još postavili, zbog dela koje nisam učinio. Moje ljudsko beše ponosno, kao što Vilin-kralj reče. I još uvek je tako, Beleže Kutalione. Neće mi ono još dozvoliti da odem natrag u Menegrot i trpim poglede sažaljenja i izvinjenja, kao zastraneli dečak koji se popravio. Ja sam taj koji treba da da oprost, a ne da ga primi. I ja više nisam dečak, već muškarac, po merilima svoje rase - okoreo čovek kako mi je sudbina odredila." Tada se Beleg zabrinu. „Šta ćeš, onda, da učiniš?" „Da živim slobodno", reče Turin. „To mi je poželeo Mablung na našem rastanku. Mislim da milost Tingolova neće obuhvatiti i ove saborce u mom padu, ali ja se sada neću rastati od njih ako oni ne žele da se rastanu od mene. Volim ih sve na svoj način, čak i najgore od njih barem malo. Oni su od mog sopstvenog roda, a u svakom od njih ima pomalo dobra koje se još može uvećati. Mislim da će oni stati uz mene." „Ti posmatraš ovo drugačije nego ja", reče Beleg. „Ako pokušaš da ih otrgneš od zla, oni će te izneveriti. Sumnjam u njih, a u jednog više nego u ostale." „Kako jedan Vilovnjak može da sudi o Ljudima?", reče Turin. „Onako kako sudi svim delima, bez obzira na to ko ih je počinio", odgovori Beleg, ali ne reče ništa više i ne pomenu Androgovu zlobu, koja je većma kriva za zlo postupanje prema njemu, jer je, videvši Turinovo raspoloženje, strahovao od toga da mu ovaj neće poverovati i da će time pokvariti staro prijateljstvo, nateravši Turina da se vrati starim zlim putevima. „Kažeš da želiš da živiš slobodno, Turine, prijatelju moj", on reče. „Šta si time hteo da kažeš?" „Predvodiću sopstvene ljude i ratovaću na svoj način", odgovori Turin. „Ali barem se u nečemu moje srce promenilo: kajem se za svaki udarac sem za one zadate Neprijatelju Ljudi i Vilovnjaka. I iznad svega bih voleo da ti budeš uz mene. Ostani sa mnom!" „Ako bih ostao uz tebe, to bi značilo da se vodim ljubavlju, a ne razboritošću", reče Beleg. „Srce me upozorava da treba da se vratimo u Dorijat. Svuda drugde pred nama leži senka." „Bez obzira na to, ja neću tamo otići", reče Turin. „Avaj!" kaza Beleg. „Ali poput brižnog oca koji ispunjava sinovljevu želju uprkos svojoj sopstvenoj slutnji, predajem se tvojoj volji. Ako to zatražiš, ostaću." „To je odista dobro!", reče Turin. Onda se odjednom ućuta, kao da je i sam svestan senke, i pohrva se sa svojim ponosom koji mu ne dade da se vrati. Dugo je sedeo, razmišljajući o godinama koje ležahu za njim. Prenuvši se iznenada iz misli, on pogleda Belega i reče: „Vilin-deva koju si pomenuo, njoj dugujem mnogo za pravovremeno svedočenje, ali ipak ne mogu da je se setim. Zašto bi se ona brinula za to šta ja činim?" Onda ga Beleg čudno pogleda. „Zašto, zaista?" „Turine, da li si uvek živeo tako da su ti srce i pola uma ko zna gde? Kao dečak si se šetao šumom sa Nelas." „Mora da to beše davno", reče Turin. „Ili mi se barem sada moje detinjstvo takvim čini, i magla ga pokriva - sve osim sećanja na kuću moga oca u Dor-lominu. Zašto bih ja šetao šumom sa Vilin-devom?"

„Možda da naučiš ono čemu te je mogla naučiti", reče Beleg. „Ako ništa drugo, barem nekoliko vilovnjačkih reči za divlje cveće. Njihova imena barem nisi zaboravio. Avaj! Dete Ljudi, u Srednjoj Zemlji postoje i drugi jadi sem tvojih, i rane koju nijedno oružje nije načinilo. Zaista počinjem da mislim da Vilovnjaci i Ljudi ne treba da se sreću i mešaju." Turin ne reče ništa, već pogleda Belega u lice, kao da želi da otkrije kakva se zagonetka krije iza njegovih reči. Nelas od Dorijata ga više nikada nije videla, i njegova senka se udalji od nje. Sada se Beleg i Turin okrenuše drugim stvarima, raspravljajući o tome gde da obitavaju. „Vratimo se u Dimbar, na severne međe, kuda smo nekada zajedno hodili!", reče Beleg žudno. „Tamo smo potrebni. U poslednje vreme, Orci pronađoše put niz Taur-nu-Fuin, preko Prevoja Anaha." „Ne sećam ga se", reče Turin. „Ne, nikada nismo išli toliko daleko od granica", reče Beleg. „Ali video si vrhove Krisaigrima u daljini, a na istok od njih mračne zidove Gorgorota. Anah leži između njih, iznad visokih izvora Mindeba. Težak i opasan put, ali ipak, mnogi njime sada dolaze, a Dimbar koji je ležao u miru sada pada pod Mračnu Ruku, a Ljudi iz Bretila su u nevolji. U Dimbar te ja zovem!" „Ne, neću ići unazad u životu", reče Turin. „Niti mogu tako lako doći sada u Dimbar. Sirion leži između, bez mosta ili gaza ispod Britijaha daleko na severu. Opasno je preći ga. Osim u Dorijatu. Ali neću zaći u Dorijat i iskoristiti Tingolovo dopuštenje i oprost." „Okorelim čovekom nazvao si sebe, Turine. Zaista to i jesi, ako si pod time mislio tvrdoglav. Sada je red na mene da budem takav. Otići ću, sa tvojim dopuštenjem, čim budem mogao, i pozdraviću se sa tobom. Ako zaista želiš da imaš Jakog Luka pored sebe, onda me potraži u Dimbaru." Potom Turin ništa više ne reče. Sledećeg dana, Beleg krenu i Turin pođe sa njim na domet strele od logora, ali ne reče ništa. „Ovo je oproštaj, onda, sine Hurinov?", reče Beleg. „Ako zaista želiš da održiš svoju reč i ostaneš uz mene", odgovori Turin, „potraži me onda na Amon Rudu!" To reče, nesvestan onoga što se pred njime nalazilo. „Ako ne, onda je ovo naš poslednji pozdrav." „Možda je tako najbolje", reče Beleg i ode svojim putem. Priča se da se Beleg vratio u Menegrot, došao pred Tingola i Melijanu i ispričao im o svemu što mu se dogodilo, osim o zlom ophođenju Turinovih drugova prema njemu. Onda Tingol uzdahnu i reče: „Prihvatio sam da budem otac sinu Hurinovom, a to se ne može poništiti zbog ljubavi ili mržnje, osim ako se Hurin Hrabri sam ne vrati. Šta bi on još želeo da učinim?" Ali Melijana reče: „Sada ćeš dobiti od mene dar, Kutalione, zbog tvoje pomoći, časnosti, i zato što niko drugi nije vredniji da ga primi." I ona mu dade zalihu lembasa, putohleba Vilovnjaka, obavijenog srebrnim lišćem, a niti koje ga uvezivaše behu zapečaćene na čvorovima pečatom Kraljičinim, komadom belog voska oblikovanog u jedan cvet Telperiona; jer prema običajima Elidalije, spravljanje i poklanjanje ove hrane pripadaše samo Kraljici. „Ovaj putohleb, Beleže", ona reče, „biće ti pomoć u divljini i zimi, i takođe pomoć onima koje ti odabereš. Zato ti ovo sada predajem, da ga podeliš kako želiš, umesto mene." Melijana ničim ne pokaza veću blagonaklonost prema Turinu, no ovim darom; jer Eldari nikada ranije nisu dozvoljavali Ljudima da koriste ovaj putohleb i retko su to činili kasnije. Tada Beleg ode iz Menegrota i vrati se na severne međe gde je imao svoje logore i mnogo prijatelja. Ali kada dođe zima i rat utihnu, iznenada njegovi saborci videše da Belega nema, i on im se nikada više ne vrati.

SEDMO POGLAVLJE O Patuljku Mimu Sada se priča okreće Mimu, Sitnom Patuljku. Sitni Patuljci behu gotovo potpuno zaboravljeni pošto Mim beše poslednji. Malo se znalo o njima u danima starine. Pre mnogo vremena, Vilovnjaci Belarijanda ih nazvaše Nibin-nogrim, ali nisu ih voleli. Sitni Patuljci nisu voleli nikoga sem sebe. A ako su mrzeli i plašili se Orka, takođe su mrzeli i Eldare, a Izgnanike više od svih pošto su Noldori, kako su pričali, ukrali njihove zemlje i domove. Nargotrond behu prvi pronašli i u njemu živeli Sitni Patuljci, dugo pre nego što je Finrod Felagund došao preko Mora. Oni su potekli, neki kažu, od Patuljaka koji behu prognani u drevnim vremenima iz patuljačkih gradova na istoku. Dugo pre povratka Morgota, oni su lutali na zapad. Pošto behu malobrojni i bez gospodara, oni uvideše da je teže doći do rude metala, a njihova kovačka veština i zaliha oružja presahnu. I oni se okrenuše skrivenim životima i tako postaše unekoliko sitnije građe od svojih istočnih srodnika, hodajući pognutih ramena i to brzim, tihim korakom. Bez obzira na to, kao i svi od patuljačkog soja, oni behu daleko snažniji nego što je njihov stas odavao, i mogli su da prežive i najteže nevolje. Ali sada su konačno nestali i izumrli sa Srednje Zemlje, svi sem Mima i njegova dva sina; a Mim beše star čak i po merilima Patuljaka, star i zaboravljen. Nakon odlaska Belega (a to beše drugog leta nakon Turinovog bekstva iz Dorijata), stvari pođoše loše po odmetnike. Bilo je kiše kada joj vreme nije, a Orci su brojniji nego ranije došli sa severa i niz stari Južni Put preko Teiglina, stvarali nevolje u šumama na zapadnim granicama Dorijata. Nisu znali za bezbednost niti odmor, a četa je češće bivala lovina nego lovac. Jedne noći dok su ležali osmatrajući u tami bez vatre, Turin se osvrnu na svoj život i pomisli da bi mogao biti mnogo bolji. „Moramo pronaći neko sigurno utočište", pomislio je, „i osigurati se protiv zime i gladi. Ali nije znao kuda da pođe." Sledećeg dana, on povede svoje ljude ka jugu, dalje nego što su ikada do tada otišli od Teiglina i međa Dorijata. I nakon tri dana putovanja, oni se zaustaviše na zapadnom rubu šuma Doline Siriona. Tamo zemljište beše suvlje i ogoljenije, kako je počinjalo da se diže prema močvarama. Nedugo potom, dok je sivkasta svetlost kišnoga dana bledela, Turin i njegovi ljudi potražiše zaklon u gustišu zelenike. Pored njega beše prostor bez drveća, gde stajaše mnogo velikog kamenja, neki od njih naslonjeni jedni na druge, a drugi oboreni. Sve beše tiho, osim kapanja kiše sa listova.

Iznenada se oglasi stražar, i skočivši, oni ugledaše tri prilike, sa kapuljačama, odevene u sivo, kako se obazrivo kreću među kamenjem. Svaki od njih beše nosio veliku vreću, ali i pored njih išli su hitro. Turin im doviknu da stanu, a ljudi jurnuše na njih poput lovačkih pasa. Ali oni nastaviše svojim putem, i iako ih je Androg gađao, dvojica nestadoše u sumraku. Jedan je zaostao, jer je bio sporiji, ili je nosio veći teret; njega ubrzo uhvatiše i oboriše, i iako su ga mnoge snažne ruke držale, on se borio i ujedao poput zveri. Ali Turin priđe i prekori svoje ljude. „Šta imate tu?", reče on. „Zašto ste tako surovi? To je staro i malo. Kakvu štetu može pričiniti?" „Ujeda", reče Androg, gledajući svoju krvavu ruku. „To je Ork, ili od orčkog soja. Ubij ga!" „Ništa bolje ne zaslužuje, pošto je izneverio naša nadanja", reče drugi, koji je uzeo vreću. „Ovde nema ničega sem korenja i malog kamenja." „Ne", reče Turin, „to ima bradu. To je samo Patuljak, rekao bih. Pustite ga da ustane i govori." Tako je Mim došao u Priču o deci Hurinovoj. Jer, on se baci na kolena pred Turinovim stopalima i poče da preklinje za svoj život. „Ja sam star", reče on, „i siromašan. Samo Patuljak, kao što ti reče, ne Ork. Mim se zovem. Ne dozvoli im da me ubiju, gospodaru, bez ikakvog razloga, kao što bi Orci učinili." Tada se Turinovo srce sažali na njega, ali on reče: „Siromašno izgledaš, Mime, iako bi to bilo čudno za jednog Patuljka, ali mislim da smo mi još siromašniji: Ljudi bez doma i prijatelja. Ako ti kažem da te nećemo poštedeti samo iz sažaljenja, šta ćeš nam ponuditi za otkup?" „Ne znam šta želite, gospodaru", reče oprezno Mim. „U ovom trenutku, prilično malo!", reče Turin, gledajući oko sebe ogorčeno sa kišom u očima. „Bezbedno mesto za spavanje, izvan vlažnih šuma. Bez sumnje, ti imaš nešto tako." „Imam", reče Mim, „ali ne mogu ga dati u otkup. Previše sam star da bih živeo pod vedrim nebom." „Ne moraš da postaneš stariji", reče Androg, prišavši sa nožem u nepovređenoj ruci. „Mogu te poštedeti toga." „Gospodaru!", povika Mim silno uplašen, obgrlivši Turinova kolena. „Ako izgubim život, vi gubite sklonište pošto nećete moći da ga pronađete bez Mima. Ja ga ne mogu dati, ali ga mogu podeliti. Ima u njemu više mesta nego što je nekada bilo, toliko mnogo njih je zauvek otišlo." I poče da plače. „Život ti je pošteđen, Mime", reče Turin. „Barem dok ne stignemo do njegove jazbine", reče Androg. Ali Turin se okrenu ka njemu i reče: „Ako nas Mim dovede do svog doma bez prevare, i ako nam on bude odgovarao, onda je njegov život otkupljen, i neće ga ubiti nijedan čovek koji me prati. Kunem se." Onda Mim poljubi Turinova kolena i reče: „Mim će biti tvoj prijatelj, gospodaru. Isprva pomislih da si Vilovnjak, zbog tvog govora i glasa. Ali ako si Čovek, to je bolje. Mim ne voli Vilovnjake." „Gde se nalazi ta tvoja kuća?", upita Androg. „Mora biti zaista dobra da bih je delio sa Patuljkom. Pošto Androg ne voli Patuljke. Njegov narod nije doneo sa istoka baš dobre priče o toj rasi." „Oni su ostavili gore priče za sobom", reče Mim. „Sudi o mom domu kada ga vidiš. Ali trebaće vam svetlost na putu, vi nespretni Ljudi. Ja ću se vratiti uskoro i povesti vas." On ustade i podiže svoju vreću. „Ne, ne!", reče Androg. „Sigurno nećeš ovo dozvoliti, kapetane? Nikada više ne bismo videli ovog starog nitkova." „Pada mrak", reče Turin. „Neka nam ostavi nešto kao zalog. Da li da zadržimo tvoju vreću i njen sadržaj, Mime?"

Ali na ovo Patuljak ponovo pade na kolena veoma zabrinut. „Ako Mim ne namerava da se vrati, on se ne bi vratio zbog stare vreće pune korenja", reče on. „Vratiću se, pustite me da idem!" „Neću", reče Turin. „Ako ne želiš da se odvojiš od svoje vreće, moraš ostati sa njom. Noć ispod krošnji će možda učiniti da se ti sažališ na nas." Ali on primeti, kao i drugi, da Mim pridaje značaja vreći i njenom sadržaju više nego što se to čini na prvi pogled. Oni odvedoše starog Patuljka u svoj turobni logor, i dok je išao, mrmljao je na nekom čudnom jeziku koji im se činio grub od drevne mržnje, ali kada mu vezaše noge, on iznenada potpuno zaćuta. A oni koji su bili na straži, videše ga kako sedi tokom noći ćutljiv i nepomičan poput kamena, osim njegovih budnih očiju koje su svetlucale lutajući po tami. Pre jutra, kiša prestade i vetar zaduva kroz drveće. Zora dođe sa više svetlosti nego prethodnih dana, a svež vazduh sa juga raščisti nebo, bledo i vedro do izlaska sunca. Mim je sedeo nepomično i izgledao kao da je mrtav pošto sada teški kapci njegovih očiju behu zatvoreni a jutarnja svetlost ga pokaza sasušenog i sparušenog od starosti. Turin ustade i pogleda ga. „Sada ima dovoljno svetlosti", reče on. Tada Mim otvori oči i pokaza na užad, i kada bi oslobođen, žestoko reče: „Zapamtite ovo, budale! Nikada ne vezujte Patuljka! On vam to neće oprostiti. Ne želim da umrem, ali zbog onoga što ste učinili, srce mi je besno. Kajem se zbog svog obećanja." „Ali ja se ne kajem", reče Turin. „Odvešćeš me do svog doma. Do tada nećemo pričati o smrti. To je moja volja." On nepokolebljivo pogleda Patuljka u oči i Mim to ne mogaše da izdrži. Zaista ima malo onih koji bi mogli da se suoče sa Turinovim pogledom kada bi želeo da nametne svoju volju, ili kada bi bio gnevan. Uskoro Mim okrenu glavu i ustade. „Pratite me, gospodaru", reče on. „Dobro!" kaza Turin. „Ali sada ću dodati ovo: razumem tvoj ponos. Možda ćeš umreti, ali više nikada nećeš biti vezan." „Neću", reče Mim. „Ali pođimo sada!" I sa tim, on ih povede natrag do mesta gde su ga zarobili i pokaza ka zapadu. „To je moj dom!", reče on. „Pretpostavljam da ste ga često videli pošto je visok. Sarbhund smo ga mi nazivali pre nego što Vilovnjaci dođoše i promeniše sva imena." Oni tada videše da pokazuje ka Amon Rufu, Ćelavom brdu, čija je gola glava nadgledala divljinu mnogo liga unaokolo. „Videli smo ga, ali nikada izbliza", reče Androg. „Kakvo bezbedno skrovište može tamo postojati, ili voda, ili bilo šta drugo što nam je potrebno? Pretpostavljam da je to neka prevara. Da li se ljudi kriju na vrhu brda?" „Pogled nadaleko može biti bolji od skrivanja", reče Turin. „Amon Rud gleda nadaleko i naširoko. Dobro, Mime, poći ću da vidim šta imaš da pokažeš. Koliko će biti potrebno vremena nama, nespretnim Ljudima, da stignemo do tamo?" „Ceo ovaj dan do sumraka, ako sada pođemo", odgovori Mim. Uskoro četa krenu na zapad, a Turin je išao na čelu sa Mimom pored sebe. Kada su napustili šumu, oprezno su išli, ali cela zemlja izgledaše im pusto i tiho. Prošli su pored oborenog kamenja i počeli da se penju, jer Amon Rud stajaše na istočnom obodu visokih tresetišta koja su se uzdizala, između dolina Siriona i Naroga, a čak iznad kamenite pustopoljine, njegov vrh se uzdizao hiljadu stopa i više. Na istočnoj strani, neravno zemljište se polako uspinjalo do visokih grebena prekrivenih grupicama breza i oskoruša i drevnog bodljikavog drveća ukorenjenog u stenu. Iza, na tresetištima i na nižim padinama Amon Ruda beše raslo grmlje aiglosa, ali njegova strma siva glava beše potpuno ogoljena, osim crvenog seregona koji je pokrivao kamenje. Kako je popodne odmicalo, odmetnici su se približavali podnožju brda. Sada su dolazili sa severa pošto ih je Mim tako vodio, i svetlost sunca na zapadu obasjavala je vrh Amon Ruda, a sergon beše u punom cvatu. „Pogledajte! Eno krvi na vrhu brda", reče Androg. „Još uvek nema", kaza Turin.

Sunce je tonulo i svetlost je nestajala u useklinama. Brdo se sada uzdizalo ispred i iznad njih, i oni se zapitaše kakva je korist od vodiča do tako očevidnog cilja. Ali dok ih je Mim vodio i oni počeše da se penju uz poslednje strme padine, shvatiše da je pratio određenu stazu na osnovu nekih skrivenih znakova ili po ustaljenoj navici. Sada je putanja krivudala tamo-amo, a ako bi pogledali sa strane, videli bi da svuda oko njih behu mračne udoline i klisure, ili bi se tle pretvorilo u kamenite pustopoljine sa jamama i rupama skrivenih kupinama i trnjem. Tu bi bez vodiča možda proveli čitave dane mučeći se da pronađu put. Naposletku, oni stigoše do strmijeg ali ravnijeg zemljišta. Prošli su ispod senki drevnih stabala oskoruše i ušli u nizove visokih aiglosa: tamu ispunjenu slatkim mirisom. Onda se iznenada ispred njih nađe stenoviti zid, ravan i okomit, visok možda četrdeset stopa, ali sumrak je zatamneo nebo iznad njih, tako da nisu mogli biti sigurni u procenu. „Da li su ovo vrata tvoje kuće?", upita Turin. „Priča se da Patuljci vole kamen." On se približi Mimu, pazeći da ovaj, na kraju, ne pokuša neku prevaru. „Ne vrata kuće, već kapija dvora", kaza Mim. On tada udari nadesno duž podnožja litice, i nakon dvadeset koraka, iznenada stade. I Turin vide da je radom ruku ili vremena tu načinjena jedna pukotina tako uobličena da su se dve površine zida preklapale stvarajući između sebe otvor koji je vodio nalevo. Njegov ulaz beše prekriven dugim puzavicama ukorenjenim u naprslinu iznad, ali unutar beše strma kamenita staza koja je vodila nagore u tamu. Niz nju je kapala voda i ona beše vlažna. Jedan po jedan, oni pođoše. Na vrhu, staza je skretala desno i ponovo ka jugu, i ona ih provede kroz gustiš trnja na zelenu zaravan kroz koju je nastavljala dalje u senke. Stigli su u Mimovu kuću, Bar-en-Nibin-noeg, koju su pamtile samo najdrevnije priče Dorijata i Nargotronda, a koju nijedan Čovek nije video. Ali noć se spuštala i istok je bio obasjan zvezdama, i oni još nisu mogli da vide kog je oblika ovo čudno mesto. Amon Rud je imao krunu: veliku površinu poput strme kamene kape sa ogoljenim i ravnim vrhom. Na njenoj severnoj strani isticala se izbočina, ravna i gotovo četvrtasta, koja se nije mogla videti odozdole zato što je iza nje stajala kruna brda poput zida, a zapadno i istočno od njenih oboda obrušavahu se okomite litice. Samo sa severa, odakle su oni stigli, mogli su sa lakoćom da je dostignu oni koji su znali put. Od „kapije" je vodila staza i prolazila kroz gaj patuljastih breza koje su rasle oko bistrog jezerceta čije korito beše isklesano iz kamena. Njega je snabdevao vodom izvor koji je izbijao u podnožju zida koji beše iza, a kroz jedan žleb voda iz jezerceta se poput bele niti izlivala sa zapadnog ruba izbočine. Iza zaklona od drveća, blizu izvora, između dva visoka kamena stuba, nalazila se pećina. Nije izgledala kao išta više od plitke udubine, sa niskim neravnim lukom, ali dalje napred, ona beše produbljena i izbušena duboko u brdu sporim rukama Sitnih Patuljaka, tokom mnogih godina u kojima su tu prebivali, neometeni od Sivih Vilovnjaka iz šuma. Kroz dubok suton Mim ih povede pored jezerceta, u kojem su se sada ogledale blede zvezde među senkama brezovih grana. Na ulazu u pećinu, on se okrenu i pokloni Turinu. „Uđi, gospodaru!", reče on. „Ovo je Baren-Danved, Kuća Otkupa. Tako će se od sada zvati." „To će možda biti tako", reče Turin. „Prvo ću je pogledati." Onda on uđe unutra sa Mimom, a ostali, videvši da se ne plaši, počeše da ih slede, čak i Androg, koji je ponajviše sumnjao u Patuljka. Uskoro se nađoše u potpunoj tmini, ali Mim pljesnu rukama i pojavi se malo svetlo, došavši iza ugla. Iz prolaza u pozadini spoljnje pećine istupi još jedan Patuljak noseći malu baklju. „Ha! Promašio sam ga, kao što sam se i plašio!", reče Androg. Ali Mim poče brzo da razgovara sa drugima na njihovom grubom jeziku, i naizgled zabrinut ili razljućen onime što je čuo, on jurnu u prolaz i nestade. Sada se Androg zalagao da svi jurnu napred. „Treba mi da napadnemo prvi!", povika on. „Možda sve vrvi od njih, ali mali su." „Samo trojica, rekao bih", kaza Turin i povede ih napred, dok su iza njega odmetnici napipavali put kroz tunel dodirujući grube zidove. Mnogo puta se prolaz povijao na ovu ili onu stranu pod oštrim uglovima, ali naposletku ugledaše slabu svetlost kako sija ispred njih i oni stupiše u malu ali visoku dvoranu, slabo osvetljenu lampama koje su visile na tankim lancima iz

senki tavanice. Mim ne beše tu, ali čuli su njegov glas, i prateći ga, Turin dođe do vrata odaje koja je počinjala u zadnjem delu dvorane. Pogledavši unutra, on ugleda Mima kako kleči na podu. Pored njega je ćuteći stajao Patuljak sa bakljom, ali na kamenom ležaju pored zida ležao je još jedan. „Kime, Kime, Kime!", plakao je stari Patuljak, čupajući svoju bradu. „Nisu baš sve tvoje strele promašile", reče Turin Androgu. „Ali moglo bi se dogoditi da je ovo zao pogodak. Previše lako otpuštaš strelu, ali možda nećeš živeti dovoljno dugo da se naučiš mudrosti." Ostavivši druge, Turin tiho uđe, stade iza Mima i obrati mu se. „Šta nije u redu, gospodaru?", reče on. „Upućen sam u lečiteljske veštine. Mogu li da ti pomognem?" Mim okrenu glavu, a oči mu behu sjajne i crvene. „Ne, osim ako možeš da vratiš vreme i odsečeš okrutne ruke svojih ljudi", odgovori on. „Ovo je moj sin. Strela ga pogodi u grudi. Sad je izvan domašaja. Umro je u sunčevom zalasku. Tvoja užad su me sprečila da ga izlečim." Ponovo dugo potiskivano sažaljenje pokulja iz Turinovog srca poput vode iz kamena. „Avaj!", reče on. „Opozvao bih tu strelu kada bih mogao. Bar-en-Danved, Kuća Otkupa će se uistinu zvati. Jer, bilo da ostanemo ovde ili ne, smatraću se tvojim dužnikom, a ako ikada steknem kakvo bogatstvo, platiću ti veliki danved u zlatu za tvog sina, u znak žalosti, iako to više tvoje srce ne može razveseliti." Tada Mim ustade i dugo gledaše u Turina. „Čuo sam te", reče on. „Govoriš poput patuljačkog gospodara iz starine, i tome se divim. Sada je moje srce mirno mada ne i radosno. Zato ću platiti sopstveni otkup. Možete živeti ovde ako želite. Ali ovo ću dodati: onaj koji je odapeo tu strelu slomiće svoj luk i strele i položiće ih ispod nogu moga sina. I nikada više neće uzeti strelu niti nositi luk. Ako to učini, umreće od njih. Neka ta kletva bude na njemu." Androg se uplaši kada ču za ovu kletvu, i iako mnogo gunđaše, on slomi svoj luk i strele i položi ih pred noge mrtvog Patuljka. Ali kako je izašao iz prostorije, on zlokobno pogleda u Mima i promrmlja: „Kažu da kletva Patuljka nikada ne umire; ali i Čovekova može postići svoj cilj. Neka umre sa strelom u grlu." Te noći su legli u dvoranu i nemirno spavali zbog jadikovanja Mima i Ibuna, njegovog drugog sina. Kada je to prestalo, nisu mogli tačno da odrede, ali kada su se konačno probudili, Patuljaka nije bilo, a odaja beše zatvorena kamenom. Dan ponovo osvanu lep, a na jutarnjem suncu odmetnici se okupaše u jezercetu i pripremiše šta su imali od hrane, i dok su jeli, Mim stupi pred njih. On se nakloni Turinu. „Otišao je i sve je obavljeno", reče on. „On počiva sa svojim očevima. Sada se okrećemo životu kakav je on napustio iako su dani koji nam predstoje možda kratki. Da li vam se sviđa Mimova kuća? Da li je otkup plaćen i prihvaćen?" „Jeste", reče Turin. „Onda je sve tvoje, da urediš svoj boravak ovde kako želiš, osim jedne stvari: odaju koja je zatvorena neće otvoriti niko sem mene." „Čuli smo te", reče Turin. „Ali što se našeg života ovde tiče, sigurni smo, ili se tako čini, ali ipak su nam potrebni hrana i druge stvari. Kako ćemo odlaziti, i što je važnije, kako ćemo se vraćati?" Mim se grleno nasmeja, probudivši nespokoj u njima. „Da li strahujete da ste pratili pauka u srce mreže?", reče on. „Ne bojte se, Mim ne jede Ljude. A pauk bi se teško mogao obračunati sa trideset osa istovremeno. Vidite, vi ste naoružani, a ja sam ovde goloruk. Ne, moramo deliti, vi i ja: kuću, hranu i vatru, i možda druga dobra. Kuću ćete, pretpostavljam, čuvati i paziti da ostane tajna zbog sopstvenog dobra, čak iako ne znate put kojim se do nje dolazi ili odlazi. S vremenom ćete naučiti. Ali do tada, Mim vas mora voditi, ili Ibun, njegov sin, kada odlazite, a jedan od nas će ići kuda i vi budete išli i vraćati se kada se i vi budete vraćali - ili vas čekati na nekom mestu koje možete pronaći bez vodiča. Verujem da će to s vremenom biti sve bliže i bliže domu." Turin na ovo pristade i zahvali se Mimu, a i većina njegovih ljudi beše zadovoljna pošto je pod jutarnjim suncem sredine leta izgledalo kao lepo mesto da se u njemu boravi. Samo Androg

ne beše zadovoljan. „Što pre sami naučimo da odlazimo i vraćamo se, to bolje", reče on. „Nikada ranije nismo vodili zarobljenika sa sobom koji nam može doneti više štete nego koristi." Tog dana se odmoriše, očistiše svoje oružje i popraviše opremu, jer su imali dovoljno hrane za još dan ili dva, a Mim dodade svoju njihovoj. Pozajmio im je tri velika lonca za kuvanje i drvo za potpalu, zatim je izneo svoju vreću. „Smeće", reče on. „Nije vredno krađe, samo divlje korenje." Ali oprano korenje se ispostavi kao belo i mesnato, a kada ga skuvaše, beše ukusno, pomalo nalik na hleb, i odmetnicima se dopade pošto su dugo oskudevali u hlebu, osim kada bi mogli da ga ukradu. „Divlji Vilovnjaci ne znaju za njih, Sivi Vilovnjaci ih nisu pronašli, a oni ponosni koji dođoše preko mora previše su gordi da bi kopali", kaza Mim. „Kako se zovu?", upita Turin. Mim ga pogleda postrance. „Ime imaju samo na patuljačkom jeziku, kojem ne učimo nikoga", reče. „I ne učimo Ljude kako da ih pronađu, jer su Ljudi pohlepni i rasipni, i ne bi ništa ostavili dok sve biljke ne bi iščezle. Sada samo prolaze pored njih dok tumaraju po divljini. Ništa više nećeš saznati od mene, ali biću darežljiv sa njima dokle god govoriš pošteno i ne uhodiš ili kradeš." Onda se ponovo grleno nasmeja. „Ovo korenje je veoma vredno", reče on. „Vrednije od zlata tokom gladnih zima pošto se mogu nakupiti kao što veverica sakuplja lešnike, a mi smo već napravili zalihu od prvih koji behu sazreli. Ali vi ste budale ako mislite da se ne bih odrekao nešto korenja čak i da spasem svoj život." „Čuo sam te", reče Ulrad koji je pogledao u vreću kada Mim beše zarobljen. „A opet, nisi se hteo odvojiti od njih, a tvoje reči u meni samo izazivaju veće čuđenje." Mim se okrenu ka njemu i mrko ga pogleda. „Ti si jedna od budala koje proleće ne bi oplakivalo ako bi vas zima odnela", reče mu. „Ja dadoh reč, tako da sam bio obavezan da se vratim, voljno ili nevoljno, sa vrećom ili bez nje, a neka ljudi koji ne znaju ni za zakon ni za veru misle šta žele! Ali ne želim da me opaki na silu odvajaju od onoga što je moje, pa makar to bio i remen na cipeli. Zar misliš da ne pamtim da su tvoje ruke bile među onima koje me svezaše i tako me držale da nisam više mogao progovoriti sa svojim sinom? Kada god budem delio vama svoj zemni hleb iz svoje zalihe, ti ćeš biti izostavljen, a ako budeš jeo, to će biti zbog darežljivosti tvojih prijatelja, ne mene." Onda Mim ode, ali Ulrad, koji se uplašio njegovog besa, reče mu uza leđa: „Krupnih li reči! Ipak, stari lupež je imao i drugih stvari u svojoj vreći, sličnog oblika ali čvršće i teže. Možda u divljini postoji još stvari pored zemnog hleba koje Vilovnjaci nisu otkrili, a za koje Ljudi ne smeju znati!" „Može biti", reče Turin. „Ali ipak, Patuljak je barem nešto rekao tačno, nazvavši te budalom. Zašto moraš naglas izgovoriti ono što misliš? Tišina bi nam više dobra donela kada ti već ljubazne reči zastaju u grlu." Dan prođe u miru i niko od odmetnika ne hte da izađe odatle. Turin je dugo koračao po zelenom travnjaku na izbočini, od ruba do ruba, gledao na istok, zapad i sever, i pokušavao da otkrije koliko daleko se pruža pogled po jasnom danu. Na severu, i naizgled neobično blizu, razaznavao je zelene Šume Bretila kako se penju oko Amon Obela. Otkrio je da njegov pogled često odluta na tu stranu mada nije znao zašto, pošto njegovo srce beše sklonije severozapadu, gde mu se činilo da mnogo liga daleko može da nazre Planine Senke i granice svoje domovine. Ali predveče, Turin pogleda na zapad ka zalasku sunca dok je sunce tonulo u izmaglicu nad udaljenim obalama, a Dolina Naroga ležaše između u dubokoj senci. Tako otpoče boravak Turina, sina Hurinovog, u dvorovima Mima, u Bar-en-Danvedu, Kući Otkupa. Odmetnicima je dugo život bio ugodan. Hrana ne beše oskudna, imali su dobro skrovište, toplo i suvo, sa više nego dovoljno mesta, jer otkriše da bi se u pećine moglo smestiti još stotinu ljudi ili više, ako bi bila takva potreba. Dublje unutra beše još jedna manja dvorana. S jedne strane je imala ognjište, iznad kojeg se pružao dimnjak kroz stenu i izbijao iz lukavo skrivene pukotine na

padini. Takođe beše mnogo drugih odaja koje počinjahu od dvorana ili u hodnicima između njih, neke za življenje, neke za rad, neke kao ostave. U skladištenju Mim beše veštiji od njih, i imao je mnogo posuda i sanduka od kamena i drveta koje izgledahu veoma staro. Ali većina odaja sada beše prazna: u oružarnicama su visile sekire i drugo oružje prašnjavo i zarđalo, police i ormani behu prazni, a kovačnice nekorišćene. Sve sem jedne, male prostorije koja se odvajala od unutrašnje dvorane i imala ognjište, koje je delilo odžak sa ognjištem u dvorani. Tamo bi Mim povremeno radio, ali ne bi dozvoljavao drugima da budu sa njim, niti im je rekao za tajno stepenište koje je vodilo iz njegove kuće do ravnog vrha Amon Ruda. Androg ga pronađe, izgubivši se u pećinama u potrazi za Mimovim zalihama hrane, ali ovo otkriće on zadrža za sebe. Do kraja te godine, ne odoše više ni u jednu pljačku, a ako bi napuštali sklonište zarad lova ili sakupljanja hrane, išli bi u malim grupama. Ali dugo im beše teško da se vrate istim putem, i pored Turina još samo šestorica njegovih ljudi bili su sigurni u put. Pa ipak, i pored toga što su videli da samo vešti u takvim stvarima mogu da pronađu njihovo skrovište bez Mimove pomoći, postavljali su danonoćno stražu blizu procepa na severnom zidu. Sa juga nisu očekivali neprijatelje, niti je bilo ikakve bojazni da bi se neko sa te strane mogao uspeti na Amon Rud, ali preko dana bi uglavnom na vrhu krune bio stražar koji je mogao da vidi daleko u svim pravcima. Iako padine krune behu okomite, na vrh se moglo uspeti pošto istočno od ulaza u pećinu behu grubo isklesane stepenice koje su vodile na padine sa kojih bi se ljudi mogli bez pomoći popeti. Tako godina odmicaše bez borbe ili uzbune. Ali kako su se dani skraćivali, jezerce postade sivo i hladno, a breze gole, i velike kiše se vratiše tako da su morali provoditi više vremena u zaklonu; i mnogima se učini da bi taj život bio bolji kada ne bi morali da ga dele sa Mimom. Prečesto bi se on pojavio iz nekog senovitog kuta ili iza vrata kada bi mislili da je negde drugde, a kada bi Mim bio u blizini, razgovor bi im postao nelagodan. Počeše među sobom stalno govoriti šapatom. Pa ipak, koliko njima beše nezgodno, sa Turinom je bilo suprotno. On se sve više sprijateljivao sa starim Patuljkom i sve više slušao njegove savete. Tokom zime koja je usledila dugo bi sedeo sa Mimom, slušajući njegove pouke i priče o njegovom životu. Nikada ga Turin nije prekorio ako bi govorio loše o Eldarima. Mim je izgledao zadovoljno i zauzvrat pokaza prilično naklonosti prema Turinu. Samo njega bi ponekad puštao u svoju kovačnicu, i tamo bi tiho razgovarali. Ali jesen prođe i stegnu ljuta zima. Pre kraja godine, sneg siđe sa severa, teži i gušći nego što ga ranije behu poznavali u dolinama reka. Za to vreme, i dokle god beše rasla moć Angbanda, zime u Belerijandu postajale su sve teže. Amon Rud beše duboko zatrpan, i samo najsmeliji usudiše se da idu u tuđinu. Neki se razboleše, a sve ih je mučila glad. U mutnom sumraku jednog zimskog dana, pojavi se iznenada među njima Čovek, kako se činjaše, krupan i golem, sa belim ogrtačem i kapuljačom. Izbegao je njihove stražare i bez reči prišao njihovoj vatri. A kada ljudi poskakaše u strahu, on se nasmeja, zbaci kapuljaču, i oni videše da je to Beleg Jaki Luk. Ispod svog širokog ogrtača nosio je veliki zavežljaj u kojem je doneo ljudima mnogo korisnih stvari. Tako se Beleg vrati Turinu, priklonivši se ljubavi nasuprot razboritosti. Turinu beše veoma drago pošto se često kajaše zbog svoje tvrdoglavosti, a sada mu želja beše ispunjena bez potrebe da se ponizi ili da popusti. Ali ako Turinu beše drago, Androgu i nekima drugima iz čete nije. Njima izgledaše da između Belega i njihovog vođe postoji neki dogovor koji su od njih tajili. I Androg ih je ljubomorno posmatrao kada bi se njih dvojica dogovorili da nasamo razgovaraju. Beleg donese sa sobom Kacigu Hadorovu pošto se nadao da će ona možda podstaći Turina da razmišlja opet o nečemu višem od života u divljini kao vođa male družine. „Ovo što donosim tebi pripada", reče on Hurinu kada je izvadio kacigu. „Na severnim međama si mi je ostavio na čuvanje, ali mislim da nisi zaboravio na nju." „Gotovo da jesam", reče Turin, „ali to se neće ponovo dogoditi." I zaćuta, gledajući daleko očima svog uma, dok iznenada ne ugleda sjaj još nečega što je Beleg držao u ruci. Beše to

poklon Melijanin, ali srebrno lišće se presijavaše crveno pri svetlosti vatre, i Turin se namrgodi kada ugleda pečat. „Šta imaš tu?", reče. „Najveći poklon koji neko ko te voli može da ti da", odgovori Beleg. „Ovo je lembas in Elid, putohleb Eldara koji nijedan Čovek još nije okusio." „Šlem svojih otaca ću uzeti, iz poštovanja prema tome što si ga čuvao", reče Turin. „Ali neću primiti poklone iz Dorijata." „Onda vrati svoj mač i svoje oružje", reče Beleg. „Takođe vrati znanje i vaspitanje koje si dobio u mladosti. I pusti svoje ljude, koji su (kako kažeš) bili verni, i umri u pustinji da bi zadovoljio svoju ćud! Ali ovaj putohleb i ne beše poklon za tebe, već za mene, i ja mogu raditi sa njime šta mi je volja. Nemoj ga jesti ako ti zastaje u grlu, ali drugi će možda biti gladniji i manje gordi." Turinove oči se zacakliše, ali kako pogleda u Belegovo lice, vatra u njima zgasnu i postadoše sive, a on reče jedva čujnim glasom: „Divim ti se, prijatelju, što si odlučio da se vratiš ovakvom divljaku. Od tebe ću prihvatiti šta god mi daš, čak i prekor. Od sada ćeš me u svemu savetovati, osim oko puta u Dorijat."

OSMO POGLAVLJE Zemlja Luka i Kacige U danima koji uslediše, Beleg je činio mnogo toga za dobro Čete. One koji behu ranjeni ili bolesni negovao je, i oni brzo ozdraviše. Jer u tim danima Sivi Vilovnjaci još uvek behu uzvišen narod, i imali su velike moći, a behu dobro upućeni u život i sva živa bića. I premda posedovahu manje znanja i umeća od Izgnanika iz Valinora, imali su mnoge veštine koje su prevazilazile poimanje Ljudi. A pored toga, Beleg Strelac beše veliki među ljudima Dorijata. Bio je snažan, izdržljiv i dalekovid, i umom i okom, a kada ustreba i neustrašiv u bici. Nije se oslanjao samo na hitre strele svog dugog luka, već i na svoj veliki mač Anglahel. Mržnja u Mimovom srcu, koji je prezirao sve Vilovnjake, o čemu je već bilo reči, postajaše sve veća, i on ljubomorno posmatraše ljubav Turinovu prema Belegu. Kada zima prođe, a proleće stiže, odmetnici su imali ozbiljnijeg posla. Morgotova moć je bila u pokretu, i kao dugi prsti ruke koji pipkajući oprezno i polako traže put, prethodnice njegovih armija ispitivahu puteve ka Belerijandu. Ko sada zna namere Morgotove? Ko može i da izmeri domet njegove misli, onog koji beše Melkor, moćan među Ainurima Velike Pesme. I seđaše sad mračni gospodar na mračnom prestolu na Severu, odmeravajući u svojoj zlobi sve novosti koje do njega dopirahu, bilo od špijuna ili izdajnika, gledajući očima svog uma i razumevajući više od zamisli ciljeva svojih neprijatelja nego što čak i najmudriji od njih strahovaše, izuzev jedino Melijane Kraljice. Njoj često beše upravljena i do nje bi stizala misao Morgotova, i tu bivala osujećena... Zato on te godine usmeri zlobu svoju ka zemljama zapadno od Siriona, gde još uvek beše moći koja je mogla da mu se suprotstavi. Gondolin još uvek stajaše, ali beše skriven. Za Dorijat je znao, ali u njega još uvek nije mogao da uđe. Još dalje ležaše Nargotrond, do kojeg još nijedan od njegovih slugu ne beše pronašao put, i čije je ime njima značilo strah; tamo narod Finrodov obitavaše skrivene snage. A daleko od juga, iza belih brezovih šuma Nimbretila, od obale Arverniena do ušća Siriona, širile su se glasine o Luci Brodova. Ali do tamo nikako ne mogaše stići, dok sve ostalo ne padne. Tako se sada Orci spustiše sa severa, brojniji nego ikada. Kroz Anah dođoše i zauzeše Dimbar, a sve severne međe Dorijata behu napadnute. I spuštahu se drevnim putem koji je vodio kroz dugačku klisuru Siroria, pored ostrva gde Minas Tirit Finrodov nekada stajaše, i tako kroz zemlju između Malduina i Sirona, i dalje ispod krošnji Bretila, do Prelaza Teiglina. Odande se stari drum nastavljao u Čuvanu Ravnicu, pa onda duž podnožja visoravni koje su nadvisivale Amon Rud, spuštao se u Dolinu Naroga i konačno stigao do Nargotronda. Ali Orci još uvek nisu išli daleko putem, jer življaše sad u divljini strava što beše skrivena, a na crvenom brdu vrebale su oči na koje oni ne behu upozoreni. Turin, tog proleća, ponovo stavi Kacigu Hadorovu, i Belegu bi drago. Isprva je njihova četa brojala manje od pedeset ljudi, ali Belegova veština u šumama i hrabrost Turinova učiniše da svojim neprijateljima izgledaju kao armija. Orčki izviđači su lovljeni, njihovi logori uhođeni, a ako bi se sakupili da prođu kroz neko uzano mesto, iza stena ili iz senki drveća iskočila bi Zmajeva Kaciga i njegovi ljudi, visoki i strašni. Uskoro bi se njihove vođe prestravile samo na zvuk njegovog roga i Orci bi počeli da beže čak i pre nego što bi strela zašištala ili mač bio isukan.

Rečeno je da je Mim, kada je predao Turinu svoje skriveno prebivalište na Amon Rudu, zahtevao da onaj koji je odapeo strelu i ubio njegovog sina slomi svoj luk i strele i položi ih pred noge njegovog sina Kima; taj čovek beše Androg. Tada je veoma nevoljno Androg učinio kako je Mim zahtevao. Osim toga, Mim je obznanio da Androg više nikada ne sme uzeti luk i strele, i bacio je na njega kletvu, da ako to ipak učini, od istog oružja će ga snaći smrt. Sada se u proleće te godine Androg oglušio o Mimovu kletvu i uzeo ponovo luk u jednom prepadu iz Bar-en-Danveda; i u tom napadu njega pogodi otrovna orčka strela i donese ga na samrti u užasnim bolovima. Ali Beleg ga isceli od rane. Tada mržnja Mimova prema Belegu postade još veća, jer on na ovaj način osujeti njegovu kletvu. Ali „ugrišće ona ponovo", rekao je. Te godine je Belerijandom i nadaleko i naširoko kružio šapat, ispod drveća u šumama, preko potoka, prevoja brda, koji je govorio da su se Luk i Kaciga koji behu pali u Dimbaru uzdigli opet van svakog nadanja. Tada brojni, i Vilovnjaci i Ljudi, koji su hodili bez vođe, lišeni svog poseda ali nezastrašeni, preživeli bitke, poraze i opustošene zemlje, smognuše opet hrabrosti i pođoše da traže Dva Zapovednika, iako niko još nije znao gde beše njihova utvrda. Turin rado prihvati sve koji mu dođoše, ali po Belegovom savetu nijednog novopridošlog ne dovede u svoje skrovište na Amon Rudu (koji sada beše dobio ime Ehad i Sedrin, Logor vernih). Put do tamo behu znali samo oni iz Stare čete i niko drugi u nju ne beše primljen. Ali svuda naokolo oni načiniše druge logore i utvrde; u šumama na istoku, ili na visoravnima, u močvarama ka jugu, od Meted-edglada („Svršetka šume") južno od Prelaza Teiglina do Bar-eriba, nekoliko liga južno od Amon Ruda u nekada plodnoj zemlji između Naroga i jezeraca Siriona. Sa svih ovih mesta ljudi su mogli da vide vrh Amon Ruda i preko signala primaju vesti i naredbe. Na ovaj način, pre nego što leto beše prošlo, pratioci Turinovi postadoše velika sila i moć Angbanda bi odbijena. Vesti o ovome stigoše čak do Nargotronda i mnogi postadoše nemirni, govoreći da ako odmetnik može toliko nauditi Neprijatelju, šta bi tek Gospodar Naroga učinio. Ali Orodret, Kralj Narogotronda, ne promeni svoje naume. U svemu on je slušao Tingola, sa kojim je potajno razmenjivao glasnike, a on beše mudar velikaš, prema mudrosti onih koji prvo mišljahu na svoj narod i koliko dugo će moći da sačuvaju živote i bogatstvo od žudnje Severa. Zato on ne dozvoli nikome od svojih ljudi da ode Turinu i posla mu glasnike s porukom da štogod da učini ili namisli u svom ratu ne sme da kroči na zemlju Nargotronda, niti na tu stranu potera Orke. Ali druge pomoći osim vojske on ponudi Dvojici Zapovednika, u slučaju da im zatreba (a misli se da na ovo beše nagovoren od strane Tingola i Melijane). Tada Morgot zadrža svoju snagu, ali često je slao lažne napade da bi lakim pobedama naterao ove pobunjenike da postanu odveć samopouzdani. I tako se zaista i zbi. Zato što Turin sada nazva sve zemlje između Teiglina i zapadnih međa Dorijata Dor Kuartol i proglasi sebe njegovim gospodarem i uze novo ime Gortol, „Strašna Kaciga"; i srce mu beše bodro i ponosito. Ali sada se činjaše Belegu da je Kaciga drugačije uticala na Turina nego što se on nadaše, i pogledavši u dane koji predstoje, on postade zabrinut. Jednog dana, pred kraj leta, on i Turin sedeše sami u Ehadu odmarajući se nakon duge borbe i hoda. Turin tada kaza Belegu: „Zašto su tužan i zabrinut? Ne ide li sve dobro od kada si se meni vratio? Zar moja namera nije izašla na dobro?" „Sve je dobro, sada", reče Beleg. „Neprijatelji naši su još uvek iznenađeni i uplašeni. A dobri dani nam još predstoje - barem neko vreme." „A šta onda?", upita Turin. „Zima", reče Beleg. „I još jedna godina nakon nje za one koji dožive da je vide." „A šta onda?" „Gnev Angbanda. Opržili smo prste Crne Ruke - više nećemo. Sada se ona neće povući." „Ali nije li gnev Angbanda naša namera i radost?", reče Turin. „Šta bi ti drugo želeo da učinim?" „To odlično znaš", reče Beleg. „Ali ti mi zabrani da o tom putu govorim. Počuj me sada. Kralj ili gospodar velike vojske ima mnogo potreba. Mora imati sigurno utočište, i mora imati

bogatstvo, i mnoge druge čiji rad ne leži u ratu. Sa brojem dolazi i potreba za hranom, više hrane no što divljina može obezbediti lovcima. A tada će i tajnosti nestati. Amon Rud je dobro mesto za nekolicinu - ima oči i uši. Ali stoji usamljen i vidi se iz daljine, a nikakva velika sila nije potrebna da bi se opkolio - osim ako ga ne brani armija daleko veća no što je naša i što će ikada postati." „Pa ipak, ja ću zapovedati svojom vojskom", reče Turin, „a ako padnem, pašću. Ovde stojim na putu Morgotu, i dokle god stojim, on neće moći da koristi Južni Put." Izveštaji o Zmajevoj Kacigi u zemljama zapadno od Sirion brzo stigoše do Morgotovog uveta, i on se nasmeja, jer mu se sada ponovo otkri Turin, koji dugo beše izgubljen u senkama ispod Melijaninih koprena. Ali, ipak, on poče da se plaši da će Turin steći takvu moć da će kletva koju je na njega bacio postati isprazna, i da će on umaći kobi koja mu beše predodređena, ili će se povući u Dorijat i ponovo nestati s njegovog vidika. Zato se on nameri da uhvati Turina i nanese mu bol kao i njegovom ocu, da bi ga mučio i porobio. Beleg je istinito zborio kada reče Turinu da su samo opekli prste Crne Ruke i da se ona više neće povući. Ali Morgot sakri svoje namere i zadovolji se time da šalje najveštije izviđače. I ne prođe mnogo a Amon Rud beše okružen uhodama koje su neprimećene vrebale u divljini i nisu činile ništa protiv grupa ljudi koje su dolazile ili odlazile. Ali Mim postade svestan prisustva Orka u zemljama oko Amon Ruda, i mržnja koju imaše prema Belegu sada natera njegovo srce na zlu odluku. Jednog dana krajem godine, on reče ljudima iz Bar-en-Danveda da ide sa svojim sinom Ibunom da sakuplja korenje za svoje zimske zalihe, ali njegova prava namera beše da potraži sluge Morgotove i povede ih do Turinovog skrovišta.1 Ipak, on pokuša da nametne neke uslove Orcima koji se na to nasmejaše, ali Mim reče da greše ako misle da mogu mučenjem da izvuku nešto iz Sitnog Patuljka. Oni ga onda upitaše koji su to uslovi, i Mim saopšti svoje zahteve: da mu plate za svakog čoveka koga uhvate ili ubiju, njegovu težinu u gvožđu, ali za Turina i Belega u zlatu; da Mimova kuća, kada se otarasi Turina i njegove čete, bude njemu ostavljena, a on ostavljen neuznemiren; da Belega treba da ostave za sobom vezanog kako bi se Mim postarao za njega; i da Turina puste na slobodu. Izaslanici Morgotovi ove uslove spremno prihvatiše, ne nameravajući da ispune ni prvi ni drugi. Orčki zapovednik pomisli kako bi Belegovu sudbinu i mogli prepustiti Mimu, ali što se puštanja Turina tiče, „dovesti ga živog u Angband" behu njegova naređenja. Tako, pristavši na uslove, on je zahtevao da zadrže Ibuna kao taoca. I Mim se tada uplaši i pokuša da se izvuče iz svoje namere ili da pobegne. Ali Orci behu imali njegovog sina, tako da Mim beše prinuđen da ih odvede do Bar-en-Danveda. Tako Kuća Otkupa bi izdana. Priča se da kamena masa koja beše kruna ili kapa Amon Ruda imaše ogoljen ili ravan vrh, ali iako padine behu strme, do vrha se moglo stići stepeništem isklesanim u kamenu, koje počinjaše kô izbočine ili terase ispred ulaza u Mimovu kuću. Na vrhu behu postavljeni osmatrači, i oni su upozoravali na dolazak neprijatelja. Ali ovi neprijatelji, vođeni Mimom, dođoše do izbočine ispred vrata, i Turin i Beleg behu potisnuti do ulaza u Bar-en-Danved. Neki od ljudi koji pokušaše da se popnu uz stepenice usečene u steni behu oboreni orčkim strelama. Turin i Beleg se povukoše u pećinu i naguraše veliki kamen na tunel. U ovoj nevolji Androg im otkri skriveno stepenište koje beše vodilo do ravnog vrha Amon Ruda koje on beše pronašao kada se izgubio u pećinama, kako već beše rečeno. Tada se Turin i Beleg sa mnogim od svojih ljudi uspeše ovim stepeništem i izbiše na vrh, iznenadivši nekolicinu Orka koji već behu stigli tamo spoljnom stazom, i sateraše ih preko ivice. Neko vreme oni zadržavahu Orke koji su se peli uz stenu, ali na golom vrhu nisu imali nikakvog zaklona, i mnogi behu odozdo ustreljeni. Najhrabriji od njih beše Androg, koji pade na završetku spoljnjeg stepeništa smrtno ranjen strelom u glavu. 1

Ali postoji i jedna druga priča koja kaže da Mim nije sa namerom naišao na Orke. Zarobljavanje njega i njegovog sina i pretnja mučenjem beše to što natera Mima na izdajstvo.

Tada se Turin i Beleg sa desetoricom ljudi koja im beše preostala, povukoše na sredinu vrha, gde beše jedan uspravan stećak, i načinivši prsten oko njega, braniše se sve dok ne padoše svi sem Belega i Turina, pošto na njih Orci baciše mreže. Turin bi svezan i odnet, Beleg beše ranjen i takođe svezan, ali njega ostaviše na tlu, vezanih zglobova i članaka za gvozdene klince zabijene u stenu. Sad Orci, pronašavši skriveno stepenište, napustiše vrh i uđoše u Bar-en-Danved, koji opoganiše i opustošiše. Ne pronađoše Mima, koji se skrivao u svojim pećinama, a kada odoše iz Amon Ruda, Mim se pojavi na vrhu, i otišavši do oborenog i nepomičnog Belega, poče da likuje nad njim dok je oštrio nož. Ali Mim i Beleg ne behu jedina živa bića na kamenitoj uzvisini. Androg, iako smrtno ranjen, dopuza preko mrtvih tela do njih, i zgrabivši mač, zamahnu na Patuljka. Vrisnuvši od straha, Mim jurnu do oboda litice i nestade. On pobeže niz strmu i tešku kozju stazu koja mu beše znana. Ali Androg prikupi poslednju snagu i preseče remenje i užad koje sputavaše Belega, i tako ga oslobodi. Ali umirući, on kaza: „Moje rane su previše duboke čak i za tvoje isceliteljske veštine."

DEVETO POGLAVLJE Belegova smrt Beleg potraži Turina medu mrtvima da ga sahrani, ali ne mogaše da pronađe njegovo telo. Onda shvati da je Hurinov sin još uvek živ i da je odveden u Angband, ali on bi primoran da ostane u Bar-en-Danvedu dok mu se rane ne zaceliše. Sa malo nade, on tada pođe da pokuša da nađe trag Orka, koji i otkri blizu Prelaza Teiglina. Orci se behu razdvojili; jedni odoše duž krošnji Šume Bretil ka Gazu Britijaha, dok drugi skrenuše ka zapadu. I Belegu se učini jasnim da mora da prati ove koji pođoše najvećom brzinom ka Angbandu, zaputivši se ka Prevoju Anah. Tako on putovaše kroz Dimbar, i kroz Prevoj Anah dospe u Ered Gorgorot, Planine Užasa, pa zatim do visoravni Taur-nu-Fuin, Šume koju prekriva Noć, predeo strave i mračnih opsena, lutanja i očaja. Smrknut u toj mračnoj zemlji, dogodi se da Beleg ugleda slabo svetlo kroz drveće, i pošavši ka njemu, on pronađe Vilovnjaka, usnulog u podnožju velikog mrtvog drveta. Pored njegove glave beše lampa, sa koje je skliznuo zaslon. Tada Beleg probudi spavača, dade mu lembasa i upita ga kakva ga sudbina dovede na to užasno mesto. Vilovnjak reče da se zove Gvindor, sin Guilinov. Sa žaljenjem, Beleg gledaše u njega, jer Gvindor beše sad samo pognuta uplašena senka svog pređašnjeg izgleda i naravi, kada je u Bici Nebrojenih Suza taj isti velikaš dojahao do samih kapija Angbanda, i tamo bio zarobljen. Jer malo Noldora koje je Morgot zarobio beše pogubljeno, zbog njihove veštine u kovanju i iskopavanju metala i dragulja. I Gvindora ne ubiše, nego ga poslaše na ropski rad u rudnicima Severa. Ovi Noldori behu imali mnoge od feanorskih lampi, koje behu od kristala u delikatnim mrežama od lanca, kristala koji su večno blistali unutrašnjim plavičastim sjajem, odličnim za pronalaženje puta u tami, noći ili tunelima. Ni oni sami ne behu znali tajne ovih lampi. Mnogi od Vilovnjaka koji su kopali tako pobegoše iz tmine rudnika pošto su mogli da vide svoj put, pošto su mogli da probiju svoj put napolje. Ali Gvindor je dobio mali mač od jednog koji beše radio u kovačnicama, i dok je razbijao kamen, on iznenada napade stražare. Pobegao je, ali jedna ruka mu beše odsečena, i sada ležaše iscrpljen pod velikim borovima Taur-nu-Fuina. Od Gvindora Beleg saznade da mala četa Orka pred njim, od koje se Gvindor beše sakrio, nije vodila zarobljenika, a išla je veoma žurno: prethodnica, možda, koja nosi izveštaj u Angband. Na ove vesti, Beleg postade očajan pošto je pretpostavio da tragovi koji su pošli na zapad od Prelaza Teiglina pripadahu većoj vojsci, koja je po običaju Orka išla da pljačka po zemljama tražeći hranu i plen, i sada se možda vraća u Angband „Uzanom Zemljom", dugom klisurom Siriona, mnogo dalje na zapad. Ako ovo beše tako, njegova jedina nada je ležala, u povratku na Gaz Britijaha i odlasku na sever do Tol Siriona. Ali tek što se na ovo beše odlučio, oni začuše buku velike vojske koja se približavaše kroz šumu sa juga. I sakrivši se u krošnjama drveta, oni su posmatrali kako prolaze sluge Morgotove, krećući se polako, usporeni plenom i

zarobljenicima i okruženi vukovima. I oni ugledaše Turina okovanih ruku kako ga gone bičevima. Tada mu Beleg reče o svom poslu u Taur-nu-Fuinu i Gvindor pokuša da ga odgovori od toga, rekavši mu da se samo može pridružiti Turinu u mukama koje ga očekuju. Ali Beleg ne htede da napusti Turina, i dok je sam očajavao, probudi ponovo nadu u Gvindorovom srcu. I oni nastaviše zajedno, prateći Orke dok ne izađoše iz šume na visoke obronke koji su se spuštali u neplodne peščane ravnice Anfauglita. Tu, nadomak vrhova Tangorodrima, Orci behu napravili svoj logor u jednom golom klancu, i postaviše vučje straže oko njega. Tada oni počeše pijančiti i pirovati od svog plena, i nakon što su mučili svoje zarobljenike, većina pijano zaspa. Do tada je dan već bio prošao i postade veoma mračno. Velika oluja je stizala sa zapada i munja blesnu u daljini kada se Beleg i Gvindor prišunjaše logoru. Kada svi u logoru zaspaše, Beleg uze svoj luk i u tami ustreli četiri vuka stražara s južne strane, jednog po jednog, u tišini. Tada, uz veliki rizik, oni uđoše u logor i nađoše Turina okovanih ruku i nogu i vezanog za drvo. Svuda oko njega u drvo behu zariveni noževi koje su na njega bacali njegovi mučitelji, ali on ne beše ozleđen; i beše bez svesti zbog omamljenosti, ili beše u snu od velikog zamora. Tada Beleg i Gvindor presekoše veze sa drveta i iznese Turina iz logora. Ali on beše pretežak da bi ga daleko odneli, tako da ne odoše dalje od čestara trnovitog drveća visoko na padinama iznad logora. Tamo ga položiše na zemlju, a tada se oluja približi i munja sevnu nad Tangorodrimom. Beleg izvuče svoj mač, Anglahel, i njime preseče lance koji behu vezivali Turina, ali sudba beše tog dana jača, jer mu sečivo Eola Tamnog Vilovnjaka skliznu i ubode Turinovo stopalo. Tada se Turin iznenada probudi, pun besa i straha, i videvši da se neko naginje nad njim s golom oštricom u ruci, on skoči i glasno kriknu, verujući da su Orci ponovo došli da ga muče, i rvajući se sa njim u tami, on ote Anglahel i ubi Belega Kutaliona misleći od njega da je neprijatelj. Ali dok je stajao, otkrivši da je slobodan i spremajući se da skupo proda život u borbi protiv umišljenih neprijatelja, iznad njih blesnu silna munja, i u njenoj svetlosti pogled mu pade na Belegovo lice. Tada Turin stade kao ukočen, zanemeo, zureći u tu strašnu smrt, shvatajući šta je učinio. I tako užasno beše njegovo lice, obasjano munjama koje su sevale svud oko njih, da Gvindor pognu glavu ka tlu i ne usudi se da digne pogled. Ali sada u logoru ispod njih Orci se probudiše i zbog oluje i zbog Turinovog povika i otkriše da je Turin nestao, ali ne poslaše poteru za njim pošto su se plašili grmljavine što dolazi sa zapada, verujući da je šalju protiv njih veliki Neprijatelji sa one strane Mora. Tada se podiže vetar, i velika kiša pade, i bujice se obrušiše sa visova Taur-nu-Fuina. I mada je Gvindor pozvao Turina, upozoravajući ga da su u krajnjoj opasnosti, on ništa nije odgovorio, već je sedeo nepokretan i bez suza pored tela Belega Kutaliona, palog od njegove ruke, i skidao ropske okove sa njega. Kada jutro stiže, oluja beše prošla dalje na istok preko Lotlana, a jesenje sunce izađe toplo i sjajno. Orci su ga mrzeli skoro koliko i gromove i oni, verujući da je Turin pobegao sa tog mesta, a svi tragovi njegovog bega behu izbrisani, žurno odoše, nestrpljivi da se vrate u Angband. Daleko u daljini Gvindor ih ugleda kako odlaze preko peska Anfauglita koji se pušio. Tako se oni vratiše Morgotu praznih ruku i ostaviše sina Hurinovog, koji je sedeo na obroncima Taur-nu-Fuina izluđen i nesvestan bilo čega, noseći breme teže od njihovih okova. Onda Gvindor osvesti Turina da mu pomogne da sahrani Belega. On se diže kao neko ko hoda u snu i zajedno položiše Belega u plitak grob, a kraj njega staviše Beltronding, njegov veliki luk od crne tisovine. Ali strašni mač Anglahel Gvindor uze, govoreći da je bolje da se njime svete slugama Morgotovim nego da leži beskoristan u zemlji, i uze isto tako i lembas Melijanin da im da snage u divljini. Tako završi Beleg Jaki Luk, najiskreniji prijatelj, najveći po umeću od svih koji prebivaše u šumama Belerijanda u Starijim Danima, od ruke onog koga je najviše voleo. I taj bol se ureza u Turinovo srce i nikada ne izblede.

Ali u Vilovnjaku iz Nargotronda ponovo oživeše hrabrost i snaga, i odlazeći iz Taur-nu-Fuina, on povede i Turina. Nijednom dok su lutali zajedno dugim i žalosnim stazama Turin ne progovori. Hodali su bez ikakve želje ili cilja dok je godina bila na izmaku a zima dolazila u Severne zemlje. Ali Gvindor uvek beše uz njega da ga štiti i vodi, i tako pređoše na zapad preko Siriona i stigoše naposletku do Lepe kobile i Eitel Ivrina, vrela iz kojih je Narog isticao pod Planinama Senke. Tu se Gvindor obrati Turinu, govoreći: „Probudi se, Turine, sine Hurinov! Na Ivrinom jezeru vlada beskonačni smeh. Ono se poji iz nepresušnih vrela bistrih kao kristal, a čuva ga od skrnavljenja Ulmo, Gospodar Voda, koji stvori njegovu lepotu u drevnim danima." Tada Turin kleknu i napi se te vode. Iznenada se baci na zemlju i suze mu najzad potekoše - i bi izlečen od svog ludila. Tada on ispeva pesmu za Belega i nazva je Lair Ku Beleg, Pesma o Velikom Luku, i pevao ju je glasno ne obazirući se na opasnost. Gvindor mu predade u ruke mač Anglahel i Turin vide da je težak i snažan i da ima veliku moć. Ali sečivo mu beše crno i bez sjaja, a oštrica tupa, i Gvindor reče: „Ovo je čudan mač, i ne nalikuje nijednom kojeg videh u Srednjoj Zemlji. On žali za Belegom, baš kao i ti. Ali uteši se, jer ja se vraćam u Nargotrond, kuće Finarfinove, gde sam se rodio i živeo pre svoje nesreće. Ti ćeš poći sa mnom, izlečićeš se i snaga će ti se obnoviti." „Ko si ti?", upita Turin. „Vilovnjak Lutalica, odbegli rob, na koga je Beleg naišao i utešio ga", reče Gvindor. „Ipak, nekad bejah Gvindor, sin Guilinov, jedan od velikaša Nargotronda, dok ne odoh u Nirnait Arnoidiad, gde me zarobiše i tada postadoh sužanj u Angbandu." „Onda si ti video Hurina, sina Galdorovog, ratnika od Dor-lomina?", upita Turin. „Nisam ga video", reče Gvindor. „Ali kroz Angband kruže glasine o njemu da i dalje prkosi Morgotu, a Morgot je bacio kletvu na njega i ceo njegov rod." „U to zaista verujem", reče Turin. Tada ustadoše, i napustivši Eitel Ivrin, putovahu na jug duž obala Naroga dok ih ne uhvatiše izvidnici Vilovnjaka i odvedoše kao zarobljenike u skriveno utvrđenje. Tako Turin dođe u Nargotrond.

DESETO POGLAVLJE Turin u Nargotrondu Isprva sopstveni narod ne prepozna Gvindora, koji je otišao mlad i snažan, a zbog mučenja i teškog rada vratio se ličeći na ostarelog smrtnog Čoveka, a sada takođe beše i sakat. Ali Finduilas, kći Orodreta Kralja, poznade ga i dočeka s dobrodošlicom, jer ona ga beše volela i behu zaručeni pre Nirnaita, a Gvindor toliko silno beše zaljubljen u njenu lepotu da joj je dao ime Failivrin, što znači „odsjaj sunca na jezerima Ivrina". Tako Gvindor dođe kući, a zbog njega primiše i Turina, jer se pričalo da je Gvindor odvažan čovek i drag prijatelj Belega Kutaliona od Dorijata. Ali kada Gvindor htede da kaže njegovo ime, Turin ga zaustavi, govoreći: „Ja sam Agarvain, sin Umartov (što znači „Krvlju umrljan, sin Zle sudbe"), lovac iz šuma." Ali, iako Vilovnjaci pretpostaviše da je odabrao ova imena zato što beše ubio prijatelja (ne znajući za druge razloge), više ga nisu ispitivali. Mač Anglahel prekovaše za njega vešti kovači Nargotronda, i premda mač ostade crn, njegove oštrice su svetlele bledom vatrom. Tada Turin postade poznat u Nargotrondu kao Mormegil, „Crni Mač", zbog glasina o njegovim delima sa tim oružjem. Ali on nazva mač Gurtang, „Smrtonosno Gvožđe". Zbog njegove hrabrosti i veštine u ratu sa Grcima, Turin se nađe u milosti Orodreta i bi primljen u njegovo veće. Ali Turinu se nije dopadao način ratovanja Vilovnjaka Nargotronda, čekanje u zasedi, skrivanje i odapinjanje strela iz potaje, i on se založi da ga se manu i da upotrebe svoju snagu da napadnu sluge Neprijatelja u otvorenoj bici i poteri. Ali Gvindor neprestano govoraše protiv Turina u veću Kraljevom, govoreći da je u Angbandu nazreo moć Morgotovu i da ima misli da zna nešto o njegovim namerama. „Sitne pobede će se na kraju pokazati bezvrednim", reče on, „zato što tako Morgot saznaje gde se najodvažniji od njegovih neprijatelja nalaze i sakuplja dovoljno veliku snagu da ih uništi. Sva ujedinjena moć Vilovnjaka i Edaina beše dovoljna samo da ga zadrži i obezbedi mir tokom opsade; uistinu dugo, ali samo dok se Morgot nije odlučio da razbije opsadu; a nikada ponovo takav savez neće biti načinjen. Samo u tajnosti leži nada za preživljavanje. Dok Valari ne dođu."

„Valari!", kaza Turin. „Oni su vas napustili, a Ljude su prezreli. Kakve koristi imamo od gledanja preko beskrajnog Mora u umirući zalazak sunca na Zapadu? Postoji samo jedan Vala na koga ćemo naići, a to je Morgot; a ako ga na kraju ne uspemo nadvladati, barem ga možemo povrediti i osujetiti. Jer pobeda je pobeda, koliko god mala bila, i nije njena vrednost jedino ono što iz nje sledi. I ona sama je korisna. Skrivanje, naposletku, nije moguće: oružje je jedini zid protiv Morgota. Ako ne učinite ništa da ga zaustavite, ceo Belerijand će pasti pod senku njegovu pre nego što još mnogo leta prođe, a tada će vas jednog po jednog isterati iz vaših skrovišta. I šta tada? Žalosni ostaci bi pobegli na jug i zapad, da strahuju na obalama Mora, uhvaćeni između Morgota i Osea. Bolje je zato zadobiti vreme slave, makar ono bilo kratkog veka pošto kraj neće biti ništa gori. Ti govoriš o skrivanju i kažeš da u njemu leži jedina nada, ali da li ćete sve do poslednjeg izvidnika i uhodu uhvatiti u prepadu ili zasedi, tako da se nijedan nikada ne vrati Angbandu sa vestima iz kojih bi on saznao da živite i pogodio gde. Takođe ću vam i ovo reći: iako je vek smrtnih Ljudi mali spram Vilovnjaka, oni će ga radije provesti u boju nego u bežanju ili ropstvu. Prkos Hurina Taliona je veliko delo, i iako Morgot može ubiti počinioca, delo ne može poništiti. Čak i Gospodari Zapada će ga poštovati, a nije li tako zapisano u istoriji Arde, koju ni Morgot ni Manve ne mogu prepraviti?" „Govoriš o velikim stvarima", odgovori Gvindor, „i očevidno je da si živeo među Eldarima. Ali neka tama je na tebi ako Morgota i Manvea porediš, ili govoriš o Valarima kao o neprijateljima Vilovnjaka i Ljudi, jer Valari ništa ne preziru, a ponajmanje Decu Iluvatarovu. Niti poznaješ sve nade Eldara. Među nama postoji proročanstvo da će jednoga dana glasnik iz Srednje Zemlje stići kroz senke do Valinora, i Manve će ga saslušati, a Mandos će smekšati. Ne treba li do tada sačuvati rod Noldora, kao i Edaina? A Kirdan sada prebiva na Jugu i tamo gradi brodove, ali šta ti znaš o brodovima ili o Moru? Misliš samo na sebe i svoju slavu, i svakog od nas teraš da čini to isto. Ali moramo misliti i na druge pored sebe, jer ne mogu se svi boriti i pasti, a takve moramo sačuvati od rata i propasti dok još možemo." „Onda ih pošaljite vašim brodovima dok još ima vremena", reče Turin. „Oni ne žele da se rastanu od nas", reče Gvindor, „čak kada bi ih Kirdan i prihvatio. Moramo živeti zajedno dokle god možemo, a ne prizivati smrt." „Na sve sam to već odgovorio", odgovori Turin. „Hrabra odbrana granica i teški udarci pre nego što se neprijatelj sakupi; u tome leži najbolja nada za zajednički život. Da li ti o kojima pričaš više vole vrebače, što poput vukova love zalutale, od onog koji stavi svoj šlem i ukrašeni štit i otera neprijatelja, makar ovaj bio veći nego sva njegova vojska? Barem žene Edaina ne vole. One ne zadržaše muškarce da ne odu u Nirnait Arnoidiad." „Ali one istrpeše veće zlo nego što bi istrpele da ta bitka ne beše vođena", reče Gvindor. Ali Turin se uzdignu u naklonosti Orodreta i postade jedan od glavnih savetnika Kraljevih, koji je u svemu od njega tražio savet. U to vreme, Vilovnjaci Nargotronda se odrekoše skrivanja i načiniše veliku zalihu oružja, a po Turinovom savetu, Noldori sagradiše moćan most preko Naroga od Kapije Felagunda za brži prelaz svojih snaga pošto se rat sada beše uglavnom vodio istočno od Naroga u Čuvanoj Ravnici. Na svojim severnim međama Nargotrond sada držaše „Spornu zemlju" oko izvora Ginglita, Naroga i oboda šume Nuat. Između Neninga i Naroga ne kroči nijedan Ork, a istočno od Naroga njihovo kraljevstvo se prostiraše do Teiglina i granica Vresišta Niblin-noega. Gvindor pade u nemilost, jer snaga mu beše mala i nije više prednjačio u borbi, a često ga je morio i bol njegove osakaćene ruke. Ali Turin beše mlad i tek tada u punoj zrelosti, a beše, kada se pogleda, pravi sin Morvene Eledvene: visok, tamnokos i bledoput, sivih očiju, a lice mu beše lepše od svih smrtnih Ljudi u Starijim Danima. Govor i držanje behu mu kao od drevnog kraljevstva Dorijata, i čak i među Vilovnjacima mogao se smatrati za nekog ko je od velikih kuća Noldora. Tako hrabar beše Turin i tako nedostižan u borbi, naročito sa mačem i štitom, da Vilovnjaci verovahu da ne može biti ubijen, osim zlehudom srećom ili zlom strelom izdaleka. Zato mu dadoše patuljački oklop da ga štiti, a u sumornom raspoloženju on u oružarnicama

pronađe i jednu patuljačku masku, svu pozlaćenu, koju je stavljao pre bitke. Neprijatelji su bežali pred njegovim licem. Sada kada beše po njegovoj volji, i sve beše dobro, i mogaše da radi ono što mu je godilo i da bude poštovan zbog toga, prema svima beše ljubazan i manje zlovoljan nego ranije, gotovo svi ga zavoleše. Mnogi ga prozvaše Adanedel, Vilin-čovek. Ali najviše od svih, srce Finduilas, kćeri Orodretove, ustreptalo bi kad god bi joj prišao ili bio u dvorani. Ona beše plavokosa, kao i svi iz kuće Finarfinove, i Turin poče da uživa u njenom društvu i pogledu na nju, jer ga ona podsećaše na njegov rod i žene u Dor-lominu, iz kuće njegovog oca. Isprva je beše sretao samo kada je Gvindor bio u blizini, ali nakon nekog vremena, ona ga poče tražiti, tako da su se katkad nasamo sretali iako to izgledaše slučajno. Tada bi ga ispitivala o Edainima, koje retko i malo viđaše, i o njegovoj zemlji i porodici. Turin joj beše otvoreno govorio o ovim stvarima iako nije imenovao zemlju u kojoj beše rođen, niti ikoga od svoje porodice. I jednom prilikom, on joj kaza: „Imao sam sestru, Lalait, barem sam je ja tako zvao, a ti me na nju podsećaš. Ali Lalait beše dete, žuti cvet među zelenom travom proleća, i da je živela, sada bi možda potamnela od žalosti. Ali ti si poput kraljice i nalik zlatnom drvetu. Voleo bih da imam tako lepu sestru " „Ali i ti si veoma nalik na kralja", reče ona, „čak poput velikaša naroda Fingolfinovog. Volela bih da imam brata tako hrabrog. I ne mislim da je Agarvain tvoje ime, niti ti odgovara, Adanedele. Zvaću te Turin, 'Tajna'." Na ovo se Turin trgnu, ali reče: „To nije moje ime, i ja nisam kralj, jer naši kraljevi su Eldari, što ja nisam." Sada Turin primeti da se Gvindorovo prijateljstvo prema njemu ohladilo. I on se takođe čudiše pošto isprva jad i užas Angbanda počeše nestajati iz njega, a sada izgledaše da tone natrag u zabrinutost i tugu. I - kako je mislio - može biti da žali zbog toga što sam se protivio njegovim savetima i pobedio. Sada bih voleo da se to nije zbilo. Jer on voljaše Gvindora kao vodiča i iscelitelja i beše pun sažaljenja prema njemu. Ali u tim danima i sjaj Finduilas se takođe pomrači, njeni koraci postadoše spori, a lice tužno, i ona postade slaba i ispijena. I Turin uvidevši ovo, pretpostavi da su reči Gvindorove usadile u nju strah od onoga što se može zbiti. Ali njeno srce beše rastrzano. Jer ona je poštovala Gvindora i sažaljevala ga, i nije želela da doda još jednu suzu njegovim patnjama, ali protiv svoje volje njena ljubav prema Turinu beše sve veća iz dana u dan i ona pomisli na Berena i Lutijenu. Ali Turin ne beše poput Berena! Nije je prezirao i beše mu prijatno u njenom društvu, ali ipak ona znade da to nije ljubav kakvu je ona priželjkivala. Njen um i srce behu negde drugde, pored reka u prolećima davno prohujalim. Onda se Turin obrati Finuilas i kaza: „Ne dozvoli da na tebe utiču reči Gvindorove. On beše propatio u tmini Angbanda, a nekome tako hrabrom teško pada što je obogaljen i primoran da bude u pozadini. Potrebna mu je sva uteha i još vremena da se zaleči." „Dobro to znam", reče ona. „Ali mi ćemo to za njega osvojiti!", reče Turin. „Nargotrond će opstati! Nikada ponovo neće Morgot Strašljivi izaći iz Angbanda, i on se mora potpuno osloniti na svoje sluge. Tako kaže Melijana od Dorijata. Oni su prsti njegovih ruku, a mi ćemo po njima udariti i odseći ih, sve dok ne uvuče svoje kandže. Nargotrond će opstati!" „Možda", kaza ona. „Opstaće, ako ti uspeš u tome. Ali pazi se, Turine, moje srce je zabrinuto svaki put kada odeš u boj, da Nargotrond ne ostane bez tebe." Nakon toga, Turin potraži Gvindora i kaza mu: „Gvindore, dragi prijatelju, ti ponovo padaš u tugu, ne čini to! Jer tvoje će isceljenje doći u domovima tvog roda i pod svetlošću Finduilas." Tada se Gvindor zagleda u Turina, ali ne reče ništa, a lice mu se namrgodi. „Zašto me tako gledaš?", upita Turin. „Često me tvoje oči u poslednje vreme čudno posmatraju. Kako sam te naljutio? Usprotivio sam se tvojim savetima, ali čovek mora pričati onako kako vidi i ne sme zbog ličnog razloga skrivati istinu u koju veruje. Voleo bih da mislimo jednako pošto je dug moj prema tebi veliki i neću ga zaboraviti."

„Nećeš li?", reče Gvindor. „Pa, ipak, tvoja dela i tvoji saveti promeniše moj dom i moj rod. Tvoja senka leži na njima. Zašto bi bilo drago meni koji sam sve zbog tebe izgubio?" Turin ne shvati ove reči, ali pretpostavio je da mu Gvindor zamera što je zauzeo njegovo mesto u Kraljevoj naklonosti i veću. Ali Gvindor, kada Turin ode, seđaše sam sa mračnim mislima i on prokle Morgota koji može svojim jadima progoniti neprijatelje, gde god da oni pobegnu. „I sada konačno", reče on, „verujem glasinama u Angbandu da Morgot prokle Hurina i sav njegov rod." I otišavši do Finduilas, on joj kaza: „Tuga i sumnja su u tebi, i previše mi sada nedostaješ, i počinjem da mislim da me izbegavaš. Pošto mi nisi rekla razlog, moram da pogodim. Kćeri kuće Finarfinove, neka ne bude nikakve gorčine među nama, jer iako je Morgot upropastio moj život, i dalje te volim. Ali idi kuda te ljubav vodi pošto sam ja nepodesan da se tobom oženim, a ni moje veštine ni savet se više nimalo ne poštuju." Tada Finduilas zaplaka. „Nemoj još plakati!", reče Gvindor. „Već pazi da za tako nešto nemaš povoda. Ne priliči Starijoj Deci Iluvatarovoj da se venčavaju sa Mlađom, niti je to mudro, jer oni su kratkovečni i brzo kopne, ostavljajući nas u udovištu dok je sveta i veka. A ni sudbina to neće dopustiti, osim jedanput-dvaput, zarad nekog uzvišenog sudbinskog cilja koji mi ne poimamo. „A ovaj čovek nije Beren, čak iako je jednako naočit i hrabar. Kob leži na njemu, mračna kob. Ne potpadaj pod nju! A ako to učiniš, tvoja ljubav će te izneveriti i odvesti u bol i smrt. Jer, čuj me! Iako je on odista agarvain, sin umartov, njegovo pravo ime je Turin, sin Hurinov, koga Morgot drži u Angbandu i čiji rod je prokleo. Ne sumnjaj u moć Morgota Bauglira! Zar se ona ne vidi po meni?" Tada Finduilas ustade i zaista izgledaše poput kraljice. „Pogled ti je zamućen, Gvindore", reče ona. „Ne vidiš i ne razumeš šta se ovde zbilo. Moram li se sada dvostruko posramiti da bih ti otkrila istinu? Jer ja te volim, Gvindore, i sramota me je što te ne volim još više, jer me je zarobila daleko veća ljubav od koje ne mogu pobeći. Nisam je tražila, i dugo sam je odgurivala u stranu. Ali ako ja imam sažaljenja prema tvojim bolima, imaj i ti prema mojim. Turin me ne voli, niti će me voleti." „Ovo govoriš", reče Gvindor, „ne bi li sklonila krivicu sa onoga koga voliš. Zašto te onda on traži, i sedi dugo sa tobom, i svaki put odlazi srećan." „Zato što je i njemu potrebna uteha", reče Finduilas, „a lišen je svoje porodice. Vi obojica imate svoje potrebe. Ali šta je sa Finduilas? Nije dovoljno što ti moram priznati da sam nevoljena, već ti moraš reći da to kažem zarad obmane?" „Ne, ženu ne obmane lako takva stvar", reče Gvindor. „Niti ćeš pronaći mnoge koji će poreći da su voljeni ako je to tačno." „Ako je neko od nas neveran, to sam ja, ali ne voljno. Ali šta je sa tvojom kobi i glasinama iz Angbanda? Šta je sa smrću i uništenjem? Adanedel je moćan u priči sveta i njegova veličina će još dosegnuti Morgota u nekom danu koji će doći." „On je gord", reče Gvindor. „Ali takođe je milostiv", odvrati Finduilas. „Još nije potpuno svestan, ali, ipak, sažaljenje još može da pogodi njegovo srce i on to nikada neće poreći. Sažaljenje je možda jedino što će ikada u njega ući. Ali on me ne sažaljeva. On me poštuje, kao da sam i njegova majka i kraljica." Možda Finduilas govoraše iskreno, posmatrajući oštrim očima Eldara. I sada Turin, ne znajući šta se dogodilo između Gvindora i Finduilas, postade sve nežniji prema njoj, kako ona izgledaše sve tužnije. Ali jednom prilikom Finduilas mu reče: „Turine Adanedele, zašto skrivaš svoje ime od mene? Da sam znala ko si, ne bih te manje poštovala, već bih bolje razumela tvoj bol." „Kako to misliš?", reče on. „Za koga me smatraš?" „Za Turina, sina Hurina Taliona, zapovednika Severa."

Sada, kada Turin saznade od Finduilas šta se dogodilo, rasrdi se i reče Gvindoru: „Drag si mi, jer si me spasao i čuvao. Ali sada mi ti učini zlo, prijatelju, što odade moje pravo ime i što time prizivaš na mene moju kob od koje bih bio skriven." Ali Gvindor odgovori: „Kob leži u tebi samom, a ne u tvom imenu." U to vreme olakšanja i nade, kada zbog dela Mormegila moć Morgotova beše zaustavljena zapadno od Siriona, i sve šume znadoše za mir, Morvena najzad pobeže iz Dor-lomina sa Nienorom, svojom ćerkom, i odvaži se na dug put do Tingolovih dvora. Tu je sačeka nova žalost, jer otkri da je Turin otišao, a u Dorijat ne behu stigle nikakve vesti od kada je Zmajeva Kaciga nestala iz zemalja zapadno od Siriona. Ali Morvena ostade u Dorijatu sa Nienorom kao gost Tingola i Melijane, koji se ophodiše prema njima sa svim poštovanjem.

POGLAVLJE JEDANAEST Pad Nargotronda Kada proteče pet godina od Turinovog dolaska u Nargotrond, u proleće te godine dođoše dva Vilovnjaka, po imenu Gelmir i Arminas, od naroda Finarfinovog, i rekoše da donose vesti Gospodaru Nargotronda. Turin sada zapovedaše svim snagama Nargotronda i vladaše svim pitanjima rata, i zaista on postade gord i neumoljiv. Naređivao bi sve stvari kako je želeo ili mislio da treba. Oni behu dovedeni pred Turina, ali Gelmir reče: „Sa Orodretom, Finarfinovim sinom, jedino ćemo govoriti." Kada Orodret dođe, Gelmir mu kaza: „Gospodaru, mi smo od Androgovog naroda i od Nirnaita lutasmo nadaleko, ali u poslednje vreme živesmo među Kirdanovim sledbenicima kod Ušća Siriona. I jedan dan, on nas pozva i naloži nam da dođemo k tebi, jer se sam Ulmo, Gospodar Voda, pojavio pred njim i upozorio ga na veliku opasnost koja se sprema Nargotrondu." Ali Orodret beše oprezan i odgovori: „Zašto ste onda ovamo došli sa Severa? Ili ste možda imali i drugih poruka?" Tada Arminas reče: „Da, gospodaru. Još od Nirnaita tragam za Skrivenim Kraljevstvom Turgonovim, i ne pronađoh ga, a u ovoj potrazi sada se bojim da previše odložismo donošenje poruke ovamo. Jer Kirdan nas posla brodom duž obale, zbog tajnosti i brzine, i mi se iskrcasmo u Drengistu. Ali među primorskim narodom behu neki koji dođoše na Sever prethodnih godina kao glasnici od Turgona, i meni se po njihovom opreznom govoru učini da Turgon možda još uvek prebiva na Severu, a ne na Jugu, kao što većina veruje. Ali ne pronađosmo nikakvog znaka niti glasine o onome što smo tražili." „Zašto tražite Turgona?", reče Orodret. „Zato što je rečeno da će se protiv Morgota njegovo kraljevstvo najduže održati", odgovori Arminas. A ove reči izgledaše Orodretu kao loše znamenje, i on se naljuti. „Onda se ne zadržavajte u Nargotrondu", kaza on, „jer ovde nećete čuti novosti o Turgonu. A meni ne trebaju oni koji će da me uče da je Nargotrond u opasnosti." „Ne žestite se, gospodaru", reče Gelmir, „što na tvoja pitanja odgovaramo istinom. A naše lutanje od pravog puta ne beše zaludno, jer mi bejasmo otišli dalje od dometa tvojih najisturenijih izviđača, proputovasmo Dor-lomin i sve zemlje ispod strehe Ered Vetrina, i istražismo Prelaz Siriona, uhodeći puteve Neprijatelja. U tim krajevima je veliko okupljanje Orka i zlih stvorenja, a vojska se prikuplja oko Sauronovog Ostrva."

„Znam za to", reče Turin. „Vaše vesti su bajate. Ako je Kirdanova poruka imala ikakvu svrhu, trebalo je ranije da dođete." „Gospodaru, barem saslušaj sada našu poruku", reče Gelmir Orodretu. „Čuj reči Gospodara Voda! Ovako on govoraše Kirdanu: 'Zlo sa Severa je okaljalo izvore Siriona i moja moć se povlači iz prstiju rukavaca tekućih voda. Ali gore će tek doći. Kaži zato Gospodaru Nargotronda: Zatvori sve kapije i ne idi u tuđinu. Baci kamenje svoje gordosti u bučnu reku, da prikradajuće zlo ne bi pronašlo kapiju.'" Ove reči izgledaše mračne Orodretu, i on se kao i uvek obrati Turinu za savet. Ali Turin ne imaše poverenja u glasnike i zato prezrivo reče: „Šta Kirdan zna o ratovima nas koji obitavamo tako blizu Neprijatelja? Neka se pomorac stara o svojim brodovima! Ali ako bi nam uistinu Gospodar Voda poslao savet, neka govori jasnije. U suprotnom, onom iskusnom u ratu izgledaće bolje u našem slučaju da okupimo svoje snage i odvažno pođemo u susret našim neprijateljima pre nego što priđu previše blizu." Tada se Gelmir pokloni pred Orodretom i reče: „Govorio sam kako mi beše naloženo, gospodaru", i okrenu se. Ali Arminas kaza Turinu: „Da li si ti zaista od Kuće Hadora, kao što ja načuh?" „Ovde se zovem Agarvain, Crni Mač Nargotronda", odgovori Turin. „Izgleda da se vi mnogo bavite opreznim govorom, prijatelju Arminase. I dobro je što je Turgonova tajna skrivena od vas zato što bi se za nju ubrzo znalo u Angbandu. Čovekovo ime je samo njegovo, a ako bi sin Hurinov saznao da si ga odao kada je želeo da bude skriven, onda neka te Morgot zarobi i spali ti jezik." Arminas bi užasnut Turinovim mračnim gnevom, ali Gelmir reče: „Mi ga nećemo odati, Agarvaine. Zar nismo u veću iza zatvorenih vrata, gde razgovor može biti otvoreniji? I Arminas te je, verujem, pitao, jer je poznato svima koji žive pored Mora da Ulmo veoma voli Kuću Hador, i neki kažu da su Hurin i Huor, njegov brat, jednom došli u Skriveno Kraljevstvo." „Ako to beše tako, onda on o tome nikome nije pričao, ni velikome ni malome, a ponajmanje svome sinu koji beše dete", odgovori Turin. „Zato ne verujem da me Arminas ovo beše upitao da bi saznao išta o Turgonu. Ne verujem glasnicima koji su pakosni." „Zadrži svoje nepoverenje!", reče ljutito Arminas. „Gelmar greši. Upitao sam zato što sam posumnjao u ono što se ovde veruje pošto ti odista ne ličiš na rod Hadorov, kako god da se zoveš." „A šta vi znate o njima?", reče Turin. „Video sam Hurina", reče Arminas, „i njegove očeve pre njega. A u pustošima Dor-lomina sretoh Tuora, sina Huorovog, brata Hurinovog, i on beše poput svojih otaca, kao što ti nisi." „To može biti tačno", reče Hurin, „iako o Tuoru ne čuh ništa pre ovoga sada. Ali ako je moja glava tamna, a ne zlatna, toga me nije sramota. Jer ja nisam prvi sin koji liči na svoju majku, i ja potekoh od Morvene Eledvene od Kuće Beora i rođake Berena Kamlosta." „Nisam govorio o razlici između crnog i zlatnog", reče Arminas. „Već se drugi od Kuće Hadora drugačije ponašaju, a Tuor je jedan od njih. Jer oni su učtivi i slušaju valjane savete, živeći u strahopoštovanju prema Gospodarima Zapada. Ali ti, izgleda, slušaš samo svoju mudrost i svoj mač, i govoriš nadmeno. Tako ti kažem, Agarvaine Mormegile, ako tako činiš, drugačija će biti tvoja sudba nego kakvoj se neko od Kuća Hadora i Beora mogao nadati." „Drugačija ona oduvek i beše", odgovori Turin. „A ako, kako se čini, moram trpeti mržnju Morgotovu zbog junaštva mog oca, treba li takođe i da podnosim podsmevanja i zloslutnosti nekoga ko je pobegao od rata iako tvrdi da je srodnik kraljeva? Vrati se nazad na svoje bezbedne obale Mora!" Tada Gelmir i Arminas odoše na jug, ali uprkos Turinovom podrugivanju, oni su bili radi da sačekaju bitku sa svojim rodom i behu otišli samo zato što im je Kirdan po Ulmovom naređenju naložio da mu donesu vesti o Nargotrondu i prijemu njihove poruke tamo. I Orodret beše veoma zabrinut zbog reči glasnika, ali baš zbog toga još turobnije postade raspoloženje Turinovo i on nikako ne htede da posluša njihove savete, a ponajmanje da dopusti da se sruši veliki most. Jer barem toliko od Ulmovih reči beše jasno.

Uskoro nakon odlaska glasnika, pogibe Handir, Gospodar Bretila, jer Orci provališe u njegovu zemlju, želeći da obezbede Prelaze Teiglina zbog daljeg napredovanja. Halandir im pruži otpor, ali Ljudi Bretila behu potučeni i saterani u svoje šume. Orci ih nisu progonili zato što njihov cilj tada beše ispunjen, a oni nastaviše da skupljaju snagu u Prelazu Siriona. U jesen te godine, dočekavši svoj trenutak, Morgot uputi na ljude Naroga ogromnu vojsku koju je dugo pripremao, a Glaurung, Otac Zmajeva, pređe preko Anfauglita i dođe odande u severne doline Siriona i tu počini užasna zla. Pod senkama Ered Vetrina, predvodeći silnu vojsku Orka koja ga beše pratila, on oskrnavi Eitel Ivrin i otuda pređe u kraljevstvo Nargotronda, sprživši Talat Dirnen, Čuvanu Ravnicu, između Naroga i Teiglina. Tada izađoše ratnici Nargotronda. Visok i strašan tog dana izgledao je Turin i srca vojnika se ohrabriše dok su ga gledali kako jaše sa desne strane Orodreta. Ali Morgotova vojska beše daleko veća nego što bilo koji izviđači behu dojavili, i niko sem Turina zaštićenog patuljačkom maskom ne mogaše da se odupre nastupanju Glaurunga. Vilovnjaci behu potisnuti i poraženi na polju Tumhalad, i tada sav ponos vojske Nargotronda iščeznu. Orodreta Kralja ubiše u prvim redovima bitke, a Gvindor, sin Guilinov, beše smrtno ranjen. Ali Turin mu stignu u pomoć i svi se pred njim razbežaše. On odnese Gvindora sa bojišta i, umakavši u šumu, položi ga na travu. Tada Gvindor reče Turinu: „Neka ovo što učini izravna tvoj dug! Ali zlosrećan beše moj postupak, a tvoj uzaludan, jer telo mi je tako ozleđeno da se ne može izlečiti, i ja moram da napustim Srednju Zemlju. I mada te volim, sine Hurinov, proklinjem dan kada te oteh od Orka. Da ne beše tvoje hrabrosti i gordosti, ja bih još uživao u ljubavi i životu, a Nargotrond bi odolevao barem još neko vreme. Sad, ako me voliš, ostavi me! Pohitaj u Nargotrond i spasi Finduilas. A na kraju ti ovo kažem: jedino ona stoji između tebe i tvoje kobi. Ako je izneveriš, kob će te sigurno stići. Zbogom!" Onda Turin požuri natrag u Nargotrond, sakupivši one pobegle koje je sretao na putu. Lišće je padalo sa drveća od silnog vetra dok su prolazili, jer se jesen pretvarala u strašnu zimu. Ali Glaurung i njegova vojska Orka stigoše tamo pre njega, zbog njegovog spašavanja Gvindora, i naiđoše iznenada, pre nego što oni koji behu ostavljeni na straži saznadoše šta se dogodilo na polju Tumhalad. U tom danu, most koji je Turin hteo da sagradi preko Naroga pokaza se kao zlo, jer bio je veliki i moćno sazidan i nije mogao brzo da bude razoren. I neprijatelj lako pređe preko reke, Glaurung nalete punom vatrom na Kapiju Felagunda, sruši je i prođe kroz nju. I upravo kada Turin dođe, užasno razaranje Nargotronda beše gotovo završeno. Orci behu pobili ili oterali sve što je preostalo od vojske, i baš tada su pljačkali velike dvorane i odaje, otimajući i uništavajući sve na šta su nailazili, ali one od žena i deva koje ne behu spaljene ili posečene oni sakupiše i sateraše na zaravan ispred Kapije, kao sužnjeve koje će odvesti u Angband. Na ovakav slom i nesreću naiđe Turin i niko nije mogao da mu se suprotstavi, ili nije smeo, mada je obarao sve pred sobom, prešao preko mosta i prokrčio mačem put ka zarobljenicama. I sada je stajao sam, jer ona nekolicina koja ga je sledila beše pobegla. A u tom trenutku, Glaurung izađe iz razvaljenih Kapija Felagunda i leže iza njih, između Turina i mosta. Tada on iznenada progovori, zlim duhom što beše u njemu, i reče: „Zdravo, sine Hurinov. U dobar čas se sretosmo." Tada se Turin hitro okrete i pođe ka njemu, a u očima mu beše vatra, dok su oštrice Gurtanga gorele plamenom. Ali Glaurung obuzda svoj plameni dah, razrogači svoje zmijolike oči i upilji se u Turina. Bez ikakvog straha, Turin je gledao u njih dok je podizao mač, i namah pade pod strahovitu čin zmaja, i stajaše nepomično kao okamenjen. Tako su dugo stajali nepomični, tihi pred velikim Kapijama Felagunda. Onda Glaurung ponovo progovori, rugajući se Turinu: „Zli oduvek behu svi tvoji putevi, sine Hurinov", reče on. „Nezahvalno posvojče, odmetnik, ubica svog prijatelja, kradljivac ljubavi, uzurpator Nargotronda, bezumno hrabri zapovednik i begunac od svog naroda. Kao sužnji, tvoja majka i sestra žive u Dor-lominu, u bedi i nemaštini. Ti si opremljen kao princ, a one idu u ritama. I one žude za tobom, ali ti za to ne

haješ. Drago će biti tvom ocu kada sazna da ima takvog sina, kao što i hoće saznati." A Turin omađijan, sasluša njegove reči i vide sebe kao u ogledalu izobličenom zlobom, i zgrozi se nad onim što je video. I dok oči Glaurungove još držaše njegov um u mukama, a on se ne mogaše pomeriti, na Zmajev znak Orci poteraše zarobljenice, prođoše pored Turina i pređoše most. A među njima beše Finduilas, i ona prolazeći ispruži ruke ka Turinu, dozivajući ga. Ali tek kada njeni povici i kuknjava ostalih zarobljenica nestadoše na severnom putu, Glaurung oslobodi Turina i on više ne mogaše zatvoriti uši pred tim glasom koji ga je od tada proganjao. Tada iznenada Glaurung odvrati pogled i sačeka, a Turin se lagano pokrenu, kao da se budi iz jezivog sna. Onda, pribravši se, sa krikom se baci na Zmaja. Ali Glaurung se nasmeja, rekavši: „Ako ti je želja da pogineš, drage volje ću te ubiti. Ali od male će to pomoći biti Morveni i Nienori. Nimalo nisi hajao za krike Vilin-žene. Hoćeš li se isto tako oglušiti i na vezu sa svojom krvlju?" Ali Turin, ponovo potegnuvši mač, zamahnu ka Zmajevim očima, a Glaurung se hitro povuče unazad uvijajući se, zatim se nadvi nad njim i kaza: „Ne! Barem si hrabar. Daleko hrabriji od svih koje sretoh. A lažu oni koji kažu da mi ne poštujemo odvažnost naših neprijatelja. Uveri se sada! Nudim ti slobodu. Idi svome rodu, ako možeš. Odlazi! Ako preostane ma koji Vilovnjak ili Čovek da izatka priču o ovim danima, sigurno će te sa prezirom pominjati ako odbiješ ovaj dar." Tada Turin, još uvek ošamućen Zmajevim očima, kao da ima posla sa protivnikom koji zna za milost, poverova rečima Glaurungovim, i okrenuvši se nazad, pojuri preko mosta. A dok je odlazio, Glaurung prozbori iza njega zlobnim glasom: „Pohitaj sada, sine Hurinov, u Dor-lomin! Inače će možda Orci ponovo stići pre tebe. A ako se zadržiš zbog Finduilas, onda nikada nećeš više videti Morvenu i Nienoru, i one će te proklinjati." I Turin krenu putem na sever i Glaurung se ponovo nasmeja pošto beše ispunio nalog svog Gospodara. Tada se on okrenu sopstvenom zadovoljstvu, bljunu vatru i sagore sve oko sebe. A sve Orke koji behu zauzeti pljačkom on satre i otera, i uskrati im plen, čak i najmanju vrednu stvar. Potom sruši most i baci ga u zapenušali Narog. Obezbedivši se tako, on sakupi sve blago i bogatstvo Felagundovo i zgrnu ih na gomilu, leže na njih u najdubljoj dvorani i počinu neko vreme. A Turin je hitao putevima ka severu, kroz sada opustele predele između Naroga i Teiglina. Opaka Zima se spusti njemu u susret, jer te godine sneg pade pre nego što jesen prođe, a proleće stiže kasno i beše hladno. I dok je išao, neprestano mu se činjaše da čuje krike Finduilasine, kako dozivaju njegovo ime po šumama i brdima, i silna beše njegova patnja. Ali pošto mu srce beše uzavrelo od laži Glaurungovih, i pošto je stalno u svojim mislima gledao kako Orci spaljuju kuću Hurinovu ili stavljaju Morvenu i Nienoru na muke, on nastavi istim putem, nijednom ne skrenuvši sa njega.

DVANAESTO POGLAVLJE Turinov povratak u Dor-lomin Najzad iscrpljen žurbom i dugim putovanjem (jer četrdeset liga i više on proputova bez odmora), on stiže sa prvim zimskim ledom do jezeraca Ivrina, gde nekada beše izlečen. Ali one behu sada samo smrznute baruštine i on više ne mogaše iz njih da pije. Tako on stiže do prevoja koji su vodili u Dor-lomina. Teški sneg dođe sa severa i putevi behu opasni i zaleđeni. Premda dvadeset tri godine behu prošle od kada je hodao tom stazom, ona mu beše urezana u srcu. Toliko velika beše tuga koju je osećao pri svakom koraku kojim se udaljavao od Morvene. Tako se on, napokon, vrati u zemlju svoga detinjstva. Ona beše pusta i gola, a naroda beše malo i oni behu prosti, a govorili su grubim jezikom Istočnjaka, jer stari jezik postade jezik sužnjeva i neprijatelja. Stoga je Turin išao oprezno, sa kapuljačom na glavi i ćuteći, i on konačno stiže do kuće koju je tražio. Ona beše prazna i mračna i niko nije živeo ni blizu nje, jer Morvena beše otišla, a Broda Došljak (onaj koji je na silu uzeo Airinu, Hurinovu rođaku, za ženu) beše opljačkao kuću i odneo sva dobra i sluge koje joj behu ostale. Brodina kuća nalazila se najbliže staroj kući Hurinovoj, i do nje stiže Turin, iscrpljen od puta i tuge, i zamoli za zaklon. I bi mu dopušteno pošto tamo Airina beše još uvek održavala dobre običaje iz starine. Dadoše mu da sedne pored vatre sa slugama i još nekoliko lutalica jednako smrknutih i iscrpljenih kao što je i on bio, i on zapita za novosti iz te zemlje. Na to se svi ućutaše, a neki se odmakoše, gledajući postrance u stranca. Ali jedan stari skitnica sa štakom reče: „Ako već moraš da govoriš starim jezikom, gospodaru, govori tiše i ne pitaj za novosti. Ili želiš biti pretučen poput lopova, ili obešen kao uhoda? Jer, sudeći po tvom izgledu, ti bi mogao biti i jedno i drugo. A izgledaš", reče on, približivši se Turinu i rekavši mu tiho na uvo, „kao jedan od dobrog naroda iz starine koji dođe sa Hadorom u zlatnim danima pre nego što se pojaviše glave sa vučjim krznom. Neki ovde su od istog tog roda mada su pretvoreni u prosjake i sužnje, a da nije Airine, ne bi imali ni ove vatre niti čorbe. Odakle si došao i kakve novosti imaš?" „Postojala je ovde jedna gospa po imenu Morvena", odgovori Turin, „i ja sam pre mnogo vremena živeo u njenoj kući. Nakon dugog lutanja dođoh tamo, nadajući se dobrodošlici, ali sada ni ljudi ni vatre u njoj nema." „Niti je bilo cele ove duge godine, a i duže", odgovori starac. „Ali malo beše tamo i vatre i ljudi od strašnog rata, jer ona beše jedna od starog naroda - kao što nesumnjivo znaš, udovica našeg gospodara, Hurina, sina Galdorovog. Mada, oni se ne usudiše da je diraju, jer je se behu plašili. Ponosna i lepa poput kraljice ona beše pre nego što je tuga uništi. Zvali su je veštica i klonili je se. Veštica, ali na novom jeziku to je „Vilin-prijatelj". Pa ipak, pljačkali su je. Često bi ona i njena kći gladovale, da nije bilo Gospe Airine. Priča se da im je ona krišom pomagala i često ju je zbog toga tukao grubijan Broda, njen muž." „A cele ove godine a i duže, šta je bilo?", reče Turin. „Da li su mrtve, ili su postale sužnji? Ili su ih Orci napali?"

„Ne zna se zasigurno", reče starac. „Ali ona je otišla sa svojom kćeri a Broda je opljačkao kuću i uzeo sve što je ostalo. Ni pas nije ostao, a ono malo njenih ljudi učini robovima, osim onih koji su otišli da prose, kao što ja učinih. Dugo sam je služio i velikog gospodara pre nje, Sador Jednonogi. Prokleta sekira u šumama pre mnogo vremena takvim me načini inače bih sada ležao pod Velikom Humkom. Dobro se sećam dana kada je Hurinov dečak otišao i kako je plakao, a i ona, kada on beše otišao. U Skriveno Kraljevstvo on pođe, pričalo se." Sa ovim starac se zaustavi i sumnjičavo odmeri Turina. „Star sam i mnogo brbljam, gospodaru", reče on. „Ne zameri mi! Ali iako je prijatno govoriti stari jezik sa nekim ko ga govori dobro kao iz proteklih vremena, dani su zli i čovek mora biti oprezan. Nisu svi oni koji govore lepim jezikom lepoga srca." „To je istina", reče Turin. „Moje srce je tužno. Ali ako se plašiš da sam uhoda sa Severa ili Istoka, onda nisi ništa mudriji no što si bio pre mnogo vremena, Sadore Labadale." Starac ga pogleda, zinuvši od čuda, i zadrhta dok je govorio: „Izađimo napolje! Hladnije je, ali bezbednije. Za dvore jednog Istočnjaka ti preglasno govoriš, a ja previše." Kada izađoše u dvorište, on se uhvati za Turinov ogrtač. „Pre mnogo vremena živeo si u toj kući, kao što kažeš, gospodaru Turine. Zašto si se vratio? Moje oči konačno vide i moje uši konačno čuju: imaš glas svog oca. Ali mladi Turin je jedini koji me je tako nazivao, Labadal. Nije mislio ništa loše, mi bejasmo veseli prijatelji tih dana. Ali šta on sada traži ovde? Malo nas je ostalo, a stari smo i bez oružja. Srećniji od nas su oni pod Velikom Humkom." „Nisam došao sa namerom da se borim", reče Turin, „iako tvoje reči sada u meni bude misli o tome, Labadale. Ali to mora čekati. Dođoh da nađem Gospu Morvenu i Nienoru. Šta mi možeš reći, i to brzo?" „Malo toga, gospodaru", reče Sador. „One krišom odoše. Među nama se šaputalo da ih je pozvao gospodar Turin pošto nismo sumnjali da je on postao veliki tokom godina, kralj ili gospodar neke južne zemlje. Ali čini se da nije tako." „Nije", odgovori Turin. „Gospodar u južnoj zemlji bejah, ali sada sam lutalica. Ali ja ih nisam pozvao." „Onda ne znam šta da ti kažem", reče Sador. „Ali Gospa Airina će znati, ne sumnjam u to. Ona je znala sve namere tvoje majke." „Kako mogu da dođem do nje?" „To ne znam. Koštalo bi je mnogo bola kada bi je uhvatili kako šapuće na vratima sa odrpanom skitnicom podjarmljenog naroda, čak i ako bi je neka poruka mogla pozvati da izađe. A takav prosjak kao što si ti ne može odmaći mnogo dvoranom ka velikom stolu pre nego što ga Istočnjaci uhvate i pretuku, ili nešto još gore." Onda Turin uzviknu besno: „Zar ne smem da prođem Brodinom dvoranom? Hoće li me oni pretući? Pođi da vidiš!"" On odmah uđe u dvoranu, zabaci kapuljaču i odgurnu sve sa svog puta dok je išao ka stolu za kojim seđaše gospodar kuće sa svojom ženom i drugim velikašima Istočnjaka. Tada neki ustadoše da ga uhvate, ali on ih obori na zemlju i povika: „Zar niko ne vlada ovom kućom, već je ovo dom Orka? Gde je gospodar?" Tada Broda gnevan ustade. „Ja vladam ovom kućom", reče on. Ali pre nego što je uspeo da kaže još nešto, Turin reče: „Onda se još nisi naučio ljubaznosti kakva je vladala u ovoj zemlji pre nego što si ti došao. Zar je sada običaj ljudi da puštaju svoje sluge da rđavo postupaju sa rođacima njihovih žena? Jer ja sam to, i imam posla sa Gospom Airinom. Mogu li slobodno da priđem, ili da dođem kako želim?" „Dođi", reče Broda, mršteći se, ali Airina preblede. Tada Turin krenu ka visokom stolu, stade pred njega i pokloni se. „Oprostite mi, Gospo Airina", reče on, „što ti ovako dolazim, ali posao koji imam je hitan i dovodi me izdaleka. Tražim Morvenu, Gospu Dor-lomina, i Nienoru, njenu kćer. Ali njena kuća je prazna i opljačkana. Šta mi možeš reći?" „Ništa", reče Airina, silno uplašena, jer je Broda smrknuto posmatraše. „U to ne verujem", reče Turin.

Onda Broda poskoči, crven od besa. „Dosta!", uzviknu. „Da li će prosjak koji govori jezik sužnjeva protivrečiti mojoj ženi preda mnom? Ne postoji Gospa Dor-lomina. A što se Morvene tiče, ona je jedna od ropskog naroda, i pobegla je kao što to sužnji čine. Učini i ti brzo isto, ili ću narediti da te obese na drvo!" Na to Turin skoči ka njemu, isuka svoj Crni Mač, ščepa Brodu za kosu i zabaci mu glavu. „Neka se niko ne mrda", reče on, „ili će ova glava pasti sa ramena! Gospo Airina, molio bih te još jednom za oproštaj kada bih mislio da je ovaj grubijan ikada učinio za tebe sem lošeg. Ali sada govori i nemoj me odbiti! Nisam li ja Turin, Gospodar Dor-lomina? Moram li ti zapovediti?" „Zapovedi mi", reče ona. „Ko je opljačkao kuću Morveninu?" „Broda", ona odgovori. „A kada je pobegla i kuda?" „Prošlo je godinu i tri meseca", reče Airina. „Gospodar Broda i ostali Došljaci sa Zapada teško su je tlačili. Pre mnogo vremena, ona bi pozvana u Skriveno Kraljevstvo, i konačno je otišla. Jer zemlje između behu tada neko vreme slobodne od zla, zbog hrabrosti Crnog Mača iz južne zemlje, kako se priča, ali sa time je sada završeno. Očekivala je da tamo nađe svog sina. Ali ako si ti on, onda strahujem da je sve pošlo naopako." Tada se Turin gorko nasmeja. „Naopako, naopako?", povika on. „Da, da, uvek naopako: pokvareno kao Morgot!" I iznenada ga obuze mračni bes, jer mu oči behu otvorene a poslednje niti čini Glaurungove spadoše, i on shvati laži kojima beše prevaren. „Da li bejah obmanut samo da bih došao ovde i umro obeščašćen, kada sam mogao hrabro da umrem pred Kapijama Nargotronda?" A iz noći oko dvora učini mu se da čuje vapaje Finduilasine. „Ali neću prvi umreti ovde!", povika on. Utom ščepa Brodu i, svom snagom poteklom od bola i besa, on ga podiže i protrese, kao da je pas. „Morvena od ropskog naroda, ti reče? Sine kukavica, lopove, robe robova!" Onda Turin zavitla Brodu preko njegovog sopstvenog stola, pravo u lice Istočnjaka koji ustade da napadne Turina. U tom padu Broda polomi vrat, a Turin skoči za bačenim telom i ubi još trojicu koja su kukavički stajala pošto ne behu imali oružja. Veliki metež nastade u dvorani. Istočnjaci koji tamo behu sedeli pošli bi na Turina, ali mnogi drugi tamo okupljeni behu od starog naroda Dor-lomina. Dugo oni behu pokorne sluge, ali sada ustadoše, sa povicima pobune. Uskoro u dvorani izbi velika borba, i mada su sužnji imali samo noževe za meso i ono što im se našlo pod rukom, naspram bodeža i mačeva, mnogi sa obe strane uskoro behu ubijeni pre nego što Turin ulete među njih i pobi poslednje Istočnjake koji behu ostali u dvorani. Onda se odmori, naslonivši se na stub, a vatra njegovog gneva beše sagorela i pretvorila se u pepeo. Ali stari Sador dopuza do njega i obgrli ga oko kolena pošto beše smrtno ranjen. „Tri puta po sedam godina i više, predugo je bilo čekati na ovaj čas", on reče, „Ali sada idi, gospodaru! Idi i ne vraćaj se, osim sa velikom silom. Oni će sve u zemlji podići protiv tebe. Mnogi pobegoše iz dvorane. Idi, ili ćeš ovde skončati. Zbogom." Onda pade i izdahnu. „On kaza istinu kao i svi na samrti", reče Airina. „Saznao si što si želeo. Sada idi brzo! Ali prvo idi do Morvene i uteši je, inače ću ti teško oprostiti za svu štetu koju si ovde naneo. Jer, iako loš beše moj život, svojom silovitošću si mi doneo smrt. Došljaci će se za ovu noć osvetiti svima koji behu ovde. Ishitrena su tvoja dela, sine Hurinov, kao da si još uvek dete kakvo sam poznavala." „A kukavičko je tvoje srce, Airina, Indorova kćeri, kao i onda kada te nazivah tetkom, i uplašila si se opasnog psa", reče Turin. „Ti si stvorena za neki lepši svet. Ali pođi sa mnom! Povešću te do Morvene." „Sneg prekriva zemlju, ali još je belja moja glava", ona odgovori. „Umreću jednako brzo sa tobom u divljini koliko i sa surovim Istočnjacima. Ne možeš popraviti ono što si učinio. Idi! Tvoj ostanak će sve samo pogoršati i bez svrhe lišiti Morvenu tebe. Idi, preklinjem te!" Onda joj se Turin pokloni, okrenu i napusti Brodinu dvoranu, ali svi pobunjenici koji su imali snage pođoše za njim. Oni pobegoše ka planinama, pošto neki od njih poznavahu puteve u

divljini, i blagosloviše sneg koji pade za njima i zatre njihove tragove. Iako za njima uskoro krenu potera, sa mnogo ljudi, pasa i konja koji su rzali, tako oni pobegoše na jug u brda. Kada se osvrnuše, ugledali su crveno svetlo daleko u zemlji koju su napustili. „Zapalili su dvore", reče Turin. „Ali sa kojim ciljem?" „Oni? Ne, gospodaru, već ona, verujem", reče jedan po imenu Asgon. „Mnogi ljudi vični oružju ne shvataju strpljenje i mirnoću. Ona je mnogo dobra za nas učinila, skupo to plaćajući. Srce joj ne beše kukavičko, a i strpljenje stigne do kraja." Sada neki od najsnažnijih koji su mogli da izdrže zimu ostadoše sa Turinom i odvedoše ga čudnim stazama do skloništa u planinama, pećine poznate samo odmetnicima i beguncima, i nešto hrane beše tamo skriveno. Tu sačekaše dok sneg nije prestao, a onda mu dadoše hranu i odvedoše ga do malo korišćenog prevoja koji je vodio na jug u Dolinu Siriona, gde sneg još ne beše stigao. Na stazi koja je vodila naniže, oni se rastadoše. „Zbogom sada, Gospodaru Dor-lomina", reče Asgon. „Ali ne zaboravi nas. Nas će sada progoniti, a Vučji narod može biti suroviji zbog tvog dolaska. Stoga idi i ne vraćaj se, osim sa silom dovoljno velikom da nas oslobodiš. Zbogom!"

TRINAESTO POGLAVLJE Turinov dolazak u Bretil Onda Turin krenu ka Sirionu. I beše rastrzan, jer njemu se činjaše da je pre toga imao dva teška izbora, a sada ima tri. I njegov potlačeni narod, kojem je doneo samo veće jade, dozivao ga je. Samo jedna stvar ga je tešila: da su bez sumnje Morvena i Nienora stigle u Dorijat, i da zbog hrabrosti Crnog Mača Nargotronda njihov put beše bezbedan. I on pomisli: „A gde bi ih drugde mogao bolje sakriti da sam ih ranije pronašao? Ako Pojas Melijanin bude uništen, sve je izgubljeno. Ne, bolje je ovako kako jeste, jer zbog svog besa i ishitrenih postupaka bacam senku gde god da obitavam. Neka ih Melijana čuva! A ja ću ih ostaviti neko vreme u miru, nedodirnute senkom." Ali prekasno sada Turin poče da traži Finduilas, lutajući šumama ispod obronaka Ered Vetrina, divalj i obazriv poput zveri. I on napravi zasede na svim putevima koji su išli na sever do Prelaza Siriona. Prekasno jer sve tragove behu isprale kiše i snegovi. Ali idući tako niz Teiglin, Turin naiđe na neke od Naroda Haletinog iz Šume Bretil. Rat ih beše istrebio i oni postadoše mali narod koji življaše uglavnom skriven unutar ograde od kolja na Amon Obelu, duboko u šumi. Efel Brandir se zvalo to mesto, jer Brandir, sin Handira, beše sada njihov gospodar od kada njegov otac pogibe. A Brandir ne beše vičan ratu, obogaljen nesrećno slomljenom nogom u detinjstvu; a povrh toga beše blage ćudi, voleše drvo više od metala, i imaše znanje o stvarima koje rastu na zemlji više od bilo kog drugog znanja. Ali neki od Ljudi iz Šume još uvek su lovili Orke na svojim granicama, i tako se dogodi da Turin došavši tamo začu zvuke borbe. On požuri ka njoj, i oprezno prilazeći kroz drveće, vide malu grupu Ljudi okruženu Orcima. Oni su se očajnički branili leđima okrenutim ka grupi drveća koje je odvojeno od šume raslo na proplanku, ali Orci behu brojniji, tako da se Ljudi nisu mogli nadati bekstvu, osim ako im neko ne bi pomogao. Stoga, skriven u šumi, Turin napravi veliku buku kao da neko gazi granje i povika glasno kao da predvodi mnogo ljudi: „Ha! Evo ih ovde! Svi za mnom! Izlazite i ubijte ih!" Na to mnogi Orci pogledaše uplašeno iza sebe, i tada izjuri Turin, mašući rukom kao da ima nekoga iza sebe, a ivice Gurtanga zatreperiše kao plamen u njegovoj ruci. Previše dobro to sečivo beše poznato Orcima, a čak i pre nego što je uleteo među njih, mnogi se raštrkaše i pobegoše. Tada Ljudi iz Šume jurnuše da mu se pridruže i zajedno su progonili neprijatelje do reke; malo njih uspe da je pređe. Naposletku, oni se zaustaviše na obali, i Dorlas, vođa Ljudi iz Šume, reče: „Brz si u poteri, gospodaru, ali tvoji ljudi te sporo prate."

„Ne", reče Turin, „mi svi trčimo istovremeno kao jedan čovek i ne želimo da se razdvajamo." Na to se Ljudi Bretila nasmejaše i rekoše: „Pa, jedan takav vredi kao mnogo njih. A mi ti dugujemo veliku zahvalnost. Ali ko si ti i šta radiš ovde?" „Ja se samo bavim svojim zanatom, što je ubijanje Orka", reče Turin. „A živim tamo gde posla ima. Ja sam Divlji Čovek iz Šume." „Onda dođi i živi sa nama", rekoše oni. „Jer mi živimo u šumama, a potrebne su nam takve zanatlije. Bićeš dobrodošao!" Onda ih Turin pogleda sa čuđenjem i reče: „Zar je još ostalo onih koji će me trpeti dok im mračim domove? Ali, prijateljica još uvek imam jedan tužan posao: da pronađem Finduilas, kći Orodreta od Nargotronda, ili barem da saznam novosti o njoj. Avaj! Mnogo nedelja je proteklo od kada ona beše odvedena iz Nargotronda, ali ja još uvek moram da je tražim." Onda ga oni pogledaše sa sažaljenjem i Dorlas kaza: „Ne traži više. Naime, vojska Orka se beše uputila od Nargotronda ka Prelazima Teiglina, i mi saznasmo za to mnogo pre nego što stigoše. Kretali su se veoma sporo zbog mnogo zarobljenika koje su vodili. Onda smo pomislili da zadamo naš mali udarac u ratu i napravismo busiju Orcima sa svim strelcima koje smo mogli okupiti, nadajući se da ćemo spasiti neke od zarobljenika. Ali avaj! Čim behu napadnuti, gnusni Orci prvo ubiše žene među svojim zarobljenicima, a kći Orodretovu prikovaše kopljem za drvo." Turin izgledaše poput nekog smrtno pogođenog. „Kako znate ovo?", reče on. „Zato što je govorila sa mnom pre nego što je umrla", reče Dorlas. „Gledala je u nas kao da traži nekoga koga je očekivala i rekla je: 'Mormegil. Recite Mormegilu da je Finduilas ovde.' Ništa više nije rekla. Ali zbog njenih poslednjih reči sahranismo je tamo gde je umrla. Ona počiva pod humkom kraj Teiglina. Da, ima tome mesec dana." „Odvedite me tamo", reče Turin, i oni ga povedoše do humke kod Prelaza Teiglina. On se tamo baci na nju i tama ga obuze, tako da mišljaše da je mrtav. Ali Dorlas pogleda u njega dok je ležao, okrenu se svojim ljudima i reče: „Prekasno! Ovo je žalostan trenutak. Ali vidite: ovde leži sam Mormegil, veliki zapovednik Nargotronda. Trebalo je da ga po maču poznamo, kao što to Orci učiniše." Jer slava Crnog Mača sa Juga beše se nadaleko pročula, čak duboko u šumama. Oni ga zato sa poštovanjem podigoše i odnese ga u Efel Brandir, a Brandir pođe da ih dočeka, čudeći se nosilima koja su nosili. A onda, povukavši prekrivač, on ugleda lice Turina, sina Hurinovog, i tamna senka pade na njegovo srce. „O okrutni Ljudi Haletini!", povika on. „Zašto ste uskratili smrt ovom čoveku? S velikim trudom ste doneli poslednju nevolju našem narodu." Ali Ljudi na to rekoše: „Ne, to je Mormegil od Nargotronda, moćni ubica Orka, i on će nam biti od velike pomoći, poživi li. A čak i da nije tako, da li je trebalo da ostavimo čoveka u nevolji poput strvine na putu." „Odista nije trebalo", reče Brandir. „Sudba nije tako htela." I on primi Turina u svoju kuću i uze brižljivo da ga neguje. Ali kada Turin uspe da odagna tamu od sebe, proleće se vraćalo. I on se probudi i ugleda sunce na zelenim pupoljcima. Tada se takođe probudi hrabrost Kuće Hadora i on ustade, i pomisli: „Sva moja dela i prošli dani behu mračni i puni zla. Ali došao je novi dan. Ovde ću ostati u miru i odreći ću se svog imena i roda, i tako ću ostaviti svoju senku za sobom ili je barem neću doneti onima koje volim." Stoga on sebi uze novo ime i nazva se Turambar, što u govoru Visokorodnih Vilovnjaka znači „Gospodar Sudbine", i on ostade da živi među Ljudima iz Šume, oni ga zavoleše, i on im naloži da zaborave njegovo staro ime i da ga smatraju za nekoga ko je rođen u Bretilu. Ali opet, sa promenom imena, nije mogao da promeni u potpunosti i svoju narav, niti da potpuno zaboravi stare boli koje mu nanese sluge Morgota. I odlazio bi da lovi Orke sa nekolicinom onih koji su slično mislili iako se ovo nije dopadalo Brandiru. Jer on se nadao da sačuva svoj narod skrivenošću i pritajenošću. „Mormegila više nema", reče on, „ali pazi da i hrabrost Turambara ne navuče osvetu na Bretil."

Zato Turambar odloži svoj mač i više ga nije nosio u bitku, već se radije borio lukom i kopljem. Ali nije dozvoljavao Orcima da koriste Prelaze Teiglina, ili da se približe humki gde je počivala Finduilas. Haud-en-Elet ona beše nazvana, Humka Vilin-deve, i uskoro Orci naučiše da se plaše toga mesta i da ga izbegavaju. A Dorlas reče Turambaru: „Odrekao si se svog imena, ali Crni Mač si ti i dalje, i zar nisu istinite glasine da on beše sin Hurina od Dor-lomina, Gospodara Kuće Hadora?" A Turambar mu odgovori: „Tako i ja čuh. Ali ne govori to nikome, molim te, ako si mi prijatelj."

ČETRNAESTO POGLAVLJE Putovanje Morvene i Nienore za Nargotrond Kada Opaka Zima prođe, novi glasovi o Nargotrondu stigoše u Dorijat. Jer, neki behu pobegli od uništenja, i preživevši zimu u divljini, konačno dođoše da zatraže utočište od Tingola i graničari ih dovedoše pred Kralja. I neki od njih rekoše da su se svi neprijatelji povukli ka severu, a drugi da Glaurung još uvek prebiva u dvorima Felagundovim; a neki rekoše da je Mormegil ubijen, a drugi da je Zmaj bacio na njega čini i da je on još uvek tamo, ali kao skamenjen. Ali svi se složiše da je u Nargotrondu pre kraja bilo poznato da Crni Mač nije niko drugi nego Turin, sin Hurina od Dor-lomina. Veliki behu strah i tuga Morvene i Nienore; a Morvena reče: „Ovakva neizvesnost je Morgotovo delo! Zar ne možemo da saznamo istinu i budemo svesni toga šta je najgore što moramo pretrpeti?" I sam Tingol je veoma želeo da sazna više o sudbini Nargotronda, i već beše naumio da pošalje tamo nekog ko može oprezno otići. Ali zaista je verovao da je Turin odista ubijen, ili da mu nema spasa, i beše mu teško pri pomisli na čas kada će i Morvena ovo shvatiti. Zato joj on reče: „Ovo je opasno, Gospo od Dor-lomina, i mora se dobro razmotriti. Takva neizvesnost može zaista biti delo Morgota da bi nas nateralo na nešto nepromišljeno." Ali Morvena, koja beše veoma uznemirena, povika: „Nepromišljeno, gospodaru? Ako se moj sin skriva gladan po šumama, ili ako je negde zatočen, ili njegovo telo leži nesahranjeno, onda bih bila nepromišljena. Neću protraćiti ni časa, već idem da ga tražim." „Gospo od Dor-lomina", reče Tingol, „to sin Hurinov sigurno ne bi želeo. Sada bi on mislio da je bolje da ste smešteni u neku drugu zemlju koja je preostala: pod zaštitom Melijaninom. Zbog Hurina i Turina, neću ti dozvoliti da lutaš po tuđini po crnoj opasnosti ovih vremena." „Ti ne zadrža Turina od opasnosti, ali mene ćeš da zadržiš da ne odem do njega", povika Morvena. „Pod zaštitom Melijaninom! Da, zatvorenik Pojasa! Dugo sam se uzdržavala da u njega uđem, a sada se kajem što sam to učinila." „Nije tako, ali ako to misliš, Gospo od Dor-lomina", kaza Tingol, „znaj ovo: Pojas je otvoren. Svojom voljom si ovde došla, svojom voljom ćeš ostati - ili otići." Tada Melijana, koja ćutaše, progovori: „Ne idi tamo, Morvena. Istinu si rekla: ova neizvesnost je Morgotovo delo. Ako odeš, učinićeš po njegovoj volji." „Strah od Morgota me neće zadržati i naterati da se oglušim o zov svog roda", odgovori Morvena. „Ali ako strahuješ za mene, gospodaru, daj mi neke od tvojih ljudi." „Ja tebi ne zapovedam", reče Tingol. „Ali zapovedam svom narodu. Poslaću ih tamo gde ja odlučim." Morvena ne reče više ništa, već zaplaka i ode od Kralja. Tingolu beše teško u srcu zato što mu se činjaše da je narav Morvenina plahovita, i on upita Melijanu da li će je obuzdati svojim

moćima. „Protiv dolaska zla mogu mnogo da učinim", ona odgovori. „Ali protiv odlaska onih koji to žele, ništa. To je tvoja uloga. Ako treba da bude zadržana ovde, moraćeš je na silu zadržati. Pa ipak, možda ćeš joj promeniti mišljenje." Morvena ode do Nienore i reče: „Zbogom, kćeri Hurinova. Ja idem da tražim svog sina, ili istinite glase o njemu, pošto niko ovde ništa neće učiniti, već će oklevati dok ne bude prekasno. Čekaj me ovde dok se ne budem vratila." Tada Nienora u užasu i bolu pokuša da je zadrži, ali Morvena ništa ne odgovori i ode u svoje odaje. I kada jutro dođe, ona uze konja i ode. Tingol beše naredio da je niko ne zadržava, niti da joj preprečuje put. Ali čim je otišla, on sakupi četu najsnažnijih i najveštijih graničara i postavi Mablunga na čelo. „Hitro kreni za njom", reče on, „ali ne dozvoli da te postane svesna. A kada zađe u divljinu, ako joj zapreti kakva opasnost, onda se pokažite. Ako ne želi da se vrati, štitite je što bolje možete. Ali neka neki od vas odu najdalje koliko uspeju, i neka saznaju sve što mogu." Tako Tingol posla veću četu nego što je isprva nameravao, a to beše deset jahača sa rezervnim konjima. Oni pođoše za Morvenom, a ona krenu na jug kroz Region, i tako stiže do obala Siriona iznad Jezeraca Sumraka. Tamo se ona zaustavi, jer Sirion beše širok i brz, a ona nije znala kojim putem da ide. Stoga, njeni čuvari moradoše da joj se otkriju i Morvena onda reče: „Da li Tingol želi da me zaustavi? Ili mi zakasnelo šalje pomoć koju je odbio?" „I jedno i drugo", odgovori Mablung. „Hoćeš li se vratiti?" „Ne", kaza ona. „Onda ti moram pomoći", reče Mablung, „mada je to protiv moje volje. Širok i dubok ovde je Sirion i opasno je plivati, kako za životinje tako i za ljude." „Onda me prebaci na koji god način vi, Vilin-narod, obično prelazite", reče Morvena, „ili ću okušati sreću sa plivanjem." Stoga je Mablung povede do Jezeraca Sumraka. Tamo na istočnoj obali među rukavcima i trskom behu skrivene i čuvane skele; jer njima behu odlazili i dolazili glasnici koji su prenosili poruke između Tingola i njegovog roda u Nargotrondu. Sada su sačekali dok zvezdana noć nije odmakla, i onda pređoše na drugu stranu u beloj izmaglici pre zore. A baš kada se crveno sunce uzdizalo iznad Plavih Planina i snažan jutarnji vetar dunuo i rasterao maglu, graničari stupiše na zapadnu obalu i napustiše Pojas Melijanin. Visoki Vilovnjaci Dorijata behu odeveni u sivo, sa ogrtačima preko oklopa. Morvena ih sa skele posmatraše dok su u tišini prolazili, i iznenada uzviknu i pokaza na poslednjeg iz čete koji je prošao. „Odakle on dođe?" ona reče. „Trideset vas beše kada dođoste do mene. Trideset jedan vas je izašlo na obalu." Onda se ostali okrenuše i ugledaše da je sunce obasjalo jednu zlatnu glavu; to beše Nienora, a njenu kapuljaču zabaci vetar. Tako se otkri da je pratila četu i pridružila im se u tami pre nego što su prešli reku. Oni behu iznenađeni, ali niko više od Morvene. „Vrati se! Vrati se! Zapovedam ti!", ona povika. „Ako žena Hurinova može da pođe za zovom roda uprkos svim savetima", reče Nienora, „onda to može da učini i Hurinova kći. Oplakivanje si me nazvala, ali ja neću sama oplakivati i oca i brata i majku. Ali od njih samo tebe znam, i volim više od svih. I čega se ti ne plašiš ne plašim se ni ja." I zaista malo straha beše na njenom licu, u njenom držanju. Visoka i snažna ona izgledaše, jer krupni behu svi od Hadorove kuće, i tako odevena u vilovnjačku odeću dobro se uklapala među graničare i bila je sitnija samo od najkrupnijeg od njih. „Kuda ćeš ići?", reče Morvena. „Ići ću kuda i ti ideš", reče Nienora. „Ovaj izbor ti ja nudim. Da me povedeš nazad i smestiš bezbedno pod zaštitu Melijaninu, jer nije mudro odbiti njen savet. Ili da znaš da i ja idem u opasnost, kao i ti." Naime, Nienora beše pošla prvenstveno se nadajući da će se njena majka iz straha ili ljubavi vratiti, a Morvena odista beše neodlučna. „Jedna je stvar odbiti savet", reče ona, „a drugo odbiti majčinu zapovest. Sada se vrati!" „Ne", kaza Nienora. „Davno ja bejah dete. Sada imam sopstvenu volju i mudrost iako se do sada ona nije suprotstavljala tvojoj. Idem sa tobom. Radije nego u Dorijat, iz poštovanja

prema onima koji tamo vladaju, ali ako ne, onda na zapad. Uistinu, ako jedna od nas dve treba da nastavi dalje, bolje je da to budem ja, jer ja sam u punoj snazi." Tada Morvena u Nienorinim sivim očima vide postojanost Hurinovu i pokoleba se, ali nije mogla savladati svoj ponos i nije želela da ovako (umesto lepim rečima) izgleda kao da ju je kći dovela natrag, kao da je stara i bezumna. „Ići ću dalje, kao što i bejah namerila", ona reče. „Pođi i ti, ali to činiš protiv moje volje." „Neka bude tako", reče Nienora. Tada Mablung reče svojoj družini: „Zaista, Hurinov rod donosi jad drugima zbog nedostatka promišljenosti, a ne hrabrosti! Tako beše i sa Turinom, mada ne i sa svim njegovim precima. Ali sada su svi nepromišljeni, i to mi se ne dopada. Više se plašim ovog poslanja Kralja nego lova na Vuka. Šta nam je činiti?" Ali Morvena, koja je došla na obalu i sada prišla, začu njegove poslednje reči. „Učinite kako vam je Kralj zapovedio", reče ona. „Tražite vesti o Nargotrondu i Turinu. To je cilj svima nama." „Ipak, dugačak je to put, i opasan", reče Mablung. „Ako ćete ići dalje, obe ćete dobiti konja i ići ćete među jahačima. I ne smete se udaljiti ni korak od njih." Tako, kada se potpuno razdanilo, oni pođoše i izađoše polako i oprezno iz zemlje trske i niskih vrba, i stigoše do sivih šuma koje su prekrivale najveći deo južne ravnice pred Nargotrondom. Ceo dan su išli na zapad i videše svuda samo pustoš, i ne čuše ništa, jer zemlje behu utihnule, a Mablungu izgledaše da na njima leži neki strah. Tim istim putem je dojahao Beren godinama ranije, i tada šume behu ispunjene skrivenim očima lovaca, ali sada naroda Naroga više ne beše, a kako se činjaše, Orci nisu još lutali toliko daleko na jug. Te noći oni se ulogoriše u sivoj šumi, bez vatre ili nekakve druge svetlosti. Sledeća dva dana išli su dalje, i do večeri trećeg dana od Siriona, oni pređoše ravnicu i približiše se istočnoj obali Naroga. Onda Mablung oseti tako veliki nespokoj i poče da moli Morvenu da ne ide dalje. Ali ona se nasmeja i reče: „Biće ti uskoro drago kada nas se budeš rešio, kako će verovatno uskoro i biti. Ali moraš nas trpeti još malo. Stigle smo previše blizu da bismo se sada iz straha vratile." Onda Mablung povika: „Nepromišljene ste obe i ludo odvažne. Vi ne pomažete, već ometate skupljanje bilo kakvih novosti. Sada me počujte! Naloženo mi je da te ne zaustavljam silom, ali takođe mi je naređeno i da te štitim kako mogu. U ovom slučaju mogu samo jedno. A ja ću te štititi. Sutra ću vas odvesti do Amon Etira, Motribrda, koje je blizu. Tamo ćete biti pod stražom i nećete ići dalje sve dok ja ovde zapovedam." Amon Etir beše humka velika poput brda koju je nekada uz mnogo muka podigao Felagund pred svojim Kapijama, ligu istočno od Naroga. Beše svuda obrasla drvećem osim na samom vrhu, sa kojeg se pružao pogled nadaleko na sve puteve koji su vodili do velikog mosta Nargotronda i zemlje unaokolo. Do ovog brda stigoše kasno ujutru i popeše se sa istoka. Onda gledajući ka Visokom Farotu, smeđem i golom iznad reke, Mablung svojim vilinskim vidom ugleda stepenastu liticu Nargotronda na strmoj zapadnoj obali, kao malu crnu rupu u padini brda Kapije Felagunda. Ali nije čuo nikakav zvuk, niti video ikakav znak od bilo kog neprijatelja, ni od Zmaja, osim spaljene zemlje oko kapije koje on načini na dan osvajanja. Sve je bilo tiho, pod slabim suncem. Zato sada Mablung, kao što je rekao, naloži desetorici svojih jahača da čuvaju Morvenu i Nienoru na vrhu brda i da se ne miču odatle dok se on ne vrati, osim ako ne naiđe neka velika opasnost. Ako se to desi, on naredi da tada jahači stave Morvenu i Nienoru između sebe i pobegnu najbrže što mogu ka istoku i Dorijatu, šaljući jednog ispred sebe da donese vesti i potraži pomoć. Tada Mablung uze preostalih dvadeset iz svoje čete i oni polako siđoše niz brdo, a onda kroz polja na zapadu, gde drveća beše malo. Oni se raziđoše i svaki krenu odvojeno, odvažno ali potajno, do obala Naroga. Sam Mablung pođe srednjim putem, zaputivši se ka mostu, i tako dođe do njegovog bližeg kraja i vide da je potpuno srušen, a duboko usečena reka, koja je divlje tekla nakon kiša daleko na severu, penušala je i hučala oko palog kamenja.

Međutim, tamo ležaše Glaurung, odmah u senci velikog tunela koji je vodio od uništenih Kapija ka unutrašnjosti, i odavno beše svestan uhoda, iako bi ih malo koje drugo oko u Srednjoj Zemlji moglo opaziti. Ali pogled njegovih opakih očiju beše oštriji od pogleda sokola i daleko nadmašivaše dalekovidost Vilovnjaka. I on je takođe znao da su neki ostali na golom vrhu Amon Etira. Stoga, još dok se Mablung šunjao među stenama, gledajući da li bi mogao da pregazi reku preko palog kamenja mosta, iznenada Glaurung izlete silno bljunuvši vatru i poče da se spušta u potok. Istog trena se začu šištanje i podiže se ogromna para, a Mablung i njegovi pratioci koji su se krili u blizini behu zahvaćeni zaslepljujućom parom i užasnim smradom. I većina pobeže ka Motribrdu što je bolje mogla da odredi gde se ono nalazi. Ali dok je Glaurung prelazio preko Naroga, Mablung se skloni u stranu, leže pod jedan kamen i ostade tamo, jer njemu se činjaše da tek mora da obavi svoj zadatak. Sada je znao da Glaurung odista obitava u Nargotrondu, ali njemu takođe beše naloženo da otkrije istinu o Hurinovom sinu, ako može. I u svojoj hrabrosti on zato pokuša da pređe reku čim Glaurung beše otišao i pretraži Felagundove dvore. I verovao je da je učinjeno sve što je moguće za zaštitu Morvene i Nienore. Dolazak Glaurungov će biti primećen, a jahači možda već sada jure ka Dorijatu. Glaurung tako prođe pored Mablunga poput ogromne prilike u magli, a kretao se brzo, jer on beše moćan Crv, i uz to okretan. Tada Mablung iza njega, uprkos velikoj opasnosti, pregazi Narog, ali osmatrači na Amon Etiru ugledaše dolazak Zmaja i behu užasnuti. Oni odmah naložiše Morveni i Nienori da uzjašu, bez rasprave, i pripremiše se da beže ka istoku kao što im beše rečeno. Ali baš kako su sišli sa brda u ravnicu, zao vetar dunu ka njima isparenja i donese smrad koji nijedan konj ne mogaše izdržati. Tada, zaslepljeni maglom i u strašnom strahu od Zmajevog vonja, odbiše poslušnost i pojuriše mahnito na sve strane. I čuvari se razdvojiše, ili behu udareni o drveće i teško povređeni, ili su uzaludno tražili jedni druge. Njištanje konja i povici jahača dopreše do Glaurungovih ušiju, i on beše veoma zadovoljan. Jedan od Vilin-jahača, boreći se sa svojim konjem u magli, iznenada vide Gospu Morvenu kako prolazi blizu njega, poput sivog priviđenja na mahnitom atu, ali ona nestade u magli, uzvikujući Nienora, i oni je više nikada ne videše. Ali kada slepi užas zahvati jahače, Nienorin konj, divlje jureći, posrnu i zbaci je. Pošto je pala na meku travu, ona ne beše povređena, ali kada ustade, vide da je potpuno sama: izgubljena u magli bez konja ili pratnje. Hrabrost je ne izdade i ona poče da misli. Uzaludno joj se činjaše da pođe ka ovom ili onom poviku, jer povici behu svuda oko nje, ali postajali su sve slabiji. Njoj se bolje učini da ponovo potraži brdo. Tamo će, bez sumnje, Mablung doći pre nego što ode odavde, barem da se uveri u to da niko iz njegove čete nije ostao tamo. Tako nagađajući po uzdizanju tla pod njenim nogama, ona pronađe brdo koje odista beše blizu. I ona se pope tako da se magla proredi, sve dok nije naposletku izbila na sunčevu svetlost na golom vrhu. Tada ona krenu napred i pogleda ka zapadu. A tačno tu pred njom pojavi se velika glava Glaurunga, koji se upravo u tom trenutku pope, prišunjavši se s druge strane. I pre nego što ona i postade svesna toga, njene oči pogledaše u zao duh njegovih očiju, a one bejahu užasne, jer bejahu ispunjene zlim duhom Morgota, njegovog gospodara. Snažni behu volja i srce Nienorini, i ona se boriše sa Glaurungom, ali on usmeri svu svoju moć protiv nje. „Šta tražiš ovde?", upita je on. A primorana da odgovori ona reče: „Tražim samo jednog Turina koji je ovde boravio neko vreme. Ali on je možda mrtav." „Ne znam", reče Glaurung. „Njega ostaviše ovde da brani žene i nejake, ali kada sam ja došao, on ih napusti i pobeže. Hvalisavac, ali kukavica, čini se. Zašto tražiš nekog takvog?" „Lažeš", reče Nienora. „Deca Hurinova barem nisu kukavice. Ne plašimo te se." Glaurung se tada nasmeja, jer tako se Hurinova kći otkri njegovoj zlobi. „Onda ste budale, i ti i tvoj brat", reče on. „A tvoje hvalisanje će biti uzaludno. Jer ja sam Glaurung!"

On tada upravi svoj pogled ka njenom i njena volja se sruši. I učini joj se da se sunce pomračilo i da sve oko nje postade maglovito. I polako je prekri velika tama, a u toj tami beše praznina; više nije znala ništa, niti išta čula, niti se ičega sećala. Dugo je Mablung pretraživao dvorane Nargotronda, najbolje što je mogao, uprkos tmini i smradu, ali on tamo ne pronađe ništa živo: ništa se nije kretalo među kostima i niko ne odgovori na njegove povike. Napokon, potišten užasom toga mesta i plašeći se Glaurungovog povratka, on dođe natrag do Kapija. Sunce je tonulo na zapad, a senke Farota iza njega behu tamne na stepenastim padinama Nargotronda i divljoj reci ispod njih, ali daleko ispod Amon Etira on razabra, kako se činilo, zlo obličje Zmajevo. Teži i opasniji beše povratak preko Naroga u takvoj žurbi i strahu, i on tek što stiže na istočnu obalu i uspuza se uz nju, kada se približi Glaurung. Ali on sada beše spor i tih, jer vatra u njemu beše na izmaku. Velika moć ga je napustila i beše mu potreban san i odmor u tami. Tako on prepuza preko vode i odvijuga do Kapija poput ogromne zmije, siv kao pepeo, ostavljajući sluz na tlu svojim trbuhom. Ali on se okrenu pre nego što uđe unutra i pogleda ka istoku, pa se nasmeja smehom Morgotovim, tihim ali užasnim, poput odjeka njegove zlobe iz mračnih dubina. A onda usledi njegov glas, hladan i tih: „Eto kako poput glodara ležiš ispod obale, Mablunže moćni! Loše obavljaš posao koji ti Tingol dade. Požuri sada do brda da vidiš šta se dogodilo sa onom koju je trebalo da čuvaš!" Tada se Glaurung uvuče u svoju jazbinu, sunce zađe i prohladno sivo veče prekri zemlju. Ali Mablung pohita nazad na Amon Etir, i kako se pope na vrh, zvezde se pojaviše na istoku. Naspram njih, on vide kako tamo stoji tamna i nepomična prilika, poput lika od kamena. Tako Nienora stajaše i ne ču ništa od onoga što joj je rekao. I ništa mu ne odgovori. Ali kada je konačno uze za ruku, ona se pokrenu i dozvoli mu da je odvede. I dok bi je držao, ona bi ga pratila, ali čim bi je pustio, stala bi i ne bi se micala. Velika beše Mablungova tuga i zbunjenost, ali nije imao drugog izbora nego da povede Nienoru na dugi put ka istoku, bez pomoći ili pratnje. Tako se oni spustiše, hodajući kao u snu, u ravnicu prekrivenu senkama noći. A kada jutro osvanu, Nienora posrnu i pade, i ostade da leži nepomično, a Mablung u očajanju sede pored nje. „Nisam se bez razloga užasavao ovog posla", reče on. „Jer, kako se čini, ovo će mi biti poslednji. Sa ovim nesrećnim detetom Ljudi nestaću u divljini, a moje ime će postati prezreno u Dorijatu ako ikada ikakve vesti o našoj sudbini tamo stignu. Bez sumnje su svi ostali ubijeni, a ona je jedina pošteđena, ali ne iz milosrđa." Ovako ih pronađoše trojica iz čete koja beše pobegla sa obale Naroga kada dođe Glaurung, i nakon mnogo lutanja, kada je magla nestala, vratiše se na brdo. Zatekavši ga praznog, počeše da traže put ka kući. Nada se vrati Mablungu, i oni sada nastaviše zajedno zaputivši se ka severoistoku, pošto ne beše na jugu puta do Dorijata, a od pada Nargotronda skeledžijama beše zabranjeno da prevezu bilo koga osim onih koji dolaze iznutra. Sporo beše njihovo putovanje, kao da sa sobom vode umorno dete. Ali kako su se udaljavali od Nargotronda i približavali Dorijatu, malo po malo snaga se vrati Nienori, i ona hodaše poslušno sat za satom, vođena za ruku. Ali ipak, njene široke oči ništa nisu videle, njene uši nisu čule nikakve reči, niti ih njene usne izgovorile. Napokon posle mnogo dana oni dođoše blizu zapadne granice Dorijata, nešto južno od Teiglina, pošto behu nameravali da pređu međe male Tingolove zemlje iza Siriona, i tako stigoše do čuvanog mosta blizu ušća Esgalduina. Tamo se na neko vreme zaustaviše i položiše Nienoru na krevet od trave, i ona sklopi oči, što još ne beše do tada učinila, i učini im se da spava. Tada se i Vilovnjaci takođe odmoriše i zbog velikog umora behu neoprezni. Tako ih nespremne napade banda orčkih lovaca, koji su sada često lutali tim krajevima, onoliko blizu granica Dorijata koliko su se usuđivali da priđu. Usred borbe, Nienora iznenada skoči sa svog travnatog kreveta, kao neko koga noću budi uzbuna, i sa krikom odjuri u šumu. Onda se Orci okrenuše i pojuriše je, a Vilovnjaci pođoše za njima. Ali čudna promena se beše dogodila Nienori i ona je sada trčala brže od svih, jureći poput jelena između drveća dok joj se kosa vijorila za njom od brzine trka.

Mablung i njegovi Vilovnjaci brzo savladaše Orke, pobiše ih sve i nastaviše dalje. Ali do tada Nienora poput utvare nestade. I nikakvog traga od nje ne mogaše pronaći iako su tragali mnogo dana, daleko ka severu. Tada se konačno Mablung vrati u Dor-lomin, povijen od bola i sramote. „Odaberi novog vođu svojih lovaca, gospodaru", reče on Kralju. Jer ja sam se osramotio." Ali Melijana reče: „To nije istina, Mablunže. Učinio si sve što si mogao, i niko drugi među Kraljevim slugama ne bi mogao učiniti toliko. Zlom srećom si naišao na moć preveliku za tebe, zapravo preveliku za bilo koga ko sada živi u Srednjoj Zemlji." „Poslah te da pronađeš novosti, a to si i učinio", reče Tingol. „Nije tvoja krivica što ih oni, kojih se te vesti najviše tiču, ne mogu čuti. Žalostan je zaista kraj celog Hurinovog roda, ali to nije tvoja krivica." Jer ne beše samo Nienora bez razuma pobegla u divljinu, već i Morvena beše izgubljena. Ni tada, a ni kasnije, ne dođoše u Dorijat ili Dor-lomin pouzdane vesti o njoj. Bez obzira na to, Mablung ne mogaše da miruje i sa malom četom on beše otišao u divljinu i tri godine lutao nadaleko, od Ered Vetrina čak od Ušća Siriona, tražeći neki trag ili vest o izgubljenima.

PETNAESTO POGLAVLJE Nienora u Bretilu Što se Nienore tiče, ona je otrčala u šumu, slušajući iza sebe zvuke potere. Strgla je svu odeću sa sebe, odbacujući jednu po jednu stvar dok je bežala, sve dok ne ostade potpuno naga. I ceo taj dan je samo bežala, poput zveri progonjene do iznemoglosti, i nije se usuđivala ni da zastane ne bi li došla do daha. Ali uveče, iznenada, njenog ludila nestade. Stajala je na trenutak u čudu, a onda, u naletu potpunog umora, pala kao pokošena u gusti žbun paprati. I tamo u starom šipražju i novom prolećnom lišću paprati ona leže i zaspa, nesvesna bilo čega oko sebe. Ujutru se ona probudi i obradova svetlosti kao neko čiji život tek beše započeo, i sve stvari koje je videla izgledaše joj nove i čudne, i ona ne znade kako se šta zove. Jer u njenoj prošlosti beše samo prazna tama, kroz koju ne dopre nikakvo sećanja na bilo šta što je ikada znala, niti odjek bilo kakve reči. Sećala se samo senke straha, i stoga beše oprezna, pa je stalno tražila zaklone: ako bi je neki zvuk ili senka uplašili, popela bi se na drveće, ili uvukla u gustiš, brza poput veverice ili lisice, i pre nego što bi ponovo krenula, dugo bi svojim stidljivim očima virila kroz lišće. Tako idući napred u pravcu u kojem je isprva trčala, ona stiže do reke Teiglin i utoli žeđ, ali ne pronađe nikakve hrane, niti je znala kako da je traži, a beše pregladnela i promrzla. A pošto joj se drveće sa druge strane vode učini zbijenijim i mračnijim (kao što je odista i bilo, pošto to beše Šuma Bretil), ona naposletku pređe reku i stiže do zelene humke na koju sede. Beše iznurena i izgledalo joj je da je tama ponovo obuzima, a sunce se pomračuje. Ali zapravo to beše mračna oluja koja dođe sa juga, sa puno grmljavine i kiše. I ona ležaše tamo tresući se od užasa zbog gromova, a tamna kiša je šibala po nagosti njenoj, i ona ćutke posmatraše poput zarobljene divlje zveri. Tada se dogodi da su se neki Ljudi Bretila tada vraćali iz napada na Orke, žureći preko Prelaza Teiglina do skrovišta koje beše u blizini. I tada blesnu silna munja, tako da Haud-en-Elet beše obasjan belim plamenom. Tada Turambar, koji je vodio ljude, zastade, pokri oči i uzdrhta, jer mu se učini da je video prikazu ubijene device na grobu Finduilasinom. Ali jedan od ljudi potrča do humke i doviknu mu: „Ovamo, gospodaru! Ovde leži jedna devojka i živa je!" I Turambar je uze u naručje. Voda se cedila iz njene natopljene kose, i ona sklopi oči, ne prestajući da drhti i da se mrda. Tada, čudeći se što leži tako naga, Turambar je uvi svojim ogrtačem i odnese je do lovačke kolibe u šumi. Tamo naložiše vatru i umotaše je pokrivkama, i ona otvori oči i pogleda ih. A kada njen pogled pade na Turambara, svetlost ozari njeno lice i ona ispruži ruku ka njemu, jer joj se činjaše da je konačno pronašla nešto za čim je tragala u tami, i bi utešena. Ali Turin je uze za ruku, nasmeši se i reče: „Sada, gospo, hoćeš li nam reći tvoje ime i porodicu i kakvo zlo ti se dogodilo?"

Ona na to odmahnu glavom i ne reče ništa, već poče da plače. I oni je više ne uznemiravahu dok izgladnela nije pojela svu hranu koju su joj dali. A kada se najela, ona uzdahnu i položi ruku na Turambarovu, a on reče: „Sa nama si bezbedna. Možeš se ovde odmoriti preko noći, a ujutru ćemo te povesti do naših domova duboko u šumi. Ali moramo znati tvoje ime i iz koje si porodice, da bismo možda mogli da ih pronađemo i javimo im šta ti se dogodilo? Zar nam nećeš reći?" Ali ona ponovo ne odgovori i zaplaka. „Nemoj se mučiti!", reče Turambar. „Možda je tvoja priča previše tužna da bi nam je ispričala. Ali ja ću ti reći svoje ime i nazvati te Ninijela, 'Uplakana Deva'." I na to ime ona podiže pogled i odmahnu glavom, ali reče: „Ninijela." I to beše prva reč koju je izgovorila nakon izlaska iz tame, i to od tada pa nadalje beše njeno ime među stanovnicima šume. Ujutru, oni odneše Ninijelu ka Efel Brandiru, putem koji beše strm, do mesta gde je morao da pređe potok Kelebros. Tamo beše sagrađen drveni most, a ispod njega potok je padao preko ivice stene i padao u kamenito udubljenje daleko dole. Vazduh beše ispunjen kapima poput kiše. Na početku slapova beše široki zeleni proplanak na kojem su rasle breze, a sa mosta se prostirao pogled na klisure Teiglina, neke dve milje ka zapadu. Tamo vazduh uvek beše hladan, i tu bi se leti putnici zaustavljali da se odmore i napiju hladne vode. Dimrost, 'Kišne stepenice', behu nazvani ti slapovi, ali od tog dana postadoše Nen Girita, 'Drhteća voda', jer kad su Turin i njegovi ljudi zastali tamo sa Ninijelom, njoj postade hladno i poče da drhti, i oni ne mogaše da je ugreju niti smire. Zato brzo nastaviše put, ali pre nego što stigoše do Efel Brandira, Ninijela je hodala u groznici. Dugo ona ležaše u bolesničkoj postelji i Brandir upotrebi sve svoje lečiteljske veštine, a žene Ljudi iz Šume su je gledale noć i dan. Ali samo kada bi Turin bio kraj nje, ležala bi mirno, ili spavala bez jecanja. A ovo primetiše svi koji su je pazili. Tokom njene groznice nije prozborila reč ni na jeziku Vilovnjaka ni na jeziku Ljudi. Ali kada joj se zdravlje polako povrati, i ona se probudi i poče ponovo da jede, tada su žene Bretila poput deteta morale da je uče da govori, reč po reč. Ali brzo je učila i u tome uživala, poput nekoga ko pronalazi blaga, i velika i mala, koja beše zagubio. A kada je napokon naučila dovoljno da bi mogla da razgovara sa svojim prijateljima: „Kakvo je ime ovome? Jer ja sam ga u tami zaboravila." A kada je mogla da hoda, potražila bi Brandirovu kuću, jer je veoma žudela da nauči imena svih živih stvari, a on je o tome znao mnogo. I tako su često zajedno šetali po vrtovima i livadama. Tako je Brandir zavole, i kada ona ojača, davala mu je svoju ruku da se na nju osloni, zbog svoje hromosti, i nazivala ga je svojim bratom. Ali ona beše svoje srce dala Turambaru, i samo kada bi on došao, ona bi se nasmešila, a samo kada bi on nešto veselo govorio, ona bi se smejala. Jedne večeri u zlatnu jesen, sedeli su zajedno. Sunce obasja padinu brda i kuće Efel Brandira i sve beše sasvim tiho. Tada mu Ninijela reče: „Za sve stvari sam pitala za ime, osim tebe. Kako se zoveš?" „Turambar", on odgovori. Onda zastade kao da sluša neki odjek, ali ona reče: „A da li ono nešto znači, ili je to samo tvoje ime?" „To znači", reče on, „Gospodar Mračne Senke, jer sam i ja, Ninijela, imao svoju tamu u kojoj izgubili drage stvari, ali sada verujem da sam je nadvladao." „Da li si i ti takođe bežao od nje dok nisi došao u ove lepe šume?", upita ona. „I kada si pobegao, Turambare?" „Da", odgovori on. „Bežao sam mnogo godina. I pobegao sam onda kada si ti došla. Jer kada ti dođe, Ninijela, beše tama, ali od tada vlada samo svetlost. I izgleda mi kao da je nešto što sam dugo uzaludno tražio došlo do mene." Nakon toga, ode natrag svojoj kući u sumrak i pomisli: Haud-en-Elet! Sa zelene humke ona dođe. Da li je to znak, i kako treba da ga protumačim? Nakon što se zlatna godina okončala i prešla u blagu zimu, naiđe još jedna sjajna godina. U Bretilu beše mir, a sami Ljudi iz Šume se pritajiše. Nisu išli u tuđinu i do njih ne dođoše novosti

iz zemalja koje ih okruživaše. Kao što je to da Orci dođoše na jug gde beše mračna vlast Glaurunga, ili da behu poslati da uhode na granicama Dorijata, kloneći se Prelaza Teiglina i idući na zapad, daleko od reke. Sada Ninijela beše potpuno ozdravila, lepa i snažna, i Turin više ne mogaše da izdrži i upita je da se uda za njega. Ninijela tada beše srećna, ali kada Brandir ču za to, postade mu teško na srcu i reče joj: „Nemoj da žuriš! Nemoj misliti loše o meni ako te posavetujem da sačekaš." „Ti nikad ne činiš ništa loše", reče ona. „Ali zašto mi onda daješ taj savet, mudri brate?" „Mudri brate?", odgovori on. „Hromi brate, pre će biti, nevoljeni i neprivlačni. A jedva da i sam znam zašto. Ali na tom čoveku leži senka, i ja se plašim." „Postojala je senka", reče Ninijela, „jer mi je tako rekao. Ali on je pobegao od nje, isto kao i ja. Zar on nije vredan ljubavi? Iako sada živi u miru, zar on ne beše zapovednik od kojega su svi naši neprijatelji bežali kada bi ga ugledali?" „Ko ti je to rekao?", reče Brandir. „Dorlas", kaza. ona. „Zar nije govorio istinu?" „Govorio je istinu", reče Brandir, ali beše nezadovoljan, jer Dorlas beše vođa one grupe koja je želela rat sa Orcima. A opet, on je još uvek tražio razlog da ubedi Ninijelu da sačeka, i zato reče: „Istinu, ali ne celu istinu, jer on beše zapovednik Nargotronda. I dođe sa Severa, i beše (kako se priča) sin Hurina od Dor-lomina od ratoborne Kuće Hadora." A Brandir videvši da joj se lice namršti kada začu to ime, pogrešno razume i nastavi: „Zaista, Ninijela, u pravu si ako misliš da će takav kao što je on uskoro ponovo poći u rat, možda daleko od ove zemlje. A ako bude tako, koliko dugo ćeš to trpeti? Pazi se, jer imam predosećaj da ako Turambar ponovo pođe u bitku, onda neće on gospodariti Senkom, već ona njime." „Teško bih ja to podnela", odgovori ona, „ali neudata ništa bolje nego udata. A žena bi ga, možda, bolje obuzdala i zadržala Senku." Međutim, nju uznemiriše reči Brandirove i ona zamoli Turambara da još malo sačeka. I on se začudi i postade utučen, ali kada saznade od Ninijele da je Brandir savetovaše da sačeka, to mu se nimalo ne dopade. Ali kada stiže sledeće proleće, on reče Ninijeli: „Vreme prolazi. Čekali smo i ja više neću da čekam. Učini kako ti srce nalaže, Ninijela najdraža, ali znaj: ovo je izbor koji ti dajem. Vratiću se ratu u divljini, ili ću se venčati s tobom i nikada više neću otići u rat - osim da tebe odbranim, ako neko zlo napadne naš dom." Tada ona beše uistinu radosna i zaruči se s njim, i sredinom leta oni se venčaše, a Ljudi iz Šume napraviše veliku gozbu i dadoše im lepu kuću koju im behu sagradili na Amon Obelu. Tamo su živeli srećno, ali Brandir beše nespokojan i senka na njegovom srcu postade dublja.

ŠESNAESTO POGLAVLJE Glaurungov dolazak U to vreme moć i zloba Glaurunga su sve više rasli, i on naraste još veći, okupi Orke oko sebe i vladaše kao Zmajski kralj. Sve što beše kraljevstvo Nargotronda, beše pod njegovom vlašću. A pre nego što se završi godina, treća godina Turambarovog života sa Ljudima iz Šume, on poče da napada njihovu zemlju koja je neko vreme imala mira, jer Glaurungu i njegovom Gospodaru beše dobro poznato da u Bretilu postoji prebivalište slobodnih Ljudi, poslednjih od Tri Kuće koji su prkosili moći Severa. A to nisu mogli da dopuste, jer beše Morgotov naum da potčini ceo Belerijand i da pretraži svaki njegov kut, tako da ni u jednoj rupi niti skrovištu ne živi neko ko nije njegov sužanj. Tako, bilo da je Glaurung pogodio gde je Turin skriven, ili je (kako neki misle) zaista za to vreme pobegao od oka Zla koje ga beše progonilo, malo je bitno. Jer na kraju namere Brandirove se izjaloviše i samo dva izbora preostadoše Turambaru: da ništa ne čini dok ga ne pronađu i isteraju kao pacova, ili da što pre ode u bitku i otkrije se. Ali kada vesti o dolasku prvi put dođoše do Efel Brandira, on ne ode i popusti pred molbama Ninijele. Jer ona kaza: „Naši domovi još nisu napadnuti, kao što tvoja reč kaže. Priča se da Orci nisu brojni. A Dorlas mi je rekao da pre nego što ti dođe ovde, takvi napadi nisu bili retki i da su ih Ljudi iz Šume odbijali." Ali stanovnici šume behu poraženi, jer ovi Orci behu od opakog nakota, žestoki i lukavi, a ovoga puta dođoše sa namerom da napadnu Šumu Bretil, a ne kao ranije da prođu pod njenim krošnjama na drugim zadacima, ili loveći u malim grupama. Tako Dorlas i njegovi ljudi behu potisnuti uz velike gubitke, i Orci pređoše Teiglin i počeše da lutaju šumama. I Dorlas dođe do Turambara, pokaza mu svoje rane i reče: „Vidi, gospodaru, došlo je vreme nevolje, nakon lažnog mira, kao što sam i predskazao. Zar nisi tražio da te smatramo pripadnikom našeg naroda, a ne strancem? Zar ova opasnost nije i tvoja? Naši domovi neće ostati skriveni ako Orci zađu dublje u našu zemlju." Na to Turambar ustade, uze opet mač Gurtang i ode u bitku, a kada Ljudi iz Šume saznadoše za ovo, oni se ohrabriše i okupiše oko njega dok nije imao silu od nekoliko stotina. Onda su po šumama lovili i ubijali Orke koji su se po njima šunjali, i vešali ih na drveće blizu Prelaza Teiglina. A kada na njih krenu nova vojska, oni je uhvatiše u zamku, a Orci, iznenađeni i brojem Ljudi iz Šume i užasom Crnog Mača koji se vratio, behu pregaženi i istrebljeni. Žitelji Šume načiniše velike lomače i spališe u gomilama tela Morgotovih vojnika, a dim njihove osvete se uzdizaše ka nebu i vetar ga odnese ka zapadu. Ali malobrojni behu preživeli koji stigoše do Nargotronda sa ovim novostima. Tada se Glaurung istinski razbesne, ali neko vreme je mirovao i razmišljao o onome što je čuo. Tako zima proteče mirno i Ljudi rekoše: „Veliki je Crni Mač Bretila, jer svi naši neprijatelji

su poraženi." I Ninijela se umiri i obradova se Turambarovoj slavi, ali on je bio zamišljen i pomisli: Kocka je bačena. Sada dolazi iskušenje u kojem ću dokazati da sam se s pravom hvalisao, ili ću potpuno propasti. Neću više bežati. A Turambar ću zaista biti, i svojom sopstvenom voljom i snagom ću nadvladati svoju kob - ili pasti. Ali bilo da padnem ili pobedim, barem ću ubiti Glaurunga. Ali ipak, on beše zabrinut i daleko otposla odvažne ljude kao izviđače, jer, iako ništa ne beše rečeno, on je sada naređivao kako je želeo, kao da je on Gospodar Bretila, a na Brandira niko nije obraćao pažnju. Proleće donese nadu i ljudi su pevali dok su radili. Ali tog proleća, Ninijela zače i postade bleda i slaba, i sva njena sreća beše pomračena. I uskoro nakon toga stigoše čudne vesti od ljudi koji su otišli iza Teiglina da se vide veliki požari u šumi i na ravnici ka Nargotrondu, i ljudi su se pitali šta to može biti. Ali uskoro stiže još izveštaja: da vatre postojano idu ka severu i da ih zaista načini sam Glaurung. Onda naivniji ili ispunjeniji nadom rekoše: „Njegova vojska je uništena, i sada se najzad opametio pa se vraća odakle je i došao." A drugi rekoše: „Nadajmo se da će nas zaobići." Ali Turambar nije gajio takve nade i znao je da je Glaurung pošao da njega traži. Zato on ono što mu beše na umu sakri od Ninijele, i svakog dana i svake noći pitao se šta da učini, a proleće se pretvori u leto. Jednog dana dva čoveka se užasnuta vratiše u Efel Brandir, jer oni behu videli samog Velikog Crva. „Istina je, gospodaru", rekoše oni, „on se sada primiče Teiglinu i ne skreće sa puta. Leži usred velikog požara, a drveće oko njega se dimi. Njegov vonj se ne može podneti. A mnoge duge lige do Nargotronda, za njim se pruža njegov pogani trag, kako mislimo, u liniji koja ne skreće već ide pravo ka nama. Šta nam je činiti?" „Malo toga možemo da učinimo", reče Turambar, „ali i o tome sam već razmišljao. Novosti koje imate mi pre ulivaju nadu nego strah, a ako on zaista ide pravo, kao što kažete, i ne skreće, onda imam nešto da saopštim onima odvažnog srca." Dva čoveka se zapitaše šta, jer on tada ništa više ne reče, ali njegovo nepokolebano držanje ih ohrabri. Tok reke Teiglin ovako izgledaše. Spuštala se sa Ered Vetrina brza poput Naroga, ali isprva između niskih obala, iza Prelaza, skupljajući snagu od ostalih potoka, probijala je put kroz podnožje visoravni gde se nalazila Šuma Bretil. Nakon toga beše tekla dubokim klisurama, čije strane behu kao kameni zidovi, ali dole zbijena voda beše silovita i bučna. A pravo na stazi Glaurungovoj nalazila se jedna od ovih klisura, nikako najdublja, ali najuža, odmah severno od ušća Kelebrosa. Zato Turambar tamo posla tri smela čoveka da sa litica posmatraju kretanje Zmaja, ali on sam odjaha do visokih slapova Nen Girita, gde vesti mogu brzo da stignu do njega i odakle on mogaše videti nadaleko. Ali on prvo okupi Ljude Šume u Efel Brandiru i obrati im se: „Ljudi Bretila, smrtna opasnost je pred nama, koju samo velika hrabrost može da zaustavi. Ali u ovom slučaju brojnost znači malo, moramo pribeći lukavstvu i nadati se dobroj sreći. Ako krenemo u punoj snazi protiv Zmaja, kao protiv armije Orka, samo ćemo otići u smrt i tako ostaviti žene i porodice nezaštićene. Zato kažem da vi treba da ostanete ovde i pripremite se za beg. Jer, ako Glaurung dođe, morate pobeći iz ovog grada i rasturiti se na sve strane. Samo tako neki od vas možda pobegnu i prežive. Jer on će ga sigurno, ako može, uništiti, i sve koje primeti, ali nakon toga se neće zadržavati ovde. U Nargotrondu počiva sve njegovo blago, a tamo ima dubokih dvorana u kojima može da leži bezbedno i raste." Tada se ljudi uplašiše i potpuno im se slomi duh, jer su verovali u Turambara i nadali se od njega rečima sa više nade. Ali on reče: „Ne, to je ono najgore. A to se neće dogoditi ako moj naum i sreća budu dobri. Jer ja ne verujem da je Zmaj nepobediv iako sa godinama raste u zlobi i snazi. Ja znam ponešto o njemu. Njegova moć leži više u zlom duhu koji prebiva u njemu, nego u snazi njegovog tela, iako je ona velika. Sada počujte ovu priču koju mi ispričaše neki što su se borili u Nirnaitu, kada sam ja kao i većina vas bio dete. U toj bici, Patuljci mu se suprotstaviše i

Azagal od Belegost mu zadade takvu ranu da ovaj pobeže natrag u Angband. Ali postoji trn oštriji i duži od noža Azagalovog." Tada Turambar isuka Gurtanga iz kanija i podiže ga iznad svoje glave, a onima koji su posmatrali učini se da plamen polete iz Turinove ruke mnogo stopa uvis. Na to svi silno povikaše: „Crni Trn Bretila!" „Crni Trn Bretila", reče Turambar. „Treba dobro da ga se plaši. Jer znajte ovo: takva je kob ovog Zmaja (a priča se i celog njegovog nakota) da koliko god je snažan oklop od krljušti, i tvrđi od gvožđa, sa donje strane mora imati stomak poput zmije. Zato, Ljudi Bretila, ja sada polazim da tražim trbuh Glaurunga, kako god budem mogao. Ko će poći sa mnom? Potrebno mi je samo nekoliko snažnih ruku i još snažnijih srca." Na to Dorlas istupi i reče: „Ja ću ići sa tobom, gospodaru, zato što uvek radije idem u susret neprijatelju nego što ga čekam." Međutim, niko drugi ne beše spreman da se odazove pozivu, jer ih je hvatao užas od Glaurunga, a priče izviđača koji su ga videli proširile su se i narasle u prepričavanju. Tada Dorlas povika: „Počujte me, Ljudi Bretila, sada se dobro vidi da protiv zla našeg vremena Brandirovi saveti behu uzaludni. Nema spasa u skrivanju. Zar niko neće zauzeti mesto sina Handirovog, da Kuća Haletina ne bi bila osramoćena?" Tako Brandir koji beše sedeo na visokoj stolici poglavara skupa beše ponižen, i on oseti gorčinu u srcu, jer Turambar ne prekori Dorlasa. Ali Huntor, Brandirov rođak, ustade i reče: „Loše činiš, Dorlase, što govoriš tako sramotno o svom gospodaru, čiji udovi, zlom srećom, ne mogu učiniti ono što njegovo srce želi. Pazi se dobro da se obratno ne dogodi tebi! A kako može biti rečeno da njegovi saveti behu uzaludni kada nikada nisu poslušani? Ti, njegov podani, beše prvi koji ih je odbacivao. Ja kažem da Glaurung dolazi ovamo, isto kao i na Nargotrond ranije, zato što nas naša dela odaše, kao što je on i strahovao. Ali pošto sada dolazi ova nesreća, sa tvojim dopuštenjem, sine Handirov, poći ću u ime Kuće Haletine." Tada Turambar reče: „Trojica je dovoljno! Vas dvojicu ću povesti sa sobom. Ali, gospodaru, ne prezirem te. Moramo poći u velikoj žurbi, a naš zadatak zahteva snažne udove. Mislim da je tvoje mesto sa tvojim narodom. Jer ti si mudar i iscelitelj, a može se dogoditi da mudrost i iscelivanje uskoro budu potrebni." Ali ove reči, iako iskreno rečene, samo su još više ogorčile Brandira i on kaza Huntoru: „Idi onda, ali ne sa mojim dopuštenjem. Jer Senka leži na ovom čoveku, i ona će te odvesti u zlo." Turinu se žurilo da krene, ali kada je došao do Ninijele da se oprosti, ona se uhvati za njega i gorko zaplaka. „Ne idi, Turambare, preklinjem te!", reče ona. „Ne izazivaj Senku od koje si pobegao. Ne, ne, beži još dalje, i povedi me sa sobom, daleko odavde!" „Ninijela, najdraža", odgovori on, „ne možemo više da bežimo, ti i ja. Opkoljeni smo u ovim zemljama. A čak i da odem i napustim narod koji nas je prijateljski primio, samo bih te mogao odvesti u divljinu u kojoj ne bismo imali dom, u smrt, i tebe i naše dete. Hiljadu liga leži između nas i bilo kojih zemalja koje su izvan domašaja Senke. Ali budi hrabra, Ninijela, jer ti kažem: ni tebe ni mene neće ubiti ovaj Zmaj, niti bilo koji od neprijatelja sa Severa." Tada Ninijela prestade da plače i zaćuta, ali njen poljubac na rastanku beše hladan. Tada Turambar sa Dorlasom i Huntorom žurno ode do Nen Girita, a kada oni dođoše, sunce je tonulo na zapad i senke behu duge. Tamo su ih čekala poslednja dva osmatrača. „Ne stižeš nimalo prerano, gospodaru", rekoše oni, „jer Zmaj dolazi. Kada smo mi otišli, on je već stigao do ruba Teiglina i gledao preko vode. Uvek se kreće noću i možemo očekivati napad pre sutrašnje zore." Turambar pogleda niz slapove Kelebrosa i vide sunce kako zalazi, a tamni tornjevi dima su se uzdizali na obodima reke. „Nemamo vremena za gubljenje", reče on, „pa, ipak, ove vesti su dobre. Jer ja sam se plašio da će zaobići klanac, da je pošao na sever, stigao do Prelaza i tako dospeo do starog puta, onda ne bi više bilo nade. Ali sada gnev oholosti i zloba rukovode njime i vode ga u propast." Ali još dok je to izgovarao, on pomisli u sebi: A može li biti da čak i neko tako zao i opak izbegava Prelaze, baš kao i Orci? Haud-en-Elet! Da li Finduilas još uvek leži između mene i moje kobi?

Onda se okrenu svojim pratiocima i reče: „Evo koji posao nam predstoji. Moramo još malo sačekati, jer prerano bi ovom slučaju moglo biti jednako loše kao prekasno. Kada padne mrak, moramo se odšunjati, što neprimetnije, do Teiglina. Ali pazite! Sluh Glaurungov je jednako oštar kao i njegove oči, koje su smrtonosne. Ako stignemo neprimećeni do reke, moramo se spustiti niz klisuru, preći vodu i stati na put kojim će ići kada se pokrene." „Ali kako tako može da nastavi napred?", reče Dorlas. „Okretan može biti, ali on je veliki Zmaj, i kako će se spustiti niz jednu liticu i popeti uz drugu kada se njegov prednji deo već mora peti još pre nego što se zadnji spusti? A ako to može da učini, od kakve će to nama koristi biti u divljim vodama ispod?" „Možda može tako da pređe", odgovori Turin, „i zaista, ako to učini, poći će loše po nas. Ali ja se nadam, sudeći po onome što smo čuli o njemu, i po mestu gde sada leži, da je njegova namera drugačija. On je došao na rub Kabed-en-Arasa, koji je, kao što to narod vaš priča, jednom preskočio jelen bežeći od lovaca Haletinih. On je sada tako veliki da mislim da će pokušati da skoči na drugu stranu. U tome leži sva naša nada i u nju moramo da se uzdamo." Dorlasovo srce se stegnu na ove reči, jer on je bolje od svih poznavao zemlju Bretil. Kabed-en-Aras zaista beše strašno mesto. Sa obe strane beše okomita litica nekih četrdeset stopa visoka, gola osim drveća na samom vrhu. Na drugoj strani obala beše nešto manje strma i visoka, prekrivena puzavicama i zbunjeni, a između njih voda je silovito tekla, i iako bi odvažan i vešt čovek mogao da je pregazi po danu, bilo je opasno usuditi se na to noću. Ali ovo beše namera Turambarova i nije bilo svrhe odvraćati ga. Oni pođoše u suton i ne krenuše pravo ka Zmaju, već prvo pođoše stazom ka Prelazima. Tada, pre nego što su stigli do tamo, oni skrenuše ka jugu uzanom stazom i po sumraku se obreše u šumi iznad Teiglina. I kako su se približavali Kabed-en-Arasu, korak po korak, često zastajkujući da oslušnu, smrad od paljevine dopre do njih i vonj od kojeg im pozli. Ali sve beše samrtnički mirno, a vazduh beše nepomičan. Prve zvezde zasjaše pred njima na istoku, a bledi tornjevi dima podizali su se uvis, postojani naspram poslednje svetlosti sa istoka. Nakon što Turin beše otišao, Ninijela je stajala nema poput kamena, ali Brandir joj priđe i reče: „Ninijela, ne strahuj od najgoreg sve dok ne budeš morala. Ali nisam li te savetovao da čekaš?" „Jesi", odgovori ona. „Ali kakvog bi mi to sada dobra donelo? Pošto ljubav može trpeti i patiti i bez venčanja." „Znam to", reče Brandir. „Ali venčanje nije uzaludno." „Ne", reče Ninijela. „Pošto sam već dva meseca noseća. Ali ne izgleda mi da je moj strah od gubitka lakše podneti. Ne razumem te." „Niti ja razumem samog sebe", reče on. „Pa ipak se plašim." „Baš znaš kako da pružiš utehu!" povika ona. „Ali Brandire, prijatelju, bila ja udata ili neudata, majka ili devica, svoju strepnju ne mogu da podnesem. Gospodar Sudbine je otišao da izazove svoju sudbinu daleko odavde, i kako mogu da ostanem ovde i čekam vesti koje će sporo stići, dobre ili loše? Ove noći, možda, srešće se sa Zmajem, i kako ja mogu da stojim ili sedim, ili da čekam da proteknu ti užasni sati!" „Ne znam", reče on, „ali ti časovi ti nekako moraju proći, i tebi i ženama onih koji sa njime odoše." „Neka one čine šta im srce ište!" povika ona. „Ali ja ću poći. Neće ležati milje između mene i mog gospodara u opasnosti. Poći ću u susret vestima!" Na njene reči Brandirov strah postade još veći i on povika: „To nećeš učiniti, ako te ja mogu sprečiti. Zato što ćeš tako otići u opasnost, protivno svakom razumu. Milje koje leže između mogu ti dati vreme za beg, ako se loše završi." „Ako se loše završi, neću želeti da pobegnem", reče ona. „A sada ti je sva tvoja mudrost beskorisna pošto me nećeš sprečiti." I ona ustade pred ljudima koji još uvek behu okupljeni na čistini u Efelu i uzviknu: „Ljudi Bretila! Ja neću čekati ovde. Ako moj gospodar ne uspe, sva nada je lažna. Vaša zemlja i vaše šume će potpuno izgoreti, a vaše kuće će ležati u pepelu, i niko,

niko neće pobeći. Zašto onda da čekamo ovde? Ja ću sada otići u susret vestima i čemu god što sudbina pošalje. Neka svi koji misle isto pođu sa mnom!" I mnogi behu voljni da pođu sa njom: žene Dorlasa i Huntora, jer oni koje su volele odoše sa Turambarom, a ostali iz sažaljenja prema Ninijeli i želji da je podrže, i mnogi drugi koji behu namamljeni samom pričom o Zmaju, u svojoj hrabrosti ili ludosti (znajući malo o zlu), misleći da vide čudesna i slavna dela. Jer zaista tako veliki u njihovom mišljenju beše Crni Mač da je malo njih verovalo da ga čak i Glaurung može poraziti. Zato oni uskoro žurno pođoše, velika četa, u susret opasnosti koju nisu razumeli. I idući tako uz malo odmora, oni konačno u sumrak umorni stigoše do Nen Girita nedugo pošto Turin ode. Ali noć je hladan savetnik, i mnogi se sada iznenadiše svojom ishitrenošću, a kada od izviđača koji su tu ostali saznadoše da je Glaurung blizu i očajničku nameru Turinovu, srca im se stegnuše i ne usudiše se da pođu dalje. Neki zabrinuto pogledaše ka Kabed-en-Arasu, ali ne mogaše videti ništa, niti čuti išta sem hladnog huka vodopada. I Ninijela sede po strani i uhvati je jaka drhtavica. Kada Ninijela i njeni pratioci odoše, Brandir reče onima koji ostadoše: „Pogledajte kako me omalovažavaju, a moje savete preziru! Odaberite drugoga da vas vodi pošto se sada odričem i svog gospodarstva i naroda. Neka vam Turambar bude gospodar pošto je već uzeo svu vlast od mene. Neka niko više ne zatraži od mene ni saveta ni lečenja!" I on slomi svoju palicu. U sebi pomisli: Ništa mi nije ostalo, osim moje ljubavi prema Ninijeli, i zato kuda god ona da ide, u mudrosti ili ludosti, ja je moram pratiti. U ovom mračnom času ništa se ne može predvideti, ali može se dogoditi da čak i ja uspem da odvratim neko zlo od nje, ako joj budem blizu. On zato opasa kratki mač, što je retko činio, uze svoju štaku i izađe što je mogao brže kroz kapiju Efela, hramajući za drugima niz stazu koja je vodila ka zapadnoj međi Bretila.

SEDAMNAESTO POGLAVLJE Smrt Glanrunga Najzad, kada noć potpuno prekri zemlju, Turambar i njegovi pratioci dođoše do Kabed-en-Arasa i beše im drago zbog buke vode ispod njih, jer, iako je označavala opasnost koja ih je čekala dole, zaglušila je sve druge zvuke. I tada ih Dorlas povede malo u stranu, ka jugu, i oni se spustiše procepom do podnožja litice, ali tamo ga hrabrost izdade, jer u reci beše mnogo stenja i velikog kamenja, a sama reka divlja. „Ovo je siguran put u smrt", reče Dorlas. „To je jedini put, bilo u život ili smrt", reče Turambar, „a odlaganje ga neće učiniti lakšim. Stoga, pratite me!" I on pođe pre njih. Svojom veštinom i smelošću on je pređe, i u dubokoj tami on se okrenu da vidi koje pošao za njim. Pored njega stajaše mračna prilika. „Dorlase?", reče on. „Ne, to sam ja", kaza Huntor. „Mislim da Dorlas nije smeo da pređe. Jer čovek može voleti rat, a opet se plašiti mnogo stvari. Rekao bih da sedi na obali i drhti, i neka ga je stid zbog reči koje je uputio mom rođaku." Sada se Turambar i Huntor nakratko odmoriše, ali uskoro promrzoše u noći, jer obojica behu potpuno mokri. I oni počeše da traže na severu put duž potoka ka prebivalištu Glaurungovom. Tamo provalija beše mračnija i uža, a dok su opipavali put pred sobom, ugledali su odsjaj iskri, kao od rasplamtele vatre, i čuli su režanje Velikog Crva koji, iako je spavao, beše na oprezu. Oni napipaše put do gore i stigoše odmah ispod ruba pošto je u tome ležala sva njihova nada, da uhvate neprijatelja, a da ih on ne primeti. Ali tako pogan beše njegov smrad da im se zavrte u glavi i počeše da posrću, da se pridržavaju za drveće. I uhvati ih muka, tako da su u svom jadu zaboravili na sav strah, osim bojazni da ne padnu u čeljusti Teiglina. Tada Turambar reče Huntoru: „Uzalud trošimo snagu koja nam ponestaje. Dok ne budemo sigurni gde će Zmaj preći, ne vredi se peti." „Ali kada budemo znali", reče Huntor, „tada neće biti više vremena da potražimo put iz ponora." „Istina", reče Turin. „Ali kada sve zavisi od sreće, u sreću se moramo pouzdati." Oni zato stadoše i sačekaše. Iz mračne klisure posmatrali su jednu belu zvezdu kako mili daleko iznad njih preko blede trake neba, i uskoro Turambar zapade u san u kojem se svom snagom borio da se zadrži iako ga je crna plima vukla i nagrizala mu udove. Iznenada se začu velika buka, zidovi ponora uzdrhtaše i među njima se prolomi odjek. Turambar se probudi i reče Huntoru: „Krenuo je. Kucnuo je naš čas. Udaraj snažno pošto sada dvojica moraju udarati umesto trojice!"

I tako Glaurung poče svoj napad na Bretil i sve se zbi kao što se Turambar nadao. Jer Zmaj dopuza polako do ivice litice, ali ne skrenu u stranu, već se spremi da skoči preko ponora svojim velikim prednjim nogama, a zatim prebaci i ostatak tela. Turina obuze užas, jer on ne poče svoj prelaz odmah iznad njega, već malo više ka severu, i posmatrači odozdo videše njegovu ogromnu senku, njegovu glavu naspram zvezda, njegove razjapljene čeljusti i sedam plamenih jezika. On tada bljunu plamen, tako da se cela klisura ispuni crvenom svetlošću i crnim senkama koje počeše da lete među stenama. Drveće pred njim se zapali i nestade iza dima, a kamenje se sruči u reku. Na to, on se baci napred, zgrabi dalju liticu svojim moćnim kandžama i poče da se prebacuje preko. Sada beše neophodno biti odvažan i brz, jer iako Turambar i Huntor izbegoše vatru pošto ne behu bili tačno na Glaurungovoj stazi, još su morali da dođu do njega pre nego što pređe, ili bi sva njihova nada propala. Stoga, ne obazirući se na opasnost, Turambar se pope da bi došao ispod njega, ali tu su vrelina i smrad bili tako jaki da on posrnu, i pao bi da ga Huntor, koji ga je pratio u stopu, nije uhvatio za ruku i pridržao. „Velikog li srca!", reče Turambar. „Neka je srećan čas kada tebe odabrah da mi pomogneš!" Ali još dok je to govorio, veliki kamen pade odozgo i udari Huntora u glavu. On pade u vodu i tako skonča, i to kao jedan od najhrabrijih Kuće Haletine. Onda Turin povika: „Avaj! Zlo je hodati u mojoj senci! Zašto sam tražio pomoć? Sada si sam, o Gospodaru Sudbine, kao što si i znao da mora biti. Sada pobedi sam!" On tada prikupi svu volju i mržnju prema Zmaju i njegovom Gospodaru, i učini mu se da pronađe snagu duha i srca kakvu ranije nije osetio. I on se pope uz liticu, od kamena do kamena, od korena do korena, dok se napokon ne uhvati za vitko drvo koje je raslo odmah ispod ruba ponora, i mada njegov gornji deo beše spaljen plamenom, korenje se još uvek držalo. I kako se Turin učvršćivao u njegovim granama, nad njime se nađe središnji deo Zmaja i zaklati se svom težinom gotovo iznad njegove glave, pre nego što Glaurung uspe da ga podigne. Bled i zboran on beše odozdole, i mokar od sive sluzi na koju se beše zalepilo svakakvo đubre. Zaudarao je na smrt. Tada Turin isuka Crni Mač Belegov i ubode nagore svom silinom ruke, mržnje, i smrtonosno sečivo, dugo i pohlepno, zari se u Zmajev trbuh do balčaka. Tada Glaurung, osetivši smrtonosni ubod, ispusti krik od kojeg se cela šuma zatrese, a posmatrači kod Nen Girita se užasnuše. Turambar se zanese kao da je udaren i skliznu, a mač mu bi otet iz stiska i ostade u trbuhu Zmajevom. Naime, Glaurung u snažnom trzaju savi svoje drhtuće telo i prebaci ga preko tesnaca, i tamo na suprotnoj obali poče da se grči, vrišteći, ispružajući se i uvijajući u agoniji, dok nije skršio prostor oko sebe i konačno legao tamo okružen dimom i uništenjem. Turambar se za to vreme držao za korenje drveta, iznenađen i gotovo bez snage. Ali on se napregnu i nastavi dalje, napola skliznuvši, napola sišavši do reke, i ponovo se odvaži na opasan prelazak, sada puzeći na rukama i nogama, vukući se preko stena, zaslepljen kapljicama, dok konačno nije prešao, i umorno se uspe uz rascelinu kojom su se spustili. Tako naposletku stiže do mesta gde je Zmaj umirao i on pogleda bez sažaljenja svog palog neprijatelja, i bi radostan. Tamo je sada Glaurung ležao, raširenih čeljusti, ali sve njegove vatre su zgasnule, a njegove zle oči behu zatvorene. On beše ispružen celom dužinom i prevrnut na bok, a balčak Gurtanga je štrčao iz njegovog stomaka. Tada Turinu srce zaigra u grudima, i iako je Zmaj još uvek disao, on odluči da povrati mač, koji mu je sada, iako ga i ranije beše cenio, vredeo više no sve blago Nargotronda. Istinite behu reči izgovorene dok beše kovan, da ništa, ni malo ni veliko, neće preživeti njegov ugriz. Zato on priđe svome protivniku, stavi stopalo na njegov stomak i, zgrabivši balčak Gurtanga, nape svu snagu da ga izvuče. Zatim povika, rugajući se Zmaju zbog njegovih reči u Nargotrondu: „Zdravo, Crve Morgotov! Turin, sin Hurinov, osvećen je." I on trgnu mač. I kako to učini, mlaz crne krvi pokulja i pade na njegovu ruku. Meso mu bi opečeno otrovom, tako da on glasno povika od bola. Na to se Glaurung pomeri, otvori svoje pogubne oči i pogleda Turina sa takvom zlobom da se on oseti kao da ga je pogodila strela. I zbog toga i bola u ruci, on se onesvesti i pade kao mrtav pored Zmaja, sa svojim mačem ispod sebe.

Sada krici Glaurungovi stigoše do ljudi kod Nen Girita i njih obuze užas, a kada osmatrači iz daljine ugledaše veliku lomljavu i spaljivanje koje Zmaj načini u svom hropcu, oni pomisliše da je pogazio i uništio one koji ga napadoše. Tada oni zaista poželeše da više milja leži između njih, ali ne usudiše se da napuste visoko mesto gde su se bili okupili pošto su se setili Turambarovih reči, da ako Glaurung pobedi, da će prvo otići u Efel Brandir. Zato su u strahu posmatrali, tražeći znak njegovog kretanja, ali niko ne beše dovoljno hrabar da ode dole i donese novosti sa poprišta bitke. A Ninijela je sedela i nije se pomerala, osim što je drhtala i nije mogla da smiri svoje udove, jer kada beše začula Glaurungov glas, hrabrost je napusti, i ona oseti kako je tama ponovo obuzima. Ovakvu je Brandir zatiče. Jer on, napokon, beše stigao do mosta nad Kelebrosom, spor i umoran, i celim putem je sam hramao sa svojom štakom, a odatle do njegovog doma beše bar pet liga. Strah za Ninijelu ga je gonio napred, i sada novosti koje saznade ne behu ništa gore od onoga od čega je strahovao. „Zmaj je prešao reku", rekoše mu ljudi, „a Crni Mač je sigurno mrtav, i svi oni koji odoše sa njim." Tada Brandir stade uz Ninijelu i oseti njen očaj. Žudeo za njom, ali ipak je mislio: Crni Mač je mrtav, a Ninijela živi. I on se stresu, jer mu se iznenada učini hladno uz vode Nen Girita, zatim prebaci svoj ogrtač preko Ninijele. Ali ne pronađe reči koje bi mogao kazati, a ona ništa nije govorila. Vreme je prolazilo i Brandir je i dalje ćutke stajao pored nje, zureći u noć i osluškujući. Ali ništa nije mogao da vidi ni da čuje sem huka slapova Nen Girita, i on pomisli: Sada je Glaurung sigurno ušao u Bretil. Ali više nije sažaljevao svoj narod, budale koje su se podsmevale njegovim savetima i prezrele ga. „Neka Zmaj dođe na Amon Obel, i onda će biti vremena za bekstvo, moći ću da odvedeni Ninijelu odavde." Kuda, nije znao, jer nikada nije putovao izvan Bretila. Naposletku on se pognu, dotaknu Ninijelinu ruku i reče joj: „Vreme prolazi, Ninijela! Hajde! Vreme je da pođemo! Ako ćeš me pustiti, vodiću te." Onda ona ćutke ustade i uze ga za ruku, i oni pređoše preko mosta i pođoše stazom ka Prelazima Teiglina. Ali oni koji ih ugledaše kao senke koje se kreću u tami nisu znali ko su oni, a nisu ni marili. A kada su odmakli malo kroz tihu šumu, mesec se podiže iznad Amon Obela i šumski proplanci se ispuniše sivim svetlom. Tada Ninijela stade i upita Brandira: „Da li je ovo put?" A on odgovori: „Koji put? U Bretilu više nema nade. Nemamo kuda nego da pobegnemo od Zmaja i odemo daleko od njega dok još ima vremena." Ninijela ga začuđeno pogleda i reče: „Zar se nisi ponudio da me povedeš ka njemu? Ili si me obmanuo? Crni Mač beše moj voljeni muž, i ja idem samo da njega pronađem. Šta si drugo mislio? Sada čini kako želiš, ali ja moram da požurim." I dok je Brandir na trenutak stajao zapanjen, ona pobeže od njega, i on povika za njom: „Čekaj, Ninijela! Ne idi sama! Ne znaš šta ćeš zateći. Poći ću sa tobom!" Ali ona se ne obazre na njega i pojuri kao da joj sada krv, koja beše hladna, gori. I iako on pođe za njom, uskoro mu ona nestade sa vidika. On prokle svoju sudbinu i slabost, ali nije hteo da se vrati. Mesec se tada podiže, beo i skoro pun, i dok je Ninijela silazila ka zemlji oko reke, izgledaše joj da ga se seća i plaši. Jer kada ona beše stigla do Prelaza Teiglina, Haud-en-Elet stajaše pred njom, bled pod mesečinom sa crnom senkom preko sebe. A iz humke je izbijao veliki užas. Tada kriknu, okrenu se i pojuri na jug uz reku, zbaci ogrtač dok je trčala, kao da odbacuje tamu koja ju je obavijala, a ispod njega ona beše odevena sva u belo, tako da je sijala na mesečini dok je jurila kroz drveće. Tako je Brandir na padini brda iznad nje ugleda i pođe da joj prepreči put ako bude mogao. I srećom, pronašavši uzanu stazu kojom je i Turambar prošao, ona se odvajala od utabanog puta i spuštala se nizbrdo prema reci, tako da je on konačno stiže. Ali iako je vikao, ona se nije obazirala, ili nije čula, i uskoro ponovo odmaknu pred njim, tako se primakoše šumi pored Kabed-en-Arasa i mestu gde je Glaurung ležao u agoniji. Mesec je tada bio na jugu nezaklonjen oblacima, a svetlost beše hladna i jasna. Stigavši do oboda pustoši koju Glaurung beše načinio oko sebe, Ninijela ugleda njegovo telo kako tamo leži i njegov trbuh siv pod sjajem meseca. Ali pored njega je ležao jedan čovek. Tada, zaboravivši na

sav strah, ona jurnu u pustoš koja se još dimila i stiže do Turambara. On beše pao na bok, a mač je ležao pod njim, ali lice mu na beloj svetlosti beše bledo poput mrtvačkog. Ona se tada baci kraj njega plačući i poče da ga ljubi. I učini joj se da diše, ali ona pomisli da je to samo varka lažne nade, jer on beše hladan i nije se pomerao, niti joj je odgovarao. I dok ga je milovala, ona vide da je njegova ruka pocrnela kao da je opržena, i ona je opra suzama, i otcepivši komad odeće, previ je. Ali on se još uvek nije pomerao na njen dodir, i ona ga ponovo poljubi i glasno povika: „Turambare, Turambare, vrati se! Čuj me! Probudi se! Ninijela te zove. Zmaj je mrtav, mrtav, i samo sam ja kraj tebe." Ali on ništa ne odgovori. Brandir ču njen povik, jer on beše došao na obod pustoši, ali kada je pošao ka Ninijeli, on stade i ukopa se u mestu. Jer na Ninijelin povik Glaurung se pokrenu poslednji put i drhtaj prođe celim njegovim telom. On blago otvori svoje pogubne oči i mesec zasja u njima kada, teško dišući, progovori: „Zdravo, Nienora, kći Hurinova. Ponovo se srećemo na kraju. Obradovaću te time da si najzad pronašla svog brata. I sada ćeš ga prepoznati: ubica iz tame, podmukao prema svojim neprijateljima, neveran prijateljima, i proklet zajedno sa svojim rodom, Turin, sin Hurinov! Ali najgore od njegovih dela osetićeš u sebi." Onda Nienora sedaše kao ošamućena, ali Glaurung umre. A sa njegovom smrću zastor njegove zlobe nestade sa nje i sećanja joj postadoše jasna, iz dana u dan. Nije zaboravila ništa od onoga što joj se dogodilo od kada je ležala na Haud-en-Eletu i celo telo joj se zatrese od užasa i bola. Ali Brandir koji sve beše čuo, oduže se i nasloni na drvo. Tada iznenada Nienora skoči na noge i stade bleda poput utvare pod mesecom, pogleda u Turina i povika: „Zbogom, o dvostruko voljeni! A Turin Turambar turun ambartanen: gospodaru sudbine kojim je sudbina zagospodarila! O, srećan si što si mrtav!" Tada uma pomućenog od jada i užasa koji su je obuzeli, ona mahnito pobeže odatle, i Brandir posrćući krenu za njom i povika: „Čekaj! Čekaj! Ninijela!" Na trenutak ona zastade, osvrnuvši se razrogačenih očiju. „Čekaj!", povika ona. „Čekaj! To oduvek beše tvoj savet. Što te nisam poslušala! Ali sada je prekasno. I ja više neću čekati u Srednjoj Zemlji." I ona pojuri ispred njega. Brzo ona stiže do ruba Kabed-en-Arasa, tamo stade pogledavši glasnu vodu i povika: „Vodo, vodo! Uzmi sada Ninijelu, Nienoru, kći Hurinovu, 'Oplakivanje', kćer Morveninu! Uzmi me i odnesi me do Mora!" Sa tim, ona se baci preko ivice. Mračni ponor proguta blesak belog, a huk reke zagluši povik. Vode Teiglina nastaviše da teku, ali Kabed-en-Arasa više ne bi. Nakon toga ljudi ga nazvaše Kabed Nairamart, „Skok Užasne Sudbe". I nijedan jelen više nikada ne hte preskočiti tamo, i sva živa bića su ga izbegavala, i nijedan čovek ne hte više hodati tom obalom. Poslednji od svih Ljudi koji pogleda u njegovu tamu beše Brandir, sin Handirov, i on se okrenu u užasu, jer srce mu je klonulo, i iako je sada mrzeo svoj život, on ne mogaše tamo da nađe smrt koju je želeo. Tada se njegove misli okrenuše Turinu Turambaru i on povika: „Da li da te mrzim ili sažaljevam? Ali ti si mrtav. Ne dugujem ti nikakvu zahvalnost, tebi, koji mi oduze sve što sam imao ili što sam želeo. Ali moj narod ti duguje. Podesno je da to od mene saznaju." I tako on poče da hrama natrag ka Nen Giritu, izbegavši sa jezom mesto gde je Zmaj ležao. I dok se peo ponovo strmom stazom, on naiđe na čoveka koji je virio kroz drveće i vide kako se on povuče. Ali pod svetlom tonućeg meseca, on prepozna lice. „Hej, Dorlase!", povika on. „Kakve vesti možeš da mi saopštiš? Kako si ostao živ? Šta je sa mojim rođakom?" „Ne znam", sumorno odgovori Dorlas. „To je onda čudno", reče Brandir. „Ako baš hoćeš da znaš", reče Dorlas, „Crni Mač je hteo da pregazimo brzake Teiglina u tami. Zar je čudno što nisam mogao? Bolji sam sa sekirom nego većina, ali nisam vešt kao koza." „Zato oni nastaviše na Zmaja bez tebe?", reče Brandir. „Ali kako je prešao? Barem si ostao blizu i video šta se zbilo."

Ali Dorlas ništa ne odgovori i samo se zagleda u Brandira sa mržnjom u očima. Tada Brandir razumede, shvativši iznenada da je ovaj čovek napustio svoje saborce i od sramote se sakrio u šumu. „Neka te je sramota, Dorlase!", reče on. „Ti si krivac za naše jade, podsticao si Crnog Mača, doveo Zmaja do nas, izložio me preziru, odveo Huntora u smrt, a onda pobegao da bi se sakrio u šumi!" I dok je ovo izgovarao, druga misao mu pade na pamet i on reče u velikom besu: „Zašto nisi došao da nam doneseš vesti? Time bi se barem malo iskupio. Da si tako učinio, Gospa Ninijela ne bi morala sama da traži. Nikada ne bi videla Zmaja. Ostala bi živa. Dorlase, mrzim te!" „Poštedi me svoje mržnje!", reče Dorlas. „Ona je bedna poput tvojih saveta. Da nije bilo mene, Orci bi došli i poput strašila te obesili u tvojoj bašti. Samog sebe nazovi kukavicom!" Rekavši to, i zbog svoje sramote podložniji besu, on krenu da udari Brandira svojom velikom pesnicom i tako završi svoj život pre nego što iznenađenje nestade iz njegovog pogleda, jer Brandir beše potegao mač i zadao mu smrtonosni udarac. Tada je na trenutak stajao drhteći, a od krvi mu beše loše, i bacivši svoj mač, on se okrenu i pođe dalje svojim putem, zguren nad štakom. Kada Brandir stiže do Nen Girita, bledi mesec beše zašao i noć je prolazila. Jutro se pomaljalo na istoku. Ljudi koji su se i dalje krili kod mosta videše ga kako dolazi poput sive seni naspram zore, i mnogi ga upitaše u čudu: „Gde si bio? Da li si je video? Gospe Ninijele nema." „Da", reče Brandir, „nje više nema. Otišla je, otišla je, da se nikada više ne vrati! Ali ja dolazim da vam donesem vesti. Počujte me sada, Ljudi Bretila, i recite da li ikada beše priče poput ove koju ja sada nosim! Zmaj je mrtav, ali uz njega mrtav leži i Turambar. A to su dobre vesti, da, odista su obe dobre." Onda ljudi počeše da žamore, čudeći se njegovim rečima, i neki rekoše da je lud, ali Brandir povika: „Čujte me do kraja! I Ninijela je mrtva, lepa Ninijela koju ste voleli, i koju sam ja voleo više od svih. Skočila je sa ruba Jelenjeg skoka i čeljusti Teiglina je odnese. Otišla je, mrzeći svetlost dana. Ovo ja saznadoh pre nego što ona pobeže: oboje behu Hurinova deca, sestra i brat. Mormegil on beše nazvan, a Turambarom se sam nazvao, krijući svoju prošlost, Turin, sin Hurinov. Ninijela je mi nazvasmo, ne znajući njenu prošlost, a Nienora ona beše, kći Hurinova. U Bretil oni donese mračnu sen svoje kobi. Ovde njihova kob pade i od bola ova zemlja nikada neće biti slobodna. Ne zovite je više Bretil, niti je ovo zemlja Haletrima, već Sarh nia Hin Hurin, Grob dece Hurinove!" Tada, iako ne razumeše kako se ovo zlo dogodilo, ljudi zaplakaše, a neki rekoše: „Grob u Teiglinu je za dragu Ninijelu, a tamo će grob biti za Turambara, najhrabrijeg od svih Ljudi. Nećemo dopustiti da naš spasilac počiva pod nebom. Pođimo ka njemu."

OSAMNAESTO POGLAVLJE Smrt Turinova Sada kada Ninijela beše pobegla, Turin se pokrenu i učini mu se da ju je u svojoj tami čuo kako ga doziva iz daljine. Ali Glaurung beše mrtav i tama ga napusti, i on ponovo duboko udahnu vazduh i izdahnu, zatim pade u san od velikog umora. Ali pre nego što dođe hladna zora, balčak Gurtangov mu se nabi u bok i iznenada on se probudi. Noć je nestajala, a u vazduhu se osećao dah jutra. I on skoči na noge, setivši se svoje pobede i gorućeg otrova na svojoj ruci. On je podiže, pogleda je i začudi se. Jer ona beše povezana trakom bele tkanine, još uvek vlažna, a bol beše uminuo. I on pomisli u sebi: Zašto bi me neko ovako previo i ostavio me da ležim na hladnom, u pustoši i zmajevom smradu? Kakve čudne stvari se dogodiše? Tada on glasno povika, ali ne dobi nikakav odgovor. Sve oko njega beše crno i sumorno, a vonj smrti beše snažan. On se pognu i podiže svoj mač, koji beše ceo, a sjaj oštrice nepomućen. „Pogan beše otrov Glaurungov", kaza on, „ali ti si snažniji od mene, Gurtanže. Ti si pio svačiju krv. Tebi pripada pobeda. Ali hajde! Moram potražiti pomoć. Telo mi je umorno, a hladnoća mi se uvukla u kosti." Tada se on okrenu od Glaurunga i ostavi ga da truli, ali kako je odlazio odande, svaki korak mu izgledaše sve teži i on pomisli: Možda ću u Nen Giritu pronaći nekog od izviđača kako me čeka. Ali radije bih otišao do sopstvene kuće i osetio nežne ruke Ninijeline i veštinu Brandirovu! I tako konačno, umorno koračajući, oslanjajući se na Gurtang, kroz sivo svetlo ranog dana on stiže do Nen Girita, baš kada se ljudi spremaše da pođu u potragu za njegovim telom, i stade pred njih. Ljudi ustuknuše od užasa, verujući da je to nemiran duh, a jedna žena zakuka i pokri oči. Ali on reče: „Ne, nemoj plakati, već se raduj! Nisam li živ? I nisam li ubio Zmaja kojeg ste se plašili?" Onda se oni okrenuše ka Brandiru i povikaše: „Budalo, što širiš lažne priče, govoreći da je mrtav. Nismo li rekli da si lud?" Tada se Brandir prestravi i pogleda Turina sa strahom u očima. Ne mogaše ništa više reći. Ali Turin se njemu obrati: „Ti si onda bio tamo i previo mi ruku? Zahvaljujem ti. Ali veština te napušta ako ne možeš raspoznati nesvest od smrti." On se tada okrenu narodu: „Ne govorite tako o njemu, budale ste vi. Ko bi od vas učinio išta bolje? Barem je imao hrabrosti da dođe na poprište bitke, dok ste vi sedeli i kukali!" „Ali hajde sada, sine Handirov! Ima mnogo toga što želim da znam. Zašto si ti ovde i svi ovi ljudi koje ostavih u Efelu? Ako sam već otišao u smrtnu opasnost radi vas, zašto me barem niste poslušali kada sam otišao? I gde je Ninijela? Nadam se samo da niste i nju poveli, već da ste je ostavili u mom domu, sa odanim ljudima da je čuvaju?"

A kada mu niko ne odgovori, on povika: „Hajde, recite mi gde je Ninijela? Jer prvo nju želim da vidim i prvo njoj želim da ispričam priču o delima ove noći." Ali oni okrenuše lica od njega i Brandir konačno reče: „Ninijela nije ovde." „To je onda dobro", kaza Turin. „Onda ću poći svom domu. Ima li ovde konja kojeg bi mogao da uzjašem? Ili bi možda nosila bila bolja, jer sam slab od umora." „Ne, ne!", reče Brandir bolnog srca. „Tvoja kuća je prazna. Ninijela nije tamo. Mrtva je." Ali jedna od žena - Dorlasova žena, koja nije volela Brandira - oštro uzviknu: „Ne obraćaj pažnju na njega, gospodaru, jer on je poludeo. Došao je ovde vičući kako si mrtav, i to nazvao dobrim vestima. Ali ti si živ. Zašto bi onda ova priča da je Ninijela mrtva bila tačna?" Tada Turin priđe Brandiru. „Znači, moja smrt je bila dobra vest?", povika on. „Da, znam da si mi uvek zavideo zbog nje. Ali sada kažeš da je mrtva. I još gore? Kakvu si to laž u svojoj zlobi sročio, Ćopalo? Želiš li da nas ubiješ svojim poganim rečima, kada već ne znaš drugo oružje da koristiš?" Tada bes istera sažaljenje iz Brandirovog srca i on povika: „Poludeo? Ne, ti si lud, Crni Maču crne sudbine! A svi ovi glupi ljudi. Ja ne lažem! Ninijela je mrtva, mrtva, mrtva! Potraži je u Teiglinu!" Tada Turin stajaše nepomično i sleđeno, „Kako znaš?", reče on blago. „Kako si je na to nagnao?" „Znam, zato što videh njen skok", odgovori Brandir. „Ali ti si taj koji ju je na to nagnao. Pobegla je od tebe, Turine, sine Hurinov, i u Kabed-en-Arasi se bacila da te više nikada ne bi videla. Ninijela! Ninijela? Ne, već Nienora, kći Hurinova." Tada ga Turin ščepa i protrese, jer u tim rečima čuo je korake kobi kako ga sustižu, ali u užasu i besu svoga srca nije ih shvatio, poput smrtno ranjene zveri koja će pre nego što umre raniti sve oko sebe. „Da, ja sam Turin, sin Hurinov", povika on. „To si odavno pogodio. Ali ništa ne znaš o Nienori, mojoj sestri. Ništa! Ona živi u Skrivenom Kraljevstvu i bezbedna je. To je laž tvog podlog uma, da bi naterao moju ženu da izgubi razum, kao i mene sada. Ćopavo zlo - hoćeš li oboje da nas odvedeš u smrt?" Ali Brandir ga odgurnu. „Ne dodiruj me!" kaza on. „Prestani da besniš. Ona koju zoveš svojom ženom došla je do tebe i previla te, ali ti ne odgovori kada te je dozivala. Glaurung Zmaj vas je, mislim, oboje začarao i doveo do propasti. Tako je on govorio pre nego što je skončao: 'Nienora, kći Hurinova, ovo ovde je tvoj brat, podmukao prema svojim neprijateljima, neveran prijateljima i proklet zajedno sa svojim rodom, Turin, sin Hurinov.'" Tada iznenada čudan smeh obuze Brandira. „Na samrtnoj postelji ljudi uvek govore iskreno, kako se priča", on se zakikota. „Pa čak i Zmajevi, kako se čini. Turine, sine Hurinov, proklet je ceo tvoj rod i svi koji vas prihvate." Tada Turin zgrabi Gurtanga, a opaki sjaj mu beše u očima. „A šta će se o tebi govoriti, Ćopalo?", reče on polako. „Ko joj krišom meni iza leđa reče moje pravo ime? Ko je dovede pred zlobu Zmajevu? Ko je stajao i pustio je da umre? Ko je došao ovamo što pre da obznani taj užas? Ko sada likuje nada mnom? Da li ljudi govore istinu pre nego što umru? Onda je govori sada brzo!" Tada Brandir, videvši svoju smrt na Turinovom licu, uspravi se i ne uplaši se, iako nije imao drugog oružja do svoje štake. Zatim reče: „Sve što se dogodilo duga je priča, a dosta mi te je. Ali ti me proklinješ, sine Hurinov. Da li je Glaurung proklinjao tebe? Ako me ubiješ, onda će svi videti da nije. A ipak, ne plašim se da umrem zato što ću onda ići da tražim Ninijelu koju volim i možda ću je ponovo pronaći sa druge strane Mora." „Da pronađeš Ninijelu!", povika Turin. „Ne, Glaurunga ćeš pronaći, pa onda zajedno smišljajte laži. Spavaćeš sa Crvom, srodnom ti dušom, i trulićeš u tami!" On podiže Gurtang, poseče Brandira i ubi ga. Ali ljudi skrenuše pogled od tog dela, i kada se okrenuo i otišao iz Nen Girita, oni pobegoše od njega u užasu. Tada Turin ulete u divlje šume kao da je izgubio razum, čas proklinjući Srednju Zemlju i sav život Ljudi, čas dozivajući Ninijelu. Ali kada ga konačno prođe ludilo od bola, on sede neko

vreme i razmisli o svemu što je učinio, pa začu sebe kako uzvikuje: „Ona živi u Skrivenom Kraljevstvu i bezbedna je!" I on pomisli da sada, iako mu je život uništen, mora poći tamo, jer su ga sve Glaurungove laži odvraćale odande. Zato on ustade i ode do Prelaza Teiglina, i dok je prolazio pored Haud-en-Elet, on povika: „Gorko sam platio, o Finduilas, što uopšte poslušah Zmaja. Posavetuj me sada!" Ali dok je vikao, on ugleda dvanaest dobro naoružanih lovaca kako dolaze preko Prelaza, i to behu Vilovnjaci. I kada se približiše, on prepoznade jednog, jer to beše Mablung, glavni graničar Tingolov. I Mablung ga pozva povikavši: „Turine! Srećemo se napokon. Tražim te i drago mi je što te zatičem živog iako se na tebi vide teške godine." „Teške!", reče Turin. „Da, kao stopala Morgotova. Ali ako ti je drago što me vidiš živog, onda si poslednji u Srednjoj Zemlji koji oseća. Zašto?" „Zato što te mi još uvek veoma poštujemo", odgovori Mablung, „i iako si izbegao mnoge opasnosti, na kraju sam se zabrinuo za tebe. Posmatrao sam dolazak Glaurungov i pomislio da je on ispunio svoju zlu nameru i da se sada vraća svom Gospodaru. Ali on se zaputi ka Bretilu, i u isto vreme ja od lutalica saznah da se u toj zemlji ponovo pojavio Crni Mač od Nargotronda i da Orci izbegavaju njegove granice poput smrti. Tada me ispuni užas i ja rekoh: 'Avaj! Glaurung ide da traži Turina onuda kuda se Orci ne usuđuju.' Zato dođoh ovamo što sam brže mogao, da te upozorim i pomognem ti." „Brzo, ali nedovoljno brzo", reče Turin. „Glaurung je mrtav." Tada ga Vilovnjaci pogledaše u čudu i rekoše: „Ubio si Velikog Crva! Hvaljeno će tvoje ime zauvek biti među Vilovnjacima i Ljudima!" „Nije me briga", reče Turin, „pošto je moje srce takođe mrtvo. Ali pošto ste došli iz Dorijata, recite mi novosti o mojoj porodici. Jer mi u Dor-lominu beše rečeno da su pobegli u Skriveno Kraljevstvo." Vilovnjaci ne odgovoriše, ali naposletku Mablung progovori: „Zaista tako behu učinile, u godini pre dolaska Zmaja. Ali, avaj, one sada nisu tamo!" Na to se Turinovo srce skameni, začuvši korake kobi koji će ga progoniti do samog kraja. „Govori dalje!" povika on. „I to brzo." „Pošle su u divljinu da tebe traže", reče Mablung. „Mi smo ih savetovali da to ne čine, ali one htedoše da idu u Nargotrond kada se saznalo da si ti Crni Mač. I Glaurung izađe odande i svi njihovi čuvari se rasturiše. Morvenu niko nije video od tog dana, ali na Nienoru beše bačene čini od koje izgubi razum i ona pobeže na sever u šume poput divljeg jelena i beše izgubljena." Tada se, na čuđenje Vilovnjaka, Turin glasno i očajnički nasmeja. „Nije li to šala?", povika on. „O lepa Nienora! Tako ona pobeže iz Dorijata i dođe do Zmaja, a od Zmaja do mene. Tamna beše njena kosa, ona mala i vitka poput Vilin-deteta, niko je ne bi mogao sa nekom drugom zameniti!" Tada Mablung beše zapanjen i reče: „Ali ovde grešiš. Tvoja sestra ne beše takva. Bila je visoka, oči joj behu plave, a kosa kao suvo zlato, veoma nalik na Hurina, njenog oca. Nisi je mogao videti!" „Nisam li, nisam li, Mablunže?", povika Turin. „Ali zašto ne, jer vidi - slep sam! Da li si to znao? Slep, slep, bauljajući od detinjstva u mračnoj magli Morgotovoj! Zato me ostavi! Odlazi, odlazi! Idi natrag u Dorijat, i neka ga zima uništi! Proklet neka je Menegrot! I proklet neka je tvoj zadatak! Samo ovo je još nedostajalo. Sada stiže noć!" Onda pobeže od njih, hitar poput vetra, i oni behu ispunjeni čudom i strahom. Ali Mablung reče: „Dogodila se neka čudna i užasna stvar za koju ne znamo. Hajde da ga pratimo i pomognemo mu ako možemo, jer on je sada mahnit i bez razuma." Ali Turin je jurio ispred njih i stigao do Kabed-en-Arasa gde je stao. Čuo je hučanje vode i video da je sve drveće svenulo, a njihovi osušeni listovi žalosno otpali, kao da je u prvim danima leta stigla zima. „Kabed-en-Aras, Kabed Nairamart!", on povika. „Neću ukaljati tvoje vode u kojima Ninijela beše očišćena. Jer sva moja dela behu loša, a poslednje najgore od svih njih." Tada on isuka mač i reče: „Zdravo, Gurtanže, Smrtonosno Gvožđe, samo ti si mi sada preostao! Ali za kakvog ti drugog gospodara ili odanost znaš osim ruku koje tobom rukuju? Nijednu krv ti nećeš odbiti. Hoćeš li uzeti Turina Turambara? Jesi li me voljan ubiti?"

A od sečiva odzvoni u odgovor hladan glas: „Da, piću tvoje krvi da bih zaboravio krv Belega, moga gospodara, i krv Brandira, nepravedno ubijenog. Voljan sam da te ubijem." Tada Turin postavi balčak na tlo i baci se na vrh Gurtanga, i crno sečivo mu oduze život. Ali Mablung stiže i ugleda odvratno Glaurungovo mrtvo obličje, i kada vide Turina, on se ražalosti, misleći na Hurina kakvog je video u Nirnait Arnoidiadu i užasnoj kobi njegovog roda. Dok su Vilovnjaci tamo stajali, stigoše Ljudi iz Nen Girita da vide Zmaja, a kada videše kako se završi život Turinov, oni zaplakaše. I Vilovnjaci se užasnuše kad su konačno shvatili Turinove reči. Tada Mablung ogorčeno kaza: „I ja bejah umešan u kob dece Hurinove, i tako svojim rečima ubih onoga kojeg sam voleo." Tada oni podigoše Turina i videše da se njegov mač prelomio. Tako nestade sve što je imao. Mnoge ruke se onda prihvatiše da sakupe drvo i visoko ga naslažu. Zatim načiniše veliku lomaču i uništiše telo Zmaja, dok ne ostade samo pepeo. Njegove kosti samleše u prah, a mesto gde to učiniše ostade zauvek ogoljeno. Ali Turina položiše u visoku humku tamo gde je pao, a krhotine Gurtanga staviše pored njega. I kada sve beše gotovo, ministreli Vilovnjaka i Ljudi otpevaše tužbalicu, koja govoraše o hrabrosti Turambara i lepoti Ninijele. Zatim donese veliki kamen i postaviše ga na humku, a na njemu Vilovnjaci urezaše Runama Dorijata: TURIN TURAMBAR DAGNIR GLAURUNGA a ispod napisaše: NIENORA NINIJELA Ali ona ne beše tamo, niti se ikada saznade kuda su je hladne vode Teiglina odnele. Ovde se završava Priča o deci Hurinovoj, najduža od svih balada Belerijanda. Nakon smrti Turina i Nienore, Morgot oslobodi Hurina iz ropstva da bi dalje sproveo svoje zle zamisli. Tokom svojih lutanja, on dođe do Šume Bretil, pređe uveče Prelaze Teiglina i stiže do mesta gde beše spaljeno Glaurungovo telo i do velikog kamena koji je stajao na rubu Kabed Nairamarta. Ovde je ispričano o onome što se tamo dogodilo. Ali Hurin ne pogleda u kamen, jer je znao šta je na njemu napisano, i vide da nije sam. U senci kamena sedela je jedna prilika povijena preko kolena. Izgledala je kao neka lutalica bez doma koju su godine savladale. Ali njena odora behu ostaci ženske odeće. Naposletku, dok Hurin tamo stajaše, ona zabaci otrcanu kapuljaču i podiže polako svoje lice, ispijeno i izgladnelo poput dugo gonjenog vuka. Seda ona beše, oštrog nosa sa slomljenim zubima, i mršavom rukom beše držala ogrtač na grudima. Ali iznenada njene oči pogledaše u njegove, i tada je Hurin poznade. Iako sada behu divlje i pune straha, u njima je još uvek bilo svetla koje ne beše lako podneti: Vilin-svetla zbog kojeg je pre mnogo vremena dobila svoje ime, Eledvena, najponosnija od svih smrtnih žena u Starijim Danima. „Eledvena! Eledvena!", povika Hurin. Ona ustade i posrnu, a on je uhvati u naručje. „Konačno stižeš", reče ona. „Predugo sam te čekala." „Beše to mračan put. Stigao sam što sam brže mogao", odgovori on. „Ali stižeš kasno", reče ona, „prekasno. Oni su izgubljeni." „Znam", reče on. „Ali ti nisi." „Skoro da jesam", reče. „Potpuno sam istrošena. Otići ću sa suncem. Oni su izgubljeni." Ona stegnu njegov ogrtač. „Malo je vremena ostalo", reče ona. „Ako znaš, reci mi! Kako ga je pronašla?"

Ali Hurin ne odgovori i sede pored kamena sa Morvenom u svojim rukama. Oni više ne progovoriše. Sunce zađe i Morvena uzdahnu, stegnu njegovu ruku i umiri se. I Hurin znade da je umrla.

RODOSLOVI

DODATAK

(1) RAZVITAK VELIKIH PRIČA Ove povezane ali nezavisne priče odavno svi se isticale u dugoj i složenoj istoriji Valara, Vilovnjaka i Ljudi u Valinoru i Velikim Zemljama, a u godinama koje su usledile nakon njegovog napuštanja Izgubljenih priča pre nego što one behu dovršene, moj otac napusti prozni oblik i poče rad na dugačkoj pesmi sa naslovom Turin sin Hurinov i Zmaj Glorund, koji je kasnije u prepravljenoj verziji promenjen u Deca Hurinova. Ovo beše ranih dvadesetih godina dvadesetog veka, kada je imao položaj na Univerzitetu u Lidsu. Za ovu pesmu je upotrebio drevni engleski aliterativni metar (oblik stiha iz Beovulfa i anglosaksonske poezije), namećući modernom engleskom zahtevne šablone akcenata i „početne rime" koje su koristili stari pesnici. Tu veštinu je odlično savladao, u drugačijim oblicima, od dramatičnog dijaloga iz Povratka domu Beortnota do elegije o čoveku koji je poginuo u Bici Pelenorskih Polja. Aliteracija Dece Hurinove ubedljivo je najduža od svih pesama u ovom metru, prevaljuje dve hiljade stihova. Ali njegova zamisao beše toliko velika da je i pored toga stigao samo do dela u naraciji o napadu Zmaja na Nargotrond, kada ju je napustio. Sa još velikim delom Izgubljenih Priča koje je trebalo da napiše, da je tako nastavio, zaista bi mu bilo potrebno još mnogo hiljada stihova, dok je druga verzija, napuštena na ranijem delu u priči, dvostruko duža od prve verzije do tog istog mesta. U tom delu legende o deci Hurinovoj koji je moj otac napisao u obliku aliterativne pesme, stara priča u Knjizi izgubljenih priča značajno je produžena i proširena. Najznačajnije, sada se podzemni grad tvrđava Nargotrond pojavio sa širokim zemljama pod svojom vlašću (ključni element ne samo u legendi o Turinu i Nienori, već i u istoriji Starijih Dana Srednje Zemlje), sa opisom oranica Vilovnjaka Nargotronda koji nam daje retku naznaku o „veštinama mira" drevnog sveta, kakvi uvidi su malobrojni i udaljeni. Došavši na jug duž reke Narog, Turin i njegov pratilac (Gvindor u ovoj knjizi) nađoše zemlje blizu ulaza u Nargotrond koje su izgledale napušteno: ... dođoše oni do zemlje dobro čuvane; kroz cvetno šipražje i lepe oranice, i prolaziše i zatekoše napuštene poljane, pašnjake i proplanke Naroga, obilne brazde drvećem opkoljene između brda i reke. Motike ostavljene u poljima behu bačene, a pale lestve, u dugoj travi bujnih voćnjaka ležahu; svako drvo tamo okrenu čvornatu glavu i krišom ih osmotri, a uši su slušale povijanje trave; i premda beše podne na zemlji i listu, udovi im jezu osetiše. ... they came to a country kindly tended; through flowery frith and fair acres they fared, and found of folk empty the leas and leasows and the lawns of Narog, the teeming tilth by trees enfolded twixt hills and river. The hoes unrecked in the fields were flung, and fallen ladders in the long grass lay of the lush orchards;

every tree there turned its tangled head and eyed them secretly, and the ears listened of the nodding grasses; though noontide glowed on land and leaf, their limbs were chilled.2 I tako dva putnika stigoše do kapija Nargotronda, u klisuri Naroga: strmo stajaše snažna ramena brda, iznad vode se uzdižuć tamo drvećem skrivena okomita zaravan, široka i vijugava, od vetra izravnata, beše od lica padine načinjena. Kapije tamo tamne nejasne divovske u boku brda behu isklesane; ogromne ploče i grede i direci od teškoga kamena. there steeply stood the strong shoulders of the hills, o'erhanging the hurrying water; there shrouded in trees a sheer terrace, wide and winding, worn to smoothness, was fashioned in the face of the falling slope. Doors there darkly dim gigantic were hewn in the hillside; huge their timbers, and their posts and lintels of ponderous stone. Kada su ih Vilovnjaci uhvatili, oni behu bačeni kroz vrata koja se zatvoriše za njima Škripaše i stenjaše na velikim šarkama Kapije ogromne, sa bukom velikom zalupiše se i zatvoriše ko udar groma, i odjeci strašni u praznim hodnicima prolomiše se i zatutnjaše pod nevidljivim svodom; svetlost nestade. Tada poteraše ih niz duge i vijugave puteve tame stražari vodeći im nesigurne noge, dok bleda iskra plamenih baklji ne planu pred njih; čudan žamor mnogo glasova na skupu spletenih začuše oni kako pohitaše. Visoko diže se krov. Nakon jednog skretanja oni behu zapanjeni i videše svečani i tihi zbor, gde stotine ćutaše u dubokom sumraku pod visokim kupolama tamnih svodova njih u tišini čekaše. Ground and grumbled on its great hinges the door gigantic; with din ponderous it clanged and closed like clap of thunder, and echoes awful in empty corridors 2

Anglosaksonski aliterativni stih je praktično nemoguće prevesti na srpski jezik, tako da priloženi prevod ima za cilj da čitaocu prenese značenje pesme, dok su originalne verzije ostavljene da bi se pokazalo kako zapravo stihovi treba da zvuče na engleskom - prim. prev.

there ran and rumbled under roofs unseen; the light was lost. Then led them on down long and winding lanes of darkness their guards guiding their groping feet, tili the faint flicker of fiery torches flared before them; fitful murmur as of many voices in meeting thronged they heard as they hastened. High sprang the roof. Round a sudden turning they swung amazed, and saw a solemn silent conclave, where hundreds hushed in huge twilight neath distant domes darkly vaulted them wordless waited. Ali u tekstu Dece Hurinove date u ovoj knjizi, nije nam rečeno ništa više osim ovoga: I tada ustadoše; i napustivši Eitel Ivrin, putovahu na jug duž obala Naroga, dok ih ne uhvatiše izvidnici Vilovnjaka i odvedoše kao zarobljenike u skriveno utvrđenje. Tako Turin dođe u Nargotrond. Kako se ovo dogodilo? U onome što sledi pokušaću da odgovorim na to pitanje. Gotovo je sigurno da je sve što je moj otac načinio od aliterativne poezije urađeno u Lidsu, i da je svoj rad na njoj prekinuo krajem 1924. ili početkom 1925, ali zašto je to učinio, mora ostati nepoznato. Međutim, čemu se tada okrenuo nije misterija: u leto 1925. počeo je novu pesmu u potpuno drugačijem metru, oktosilabičkom kupletu, pod naslovom Balada o Leitianu „Oslobađanje od okova". Tako se tada prihvatio potpuno drugih priča koje je opisao godinama kasnije, 1961, i kao što sam već pomenuo, tretirao ih je kao celovite, nezavisne, ali ipak povezane sa „opštom istorijom", jer predmet Balade o Leitianu jeste legenda o Berenu i Lutijeni. Na ovoj drugoj pesmi radio je šest godina, a onda je i nju napustio, u septembru 1931. napisavši više od četiri hiljade stihova. Kao i aliterativna pesma Deca Hurinova koju je nasledila i potisnula, i ova pesma predstavlja suštinski napredak u razvoju legende od prvobitne Izgubljene priče o Berenu i Lutijeni. Dok je radio na Baladi o Leitianu, 1926, napisao je „Skicu Mitologije", posebno namenjenu R. V. Rejnoldsu, koji je bio njegov učitelj u Školi kralja Edvarda u Birmingemu, „da bi objasnio pozadinu aliterativne verzije Turina i Zmaja". Ovaj kratak rukopis, koji bi imao nekih dvadesetak štampanih strana, namerno je napisan kao sinopsis, u sadašnjem vremenu i sažetim stilom. Ali on beše polazna tačka kasnijih verzija „Silmariliona" (iako to ime još nije postojalo). Ali cela mitološka koncepcija je bila izložena u ovom tekstu. Priča o Turinu očevidno ima posebno mesto - i zaista naslov rukopisa je: „Skica mitologije sa posebnim osvrtom na Decu Hurinovu", čime je ostao pri svrsi zbog kojeg je i napisan. Godine 1930. usledio je mnogo kompletniji rad, Kventa Noldorinua („Istorija Noldora", jer istorija noldorskih Vilovnjaka beše središnja tema „Silmariliona"). Ona je direktno proizašla iz „Skice", i dok je značajno povećao prethodni tekst i pisao celovitije, moj otac je još uvek gledao na Kventu kao sumiranje njegovog dela, kao sažetak daleko bogatijih pripovedačkih tvorevina, kao što je i pokazao u podnaslovu koji joj je dao, u kojem je izjavio da je to „kratka istorija (Noldora) izvučena iz Knjige izgubljenih priča". Treba imati na umu da je u to vreme Kventa predstavljala (iako pomalo ogoljene strukture) pun obim „zamišljenog sveta" mog oca. To nije bila istorija Prvog razdoblja, što je kasnije postala, zato što još uvek nije postojalo Drugo razdoblje, ni Treće; nije postajao Numenor, ni Hobiti, pa naravno, ni Prsten. Istorija se završavala Velikom bitkom, u kojoj su Morgota konačno porazili ostali Bogovi (Valari), i „gurnuli ga kroz Vrata Bezvremene Noći u Prazninu, izvan

Zidova Sveta", i moj otac napisa na kraju Kvente: „Takav beše kraj priča iz dana pre dana u Severnim krajevima Zapadnog sveta." Tako izgleda zaista čudno da je Kventa iz 1930. jedini celovit tekst (nakon „Skice") „Silmariliona" koji je ikada načinio. Ali kao što je često bio slučaj, spoljašnji pritisci su upravljali razvojem njegovog dela. Za Kventom je usledila 1930. nova verzija prelepog rukopisa konačno naslovljenog sa Kventa Silmarilion, Istorija Silmarila. On je bio, ili je trebalo da bude, mnogo duži nego prethodna Kventa Noldorinua, ali koncept dela kao sumarizacije mitova i legendi (koje bi bile potpuno drugačije prirode i obima da su ispričane u celini) nikako nije nestao, i ponovo je definisan u naslovu: „Kventa Silmarilion.... ovo je kratka istorija sastavljena od mnogih starijih priča, zato što su sve koje sadrže događaje iz starine, i još uvek postoje među Eldarima sa zapada, detaljnije ispričane u drugim istorijama i pesmama." Izgledalo je najmanje verovatno da je očevo viđenje Silmariliona zapravo proisteklo iz činjenice da je ono što se može nazvati „Kventa faza" njegovog dela tridesetih godina sabijeni sažetak koji ima naročitu svrhu. Ali podvrgnut je proširivanju i preradi u uzastopnim stupnjevima sve dok nije izgubio izgled sažetka. Ipak je zadržao, iz oblika svog porekla, karakterističnu „jednakost" tona. Drugde sam napisao da „sažeta i prikazna forma i stil Silmariliona, sa svojim ukazivanjem na vekove poezije i 'znanja' iza njega, snažno izazivaju osećaj 'neispričanih priča', i čak u njihovom pripovedanju, 'razdaljina' je još uvek prisutna. Ne postoji nikakva pripovedačka žurba, pritisak i strah od neposrednog i nepoznatog događaja. Mi zapravo ne vidimo Silmarile kao što vidimo Prsten." Međutim, Kventa Silmarilion u ovom obliku se iznenada, i kako se ispostavilo, konačno završila 1937. Hobita su izdali Alen i Anvin dvadeset prvog septembra te godine, a nedugo nakon toga, na zahtev izdavača, moj otac je poslao veliki broj svojih rukopisa, koji su stigli u London 15. novembra 1937. Među njima je bila i Kventa Silmarilion, tolika kolika je bila, završavajući se u pola rečenice u dnu stranice. Ali dok rukopis nije bio kod njega, on je nastavio pripovedanje u obliku nacrta sve do Turinovog bega iz Dorijata i njegovog prihvatanja života odmetnika: prešavši granice kraljevstva, on okupi oko sebe četu beskućnika i očajnog naroda koji su se mogli naći tokom tih zlih dana kako se kriju po divljini. I oni su se okretali protiv svakoga ko bi im se našao na putu: Vilovnjaka, Ljudi i Orka. Ovo je preteča odeljka u tekstu ove knjige, Turin među Odmetnicima. Moj otac je posegao za ovim rečima kada su mu Kventa Silmarilion i ostali rukopisi bili vraćeni. I tri dana kasnije, 19. decembra 1937, on posla pismo Alenu i Anvinu, rekavši: „Napisao sam prvo poglavlje nove priče o Hobitima - Dugo očekivana zabava." U ovom trenutku se neprekidno i napredujuće predanje Silmariliona u sažetom, Kventa obliku okončalo, obustavljeno u punom zamahu kod Turinovog odlaska iz Dorijata. Dalja istorija od tada, tokom godina koje su usledile, ostade u jednostavnom, sažetom i nerazvijenom obliku Kventa iz 1930, zamrznuta, dok su se sa pisanjem Gospodara Prstenova uobličavale velike strukture Drugog i Trećeg razdoblja. Ali ta dalja istorija beše od velikog značaja u starim legendama, jer su završne priče (proistekle iz Knjige izgubljenih priča) govorile o nesrećnoj istoriji Hurina, oca Turinovog, nakon što ga je Morgot oslobodio, i o propasti vilovnjačkih kraljevstava, Nargotrond, Dorijat i Gondolin, o kojima je mnogo hiljada godina kasnije Gimli pevao u rudnicima Morije. Gora visokih svet bi pun vedrine u Starijim Danima prepada tmine U Nargotrondu moć kraljeva vlada i u Gondolinu, što posle pada iščezoše za zapadnim okeanima...

A ovo je trebalo da bude kruna i završetak celine: propast noldorskih Vilovnjaka u njihovoj dugoj borbi protiv moći Morgota, i uloge koje su Hurin i Turin igrali u toj istoriji, a na kraju priča o Earendilu, koji pobeže od vatrenog uništenja Gondolina. Kada je mnogo godina kasnije, početkom 1950, Gospodar Prstenova bio završen, moj otac se energično i pouzdano vratio „Problemima Starijih Dana", koji su sada postali „Prvo razdoblje". I u godinama koje su odmah zatim usledile, izvadio je mnogo starih rukopisa sa mesta gde su dugo bili. Okrenuvši se Silmarilionu, zasuo je divni rukopis Kvente Silmarilion ispravkama i proširenjima. Ali ta revizija je prestala 1951. pre nego što je stigao do priče o Turinu, gde je Kventa Silmarilion bila napuštena 1937. sa dolaskom „nove priče o Hobitima". Počeo je sa prepravljanjem Balade o Leitianu (pesme pisane u rimujućim stihovima koja je pričala priču o Berenu i Lutijeni i koju beše napustio 1931.) koja postade gotovo nova pesma, mnogo bolja. Ali ovo poče da jenjava i ona naposletku bi napuštena. Posvetio se onome što će postati duga saga o Berenu i Lutijeni u prozi, blisko zasnovana na ponovo napisanom obliku Balade. Ali i to je bilo napušteno. Tako njegova želja, koja se vidi u uzastopnim pokušajima, da prebaci prvu od „velikih priča" u oblik koji je želeo, nikada nije ispunjena. U to vreme, takođe se okrenuo poslednjoj „velikoj priči" o Padu Gondolina, koja je još uvek postojala samo u Izgubljenoj priči od pre nekih trideset šest godina i na par strana koje joj behu posvećene u Kventa Noldorinua iz 1930. Ovo je trebalo da bude prezentacija, kada je bio na vrhuncu svojih sposobnosti, u detaljnoj naraciji i sa svim njenim svojstvima, neobične priče koju je pročitao Društvu esejista na svom koledžu u Oksfordu 1920, i koja je tokom celog njegovog života ostala ključni element njegovog viđenja Starijih Dana. Posebna veza sa pričom o Turinu leži u braći Hurinu, ocu Turinovom, i Huoru, ocu Tuorovom. Hurin i Huor su u mladosti ušli u vilovnjački grad Gondolin, sakriven krugom visokih planina kao što se i kaže u Deci Hurinovoj. I nakon toga, u Bici Nebrojenih Suza, oni ponovo sretoše Turgona, Kralja Gondolina, i on im reče: „Neće sada još dugo Gondolin moći da se skriva, a kad bude otkriven, moraće da padne", kaza Turgon. „Ipak, ako on odoli još malo", reče Huor, „onda će iz tvoje kuće nići nada za Vilovnjake i Ljude. Ovo ti kažem, Gospodaru, gledajući smrti u oči. I mada se ovde zauvek rastajemo, i ja više neću videti tvoje bele bedeme, iz tebe i mene rodiće se jedna nova zvezda." Proročanstvo se ispunilo kada Tuor, Turinov brat od strica, dođe u Gondolin i oženi se Idrilom, ćerkom Turgonovom, jer njihov sin beše Earendil „nova zvezda", „nada Vilovnjaka i Ljudi", koji pobeže iz Gondolina. U proznoj sagi Pad Gondolina koja je trebalo da bude sastavljena, moj otac je ispričao o putovanju Tuora i njegovog vilovnjačkog saputnika, Voronvea, koji ga je vodio. A na putu, sami u divljini, oni začuše povik u šumama: I dok su čekali, jedan izađe kroz drveće, i oni videše da je to visoki Čovek, naoružan i obučen u crno, sa isukanim dugim mačem. I oni se začudiše, jer i sečivo mača beše crno, ali njegova oštrica blistaše hladnom svetlošću. To je bio Turin, dok je žurio posle pada Nargotronda. Ali Tuor i Voronve nisu razgovarali sa njim dok je prolazio i „nisu znali da je Nargotrond pao, i da je ovo Turin, sin Hurinov, Crni Mač. I tako, samo na jedan trenutak, i nikada ponovo, ukrstiše se putevi braće od strica, Turina i Tuora." U novoj priči o Gondolinu, moj otac je doveo Tuora na visoko mesto u Okružujuće planine, odakle je pogled mogao do dosegne Skriveni grad. I tamo je, nažalost, stao, i nikada nije nastavio. I tako ni u Padu Gondolina nije uspeo u svojoj nameri, i mi u njegovoj kasnijoj viziji ne vidimo ni Nargotrond ni Gondolin. Drugde sam rekao da je sa „završetkom velikog 'upada' i napuštanjem Gospodara Prstenova izgledalo da se vratio Starijim Danima sa željom da se lati mnogo veće razmere priče nego što je počeo davno pre toga u Knjizi Izgubljenih priča. Dovršavanje Kvente Silmarilion je postao njegov cilj, ali „velike priče", iako prilično razvijene od svojih prvobitnih oblika, iz čega će proizaći njegova kasnija poglavlja, nikada nisu završene." Ove opaske takođe važe i za

„veliku priču" o deci Hurinovoj. Ali u ovom slučaju, moj otac je postigao mnogo više, čak iako nije uspeo da spoji značajan deo kasnije i umnogome proširene verzije do konačnog i dovršenog oblika. U isto vreme se ponovo vratio Baladi o Leitianu i Padu Gondolina i počeo novi rad na Deci Hurinovoj, ne na Turinovom detinjstvu, već na kasnijem delu priče, vrhuncu njegove užasne sudbine nakon uništenja Nargotronda. U ovoj knjizi je to tekst od Turinovog povratka u Dor-lomin do njegove smrti. Zašto je moj otac učinio ovako, tako suprotno njegovom običaju da kreće od početka, ne mogu da objasnim, Ali u ovom slučaju, među svojim papirima je ostavio mnogo kasnijih ali nedatiranih zapisa koji se bave pričom od Turinovog rođenja do uništenja Nargotronda, sa velikim razradama stare verzije i proširivanjem u pripovedanje koje ranije nije bilo poznato. Ali daleko najveći deo ovog posla, ako ne i ceo, pripada vremenu koje je usledilo nakon izdavanja Gospodara Prstenova. U tim godinama, Deca Hurinova je njemu postala dominantna priča kraja Starijih Dana, i dugo je sve svoje misli posvećivao njoj. Ali tada je otkrio da je teško da nametne čvrstu narativnu strukturu dok je složenost likova i događaja u priči rasla. I zaista, jedan dugačak odeljak priče nalazi se u gomili odbačenih nacrta i obrisa fabule. Pa opet, Deca Hurinova u svom konačnom obliku jeste najvažnije pripovedanje nakon zaključivanja Gospodara Prstenova, a Turinov život njegova smrt prikazani su sa uverljivom moći i neposrednošću koja se ne može naći drugde među narodima Srednje Zemlje. To je razlog zbog kojeg sam pokušao da u ovoj knjizi, nakon dugog proučavanja rukopisa, sačinim novi tekst koji pruža neprekidno pripovedanje od početka do kraja, bez ubacivanja drugih elemenata koji ne pripadaju njegovoj koncepciji.

(2) SASTAV TEKSTA U Nezavršenim pričama, izdatim pre više od pola veka, predstavio sam delimičan tekst dugačke verzije ove priče, poznate kao Narn, od vilovnjačkog Narn i Hin Hurin, Priča o deci Hurinovoj. Ali to je bio samo jedan element u velikoj knjizi raznovrsnog sadržaja, i tekst je bio krajnje nepotpun, u skladu sa opštom namerom i prirodom knjige. Ispustio sam određeni broj ključnih odeljaka (od kojih je jedan veoma dugačak) gde su tekst u Narnu i mnogo kraća verzija u Silmarilionu veoma slični, ali gde sam odlučio da ne treba da stoji nikakav poseban „dugačak" tekst. Oblik Narna se zato u ovoj knjizi na brojne načine razlikuje od onog u Nezavršenim pričama, od kojih neki potiču iz daleko temeljnijeg proučavanja znatnog skupa rukopisa koji sam načinio nakon što je knjiga izdata. Ovo me je navelo na različite zaključke o odnosu i redosledu nekih od tekstova, naročito u veoma zbunjujućem razvoju legende u periodu „Turina među odmetnicima". Sada ovde slede opis i objašnjenje sastava teksta dece Hurinove. Važan element u svemu ovome jeste osetljiv status izdatog Silmariliona, jer, kao što sam pomenuo u prvom delu ovog dodatka, moj otac je napustio Kventu Silmarilion u trenutku kada je stigao (Turin postaje odmetnik nakon svog bega iz Dorijata) i kada je započeo Gospodara Prstenova 1937. U uobličavanju pripovedanja za izdati rad prilično sam koristio Letopise Belerijanda, prvobitno „Priču o godinama", ali koja je u narednim verzijama narasla i proširila se u letopisno pripovedanje paralelno sa uzastopnim rukopisima Silmariliona, a koji su se protezali do Morgotovog oslobađanja Hurina, nakon smrti Turina i Nienore. Zato sam prvi deo izostavio iz verzije Narn i Hin Hurina iz Nezavršenih priča, priča o Hurinovom i Huorovom životu u Gondolinu u njihovoj mladosti, jednostavno zbog toga što je ta priča ispričana u Silmarilionu. Ali moj otac je zapravo napisao dve verzije: jedna od njih je bila namenjena baš početku Narna, ali je tesno zasnovana na delu iz Letopisa Belerijanda, i zaista njihovi veći delovi se malo razlikuju. U Silmarilionu sam upotrebio oba teksta, ali ovde sam poštovao verziju Narn. Drugi deo koji sam izostavio iz Narna iz Nezavršenih priča jeste opis Bitke Nebrojenih Suza, što sam učinio iz istog razloga. I ovde je moj otac ponovo napisao dve verzije, jednu u Letopisima, i drugu, mnogo kasnije, ali sa tekstom Letopisa pred sobom, koja je većim delom ista. Druga pripovest o velikoj bici ponovo je bila namenjena da bude sastavni deo Narna (tekst je naslovljen sa Narn II, što znači drugi deo Narna) i izjavljuje stanje na početku: „Stoga će ovde biti navedena samo ona dela koja se odnose na sudbinu Kuće Hadora i dece Hurina Postojanog." U želji za ovim, moj otac je zadržao iz Letopisa opis samo „zapadne bitke" i uništenja vojske Fingonove, a ovim pojednostavljivanjem i skraćenjem pripovedanja promenio je tok bitke kakav je iznet u Letopisima. U Silmarilionu sam, naravno, pratio Letopise iako su neke odlike uzete iz verzije Narn, ali u ovoj knjizi morao sam da se držim teksta koji je moj otac smatrao odgovarajućim za Narn kao celinu. Od Turina u Dorijatu novi tekst je u velikoj meri promenjen u odnosu na onaj iz Nezavršenih priča. Ovde postoji deo pisanja koji je veoma grub, koji se bavi istim pripovedačkim elementima u različitim fazama razvitka, i u takvom slučaju je očigledno moguće drugačije shvatiti kako se treba postaviti prema tom materijalu. Kada sam sastavljao tekst u Nezavršenim pričama, pomislio sam da sam dozvolio sebi više uredničke slobode nego što je to bilo neophodno. U ovoj knjizi sam ponovo razmotrio originalne rukopise i rekonstruisao tekst: na mnogim (običnom malim) mestima vratio sam prvobitne reči, ubacio rečenice ili kratke odeljke koje nije trebalo izostaviti, popravio nekoliko grešaka i načinio drugačije izbore među originalnim zapisima.

Što se tiče strukture naracije u ovom periodu Turinovog života, od njegovog bega iz Dorijata do skloništa odmetnika na Amon Rudu, moj otac je imao na umu određene pripovedačke „elemente": suđenje Turinu pred Tingolom; Tingolovi i Melijanini darovi Belegu; rđavo postupanje odmetnika prema Belegu u Turinovom odsustvu; Turinov i Belegov susret. On je pomerao ove „elemente" u odnosu na druge i stavljao delove dijaloga u različite kontekste, ali našao je da je teško umetnuti ih u utvrđenu „fabulu" - „da se odredi šta se zaista dogodilo". Ali sada, nakon mnogo daljeg proučavanja, izgleda mi jasno da je moj otac postigao zadovoljavajuću građu i redosled za ovaj deo priče pre nego što ju je napustio. Takođe, pripovedanje koje sam u prilično skraćenom obliku sastavio za izdanje Silmariliona slaže se sa ovime - sa samo jednom razlikom. U Nezavršenim pričama postoji treći jaz u pripovedanju: priča se prekida na mestu gde Beleg, konačno pronašavši Turina među odmetnicima, ne može da ga ubedi da se vrati u Dorijat, i ne pojavljuje se ponovo dok odmetnici ne sretnu Sitne Patuljke. Ovde sam upotrebio Silmarilion da popunim jaz, primetivši da tamo u priči sledi Belegov oproštaj od Turina i njegov povratak u Menegrot „gde on primi mač Anglahel od Tingola i lembas od Melijane". Ali zapravo je moguće dokazati zašto je moj otac ovo odbacio, jer „šta se zapravo dogodilo jeste" da je Tingol dao Anglahel Belegu nakon suđenja Turinu, kada je Beleg prvi put pošao da ga pronađe. U ovom tekstu je zato dar mača smešten u taj trenutak, a tada se ne pominje poklon lembasa. U kasnijem delu, kada se Beleg vrati u Menegrot nakon što je pronašao Turina, u novom tekstu se, naravno, ne pominje Anglahel, već samo Melijanin poklon. Ovo je zgodna prilika da primetim da sam izostavio iz teksta dva odeljka koji su uključeni u Nezavršene priče, ali koji su umetnuti u pripovedanje: ovo je istorija o tome kako je Zmajeva Kaciga došla u posed Hadora od Dor-lomina, i o poreklu Sairosa. Uzgred, čini se sigurnim, nakon pažljivijeg razumevanja odnosa u rukopisima, da je moj otac odbacio ime Sairos i zamenio ga sa Orgol, što se „lingvističkom slučajnošću" poklapa sa staroengleskim orgol, orgel, „ponos". Ali meni se sada činilo prekasno da uklonim Sairosa. Velika praznina u pripovedanju kakvo je dato u Nezavršenim pričama popunjena je novim tekstom, od kraja odeljka O Patuljku Mimu i kroz Zemlju Luka i Kacige, Belegovu smrt, Turina u Nargotrondu i Pad Nargotronda. Postoji složena veza ovog dela „Turinove sage" između prvobitnih rukopisa, priče kakva je ispričana u Silmarilionu, izbačenih odeljaka sakupljenih u dodatku Narna u Nezavršenim pričama, i novog teksta iz ove knjige. Uvek sam pretpostavljao da je glavna namera mog oca, u dogledno vreme, kada bi postao zadovoljan „velikom pričom" o Turinu, da iz nje načini mnogo kraću formu priče u nečemu što se može nazvati „Silmarilion oblik". Ali, naravno, ovo se nije dogodilo, tako da sam ja poduzeo, sada pre više od trideset godina, čudan zadatak da pokušam da ispunim nešto što on nije uradio: pisanje verzije „Silmarilion" poslednjeg oblika priče, ali izvodeći je iz heterogenog materijala „duge verzije" Narna. To je dvadeset prvo poglavlje u izdatom Silmarilionu. Tako tekst u ovoj knjizi koji ispunjava dugi procep u priči iz Nezavršenih priča potiče iz istih originalnih materijala kao i njemu odgovarajući odeljak u Silmarilionu, ali u oba slučaja korišćeni su sa drugom svrhom, a u novom tekstu sa boljim razumevanjem lavirinata nacrta i beleški i njihovog redosleda. Mnogo toga iz prvobitnog rukopisa što je sažeto ili ispušteno u Silmarilionu sada postaje dostupno. Ali tamo gde se nije imalo šta dodati verziji „Silmarilion" (kao u priči o Belegovoj smrti, izvučenoj iz Letopisa Belerijanda), ta verzija je jednostavno ponovljena. Kao rezultat, dok sam morao da, tu i tamo, ubacim premošćujuće odeljke u sastavljanju različitih nacrta, ne postoji element moje spoljne „tvorevine" bilo kakve vrste, koliko god male, u dužem tekstu koji je ovde predstavljen. Tekst ipak izgleda veštački i ne može biti drugačije, naročito od kada ova velika glavnina rukopisa predstavlja stalni razvoj u samoj priči. Nacrti koji su ključni za stvaranje neprekinute naracije mogu zapravo pripadati ranijoj fazi. Tako, da bih dao primer iz ranijeg problema, primarni tekst za priču o dolasku Turinove čete na brdo Amon Rud,

prebivalište koje su tamo pronašli, i njihov život na njemu, i kratkotrajni uspeh zemlje Dor Kuartola, beše napisan pre nego što je i bilo pomena o Sitnim Patuljcima; i zaista potpuno razvijeni opis Mimove kuće ispod vrha brda pojavljuje se pre samog Mima. U ostatku priče, od Turinovog povratka u Dor-lomin, koji je moj otac ostavio u nedovršenom obliku, prirodno ima veoma malo razlika od teksta u Nezavršenim pričama. Ali postoje dva detalja u priči o napadu Glaurunga na Kabed-en-Aras gde sam prepravio prvobitne reči, što treba da se objasni. Prvo se tiče geografije. Rečeno je da kada su Turin i njegovi pratioci pošli iz Nen Girita sudbonosne večeri, da nisu pošli pravo ka Zmaju, koji je ležao na daljoj strani klisure, već su prvo pošli stazom ka Prelazima Teiglina; i „ tada, pre nego što su stigli do tamo, oni skrenuše ka jugu uzanom stazom" i prođoše kroz šumu iznad reke na putu ka Kabed-en-Arasu. Dok su se približavali, u prvobitnom tekstu odeljaka, „prve zvezde zasjaše za njima na istoku". Kada sam pripremao tekst za Nezavršene priče, nisam primetio da ovo ne može biti tačno pošto je gotovo sigurno da nisu išli ka zapadu, već ka istoku, ili jugoistoku, dalje od Prelaza, a prve zvezde na istoku bi morale biti pred njima, a ne iza njih. Kada sam raspravljao o ovome u Ratu za Dragulje, prihvatio sam predlog da je „uzana staza" idući na jug ponovo skrenula ka zapadu da bi stigla do Teiglina. Ali sada mi izgleda da ovo nije verovatno pošto se ne pominje nigde u pripovedanju, i da je mnogo jednostavnije rešenje prepraviti „za njima" u „pred njima", kao što sam i učinio u novom tekstu. Skica mape koju sam nacrtao u Nezavršenim pričama da prikažem položaj zemlje zapravo nije dobro usmerena. Na očevoj mapi Belerijanda vidi se, i tako je i preneto na moju mapu u Silmarilionu, da je Amon Obel gotovo na istoku od Prelaza Teiglina („mesec se podiže iznad Amon Obela"), i Teiglin je tekao jugoistočno ili jugo-jugoistočno u klisurama. Sada sam ponovo nacrtao skicu mape i takođe uneo u nju približno mesto Kabed-en-Arasa (u tekstu se kaže da „pravo na stazi Glaurungovoj nalazila se jedna od ovih klisura, nikako najdublja, ali najuža, odmah severno od ušća Kelebrosa"). Druga stvar koja se tiče priče ubijanja Glaurunga dok prelazi klisuru. Postoji nacrt i konačna verzija. U nacrtu, Turin i njegovi pratioci se penju uz dalju stranu ponora dok ne stignu do ispod ruba. Tamo vise dok noć prolazi, a Turin „uskoro Turambar, zapade u san u kojem se svom snagom borio da se zadrži". Kada je došao dan, Glaurung se pripremi da pređe na mesto „mnogo koraka ka severu" tako da je Turin morao ponovo da se spusti do korita reke i ponovo popne uz liticu da bi se našao ispod Zmajevog trbuha. U konačnoj verziji, Turin i Huntor su se samo delimično popeli kada Turin kaže da traće snagu penjući se sada pre nego što vide gde će Glaurung preći. „Oni zato stadoše i sačekaše." Ne kaže se da su se spustili sa mesta na koje su se peli, a odeljak koji se tiče Turinovog sna u kojem „se svom snagom bori da se zadrži" ponovo se pojavljuje iz prvobitnog nacrta teksta. Ali u prepravljenoj priči za njih nema potrebe da se drže: sigurno bi se spustili na dno i tamo sačekali. Zapravo, ovo je ono što su učinili: u konačnom tekstu se kaže da su sada stajali na putu Glaurungovom i da se Turin „verao uz ivicu vode da bi došao ispod njega". Čini se da konačna priča nosi nepotrebnu crtu iz prethodnog nacrta. Da bi bila koherentna, pomenuo sam „pošto ne behu stajali tačno Glaurungu na putu" u „ pošto ne behu bili tačno na Glaurungovom putu" i „on se pope uz ivice vode" u „on se pope uz liticu". Ovo su same po sebi male stvari, ali one razjašnjavaju možda najdetaljnije prikazane prizore u legendama Starijih Dana i jedan od najvećih događaja.

SPISAK IMENA U PRIČI O DECI HURINOVOJ Imena koja se pojavljuju na mapi Belerijanda imaju iza sebe zvezdicu. Adanedel „Vilin-čovek", ime dato Turinu u Nargotrondu. Airina rođaka Hurina od Dor-lomina, koju je Broda Istočnjak uzeo za ženu. Agarvain „Krvlju umrljan", ime koje je Turin uzeo kada je došao u Nargotrond. Ainur „Sveti", prva bića koja je stvorio Iluvatar, koji su postojali pre sveta: Valari i Majari (duhovi istog reda kao Valari ali nižeg stepena). Algund Čovek od Dor-lomina, član bande odmetnika kojoj se Turin pridružio. Amon Dartir* Vrh u lancu Ered Vetrin južno od Dor-lomina. Amon Etir „Motribrdo", veliko veštačko brdo koje je podigao Finrod Felagund oko ligu na istok od Nargotronda. Amon Obel* Brdo u sredini Šume Bretil, na kojem je izgrađen Efel Brandir. Amon Rud* „Golo Brdo", usamljeni brežuljak u zemljama južno od Bretila, prebivalište Mima. Anah* Prevoj koji se spušta sa Taur-nu-Fuina na zapadnom kraju Ered Gorgorota. Androg Čovek iz Dor-lomina, vođa bande odmetnika kojoj se Turin pridružio. Anfauglit* „Prašina koja guši", velika ravnica severno od Taur-nu-Fuina, nekada travnata i nazvana Ard-galen, ali Morgot ju je pretvorio u pustinju u Bici Iznenadnog Plamena. Angband Velika Morgotova tvrđava na severozapadu Srednje Zemlje. Anglahel Belegov mač, poklon od Tingola; nakon što je prekovan za Turina, nazvan Gurtang. Androd Treći sin Finarfinov, poginuo u Dagor Bragolahu. Angvirel Eolov mač. Aranrut „Kraljev Bes", Tingolov mač. Arda Zemlja. Aredela

Sestra Turgonova, žena Eolova. Arminas Noldorski Vilovnjak koji je sa Gelmirom došao u Nargotrond da upozori Orodreta na opasnost. Aroh Hurinov konj. Arvernien* Obalska područja Belerijanda zapadno od ušća Siriona; spomenuta u Bilbovoj pesmi u Rivendalu. Asgon Čovek od Dor-lomina koji je pomogao Turinu da pobegne nakon što je ovaj ubio Brodu. Azagal Gospodar Patuljaka u Belegostu. Barad Eitel „Kula Izvora", tvrđava Noldora na Eitel Sirionu. Baragund Otac Morvenin; rođak Berenov. Barahir Otac Berenov; brat Bregolasov. Bar-en-Danved „Kuća Otkupa", ime koje je Patuljak Mim dao svom prebivalištu. Bar-en-Nibin-noeg „Kuća Sitnih Patuljaka" na Amon Rudu. Bar Erib Utvrda kod Dor Kuratola južno od Amon Ruda. Bauglir „Iznuđivač", ime dato Morgotu. Beleg Vilovnjak od Dorijata, veliki strelac; prijatelj i saputnik Turinov. Zvan Kutalion „Jaki Luk". Belegost „Velika Tvrđava", jedan od dva patuljačka grada u Plavim Planinama. Belegund Otac Rijanin; brat Baragundov. Belerijand Zemlje zapadno od Plavih Planina u Starijim Danima. Beltronding Belegov luk. Beor Vođa prvih Ljudi koji su ušli u Belerijand; osnivač Kuće Beora, jedne od tri Kuće Edaina. Beren Čovek od Kuće Beora, ljubav Lutijenina, nožem je izvadio Silmaril iz Morgotove krune; zvani „Jednoruki" i Kamlost „Praznoruki". Bitka Nebrojenih Suza Videti Nirnait Arnoidiad Crni Kralj Morgot. Crni Mač Turinovo ime u Nargotrondu; takođe i ime mača. Videti Mormegil. Čuvana Ravnica * Videti Talat Dirnen. Čuvano Kraljevstvo

Dorijat. Bragolah Videti Dagor Bragolah. Brandir Vladar Naroda Haletinog u Bretilu kada je Turin došao; sin Handirov. Bregolas Otac Baragundov; Morvenin deda. Bregor Otac Barahira i Bregolasa. Bretil* Šuma između reka Teiglin i Sirion; Ljudi Bretila, Narod Haletin. Britijah * Gaz iznad Siriona, severno od Šume Bretil. Broda Istočnjak u Hitlumu nakon Nirnait Arnoidiada. Dairon Ministrel iz Dorijata. Dagor Bragolah (takođe Bragolah) Bitka Iznenadnog Plamena u kojoj je Morgot okončao Opsadu Angbanda. Deca Iluvatarova Vilovnjaci i Ljudi. Dimbar* Zemlja između reka Sirion i Mindeb. Dimrost „Kišne stepenice", slapovi Kelebrosa u Šumi Bretil, kasnije nazvani Nen Girit. Divlji Čovek iz Šume Ime koje je Turin uzeo kada je prvi put došao među Ljude Bretila. Dor Kuartol „Zemlja Luka i Kacige", ime dato zemlji koju su Turin i Beleg branili iz svog skrovišta na Amon Rudu. Dorijat* Kraljevstvo Tingola i Melijane u šumama Neldoreta i Regiona, kojim se upravlja iz Menegrota na reci Esgalduin. Dorlas Istaknut čovek od Naroda Haletinog u Šumi Bretil. Dor-lomin* Oblast na jugu od Hitluma koju je Kralj Fingolfin dodelio Kući Hadora; dom Hurina i Morvene. Dortonion* „Zemlja borova", veliko šumovito gorje na severnoj granici Belerijanda, kasnije nazvano Taur-nu-Fuin. Drengist* Dugačak rukavac koji se kao klin zavlači u Ered Lomin, Planine Odjeka. Edaini (jednina je Adan) Ljudi od Tri Kuće Vilin-prijatelja. Efel Brandir „Okružujuća ograda Brandirova", ograđena naselja Ljudi od Bretila na Amon Obelu; takođe zvana Efel. Ehad i Sedrin (takođe Ehad) 'Kamp vernih', ime dato Mimovoj kući na Amon Rudu. Ehtelion

Vilovnjački velikaš iz Gondolina. Eitel Ivrin* „Ivrinovo Vrelo", izvorište reke Narog ispod Ered Vetrina. Eitel Sirion* „Sirionovo Vrelo", na zapadnoj strani Ered Vetrina; tvrđava Noldora na tom mestu, takođe zvana Earad Eitel. Eldalije Vilin-narod, ekvivalent Eldara. Eldari Vilovnjaci koji su krenuli na Veliki marš sa istoka do Belerijanda. Eledvena Ime Morvenino, „Vilin-lepa". Eol Zvani „Tamni Vilovnjak", veliki kovač koji je obitavao u Nan Elmotu; iskovao je mač Anglahel; otac Maiglinov. Ered Gorgorot* „Planine Užasa", široki lanac litica kojima se Taur nu fuin spušta na jug; takođe zvana Gorgorot. Ered Vetrin „Planine Senke", veliki lanac koji čini granicu Hitluma na istoku i jugu. Esgalduin* Reka u Dorijatu koja deli šume Neldofeta i Regiona i uliva se u Sirion. Izgnanici Noldori koji su se pobunili protiv Valara i vratili u Srednju zemlju. Failivrin Ime koje je Finduilasi dao Gvindor. Falas* Priobalje Belerijanda na Zapadu. Feanor Najstariji sin Finveov, prvi vođa Noldora; polubrat Fingolfinov; napravio Silmarile; vođa Noldora u pobuni protiv Valara, ubijen u bici ubrzo nakon svog povratka u Srednju Zemlju. Videti Sinom Feanorovi. Felagund „Klesar pećina" ime dato Kralju Finrodu nakon osnivanja Nargotronda, često se koristi samo. Finarfin Treći sin Finveov, brat Fingolfinov i polubrat Feanorov; otac Finroda Felagunda i Galadrijele. Finarfin se nije vratio u Srednju Zemlju. Finduilas Kći Orodreta, drugog Kralja Nargotronda. Fingolfin Drugi sin Finveov, prvi vođa Noldora; Uzvišeni Kralj Noldora, živeo u Hitlumu; otac Fingona i Turgona Fingon Najstariji sin Kralja Fingolfina i Uzvišeni Kralj Noldora nakon njegove smrti. Finrod Sin Finarfinov; osnivač i Kralj Nargotronda, brat Orodreta i Galadrijele; često zvan Felagund. Forveg Čovek od Dor-lomina, zapovednik bande odmetnika kojoj se Turin pridružio. Galdor Visoki Sin Hadora Zlatokosog; otac Hurina i Huora, ubijen kod Eitel Siriona.

Gamil Zirak Patuljački kovač, učitelj Telhara od Nogroda. Gaurvajt „Ljudi-vukovi", banda odmetnika kojoj se Turin pridružio u šumama iza zapadne granice Dorijata. Gelmir (1) Vilovnjak od Nargotronda, brat Gvindorov. Gelmir (2) Noldorski Vilovnjak koji je sa Arminasom došao u Nargotrond da upozori Orodreta na opasnost. Getron Jedan od Turinovih saputnika na putu do Dorijata. Ginglit* Reka koja se uliva u Narog iznad Nargotronda. Glaurung „Otac Zmajeva", prvi od Morgotovih Zmajeva. Glitui Reka koja teče od Ered Vetrina i uliva se u Teiglin severno od ušća Malduina u Teiglin. Gloredela Kći Hadorova, sestra Galdora, Hurinovog oca; žena Haldira od Bretila. Glorfindel Vilin-gospodar od Gondolina. Godina tugovanja Godina kad se zbio Nirnait Arnoidiad. Gondolin* Skriveni grad Kralja Turgona. Gorgorot Videti Ered Gorgorot. Gortol „Strašna Kaciga", ime koje je Turin uzeo u zemlji Dor Kuartola. Gospa od Dor-lomina Morvena. Gospodar Voda Valar Ulmo. Gospodari zapada Valari. Gotmog Gospodar Balroga; ubica Kralja Fingona. Gritnir Jedan od Turinovih saputnika na putovanju do Dorijata, gde je umro. Guilin Vilovnjak od Nargotronda, otac Gvindora i Gelmira. Gurtang „Smrtonosno Gvožđe", Turinovo ime za mač Anglahel nakon što je ovaj bio prekovan u Nargotrondu. Gvairon „Vetroviti mesec", mart. Gvindor Vilovnjak od Nargotronda, zaljubljen u Finduilas, Turinov saputnik. Hador Zlatokosi Vilin-prijatelj, gospodar Dor-lomina, vazal Kralja Fingolfina; otac Galdora, oca Hurina i Huora; ubijen kod Eitel Siriona tokom bitke Dagor Bragolah.

Kuća Hadora Jedna od Kuća Edaina. Haldir Sin Halmira od Bretila; oženio se Gloredelom, ćerkom Hadora od Dor-lomina. Haleta Gospa Haleta koja je rano postala vođa Druge Kuće Edaina - Haletrima ili Naroda Haletinog, koji su obitavali u Šumi Bretil. Halmir Gospodar Ljudi od Bretila. Handir od Bretila Sin Haldira i Gloredele; otac Brandirov. Haret Kći Halmira od Bretila, supruga Galdora od Dor-lomina; majka Hurinova. Haud-en-Elet „Humka Vilin-deve" u blizini Prelaza Teiglina u kojoj je sahranjena Finduilas. Haud-en-Nirnait „Humka suza" u pustinji Anfauglit. Hirilorn Veliko drvo bukve u šumi Neldoret koje ima tri debla. Hitlum* „Zemlja Magle", severna oblast omeđena Planinama Senke. Huntor Čovek od Dor-lomina koji je pratio Turina u napadu na Glaurunga. Huor Hurinov brat, otac Tuora, oca Earendilovog; ubijen u Bici Nebrojenih Suza. Hurin Gospodar Dor-lomina, suprug Morvenin i otac Turina i Nienore; zvani Talion „Postojani". Ibun Jedan od sinova Mima, Sitnog Patuljka. Iluvatar „Otac svega". Indor Čovek od Dor-lomina, otac Airinin. Istočnjaci Plemena Ljudi koja su sledila Edaine do Belerijanda. Ivrin* Jezero i vodopadi ispod Ered Vetrina gde je izvirala reka Narog. Jaki Luk Belegovo ime; videti Kutalion. Jelenji skok Videti Kabed-en-Aras. Jezerca Sumraka* Oblast močvara i jezera gde se Aros ulivao u Sirion. Južni Put Drevni put koji je od Tol Siriona do Nargotronda vodio preko Prelaza Teiglina. Kabed-en-Aras „Jelenji skok", duboki klanac reke Teiglin, gde je Turin ubio Glaurunga. Kabed Nairamart „Skok Užasne Sudbe", ime dato Kabed-en-Arasu pošto se Nienora bacila sa njegove litice. Kelebros Potok u Bretilu koji se spuštao i ulivao u Teiglin u blizini Prelaza. Kim

Jedan od sinova Mima, Sitnog Patuljka. Kirdan zvani „Brodograditelj"; gospodar Falasa; u razaranju Luka posle Nirnait Arnoidiada pobegao je na Ostrvo Balar na jugu. Krisaigrim* Planinski vrhovi južno od Gondolina, gde su bila gnezda Torondorova. Kutalion „Jaki luk", ime Belegovo. Labadal Turinovo ime za Sadora. Ladros* Zemlje na severoistoku od Dortoniona koje su noldorski Kraljevi dodelili Ljudima od Kuće Beora. Lalait „Smeh", ime dato Urveni. Larnah Jedan od Ljudi iz Šume u zemljama južno od Teiglina. Lotlan Velika ravnica istočno od Dortoniona (Taur-nu-Fuin). Lotron Peti mesec. Lutijena Kći Tingola i Melijane, koja je nakon Berenove smrti izabrala da bude smrtna i podeli njegovu sudbinu. Zvana Tinimijela „Kći Sumraka", slavuj. Ljudi-vukovi Videti Gaurvajt. Ljudi iz Šume Stanovnici šuma južno od Teiglina koje su pljačkali Gaurvajti. Mablung Vilenjak Dorijata, glavni zapovednik Tingolov, prijatelj Turinov; zvani „Lovac". Maidros Najstariji Feanorov sin, koji drži zemlje na istoku iza Dortoniona. Maiglin Sin Eola „Tamnog vilovnjaka" i Aredele, Turgonove sestre; izdajnik Gondolina. Malduin* Pritoka Teiglina. Mandos Valar, Sudija, gospodar Kuća Mrtvih u Valinoru. Manve Glavni od Valara, zvani Stariji Kralj. Melijana Maja (videti pod Ainuri); Kraljica Kralja Tingola u Dorijatu, oko koga je postavila nevidljivu zaštitnu barijeru - Melijanin pojas; Lutijenina majka, Melijanin Pojas videti Melijana. Melkor Morgotovo ime na Kveniji. Menegrot* „Hiljadu Pećina", dvori Tingola i Melijane na reči Esgalduin u Dorijatu. Menel Nebesa, oblast zvezda. Meted-en –glad

„Kraj Šume", utvrda u Dor Kuartolu na obodu šume južno od Teiglina. Mim Sitni Patuljak čije je prebivalište na Amon Rudu. Minas Tirit „Kula Straže" koju je Finrod Felagund sagradio na Tol Sirionu. Mindeb* Pritoka Siriona, između Dimbara i šume Neldoret. Mitrim* Jugoistočna regija Hitluma koju od Dor-lomina razdvajaju Planine Mitrim. Mlada Deca Ljudi. Videti Deca Iluvatarova. Morgot Veliki buntovni Vala, po poreklu najmoćniji od Sila; zvan Neprijatelj, Mračni Gospodar, Crni Kralj, Bauglir. Mračni Gospodar Morgot. Mormegil „Crni Mač", ime dato Turinu u Nargotrondu. Morvena Kći Baragunda od Kuće Beora, supruga Hurinova i majka Turina i Nienore; zvana Eledvena „Vilin-lepa" i Gospa od Dor-lomina. Motribrdo Videti Amon Etir. Nan Elmot* Šuma u Istočnom Belerijandu; Eolovo prebivalište. Nargotrond* „Velika podzemna tvrđava na reci Narog" koju je osnovao Finrod Felagund a razorio Glaurung; takođe kraljevstvo Nargotronda koje se protezalo istočno i zapadno od reke. Narod Naroga Vilovnjaci iz Nargotronda. Narog* Glavna reka Zapadnog Belerijanda koja je izvirala u Ivrinu i ulivala se u Sirion u blizini njegovog ušća. Nebrojene Suze Bitka Nirnait Arnoidiad. Neitan „Onaj kome je učinjena nepravda", ime koje je Turin sebi nadenuo među odmetnicima. Nelas Vilovnjakinja iz Dorijata, Turinova prijateljica u detinjstvu. Nen Girit „Drhteća voda", ime dato Dimrostu, slapovi Kelebrosa u Šumi Bretil. Nen Lalait Potok koji izvire ispod Amon Dartira, vrha na planini Ered Vetrin, i teče pored Hurinove kuće u Dor-lominu. Nening* Reka u Zapadnom Belerijandu koja se uliva u more kod Luka Englaresta. Neprijatelj Morgot. Nevrast* Oblast zapadno od Dor-lomina, iza Planina Odjeka* (Ered Lómin). Nibin-noeg, Nibin-nogrim Sitni Patuljci.

Nienora „Oplakivanje", kći Hurina i Morvene, i sestra Turinova; videti Ninijela. Nimbretil* Brezova šuma u Arvernienu; pominje se u Bilbovoj pesmi u Rivendalu. Ninijela „Uplakana deva", ime koje je Turin dao Nienori. Nirnait Arnoidiad Bitka „Nebrojenih Suza", takođe samo Nirnait. Nogrod Jedan od dva patuljačka grada u Plavim Planinama. Noldori Druga vojska Eldara na putovanju od istoka ka Belerijandu; „Dubokoumni Vilovnjaci", „Mudri". Nuath, Šume* Šume koje se protežu zapadno od gornjeg toka Naroga. Okružujuće planine Planine koje okružuju Tumladen, ravnicu Gondolina. Orleg Čovek iz Turinove bande odmetnika. Orodret Kralj Nargotronda nakon smrti njegovog brata Finroda Felagunda, Finduilasin otac. Ose Majar (videti Ainuri); Valar Ulmo, Gospodar Voda. Planine Senke* videti Ered Vetrin. Plave Planine Veliki planinski lanac (zvan Ered Luin i Ered Lindon) između Belerijanda i Erjadora u Starijim Danima. Prelazi Teiglina* Gazovi gde je stari Južni Put za Nargotrond presecao Teiglin. Ragnir Slepi sluga u Hurinovoj kući u Dor-lominu. Region* Južna šuma Dorijata. Rijana Rođaka Morvenina; supruga Huora, Hurinovog brata, majka Tuorova. Rivil* Reka koja se spuštala sa Dortoniona i ulivala u Sirion u Močvarama Sereha. Sador Drvodelja, Hurinov sluga u Dor-lominu i Turinov prijatelj iz detinjstva; Turin ga je zvao Labadal. Sairos Vilovnjak iz Dorijata, Tingolov savetnik, neprijatelj Turinov. Sauronovo ostrvo Tol Sirion. Sereh* Velika močvara severno od Prelaza Siriona, do koje je doticala reka Rivil iz Dortoniona. Sile Valari. Sindarinski Sivo-vilovnjački, vilovnjački jezik Belerijanda. Videti Sivi Vilovnjaci. Sirion*

Velika reka Belerijanda koja izvire kod Eitel Siriona. Sinovi Feanorovi Videti Feanor. Njegovih sedam sinova imalo je zemlje u Istočnom Belerijandu. Sitni Patuljci Rasa Patuljaka u Srednjoj zemlji čiji su poslednji preživeli predstavnici bili Mim i njegova dva sina. Sivi Vilovnjaci Sindari, ime dato Eldarima koji su ostali u Belerijandu i nisu prešli Veliko more do Zapada. Skriveno Kraljevstvo Gondolin. Slamoglavi Ime koje su Istočnjaci u Hitlumu nadenuli Narodu Hadorovom. Starija Deca Vilovnjaci. Videti Deca Iluvatarova. Svetli narod Eldari. Šarbhund Patuljački naziv za Amon Rud. Talat Dirnen* „Čuvana Ravnica", severno od Nargotronda. Taur-nu-Fuin* „Šuma koju prekriva noć", kasnije ime Dortoniona. Teiglin* Pritoka Siriona koja izvire u Planinama Senke i teče kroz Sumu Bretil. Videti Prelazi Teiglina. Telhar Slavni kovač Nogroda. Telperion Belo drvo, starije od dva drveta koja su osvetljavala Valinor. Tangorodrim 'Planine Nasilja' koje je Morgot uzdigao iznad Angbanda. Tingol „Sivi plašt", Kralj Dorijata, gospodar Sivih Vilovnjaka (Sindara); oženjen Melijanom Majom; Lutijenin otac. Torondor „Kralj orlova" (Povratak Kralja VI.4: 'stari Torondor, koji izgradi svoja gnezda na nedostižnim vrhovima Okružujućih planina, kada Srednja Zemlja beše mlada'). Tri Kuće (Edaina) Kuća Beora, Haletina i Hadora. Tol Sirion* Ostrvo u reci u Prelazu Siriona gde je Finrod sagradio kulu Minas Tirit; kasnije ga je preoteo Sauron. Tumhalad* Dolina u Zapadnom Belerijandu između reka Gingilita i Naroga, gde je poražena vojska Nargotronda. Tumladen Skrivena dolina u Okružujućim planinama usred koje je stajao grad Gondolin. Tuor Sin Huora i Rijane; Turinov rođak i Earendilov otac. Turambar „Gospodar Sudbine", ime koje je uzeo Turin kada je došao kod Ljudi Bretila. Turgon

Drugi sin Kralja Fingolfina i Fingonov brat; osnivač i kralj Gondolina. Turin „Tajna", ime koje je Findulas nadenula Turinu. Turin Sin Hurina i Morvene, glavni predmet balade nazvane Narn i Chin Húrin. Za njegova ostala imena videti Neitan, Gortol, Agarvain, Turin, Adanedel, Mormegil, (Crni Mač), Divlji Čovek iz Šume, Turambar. Uldor Prokleti Vođa Istočnjaka posečen u Bici Nebrojenih Suza. Ulmo Jedan od velikih Valara, „Gospodar Voda". Ulrad Član bande odmetnika kojoj se Turin pridružio. Umart „Zla sudba", izmišljeno ime koje je Turin objavio kao ime svog oca u Nargotrondu. Urvena Kći Hurina i Morvene koja je umrla kao dete; zvana Lalait „Smeh". Valari „Sile", veliki duhovi koji su ušli u Svet na početku vremena. Valinor Zemlja Valara na zapadu, iza Velikog mora. Varda Najveća od Valarskih kraljica, supruga Manveova. Velika Humka Videti Haud-en-Nirnait. Velika pesma Muzika Ainura u kojoj je začet Svet. Visoki Farot* Visoravni iznad Nargotronda, zapadno od reke Narog; takođe Farot.

NAPOMENA O MAPI Mapa koja sledi blisko je zasnovana na onoj izdatoj u Silmarilionu, koja je sama potekla od mape koju je moj otac načinio tridesetih godina dvadesetog veka, a koju nikada nije zamenio, već ju je koristio za sva kasnija dela. Stilizovane i očigledno veoma probrane predstave planina, brda i šuma imitirane su po ugledu na njegov stil. U ovom precrtavanju sam ubacio određene razlike, sa namerom da je pojednostavim i učinim je prikladnijom za priču o deci Hurinovoj. Tako da se ne proteže na istok da uključi Osiriand i Plave Planine, a određene geografske odlike su izostavljene, dok su (sa par izuzetaka) označena samo imena koja se zapravo pominju u tekstu.