Dusan Savkovic - Gorila I

1. Telefon je uporno i neumoljivo zvonio. Štefan se s mukom probudi i opsova. Do đavola, zaboravio je noćas kad je došao iz grada da isključi tu gnjavatorsku napravu. Ustade iz kreveta, nag kao i uvek kada je bio u postelji i priđe aparatu. Podiže slušalicu i začu škripav muški glas. Bio jc to Milo, jedan od brojnih Štefanovih zemljaka koji su živcli u Parizu. — Šta hoćeš? — upita Štefan neljubazno. — Zar ne bi bilo bolje da si pogledao na sat pre nego što si me pozvao? Opet škripanje u slušalici. — Oprosti, Štefan, — reče Milo. — Sad je tačno osam i pct. Mislio sam da si već na nogama! Stefan huknu. — Mislio si! Ti si mislio! Šta hoćeš? Govori! — prekinu gu Stefan spreman da spusti slušalicu i da se baci na krevet. — Da li Pariz gori? Milo se iskašlja u slušalicu. — Burazeru hteo sam da kupim nešto od one garderobe. ZnaS na šta mislim. — Dođi — reče štefan. — Ako nameravaš da se cenjkaš nemoj da dolaziš. — Sve će biti u redu — odvrati Milo. — Ako zakasnim koji minut nemoj da odmagliš. Voleo bih da te vidim, da mulo popričamo ... Štefan, čuješ li? Stc%fan spusti slušalicu. Više mu se nije spavalo. Pogleda u »vojc nago, bronzano telo koje se iznenada ukaza u vcllkom zidnom ogledalu, besprekorno izvajano i oblo. Dla-novi'ma pređe preko golih grudi obraslih kratkom kovr-džnstom dlakom. To je bio on. Ta bronzana i skladna masa, te hladne, zelene oči poput mačjih, visoko čelo, snažne vilicc, svctlokestenjasta kosa koja je u nemirnim valovima padala na čelo. Stajao je tako nekoliko trenutaka zagledan u ogledalo, a onda priđe prozoru, razmaknu zavese i širom otvori psozor. U sobu je ušao miris sagorelog benzina. Bio je to znak da ulica Kolize počinje da diše. Reka automobila lagano je tekla ulicom, prema aveniji Franklina Ruzvelta. Tamo se uz pomoć semafora razlivala na sve četiri pariske strane sveta. »Prokleti zemljaci«, mislio je štefan dok je sakriven iza zavese buljio u reku na gumenim točkovima. Od svega na ovome svetu čovek može da pobegne osim od zemljaka u tuđini. Iskopaće ga ispod zemlje, samo ako to naume. Ovoga puta, zemljak po imenu Milo, dobro je došao. Štefan nije imao ni prebijene pare u džepu. Prodaće mu nešto od one garderobe i tako će preživeti još jedan pariski dan. Štefan još jednom osmotri zahuktalu ulicu. Sve je bilo na svome mestu, isto kao i svakog drugog jutra. Predstava je mogla da počne. Zavesa se polako diže. Preko puta, gospođica Luiz, kelnerica u kafeu »La Flam«, posipa deterdžentom bele metalne stoliće ispred kafea i pere ih toplom vodom. Zainteresovanima pokazuje pozamašnu, polugolu i nimalo francusku guzicu. Trafikant, gospodin Filip, već je slatkorečiv, šarmantan, iako je loše govorio francuski; ličio je na čoveka iz sveta, bio je galantan, častio je goste, a to je za Katrin bilo sasvim čudno i neuobičajeno. Najzad su bili sami. Pristala je da budu sami. Doživela je nešto o čemu je samo sanjala. Postala je žena. Bila je pre-srećna s čovekom koji joj je tako nežno otkrio tajnu živbta i Ijubavi. Verovala je da je najsrećnije stvorenje na svetu... I bila je. Onda, jednoga dana, Miša je .došao po nju posle isteka radnog vremena. Dohvatila je svoj mantil i izletela na ulicu. Miša je rekao da ih je jedan njegov francuski prijatelj po-zvao na večeru. Nije rekao ko je taj čovek. Zagrlila je Mišu. Prislonila je usne nz njegove. Bilo je toplo. Božanski toplo. Znala je da je taj mladi Apolon voli. Osećala se vpljenom, beskrajno voljenom... (U Alenovoj je sobi zazvonio telefon. Cula je Alenov glas. Razgovarao je s mamom Rene. Svakako da mu je stara veštica otkucavala dnevni raport o kretanju Štefana i o no-vostima u vezi s njim. Odmahnula je rukom.) 37 ... te večeri, sećala se Katrin veoma često svakog de-talja, došli su u neku veliku kuću. Miša je imao ključeve od kapije. Kuća kao da nije bila naseljena. Nigde nikog. Popeli su se zastrtim, luksuznim stepeništem na sprat. Ski-nuli su mantile i uputili se u ogromnu, bogato nameštenu sobu. Nasred sobe stajao je jedan mlad čovek. U košulji, s rukama u džepovima pantalona. Miša je uhvatio Katrin za ruku i pokazao je mladom čoveku kao što se pokazuje neko živinče. — Kako ti se dopada? — rekao je. — Da li sam imao pravo kad sam ti govorio o najlepšem mačetu Pariza? — Da — promucao je rnladi čovek ne skidajući pogled s Katrin. — Imao si pravo. Onda se Miša obrati Katrin. — Mala moja, volećeš ovog čoveka kao i mene. On je moj brat. I više nego brat. Između mene i njega nema razlike. Voli ga i budite srećni ove noći! Poljubio je zapanjenu Katrin u obraz i izašao. Katriln je stajala bez pokreta. Mladi čovek joj je prišao i počeo da je svlači. Činio je to polako, s perverznim uži-vanjem, lagano, kao što to čine starci. Nije se opirala. Zem-Ijotres koji je u dubini mlade žene potrajao nekoliko se-kundi, porušio je i zatrpao sve. Noć je provela s nepoznatim mladim čovekom. Posle dva meseca venčali su se. Nepoznati mladi čovek bio je tada već poznati filmski glumac Alen Dipre... (Alen je još uvek razgovarao s mamom Rene. Katrin nije mogla da dokuči o čemu govore. Alen je često izgo-varao reč »da«, a na kraju razgovora rekao je nastojnici da nastavi sve da beleži, ako ne može da zapamti. Isto tako, rekao je, ako se sa Štefanom dogodi nešto izuzetno važno, neka ga nazove u Monte Karlo. Da li Alen nešto smera u odnosu na Štefana? Da li i njemu priprema poslednje kupanje, pitala se Katrin osluš-kujući taj nemili glas kako brunda u slušalicu.) ... Miša je ubijen u kupatilu vile ostarelog komičara Rikija Astora, u Holivudu. Zajedno s Rikijevom ženom Ke-rol, majkom petoro dece. Nađeni su izrešetani revolverskim hicima najvećeg kalibra, u lokvi krvi, zagrljeni, na pločicama belim kao mleko. Kerol je, izgleda, branila Ijubavnika sna-gom razbesnele tigrice, pa je u tom gušanju zaradila kuglu.

Nekako u isto vreme kada se Katrin udala za Alena i Miša se oženio nekom Amerikankom, sredovečnom, podna-dulom ženom koja je uživala drogu, ali je imala bankovni račun koji je bio na zavidnoj visini. Suzan, tako se zvala drogirana žena, nije bila nimalo drogirana i naivna kada je u pitanju bio novac, pa su se supružnici razišli u Los Anđe-lesu uz urnebesni skandal. Tada je Miša napisao Katrin pismo koje je mlada žena pročitala i bacila u koš. Bivši Alenov telohranitelj tražio je u pismu razume-vanje i oproštaj za ono što je učinio, gurnuvši Katrin u na-ručje Alena. Uviđao je greh i uveravao Katrin da je bio u pitanju trenutak tragične nepromišljenosti. Na žalost, Kat-rin više nije mogla da prašta čak i da je htela. Sve je već bilo oprošteno. Nije mogla da oprosti kao što nije mogla ni da optuži. Kao što nije mogla da voli. Katrin je već bila naučila najstrašniji i najubitačniji nauk vremena u kome je živela: nije verovala. Posle dvadesetak dana Alen je poslao telegram iz Holi-vuda: »Miša je izvršio samoubistvo. Alen.« Katrin nije poverovala da bi čovek kakav je bio Miša, brutalan i neosetljiv, krajnje licemeran, satkan od gole laži i koristoljublja, mogao da počini samoubistvo. Voleo je sva zadovoljstva koje je pružao život, novac pogotovo, pa bi se svakako našao na poslednjem mestu liste potencijalnih sa-moubica u celom svetu. O tome je razgovarala i sa Štefa-nom koga je Miša, uoči puta u Sjedinjene Države, doveo na svoje mesto telohranitelja. — To nije moguće — rekao je tada Štefan. — Poznajem Mišu od svoje desete godine. Nikada ne bi ispao toliko glup da se zauvek liši života i mačkica. Kada je pronašla izrešetanu i krvavu košulju, sakrivenu u plakaru, zapitala je Alena zašto je sačuvao tako nešto i zar je to bilo za čuvanje? Nije se nimalo zbunio. — Pogodila me je okolnost da je ubijen u mojoj košulji — rekao je tada. — Bilo ini je žao prijatelja. Našeg zajed-ničkog prijatelja. Katrin, treba da shvatiš da sam ga vo-leo... — odgovorio je Alen. 39 — Rekao si: ubijen. Zar nije izvršio samoubistvo? — pitala je Katrin. Alen je slegnuo ramenima. — Ja nisam bio u vili kada se sve to odigralo. Možda je bio ubijen. Možda je izvršio samoubistvo. Kerol je uzi-mala drogu. Ko zna šta se dogodilo. Policija je zaključila da su počiinili zajedničko samoubistvo. — Miša se nije ubio. To je sigurno. Zar ne znaš ko ga je ubio i zašto? — pitala je Ketrin. Tada je Alen prebledeo. Izgovorio je reči kojih se Kat-rin i dam-danas dobro seća. Rekao je: — Miša je spavao sa Kerol u prisustvu onog jadnog kepeca, njenog muža. Zvali su kepeca da vidi kako se to radi. Kepec je patio. Plakao je preda mnom i molio. Ti znaš Katrin šta rade seljaci sa psom koji ujeda gospodare, one koje treba da čuva? — Ne znam — odgovorila je Katrin. Nikada nisam živela na selu. — Onda ću ti reći. Zatvore psa u kupatilo i ispale ne-koliko hitaca. — Da li u pomoć zovu prijatelje kojima su se pret-hodno izjadali ili to učine sami? — upitala je Katrin. Alen je ošinu pogledom. Ništa nije odgovorio. Katrin je svakako povezala njegov boravak u Sjedinjenim Drža-vama. Miša je, naime, ubijen kada je Alen snitoao u Holi-vudu, desetak kilometara dalje., — Voleo bih kad bi ti zaboravila toga čoveka — rekao je tihim, bezbojnim glasom kao čovek koji moli. — Bio bih srećan kada bi zaboravila tog čoveka. Tri meseca posle ubistva Miše Nestorovića u vili Rikija Astora, na Bulevaru sumraka, Štefan je pozvao Katrin na jedan sastanak. Majka ubijenog Miše, koja je iz Beograda doputovala u Pariz, želela je da govori s Katrin. Imala je mnogo štošta da joj kaže. I njoj i Štefanu. Nešto od čega bi se običnim Ijudima digla kosa na glavi. Katrin Dipre i gospođa Milena Nestorović, majka Miše Nestorovića, sastale su u jednom privatnom stanu koji je pripadao daljoj rođaci gospođe Nestorović, odnedavno za-poslenoj u Parizu. Katrin je došla u pratnji Štefana, bez znanja i saglasnosti Alena Diprea. Vrata im je otvorila jedna mlada žena s viklerima u kosi. Dok se Katrin, uz štefanovu pomoć, oslobađala mantila s teškom krznenom kragnom, žena je prostački i uporno buljila u Katrin. Onda je, ustima punim hrane, poljubila Štefana u obraz. Bez reči im je po kazala vrata koja su vodila u sobu u kojoj ih je očekivala mama Nestorović. Nastavila je da žvaće.

Štefan je ušao prvi i odmah poleteo u zagrljaj gospođe Nestorović. Katrin je razumela samo jedriu reč od one silne bujice koju je Štefan izgovorio. Bila je to reč: mama. U sobi se osećao težak, sladunjav miris prženog crnog luka. Ku-hinja je bila improvizovana u jednom uglu sobe. Neoprano posuđe. Mama Nestorović je otplakala jednu dobru partiju govoreći Štefanu da ona više nema sina i da je Štefaii sad njen sin koga iisto toliko voli kao što je volela i nesrećnog Mišu. Dok se ovaj mali ritual, praćen kricima, busanjem u grudi i čupanjem kose nije završio, Katrin je, pomalo zbu-njena, nenaviknuta na takve žestoke prizore, stajala nasred sobe i čekala da i ona dođe na red. Onda je mama Nesto-rović naglo uhvatila svojim snažnita rukama i privukla sebi. Katrin je na licu osetila debele, vrele usne mame Nestorović, miris njenog oznojenog i namirisanog tela, obraze mokre od suza. Nesrećna žena je plakala, podizala oči i ruke preina tavanici ili nekom zamišljenom nebu, govorila i zapevala na nekom nerazumljivom jeziku koji je Katrin podsetio na prve dane poznanstva s Mišom. Zašto je ta žena koju Katrin nikada pre nije videla, pa čak ni znala da postoji, pokazala toliko Ijubavi i srdačnosti prema njoj? Zar je nešto znala o Miši i o njoj i o njihovoj vezi, o svemu onome što se posle odigralo? Posle temperamentnih i bučnih izliva različitih osećanja koja su se preplitala u glavi i srcu mame Nestorović, kao mlazovi vode u fontani, ta se debela, oznojena žena malo pribrala i na sto stavila bocu jake šljivove rakije. Ispili su po nekoliko čašica. Katrin se seća da joj se već zavrtelo u glavi kada je mama Nestorović započela priču, često preki-danu izlivima plača i goleme tuge. Govorila je za Katrin nerazumljivim jezikom, ali je Štefan prevodio, rečenicu po rečenicu. Tada su oboje saznali mnoge značajne pojedinosti o smrti Miše Nestorovića. Činjenice koje su na Katrin ostavile neizbrisiv utisak i učvrstile je u odluci da se razvede od Alena. Po svaku cenu. I što pre. 41 Evo šta je mama Nestorović ispričala dok se boca sa šljivovom rakijom polako, ali sigurno praznila. Dvadesetak dana posle zagonetne smrti Miše Nestoro-vića, u luksuznoj vili američkog kamičara Rikija Astora, sti-gao je na beogradski aerodrom Surčin redovnim putničkim avionom američke kompanije »Pan Am« neobičan paket, je-dan od najvećih koje su beogradski carimici iikad raspako-vali. Paket je bio težak 92 kilograma i imao je oblik san-duka dužine 1,90 metara. Pošiljka je upućena na beogradsku adresu gospođe Milene Nestorović. Prilikom otvaramja paketa, radi carinjenja, niko nije mogao da zna šta se unutra nalazi, jer podataka o sadržaju nije bilo. Čak ni osoblje boinga 727 nije moglo da pruži neka detaljnija objašnjenja. Slegali su ramenima. Za svaki slučaj Uprava carinartiice pozvala je gospođu Milenu Nestorović kako bi se u njenom prisustvu otvorio paket i izvršilo carinjenje. Kada je, posle dužih tehmičkih peripetija, paket najzad otvoren i kada su uklonjeni brojni omoti od plastike i sunđeraste gume, za-panjenim carinicitaa i gospođi Nestorović ukazao se mrt-vački sandiik. Ili nešto što je ličilo na mrtvački sanduk. Najzad, podigli su poklopac i kroz stakleni zid ugledali usnu-log mladog čoveka. Bio je to leš Miše Nestorovića. Ležao je u staklenom kovčegu, našmitnkan, skoro kao živ, kao zaspala Pepeljuga. Iznenađenje je bilo tako silovito, da je jedan mladi carinik pao u nesvest, a mama Nestorović dobila srčani napad. Najzad, posle dugih i zamršenih procedura, leš je prenet u mrtvačnicu na beogradsko Novo groblje. Mama Nestorović je pri kraju priče ispila još jednu ča-šicu žestokog pića koje je palilo želudac kao živa vatra. Prikupila je hrabrost i nastavila. — Nisam mogla da izdržim pa sam zamolila neke Mi-šime drugove da otvore stakleni kovčeg. To nam je uspelo nekoliko sati pre sahrane. Želela sam da poljubito sina. Po-slednji put. Raskopčala sam košulju. Ljubila sam mu usne, obraze, grudi. Tada sam, na koži, u predelu srca, videla tri sićušna otvora koje je neko od radnika koji su balsf»nr-«">^ leš, napunio parafiaom. Miša je bio u potpuno novor \ vešu, košulji, čak su mu i kravatu vezali. Trbuh r / razrezan i utroba izvađena. Umesto očiju pod k / bile bezbojne staklene kugle. Milovala sam svaki delić tela mog nesrećnog deteta. Tako sam došla do nogu. Na čara-pama sam primetila neka slova ispisana olovkom za šminku. Skinula sam čarape ...

Tada je, seća se Katrin, mama Nestorović iz putne torbe izvadila smotuljak. Bile su to čarape skinute s leša još pre dva meseca. Pokazala ih je Katrin i Štefanu. Rođaka je i dalje žvakala u uglu sobe, kraj malog plinskog štednjaka. Slova na čarapama bila su ispisana ćirilicom. Štefam ih je pročitao, a zatim preveo Katrin. »Očekujem da ine ubiju. Zaključali su me u kupatilo. Ne znam ko ih je poslao. Osvetite moju smrt. Miša.« Štefan je stisnuo zube. Nešto zbog sećanja na mrtvog drugara, nešto zbog rakije, niz njegovo su Lice kliznule suze. Mama Nestorović je ponovo zaplakala. — Ubili su ga, Štefane, ubili! — ridala je. — Ko će ga osvetiti ako ne ti! — govorila je kroz suze. Katrin je povezivala konce. U njenoj glavi nije bilo me-sta za apstraktne stvari. Ko bi mogao da ubije Mišu i za-što? Zar samo zato što je živeo sa ženom ostarelog kepeca koja je još uvek volela da se gađa? U kakvoj su vezi Riki Astor, Alen i Antonio Pjeranđeli? Zašto je Alen skinuo ko-šulju s mrtvog prijatelja i zašto je čuva? Mama Nestorović nije završila priču. Odmah posle sa-hrane, angažovala je jednog svog starog prijatelja koji je živeo u Sjedinjenim Državama. On je za račun mame Ne-storović saznao u pogrebnom zavodu »Isusovo srce« u Los Anđelesu da je troškove balsamovanja kao i transportne troškove u visini od tri hiljade dolara platio filmski star Alen Dipre. Stari prijatelj je fotokopirao dokument-narudž-benicu i poslao gospođi Nestorović. Kopija se tada nalazila u tašni mame Nestorović. Posle tridesetak daina od prispeća paketa — mrtvačkog sanduka na beogradski aerodrom Surčin, istovaren je iz putničkog aviona »Pan Am« još jedan paket u dlaku isti kao prvi. Ovoga puta ni primalac nije bio označen. Posle dugog ubeđivanja beogradski su carinici primili i taj paket. Otvo-ren je u prisustvu dvojice kriminalističkih inspektora. U pa-ketu je bio nov leš. Opet sasvim mlad oovek. U cveću, vosku i formalinu. U novom odelu, našminkan kao lutka u pro davnici muške konfekcije. Inspektori su utvrdili identitet Iia osnovu oskudnih papira koje su pronašli u paketu i beo43

gradske fototeke. Pogrebni zavod »lusovo srce« poslao je kopiju policijskog zapisnika iz Los Anđelesa u kome je sta-jalo da je Peca Ristevski žrtva nesreonog slučaja. Nije umeo da rukuje plinom i tako se ugušio. Peca Ristevski bio je prijatelj Miše Nestorovića, njegov intimus. I opet izveštaj starog priijatelja gospođe Nestorović iz Sjedinjenih Država i fotcnkopija narudžbenice zavoda »lusovo srce«. Troškove balsamovanja i transport platio je Alen Dipre. Tri hiljade dolara. Pogrebni zavod je bio pono san što je među svoje mušterije mogao da ubroji i slavnog Alena Diprea. — Da li je Alen poznavao tog drugog mladog čoveka? — pitala je tada Katrin. Pokušavala je da pohvata zamršene konce. — Ne. Alen ga nije poznavao — tvrdio je Štefan. — Najverovatnije da ga nikada nije ni video. Peca je imao nameru da u Holivudu, zajedno s Mišom, načini karijeru filmskog glumca. Dobili su uloge statista i ništa više. — Ali zašto je Alen platio tako velike troškove balsa-movanja i transport za Jugoslaviju? — pitala je Katrin. Osećala je kako je obuzima jeza uprkos žestokom piću. Mama Nestorović je približila Katrin svoje debelo, od plača musavo lice. — Nekome se žurilo da ih što pre udalji iz Sjedinjenih Država — rekla je mama Nestorović. — To je jasno kao ' dva i dva četiri. Ali kome? Kome se žurilo, draga moja? To je pitanje! — Da, nekome se žurilo — potvrdila je Katrin više za sebe. Nekome se žurilo. Taj neko je imao dovoljno novaca da isplati sitnicu od šest hiljada dolara koliko su koštali troškovi oko balsamovanja i transporta. Da li je to Alen, Riki, Antonio ili sva trojica zajedno? Katrin poče da drhti od neke pritajene groznice. Zamoli Štefana da iz predsoblja donese njen mantil i da je ogrne. Mama Nestorović još uvek nije završila priču, zakljinjući se u predasima, da će ona pronaći ključ koji će otključati bravu, rešiti 7^fr.^^-smrti njenog sina jedinca. Desetak dana kasnije, kada se mama Nestorov smirila, na aerodrom u Surčinu stigao je i treći pak iz Los Anđelesa. Bio je adresovan na gospođu Milenu Nestorović i bio je mnogo manji nego dva prethođna. Otvorio ga je carinik sa najjačim nervima. U plastićnoj kutiji, dimenzija 80X80 santimetara, na-lazila se preparirana utroba Miše Nestorovića, njegovo za-krpljeno srce, želudac, jetra, slezina, mozak, debela i tanka creva, oprana i uvezana kao što

kaoiboji uvezuju laso kad hoće da ga okače o klin. U specijalnoj, providnoj kutijici, u svetloplavoj tečnosti, plivale su oči. I opet Alen Dipre. Troškovi transporta plaćeni. Alen Dipre. Tako je bar javio stari prijatelj mame Nestorović i poslao i treću foto-Jkopiju narudžbenice. Bilo je to pre četiri godine, seća se Katrin. U međuvre-menu mama Nestorović je nekoliko puta letela za Ameriku tražeći krivca za smrt svoga sina. Podigla je veliku galamu u štampi, saletala je uporno novimare i najbolje advokate Amerike. Nosila je čarapu ispisanu slovima ćirilice kao dra-gocenu relikviju i dokaz. Katrin je kasnije saznala, preko Štefana, da mama Nestorović sada živi u Americi, u državi Merilend. Udala se i po treći put. Živi u srećnorn braku. Srećnik je jedan bogati, šlogirani Amerikanac. Čarapu je davno prodala. Kupac je bio čovek kome je bilo stalo da ima jednu takvu čarapu. Fotokopije računa o troškovima balsamovanja i transporta takođe su nestale. Pogrebni zavod »Isusovo srce« predao je mami Nestorović nove fotCHkopije u kojima je stajalo da su troškovi balsa-movanja i transport oba leša isplaćeni iz zaostavštine po-kojnog Miše Nestorovića i sa štedne knjižice pokojnog Pece Ristevskog. Jedino što je procurilo to je da je mama Nesto-rović — uviđajući da ni čovek ni žena ne mogu da se bore protiv vetrenjača — za čarapu, foto-kopije i ćutanje dobila dosta dolara. Mogla je da kupi jednu manju fabriku čarapa. Tako su dolari, kao pesak u pustinji, zatrpali i poslednje tragove masakra u vili Rikija Astora. Ostala su samo pitanja koja su katkad mučila Katrin i Štefana. Nfikog drugog. Pa je i njima postalo dosadno da razmišljaju o nečemu što se tako davno dogodilo, za vreme Nojevog potapa. O tome više nije razmišljao ni onaj radnik koji je okupao, a zatim obukao u novo odelo leš Miše Ne-storovića. Videći da nisu čista posla poštenjaković je na-merno ostavio čarapu s nemuštom porukom, verajući da će na taj način pripomoći da se otkriju ubice. Nije \ispeo. 45

Čarapa se posle dugog putovanja vratila na mesto zločina. Alenov ulazak u spavaću sobu prekinu taj mali vreme-plov i Katrin se okrenu prema čoveku koga više nije vo lela, još manje želela. Znala je da će početi da razglaba o nekim bezveznim stvarima da bi nešto kasnije prešao na pravu stvar, onu zbog koje je došao. Mrzela je takve si-steme, te umišljene lukavosti. Odvratno, pomisli. — Našao sam lek — reče Alen. — Naravno, nisi se po-trudila da ga pronađeš! Zar je tebe briga što umirem od bolova? Katrin je ćutala. Vratila se listanju časopisa. Okrenula je još jedan list i bez interesovanja se zagledala u drečave fotografije. Očekivala je da Alen načne pravu temu, onu zbog koje je u'šao u njenu sobu. Nije dugo čekala. — Sa Štefanom ovako ne može — rekao je glasom kao da je od Katrin tražio savet, kao da je s njom zajedno hteo o nečemu da odluči. U stvari, mislila je Katrin, traži sa-učesnika, umiruje savest. Svakako opet nešto smera. Neku prljav|i stvar. Kad je god tako nešto nameravao da učini tražio je u Katrin saiučesnika. Ona bi obično ćutala, jer joj je sve to pre svega bilo dosadno. Alen je njeno outanje ze-leo da shvati kao povlađivanje i bio je zadovoljan. — Jutros je opet napravio skandal. Pretukao je nekog svog zemljaka. Sutra može nekog da ubije. Šta bi to značilo za mene. Ja više nemam nerava za tog čoveka, ja... Katrin, čuješ li? Katrin je ćutala. Aleai se spusti na sam rub kreveta me-kanog kao pena. Zagleda se u gole pete i tabane žene koju je još urek obožavao. Hteo je da ih dodime prstima, ali nije smeo. Katrin bi se ritnula kao mlada, preplašena ždre-bica. — Ne, ipak ne mogu da dozvolim da iz naše kuće izlaze pretučeni, fcrvavi probisveti. Susedi to vide. Pričaju. Ja za-ista više nemam nerava za toga čovdka. Odgumula je otvoreini časopis. Upiljila se u Alena očima koje su plamtele mržnjom. — Zašto govoriš meni? Zašto to ne kažeš Štefanu? Mene tvoji problemi ne interesuju! Alen, dobro znaš da bih bila najsrećnlja kad te više nikad ne bih videla! — rekla je. — Ne govorimo o meni. Reč je o Štefanu i o skanda-lima koje pravi. Uostalom, ne verujem ti. Iz tebe govori nešto što se zove Ijubomora. Voliš me. Sigurno me voliš. To su samo male krize koje se javljaju kod takvih kao što si ti. — Volela sam samo jednog čoveka — odgovori Katrin. — Onog koji je nosio tvoje košulje. Tebe nikad nisam vo-lela. On me je bacio u tvoje naručje. Kao neko kad baci komad drveta u reku. Drvo plovi s rekom.

Katrin okrenu leđa Alenu i opet dohvati časopis. Ležala je na širokom krevetu, na čupavom prekrivaču satkanom od najfinije vune, bele kao sneg. Bila je bosa, golih nogu, u svetloružičastoj košulji prozirnoj kao da je od staklenih vlakana satkana. Alen je video sve one nekada tako drage obrise. Poželi da ih opet miluje i Ijubi, da stavi usne kraj one male, tamne šume koja se tako lepo videla. Znao je da je to nemoguće. Ako bi nešto započeo, samo nagovestio želju, Katrin bi pružila histeričan otpor. Borila se kao da joj je život u pitanju. Nešto se u njoj raspuklo, neki proces je tinjao i razarao njihovu vezu. Alen, naučen samo na us-pehe, nije mogao da objasni šta se to dogodilo. Pitao je Katrin, tražio odgovor, ali ni ona nije mogla ili ni|^?elela da objasni. Odgovarala je jednostavno i kratko: — To je zato što te mrzim. Katkad, kad bi ga uzbudila blizina te tople, mile i ne-vaspitane životinje koja nije znala šta je donje rublje i koja je psovala kao kočijaš, napadao je, borio se da uzme nešto što mu je i zakonom pripadalo i tek pošto bi je fizički savladao, uzimao je taj mali, slatki dar. Već sutradan, posle silovanja — kako je Katrin nazivala iznuđeno — Alen je osećao da je jaz između njih još dublji i da te osetljive i lako kvarljive mehanizme koji su gospodarili najtananijini osećanjima mile životinje, niko i nikad neće popraviti. Naj-manje on. Tada se okretao drugim ženama, što je uostalom činio i onda kad je verovao da s Katrin provodi najsrećnije me-sece svoga života. U životu Alena Diprea žena je bilo na-pretek. Zamešen od istog testa kao Štefan i Vasil, Alea. je već s nepunih dvadeset godina bio tražen Ijubavnik na Sen Žermen di Preu, ne toliko zbog svog Ijubavnog iskustva i muškosti, koliko zbog izvesne ženstvenosti koja je karakterisala i bojila čitavu njegovu ličnost. To je žene, naročito one zrelije, neobično privlačilo, pa je Alen rano shvatio da problema sa ženama neće biti. Otkako je postao slavan i bogat, čak prebogat, čekale su ga čitave čete mladih žena, postrojene, izvežbane, oribane, obojene svim mogućim bo-jama i naoružane znanjem na kome bi im pozavidele i slu-žbenice bogiinja Ijubavi iz drevnih indijskih hramova. Bile su spremne da mu pruže najraznovrsndje usluge u svako doba dana i noći. Dovoljno je bilo pozvati prstom bilo koju iz vrste postrojenih. Alen bi im prilazio kao što putnik pri-lazi izvoru, pije i odlazi zaboravljajući na izvor. Katrin nije bila izvor koji se zaboravlja. U njenom telu, u svakom njenom pokretu, na toploj, mirisnoj koži, u kosi, u tim divnim malim grudima, u oku, na trbuhu, nigde ni-čega lažnog. Bila je to žena. Prava slatka žena. Tempera-tura 36,5. One druge, koje je Alen svakodnevno prevrtao, sam ili u gomili, na krevetu ili u toaletu, na klozetskoj šolji, imale su nešto što je Alena sve više podsećalo na neživo, na mašinu, istina od krvi i mesa, ali ipak mašinu, parnjaču koja se trudila, brektala, šištala, ispuštala paru i zvižduke koji ^_cepali bubne opne. Mnoge od njih nalikovale su onim'ramoznim ženama od plastike modeliranim po liku Merilin Monro koje su američki vojnici u Vijetnamu pum-pali, pa gađali kao da su žive. Jedna od takvih bila je i Nensi koja ga je večeras če-kala. Malo, mehanizovano čudo. U očima fotoćelije. Umesto mozga mašina za računanje. Samo jedna operacija: sabira-nje. Glas s magnetofonske trake. Dragi... oh... kako si jak! Uvek isto. Ispražnjeni akumulator. Dragi. Oh. Nensi. Miloguzno tandrkalo konstruisano u ovoj deceniji. U vreme leta na Mesec. Alen ustade s kreveta i vrati se u svoju sobu. U tešku kristalnu čašu nasu čudotvorni lek s Balkana. Onda dobro zali votkom. Dlanom pdklopi čašu i promućka. Kroz neko-liko minuta želja da bude s Katrin još se više rasplamsa. Vratio se u sobu, a da ona to nije pritmetila i iznenada se, kao životinja, bacio na Katrin. Za divno čudo dočekala ga je bez otpora. Ćuteći. Potrajalo je kratko. Veoma kratko. Kao i uvek. Kada je bilo gotovo i kada je Alen spustio glavu na male grudi Ka-trin mu je rekla, tibim, nežnim glasom: — Alen, jadni Alen. Nikada nećeš biti ono što je Štefan. Bar što se ovih stvari tiče. Ostaćeš petao celog veka. Alenu je bilo jasno zašto ga je dočekala bez otpora. Želela je da ga povredi tamo gde je bio najosetljiviji. 6. — Napred! — povika Vasil, ne dižući noge s metalne ograde starinskog kreveta. U sobu uđe jedna od sestara Blanš. Vasil je nije video. Čuo je samo njen glas. Rekla je onim prodornim falsetom kojim su govorile obe sestre da jedan gospodin traži gospodioa Negreskua.

— Zvonio je tri puta — reče stara gospođica. — To je bilo za vas, gospodine. Trebalo je da vi otvorite. '— Obe sestre su strahovale od zvona kao da se s one strane vrata nalazio sam đavo s budžom. —• Oprostite — reče Vasil. — Zadremao sam i ili'sam čuo. Sanjao sam nešto lepo. Svog rođenog oca kako naiskap ispija bure vina! Zamislite bure vina! * — Ah, tako — oduševi se stara gospođica. — Bure vina! To je dobar san, ako se gospodin Negresku ne šali sa mnom, po svom običaju. Crvena boja donosi sreću. Dakle, da pustinl gospodina? — Da, gospođice. Pustite gospodioa. Ja ga se nestrplje-njem očekujem. Stara gospođica Blanš, bila je to Ženet, izađe nečujno zahvaljujuči debelim filcanim patikama koje decenijama nije skidala s nogu. Vasil je često bio nepravičan prema ovim starim ženama koje se nikada nisu udavale i koje su od svega na ovom svetu najviše volele kaktuse. Veoma če-sto Vasil je bio bukvalno primoran da odlazi u jednu od njihovih soba koja je nalikovala na botaničku baštu. Sestre su tu sobu pretenciozno nazivale solarijumom. Vasil je mo-rao da se divi, da ispušta krike oduševljenja, da zagleda retke primerke tog nazovi cveća, a onda bi započinjao ne-što što je nazivao »šou Blanš«. Naivnim ženama, koje bi otvarale usta da bolje čuju, piičao je nemoguće priče, sve što bi mu toga trenutka padalo na pamet tako da jadnice po nekoliko dana ne bi izlazile iz svog dela $tana. Inače, više puta se iskreno zapjtao zašto te dve spodobe uopšte 49 žive i opterećuju ovaj lepi svet ako ničim drugim ono di-sanjem i kiselim vonjem koji se širio oko njihovih dugaokih sukanja. U sobu uđe Štefan. — Kasniš — reče Vasil umesto pozdrava. — Mi smo se o nečemu dogovarali koliko se sećam. — Ustade i zagladi rukama kosu. Štefan uhvati Vasila za ruku i povuče ga prema stolu. — čmavalo! Treba da se probudiš. čas je kuonuo. Drugi rade, ti spavaš. Zar smo se tako dogovorili — govorio je Štefan raspoloženo. — Hoću da znam gde si se zadržao i zašto kasniš. Mleko je bio sigumo tačan. On se tebe toliko boji da ne verujem u zakašnjenje. Štefan podiže ruke u znak predaje. — Tebe zaista niko ne može da slaže. U pravu si. Mleko je bio tačan. Posle sam sreo jednu malu. Minjon. Imala je umesto dupeta dva slatka luft-balona. — Ne, nisi sreo nikakvu minjon sa luft-balonima — rekao je Vasil. — Gle! — Hoćeš li da ti kažem gde si bio? — Voleo bih da saznam gde sam to bio? — Nije nimalo teško pogoditi. Bio si na konjskim tr-kama. Pogledao sam program. Trčao je Gonzales. Štefan klimnu glavom u znak predaje. — Da. Izgubio sam polovinu love koju mi je danas uzajmio Milo. Šteta. Mogao sam večeras s Vešticom na gala večeru. Veštica je imala pravo ime i prezime. Zvala se Ivon Ferne. Vasil huknu. — Štefan, dragi moj, dogovorili smo se da toga ne bude više. Ni Gonzalesa, ni konjskih trka. Ni kocke. Rekli smo ništa. Ni čašica martinija. Ni mačka, ni mačkica. — Da. Tako smo se dogovorili. Mrak je primetno osvajao. U sobi s tapetama u obliku crvenih ruža postajalo je zagušljivo i toplo. Vasil otvori pro-zor i navuče zavesu. Upali noćnu lampu i preseli je na pro-stran sto. Štefan poređa po površini stola fotografije iz vile u Rambujeu. Činio je to polako i sistematski. Jedno vreme su ćutali i posmatrali fotografije. — Šta kažeš? — upita Štefan nestrpljivo. Zagleda se u Vasila. Ovaj je još uvek ćutao i razgledao jednu po jednu. Ni jedan trzaj na liou. — O kej — reče najzad. — Zadovoljan sam. Više nego što sam očekivao kad sam video negativ. — Vasil uze lupu. Nagnu se nad fotografijama. — Niko ne može da kaže da su fotografije falsi'fikati. I foto-amater bi lako ustanovio da su prave. To je najvažnije u ovoj fazi. — Prevlačio je dla-nom preko glatko izbrijanog lica. Onda iz ladice izvadi al-bum s koricama od crvene

plastike. Dobro ga obrisa makom flanelskom krpom. Na ruke navuče tanke kožne rukavice. Štefan mu pruži tubu s lepkom. Jednu po jednu, trudeći se da se utisak onoga ko bude listao album povećava, lepio je fotografije. Štefan je posmatrao kako to Vasil pedantno radi. Kada je završio, sklopio je album, pa ga je opet otvo-rio, i počeo da prelistava kao neko ko to prvi put čini. — Sad je u redu — reee. Preostale fotografije i kolekciju od pedeset fotografija s gospođom de Roš u glavnoj ulozi, spakova u malu crnu torbu i brižljivo povuče patentni zatvarač. Tek anida skinu rukavice. — Biće veselo, Štefan, — reče. — Pravi vatromet. Dogovorili su se da crna torba koja je bila ključ svega ostane kod Vasila sve dok ne započne operaci'ja. Posle će se celokupan materijal preseliti zajedno s Vasilom u »mrežu za spavanje«, u sobu koja nije imala ni vrata ni prozore. Tamo će i Vasil i »dinamit« biti na sigurnom mestu. Biće dovoljan ugovoreni signal ili nestanak Štefana, pa da Vasil aktivira »dinamit« i raznese ucenjenu gospodu, naravno, ako odbiju da isplate ucenu. — Sad nam predstoji da načinimo prvi korak. Od njega mnogo zavisi. Ne sme da bude nesiguran kao korak deteta kad prohoda. Sa sadržinom albuma upoznaćeš našeg uva-ženog prijatelja Alena Diprea, superstara — govorio je Vasil. — Dogovorićemo se detaljno šta ćeš tom prilikom reći. Od njegovog odgovora, zapravo od utiska koji ćeš poneti s tog sastanka, zavisiće šta ćemo dalje da preduzmemo. Štefan ugasi opušak. 51 — Sa Alenom će biti sve u redu. Mogu da garantujem glavom. On će isplatiti svoj deo. Možda će platiti i za go-spođu de Roš. Osetiće se obaveznim u odnosu na madam. — Misliš? — Siguran sam. Alen će se smrtno uplašiti. Poznaje me dobro. Zna da nemam šta da izgubim. Žan Pol de Roš^treba u toku ovog meseca da izmućka dozvolu za Alenovu čarter--kompaniju. U kupovinu aviona uložio je silan novac. Možda polovinu od onog što ima. Kompromitovanje gospođe de Roš značio bi kraj njegovom nadanju. Zajedno s Ana Ma-rijom pod led bi otišao i njen uvažen suprug. Pa čak i nji-hov sim koji baš zapooinje diplomatsku karijeru. U tom bi slučaju Alen dobio što i mlada prvo veče. On ne sme da dopusti tako nešto. Ni po kakvu cenu — govorio je Štefan i palio novu cigaretu. Vasil duboko uzdahnu. — Opet se zatrčavaš. Zato ne ideš korakom. Polako, nogu pred nogu. Dragi moj, moram još hiljadu puta isto da kažem, ali ne volim tvoju samouverenost! — Poznajem Alena! — reče Štefan kroz zube. — Po-znajem ga tolike godine. Znam kako će da reaguje kada mu muda budu u procepu! — Poznajem i ja Alena. — On je kukavica. Svet nije video takvu kukavicu. On se boji. Užasno se boji. Boji se i hladne limunade. Svega. Zašto je pucao zarobljenim Džapovim vojnicima u potiljak? Da razbije strah. Nije uspeo. Čak mu ni Indokina nije po-mogla. Ovaj album i ono što ću mu ja reći izazvaće u njemu ludački strah. Stvoriće milion dolara za nekoliko dana. Va-sil, to nije mnogo za petoro pregojenih fazana! Vasil podiže ruke kao da čitavu stvar smiruje. Nije voleo račun bez kromara. — O kej, o kej — reče. — Ali ja sam da koračamo la-gano. Kao dva penzionera u Bulonjskoj šumi. I dobro da zveramo. I levo i desno. I pravo. I iza leđa. Strah je strah. To je za nas povoljna okolnost. Na to i pucamo. Ali zar će Alen biti sam u tom strahu? Zar neće potražiti pomoć bilo sa koje strane? Zar u ovom gradu nema hrabrih? Zar nji-hovu hrabrost Alen ne može da kupi za mnogo manji novac? — Na koje to hrabre misliš? — Na Korzikance. — Misliš da će ih Alen pozvati u pomoć?

— Vrlo veit>vatno. Oni su začin u svakoj Alenovoj čorbi. Pogotovo ovoga puta kada je u pitanju on glavom i bradom i kada su u pitanju ličnosti kao što šu gospođa de Roš, Lili Morgan, Filip Morso, Lagranž. — Antonio? — Da. Antonio Pjeranđeli. Baš on. Zar se taj tip sa svo-jim pomoćnicima nije našao u Los Anđelesu kada je Miša ubijen? Zato, dragi moj prijatelju, zapamti jedno. Najvaž-nije je za naš posao da kod Alena stvoriš utisak da nisi sam, da iza tebe stoji dobro organizovana grupa. Ako Alen poveruje da sam radiš, vrlo brzo ću ti zapaliti sveću u pra-voslavnoj crkvi Arhangela Mihajla, ovde, u Parizu. To ne bih želeo. To nikako ne bih želeo. — Komplikuješ — reče Štefan. Vasil je sledio svoje misli. — Alen ne sme da poveruje da iza tebe stoji samo jedan čovek. I to je vrlo opasno za nas. Vrlo opasno. U tom slu-čaju Alenovi saveznici organizovaće takvu hajku i iskopaće me makar se i u iflišiju rupu sakrio. Ako se domogne mene, onda je obojici kraj. I to kakav kraj. Ne bih voleo da ga vidim ni na filmu, a kamoli da ga iskusim na ovoj jadnoj, rumunskoj koži. — Neće doći ni do kakve hajke — reče Štefan tvrdo. — Stvar je isuviše vruća da bi ma šta smeli da pokušaju. Oni će imati samo jednu želju: da fotografije, filmovi i trake dođu u njihove ruke. To je sve. Gutaće i žilete, ali će ćutati. I izbrojati lovu. — Opet polaziš s one najpovoljnije tačke. Odbrojaće lovu. Odbrojaće zaista, ali ako budemo mudri kao sve lisice ovoga sveta. Štefan! Hoću da u našim pretpostavkama po đemo od one najnepovoljnije tačke! — To je sasvim u redu. Nemam ništa protiv — reče Štefan. — Ti ćeš biti u mreži za spavanje i komandovaćeš operacijom. Ja ću biti napolju, u vatri. Vasil, ne računaš sa jednom istinom. Oni mene poznaju. Oni znaju da se ja ne šalim. Oni se mene boje. Oni seru od straha. Kompro-mitovanje u javnosti. Skandal decenije. Oni će biti uvereni 53 da ću svoje pretnje i ostvariti. Vasil, ja nisam mačji kašalj. Nemam šta da izgubim. Imam samo ovo u gaćama. štefan je ućutao zadovoljan onim što je rekao. — Kakav je kašalj bio Miša? — reče Vasil. — A? Poćutaše neko vreme. Dogovorili su se da Štefan već sutradan poseti Alena i da ga upozna sa sadržinom albuma. Razloga za oklevanje nije bilo, pogotovo što je Alen ostajao još samo dva dana u Parizu, a onda je morao da otputuje u Monte Karlo i da tamo nastavi snimanje. Štefan se spremao da napusti sobu svoga prijatelja. Današnji je program bio okončan. Nije znao kuda će. Možda do »Dva maga«. Tamo bi mogao da popije jedan martini. Osećao je u telu neko treperenje. Ili dva martiinija? Pogle-daće i šta je sa Vešticom. Opet se javi Vasil. — Štefan, sećaš li se kada su oni dripci ranili nožem Mišu. To je bilo nedaleko od »Pergole«, zar ne? — Da. Sećam se. I šta onda? — Miša je tada bio telohranitelj Alenov? — Da. — Sećaš li se da mu je Alen u bolnicu poslao skupocenu garnitum muške kozmetike? Bočice i kutije su bile od sre-bra. Na jednoj kutiji bila je ugravirana neka posveta, tako nešto. Šta je bilo urezano u srebru? Sećaš li se? — Nečega se sećam ... — Pokušaj da se setiš, molim te. — Čekaj... Da. Mome dragom Miši, u životu i u smrti, njegov Alen. — Siguran si da je pisalo i ti smrti? — upita Vasil za-mišljeno. — Baš tako je pisalo. I u smrti. Bio sam u bolnici i vi-deo sam. Otkud da se sada setiš toga? — Slučajno — odgovori Vasil. Vasil je štefana ispratio i otvorio mu vrata. Pozdravilr su se i dogovorili da se sutra, u vreme ručka, nađu u kafeu »Lonšan«. Vasil će doneti album. Kada se vratio u sobu legao je na krevet i podigao noge na metalni okvir kreveta. Kako je sve to naivno, pomislio je. Dozlaboga naivno. Još malo, pa da se čovek iskida od smeha. Pa ipak, izvesne šanse su postojale. Kakve? To Vasil još uvek ni sebi nije hteo da poveri. Jednostavno, o tome nije smeo da misli.

Štefan se nađe na pločniku ulice Marbef. Lepo septem-barsko veče izmamilo je bezbroj Ijudi koji su hitali prema Jelisejskim poljijna, prema onoj plamtećoj žili kucavici Pa-riza. Još uvek nije znao kuda bi. Bio je na izvestan način uzbuđen. Pre desetak minuta započela je »ucena stoleća«. Vrednost — pet miliona novih franaka. Milion dolara. Ka-kav scenario za film, pomisli Štefan. On bi mogao da igra glavnu ulogu. Alen takođe. Vasil takođe. Pođe prema uglu, u pravcu one zapenušane reke Ijudi i svetlosti. Vasil. Zašto je izabrao ovog prilično povučenog i ćut-Ijivog čoveka za ortaka u jednom tako opasnom poslu? Zar je zaslužio poverenje koje mu je ukazao? O tome Štefan nije razmišljao čak ni one večeri kad mu je predložio posao. Jednostavno, nekim svojim levim čulorn, odabrao je ovog, iznad svega opreznog i razložnog čoveka. Upoznao ga je pre nekoliko godina u Sen Tropezu, u prominentnom lofcalu »L' Eskal«. Tada je Štefan, naočigled stotinjak gostiju, pretukao jednog alžirskog industrijalca koji se nepristojno op-hodio s Katrin, verujući da pred sobom ima jednu od onih koje odlaze u sobu za dve stotine franaka. Štefan se umešao na način njemu svojstven, pa su ubrzo došla kola za spasa-vanje, a s njima i žandarmi. Štefan je uhapšen jer je industrijalac bio teže povređen. Na saslušanju se pojavio kao svedok i Vasil Negresku, politički emigrant, poreklom Ru-mun. Izjavio je da je bio prisutan građanin, da je industri-jalac prvi udario štefana, da se nepristojno ponašao i da je povrede zadobio kada je licem pao preko stola, naravno svojom krivicom. Hteo je da udari Štefana, pa je promašio i pao. Sve što je Vasil izjavio nije odgovaralo istini. Iskaz Vasila Negreskua i pola miliona starih franaka, koliko je Alen dao jednom od inspektora da preinači prijavu, učinili su da je Štefan dobio samo petnaest dana zatvora. Alen je kasnije sredio da Štefan ne odleži ni jedan jedini dan. Tako je počelo prijateljistvo između Štefana i Vasila. Još u Sen Tropezu Štefan je angažovao Vasila da se poza-bavi jednim bogatim i izbezumljenim Amerikancem, film-skim producentom koji je doputovao u Sen Tmpez da pri-voli Alena Diprea da igra u njegovom novom filmu. Štefan je odmah pročitao šta Amerikanac traži. 55 Amerikanac se zvao Henri Vajs. Oduševljen uslugama Vasila Negreskua digao je ruke i od Alena i od filmskog projekta. Kada je posle nekoliko dana ispario iz Sen Tro-peza u večitoj poteri za sledećim prijateljem, Vasil je tele-fonski naručio iz Pariza nov sportski »mercedes«. Kola su već sutradan stigla isplaćena u celosti. Probni šofer predao je Vasilu ključeve i dokumente. Kavaljer nije bio samo Ame-rikamac. Vasil je zahvalio Štefanu gurnuvši mu u džep sve-žanj novčanica od po pet stotina novih franaka. Bilo ih je najmanje dvadeset. Te iste noći, s novcem koji mu je Vasil dao, Štefan je na ruletu dobio deset puta toliko. Već iduće noći ostao je bez prebijene pare u džepu. Po svom običaju hteo je glavom kroz zid. (— Vasil — rekao je tada — glava me strašno boli.) Saradnja se nastavlla na obostrano zadovolj'sto nekada-šnjih polugladnih šetača s bulevara Sen Žermen di Pre. Tog istog leta, u Sen Tropezu, Štefan se postarao da Vasil upeca nekoliko postarijih dama koje su se vrtele u »L' Eskalu« i strpljivo čekale da i one upecaju nešto od mladosti. Štefan je bio prodoran i bezobziran kada su žene u pitanju, bez obzira iia njihove godine. To je Vasilu koiristilo, pa je toga leta na svoj švajcanski konto poslao lepu sumu. Kada su se najzad vratili iz Tropeza u Pariz, Štefan je nekoliko puta angažovao Vasilla za neku od uloga u »ružičastom baletu«. Alen nilkako nije mogao da svari zatvorenog i povučenog Rumuna, ali je Štefan uporno inisistirao da Rumun uđe u onaj najuži krug, među Alenove prijatelje koji su se, ne tako često sastajali u vili u Rambujeu. Upoznao ga je i s čuvenom madam Klod i s njenim devojkama; Madam Klod je bila svetska institucija, poznata na pet kontinenata i Ste-lEanova prijateljica. »Prva peza sveta« kako su nazivali ma-dam Klod, bila je sposobna da od provincijske gimnazijalke, za samo nekoliko meseci, načini vrhunsku prostitutku, kadru da se podmetne i jednom šefu države. U to vreme madam Klod pokazivala je interesovanje za biseksualce, a Vasil je bio jedan od najboljih primeraka te vrste Ijudi, iako to u suštiaii nije bio. Jednostavno, sve je radio za novac, a kako je u tome uspevao to je samo on znao. Tako je za kratko vreme Vasil postao ličnost koja se traži. Novac je potekao. Iščekivanje u »Vinstonu čerčilu« pripadalo je prošlosti. Pa ipak, sve to nije

izmenilo ustaljeni način života rumunskog emigranta. Novac je i dalje odlazio na njegov švajcarski konto. Ostao je da živi u skromnoj sobi u ulici Marbef, kod sestara Blanš, samo je njegova garderoba postala još boga-tija, jedna od najbogatijih u Parizu. Štefan je u početku verovao da je njegov prijatelj mali pečalbar koji svaki franak gura na neku duboku rupu, držeći se devize: »bele pare za crne dane«. Vasil u stvari nije po-kazivao da ima veliki apetit. Bio je zadovoljan kada mu Štefan, posle »baleta« u Rambujeu, isplati u ime Alena Di-prea, pet stotina novih franaka. Toliko je dobijala i Koko. I Ivon zvana Veštića. I Žorž. Međutim, prilikom kasnijih susreta kada je Štefan bolje upoziiao ćutljivog Rumuna, shvatio je da i ovaj čezne za pravim udarcem i da je čovek koji se ne boji da stavi glavu u torbu. Zato mu je i ponudio posao u izvođenju »ucene stoleća«. Kad je Vasil, posle du-gog razmišljanja, najzad pristao, bio je svestan kakvoj se opasnosti izlaže. Bar tako je razmišljao Štefan. Jer, kad čovek dobije kuglu u čelenku, onda mu novac, koji je mo-gao da digne i onaj koji već leži na švajcarskom kontu, za-Jsta nije potreban. Laganim koracima, pomalo odsutan, pritisnut mislima koje su se rojile kao nikad pre, Štefan prođe ulicom Marbef i dođe do ilžarenog bulevara. Na asfaltnom ostrvcetu, usred ovog nemirnog i zahuktalog mora svetla i automobila koje se zove Jelisejska polja, pronađe slobodan taksi. Čim je vozač progovorio — a rekao je samo: dobro veče — Štefan je znao da je Rus. Oni nikada neće naučiti francuski, pomisli. Zavali se u škripava, umašćena sedišta starog naftaša. Po džepovima potraži paket cigareta. — Gospodine, kuda da vozim? — upita Rus tankim, drhtavim glasom koji kao da je imao samo jednu žicu. Štefan je još uvek pretraživao džepove. — Sen Žermen di Pre — reče. — Što bliže kafeu »Dva maga«. — Vrlo dobro, gospodine, — reče Rus i prknače dva isušena, dugačka prsta vrhu staromodiiog kačketa. Trudio se da bude Ijubazan i snishodljiv. U trenu Štefan ošacova vozača. Imao je sigurno preko osamdeset kvrga. S obraza mu je visila tanka, prozračna koža, zborana i žuta. Pod plamtećim svetlima bulevara izgledala je avetinjska. Nos je bio nalik na dobro zašiljenu 57

olovku. Svetlucao je kao da je od voska. Pravi živi leš, pomisli Štefan s gađenjem. Starac uključi taksimetar i la-gano, najpažljivije što je mogao, umuva se nekako u reku koja je grmela i valjala se prema trgu Konkord. Najzad pronađe cigarete. Zapali. Miris jake, aromatične cigarete rastera onaj otužni, kiselkasti miris sagorele nafte. Duboko povuče dim i ispusti ga prema vozaču. Prvi put u životu morao je sam sebi da prizna da ga je obuzeo nemir, neka neobjaanjiva nelagodnost, osećanje nesigumosti, pa čak i griža savesti. Sutra će se sastati s Alenom. Od svog zaštitnika, poslodavca, prijatelja, pa čak i druga, tražiće milion dolara, deo njegovog bogatstva. U stvari, pokušaće da mu otme taj deo. Čak i za čoveka koji nije imao ni trunke onoga što se naziva moral, zalogaj je bio prevelik. Da li će bar da pocrveni? Glupost. To se Štefanu nikad nije dogodilo i nikada mu se neće dogoditi. Pa otkud onda ta nelagodnost, taj nemir koji se polako, ali sigurno useljava u svaki delić njegova tela? Zar je to on, Štefan? Ne, takav nisam, hrabrio se Štefan. Alen i njegova bratija, svi oni jebci i jebulje koje je godinama morao da snabdeva svežim i tvrdim mesom, zaslužili su da im otkine dobar deo njihovog vlastitog mesa. Zubima. Ni za Alena ni za svu tu govnariju neće biti milosti. Do kraja. Do prostreljene čelenke. Neka to bude borba na život i smrt, i neka izgubi slabiji. štefan se sad, u naftašu, oseti snažnim i nepobedivim. Biće to konačan obračun s Alenom, gospodarom koji svom vernom ouvaru nije davao ni mrvicu s njegove prebogate trpeze. Već sutra, Štefan će se popeti jedan sprat viže u kući u ulici Kolize, učiniće to kao što je hiljadama puta činio i pozvoniće. Otvoriće Katrin. Osmehnuće se. Možda će napu-ćiti usne i poljubiti ga u čelo. On će je možda štipnuti za mačkicu. Onda će ući u living-rum, u jedinu prostoriju u kojoj ima nešto dnevnog svetla, pa kroz trpezariju u kojoj se retko kad obedovalo. Alena će naći u spavaćoj sobi u koju nikada nije prodro tračak sunčeve svetlosti. Ži'dovi su bili obojeni crnom i lila bojom. Tako je želeo Alen. Koliko je puta Štefan na dugim putovanjima morao za svog gazdu da uređuje jednu takvu sobu. Nekada je, kad nije imao vreme-na da pronađe raspoloženog molera, sam bojio sobu u crno na zaprepašenje hotelskog personala, bojdo je čak i stakla na prozorima i vratima koja su vodila na balkon! što ma-nje svetla,

a što više crne i lila boje. Alen je samo tako mo-gao da se odmara. U crnom. U mraku, dobro zaključan, s pištoljem pod glavom. Trg Konkord. Tačka koju je prvo upoznao u Parizu. U daljini, pod sablasnim svetlom grada, video se vrh obeliska. Trg Konkord i Trijumfalna kapija. Dva spomenika spojena širokim bulevarom, pravim kao strela. S desne strane, kroz prozor naftaša koji je nekako držao korak s onom uznemirenom rekom automobila, proletela je džinovska svetleća reklama novog Šabrolovog filma. Taksimetar je brojao. Uporno i dosadno. Štefan smažno povuče dim iz cigarete, a zatim ga opet ispusti prema vozaču. Činio je to namerno. No Rus je ćutao i vozio. Alena će sigurno naći u toj prokletoj sobi, na krevetu, pored one male snažne lampe koja svoje svetlo baca na pod. Iznad njegove glave, kao i uvek, naziraće se samurajska satara, neka kombmacija koplja i satare kojom su se ka-sapili Ijudi pre desetak stoleća. I slike slavnih majstora. Svaka je vredela bogatstvo. Jednu od tih slika naslikao je Rubens. To je Štefan saznao sasvim slučajno. Neko od ek-sperata ili istoričara napisao je za tog Rubensa — »jadni Rubens«. Bio je jadan zato što je bio osuđen da čami u mraku Alenove spavaće sobe, pod satarom nepoznatog samuraja, u sobi koja je imala neke sličnosti s grobnicom faraona. Kada je Fillp Morso ispričao Alenu šta je pročitao o »jadnom Rubensu«, Alen je odgovorio: »e, baš me boli ovaj moj«. Onda su se svi smejali na račun Rubensa. Ako ga ne bude našao u spavaćoj sobi, ispod satare, Štefan će ga naći u kuhinji, za metalnim stolom u obMku potkovice. Alen je u toj superautomatizovanoj i hladnoj kuhinja, s tamnoplavim staklima na prozorima, provodio najveći deo vremena. Danima nije izlazio. Sedeo je, prčkao neka jela, ređao posuđe, brojao komade starog ruskog escajga koji je kupdo na jednoj aukciji u Londonu. Iine ruskog vojskovođe kome je ovaj escajg nekada pripadao, imao je negde zapisa/no. Da to nije činio morao bi da šeta po stanu kao tigar u kavezu. Njegovi nervi tražili su uvek ndku igru koja bi ga smirila. Najviše mu je godilo brojanje ili ređanje jednakih predmeta, brisanje i glancanje starog 59 oružja ili izmahivanje samurajskom satarom. Nesuđeni pa-dobranac iz Indokine koji je prilikom svog prvog skoka stigao na zemlju onesvešćen od straha, nekadašnji žigolo sa Sen Žermena, dečak bez škole, s rečnikom od pet stotina reči, danas supenstar za kojim lude šiparice ppla planete, poseduje kolekciju slika najboljih majstora, ali majstorima ne zna imena. Zna samo dva. Delakroa i Rubens. Ostala su imena ispisana na pozlaćenim pločicama ufasovainim u dr-vene ramove slika. Zašto bi čovek morao sve da pamti čak i ono što uvek, kad zatreba, može da pročita. Štefan još jednom ispusti dim u uho vozaču i ugasi opušak. Kako da započne suitrašnji razgovor s Alenom? Da mu odmah skoči u trbuh, da mu sve kaže, sve što se godinama taložilo u njemu, kao mulj u reci, da ga pljune, da nastupi kao čovek koji Alena drži u ruci, kao nemoćnu ptičicu, kao neko ko može da ga smoždi, u najboiljem slučaju da ga strpa u kantu za đubre i da mu zabrani da iz kante izađe sledećih deset godina? Ili da ucenu obrazloži kao da se poverova, da razgovor obojl prijateljskim tonom? Da bude vuk ili lisica? štefan opet potraži kutiju i izvadi novu cigaretu. — Pušite? — upita vozača. — Ne — odgovori ovaj. — Hvala. Bili su prijatelji, božju mu kuvaricu, mislio je Štefan. Alen i on. štefan ga je jedno vreme voleo kako nikad nikog nije voleo. Mogao je ruku da da za svoga gazdu. I mku i nogu i glavu. Kada je Miša otputovao u Sjedinjene Države pozvao je Štefana i predstavio ga Alenu. »Ovaj je bolji od mene«, rekao je tada Alenu. »Budite kao dva brata jer nema veće Ijubavi od Ijubavi između dva brata.« Štefan je stajao nasred sobe, kao pre toga Katrin. Aleoi ga je posmatrao. Dopao mu se taj snažni, temeljiti momak. »O kej«, rekao je. »Neka se useli u tvoj apartman.« To je bilo sve. Za vreme tog prvog susreta Štefan nije progovorib ni jednu reč. Već sutradan, tek što se uselio pozvada ga je mama Rene. »Gospodine, traži vas gospodin Dipre. Najbolje bi bilo ako možete odmah da odete do nje-ga«, rekla je nastojnica.

Tada je Štefan prvi put video onu crnu i lila sobu, samurajs'ke sablje i satare, »jadnog Rubensa« i jedan bodež s Jamajke. Sve mu je to pokazao Alen. Onda mu je rekao da se neki bedni novinarčić, po imenu de Konjak, usudio da u pariskom »Detektivu« piše neke neistindte stvari o njemu. Ti mali govnaru koji zadrhte kad vide sto franaka, koriste se njegovom popularnošću, izmišljaju gluposti i dižu tiraže. Taj je novinarčić napisao, pozivajući se na nekog svedoka. da je Alen Dipre pucao u temena zarobljenim Džapovim vojnicima. »šta sain ja radio u Indokini to je moja stvar«, rekao je tada Alen. »Štefan, ti treba da isprebijaš tog tipa tako da mu više ne padne na pamet da bilo šta piše o Alenu Dipreu. O kej?« »O kej«, rekao je Štefan. To je bilo bar lako. To je posao koji je Štefan vrlo dobro poznavao. To isto veče otišao je u jedan m'ali kafe, nedaleko od redakcije lista »Detektiv«. U tom kafeii oikupljali su se no vinari. Nije bilo teško da sazna ko je gospodin de Konjak. Bio je to jedan mali, mršavi četrdesetogodišnjak s jakiiri dioptericma na očitaia. Sutradan je s Krivošijom pošao u operaciju. Krivošija je ostao u kolima. Štefan je ušao u kafe. Na domali prst desne ruke navukao je prsten u obliku đavolje glave. Prsten s rogovima veoma pogodnim za raz-bijanje kosti lica, pa i lobanje. Nesrećni de Konjak nije slutio šta ga čeka. Stajao je za šankom i ispijao svoje malo belo. Ćeretao je s još nekim i neprestano podizao okvir naočara. Pokazivao je dugačke plombirane zube. Štefan je prišao šanku i poručio martini. Namestio se odmah iza de Konjaka. Rame uz rame. Kada je dobio martini ispustio je čašicu iz ruke. Onda je šakom uhvatio de Konjaka za rame i okrenuo ga sebi. »Gospodine, pripazite na vaše laktove!« rekao je i is-kezio se na naočarca. »Ćoro!« »Vi ste nevaspitani, gospodine,« rekao je de Konjak. »Ja se nisam ni pokrenuo!« Jedain pogled kroz izlog kafea. Krivi je bio na mestu. Štefan fcratko zamahnu pesnicom i pogodi novinara u že-ludac. Ovaj se saže, naočari padoše i tada ga dočeka drugi udarac, negde posred lica. Štefan oseti na pesnici oštre škrbotine razbijenih zuba. Treći udarac pbgodi de Konjaka u oko i on se skljoka. Štefan ga uhvati za kosu i podiže. Opali ga još jedriom, tek da bude siguran da piskaralo mora u bolnicu, a onda zaždi na vrata. Sve je potrajalo tri sekunde. 61 De Konjak je ležao na podu kao krpa. Štefan je izlazeći čuo vrisak žena, uzbuđene povike gostiju, lom neke staklarije, ali je sve bilo kasno. Sedeo je pored Krivošije i već se ulivao u večernju reku automobila. Krivošija je u retrovizoru video kako su neki istrčali iz kafea u nameri da zapišu broj automobila. Ako su to i učinili, mogli su broj da nataknu na onu stvar. Tablice su bile skinute s nekog od dva miliona pariskih automobila. Služile su samo za takve prilike. Štefan je posle završene operacije požurio da o tome obavesti Alena. Krivošija je ostao da ga čeka u bistrou »La Flam«. Alen je bio izvanredno zadovoljan kad je čuo kako se sve lepo svršilo. — Nešto sam zaboravio — rekao je. U imeniku je potražio broj telefona kafea u kome je maločas štefan raskomadao nesrećnog novinara. Okrenuo je brojeve. Javila se gazdarica. Alen je upitao da li se pre jednog časa u njenom kafeu dogodio takav i takav slučaj. — Da, da — grmnula je gazdarica. — Bilo je strašno! Rekla je još da je gospodin de Konjak, inače njihov dobar gost, prenet u bolnicu s veoma, veoma ozbiljnim povre-dama. Alen joj je onda, naglašavajući svaku reč da bi u/bu-đena žena dobro shvatila, rekao da je gospodin koji je sredio gospodina de Konjaka zaboravio da mu isporuči pozdrav Alena Diprea. Neka gazdarica to učini kad prvi put bude videla poštovanog gospodina de Konjaka. Nesreona žena, očigledno još uvek pod utiskom onoga što se dogodilo, nije razumela šta je Alen od nje tražio. — Da gospodine, pozdraviću ga od gospodina Alena Diprea čim ga budem videla. Neću zaboraviti — rekla je odsutno i automatski. Alen je spustio slušalicu. Sijao je od nekog unutrašnjeg zadovoljstva. — Za takve stvari, dragi moj, jedan mali poklon... Ispisao je ček na deset hiljada novih franaka ili milion starih, što je do tada bio najveći novac koji je Štefan ikada imao u rukama. — Hvala — rekao je Štefan ponizno i tiho. Krivošlja je sve do pomoći, dok Luiz uporan. Dugo je zvonio, lupao, pokisao je do gole kože dok najzad preko dvorišta, koje je kiša skoro potopila, nije došao čovek ogrnut čaršavom od plastike. Njegovo lice bilo je široko, mongolsko, sa sitnim, duboko usađenim očima. Na sebi je innao široku gumenu kecelju, a na rukama gumene rukavice. Ličio je ha kasapina. — Za ime boga, koga tražite u ovo doba noći! — vikao je ispod čaršava koji ga je štitio od kiše. Alen mu je lošim engleskim objasnio da se u zavodu, na odeljenju za balsamovanje, nalazi leš njegovog prijatelja koji je pre dva dana izvršio samoubistvo, u vili Rikija Astora. Jedan mlad čovek, to jest leš jednog mladog čoveka. S glavom ispod čaršava od plastike radnik je buljio u Alena i u taksistu. — Pa šta hoćete — rekao je. — Da ga vidim. Poslednji put. Sutra putujem u Evropu. Molim vas! — rekao je Alen. — Molim vas. ćušnuo je kroz rešetke kapije novčanicu od sto dolara. Radnik je podigao čaršav, uzeo novčanicu i strpao je negde pod gumenu kecelju. Deset minuta posle toga Alen je ušao u najgrozomorniju prostoriju koja može da se zamisli. Zidovi hale bili su goli, sivi, od betona. Sa stolava na kojima su ležali leševi, stari i mladi, kanalima je oticala žućkasta, vodnjikava tečnost. Snažne lampe nadvisivale su stolove i leševe. Sve je bilo sivo, žućkasto, pakleno. Miša je ležao na jednom od tih stolova. Nag, sa zašive-nim i upalim trbuhom. Na pomoćnom stalku veliki špric pun krvi. U plastičnoj kofi, ispod njegove glave, plivala je već ispumpana krv, cnna i usirena. Radnik koji je pratio Alenov pogled objasnio je da leševima prvo izvade utrobu, a onda ispumpaju krv, jer se ktv najpre kvari. Alen je stajao pred stolom. Miša nije ličio na sebe, na onog živog Mišu. Apolon se pretvorio u kožu, žutu i nepri-jatnu. Od lica je ostao samo nos mnogo veći nego što je ikada bio. Alen je stajao bez pOkreta i bez reči. Sad se tek zna ko je bio jači. Slabiji leži na ovom stolu. U žutoj koži. Bez krvi. Bez očiju. S upalim kapcima. Radnik dohvati malu posudu sa stalka i iz nje izvadi dve bezbojne staklene kugle. Veštim pokretima ruke podiže očne kapke i staklene kugle uglavi u rupe. Kao da je hteo da kaže: eto, sad je lepši. — Gde je njegovo odelo? — upita Alen. Objasnio je da bi hteo nešto za uspomenu. Voleo je tog čoveka na stolu. Bili su prijatelji, objašnjavao je. Radnik je ćutao. Nepoznati mnogo traži. Sve to

zajedno, postaje pomalo sumnjivo. Je-dan drugi radnik, neka riđa njuška, koji je slušao razgovor s pristojne daljine, polako se približio. — Šta bi gospodin želeo za uspomenu — upita riđi Ijubazno. Alenu je bilo svejedno. Neka lešinar donese bilo šta. Taj je drugi radnik, posle dvadesetak minuta, doneo džak od plastike s krvavom odećom Miše Nestorovića. Otvorio je džak. Alen je dohvatio rub košulje i povukao iz smotuljka. Onda je izvadio novčanicu od sto dolara i pružio je riđom. — Ja ću ga obući, gospodine, — rekao je riđi i lako se naklonio. — Ne brinite, dobiće sve novo i prvoklasno. Taj riđi, saznao je kasnije Alen, ostavio je na lešu onu famoznu čarapu kojom je gospođa Nestorović vitlala po Parizu i Los Anđelesu. Bio je Jugosloven. Umeo je da čita zagonetna slova ćirilice. Kad je izašao iz zavoda, kiša je je još uvek lila. Ušao je u taksi potpuno mokar. Vozio se celo vreme zatvorenih očiju. Iz kose mu se slivala voda i oticala niz leđa. — Voleli ste ga mnogo? — upita taksista. — Da — odgovori Alen. — Ona ga je mnogo volela. Sad je na stolu, u betonskoj hali pogrebnog zavoda, video Štefana. Rasporenog i bez očiju. — Dugujem ti platu za protekli mesec — reče Alen. Nije mu u stvari dugovao nijedan franak. Izvadi čekovnu 91 knjižicu i popuni ček na tri hiljade novih franaka. — Izvoli — reče. Osuđeni na smrt prihvati parče hartije. 11. Ivon je ustala kasno. Štefana više nije bilo u krevetu. Znala je da će otperjati. Uvek je tako činio. Ostavio bi je da spava, a on se na prstima izvlačio i nestajao. Nekad, kad je imao, ostavljao je neki franak, čak i po nekoliko novča-nica od po sto franaka. Ovoga puta, na stočiću, pored kre-veta, nije ležao ni cvonjak. U malom, preudešenom kupatilu, uredila je jutarnju toaletu. Posle tuširanja, u kožu, od pete pa sve do ušiju, lagano je utrljala blago i mirisno ulje, poklon gospođe Klod. Ta jutamja masaža koja je trajala pun čas osvežavala je i činila lakom kao pero. Kao i uvek pre nego što se obukla, Ivon bi pogledala kroz prozor. Najprijatnije se osećala kad je padala kiša, kad je sipala, rominjala, kad su oblaci s At-lantika, boje golubijeg paperja i puni vlage, nisko plovili nad Parizom i kad bi se vidik s prozora zamračio. Onda bi najradije ostala u sobi, u krevetu, grickala keks, čitala ili glumila. Umela je, uz pomoć jednog popularnog udžbenika za glumu, da časovima stoji pred ogledalom, da kuša svoj talenat i sugestivnost očiju. Verovala je da su oči ono što se zave gluma. Nekad je pred ogledalom čitala stihove, Bod-lerove ponajviše, nekad je izgovarala duge i zamorne dijaloge iz pozorišnih komada, nekad je improvizovala, govorila s lič-nostima kojih nije bilo u sobi. Trudila se prilikom tih vežbi pred ogledalom da izgled njenog lica ostane prirodan, da sve što treba da izrazi i iskaže učini na ubedljiv i na jedva primetan način, očima, bojom glasa, mikromimikom, bez velikih pomeranja kože na licu. Divila se Žani Moro i kao ženi i kao glumici. Fotogra-fije slavne glumice bile su prikucane na zid, iznad kreveta. Ivon nije bila zaluđena filmom kao što su bile zaluđene sto-tine hiljada devojaka na svim stranama sveta. Nije trčala za Ijudima s filma, za onim malim šrafovima koji, iako mali, mogu da budu od velike pomoći. Nije tražila pukotinu, niti je verovala da kamila može da prođe kroz iglene uši. Tražila je pravog čoveka i na pravi način. Tek tada, verovala je, valjalo je pokušati da se provuče kroz iglene uši. Za razliku od tih silnih devojaka lovdžika, Ivon je na svoje am-bicije i eventualnu karijeru na filmu gledala hladno i strogo. Nije dozvoljavala sebi da mašta. Čak ni u onim trenucima kad se san lepio za oči i kad je imala pravo da sanjari, da se odvoji od svakidašnjice. Ivon se samo pripremala, očekujući da će neko ili nešto već pokazati u željenom pravcu i reći: mala, pođi tamo, zakucaj na ona vrata. Za-kucaj, zalupaj, razvali, učini šta hoćeš. Ta mala, krhka, nežna devojka, teška pedesetak kilo-grama, verovala je u sebe. Ta vera bila je snažna i uvek prisutna. Vrata na koja je tiho i bojažljivo morala da za-kuca već su se ukazala. Iza tih vrata

nalazio se Filip Morso, čovek koji je posedovao magičnu moć. Od obične vrabice, koja se do juče kupala u prašini, mogao je da stvori pre-krasnu i ponositu paunicu, rajsku pticu. I kada je, posle onako maestralno odigrane uloge u vili u Rambujeu, pomislila da je uhvatila boga za bradu i da sad treba samo da cima, Filip joj je izmakao iz ruku, kao riba strpljivom pecarošu. Izgubio se kao da je u zemlju pro-pao. Izvesna nada ležala je u činjenici da je Filip ušao u posao s Amerikancima, da snima veliki i rizičan projekt, da boravi uglavnom u Holivudu i da u Pariz dolazi na dan, dva, pa opet leti, u strahu da će ga prevejani holivudski vukovi zauvek navući na tanak led i gurnuti dole, na dno. Kada je gospođi Klod potanko ispričala šta se dogodilo one noći u vili u Rambujeu između Filipa i nje, na odru umesto u postelji, stara madam, ta nenadmašna i iskusna učiteljica Ijubavi kakvu ni Babilon nije imao, rekla je: »Drago dete, on tebe ne može da zaboravi!« Reči stare uči-teljice zvučale su istinito i imale su snagu proročanstva. Bar se tako u tom času učinilo Ivoni i ona je poverovala da-će tako i da bude. Vreme je, međutim, ,prolazdlo, Filip se nije javljao, iako je teško poverovati da je uopšte mogao da je pronađe čak i da je tražio. To je mogao jedino da učini preko Alena Diprea i Štefana. Možda nije hteo da ko-riisti jednu takvu vezu, jer je Štefan već bio u nemilosti ili je Ijubomorni Jugosloven prećutao Ijubavni zov voajera Fi-lipa Morsoa? 93 Ko bi to mogao da zna? štefana niti je smela niti je htela da pita. Obukla se brzo, našminkala još brže. Nije imala po-trebe da zbog šminke dreždi pred ogledalom, ako je to već činila zbog časova glume. Lice joj je bilo prelepo, koža ne-žna, bleda, oči krupne, izražajne, obrve je sama priroda iz-vajala bolje nego najbolja kozmetičarka. Bojila je jedino kapke, jarkim, drečavim bojama, ali je to ipak najčešće bila boja vlažnog peska. Ta je boja pristajala njenoj belobledoj koži, a mrak njenih očiju čiriila još tajanstvenijim. Strčala je niz prljave stepenice. Nastojnica Danijel, bog i batina u ovoj najamnoj fcućerini, pozdravila je Ijubazno. Ivon je bila jedina stanarka oronule kućerine koja je davala dobru napojnicu. Kad je izašla na ulicu i za sobom zatvo-rila teška kućna vrata, nastojnica je duboko uzdahnula u svom staklenom kavezu. — Tata, — rekla je madam Danijel svom mužu koji je rezao komad kobasice — poznavala sam mnoge kamenjarke, ali ova ih šiša, slušaj, ta ima nešto u glavi! Tata Žorž je s mukom žvakao tvrdu kobasicu. — Otkud znaš? Madam Danijel je samo klimala glavom. Zna ona da će Ivon daleko doterati. Iskustvo joj govori da Ivon nije obična mala šoca, jedna od onih koje su u protekle tri decenije, kao i golubice, naseljavale tesne tavanske sobice, dolazile i odlazile. Madam Danijel se sita naslušala priča i nagledala tih bezglavih, luckastih devojaka koje je Pariz bez milosti mleo u svojoj golemoj vodenici za meso. — Ovu niko neće samleti. Ona je rođena da melje druge — rekla je nastojnica i uzela komadić kobasice. — Tata, opet si umastio stolnjak! — rekla je prekorno. Dan je bio sunčan i topao, onakav kakvog ga je Ivon videla s prozora svoje sobe. Bio je to pravi pariski dan, raspevan, svečan, bučan. Pravi mali praznik. Osećala ga je na koži, u krvi, u svakom damaru. Šta je sloboda, saznala je tek kad je došla u Pariz. Bilo je to jedno veliko, mahnito oslobođenje za malu provincijalku. Osetila se oslobođenom od svega što joj je, milom i silom, ulivano u glavu, u rodi-teljskoj kući, u školi, u crkvi. Bila je ptica, a Pariz je bio šuma. Više nije bilo stege, straha, niko nije pretio strašnim kaznama koje su je i u snu progonile. Jednostavno, u šumi je mogla da čini šta hoće i da nikome ne odgovara. čak ni sebi. Zeleno svetlo. Prešla je uzburkani Bulevar Sen Žermen di Pre i našla se u kafeu »Dva maga«. Bilo je prilično rano, ali je u kafeu ipak bilo gostiju, najviše badavadžija. Na kasi je kupila metalni žeton i okrenula brojeve specijalnog telefona velikog producenta. Najzad se posle mnogih poku-šaja u proteklih deset meseci, umesto reskog glasa s magne-tofonske trake, javio prijatan muški glas. — Ko traži gospodina Morsoa? — pitao je Ijubazno. — Ivon. Recite samo Ivon — rekla je s primetnim uz-buđenjem. Muški glas zamolio je da se gospođica malo strpi. Baće joj vezu s gospodinom Filipom Morsoom. Prošao je minut. Dva. Večnost. Onda je začula Filipov glas. — Ivon? Jesi li ti... Ivon? — pitao je Filip tiho. Nije verovao da je na kraju žice baš ona Ivon, ona prava, ona koja ga je ponovo rodila.

— Da, Mišel! — rekla je. — Ja sam. Ivon. Ona kojoj si pre deset meseci u Rambujeu dao broj telefona. Filip je zaćutao. — Ivon. — rekao je tiho. — Hteo bih da te vidim. Sad, odmah. Veruj, tražio sam te. Alen je obećao da će te pro-naći. Posle mi je rekao da si nestala neznano kud. Bože moj, koliko sam puta mislio na tebe, mala moja! Ivon je bila devojka čiji su nervi bili načinjeni od tan-kih ledenih vlakana. Da je videla krvnike kako čereče njenu rođenu majku, ne bi zađrhtala. Ovog puta je zadrhtala iz temelja svog malog, ledenog bića. Učinilo joj se da joj srce skače po kabiini kao lopta za tenis. Vrata su se polako otva-rala. Vrata koja je tako strpljrvo i sa strašću čekala. Vrata su se sigurno otvarala. Ivon je čula kako škripe, kako Filip govori. Zaplakala je. — Ivon, šta se s tobom događa? — pitao je Filip. — Zašto ćutiš? Ivon! — Plačem — odgovorila je. Filip je čuo njene kratke, isprekidane grcaje. — Ali zašto? — Od sreće, dragi, — odgovorila je. — Zato što čujem tvoj glas. Posle jednog časa, probijajući se kroz prepodnevnu gužvu, Filip je stigao pred kafe »Dva maga«. Vozio je sam svoj crni »mercedes«. Ivon ga je čekala na uglu, ispred kafea, sa sveže obojenim kapcima. Filip je dohvati oko struka i podiže uvis. Prolaznici i gosti za malim metalnim stolovima ispred kafea, oni naivni, poverovali su da je otac posle deset godina ponovo video kćenku jedinicu. Ivon ga je čvrsto zagrlila. Više neće pobeći. — Filipe, Filipe, — šaputala je najzad njegovo pravo ime. Grlila je to ogromno, debelo telo, Ijubila taj volovski vrat, želela je da celim bićem uđe pod tu kožu, crvenu i vlažnu. Kada je zabezeknuta madam Danijel, posle nepunog časa, videla opet Ivon, ovoga puta u pratnji jednog takvog gospodina kao što je bio Filip, shvatila je da joj ipak mesto nije u nastojničkom boksu, uz kobasice i zamašćeni stol-njak. Mogla je komotno da se posveti astrologiji i čitanju sudbine. FiBp je tati Žoržu gurnuo u džep novčanicu od sto fra-naka. Tata Žorž je pomogao devojci da spakuje svoje knjige i ostale prnje. Sve je stalo u jedan kofer srednje veličine. Onda se Ivon oprostila od madam Danijel. Nastojnica je izašla iz staklenog boksa. Želela je da poljubi mladu de-vojku koja je tako pametno umela da lovi. — Pa zar vas više neću videti? — pitala je madam Da-nijel s očajanjem u glasu. Očajanje, naravno, nije bilo ono pravo. — Ne verujem — odgovorio je Filip. — Za nekoliko dana Ivon napušta Pariz. Leti za Holivud. Snimiće film. — Gospode bože! — kriknu madam Danijel. (Za sto franaka trebalo je dati i malo teatra.) — Tata Žorž? Čuješ li? Naša Ivon će snimati film! Videćemo je u bioskopu! Ivon se okrenu Filipu. Htela je nešto da kaže, ali nije mogla. — Igraćeš jednu manju, ali značajnu tdogu — rekao je. — To je moj poklon tebi. Zar se ne raduješ? Ivon sklopi oči. Osetila je njegove snažne ruke oko struika. Stezale su je jako, jako. 12. Prvo što je Alen video kad su se vrata za Štefanom zatvorila, bio je telefon. Dohvatio je slušalicu, podigao i već zavukao prst u brojčanik, ali je slušalicu vratio na rOesto-Odlučio je da ipak razmisli pre nego što obavesti SVOS prijatelja. Prijatelj se zvao Antonio Pjeranđeli. Poreklom nac, Antonio je bio jedan od šefova pariskog danas zvanično gangster u penziji. Još uvek moćan čovek miljea. Alen se prijatelju obraćao samo u slučajevima ^ad sam nije mogao da pronađe rešenje i kad mu je pomtfć za-ista bila preko potrebna. Da li mu je i ovog puta potreban? Štefanove pretnje učinjene maločas, njegova Ijivost da pokuša i iiemoguće, sve je to učinilo da Al^n iz' gubi glavu. Pokušao je da se sabere, da razbistri misli' ^a poveže neke detalje i da proceni opasnost koja mu jreti. Prvi zaključak, do kojeg je došao uz pomoć još jedne čaše viskija, bio je da se Štefan ne šali i da će pretnje ostvariti pa makar od toga nemao nikakve koristi. To bi bio neviđen skandal. I pao bi u najnezgodnije vreme. žan Pol de R°š se spremao za predstojeće izbore. Imao je velike šan5e da bude jedan od kormilara Pete republike. U tom bi sli^čaju Alenova flota,

pokopana u Tel Avivu, počela da nosi zlatna jaja. Šta sad? Nešto mora da preduzme. Pokušaće da s^ Pri-likom sledećeg sastanka sa Štefanom nagodi. Ponudić^ da-leko manju sumu, pa makar i iz svog džepa. Poludelog; §te-fana i njegove pomoćnike valjalo je skinuti s vrata po cenu i što pre. U tom slučaju madam de Roš ne bi s ya opasnost koja joj je pretila. Ni ona, ni Žan Pol. Dipre ne bi u njihovim očima ništa izgubio... Ne. Bil° bi glupo raditi na svoju ruku i sam. Ipak, posavetovaće se s Antonijem, čovekom punim iskustva kad se radi o poslovima označenim kao »chantage«. Antonio će svakako ponudtti 1Z' vesna rešenja koja Alenu nikad ne bi pala na pamet. Alen Dipre je imao neogranieeno poverenje u tog t;eme-Ijitog pedesetogodišnjaka, prijatelja Papijona, snažnog, Pr°-ćelavog čoveka s debelim, masnim licem i živim, radozr?alim očima. Opet podiže slušalicu i okrenu brojeve Pjeranđ^J6-vog telefona. Javi se ženski glas. — Ko traži gospodina Pjeranđelija? — upita. — Alen. — Mogu li da znam i prezime gospodina Alena — rfiče ženski glas. 97 — Recite samo Alen —*odseče superstar. — Dovoljno je da kažete samo Alen! — povika. Posle nekoli-ko trenutaka Alen začu dubok, kreštav glas prijatelja Antonija. — Alen, jesi li ti to, sto mu gromova? — povika Kor-zikanac. — Da — odgovori Alen tiho. Još uvek se nije oslobodio one nervne napetosti koja ga obuzela i držala kao u kleštima. — Radujem se da te čujem — govorio je Antonio tru-deći se da njegova testera bude što milozvučnija. — Nadam se da si zdrav, mali moj? — Zdrav sam — odgovori Alen — To je ono što me malo teši. Treba da se vidimo, Tomi. — Reci samo. Kada želiš da se vidimo? — Još danas. Antonio oseti da se nešto krupno dogodilo. Glas Alena Diprea je primetno podrhtavao. Korzikanac je znao da su-perstar često zapada u krize, da je nervno labilan, depre-sivan tip, da lako može da podlegne uticaju, trenutnom stanju. Znao je da je i kukavica, paničar, ali je njemu, čoveku koji je organizovao pljačku blindiranih kola Alžirske banke, u samom centru Pariza i zbog toga proveo pet teških godina po tamnicama Francuske, to najmanje smetalo. Pri-jatelje je primao s vrlinama ili'bez njih.. Važno je bilo da prijatelj ima određenu krvnu grupu. — Da li si u opasnosti? — upita Antonio. — Za sada ne — odgovori Alen. — Da dođem k tebi — insistirao je Antonio. — Ne bih želeo da se vidimo u mome stanu. Imaš li neko mestance gde bismo mogli na miru da popričamo? Testera je opet proradila. — Kako da ne, mali moj. Ulica Sampe. Broj trideset. Stan je na drugom spratu. Kad se popneš, vrata desno. Broj osam. Zazvoni i sve će biti u redu. Ja polazim odmah. — Tek večeras — reče Alen. — U šest. U redu? — Kako ti kažeš, Alen. U šest. čekam te. Nadam se da nije ništa strašno? — Jeste — reče Alen.

13, Ujak Jon je najzad izronio iz gustog, crvenog mraka i doneo sa sobom jak miris belog luka. Dobri, stari Rumun nije mogao da se odvikne od belog luka i od suve slanine prošarane slojevima mesa. Bilo je to njegovo omiljeno jelo kome je ostao veran za vreme tridesetogodišnjeg boravka u Parizu. Kad je ugledao Vasila, raširio je ruke i čvrsto sti-snuo u zagrljaj sina svoje sestre. Ušli su u mali bar, u tesnu i smrdljitvu prostoriju odvojenu od recepcije uskim kori-dorom na čijem su se kraju nalazile stepenice koje su vo-dile dalje, prema soboma. Na jednoj od četiri barske stolice sedela je crna devojka i čekala mušteriju. Bila je skoro gola. Između nogu caklila se kecelja od metalnih pločica posuta đinđuvama od obič-nog, raznobojnog stakla.

Tanjirasta sedišta barsfcih stolica bila su bušena tako da su nestašni gosti prstom mogli da napipaju oštre dlake i da uđu u toplo, ružičasto meso de-vojka koje su na tim stolicama sedele. Devojke nisu govo-rile ni francuski, a kamoli rumunski, pa su ujak i sestrić mogli na miru da se ispričaju. Ujak Jon je odmah izrazio zabrinutost. Zašto je Vasilu potrebna mreža za spavanje? Zar je dotle došlo? Verovao je da »soba bez vrata i prozora« nikad neće zatrebati nje-govom sestriću. Bar je tako izgledalo. AH, eto, vremena se menjaju. Uz čašicu kalvadosa Vasil je objasnio ujaku da je ope-racija koju je preduzeo tako reći bezopasna, a može da donese džak para. Ipak, potrebno je da u toku nekoliko sledećih dana bude na sigumom i skrovitom mestu. — U redu, Vasil, — rekao je ujak Jon spokojnim gla-som. — Bićeš na sigurnom mestu. Treba li još nešto da mi kažeš ? Vasil je polako objašnjavao šta sve ujak Jon treba da učini. Znao je da je stari makro zanat ispekao na najjačoj vatri i da mu ne treba dva puta reći istu stvar. Ostaviće mu na čuvanje crnu tašnu zatvorenu patentnim zatvairačem. Ako se nešto dogodi, kod Vasila neće biti pronađen ni delić kompromitujućeg materijala. Ujak tašnu treba da sakrije tako da je niko živ ne pronađe, iako je niko neće ni tražiti. Ni u kakvim dragim uslovima, samo njemu i u njegovom prisustvu, ujak Jon može da preda tašnu i to opet njemu, Vasilu, u ruke. Drugo, već danas ujak Jon treba da stupi u kontakt s Radulom. Radul je takođe bi'o Rumun, surov, bezosećajan, ali ve-zan tip, jedan od najboljih makljatora na Pigalu. Vasil je s njim izvesno vreme drugovao. Sem toga, Radul je bio duž-nik ujaka Jona, pa će se svakako potruditi da se svojim zemljacima dostojno revanšira. Radul treba da bude naoru-žan i da ovih nekoliko dana bude uvek na jednoin mestu, tako da ujak Jon može da ga pronađe u svako doba dana i noći. Najbolje bi bilo da se revolveraš preseli u hotel ujaka Jona. Za svaki slučaj, valja mu obećati honorar od koga će mu se zavrteti u glavi. — To je zasad sve — rekao je Vasil. — Ako ti bude zgodno, u podne mi donesi jedan hladan rosbif, bocu crve-nog vina i komadić kozjeg sira. Jon klimnu glavom. Sve će biti u redu. Više nije hteo da isprtuje sestrića. Verovao je da Vasil zna -šta radi i da je najmanje od svega brzoplet i neproračunat. U crvenom mraku blistale su snežne beonjače devojke iz Angole. Niska zdravih i snažnih zuba plamtela je belinom. Začuo se zvuk metalne keceljice. — Tvoje mi se devojke dopadaju — reče Vasil. — Nikad nisam bio s nekom crnčugom. Soba bez vrata i prozora zaista nije imala ni vrata ni prozore. Bila je to mala, zagušljiva, koso zasvođena tavan-ska prostorija. Krevet, umivaonik s velikim porculanskim bokalom punim ustajale vode, ubrus, čiviluk, ne baš naj-čistija posteljina, davno istruleli tapeti, stenice i njihov tae-kasti izmet. Ulazilo se kroz uzane vratnice, tek da se čovek provuče. Vratnice je spolja sakrivalo jedno staro ogledalo koje je svojom širinom pokrivalo tajni ulaz. Nije to bilo idealno skrovište, ali je uvek dobro poslužilo. Ujak ga je dopratio do sobe, »otvorio vrata« i rekao da će se videti u podne, kad mu bude doneo ručak. Neka bude strpljiv i miran, ćelija nije tako strašna kao što izgleda. Za crnu tašnu neka ne brine. Za pet minuta biće na sigurnom mestu. Prava mišolovka, pomisli Vasil kad je ostao sam. Buše-gupka. Mesto za razmišljanje i kajanje. Probao je da diše. Išlo je nekako. Telefon je ležao na noćnom stočiću, odmah pored kreveta. Bio je naštelovan da jedva čujno zuji, ako neko iz grada pozove. »Mrežu za spavanje« ujak Jon je kat-kad izdavao Ijudima koje je ppznavao i koji su se sakrivali od policije, čekajući na lažne papire ili na pomoć prijatelja. U poslednje vreme soba je zvrjala prazna. Ujak Jon je imao priličnu ušteđeviou i nije želeo da zbog nekoliko stotina franaka dođe u sukob sa zakonom. Vasil skinu odelo, ko-šulju i cipele. U sobi je bilo toplo i sparno. Legao je na krevet. Više nije želeo da razmišlja. Sad samo treba čekati i moliti boga da podari malo sreće. To je sve što se može uraditi. Pogledao je na časovnik. Bilo je jedanaest časova. Vreme se tako reei zaustavilo. Osluškivao je. Ništa se nije oulo. Bilo mu je jasno zašto takve sobe nazivaju gluvarama. Tačno u podne u »mreži« je zazvonio telefon, tiho, pri-gušeno, kao kad pčela zazuji. Javio se Štefan. Vasil je po-digao slušalicu i kroz maramicu rekao tiho »halo«. Štefan je govorio iz javne govornice u blizini Port d'Otej. Čekao je da se otvori istoimeni hipodrom, da bude jedan od prvih posetilaca. Gospode bože, pomisli Vasil, njemu je do trka! — Šta je bilo? — upita prigušeno.

Štefan ukratko ispriča što se danas dogodilo u crnoj i lila sobi superstara. — Mislim da nema fcud — reče. — Sve će biti u redu, onako kako sam predvideo. Razgovor je trajao vrlo kratko. Imena nisu pominjali. Iz njihovog razgovora neupućeni ne bi mogli baš ništa da razumeju. Vasil je insistirao da se rok ne produžava. Štefan je obećao da neće popustiti, da će se pridržavati dogovora. Sledeće javljanje za tri dana, posle sastanka, ako ne na-stupe komplikacije. Ako se ne javi u sredu u podne, naj-kasnije do šest časova uveče, Vasil će potpaliti prvi fitilj. Tek da ih malo oprlji. Vasil spusti slušalicu. U sobi je bilo sve manje vazduha. Udahnu punim plućima. Zar je moguće da će Alen primiti ucenu kao svršenu stvar? \ Desetak minuta pre šest Alen Dipre je u svom srebrno sivom »jaguaru« već bio u ulici Sampe. Našao je mesto za parkiranje ispred same zgrade. Ugasio je motor i čekao da istekne deset mitiuta. Želeo je da bude tačan. lako je dan bio sunčan i topao, vreme se naglo promenilo i pre jednog 101 sata počela je da pada kiša. Pljuštala je i dobovala po me-talnom krovu »jaguara«. Alen pronađe crne naočare i stavi ih na lice. Prolaznici su voleli da zagledaju u unutrašnjost »jaguara« pogotovo ako u njemu sedi čovek koji liči na slavnog Diprea. Posle deset minuta izašao je iz automobila i zaključao vrata. Prešao je ulicu i ušao u broj trideset. Na-stojnica nije obratila pažnju. Podigla je glavu, ali je odmah i spustila. Verovatno je već znala da dolazi neko koga ne treba ništa pitati. Brzim koracima Alen se pope na drugi sprat. Pozvoni na vrata desno. Otvorio je Antonio Pjeranđeli. Raširio je ruke. Njegovo debelo lice razvuče se u osmeh. Alena za-pahnu težak miris parfema koji je njegov prijatelj u svim prilikama i obilato koristio. (»To je zato«, govorio je Anto-nio »što sam deset godina, s prekidima, u zatvorima Fran-cuske gutao najstrašniji smrad koji čovek može da proizvede.«) Gangster u penziji, kako su nazivali Antonija, svojski zagrli superstara. — Dečko moj, — reče. — Srećan sam što te vidim! Ušli su u veliki salon. U stanu verovatno nije bilo nikog sem njih dvojice. Antonio Pjeranđeli bio je ponosan na svoje prijateljstvo sa slavnion Alenom Dipreom. Alena je upoznao kad je ovaj bio niko i ništa, osamnaestogodišnji marinac, bez prebijene pare u džepu, dečak koga su učitelji izbacUi iz škole, a ro-ditelji šutnuli nogom u dupe. Pravo mu je ime bilo Šarl. Bazao je lučkim delom Tulona željan boce piva i partije bilijara. Antonio koji se u Tulonu odmarao posle jedne izdržane kazne zapazio je lepog i mladog marinca. šarl je, naime, svraćao u bistro Antonijevog brata. Poznanstvo je preraslo u neku vrstu prijateljstva. Da li je dvadeset godina stariji AntcMtiio video u tom dečaku sina, mlađeg brata, budućeg saradnika na poslpvima organizovane prostitucije, tada ni Antonio nije znao. Tek, iskusni kriminalac, kako se to već događa u .miljeu, prigrlio je poletarea. Na pločniku, uz hladno pivo, grejani blagim suncem Mediterana, pričali su o malim, beZnačajnim stvarima, najviše o ženama. An-tonio je mladom marincu otvorio račun u bistrou svoga brata, tako da je Šarl u svako doba mogao da popije šta raželi. Ta mala investicija urodila je bogatim plodom. Posle nekoliko godina, kad je Antonio smetnuo s uma lik lepog marinca, video je na džinovskim plakatima, u najprornetni-jim bulevarima Pari/a, to isto lice! — Bože moj, rekao je bratu — prepoznaješ li ti ono lice tamo? Brat se zagledao u plakat veličine pola kuće. — Ne — rekao je. — Pa to je Šarl! — šarl!? — Onaj mali marinac koji je dolazio u tvoj bistro! Onaj lepi, mladi! Sećaš li se? Ušli su u bioskop i, zaista, na platnu su prepoznali marinca. Ostao je isti. Promenio je samo ime. Sad se zvao Alen Dipre. To isto veče Antonio je pronašao telefon Alena Diprea. Okrenuo je brojeve i podsetio nekadašnjeg marinca na Tu-lon i beskonačne partije bilijara. Alen se iskreno obradova. Pozvao ga je na večeru, to isto veče, odmah. Antonio Pjeran-đeli kome je policija bila večito za petama, robijaš, trgovac drogama i jedan od šefova organizovane prostitucije, našao se u eminentnom »Maksimu«, u društvu slavne nemačke glumice Romi Miler i Alena Diprea. Neko je to otkucao foto--reporterima, pa su ih paparaci sačekali posle ponoći i siti se naškljocali. U nekoliko listova, već sutradan, u večer-njim izdanjima, objavljene su zajedničke fotografije Romi Miler, Alena Diprea i Antonija Pjeranđelija. Ispod jedne fotografije pisalo je: da li Alen Dipre snitma pljačku Alžir-ske banke? Superstar na to nije obraćao pažnju. Već je bio toliko bogat da je mogao da pljucka na sve. Romi je sve to zabav-Ijalo. Volela je reklamu, a pogotovo ovu, u zagrljaju šefa pariskog podzemlja.

Antonio Pjeranđeli bio je, naravno, najzadovoljniji. Prvi put je njegovo debelo, mesnato lice sa stranica na kojima se pisalo o kriminalu prebačeno na stranice filma. šou-biz-nisa i hronike iz visokog društva. Od te večeri u »Maksimu«, za Antonija Pjeranđelija vrata visokog pariskog dmštva bila su odškrinuta. Nešto kasnije širom otvorena. Uskoro je taj lukav i prevejani Korzikanac postao neka vrsta savetnika i zaštitnika ne samo Alena Diprea već i mnogih drugih iz sveta filma. Antonio je bio moćniji i pogodniji od policije i, naravno, diskretniji. To je njegova klijentela, kada bi za103 pala u poteškoće, umela i te kako da ceni. Okanio se trgo-vine drogom i prostitucije. U visofcom društvu i u svetu filma nanjušio je unosnije i daleko sigumije poslove. Nje-gova ćela, u društvu Alena Diprea i Romi Miler, sveliela je kao oreol, pisali su zlobni novinari. Stan u kome je pritmio svog prijatelja i posinka Alena Diprea, Antonio Pjeranđeli je kupio nedavno. Predosećajući da će ekonomska kriza uskoro pogoditi Francusku, ulagao je novac-u nekretnine, ponajviše u stanove. Sad je kao lekar kome se pacijent ispoveda, skrštenih ruku i oborenog po-gleda, zagledan u neku tačku na tepihu, slušao Alenovu isprekidanu i nepovezanu priču. Znao je da mu Alen bez-granično veruje i da je upoznao moral Ijudi iz podzeamlja. Došao je k njemu kao sin ocu da potraži pomoć i savet. Kad je Alen završio, teška, mesnata ruka Korzikanca, nađe se na njegovoiri ramenu. Hteo je da ga smiri. Znao je da njegova ruka deluje blagotvorno, da uliva sigurno&t. Treba je samo osetiti. — Da li si doneo album? — upita. Alen izvadi iz tašne crveni album. Antonio ga je pažljivo prelistao. Nije bio nimalo iznenađen kad je ugledao foto-grafije. — Od svega vredi samo jedna. Ona s gospođom Ana Mari de Roš. Sve drugo je luk i voda — reče kao stručnjak, filatelista, kad daje sud o markama ponuđenim na prodaju. — Čudim se samo jednoj stvari. Zašto Štefan nije pokušao da direktno uceni gospođu de Roš? Zašto mu je u toj stvari bio potreban posrednik — Alen Dipre? Superstar se nađe u nedoumici. Nije znao šta da od-govori. — Možda veruje da će ovako, uz moju pomoć, podelivši surou na pet delova, lakše da izvuče novac? Antonio je prelazio prstima preko čela. Razimišljao je glasno. — Možda je njegov sledeći korak direktan kontakt s Ana Marijom? — Možda — odgovori Alen bespomoćno. — Zar joj nije bio Ijubavnik? — insistirao je dobro obavešteni Pjeranđeli. — Da. Učinio sam grešku kad sam ga upoznao s gospo-đom de Roš. Bila je suviše velika zverka. Nije smela ni da prošeta pored Štefana a kamoli da ga pozove u stan, na udaranje. Verovala je u mene i u moje prijatelje. Štefan joj je bio predstavljen kao moj sekretar. — Lukavo je smislio, taj glupi Štefan — reče Antonio. Njeg|pa se teška ruka opet nađe na Alenovom ramenu. — Dečko moj, sve će biti u najboljem redu. Jugosloven je krajnje neiskusan u tim poslovima. Sredićemo stvar da te glava neće zaboleti — reče. Alenu laknu. Uvefavanje jednog takvog moćnika kao što je bio Antonio, vratilo mu je samopouzdanje. — Hvala, Toni. — Još ne znam kako, ali znam da ćemo to lepo i bez-bolno da sredimo — javi se opet Antonijeva testera. — Da li neko od fotografisanih zna nešto o uceni? — Ne. — Gospođa de Roš? Pri pomenu imena gospođe de Roš Alenu se opet zamuti u glavi. — Ne — reče. — Niko ništa ne zna. Samo nas dvojica i Štefanova banda. Antonio otvori kutiju cigarilosa. Zapali. Opojan i težak miris prvoklasnog havanskog duvana napuni sobu punu na-meštaja i prašine s početka ovog veka. — Smatram da gospođi Ana Mariji, bez obzira kako će se stvari dalje razvijati, treba sve da kažemo. Što pre. Po-gotovo što se jedino ona nalazi na brisanom prostoru. Ako bi neko od de Rošovih protivnika, Božar, Kleman, Rajmon Motije, bilo ko s levog krila, došao do te fotografije, ona bi završila na stolu generala de Gola. Žan Pol bi zaista mogao da udari tačku i da se odrekne svih svojih politiekih ambicija. U štefanovom tiganju, po mom uverenju, nalazi se samo jedna riba. Gospođa de Roš. Ne treba je prepustiti Štefanu. Alen huknu. Opet gospođa de Roš. '; — Điće neprijatno, veoma neprijatno upoznati gospođu de Roš s tim govnima, pogotovo dati joj da vidi fotografiju. Ja ne bih imao hrabrosti da prisustvujem jednom takvom sastanku. Korzikanac se tiho nasmeja.

— Mali moj, gospođi de Roš neće biti tako neprijatno kao što misliš. Kad joj nije bilo neprijatno tamo, u Ram105 bujeu, među jebcima kojima je mogla da bude baka, ne verujem da će pokriti oči rukama kad bude videla Štefa-novo remek-idelo. Prvi put tog nesrećnog i turobnog dana Alen se nasmeja. Video je gospođu Anu Mariju kako iz torbice uzima'lornjon i bulji, dugo bulji, s nosem među crvenim koricama albuma. — Budi pametan, Alen! Danas je ček daleko čuvanija stvarčica nego obraz. šta je to obraz? Madam ima dva ob-raza. Oba uvela. Neka podmetne ona dva donja, veća i deblja. Opet su se nasmejali. Antonio je nasuo viski u čaše. Kucnuli su se. Alen je svoj sručio u grlo ne trepnuvši. — Ipak, nije tako smešno — rekao je. Antonio prevuče tešku, dlakavu šaku preko ćele. — U pravu si — reče. Dok je laganim gutljajima ispijao viski, shvatio je da će Štefanova ucena biti odličan posao za njega, Antonija Pjeranđelija. Gospođu de Roš, koja je bila zaista u velikoj opasnosti i daleko najdeblji fazan u društvu ucenjenih, valja sinrtno uplašiti. I dati joj nadu da će se sve bezbolno i nečujno srediti. Ali, podići pod-zemlje na noge, angažovati hiljade Ijudi, ubiti ako treba, reskirati giljotinu, onu od čelika ili suvu, svejedno, dokopati se materijala, tragati, spasavati, to košta, to zaista košta i to neko mora da plati. — Toni, troškove ću ja da snosim — reče Alen kao da je pogodio o čemu Pjeranđeli razmišlja. Antonio je sipao viski. — To ćemo videti posle sastanka sa matorom. — Prešli su od madam na matoru. Bio je to njihov pravi rečnik, — Radi se o njenoj koži i o koži njenog muža. Zašto bi ti platio, za koji moj? — rekao je Antonio. — Uredi da sutra vidimo matoru. Alen je ćutao. — Ne znam kako će se sve to završiti — rekao je. Uzdahnuo je. Srećom, tu je Toni. Svemoćni Antonio. Prija-telj i otac. Moćni, nepobedivi otac. Ne kao onaj pravi, šljo-kara, kukavica koja se plašila i rođene senke i koga nikada nije poželeo da vidi. Antonio. Čovek koji je napao na blim-dirana kola za transport novca, usred Pariza! Prijatelj Papi-jona. Sa sedam kugli i desetak ožiljaka od noža. Alen mu •se divio. I voleo ga. Antonio je u njegavim očima bio heroj. Pravi heroj. Ne onaj s platna. — Mi smo neke stvari rešavali efikasno, zar ne, Alene? — reče Antonio. Hteo je da podseti prijatelja na njihov :zajednički boravak u Sjedinjenim Državama. Alen nije že-leo da se taj film vrti pred njegovim očima. Onaj strašni, •sivi zid pogrebnog preduzeća i one prazme očne duplje, žuta lcoža, razrezani trbuh, retko su izlazild na svetlo dana. — Da, da, — promiucao je. Pre nego što je Alen ostavio Pjeranđelija, dogovorili su se da Alen drži Štefana na uzdi. Uzde su lažno obećanje da •će traženi novac biti isplaćen. Antonk) je smatrao da je u ovom trenutku najvažnije da se dobije u vremenu kako bi preduzeo prve korake. Neprijatelj nije iskusan, ali je lud. Obećani novac, tobožnja kapitulacija pred ucenom, učiniće •da Štefan izgubi glavu. Načiniće grešku. Obojica su se složili da Štefan nije sam. Alen je verovao •da iza Štefana stoji dobro organizovana i naoružana banda internacionalnog sastava. koja će Štefana štititi i držati mu odstupnicu. Antonio je verovao da je iza Štefana samo neko od njegovih geliptera, jedan ili dvojica, najpre neko od onih neumornih šetača sa Sen Žermen di Prea, iz jugoslovenskog rmiljea i da oni, zabunkerisani snajperi, neće imati travu stiskavac da operaciju izvedu na način koji bi im obezbe-•dio novac i sigurnost. Snajper ili snajperi, skriveni u nekom mračnom suterenu ili u nekoj tavanskoj sobici, uskoro će izgubiti.nerve, usraće se od straha pred džinovskom figurom Žan Pol de Roša, ostaviće Štefana na cedilu i pobeći glavom bez obzira. Složili su se da je u čitavoj stvari najopasniji Štefan. Zaista mnogo zna i, što je najvažnfje, bezumno je hrabar, još malo pa lud. Spreman je da izgubi i život. Napadaće kao bik na crveno. i Antonio je podigao čašu. — Uzdaj se u svog oca — rekao je iskreno. Oko usana ^aigrao je osmeh. Alen ustade. Bio je uzbuđen. Iz dna duše voleo je čo-veka koji je prošao sve zatvore i robijašnice Francuske. Za njega je Korzikanac bio čovek dostojan najvećeg poštovanja. Zagrlio ga je. 107 — Toni, dragi moj Toni, — rekao je tiho. — Toliko ti dugujem... Stajali su neko vreme nasred salona, zagrljeni i bez reči.

15. Štefan se te večeri, pokisao i umoran, pogođen sudbi-nom Lepog princa, vraćao s hipodroma. Masa je, posle trke, pohitala prema parkingu, izlaz na glavnoj kapiji bio je za-gušen Ijudima koji su bežali od kiše. Uprkos kiši koja je sve jače padala Štefan odluoi da krene preko hipodroma, stazom koja je vodila na trg D'Otej. Nadao se da će uhvatiti taksi ili jedan od brojnih, specijalnih autobusa koji §u posetioce trka razvozili u raznim pravcima. Čim je prošao kapiju hiipodroma i probio se kroz zvučriu barijeru promuk-lih glasova kolportera koji su prodavali program za sutra-šnje trke, dokopao se mesta u jednom od autobusa koji je vozio do Trijumfalne kapije. Utonuo je u fotelju pored prozora i buljio u zamagljeno staklo. Još je uvek bio opsed-nut sudbinom Lepog princa i gadnim licem Samija Rot-štajna. Lepi princ je učestvovao u glavnoj trci dana, jednom surovom, gladijatorskom tafcmičenju Ijudi i konja, na stazi dugoj više od tri kilometra. Prepone su bile veoma teške i tražile su od konja najveću spremu, izdržljivost i znanje, od Ijudi još i hrabrost. Lepi princ je ispred same tribine ne-srećno skočio, njegova zadnja noga udarila je o debeli zid od crvene cigle i kost je pukla kao da je od leda. Konj je ipak ustao, nije shvatio šta mu se dogodilo, želeo je da nastavi trku, da se bori do kraja, onako kako su ga Ijudi učili, ali je imao samo tri noge. Pao je i džokej, odleteo je glavom pravo u rov pun vode, ali je srećno prošao. Kad je video Lepog princa s tri noge, počeo je da plače. U šarenom, klovnovskom dresu, blatnjav i mokar, džokej je zagrlio Lepog princa, ob«sio mu se o vrat, Ijubio njegovu mokru, svetlu kožu. U to su stigla crna kola iz kojih je izašao čovek sa specijalnim pištoljem u ruci. Dvojica drugih uhvatili su džokeja pod ruke i odvukli od Lepog princa. štefan je na Lepog princa uložio hiljadu franaka, tre-ćinu sume koju mu je tog prepodneva dao Alen. Novac nije žalio, na trkama je redovno gubio, ali ga je sudbina Lepog princa potresla, mišići na licu i oko vilica su se ukočili, go-tovo da nije mogao ni da progovori. Pokrio je lice rukama da ne vidi onaj strašni hitac koji će veterinar ispaliti u čelo plemenite životinje. Ipak, sve je video. Konj se zateturao, a onda srušio. Još se jednom pokrenuo, u grču umiranja i volje za životom. Kada se to divno telo umirilo, službenici hipodroma su ga vezali za jednu nogu.i uvukli u furgon. Vrata furgona su se zatvorila. Lepi princ je nestao s ovog sveta. Sedeo je na tribinama, iza staklenog zida visokog pede-setak metara u džinovskoj prostoriji opremljenoj najsavre-menijim erkondišn uređajima i ekranima interne televizije. Bio je to ekskluzivni restoran u kome su servirana jela i speoijaliteti iz »Maksima«, namenjen bogatim gostima koji su ovde jeli, pili, blebetali, zvfeckali nakitom i šašoljili male cice, lovdžike što su posećivale restoran, zahvaljujući napoj-nicama koje su davale službeniku restorana koji je stajao dole pred liftom i koji nije puštao svakoga da uđe u taj Pored Štefana, za stolom punim jela i boca, srebrnih tanjira i cveća, uz asistenciju dvojice kelnera obučenih u uniforme na kojima su mogli da im pozaviđe i admirali, sedeo je milioner Sami Rotštajn u društvu dveju devojaka koje je Štefan poznavao. I one su nekad prošle kroz školu madam Klod, na uglu avenije Foš i ulice Pergolez. Sami je bio vlasnik male štale u kojoj je bilo mesta samo za izuzetno dobre konje, one vanserijske. Njegov Zlatni orao bk> je konj koga je Štefan voleo i na njega je uvek igrao. Kada je prošle godine već ostareli ždrebac one-moćao i počeo da gubi trke, Rotštajn ga je prodao jednom mesarskom trgovou koji je svake subote obilazio štale u Šan-tiju i Mezon la Fitu. Konj koji je Samiju u toku tri godine doneo više od milion novih franaka, vilu na Azurnoj obali, dakle čitavo bogatstvo, nije bio za priplod. Kastrirali su ga još u trećoj godini kako bi svoj gladijatorski posao, preska-kanje opasnih prepona, mogao mirno da obavlja. Sami je postupio kao svaki razočaran čovek i dobar domaćin. Šta će mu ispušena muštikla? Sekiru, pa u čelo. To je bila hvala Zlatnom orlu, četvoronožnom gladijatoni koji se tri godine borio lavljim srcem, slušajući glas svoga gospodara. Nje-govo meso pretvoreno je u kobasice. 109 Kada je u Šantiju, uz jutarnju kafu, čuo od svojih prijatelja konjušara tužnu priču o Zlatnom orlu, Štefan je iz dubine duše počeo da mrzi Samija Rotštajna, čoveka koga Mčno nije poznavao. Sad je taj Sami sedeo pored njega. Naočare jakih dioptrija skrivale su oči. Šetao je malom, debelom rukom preko stola, pričao s devojkama, žderao, pio. Štefan je mirne duše mogao da mu zavrne šiju ili, bar, da mu satera stakla u oči. Ne samo Rotštajn i nje-gove seksi-mašine, niko u restoranu nije bio pogođen suro-vim krajem Lepog princa. Ždranje i kocka nastavljeni su kao da se ništa nije dogodilo. I nije se dogodilo. Zar na ovom hipodromu ne ubijaju i Ijude, zar im ne lome ruke, noge, karlice, kičme, zar im ne pomeraju mozgove? I to svake nedelje. Bolnička kola su uvek spremna da polom-Ijene džokeje

prebace na ortopedska odeljenja pariskih bol-nica. Zašto bi se onda neko od ovih sitih i presitih^ljudi uzbuđivao zbog sudbine jednog konja? Sedeo je u fotelji, zurio u zamagljena stakla autobus-kog prozora. Autobus je bio pun. Pokisli posetioci trka, među kojima je bilo najviše Arapa, komentarisali su pro-tekli .trkački dan, vajkali se i žalili za izgubljenim novcein. Nedaleko od Trijumfalne kapije izašao je iz autobusa. Zapahnuo ga je vlažni vazduh Pariza, večernja vreva i raz-nobojna, umarajuća svetla. Lica Ijudi koji su prolazili kraj 'njega bila su plava, svetlosiva, ružičasta, sablasno žuta, Iju-bičasta, obasjana najbližom svetlećom reklamom. Pred drag-storom, na samom početku Jelisejskih polja, tiskala se masa sveta. Strpljivo su čekali u koridoru koji je plamteo od svetla i bižuterije da se unutra, u restoranu, oslobodi neko mesto, da pojedu stek i gomilu sladoleda. Bio mu je od-vratan taj bezlični superrestoran, ta bučna fabrika u kojoj su Ijudi poslušno jeli, posle jela brisali usta velikim, meka-nim ubrusima od papira i hitro ustajali da bi ustupili mesto onima koji su im stajali nad glavama i brojali zalogaje. Kuda? Želeo je da porazgovara s Katrin. Otišao je do telefon-ske govornice. Okrenuo je broj telefona. Javio se Alen. Spustio je slušalicu. Kiša je opet počela da pada. Njegova crvenkasta majica začas se natopila vodom. Sad je Ivon u golubarniku. Nije izlazila kad pada kiša. Sigurno je glumila pred ogledalom. — Taksi! — povika Štefan i podiže ruku. 16. Čim ga je ujak Jon pronašao i pozvao, Radul nije okle-vao. Došao je u hotel »Ideal« još iste večeri. Bio je to čovek neodređenog doba starosti, smeđe, kratko podšišane kose, niskog rasta, temeljit, širok u ramenima. Ličio je na islu-ženog boksera: nos neprirodno povijen na jednu stranu, primetan ožiljak iznad levog oka, uspomena na jedan žestok udarac glavom o glavu, rez na usni, izbačene veđe i koso čelo. Na njegovom se licu, neprijatnom i surovom, ogledalo čitavo pigalsko podzemlje. Bio je jedan od malih, ali sva-kako potrebnih šrafova u velikoj pari'skoj mašini koja se zvala prostitucija. Nosio je tesna odela, prugaste košulje i špicaste, demodirane cipele. Kad je u crvenom mraku jaz-bine ugledao ujaka Jona, raširio je ruke i poleteo u zagrljaj starijeg zemljaka i prijatelja, čoveka koga je bezgranično poštovao i voleo. Poljubio mu je ruku, a Jon je njega po Ijubio u oba obraza. — Sine moj, — rekao je Jon tronutiim glasom. Radul, kome niko nikad nije uputio toplu reč a kamoli da ga je nazvao sinom, uvek je u tafcvim prilikama istina veoma retkim, osetio kako mu se grlo steže, a oči vlaže od nekog nepoznatog osećanja miline. To osećanje bi ga načas prodrmalo kao blag, prijatan udar električne struje. I životni put Radula Krišćana bio je sličan putevima ostalih mladiea koji su bežali iz socijalističkih zemalja u kapitalistieki svet. Kao dvadesetogodišnjak učestvovao je u obijanju i pljački neke radnjice na periferiji Bukurešta. Već sutradan su svi učesnici pljačke, sem Radula, pali u ruke policije i propevali. Da ne bi zaglavio i proveo desetak go-dina u rumunskim zatvorima, Radule Krišćan se odlučio na riskantno i bezglavo bekstvo preko granice. Otac mu je rekao: beži u Pariz, kod Jona Popeskua. Posle nekoliko dana našao se u Turn Severinu, malom pristaništu na ru-munskoj obali Dunava. U starorn alaskom čamcu, koristeći mrak i kišu koja je lila kao iz kabla, prebacio se na jugo-slovensku obalu. Čamac je nogom gurnuo niz reku, a on se uputio prema prvom svetlu koje je žmirkalo u kišovitoj noći. Bila je to seoska kuća, veoma blizu obale. Zalupao je-na vrata, promrzao, gladan, na kraju snage. Otvorio je čovek u seljačkom odelu kakvo nose i ru-munski seljaci. Iza njega je stajala žena u beloj košulji do kolena. Govorili su dobro rumunski. Nevoljno i s podozre-njem primili su nepoznatog mladića, plašeći se neželjenih posledica. Ipak, ponudili su ga tek pečenom ribom i čašom vina. Dopustili su da mladić osuši mokru odeću. Ništa ga nisu pitali. Onda je domaćin, čovek pedesetih godina rekao-da mora da namiri stoku i da se štala nalazi stotinjak me-tara dalje, uz brdo. Čulom gonjene zveri Radul je osetio da nešto nije u redu. Izašao je za domaćinom i pozvao ga da se vrati. Seljak je odbio. Ispod suknenog kaputa izvukao je skraćeni karabin i uperio u Radula. Begunac nije mogao da bira. Munjevitim skakom našao se u kući i odmah zatim pojavio se na vratima. Domaćicu je vukao za kosu. U slo-bodnoj ruci držao je nož. Zapretio je domaćimu da će, ako se vrati, zaklati ženu. Seljak je neko vreme razmišljao, onda se pokoleban lelekanjem žene vratio ali s uperenom puš-kom. Radul je bio lukaviji. Obećao je seljaku da će odmah napustiti njegovo dvorište, samo neka bude razuman i mi-. lostiv prema njemu, nesrećnom beguncu. Trenutak posle toga, zario mu je nož u vrat.

Krv je šikniula uvis, čovek je-neko vreme stajao ukočenog pogleda, a onda se srušio. Žena nije stigla ni da zakuka. I nju je pogodio u vrat. U cik zore našao se na drumu koji vodi za Beograd.. Pod kišobranom, u prosušenoj odeći i s maramicom na ob-razu, kao da ga boli zub, nije bio sumnjiv. Ukrcao se u prvi autobus i dospeo do Beograda. U kući ubijenih, pored kišo-brana, pronašao je novac, pa je kupio kartu za ekspresni voz do Rijeke, velike luke u blizini jugoslovensko-italijanske granice. U vozu je bio bezbedan. Kompozicija je bila puna putnika koji su hitali na odmor, prema moru. S više sreće nego pameti uspeo je da pređe i jugoslovensko-italijansku gratiicu i da se nađe u Trstu. Opljačkane dinare promenio je za lire, kupio odelo, putnu torbu i najpotrebnije stvarčice i seo u voz koji ga je odveo do Torina. Zahvaljujući automobilskoj karti koja mu je služila kao kompas, vodič ili tako nešto, Radule se domogao jednog malog mesta na ita-Mjansko-francuskoj granici i vrlo lako prešao u Francusku. Pešačio je celu noć, a onda je u prvom većem gradu ušao u voz i najzad dospeo do Pariza. Čim je stigao u metropolu potražio je čika Jona, prijatelja svoga oca. Jon je prihvatio begunca i sredio mu papire. Radul Krišćan, kriminalac i ubica, postao je »refižije«, politički emigrant s pravom bo-ravka u Francuskoj. Neko vreme radio je kod čika Jona u hotelu »Ideal«. Jon ga je uputio u tajne organizovane prostitucije na području Pigala. Posle dve godine Radul je počeo da radi za račun jednog od šefova podzemlja čija je uža specijalnost bila prostitucija. Na tom je poslu ostao punih petnaest godina, sve do današnjeg dana. Za račun gazde, koga nije nikad video, kontrolisao je izvestan broj prostitutki koje su radile na ulicama. Svaku je znao u glavu, kao čobanin ovcu. De-vojke su bile obavezne da upecanu mušteriju dovedu u od-ređeni hatel u kome se o nji'ma, kao i o svakoj dragoj trgovačkoj robi, vodila stroga evidencija. Neke od njih, na-ročito one koje su tek počinjale da se bave tim zanatom, u želji da što pre i što više zarade, odvodile su svoje mušterije u drugi hotel i tako prikrivale stvarni pazar. Teško njima kad bi ih svevideći Radul uhvatio. Nesrećne devojke, među njima je bilo i sredovečnih žena, morale su zaključane u hotelskoj sobi da izdrže torturu kao u nekom srednjovekov-nom mučilištu. Razbesneli Radul tukao ih je snažnim udarcima tvrdih dlanova u teme i u potiljak sve dok ne bi pale u nesvest. Cinio je to danima dok žrtve nisu sasvim »omek-šale«. Nekad bi im zubarskim kleštima vadio zdrave zube, po nekoli'ko odjedanput. Unakažene i preplašene prostitutke nisu smele da ga prijave policiji, jer bi ih u tom slučaju čekala još strašnija i surovija kazna koje su se bojale kao đavo krsta — žiletiranje. Jednostavno, dželat bi im preko obraza blago prešao rukom u rukavici. S unutrašnje strane rukavice bili su gusto načičkani polomljeni komadići žileta. Koža na obrazu postajala je već posle nekoliko nedelja kao papinis, upijaća hartija, kao obraz stogodišnjaka. Radul je zbog zubarskih klešta koje je uvek nosio i retko upotrebljavao dobio nadimak Zubar. Inače, nikad riije osetio grižu savesti zbog dvostrukog ubistva koje počinio na obali Dunava, niti se sećao te noći. 113 Jednostavno, smatrao je da su ubijeni zaslužili da odu bogu na istinu. Nekada, u snu, video je onaj vodoskok krvi koji je šikljao i kišu bojio crveno. Budio se, okretao na drugu stranu i opet spokojno tonuo u san. Radul Krišćan, zvani Zubar, morao je, po izboru Vasjla da bude »treći čovek« u uceni stoleća. Onaj koji će, dis_ kretno, s otkočenom pucom u džepu, pratiti tok prknopre-daje. Novac za crnu tašnu. Uskoro se Radul našao u mreži za spavanje, ovog puta u zagrljaju svog dobrog druga i zemljaka Vasila Negreskma. Vasil nije mnogo objašnjavao. Rekao mu je da se preseli na četvrti sprat hotela, u sobu broj osam koja se nalaziia ispod mreže za spavanje. Neka ne izlazi iz sobe. Kad zatreba Vasil će ga već pozvati. Onda je Jon doneo bocu vina i de-bele šnitove dimljene šunke. 17. Štefan je bio siguran da se Ivon nalazi u golubarniljU) u svojoj maloj i tužnoj sobi. Bio je iznenađen kada mu je madam Danijel rekla da Ivon nije u sobi i da će badava klancati do četvrtog sprata. — Ne znate gde je? — upita Štefan. Nastojnica podiže ooi prema tavanici.

— To samo bog zna, gospodine Štefane, — reče. — ba-nas je pokupila svoje stvari i isparila. Više se neće vratiti. Nemoguće, pomisli Štefan. Zaista, nemoguće. Ivon po. kupila svoje stvari i isparila. — Zar nije ništa rekla? — upita. Nastojnica odrečno kjimnu glavom. — Ne, gospodine štefan. Rekla je samo zbogotn. I p0-Ijubila me. Tako dobra i mila devojka. — Posmatrala je Štefana. Bio je to čovek za Ivon. Onaj pravi. Šta vređi, mislila je madam Danijel dok je Štefan bespomoćno stajao pred njenim staklenim boksom, šta vredi kad štefan nema novac, sreću u papirima. Razumela je Ivonu. Zašto bi od jednog slepca pravila dva.  Pa vi ste pokisli kao miš — uskliknu madam Danijel i dohvati ubrus okačen iznad lavaboa. Izašla je iz kabine j pružila ga Štefanu. — Kad je isparila? — upita Štefan. Ubrusom je trljao mokru kosu. Nastojao je da bude ravnodušan i da njegovo ponašanje ne oda čoveka kome informacije gospođe Danijel nešto znače. Nastojnica pogleda na časovnik. — Bilo je nešto pre dvanaest — reče. — Desetak mi-nuta pre dvanaest. Neko vreme su ćutali. Štefan je ubrusom snažno trljao inokru kosu. — Da li je sama izašla? Madam Darrijel je očekivala takvo pitanje. Sad je bila sigurna da informacije koje bude davala neće ostati nepla-ćene. — Gospodine Štefan, ne volim mnogo da pričam. Ono što vidrrn obično zadržavam za sebe. To je princip od koga veoma retko odstupam — rekla je. Zagledala se u Štefana. Očekivala je njegov sledeći potez od 'koga je zavisio dalji tok razgovora. Štefan izvadi novčanicu od pedeset franaka. To je cena za koju će svaka pariska nastojnica ispričati kad je majku za sisu ujela, a ne s kim je neko đubre prošlo kroz kapiju. — Nije bila sama — rekla je piMajući rečima veći zna-čaj nego što su imale. — Po nju je došao jedan gospodin, jedan zaista pravi gospodin. Onda se Ivon spakovala i otišla. Pružio je nastojnici ubms i zahvalio. Prstima je zagla-dio još uvek vlažnu, nakostrešenu kosu. Nije žurio s pita-njima. — Zaista sam pokisao kao miš — rekao je. — Kako to mislite: jedan pravi gospodin? Nastojnica je uzdahnula. — Gospodine Štefan, niste se juče rodili. Bogat čovek se lako prepozna. Ovaj je taj. Rekao je još da Ivon putuje u Holivud. Snimaće film s Amerikancima. Šta ćete. Uvek sam verovala da će ta mala uspeti. Tako se obesila tom... tom gospodinu oko vrata da je više neće skinuti. Treba joj oprostiti... — Laku noć, gospođo, — rekao je Štefan. — Laku noć, gospodine, — odvratila je madam Danijel i požurila u svoje stakleno prebivalište. — Tata Žorž, kakav dan! — rekla je. — Danas je, kenjalo matoro, palo sto pe-deset franaka! štefan je bio siguran da je »pravi gospodin«, onaj kome se Ivon obesila oko vrata, FiMp Morso. On, sdgurno. Zapazio je prilikom poslednje seanse u prebogatoj vili Filipa Morsoa da se između producenta svih Alenovih filmova, gojaznog i impotentnog Filipa i Veštice iz Liona nešto događa, da ga Ivon lovi i odvodi u skrivene prostorije, u vode koje samo ona poznaje. Verovao je da se Ivon samo trudila da zaradi svojih pet stotina franaka. Sad mu je puklo pred očima. Ivon je u stvari zavodila tu masu crvenog mesa, pokušavala da iz violine, čije su strune premazane komadom slanine, izvuče tonove jednog Paganinija. Opet je bio na ulici. Nije bio Ijut. Naučio je da prima udarce, ako je to što je Ivon učinila uopšte i bio udarac. Noćas je na njenom obrazu osetio ukus prave, slane soize. Poverovao je da ga Ivon voli. Poverovao je da i on nju voli. Prava mala tavanska komedija. Kao u pozorištu. Glumci govore tuđe, naučene reči, zaklinju se, lupaju pesnicama o sto, plaču, drhte, lica im se koče, iz očiju izviru čak i prave suze i posle pola časa sve to prestaje, počinje nešto drugo, nešto što nije pozorište. Između htenja i života koji teče postavljena je prepreka koju ne bi mogao da preskoči ni konj a kaimoli čovek. »Govna«, reče. Koračao je bulevarom. Nasumice i bez cilja. Posle neikog vremena uđe u kafe »Pergolu«. »Otvoreno danju i noću«, pisalo je ispod fimie. Kafe je posećirvao nekad, davno, u svojim cmim pariskim da-nima, dok još nije poznavao Alena Diprea. Tada je bio sre-ćan sa sto franaka u džepu.

Poručio je dupli konjak. Čim se žestoka tečnost spustila niz zidove želuca, oseti da je opet onaj stari, onaj nepovre-divi, obrastao korom kao bukovo stablo. Mogao bi sad, u ovom času, da razbije »Pergolu« tako da nijedna stolica ne ostane čitava. Mogao je, kao nekad, da hvata za golo sečivo korzikanskog noža, da udara čelom, kolenom, da obara pro-tdrvirike, da ih gazi, diže, opet udara. Do đavola s Ivcoiom. Takvih pomijara pun je ovaj guravi svet. Evo i sad, u ovom osinjaku od kafea, sedi desetak malih drolja, zveraju levo i desno, traže, love, blebeću o Ijubavi, posle traže pola franka za pišanje, sanjaju o bekstvu iz pakla, trućaju o vernosti, a sazdane su od mesa puža golaća, zaklinju se da su čiste kao device i tako sve do ponoći, kad u prvoj mračnoj kapijd, iza crkve Svetog Jeronima ili na parkingu, među automobilima, skidaju gaće, ako ih i imaju na guzicama, uzdrhtale i ne-strpljive u životinjskom podavanju. »Govna«. Izašao je iz »Pergole« ohrabren, načas otvrdnuo, spre-man da preko Ivonine izdaje pređe kao preko nečeg običnog i razumljivog. Pa ipak, osećanje koje ga je silovito obuzelo pred staklenom kabinom madam Danijel, tinjalo je negde u dubini njegovog bića i pretilo da se opet rasplamsa. Kretao se bulevarom kao brod bez kapetana. Nije ništa smeo da pije. Dao je reč Vasilu da neče da pije. Još neko-liko čašica i više ne bi gospodario sobom. Bio je premoren. Osećao je umor u svakom damaru, u krvotoku, kao otrov. Poželeo je da se baci na krevet i da zaspi najdužim snom na svetu. Uskoro se našao u svom stanu u ulici Kolize. Nije palio svetlo. Došao je do kreveta i legao na trbuh, u još mokrim pantalonama i u ružičastoj majici. Glavu je zabio u jastuk i zagrlio ga rukama. San ga je polako osvajao. Tonuo je. San i java još su se uvek preplitali. Tonuo je. Video je opet onog čoveka u crnom kako prilazi Lepom princu. Video je kako podiže glomaznu spravu i kako se cev približava čelu nedužne životinje. »Ne!« kriknuo je. Prvi san, koji ga je uhvatio, bio je razbijen u paramparčad. Ustao je i u mraku pronašao bocu viskija. Bogu hvala, bila je dopola ispijena. Nangnuo je, žedno, nestrpljivo. 18. Gospođa Ana Marija de Roš, uvučenog stomaka i istu-renih grudi, pridržavajući šakama dve mesnate, krupne lu-benice, malo raširenih nogu, kao vojnik, stajala je ispred golemog venecijanskog ogledala u prekrasnom pozlaćenom ramu. U zelenkastom staklu, premazanom još pre tri sto-tine godina živinim amalgamom, posmatrala je svoje nago telo. Uporno je piljila u ogledalo, u želji da jpj ne promakne ni jedan detalj. To je činila samo jednom u mesecu kako joj izvesni boljitak ne bd promakao i ostao nezapažen. Venecijansko ogledalo koje je od Žan Pola dobila tri godine posle venčanja, kada je već rodila Morisa, bilo je jedino parče antike u njenom privatnom kozmetičkom sa-lonu, u porodičnoj kući, palati u avendji Foš. Svi su ostaii 117 predmeti bili poslednja reč ikozmetike, a neki su podsećali na one iz vasionskih brodova. Mnogim je aparatima i spra-vama u salonu bilo teško odrediti pravu namenu. Ipak, sve je služilo jednom jedinom cilju: da ostarelom, razmekša-nom, uvelom telu gospođe de Roš povrati nešto od svežine i izgubljene mladosti. Gospođa de Roš bolovala je od bolesti koja se ne izu-čava na medicinskim fakultetirna, a od koje obolevaju uglav-nom Turkinje i Francuskinje. Celulit ili žensko salo koje se nagomilavalo na kukovima, trbuhu i vratu zagorčavalo je inače srećan život Ana Marije. Lečio je jedan od najskupljih pariskih lekara, specijalista za tu vrstu bolesti, doktor Žan žak Bobonski. Terapija je bila: svakodnevne masaže elek-tričnim razbijačima, hormonske injekcije, kupke, rigorozna dijeta. lako je bila vrlo disciplinovan pacijent, gospođa de Roš nije primećivala neki vidan napredak u odstranjivanju nagomilanog sala. Tešila se da mnogi muškarci, naročito mlađi, nemaju ništa protiv tih oblina i da se celulit kod nekih naroda veoma ceni, kod Turaka na primer. — Ema, šta kažete? — upitala je gospođa de Roš. Iza Ana Marije stajala je na pristojnoj udaljenosti sitna, mršava žena u belom mantilu, gospođa Ema Hibler, porek-lom Nemica. Bila je jedna od najboljih kozmetičarki u Pa-rizu, žena o kojoj su se pričale priče i o koju su se otimale mnoge slavne i bogate dame Francuske, naravno one koje svakodneVni porast cena namirnica nije uzbuđivao. U pri-vatni kozmetički salon gospođe de Roš dolazila je tri puta nedeljno i ostajala po nekoliko časova. U saradnji s gospo-dinom doktorom Bobonskim preuzela je praktičnu stranu lečenja gospođe de Roš. Lično je nadzirala i pomagala Ana Mariji da savlada sva fizička iskušenja i umor, posledice brojnih i napornih vežbi. Pored toga, umela je i da ohrabri svoju ostarelu pacijentkdnju duhovitim i skrivenim kompli-mentima. Ovog puta nije znala šta da odgovori na postav-Ijeno pitanje: »Ema, šta kažete?«

Sta je mogla da kaže? Ana Marija nikad gore nije izgledala. Godine su pobe-đivale, organizam više nije imao snage da se bori, koža se teglila kao testo, gubila elastičnost, osipala se žućkastim tačkicama, muskuli su venuli, postajali krti, starost je'osva-jala. Mladost je ostala samo u očima i u srcu. Ta mladost rađala je želju, onu neobuzdami, nerazumnu želju koja ženu u godinama Ana Marije može da načini jadnom i smešnom. — Madam, nikad bolje niste izgledali — rekla je Ema Hibler glasom kome se moralo verovatd. — Hvala, Ema, — odgovorila je gospođa de Roš i još jednom osmotri svoje nago telo u venecijaiDskom ogledalu. Ema priđe s raširenim ogrtačem i nabaci ga na raimena Ana Marije. Predstojala je još jedna seansa, masaža toplim i hladnim mlazovima vode u prekrasnom fcupatilu u koje se ulazilo iz kozmetičkog salona. — Nikad bolje, nikad bolje — ponavljala je gospođa Hibler. Ana Marija se još veoma mlada devojka udala za tek nekoliko godina starijeg Žan Pol de Roša. Upoznali su se na smučanju, u Šamoniju, desetak godina uoci rata. Žan Pol je bio impozantan, snažan, visok. Očarao je svojim du-bokiim, melodionim glasom. Zavolela je njegove šake koje su umele tako čvrsto da stežu. Kada su igrali privijala se uz Žan Pola, osećala je da raste, da je bode i to ju je ispu-njavalo zadovoljstvom. Bila je sigurna da ovog puta pred sobom nema kolegu s fakulteta kakav je bio Timoti. JTu, u Šamoniju, u hotelskoj sobi, ne skidajući debeli sviter, već samo pantakme, u strahu da ih neko ne iznenadi, Ana Ma-rija se predala Žan Pol/u i nije se pokajala. Žan Pol je bio muško. Oboje su bili iz veoma bogatih i starih francuskifa porodica, pa je ekomomska zaledina, mada o njoj nikada nije bilo reči, verovatno presudno uticala na mlade Ijubav-nike da svoju vezu posle i ozakone. Žan Polu nije smetalo što je Ana Marija već bila upućena u tajne muškarca i žene i što je u krevetu pokazivala mnogo više iskustva nego što bi njenim godinama priličilo. Jednostavno, bio je srećan što je dobio ženu koja je njegovu muškost znala tako da potpali da je ujutro jedva ustajao iz kreveta. Predbračni život Ana Marilje nije bio naročito zanimljiv, još manje buran. Prvi je bio taj nesrećni Timoti, jedan mali Englez koji je zajedno s Ana Marijom studirao istoriju umetnosti u Parizu. Zašto ga je izabrala ostala je tajna čak i za Ana Marijii, Kad god bi se setila Timotija i onoga što se događalo između njih dvoje u toku tri nedelje, Ana Ma-rija bi se osetila postiđenom, čak i sad, posle toliko godina. Verovala je da je violina, ona skupocena, načinjena da se 119 iz nje izvlače kristalni tonovi. Timoti je neuko prelazio gudalom preko struna i umesto muzike čulo se neprijatno straganje. Tek posle tri naporna pokušaja, u toku tri ne-delje, kada je stvar preuzela u svoje ruke, Ana Marija je postala žena. Nikad ga više nije videla niti je poželela da ga vidi. Posle Timotija na red su došla dva sunarodnika, dva vragolasta Francuza, takođe kolege sa studija. I oni su, kao i Tdimoti, mahali gudalom, strugali preko strana, neuki i smešni u ulozi svirača. Još tada, iako vrlo mlada, Ana Ma-rija je shvatila da nad popom ima pop i da su razlike iz-među muškaraca ogromne, kao na primer, azmeđu profesio-nalca, prvaka u bofcsu i bednog amatera koji je navukao rukavice samo zato da bi ga već posle pola minuta pome-rene limenke izneli sa ringa. Tek je u braku Ana Marija saznala šta je muškarac. Žan Pol se trudio, bio je pažljiv, uvek spreman da prihvati izazov svoje mlade i talentovane ženice i da tom izazovu potpuno odgovori. Prve tri godine bile su godine sreće. Ana Marija je rodi'la Morisa, zatim Antoama i Anabelu. Rođenje dece uticalo je na Žan Pola. Smatrao je da je svoje bračne obavezjp ispunio zauvek. Postao je otac. Poslovi kojih se pri-hvatio, a naročito politike, oduziimali su mu i vreme i snagu. Ana Marija je imala i vremena i snage napretek. Dve guvernante starale su se o deci, a ona je započinjala svoje prve flertove. U početku je to činila verujući da je Ijubljeni Žan Pol zapostavlja, a posle, kako su godine proticale, shva-tila je da se vatfa na kojoj su se ona i Žan Pol tako slatko grejali skoro ugasila, da tinja, da je plamen zauvek nestao. I to ne njihovom krivicom. Želja za novim plamemom, za promenom, za osvajanjem nepoznatog i za malim slatkim pobedama bila je u Ana Mariji sve jača i silovitija. — Da sam se rodila kao muškarac, bila bih moreplovac — rekla je jedanput.

Taj ženski Magelan, neukrotivi duh i osvajač, ta žena koja se raikad nije predavala i mirila s moralom i dogmama društva kome je pripadala, sva putena, sazdama od krvi i mesa kao prava, nepatvorena životinja, uskoro je punim jedrima zaplovila nemirnim pariskim morem. Pa ipak, sve njene Ijubavne avanture mogle su se svrstati u one roman-ličarske s kraja prošlog veka, osim što u krevetu s Ana Marijom romantike nije bilo. Ljubavnici su se menjali kao jela na bogatoj trpezi, a Ana Marija je ostajala gladna. Već 'posle četrdesete prešla je na »piletinu«, na Ijubavnike mlađe i mnogo mlađe nego što je sama bila. Njene su avanture gubile idiličnost, ona više nije bila Ana Karenjma, nije patila, još manje je volela, sve se polako pretočilo u goli Ijubavni čin, surov i nepri-kriven, u jedno svojevrsno i slatko gimnasticiranje. Žan Pol je bio zabavljen rešavanjem političkih rebusa, razotkriva-njem i postavljanjem zamki i intriga, pa je svojoj tempera-mentnoj ženi poklanjao još manje vremena i muške snage. Ona to više nije ni tražila. Živela je život kako je htela i kako je verovala da treba živeti. Posle pedesete osetila je da vetar više ne bije u krmu i da se na brodu koji je tako nepobedivo plovio, uvek nepoznatim vodama, primećuju prve pukotine. Tek je tada došla do izražaja životinjska vi-talnost Ana Marije. Nije mogla da se poiniri s tihom lukom i vodama punlm žabokrečine. Grupni seks koji je u toku posledonje decenije počeo da ulazi na mala i velika vrata, da osvaja Pariz, bio je predmet njenih razmišljanja i diskretnih raspitivanja. Sve njene avanture, zakukuljene, pri-gušene, sktiivene, njeni romantični sastanci s Ijubavnicima i teatralni uzdasd, pa posle gimnasticiranje u četiri zida, sve je to u očima Ana Marije postalo jedno veliko i žalosno sranje, jedno veliko ništa u odnosu na razularenost i oslo-bođeni čopor, na mahnito raspucavanje svih izvora energije, kao nekad, u pećinama preistorije. I zato je, kad je Štefan oprezno i delikatno pozvao na ružičasti balet u Rambujeu, na orgiju, Ana Marija oberučke prihvatila poziv. Uživala je kao nikad. U zenitu orgije kada je kolektivna histerija, raspaljena paklenim kricima, zavladala, svako je ulazio u svakog, sjedinjen, u lancu, svako je bio samo meso staro milion godina. Bilo je to vrhunsko osećanje koje može da pruži samo orgija. Tajna čoveka, na dlanu. Gola i čitljiva. Kada je u zoru ušla u svoju spavaću sobu, umorna i još uvek u groznici, Ana Marija se bacila na krevet i gorko zaplakala. Verovala je da joj je žavot prošao uludo, otišao u nepovrat. Može li se kupiti još jedan život? Može li se zameniti ovaj njen za onaj koji u sebi nosi mala Ivon, devojka koja će tako mlada osetiti blagodeti pomahnitalog čopora i silu životinje u čoveku? Sad je madam de Roš ležala na niskom metalnom stolu bez uzglavlja, a Ema Hibler je tankim, ali snažnim mlaze-vima hladne vode, držeći specijalan pištoj u rukama, »napa-dala« one mekane, piktijske jastučiće nagomilanog celulita. S vremena na vreme, čupavim malim peškirima brisala je napadnuta mesta, sušila, mazala ih specijalnom biljnom mašću, pa masirala prstima i aparatima za masažu. Najzad je Ana Marija ustala, umornija nego što je bila uoči spaso-nosne kure. U spavaćoj sobi, upravo u jednom delu ogromne prostorije, dočekala je gospođa Rišar, njena stara sobarica, jedna čestita starica, ispisnica Ana Marije. Pomogla joj je da se obuče, a onda joj saopštila da su gospoda, koju go-spođa de Roš očekuje, već u malom salonu za prijem. Ana Marija je obukla svetloplavu, vrlo jednostavnu, ali elegantnu prepodnevnu haljinu. Otvorila je ladicu s nakitom i na prst navukla skupocen brilijantski prsten. Bračni par de Roš u stvari nije imao neke čvršće veze s filmskim glumcem Alenom Dipream i s njegovom ženom Katrin. 2an Pol je upoznao Alena kada je ovaj u želji da načini nacionalni gest otkupio od londonskog kolekcionara, F. Vildenštajna, jedan stari francuski rukopis, dragocen za francusku ktilturu. Londonski kolekcionar imao je nameru da rukopds proda nekoj američkoj instituciji, pa se u Fran-cuskoj podigla velika buka oko tog rukopisa. Budžet mini-starstva kulture nije predviđao takve izdatke, pogotovu što je cena rukopisa iznosila trideset miliona starih franaka. Na scenu je stupio popularni star i, uz aplauz nacije, vratio rukopis u otadžbinu i poklonio ga francuskom narodu. Žan Pol de Roš imao je tu čast da se u ime francuske vlade zahvali mladom glumcu. Nešto kashije došao je i poziv Alena Diprea i njegove supruge, pa su se svi četvoro našli za stolom u »Maksimu«. Peti je bio Štefan Ratarac, sekretar slavnog glumca. Mada su i madam de Roš i gospodin de Roš dobro znali ko su Alen Dipre i njegova žena Katrin, za vreme večere osećali su se prijatno. Svet kome su pripadali Alen i Katrin, pogotovo Štefan, bio je za njih potpuno stran i nepoznat. Čak su čuli i jedan francuski koji se znatno razlikovao od nji-hovog

francuskog. Nikad pre nisu sedeli u društvu jednog Jugoslovena, političkog emigranta. Štefan im je isto tako bio prijatan. a naročito njegovo uprošćeno izražavanje, njegovo nonšalantno ponašanje. Ovog mladog čoveka, koji je u stvari bio niko i ništa, nimalo nije impresionirala činje-nica da sedi za istim stolom sa jednim Žan Pol de Rošom. Tada ga je bezobzirna i nestrpljiva gospođa de Roš izabrala. Dopao joj se taj sirovi, snažni muškarac, to drvo koje niko nikad nije tesao i koje je bilo pravo i puno. Već sutradan Ana Marija je pozvala Alena Diprea tele-fonom i zahvalila za prijatne časove provedene u »Mak-simu«. »Bilo je divno, gospodine Dipre!« Kao uzgred, zamo-lila je superstara za jednu uslugu. Ima jedan mali posao za njegovog sekretara, gospodina Štefana. Ako može, neka joj se javi telefonom. Izdiktirala je broj i još se jednam srdačno zahvalila. »Bilo je divno, gospodine Dipre!« Alen je, naravno, zmao kakav je to posao. Znao je da je gospođa de Roš izabrala Štefana. To se lepo videlo u nje-nim očima, u onom mutnom, tupom pogledu punom pohote kojim je stara tucaljika ošinula nekoliko puta njegovog te-lohranitelja. Uostalam, zato je Alen i poveo Štefana na ve-čeru. Gospođa de Roš bila je poznata po svom nekonven-cionalnom životu. Sve je teklo po planu. U svoju družinu, mislio je Alen, učlaniće i tako krupne zvenke kao što su gospodin de Roš i njegova nestašna supruga. Od njih je očekivao dragocenu pomoć. Bio je zadovoljan kada je tog istog jutra saopštio Štefanu da gospođa de Roš želi da se •uhvati' ukoštac. S vremenom, u toku jedne godine, postajalo je prijatelj-stvo između Alena i bračnog para de Roš sve čvršće. Neko-liko puta pojavili su se u emi;nentnim pariskim restoranima. Posetili su i poljoprivredno dobro Alena Diprea i prisustvo-vali treningu francuskog bokserskog šampiona Rože Perijea, štdćenika superstara. Na vidiku su se ukazali i zajednički poslovi. Alenova čarterkompanija mogla je da udvostruči njihovo bogatstvo. Žan Pol nije bio ra-vnodušan. Bogatima nikad dosta para, mislio je Alen. Sebe nije računao u bo-gate. Bio je prebogat. Sad je gospođa de Roš strepela od sastanka s Alenom Dipffeom. Kad joj je mladi glumac telefonirao da neizo-stavno mora da je vidi i da se radi o veoma važnoj stvari, Ana Marija je osetila da nešto nije u redu i da je stvar ozbiljnija nego što se da zamisliti. Ušla je u salon s onim 123 izveštačenim osmehom s kojim je priraala i poshigu i mini-stre, politioke prijatelje i saradnike svoga supruga. Alen Dipre je skoro poskočio* s fotelje kad je video visoku, impozantnu figuru gospođe de Roš. Poljubio je is-pruženu ruku, galantno i s poštovanjem. — Kako se radujem što vas vidim, gospodine Dipre — rekla je Ana Marija. Okrenula se Antoniju Pjeranđeliju. Gangster u penziji pokloriio se duboko, skoro pobožsno, kao čovek kome je velika čast da upozna gospođu kojoj je toga časa predstavljen i o kojoj mnogo zna. — Sedite, dragi prijatelji, — rekla je gospođa de Roš. Spustila se na fotelju. Kamerdiner je poslužio piće, pa se nečujno udaljio. Ana Marija je ćutala. Lice joj je postalo neprijatno, hladno, kao da je htela da kaže no, hajde, pri-čajte šta se to strašno dogodilo? Bila je dostojanstvena i zastrašujuća. Alen je započeo. Pričao je bez glave i repa. Osetio je da ga znoj probija. Tražio je način kojim bi što bezbolnije objasnio gospođi de Roš u kakav su sos upali, svi zajedno i kako suluda Štefanova Meja može skupo da ih košta, Ne, nije bilo sve izgubljeno, leka ima, ali... Dok je Alen pričao, gospođa de Roš je i dalje ćutala. Nije progovorila nii jednu jedinu reč. Želela je da kroz Alenova okolišanja prodre u suštinu stvari, da shvati kolika opasnost njoj lično preti. Alen je sve ispričao. Sve što je znao. Kada je završio, na-stalo je ćutanje. Iz vrta je, kroz otvorene prozore i balkone, dopiralo zviždanje kosova. Antonio Pjeranđeli, kradomice, osmotrio je gos-pođu de Roš, ali na tom hladnom, blaziranom liou nije bilo promene koja bi mogla da se uoči. Bila je mirna i ozbiljna. Ćutanje prekinu gospođa de Roš. — Gospodine Diipre, zar niste rekli da će društvo biti provereno i da iznenađenja nisu moguća, pogotovo takve vrste?

— Da, gospođo, — odgovori Alen. — Rekao sam. — Zaista, Ana Marija ga je posle Štefanovog poziva pozvala telefonom i upitala da li ona zaista može da dođe na taj »pri-jem« i da le će sve biti u redu. — Dakle, dogodilo se suprotno? — rekla je gospođa de Roš strožim glasom. — Da, gospođo. — Među nama je bio jedart mali prljavko, zar ne? — nastavila je gospođa de Roš. — Vaš lični sekretar. — Da, gospođo. Ana Marija uzdahnu. Nije to bio uzdah žene koja na leđima nosi veliki kamen. — Jeste li doneli taj famozni album? — upitala je. Alen otvori tašnu. Izvadi album i pruži ga gospođi de Roš. — Izvolite. — Ana Marija prihvati album svojim sna-žnim, dugačkim rukama. Za trenutak pogleda u Pjeranđelija. Alen uhvati taj pogled. — Gospodin Pjeranđeli je moj osvedočeni prijatelj. I moćan čovek. — To »moćan« Alen je posebno naglasio. Želeo je da gospođa de Roš shvati šta znači ta reč. — On će nam pomoći i pred njim ne treba da imamo tajni — reče. Antonio pokuša da se osmehne. Ana Marija takođe. Njihovi se pogledi susretoše. Moćan čovek. Šta to treba da znači, pitala se Ana Marija. — U redu, gospodine Dipre. Neka i ovoga puta bude kako vi kažete. — Gospođa de Roš otvori album. Okrenula je nekoliko listova. Nije bila naročito impresionirana. Na-jednom se njene oči ukočiše. Postadoše mrtve, život se u njima ugasi, kao plamen sveće. Koža pod vratom poče vidno da treperi, ruke koje su držale album isto tako. Videla je svoju fotografiju, onu koja je Nikolu Nedića podsetila na klanicu posle pokolja. Ne. Više nije mogla da gleda. Naglo sklopi korice albuma. — Bože moj, — reče. Ponovi rečenicu nekoliko puta. — Bože moj. — Strah da bi fotografija mogla da dođe u ruke Žan Polu, Morisu, Anabeli, bio je ravan topovskoj salvi. Čak i za gospođu Ana Mariju de Roš, satkanu od najtvrđeg ka-mena, bilo je mnogo. Pomislila je da će pasti u nesvest, da pada, poželela je da zavrti, da ujeda, da vadi oči. Salon je tonuo u maglu. Prolazili su minuti. Ana Marija je pokušala da misli. Još i pretnja da će fotografija doći u ruke Žan Polovim političkim neprijateljilma! To bi bilo ravno ubistvu. Žan Pol de Roš u koga je Francuska gledala kao u budućeg kormilara bio bi ubijen jednim parčetom foto-papira! Magla pred očima gospođe de Roš polako se razilazila. Novac je dolazio u pomoć. Polako je shvatala da s novcem sve može da se uradi. Zar Štefan ne traži samo novac? Njemu nije stalo da ubija. To je ohrabrilo. — Šta gospodin Štefan traži za ovo? — upitala je. Pakleno ćutanje je prekinuto. Sad je mogao da otpočne razgovor, onaj pravi zbog kojeg su Dipre i Pjeranđeli i došli. Odahnuše. Najgore je prošlo. Gospođa Ana Marija de Roš je ostala živa. I ne samo živa. Dohvatila je svojom krupnom šakoro čašu s »dona rikom«. — On je lud — reče Alen. — On je potpuno lud! Njegov apetit je apetit jednog ludaka! Traži milion dolara. To je oko pet miliona novih franaka. — On je zaista lud — reče gospođa de Roš tiho. Oči su joj još uvek bile bez života, kao mrtve ribe. Antonio se promeškolji. Čas koji je očekivao baš je kucnuo. __ Koštaće to mnogo manje, poštovana gospođo. — Njegova testera zapara po salonu. — Takve kao što je Štefan treba umiriti sa mnogo manje novaca. __ Umiriti — ponovi gospođa de Roš. Dve male sveće u očima počeše da iskre. — Štefana poznajem. Neiskusan je u vrsti posla kojim je naumio da se bavi — nastavio je Antonio. Njegovo se mesnato lice pokretalo neprirodno. Hteo je da ostavi što jači utisaJc. — To daje nadu. Inače, da je materrjal kojim Štefan raspolaže u rukama pravih profesionalaca, moj bi

zadatak bio daleko teži. Ipak, ni sad nije lak. — Govorio je kao lekar, siguran da bolest i pacijente vrlo dobro po-znaje. Sad je Ana Marija razumela ko je čovek po imenu An-tonije Pjeranđeli. Gangster. Čovek iz podzemlja. Onaj koji ubija za novac. čovek koji se bavi najstrašnijim zanatom na svetu. Ovoga puta, taj zanat, za Ana Mariju nije bio tako strašan. — Naravno, to košta — reče gospođa de Roš. Uvek je volela čiste račune. Antonio se značajno nakašlja. — Dobro je što ste postavili to pitanje — reče. — Treba da mi verujete. Za mene lično ni jedan jedini franak. Ure-diću sa svojim Ijudima da za jednu simboličnu sumu reše slučaj. Na najbolji mogući način i zauvek. JuČe sam dobro razmislio o svemu. Štefana zaista treba umiriti. Pred narna je besan pas. Opet ćutanje. Dugo, puno neizvesnosti i odluke, ali i nade. Gospođa de Roš pogleda u Alena. — Što se mene tiče, pristajem. Štefan je zaslužio da bude ikažnjen. Zar ne, gospodine Dipre? — Da, gospođo, — izusti Alen s olakšanjem. Gospođa de Roš je na njegovoj strani. To je davalo potpunu slobodu akciji koju je Antonio Pjeranđeli nameravao da započne iz ovih stopa. Dogovor je pao. Štefan će bogu na istinu čim Antonio pronađe skrivenog snajpera. Ana Marija će u slučaju kom-plikacija biti moćna zaštitnica. Iz vrta je dopiralo inten-zivno zviždanje kosova i ona postojana i ravnomerna jeka koja se zove Pariz. — Gospodo, još po jednu čašicu? —• predloži Ana Ma-rija. Ponuđeni klimnuše glavama. Ana Marija, preko svog običaja, sama posluži goste. 19. Da nije bilo časovnika, Vasil ne bi znao da 11 je napolju dan ili noć. lako je u sobi bez vrata i prozora proveo tek dvadesetak časova, gluvara je počela da deluje. Nelagodno osećanje da je zatvoren u četiri zi'da, da ne može slobodno da učestvuje u događajima i da procenjuje svoj i Štefanov položaj uticalo je na Vasila. Bio je nervozan i nespokojan. Glava ga je bolela, možda prvi put u životu. Spavao je slabo, kao u polu&nu, na granici jave i sna. Često se trzao i budio. Crne misli su pobeđivale umor i širile zenice. Znao je da stvari ne teku tako glatko kao što je Štefan u jučerašnjem telefonskom razgovoru želeo da predstavi. Alen Dipre, čo-vek s izvamrednim vezama u podzemlju, neće tako izbrojati milion dolara. Ni on, ni ostali, Alen je sujetan. Pokušaće da se bori, da zada protivudarac, da iz okršaja izađe kao pobedni'k. Vasil je bio siguran da je Alen alarmirao svoje moćne prijatelje i da je parlsko podzemlje već ovoga jutra na nogama. Zašto onda nisu pokušali direktno? Zašto su Alenu do-delili ulogu posrednika kad je tako tvrd orah? Zar ubistvo Miše Nestorovića nije bio putokaz? Alen, mada je zaista 127 bio kukavica, nije bio bezopasan. Njegova ruka, zahvalju-jući podzemlju i novcu, bila je veoma dugačka. Najbolji dokaz da je tako, bila su ona dva leša sahranjena na Novom groblju u Beogradu. Inače, obojica su se složili da aperaoija teče preko Alena. Možda nisu dovoljno razmiislili kad su o tome odlučivali? Pretpostavka da bi posle susreta sa Šte-fanom, suočena s ucenom, gospođa de Roš izgubila nerve i pozvala policiju, bila je sasvim realna. Svet Ana Marije znao je samo za policiju. Ljudi u sivim trenčkotima, s filcanim šeširima na glavi, rumeni u licu, razni mali Megrei, bili su anđeli koji su čuvali carstvo poštenih i nedužnih od ne-poštenih i dužnih. Pogotovo su čuvali tafcve kao ,što je go-spodin de Roš, gospođa de Roš, Filip Morso, Legranž... Alen nije pripadao tom svetu. On je znao šta je »chantage«. Sem toga, policiju je mrzeo iz dna duše. Već kada bi se pojavio običan žaca, obuzknala ga je dirhtavica. Nikada i ni pod kojim uslovima Alen ne bi pozvao policiju u pomoć. To je bio jedan od glavnih razloga što je ucena stoleća išla preko Alena. Naravno, i taj je mač imao dve oštrice. Ljudi koji se profesionalno bave ucenom, to je Vasilu rekao šveđanin koji mu je prodao kameru, moraju da računaju s jednim fenomenom. Naisme, ucenjeni radije isplaćuje no-vac Ijudima koji će ih osloboditi ucenjivača, nego samim ucenjivačkna. Uvek traže opasnija i skuplja rešenja, od onih koja im se nude. Oni u stvari žele da kazne ucenjivača. Ta želja je kod ucenjenih dominantina, ona ih vodi. Drugo, podzemlje koje će Alen potpaliti u traženju tog drugog rešenja može da bude mnogo opasnije nego policija. Policiji i sudu potrebni su dokazi, čvrsti i neoborivi. Antoniju Pje-ranđeliju sanno teme i puca. Pretpostavke su se množile i Vasil je uporno nastojao da predvidi razvoj događaja. Naravno, ništa nije mogao sa sigurnošću da utvrdi. Mučila ga je tajna ubistva Miloša Nestorovića. Zašto je Miša ubijen? Da li je i on pokušao da se bavi ucenom?

Posle Mišine snirti po kafeima na Sen Ženmenu i Mon-parnasu, u jugoslovenskom džet-setu, raspravljalo se nadu-gačko o masakru u vili Rikija Astora. Vasil je često slušao kafanska nagađanja i razno-razne hipoteze koje su se, sve do jedne, okretale oko imena Alena Diprea. Iz onoga što je načuo prilikom tih jalovih sedeljki Vasil je bio siguran da se Mi'ša bavio ucenom. Žrtve su bile uglavnom udate žene fcoje je mladi don Žuan prevrtao i kasnije ucenjivao. ča-sovnik s magnetofonskom trakom, koji je Štefan koristio prilikom svog prvog boravka u stanu gospođe de Roš, pri-padao je nekad Miši. Poklonio ga je Štefanu kad je pošao Ti Sjedinjene Države. Za sebe je nabavio nešto novo, puto-vao je čak u Rim da se kod nekog Amerikanca, proteranog iz Sjedinjenih Država, snabde poslednjim modelima mini-jaturnih inagnetofona. Dakle, bilo je evidentno da se Miloš Nestorović bavio ucenom još u Parizu i da je žirveo od ucene. Očigledno, nije želeo da vek provede kao Alenov telohra-nitelj. Amerika mu se učinila pogodnija za posao kojim se bavio, pa je uz pomoć one drogirane furije po imenu Suzan, odleteo u Holivud. Pokušao je na filmu, dobio je čak i jednu manju ulogu i nije uspeo. Odmah se vratio ženama. Kada je zaveo ženu prestarelog komičara Rikija Astora i preselio se u porodičnu vilu Astorovih, na Bulevar sumraka, Miša se ponašao kao vuk u toru punom ovaca. Obesni i bezobzirni Ijubavnici doveli su Rikija Astora do nervnog sloma. Nje-govo staro, borama ispresecano lice, puno straha i patnje, Tdše nije ni podsećalo na nekadašnjeg holivudskog Ijubav-nika, na čoveka koji se šest puta ženio. Bio je to tužni, živi spomenik nekadašnje slave i uspeha, ali spomeniik još uvek pun dolara. Kerol Redford bila je njegova sedma žena koja mu je, iako uvek pijana, izrodila petoro dece. Propala star-leta koja je kao štafetna palica išla od ruke do ruke, pri-stala je da se smiri i da se uda za starkelju. Visoka, pla-tin'Ski plava, sva u oblinama kao da je šestarom napravIjena, Kerol je likom podsećala na Me Vest. Naravno, udala «e zbog računa i to tek kad je ostala bez prebijenog centa. Nije ni sanjala da će s čovekom koji je od nje bio stariji punih trideset godina izroditi toliku decu. Pre nego što je upoznala Mišu na jednoj »parti« u Ho-livudu, Kerol se gađala levo i đesno. Riki Astor je to znao. Dobijao je anonimna pisma. Bezimeni statisti koji su spa-"vali s Kerol želeli su da to sazna i sam Riki Astor. Neka čovečuljak s gumenim licem, koji se tako slatko smejao celog života i u/gred punio džakove dolarima, sad malo plače. Riki Astor je zaista plakao. Ali su njćgove muke tek nastale fcada je u vilu ušao visok, mlad čovek, snažan, lep, 129 surov. Ušao i ostao. Čak ga je izbacio i iz sopstvene postelje. Riki Astor je znao da je nekad, u istoriji, postojao čovek koga su nazivali »bič božiji«. Miša Nestorović je bio daleki potomak tog strašnog čoveka, a možda i njegov rođeni sin, verovao je Astor. Kerol, koja je pre godinu dana prešla na drogu, bila je dušom i telom uz Rikijevog mučitelja. Udru-ženim snagama doveli su kepeca na ivicu nervnog sloma. I gurnuli ga preko te ivice. Nesrećnik je satima sedeo pored postelje u kojoj su se mazili Kerol i sin »biča božjeg«. Nekoliko meseci kasnije, Riki Astor je prenet na jednu kliniku za nervne bolesti u Los Anđelesu. U Holivud je sti-gao Antonio Pjeranđeli u pratnji svog prvog revolveraša Pe-pina. Tu je bio i Alen Dipre. Prema nekim pričama Alen je lično smestio kepeca na kliniku. Kažu da su bili prijatelji i da su se upoznali prilikom Astorovog boravka u Parizu. Zašto se Alen upetljao u bračne probleme Rikija Astora? Da li je imao razumevanja za muke starog komičara? Posle nekoliko dana Kerol i Miša su nađeni u kupatilu, u lokvi krvi. To su bile činjenice, već proverene. Šta je dalje bilo Vasil nije znao. Mogao je samo da pretpostavlja. Da li se Riki Astor požalio Alenu Dipreu na njegovog bivšeg sekretara i telohranitelja, da li je od isuperstara tražio po moć, razumevanje ili milost, ne zna se. Takođe se ne zna ko je platio policijskog kapetana Adamsa koji je izvršio uviđaj u vili Rikija Astora i ustanovio da je u pitanju dvo-struko samoubistvo. Ako je Pepino obavio krvavi posao u vili na Bulevaru sumraka, onda ga je obavio bez ikakve opasnosti da bude otkriven i poslat na električnu stolicu. Kerol svakako nije ubijena zato što je branila Ijubavnika. Organizacija posla to ne bi dozvolila. Bivša starleta otišla je na onaj svet zato što je nešto znala i što bi, već sutra, pod uticajem droge, izlajala. Peca Ristevski je isto tako morao na put. I on je nešto znao, i što je najgore, nije umeo da zaveže. Bio je čest i rado viđen gost Kerol Astor i nje-nog Ijiubavnika, svog zemljaka i najboljeg prijatelja. Ostalo je još jedno pitanje. Da li je Alen Dipre u do-sluhu s Rikijem Astorom, uz basnoslovno plaćen blagoslov policijskog kapetana iz Los Anđelesa, iskoristio povoljnu priliku da bi naplatio i svoj dug? Na to pitanje nije bilo pravog odgovora. Ipak se sa sigurnošću moglo reći da je Miša Nestorović, sin

»biča božjeg«, bio Alenov veliki dužnik. Na pitanja koja je, u sobi bez vrata i prozora, sam sebi postavljao, u želji da štošta odgonetne, odgovora nije bilo. Da je Vasil znao šta se zapravo dogodilo u vili Rikija Astora pre šest godina, ili da je znao ono što je znala mama Ne-storoVić koja je tako mudro i na vreme zaćutala, znao bi šta se i sad događa, danas, ovde, u Pari/zu.

Stenica se šetala pp zidu. Bližila se spasonosnoj rupi. Vasil uze komadić hartije i pritisnu stenicu o zid. Ukaza se mala crvena mrlja. Ujak Jon je doneo doručak tek posle deset. Izvinio se sestriću. Noćas je bilo mnogo posla. Radilo se punom parom. — Uvek je tako kad kiša pada — rekao je ujak Jon mirnim glasom kao da se radilo o prodavnici kišobarana. — Turisti ne znaju kuda će, pa kad u vratima vide mladu, kraikatu crnčugu, one vitke, bronzane batake i usne kao pe-snica, ulaze i ne pitaju šta košta — objašnjavao je ujak Jon. Zato se i uspavao. Radio je do tri izjutra i sad se još uvek puši od umora. Sipao je čaj u šolju. Podigao je poklopac s doze za šećer. — Kako si spavao, mali moj? — pitao je očinskiin glasom. Vasil nije odgovorio. Mislio je na onog Šveđanina i na njegove reči: »Ucenjeni radije isplaćuje novac Ijudima koji će ih osloboditi ucenjivača, nego samim ucenjivačima. Želja da im se osvete, da ih kazne, sasvim je razumljiva.« Feno-men o kome je Šveđanin govorio u stvari nije bio fenomen. Obična, prosta stvar. Nešto što je Vasil sasvim dobro ra-zumeo. Bilo je to logično, jasno, dostupno svakom čoveku. — Vasil! — reče ujak Jon prekorno. Nežno je gledao svog lepog sestrića. — Molim, ujače, — odgovori Vasil odsutno. — Dragi moj, pitao sam te da li si dobro spavao? — Vrlo dobro — odgovori Vasil. Dok je doručkovao, ujak Jon ga je sa zadovoljstvom posmatrao. Bio je siguran da će ovaj mladi, lepi čovek u životu daleko dogurati. 131 20.

Sad je bio red da Antonio Pjeranđeli povuče potez. Posle posete gospođi de Roš rastao se od Alena. Dogovorili su se da svaku novost javljaju jedan drugom telefonom, na način koji će nekom trećem biti nerazumljiv. Posle pola časa vožnje našao se u svom birou, u ulici Rokepin. Pogle-dao je na časovnik. Bilo je tačno 11 časova i dvadeset mi-nuta. Lov na čoveka koji je negde u Parizu zabunkerišan, nespokbjan i demoralisan očekivao da Štefan donese mili-one franaka, mogao je da počne. Antoni'o je znao da je tako. Trideset i kusur godina provedenih u podzemlju govorilo mu je da protiv sebe ima Štefana i još jednog, još samo jednog protivnika. Čoveka ili ženu. Nije važno. Svakako manje hrabrog nego što je bio Štefan. Kad je god intenzivno razmišljao o nekom problemu, Antonio je stajao kraj prozora svog malog biroa koji se nalazio iznad bara »Pase« u ulici Rokepin i bio povezan s jednom malom, zasebnom prostorijom u baru. Dole, u baru, uvek je dežurao po neko od poverljivih saradnika sta-rog Korzikanca. Glavni je bio Pepino. On je držao na uz-dama još desetak sebi sličnih, spremnih da se u svako doba dana i noći prihvate bilo kakvog zadatka. Među njima bio je i Žorž, zvani »Mesar«, čovek koji je pre dvadesetak go-dina ubio čoveka za svega pedeset hiljada starih franaka, što je u podzemlju odjeknulo kao svojevrsna senzacija. Ni-kada nije uhvaćen iako su mu policajci jedno vreme bili na tragu. Pepino i Mesar, pod rukovodstvom Pjeranđelija, ra-dili su neko vreme i za parisku policiju. Otkrivali su veze OAS s podzemljem i otkucavali Ijude koji su, naravno za novac, postavljali plastične bombe, za račun OAS. I sad je Antonio prišao prozoru. Zurio je kroz providnu zavesu na ulicu, buljio u krovove automobila koji su se sporo kretali. Tako se odmarao i razmišljao. Njegovim ner-vima odgovaralo je kretanje, bilo kakvo, čak i hodanje muhe na pisaćem stolu. Stajao je tako pored prozora desetak mi-nuta. Bio je svestan da je preuzeo veliku obavezu u odnosu na Alena Diprea i na njegove prijatelje. Znao je isto tako da od toga posla zavisi njegov konačni prodor u visoko dru-&tvo, među Ijude koje, inače, ni na ulici nije mogao da su-sretne. Veze s tim svetom mogle su da budu od najveće koristi za čoveka kakav je bio Antonio Pjeranđeli. Automo-bili su i dalje prolazili. Gledao je u krovove kao u štitove neke čudne vojske. Bio je gladan pobeda. Pobeda koje su donosile novac. Maštao je da se jednom vrati na Korziku, kao Napoleon, u otvorenim kočijama. Sanjao je oranžerije koje se blago, u terasama, spuštaju prema moru. Čuo je meketanje koza i zvono jarca. Nekada davno, pre skoro pe-deset godina, majka ga je pojdla tek pomuzenim, toplim kozjim mlekom. U snu je pio toplo, masno mleko. Tako je sanjao. Kada bi ustao iz kreveta, posle

tuširanja hladnom vodom, sve bi zaboravljao. Oranžerije utonule u plavetnilo, kamenjare i guštere koji gore na suncu, miris neba i mora koji ga je tako snažno i postojano progonio, sve bi to nestajalo baš kao i san. Antonio Pjeranđeli postajao bi onaj stari, okrutan, neumoljiv čovek bez srca. Podigao je sluša-licu i pozvao Pepina da dođe gore u biro. — Sedi — rekao je kada se Pepino pojavio. Pepino se poslušno spustio na stalicu. Mesnate, maljave šake stavio je na kolena. Antonio se zagleda u buljave, vod-njikave oči svog najboljeg saradnika, u njegovo opušteno, mrtvo lice, u žutu kožu razapetu preko jakih vilica. Pepino nije ličio na čoveka. Nije podsećao ni na neku od poznatih životinja. Uvek zatvoren, ćutljiv, mračan, bio je tajna i za Antonija, iako su proveli trideset godina jedan uz drugog. Nikada se nije ženio, niti je voleo žene. Imao je neki svoj stav u odnosu na žene. Klonio ih se, mrzeo ih, prezirao. Sve su bile kurve, bića bez reči, morala i vere. Antonio nikad nije video tako hladnokrvnog ubicu. Kada je u vili Rikija Astora izvadio pucu i uperio je na Mišu Nestorovića, Kerol je poletela na njega spremna da mu iskopa oči. Pepino je slobodnom rukom tako snažno udario da je platinska lepo-tica pala u duboku nesvest. Imala je tu sreću da nije ni znala da će biti ubijena. Čim je pala, Antonio je uhvatio za noge i uvukao u kupatilo. Miša je podignutih ruku ušao za njom. Zaključali su vrata i čekali. Neko je trebalo da pozove telefonom i da ima kaže: »Sve je u redu. Tout va bien.« To je bio znak da se puca. Čim je javljeno da je sve u redu, Pepino je otključao kupatilo. Miša je stajao, polako je dizao ruke uvis. Gledao je u Pepima kao što gledaju osuđeni na smrt. Pepino je opalio. Onda, kada je Miša pao, pucao je još dva puta. U srce. Kerol jfe ležala još uvek u nesvesti. Jedan hitac bio je dovoljan. Njeno telo je malo poskočilo i umirilo se. Za nekoliko minuta bili su mrtvi. Pod njima je tekla krv. Antonio nije nikada video toliko krvi. Obrisao je pucu i stavio je u desnu ruku Kerol Astor. Vrata su ostavili otvorena. Antcmio se sručio u fotelju. Kroz stakleni zid gle-dao je u vrt, na kapij-u koja je mo'rala da se otvori i pro-pusti svetložuti »pontijak«. »Pontijak« je došao s desetak minuta zakašnjenja. Ni-kad u životu Antonio nije osetio takav strah kao tada, dok je očekivao taj prokleti »pontijak«. Bio je sleđen, ukočen, skoro da nije disao. Šta ako ne dođe? Usta su mu bila suva, mozak ga je boleo od straha. Pepino je ostao hladan. Cunjao je po kući, pronašao frižider i doneo bocu hladnog mleka. Nangmuo je iz boce. Polako je pio i ćutao. Onda se ukazao »pontijak« s nepoznatim čovekom za volanom. Ukrcali su se i za pola časa se obreli na aerodromu u Los Anđelesu. Tek kada su doleteli nadomak Parizu, Antonio je osetio kako mu muskuli mekšaju i kako uspeva da punim plućima udahne vazduh. — Ti poznaješ neke Jugoslovene? — upita Antonio. Pe-pino klimnu glavom. — Da, — reče. — Znaš na koje mislim? — Znam. — Poznaješ li Štefana, Alenovog »gorilu«? — Video sam ga nekoliko puta — odgovori Pepino. — Utoliko bolje — reče Antonio. Slušaj, primio sam jedan veliki posao. Ako ga uspešno okončamo, mogao bi da se vratiš na Korziku, zauvek. I to kao bogat čovek. — Pepino klimne glavom. Nije voleo govorancije. Anto-nio je to znao. Pređe odmah na stvar. U desetak rečenica objasnio je Pepinu o čemu se radi. Dok je Antonio govorio, žuta ikoža razapeta na vilicama nije davala znake života. — Treba da pronađemo onog dmgog, zabunkerisanog. Štefana moramo pratiti. Od ovog trenutka želim da znam kad je cipele zašnirao, koliko je cigareta popušio, odakle je telefonirao, s kim se viđao, ikoliko franaka ima u džepu. Sve što može da pomogne. Jesi li razumeo? — Razu'ttieo sam — odgovori Pepino. •— Mogu li da krenem? — Trenutak — reče Antonio. — Zamolićeš Malog Pjera da neke od njegovih devojaka prate Štefana. Evo i fotogra-fije. Ako bude potrebno, neka ih bude i deset. Platićemo duplu tarifu. Zadatak im neće biti težak. Štefan nema auto-mobil. Kreće se u malom krugu, uglavnom oko Jelisejskih polja i Sen Žermena. Izveštaji moraju da budu opšimi i detaljni. Svaka je sitnica važna. Pepino još jednom duboko klimnu glavom. Kada je iizišao, Antonio došeta do prozora. Opet je buljio u one raznobojne, trbušaste štitove koji su plovili ulicom Rokepin. Bio je siguran da će njegovi Ijudi,

predvođeni Pepinom, i uz pomoć Pjerovih devojaka, pronaći usamljenog strelca, aiko uopšte postoji. Video je Pepina kako u društvu Žorža Mesara prelazi ulicu. Štefan se probudio oko deset. Glava ga je bolela kao nikad. Pola boce viskija učinilo je svoje. Dugo je ležao na krevetu. Gsećao je neku jezu koja ga je prožimala. Vero-vatno je u toku noći, onako pijan i nepakriven, u vlažnim pantalonama i majici, navukao nazeb. Nije mogao da ustane. Nije ni hteo. Ležao je tako, u nekom letargičnom snu, u groznici, sklupčan kao zmija. Pred njim su bila dva dana, još dva duga dana iščekivanja. Nestrpljenje je počelo da ga lomi. Nije bio siguran da li je groznica posledica nazeba ili nervne prenapregnutosti. Čekaće još dva dana. Možda neće izaći iz kuće. Poslaću onu staru šocaru da donese ne-koliko boca viskija. Utonuće u san, u pijanstvo, biće mu ravmo sve do Kosova. Ima trenutaka u životu kada bi čovek najradije napustio sve započeto i otišao na kraj sveta, tra-žeći samo malo spokoja i mira. Mada je još uvek bio sna-žan kao konj, kao medved, mada je imao lavlje srce, počeo je da gubi nerve. Njegova sve izraženija agresivnost bila je znak da nešto nije u redu. Štefan je uvek bio agresivan, ali nikad bez nekog stvarnog razloga. Razlog je uvek postojao, sem u slučaju kada se radilo o čistoj obesti. Sad je bilo dovoljno da neko bude pored njega, neko nepoznat, da ga pogleda, pa da se Stefan uznemiri, da zakrvavi i zametne kavgu. Dokle će to trajati, pitao se. Dokle će biti tako jak, zaštićen, dokle će u pariskoj džungli biti tigar? Šta ako se premetne u kljusinu? Osećanje da njegovo vreme prolazi bilo je presudno što se »ucene stoleća« tiče. Mada to nikad nije hteo da prizna, 135 niti o tome da misli. Štefan je to osećao, neki glas mu je govorio da je tako, da ga očekuje sudbina Nikole Mleka, neka Madlen, ubog život, potaž od zelene boranije. Tigar je morao da načini svoj poslednji skok, žrtvi je morao da slomi kičmu u jednom naletu, jednim udarcem šape. Znao je da je to poslednja šansa da dođe do novca koji je bio sve d sva, preči čak i od samog života. Jer, mislio je Štefaii, život bez novca mogao je da se uporedi s gomilom govana, negde, na nekom rascvetanom polju, usred mirisne livade. Nije čuo kad je Katrin ušla u sobu. Osetio je samo njeno toplo, mirisno telo. Katrin se spustila pored sklupča-nog Štefana. Rukom je obuhvatila njegov vrat i privukla ga k sebi. Naslonio je usne na njene gole grudi, na onaj mali izvor života. Osetio je njene usne na kapcima, na očnim kuglama, na čelu, na nosu. Onda su im se usne spojile. Kat-rin je svoju golu nogu prebacila preko njegovog struka. Zde-rao je pantalone do kolena. Pripremali su se sve bešnje i brže. Požar se rasplamsao za tili čas. Štefan je već bio na njoj, čvnsto je držao kao da je hteo da je salomi, ona ga je obuhvatila nogama, poviikla sebi. Tada je osetila kako Šte-fan snažno prodire, kako se sve više otvara, spremna da ga primi, kako ga prima do kraja, do samog kraja, kako tone u beskrajno more uživanja. Kad je bilo gotovo ostali su još dugo čvrsto spojeni i bez pokreta. Štefan se lagano sma-njivao u njoj. Onda je opet počeo da raste. Igra se ponovila, potrajala je duže i bešnje. Kratak požar pretvorio se u sna-žnu, postojanu vatru koja je dugo gorela. Najzad je Katrin ustala s kreveta i popravila kosu. — Moram da idem — rekla je. — Alen može svakog časa da se vrati. — Poljubila je Štefana koji je još uvek ležao. Onda je polako, nečujno kao što je i došla, napustila Stefanov apartman. Kao neka dobra vila. Vrata su se za njom zatvorila. Štefan je opet ostao sam. Već posle pola časa izašao je iz kuće i ušao u »La Flam« — da popije kafu. Luiz je tog jutra bila govorljiva preko mere. Pričala mu je o nekom svom Ijubavniku, ocu porodice koga namerava da ostavi, jer od tog klipana nema nikakve ko-risti, a onu mušku stvar može da nađe na svakom ćošku i još da bira, tačno u santimetar. Štefan je poručio još jednu kafu i otvorio »Pari Turf« s današnjim programom konjskih trka. Nije ni primetio kada je u kafe ušla mlada devojka i zauzela mesto u dnu kafea. Poručila je limunadu. Iz torbice je izvadila knjigu i počela da čita. S vremena na vreme po-gledala bi u stakleni zid kafea, na ulicu. Nekog je čekala. Nekog ko neće da dođe. čovek u plavim farmerkama i u ružičastoj majici pio je kafu, nekoliko stolova dalje. Ivon je nekoliko puta posetila vilu Filipa Morsoa u Rambujeu, ali uvek kao plaćeni član ružičastog baleta. Ovoga puta, međutim, u vilu je ušla kao izabramica moćnog producenta, čoveka koji je posedovao Aladinovu čarobnu lampu. Imala je dovoljno vremena da razgleda to prakrasno i luksuzno zdanje koje je koštalo milione franaka. Dok se Filip negde na spratu vile oblačio uz pomoć batlera, Ivon je prošpartala kroz sve prostorije, oduševljena onim što je vi-dela. Bila je to građevina iz »1001 noći«, a Filitp Morso glavom i bradom Harun al-Rašid. Ivon je bila u svom elementu, u snu koji je sanjala i koji je postao java. Sve

što je bilo iza nje spalila je za tren oka. Bio je to najstrašnij.i i najru-šilačkiji požar. Više nije postojala ni kuća u Lionu u kojoj se rodila, ono mračno, žalosno stepenište kojim se verala do stana, ni majke s odsečenom sisom, ni otac, čak ni ona mala, proniciljiva devojčica s dugim pletenicama koju su kasnije prozvali Veštica. Sve je popaljeno. Izgoreo je i šte-fan, kao da je bio naeinjen od papira. Ako se čovek neko-liko puta u životu rađa, onda je Ivon juče prvi put rođena. Filip je bio njen zarobljenik, čovek koji je u nju gledao kao u neko božanstvo. Znala je da će ta'ko biti još dugo. Noćas je opet bio muško i bio je presrećan zbog toga. Istina, išlo je teško sve dok Ivon nije »umrla«. Tek kada se opružila na krevetu, ispružila ruke uz telo, a noge položila jednu uz drugu, tek kada je sklopila oči i opustila muskule, u Filipu se probudio muškarac, pravi i strastven. Šta mari. Živeti s potencijalnim nekrofilom i voajerom i glumiti mlad ženski leš bolje je nego širiti noge pod Štefanom, u golubarniku, među haljinama koje vise, na četvrtom spratu smrdljive kućerine, posle jedne tanke »salad nisoaz«. Zar Isidora Dun-kan nije volela voajere? Zar sve to nije tako Ijudski i tako životinjski? Pa šta onda, pitala se Ivon. Šta onda? Izašla je u vrt. Dan je bio topao i sunčan. Osetila se srećnom, toliko srećnom da je mogla da poleti, da natkrili 137 grad. Šta se to najednom promenilo? Nije znala da odgo-vori. Iskričavo i pretoplo septembarsko sunce palilo joj je kožu. Zašto se uvek klonila sunca? Zar ovaj dan nije pravi, zar nije u njega natočen sam život? Čoveku tako malo treba da se izmeni iz korena. Htela je da vrišti od sreće, da se poda prvom na koga naiđe. Dobiće ulogu u jednoj francu-sko-američkoj koprodukciji. Najzad će se naći na putu o kome je sanjala, na putu na kome više neće biti prepreka. Zar joj madam Klod nije rekla da su mnoge njene štićenice postale slavne filmske zvezde, pevačice, supruge bogatih i moćnih? Bila je sigurna da će njen budući život vredeti kao milion drugih života, da će piti na božanskim izvorima od-ređenim za mali broj izabranih. Sunce joj je palilo gola ramena. Koračala je belim stazama što su vodile kroz zelene tepihe ogromnog parka. Došla je do bazena. Voda je bila mirna i plava. Dole, na dnu videla su se stakla raznobojnih reflektora. Noću je voda dobijala čarobne boje. Ivon je sela na belu metalnu stolicu i ispružila noge. Filip je noćas otvo-rio srce. Pričao je o svom životu i o svom nesrećnom braku sa Žaklin Boaje nekadašnjom slavnom glumicom, danas po-znatom pari'skom ispičuturom koja mu je još uvek zagor-čavala život. Ivon je shvatila da pred sobom ima čoveka koji je rođen da bude ovca. Sposoban da stiče basnoslovan imetak, s klikerom za film, koji je radio kao najpreciznija elektronska mašina, Filip je u običnim poslovkna života bio i neuk i naivan. Iskusna Žaklin, koja je pre Filipa proine-nila bar četu muškaraca, uporno je podrivala Filipovo samo-pouzdanje. Smejala se njegovoj muškosti, spominjala saiiti-metre i često usred čina napuštala postelju grčeći se od smeha. (»Jadni Filipe, ti zaista nisi ni za šta«, govorila je. »Jedva da sam te osetila!«) Filip je ćutao i trpeo. Ogroman, težak, pun mesa koje ga je pritiskivalo, Filip je shvatio da u rečima Žakline ima istine. često je sam sebe proveravao. Odlazio bi noću do trga Madlen sa šeširom duboko natučeoian na čelo. Polazio bi s prvom prostitutkom u najtoliži hotel. Te su žene svakako znale šta je muškost, mada to od svojih mušterija nisu tra-žile. Bile su sasvim zadovoljne Filipom. Jedna Jermenka mu je rekla: dragi, da su svi kao ti mogla bih hiljadu da pre-turim preko glave za samo jednu noć. Bilo mu je jasno. Žaklin je govorila istinu. Onda se udružio s jednim mladim Poljakom koji je pretendovao da dobije filmsku režiju. Taj je Poljak bio tata-onata za žene. Dovodio bi po dve — jednu za sebe, drugu za Filipa. Bile su to devojke koje su se ga-đale bez nekog naročitog razloga, Jednostavno volele su luk-suzan ambijent, ždranje i piće. čim bi omalo više popile, ski-dale su se i bacale na široke i mekane krevete. Poljak ih je kažnjavao tako surovo i silovito da su se devojke drale kao da su bile na inkvizitorskom toćku. Poljak inače nikad nije dobio režiju filma u produkciji Filipa Morsoa. Filip ga je mrzeo iz dna duše, ali se sve češće sastajao s Pbljakom i njegovim žrtvama. Gledao je i u tome nalazio uživanje. Tako je postao voajer. Kasnije je raskinuo s Poljakom koji nije razumevao u čemu je pogrešio, zašto nije dobio oče-kivanu režiju. Ivon je znala da Filipu treba vratiti samopouzdanje i veru u sopstvenu muškost. Ona je čak imala i fizičke uslove za to. Bila je tesna i puna poslušnih mišićnih vlakana ko-jima je komandovala. Udžbenik glume pomogao je Ivon da ubedi Filipa da je potpuno normalan, da je za nju sasvkn dovoljan, čak prejak. Ivon je bila prva žena koja je to rekla i kojoj je Filip poverovao. Bio je vezan za malu provinci-jalku čeličnim palamarima, kao brod za obalu. Sunce je palilo. Osećala ga je na licu i na golim nogama. Onda je zatvorila oči i zabacila glavu. Želela je što više sunca. Filip joj je nečujno prišao. Njegove su usne dodir-nule kožu njenih nogu. Usne su šetale. Palile kožu kao i sunce. Ivon ga je primila tu, na travi pokraj bazena, na toplom septembarskom suncu. Filip je bio konačno njen i samo njen. Osećala se kao ratnik koji je dobio sve bitke i čiji neprijatelji spavaju večnim snom, šest metara pod zemljom. 21.

Pol Kalceti, zvani Pepino, prvo je otišao do Malog Pjera na Bastiju. Utrošio je samo deset minuta dragocenog vr& mena. Mali Pjer je odmah odredio četiri devojke da prate Štefana. Svaka je dobila opis Alenovog »gorile« i fotografi-ju. Mali Pjer, koji je poznavap Štefana podrobno je opisao 139 devojkama kako izgleda čovek koga treba da prate. Onda je rasporedio devojke. Mama Rene je javila Antoniju, a ovaj Pepinu i Malom Pjeru da Štefan već danima ne skida plave farmerke i ružičastu majicu. Lako ga je prepoznati i pratiti. Takođe je javljeno da je još u apartmanu. Jedna devojka je požurila u kafe »La Flam«. Odatle se videla kapija kuće u kojoj 'je stanovala porodica Dipre. Druga je zauzela busiju u kafeu »Lonšan«, treća u »Dva maga«. Četvrta je šetkala is-pred kuće u ulici Kolize. Kada je s Malim Pjerom i devojkama sredio sve što se odnosilo na praćenje Štefana, Pepino je u pratnji Žorža Mesara krenuo da započne mnogo važniji posao. U toku popodneva morao je da pronađe nekoliko Štefanovih bli-skih poznanika. Neke je Pepino lično poznavao. Nadao se da će od njih, milom ili silom, saznati, nešto što će mu ukazati na pravi put. Prvi koga je posetio bio je Pjer Petrović, u jugosloven-skom miljeu Krivašija. Kada su Pepino i Žorž Mesar banuli u njegov stančić u blizini bulevara Sen Mišel, našli su ga u pidžami. Pripremao je ručak na malom rešou u predsoblju. Pepino je poznavao Krivog. Krivi je nekoliko puta dao Pe-pinu korisne informacije o Jugoslovenima koji su pokuša-vali da prodru u kanale trgovine drogoin koji su vodili preko Marselja. Pepino je u ime svog gazde Pjeranđelija pošteno platio Krivošiji informacije i ostao u lepoj uspomeni doušnika. Sada su se dva poznanika srdačno pozdravili. Kri-vošija je bio iznenađen posetom. Verovao je da su Jugoslo-veni opet upali na teren koji je za njih bio strogo zabranjena zona, ali ovoga puta nije bila reč o drgama. Pepina je intere-sovalo nešto drugo. Krivošija uvede iznenadne goste u jedi-nu sobu. Na krevetu je sedeo Milo s ubrusom preko lica. — šta je prijatelju? — upita Pepino. — Nesrećan slučaj — odgovori Krivošija. Pepino izvadi kutiju cigareta. Ponudi Krivošiju. Žorž Mesar odbi nemim pokretom glave. — Zar ne bismo mogli da vidimo kako izgleda taj »ne-srećni slučaj« — reče Pepiiio. Milo je oklevao. Zubi su ga boleli, cela usna duplja bila je u zapaljenju, a vilice su se kočile. Najzad skide ubrus. Želja Pepina bila je zakon. Uka-za se plavožuta oteklina, deformisan nos i išpod očiju temno-plave ikese podlivene krvlju. Pepino se zagleda u lice.

— To je bio samo jedan udarac, zar ne? — upita. Milo klimnu glavom. — Da, — reče s naporom. — Samo jedan. — Udario ga je štefan — reče Krivošija. — Alenov »gorila«. Tek tako. Učinilo mu se da ga je Milo uvredio. Pepino tek sad prepozna Mila. Milo opet klimnu glavom. — Pepino, reče Milo — životinja me je unakazila za ceo život. Osvetiću se. Kad4ad. Kunem se u grob svoje majke koji nisam video da ću se osvetiti životinji. — U oči-ma Mila pojaviše se suze. Kotrljale su se niz male bregove plave kože. Žorž Mesar priđe bli'že unakaženom Jugoslovenu. Zagle-da se u lice. — Nos ti je pomeren na desnu stranu. Nikad ga više nećeš ispraviti — reče. — Bio sam bofcser. Znam dobro šta je nos. Krivošija iznese bocu kalvadosa. — Nemam čašice — reče. — Može li ovako, iz boce? Pepino dohvati bocu i otpi gutljaj. To učini i Mesar. Bili su jedno, kao braća. Podzemlje. Ljudi koji su činili samo ono što je zabranjeno činiti. Krivošija takođe nagnu. Još uvek nije znao zašto su došli. U svakom slučaju Korzikanci ne dolaze da im napune džepove novcem. Nešto ili nekoga traže. Jugoslovena svakako. Nekog koji je »zgrešio«. U pariskom podzemlju vladao je nepisani zakon po kome su bolji poslovi bili rezervisani za Korzikance i Francuze. Jugo-slovenima je bilo dozvoljeno da se bave najsitnijifin poslovi-ma, onakvim kao što je pisoarski lov na homoseksualce, da »kaubojišu« oko ponoći na Sen Žermen di Preu, da podvode zalutale devojke, da kradu, opet na sitno, da švercuju ručne časovnike u istočne zemlje. Krivošija je to znao i strogo se držao nepisanih zakona. S Korzikancima je živeo u miru. Bio je srećan kada bi neko od njih potražio bilo kakvu us-lugu. Znao je da u njima može da ima moćne zaštitnike, a to je u podzemlju mnogo značilo. Pepino je opet shvatio da pred Milom može da igra otvo-renih karata. čovek kome su suze tekle kao u deteta nije mogao da se pretvara.

— Kad si poslednji put video Štefama? — pitao je Pepi-no Krivošiju. Ovaj se zamisli. — Nisain ga video nekoliko me-seci — odgovorio je. — Jesi li ti zajedno sa Štefanom pretukao onog novina-ra koji je pisao o Alenu Dipreu? — upita Pepino. — Bio je to Štefan — reče Krivi. — Ja saim ga čekao u kolima. Posle smo zdimili. Pepino, to je bilo pre nekoliko godina! — Znam — reče Pepino. Dohvati boou i otpi još jedan gutljaj. — Bili ste prijatelji? — Gledao je u Mila. Očekivao je da ovaj progovori. Krivošija raširi ruke. — Tako se rie bi moglo reći, dragi moj. Bili smo zemlja-ci. Znaš kako je. Želeo sam da mu pomognem. Tek je stupio kod Alena Diprea na posao. Zamolio me je i ja sam mu pomogao. Inače, ti znaš, ja ne radim takve poslove — go-vorio je Krivošija. Osetio je da u ovom trenutku ne treba biti prijatelj Alenovog »gorile«. — Sem toga nisam smeo da odbijem zatraženu uislugu. Da sam odbio, moj nos ne bi sta-jao ovako pravo kao što sad stoji. Pri pomenu nosa Milo ispusti težak, dubok uzdah. — Da, — reče Pepino. — Covek ne zna gde će ga zateći kraj. Milo odluči da se umeša u razgovor. Njegove natečene usne se pomeriše. — Pepino, pitaj mene. Ja ću ti sve reći. Verujem da mnogo znam bar što se životinje tiče. šta te interesuje? — reče s naporom. — Da li se Štefan bavio fotografijom? — upita Pepino. Milo pokuša da se osmehne, ali ga bol preseče. Jauknu. — Jeste, bavio se — prošišta Milo. — Godinu dana je radio kod Žaka. To je jedan naš zemljak. Beograđanin. Sa-rađivao je s Nemcima i morao je da pobegne iz zemlje. Ovde je imao inalu fotografsku radnju. Štefan je za njegov račun katkad fotografisao. Na ulici, po parkovima. Uziniao je novac i gubio na kocki. Žak se jedva otarasio lopova. — Gde je sad taj Žak? — upita Pepino s interesovanjem. — Žak je napustio Pariz. Odselio se pre dve godine u Nicu. Tamo je otvorio fotografsku radnju. — Održava li vezu sa Štefanom? — upita Pepino. Netre-mice je gledao u Mila. — Ne — odgovori Milo. — Sigurno da ne održava! Žak bi ga popio u čaši vode. Shvati, Pepino, štefan mu je zagorčao život. Zbog njega je pobegao iz Pariza. Životinja je uzi-mao sav novac. — Ali ako je u pitanju bio dobaf posao — insi'Stirao je Pepino. Milo odrečno zaklima glavom. — Ne — javi se i Krivošija. — Žak bi najradije ubio Štefana. Naravno kad bi mogao. Nema tog posla koji bi Žak radio sa Štefanom. Budi siguran da je tako. — Ako je u pitanju fotografija, — reče Milo — znam čoveka koji bi to morao da radi za Štefana, čoveka koji se boji životinje kao žive vatre. — Poznajem li ga? — upita Pepino. — Ne. — Kako se zove? Milo pogleda Krivošiju. Ćutanje. Milo se najzad cxiluči. — Taj se zove Nikola. Nikola Nedić. Zovu ga Mleko. — Kakav nadimak — začudi se Pepino. Žorž Mesar se nasmeja. — Gde stanuje? — upita Pepino. Milo mu reče uli-ou i broj kuće. — Kad bi mi rekao u čemu je stvar, možda bih mogao da vam pomognem — nudio se Milo. Krivošija je bio oba-zrivi'ji. Znao je da je davanje informacija uvek riskantan posao. šta ako štefan izađe kao pobednik? '. Pepino zaćuta. Razmišljao je. Naravno, nije dolazilo u obzir da kaže o čemu se zapravo radi. — Tražim čoveka u koga bi Štefan rnogao da ima neogra-ničeno poverenje. Kao brat u brata. Milo je razumeo. Dohvati vlažnu maramicu i obrisa oko-rele, zašivene usne. — Znam tog čoveka. Pastoji samo jedan. Jedan jedini Taj čovek koga tražite zove se Ivon Ferne. Nadimak Veštica. Kutnjak od devojke. Bio sam nekoliko puta u njihovom društvu. Prijatelji moji, nikada majka nije rodila takvo đubre kao što je Veštica. Sposobna je na sve. Lukava je. Ako Štefan nešto radi, onda radi s njom i po njenim ide-jama. Pepino, mogu glavu da dam da je čovek koga tražite baš to đubre! — Znaš li gde stanuje? — Pepinu se učini da je na do-brom tragu. — Znam — reče Milo. Oči su mu svetlucale od uzbu-đenja.

143 —^ Ulica de Ren. Na bulevaru Sen Žermen. Broj 16. Morate da se popnete na četvrti sprat. Na tavan. Tamo u jednoj od adaptiranih tavanskih soba stanuje Veštica. — Pepino, nagni, — reče Krivošija. Pepino dohvati bocu i otpi mali gutljaj. — Prijatelji, hvala. Mislim nije potrebno da vas uvera-vam da o našoj poseti niko ne treba da zna? — reče Pepino. — Niko. — Sigurno da nije potrebno — reče Krivošija. Isprati neprijatne goste do stepeništa. Tog popodneva Pol Kalceti i Žorž, zvani Mesar, obišli su najvažnije~ijude iz jugoslovenskog džet-seta, one koji su bili u nekoj zavisnosti od korzikanskog podzemlja. Pepino je napravio poduži spisak Ijudi s kojima je Štefan u poslednje vreme dolazio u kontakt. Proverili su Milove navode. Milo je govorio istinu. Nikola Mleko je zaista radio zajedno sa štefanom i bio je jedan od onih na koje je Štefan u svako doba mogao da se osloni. Nije to Nikola Mleko čiinio zato što je voleo »životinju«, kako su Štefana nazivali u jugoslovenskom džet-setu, već zato, potvrdili su mnogi, što se bojao Štefana kao đavo krsta. Samo je zato pristajao da Štefanu čini usluge. Na spisku Štefanovih poverljivih prijatelja Pepino je ubeležio i ime jednog rumunskog emigranta, Vasila Negre-skua, sa stanom u ulici Marbef. Kada su pozvonili, vrata je otvorila jedna od sestara Blanš. Pepino se Ijubazno naklonio staroj gospođici. — Tražimo gospodina Vasila — rekao je sa smeškom na licu. — On je otputovao, gospodo, Blanš. rekla je gospođica Ima— Zar smo takve sreće! — uzviknuo je Pepino. mo lepe vesti za gospodina Negreskua. Šteta. — Vratiće se kroz deset dana — odgovori gospođica Blanš. — Ne znate kuda je gospodin Negresku otputovao? — Znam, — reče gospođica Blanš — ali sam zaboravila. Otputovao je u svoju zemlju. Ta zemlja se zove Rumunija, zar ne? — U vratima se pojavila i druga sestra privučena razgovorom. Obe starice piljile su u Pepina i Žorža. — Taj grad se zove Bukurešt — rekla je druga sestra. — Dobro sam zapamtila. Pepino iskoristi trenutak i hitro uđe u predsoblje. Za njim uđe i Žorž. — Ali, gospodo, kakav je to način! — povika jedna od sestara Blanš. Žorž joj se unese u lice. — Slušaj, matora, — reče — ako neka od vas progovori još samo jednu reč udaviću je. Evo, ovako. Gubite se u sobu i da vas više nisam čuo. Preplašene sestre Blanš šmugnuše u sobu. Pepino uđe u prvu sobu s leve strane. Soba je bila hladna i neprovetrena. Otvorio je ormare, ladice, pocepao zavese, podigao tepih pun prašine. Najzad je izvadio nož i rasparao zaključane kofere naslagane u uglu sobe. Ništa nije našao, sem garderobe. Izašli su iz sobe i uskoro se našli na ulici. Vasil Negresku je nestao. To je mogao da bude važan detalj. Na redu je bila Ivon. Madam Danijel, koja je s tata Žoržom smrdljala u svom staklenom kavezu, nije bila orna za priču. Pepino joj je obećao sto franaka. Sve je ispričala. Rekla je da je Ivon otišla s jednim krupnim gospodinom. Put u Sjedinjene Države nije zaboravila. Rekla je da je juče dolazio i gospodin Štefan. — Taj gospodin Štefan je često dolazio — pričala je gospođa Danijel. — Sinoć je bio iznenađen kad je čuo da je mala otperjala sa drugim i da će snimati u Holivudu. — Je li nešto rekao taj gospodin Štefan? — upita Pepino. Ruku je držao pod kaputom kao da će svakog časa izvaditi ^pvčanik. —* — Ne, nije ništa rekao. Samo se raspitivao kao i svaki muškarac kad ga žena namagarči. Čini se da mu nije bilo prijatno. To je sve. Više ništa ne znam. — Gospođa Danijel je u stvari htela da kaže: prijatelji, za sto franaka sam dosta pričala. Ako hoćete pojedinosti ponudite više. Pepino je stajao pred staklenim boksom. Ćutao je. Dakle, od osamnaest danas proverenih jedino nema Ivone Ferne i Vasila Negreskua. Ivon je otišla pravo u Holivud s nekim gospodinom kome se obesila o vrat. On će je tako odneti do Orlija. Pepino se osmehnuo. Priče za malu decu. Štefan je sigurno potplatio matoru secikesu da ovako masno laže. 145 — U kojoj je sobi stanovala gospođica Ivon? — upita Pepino. Gospođa Danijel je ovoga puta nerado odgovorila. — Gospode bože, vi mnogo tražite od jedne stare žene. Stanovala je na četvrtom spratu. Na tavanu. Druga soba sleva. Ali zašto? Pepino se obrati Žoržu.

— Popni se gore — rekao je. Žorž uzdahnu. Bio je besan što će morati da se ispentra na tavan. Gospođa Danijel je protestovala. — Ali sad je u sobi jedna druga devojka! Ne možete tako ulaziti u kuću! — povikala je gurajući nos kroz mali otvor na staklenom kavezu. Pepino se pravio da ne čuje, da ne mari za njene reči. Okrenuo joj je leđa. Žorž se najzad, zadihan i Ijut, našao pred vratima sobe u kojoj je stanovala Ivon. Zalupao je. U sobi se začulo neko komešanje, sašaptavanje, pa je najzad zavladala tišina. Žorž nije hteo da gubi vreme. Udario je snažno nogom u bravu dotrajalih vrata i ona su se s treskom srušila u sobu. Podigla se prašina, fina, stoletna. U dnu sobe, ispod prozora, na uskom krevetu ležala je mlada devojka gola kao od majke rođena i raščepljena. Među njenim nogama klečao je starčić, pokušavajući da komadom tikanine pokrije svoju ti^nu go-lotinju. Čkn se pribrala od prvog ifcnenađenja, devojka skoči s kreveta i polete na Žorža. Ovaj joj zavrljači takav šamar da da se nesrećnica, pre nego što je izustila i jednu reč, srušila kao rafalom pogođena. Za samo pola minuta Žorž se uverio da u sobi nema ničeg interesantnog, pa je praćen prestraše-nim pogledom starčića izašao iz sobe. Dole, pred nastojničkim boksom, čekao ga je PepiaOT — Neona ništa — rekao je Žorž. — Badava sam se peo na taj smrdljivi tavan. — Idemo, — reče Pepino. — A moj novac? — prosikta gospođa Danijel. Pepino se iskezi. Priđe staklenom zidu i pokaza gospođi Danijel svoje krupne, koso izrasle zube. — Jeste li nešto rekli? — upita, bolje reći zareža. Gospođa Danijel poćuta. — Ne. Ništa nisam rekla — odgovorila je.

Tačno u podne štefan napusti kafe »La Flam«. Luiz ga je ispratila, izišla je zajedno s njim na ulicu. Još je uvek pričala o svom Ijubavniku, idiotu koji joj zagorčava život. Rekla je da bi želela da ga Štefan propusti malo kroz šake. Videla je još pre godinu dana kako Štefan sređuje jednog neprijatnog gosta u ovom istom kafeu. Kad bi hteo i tog njenog mučitelja. Krenuo je prema bulevaru Franklina Ruzvelta. Nije znao kuda će. Koračao je bez cilja. Ulica je živela na toplom septembarskom suncu, plamtela je u sviom bojama sveta, raz-dragana i bučna. Telefonska se govornica nalazila na kraju ulice. Ušao je i za delić isekunde pogledao iza sebe. Ugledao je svetlosivu mrlju. Ona devojka koja je u kafeu pila limimadu i tako stra&no obrtala stranice knjige bila je pedesetak metara iza njega. Okrenuo je brojeve Vasilovog telefona. Već je na prvi poziv začuo prigušeni glas prijatelja. — Šta ima novo? — pitao je Vasil. — Ništa naročito — odgovorio je Štefan. — Hteo sam da čujem kako si. — Dogovorili smo se da se tek sutra javiš, zar ne? — brundao je Vasil. — Ipak, nešto se dogodilo? — Prate me — reče štefan. — Jedna mala slatka devojka. Vasil poćuta. — Jesi li siguran ili... ? — Ne, još nisam siguran. Proveriću. — Znači, postaje vruće? — Tako izgleda. — Štefan se okrenu u pravcu one sve-tlosive mrlje. Više je nije bilo. — Opaliću je i biće sve u redu. — Slušaj me dobro — reče Vasil. — To je malo važno. Oiii verovatno nešto pokušavaju, ali n^će uspeti. Hvataju se za slamku, kao davljenici. Budi oprezan i staložen. Nemoj da piješ. Ne dozvoli da te bi'lo šta dovede u neugodan po-ložaj. Ne treba reskirati. Sutra se javi. Posle sastanka. To je sad najvažnije. Do viđenja. Štefan spusti slušalicu. Izađe iz kabine. Nije se okrenuo. Koračao je lagano, tobože nezainteresovano, kao čovek koji 147 ima vremena napretek i koji ne sumnja. Kovao je plan. Na uglu ulice Kolize i avenije Framklion Ruzvelt ušao je u kafe u koji nikad pre nije navratio. Bio je to jedan od onih kafea čiji je vlasnik birao goste. U kafe su svraćali uglavnom činovnici iz okolnih biroa. Ujutro bi popili kafu, za vreme ručka naručili bi »crock a la monsieur« i malu čašu vina. Neka vrsta božjeg hrama. U lokalu nije bilo ni flipera, ni galame, ni devojaka, pa ni gostiju. Još je s vrata poručio »martini«. Seo je u ugao iz kojeg je sasvim iskosa mogao da vidi deo ulice Kolize, a njega je malo ko mogao da vidi. Očekivao je da prođe devojka u svetlosivom kostimu, ona iz kafea »La Flam«.

Nije se pojavila. To je bio još jedain dokaz da ga mala svetla mrlja prati. Devojka je videla da je ušao u kafe, zaustavila se dvadesetak koraka ispred kafea i sad čeka, šetka, razgleda izloge, mislio je Štefan. Prošlo je dvadesetak minuta, a devojka u svetlosivom kostimu nije se pojavila. Štefan odluči da još neko vreme ostane u kafeu, sve dok devojci ne dosadi. Koliko je zapazio bila je mlada i samim tim neiskusna u poslu kojim se bavila. Prevariće se, ući će u kafe da popije limunadu i proveri da li je Štefan još u kafeu, sam ili s nekim u društvu. Gazdarica je stajala iza šanka koji se caklio. Oči su joj bile žute i buljave. Gledala je negde unutar kafea, odsutno i umorno. Tako će do smrti mislio je Štefan, s laktovima oslonjenim na metalnu ploču šanka. Do kase. Kad bude umirala zagrliće tešku inetalnu kasu. Poslednja će joj želja biti da i kasu ponese tamo, na onaj drugi svet. — Još jedan martini, gospođo, — reče Štefan. A tada se kao prethodnica nesreće u kafe naglo useli tamna senka. Nad Parizom su zaplovili niski, crni oblaci puni kiše. U kafeu postade mračno. Sa stolice na kojoj je sedeo, Štefan je sasvim iskosa ugledao devojku u svetlosivom kostitmu. Gazdarica stavi na stočić čašu s »martinijem«. Odgega na-trag, do kase. Stefan je netremice zurio kroz stakla izloga i krivio vrat da što bolje i dalje vidi. Siva mrlja sad je prošla pored jedne druge devojke, malo je zastala, tek da joj kaže da je čovek, koga prate, u kafeu, preko puta. Onda je sve-tlosiva mrlja nestala. Ona druga devoj-ka izvadila je i/ tor-bice zamotuljak, mantil za kišu od providne, sasvim tanke plastike. Na asfalt su pale prve krupne kapi piše. Onda je kiša složila. Bilo mu je jasno. Za nekoliko trenutaka devojka u bezbojnom, providnom mantilu od plastike ući će u kafe zacvrkutaće: dobar dan. Jadnica nije ni sanjala- da Štefan ima tako dobar vid i da mu je položaj s kojeg je osmatrao pružao mogućnost da daleko vidi. Štefan izvadi iz džepa pantalona »Pari Turf« i zadubi se u čitanje. Kada je zvono na vratima objavilo da je u kafe ušao novi gost, Štefan nije podigao glavu. Tek posle nekoliko minuta spustio je novine i dohvatio čašicu s »martimijem«. Devojka koja je primila štafetnu palicu od svetlosive mrlje sedela je nedaleko od ulaznih vrata kafea. Bila je pro-filom okrenuta štefanu. Nije mogla da ga vidi. Sistem pra-ćenja koji su upražnjavale nije bio nepoznat Štefanu. Zvao se »štafeta«. Objekt koji su pratile, devojke su predavale jedna drugoj po sistemu štafetne palice. Onaj koji je bio praćen nije mogao da posumnja, jer su se devojke brzo smenjivale. Uvek druga. I uvek različito obučena. štefan je sedeo, prilično daleko od ulaznifa vrata, u mrtvom uglu kafea. Znao je da ga devojka nije videla i da je sad znatiželjna da li je on uopšte tu, u kafeu. Poručila je čašu mleka. Ispijala je mleko kratkim, malim gutljajima. Gledala je u jednu tačku, nije se okretala ni levo, ni desno. Minuti su prolazili. Devojka je postajala nestrpljiva. Čoveka u plavim farmerkama i u iznošenoj, bledoružičastoj majici nije bilo ili je sedeo negde u nekom zabitom kuitku kafea. Zapalila je cigaretu. Štefan je pratio svaki njen pokret. Ako ništa drugo, saznaće za koga radi. To bi moglo da bude dragoceno obaveštenje. Povukla je još nekoliko dimova, a onda ugasila dopola ispušenu cigaretu. Naglo je ustala i krenula u unutrašnjost kafea prema stepenicama koje su vodile u suteren. Prošla je pored Štefana uzdignute glave. Nije ga osmotrila, ali ga je videla. Dovoljne su joj bile i boje, plava i ružičasta. Štefan je začuo tupo lupkanje njenih potpetiCa. Silazila je u toalet. Ustao je i krenuo za njom. Gazdarica je buljila kroz staklena vrata u kišu koja je od ulice, što je maločas plamtela, načinila zgarište. — Mala! — rekao je Štefan. Devojka se okrenula. Šte-fanu se učini da su njene oči najednom porasle, postale veće od stakala naočara. Stajao je ispred nje i gledao je kao što zmija gleda žabu. — Za koga radiš? — upitao je ne skidajući pogled. 149 — Za koga radita? Kakvo je to blesavo pitanje? — dr-znu se devojka. — Gospodine, čini se da suviše sebi dozvo-Ijavate! — Osetila je dve tvrde koščate šake oko vrata, prste koji prodiru u meso, obuhvataju grkljan, dave. Glas više nije mogla da pusti. — Pitanje nije blesavo, smrdiibubo! — rifcnu Štefan. — Ako budeš vikala udaviću te! Jesi li razumela! — Devojka •je, paralisana strahom, klimnula glavom. To je značilo: ne, neću vikati, samo me pustke. Štefan smanji pritisak košča-tih .prstiju. Jabučica iskoči i devojka uhvati žedno vazduh. — Za koga radiš? — ponovi Štefan pitanje. Pred sobom je imao devojku od najviše dvadesetak godina, mršavu, nežnu, bledog, prozirnog lica. Usne su joj bile vlažne, crvene, plavo crvene kao u malokrvnih osoba ili srčanih bolesnika. Kroz dioptere je video strah, grdan strah u velikim očima. — Gospodine, šta sam učinila da se prema meni tako ponašate? — reče devojka tiho. — Ja vas ne razumem! štefan je ugura u kabinu za dame. Zatvori vrata.

— Govori! — riknu. Nesrećnica više nije imala vremena da bilo što pofcuša. Glumiti i dalje bilo je opasno. Ostalo je samo da prizna. — Sve ću vam reći — prošištala je. — Saimo me pustite, molim vas ... Štefan oslabi pritisak snažni'h prstiju. — Slušam — reče. — Govori! — Radim za gospodina Pjera Žobera — jedva oujno iz-govori devojka. — Za Malog Pjera? — Da, gospodine. Mali Pjer je bio kum Antonija Pjeranđelija. Štefan je to znao. — Kada si dobila zadatak? — pitao je. — Pre nekoliko časova. Gospodin, Pjer nas je lično pozvao u svoj kabinet i dao nam vašu fotografiju. Trebalo je samo da vas pratimo i da mu podnesemo izveštaj. Ništa više. Kunem se. — Koliko vas je? — Osam devojaka. — Šta ako te sad udavim? —"' Nećete ... Gledali *u se u oči. Štefan je i dalje piljio u devojku kao zmija u žabu samo što je žaba, umesto zmije, zapalacala jezikom. Vrhom malog, tvrdog jezika dodirnula je Štefanove usne i učinila da telo čoveka koji je stajao pred njom, najednom i sasvim neočekivano, zadrhti od iznenadne, silo-vite pohote. Štefan oseti da mu se vid muti, da se krv u njemu pali, da mu kolena klecaju od slatkog blaženstva koje se munjevito približavalo. Snažno je dohvatio slabašno telo devojke i privukao. U ustima je osetio i onaj hladni, tvrdi jezik kako palaca i burgija. Začuo je ubrzano, prigušeno di-sanje koje je značilo potpuno predavanje. Nikada ranije nije bio tako brzo spreman kao sad. Devojka se u tren oka, vešto i spretno, oslobodila stvarčice koja je smetala da Štefan prodre u nju. Zajašila je. Iz grudi joj se oteo težak, mračan uzdah zadovoljstva. Pogodila je iz prve. Stefan je prigrlio jače, još snažnije, osetio je da krhko, mršavo telo lomi u njegovom zagrljaju. Devojka je obuhvatila nogama njegov struk i tamo, ispod leđa, čvrsto ih ukrstila. Rukama se držala za Štefanov vrat. Brzo su završili. Ličilo je na zeinljotres. Došlo je neočekivano i potrajalo kratko. Zagrljaj devojčinih nogu je popuštao. Klonula je. Nije više imala snage da se drži. Noge je polako spuštala niz Štefanove. Stala je. Još jednom je poljubila Štefanove usne. — Mili, — rekla je. — Miii moj. Bio si kao stena. To je bio kraj. Devojka je poverovala da je spasena. Prevarila se. Štefan je snažno i iznenada odgurnu od sebe. Učinio je to silovito tako da je devojka preletela preko klozetske šolje i udarila glavom o zid. Tako je i ostala. Bez reči i pokreta, s nogama dignutim uvis, preko klozetske šo-Ije. Dve bele, mršave noge strčale su kao dve raklje, raskre-čene i ukočene. Duboko između nogu videla se gusta, oraa šumetina s malo ružičastog mesa. Štefan navuče pantalone i pohita u kafe. Gazdarica je još uvek sedela oslonjena laktovima o metalnu ploču šanka, odmah kraj kase. Štefam plati i izađe. Nešto kasnije gazdarica je začula očajničke pozive za pomoć koji su dolazili iz suturena. Sva izbezumljena sletela je dole. Imala je šta i da vidi. — Isuse! — zavrištala je. — Isuse! 151 23. Stari svileni abažur visio je s tavanice i bacao snažan krug svetla preko trpezarijskog stola. Kao i uveik u ovo vre-me Nikola Nedić, zvani Mleko, sedeo je za stolom i čekao da Madlen u kuhinji završi pripremanje večere. Ovoga puta nadao se nečem boljem nego što je potaž od zelene boranije. Širio je nozdrve. Iz kuhinje je dopirao miris pržene ribe, istina one najjeftinije. Bio je gladan. Radio je do pala sedam. Podneviia kiša trajala je dva časa, pa je onda ustupila mesto plavetnilu i suncu. Sen Mišel je oživeo kao retko kad. Nikola je saletao prolaznike, naročito majke s decom, doletao je oko njih kao muva zunzara sve dok su-mrak nije natkrilio prpmetni bulevar. Pazar je bio slab. Možda pedeset franaka za celo popodne. Pedeset franaka bili su za Madlen novac dostojan poštovanja. To što je trčkao, što se ponižavao, moljakao prolaznike da ih slika, još- malo pa ih Ijubio u dupe, Madlen nije računala. šta bi ta islužeria konjina, s licem od blata, inače radila, rezonovala je žena--škorpija i Nilkola je uvažavao taj rezon. Vezao je servijetu oko vrata i čekao tanjir s rdbom. Na-ravno, uz ribu će dobiti i čašu vina. Opet onog najjeftinijeg. Kad se brod vrati s duge i burne plovidbe, izbušen, bez knme i s utrobom punom vode, onda je svaka luka dobra.

Zvono ga je prenulo ilz spokojnog očekivanja večere. Mad-len je viknula iz kuhinje. — Nikola otvori! Neko zvoni! Kao da je Nikola gluv. Ustao je i pošao prema vratima. Ko bi mogao da bude? U ovo doba je retko koja mušterija dolazila za naručene fotografije. Otvorio je vrata i zablenuo se u visokog, stasitog čoveka koji je stajao u slabo osvetlje-nom hodniku. Nikolu je najednom obuzela neodoljiva želja da pred nepoznatim zalupi vrata. Strah ga je obuzeo u hi-Ijaditom delu sekunde. — Dobro veče — rekao je nepoznati tihim glasom. Po-kazao je kartu u zaštitnom omotu od plastike. — Koinesar Žuve iz kriminalistioke policije. Tražim Nikolu Nedića. — Ja sam — rekao je Nikola, a nije bio svestan da je glas izašao iz njegovog grla. To mora da je neko drugi izrekao. Stajao je u vratima. Razapet na krstu. Pilat je došao. Sada će otpočeti suđenje. Juda će biti Štefan. Neka ga probodu kopljem, neka mu u usta strpaju sunđer natop-Ijen goveđom žuči, neka mu izvade džigericu, Nikola se neće pomeriti, neće glas pustiti. Ali živ neće u Sante. Ni u Draginjon, u kamenolom u kome je kao kažnjenik proveo šest paklenih meseci. Gospode bože i Majko božija, spasite raba božjeg Nikolu! — Morao bih da porazgovaram s vama — rekao je ko mesar Žuve. — Samo nekoliiko pitanja. Nadam se da imate vremena? — Glas mu je bio duboik, ozbiljan i s izvesnoin dozom Ijubaznosti. Prošao je pored razapetog Nikole i ušao u stan. Kao opčinjen, još uvek sleđen od straha, Mleko pođe za njim. — Izvolite sesti — reče tiho. Oseti kako mu koža postaje topla, kako se znoji, kako se u crevima muti, krklja, još malo, pa će petlja da popusti. Tako se isto osećao kada je sanjao zatvor Sante i Žila kome su u dvorištu odsekli glavu. Morao je iz kreveta u toalet da isprazni creva od straha. Nekako je izvukao stolicu i ponudio kasnom gostu. — Izvo-lite sesti. Komesar Žuve nije pokazivao želju za sedenjein. Poznajete li Štefana Ratarca, zvanog Gorila? — upita tvrdo. — Ne — odgovori Nikola pre nego što je komesar Žuve završio pitanje. — Ne. Ne poznajem ga. — Razmislite dobro! — Ne. — Ipak ga poznajete. Mi znamo da ga dobro poznajete. — Ne. Stajali su jedan nasuprot drugome. Iz kuhinje je dopirao miris pržene ribe. Madlen je svakako mislila da je neka mušterija došla po fotografije, pa je nastavila s priprema-njem večere. Komesar Žuve je piljio u Nikolu kao da je želeo da u njegovim preplašenim očima pročita istinu. Nikola nije mogao da izdrži taj ispitivački pogled koji je imao svojstva aparata za otkrivanje laži. Pogled je izvirao iz lica načinje-nog od betona. Komesar Žuve ličio je na Frankenštajna, na jednog od onih pandura---.... Draginjon. Kamenolom u blizini Marseja. Sahara puna kamenja i stena. Sunce koje bije u teme. Gutljaj vode ravan polovini života. Rab božji Nikola korača u koloni. 153 Rano je. Sunce još nije izašlo. Vetrić s mora ćarlija. Nikola čuva maramicu. Staviće je na glavu kad upeče sunce. Ublažiće zračenje koje razara mozak. Koračaju goli, samo u gaćama. Ispečeni. Bosi. Kamen seče. Već oko osain časova nastaje pakao. Sunce se penje i počiiije da ubija. U devet pale mine. Kamenice lete na sve strane, kao kiša. Svako se snalazi kako zna. Stražari, sve sami Frankenštajni, sede u zaklonu. Nikola stavlja na glavu maramicu. Jedan od stražara ugleda maramicu na Nikolinoj glavi. Dotrči, opali nogom Nikolu pravo u muda. Uzme mu maramicu i zapali je upaljačem. Maramica za tili čas izgori na jakom suncu. Nikola se valja od bolova. Urla. Koža ga peče. Oštre ivice razbijenog kamena seku kožu. To se zove: pet minuta u Draginjonu... Takav je Draginjon. Svih šest meseci. Ili šest godina. — Ne budite tvrdoglavi, gospodine Nediću. Imamo do-kaza da ga poznajete — govorio je komesar Žuve. — Sad skoro izradili ste seriju fotografija za račun gospodma Šte-fana. Zar ne? — Ne. ... Samte. Šest časova ujutro. Stražari izvode zatvoreni-ke i ređaju ih duž hodnika. Giljotina će devetnaestogodi-šnjem zatvoreniku odseći glavu. Svi zatvorenici treba da vide predstavu. Mrtvački strah treba da im se zauvek useli u kosti. Samo tako će postati ispravni građani Pete republike. Nikola stoji kraj prozora i zuri u dvorište, u crna zatvo-rena kola u kojima je smeštena giljotina. Osuđeni na smrt prolazi galerijom. Zatvorenici se okreću. Svi gledaju u mladića. Žandarmi prate

osuđenog na sinrt. Žil je ubio i opljačkao jednog pariskog taksistu. Ndkola zine od straha. Na licu mladića koji će za desetak minuta ostati bez glave čita se smrt. Prava pravcata smrt. Lice boje belog voska. Oči već mrtve. Kolona žandarma s osuđenikom prolazi. Nikola se okreće prozoru. Posle nekoliko minuta kolona s osuđenikom na smrt stiže pred crna kola. Žilu prilazi pandur s makazama. Seče okovratnik košulje od belog platna. U pitanju je tradicija. Praktična strana pogubljenja giljotinom. Sečivo treba da uđe u meso, u kičmu. Okovratnik košulje je nedužan. Prilazi sveštenik. Žil mu se klanja. Ljubi krst. Onda dvojica pandura iznenada hvataju Ždla pod miške. Treći otvara vrata. Panduri gurnu Žila glavom u kružni otvor neke naprave koju Nikola sa trećeg sprata ne vidi dobro. Brzo zatvaraju vrata. Crna kola, neka vrsta kombija, malo se za-tresu. Glava se odvojila od tela i obezglavljeno telo se pra-ćaka, udara levo desno, sekundu, dve. Pravda je zadovoljena na biblijski način. Oko za oko. Glava za glavu. — Ne. Nisam poznavao Štefana Ratarca — reče Nikola. Bio je siguran da će izdržati da nikad, po cenu glave, neće reći: da. — Nikola, zašto ne govoriš istinu — reče Madlen. Sta-jala je u vratima koja su vodila u kuhinju kao prokletstvo poslano ovoga časa iz samog pakla. U ruci je držala tanjir s prženim ribaona. Zejtin se pušio. — Gaspodine? — Komesar Žuve — reče komesar i lako se naikloni. — Gospođo, ne treba da se uzbuđujete. Samo nekoliko pitanja. — Veoma sam pribrana, gospodine, — odgovori Madlen. — Meni je samo žao što moj muž ne govori istinu. Ja sam, gospodine komesare, prijavila čitavu stvar. Moj muž je radio za tog... tog razbojnika... puna dva dana. Kada je posao bio gotov razbojnik je lepo pokupio fotografije i oti-šao. Nije ostavio ni jedan jedini franak! Može li tako, gospo-dine? Ja mislim da u našoj zemlji još uvek vladaju zakoni. Zar ne? — Da, gospođo. Vi ste potpuno u pravu — odvrati ko-mesar Žuve. — Ja sam upravo i došao zbog vaše prijave. Štefan Ratarac ima još grehova, malih i velikih. U interesu je istrage da gospodiii Nedić pođe sad sa mnom kako bismo uzeli njegovu pismenu izjavu. Već sutradan imamo nameru da preduzmemo prve korake. — Ja se potpuno slažem, gospodine, — reče Madlen. — Nikola, večeraćeš kad se vratiš. U crnom »sitroenu« DS Nikoli Nediću je sve bilo jasno. Pored njega je sedeo komesar Žuve, lažni komesar Žuve. Bio je to, najverovatnije, mislio je Nikola Mleko, glavom i bra-dom Žorž Mesar, desna ili leva ruka Antonija' Pjeranđelija, šefa korzikanskog dela pariskog podzemlja. Nikola je došao do zaključka da je tako, jer je za volanom crnog DS pre-poznao Pepina, Pola Kalcetija, jednog od učesnika pljačke blindiranih kola Alžirske banke. Nije znao šta je gore: pasti u ruke policiji ili ovim Ijudima za koje nije po&tojalo ni 155 parčence onoga što se zvalo zakon. Obuzelo ga je osećanje ravnodušnosti koje se graničilo s mrtvilom. Verovao je da crnim DS-om putuje u svoju poslednju avanturu. Strah je iščezao kao rukom odnesen. NJje znao kuda ga voze. Niti je pitao. Pepino je ćutao i vozio već čitav sat. Žorž Mesar mu je rekao da ne pokuša da načini neku glupost, jer će ga odmah tu, u automobilu, udaviti kao mačku. Ili će mu opaliti metak u stomak. Poka-zao mu je veliku crnu pucu s prigušivačem. — Jedina će šteta biti što ćeš zaprljati sedišta — rekao je Žorž. Izišli su na auto-put. Posle trideset kilometara vožnje, skrenuli su petljom na desno. Prošli su kraj table s fluore-scentnim slovima. Na tabli je pisalo Gusenvil. Bila je to varošica nadomak Pariza koja će uskoro postati predgra-đe džinovske metropole. Antonio Pjeranđeli, verujući u svoja ekonomska predviđanja, kupio je pre nekoliko godina dva-desetak hektara zemljišta s jednom staroin kućerinoin, ru-ševinom još iz dvanaestog stoleća. Restaurirao je kućerinu u celosti. Sada je to jedna od najlepših i najekscentričnijih vila u okolini Pariza, s najsavremenijim komforom iza starih zi-dina. Imanje je bilo ograđeno visokim kamenim zidom. Ne-koliko fcrvaločnih vučjaka krstarilo je celu noć oko vile. Bili su to najbolji ouvaari koje je Antonio Pjeranđeli mogao da izmisli. Oko deset časova uveče crni DS zaustavio se pred glo-maznom kapijom od kamena i gvožđa. Pepino je izašao i pritisnuo sakriveno dugme tačno onoliko puta koliko je bilo ugovpreno. Otvorio je stari Pol, gangster u penziji, čovek koji je za račun Antonija Pjeranđelija nosio u telu nekoliko olovnih kugli. — Koga ste to doveli? — pitao je. — Zurio je u nepozna-tog čoveka na stražnjem sedištu. — Jednog Jugoslovena — rekao je Pepino.

— Oh, tako volim Jugoslovene — rekao je stari Pol. Lice mu se razvilklo u ciničan osmeh. Predosećao je da će biti veselo, dole, u podrumu. — Ovde je tako dosadno. Čim je štaii Pol zatvorio vučjake, Pepino i Žorž uveli su NJkolu Nedića u dvorište vile. Pepino je otišao do telefona, a žorž je, uz asistenciju starog Pola, smestio Nikolu u jednu betonsku prostoriju duboka ispod starog zdanja. Vrata su bila od metala, s najboljom bravom, a spolja su bila utvrđe-na prečagom. Podrumska prostorija nije imala prozore, a zi-dovi su bili debeli najmanje dva metra. Niikola Mleko bio je živ zazidan. Neko vreme tumarao je po mraku, pipao, šetkao, a onda je seo na hladan i vlažan pod i zaplakao iz sve snage. Antonio Pjeranđeli koji je s nestrpljenjem očekivao nove vesti od Pepina i Žorža bio je prijatno iznenađen kada je čuo da se čovek, koji je izradio fotografije i razvio film, nalazi u podrumu njegove vilu u Gusenvilu. — Pa to je više nego što sam očekivao — rekao je. — Dolazim što pre budem mogao. Čekajte me i ne preduzimajte ništa — rekao je Pepinu. Spustio je telefonsfcu slušalicu. Zaista, imao je izvanred-ne saradnike. Na njegovom pisaćem stolu, u birou, pod jakom svetlošću lampe, ležali su prvi izveštaji. Među njima je bio i Pepinov, poslat telefonski oko pet časova popodne, pre nego što je Žorž Mesar posetio Nikolu Nedića kao komesar Žuve. Antonio se okrete prema uglu sobe. U fotelji je sedeo omanji, debeljuškasti čovek pravilnog, okruglog lica kakva imaju mnogi debeli Ijudi. Bio je to Mali Pjer, nekada slavni član pariskog podzemlja, čovek koji je odmah posle rata organizovao parisku prostituciju i uveo nove, savreme-ne metode eksploatacije ženskog mesa. Mali Pjer bio je i čovek čije će ime ostati zabeleženo u analima pariske pro-stitucije. Pronašao je »crnu rukavicu« kojom je žiletkano bar stotinjak nesrećnica. Mnoge su se klele da će po cenu života iskopati oči strašnom pronalazaču, ali nijedna to nije učinila. Mali Pjer je napustio poslove u podzemlju tek pre nekoliko godina. U ulici Seminar, u blizini Bastije, na drugom spratu jedne oronule zgrade, kupio je prostorije i osno-vao biro za kupoprodaju nekretnina, mada se tim poslom nikada nije bavio. U stvari bio je to biro specijalizovan za bračna neverstva i razvode. Njegovi su Ijudi uglavnom pratili žene u koje su muževi sumnjali, ili su pratili muževe na zahtev žena. Klijenti su bili iz redova dobro situiranih gra-đana, plaćali su dobro, pa je posao »s nekretninama« dono-sio Malom Pjeru neočekivano dobru zaradu. Pored nekolicine Ijudi koje je stalno zapošljavao Mali Pjer je angažovao mlade devojke kojima je u Paiizu svaki franak bio dragocen i koje su imale afinitet i talent za tu vrstu posla. Primao je i po-rudžbine iz podzemlja, ali se takvih poslova sve više klonio. Godine su učinile svoje i »strašni pronalazač« čeznuo je za mirom i spokojem. Kad ga je Pepino, u ime Antonija Pjeran-đelija, zamolio za uslugu, Mali Pjer nije smeo da odbije. Bili su više nego kuirlovi, i staii drugari iz podzemlja. Štefana je poznavao, video je nekoliko puta robuisnog Jugoslovena i ono što je znao o tom čoveku iz daleke zemlje nagonilo ga je da odbije molbu Pjeranđelija, da izmisli neki razlog, bilo ka-kav, pa ipak, prihvatio je da pomogne kumu, istina, sa zebnjom u srcu. — Dobra vest? — upita Mali Pjer. — Više nego dobra — odvrati Antonio. Držao se starog pravila podzemlja: kad nije potrebno, ne mora ni rođeni brat da zna. Prišao je pisaćem stolu I uzeo nekoliko listova ispisanih pisaćom mašinom. Bila je to lista potencijalnih snajpera. Među njima se verovatno nalazilo i ime onog pravog. Na listi je bilo osamdeset imena Ijudi i žena, većinom Jugoslovena i Francuza. Bio je jedan Bugarin i jedan Ru-mun. Sva su ta lica bila ili su još uvek u prijateljskim veza-ma s Alenovitm telohraniteljem. Antonio je do maločas klasi-ficirao kandidate. U užem izboru ostalo je šesnaest. Do devet časova uveče taj broj je pao na osam. Nestanak Ivone Ferne izazvao je ozbiljnu sumnju. Antonio Pjeranđeli nije pozna-vao malu provincijalku, ali su devojke Malog Pjera donele interesantne i sasvim sveže podatke. Ispitale su poznaMke i prijatelje male Ivon. Svi su se složili da je nekadašnja šti-ćenica gospođe Klod, prve peze sveta, bila izvanredno inte-ligentna devojka koja je jedina mogla da komanduje Šte-fanom. Tvrdile su u svojim izveštajima da je Štefan bio pod uticajem devojke koja je iznad svega cenila novac i samo novac. Antonio je još više posumnjao kada je ime Ivon Ferne našao na spisku onih koji su učestvovali u predstavama »ružičastx3g baleta«. Dakle, Ivon je bila ta koja je stavila bubu u štefanovo uho? Spisak učesnika »ružičastog baleta« dostavio je Alen još u toku prepodneva. Poređ izveštaja devojaka iz kupoprodajnog biroa Malog Pjera, Antonio je u rukama držao i telefonski izveštaj Pepina i žorža Mesara. Ivon je na vreme isparila. Priča da je neki princ iz bajke odveo pravo u

Holivud, da tamo snima film, pojačavala je sumnju. Ivon Ferne je snajper za kojim Anto-nio Pjeranđeli tako besomučno traga? — Šta misliš o Ivon Ferne? — upitao je Antondo svoga kuma koji je još uvek sedeo u uđobnoj fotelji. — Poznavao sam takve kao što je ta mala. Ali, što se ucene tiče, vrlo se malo žena bavilo takvim poslovima. Žena pre može da ubije nego da uceni. Ne znam zašto je tako. Ali, svako pravilo ima i izuzetaka. Veštica je možda izuzetak — odgovorio je Mali Pjer. — Meni se čini da je Rumun takođe sumnjiv. Kako se zove? — Vasil. Vasil Negresku — odgovori Antonio. Češao se po temenu. Postajao je nervozan. Od osinoro sumnjivih u Parizu se ne nalazi četvoro. Dvoje od njah teško da bi došli u obzir za ulogu snajpera. Znači ostaju samo Ivon i Vasil. Ka-ko ih pronaći? Zar nije bio brzoplet kad je Alenu i gospođi de Roš obećao da će stvar srediti, brzo i bezbolno? — Da li je taj Vasil tancovao u »ružičastom baletu« — upita Mali Pjer. — Da! — reče. — Da! — Kako mu to nije pre palo na pamet. Rumun je bio na listi učesni'ka »ružičastog baleta«. Doveo ga je Štefan. Zar to nije bilo proračunato? Neko je morao da pomaže Štefanu dok je fotografisao. Neko je morao da ga zaklanja, da mu »čuva leđa«. Ivon ili Vasil? Ili oboje? — Izgleda d'a smo na pravom tragu — reče Antonio. — Pjer, puca mi pred očima! — Dohvatio je Pepimov izveštaj. Čitao je brzo. Stanođavke, dve stare frajle koje je Pepino ispitivao, rekle su da je Vasil Negresku otputovao u Rumu-niju, u Bukurešt Znači, tu leži zec. Otkud da se jedan poli-tički emigrant, kriminalac za kojim je tragala rumunska policija, sad vraća? — Maska — reče Antonio. — Pjer, to je sve maska. Holivud i Bukurešt. Zar su mogli da budu toliko naivni! Pjer je prešao na praktičnu stranu. — Kako naći Ivon i Vasila? —• pitao je i sebe i Antonija. — Kako ih naći među šest miliona? Zazvonio je telefon. Antonio je podigao slušalicu. Govorio je Alen Dipre. Pre jednog časa javio mu se Filip Morso, ucenjeni koji nije znao da je ucenjen. Rekao je Alenti da se zaljubio. Izabranica je Ivon Ferne. Juče se lionsko đubre preselilo u vilu u Rambujeu. Alen misli da je to naj159 bolji način bunkerisanja. U vili ucenjenog sakriti materijal, fotografije, film. Takav je plan mogla da smisli samo Veštica. — U redu — reče Antonio. — Sve je u najboljem redu. Potražiću našu dragu prijateljicu. Spavaj dobro i lepo sa-njaj. — Spustio je slušalicu. Osmeh je zaigrao na njegovom mesnatom licu. — Pjer, ti si maločas nešto pitao? — Pitao sam kako ćemo ih naći između šest miliona. To sam pitao. — Treba pitati kako ćemo ga naći. Nju smo već pronašli — reče Antonio. Odahnuo je s olakšanjein. Sad je valjalo pohitati u Gusenvil. Tamo ga očekuje Nikola Nedić, zvani Mleko, čovek koji je razvio film i načinio serije fotografija. Nešto sigurno zna. Nešto što može da bude od koristi. Do-hvatio je mantil s čiviluka. — Pjer, sutra ćeš rano nastaviti posao. Onako kao što smo se dogovorili. Svi Rumuni koji žive u Parizu treba da budu ispitani. Svi do jednoga. Mali Pjer s mukom ustade iz duboke fotelje. — Sve činim da ti pomognem — reče. — Znam — odvrati Antonio i spusti svoju tešku ruku na rame pronalazača crne rukavice. — Znarn, i to ceniin. — Antonio, zaboravio sam da ti kažem. Danas se dogo dila jedna mala neprijatnost. Štefan je otkrio da ga prati jedna moja devojka. Bila je neoprezna ta mala i... — I? — Antonio se upilji u Malog Pjera. — Šta se dogodilo za ime boga? — Nalazi se u bolnici. — Ko se nalazi u bolnici?

— Devojka, naravno. Žizel. Zadobila je potres mozga. Sirota mala Žizel. Bila je moj najbolji agent. Živela je pošte-no od svog posla i studirala medicinu. Antonio ga pogleda s nekom vrstom sažaljenja. — Stari moj, omekšao si preko mere. Znaš koliko me zaboli kita za tu tvoju Žizel! Rastali su se ispred bara »Pase«. Lokal je već bio zatvoren. Antonio je otključao kapiju i ušao u tesno dvorište iznad koga se nalazio prozor njegovog biroa. Dole, u dnu dvorišta pod nadstrešnicom bio je parkdran njegov beli DS. Dvorište je pripadalo isključivo Pjeranđeliju i nije bilo pro-lazno. Bio je to komadić prostora među zgradurinama okre-nutim leđima dvorištu. Pjeranđeli je prigrabio tu »ničiju zemIju« pogodnu za parkiranje kola. Uskoro se našao na auto--putu. Vozio je iskusno i lako. Mogao je na miru da razmišlja i da rezimira sve što se dogodilo u toku burnog dana. Shva-tio je da Ivon drži konce u svojim rukama. Boni neće izdati Klajda. Ni po koju cenu. Verovao je da je Ivon sakrila nega-tiv negde u vili Filipa Monsoa. Neće biti ni malo jednostavho izići nakraj s Vešticom ili ubediti Filipa da mu opasnost pre-ti od žene koju voli. Do đavola. Postoji samo jedno rešenje. Ivonu treba ubiti. Još sutra. Skriveni film inože da ostane u vili Filipa Morsoa do sudnjeg dana. Čim Filip napusti vilu, Pepino i Žorž će ući na način koji oni znaju. Ivon će biti još u krevetu. Osetiee samo dva palca koji joj lome grkljan. Kada je Filip bude našao biće hladna kao led. Odmah će pozvati prijatelja Antonija Pjeranđelija da ga pita šta da radi. Anto-nio Pjeranđeli će se postarati da leš nestane kao da ga nikad nije ni bilo. Filip će dobro platiti i biće zahvalan što ga je prijatelj Pjeranđeli oslobodio bede i policijske istrage. Mož-da će ga i poljubiti, kao rođenog brata. Naravno, nikada neće posumnjati da je IVonin put na onaj drugi svet delo prijatelja Pjeranđelija. Farovi su sekli noćnu tminu. Uskoro se pred očima Antonija Pjeranđelija ukaza znak da je Gusenvil u blizini i da treba smanjiti brzinu. DS posle nekoliko stotina metara skrenu s auto-pata i nestade u noći. Poslednje veče uoči dana kada je morala da padne od-luka, Štefan je proveo u kafeu »La Flam«, Možda je mogao da izabere neki drugi lokal zbog potere koju je Mali Pjer mogao da organizuje u želji da osveti devojku koja je ostala da leži u toaletu kafea, na uglu avenije Franklin Ruzvelt. Štefan se nadao da je Pjer pametan čovek. Shvatiće da je jeftinije platiti devojci nekoliko stotina franaka više, nego se natezati s čovekom koji je udarcem pesnice mogao da ubije. Sem toga, Štefan je čekao da iz kuće, u kojoj je sta-novala porodica Dipre, izađe Katrin. U poslednje vreme na-puštala je apartmaii oko deset časova uveče. Znao je da se sastaje s onom lutkicom pd čoveka, s onom bednom šećerlemom, italijanskim filmskim glumcem Đinam Neri. Bilo je pitanje dana kada će ptičica Katrin zauvek napustiti gnezdo u ulici Kolize. U međuvremenu je ispio desetak martinija. Sedeo je i zverao u izlog. Kafe je bio pun gostiju koji raspoložen. Za vreme doručka Ivon je saznala da već danas putuju u Sjedimjene Države. Džambo-džet poleće tačno u osamnaest časova i leteće sve do Los Anđelesa. Filip je rekao da će do podneva da posvršava neodložne poslove i da će se vratiti da zajedno ručaju. U međuvremenu će se batler Simon pobrinuti za

njegovu garderobu i prtljag. Oko četiri popodne prebaciće ih do Orlija, a zatim kola vratiti u Rambuje. Pepino i Žorž Mesar stigli su pred vilu Filipa Morsoa u Rambujeu pre nego je izašlo sunce. Obišli su ogradu vile i pronašli mesto koje im je pružalo najbolje šanse da se neopaženo uvuku u vilu, do prvog sprata na kome se na-lazila spavaća soba Filipa Morsoa. Poneli su svilene ženske čarape koje će staviti na glavu. Zadatak su morali da izvrše. Po svaku cenu. Ivon je tog jutra morala na put, ali ne na onaj preko Atlantika. Časovnik je pokazivao tačno devet i dvadeset minuta kada je baštovain otvorio kapiju. Ukazao se Filipov »merce-des«. Za volanom je bio Filip. Sam. — Biće sve u redu — reče Pepino kroz zube. Netremice su gledali u široku, otvorenu kapiju. »Mercedes« je još uvek stajao u kapiji. Filip je razgovarao s baštovanom koji je nešto pokazivao rukom. Onda je Fdlip izašao iz automobila i okrenuo se prema unutrašnjasti vrta koji je opkoljavao vilu. Posle nekoliko minuta dotrčala je Ivon i zauzela mesto u automabilu. Filip je dao gas i kola su se izgubila put Pa-riza. Baštovan je zatvorio tešku, gvozdenu kapiju. Žrtva je izmakla za dlaku. — Đubre je srećno kolisko je teško — reče Pepino. Pepino i Žorž Mesar sedeli su u kolima i nisu znali šta da preduzmu. Onda je Žorž pohitao do prve telefonske go-vornice da javi Šefu da je plan pao u vodu. 169 — Za'ista je srećna — rekao je Žorž, ugledavši javnu govornicu. Mali Pjer, zadihan i oznojen peo ^se uza stepenice ku-ćerine u ikojoj se nalazio njegov biro za kupoprodaju ne-fcretnina, u ulici Seminar. Očekivalo ga je stotinu poslića od kojih je živeo kao bubreg u loju. Sve sami bezopasni poslići vezani za bračne drame. Posao koji je sada rađio za Pjeranđelija nije mu bio potreban, štaviše, mogao je da mu donese samo nepotrebnu glavobolju. Danas je morao sve raspoložive snage da baoi u potragu za đavoLskim Rumu-nom. Verovao je da će i ovom poslu najzad doći kraj i da će se vratiti onim -slatkim, dobro plaćenim poslićima od kojih nikog glava nije bolela, čak ni one koje su Pjerovi agenti taiko uporno i znalački pratili. Ušao je u predsoblje biroa brišući znoj s lica. Okačio je šešir i ušao u sekretarijat. Dočekala ga je gospočKca Sele-stina, njegov verni saradnik, nekadašnjd član družime, žena koja mu je bila desna ruka. — Gospodin vas čeka — reče sekretarica Selestina i po-kaza glavom na čoveka koji je sedeo u dubokoj fotelji, u uglu prostrane sobe. Bio je to Štefan. Malog Pjera prođoše žmarci. — Štefan, otkud ti, dragi moj? — reče. — Nisam te vi-deo čitavu večnost! — Pođe u susret Štefanu i pruži mu obe ruke u ztnak srdačnog pozdrava. Štefan ostade iz duboke fotelje. — Nisam ni ja tebe video — reče Štefan. — Kako si Pjer? Ćini mi se da nisi ostario ni za jedan jedini dan! — Kaikav divan kompliment! — odgovori Mali Pjer. — Tako nešto prijatno čovek ne može često da čuje. — Stiskao je prijateljski Štefanove ruke. Učini mu se da gorila nije opasan i da ne treba da diže paniku. — Šta se to dogodilo da si se odlučio da potražiš starog prijatelja? Štefan huknu. Morao je da igra igru do kraja. — Imam jednu molbu. Jednu malu molbu. Nadam se da mi možeš pomoći — reče Štefan. — S najvećim uživanjem! — Gde bismo mogli na miru da porazgovaramo neko-liko minuta? Za trenutak je oklevao. Čulo pacova nalagalo mu je da bude oprezan, ali je ipak otvorio teška, tapecirana vrata. — Izvoli, Štefan, — reče. Propusti štefana, a zatim i on uđe u biro. Pažljivo zatvori vrata za sobom. Pokaza Šte-fanu rukom na stolteu kraj pisaćeg stola na kome nije bilo ni listića hartije, samo stara, mesingana mastionica.

— Štefan, kojim dobrom, prijatelju? — upita Mali Pjer i izvadi maramicu da ko zna po koji put obriše oznojeno čelo. — Nije dobro — odgovori Stefan. — Gle! — tobož se začudi Mali Pjer. — Tebi je, dragi moj, uvek išlo dobro. Zar mladom čoveku sme da ide loše? — U trenutku Mali Pjer oseti elektricitet u vazduhu. Zašto je ušao sa Štefanom u sobu? Zašto toliko blebeće? Zar je uopšte inorao da primi Štefaoaa? Štefan mu priđe sasvim blizu. Bilo je kasno da se ma šta preduzme. Gorila je dobio onaj ledeni izgled od koga su se plašili i njegovi najbolji prijatelji, pa čak i žene. — Došao sam da te opomenem — rekao je štefan. Mali Pjer pokuša da se osmehne, ali mu to ne pođe za rukom. — Ne razumem — reče. — Tebe i one koji te plaćaju — nastavi Štefan suvo. — Antonija Pjeranđelija i Alena Diprea. — Ne razumem — reče Mali Pjer i ustuknu korak na-zad. — Zaista ne razumem. — Morao si da znaš da sa mnom nema šale. I ti i oni. Ovoga puta poslužićeš kao opomena Antoniju i Alenu. Pjer Žober bio je nokautiran na klasičan način. Nije ni jeknuo. Štefan jednim skokom priđe onesvešćenotn i pridrža ga levom rukom da se ne skljoka uza zid. Desnom ga raspali iz sve snage po licu. Pod gvozdenom koščatom desndcom krcnuše kosti lica. Još jedanput se gvozdena desnica ustremi prema licu onesvešćenog. Usne popucaše, čitav red zuba po-pusti pod silinom udarca. Usledilo je još nekoliko strašnih udaraca. Tek kada je od onoga što se nekad zvalo lice po-stala bezoblična, piktijasta masa jarkocrvene boje, Štefan ga pusti. Telo se skljoka na tepih. Iz otvorenog bifea Štefan dohvati čašu i lako udari o ivicu pisaćeg stola. U ruci mu ostade samo dance puno oštrih krhotina. Zapara staklenim oštricama po nepovređenilm delovima kože onesvešćenog. 171 Uzduž i popreko. Sa stola dohvati bocu viskija i opra okr-vavljene pesnice. Izađe iz sobe i zatvori vrata. Ljubazno se javi sekretarici. Selestina nije čula šta se odigralo iza de-belo tapeciranih vrata Pjerovog kabineta. — Do viđenja! — reče Štefan. — Do viđenja! — odvrati Selestina. — Dođite opet! Ra-dujem se kad vas vidim — reče stara podvodačica i mahnu Štefanu rukom u znak pozdrava. Posle jednog časa Serž je obavestio Antonija Pjeranđe-lija da mu je kum masakriran i hitno prenet u bolnicu. štefan je bio taj koji je udarao. Serž je još rekao da će Pjer, ako preživi, ostati uboga nakaza, jer je koža s lica je-dnostavno nestala. Tako se, sasvim slučajno, ostvario san unakažendh pariskih prostitufci. Čovek koji je izmislio »crnu rukavicu« i »žiletiranje« ostao je bez lica. Zauvek. 26. Vasii pogleda na časovnik. Bilo je devet i dvadeset. Tačno vreme Ivoninog spasenja. Ne znajući šta se napolju događa Vasilu je ostalo samo da sluti. čekao je nervozan i grozničav da mu neko ili nešto mahne zastavicom. Ćinilo mu se da svaka sekunda može da odluči, da bude vredna života ili smrti. Shvatio je da samo sreća može da mu po-mogne. Sreća ili bog. Vasil se preknsti. Neka pomogne bog. Neka podari sreću mladom čoveku koji je do ovoga časa služio moćnima da njime brišu cipele. Ustao je s kreveta i iz putne torbe izvadio pribor za šminkanje. Brzo je nalepio jake niđe brkove i bakenbarde. Natukao je šešir duboko na čelo. Za ciglo dva minuta uspeo je da promeni opis i izgled. Obukao je spremljeno odelo koje je odavaio provincijalca. Dohvatio je kišobran i još jedanput stao pred malo ogledalo. Onda je pozvonio. Ujak Jon je došao i otvorio vrata na sobi bez vrata i prozora. — Vraćam se za deset minuta — rekao je Vasil. Brzim koracima spustio se uskim hotelskim stepeništem i izašao na ulicu. U ulici Pigal ušao je u stanicu metroa. Prišao je prvoj slobodnoj telefonskoj kabini. Specijalni broj Alenovog kućnog telefona znao je napamet. Okrenuo je brojeve. Imao je sreću. Na drugom kraju žice bio je Alen Dipre, lično. — Jeste li vi to, gospodine Dipre? — pitao je Vasil. — Da. S kim govorim? — pitao je slavni gluimac. — S čovekom koga upravo tražite, vi i vaši prijatelji. — Ne razumem — odvrati Alen hladno. Vasil se poboja da Alen ne prekine vezu. Tada bi sve bilo izgubljeno.

— Gospodine Dipre! Molim vas obratite najveću pažnju mojim reoima. Govori ortak Štefana Ratarca, vašeg sekre-tara. Ime vam još ne mogu reći. Kod mene se nalazi sve ono što vas u ovom času interesuje. — Da — reče Alen. — To može da bude u vašim rukama još u toku dana ili noći — govorio je Vasil. Znoj mu se cedio niz leđa. Mislio je da će se od uzbuđenja srušiti na pod kabine. — Da li me čujete, gospodiine Dipre? — Cime dokazujete da ste taj čovek? — pitao je Alen. — Znam sve o uceni. Madam de Roš, Lili Morgan, Filip Morso, vi i mala Koko... Kod mene se nalaze sve fotogra-fije i negativ filma. Ja sam taj koji će, ako se Štefanu nešto dogodi, aktiviirati materijal. Nemate razloga da ne verujete — govorio je Vasil. — šta predlažete? — upita Alen suvo. — Moj ortak još u toku ove noći mora da poseti svog prijatelja Mišu. Razumete li? — Nastavite — odgovori Alen. — To je prvi i najvažmji uslov da dobijete on što tražite. — Dalje? — Petinu od onoga što je tražio moj ortak. — Koliiko je to? — probao je Alen nepoznatog govor-nika. — Vi znate baš kao i ja. Petina. Milion novih. I potpuna diskreoija. Gospodine Dipre, treba da mi verujete. U vašem je interesu. Shvatite da govori prijatelj. — Javite se za deset minuta — reče Alen na kraju i spusti slušalicu. Sledećih deset minuta ostaće u životu rumunskog emi-granta Vasila Negreskua deset minuta pakla. Razgovor ga 173 je sasvim izmoždio. U svakom prolazniku koji je hitao pre-dvorjem stanice metroa video je Štefana. Posle deset minuta ponovo je nazvao Alena. Broj je bio zauzet. Kada je spustio slušalicu posle razgovora s nepoznatim štefanovim ortakom, Alen Dipre je bio vidno uzbuđen. Nije časio ni časa. Pozvao je Antonija Pjeranđelija. Prepričao mu je razgovor s nepoznatim. — On nije Francuz — rekao je Alen na kraju. — Njegov aksan vuče na italijanski. — Na rumunski, dragi moj! — povikao je Antonio. — Na rtimunsfci! To je Vasil Negresku! Taj divni, dobri Vasil Negresku koga tražimo kao iglu u plastu sena! Mali moj, imamo više sreće nego pameti! Ruimun će to prodati još jeftinije. Ćim te nazove, zakaži mu sastanak. Ulica Sampre broj 30! Neka ponese deo materijala da se uverimo u tač-nost njegovih reči. Negativ neka ostavi za kraj. Moj čovek sačekaće ga pred kapijom kuće broj 30. Alen, budi hladan. Ne sme da shvati da smo oduševljeni! Razumeš li? — A Štefanovo putovanje? — To je najlakši deo posla — reče Antonio. — Neka bude sigiiran da će Štefan otputovati u posetu svom pri-jatelju. Čim je Alen spustio slušalicu, telefon je nanovo zazvo-nio. Bio je to nepoznati Štefanov ortak. Alen mu je rekao da uglavnom prihvata njegove uslove. Neka oko 18 časova bude u ulici Sampre, ispred kuće broj 30. Neka u rukama drži »Frans soar«. Za sve ostalo pobrinuće se Alen Dipre. Vasil je jedva stigao do hotela »Ideal«. Noge su mu sa-svim otkazale. Strah da Štefan ne sazma za izdaju bio je ravan osećanju smnti. Odmah je pozvao Radula i naredio mu da se preseli u sobu bez vrata i prozora. Večeras oko 18 časova taksi treba da čeka ispred hotela »Ideal«. Onda je legao na krevet. Osećao je da mu svi muskuli podrhtavaju, kao u groznici. Bio je to dan đkoji je dugo čekao. Dan odluke. Vreme između života i smrti. Negde oko podne Štefan je ušao u apartman Alena Diprea. Prošao je kroz nekoliko prostorija. Nigde nikoga. U fcuhinji je našao Alena. Slavni glumac bio je okrenut le-đima. Nije hteo da vidi svog nekadašnjeg drugara i telohra-nitelja, čoveka koji se drznuo da ujede svoga gospodara. U fcuMnji je bilo mračno. Alen je igrao ulogu duboko uvređenog čoveka koji je s teškom mukom pristao na uslove ucene. Rekao je štefanu da večeras bude u birou Antonija Pjeranđelija, u ulici Rokepin. Sve će biti u redu. Tamo će se dogovoriti s Antonijem o uslovima predaje fotografija i negativa i o načinu isplate. — To je sve — rekao je Alen hladmo. — Nadam se da podvale neće biti — rekao je Štefan. štefan je hteo još nešto da kaže, ali je shvatio da bi svaki dalji razgovor bio krajnje neprijatan i nekoristan. Okre-nuo se i izašao bez reči. U kafeu »La Flam« popio je martini. Rumun je bio na mestu, u sobi bez vrata i prozora. Bez mnogo oduševljenja Štefan ga je upoznao s Alenovim odgo-vorom i predstojećim sastankom s Pjeranđelijem.

— To je sasvim normaliio — rekao je Vasil. — Taj čo-vek vodi njegove poslove te vrste, ali ipak valja biti oprezan. Ovde je sve u redu. Oni ti ne mogu ništa. Očekujem tvoj poziv oko pola noći. Kad budeš »zajmio« to malo novaca neka bude u apoenima od pet stotina. Želim ti i malo sreće. I... neka te bog čuva! Kad je Vasdl spustio slušaliou, stajao je neko vretne kraj aparata bez potkreta. Onda se prekrstio. Bio je uveren da nije kriv. Takvi su zakoni među Ijudima. Životinjski. Pre-krstio se još jedanput za pokoj duše svog dragog drugara Štefana. Te večeri su Vasil i Radul, s revolverima za pojasom, otišli na sastanak s Antonijem Pjeranđelijem u uUcu Sam-pre. Sastaooak je protekao u atmoSferi punoj razuroevanja i izvesne srdačnosti. Antonio je smatrao da je Vasilova po-nuda realna i u okviru zakona koji vladaju pariskim pod-zemljem. Sporazum sa štefanovim ortakam uveo je ucenu stoleća u tihe i bezopasne vode. Naravno, svako neprddrža-vanje sporazuma značilo bi pokolj. Antonio je na kraju do-govora otvorio kožnu tašnu i pokazao ravno milkMi novih franaka. Vasil je zauzvrat pokazao deo materijala ucene stoleća. Tačno u ponoć, tog istog dana, pred kapijom hipo-droma »Lonšan« u Bulonjskpj šumi izvršiće se razmena. Vasil će predati fotografije i negativ. Antonio i njegcm Ijudi pokazaće dokaz da je Štefan mrtav. I novac, naravno. Onda će svako otići svojim putem. Što dalje, to bolje. Te iste večeri, tačno u 20 časova Pjeranđeli je uspo-stavio telefonsku vezu sa Štefanom. — Trebalo bi da se vidimo, zar ne, Štefane? — rekao je najmekše što je mogao. — Nalazim se u blizini ulice Ko-lize. Dolazim po tebe za desetak minuta. Čekaj me na ulici. U 20 časova i 15 minuta Pjeranđeli je stigao taksijem. Video je Štefana. Stajao je pred kućom sa nekim mladićem. To mu se nije dopalo. Kad je Štefan otvorio vrata zaklonio je lice šakom. — Drago mi je što te vidim — rekao je Pjeranđeli kad je Štefan seo do njega. štefan je ćutao. Pogled mu je bio ukočen i hladan. Tačno u ponoć, u pratnji Radula Krišćana, Vasil je bio na ugovorenom mestu. Sa zakašnjenjem od petnaest minuta stigao je i Antonio u pratnji Pepina i Žorža. Pepino je otvo-rio gepek automobila. Vasđl je prišao da bolje vidi. U plas-tičnom džaku, lepo spakovan, sa vatom u ustima, ležao je Štefan. Oči su mu bile otvorene i izgledalo je da gleda pravo u Vasila. — Mrtav je — reče Pjeranđeli. Vasil gurnu ruku u džak i opipa Štefanove obraze. Bili su hladni i mrtvi. — U redu je — reče Vasil. Pepino zatvori gepek. Uz pomoć baterijske lampe i lupe Pjeranđeli se na licu mesta uverio da je negativ koji mu je predao Vasil onaj pravi. Fotografije takođe. Isplatio je Vasilu milion novih franaka. Zatim je svako pohitao na svoju stranu.