Dusan Baranin - Milos Obrenovic

April 27, 2017 | Author: periconi | Category: N/A
Share Embed Donate


Short Description

Download Dusan Baranin - Milos Obrenovic...

Description

Душан Баранин ИЗАБРАНА ДЕЛА V СЕДАМ КЊИГА AYIIIAH БАРАНИН ИЗАБРАНА ДЕАА Књига шеста СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА •Ш •ч« ДУШАН 4 БАРАНИН ВЕЛИКИ ГОСПОДАР (МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ) ДРУГО ИЗДАЊЕ БЕОГРАД, 1987. ВЕЛИКИ ГОСПОДАР КАТАЛОГИЗАЦИЈА Y ПУБЛИКАЦШИ (CIP) 886.1/.2-31 БАРАНИН, Душан Велики господар: (Милош Обреновић) / Душан Баранин. — 2. изд. — Београд: Српска књижевна задруга, 1987 (Београд: Нови дани). — 405 стр.; 21 см, — (Изабрана дела / Душан Баранин; кн,. 6) I Baranin, Dušan ПК: a. Обреновић, Милош кнез (1780—1860) — Y литератури YU ISBN 86-379-0024-0 Обраћено у Народној библиотеци Србије, Београд ПРВИ ДЕО I »Ko пази на ветар - неће сејати, ко гледа на облаке - неће жети.« Једним скоком Милош се нађе у седлу. Брзо су освајали простор према Шапцу. Тутњава топова у позадини постајала је све јача. - He треба више да јуримо, поломићемо коње! -довикну Милисав. Милош затегну дизгин. Негде у правцу Китога осу се гроздом плотун пушака. Y облацима севну, па се проломи грмљавина. Дроњави прамичци магле и сутона провлачили су се пољем. Видик је тмуран; Милошу се чинило како се све отисло негде у понор. Y шта сам страћио живот? - запита се. Од великог рудничког војводе, Младен ме учини војводићем и стави под команду плашљивог кнеза Симе . . . - Гутљај ракије? - јави се Милисав притерујући коња. Милош се окрену. Младићево лице било је већ оживело и добило стари препреден израз. Био је то дрзак и сналажљив терзија из Београда. Милошу се допадала његова штедљивост. После сваког боја није пропуштао да претресе турске лешеве. Једном га је затекао како пребраја дукате. - Грош по грош - рекао је Милисав - a после, по-сле ћу ваљда стећи и своју радионицу. Ето, и сада су му бисаге пуне нечега - закључи Милош и прими чутуру. Натегну је, па се угодно стресе: - Можеш ли укресати да запалимо? - Труд држим c барутом у фишеклији - хвалисаво одговори Милисав. Ударци огњила по кремену истеривали су снопо-ве варница; мирис запаљеног труда испуни Милоше[7] ве ноздрве. Уједначено цактање коњских потковица деловало је умирујуће. - Чекао сам те на уговореном месту - рече Мили-сав. - Одједном осетим:

смрди некрст. Онај прави, што заудара на лој и ужегло турско масло. Погледам лево, затим десно. Замало да петама дам на вољу, a срце ми зашло у подгрлац. Кад - шта видех? Ат при-тиснуо Турчина. Коњ вила, али му куршум пребио ногу. И тако - даде ми се прилика да убијем душма-нина. - Биће да је пљачка била важнија? - подругљиво га дирну Милош - A не! Вере ми. Овога пута заиста ми се срећа на-смешила. Нађох код Турчина кесу дуката, a y биса-гама свега што срце зажели. Ето, видиш, и седло сам променио. Такум за кафу ваља два дуката. Теби сам наменио чибук c ћилибарским сиском и пиштољ у злато окован. - Мислим да ми ускоро неће бити потребан ни овај што га носим у силаву. Зар не видиш чему све ово води? - Па шта! Ако ово наше пропадне, ја одох у Ауст-рију. Почећу да радим нешто . . . не знам, али ми се чини да смо прегли све би другачије било. Милошу наједном досади да га даље слуша. Ето, овоме се ни млеко није на уснама осушило, a већ види да је могло све другачије бити. Затим, нерасположен, љутито ободе коња. Али није могао да задр-жи мучне мисли. Јасно је, рат се примиче крају, a дан коначног расплета долази. После Хајдук-Вељкове погибије и пада Неготина, источни фронт се скоро сам од себе расуо. Турци су на Морави обишли Де-лиград и поробили Поморавље. Кнез Сима је окле-вао, пуштајући да се на Равњу шака људи носи са це-локупном турском војском. Сад је питање хоћемо ли моћи да се одржимо и у Шапцу. Пред зору је захладнело и преведрило. Кад Милош и Милисав дојахаше у шабачко поље, освитао је сунчан септембарски дан. Пристаниште на Сави закрчено је људима, стоком и натовареним колима. Неколико скела непрестано је у покрету. Око Шапца војници су у пољу копали ровове и пра-вили палисаде од храстових проштаца. Радили су безвољно и готово без плана. To за тренутак ули мало наде Милошу. Опасност може да опамети старешине, помисли, па да сложно, у последњем часу, прегну и заједнички сузбију Турке. Y сећању му се појави Карађорђев лик. Види га онаквог какав је био после пада Лознице, повијених рамена, ископнела лица и мутних очију. Танак брк висио му је млитаво крај стиснутих усана. Замором је одисала свака ње-гова реч, сваки покрет. Неприбрано је слушао изла-гање кнеза Симе, a уместо да плане и потегне пиш-тољ, осмехивао се клонуло н тужно. Где су ми тада биле очи па не видех како идемо у пропаст! Зашто тада нисам био отворен и рекао вожду да смени Симу? Morao сам га и убити! У рату је смелост пре-судна јер је увек боље нападати него се бранити. A Сулејман-паша је искусан ратник, и добро је иско-ристио наше оклевање . . . Сунце се проби и оштар блесак светлости растера Милошеве мисли. To га озари; учини му се да још није све изгубљено Треба се одважно понети на са-станку старешина. Народ је у збеговима. Потребно је окупити голаће. Десна нога заби мамузу; коњ се пропе и јурну. Свет се уклањао c пута. Од Равња су се чули то-пови. Сину му у свести да се голаћи још држе у ут-врђењу. Y ваздуху шум крила; јато гавранова огласи се грактањем. Милош заустави коња пред бившим конаком Са-лих-аге Фочића. Добаци узде Милисаву и јурну у одају где су старешине одржавале саветовање. Y челу, за великим храстовим столом, седео је кнез Сима. Десно од њега Лука Лазаревић, Јанићије Бурић, прота Смиљанић, a лево Прота Матеја и Стојан Чупић, још блатњав од јурњаве са Равња. Ту је и неколико млађих војвода

које су поставили Младен и Карађорђе да би скршили моћ старих војвода. Кнез Сима је замишљен; остали шапатом разговара-ју. Милошев изненадни долазак као да им је добро дошао. Сви подигоше главе и устремише очи на њега. - Већ смо те прежалили - рече прота Смиљанић. - Добро је што си стигао - проговори кнез Сима, као да се прену из сна; затим погледа около: - Да по-чнемо, браћо! Kao што знате, нигде фронт не стоји добро. Сад је питање хоћемо ли овде у Шапцу да при-хватимо одлучну битку или да тражимо погодније место. М' ,* ••t[8] [9] Стојан Чупић скочи и лупи шаком o сто: - Ја никог више нећу да слушам! Месецима се ву-чемо. Ако је да се бијемо и гинемо, бићемо се овде и бранити своје куће. Зар ово личи на војевање? - Причекај мало, Стојане, да ја рекнем своје као командант - одсече кнез Сима. - Moj je план да у Шапцу оставимо хиљаду војника и да га добро утврдимо, a осталу војску да повучемо на Мишар, да об-новимо стари шанац и ту изгинемо или разбијемо Турке. Милош је знао даје то лудост. Више није могао да се савлада. Обли га румен. Нагло устаде и погледа љутито кнеза Симу. - Чиниш волико, шта ти то предлажеш? Зар по-колебану војску да раздвајаш? Турци ће поклати по-саду у Шапцу као што су урадили у Лозници и Леш-ници. A ти си то посматрао са околних брда! Браћо, ја предлажем да најпре сменимо кнеза Симу и да иза-беремо одлучна старешину, a тек после тога да се до-говоримо. Он је кривац за све. Пропустио је време и толика згодна места за отпор. На Равњу нас остави са малом посадом да се бијемо месец дана са целом турском војском. - Кути, Милошу, да од Бога нађеш! Доћи ће мла-ди Божић и скупштина, па ћемо сви тамо да полаже-мо рачуне - узвикну Прота Матеја. - Зар си ослепео, Прото, те не видиш да млади Бо-жић нећемо дочекати. Спасавајмо што се још може спасти. - Шта ти мене хваташ за гушу? - узвикну кнез Сима побледевши и загледа се зачуђено у Милоша. - Милош је у праву, кнеже! - јави се и Јанићије Бурић. - Још у почетку, на Дрини, испустили смо рат из руку. Ти си оклевао, отезао и све си довео до пропасти. Ја не поричем да сам и сам кривац - пово-дио сам се за тобом. Јест, оклевали смо, a Турци су то искористили. Штрпкали су нам снагу! Али највећа је кривица до Карађорђа, јер је требало још онда код Лознице да нас све смени и постави Милоша за ко-манданта. Зато предлажем да Шабац добро утврдимо, снабдемо храном и муницијом, па да се у њега сви затворимо и бранимо. Ја и Чупић узећемо по два одреда од по хиљаду људи да споља нападамо Турке и затворимо пут ка Београду. Предлажем да Милош узме хиљаду људи, па нека хита да уграби Београд. [10] Завлада мучна тишина. Kao да су старешине први пут схватиле тежину ситуације; изгледали су као људи који су се тек пробудили. Милошеве очи, закр-вављене од несанице, умора и нервне пренапетости, кружиле су по лицима старешина. Y њему заиграше страх, опора горчина и сумња да је све

прекасно. Y мислима се расплињавала црвена паучина јарости; мозак поче да ради стреловито. Видео је оно што није желео да види: Србија сва у пламену. Турци са свих страна надиру и пале, уништавају све на шта на-иђу. Учини му се да га са свих страна зову вапајем у помоћ. - Чиниш волико, не остаје нам ништа друго већ да урадимо што Јанићије предложи. Што је било, било је. Сада на посао . . . Још Милош није био ни завршио, a y оџаклију у-трча ознојени гласник. - Дај му чашу ракије да се поврати - викну Лука Лазаревић. Момак дрхтећим рукама узе чутуру, натеже и јед-ва поврати дах: - Ko je међу вама кнез Сима? - Ја - одговори Сима и устаде не знајући ни сам зашто. - Младен ме послао да ти јавим: ноћас су Кара-ђорђе, Недоба и владика Леонтије напустили Бео-град и прешли у Земун. - Y Земун? - понови кнез Сима и клону на столицу. - Јест. Турци су прешли Мораву код Смедерева. Младен поручује да се спасава како ко уме и може! - Младен, нитков! - викну Милош. - Ми, браћо, остајемо на нашем договору. Јанићије, дај ми хиљаду коњаника да хитам и ухватим Београд. Ви, браћо, др-жите Шабац! Страх је подмукло нагризао уморна лица ста-решина. To више нису били вуци спремни да свакој опасности погледају у очи, да се ухвате укоштац са сваком невољом. Yi-одан живот, јагма за влашћу, по-частима и богатством отупеше њихову борбеност. Сад им је све мутно пред очима, недостаје им даха, у мозговима зјапи празнина. Тек сад схватише да је све пропало. Оно што су месецима наслућивали само као далеку опасност, одједанпут је постало ствар-ност. Гласникове уздрхтале усне још су се болно ми[Н] цале, а из младих очију севао је прекор. Милошу се учини да се ваздух у оџаклији чвари од запаре. Раскину копчу под грлом. Осећа да му се умор у очима претвара у тежак оловни сач који му мраком притискује мозак. Испред очију гамижу црне авети и стоглаве немани искежених зуба. По-желе тренутак сна у коме се све заборавља. Стисну очне капке и c напором отера из себе сан и умор. По-ново је постао човек који брзо доноси одлуке. - Хајде, Јанићије, да кренемо - викну и, не погле-давши збуњене старешине, крену напоље. Сад је то поново био Милош са Реснице и Злати-бора, човек који иде право своме циљу. Зачу како степенице шкрипе под ногама и осети да му лева рука сраста c балчаком сабље. Запљусну га светлост септембарског сунца. Угледа како гомиле избеглица надиру ка пристаништу, a узбуђене групе војника вичу и прете . . . Док су се старешине договарале шта да предузму, војска је сазнала o Карађорђеву бекству и преласку Турака преко Мораве. Y првом часу ни војници нису могли да се снађу. Kao и увек кад наступи слом, и кад све крене низбрдо, завладали су страх, пометња и уз-немиреност. Почеше да се питају шта да раде. Затим се јавише они што су увек спремни да нешто предуз-му и да за сваки неуспех нађу кривца. - Старешине су криве, браћо! Пре наше пропасти треба c њима да се обрачунамо! - узвикну здепаст и разрок сељак.

- Ја мислим да је лудо што ми овде траћимо вре-ме. Боље би било да спасавамо своје породице -умеша се у гомилу смеђа отежала војничина и лакто-вима одгурну оне око себе. - Ако су Турци прешли Мораву, још у току ноћи ући ће у Београд. Hero, да ми ово мало хране, џебане и оружја у Шапцу разделимо и понесемо у збегове -предложи један дугоња. - Чекајте, браћо, да видимо шта ће нам рећи ста-решине-- покушавао је да их стиша и уразуми један бимбаша. - Ти да ћутиш, јер ћу ти разбити све зубе! Доста је било твога! Завлачио си се старешинама у гузицу, a нас си дегенечио и терао да улудо гинемо! - Мичи ми се испред очију, гњидо, јер те могу зг-њечити. [12] " - Је л' ти то мени претиш? - Ма чекајте, браћо! Ако су старешине издале, ипак није све пропало. Изабраћемо нове људе да нас поведу у борбу! - викну један одрпанац, грлећи пуш-ку. Милоша зазебе око срца. Осети да је дошло оно најгоре, кад разуларена маса изгуби главу. Приђе го-мили. Размакну лактовима оне што су му затварали пут: - Браћо, мене бар сви знате. Издржао сам најгору и најтежу ватру на Равњу. - Милош! Во имја оца! Зар ти ниси погинуо? - упи-та неко зачуђено. - Камо среће да јесам! Hero, све још није изгубље-но! Тражим хиљаду добровољаца да пођу са мном. Ухватићемо Београд и затворити се у тврђаву! - Иди c милим Богом! Да ниси Милош, ја бих ти показао добровољце. Сломљеним колима руда ниче-му не служи! - викну постарији сељак блед од гнева. Узалуд је Милош трчао од једне до друге гомиле војника. Неки би га мирно саслушали, одмахнули ру-ком, па јурнули ка магацинима где се увелико граби-ло. Већина га је познавала, поштовала због његове храбрости и доброг поступања c борцима. A многи су га сажаљиво гледали. Наједном се пред њим ис-пречи снажна момчина дивљег изгледа: - Сад си нашао да се бијеш! Mope, не могу да по-ганим руке, иначе бих ти заврнуо врат као петлићу. - He лај, псето! - викну Милош и муњевито спусти руку на кубуру у силаву. - Шта ти то говориш, Дево? Ово је Милош Обре-новић. Знаш ли да нема боја у коме није учествовао? - викну просед устаник, хватајући момчину за руку. - Кад је Милош, e онда . . . Али зашто је оћоравио па не види да је све пропало - промуца Дева и поку-њено одгега у страну. После два сата лутања и мољакања, Милош увиде да o даљој борби не може бити ни говора. Сломљен и малаксао врати се конаку. Прислоњен уза зид, гледао је како војници разбијају и пљачкају магацине. Поједине групе војника товариле су на коње чак и кумбаре и замицале у правцу шуме. Оши-ну га сумња да је ово рушење свих његових планова. Куда да крене и шта да ради? Очни капци му горе од умора. Да ми је само тренутак да заспим! - мислио је. [13] Вика, псовка, претње, свађа и отимачина опреме, коња и оружја.

Пред њим се створи Милисав. - Војводо, једва успех да ти одбраним коња. Ако мене слушаш: јаши и бежи! Лзуди су се острвили и избезумили. Прете да ће побити све старешине. - Куда ћеш ти? - упита Милош хватајући узде. - Преко Саве, па после у Земун. Тамо ћу већ неш-то започети. - Нека ти је срећан пут, Милисаве! - рече Милош и узјаха. - Чујеш, војводо. He замери што те напуштам. Ако те некад време и пут доведу до Земуна, потражи ме. Појео сам много твога хлеба и соли. Пазио си ме добро. Устреба ли ти икада . . . рачунај на мене. To хоћу да ти кажем на растанку. - И ти си мене пазио, Милисаве - рече Милош, ок-рену коња и појури поред Саве према Забрежју. . . Чим је одмакао од Шапца, попусти коњу узде. Онда се трже, не схватајући где је. Призор у Забрежју био је тужан и необичан. Цело пристаниште притисле избеглице са стоком и стварима. Народ се превозио скелама преко Саве у Аустрију. Превоз су обављале и две војне лађе и де-сетина већих чамаца. Клетве, псовке, запомагања, блејање оваца и рика говеда - све се то сливало у бе-зумно урлање. Пред ханом, за столом, седео је Јаков Ненадовић, a његови момци размицали су гомилу народа да уто-варе у скелу војводине ствари и стоку. — Одбиј народе, ово је скела за војводу Јакова! упозоравала је крупна момчина и измахивала бичем. - He требало му! - одврати нека млада жена са дететом у наручју. - Хоће и свог пса да спасе, a нас оставља Турцима! Милоша обузе срџба. Невоља народа дубоко га је тиштала. Сваке десете године понављају се збегови, сеобе и потуцања по туђини. Знао је да народ бежи из једног зла у друго. Овде је народу претила турска сабља, a тамо га чекају логори у контумацима, зима, глад и зараза. Преостале људе Немци ће врбовати у фрајкоре. Збегови по шумама учинише му се бољи и безбеднији. Опет му је у мислима све збркано. Сјаха и привеза коња да му буде пред очима, и утрнулим ногама приђе столу за којим је седео Јаков. [Н] - Стиже и ти, Милошу. - Стигох, господар-Јакове, да зло и пропаст ви-дим и овде својим очима. - Неславно пропадосмо. Црни пас и Младен нас упропастише. Сад нам не остаје ништа друго него да се за извесно време склонимо у Аустрију и да тамо сачекамо победу Руса над Наполеоном. Недоба ми је рекао пре два дана како је цар обећао да ће окренути војску на Турке чим оконча c Французима. - To значи, Јакове, да Србију и народ оставимо душманима? - Народ је, Милошу, врба. Одсечеш му једну гра-ну, a из патрљка десет нових потерају. A како је Тур-цима раја потребна да им ради и даје харач, TO he и да joj прогледају кроз прсте, али нама вођама не гине омча. - Ја нећу, Јако-ве, да напуштам Србију. Шта ће ми живот у туђини кад знам да су Турци поробили моју земљу. Зар за мене живога да моју стару мајку, жену и децу одведу у ропство? Боже ме сачувај од тога! Отићи ћу у своју нахију и поделити судбину са наро-дом! - Грешиш, Милошу. Последња се увек броји. На-род сада виче на нас. He кривим га - невоља му је, али кроз који месец, кад дођемо c Русима, прилазиће

да нам љубе руке. - Дај боже да све буде тако, господар-Јакове. Hero, ти знаш оног мог синовца? Мислим на Милано-ва сина. - Знам га. Пребегао је у Земун. - Код себе имам десетак дуката. Замолио бих те да му их понесеш и предаш. Хтео бих да му се који грош нађе у туђини. - He треба да му шаљеш новац. Вожд је пре бек-ства свакоме ђаку дао по десет дуката из народне касе. - Онда му бар понеси овај ханџар као спомен на мене и оца му. - Учинићу то теби за љубав - одговори Јаков и прими ханџар. - Hero, да се вратимо на главно: ако овде останеш, Милошу, ни себи ни народу нећеш помоћи. У далеком свету се сада кроји судбина света. Па и наша! Будемо ли ближе терзији, можда ће и нама нешто скројити. - Затим погледа момка и викну: - Риђане, у велику скелу нека укрцају стоку и [15] ствари, ја ћу још причекати Проту Матеју. Замоли господина лајтнанта да ми пошаље свој чамац. - Желим ти добро господар-Јакове - рече Ми-лош, поздрави се и узе коња. - Грешиш, Милошу, што остајеш. Вере ми, уздаш се у врбов клин, јер кад Турци затраже старешине, народ ће те издати не би ли сачувао своју вашљиву поњаву. Сетићеш се ти мојих речи, али ће бити доц-кан! - Ја мислим, господар- Јакове, да ти грешиш. Кога нема за трпезом, може се и без њега ручати - одго-вори му Милош, појаха и окрену за Рудник. Тек што је одмакао стотинак метара, на пут му се испречи висок сувоњав устаник, јечменастих брко-ва. - Стани, војводо, куда си наумио? - ухвати му коња за узде и додаде: - И мени је потребан коњ. - На гују си се намерио, Милићу! Зар не знаш да је то Милош Обреновић? - упозори га Сима Паштр-мац. - Зато га и заустављам. Хоћу да знам остаје ли c нама или спасава гузицу бекством преко Саве? - Пусти коња, суклато! Да сам наумио преко Саве ишао бих на пристаниште, a овај пут води за Рудник. Hero, откуд ти овде, Симо? - Из пасје стражњице, војводо. Вожд ме послао да побијем неке шпијуне који су уносили панику у народ. Сад видим да џаба побих све те људе. Али шта сам могао? Последња памет псу под pen. Да сам знао да ће Карађорђе први побећи, не бих их ни криво по-гледао. - Хајде, Симо, са мном на Рудник! - Хоћу, војводо. Али морам још један послић да свршим. Потребно ми је да се домогнем коња и да убијем једног швапског шпијуна који све посматра и сваку реч ослушкује. - Мени се жури да ухватим Ужички град. Затек-нем ли у њему посаду, држаћу се до пролећа. Хајде ти, Милићу, са мном! - Гледам овде на баиру: старешине пребацују сво-је породице и ствари, a o народу нико не води рачу-на. Наравно, кад је оно било све потаман разметали су će, a сада први беже! Крв ми је пала на очи, па ћу некоме данас доћи главе, војводо! - Чиниш волико, Дринчићу, пусти људе нека [16]

беже. Ми који остајемо моћи ћемо некако и без њих. - He брини, војводо, кад буде требало умећу ја тебе наћи - одговори Милић и одјури према приста-ништу. - Пожури, Симо, ја ћу лагано јахати - рече Милош и потера коња кораком. Пут према Руднику залазио је потоком уз јаругу и нагло заокретао у густу храстову шуму. Милош се трудио да ништа не мисли. Сунце је угодно грејало. Небо се пиргало рундавим облацима. Са обе стране расло је столетно дрвеће. V његовој сенци прохладно је и пријатно. Годила му је тишина шуме. C времена на време освртао се да види иду ли Милић и Паштр-мац. Можда су се предомислили, помисли. Пренесе поглед на планину која се уздизала изнад шуме и брегова; сунцем обасјани врхови спокојно су дрема-ли у небеском плаветнилу. Данас се све зло уселило у Србију. Ни страшни суд неће изгледати црњи и тежи од патње која предстоји народу. Наједном се кроз облак нагло проби сунце. Светлост му заслепи зенице. Учини му се да ће одозго, c брда, моћи руком да дотакне сунце. To га разгали. Заустави коња да боље осмотри планину, сунце и небо. Светлост коју је носио у себи поново је заблистала у души. Срце му оживе, a снага се прибра. Док је шуме и планине, док је сунца и плавог неба над Србијом, наћи ће се увек људи хорних да се боре за слободу. Трже га коњски топот. Окренувши се, угледа Ми-лића како трком гони коња не би ли га сустигао. II Истог дана кад је Милош кренуо за Забрежје, пре-ма Руднику, Бахремпашина претходница сасекла је српско становништво у Гроцкој, као одмазду за по-кољ Турака у Смедереву, и похитала друмом према Београду. He наилазећи нигде на отпор, претходни-ца изби пред отворене капије устаничке престонице. Охрабрени и подивљали Турци јурнуше у град. Про-крстарише кроз опустеле улице Београда, па се сју-рише на савско пристаниште. Побише заробљене мушкарце, a жене и децу сабише у једно двориште и поставише стражу да их чува. Чељад коју су поби-ли и заробили била је, у ствари, заостала сиротиња 2/6 [17] која није имала чиме да плати превоз, или није успе-ла у последњем часу да се докопа лађе. Затим се Тур-ци поново вратише у град. Са утврђења скидоше ус-таничку заставу, a на њено место истакоше турску. Топове, које су затекли напуњене на бедемима, испа-лише и настаде весеље и пуцњава. Тиме су Немцима и Европи дали знак да су Турци поново господари Београда и Србије. Ускоро приспеше Дунавом четири турске шајке. Довео их је Салих-ага, брат адакалског заповедника Реџеп-are. Сувим, од Смедерева, домарширали су c војском Бахрем-паша и бег од Сереза. Босански ве-зир Алипаша стиже тек сутрадан. Био је изван себе од беса, јер је током целог лета водио тешке борбе са устаницима, поднео велике жртве и трошкове, a сла-ву му испред носа уграбише други. Међутим, готово за све Турке Београд је постао велико изненађење. Устаничка престоница била је пуста и празна; једино је луди Наста јурио и викао опустелим улицама. Трговци су још раније сву робу пребацили у Земун, 'а становништво је понело све што је представљало било какву вредност. Остао је ништаван плен, нешто заробљеника, већином кл>ас-тих, старих и

онемоћалих, који као робље нису могли да се уновче. »Проклети ђаури! Говна и фукара!« -викали су Турци упадајући у напуштене и празне куће. Хитајући у Београд, они су маштали o богатој пљачки: наробиће се лепих жена и девојака, награ-биће чохе, свиле, одела и оружја. Дрхтали су при по-мисли на уживања која их очекују. Сад су бесно и разочарано ломили и газили чак и оно што је имало какву-такву вредност. Врховни турски заповедник, велики везир Хур-шид-паша, озлојеђен због отпора раје и пораза који је доживео 1810. на Варварину, издао је одмах наређење да трупе прокрстаре Србијом, заузму паланке, поруше утврђења, a народ Шумадије исеку или по-купе као робље. Наредба је допуштала турској вој-сци да дванаест дана ради шта год хоће у опустоше-ној и поробљеној Србији. Тринаестога дана Хуршид--паша је намеравао да се појави у Београду са масли-новом гранчицом милосрђа! Али одвајкада се ретко догађало да победници остваре оно што су замислили. Срби који нису пре-бегли у Аустрију склонили су се у збегове по шумама [18] и планинама. Устаничка војска расула се у мање од-реде, у хајдучке чете, које су на друмовима пресре-тале и нападале турску војску, задајући joj осетне гу-битке. Паланке и села остадоше пусти. Због јесењих киша путеви су постали непроходни; на рекама и по-тоцима мостови срушени. Турци су упадали у на-пуштена села, палили куће и заробљавали нешто преосталих немоћних стараца или болесника, и јури-ли даље. Y журби, гладни и жељни пљачке, нису има-ли времена ни за своје рањенике и погинуле. Тих дана на друмовима Србије виђали су се свуда лешеви српски и турски, угинула стока, рањеници који се вуку кроз блато и очајнички запомажу, али никог нема да им помогне, те напуштени беспомоћно умиPYТрезвенији Турци одмах осетише да од плана o уништењу Срба неће бити ништа. Устанички одреди војске c Делиграда, под заповедништвом Станоја Главаша, угрожавали су Цариградски друм и турско снабдевање, доводећи турску војску у тежак поло-жај. Хаџи Продан је крстарио c јаким снагама око Мучња, a Колубаром су господариле снажне хајдуч-ке дружине. Примицала се зима, a отпор раје наго-вештавао је герилски рат до истребљења једне или друге стране. Да свако зло и добро имају своју границу, први је схватио босански везир Алипаша na je, не чекајући одобрење глвног заповедника, дао ам-нестију Мачви и ваљевској нахији. Y томе се могла назрети и притајена освета што су га јужне и источ-не турске трупе предухитриле и пре њега ушле у Београд. Хуршид-паша, иако победник, остао је збуњен. По Букурешком уговору није смео употребити силу за умирење Србије. A пустош и безакоња која је починио у побеђеној Србији, починио је у својству ве-ликог везира и по налогу Порте. Ипак, добро је знао да се Стамбол неће двоумити да сву кривицу за по чињене злочине свали на њега, уколико Руси буду победили Наполеона. Осећајући да је промашио уда-рац, a слутећи да се ствари у Европи неповољно раз-вијају, похитао је у Београд. И тако се догодило да дванаестог септембра, уз лупу добоша по турским логорима, објави општу амнестију Србима. Амнести-ја је изричито забрањивала да се даље роби, убија, пали и врше насиља над рајом. [19]

За свој новац Хуршид-паша је чак од војске отку-пио заробљене старце, жене, децу, калуђере, похва-тане кнезове и свештенике, којима је потом саопштио да се могу вратити својим кућама. Неким ис-такнутим кнезовима и калуђерима огрнуо је ћуркове и дао тескере да у његово име смирују рају. Међу пуштеним налазили су се и војвода Аврам Лукић из Драгачева и кнез Атанасије Миловановић из беог-радске нахије. Ту двојицу српских првака и свог за-поведника коњице, Халил-агу Серчесму, упути у за-падну Србију да стишавају рају и спроведу амнестију у дело. Мада је све то уредио, Хуршид је ипак постајао све забринутији. Алах никад не даје два добра зајед-но, мислио је, не испуштајући наргилу која је љутито клокотала. Време је најчешће проводио лежећи на дивану у некој врсти заноса. Проклета Србија и про-клета раја c којом се никад не може изићи накрај! Та-ман поверујеш да си је задавио као бесна пса, a из јаз-бине измиле нови хајдуци и бунтовници. Опет је међу пашама све наопако кренуло. Сви желе да по-стану везири, a београдски пашалук је један. Уз то, Марашлипаша румелијски не престаје да сплеткари у Цариграду. Превртљиви Анадолац жели да извуче хасуру испод мене, па не пропушта ниједну прилику да покаже како се не слаже са мном. Вређа ме и сву-да омаловажава. A њему је лако јер има моћне за-штитнике; златом се све може постићи. Ипак, као да заборавља једно: у моју корист ради време . . . П1 Милош је дошао у Ужице надајући се да ће тамо затећи посаду. C њом је намеравао да се затвори у град до пролећа и да настави борбу c Турцима. Али затече пусту варош, a утврђење напуштено и опљач-кано. Оно бораца што му се уз пут придружило, про-крстари градом и, видећи да од даље борбе нема ништа, узеше што је коме за око запало и свако кре-ну на своју страну. Милош седе на зид бедема. Није му се журило да тражи збег и породицу. A није знао ни шта да ради. Осећао је да у себи има сна-ге за продужетак борбе, и чекао је зачетак оног блес-ка мисли који би му открио суштину свега што треба [20] од сада да ради. Taj привидни мир био је само стиша-но узбуђење због претрпљених неправди које су га пратиле протекле две године, после Миланове смр-ти, кад се Младен свом својом злобом окомио на њега. Целим путем до Ужица убеђивао је себе како је дошао његов час; свима ће он показати шта може и уме! Сад се то изненада срушило. Па ипак, у њему је и даље тињао пламен наде. Y мислима је грознича-во стварао нове планове, a срце се надало нечем нео-бичном што ће неочекивано искрснути. Диже се, узјаха коња и окрену ка Руднику. Уз пут му се поново придружише војници који су лутали у потрази за породицама, или одредима који су се још борили. Шестога дана стиже на Рудник. Изабра погодан пропланак да се одмори, па скиде коњу узде и пусти га да пасе. Из бисага извади погачу, нешто сира и пљоску ракије, коју су му спремили познаници из ртањског збега. Пошто се окрепио, запали и поче да размишља. Имао је тридесет и две године, a чинило му се да је још цео живот пред њим. Многи су као и он јурили за славом, срећом и влашћу, али их је за-вејала мећава догађаја. Преживели су сустали и по-бегли преко Саве и Дунава. Тиме су искључени из живота земље. Пут је слободан, треба нешто смисли-ти и пронаћи нов начин борбе. Лице му посГаде оштро и тврдо. Мораћу ипак свратити у збег да се

нађем са породицом. He желим да гледам беду и како народ пропада. Како ћу издр-жати да слушам клетве жена, писку деце и протесте људи. ОА свега тога сам се одвикао. Y рату је међу војницима другачије; зло не пада тешко. Слом устан-ка враћа ме као и све остале у ништавило и сиро-маштво. Еј, шугави животе, ко те не познаје лудо ће изгубити главу! Народ је стока без репа, зна то Ми-лош боље од других, и неће се лако дати! Турци су још гори. Ни пропаст своју не могу да виде, a нади-мљу се празном величином. Ко ће кога видећемо. Учини му се: шума је пуна црних авети које се оку-пљају и чекају погодан тренутак да навале на њега. Усијан обруч пуче. Y мозгу се поново разведри. Нико није мислио на то шта га чека кад победе Тур-ци; бедни и голи живот претегао је све остало. Зар вреди живот у ропству? Гори је од смрти и ништави-ла. Али не! Мали људи не мисле тако. Да је вођство [21] било одлучно, ишли бисмо сви у смрт и издржали чак и немогуће. Радили су то пуних девет година. Рвали су će c Турском Царевином, коју ни удружене снаге Аустрије и Русије нису могле да победе. Кара-ђорђев лик одједанпут му испуни свест. И видео га је баш онаквог какав је желео да буде: снажног и раз-јареног, блиставих очију које пресецају човека преко паса. Онаквог какав је изгледао кад је водио велику битку 1810. на Тичарском пољу. Стајао је раскорачен и повијен више топа. Кошуља му се расцепила целом дужином низ груди, a руке убацују ђулад у усијану топовску цев. Његова одлучност и снага задивљава-ли су све. Нико није помишљао на смрт, a гинуло се слатко и у заносу. Шта да натера у бекство човека који је пробудио рају и од робова створио борце за слободу? Y сећању изненада оживе скупштина у Топчидеру. Вождов лик се расплину, a уместо њега уобличи се злобно Младеново лице. Све је на њему округло и масно од сала, a y лукавим очима је под-ривачка снага којом је сломио Миленка, Милана, Петра. Милана је чак и отровао! Мене је хтео да обе-си - сети се Милош. Покуша да присили себе да не мисли више на рат и оно што је отишло у неповрат. Али пред очима су непрестано искрсавали топови, пушке, ханџари. Ја-вљала се бојна поља препуна турских и српских лешева. Рат се није могао тако лако отерати из сећа-ња. Још му је био у крви, у сваком дамару. Испуњавао му је сваку мисао. Захваљујући рату, постао сам војвода - помисли. Шта бих био да није дошло до ус-танка? To га повуче у бездан сећања: његов отац Теодор, жута лица и ушиљена носа, лежи у мртвачком санду-ку. Мајка запомаже више њега, a сељаци похлепно ждеру кувану овчетину и пију ракију. Затим је кре-нула погребна поворка. Спустили су Теодора у иско-пану раку. Поп је уњкавим гласом отпевао опело. Сељаци су журно нагрнули земљу; побусали гроб и, поднапити, уз жагор, вратили се у село. Види и себе као десетогодишњег дерана, босоногог и у дроњци-ма. A онда, једнога дана, дошло је неколико сељака на коњима. Опет је постављена софра. Мајка се пре-удала за Обрена из Бруснице. На малог Милоша нико није обраћао пажњу. Његову мајку у свечаном руху попели су на коња. Заборавила је и да се опрос[22] ти са њим. Сестра Стана, умрљана од суза, примети-ла га је тек кад су сватови замакли за брег. После го-дину дана удала се и Стана, за Саву Николића, a њега повела са собом као нежељен мираз. Зет Сава, прек и рђав човек, не само што није хтео да га одева, него му је ускраћивао и јело. Звао га је Опутовић, по деди који је приликом женидбе убио Турчина, одерао му кожу

c леђа, уштавио је и од ње скројио опуту за сво-је опанке. Милош није волео зета и стално му је ишао уз HOC. Да је имао снаге урадио би му управо оно што је његов деда урадио субаши. Једном је Милош, кад је навршио седамнаест го-дцна, упрегао волове и opao њиву свога зета. Пролет-њи дан био је пун сунца. Волови тромо корачају, ми-рише родна црница, a њега обузела жеља за топлом речју, за милоштом, за лепим оделом и слатким зало-гајем. Opao je тако до иза подне. Огладнео је, пустио волове да се одморе и једу и легао у заветрину. Занео се и тако заспао. Зет Сава је донео семе, a за ручак бајату проју и расо. Застао је више заспалог младића. Лице му се подлило крвљу, a дебели врат набрекао од љутине. Измахнуо је ногом и ударио Милоша. - Мрцино, нисам те послао да се излежаваш него да ореш! Милош је скочио и зграбио зета за гушу. Удавио би га да нису притрчали орачи са суседних њива. По-цепане кошуље и раскрвављена лица кренуо је брату Милану у Брусницу. Кад га је видела, мајка заплака и загрли га. - Веселниче, па ти си већ читав момак! Најео се, окупао и добио изношено Миланово одело. Кад је увече дошао брат, мајка му исприча шта се Милошу десило. Милан је већ био на гласу сточни трговац. - Није то лепо - најпре се осмехнуо, a затим пла-нуо: - Сава је пас. Чудим се како си и до сада издр-жао код њега. Мени за новим MOMKOM није велика по-треба, али ћу те узети за гоиича стоке. Имаћеш ко-нак, храну, нову сукнену одећу и пет дуката плате за годину дана. Зараду можеш метнути у пас. Уз моју и Rop-Зукину трговину моћи ћеш да потераш једног или два вола и за свој рачун. Rop-Зуко, бруснички ага, душеван Турчин, више се бавио трговањем него аговањем. Милан му је био ортак. Већ сутрадан је тражио да му покажу Ми[23] лоша. - Aro, ово je онај мој брат по мајци. Досад се по-туцао по најму. Узео сам га за гонича, ако ти немаш што против. Rop-Зуко је посматрао Милоша. Наргила му је клокотала, a дувански дим витлао око главе. Y зени-цама је блеснула варница топлине, a осмех му се појавио у угловима пуних усана. - Причучни да те боље видим - заповеди му, и по-тегну ћутке још неколико димова из наргиле. Носаво агино лице поново се развукло у топао ос-мех: - Знаш ли добро да рукујеш јатаганом? • - Знам, честити аго. - Знаш, велиш. Ево ти мој јатаган. Деде оном јун-цу тамо одруби главу. Али једним јединим замахом. Сећа се, са стрепњом је прихватио Rop-Зукин ја-таган. Приша"о је јунету и снажним замахом одсекао му главу. - Аферим, аферим! Дина ми, добро си измахнуо! Ханџар је фијукнуо, кврцнула кост у врату, a главе на јунету више нема. Милане, твој брат има у себи хајдучке крви. A сад ми реци знаш ли да гађаш из пушке? - Помало, аго - одговори охрабрени Милош. - Погледај оног петла што се гиздаво креће међу кокошкама. Можеш ли му скинути главу једним је-диним танетом?

Милоша зазебе у срцу. За овцама, као чобанин, вежбао се у гађању. Morao je кубуром да скине веве-рицу са највишег храста. Понекад је успевао да уст-рели у лету чак и копца. Милош извуче испод гуња своју кубурицу. Неугледан пиштољ c корицама од козијег pora. - Шта ти је то, море? - подсмешљиво упита Бор-Зуко. - Пушчица - одговори Милош увређено. - Ја мишл>ах козја нога! Хоћеш ли тијем да гађаш? Вала, миша њоме нећеш убити! Нанишанио je. C петла полете перје. Није му ски-нуо главу, али га је убио. Чекао је стрепећи да види шта ће ага урадити. Турчин се осмехнуо: - He гађаш баш најбоље. A сад ми реци јашеш ли добро коња. [24] - Хватао сам на паши пастуве и присиљавао их да ме носе куд хоћу. - Бојиш ли се вука? - Зверке се никад нисам бојао. - A хајдука! - викну љутито Турчин. - Ko, aro, не зазире од хајдука? Човек кад метне главу у торбу, страшан је. - Међер си и мудар! Суљо! - Чујем, aro - одговори дебео Турчин тромих по-крета и мрзовољна изгледа. — Ево ти новог гонича. Миланов је брат. Даћеш му коња и дугу пушку. Од моје стране десет дуката ај-лука за годину дана. Милан ће му обезбедити стан, храну и одело. Суљо зажмири на једно OKO a другим је оштро по-сматрао Милоша: - Дина ми, прави је хајдук. Милане, као да вас јед-на мајка није родила. Алаха ми, овај твој брат неће се дуго скрасити као гонич стоке. Ако остане веран, ваљаће капе дуката. Целога лета Милош је са Rop-Зуком обилазио по планини агине торове и надгледао чобане и планин-ке. Под јесен је пошао по нахији да c агом закључује трговину. Накупили су пет стотина волова. Брусни-ца се проламала од рике. Једног јутра ara će спремио као да креће у војну. Потерали су стадо за Задар. Био је то занимљив, на-поран и одговоран посао. Крдо се кретало као облак. Волови су дивљали, боли се међусобно, рикали и рушили све пред собом, a чобани су јурили c бичеви-ма и дреновим штаповима. Милошев задатак био је да све види, да осигура крду храну и тор за прено-ћиште, Ваљали су се месец дана преко босанских брда и долина. Rop-Зуко је јахао пред крдом c прат-њом и није хтео ни да се окрене. Милоша је позивао на преноћиште у шатор. - Је ли све у реду? - упитао би га. - Једа^се во подбио, aro. - Нареди да се закоље, па месо понеси људима за храну. Ево ти дукат те купи у првој касаби брашна и хлеба. Задар је за Милоша представљао први велики до-живљај. Видео је море, умивене улице и куће зидане од камена. Трг пун чудног света, a дућани крцати свакојаком робом. Л>уди су весели и радознало за[25] гледају Rop-Зуку. Очи не могу да се нагледају лепо-те . . .

Прену га налет ветра. Тешко му је да поверује да је некада био такав. . . . Из Задра се вратио обогаћен искуством, a y торби је носио мноштво купљених ситница. Дарове за сестру и мајку. A y пасу пет дуката уштеђевине. Идуће године је са Суљом гонио хиљаду овнова за Солун. Границе сазнања и света све су се више раз-мицале. За четири године службе код брата и Rop-Зуке ишао је још два пута у Пешту, гонећи свиње, и три пута са Суљом у Трст у набавку чохе, свиле, кафе и разне робе. Упознао је многе људе. Стицао искуст-во и штедео сваку пару. Узгред је увек терао и по не-колико својих волова, свиња и овнова. Имао је већ свога коња, набавио је чохано одело, a y пасу је но-сио двеста дуката уштеђевине. Rop-Зуко се заштит-нички смешкао. - Милане, чини ми се да ћемо једног дана, хтели или не хтели, морати да примимо Милоша за ортака. IV Погледао је према небу. Облаци су се расплиња-вали, a сунце се све више издизало изнад планине. Није му се журило у збег. Дуго је ослушкивао јесењи поветарац у гранама храста. To поново покрену ус-помене. Постепено се губила стварност. Л>убица је испуњавала његову свест. Враћао се из нахије, где је закључивао трговину, преко села Срезојеваца за Брусницу. Пред њим је у блеску сунца вијугала речица Бичина. Ваздух је тре-перио у подневној јари, лист се није померао. Вода је шумила и од ње се дизао дах свежине. Коњ лењо ко-рача, опуштене главе, a он раздрљен дахће. Y крви му је махнит занос. Сунце се распело, порасло и ис-пунило целе груди. Обузима га жеља да се вриском огласи, запева, или да натера коња у луд галоп. На реци пусти коња да се напије воде. Зажеле да сјаше и баци се у матицу. Тело му се пријатно јежи. Сасвим случајно диже поглед. На другој страни реке две жене беле рубље. Млађа је загазила до паса у воду, задигла кошуљу и раздрљила груди. Бедра joj će рГу-мене у води, a дојке тамних врхова извирују испод [26] кошуље. Снажне руке обнажене су до рамена. Струк joj je витак, кукови снажно наглашени. To je девојка што буја у пуној лепоти. Одмах је препознао Лзуби-цу, кћерку Радосава Велимировића. Старија жена била је њена мајка Марија. Река је пуна сунца. Светлост се разлива низ мати-цу и прелива се на девојачким бедрима. V глави му се мути од лепоте. Срце само што не провали плетер ребара. Y глави нема више ниједне мисли. Све око њега је румена магла у којој се види само девојка, њене груди и бедра. Нешто га стеже у грлу, и он за-мре од лепоте. Само да није те старе вештице, при-крао би се, ухватио девојку, бацио је преда се на коња и одјурио c њом у Брусницу. Савлада се. Смири срце. Премишљао је тренутак. - Може ли се овде, девојко, прегазити река? Љубица се тргла и спустила скутове кошуље. Кад је препознала Милоша, осмех joj заигра око усана. '- Натерај кљусину. Ако те вода однесе, неће бити велике штете! - Можда и хоће - одговори Милош, сјаха c коња, засука ногавице, и загази у реку. На другој страни пустио је коња да nače, a он ceo и намерно се лагано обувао. Марија му срдито довикну: -- Безобразниче, зашто нам сметаш?

- Шта ме ружиш, жено - упита Милош - зар не видиш да се обувам? - To je, нано, Милош, Миланов брат - упозори Љубица. - Нека је, вала! Безобразник је. Пиљи као да ни-кад жену није видео. Кад је после ишао c Rop-Зуком да лучи овнове, наваљивао је на Турчина да сврате у Срезојевце код Радосава Велимировића. - Mope, Милошу, нема код Радосава стоке за лу-чење - одговори RopЗуко. - Hero, чекај, биће да је теби запала за око његова вижља? - Јесте, аго - промуцао је Милош. - Међер и за жену имаш добро око! Ејвала, Ми-лошу, ако ти је цура омилела, говорићу Милану да ти је испроси. Тешко је било склонити Милана да га ожени Л>у-бицом. - Бог c тобом, побратиме! Милош још нема ни [27] своје капе на глави, како да га женим? Шта ће бес-кућнику жена? Турчин навали: - Ја ћу му дати кућу и нешто земље. Оженимо га кад је заволео девојку. - Кад си толико навалио, побратиме, нека се жени. Трошак ћу поднети, али за друго нећу да знам. После Милошеве женидбе дошло је до буне. Rop-Зуко је видео да је за Турке све изгубљено. Замолио је Милана да га Милош испрати до Ужица. Милан пристаде, исплати Зуки залучену стоку, али му у шуми више Бруснице постави заседу. fiop-Зуко је ра-њен у главу. Милан је узео коња на коме су биле би-саге c новцем. Гледао је збуњеног и ојађеног Ми-лоша, a подсмех му играо око усана: - Зар ти не волиш своју земљу? Свако ово дрво, камен и све што видиш, болно је и преболно од тур-ског насиља! - Зуко је добар човек - промуца Милош. - Али и Турчин - одговори му презриво Милан. Вратио се кући у бунилу. Било је то прво крваво крштење. Успомене се нагло прекидоше, јер му пажњу при-вуче нека жена што је излазила из шуме. Висока, витка, са дугим лицем и тамним очима; иако неуред-но одевена, била је лепа. Погнуте главе тражила је нешто у трави. Застала је на неколико корака пред њим и са траве узела мараму. Док се повезивала, њи-хала се горњим делом тела, a доњи joj će истицао складним облинама. Личила је на младу срну која се извукла из шумског лога да намами мужјака. Милош је опипа погледом. Y њему букну жудња. Ратник сва-ку жену повезује са оним што му дуго недостаје. Сада за њега није више било рата, слома, нити ма чега другог: једино жеља да c TOM женом мало поразговара. Накашља се да би joj скренуо пажњу на себе. - Yx, ала си ме уплашио! - викну жена, a испод усана joj će указаше зуби к^о да се спремају на ујед. - Нисам Турчин да ме се плашиш. Сунце се златило у њеној коси. Гледала га је тре[28] нутак срдито, a затим joj će на лицу указа осмех: - He плашим се ја Турчина. Знам да у шуму не сме ни да завири. Али ови наши гори су од Турака! Наср-ћу бесомучно на жене. »Овај није од тих, али ме ипак чудно гледа«, по-мисли и осмехну му će. »To je онај прави, што замам-љује, и треба га се чувати«. Милошу се чинило да

је некад негде видео те очи, то лице и тај осмех који зове и привлачи. - Велиш, насрћу . . . Није ни чудо. Зажелели се људи у рату жена. A ти си лепа да би и владику са-блазнила. - Допадам ти се? - Чиниш волико, и те како. Hero, реци ми чија си. - Више него ничија. - Значи удовица. - He, нисам удовица. Камо среће да ми је муж по-гинуо. Поносила бих се њим и јадовала. Муж ми је рђа као и ви сви. Пустисте Турке у Србију. A кад сутра почну да нас поваљују, ви ћете као мишеви вири-ти из грмља. - Види како си ратоборна! Турци су нас победили зато што су многобројнији и јачи. - Победили су јер су паметнији и бољи јунаци. - Памет мало помаже слабијем у борби c јачим -рече Милош и осмехну се. - Баш си ми ти некаква јуначина! Обукао човек доламу и припасао сабљу као да је у најмању руку војвода. Коња имаш, у теркијама ти још и ћурак, a кријеш леђа и плашиш жене. Мислиш ли да ће се Турци плашити да завире у грм? - Знаш ли ти, жено, ко сам ја? - По кошуљи видим да си Рудничанин. И баш ме брига ко си! Изгубила сам била мараму, нашла сам је, и сад могу да се вратим у збег. - Чекај! Имам нешто да те упитам. - Види јунака, још хоће и да заповеда. Кажи ко си, јер немам времена за губљење. - Ја сам Милош ... - Обилић сигурно ниси! - Обреновић, руднички војвода. - A зар ти ниси погинуо? Овамо те сви оплакују. - Камо среће да јесам. Ко зна за какво ме зло чува судбина. Ето, данас си ме ти наружила. Ко си, да знам бар од кога погибох? [29] - Ако ми опростиш што сам те грдила, рећи ћу ти чија сам. - Из лепих женских уста и ружна реч је слатка. Опраштам ти. - Ја сам Бисенија, Пљакићева синовица. - Она што се удала за Хаци-Продановог синовца? - Јесте, погана сам Пљакићева крв . . . - Зар ме се не сећаш, био сам ти у сватовима? Ниси тада скидала очију c мене. - Ех, не повређуј ми ране. Сада те препознах. Милош се присети. V своје време причало се како је Бисенија хтела да одбегне c Пљакићевим MOMKOM, али га Пљакић убио, a њу присилио да пође за Хаџи-Проданова синовца. Бисенија тада приђе Милошу, пољуби му руку и седе. Часак је размишљала, a затим, чупкајући траву, рече: - O мени се свашта причало пре удаје. Истину ћу ти рећи: волела сам Пљакићевог момка, a он га уби! - Знам, причало се - охрабри је Милош. - Причало се и поново ће се причати! - узвикну Бисенија озлојеђено. - Moj свекар није хтео да се преда Турцима. Имао је одред и тукао се око Мучња. Али мој муж навали на њега, na je данас отишао ча-чанском мутеселиму

Латиф-аги да се преда. Пре тво-га доласка овде сам се свађала c мужем. Y љутини сам заборавила и мараму. Заћутала је и загледала се у даљину. Облизивала је усне вршком језика. Њене очи као да су говориле: видиш каква сам! Курвица си - помисли Милош -али је видео само њене тамне очи, сунцем опаљену кожу, набрекле усне, брежуљке прсију и узбуђење које није ни прикривала. Испуњавала га је светлост нечег лепог и жудног. - Враг си од жене! - рече и узе је за руку. Није истргла руку. Обузело ју је осећање радости. Очни капци су joj задрхтали. Није ни покушала да се отме. Сутон се увлачио у шуму. Изненадан, тмуран јесе-њи сутон, пун призвука ветра и шумова. Дрвеће добија фантастичне облике. To je час кад се звериње извлачи из својих јазбина. Оно тада не осећа страх. Сетио се да је ноћ увек савезник мрачних намера. Нарочито у шуми и планини. Природа испољава своју моћ, a човек постаје збуњен и осећа се немоћан. Али не сваки чо[30] век. Хајдук се ујединио c природом, навикао на њену подмуклост и снагу. Милош зна да у себи носи хајдуч-ку душу и одважност. Ништа га не плаши, a понајмање ти шумови, нејасни гласови и опрезно примицање животиња, које ишчезавају у густишу као сенке. Упознао је већ све тајне ноћи у планини. - Стој! - грмну нечији љутит глас. - Стао сам! - одговори Милош и затеже коњу узде. - Ко си у невреме? - упита љутито стражар. - Зар ме не познајеш, Вуле? - Милошу! О, зар си жив! - викну Вуле и сјури се као клупко к њему - a ja те, брате, прежалио и никако нисам могао да верујем Паштрмцу да те је видео на За-брежју. Чуо сам да си погинуо на Равњу c голаћима! Наравно, Љубици нисам o томе ништа рекао. A да сам joj и казао, ие би веровала. - Има ли још кога са стране у збегу? - прекиде га Милош. - Окупили су се овде сви од зла оца и од горе мајке. Саме бадаваџије и испичутуре! Ту су ти: Паштрмац, Ломо, дошао неки дан и Милић Дринчић. Устоличили се Мутап и Благоје из Кнића. Јуче је однекуда долутао и твој писар Димитрије. Све је то пало Љубици на ча-нак. Ако их будеш све хранио, на крају ће ти појести и дората. Ама, баш ме брига за твој иметак! Само чекни да добијем од Љубице муштулук. Спустио је мостић, пустио Милоша да уђе, поново подигао мост и јурнуо у збег. Затекао је Л>убицу како поред ватре храни децу. Она диже главу и упитно по-гледа. - Муштулук, невесто! - Ако је вест од Милоша, узми све што хоћеш! - уз-викну Љубица. - Није вест, него Милош - дочека је Вуле. - Даћеш за вест кошуљу! - Даћу је - одговори Љубица бледећи од узбуђења, благо одгурну децу од себе и скочи на ноге. VI C тамним колутовима испод очију, измршавела, a узбуђена, Љубица се учинила Милошу лепшом него икад раније. Била се скоро укочила од изненадне сре-ће. Руке су joj дрхтале, и није знала шта да ради c њима. [31]

Цело време откако су се ратници после слома почели враћати са бојишта у збегове очекивала је Милошев повратак. Али он није долазио. Ноћи су постале глуве, пусте, и само је у њима могла да се преда јаду и сум-њама. Сад је он ту, све ће бити добро, али зашто ми не прилази? Па да, сви около гледају! - досетила се. По-трчала је те му прихватила коња. Узде је предала Вулу. Гледа како сви налећу на Милоша, грле će c њиме, љубе и питају за здравље. Дошао је ред и на њу. Загр-лио ју је као дављеник, иако то никада пре није чинио у присуству људи. Привила се уз њега, заборављајући да то није ред пред људима. - Де, де, доста грљења! Неће вам ваљда бити кратка ноћ. Дај част и пусти га сад нама - викну Паштрмац. - Сима право каже - рече Милошева мајка. - Намес-ти му столац уз ватру и дај част људима. Милошев долазак узбудио је збег. Наместише му столац према ватри и виђенији људи поседаше у круг око ватре; остали су се тискали у позадини. Пре него што је Љубица изнела ракију, већ се нашло неколико чутурица. - Гуцни да откравиш језик - нуткао је Милоша неки сед сељак. Причао је куда је ишао и шта је све видео за ово време. Замуцкивао услед навале и брзине мисли. За-тим им рече како се данас сусрео са Бисенијом, Про-дановом снахом, и како му је испричала да је војвода пошао у Чачак на предају Турцима. - Јесте, брате отишао је у Чачак e Аврамом Луки-ћем. Тамо је и Халил-ага Серчесма, заповедник Хур-шидове коњице. Траже да се народ смири и нуде сви-ма часну предају. Морамо o томе добро размислити, Милошу, и треба заједнички да донесемо одлуку -рече Мутап. - Ја жив Турцима нећу у руке. Кад може вук да зи-мује у шуми, моћи ћу и ја - дочека Паштрмац Мутапа. - Лако је теби, бећарино! Нити ти младо плаче, нити старо кашље. A шта ће ови јадни људи што им се пилеж ухватио за скут? Поготову кад дође зима и при-тегне старце и нејач. Народ ће, док удариш дланом o длан, појести ово мало хране, a стока полипсати без сена. Боље је и робом него гробом - викну Милошева мајка и попрети штапом Паштрмцу. - Тако је, бако! - заграјаше из позадине сељаци. - Да сам Турчин, крв бих вам пио! - викну Сима и [32] искапи надушак чутуру ракије. - Турци по Букурешком уговору нису смели да умирују Србију. Нису се на то обазирали док им је из-гледало да ће Наполеон победити. Сад кад виде да су Руси победили, дали су амнестију и нуде опроштај... To значи да се за нас набоље окреће. Нама је за извес-но време мир потребан - и треба искористити турску понуду - да се од зиме, глади и болести спасе народ. После, ако дође време, ништа нас не обавезује - рече Димитрије. - Тако је! - допуни га Арсеније Ломо. - Морамо мало одахнути. Ко неће да се смири и преда Турцима, ено му шуме и планине па нека хајдукује. - Ја сам овамо дошао да се договоримо o борби a не o предаји - викну Милић Дринчић. - Тако је, Милићу! Боље је да изгинемо, него да нас Турци секу и као робље продају! - викну узбуђено Jo-Ban, Милошев брат. - Станите, браћо! - отпоче Милош. - Одувек је ста-рије јутро од вечери. Добро ћемо све проверити, и o свему добро размислити. Ако Турци заиста

желе сми-рење, и ако буду хтели да забораве оно што се догоди-ло, онда можемо привремено и да прихватимо амнес-тију. Ако се уверимо да је то мамац како би лакше до-шли до наших глава, под сабљу и на колац нећемо ићи. Ја верујем да Турци нису у завидном положају. И да им је мир потребан колико и нама. Ма шта било, мир за ову зиму нам је неопходан. Знам да су Руси победи-ли Наполеона, a да Аустријанци нису хтели Хуршиду да предају избегле старешине и народ. - Ех, сад ми је јасно што се Хуршид тако продо-брио! - добаци Мутап. - Ипак, не заборави, Мутапе, једно: док се Руси на-кане да нешто за нас ураде, наша нејач може у збего-вима да пропадне. Милошу, нека ти је на душу да све предузмеш за наш спас, a ми ћемо c тобом, па било у ватру или воду довикну један старац. Завлада тишина. Милошу се чинило да се око збега гомилају невидљиве и зле силе из чијег обруча нема из-лаза. Ватра је пуцкетала, варнице се ројиле и сукљале у тами. Ноћ се претварала у тешку неизвесност сут-рашњице. Y тишини зачу стењање болесника који је лежао крај суседног огња, a затим и изненадан врисак детета заспалог на мајчином крилу. V светао круг ушу-ња се торна псина са њушком издуженом од глади. 3/в [33] Псето је крмељавим очима часак посматрало људе, a онда наједном поче да завија. Млада жена са црном по-везачом око главе зграби дете, које joj će држало за скут, и приви га на груди. Обавештен o стању избеглица и животу народа у збеговима, Милош је неколико дана већао са искусним старцима и првацима шта да се предузме. Сатеран му-ком уза зид, помишљао је да зађе по збеговима и скупи борце, да навали на Турке и погине у лудом јуришу. Али сваки пут би у мислима видео безброј дечјих ру-чица које су, испружене према њему, тражиле милост. Учинило му се да чује запомагање и вапај мајки. Најте-же су биле неме усне и очи сељака; без речи су тражи-ле да их спасе. Једног дана рано изјутра стиже у збег старац из Бруснице. Донео је Мидошу поздрав и поруку Аврама Лукића и Халил-аге Серчесме да сиђе у Таково како би се договорили o смирењу народа. Уверавали су га да је њему осигурана безбедност a народу мир. - Серчесма ми је рекао: »Дајем Милошу тврду тур-ску веру да му ништа нећу учинити, a послушаћу га за све што буде добро за народ и царевину. Исто тако, власт неће узимати никога на одговорност за оно што се раније догодило. Зла и невоље било је превише сви-ма!« - Шта кажете на ово, људи? - упита Милош. - Ништа! Спреми се и пођи. Видиш и сам да нема другог излаза. Серчесма је Анадолац, и свакако ће о-држати задату веру. Што c Турцима закључиш, све ћемо прихватити - одговори Мутап. VII Како у Београду није имао више шта да ради, Хур-шид-паша је скоро све време проводио у размишљању и припремању пданова за оно што га је чекало у Цариг-раду. Шиљте је удобно, мастика подгрејава крв и рас-паљује машту. Врлудава је стаза којом се успињао до везирског положаја. Морао је често да подметне ногу способнијем и да му смрси конце. Није се устручавао ни да тајно прибегне ножу и отрову, да ласка, увлачи се хуљама под репину, да митом задобије за себе сплеткароше. Требало је на све могуће начине проди-

рати и до миљеница по харемима, новцем и даровима придобити њихову наклоност како би обавиле оно [34] што није могла његова умешност. Сада га је нарочито забринуло саопштење да се у Девлету све више говори o новој војничкој звезди, Алипаши Марашлији. Хур-шид га је познавао још из дана кад Марашлија није долазио у обзир да му постане ривал. Лукави Али-паша рођен је у Малој Азији, у Марашу, и већ двадесетак година употребљавали су га само за гушење побуна По Азији. Тиме се све више богатио, a никад ничим није одавао амбицију да се успне до по-ложаја ведиког везира. Увек је остајао у сенци моћних на султановом двору, давао богате поклоне, пред сви-ма и свуда изјављивао како је задовољан оним што му је подарено и што има. Неписмен, изгледао је безопа-сан свима који су желели највише положаје и утицај на султана. C времена на време, сви би се зачудили кад је добијао нов задатак и бивао унапређен. Сада је поста-вљен за румелијског валију, што је за сваког пашу био знак да се примиче Цариграду и да има изгледа за још већи успон. Ненаметљиво је на страни оних који стичу већи утицај на двору и изненада постају свемоћни. To све постиже њухом лисице, сматрао је Хуршид. Поред завршене медресе, Хуршид је завршио и ви-соку јаничарску школу, где је научио француски, не-мачки и руски језик. To му је помогло да упозна исто-рију и да се у младости заноси мишљу како је предод-ређен за велика дела. Персијски и српски говорио је још у раном детињству, и поред Курана савладао је и сву мудрост Истока. Тако је врло рано ушао у ред људи који су уочавали потребу једног неминовног пре-ображаја царевине. Своје знање није никад јавно ис-пол>авао, али је одлучно захтевао да се утврђени ред одржава. На врхунцу своје војничке каријере, настојао је свим средствима да се одржи и да не начини какву непромишљену грешку, јер време које је настајало крило је у себи безброј опасности; преко ноћи се мог-ло склизнути са власти. И зато је откако борави у Бео-граду употребио све своје знање и вештину да задо-вољи потчињене паше. Да постави Сулејман-пашу за београдског везира, одлучио се из политичких разло-га: у Босни је видео последњу исламску тврђаву према ђаурској Европи и њеним пдановима на Балкану. Су-лејман-паша се у деветогодишњим борбама против српских устаника истакао као велики јунак, a веома су га ценили и многи утицајни л>уди у Цариграду. Истина, Хуршид није веровао у Сулејман-пашину памет и веш[35] тину да уведе ред у Србији, али је знао да ће овај на-ставити да остварује његове замисли o освети над Ср-бијом, јер је безумно мрзео Србе због пораза који су му нанели на Варварину. - Ја хоћу ред и мир у Србији. Како ћеш то извести - твоја је ствар. За сада не желим никакве освете, о-брачуне и сређивање старих рачуна. Прилике су такве да колац, сабља и вешала не могу учинити да се раја у Србији смири. Потребно је да у почетку испољиш бла-гост, ширину и праштање. A како ћеш измамити из шуме разне Главаше, Милоше, Мутапе и друге ђаурске вукове, то je опет твоја ствар. Исто тако, знам добро да си сиромах и да си се јако истрошио. Ево, пружам ти добру прилику да се у овом пашалуку као везир поткожиш. Зато широм отвори очи! Али ако не успеш што желим, послаћу ти гајтан из Цариграда.

Укипљени Сулејман-паша одговори немим клима-н>ем главе да га схвата, a затим поче узмицати натраш-ке вратима. Иако је био човек велике акције и склон да све унапред добро одмери, није хтео да се у Београду за-мара размишљањем и сумњама око Сулејманпаше. Положај великог везира и без тога му је наметао су-више брига. Зато је време у Београду хтео да искори-сти за одмор и уживања, јер се у Цариграду није лако одржати. Тамо не зависи све од милости падишахове. Клупко замршених интереса страних сила и султано-вих саветодаваца међусобно се преплитало, и никад се не зна шта велике везире доводи на власт a шта их оба-ра. Сад је рат c рајом завршен; у изгледу је једна мирна зима у којој ће завладати мноштво интрига и сплетака страних посланика и домаћих људи. Поред тога, морао је да среди и свој материјални положај, занемарен ус-лед државних послова. To je његов овоземаљски зада-так. И он ће га остварити што боље може и зна, свом својом упорношћу правоверна муслимана, коју му на-мећу везирски положај и Пророков закон. Још на Морави догодило му се што никад није očarao и доживео. Покрет јужне армије извршен је од Ниша према Србији. Свој стан преместио је у Јагодину, јер је хтео да буде у близини фронта и да држи све кон-це заповедања и операција. Трговац који га је снабде-вао храном, пићем и осталим потребама, родом Грк из Солуна, иако човек у годинама, није хтео да се лиши своје лепе и младе жене и водио ју је уза се. Седела је [36] на мазги крај пута, пропуштајући везира и његову пратњу да прођу. Њен кочоперни муж, повијен у раме-нима, држао.је мазгу за узде и зурио уплашеним погле-дом у везирову пратњу. Хуршид је одмах запазио да је трговцу непријатно што му је моћни Турчин видео жену. Међутим, жена је дрско посматрала везира као да је хтела рећи: »Погледај ме! Зар нисам лепа? Чему твоја сила и власт кад су моја младост и лепота изнад свега тога«. Њен поглед га је узнемирио. Зажелео је да ту жену има у харему. Још истога дана рекао је хазнада-ру: - Како знаш добави ми ону Гркињу. Хоћеш ли је купити или отети, ја у то нећу да се упуштам. Само, хоћу да је што пре добијем. VIII Склон да сваку Хуршидову наредбу сматра неопо-зивом, Сулејман-паша је уступцима и попуштањем на-стојао да смири рају и заведе ред у Србији. Из уну-трашњости свакодневно су стизали извештаји да се народ одазива амнестији и враћа у своја села. ¥з то су и пограничне аустријске власти, истина након дугог натезања, пристале да врате у Београд покрштену тур-ску децу и жене што су их избегле старешине повеле у емиграцију. Међу тих неколико стотина жена и деце налазила се и Булма. У Земун је била пребачена по Младеновом наређењу и смештена у стан Јакова Јеху-дије, Младеновог ортака. Булма се противила поврат-ку, али су је аустријске власти ипак на то присилиле. Сулејман-паша је знао за њен случај и изричито је за-хтевао да буде враћена. Први сусрет потурченице и Сулејман-паше потвр-дио му је да пред собом има тврдоглаво женско и да од ње неће дознати много од онога што га је интересо-вало. Њен поглед му је казивао да се она нимало не каје што је преверила. - Ти си по рођењу Туркиња? - Јерменка. Потурчили су ме као девојчицу од два-наест година. Никад се

Туркињом нисам осећала. - Колико си година живела у Младеновом конаку? - Све време од уласка Срба у Београд. - Присилно или добре воље? [37] - Сама сам дошла у Младенов конак! - Зашто? - Да не постанем роспија. - Јеси ли волела Младена? - Није ми био мрзак, a поступао је добро са мном. - Је ли истина, како многи тврде, да је био најмоћ-нији међу устаничким старешинама? - Знам да је био врло моћан. - Волео је много Русе? - Напротив, мрзео их је. Због њега је Родофиникин утекао из Србије. - Јеси ли видела војводу Милоша Обреновића? - Видела сам га. Био је у заточењу код Младена. Тада сам га сваки дан виђала. Само никад нисам смела да разговарам c њим. Једном је Младен хтео да га обе-си, али се томе успротивио Карађорђе. - Хоћеш ли да те узмем у свој харем? - Нећу. Хтела бих да нађем човека и да се удам. До-ста ми је свега. - Нећу те присиљавати, али једно треба да знаш: бићеш ми доцније потребна. Ти знаш да прави Турчин не жели силом да поседује жену. За услуге које ћеш ми учинити наредио сам да ти се уреди једна ђаурска кућа и дају намирнице за издржавање. - Хвала ти за кућу, али ја имам нешто уштеђена новца што сам га добијала као бакшиш и тиме ћу се из-државати док други не зарадим. - He мислиш ваљда да постанеш роспија? - He дао бог! Умем да везем, и верујем да ћу моћи тиме да се издржавам. - Добро. Сад иди, a мој чауш ће те повести и пока-зати где да се сместиш. IX Пробудивши се рано у манастиру Фенеку, Кара-ђорђе у први мах није могао да схвати шта се то са њим десило и где се налази. Али у том истом часу лагано се отворише врата и појави се издужен старац у калуђер-ској ризи. Карађорђе га радознало погледа. Непри-бран, мислио је да је старац привиђење. - Где сам ја ово, оче? - V манастиру Фенеку, господару - одговори смер-но калуђер и дубоко се поклони. [38] - Којекуде, уђи. Нисам звер! - рече срдито вожд. - Хоћу, господару, иако је забрањено да се без при-суства аустријског официра c тобом састајемо. - Ја нисам разбојник и Немци немају право да за-бране да ми посетиоци долазе. - Господару, схвати да су они овде власт. Ми им се морамо покоравати. Отац Мелентије ми је поверио бригу o теби. Зато сам се прикрао и дошао како ме Немци не би видели. - Немци су нам већи непријатељи од Турака. To сам ја знао, али ме ђаво у

виду митрополита Леонтија пре-властио и овамо довео. Hero, нека Немци иду до ђаво-ла! Кажи има ли каквих новости? - Новости има много, господару. Руси су победили Наполеона и ушли у Париз. Ухватили су француског цара и заточили га на неко пусто острво. - To je добар глас, оче! - викну обрадован Карађор-ђе - a имаш ли каквих вести из Србије? - Турци су ушли у Београд и у њему пале, кољу и убијају све што им падне у руке. Силан народ је побе-гао овамо. Страда по невремену у контумацима. Чује се да се у унутрашњости Србије још воде борбе. Војска се расула у мање одреде. Пресреће Турке на друмови-ма и штити збегове. - Шта то говориш, старче? Срце ће ми пући од туге и жалости. - Господару, рекао сам ти све што сам знао. Кад би Немци дознали за ово, отерали би ме у затвор. A ja сам стар, господару. - He бој се, старче. Иди и кажи игуману да дође. Карађорђе се веома зачуди кад се на вратима појави архимандрит Мелентије Никшић. - И ти овде? - упита вожд. - Ја сам овамо прешао на месец дана пре слома. Митрополит ме поставио за игумана манастира. Оно мало зађевице што је некад било међу нама, господа-ру, нека те не забрињава. Сад си ти у невољи. Насто-јаћу да будем пријатељ и у свему да ти помогнем. - Добро си рекао. Све што нас је тамо делило, сад морамо заборавити. Hero, док Немци не дођу, хтео сам да ти поверим једну ствар. Са собом сам понео четири хиљаде дуката народног новца. Желео бих да не про-падне. - Новац ћемо сместити у манастирску оставу. Што је народно - то је и божије. Нека ту стоји. Ако дођу [39] боља времена, послужиће народу. - Калуђеру, то је народни зној и крв. Дајем ти га у аманет. Ако ја умрем или погинем, новац треба да даш ономе ко буде водио народну бригу. - Господару, ако сумњаш ... - He сумњам, Мелентије. Народни и божји си чо-век. Тек толико да знаш. Смртни смо људи. Ово је вре-ме олујно. Ко зна шта кога чека. Којекуде, сад сам ски-нуо једну бригу c душе. - Господару, пођимо у благоваоницу да не изазове-мо сумњу аустријског официра. Тамо ћемо доручкова-ти и договорити će o свему. X За све то време Милош се у збегу договарао c љу-дима шта да ради. На позив Халил-аге Серчесме и Ав-рама Лукића морао је нешто да одговори. Сељацима није било по вољи његово колебање. Зато је и био за-казан састанак истакнутих људи у збегу. Окупљали су се и седали у полукруг пред Милошевом земуницом. Милош је ћутке пушио. Изненада се појави Бисенија на коњу. Брзо сјаха, приђе скупу и рече: — Војводо, донела сам ти писмо од свекра. - Чија си ти? - упита радознало Мутап. - Хаџи-Проданова снаха - одговори му Бисенија, пружајући Милошу писмо. Милош диже очи и сусрете Бисенијин поглед. Она се насмеши; осећало се да сва трепери. Магла у њеним зеницама одавала је жудњу. Осећање прикривене ра-дости испуни Милошеве груди; окрену се Димитрију.

- Деде, прочитај писмо. A ти, невесто, седи. Бисенија порумене од задовољства. Једино је она наслућивала шта се у Милошу догађа, и зашто му је доња усна задрхтала. Димитрије најпре погледом прелете писмо, a онда поче гласно да чита: »Драги Милошу, долазим у Травну из Такова од Халил-аге Серчесме. Предао сам се њему и чачанском мутеселиму Латиф-аги. Примили су ме срдачно. Оста-вили су ми оружје и поставили ме за кнеза пожешке нахије. Турци поступају не може бити боље. Ти знаш да сам се ја борио, али кад видех да бих тиме велику несрећу нанео народу, зажмурих и предадох се. Сад [40] знам да нисам погрешио. Довољно си паметан да сам одлучиш o својој судбини, али нама, који смо овде ос-тали, дужност је да поведемо бригу и o народу. Сер-чесма ми је дао веру да ти ништа неће учинити, a мој савет ти је да пођеш у Таково. Везиров ћехаја те оче-кује. Поздрав од Хаџи-Продана и осталих.« Сви су дуго ћутали. Арсеније Ломо најзад прекиде неугодну тишину: - Деде, невесто, испричај шта ти свекар још зна o Турцима. - Примили су га да не може бити боље. Оставили му оружје и поставили га за оборкнеза. Молили га да стишава народ. Аврам му је у поверењу рекао да се у Бечу састају владари на договор. Ето, то сам запамти-ла - одговори Бисенија, a поглед није скидала са Ми-лоша. - Кад је тако, онда, Милошу, нема друге већ да идеш у Таково - рече Јеврем. - Чиниш волико, браћо, и ја видим да друге нема. Ако је за спас народа, приправан сам на све. Зато из ових стопа крећем у Таково. - Никад нисам веровао да си толико луд. Носиш главу Турцима - викну Сима Паштрмац. - A шта ако испадне добро, Симо? - Онда су Турци будале, војводо, и близу им је крај. Коњ је био већ спреман, a Димитрије je нестрпљиво погледао на Милоша. Љубица је стајала по страни. Бледа лица, немо је посматрала мужа, a очи су joj биле препуне бриге и страха. Бисенија је нешто петљала око свога коња и кришом погледала како ће се Милош о-простити од Љубице. Мрзела ју је зато што је његова жена. Пошто се отргао од Симе, Милош се окрену Л>у-бици: - Чувај кућу и децу, и немој да се бринеш. Све ће бити боље него што мислиш. A ви, браћо, ако мени што буде, не заборавите на моју децу. Нагло је пришао коњу, узео од сеиза узде и бацио се у седло. Бисенија и Димитрије већ су лагано одми-цали напред. — Срећан ти пут! - плачним гласом довикну Л>уби-Ца. - Срећан пут, Милошу! - повикаше остали. На путу кроз шуму зелена светлост обасјаваше ка[41] ч мење обрасло маховином. Дебела дрвета изгледала су као мрки стубови који на својим раменима држе јесе-ње небо ишарано облацима. Бисенију је обузимала силна радост што је покрај Милоша и што осећа његов поглед на себи. Y исто време, у њој се будила завист љубавнице према законитој жени. Никад никога није тако мрзела као Љубицу, и знала је да ће кад-тад изме-ђу

њих две доћи до обрачуна. - Хвала ти што си донела писмо. Све ово време мис-лио сам на тебе дошапну joj Милош, затежући намер-но узде да би Димитрије што више одмакао. - Заиста си мислио? - упита она више подругљиво него озбиљно. - Жена си коју човек ни на самртничкој постељи не би могао да заборави. Hero, реци ми хоћеш ли ме жа-лити ако ме Турци посеку? - Посећи те неће, знам. A кад бих веровала да ће ти се што рђаво догодити, не бих ти ни дала да идеш у Та-ково. - Можда те не бих послушао. - He лудуј! To теби не доликује. Hero, да знаш - ја идем тетки у Таково. Чекаћу те код ње. Дођи, бићеш почашћен. Само једно бих те упитала: је ли овај твој Димитрије поуздан човек? He бих желела да ме свет узме на језик. - Доћи ћу. A за Димитрија не брини. - Запамти, чекаћу те! - викну Бисенија и потера коња галопом да стигне Димитрија. Серчесма је седео у своме шатору и пио кафу c Ав-рамом Лукићем. Обичне сељаке који су долазили на предају није примао; наредио је једном бимбаши да им издаје тескере у којима се заповедало Турцима да их не смеју дирати. - Хоће ли, Авраме, већ једанпут доћи твој Милош? - Хоће, честити аго. Тешко је гласнику да га прона-ђе у планини. - Чуо сам да је добар јунак. - По јунаштву, ага, ни по чему не заостаје за Хајдук--Вељком и Главашем. A no речи je тврђи од свих нас. - Ми Турци такве људе много ценимо. - Зато вам се, аго, и царство дуго одржало - одго-вори Аврам. Тога часа међу делијама настаде комешање. Трча-ли су са свих страна и око некога се окупљали. Из гомиле се издвоји Турчин и трком дојури пред Серчес-мин шатор: - Честити ћехајо, дошао је војвода Милош Обрено-вић да се преда. - Аферим! Прихватите му коња и под оружјем га пустите мени. Јунак јунака тако треба да прими и до-чека. Напред је ишао Милош, за њим Димитрије, око њих неколико турских војника. Кад су стигли до Серчесми-на шатора, бимбаша показа на шиљте. - Војводо, ено ћехаје Халил-аге Серчесме! Kao да се збунио, Милош застаде, крочи напред и поклони се. - Честити ћехајо, дођох да прихватим везирску и царску милост. Донео сам ти своје оружје у знак по-корности. - Аферим, војводо! Добро нам дошао. Наш цар уме да казни, али зна и да опрости. Оружје ти, соколе, нећу узети. Носи га, јер ти и пристоји. Даћеш ми само своју сабљу даје имам као успомену на јунака. Нисам ја, Ми-лошу, босанска Туркуша да се светим. Анадолац сам: крвав у боју, душеван у невољи. Y Пророкову ћитабу пише: »Храбру противнику укажи сваку част и пошто-вање«. Милош отпаса сабљу, пољуби је и пружи Серчесми: - Нека ти је срећна! Није ми је жао, јер је јунаку да-јем. Серчесма прими сабљу, загледа на њој натпис, по-љуби је и метну преко крила. - Права је димискија какве везири носе. A ну, мом-ци, кафу и чибук, a ти,

Милошу, седи да егленишемо. За тебе сам чуо да си јунак и дин-душманин турски, али исто тако да знаш бити правичан и дату реч држа-ти. - Чиниш волико, знао сам добро да се бијем и запо-ведам, честити ћехајо. A ко те не зна - слабо ће умети и да слуша. - Алаха ми, тако је! -Само, ћехајо, милостива и правична цара није тешко слушати. To што смо се бунили, нису криви ни раја ни цар, већ дахије и јаничари. Оно, да будем још правичнији, доцније подивљаше и наше старешине па не умеше султану да приону за скут - да их посече или помилује. To што они тада нису умели, чиниш волико, урадих ја данас. [42] [43] -Аферим, аферим, Милошу! Ти први нађе праву реч и каза је на време. Кад је тако, постављам те за о-боркнеза рудничке нахије. Уверен сам да везир неће моју порећи. A ти узми на себе дужност да смириш на-род. Дајем ти времена колико хоћеш. - Три дана ми је доста за рудничку нахију. Мислим да прост народ не треба ломатати и сазивати. Позваћу кметове и прваке да приме милост и положе у име на-рода заклетву. Остало ће они урадити. - Мудро, мудро говориш, Милошу. Ти рају позна-јеш, па ради по души и образу. Момци, донесите мас-тику, уз њу је лакши еглен. Ја сам, војводо, од детињ-ства војник. Знам да ратујем и извршавам заповести. Политиком се и преваром не бавим. Знам и то да је ра-кија за еглен и јунаке. - Честити ћехајо, девет година војујем. Y много би-така сам учествовао, a знам и турско јунаштво. O њему лепо мислим. Хвада ти што умеш да цениш Србе који нису као остала раја. Они умеју да буду одани и по-слушни, па и главу да дадну за цара. Али кад треба -и свој образ да бране. Могу пред тобом и Богом да се закунем: никад мучки нисам ударао, нити са мегдана побегао. Знам, рат је велико зло. He само ми него и ви сте у њему много неправде и невоље доживели. Хвала узвишеном султану и мудром везиру што су одлучили да се једном све то оконча. Сад смо ми слаби, a ви јаки. Твоје понашање најбољи је доказ царске милости и за-борава наших грехова. - Урадићемо тако, Милошу, падишахова и везир-ска да се испуни и раји да буде добро, јер пуста земља цару не треба. Hero, момци, навалите на ракију! A ти, Авраме, у праву си кад си ми хвалио Милоша. XI Y сумрак, Милош рече Авраму и Димитрију: - Ја идем на конак пријатељу, a ако ме Серчесма затражи кажите му да сам морао хитно отићи да позовем Мутапа, Лому и остале како би се и они предали. Падао је сумрак. кад се Милош зауставио пред кућом Бисенијине тетке. Одмах га уведоше у пространу брвнару која је мирисала на дим и босиљак. Домаћица, оштроока старица, исприча му како су joj оба сина и старац код оваца у планини. Гостећи Милоша, распи[44] тивала će o свему. Запазио је да је оштроумна жена и да вешто из њега извлачи оно што је хтела да зна. Ве-роватно је наслућивала шта се догађа између њега и Бисеније, јер кад су први петли запевали, рекла је Би-сенији: - Ја ћу да однесем храну мојим јадовима, a ти њега смести у собу. До

зоре нећу моћи да се вратим. - Добро, тето - рече Бисенија, и поче да joj припре-ма храну коју је требало да понесе. Старица се напрти торбама и окрену Милошу: - Припази се ове моје ждребице. - Тето, шта ти пада на памет!? - узвикну Бисенија поруменевши. - Ти мислиш да је мени куса мачка памет појела. Цео дан си прсте'сисала и пред вратима чучала. Знала сам да неког очекујеш. Само једно не заборави: иако си Пљакићка, Милош је Опутовић, поломиће ти кости. - Поган ти је језик, старка. Хаџи-Продан ми је при-јатељ - одговори joj Милош. - Душе ми, Милошу, мислила сам да си паметнији. Шта ће то Продану сметати? Овој мојој помамници само ћеш добро учинити. - Тето, тако ти Бога, зашто ме грдиш? - Де, де, не правдај се. Такве као што си ти људи воле. He бој се, неће ти ноћ бити кратка, a теби, Ми-лошу, нека је ноћас Бог на помоћи - рече старица и на-косице изиђе. Дуго је Бисенија са тетком нешто шапутала напо-љу. Чуо је како се стара смеје, a затим одлази. Кад се Бисенија вратила, очи су joj жегле безумно. - Тетка ти је брбљива - рече Милош. - He, није. To je у ствари њен начин да искаже не-коме поштовање и љубав. Мене јако воли, a ти си joj će допао. Ја од ње никад ништа не кријем. Бисенија се насмеши и затвори врата. - Зашто се смејеш? - Рекла је да ниси леп, али да си ... - Шта да сам? - He гони ме да кажем срамотну реч! - Вештица! - узвикну Милош. - He буди луд. Много си joj će допао. - Онда ми реци шта је казала. Бисенија га мазно обгрли рукама и шапну му на уво шта је старица рекла. - Проклета баба! Сигурно је у младости била вели[45] ка упаљеница! - насмеја се Милош, диже Бисенију у наручје и понесе је лежају у соби. Кад се ујутро вратио у Серчесмин логор, Аврам и Димитрије седели су пред шатором и пили кафу. Тур-чин га пажљиво осмотри и топло се осмехну. - Ја се забринуо да ти се што није десило, војводо. - Главу бих дао, честити ћехајо, да се ноћас рвао са неком помамницом дочека Аврам. - Дина ми, Авраме, тако је! Без жене живот две беле паре не вреди. Алах је знао чиме ће за земни пакао при-везати човека. Само ми се не допада што је ваша вера у тој ствари преуска. Једна жена је као рђава ракија. Ни да је пијеш, нит имаш наду да бољу добијеш. - Може се, честити ћехајо, понешто и мимо вере -додаде Милош. - Може, вала. Ту греха нема. Око подне стигоше кметови и сеоски кнезови. До-шли су Мутап, Арсеније Ломо и још десетак виђених људи из брусничког збега. Окупиле су се из села и би-вше буљубаше. Пре него што ће их привести пред Сер-чесму,

Милош им рече: - Невоља је најтежи закон. Добро нас, као што и сами знате, није овде окупило. Пред Турчином насту-паћемо како доликује борцима. Ни покуњено, ни уп-лашено. Скромно и одлучно. Серчесма је био добре воље и загрејан пићем. По-гледао је по кнезовима и виђеним људима, осмехнуо се широко и задовољно: - Нећу да се уплићем у ваше ствари, рајо. Потребно је да будете падишаху покорни и одани. To мало оруж-ја што ко има, скупићете и понети мутеселиму у Кра-гујевац. Народу саветујте да набави што више хране за себе и стоку, јер је зима на прагу. A теби, Милошу, пре-поручујем: нека сваки од ових људи заузме положај какав је раније имао. - Бог те поживео! - захвалише му присутни. - Честити ћехајо, у име кнезова могу да ти саоп-штим: потрудили смо се и донели ти нешто харача што смо га чували годинама. Нека и то буде доказ да народ није у буни ишао против цара, него против рђа-вих људи - рече Милош. - Аферим! Великом везиру то ће бити највећи доказ ваше добре воље и покорности. Hero, још и ово бих да вам кажем: Милоша ћу повести са собом у Београд. A дајем вам тврду турску реч, док ми је на рамену глава [46] - на његовој ни длака неће фалити. Кнезови се опростише, a затим поново засташе на-само c Мидошем. - Браћо, од оружја дајте само оно што није за упо-требу. Свако има од вас крњетак пушке или кубуре. Понеку ножину. To понесите мутеселиму у Крагује-вац. Хајдуци и они који не желе Турцима на очи, засад нека мирују. Народ треба да прегура некако ову зиму. Ви сте сви домаћини и људи паметни, радите што оп-резније и Турцима не верујте. Затим је поручио Љубици да сведе децу у Црнић, и уз помоћ Паштрмчеву да прикупи хране и сена за зиму. Осећао се нелагодно. Серчесму затече већ спремног за пут. Поред њега на троношцу седео је Ав-рам. Пили су мастику. -Приседни, Милошу, да и ти попијеш коју. Ако ниси противан, желео бих да се побратимо. - Зар ја! Имати за побратима таквог јунака и чове-ка, за мене је највећа срећа и част. Кад то желиш, боц-ни ножем у мали прст леве руке. Исцеди неколико капи крви у ову моју чашу c ракијом. Серчесма то одмах уради. A кад je и Милош то исто учинио промућкаше чаше и надушак испише ракију, загрлише се и три пута пољубише. - Сад смо, Турчине, као да нас је једна мајка роди-ла. Помешала нам се крв - ускликну Милош. - Јесмо, вала, побратиме - сложи се Серчесма. i хп Крај друма под Авалом одмарао се Ибрахим-пашин одред босанске коњице која се враћала из унутраш-њости. Серчесма нареди да и његови људи застану и предахну. Наместише му шиљте и скуваше кафу. Иб-рахим-паша дође да са Халил-агом попије кафу и по-прича. Пошто су измењали поздраве и Ибрахим-паша ceo, Серчесма се похвали: - Честити ћајо, за брзо умирење раје највише имам да захвалим Милошу. Био ми је десна рука. A ако ти и Сулејман-паша будете умели, без бриге ћете

са њим средити посао у Србији. -Лепо, лепо, Турчине! Свуда си добро посао свршио. Велики везир ће бити задовољан. Hero, пошто сам ја по чину стариш, a Сулејман-паша је београдски [47] везир, даћеш ми Милоша да га ја водим везиру. - Јок, вала, Турчине! Док носим главу на раменима, ником га не дам. Обећао сам кметовима, кнезовима и раји. Ни длака c главе не сме му фалити. - A зар ја нисам Турчин, тврди Бошњак, одан па-дишаху и веран Пророку и Алаху? Уосталом, даћу ти реч да се Милошу ништа неће десити. Само да га ја од-ведем везиру. - Јок, вала! He дам га. Треба ли да се бијемо, и на то сам спреман. - Честити пашо - рече Милош - чему та препирка због мене? Зар није ономе кога воде свеједно ко ће га водити? Јест, Серчесми сам се предао, али у теби по-здрављам мога везира Сулејман-пашу. Зато ме ти, свет-ла сабљо Ибрахим-пашо, пусти нека ме Серчесма пре-да везиру. - Хвала ти, Милошу, на поздраву, али не дам да те води овај туђинац. Алаха ми, нећу ти никакво зло учи-нити. Серчесма погледа на своје делије. Они повадише ханџаре и устремише се на Бошњака вичући: - Одбиј, одбиј! - Нећу да се овде тучем, али ћу ти у Београду пока-зати! - викну љутито Ибрахим-паша и упути се својој војсци. XIII Чим је Хуршид-паша прогласио амнестију, из Зему-на, Панчева, Срема и Баната одмах почеше да се вра-ћају трговци и занатлије. Први су се на то одлучили Грци и Јевреји. За њима Цинцари, a напослетку Срби. За трговцима из прека навалише прекупци, агенти, роспије и дрски људи који у метежима и бурним вре-менима користе промене и преокрете за своје послове. To cy све људи који су смело навалили да уграбе што више могу док се ред потпуно не заведе и закон не по-чне примењивати. И велики везир и Сулејман-паша благонаклоно су гледали на пословне људе. Било им је стало да се у Београду, као пограничном и трговачком граду, што пре устали редован живот и пословна си-гурност. Због тога су издали строге наредбе војсци да не сме правити сметње трговцима и занатлијама. Ако би ко од војника покушао да пљачка, јавно је бивао [48] кажњаван шибањем на тргу. To je још више охрабрило пословне људе. Почели су да доводе породице и доно-се нову робу. Већ cy ce no сокацима виђали чопори деце; играли су се војника. Y суштини, Београд је у стварању свог новог лика постао прибежиште свима онима који су тражили мо-гућност да затуре траг o себи и да, прерушени или при-тајени, нађу склониште док се не снађу и определе за какав посао. Јашући коња, Милош је у неку руку и сам био из-ненађен шаренилом и јурњавом света по београдским улицама. И сам склон трговачким пословима, пажљи-во је посматрао дућане. Трговци су већ по старом о-бичају седели на ћепенцима уз мангале, пушили, испи-јали кафу и водили разговор са муштеријама. Калфе и шегрти будно су све пратили и услуживали. Пред занатским радионицама висили су улари, седла, јелеци и фермени. По излозима

накит и оружје. Било је ту и ста-режи, половних ствари, које су се куповале, залагале и продавале. Највећа гужва била је око пекара, ашчини-ца и ханова. A поготову на местима где се на пањевима секла печена овчетина. Кад је колона пролазила главном улицом према Ка-лемегдану и наишла поред новог хана, који је по осва-јању Београда подигао Цинцарин Ацика из Крушевца, Милош запази како иза пања, са сатаром у руци, стоји крупна људина раздрљене кошуље и узвикује: - Вруће, вруће! Ока грош! Печемо за are! Може и фукара ако има пара! Очи викача изненађено су застале на Милошу. Биле су дрске и подругљиве. Y њима је засјала мржња. Дуго је требало Милошу да се присети да тако подру-гљиво и претећи може и уме да гледа само Марко Шти-тарац, Зекин голаћ. Али како? Марко је, колико се зна-ло, погинуо на Равњу. Можда је у питању само пука сличност? Али не, то је његов поглед, његове очи! Taj претећи поглед може да има само Марко Штитарац. Само, зар је могуће да Марко код Ацике Цинцара сече на пању печење и продаје га Турцима? Та он би им радије секао главе! Мора да се све у свету окренуло тумбе. Или се нешто побркало у мојој глави? Погледао је лево и десно. Шарена гомила на улицама Београда уклањала се на плочнике и пропуштала везирову ко-њицу. Сива сумаглица предвечерја увлачила ce y тесне сокаке. 4/в [49] Серчесма се заустави покрај велике касарне у утвр-ђењу. Окрену се затим према Милошу: - Сјаши, побратиме! Милош сјаха, a један делија прихвати му коња. Tora часа стиже са својом коњицом Ибрахим-паша и опко-ли Серчесму и Милоша. Бошњаци халакнуше и нава-лише да преотму заробљеника. Настаде гужва. Ана-долци повадише кубуре и ханџаре. - Одбиј, одбиј, мрцино бошњачка! - викале су Сер-чесмине делије и пљоштимице ханџарима ударале Иб-рахим-пашине коњанике. - Нисте ви Турци него Туркуше! - довикивали су Босанци, гушајући će c делијама. - Хајде ти са мном у касарну - рече Серчесма Ми-лошу. Увео га је у одају раскошно застрту ћилимима. Y камину је горела ватра, a свуда унаоколо биле су на-мештене ћелије. По зидовима је висило разнолико оружје. - Теби се, побратиме - умиривао је Серчесма Ми-лоша - ништа не може рђаво десити. Није ми до награ-де, али за инат не дам овоме босанском балији да се кити мојим успехом. Ти седи и одмарај се. Ја ћу се од-мах вратити. Хоћу да поставим страже. Наредићу да нам спреме хамам и добру вечеру. Сутра ћемо заједно пред Сулејман-пашу. Граја се напољу стишавала. XIV Сулејман-паша је био заслепљен великом пажњом коју му је указао Хуршид постављајући га за београд-ског везира, поготово што је његов успон заиста био тежак: од мутеселимског положаја, оданошћу и деве-тогодишњом борбом, c највећом муком постао је ћеха-ја травничког везира. Сиромашан, без школе, али хра-бар, морао је стално да се носи са завидљивим, бога-тим и поносним босанским коленовићима и капетани-ма, који су га сматрали

фукарашом и подрепашем ве-зирским. Мукотрпно херцеговачко господство није могло да импонује Видајићима, Хаси од Градачца, Ту-зла-капетану, Сточевићима, Ченгићима, Дедићима, Сијерчићима и аловитом Хасан-аги Крајишнику. Запо-ведати њима, уздићи се изнад њих, постати им ста[50] решина, иЗИскивало је бесомучно и лудо улетање у бо-јеве, задобијање рана на мегданима, да би се стекло њихово признање. Сад се алах неочекивано OAObpo-вољио и излио своју милост, a велики везир и падишах уздигли га изнад свих. Свет се око њега мења. Постао је моћан, a као везир највећег и граничног пашалука, имаће могућност да се поред славе и обогати. Тако, сад све постаје одједном лепо, добро и широко. По-моћници и потчињени већ му увелико ласкају. A о'кол-ни сераскери, који су раније у њему гледали фанатич-ног и примитивног Бошњака, мењају своје понашање. Указују му почаст и повлађују у договорима кад је рат-но веће. Али војнички успех и војничко напредовање намет-нули су материјалне издатке, a Сулејман-паша нема ни гроша готовине. Морао је да уреди везирски конак, да надокнади трошкове великог везира у Београду и под-несе још и трошкове свога повратка у Цариград. Уза све то, морао је да дадне Хуршидпаши скупоцен по-клон да би сачувао његову наклоност. Плен је био мршав, прихода још нема, a од раје се за извесно време није ништа могло тражити нити очекивати. Остала му је једина могућност да тражи зајам од трговаца Грка и Јевреја. To je значило понизити се и омогућити им уносне концесије и повластире у трговини. Серчесми-на порука да му се предао Милош Обреновић обрадо-вала га је и наговештавала брзо смирење раје, што је значило брзо поправљање и њеног материјалног ста-ња. Милошева предаја имала је за Сулејман-пашу и ве-лики политички значај. Познавао је Милоша као до-брог јунака и вештог војсковођу. Био је обавештен да Милош заузима видно место међу Младеновим и Ка-рађорђевим противницима. A TO је значило да Милош има утицаја у народу, и да ће моћи да му послужи као оружје у борби против избеглих устаничких стареши-на у Аустрији. Y исто време, тиме му се пружила при-лика да најљућег свог противника у деветогодишњим борбама види скрушеног, покорног, и да му се уз то душмански освети. He, он никако није могао да забо-рави борбу на Златибору кад је рањен морао да бежи испред Милоша до Вишеграда и потом моли за при-мирје. Нека је слава узвишеном Алаху и његовој мило-сти, који ме уздигао да видим пред собом понижена ђаура! Та мисао га разведри и он лупну дланом o длан. [51] s1 Серчесма се заустави покрај велике касарне у утвр-ђењу. Окрену се затим према Милошу: - Сјаши, побратиме! Милош сјаха, a један делија прихвати му коња. Тога часа стиже са својом коњицом Ибрахим-паша и опко-ли Серчесму и Милоша. Бошњаци халакнуше и нава-лише да преотму заробљеника. Настаде гужва. Ана-долци повадише кубуре и ханџаре. - Одбиј, одбиј, мрцино бошњачка! - викале су Сер-чесмине делије и пљоштимице ханџарима ударале Иб-рахим-пашине коњанике. - Нисте ви Турци него Туркуше! - довикивали су Босанци, гушајући će c делијама.

- Хајде ти са мном у касарну - рече Серчесма Ми-лошу. Увео га је у одају раскошно застрту ћилимима. Y камину је горела ватра, a свуда унаоколо биле су на-мештене ћелије. По зидовима је висило разнолико оружје. - Теби се, побратиме - умиривао је Серчесма Ми-лоша - ништа не може рђаво десити. Није ми до награ-де, али за инат не дам овоме босанском балији да се кити мојим успехом. Ти седи и одмарај се. Ја ћу се од-мах вратити. Хоћу да поставим страже. Наредићу да нам спреме хамам и добру вечеру. Сутра ћемо заједно пред Сулејман-пашу. Граја се напољу стишавала. XIV Сулејман-паша је био заслепљен великом пажњом коју му је указао Хуршид постављајући га за београд-ског везира, поготово што је његов успон заиста био тежак: од мутеселимског положаја, оданошћу и деве-тогодишњом борбом, c највећом муком постао је ћеха-ја травничког везира. Сиромашан, без школе, али хра-бар, морао је стално да се носи са завидљивим, бога-тим и поносним босанским коленовићима и капетани-ма, који су га сматрали фукарашом и подрепашем ве-зирским. Мукотрпно херцеговачко господство није могло да импонује Видајићима, Хаси од Градачца, Ту-зла-капетану, Сточевићима, Ченгићима, Дедићима, Сијерчићима и аловитом Хасан-аги Крајишнику. Запо-ведати њима, уздићи се изнад њих, постати им ста[50] решина, изискивало је бесомучно и лудо улетање у бо-јеве, задобијање рана на мегданима, да би се стекло њихово признање. Сад се алах неочекивано одооро-вољио и излио своју милост, a велики везир и падишах уздигли га изнад свих. Свет се око њега мења. Постао је моћан, a као везир највећег и граничног пашалука, имаће могућност да се поред славе и обогати. Тако, сад све постаје одједном лепо, добро и широко. По-моћници и потчињени већ му увелико ласкају. A окол-ни сераскери, који су раније у њему гледали фанатич-ног и примитивног Бошњака, мењају своје понашање. Указују му почаст и повлађују у договорима кад је рат-но веће. Али војнички успех и војничко напредовање намет-нули су материјалне издатке, a Сулејман-паша нема ни гроша готовине. Морао је да уреди везирски конак, да надокнади трошкове великог везира у Београду и под-несе још и трошкове свога повратка у Цариград. Уза све то, морао је да дадне Хуршидпаши скупоцен по-клон да би сачувао његову наклоност. Плен је био мршав, прихода још нема, a од раје се за извесно време није ништа могло тражити нити очекивати. Остала му је једина могућност да тражи зајам од трговаца Грка и Јевреја. To je значило понизити се и омогућити им уносне концесије и повластиие у трговини. Серчесми-на порука да му се предао Милош Обреновић обрадо-вала га је и наговештавала брзо смирење раје, што је значило брзо поправљање и њеног материјалног ста-ња. Милошева предаја имала је за Сулејман-пашу и ве-лики политички значај. Познавао је Милоша као до-брог јунака и вештог војсковођу. Био је обавештен да Милош заузима видно место међу Младеновим и Ка-рађорђевим противницима. A TO је значило да Милош има утицаја у народу, и да ће моћи да му послужи као оружје у борби против избеглих устаничких стареши-на у Аустрији. У исто време, тиме му се пружила при-лика да најљућег свог противника у деветогодишњим борбама види скрушеног, покорног, и да му се уз то душмански освети. He, он никако није могао да забо-рави борбу на

Златибору кад је рањен морао да бежи испред Милоша до Вишеграда и потом моли за при-мирје. Нека је слава узвишеном Алаху и његовој мило-сти, који ме уздигао да видим пред собом понижена ћаура! Та мисао га разведри и он лупну дланом o длан. [51] Ha вратима се појави момак. - Зовни ми Ибрахим-пашу! Сачекао је ћехају окренут лицем према прозору. Није се ни помакао, нити ма чиме хтео да му даде до знања да је присутан. Намерно га је пустио да мало по-чека. Тиме је, у ствари, хтео да покаже како су се ра-нији односи изменили. Онда се нагло окрену и сачека да се Ибрахим-паша дубоко поклони. - Ти си, Ибрахиме, вешт човек и знаш како се при-премају свечаности. Хоћу од Милошеве предаје да на-правим дернек. Да изгледа све на висини, господски и како доликује везиру. Позваћеш мога поочима Али-пашу, травничког везира, Бахрем-пашу и Реџеп-агу. Такође и бега од Сереза, затим све великаше, a наро чито умоли великог везира Хуршид-пашу да дође. Нека то буде као гошћење уз кафу и наргиле. И онда удеси, како умеш, да Серчесма доведе Милоша. Знаш, хтео бих да ове Цариградлије и околне паше виде и осете како Бошњаци умеју да се бију кад треба, али и да воде политику. To ти, Ибрахим-пашо, знаш боље од мене. - He брини, честити везиру, удесићу све како ваља. Hero, ако смем, замолио бих те нешто. - Rexaja си ми, само реци. Све ћу учинити за тебе. - Хтео бих пред високим гостима да што више оре-зилиш Серчесму, јер није хтео синоћ да ми преда Ми-лоша. Свечана везирска одаја пунила се изабраним гости-ма. Све је намештено богато и раскошно. Дуж целог дивана су трпезе, претрпане воћем, слаткишима и на-пицима. На полукружном шиљтету седели су паше и коленовићи, a пред сваким је клокотала наргила и ста-јао тукум c кафом. Два места у средини била су оста-вљена за Хуршид-пашу и Сулејмана као домаћина. Десно је седео Али-паша, травнички везир, a уз њега босански коленовићи. Лево - Бахрем-паша, бег од Се-реза, Реџеп-ага и ајани Румелије и Тракије. Кад је ушао Сулејман-паша, присутни гости су га погледали c уважењем. По обичају, сви се по реду и старешинству о-братише Сулејман-паши, поздравише га и упиташе за здравље. Сулејман је поносно уздигао главу, прешао погле-дом све присутне, a затим погледао стоји ли пред сва-ким наргила и оно што жели за јело и освежење. [52] -•" - Велики и мудри везир Хуршид-паша не осећа се добро и не може доћи, па се ви, Турци, раскомотите и послужите. Од срца је част и колико се може. - Везир си, a везиру Алах и падишах пружају све што зажели - нашали се Али-паша, травнички везир, који је тиме пецкао Реџеп-агу адакалског. - Дина ми, тако је - додаде Бахрем-паша. - Ми се у-тркивасмо и крв проливасмо таман колико и Сулеј-ман-паша, али њему част и маст, a ми се празних шака враћамо! - Пророк каже: »Алахова милост не излива се на све вернике одједанпут, него и у томе постоји некакав ред«. Овога пута Сулејман-паша је постао миљеник Пророка и падишаха. Доћи ће ред и на тебе, Реџепе -заједљиво убаци

бег од Сереза. - За ову част и положај, Турци, имам највише да за-хвалим своме поочиму Али-паши и великој наклоно-сти Хуршид-паше. Зато нека никоме није криво због овог места које сам сабљом и десницом заслужио. Ала-ха ми, заслужио сам га, јер сам девет пуних година ра-товао c рајом, a из бојева пет рана носим. YTO се на вратима појави Ибрахим ћехаја. Наклони се и погледа везира. - Шта има ново, Ибрахим-пашо? - упита Сулејман--паша. - Светли везиру, Серчесма је довео војводу Ми-лоша Обреновића. Навалио да га уведе и преда. - Ако ови светли образи то дозволе, немам ништа против. - Нека уведе тога ђаура да га видимо - рече Али--паша. - V веди га, уведи! - заграјаше паше и великодостој-ници са свих страна. Ибрахим се поклони, отвори вра-та и довикну: - Халил-аго, уведи ђаурина! Кроз широка врата скоро упоредо уђоше Халил-ага Серчесма и Милош. Серчесма поздрави присутне дубоким наклоном. За то време Милош је стајао уздиг-нуте главе и брзим погледом обухватио присутне тур-ске великодостојнике. Један тренутак сусрео се са очима Сулејман-паше. Учинило му се да га оне проба-дају и говоре: Дошао си! Сад је на тебе ред да молиш и да се понизиш. Ја сам сада овде победник и госпо-дар. A Сулејман-паши се учинило да му Милошеве очи одговарају: Покоравам се, али једног дана опет ћеш ме [53] видети. Буди човек и јунак као што сам ја онога дана био на Ресници. Ова нема борба погледима једва да је трајала који .тренутак. Милош се нагло одлучи, иступи напред, стаде насред дворане и дубоко се поклони: - Честити везиру, и ви, светли образи, дошао сам да пред вама у име Србије положим своје досад неокаља-но оружје. Да примим царску милост и изјавим у на-родно и своје име вечну захвалност и покорност. Цар-ска је милост као и божје сунце. На њу има право сва-ко, поготову заблудела и заведена раја. Ако је ко крив, онда смо то ми - њене старешине. Ти, бритка сабљо и јуначка руко, Сулејман-пашо, то најбоље знаш. Нај-више муке си имао c нама. Ако нема милости, и ако треба коме скидати главу, ја сам ту и скидај је! - викну Милош, паде на колена и пови главу на прса да сачека одговор. Сулејман-пашино грубо и тврдо лице озари се ра-дошћу. Очи му засветлеше. Милошу је враћао дуг са Реснице и Шапца кад је он овако клечао пред Кара-ђорђем и молио за милост. Турске паше и коленовићи из целога царства, a нарочито ајани из Босне, чули су како га је похвалио Милош. Сулејману је срце бесно ударало у грудима. За овако нешто вредело је борити се и мучити. - Падишах, Милошу, наше светло сунце, ја, његов верни и одани слуга, и наш мудри велики везир Ху-ршид-паша, сви часни образи што их пред собом ви-диш, примамо твоју предају, a раји, теби и свима који су грешили опраштамо све досадашње. Обавештен сам o твоме труду и заузимању да се раја што пре уми-ри и врати у редован живот. Знам и то да те је Серчес-ма поставио за оборкнеза рудничке нахије. Његову од-луку ја овде потврђујем. A од свег понуђеног оружја, даћеш ми само ханџар да га имам за успомену. Остало задржи - као што то кнезу и царском хизмећару доли-кује. - О, оче наш, тек сад видим колико смо грешили! Али пошто си ти царски

заступник и глава Србије, мо-лим те у име своје и народно да нам будеш не само ста-решина него и отац и заштитник. Усини мене и овај на-род, који ће твоје јунаштво и твоју славу још више уз-дићи до неба. - Хвала, море. Ибрахим-пашо, нареди нека момак огрне Милоша ћурком и нека му да у срму оковане пиштоље. A ти, пошто ме поочими, седи да попушиш [54] I чибук AyiSfca и посрчеш кафу. Дина ми, посинче, ни-кад се оволико великих и славних турских паша и ко-леновића није у овој дворани сакупило колико данас. Нека ти то буде велика част, a paja ће знати да уживаш нашу милост и заштиту - рече Сулејман-паша. - Нека је хвала часним и светлим образима паша и ајана, a највише теби, поочиме. Рекавши то, Милош поче на коленима пузити до ве-зирова шиљтета, a онда пољуби испружену Сулејман-пашину руку. Да ли је везир осетио Милошево претва-рање, или је хтео да заробљеника понизи, тек он се изненада уздиже на шиљтету и рече: - Погледајте, Турци, овог мог посинка, мршавог кнеза, како је сада миран и покоран. A ja сам пред њим десетину пута морао да бежим и врат ломим. Најпосле ми преби десну руку. Погледај, Милошу, ти си ово мене на Ресници ујео и осакатио. - Yjeo, поочиме, али ћу и позлатити - одговори Ми-лош, дајући тако везиру до знања да је упућен у његов тежак материјални положај. Сулејман-паша га схвати, лице му се разведри и он викну: - Хала, море, хала, све ће, Милошу, добро бити! XV Задовољан развојем ситуације у Србији, Хуршид--паша је наредио Сулејман-паши да сазове скупштину новопостављених кнезова, оборкнезова и првака који су се предали, a међу којима су били Милош и Станоје Главаш. На томе скупу велики везир саопшти пред-ставницима раје да се у Србију враћа стање какво је било пре устанка. Делови других пашалука, који су у току устаничке управе припадали Србији, поново су враћени под управу везира дотичних пашалука. Везир је издао бурунтије новим кнезовима. Поставио је Ста-ноја Главаша за чувара Цариградског друма, чија је дужност да осигурава саобраћај и сузбија хајдучију. Из много разлога није цепидлачио у прикупљању оружја, али је по паланкама оставио војничке посаде. На скупу је објављено да су скеле слободне, трговина дозвољена и да се свако може прихватити свога рани-јег посла, a да га у томе нико не сме ометати нити било чиме узнемиравати. [55] Од кметовске скупштине прешао је постројеној вој-сци. Извршио је смотру, захвалио војницима и ста-решинама за учињене услуге царству. Позвао је паше и наредио им да се сваки са својом војском врати у од-ређено му седиште. Напослетку је рекао Сулејман-паши: - Ти преузимаш велику и одговорну дужност. Ср-бија је погранични пашалук, a изложена је утицају хришћанских држава. Y њој живи бунтован и поносан народ, који није исто што и твоја раја у Босни. Зато буди врло мудар и насиље сведи на најмању меру. По свој прилици, сви ови нови кнезови су мудри људи, сити и славе и пораза, па ако будеш умео c њима лепо - све ће да

ти пође за руком. Јеси ли ме разумео? Јеси! YTOAHKO боље и за тебе и за све нас. Ја сутра крећем c војском и харемом за Цариград. Спреми што ми тре-ба за пут. Одатле је отишао право у хамам, a затим у одају и позвао Гркињу да c њом проведе последњу ноћ у Бео-граду. XVI Добро срачунате мере размештања устаничких старешина биле су знак да влада у Бечу наслућује да се Руси неће задовољити садашњим стањем у Србији, и да ће првом приликом тражити испуњење Букуреш-ког уговора o миру. Ма како се ствари у томе правцу у будућности буду развијале, Метерних је сматрао да се треба осигурати и рекао је своме цару: - Ми се морамо по сваку цену осигурати од нове ре-волуционарне авантуре у Србији. Вође устаничке др-жаћемо изоловане док год можемо. Али ако и дођемо у ситуацију да их пустимо на слободу, настојаћемо да их Руси преузму. To сам преко нашег посланика ста-вио на знање Порти. - Срби су хришћани, и нама су увек били верни и одани - рече цар. - Све ове мере предострожности само су у интере-су отаџбине и вашег престола. A што се тиче оних дру-гих српских избеглица, наредио сам да им се пружи свака помоћ. Такође сам издао тајну заповест да их се што више врбује за добровољачки корпус, јер су веш-ти ратници и њима се можемо одлично послужити у сузбијању револуционарних врења на северу. - He бих желео да ме тиме доведете у неугодан по-ложај према цару Александру. Ви, уосталом, и сами знате колико се он интересује за судбину народа у Ср-бији. - Свакако, величанство. Али ja c Русима имам по-годбу да уколико дође до распарчавања Турског Цар-ства и његових поседа на Балкану, у нашу интересну сферу уђу Босна, Србија, Албанија и све земље до Со-луна. Па ипак, да будемо што искренији: више волим да у суседству имам немоћну Турску него премоћну Русију. XVII По одласку великог везира, Сулејман-паша је задр-жао кнежевску скупштину још неколико дана. Посту-пао је врло благо и љубазно, али је хтео да се унапред осигура од изненађења и евентуалне нове побуне. Прва његова наредба захтевала је да се по сваку цену од народа покупи оружје. Разрезао је и харач по нахи-јама. Одредио је суму новца за издржавање војничке посаде, свога двора и оправку градова. Био је то велик терет за опустелу Србију, и вешто смишљен план да се изнурени народ потпуно уништи. Заузврат, везир је обећао законитост, сузбијање насиља и пљачке. Смат-рајући да је лако и добро завршио посао c кнезовима, отпустио их је кући a Милоша задржао, јер се одлучио да га искористи како би помоћу њега повратио избег-лице из Аустрије; везиру је било важно да се што већи број одбеглих Срба врати из Аустрије на своја огњиш-та. За то je имао два разлога: један чисто политички, a други економски. Ако се избеглице врате у Србију, онда устаничке старешине неће имати људе преко ко-јих би могли да развију свој илегални рад. C друге стра-не, што је више руку које раде у Србији, више ће бити харача. Ys TO, Милош је преко својих веза и познаника могао да му у Земуну и Панчеву набави довољне коли-чине жита за војску и Турке. - Ти ћеш то, посинче, једини умети да свршиш. Милош je c муком успео да прикрије нелагодност што мора да остане међу Турцима у Београду, али је покушао да нађе

изговор како би чим пре пошао кући. - Урадићу све што могу, поочиме! Само, и моја је породица остала без игде ичега, па ћу морати што пре да joj прискочим у помоћ. A после ћу опет доћи и ра[56] [57] дити све што ми наредиш. - Добро, добро, Милошу. Сврши ми ово сада. Кад се вратиш, пустићу те да средиш своје послове. Оштро Милошево око назрело је одмах сву беду и слабу снабдевеност турске војске, a исто тако и сиро-маштво спахија које су се враћале на своју заостав-штину у Београду. Одела су изношена, коњи праве pare, a највише их је живело на божју вересију и поза-јмицу. Од кметова, то су одмах увидели, није се могло ништа добити, па се битисало једино још од хвале, причања, турковања и наде да ће се поново вратити оно време кад је Турчин седео, a paja ринтала и ства-рала својим господарима удобан живот и обилату тр-пезу. Уочивши то, Милош је настојао да успостави што више пријатељских веза са истакнутим Турцима, дајући им зајмове и нудећи помоћ у храни и огреву. Нарочито су бедни били похлепни и грамзиви Турци који су навалили из Босне и Херцеговине. Протерани у вре-ме устанка, сада нису могли да забораве своје патње и унижења, па су зато потајно желели да се свете и што пре наново обогате. Осетио је он добро да је сва та Сулејман-пашина обазривост у ствари само тактика. Јер је овај рачунао да ће привидна благост привући Србе на њихова ог-њишта и повратити избеглице из Аустрије. Непове-рљив и злопамтило, Сулејман-паша је тачно прорачу-нао да ништа од оружја није предато. Борбеност и упорност које су Срби у деветогодишњем устанку показали, нису обећавали ништа добро уколико се при-бегне насиљу. Милош га је прозрео до дна душе, na je настављао започету игру љубазности, покорности и послушности, смишљајући већ сад свој нови план бор-бе за коју је знао да неминовно долази. Везирово наре-ђење да пређе у Земун и Панчево како би наговорио избеглице на повратак, намеравао је да искористи је-дино за себе. V ствари, одлучио је да створи поуздан канал за везу c Русима и да међу истакнутим избеглим старешинама придобије све оне који су били и постали противници Карађорђа и Младена. A било му је по-требно да се обавештава и o раду Бечког конгреса и o намерама хришћанских владара\ Уосталом, био је на-чисто c тим да му предстоји тешка, упорна и прикри-вена борба на два фронта: у земљи са Сулејман--пашом, a ван ње са избеглим старешинама, јер је наме-равао да себе што пре истакне у очима народа и иност[58] ранства као јединог вођу и представника народа у Ср-бији. За тај добро .емишљен план морао је имати новац, a једини начин да га стекне била је - трговина. • Милош је становао у новом хану Ацике Цинцарина. Код њега је одседао и раније кад би долазио у Београд по војводским пословима. Ацика је тајно био Миланов, a доцније и његов повереник. Kao сви Грци, Цинцари, Јевреји и Срби београдски трговци, Ацика је потајно сарађивао са Карађорђевом опозицијом, a вероватно је био уз то и руски и аустријски агент. Свима накло-њен, никоме веран, Ацика је у слободњој Србији наслу-% ћивао велике могућности за лично

богаћење и трго-вачке послове. Милош је био убеђен да је Ацика задр-жао раније везе преко Саве али, у исто време, и да је постао поверљив Сулејманпашин човек. Међутим, пословни, окретни и промућурни Ацика одмах је осетио да је Милош новом везиру потребан, и да ће од њега, уколико му се поново буде приближио и успео да га убеди у своје пријатељство и оданост, имати више користи него од везира. Зато је Ацика у своме хану посебно удесио собе за Милоша и Димит-рија. Окружио их је пажњом и наметљиво дошаптавао час једном, час другом новости из прека и Београда. A како су одвајкада ханови стециште разноврсног света, пословних људи, турских првака и официра, беспосле-них спахија, босанских луфташа и странаца, то је Аци-ка увек био o свему најбоље обавештен човек у Бео-граду. Како је Милош по налогу Сулејман-паше морао неколико пута да иде у Земун и Панчево, a јел,ном чак и до Карловаца и Варварина, то му је Ацика одмах по-нудио своје везе и трговачке препоруке. Тако је Ми-лош, чим се нашао у Земуну, могао да буде сигуран како неће упасти у клопку везирових агената. Већ у првим разговорима c немачким чиновницима и избеглицама осетио се као човек пробуђен из буни-ла, који само за тренутак не схвата шта се то c њим и око њега догађа, али пошто се прибрао и око себе па-жљивије погледао, брже и јасније је запажао догађаје него они којима су стално пред очима. Његов прони-цлзив дух се прибрао и разумео да се много штошта за ово кратко време изменило у свету. Европа је после тешког рата и победе над Наполеоном улазила у нов живот и тражила могућност за смирење и завођење [59] реда. To je отварало нове видике, указивало на нове видове борбе. O рату и буни није се могло ни мислити. Људи су већ били пресити крви, пустошења и међу-собног убијања. Победиоци су се осећали несигурни исто толико колико и побеђени. Започињала је дипло-матска игра надмудривања, подваљивања и ривалства. Какав ће свет да се роди из свега тога - још нико по-уздано није знао. Y тој игри, покорена и скоро уништена Србија мог-ла је да постане једино предмет уцена и нагађања из-међу Аустрије и Русије. Милош се сада осећао као тр-говац угинулог вола, трговац коме је остајала само мо-гућност да će c неким погађа око коже. Поузданом ве-зом успео је да уговори тајни састанак c Мелентијем Никшићем, игуманом манастира Фенека, који је око себе окупио највећи број истакнутих првака од оних за које аустријске власти нису сматрале за потребно да их интернирају. Принуђен да међу избеглицама нађе упориште и створи обавештајни центар из којег би се могао снаб-девати вестима o раду Бечке конференције, и преко којег би могао упућивати народне молбе за олакшање прилика у Србији, Милош је прихватио Мелентија иако му није веровао. - Чиниш волико, свети оче, народ у Србији овога часа упро је очи у тебе да га помогнеш и спасеш од пропасти. Ја сам неук човек. Умећу да слушам и да се борим ако дође време, али моја је памет кратка и >не-достижна за високу политику. Раније вођство издало је народ. Сад остајеш ти као једина нада. Говорећи то, Милош је оштро посматрао архи-мандрита мислећи у себи: знам где ти је жица, и мора-ћеш да ми се откријеш и повериш ... - Moj Милошу, ти не знаш како је мени тешко гле-дати ваше муке и патње. Ипак ме не издаје нада да ћемо ускоро моћи нешто да урадимо за

Србију. Било би најбоље да саставиш молбу и у њој изнесеш све тур-ске злочине и насиља. Нека је тајно потпишу кнезови и виђени људи, a ja ћу je преко митрополита доставити у Беч. - Бог те поживео! Народ и Србија знаће да ти се одуже - узвратио је Милош правећи се простосрда-чан. - Hero, још би било боље ово: у име своје и у име на-рода напиши ти једну представку руском цару. Y њој [60] изнеси шта су радили Карађорђе и устаничко вођство последњих година, и како су у најтежим часовима на-пустили народ. Наброј и турске злочине, позови се на Букурешки уговор и тражи заштиту. За рад у будућности искључи из свега вожда и Младена. - Свети оче, вожд је заслужан. A реци ми ко неће и ко није у свом животу погрешио? -Безазлен си, Милошу! Зар Карађорђе и Младен нису отровали твога брата Милана? - He могу да грешим душу, али заиста се причало. - Никад се ништа џабе не прича. Hero, ми треба још сада да рашчистимо питања будућег вођства. - Добро, свети оче. Паметан си, знаш божји закон. Нећеш ме на грех навести. Урадићу како си ми рекао, али мораш и сам признати да је нама веома потребно да знамо шта се међу вама и у Бечу догађа. Зато би било добро да ме извештаваш ко су све наши људи и шта да радимо. Сад му је остало да изведе други део посла: успос-тављање трговачких веза. Y ћемеру је имао пет стоти-на дуката. Замашна свота за почетак! Код куће је ос-тало педесет волова, a y шуми се жирило двеста веп-рова. Тиме је могао да започне добар и уносан посао: набавку жита и соли. Међутим, био му је потребан ис-кусан и вешт ортак на овој страни. Ацика га је упутио Јакову Јехудији. Знао га је из виђења. O њему се усред слома много причало међу Младеновим противници-ма. Сви су знали да ради за Младена. Срце га љуто за-боле што је морао баш њему да се обрати. Пио је већ трећу кафу чекајући Јакова. Овај се нај-зад појави на вратима кафане. Спазио је Милоша и право пошао његовом столу. Гегао се, једва носећи гломазно тело. Милош се намерно правио као да га не познаје, и тек кад је Јаков стао крај стола он подиже главу и оштро га премери погледом. - Војводо, мораћеш да ми опростиш - нисам био у радњи кад ми је момак донео Ацикино писмо. - Зар ти мене познајеш? - Како да не! Па са твојим покојним братом Мила-ном добро сам се познавао. Имали смо и заједничких послова. - Седи, морамо дуже да разговарамо. Y питању су велики послови и добра зарада. Јаков седе, a Милош позва кафеџију: - Донеси нам по кафу, вино и чаше. Ово је, чиниш [61] волико, Јакове, почетак за све што треба да дође. Мени треба жита и соли. To je најпрече. O осталој роби ћемо тек доцније говорити. Ти знаш да је народ у не-вољи. O глави и хлебу се ради, јер смо поново у ропст-ву и Турци траже харач. Долази немила зима. Оно, док је добро било народу - сви су му лепоречили. A кад му је најгоре, мени га на плећа свалише.

- Знам све. Кад пушка пукне у Београду - чује се у Земуну. Али и самом ти је свакако познато да трговац не сме имати милости ни душе. Па ипак, не бежим да ти у невољи помогнем. Жита и соли тражиш? Тога ти, брате, могу колико год хоћеш набавити. Имам и људе и лађе за ту прилику. Само бих те питао да ли плаћаш у готову. - За прву испоруку ћемо овако: ти мени робу, ја теби nape y шаке. Ока ће коштати? - Десет пара кукуруз, a петнаест пшеница. - Где ти је душа, Јакове? Значи, тражиш зараду пет пара по оки! Тако нећу и не могу! Ако пристајеш, ку-поваћеш за мене со и храну. Што набавиш, поднеси та-чан рачун, a од зараде добијаћеш четврту пару. Треба ми на стотине хиљада ока жита и соли. Најзад се договорише да се кроз три дана нађу у Ацикином хану, a затим се растадоше обојица задо-вољни. Још Јаков није био ни изишао, a Милош се изнена-да сети свога сеиза Милисава. Taj će негде укотвио и пуни ћемер! Морао бих да га што пре пронађем. Такав момак биће ми у Београду десна рука - помисли Ми-Аош у себи. Позвао је кафеџију, платио и брзо изашао на улицу. Преостало му је још неколико сати до полас-ка лађе за Београд. Мутан је дан са налетима кошаве и суснежице. Обишао је готово пола града, a од Мили-сава нигде ни трага ни гласа. Већ се био помирио са мишљу да одустане од тражења, кад пред њега стаде висок снажан лађар: - Здраво био, руднички војводо! Милош се загледа у делију и препознаде Мату тоб-џију. - Гле, то си ти, Мато! Остао си, значи, жив? - Остао, војводо. Пијандуре и смрт заобилази. A не може се рећи да је нисам изазивао, курву матору, али она ни да ме погледа! И шта ми остаде него да се упос-лим на лађи. Сад уместо ђулади теглим џакове Јакова Јехудије. Hero, војводо, грло ми се осушило a y џепу ни [62] мишјег брабоњка. Гуцнуо бих коју чашицу. - Добићеш за ракију, али је потребно да ми нађеш једног познаника. - Ако је неко од наших наћи ћу га. - Ти се сећаш мог сеиза Милисава? - Њега зар да се не сећам, војводо? Ено га тамо у оној магази. Снашао се човек. Набија џепове парама. Али да знаш, његов је грош тежи од Авале. - Хајдемо до њега. Мала стешњена радњица за откуп старежи. Свуд унаоколо висиле су половне доламе, јелеци, либаде, a no полицама бакарно суђе. Милисав је седео поред распаљене мангале и препирао će c неким одрпанцем. Није обраћао пажњу на придошлице, a охрабрен при-сутним људима повисио је глас и набусито викнуо: - Донеси новац па онда слободно носи своју дола-му. Ни пару ти више нећу дати! - Милисаве, курвин копилане, погледај кога сам ти довео! Милисав диже очи, лице му порумене, a OKO усана заигра радостан осмех. - Војводо! Заиста се теби нисам надао. Хајде, седи! Ти, Мато, иди те нам донеси ракије и нешто за мезе. Ево ти форинта. A теби - обрати се оном одрпанцу -ево десет гроша да ми се што пре губиш c очију.

Чим су Мато и одрпанац изишли, Милош рече Ми-лисаву: - Ја сам овде само још неколико сати. Враћам се у Београд. Хтео сам да те видим и да ти кажем: уколико желиш да се вратиш и отвориш своју радионицу, ја ћу моћи да ти будем на руци. Потребан ми је поуздан и окретан човек. Послови у Београду иду добро. - Војводо, ако је сигурно за главу, радо ћу се врати-ти. Није мени тешко ово мало старежи да пренесем. Уз то, овде се слабо на крпежи и зарађује, a и додијало ми је бочити се са избеглидама. Нико неће да се прихвати посла. Сви траже зајам, a ja нисам Дунав - кад захва-тиш да се не познаје. - Знаш ли где је Ацикин хан? - Знам, војводо. - Потражи ме тамо. Ја ћу се постарати да се за тебе нађе добра радионица. Везир и његова пратња нагрну-ће да шију одела. Набави што више чохе, свиле и гај-тана. - Хоћу, војводо. Hero, једно нећу од тебе да кријем: [63] мене су Немци заврбовали и хтели да пребаце у Бео град као свога човека. Хтео или не, морао сам да при-станем на њихов предлог. - Чиниш волико, Милисаве, за сада то је баш и до бро јер ћеш ми тиме јако користити. XVIII Сулејман-паша је седео на шиљтету ослоњен леђи-ма o брдо јастука и, пушећи наргилу, нестрпљиво оче-кивао Милоша. Досадашњи живот протекао му је без уживања и угодности. Тегобе, ратови и стална оскуди-ца још више су појачали његову суровост. Али више од свега мучила га је мисао како да се што пре обогати и да што боље проживи преостали део живота. Y так-вим мислима и расположењу прекиде га момак који најави Милоша. - Уведи га! Увек кад би улазио у Сулејман-пашину оџаклију, Милош се осећао нелагодно и настојао да изгледа што скромније и понизније. - Отур, отур, посинче! Деде, реци, јеси ли свршио посао? Милош клече на колена пред везирово шиљте. Прихвати од момка чибук и кафу. Сркну гутљај и одби два дима чекајући да се момак удаљи. - Чиниш волико, светли везиру и поочиме, у погле-ду избеглица надам се да ће се вратити сви они који мисле да поштено прихвате царску милост и да на миру раде свој посао. Да их не ометају аустријске влас-ти, нико тамо од наших не би ни остао. Осетио сам да Немци нису ни турски ни српски пријатељи. По избег-личким логорима протурају лажне вести како овамо твоји људи све поклаше и у ропство одведоше. To им је потребно, јер настоје да од пребеглица створе нека-кав корпус добровољаца. За кога га спремају - нисам никако могао дознати. Само, ја сам им у томе погледу побркао многе рачуне. Чак и они који су се били при-јавили, одустали су и спремају се на повратак. - Тако, тако, посинче! Осетио сам одмах да ћеш ми бити десна рука. Hero, реци ми јеси ли могао доћи у до-дир c којим од старешина? Шта они мисле? - Нисам, јер су Немци оне најглавније интернирали. Оно, додуше, проносе се гласови како ће морати да их пусте на захтев Руса. Шта c њима намеравдју, тешко је знати. Једно што знам, то је да су се закрвили између себе, a избеглицама ниједан не сме да изиђе пред очи. Поубијали би их да им нешто падну руку. Руски агенти такође

протурају гласове како ће од Порте тражити да се испуне услови Букурешког мира и казне кривци за тобожња недела почињена над рајом. Што се мене тиче, ја сам им одмах поручио: оставите ви народ у Ср-бији на миру. Султан је излио на нас милост, a Сулеј-ман-паша је правичан. Лаж је да су вршена насиља. Живимо боље него у доба Мустафа-паше кога смо зва-ли мајком. Милош је ово рекао да би видео како ће његове речи деловати на везира. - Добро си им одбрусио, Милошу. Султановом ми-лошћу и вашом покорношћу све је добро решено. A они који мисле да потржу Букурешки уговор треба да знају да по учињеном послу нема договора. - Па и ја тако мислим, светли везиру. Зато напре-жем своју слабу снагу и трому памет да урадим што могу, како би се народ смирио и прионуо на посао. Дао цару царево, везиру везирово и спахијама спахиј-ско. Добро би било, мислим, да народ напише молбу царевима у Беч; у њој ће захтевати да нас оставе на миру, јер ми од нашег цара и тебе, свога браниоца и хранитеља, боље управе не тражимо. - Аферим, аферим, посинче! Напиши такву молбу и донеси да је видим. - Неук сам ја за то. A немам ни ћату који би то умео срочити. Боље је да то твој човек састави, a мој ће Ди-митрије преписати. Само не знам ко да потпише ту молбу? - Потписаћеш је ти у име кнеза и народа Србије. Метнућеш мурћин. A кад други пут пођеш у Земун, нађи некога и пошаљи је у Беч. — Немој, поочиме, да после због тога мене лупи нека невоља по глави. To се мора разгласити, a београдски Турци ионако ме попреко гледају. - 'Ајде, без бриге! - Хтео сам још једну ствар да свршим. Народ је без соли и хлеба. Ја сам нешто жита и соли узео на вере-сију. Уступићу од тога и за твоју војску. Везирске очи далеко виде, али руке свуда не могу да стигну. Молио бих те да ми због тога издаш тескеру како ме на овом послу нико не би ометао, јер ако је народ сит - биће по-слушан и одан. [64] 5/6 [65] XIX Из везирова конака Милош се журно вратио у Аци-кин хан. Још није ни отпасао силав, кад у собу уђе ханџија, запали свећу и рече: — Хоћеш ли доле на вечеру, или да ти је овамо по шаљем? Набавио сам за тебе ритопечко вино, a при-премио сам ти ћевап и гибаницу. - Вино и вечеру пошаљи ми овамо. Желео бих да мало поразговарам са оним твојим MOMKOM. Чини ми се да га познајем. - Са њим! To ти је чудак! Ја сам му иначе велики дужник. Спасао ми је главу. Знаш, свашта се дешавало првих дана по уласку турске војске у Београд. Једне ноћи лила је киша, a још није било фењера по улицама. Y хан нико није свраћао. Одједном упаде неки одрпан и изгладнео јаничар. Оте ми из чекмеџета дневни па-зар и замахну ханџаром да ме посече. Марко, тако се зове момак c којим хоћеш да разговараш, куњао је иза врата. Изненада скочи, ухвати за гушу Турчина и уда-ви га. Потом га је кроз двориште извукао и бацио у Саву. - Зашто ми o томе говориш? - Зато што смо стари познаници и пријатељи. Знам да ме нећеш издати. A уз то, хоћу да разбијем и твоје неповерење. Moj момак тврди да те добро

познаје. Каже да си му био старешина на Равњу. - Да ли би ти могао без тога момка? - упита Милош. - Како да ти кажем ... И бих и не бих, кнеже. Мар-ко је веран али и необуздан човек, може направити нов џумбус и - оде ми глава c рамена. - Узећу га и тебе курталисати беде. Али тражим да ми учиниш малу услугу која те ништа неће коштати, a може да донесе и теби и мени велику корист. - Све што је у мојој моћи, знај да ћу учинити - ра-досно одговори Ацика. - Закуни се крвљу Христовом. — На живе ми ране излазила ако не урадим то што ми будеш заповедио. - И ако издаш? - уносећи му се претећи у очи рече Милош. - И ако издам! - задрхтавши одговори Ацика. [66] -Онда чуј! Од данас треба да прислушкујеш све што Турци међусобно говоре; и настој да дознаш шта o мени мисле. - Ту нема тешкоћа. Бојао сам се да ћеш шта друго захтевати. Везиров кувар је мој бивши момак. Ништа нам неће измаћи. - Ако ме задовољиш, добићеш од мене сваке годи-не по три акова ракије и пет овнова. Је ли доста? - Доста је, доста, кнеже! -Чиниш волико, дакле, склопили смо погодбу. Дођи после и донеси крст и Јеванђеље да се на њему закунеш. Али и поред тога, унапред ти кажем: ако из-даш, ни миша ти жива у дувару нећу оставити! Овај ду-кат ти дајем као част, и од ноћас си мој човек. Знам, моја је глава у твојим рукама, али и твоја породица и ти сам у рукама сте мојих људи. Сад можеш ићи. И таман кад је хтео да поново утоне у размишљање, отворише се врата и у собу уђе Марко Штитарац. Су-рово, изразито и неповерљиво лице устремило се на-мах у Милоша: - Јеси ли ме препознао? - јави се Штитарац. - Па тебе би, вала, пијан петао познао a некмоли ја! - оговори му у исти мах и срдито и обрадовано Ми-лош. - Зашто вичеш? Мислиш да ме брига што су те Тур-ци за кнеза поставили? - Чиниш волико, Марко, нисам те звао да се свађа-мо и адмудрујемо. Знам те и знаш ме. Много смо до-бра и зла заједно поделили. Ево, и ова нас невоља са-стави где нисмо ни желели ни у сну мислили. Знам да Турцима, као ни ја, добро не мислиш, a да нешто до-знају ко си - жива би те одрали. - Све ми је то познато, али живу курјаку још нико није измерио pen. Друго, ако си ти још онај Милош c којим сам војевао на Дрини и Равњу, како си онда мо-гао да се нађеш заједно c Турцима? Милош је одмах проникао шта се у Марку збива. - Лако је теби, Марко. Истина, имаш снагу, одваж-ност и баш много не држиш до те своје луде главе. Али, као да на једно заборављаш кад сам ја у питању: ви-Диш, моја глава је потребна не само мени већ и Србији и овом злосрећном народу. Е, због тога сам c Турцима, јер другог излаза није било и не знам га. Ова се зима мора некако предурати. Ако се ти c ропством не мириш, откуда бих онда ја могао? [67] - He разумем шта намераваш. - Шта намеравам? To још ни ја потанко не знам. Је-дино знам да се на

овом како је сада остати не може. Нама је потребно да одахнемо и прикупимо потребну снагу. Оно што неумитно иде отвориће нам свима очи и указати пут. Ако си одлучан на делу као на речима, поћи ћеш са мном. Потребни су ми сигурна рука и од-лучан човек. A TO што сам данас c Турцима, остаћу са њима и надлагивати се док могнем. A дуго нећемо моћи, јер од везира до субаше све је голо, гладно и жедно. Поред тога, и да их све у злато и свилу оденемо, ипак неће моћи да нам забораве оно што смо им нажао учинили. Разумеш ли сад? - Ако не разумем, оно бар мало наслућујем. A TO је довољно да пођем c тобом - одговори Марко. XX Сулејман-паша Скопљак седео је у своме конаку. Испред камина чучала је млада робиња Јела, девојчи-ца од петнаест година. Њу је везир купио од реџепових људи за тридесет дуката. Девојчица је потицала из не-ког влашког села са Хомоља. Y почетку је била плашљива, неприступачна; зверала је очима и дрхтала кад год би се нашла пред њим. Али што је време више одмицало, све се више привикавала на раскошно оде-ло, добро јело и Сулејман-пашина миловања. Почела је да се осмехује, a дивље зенице црних очију све су се више разгоревале. To једро, пуно и неуко девојче у силном и бахатом Турчину почело је да буди већ давно заборављене и прегореле жеље младости. Чим би се нашао у њеној близини, занео би се и заборављао на све, као да изван зидова његова конака више не посто-ји свет. Истина, у Херцеговини, притиснут стегом оби-чаја, никад не би смео ни помислити да се занесе л>убавном страшћу, али у овом великом граду, на грани-ци ђаурске царевине и далеко од завичаја, могао је да се заборави и да пусти себи све на вољу. Зар нису и други везири, његови претходници, радили то исто? И док је у полузаносу, омамљен мастиком, посмат-рао набрекле пупове Јелкиних дојки, настављао је да размишља. Власт је слатка. Заноси јаче од пића и жена. Уздиже га изнад осталих. Нико у граду не може да му се супротстави и противречи, Он је rope, a сви ос[68] тали испод њега гмижу као црви. Треба газити не-умољиво, јер су људи по природи склони да слушају и величају онога кога се боје. Ипак је осећао да му једно недостаје: сигурност која проистиче из привидног положаја да је све поста-вљено на своје место, јер у том царству, којем већ го-динама верно служи, ниједан везир није остао сигуран. Истина, док је Хуршид-паша велики везир, c те стране ми се неће ништа десити, јер бранећи себе брани и мене. Али постоји друга опасност: ту негде, у близини, притајена. Скрила се у пећине и шумске лугове, по-мешала се са зверима, чека и вреба да се изненада баци и све ми планове уништи. A та страшна опасност, то су чупаве и вашљиве рајине главе. Узалуд се та раја муцаво и преподобно кревељи да искаже оданост и помиреност. Ма колико били меки и слугански њени погледи, само су притајена претња и чекање. И хајде сад докучи шта се кува у тим главама?! И зато сва хва-ла мастики и робињици Јели, раскошним оџаклијама и везирском положају. Да није тога - смрт би била је-дини спас. Широк осмех заигра му око усана. Нема другога бога осим Алаха, ни силе која је јача у Србији од мене, закључи предајући се уживању до изнемог-лости. Напокон се сетио и Булме. Кад је данас отпустио Милоша одлучио је да провери његову оданост, иако је преко очекивања био њиме задовољан. Учинило му се да је Булма најпогоднија особа за такав задатак. За турску веру је потпуно изгубљена, али преко ње би се могло сазнати шта Милош у себи

скрива. Знао је моћ жена, па их је у борби користио као обавештаче. V сва-кој лепоти има шејтанског. Кад лежи уз бок жене, чо-век омекша и слепо се поверава - помисли Сулејман, a затим нареди да му позову сејмена. - Доведи ми Булму! Момак ишчезе као сенка, a везир настави да раз-мишља на који начин да присили или приволи разуз-дану роспију да му испуни заповест. Осетио је још од првог сусрета да c њом нису чиста посла. Кучка, сигур-но воли неког ђаура. Њихово joj je сада боље него тур-ско! Педесет година живео је Сулејмам-паша у опојном заносу ратника и славе, али пред тајном онога што се назива жена увек се осећао збуњеним. Још се колебао како да почне разговор сЂулмом, a она се већ појавила на вратима и гледала га радознало. [69] Везир одби два дима из наргиле и подиже главу смешкајући се: - Треба ми мала услуга. C нешто добре воље могла би да ми је учиниш. - Ти си везир, a ja робиња. Заповедај! - Реци ми, кћери, мрзи ли Милош Турке? - A који то хришћанин воли Турке? Милош је хриш-ћанин, био је војвода, па верујем да ради оно што мора. -Паметна си! Турке, дакле, мрзи. A воли ли бар жене? - A који човек није волео жене? - Хоћеш ли да ми учиниш једну услугу, Булма** По-знато је колико Милош воли лепе жене. Похлепан је на лепоту као и сваки простак и ђаурин. Ти си лепотица, гледај да му се умилиш, јер хоћу да знам колико нам је одан. Разумеш ли ме, кћери? - Разумем, моћни везиру - одговори Булма. - Могу ли да се ослоним на твоју помоћ? Булма је већ неколико дана и ноћи размишљала како да се приближи Милошу и оствари жељу која се у њој зачела још у Младеновом конаку. Слатка језа и нада испунише joj тело. -Можеш се поуздати. Смислићу план како да то изведем. Ето, Ацика ханџија понудио ми је да му за ду-кат певам и играм, a Милош код њега коначи. Виде-ћеш, спетљаћу ја њега некако. - Аферим, аферим! Знао сам ја одмах да се на тебе могу ослонити! - Могу ли да идем? - Можеш. Само пази, не испуниш ли обећање ... не гине ти гајтан око врата. XXI Чим Милош седе за сто, Ацика ханџија му услужно приђе: - Хоћеш ли, кнеже, вечеру или пиће? - Немој да двојиш, Ацика! Ако имаш рибе и добра вина, донеси ми. - Имам кечигу са роштиља и твоје ритопечко вино. Hero, тамо је у ћошку један турски официр - жели да разговара c тобом. Зове се Халид-беј. Постављен је у Смедереву за старешину сејмена. Тврди да се познаје-те још одраније. [70] - Халид-беј! Сећам га се - рече Милош. - Нека дође, a ти донеси и за њега чибук и флашу мастике. Халид-беја су Срби за време првог устанка зароби-ли у Крушевцу. Заробљен, прешао је у хришћанску веру. Једно време био је у служби војводе Милана Об-реновића, a затим, по Карађорђеву наређењу, преба-чен у Аустрију.

Из Аустрије је отишао на Адакале, то-бож побегао, a y ствари је служио као устанички оба-вештач све до пропасти Србије. Пореклом је био Јер-менин, окретан и бистар човек. Био је сигуран и одан устаницима, али је немилице трошио на пиће и жене. Према својим способностима није успео у чиновнич-кој каријери, na je због тога мрзео Турке. Сећајући се свега тога, Милош се обрадовао. Халид-беј је знао мно-ге језике, јер је завршио чувену турску школу звану килер-ода. Говорио је течно српски, персијски, грчки, руски и француски. Y тој Школи Турци су припремали ич-оглане, који су доцније постајали високе дипломат-ске и војничке старешине. Халид-беј беше бистар, ок-ретан и веома омиљен. Уз то је научио високу вештину беспосличења, трошећи немилице новац од наслеђа. Водећи раскошан живот, стекао је искуство у многим стварима. Али једна непромишљена авантура замало му дође главе: лакомислено се загледао у кћерку капу-данпаше, царског саветника и миљеника најутицајније жене из царев г харема. Наиме, ухваћен је једне ноћи у капуданпашиној башти, бачен у тамницу и само за-хваљујући великом утицају пријатеља тајно је извучен и послан на фронт у Србију. Промашивши каријеру, истрошен монденским жи-вотом, пољуљан у вери - ускоро је заробљен у Крушев-цу. Али он не само да је био мудар него је био и лукав човек. Уз то, никако није могао да се одвикне угоднос-ти и раскошна живота. A схватио је, по свој прилици, да му шпијунски рад у корист устаника може сачува-ти главу и донети оно што је на другој страни заувек изгубио. Временом се толико уживео у тај посао да га се више није ни могао одрећи. V исто време, на тај се начин светио онима у Стамболу што су га одбацили и заувек заборавили. A положај заповедника сејмена у смедеревском мутеселимату значио је за њега још јед-но понижење више. Док су Милош и ханџија Ацика разговарали, Ха-лид-беј је стајао у углу и посматрао л>уде око столова. Душу су му испуњавали гађење и презир. Сви ти људи [71] изгледали су му као гладни пацови заплетени у мрежу дима и паучине. Хтеде да оде, али му ханџија непри-метно даде знак да га Милош позива столу. Он уврну црни однеговани брк и уздигнуте главе приђе Ми-лошу, који га поздрави устајући. - Има ли шта драже и милије него срести пријатеља у оваквим данима! - Куран каже, кнеже, да Алах није Мухамеда напус-тио ни у пустињи кад су за њим јурили Курејшити да га убију. И нека је вечна слава Алаху што те видим жива и у новом положају - рече Халид-беј. Ханџија постави сто, a no вечери донесе кафу и чи-буке. Разговор се најпре водио o дневним новостима, a затим пређе на препричавање успомена. Халид-беј је већ био загрејан мастиком, док је Милош опрезно на-стављао разговор. Чочекиња која је седела на подију-му непрестано је буљила у њих. Милошу се она учини врло позната. Истина, није могао да се сети одакле зна те очи, али ускоро као да сасвим заборави на ту жену. - Кнеже, знам да си запао лаву у чељусти. Сулеј-ман-паша шејтански мрзи Србе. Чим му се укаже мо-гућност, покушаће да се освети. Ја желим да ти будем при руци. - Честити ефендија, не видим чега бих се имао бо-јати. Овде сам не ради себе већ да служим цару и ве-зиру и да помажем Турцима у завођењу реда и смире-њу раје - одговори Милош. - Ја знам ко си ти, a ти знаш ко сам ја. Будимо ис-крени и отворени.

Устанакје угушен насиљем, a no Бу-курешком уговору требало је да се ствар уреди спора-зумно између вас и Порте. Русија је победник, и чим joj се укаже прилика потегнуће изнова целу ту ствар. Ја мислим, кнеже, да ће ти једнога дана моје услуге и те како бити потребне. - He сумњам у твоје пријатељство и услуге. Поста-вља се само питање чиме да те наградим. - Moja je плата мала, a душу сам већ одавно продао ђаволу. Треба ми новац. - Колико, ефендија? Рачунај на нашу добру вољу и сиромаштво обазриво одговори Милош. - За почетак - педесет дуката месечно, кнеже. Док је момак односио c Милошева стола остатак јела, циганска музика престаде и на подијуму će, c де-фом у руци, појави Булма. Најпре запева турску љубав-ну песму пратећи је дефом. Све време док је певала [72] није скидала очију c Милоша. Њене светле зенице су га звале, обећавајући нешто лудо и силовито. Трудио се да буде равнодушан, али је све више осећао талас врелине који је полазио од срца и захватао цело тело. У глави нема ниједне мисли, a подгрејан вином, до-брим јелом и задовољан што се сусрео c Халид-бејом и обавио драгоцен посао, настојао је да све заборави и потпуно се преда уживању и чежњивој песми чије речи није разумевао. Булма из песме пређе у извођење замршеног источњачког плеса. Руке су joj, као луде, плаховито тресле даирама, a као врхунац - у завршном делу игре отпоче да хода на рукама тела савијена у лук. Зубима је узела јабуку, a затим се нагло исправила и попут вихора појурила кроз оџаклију. Застаде пред Милошевим столом. Даде му јабуку и шапну: - Иди у своју собу, одмах ћу доћи. Милош баци дукат у даире, позва ханџију, плати и изиђе. Y соби затече Димитрија који је седео пред ог-њиштем, пушио и замишљено зурио. A и сам Милош је био заокупљен мислима. Y чуда није веровао, a она су се, ето, догађала. Обрадовао га је сусрет са Халид--бејом и Булмом коју је ипак препознао. Учини му се да догађаји јуре бесомучно и да га могу сустићи неспремна. Димитрије се трже, јер је осетио да му неко стоји за леђима; окрену се и угледа Милоша. -При прелазу, на пристаништу ми један лађар предаде писмо. Прочитао сам га. Павле Цукић и Ме-лентије Никшић јављају да ствари иду добро. Траже од нас извештај и кнежевску молбу. - Молбу направи у два примерка. Једну коју ћемо показати Сулејманпаши, a другу отправити Русима. A то писмо баци одмах у ватру. Писмо још није било потпуно изгорело кад се пред вратима зачу лупа папуча. Димитрије узнемирно по-гледа Милоша. - He бој će! To je Булма. Она што је била код Мла-дена. Иди у своју собу и за ноћас нека ме нико не уз-немирава. Кад се Булма појавила на вратима, још joj je руме-нило цветало на образима. Узбуђена је од игре и нела-годности што се сама понудила да дође. Пошто затво-ри врата хтеде да полети Милошу, али се на по пута за-устави: - Знам, рђаво ћеш мислити. Ипак да знаш: долазим [73]

ти чиста срца. - Булма, познајемо се из тешких дана. Тада си до-казала да си ми пријатељ и ја то никада нећу забора-вити. Све што могу, учинићу за тебе одговори Ми-лош, па приђе и чврсто је загрли. Измигољивши се вешто из његових руку, она приђе огњишту и седе према ватри. Часак се снебивала, за-тим подиже главу: - Дошла сам по наређењу Сулејман-паше. Хтео би преко мене да дозна шта мислиш o њему и Турцима. Зато ти кажем да ни преда мном ни пред другима не откриваш своје праве мисли. - Говорила је брзо, без предаха. Дрхтала је целим телом, па, покривши лице рукама, поче да јеца. - Верујем ти - одговори joj Милош и нежно је поми-лова по коси. ДРУГИ АЕО I Y пролеће 1814. године појавила се у Београду куга. Одатле су је Турци разнели по целој Србији. На-рочито је угрозила градове. Европске новине много су писале и o рату, па се услед тога по Србији проши-рише гласови како ће Русија и Аустрија напасти Тур-ску. Бојећи се буне a склон крволоштву, београдски везир Сулејман-паша мислио је да метеж и отпор раје може најбоље предухитрити насиљем. Одмах је разаслао своје људе и тако похватао многе сумњивце међу Србима. Неке је посекао, набио им главе на џиде и истакао на бедеме; друге је усмртио на кољу, a многе је ноћу давио по тамницама и разбацивао им лешеве по улицама, како би тиме уплашио Србе ку-лучаре. Гладни пси јели су и разносили лешеве, и тако се све више ширило легло куге. Многи Турци, преплашени кугом, бежали су из градова, умирали још на путу и остајали несахрање-ни; куга је тако пренета и у оближња села крај градова и друмова. Y мају месецу куга је достигла врху-нац; у Београду је умирало дневно по двадесетак Ту-рака, a нико није хтео да их сахрањује. Цигани при-силно натерани на рад бацали су их у Дунав, чиме се зараза још више ширила. Услед тога су се кулучари разбежали из Београда, a Турци постајали све апа-тичнији. Једино везир није малаксавао у спровођењу насиља. Што се више улазило у лето, опасност да се раја побуни постајала је све већа. Избеглице и трговци из Аустрије тврдили су како мора доћи до рата. Еми-гранти су протурали вести да су Карађорђа пустили, и да c неколико хил>ада добровољаца већ стоји на граници и само чека наређење руског цара да пређе у Србију. Да до буне уистину није дошло, може се за[75] хвалити једино Милошевом отпору. Добро обавеш-тен o догађајима у свету и раду Бечког конгреса, он је неуморно побијао узнемиравајуће гласове и упозо-равао народ на несрећу која га може задесити ако се лати оружја. - Несрећна браћо моја - говорио је Милош - ства-ри у свету другачије стоје него што ви мислите. На рат тамо нико и не помишља! Напротив, Русија и Аустрија улажу све своје снаге да угуше све буне. Јест, и оне са жаљењем гледају шта се ради у Србији, али саветују стрпљење. Y ствари, буну желе само они који су вас већ једном оставили у невољи и до-вели на ивицу пропасти. Заиста, Русија је била извршила предају турских градова на Црном мору, како би могла мирним путем да уцењује Порту око извршења обавеза преузетих Букурешким миром. Аустрија је у томе погледу, као и увек уосталом, играла дволичну игру. На захтев Руса пустила је из интернације

устаничке стареши-не, дала им пасоше да могу отићи у Русију, али је пре-ко својих повереника у Београду упозорила везира o свему, саветујући му будност. Турци у Србији такође су веровали да је рат неми-нован, поготову што су из Цариграда стално упозо-равали да се оправка утврђења спроводи брзо и енергично, и што се у Београду, Смедереву и Шапцу приступило појачању војничке посаде. Узнемире-ност је достигла врхунац кад се сазнало да су Карађорђе, Младен Миловановић и већи део избеглих старешина стигли трећег септембра у Варадин. Y Ср-бији нико није знао да су они на пролазу за Русију, a да би пометња била што већа - ситније старешине по Срему, Банату и другим местима јавно су почеле да се хвале како су добиле тајне задатке. Док су они тако водили дуге распре, Сулејман-паша је од својих поверљивих људи добијао обавеш-тења o свему што су радили, говорили и c киме су се састајали. Сазнао је да Милоша не воле, да га се сви боје и да га називају турском улизицом. Ово, као и неки други подаци, наведоше везира на помисао како је рат неодложан, утолико пре што је помисао на Бечки конгрес изазивала зебњу код Турака. Везир је осетио да се у Србији почела будити нада на скоро ослобођење. Једини који је све то посматрао хладно и прибрано, био је Милош. Уочио је да се овога пута [76] њтегови и Сулејман-пашини интереси поклапају. Да олакша везиру тешку ситуацију, исплатио му је ха-рач унапред за годину дана и још дао на зајам пет хиљада дуката. ¥з TO je no везировом наређењу неко-лико пута прелазио у Земун. Тамо је уверавао људе да је народ изнурен, и да би нова буна донела већу несрећу од слома осамсто тринаесте. II Одлазак Карађорђев c највећим бројем стареши-на у Русију, смири Милоша. Тешка мора неизвеснос-ти спласла је. Сада је могао сав да се посвети оства-рењу свога плана. Требало је, дакле, још јаче и смишљеније гурати себе на видело. Сулејман-паша му je y томе и несвесно помагао. He само пред кнезо-вима и рајом, него и пред Турцима и меродавнима у иностранству, истицао је Милоша као јединог пред-ставника Срба. C друге стране, Милошеве пристали-це и поверљиви људи радили су то исто код Руса и Аустријанаца. Из Беча су стизала уверавања да су његове молбе и тужбе против Турака узете у обзир. Карађорђу и емигрантима неће се дозволити прела-зак у Србију, али му је саветовано да по сваку цену одржи мир. To га још више увери да је на правом путу. Истина, било је много и других невоља. Пр-венствено то што је стално излагао своју главу тур-ској освети. Уз то се понижавао, био сумњичен и клеветан. Ha nvry ка стицању моћи, човек не бира средства и нису му страни ни незахвалност ни отима-чина ни лукавство. Ко се, уосталом, тиме не уме да послужи — никада неће успети у својим намерама. Народ има срца, жеља и потреба, a вођа мора увек хладно и прибрано да размишља и немилосрдно да уклања све што му се испречн на путу. Временом, све се то почело одражавати и на Ми-лошевом спољњем изгледу. Омршавео је; лице му је постало тврдо, скоро окамењено: покрети опрезни. Нестало је некадашње ужурбаности. Пролазили су дани, недеље и месеци, и Милош је успевао да све јас-није сагледа прилике у свету. Сада је већ без муке мо-гао да распозна ко му је пријатељ, a ко непријатељ. Није више био сам. Уз њега су стајали нахијски кне-зови, нови трговци и сељаци који су желели да сми-

[77] рено раде и подижу запуштена имања. Исто тако, за рад и мир били су везир и његова најближа околина. Противници су му остали емигрантске старешине, авантуристи, немирни људи и турске спахије и ерли-је који су сматрали да неред може све изменити у њи-хову корист. Милош је за сваки случај морао имати уза се доста одлучних људи на које ће моћи да се ос-лони. Зато поче да окупља оне најдрскије, бивше пробисвете и авантуристе, готове на све кад је у пи-тању да нешто постану и обогате се. Узимао их је за своје момке, стављао им у изглед лепшу будућност, навикавао их да једино њега слушају и да му се без поговора у свему покоравају. Језгро те групе сачињавали су: Симо Паштрмац, Марко Штитарац, Ми-лић Дринчић, писар Димитрије, Арсеније Ломо, Jo-Ban Добрача и, наравно, Милошева браћа Јеврем и Јован. Одлука је пала. Нешто се у њему збило нагло -знао је шта хоће. Свет је запетљан у многобројне су-кобе и саздан од најневероватнијих супротности. На-полеон је срушен, Европа као да очекује и тражи нешто ново, али сви су изгледи да то неће умети да нађе. Турци су уплашени. Везир је спутан; тежи за богатством и настоји да заустави време, али му за све то недостаје снаге. Раја је спремна на све. Потребан је само миг оних из емиграције, па да плане буна као сено захваћено пожаром. Милош стоји сам између Европе и Турског Царства. Преговори су у току, за-вере се припремају. He, није он спор, неопрезан. Али његова снага, упоређена са силама које га окружују ништавна је. III Само што се чуло да је Карађорђе на граници, већ је све у Србији дигло главу и нестрпљиво чекало на знак за буну. Отворила се велика провалија. Милош је јурио по нахијама, убеђивао људе да и даље чекају, па ипак је осећао - пожар неће моћи да предупреди. Нађе се човек одлучан, лаковеран, брз и необа-вештен - Хаци-Продан. Пошто се предао Турцима, није више смео да се врати у Стари Влах, одакле је био родом, већ се настанио у манастиру Трнави, у не-посредној близини Чачка. Одмакао у годинама, био [78] је благе нарави, храбар и врло непромишљен. За ча-чанског мутеселима постављен је Латиф-ага, мудар, разуман и добронамеран кад су у питању Срби. Yoc-талом, спадао је у ону врсту Турака који воле да на миру уживају, да свима које познаје буде широко и добро. Његове топле бадемасте очи увек су се пове-рљиво осмехивале. Свет је леп и добар све док посто-је младе жене, добра ракија и помамни коњи. Омра-зу, заваде и сплетке међу људима сматрао је ујдур-мом нечастивог. И веровао је да сваки рат доноси само зло, a сила - страх и неспокојство. Зато је скоро све време проводио на диванхани свога конака. Ла-гано и као по неком строго утврђеном церемонијалу, испражњавао би чашицу за чашицом мастике, мезе-тио маслинке и држао на колену лепу главицу Cape Јеврејке, коју је као напуштену дванаестогодишњу девојчицу примамио шећерлемом на Баш-чаршији у Сарајеву и повео је са собом. Расла му је уз колено, учила се љубави и миловању. Гладећи њену коврџа-ву косу, уживао је да посматра како се буди и живи чаршија и слуша топли жубор Мораве. Пазарним данима је посматрао рају како тумара уским улицама. Опраштао joj je у своје и Алахово име све лудости које је починила за време

првог устанка. Знао је да је Алах свога пророка Мухамеда врло чес-то наводио на грех. Шта се после тога могло замери-ти осталим смртницима? Падишах седи у Стамболу, заменик је Мухамедов и представља мудрост која влада светом. И кад је он опростио раји, значи да другачије нити може нити сме бити. Зато живот тре-ба вратити у мирно корито и уживати његове лепоте. Разумљиво, Латиф-агаје дубоко ценио јунаштво као нешто изузетно што Алах може подарити. Због тога је нарочиту пажњу поклањао Хаци-Продану, јер је овај био хаџија, a ко је видео свето место, тај у срцу не може имати зла ни подлости. Позивао raje често, чашћавао кафом, ракијом и дуваном. Пред њим није крио ни своју Сару. C љиме је разговарао o лепоти хришћанске ћабе, o мору и земљама које је и Продан видео. Изгледало је да су се пунокрвни Турчин и за-грижени српски хација потпуно сродили и постали пријатељи за цео живот. И да није пренета куга и у Чачак, можда би све и даље остало како је било. Плашећи се куге, Латиф-ага је напустио Чачак и са својим благом, женама и [79] свим што je имао преселио се код Хаџи-Продана у манастир. Игуман манастира, Пајсије, прикривени приврженик буне, стално је напето ослушкивао гла-сове o догађајима и радо примао све оне који су при-стизали од емиграната и доносили вести. Није му било по вољи што се мутеселим настанио c харемом у манастиру, али се ипак показао као добар дома-ћин. Y септембру се кроз народ рашири глас да је Ка-рађорђе на граници. To ускомеша људе у чачанском крају. Хајдучке чете почеше јавно да се крећу од села до села и наговарају народ на буну. Латиф-ага узе Хаџи-Продана у своју пратњу, па крену по нахији да гони хајдуке и стишава народ. На несрећу, игума-на Пајсија и Проданова брата Михаила захвати оп-шта помама за буном. И док су се Хаџија и Латиф--ага налазили у нахији, они позову неку хајдучку чету c којом су и раније одржавали везу. Одмах DOTOM разоружају Латифагине момке, заплене агин но-вац и вредније ствари, a породицу му отпреме у Ча-чак. Затим разашљу момке на све стране и прогласе буну. Y исто време пошаљу момке да поверљиво из-весте Хаџи-Продана. Хаџија се некако изговори Ла-тиф-аги и дојури у Трнаву. На путу срете ра-зоружане Турке и харем и поче се правдати како за заверу није уопште знао. - Хаџија, ово се није могло догодити без твога знања! - рече му без увијања старешина разоружа-них Турака. - Вере ми, c мојим знањем није, Турчине. Али зло се више не може поправити. Зато поздравите Латиф--агу и кажите му да му се захваљујем на соли, хлебу и поштовању које ми је указивао. Иначе, све опљач-кане ствари и новац што му је отет још данас ћу му упутити у Чачак. Буну више нико није могао зауставити. Чим је прихватио харем, ствари и новац, Латиф-ага напусти Чачак и побеже у Карановац.1 Турци се потом затворе у утврђење, a породице и имовину пошаљу за Лес-ковац. Али их на путу пресретне Тома Вучић, узме им сав новац и вредне ствари, a жене и децу пропусти. Тома Вучић је до тада био потпуно непознат у наКраљево [80] роду, али сада је и он са Туцаковићем пристао уз Хаџи-Продана и буну. Али, све то није било сигурно ако се за устанак не придобије и Милош. Зато

Хаџи--Продан нађе поуздана момка по којем посла извеш-тај и позив Милошу да се и он придружи устаници-ма. Милош се тих дана задесио у својој кући у Црни-ћу. Без икаквог размишљања одговори да ни он ни његова нахија неће у буну. Затим посла свог гласни-ка у Београд те o буни извести Сулејман-пашу и за-тражи упутства шта да предузме. Никада раније није имао тако сигурно осећање да је буна велика несре-ћа, да joj није време и да се мора брзо, макар и болно, што пре завршити. Дигнута у невреме и пред саму зиму, она тако рећи није ни била припремљена. Веро-вао је даје то оно тамно невидљиво зло које је целога лета предосећао, и које је настојао да сузбије свим средствима. Није му преостајало ништа друго него да отворено устане против буне, да помогне Турци-ма при њеном гушењу, и да настоји да њене последи-це буду што лакше. Тако је својим момцима и ода-ним људима у нахији све то објаснио и они су то прихватили. Кад је видео да већина народа дели његово мишљење, не чекајући везиров одговор, Милош по-хита рудничком мутеселиму Хашим-бегу да му се нађе при руци и, ако устреба, да га сачува од неура-чунљивих испада оних што су нагињали буни. Муте-селим га дочека раширених руку, загрли и пољуби. - Милошу, да си ми побогу брат, шта да радим? - Хашим-беже, кад ме побратими, примам те на душу. И могу ти рећи: што један луд закува, то сто-тине паметних тешко после расплету. Ја сам против буне, a и сви моји људи. Па и сам народ није за ову буну. Moja нахија ће остати мирна, a сад је на теби, побратиме, да некако све ово са што мање буке и зла стишамо. Ја сам већ јавио везиру у Београд и тражио од њега упутства. Али док од њега не добијем упут-ство и помоћ, огањ може још више да се распламса ако се не гаси. - Тако је, побратиме! Послушаћу те све што бу-деш рекао! - одговори радосно Хашим-бег. Милошева и Хашим-бегова припрема за угушење буне отпоче одмах. Милош позва кнезове и нареди им да покупе људе, али да оружје носе само поједин[81] ци а остали виле, косе и секире. Није хтео да открије како народ има оружје. Са Хашим-беговим Турцима и народом крену према Чачку. На путу их стиже Су-лејман-пашин гласник, који им јави како им Ибра-хим-паша, везиров ћехаја, креће у помоћ. Милошу је наређивао да буну стиша, a да се сваком ко се буде предао унапред све опрашта. Из Чачка Милош кре-ну са старешином мутеселимових Турака и c наро-дом на Хаџи-Продана, који се из манастира био склонио у планину. Оно мало бунтовника чим је чуло да је Милош против буне и да води на њих народ и Турке, распршило се и напустило Хаџи-Продана, који побеже преко Мораве, a Турци му открише по-родицу у збегу и као робље сведоше у Чачак. Заробљена је и Хаџи-Проданова снаха Бисенија. Бледа, светла погледа, уздигнуто је држала главу и презриво гледала Турке. Кад су свели робље у Чачак и натерали га испред Милоша и Хашим-бега, Бисени-ји застаде дах у грудима. Јер, она није веровала при-чама да је Милош против буне и уз Турке. Да се небо срушило, сунце потамнело и земља претворила у прах и пепео, не би се толико запрепастила и ојади-ла. Нешто се у њој одједном прекину, a немоћ, јад и бол сву је испунише. Хтела је да каже нешто, да за-кука можда,

али joj će грло стегло. Међутим, одмах затим као да се нешто у њој изненада уздиже, ојача, исправи. Погледала је Милоша само за тренутак упитно и болно, a затим се згади на саму себе и сву је испуни дубоко презрење. Била је спремна да га псује, проклиње, грди, назове издајником и веролом-ником. Тога тренутка један Турчин је повуче за руку. - Шта си се забленула? Лагали су вас да је Милош у буни, а, ето, видиш да је уз нас! - Боље би било да се никад није ни родио! - вик-нула је очајно, покрила лице рукама и плачући јурну-ла у средину робља. Учинило joj će да није изневерена само она, него све што постоји на свету. Брзо ју је стигла казна што је згрешила са човеком који је издао свој народ Тур-цима. Зар сам ја могла онда то знати? Зашто није до-шла смрт да све ово не видим? He, TO није Милош! To je привиђење, или ђаво који је узео његов лик и који хоће да се наруга мојој љубави и моме греху. Ипак је то он! Гледа ме болно и узнемирено. Ено како му рука подрхтава на кубури у силаву. Милошу, про[82] клеТћ издајниче, зар не видиш да сам то ја! - завапи у себи Бисенија и пусти сузама на вољу. Заробљену Хаџи-Проданову породицу и остале из збега Турци сместише у једну напуштену кућу и поставише стражу. Онога часа кад је Милош међу заробљеницима уг-ледао Бисенију, решио је да је спасе по сваку цену. Чак је ишао дотле да је, ако се другачије не би могло, Марко Штитарац, прерушен, ноћу отме од Турака. У очајању обрати се Б.ор-3уки. - Турчине, ја и ти смо пријатељи, је ли? - Кнеже, немаш шта да мислиш већ кажи шта же-лиш да ти учиним. - Међу робљем је Пљакићева синовица, удата за Хаџи-Проданова сина. Y своје време мени је Пљака спасао живот. Хтео бих тај дуг да му вратим. - Је ли то она вижља што нас је псовала? - упита смешећи се Rop-Зуко. - Она - процеди Милош. - Узми је, кнеже! C моје стране ћеш бити сигуран. Милош уђе међу заробљене и узе Бисенију за руку. - To што сте видели као да нисте видели - рече за-робљеницима. - Ја ову невесту узимам да је Турци не осрамоте. He брините, и вас остале лако ћу откупити у Београду. Али једно знајте: ко ода Бисенију, на ко-маде ћу га сасећи! Јесте ли ме разумели? - Разумели смо, кнеже! Спасавај и нас, Христове ти крви! - викну нека жена. - Учинићу све што могнем у Београду код паше. Кудрав јесењи сумрак умотавао је град на Морави. Милош и Бисенија журно су промицали тесним улицама према Љубићу где су логоровали његови људи. Онда је она изненада застала и окренула се према њему: - Зар не би било боље да ме убијеш? - Чиниш волико, ја мећем главу у торбу да те спа-сем, a ти ударила у лелек! IV Те ноћи Хаџи-Продан са братом и синовима ус-пео је да се пребаци

преко Мораве. Смиривши чачански крај, Милош похита Книћу [83] где се око Томе Вучића било скупило око хиљаду људи спремних за борбу против Турака. Милош од-мах започе преговоре c Вучићем, који схвати Ми-лошеве разлоге, па одуставши од буне ступи међу његове људе. Остали бунтовници се потуку c Ми-лошевим људима, чак извојују и делимичну победу, али се ноћу препадну и листом разиђу кућама. Ми-лош похита са Хашим-бегом те смири јагодинску и крагујевачку околину. За то време Хаџи-Продан успе да се домогне Саве и присили скелеџију да га са синовима и братом пребаци у Аустрију. Док је Милош смиривао јагодинску и крагујевач-ку нахију, у Чачак уђе Ибрахим-паша c војском из Београда. Како се народ већ био увелико смирио, поче да му доноси храну за војску и коње. Тако Иб-рахим-паша преваром похвата многе знамените људе, окује их у ланце и поведе са собом у Крагујевац. To исто учини и у Крагујевцу. Кад Милош чу шта је Ибрахим-паша урадио, дојури у Крагујевац и оде право ћехаји. - По везировом наређењу ја сам те људе узео себи на душу. Захтевам да их пустиш кућама. Народ je načeo гласинама из прека, a и многи су Турци починили насиља и због тога натерали људе на буну. - Ја знам шта радим, влаше! He само што ћу ове водити, већ сам наумио да кренем војску и да попа-лим целу Гружу - љутито одговори Ибрахим-паша. - Ако то урадиш, ја дижем руке од свега и из ових стопа идем везиру у Београд. И нећу више да јамчим за мир, јер смо ја и Хашим-бег једва умирили људе, a ти поново распирујеш ватру! - И ја тако мислим, честити пашо, и дижем руке од свега - потпоможе Милоша Хашим-бег. После тога настаде дуго ценкање, договарање и одабирање људи које је Ибрахим-паша у Чачку и Крагујевцу оковао и хтео да води у Београд. Милош успе да ослободи око двеста највиђенијих Срба, a око сто педесет задржао је ћехаја и повео као таоце у Београд. Милош је знао да ће судбина заробљеника и Србије зависити од тога како ће на побуну гледати високи турски државници у Цариграду, јер је Сулеј-ман-паша био само крвави одјек онога што Порта на-реди. Још у Крагујевцу сазнао је од Халид-беја да су односи између Русије и Турске затегнути, и да се у Цариграду мисли како је буна последица договора [84] хришћанских владара на Бечком састанку. Због тога се по целој Турској Царевини спроводе војне при-преме за.случај новог рата. По обавештењу које је Милош добио из Беча, буна у Србији је схваћена рђа-во, па му je препоручено да народ смири што пре. Те ноћи је поново доживљавао часове сумње и колебања. Изјутра рано позва на договор Вучића, Симу Паштрмца, Марка Штитарца, Арсенија Лому, Милића Дринчића и свог брата Јована. Сви су ћу-тљиви и мрки, гледају напето у ишчекивању шта ће им он рећи. - Ја данас идем у Београд - рече Милош. - Учини-ћу све да стишам бес Сулејман-паше и београдских Турака. Hero, браћо, знајте да ово овако дуго нити може, нити треба да остане. Настојте да сте што даље од Турака. Ако мене убију, не остаје вам ништа друго него да на пролеће дижете буну. Само једно вас молим и заповедам вам: док сам ја жив, не пре-дузимајте ништа

отворено. - Зар не би било боље да одмах кренемо у шуму? - упита Вучић. - He би, бар засад, Вучићу. Али c хајдуцима ипак хватајте везу. Јесте ли ме разумели? — Јесмо - одговорише невољно и изиђоше без речи. Милош узе ћемер са две хиљаде дуката, опаса га испод кошуље, изиђе напоље, појаха коња и c Ди-митријем крену за Београд. V t Прва вест која је доспела у Цариград o Хаџи-Про-дановој буни свела се на то да је Карађорђе прешао из Аустрије у Србију са десет хиљада наоружаних људи, поклао све Турке, узбунио народ и опсео Су-лејман-пашу у Београду. Услед тога је завладала муч-на ситуација. Турски државници су сматрали да су у ту ствар уплетене Русија и Аустрија. Међутим, све се одразило у другом светлу кад стиже званичан из-вештај: да је буну, још у самом почетку, угушио Ми-лош са својим кнезовима. A кад су на Дивану дознали да у буни није учествовао Карађорђе, завлада неописана радост. И поред тога, Срби се нису имали надати ничему добром, јер је за Порту постављање [85] српског питања на Бечком конгресу представљало ипак претњу. Поготову што су односи између Русије и Турске остали и надаље затегнути. Подстакнут наредбом из Цариграда и уверен да се за Србе нико у Европи неће заузети, Сулејман--паша се одлучи на одмазду гледајући при том да по оном старом и добро опробаном турском обичају пронађе форму и покриће за своја недела. Зато чим се Ибрахим-паша вратио из унутрашњости Србије c војском и заробљеницима, сазва кнежевску скуп-штину и пред њом отвори суд. Скопљаку је несумњи-во било познато да су кнезови уплашени, и да нико неће смети да му се супротстави. И заиста, збуњени, ћутљиви и обесхрабрени кнезови личили су на крдо овнова. - Јесте ли ви, који сте овде окупљени, представ-ници раје? - отпоче Сулејман-паша директним удар-цем. - Јесмо, честити везиру, сунце и надо наша - од-говорише кнезови. - Добро, то ваше »сунце и надо« оставите за боља времена. Дакле, да пређемо на оно најглавније: ви сте представници раје и на вама је сада да отворено и поштено пресудите бунџијама и разбојницима које је похватао и довео Ибрахим-паша. Зато вас питам: јесу ли сви ти људи бунтовници, разбојници и крив-ци? Рекавши то, поново је претећи заколутао очима, a чауши око њега држали су руке на балчацима са-баља. Страх још више овлада кнезовима. Бутећи се прибише један уз другога. Сулејман-паши се учини да је постигао што је желео, па устреми свој поглед на Милоша: -Је ли тако, посинче? - Није, честити везиру - одговори одлучно Ми-лош. - Међу доведеним заиста има криваца, али ве-ћином су то мирни људи који су твојој војсци и Ибрахим-паши доносили храну и верно вас послужива-ли. A ja и ови кнезови што су пред тобом, показали смо и речју и делом да смо слепо одани султану. Познато је ваљда и теби самом да смо одлучно устали против бунџија и смутљиваца, и да нас је народ по-слушао. Растерао је стране агенте и коловође буне. Лепо, твоје је право и да кажњаваш и заборављаш, али ако праве л>уде данас овде осудимо, ја не знам

[86] како ће убудуће гледати народ на мене, кнезове и тебе, царског везира, који у једној руци држиш са-бљу, a у другој правду. Сулејман-паша у првом тренутку није умео да се снађе. Погледа Милоша унезверено, схватајући да пред собом има чудовиште које је тек сада открило своју снагу и подлост. Затим се прибрао и ошинуо гневним очима Милоша: - Чуј ме, посинче, болело те или вређало, тај твој народ је све сам голи хајдук. Оружје крије. V потаји припрема буну. Чуљи уши и слуша шта му се дошап-тава са стране. И да знаш, нико мене не може ни за-варати ни омести да све бунџије истребим заувек. Hero, да не дуљимо: ви кнезови саставићете списак немирних и непоузданих људи у народу да их поред ових доведених држим у таоцима. .У исто време, хоћу да ми се у року од месец дана покупи и донесе и последња кубура. - Моћан си, честити везиру, и све што кажеш мо-жеш и урадити. Они који су сумњиви већ су ти у ру-кама, док је највећи део оних правих криваца пребе-гао преко границе, или се потуца по шумама и пла-нинама. Голорук и уплашен народ не може ништа. И још једно хоћу да ти кажем, ако можда сумњаш у мене и моју оданост - у рукама сам ти! He чекај ни ча-сак, већ ме првога набиј на колац — одговори му мир-но Милош. - Јок, јок, посинче! Ти си своју реч одржао и до-казао верност. Само ти не ваља што још ниси отвр-днуо срце. Ја знам да су ови овде сви честити и одани. Њих ради, тебе ради, и због мирне раје, ја управо и хоћу да казним немилосрдно бунџије и разбојнике. Hero, да вук буде сит и козе на броју, ви ћете напра-вити молбу султану у којој ћете сву кривицу за буну свалити на Хаџи-Продана, хајдуке и агенте из прека. Додајте да су бунтовници листом истребљени, a да у буни није учествовао ниједан кнез. Исто тако, може-те рећи да су мере које сам ја предузео праведне, и да сте задовољни управом и својим везиром. Тако, живи били, идите те се одморите и договорите. Чим је Сулејман-паша отишао, Милош упозори кнезове да ће везир слати своје људе који ће се пред-стављати као аустријски и руски агенти и наговараће их да пишу тужбу царевима у Беч. - Зато да вас и црни ђаво то упита ви реците: »Ми [87] смо задовољни везиром и његовом управом. Султан нам је и отац и мајка. Може да нас посече или награ-ди, па ћемо му опет остати верни и захвални«. Што се тиче спискова и оружја, у томе се правите невеш-ти. Молбу султану ћемо начинити како је захтевао. Тиме ћемо бар донекле отупити оштрицу његове ос-вете. VI Последице Хаџи-Проданове буне биле су веома тешке. Y Цариграду су схватили да српско питање није решено и да ће им оно и убудуће задавати вели-ку главобољу. Исто тако, било је и сумњи да може доћи до рата, па се зато у Србији требало обезбедити застрашивањем и појачавањем гарнизона на грани-ци. Све је то пружало прилику Сулејман-паши да ис-пољи своју неизмерну свирепост. Зато је Београд у тмурним зимским данима, и поред бучне вреве, по-стао најтужнији град у целој Турској Царевини. V њега је свакодневно пристизала војска, довођене су нове поворке окованих Срба, долазили каравани c храном, оружјем и џебаном, a на лединама око ва-роши подизана су вешала и забијано коље на којем је требало да осуђеници нађу смрт. Прометан трго-вачки град на граници, преко ноћи постаде место ужаса.

Одређеног губилишта није било. Осуђеници су смицани свуда. V граду и на пољанама. По углови-ма улица. Са зидова бедема у натмурено небо штрча-ле су мотке са одсеченим српским главама, a OKO њих су облетала јата врана и гаврана^На градским капи-јама висили су рашчеречени људски лешеви, a крај пута од Стамбол-капије до Батал-џамије под Ташмај-даном набијено је на коље неколико стотина Срба. Међу тим несретницима налазили су се калуђери, попови, понеки хајдук, али највише је било недуж-них који су преваром доведени у Београд као кулу-чари. Везирови целати били су се до те мере увежба-ли у свом грозном занату да су јадници који су били набијени на коље умирали у најстрашнијим мукама и по неколико дана. Чопори гладних напуштених паса глодали су им ноге. Да би се нашалили c тим муче-ницима, турски војници су им са живо'тињском на-сладом гурали у уста чибуке. [88] Настојећи да Милоша сасвим провери, Сулејман--паша га позва да се придружи његовој пратњи c KOJOM je скоро свакодневно пролазио поред редова људи набијених на коље. За Милоша је то било теже од ма чега другог у животу. Душа је цвилела у њему, a срце се цепало. Али тврда одлука да се не ода, над-јача сваки бол. Стиснуо је срце и ишао за везиром по-ред мученика набијених на коље. Још живе, али не-моћне да изговоре клетве и погрде, у самртним мука-ма жртве су му упућивале презриве погледе и кезиле на њега зубе. »Мученици, ви не знате моје намере, зато нека вам је Богом просто«, мислио је Милош у себи, успевајући да издржи до краја. Неки душевни-ји Турци из пратње прилазили су онима на кољу и неприметно их пробадали ханџарима како би им скратили муке. По свршеној смотри, везир се окрену Милошу; дуго га је посматрао и опипавао неповерљивим по-гледом: • - Посинче, сад си видео како пролазе они који су се дрзнули на буну против моје управе. Ти можда мислиш да се ја то овако светим Србима. Алах ми је сведок да би све изгледало сто пута грозније када бих се ја нешто светио. - Праведна казна дело је разума, честити везиру. — Реци, реци, Милошу, шта треба још да учиним? - упита везир c мржњом у закрвављеним очима. - Нареди да се они који су још живи на кољу про-боду и да им скрате муке. Ја пе знам далекосежност твојих одлука, али се бојим да оне могу донети оно што би упропастило све нас - са одлучношћу на бле-дом лицу изјави Милош. Сулејман-паша се трже, погледа по Турцима из своје пратње/затим поново Милоша. Мукла тишина учини му се претећа и злокобна. - Сматраш ли, посинче, мојим делом ово што си видео? - He, поочиме! Али Београд је пун аустријских и руских агената. Они су све видели, a бечке новине те називају крвожедним чудовиштем. A како је моја судбина везана за твоју, не бих желео да из Царигра-да пожуре и затраже нам рачуне - изјави Милош, правећи се забринут. - V праву си, посинче! Наредићу да се мртваци са-хране - рече везир, a затим махну сеизу руком да му Г89] приведе коња. Спустивши се у седло, Сулејман-паша појури га-лопом према своме конаку.

Милошу би јасно да се нешто мора предузети како би се обуздао Сулејман-пашин бес. Кад је остао сам, поче полако и прибрано да размишља. Испити-вао се да ли му је свака реч била на месту, и да се можда није чиме одао. Те ноћи Сулејман-паша дуго није могао да заспи. Одбио је вечеру. Дуван из замеђене наргиле био му је горак. Ни робињица својим умиљавањем и нежношћу није успела да потисне мрачну слику дана. Њене песме личиле су му на јадиковање. To га раз-дражи na je отера. Око поноћи очи му се почеше склапати. Олабављени удови и од пића отежала гла-ва задуго су у њему стварали осећање обамрлости и гашења живота. Ипак је био свестан да не спава, да се само склопљених очију одмара, и да је грозна типЈина око њега у ствари подмукла претња из које га вребају мученичке очи свих погубљених и на коље набијених. Онда се лагано, као да пропада у меко па-перје, све више губио и тонуо у сладак дремеж. Кроз далеку беличасту сумаглицу осети на себи два зеле-на ока пуна мржње. Јесу ли то очи вука, тигра или неке непознате зверке, није могао да разабере. Нај-пре су биле ситне, чкиљаве, пуне лукавства и претва-рања. Затим су се похлепно и претећи шириле, нарастале и постале велике као филџани. Y магли се за-тим оцрташе нејасне контуре неке главе. Наједном блесну сев ханџара. Y магновењу, пре него што је осетио бол на врату, учинило му се да изнад њега стоји Станоје Главаш. Напрегну снагу и успе да се пробуди. Сав у зноју, сломљена тела и сува грла од жеђи, схвати да је сањао нешто ружно. Осмехну се презри-во, пљесну дланом o длан, a на вратима одаје појави се момак. - Донеси наргилу и кафу! И нека дође Јусуф бим-баша. Још пре кафе и наргиле, Јусуф је стајао пред ве-зиром, чкиљио левим оком и чекао заповест. - Могу ли се, Јусуфе, у тебе поуздати да извршиш један тежак задатак? - Алаха ми, ако треба сићи ћу по твојој наредби и у сам џехенем, ухватити цара шејтана за врат и до[90] вести га овамо! - Добар си пријатељ c Главашем? - Ако пас и мачка могу бити пријатељи, онда смо и нас двојица. - Чуј ме, хоћу Главашеву главу на бедему. Мо-жеш ли ме њоме обрадовати? - Имаћеш је за хефту дана - рече Јусуф, поклони се и изиђе. VII Кад је у фебруару дошао везиров позив за кне-жевску скупштину, Милош је пошао у Београд чвр-сто решен да се на пролеће подигне устанак. Али пре него што ће кренути, позва на вечеру Арсенија Лому, Мутапа, Милића Дринчића, попа Николу Крстића, Аврама Лукића и Борђа Протића. Милош је седео у челу трпезе; носио је чохали чакшире извезене злат-ним гајтаном, силав, и био је огрнут ћурком. Голо-глав као за време славе. Напољу бесни мећава, док у огњишту пламти ватра. Љубица и Бисенија, обучене у кадифене сукње и либаде, послуживале су госте и једна на другу неприметно и подозриво мотриле. Љубица је била добро расположена; чинило joj će да joj Милош има неколико дана посвећује много више пажње него раније. Бисенију је мучила љубомора. Последње две ноћи Милош је није посећивао, иако је била сигурна да је то могао учинити.

Кад је вечера постављена, Милош устаде и прекр-сти се. - Браћо, ја сутра идем у Београд па желим да c пријатељима мало поседим и провеселим се. Попи-ћемо коју чашицу препеченице и презалогајити; са-чувао сам и аковчић правог ритопечког вина. A није наодмет напарити очи и на овим двема невестама. - Пусти, Милошу, теби је увек до беса - натмуре-но му добаци поп Никола. - Ти, none, откако је загустило заборавио си и службу да вршиш у цркви, па се ваздан мрзнеш у шуми. Чуо сам од сељака да ти се попадија због тога љути, и неће да ти дотура јело како би те домамила - грохотом се јави Арсеније Ломо. - Нека те, Арсеније! Свештеник сам и није ми до спрдње као теби. A ту су и ове две невесте, па ако не[91] ћеш због мене, a оно не лај због њих - одбруси му поп. - Ти, none, мислиш да је њима мрско то чути? -шалећи се упита Милош, и погледом ошину БисениЈУЛ>уди су јели и пили, шалили се и надметали, a на-пољу је мећава постајала све бешња. Кад је донесена кафа, a гости запалили чибуке, Л>убица и Бисенија изнеше преостало посуђе и одоше да слугама и мом-цима дадну вечеру. Наста ћутање. Чује се само како Мутап по свом обичају гласно срче кафу. За то време Милошеве мисли почеше да лутају. Окретале се, обр-тале, премеравале све, затим се поново враћале и по-ново све разматрале и процењивале. Он подиже по-глед и њиме топло помилова све присутне: - Браћо моја, неки пут ми се чини да је човечји живот безумно ковитлање слично овој лудој мећави напољу. Свет је велика тајна, али божја је промисао недокучива, na je зато овом малом човековом мозгу понекад несхватљиво све што се око њега збива. Ето, чујете ли како напољу бесни? И ма како да је велика и страшна снага оних што зло раде и силу своју љу-дима намећу, пред овим бесом Свевишњега они су малени и немоћни као мрави. Сутра, кад се пробуди-мо, можда ће бити ведро и сунчано. Значи да нека промисао бди изнад свега што постоји. Али ја нисам довољно паметан да вам то протолкујем. To би ле-пше и боље умео поп Никола. Поп Никола уздахну, повуче два дима из чибука и прочешља прстима проседу браду. - Кнеже - започе поп - борба између човека и Бога је борба између шутог и рогатог. Ја нисам мно-го богословских наука изучио, али сам своје наде увек на Свевишњег наслањао. Истина, ми Срби про-клет смо народ, јер кад нам дође тесно и стегне омча око врата, онда се присећамо своје снаге и постанемо сложни да се злу одупремо. Сад бих хтео да ка-жем оно што све нас присутне тишти. Тринаесте узе нам бог памет, међусобно се завадисмо и једни на друге испизмисмо. Тако пропадоше Србија и слобо-да. Сад нас Сулејманпаша нештедимице треби ко гу-баче, па ако овако потраје, ишчилећемо као шарени коњи . . . - Оче, врати се Господу и моли му се да нам оп-рости грехе - прекину га Милош - за Србију ћемо ми [92] грешници крвавих руку већ нешто да урадимо. Ех, да није дошао слом, па ове сече, патње и зло, никад не бисмо могли ни видети колико смо били

обесни и грешни! Ја хоћу баш то и да вам кажем вечерас. Нити је вама нити мени до јела, пића и чашћења. Мач неумољивог крвника стоји нам свима над вратом. Ја одлазим сутра у Београд. Могу отуда и да се вратим жив, али пре да погинем. Ако ми се ово друго деси, вама ништа не остаје него чим гора озелени дижите народ и бијте Турке. Али док сам ја жив, док од мене чујете гласа, не дижите се. - Ако је ствар дотле дошла, зашто идеш крвнику у руке? - упита Арсеније Ломо. - Кад,се, Ломо, не бих појавио c кнезовима пред везиром у Београду, то би значило да је буна почела. Ја нисам Хаџи-Продан и нећу да скачем у маглу. Уз-дам се у Бога да ми је памет оштрија од везирове, и да ћу моћи некако своју главу до листања горе изне-ти и сачувати. A вама саветујем: измичите се што даље од турске руке. Радите што можете, али смишљено и опрезно. Настојте преко хајдука и пове-рљивих људи да се круг завере што више рашири. Оне на које сумњате - убијајте. Али пазите добро коме се поверавате. Надам се да нема много слабића и издајника. - Страх је окаменио људе, али наша нахија је чвр-ста и поуздана одговори му Мутап. - Што сам имао да вам кажем - рекао сам. Гледај-те по сваку цену да ме стално обавештавате. A сад је време да идемо на одмор, јер c божјом помоћу морам сутра за Београд. VIII На везирском шиљтету, подвијених ногу, седео је Сулејман-паша. Пушио је наргилу и посматрао како се ћумур жари у мангали. Y одаји је топло и угодно. Ваздух је пун мириса од испарења ружиног уља. Пред вратима се чује како кнезови опрезно придола-зе на седницу. Какав дурашан и поган сој, мислио је осмехујући се лукаво, јер је већ бџо обавештен да је Станоје Главаш убијен и да ће у току дана његова глава бити донета. Намеравао је, такође, да посече Арсенија Лому и Мутапа, па се јако наљутио на Ми[93] лоша што их није довео. Само, ни ово што је досад постигао није тако рђаво. Требаће ми глава и за ђур-ђевдански састанак - помисли. За кратак трен видео је у мислима како му џелат доноси на сребрном тасу и ставља пред ноге Милошеву окрвављену главу. Да, да, посинче, доћи ће ред и на тебе! Дахије нису умеле једног по једног, већ запели да све одједанпут поски-Аају. Уђе Ибрахим-паша и дубоко се поклони. - Кнезови су се окупили, могу ли да их пустим? - Нека уђу! A ти чим донесу Главашеву главу ис-такни је на џиду и метни на мој конак. Ибрахим-паша се поклони и изиђе, остављајући иза себе врата отворена. Први је ушао Милош, по-клонио се и стао насред одаје. Затим уђоше редом један за другим нахијски кнезови, поређаше се у по-лукруг око Милоша и, пошто су се поклонили, углас повикаше: - Доносимо ти, честити везиру, харач, поздраве и покорност раје. - Живи били, живи били! Тако и треба! Покорну главу сабља не сече. Причучните да започнемо дого-вор. Док су се кнезови смештали у полукруг и седали по поду на ћилим, у одају уђе хазнадар са струком чохе. Простре је пред везира и окрену се кнезовима. - Почни најпре ти, Милошу, да предајеш харач, a затим остали редом по

старешинству. Милош устаде, смаче костретну зобницу c раме-на и, пошто се поклонио Сулејман-паши, приђе чохи и истресе на њу тридесет кеса новца. - Ту је двадесет хиљада гроша харача и десет хиљада за везира! - Тако, тако, Милошу, увек ти осветлаш образ. - Двадесет хиљада гроша харача и пет хиљада за везира! - викну промуклим и уплашеним гласом дру-ги кнез истресајући зобницу. - Што се брукаш, кнеже? Мало је, мало пет хиља-да! - љутито викну везир. - Честити везиру, истерао сам из нахије послед-њи грош. Пошто су сви кнезови предали харач, хазнадар скупи чоху, заметну новац једном чаушу преко раме-на и оде кроз споредна врата. Момци су већ били из-нели кафу и чибуке. Сулејман-паша због великог до[94] приноса беше мало омекшао, па отварајући скуп-штину рече: * - Нека ме шејтан однесе ако знам шта да радим c вама. Наредио сам да се доведу две хиљаде кулуча-ра, a ви их доведосте само пет стотина. Исто тако, на-редио сам да ми доведете све сумњиве људе, a од њих ни трага ни гласа! Нема ни кола, ни сена за коње. Жао ми вас је, несретници. Луд сте и непослушан свет. Хоћете да пркосите, a не видите да вас чекају сабље и вешала. Ето, реците ми како да се изговорим и оперем у Стамболу? Богме, да вам је ма ко други овде везир, половина би вас висила на ченгелама, a ja вам поклањам ћуркове и гледам вам кроз прсте. - Мука за тебе, поочиме, a за нас још гора! Народ оголио, обосио, гладан и невољан. Ово пет стотина' што смо довели на кулук, једва смо обукли и одену-ли да некако дође до Београда и да не скапа од зиме, голотиње и глади. Снегови су толико нападали да смо морали уз пут да покренемо села да нам праве пртину. Чим мало огране пролеће, ако буде потреб-но довешћемо ти десет хиљада људи на кулук -умиљато рече Милош, a y себи помисли: »Кучкин сине, нећеш нас преварити!« Затим је настало дуго ценкање око разрезивања ђурђевданског харача. Како кнезови нису знали шта Милош мисли, покушавали су да бар нешто смање, али је он у свему потпомагао везира. He схватајући Милоша, a мислећи да се уплашио, паша отпусти кнезове задовољан обављеним послом. - Милош ће остати код мене у Београду да ми се нађе при руци кад ми што буде требало. Ви остали идите кућама и отворите широм очи. Гоните хајдуке, хватајте сумњиве и смутљивце, па их шаљите мени. Кад су кнезови излазили из везирова конака, Иб-рахим-паша заустави Милоша и показа му одсечену Главашеву главу што је штрчала на џиди: - Видиш ли, кнеже, Станојеву главу? - Видим, честити ћајо - одговори Милош. - Сада је дошао ред на твоју - рече Ибрахим--паша. - He брини, ја сам своју већ одавно бацио у зоб-ницу. Ова што је сада носим на раменима није моја него народна и царска. Њу ко дирне, ни своје дуго неће носити, јер цар никоме не уступа оно што је ње-гово. [95] - Тако je, вала! Ja сам се само шалио - повлачећи се рече ћехаја. - Ја се, честити пашо, нисам шалио. За мене би било лакше и боље да ми је глава тамо уз Станојеву. Овако, везир и цар њоме располажу, a народ у њој гледа залогу мира и царске благости.

Ранија опомена из уста самог Сулејман-паше још јасније је показивала да га везир држи као таоца, и да ће га погубити ако се догоди било шта што му се не би свидело. Други или трећи дан по Станојевој погибији, Ми-лош је пратио Сулејманпашу у лов на Авалу. Везир је убио једног вука и две срне. Милош је намерно промашио вука, дајући тиме могућност Сулејман-паши да се пред Турцима покаже као бољи ловац и стрелац. Везир је при повратку био јако расположен. - Јеси ли чуо, посинче, да је Наполеон утекао са острва и поново заратио са Европом? - Чуо сам, светла сабљо - одговори Милош. - Ето, сад ми реци зар није наша политика боља од толико хваљене политике ђаура. - He знам, честити пашо. Бог је најправедније поделио памет. Нико се не тужи да му је мало дао. - Види ти њега! Кнежић ко јарчић, a понекад па-метну извали. Да је Наполеон био наш заробљеник, одсекли бисмо му главу. Тада би све било свршено, јер мртва уста не уједају. - Чиниш волико, поочиме, ваистину не уједају. IX Смрт Станоја Главаша, који ништа није преду-зимао против Турака, него им, напротив, ревносно служио чувајући Цариградски друм од хајдука и пропраћајући караване, постаде страшна опомена свима који су се још заваравали да ће бити могуће остати на миру. Сулејман-паши више нико није веро-вао. A пошто није постојала никаква нада за помоћ са стране, остајала је само једна могућност: дизати устанак и борити се на живот и смрт. Кнезови који су раније били против сваке буне, чим су умакли из Београда, нашли се у народу и изван дохвата везиро-ве руке, почели су да се повезују и повлађују онима што су желели борбу c Турцима. A таквих је било [96] свуда широм целе Србије. После Хаџи-Проданове буне, кад се показало да Сулејман-паша не држи за-дату реч, многи су измицали Турцима испред ока и склањали се по неприступачним и забитним селима. Други су већ раније отишли у планине, подигли зи-мовник и помешали će c хајдуцима. Тајно су се међу-собно повезивали и одржавали састанке на којима се договарало како се треба бранити и што предузе-ти. Y свим тим групама Милош је имао своје људе који су га редовно обавештавали o свему. Са своје стране, он је њих обавештавао o стању код Турака, o везировим намерама и ситуацији у свету. Исто тако, вршио је на њих притисак да се припремају, али да ништа не предузимају док им он не буде дао знак. Међутим, последњи Сулејман-пашини крвави злочини у Београду и по нахијама, убиство Станоја Главаша, повећање данка и кулука, заповест да се прикупи од народа оружје, затим пљачка по селима, све то натера заверенике да убрзају припреме и да још више прошире круг својих присталица. Концем фебруара одржан је састанак првака у подруму попа Ранка у Радовцима; на састанку су учествовали заве-реници из београдске, ваљевске и рудничке нахије. Уз оне који су се до сада крили, на тај састанак до-шли су нахијски кнезови, трговци и најистакнутији људи, међу којима и Авакум, игуман манастира Бого-вађе. Сакупио се знатан број људи који су првачили и борили се под Карађорђем за време првог устанка. Једногласно је донета одлука да се диже устанак чим наступи пролеће, a решено је да се убије сваки Србин који

не буде хтео у борбу. Донет је закључак да се вођство понуди Милошу, јер је једино он могао да покрене цео народ. Затим су га обавестили o све-му, и затражили да што пре напусти Београд. Доста сличних састанака одржано је и по другим нахијама. Сви су тражили борбу и сви су позивали Милоша да преузме вођство. Такав један скуп одр-жан је и у Вреоцима, надомак Београда, под самим носом Сулејманпаше Скопљака, што је био најјасни-ји доказ да је буна дозрела и да више нико неће ус-пети да је спречи. Са састанка из Вреоца завереници послаше човека у Земун да би са Николом Станкови-ћем отишао генералу Червенку и саопштио му одлу-ку завереника, тражећи од Аустрије помоћ у оружју 7/в [97] и џебани. Генерал Червенко прими Станковића и извешта-ча веома хладно. - Владари Европе настоје на Конгресу у Бечу да учврсте општи мир, a ви хоћете да дижете буну - ре-као је гледајући их зачуђено. - Док се они договоре, Сулејман ће нас све истре-бити ако ми сами себи не помогнемо. - Ko je тебе послао? — упита замишљено Червен-ко. - Кнезови, господине генерале! Они су све до по гибије Станоја Главаша били противници немира, али сад виде да нико од истакнутих људи неће остати у животу ако се крвнику не одупремо. - Знаш ли ти да би моја дужност била да o овоме обавестим везира? упита генерал. - Ви сте пре свега хришћанин и човек, a тек онда генерал. Зато ви то нећете учинити - одговори му мирно Станковић. - Y праву си! Али вам саветујем да се још извесно време стрпите. Цареви ће, вероватно, говорити и o вашем питању. Биће онако како се они договоре. Што се тиче помоћи, ја вам је не могу пружити. Moja земља је у пријатељским односима c Турском, и не жели да се меша у њене унутрашње ствари. - Ја ћу ваш одговор саопштити кнезовима. Moj народ је увек притицао у помоћ Аустрији кад је ра-товала c Турцима. Ми сада тражимо од вас помоћ и желимо да се ставимо под вашу заштиту. Молим вас да то јавите вашем цару. - To ћу учинити - одговори генерал, очито неза-довољан оним што је чуо. Док се устанак у Србији припремао, људи саста-јали, ковали заверу и сакупљали се за борбу, Сулеј-ман-паша је све то време држао Милоша у Београду под присмотром. To cy, вероватно, били најтежи дани Милошева живота. Праћен му је сваки корак и одасвуд су вребале очи везирових ухода. Слати су му људи који су се представљали као руски и избеглич-ки агенти, нудили му своје услуге, давали савете и доносили поруке. Милош је у њима лако препозна-вао везирове шпијуне и обавештаче. Одбијао их је сурово, и o свему извештавао Сулејман-пашу. Поред свих хвала и лепих речи, било му је јасно да је уврш-тен у списак оних које је требало погубити, али баш [98] због тога његова хладнокрвна присебност и одлуч-ност нису попуштали. Пред Турцима се правио задо-вољан; хвалио је везирова настојања да се мир одр-жи и бунтовници униште. Осећао је да је одлучни час близу и то му је давало натчовечанску снагу да буде стрпљив. Знао је да Сулејман неће посегнути за његовом главом све док има имало наде да до рата неће доћи. Поред тога, његова обавештајна служба у везировој околини радила је као сат

и пратила сваки везиров потез и намеру. За сваки случај, био је при-премљен и на бекство. Исто тако, знао је све шта се догађало у Аустрији и какав је став руских диплома-та у Бечу и Цариграду. Тајним каналима успевао је да одржава везу са завереницима. Халид-беј је остао доследан у својој верности. A спретношћу опробаног обавештајца успевао је да у најближој везировој околини створи мрежу поузданих људи, који cy, c једне стране, вршили утицај на везира, a, c друге, обавеш-тавали Халид-беја o свакој везировој намери и одлуци. Сам Сулејман-пашин хазнадар загризао је мамац и потајно постао Милошев пријатељ и агент. По при-роди свога посла, a да нико не посумња, могао је често да се састаје c Милошем и даје му савете и оба-вештења из прве руке. Једног дана дојурио је рано Милошу. - Кнеже, могу ти рећи да си већ упола мртав чо-век! - Говори, ако си пријатељ, шта се догодило? - уз-викну Милош престрашено. - Београдски кнез Атанасије Миловановић ухва-тио је некакво писмо које ти је упућено из Аустрије и предао га везиру. Он ти је душманин и жели да ти скине главу. Милош је часак ћутао и премишљао. Затим се маши руком за појас и извади кесу са сто дуката па је добаци хазнадару. - Узми ово као знак моје захвалности и реци ми шта да радим. Уверавам те да ни c ким немам везе. -Најпре се смири и прибери. Ако дође до главе, урадићемо нешто да умакнеш. A сад из ових стопа пођи до везира. Падни на колена и кажи како си при-метио да се он према теби у последње време изменио. Бошњак, ма колико да је лукав и суров, неће моћи да се уздржи a да ти не каже у чему је ствар. A ти све по-ричи. [99] - Хвала ти, честити ефендија! Ја и раја умећемо да наградимо твој труд и вечито ти останемо захвални. Чим је хазнадар отишао, Милош се избрија, пресву-че и намести као и увек кад је ишао везиру. Y појас ста-ви пет стотина дуката, a y недра спусти нож. Пред ве-зировом одајом замоли момка да га пријави Сулејман-паши. На пријем је чекао много дуже него раније. Кад уђе у одају, затече везира како смркнут пуши наргилу. Тешки бркови злослутно су му висили преко углова усана. Милоша није удостојио ни погледом, већ је за-мишљено зурио некуда мимо њега. Затим му се густе проседе обрве скупише и сучелише у повијама. Сулеј-ман лено скрену очи према Милошу, настојећи да га збуни и просврдла до утробе. Милош је осетио да је на ивици понора и да сада све зависи од тога како ће се понети и какав ће утисак оставити на везира. Паде на колена, удари теменом o под и јецајући завапи: - Аман, сунце моје, поочиме, шта се десило да твоју милост изгубим? Неко ме код тебе опањкао, дабогда живо месо од њега отпадало! Сан ме оставио, јело ми се одбило, мира ни спокоја немам, a не знам шта се де-сило. Боље је да ме одмах посечеш него овако да ме му-чиш! - Де, де, не претварај се! Овде сам ти поочим, сунце и милост, a иза леђа се договараш како врат да ми сло-миш! - О, најмудрији међу мудрима, правични и строги Сулејман-пашо, зар мислиш да сам толико луд да се-чем храст у чијем 'ладу уживам највећу благодет? Две смо вере, али Христос је ваш колико и наш светац. Ње-гове ми крви и мученичких рана, не знам o чему се ради. Никад се у моме мозгу није

зачела ниједна мисао коју ти нисам поверио и рекао. Да сам мислио o ма каквој невери или завери, зар бих угушио Хаџи-Про-данову буну? Ти си ми отац и мајка, не премишљај се већ сеци ако не верујеш. Y теби сам имао јединог заштитника и пријатеља, a сад сам га изгубио. Народ ме гледа попреко, говори се како сам твој пандур, a кнезови би ме, из зависти, попили у кашичици воде. Још горе: хајдуци прете да ће ме живог одрати. За мене под капом небеском нема више нигде места. Овде сам живео у сигурности, захваљујући твојој доброти и милости - завапи Милош, док су му сузе текле низ об-разе. Иако крвник и неосетљив човек, Сулејман-паша ис[100] тински би дирнут Милошевим јадом. - Прибери се, посинче, па ми објасни од кога је ово писмо и са ким ми спремаш замку? Милош се усправи, a затим је дуго рукавом утирао сузе смишљајући шта да одговори. Његов мозак је брзо и сабрано све одмах докучио. Извештај Меленти-ја Никшића неопрезношћу је пао у руке Атанасију Ми-ловановићу који жели по сваку цену да се помоћу Ту-рака и везира наметне за јединог посредника између раје и Сулејман-паше. Y томе не бира средства, чак се не либи ни издаје. Сада се осећао лакше и, прибравши се промени изглед и држање. Постаде одлучан и тврд. - Поочиме, све до овога тренутка сам веровао да твоја памет ни у чему не заостаје за јунаштвом, правич-ношћу и строгошћу. He желим да посумњаш у своје људе, али зар ти није јасно колико је душмана око тебе не само међу Србима него и међу Турцима? Сви они знају да сам ја твој одани роб, и да мој углед код раје представља гарантију мирног живота и рада у пашалу-ку. Писмо је наместио неки врло вешт и велики непри-јатељ и твој и мој, a намерно га је послао да теби дође у руке. Taj KO je то урадио, познаје добро твоју наглост и одлучност. - Писмо сам добио од кнеза Атанасија - дочека га љутито везир. -Y његову оданост ја не сумњам. Taj који ми је предао писмо знао је да ће га кнез теби предати, као што бих и ја урадио. Знао је да ћеш ти планути и мени главу скинути. Знао је да ће то раја схватити као поче-так општег истребљења. A онда ... He смем ни да по-мислим, a камоли да изговорим ... - Реци и ништа се не бој! - викну везир. - Онда би ти исти пошли по народу и говорили како је Сулејман превртљив, крвник и како је решио да истреби све што се зове Србин. - Схватам, схватам, Милошу! Некоме су потребни буна и неред. Пролеће је на прагу, a смутљивци ће по-ново покушати да замуте. Устани, дођи ближе и реци ми шта да радим? Видиш и сам да су нам душмани за-једнички. - Ја не знам како је у народу. Биће да су и тамо по-чели да муте, чим су са овим писмом овде покушали. И ако мене питаш, ја бих за извесно време окренуо другачије. - Како, како, реци слободно? - заинтересовано [101] упита везир. - Ето, ту je оно несрећно робље из Хаџи-Проданове буне. Храну ти једе, a од њега никакве користи немаш. Ја ћу разрезати по народу откуп да тч исплатим ро-бље. Народ ће то схватити као твоју милост и добру вољу да опростиш и онима који су згрешили. A моје је да им то тако протумачим.

Уплашени и немирни људи протумачиће то на свој начин. Да мењаш политику. Вратиће се кућама. - И шта даље? - Ко ти буде требао, моћи ћеш лако да га имаш у рукама. - Аферим, аферим! Добро си то смислио. Кнежић кб јарчић, a памети имаш за тројицу. Пристајем да ти продам робље. За цену се нагоди са Ибрахим-пашом. Милош је отишао из Сулејман-пашина конака уве-рен да је за извесно време отклонио од себе опасност, али је знао да то неће дуго трајати, па се одлучи да што пре бежи из Београда. Да не би понбво навукао на себе сумњу, посла поверљива човека да замоли Хашим-бега, рудничког мутеселима, да га он затражи од вези-ра због неодложних послова у народу. Са Ибрахим--пашом је брзо начинио погодбу за куповину робља и дао му капару од пет стотина дуката, a за остатак нов-ца замолио га да му изда дозволу да пређе у Земун како би позајмио од трговаца. Одлазак у Земун имао је за њега велики значај. Хтео је да се обавести o ситуа-цији, осигура набавку оружја и џебане, a позајмицом новца намеравао је да увери Сулејман-пашу како нема никакву рђаву намеру. Исто тако, од Ибрахим-паше је израдио тескеру за Димитрија, како би овај могао оти-ћи до његове куће, пригајити волове и затим их дотерати на Забрежје. Поред тога, Димитрије је добио упутство да се обавести o свему што се припрема у на-роду. X Оставши сам у својој соби, Милош је и поред срећ-ног преокрета ствари био узнемирен. Напетим ушима слушао је вреву и буку у ханској одаји. Сваки шум ко-рака у ходнику будио је у њему сумњу, a кад би зачуо топот војничке патроле, прилазио би прозору и пра-тио је погледом све док не замакне иза угла улице. Није [102] му се силазило међу госте, па нареди да му вечеру, пиће и кафу донесу горе. Јело му није пријало, али да би одржао снагу насилу је узео печење и наредио да му се донесе ока вина. Вино му је помогло да оштрије, брже и јасније мисли, да угуши у себи можда неоправ-дан страх. Сећање га је неосетно одвукло далеко од ове собе и зидова којима је био окружен. Зауставио се на једном планинском пределу свог завијача. Пред њим се оцртавао зелен пропланак окружен густом бу-ковом шумом. Било је то некако после угушења Про-данове буне; био се договорио c Бисенијом да је ту сачека. Дошла је запламтела лица, задихана. Није joj дао да говори; зграбио ју је и бацио на земљу. Бисенија се није бранила, али му је, угризавши га за раздрљене груди, рекла: - Немаш кад са мном ни реч да проговориш. После су дуго седели, Бисенија се увијала око њега и мазила, a њему се журило, јер није хтео да навуче Љубичину сумњу. Тражила је да joj дозволи да иде тетки. - Тамо нам нико неће сметати. Дојадило ми је да те вечито чекам и крадем. A не могу више ни њу да под-носим! Замисли како ми je. Ja цвокоћем сама у вајату, a ти лежиш поред ње. - Овде те држим због сигурности. Мораш остати ту где си. Бисенија се тужно насмешила; извијала се као да је хтела да му открије сву драж свога тела и сву лепоту своје младости. Гледао је како одлази, сав

обузет жељом да је дозове натраг. Сада, сећајући се тога, за-твори очи ... V једном тренутку учини му се као да чује шум не-чијих корака пред вратима. Спусти руку на кубуру која му је лежала под јастуком. Врата се отворише и Булма уђе као сенка. Била је узбуђена и уплашена. Обукла је стару хаљину и забрадила се црном марамом да не би привукла на себе пажњу оних који је случајно сусретну или опазе. Дуго је гледала Милоша и стајала немо поред врата. - Зашто си дошла? Зар се нисмо договорили да ми после венчања више нећеш долазити? Твој муж је мој човек! Нећу да будем подлац. - Он ме је послао да ти саопштим како је Атанасије Миловановић ухватио некакво писмо и предао га вези[103] ру. Треба да се што пре спасаваш. - Реци Милисаву да сам o свему томе обавештен и да је све у реду. Булма се пола године пре овог сусрета c Милошем била удала за младог терзију Милисава, који је као из-врстан мајстор радио за везира и његову родбину. To му је омогућавало да често прелази у Земун због на-бавке робе. Милош га је довео са собом у Београд и по-могао му да нађе подесну радионицу. Упознао га је и са Булмом, и кад је осетио да се девојка заинтересова-ла - наговорио ју је да се уда. - Могу ли мало да поседим? - упитала је невесело. - Можеш. Села је и немирно чупкала ресе на шалу. - Ја, будала, трчим као без душе! Скоро да полудим од страха! Милош напуни чибук, умиљато је погледа, пригну се и узе је за руку. - Јеси ли бременита? - Видиш да јесам. Бог ми је помогао. Немој да мис-лиш да ме је оно грешно довело овамо. Ја волим Ми-лисава. Али ти си ми нешто друго. Господе, како смо ми жене глупе! Ето, за тебе бих све могла да жртвујем, иако знам да ме никад ниси волео. - Ја тебе и сада волим. Чистије и лепше него раније. Оно је било c грехом. Сад си ми због Милисава као род. - Хвала ти. Морам да идем. A ти, свега ти на свету, што пре одлази из Београда. He бих могла да прежи-вим твоју смрт - рече Булма и заплака. - He бој се. Нема лако смрти за курјака. Затим joj узе главу међу своје дланове, загледа joj će топло и захвално у очи, na je брзо пољуби. - Иди, и пази да те ко не примети! Ноћ је провео немирно и у размишљању. Сутрадан рано отишао је на пристаниште и првом лађом прешао у Земун. Тамо одржа неколико састана-ка, обавести će o догађајима у Бечу, па затим упути Ру-сима нова обавештења o свему што се догађа у Србији. Y току дана нађе два поуздана трговца који ће му кришом достављати оружје, цебану и храну. Од Јако-ва Јехудије наплати за волове десет хиљада дуката. Из-даде му упутство да за извесно време не шаље жито и со, a OH he му доцније поручити кад, где и колико да му купи и пошаље. V Београд се врати за видела. Иб-рахим-паши исплати пола новца за откупљено робље, [104] a за преостали део се изговори како га нема, па му даде признаницу на двадесет и пет хиљада гроша, обећа-вши да ће их исплатити чим се врати у

Београд. Замо-лио га је да утиче на везира да га пусти кући како би могао покупити по народу капарисане вепрове и сате-рати их на Обрежје. Овом продајом требало би да се раздужи и њему и земунским трговцима. После неколико дана позва га Сулејман-паша. По обичају, почастио га је чибуком и кафом. Дуго је ћу-тао, одбијајући димове из наргиле. - Моли ме Хашим-бег c Рудника да те за неко време пошаљем њему. Има намеру да уз твоју помоћ истреби хајдуке док још има снега. Можда грешим што те шаљем. - Ако ми не верујеш, онда ме немој слати - рече ув-ређено Милош. - Верујем, верујем. Hero, можеш и мени хитно за-требати. Зато гледај да што пре завршиш посао у на-хији и у својој кући. Хоћу да си ми овде за десет дана! - Могу и за седам, поочиме! Кући нећу ни ићи. По-слаћу Димитрија да прихвати верпове и друго крдо во-лова. Ја ћу уз Хашим-бега за дан-два рашчистити c хај-дуцима. А, јест, јуче је Димитрије на Обрежју предао сто волова и примио нешто пара. Половину откупа за робље отплатио сам Ибрахим-паши. Остатак ћу му до-нети кад се овамо вратим. За тебе сам одвојио двеста дуката. Ако да Бог да осталу трговину добро продам, биће идући пут и више. - Дарованом коњу зуби се не гледају. Хвала ти -рече везир - и пази да ми се вратиш на време! Милош се захвали везиру, пољуби му руку, па оде до Ибрахим-паше. Узе заробљене, потрпа их у неколи-ко кола, снабде храном и обуче голе. Затим се спреми, те се са Димитријем и робљем извезе до Топчидера. Ту отпусти кочијаше и окупи робље око себе. - Браћо и сестре, имали сте срећу у несрећи. Отку-пио сам вас , али се бојим да се наш крвник Сулејман-паша не покаје и пошаље за нама сејмене да вас поново врати у заточење. Зато немојте ићи у групама, него нека свако крене преким путем своме крају. И скла-њајте се од Турака. Жене, деца, старци и млађи људи, сви редом при-лазили су му руци и са сузама у очима брзо замицали у шуму, a Димитрије и Милош су гледали за њима. Кад су остали сами, Милош скиде капу и прекрсти се: [105] J - Хвала ти, Господе, што ми поможе да их измак-нем звери из чељусти. A сад, Димитрије, скрећи у шуму! Друмом не смемо ићи. Може се злотвор покајати и послати момке да нас ухвате или побију. Милошев страх био је оправдан. V преподневним часовима Сулејманпаша није био узнемирен што је дозволио Милошу да иде. По ручку прилеже на шиљ-те да се одмори. Тек што је свео очи, усни како у по-цепаном оделу седи на пању, a пред њим уз стрмо брдо пење се Милош на вилену коњу као на крилима. Трже се и још нерасањен викну момка: - Зови ми Ибрахим-пашу! Rexaja дође одмах, не мало изненађен неочекива-ним позивом у невреме. - Шта je c Милошем? - упита узнемирено везир. - По твом наређењу пустио сам га да оде кући. - Шаљи момке да га врате или убију! - горопадно викну везир. XI Уочи Богојављења, Љубица и Бисенија су седеле као и увек: Бисенија на

кревету поред прозора, a Л>у-бица у столоваку пред огњиштем. Кроз прозор се на-зирала бела зимска ноћ, a собу је једним делом испу-њавала сребрнаста месечина. Била је то некако ноћ сва мека, препуна свечане тишине и очекивања. Али и по-ред месечине, белине и тишине, Бисенију је обеспокојавало нешто чудно и несхватљиво. Слушала је око себе тајанствене гласове, топле шумове и звуке. Те ве-чери joj će под пасом нешто два-три пута померило. Кад је то осетила први пут, топао и сладак талас целу ју је облио. Покренуо се један нов живот сличан њој, нешто драго и пријатно што никад раније није дожи-вела. Сазнање o ономе што је требало да дође надокнађивало је сву патњу, жеље, чежњу, понижења, све што је досад доживела. Срце је куцало брзо, a сузе су навирале на очи. Зајецала je, a да тога није ни била свесна, пустила је чудан промукао глас, зарила главу међу дланове и почела избезумљено да грца и тресе се. - Зашто, сестро, плачеш? - упита Љубица више из радозналости него из жеље да је утеши. Бисенија се за тренутак утиша, a затим стисну зу-бима усне и јекну: [106] — Ни дома ни рода више немам! Прељубница сам и вероломница! Гадно и несрећно створење. Живим ту Од твоје милости и не могу, не могу више овако. Боље би било да ме није онда ослободио од Турака. Била бих робиња и патила заједно са мојима. Лзубица први пут осети да је Бисенија понижена и несрећна жена. За тили час сећање на цео живот мину joj испред очију. Стисну капке, зенице joj утрнуше. Мора да заборави увреду и љубомору! Али како је мог-ла заборавити кад и она сама воли, и кад је због свега и сама увређена и понижена?! Видела је све докле joj памћење сеже ... Угледа село у магли, велику дрвену кућу. Отац крупан, кошчат бркоња, увек натмурен, оп-резно се окреће око себе кад c торбом замиче у шуму. To он, хајдучки јатак, носи храну и настоји да га ко из села не примети. Мајка, са спуштеним кошчатим рука-ма, гледа за њим. Лице joj измучено бригом и патњом. Онда изненада оживе цело детињство, људи, жене, момци и девојке. Сва долина. Копа се, оре, чува стока. Уз реку, на самој обали, субашин је хан. Летњи дан пун сунца и лепоте. Лица девојака, које су са грабуљама стајале на закосу, ага који их посматра и гута рашире-ним зеницама. Поглед му се зауставља на њеним чврс-тим грудима ... Љубица затресе главом, сећа се даље: загазила је у реку, уздигла сукњу, a вода joj разблажује врелину бе-дара. Израсте Милош као онда на коњу. Њу је обузео пламен стида, али joj годи његов поглед; и да није са њом мајка, збацила би хаљине и отиснула се у бистру матицу да је он лови као пастрмку. Искрсну пред њом вече просидбе, свадбени дан и прва брачна ноћ. Три дана је дворила сломљена од умора и чекања. Како је све било једноставно, грубо, силовито. Али, ипак, то је најлепша година њеног живота. A онда, некако баш у ово време, крајем фебруара, први пут је занела и осе-ћала се пресрећна и зачуђена оним што се у њеном телу догађало. Наступила је ноћ, бела и чудна као ова ноћашња, чекала је Милоша да вечерају. Нагло је неш-то засветлело, зачули су се пуцњи, вика по селу. Истр-чала је пред кућу и опазила како хан на обали реке гори као запаљена буктиња. Пламен је лизао, a ројеви златних стрелица сукљали су у небо. Стрчала је и умешала се у гомилу. Пет субашиних пандура, крвавих усана, свезани ужетом, избезумљено су посматрали како им вешају субашу. Жене, девојке, старци и сеља[107]

ци разносили су жито, мед, ракију и све што им је до-пало руку. Тада је то почело и, ето, већ десет година не преста-је. Милош је више у рату него у кући. Лепота и младост прошли су joj у чекању, угушивању жеља и у јаловим надама. Родило се једно па друго дете, a сад је поново занела. Осећа како је већ све на измаку, и како се више никад неће повратити луди часови лепоте и забора-ва... Нит сећања се прекину. Бисенија на кревету плаче. Плаче и цвили као ишибана кујица. Зар је крива - по-мисли. Знам га, навалио као вук на овцу. За њега не по-стоје препреке кад нешто хоће. Бездушан је и безобзи-ран. Скоро као Турчин. A женско срце не може да одо-ли мушкој снази. .. Али што ја њу правдам?! Човек који се воли не може се делити. Moj je, и никад га ни-једној нећу препустити. Заслужила сам га искреношћу и патњом. Она је кучка, и требало би је и пребити као кучку. - He плачи! - рече Љубица, a затим се диже и приђе Бисенији. Y њој се нешто нагло сломило, и топло саучешће сву је испуни. Спусти се и обухвати је рукама, Стави joj главу на своје крило. Бисенија се окрену према њој. Обухвати је рукама и притисну своје лице уз Љубичи-на бедра. Онда се нагло усправи. Загрлише се и заје-цаше. - Схвати ме и опрости! - прошапута Бисенија љубе-ћи Љубичине руке. - Ех, шта ту има да се прашта. Зар нисмо обе жене? Патња нам је суђена. Hero, ти си још невична. Треба да се пазиш због детета. He прихваћај се терета и чувај се да не паднеш незгодно. - Мислим да не би било добро да овде останем -прошапута Бисенија подигавши главу и загледавши се Љубици у очи - пошла бих тетки у Таково. - Тамо ће ти заиста бити добро - викну обрадована Љубица. - Она је искусна и паметна жена. Сутра ћу за-молити Тому да те испрати. XII Карађорђе је те богојављенске ноћи у Хотину при-редио вечеру за десетак истакнутих старешина. Гу[108] бернатор и иредставници руске власти исказивали су старешинама велику пажњу и поштовање, a посебно вожду. Биле су им додељене велике новчане помоћи, дате удобне куће и указиване почасти. Пролазећи кроз Срем и Банат, Карађорђе није ни осетио да се лак-том очешао o буну. Тек кад се удобно сместио у Беса-рабији, смирио и настојао да се среди, да рашчисти са својим противницима из емиграције, дознаде за Хаџи-Проданову буну. Вест га је потресла и узнемирила. Стари бунтовник поново је успламтео. Y ноћима неса-нице и размишљања увидео је да су га Руси опет пре-варили и смишљено одвели далеко од отаџбине како не би могао да се умеша у метеж. Малопомало, поче га обузимати мржња према Русима. Они су се, мислио је, умешали у мој живот. Стално су правили сплетке, посејали између мене и старешина раздор преко под-лог Родофиникина. Недоба ме лукавошћу извео из Ср-бије, бацио у срамоту и сад кад сам највише потребан ојађеном народу, и кад бих могао да искупим све греш-ке новом борбом, довео ме овамо и заточио. Данима и ноћима наметала су му се сећања на све што се дого-дило од Родофиникинова доласка у Београд. Долазио је до закључка да Руси имају своје интересе на Балка-ну и да све друго подређују томе. Слом осамсто тринаесте уследио је баш због њихове подлости. Покри лице рукама како му светлост не би падала на очи. Али мисли су му и даље навирале, a свака је продирала кроз простор и време и заривала се

у тамне дубине жељене Србије. Није му остајало ништа друго осим да окупи старешине и упути молбу лично цару Александру. Изнети све патње и страдања које наноси јадној раји Сулејман-паша. Тражити заштиту и обећа-ну помоћ. Бар тиме да се одужи земљи и народу! Затим су почели дани празнине и очајања. Избегле старешине ленствују, свађају се и међусобно оговара-ју. Пошто нема вина, пију вотку и пиво. Играју карте, a неки су започели и да тргују. Има их који не презају од подвале, лакомисленог задуживања, лажи, пијанче-ња и блуда. Тврди су то и отпорни људи. Склони чак и злочинима и просјачењу. Хвалишу се пред Русима. Тешко му је да све то гледа. Сам себи признаје да у Ср-бији није добро познавао ове људе. Било је потребно да се све ово догоди, па тек онда да види ко су и какви су. Нарочито му смета надмено понашање Младеново. Поред руске помоћи, он има уза се и новац који је про[109] кријумчарио преко пријатеља. Јаков је ћутљив, одао се пићу и само уздише. Поп Лука се још држи пониз-но. Јанићије Бурић тек у емиграцији је открио своје право сатанско лице. Нешто у потаји смишља c влади-ком Леонтијем и Петром Добрњцем. Карађорђе осећа како се око њега, као невидљива паучина, преплићу лажи и сплетке. Онда се изненада појавио губернаторов гласник и донео из Петрограда одговор на молбу. Јављају му да ће руски посланик у Цариграду предузети енергичне кораке за испуњење Букурешког уговора, као и све друго што је потребно за заштиту Срба. Дворска кан-целарија га уверава да ће бити испуњено све што је обећано. Шаље му хиљаду дуката као знак царске пажње. Опет му се нада осмехнула! Хаџи-Продан му се јавио из Петроварадина. Чим добије пасош - доћи ће да га посети. Треба то прославити, и тако пријатељима и противницима показати да цар и Русија рачунају је-дино на њега. Сутра је Богојављење: Вожд седи у зачељу дугог стола и испод проседих обрва посматра госте већ загрејане пићем и озарене добром вешћу. Како су сви ноћас пријазни! Ласкају му и честитају. И њега је загрејало пиће, али му је мисао бистра као зора. Јури бесомучно кроз простор према Србији. Кад ли ћу овако моћи да приредим вечеру у Тополи? Доживети то и онда спокојно склопити очи. Младен се шалио c Јаковом: - Замисли да је ово вино уместо пива и наздрави! -рекао je, a лукав осмех злобе заигра му око пуних уса-на. Никад он неће моћи другачије да ради, помисли Ка-рађорђе, и осети како га подузима јаростан гнев. XIII V марту 1815. године пролеће се осетило рано. Љу-бица, забринута и мршава, стајала је пред кућом и па-жљиво погледом пратила два коњаника који су узбр-\ицом долазили према кући. Нејасно надање још од раног јутра није joj давало мира. Јачала се радом, a онда би је као изненадни позив тргло радосно предо-сећање. To je окрепило њену рањену душу. Пре десе-так дана испратила је Бисенију, претпостављајући да ће joj бити много лакше кад је више не буде гледала. Али је ускоро осетила да joj нешто недостаје, да се није добро понела према њој. Тек је зашла у тридесету го-дину,.,а чинило joj се да је већ остарела. Y њој се све из-мешало и замрсило. Душа joj je још млада, препуна жудње, али осећа да су joj кукови под сукњом искочи-ли од мршавости, a

некад чврсте и усправне груди се опустиле. Ако се и врати, зар ће моћи да ме пожели овако ружну? Коњаници у галопу дојахаше пред кућу. Љубица се нагло ухвати за ограду и узбуђено про-шапта: - Милош и Димитрије. Однекуд као да га је ђаво из рукава истресао, ство-рио се Сима Паштрмац, прихватио коња, зграбио Ми-лоша великим ручурдама и притиснуо га на груди. - Кажем ја њима! Милош је лисица, извући ће се! - Мичи шапе! Ни медвед ме тако не би месио. Л>убица осети како joj тело гори и руке подрхтавају. C великом журбом полете у кућу и викну децу. - Ходите брзо, дошао вам је отац! - Тата, тата! -трчећи једна за другом викале су Пет-ра и Савка. Милош зграби децу, диже их у наручје; дуго их љуби и загледа. Затим приђе коњу и из бисага извади смотак са шећерлемама; девојчицама даде по једну шарену шипку, a остатак пружи Л>убици. - Нисам те очекивала, одавно ниси ништа поручио - једва се одлучила да проговори. - Богу треба да захвалим што ми овог пута поможе да изнессм читаву главу. Hero, све ће бити добро. Деца су порасла. A ти си ислабила. Чим је ушао у кућу, нагрнуше момци, чобани и по-слуга да га поздраве и чују новости. Тома Вучић седи у столоваку наспрам њега, ћутљиво пуши, док Паштр-мац неуморно нуди све ракијом, a и сам редовно са сва-ким испија за Милошево здравље и срећан повратак. Љубица кува кафу, али је непријатно изненађена; чи-нило joj će да Милош стално тражи очима Бисенију. Била је толико збуњена његовом хладноћом да је хтела да заплаче. Међутим, Милоша је морила друга мука. Још уз пут, где год је свратио у село да ноћи и поразговара c људима, свуда је осетио да се нешто припрема. Проле-ће је тек на прагу, a сељаци су ужурбано извлачили ђубре на њиве, износили ствари на бачије и катуне. Ви[110] [111] део je једну жену како је понела и икону. Кад је упитао зашто то чини, она му рече: »Светац ми се јавио у сну и рекао ми да га носим са собом куд год пођем«. Из све-га што чу, виде и запази, би му јасно да је у народу са-зрело време за дизање буне. Y Црнићу, око његове куће, врило је као у логору. Затекао је многе људе које није познавао. - Ко су ови нови? - упита Вучића. - Они који нису вољни да своју кожу џабе дадну. Има их, кнеже, из свих нахија. Чак и c ону страну Мо-раве. - Где су Марко Штитарац и Мутап? - Има више од петнаест дана како су некуд отиш-ли. Ја сам спремила брашњеник, a кад упитах куд на-меравају, Марко ми одбруси да се то мене не тиче - од-говори Лзубица. - Марко је постао пустахија! На своју руку ухватио Ранка кујунџију из Чачка, довео га ноћу овамо и убио. - Ранка убио?! - упита Милош, a лицем му пређе ле-ден и одлучан осмех. Затим погледа све присутне: -Ранка је придобио везир да под видом трговања тума-ра по нахијама и открива заверенике.

- Ја сам пре три дана ухватио једног који је носио разбоје и дрндала за натре и продавао их по селу. Из-давао се за Македонца. Осетио сам по говору да зано-си на арнаутски. Притегнем га. Ни да писне. Слиндрам му чакшире и видим - сунећен je. A кад му обећах да ћу га пустити, све признаде. Те ја њему камен o врат и отпослах га у вир да лови рибу - исприча Тома, a бели курјачки зуби му заблисташе. - Арсеније Ломо је недавно у брдима ухватио уходу - умеша се један војник. - Од оне вечери кад смо оно седели овде, поп Ни-кола се изгубио. Нико му не зна за траг. Два пута сам ишао попадији. Она ми не хтеде рећи ништа, једино вели да се негде сакрио - смејући се рече Паштрмац. Већ сутрадан из околних села навалише сељаци. Долазили су да поздраве Милоша, распитају će o но-востима, a највише да некако докуче спрема ли се неш-то. Међу присутнима био је и Тодор из Драгачева, по-знат кнежев пријатељ и тежак сиромашак. Одело му бедно, прса раздрљена, обрасла читавом кудељом за-мршене руње. Скоро све време је ћутао, узимао Ми-лошеву кесу и из ње дуваном пунио лулу. Кад су се сви напричали, изразговарали и отишли својим кућама, [Н2] Тодор је и даље седео, ћутао и нешто мицао уснама. - Чиниш волико, Тодоре, шта ти мислиш хоће ли моћи да се прође овога пролећа c миром? - упита га Милош. - Двоумио сам се све док не видох тебе. Сад знам да од мира нема ништа - одговори Тодор и настави да пуши. - Ене-де, како ти то закључи? - Тако, соколе мој. Откад те знам, ти си волео да се c људима нашалиш и спрдачиш и кад је најтеже било. A данас си све озбиљно поповски толковао. Hero, реци ти мени смеш ли ти још везиру на очи? - Славе ми, Тодоре, не смем. - Сад ћу ја теби открити оно што ти не знаш. Кад човек постане власт попне се изнад осталих људи и добро види шта се по земљи креће. A ово што се од зи-мус креће кроз народ, иде испод земље и поред пута. Имаш ли ти везе c тим или не, нећу у то да улазим. Оно што могу да тврдим, то је: све је спремно за устанак. Букнуће пре него што ми и мислимо. Зато ако нећеш c народом, бежи што пре да те мутна вода не понесе. - И ти ... - покуша Милош. - Стани, не прекидај ме! Знај, овога пута сви су упр-ли очи у тебе. Зато немој да покушаваш као оно c Про-даном. - Оно је све било зелено и зима на прагу. - И сад је зелено. " - Мислиш ли заиста? - Кажем ти: Турци немају шта да ми узму а, Бог и вера, тешко да ће и сабљом на ме потегнути. Твоју гла-ву више воле од зобнице дуката. - Онда да се погодимо нас двојица. Кад буде време - доћи ћеш ми кући. - Доћи ћу - одговори Тодор, напуни лулу и опрости се од Милоша. XIV Из дана у дан узнемирење је све веће. Шапат иде од уста до уста, од капије до капије, од села селу, од на-хије нахији. Сви шапућу и све се претворило у уво. Али Милош још није хтео да прекине танку нит мира. Неће први да

изазове, пустиће сељаке нека по-завршавају пролетње радове, па заказа да се договор Н/8 [113] одржи у Цветну недељу код цркве у Такову. Сматрао је да ће бити најбоље да o великом сабору у Такову још једном o свему поразговара са старцима и истакнутим људима. A дотле - растурио је по свим нахијама своје људе да агитују, разговарају и прикупљају нове завере-нике. Међутим, његова жеља да се не почне пре Цвети није се испунила. Огорчени народ био се толико по-кренуо и усколебао да су и сами Милошеви поверени-ци угазили у буну пре одређеног времена. Арсеније Ломо прешао је Јошаницу на Цветни четвртак и рас-терао турске харачлије. Јеврем Обреновић, Сима Паш-трмац и Благоје из Кнића убише у селу Коњуши тур-ског порезника. Позвани и незвани, они који су се до-говарали и они који су ћутали, почеше на свим страна-ма да се појединачно обрачунавају c Турцима где год би им се указала прилика. Са планина и зимовника си-лазили су хајдуци и они што су се крили, и отворено се показивали по селима. Догађало се оно што се до-гађа у свим покретима и бунама: реч су узимали они што не мисле на последице, већ смело иступају, својом лудом и одважном главом запаљују народне масе и по-влаче их са собом у борбу. Милошу је сад јасно да је устанак почео. Зато од-мах појаха коња и у пратњи момака сиђе у Брусницу своме пријатељу Хашим-бегу. Затече га јако уплаше-на. - Побратиме, шта је ово? Твоји људи нападају и убијају харачлије. - Побратиме, ја сам дошао да искупим своју реч и да ти вратим дуг. Нас двојица смо се заклели да један другоме помогнемо у невољи. Нас деле вере и то што си ти Турчин, a ja Србин. Али нас веже оно што је из-над свега: људи смо и пријатељи. Видиш и сам да су до-шли дани кад се неће гледати ко је међу Турцима прав a ко крив. Буна je као пожар. Прождире све што захва-ти. Насиља и злочини Сулејман-пашини превазишли су сваку меру. Народ је кренуо да га сруши. Рећи ћу ти једно: ми нисмо против цара и турске управе. Нећемо ићи никоме под скут, али ово зло не можемо више тр-пети. - Зло, побратиме! Велико зло! Пропао сам! - викну уплашено Хашим-бег. - Ниси и не бој се. Добро у воду бачено, и узводно ће те стићи. Ја сам дошао са својим момцима да те про-пратим куда желиш. Узми своју чељад и највредније [114] од иметка. Длака c главе ни једном твоме .човеку неће фалити, нити пара имовине пропасти. - Кад је тако, онда ме пропрати до Ужица. Истог дана Милошеви људи отпратише Хашим-бега, његов харем, момке и сву имовину коју је могао на коњима са собом понети. Оно што није могао поне-ти, Милош му исплати у новцу. При поласку, Хахцим--бег га загрли. - Ако ти кад буде до моје помоћи, a будем ли жив, обрати ми се, побратиме. - V животу је одувек било и биће тако, побратиме - данас сам ја теби помогао, сутра ћеш ти мени. Кад се Милош вратио из Бруснице у Црнић, затече у кући педесетак завереника, међу којима Марка Шти-тарца, Арсенија Лому, Паштрмца, Вучића,

Милића Дринчића, попа Николу и Мутапа. Његов брат Јован стајао је по страни са Љубицом, нешто joj живо при-чао, a она бледа и унезверена напето га слушала. Ми-лош сјаха c коња и предаде га момку, a затим приђе једном балвану и седе. Присутни се окупише; неки по-седаше, a други остадоше стојећи наоколо у кругу. Ар-сеније Ломо љутито је увртао танак јечмени брк. - Све могу да разумем, Милошу, али тебе никако. Ми убијамо харачлије и c твојим знањем покрећемо на-род, a ти немаш пречега посла већ идеш да спасаваш Хашим-бега. - Чиниш волико, Арсеније, човек није звер, a сви Турци нису зло радили. - Кад је реч o њима, ја не правим разлике; редом ћу их убијати и клати где кога сретнем и стигнем. - Ја ти опет кажем, ако ти шта вреди казивати: ми немамо довољно снаге да све Турке истребимо одје-данпут и да заратимо са целом царевином. Једно је бес и освета, a друго је паметан рад и одлучност. Хашим--бег ми је спасао живот. Да њега није било, ја данас не бих овде седео међу вама, него би ми глава, као Стано-јева, штрчала на бедему набијена на колац. - Милош је у праву, Арсеније - љутито ће Тома Ву-чић. - Арсеније, ако си толико жедан крви, ено ти на Руднику нашег душманина и крвника Топаловића па će c њиме обрачунај - обрати му се Марко Штитарац. - Маните се, људи, тога! Боље да приступимо ономе што је прече од свега. Народ је покренут, a ми смо у живу ватру загазили. Овога пута и старци траже бор[115] бу, а сви желе да Милош буде вођа. Ја исто тако мис-лим. Сад нам више узмицања нема. Милошу, нудимо ти да нас поведеш, па или да победимо или сви да из-гинемо - смирено рече Мутап. - Чиниш волико, Мутапе, ја и сам видим да нема уз-мицања. Примићу се да вас водим, али под условом да ме слушате. Да је догорело до ноката, то и ћорава баба види. Али Турци су као вуци. Они знају шта губе и шта морају да бране, a ми још нисмо довољно свесни шта борбом хоћемо и шта ћемо добити. Чим нам мало по-пусти око грла, свак ће хтети да буде од мене паметни-ји и почеће да тегли на своју страну. Нека је снага и ма-лена, али ако је у једној руци - тешко је непријатељу c њоме изићи накрај. Зато сви унапред треба да знате: ако ја будем на челу, водићу вас и заповедати како умем и знам. Нећу трпети ничију непослушност и при-говоре. Ако Бог помогне те Турке сломимо и мало сло-бодице створимо, лако ћемо се после договорити и шићар делити. - Значи да пристајеш! - радосно узвикну Ломо. V прави час Љубица изнесе две пљоске ракије; јед-ну додаде Ломи, a другу Томи Вучићу, па се повуче у страну и прекрсти руке на прсима; остала је да слуша o чему се већа. - Пристајем. Сутра су Цвети па ће се народ из три нахије окупити код цркве на сабор. На свим друмови-ма и прилазима Такову поставићемо заседе. V случају да Турци нешто осете па крену да ометају и робе на-род, морамо их у томе спречити. Ја ћу сићи цркви и об-јавити устанак. - Бог те поживео! - одушевљено повикаше момци, бубетајући један другога одушевљено песницама. Љубица приђе и размаче круг људи око Милоша. - Могу ли да вас нешто упитам и замолим? - Вала, снахо, пуштамо ти Милоша још ноћас, a сут-ра дижи руке од њега

- нашали се Сима Паштрмац. - Амиџа, зар немаш кога другог да задеваш? Веру-јеш ли ти да сам ја можда глува или слепа, па да не ви-дим o чему се ради? Истина, никада се нисам уплитала у оно што мој господар ради за народ и c људима, али овога пута хоћу да замолим њега и све вас. Знам, уста-нак ће се дићи. Борба c Турцима ће отпочети. Како ће све испасти - ја то не знам. Једно бих само тражила од вас: ако дође до слома и пропасти, нека неко, ко је мушко и јунак, убије и мене и децу, јер нећу жива Турцима у руке. - He будали, снахо! - викну Ломо. -.Љубице, шта је теби? - упита Милош бледећи. - Милошу, муж си ми и господар, али преузимаш на себе и читав народ. Од сутра ћеш имати тежу бригу од мене и породице. He пребацујем ти, твоје је да се бо-риш, победиш или да погинеш. Ја те боље познајем од свих других. Тешко си се одлучио, али кад си загазио - натраг нећеш узмакнути. Зато те преклињем нашом децом, крсном славом и именом живога Бога, одреди некога који ће, у случају да све буде изгубљено a ти по-гинеш, убити и мене и нашу децу, јер не могу да трпим муке ропства и понижења, a нећу ни да ми деца после моје смрти постану турско робље! - Булазниш, жено! - викну Мутап. - Где ће отац да одређује крвника својој деци. - Вараш се, Мутапе, неће то бити крвник већ спаси-лац. Томо, хоћеш ли ти? - упита Љубица гледајући Ву-чића. - Нећу - тврдо одговори Тома. -Ти, Амиџа, деде покажи се да си мушко и Ми-лошев пријатељ! -Међер си заиста полудела ако верујеш да си у мени нашла таквог зликовца и непромишљеника. Л>убица погледа Марка Штитарца. Њене светле, пламене очи преклињале су га. - Марко, прими се бар ти! - Добро! - цикну Марко бесно. - Закуни се мајчиним млеком и својом лудом гла-вом! - викну Л>убица. - Заклињем се мајчиним млеком, својом главом и свим што ми је свето, учинићу што желиш ако ... - не доврши Марко, a лице му се болно искриви. - Од данас си мој брат! - узвикну Л>убица и приђе Марку па га загрли и пољуби. - Сад је све уређено; ви наставите c договором, a ja одох да вам припремам ру-чак. Кад је Љубица отишла, Милош је ћутећи гледао преда се. Танак риђ брк Арсенија Ломе болно и беспо-моћно је подрхтавао изнад усана. Мутап се загледа у шаре на ханџару, a Сима Паштрмац не зна шта да ради c пљоском ракије која му је у рукама. Једино је Тома Вучић смркнуто и одлучно посматрао присутне. - Љубица је у праву — рече он - a и Марко. Ко хоће да се бори, треба унапред да је одлучан и приправан за [116] [117] јуначку смрт. Браћо моја, ова слаба жена данас Нам по-каза прави пут. - Ти си, Томо, звер! Знаш ли да су у питаг^у деца? - викну поп Никола. - Узми како хоћеш. Само, ја бих то исто урадио да сам на њеном месту одлучно одговори Вуч ић.

XV На Лазареву суботу из свих села и заселака три околне нахије поврвео је народ на Таковски сабор. Мрак још није био пао, a велике гомиле свечано обученог и саборски расположеног народа Ofccyawue су се око цркве у Такову. Свако је за себе и с^оје про-налазио место за преноћиште. Плануше безбројне ват-ре. Милош je c момцима и .Лоубицом још з^. видела сишао у Таково. Заноћили су као гости код т^ковског кнеза. A сви прилази који су водили Такову и његовој околини од раног јутра били су поседнути оружаним групама добро прикривених момака, који су добили задатак да убију сваког Турчина или њиховог доушни-ка. Звона су брујала, веселила се, јадиковала, Кликтала и дозивала све оне који се пашу мушким пасом. Свеча-на јутарња тишина сунцем заслепљеног цветцог јутра била је раскомадана тим звуцима. Милош се брзо о-буче и у пратњи момака крену на литургију. Гомиле народа су се размицале да му направе пролаз. у часу кад је прилазио вратима лево од улаза примети Бисенију. Стајала je c тетком; старичине очи дочекаше га радосно. - Нека су ти сретне Цвети, кнеже! - Хвала ти, мајко - одговори joj Милош и осмехну се Бисенији. Запази да се попунила у струку и измени-ла у лицу. Досети се шта је томе узрок, па се Окрену и још једном је топло поздрави очима. Сва узбуђена и радосна, она плану руменилом; у угловима очцју осети сузе, али се осећала срећном што га види и што зна да он мисли на њу. Пошто се богослужење завршило, Милош изиђе у порту, где га са свих страна опколише људи. Вђдело се да никоме од њих није јутрос било до причести и ис-поведања. Тада се кроз светину прогура игу\1ан Мелентије Павловић. Под мишком је носио савијен епит-рахиљ и сребрн крст. Он уздиже главу, заокружи очи-ма годоилу, па се обрати Милошу: - Кнеже, хоћемо ли данас у име Бога да поразгова-рамо као браћа, да видимо на чему смо? - Чиниш волико, нека пођу са мном до оног грма сви кнезови, кметови и виђени људи, па да се догово-римо - одговори Милош. Под таковским грмом окупи се око Милоша неко-лико стотина виђенијих људи из нахија, a уз то је било и мноштво знаних и незнаних који приђоше да чују и одлучују o својој судбини. - Кнеже, народу је додијало ропство, насиље и тур-ско зло. Ми смо намерни да устанемо на Турке, па те позивамо да нас водиш! - викну један белокос старац, измахујући љутито штапом. - Лакше, старино! Није баш тако ласно устати и за-почети борбу c Турцима. Они су наоружани, боју вич-ни, сложни, a ми све то немамо. - Знамо, али ни зло више не можемо трпети! - за-грајаше са свих страна. - Чекните да мирно разговарамо. За устанаЈс треба да смо сви сложни. Један да заповеда, a остали да слушају и покоравају се. Поред тога, побићемо će c Турцима, a ви ћете се препасти и побећи чим се почне гинути. Турци ће затим провалити у села, куће попали-ти, стоку запленити, жене и децу у ропство одвести, a ja ћу после за све то бити крив. - Ма шта га мољакаш! Није сва срећа у њему! - вик-ну плавокоси младић, кога су звали Курлага. - Ето, војводо, овај још није обрисао са уста мајчи-но млеко, a већ хоће да се бије c Турцима-јави се опет онај седи старац и замахну штапом на Курлагу. -

Вала, дечко, чим Турци запуцају - напунићеш тур. Мени је баш свеједно хоћу ли живети или погинути. Овако, нити сам кад сит, нити одевен. Ове опанке што имам на ногама добио сам од кума на веру. Ако се побијемо - за месец дана ћу јахати ата и носити доламу. Милош је дуго разговарао и испитивао л>уде, ис-кушавао ко је у коме крају за устанак и да ли је неко противан борби. Мерио је величину послау који је тре-бало ући. Процењивао чврстину људи, покушавао да види има ли неко други да помишља на вођство, па кад се увери да су сви за њега, устаде и рече: - Деде, игумане, закуни ме на крст и Јеванђеље да f: fc [118] [119] народ и његову борбу нећу изневерити, a они мени нека се закуну да ће ме као свога вођу у свему слушати и покоравати ми се. Пошто се он заклео народу да га неће оставити, a народ њему да ће га у свему следити, Милош издаде прво наређење: - Сада нека свак иде кући у своје село. Извадите и очистите оружје, припремите брашњенике, a женама, деци и старцима осигурајте збегове по планинама. Y име Бога и крста часнога нека је свако спреман да кре-не тамо где га будем позвао. Затим се из Такова упути кући у Црнић. Обуче нај-лепше војводско одело, узе свој негдашњи војводски барјак, изиђе пред кућу међу окупљене заверенике и момке и, предајући барјак Сими Паштрмцу, повика: - Ево мене, ето вас - рат Турцима! - Живео Милош! Рат Турцима! - заори се са свих страна. Паштрмац забоде барјак у ледину и узвикну: - Под барјак ко је Србин! Под барјак ко је жедан турске крви! Тада Милош позва у собу писара Димитрија и из-диктира му писмо за све кнезове и виђене људе. Писмо је гласило: »Нека је знано свима кнезовима, кметовима и сва-ком брату Србину да смо овде данас код таковске цр-кве имали велики састанак, договорили се да устанемо на Турке и извојујемо себи слободу. Народ ме изабрао за вођу, a ja свакоме наређујем да узме оружје и бије Турке где их види и чује. Ко изда или не послуша, томе више нема места међу нама! Кнез Милош Обреновић« ТРЕЕИ ДЕО I Прве чарке заметали су стари и опробани вуци из првог устанка. Мутап и Јован побунише села око Мораве, узеше нешто људи те пођоше Чачку и у њему опколише Турке. Милош је пошао по нахији да диже народ и купи војску. A Арсеније Ломо са нешто својих момака опколи Рудник, у коме је живео ага Токатлић, бивши руднички мутеселим, познат као. велики зулумћар и јунак, a који је на Милошеву мол-бу био смењен na je његово место преузео Хашим-бег. Токатлић са својим момцима пружи устаницима снажан отпор. Ломо га позва на преговоре. - Аго, престани мало c бојем - повика му - ако хо-ћеш да неколике проговоримо као људи! - Вала, Ломо, кад си ме овако на спавању и нес-премна нашао, не могу ти одбити да разговарамо.

- Токатлићу, знам да си јунак, па ми је жао да улу-до гинеш. Ми смо устали и бићемо се док вас све не уништимо. Како ће на крају испасти - видеће се. Ипак, предлажем ти: предај се на веру, па ћемо и тебе и све твоје пропратити до Ужица. - A после -шта коме падне у руке. - A ако изневериш, Ломо? Закуни се право на со и хлеб! довикну Токатлић. - Co и хлеб ме губали! - Изневерићеш и поред клетве, Ломо! - Зар ја нисам јунак и од речи, Токатлићу? - Јеси, Ломо. На твоју реч бих се смео и ослонити, али је уза те пошао и шиш и голиш. - Вараш се, Турчине. Ја овде заповедам! На моју реч можеш се предати. Коње и оружје, новац и вред-не ствари одобравам ти да понесеш. Пристајеш ли? - Пристајем. A со и хлеб нека те сапру ако изне-вериш задату реч. [121] После тога Токатлић са својим сестрићем и три-десет турских породица спреми се и крену за Ужице. Ломо их причека и крену пред н>има. Кад су одмакли подалеко од Рудника и пролазили кроз шуму, иза једне липе у бусији сачека их неки сељак из Босута. Њему је Токатлић био узео на силу пиштољ и некак-ве ножеве. Он из заседе напери пушку на Токатлића и викну: - Врати ми пиштољ и ножеве, или главу одавде нећеш изнети! - Хајде отале, каурине! Ево ти Ломе па се кусурај c њим. Ја путујем на веру, a пиштољ и ножеве не дам. Сељак опали и Токатлић се стропошта c коња. Мартиновић полете да му узме иза паса пиштољ, али Токатлић, иако на самрти, скреса пиштољ и тешко рани свог нападача. Један други Србин дотуче То-катлића. Све се догодило за трен ока. To узбуни и Србе и Турке те потегоше оружје, тако да их Ломо једва умири и стиша. Пошто су Токатлића покопали на месту погибије, његов сестрић појаше његова ата и мирно крену даље. Ломо је јахао испред осталих; на глави је имао капуљачу јер је падала ситна пролетња киша. Токатлићев сестрић, уверен да је Ломо намес-тио убиство његова ујака, уграби на згодном месту прилику, притера свог ата, извади пиштољ и опали. Ломо се свали c коња, a тада огорчени Срби по-тегну оружје и побију све Турке; чак нису поштеде-ли ни жене c децом. Једино је успео да побегне Токатлићев сестрић. II Кад Милош чу да је против њега кренула везиро-ва претходница, пође пред њу у намери да се најпре састане c одредом Милутина Гарашанина и Николе Катића. Међутим, Кара-Мустафа је на Велики петак потукао овај српски одред у близини села Рудован-ца, те Милош, видећи да нема довољно снаге да Тур-ке разбије, остави Гарашанина да се чарка и задржа-ва КараМустафу, a он похита манастиру Моравици на граници рудничке, ваљевске и београдске нахије. Ту на Ускршњем сабору побуни народ, па похита Чачку не би ли бар то турско упориште освојио. Јо-ван и Мутап били су сатерали чачанске Турке у шан[122] чеве око џамије, a ови су одатле давали снажан от-пор. Ту код Чачка Милош доби обавештење да је Имшир-паша c десет хиљада Турака дошао на Руд-ник. Он заповеди Јовану и Мутапу да освоје Чачак, a ако не буду успели,

нека се држе на опрезу, како их не би опколила турска војска што је хитала чачан-ским Турцима у помоћ. Затим похита да скупи вој-ску, диже народ и онемогући Турцима продор за Ча-чак. Али чим уђе c војском у рудничку нахију, ћехаја поче да пали села, убија људе и узима робље. To вео-ма уплаши старије кметове; стану се предавати и по-зивати народ да то исто учини, па да заједно c Тур-цима гоне Милоша и бунтовнике. Како је са устанком ишло траљаво још од почет-ка, деси се у једном тренутку да Милош остаде сам са неколико верних л>уди. Његова малодушна војска расу се на све стране. Свак је хитао да спасава своју породицу. Милош паде у велико очајање. Тада се до-говори са људима да - уколико устанак пропадне -побију своје жене и децу, па да пођу у хајдучију и на-ставе борбу не само са Турцима него и са Србима који су их напустили. Али у најкритичнијем часу сти-же Јован Добрача c пет стотина Гружана и Милић Дринчић са две стотине Таковљана. Ова помоћ ули Милошу храброст, те одважно пође за Турцима који су већ били продрли у Чачак. Мутап и Јован, чим осетише да Имшир-паша прилази c војском Чачку, оставе опсаду и повуку се на брдо Љубић. Ту их Милош затече са својом војском. Стање српске вој-ске по наоружању било је више него очајно. Многи нису имали дугу пушку, a џебане ретко ко. Милош тада изврши расподелу оружја и муниције. Онај ко је имао дугу пушку морао је дати своју кубуру ономе ко је нема. Исто тако, раздељени су ханцари и џебана, па онда још у току ноћи сложно прионуше те ископаше шанчеве и утврдише их храстовим прошћем. Већ сутрадан изиђу Турци из Чачка и жестоко нападну Србе, који се још не беху ни утврдили како ваља. Видећи како се Милош јуначки бори, Срби су успели да одбију Турке и нанесу им знатне губитке. Tora дана, кад је почео бој на Љубићу, ћехаја посла десет кметова са пашином бурунтијом и писмом кнеза Атанасија да позивају Србе на умирење и предају. Ове кметове похватају Милошеви момци, па их после [123] боја доведу на Л>убић. - Несрећни издајници, мислили сте сачувати сво-је вашљиве главе служећи Турке! - викну Милош. -Симо, посеци псе! Мутап се уплете и поче молити Милоша за кмето-ве. Он га одведе у страну и рече му: - Чиниш волико, Мутапе, један мртав плаши хиљаду живих. Ових десет не ваљају пишљива боба, али ће нам утврдити војску. Заиста, чим су Срби видели како је Сима Паштр-мац посекао кметове, сви прегоше храбро у борбу. Рачунали су једноставно: у боју се и може и не мора погинути, али ако се изда и побегне - Милош сече без милости. Турци су још неколико пута излазили и нападали Србе на Љубићу, али су сваки пут били од-бијени уз осетне губитке. Имшир-паша тек тада схвати да је упао у клопку. Срби су му узвраћали на његове нападе, одузимали снагу, a своју свакодневно појачавали. Већ првога маја он посла татарина у Београд да затражи помоћ од Сулејман-паше. Везир му је није имао одакле послати, јер је и сам био у не-сигурном положају. Србију је све више захватала буна. Устанак се ширио кроз нахије као пожар. Оно нешто војске c којом је везир располагао у Београду, није било довољно ни да затвори границу према Аустрији. Надмени Турчин, који је због Наполеонова бекства био високо дигао главу, морао је сада поку-њено да моли генерала Червенка да Аустрија појача граничне страже и онемогући прелазак емиграната у Србију, као и да забрани

шверц оружја и муниције. Милош се тек код Чачка прибрао и почео војнич-ки да расуђује и ствара планове за борбу. Увидео је турске грешке и настојао да их што боље искористи. Истина, он није ни хтео ни могао да ступи у одлучну борбу, јер му је сасвим одговарало да што више за-држава целокупну везирову војску на граници паша-лука, обесхрабрену љубићким положајем устаника и герилским акцијама на свим прилазима Чачку. Ме-ђутим, за одлучну битку Милош није још располагао довољном снагом. Његова војска је, у ствари, још била гомила слабо наоружаних људи непрекаљених борбом. Зато је настојао да боравак главне турске војске у Чачку искористи за ширење и организовање устанка, за затварање Београда и паралисање Сулеј-ман-паше. [124] Палеж је представљао за устанике и неопходну везу са иностранством, a Турцима служио као стра-тегијска позиција из које су онемогућавали прелазак емиграната из Срема и држали угрожене београдску и ваљевску нахију. Важност Палежа за бунтовнике запазио је и Сулејман-паша, па чим је чуо за устанак, посла у Палеж триста коњаника, који се добро утвр-дише. Тридесетог априла устаници нападоше Па-леж, али су после огорчене турске одбране били од-бачени. Кад Милош дознаде како се Турци бране, он похита устаницима који су се борили око Палежа и организовали око Београда. Крај Чачка је оставио Мутапа, брата Јована, Дринчића и Добрачу. Наре-дио им је да се не упуштају у одсудну битку c Турци-ма, већ само да се бране из утврђења, a герилским на-падима да држе одсечен Чачак. До Милошева доласка, разбијени Срби у околини Београда опет су се били прибрали, опколили Па-леж, a њихове чете већ су се јављале у близини Бео-града. Чим Милош стиже са својом војском под Па-леж, позва кнезове из околних села. - До сутра хоћу да су ми овде сва кола пуна пру-ћа. Исто тако, да ми се донесу храстове даске. - Господару, зашто да се мучимо c фашинама? Нас има око две хиљаде, a њих је мало - рече један кнез. - Чиниш волико, по матери те! Вас је и раније било више, па су вас Турци разбили. Hero, на посао! Сутрадан су се помоћу прућа примакли шанчеви-ма на Палежу, освојили утврђење, запленили два топа и побили готово све Турке. Док се Милош бавио у Палежу, потом кратко бо-равио у Ваљеву и обишао своју кућу, борба око Чач-ка претворила се у безначајне чарке. Устаници су нестрпљиво очекивали Милоша и заплењене топове. Кад су Турци у Чачку чули топове, поверовали су да то устаници пуцају из дрвених ступа како би их уплашили, па су одмах сутрадан кренули на Љубић. Устаници их добро дочекаше и натераше на Мораву, па су их гонили чак до самих шанчева. Међутим, у Милошевом одсуству Турци су добили појачање из Сјенице, Нове Вароши и Новог Пазара. Они су по-стигли и један успех, који им је донекле подигао мо-рал. Испадом су допрли до збега у Овчару. Али побе-дом на Љубићу Срби су се охрабрили и изменили [125] своје позиције. Прешли су чак и Мораву и подигли један шанац на брду испод Чачка a други мало по-више. Први шанац је био добро утврђен, јер се нала-зио на удару. V њега су се сместили Гружани са сво-јим старешином Јованом Добрачом. V горњем шан-цу су распоређени топови, a за заповедника

је поста-вљен Танаско Рајић, познати јунак из првог устанка. Остатак војске Милош смести по луговима и остаде c њом. Једно одељење коњице посла уз Мораву да спречава прелазак Турака код Трбушана, a друго одељење оде низ Мораву да спречи прелазак код Ко-њевића. Имшир-паша је хтео пошто-пото да избегне било каква изненађења, a нове српске позиције учинише му се погодне да нападне и уништи устанике. Зато двадесет петог маја покрену сву турску војску и из-врши веома вешт напад. Турци пређу Мораву код Чачка и растерају српску коњицу. Једно одељење турске војске дође пред сам српски шанац, али је слабо нападало, јер је имало задатак да омогући дру-гом делу турске војске напад на Србе по луговима. Y томе су и успели. Турци су се неопажено приближи-ли српској војсци изван шанчева и натерали је у бек-ство. Уплашене гомиле устаника навале да се склоне у горњи шанац и тако поруше палисаде и омогуће Турцима да продру за њима. Сви Рајићеви напори да устаницима поново врати присебност нису уродили плодом. Уплашена гомила устаника провали и другу страну шанца и поче да бежи у доњи шанац Гружа-нима, остављајући без заштите Рајића и топове. - Ја, браћо, топове нећу оставити док сам жив! -викну огорчени Рајић као одговор на позиве да бежи. Затим опкорачи топ и извади кубуру и ханџар. Посекао је неколико Турака крај топа пре него што га Турци исекоше на комаде. Милош је узалуд покушавао да обузда страх и по-врати ред. Бранећи се, морао је и сам да узмиче пре- . ма Љубићу. Турци заузеше шумарке и насрнуше на горњи шанац. Милош се ипак није осећао као човек који губи битку. Чак је оне што су хтели да беже неу-морно заустављао, a y исто време бранио се од Тура-ка који су свим силама настојали да га заробе. По-крај њега се налазио и архимандрит Мелентије Пав-ловић. Калуђер је гласно викао: [126] » - Помагај, Боже! Милош угледа како је бубњар, бежећи, бацио свој бубањ, па се окрену архимандриту и довикну му: - Чиниш волико, none, сада није вајда молити се Богу. Hero, узми тај добош и лупај у њега, a ja ћу гле-дати да некако зауставим људе. Мелентије зграби добош и поче ударати. Милош је на бегунце потезао пиштољ и некако успео да мно-ге задржи. Мало-помало, и они најплашљивији по-чну се прибирати. Милош је знао да се из лудог стра-ха брзо прелази у још луђу храброст. Са групицом храбрих људи одлучно јурну на Турке. Док их је суз-бијао, поглед му се закачи за снажног Турчина који је на бесну ату избезумљено налетао и секао устани-ке. Он је упадао у очи не само храброшћу већ и снаж-ним раменима и брзим замасима своје сабље. Видећи да ће му овај Турчин поново унети страх међу људе, Милош брзо и без размишљања, онако како то увек раде људи вични борби, одлучно- пође према њему, држећи кубуру у десној руци и настојећи да не ис-пусти из вида ниједан покрет страшног Турчина. - Чекај, душу ти псећу, да видиш на кога си наср-нуо! - викну и опали кубуру. Коњ, погођен куршумом, нагло се пропео и сва-лио са себе јахача. Милош трже ханџар и прободе Турчина. - Теби, бели, није требало да насрћеш, a ja немам куд да бежим - викнуо

је и одсекао горостасу главу, na je онако крваву показа Турцима који су јуришали према њему. Шта се то догодило да се Срби тако одлучно при-беру и јуришем сузбију гониоце, Милошу није било јасно. Чак и устаници што су били опкољени у доњем шанцу, храбро су одбијали све турске јурише. Тада се Милош досети те нареди војницима да по-скидају гуњеве и набију их на прошће, како би непријатељ поверовао да у борбу долази резерва. To, и храброст Јована Добраче c Гружанима у до-њем шанцу, спречи Турке да крену поново на јуриш. Они нису могли никако да схвате како се једна пора-жена и разбијена војска тако брзо окупила на Љуби-ћу, па одустану од гоњења разбијених устаника, a сву пажњу усредсреде на доњи шанац, безуспешно наваљујући да га заузму. [127] Сунце је лудачки пекло. Како се српски шанац једним делом ослањао на Мораву, браниоци су сила-зили до воде да се освеже и напију чим би одбили турски напад. Све време док су Турци јуришали на доњи шанац, Имшир-паша је посматрао борбу са свог коња на другој страни Мораве. Видећи са как-вом се упорношћу устаници бране и како му наносе велике губитке, паша пред ноћ довикну: - Узалуд гинеш, рајо! Предај će, a ja обећавам ми-лост! - Ко си ти? - упита неко од устаника из шанца. - Имшир-паша. - Приђи ближе, јер не чујемо од воде шта нам по ручујеш - довикну онај исти глас из шанца, желећи да га намами. Бехаја натера коња у Мораву и поново поче да на-говара устанике на предају. Сава Томић из Кнића на-лазио се уза саму обалу међу врбама. Он одмах пре-позна пашу; опали из пушке и свали га c коња у воду. Колико је пашина смрт охрабрила Србе, толико је за-препастила Турке и унела малодушност у њихове ре-дове. A како се већ и ноћ примицала, они покупе заробљене српске топове, своје рањенике, као и нешто заробљених устаника, па се врате у Чачак. III Ноћ је све више освајала. Топла, мека ноћ пуна месечине, мириса барута и свеже крви. Однекуд се зачу јецање рањеника. Недалеко од шанца копали су гробове и сахрањивали погинуле. Негде неуморно пућпуриче препелица. Затим неко извали гадну псовку и заори се грлат и суров смех. Милошу је све теже. Издвојио се у страну и наслонио главу на храс-тово стабло . . . Кад се пробудио, у логору је све врило од граје, вике и препирке. Сунце је већ било високо одскочи-ло. Није владала запара, јер је од Мораве струјао свеж ветрић. Једна група војника уплитала је пави-тинама прошће испред рова. Други су продужавали саобраћајнице. Око закланог вола сјатило се њих де-сетак. Погрбљен риђокос сељак био је чврсто привезан ужетом за стабло букве. Однекуд наиђе Јован До[128] брача и трже се кад угледа сељака. - Кучкин сине, ко ти је дао оно писмо? - дрекну Јован и удари сељака ногом у препоне. Сељаково лице набора се од бола као скувана дуња. Руке и ноге почеше да се грче, a из грла се оте немоћан јаук:

- Убиј ме, војводо, немој ме мучити! Шта сам ја него брав божји! Кнез Атанасије ми је све наредио. Да га нисам послушао - убио би ме. - A ти мислиш да ми издајнике милујемо по гузи-ци. Милошу то би превише. Изненада га захвати са-жаљење. Јованова вика скоро га разбесни. Несрет-ник можда и није толико крив. Приђе им ближе. - Кути, издајничко псето! - викну на сељака. -Дроњче од човека! A ти, Јоване, погледај јесу ли се окупили сви они што синоћ нису били овде. Баш тога часа појави се на Морави мањи одред Турака, дајући знак да долазе на преговарање. - Рајо, је ли међу вама Милош? - довикну грлат Турчин. - Овде сам, Турчине - одговори Милош. - Ми смо дошли да тражимо Имшир-пашу. Ако је код вас заробљен, нек нам се каже колики откуп иш-тете за њега. - Потражите сами свога пашу! Узмите га и поне-сите, Нама ни жив није требао, a мртав поготово -довикну им Милош. Милошев весео и поуздан изглед унео је талас одушевљења и прибраности међу устанике. Нико више није помишљао на мртве нити се бојао Турака. Међутим, исход битке и погибија Имшир-паше узне-мирише Турке у Чачку. Видећи да се Срби све више прикупљају, a како им је већ било понестало хране, одлучише се да преко Јелице одступе у Босну. Али на Јелици их дочека српски одред, који је спречавао снабдевање Турака, и извести Милоша да Турци беже. Чим је устаничка војска то дознала, јурну за Турцима и сустиже их у селу Ратарима. Турци су прихватили борбу, али тучени са свих страна почну бежати у страховитом нереду. Напослетку међу њима завлада паника, па почеше да свлаче и бацају одела само да би некако умакли смрти. Целог дана устаници су их гонили, убијали, или заробљавали. Турци су били тако збуњени да се нису ни бранили, 9/в [129] чак нису покушавали ни да се спасавају бекством, него су падали по путу и ту, избезумљени, лежали. Тако је трајало све до села Крвавице. Ту Милош за-устави гоњење и убијање. - Прођите се, браћо, ако Бога знате! Доста je, a и грехота је. Сутрадан херцеговачке и црногорске хајдучке чете нападну Турке бегунце крај Старога Влаха и до-туку их. Иза села Крвавице Милош нареди повратак у Pa-rape; ту разапну све заплењене шаторе. Милош DOTOM објави устаничкој војсци да му се доведе све тур-ско робље. - Ко ми прикрије роба, узећу му главу - изјави Милош, саопштавајући наредбу старешинама. - Војници су се острвили, господару - рече Ми-лић Дринчић. - Чиниш волико, кад су Турци данас бежали, ви-део сам да су најјуначнији били баш они наши који су пре неки дан пуних гаћа грабили да извуку своју главу. Кад се искупише заробљени Турци са женама и децом, Милош нареди да им се изда вечера, затим их смести под шаторе, a наоколо постави страже. Сут-радан се сакупљеним заробљеницима обрати речи-ма: - Муке ове и безбројна страдања нит је заслужи-ла турска нит српска сиротиња. Послаћу вас у ваша места родбини и нико вас дирнути не сме. A ви знајте да ја гоним само зулумћаре и зулум.

IV Сутрадан Милош c војском пређе Мораву код Орашја и похита за Пожаревац. Уз пут му се придру-жише Стеван Тодоровић, Петар Добрњац и Марко Абдула, који су се још одраније борили c Турцима на овој страни. Милошева главнина, која се кретала По-жаревцу, достигла је дванаест хиљада бораца. Турци су у међувремену добили појачање од хиљаду Арнау-та из Видина; добро су се утврдили, a располагали су и приличним бројем топова. Турски заповедник Де-либаша држао се правила да јачи напада, и зато није чекао да устаници прегрупишу своје снаге и изврше [130] припреме. Чим је видео Србе, постројио је своје де-лије и снажним коњичким јуришем натерао устани-ке на повлачење. Кад разабра да му војска узмиче, Милош излете пред њу c кубуром у руци: - Куд ћете, несретни синови? Куд мислите да по-бегнете? Где вам је град да се у њега склоните? На-траг, курве! Ту вам је кућа - рече показујући на тур-ске шанчеве - ту жене и деца! Ако то не освојите, све је пропало! Ко за мном не јурне на Турке, главу ћу му одсећи! Својом одлучношћу успео је да заустави расуло устаника и да отера Турке у шанчеве. Делибаша осети да се сукобио са чврстом вољом очајника, вољом која је у стању да савлада и оно што превазилази њену снагу. Милош је знао да се овде може изборити победа само непопустљивошћу и уливањем страха. Y свануће Милоша разбудише гласови. Око ша• ра се окупљају старешине. Брзо се усправи, прекр(И се по навици и упита Марка Штитарца: - Је ли све приправно, Марко? - Псећу им мајку, десеторици сам морао одбити o пола гузице! Тек тад су разабрали да нема шале -дговори Штитарац. Убиће рођеног оца ако му наредим, помисли Ми-,ош. Таквих ми треба стотинак па да извојујем побе•Y! Y шатор уђоше Молер, Цукић, Добрача, Паштртц и Вучић. Пошхо су поседали, Милош их понуди ракијом. - Браћо, Турци су у вароши, a ми под отвореним небом. Они су у опкопима, a ми у пољу. Нас сваки дан може ударити друга турска војска. Може доћи Дунавом. A чујем да се две велике турске војске кре-ћу на Србију. Једна од Румелије, друга од Босне. Нама, браћо, није до оклевања. Hero, који старешина не мисли први да јуриша на Турке, нека још сада ос-тави старешинство и преда га другоме. Ко јуриша на шанац, може да погине a може и да спасе главу, али ко се уплаши и умакне натраг, нека зна да ће погинути од моје руке. - И право је! - узвикну набусито Вучић. - Што ти увек излећеш? - упита га Паштрмац. - Зато што ми је све ово причање дојадило. Ко по-бегне - треба га млатнути по челенци и сравнити са земљом. Шта ту има ваздан да се прича и објашњава. [131] - Чиниш волико, Томо, нису сви људи тврдоглави као ти. Hero, јесмо ли се, браћо, договорили? - упита Милош.

- Договорили смо се - јави се Цукић љутито, јер му није било право што га Милош ставља у ред оста-лих. - Кад је тако, онда у име Бога да ударимо. Нема нам друге но или да победимо или сви да изгинемо. Пошто је сваки припремио свој одред, на знак топа Срби навалише на шанчеве. Турци су јуначки дочекали устаничку навалу. Делибаша, прави анадолски јунак, узјаха ата и извади сабљу. - За Алаха и падишаха, Турци! - бодрио је своје људе. - Зар да нас ушљива раја надбије? Полетео је право на Милоша и његову пратњу. За њим навали одред коњаника. - Курво Милошу, стани! Нису ти ово босанске туркуше, већ крвави Анадолци! - Вала, Делибаша, ти имаш куд и на другу страну, a ja немам ни куд ни коме, него баш куд си ми ти за-творио пут, па жив или мртав - одговори му Милош, потеже кубуру и полете на Турке. За Милошем јурнуше Штитарац, Добрача, Вучић, Молер и Цукић, a за њима, као обневидела, цела ус-таничка војска. Турци су секли, Срби убијали делије и њихове коње. Сеча је трајала неколико часова; нај-зад бројност и неустрашивост устаника надвладаше турско јунаштво. Морали су да узмичу и напусте шанчеве, a Срби их сатераше у пожаревачка утврђе-ња. Идућег дана Делибаша увиде да је узалудан даљи отпор те сутрадан после боја затражи преговоре. Те вечери се у Карађорђевом стану сакупило иза-брано избегличко друштво: Лука Лазаревић, Мла-ден, Вујица Вулићевић, кнез Сима, a од Грка Јоргаћ и Левантис. A како је управо био Ускрс, гости су, по српском обичају, најпре послужени шареним јајима и ракијом. За овај свечани сусрет изнето је и неколи-ко боца грчког вина. - Којекуде, браћо Срби и Грци, данас нам je Vc-крс, највећи хришћански празник. Господ наш Исус [132] Христос васкрсао је из гроба да спасе напаћене људе. Али за мене овај данашњи празник још је већи и светлији, јер је моја напаћена Србија поново ускр-сла. Дижем ову чашу у име своје напаћене земље. Бог и његова свемоћна сила нека помогну и окрепе мој народ и Србију. Живели и ви, мили моји гости и пријатељи. - Живела Србија! Живео вожд! - заграјаше сви и наискап испише. - Одакле ти, господару, ова сузица небеска? Ме-лем је за душу - рече Лука Лазаревић, који се више од свега другог био ужелео вина. - Вала, попо, ни сам Христос није бежао од вина - подругљиво рече Младен. - Којекуде, имам вина да вас вечерас све добро напијем. Hero, ипак да ми пређемо на главну ствар: позвао сам вас, браћо и пријатељи, да се договоримо шта да радимо. - Ја мислим да нам без руске помоћи нема успеха. Први ће Милош упитати зашто смо дошли кад нисмо ништа донели. Зато би било добро да тражимо од Руса оно што су нам већ давно обећали - јави се Лука Лазаревић. - Колико ја знам, Руси су ових дана притисли у Цариграду Турке да се испуни осма тачка Букуреш-ког уговора, a која се баш односи на Србију. Треба, господару, да новом молбом затражиш дозволу и помоћ за прелазак у Србију -

изјави Левантис. - Господару, не пренагљуј! Можда ћеш одавде преко Руса моћи више да помогнеш устанку и Срби-ји него да кренеш насумице у Србију - јави се и кнез Сима. Младен је ћутећи пушио, a y очима му је титрао дрзак и подсмешљив сјај. To запази Карађорђе, па се окрену њему: - A шта ти мислиш, Младене? - Ништа. Руси воде своју рачуницу. Милош је из очајања дигао устанак, a Аустрија се слизала c Тур-цима. Ми овде - ко у плочу, ко у клин. Hero, ja бих да сам на твоме месту послао некога да установи има ли нама места у Србији. A овде бих урадио све што се може преко Руса. - Којекуде, то ти није лоше. Тако ћу и учинити. A сада, браћо, да се мало провеселимо. Вино је обилато точено, гости су се све више за[133] грејавали, па су чак почели да пуцају из кубура. На Јоргаћев предлог однекуда доведоше некакву пева-чицу. To искористи Карађорђе и мигом даде знак Ву-јици Вулићевићу да пође за њим. Сиђоше у врт и се-доше на клупу под расцвалу трешњу. - Хвала богу, куме Вујица, опет је почео устанак. - Почео је, господару. Али ко би могао помислити да ће га Милош повести? - Није важно ко га је повео. Ја желим да помог-нем Србији. Зато се ти спреми да сутра кренеш тамо. Шест топова је закопано код Тополе у шуми. Уз њих и дванаест хиљада дуката. Ја ћу написати Милошу писмо да те паре слободно утроши за набавку оруж-ја. Исто тако, кажи му да сам четири хиљаде дуката народног новца дао архимандриту Мелентију Ник-шићу. Истина, он пориче да их је примио, али саветуј Милошу нека попускеру добро притегне, па ће мора-ти да их избљује. To je нитков, и ако му се ја вратим, остаће без браде. Обријаћу га и без владике. VI Док су, по налогу Порте, Хуршид-паша и руме-лијски везир Марашли Али-паша журили да сакупе војску и примицали се границама Србије, руски при-тисак нагна Порту да измени првобитно наређење по коме је Србију требало силом освојити. Везири примише ново наређење: да угуше устанак мирним путем и преговорима c Милошем. Тиме је Порта хте-ла и Русима и Европи да замаже очи и веже руке. Разумљиво је да устаничко вођство o томе није сме-ло бити обавештено. Млађи, бржи и окретнији као војсковођа, Хуршид је хтео да устанике доведе у тешку ситуацију, a тек потом да преговара c њима. Зато је издао наређење Али-паши, зворничком вези-ру, да пређе Дрину и улогори се на Дубљу. Међутим, у Мачву и Подриње тих дана стиже Штитарац, кога је Милош овластио да побуни и ор-ганизује народ овог краја. Њему се из Срема придружише Суреп и још неке избеглице. Марко није ни од чега зазирао, a понајмање од Турака. Скупио је од-ред људи спремних на све. Уз помоћ Сурепову успе да похвата кметове и кнезове који су издали Чупића. Ова два хајдука немилосрдно поступише c издајни[134] цима. Исекоше их пред очима сељака, баш на месту где су издали мачванског војводу. Али ни то им није било довољно, већ су, газећи по

искасапљеним кме-товима, викали: - Овако ће проћи свако ко се држи c Турцима a своје издаје. - И семе ћу му затрти - додао је Штитарац, па у-гледавши једног сељака како се грчи од страха, по-вика: - Шта је? Ти их изгледа жалиш? - He жалим, само не могу да гледам крв. - Крв не можеш да гледаш! Узми овај ханџар па их све исатари. Четрнаестог јула на Дубље стиже Милош са уста-ничком главнином. Намеравао је да најпре порази босанске Турке, протера их преко Дрине, a затим да се свом снагом баци на Марашлију према Нишу. Ра-чунао је да ће му и најмања победа добро доћи и при-силити Цариград на преговоре. Прво чега се прихва-тио било је опкољавање ушанчених Турака на Ду-бљу. Сваки српски војник понео је храстов проштац. Тако је око турског направљено и српско утврђење. Тиме је део Хуршидове војске био потпуно одсечен од своје главнине и снабдевања, и срачунато стављен у клопку која се морала завршити уништењем. Али пре него што удари на Турке, Милош написа Хуршид-паши писмо следеће садржине: »Немој помислити, честити везиру, да смо се ми подигли против цара и царских већила. He, не дао Бог, већ цару остајемо верна и одана раја. Сулејман--паша није управљао нити се владао како си му ти у име великодушног цара казао, него je c нама посту-пао као вук c овцама. Зато те молим, ако ми даш твр-ду веру, ја бих дошао к теби, и у име раје изложио ти шта тражимо од нашега цара и од тебе, његове десне руке. Само, немој помислити да смо се уплашили па ти ово пишем. Ми се више никога не плашимо, јер смо уплашени од зулума. И, у име Бога, свакоме ћемо се противити ко силом на нас пође, a уздамо се у Бога и правду да ћемо од цара милост по праву до-бити«. Овим писмом Милош је хтео да постигне две ства-ри: ставио је до знања Хуршид-паши да жели прего-воре, a обмануо га је да не шаље појачања својој вој-сци на Дубљу. И док је татарин носио писмо у Звор-ник, Милош је извео све потребне припреме за униш[135] тење Турака у Мачви. Требало је истовремено и по-бедити и надмудрити. Показати снагу и одлучну вољу за борбом, a не затворити врата за преговоре. Исто тако, морао је и народу казати праву истину. Зато се пре јуриша обратио војсци: - Браћо, до сада смо ударали на Турке ноћу, јер смо желели само да их отерамо. Данас идемо на њих усред бела дана, да нам ниједан жив не утече. Ово је наша земља и у њој ми морамо остати једини госпо дари. To треба да схвати не само Стамбол већ исто тако Беч и Петроград. To мало речи било је довољно да распали борце. Српски коњаници јурнуше безумно на шанчеве. Пешаци су чупали из земље прошће, скакали преко јаркова и хватали се за гуше c турским војницима. Није се то могло назвати уобичајеном битком у којој би било некаквог војничког реда и правила. Уста-ничка маса је клала и давила. Изненађени и избезу-мљени од страха, Турци нису умели да се бране. Иб-рахим-паша покуша да се спасе бекством, али му је-дан устаник уби из пушке коња. Паша је успео да се дочека на ноге и завуче се у оближњи грм. Милош препознаде пашу, па викну на своје момке: - Држите, море, онога! To je Ибрахим-паша! Не-мојте да га убијете, већ ми га жива доведите!

Момци опколе грм; паша није имао куд већ се предаде. - Чиниш волико, јеси ли то ти, Ибрахим-пашо? -упита Милош. - Јесам, кнеже! - одговори паша покуњено. - Који те ђаво овамо довукао да испашташ Сулеј-ман-пашина злодела? - Кнеже, ја сам паша и војник. Куда ми се нареди, тамо и идем. Hero, зашто ти са својим људима покла данас онолико царевих војника кад стално тврдиш да на цара ниси устао? - упита Ибрахим-паша. - Цар своје људе не шаље да убијају и пљачкају његову рају. Он је своје везире послао да виде шта раја тражи и на кога се тужи, a не да је уништавају. Ја ћу c царским људима радо да разговарам и тражи-ћу начина да се земља смири. Али, има времена, o томе ћемо после боја да разговарамо. Марашли-паша је био познат као лукав, брз у ак-цији, грамзив и саможив, увек спреман све да обећа, [136] a да никад ништа не испуни. Чим је дошао у Ниш, он позва владику. Прими га усрдно, указа му све почас-ти, затим га замоли да му изнесе невоље и потребе раје и да му разјасни какви су то разлози због којих се раја у Србији буни. Владика се учини Марашлији добронамеран и отворен; схватио је да му може по-служити као посредник за везу c устаничким вођ-ством. Од њега дознаде да је Милош главни међу Ср-бима, и да преко њега и c њиме треба ствари уреди-ти. - Свети владико, ти си народни и божји човек. Знаш да је Бог на небу, a падишах на земљи. Оно што падишах жели, то и Бог одобрава. A наш падишах жели да мир и ред завладају у Србији. Ја сам овде да ту жељу испуним, народу мир да осигурам и омогу-ћим да свако своју веру слободно исповеда. Дакле, од тебе зависи хоће ли се поново пролити море крви, или ће се све решити мирним путем. Ја сам за миран пут; дајем ти одрешене руке да ступиш у везу са во-ђом устанка и посаветујеш га да свршимо све наше спорне рачуне договором - изјасни се Марашлија. - Ја разумем племениту побуду моћнога падиша-ха и тебе, његова везира. Надам се да ће наш труд уродити плодом - одговори владика и оде у свој ко-нак, те написа Милошу писмо да што пре ступи c Ma-рашлијом у преговоре. Владика је у писму уверовао да ће Србима под Марашлијом бити боље него што је то било у време Мустафа-паше, кога су Срби називали својом мајком. To владичино писмо Милош прими у Бјелици, где се саветовао са старешинама, јер је тога дана био добио иозив од Хуршид-паше c Дрине. И босански везир га је позивао да му дође, како би сазнао шта раја тражи и да се види шта joj će може дати. Милош осети да је однекуд дунуо политички ветар чим се везири утркују и нуде разговоре. Зато нареди да се одмах напише одговор нишком владици. »Свети владико, добили смо твоје писмо. Прими-ли смо га срцу са твојим благовољним саветом. Ми и сами, свети оче, знамо да је буна ђавољи посао, али то безбожно и вражје дело нисмо започели ми већ Сулејман-паша са својим доглавницима. Тебе пак мо-лимо да обавестиш честитог везира Марашлију да смо вољни из његових руку царску милост прихвати[137] ти. Ово теби, духовни оче, одговорамо на твоје часно писмо, и јесмо твој покорни народ српски са нашим старешином Милошем Обреновићем«. Чим је татарин узео писмо и понео га у Ниш, Ми-лош узјаха коња, дозва

пратњу и појури према Дри-ни. VII Милош је још на Морави чврсто одлучио да крене Хуршид-паши на преговоре. O томе више није хтео да размишља. Дошло је време да се реши даљи исход борбе. Од тога зависи све у његовом животу, судби-на целог народа и Србије. A када је TO y питању -двоумити се не може. Дуго је уз пут размишљао o деци и Љубици. Неспокојство је нагонило овог суро-вог ратника да тражи одушка на другој страни. Бол-но и жудно желео је да увери себе како у овим теш-ким данима и ноћима и за њим неко стрепи. To му је крепило снагу и снажило вољу да буде још упорнији. Журио је Дрини. Тамо га чекају војска, стареши-не, договор и одлазак у логор Хуршид-паше. A мож-да и превара. Страшна смрт. Y TOM случају, никад више неће видети децу и верне Љубичине очи. Те очи што су настојале да наслуте сваку његову мисао и жељу; што су зрачиле љубављу и оданошћу. Беже-ћи у мислима од оног што га можда очекује на Дри-ни, он је све немирније претурао по сећању, тражећи оне тешко ухватљиве тренутке нежности који му сада изгледаху као нешто најдрагоценије у читавом његовом животу. Поред Лзубичиног, израстали су из трептаве светлости залазећег сунца, из модре боје неба, топлог даха поветарца, и ликови Бисеније и Булме. Пратили су га они свуда, опомињали, звали и ублажавали суровости рата и тешких подвига. Мис-лећи на њих и присећајући се онога што су му пру-жиле, он је у једном тренутку ухватио себе како мрзи рат. Тога поподнева, јашући по прашњавом путу, за-борављао се, као никад^ дотле, лутајући очима по златној светлости летњег дана, у којој су се купала поља, шуме, лугови, светлости што се преламала у водама, растапала у облацима и руменим плаштом покривала брегове. Сурови услови под којима је жи[138] вео омогућили су му да схвати колико је варљива мера људских вредности. Од раног детињства до зре-ле мужевности, у којој се сада налазио, непрестано је морао да се бори, рве c невољама, да се извлачи од-лучношћу и лукавством. A оно пресудно, главно, оно што је и живот и садржина живота, љубав и неж-ност, жудња за срећом и лепотом, само је уз пут гра-био. Измршавео од напора, опаљен сунцем, тврд као од камена исклесан, хитро је сјахао c коња и, скоро ошамућен од напорних мисли и дугог јахања, редом се поздравио са старешинама. - Окрепи се, господару, па нам испричај шта има ново на Морави замоли Марко Штитарац. И док је натезао из чутуре, око њега у круг посе-даше: Вујица, Цукић, Мелентије Никшић и Суреп. Паштрмац и Штитарац остадоше да стоје. Храстово стабло, круто и високо, дизало се изнад Милошеве главе и ширило гране са бескрајним бројем листова, који су на вечерњем поветарцу пригушено шумори-ли. - Чиниш волико, Марко, уздам се у Бога и биће добро. Марашлија преко нишког владике нуди пре-говоре. Иначе, једно одељење његове војске покуша-вало је у почетку испад од Јагодине, али наши су га потукли, a пет стотина заробљеника посекли без ми-лости. Изгледа да то ипак није омело везира да пону-ди преговоре. He знам, можда и грешим, само све ми изгледа да се неко моћан умешао у наше ствари чим оба везира нуде мирно решење изјави Милош.

- Хуршид је скоро сваки дан слао гласнике, и он жели да му што пре пођеш на разговор - саопшти Вујица. - Нешто му се много жури - додаде Цукић. - Господару, јеси ли се одлучио да идеш Хурши-ду? - упита Паштрмац. - Решио сам. Оно што се започне, мора се и до-вршити - одговори Милош. - Чујеш, господару, ако ти је баш мило мрети, по-пни се на овај храст. Скочи и сломи врат. Погини овде међу нама, a не носи своју главу Хуршиду у скут! - викну озлојеђено Паштрмац. - Добро, Амица, a шта ако ја главу однесем вези-ру, посао завршим, здрав се и читав вратим, ко је онда будала? Ја или ти? [139] - Ни ја ни ти, господару, већ везир који те пустио - одговори му Амица. Сви присутни се насмејаше, a Милош одмахну ру-ком. - Било што било, морам ићи Хуршиду. Ако ме по-губи, ви, браћо, држите се сложно и настојте по сва-ку цену да извојујете слободу. - Шта можемо! Иди кад си наумио. Само ми се чини да би било боље да те ја овде убијем. Бар Турци не би имали то задовољство да на теби искале срце - узвикну озлојеђено Штитарац. Милошу се стеже срце. V дивљим закрвављеним Штитарчевим очима запази сузе. Присутни су се смејали, a Марко је тресао главом као коњ. Смех, иако је био пријатељски, неугодно се доимао Ми-лоша. Нарочито Цукићево грцање и Мелентијев лу-кав смешак кроз бркове. Њих двојица су га својим поступцима упућивали на опрезност. И таман кад је хтео целу ствар да скрене на другу страну, Марко скочи млатарајући рукама: - Смејте се, смејте, будале! Ја не умем и нећу да лепоречим. Ако га Турци погубе, сви ћете ви у шуму као зечеви. Онако као тринаесте године. - Пусти, Марко! Moja глава одавно није више моја. Хуршид је опаснији од Марашлије. Морам ићи да га опипам. Ако су Руси притегли у Цариграду, онда ми ни длаку c главе не сме скинути. Та није ово први пут да će c Турцима надмудрујем. VIII Уморан од пута и измучен размишљањем, ноћ уочи поласка Милош је преспавао тврдо. По навици се пробудио рано, умио се и усрдно помолио Богу. Доручковао је заједно са старешинама, настојећи да их окрепи шалама. Потом се обукао у војводско оде-ло. Припасао је сабљу, метнуо у силав пиштоље оковане златом и украшене драгим камењем, a y недра две кесе по пет стотина дуката. - Чиниш волико, Амица, ако су Турци решили да ме посеку, право је да нешто вредно нађу на мени. Пред шатором га је чекала пратња: писар Димит-рије, Аврам Лукић, Петар Оташевић, кнез крагује-вачке нахије, и Никола Симоновић из ваљевске. C [140] њима је било и десетак кметова. Пошто је загрлио Паштрмца, Милош изиђе пред шатор где су стајале занемеле старешине. - Остајте ми збогом, браћо, и радите како сам вам саветовао. Затим приђе коњу на коме је сијала богата опре-ма, помилова га по глави и вину се у седло.

- Јесте ли сви спремни? - упита прикупљајући узде. Требало је много снаге и умешности да се мла-ди коњ покори јахачу. - Јесмо! - одговори Аврам Лукић. - Срећан ти пут, господару! - повикаше стареши-не. Милош пусти дизгине и коњ га понесе као вихор према Лешници. На јањинској скели дочекаше га Имшир-паша и стари знанац Халил-ага Серчесма. Кад њега и прат-њу му окружише Серчесмине делије, Милошу се учини да је то лош предзнак, али се савлада; био је насмејан и трудио се да прикрије страх. - Турци! У вама двојици поздрављам моћног сул-тана и честитог везира! - Нека ти је свака част, Милошу! И ми у теби цар-ску рају - одговори му Имшир-паша. - Је ли вера и дата реч тврда, Турци? - Тврда је моја вера, Милошу, a задата реч још тврђа - одговори му пријатељски Серчесма. - Чиниш волико, Халил-аго, реч ти је тврда и гос-подска. Док је твоја глава на раменима - мени се не може ништа зло догодити. - Дина ми, и не може. Затим се уз пригодан разговор навезоше на ске-лу. На босанској страни Дрине узјахаше и кренуше Олову пољу где их је очекивао Хуршид-паша. Хуршид-паша одавно није био узнемирен као тога дана. После пада у Цариграду и одашиљања за везира у Босну, једно време био се помирио са суд-бином захваљујући богу што га није снашло оно нај-горе - да добије гајтан као толики везири и моћници пре њега. Ти дани били су тешки и немирни. Стрепео је од сваког шушња; пријатељи су га заборављали, a непријатељи су се злурадо смешкали. Двојица моћ-ника који су седели уз колено младоме султану Мех-меду, барјакдарпаша и капуданпаша, читав месец дана окретали су од њега главу. И они нису били на[141] чисто шта млади султан намерава. Онога дана кад су га позвали на поклоњење, осећао је душу у грлу док је пролазио кроз Капију мира. Сав у грозници ушао је у велику одају са земљаним подом где је дежурни џелат чекао да му евнуси доведу некога од велике господе, који је тога дана жив, здрав и пун великих нада ушао у салу судбине да се поклони султану или дивану, a отуда био враћен и дарован свиленим жу-тим гајтаном. Улазећи, Хуршид није био сигуран да ли ће се преко тога прага натраг вратити. Међутим, судбина му је и овога пута била наклоњена. Смешећи се, ка-пуданпаша ra je гледао жутим светлим очима. - Нема бога до Алаха, a султан је израз његове моћи и милости! Постављен си за везира у Травнику. Пружа ти се прилика да заслужиш већу милост. Речи је изговарао без предаха, не скидајући очију c њега, што је био знак да се код султана за њега за-узела нека утицајна личност. Хуршид никад није имао високо мишљење o онима који окружују султа-на, што је крио чак и пред самим собом, али овога пута га је омамила радосна вест и, не премишљајући се, паде на колена, ударивши челом o под пред нога-ма двају моћника. - Moj живот и моја памет - говорио је дрхтаво и промукло - све што имам и постигнем, изражаваће вама двојици и падишаху дубоку захвалност и оданост. Поверену дужност часно ћу извршити. — И сабити Бошњацима рогове у главу - допуни га барјакдарпаша.

- Учинићу све како кажеш, моћни ефендијо! - уз-викну Хуршид. A кад је уз пут чуо да се Србија побунила, и кад доби наређење да буну смири, наново оживе и пове-рова како је то прст судбине. Јутрос, док је чекао на Милошев долазак, одлу-чио се да све заврши брзо, без много речи и нагађа-ња, као што је то увек у војничким пословима и ра-дио. Када му Халил-ага јави да је Милош дошао, при-бра се, желећи да на ђаурина остави што бољи ути-сак. Знао је да Порта има велике тешкоће због дога-ђаја у Србији, и да joj je стало да их реши брзо и без-болно. Ово је његова прилика. Одлучи да раји не чини никакве уступке, како би се тиме показао у пу-ном светлу правога ратника и мудрог политичара. [142] - Уведите га! - скоро благо нареди Серчесми. Кад је Милош ушао у шатор, везир је седео на шиљтету и из наргиле одбијао димове. Избријан, до-теран и са малим сединама у залисцима, изгледао је чвршћи и достојанственији него оне тринаесте у Београду. Мада уплашен, Милош се одлучио да ово-га пута наступи онако како доликује вођи буне. По-клони се дубоко, стави руку на груди и рече: - Нека су сретне очи кад могу да виде великог ве-зира, коме у име раје у Србији доносим поздраве и покорност! Хуршид-паша га је часак мерио хладним и пре-зривим погледом, настојећи да га скроз види и раз-голити. - Ти ли си Милош? - Ја сам, честити везиру - одговори Милош поно-во се поклонивши. - A ja чујем: Милош, Милош, Милош! Мислио сам да су ти рогови већ^ него моја катарка на шатору. A сада видим да у теби нема ни четрдесет ока, колико у печену јарцу - подругљиво рече Хуршид, са очи-том намером да га понизи. - V праву си, честити везиру - прихвати Милош. - Једна коза ојарила двоје јаради. Једном кожа отишла на бубањ, a другом на корице Светог писма. Тако је и са мном. Глас бубња шири моје име, али Ср-бија је пуна људи и већих и јачих од мене. Везиру се необично допаде Милошев одговор. - Отур, и причај зашто си дошао. - Дошао сам да пред највећим царским доглавни-ком изјавим верност српског народа султану. Слаба је моја памет, a језик ми се запетљао гледајући твоје лице. Само толико могу рећи: ми смо склони да из твојих руку поново примимо царску милост и пот-врду наших права и мира. - Схватам твоје добре намере. Даћемо вам мир и поставити другог везира. Али тражим да ми се преда оружје, како бих га послао цару као несумњив доказ покорности, рајетлука и оданости. Милош осети да то што Хуршид тражи није ниш-та друго већ оно исто из тринаесте. Предаја оружја, амнестија, рајетлук и безусловна покорност. Из његових руку Србија ни после успеле буне нема шта друго да очекује. To je последња реч страшног вези-ра, и лудо је опирати се. Милош Обреновић, Милош [143] трговац који познаје људе, тај Милош је овога тре-нутка муњевито рачунао и размишљао. Хуршид--паша је рекао оно што човек његова кова и памети може да каже. Никад тај неће моћи да разуме да су се ствари

измениле, и да се мир сада може постићи сасвим другим путем. Све се испунило како је прет-постављао; остало му је још једино - да му се изми-гољи из руку. Иако пренеражен, Милош поче да се довија. - Ја знам, честити везиру, да су твоје речи запо-вест великог султана. Што се мене тиче, имам пуно поверења у све што кажеш и обећаш. Али народ је озлојеђен, намучен, a после онога што му је у Сулеј-ман-паша починио тешко да некоме поверује. Зато би било добро да ти напишеш оно што желиш, a ja лично да то објавим и објасним народу. Поготову што Марашлија од Ниша нуди и оно што нико не тражи. - He, не, Милошу, ти ћеш остати, a ми ћемо посла-ти твога писара и кнезове да они моју одлуку саоп-ште народу - рече узнемирено везир. - Moja памет није дорасла да тебе учи, али кад се кнезови појаве c твојим писмом без мене, народ ће помислити да си ме погубио. Навалиће и побити кне-зове, a како су озлојеђени и подивљали - наставиће борбу и затражити заштиту Аустрије и Русије. Изро-диће се оно што ни султан, ни ти, ни ја не желимо. - Добро, добро, Милошу, иди те се одмори, a ja ћу размислити. Четири дана провео је Милош у турском логору разговарајући c Хуршидпашом o српским послови-ма. Кад није био код везира, гостили су га Имширпаша и Халил-ага Серчесма. Хуршид напослетку пристаде да га пусти, али под условом да му у најкра-ћем року одговори јесу ли Срби примили његове услове. - Честити везиру, пре петнаест дана нећу моћи да ти одговорим. Морам најпре да обиђем све војске на положајима и да им саопштим твоју наредбу. Затим да одржим и састанак старешина. - A ако се предомислиш кад ми умакнеш из руку? - неповерљиво упита везир. - Да сам имао куд да бежим, не бих ти ни дола-зио. Кад дајем реч, хоћу посао да урадим како треба. Претпостави да ти сутра пођеш c војском на моју реч [144] Бео^раду, a раја је дочека и нападне. Ко ће онда од-говарати за то светломе султану? Ти и ја, честити ве-зиру! ' - Тако је, тако, Милошу! Само пожури, јер мене у Босни чекају послови говорио је паша полако и мучно, док му је у блеску зеница севала мржња џелата коме измиче жртва. Милош се још више упреподоби, мислећи како је Амиџа био у праву када је говорио да крвнику никад не треба ићи на ноге. - 0, моћни везиру, мени се жури више него ико-ме, јер крви и жртава је на све стране и превише. Зато ако и зачамим неки дан, знај да муку мучим, јер ни c паметнима се није лако рвати, a камоли c онима који су од зла подивљали. Чим је везир пустио Милоша, прихвати га Серчес-ма и са својим делијама отпрати до Лешнице. При растанку позва Милоша у страну: - Милошу, овога пута сам те ја био узео на душу и једва успех да одржим задату реч. Moj ти је савет за будуће: не залећи се да као вођа буне идеш ма коме на ноге. 'Рат је неурачунљиво време! Y њему за-кони и обзири не постоје. Срећан ти пут! Милош се захвали Серчесми и извади из недара кесу дуката: - Ово не узимај као моју захвалност, али желим да те бар нечим обдарим!

Тако се вратио у устанички логор више мртав него жив. A ту га је чекао позив Марашлије и ста-решина на Морави да хитно дође, јер су преговори c румелијским везиром одмакли и на добром су путу. IX Док је Милош преговарао c Хуршид-пашом на Дрини, прилике на Морави су се развијале у корист Срба. Иако спреман за мирно решење и преговоре, Марашлија је настојао да испита устаничку снагу, па је неколико пута убацио у борбу мање одреде, по-кушавајући да продре у Србију. Међутим, сваки ње-гов покушај наишао је на отпор и био сузбијен. C друге стране, притисак Руса на Порту постајао је све јачи. Италински је тражио објашњење какав се то рат води у Србији и зашто није испуњен Букурешки 10/в [145] уговор. To све се одражавало и у Марашлијином др-жању; из Цариграда су га пожуривали да са устани-цима што пре закључи мир. Y исто време, из Беча се вратио Прота Матеја и према препоруци Руса саве-товао мирно решење. Све је ово утицало да везе из-међу Марашлије и устаничких старешина постану живље. Везирова нестрпљивост је ишла дотле да су старешине већ биле започеле преговоре и c Мараш-лијом нашле додирне тачке; само се још чекао Ми-лошев долазак да се закључи мир. Било је уговорено да обе стране престану c борбама. Устаничке ста-решине тражиле су од везира одобрење да пошаљу у Цариград своје предствнике. Они ће носити за сул-тана Марашлијину препоруку на основу које треба да добију ферман којим им се све опрашта. Уговоре-но је да везирова војска за то време чека у Нуприји. Марашлија се није противио овом захтеву, али га је условљавао тиме што би устаници били дужни да претходно пропусте један његов одред у Београд. Чим се Милош у Белици састао c Протом Матејом и саслушао његов извештај из Беча, увидео је да је даље вођење рата бесмислено, и да треба склапати мир по сваку цену. Било је очигледно да мирно реше-ње одговара колико њему толико и Турцима. Бојећи се да му се не понови исто што и c Хуршидом, одго-вори Марашлији како је вољан да дође на преговоре у Нуприју, али затражи залогу и тврду реч да му се ништа неће догодити. Везир му на то преко Јордана Хациђорђевића посла своје бројанице. Јордан, Грк пореклом из Једрена, био је везиров писар и тумач, али као хришћанин наклоњен српској ствари. Он по-верљиво саопшти Милошу да је Марашлији по сваку цену стало до мира и да прилику треба искористити. Милош је био решен да више ни за шта на свету не иде Хуршид-паши, те одлучи да преговара c Мараш-лијом. Спреми се, узе са собом Проту Матеју и неко-лико кнезова и крену у Нуприју. На мучном и дугом путу имао је времена да размишља. Марашлија, по природи лукав, брз и окретан, од-мах је одустао од оног уобичајеног турског церемо-нијала и надутости при вођењу разговора c побуње-ном рајом. Зато Милоша дочека на ногама. Седо-брад, благог изгледа, насмејан и расположен, оста-вљао је веома пријатан утисак. Милош је по свему био сушта противност везиру. Млад, частољубив, о[146] средњег раста, неугледан, али издржљив. Међутим, та два човека, тако различита по спољашњости, има-ли су много чега заједничког. Обојица су били лука-ви, превртљиви и готови да користе све само да би постигли оно што

желе. Можда су их те особине и приближиле и помогле да се уклони обострано непо-верење. Обојица су били спремни да овога часа све прихвате, a доцније - чим им се пружи повољна при-лика - признаће једино оно што им буде од користи. - Јеси ли ти Милош? - упита Марашлија, поша-вши му у сусрет. - Ја сам, светли и мудри везиру - одговори му хитро Милош. - Осећам да ме је данас огрејало сунце среће и царске милости, јер у твоме благом лику ви-дим новога Мустафа-пашу, српску мајку. Није му било тешко да заплаче. Његово сузама обливено лице направи на Марашлију снажан ути-сак. Он се сагну, узе га за руке и пољуби у чело. - He тако, кнеже - рече Марашлија. - Видим да је зло било прешло сваку меру. Нема тога што падишах уз помоћ свемоћног Алаха не би могао поправити. Ако се приљубите уза ме, ово може да буде срећан тренутак за Србију. Ја сам стар човек и хоћу да по-несем Богу чисту душу. Дина ми, чим сам те видео знао сам да си искрен, и да ћемо наћи заједнички је-зик. Зато отвори своје срце, сине мој, и реци све што вас боли и шта тражите. A сад, отур на диван. Деде и ви остали причучните. Марашлија седе на шиљте, a Милоша посади на посебно седиште. Послуга донесе кафу, чибуке и мастику. Везир је имао понеку лепу реч за свакога из Милошеве пратње. Широко је делио осмехе и просуо неколико шала на рачун Срба и Турака. To je отво-рило врата присности и узајамном поверењу; Милош осети да се овде може много постићи. - Честити везиру, ми од тебе и цара тражимо је-дино оно што је Порта преко Петра Ичка нудила у своје време Карађорђу. Остаћемо као што смо и били царски поданици. Везир ће седети у Београду, управљати Турцима, a нама Србима султан ће дати аутономију. Везирово и царско ми ћемо купити и предавати. Пред тобом и царем Србе ће представља-ти кнез који ће извршавати све наредбе и захтеве. Туђинске гарантије не тражимо. Установићемо јед-ну канцеларију и суд састављен од Срба који ће су[147] дити раји. Тражимо да своју веру слободно испове-дамо, да несметано тргујемо и радимо. A сва ова наша права да цар својим ферманом потврди. Y сада-њим приликама, једина гарантија да ће наше право бити поштовано јесте то да народ привремено задр-жи оружје. Марашлији би нелагодно кад Милош помену оружје, али се напреже да још више разведри лице. - Све што тражиш, вољан сам да прихватим. Што се тиче оружја - носите за пасовима и топове ако хо-ћете, само да сте цару одани. - Е, онда да све то, честити везиру, утаначимо, потпишемо, и пошаљемо цару на потврду! - ус-кликну Милош. - Јок, јок, Милошу, тако нећемо радити! Приста-јем на све што тражиш, али ја у име цара нисам о-влашћен да ишта потписујем. Ево, нас двојица смо ту; споразумели смо се. Пусти једно моје одељење војске да иде у Београд, a ти се обрати молбом Порти и султану да потврди све ово o чему смо се споразу-мели; ја ти добар стојим да ћу те подржати и препо-ручити. Тако, жив био! Кад цар види да сте му по-корни, верни и да сте се са мном лепо споразумели, даће све што тражите. X По завршеним преговорима са Марашлијом, Ми-лош сазва скупштину устаничких старешина и на-хијских кнезова. Кад се пропланак испуни људима,

Милош нареди Вучићу да отвори збор. Тома размаче лактовима оне испред себе, none ce на пањ и причека док се сви смирише. - Браћо, време нас гони да брзо завршимо и овај посао, како би свако кренуо на своје одређено мес-то. Ја сам имао толико да вам кажем, a сада дајем реч кнезу Милошу, који ће вас обавестити шта смо постигли код Марашлије и шта треба даље преду-зети. Рекавши то, Вучић сиђе и поможе Милошу да се попне на пањ. Милош часак осмотри скуп. Гледајући присутне, уочи на њиховим лицима радозналу под-муклост, зверску жеђ за уништавањем и грабљењем. Нагло измени израз лица, уздиже главу, a лице му [148] озари топао осмех: - Чиниш волико, браћо — поче реско - намеран сам да вас обавестим шта смо постигли за ово неко-лико месеци борбе. Ја нећу да вас подсећам на ону несрећну тринаесту годину, кад су побегли преко границе сви они што су били дужни да се овде боре, a народ оставили да испашта своје и њихове грехове. Нећу да вам спомињем ни несрећну и у невреме за-почету Хаџи-Проданову буну, али хоћу да вас подсе-тим на муке и зло које сте тада претрпели. Хоћу да вас подсетим на сва она вешала, главе пободене по бедемима, на страшне муке наше браће набијене на коље. Подсетићу вас и на збегове у којима су ваша деца умирала од глади и зиме. А, браћо моја, вама је јамачно знано да је требало много смелости, храб-рости и одважности да после оног страшног слома прикупимо снагу и подигнемо устанак. Али како нисмо имали другог избора и излаза, одлучили смо се за борбу без обзира на то какав ће бити њен ис-ход. - Живео Милош! - чули су се усклици са свих страна. Кад се бура одобравања и узвика стишала, на пањ ce none Димитрије. Збуњено и скоро уплашено по-гледа окупљене људе. Жмирну очима, па из недра извади исписан табак хартије. - Молба коју смо послали султану, a коју je потвр-дио Марашли Али-паша, овако гласи, народе - за-муцкујући узвикну Димитрије. 1. Срби пуштају у Београд Марашлијиног ћехају са седам до осам хиљада војника. 2. Српски посланици са Марашлијином препору-ком иду у Цариград, a Марашлија ће чекати у Ryn-рији док се они не врате и донесу царски ферман. 3. Српска војска стоји како стоји до доласка фер-мана. 4. Марашлија има да напише Хуршид-паши на Арини да одмах забрани Бошњацима нападати Ср-бију. 5. Турци да се не мешају у купљење данка, јер га купе српски кнезови. 6. Код сваког мутеселима седи по један српски кнез; без овога кнеза не може мутеселим Србима ништа судити. 7. V Београду ће се уредити једна комисија у којој [149] ће седети 12 кнезова. Ови ће кнезови судити Србима који учине велике кривице. Ако кога осуде на смрт, предаће га везиру да га погуби. Ови кнезови примају и порез од нахијских кнезо-ва и предају га везиру. Везир остаје господар у гра-довима и над Турцима, a Милош у земљи над народом и кнезовима. Везир мимо Милошеве воље не може ништа Србима наредити нити одлучити. Пошто је обавестио скупштину устаничких ста-решина o условима мира

и добио одобрење, Милош одреди Проту Матеју, Вујицу Вулићевића и још десет кнезова да проведу везира до Београда. Народу је издао наређење да Турке мирно пропусте, обезбе-де и снабдевају уз пут храном. Тако је Марашлија пр-вог октобра највећи део своје војске распустио и са неколико хиљада гарде кренуо цариградским дру-мом за Београд. Везиру је било додијало логоровање на Морави, па му је пролазак за Београд причињавао велику радост, јер је тиме скинуо велику бригу Пор-ги c врата, a себе ослободио огромних издатака које је морао да подноси за издржавање трупа. Што је ду-бље залазио у Србију, све је више стицао уверење да је Милош прави вођа народа. Мир је свуда био чврс-то спроведен и сџабдевање добро организовано. Четвртог октобра је заноћио у Хасан-пашиној Па-ланци. Ту га стиже султанов гласник и даде му фер-ман којим се одобравало све што је он c Милошем уговорио. Царев дар и Портина похвала беху му нај-бољи докази колико су c њим у Цариграду задовољ-ни. To још више раздрага лукавог Марашлију, те на-писа Милошу топло и захвално писмо у коме га је обавестио o садржини фермана, o смени Сулејман-паше и наређењу Хуршиду да повуче своје трупе c Дрине и пође на везирску дужност у Травник. Y пис-му је још молио Милоша да распусти своју војску. Затим похита за Београд, где је требало да се догово-ре како даље управљати Србијом. Потписао се као београдски везир. Десетог октобра Марашлија је стигао c војском на Врачар; ту се налазио његов ћехаја кога су Срби раније пропустили. Сви се заједно спусте на Ташмајдан код Батал-џамије и залогоре. Из српских села на-род је донео храну за војску и дарове за везира. СуГ1501 лејман-паша je c очајањем посматрао како раја доче-кује новог везира; размишљао је шта да ради. Трећег дана Марашлија уђе у град и настани се у кући хаџи-Риџала, унука Мехмед-аге Фочића. Тиме је везирова-ње Сулејманпаше Скопљака у београдском пашалу-ку престало. Седамнаестог октобра, једаи мајор и не-колико аустријских официра из Земуна дошли су да у име фелдмаршала Хегера и темишварске генерал-не команде честитају Марашлији на успеху, изра-зивши наду да се у Србији стварно стање неће мењати. Милош је то време искористио за обилазак нахи-ја, успостављање реда и учвршћење свога положаја у народу. Прва му је брига била да сузбије хајдучију, уразуми непокорне људе, a на истакнуте положаје постави личности на које се могао ослонити и које ће га свуда и сваком приликом подржавати. Унапред је рачунао на ривалство извесних првака. Поставља-њем својих људи за старешине осигуравао се од из-ненађења. Y исто време, долазећи у додир c наро-дом, уверио се да је мир свуда добро примљен, што је значило да му народ одобрава и да ће бити уз њега. Али није хтео да послуша Марашлију и да распусти војску. На границама Србије оставио је јаке и поуз-дане страже са задатком да мотре на све што се до-гађа у суседним пашалуцима, како га Турци не би из-ненадили. Према Хуршиду на Дрини појачао је вој-ску и саопштио му да ће га напасти уколико се усуди да пређе у Мачву. По поступцима Марашлије више је наслућивао него знао да Турцима ништа мање није до мира него њему, али ни по коју цену није хтео да се излаже ри-зику. Поготову што је знао колико га мрзе и Сулеј-ман и Хуршид, који свакако стално уверавају Порту да је преварио Марашлију. Баш због" тога хтео је да све има сређено и чврсто у рукама, a желео је и да дозна како на све

ово што је постигнуто гледају Руси. Без њиховог знања и одобрења није хтео да се даље упушта у разговоре c новим везиром. Тек по-што је из Букурешта добио од Германа извештај у коме су му Руси саветовали да мир одржи a да ће га они преко свога посланика у Цариграду помоћи и тражити испуњење Букурешког уговора, Милош се одлучио да пође у Београд. Сад му је било јасно за-што је Марашлија био мек и љубазан, na je могао пре[151] ма томе да подеси и своје држање према везиру и Ца-риграду. XI Заузет сређивањем прилика у земљи, Милош је са извесним закашњењем стигао у Београд, где су га сви нестрпљиво очекивали, a нарочито Марашлија, који се већ почео бојати да Милош можда купи вој-ску како би га изненада напао и уништио. Ајани, бимбаше и официри почеше чак јавно да изражавају своју сумњу и негодовање. Били су убеђени да их је Милош преварио на Морави, a Марашлија је плакао као дете, стидећи се што се заплео у замке једног ђаура, и то баш он који се сматрао најлукавијим међу турским пашама. Прота Матеја и Вучић, који су пратили Марашли-ју од Мораве до Београда и били задржани као тао-ци, убеђивали су везира: - Милош је закаснио, али ће сигурно доћи. Ми ти јемчимо за то нашим главама. - Прото, што ће ми твоја глава ако Милош не дође! Хуршид једва чека да ме превари. Он би скрш-тених руку стајао на Дрини и уживао у мојој пропас-ти. - Честити везиру, ништа не брини јер Милош тек што није стигао. Умири Турке и ничега се не плаши. - Аман, јавите му да све остави и нека одмах кре-не. Алаха ми, позлатићу вам скуте! - вапио је Мараш-лија. Милошев долазак изазвао је великб весеље код везира и Турака, a потиштеност и озлојеђеност код смутљиваца и приврженика Хуршидових. V дво-ришту везировог конака скупило се мноштво Тура-ка који су дотрчали да га виде, Били су то беглербе-гови, ајани, бимбаше. Кад се Милош појави, завлада потпуна тишина. После уобичајеног поздрава, Ма-рашлија га позва да седне, a затим нареди да га по-служе чибуком и кафом. Милош је био огрнут саму-ровим ћурком, по турском обичају. Јусуф-бег серас-кер, који је седео поред њега, загледа ћурак и рече: - Милош-беже, тај ћурак на теби све ми се чини - мој је! - Може бити! Запленили смо га у бици на Варварину. Кад су оно Турци са Хуршид-пашом рђаво прошли. Ја сам га тада добио као плен. Марашлија, који није знао српски, захтевао је да му се каже o чему разговарају Јусуф-бег и Милош. Кад је дознао, грохотом се насмеја: - Јусуф-беже, Мухамед је рекао да победник има право на плен. Нека твој ћурак, славни беже и сине мој, остане Милошу као успомена. Иако је осетио велику мржњу према Милошу, Ју-суф се смејао као и сви остали Турци. - Ја нисам, честити везиру, ни мислио да га тра-жим натраг, него сам једино хтео да Милош зна чији ћурак носи. - Честити беже, ако је потребно вољан сам да ти купим и дарујем три ћурка боља и лепша, али овај сам, мораш признати, на мегдану задобио, па га ни за своју главу не бих вратио.

Настала је неугодна тишина. Јусуф-бег је осетио на шта Милош циља. Марашлија се такође осећао неугодно, али се брзо прибрао и рекао: - Милошу и ви остале старешине, јесте ли верни поданици непобедивог, моћног и премилостивог па-дишаха, краља над краљевима света? - Јесмо, јесмо, јесмо! - одговорише Милош и при-сутне старешине. - Е, кад је тако, могу да вам поверим: падишах ме је овластио да окончам и решим српско питање. Ја ћу то c великим задовољством и урадити. A чим се успостави ред, доћи ће царски изасланик да наш уго-вор и договор потврди. [152] ЧЕТВРТИ ДЕО I И Милош и Марашлија сматрали су мир закључен на Морави нужном потребом којом се једино добија у времену. Марашлија је све обећавао и све прихва-тао, jep je веровао да време ради за њега. За Милоша је мир представљао једини излаз у овој ситуацији, јер су две велике турске војске стајале на границама Ср-бије, спремне да заједнички пређу у напад. Његова војска није била организована како треба, недовољ-но је наоружана и још неспремна да се понесе c то-лико премоћнијом силом. Поред тога, народ је био подивљао од страха и проливене крви. Спретношћу трговца, Милош је узео што му је понуђено, a муд-рошћу лукавог сељака одлучио се да грамзиво држи што има у рукама, како би доцније уценама, претња-ма, подмићивањем и свим расположивим средстви-ма неосетно и неприметно освајао део по део власти над Србијом. To je, уосталом, био једини начин да спречи Турке да не поробе земљу и униште народ. Y исто време, решио је да око себе рашчисти простор, истисне све оне који би могли да му угрозе вођство и у будућности постану такмаци. Ту су Турци и ве-зир могли да му послуже као ослонац. За Порту је, пак, овај мир представљао неизмерно олакшање. Сад је могла да отклања руске протесте и захтеве, као и да одлаже извршење Букурешког уго-вора. Аустрија, као руска савезница, иначе c нескри-веним захтевима према Србији и Балкану, одахнула је, задовољна што ће све остати по старом, и што Ру-сија неће имати разлога да c непрекидним захтевима налеће на Турску. Енглеска, која је сумњичаво и c неспокојством гледала на руско мешање међу бал-канске хришћане, одушевљено је код Порте поздравила разумно решење на Морави. Руси су били задо[154] вољни оним што је Милош урадио, јер су цар и влада желели да се мир у свету одржи по сваку цену. Ме-ђутим, то није значило да су се Руси одрекли захтева да Турска испуни преузете обавезе. Марашлија, као човек на измаку живота, желео је да своје последње дане проведе што мирније и без потреса. Био је уверен да је остварио све што се мог-ло. На порти и у царевој околини стајао је добро, имао је моћне пријатеље и заштитнике. Ласкало му је да га наименују за београдског везира, па и на од-говорније место, утолико пре што су га пријатељи из Цариграда c одушевљењем храбрили да истраје у за-почетом раду. Богат, a на врхунцу славе, уморан од свега што би могло да му угрози спокојство, оберуч-ке је прихватио Милоша. Још у првом сусрету уочио је у њему човека способна, окретна и веселе приро-де. Зато је гледао да не учини ниједан корак којим би га од себе удаљио. Исто тако, Милош се спретношћу лукава сељака потпуно приљубио уз везира. Шта је после тога остајало Хуршид-паши и Сулеј-ман-паши? Сви њихови

извештаји и сумњичења на Порти су, додуше, размотрени пажљиво, али им ничим није дато до знања да могу на своју руку ма шта предузимати. Y ствари, Марашлијини мирољубиви извештаји одговарали су спољној и унутрашњој политици Порте. Она га је храбрила да истраје на запо-четом путу, c тим што му је, наравно, истовремено саветовано да употреби сву своју вештину како би на миран начин и без потреса успео да у догледном времену разоружа Србе. Тако је настала нова борба. Милош и Марашлија ћутке сукобише своје лукав-ство, спретност и моћ новца. V молби упућеној По-рти, Милош пише султану: »Аман, пресветли царе, учини милост нама! Ако нас оставиш Хуршиду и Сулејман-паши, боље је по-шаљи свој мач и све нас исеци. Само, и мртви припа-даћемо теби. Зато те молимо да нам се смилујеш и поставиш за везира Марашли Али-пашу. за кога ми видимо да је прави царски везир, јер дан и ноћ ради да царску земљу среди, a не као што су радили Хур-шид и Сулејманпаша, који су пут нашем цару затво-рили, a својим зулумима туђину нагонили«. Молбу је однео у Цариград архимандрит Мелен-тије Никшић, jep je имао одличних веза код патри[155] јарха, коме је Милош такође писао да подупре на По-рти српске захтеве. Y исто време, Милош је потајно обавестио и Русе o догађајима у Србији и замолио да и они притисну Турке како би испунили српске за-хтеве што их је он навео у молби упућеној Порти. Све је ово утицало да Порта прихвати Марашлијине пре-поруке и испуни српску молбу. Марашлија је поред румелијског пашалука добио још и београдски. Па ипак, Сулејман-паша, уместо да буде кажњен, поста-вљен је за везира у Босни, a Хуршиду je наређено да иде у Солун и тамо преузме везирство. Тако се завршила борба на Порти. Сулејман-паша пусти на Марашлијин захтев из тамнице Јеврема, a после непримећено и нечујно оде на нову дужност у Травник. Излазећи из Београда, Сулејману се чинило да, напуштајући овај град, напушта и све оно што је у човеку суштинско. Озлојеђен и понижен, наслући-вао је да га у Босни чека смрт. II Пошто је утврђен мир, Марашлија се удобно смести у везирски конак у Београду, препуштајући времену и источњачкој лености да рашчисте односе са Србима. Милош започе огроман посао око уређе-ња и преображаја Србије, као и дипломатску акцију на Порти и код Руса. Како између Милоша и Марашлије није постојао писмени уговор, a Порта je отезала да ферманом регулише аутономију у Србији, то Ми-лош предложи везиру шта да се уради. V Београду је успостављена Народна канцеларија као нека врста највише административне и судске српске власти. На Милошев предлог, Марашлија постави по нахија-ма војводе (мутеселиме). Милош, као врховни књаз Србије, јавља двадесет петог октобра аустријским властима да су у Србији повраћени мир и ред, и моли да се избеглицама дозволи слободан повратак домо-вима, a такође да са аустријске стране отворе скеле за промет и трговину. Ново стање нису одобравали једино хајдуци. А, исто тако, беху незадовољни Пав-ле Цукић, Петар Молер, архимандрит Мелентије Ни-кшић, као и већи број старешина из првог устанка, које су Милош и њему одани људи потиснули у по-задину. Време је, међутим, све више потврђивало, a [156] то осетише и Турци и цела Србија, да се власт нашла у рукама чврстим и

да ће рђаво проћи они који се буду супротстављали вољи и намерама Милошевим. Али, нико у Србији није се толико обрадовао миру колико Л>убица. Од избијања устанка она је стално носила велики терет на срцу и осећала се пригушена немерљивим страхом. Немирно је проводила дане и ноћи, јер joj će стално причињавало да ће до-јурити однекуд гласник и саопштити Милошеву по-гибију, или оно што је могло да буде још теже и горе: победу Турака и слом устанка. Њене крупне очи, превучене сенком туге и животном горчином, као да су постале лепше, али joj je лице добило израз тврдо-ће и одлучности. За све време рата она је једва успе-вала да у себи нађе ослонац. Није joj падало тешко што је морала да преузме управљање имањем: да по-ред домаћинства води и мушке послове које је рани-је водио Милош. Ни напори око здравља и чувања деце нису joj задавали много брига. Њу је једино мо-рио немир. Поред туге, стрепње и ишчекивања, у ње-ном срцу рађало се једно ново, неподношљиво осе-ћање. Ма шта се десило и ма како се ствар повољно завршила, чинило joj će да се Милош све више од ње удаљава, неосетно измиче, претвара у некаквог за њу НОРОГ и непознатог човека. Ничим ни на себи ни у себи више није подсећао на оног негдашњег Ми-лоша, кога је волела и поштовала, и коме се ништа није могло замерити нити одрећи. Он је тада, нарочи-то у првом устанку, за њу био недостижан јунак, предусретљив и правичан према људима a срдачан у кући. Међутим, од слома, одласка у Београд, a пого-тово од избијања другог устанка, потпуно се изме-нио. Постао је горд, прек, ужурбан, силовит и нео-буздан. Једва се усуђивала да му погледа у очи. Како је све то за н>у било тешко и неприхватљиво! Имала је мужа који више, знала је, није само њен; коме су сви и свако пречи. Њену пажњу и нежност скоро да више није ни запажао, a y постељу joj je до-лазио једино кад треба да смири своју топлу крв или да је завара. Срцем жене она је тек сада схватила да срећа није само у постигнутом успеху, богатству и уздизању. Била је жељна топле речи, срдачних по-гледа и љубави. To што је постала чувена, што су је звали кнегињом и мајком, указивали joj пажњу, тра-жили код ње милост и заштиту, улагивали joj će, [157] сматрала је као светогрђе и унижавање жене и мајке. Кроз кућу, у којој је она сада господарила, пролази-ли су звани и незвани - млади и стари, добри и рђави, превејани лажови, варалице, племенити и ниткови, одважни и разбојници, трговци и доушници, завере-ници и њушкала. Сав онај шарени, дивљи свет скит-ница из села и шума. Сви су они нешто тражили од Милоша, молили њу да се за њих заузме, да им по-могне и подржи њихове захтеве. Тек сад је могла да опази колико је овај свет гурав, са два лица, израња-вљен, изопачен. Могла је да осети како је живот пун ругобе, a људи грабљивији, себичнији, саможивији и прождрљивији од зверова. Услед напорног рада, ишчекивања догађаја, сум-њи и сталних промена, није ни запажала како нес-хватљиво брзо пролази време и како у тој свеопштој јурњави ишчилеше пролеће и лето. Тек кад је чула да је мир склопл-ен, да је нови везир засео у Београ-ду, да је девер Јеврем пуштен, a да Милош обилази нахије, успоставља власт и заводи ред, успела је да се освести и погледа око себе. Јесен је увелико владала, a људи из Црнића и најближе околине изменили су своје од страха и зебње натмурене ликове. Запазила је да је нада свима засијала у очима, да сви приљеж-није раде a, c времена на време, чула

би и песму KOJOM су величали и славили Милоша: Коња ми јаше млад делија, Млад делија, војвода Милош. Пусти ме, мајко, да га погледам, Да срцу жељу утолим. Учинило joj се да поново долази оно што је у про-шлости било тако једноставно и добро. Весело ће за-пламсати ватрица на огњишту. Он ће да се врати, смири, да опет преузме послове у своје руке. Седеће, као некад, у столоваку крај огњишта, на коленима ће држати децу, a преко њих ће бацати топле погледе ка њој. . . Изнад Рудника небо је пуно сјајних и крупних звезда. Y гране ораха уплео се ветар, a лишће жубо-ри као немирна вода у кориту реке. Негде у даљини лају пси, док месечина плави цео предео. Покрај су-седова тора чобанин свира у фрулу, a ca супротне стране села докрада се девојачка тугованка. Деца у [158] кући^су већ одавно поспала; момци и чобани отишли су на одмор. Снажно тело затегло се од чежње и уз-државан>а. Шапуће нешто нејасно и жудно, приљу-бивши уста уз стабло ораха и обгрливши га рукама. Осети како joj сузе навиру на очи. Сима Паштрмац дојури усред ноћи на коњу и ис-пали у дворишту кубуру. - Муштулук, снајка! - викао је као помаман. - Говори шта је, имаћеш муштулук - узбуђено до-викну Љубица. - Победили смо Турке и присилили их на мир. Ве-зир се сместио у Београду. Јеврем је жив и здрав. Милош је постао врховни кнез Србије. A можда још вечерас, или најкасније сутра увече - ето га. Л>убица је повела Симу у кућу и сместила га за тр-пезу. За све време док je jeo и пио причао је како је Милош ишао Хуршиду у логор, затим o преговорима c Марашлијом, o скупштини, o томе како се Молер, Цукић и архимандрит Никшић не слажу, како им није право што је Милош изнад свих њих, и још доста o којечему другом. - Само, снајка, Милош их је све надмудрио. Моле-ра је поставио у Народну канцеларију, архимандри-та послао као посланика и молиоца народног у Ца-риград, a Цукића оставио у нахији под присмотром Томе Вучића. A Тома ће му заврнути шију само ли мрдне репом! Тома не би ни рођеном оцу опростио! III Некако баш кад се мир углављивао на Морави, Булма је родила Милисаву здраво^ушко дете. Kao и све жене које су се много напатиле, много волеле, ишле тако рећи од човека до човека, па на крају срећним случајем нашле смирење и добра мужа који уме да воли и да пређе преко ружне прошлости, тако је и Булма постала смирена и добра жена, нашавши своју срећу управо у тренутку кад су већ све наде биле изгубљене. A за ту срећу захваљивала је искре-но Богу и Милошу. Зато се њен први порив, чисто нагонски, да се преда снажном и жељеном човеку, што je за њу Милош значио у првим данима, претворио сада, пошто се удала и навикла на Милисава, у осећање дубоке захвалности и чистог пријатељства. [159] По одласку Сулејман-паше и доласку новог Bean-pa, Милисав је морао једно време да се потпуно по-свети својој радионици, јер је цео терзијски еснаф ус-тао против њега. A ни београдски Турци га нису тр-пели зато што се оженио потурченицом. Само, тај страх и зебња нису дуго потрајали. Једног

јутра у Милисављеву радионицу ушао је Марашлијин чауш и загледао се у смотке чохе и кадифе на полици. - Је ли ово радња Милисава терзије? - Јесте, честити ефендија - скачући на ноге одго-вори услужно Милисав. - Нови везир ме послао да одмах дођеш у конак и да од све чохе и кадифе понесеш мустру. - Молио бих те да ме сачекаш неколико декика да одсечем мустре и пођем c тобом. He волим да ме страже заустављају. - Добро, причекаћу. Милисав је понео двадесетак мустри. Марашлија га је примио на дивану у великој одаји. Седобрад и отменога држања, благог осмеха и ведрих очију, ос-тавио је необично упечатљив утисак на Милисава. - Чуо сам да си добар мајстор - рече везир - a ja желим да уклоним ове прње што су остале иза Сулеј-ман-паше. Треба да ми пресвучеш новом кадифом све сећије, диван и миндерлуке. Још истог дана Милисав је пренео сав потребан материјал у конак и превео момке. Радећи у конаку, чуо је како везирова пратња хва-ли Милоша, a пре неколико дана, кад је Милош први пут дошао у Београд и свратио на част и подворење Марашлији, Милисав се зачудио c коликом је паж-њом кнез дочекан и како се цела послуга и везирова пратња унемирила и радовала томе доласку. Све је то испричао Булми кад се вратио c посла. Она се вео-ма обрадовала и дуго је потом размишљала o Ми-лошу. Бисенија се тих дана осећала сасвим друкчије од Булме. Милошев гласник је донео вест да је њеном мужу одобрен повратак у Србију, те да га ових дана може очекивати. Та вест ју је толико узбудила да це-лог дана није могла нигде наћи мира. Прихватала се сваки час једног посла за другим, a ниједан није до-вршавала како ваља. Никако није могла да заборави пролетошње поподне кад је Милош из Црнића изне-нада навратио да се са њом види. A веровала је да га [160] је заборавила и прегорела. - Чиниш волико, сад си још лепша него што сн била - рекао joj je кад су остали насамо у соби. - Moje je срце, Милошу, већ сагорело. Грех је ле-пом речју тешити жену. Њему су севнуле очи. Сагао се брзо и пољубио је. - Е, па збогом, Биска! - рекао је и изишао. Поново је проживљавала оно што ју је тога поподнева тако снажно обухватило и држало. Сада, кад сваког часа треба да се нада мужу, знала је да Милоша губи заувек, a није могла ни хтела да će c тим помири. Ма колико се упињала, мужевљев лик није више могла да обнови у сећању. Изгледао је да-лек и туђ, мада је добро знала да ће остатак живота морати да проведе уз њега. Ове ноћи сва се заплела у два супротна осећања. Преовладавала је жарко и неодољиво, у свој својој силини и привлачности, жеља за грехом. Ма шта се десило, помислила је, ако се само нашали, ја ћу бити спремна да му се поново сва предам. Остала је тако зурећи у ноћ пуну месечине и пригушене тишине . . . Кад се тргла, знала је да су њене жеље само пусти снови. Желела је да живи, да буде вољена и да воли, али је потпуно била свесна тога да између ње

и Ми-лоша стоје окрутни закони као непремостива пре-прека. Они joj никад неће дозволити да се назове Ми-лошевом женом. IV Ацикин хан је поново оживео. Скоро сбаке вече-ри ту су се окупљали бегови, спахије, имућнији тр-говци, као и високи верски и царски представници. Од Срба се мало ко усуђивао да уђе, a поготову по-следње године Сулејман-пашине владавине. Уколи-ко је и било иновераца, обично су то били пословни људи из Аустрије, или сумњиве особе које су се под видом трговине бавиле обавештајном службом и разним недозвољеним пословима. За разлику од других свратишта у Београду, Ацикин хан је имао једну посебну предност: у њему су виђени Турци могли и да се разоноде, јер је у хану сваке вечери сви-рала музика. Била је то она гфава источњачка музи-ка - зурле, добоши, фруле и таламбаси. Поред младе Ајше Циганке, надалеко познате певачице, Ацика је 11/в [161] баш некако пред почетак устанка узео чочекињу. За њом се био помамио цео мушки свет у Београду. O њеној игри и телу причало се не само међу младићи-ма већ и по ћепенцима у чаршији, по спахијским и бе-говским оџаклијама и чиновничким канцеларијама. Сваког петка Ацика је пајао, чистио и дотеривао велику ханску оџаклију. Под је застирао великим пи-ротским ћилимовима, намештао простирке и јастуке на диванима и сећијама, a одају је шкропио мирисом мошуса и ружина уља. Пре него што падне мрак, пе-торица свирача Цигана са Карабурме, свечано обу-чени и са високим зеленим турбанима, засели би на ћилим у средини, пили кафу, пушили и чекали да се хан напуни гостима. На Ацикин знак почињали су да дувају у тршчане свирајке и трубе и да лупају у го-чеве, што је значило да почиње весеље и забава. Оно што је те вечери изненадило редовне rocf e и посетиоце, било је присуство три изузетна госта: старог дервиша Мешаге, кога су поштовали као све-ца, затим имама Јусуфа и кадије Селима. To cy била три веома угледна Турчина који су се појављивали на седељкама једино у тешким приликама да би се и њихова реч чула и разнела по чаршији. Дошли су за-једно и заузели места на прочелној софи. Ацика им је лично изнео наргиле и послужио их кафом, a на тр-пезу од јаворовине, у три сребрна сахана, поставио је ушећерено воће, бадеме, овчију пршуту и две флаше праве цариградске мастике, оне која се служи код везира и по кућама високих турских достојанствени-ка. Уколико се мрак више спуштао, утолико су Тур-ци бројније пристизали. По неписаном али утврђе-ном обичају свако је заузимао место које му припа-да; сви су при улазу поздрављали са великом паж-њом, свечано и на турски начин, тројицу достојан-ственика. Док су гости мирно седели, уживајући у јелу, пићу и дувану, одједном поче свирка уз ситно и веш-то ударање даира; однекуд истрча Ајша Циганка, као да је искочила из ђавољег рукава. Била је обуче-на у дугу провидну хаљину од свиле, што је омогућа-вало гостима да кроз танку материју виде све облике њеног тела, па чак и оштро избочене тамне брадави-це крушкасто уздигнутих груди. Уздигнуте главе, са расплетеном косом која joj je падала низ рамена и плећа, заокружила је госте ватреним црним очима, a [162] затим уз убрзани звекет даира почела да пева:

Гајила мајка Јану девојку Да својом младом лепотом Залуди цео Алахов свет. . . Глас joj je био звонак, топао, разблудно наметљив и изазован. Песма је даље говорила како се у Јану за-гледао млад паша. Она му је давала наде, a затим се вешто извлачила све док га није тако залудела да га је довела до просјачког штапа. Тек кад је сасвим про-пао, пробекријао се и кад га је цео свет презрео, по-звала га је у своју одају. Дивна је то била ноћ, A луди Мехмед-паша, Пошто се наљубио Јане девојке, Закла je u крвцу из грла joj nonu .. . Сви имају очи само за Ајшу; нико ништа друго није ни видео ни мислио. Kao отровна магла све их је уједињавала неостварљива жеља да се домогну њене лепоте и тела, да уз њу проведу џенетску ноћ, a после тога... Кад је завршила песму, завлада напрегнут мир. - Аман јараби! - повикаше многи и сви почеше дрешити кесе и спуштати у даире сребрн и златан новац. Ајшин осмех се мењао већ према вредности дара. После песме настао је дуг предах. Турци су се крепили кафом и пићем, измењујући утиске e пева-чици. Дервиш Мешага изненадио је све присутне, јер је мимо обичаја убацио у даире цесарски дукат, a на Ајшин осмех развукао је своје ископнело жуто лице у нешто што је једва наличило осмеху. И тек пошто ју је испратио погледом док је одлазила у суседну одају, окренуо се имаму Јусуфу и кадији Селиму: - Дина ми, Мухамед је био најмудрији Алахов пророк у свим вековима од постанка света, a остаће то и до краја, јер је приуштио Турцима да уживају највећу сласт и лепоту света, дозволивши им да могу држати жена колико им срце тражи. Ја понекад и душом и срцем жалим несретне ђауре што их њихови луди закони терају да цео век проведу уз једну жену. [163] - Чуо сам да је ишла да пева Марашлији. Погани језици тврде да joj je нудио пет стотина дуката да ос-тане годину дана у његову харему - злобно убаци ка-дија Селим. - Ако је превртљиви Анадолац бацио око на њу, лишиће нас ове радости да сваког петка уживамо у небеској лепоти и дражима мале Циганке - додаде имам Јусуф. - Mope, варате се! Спанђала се она давно c Халид--бејом! Кажу да осим петка све дане у хефти проводи у његовом конаку. Силне паре троши на Ајшу. Само не могу да разумем откуд их набавља. Оно мало има-ња што је имао у Стамболу већ је давно похарчио . . . - Што се чудите? Хазнадар и Халид-беј су Ми-лошеви пријатељи, биће да их он помаже као своје пријатеље - уплете се у разговор спахија Мурис Коњалија. - Кад је већ пала реч o Милошу и новом везиру, хтео бих, Турци, да рекнем оно што ме у грудима тишти. Знате и сами како смо били рахат задњих го-дину дана под Сулејман-пашом. Изгледало је да се враћају добра стара времена, кад се Турчин осећао свој на своме. A Милош окрену све тумбе. Ја вам твр-дим да ће он и Марашлији, баш као и Сулејман--паши, једнога дана тако запржити чорбу да је после ни пас c медом неће моћи покусати. - Јад и покор смо ми постали, Турци! Раја поста-вља султану услове и тражи посебна права. И да је само TO! Hero Милош пред нашим очима

прогласи себе за врховног кнеза, a везир му то и потврди. Ех, браћо моја, не треба се заваравати: турска сабља за-увек је отупела, a султанове уши су, изгледа, оглуве-ле јер наше притужбе више неће ни да чује - додаде млади унук Фочића Мехмед-аге, у чијем је конаку Марашлија боравио неколико дана. - Аферим, Ибрахиме! Та ти злата вреди, младићу! Одиста, из године у годину наше царство све се више осипа и губи моћ. Где је Беч a где Багдад, више од пола дуњалука, a све је то некад било наших праде-дова. Само, тада Турци нису седели на меком душе-ку, нити су се устезали да гину и ђаурска царства ос-вајају. Свуда је владао ред и знало се ко има кога да слуша. Али ја се ипак уздам да ћемо повратити славу, јер нови везир Марашлија, нека је хвала Алаху, иако данас глади Србе и Милоша, ипак је мудар човек и [164] г зна шта ради - рече седи Авдага Исметбеговић, чу-вен као врстан познавалац Курана и шеријата. г- Вала, Авдага, до вечерас сам те држао за памет-на Турчина, a сад видим да сам се грдно варао. Хва-лиш Марашлију који ни кафу не сме сербез попити, толико се улагује и завлачи Милошу под pen. Дина ми, давно су наша сила и снага прешле том ђауру у руке. A везир се из дана у дан смањује, и није далеко час када ће се његова чути и питати таман колико и мртвих озлојеђено викну хоџа Сулејман. - Па шта да се ради? - припита један млад господ-ствен Турчин. - Једино да се молимо Алаху неће ли отворити очи султану да види куда Милош смера; друго нам не остаје - рече тмурно дервиш. Овим је разговор био завршен; он ће се сутра пре-причавати чаршијом, по свим турским кућама и ко-нацима, међу јеврејским, грчким и јерменским тргов-цима који су стрепели од Милоша исто колико и Турци. Бутање које после тога завлада било је неми знак свирачима да започну свој посао. Из суседне одаје појави се млада играчица Зејна и отпоче свој луди плес у коме joj će сваки део тела преливао у складну чулну игру. Гледајући је, Турци су заборавили на но-вог везира и Милоша, препуштајући се слатком зано-су и уживању. V Под великим стогодишњим храстом стајали су Милош и Вујица Вулићевић. Били су и узбуђени и узајамно неповерљиви, али су се трудили да то са-крију осмесима. - На шестом кораку према шуми закопано је бу-ренце c дукатима. Тако је рекао Карађорђе - устежу-ћи се изјави Вујица. - Је ли открио још какав знак за распознавање? -упита срдито Милош. - Да. Рекао ми је да је тамо где су закопани дука-ти земља малко уздигнута, као да је некад ту био мравињак, и да на њој расте младица глога. Милош пажљиво осмотри пропланак, приђе гло-гићу, сагну се, опипа земљу, па се нагло усправи. [165] - Дај будак и ашов, биће да је то ово место! Али пре него што приступимо копању, премери да види-мо колико је корака. Вујичин је корак неодлучан. Леђа су му погнута, a очи потуљено жмиркају као да се одлучио на Hem-to тешко. Милош нехотично спусти руку на држак пиштоља у силаву. Зна да је Вујица похлепан и грам-зив на новац. Поред тога, прибавио је јасне доказе да га је Карађорђе послао да припреми у Србији све што је потребно за свој повратак. C тим задатком су дошли и кнез

Сима и капетан Гргић, a y рукама има копију писма Проте Матеје, који опширно извешта-ва Карађорђа и Јакова o стању у Србији и позива их да што пре дођу. - Ту мора бити! - викну Вујица. - Скини гуњ и одложи оружје! - нареди му Ми-лош. - Зашто, господару, да одлажем оружје? - уп-лашено упита Вујица. - Зато што ћеш да копаш ти, a не ја. Чиниш воли-ко, Вујице, нас двојица морамо вечерас све извести на чистину. Карађорђе ти је кум. Њему је стало да се врати у Србију. Је ли тако? - Тако је - сагласи се Вујица. - Онда буди искрен и не прећуткуј шта ти је још рекао кад те је послао. Или, још боље, да ја кажем. Рекао је: »Куме Вујица, којекуде, иди и припреми све што треба код мојих присталица, a ja ћу, чим ми рус-ки цар дозволи, кренути у Србију да преузмем вођ-ство народа«. - Јесте, баш је тако рекао - уплашено потврди Ву-јица. - A сад поштено признај шта си разговарао c кне-зом Симом и Протом Матејом? Ја знам све, али хоћу да видим колико си искрен. - Овај, разговарали смо o томе да ли ћеш ти бити вољан да уступиш своје место вожду. Ја сам тврдио да нећеш. Прота није хтео да се изјашњава, a Сима je рекао да те нико неће за то ни питати. - Добро, Вујице, да рекнемо поштено - Карађор-ђе је можда заслужнији од мене. По праву и ста-решинству, њему ово моје место заиста и припада, али претпоставимо да си ти на моме месту; шта би у томе случају радио? - Тешко да бих оно што мени припада ма коме ус[166] тупио - одговори околишно Вујица. - Добро, Вујице. Hero, шта мислиш, морам ли ја одиста своје место да уступим Карађорђу или ма коме другом и по коме то закону? Кажи искрено како мислиш, nacjy ти душу! - Мислим да не мораш - одлучно одговори Вуји-ца. - Е, видиш, то ниси погодио! Ја бих колико данас вожду уступио своје место, али да ли ће на то при-стати Турци? Поред тога, има и других који желе да дођу на моје место. Можеш ли се досетити који су то? - To и глува кучка чује. Петар Молер и архиманд-рит Никшић. Па чак и онај луди Цукић. - Ти си, Вујице, паметан и домишљат човек. Зато ми реци по души да ли је теби доиста баш толико стало до твог кума? - Оно да видиш, господару, највише ми је стало \,о мога мира, породице и имања. A право да ти ка-жем, повратак кума Борђа мене не би баш много ни обрадовао. - A зашто, Вујице? - Знаш како је, Карађорђе је остао у души хајдук, и тешко да би могао мировати a да нешто не предуз-ме против Турака. Друга је ствар c тобом. Домаћин си. Кад мора да се ратује, умеш да се бијеш нимало горе од вожда, али знаш боље од свих других колико је благодетан мир. Ја сам стар човек, и мир ми је по-требан изнад свега. - Држи се ти мене, Вујице, па ћеш постићи све што желиш. A сад копај! Пошто је будаком извукао грм глога c кореном, Вујица запе ашовом и зачас допре до бурета. To по-ново пробуди у њему похлепу за златом. Застао је ча-сак:

- Ту је новац! Пошто је извадио буре, Милош нареди Вујици да га понесе до места где су остали свезани коњи. Кад је Вујица узјахао, Милош му намести буренце у кри-ло. - Јаши преда мном! [167] IV Милош се упознао c Михаилом Германом преко Молера, кад је једном приликом ишао у Земун да од аустријских власти издејствује одобрење за повра-так избеглих српских породица у Србију. Од поузда-ног човека добио је потпуно обавештење o каракте-ру, животу и имовном стању тог одмереног, кицош-ки обученог човека, који је сада живео у Земуну пра-већи дугове и чекајући да се потпуно преда неком у службу. Отац Германов био је печалбар из Македо-није и успео је да својим радом створи велико богат-ство. После очеве смрти, кад се дочепао наслеђа и постао богат, Михаило је лутао по Турској, Италији, Француској и Аустрији трошећи очев новац док није проћердао и последњу пару. Сада се био настанио у Земуну и чекао нову прилику да настави свој пусто-ловни живот. Гледајући га, Милош се није преварио у оцени. Ова хуља, мислио је, која познаје толики свет, изгладнела и на прагу старости, умеће верно да служи свакога ко му омогући удобан живот. За сва-ки случај, хтео је да га што више веже уза се, па му је дао двадесетак дуката и ставио му у задатак да га обавештава o свим подухватима и намерама истак-нутих српских емиграната у Бечу и у Русији. Мада доста слабо плаћен, Герман је вешто прикупио многе податке и спретно их дотурио Милошу. Сад кад се устанак срећно завршио миром, Милош се сетио Германа јер му је био потребан неки вешт a бескру-пулозан човек кога би послао у Букурешт да тамо мотри на рад емиграције и сузбија њену пропаганду код Руса. Кад се Герман појавио у Народној канцеларији, Милош замоли све присутне да их оставе насамо. Михаилово лице је хладно, озбиљно, очи проницљи-ве; могу чак и Милошев поглед да издрже. - Седи, Михаило! - Захваљујем, господару - одговори Герман на-клонивши се. - Звао сам те да ми даш један савет. Мени је по-требан паметан, умешан и писмен човек који добро познаје Турке и њихов језик. V Србији имам поуздане л>уде које могу послати да убију кога год хоћеш, и цара и краља, али су, веселници, неписмени и нес-пособни за дипломатску службу. Дакле, чиниш во[168] лико, ево шта сам размишљао: ти си дуго тумарао по свету, познајеш многе људе, па бих желео да ми пре-поручиш неког за тај посао. Вољан сам да га добро наградим. Намеран сам да га најпре пошаљем у Буку-решт, a доцније ће морати и у Петроград и у Стам-бол. Слушајући Милоша, Михаилово лице оживе, a зе-нице му заблисташе. Већ дуже време вукао се полу-гладан земунским улицама и по кафанама. Често је долазио у ситуацију да му нека заљубљена роспија да нешто пара за јело и вино. Бити у дипломатској устаничкој служби, мешати će c политичарима, дип-ломатима; путовати, заплитати и намештати замке, a уз то имати као заштитника човека Милошева кова - било је заиста примамљиво; он осети да му се срећа осмехује. - He схватите ме рђаво, господару, али ја се усу-ђујем да вам кажем

следеће: нећете наћи бољег чо-века од мене за послове које сте наумни да вам он врши. - Y то ja, Михаило, не сумњам, само ти си човек без жене, деце, куће и породице. Ако те ја сутра по-шаљем у Букурешт, ти ћеш се тамо упознати са из-беглим старешинама и - ето зла по мене, јер тамо су Карађорђе, Младен, Јаков, a они ме неуморно пањ-кају код Руса и називају турским удворицом зато што сам закључио мир и спасао народ и Србију од потпуне пропасти. A како су спремни на све, могу те лако обрлатити и привући на своју страну. -Господару, бићу искрен више него што треба. Ја сам последњих година врло мучно и тешко живео. Мени је потребан бољи живот и неко ко ће ми то омогућити. A ja ћу њему, будите уверени, остати до краја свог живота веран као пас. Што се тиче еми-граната, знате и сами да и они живе од руске милости, a туђа помоћ - пасја је помоћ. - Може се десити још нешто горе: да ти Турци по-нуде паре! Шта онда, Михаило? - Господару, хришћанин сам, исте крви и језика као и ви. Иако сам потукач и бескућник, волим своју отаџбину и дужан сам нешто да учиним за народну слободу и опште добро. После тога Милош, Димитрије и Герман саста-више молбу руском цару, a y којој су кнезови и на-род молили да се цар заузме код султана за добијање [169] аутономије, као што је то и било предвиђено Буку-решким уговором o миру. Цару је саопштено да је народ Милоша изабрао за врховног кнеза и свога вођу, na je тражено да се једино преко њега врше сви послови између цара и српског народа који му је одан и веран. Y истој молби се захтевало да се избег-ле старешине c Карађорђем повуку из Бесарабије што даље у Русију, јер својим сплеткама и порукама настоје да подбуне народ и поново изазову несрећу. Кад је молба написана, потписана, ударени печа-ти, Герман доби за трошак сто дуката и препоруку за владику Леонтија, који се већ био писмом обратио Милошу стављајући му се на располагање. Разумљиво је да Молер и Цукић нису могли мир-но гледати како Милош из дана у дан постаје све ио такнутији, успешно намеће себе за вођу народа, a све друге старешине вешто потискује у позадину. Мо-лер, у својству старешине Народне канцеларије, пис-мен, проницљив и амбициозан, схватио је време и проникао у догађаје. Сматрао је себе заслужним чо-веком из првог устанка, a и у другом, уз Милоша, иг-рао је видну улогу. Поред тога, док се налазио у из-беглиштву, био је један међу првима који се отворе-но дигао против Карађорђа, сматрајући га највећим кривцем за пораз Србије. Његов положај није, исти-на, био раван Милошеву, али му је углед у народу био велики, поготову у ваљевском, подрињском и мачванском крају. Скоро сви кнезови и истакнути људи из тих крајева слепо су му се покоравали. V тим истим крајевима развио је своју активност и Цукић. Чим њих двојица видеше да Милош не жели поделу власти и да је себе прогласио врховним кнезом, што му је Марашлија и бератом потврдио, договорише се да удруже снаге против Милоша: Молер преко На-родне канцеларије, у Београду, a Цукић у народу, окупљајући све незадовољнике. Док је Цукић био познат силеџија и напасник, го-тов на свађу и брз да убије, пијаница и блудник, до-тле је Молер умео лепо не само c кнезовима него и c Турцима. Водио је раскошан живот, лепо се обла-чио, a био је и пријатне спољашњости. Знао је добро

[170] гурски и немачки, много је читао и био врстан сли-кар. Волео је жене, лов и добра јела a био је и духо-вит у друштву и спретан у разговору. Због тих својих особина много се допадао Марашлији; он је у њему назирао човека који ће му првом срећном приликом послужити да уравнотежи устаничке сна~е у Србији, утолико пре што је одмах уочио да се Милош неће обуздати и задовољити оним што већ држи у рука-ма. Зато поче указивати Молеру изузетну пажњу. Позивао га је код себе на кафу и разговор, и тражио од њега савет како да улепша свој конак. Неколико пута у току зиме водио га је са собом у лов и на те-фериче. Прва и основна жеља Марашлијина у овом почет-ном периоду везирства била је да Србе некако разо-ружа, не изазивајући отпор. Лукави Анадолац запа-зио је да су жене слаба Молерова страна, па му је за љубавницу спретно подметнуо младу Гркињу Синђу. Поред ове Гркиње, Молер је у Београду имао закони-ту жену Мару, која му је изродила децу. Држање две-ју жена и живот на великој нози изискивали су вели-ке издатке, na je због тога морао врло често да посе-же руком у народну касу. Да зло буде веће, по при-роди је спадао у ону врсту људи која никад није за-довољна, a уз то је и сам себе сувише прецењивао. Елем, Молер је за лепу Гркињу одмах изнајмио посебну кућу и раскошно је опремио. Синђа је на-местила своје собе по европски, најмила две слушкиње, a затим под Молеровим окриљем поче окупљати елиту. Заљубљени Молер ништа није могао ускрати-ти својој љубавници, na je због ње занемарио чак и породицу, пуштајући закониту жену и децу да живе у оскудици. Први љубавни додир c Молером Синђу је више збунио него занео. Она никад раније није могла ни замислити да постоји тако силовита и незајажљива страст. Уосталом, Молер је још био у пуној мушкој снази, a уз то леп, дарежљив и попустљив према ње-ним прохтевима. Личио joj je на сунце што кружи небом и све око себе греје и обасјава. Поред тога, по природи нимало љубоморан, он је пуштао да своју лепоту истиче и показује другима; узимао ју је без предрасуда онакву каква је. Тако је почела она теш-ка и незајажљива љубав у којој два људска створа за-борављају на све обзире и препреке којих је, иначе, [171] тако много у човековом животу. Ипак, Молер će c времена на време трезнио од те љубави и предузимао мере да оствари свој сан o ста-решинству. V Земуну је имао свога човека. Био је то Сима Урошевић, који га је тајно обавештавао o свим догађајима у Европи, као и o држању и намерама Аустријанаца и Руса у односу на Србију. За свој рад Урошевић је добијао пристојну награду, a требало је плаћати и његове поверљиве људе. Међутим, Моле-рово имање и плата нису могли да подмире све те ог-ромне издатке. Павле Цукић, иако широке руке, није му могао нарочито помоћи. Две жене, раскошан жи-вот, неустезање ни од народне касе, све је то ишло науштрб Молерова утицаја. Даље, бојао се да Ми-лошев повереник Димитрије будно прати сваки ње-гов корак и да редовно o свему обавештава врховног кнеза. Све је то гонило Молера и Цукића на брзу ак-цију против њиховог ривала. Y фебруару су њих двојица имала тајни договор. Састанак је одржан у Синђиној кући. Млада жена приредила је богату вечеру, a послуживале су обе њене девојке. Кад се прешло на вино и кафу, Синђа се повукла у своју одају.

Цукић је био ошамућен рас-кошном лепотом ове Гркиње. Осети у души завист према своме побратиму. - Пешо, ова твоја Гркиња заслепи ме лепотом. Овако живети годину дана исплати се више него у избеглиштву сто година! - рече Цукић гледајући испод ока у врата иза којих се изгубила млада жена. - Павлуша - узврати Молер тепајући Цукићу - за-иста сам имао срећу што сам се намерио на њу. Уме да разигра у мени сваки дамар. И да није ових проклетих послова, науживао бих се и наплатио за све пропуштено време. Hero, да знаш, у тешкој сам нов-чаној оскудици, јер све ово што видиш морао сам да платим. А, уз то, морам да издржавам жену и децу. - Збиља, како ти сада c Маром? - упита Павле. - Скоро никако. На смрт ме је изморила својим претњама. Иде около по граду и олајава. Чак ме је и сам митрополит опомињао да се манем Синђе. - Колико сам чуо, и Милош те због ње напада. - Он мисли да је само њему све дозвољено. А, пра-во да ти кажем, боље би му било да не удара тамо где не треба. Зар можда сматра да смо ми слепи кад ве-рује да не знам због чега је спасао Проданову снаху? [172] Један мој пријатељ се заклиње свим на свету да је дете које је Бисенија Пљакићка родила - књажево. И да је само то! Док је у Београду био слугерања Сулеј-ман-паше Скопљака саживео се са оном потурчени-цом што је својевремено била у Младеновом конаку. И, наравно, кад се заситио, удао ју је за оног блента-вог Милисава терзију, a хоџа Сулејман клео ми се у дин да дете које је родила није Милисављево него Милошево. - Сви знају да је сукњар, али њему се сада све може и нико не сме да му било шта замери или при-говори. Hero, да пређемо на главну ствар; хтео сам да те упитам да ли ти знаш шта он смера? Молер се замисли, затим диже главу и ослушну налет кошаве. - Питаш шта смера? Па и теби је ваљда познато: Турке је убедио да једино он може одржати ред и мир у Србији, a народу је обећао да ће му осигурати мир само ако њега слуша и покорава му се. Исто тако, свим силама покушава да преко Германа убеди Русе како је он једини представник народа, и да зато треба спречити Карађорђев повратак у Србију по сваку цену. Другим речима: увукао се народу под кожу, a везиру под pen, и одатле нас гризе курјачким зубима. Е, мој Цукићу, лакомислено смо пропушта-ли време и прилику да га још у почетку поставимо тамо где му је место. - Грешиш! Није још све изгубљено! Ја, ето, тра-жим од тебе само једно: да на сваки начин успоста-виш c Марашлијом још тешње везе. Све му обећај, a кад срушимо Милоша лако се можемо изговорити народом, као што то и Милош сада чини. Hero, јесам ли ти већ казао: успоставио сам везу са кнезом Си-мом и капетаном Драгићем. Сигуран сам да ће и ша-бачки владика Мелентије бити уз нас. Знам, они су Карађорђеви људи, али нам и поред тога могу корис-тити у борби против Милоша. Наравно, главно је да прегурамо ову несретну зиму. Кад дође ђурђевска скупштина кнезова, ти иступи отворено; ја ћу покре-нути народ и банути пред Београд c којом хиљадом наоружаних људи, a затим од везира тражити да се Милош смени и ти поставиш на његово место. - A шта ћемо c њим после тога? - упита Молер. - Вратити га тамо где је и био. 1173]

VIII Уочи Светог Саве, после састанка са владиком Мелентијем, Молер .дојури раздраган кући. Затече Синђу изваљену на софи поред камина. Она скочи и баци му се око врата. - Шта се десило? - Имао сам састанак c владиком Мелентијем. Ре-као ми је да у Цариграду рачунају на мене, a и руски посланик такође. Молер се осећао чудно. Све је у њему било ожи-вело као да се вратила прохујала младост. Синђа га повуче софи, присили га да седне, па се опружи по-крај њега, ставивши му главу у крило. Поред ове мла-де жене и сам се осећао млађим, не схватајући да зрелост и заљубљеност дају непролазну вредност животу. - Јеси ли срећанР-питалаје меко и једва дишући. - Срећан сам - одговори Молер, љубећи је у сле-гшчнице и KOiy. - Знаш. вилела сам јутрос на литургији владику. Лен је то човек. - Па ти као да си се заљубила у њега! - He знам како да ти кажем . . . Зар би било зло починити такав грех? Знао је да она TO, y ствари, њега само мучи и жели да изазове његову љубомору, али и поред тога грч беса стеже му срце. Одгурну joj главу са свога крила и прихвати сисак наргиле. - Тражиш ђавола у владици! Тебе би, изгледа, требало сваког дана ишибати да би се умирила! - A кад си ти то мене шибао па да ми поново пре-тиш? - унела му се у лице, a светлуцава влага у њеним очима ширила се у нови круг изазивања. Он се заборави и удари је снажно по лицу, толико га је разбсснело њено изазивање. Тако се силно изненадила! Гледала га је не веру-јући да јс го онај меки и савитљиви Молер. Осети како joj образ гори, a y души се рађа нешто и слатко и болно. Значи да воли, помисли . . . Али је ипак била спремна да се баци на њега; да га гребе и уједа. Па ипак се прибра, осећајући како će c ње откида оно што ју је ГУПЈИЛО досадом и једноличном смиренош-ћу. 174 \ - Дакле, љубоморан си? - питала је смешећи се унорно и раскалашно. - Блуднице! - узвикну Молер. - Зар одиста тражиш да ти будем верна као - ро-ђена жена? . Било је то и превише. Он се устреми на њу и грубо је зграби, желећи да је обаспе увредама. Здера са ње хаљину, али се тада избезуми и свали је на софу. Није joj помагало да се противи и брани. A затим . . . све је то било тако чудно и необично, нешто што никад пре није доживела, нити мислила да се тако нешто може доживети. IX Мир на Морави и збуни и обрадова Карађорђа. Три године изгнанства већ су биле учиниле своје. Да-леко од отацбине и народа, несхваћен и унижаван, разједен политиканством, интригама и нападима противника, вожд још није могао да схвати колико су се прилике за те три године измениле. Није знао да највећи број бораца и револуционара из првог ус-танка већ одавно лежи под земљом, a да су пристиг-ли нови људи и да се у Србији, у односу снага и у схватањима, много шта изменило. Иако видно оста-рео, Карађорђе је још задржао изглед вође побуње-не раје. Како ли се само радовао и c колико је наде послао Вујицу у Србију! Већ

је пуних шест месеци како је отишао, a од њега само шкрта порука да за сада не долази и да ће му, чим пре могне, опширно o свему јавити. Шта је са народом, да ли се Милош одржао? Није могућно да Србија поново поклекне. Ни три-наесте не би покдекла. Ја сам тада погрешио - залу-ђен преваром, a све се потом за мном осуло. Зар то није било довољно да Милош не падне у исту греш-ку? Мучен сумњом и неизвесношћу, позвао је Јелену. - Иди кажи Луки нека се спреми да пође до гу-бернатора у Кишињев. He могу више да подносим ову неизвесност. Вероватно ће он знати шта се дешава у Србији. Уз пут кажи момку нека спреми кола и упрегне коње. Јелена је стајала, a Карађорђе ју је гледао одсут-ним и грозничавим очима. 175| - Борђе, иако ме стално прекореваш што ти пре преласка у Земун не рекох да не бежимо у Аустрију, ипак те сада молим да не пренаглиш и урадиш нешто непромишљено. Кум Вујица је тамо. Он је добар, и да си ти потребан народу и Милошу већ би ти јавио. - Којекуде, Јелена, не мори ме бар ти! Није ми до мене и онога што ће бити са мном. Устанак је букнуо, наши су у неколико бојева разбили Турке и очисти-ли земљу од душмана, али на Србију су кренуле две велике царске војске. Истина, по вестима још непро вереним, Милош је склопио c Марашлијом примирје на Морави, пропустио га за Београд, али од тада више ништа нити сам дознао нити ми ко јавља. - Идем да кажем Луки, али те још једном молим да не пренагљујеш. - Добро, добро, Јелена, у праву си. Треба се при-брати и распитати. Кад се вратим из Кишињева o свему ћемо размислити и договорити се. Знам ја до бро, Јелена, да си ми ти једини искрен пријатељ. Напољу су два снажна и ухрањена молдавска коња, упрегнута у кочије, немирно стригла ушима. Карађорђе, свечано обучен, са орденом којим га је цар Александар одликовао, заузе место у кочијама, пуштајући Луку Лазаревића да се што удобније смести лево од њега. Кочијаш скиде c коња беле по-кровце ваљане од чисте вуне, и уви путницима ноге, јер је зима била оштра a дувала је и кошава. Кочијаш прихвати узде, пуцну бичем и потера коње. V Кишињев стигоше иза ручка. Кућа у којој је с^новао губернатор Бахметјев издвајала се величи-ном и изгледом од осталих. V дворишту се налазило десетак кочија. Кад момак чу Карађорђево име, од-мах се ужурба. - Ваше превасходство, изволите! Одмах ћу вас пријавити његовој светлости! Бахметјев је био познат као врло друштвен човек, весељак и ловац; волео је друштво и често је прире-ђивао ручкове и вечере. Карађорђев долазак, иако изненадан, развеселио га je. Morao je окупљеним званицама да покаже рет-ког човека o коме се у истакнутом руском друштву пуних десет и више година много говорило. Затим је похитао и лично дочекао Карађорђа, и то веома ср-дачно. [176] - Каква изненадна част да поздравим тако углед-ног човека! Изволите у салон; тамо се већ сакупидо прилично друштво и свима ће бити драго да će ta вама упознају. - Господине генерале, ја сам дошао послом. Хтео бих прво o нечем да се обавестим, a после могу мало и да поседим - рече Карађорђе.

- Онда изволите у кабинет. A c ким имам част да се упознам? - упита Бахметјев, прилазећи попу Луки. - Којекуде, ово је војвода мачвански, поп Лука Лазаревић - представи га Карађорђе. - Велика почаст за мој дом. A и занимљиво - поп и војвода. Чудан сте ви народ, Срби! Духовна лица и ратници! Изволите, изволите! Лакеј прихвати Карађорђу и попу Луки ћуркове, a Бахметјев их уведе у свој радни кабинет, удобно на-мештен и добро загрејан. На зиду је висила велика слика цара Александра. Под је био застрт ћилимови-ма, a поред писаћег стола налазило се неколико фо-тел>а и софа за одмарање. На једној страни зида била је генералова библиотека са делима руских и фран-цуских писаца. Карађорђе летимично баци поглед на цареву слику, уздахну и уморно седе у фотељу. - Пошто бих желео да вас што пре угостим, изво-лите ми рећи o чему желите да вас обавестим? - упи-та радознало генерал уперивши помало службен по-глед у Карађорђа. - Светлости, ја сам у Хотину скоро потпуно отце-пљен од света. Желео бих знати имате ли званичних и проверених вести o догађајима у Србији? упита Карађорђе. - Да, да - ужурбано одговори Бахметјев. - Милош је са царским везиром Марашлијом направио нека-кав споразум и закључио мир. Извршила се и подела власти, што би значило да су Срби добили неку вр-сту аутономије. Истина, те погодбе треба ферманом да потврди и султан. A Турци као Турци сада оте-жу. Наш господар император наредио је барону Строганову, посланику у Цариграду, да интерве-нише и тражи испуњење Букурешког уговора. C дру-ге стране, у Букурешт је стигао изасланик врховног кнеза Србије c молбом цару за помоћ и заштиту. - Да ли сте, господине генерале, о.бавештени o ca-држини народне и Милошеве молбе? - невољно упи-та вожд. 12/6 [177] - Y главним цртама. У ствари, молбом се тражи да се не допусти емигрантима повратак у Србију док се ствар потпуно не уреди c Турцима. To je разумљи-во. Милош и ново војводство не желе да се цела ствар, док је на добром путу, изнова погорша и замр-си. Схватате ли? - Ја сам обавештен да ме у тој молби туже и оцр-њују светлом и узвишеном императору, нашем за-штитнику. - Грешите! Ваше заслуге за ваш народ и за Русију толике су да, без обзира што ко буде говорио против вас, ништа неће моћи да утиче на нашу владу и цара да промене o вама мишљење и да вам ускрате своју помоћ и милост. - Хвала вам, господине - узврати Карађорђе раз-ведривши лице. Бахметјев је сматрао да је овим званична посета завршена, па зато пређе на срдачан тон домаћина и позва Карађорђа и попа Луку у салон. - Господо, изволите, тамо вас c нестрпљењем очеKYJYV салону Бахметјевљеве жене налазило се десе-так гостију; два човека средњих година, три млада официра, као и неколико дама. Кад се Карађорђе по-јави на вратима салона, сви заћуташе и почеше ра-дознало да га посматрају.

X Порта је зазирала од руског посланика у Царигра-ду, na je брижљиво крила своју политику и наредбе из-дане Марашлији. Зато је настојала да издавањем фер-мана o српским повластицама учврсти трошну зграду коју су усменим договором подигли Милош и Мараш-лија. Ферманом је намеравала да у очима Срба уздигне важност онога што већ имају и, кад дође време, да увери Русију како је Турска извршила своје обавезе пре-узете мировним уговором у Букурешту. Суштина тога фермана од седам тачака сводила се углавном на оно што су Срби преко Милоша већ били извојевали и чвр-сто држали у рукама: 1. Царина се наплаћује строго по тарифи, a српским трговцима не сме се наплаћивати глоба. 2. Спахије узимају десетак по бератима. 3. Сваком Србину слободно је ходати и трговати по [178] Турској Царевини. 4. Турска војна посада може да остане једино у гра-довима, c тим што не сме чинити никаква насиља, a из посаде се искључују јаничари, Босанци и Арнаути. 5. Порез да се плаћа у две рате: o Бурђевдану и Мит-ровдану. 6. По градовима и паланкама уз турског старешину да седи по један српски кнез за отправљање послова. ¥з TO ce допушта установљење једног савета (народне канцеларије), у коме ће свака нахија имати свога представника. 7. Султан прашта Србима све што су раније учини-ли, a за оно што је било нико не сме да им приговара, нити да их узима на одговорност. Поред тога, Порта је знатно смањила харач. Порта је овим покушала да изигра главне српске за-хтеве, јер није потврдила Милоша за врховног кнеза. За њега, који је представљао народ и Србију, суштина фермана није ни била значајна. Погодбом између њега и Марашлије, он је у ствари и држао сву власт у Срби-ји, завео нов поредак, и ни за педаљ није хтео одступи-ти од онога што већ има у рукама. Његови поверљиви људи редовно су га обавештавали o свему што мисли и говори Марашлија, na je могао да наслути и жеље Порте. Схвативши да је Турцима више стало до мира него њему самом, користио је ту околност и опрезно извлачио нове концесије. Али ни незадовољне старешине нису седеле скр-штених руку. Тако је откривена завера кнеза Симе, који је у својој кући окупљао виђене људе из београд-ске и ваљевске нахије, наговарајући их да збаце Ми-лоша и позову Карађорђа. Дознавши шта припрема кнез Сима, Милош са пратњом од педесетак момака дојури изненада пред кнежеву кућу у Борку. Сјаха c коња и предаде га момку. Изненађен и уплашен, кнез Сима похита и пресрете га на кућном прагу. - Добро дошао, Милошу! - викну бледећи и жмир-кајући уплашено очима. - Жао ми је што сам ти, кнеже, дошао на кућни праг - рече љутито Милош - али мислим да по тебе није добро што сам дошао. - Вала, Милошу, ја се добру од тебе нисам ни надао. Оно јест, био сам ти некад старешина и тада си преда мном на ноге устајао. [179] - Чиниш волико, знам ја да се теби не допада све ово што сам створио

него припремаш заверу да мир поквариш и народ у зло увалиш! Само се чудим који те ђаво нагнао да долазиш овамо кад си знао да на миру не можеш бити? - Ово је моја земља, Милошу. Ја за њу имам више заслуга него ти, a зло нисам никакво учинио. Јест, го-ворио сам многима да ми твоја управа није по вољи, и да треба позвати Карађорђа да преузме земљу и на-род, али на то сам имао право - узврати кнез Сима. - Марко, сеци псину! - викну Милош. - He, господару, ако Бога знаш! Није ми до ове др-тине, јер је он ионако једном ногом у гробу, него до на-рода и света изван наше земље. Рећи ће да се Срби кољу међу собом као звери, a овамо дижу вику на Тур-ке како им све живо утаманише - викну Тома Вучић, ставши пред Штитарца. - Опрости му, господару, и ја те молим - завапи Сима Паштрмац. - Опрости му овога пута, господару - јави се злобно Мелентије - али дуго нећеш чекати да се поново упле-те у замку. Шупља је он кост и не разбире да је његово давно минуло. - Нека буде, али знам да ме гоните да од једног по-сла правим два. Затим се окрену кнезу Сими: - О-праштам ти сада, али знај, кнеже Симо, деси ли ти се ово по други пут, скинућу ти главу па да и царску кру-ну носиш. - Кад си се смиловао и опростио ми, хајде у кућу да вас све частим и Богу да се захвалим на твојој милости, Милошу - тврдо и непријатељски рече кнез Сима. Милош га је дуго гледао и пробадао погледом. За-тим се победоносно и претећи осмехну: - Y кућу се иде пријатељу, a ja и ти.један другом ни-кад нећемо моћи добро да мислимо. XI Прође зима и дође очекивани Бурђевдан. Милош, мимо обичаја, приспе доцкан у Београд и не сврати у Народну канцеларију, већ се у пратњи својих момака упути кући коју му је везир одредио за конак. Пошто се одмори, остаде насамо c Димитријем. Шабачки вла-дика Мелентије, лукав и превртљив човек, у једном не[180] давном разговору обавестио га је да Молер шурује c Марашлијом и да намерава да се дочепа власти, пошто претходно разоружа народ. Повучен том сумњом, он нареди свом секретару да му одмах подробно изнесе цео Молеров рад, c тим да му тачно изнесе колико је народног новца Молер потрошио и које је кнезове придобио на своју страну. Сутрадан рано, Милош у пратњи момака оде у На-родну канцеларију где су га на окупу сачекали нахиј-ски кнезови. Упита се са свима редом шалећи će, a уз TO ce правио весео и задовољан. Затим са кнезовима оде везиру, како би га поздравио и чуо садржину фер-мана. Пошто би свршена званична церемонија читања повластица, везир, да би потврдио како је задовољан представницима Срба и њиховим држањем, одликова Милоша и неке кнезове бињишима. Уз то им пожеле срећан почетак скупштинског рада, па их затим отпу-сти. Кад су се старешине повукле у канцеларију, први узе реч Милош: - Браћо, пре него што започнемо посао желим да вас известим да је међу вама и Петар Молер, коме сам ја у име ваше и моје поверио вођење Народне канце-ларије, као и да у мом одсуству обавља народне посло-ве. На жалост, прво што је он учинио било је да завуче обе руке у народну касу и да новац

утроши на блудни-чење са белосветским роспијама. По неким извештаји-ма, он је досад проневерио 40.000 гроша, a да би при-крио своју бруку, мене је нападао код везира и радио ми o глави како би заузео моје место. Чак је преко бив-шег Карађорђевог агента Урошевића понудио Аустри-ји да Србију стави под њену власт, чиме би изазвао рат између Аустрије и Турске, a нашем народу нанео пот-пуну пропаст. Ето, на то сам хтео да вас упозорим, бра-ћо, па сад одлучите сами ко је у праву. A ако хоћете: ево вам Молера за старешину. - Какав Молер, пас му мајци! - викну левачки кнез Илија Вукомировић. - Да убијемо издајника! - викну из свег гласа Марко Абдула. На ове речи скочише шумадијски и прекоморавски кнезови на Молера, немилосрдно га претуку, свуку до кошуље и свежу. Његове присталице, којих је иначе било доста међу кнезовима из ваљевске нахије, изне-нађене оптужбом и оним што су урадили шумадијски [181] и прекоморавски кнезови, не смедоше да пруже Моле-ру никакву заштиту. Знајући какав ће утисак изазвати оптужбом против Молера, Милош стане тобоже сми-ривати кнезове. - He, браћо моја, нећемо тако! Смирите се и дођите себи, па ћемо после видети како да му судимо и шта да предузмемо. Далеко од тога да га браним, али он је пуст човек, и можда није умео да промисли какво би све зло навукао земљи и народу својим непромишље-ним поступцима. - Смрт, смрт издајнику! - викали су кнезови. - Вучићу, склони Молера на сигурно место и поста-ви стражу да га ко у љутини не би убио. Кад је Марашлија дознао шта се догодило на скуп-штини међу кнезовима, затражи да му се Молер преда. Предајући Молера везиру, Милошеви људи наметну свој захтев целој скупштини, која закључи да је Молер злочинац и издајник, па због тога траже да га везир по-губи. Марашлија без размишљања отворено стаде на Молерову страну, бранећи га од свих оптужби, na je чак понудио народној каси 20.000 гроша, a ако проне-вера износи више, да ће и то надокнадити. Сад и Ми-лош и кнезови почеше упорно тражити да се Молер казни смрћу. По Милошеву наговору, кнезови сутра-дан посетише везира. - Честити везиру, бирај шта желиш: ја ли нас, ја ли Молерову смрт. Марашлија тада позове кадију те će c њиме посаве-това; не желећи ипак да изда Молера гневним кнезо-вима да се над њим свете, нареди те га ноћу гајтаном удаве заједно са Радичем Петровићем и кујунџијом Јо-ваном Дељом, који је правио лажан новац. Џелат изба-ци њихова тела на Калемегдан, где су лежала цео дан. Другог дана београдски Срби измоле од везира њихо ва тела, те их сахране на крају гробља поред цркве. XII Павле Цукић је након ноћног пијанчења јахао кроз шуму према Медведнику. Свеже јутро испуњавала је пролетња радост, све се било разбудило и покренуло. За ту стазу знали су једино он и Молер, јер су у Карађорђево време живели овде неколико месеци као од-метници. Тада је Павле био младић гргураве косе, пр[182] косан и необуздан као слап планинске реке. Y бесној љубомори, диваљ и неукротив, убио је, по Јеленином и Младеновом наговору, Марију из Бруснице,

вождо-ву љубавницу. Није се нимало кајао, јер оно што је во-лео, a што није хтео да му се покори и припадне, морао је уништити. И таман кад је хтео да скрене једним путељком, иза стене се појави капетан Драгић c пушком у руци. Ње-гова капа од вучје коже, јечменасти бркови над истак-нутим великим устима, ситне лукаве очи и лисичје лице одавали су препредена човека. Ширећи рохаве ноздрве, Драгић је узнемирено мицао брковима и на-прегнуто ослушкивао да нема ту какве уходе или прислушкивача. Шума је почела да се буди: птице су узле-теле из грмова цвркућући, врда је бучно шумила, ко-бац је кликтао у ваздуху, дивља крмача је роктала си-лазећи појилу c младунцима, opao je кружио изнад шуме, a на зеленом пропланку пасло је десетак срна уз будно стражарење снажног срндаћа. Кад је коњ застао, узнемирено начуљио уши и фр-кнуо ноздрвама, Павле Цукић спази Драгића. - Ја малко задоцних, капетане! - Y зло се никад не задоцњава, војводо - срдито му одврати Драгић. — Шта је? - викну уплашено Цукић. - Говори ако си брат и Србин. - Зло да горе не може бити! Милош је на скупшти-ни напао Молера. Шумадијски и прекоморавски кне-зови одмах су скочили те га пребили, a после je предат Марашлији са захтевом да га он погуби. - A где су биле наше присталице? - упита Цукић. - Курве су TO, a не л>уди. Нико ни репом да мрдне. Нутали су као заливени слушајући Милоша и његове подрепаше. Павле се растрезни. Лепи снови се расплинуше. Његово отежало тело скоро се свали на велики камен. Занеме и потону у црне слутње. Тек пошто је од муке попушио пола луле, диже главу и узнемирено погледа Драгића. - Шта намерава кнез Сима? - Шта намерава? Препао се и скаменио. Види да c Милошем нема шале. — Зло, Драгићу. - Зло, нема друге! Да сам на твом месту, ја бих се или одметнуо или пребацио у Аустрију. [183] - Шта ћу у Аустрији? Ваљда да под старе дане про-сим и гладујем? Боље је погинути него се скитати од немила до недрага. - Ако је тако, онда клекни пред Милоша и затражи милост од њега. Па ако ти и опрости, наћи ће ти неку другу кривицу и скинути главу кад му то буде требало. - Вала, луд си, Драгићу! Зар Цукић да пада на ко-лена некоме и моли за милост! Шума је озеленела, a ja сам стари хајдук. Можда ми је тако суђено, - Човеку је суђено онолико колико сам размахне и учини за себе. Уосталом, можда си и у праву; од два зла треба бирати мање. Ако будемо паметни, време ће радити у нашу корист. Колико сам могао да дознам, кнез је јуче добио писмо од вожда из Бесарабије. Ка-рађорђе се спрема цару у Петроград; хоће да тражи помоћ и да испослује дозволу за повратак у Србију. A кад се стари курјак појави, Милош ће прснути као ме-хур на води. Ти окупи нешто својих поверљивих и ода-них људи, па се одметни пре него што се Милош врати из Београда. - Зар не би било боље да причекамо и видимо шта ће бити c Молером? - Причекај, ама ја мислим да је он већ покојник. Па и оно зимус, да није било Паштрмца и Вучића, Милош би посекао кнеза Симу. Онда му је, истина,

опростио али га стално вреба; једног дана, буде ли необазрив, скинуће главу и мени и њему. Hero, реци ми је ли ис-тина да Прота Матеја није ишао на скупштину. - Истина је. Он је код Милоша пао у немилост. За-творио се у своју кућу у Бранковини и ни c ким се не састаје. Чуо сам да је писао Јеврему у Шабац неко по-нижавајуће писмо, у ком се правда и моли га да се за њега заузме код Милоша. - Вала, одједном постаде сила тај руднички мом-чић. Знаш ли да сам неколико пута зажелео да скочим и задавим га рукама. Бар бих тиме све остале ослобо-дио зла. - Е, мој Павле, сада нико од нас не сме ни криво да га погледа. Јеси ли видео оне његове момке? Све од зла оца и од rope мајке. Били су гладни, голи, боси, у ри-тама, без игде икога свога. Он их је добро оденуо, обуо и нахранио. Главну реч уз њега воде. Mope, TO и нису људи већ праве гладне звери. На његов миг заклаће ро-ђеног оца, a док су такви око њега не можемо му ништа. [184] - Тако је. Hero, знаш ли како се на скупштини др-жао владика из Шапца? - Лисац је целу ствар и замесио, па се после изма-као и са уживањем посматрао како кнезови газе и туку Молера. Вероватно да сличан колач спрема и Ми-лошу. Само, њему је лако. Божији је човек, познат и чу-вен надалеко. Марашлија му указује част, a Милош га не може огласити за издајника као Молера. - Вала, ако се тај једном докопа власти, биће још гори од Милоша - рече Цукић. - He би ме чудило и да успе. Богат је, учеван, дрзак и решен да се послужи и издајом ако му буде потреб-но. - Драгићу, стварно мислиш да ми друго не остаје већ да се одметнем? - To зависи од везира, јер ако он погуби Молера, други избор ти одиста не преостаје. A сад је најбоље да ја одмах кренем за Борак, a ти за Ваљево. Ако чујеш да је Молер погинуо, издај у народу проглас у коме ћеш објаснити зашто се одмећеш. Y случају да се одмет-неш, гледај да си што даље од Борка. A пред онима што сваку реч достављају Милошу, слободно нападај и мене и кнеза Симу. Moj поузданик овде у Ставама је млинар Новак. Уколико будеш имао што важно да ми поручиш, само реци: »Вучица се окотила поред потока«. - Онда до бољег виђења, капетане Драгићу - рече Цукић пружајући руку. - Павле, буди храбар и смео, још је све у нашим ру-кама. Нека те срећа прати! XIII Тек по Молеровој смрти, Милош дознаде да је вла-дика Мелентије био главни покретач хајке против Мо-лера, a кад је Молер уклоњен и тако се његова замисао остварила, онда се измакао у страну. Бивши Милошев писар Јован Миоковић, на раду у Народној канцелари-ји, уплашен оним што će c Молером збило, замолио је Марка Штитарца да га поведе до Милоша јер има да му саопшти нешто поверљиво. Кнез је седео на дивану у своме конаку и пушио на чибук. - Рекао си Марку да имаш нешто да ми кажеш. Го[185] вори!

- Господару! - узвикну Јован и клекну на колена -крив сам као ђаво што ти ово нисам саопштио чим си дошао у Београд. Молер би данас био жив, a твој и ње-гов душманин не би сада ликовао. - Који душманин, по души те твојој? - Мелентије, кога си ти завладичио. Ја сам га из су-седне собе рођеним ушима слушао како наговара Мо-лера да оде везиру и да му потврди да би народ без речи предао оружје, али да ти то нећеш и не даш. Ме-ђутим, Молер му је одговорио: »Ја то не могу да учи-ним, јер више волим Милоша него Турчина«. - Па што ми то пре не рече, гребем те по матери тво-јој! To значи да несретном Петру џабе оде глава! Друге вечери Милош позва себи Марка Штитарца. — Чиниш волико, Марко, мислим да се у тебе могу поуздати. - Господару, заповедај. - И кад бих ти наредио да неког убијеш? - И тад. - Али није у питању Турчин. - Зашто дуљиш, господару? Знам ко је у питању. Био сам намеран да то учиним и без твога знања. - На кога мислиш, црн не био? - A на кога другог него на владику Мелентија из Шапца? - Ене-де, откуд погоди? - Јуче на ручку посматрао сам како га са стране гледаш, и одмах сам закључио да је он своје удробио и покусао. - V праву си, Марко! Знаш, дознао сам да је обећао Турчину како ће од народа покупити оружје ако мене смакну a њега поставе на моје место. Чак је и саветовао Марашлији да првом приликом опколи c војском мој конак и да нас све џумле похвата, па да вас, моје мом-ке, набије на коље, a мене да обеси. Сад не знам шта да радим. Владика је, прави се божји човек, док је уисти-ну тежак издајник. Наравно, јавно нити смемо нити га можемо смакнути. Треба некако да испадне да су га хајдуци убили због новца. A тај ионако има пустих Ay-Kara пуна два сандука! Само вождових десет хиљада је затајио. - Препусти то мени, да се ја са њим ухватим укош-тац, a ти слободно иди кући. Нећеш ни стићи у Црну-ћу, a он ће већ предати Богу душу. [186] % XIV Владика Мелентије је у пратњи два своја ђака жу-рио на свом бесном путаљку ка Шапцу. Y свиленом владичанском џубету, са светогорском камилавком на глави, устурен у цариградском седлу, са дугом пуш-ком преко крила, изгледао је достојанствен и врло за-довољан. Мисли су му биле заокупљене тиме како да доскочи Милошу. Молеровом погибијом вешто се ослободио најопаснијег такмаца, и сад је осећање страс-ног задовољства испуњавало његове груди. Није осе-ћао ни најмању грижу савести. Напротив, сам себи је честитао на вешто смишљеној интриги. Био је убеђен да је Милош својим непромишљеним и крвавим по-ступком пољуљао свој углед у народу, a вероватно ће Молерова насилна смрт озлоједити и Русе. ¥з то, пру-жен је и повод нерасположеним емигрантима да због Радичеве и Молерове смрти проспу море једа и клеве-та. Још у Београду донео је одлуку да напише Русима два поверљива извештаја, a Молеров случај да пред-стави онако како њему одговара. Занет мислима, није обраћао пажњу ни на шта око себе. Журило му се да што пре стигне у свој удобно намештени двор.

Коњ под њим корача лако. Сунчева топлина разли-ва се пријатно. Успомене надиру попут бујице. Његово уздизање до архимандрита и владике било је тешко. Још кад се као изгладнели херцеговачки младић на-шао у манастиру и определио за калуђерски живот, он није могао у потпуности да прихвати хришћанску на-уку одрицања, скрушености и гушења своје бујне телесине. Бог који тражи да се сва лепота и сласт земног живота и уживања жртвују ради нечега што је у магли иза смрти, недохватљиво и неопипљиво, изгледао му је свиреп. A кад је доцније пошао по свету од Сремских Карловаца до Свете горе, затим Кијева, Москве и Пет-рограда, и научио руски, француски, немачки и грчки језик, и кад су му постали доступни филозофија, атеистичка учења и раскош, уверио се да је заиста био у праву. ... Све је одједном чудно оживело пред њим и по-мешало се са сећањем на цео његов живот. Имућан, у пуној младалачкој снази, постављен је за ђакона при митрополитову двору у Београду. Пред њим се узди-же дрхтава Методијева глава, пожутело лице и пла[187] чљиве очи. Види како администратор Мелентије па-жљиво слуша митрополита Методија, тада још у пуној снази, достојанствена, горда, светлих очију у које се тешко гледа. Жути ископнели прсти лагано се поигра-вају ћилибарским бројаницама. Старац је волео да му његов администратор увече чита житија светаца. Се-део је на шиљтету, опкољен брдом јастука, и сисао наргилу, док му је млада нежна Серафима, домаћица и потајна наложница, доносила кафу. Њени капци и дуге трепавице као да су били створени само зато да прикрију вреле зенице и чежњиве погледе, које је све чешће упућивала њему. Глас joj je био мек и топао, струк нежан, a груди јако истакнуте ... Тишина сунчаног поподнева у шуми кроз коју је ја-хао још је више распаљивала слатко сећање из младо-сти. Било је то једно дивно далеко пролеће. Београд тада није знао за дане буне, рата и разарања. Живот је смирено текао у обиљу и задовољству. Претежан део послуге и свештенства био је пошао c митрополитом као пратња, a двор је остао на њему, баштованима, вратару, глувом Томи, и Серафими. Мелентије је хтео да искористи ову прилику за сређивање библиотеке и учење латинског језика. Тада се заносио писањем ода, подражавајући Вергилија. Некако трећег дана, мимо обичаја, остао је ноћу дуго при свећи у библиотеци. Град је био сав утонуо у сладак сан, али њему се није спавало; нешто буктаво и светло рађало му се у срцу. Писао је дуго, али га наједном из заноса тргоше лаки кораци. Угледао је Серафиму. Прикрадала се, желећи да га изненади. Кад је зачуо шуштање димија и под белом кошуљом од свиленог ћерећета угледао јасно оцртане брежуљке њених груди, дрзак поглед и топле очи, о-бузело га је и дивљење и страх истовремено. - Занесењаче, зашто ниси сишао на вечеру? - упи-тала је Серафима, уносећи му се изазивачки у лице. - На вечеру? Па, заборавио сам - одговорио је збу-њено, не смејући да подигне очи. Осетио је да му гело постаје пламен, мисли се муте и мишићи дрхте. - Необичан си - насмешила се Серафима. - To je због самоће. -Није, занесењаче, већ због пуста и бесмислена живота. Ето, други певају, живе и воле će, a ja и ти тру-немо иза ова четири зида.

Како је тада устао, ни данас не зна. Узео joj je најпре [188] руку, затим је обухватио око струка и понео софи. И увек кад год се тога сећао, полазио је од самог почетка свега што се тада збило. A онда је све ишло лако и јед-ноставно. После те ноћи, време је пролазило у слављу два незајажљива тела. Узимали су се где год би им се пружила прилика. Чак и у загушљивој пари хамама. To безумље чула трајало је око пола године. A онда их је митрополит затекао како се љубе и умало није умро од срчане капи. Већ сутрадан, Мелентије је био отеран у манастир Студеницу, a игуману је издато изричито упутство да га држи три године само на хлебу и води, како би »убили ђавола« у њему. Међутим, није била прошла ни година дана, a митрополит Методије је умро. Цео свет је знао да га је гајтаном удавио администратор Леонтије, кога су дахије одмах поставиле на упражњено место митрополитово, a што је ускоро по-тврдио и патријарх. Леонтије је исправио грешку пре-ма Мелентију и поставио га за архимандрита манасти-ра Студенице... Што се више ближио Шапцу, коњ је убрзавао ход. Владика Мелентије понова виде цео свој живот: рат, избеглиштво у манастир Фенек, политичке сплетке, a изнад свега - жеља да се приграби сва власт и загоспо-дари људима. Сутон је лагано силазио у шабачко поље. Меленти-је баци поглед на прву звезду, ободе коња мамузом и пројури поред механе. Чуо је само како је неко викнуо: - Прође владика Мелентије! Затим у даљини одјекнуше узнемирени дозиви, ум-ножише се пијани гласови и зачу се коњски топот. Владика је већ улазио међу прве куће Шапца. Случајност или нешто друго, тек десило се да се Штитарац, који је био наместио заседу на друму, био запио и тако пропустио владику. Међутим, чим је до-знао да је владика прошао, појахао је коња, викнуо Вула и Петра, па су у галопу појурили за њим. Ушли су у владичин двор, a да их нико није приметио. Утрчали су у оџаклију и затекли га како седи на софи, док су му два ђачића свлачила чизме. Није имао времена ни реч да изговори, a сабља je фијукнула. Осетио је оштар бол на врату, a затим је све потонуло. Вуле је убио чак и она два недужна дечака, a затим је настала јагма око оружја и новца. [189] XV Tora дана, на измаку лета, Милош је после добро проспаване ноћи и пошто се умио, помолио Богу и до-ручковао, изишао пред кућу и ceo на спремљен сто-лац. Јутро је разбарушено пуно светлости и свежине. Тих септембарски ветрић угодно му је расхлађивао лице. На њивама су увелико пословали занети сељаци. Неколико стада оваца разли се по стрништима. Шума изнад села већ се била прогрушала бакарном бојом брезова лишћа. Планински врхови снажно су се про-пињали до модрог небеског свода. Како је дивно! - по-мисли Милош, жалећи за изгубљеном младошћу и временом када је у јесењим данима лутао шумом и пла-нином. Осмехну се једва видно, a затим довикну мом-ку: - Пусти нека приђе ко је први на реду. Плећат човек, вучјег изгледа, брзо му приђе. - Господару, извршио сам што ти обећах!

Тек тада Милош препознаде у придошлици хајдука Тодора, који се предао пре неколико месеци. - Што си то опет учинио, несрећниче? - Па, господару - збуњено и уплашено поче Тодор - убио сам попа Саву. Ти си га огласио за бунџију и о-бећао награду. Тек сада Милош схвати o чему се ради. Међу људи-ма који су му задавали много муке после закључења мира, налазио се и поп Сава из јагодинске нахије. Учен, храбар, човек на своју руку, никако није хтео да прихвати споразум са Турцима. Ишао је по селима и пози-вао народ на буну. Затим се одметнуо. - Е, видиш, био сам то преумио. Поштено си се оду-жио отечеству. За учињену услугу ево ти пет дуката. После Тодора приђе му сељак у изношеном гуњу и поцепаним чакширама. Сав је одисао сиромаштвом и поштењем. - Говори какво те је зло дотерало? - расположен пријатном вешћу, упита Милош скоро благо. - Више нашег села некад смо имали спахијску воде-ницу, али је за време буне изгорела. Сад морамо носи-ти жито на мељаву чак у треће село. Ја сам сиромах, a добар мајстор. Обновио бих воденицу, али се кмет томе противи. - Чиниш волико, да ли би ти могао воденицу мало помакнути узводно, јер ако није на старом месту, онда [190] ти нико не може ништа. - Могу, господару! - Сачекај, писар ће ти дати моју дозволу, али ти ћеш сваку трећу пару полугодишње да ми шаљеш за народну касу. - Хоћу, господару! Међу молиоцима у дворишту Милош запази лепу младу жену у црнини. Дуго је премишљао одакле је могла доћи. После тога примио је још десетак парни-чара и молилаца, a за све време поглед му се отимао према младој жени. Повезана црном ресастом мара-мом, стрљиво је седела на једном балвану. Имала је дуго бледо лице, изразит прав HOC и црне очи превуче-не горчином. Милош је наоко пажљиво слушао молио-це и парничаре, a при том је осећао да му горе усне и глава. Пошто су сви били саслушани, Амиџа се обрати жени. - Хајде, приђи и ти, Петрија! Устала је одлучно; лице joj će прелило руменилом. Брзим, ситним кораком пришла је Милошу и поклони-ла се гледајући преда се. Затим је нагло подигла очи, и некако колебљиво али брзо погледала кнеза. Њихо-ви се погледи укрстише, зенице упише. Петрија обори очи и осмехну се као дете ухваћено у забрањеној игри. - Одакле си, снахо? - упита Милош. - Господару, ја сам из Сарајева. Зовем се Петрија. Била сам јединица у богата оца. Пре нешто више од го-дину дана удала сам се и донела мужу сто дуката ми-раза. Он је, док се још није било закрајинило, дошао у Србију и капарисао код сељака стоку, али одједном је занемогао и напречац умро. Имам списак свих којима је дао паре, али сад нико неће да ми врати. Гледајући Петрију, Милошу постаде преуско у гру-дима. Y јутарњој светлости видео је само њене очи, и осећао се као пред неку велику и одлучну битку.

- Дај ми, снахо, имена дужника, a ja ћу их присили-ти да ти врате паре. - Хвала ти, господару - рече Петрија и приђе те му пољуби руку. Милош осети њене усне на руци као додир врела гвожђа; на тренутак се збуни, али се брзо прибра. - Само та ствар, снахо, неће моћи брзо да се уради. Мораћу дужнике да позовем и да их притегнем, a док се од свих добије новац, требаће доста времена. Зато ти иди кући у Сарајево, a ja ћу ти новац послати преко [191] сарајевског паше. ^ - Господару, молим те да ми новац не шаљеш преко Турака, јер што њима једном допадне руку, то више нико неће видети. A ja će и немам куд вратити. За по-којног мужа пошла сам преко очеве воље, па сад ни он ни мајка неће да чују за мене. Милош је ћутао, смишљајући шта да joj предложи. - He знам, јаднице моја несрећна, како да ти помог-нем! - Нека остане овде код нас у кући док новац не по-купиш. Помагаће ми у пословима и зарадити кору хле-ба коју поједе - добаци Љубица c дивана. - Чиниш волико, нека тако буде. Иди, снахо, у кућу и помажи Л>убици нареди Милош као да се отресао ненадне напасти. XVI Служећи и дворећи Милоша при јелу, Петрија би кришом бацала поглед на његов снажан врат и још више осећала самоћу. Откако се настанила у кнежевој кући мучила ју је нека необјашњива туга. Првих дана по мужевљевој смрти показивала се охола и тврда из пркоса према својима. Дуго није могла да прихвати чи-њеницу да joj je муж мртав. Сваке вечери га је очеки-вала, jep joj се чинило као да ће сад однекуд доћи. A онда су настајале пусте ноћи, са плачем, очајем и само-ћом. И тек кад би се добро исплакала, успевала је да заспи. Сад, међутим, по доласку у Црнућу мужевљев лик је почео да бледи, одмицао је некуд и није је више узнемиравао у сну. Туга је постала скоро слатка, a нешто ново, чудно и немирно, покретало се у грудима. Љубица се матерински понашала према њој. Кад год би уграбила времена, рекла би joj no неку утешну и топлу реч. Петрија је склонила преостало јело, поспремила тр-пезу и одјурила у кухињу. Радила је као у бунилу. За-тим је пожелела Љубици лаку ноћ и изишла у двориш-те. Од шуме и планине лепршао је млак ветар. Звезде су све бројније и светлије. Месец као да је искован од чистог сребра. Час исплови иза облака, чак у лудач-ком галопу јурне у њих. Шта се то дешава са мном, пита се Петрија. To моје тело тражи нешто драго и за-брањено. Седе на праг вајата и поче слушати гласове [192] ноћи. Све је будно, све шапуће, некуд жури, све има нешто да каже некоме. Кренула се шума потоку, DOTOK некуд жури. Ветрић јури за њим, земља се таласа. Чује како клија млада трава. Осећа заметак пупова на лишћу. To je заметак и у њој. Туга и јад су растерани. Цео је свет на једној страни, a на другој је њено тело. Пуно, једро, запаљено. Препаде се кад се петли јавише по други пут. Затим се диже и пође у своју собу. Кад је отворила врата, зачу кораке у сенци иза себе. -Koje? - Ja сам - одговори Милош прилазећи joj. Страх и жеља обујмише joj срце. Слатки жмарци силазили су кичмом. Зашто је дошао и шта да му каже.

- Да уђем у собу и запалим свећу? - Немој. Обилазио сам момке. Видим, седиш сама и тугујеш. Поседећу малко. Сноп месечине обасја просторију, пада по стварима и запљускује постељу. - Знаш, хтео сам да ти кажем да прикупљање твога новца иде доста споро. Вратиће ти људи, али мораш чекати до јесени. Ваљда ти овде није тешко? - Тешко је, господару. Самој и сиротој жени свуда је тешко - одговори Петрија. - Није лако, знам, сиротице моја - рече Милош ша-патом и узе је за руку. Заплакала je, a Милош ју је миловао по коси као расплакано дете. Затим је привуче и поче тешити бла-гим шапатом. Глава joj клону на његово раме и истог трена осети да ју је силовито обухватио око струка, ди-гао и некуд понео. XVII Вести из Србије биле су све теже и црње. Убијени су Петар Молер, Павле Цукић, Радич Петровић, кнез Сима, капетан Драгић. Милош се не шали одстрањује сваког ко му смета. Руска пажња према емиграцији је ослабила. Герман, Леонтије и Добрњац клеветају вож-да на све стране. Слушао је све то Карађорђе, раз-мишљао, мучио се, ломио, тражио решење. Проклето време, људи и судбина. Треба све рашчистити, наћи пут из магле, из недоумице, из патње. Њему се чини да га Србија непрекидно зове. A Вујица ћути. И Прота Матеја је занемео. Можда би једино решење било да се 13/е [193] убије. Зашто још живети? Србија је далеко, издао ју је, и сад она неће да га прими. He, нисам је издао, напус-тио сам је, у ствари - преварили су ме. Сад ме се сви од-ричу. Сви ме криве и клеветају. Сви заборављају да сам joj ja дао душу. Да сам је пробудио из мртвих, опасао снагом и дигао на ноге. Треба да пођем у Петроград. Да изађем пред цара, да паднем на колена, пољубим земљу пред његовим ногама и да молим помоћ. Али зар ја, вожд, да клечим, да молим, да се понижавам? Тако се ломио и преломио Карађорђе, и тако је кре-нуо у Петроград. Требало је да пречисти ситуацију c Русима. Из првих додира са званичним лицима из мини-старства спољних послова осетио је да је изгубио игру. Русија је била усвојила дипломатски пут као начин расправљања c Турцима. Милошева политика у Срби-ји одговарала је њеним интересима. Симпатије према Карађорђу су ослабиле. Био им је потребан само као резерва у случају да Милош обмане. C TOM улогом се вожд ни у сну није могао помирити. A како се тих дана у Петрограду налазио хетерист Борђе Левантис, Грк, службеник рускога конзула у Јашу, Карађорђе му се потужи: - Боље је у својој отаџбини погинути, него се по ту-ђини потуцати . . . Истина, овде ме сви лепо примају, указују ми част, али сви наваљују да се преселим што дубље у Русију. Биће да желе да ме што више удаље од Србије. - Господару, можемо ли искрено да разговарамо? -упита Левантис. - Зашто да не? Чини ми се да се ви Грци и ми Срби печемо на истој ватри. Ех, сада сви желе мир. Свима је он сад хитно потребан, па и Руси желе да га пошто--пото очувају. A и прилике у Србији, онакве какве је створио

Милош, и оне су им добродошле. Зашто да не? На тај начин могу да уцењују Порту и изнуђавају од ње све што им тренутно одговара. Наравно, свестан сам и сам тешкоћа, јер мој повратак у Србију, c руском приволом, могла би не само Порта него и Аустрија да протумачи изазивањем нових нереда на томе подручју. To Руси овога пута не желе. A зар ме Недоба није скоро на силу извукао из Србије? Шта ми све није онда обећавао! Уосталом, ја могу поћи у Србију и да их не питам за одобрење. Ко има право да господари нада мном? [194] - Стишајте се, господару! Ни ја нисам дошао из сво-је отаџбине због овог парчета хлеба, већ да радим на њеном ослобођењу. Баш због садашњег држања Руси-је и Аустрије, морали смо да обављамо тајно рад наше организације. Зато вам је мој савет: покушајте све како бисте од руских власти добили дозволу за повратак у Србију. Ако у томе не успете, ја ћу вам са својим људи-ма омогућити повратак. Један једини услов је ... - Који? - упаде Карађорђе. - Да заједнички радимо на ослобођењу наших по-робљених народа. XVIII Карађорђе се из гостионице упутио право грофу Николи Петрову, c којим je намеравао да пође на двор-ски бал. Вероватно да је његовим утицајем тај позив и уследио. Гроф Никола га је пресрео и врло срдачно по-вео у трпезарију на ручак. Тамо се већ било окупило друштво младих људи и веселих жена. Сви су захтева-ли да им Карађорђе прича o својим борбама c Турци-ма. Изгледао им је страшан и занимљив; личио им је по нечему на Стењку Разина. Гроф Никола Петров одвезао је Карађорђа у своме четворопрегу на царски новогодишњи бал. Млад, ки-цошки дотеран царски ађутант увео је Карађорђа и грофа Николу у велику и раскошно припремљену дво-рану, која је била пуна великодостојника и разголиће-них дама у балским хаљинама. Свечани глас о£>авести све присутне: - Карађорђе Петровић, врховни вожд Србије из пр-вог устанка. Очи дама и господе радознало су пратиле високу вождову фигуру. Ађутант га је провео на чело реда и предао га начелнику одељења Министарства спољних послова да му се нађе при руци. YcKopo cy се сви узбудили и почели брзо сврставати у два реда. Y пратњи двојице ађутаната ушао је у свечаној униформи цар Александар. Ишао је брзим кораком, погледао лево и десно, отпоздрављао лаким климањем главе. Кад је приметио Карађорђа, упери поглед право према њему! Вожд га поздрави дубоким поклоном. - Како је здравље? - упита цар. - Y ваше велико и светло име, добро, господару! [195] одговори Карађорђе. Тако изузетна и велика пажња, коју је цар Алексан-дар на пријему показао према Карађорђу, учинила је да су се сви присутни још више заинтересовали за њега. Представљен је потом царици, великим кнегиња-ма, страним дипломатима и представницима високог петроградског друштва. A после тога стално је око њега била гужва, јер су многе даме и господа желели да га виде изблиза и да проговоре понеку реч c њим. Радофиникин, иако присутан на балу, није желео да се сретне c вождом. Свој неуспех у Србији приписивао је Карађорђу; не caiyio што је мрзео вожда, него и цео српски народ.

После Нове године Карађорђе је примљен и у Ми-нистарству спољних послова. Пажљиво и учтиво, ста-вљено му је на знање да се српска емиграција и он лич-но морају преселити дубље у Русију, и да за сада нема никакве могућности за вождов повратак у Србију. - Рат није у изгледу. Мирним путем присилићемо Туску да испуни своје обавезе према Србима. Зато ваш повратак за сада није пожељан. Цар вам је одредио ви-соку пензију, добићете удобну кућу, послугу и све што вам буде требало, али зато морате дати приволу за пресељење - одлучно му саопшти министар. - Покоравам се без поговора царској наредби, али ипак морам отићи до Хотина да бих приволео и остале старешине - одговори Карађорђе, унапред решен да ту наредбу не испуни. Да завара руске дипломате и чиновнике у Мини-старству спољних послова, Карађорђе је давао приста-нак на све што се од њега тражило. A да остане чврсто при донетој одлуци, допринели су много са своје стра-не и чланови Хетерије. Y новоствореној ситуацији они су били бацили око на Србију. V ствари, могла је да им послужи као организациона база за дизање устанка на Балкану. Увређени и озлојеђени Карађорђе, са ауто-ритетом народног вође и јунака, представљао је најпо годнију личност која би могла да се стави на чело ус-танка. A њему је већ било догорело до ноката. Жеља за повратком у отацбину одбацивала је свако колеба-ње и размишљање. Чланови Хетерије имали су добро организовану за-вереничку службу у Петрограду. Дознавши шта Руси намеравају предузети против Карађорђа и српских емиграната, они га нису више пуштали из својих руку. [196] Још одраније поставили су му за писара одлучног и младог хетеристу Наума Крнару. Он је живео c Кара-ђорђем у истој гостионици, свуда га пратио, писао му писма и молбе, a како je искрено волео вожда и дивио се његовој величини и јунаштву, брзо је стекао његово поверење и постао му искрен пријатељ. Концем јануара Карађорђе је заређао да се опраш-та са свима познаницима и пријатељима, изражавају-ћи им захвалност што су му били на услузи и помоћи да реши емигрантско питање. Герман и Добрњац на-стојали су свим средствима да сазнају прикривену вождову намеру, али у томе нису били баш срећне руке. Остало им је једино да сумњају и нагађају, и да неуморно обасипају Милоша произвољним и уопште-ним извештајима. Сада су обе супарничке стране похи-тале назад: Карађорђе у Хотин, a Герман и Добрњац у Букурешт. XIX Пролеће 1817. неочекивано брзо протече. Насту-пише летњи месеци, погодни за акцију и изненађења. Везу између хетериста и Карађорђа одржавао је Bop-be Јоргаћ, иначе вождов лични пријатељ, који се оже-нио удовицом Хајдук-Вељка. Концем јуна, прерушен у трговца, префарбане косе и бркова, Карађорђе је из-ишао из Хотина у једно оближње село. Ту га је прихватио Борђе Јоргаћ и одмах су кренули затвореним ко-лима из Бесарабије. Кад су прешли Прут, дочекао их је на одређеном месту Михаило Леонардис са Пелопо-неза, иначе поз_нати грчки јунак, који је живео као рус-ки штићеник у Јашу. Одатле су се упутили кнезу Кон-стантину Ипсилантију. Вратару Бугарину и послузи, коју су претежно сачињавали избегли Срби, саопште-но је да долази Карађорђе, што свакако није било па-метно, али послуга је имала

задатак да буде приправна за сваку евентуалност. V кнежевој кући Карађорђе и Левантис су одржа-ли три узастопна ноћна састанка, на којима су утврди-ли шта вожд треба да предузме и како да му се осигу-ра повратак у Србију. Ту је донета одлука да вождову безбедност до Србије преузме на себе храбри и одваж-ни Леонардис, који је у ту сврху извадио на своје име пасош за бању Мехадију и у пасош уписао два лица [197] као своје слуге. Али Карађорђу, као врло угледној лич-ности, претила је опасност да га аустријске власти пре-познају. Зато Леонардис најми велика кола и смести га у њих као тешког болесника. Леонардис, чувен по својој смелости и храбрости, био је решен да по сваку цену изврши поверени му по-сао. Приправан на све, стигао је преко Буковине и Трансилваније у Банат, и у Новој Паланци код аустриј-ских власти оверио свој пасош, изјавивши како жели да иде у бању Мехадију заобилазним путем, то јест ла-ђом низ Дунав. Да ли су хетеристи и на овом месту имали свог човека, или је аустријски чиновник случај-но превидео заобилазност пута - остаје нам непознато. Лукави и одлучни Грк одмах је нашао лађу, изнај-мио је и укрцао се у њу са Карађорђем и Наумом. За време вожње низ Дунав, Леонардис наговори најмље-не лађаре те на једно место у близини Смедерева, где их нису могли да примете аустријски стражари, прите-рају лађу српској обали и ту искрцају Карађорђа и ње-говог писара Наума. To ce догодило 28. јуна 1817. годи-не. Леонардис при растанку загрли Карађорђа и рече: - Срећан вам даљи пут, господару; ако Бог да уско-ро ћу и ја доћи у Србију. - Хвала ти, брате, на великој пажњи и услузи - од-говори му Карађорђе; пошто су се загрлили и пољуби-ли, Леонардис настави пут низ Дунав. Борђе Јоргаћ био је такође добио пасош и почет-ком јуна кренуо за Карађорђем како би се дочепао Ба-ната, c намером да се пребаци у Србију. Карађорђев нестанак није могао дуго остати тајна. Аустријске власти прве су сазнале за његово бекство и путовање, na je на све стране по Банату отпочело тра-гање за вождом како би га спречили да пређе у Србију. XX Карађорђе је срећно пребродио све опасности на путу, a чим ногом стаде на тле Србије, овлажише му се очи сузама. - Света земљо, јеси ли опростила грешноме сину? Мајко рођена, ти и не слутиш како је горко и тужно живети у туђини! Затим је скинуо шубару, спустио је поред себе, три пута се прекрстио и три пута челом дотакао земљу. [198] -л •**# Наум га је посматрао гануто. И њему су навирале сузе на очи. Пригнуо се, узео вожда за руку и помогао му да се дигне. Карађорђе од узбуђења дуго није могао да •• дође к себи. Срце му је силно тукло и чинило му се да кроз њега као некад тече млада и врела крв. Груди су се надимале, a y глави се мутило од бујице узаврелих осећања. После толико година прогонства, мука, кле-ветања и других немилих догађаја, био је поново на тлу Србије, где је све другачије изгледало и све одисало топлином. Y ваздуху је опет осетио оно нешто што му је свуда у туђини недостајало. Изнад шуме је бескрај-но модро и

благо небо његова завичаја. Оно му улива наду и окрепљује га. Птице веселије цвркућу, a ветар благо шуми у гранама храстова. Дунав се тромо ваља између обала. Изнад шуме круже два орла, a однекуд се чује крвожедно кликтање копца. Траве су набујале, жита већ зарудела, a одасвуд надире толико жељени мирис биља и цвећа. Осећао је потребу да седне, да се смири и да разми-сли на коју ће страну. Спусти се, извади чибук, напуни га и запали. Свилен кончић дима лагано се расплиња-вао, a ветрић га подухвати и растера. Све ишчезава. Само се гола душа и земља међусобно прожимају. Узбуђен је, мисли су му растрзане, груди се шире, срце и даље бесно туче. Подиже главу и кружи погле-дом по шумском пропланку. Бујна трава, прошарана цветовима, као да га поздравља, a доле, према северу, шуми Дунав. Драгића трло у близини мирише на опо ру вуну и овчији измет. Свет инсеката, пчела и распе-ваних зрикаваца. Свуда се растапа сунчано светло, a одозго се осмехује модро небо. Поглед му пође за об-лацима према планинама источне Србије. Тамо је Ма-лајница, место његове победе кад је из опсаде извукао Миленка. V сећању се јавља незаборавна Вељкова сли-ка. Кушљо под њим лети бесно, a он узмахнуо сабљом и преко Варваринског поља носи брадату турску главу коју држи за перчин. Козаци му вичу »ура«. Затим све потисну мали одред коњаника, на чијем челу јури Ми-лош Обреновић. Y безумном јуришу утапа ce y турску пешадију. »Виде ли, господару, шта данас учини руд-нички момчуљак?« - пита га Стојан Чупић. Ни Стојана више нема. Није могућно да се Милош слизао c Турци-ма! Варака их и чека боља времена. Отрже се од мисли и погледа Наума: - Морамо што пре ступити у везу c Вујицом. [199] - Сачекаћемо сумрак, госодару. Тебе овде сви по-знају, па би могли и Турци да дознају за твој долазак — одговори Наум. XXI Сунце је зашло, прамичци летњег сумрака повлаче се преко њива. Вујица седи у столоваку пред кућом и сетним погледом посматра околину. Код струге се чују чобани, a млада снаха шали će c неким. Ливада се та-ласа као зелено море, a пшеница повија класове пред налетом вечерњег поветарца. Како би био угодан жи-вот да није страха и неизвесности! Замишљено зури у мрак и отима се снагом воље да више не мисли o смр-ти. Изненада се иза дрвљаника указа нечија висока по-гнута прилика; опрезно је прилазила у пратњи неког човека. Вујица се прену. Следи му се срце. Y мозгу од-једном пустош и нека несхватљива равнодушност. Онда се нешто стреловито покрену у њему. Треба да се заменим. Рука му склизну на пиштољ у силаву... - Ко си? - промуца уздрхталим гласом. - Куме Вујица, ја сам. Зар ме ниси очекивао? - од-говори му Карађорђе. - Ти, куме Борђе? He, нисам те очекивао! - узвикну Вујица, грлећи вожда. - Е, брате, грдно си ме препао и изненадио. Hero, чекај, не смеш се никоме показивати. - Једна је глава на рамену, поверавам ти је, куме Ву-јица! Баво је дошао по своје, закључи у себи Вујица. Ето, испунило се оно што већ толико времена предосећам. Пропао сам, пропао! Чим Милош чује, дићи ће војску, своје момке, запалиће ми кућу, побити породицу, све запленити, уништити и затрти ми потомство. Карађорђе осећа да се Вујица уплашио. Гледа га оштро, испитивачки и

неповерљиво. Хајдучки инс-тинкт у њему није отупео. - Куме Вујица, ако се бојиш, нисмо се ни видели! Кренућу на другу страну! - шапну му Карађорђе. — He, не, куме! Уздам се у Бога, све ће бити добро. Ту у шуми је напуштено Драгићево трло, тамо те могу сакрити. Одмах је ту, у шуми. Hero, ипак ми је чудно, куме, шта те је баш сад нагнало да дођеш? - упита Ву-јица, a страх у њему постаде леден и тежак. - Царска воља, куме - слага Карађорђе - он ме је [200] лично послао да дижем устанак. A чим ми почнемо у Србији, на другој страни придружиће нам се Грци. На-равно, и наша браћа Руси само чекају час да и сами дигну велику војску. Турцима је овога пута заувек од-звонило. Hero, потанко ћу ти изложити цео план кад се склонимо на сигурно место. Ноћ је у шуми пуна тишине. Само на небу трепере звезде, a ветар благо шуми. Пред колибом седе Кара-ђорђе, Вујица и Наум. Сели су да презалогаје, a Kapa-ђорђе, у својој лаковерности, искрено излаже Вујици свој план. Устанак треба да почне што пре. Најпре по паланкама треба побити мутеселиме и турске посаде. Затим изненадним нападом заузети Београд и изврши-ти потпуно чишћење Србије од Турака. Милош ће бити први уз њега. - Зато, куме, одмах позови Милоша и виђене људе да се договоримо. Треба радити брзо и одлучно. - Куме Борђе, још вечерас ћу послати свога писара да обавести Милоша o твом доласку. Али не би било згорег да још мало размислиш. Чини ми се да ипак није време устанку. XXII Слушајући излагање Вујичиног писара, Милош се заљуљао и прихватио руком за сто да не би пао. Већ је видео Карађорђа онаквог каквог га је запамтио са скуп-штине. Његов пискави глас сече као сабља и повлачи за собом људе. Из њега је увек зрачила нека чудна сна-га којој се тешко бидо одупрети. - Никоме ни речи ако мислиш да ти остане глава на раменима! Иди у собу код момака и тамо сачекај - на-реди Милош писару. Хтео је да буде сам. Устаде и поче да хода по соби. Осећао се стешњен као звер. Али треба да се среди и хладно одлучи. Глава му је пуна шумова узнемирене крви. Осећа да се све у Србији притајило, свак спремно чека његову одлуку. Само, зар да на њега потегнеш руку. На њега, кога то-лико поштујеш и волиш! To ти, срце, тако мислиш. Ти, кучко подмукла! Шта има у томе што га поштујем? Баш зато га треба уништити. Згњечити заједно са сла-бошћу у срцу, које би хтело одмах да му притекне у по-моћ. Политика, то су разум, прорачун, трговина! Сто[201] тине хиљада домова је у питању. He одлучује овде више неки Милош, него господар нове Србије коју диже из згаришта, која мора да живи, расте и уздиже се преко свих гробова. Шта, зар ја господар? He, не, ја сам слаботиња. Господар никад толико не премишља. Никад се не колеба. Задаје ударце свакоме. Он има само једну светињу: крајњи циљ коме све друго подре-ђује. A заслуге - муда Милетина! Да је он на моме мес-ту, зар би водио рачуна o заслугама? Али ту су Бог и народ. Седи старац мирно, посматра c неба људске патње. Народ је превртљива стока! Рикнуће болно, али чим му затегне трбушина од доброг јела, све ће забо-равити. Турци су им до јуче жене

силовали, па су и преко тога прелазили. Три ноћи и три дана се ломио. Размишљао је и до-носио различите одлуке. Онда се изненада нешто пре-ломило у њему. Мисао се разбистрила; јавио се онај Милош са Љубића, Равња, Дубља и Пожаревца. Са Дрине из Хуршидова логора. Онај који је све своје про тивнике изврнуо на плећке и сравнио са земљом. Де-лић неког новог Милоша, који ће почети да постоји од данас. Одлука је пала. Позва кнеза Павла Стефанови-ћа, члана Народне скупштине, и изложи му своје мишљење. - Чиниш волико, Павле, ти знаш и сам да то што си сада, мени мораш да захвалиш. - Тако је, господару! - Кад је тако, онда чим ја саопштим o Карађорђеву повратку, ти надај дреку и тражи од кнезова да донесу смртну пресуду. Наравно, ја ћу се томе противити, али ти слободно тада оспи ватру на мене. - Како ти наредиш, господару, биће тако и урађено - рече Павле одлучно. Сакупљени кнезови дуго су очекивали Милоша; ваљало је отпочети разговор o разрезу харача по нахи-јама. Слутили су да се нешто непријатно догађа, јер се Милош већ три дана није појављивао међу њима. Од његових момака ништа се не може дознати. Вучић је неколико пута одлазио кнезу, a отуд се враћао забри-нут и закрвављених очију. Најзад се појави и Милош. Изгледао је измучен, као да је преболео тешку болест. Усне му стиснуте, поглед замрачен a чело брижно. Кад je ceo, одахну тешко и, не рекавши ништа, прихва-ти чибук. - Кнеже, какве су те то муке сколиле? - упита Пав[202] &е Стефановић. Милош се одлично претварао. Погледао је тужним погледом по кнезовима, осмехнуо се и рекао: - Браћо, нећу да вас држим у заблуди; Карађорђе се вратио у Србију. Позива ме c вама на договор на коме бисмо донели одлуку да изнова заметнемо борбу c Турцима. Ево, ја сам се ломио и двоумио три дана и три ноћи, a одлуку нисам донео. - Карађорђе! - отео се присутнима узбуђен узвик. - Он, браћо. Дошао је, каже, по заповести руског цара. A мени Руси јављају из Букурешта да је отуда по-бегао. Знам да ће нас својом пренагленошћу поново увући у пропаст, али не могу да дигнем руку на њега... XXIII Тек кад је имао у рукама писмену одлуку кнежев-ске скупштине да Карађорђа треба убити, Милош се упути Марашлијином конаку. Везир изненађено при-ми вест o вождовом повратку. Био је веома блед и није крио запрепашћење. - Ви сте се заклели да ћете бити верни султану, па ако то и овом приликом посведочите, заслужићете још већу милост. Али уколико преврнете вером, дићи ћу војску из Румелије и Босне па ћу Србију уништити за сва времена. - Да смо намеравали да погазимо задату реч, чести-ти везиру, не бих ни долазио да те обавестим. Кнежеви су донели одлуку да се Карађорђе убије, a ja сам до-шао да њихову пресуду потврдиш и ти као везир. Ис-тина, и ми и цела Србија гајимо велико поштовање пре-ма Карађорђу као јунаку, али наш

мир и цару положе-на заклетва налажу нам да га жртвујемо за добро свију нас - узвикну љутито Милош. - Кузун, кузун, Милошу, не љути се! Ево, кнежев-ску одлуку потврђујем. A уколико вам затреба и по-моћ, даћу вам без одлагања војску - одлучно рече Ма-рашлија. - He, војска и помоћ нису нам потребни. Само мо-лимо да се стрпиш неколико дана и да не предузимаш ништа на своју руку. Ми heiwo уредити целу ствар! По повратку од везира, Милош позва Тому Вучића и издаде му јасна упутства и наређење за Вујицу. Запо[203] вест je гласила: »Ако се у року од двадесет и четири сата не донесе Карађорђева глава у Београд, онда ће твоја и моја бити скинуте, a цео народ изложен неза-памћеној несрећи.« Вујичина страховања су се испунила. Чим му је пи-сар прочитао Милошеву наредбу, одмахнуо је паће-нички главом и сав побелео. Вучић га је посматрао оштро и подсмешљиво. Кад је дошао себи, Вујица по-гледа Тому. Y његовим очима опазио је изгладнелу и на све спремну звер. Препаде се и задрхта целим те-лом. - Душе ми, Томо, ја сам му лично писао да не дола-зи у Србију, али ме, на своју несрећу, није послушао. Hero, има у томе и од оне свима нама познате судбине, јер сваки хајдук жели да пред смрт поново пође у шуму и да тамо умре. Ето, он је смакао толико туђих глава, па дође ред и на њега. - Да ли му је дошао ред или није, то се мене не тиче, Вујице. Ти си за њега ову погачу замесио, na je ред и да је поједеш. Ја сам дошао да смакнем твоју главу. YKO-лико не извршиш, запалићу ти кућу, побити синове, заклати унуке и затрти ти и семе у одиви. - A зар ја, Томо, мислим изврдати господарево на-ређење? Само, то што се тражи од мене, није баш тако лако и једноставно. Карађорђе ми је кум, грехота је од Бога да га убијем. Знаш како ће ме после тога људи гле-дати. - Знам, као пса, a TO вала и јеси. Позвао си га, a кад си упао до грла у говна и из њих никако не можеш сад да се извучеш, хтео би и друге људе да засмрдиш и опоганиш. - Зашто, болан, тако говориш? Ето, псом ме нази-ваш, a могао бих ти бити отац. Знам ја да је ово гадно и проклето. Али жив у земљу не могу, нити стар да се по туђини потуцам и умрем за нечијим плотом. За то време Карађорђе је на Драгића трлу постајао све узнемиренији. Дани пролазе, a Милош не долази на састанак и договор. Плаховито одушевљење које је овладало њиме при првом додиру са Србијом, јењава-ло је и сада се јављала сумња. Присећао се удеса На-полеоновог и напуљског краља. O томе се међу избег-лицама у Хотину много причало, a и руске новине су писале. Сада се и Карађорђу чинило да се оно што је прошло више не може повратити. Време је највећи и најмоћнији човеков пријатељ и непријатељ. Оно диже [204] и обара. Правично је и немилосрдно. Свакога поста-в^а тамо где му је место. Судбино, курво варљива, како си ме само обмањивала! Зар ми ниси могла пре слома омогућити да погинем у некој бици? Остао бих оно што сам био - страшни и непоколебљиви вожд, бич тирана. Тако људи никад не би знали за моје сла-бости. Овако сам само сенка самога себе. Заточеник који се

повлачи око овога проклетог трла, у очекива-њу да се Милош смилује и дође на састанак. Али после дуге недоумице, у њему се ипак јавио зрачак наде. Ycxao je да малко прошета шумом. Чес-тар је почињао одмах иза колибе. Столетно храшће и јасенови извијају се према небу. Y њиховим врховима су гнезда грабљивица. Један стари оријаш лежао је из-ваљен под налетом снежне буре. Својом смрћу пову-као је са собом десетак младих стабала. Зелена магла лишћа, кроз коју се растакала сунчева светлост, дава-ла је целом крају ванземаљски изглед. И поред поднев-не jape, y шуми се осећао дах свежине која му је годи-ла. Мало подаље, сусрете га на лутању поток, и он кре-ну његовим путем. Дошао је до неког извора. Испод камене плоче шикљао је кључ бистре воде. Свуда наоколо наслућивали су се трагови звери. Био је то диван сусрет са Србијом. Нешто топло и радосно испуни вождове груди. Лепота му развеја све сумње. XXIV Кад се вратио колиби, сунце се већ клонило западу. Затече Наума како нешто записује. И још није био ни ceo, кад се из честара појави Вујица са три момка. Но-сили су јело и пиће. Никола Новаковић разастирао је врећу и ређао по њој јестиво. - Ево, куме, вечерас сам донео све што ти волиш -рече Вујица и заседе c друге стране да му прави друш-тво. Карађорђе извади нож, пререза погачу, одсече је-дан комад Вујици и други себи. Никола, прислоњен ра-меном уз довратак, посматрао је како вожд једе. Кара-ђорђу се оте поглед према њему. Очи им се сусретоше. Прожмали су се зеницама. Карађорђу заста залогај у грлу. Вујица то примети. [205] - Пиј, куме! - викну Вујица, a затим се окрену према Николи: - Шта ћеш ти ту? Иди на стражу, матер ти твоЈУ! Карађорђе је пратио погледом Николу све док није зашао у шумски честар, a потом се обратио Вујици: - Ко ти је овај момак? - To je Никола Новаковић. Некада је служио код тебе. He брини, поуздан је. - Никола? - присећао се Карађорђе. - Јест, сад га се сећам. Суров и убојица. Hero, припази ти ипак, куме, на њега док не свршимо посао и договор. Знаш како је: таквима као што је он ништа није свето. - Грешиш, куме! Добар је то и послушан човек. Десна ми је рука. - Дај боже да грешим, али све ми се чини да сам у праву. Hero, реци ти мени зашто нема Милоша? Све ми се чини да ти мене овде држиш као заробљеника. Куд год пођем по шуми, свуда примећујем. твоје људе. И сви избегавају да се са мном сусретну. - Чувам те, господару. Сигуран сам само у своје момке. Што се тиче Милоша, поручио ми је да сутра сигурно долази c кнезовима. - Ако је тако, онда ће све бити добро - разведри се Карађорђе и потеже из чутуре. Уз јело, Вујица и Карађорђе су дуго разговарали. — Што се тиче вођства, бојим се да ћете око тога мо-рати много да се натежете. Знаш, куме, био је Милош до сада први, и није му лако да оде у запећак. - Само нека он пристане да подигне буну, a лако ћемо за првенство.

Нека управља овом нашом Срби-јом, јер је поштенији и правичнији од Младена. XXV Милош је ту ноћ пробдео, у своме конаку. Y живо-ту му се толико пута нису оствариле многе наде, али он је остајао упоран и настојао да их оствари, па ма била у питању и најстрашнија цена. Знао је: ово је пресудна ноћ. Ако Вујица не убије Карађорђа, доћи ће до буне. Многи то једва чекају. Да му Бог или ђаво није сметнуо памет, за оно неколико дана завладао би Србијом. Мени ништа друго не би преостало него да му се поко-рим, или да c Турцима делим пасју судбину. Остати сам у оваквим приликама, теже је него ли водити десет [206] ратова. Ма како се тамо ноћас завршило, ја нећу одус-тати од свога. Одржаћу се и победити, носити се до по-следњег даха и док у мени траје капи крви. Пред вратима се зачуше брзи кораци и у собу утр-ча Милисав.Био је узбуђен, a очи су му пламсале ср-џбом. - Господару, један Турчин уби Булму! - Како? Зашто? Ко? - упита Милош и скочи. - Неки ерлија, који је у своје време служио код Су-лејман-паше, препознао ју је и наговарао да ме остави. Она ra je изгрдила на пасја уста и побегла кући. Није ми то све до пре два дана хтела ни да каже. Али кад је приметила да је тај стално вреба, испричала ми је и мо-лила ме да то кажем и теби и везиру. На несрећу, и си-ноћ сам се задржао дуже у радњи a проклети Турчин видео отворену капију и провалио у кућу. Хтео је Бул-му да одведе силом, па како се она опирала, он побес-не и зари joj каму у груди. Moj помоћник Стојан на-ишао и кад је видео шта се десило, зграбио је Турчина за гушу и удавио га. Ето, сад не знам шта да радим. - Је ли ко видео кад је Стојан удавио Турчина? - Није. Ти си први коме то све поверавам. Уздам се у тебе више него у Бога. Жао ми је Булме, али била па прошла. Требало би бар Стојана некако спасти. - Moj ти је савет: баци га у Дунав! Кад чује везир шта је тај урадио, расписаће за њим потерницу. Рибе у Дунаву не знају да читају и никоме тајну неће одати. Тако се одмах врати кући, стрпај Турчина у неку врећу и гледај да што дубље потоне. - Тако је, господару - прошапта Милисав и одјури назад. Збило се баш онако како се и морало догодити, по-мислио је Милош. Булма је била превише лепа, a суд-бина је према лепим женама немилосрдна. Пришао је прозору да удахне што више свежег ваздуха. Топао ве-тар надирао је од Срема. Булмина смрт га је ганула. Имала је добру душу и велико срце, и увек била готова да се жртвује за мене. Успомене на ноћи љубави и ми-ловања узавреше у мислима као мравињак. Више није могао да издржи самоћу, па се упути према Ацикином хану. Затече тамо Халид-беја; био је рђаво расположен. Поздрави га и седе поред њега. Халид-беј је ми-ловао флашу са мастиком и осмехнуо се тужно. - Дошао си као поручен. Београдски Турци су чули да се Карађорђе вратио у Србију, па су тражили од Ма[207] - Пиј, куме! - викну Вујица, a затим се окрену према Николи: - Шта ћеш ти ту? Иди на стражу, матер ти твоJY!

Карађорђе је пратио погледом Николу све док није зашао Y шумски честар, a потом се обратио Вујици: - Ко ти је овај момак? - To je Никола Новаковић. Некада је служио код тебе. He брини, поуздан је. - Никола? - присећао се Карађорђе. - Јест, сад га се сећам. Суров и убојица. Hero, припази ти ипак, куме, на њега док не свршимо посао и договор. Знаш како је: таквима као што је он ништа није свето. - Грешиш, куме! Добар је то и послушан човек. Десна ми је рука. - Дај боже да грешим, али све ми се чини да сам у праву. Hero, реци ти мени зашто нема Милоша? Све ми се чини да ти мене овде држиш као заробљеника. Куд год пођем по шуми, свуда примећујем. твоје људе. И сви избегавају да се са мном сусретну. - Чувам те, господару. Сигуран сам само у своје момке. Што се тиче Милоша, поручио ми је да сутра сигурно долази c кнезовима. - Ако је тако, онда ће све бити добро - разведри се Карађорђе и потеже из чутуре. ¥з јело, Вујица и Карађорђе су дуго разговарали. - Што се тиче вођства, бојим се да ћете око тога мо-рати много да се натежете. Знаш, куме, био је Милош до сада први, и није му лако да оде у запећак. - Само нека он пристане да подигне буну, a лако ћемо за првенство. Нека управља овом нашом Срби-јом, јер је поштенији и правичнији од Младена. XXV Милош је ту ноћ пробдео, у своме конаку. Y живо-ту му се толико пута нису оствариле многе наде, али он је остајао упоран и настојао да их оствари, па ма била у питању и најстрашнија цена. Знао је: ово је пресудна ноћ. Ако Вујица не убије Карађорђа, доћи ће до буне. Многи то једва чекају. Да му Бог или ђаво није сметнуо памет, за оно неколико дана завладао би Србијом. Мени ништа друго не би преостало него да му се поко-рим, или да c Турцима делим пасју судбину. Остати сам у оваквим приликама, теже је него ли водити десет [206] ратова. Ма како се тамо ноћас завршило, ја нећу одус-тати од свога. Одржаћу се и победити, носити се до по-следњег даха и док у мени траје капи крви. Пред вратима се зачуше брзи кораци и у собу утр-ча Милисав.Био је узбуђен, a очи су му пламсале ср-џбом. - Господару, један Турчин уби Булму! - Како? Зашто? Ко? - упита Милош и скочи. - Неки ерлија, који је у своје време служио код Су-лејман-паше, препознао ју је и наговарао да ме остави. Она га је изгрдила на пасја уста и побегла кући. Није ми то све до пре два дана хтела ни да каже. Али кад је приметила да је тај стално вреба, испричала ми је и мо-лила ме да то кажем и теби и везиру. На несрећу, и си-ноћ сам се задржао дуже у радњи a проклети Турчин видео отворену капију и провалио у кућу. Хтео је Бул-му да одведе силом, па како се она опирала, он побес-не и зари joj каму у груди. Moj помоћник Стојан на-ишао и кад је видео шта се десило, зграбио је Турчина за гушу и удавио га. Ето, сад не знам шта да радим. - Је ли ко видео кад је Стојан удавио Турчина? - Није. Ти си први коме то све поверавам. Уздам се у тебе више него у

Бога. Жао ми је Булме, али била па прошла. Требало би бар Стојана некако спасти. - Moj ти је савет: баци га у Дунав! Кад чује везир шта је тај урадио, расписаће за њим потерницу. Рибе у Дунаву не знају да читају и никоме тајну неће одати. Тако се одмах врати кући, стрпај Турчина у неку врећу и гледај да што дубље потоне. - Тако је, господару - прошапта Милисав и одјури назад. Збило се баш онако како се и морало догодити, по-мислио је Милош. Булма је била превише лепа, a суд-бина је према лепим женама немилосрдна. Пришао је прозору да удахне што више свежег ваздуха. Топао ве-тар надирао је од Срема. Булмина смрт га је ганула. Имала је добру душу и велико срце, и увек била готова да се жртвује за мене. Успомене на ноћи љубави и ми-ловања узавреше у мислима као мравињак. Више није могао да издржи самоћу, па се упути према Ацикином хану. Затече тамо Халид-беја; био је рђаво расположен. Поздрави га и седе поред њега. Халид-беј је ми-ловао флашу са мастиком и осмехнуо се тужно. - Дошао си као поручен. Београдски Турци су чули да се Карађорђе вратио у Србију, па су тражили од Ма[207] рашлије да одмах предузме нешто. Ако је то истина, може свашта да се догоди ... - Истина је. Карађорђе се вратио у земљу. Ја сам предузео све да му се скине глава и донесе у Београд. Везирова помоћ ми није потребна - одговори му Ми-лош. - Аферим, побратиме! Заиста си мудар човек! A до-бро је што си Марашлију и овога пута предухитрио, јер ако ти пође за руком да први донесеш вождову главу избио си везиру из руке све карте. Y Стамболу морају такав твој чин признати и наградити. Ти знаш да мени више није стало до Турака и њихове судбине. Жалим Карађорђа. To je велики човек, a судбина се њиме грозно поиграла бацивши га у ову ватру. - Жао га је и мени. Лакше би ми било на самог Са-ваота подигнути руку неголи на њега, али шта могу! Па ти најбоље знаш у каквом сам шкрипцу. Цео хришћан-ски свет устаће сутра против мене што нисам презао од убиства. Али ја сам одмеравао кога је, по правди божјој, боље жртвовати: народ или Карађорђа. Прете-гао је народ, и више се нимало не двоумим. - To je твој пут. Ко преза од крви и заобилази пре-преке, тешко стиже циљу, јер једно испуштено из руку више се никад не ухвати. Да сам ја у своје време то знао, не бих спао на ове гране. Поднапит, Халид-беј је дуго говорио Милошу o приликама у свету, износећи му Портине невоље. Са-ветовао му је да Марашлији ни у чему не попушта. - Превртљивац, мисли да се лисичијом лукавошћу може носити c тобом који си тигар и сто пута лукавији од њега. Нисам ја ћорав, Милошу, видим куда ти оши-јаваш. Турци не осећају како им извлачиш хасуру. Јед-нога дана мораће да покупе join TO мало прња и да се селе куд их очи воде и ноге носе. Ово је такво време! Гази све што нема ђавољу упорност и снагу да се одр-жи. - Прегониш, ефендија - одговори му Милош. - He прегоним, дина ми! Учио сам школу, знам ис-торију, a и поред тога што сам пијандура и бивши чо-век, видим ипак даље од свих везира. Србија је препуна јаких људи вучје природе. Нико се овде не задовољава оним што већ

има. Чобанин пружа руку за царском круном. Турчијат се размекшао од господства, жив / труне на ногама, a твоји Срби су и јунаци и кукавице, како им кад пође за руком. Бунџије су, хајдуци, разбојници и лупежи. Умеју да се покорно превију до црне земље, али и да се исправе и крвнички ударе као нико други. Како им је кад потребно. Само тако продужи; само продужи да скидаш тврде главе и ничег се не бој. XXVI Тек што је отишао на починак, Карађорђу се учи-нило да се заплео у некакву невидљиву мрежу. Осећао је да га из даљине посматрају неке чудне очи, запаљене мржњом. Сети се да су то очи Николе Новаковића, Ву-јичина момка. Требало је да ја њега убијем, па пут под ноге! Отпоче да ослушкује. Испод његових ногу, до са-мих врата, лежи Наум, a његово уједначено дисање де-лује умирујуће. Први пут у животу осећа да се прими-че крај. V души и телу наталожило се много умора. Како би било добро отићи у Тополу, манути се свега, упрегнути волове у јарам и предати се сељачком по-слу. Земља би му пружила оно што су му други ускра-тили: спокојство и миран крај живота. Напуни чибук, укреса и запали. Наум се пробуди и мало подиже одупревши се на лактове. - Зашто се не одмараш, господару? - Ноћас ми је све некако чудно. Обузело ме некакво неспокојство. Бојим се да смо погрешили што смо ово-лико дана улудо протраћили. - Ако сутра Милош не дође на договор, морамо што пре одавде, господару. Мени је сумњив и сам Ву-јица. Изгледа ми да је велики подлац. - He знам и не могу да схватим шта се то догађа. Ако сутра Милош не дође, кренућемо за Шумадију, па џа или бу. Hero, прилегни ти, Науме, a ja ћу бити на оп-резу. - Ја сам данас доста спавао, a ухватио сам и сада не-колико сати. Треба да се ти, господару, одмориш који сат. Све ми се чини да ће сутра осванути одлучан дан. Пошто је испушио чибук, Карађорђе наслони гла-ву на трупчић. Дуго још није могао да заспи. На истоку се јављала зора. Y колибу се поче увлачити светлост. Гасиле су се звезде изнад шуме и златном пеном руди-ло небо. Наум зачу пригушено вождово дисање, знак да је заспао. Лагано се диже и узе чутурицу да донесе свеже воде са извора. Дуго је стајао пред колибом и осматрао на све стране. Кад се увери да нема ничег [208] 14A [209] сумњивог, лагано крену стазом према извору. Иза ши-роког дебла храста пратиле су га ужагрене очи Вујичи-на момка. Затим та прилика опрезно пође за Наумом. Истог часа колиби приђе Никола Новаковић. V руци је носио велику тесачку секиру, a y силаву два пиштоља и ханџар. Опрезно приђе северној страни ко-либе и још опрезније помаче талпину изнад Карађор-ђева лежаја. Велика маљава рука диже секиру, a очи му се зверски упише у вождово заспало лице. Један зрак зоре паде по клонулом проседом вождовом брку. Ycxa cy му била мало отворена. Убити га што пре, и то силовитим ударцем! Мука је што главу не смем да ош-тетим. Ако ја промашим, његова рука и пиштољ, бели, неће. Никако му није јасно зашто се толико раскора-чио. Секира се силовито зари у Карађорђеве груди. Вожд нагло отвори очи и сусрете

избезумљен Нико лин поглед. Заусти да нешто викне, али други још силовитији удар секиром отвори читав прозор на вождо вим грудима. Последњи делић свести дојављивао је из-дају. Рука немоћно пође према силаву, па клону. Уследи и трећи ударац. Никола c гађењем одбаци секиру. - Је ли готов? - упита Вујица прилазећи. - Пусти га нек му душа оде из тела, a потом ћемо му одсећи главу. Дај ту кесу c дукатима, иначе ћу те уби-ти као пса! - викну Никола и спусти руку на држак пиштоља. - Ево ти, нечастиви - одговори Вујица и дрхтавим рукама пружи кесу са сто дуката. - A сад му одсеци главу и стави у ову зобницу. На извору пуче пушка. - Пределекну и Наум - рече Никола. Зобнице са одсеченим главама узе Томин момак и обеси их o седло. Вучић је часак гледао презриво Ву-јицу, a онда се баци у седло и, довикну му подругљиво: - Ја одох, Вујице, a ти кад си кума тако усрдно до-чекао, бар га и сахрани! ... Топот коњских копита присили Милоша и окупље-не кнезове да заплашено погледају према вратима. Из-гледало је да се тих неколико часака отегло као веч-ност. Најзад се појави Вучић c рошавим MOMKOM који је у рукама носио две зобнице; једак и подругљив ос[210] мех играо је на Вучићевим устима. Погледао је оштро Милоша. - Вујица ти шаље кумову главу. Карађорђе је мртав, a ви пожмирепи можете од данас да спавате мирно. - Чиниш волико, Вучићу, није људима било лако донети такву пресуду. Затим се окрену Павлу Стефа-новићу и претећи викну: - Ти си, Павле, био најжешћи у тражењу вождове главе. Ево, добио си је, зато узми зобнице и однеси их Марашлији, a мени је сам Бог све-док да сам ово урадио по вашој одлуци. - Шта си могао и шта си урадио, мене се не тиче. Ви га осудили, Вујица убио, Милошу чисте руке - викну злобно Вучић. - Зликовче! - цикну љутито Милош. ПЕТИ ДЕО I Пошто се ослободио најопаснијег такмаца, Ми-лош је сву пажњу посветио рашчишћавању односа са Портом. Карађорђеву погибију приказао је Ца-риграду као знак своје верности и оданости, na je c правом тражио награду. Y својој молби упућеној Порти пошао је још и даље. Тражио је да се Србији врате све нахије које су под Карађорђем биле сло-бодне, и тада представљале целину, a после пропас-ти 1813. године враћене у састав околних пашалука. Исто тако, заузео је непомирљив став у питању исељења Турака из градова, и изричито тражио да се по нахијама укину мутеселими. Уосталом, Милошу је било главно да покуша мир-ним путем постићи све што се буде могло, a само у крајњем случају и ратом, уколико би Русија и Турска заратиле. Другим речима, играо је двоструку игру лисице и тигра. Турцима и везиру је ласкао, уверава-јући да муку мучи са народом, који му више ништа не верује због турског отезања да се изврши оно што је обећано; c друге стране, пред народом се прсио како је он једина залога мира и благостања које на-род сада ужива. Y ствари, припремао је нове планове како

би уграбио плен . . . To више није човек већ чудовиште, мислила је Љубица са горчином. Да ли му је ђаво ушао у душу, или се TO y њему помамила дивља Опутовића крв? Гледам га, слушам и посматрам, a својим рођеним очима не верујем да је то Милош. Све презире, свима се подсмева. Око себе је окупио разбојнике и убице. Како ћу, несретница, да живим уз таквог човека? Кр-вавим рукама милује ми децу. Све је у овој кући кр-ваво: и хлеб и ја и нејач коју сам изродила! Ни у чему нема мере, нити се ма чега устручава. И најокорелији [212] Турчин носи у себи макар и делић срца, a његово је постало сињи камен . . . Узнемирена због свега што се дешавало, Љубица је узалуд покушавала да се сети због чега је све то почело. Шта да радим? Шта се то испречило између мене и њега? Па ипак, она је обављала све послове у кући, подизала децу, одазивала се на поздраве »кнегиња«. Усрдно је примала поштовање које су joj указивали звани и незвани, родбина, момци, слуге и сав тај мно-гобројни свет што је долазио и пролазио кроз кућу. Тако скромној и вредној, њој су сви долазили и изно-сили своје невоље, тражили њену помоћ или зашти-ту. Чак и дрски Паштрмац, коме ништа није било свето, рекао је једног дана Милошу: - Кнеже, свакога можеш да грдиш, бијеш, исмеја-ваш, али поштеди Љубицу! Ако постоји светац, онда је она не само то већ и мајка целој овој усраној и на божију вересију преданој земљи. - Губи ми се испред очију! Зар ти мени да наређу-јеш како да поступам са својом женом? Знам ја и без тебе колико она вреди и мени и деци, али зар смем да joj то и признам!? - Јест, њој не можеш да признаш, али некој бо-санској бедевији можеш. - Слушај ти, ушљивче, умукни или ћу наредити да те повале преко кладе и одбију батином све дивље месо c гузова. Теби је до шале, a не видиш какву ја муку мучим c овим гуравим народом и Турцима. Сви гледају да ми истргну хасуру испод ногу. Русима тре-ба стално чачкати уши, a оне који су преко, ваља ме-деним колачима примамљивати. A ви на које би тре-бало да се ослоним, немате памети ни колико овно-ви. Ето, рецимо, у чему бих се ја на тебе могао да ос-лоним? - V свему господару. Кажи само, дићи ћу руку и на самог архимандрита Павловића. - Што баш на њега? - упита Милош. - Зато што свуда завлачи браду. Чим он дође, Л>у-бица трчи те му се исповеда. - To je поповски посао: пресипати из празног у шупље. Hero ти, као да те Бог и твоја луда памет учи, одобровољи Љубицу јер не могу више онако смркну-ту да је гледам. Знаш, ваљда си у мушкој кожи. Жена и деца су једно, a ово што си ми изблебетао o босан-ским бедевијама, то је да се малко заборавим и про[213] веселим. - Јесте, вала, и ја ону моју крезубачу више не могу да погледам; постала ми је као најближи род. Ове младе ,сада, ваљда због ратова, нису ни дивље ни шкрте. He брини ти, знам ја шта ћу Љубици рећи! Међутим, ма колико да се Милош претварао, Л>у-бицу није могао да обмане. Хладноћа у њиховим од-носима постајала је из дана у дан све већа;

помисао на Петрију убијала је у њему сваку жељу за својом женом. Па чак кад би је ноћу, по дужности, позвао код себе, све се завршавало хладно. Y тим часовима, Милош се сећао лудих и плаховитих излива Петрији-не љубави. - Ето видиш, Л>убице, старимо! - рекао би. - Како и да не остариш. Шта се све за ово време није збило! Толико си крви пролио. Страх ме да се некакво зло не сручи на нашу кућу. Међутим, Петрија се осећала срећном. Знала је да је Милош воли, a и она је њега волела. Сва се од те љубави расцветала. Главу је дизала гордо. Очи су joj блистале. Према Л>убици је задржала оно раније по-штовање и покорност. Умиљавала се око ње и насто-јала да joj у свему угоди. Знала је добро: узима од ње оно на шта нема право. Хтела је да то надокнади или прикрије покорношћу и пажњом. Према свима дру-гима понашала се као господарица, јер је осећала да влада кнежевим срцем. Али кад би остала сама, обузимала ју је жеља за Милошем и његовим миловањем. Зашто ми сваку ноћ не дође? И зашто се не брине o мени? Или бар да сакупи већ једном тај новац, па да бежим главом без обзира. Али би је та мисао брзо напуштала. Затим би почињала да пева; у почетку лагано, једва чујно, па би се заборавила и пуштала глас. Њена је песма за-носила чак и Л>убицу. Застала би у послу. Слушајући Петрију осећала је ону чудну врелину као оних дана кад је тек била доведена за Милоша. Кад се засити песме, Петрија је као луда почиња-ла да разговара сама са собом и са стварима око себе. И више ни од чега није зазирала; једино се још бојала Л>убице. Али ни тај страх није био страх од су-парништва, већ нешто слично осећању које се гаји према мајци. Потрчала би joj у сусрет, загрлила је и загњурила joj главу у недра. - Ох, мила моја мајчице! - узвикнула би. - Знам, сестро, нама женама суђено је да патимо. Смири се, смири, ових ће дана доћи Милош. Утераће дуг, a ca добијеним новцем моћи ћеш и да се удаш -тешила ју је Љубица. - Ах, не схваташ ти то, јер си света жена и мајка! Видиш, ово у мени је поганство! Отрована је моја крв! II Поткрај августа Љубици дође у госте Јованова жена Круна, весела, лепушкаста и разумна жена; разговарала je c Љубицом и видевши да је бремени-та, гласно се смејала. - Мислила сам да си паметнија! Муж је као пуж. Прионе за туђу сукњу. Измори се и врати кући. А, ето, пуна си као шип. Ех, да сам ја нешто на твом мес-ту! Правила бих се невешта и пустила га да се проце-пуша засити! - Круно, лако је теби да говориш тако. Ово више није живот. V петом сам месецу. Кад сам раније би-вала бременита обасипао ме је пажњом, a сада ме и не примећује. Кад прође крај мене - ни речи да изус-ти! A ноћу је код ње. - Ако је! Зар због тога, јадна, пре времена да одеш у гроб? Код ње је, велиш? Ја њу не бих кривила. Мла-да је. Крв се упалила. Шта може, жива је душа. Љубица увуче главу у рамена, згрчи се и стави руке на трбух, као да је хтела да заштити ново биће у себи. - Заиста, она ми, несрећница, није ништа крива. - Пусти TO! Hero, знаш, ja још никад нисам била на Руднику. Хајдемо сутра тамо заједно. Милош је једва успео да поздрави Круну, коју је иначе много волео због

њене живахности и ведрине. Целог дана је био заузет. Морао је да пошаље два писма Герману. Марашлији да одговори на питања хоће ли народ прихватити ферман у којем Порта пристаје да донесе уредбе o царинама, да се исплате спахије, и да се некако уреди све око исељења Тура-ка. Милош је изјавио везиру да народ ништа од цар-ске милости не одбацује, али исто тако да не одуста-је од својих захтева. Пред ноћ стиже Вучић, брзо предаде момку коња [214] [215] и одјури право Милошу. Шта се догодило и o чему су њих двојица разговарали, нико није сазнао. Мало касније оба изађоше на диванхану веома расположе-ни. Љубица и Круна им изнесоше ракију и јестиво. - Круна ми је дошла у госте, па ћемо сутра да оде-мо мало на Рудник. Уз пут ћемо обићи и планинке. A треба и да наредим да од госпојинског поста почну купити масни сир - рече Љубица. - Ако сте решиле да идете на Рудник, онда морате добро да ураните и да горе изиђете пре сунца. Кад запече, по долинама се ухвати магла и ништа се не види. Пошао бих и ja c вама, али сам спречен грдним послом што ми га овај час Ropo навали на плећа. Вучић није волео да га Милош назива Нором, па се намргоди. - Yx, што си мрк, Томо - викну Круна. - Боже ме прости, кад те човек погледа чини му се као да се спремаш на клање. He знам, вала, како те та твоја Mapa подноси! - Ти мене, снајка, тако у шали добро ишчибука -узврати Вучић. Круна се весело окрену Милошу: - Дешо, чу ли га шта рече? A no њему - ударила сам косанћим на свеца! A да ти нешто кажем у пове-рењу: било је то управо уочи буне кад овај исти Тома бану у нашу кућу да се нешто договори c Јованом. И кад виде да сам сама, седе у столовак пред врата. Мислим се ја у себи: ето, хоће човек да диже буну, a боји се једне слабе жене. - Клепетуша си ти! - довикну Тома црвенећи. - Шта кажеш? Клепетуша! Кажем му ја да уђе у кућу, али он ни опепелити! Шта сам друго могла, из-несем му ракију. Гледамчга, пије и црвени као ово сада и од муке се зноји. Видим ја шта му је. И да се нашалим, рекнем му: »Ако ти се баш толико допа-дам, можемо мало и да се поиграмо.« A Тома жив у земљу да пропадне! Ето ти, дешо, такви су ти јунаци твоје војводе. - Лаже, славе ми! - викну љутито Тома. - И да знаш, чим будем видео Јована рећи ћу му нека ти до-бро кости намести. - Камо среће да хоће! Само и од тебе и од њега слаба вајда - одговори Круна смејући се. - Нека Јован сваке недеље пали свећу Богу што те такву веселу добио рече суморно Милош. [216] Целе те ноћи није могао да заспи. Радовао се као дете што ће моћи цео следећи дан да проведе насамо c Петријом. Y исто време размишљао je o Герману; овај му је писао да ће Порта послати изасланика који ће нахијским кнезовима, сваком појединачно, пону-дити берат, само да ослаби Милоша и разбије једин-ство Срба. Халид-беј је то исто преко Вучића јављао и уједно тражио већу суму новца за поткупљивање Марашлијиног чувара харема. Поред тога, посао са сољу није се развијао како треба.

Никад толико није зажелео дужи период мира и одмора. Поготову што је осећао да права битка c Турцима тек треба да отпочне. Знао је да ће имати много мука и неприлика. Мораће да буде стално на опрези и готов на све. Само, и срце има своје захтеве. Волео је Петрију као човек који добро осећа да је уп-раво на оној прекретници кад све може или да се из-губи или да се добије. Па ипак, био је уверен да је претегло куд је желео. Постао је једини вођа народа, господар Србије, страх за своје непријатеље, зебња за Турке. Име ће му остати вечно. Док је Србије, по-мињаће се и он. Само, било би све узалудно да није те среће коју му доноси Петрија. He, није хтео да је без борбе изгуби, као што се то догодило са Бисени-јом и Булмом. Власт и моћ доносе бригу. Морају се стално чувати и над њима треба стрепети. Ту срећу помућивала је Милошу Љубица. To њено издужено лице, увек по/ озриво и измучено, ни ноћас га није остављало .а миру. Пред одлазак на спавање, Круна му је саопштила да је Л>убица бреме-нита. Та га вест искрено обрадова. Потомство се, дакле, умножава. Можда ће ми родити још једног сина! Мињу волим, али ми се чини да се бацио на Ве-лимировића лозу. Некако је много блед. A мени тре-ба Опутовића жилавост, јер ако смо и сирови, нисмо бар слабићи! He, неће моја мучица остати Јеврему и Јовану, јер они, вала, нису ни створени да владају љу-дима. И да нешто нису моја браћа, тешко да би од њих ишта било. Петрију ћу подржати овде до јесени. После ћу је сместити у Београд, да ми се душа има где одморити кад тамо дођем. Ноћ је топла. Кроз отворен прозор надиру шумо-ви и мириси. Рудник се уздигао до неба и звезда, које тако топло и радосно светле. Устао је, и лагано изи-шао напоље. V селу су певали петлови поздрављају[217J ћи поноћ. To cy мукли сати кад су уморни људи уто-нули у дубок сан, прикупљајући снагу за сутрашње бриге. Милош лагано дође до вајата у коме га је че-кала Петрија. Седела је погнута са рукама у крилу. Месец је провиривао кроз прозорско окно. Чим је ceo уз њу, обухватила му је главу и почела жудно да га љуби. III Петрију тргне из сна вика момака, који су још пре зоре спремали коње за Љубичин и Крунин излет на Рудник. Затим је чула Круну: - Могле смо и Петрију позвати? - Немој — одговорила је некако суво Л>убица. Момци су се довикивали. Неко је рекао: »Може бити кише.« Тишину је затим пресекао чулан и зво-нак Крунин смех. Она се Петрији много допала. Вр-цава је, живахна и шаљива. Више срцем него мозгом схвата живот и људе. Кад би нешто таква била Л>у-бица, можда би све другачије било. Сви су они овде своји и блиски. Проживљавали су заједно детињ-ство, младост, рат и невоље. Једни друге разумеју у мржњи и љубави, беди и добру. За све њих ја сам ту-ђинка, која им ремети обичаје и ствара смутњу и не-мир. Који ме ђаво и довео у ову проклету дивљину, међу курјаке којима је лакше заклати човека неголи владики очитати молитву. Кошуља joj je у зноју, a y срцу неутољива жудња за Милошевим миловањем. Нека је проклет! Сигурна је да је и он будан. Хоће ли доћи? Луда сам што га толико волим. Али шта могу! Да није кнез и спутан обавезама, присилила бих га да све напусти и да пође са мном у бели свет. Кад су се са треском затворила врата у дворишту, a топот коњских копита почео да се губи у даљини устала је, откључала врата и погледала

напоље. Ју-тарње плаветнило испуњавала је лака провидна маг-лица, што се повлачила шљиваром изнад куће. Сиви чуперци облачића хватали су се за врх Рудника. Ми-рис торова и овчије вуне загушивао је дах дозрелог воћа. Земља се лагано будила и све се тихо ослоба-ђало ноћног сна. He скидајући очију c прозора Ми-лошеве собе, изишла је у двориште. Све је мирно. Најбоље би било да напустим ову кућу. Али зар би [218] без њега живот ишта вредео? Потом узе пешкир, приђе бременици и водом испљуска лице. To je осве-жи и смири. Радила је ужурбано, и певала да заборави на себе a Милоша да наљути. Он дуго није устајао јер је че-као да она дође; али му она није хтела из пркоса; кад је изишао по обичају на диванхану, послала му је по момку чибук и кафу. Затим му се придружи Вучић, a no доручку нагрнуше молиоци и тужиоци. По крештавом гласу и грубости, знала је да тог јутра због ње искаљује љутњу на недужне људе. Праскао је и све терао од себе, само да их се што пре ослободи. Уживала је у његовим мукама. Тако, тако да ви-диш како је мени. Кад је завршио са суђењем, отишао је до штале и изгрдио момке: - Мајку вам гејачку - викао је - зар се тако чувају коњи! Штала прљава, a сено и зоб се расипају улудо! Мислите ли ви да ја вас држим овде да ми зурите у зубе! Одмах иза ручка да одведете коње до реке, да их добро оперете a потом истимарите. Затим је обишао оборе и наредио да се гумно сре-ди, a слама задене. Обишао је и шљивар, наредио да се попадали плодови скупе и метну у каце и тек тада је кренуо на ручак. Чекала га је постављена трпеза. Петрија му је спремала омиљена јела. Већ се била по-кајала што га је тако непотребно наљутила, па га је сада чекала ведра и весела. He скидајући очију c ње, Милош уздахну и брзо испи неколико чашица раки-је; затим je jeo и не погледавши је. Петрија се правила као да ништа не примећује. Измакла се у дно собе, наставила да га двори, при-чајући му тобоже немарним гласом шта је све одјутрос радила по кући. Милош више није могао да из-држи. - Уклањај ово! - рекао је одгурнивши трпезу. За-тим је нагло устао, узео чибук и изишао на диванха-ну. Дан се све више претварао у мрачно поподне. Небо је постајало све црње. Гомиле тамних облака сјатиле су се око Рудника. Жесток пљусак поче да се слива потоцима. Петрија је, пресвучена у нову хаљи-ну изишла, осмехујући се на Милоша. - Хоћеш ли да ти донесем кафу, господару? - Мајку му, зашто ме данас толико мучиш? - не отрпе Милош. - Мучиш се једно преподне, a не мислиш како је [219] мени већ скоро две године! - рекла је и радосно и прекорно у исти мах. - Добро, де! Ја одох у собу, a ти ми тамо донеси кафу. Налет кише и ветра постајао је све јачи. Небо и зе-мља везали су се воденом завесом. Громови нису ма-лаксавали. Чим уђе у собу, Милош се намести на софи нестрпљиво чекајући Петрију. Хтео је данас да заборави све што је прљаво и ружно. To c људима, отимање око моћи, богатство и власт, уништавање противника, смишљање смицалица и надмудривање c Турцима, требало је некако данас потиснути и сав се предати личној срећи. Поготову што Љубица није ту, јер њено натмурено и сумњичаво лице сувише га је гушило. Али шта се то од синоћ догађа c Петријом? Међутим, Петрија је ушла сасвим друкчија него што је била цело

преподне. Спустила је брзо пред њега такум c кафом, a топле очи, узбуркане груди и доња усна, која је страсно подрхтавала, говорили су речито шта она осећа. Узео је без речи њену руку и присилио је да седне поред њега. A она је брзо поче-ла скидати јелек и раскопчавати кошуљу, мада је у њеним очима још било нечег опирућег и ратоборног. . . . Киша је већ одавно престала, a они су и даље лежали једно поред другога. Милош је причао шта намерава да учини за њу. Баш тога часа нагло се ошкринуше врата и Л>убица уђе. Часак је настојала да продре погледом у полутаму собе. Оно што је опа-зила, учинило је да застане скамењена, али се брзо прибрала и устукнула натраг. Срце joj je безумно лу-пало, мозак се замаглио, a две загрљене приказе ис-пуњавале су целу њену свест. Слетела је низа степе-нице, упала у собу где се пресвлачила Круна, и грче-вито зајецала. - Шта ти би, побогу? - узнемирено и радознало упита Круна. - Затекла сам их где леже једно поред другог на дивану! - врисну очајнички Љубица. - E баш си луда жена! Који те ђаво терао да зави-рујеш? Mope, пусти све и прави се невешта. A и за њу не брини. J a ћу лично да наговорим девера да је што пре макне из куће. - Онда ће отићи њој заувек! - завапи Л>убица, уда-рајући се шакама у груди. - Прегониш сестро. Далеко од очију, далеко од [220] срца! За њом ће жалити дан-два и смириће се. Милош је приметио да их је Љубица видела. Ско-чио је и рекао: - Л>убица се вратила! Прави се невешта и немој ништа да признаш. Оно што човек не призна, није се ни догодило, a ja ћу те колико сутра послати у Бео-град. - Сумњала je, a овако сад зна. Биће joj лакше, a боље и за све нас одговори му Петрија, и неопаже-но шмугну у своју собицу. IV После првог запрепашћења и избезумљености, Љубицу изненада захвати жеља за осветом. Што је дан више одмицао, она је све јаче осећала у себи за-хуктали талас горчине, патње и жеље за осветом. - Петрија! - викну пошто је сишла у двориште. Изишла је мирна и достојанствена као да се ништа није догодило. - Звала си ме, кнегињо? - Јесам. Хоћеш ли мени и Круни да скуваш кафу? - Свакако да хоћу. Кад ја нисам хтела нешто за тебе да урадим? - To ми се отело уз реч. Била је ужасна киша. Прокисле смо до голе коже. A где си ти била док је трајала непогода. - Овде у својој соби - слага Петрија. - Је ли Милош устао? - He знам, кнегињо - одговорила је не трепнувши. Вероватно сам и смешна и глупа у њеним очима, мислила је Љубица. Можда ме није приметила? To би било боље за све нас . . . Хтела је да заплаче. Да клек-не пред Петрију и да је моли да joj се смилује. He, не, није могућно да сам такво ништавило! Захватио ју је ужасан стид пред самом собом. И потом су им се очи среле, усијане од мржње. Љубица је немо протесто-вала: ти си ми га отела! Петрија је немо одговарала:

нисам га звала, сам је дошао. Лажеш, курво, звала си га. He буди луда. Погледај себе и упореди се са мном. Аа си ти на његовом месту, шта би урадила? Али ја сам мајка његове деце. A ja то сутра могу да поста-нем. - И док се тако водила нема битка очима, и јед-ној и другој руке су се бесно грчиле. Да је једна од [221] њих двеју начинила и најмањи покрет, поклале би се зубима. - Милош je c неким разговарао кад смо се ја и Круна вратиле. - Цео дан је беснео и викао на све људе. Л>убица је скоро мртво опустила своје велике, радом измучене руке. Петрија је пажљиво пратила њи-хово подрхтавање, и осећала се победницом. Тако, тако, пати мало и ти. Није право да теби цветају руже, a ja да газим по трњу. Знам, и закон и људи су на твојој страни, али на мојој страни је срце и љубав. Можда би тога часа дошло међу њима и до отворе-ног сукоба да се није појавила Круна. Опазивши Кру-ну, Љубица је узвикнула смушено: - Сад ћу ја, само да слијем млеко за сирење. На диванхани се појавио Милош. Сима Паштрмац му је нешто причао; обојица су се смејала. Л>убици се чинило да се управо њој смеју. He мислећи шта ради, узимала је карлице редом, сливала их у велики казан, a скоруп у кацу. Сад више није осећала јад и горчину, већ потребну за осветом. Некакав дивљи глас до-шаптавао joj je избезумљено: Треба да је уништиш! Ко у животу пред другима узмиче - губи све. Про-клетница, залудела би и арханђела, a камоли греш-ног човека. Круна загрли Петрију, не знајући ни сама због чега, и оде c њом у собу. Милош није скидао са н>их погледа. - Дешо, погледај каква је ово лепота! - викну Кру-на и намигну Милошу. - Шта вреди, снајка, када није моја - одговори joj смешећи се Милош. - Жена је дешо, као и земља. Припада ономе ко је отме. Их, што нисам мушко! Петрији бих поломила ноге. - RyxH, снајка, зар не видиш како је Лзубица по-стала сумњичава и свак joj смета. - Круно, ја сам удовац и делија стасао за женид-бу. Кад би, ето, та Бошњакиња хтела да ми се окрене, ата бих joj поклонио - узвикну Паштрмац шалећи се. - Да нешто имаш ата, друкчије би говорио - од-врати му на шалу Петрија. - Наћи ће се, ваљда, чово да и теби вратом заврне! - добаци Сима. Док је Петрија размештала кнежеву постељу, M Круна je седела поред прозора и причала како су се ј^ провеле на излету. ; - Нисмо се још сасвим ни биле испеле на врх, a дуну ветар и натера облаке. Те ти ми похитај у катун. ] Планинке нам зготовиле цицвару и испекле јагње, a | оно киша пада к'о из кабла. Преседе ми излет! Hero, 1 ако се не би љутила, ја бих ти нешто рекла, снајо. | - Зашто да се љутим? Кажи, сестро. Мени је све 2 већ ионако додијало - одговори Петрија истресајући f јастуке. - Она, сестро моја, сумња на тебе и Милоша. Да-Ј леко да те саветујем, али да сам нешто на твом месту, I гледала бих да се одавде

што пре уклоним. i - И уклонићу се најдаље за недељу дана. Вала, дој дијало је и мени њено подозрење! i Tora часа изненада у собу уђе Л>убица. Посматра; ла је часак Круну, a онда погледом пређе на Петрију. Затим приђе зиду где су висили Милошеви пиш-тољи, a злурад и одлучан осмех искриви joj усне. За-пела је брзо пиштољ и рекла: - Пиштољ је Милошев, a Љубичина рука. Виде-ћеш, Петрија, хоће ли слагати. Пуцањ одјекну, зачу се Крунин врисак, a Петрија обливена крвљу посрну. 1 Милошев момак Арса стајао је на вратима и упра•< во био натегао крчаг да се напије. Кад је чуо пуцањ, : он се препао и испустио га. Љубица је часак освет-убица убила, ја бих то учинио.« Тек пошто се преселио у Крагујевац кнез Милош је почео да заборавља Петрију. A и прилике у Србији и свету утицале су на то. Између Милоша и Мараш-лије односи су почели да се затежу. Везир је под при-тиском Порте тражио да Милош у име српског наро-да напише султану захвалницу, којом би изјавио како је задовољан стањем у Србији. To je било по-требно Порти за одговор Русима на њихове захтеве да се реши српско питање. Међутим, Милош је преко Германа и нарочитог изасланика известио Русе o Портиним захтевима, и саставио нову молбу султа-ну. Исказао је да је задовољан Марашлијом, али је поново обновио народне захтеве o аутономији, присаједињењу спорних области, исељењу Турака, као и признавању наследног

кнежевства. Везир је праскао од гнева, a београдски Турци су ликовали пошто су они одувек тврдили да је Милош неискрен. По пресељењу у Крагујевац, у Милошевој околи-ни појавио се значајан човек - Вук Караџић. Он је већ био познат у целом Српству као човек који штампа у Бечу српске песме и пише историју. Милош је Вука у почетку лепо примио, изразио је жељу да се научи писмености и да поред себе има учена човека као са-ветника. Међутим, Милошева околина одмах је пре-ма Вуку заузела нетрпељив став, поготову некадаш-њи хајдуци и пустолови. Истина, налазио се међу њима и понеки скроман, поштен и одан човек. Један од таквих био је Димитрије Давидовић, Милошев пи-сар још из времена владавине Карађорђеве. Давидо-вић је био врло даровит човек, али ништа није систематски учио. Несумњиво искрен родољуб, пун ве-ликих планова, али неистрајан. Волео је коцку, кафа-ну и весело друштво. Припадао је оној врсти људи за које се у младости каже да много обећавају. Имао је [224] леп рукопис и умео добро да срочи писмо. Поред њега била су још два скромна и поштена човека: Гав-рило Николајевић и Јован Миоковић. На жалост, они нису имали никаквог утицаја на Милоша, и слу-жили су му само као писари и чиновници. Другу врсту људи у Милошевој околини сачива-њали су браћа Стојан и Алекса Симић и Аврам Пет-ронијевић, који ће доцније одиграти велику улогу у Србији. To cy били људи без корена у народу. Дошли су у Србију из Аустрије, и у почетку се протурили у кнежеву околину као слуге, a no свему судећи убачени су као русофили. Најужу кнежеву околину сачи-њавали су људи из борбе; биле су то снажне и сурове личности: Сима Паштрмац, познат као џелат Пљакић из првог устанка, Марко Штитарац, Вуле Глиго-ријевић, Тома Вучић Перишић, Василије Поповић, Павле Радомировић и Милосав Лаповац. Али од свих су свакако били најстрашнији: Цветко Рајовић, Тре-бињац, Стеван Радичевић и Алекса Поповски. Милош је знао да прошлост ових људи није била узорна, али их је узимао баш због тога што су били такви; хтео је да их увек има у руци како би изврша-вали све што им нареди. Томе се не треба ни чудити, јер од самог почетка своје владавине Милош је неми-лосрдно уклањао све своје противнике, a исто тако је увек наглашавао да неће трпети ничије савете и приговоре. Ово је потврдио случај архимандрита Глигорија Радојичића из манастира Благовештења. Архимандрит је био врло енергичан човек, правичан, храбар и отворен. За време устанка служио је као Милошев писар и саветник. По смрти Карађорђевој, архимандрит - који се често хватао укоштац чак и са дахијама - није се плашио да и Милошу каже све што му лежи на срцу, a самим тим и да му се страшно за-мери. - Чујеш, попо, мани се ти политике, него ено ти цркве и Бога, a ja знам шта радим! - одбрусио му је једном приликом Милош сав црвен од беса. - Кнеже, ја сам једном ногом у гробу. Цео свој живот ставио сам у службу народу, Богу и правди. Политика ме не занима, али неправде које раде ове твоје 'арамије горе су, вала, од јаничарских. - Лепо, лепо, попо! Само не би било згорег да је-зик завучеш у топло, јер глава није бундева па да се м.оме играш без потребе. 15/6 [225] - Je л' ти то мени можда претиш? - упитао је от-ворено Глигорије.

- He претим, али кад ми неко смета у народном послу ја га уклањам одговори хладно Милош. - Значи, решио си да ми попијеш крв - викну ар-химандрит одлазећи. Једно јутро, кад је пошао у цркву на јутрење, у близини плану пушка. Знајући да TO no Милошевој наредби пуцају да би га уплашили, Глигорије викну: - Ко то плаши кокоши? - Ја, ду'овниче - одговори му Вуле Глигоријевић. Затим запрашташе пуцњи других пушака, a архимандрит се сруши мртав пред црквом. Милош је после тога писмом обавестио Германа у Букурешту да је игуман Глигорије умро. V Политичко стање у земљи, несвршени послови у Цариграду, завада c Љубицом, осећање да му је једи-ни ослонац народ - све је то гонило Милоша да врло често залази по нахијама, a нарочито да посећује цр-квене саборе и велике народне скупове. Ту је он до-лазио у додир са већим бројем утицајних људи. Са-знавао је расположење и одмеравао докле се може ићи са оним што је хтео да спроведе у живот. На ску-повима се Милош показивао сасвим другачији него у своме конаку, где је био окружен ласкавцима. Један од таквих великих сабора одржавао се 28. децембра сваке године у манастиру Каленићу, где су биле пренете из Срема мошти краља Стевана Прво-венчаног, коме се број поклоника у Србији за време другог устанка нагло повећао. На тај сабор присти-зала је скоро половина Србије, као и кнез Милош и сви његови доглавници. Читав месец дана унапред припремало се за дочек високих гостију. Свако је ту могао да се покаже и истакне оним што је имао. Милош је дошао на сабор са пратњом, a уз њега су били и Вук Караџић, седи архимандрит Мелентије Павловић и оба Милошева брата - Јеврем и Јован са својим породицама. И Л>убица се појавила на сабору са кћерима Петром и Савком. Свима је пало у очи да кнез и кнегиња нису заједно: кад се кнез налази у цр-кви, кнегиња je c децом у малом конаку, a кад он из[226] иђе из цркве, она улази c децом. Иначе, гомила наро-да, нарочито жене и девојке, свуда су пратиле Љуби-цу и указивале joj почаст. Она се усрдно молила Богу и обилато даривала просјаке. Милошу је било врло неугодно, али није хтео да попусти и да се помири са женом. Некако после подне, кад се народ налазио у најве-ћем расположењу, кнез је ручао у великом конаку окружен доглавницима. Пушио је чибук и слушао Вука, који је причао o животу и раду Стевана Прво-венчаног. Уто се врата отворише и на њима се појави Л>убица c децом и деверима. C леве стране под руку држао ју је Јован, a са десне Јеврем, док су joj će деца била ухватила за скутове хаљине. Y горњем углу ве-лике собе седео је Милош, десно до њега архиманд-рит Мелентије, лево Вук Караџић, a даље редом кленачки игуман Самуило, Вучић, Димитрије и неколи-ко нахијских кнезова. Кнегиња Љубица била је о-бучена у празнично одело, a за појасом је носила два пиштоља. Цела поворка кнегињине пратње застала је на неколико корака испред Милоша; онда су деве-ри испустили Љубицу, a она је узела она два пиш-тоља што их је носила за појасом, окренула их на по-корност, поклонила се скоро до пода и рекла: - Господару, ево ти две пуне пушке. Или праштај, или убиј. Овако се

више не може! - Помилуј, господару и брате, и ми те молимо -завапише у исти мах и Јеврем и Јован. — Оче, молимо те и ми - цикнула су кроз плач деца. Тада се дигоше Вук, Мелентије и Самуило, ски-доше капе и повикаше: - Праштај, господару, молимо те и ми! Милош погледа у људе који су гологлави молили, ухвати прекоран Вучићев поглед, a затим виде како су се деца обесила око Лзубице, замисли се и одби два-три дима из чибука. - Е, моли се Богу и томе што ти је под пасом, јер то дете што треба да донесеш на свет није заиста криво за твој бес, a да није то, ја бих c тобом онако како си заслужила. - Смилуј се, господару! - завапи поново Л>убица. [227] VI За пет година рада и мира после устанка, Србија је ојачала; народ је дахнуо душом, a руски притисак на Порту стално се повећавао. Што се тиче Милоша, он је из дана у дан све више затезао односе c вези-ром, док je c друге стране разним депутацијама и молбама настојао да изнуди што више од султана. Аустријски посланик у Цариграду осетио је да се прилике у Србији могу окренути против интереса његове земље, уколико би Беч остао равнодушан према свему што се догађа у Србији. Зато је на све на-чине покушавао да увери своју владу и Порту како би најбоље било да се нађе решење које би задо-вољило Србе, али их истовремено везало чвршће за Турску, и тако их извукло испод утицаја Русије. Спољни притисак a и друге чисто унутрашње ствари присилили су најзад Порту да одреди нарочи-тог изасланика - Мехмед Есад-ефендију. Он је понео Србима специјални ферман у коме су били делимич-но испуњени Милошеви захтеви. Порта је све то ра-дила тајно, како за садржину фермана не би сазнао Строганов, na je због тога открила копију фермана српским депутатима тек кад се њен изасланик нала-зио на путу. Они, разумљиво, одмах обавестише рус-ког посланика, нашто овај писмено упозори Ми-лоша, препоручујући му да буде што обазривији. V новој ситуацији су и Порта и Русија и Аустрија нестрпљиво ишчекивале шта ће Милош предузети. Долазак царског изасланика изазвао је велико врење међу Турцима у Београду. Они су увелико твр-дили како Милош неуморно захтева одузимање њи-хових имања, па чак и њихово протеривање. На наго-вор својих земљака, бег Новљанин отказа свој конак за смештај изасланика. Поред тога, спахије и ерлије почеше спремати тужбу против Милоша и Срба, са образложењем да они своје обавезе не извршавају и да услед тога нису ни достојни царске милости. Ха-лид-беј обавести Милоша да је у те сплетке потајно умешан и Марашлија. V Буприји, на граници Србије, Мехмед Есад-ефен-дију поздравише, у Милошево име, Јеврем Обрено-вић и Димитрије Георгијевић. Окружен народом и [228] нахијским кнезовима, Милош сачека изасланика у Баточини. Добро угошћен, Мехмед-ефендија је био веома задовољан; сутрадан, у пратњи српских кнезо-ва, крену за Београд. Милош се изговори да је одавно одсутан

од куће и да није спреман за пут, те намерно крену у Црнућу. Свуда уз пут изасланика су дочеки-вали кнезови и народ. - Сиротиња се радује милости коју joj од цара носи изасланик, na je изишла да га види и поздрави - говорили су свуда на дочеку. Како је Мехмед Есад-ефендија захтевао да се на-роду прочита ферман у везирову седишту, Милош скупи око две хиљаде наоружаних људи и c њима крену према Београду. Кад Марашлија и царски иза-сланик чуше за ову војску, уплашише се и поручише Милошу да дође у Београд без оружја, како доликује рајинском кпезу, a везир ће му за безбедност посла-ти четрдесет каваза као пратњу. Због тога се још више заоштри однос између Милоша и Марашлије, поготову кад је кнез дознао да му је везир припремао убиство. Напослетку се нађе узајамно решење. Срби одредише две стотине виђених људи који ће c Јевре-мом Обреновићем отићи у Београд, где ће им Мех-мед-ефендија прочитати царски ферман. Y њему је, између осталог, било одређено: 1. Данак београдског пашалука износи 941.500 гроша годишње. 2. Плаћа се у два рока, o Митрову дне и Бурђеву дне. 3. Укидају се мутеселими у нахијама. Али у суму данка нису биле урачунате царине, кантарина, тахмис (такса на право кувања кафе), београдска скела, муката, право на риболов и такса на памук. Ти приходи имали су да остану у везиро-вим рукама као и до тада, иако их је Милош држао у закупу. O исељењу Турака и припајању делова који су некада припадали Карађорђевој Србији, није било ни речи, a исто тако ни o наследном кнежевству. Сутрадан 26. августа, Мехмед-ефендија приспе у Топчидер, те и Милошу прочита ферман. Милош из-јави да одбија ферман и да неће дати тражене потпи-се који би потврдили да су Срби задовољни царском милошћу. Изасланик није могао да савлада јарост: - Знам да се ви уздате у Русију, али Порта ће v-скоро са њом закључити мир, a ви ћете платити гул[229] тану за све досадашње злочине! - He поричем да је султан силан - одговори му Милош - и да може све нас да истреби са лица земље, али исто тако знам да је он према својим поданицима великодушан и милосрдан. Што се тиче Русије, ми c њом немамо никакве везе. A y руске и царске рачуне не уплићемо се. Сутрадан Милош писмено обавести изасланика да не прима ферман, и c потписима кнезова и народа поново обнови раније захтеве. Марашлија и Мехмед Есад-ефендија сваком нахијском кнезу понудише бе-рат и независност. Кнезови, као један, одговорише да је народ изабрао Милоша за врховндг и наследног кнеза. VII Милош је, уистину, одбио да научи читати и пи-сати, али је Вуку помагао око скупљања народних песама. Чак му је одобрио да подучава његову децу и често је од њега тражио савете, махом оне који су се односили на спољну политику. Мада Вуков утицај није могао бити пресудан, његовом заслугом отво-рише се школе у Крагујевцу и у још неколико места у Србији. Милош поче показивати добру вољу за ши-рење просвете и науке, иако је често пристајао уз своју околину, допуштајући да се на Вуков рачун праве шале. Можда би Вук више успео да нови догађаји у Тур-ској Царевини нису на

себе привукли сву кнежеву пажњу. Хетеристи, бојећи се да се Срби и c Портом не споразумевају, одлучише се на извођење своје ре-волуције, надајући се да ће за собом повући Милоша и Србију. Устанак у Влашкој и Молдавији озлоједио је Тур-ке у Цариграду, те дође до грдних нереда у којима страдаше Грци. Све ово погорша ионако рђаве одно-се између Русије и Турске, a као последица уследи повлачење руског посланика из Цариграда. V свим пашалуцима око Србије Порта нареди војничке при-преме и предузимање мера предострожности. Турци у Београду и народ у унутрашњости са стрепњом су очекивали шта ће се даље догодити. Међутим, Ми-лош се, као и увек у таквим тренуцима, показао раз[230] борит, опрезан и спреман да нове догађаје одлучно дочека. Немир и страх захвати све. Турци у Београду еу претили и правили изгреде. Србе захвати паника. Ерлије, спахије и турске тобџије све више су наседа-ли узнемиравајућим гласовима. Срби, нарочито у ис-точним нахијама, очекивали су да ће доћи до судбо-носних догађаја, јер су гласови o побуни у Влашкој и Молдавији, као и вести o покољу Грка у Царигра-ду, изгледали као предзнаци буне на Балкану. Одлу-чан и стрпљив, Милош је мудро чекао. Y тим бурним годинама, кад је Отоманско Цар-ство пролазило кроз најтежу кризу, Милош је успео да одржи у Србији мир, a није штедео никога ко je покушао ма шта да предузме на своју руку. Одбио је позив Александра Ипсилантија и Грка из Молдавије да се придружи њиховој буни. Немилосрдно је суз-бијао Абдулину и Добрњчеву буну у пожаревачкој нахији. Пошто је оба кнеза лишио положаја, наоко им је опростио и пустио их да живе у својим кућама. Међутим, једног јутра Абдула је освануо мртав, a До-брњац потом пребеже у Аустрију. Чврстина Ми-лошеве руке држала је све у Србији. Марашлија је старио и слабио. Његови дани су дотрајавали. Саве-товао је мир и није излазио из харема. Били су то дани месеца августа 1821. године. Дани пуни неизвесности, узнемирујућих гласова и наглих обрта. Судбина реда и мира висила je o концу. Y тако неповољним приликама издахнуо је Марашли Али-паша, ноћу између 20. и 21. августа. Везирова смрт изазвала је у Београду запрепаш-ћење и страх. Варош се затворила у грозничавој ужурбаности. Међу самим Турцима дође до затегнутих односа. Ерлије се издвојише на своју страну, тоб-' џије на своју, спахије за себе, a везирови људи такође на своју страну. Многи Турци испратише своје поро-дице за Видин, a други су склањали драгоцености у утврђења. Срби се почеше нагло разбежавати по околини Београда. По улицама настаде трка, и ужурбано припремање за бекство; чуле су се клетве жена и писка деце. - Шта ће бити? - питали су се људи при сусрету. - Ништа добро - одговарао би упитани, и журно јурио да што пре измакне из града. - Алах се више не брине за правоверне - шапута-ли су Турци. [231] - Од Милоша и Бога све зависи - тешили су Срби једни друге. Тек трећег дана по везировој смрти Турци се са-стадоше на великој скупштини којој су присуствова-ла и два члана улеме као представници Ерлија и спа-хија, a уз то су позвани и српски кнезови из Београ-да. - Зашто раја бежи? - упиташе Турци кнезове. - После изгреда и насиља које сте починили, томе се не треба чудити,

честите are - одговори један кнез београдским Турцима. - Зашто Милош, рајо, набавља оружје и цебану? - Милош и Срби су верни султану, али нећемо до зволити да нас изненаде и покољу неурачунљиви Турци - одговори други. - Добро, рајо, ми ћемо завести ред и спречити свако насиље. A ко не верује у то - може слободно да се исели. На скупштини Турци донеше одлуку да нико од Срба не сме улазити у град под оружјем, нити сме становати у вароши уколико је извео жену и децу. Тако је око 25. августа Београд готово сасвим опу-стео. Милош похита да смири не само Србе него и Тур-ке, a београдским агаларима изјави писмено саучеш-ће поводом Марашлијине смрти. Y писму је саветовао Турцима да доведу у ред оне своје људе који изазивају узнемиреност у народу, од чега не пати само српска него и турска нејач и жене. Исто тако, преко својих депутата у Цариграду, изја-ви Порти како ће се у Србији одржати ред и мир, и покуша да утиче на избор новог везира. Порта је, сходно својим интересима, изабрала Абдурахман-пашу, команданта Адакалеа, Турчина који се иста-као великом ревношћу кад су настали они немили догађаји у Влашкој и Молдавији. Абдурахманов избор био је Милошу непријатан, али je, c друге стране, указивао на то да Порта нема намеру да мења своју политику у Србији, јер нови ве-зир није имао потребну војну снагу да покуша ма шта освојити силом. [232] VIII По устаљеном обичају, требало је да народ при-преми дочек новом везиру и да сноси све трошкове око његова смештаја. Својим држањем, изгредима, оговарањима и тужбама новоме везиру, београдски Турци пружили су Милошу и сувише разлога да не оде у Београд и не припреми како треба Абдурахма-нов смештај. C друге стране, наредио је избеглим Ср-бима из Београда да дочекају везира са децом и же-нама у логору изван града, како би тиме још више поткрепио своју тужбу o насиљима. Изговоривши се болешћу и неодложним народ-ним пословима, Милош упути у сретање новом вези-ру свога брата Јеврема са писмом и 25.000 гроша. Аб-дурахману није било пријатно што га Милош није до-чекао, али га одобровољи усрдан дочек кнезова и на-рода, a нарочито велики поклон у новцу. Припремајући курбан за Абдурахман-пашу, Ми-лош позва у Крагујевац свога повереника Боку Нелеша. - Знаш ли ти, Нелешу, оца ти твога, да треба ве-зиру припремити курбан кад буде улазио у Београд? - Знам, господару - одговори Нелеш. - Јеси ли ти кад видео како то треба чинити? - Нисам, господару, али ћу се распитати међу Турцима. - Пошљи луда у војску, па седи и плачи! Знаш ли ти, несрећниче, да Турци у Београду једва чекају да нам нешто подвале? Hero, набави ти, како год знаш, дванаеет као снег белих овнова и дванаест црних као угарак. Кад то посвршаваш, намести касапе у белим кецељама c обе стране пута да држе овнове за рого-ве, a кад се везир приближи да их може видети, онда нека они што хитрије покољу овнове, тако да врела крв закланих овнова обоји пут куд

везир треба да прође. - Тако ћу и урадити, господару - одговори снисходљиво Белеш. - Урадићеш мој сирац! Шта ти мислиш да сам ја спао c крушке па своје и народне крвнике чашћавам најбољим месом! Hero, чиниш волико, та двадесет и четири овна за везирову почаст треба да буду ме-тиљава, јер желим да Абдурахман-паши буде ме-тиљаво све што од сада ради. [233] - Како, господару, да нађем толико метиљавих овнова? - усуди се да упита Нелеш. - Пишам се ја у твоје знање и школу! Сваки чоба-нин који овну завири у очи може ти рећи је ли ме-тиљав или није. Али, упамти: ако само и један једини ован не буде метиљав, наредићу да ти Паштрмац од-вали сто дегенека по туру. A теби је добро познато да он то једва чека. По Келешеву одласку, гласник из Земуна донесе Вуку Караџићу гомилу књига и бечких новина. По-што су ручали, Милош позва Вука у собу на кафу. Вук је најпре читао на немачком језику и одмах по-том преводио Милошу на српски. Кнез га је посмат-рао пажљиво и са дивљењем. C времена на време присетио би се Вука из оних дана кад је у Великој школи као младић учио код Доситеја. Y тим часови-ма, далеко од своје удворичке и улагивачке околине, Милош је у мислима видео своје синове ученике као што је Вук. - Чиниш волико, Вуче - изненада га прекиде Ми-лош у читању - чуо сам да пишеш како се дигао ус-танак, и како се све догађало. - Пишем, господару. - Добро је што пишеш. Само, немој ни за живу главу лагати. Ово је сада овако како мора да буде. Невоља нас тера да Турцима ласкамо, подваљујемо и изналазимо триста начина да се злу одупремо. A кад се пише - онда пиши како се заиста збило. Зато ти мени реци како мислиш писати o вожду Карађорђу? - Па, господару, писаћу - околишио је Вук - како је вожд био човек прек, храбар, и како је хтео да све држи у својим рукама. - Е, није него мој сирац, Вуче! Док је држао све у својим рукама, дотле је све и било добро. Чим је по-чео да прашта мени и другима, кренуше кола низа страну. Знаш дгга, Вуче, за ово све што смо сада по-стигли и што уживамо, њему треба да захвалимо. - Ја сам, господару, чуо да се војводе нису баш толико бојале Карађорђа колико се прича. - Лажеш, Вуче - викну Милош и скочи на ноге. -Лажеш, Вуче! He само да смо га се бојали него су нам се ноге од страха тресле кад смо му у шатор улазили. Hero, опрости, ја планух и опсовах те. Пиши ти o вожду све онако како је било, a немој ни моје чешља-ти. Нека наши потомци знаду да све ово што смо из[234] војевали није пало c неба, већ је крвљу и мукама за-служено. Разговор је одобровољио Вука, na je изишао из кнежеве собе раздрагана лица. Пред конаком се сус-рео са Симом Паштрмцем. Одмерили су се погледима, a Сима се осмехнуо. - Чујеш, Вуче, ја бих те нешто молио да ми за љу-бав учиниш. - Ако могу, учинићу - одговори Вук. - Знаш да ја не умем ни писати ни читати, па сам решио . . .

- Да учиш? - предусрете га Вук. - Јесте, господине Вуче! Moj дорат је јако бистар. Брзо би научио да ми чита новине. - Твој дорат је, Симо, стварно паметнији и благо-роднији од тебе. И кад би га боље гледао, много би се шта од њега могао научити - рече Вук и оде у своју собу. IX Први Абдурахман-пашин потез по доласку у Београд утера Турцима страх у кости. Концем сеп-тембра једног јутра освану под ћупријом код Сахат куле мртво тело Марашлијиног хазнадара. После ове казне, Турцима у Београду је свечано објављен ферман којим се Абдурахман, заповедник Адакалеа, поставља за београдског везира. Везир пропрати читање изјавом да ће се садржине ферма-на у свему придржавати, те према томе Србе не сме нико да напада, a још мање да им чини безакоње и зулум. Кад је Абдурахман-паша засео на своје место у Београду, Милош нареди Јеврему и кнезовима да га заспу тужбама на Турке, али према обавештењима која је прикупио преко својих поверљивих људи, са-знаде да везир жели да и сам испита почињене кри-вице. Према свему како се нови везир држао, Милош је схватио да међу својим поверљивим људима има из-дајника, и поче да сумња на Нелеша и Халид-беја. Држање новог везира показивало је да су многи кон-ци Милошевих подухвата и намера откривени. Y први мах, Абдурахман на њега учини утисак мирног [235] и благог човека, али пре него што је Милош могао и помислити - показа се строг и прек. Његову чврсту руку одмах су осетили и сами Турци. Везир је хтео све да зна, да провери и проникне у свачије намере. Већ првих дана и ноћи, Абдурахман - преобучен час као чауш, час као делија - обилазио је варош, ханове и кафане, и слушао шта се говори. Мотрио је на ред и контролисао како се извршавају његове наредбе. Очистио је варош од сумњивих жена и људи. Прегле-дао је утврђења, топове и топовске табле. Разаслао је по Србији уходе да мотре на рад Милошевих људи. Није требало више од месец дана па да Милош увиди да новог везира неће моћи потчинити своме утицају. Да несрећа буде још већа, Милош је имао у рука-ма податке o стању европске политике. Русија, и по-ред затегнутих односа c Турском, није смела да зага-зи у нови рат, јер уколико би она ушла c војском у Влашку и Молдавију, био би то срећан изговор за Аустрију да заузме Србију, a Енглеска, следећи при-мер Аустрије - Мореју. To би у свету изазвало велике заплете и недогледне последице. Поред тога, руски цар је желео мир, јер се бојао појачаних републикан-ских покрета у Европи. Зато је Милош схватио да Србија заиста мора да се припреми за рат, али и да по сваку цену чува мир. - Лакше је трпети у Београду слабог турског пашу, него јаког аустријског генерала - рекао је Вук. - Турке ћемо кад-тад отерати, али ако нам у кућу на-грну Немци, не гине нам да останемо робови за но-вих пет стотина година. Ја, брате, нисам цар Лазар да се опредељујем за царство небеско. Суочен са немилом стварношћу, Милош прибра сву своју одлучност и снагу. Он се сав био претворио у ухо. Пажљиво је пратио рад својих поверљивих људи. Сумњиве и колебљиве је држао под оком и по-стављао им замке. Прикупљао је, такође, податке o свему што Турци раде и предузимају у околним пашалуцима. Поред тога, ужурбано је почео да тра-жи савезнике на

све стране. Обновио је занемарене односе са Црном Гором и херцеговачким племенима. Изабрао је смеле и поуздане људе и убацивао их у хајдучке чете, које су деловале по околним пашалу-цима. Преко Проте Матеје обновио је стару везу са Хаџи-бегом у Сребрници. Исто тако, настојао је са свим расположивим средствима да распири мржњу између босанских капетана и травничког везира. Ни велика будност Абдурахман-паше, ни при-смотра аустријских граничних власти нису могле да спрече Милоша у набавци оружја и муниције. Њего-ви агенти превлачили су читаве лађе оружја и муни-ције из Дунава у Мораву, a одатле су их поуздани људи преносили у тајна скровишта. Италијан Фран-ческо лио му је топове. Да ће у Европи букнути рат, нико више није сумњао, a Милош није хтео да га рат затекне неспремна. To су били дани када су се у њему надметали војсковођа и политичар. Иако до-бро обавештен да турски покрети око Србије пред-стављају пуко застрашивање, ипак није ништа оста-вљао случају. Показало се да није грешио. Абдурах-ман-паша му је јавио како је султан победио јањин-ског Хали-пашу. Била је то заиста непријатна вест, али Милош је наставио политику претварања. »Ја сам пуно срећан што је светли султан победио издај-ника и злотвора везира. Ниједног часа у то нисам сумњао, јер је тако морало бити«, одговорио је Абду-рахман-паши. Тих дана Милош је грозничаво радио. Димитрије Давидовић, секретар кнежеве канцеларије, и Вук Караџић примали су све новине из Беча, Петрограда и Париза. Преводили су их одмах Милошу. »Цар Александар је омекшао као тесто. Енглеска и Ауст-рија раде c њим што хоће« - писао му је Герман. - Чиниш волико, Димитрије, са мном, бели, неће! Ово што држим у рукама, ником не уступам без кр-вавих гаћа - узвикну Милош. - A имам и поверљив извештај да је између Енглеске и Аустрије већ напук-ло. - Господару, нови енглески министар спољних послова, Канинг, открио је на конгресу у Верони да уопште не мисли следити Свети савез и Метерниха. Он хоће да води политику одрешених руку, a сматра да су интереси његове земље у сваком случају изнад интереса Светог савеза. Исто тако, Енглеска тежи да Грчку привеже за себе, па због тога не би било зго-рег ухватити што пре везу са Енглезима. Милош се насмејао: - Ја нисам за све ово време спавао. Један мој чо-век већ је разговарао c тим господином. Hero, видиш како се Вук мршти. Знаш, он ти је у политици као ђа-чић: воли Русе и мисли да се мимо њих ништа не сме [236] [237] и не може, постићи. Ја им никако не заборављам што су покојног вожда у његовом најтежем часу остави-ли на цедилу. Ех, мој Вуче, једно је волети, a друго своју кућу гледати. Упамти: ово мало Србијице, то нам је од свега најпрече. Ако је оснажимо и сачува-мо, лако ћемо после c Русима љубав и пријатељство обновити. - Тако је, господару. Ово су заиста тешки дани. Мала погрешка, и све се може упропастити — повла-ди Димитрије. X Ма колико да су спољна политика и погоршани односи c Турцима притискивали Милоша, ипак ни часак није пропуштао да у Србији одржи потпуни мир и ред. Међутим, пораз устаника у Влашкој и Молдавији утицао је

да се у источним крајевима, a нарочито у хомољским планинама, још више развије хајдучија. Велику бригу у томе погледу задавао је Милошу хомољски хајдук Гица. Једно време у првом устанку налазио се међу Миленковим бећарима. Кад је Карађорђе протерао Миленка из Србије, Гица се вратио у своје село. Са њим је пошла и Јеленка, коју је Миленко држао у своме харему до прогонства. Kao девојчицу, Јеленку је заробио Миленко прили-ком освајања Рама. Била је то Туркиња изузетне ле-поте, необично даровита и пустоловна. Оставши без заштите; удала се за хајдука Гицу и c њим се, после слома тринаесте, настанила у селу Курјачи, које је припадало пожаревачкој нахији. Шеснаесте године Гица крену c Јеленком у Видин и потурчи се. Ипак га нова вера није спречила да првом приликом убије неке турске трговце, узме им новац и да се, вешто за-туривши траг, настани c Јеленком у Нишу. Али ни ту није могао да мирује, na je одмах навукао на себе мр-жњу власти и, осетивши опасност, побегао у Румели-ју где је у друштву крџалија хајдуковао до 1820. го-дине. За то време, Јеленка се вратила његовим роди-тељима у село Курјачу и ту живела. Пошто се заси-тио хајдуковања и добро напљачкао, Гица се вратио кући и једно време живео на миру, у родном селу. Међутим, хајдучка крв ни после свега тога није му дала мира. Поново се одметнуо у хајдуке, за^дајући [238] Милошу велику муку. Притешњен од српских поте-ра, побегао је 1820. у Влашку и придружио се уста-ницима, a no њихову слому продужио је да хајдукује, поставши вођа најчувеније разбојничке банде. Боје-ћи се да Гица не пређе у Србију и не унесе неред у на-род, Милош нареди да се његова жена Јеленка спро-веде у Крагујевац, како би ту живела под присмот-ром. После дугог лутања по свету, где је долазила у до-дир c многим људима, већином бадаваџијама брзим и спремним на све, Јеленка се била изменила. Њена оријентална лепота управо тих дана беше у пуном цвату. Иначе зналац језика, била се научила господ-ском понашању и одевању, na je на сваког још при првом сусрету пријатно деловала. Сусрет између Је-ленке и кнеза Милоша био је за обоје судбоносан. Мада необична лепотица која својим спољним из-гледом очарава и заноси људе, она се одликовала оштрим и фииим разумом. Наскитавши се шареним, превртљивим и хладним светом, видевши и доживе-вши све и свашта, сада је жудела за што мирнијим пристаништем и удобношћу. Y таквом стању, са на-дом и стрепњом чекала је сусрет c кнезом. Из мисли је трже комешање и шапат. Сви који су чекали, устадоше на ноге и уперише погледе врати-ма конака на којима će c пратњом указа Милош. Док је оштрим погледом посматрао присутне, Јеленка, ни сама не знајући зашто, поче да га упоређује c Ми-ленком. Миленко joj je у сећању лепши, али у Ми-лоша одмах запази сурову чврстину која је поража-вала. Устаде као и сви остали и сачека да кнез седне у столац. - Амиџа, је ли дотерана Гицина жена? - обрати се Милош Паштрмцу. - Дотерана је, господару. Јеленка, деде приђи! -викну набусито Паштрмац. Чудан страх, измешан c надом, запљусну њене груди. Устала је и ситним кораком жене која жели да скрене пажњу на себе дође пред Милоша. Изгледала је уплашена и постиђена, и само на тренутак је дизала очи да га осмотри. - Јеси ли ти Гицина жена? - упита је Милош. - Била сам, господару - одговорила је гледајући Милоша тамним и

топлим очима. Милоша косну мек, топао и чулан Јеленкин глас. • [239] Њене очи су говориле: »Ето, погледај каква сам! Је-сам ли ја крива што сам створена тако лепа, и што је човек коме припадам - хајдук. Знам да си кнез и нај-моћнији човек у Србији, али шта се то мене тиче? И поред свега, ја се тебе не бојим. Лепа сам, a сви ви хо-ћете исто. Суди ми ако можеш, и ако имаш срца!« Милош је само за тренутак изгубио моћ расуђивања. Гледао је широм отворених очију, a из зеница му је избијала нескривена глад за њом. Заборави се, не осећајући како му лице дрхти од жеље. - Како то »била сам«? Зар ти не долази Гица? - He долази. Пребегао је у Влашку и тамо хајдукује- Ене-де, a ти као самујеш? - Самујем, господару. И да знаш, нисам ја крива да ме због њега твоји људи гоне и затварају. Кад би ми владика дао разведеницу, удала бих се за другог, јер ми је све ово дојадило. Милош затвори очи. Ваздух је мирисао на лето и ту обесну жену што стоји пред њим. Чуо је како уз-буђено дише. A осећа да га њен врели дах свега про-жима. Какав диван сој, помисли, a удала се за разбој-ника! Али зар је она крива? Гица се као разбојник и родио и такав ће остати до смрти. Она ми одиста ништа није учинила, и неправедно је да због другог трпи. Нагло је отворио очи и погледао Јеленку. - Чиниш волико, жено, у Хомоље те више нећу пуштати да идеш. Остаћеш овде, a ти, Симо, нађи joj где да станује. - Господару, ја имам сестру удату у Панчеву. Знам добро грчко писмо и језик, a вична сам и раду по господским кућама. Молила бих те да ме сестри пошаљеш. Те речи учинише да Милош осети као да нешто заувек губи. Ево, поново се она глад срца и тела буди у мени! Бог или ђаво намерио је ту жену на мене, и зашто да је пустим? Цео његов живот мину му кроз главу као сев муње. Познавао је много жена, али још се није науживао и налудовао. Проклети послови, увек су били од свега пречи. Љубица ми је убила Пет-рију, и после њене смрти нисам до данас осетио ни потребу ни жељу за другом женом. Долазиле су и од-лазиле, али ниједна није могла да ми загреје душу и узбуди срце. А, ето, ова помамница је то постигла јед-ним јединим погледом. [240] - Добро, Јеленка, мени је исто тако потребна па-метна и учена жена да ми васпитава децу и учи их раду и писмености. Остаћеш овде - тврдо нареди Милош. - Урадићу како заповедаш, господару - одговори Јеленка поклонивши се дубоко. - Амиџа, побрини се за њу! - једва превали Ми-лош преко језика, дајући Јеленки знак да може ићи. XI После Карађорђеве смрти српска емиграција у Бесарабији потпуно је изгубила наду да ће се моћи обрачунати c Милошем и наметнути своју власт Ср-бији; али и поред свега тога она је својим радом и др-жањем представљала сталну опасност. Несрећни завршетак буне у Влашкој и Молдави-ји, нереди у Грчкој и

затегнути односи између Русије и Турске, поново су оживели и покренули српске емигранте, уливајући у њихова огорчена срца нове наде. После Јоргаћеве трагичне смрти, Хаџи Продан је пребегао у Бесарабију, a Младен Миловановић по-веде се за Ипсилантијем и преко Буковине умаче у Сибињ, a одатле пређе у Банат. Аустријске власти, дознавши за то, издаду за њим потерницу. Младено-вог пратиоца ухвате, a Младен им умакне и притаји се код својих познаника и пријатеља. O свему томе Милоша су одмах обавестили његови агенти, na je из-дао наређење да се Младен одмах ухвати и спроведе у Крагујевац уколико пређе границу. Незадовољан што је био онако неприбран пред Јеленком, Милош је цело то поподне обилазио торо-ве, њиве и ливаде, настојећи да угуши и отера од себе лик те лепе и замамљиве жене. Знао је да ништа неће моћи да га спречи у одлуци да Јеленку држи поред себе. Оно страсно, неутољиво, жеђ за љубављу и жи-вотом, слепо га је свега захватило. Размишљао je o Јеленки. Зло долази од жене само ако је човек слаб и ако подлегне њеној ђавољој моћи. Ја сам тврди господар, и чега имам да се бојим? Жене су, напокон, и створене зато да улепшавају наш живот. Турци су у праву. Без жена, њихове љу-бави и враголија, свет би био сувише нескладан и досадан. Слатко јевладати и господарити, задавати љу16/в [241] дима страх и своје противнике уништавати, поседо-вати богатство, осећати земљу и њену душу, али без жена и њиховог греха - све то не би имало праву вредност и значај. Оне су отров, мука и невоља наша, али су и све оно што на пролазном путу кроз живот има неоцењиву драж и вредност. Досаду, истина, могу да убију шале на рачун Вука и осталих који се око мене напињу, али то је све ништавно. Зар да ве-чито слушам Амицине досетке, Вуково и Димитрије-во мудровање, Вучићево надимање? Много је око мене гада и ругобе, крви, одмазде и подлаштва! Из тога се једино може побећи на топле груди жене. A Л>убица је већ прошла, зборала се и мирише на восак и босиљак. Снажном вуку треба младо јагње! Y њему се тога дана помаљао ведар немир, разгоревала по-тискивана жеља и срце дрхтало од наде. Осетио је да c TOM женом поново долазе лепоте, часови заборава и опојности тела и душе. Настаће ноћи у којима се све заборавља. Зар би било паметно мимоићи то, и живети само суров живот пун обрачуна, интрига, по-литичких смицалица и крваве одмазде? Морам то двоје ујединити да бих лакше истрајао до коначног циља. Сви ми завиде, сви зависе од мене, свима наго-ним страх у кости, a часови уз њу биће ми драгоцен одмор и окрепљење. Ова одлука распламса у њему добро расположе-ње. Зато се враћао конаку препорођен. Ноћ која је долазила веома га је узбуђивала. При улазу у дво-риште изненади се кад угледа Љубицу како живо разговара c неким човеком у дроњцима. Чудновато, како жене чим сазру постају душевне и откупљују своје грехове милосрђем - помислио је посматрајући човека у ритама. Али у часу кад је хтео да прође, из-ненада му се у свести нешто покрену, и тај подбули човек разбуди у њему сећање на Младена. Окренуо се и бол>е га загледао. - Милошу, зар не познајеш Младена? - викну Л>у-бица. Милошеве очи обухватише Младена оштро, брзо и радознало. Сав у дроњцима, зарастао у прогруша-лу чекињасту браду, имао је јадан и погружен из-глед.

- Господар Младен, ма је ли могуће да је то он? -узвикну Милош и, заборављајући негдашњу мржњу, приђе му и пољуби će c њиме у образ. [242] - Јест, Милошу, ето у каквом ме незавидном ста-њу видиш. Аустријанци су хтели да ме ухвате, крио сам се и оголио. Прешао сам у Србију и прво дошао теби, јер ако је да се мре или живи, нека то буде овде. Нешто као слабашан дах туге и сажаљења доти-цало се тога часа Милошева срца. Обнови у сећању Младена из дана кад је уз Карађорђа владао Срби-јом. Кад су му сви завидели и сви га се бојали. Сада је пред њим стајао очајник, мада му је лице још увек било помало гордо, a y очима се назирао траг нека-дашње моћи и пркоса. Али све је то било само бедан остатак онога што је некада био и представљао Мла-ден. Судбина је крвник и превртљивац, помисли Ми-лош. Уздигне човека, и одједном га одбаци од себе као нешто непотребно и мрско. Учини му се да је све што се између њих двојице немило у прошлости до-годило, сада избрисано Младеновим бедним изгле-дом и положајем. Овај старац, ма како изгледао зао и мрзак, заслужан је за Србију и треба му помоћи. - He брини Младене. V Србији више не одлучује везир ни Турци него ja, a реч ти дајем да ће ти Србија преко мене исказати захвалност за све услуге које си joj некада учинио! - Затим се окрену Паштрмцу и за-поведи: - Амиџа, одведи господар-Младена у 'амам. Кад се добро окупа, подај му најбоље хаљине, a кад се прибере и одмори, доведи га на вечеру. - Хвала ти, Милошу, на братском поступку. Могу ли сматрати да је све оно што је у прошлости између мене и тебе било овим што си сад урадио заборавље-но и избрисано? - упита Младен. - Чиниш волико, сада сам ја господар, a ти невољ-ник какав сам негда и сам био. To једино мораш да схватиш, господар-Младене - оштро му одговори Милош, окрену се и уђе у конак. Милошев занос према Јеленки, тешкоће које су га • биле притисле услед држања новог везира и Порте, све је могло да иде у корист Младену. Лепо примљен и господски оденут, Младен се осећао добро и све више показивао као човек који ужива кнежеву ми-лост и његово поштовање. A и Љубица је била задо-вољна због таквог Милошевог држања, na je говори-ла у прилог Младену: - Тако ти среће и наше деце, немој што рђаво да учиниш Младену. Бојим се да се све зло не врати на-шој деци. Знам, све ти је у рукама, моћан си, али што [243] више добра урадиш, вратиће се већим добром нашој деци. Милош је дизао очи и дуго је посматрао, a подму-као и претећи осмех заиграо би му око пуних усана. - Шта ти још хоћеш од мене, луда жено? Обукао сам га у чоху, смештам га крај себе за трпезу, указу-јем му све почасти. He тражиш ваљда да му постанем још и сеиз? - He мислим то! Тешко је јадном Младену. Некада је међу првима био, a сад му се Амиџа у брк подсме-ва. Ето, Вук је одиста паметан човек, али и он га јуче пред свима нападе. - Пусти то, Љубице! Њему је све дато, мада је он мене држао дуго времена затворена. Mope, замало да ме у Топчидеру и не обеси! Истина, Милош је тих дана био заокупљен пре-чим пословима, и o

Младену је мало водио рачуна, али му ипак никако није могао да заборави стари дуг. Чекао је повољан час да коначно заврши обра-чун са некадашњим противником. Да своју власт потпуно осамостали и Турцима све избије из руке, издао је наређење кнезовима да отпочну сами расп-рављати све спорове међу Србима. Нахијски кнезови су сада издавали пасоше, објаве, кажњавали и пресу-ђивали. На тај начин су кадије и мутеселими остали без икакве власти и посла, и потпуно изгубили сваки утицај. Да би зло по Турке било још веће, султанове и везирове наредбе морале су се народу саопштава-ти само преко Милошевог конака. Потом, готово преко ноћи, никоше српски судови - најпре по нахиј-ским центрима, a затим по срезовима и општинама. Абдурахман-паша осети Милошеву намеру и от-поче издалека да протестује, али његова негодовања и претље кнез одлучно одби. После Милошева одбијања, Абдурахман је остао и даље упоран у захтевима да београдски мутеселим врши полицијску службу и над Србима и над Турци-ма. Због тога је у Милошеву конаку за време ручка почела жива препирка између Вука, Димитрија и Ву-чића. A повод је било ослобођење неког кочијаша који је убио Јеврејина трговца. - Ја му, вала, не бих опростио за почињени зло-чин; ако ни због чега другог, a оно би га требало по-губити из моралних разлога, јер је убио човека из ко-ристољубља - рече Вук. [244] - Mope, да нешто тог Чивутина није он убио, ја бих га смакнуо - узвикну Вучић - јер не само да је увек био на страни наших непријатеља него је чак и уходио у корист Турака. - Грешиш, Вучићу! Можда се тако могло док суд није установљен, али сад постоји судска установа, и људи у њу морају имати пуно поверење. Она је наша узданица и заштита, и ако је будемо одозго рушили, изгубиће свој значај - убеђивао је Вук. - Прдиш, Вуче, у млин да је више буке! Јест, ако је правде онда је тог несретника одиста требало по-губити, али да ли би од тога ико видео користи. Зато сам га послао Сими харамбаши., Он ће му ставити муда у процеп, па од њега направити или јунака или га отерати у гроб. A најпосле, боље је да сутра погине у борби против Турака, него да му ја скидам луду главу. A кад боље размислимо, њега користољубље није навело на убиство, него једна похлепна жена. Ти, Вуче, чини ми се да још ниси начисто шта је све човек због жене у стању да учини. За правду, Турке и народ - кочијаш је погубљен, a опљачкане паре су враћене Исаковој жени и деци. C друге стране, ја сам стекао поуздана човека, који ће у ватру и воду на прву моју заповест. Па чак и да није тако како велим и мислим, мораш признати да је у Србији премало људи да губе главе због некаквог Чивутина - одгово-ри му подсмешљиво Милош. - Е, Милошу, све је то некако данас простије и боље - рече Младен - али мука је била под покојним Карађорђем судити и политику водити. Милош га оштро погледа и плану: - Чуј, господар-Младене, нисам ја за тебе »Ми-лош«, већ добро знаш ко сам и шта сам. Ја теби гс, -подарим, a ти мене увек милошаш и све водиш и наврћеш воденицу на оно што је прошло за сва време-на. Hero, мој ти је савет: боље се држи овога од чега живимо и ја и ти . . . V жел>и да освоји Милоша и нађе потребно сми-рење, Јеленка се трудила да угоди свакој кнежевој жељи. Знала је да ситнице чине оно што је најбитније у односима између жене и човека. Зато се најпре дала на посао да

своју собу тако уреди како би изгле-дом и привлачношћу одговарала ономе што је желе-ла да постигне. Свуда су биле постављене мале сећи-је и мноиЈтво јастучића, a све је мирисало на опојно [245] ружино уље. Y соби је владала полутама, јер је свет-лело само једно кандило са три жишка. Милош је се-део на челном дивану, a Јеленка je причала, убацују-ћи покаткад неку смелу и реску пошалицу. To cy биле махом недоречене мисли, које се увек своде на оно забрањено, али су уједно наговештавале да је живот пролазан и да га треба користити у радости и љубави. Њено причање и њен глас будили cy y кнезу луду жељу да што пре осети привлачност забрањене љубави... Y часу кад се примакла како би му показала ку-тију у којој је чувала накит, осетио је да је узнемире-на и нестрпљива. Од њене близине прожимали су га жмарци. Полусветло собе постало је скоро румено, a све ствари око њега немирно су заиграле. Нагло се усправио, ухватио је рукама око паса и потражио њене усне. Јеленка узвикну, мада слабо, као да се препала или хтела да се наљути, па онда попусти и преви му се преко руке. Спустио ју је благо на сећију. Онако како снажан и незграпан човек спушта неку крхку ствар за коју се боји да се не разбије. И док joj je раскопчавао јелек говорио joj je омамљен њеном лепотом: - Како си лепа! Како си неописиво лепа! Усправила се, раширила руке и пала му на груди, претварајући се у стидљиво, али безумно створење. - Ох, боже, шта ли ће са мном бити? Ти си моћан, a ja сам само јадно створење које никога на овом све-ту нема. - Кад имаш мене, ничега не треба да се бојиш -шапутао је Милош. - Зар да ме убије као Петрију? - рекла је, покуша-вајући нежно да га одгурне. XII Што је Младенов боравак у конаку дуже трајао, TO ce y Милошу све јаче будила стара мржња и жеља за осветом. Највише од свега гушило га је сазнање да се некадашњи председник Совјета и окрутни госпо-дар Младен није ничим дао понизити, нити је хтео да увиди како је у његовој, Милошевој, руци. Остајао је као и увек поносит, истицао је свуда и пред свима своје заслуге, и настојао сваком приликом да покаже [246] како се према њему мора другачије поступати и o њему друкчије мислити. Никад није хтео да ослови Милоша господаром. Чак је покушао да му даје саве-те, и захтевао да га сви, па и сам кнез, пажљиво слушају кад говори. Према људима из околине пона-шао се нехајно и са омаловажавањем. Једино је Љу-бици исказивао пажњу и посебно поштовање. Промена Милошевог држања према некадашњем председнику Совјета имала је и политичку позадину. Младен је још из првог устанка био познат као непо-мирљив противник нагодбе c Турцима. Чак је једном приликом одлучно изјавио султанову изасланику да је Србија потпуно независна, и да прекида све одно-се c Турском Царевином. Ништа боље нијестајао ни код Руса. Y Родофиникину је стекао вечитог непри-јатеља. C те стране, Младена није подносио Вук Ка-раџић, који je c Родофиникином одржавао присне везе и преко њега добијао новчану помоћ за свој про-светитељски рад. Ys TO, својим несумњивим говор-ничким даром, познавањем светске ситуације и угле-дом

који је уживао међу многим људима у Србији, Младен није могао стећи симпатије у Милошевој околини. Ни самом Абдурахман-паши није било по вољи да ce y Крагујевцу уз кнеза налази познати тур-ски непријатељ. Томе се не треба чудити, јер је време било бурно, a царство свакога дана доживљавало непријатна изненађења. A још поврх свега, Милош је од Германа добио извештај у коме му се јавља да цар Александар неће да зна за Младена, јер је без њего-вог питања одбегао у Србију, па га због тога препуш-та на вољу Милошу. Милош је једва чекао прилику да напусти улогу самарићанина. Али он се није задовољавао само тиме да Младена смакне: желео је да га пре свега измучи и понизи. Због тога је најпре преко својих по-верљивих људи организовао читав низ тужби. Отпо-чели су намах да пристижу разни, скоро непознати људи. Тражили су дугове или тужакали Младена како је крив за убиство овог или оног човека. Осећа-јући да је дунуо неповољан ветар, Младен се једног дана, кад је кнез са најужом околином седео на ди-ванхани, a после неке дрске Амиџине шале, обрати Милошу: - Милошу, оно што си наумио уради бар овде, да ти је Богом просто, како би ми се бар за гроб знало. [247] - Чиниш волико, господар-Младене, откако те знам, увек Си грешио у погледу мене, Ти, јадан, као да не знаш колико те већ времена везир тражи, a Руси ми наређују да те протерам. Ја ти, међутим, ос-тављам на вољу да бираш на коју ћеш страну. V Ауст-рију или Русију. - Ако морам да напустим Србију, за чију сам се слободу целог века борио, онда ми дозволи да идем у своју старевину у Херцеговину. A што се тиче ових твојих који на мене лају, то ја ни у рабош не зарезу-јем, јер све што сам радио и чега се год подухватио, било је само за добро Србије - одговори Младен. - Слажем će c тобом, господар-Младене, али ево Вука који историју пише, па нека ти он каже шта o теби и твоме раду мисли - рече Милош. - Зар ћопави Вук да ми суди! - узвикну презриво Младен. - Ако сам и ћопав, ипак знам сва твоја зла дела и несреће које си под Карађорђем починио. Несрећног вожда си завадио c Миленком и Петром. Само, вере ми, грешно је да у оваквом твом положају и ја при-ливам уље на ватру узбуђено рече Вук. - Вала, Вуче, прсиш се како истину говориш и како ћеш је потомству оставити - заједљиво и лука-во убаци Амиџа - a ето Младену не смеш у лице да кажеш каква је све зла починио другима. Или смат-раш да зло можда није у томе што је прве људе уби-јао? Војводе c вождом завађао? Скеле и турска имања приграбио? И, уз то, мада никад ни у једном боју није учествовао, увек је за себе најбољи и највећи део плена узимао. A да његово безакоње буде што грђе, сиротињским кукурузом је хранио своје свиње и Немцима их продавао. - Све ја то знам боље од тебе, Амиџа - узврати Вук - али нити је право, нити на своме месту да то сада потржемо. - A шта би ти, Вуче учинио да ти је, рецимо, неш-то Младен као Милошу рођеног брата отровао? -упита церећи се Симић. - Бог ми је сведок да у Милановој смрти немам никаква удела. Ако је њега ко отровао, онда је то само могло бити учињено по наговору владике Аеон-тија и Родофиникина, који су по сваку цену хтели да створе раздор међу старешинама како би загоспода-рили Србијом - узвикну Младен.

[248] - Де, де, није ни ђаво тако црн колико људи хоће да га направе. Ја и Младен смо заборавили све ружно из прошлости. И нећу више дозволити никоме да га напа-да и узнемирава. Решио је да иде куд је наумио. За ту прилику сам и позвао сердара Мићића да га преко на-ших веза пребаци у старевину. - Хвала ти, Милошу - уздахнувши рече Младен. Пре Младенова одласка за Ужице, Милош је подвргао оштром испиту све оне који су служили некадаш-њег председника Совјета, јер је био обавештен да је Младен намеравао да побегне. Са сердаром Мићићем разговарао је у четири ока. Лукав и проницљив, сер-дар одмах схвати да Милош тражи Младенову смрт ... XIII Младенова смрт растеретила је Милоша давнашње жеље да освети свог брата Милана. Везир у Београду и Порта схватили су ово као Милошеву несумњиву тежњу за миром и редом у Србији, a Руси се нису мно-го ни интересовали за некадашњег председника Совје-та, јер су веровали да је заиста настрадао од разбојни-ка на путу за Херцеговину. Y народу се шапатом раз-носио глас како је Мићић у ствари убио Младена да би га опљачкао. Taj догађај се најтеже дојмио Љубиде. Је-дина је она наслућивала прави узрок Младенове смр-ти. Још од Карађорђеве погибије, она је све више раз-мишљала o своме злом удесу. Ма како да joj je годило што је преко Милоша израсла до најпознатије и нај-више цењене жене у Србији - кнегиње и мајке, како ју је народ звао, никако није могла да се помири да слави, богатству и угледу жртвује свој мир и љубав. Прво и највеће њено разочарење била је Петрија, нарочито кад је после њеног убиства морала да се потуца, да се крије и бежи од Милошева гнева. Помирење је у ства-ри било само смирење. O негдашњој присности, паж-њи и нежности више није могло бити ни говора. Ми-лош ју је држао у кући, поштовао и признавао само због деце, коју је заиста много волео. Откако се Јеленка уселила у десно крило конака, Љубица је оним истанчаним чулима жене и мајке на-слутила да је у тој лепотици добила једну од најопас-нијих супарница. Супарницу која је све унапред прора-чунала, која зна шта добија c Милошем, и која ће уме[249] - Чиниш волико, господар-Младене, откако те знам, увек си грешио у погледу мене. Ти, јадан, као да не знаш колико те већ времена везир тражи, a Руси ми наређују да те протерам. Ја ти, међутим, ос-тављам на вољу да бираш на коју ћеш страну. V Ауст-рију или Русију. - Ако морам да напустим Србију, за чију сам се слободу целог века борио, онда ми дозволи да идем у своју старевину у Херцеговину. A што се тиче ових твојих који на мене лају, то ја ни у рабош не зарезу-јем, јер све што сам радио и чега се год подухватио, било је само за добро Србије - одговори Младен. - Слажем će c тобом, господар-Младене, али ево Вука који историју пише, па нека ти он каже шта o теби и твоме раду мисли - рече Милош. - Зар ћопави Вук да ми суди! - узвикну презриво Младен. - Ако сам и ћопав, ипак знам сва твоја зла дела и несреће које си под Карађорђем починио. Несрећног вожда си завадио c Миленком и Петром. Само, вере ми, грешно је да у оваквом твом положају и ја при-ливам уље на ватру -

узбуђено рече Вук. - Вала, Вуче, прсиш се како истину говориш и како ћеш је потомству оставити - заједљиво и лука-во убаци Амиџа - a ето Младену не смеш у лице да кажеш каква је све зла починио другима. Или смат-раш да зло можда није у томе што је прве људе уби-јао? Војводе c вождом завађао? Скеле и турска имања приграбио? И, уз то, мада никад ни у једном боју није учествовао, увек је за себе најбољи и највећи део плена узимао. A да његово безакоње буде што грђе, сиротињским кукурузом је хранио своје свиње и Немцима их продавао. - Све ја то знам боље од тебе, Амица - узврати Вук - али нити је право, нити на своме месту да то сада потржемо. - A шта би ти, Вуче учинио да ти је, рецимо, неш-то Младен као Милошу рођеног брата отровао? -упита церећи се Симић. - Бог ми је сведок да у Милановој смрти немам никаква удела. Ако је њега ко отровао, онда је то само могло бити учињено по наговору владике Леон-тија и Родофиникина, који су по сваку цену хтели да створе раздор међу старешинама како би загоспода-рили Србијом - узвикну Младен. [248] - Де, де, није ни ђаво тако црн колико људи хоће да га направе. Ја и Младен смо заборавили све ружно из прошлости. И нећу више дозволити никоме да га напа-да и узнемирава. Решио је да иде куд је наумио. За ту прилику сам и позвао сердара Мићића да га преко на-ших веза пребаци у старевину. - Хвала ти, Милошу - уздахнувши рече Младен. Пре Младенова одласка за Ужице, Милош је подвргао оштром испиту све оне који су служили некадаш-њег председника Совјета, јер је био обавештен да је Младен намеравао да побегне. Са сердаром Мићићем разговарао је у четири ока. Лукав и проницљив, сер-дар одмах схвати да Милош тражи Младенову смрт ... XIII ' Младенова смрт растеретила је Милоша давнашње жеље да освети свог брата Милана. Везир у Београду и Порта схватили су ово као Милошеву несумњиву тежњу за миром и редом у Србији, a Руси се нису мно-го ни интересовали за некадашњег председника Совје-та, јер су веровали да је заиста настрадао од разбојни-ка на путу за Херцеговину. Y народу се шапатом раз-носио глас како је Мићић у ствари убио Младена да би га опљачкао. Taj догађај се најтеже дојмио Љубиде. Је-дина је она наслућивала прави узрок Младенове смр-ти. Још од Карађорђеве погибије, она је све више раз-мишљала o своме злом удесу. Ма како да joj je годило што је преко Милоша израсла до најпознатије и нај-више цењене жене у Србији - кнегиње и мајке, како ју је народ звао, никако није могла да се помири да слави, богатству и угледу жртвује свој мир и љубав. Прво и највеће њено разочарење била је Петрија, нарочито кад је после њеног убиства морала да се потуца, да се крије и бежи од Милошева гнева. Помирење је у ства-ри било само смирење. O негдашњој присности, паж-њи и нежности више није могло бити ни говора. Ми-лош ју је држао у кући, поштовао и признавао само због деце, коју је заиста много волео. Откако се Јеленка уселила у десно крило конака, Л>убица је оним истанчаним чулима жене и мајке на-слутила да је у тој лепотици добила једну од најопас-нијих супарница. Супарницу која је све унапред прора-чунала, која зна шта добија c Милошем, и која ће уме-

[249] ти да истраје у својој одлуци. Борити će c њом, значило је изазвати гнев Милошев. Остајало joj je да се помири са судбином и призива у помоћ Бога. Зато је редовно свакога дана одлазила у цркву, клечала и упућивала ватрене молбе небу, кунући и желећи смрт жени која је заузела њено место у срцу Милошевом. Али, била је већ месецима свесна и сама да губи битку. Јеленка је све више опчињавала Милоша; он је сада сваки слобо-дан тренутак проводио c њом. Док је бдила и молила се Богу, борила се као очајница, иако се он све више од ње удаљавао. Молитвама је бранила свој дом, свога мужа и оца своје деце. Тако је често помишљала да би боље било да је умрла него што је овако ниско пала. Она која њега никад није ни у мислима изневерила, стално је изневеравана и потискивана од других. Па ипак, све то више није могло остати тако. Мора се наћи некакво решење - излаз. C Јеленком нити хоће нити може остати под истим кровом. Поготову је недопу-стиво да joj та белосветска васпитава Савку и Петру. Одлучила се на оно најтеже: да напусти Крагујевац. Конаци у Пожаревцу и Београду већ су изграђени. На-шла је и разлог да тражи пресељење. Три дана је лежала, изговарајући се болешћу. Зна-ла је да ће Милош доћи да је обиђе и види како joj je. Обукла се у своје најлепше одело и чекала га седећи на миндерлуку. Ушао је ужурбаним кораком, раздраже-на лица и неповерљивих очију. Гледао ју је часак, a за-тим је извештаченим осмехом покушао да ублажи сво-је нерасположење: - Чиниш волико, Л>убице, нисам знао да си толико болесна! - Нешто ми је лакше, али се још не осећам добро. Ђћим ми је рекао да бих морала променити ваздух. - За то je бар лако! Ето, конак у Пожаревцу је готов. И сам сам мислио да се једно време тамо преселиш са децом - одговорио је Милош, вребајући какав ће то утисак оставити на њеном лицу. - Ја бих, Милошу, хтела што пре да одем. He могу, схвати ме, не могу више! Тешко ми је. Болна сам! - у очајању рече А»убица и горко зајеца. - Све ћу учинити да оздравиш, да ти буде у Пожа-ревцу добро, a зиму можеш да проведеш у Београду или у Топчидеру. Тамо има бољих 'ећима, a и за децу ћеш наћи учитеље - рекао је, осетивши жељу да приђе, али се савладао јер се бојао да изливом нежности не \ чини да она одустане од своје намере. [250] XIV Оно што се почело и постигло у преговорима c Ma-рашлијом, нико више није сматрао довољним. Чак га се није ни сећао, a уколико се сећао, било је пропраће-но негодовањем. Y заосталу Србију закорачио је нов и незаустављив живот. Из Аустрије је нагрнуо новац; све више људи хтело је да тргује и да се богати. На другој страни, сељаци су се гладно бацили на земљу која ће их хранити и омогућити им бољи живот. Спахије су, истина, још по градовима, али су одсечене од села. Њима се понешто и убаци у кљун да не реже. Секира неуморно ради, a из удаљенијих и неприступачних крајева сви теже да се спусте до плодне и питомије зе-мље и да заузму што боље комаде. Крчи се што је неис-крчено, a Турци ужурбано нуде на продају своје пра-во. Kao у некаквој новој насеобини, у Србији се свако труди да што више узме и захвати. При том се много не пази да ли је оно што неко приграби већ раније неко купио или заузео. Влада право јачега. Сељаци се много не устежу да закораче

и смотају манастирску и оп-штинску земљу. A Милош у томе свима даје најбољи пример. Похле-пан је на свако добро парче земље, и ма где да му се до-падне нечија њива или ливада - његова је. Воденице и ваљарице исто тако. Y његовим рукама су скеле и ме-хане; заступник је царина и држи скоро сву трговину преко својих ортака. После њега - његове старешине највише захватају. Али, уколико је једна личност јача, способнија, a жели да се више обогати и ојача, утоли-ко је више незадовољна Милошем и његовом управом. O Турцима скоро нико више и не води рачуна. Чак и достојанствени везир Абдурахман сад је само човек који благосиља све што Милош науми да спроведе у дело. Турско Царство је само привремени оквир, a све што се догађа и ствара у Србији - нешто је ново. Милош и цео његов управни апарат стрепе и сву пажњу поклањају ономе што може да дође споља, страхују од незадовољних емиграната, a преко незадо-вољства које се рађа у земљи прелази се олако. V ства-ри, кнез, као и сви владаоци света, тражи узрок тамо где га нема. He опажа грешке својих људи, повећани намет, кулук који народ обавља њему и старешинама. [251] He схвата да грдње и увреде домаћих људи народ теже подноси од турског зулума. Врење у народу је много јаче у плодним крајевима, око граница и река, где су економски услови били бољи. Y томе предњаче смедеревска нахија и Помора-вље. На челу новога струјања налази се један до тада мало запажен човек - Милоје Бак, из Кусатка. Неми-ран је духом, одлучан и брз на новину. Кад је избио први устнак био је поп, али свештени чин му није од-говарао. Рашчинио се и постао писар Вујице Вулиће-вића. Затим је трговао, a приликом слома тринаесте прешао је у Аустрију, где је остао све до другог устан-ка. Учествовао је у неколиким борбама док није скло-пљен мир. Затим га је Милош као паметна и учена чо века више пута ангажовао за обављање послова са аустријским властима. После тога, Милоје се одао тр-говини стоком. Путујући као трговац, Милоје је неопажено ство-рио много својих тајних упоришта и сада је чекао пра-ви час да почне остваривање своје замисли. Буна у Гр-чкој, нереди у Турском Царству, неспоразуми између Милоша и Абдурахман-паше, позиви емиграната на ус-танак, незадовољство и непристајање Порте да изиђе у сусрет захтевима које је народ преко Милоша поста-вио султану - све је то утицало да се Бак одлучи на јав-ни иступ. Али и поред његове живе делатности, рад му је дуго остао незапажен. Некако почетком 1825. године, нахијском кнезу Петру јављају како неки сељак из Селевца, умешан у буну пожешке и рудничке нахије, стално напада њега и кнеза Милоша, позивајући народ да свргне старе ста-решине и изабере нове. He слутећи каква ће се несрећа догодити, Петар приспе ноћу са својим момцима и све-же тога сељака, у намери да га спроведе за Крагујевац. Кад то дознају остали сељаци, узму оружје и опколе Петра и његове момке. - Какав је то ред и право да ти c момцима хајдучки упадаш човеку у кућу, вежеш га и плашиш му децу! Ако је крив, дођи дању како власти доликује и води га. Или га тражи од села и кажи његову кривицу, па ћемо га ми сами предати суду - викали су раздражени сеља-ци. - Л>уди, браћо, он је грдио кнеза Милоша и мене -правдао се Петар - a позивао је народ да побије моје момке. [252] - Није, вала, ни грешио, Петре, јер твоји су момци ко бесни пси и заиста

их треба све побити. - Браћо, уразумите се, ја њега морам послати у Кра-гујевац. Тамо ће суд донети одлуку је ли крив или није. - He лудуј, Петре! Ко замакне једном у Крагујевац, из њега се више не враћа. Hero пуштај човека и хватај маглу док ти је читава глава! Петар није имао куд, него пусти сељака и сутрадан се врати у Азању, али тек ту наиђе на бунџије. Били су приспели сељаци и из околних села, па чак и из оних најудаљенијих. Огорчени, стану викати на Петра. - Пресити смо и тебе и твојих момака и кнеза Ми-лоша! Наметнули сте нам порез већи него Турци, a ваше безакоње се не може c њиховим ни упоредити. - Браћо, то што ви радите, то је буна. Чим чује Ми-лош, послаће на вас војску. Hero, ако вам је што не-право a ви реците, па ћу ја известити Милоша; он ће то одмах извидети и, уколико је право на вашој страни, изменити. - Ако је тако, Петре, онда најпре да знаш - нећемо те за кнеза! Друго, тражимо да народ себи бира ста-решине. Да се укине кулук за главаре, смање порези и одстране Милошеви бездушници што сатиру народ. Исто тако, захтевамо да једино суд може кажњавати кривце или неког осудити на смрт. - Добро, ја ћу известити o свему кнеза Милоша, a ви се разиђите кућама. - Нећемо! Овде ћемо чекати одговор! - викали су сељаци. O побуни и захтевима сељака, Петар извести Ми-лоша. Кнез одмах отпосла у смедеревску нахију свог брата Јована и Милутина Гарашанина да извиде до кога је кривица и да на сваки начин умире народ, a околним нахијским старешинама нареди да мотре на све што се у народу збива и пазе на кретање смутљи-ваца и сумњивих. Јован и Гарашанин приспеше са неколико стотина војника у Азању. Како бунтовници нису имали намеру да се пролива братска крв, измеша-ју će c Милошевом војском. Кад су кнежеви војници дознали због чега се народ буни, и они се придруже бунтовницима. Том приликом рекоше Гарашанину да ће га задржати за свог старешину ако може одсад да управља и суди како народ тражи, a ако не може или не жели, они ће наћи себи другог човека. Да избегне смутњу која се могла претворити у велику несрећу, Јо[253] l l ван се благо обрати бунтовницима: - Браћо, не треба да сумњате у добре и праведне на-мере кнеза Милоша. Он ће заувек стати на крај зулу-мима, смањиће колико се може порез и поставити вам за старешине оне људе које ви желите. A да се уверите како говорим истину, изаберите своје људе, дајте им пуномоћје, a ja вам добар стојим да ће их кнез потвр-дити. На те речи бунтовници се примире, после чега на-стане договарање. Најзад истакну Милоја Бака за сво га нахијског кнеза јер је по њиховом мишљењу био на-родни човек који познаје њихове невоље. Истовреме-но, наместо Гарашанина изаберу Андрију Јокића, тр-говца из Тополе. XV Изгледало је да се овим буна смирила. Јасеничани и Лепеничани се вратише својим кућама; уз пут су по селима причали шта се догодило у смедеревској нахи-ји и како је Јован обећао да им смени Гарашанина a уместо њега да постави Андрију Јокића. To je само no себи узбунило ове крајеве.

Јасеничани се потом окупе у близини села Шаторње и донесу закључак да ни они не желе Гарашанина за нахијског кнеза. Затим одреде неколико кметова да однесу Милошу у Крагујевац на-родну молбу у којој траже да им се испуни обећање које им је дао Јован. Милош одмах позва себи Андрију Јокића и потврди га за кнеза јасеничког, a уместо Па-резана постави Милутина Борђевића из Жабара за ле-пеничког кнеза. Потврдио је чак и Милоја Бака, јер се бојао да му 'не умакне, или изнова не распири буну. Међутим, Бак није хтео Милошеву милост и поми-рење. Одмах по Јованову одласку у Пожаревац, поче радити на побуни. Окупио је бунтовнике најпре у Се-левцу, затим из околних села, па чак је доспео и у Па-ланку. Послао је гласнике Јасеничанима и Лепенича-нима да се дижу и окупљају у Тополи, a он да ће им доћи c војском из смедеревске нахије. Свога брата Милића c нешто побуњеника посла у Пожаревац да тамо дижу народ на устанак. Чим је чуо да бунтовници иду на Пожаревац, Јован напусти свој конак и c породи-цом пређе у Пореч, јер за Крагујевац није могао проћи. Милић посаветова народ у пожаревачком крају да се 3JSe буни против Милоша, већ против његових људи *,*соји чине неправде као и против великог пореза. Осамнаестог јануара Милоје Бак крену c побуњени-цима из Кусатка и сутрадан се сједини c Јасеничанима и Лепеничанима. Y Жабарима се састаде c кметовима које је Милош био послао да извиде какви су услови Милоја Бака. Y почетку разговора он се показао упо-ран и ратоборан, али најзад попусти, тражећи да се ар-химандрит Мелентије Павловић закуне пред народом у Милошево име како се нико од побуњеника неће узимати на одговорност. Кад архимандрит одби да по-ложи заклетву, Бак плану и одлучно изјави: - Кад је тако, дуовниче, онда иди и кажи Милошу да ћемо одсад разговарати само под оружјем. Ми смо решили: нећемо одустати док своје право не извојује-мо. Реци кнезу још и то да ми неизоставно тражимо да се све нахије што пре сакупе како би се порез праве-дно разрезао. Исто тако, тражимо да се једном за сваг-да укине насиље, утврде народна права и да народ сам изабере старешине, јер нисмо ми крв против Турака проливали да бисмо горе тиране на свој врат навалили. Тако се Милошеви изасланици врате у Крагујевац необављена посла. A готово сва Србија већ се била за-таласала и кренула у буну. Неред је захватио и бео-градску нахију; једино је Јеврем успео да одржи мир у Мачви, a делимично и у ваљевској нахији. Уз Милоша је остала и гружанска нахија, захваљујући Вучићу, који је као кнез био омиљен у народу. Двадесетог јануара, Бакове присталице одржале су у Тополи своју скупштину на којој су донели закључке и формулиса-ли своје захтеве Милошу. Из резолуције коју су му послали Милош је одмах схватио да буну воде заиста спретни људи, којима није циљ само оно што је на скупштини у Тополи пред на-род изнето. Међу побуњеницима се налазило доста његових обавештача и посматрача, који су му сваку изговорену реч одмах преносили. A народ је гунђао: »He може овако задуго остати.« »Много је ћаја a мало jaja, и за сваког народ кајгану не може пећи.« »Народ је сав сложан и Милош се не може одбранити.« Било је и таквих који су, устајући против Милоша, узимали у помоћ и самог везира Абдурахмана, тврдећи како је он казао кметовима да »више од народа не тражи сем по пет гроша од оџака. A ето им Милоша па нека га упитају куд он остало троши и дева.« На то Милошев [254]

[255] ухода упита: - A да ли би ви убили Милоша? - He одмах. Најпре би морао да нам положи рачуне куд је денуо народно благо. A народ зна колико је и кад давао. - A после? - Вероватно би омастио конопац - одговорио је мирно један од побуњених сељака. - Зар ви верујете да ће се Милош вашим захтевима покорити? - настојао је ухода што више да извуче. - Мораће, или му нема друге већ да гине! Мада је народ листом био на Баковој страни, њего-ва.војска представљала је гомилу непоузданих бунџија које је само незадовољство држало на окупу. Њихов број се пењао каткад на пет хиљада, a било је дана кад је износио само хиљаду, јер су тумарали по околним селима, пијанчили и хвалисали се. Исто тако, сурова зима је ометала свако њихово веће окупљање. И док су Бакове присталице улудо претиле, поручивале и дого варале се, дотле се Милошева војска ужурбано иску-пљала. Y Милошу поново оживе онај стари бунџија и ратник. Знао је колико је народ непоуздан, na je желео да пред незадовољнике изиђе макар и са малом вој-ском, али да је ова чврста и организована. Сву своју наду је полагао у Гружане који су се, предвођени Вучићем, били искупили у Крагујевцу. Али пре него што се кренуло на бунтовнике, сва Милошева војска иску-пи се пред конак, где joj кнез одржа говор: - Браћо моја, ви сви знате да је ово што имамо -моје и ваше дело. Знате и то да су и ала и врана пре-гнуле да нас униште и поново у ропство врате. И тако, нешто Турци, a још више страни агенти, узмутили су народ јер верују да ће, ако мени дођу главе, лако сутра Србијом завладати, у огањ је бацити и крвљу народном натопити. Ја, међутим, вама кажем a њима још једном поручујем: могу и да погинем и нестанем, али Србија има хиљаду бољих и спремнијих људи од мене који ће наставити да бране њено право и слободу. Ето, ту је и Вучић који је заслужио да данас сабљу припаше и на-род од зла брани. За његову верност ја га тим знаме-њем данас награђујем. - Живео Милош! Живео Вучић! Доле издајници и разбојници! - повикаше одушевљени Гружани. Милошеви момци износили су неуморно из подру-ма чаброве вина и ракије. Кнез се умеша међу сељаке, [256] te je c њима разговарао и л>убио се са старим позна-ницима. Крагујевчани су запрепашћено гледали што се ради пред кнежевим двором и како се истиче Ву-чић. До тога дана сабљу су поред Милоша могли да припашу само Јован и Јеврем као кнежева браћа. По-што је своју војску добро охрабрио и одушевио за бор-бу, Милош је пошаље c Вучићем на бунтовнике, a за себе задржи своје момке и неколико стотина одабра-них л>уди на које се могао у свему поуздати. A по-мишљао је и на оно најгоре: уколико се Вучићеви људи поколебају или их бунтовници разбију, њему ће бар остати поуздано језгро из којег се може створити нова војска, способна да ступи у битку са незадовољници-ма. Поред тога, као претходницу је послао много сво јих ухода и поверљивих људи, који су тобоже бежали испред Милошевог зулума и представљали се као бун-товници, a y ствари су имали задатак да међу

ђаковце унесу што већу забуну. Ни Вучић није седео скрштених руку. He мање лу-кав од свог кнеза, и он је слао људе који су уносили па-нику у народ. Они су тврдили како Вучић ставља под нож све оне који су пристали уз бунтовнике, a кога од сељака не затекне у његовом дому, одмах му све спаљује и убија породицу. Од Уба то исто чини Јеврем c мачванском и ваљевском војском, a Јован c пожаре-вачком. Кроз села куда је Вучић пролазио, Бакови једно-мишљеници истрчавали су боси да се придруже Вучи-ћу и његовој војсци. Двадесет и првог јануара Вучић поседе Опленац и ту подиже логор. Испод њега, код тополских кућа, распоредила се била Бакова војска. Истога дана кад је кренуо Вучић, кренуо је и Ми-лош из Крагујевца за Чумић. Одмах је било очигледно да су побуњеници узалуд губили време у преговарању, јер су оклевањем и слањем депутата омогућили Ми-лошу да се припреми за што бољу одбрану. Али они ни сада нису били одлучни да ступе у борбу; уверени су били да ће својом бројном премоћи преплашити Ми-лоша и Вучића, и тако спор окончати преговорима. Мада је Бакове изасланике уверавао да жели прегово-ре, Вучић у току ноћи тајно припреми своју војску и у зору изврши напад на побуњенике. Изненађени и неодлучни, ђаковци су били потучени до ногу. Истина, једно одељење бунтовника које је предводио Бак бо-рило се и добро одржало, али кад је Милоје допао 17/е [257] рана, и оно je попустило и разбегло се. Вучић настави гоњење потучених све до Ратара, a Милоје Бак, тешко рањен, побеже према Београду c намером да се дочепа Саве или Дунава и пребаци у Аустрију. Његов брат Милић, необавештен o трагедији на Опленцу, изненада упадне у Ратаре и заметне бој c војском, али одмах би савладан и по Вучићевом наре-ђењу посечен. XVI Упркос победи и разбијању Бакове војске, у наро-ду није настало примирје какво је Милош желео. Јев-рему, који је двадесет трећег јануара стигао у Кусадак са својом војском, постало је сасвим јасно да узроке буни не треба тражити једино у тежњи Милоја Бака да се истакне, него да су дубл>и корени узрок братоуби-лачког сукоба. Вучићева војска пљачкала је у побуњеним селима као да је упала у неку непријатељску зе-мљу. Јеврем је, додуше узалуд, покушавао да својим војницима забрани пљачку и насиља, јер је претила опасност не само да жешћа буна избије на другом мес-ту него и да анархија почне баш од победничке војске. Да је то могућно, најјасније му је показало држање око три хиљаде људи под оружјем који су се изјаснили на збору у Драгачеву да неће да иду на своју браћу, a Ми-лошу су чак послали и извештај да за свог старешину не желе више кнеза Васу, »јер нас назива фукаром, a фукаром нас је он начинио«. Исто тако, већ се била дигла на ноге и београдска нахија. Зато Јеврем јави Милошу да што пре похита у Велику Крсну и да по-куша на сваки начин да смири народ. Y овако тешкој ситуацији, Милош доби вест да је Милоје Бак ухваћен у Малом Мокром Лугу. Y мислима је видео Милоја Бака: озбиљно лице и лукаве очи ко-јима ништа не може да избегне. Y боју за Пожаревац јуришао је десно од њега. Био је заиста храбар и одлу-чан. И вешт трговац и слаткоречив човек. Слао га је преко да набавља оружје, џебану и храну. Чак је једно време помишљао да смени Вујицу и на његово место да постави тог распопа.

Подмукло псето, како је само умео да се претвара! Није ни осетио кад су се отворила врата и забубњао промукао глас Марка Штитарца. Диже главу и упита: [258] Ш* - Шта је? '*: - Јован Вићентијевић тражи да те види. Ухватио је Ми(лоја Бака и довео га овамо. - Пусти га нека уђе. Милоју подај да једе, a онда ми га приведи. Чиниш волико, Марко, нека га нико ни пр-стом не такне. - Ја га не бих, господару, прстом тако, али бих га клао. - Сиктер! Да није било тебе и таквих као што си ти, Милоје би на миру данас трговао. Поред тога, издај на-редбу да од данас престане свако насиље, пљачка и ос-вета над народом. Вала, доста сте се и ви набеснели и починили зулума! Је ли ти јасно? Потом је ушао Јован Вићентијевић, онизак сељак, широких рамена и дебела врата. Yxpaiten, заобљеног лица, ситних лукавих очију. Гледао је Милоша радоз-нало и уплашено. Десни брк му се мицао као у мачка. - Којим добром? - упита га Милош. - Па ето, господару, као што знаш и сам, побунише се сељаци и ја остадох c десет момака. Кренем ја тако да похитам теби у сусрет, кад чујем од неких својих да се рањен Милоје налази у кући једног сељака, одем ја са момцима, опколим кућу где се крио и позовем га на предају, a он ни да чује да се преда. И тако, морао сам да запалим кућу и истерам зверку из легла. - Добро. Добићеш награду од 1200 гроша, a оном несрећнику коме си кућу запалио ваљда је доста двес-та гроша. - Доста је, господару! To и није била нека кућа, него обична плетара. Mope, ни педесет гроша није ваљала! - Ене-де! Теби није много хиљаду и двеста гроша што си рањена човека ухватио, a за туђу кућу доста је и педесет гроша! Бежи ми испред очију док ниси зара-дио педесет врућих по туру! Грдно уплашен, Вићентијевић без речи умаче кроз врата. »Зар оваква стока треба да има слободу? Њима је потребан добар чобан. За жуто дугмеће заклати чове-ка. Гледао ме као смртно уплашена звер«, размишљао је Милош. Потом се врата отворише и Милоје Бак лагано уђе. Придржавао га је један од момака. Гологлав, коса му расута преко изразита чела, главу држи усправно, очи му пркосне, a усне стиснуте. Милош подиже очи, и по-гледи им се сусретоше. Започе неми двобој очију. - Yc[259] тао си против мене. Хтео си да разговарамо под оруж-јем, a ето на шта си спао, како бедно изгледаш. - He, нисам бедан; победио си ме зато што сам веровао да си човек. И да се нећеш одлучити на проливање брат-ске крви. Само упамти, Милошу, то није победа. Иза мене ће доћи други, трећи, стоти, управо сви они који неће и не могу да се мире c насиљем. - A тако! Још ми и пркосиш! Смрт је ситница у човекову животу. Ти то бар знаш. Колико смо joj пута гледали у очи заједно. - Намести га да седне, па изиђи! - нареди Милош момку. Кад се врата затворише, Милош рече Баку: - Увиђаш ли бар сад, несретниче, какав си јад и по-кор навукао на себе због оне безглаве руље? Hero, ако си човек, a ja те, Милоје, знам као таквог,

реци ми по-штено у четири ока шта би било да си ме нешто заиста победио и да ја, као ти данас, стојим пред тобом? Милоје се зачуди. Никад раније није видео Милоша тако забринутог. Био је уверен да Милош неће према њему показати милости, a гле сад: пред њим заиста више није стајала похлепна бесна звер, него човек коме је све висило o концу. Оклевао је само часак са одговором, затим се гордо осмехну: - Чуј ме, Милошу, поштен човек бар пред смрт тре-ба да говори истину, a ja ћу ти је, вала, и рећи. Ти си окружен ласкавцима, подлацима и насилницима, a др-жиш их да уместо тебе прљају руке крвљу и нечистим делима. Moja je намера била да те ограничим у власти, јер ма како да ти своју власт у кићено рухо скриваш, она није ништа друго него насиље. - Е, мој Милоје, био си пуст и луд откако те знам, па ни сад ниси изменио ћуд. Жао ми те, али ти одиста не могу помоћи. Међутим, хоћу да ти докажем како ниси у праву. Иако си толико зла починио и себи и другима, вољан сам да те изведем пред народ, па ако ти он позлати руке, приклонићу се. - Твоја воља, кнеже! На вратима се појави Марко Штитарац. Милош му заповеди: - Одведи Милоја и посади га на коња. Затим по-строј војску па ме зови. Зао и подругљив осмех играо је око Милошевих усана за све време док је очекивао да га Штитарац по-зове. Затим огрну ћурак и изиђе пред кућу. Војска је већ била постројена. Прозебли људи тапкали су у мес-ту. Нешто бездушно и љутито у исти мах избијало је из [260] њихових очију. Појави се Штитарац, a поред њега на бангавом кљусету јахао је привезан Милоје Бак. Ма како да је изгледао јадно, ипак је неко чудно достојан-ство зрачило из његовог држања и очију, које су мир-но гледале постројене људе. Милош се осмехну, исту-пи напред, окрену се војсци, a затим баци брз поглед на Милоја као да је хтео рећи: то су они због којих си себе унесрећио! - Браћо, ово је Милоје Бак који је крив што сам вас по овоме невремену покренуо из ваших кућа. Оста-вљам вам на вољу да одлучите ... Да му опростите или да га осудите. XVII Данима Милош није могао да одагна из сећања по-следње часове Милоја Бака. Сећао се како је, мада смртно рањен, достојанствено седео на мршавом кљу-сету и очима пуним бола гледао смркнуте и прозебле редове војника... Мразна звездана ноћ лежала је над Крагујевцом кад је кнез, у пратњи својих момака, ушао у град. Страх се био сручио на престоницу. Улице пусте, ниг-де светла. Страже пролазе ћутке, или немо стоје док он прилази конаку. Коњушари су притрчали и прихва-тили му коња. Марко Штитарац је потегао кубуру и опалио. Милош га је погледао изненађено. - Нека ова говнарска варош зна да си победио и вратио се, господару викну Марко и испали другу ку-буру. На митрополитову конаку одшкринуше се капци, засија светлост и показа се једна брадата глава. - Шта се догодило? - Дошао је господар. Буна је угашена. Милоје Бак погубљен — одговори неко храпавим гласом. - Хвала богу! - одговори митрополит. Јеленка је чула кад је Милош ушао у двориште. Била је будна и лежала

на дивану окренута распаље-ном огњу. Она је још од сумрака осећала некакав слат-ки и несавладив умор, и није могла да се држи на но-гама. Цео живот као муња пролетео joj je кроз сећање. Милош ју је узео, тачније речено - присилио је да живи c њим. Док је Љубица била у Крагујевцу, долазио је по вечери a пред зору је остављао. Била је и сама задовољ[261] на и признавала да би био злочин пустити да преоста-ла младост прође празно и улудо. A после је све пошло некако широко, добро, и Милош је све слободно време проводио уз њу. Има већ месец дана откако зна да је занела. Л>убав више није била само празно уживање у коме се убија самоћа и растерећује тело. Осећала се чудесно, скоро блажено. Опет је сањарила o срећи. На-прегнуто је слушала како се разговор и бука у конаку стишавају. Затим се нечији лагани кораци зачуше пред вратима. Легла је и притајила се као да спава. Вра-та су се лагано отворила, и Милош је нежно, скоро ша-патом позвао: - Ленка! Срце joj je обамрло. Остаде непомична, дишући то-боже дубоко, као у сну. Пришао je, ceo на ивицу софе и лагано одигао кадифени покривач. Додир његовог хладног длана годио је и изазивао пријатну језу у це-лом телу. Изазивачки се протегла и, као да не зна шта се догађа, нешто промрмљала, па се лагано окренула према њему и, тобоже у сну, онако како је то увек ра-дида кад је желела да га што више занесе и распомами, обавила му руке око врата и повукла га себи ... Кад су устали, Јеленка је скувала ракију c медом. Заједно су је пили, a Милош је причао o догађајима који су се збили док је гушио буну. - Остала сам бременита - рекла је мирно и срећно. V XVIII Већ у рано јутро Милош је прионуо на посао да на-роду преко прогласа представи Бакову буну онако како је то најбоље одговарало његовим интересима. По њему, Бак је био човек лаком, славољубив и туђи агент. Затим је тражио да се свака нахија преко својих старешина изјасни које уредбе не одговарају народу, и какве су joj старешине. Наравно да је сву кривицу ба-цио на побуњенике и на старешине које се нису држа-ле његових наредби. Поред тога, послао је на све стра-не поверљиве људе да добро испитају узроке буне, и да му дојављују све што се догађа народу. Обећао је да ће на пролеће сазвати скупштину и на њој преко на-родних повереника расправити све несугласице и учи-нити народу све могуће олакшице. Y исто време, услед Бакове буне, решио се да установи стајаћу војску, јер [262] му је буна показала да мора имати војску на коју се у свакој ситуацији може ослонити. Већ крајем фебруа-ра, старешине нахија добиле су заповест да из сваког села узму у војнике по двојицу здравих младића и да их обучавају војничким знањима и дисциплини. Ти војници су живели по нахијским касарнама и до-били су назив »пандури«. Taj назив дао им је Милош, јер се бојао турског протеста што установљава редов-ну војску. Прво вежбање војника почело је у Шапцу. Три дана пре тога, Јеврем је писао Милошу: »He знам шта ће моји Турци у Шапцу учинити кад стане добош лупати. Већ су сад живи премрли.« Само неколико дана доцније, и Турци су отпочели вежбу својих војни-ка по европском узору.

Говорили су да је »султан ода-вно намеравао талум војске, али га Срби претекоше«. Поред предузетих мера, Милош се решио да посети све нахије и на тај начин да лично дође у додир са на-родом. Хтео је да се за сваки случај обезбеди за Мајску скупштину. Уосталом, може се рећи да је једино он био добро обавештен колико је ровито стање у наро-ду. Прокрстаривши уздуж и попреко Србију на своме путу, Милош је у Шапцу дуго претресао случај Проте Матеје, који је дотле живео у немилости, повучен и ос-тављен у Бранковини. Турски извештаји поводом Ба-кове буне покушавали су да доведу у везу c буном и осамљеног Проту, јер је тобоже један Турчин из Ваље-ва причао како је пре устанка Јаковљев син кришом прелазио из Аустрије и боравио код Проте неколико дана. Турска и везирова намера била је да наведу Ми-лоша да смакне тог у народу много поштованог ста-решину из првог устанка. Осетивши TO, a знајући да се Прота Матеја исправно држао за све време буне, Ми-лош се реши да га посети и да га поново врати у поли-тички живот. За то се, уосталом, био веома заузео и Јеврем. Разборит, смирен, одлучан и склон умеренос-ти, он je c Протом Матејом остао и даље у добрим од-носима, na je утицао и на Милоша да тог несумњиво за-служног човека привеже за себе. Неочекивани Милошев долазак у Бранковину ве-ома је уплашио Проту. Веровао је да му је куцнуо по-следњи час. Погледао је на упаљено кандило и икону, прекрстио се и сам себи рекао: - Господе, ако је побеснела звер дошла да ми пре-крати живот, предајем ти своју грешну душу у руке. -Потом се брзо прибрао. Изишао је смирено и достојан[263] Нахије у којима су се појавиле побуне тражиле су сада јавно и писмено да им кнез опрости, и свечано обећале да се код њих више никад ништа слично неће догоди-ти. После тога, Милош даде обећање да ће снизити извесне намете. Сменио је већи број омражених ста-решина и увео новину да се поред нахијских кнезова одреде народни делегати који ће мотрити на рад старешина, и преко којих ће народ слободно моћи Ми-лошу да се потужи на сваку неправду. Смењени су Га-рашанин и Петар Вулићевић, али су и даље уживали Милошеву заштиту и милост. Пошто је обавио c наро-дом још неке ствари које су се тицале депутације и на-родних захтева Цариграду, скупштина се разишла у најбољем реду. Али тек што се скупштина разишла, стиже у Крагујевац Михаило Герман. Од руског ми-нистра спољних послова донео је писмо у коме овај одобрава Милошу што је угушио Бакову буну и каз-нио кривце, a уједно му саопштава да ће Порта, на за-хтев руског цара, испунити сва српска тражења. Ми-лош то искористи, те изнова сазва скупштину и народу саопшти поруке. Тиме је мир још више учвршћен, a Милош је тек сада могао да помишља на личне осве-те. Ускоро je неколико истакнутих бунџија погинуло, или настрадало »несретним случајем«. Свакоме је било јасно: Милош је опростио народу, али не и коловођа-ма. Међу погинулима су били Андрија Јокић, кнез ја-сенички и Петар из Селевца, због кога је избио први сукоб. Да не би навукао гнев на себе, Милош нареди писменим путем да се кривци за поменута убиства пронађу и њему пошаљу како би их казнио смрћу, јер нико није имао право узимати људе на одговорност за оно што је већ он био опростио. Те наредбе су пред на-родом у дотичним крајевима прочитане, али кривце нико није знао, нити су их власти могле пронаћи. Ми-лош је опрао руке, na je сада вук био сит,

али козе нису остале на броју. Бакова буна је Абдурахман-пашу и београдске Тур-ке најпре изненадила, a затим изазвала забринутост и незадовољство. Кад је пошао против бунтовника, Ми-лош је обавестио везира, али од њега нити је тражио савета, нити помоћи. Пошто је угушио устанак, Ми-лош је везиру и Порти ово представио као протест на-рода против његове туркофилске политике. Међутим, везир је био тачно обавештен o узроку буне, али је [266] привремено морао пред светом да се радује Милошеву успеху. Да га потпомогне и стиша духове у Србији, и сам је на Милошев захтев упутио проглас народу, у коме га је у своје и султаново име опомињао на мир и давао кнезу за право што је оштро казнио кривце. Аб-дурахман-паша, и поред тога што је тачно био обавеш-тен o свему у Србији, сматрао је Милошев положај несигурним, готово безнадежним, na je нашао за потреб-но да će c Турцима договори и побрине за себе. Стога је тражио од Милоша да му дозволи да у град доведе још хиљаду војника, како би му се нашли при руци у случају нових нереда. Иако увек спреман да плаши народ турском вој-ском, Милош ипак никад није дозвољавао појачање њених гарнизона у Србији, као ни везирово мешање у унутрашње српске обрачуне. Услед тога, и овога пута је оштро и одлучно одбио Абдурахманов захтев. Абдурахман-паша је дошао у Београд за везира c великом надом. Његов дотадашњи живот узорног вој-ника, човека упорно жељног да успе, био је исувише напоран и испуњен многим тешкоћама. До везирског положаја доспео је баш у часу кад се томе најмање надао. Чврст и оштроуман, чим се сучелио са свим оним што се у Србији догађало, осетио је да то није онакав свет ни онакви л>уди на какве је иначе био на-викао и дотад познавао. Увек у додиру c војницима и касарном, доследан у речи и поступку, презирао је сплеткаше и волео да му се хвали вера и царство. To му је умиривало душу и давало му охрабрења да ис-траје у свим напорима. Мада никад довољно богат да се преда раскоши и уживању, ипак је имао истанчан укус за лепоту и жене. Клонио се било каквих веза, иако су Турци мештани, већином бивше спахије и про-пали бегови који су држали много до себе и напразно турковали, настојали да га увуку у међусобне зађеви-це и ниске страсти. Србе није познавао нити их је це-нио. Једино му се допадао Јеврем својом одмеренош-ћу, уљудношћу и држањем a поготову што је врло оба-зриво умео да му достави и пренесе све многобројне Милошеве захтеве или молбе. Грке је презирао због њиховог цицијаштва и под-муклости. Јевреје, чак и онда кад су му били неопход-ни као спретни трговци за набавку хране, оружја или позајмица новца, није хтео ни да види у својој близини. Међутим, Милоша се готово прибојавао. Зато му је [267] \ врло често ласкао, али се потајно заносио мишљу да га једног дана уништи, a Србију врати у стање у коме се налазила пре првог устанка. Томе се не треба чудити, јер било шта да је радио, он је увек и душом и телом живео само зато да може нешто велико и славно ура-дити за султана и оронуло Турско Царство, чије је не-завидно стање врло добро познавао. Иако је доследно поштовао уговор склопљен између Милоша и Мараш-лије, никад није хтео да подупре Милошеве захтеве на Порти, a међу Турцима је владало

уверење да је имао обавезу да у повољном тренутку заскочи Милоша и Србе укидањем датих привилегија. Па ипак, ма колико спреман да се жртвује, тешке прилике у царству и Србији нису му давале могућнос-ти да јасно испољи своје намере према Србима, a наро-чито према Милошу, све до фебруара 1826. године, када је у Београд из Цариграда приспео царски иза-сланик. Овај је имао задатак да обиђе и прегледа утвр-ђења према Европи, па да заједно са везиром и истакнутим београдским Турцима обиђе све спољне шанче-ве око Београда. Пошто су се вратили и засели у хану на Стамбол-капији, поче међу њима договор. На крају су утаначили да се приступи што хитнијој оправци београдских шанчева. Требало их је појачати каме-ном, c тим да све те послове изврши раја кулуком. На састанку, поред осталих виђених Турака, налазио се и Халид-беј, бивши алајбег смедеревског санџака, сада тескерџибаша. Он се пред Турцима, a нарочито пред изаслаником из Цариграда, истицао као царски служ-беник који мрзи Србе и не подноси Милоша. - Честити ефендија - рече Халид-беј - како ће се шанчеви поправити кад везир нема новца ни своју вој-ску да издржава? - Раја нека ради кулуком - одговори изасланик. - Сиротиња би и радила, али не допушта Милош -одговори му Халид-беј. Још истог дана Халид-беј обавести Милоша o раз-говорима. Тако су се и због тога односи између кнеза и везира још више погоршали. Неколико месеци до-цније, у децембру исте године, Абдурахман-паша доби премештај за везира у Босни. Приликом опроштаја c београдским кнезовима и Јевремом, који се задесио у Народној канцеларији, везир је рекао: - За ово време c Милошем у Србији, од њега сам ви-део доста добра, иако су нам прилике понекад наметале да се један на другог љутимо. Кажите му да његово доброчинство никад нећу заборавити. A надам се да ће Алах дати да се једном под бољим околностима сретнемо и један према другом у правој боји покаже-мо. Говорећи ово, везиру су очи љутито севале. Било му је врло тешко, јер се у Србији није могао понети онако како је веровао долазећи у њу. Тек доцније, у Босни, откриће се онаквим какав је у ствари био. Ми-лошу је много лакнуло на души кад је Абдурахман--паша премештен из Србије и на његово место дошао Хусеин-паша, који није био затуцан Турчин као његов претходник. Иначе, био је дипломата по струци, добро је познавао прилике у Европи и није се слагао са сул-тановом политиком, јер је веровао да ће она стајати Турско Царство великих жртава, a показаће се као не-корисна. Кад се састао и упознао c Милошем, одмах је схватио да пред собом има снажну и упорну личност, која може дуго да чека оно што жели, али не одустаје све док жељено не постигне. C друге стране, заволео га је и због тога што се показао широке руке у погледу давања но^ца и дарова. Сам Милош такође је осетио да ће у Хусеин-паши имати везира какав му је потребан. Зато је одмах пред-узео све мере да га придобије за себе, јер је, уосталом, и сам везир изјавио како је вољан да му све учини и у свему да га на Порти подржи, али је захтевао стрпље-ње и мир у Србији. [268] ШЕСТИ ДЕО I Порта је, по обећању које је дала Русији, требало у року од осамнаест месеци да реши српско питање. Четири месеца је оклевала да испуни обавезу,

не тра-жећи од Милоша да пошаље у Цариград своје депу-тате. Иако нестрпљив, Милош се правио да ништа не зна, али да би доскочио Порти, он одреди делегаци-ју. Вешт у пословању c Турцима, није штедео речи дајући депутатима упутства: - Кад приспете у Цариград, немојте у прво време ни да привирите у руско посланство. За то немате ни потребе, јер ја сам издао наређење Герману да вас преко поверљивог човека обавештава o свему што Руси предузимају. Ви треба само да обновите раније постављене захтеве, и од њих да не одустајете. - A шта да радимо ако нам Турци нешто понуде? - упита Давидовић. - Узимајте све што дају, али и дал>е тражите све што смо раније захтевали. Иначе, наши основни и најглавнкји захтеви су присаједињење шест нахија које су под Карађорђем биле у саставу Србије, исељење Турака из градова и наследно кнежевство. Y томе не попуштајте ни за длаку. Шаљући депутате, Милош није заборавио да из-рази захвалност руском цару Александру, јер ништа није хтео да препусти случају и времену. Добро оба-вештен, знао је да су Турци у тешкој ситуацији. Пад Атине није им донео неко побошљање, пошто су се тиме још више погоршали односи са европским си-лама. Русија, Енглеска и Француска концентрисале су флоту у водама око Грчке, тражећи да се између грчких устаника и Турака закључи примирје. Савез-ничка флота добила је наређење да спречи искрцава-ње турских трупа на тле Грчке и Мореје. И баш зато [270] што су догађаји по Турке рђаво кренули, Милош је настојао да c новим везиром одржава што срдачније и боље односе, a y потаји је био спреман да се баци на плен. Y таквој, по себе нимало погодној ситуацији, Пор-та је настојала да обећањима држи Србију у миру. Реис-ефендија љубазно прими делегате. — Бег Милош је добро са здрављем? - Добро је, честити ефендијо - одговори Давидо-вић. - Разматрали смо вашу молбу. Решено је да може-те држати полицију, али султан не дозвољава да она има посебну униформу, јер не иде, рајо, да буде једна земља a две различите управе и војске. Поред тога, султан ми је рекао да ће послати нову војску у гра-дове да обезбеди Србију. Нека то Милоша ништа не буни. To cy депутати писмом саопштили Милошу, који је одмах одговорио: »Ја никаквој турској војсци нећу дозволити ула-зак у Србију. Мц се можемо сами бранити од сваког спољног непријатеља. To смо истакли у својој молби. Тако отворено реците, да Турци виде како имамо оштре зубе и да смо спремни на све.« Герман наступи по наређењу. Порта схвати да Милоша претње нису уплашиле, па одреди комесара за српске послове. II Битка код Наварина изазвала је велику радост у свету. Русија је сматрала да ће тај догађај нагнати Порту да већ једном испуни своје обавезе према Ср-бима, a исто тако да прихвате савезничке захтеве у погледу Грчке. Али, за сваки случај, руски цар оба-вести Милоша да Србија треба да остане у миру c Турцима уколико дође до рата. Мада се султан мани-фестом отворено изјаснио против Акерманске кон-венције, Порта је уверавала депутате како ће српско питање повољно решити, али заузврат да Срби мора-ју обећати да ће остати верни султану ако дође до рата c Русима.

Имајући јасна упутства из Петрограда, Милошу није било тешко да д§ такво обећање. Како би својој [271] изјави оданости султану дао што уверљивију подло-гу, Милош се реши да одржи народну скупштину и да обавести народ какви се догађаји спремају. Има-јући иза себе Чарапићеву буну и искуство из Бакове буне, Милош је хтео да се у случају великих заплета осигура Србија. Везир је желео да се скупштина о-држи у Београду, али Милош се одлучи за Крагује-вац.Хтео је да се разговори воде што дал>е од Тура-ка, и да њихову праву садржину везир не сазна, Уосталом, за Крагујевац су га везивала и лична осећања. Јеленка је управо била родила мушко дете, које је стално нешто побољевало, и због тога је же-лела да за сваки случај има уза се Милоша. Већ у зре-лим годинама и на граници младости и лепоте, она се плашила да Милош не баци око на неку другу жену, која би потисла и заузела њено место. Положај мале госпође, jep je Љубица остала велика госпођа и кне-жева жена, чинио joj će стално угрожен, иако за то није било стварних разлога. Истина, Милош је волео да мења жене, али су све то била часовита располо-жења, јер се њој увек враћао са несмањеном жељом и пажњом. Уосталом, толико се пута и сама уверила да Ми-лош све више воли њихово дете, и да је оно сада по-стало најчвршћа веза између њих двоје. Ипак је стре-пела, jep je осећала да за њега представља само при-јатно и не баш устаљено место одмора, где он насто-ји да заборави своје планове и господарске бриге. Како је живот чудан, мислила је у тренуцима кад би са дететом остала сама у конаку. Све имам што же-лим, сви ми указују пажњу и поштовање, ни он није равнодушан, али ја нисам срећна. Пекло ју је оно што само жена може да осети. Ми-лошева снага, власт и утицај све више расту. A услед тога сумњичаво и c подозрењем гледа на свакога. Сви око њега брзо падају у немилост акр му не лас-кају или му све не одобравају. He једном је била све-док како груби и прости људи, као што су Амиџа, прота Жујовић, Мићић, Штитарац или Аврам Петро-нијевић, вређају и подсмешљиво се опходе према Вуку Караџићу, који је једва, под изговором да треба обићи породицу у Бечу, умакао у Земун и отуда пис-мом указао Милошу на штетан утицај људи који га окружују. Њена жива и далековида памет наслућује да ће је ти исти људи једног дана опањкати и потис[272] нути. Поготову што знају да их она не цени и не по-штује, иако никад није долазила c њима у сукоб. За-брињава је и то што воле да подводе кнезу нове жене. Зато је настојала да му њена близина постане потреба и навика, која временом потисне љубавни занос. Y томе је и успела. Милош је код Јеленке налазио угодно и топло прибежиште. Њу никад није обмањи-вао. Волео ју је, било му je c њом угодно, a она је зна-ла да никад ниједна жена неће успети њиме потпуно да завлада. Страст је његова као вучја глад. Најчврш-ће га је могла везати родитељским осећањем према малом Гаврилу. To слабашно и нежно дете имало је њене очи. Загонетне и радознале. Пентрао се Ми-лошу на колена, чупкао га за бркове. Њих двојица су увек нешто шапутала, a тај страшни господар се при том грохотом смејао. III Неизвесност светских догађаја, застој преговора у Цариграду,

узнемирење Турака по околним паша-луцима и отворено непријатељство Абдурахман--паше, били су облаци који су се надносили над Ср-бију. Спољни догађаји утицали су на то да се при-гуше тежње појединаца, замру завере, jep je страх од могућег изненађења учинио да се све очи упру у Ми-лоша. Али се јављала и једна нова брига: после Бако-ве буне, Тома Вучић постајао је све утицајнији, наро-чито у Гружи, која ra je волела и слепо слушала. Kao старешина умео је добро да се опходи c људима. Y својој нахији није дозвољавао да вршљају Милошеви људи. Кулук је потпуно укинуо, a све чешће је пока-зивао зубе. Било како било, тек Милош се због тога осећао неугодно иако је веровао Вучићу, па је у теш-кој ситуацији био присиљен да му глади вепровску ћуд. Y последње време мучило га је и Л>убичино др-жање. Није се мешала у његове односе са женама, Је-ленку није хтела ни да помене, али će c Јевремом све више петљала у политику. Kao ни раније, ни овога пута Милоша није издало стрпљење. Главно је сачувати мир, уверити Порту у оданост, a c друге стране бити спреман да се што више узме уколико дође до рата. C набавком оружја, 18/в [273] муниције и хране ишло је добро, али није био задо-вољан увежбавањем војске и тешким наоружањем. Имао је отприлике исти број топова колико и Турци у Србији, али су многи од њих били застарели. Не-достајало му је око две хиљаде сабљи и седала за ко-њицу. Њих је морао да прибавља у потаји, a вежбе да врши повремено у забитним планинским крајевима. Услед нередовних прилика, и са трговачким посло-вима је ишло траљаво. Уз то, многе старешине, осе-тивши вредност новца, користиле су своје положаје да тргују преко ортака. Вучић му је у трговини сољу узимао добар део добити. Иако никад није сумњао у своје подухвате, јер је умео стрпљиво да чека, Милош се ипак осећао узне-мирен. To će, уосталом, назирало и у народу. Сви су се плашили рата и већ су меркали неприступачна места по шумама. Није било довољно само стишава-ти народ, већ је требало и Турке држати у запту. Београдски Турци и спахије протурали су гласове како се Срби морају силом разоружати уколико на то не би пристали драговољно. Нарочито су неумор-ни у томе били Бошњаци. Међутим, Хусеин-паша је остао у свему доследан; веровао је Милошу, a према Бошњацима и спахијама био је врло строг. Због свега тога, Милош је од скупштине очекивао велике резул-тате. Требало је да му утврди положај у народу, да увери Турке како је Србија јединствена и једино њему одана, и да је он једини који може одржати по-требан мир. Мада није волео да сазива народ и пола-же му рачуне, нити да од њега тражи упутства и по-верење, овога пута томе је прибегао да смири народ. Хтео је да објасни зашто се треба држати по страни од сукоба, a да уз то има покриће за своје држање не само пред Турцима него и пред Русима. Крагујевачка скупштина, у децембру 1827. годи-не, била је величанствена по броју и угледним људи-ма који су дошли да представљају народ. Поред на-хијских оборкнезова и кметова као представника села, ту су проте, игумани манастира, шабачке и ужичке владике, судије великог Народног суда, ок-ружних судова, a присуствовао је и приличан број истакнутих домаћина и трговаца. Скупштину је от-ворио и поздравио Милош: - Драга браћо! Позвао сам вас у овим судбонос-ним данима да се видимо, поразговарамо и o свему [274]

договоримо. Ја, као ваш кнез и старешина народни, отворено и јавно вам могу рећи да ми у Србији не же-лимо да се уплићемо у размирице царева и краљева. Решени смо да останемо верни султану и да Србију бранимо од сваког спољног или унутрашњег непри-јатеља. Ми зато имамо и довољно снаге и довољно оправдања. Везир Хусеин-паша веран је царски службеник и опробан наш пријатељ, a што се тиче оних злонамерних гласина које протурају Бошњаци и спахије - ми их ама ич не зарезујемо. Цар је наш колико и њихов. Ми смо му верни, a ако се неко др-зне да узнемири народ и повреди наша права, одсећи ћемо му руке до рамена. - Живео Милош! - загрмело је са свих страна. - Ти си нам отац! - викали су једни. - Јунак Милош! - јављали су се други. - C тобом ћемо и у ватру и у воду! - орило се са свих страна. - Милош! Милош! Доле издајници, доле смутљив-ци! - Браћо моја! Ја нећу никоме да претим, али се ни-чијих претњи и не бојим. Наше је да од светлог сул-тана молимо и захтевамо све оно што нам је обећано. Док забуна у свету траје, ми ћемо стрпљиво чекати и бдети над оним што у рукама имамо. Толико сам имао да вам кажем, a сад ће вам председник Народ-ног суда изнети потанко каква је ситуација у свету и изложити догађаје који су утицали на то да се пре-кину разговори између наших депутата и Порте. - Живео Милош! - одјекнуло је. - Јунак Милош! Отац Милош! Хоћемо да нам бу-деш наследни кнез. Док си ти c нама, нико нам ниш-та не може. Ти си наш, a ми смо сви твоји. Милош, Милош! - викали су одушевљено скупштинари. Председник суда прочитао је извештај o свему што се догодило после битке код Наварина. Није и-зостављен ни извештај депутата из Цариграда. Затим је прочитао писмо руског посланика, који у ца-рево име захваљује Милошу и народу у Србији за верност и саветује мир и стрпљење. Изнет је Портин захтев којим се тражи од Милоша да у данашњим приликама остане одан и покоран Порти, a она са своје стране обећава да ће дати Србији такву обавезу потписану од стране цара. Рад скупштине протицао је у пуном реду, и она је [275] , муниције и хране ишло је добро, али није био задо-вољан увежбавањем војске и тешким наоружањем. Имао је отприлике исти број топова колико и Турци у Србији, али су многи од њих били застарели. Не-достајало му је око две хиљаде сабљи и седала за ко-њицу. Њих је морао да прибавља у потаји, a вежбе да врши повремено у забитним планинским крајевима. Услед нередовних прилика, и са трговачким посло-вима је ишло траљаво. Уз то, многе старешине, осе-тивши вредност новца, користиле су своје положаје да тргују преко ортака. Вучић му је у трговини сољу узимао добар део добити. Иако никад није сумњао у своје подухвате, јер је умео стрпљиво да чека, Милош се ипак осећао узне-мирен. To će, уосталом, назирало и у народу. Сви су се плашили рата и већ су меркали неприступачна места по шумама. Није било довољно само стишава-ти народ, већ је требало и Турке држати у запту. Београдски Турци и спахије протурали су гласове како се Срби морају силом разоружати уколико на то не би пристали драговољно. Нарочито су неумор-ни у томе били Бошњаци. Међутим, Хусеин-паша је остао у свему доследан;

веровао је Милошу, a према Бошњацима и спахијама био је врло строг. Због свега тога, Милош је од скупштине очекивао велике резул-тате. Требало је да му утврди положај у народу, да увери Турке како је Србија јединствена и једино њему одана, и да је он једини који може одржати по-требан мир. Мада није волео да сазива народ и пола-же му рачуне, нити да од њега тражи упутства и по-верење, овога пута томе је прибегао да смири народ. Хтео је да објасни зашто се треба држати по страни од сукоба, a да уз то има покриће за своје држање не само пред Турцима него и пред Русима. Крагујевачка скупштина, у децембру 1827. годи-не, била је величанствена по броју и угледним људи-ма који су дошли да представљају народ. Поред на-хијских оборкнезова и кметова као представника села, ту су проте, игумани манастира, шабачке и ужичке владике, судије великог Народног суда, ок-ружних судова, a присуствовао је и приличан број истакнутих домаћина и трговаца. Скупштину је от-ворио и поздравио Милош: - Драга браћо! Позвао сам вас у овим судбонос-ним данима да се видимо, поразговарамо и o свему [274] договоримо. Ја, као ваш кнез и старешина народни, отворено и јавно вам могу рећи да ми у Србији не же-лимо да се уплићемо у размирице царева и краљева. Решени смо да останемо верни султану и да Србију бранимо од сваког спољног или унутрашњег непри-јатеља. Ми зато имамо и довољно снаге и довољно оправдања. Везир Хусеин-паша веран је царски службеник и опробан наш пријатељ, a што се тиче оних злонамерних гласина које протурају Бошњаци и спахије - ми их ама ич не зарезујемо. Цар је наш колико и њихов. Ми смо му верни, a ако се неко др-зне да узнемири народ и повреди наша права, одсећи ћемо му руке до рамена. - Живео Милош! - загрмело је са свих страна. - Ти си нам отац! - викали су једни. - Јунак Милош! - јављали су се други. - C тобом ћемо и у ватру и у воду! - орило се са свих страна. - Милош! Милош! Доле издајници, доле смутљив-ци! - Браћо моја! Ја нећу никоме да претим, али се ни-чијих претњи и не бојим. Наше је да од светлог сул-тана молимо и захтевамо све оно што нам је обећано. Док забуна у свету траје, ми ћемо стрпљиво чекати и бдети над оним што у рукама имамо. Толико сам имао да вам кажем, a сад ће вам председник Народ-ног суда изнети потанко каква је ситуација у свету и изложити догађаје који су утицали на то да се пре-кину разговори између наших депутата и Порте. - Живео Милош! - одјекнуло је. - Јунак Милош! Отац Милош! Хоћемо да нам бу-деш наследни кнез. Док си ти c нама, нико нам ниш-та не може. Ти си наш, a ми смо сви твоји. Милош, Милош! - викали су одушевљено скупштинари. Председник суда прочитао је извештај o свему што се догодило после битке код Наварина. Није и-зостављен ни извештај депутата из Цариграда. Затим је прочитао писмо руског посланика, који у ца-рево име захваљује Милошу и народу у Србији за верност и саветује мир и стрпљење. Изнет је Портин захтев којим се тражи од Милоша да у данашњим приликама остане одан и покоран Порти, a она са своје стране обећава да ће дати Србији такву обавезу потписану од стране цара. Рад скупштине протицао је у пуном реду, и она је

[275] све одобрила Милошу. Уз изјаву верности султану, поново је обновила захтев o наследном кнежевству, припајању шест нахија и исељењу Турака из Србије. За сваки случај, Милош је то умножио у четири при-мерка. Један посла везиру у Београд, други депута-тима у Цариград, трећи Русима, a четврти задржа у архиви. Међутим, наслутио је врло важну ствар. Порта је хтела да искористи одсуство Руса и да сту-пи у преговоре са Србима, јер је веровала да ће моћи у овом часу да их приволи да се одрекну права која су им била загарантована Акерманском конвенци-јом. IV Ускоро се показало да је Милош био у праву што се узнемирио. Порта је дала обавезу да неће дирати у стечена права и мир Србије, али је у исто време оба-вештавала Милоша да ће појачати своје гарнизоне. Милош одмах одговори везиру преко Аврама Петро-нијевића и Алексе Симића: »Узнемирен сам извешта-јем да ће царска војска ући у градове Србије. Давање обавеза c једне стране, a истовремено улазак војске, нису мере које би могле улити поверење Србима. Ја са своје стране скидам сваку одговорност за после-дице које би из тога могле наступити.« На то Хусеин--паша одговори Милошу да ће у Србију ући врло мало војске и то само у Београд, Шабац и Смедерево, a та војска ће се налазити под његовом командом. Симићу и Петронијевићу је рекао: - Коџа Милош зна колики сам му пријател., као и да не желим ма чиме повредити ваша права. Погото-ву што сам у много чему захвалан кнезу. Што се тиче војске смештене на границама Србије, она је припре-мљена за Грчку и Русију. - Честити везиру, то је плашење мечке решетом. Ако нам Порта не верује, нека не крије. Ми ћемо joj пружити још видније доказе наше оданости изјави Аврам Петронијевић. - Могу засад толико да поручим кнезу: нека мир-но спава и не слуша злонамерне приче спахија и Бошњака. - Честити везиру, Милош ми је наредио да саопш-тим пријатну вест: за издржавање конака и послуге [276] још је одобрио нових двадесет хиљада гроша, јер сматра да је услед немира у свету живот поскупео. Ево, ја их предајем - изјави Симић и стави пред вези-ра двадесет кеса новца. - Алекса, то је добра вест! Моји трошкови су се заиста јако повећали. Пренеси Милошу да"ћу му за то до гроба бити захвалан. Ускоро je Милош увидео да његов и народни страх нема довољно разлога; наиме, турска војска, која је повећала своје посаде, налазила се у бедном стању, слабо наоружана и неодевена. Па ипак око Милоша су се са свих страна гомила-ле тешкоће. Y Сарајеву, Абдурахман-паша је сматрао да му се пружила добра прилика да се освети Милошу за сва понижења која је трпео у Београду. На-род стрепи од Турака, a спахије због неминовног рата c Русима премиру од страха да се Срби не побуне и не ставе их под нож. Ни односи у Милошевој по-родици, због Љубичина држања, нису завидни. Је-ленка је такође узнемирена, јер њен синчић све чешће побољева a нове жене се врзмају око Милоша. Тома Вучић, дотад најпоузданији човек, постаје све бахатнији и самосталнији. Према другим старешина-ма понаша се као господар; сви су већ знали да му је власт ударила у главу. Оставио је жену и децу, и без питања владике натерао попа

да га венча са Грки-њом Нулом, коју је преотео од законитог мужа. Лепа и млада Гркиња, опијена Томином снагом, није хтела да га пусти самог ни до Крагујевца. Taj cy-рови човек, чкиљавих очију и вучјег осмеха, занео ју је до те мере да joj се чинило како ће га чим се удаљи од ње преотети нека од српских курјачица. Мада необично мудра жена, која човека узбуђује и лепо-том и интелигенцијом, ипак се осећала несигурном кад је у питању човек кога је лудо и слепо волела. Да несрећа буде већа, Тома више није хтео ни да погледа своју жену од прве ноћи проведене c Нулом. Занемарио је и своју децу, na je због тога дошао у су-коб и са мајком. Многи су тврдили да је и Милош био веома изненађен лепотом младе Гркиње, и сви су та-кође знали да је Јеленка не трпи. Вучића је требало уразумити и поставити на своје место, na je Милош тражио само повод. Замршена спољна политика, држање Порте и потреба да међу депутатима у Цариграду има одлучног и поузданог [277] човека, све je то дошло Милошу као наручено да Ву-чића уклони из Груже. — Томо, ми смо стари другови из рата и најтежих дана. Увек где је било тешко, и где ми је била потреб-на поуздана рука, слао сам тебе. Зато мислим да се и овога пута могу на тебе ослонити. - Можеш, господару - одговори му Вучић. - Чиниш волико, наумио сам да те пошаљем у Ца-риград за старешину депутата. Довољно си лукав и паметан да целу ствар c Турцима отежеш и расте-жеш док не видимо шта ће настати између њих и Руса. - Пристајем, господару, само без Нуле нећу да идем. - Томо, луд си ако мислиш да ћу ти дозволити да водиш у Цариград и ту жену. Гркиња и лепотица као што је Нула може тамо да нам направи хиљаду мука c Турцима. - Господару, ја без ње не идем! - одлучно и тврдо одговори Вучић. - Чиниш волико, Боро - викну изван себе Милош - ко је овде господар? Ја или ти? - Ти, господару. - Губи ми će c очију! Напустио си жену, децу и стару мајку због роспије Гркиње! Напоље! И не мичи се из Крагујевца док не видим шта ћу c тобом. Вучић изиђе љутит; први на кога налете био је ње-гов син кога су тужили да је украо два цванцика. Гне-ван, поче да бије сина до изнемоглости, a затим на-реди момку да га канџија. Вучићева мајка, видећи шта joj раде од унука, истрча и поче запомагати: - Шта радиш да од Бога нађеш! Мало ти је што га ти бијеш, већ си и слугу на моје јадно унуче нахуш-као! Вучић, киван на мајку због држања према Нули, a не могавши да се обузда, замахну и на њу канџијом. Старица отрча Милошу, скиде мараму c главе и поче да куне: - Господару, зло од Бога да те снађе! Јеси ли ти овој земљи закон и правда? Зашто си пустио мог кр-вника да ме пребија овако стару? Милош узе за повод овај Вучићев иступ те га сме-ни са положаја гружанског оборкнеза. Саопштавају-ћи ту одлуку, Милош је тобоже плакао, али су сви из његове најуже околине знали да се претвара, погото[278] во што није хтео ни да чује за молбе гружанских кме-това и сељака. За

новог гружанског кнеза постави послушног човека Топаловића. Вучићу дозволи да će c Нулом настани у Поречу и да тргује сољу, али је наредио да га држе под присмотром. Издржавање његове мајке, жене и деце, преузе на себе. V Руски цар Николај био је све незадовољнији др-жањем Турске. Кад је дознао за султанов манифест упућен исламском свету, иступио је као заштитник савезничких интереса и преузео на себе улогу чове-ка који ће натерати Турску да изврши преузете оба-везе. Лако је придобио Французе. Енглези, мада су се у почетку колебали, пристали су ипак на рат c Турцима кад је цар Николај изјавио да не жели ни уништење Турског Царства ни своје територијално проширење. Рат што су га Руси објавили Турској и наредба Порте Абдурахман-паши да припреми вој-ску и да је избаци на Дрину према Србији, оживеше у босанском везиру дуго прижељкивану наду да је куцнуо час обрачуна са Милошем. Абдурахман се тек у Сарајеву показао у својој правој боји. Приста-лица реформе и уништења јаничара, настојао је си-лом и страхом да натера Босанце на послушност. Али се није показао бољи ни према раји. Прописао је ношење црне ризе, a нико од Срба није смео имати силав нити носити било какво оружје. Одлучан да ратно стање искористи против Милоша, a сумњајући у своју снагу и оданост Босанаца, Абдурахман-паша позва хећимбашу Боку, који је једно време служио Милоша, па га упита: - Хећимбашо, хоћеш ли ми право казати што те питам? - Хоћу, честити везиру, само ако знам. - Ти си био у Милошевој служби? - Био сам три године - одговори Бока. - Је ли он јунак као што се прича? - Јунак је, честити везиру, међу најбољим јунаци-ма у Срба. - Да ли га народ воли? - Воле га и слушају га, честити пашо. Оно, истина, има их који га у потаји и мрзе, али сви ће га послуша[279] ти кад треба. - Реци ми, би ли се Србија могла поново покорити? - A шта сила није могла? Само, ја мислим да би се много крви пролило и велико зло учинило ако неко од Турака то покуша. После овог разговора, Бока све саопшти сарајев-ском владици, који је био Милошев поузданик за Босну. Владика дозове свога чибуклију. - Синко - викну владика - трчи у Србију и понеси ово писмо Милошу да зна шта му се спрема са ове стране. Владика је још раније био обавестио Милоша да Абдурахман-паша окупља војску на Орлову пол>у код Зворника. Претпостављао је да му намере нису чисте, па се зато и успротивио да босанска војска, окупљена против Русије, пређе границе Србије, ука-зујући на могућност пута преко Новог Пазара. Са-знавши Абдурахман-пашине намере, Милош се одлу-чи те позва из Сарајева два најугледнија турска тр-говца. Сарајево је било противник реформе и незадо-вољно радом Абдурахман-паше који је сваког јутра оглашавао топом колико је непокорених босанских бегова те ноћи удављено гајтаном. Или он мене или ја њега, мислио је Милош. Време је такво да нико неће

имати прилике да размишља ко је коме потурио замку. Уосталом, босански Турци су смртно мрзели Абдурахман-пашу, јер им се није ишло у рат против Руса. - Шта ће нам да тражимо Русе по Румелији и Бу-гарској кад имамо Србе и Милоша на Дрини - гово-рили су желећи да насучу везира. Ајани су тако говорили зато што су хтели да га гурну против Србије како би на тај начин сломио врат. Међу највеће везирове противнике убрајала се муслиманска верска општина у Сарајеву. Упорно му је давала отпор и свим средствима спречавала ново-тарије. Два најутицајнија човека у Сарајеву били су Хасан Сијерчић и Мујага Залторић. Први богат трго-вац и врло учен човек, омиљен не само међу сарајев-ским трговцима него и међу Србима; други је такође био из чувене лозе, коленовић, јунак и велики про-тивник Цариграда. Мујага је у поверењу пред прија-тељима говорио да жели одвојити Босну и заједно са Србима створити посебну аутономију. Присталица [280] бегов био је и ајан из Градачца Хусеин-бег, коме је још везир Џелалудин погубио оца, великог турског јунака у ратовању против Карађорђа. Због великог утицаја Хусеин-бега, Абдурахман--паша није смео да насрне на Мујагу Залторића и Ха-сан-бега Сијерчића, иако су му стајал{1 као кост у грлу. Везир је добро знао да неће моћи потпуно сло-мити сарајевске Турке док су год њих двојица живи. Знајући то, Милош посла тајно човека и позва их да му дођу у Крагујевац, на поверљив разговор. Мујагу и Хасан-бега дочекаше у Чачку кола и Ми-лошев поуздан човек, те одмах кренуше за Крагује-вац. Сачекао их је у дворишту конака и изљубио се c њима у лице. Гостио их је пуна три дана. Упознао их са наста-лом ситуацијом на фронту у Бугарској, где су Руси већ били јако угрозили Шумелу. Прочитао им је та-кође и текст објаве рата цара Николаја, у коме је из-нео како не жели да уништи Турско Царство, нити да узме ма и педаљ турске територије. - Дина ми, нас су из Цариграда лагали. Hero, ако су Порта и султан примили обавезе - нека их испуне. Цариградлије тако и нама обећају, после попљују и полижу, па нам шаљу крвника да нас истребљује. - He знам шта да кажем на то - опрезно поче Ми-лош - јер ја се у царске и краљевске рачуне не мешам. Султан је мој и ваш заједнички господар. Дао сам обавезу да ћу остати миран и одан, што ми и рус-ки цар саветује. Иначе, Босанцима преко Србије не дам. За ту прилику сам Јеврема и Јована истурио на Дрину и издао им наређење да без боја никог не пуш-тају. Али ако је врана босанским Турцима мозак по-пила и хоће за рачун Абдурахман-паше да се бију, широко им је у Бугарској и Румелији. Ето вам пута преко Санџака и Косова. Ја сам пред Богом и султа-ном одговоран за мир и ред у Србији. - Није ни нама, коџа Милошу, до боја кад ствари овако стоје. Hero, и сам видиш у какве смо невоље допали, па ни сами не знамо шта да радимо. - Како не знате? Зар не видите да вам Абдурахман поби све што је у Босни човека и јунака. - Кажи нам, побогу брате, шта да радимо? - рече Хасан-бег. - Удрите душмана, a ja ћу писати султану и са-општити му како му паша поби најбоље људе у Бос[281] ни. После их Милош поучи шта да предузму. Обдари их богато, a затим их

тајно колима врати до Чачка. За то време Абдурахман-паша је наредио својим потчињенима да неупадљиво изврше све припреме, да пређу Дрину и да се спусте у Соко, Ужице, Ша-бац, Београд и Смедерево. Али како му још није била спремна сва војска, ужурбано је радио на њеном оку-пљању у Сарајеву. Пре него што ће кренути војска на Дрину, a да би застрашио Сарајево, одлучи да на по-љани поред Миљацке посече седамнаест најистакну-тијих Бошњака. Сарајлије, подучене од Мујаге и Ха-сан-бега, окупе се у великом броју, па кад везир изиђе c пратњом од 400 коњаника да присуствује погу-бљењу, завичу: - He дамо да се људи секу! Абдурахман-паша се окрете тада својој пратњи и викну: - Деде, похватајте и посеците још педесет Бош-њака! Тад Сарајлије оборе плотун из пушака и побију неколико момака, a везир са преосталом пратњом загребе у утврђење, и на варош отвори ватру из топова. - Зар нам душманин поби толике људе, a сад хоће куће и децу још да нам уништи! - повика огорчено Хасан-бег. Град се побуни. V помоћ Сарајлијама приско-чише Височани, којима се никако није ишло у војску на Дрину. Y борбама изгубе десетак Сарајлија и пола везирове гарде. Напослетку, Абдурахман ступи у преговоре. Сарајлије му оставе једну једину могућ-ност: да са преостатком своје гарде крене за Травник, јер су се бојали да га пусте војсци на Орлово поље. Кад босанска војска на границама Србије са-знаде шта се догодило у Сарајеву, одмах напусти ло-горе и врати се својим кућама не питајући стареши-не. Одушевљене Сарајлије потом пошаљу Милошу дарове у знак захвалности. VI Руско-турски рат доводио је Милоша у све тежи [282] положај. Ма колико да се трудио да одобровољи Ме-терниха и да стекне његову наклоност, није у томе успевао. Morao je једино помоћу трговине, потку-пљивања високих чиновника и својих агената да до-зна намере Беча, али никад није могао званичну Аустрију да придобије за своје циљеве. Нагли успеси руске војске у Бугарској узнемири-ли су Аустрију, na je из Беча гледано на Милоша са још већим неповерењем. Аустријске власти известише Хусеин-пашу да у Србију долази Герман као руски агент, упозоравајући везира да уопште не ве-рује Милошу, и да пооштри своју будност. Ма како да је Хусеин-паша био разуман и гајио поверење пре-ма Србима, a нарочито према кнезу Милошу, веро-вао је да ће у Србији доћи до нереда и напада на Тур-ке: Милош је осетио шта му Аустријанци припрема-ју, па одмах похита да умири везира и Порту. ¥з по-моћ Германа написао је лажно писмо као да долази од самог грофа Неселрода, у коме се овај, тобоже, захваљује Милошу што држи ред и што је изјавио верност султану. V писму се такође захваљивало Ми-лошу што је успео да разбије сумње народа у погле-ду појачања турских гарнизона. Било је ту и лепих речи на рачун везира који је присилио Турке на ми-рољубиво држање према народу. Y томе истом измишљеном писму, гроф уверава Милоша како је ње-гова молба уважена, и како је главном команданту руске војске издата наредба да не улази у Србију, већ само да пази на кретање Срба и Турака, a y случају ма какве буне да поврати мир и казни сваког ко би покушао да изазове на тој страни неред.

Копије тога писма Милош посла Хусеин-паши, околним везирима и Порти у Цариграду. Аустријска шпијунажа докопа се лажног писма и похита c њиме у Беч. Једини ко је посумњао у истинитост писма била је Порта, али се узалуд трудила да га провери. Руска врховна команда, обавештена преко Германа o садржини писма, одобрила је Милошу тај посту-пак. Међутим, времена су била тешка и неизвесна. Та-ман би Милош избегао једну опасност, a већ би искр-сло нешто ново; овај пут то су били догађаји у Босни. После свог прогонства из Сарајева, Абдурахман--паша се потуцао извесно време из места у место, у-»алудно показујући босанским капетанима царску [283] заповест и позив да скупе војску и пошаљу је на Дри-ну. Капетани се нису одазивали његовим молбама, a Сарајлије су га тужиле Порти. Везир увиде и сам да је свака власт непостојана, али је и поред тога наста-вл>ао сплетке против Милоша. Притиснута Русима на Дунаву и нередима у Бос-ни, Порта задржа у Београду Хусеин-пашу и препо-ручи Србима да и даље живе c њим у љубави и пове-рењу. Y истом смислу издато је наређење и београд-ским Турцима. Уместо Абдурахман-паше, у Босни је постављен за везира Хамид-паша. Абдурахман је враћен у Румелију, али му није дата никаква коман-да. И поред тога што Босанци нису били задовољни променом везира и обећањем да их султан неће наго-нити да облаче униформе и врше војничке вежбе, они су, угледајући се на Милоша, остали одлучни да се не мичу из Босне, чак ни за одбрану самог Турског Царства. Народна странка замоли Милоша да их у томе потпомогне својом препоруком у Цариграду. To je утицало да Се трговачки послови између Србије и Босне појачају. Остала је ипак једна мрачна страна: Аустрија и њено нејасно држање. Милош извести Русе o свему што ради и што намерава. Цар Николај захвали му се што је узео на себе одговорност за испуњење тур-ских обавеза. Kao особити знак своје наклоности, цар је послао Милошу златну табакеру са дијаманти-ма и потписом. Ма како да је био очаран царевом пажњом и поклоном, Милош је увелико вршио по-тајне припреме да у случају турског слома поседне све српске области. Иако је Аустрија била моћна царевина, c добром војском и добрим наоружањем, Милош није хтео све у вези c њом да остави случају. Још раније је уочио да главнину најбоље аустријске војске и борбеног официрског кадра сачињавају Срби из прека и Лике. Знао је да ти људи више воле Србију него Аустрију, и да ће у случају сукоба бити на његовој страни. Зато преко веома поверљивих људи отпоче да успоставља везе са утицајним Србима официрима и угледним људима из народа. Подгревао им је наду да ће се јед-ног дана сви наћи под једним кровом, и да је сваком Србину, ма где се налазио, света дужност да мисли једино o добру и напретку Србије. Вуку Караџићу је поручио да кроз новине у Бечу [284] протури вести како ће Србија остати мирна и неће се уплитати у сукоб између Русије и Турске. A како је био незадовољан Вуковим писмом у коме га је овај прекоревао због покварењаштва његове околине и тираније, он нареди Алекси Симићу и Авраму Петро-нијевићу да пређу у Земун. - Дозовите 'ромога Вука па му кажите да му мајку и оца његова! И више никад да ми не дође на очи, јер ћу му пребити и ону другу, здраву ногу! Чусте

ли, море? - Чули смо, господару! - И, чиниш волико, да му то рекнете од речи до речи. Знајући да Вук не сме у Србију, a жељни да га по-низе и наљуте, Симић и Петронијевић пређу у Земун, дозову га и кажу му шта је Милош поручио. - Мајн гот, жао ми је, али шта да радим - мирно одговори Вук. - Он је нас послао да ти кажемо да не прелазиш у Србију, јер ће ти пребити и другу, здраву ногу. - Е, хвала господару! Ја ћу чекати докле се одљу-ти. - Још нам је заповедао да ти оца очина! Па, ево, ми његову заповест извршавамо. - Мајн гот, господару, хвала на поздраву - одгово-ри им Вук - a ja вама и оца и мајку. Рекавши то, Вук се окрене и оде. Посланици се покуње и врате у Београд. Кнез Милош их салете да му испричају како су извршили његову заповест. Дуго су се нећкали, и напослетку Симић исприча како се све збило. - Mope, право има човек. Нисам ли ја вама раније говорио да не дирате будалу? Hero, Амиџа, ево ти пе-десет дуката и одмах их пошаљи Вуку. Можда нема пара. Што мој Симић није Метерних, зар је томе крив Вук - рече Милош смејући се. После месец дана, Давидовић рече Милошу: - Ево, господару, чланак o теби и Србији. -Деде, читај, али одмах на српски. Нећу да ми прво мрмљаш на немачком. Y чланку се хвалила Милошева мудрост и насто-јање да се Србија одржи неутрална. - Чиниш волико, Димитрије, кажем ја овим мојим будалама да оставе Вука на миру и да га пусте да ради шта хоће. Видиш ли ти како лепо написа, па чик [285] после овога да Немцови кажу како се ја припремам да нападнем Турке! Hero, гледај како год знаш да за то писање дозна и Хусеин-паша, јер Немци и Турци су велики пријатељи. Знам ја да новине лажу, и да је све то 'роми Вук замесио, али ако је и лагао - добро je. A Вуку да се одмах пошаље сто дуката и поручи како сам c њим задовољан и како ћу му све оне ску-пљене песме и приче послати. Знаш како је, сваки чо-век воли понешто да ради. Шта ти мислиш, Дими-трије, је ли Вук паметан човек? - Паметан је, господару - одговори Димитрије. - Ене-де, a шта ће му онда те слепачке песме и бапске приче? - Господару, ми немамо писане историје ни дру-гих књига. Нас због тога и не знају како треба у све-ту. А, ето, баш по тим причама и песмама што их Вук штампа у Бечу упознаће нас и ценити. Знај, господа-ру, наше песме и приповести велико су благо. - Кад је тако, онда нареди да се пописује све што певају сељаци и причају бабе. Кад Вук поново дође, хоћу да га тиме обрадујем! VII Неодлучно руско ратовање пружило је Метерни-ху прилику да покуша нове интриге. Његова пропа-ганда поче да разглашава по Европи како су Руси претрпели пораз и како не могу добити рат против Турака, na je позивао Енглеску, Француску и Пруску да заједнички предузму кораке за закључење

мира. Y исто време, аустријска врховна команда изведе припреме и концентрацију трупа на границама Срби-је. Срећом, нико у Европи није делио мишљење ауст-ријског канцелара. Чак ни сама Порта није желела да се одлучи на разговоре o миру, јер није хтела не-побеђена да пристане на решење грчког питања. Цар Николај за пролеће припреми нову војну кампању и предузе у Европи дипломатску офанзиву против Аустрије. Милошева обавештајна служба дала је тих дана уверљиве доказе Русима o подлости Аустрије. Метерних је био принуђен да се извињава. Поред тога, Милошеви агенти започеше живу и разорну пропаганду у аустријским трупама на границама Ср-бије. Насташе честа дезертерства и саботаже по цен[286] трима где се прикупљала храна и оружје. Y марту 1829. утврђен је положај Грчке. Капо-дћстрија, познати грчки родољуб и руски дипломат, кога су Грци изабрали за председника републике, умео је на дипломатском пољу да се супротстави свим Метерниховим потезима и да унесе више орга-низованог реда међу грчке устанике. Према потпису лондонског протокола, требало је да Грчка постане монархија под Портиним протекторатом и да плаћа данак од 1,500.000 гроша годишње. Ys TO је решено да се француски и енглески дипломати врате у Ца-риград и почну c Портом разговоре o миру у име сва три двора. Y оваквој ситуацији Милош преузе на себе два посла веома важна по Русе. Његова обавештајна служба прикупљала је податке o стању у Турској и o кретању њених трупа. A како је Порта тих дана сву наду полагала у Мустафапашу, скадарског везира, Милош узе обавезу да по сваку цену придобије Мустафа-пашу и да га вештим маневром учини што неод-лучнијим. Европска штампа, поготову аустријска, пријатељски наклоњена Турцима, уздизада је и вели-чала важност скадарског везира. Мустафа-паша је имао око четрдесет година. Знало се да је врло амби-циозан, храбар и искусан ратник. Милош је одраније био у вези са њим и знао је да наследни везир гаји по-тајну жељу да од Албаније створи за своју породицу самосталну или бар аутономну државу. - Чиниш волико, Авраме, потребно је да одеш до Скадра и некако убедиш Мустафа-пашу да се не за-леће, него нека оклева како би се Русима пружила прилика да заврше свој обрачун c великим везиром у Бугарској. - A како би било, господару, дауз пут обиђем ста-решине хришћанских племена у Албанији, па да и њих придобијем за отпор везиру? - Понеси дукате и удри сваког кесом по глави. Мустафа-паши шаљем ата и сабљу, али га упозори да ћу му скинути главу уколико нешто Турци победе. A ваљда и он зна да султан неће одустати од реформе, да ће укинути наследно везирство и натерати га у ни-зам. Ето, одатле почни. Ако осетиш да се везир ко-леба, онда му понуди савез и пријатељство. За окле-вање - нека се правда држањем Црногораца. - Ја ћу, господару, наступити у почетку као рус[287] ки човек. Тек кад везир буде захтевао да дозна шта ти намераваш, иступићу у твоје име. Ако на тај начин своју главу проиграм, немој ме по злу помињати. Пошто је Аврам добрим делом свршио посао, Ми-лош посла Гајсмару извештај: »Мустафа-паша ме уверава да не жели ратовати и да ће се по сваку цену држати по страни. Има знакова да говори истину, јер жели да се потпуно осамостали од Цариграда. Y слу-чају судара, Арнауте треба сачекати у пол>у

где топ може да бије. Два-три дана оштрог отпора сасвим ће их обесхрабрити. Поготову што је половина њихове војске хришћанска, a ja сам je задобио да уноси не-ред међу остале уколико везир превари.« Y међувре-мену, на бојном пољу збиле су се велике промене. Дибић је на Клевчи потукао до ногу великог везира Решид-пашу. Гајсмар је прешао Дунав и заузео Пра-хово, и тиме пресекао везу између Никопоља и Види-на. После ових успеха могао се извршити прелазак преко Балкана, што је повукло великог везира да сву војску концентрише у Шумелу. O руским победама Милош одмах обавести Мус-тафа-пашу, који је споро настављао маршруту према Видину. Y Нишу је Мустафа-паша имао састанак са Јованом, који га је још више подстакао на оклевање. Везир оде у Видин и ту од Гајсмара и Дибића доби писмо у коме су га упозоравали да не наседа бранећи Порту, јер ће му Руси осигурати независну Албанију. Мустафа-паша, као лукав и опрезан Албанац, није желео да се непосредно упушта у преговоре c рус-ким генералима, али их је преко Аврама Петроније-вића известио да ће због заваравања Порте изводити само демонстрације. Y међувремену, Руси заузму Једрене. Тиме је Турска била бачена на колена и при-сиљена да понуди мир. Милош је одмах схватио тежину нове ситуације. Турско наследство је велико и привлачно за европ-ске силе. Аустрија, која је све време радила против Русије, сада је настојала да искористи њену победу и да зграби највећи део плена. Вешта да се користи супротностима међу савезницима, придобила је Ди-бића за свој предлог. Русија треба да добије Влашку и Молдавију, Бугарску и Румелију; Аустрија - Србију, Босну, Далмацију, Албанију и Тесалију; Пруска -Шлезију од Аустрије и део западне Галиције; Фран-цуска - Кипар, a Енглеска - Мореју, Крит, Архипелаг [288] и Родос. Овај предлог, који је Дибић прихватио, допао је у руке Милошу. Он осети да је наступио најкритични-ји час не само за Турско Царство него и за Србију, јер је знао да се Русија увек саглашавала да Србију пре-пусти Аустрији. Одлучан да брани тековине револу-ције и српску самосталност, Милош се баци на посао да разбије и омете аустријске планове. Најпре је склопио тајни споразум c Мустафа-пашом o зајед-ничкој одбрани у случају да Аустрија нападне. За-тим, преко Хусеина Градашчевића, усменим спора-зумом придоби за то и босанске капетане. Y исто време, он упозори генерала Дибића да неће прихва-тити ни по коју цену улазак Аустрије у Србију; води-ће c њом рат и изазвати побуну Срба у аустријским земљама. Другим каналом предузе мере лично код цара Николаја, указујући на све услуге које су Срби учинили Русији, као и на учешће Србије у свим рус-ким ратовима. Да поткрепи своје претње и одлуч-ност, Милош поче отворено да мобилише војску и да је избацује на границу према источним турским про-винцијама, јер по тајном споразуму c Мустафа--пашом било је уговорено да заузме Видин, Софију, Ниш и даље све до Скопља. Исто тако, упозорио је Хусеин-пашу, београд-ског везира, да Србији прети опасност од Аустрије, па је у пограничном појасу око Саве и Дунава појачао страже. Повећао је и српску пропаганду у ауст-ријским земљама. На све стране се осети живо кре-тање, a немирни људи по граничним појасевима око Србије на аустријском земљишту почеше да изазива-ју нереде. He само Беч него и сами Руси почеше да за-зиру и увиђају како заиста може доћи до кретања револуционарних снага, које би могле увући Европу у нове заплете и

несреће. На тајној седници царског већа у Петрограду цар Николај, бојећи се оживљавања револуционарних покрета, донесе одлуку која је одложила распад Турског Царства: 1. Одржавање Турског Царства корисније је за интересе Русије него његова подела. 2. Мудрост налаже да се пад Турске спречи свим средствима и да се мир што пре закључи. 3. Ако пад буде неминован, треба предузети све мере да се ниједна друга држава не дочепа пролаза 19/« , [289] у Црно море. 4. O судбини земаља које се налазе у саставу Тур-ске Империје треба се договорити са савезницима. Том одлуком осујећене су аустријске намере пре-ма Србији и Балкану. Дибић се одмах тргао и почео да води преговоре према добијеним упутствима из Петрограда. Показао се исто толико вешт дипломат колико и сјајан војсковођа. Непрекидно је изводио сумњиве покрете и припреме, упозоравајући на тај начин Турке да је спреман да c војском крене на Цариград, a да са себе скида одговорност за све што из тога буде произишло. Услед тога, Једренским мировним уговором Порта се, поред осталог, обавезала да ће у погледу Србије испунити све обавезе, na je 6. септембра Дибић из-вестио Милоша o закљученом миру, као и шта је све урађено за Србију. VIII Напори и неизвесност спољне и унутрашње поли-тике често су гонили Милоша у пролазне везе са же-нама, за које је знала и сама Јеленка. Она није ни по-кушавала да му због тога прави љубоморне сцене. Бурно и неизвесно време и Јеленку је битно изме-нило. Замишљена, одбацила је негдашњу детињасту веселост и добила онај строг и честит изглед мајке и поштене жене. Све је у њој почињало да личи на кас-но лето препуно врелине. Y њеном држању било је одмерености жене која себе сматра отменом, изузет-ном и мајком кнежевог омиљеног детета. Али ма ко-лико да је била по природи поносна, она се у то вре-ме често понижавала, јер се осећала несигурна и за-плашена, na je кроз плач грчевито понављала Ми-лошу како га много воли, и како не би могла замис-лити живот без њега и његове љубави. Та њена уверавања, изречена безброј пута, поче-ла су неосетно будити у Милошу пригушену од-вратност. Бесном и раздраженом, кад је сав цептао од мржње и замора, Милошу је у ствари била потреб-на дивља провала страсти, тренутак потпуног забо-рава и нешто што би га омамило као најјаче пиће у којем се губи свест и све заборавља, a не жена која [290] је већ изгубила битку. И почињао је да је упоређује са другим женама, понављајући себи упорно како је у њој угашена жестина. Чак и у највећем заносу, њене очи нису више имале ону дивну бистрину, онај топли и неухватљиви блесак радости. Нешто сиво, као пухор од пепела, хватало се у дубини њених зе-ница и наговештавало лагано гашење. Сада кад је рат између Русије и Турске већ био за-вршен, кад су његови политички напори видно уро-дили плодом, кад је већ било на видику

остварење сна да се добију тражене повластице и прошири Ср-бија, Милош је хтео бар неко време да предахне, да се, храњен неком другачијом, страснијом и сирови-јом љубављу, оснажи за смелије подухвате, јер је вре-ње у Албанији и Босни наговештавало нове могућ-ности и заплете. Кад то дође, требало је бити сит љу-бавних прохтева, ничим везан и спреман да се у оз-биљном времену усредсреди једино на обављање владарских и државничких послов^^ Љубицом је већ био потпуно рашчистио. Она ја^швела зими у Београду, где су деца похађала школу, a лети у По-жаревцу. Y њој је гледао друга и мајку своје деце, али га као жена није више могла привући ни узбудити. •*> Последња два месеца, у ту смирену једноличност продро је нови наговештај буре. Чича Срећко из Тр-наве, чувени домаћин, дође једно јутро са својом сна„хом. Био је богат и са многобројном чељади; Милош је врло често свраћао к њему на одмор или на конак као пријатељу. Поред земљорадње, Срећко се бавио и трговином. Уз три ожењена сина имао је и синовца, који по несрећи није ни био за женидбу. Али Срећко, као сваки сељак који се нагло уздиже, ожени синов-ца најлепшом девојком у селу. Звала се Видосава, имала је осамнаест година и била је веома лепа. Видосава је на венчању блистала од среће; двори-ла је сватове сва радосна, a нарочито свекра. Али од-мах после прве ноћи c мужем у вајату постаде за-мишљена и опора. Нити је певала, нити се радовала. Обављала је послове ћутке, a кад би остала сама, села би негде по страни и мрачно гледала преда се. Укућани нису обраћали пажњу на њено држање. Прошла је тако година дана. Млада је све више буја-ла, на њој су од младости и снаге пуцале хаљине, али је њен поглед постајао све мрачнији. Једне ноћи зачу се врисак из вајата. Укућани се [291] узбунише и провалише унутра. Имали су шта да виде; у очајању, Видосава је одсекла своме несрет-ном мужу и оно мало мушкости. Чича Срећко нато вари свог осакаћеног синовца на кола и повезе га у Крагујевац да код лекара тражи помоћ, a снаху Ви-досаву привеза за кола те и њу поведе да joj Милош суди. Пред Шареним конаком заустави кола да га кнез види са доксата. Милош је по обичају већ био устао, умио се, пушио и пио кафу. - Шта је то, чича Срећко? Срећко скиде капу па приступи кнезу. - Несрећа, господару! Пасја лоза осакати ми но-ћас момка и тешко да ће остати жив. Затим исприча каква се несрећа догодила. Кнез Милош добро загледа младу, чија га необич-на лепота и снага одмах узбудише. Учини му се да је она жртва a не тај несрећни момак. Ипак, да одобро-вољи чича Срећка и прекрије своја осећања поче да виче на њу. .4. - Ти кујо a не снахо, што тако нагрди момка? Невеста подиже очи. Радознало се и оштро загледа у Милоша. Л>утит блесак joj севну у зеницама, али одмах обори поглед земљи. - Знам да ћу за ово платити главом - поче пркос-но - само, зар сам ја крива што сам млада и што хоћу да живим? Ето, тај матори лисац знао је какав му је синовац. Зашто га је онда женио? Ти, кнеже, суди како знаш и умеш, али да си био у мојој кожи, ура-дио би што и ја.

Невестина отвореност најпре изненади Милоша, a затим изазва разумевање и сажаљење. Амиџа, који је стајао више кола и гледао ужутелог и згрченог младића, пренесе поглед на Видосаву, затим на Срећ-ка. - Mope, чича Срећко, није она крива већ ти. По-гледај је каква је, синовче, a ти си хтео да привежеш вучицу за богаља - рече Амиџа вртећи брк. - Чиниш волико, Срећко, вози синовца у болницу неће ли га спасти лекар. Ти, Амиџа, поведи невесту у мутвак; нека тамо ради док одлучим шта ћу c њом. Видосава се у конаку брзо изменила. Постајала је све питомија, поглед није скидала c кнеза Милоша, a радећи по кући стално је певушила. Ускоро joj je муж у болници умро. Сви су у конаку очекивали пре-суду Видосави, али се Милош правио невешт и све је [292] чвешће призивао к себи у собу. Јеленка прва осети да јр у младој вучици добила супарницу. IX * Једренски мир је присилио Порту да пређе на, решавање српског питања, али она је, као и увек ра-није, покушала да српске депутате збуни и задовољи минималним уступцима. Међутим, Милош је то предвидео. Бојећи се да депутати због страха за жи-вот не прихвате половичне Портине уступке, Милош им је, чим је избио рат, узео пуномоћје и наредио да тамо седе, али да немају право ништа у име његово и народно да прихватају. Што је Милош предвиђао, ускоро се и догодило. Y стан српских депутата до-шао је Портин чиновник и одвео их Портином секре-тару. Депутати су се по обичају поклонили, a Турчин је надмено рекао: — Ово вам је ферман који сте тражили. - Какав је то ферман? - упита Саво Љотић у име депутата. - To je ферман o милости коју вам даје султан -одговори набусито секретар. - Ми немамо кнежева и народна пуномоћја да мо-жемо ма шта примити, јер су нам одузета пуномоћја кад сте од народа и кнеза тражили обавезу o миру и оданости. - Како? Зар ви нисте представници српскога на-рода? - Сада ми нисмо ничији представници, већ само уста и уши кнеза Милоша и народа- одговоре му де-путати. Турчин се после тога показа срдачан и, ласкајући им, поче да убеђује депутате како треба да приме ферман и похитају да тиме обрадују кнеза и народ у Србији. - Ми бисмо то радо учинили, честити ефендија, али знамо да ће нам за сваку погрешку народ и кнез скинути главу. Зато је потребно да нам дозволиш да обавестимо кнеза Милоша o садржини фермана, па ће нам он послати упутства и нова пуномоћја, или ће уместо нас одредити друге депутате изјави Љотић. Порта је тек сада схватила коликом ценом мора платити Милошеву изјаву оданости. Осетила је да су [293] његови прсти уплетени у издајничко држање Муста-фа-паше скадарског, који искоришћује слабост цен-тралне власти, као и упорност Бошњака да не при-хвата реформе. Абдурахман-паша је сломљен Ми-лошевим

интригама, присетио се сада реис-ефенди-ја. A ето, поред свега, тај проклети ђаурин још добија и награду: признање и проширење Србије. Насупрот Русима, који су се живо заузимали за решење српског питања. Милош је добро познавао Турке, na je узимао све што се даје, непрестано тражећи све оно што није испуњено. Наравно, није му нимало било по вољи што је ферман послат Хусеин--паши да га он објави, a не њему, како је захтевао од Порте. Зато одлучи да везирово објављивање умањи великом и свечаном скупштином у Крагујевцу. На њу позва све нахијске оборкнезове, затим по два представника из сваког села, игумане, проте и попо-ве, истакнуте људе из народа, судије Народног и ок-ружних судова. .' Шта Милош смера сазивом скупштине, нико није могао да наслути. Хусеин-паша је трнуо од страха. Његов положај био је заиста незавидан. Новим фер-маном све је прелазило на кнеза, па ће по свој прили-ци Порта морати да одреди везиру неко ддуго место. Y току рата успео је да се извуче и одржи, али никад није био сигуран да му Милош неће приредити неу-годно изненађење. Њему, који је волео живот и ужи-вање, тих хладних зимских дана све је изгледало трошно и пролазно. Србија је најчуднија земља, гор-ко је закључио везир. V њој се никад не може сагле-дати шта човека чека у сутрашњем дану. Људи су опори, смутљиви, једно мисле, друго говоре a треће раде. Свуда су постављене невидљиве бусије. Судби-на није у божјим рукама, већ у рукама тих косматих људи који никакву власт и ред не подносе. Лако je c Немцима и Русима. Код њих може да се сазна јасно као на белом дану шта желе и намеравају. Србима нико не може да ухвати ни крај ни почетак! Могу по-некад све да поднесу, да трпе као живинче, a други пут плану због најобичније ситнице; створе дармар од којег све цареве после тога годинама боли глава. Тако је Хусеин-паша размишљао целу ноћ, a сут-радан написа Милошу писмо у коме му је честитао нови ферман и пожелео срећан рад скупштине. Скупштина је свечано отпочела рад 25. јануара [294] 1829. Кад се појавио Милош и стишало клицање де-легата, Тома Вучић једним кратким говором отвори скупштину и у њено и народно име поздрави кнеза Милоша. Затим Милош показа представницима сул-танов ферман и нареди да се прочита заједно c при-„лозима Букурешког уговора, Акерманске конвенци-је и Једренског уговора. Напослетку је прочитан и акт o припајању шест отргнутих нахија и исељењу Турака. Затим је узео реч кнез Милош. Обучен у најлепше одело, извезено златом, са сабљом o пасу, искићен руским орденима, a огрнут ћурком од самуровине, достојанствен, раздраганог изгледа и блиставих очи-ју, започео је говор. - Високо просвећена господо архипастири, пре-чешњејша и чешњејша господо ду'овници, благород-на господо београдски кнезови, благоизабрани де-путати народа српскога, поштовани кметови и сва љубезна браћо моја! Никад вас веселијим срцем ни-сам сазвао, љубезна браћо, и никада вам радоснији глас нисам имао казати. Ево већ четрнаест година откако се трудим да право нашега народа вечитим и непоколебљивим утврдим. Четрнаест је година отка-ко сам царска врата отворио и откако радим да љу-бљеном отечеству добијем права која ће нам на по-томке прећи и остати трајна и вечита док постоји ср-пски род . .. Затим је нагласио да ће се после овога створити легално стање које је

до сада била само нека врста трпељивости између њега и везира. - Живео Милош! Отац наш! Сви смо c тобом! -орило се на све стране из стотине грла. - Ферманом вам прцзнаје султан да имате право изабрати себи своје поглаваре. Неће нам, као до сада, из туђег света турски везири долазити и мења-ти се да нам крв нашу пију, и да се сиротињском му-ком бадава хране и неправдом богате. Моћи ћете да изаберете свога кнеза, рођеног брата вашега, који ће c вама живети и умирати. Y књазу своме имаћете ми-лостивог оца и бранитеља. Ферманом вам се даје да у својој отаџбини уведете независну унутрашњу уп-раву. Ми ћемо од, данас поставити свуда наше судо-ве, a судије ће нам бити Срби, наша рођена браћа и синови, који ће судити по написаним законима на-шим, поштено и праведно. Ја сам се већ постарао да [295] његови прсти уплетени у издајничко држање Муста-фа-паше скадарског, који искоришћује слабост цен-тралне власти, као и упорност Бошњака да не при-хвата реформе. Абдурахман-паша је сломљен Ми-лошевим интригама, присетио се сада реис-ефенди-ја. A ето, поред свега, тај проклети ђаурин још добија и награду: признање и проширење Србије. Насупрот Русима, који су се живо заузимали за решење српског питања. Милош је добро познавао Турке, na je узимао све што се даје, непрестано тражећи све оно што није испуњено. Наравно, није му нимало било по вољи што је ферман послат Хусеин--паши да га он објави, a не њему, како је захтевао од Порте. Зато одлучи да везирово објављивање умањи великом и свечаном скупштином у Крагујевцу. На њу позва све нахијске оборкнезове, затим по два представника из сваког села, игумане, проте и попо-ве, истакнуте људе из народа, судије Народног и ок-ружних судова. .' Шта Милош смера сазивом скупштине, нико није могао да наслути. Хусеин-паша је трнуо од страха. Његов положај био је заиста незавидан. Новим фер-маном све је прелазило на кнеза, па ће по евој прили-ци Порта морати да одреди везиру неко др,уго место. V току рата успео је да се извуче и одржи, али никад није био сигуран да му Милош неће приредити неу-годно изненађење. Њему, који је волео живот и ужи-вање, тих хладних зимских дана све је изгледало трошно и пролазно. Србија је најчуднија земља, гор-ко је закључио везир. V њој се никад не може сагле-дати шта човека чека у сутрашњем дану. Лзуди су опори, смутљиви, једно мисле, друго говоре a треће раде. Свуда су постављене невидљиве бусије. Судби-на није у божјим рукама, већ у рукама тих косматих људи који никакву власт и ред не подносе. Лако je c Немцима и Русима. Код њих може да се сазна јасно као на белом дану шта желе и намеравају. Србима нико не може да ухвати ни крај ни почетак! Могу по-некад све да поднесу, да трпе као живинче, a други пут плану због најобичније ситнице; створе дармар од којег све цареве после тога годинама боли глава. Тако је Хусеин-паша размишљао целу ноћ, a сут-радан написа Милошу писмо у коме му је честитао нови ферман и пожелео срећан рад скупштине. Скупштина је свечано отпочела рад 25. јануара [294] 1829. Кад се појавио Милош и стишало клицање делегата, Тома Вучић једним кратким говором отвори скупштину и у њено и народно име поздрави кнеза Милоша. Затим Милош показа представницима сул-

танов ферман и нареди да се прочита заједно c при,лозима Букурешког уговора, Акерманске конвенци'је и Једренског уговора. Напослетку је прочитан и акт o припајању шест отргнутих нахија и исељењу Турака. Затим је узео реч кнез Милош. Обучен у најлепше одело, извезено златом, са сабљом o пасу, искићен руским орденима, a огрнут ћурком од самуровине, достојанствен, раздраганог изгледа и блиставих очи-ју, започео је говор. - Високо просвећена господо архипастири, пре-чешњејша и чешњејша господо ду'овници, благород-на господо београдски кнезови, благоизабрани де-путати народа српскога, поштовани кметови и сва љубезна браћо моја! Никад вас веселијим срцем ни-сам сазвао, љубезна браћо, и никада вам радоснији глас нисам имао казати. Ево већ четрнаест година откако се трудим да право нашега народа вечитим и непоколебљивим утврдим. Четрнаест је година отка-ко сам царска врата отворио и откако радим да љу-бљеном отечеству добијем права која ће нам на по-томке прећи и остати трајна и вечита док постоји ср-пски род . . . Затим је нагласио да ће се после овога створити легално стање које је до сада била само нека врста трпељивости између њега и везира. - Живео Милош! Отац наш! Сви смо c тобом! -орило се на све стране из стотине грла. - Ферманом вам признаје султан да имате право изабрати себи своје поглаваре. Неће нам, као до сада, из туђег света турски везири долазити и мења-ти се да нам крв нашу пију, и да се сиротињском му-ком бадава хране и неправдом богате. Моћи ћете да изаберете свога кнеза, рођеног брата вашега, који ће c вама живети и умирати. У књазу своме имаћете ми-лостивог оца и бранитеља. Ферманом вам се даје да у својој отаџбини уведете независну унутрашњу уп-раву. Ми ћемо од, данас поставити свуда наше судо-ве, a судије ће нам бити Срби, наша рођена браћа и синови, који ће судити по написаним законима на-шим, поштено и праведно. Ја сам се већ постарао да [295] се за нас закони напишу. - Милош! Милош! - узвикивали су најгрлатији. -Бог те живео! Име ти се помињало док је сунца и Mecena! Отац наш! Све ти играло и певало! Јунак Милош! Милош! Милош! - викали су делегати, скакали c места и раздрагано довикивали похвале. - Стишајте се, љубезна браћо моја. Ферманом смо добили и шест отргнутих нахија; тако ћемо најзад једном за свагда опростити мука и патњи нашу милу браћу. Они су тамо под тешки%1 зулумом турским страдали, док сте се ви под мојом управом наслађи-вали миром и слободом. - Милош, Милош, отац наш! Снаго наша! Одбра-но наша. C тобом ћемо и у гору и у воду! Живео! Жи-вела Србија! Живела слобода! Кутите, хоћемо да чу-јемо њега! Говори, дико наша! - орило се урнебесно из безброј грла и одјекивало целим Крагујевцем. Неко је испалио топовску салву. Код цркве су грунуле прангије и свечано зазвонила звона, у ту свр-ху кришом подигнута. Капе су летеле увис. Узвици одушевљења нису се могли задуго стишати. - Слатка и добра браћо моја! Оно што има нај-више да вас развесели јесте то да нам је ферманом га-рантовано да међу нама више неће бити Турака

сем оних што ће као чувари тврђава седети у Београду, Шапцу и Смедереву. - Ypa за рођену Србију! Ура сто пута за Милоша! Јунак је Милош! Отац наш! Мајка наша! Нека ти је Богом просто што си нас карао и кажњавао! - Стишајте се, браћо! - викнуо је раздрагано Ми-лош. - Нама се предају сва турска имања, спахилуци и мукате, a имања која су била лична својина Турака појединаца, као што су куће, дућани, ливаде, водени-це, то ће се проценити и од наше стране сопствени-цима исплатити. Y даљем делу беседе говорио je o користима које су Срби добили да могу слободно трговати по целом Турском Царству, затим o важности одобрења да могу зидати школе и болнице и подизати своје штам-парије. - Ја сам вас, браћо, позвао у име целога љубљеног народа да вам у име драгога отечества нашега пре-дам овај високи царски хатишериф који права наше-га отечества утврђује, па да изаберете и утврдите уп-раву над земљом и уредите и све остало шта треба. [296] A TO ваше решење да се у Стамбол нашој депутацији пошаље a Порти и руском цару покаже. Настала је мала забуна, делегати су се међусобно питали шта има сад ово да значи. Простији људи из народа, који нису могли да наслуте Милошеву заку-лисну игру, почеше да зебу да се иза тога не крије нека опасност; настаде жагор и довикивање: - Нећемо без тебе да радимо! Ти ћеш нас водити и учити. Радићемо како ти наредиш. - Господару, где ми можемо без тебе? - викао је неки крупан Рудничанин, машући капом изнад гла-ве. Само мали број поверљивих људи знао је Ми-лошеву намеру. Решен да снагом народа добије на-следно кнежевско достојанство, хтео је да утиче на нове разговоре који су тек имали да се воде у Цари-граду за потпуни хатишериф у којем се једном за-увек имала да утврди судбина Србије у односу према Турском Царству. - Саслушајте, браћо, и ове моје речи мирно и па-жљиво. He говорим вам да моје заслуге у вашим очи-ма увеличам. Њих свет познаје. Њих ће признати по-томство, ако их не признајете ви сада. To je мени до-вољна награда и не тражим већу. Желим да вам по-штено и отворено кажем како за вас и отаџбину не могу више учинити него што сам учинио. Векови ће проћи, a неће бити прилике да син српскога народа учини оно што сам ја за вас задобио и што ћу потом-ству вашем оставити. Затим је оживео успомену на све муке и невоље од слома тринаесте, како је главу своју излагао и које је муке претрпео под Сулејман-пашом. И пошто је ис-такао све што је урадио, настави: - Ето тако сам, браћо моја, у делу своме милошћу небеског Оца срећно испливао. Сада је време да се ја после толиких напора и тегоба одморим. Време је да вама и свету покажем како нисам онај за кога сте ме држали. Да вама и свету докажем како ме у мојим делима и раду нису руководили властољубље и сре-брољубље, као што су многи мислили. O свим прихо-дима и данцима народним готови су вам код мене ра-чуни. Готово вам стоји и све оно што сам штедњом сачувао. Штедећи колико се више могло, сачувао сам вам приличну своту новца. И ено je c рачунима лежи у каси. Савест ми моја каже да сам све дужноГ2971

сти као син Србије и њен предводитељ тачно испу-нио. Ви сте, браћо моја, народна скупштина, као оне што су држане у Паланци и Ваљеву, које су мене и моје потомство у кнежевску част дигле и потврдиле, и заклетву вечне верности мени и моме потомству дале. Зато сада изберите неког другог кога за најспо-собнијег сматрате, јер ја хоћу своју част да оперем. Да признате ви и цео свет како ме је у свима поступ-цима руководила једино љубав према вама и стара-ње o добру нашем и деце ваше. A посебно o срећи на-рода и отаџбине! Поново се осврнуо на невоље, муке и патње које је народ под Турцима трпео. - Па праштајте, a и ја праштам свакоме ко ме је увредио или ми зло нанео! Милошеве речи сада су изазвале буру од узвика одобравања. Депутати су викали да хоће за кнеза само њега и његово потомство. Усред те буке, Милош напусти скупштину, a гомила га је пратила до двора: - Живео Милош, отац Милош! - викали су уз пут. - Хоћемо само тебе за кнеза! Само Милоша и његово потомство! Србија и Милош! Милош и Србија! Кад је Милош ушао у двор, делегати се врате у суд где је одбор саставио акт којим се Милош про-глашава »Оцем и избавитељем Србије, и поново потврђује за кнеза, a његово потомство законитим наследницима«. V другом акту, намењеном депута-тима у Цариграду, скупштина је поновила своју заклетву верности Милошу и потврдила га наследним кнезом. Трећим актом је изражена народна благо дарност цару Николају, покровитељу Србије. V Ha жалост, ни у најсрећнијим тренуцима не ост-варује се све онако како човек жели или предвиди, јер увек постоје неке невидљиве препреке на које се срећа спотакне. Али постоје и упорни људи који гу-рају своје као што слеп коњ окреће долап. Милош је спадао у ону врсту људи које ништа не може спречи-ти и обезоружати кад нешто науме. Народ у Србији, његова околина и чиновници, гурали су догађаје као слепи коњ долап, a Милош je унапред био предвидео [298] безброј тешкоћа које ће се појавити при остварењу онога што је дато ферманом. Мада није желео сукоб c Милошем, нити хтео да се замери Србима, Хусеин-паша је морао да води ра-чуна o себи и неизвесности свога положаја. Он је осећао да у царству свуда шкрипи и запиње, да се Турцима све горе пише у будућности. Јасно му је да у свету наступа ново време, буде се и дижу нове сна-ге. Таман се у царству један пожар стиша, a други на-гло букне тамо где га нико није очекивао. Мустафа--паша у Албанији брзо и одлучно ради да се осигура, јер зна да će saivfepno Порти и султану, и да га Царит Град неће оставити на миру чим смогне снаге да по-сегне руком на њега. Капетани и ајани у Босни нису хтели ни да чују за реформу. Y Египту се нешто ко-меша и мути. Султанов хатишериф дат Србима изазвао је вели-ко незадовољство .међу Турцима у Србији, Схватили су да је Милош решио оно што до сада нису могле ни све буне, ни сви ратови. Србија ће се ослободити њи-ховог господарења, и они ће морати да се селе! При-бранији и паметнији одмах почеше да продају своја имања и да се селе. АРУГИ СУ то радили подстакнути од Срба, a трећи нису могли никако да се одлуче, јер су се надали да се може ипак десити нешто непред-виђено.

Са својим даром да уочи и предвиди све што се догађа и покреће, Милош није хтео да губи време, нити је више зазирао од тога како ће Турци и везир схватити његове поступке при остварењу народних права добијених хатишерифом. Знао је како ће на Турке силно деловати дизање звоника и звоњење звона, зато позва одговорне представнике. - Турци ће сада да затежу, мољакају, изазивају нереде и да раде све што могу само да се међу нама одрже. Зато хоћу да се до Беле недеље подигне зво-нара са по два звона уза сваку цркву: - Господару, Турци ће побеснети, a могу и да спрече подизање звонара покуша да га одврати Алекса Симић. - У мој сирац што ће они побеснети! Баш зато хоћу да три пута дневно звоне по читав сат. Звоњење ће их брже отерати него да окренемо на њих топове. Шта је? He допада ти се, или се плашиш за своју кожу. Mope, ако тебе Турци убију, наћи ћу ја одмах [299] паметнијег који ће моје наредбе без поговора из-вршавати. He, немој да ми се правдаш! Знам ја! Умес-то да међу Турке уносиш забуну, ти их стишаваш! - Господару морао сам. Смутљивци су протурили глас како ћеш ти једног дана доћи c десет хиљада вој-ника и све што је Турчина у Београду ставити под нож. - A шта је, слепче, иселило Јагодинце него баш так-ва прича. Само, на једно морам последњи пут да те упо-зорим. Ако још једном будеш завлачио HOC тамо где му није место, послаћу Штитарца да ти смекша гузицу. Ради оно што ти ја наредим. Кукај и врти главом пред Турцима и јављај шта се све међу њима прича, али да те више нисам чуо да ми ти као нешто мудрујеш? Јеси ли ме разумео? - Јесам, господару! - A сад - пут под ноге! A што се тиче звонаре у Бео-граду, обесићу те ако не буде подигнута до Беле не-деље! Подизање звонаре у Београду није раздражило само Турке; везир никако није могао да разуме како се то Милош преко ноћи осамосталио, па зато позва Алексу Симића. - Је ли истина да дижете звонару? - Истина је, честити везиру - одговори му смерно Алекса. - A знаш ли ти да хатишерифом звона нису до-звољена? За њих треба добити од цара одобрење. - Милош је наш врховни кнез, изабран од народа, a признат од цара. Што он нареди, ми морамо урадити. Зато мислим да је најбоље да се ви c њим o свему томе договорите. - Шта ја имам c ким да се договарам! - љутито вик-ну везир отпуштајући Алексу. Други пут везир позва Петра Лазаревића и Косту Цукића. - Је ли истина да дижете звонару? - Истина је - одговри му Петар. - A ако се Турци побуне и ви улудо изгубите главе? - Мени је свеједно од кога ћу погинути - одговори му Коста. - Ако подигнем звонару, ви кажете да ће ми Турци смакнути главу. Ако не извршим заповест, онда ми смрт не гине од Милоша. Он још каже да ће султан после посећи сваког оног ко дирне у звона. Колико ја знам, честити везиру, Милош

никад у ветар не говори. [300] Узрујаност међу Турцима није могао да стиша ни долазак Портина изасланика. Турци из Ражња и Алек-синца пожалише му се како су Турци из Јагодине си-лом истерани. Y Куприји је видео подигнут карантин, јер се била појавила куга у Влашкој и Румелији. Милош . дочека Кешеф-ефендију у Јагодини. Разговор је у по-четку текао доста мучно. - Зашто без ичијег питања исељаваш Турке, по-дижеш звона и болнице? - срдито упита изасланик. - Сматрам да никог не треба да питам за звона и контумац, пошто ми је хатишерифом дозвољено. Што се тиче Турака у Јагодини, они су добровољно прода-ли своја имања. Уосталом, по одредбама хатишерифа они ионако морају да се селе. - Звона у хатишерифу нигде нису поменута. - Поменута је слобода вере, a no правилима наше цркве служба божја не може се без звона обављати. Hero, реци ти мени јеси ли ти дошао да извршиш ца-реву наредбу или да погазиш царски хатишериф? -енергично упита Милош. - J a сам дошао да извршим царску наредбу, али мислим да ти пренагљујеш - поче опрезно узмицати Кешеф-ефендија. - Ако је ово твоја последња реч, онда се врати ода-кле си дошао одлучно узвикну Милош. - Пре је мно-го штошта зависило од мене, и царство је могло јевти-није и лакше проћи. Међутим, сад кад је хатишериф обнародован, и кад га свак у прсте зна, ја, вала, више ниједне црте нити Цогу нити смем попустити или изме-нити. Еешеф-ефендија увиде да не може Милоша ни пре-плашити ни преварити, те пристане да се одреде две комисије које би одредиле границе Србије, узимајући у обзир и нових шест нахија што их је требало прикљу-чити. Међутим, подстакнут у Београду од Хусеин--паше, Нешеф-ефендија измени свој став и поче наго-варати Турке да не продају своја имања, јер, наводно, није сигурно хоће ли та тачка хатишерифа морати да се изврши. Извештај o томе послао је Милошу Халид-беј. Милош одмах нареди Станоју да међу Турке про-тури гласине како везир и изасланик желе, у ствари, да преваре власнике имања, тиме што би по њиховом исељењу приграбили откуп за себе. Халид-беј је и овог пута успешно извршио задатак. Сумњу је посејао врло вешто. Из Цариграда стиже [301] муфтији писмо у коме му је неко саветовао да своје имање одмах прода и да ci што пре исели. To изазва још већи немир међу Турцима. Сад је свак журио c продајом. Комисију одређену да обележи границу према Арини ухвате људи Махмут-паше Видајића, одведу је у Зворник и затворе. - Ако се султан покрстио и дарује ђаурима земљу, ја сам још Турчин и не дам Јадар и Рађевину док једног јединог Турчина у Босни траје! - претио је Видајић. Кешеф-ефендија и Хусеин-паша одмах искористе овај сукоб и прекину обележавање границе. На то од-ложе исељење и они Турци који су своја имања већ били продали. Y Милошево име саопштио је Алекса Симић цар-ском изасланику следеће: - Султан је хатишерифом јасно наредио шта је ваш задатак. Ви то нисте

извршили, и ми са себе скидамо сваку одговорност за све што се буде догодило. Ето, то вам је Милошева порука. - Ја људе нећу силом да селим. Турци ће остати у Србији као што су и досад били - набусито одврати Нешеф- ефендија. - Кнез вам поручује да народ уопште неће ништа плаћати спахијама док се не уреди све оно што је ха-тишерифом предвиђено - одговори му Симић. - Чујте ме, ђаури. Све то што ми овде поручујете, мени мирише на отворену буну. - Честити ефендија, ми се не бунимо већ једино тра-жимо да нам се испуни што је хатишерифом гаранто-вано, a потом ћемо ми испунити све своје обавезе, како према цару тако и према спахијама - одговори Марко Борђевић и са Алексом Симићем напусти везиров ко-нак, не сачекавши одговор. Милошева порука изазва забуну и срџбу међу Тур-цима у Београду и Цариграду. XI » Милош је из године у годину постајао све моћнији и богатији, мада је мало шта ново уводио у свој начин живота. Шарени конак у Крагујевцу остао је скоро исти онакав какав је био и у првим данима Милошева усељења у њега, али конаци у Пожаревцу и Београду, [302] у којима је господарила Љубица, губили су изглед . сељачке једноставности. Набављен је нов намештај, као и многе друге ствари; она је чак настојала да иде у стопу c новим навикама и временом које је постепено мењало турски начин живота. Нешто слично покуша-ла је у Крагујевцу и Јеленка, али само у просторијама у којима је она живела c малим Гаврилом. Милош се томе није противио, али је даље остао веран стеченим навикама. Kao и увек устајао је врло рано. Одмах би се умио и обукао. Затим је одлазио у собу звану »богомољка«. Y њој би се помолио Богу и рано изјутра пречистио c њим све рачуне, јер је у суштини, као и сви припрости али и лукави људи, био на свој начин побожан. После молитве осећао се окрепљен и чио. Доручко-вао би, a затим примао секретаре и чиновнике који су га извештавали o пословима. Истовремено је обављао и државне и своје приватне послове; издавао је наређења како да се обрађују његови поседи, води тргови-на, даје новац под интерес. Ту је примао и тајне оба-вештаче и издавао им нова упутства. Ту је ковао заве-ре, припремао замке и подметања, и размишљао како ће наћи најбоље пут и начин да уништи своје против-нике. Затим је излазио на диванхану и ту примао свет који је долазио из целе Србије; људи су долазили c раз-ним молбама, тражили да им књаз пресуди спорове, или да му повере своје муке и невоље, очекивали за-штиту или помоћ. Ручак и вечера објављивани су звоном, како би Крагујевчани знали кад им господар седа за сто. Када му се породица налазила у Крагујевцу, Милош би ста-вљао за сто c десне стране наследника Милана, кога је звао Мињом, a c леве стране Михаила. До Милана су најчешће седели архимандрит Мелентије Павловић, затим Димитрије Давидовић и до њега Амиџа. C друге стране према Милошу, у доњем челу, заузимао је мес-то Тома Вучић. Љубица је имала место за трпезом само ако се на ручку или у гостима налазила нека стра-на делегација. Мушка рука око стола није смела ништа такнути, јер је Милош волео да га дворе и послужују жене. Једна од жена које су га сада послуживале била је и чича-Срећкова снаха. Она се за ово пола године знатно

изменила. Лепше се облачила, кретала слобод-није и из дана у дан постајала све прибранија и смео-нија. [303] Милош је неприметно пратио погледом како Видо-сава хитро уноси јело, бира што је боље и њему милије, приноси столу, повлачи се уназад и гштом, кад се ука-же потреба, наставља да га двори. Неосетно ју је упо ређивао са Јеленком. Шта мисли та матора сврака, зар она себе да упоређује са овом дивокозом! Љутио се на Јеленку, која га је наговарала да Видосаву што пре уда. Златан ланчић који је овијао Видосавин пун и бео врат и крстић што је красио њене груди - били су у ствари Милошев дар. Мораћу да joj нађем добра момка и дам нешто мираза, мислио је гледајући њене складне по-крете. Јело му је пријало. Како је младост лепа! A да нешто није било мене, тој несрегници би заувек пропа-ли и живот и лепота. Чим би се завршио ручак, Видосава је износила кафу, a затим су сви напуштали собу. Милош је тада прелазио у спаваоницу. Видосава је уносила чибук. Помагала би му да се свуче и раскомоти. Смешио се и нагонио је да се ослободи и скине све са себе, што је она чинила нерадо и стидећи се. Забављала га је њена стидљивост; смејући се, терао би је да му прича како се оно збило c њеним мужем. Причала је устежући се, љутила се, пућила усне, али би му понекад чак и дрско и грубо викнула: - Нећу да ти причам. Намучио ме, па шта сам друго могла да урадим? Речи c њених усана, ма како биле грубе, имале су призвук нечега што га је физички раздраживало. Њено тело, неутољива жеђ за миловањем, оно свеже и ново што је носила у себи - све му је то неописиво годило. По неколико сати, колико би она била уз њега, могао је да се ослободи свега што је ружно, -свакидаш-ње, не мислећи ни на шта. Једне ноћи, док је лежао поред ње непомичан, a она се била сва припила уз њега, учинило му се да плаче. - He спаваш? - питао је и прешао руком преко ње-них набреклих груди. - He - одговорила је припијајући се још јаче. - Шта ти је? Нагло се подигла, села више њега и тренутак зури-ла у празно. - Амиџа ми је рекао како си намеран да ме удаш. - Па, чиниш волико, то је за нас обоје. најбоље решење. ' - Знаш, господару, ако и тај буде некаква рђа, за[304] клаћу га. Хоћу, славе ми! Hero, боље би било да ме на-ново не увлачиш у грех. Милош joj je већ био нашао мужа. Y затвору се на-лазио млад момак. Из обести је украо jape, заклао га, испекао и појео c друштвом. Његов отац и власник ја-рета договоре се те га овај тужи Милошу, a кмет га до-тера у Крагујевац окована. Онако окован, скакао je c кнежевим момцима и нико га није могао победити. Милошу се момак много допао; чинило му се да је у њему нашао погодна мужа за Видосаву. Једног дана разговарао je o Видосави c Амиџом. - Требало би наћи момка и удати је. - He знам, госиодару, али се бојим да једне ноћи неко и код нас не завришти. Беснуља је. Милош се слатко насмеја. - Чиниш волико, мени се јако допада онај Стеван. Како знаш и умеш,

гледај да је удамо за њега. Ја ћу га поставити за старешину над момцима. Амиџа показа Видосаву момку и исприча му њену прошлост. - Сила од жене, али, ето, опасна - рече Амиџа врте-ћи брк. - Нисам ни ја мачији кашаљ. Кад би ме кнез осло-бодио ове беде, пристао бих да се оженим њоме. Сетивши се тога, Милош се уздиже на лактове. Био се одлучио да учини кр'ај свему, јер се из дана у дан осећао све више везан за Видосаву. Знао је да неће имати довољно одлучности за раскид ако ово дуже потраје. Она га је гледала упорно у очи, као да очекује пресуду од које зависи цео њен живот. Била је навикла на Милоша. - Видела си Стевана из Кнића? - Видела сам га - одговори она скоро са олакша-њем. - Ето, намеран сам да те удам за њега. Она слеже равнодушно раменима. - He свиђа ти се? - Можда и свиђа. Само не знам како ћемо после нас двоје. Ако те када пожелим, ништа неће моћи да ме спречи. - Е, чиниш волико, даћу ти као мираз педесет дука-та, a Стевана ћу поставити за старешину момака - уз-викну Милош љутећи се. Сутрадан Милош нареди да откују Стевана, па га задржа код себе међу момцима. Амиџа се потруди те 20/в [305] приближи момка и Видосаву. Милош је тих дана мо-рао да отпутује за Пожаревац. Једна од највећих сла-бости била су деца. Те године у Милошеву службу ступи доктор Вито Ромита, Италијан. Био је ожењен, културан, богат, али и несталан, човек на своју руку. Имао је и кћер, не тако лепу али веома образовану. Y исто време, у Београду је живео ђакон Личинић, који је знао немачки, матема-тику и историју, и кога су сматрали за врло ученог и карактерног човека. Трећи човек кога је Милош довео за васпитача своје деце био је Алекса Поповски, прав-ник из прека, човек богат, леп и отмених манира. О-блачио се са укусом и у целој кнежевој околини оду-дарао својим понашањем. Поповски је писао песме, увек читао књиге, na je Милош хтео да његова деца, по-готову Савка и Михаило, науче од тога младог човека како се треба опходити у друштву и да заволе књигу. Због свих тих ствари, Милош се задржа у Пожарев-цу све до септембра. Затим заједно c Љубицом и децом крену за Београд. Y путу га стиже гласник по коме му је Јеленка јављала да је Гаврило на умору. Кад се вратио у Крагујевац, позва Амиџу. - Нека дође Видосава да ми опере ноге. - Нема више Видосаве, господару - одговори Ами-џа. - Како нема? - Удао сам је за Стевана. - Е, у мој сирац ... Добра је била, Амиџа. Стеван ће заиста имати жену каква се ретко може наћи у овом гуравом и сакатом свету. XII Султан Мехмед II прозрео је намере Мустафа-паше, скадарског везира, али како га је све више угрожавала Русија, правио се невешт на све што је везир преду-зимао. Чак се није супротставио ни томе што је Мус-тафа-паша своме пашалуку присајединио Дукађин, Дебар, Елбасан, Охрид и Трговиште. Y

ствари, он се плашио да везир не пође на сам Цариград, па да га пот-помогнут Русима не збаци c престола. Али кад се мир c Русима утаначио без учешћа Мустафа-паше и кад се руска војска повукла из Румелије, султан одлучи да се обрачуна са својим неверним везиром и да настави за[306] почете реформе. Час освете је дошао пре него што је Мустафа-паша и очекивао. Охрабрен повољним условима мира и спремношћу Руса да се сачува Турско Царство, султан Мехмед је одмах издао наређење скадарском везиру да врати поседнуте области, a велики везир по'султа-новој наредби покори арнаутска племена Гоге и Тос-ке, чиме султан опозва свој ферман o уступању поме-нутих области. Обавештен o султановим намерама, и знајући да ће после овога доћи још тежи захтеви из Цариграда, Мустафа-паша није хтео да се покори султановој заповести. Предузео је и одбрамбене мере. По-јачао је своје гарнизоне у граничним областима. За себе је придобио пећког, приштинског, лесковачког и ђаковачког ајана. Арнаутска племена је поново побу-нио. Слично врење јављало се и у Босни. Мустафа-паша, решен да се бори са султаном, слао је поверљиве људе у Босну, нарочито Сарајлијама и познатијим капетани-ма, позивајући их у савез против Цариграда и султана--реформатора. Босанци радо прихватише позив ска-дарског везира, обећавајући му неограничену помоћ. Док се Мустафа-паша озбиљно припремао за борбу, дотле су Босанци сазивали скупштине, договарали се и препирали, и на тај начин губили драгоцено време. Милош је преко својих људи свесрдно пратио и пома-гао покрете у Босни и Албанији. Наравно, он није мо-гао тако једноставно да крене отворено у буну, као што су то учинили скадарски везир и Босанци. Обаве-зан Русима, са добијеним хатишерифом, имао је у ру-кама више него што бунџије за себе траже, a интереси Србије захтевали су мир; али припремио се ако наста-не деоба плена да заузме све области у којима су Срби сачињавали већину. За тај одлучан час требало је са-чувати снагу, остати у исто време и послушан Русима и не изневерити султана. Стога Милош одлучи да мирно чека развој догађа-ја. Повлађиваће завереницима и храбриће их. Даће им новчану помоћ, мада њему ни у ком случају нису до-вољне само оне територије које му обећава Мустафа--паша. He, он нити хоће нити може да Арнаутима ус-тупи Косово и Метохију! За то Србе веже не само ста-новништво него и историја и прошлост. Желео је да захвати Новопазарски Санџак ради спајања са Црном Гором. Што се тиче Босне и Херцеговине, целокупно [307] становништво сматрао je српским, без обзира на веру. Знао је да је везир у опасности и да му нема узмака. Од-мах му посла као прву помоћ 50.000 гроша. Препоручи му да утврди Скадар и заштити обалу Албаније, како цар морем не би могао да доведе војску и нападне га c те стране. Мустафа-паша је био одушевљен Милошевим предлогом. Требало је да нађе могућност да склопи мир са Црногорцима, и да се тако осигура и са те стра-не. Смрт Петра I давала му је наде за то. Владика Раде имао је у својој кући великих незгода, јер му је ваљало савладати противнике који су претендовали на пре-сто. Како је млади Његош био само ђакон, Мустафа-паша нареди призренском епископу да га произведе за архимандрита. Тиме је успео да га придобије за за-кључење мира. И сам одлучан и стално подбадан од Милоша, Мус-тафа-паша половином

марта крену у ратни поход. Y Призрену га дочекаше албанске паше, одакле c вој-ском сви кренуше ка Скопљу. Одатле је на све стране разаслао своје поверенике и прогласе, позивајући пра-воверне у борбу против султана који је изневерио ис-лам и почео прихватати ђаурске обичаје. Његове про-гласе Турци су свуда примили одушевљено. Мехмед--паша нишки приложи 60.000 гроша за ратне циљеве. Карафазеин је одмах опсео Софију и запленио царску храну и муницију. Цела Румелија очекивала је нестр-пљиво долазак Мустафапаше како би му се придру жила. Уз везира се тих дана стално налазио и Аврам Петронијевић, који је кнезу Милошу редовно слао из-вештаје o свим догађајима. Сам Милош је постао видно узбуђен и нестрпљив. Код њега је све било спремно да се умеша у догађаје, али је чекао коначан исход. Настојао је да Турке што више међусобно завади. Овај устанак требало је да до-несе непроцењиву добит. Бунтовници рачунају на Ми-лошеву кесу, a он на њихову кратку памет. И нишки паша тражи позајмицу! »Шаљем вам што сте од мене тражили. Од уста сам одвојио. Толико је пријатељство моје«, поручује Турцима. Како је тешко чекати вести! Како је тешко ухвати-ти конце догађајима! Турци су час на страни бунтовни-ка, час на страни султана. Све зависи од исхода одлуч-не битке између Мустафа-паше и великог везира. Му-стафа-паша оклева. Велики везир баца замку. Нуди [308] Милошу и оно што није обећано само нека му помогне да смири Босанце. Бар да мобилише војску и избаци је на Дрини. »Све ћу урадити за светлог султана«, обећа-ва Милош, a Босанце тајно подстрекава. »Ако се поко рите, све ће вас крвник исећи. Мене се не бојте. Ком-шије смо и морамо до амина живети једни поред дру-гих«, тако их бодри. Хусеин-капетан не подноси Милоша, чак му поручује: »Нека ђаур гледа своја посла.« Милош ради у свим правцима. Стотине ух9да, агената и поверљивих људи бачено је на све стране. Треба ух-ватити све конце догађаја и прозрети сутрашњицу. Аустријске новине јављају o нередима у Египту. Мех-мед Алија се прогласио за краља. Обавештач из Битоља јавља да Решид-пагџа, вели-ки везир, припрема одлучну битку. Сумња у Милоша, али ипак рачуна на његову разборитост. Обећава да ће се лично заузети за извршење хатишерифа и добијање наследног кнежевства. Из Софије стижу неугодне вес-ти: Карафазеин је опљачкао хришћане и Јевреје. Шашит-паша из Лесковца се колеба. Милош је напео оба уха и чека да види ко ће остати победник. Осећа да се заплео у много послова, и да треба обазриво ра-дити, али и бити спреман на сваку случајност. Неумор-но набавља оружје, муницију и храну. Две батерије ла-ких топова већ је имао на Обрежју. Y војним стварима могао се са сигурношћу ослонити једино на Вучића, Јована и Јеврема. Штитарац банчи, a Мићић својим држањем изазива Бошњаке. Зар свуда мора моја рука и памет да досегну! Новац му пристиже са свих страна. Треба га уложити у нове послове. Ортаци су постали непоуздани. Љубица кришом режи на Јеленку. Гаври-лу нема лека. A Савка се заљубила у Михаилова учитеља Алексу Поповског. Taj нитков, тај подлац и накићена сврака -мисли Милош - увукао ми се у кућу и хоће да ми са-блазни кћер. Петнаест година једне девојке - луде су године. Поготову што је то моја крв и може свашта да уради. Петрија се удала за трговца, пословна чозека. За Савку се интересују руски кнежеви и дипломате. Треба ту њену љубав што пре прекинути. Зашто је све то сада морало да се догоди? Јеленка

саветује да се Алекса Поповски што пре одстрани. Л>убица извешта-ва да Савка прети да ће се убити ако joj не дозволе да се уда за песника. Ништавило, ништавило, бесни у себи Милош и смишља освету. Зове Вула Глигоријеви[309] ћа. - Чиниш волико, Вуле, ето Поповски хоће да ми за-веде Савку. Шта да радим? - Господару, то je бар лако. Позови га у Крагујевац. Прими га лепо, угости, a no повратку за Београд ја ћу уредити шта треба. - Али Савка прети да ће се убити. - Господару, плакаће недељу дана, јер нема бољке коју младост није преболела. - Вуле, ти Поповског узимаш на душу? - Узимам га, господару. Школци из прека попели су ми се на врх главе! Мудрују, a балав Турчин у стању је да их жедне преведе преко воде. - Y реду, Вуле. Сад ми пусти извештача из Градач-ца. He разумем зашто се Босанци толико скањују? - Хусеин-бег те не подноси госпсдару. Једина глава која тамо уме да мисли јесте- Видајић. Оних педесет хиљада гроша што је тражио као зајам, дао сам му и узео облигације као да је у питању харач за Јадар и Ра-ђевину. Дође ли до нечега, платили смо харач. XIII Половином маја стиже у Крагујевац Хасан-бег сул-танов изасланик, у пратњи Аврама Петронијевића. Ср-бија још није била видела таквог Турчина. Био је то чо-век новога кова, прави Европљанин. Jeo je и пио све чиме су га у кнежеву двору послужили; нарочито је волео вино и младу прасетину. При јелу се служио виљушком и кашиком. Поред француског и немачког знао је и српски. На Милошаје учиџио врло добар ути-сак. Његова мисија била је у томе да увери Милоша како ће се хатишериф у целости одмах испунити чим се угуши буна Арнаута и Босанаца. Од Милоша је тра-жено да у султаново име обећа сваком бунтовнику ми-лост и опроштење ако се смири и изјави да се покора-ва султану. Милош се прихвати понуђеног задатка. Писари напишу прогласе за босанске капетане, у који-ма их Милош позива да се смире и покоре цару. »Сул-тан је свима нама отац и мајка. Опрашта свакоме све што је учинио.« Истовремено, агентима издаде упут-ства да храбре Бошњаке, a Хусеин-бегу изјави своју го-товост да c оружјем нападне побуњенике. To би била прилика да заузме Јадар, Рађевину и Стари Влах. Иза[310] сланик није могао пристати на такву понуду, јер није од Порте добио таква овлашћења. Догађаји су се заплитали. Покрет Босанаца охра-брио је Мустафа.-пашу и он приступи озбиљнијим при-премама, дајући потпору Босанцима. И док Милош у Крагујевцу гости Хасан-бега, одушевљавајући га изја-вама оданости султану, дотле шаље свога поузданог човека у Сарајево и Нови Пазар. - Господар вам поручује - изјавио je Baca Поповић сарајевском мутеселиму Булаги - да његове прогласе не узимате у обзир. Морао је тако да пише, јер му у Кр>агујевцу за вратом седи Хасан-бег, султанов изасла-ник. Чак и ако му нареде да дигне војску, укопаће се c њом на Дрини и ту остати да чека исход борбе. A вољан је чим узмогне да вам притекне и у помоћ.

Милош неуморно ради, Њему никако не дају мира шест отргнутих нахија и стално одлагање исељења Ту-рака. Пораз царске војске код Приштине и победа Ху-сеин-бега угрожавају све његове планове. Велики ве-зир Решидпаша, иако поражен, показао је да уме во-дити политику. Закључио је мир c Хусеин-бегом, обе-ћао му аутономију и везирство над Босном. Хусеин је, напротив, показао да није дорастао ситуацији и да не зна искористити победу. Милош то схвата, али не жели да себи натовари на врат Бошњаке. Зато се лукаво изражава o високим војничким врлинама Ху-сеин-бега Градашчевића. Чим је умирио Босанце и посејао међу њих заваду, Решид-паша се свом снагом баца на Мустафа-пашу. Опколио га је у Скадру и присилио на предају. За то време, Хусеин Градашчевић успоставља везирски двор у Травнику. Развија сјај правог везира, али је уза-луд очекивао потврду уговора. Велики везир је већ био убедио Тузлу капетана да је Градашчевић једина сметња што он није наименован за босанског везира. Догађаји су се стално окретали на супротну страну. Победом над бунтовницима све више јача престиж Порте, a слаби моћ Босне. Милош пажљиво прати до-гађаје, па се брзо окреће на страну султанову a против Градашчевића. Нагла промена Милошевог држања према Босан-цима и Хусеин-бегу Градашчевићу чисто је политичке природе, јер му Хусеин-бег није био мрзак. Чак су му се допадале његова одлучност и храброст, али сада кад је у изгледу да ће Порта и султан однети победу, [311] Милош није хтео ништа да стави на коцку, поготову што би победа Босанаца за рају у Босни значила теже ропство од досадашњег. Порта се налазила и у материјалним тешкоћама. Нема новца ни могућности да купи храну и оружје. Милош преузима на себе обавезу да набави два милио на ока пшенице и милион ока кукуруза и јечма. Нуди као помоћ двадесет и две хиљаде пешака и три хиљаде коњаника, који су готови да у свако доба крену на Бос-ну. За ову војску потребно му је да набави дванаест ба-терија топова и одговарајућу муницију. Ово му ставља у изглед велику зараду и могућност да попуни своје на-оружање. Истовремено тиме Порти показује зубе и опомиње је на испуњење обавезе у погледу шест отргнутих нахија. Забуна која је настала у Турском Цар-ству разрешава га обзира према Русима. Кад буде вре-ме, ставиће све пред готов чин. Зато шаље Аврама Пет-ронијевића да спроведе његов план у договору c вели-ким везиром. Y то исто време он јури c једног краја Ср-бије на други. Обилази границе. Наређује нахијским кнезовима приправност, јер више не верује ни великом везиру. Велики везир и Порта прихватају Милошеву пону-ду у погледу снабдевања турске војске, c тим да се све то после зарачуна као исплаћени харач. Српска војска може стајати на Дрини као претња Босанцима. Јасно је, Порта се боји да Милош не уђе са српском војском у Босну, јер знају да га више никад нико одатле не би могао истерати. Новонаименовани босански везир Кара-Махмуд повео је одлучну битку код Пала против Хусеина Градашчевића. Отпор Босанаца је огорчен. Y последњем часу појавио се Смаил-ага са херцеговач-ком рајом и решио битку у корист султана. Хусеин-бег и Али-паша Видајић, видећи да се више не могу бори-ти, пребегну са најоданијим присталицама у Аустрију. Покрет Босанаца и Арнаута није донео Милошу оно чему се надао, али због тога није ни очајавао ни гу-био стриљење. За све то време депутати су неуморно тражили у Цариграду испуњење одредаба хатишери-фа, a руски

посланик им је обећавао помоћ у том по-гледу. Односи између Милоша и везира у Београду по-стали су скоро непријатељски. Милош се више њему ни за шта не обраћа као и да не постоји. Затегнутост је постала неиздржљива од оног дана кад је Хусеин--паша искористио Милошево одсуство и по наредби [312] Порте удавио Халид-беја, за кога је прибавио доказе да је био кнежев, дугогодишњи обавештач. Ма како да је био човек тврда срца, Милош је осетио велики бол за Халид-бејом. XIV Иако су се унутрашњи послови завршили у корист централне власти у Цариграду, Милош држи велики број поверљивих л>уди у отргнутим нахијама међу на-родом. Задатак им је да на дати знак изазову нереде, како би имао оправдање да уђе c војском у те крајеве. Хајдучке чете добиле су наређење да појачају своју де-латност. Њихов је задатак да смртно заплаше Турке како би они продавали своја имања и селили се. Ynop-но наставља сложену игру, али зато ни тренутак не за-боравља да у Србији све више уздиже свој лични престиж. Нема поверења ни у своју најближу околину. Браћу Симиће држи у рукама помоћу Аврама Петро-нијевића, док на сваки корак Аврама Петронијевића будно пазе други поверљиви људи. Вучић је поново у гружанској кнежини. Дао му је у задатак да организу-је војску и да пази шта се збива у нахијама које треба у погодном часу запосести c војском и присајединити Србији. Михаило Герман добио је упутство да мотри на све што Руси предузимају у Цариграду, a осим тога да стално опседа руског посланика Бутењева и изнова окреће питање Милошева наследства. Преко депутата врши притисак на Порту и подсећа султана на своју верност и учињене услуге. При свему овоме није заборавио на односе своје кћери Савке и песника Алексе Поповског. Мотри буд-но да не пређу дозвољену границу, a како у Савки нај-више види самога себе, стално стрепи и настоји да за-врши посао што безболније. Удесио је да Јован преко Круне наговори Лзубицу да младића пошаље Милошу у Крагујевац, тобоже да га кнез што боље упозна. Нада двоје заљубљених тиме се још више подгрејава. Несрећни песник јури као на крилима у Крагујевац. Милош му пред својом околином указује почаст. Одредио му је највидније место за трпезом. Дозвољава му да се у односу на друге опходи као најближи род. - Чиниш волико, Алекса, кажу ми да ти пишеш [313] тамо неке песме. - Пишем, господару, јер желим да се на тај начин одужим отаџбини. - Лепо, лепо, Алекса. Мислим да ти је већ познато да сам поодавно наредио Димитрију да набави штам-парију. A сад, деде изглагољај ми неку што си је ових дана спевао. Алекса заузе позу, диже главу, испрси се и поче да рецитује: Ја љубим деву милу, Златнога срца u душе чисте, Гледајући ту белу вилу, Мозак ми слепи u срце мре, И чиста љубав за њом зре. Она је за мене живот u сан, Румена зора u бели дан, Рајско откриће, сласт u бол. - Жестоко, жестоко! Hero, реци ти мени по души јесу ли сви ти песници занесењаци да не виде пред со-бом ни највишу тарабу? - Без заноса, господару, не би се могле писати пес-ме. To je оно узвишено душевно стање у коме се човек откида од земље и душом лети

према небу. - Биће, Алекса, да ти на земљи видиш само ту твоју цуру и поезију - рече му подругљиво Милош. - Господару, мени ништа друго и не треба. - A ja мислим да те као учена човека пошаљем мало до Беча, како би ми уз ћопавог Вука посвршавао неке послове. - Господару, нисам ја за те послове. Подучаваћу Михаила и прекрасну вашу 'ћерку Савку. Њих двоје умеју да се занесу и душом вину у небеске висине. - Чиниш волико, тамо ти је место. Ја те нећу терати да радиш оно што не волиш - рече Милош c подсме-хом. - Зато се спреми и сутра иди натраг у Београд. Алекса Поповски у Крагујевцу није имао мира. Сав-ка је била обећала да ће му сваког дана писати, али за месец дана није од ње добио ни поздрав, јер сва писма што их је упућивала Алекси допадала су Милошу у руке. Читајући ватрене изливе девојачке љубави, Ми-лош се уздржавао док писар не оде, a онда би беснео од муке. Алекса је био веома нерасположен. Није могао да [314] схвати зашто му се Савка никако не јавља. Можда се разболела. Можда га више не воли. Присећао се њених обесних подсмеха из првих дана. Њене тихе замишље-ности, a затим изненадних излива обести. Тако је све то и почело. Једнога дана на излету у Топчидеру узела га је за руку и потрчала у шуму. На пропланку више хајдучке чесме одједном се отргла. - Де, стигни ме ако можеш! To je било њено прво безазлено изазивање. Полете-ла је узбрдо као срна, a он је јурнуо за њом; кад ју је сустигао, посрнула је и грудима налетела на њега. Тако су се нашли у загрљају. Док је он оклевао питајући се шта да уради, она га је пољубила. - Волим те, Алекса - признала је кроз сузе. - И ја тебе, Савка — одговорио је стежући је чврсто на груди. Сећајући се сада тога, Поповски je c тугом удисао опојни шумски ваздух. Обузе га занос. Сети се како је Савка умела да пронађе безброј начина да остану на-само. Y почетку се бојао и стрепео, a затим је почео да се заборавља. Једне вечери дошла му је у собу у сви-леној кошуљи. Није се устезала да му открије груди. Y последње време, пред његов одлазак у Крагујевац, до-лазила му је сваке ноћи. Легла би поред њега*а онда би га нагонила да се свуче и да је љуби по целом телу. Јед-ном су се скоро заборавили. - Их, како си страшљив! - рекла је облачећи се. И по,том га напустила без речи. Док je o свему томе размишљао, обузело га је неко стање слично грозници, тело му је дрхтало, стискао је зубе да не крикне, a затим се бацио на постељу. Витко, румено тело са финим малим дојкама није могао избрисати из сећања. Y очајању, горећи од пожуде, згра-био је флашу ракије и испио је до дна. Пекла му је у-тробу као жива ватра, али га је потом слатка вртогла-вица занела у сан. Тако је сутрадан и отишао у Крагу-јевац не видевши се са њом. Знао је да више неће имати снаге да joj одоли. Срце му је обузела радост, и чинило му се да између њега и те дивне кнежеве кћери коју тако

несебично воли, не постоји више никаква препрека јер га је њен отац тако лепо примио. Док је тако ишао и размишљао, одјед-ном је неко искочио иза грма. Чуо је пуцањ, a затим се црн и тежак облак наднео над његову свест. Чинило му се да бескрајно дуго пада са огромне висине, док [315] није осетио под собом земљу и бол у глави. Онда је више осетио него видео како се над њега наднела црна сенка. - Пасји сине, зар се тако поштује кнежево повере-ње! - чуо је као из огромне даљине. Отворио је очи; више себе је угледао исукан ханцар у руци Вула Глигоријевића. Кад се ханџар подигао, Алекса је нагонски увукао врат у рамена. Оштар рез бола и - свега је нестало ... XV Да се смрт Алексе Поповског брзо заборави допри-нели су крупни догађаји који су привукли на себе сву пг1жњу људи из Србије. Арнаутин Мехмед Алија, про-давац дувана, песник, a затим војник по занимању, сво-јом храброшћу и лукавством успео је да се попне до ве-зирског положаја, присиливши султана да га призна за вицекраља Египта. За услуге које је учинио Порти у борби против Вахабита, добио је уз Египат још Меку и Медину, a после руско-турског рата проширио је своју власт над целом Арабијом и Суданом; упорно је захтевао*да му султан уступи још и Сирију. Y јесен 1831. године, Мехмед Алија заузе Акру. Услед тога дође до рата између њега и султана. Међутим, турска војска није могла да се мери са египатском, коју су ор-ганизовали и обучили енглески и француски официри. Порта диже сву своју војску из Европе и стави је под команду великог везира Решид-паше. Мехмед--Алијин посланик потуче турску војску у бици код Коње и зароби великог везира Решид-пашу. Тиме је Мехмед-Алији био отворен пут за Цариград. Султан се нађе у опасности да изгуби и живот и престо. Без вој-ске, омрзнут због реформе, обрати се за помоћ европ-ским силама. Руска флота се појави у Босфору, a цар Николај понуди султану војничку помоћ. To изазва гр-дан заплет међу великим силама Европе. Y неослобођеним нахијама живот Срба био је врло тежак, a после хатишерифа, по коме је требало да се прикључе Србији, постао је још тежи. Спахије су на-стојале да исцеде што више из својих кметова и, прко-сећи Милошу, чиниле су свакојака безакоња. Повра-тило се црно време дахија и јаничара. Субаше су по се-лима наређивале да им девојке играју у колу, па би ону [316] која би им се највише допала задржавали да преспава-ју са њом. Ако би девојка или невеста такав захтев од-била, страдао је отац или муж. Године 1832. насиље и самовоља читлук-сахибија достижу врхунац. Народ нарочито није могао да се помири са отмицом и турче-њем жена и девојака. Најчувенија по злу била су два брата Вранчевића из Крушевца, синови некадашњег ајана. На препад су отели девојке Миљанку и Марију, па их силом одвукли у Крушевац. Огорчени сељаци у-стадоше против зулумћара, и цео случај доставе Ми-лошу. Ова отмица дође Милошу као поручена. Он по-сла своје људе да потајно побуне крушевачку нахију, a јавно пред Турцима посла старешине да тобоже уми-ре народ, док су га у ствари подбадали на буну. Послао је одмах и татарина, који обавести делегате да је изби-ла буна у нахијама, a уз то им нареди да o томе обаве-сте Порту и руско посланство. Y

извештају је саоп-штио како је приморан да крене у немирне пределе c војском да успостави ред. Двадесет деветог маја издао је званичну проклама-цију којом је обавештавао народ да је шест отргнутих нахија припојио Србији. Своју милост излио је затим новчаним поклоном депутатима, a захвалио се Орлову и Бутењеву што су стали у одбрану српских интереса. Y целој Србији тај је догађај прослављен свечаним бо-гослужењем по црквама, весељем народа и пуцњавом топова. Порта, немајући куд, признаде новоуспоста-вљену границу и позва везира и Милоша да заведу ред и одрже мир. Тиме је Милош једно тешко бреме скинуо c леђа. Остајало му је још само да реши питање исељења Ту-рака из градова и добије наследно кнежевство. XVI Милошеви успеси и презаузетост око решавања војних и политичких питања Јеленку су све више жа-лостили. Протекле три године више је проводио ван Крагујевца него ли у двору и c њом. Ys TO, Гаврилова болест постаде још озбиљнија. Око ње је у ваздуху леб-део несавладив ужас. Kao мајка, извршила је своју дужност. Ноћима и данима бдела је над својим болесним дететом. Доводила је лекаре, звала гатаре и баја-лице, алИ ништа није помагало. Једне хладне фебруар[317] ске ноћи, Гаврило се изненада смирио, чак се некако смешио. Охрабрена тиме, Јеленка остави баба-Стану да чува дете и леже на диван поред камина. Испаћена и уморна, брзо је заспала. Пробуди је продоран врисак баба-Стане. - Устани, устани, мала госпојо! Гаврило се предста-ви Богу на истину. Приправна и на најгоре, Јеленка скочи и притрча детињем кревету. Учинило joj će да то њен син само спава, али кад га пољуби осети ужасно присуство смр-ти. Зајаука из свега гласа. To окупи целу послугу. До-зваше и митрополита Мелентија. Сахрана је обављена свечано. Вративши се са са-хране у собу, Јеленка осети празнину. Обзирала се на све стране. Баба Стана је већ била уклонила из собе све што је подсећало на ванбрачног кнежевог сина. Јелен-ки се чинило да се њен живот зауставио и да је све око ње дошло на ивицу великог понора. Одби понуђено јело. Узе наргилу и попи пун ибрик кафе. Сети се по-том Милоша, и њоме овлада ужасан страх. Пропала сам, помисли узимајући хартију. Све док је Гаврило био жив, није имала потребе да Милошу поставља питање своје будућности. Овога пута ће ипак морати да то уради. Ближила се четрде-сетој години. Ех, да је нешто Гаврило остао жив, ста-рост ми никад не би била угрожена! Овако, све је до-ведено у питање. Покуша у мислима да види Милоша док му писар чита њено писмо. Потом је устала и при-шла огледалу. Препаде се тамних колутова испод очи-ју, али је утеши младолик изглед лица. Још једно из-весно време моћ« ћу да му се допадам, помисли и скре-ну поглед у угао где се налазио Гаврилов креветац. Жуто издужено лице оцрта се пред њеним очима. Препаде се и нагло скрену поглед на себе у огледалу. Стегла је рукама главу да утиша бол у слепоочницама. Мрачно је и празно било све у њој и око ње. СЕДМИ ДЕО I Године 1833. Бутењев је успео да присили Порту на коначно решење српског питања.

Турцима је допуштено да остану у предграђу Београда, али изван шанца нису имали право ништа да поседују. Турци са Сокола морају да се иселе у року од годину дана. Србија ће Порти плаћати го-дишњи данак од 2,300.000 гроша. Са патријаршијом је утаначено питање самосталности српске цркве. Избор митрополита и епископа припада кнезу и на-роду. При избору новог митрополита, патријарху се шаље поклон од три стотине дуката. Милош се одлучи да за митрополита предложи Петра Јовановића, секретара своје канцеларије. - Видиш, Петре - рече му Милош - у владикама немам среће. Ето, Мелентије заковрну и умре. Кога да предложим за митрополита? - Наћи ћемо некога међу игуманима или архи-мандритима - одговори Јовановић. - Тешко је наћи онаквог какав је нама потребан. Све су то хајдуци. Посветиш га, a он ти се после norme на главу. Hero, чиниш волико, ја сам решио да предложим тебе за митрополита. - Како, господару? Ја уопште немам духовничког чина? - Ништа лакше! Зовнућу из Чачка владику Нићи-фора. За недељу дана даће ти све чинове. Ионако ми дугује за оно бежање у Црну Гору. Идуће суботе, у пратњи сердара Мићића, владика Нићифор је изведен пред Милоша. Био је уплашен -више мртав него жив. Колена су му клецала. Милош му показа место у столоваку наспрам себе. Нареди момку да му изнесе чибук и да га послужи кафом. - Чиниш волико, свети владико, ја тебе завлади[319] чих, дигох изнад себе и приближих Богу, a ти мени захвали бекством у Црну Гору. - Господару, саблазнио ме нечастиви! Одмах сам се покајао и вратио. - Лепо, лепо, попо. Покајао си се, да ти то и веру-јем. Hero реци ти мени мора ли код вас све баш да се ради по канону? - Господару, нужда закон мења - одговори Нићи-фор и одахну. - Тако, брате, и ја мислим. Овај мој писар Петар, као што и сам знаш, завршио је богословске науке. И неће да се жени. Више се моли Богу него што ради. Зато сам решио да га за недељу дана догурам до ар-химандрита. - Пребрзо је за недељу дана, господару. - Ако има добре воље, свети владико, ништа није пребрзо. - Онда може и за недељу дана. Само, мука је што немамо митрополита да се сагласи после c тим - поче да околиши Нићифор. - E na, ja тебе баш због тога и позвах. Док не до-бијемо новог митрополита, замењуј га ти. После месец дана, Милош посла Петра ЈоваНови-ћа у Цариград патријарху да га рукоположи за мит-рополита, a Доситеја Новаковића, архимандрита ма-настира Горњака, за епископа тимочке епархије. Патријарху је послао пет стотина дуката и десет аршина чохе за цубе. II , Ноћу између петнаестог и шеснаестог септембра дојури у Крагујевац татарин. Донео је Милошу из-вештај од Давидовића, који му је јављао како је срећ-но завршен и потписан хатишериф. ¥ј'едно га је оба-вестио да у Србију стиже барон Будберг, ађутан.т руског цара Николаја, који је требало да му у име оба цара лично преда поруку и опомене га на мир и по-слушност. Обе вести обрадоваше Милоша. Завршио је тешки и напорни пут до циља који је

себи био по-ставио пре осамнаесг година. Много тешких дана и година остало је иза њега. Преброђене су све сумње, савладане препреке, развејане обмане и заваравања. Србија је најзад стекла своја права. Земља је очишћена од Турака, a он је њен једини гссподар. Оно нешто слабих веза које га чине унеколико зависним од сул-тана, више ће му користити него штетити. Осећао се крепак, јак и радостан. Лак дашак туге подсети га на прохујало време. Гледа иза себе ^ез страха и кајања. Много је крви пролио, много подвала смислио, много глава скинуо, али је и сада као и тада дубоко уверен да је то био једини пут којим се могло ићи. Јутрос, као и целог живота, у њему се јавила некаква виша сила. Она га је држала, носила, крепила га и давала му снагу да истраје. »Тешко је под Милошем живети и дисати!« Сетио се да су тако говорили и његови противници и Турци. Зар сам могао другачије радити? Требало је уздићи робове, повести их иа њихове господаре, ус-правити их на ноге и научити да се боре. Осмехну се, погледа гласника и извади из џепа ду-кат. - Ево ти, a кад пођеш за Цариград добићеш посе-бан дар. Ни овога пута није могао, нити је хтео да не одиг-ра улогу претварања и обмањивања. To je радио увек и са свима који су му ма у чему могли послужити у будућности. Руском изасланику Будбергу послао је нарочито опремљеног коња и пратњу да га сусретне и дочека у Зајечару. Кнезовима нареди да Будберга свуда уз пут сусреће и поздравља свечано обучен на-род. Барона Будберга су у Параћину дочекала Ми-лошева кола, a указане су му и почасти какве će npfi-ређују само крунисаним главама. V Крагујевац уто стиже и Димитрије Давидовић. Он o свему потанко обавести Милоша. Задовољан, он претвори дочек Будберга у велико славље. Кад су јавили да се иза-сланик руског цара приближава, грунуло је шест ве-ликих топова баљемеза. Звона су звонила, a из Кра-гујевца и околних села сјатио се народ свечано о-бучен. Пут је засипан цвећем. Клицало се руском цару и Русији. Милош је у пратњи Вучића, митропо-лита Петра, Проте Матеје, браће Симића, Аврама Петронијевића и своје личне пратње дочекао Буд-берга и пољубио će c њим. - V вашем лицу овога часа ја поздравл.ам моћног и узвишеног цара Русије, коме ја и мој наоод за-хваљујемо за своју слободу и добијена права. Живео 21/в [321] свемоћни цар Николај Први! Живела велика и слав-на Русија! - Живео цар Николај! Живела Русија! Живео ба-рон Будберг! Будберг однесе из Србије најлепше успомене. V Цариграду и Петрограду није могао довољно да се нахвали Србима и Милошем. - Срећан је српски народ са онаквим кнезом, a кнез са онаквим старешинама и народом - говорио је свима. Али Милош је мислио и на другу страну. Да из-брише мучан утисак протеривања Турака из Србије, скупи у народу хиљаду волова и посла их као дар султану. Порти посла 250.000 гроша, a великом вези-ру исказа захвалност за учињена добра Србима. И . док се огромни џелеп волова приближавао Царигра-ду и свуда уз пут задивљавао Турке и градове кроз које је пролазио, Милош у пратњи изабраних ста-решина пође у Београд да од везира прими царинар-ницу. Решид-паша нареди да српског кнеза при улас-ку у варош

поздраве топови c тврђаве. Овај пашин поступак изазва негодовање међу београдским Тур-цима. III Српско питање је као највећи терет пуних триде-сет година притискивало Турско Царство. Узалуд су његови великодостојници измишљали разна реше-ња, потискивали га у позадину, пригушивали силом или настојали да га заобиђу. To питање није више било само ствар Срба и Турака и њихових међусоб-них односа. Из године у годину оно је све више рас-ло, постајући чворно питање великих сила и њихо-вих намера на Блиском истоку. Оно је својом не-решивошћу помагало одржавање труле зграде Тур-ског Царства и стално стварало неповерење између Аустрије и Русије. Порта је хтела да умањи свој пораз што је дозво-лила да се реши српско питање, na je намеравала да доведе Милоша на поклоњење у Цариград; због тога је предложила султану да Милоша одликује великим царским орденом који се даје једино најзаслужнијим везирима. Одређено је да тај орден преда Милошу [322] лично Хусеин-паша видински, који је имао великих заслуга за решење српског питања. Да потврде своје везе и пријатељство, најпре је позвана кнегиња Л>у-бица да посети везиров харем у Видину. Хусеин-паша и његов двор приредили су кнегињи величан-ствен дочек, a затим се Милош и везир састадоше на граници у Брегову. Две свите у свечаним оделима и на бесним коњи-ма, окићеним свилом и златом, пошле су једна другој у сусрет. На неколико корака испред Турака јахао је Хусеин-паша, a испред Срба - Милош. Кад су се су-срели, обојица су сјахали, брзо пришли један друго-ме и загрлили се. - Јеси ли ми здрав и крепак? - упита Хусеин-паша Милоша. - И здрав и крепак као што видиш, велики вези-ру, a надам се да си и ти добро - одговори му Милош, љубећи га у раме. - Алахова и султанова милост се излила на тебе, коџа Милошу. - Нека је слава Богу и хвала султану на његовом великом дару и указаној милости. Ја ћу моћи да му узвратим само вечном захвалношћу и оданошћу. A пошто си ти мој пријатељ и брат, замолићу те да ве-ликом нашем цару уместо мене пољубиш скут и ногу као доказ моје оданости. - Дина ми, све ћу то учинити радосна срца, али наш светли султан жели да те што пре види и новом милошћу обдари. - Пристајем, али тачно не могу утврдити време. Потребно ми је да земљу још боље средим, јер бих хтео пред цара да пођем светла лица. - Главно је да си дао реч, a време ћемо доцније у-тврдити. Могу ли да известим да си пристао? - Можеш свакако - одговори Милош, a већ је у себи пожалио што се залетео и пристао на одлазак у Цариград. Наиме, он није хтео да својим одласком у Цариград изазове било какво подозрење код Руса, који су му учинили велике услуге и били једина нада у тешкој ситуацији, нарочито кад су биле у питању намере и тежње Аустрије. Хусеин-паша извади тада султанов орден сав у брилијантима и прикачи га Милошу на груди. Након свечаности приређен је заједнички ручак, после кога Милош окрену ка Београду, a Хусеин-паша ка Види-ну. [323] IV

Мада се већ ближио шездесетој години, Милоше-ва жеђ за животним сластима није још попуштала. Код Јеленке је налазио пријатно уточиште, мирне часове опуштања и уважавања; више није Morao да схвати њене страсне изливе који су се понекад пре-тварали у вртлоге. Стари, мислио је, посматрајући је пажљиво. Само, исувише сам се навикао на њу. Ужи-вао је што она не може да прикрије немир, али се правио невешт. Још покојни митрополит Мелентије му је напоменуо да Јеленку нечим треба осигурати за сваки случај. Сада је и сам на то све чешће помишљао. Немам намеру да умрем, али нека и она зна да не виси изнад бездана. Јаков Јехудија одавно га је наговарао да купи кућу аустријског пуковника у Земуну, који је по дужности одселио у Беч. Због султановог одлико-вања хтео је нечим да обрадује Јеленку, па нареди да ту кућу преведу на њу. Кућа је доносила годишњу ренту од педесет дуката. Јаков га је известио да је обавио посао, и кућу превео код суда на Јеленкино име. Оно, ако је по души, Јеленка је заслужила и више. Можда би било боље да сам joj дао новац. Шта га знам - смрт је свачији гост! Како! Зар и o смрти још да мислим? Преда мном је тек сад живот, и то онај прави, у слави, моћи, сјају и богатству. Затим од-лучно пође Јеленки. - Да се није шта догодило? - упита она усплахи-рено. - Јесте - одговори Милош, загледајући joj се. у очи. - Тако ти мени, је ли? Јеленка претрну. Гледала га је зачуђено и у-плашено, мислећи муњевито што је то могла да скри-ви. - Ја немам у шта да се кунем. Знам да све што чи-ним, чиним јеДино да теби угодим. - Ето видиш, и ја тако исто радим кад си ти у пи-тању. И нећу да те даље мучим. Хоћу да и ти по-делиш са мном радост. Зато сам ти купио кућу у Земуну. Доносиће ти педесет дуката годишње ренте. - Ох, боже, ти ме значи још волиш! - викну Јелен-ка грлећи га. [324] - Јело, Јелена, горо зелена, дабоме да те вслим. И да знаш, нећу те оставити незбринуту. Зграбила га је за руку, љубила je, a сузе радоснице оросише joj образе. Напуштајући Јеленкину собу размишљао je o њој, али пажњу му привуче гомила попова што се врзма-ла код дуда на капији конака, где је Милош привре-мено био сместио митрополита Петра. Новом митро-политу биле су тих дана наврле молбе и жалбе и раз-ни други захтеви попова из целе Србије. Кнез се на митрополита био навикао још док му је био писар, па је и сада желео да поседи c њим сат-два, да попију кафу и испуше по чибук дувана, a и мало да се поша-ле. Међутим, момци су чекали од јутра до мрака. Пролазећи кроз гомилу попова, који су се клањали до саме земље, Милош се сажали на митрополита. - Па ти ћеш, јадниче, пропасти ако овако будеш и даље радио са поповима. - A да како ћу, господару? - Ево како ћеш. Од свих тих попова само једну де-сетину је заиста дотерала невоља. Сви други су до-шли да те виде, да те проуче и одмере шта се код тебе може постићи a шта не може. Зато ти не примај одмах сваког ко ти дође. Остави их нека почекају не-колико дана, тако да се што више истроше. Нека виде, матер им њихову, да митрополитов двор није воденица у коју свак може право c коња. A пре него што ћеш их примити преда се, окриви

свога ђакона због чега било. Оштро га испсуј и појури као да ћеш га тући. Тек после тога нареди нека ти се јавља један по један поп. Или узми своју митрополитску' штапи-ну и добро се развичи: »Камо ти попови?« - Зар се то тако ради? - упита митрополит. - Кажем ти, ко год нема велике невоље, гај неће пожелети да ти изиђе на очи. Пући ће глас целом Ср-бијом да си строг. A ко после дође преда те, знадни да га је заиста велика невоља дотерала. Taj ће лагац-ко улазити, теменати и замуцкивати. Тога саслушај лепо, али ни њему не пресуђуј одмах. Hero му реци да ће се ствари извидети. A како ти, хвала богу, умеш писати, пошаљи одмах пресуду, тако да га кад при-спе кући затече ствар већ решена. Тако ћеш ти бити мирнији, a твоји попови уреднији; и тако ће до тебе више држати. - Ваистину, господару, у праву си. Hero, све ово [325] мени није ни требало. - Зашто, ако Бога знаш? - Зато што сам могао остати код тебе и бити твој писар. Зарађивао бих поштено хлеб, a могао сам се и оженити. - О, мајку му, јеси луд човек! Зар се кајеш што си митрополит? Па весео био, ја ти дадох да су све жене твоје, a ти хоћеш само једнуј Међер чим човек пусти браду, он одмах изгуби памет. Добар пријем Аврама Петронијевића као Ми-лошева изасланика код руског цара и одликовање великим орденом којим је цар удостојио кнеза, утицало је на то да се Милош осети још јачи и похлеп-нији у тражењу почасти за себе и своју породицу. Y исто време, његово богатство и стицање иметака расли су као поплава. Сва трговина у Србији била је у његовим рукама. Захватио је најбоље њиве и лива-де, воденице и ваљарице. Припадају му скоро сви ха-нови, или их за његов рачун држе поуздани људи. Економско стање земље за три последње године до-живело је велики полет. Kao у некој новој насеобини, тих дана у Србији свако захвата што стигне. Сељаци се спуштају c планина, пристижу рекама и напречац заузимају непоседнуте земље. При захватању земље, граби ко шта стигне. He води се рачуна је ли то било турско или манастирско. После добијеног хатишерифа, Милош је прокла-мовао да је земља онога ко је обрађује. Оним сељач-ким делом себе који је заувек остао будач у њему хтео је да сачува сељаке од будућих велепоседника што су могли да се уздигну из редова старешина и богатих сточних трговаца. Y општем захватању, он је за себе узимао све што би му запело за око, али то није дозвољавао другим старешинама, jep je знао да је и њих обузела помама за поседништвом и богаће-њем. Koje био снажан и одлучан, био сељак или старешина, узимао је најбоље комаде земље. Често су настајала потискивања и преотимања, али то је било време кад је за свакога остајало још увек доста. При-ватне својине још нема. Она се утврђује врљикама, секиром и потпаљивањем шума, јер свако жели да за [326] себе и своје потомство огради и ограничи што веће делове земље. Цела Србија се за те четири године претворила у ограде. Руше се и крче столетне шуме. Y људима се буди незасита похлепа. Нико ни према коме нема више обзира. Уздиже се један снажан и одважан народ. Они који су запамтили Турке и њи-хову нечовечну управу, у почетку су се задовољава-ли тиме што

више нема њихових злотвора и што су их замениле домаће старешине на челу c домаћим кнезом. Али млади, рођени и одрасли у слоооди, нај-пре су кренули да захвате што више земље, да уд-воструче своју имовину и да се што пре обогате, a потом ће тражити да се све то осигура и учврсти за-конима. Милош није био свестан тога да се његовом заслу-гом јавила једна нова генерација која неће хтети да стане на по пута. Она ће захтевати праву сигурност и личну слободу. Али ма како да је све у великом вре-њу, он жели да још једном саопшти народу шта је за њега учинио, и да за све то добије признање од наро-да. При поласку у Цариград потребно му је да и Тур-ци и европски дипломати осете како он говори у име целе Србије. Слава у родној земљи изгледала му је сада малена. Хоће да се истакне и у свету. Да задиви Цариград и Европу. To опојно пиће величине и лас-кања, сада је прво од оног што још жели. Истина, трезвеност и проницљивост ни сада га не напуштају. Године 1834. сазива скупштину у Крагујевцу. Ту тре-ба да се испољи сва његова умешност. Народ целе Шумадије и рудничке нахије сјатио се на ту скупштину да види и чује свемоћног кнеза. На десној обали Лепенице, изван црквене ограде, ску-пљао се народ од ране зоре c барјацима и уз заглуш-ну буку музике. Покрај цркве пуцале су прангије, a батерија топова свакога сата испаљивала је плотун за плотуном. Милош се појавио огрнут скупоценим ћурком који је носио кад је читан хатишериф 1830. године. Ys кнеза су његови синови Милан и Михаи-ло, браћа Јеврем и Јован, a за њима свита, чнновници и најближе старешине. Кад је кнез прешао мост на Лепеници, гарда му одаде почаст. Спуштају се барја-ци, грувају прангије и топови. - Милош, отац Србије! Живео кнез! Живели ње-гови синови! - ори се из грла народа, војске и света. - Дика српска! Јунак Милош! Живео избавитељ [327] наш! Отац и мајка! - Ти нас води, ти нас учи! Живео сто година! По-носе наш! Лзуди се гурају, комешају, пропињу на прсте да га виде. Милош високо држи главу, баца радостан поглед на све стране и чврстим, одлучним кораком креће према црквеној порти, где је била подигнута камена трибина застрта ћилимима и украшена зеленилом. C десне његове стране је наследник Милан, a c леве Ми-хаило. Y доњем реду, испод њега, стоје Јеврем, Jo-Ban, браћа Симићи, Аврам Петронијевић, Милета Радојковић, Милисав Ресавац, Прота Матеја, Милутин Гарашанин, Амиџа, Вуле Глигоријевић, судије ок-ружног и великог суда. Y средини митрополит Пе-тар са четири владике, сви архимандрити и окружне проте. Насупрот њих су народни представници, a иза њих непрегледна маса народа и војске. На Милошев знак почело је читање кнежеве бесе-де у којој он изјављује како су сва народна права ос-тварена, добијена потпуна аутономија Србије и како је, по народној жељи, султан признао његовом по-томству наследно кнежевство. - Живео кнез Милош! Отац наш, дика Србије! Живео руски цар Николај! Нека си сретан и благо-словен! Јунак Милош! Ми смо твоји, a ти си наш! Живео! - одушевљено је узвикивала маса. Потом три то-повске салве. - Браћо! - настављао је Милош беседу. - Треба да се сетимо свих оних знаних и незнаних што су своје животе од 1804. године до данашњег дана положили у темеље Србије и њене слободе. Нека им је вечна слава и хвала c

моје и ваше стране! - Слава им! Слава им! - одјекивало је са свих стра-на. После тога, митрополит се окрену Милошу, узе кадионицу из које је куљао дим тамјана, свечаним кораком приђе узвишењу где је кнез стајао, окади га и благослови, a затим поче да пева: »Тебе Бога хва-лимо.« To cy прихватиле владике, архимандрити, протојереји, попови и цео народ. Затим Милош уђе у цркву где се вршило свечано богосложење и поми-њало његово име и име руског цара. Из цркве крену Шареном конаку, за њим свита и старешине, па представници народа и цео присутни свет који је И громко певао и корачао носећи развијене барјаке. После тога је настало опште весеље у граду, на ули-цама и по кафанама. Милош је приредио свечани ру-чак за изабране госте и најистакнутије старешине. Око стола служиле су младе и лепе Крагујевчанке, жене чиновника и девојке. Када је завршен ручак, уз кафу, a no раније утвр-ђеном договору међу старешинама, Стојан Симић рече: - Господару, ја мислим да би велике турске спа-хилуке требало дати истакнутим старешинама, a не да их сељаци разграбљују. - Mope, Симићу, ти си мени причао да у Влашкој има спахија који кад узимају десетак доносе нарочи-те справе којима чак и jaje мере, па за себе узимају само крупна. - Забога, господару, па не мислиш ваљда да ћемо ми бити као те спахије у Влашкој. - Господару - поче Аврам Петронијевић - молим те да даш и нама нешто од тих спахилука. Имамо ваљда и ми неких заслуга за ову земљу, na je право да постанемо спахије. - Какве спахије, оца вам вашег! Зар се народ бо-рио и крв проливао док је истребио спахије из земље, a ви бисте сада и сами да постанете спахије! - Господару, кад нам не даш спахилуке, a ти нам дај титуле грофовске и баронске, нека наше потом-ство зна да си нас нечим одликовао - изјави Милутин Гарашанин. - Јест, у мој сирац! Отац ти био козар, a ти да бу-деш гроф. Јок, море! - Кад нам ни то не даш, онда нам бар дозволи да се као Руси зовемо: Караказаков, Горчаков и Банду-ков - замоли Аврам. - Е, то може. Дакле, нек се одсад Стојан титу-лише као Шаров, Вучић Гаров, Милисав - Бељов, a мој Јован - Мургов. Јесте ли задовољни? VI Милошеве старешине нису били борци из рата, него улизице и људи сумњиве прошлости. Уосталом, Милош и сноси кривицу због њиховог бахатог држа-ња, јер их је он при општем захватању земље пустио [328] [329] да приграбе за себе највећа имања, мада су и даље њихова власт, част и богатство зависили од његове воље и расположења. Милош је био и остао неста-лан, ћудљив и напрасит. Онај кога је данас широко-грудо својом милошћу обасипао, већ сутрадан је мо-гао пасти у немилост. Поред тога, он је, без обзира ко је био у питању, будно мотрио на свакога и никоме није дозвољавао да се уздигне и постане опасан. Ве-роватно су баш због тога Руси и унели у хатишериф идеју o стварању савета, чији је задатак имао да буде ограничење кнежеве власти, не желећи да судбииу свога утицаја препусте у

руке једном, истина способ-ном али несталном и амбициозном човеку, какав је у њиховим очима, представљен од Германа, изгледао Милош. C друге стране, како се Милошеви љубимци ника-да нису осећали сигурним на својим положајима, они су идеју o савету једва и дочекали. Y ствари, хте-ли су да осигурају свој повлашћени положај добијен кнежевом милошћу, како убудуће не би зависили од његовог ћудљивог расположења. Један савет са сталним члановима одговарао је њиховим интереси-ма и тежњама. Али такви какви су били, пошто нису имали ослонца у народу, нису смели ни да подсете Милоша на извршење те тачке хатишерифа. Једино је Вучић имао ослонца у народу, јер је био борац из устанка и највише је задужио Милоша, нарочито у Баковој буни. Али он још није осећао потребу да обуздава Милоша, нарочито последње две године откако су се њихови односи видно поправили. Лу-кав, a знајући одакле може да закорачи непогода, Милош је у неколико наврата богато даривао Вучи-ћеву љубавницу Нулу. Затим га је чак поставио за неку врсту министра војске и јавних грађевина. Та два висока положаја доносила су почасти и велике приходе. - Нула их је помирила и приближила - шапутали су завидљивци. - Вала, Вучић од Нуле не види више ни Авалу, a Милош кад се зажели Гркиње, пронађе неки важан посао да удаљи Ropy. - A шта кажеш за Симићеву жену? - упита злобно Аврам Петронијевић. - Mope, паметан је Симић: прави се невешт! A ако ћемо право, штете у томе и нема a пуна торба до врха [330] - одговори злобно Амиџа. - Јест, уме Милош - шапну Гарашанин - њему ништа није свето. Што се тиче сељачких маса, и оне су постале при-лично незадовољне. He толико Милошем колико све бруталнијим понашањем његових старешина. Сеља-ци су добили земљу, али их је спутавало то што се сва трговина налазила у кнежевим рукама. Поред тога, кулук их је јако притискивао. - Шта нам вреди што смо добили земљу и слобо-ду кад морамо да кулучимо свима од кнеза до пан-дура - шапутали су сељаци један другом у поверењу. - Јест, брате, спадосмо c ногу идући широм ове наше Србије да косимо и оремо старешинску и кне-жеву земљу. - A путеви! Подижемо их да се господа што удоб-није возикају у каруцама. - Сами смо криви, браћо. - Ko je крив, матер им потурчењачку. Ако су и Срби, гори су од Турака. Поверљиви људи су дојављивали Милошу све шта се у народу говори и чему се све замера. Био је обећао да ће донети устав, прогласити законе, укинути кулук и створити савет, али на обећању је и ос-тало. Чак је намеравао да TO o савету измени кад оде у Цариград, јер је рачунао на турску похлепу. Огорчене Милошевим држањем, a знајући да саме ништа не могу постићи, старешине су гледале да привуку незадовољне сељачке масе на своју стра-ну. Они су, уосталом, баш од Милоша научили како се у потаји припремају и кују завере, па су вешто, не излазећи из мрака и позадине, гурали народ напред. Тако је настала завера коју су створиле стареши-не Милета Радојковић, Стојан Симић, Аврам Петро-нијевић, Милисав Ресавац и Борђе Протић. Они нису намеравали да збаце Милоша или да га убију, већ да га присиле да се

успостави сенат, да се обезбеди лич-ност и имовина, поштовање туђе части, слобода тр-говине и доношење устава. Покренута је јагодинска нахија, и то баш у време кад се Милош налазио у По-жаревцу. Тих дана је био занет једном младом Влахи-њом, па како се Љубица налазила у Београду a Јелен-ка у Крагујевцу, хтео je c Влахињом да проведе бо-жићне празнике. Y Крагујевцу су га замењивали Ву-чић, Паштрмац и Давидовић. [331] X Уочи Богојављења дознаде Милош да је у Крагу-јевац упао Милета Радојковић са неколико хиљада наоружаних сељака. Чуо је да необуздана руља руши и разара све на шта наиђе и да кнезу Милошу спрема убиство. Од оданих кнез је имао уза се Вула Глигоријевића, Павла Станишића и Јефту Угричића, кога су сви звали Бевап-ефендија јер се највише од свега бринуо за кнежеву трпезу. Буна јако изненади Милоша. Чинило му се да ни у Пожаревцу није сигу-ран, na je намеравао да се повуче у Доњи Милановац и да отуда крене на своје противнике, али Вуле Гли-горијевић се не сагласи c тим. - Господару, то je руља која не зна шта хоће. Ми-лета их је дигао по наговору Симића и Аврама Пет-ронијевића. Ако ћемо по правди, у неку руку тако ти и треба, јер си их од слугу подигао до највиших по-ложаја. Hero, господару, послушај глупљег од себе. Узјаши коња и из ових стопа да кренемо у Крагује-вац. Док ти je Ropo веран, немаш чега да се бојиш. - Чиниш волико, Вуле, ја се никад јунака нисам бојао, али пожмирепи су гори од икога кад им"нешто пође за руком. He знаш c које стране да их заскочиш. Hero, шта ти на све ово кажеш, Кевап-ефендија? -Милош се и овом приликом нашалио на рачун Угри-чића. - To што и Вуле, господару - одговори му Угри-чић. - Кад тако вели и Бевап-ефендија, онда си у пра-ву, Вуле - рече Милош. Да сазна шта, у ствари, бунтовници траже, Ми-лош позва Вучића, који убрзо дође и саопшти му за-хтеве бунтовника. Да што више уплаше Милоша, јер су се бојали његове освете, завереници пошаљу за Вучићем татарина који наприча кнезу свашта o бун-товницима. - Чекај, момче, стоји ли онај лукац иза конака под стрејом? - упита Вучић татарина. - Стоји. - Јесу ли бунтовници башту развалили и опус-тошили? - Нису конаку ни привирили. - Ни бравче му ниједно из обора нису заклали? - Нису. - Значи да траже устав, правду, законе и укидање кулука? [332] - O томе поваздан и вичу. - Из ових стопа узјаши коња, трком у Крагујевац и уз пут свуда причај да долази кнез - нареди Вучић, па се окрену Милошу. - Ништа се не брини, господару. Још ни главицу лука нису смели да ти дотакну. Hero, одмах да се креће за Крагујевац. A ево ти моје главе ако се све не заврши како треба. Милош окупи оно мало своје пратње и заједно c Вучићем пође у Крагујевац. Уз пут су му неке ста-решине понудили да мобилишу људе, али их он одби, јер је хтео да покаже бунџијама како их се ни-мало не плаши. Кад се кнез појави у Крагујевцу са Вучићем, хиљаде сељака, који су били преплавили

улице, брзо почеше да се склањају лево и десно; свак је покушавао да не запне за око некоме из киежеве пратње. Страх од Милошеве освете укочио им је је-зике. Тек пошто је кнез ујахао у двориште конака и отишао у своју собу, поче се прибирати гомила сеља-ка. - Тражимо устав, слободу трговине, законе и укидање кулука! Милоша је већ било увелико издало стрпљење. Обузео га јетнев, али се ипак трудио да остане при-бран, те после малог оклевања изиђе на дшзанхану конака, оштро прелете* погледом узбуркану масу сељака и даде знак да жели да им нешто саопшти. — Браћо! Ја знам и верујем да сам упознат оа свим вашим тешкоћама, али ипак не видим да је пОтребна толика вика и неред. Обећао сам вам да ћу дати ус-тав и законе. На томе увелико раде људи од знања у мојој канцеларији. To чак знају и они који су вас ова-мо повукли, али њима није стало до реда, закона и ваше невоље. Ја нисам крив што баш ти ист^ неправедно c вама поступају. Бог ми је сведок да су ме ла-гали. Ја издам наредбу, a они је сасвим преиначе. Хоћу и ово да вам кажем: ти исти људи, што вам се данас улагују и говоре o некој правди, тражили су од мене да их поставим за спахије. Хоћете ли ви то? - Нећемо, нећемо! Тражимо устав и укидање ку-лука! - Добро, браћо. Све што тражите, добићете. Ја ћу сваку народну жељу и молбу одмах испунити, јер сам увек био против кулука. - Живео Милош! Дај нам устав и законе, a ми [333] ћемо туроње растерати батином. - Браћо, грешите, јер ја ништа немам против тих људи. Нека слободно дођу да разговарамо. Зна се да договор кућу гради, a свађа је разграђује. Зато вам и саветујем: смирите се и пошаљите оне за које сма-трате да могу бити ваши представници. - Тако је, брађо! Милош је у праву! - повика неки старац. - Живео Милош! Он ће нам дати све што тражи-мо! - Зовите Милету да у наше име приступи кнезу -довикивали су са свих отрана. Ускоро после тога пред кнежевим двором поја-више се Милета Радојковић, Стојан Симић, Аврам Петронијевић, Милисав Ресавац и Борђе Протић. Амиџа пропусти унутра Ресавца, Радојковића и Про-тића, a Аврама и Симића задржа. - Вас двојица сачекајте овде - рече им оштро Амиџа. - И ми смо народни делегати - протестовао је Си-мић. - Препоручио бих вам да седите ту, јер може бити свашта закрвављеним очима превали на њих Паш-трмац, a рука му се спусти на дршку кубуре. Милош саслуша Милету, Ресавца и Протића. - Чиниш волико, изгледа да су вас она два пса, што су мој чанак лизала, насукала и навела у ову не-вољу. Знам ја, ви сте прости људи и одиста добро же-лите своме народу, али они су шпекуланти и буне се само зато што нису добили спахилуке. Ево живог Давидовића, па нека вам он каже шта је досад ура-дио око устава. - Господару, не може се брзо сачинити устав. Уз њега треба написати уредбе и законе o суду и личној слободи. - Ми се нисмо против тебе ни бунили - одговори Ресавац.

- Е, у мој красни што нисте! Зашто сте онда потр-зали оволики народ? Hero, ja не замерам вама, зећ оним чанколисцима који су све знали, a који ни чак-шире не би имали да им их ја не дадох. [334] •-nth., vii •, te tlouiTO се бунтовници у миру разиђоше, Милош позва Давидовића: - Кумашине - тако је понекад звао Давидовића -ја обећах устав, зато пази добро шта ћеш писати. Ти знаш какве але вребају на нас. Немој да ми твој устав донесе главобољу. - Господару - одговори Давидовић - ви у својој земљи можете постављати закон какав хоћете. Y TO вам се споља нико нема право мешати. - Mope, кумашине, да је то јахати коња и тући се c Турцима, ја тебе не бих ни питао како ћу то радити. Hero, ту треба нашироко и надугачко све заобилази-ти како бисмо од тога имали некакву вајдицу, a моћ-ни око нас да се не љуте. Руси и Турци знају да ти во-лиш француску конституцију. Зато добро отвори очи. Димитрије Давидовић унесе у Сретењски ус.тав све што се могло из француског устава и закона при-менити на прилике у Србији. Тим уставом успоста-вљен је Савет на који је била пренета готово сва кне-жева власт. Савет је постао законодавно тело. Кнез је могао само два пута да му одбије потписивање за-кона или уредаба. Министарства су била одсеци Са-вета, који је постављао и чиновнике. Поред кнеза и Савета, установљена је и Народна скупштина од сто изабраних чланова. Укинути су сви кулуци, зајамче-на слобода личности и трговине и задржан онај члан који се односи на подизање путева, цркава и школа. Чиновницима је забрањена свака трговачка делатност, a разбијен је и монопол народних старешина. Кад је Сретењска скупштина прихватила Устав, кнез Милош и све старешине ставе руку на Јеван-ђеље и закуну се да ће се у свему придржавати зако-на и Устава. Међутим, чим је Устав био објављен и за њега до-знале Турска, Русија и Аустрија, настаде узбуна. Све три ове државе биле су заклети противници фран-цуских слободарских идеја. Русија је прва протесто-вала код кнеза. Она није желела да Србија добије ус-тав у европском смислу. Милош то једва дочека и no-sea одмах на седницу саветнике. Зао и подмукао ос-мех играо му је око усана. - Зар ти не рекох, Димитрије, да добро отвориш [335] очи кад будеш писао устав. Ево Руси, Турци и Немци буне се и траже његово укидање. Ја, вала, не знам, браћо, шта да радим и коме да угодим. Пред Богом и народом заклели смо се на ово писање, a ето шта нам они поручују. - Па, господару, да га мењамо! - узвикну Вучић. - Јест, мој красни! После ћете сви да вичете пред народом како ја не држим реч и како хоћу сву власт у своје руке. Јок, нећемо га мењати, али ћу издати за-кон и попунити њиме Савет. A потом ћемо затражи-ти нека Турци смисле нов устав. Ако нам се не допад-не, зар морамо да га примимо? - Нека буде тако, господару, - сви су удворно одобравали. На основу новог закона, Милош у јуну попуни Са-вет најоданијим својим људима, a Порти предложи нови пројекат устава. Помишљао је да ће нешто

нов-цем a нешто својим утицајем успети да се прихвати тај устав, који је остављао сву власт у његовим рука-ма. АО доношења новог устава, привидно се држао одлука са Сретењске скупштине. Међутим, за све то време живо се спремао за одлазак у Цариград на подворење султану. VIII Крајем маја Милош позва Скупштину у Крагује-вац и саопшти да мора ићи у Цариград на позив сул-тана, нагласивши да је то воља руског цара. Скупштина одобри Милошев пут у Цариград и пожеле му срећу и добро здравље. За време одсуст-ва, Милоша ће у свему замењивати Савет, c тим што је Јеврем овлашћен да потписује кнежева решења. За Јевремове саветнике постављени су Милета Ра-дојковић и Димитрије Давидовић. Деветнаестог јула Милош крену са свитом у којој се налазило шездесет лица, међу којима су били и Наби-ефендија, Портин изасланик, и барон Рикман, руски конзул за Влашку и Молдавију. Код Голупца су се укрцали у лађе и истога дана приспели на Ада-кале. Осман-паша изиђе кнезу у сусрет и поздрави га пуцњавом из топова. Ту је дошао да га поздрави и аустријски командант Оршаве. Сутрадан настави пут за Видин. Y Фолрентину дочекаше га Хусеин[336] -пашин ћехаја и многи угледни Турци. После ручка Милош седе у каруце, a његова пратња и Турци по-јашу коње и крену за њим. Пред Видином га сусрете Хусеин-паша. Милошу је доведен ат сав у златној оп-реми, кога је везир јахао само при свечаним прилика-ма. Тако су кнез и везир заједнички ушли у варош. Долазак је оглашен пуцњавом топова, која није пре-стајала све док Милош није ушао у сарај. Од градске капије до сараја стајали су постројени војници у два реда, a пред сарајем га дочекаше музика, видински владика и свештенство. На богатој вечери поред Ми-лоша и Хусеин-паше учествовале су и њихове свите. Затим су отишли на чардак више Дунава; ту се изво-дио маневар који је представљао ноћно отимање.гра-да. Ватромет је трајао до дубоко у ноћ. Ту су гледали чочекиње и слушали музику. Милош је био задо-вољан и изненађен срдачним дочеком. Сутрадан стиже Камил-бег, султанов изаслаиик, који је требало да прати Милоша до Цариграда и да се стара o његовој удобности. Дунавом су пловили до Лом-Паланке. Милош се кратко време задржа на своме добру у Појани, у Влашкој, где су га дочекали његов управник и два влашка официра. Свуда где је пролазио срдачно су га поздрављали и народ и вој-ска. Дочек у Никопољу био је сјајан као и у Видину. После вечере настао је ватромет, пуцњава топова и игре које су изводиле наге чочекиње при светлости запаљених луча. Затим су се ређали: Рушчук, Варна, Шумела. Из Варне, кнез је кренуо паробродом за Ца-риград. Био је смештен у палати Хусеин-паше, видинског везира. Сутрадан Милош званично објави свој долазак Порти и руском посланику. По ономе како је при-мљен на Порти, Милошу су биле указане почасти које се указују само најугледнијим странцима. Нај-пре га је примио реис-ефендија, затим велики везир, па девет ћехаја и чаушбаше. Шеснаестог августа Милош је примљен у аудијен-цију код султана у Ставросу на азијској страни. При-суствовали су Хусреф-паша, сераскер паша, мушир Ахмет-паша, царев зет, Намик-паша и сви царски до-стојанственици. Напред су ишле поменуте паше, a за њима Милош у генералској српској униформи, оки-ћен Орденом свете Ане и турским одликовањем. За њим се

кретала његова свита. Султан је сусрео Ми22/в [337] лоша поздравом: - Добро дошао, Милош-беже! Милош се поклони, стави руку на груди и на срп-ском језику изговори свој поздрав. Затим су изнели сабљу, украшену златом и дра-гим камењем, коју султан предаде мушир-паши. Овај је поднесе Милошу да је пољуби, па му је припаса. На султанов миг, ађутант приђе те заогрну Милоша ћур-ком од самуровине, чији је оковратник био од злата, a копче од брилијаната. Ганут толиким знацима по-штовања, Милош паде на колена и целива султанову ногу. Y разговору који се доцније водио, султан је тешио Милоша због изгреда босанских Турака. Слатко се смејао, јер му се Милош веома допао. При одласку, султан затражи од Милоша да му састави списак људи из Србије које би требало одликовати. Из царева двора Милош је отишао мушир-паши. Овај га је почастио и даровао му дивног коња, c бо-гатом опремом и узенгијама саливеним од злата. & IX Пријем код султана изазвао је општу пажњу и ди-вљење у дипломатским круговима у Цариграду. Бу-тењев, руски посланик, од срца је честитао Милошу на постигнутом успеху. Влашки кнез и бојари били су изненађени. Аустријски посланик c нескривеном злобом је пратио кнежев успех и o свему нашироко и педантно чиновнички извештаво Беч. За то време, Милош је обилазио знаменитости Цариграда, посе-ћивао утицајне људе, разгледао султанов двор и вој-не установе. Његов боравак се претварао у тријумф. Двадесет други август био је дан крунисања цара Николаја, na je Бутењев приредио свечани пријем на једној руској корвети. На пријему су били представ-ници свих европских сила. Корвета је имала дваде-сет и четири топа и била украшена многим застава-ма. Морнари одадоше Милошу почасти какве се приређују једино крунисаним главама. За време за-куске Бутењев је наздравио цару Николају, султану и Милошу. Здравице су пропраћене топовским пло-тунима и морнарским »ура«. После тога, у Милошеву част приредили су при-јем посланици Аустрије, Енглеске и Пруске. На овим [338] пријемима било је и много жена из високог друштва. Својим ведрим изгледом и духовитим досеткама Ми-лош је остављао добар утисак. Тридесет првог авгус-та у његову почаст приредио је сераскер-паша свеча-ни ручак, коме су присуствовали сви везири и реис--ефендија, као и страни посланици. Султан је кроз решетке посматрао гозбу из собе која се налазила до сале где се ручало. После тога су заређале гозбе код Портиних министара и везира. Турски великаши слали су кнезу многобројне поклоне, намењене њему, кнегињи Љубици и његовим синовима. Обич-но су биле златне бурмутице, сатови, чибуци, науш-нице. Чак је добио на дар и двоје Арапчади и две прекрасне Черкескиње. Руски посланик му је поклонио путнички сервис, a кнегињи Лзубици послао је сер-вис за чај од најскупоценијег порцулана. Султан му је у знак поверења даровао шест нових топова, затим мноштво слаткиша и воћа. Сви ти поклони били су, у ствари, уздарје за вели-ке и богате дарове

које је Милош предао султану и његовим достојанственицима. Говорило će: »Kao што је кнез снажан, тако су му и поклони велики.« Портини министри покушавали су да од Милоша, кад је бивао у свечаном расположењу, извуку извес-не користи за Турско Царство. - Пријатно бисте изненадили султана уколико преузмете на себе да оправите царске тврђаве - ре-као је реис-ефендија. - На жалост, наша Скупштина је укинула сваки кулук. Ето, чак и на мом имању или у кући морам све послове да плаћам. - Зар се не би могло Турцима допустити да на два сата хода око градова имају своја имања? To je заис-та ситница и то би обрадовало цара. - O томе је, честити ефендија, излишно говорити. Турци у Србији нису угрожени. Имају своје њиве, воћњаке и ливаде. Турци у Београду баве се тргови-ном и нико их у томе не омета - одговори му одлучно Милош. Ни у чему што се тицало националних интереса земље Милош ни за кончић није попустио Турцима, али и поред тога Порта му је у свему излазила у сус-рет. На његов захтев ослободила је многе хришћане из затвора. Међутим, и он је морао да поднесе извес-не жртве. Узео је учешћа у интриги против патријар[339] ха Константина, како би потпомогао свога прија-теља реис-ефендију. Милошев утицај тога часа био је на Порти толико велики да је двадесет четвртог ав-густа, усред великог весеља, дошао реис-ефендијин човек и у поверењу саопштио Милошу да је султан збацио патријарха са његова положаја. Поред посета и обавезних интрига, Милош је имао c Бутењевом да расправи и питање око до-ношења новог устава, као и унутрашње организације судске и административне власти у Србији. Бутењев, слаткоречив и на око пријатан човек, одмах је осе-тио да је Милош самодржац, да воли ласкање и да је са њим тешко водити борбу. Несумњиво је да се Милошев пут у Цариград пре-творио у прави тријумф. Углед Србије у свету тиме је порастао, али је Милош ипак платио данак због тако дугог одсуствовања из своје земље. Прва грешка била је у томе што је сувише продужио свој боравак у Цариграду и на тај начин помогао својим неприја-тељима да се среде и охрабре. Открио је многе своје слабе стране. Интригом око патријарха удаљио је од себе Пертиг-ефендију и његову групу, a заинтересо ване дипломате изблиза су сагледале Милоша. До-тад су знали само за његове позитивне особине; сада су, међутим, ухватили и добро проучили његове сла-бости. Почасти које су му указиване у Цариграду, Ми-лош није схватио као почасти Србији; био је уверен да су one, y ствари, чињене услед његове моћи. До-дир c Портиним великодостојницима и европским дипломатама у Цариграду допринео је томе да пре-велича и прецени себе и своје способности. Дочек у Србији, мада срдачан и свечан, изгледао му је бедан и хладан. Учинило му се да тај проклети хајдучки народ, за који је толико добра учинио, не уме да схвати његову величину. Руски цар и двор од-били су његов предлог да учини посету Петрограду. Честитали су му на постигнутом успеху у Цариграду, али је осетио да отуд дува хладан ветар и да му c те стране предстоје непријатна изненађења.

[340] X "** Одлазак у Цариград допринео је да се убрзо за-тегну односи између Милоша и два најутицајнија чо-века у Србији; Вучић није добио султаново одлико-вање, што га је веома увредило. - Господару, како то ја испадох из списка за од-ликовања? Орден добише и они што твоме кувару Чупи кокошке кољу. - И ја се чудим, газда - тако је понекад Милош звао Вучића - али мислим да те је Аврам у журби за-боравио. - He служим ја Аврама да ме он предлаже, него тебе, господару! - Нисмо ни један на самрти, па ће бити времена да се све поправи одговори му Милош, па да би Вучи-ћеву љутину окренуо на шалу, настави: Hero, баш је срамота, ти си толико времена у мојој служби a још носиш сукнене чакшире, док се моје чибуклије обукоше у чоху и свилу. - Господару — одговори му Вучић - ја сам у твојој служби, и ти кажеш да те добро служим. Moje ча-кшире су у мојој служби, и оне мене лепо служе. - Чиниш волико, чакшире ћеш променити, али памет нећеш - одговори Милош љутито и отера Ву-чића. Јеврем, који је заступао Милоша док је боравио у Цариграду, није био распоређен ни у какву службу, па се и он љутио на кнеза. Како није смео да му то от-ворено каже, избегавао је сваки сусрет c њим. Прилике у Србији све су се више заоштравале на Милошеву штету. Народ је захтевао већу слободу, имовинску сигурност, a чиновнишгво се множило и тражило решавање свога нимало завидног положаја. Милошев апсолутизам је представљао сметње скоро свима, али је он, не обзирући се на туђе жеље и мишљења, тврдоглаво терао по старом. Чак се и из његове најуже породице и околине све јасније збија-ла и окупљала једна странка која је настојала да по-моћу новог Устава ограничи кнежеву власт и само-вољу. Милош још није могао да схвати да је у редо-вима улизица и додворача одгајио противнике који ће му у новој борби задати највише неприлика и главобоље. Није запазио ни то како се на видику по-маља нова опасност. Двадесет година мирног живо[341] та поново je уздигло и оснажило београдску чарши-ју, ту мешавину састављену од Грка, Цинцара, Јевре-ја и Срба. Оснажена, чаршија је наслутила долазак новог времена које ће joj омогућити још већи успон и богаћење. Спретна, лукава, подла и увек спремна на свакојака изненађења, чаршија је двадесет година повијала главу и без роптања подносила Милошеву власт. Најзад сасвим зрела и способна да својим ути-цајем наметне, византијским лукавством скрши и по-тисне сурову сељачку снагу и грамзивост која се испољавала у Милошу, сада се обрела у табору оних што су тражили неизоставно ограничење кнежевих права. Најближи тој чаршији постао је баш Јеврем, који је у своју кућу већ био увео градски ред и начин живота. Аруги ослонац чаршије постала је кнегиња Љубица, која је све отвореније испољавала незадо-вољство Милошевим начином живота. Нарочито је мрзела Јеленку, која је још успевала да се одржи уз Милоша. Представници чаршије и њених интереса постала су оба брата Симић и Аврам Петронијевић. Y исто време, из редова утицајних људи и богати-јих сељака већ се била кроз школовање уздигла нова генерација. Из дана у дан пристизало је из

Аустрије све више школованих Срба који су желели да своје знање ставе у службу отаџбини. Они су знали од как-вог је пресудног значаја просвета; чак су у томе мало и претеривали. Тражили су неуморно и сваком при-ликом да се приступи подизању школа, штампарија, издавању новина и књига. Истина, Милош је у том правцу нешто већ и урадио. Y Србији су тада посто-јале 72 основне школе, петоразредна гимназија у Крагујевцу и богословска дв'огодишња школа у Београду. Неповерљив према ученим људима, Ми-лош је, као и сваки сељак, презирао просвету због њених гладних списатеља који су од њега стално мољакали новчану помоћ. Под притиском Русије, хатишерифом је загаран-тована слобода повратка избеглицама из првог ус-танка; они су се вратили у земљу и постали угледни прваци. Међу њима су били Лука Лазаревић, Јаков Ненадовић и многи други виђенији борци. Милош је свим војводама и првацима дао извесне положаје или одредио пензије. Само, све то није било довољно да у њима угуши мржњу и завист коју су дуго носили у себи. [342] Иако на врхунцу славе и власти, Милош се тако нашао у положају човека који има против себе све снаге земље, a изгубио је симпатије руских политичара. Мада је и даље остао трезвен и будан, трудећи се да ништа не испусти из вида и својих руку, ипак се све више уплитао у мржњу коју су око њега плеле стотине невидљивих руку. Инстинктом бистрог сељака и политичара наслућивао је да му долази ко-начан обрачун na je хтео да поноводривеже Вучића уза се. Y јеку те подмукле борбе изгубио је три врло поуздане и утицајне личности: Марка Штитарца, Амиџу и подунавског сердара Јоксу. На подстицај Аврама Петронијевића, који је добро познавао њего-ву преку и осетљиву ћуд, Милош пошаље Томи ор-ден покојног кнеза Максе. Вучић то схвати као спрд-њу c Милошеве стране. - Шта ће мени орден c мртва човека! - викну љу-тито. - Да је то кнежев орден, ја бих га примио и по-љубио, али кад је султанов, онда треба да ми се дад-не и султанов берат. - Доћи ће, јер га је кнез тражио - настојао је пи-сар да смири Вучића. - Кад дође берат, примићу орден и берат. Али овако нећу, јер ја нисам рђа да примам орден мртвог човека. Сазнавши шта је Вучић рекао, Милош плану и збаци га са свих положаја. XI Y TO време Аустрија постави конзула у Србији и прва међу европским државама призна Милоша за српског кнеза. Она је разумела значај Србије у Ис-точном питању, na je схватила потребу да се што више приближи Милошевој влади, како би што ус-пешније могла да потискује утицај Русије. Несрећа је била и за Аустрију и за Милоша што је за аустријског конзула постављен Антоније Михановић, мађарон, хвалисавац и уображенко, који је са висине гледао на људе и прилике у Србији. Његово држање учини-ло је да му Милош ускрати своје поверење. Увређен што га је кнез од себе удаљио, Михановић није умео да прикрије то своје огорчење. Почео је јавно да ис-мева кнеза и да се везује c његовим непријатељима. [343] Радио je то срачунато, желећи да изазове Милоша на непромишљен иступ који би довео до сукоба између Србије и Аустрије. Али, Милош је јасно прозрео ње-гову намеру и више уопште није хтео да га види. Енглеска је друга европска сила која је увидела значај Србије, na je

поставила пуковника Џорџа Хо-џеса за конзула и свог политичког представника у Београду. На тај начин она је признавала Милошево право да самостално ступа у спољне односе са оста-лим државама. To je за кнеза био значајан и ласкав потез од стране велике силе. Зато је пуковнику Хо-џесу приредио сјајан дочек. Русија није послала свога представника у Србију, али су њени букурешки представници пажљиво мот-рили на Милошев рад и управљали опозицијом која се стварала против кнеза. Y оно време кад је Милош још слепо веровао у Русију, он је од ње тражио и са-вете o начину владавине, али му је тада било одгово-рено да ниједна држава нема право да се меша у унутрашње уређење Србије. Међутим, стање ствари било се изменило по решењу српског питања. Ми-лош се сада осећао мање обавезним да угађа руским захтевима, јер је осећао да руски дипломати желе да од Србије створе неку врсту влашке кнежевине, у KOJOJ би стварни господари били Руси. Окупљајући око себе Милошеве незадовољнике и емигранте, Симића и Протића, са захтевом o стварању непокретног са-вета, Русија је желела да олабави Милошеву власт и да у своју корист ојача олигархију неколицине, KOJOM би она лако могла да управља. Али оно што је го-дило Русији, није одговарало Србији. Срби нису били Молдавци и Власи које је руска војска ослободила турског ропства. Уз то, Милош је знао руску нагодбу c Аустријом којом се Немцима препуштала Србија и територија до Солуна, уколико дође до слома Турске. Поред тога, она је сада прихватила и његове противнике, и преко Вешченка, отправника у Оршави, настојала је да сплеткама изазове сукоб између кнеза и народа. Милошу је тек сада пукло пред очима како је силно погрешио што је на Родофиникинов подстицај устао против Карађорђа. Али ма како да је био обазрив и упоран у брањењу својих и народних права, он није потпуно схватио велику опасност од удружених сна-га противника. Руски агенти успели су да продру чак и међу чланове његове породице и да заврбују Јевре-ма. Да се Михановић више приближи Јеврему, пру-жила је повод његова кћи Анка, љупко створење мада не и лепотица. Јеврем је своју кћер веома волео и желео је да joj омогући најбоље образовање, na je ради тога из Темишвара позвао Димитрија Тирола и његову жену Христину. Тирол је био пропали трговац који се бавио књижевношћу, као и многи други Срби из Угарске. Под заштитом Јевремовом, који је настојао да игра мецену, Тирол је објавио немачку граматику и неке изводе из географије. Ове две књижице c неко-лико песмица представљале су сав књижевни пр-тљаг Димитрија Тирола. Његова жена Христина до-била је задатак да васпитава Јевремову кћер. Христина је била помодарка, a уз то је умела вешто да сплеткари и да се улагује. Успела је да увуче Јеврема у љубавну игру, и на тај начин стекла велики утицај над њим. Y исто време, заједно c мужем, радила је као руски агент. Оваква васпитачица је, наравно, имала рђав ути-цај на младу Анку. Девојка је и сама постала надме-на, охола, и грубо се односила према младим људима из Србије. Све је то ишло наруку Михановићу, који је од имања имао само свој дипломатски мач; он је же-лео да се ороди c владајућом породицом да би тиме стекао већи углед и богатство. Тако су Михановиће-ви односи c Јевремом постали срдачни, na ra je цео Београд сматрао Јевремовим зетом. V том друштву се нашао и незадовољни Вучић. Милошу се та спрега није допадала, тим више што су га његови људи оба-вестили да ова тројица постају центар одакле долазе сви напади на њега.

Али оно што је највише вређало Милоша, било је сазнање да су завереници све чешће домамљивали Љубицу и младе кнежевиће, желећи да покажу на-роду како су Милошу и жена и деца против њега. На страну завереника стао је и Јусуф-паша; он је мрзео Милоша јер је одлучно сузбијао његове покушаје да се уплете у српске послове. На ветрометини где су се укрштали моћни и су-протни интереси великих сила, стајао је Милош са малом, из ропства и беде тек рођеном Србијом, решен да је одржи независном и да не дозволи нико[344] [345], I ме да се меша у живот земље. Колебао се једино у по-гледу Русије. Није осетио да се у овим судбоносним часовима његови интереси поклапају једино c инте-ресима Енглеске, која је желела да се Турска одржи таква каква је и да потисне искључив утицај Русије и Аустрије. Доследан себи, настојао је да одржава везу c Хоџесом преко пријатеља, лекара Куниберта, који је искрено волео кнеза и српски народ. • Тако се Милош нашао у вртлогу једне нове борбе за коју није имао искуства и спретности које је сјајно показивао у борби против Турака. XII Милош је олако опростио својим противницима у Милетиној буни. Негдашња његова оштрина при об-рачунима c противницима том приликом није се ис-пољила, што су завереници схватили као његову сла-бост. Поготову Вучић и Стојан Симић, који су у Ру-сији добили савезника и хтели да се по сваку цену ос-вете Милошу. Сада када су на својој страни имали Јеврема и Љубицу, осетили су да је дошао час да сруше усамљеног кнеза Милоша. Тражили су још само повод за иступање. Осећајући да је Јеврем стуб непријатеља, нарочи-то откако се удружио c Вучићем и у своје друштво придобио Љубицу, Милош је хтео да će c њим помири, па написа декрет којим га поставља за надзорни-ка над грађевинским радовима у Београду; TO je y ствари било звање мипистра грађевина. Међутим, Јеврем је \ругачије схватио ствар. Примивши указ, позвао је Вучића п дао му указ да прочита. - Великодушан ти је брат. Поставља те за палира -злобно рече Вучић. - Знам, хоће још више да ме понизи. Али нека ми је и брат, он не сме да заборавља шта мени и теби дугује за своју славу и моћ. - Јевреме, ти добро знаш колико сам му ја био одан и шта сам све за њега учинио. Знаш и то колико је Ру-сија за нас учинила, a он сада тражи ослонац у Енглес-кој и запетљава се у замке Хоџеса који отворено ради против Руса. He схвати ме погрешно. Нисам ја против ваше породице. Желим једино да сачувам наследнику престо. Зато Милоша треба што пре уклонити ако мислиш да сачуваш кнежевство у својој породици. - Слажем се, Томо. Одговорићу му да одбијам по-нуђено место. Кад је Милош добио Јевремов одговор, позва писара. - Читај ово! - нареди. »Ваша светлости, премилостиви господару. Из вашег указа видим да ме постављате за палира и настојника топчидерских ливада и сењака. Кад у толикој вашој држави и срећи нема ништа боље за вашег брата, онда ја молим да ме оставите на миру, a ту службу подајте онима који се боље умеју уми-

лити вама.« - Ко то пише? - упита пренеражено Милош. - Господар Јеврем - одговори писар. - Mope, ти си полудео! He може бити да то пише Јеврем. Погледај боље. - Његов је потпис, господару. Милош поцрвене од беса. Зграби писара рукама за врат. - Пиши, по матери те! - Пусти ме, господару, иначе не могу писати. Милош га пусти и стаде више њега. »Јевреме, небрате. Ти će c мојим непријатељима до-говараш и o глави ми радиш, Ти на моје зло вичеш, a моје добро не признајеш. Мога добра нећеш, и за моје се душмане лепиш. Ја тебе овим постављам за првога до мене, a ти ми овако одговараш. Убио те бог кад си се такав родио. Милош.« - Запечати и одмах носи те му предај. Овај случај послужи Јеврему као повод да јавно ис-тупи против Милоша. Затражио је да му се изда пасош да жену одведе на лечење у бању Мехадију. Y ствари, завереницима је био циљ да што пре извуку Јеврема и да га представе Русима као жртву Милошеве нетр-пељивости. Милош је то осетио, те је доктор Куни-берт, уз помоћ енглеског конзула Хоцеса, одвратио Јеврема од пута. Да то остваре, и доктор Куниберт и Хоџес су посетили Јеврема. Јеврем се мало колебао, али чим су отишли Куни-берт и Хоџес, ушао је Вучић и разбио му све сумње. [346] [347] - Зар ти није јасно да је Милош сада осетио твоју моћ, па пошто више нема снаге и боји се Руса да нас уништи, он по свом обичају покушава да нас разједи-ни. После ће нам, чим му се пружи прилика, скидати главе. Јевреме, тврду ти веру задајем, да ћемо ми у теби наћи све оно што ћемо изгубити у Милошу. Мо-раш бИти одлучан због породице. После тога, Михановић, доктор Стејић и Вучић више нису испуштали Јеврема из руку, a вршили су на њега снажан притисак и преко његове жене и кћерке Анке. Сва настојања Куниберта и Хоиеса да измире бра-ћу, остала су узалудна. Јевремово бекство, до кога је ускоро дошло, представљало је јасан доказ да у Срби-ји влада самодржац чијој се тиранији супротставља чак и његов рођени брат. Са Јевремом и Вучићем по-шли су Михановић, Јевремова жена, кћер Анка и до-ктор Стејић. XIII Руска влада била се решила на коначан обрачун c Милошем, али је по жељи цара Николаја одлучено да најпре његов лични ађутант, млади кнез Долгоруков, оде у Србију и да се на лицу места o свему увери. Од-гојен у високом петроградском друштву, Долгоруков је био углађен и љубазан човек; он је желео да својим очима све види и да тек онда донесе свој суд. Раније су у име Руса у Србију долазиле разне сумњиве личности немачког и грчког порекла какви су били барон Рик-ман и Родофиникин. Они су наступали охоло и бахато, дајући својим држањем до знања да Србе не сматрају себи равнима. Међутим, чим је ступио на тле Србије, кнез Долгоруков се уверио да је у земљи постигнут ве-лики успех на свим пољима. Свуда је владао ред и мир. Људи су радили своје послове, трговина је напредова-ла, њиве обрађиване. Народ је срдачно примио изасла-ника и указивао му све почасти. Долгоруков се уверио

да су по варошима отворене школе, a y Крагујевцу још и гимназија и штампарија. Нарочито су му падали у очи нови путеви и јавне грађевине. Долазио је у додир и са образованим младим људима. Мада је Милош прихватио све савете царева изас-ланика, па чак опростио Јеврему и Вучићу, дозволи[348] вши им да се врате у земљу, све то није било довољно да се ублажи и промени рђаво мишљење које је руски цар Николај био стекао o српском кнезу. Да је Русија незадовољна Милошевом владавином, ускоро се и јавно показало. По Београду се мувало мноштво руских људи који су будно пратили сваки кнежев корак, a нарочито његове односе c Хоџесом. Влада у Петрограду стално је обавештавана o свему што се догађало у Србији. Да ојача свој утицај, као и да из непосредне близине утиче на предстојеће дога-ђаје, у току фебруара Русија посла за посланика у Ср-бију свога политичког агента из Оршаве, Вешченка. Милош га је срдачно примио, a руске присталице јавно су показивале своју радост, не кријући наду да ће се њихове замисли најзад остварити. XIV Притеран уза зид, Милош је морао да наименује са-вет, али је желео да бар одабере оне људе које ће моћи смењивати и постављати према томе колико му буду подложни и у којој мери ће умањивати његову власт. To je, наравно, био тежак и опасан посао, на који се од-лучио тек кад је осетио да је остао потпуно сам. Y ту сврху израдио је и Порти предложио нов нацрт устава, тражећи да се из хатишерифа уклони став o непокрет-ним саветницима. За тај потез изабрао је време кад руски посланик Бутењев није био у Цариграду. Енглески конзул Хоџес био му је осигурао, преко енглес-ког посланства у Цариграду, султанов пристанак. Чим је сазнао за Милошев пројекат, Вешченко је отворено устао против и одмах узбунио владу у Петрограду. На Порти настаде подмукла закулисна борба. Ми-лошеви изасланици, снабдевени новцем и помогнути од Енглеза, успели су да султан прихвати нови устав, али су и Руси успели да наметну свој захтев o непок-ретности саветника и наименовању за чланове Савета великог броја људи који су представљали Милошеву опозицију. Тако је хатишерифом од 1838. године донет нови устав, назван »Турски устав«, којим је устано-вљен непокретни савет. Опозиција је одушевљено при-мила »Турски устав«. Руски поеланик Вешченко је ли-ковао. Милош прогласи нов устав за неприхватљив. Прво, у њему није била предвиђена народна скупшти[349] на, а друго - устав му је наметао у Савет људе које он није хтео и које народ није ни бирао. Али из обазривос-ти, и да покаже добру вољу према Русима, привремено га је прихватио. Образовао је владу у коју су као министри ушли: Аврам Петронијевић, Јанко Протић, Алекса Симић и Павле Стефановић. Савет државног савета: председник Јеврем Обреновић, потпредседник Стојан Симић a чланови: Тома Вучић, Прота Матеја, Гарашанин, Ресавац, Бата Лака, Милета Радојковић, Анта Протић, Жабарац, Јуришић, Roca, Лука Лазаре-вић, Пироћанац и Милутин Петровић, брат Хајдук-Вељков. Скоро све сами Милошеви противници. Пошто се ипак све некако завршило, Милош крену за Крагујевац у пратњи министара и саветника да тамо предузме све што треба за увођење у живот новог Ус-тава. V ствари, Милош је саветнике и министре довео у

Крагујевац зато што је намеравао да помоћу војске и народа сруши Устав, и да се једном заувек обрачуна са својим противницима. Како је и предвиђао, одмах почеше размимоилажења и сукоби између кнеза и Са-вета. Савет се противио свему што је Милош хтео, a он је готово без изузетака одрицао потврду свим предло-зима Савета. Уставом је Милошу било дато право да поставља и смењује чиновнике, a Савет је право тра-жио за себе да би задовољио многобројне своје прис-талице. Милош на то није пристајао и сукоб је из дана у дан постајао већи и оштрији. Савет је хтео да покаже своју премоћ, a тиме је, наравно, све више изазивао Милошево огорчење. Једна од првих одлука коју је до-нео Савет било је укидање апанаже од 3.000 талира, коју је Народна скупштина давала кнежевој браћи. Узалуд се Јеврем'као председник Савета опирао овој одлуци. Превагу је однео Вучић. Ово је Јеврему најзад отво-рило очи. Од тога тренутка њих двојица су постали непријатељи. Y таквој замршеној ситуацији приспео је и одговор из Цариграда, у ствари писмо руског посла-ника барона Бутењева, који је допуштао Србима да се једанпут сваке године састаје представничко тело. Милош оцени да је дошао погодан час да ситуацију још више заоштри. Под изговором да жели обићи сво-ју породицу, напусти Крагујевац и отпутова у Земун. Надао се да ће се народ побунити, растерати саветни-ке и затражити од њега и Порте укидање Устава. Ву-чић је прозрео Милошеву намеру и дојурио у Савет. [350] — Зашто ми не рекосте да Милош иде у Земун? - Нисмо ни ми знали, Томо. Послао нам је писмо са образложењем да мора обићи болесног сина. A шта у томе није у реду? - упита Прота Матеја. - Луд ли си, Прото! Ако не знам султана, ја знам Ми-лоша. Отишао је у Земун, нашао згодан изговор, a no нахијама подговорио људе да се побуне и да нас овде све покољу. - Шта онда да радимо? - уплашено упита Алекса Симић. - Одмах да кренемо за Београд. Тако је Савет, у пратњи министара, као друго вр-ховно тело појурио за Милошем у Београд, и свуда уз пут сејао узнемиреност и страх, тврдећи како је кнез Милош побегао, a народ подговорио да њих побије. Вучић је ликовао. - Хвала богу што нас је опростио Обреновића! - уз-викивао је, намерно вређајући Јеврема. Осетивши Милошево одсуство, народ се узбуни, јер се бојао да поново не потпадне под Турке, или да му се за старешину не наметне Вучић, који је поседо-вао све Милошеве недостатке, али није имао ниједну његову врлину. Оваква бојазан настала је и код већине саветника. Зато су они, мимо Вучићеве воље, донели одлуку да пошаљу у Земун делегацију која ће молити Милоша да се врати. Ту делегацију предводио је мит-рополит Петар, a уз њега су пошли Стојан Симић, Ми-лутин Гарашанин, Тенка и Протић. Кад су се нашли пред Милошем, први је узео реч митрополит Петар. - Господару, ми смо приспели у име народа и Саве-та да те молимо и преклињемо да се вратиш у земљу и да наставиш управљање. Христових ми рана, ни Са-вет ни народ немају ништа против тебе и твоје породи-це. - Лажеш, none. Тебе je Ropo подговорио, јер је из страха од народа напунио тур. Јест, у праву си кад ка-жеш да народ против мене нема ништа. Он ми је доис-та остао веран и воли ме, али ви које сам дигао из беде и

ништавила, ви хоћете да ми скинете главу. После дугог опирања, Милош се ипак поколебао. Митрополит Петар остао је упоран и заклињао се Бо-гом и Христовим ранама како ће све бити онако како Милош предложи и жели, само нека се врати у Бео-град. Али чим је ступио на тле Србије, Милош је одмах осетио да је у заблуди. Уместо усрдног пријема, caps 1] општили су му прогонство његовог писара Живкови-ћа, a њега јаким стражама опколили у двору да се не може c народом споразумети. Саветници су већ били 1 сломили Јеврема и Љубицу да и они изврше притисак на Милоша да се одрекне престола у корист сина Ми-лана. Тиме су хтели да представе народу како између кнеза и Савета влада слога, a Милош да се одриче престола услед замора и старости. Али право стање ства-ри брзо је продрло у јавност. Народ је почео да даје из-раза незадовољству што се тако поступа са заслуж-ним кнезом. Крагујевачка посада се побунила и затво-рила своје више заповеднике. Триста коњаника, неко-лико топова и чета пешадије кренули су на Београд да ослободе кнеза. Још док се војска налазила у покрету према Бео-граду, Вучић је послао своје људе да побуњеницима дају лажна обавештења. Кад су дошли на Трешњу, млади људи почну да стрепе да нису отишли предале-ко, па уместо да нападну Београд, разјуре Савет и ос-лободе Милоша, a затим пошаљу изасланство које је требало да упита за савет лично кнеза. Како је Милош био опкољен противницима, није им могао рећи своју гграву жељу. Изасланици су увидели у чему је ствар, прикупили нешто обавештења по Београду, али уместо да нападну Савет, губили су време у постављању својих захтева. Њихову колебљивост искористио је Вучић. Прикупио је своје присталие, a на његову стра-ну прешао је и већи део београдског гарнизона народ-не војске. Стари противник Милошев упутио се ка Трешњи на челу неколио хиљада војника. После овога, побуњеници су били принуђени да му се предају на ми-лост и немилост. Вучић је узео топове, скинуо до гола војнике и њихове заповеднике, остављајући им само доње рубље, и тако осрамоћене растерао их кућама. После ове победе, Вучић je c војском одјурио у Кра-гујевац, ухватио Јеврема, оковао га, запретивши да ће му одсећи главу уколико му не покаже наредбу коју је примио од кнеза да побуни крагујевачку посаду. Јев-рем се није уплашио. Vcneo je да докаже како уопште није учествовао у побуни. Разочаран и бесан, Вучић се вратио c војском у Београд, не прибавивши ни нај-мањи доказ да је Милош изазвао побуну. Осећајући да догађаји не иду много у његову корист, чим је приспео у Београд Вучић навали на саветнике да свим сред-ствима присиле Милоша на одступање c престола. [352] - Најбоље би било да га убијемо - рече Koca - јер ако га оставимо у животу, он ће кад-тад свима нама скинути главе. - Ако сте ви за то, вољан сам да га лично убијем -једва дочека Вучић. - Маните се убијања - одлучно одговори Илија Га-рашанин, који је постао командант регуларне војске. -Наша је историја и без тога сувише крвава. Јамчим вам да ћу га ја присилити да се одрекне престола и да оде у Букурешт. Тамо ће се већ Руси побринути да га држе под својом руком. - Y Влашку c њим, у Влашку! - заграјаше сви савет-ници. Милош је у суседној соби слушао све што су савет-ници предлагали и говорили. Помирен са судбином, јер као заточеник није могао ништа предузети, седео је и мирно пушио. Кад је у собу ушао Вучић, Милош га је

упорно и оштро гледао право у очи, a једак осме-јак играо му је око усана. - Чиниш волико, Томо, јеси ли дошао да ме уби-јеш? - Био сам спреман и то да урадим, гсоподару, али су други претегли и одлучили да се одрекнеш престо-ла у корист свога сина Милана и да одмах кренеш у Влашку. Тамо имаш своја имања и можеш да живиш удобно до судњег дана. - Добро, Вучићу, не дижи толику грају. И мртав, ја сам за тебе кнез и господар. Hero, реци ми јесу ли на то пристали и моја браћа, Л>убица и митрополит lie-Tap? -Јесу, господару! - A ти си од срца био намеран да ме убијеш уколико не поднесем оставку? - Јесам, господару. Знаш и сам да те лепим нисам могао на то наговорити, a на твој начин више се Срби-јом не може владати. - Де, де, Вучићу, ја бар тебе добро познајем. Y главу бих смео да се кладим да ни сам не знаш како ћеш вла-дати. - Ускоро ћеш се уверити да знам, господару. - Вучићу, теби и свима који су се борили за слободу Србије хвала на овоме. Ви сте у праву да захтевате од мене све што желите. На вас се нећу и не могу љутити, али ови поджмирепи из прека, које сам од скитница и просјака направио људима, нека ми се на очи не поја23/з [353] вљују. - Мислиш ли то на Симића и митрополита Петра? - На њих, Вучићу, и да знаш да ће се и теби то исто c њихове стране догодити ако се не ослониш на Мила-на, Јеврема и Јована. - Хоћеш ли, господару, да потпишеш одступницу у корист Миланову? - Ја сам неписмен, Вучићу. Ударићу печат и свој знак. - To je довољно, господару. Милош удари свој печат и знак, подиже очи и дуго је посматрао Вучића. - Јеси ли сад задовољан, Томо? - Задовољан сам, господару - одговори тврдо Ву-чић. Сутрадан рано, Милош је кренуо на пут у Влашку са млађим сином Михаилом. Како није имао код себе новца, a нису му дали да кога пошаље у Крагујевац, по-зајмио је од капетана Мише 400 дуката. За пратњу до Влашке одређен му је саветник Roca и дванаест кме-това, Вучићевих присталица, који су добили налог да му уопште не дозволе приступ обали Србије. Од двора до савског пристаништа пратила га је сва виша светов-на и духовна власт, затим саветници и министри, a за њима је пристала огромна маса Београђана који су же-лели да још једном виде старога кнеза и да му искажу захвалност и поштовање. - И ми ћемо c тобом, господару! - довикивали су поједини саветници и виши чиновници. - Хоћете до Саве - одговарао им је подсмешљиво Милош. - Ја бих заиста пошао c тобом, господару, да ми не натовари ово бреме на врат - улагивачки изјави митро-полит Петар. - He лажи, none! Пошао би као и сви до пристаниш-та. - Боље би било, господару - викну кроз сузе Прота Матеја - да те сахрањујемо, него што под старост идеш да се потуцаш од немила до недрага.

- He би, Прото - одговори му Милош. - Ја идем међу паметне људе да живим и да отуда гледам како ћете ви овде једни другима очи вадити. - Срећан ти пут, господару! Хоћемо ли те још кад видети? - довикивали су и питали појединци из наро-да. [354] - Браћо, ја сам још снажан и здрав. Све је у божјој руци. Видећемо се, видети! - одговарао је пркосно, по-сматрајући Симића како бледи од злобе. Пре него што је ушао у лађу, приђе му Јеврем. Био је сломљен и тужан. - Брате, дај ми руку да ти је целивам и опрости ми што сам те вређао. - Јевреме, брате - узвикну Милош - ходи да се по-љубимо! Ако смо браћа, и људи смо. Вређали смо један другога. Тако то мора да буде у животу, a поготову на народном послу. Hero, заборави на све ружно међу нама и нека ти је Богом просто. - Господару - викну Вучић - хоћеш ли дати мени руку да ти је пољубим. И опрости ми што сам те вре-ђао. - Да ти је Богом просто, Ropo. Опрости и ти мени што сам те вређао одговори му Милош и пружи руку коју Вучић пољуби. - Милошу, да се пољубимо и један другоме опрос-тимо. Сад смо бар једнаки - узвикну Стојан Симић. - Чиниш волико, Симићу, c тобом никад нисам био једнак, нити ћу кад бити. Зар си заборавио да си ми био татарин и слуга? Од пробисвета начинио сам те оним што си данас. Ти, твој брат и Петронијевић да имате памети и образа, не би ми се ни на очи појавили. Зато će c тобом нећу љубити ни праштати. Макар био на крају света, ускоро ћеш осетити моју руку. Затим се окрену осталима: - Сви остали, браћо, праштајте и нека вам је од Бога просто. Мада је осећао сузе у очима, Милош је уздигао гла-ву и одлучним кораком ушао у лађу. За њим су ушли Михаило, Roco и кметови. Ceo je у столац на палуби, извадио чибук и запалио. Једра су се развила и лађа је брзо кренула Савом у Дунав. Светина са пристаништа урнебесно је довикивала: - Срећан ти пут, господару! .XV Милан Обреновић умро је 25. јуна 1839, не успевши да изда ни једну једину одлуку кнежевске власти. Кне-жевска власт била је поверена тројици саветника: Јев-рему Обреновићу, Авраму Петронијевићу и Томи Ву[355] чићу. Овај тријумвират владао је Србијом не налазећи за потребно ни да се заинтересује за стање оболелог кнеза. Владали су, али су се све више међу собом гло-жили. Сад није било питање хоће ли се владати по но-вом Уставу, него је сваки од њих желео да се што више обогати и оснажи. Тако су се створиле две струје у Са-вету: једну је водио Јеврем, a другу Вучић. Савет се по-сле дугог натезања одлучио, те изабрао за кнеза мла-ђег Милошевог сина Михаила. Порта је прихватила Михаилов избор, али је нови кнез морао поћи на подворење султану. На путу су га пратили кнегиња Лзубица и неколико саветника, међу којима су били Аврам Петронијевић и Алекса Симић. Млади султан Абдул Мецид, који је од Михаила био старији само неколико месеци, одликовао га је најве-ћим орденом и прогласио пунолетним. Али је Порта кнезу наметнула два тајна саветника - Вучића и Пет-ронијевића, желећи да тим путем одржава конце унут-рашњег раздора у Србији. Чим се млади кнез

ослобо-дио Цариграда и ступио на тле Србије, појавише се буне кметова који су c оружјем у руци захтевали да се у земљу поврати кнез Милош и да се влада из Београда премести у Крагујевац. Тражили су да се под оптужбу ставе Вучић и Петронијевић као турски шпијуни и из-дајници своје земље. Без сумње, у све то били су упле-тени Милошеви прсти. Михаило није хтео да спречава овај покрет у народу, a Милошев повратак зависио је од Порте. Како Вучић, Петронијевић и њихове присташе нису смели да дођу у Крагујевац, склоне се у београд-ску тврђаву под пашино окриље и одатле пошаљу жалбу у Цариград. Порта је то једва дочекала и одмах послала свога изасланика. Али ни сва дипломатска вештина и турско лукавство нису помогли Муса-ефен-дији пред одлучним држањем кнеза Михаила и народа у Србији. Изасланик је био принуђен да се покори од-лукама и захтевима народа и да се врати празних шака у Цариград. C њим пође четрдесет незадовољника, на челу c Вучићем, Петронијевићем и Алексом Симићем. Сад се могло одахнути и почети озбиљно са спровође-њем реформе. Судски и управни поступак почео је да ради брже и правилније. Y земљи су отваране школе, a y Београду основано књижевно друштво. Школова-ни људи и они што су као Срби прешли из Аустрије, постављани су за професоре, учитеље и судије. Отво[356] рене су нове болнице. Кнез и влада морали су да при-бегну и једној непопуларној мери, a TO је повишење по-реза од пет на шест талира годишње. Незадовољне порезом, присталице старог кнеза тражиле су његов повратак на власт, па су због тога повремено настајали нереди. Ни два кнезМихаилова стрица, Јеврем и Јован, нису се слагали међусобно. Jo-Ban je добио само почасно место и уздисао је за старим стањем, a Јеврем је захтевао измену министарства и у јавности тражио амнестију и повратак изгнаника. За цело то време Порта није престајала да се заузима за изгнанике, тражећи уз помоћ Русије да им се допусти повратак у Србију. Изгнаници су добили пензије, и само неко време остали мирни. Затим су почели да вичу против кнежевих министара, тражећи преко на-рода њихово смењивање. Њима се придружише бео-градски Турци c Намил-пашом, који је оценио да је са-зрело време за остварење Портине замисли o понов-ном покоравању Србије. Вамил-паша је надмено тра-жио од кнеза да се уклоне поједини министри, a наро-чито Борђе Протић, министар спољних послова. Кнез Михаило је то одлучно одбио. Ускоро је стигао изван-редни Портин изасланик, c намером да изнуди од кне-за оставку министара. Михаило је и његов захтев од-лучно одбио. Турци су сада дали миг за побуну. Послали су сва-ког завереника у његов крај да диже народ на устанак. Вучић је прешао у Земун, извесно време крио се код Турака у смедеревској тврђави, na je затим тајно пре-шао у Крагујевац, где му се предала целокупна војска. Да од народа прикрије своју праву намеру, лукави Ву-чић изјави како он није устао против младог кнеза, него против његових министара који подижу порез. Сада je, c оружјем у руци, поставио захтев да се сазове Народ-на скупштина. Кнез Михаило узе оно мало редовне војске што му је остало у Београду и пође на Вучића. Уз пут му се придружише гомиле сељака, који су му својим при-суством више сметале него користиле. Вучић посла једно изасланство да тражи нагодбу c кнезом. Михаи-ло је то сматрао увредом. На то Вучић прихвати борбу. Први испаљени меци учинили су да се сељаци разбег-ну. Y ствари, кнез је остао са батаљоном војске, па ви-дећи да не може изићи накрај c Вучићем, пређе са сво-јим присталицама у Земун, пошто није хтео да прихва-

[357] ти сугестију страних конзула који су му саветовали да се стави под заштиту везира. Том приликом једна група бунтовника пресрела је кола у којима се налазила кнегиња Л>убица у пратњи младог мајора Јована Спасића. Знајући да ће га бун-товници убити, кнегиња га прикрије скутом своје хаљине. Затим рече онима који су је опколили: - Напред, господо! Ја сам жена храброг Милоша и мајка кнеза Михаила, ја сам Љубица коју сваки Србин зове мајком. Де да видимо ко је од вас толика рђа да би могао да ме увреди или ми нешто нажао учини. - Бог те живео, мајко! - повикаше бунтовници. - Бог мене и чува - одговори она мирно и нареди кочијашу да потера коње даље. Вучић искористи бекство кнеза Михаила, те на Скупштини извика Александра Карађорђевића за но-вог кнеза; то је био млађи Карађорђев син, који је код Михаила служио као ађутант. XVI Кнез Милош није могао да се помири са изгнан-ством и губљењем власти. На свом добру Појани у Влашкој, он је смишљао како да придобије своју поро-дицу, нарочито Л>убицу, која је у народу имала велики утицај. Јован је на његовој страни, a Јеврема ће се ос-лободити Михаиловим пунолетством. За Милоша је повратак на престо значио уједно и силну жељу за ос-ветом. Никако није могао да заборави ни да се помири са стварношћу да људи које је он уздигао од пробис-вета и својих слугу до високих положаја и богатства, да ти људи сада господаре Србијом и да су чак били у стању да га протерају. Мада му је тих дана долазила често у сећање Карађорђева слика, ипак ни једног је-диног тренутка није се кајао што га је уклонио са свога пута. Милош је највише мислио на надутог, силовитог и неурачунљивог Вучића, потуљеног Стојана Симића и препреденог Аврама Петронијевића. Али се ипак нека-ко највише љутио на Илију Гарашанина, кога је првог од младих и школованих људи одмах прихватио и ди-гао до положаја. V ствари, Милош никад није могао са-свим да проникне у личност Илије Гарашанина. Он се разликовао од осталих уставобранитеља: док су они и [358] надаље остали прави Шумадинци, он се претворио у правог европејца. Дружио се са људима који су били завршили школе у Француској. Милошу се тек сада у изгнанству чини да је схватио Гарашанинову улогу -он је, у ствари, представљао везу између нових и ста-рих. Чињеница је да је он у данима Милошевог сврга-вања испољавао најмање зле воље и мржње, али је зато био и један од најодлучнијих који су га присилили да поднесе оставку. Удаљен из Србије, лишен власти, жељан освете, Милош је све више размишљао o свом народу, својој земљи и o људима уопште. Сад му је тек постало јасно како је последњих година био неопрезан при оцењива-њу људи које је око себе окупљао. Сетио се Вуковог писма из Земуна. Јест, Rono je боље видео од мене. Грешио сам што fa нисам тада послушао. Накривљена Вукова прилика и тело ослоњено o штап израсли би сада често у Милошевим узаврелим сећањима. Дакле, тај ћопавко је боље видео од мене! Под видом послова и трговине, Милош је обновио своју обавештајну службу и преко поверљивих људи успоставио везу са присталицама у Србији. Први потез је усмерен према Љубици. Написао joj je љубазно пис-мо. V њему joj

je препоручивао да бди над Михаилом и да га чува од људи који га окружују, пошто је сазнао да међу Михаиловим саветницима има заклетих не-пријатеља који желе да његову децу лише наслеђа и престола. Kao жена и мајка, Љубица је прва почела да ради на Милошевом повратку. Ускоро су и са других страна почели све гласнији захтеви да се Милош врати у Ср-бију. Његове присталице, нарочито они који су њего-вим падом били свргнути c власти или пословно оште-ћени, нису жалили ни труда ни времена. Нова адми-нистрација, са усвајањем сталности и одређивањем чиновничких плата, довела је до повећања пореза и стварања бирократије. Сељачке масе нити су хтеле нити су могле да схвате настале промене. Све је то ишло у прилог Милошу и његовим тежњама. Само, све то није остала тајна ни за људе новог режима. Зато су они предузимали све оштрије мере према онима који су се залагали за Милошев повратак. Y ту сврху испос-ловано је код Руса и Турака да се кнез протера из Влашке. Кнез Михаило, мада је много волео оца, није намеравао да му уступи престо. Чак је подлегао утица[359] V ју своје околине, па је у Беч упутио Адолфа фон Фи-липсборна са задатком да мотри на кнеза Милоша. - Чиниш волико, Вуче, како је Михаило? - упита Милош кад će c Караџићем састао у Бечу. - Господару, Михаило је добар и племенит. Има много тешкоћа c људима око себе. Нарочито му је тешко c Вучићем. - Осилио се Норо, али платиће ми све одједанпут -узвикну Милош. - Господару, кнез Михаило је млад и невешт. Попе-читељи хоће да спроведу реформе, док Турци свим си-лама настоје да у Србији у општем незадовољству и смутњама што више за себе приграбе и улове. Ја се уп-раво Турака највише и бојим. A наши људи, господару, нису у свему срећне руке. Далеко од тога да сам са-свим у праву, али ја мислим да и ви јако грешите што захтевате да се вратите у земљу. Треба помоћи Михаи-лу да се што више учврсти на престолу. -Чиниш волико, Вуче, ем си 'ром, ем си ћорав! Нема Србима спаса без чврсте руке. Осећају они да им ја нисам за вратом. Дигли су главу и упропастиће то мало Србије и слободе што сам ja c муком стекао. Вук је био у праву. Другог септембра, окупљени на-род и војска на Врачару извикали су за кнеза Алексан-дра Карађорђевића, a збацили кнеза Михаила. Алекса Симић однесе у Цариград народни проглас. Порта од-мах пожури да призна избор новог кнеза како би из-бегла мешање Русије. Док су се те промене дешавале у Србији, кнез Ми-лош се налазио на путу за Чешке Топлице. C пута се дописивао c Вуком, који је боравио у Бечу, и интере-совао се за прилике у Србији. Кад је дознао да је Ми-хаило збачен c престола и на његово место изабран Александар Карађорђевић, силно се разбеснео. - Сутра одлазим за Беч! - нареди секретару. - Осе-тиће они да је Милош још жив и да нећу пустити онако како су наумили. Тих дана, мада је мало jeo и спавао, показао је не-вероватну одлучност, прибраност, чак се и шалио. Ме-ђутим, ноћи је проводио у бдењу. Ковао је планове и претресао у мислима људе на које се могао ослонити у Србији. Био је сигуран да му предстоји велика борба, испуњена опасношћу и напорима. Вучићу, Вучићу, зар си заборавио да сам ја још жив?! Да то што сам

створио за себе и своје потомство, без крви нећу пустити. Каткад би се занео до те мере да је већ видео себе у Крагујевцу или Топчидеру, ок-руженог свитом и моћног, a пред њим стоје унижени Вучић и остали његови противници. Кад стиже у Беч, одмах позва Вука Караџића. - Узимај кола и трчи у Земун те нађи Михаила. Кажи му да не прими никакве одлуке Скупштине и превратника. Нека паши у Београду саопшти да Порта нема права да се меша у српске ствари. Обара једну ди-настију, a доводи другу! Мени и моме потомству на-следно кнежевство је и хатишерифом признато. Пре-ма конзулима нека заузме исти такав став, и нека из-јави како је Вучић побунио народ по наговору Турака. Уздам се у Бога да Руси неће дозволити ту промену. Нестрпљив да што пре испрати Вука, Милош је по-сматрао како он силази низ степенице набадајући на штулу. Обузе га сажаљење, па му довикну: Хајде, Вуче, да гонимо Турке, J a остарих, a r u клецав, Вуче, Тешко њима ко се на њих спрема! - И ја тако мислим, господару - узврати му Вук уз осмех. - Да видиш, Вуче, и није баш тако. Hero, од свег јада да се нашалимо. Нама су ноге споре, али нам је па-мет још обојици брза. XVII Милошево уздање у Русију било је узалудно. Њен протест учињен је само формално. Kao протекторка, она се једино није слагала са избором једног Карађор-ђевића за кнеза, јер су га извршили бунтовници. Тра-жила је да Скупштина потврди избор. Y ствари, Русија се није залагала ни за једну династију. Руском протес-ту се придружила и Аустрија, a Порта је морала пристати на захтев двеју сила да избор кнеза препусти Ср-бима. Међутим, Скупштина донесе одлуку какву је тражио Вучић, јер је он још првих дана преврата рас-терао све истакнуте присталице Обреновића. Тако је одлука o промени на престолу постала стварна. Сусрет између Вука и кнеза Михаила у Земуну пре[360] [361] творио се у пријатељство. Тако је Вук пошао да прати младог кнеза до Берлина да би му се нашао при руци. Кнез Михаило је тек био ушао у двадесет прву годину живота. Због тога се Милош веома бринуо за свог сина и цело време одржавао преписку c Вуком, дајући му упутства како да нађе за њега добре учитеље. Мада га је прогонство сина много погодило, он ипак није нијед-ног часа престајао да мисли o повратку у Србију. Вешт подземним и закулисним борбама, Милош је новцем и обећањима окупљао око себе све више незадовољни-ка. Уз то, долазио је у додир и са трговцима и младим људима који су се били расули широм Европе ради школовања. Били су то дани мучни, пуни сумње и раз-мишљања. Морао је да ради опрезно, јер су га аустриј-ске власти држале под присмотром, a такође и плаће-ни агенти из Србије. Поред тога, преплитали су се про-вокатори и агенти двоструко везани. Понекад је, обично зими, седећи у фотељи уз раз-буктале главње у камину, размишљао o данима кад је владао и господарио Србијом. Кад су сви од њега стре-пели, кад су његови људи мотрили сваки корак противника и достављали му сваку изговорену реч, сваку примедбу или знак незадовољства. Да ли сам тада био довољно опрезан да све проверим? He, нисам! Препуштао

сам се ласкавцима и удворицама. На свом хлебу и уз колено одгојио сам све оне који ми данас o глави раде и не дају ми мира ни у далекој туђини. A да ли су они сасвим спокојни? Сигурно да нису! Ето, тај млади Карађорђевић ако и настоји да ме онемогући, није му ни замерити. Признајем, ја више њему дугујем него он мени. Раздражен и узбуђен, устао би, припаљивао жера-вицом дуван у чибуку и напором воље потискивао у себи узаврелу прошлост. Ко хоће да влада, господари и остане запамћен, мора све слабости да одагна од себе. He бих био Милош ако бих се нечег или неког бо-јао. Остаје ми оно друго, мушко и одважно - да се но сим са противницима до гроба. Да вратим престо и да пре смрти очистим Србију за Михаила. Ноћна тишина помагала је да у њему сазре жеља да победи, савлада и врати мило за драго. Напиње слух да чује ма какав шум. Све је тихо, само пламсају главње у камину. Тешко му је што је сам. Милован је сигурно одлутао некуда. Ове Бечлијке су лакоумне на мушку снагу и лепоту. Ех, да су ми негдашње године! Y сећан>у му се указа лик младе глумице. Изгледала је као го-луждраво птиче које тек добија паперје. Осмех задо вољства заигра му око усана. Податна и неутољива, умела је да разбуди у њему стару снагу. Цвркутала је неразумљиво, увијала се и бестидно показивала наго тело. Једва је успео да је присили да се обуче. Даровао joj je неколико ћесарских дуката. Гледала их je c пре-зрењем. Y мој сирац! Уживала је више неголи ја! Биће да се сада курва c Милованом. Узбуди се и неосетно клизну у слатка сећања. Сенке многих жена сјатише се око њега. Лепе, драге и миле као некада. Проклетнице! Зашто ми ни овде не дају мира? Затвори очи. Сећа се многих лудости, миловања, нежности које су му пру-жале и које им је узвраћао. Из све те помамне гомиле издвајао се нејасан и помућен Јеленкин лик. Она је сад код своје рођаке у Панчеву. Њено лепо лице и живе очи зову га себи. Нејасно осећање. Kao да није у Бечу и у својој соби. Хтео је да устане и позове неког од по-слуге, али га је чудна укоченост просто приковала за седиште и остављала му само огољену мисао, помуће-ну, мучену жудњом и нестварним привиђањима. За-тим мутан сан у коме га све чешће походи Петрија. Ти снови су чудновато јасни и изгледају као стварност. Они уносе у мозак отровну бољку непреболеле ране. Што време више одмиче носећи горку старост, сећање на то драго створење постаје све јаче. Уз њен лик увек се јавља и Љубица. Моли га занесено да joj опрости. Знао је да њу Петријино убиство мучи све више. Зати-цао ју је како клечи пред иконом и пресахлим очима гледа лик светога Николе. Проклета вештица! И на са-мртном часу је поменула Петрију. Сигурно се због ње много намучила. Врата се отворише и на њима се појави писар Ми-лован. - Господару, зар још ниси легао? - He могу, разбио ми се сан. Hero, реци ми куда то стално ноћу скиташ? - Млад сам, господару, па сам се мало прошетао. - Ако, ако само једно не заборави: ове Немице су ђаволске. Причувај се, јер свака ти је као дубока вода. To ти је као постеља у хану: дигнеш će c ње, a не знаш ко ће сутра увече на њу лећи. Али јесу лепе, по матери их! И да знаш, Миловане, без њих нема ником живота, a c њима je мука. - Како би било да за сутра увече позовем Грету? [362] [363]

- Чиниш волико, позови је да мало поврагујемо. XVIII Да би се за извесно време уклонио испред очију бечких и српских агената, Милош предузе дуже путо-вање по Немачкој; доспео је тако и до обале Северног мора. Једини пратилац био му је писар Милован Пејчи-новић. Немачка је тих дана била центар револуционар-них покрета у Европи. Њухом искусног бунџије, Ми-лош осети да се преломило нешто у животу људи и да ће настати бурни дани. Зажали што је напустио Беч и толико се удаљио од Србије, па одмах заповеди Мили-воју да припреми све што треба за повратак. Ycneo je да се врати у Беч пре немира. Y кући зате-че свога питомца Анастаса Јовановића, великог обо-жаваоца црногорског владике и песника Његоша, који је тих дана приспео у Беч да штампа »Горски ви-јенац«. Између Милоша и владике Његоша постојала је затегнутост још из доба Хусеин-бегове буне, кад је оно Милош саветовао Црногорце и припретио им да не помажу Бошњаке. Taj сукоб међу њима још није био расправљен, па су један од другог зазирали и љу-тили се. Анастас Јовановић је хтео да их измири, али у томе није никако успевао. Милош је знао да његов штићеник посећује Владику, али нити му је то замерао нити забрањивао. Ипак, осећао се потиштеним што га Владика не посећује нити га зове себи. - Чиниш волико, како му то дође - хоће да је вла-дика, a није владика. Владика je, a не носи владичанске хаљине и никад не иде у цркву - упита једног дана Ми-лош Вука Караџића. - Што ти то мени говориш, господару? Ено ти Вла-дике, па њега питај намерно му одговори Вук, желе-ћи тиме да га присили да први пружи повод за саста-нак и измирење. На другој страни, владика Раде такође је говорио Вуку: - Што се тај Милош гтврднуо толико? Коме чува небројено благо? Да је оно у другим рукама, вас би на-род имао користи. - He знам, господару. Ено ти Милоша па се објасни c њим. He разумем који вам је ђаво те режите један на другога. Ти знаш да он оно писмо није писао нити је [364] претио што му се тако хтело, него је желео да одбије Турке од Црне Горе. - Mope, молерчићу, шта ти ради владика? - једном за ручком Милош упита Анастаса Јовановића. - Здраво је, господару, поздравио вас је. - He море бити! - Богами јесте - одговори Анастас - него ја нисам смео да вам то кажем. Видим, нешто сте љути на њега што се не влада као друге владике. - Е, чиниш волико, хвала му и од Бога му здравље. Кад му одеш, поздрави и ти њега од моје стране. - Хоћу, господару. Владика Раде такође је пресретао Анастаса: - Господине Јовановићу, шта ти ради Шумадинац? - Захваљујем, господару, здрав је и рекао ми да те поздравим од његове стране. - Збиља или се само шалиш? - Доиста ми је рекао да пођем и да вам изручим ње-гов поздрав. - Хвала му - узвикну владика Раде задовољан -много му хвала.

После неколико оваквих поздрава, Милош узе ко-чије и у друштву Вука и Анастаса оде први у посету песнику. - Чиниш волико, Вуче, нека се он влада како хоће. За своје владање има коме одговарати, али он је за мене свештено лице и зато хоћу ја први да пођем њему - рече кнез. Кад су најзад ушли у кућу где је становао владика Раде, Милош загрли Владику и рече му: - Е, мој синко, нека су срећне очи што те видеше. Видим, љут си још на мене, ћудљива старца. Али, једно ми је само жао на тебе - што верујеш да је Милошу врана мозак попила да за рачун Турака удари на Црну Гору, која је једина чувала зубљу наше слободе. Hero, што је било да више не помињемо. Нека си ми здрав и срећан1 Од тога дана владика Његош је преко дана писао »Горски вијенац«, a увече посећивао Милоша и свој спев читао Вуку, Анастасу и другим Србима који су се ту окупљали. Милош и владика Раде седали би ближе камину. Послуга је износила ракију, ужичку пршуту и друге ђаконије које су кнезу слали пријатељи преко зе-мунских трговаца. Вук, налакћен на своју штаку и пог-нут напред, волео је да пије вино и слуша како владика [365] Раде чита. Ускоро je »Горски вијенац« био припремљен за штампу. Кад је владика Раде једног дана донео Ми-лошу готов рукопис свог спева и предао му га, стари кнез се искрено обрадовао. Заповедио је да се упрегну кола, na je сместио у њих Владику и Анастаса. - Вози право јерменском митрополиту - нареди ко чијашу. Митрополит одмах прими Милоша, Његоша и Анастаса. Онако нестрпљив, Милош одби да седне у понуђену столицу. - Господине, дошао сам да ми трукујеш у твојој ти-пографији ову књигу, a ja ћу платити све трошкове. Митрополит љубазно прими из Милошевих руку рукопис и позва управника штампарије. - Када један кнез напише књигу, a други кнез за њу плаћа трошак, књига мора бити особите лепоте - уз-викну владика Раде. - Зато нареди, управниче, да хар-тија буде што боља, слова крупна, текст оперважен и да у књигу уђу тридесет четири слике. - Све ће бити урађено по вашој жељи - одговори управник штампарије наклонивши се. XIX Прилике широм Европе постајале су све узбурка-није. Револуционарни таласи захватили су готово све земље, нарочито Аустрију. Милош је пажљиво пратио све промене, наслућујући како су на прагу велики до-гађаји. O уставу, слободама, парламенту, као и свему осталом што се догађало у свету, расправљали су у ње-говом присуству Вук, Анастас, Његош и Копитар. - Пуца лед и народи се буде. Надам се да ће ово што долази помоћи и нама и Србима да стресемо јарам и најзад се окупимо у једну државу Одушевљено је говорио Владика. - Y Мађарској је покрет све јачи. Кошут и Петефи окупљају у Пешти незадовољнике. Траже устав, a чини ми се да желе и отцепљење од Аустрије изјави Копитар. - Врење је захватило Загреб и Војводину. O томе сам поуздано извештен

- додао је Милош. - Да си нешто сада у Србији, шта би ти радио, гос-подару? - усуди се да упита Анастас. [366] - Y мој сирац, шта бих радио! Побунио бих најпре Босну и Бугарску, па затим позвао наше људе који су граничари у Аустрији и кренуо народ на све стране. Зар не видиш, очи ти не испале, да од Цариграда до мора нема сигурне војске ни за Турке ни за Немце? Сад је прави час, али они моји шупљоглавци у Србији то не увиђају. - Заиста је прави час - рече владика Раде уздахнув-ши. - Још je o свему томе прерано говорити. Док је овај стари лисац овде на власти у Бечу, треба се од сваке буне и мешања уздржавати. To je за нас највећи кр-вник на свету - противречио је Вук. - Јесте, вала. И упамтите добро: турско је било и прошло. Исто ћу се ја ласно обрачунати c Вучићима, Симићима, Урошевићима,, Гарашанином и осталом компанијом, али се бојим Метерниха. Односно, бојим се Беча и Немаца. Зар не видите како нас на изглед пи-томо a y ствари крвнички гледају? Пазе на сваки наш корак. Страхујем, браћо, за Србију. Швабама је она нож у срцу. - Док је Русије, не бој се, кнеже - узвикну Његош. - Еј, мој владико, туђе руке тесан гуњ кроје. Русија одвајкада гледа своје послове, a нас само подбуни кад смо joj потребни, и никад до краја не одржи задату реч. Тек се наслућивало пролеће. По целом Бечу избиле су демонстрације. Maca света, предвођена студентима и радницима, пошла је према згради, у којој су се одр-жавале седнице Скупштине. Захтевали су Метернихо-ву оставку и претварање Аустрије у уставну монархи-ју. Демонстранти су се одмах сукобили c војском, и тако је дошло до многих уличних окршаја. Нереди су постајали све већи и сукоби све озбиљнији. Метерних је на крају морао да поднесе оставку. Влада се дуго ус-тезала да објави устав, a потајно се припремала да си-лом угуши отпор. Сукоби су настављени. Најзад је образована одговорна влада која је од националне гарде створила своју оружану снагу. Милош је радознало и будно пратио догађаје у Бечу. To мутно и неизвесно време оживело је успоме-не на дане кад су се против њега дигли уставобрани-тељи. Зато је бивао све узбуђенији. Слабије je jeo и неп-рестано нешто загледао, као да се припрема на далеко, неодложно путовање. Немир му је захватио душу, али [367] нико није могао да назре шта он заправо очекује од ових немира, покрета и метежа. Био је узбуђен и нес-трпљив. Појављивао би се на балкону куће и радозна-ло посматрао сву ту гужву, вику и сукобе на улицама. Једне вечери, седећи крај камина, очекивао је писа-ра Милована, који је био изашао да кугш новине. Из-ненада му дођоше у посету Вук и Н>егош. - Чиниш волико, нема вас већ десет дана. Причајте, море, шта има ново рече Милош, срећан што више није сам. - Видиш, господару, народ хоће своја права и сло-боду - одговори Вук. - На крају ће га преварити, Вуче. Знам ја како то иде. Обећаш народу и пустиш га нека се до миле воље извиче. Кад видиш да нема друге, напишеш

му закон и тесно му скројиш у њему. Кад се народ расхлади и смири, поново му притегнеш дизгине и бичем ошинеш по њему. - Ех, лако је овима овде, они су слободни и госпо-дари у својој кући. Могу да се буне и препиру око ус-тава и избора. Али шта ћемо ми што нас је пола под Турцима, пола под Немцима? Ми бисмо морали нека-ко другачије да кренемо сада - замишљено рече влади-ка Раде. - Чиниш волико, изгледа да ће се нешто у том прав-цу морати да предузме. Hero, реците ви мени како је у Мађарској и код наших у Војводини? - И тамо су настали велики немири. На жалост, из-гледа да наша браћа Хрвати неће хтети заједно c Ma-ђарима. A и Срби из Војводине не намеравају да при-хвате Мађаре у своју државу. Господару, нешто се у целом овом свету јако запетљало и замутило, a шта ће из свега овог испасти, то Бог једини зна одговори му Вук. - Како је, Вуче, у Русији? - Тамо је мирно и царска стега не попушта. - Ето невоље! Руси неће дозволити ни овде никакву буну и слободу. Нисам ја још заборавио како су онда сачували Турску од Мехмед Алије. Мене су стално др-жали под надзором и саветовали ми да мирујем. Баш тих дана у Бечу се изненада појавио Милош Стојковић. Била је заказана позната Мајска скупшти-на, на којој су Срби из Војводине имали да одлуче хоће ли c Мађарима или c Бечом. Стојковићу је било наре-ђено да на Скупштину позове и кнеза Милоша. [368] - Господару, митрополит и наше вође замолили су те да дођеш на Скупштину у Карловце, где ћемо одлу-чити шта да радимо. - Чиниш волико, ја мислим да сте ви одлучили и дали руку Јелачићу. Он је царски генерал, a чији хлеб једе - тога и служи. - He, варате се, господару. Народ ће да одлучи, јер Мађари не желе да признају наша права, a Беч нам по-тврђује слободну Војводину. - Чиниш волико, ја не могу доћи, a ти им, Стојкови-ћу, кажи да се нагоде c Мађарима како год знају. Ако не дође до споразума, Швабе ће вас све преварити. Милошу се даље није остајало у Бечу. Осећао се све узнемиренији. Али опрезан и промишљен, није хтео да срл>а у неизвесност. Хтео је најпре да провери како ће се завршити цео овај сукоб у свету. Ускоро су га позва-ли са Михаилом на чај код Метерниха. Канцелар, иако свргнут c власти, интересовао се за мишљење кнеза Милоша, кога је сматрао више бунтовником него монархом. Док је Михаило разговарао са присутнима o ситуацији у Мађарској, Метерних се окренуо тумачу. - Питај га како се кнез Милош, онако силан, могао помирити c тим да га свргну c власти и одагнају из отаџбине. Тумач саопшти канцеларово питање: - О, мајку му, баш си ти луд! Питај ти њега како се он могао помирити да га збаце шегрти и калфе, и то њега који је дрмао царевином и са по света. Тумач је, разумљиво, оклевао да преведе Милоше-ве речи, па поче да ублажује и замуцкује. Милош то осети, наљути се и удари тумача шаком по врату. Сви се изненадише, али док се они још нису ни прибрали, Милош се осмехну и помилова пријатељски тумача по образу. - Ја сам то тебе из љубави, него ти преведи онако као што сам ти рекао. Метерних саслуша Милошев одговор и незадовољ-но се намршти.

- Мудар је - рече - и верујем да Турцима није нима-ло било лако да изиђу накрај c њим. Тих дана и владика Раде се спремао за повратак у Црну Гору. Бурни догађаји силили су и њега да се што пре нађе у земљи. На души је носио велику бољку због острва Лесендра и Врањине, која му је био отео ска-дарски везир. 24/в [369] - Ваша светлости - рече Владика кнезу Милошу при ручку - није друго већ да ме помогнете. Молио бих да ми дате десет до двадесет хиљада дуката да начи-ним неколико лађица и повратим острва што ми их отеше Турци. Милош се скамени кад чу колику своту тражи Вла-дика. - Чиниш волико - одговори му - врло ми је жао, али ти новац не могу дати. - He зборите тако ако знате за невољу л>уту - уз-викну Његош - јер ако ми ви не помогнете, ко ће дру-ги? - Није да нећу, брате, него не смем - одговори Ми-лош. - Кога се бојите? - упита суво Његош. - Како кога се бојим? Из Влашке су ме по налогу Руса протерали. Веле, спремам буну у Србији и Тур-ској. A нисам, бог и душа, то радио. Сад да дам Црној Гори новац, прочуће се одмах и Порта ће онај час тра-жити да ме и одавде уклоне. Куд ћу ја овако стар, a je-зик не знам? - He бојите се ви, већ вам је жао новца - викну вла-дика Раде и нервозно устаде. - Шкртац сте! - Није ми жао новца - рече мирно Милош - већ не желим клати вола због литре меса. Та два острва не вреде ни колико две добре ливаде у Србији. Зато се и не исплати да због њих изазивамо буру. Hero, Влади-ко, кад буде требало за нешто корисније, неће Милош жалити ни два пута толико дуката... XX Док је Милош чамио у прогонству, прилике у Срби-ји су се погоршавале. Збацивање Обреновића и дово-ђење на престо Александра Карађорђевића изазвало је још јаче унутрашње трвење. Односи између кнеза и Савета били су добри само кратко време. Y ствари, за-висили су од човека који је заузимао положај првог министра. Док је то место заузимао Аврам Петроније-вић, ствари су ишле доста добро. После Аврамове смр-ти, први министар постао је Илија Гарашанин. Иако мање окретан и мање одан кнезу, успевао је да продужи политику свог претходника. По његовом паду, за-мењује га Алекса Симић, који је већ био остарео. Нема[370] ран као какав стари турски паша, Симић је дигао руке од свега јер није желео да се икоме замера,. нити је имао воље да нешто предузима. Поред тога, сама структура друштва у Србији знат-но се била изменила. Многи људи који су се били обо-гатили трговином, желели су сада да постигну и поло-жаје у политичком и друштвеном животу. Знатан део омладине завршио је школе у Европи, na je отуда до-нео нове навике и идеје. Сељаци су се задуживали, a бирократску управу, намете и зеленаштво све су теже подносили. Услед тога настала су два изразита струја-ња у народу: конзервативци и либерали, политичке странке које су супротно гледале на уређење земље, развој друштва и политичка права грађана. Уз TO, y Ср-бији је остало и мноштво Милошевих присталица које његово прогонство није могло

уплашити, иако их је нови режим немилосрдно и оштро прогонио. Тако се незадовољство једног дела народа усмерило чисто на династичку борбу. Милошева апсолутистичка влада-вина почела се заборављати. A утицај Томе Вучића све више се снажио. Kao ста-решина био је чврст, строг и одважан. Гушио је буне под Милошем, a no његову паду дизао их је са истом плаховитошћу и бруталношћу. За прве Михаилове владе разбио је кнежеве капетане, ушао на челу побу-њеног народа у Београд и у војничком логору за новог кнеза извикао Александра Карађорђевића. Тиме се на-метнуо Србији за апсолутног господара. Y бунама и не-редима нико није умео да се сналази и понаша као он. Међутим, у миру, када задобијене победе треба корис-тити, није знао шта хоће. Претварао се у сељачког де-магога. Говорио je: »Ja се не бојим никога. Ни кнеза,.ни Савета, ни министара, a најмање митрополита. Што је свињар, то je и свештеник, што је свештеник, to - тер-зија, a што терзија - то судија. Што судија — то сам ја. Сви смо ми једнаки. He треба да се само један греје ца сунцу, a остали да цвокоћу у 'ладу; да само један поди-гне главу високо, a сви да гледају у земљу. Ваља да сви гледамо горе, и сви да се грејемо на сунцу.« Противници су га звали »бургијаш«. На једној седници у Сенату, нападајући кнеза и Петронијевића, рекао је следеће: - Нико није закупио ову земљу, свако је помало до-принео да се она ослободи. Кад треба, онда дај народе, a после га гази. Кад неко рекне: »Шта зна гејак!«, тај ми [371] je мрзак канда ми и ово друго око копа. Ko je благајник у овој земљи? И зар сви ми нисмо једнаки? Y ствари, Вучић није жалио народ, нити је истин-ски тражио и веровао у једнакост. V опозицији, тај исти народ сматрао је кукавним. Школоване људе и чиновнике називао је господом. Мрзео их је, јер се у поређењу c њима осећао подређеним. Пред њима је узимао у заштиту народ. Али кад се тај сељачки дема-гог, бунџија и хајдучки харамбаша домогао моћи и власти, живео је у својој кући на великој нози; хтео је у раскоши да се изједначи c онима које је мрзео и пре-зирао. Код њега је све било намештено као у некој бо-гатој јеврејској кући. Отомани су били пресвучени сви-лом и чохом, имао је кристално посуђе, сребрне сахане и прибор за јело. За кувара је узео најбољег београд-ског ашчију. Једино је његова лична соба одавала да ту живи негдашњи четовођа и бунџија. Њени зидови су били претрпани свакојаким оружјем у злато и сребро окованим, тобоже да му се увек нађе при руци. Кад је збацио Михаила, имао је само једног коња, поклон од Ресавца. Од обреновићеваца постао је кара-ђорђевац, a no угушењу катанске буне, где је испољио сву своју свирепост, добио је војводску титулу c нази-вом »превасходство«, као и награду у виду плате у из-носу од 3.000 талира. Taj високи чин давао му је право да учествује на седницама министарства као прва лич-ност уз кнеза. Необуздан и плаховит, почео је верова-ти да све може и сме. Неограничена власт која му је дата после угушивања катанске буне открила је Вучи-ћа c оне друге стране коју је прикривао демагогијом. Побуњенике је у буљуцима трпао у свињске оборе, у којима их је пекло сунце, тукла киша и сатирала хлад-ноћа. Друмови око Шапца били су окићени лешевима убијених као у турско време. Пуне четири године Вучић је готово једини госпо-дар Србије. Али,

изненада, године 1848, кад су сви у страху очекивали упад Милошевих људи у Србију, до-лази до сукоба између Вучића и кнеза Александра, ми-нистара и већег дела Савета. Ушло се, тобоже, у траг писму које је кнез Милош упутио Вучићу. Никад нико није могао утврдити је ли то била вешто удешена Милошева сплетка или је била смицалица из кнежева двора. Било шта било, тек неки саветници, међу који-ма и Стеван Книћанин, отпочеше отворено нападати Вучића као издајника. Увређен, он тражи као задо[372] вољење смену свих тих саветника. Кнез Александар и министри нису хтели да их жртвују за љубав човека кога су једва чекали да се ослободе. Покушаји измире-ња нису успели. Вучић, увређен, подноси оставку и тражи сазивање Скупштине. Међутим, Петровданска скупштина више личи на побуњену гомилу него на представнике народа. Цела Гружа је приспела да бра-ни Вучића од напада Савета и кнеза. Кнезу је остало да бира између Вучића и буне у народу. Вештим манев-ром, кнезу успева да саветници привидно поднесу ос-тавку; народ и Вучић се тиме задовољавају. Скупшти-на је после тога одмах закључена. Вучић ликује и хвали се како због увреде која му је нанета замало није до-шло до народне буне. Али, то je последњи Вучићев успех. Постао је тром, уљуљкује га уверење да је свемоћан, размекшава се у обиљу, власти и богатству. Све више прецењује своју моћ и уопште не верује у снагу својих противника. Све је пркоснији. He одлази више ни на седнице Савета, a затим потпуно прекида c кнезом. Све његове настра-ности, испаде и увреде влада подноси читаву годину дана, a онда га пензионишу. Тако предводитељ народа и диктатор Србије постаје пензионер. Зато му не пре-остаје ништа друго већ да мути код Порте и Русије, и потајно повлађује обреновићевцима. XXI Аруги Милошев противник је Илија Гарашанин, син његовог пријатеља и ортака у трговини хаџи-Ми-лутина Гарашанина. По годинама и образовању при-пада старој генерацији. Y младости је добио васпита-ча, учио грчку школу у Земуну и провео једно време на страни, где је научио и немачки. Био је то човек који је без дужег и свестранијег школовања, здравим раз-умом и сталним радом, успео да се изгради у практич-ног политичара и доброг администратора. Али између њега и осталих из старе генерације постоје видне раз-лике. Он је путовао и видео Аустрију, Немачку, Итали-ју и Француску. Боравио је дуже време и у Паризу. Радо се дружи са »паризлијама«, школованим људима. Они сматрају својим једино њега из старе гарде. Он је стварно веза између две генерације - испољава понеш-то што одговара једнима и нешто што могу да прихва[373] те и други. Покушавао је да се ослободи личних и пар-тијских обзира, и да води спољну и унутрашњу поли-тику по унапред утврђеним правилима. Творац је »На-чертанија«. Тражи доследност и начелност у свему. Мада дуго министар унутрашњих послова, под њего-вом владавином мало се урадило за благостање наро-да. Ycneo je једино да постане добар министар полици-је. По његовом мишљењу, нема те грешке у нарушава-њу реда преко које се олако сме прећи, нити личности, ма како високог ранга, којој би се за грешку могло про гледати кроз прсте. Кнежев таст Ненадовић, обавеш-тен o некаквим припремама буне у подрињском окру-гу, написао је писмо начелнику и дао му упутства шта да предузме. Гарашанин је у томе видео велику неко-ректност и

захтевао је да се кнежев таст казни и удаљи из Савета. Једини је министар који тако поступа c ви-соким личностима и одржава ред c неумитном строгошћу. Какав ли је тек морао изгледати у очима потчи-њеног чиновништва и грађана! Тежио је да се по сваку цену испуњава законитост, a није се устезао ни од дра-конских мера када су му оне изгледале оправдане. Он је обнародовао закон против крађе и разбојништва. Највеће његово дело је полицијски закон из 1850. годи-не, којим се полицији даје право да врши и телесно кажњавање. Створио је такву полицију да њено беза-коње ни после његовог пада нико није могао ублажи-ти. По Вучићевом одласку из Савета, Гарашанин је сузбио утицај Книћанина, који је и на Вучића потезао сабљу. Kao што се није бојао Книћанина, није се плашио ни Вучића. Кад је постао председник, први ње-гов акт се састојао у томе да коначно удаљи Вучића са сваке дужности. Вучић је тражио изузетну пензију због заслуга, али му је Гарашанин доделио само чинов-ничку. Његова најслабија тачка био је понос. Није ни-коме дозвољавао да му било чиме повреди част. Висок, врло кракат и кошчат, »дугачки хрт« како га је звао Вучић, лица сува, мрка и рошава, c намргође-ним изгледом и јаким гласом, изгледао је као сасушен див. Morao je бескрајно дуго да седи у канцеларији и био је неисцрпан у политичким разговорима. Кад није имао c ким да разговара, седео би и писао дуга поли-тичка писма. Y његовом породичном животу није се могло запазити ништа непристојно. Волео је своју жену и био joj веран. [374] Године 1858. Гарашанин је у пуној физичкој и ду-ховној снази. Сада више није било сметње да за пред-седника Савета поново доведе Вучића, који је постао смирен и достојанствен. Тома има седамдесет година. Сед, са завојем преко изгубљеног ока, огрнут ћурком, у турским хаљинама и са турским понашањем. Али та-кав какав је био, он није деловао ни смешно ни жалос-но. Напротив, мада поодмакао у годинама, крепак је и јуначког изгледа, na je својим присуством умногоме допуњавао Гарашанинов режим. Мада удаљен од живота и прилика у Србији, Ми-лош је знао c ким мора поделити мегдан. XXII Уколико је свет бивао немирнији, a нереди и буне се шириле и јењавале, Милошу је у Бечу постајало све неподношљивије. Излази често у шетњу и посматра узбуђене гомиле, које су протестовале, викале или, у часовима одушевљења, певале. To вечно ускомешано, као горски поток живо и узбуркано у људима, њему је одавно познато. Доживео је и видео га још у данима ране младости, кад се под вождом у Србији дизао први устанак. Било је то веома давно, Ништа тада није било немогуће. Младост је највећа, најлепша и најглупља ствар на свету. Она све хоће и за њу нема препрека, a живот после открије да човек никад не постигне оно што је желео. Ја сам сто пута превазишао своје жеље, али оно главно у животу ипак је промашено. Судбино, превртљива курво, зашто си ме изневерила? Зашто ни-сам у овим судбоносним данима у Србији? Гледао је како се у граду подижу барикаде и како се побуњена светина братими c војницима. Онда је једног дана маса на јуриш заузела арсенал. Цар је побегао. Народ је join ' једном однео победу. Дан је био прохладан, октобар-ски, пун мутних облака, али упркос томе све је изгле-дало чудно, ново, весело, узбудљиво и пуно заноса. Л>уди су се окупљали по кафанама и на трговима; крај њих су њихове жене и деца.

Гомиле су урлале. Изгле-дало је да се све покренуло и да ће све запламсати но-вим сјајем и неслућеном лепотом. Милош је непомично стајао на балкону своје куће, очију упртих у узбуркане таласе немирних људи. Осе-ћао је како у њему расте нова нада и обузима га чудан [375] немир. Буди се његов негдашњи стари дух. Постаје опет ћудљив, неспокојан и одважан. Обузима га жеља да и сам крене улицама, да се умеша у гомилу, да c њима виче и слави победу. Како би сада волео да може видети Метерниха! Подсмехнути му се у брк и упитати га како се осећа. Лисац проклети! Завлачио је HOC сву-да, и многе му невоље навалио на врат. Па, ето, сад је мечка заиграла и пред његовим вратима. Y мислима је часак видео Србију, затим му сећање заплива кроз брдовите пределе Босне. Нешто оштро и радосно узавре у њему. Знао је да је тамо сад све уско-мешано, да људи само очекују и да стално погледају преко Саве и Уне. Буна је као олуја, њој нису потребни мостови. Може преко свих брда и запрека, и заобила-зи све заседе. Сада више није могао ту остати, седети и мирно посматрати. Некуд се морало поћи, нешто урадити... Оно што сам радио и досад учинио, било је због на-рода и Србије. Бедну и сломљену, усправио сам је на ноге, изнова joj пробудио снагу и дигао веру. На једној страни је она, a на другој све остало. Михаила волим колико и своје очи, сто живота дао бих за њега, али кад би се поставило питање он или Србија, увек би Ср-бија претегла. Ипак, није никако хтео да то двоје упоређује. Y мислима и жељама видео је своју земљу од Тимока до мора, око ње окупљене све околне покра-јине, и на њеном челу Михаила. Док је тако размишљао, шкрипнула су врата; тргао се и погледао. Kao да улази некаква сенка. Напусти балкон и уђе у собу. Пред њим је стајала млада глуми-ца. Заиста, дошла је у право време. Требало је нечим угушити немир, заборавити на све још за извесно вре-ме. - Добар дан, светлости. - E баш си у срећан час потревила да ми дођеш, кћери! Хајде, хајде, не устручавај се - рече joj Милош, a у себи помисли: »Нисам ја Милован да ти љубим руке и клањам се пред тобом.« Глумица немарно збаци са себе огртач и охрабре-но, како то умеју жене, са стране изазивачки погледа кнеза. Нешто му је брзо и задихано говорила. Схватио је да се љути због побуне. Да некоме нешто прети, и да није дошла само ради провода. Милош се неугодно осећао, јер му је изгледало да та млада роспија очекује од њега више него што је био намеран да joj да. Живо[376] Те, ти си вредан само док је човек бесан и млад! A TO је, чинило му се, трајало само неколико година. И док је млада Бечлијка седела у фотељи поред камина, раз-мишљао је тренутак o тајнама живота, сетио се свих лепотица које су му некад у Крагујевцу, Топчидеру и Београду долазиле, a које је после тога удавао уз богат мираз. Посматрао је пажљиво глумицу која је, зурећи у огањ, намештала ноге ближе ватри и вероватно раз-мишљала o непријатним стварима. Њена плава коса лепо је одговарала љупком али натмуреном лицу. Тело му обузе слатко осећање. Лупну дланом. На вратима се појави Милован - Чиниш волико, зашто си је у по дана звао? Разгла-си се TO no Бечу, a онда пуца брука по свету.

- He брини, господару. Ушла је на споредну капију. A сада више нико o тим стварима нема времена да мис-ли и пише. Hero, њој је велика невоља. Позоришта не раде. Свако се забавио собом. Мислим да joj треба но-вац. Издржава мајку. - Добро де, даћу joj десетак дуката. Заслужила је. Hero, питај је чиме да је почастимо. Није право да си-рото девојче изиђе из моје куће гладно и жедно. Али пре свега реци ми шта има ново. - Има много новости, господару. Цар је распустио мађарски сабор. За главнокомандујућег је постављен бан Јелачић. Упућена му је и војна помоћ. Наши из Вој-водине, заједно са Хрватима, већ воде борбу c Мађари-ма. Јако се закувало, господару. - Добро, Миловане, донеси част за ову, јер желим да је се отресемо што пре. Хоћу да се спремим за пут. Ти ћеш joj то после, кад је будеш пратио, објаснити. Остарио сам и већ почињем да се навикавам на ове белосветске. Гледао je c тугом како се полако облачи. И кад је сасвим била готова, стајала је пред њим са из-разом очекивања на лицу и очима. Маши се руком за џеп, изва/уи кесу и одброја десет дуката. Узевши но-вац, задржала му је руку. Подигла је затим очи и гле-дала га са захвалношћу. - Хвала вам, светлости! Ви сте тако добри! Узе је за руке, привуче себи, нагну се и пољуби је у танки вратић, осећајући топлу, грозничаву уздрхга-лост њене пути. [377] XXIII Y Загребу се Милош састаде са Гајем и Блазнавцем. Имао је намеру да похвата везе c неколико истакнутих људи из Босне и да c њима размисли o могућности по-кретања буне. Вуково писмо Гају и Блазнавчево држа-ње у Бечу уливали су му поверење да отворено пред њима изрази своје мисли и намере. За Блазнавца га је везивало једно дубље, интимније осећање. Његова Majica као девојка служила је код Милоша извесно време, и то баш у време кад је Љубица убила Петрију, па није смела да се појављује пред њим. Једне ноћи Милош је позвао девојку у своју постељу и после тога му је до-лазила све док није зачела. По наговору покојног Ами-џе, Милош је девојку удао за свога коџобашу у Блаз-наву, na je био потпуно убеђен да је Блазнавац његов син. Y то га је уверавала и младићева окретност и жеља да се диже и успе. Једног дана Гај и Блазнавац дошли су му у собу, оба радосни. -Господару, успоставили смо везу c неколико људи са границе који су вољни да покрену народ у Бос-ни. Али потрено је неколико хиљада дуката за набавку оружја. - Чиниш волико, момче, пази да ме ти својом неоп-резношћу и олаком вером у људе не насучеш на танак лед. Зар не видиш да ме агенти свуда прате у стопу? Добро, даћу новац, али ако до чега дође - ја ни лук jeo, ни лук мирисао. - He кријем, господару - рече Гај - нисам много ви-чан политици. Помоћи ћу штО могу, али за буне и бор-бе доиста нисам створен. Али то што мене мучи и боли, то je овај наш сукоб - на живот или смрт - са Ма-ђарима. Верујте, они су нам већи непријатељи од Нема-ца. Чим су се дигли, Кошут је прогласио велику Мађар-ску од Карпата до мора. He признају ни Србе ни Хрва-те, као да и не постојимо. Зато ми не замерите ако ка-жем по души оно што мислим: не видим због чега је потребно водити борбу c Мађарима.

- Чиниш волико, ја знам да ће нас Швабе превари-ти. Знам ја колико смо пута за њих ратовали и крв про-ливали. Али као да ти заборављаш на оно главно: как-ви су да су, Мађари су ипак само мали народ. Кад се оснажи Србија, c њима ћемо лако изићи накрај. A ти, [378] Миливоје, пази како радиш. Даћу новац, али ако ниш-та не урадиш, нећеш ми ни за звезду умаћи. Сутрадан бануше Милошу неки људи, учтиво се по-клонише и саопштише му да је лишен слободе. Још на првом саслушању осетио је да су откривене његове на-мере. Он се упорно правдао. - Пошао сам на своје добро у Влашку. Овде у Загре-бу задржао ме је Гај. Са њим сам говорио нешто око новога правописа. Дао сам му мало новца за трукова-ње књига. Како дознајем сада од вас, он ме набеђује. Зато тражим да се од тога преваранта узме мој новац и да ми се врати. - Ваша светлости, ви сте у заблуди. Гај вас није оп-тужио. Ми имамо поуздане доказе да сте хтели да на-бавите оружје и да пређете у Босну. - Чиниш волико, дајте те доказе да их и ја видим. Паре ми је украо Гај. Тражим да ми се врате. - Шта ви, светлости, мислите o патријарху Јосифу Рајачићу? Он се налази овде у посети код бана Јелачи-ћа - упита комесар. - Чиниш волико, не знам како да вам кажем. Тре-бало би да је пастир стада Христова, a он је распусник. Ја сам двадесетак дана овде у Загребу и запао сам у не-вољу, a он ни репом да мрдне. Можда је он све ово и удесио. Зато и тврдим да није пастир већ распусник. - Његова светлост се интересовала за вас - јави се комесар. - Чиниш волико, не верујем. Hero, могу ли ja c ба-ном да разговарам? - Ваша светлости, морате напустити 3ai реб, јер из Беча захтевају да вас што пре или пропратимо за Влашку или вратимо натраг. - Ја ћу да идем за Влашку, али тек онда кад добијем новац што ми га је Гај измамио. - Гај тврди да је пола новца однео Блазнавцу. • - Биће, биће да јесте. Сад ми је јасно откуд ветар дува. Можда је Гај у свему недужан. Али кога су змије уједале и гуштера се боји. XXIV Y мају 1849, на захтев Беча, у Мађарску су упали ко-зачки пукови. Цар Николај се бојао да мађарска рево-луција не подстакне Пољаке на устанак. Озлојеђени [379] Милош, седећи на своме имању у Влашкој, c нестрпље-њем је очекивао расплет догађаја у свету. V ствари, није сасвим схватао шта се TO y суштини догађало у вечно зараћеној, свадљивој и подмитљивој Европи, каква је то револуција, ни такозвана равнотежа сила. Живео је у Влашкој, где су се руски утицај и снага нај-више осећали, али је непогрешивим инстинктом рат-ника осећао чудно померање снага у Турској Цареви-ни. Реформе које је започео Мехмед Други наставио је његов син Абдул Меџид. Укинут је систем давања по-реза под закуп. Проглашено је обезбеђење живота и имовине поданика без обзира на веру. Настављена је реформа војске и забрањена трговина робљем. Међу-тим, примена тих реформи остала је само мртво слово на папиру. Трговина робљем је и надаље обављана ши-ром Мале Азије, a верска равноправндст никад није до-шла до изражаја услед свемоћи мита. Једино је

успела реформа војске. По угледу на европске војске, млади-ћи су за турску војску регрутовани на пет година, a по-сле одслужења војног рока превођени cy y резерву. Y то време Михаило је обилазио Европу. Најпре је посетио Варшаву, затим Петроград. Руси су га примили лепо; био је гост цара Николаја. Обишао је Чехословачку, посетио многа места у Немачкој и упознао се са бројним владарским породицама. Своје путовање завршио је обиласком Енглеске и Француске 1849. и 1850. године. Затим је једно време провео код свога оца. Михаило је упознао оца са свим оним што се тада догађало у свету, и тако пробудио у Милошу страх од намера што их је Аустрнја имала према Србији. Између оца и сина уговорено је да Михаило одмах крене у Беч и да тамо будно мотри на све аустријске планове. Стари кнез ће остати у Букурешту, како би био што ближе Србији. Y исто време, Букурешт је за Милоша постао много погоднији за одржавање редовних веза са присталицама у Србији, који су све више дизали главу. Милош је осећао да стари, па га је тим јаче обузимала жеља да се што пре врати у Србију. Сав се заложио да оствари три своје највеће жеље у животу: сачувати Србију од опасности која joj je, no његовом мишљењу, сада претила једино од Аустрије; вратити се на престо и рашчистити рачуне са својим противницима; потом у миру умрети, јер је веровао да је Михаило довољно зрео да може наставити тамо где је он стао. Ништа друго га више није интересовало, a осећао је да његово [380] време долази. Добро обавештен, знао је да Карађорђе-вић сваким даном губи ослонац у народу. Александра нису трпели либерали, предвођени школованим људи-ма и београдском чаршијом. Незадовољство против њега расло је и услед њего-„.х веза са Аустријом и пријатељства са везиром у Београду, што је значило да је више рачунао на Турску и Аустрију него на људе око себе и свој народ. Поред тога, Александар је потпуно избегавао Народну ску-пштину, која јепод Милошем била главарска, a од при-мања Турског устава била допуњена представницима свештенства, административне и судске власти. Y TO време она је постала у неку руку полуглаварска, полу-народна. Доласком на власт, Гарашанин, који је у свему тра-жио ред и желео да извуче народне представнике ис-под Вучићева утицаја, предузео је мере да се донесе за-кон o избору народних представника. Због доношења тог закона настало је подвајање у Савету. Из страха од продирања револуционарног духа, кнежева група је тражила да се део посланика именује од стране власти, a други део да бирају села и вароши преко повере-ника. Обавештен o стању ствари међу главарима у одно-су на кнеза, као и o тежњама народа, a нарочито либе-рала, Милош је одмах издао упутства својим пристали-цама да повлађују народу, a да се у исто време што више приближе либералима, како би искористили први сазив Скупштине за његов повратак. Y ту сврху није жалио новца и обећања. Сада се поново имало за-шта живети;

поново се враћало његово време у коме ће моћи још једном да се размахне и обрачуна. Све је као некада. Узбуђивао се, смишљао. Долази-ли су поверљиви људи. Стизале су поруке. Јављали се чак и они на чију подршку некада није могао ни по-мишљати. Милош је схватио да је дошло време да се удари свом снагом, да се ништа не пропусти a све ис-користи. Међутим, догађа се и нешто непредвиђено: Михаи-ло се у Бечу стално креће у друштву аустријског плем-ства и дворских високодостојника. Ту се упознао са грофицом Јулијом Хуњади, која је на двору цара Франца Јозефа међу првим дворским дамама. Царева је партнерка у лову и игри. Њен брат Коломан, диви-зијски генерал, царев је ађутант. Јулија је на Михаила [381] оставила снажан утисак, али и Михаило се допао мла-дој грофици. По гласовима који стижу, Милошу поста-је јасно да се Михаило заљубио. Он зна шта је љубав, и боље од свих познаје своју рођену необуздану крв која се сада узбуркала у његовом сину. Проносе се и гласови да у односима између грофице и цара није све на своме месту. Љубав његовог сина Милошу изгледа као вешто подметнута замка. Зна да су Беч и људи који управљају Аустријом спремни на све само да се докопају Србије. Забринут је због тога што је грофица по народности Мађарица, a уз то још и католичке вере. Али му је јасно: срцу се не може заповедати. Пре-више воли Михаила мада би му тешка срца одобрио ту женидбу; a опет, хтео би да га види срећна и да дочека унука. Своја размишљања, стрепње и сумње задржао је само за себе. Чак се уздржао да било шта повери и најближој околини. Са свих страна стижу му писма у којима га пријатељи опомињу и захтевају да спречи Михаилову женидбу c Мађарицом. Кад је дабио писмо у коме га Михаило обавештава да је испросио Јулију и тражи од њега благослов, Ми-лош му га одмах даде. Затим пише Вуку Караџићу: »Вучино моја, ја не сумњам да ниси био код мога љу-безнога сина Михаила и да ниси честитао сретну ње-гову женидбу. Вуче, ми смо стари људи и пријатељи. Ја хоћу да у име моје одеш код Михаила и моје љубез-не снахе и да им честиташ сретни сојуз.« XXV Пошто је благословио сина и дао свој пристанак за његову женидбу, Милош се спремио и отпутовао у Беч. Хтео је да се саечани чин женидбе обави у њего-вом присуству. Свадба је уговорена за Светог Илију. Милош је стигао на неколико дана раније. Загрлио је Михаила и први пут у своме животу од весеља запла-као. Свадба је обављена у руској капели у Бечу. Свечани обред извршио је руски архимандрит, a кумовао је руски посланик баро« Мајендорф. Венчање је предста-вљало нешто несвакидашње чак и за високо .бечко друштво. Порту и цркву испунили су племство и пред-ставници страних дворова. Дошли су новинари многобројних листова. Y десет сати су се појавили младен-ци: Михаило у свечаном оделу, искићен ордењем a Jy-лија сва у свили. Самога накита на њој је било у вред-ности од око четрдесет хиљада талира. Али највећу пажњу привукао је на себе стари кнез Милош, свечано обучен и расположен. Црква је препуна света. Дошао је и изасланик цара Франца Јозефа. Талас сунчеве светлости продирао је кроз кубе капеле и мешао се са светлошћу многобројних запаљених свећа. Велики кристални полилеји, иконостас и олтар

сав у кадифи и сребру, допуњени су свечаном појавом архимандри-та обученог у златну одежду. Мирис тамјана, изглед младен?ча и многобројних гостију, песма хора, све је то допринело да свадба буде веома лепа и свечана. Ми-лош је стајао одмах иза младенаца. Осећао се узвише-но, био је радостан и безгранично срећан. Чудан занос ширио се његовом душом; била је то радост као у да-нима младости кад је односио велике победе на бојном пољу. Михаило има свечан и срећан израз. Јулија изгледа смерно, оборених очију, али није бојажљива, већ нека-ко љупко узбуђена. Младе лепе жене и девојке, што су стајале унаоколо, задовољно или завидљиво су се смешиле и пригушено шапутале. Мушкарци су досто-јанствени и држе се озбиљно. Нешто велико, дубоко и узвишено испуни Милошеве старе груди. Осећао се као омамљен. Великодостојнигл и представници стра-них дворова прилазе да му честитају. Милош се опростио c младенцима пред својом ку-ћом. Пришао је Јулији, загрлио је и пољубио у чело. - Снахо, желим ти сваку срећу. До данас сам се ја бринуо o Михаилу, од данас ћеш то ти чинити. - Бабо - рече му Јулија, која је научила неколико српских речи, и пољуби га у руку. - Сине, срећан ти пут. He заборави на мене старца и Србију. [382] ЕПИЛОГ I Светоандрејска скупштина збацила је 11. децем-ора 1858. кнеза Александра Карађорђевића са влас-ти и донела одлуку да врати на престо Милоша 06-реновића. Истог дана затражено је од Порте да по тврди ту одлуку. Скупштина се састала тридесетог новембра. По-сланици су долазили у групама, c оружјем и на коњи-ма, предвођени окружним начелницима. Нарочито је свечано изгледала ужичка група посланика. На-пред, на бесном ату, јахао је Миливоје Јовановић. Сребрне јабуке од пиштоља у појасу, a коња му по сапима бије сабља. За њим је прота Гаврило, снажна људина, a упоредо c њим Каљевић, громадан и изра-зитог лика и погледа. Онда све два по два: посланици обучени у нова сукнена одела, под оружјем и на до-брим коњима. Више личе на свечану сватовску по-ворку него на народне посланике. Предвођен омла-дином, трговцима и пословним људима, Београд је такође био организован као најизразитији против-ник Александра Карађорђевића. Ту је покрет имао три центра. Први су сачињавали Гарашанин, Вучић и Миша Анастасијевић, три прве личности иза кнеза, али и огорчени Александрови противници. Сва тро-јица раде сваки за свој рачун. Гарашанин преко ок-ружних начелника и свога брата, Вучић преко својих пријатеља, a Анастасијевић преко својих калауза, ко-јих је пуна београдска чаршија. Аруге две групе са-чињавају либерали и обреновићевци. Либералима није стало до династије, већ до промене и политич-ких реформи. Спремни су да промену приме чак и из руку кнеза Александра, али он се показао недорастао и крут да успостави c њима контакт, па су ступи-ли у везу c обреновићевцима, желећи да свој про[384] грам остваре променом династије. Милош је својим присталицама дао упутства да све либералистичке захтеве прихвате, мада је већ унапред

одлучио да не одржи задато обећање. Обреновићевско-либерална група имала је у Скупштини добро и врло вешто вођ-ство: Јеврема Грујића, секретара Савета, Милована Јовановића, вођу либерала, и Андрију Стаменкови-ћа, председника суда. Затим Стевчу Михаиловића, бившег начелника Јагодинског округа, песника и професора Јована Илића, и Ранка Алимпића, капета-на и професора Војне академије. Београд је захватило чудно расположење. Цео пословни свет окренуо се против кнеза Александра, a за Обреновиће. Милошеви агенти су невидљиво, брзо и вешто успели да међу грађане, a нарочито међу омладину, убаце своје људе. Бити обреновиће-вац у то време сматрало се за напредно и модерно. Долазећи у Београд, народни посланици падају у за-ражену, бунтовну средину која неуморно шапуће и договара се како да збаци кнеза Александра. При конституисању Скупштине показало се да либерали и људи на власти нису сложни. Гарашанин није хтео засекретара Јована Илића, a либерали су били протЈЈвни да Миша Анастасијевић постане. председник Скупштине. Чим је Скупштина отворе-на, либерали су, потпомогнути обреновићевцима, предложили закон o скупштини, којим би она узела у своје руке законодавну власт и постала носилац су-верености. По томе пројекту требало је да скупшти-на буде састављена од изабраних посланика. Да се састаје сваке године, a без њеног пристанка кнез и Савет не би могли да мењају законе. Поред тога, скупштина би имала право да сруши сваки закон који мимо ње донесу кнез и Савет. На самом почетку рада Скупштине могло се опазити да ће она загазити у револуционарне воде. Зграду су опколиле огромне масе света; не само радозналци и бадавације него и људи незадовољни стањем у Србији, у првом реду не-задовољни кнезом Александром. Било је ту пропа-лих занатлија, отпуштених чиновника, трговаца бан-крота, младих немирних људи, ђака, калфи, шегрта, али и младих трговаца и чиновника. Кроз сву ту за-таласану гомилу неуморно је крстарио Милошев агент Филип Станковић са својим оружаним пратио[385] Тако се Скупштина претворила у страшан метеж, у гомилу која је без поговора усвајала све што joj će предлагало. Једанаесто.га је дошло до збацивања кнеза Александра, који се био склонио код Турака у тврђаву, што је значило да је-напустио земљу. Тада маса извика Милоша Обреновића за кнеза. Скуп-штина прихвати »глас народа«. Вучић и Гарашанин узалуд су покушавали да то омету. Трећег јануара 1859. године стиже од Порте потврда којом признаје Милоша Обреновића за кне-за. II Све док није стигла Портина потврда, Милош се држао мирно и није покушавао било шта да преду-зима или наређује. Чим је добио потврду, сменио је привремено Намесништво и поставио Стеву Михаи-ловића да врши кнежевску дужност до његовог до-ласка. Млади либерали стајали су на гледишту да је Скупштина, збацујући Александра, узела кнежевску власт у своје руке и да је има предати Милошу кад ступи на тле Србије. Милош није хтео да зна за то. За-поведио је старешински. Његов стари начелник Стевча прихватио је наре-ђења и почео одмах да их извршава. Гарашанину је постало све јасно. Кад народ хоће Милоша за кнеза, неће то да му брани, али он ће мо-рати да влада по уставу. Међутим, пошто је

лишен намесничке дужности није хтео да остане ни минис-тар унутрашњих послова, па је поднео оставку. Тако је сам себе искључио из даљег политичког живота. Милош остаде доследан себи. Депешом јави сво-ме заменику Стевчи и секретару Грујићу да саветни-ци, министри, и сви чиновници остану на својим мес-тима. Насупрот овој депеши, Стевча и Грујић до-бише преко поузданих људи усмене поруке да до ње-гова доласка треба сменити све саветнике, министре и чиновнике који су се испољили као његови против-ници. Ако Скупштина жели, може министре чак предати суду. Киван на своје старе противнике, Ми-лош посла депешу да се Вучић затвори, a митропо-лит Петар смени. Све се креће вратоломном брзином. Збачени су [386] одмах добили пасоше и били протерани из земље. Није било лако да Скупштина једноставно збаци митрополита Петра, па му је околишно препоручено да поднесе оставку. Он је предлог одмах прихватио; у ствари, веома се уплашио и није чак ни пензију за-хтевао. Вучић је покушао да се приближи Милошу, па се на честитки коју му је послао Савет налазило и ње-гово име. Међутим, остали саветници нису хтели због Вучића да излажу себе неприликама, па су га присилили да поднесу оставку. Сматрали су да ће на тај начин одобровољити кнеза Милоша и сачувати своје положаје. Под притиском Савета, Вучић је на-писао оставку. III Чим је Михаило дознао за поновни избор свог оца за кнеза, утрчао је у салон где је Јулија седела поред камина и читала књигу. Загрлио ју је, затим подигао у наручје и обасуо пољупцима. - Шта је? Шта се догодило? - Радосна вест! Јулија се најпре изненадила бурном наступу Ми-хаилове нежности, јер су током последњих година његова осећања према њој видно опала и претварала се у оно устаљено, помало досадно и формално оп-хођење добро васпитаног мужа; он се све више пре-пуштао самоћи, читању и досади. Најрадије је проводио време у своме кабинету. Потом се увелико по-светио проучавању историје. Одушевљавао се живо-том и радом Карла XII и Петра Великог. ¥з то је стрпљиво изучавао правне и финансијске проблеме. Y ствари, волео је своју младу жену дубоком и мирном љубављу човека који верује да је нашао особу која му у свему одговара. Немирна и навикнута на високо друштво и промене, Јулија се,' додуше, сва посветила њему, али се и досађивала, па се често препуштала маштањима и све више жудела за неком променом. - Кажи шта се догодило? - упитала је грлећи га. - Скупштина је поново изабрала баба за кнеза -одговори Михаило, дижући је високо. - Од данас си кнегиња и владарка. - Михаило, пусти ме да одмах јавим ту радосну [387] \ вест мами. А ти честитај бабу. Треба да се спремимо. Кад мислиш да ћемо кренути за Србију? - Ја ћу морати одмах, јер треба да припремим за тебе двор и све што нам је потребно. Ти ћеш одавде •најпре у Беч, како би се видела са својима. Писаћу ти шта треба тамо

набавити. Сјајно ћемо уредити наш двор. Послсви нас чекају! Нема више ленствовања. - Мишко, ја ћу се трудити да ти што више помог-нем. Y праву си, све ће бити добро. Ја већ волим Ср-бију! Волим је због тебе, мили мој! Још је једном плаховито и узбуђено изљуби, онда је пусти и одјури као вихор у свој кабинет. Ceo je за сто и написао оцу депешу. Јулија је већ била обукла нову хаљину и бунду, спремна да напусти летњиковац и крене у Беч. - Мишко наредила сам да се упрегну коњи. Сами ћемо понечи депешу до Пожуна. IV Годинама већ навикао на изгнанички живот, Ми-лош је сада морао све то да напусти и да поново пође у Србију где су га чекали престо, власт и освета. Се-део је на дивану са једном ногом подвијеном испод себе, пушио чибук и чекао да му спреме кола за пут. Михаилу је издао наређење да отпрати Јулију у Беч, a затим да похита и да га сачека у Алексинцу. Откако је поново изабран за кнеза, све чешће је мислио o снахи. Умела је да задобије његову наклоност, али се страшно љутио што му не рађа унуче. A шта ако је нероткиња? - изненада се упита. Онда је сав мој труд узалудан. Зашто сам се толико мучио, улагао све те напоре, скршио безброј људи? Најпре га обузе туга, a одмах затим јарост. Бог никад не даје два добра за-једно. Ко би данас могао бити срећнији од мене да је Јулија родила једно жгепче? Обузе га изненада не-каква чудна сумња. Сетио се пригушених шапата кад би се његов син и Јулија појавили у бечком позориш-ту. Цар је из своје ложе управљао доглед на њих. Ми-хаило је тада постајао узнемирен, блед и гледао у страну. Јулија је цветала од радости. Биће да грешим, покуша да оправда снаху. Али морам све да урадим да што пре дођем до наследника. Ако она не може да роди, има наших које су у стању да занесу и од учкура. Било што било, до унучета морам доћи. - Господару, све је спремно за'пут - јави се Мило-ван. - Е, па да кренемо у име Бога. Стајао је нестрпљиво док му је собар облачио бунду од самуровине. Погледом обухвати собу и све ствари у њој. Чини му се да ту оставља један део себе. Обузе га несхватљива туга, али он одлучно пође излазу. Поред кола су стајали изасланици из Србије, надзорник имања, слуге, коњушари и жен-ска послуга. Милош извади кесу c новцем и како је ко прилазио да му пољуби руку он му је давао по ду-кат. Осећао се крепак и снажан. Пењл/ћи се у каруце, баци поглед на кућу, зграде и све предмете у дво-ришту. Прекрсти се и окрену према слугама, надзор-нику и старом собару. - Збогом, браћо, и праштајте што сам вас покат-кад покарао! - Срећан вам пут, господару! - повикаше сви као у хору. Два момка отворише вратнице, кочијаш пуче би-чем и тројка снажних молдавских коња јурну на друм; за њом кренуше још троја кола. На граници код Радујевца дочекаше га много-бројни пријатељи и народ из околине. Y Неготину му је приређен величанствен дочек. Пуцали су топови, звонила звона, свет се веселио, певао и поздрављао га клицањем. V Алексинцу га је чекао Михаило. Сус-рет је био дирљив. Михаило је полетео, загрлио оца и почео да му љуби руке. - Бабо, бабо! - узвикивао је. - Сине мој! - узвраћао је Милош љубећи га и сте-жући на груди.

Кад су стигли у Смедерево, Милошева пратња је већ била изнурена од прекомерног весеља. После ве-чере док је седео и пио кафу, народ се и даље весе-лио. По улицама се неуморно вијало коло, пуцало се из пушака, лупали су добоши и пиштале зурле. - Како би било, господару, да заповедимо да бар преко ноћи престану' пуцњава и свирка? Требало би да се одморите - рече Јован Илић. - Нећу, море, нећу - одговори старац. Ја не могу да спавам кад се око мене шапуће. A кад пуца и кад се виче, спавам као јагње. Оба кнеза стигоше у Београд у недељу 21. јануара. [388] [389] Народ се слегао у све улице куда је требало да прођу. Куће су биле окићене заставама, звона су звонила, прангије и топови пуцали са бедема. Улице су застр-те ћилимовима, a жене, девојке и деца засипају их цвећем. Очекивали су их пријатељи и непријатељи. Свако је хтео да изађе на дочек како му се после не би могло приговорити. Пред двором су стајали упа-рађени Стевча и Грујић, a затим посланици и нови митрополит Михаило са свештенством. - Кнеже, наследниче, и ви, драга браћо! - започео је добродошлицу нови митрополит. - Свевишњи нам се опет смиловао те у Србију повратио онога који је својом смелом снагом и памећу створио слободу. Ја се осећам преслаб да бих могао исказати велику ра-дост народну и нас свих што поново дочекујемо на-шега оца и кнеза Милоша. Живео и добро нам до-шао! - Заиста сам срећан што могу поново све вас да видим. Стар сам, браћо, али још ово мало живота што ми је преостало нећу жалити за ваше добро и напредак Србије - одговори Милош. V Вративши се у Србију, Милош је затекао много штошта што му није било по вољи. Y првом реду, није му се свиђао Савет. ¥з то је морао неодложно да реши чиновничко питање. Либералима је обећао да ће владати као »конштитуциони владалац«, али је тражио да се укине Устав из 1838. године. - Ја нећу и не могу да владам по Уставу Кабул--ефендије - рекао је одлучно. - Па како ћеш владати док се Устав не промени? - упита га везир. Милош му није одговорио, a везир је изјавио сво-јим пријатељима да ће кнез владати као што је и ра-није владао. Да покаже како све ради у сагласности са Скуп-штином, Милош се обрати посланицима и затражи да му сваки округ изабере по једног човека, пошто је донео одлуку да попуни Савет. To створи узбуђење и пометњу међу посланицима. Свако је желео да се домогне саветничког места, a многи људи и изван Скупштине помишљали су на саветничку столицу. [390] - Mope, људи, баш сте ви смешни! - говорио је Милош. - Нисам ја тражио од вас да бирате саветни-ке. Њих ја имам читав буљук, него сам казао да ми изаберете неколико савесних људи који би могли дуже остати овде, како би посвршавали хитне по-слове што их није могла обавити Скупштина. A ви други да што пре кренете својим кућама, како не би дангубили улудо. Тако је настао скупштински одбор који је наста-вио рад после разиласка посланика. Милош је у почетку намеравао да укине Савет, али се затим

предомислио и одлучио да га задржи, c тим што ће у њега поставити људе који ће га слуша-ти. Тиме је привидно владао по Уставу, a y ствари га је изиграо. Слично је поступио и са чиновничким пи-тањем. Наредио је да се поднесу тужбе против неса-весних чиновника, a он ће испитати целу ствар и на њихово место поставити нове људе. V ствари, сме-нио је само оне који су били противници његове ди-настије, a све друге задржао на положајима. Савет је сматрао само комисијом која нема другог посла осим да припрема пројекте нових закона. Уз њега су засели његови пријатељи, народне старешине из прве владавине, већином неписмени људи, покорни и послушни. V Y првим данима ослањао се на либерале, као што * су Стевча Михаиловић, Јеврем Грујић, Милован Јан-ковић и Јован Илић. Стевчу је поставио за председ-ника Савета, Милована Јанковића за председника Главне контроле, a Јована Илића за члана Касацио-ног суда. Долазећи на највише положаје, Стевча, Јанковић и Илић нису мислили да је тиме све за-вршено. Они су према Милошу прчели да се понаша-ју као представници парламента према уставном владаоцу. Y часу неопрезности Грујић је чак објаш-њавао кнезу значај министарске одговорности. - Шта сам онда ја ако ти за мене одговараш? -упита Милош. - Ви сте суверен. Ви се саглашавате, али не одго-варате. - Више ја волим власт са одговорношћу, него то твоје суверенство без власти. Зато ти то избиј себи из главе. Лако ћу ја за те твоје правне зачкољице. Hero, треба нешто добро урадити за народ. Једно време Милошеву наклоност уживао је Ми[391] лован Јанковић. Узео га је уз Косту Цукића за свога писара. Јанковић му је читао саветничка и минис-тарска акта и сваком је предлогу понешто замерао. Милошу се допао секретар који уме да се руга ми-нистрима. Охрабрен тиме, Јанковић поче да прави примедбе и на Милошеве наредбе и решења. - Чиниш волико, голуждравко, не држим ја тебе овде да ме учиш како ћу владати, него да ми читаш акта и да се заједно смејемо глупости министара и саветника. - Онда се ви варате, господару, ако мислите да сам ја ваш слуга. Мене је народ изабрао за посланика \а чувам и штитим његове интересе. - Ене-де! - викну бесно Милош. - Сиктер и да те више овде нисам видео! Зар ти мислиш да ћу ја до-зволити да свака шуша мисли o политици и да ради ко шта хоће? - Господару, вас је Скупштина довела за кнеза . .. - Бут! Ако бих ја све вас питао шта ћу радити, ни-кад се ништа не би постигло. Напоље! Милош је и раније зазирао од људи који су имали јаке позиције у народу, a сада се плашио либерала. Да би се обрачунао c њима, он доведе на власт Николу Христића, који је под кнезом Александром био управник Београда. Нови министар стави под присмотру вође либерала. Милошу се све чинило да је у Стевчи нашао другог Вучића, јер настоји да изи-грава народног вођу. Њему се не допадају ни састан-ци либерала код митрополита, пошто он никад није волео да се људи састају и договарају. Брата Мило-вана Јанковића полиција затвара зато што је хвалио Стевчу и викао против Милоша и Михаила. Грујића отпушта из службе

и протерује у родно место. Јован Илић, Владимир Јанковић и Алимпић губе службу. За митрополита и Стевчу проносе се гласови да ће морати да поднесу оставку. И поред оштрог налета на либерале, Милошу је јасно да су они његови. Стрпљиво подносе његове грубости и испаде. И не само то - они траже могућност да поправе свој положај. VI Мада је наилазио на велике тешкоће, Милош није [392] ни хтео ни могао да заборави на освету својим про-тивницима, нарочито Вучићу на кога је највише био киван. Чим је дошао, наредио је да га окују и затворе. Уз Вучића су затворени Миливоје Блазнавац и Нико-ла Костић, члан београдске полиције. Међутим, Ми-лош је највише мрзео Вучића и желео је да му се ос-вети по сваку цену. Осим тога, никако није могао да мирује гледајући на слободи Мишу Анастасијевића. Чим је изгубио положај председника Скупштине, он се био повукао у своју велику кућу, утврдио се у њој и окружио десетином добро плаћених и оданих мо-мака. Кад му је ипак досадио живот добровољног за-твореника, он посла кнезу Милошу поверљива и ода-на човека. - Господару, капетан Миша ме послао да види шта намераваш c њиме. Или га затварај, или ослобо-ди да може гледати свој посао. - Чиниш волико, да сам га мислио затварати већ бих то одавно урадио. Hero му кажи да отпусти оне момке и не изазива власт против себе. Може да ради. Може и да иде на своје имање у Влашку ако му се моја управа не допада. - Господару, није да му се не допада, него се само боји тебе. - Y мој сирац! Ја могу и да се наљутим на своје старе пријатеље, али нисам Каин да им се светим. Анастасијевић све поверова и отпусти своје мом-ке. Два дана је силазио својој магази у чаршију и из-давао наређења момцима шга да раде. Трећег јутра, кад је устао, виде своју кућу опкољену. Није се опи-рао. Лишен је слободе и затворен у градску тамницу. Блазнавац никако није могао да се помири са око-вима и затвором, a кад је судија ушао да га испитује, пао је на колена. - He дајте, ако за Бога знате! - завапи. - Нисам ништа крив кнезу. Све је оно извео Гај. Јесте, славе ми и части. Судија сачини записник и показа га кнезу Михаи-лу. Михаило је ценио Блазнавчеве способности, a знао је и Милошева осећања пема њему, па се заузе да га пусте. - Погрешио је, узео ти je nape, можда је и издао твоје намере, али он је врло способан човек. Била би грдна штета да у затвору пропадне, a дао је обећање да ће ти новац вратити. [393] 1 \ - Mope, лаже, Михаило! Јест, ja јесам свуда турао свој . . ., али где би се онако копиле могло од мене за-чети. Hero, кад си већ толико навалио, ето ти га! Само запамти: такви ти могу једног дана и главе доћи. Ма како да је мрзео Вучића, ипак га је стално коп-кала жеља да га види и да će c њиме поразговара, али се бојао да би се могао сажалити и пустити га. Зато је сваком приликом почињао разговор o њему. Јед-ног јутра ађутант Давидовић донесе на преглед ис-тражна акта.

- Mope, Давидовићу, допада ми се овај Вучићев унук Јоца'- рече Милош. Види се да је неко красно момче. Али онај други, Алекса, сав је некако на деду, прави Турчин. Знаш, Јоца ме замолио да му одобрим да посећује деду у затвору. Зато му немој сметати, само нека се сваки пут јави мени. - Добро сте учинили, господару, што сте изишли у сусрет његовој молби - рече Давидовић. - Знаш ли, море, шта ме моли Стевча? - He знам, господару. - Дошао јуче па вели: »Господару, Ropa je мртав човек. Једном је ногом у гробу и требало би га пус-тити да умре у својој кући.« - Бог и душа, господару - прихвати Давидовић -истину је рекао. Вучић је заиста био велики уз тебе. Био је велики и као твој противник. Још већи уз Александра. Сада је пао, и на њега више нико не гле-да. Hero, пустите га да вас слави историја како сте остали милостиви према својим најљућим противни-цима. - Није него, у мој красни! - одсече старац. - Нека њега у 'ладовини, лепо му је и тамо. Ово са Стевчом сам измислио да видим шта ћеш ти рећи. - Измислио или не, ја ти, господару, рекох по души и не кајем се за то. Баш тога часа уђе кнез Михаило. Изгледао је ту-жан и нерасположен. - Да ниси болестан? - упита забринуто Милош. - Нисам, оче, али ми се неке ствари не доиа\ају. Ови твоји поступају c људима као Турци. Мало пре био сам у затвору и видео Вучића болесна и слепа како окован лежи. To cy варварски обичаји. Ja c њима не могу да се помирим. Ми морамо увести ев-ропски поступак према кривцима . . . - Знаш ли ти, море, да Вучићу није било доста што мене протера, већ и тебе најури? И знаш ли ти колико је управо он недужних људи у Катанској буни побио? Зато нека испашта, по матери га ђа-вољој! - He може то тако, оче. Ако је крив - нека му се по закону суди. Зашто ти узимаш на себе ту гадну улогу? Далеко од тога да га браним, али га ипак треба отковати и сачекати судску пресуду. - Зовите ми Барловца - нареди Милош. Кад је овај дошао, Милош се разјарено продера: - Mope, no матери те твојој, шта си ти овде? - Ја сам ваш ађутант и домаћин у вашој кући. - Па што ти онда мени не кажеш да je Ropo окованг1 - Нисам ни ја знао - рече Барловац да би угодио Милошу - верујте да и ја сада први пут то чујем. - Седај овог часа у кола и одмах да га откујеш. - Слушам, господару! - Господине мајоре, одмах извршите наређење -заповеди кнез Михаило. VII Вучић је заиста јадно изгледао. Непрестано је мољакао пред судијама, a стражарима се улагивао сељачки препредено и стално је истицао своје заслуге које је некад чинио Милошу. Покушавао је и стра-жарима да се умили, да им ласка, јер је у сваком чо-веку гледао доушника и прислушкивача. Ништа пред собом није видео осим густ мрак и тамну про-валију која га вуче к себи. Искрасавала су привиђе-ња оних које је стављао на точкове, убијао батинама, или оних који cy no његовом наређењу стрељани и обешени. Тек сада кад је доспео у њихов положај, осећао је грозан страх који је у њему све друго за-

гушивао, претварајући га у гмизавог црва кога само некакав тамни нагон одржава у животу. Поред тога, код њега се све више јављала незасита глад. Morao je да поједе за тројицу. Такође је пио и пушио неумере-но. Никола Костић, млад поносит човек, a затворен као противник Обреновића, није више могао да под-несе Вучићеве хвалисаве приче и грозничаве јади[394] [395] ковке. Ycxao би и шетао са оковима, размишљао o људској беди и ништавилу. V хом стању затекао га је Милошев ађутант Барлова^Ј. Зачувши шкрипу враха, Костић засхаде и поче оштро да мери Барловца од главе до пете. Било је у томе неког срдитог подсмеха, али више према себи него према Барловцу. Некад је, сећа се, и он исто овако надуго и самоуверено ула-зио у затвор и по службеној дужности посећивао Милошеве присталице. Барловцу би веома неприја-тан Костићев поглед. - Због чега си ти у затвору? - упита га. - Због тога што сам вршио своју дужност. - Кајеш ли се бар? - He кајем. Ја сам био заклет. И остао сам веран својој заклетви. Барловац се обрати Вучићу: - Послао ме господар да те откујем. Вучић c великим напором устаде, стаде мирно пред Барловца и заплака. - Хвала нашем господару, и молим хе, синовче, пољуби му руку место мене. Кажи му да га молим за пасош, па ћу ићи куд год одреди. Само да се стар и јадан више не мучим. A ево овде је моја молбеница па му је предај. Вучић извади из недара исписан лист хархије и пружи га Барловцу. - A што молиш и плачеш, жено једна? Кад си вла-дао и убијао ниси плакао! - не издржа огорчени Кос-тић. Кад се Барловац врахио, пришао је Милошу те му пољубио руку. - Ово чиним у име Вучићево, господару. Замолио ме да ти пољубим руку и дао ми ову молбу. - Прочитај! »Сети се, господару, твога старога Вучића који ти је ваљао више пута. Сети се шта је вредео Вучић при Баковој буни. Сети се шта сам све починио за Миле-тине буне! Сети се и пусти немоћна старца да умре на миру у својој кући.« - Је ли то све? - упита Милош смешећи се. - Све, господару - одговори Барловац. - Чиниш волико, сећам се, одиста се свега сећам! Отиди Нори и кажи му овако: »Јест, сећам се Вучића и Бакове буне и Милетине буне, али још боље га се сећам са Метина Брда, Врачара и Шапца, и нека га тамо где je.« A сад ми реци шта вели Никола Костић. > - Каже, господару, да је радио оно што му је биЛа дужност. Заклео се кнезу Александру и радио по-штено што му се наређивало. Уз то још каже да се не каје, и да би тако поступио сваки пут кад се закуне и дужност своју извршава. A кад се Вучић заплакао и почео да моли, назвао га је женетином. - Чиниш волико, то je поштен човек! Пусти га од-мах кући. VIII Милош је остао исти у владавини a није се проме-нио ни према Турцима. Чак је постао дрскији. Y вре-ме његова повратка, турском војском у Београду

за-поведао је Осман-паша, познати турски песник. Kao војник био је неодлучан, a због негдашње грешке, јер је био пристао уз Мехмед Алију, ништа није смео да ради на своју руку. Његов претходник у доба уставобранитеља држао је по раскрсницама низамске страже. Кнез Милош није могао да трпи по вароши расуте низаме, па пошаље Стевчу у град везиру и поручи му да одмах уклони страже. Осман-паша је, као и увек неодлучан да реши неку ствар на своју руку, обећао да ће упитати Порту за мишљење. Како Пор-тин одговор није брзо стигао, Милоша обузе регтр-пљење и нареди да му позову везира у Топчидср, у три сата после подне. Затим нареди дворском упра-витељу да спреми чибук c брилијантима. - Господару, не треба. Рамазан је и везир неће ни пити ни пушити - рече му Барловац. - Спреми што сам ти заповедио. A видећеш хоће ли пити и пушити! Осман-паша дође тачно у три сата. Али иако је био хром у једну ногу, a уз то тежак и пун, није хтео да седне него је остао да стоји пред Милошем. - Седи! - рече Милош, показавши паши место на канабету. Снебивајући се да заузме место више кнеза, Ос-мгн се поче клањати. - Гвој слуга не сме сести на место које му не при-хад? - рече Осман. - Седи, кад ти кажем! - викну Милош. Паша се покори и седе. - Рамазан је, постиш ли? - упита кнез. 'I [396] [397] - Постим - одговори паша клањајући се. - Y праву си, јер ко своју веру не држи, није чо-век. Паша се осмехну и поклони што је лепше могао. - A кога ти оно чуваш по вароши? - Како кога чувам светли кнеже? - упита паша не схватајући o чему је реч. - Што си поставио оне шиљбоке по вароши? He могу од њих жене да прођу и воду пусте. - Сретан сам што могу твојој светлости јавити да је Порта . . . Милош га пресече и плану. - Каква Порта? Није то Порта наредила. To je тво-је масло и ћоравог Вучића. Ја сам Портин човек. Ја чувам ред у овој земљи. A ти - ко си ти? Царски од-метник, оца ти твога, то си ти! Вичући, Милош је устао и примицао се паши, који је такође устао и измицао се натрашке вратима. - Одмах да их дигнеш, јер ће бити зла. Паша се већ беше измакао до врата. Ту се зауста-ви. - Откако је твоја нога стала на ову земљу - поче Осман-паша - ја сам веома срећан кад могу било чим да угодим твојој светлости. To не само да ја желим већ ми је то исто и из Стамбола заповеђено. Зато сам још јутрос наредио да се сви они шиљбоци макну са улица. - Е, видиш таквог те хоћу! - узвикну Милош пљеснувши Осман-пашу по рамену. Осман се, ко зна већ по који пут, наново дубоко поклони. - Лепо, лепо - храбрио га је Милош - кад смо се помирили, a ти седи да пијемо кафу и попушимо по чибук дувана. Знаш, остарео сам и често заборавим оно што рекнем, али колико се сећам - ниједан везир из мога дома

није отишао непочашћен. Де, Миливо-је, нареди да нам одмах донесу кафу и чибуке. - Аман, светлости! - Седи, седи као човек! Раскомоти се! Кнежевски је ово двор, a Срби су увек били гостопримљиви пре-ма Турцима. A треба и да се научиш да поштујеш наш ред и обичаје. - Твој понизни слуга заиста се труди да их научи и поштује. - Ја, мајку му, баш се трудиш, a замало не оде не[398] почашћен. За то време, момак је на сребрном послужавнику изнео кафу и запаљен чибук са брилијантима и, по-клонивши се, најпре понуди Милоша, a затим и пашу. - Видиш тај чибук што из њега дуван пушиш? - Видим, светли кнеже - одговори Осман-паша бледећи од муке. - To je чибук што ми га је султан поклонио. По-тегни да видиш какав је из њега сладак дуван. Тако, тако, соколе! Кад је везир попио кафу и попушио чибук, Ми-лош се осмехну на Барловца. - Нареди нека пошаљу за везира два добра и де-бела овна. - A затим се обрати Осман-паши. - Два овна за тебе. Хоћу да почастиш виђене Тур-ке. Реци им да се кнез сетио свог везира и послао му част за празник. - Учинићу по твојој заповести. Слуга ти се клања и захваљује - узвикну Осман-паша и изиђе из конака све узмичући назад. Кад се Барловац вратио, Милош се смејао. - Чиниш волико, кажем ли ја теби да ће пушити. Hero, немој ово да причаш Михаилу. Слабо би се обојица провели. Он жели да тера по европском реду. Превише је озбиљан. Ја волим мало и да се на-шалим. Знаш како је, зажели човек да се каткад мало пошегачи. Ето, покојни Амиџа увек је био готов на шалу. Бог да му душу прости. Нисам од њега знао већег весељака. - Зато га је Вук онако нападао - додаде Барловац. - 'Ром Вук, велиш? Taj ти, брате, доиста не зна за шалу. Плане и свашта изговори и сваког нагрди. Оно, јесте да се Амица на његов рачун често шегачио, али га је и поштовао. Hero, Вук се сада уз овог мог Михаила осилио, па му нико ни реч не сме рећи. - Вук је велики човек, господару-рече Барловац. - Слажем се, али то не значи да се и на његов ра-чун човек не може пошалити. Охрабрени Милошевим држањем према Порти, Срби у околним пашалуцима око Србије нису више хтели да подносе турско насиље које су трпели годи-нама. Српске оружане чете почеше прелазити грани-цу, убијати насилнике и помагати хајдучки покрет. Y свим крајевима под Турцима настаде врење. [399] Y ун утрашњој политици Милош је гледао да што пре задовољи широке народне масе и да испуни обе-ћања која је дао посланицима. Осећајући да је стар, да нема мн^го времена пред собом, одлучно поче ра-дити на решењу главне ствари. Сељаци су за време уставобранитеља много пропатили услед бирократ-ског посЛ-упка на судовима и отезања парница. Зато он нареди да

се донесе закон o убрзању и упрошће-њу грађанског поступка. Y исто време, смањи и суд-
View more...

Comments

Copyright ©2017 KUPDF Inc.
SUPPORT KUPDF