Dusan Baranin - Golaći (Zeka Buljubaša) lat.pdf

Dušan Baranin

GOLAĆI (ZEKA BULJUBAŠA) By

2

PRVI DEO

3

I

Kad je doznao šta se sve dešavalo u Domanima od gneva su se Zeku stezale pesnice. Razdražen hteo je odmah da pojuri tamo. Nekoliko puta se odlučivao da uđe kod Adem-bega. Zatim se pribrao. Napojio je konja i predao ga seizu u konjušnicu. Strpao je kupljene darove u torbu. Osetivši da se smirio, odlučno uđe u odžakliju. Adembeg je sedeo podvijenih nogu na šiljtetu. Pio je kafu i šarenim trešnjevakom pušio duvan. Nije se začudio kad je ugledao Zeka. Dobroćudnim, skoro očinskim pogledom merio ga je uzduž i popreko. — Nešto si hteo? — Da odem do mojih u selo, — odgovori mu Zeko. Adem-beg se osmehnu, napuni usta duvanskim dimom. Zeka to još više zbuni. Na licu mu se javila zbrka gneva i stida. — Biva, nje se nisi uželeo? — Jesam, — prevali Zeko odebljalim jezikom. Adem-beg je voleo Zeka više nego ma koga drugog momka. , Voleo ga je što je pouzdan, smeo i odlučan. Ponešto i zbog toga što je znao da se njegov najmlađi sin Jusuf sprijateljio i pobratimio s Vlahom. Nije mu to u početku bilo po volji, a posle svršenog čina, prema Zeku je osećao nešto rodbinsko. Kao razuman i iskusan čovek, Adem-beg je znao, mladost je puna nemira i snova i težnja za podvizima. To mu natera tugu u srce. Setio se kako su to bili zlatni dani. Pogleda Zeka i reče: — De, de, ne stidi se! Nije sramota biti mlad i voleti. Pogotovo ne onakvu lepoticu. Nego da znaš. Dok si ti bio na poslu u Dubrovniku, Hasan Anadolčević pokušao je da otme Ikoniju. Ona, junak-žena, zgrabi sekiru. I da se nije desio tu knez Nikola, od njega se ne bi šta imalo ukopati... — Psina, — vrisnu Zeko. — Ne žesti se, mladiću! Baš je dobro što se to desilo. Ubi ga tvoja Ikonija gluvim barutom. Sad od sramote ni u kavu ne sme da izađe među Turke. Džumbus se stvarao s njime ovih dana u čaršiji. Čim pomoli nos na ulicu, za njime pristanu deca i manitovi pa viču: „Hasane, pozdravila te Ikonija". To je gore, moj sinko, nego poginuti. — Hvala ti, beže, ali ne dao bog da se sretnemo, — viknu Zeko. Adem-beg je znao preku i silovitu prirodu svoga momka. Iako ga je voleo, nije mu bilo po volji da jedan Srbin, makar to bio i Zeko, tako 4

otvoreno ispoljava svoja osećanja. Zato podiže glas i skoro zapovednički reče: — Pođi iz ovih stopa u selo. I odmah se oženi njome. Neću zbog tebe i te žene da stalno dolazim u sukob s čaršijom. Ostaćeš mesec dana. Posle ću doći tamo da se s Ljubinkom dogovorim gde da te smestim da Anadolčevićima za izvesno vreme ne budeš na očima. Zeko je nastojao da zaguši u sebi srdžbu. Ćutao je. Adem-beg se maši rukom za kesu. Odbroja nešto novca i pružajući ga Zeku reče: — Ovo je moj dar da provedeš svadbu. Zaslužio si i više svojim radom i poštenjem. Pozdravi Ljubinka i put pod noge. Jedno zapamti, razminjuj se s Turcima. Naše je ovo carstvo. Uzbuđenom Zeku drhtalo je srce dok je primao od bega dar. Kad se našao u svojoj momačkoj sobi, izvadio je iz nedara kesu i stavio u nju dobijeni novac. Ono mučno predosećanje nikako ga nije napuštalo. Ne znajući šta radi, oproba noktom kremen na kuburi, pa je gurnu s leve strane u silav. Zakopča gunj. Uze torbu i odmah okrenu put Domača. Išao je žurno kao da ga nevidljiva sila vuče što pre da stigne. U toj naglosti i žurbi zaboravio je da se pozdravi sa pobratimom Jusufom. Nebo se utapalo u sunčane ponore. Blag vetrić doletao je s Volujaka i ticao mu smrknuto lice. Bio je već prevalio pola puta kad ču iza leđa konjski topot. Za njim je galopu jurio Jusuf. Još izdaleka mu doviknu: — Zar tako pobratime? Okrenuo si kući, a sa mnom sa ne pozdravi? — Oprosti mi, pobratime! Bio sam ljut, pa sam zaborav Znaš i sam da je Hasan ponovo hteo da otme Ikoniju? Poljubiše se i krenuše zajedno napred. Usput je Jusuf da razvedri pobratima pričao kako je, dok je Zeko bio u Dubrovniku, provodio vreme. Zatim ga je ispitivao šta je uzeo svojima za dar. Naposletku reče: — Babo mi reče da ćeš se ženiti! — Nije mi baš do toga. Ali bolje i to nego da stalno strepim za nju, — odgovori mu Zeko. U sebi je mislio: „Zašto me ne ostavi već jednom? Iako mi je pobratim, kao Turčin ne može da shvati moju muku. Njemu sve ide potaman. Ja sam rob i sluga. To više ne mogu da podnesem. Bolje bi bilo da sam onoga dana nogu slomio nego što sam pošao u Nevesinje." — Doći ću ti na svadbu, pobratime, i doneti dar. Videćeš. Sada neću da ti kažem šta, ali ću te iznenaditi! Jusuf je na sve moguće načine nastojao da odobrovolji Zeka. Znao je — bora na Zekovu čelu ne sluti na dobro. Pred selom, i u času kad su hteli da se pozdrave i raziđu, Zeko u Domane, a Jusuf natrag u Nevesinje, začu se ženski vapaj. Neko je zvao u pomoć. Zeko oslušnu. Baci torbu i reče Jusufu: 5

— Sačekaj me, pobratime, da vidim ko to zapomaže! U nekoliko vučjih skokova preskoči potok i dolinu. Uskoči u leskovo grmlje. Brzo se probio kroz šumarak prema proplanku gde je bio pašnjak pokojnog Miloša Radulovića. Kad je video Turčina kako za ruku vodi Ikoniju i pred sobom tera njenu kravu, nešto ga srdito i zlobno ščepa za srce. Oseti ozdo od petnih žila i sa vrha glave navirao je bes i cela ga zahvatao. Gledao je kako Turčin vuče Ikoniju. Ona se otimala i iz glasa jaukala. Setio se i nasrtanja Hasana Anadolčevića na njega, svih poniženja i uvreda koje su Turci izvršavali nad Srbima. Cepteo je u navreloj groznici srdžbe. Pred očima mu se mutilo. Utajio se uz bukvu i pripustio Turčina da mu priđe na dohvat ruke. Prepoznao je u njemu starijeg Hasanovog brata Mujagu. To još više zapeni u njemu krv. Sada je osećao jedino potrebu da se sveti. Skočio je i jednim zamahom loža prerezao Mujagi grkljan. Dok je preklani umirao, prepoznao je Zeka i hteo da izvuče iz silava kuburu. Drugi Zekov udarac preduhitri ga. U prvom momentu Ikonija nije mogla da se snađe. Grlila je Zeka, plakala i htela nešto da mu kaže. Oblivala ga je suzama. Zatim se naglo uplašila kad je pogledala mrtvog Mujagu. Zajecala je. — Ne boj se! Ja sam tu, — reče Zeko. — Šta učini? Sve će selo Turci poklati. Bolje bi bilo da si mene ubio! — I bez ovoga nama više ovde nema opstanka. Prihvati kravu! Goni je kući i kaži ocu šta sam učinio. Bežite prema Volujaku. Odatle ćemo prema Podrinju i Srbiji. Ja ću vas stići. Tamo me na putu čeka Jusuf Adem-begov. — Ne veruj mu. Ubiće te. Turčin je. Ne idi! — vikala je Ikonija. — Moram ići. Neću da ostanem nečovek u njegovim očima. Idi i mene ne čekajte. Ja ću vas stići! — reče Zeko i brzo se otkide od Ikonije.

6

II

Dok

se ovo dešavalo, Jusuf je uznemireno čekao pobratima. Taman se bio odlučio da pođe i potraži ga, a iz šumarka se pojavi Zeko. Lice mu je bilo bledo, oči zamućene. Usne su mu od bola podrhtavale. U desnoj ruci još je držao krvav nož. Kad ugleda pobratima, saže se te nož obrisa o travu i vrati u korice. — Šta se tamo dogodilo? — upita Jusuf. — Ja ubih Turčina, pobratime, — odgovori mu Zeko. — Koga? — uzdrhtalim glasom pitao je Jusuf. — Mujagu Anadolca. Bio je ugrabio Ikoniju. Jusuf je znao koliko Zeko voli Ikoniju. Njemu kao nevinu i čistu mladići, jasno je bilo šta znači takva ljubav i da je on na Zekovu mestu, uradio bi to isto. Ali je u isto vreme znao, da je Zeko kao Srbin prekoračio nedozvoljenu granicu. Ubio je Turčina. Njemu brata u veri i Alahu. Šta da uradi? U njemu se borila ljubav prema drugu i pobratimu i osećanje Turčina. Izdati Zeka, značilo je izdati u njemu svoju krv, pobratimstvo i pljunuti na obraz Bašagića. Isto tako nije mogao da izda ni svoje carstvo i veru. Nešto mučno, gorko kao otrovni jed, ispunilo ga je cela. Morao je pošto poto da se smiri i pribere. O svemu dobro da razmisli. I Zeki je odmah postalo jasno, čim je na Jusufovu licu video zabunu, ono ranije poverenje između njih Mujaginom smrću je raskinuto. Zato je odmah promenio svoj raniji plan da ode u selo. Okrenuo je prema torinama na planini. Jusuf ga je ćutke i sustopice pratio. Ni reči nisu progovorili ni jedan drugoga pogledali. Seli su i gledali kako se niz doline lagano prema Domanima privlači suton. Ćutke su razvršili naviljak sena i legli da se odmore. Jusuf celu noć nije mogao da zaspe. Razmišljao je i stalno se prevrtao. Sećao se priča i uzdaha svoga pobratima kad mu se poveravao o svojoj ljubavi prema Ikoniji. Zatim je proklinjao proroka i Alaha, što su među ljude uneli zabunu i stvorili razne vere. „Kako je sve to nezgodno. I zašto da mi je preči taj napasnik i pijandura, Mujaga Anadolac, od Zeka?" Ništa pametno nije mogao da smisli. Tek ispred zore, prevaren od sna, zaspa. Zeko je osećao da mu pobratim ne spava. Pokušavao je da shvati njegovu muku. Osuđivao je sebe što je bio nagao. Mogao je Mujagu isprebijati da mu posle život ne valja ni dve pare. Ubio ga je i 7

neprijatnosti izložio sve svoje, među koje je spadao Jusuf i njegov otac Adem-beg. U momentima ga je zahvatala sumnja. „Možda pobratim neko zlo smišlja." Zato je stalno nastojao da ostane budan i na oprezu. Odlučio se čim svane, oprostiće se od Jusufa, pozdraviće Adem-bega i reći mu da odlazi u hajduke. „Oni su prema meni bili ljudi i ja se moram pošteno s njima rastati", zaključio je na kraju.

Kad su ustali, prvi se pribra Jusuf i reče: — Ja sam noćas stalno razmišljao, pobratime, o onome što si juče uradio. — Ni ja, pobratime, nisam sklopio oka. Mislio sam o tome šta ti razmišljaš, — odgovori mu Zeko. — Znaš šta, pobratime? — Šta? — upita ga Zeko. — Ti si Srbin i moj pobratim. Neću i ne mogu da te izdam Turcima. Okaljao bih svoj obraz. Isto tako, ne mogu ni da pređem preko toga što si ubio Turčina. To mi moja turska vera ne dozvoljava. Zato sam smislio šta da radimo! — Reci, pobratime! Ja pristajem na sve što ti kažeš. 8

— Ti imaš kuburu. A imam je i ja. Obadvojica smo dobri nišandžije. Podelićemo megdan. — Pristajem, — odgovori Zeko, osećajući da ga već podilazi zebnja po telu, jer mu se nije htelo pucati na pobratima i Adem-begovog sika. Prvo su se zagrlili i tri puta poljubili. Zatim odbrojaše pedeset koraka rastojanja. Stadoše jedan prema drugome. Obojica su izvadili iz silava kubure. Još su se jednom pogledali. — Pucaj, pobratime, — viknu Jusuf. — Tvoje je da prvi pucaš, — reče Zeko, jer se još nadao da Jusuf neće pucati i da će se rastati u ljubavi. Jusuf diže kuburu. Nanišani Zeka u glavu. Okide. Puška grmnu. Kuršum okrznu vrh šubare na Zekovoj glavi. — E, sada je tvoj red, pobratime, — viknu Jusuf. Zeko je dugo oklevao. Nije mu se pucalo. Zatim naglo diže kuburu. Opali je u vis preko Jusufa. — Zašto oi tamo pucao? — upita Jusuf. — To je moja stvar, — odgovori mu srdito Zeko. — Nisi hteo da me ubiješ? — Odlazi, pobratime! Ja idem u hajduke. Pozdravi Adem-bega. Kaži mu sve kako je bilo! Jusuf je dugo petljao dok je zauzdao konja. Zatim se izobličena lica od bola okrenu prema Zeku i reče: — Od sada više nismo pobratimi! — Nismo, — odgovori mu Zeko.

9

III

Dok

se sve to događalo između Zeka i Jusufa, Ikonija je dotrčala Gligorijevića kući. Ispričala je šta je Zeko uradio. Ljubinko se odmah odlučio šta da radi. Naredio je Marku da trkne do kuće kneza Nikole. Ništa da mu ne kazuje. Ali da ga pozove da odmah dođe. Zatim je Jovanki, Milanu i Ikoniji naredio sve vrednije stvari da pakuju u vreću i kovčege kako bi, čim se smrkne, bili spremni za bežanje. Knez nije slutio o čemu se radi. Ali je pohitao Ljubinkovoj kući. Zateče nered i odmah mu posta jasno da se nešto krupno moralo dogoditi. Ljubinko mu sve ispriča. Knez Nikola malaksalo sede na cepalo. Časak je oborene glave razmišljao. Zatim se trgao, pogledao Ljubinka i rekao: — Beži, kukala ti majka! To sitnog mala ćemo ti razuzeti i isplatiti. Volove, jednu-dve krave poteraj. Ja ću Turcima reći da si pobegao preko Somine za Crnu Goru. A savetovao bih te da bežiš Posavini. Tamo u Semberiji i Mačvi ima mnogo naših ljudi. Uskoro je celo selo saznalo za nemio događaj. Stariji ljudi se prenevoljiše s Ljubinkom. Žene su šapatom kukale i proklinjale Zeka. Mladi ljudi, devojke i neveste, izmicali su u šumu i planinu da se uklone, u slučaju da se Turci odluče da na selu iskale zbog Zeka svoju osvetu. Sitnu Ljubinkovu i Ikonijinu stoku seljaci su razuzeli. Dali im. za nju po nešto novca ili odela. Volove je Ljubinko promenio za konje. Čim je zvezda sela na nebo, bio je gotov. Natovario je što se moglo dići i rekao šapatom knezu: — Ako slučajno naiđe Zeko, kaži mu da sam krenuo preko Vučeva i Čelebića za Podrinje. Jovanka je ječala. Ikonija i Zekove sestre, oblivene suzama, pri polasku su poljubile rodni prag i zavijajući bolno krenule za Markom i Milanom. Ljubinko je zadugo obilazio oko kuće. Činilo mu se da je nešto zaboravio. Gde god je bacio oko, svuda ga je nešto blisko i prisno zvalo sebi. Osećao je strašan bol što ga je zavijao u stomaku i grudima. Kusati pas Zeljov pušten s lanca, išao je snuždeno za njime. Dizao je glavu i bolno cvilio. Ljubinku udariše suze. Pogleda Zeljova i reče: — Hajdemo, verni prijatelju! 10

IV

Kad

je Zeko zašao u šumu, činilo mj se da još čuje bat kopita Jusufova konja. Osećao se užasno osamljen. Izgubio je roditelje i Ikoniju, pobratima i prevario Adem-begovu nadu. Ubio je Turčina. Znao je da ga odasvuda vreba opasnost. Imao je da bira da se odmetne u hajduke ili da traži utočište kod Crnogoraca. Misli se kao plamene munje ukrstiše u njegovom mozgu. „Sudbina se zlom okomila na mene. Podla i nemilosrdna. Dala mi je ogromnu snagu, zdravu pamet, pa se ne mogu pomiriti da budem unižen i rob." Voleo je kao i svaki normalan čovek svoj zavičaj. Ljuti hercegovački krš i njegovu bedu. Izrastao je iz njega kao bor čoji odoleva burama. Znao je da ga tuđina neće ničim boljim dočekati. „Sve što je dobro, lepo i korisno ugrabili su Turci. Pravo gospodara sastoji se u tome, sva dobra zemaljska da služe njima. Red i zakone, po kojima se živi i umire, radi, pati i posrće, gospodar uvek podešava tako da je njemu dobro. Turci su oni koji su gore. Sve što je dobro i lepo njihovo je. Srbima preostaje samo robovski lanac, patnja i uniženje." To sećanje na bedni položaj budi u Zeku tugu i očajanje. Svako vrelo nade je ugušeno. U srcu zjapi ledena pustoš. Sve je postalo besmisleno. Tu više nema njegovog oca, majke, braće i sestara. Nije tu više ni Ikonija. Tu gde je osetio prvu radost, video sunce. Uzbuđivao se trepetom zvezda, sjajem mesečine, sada je pusto i mrtvo! „O, bože, zašto si tako svirep? Zar je zemlja tesna da ne može primiti na sebe jednog čoveka, koji ništa drugo ne traži sem da bude poštovan? Da mu se dozvoli da druge poštuje i svoje voli? Zašto je tako? Čim se čovečje srce rascveta, odmah se na njega ustremi sve zlo da ga sprži i uništi. Nepravedan si, o gospode", — jeknu Zeko. Pokušavao je iz sebe da otera stihiju zlih misli i gorkih osećanja. Išao je. Tamna se šuma dizala od zemlje do neba pred njim. Zalazio je u zelene dvore čestara. Osećao onaj prohladni, senoviti dah vlage i tišine. Debele bukve, kilavi hrastovi, vite jasike i ustreptale breze su ga susretale. Taj čudni svet, koji je jedan drugoga pritešnjavao, izgledao mu je negostoljubiv i sumoran. Tek gore na vrhu brega kad se našao među starim žbunastim klekovima, po kojima je jutarnje sunce tkalo zlatne šare, učinilo mu se da je daleko od ljudi i njihovog zla. Odatle je mogao da posmatra selo. Nije više onakvo kao što je bilo u danima njegove 11

sreće dok je živeo u očevu domu i voleo Ikoniju. Kuće su i dalje svaka na svom mestu. Iz njih se dizao dim kroz komine i peo pravo u modro, sunčano nebo. Ali polje oko sela izgledalo je pusto. Ni ka pasištu nije bilo stoke i čobana. Neki čudni muk lebdeo je kao nevidljivi veo iznad Domana, što je značilo da su se ljudi bojali odmazde od Turaka. Sklonili su se u šumu i planinu, računajući s pravom: ko izbegne prvome besu, jevtinije će posle proći. Opet su se javile u njemu zle slutnje i crne misli. „Šta li je bilo s ocem i ukućanima? Da li su pobegli? Je li Ikonija pošla s njima? Šta su preduzeli Turci kad su saznali za Mujagu Anadolčevića? Kako je sve to primio Adem-beg?" A kad se dan razbuktao i planina uplovila u luku sunčanog podneva, savladao ga je san. Ležao je nepomično i spavao kao da je obamro. Trgao se tek kad je osetio na ramenu dodir nečije ruke. Skočio je i mašio se za kuburu u silavu. Još se nije bio razabrao od iznenađenja i bunila, kad mu oštro i prekorno zabubnja u ušima glas kneza Nikole. — De, de smiri se! Treba da razgovaramo! Zeko sumnjičavo osmotri okolinu. Pogleda kneza i upita ga: — Otkud si doznao da sam ovde? — Videli su te čobani jutros kad si posle pucanja na Jusufa ušao u šumu. Pošao sam da te tražim i našao. Ne boj se. Nemam nameru da te izdam i zlo da ti učinim. Hoću samo da ti kažem očevu poruku i moj savet, — reče knez Nikola i sede. — Verujem ti, kneže! I poslušaću te! — odgovori Zeko, jer se zaista osećao izgubljen i bespomoćan. — Prvo i prvo, treba da znaš, Ljubinko je još sinoć umakao nekuda prema Podrinju. Ići će preko Vučeva. Naumio je da se nastani u Semberiji ili Mačvi. Zna te krajeve. Tamo ima dosta naših zemljaka. S njima je pošla i Ikonija. Tebi su poručili da ideš za njima. — Iz ovih ću stopa da krenem, — odgovori Zeko. — Ostani tu da ti donesem nešto brašnjenika. Još ti i ovo mogu da kažem. Dolazili su Bašagića momci, — reče knez. — Tražili su me? — Nisu. Adem-beg je poručio da se seljaci ne plaše. Mislio je da je tu Ljubinko. Hteo je da ga savetuje da beži. A i tebe nije zaboravio. Poručio je, bogom nek ti je prosto s njegove strane, čovek si i junak... Zeku srce uzdrhta od radosti. Bilo mu je istinski drago što je Adembeg ostao do kraja čovek. — Imaš li šta od oružja? — upita knez. — Imam. Nisam najbolje sa džebanom, — odgovori Zeko. — Doneću ti ja tuce fišeka i brašnjenik, — reče knez i brzo iščeznu u šumu. Zeko se odjedanput uznemiri. Sve što je knez ispričao izgledalo mu 12

je neverovatno. Bojao se da nije nevolja prisilila kneza i selo da ga izdaju. Za svaki slučaj premesti se. Uskoro se pojavi knez. Nosio je o ramenu torbu i zverao oko sebe. Zeko mu se javi. Samo su časak ćutali. Uzevši od kneza brašnjenik, Zeko ga zagrli i reče: — Zbogom kneže! Po zlu me ne pominji! — Srećan ti put, sokole! Čuvaj se. Nevesinjski Turci će te i na zvezdi tražiti. Zeko je još jednom zagrlio kneza. Brzo se otrgao i zakoračio u šumu prema Volujaku. Mlad mesec visio je iznad ćutljivog drveća.

13

V

Negde

pozadi u tamnoj noći ostali su Domani. Gore na nebu su drhtale zvezde. Zeko je ulazio sve dublje u šumu. Zvezde i šumor grana izgledali su mu jedini glasnici života. Pusta i mukla divlja noć osamljenu čoveku u planini je strašna. Puteljak je uzan. Krivuda i noga se stalno spotiče preko žila i drveća. Pokatkad se skrka suvarak i odjekne u tišini kao pucanj. Jeziv prizvuk straha rađa se u grudima. Zeko se osećao ubog, malen i osamljen, prepušten u ruke tajanstvenoj sili, čije ćudi nije poznavao. Tako se kreće možda samo vuk posle uspešnog bega od hajke Žurilo mu se i činilo, ako zastane, potera će ga stići. Iznova će otpočeti ono od čega je morao pobeći. Osećao je da se zemljište naglo uzdiže. Išao je sve uzbrdicom. Sredinom je tekao bučan planinski potok. Na proplanku je bilo mnogo izvaljenih bukava a pod nogama je osećao travu. Tišina je bujala kao tuga u njemu. Mesečina se razlivala niz travu kao mleko. Srndać, oprezan stražar, stajao je više potoka, a desetak srna pilo je vodu. Dvoje-troje srnčadi nemirno je skakutalo. Kad se iz šumskog čestara pomolio Zeko, začuđeno su ga pogledali. Jelen je razdraženo onjušio nozdrvama vazduh i uznemireno podigao glavu. Oči su mu borbeno sjale. Zviznuo je na nozdrve i sačekao da srne ugalopiraju u šumski čestar. Zeku je bilo prijatno od toga susreta, jer sada je znao da pored njega u šumi i planini ima još živih stvorova. Zastao je i samo se časak predomišljao. Zatim je nenadno osetio umor i potrebu da predahne. Nije znao ni gde se nalazi. Desno od njega uzdizao se Volujak. Pred njime se kao ogromna, crna i tajanstvena senka ocrtavalo šumovito Vučevo. Negde dole u kazanu noći čuo se šum neobuzdane Planinske reke u koju se bučno survavao potok. Tek sad mu je postalo jasno, levo je morala biti Drina. Seo je uz izvaljenu bukvu. Odmarao se. Očima koje su žmirkale gledao je u vrhove drveća. Šuma se grlila sa mesečinom. Tamne oči noći već su uzimale bledilo zore, što se oprezno šunjala niz glečerske strmine. I tuga u Zeku nije više bila kao ranije oštra i nepodnošljiva. San i umor su već grlili njegovo telo. Naslonio je glavu na bukvu i osetio da se brzo gasi u njemu svest. Iz sna ga je trglo neko brundanje. Čula se cika, lomljava i tutanj. 14

Prenuo se naglo kao čovek nemirne savesti. Protrljao je oči. Ceo je proplanak plivao u bujici sunčane svetlosti. Na potoku je krdo divljih svinja pilo vodu. Dva stara vepra, ogromnih očnjaka i nakostrešenih čekinja, delili su megdan. Krmače, sprasne ili sa mladuncima, stajale su okolo njih. Posmatrale su bespoštednu borbu mužjaka. Kad se Zeko uspravio da posmatra, svinje osetiše prisustvo neželjena gosta. Ludačkim galopom jurnuše u šumu. Za potok su znale sve životinje i zveri. Svi živi stvorovi šume tu su gasili žeđ. Dolazili su tu vuci, smeli i bez straha, jer su znali da se nemaju koga bojati. Prikradale su se i lije, a skakutavo dotrčavali sivi zečići, brzo lokali vodu i uzdignutim ušima lovili glasove opasnosti. Došunjali bi se i jazavci. Sletali tetrebovi. Naposletku se pojavila mečka sa dvoje mladunčadi. Išla je tromo, gegajući se. Zastajkivala je i samo s vremena na vreme bacala nehajno pogled i žmirkajući osmatrala proplanak. Mečići su brzo pritrčali potoku. Dugo i žudno su lokali vodu. Tek kad su se napili mladunci, majka je prišla i zadugo lokala. Jezik joj je bleštao na suncu kao plamen. Kada je ispunila bokove vodom, okrenu se i polako krenu pravo prema Zeku. Njega spopade strah. Bila je golema zverka. U svome krupnom telu i smirenom pouzdanju nosila je ogromnu snagu i ulivala strah svima životinjama šume. Ispred nje se sve sklanjalo. Kad Zeko vide da će ne primećujući nagaziti ga i razljućena napasti, trže kuburu i brzo se povuče ustranu da joj oslobodi put. Ona ga primeti i stade. Samo časak ga je gledala začuđeno. Zatim se uspravi va zadnje noge. Mumlajući lagano pođe prema njemu. Zeko oseti kako ga je obujmio užasan strah. Kosa mu se uspravi na glavi. Da ne dadne povod zveri da Jurne na njega, nije bežao, samo je uzmicao natraške. Ruka sa kuburom je drhtala. Kad mečka uvide da joj protivnik uzmiče, zastade žmirkajući od sunca. Pažljivo je pratila ovaki Zekov pokret. Zatim je dugo stajala kao da se predomišljala hoće li navaliti. Naposletku nešto muklo smumla i naglo pođe u suprotnom pravcu, odvodeći svoje uplašene mladunce. Zeko je dugo i oprezno promatrao šumski čestar gde se sklonila mečka. Zatim je sišao do potoka. Umio se i napio vode. Potom je seo i uzeo iz torbe sira i hleba da se potkrepi. Što je dan više osvajao, šuma je postajala sve bučnija i veselija. Javljali su se horovi ptica. Negde je kliktao razbojnik kobac. Detlić je oštro kljunom dubio stablo. Čuo se i gugut golubova, gakanje vrana. U potoku se praćakale pastrmke. Po cvetovima su zujali insekti. Sve je vrilo od nemira mrkoputih, divljih pčela. Jedna dugorepa veverica je brzo sjurila niz bukvu. Pritrčala je potoku, loknula nekoliko puta vodu i ponovo se našla na grani bukve. Promatrala je začuđeno i radoznalo Zeka. Po travi su užurbano jurili mravi i raznobojne bube. Cvetovi su otvorili svoje 15

krunice i nepoštedno nudili slatki nektar. Sve je bujalo i radovalo se suncu i životu." Svima je bilo mesta i niko nije mnogo obraćao pažnju na suseda. To pokrenu u Zeku nemirne misli. Oseti se srećan što sve to može da gleda i prošaputa: „Život je lep i u društvu zverova".

16

VI

Na

putu Zeko je izbegavao drumove i turska naselja. Obično je noćivao sam u šumi. Već se i u snu navikao da poznaje hod zveri, šapat trava i šum drveća, dah vetra i glasove životinja. Hranom se snabdevao kod čobana. Na Čelebićima je ostao čitavu nedelju dana da se odmori i promeni obuću, koja mu je usled napornog hoda preko planina već potpuno propala. Iz priča starca, kod koga je počinuo, doznao je da je tuda pre nedelju dana prošla jedna srpska porodica. Po opisu, bili su to njegovi. Bio je to prvi trag i prva srećna vest. Odmah mu je postalo lakše na duši kad je doznao da su srećno dotle prebrodili sve opasnosti. Nešto široko, svetlo i veliko ga ispuni. Zagrli starca i poveri mu svoju nevolju. Deda je šmrkao: — Mnogo našega sveta propada od nekrsta. Samo ja ne mogu nikako da shvatim koga vraga ljudi traže po župama i dolinama? U planini je, brate, slobodno. Turci zaziru da dolaze. — Kad bismo se svi sabili u planine, Turci bi za nama došli ovde da nas potčine i opogane, — odgovori mu Zeko. — Od mene su šipak dobili! Sedamdeset mi je godina. Nikad nikome harač i miriju nisam dao. Jedino kad se namine koji kaluđer da prosi za manastir, dam mu runo vune ili oku voska. Za mene ne postoji vezir u Travniku, a ni car u Stambolu. Nahranim hajduka i putnika. To mi je dužnost. Zeko je prečao okrominom opanke. Nastojao je da prišije podlogu na rupe gde su mu prsti propadali. Starac ga je gledao. Nabra nakostrešene obrve i zovnu sina. — Sazuj tvoje opanke! — Zašto, babo? — Podaj ih njemu. Vidiš da je na muci i obosio. — Daću mu ih, — reče momak. Izu svoje nove opanke i dade ih Zeku. — A mogao bi ostati ovde kod mene. Imam pet stotina ovaca, tridesetoro goveda i desetoro konja. Trnke ne umem ni izbrojati. Rodi mi ječam, heljda i proso. Sejem krompir. Dao bih ti i unuku, — predloži mu deda. — Hvala ti! Moja me sudbina dalje goni. Još nisam sve račune s 17

Turcima svršio, — odgovori Zeko. — Idi! Imaš pravo! Svaki čovek ide za svojom zvezdom. Ona ga vuče za sobom. Samo upamti. Bude li ti kad trebalo da se odmoriš i glavu skloniš, seti se mene. Uvek ćeš naći krov nad glavom i koru hleba, — reče starac i poljubi ga u čelo. Na putu po selima, gde je god kod Srba svraćao, svuda je srdačno priman. Nikad ga niko nije pitao zbog čega beži i zašto ide sporednim putevima. Svi su znali da se često mora na silu odgovoriti silom. Srbi ne beže od dobra, već od ljute nevolje i nasilja turskog. Razumevali su da je osveta sveta i da tada ne preostaje ništa drugo već menjanje imena i boravka. Kod Rudog na Drini Zeko se pridružio karavanu kiridžija, koji su išli iz Taslidže po robu u Višegrad. Oni su mu takođe ispričali da su pre deset dana videli jednu srpsku porodicu, koja je otišla prema Semberiji. Na konaku uz vatru Zeko se poveri vođi karavana. Ispričao mu je sve što se dogodilo s njime. Zamoli ga da mu pomogne da pronađe svoje. Bio je to krupan, okošt i medveđe snage čovek. Rodom je Plevljak. Tvrd i silovit čovek. Nije se bojao ni Turaka ni hajduka. Pesnicom je, kao sekirom, obaljivao vola. Zvao se Gile. Kiridžije su ga nazivale Galonja. Kad je doznao sve od Zeka, odmerio ga je i rekao: — U Višegradu imam prijatelja, koji trguje drvenom građom. Njegovi se splavovi spuštaju Drinom i Savom do Mitrovice, Zemuna i Beograda. Poznaje unakrst Bosnu i Srbiju. Njegovom pomoću lako ćeš doznati za svoje. Mlad si i zdrav. Neko vreme moći ćeš da radiš kod njega. Neće ti biti na odmet da koju paru metneš u pas. — Kako ću da radim i živim u Višegradu? Ubio sam Turčina! — reče Zeko. — Ono da ti pravo kažem, ja sam ih svojom rukom desetak poslao na onaj svet. Rob ima uvek pravo da ubije svog gospodara. Samo te stvari treba mudro raditi. A gde god ti se pruži prilika, uništavaj prokleti gad. Njega i onako ima suviše, — reče Galonja, cereći se prijateljski na Zeka. — Ima i među Turcima dobrih ljudi, — odgovori mu Zeko. — Dobrima bog dao upokoj u carstvu nebeskom. Vidi se da te nisu još dobro ugrizli za srce. Samo, snaći ćeš se. Osećam ti još sada vučji dah iz usta. Klaćeš ti njih, sokole, kao jaganjce. U Višegradu je Zeko zajedno s kiridžijama počinuo u hanu. Osećao se kao u mišolovci. Nije mu prijalo jelo. Jedino je željno pio kafu i pušio. Tome se uz Jusufa navikao još u Nevesinju. Kad se umio, zamolio je Galonju da mu podreže kosu. Doterao je malo i odelo. Ničim više nije podsećao na onoga Zeka iz Nevesinja. Preplanuo od sunca, očvrsnuo od puta i izmršao, podsećao je na splavara. Sada je bio momčina za čitavu glavu veći i od najkrupnijeg čoveka, širokih ramena, jaka žilava 18

vrata, s okoštim licem, na kome su se već osećali tragovi patnje i umnosti. Jedino su mu i sada oči ostale vedre i modre kao nebo iznad Hercegovine. Sve do podne je očekivao da će se nešto dogoditi. Kiridžije su išle i svršavale poslove. Zeko je dugo gledao ćupriju i Drinu. Oko podne kiridžije počeše u han da donose robu. Usput su motali vruće somune. Nudili su i Zeka. Kad su se svi okupili, pođoše na pekaru i svaki je pojeo oku pečene bravetine. Pre nego što su navalili na meso, popili su tri bardaka rakije. Tek kad su se dobro najeli, Galonja dade znak Zeku i njih dvojica krenuše čaršijom. Gurali su se kroz uzmuvanu svetinu. Zatim su zašli u sokake gde su stanovali Srbi. Naposletku su ušli u jednu prostranu avliju, gde je među velikim orasima bila ukrivena kuća. U hladovini na ćilimčetu, prekrštenih nogu, sedeo je krupan i podgojen čovek, strogog lika i dostojanstvena izgleda. On nečim potseti Zeka na Adem-bega. Lecnuo se i pomislio da je izdan od Galonje. Opipa prikrivenu kuburu u pasu. Prilazeći čoveku, koji je sedeo na ćilimčetu, Galonja se prijateljski osmehnu: — Mitre, pogledaj kakvog ti momka dovodim. Mitar leno podiže oči. Brzo i radoznalo osmotri Zeka. — Prvo sedite! Galonja se savi i poljubi Mitra u obraz. Zatim sede desne strane njega na ćilim i pokaza Zeku da sedne levo. Zeko je pričučnuo, jer se još osećao uznemiren i nije mogao da se pribere. Čovek, koga su zatekli u avliji, nekako mu se ni sam ne znajući zašto mnogo sviđao. — Jeste li za kafu ili rakiju? — upita Mitar. — Ja sam uvek za oboje. Duvan ne dvojim od časti, — šalio se Galonja. Mitar udari dlanom o dlan. Iz kuće istrča tankovijasta lepa devojka. Pletenice su je kao bičevi šibale po plećima. U očima joj je bleštala radost života. Bio je to onaj iskričavi sjaj sunca u krunici cveta, koja se još nije razvila. Devojče je Mitrova ćerka Mara, Otac joj naredi da gostima iznese kafu, čibuke i rakiju. I dok je Zeko pratio plahe pokrete devojke, Mitar ga je oštro i radoznalo posmatrao sa strane. Zatim pogleda Galonju i reče: — Biće da je nekome smrsio konce? — Turcima đavo ne da mira, — odgovori Galonja, milujući toplo pogledom Zeka. — Ako, ako, ne smeta! — odgovori Mitar i zaštitnički se osmehnu.

19

VII

Tako se Zeko zaposlio kod Mitra Popare građevinskog trgovca, koji je rodom bio iz Bileća. U mladosti je bio zidar. Nasilje tursko otrglo ga je iz rodnog kraja. U početku je radio kao majstor. Zidao je kuće i ćuprije po Podrinju. Zatim se oženio trgovačkom ćerkom iz Višegrada. Podigao je kuću i odao se trgovini sa građevinskim materijalom. Poduzimao je svaku izgradnju. Docnije je otpočeo da splavovima spušta građu do Bosanske Rače i Mitrovice. Kad se obogatio, trgovao je još medom, maslom i rogatom stokom. Iz Austrije je donosio alate, oružje, svilu i čohu. Vremenom je uspeo da postane jedan od najbogatijih ljudi u čaršiji. Bio je cenjen kako kod Srba tako i kod Turaka. Nije bilo žitelja u gradu kome u nevolji Mitar nije pomogao. Zeko je u početku sekao balvane. Kad nabujaju potoci i rečice, s momcima ih je spuštao do Drine i Višegrada. Snažan i okretan, uspeo je da brzo zauzme prvo mesto među Mitrovim splavarima i capunašima. A kao pismen čovek često je zamenjivao gazdu prilikom predaje zaptije. Večito na Drini i u društvu splavara, naučio se dobro da pliva i roni. U početku se plašio vode. Ali kad upozna njene divlje ćudi i nauči da ih savlađuje, zavole Drinu. Ono neshvatljivo, ludo i nesavladivo što je u sebi nosila mahnita reka, posta mu drago i prisno. Tu na njoj, napajao je dušu njenom hukom. Slušao je kako silovito i neobuzdano bije o kamenite obale i nosi u sebi nešto prkosno i nepokorno. Zeku se činilo da mu je ona najbliži drug i prijatelj. Blagodareći njoj bilo mu je moguće da se upozna i približi splavarima. To su zaista bili čudni i smeli momci, nepokorni, hrabri i svojeglavi kao reka od koje su živeli. Kao prijatelji oni su bili veliki i nezamenjivi. Kao neprijatelji strašni i nemilosrdni. Zavoleli su ga odmah. U Među svim splavarima najviše mu je zapao za oko Petronije Šišo, veoma snažan momak, visok i lep čovek, podšišane kose. Po kosi je dobio i nadimak. Bio je koščatog lica i oštro povučenih crta. Oči su mu bile krupne, sive, sa nečim što se u njima prikrivalo. Glavu je držao kao mlad i rasrđen lav. Lako je prelazio iz sumornog ili razdražljivog raspoloženja u veselost do obesti Nikad se nikoga nije bojao. Čak i zaptije su mimo njega prolazile, samo da nemaju s njime nikakva posla. Pored srpskog jezika znao je turski i arnautski. Od rodbine nije imao nikoga. Vidajići su mu posle Svištovskog mira ubili oca. Njega i sestru odveli su u Zvornik. Sestru su poturčili i zatvorili u 20

harem. Njega su držali u štali kod seiza. Lišena muža i dece, majka mu se bacila u Drinu i utopila. Do dvadesete godine živeo je među Turcima. Tu se uz njih navikao lovu, kafi i duvanu. Polako je zaboravljao na bol za ocem i majkom. Uskoro je na sebe privukao pažnju Selim-begove sestre. Ljubav nije znala za veru i približila je Petronija i Ajšu. Jedne noći zateče ih Selimbeg u bašti kod šedrvana. Nasrnu da ga ubije. Petronije ga preteče i rani. Preko ranjena brata poljubi Ajšu i pobeže. Promenio je odelo i podšišao kosu. Nekoliko godina radio je kao kiridžija. Pošto se sve zaboravilo, stupio je kao splavar kod Mitra Popare. I ostali splavari su bili silni momci, velike snage i vesela srca. Reka, sunce, priroda i rad očeličili su ih. Za njih nije bilo ništa nemoguće. Želje su nosili na dlanovima. Umeli su da vole i da mrze. Čaršija i Turci opraštali su im sve nastranosti, jer se niko nije usuđivao da se zameri Mitrovim splavarima, koji su za pasom nosili kame, a na ramenima capune. U vreme poplava postajali su junaci. Priskakali su svakome u pomoć bez obzira na veru i bogatstvo. A u doba letnjih žega oko njih su se muvala deca cele čaršije učeći se plivanju. Višegrad je u to vreme bio živa bogata kasaba na karavanskom putu od Carigrada do Bosne i obratno; često su kroz njega prolazile carske paše, činovnici i strani poslanici iz Evrope za Carigrad. Kroz njega se kretala i ogromna evropska, kontinentalna trgovina, koju je kopnenim putem preko Bosne usmerio Napoleon da onemogući englesku blokadu Francuske sa istokom. Zbog svega toga u Višegradu je tih godina cvetala trgovina. Sticali su se poslovni ljudi iz cele Bosne i Srbije. U gradu se mnogo zidalo. Novac je sve više postajao ona velika i svemoguća snaga, koja je i zaostalu, surovu tursku upravu primoravala da vodi računa o redu i zavadi. Ali uz miran i poslovan svet višegradsko bogatstvo privlačilo je sebi nemirni svet avanturista, bekrija i turskih besposličara, koji su žudeli za udobnostima i obesnim životom. Te pijanice, beskućnici i ogolele janičarske age provodili su dane u piću i tražeći zgodnu priliku da napadnu hrišćanske trgovce kako bi im ucenom digli novac, koji su posle trošili na piće, propale žene, cigane i čočeke. Taj ološ koga je u grad splavilo nemirno vreme, iz dana u dan postajao je velika briga poslovnog sveta i carskih vlasti. Naročito kad su Srbijom zavladali dahije i janičari. Oličenje te napasti postao je Ćosavi Sinan, rodom iz nekog sela od Sjenice. U Višegrad je došao kao gonič Mitrovih volova, kupljenih. po Bioru za trgovinu sa Austrijom. Zadivljen bogatstvom i lepotom turskog života u Višegradu, nije hteo da se vrati u svoje zapušteno i siromašno selo. U početku se zaposlio kao amalin i proživeo nekoliko godina kao vredan i čuvaran čovek. Svaku zarađenu paru pretvarao je u dukate i ostavljao u pas. Jednoga dana sa ušteđevinom pošao je natrag u svoj 21

zavičaj i doterao stotinu volova i prodao ih Mitru. Trgovina mu se osladila. Posle toga dojavljivao je i po pet stotina volova. Tek kad je u čaršiji kupio parče zemlje i podigao zidanu kuću, naglo je počeo da se menja. Sa Mitrom je i dalje održavao trgovačke i prijateljske veze. Ali jednom prilikom, dok su njih dvojica sedeli u dvorištu i pili kafu, sasvim slučajno sa đugumom u ruci prođe na bunar po vodu Mara. Sinan, kada je video devojku, nije umeo s nje da skine pogled dok nije ušla ponovo u kuću. Posle toga dugo je ćutao i gledajući mimo Mitra, rekao je: pušio. Ispred samog polaska, gledajući mimo Mitra, rekao je: — Mitre, veliki smo prijatelji. Bilo bi jazuk da to prijateljstvo kvarimo. Nego da ti meni daš tvoju Maru? Mitrovo lice planulo je kao žar. U očima mu je suknuo gnjev, usne se iskrivile, a obrve susrele u povijama. Dugo je i kao kobac pretećim pogledom netremice gledao Sinana pravo u oči. Zatim je uzdrhtalim glasom viknuo: — Arnautska psino! Da mi nisi u kući, glavu bih ti skinuo, — rekao je i spustio ruku na silav. — Napolje! Da se ne grešim pred bogom i ljudima! Sinan je izašao uzmičući ispred razjarenog Mitra, ali mu je sa sokaka dobacio: — Vala, krmče, ili će moja biti, ili se ja, a može biti i ti, nećemo nanositi glave! Od toga dana Sinan se manuo svakog posla. Išao je po hanovima. Pio je i nikad nikome ništa nije plaćao. Kad bi handžija zatražio novac, pogledao bi ga zakrvavljenim očima i odgovorio: — Piši u tefter! Kad mi car pošalje ajluk, što branim din od krsta, sve ću pošteno platiti. A pazarnim danima umutio bi se među trgovce i više pretnjom nego dobrom voljom iznuđivao zajam. Katkad je zauzimao busiju pored puta i od seljaka ubirao maltarinu. Tako mu je neprestano ćemer s dukatima debljao. Ponekad bi se izgubio neznano kuda po mesec-dva. Vraćao se preodeven u čohu i okićen sve boljim oružjem. Među Srbima i Turcima se pričalo da sačekuje strane putnike i trgovce, te ih pljačka i ucenjuje. Od svoje je kuće napravio pravu tvrđavu sa puškarnicama. Okolo nje se dizala zidana avlija. U štali je hranio tri čistokrvna paripa. Među trgovcima se pronela vest da je na putu između Sjenice i Pazara presreo sarajevske hadžije. Opljačkao ih je, a zatim pobio. A kad je čuo da su vlast u Beogradu uzele dahije, stalno se pripremao da ode i pridruži im se. U pijanom stanju hvalio se da će ugrabiti Mitrovu Maru i s njom pobeći u Beograd. Ćosavi Sinan je jedino izbegavao svaki dodir i svađu sa splavarima. Samo je jednom imao priliku da se iznenada sretne s Petronijem. Mitar je poslom bio pošao do Šapca i ostavio Petronija da noćiva i čuva kuću 22

dok se vrati. Turci obavestiše Sinana o Mitrovom odlasku. U pijanom stanju nagovoriše ga da pođe i ugrabi Vlahinju. Umesto Mare na kapiji ga susrete Petronije. Samo časak su se merili pogledima. Sinan potom trže handžar da njime saseče Petronija. Petronije ga preduhitri i povali na zemlju. Ote mu handžar. Prelomi ga. Zatim mu iz silava izvadi obadve kubure. Popljuva ih da ne mogu opaliti i izbaci na sokak. Pošto ga je dobro izmesio kolenima, izgurao ga je na ulicu i zamandalio vrata. Od toga dana Sinan se umirio. Prestao je da pije i preti. Svima je jasno bilo da se priprema na osvetu. I čaršija ga je podbadala na to. Nije mogao s mirom ući u han a da mu se Turci ne podsmehnu. Kao da ga nisu primećivali, hvalili su Petronija. Pričali su kako su čuli od popa Jova da je Mitar odlučio da svoju mezimicu dadne bećaru za ženu. — Ih, ih, jazuka, onakva lepotica njemu da pripadne, — rekao bi, podmigujući, neko od Turaka. — Dina mi da nije na nju bacio oko Sinan, ja bih je ugrabio, — dodao bi drugi. — Bilo bi nas dosta da je grabimo, ali valja stisnuti petlju. Oni Mitrovi splavari su vuci. Petronije bi zaklao pola čaršije zubima. Sakrili me bože i da pomislim na to, — rekao bi Smajo kasapin. Sve je to kao mora davilo Sinana. Posle onoga susreta i sukoba sa Petronijem, potpuno se izmenio. Činilo mu se da u svetu nije sve baš kako treba i na svome mestu. I Alah nije pravičan. Nekome je dao bogatstvo, lepotu, zemlju, slavu i žene. A eto njega je svega lišio. Uprkos te proklete sudbine i Alaha, bio se odlučio da jednom prilikom negde susretne Petronija i ubije ga. Ali je pre toga hteo ma na koji način da se dokopa Mare. Prošla je već i puna godina dana otkako je u Višegradu došao Zeko. Sukob Petronija i Sinana približio je Zeku i Petronija. Njih dvojica se nisu više rastajali. Često su se međusobno dogovarali da na neki način smaknu Sinana. Nastupilo je leto. Zasušilo je i izgledalo je da će godina biti nerodna. Bio je sparan dan i mirisalo je na oluju. Crvena magla ležala je nad rekom. Lišće na drveću je klonulo i potamnelo. Nebo je prekrila siva i zloslutna tmina. Sve okolo Višegrada i po bregovima izgledalo je kao u zagušenom plamenu, koji nešto sprečava da se razbukti. Ljudi, koji su se vrzmali čaršijom, dobijali su nestvaran i uznemiren izgled. Crvena opna oblaka se često parala zlatnim sevom munje. Odjedanput je silovito negde u bregovima zagrmelo. Gromovi su zatim učestali. Izgledalo je da se tamo na planinama rušilo nebo. Zatamneo se još jače horizont. A niz bregove je silazila zavesa kiše. Čuo se potmuo jek. Negde je među klisurama nešto besno urlalo. Odmah je svima postalo jasno da mesto kiše dolazi grad i oluja. 23

Petronije je ležao pod nadstrešnicom više reke, gde je bilo stovarište Mitrove građe. Zeko, razdrman iznenadnim dolaskom bure, sedeo je na jednom balvanu i gledao kako se kiša sve brže primiče njima i u prašinu zavejanoj kasabi. Odjedanput mu upade u oči konjanik.. Bežao je od kiše puteljkom uz reku da ugrabi i skloni se kod njih. To ga zainteresova. Pratio ga je pogledom dok ne zamače iza topola. Prve kapi strelovito probiše zaparu i otpočeše da šibaju zemlju i klonulo lišće. To prisili Zeka te ustade i zađe pod nadstrešnicom. Sede do Petronijeve glave, koji je ćutljiv i neraspoložen vremenom buljio razdraženo, jer je znao, nabujaće voda i odneti balvane. I taman kad se Zeko spremao da č započne razgovor, pred nadstrešnicu izgalopira na konju Ćosavi Sinan. Lice mu je bilo podbulo od pića, gnevno i zlobno razdraženo. Odmah se moglo videti da je došao s nekom namerom i da bez zla neće proći. Brzo je i prezrivo pogledao Zeka. Zatim se okrenuo Petroniju i viknuo: — Dede, Vlasi, konja mi prihvatite! Zeko se namršti i pogleda mimo Sinana. Petronije ga zagleda ležeći i prezrivo odgovori: — Sjaši, balijo, sam, ili na miru prolazi! — Konja mi prihvati, krmski sine! Petronije se polako podiže. On i Sinan gledali su se zverskim očima. Iz zenica je obostrano šikljala mržnja. — Nećeš? — upita Sinan. — Neću, — odgovori Petronije. Toga časa je ustao Zeko. Lice mu je imalo iskrivljen izraz neukroćene zveri, koja je iz trenutka u trenutak postajala sve razdraženija. Za ovu godinu dana kako je u Višegradu gledao život Turaka, njihovo gospodstvo, silu i zlo koje su činili Srbima, postajao je sve nestrpljiviji. Teško je mogao da se savlada kad ga zahvati bes. Sada ga je pored besa zahvatila i žudnja za osvetom. — Šta hoćeš, kučku ti majku! — viknu Zeko. — Psi, psi! — ciknu Sinan i ruka mu pođe silavu i kuburi. Ali ruka mu još nije bila pala na držak kubure kad ga je Zeko uhvatio levom rukom za perčin, desnom za desnu ruku i svalio s konja na zemlju. Priskoči mu u pomoć i Petronije. Stegao ga rukama za grlo. Stezali su svom snagom. Sinanove su oči prvo buljile. U njima se javljao bezumni, neshvatljivi strah. Zatim su belele i gasile se, kao sveća koja brzo dogoreva. Krkljanje u grlu trajalo je dugo. Lice je postajalo modro i začuđeno... Kiša s olujom je provalila. Sve se zatamnelo kao da je na zemlju pala poslednja noć i kao da se približava smak sveta. Između oblaka i zemlje spustila se šištava vodena zavesa provaljenog oblaka i besnog 24

vetra. To i nije bila kiša niti olujom naterani pljusak, već prolom vode. Niz jaruge s bregova jurili su mutni, nabujali potoci, čitave reke. Sve što je bujica prihvatala nosila je, lomila i uništavala. Mrtav, ucakljenih očiju i iskeženih zuba, nauznak je ležao Sinan!

Petronije pogleda Zeka i reče: — Ovaj Turčin je crkao kao pas! — Takvu je smrt i zaslužio. Nego šta ćemo s njime? — Bacićemo ga u vodu, — odgovori Petronije. — Odaće nas konj. — Ne brini. Ti povedi konja, a ja ću poneti njega, — reče Petronije i podiže udavljenog Sinana. Kada ga prinese obali, baci ga u nabujalu reku. Zeko privede konja, koji je uznemireno strigao ušima i drhtao telom, a uznevereno gledao reku. — Još bliže ga privede obronku! Zeko dovuče konja do same ivice. Petronije mu priđe s gornje strane i viknu: — Kad ga ja udarim pesnicom među uši, ti ga gurni u maticu! Zeko se namesti. Držao je konja za stremen sedla kao da će ga uzjahati. Petronije stište šaku i silovito udari životinju. Konj posrnu na 25

prednje noge i zatetura se. Pokuša da se ponovo uspravi. Zeko ga silovito gurnu sa strane i on polete glavačke u maticu. Oluja i kiša su iz časa u čas postajale sve jače Tutnjali su gromovi. Reka je nadolazila i užasno besnela. Bujica je s bregova zapanjeno jurila jarugama. Sve se pokrenulo u prirodi. Konj zahvaćen maticom u početku je pokušao da se bori. Nekoliko puta je doplivao do obale. Ali ga je ponovo još silnije zahvatala vodena stihija. Naposletku podleže i nestade ga u mutnim talasima. Do ispred same noći besnela je kiša i oluja. Poplava je zahvatila njive i livade i oko reke napravila ogromnu štetu. Jedan deo varoši nastrada. Utopilo se nekoliko ljudi i mnogo životinja. Tek četvrtog dana deca, koja su se igrala kraj Rzave, iznenada su među rakljama vrbe nabasala na udavljenog Sinana. Na njemu nisu našli pas s dukatima. To je izazvalo podozrenje Turaka da se nije slučajno utopio.

26

VIII

U toku toga leta nekoliko turskih siledžija je progutala Drina. Turci, a još više Srbi, čudom su se čudili kako to da odjedanput, čim se neko razulari, i otpočne da besni, vrši nasilja i zlom dodija ljudima, iznenada mu pukne zla pogibija. Nikad se takvi ljudi ranije nisu davili u Drini. Besneli su i kad bi preterali meru, ginuli su od puške ili noža. Pričalo se i zuckalo svašta o tim davljenjima. Jedni su tvrdili da višegradski muselim Smail-beg, poznat kao miran i trpeljiv čovek, ali lukav kao zmija, iskorišćava mrak i bez buke zavodi red i opravdava vezirovo poverenje. Drugi su šapatom dokazivali da su trgovci doneli odluku nikome da ne dozvole nered, A to što su rešili, njihove pare sprovode. Oni koji su umeli oštrije da vide i bolje se domisle, otpočeše da proturaju glasove kako su u ta davljenja umešani Mitrovi splavari. A najviše su pomišljali na Zeka i Petronija. Šapat čaršije nije mogao ostati nepoznat Mitru i ljudima njemu naklonjenim. Pogotovu ne i zbog toga što su se zaptije sve češće motale oko njegovog mlina i stovarišta zapije. Uvek su iznalazili poneki izgovor da dnevno navrate po nekoliko puta. Zeko i Petronije osetiše da zaptije šunjajući se noću motre na njih iz senovitih mesta. Spremni na sve počeše da se dogovaraju kako da izmaknu iz čaršije i odu u hajduke. Misao o hajdukovanju još ih je više zahvatila kad se poče među splavarima otvorenije pričati da se u Srbiji protivu dahija podigla buna. I Mitar je opreznim njuhom vešta i poslovna čoveka osetio šta rade Zeko i Petronije. Shvatio je da ga to može stajati glave i imanja. On je imao oči da vidi šta se u pomrčini radi, a uši da čuje šta pod zemljom raste. Zabrinu se. Jedne večeri koncem jula pozva ih kod sebe na kafu i meze. Služila ih je Mara. Kad devojka ode da iznese bardak rakije, Mitar se osmehnu i reče: — Vas dvojica ste oćoravili! — Kako to? — upita začuđeno Petronije. — Radite iza mojih leđa stvari, koje mogu da naškode imanju i životu svih Srba u ovoj čaršiji. Znate li da zaptije motre na vas? — Odavno, — odgovori Zeko. — Kad je tako, smirite se i sačekajte bolje vreme za osvetu! — Kome se čeka i trpi, mi mu ne branimo. A da znaš, mi smo saibije naših glava, — povrati mu ljutito Zeko. 27

— E, de, de ti! Srce ti je uvek na iskraju. Pametan čovek nikad od jedne nevolje ne pravi tri. Mi smo robovi. Turci su nam gospodari. Prignječeni uvek se dovija kako da svali onoga što ga pritiskuje. Tako je to otkako je sveta i veka. Zemlja ne da use. Na nebo ne možemo. Ostaje nam još samo lukavošću da se rvemo s Turcima. Nego za sve ima i svoje određeno vreme. I dva dobra junaka ništa neće postići ako se zaleću i glavom udaraju u duvar. Eto, sokole moj, po kasabi se već uveliko priča da ste vas dvojica udavili Ćosavog Sinana i bacili ga u Drinu. Svašta se još priča. A gde trava mrda nešto živo ima. — A šta ti misliš? — upita Petronije. — Mislim da vas dvojica sutra krenete desetak splavova niz Drinu. Ići ćemo do Mitrovice. Možda i do Zemuna. Ja ću na konju i sa čobanima kopnom. Sačekaću vas u Bosanskoj Rači. Uz to i za Zeku imam radosnu vest. Stojan Čupić mi je pričao da se jedna srpska porodica iz Hercegovine naselila kod Broca u Semberiji. Čini mi se biće to tvoji. — Kako i gde da nađem toga Stojana? — goreći od nestrpljenja upita Zeko. — U Radovincima, ako se ne bije s Turcima. I tamo je već počelo. Raspitaj se kod seljaka. Zna ga cela Mačva, — odgovori Mitar. — Koliko momaka da povedemo? — upita. Petronije. — Za svaki splav po dva momka, baška vas dvojica. Samo usput budite na oprezu. Vreme js mutno. Turci su izgubili i poslednji gram razuma. Šume su pune hajduka. Kako se čuje, Bećir-paša ništa nije uspeo u smirenju raje. Turci su neveseli. Samo što ne ujedaju zubima. Biće bolje da im za izvesno vreme niste na očima.

28

IX

Još u toku noći Zeko i Petronije spremili su sve što je potrebno za put. Splavari su klamfama utvrdili balvane. Namestili su sove i vesla, pripremili hranu. U ranu zoru deset splavara otisnulo se od obale i zaplivalo niz Drinu. Razdragani splavari, što su više odmicali niz vodu, postajali su sve vedriji i smireniji. Zeko je bio ispunjen velikom nadom. Činilo mu se, protekla je čitava večnost od dana kad je poslednji put video svoje. Već su mu u sećanju bledele uspomene i zamagljivali se dragi likovi. Jedino je jasan, živ i oštar bio Ikonijin lik. Svetleo je u njemu kao vučje oko u snežnom mraku. Ona je svuda živela u njemu. Pratila ga je. Iskrsavala u njegovim sećanjima i mislima. Mila i onakva kaku je poslednji put video i izljubio, kad joj je doneo poklon iz Dubrovnika. Navala sećanja toliko je zanela Zeka da nije mogao ni reč da progovori sa Petronijem, koji je krmanio splavom. Promicali su besnom i razigranom vodom između brda, pored šuma i kamenitih litica. Jurili su maticom, upadali u kolovrate, brzake i vrludali između podvodnih stena, nastojeći da izbegnu zapenjene padove i strmovite vodene busije. Na svakom koraku čekala ih je opasnost da nalete na stene, razbiju splavove i potope se. I samo velika, uporna snaga i veština na vodi uspevala je da savlađuju neukrotivu stihiju Drine. A gore iznad njih, oslonjeno na bikovske bokove bregova, modrilo se čivitasto nebo. Sve je izgledalo obavijeno modrikasto-svilenom atmosferom, koja se upletena zlatnom penom sunca povlačila iznad bregova i planina. Oblaci su se valjali pučinom. I utrkivali se u pokretu s njima. Iza njih su ostajale sunčane planine. Tamo napred ocrtavala se klisura, kroz koju je nadirao vetar. Žuboru vode pridružila se jeka šume. Iznad kanjona kružili su orlovi. Iz lugova se čulo kliktanje jastrebova. Drina se valjala pritešnjena kamenim obalama. Penila se i grčila. U ujedala je gnevno kamen. Bukovi su klokotali. Zekova misao ronila je po sećanju. Video je roditelje, Domaće, braću i Ikoniju, sebe i sve što se dogodilo. Pred kućom se pojavio knez Nikola. — Jesi li na domu, Ljubinko? Svi su poskakali na noge. Jela, Kosara i Vidosava, sestre mu, uspremiše kuću. Jovanka, majka, mu, zgrabi metlu i pobrisa mrve. Braća Marko i Milan ustadoše. 29

Svi su se u kući začas spremili da predusretnu kneza i ukažu mu poštovanje. Ljubinko, kao glava porodice, priđe vratima. — Uđi, kneže, na lulu duvana. Naći će se i kafa da je popijemo... — Neka nam iznesu stolovake napolje. Treba nešto s tobom da se porazgovaram, — doviknu mu knez. Ljubinku nije mila kneževa poseta. Knez nikad badava ne dolazi seljačkoj kući. Biće da je u pitanju harač ili neki kuluk. Možda i spahija pre vremena traži trećinu? A može biti, neko ga je nešto opanjkao kod Turaka? Ovo nekoliko zadnjih godina, posle Svištovskog mira, Turci su se strašno ispizmili na Srbe. U svemu traže povod zl silu i bes. Ne usprežu se ni od skidanja glava. Otimaju sve što im zapne za oko. Zlo se svuda uvrežilo. Život nije više život, već mučilište i stalna strepnja za glavu i obraz. Zadnje dve godine i hajduci su se umnožili. Pune su ih planine. Na svim putevima su busije. Ponekad upadnu u Hercegovinu i uskočke čete iz Crne Gore. Sačekaju Turke, svete raju od zulumćara, dignu plen i ponovo umaknu natrag. Po selima su hajdučki i uskočki jataci. Sve se zaplelo i zamrsilo. Niko nikome više ne veruje. Živi se u strahu. Ne zna se kome je gore, raji ili Turcima. Svi nešto iščekuju. Osećaju da se negde nešto kreće, sprema u potaji. Svakome se čini da mu život visi o koncu. Sa strepnjom se uveče leže, uznemireno se ustaje. O svemu tome je mislio Ljubinko i požurio da predusretne kneza i dozna o čemu se radi. Dok je Ljubinko pozdravljao kneza i ispitao ga o zdravlju, dotle su sinovi izneli stolovake i namestili ih pred kućom pod takišu punu žutih, zrelih plodova. Tek kad je knez Nikola seo, momci su mu prišli ruci. Svu trojicu je radoznalo odmerio pogledom. Setno se osmehnuo. A u sebi je pomislio: „Ova tri Ljubinkova vuka navući će mi nesreću na selo. Snage imaju previše. Ne znaju šta će s njom. Na kraju krajeva, ili će u hajduke šta će se vezati sa Crnogorcima. Moja će glava, hteo ja ili ne, otići pod tursku sablju." I Ljubinko je ispreka i radoznalo pogledao zamišljenog kneza. Njemu je već potpuno bilo jasno, nešto se radi o njegovoj deci, jer je bolje nego iko drugi u selu poznavao lukavog i opreznog kneza Nikolu. Dvadeset godina mosti on dlakom između raje i Turaka. Uspeva da se održi na čelu sela. „Neka se malo stari lisac izduva. I onako znam, nikakvo mi dobro ne donosi," — zaključi Ljubinko i potegnu iz džepa duvankesu. Napuni svoju lulu, a zatim je pruži knezu: — Zapali! Bez duvana, kneže, nema ni razgovora. Ovogodišnji je, ali takav da ga ni Stočevići nemaju u svojim baštama. Dok je knez punio lulu, izašla je iz kuće Jovanka. Prišla kneževoj ruci. On joj ne dade ruku. Ispita se i reče: — Mator si ti da ljubiš ruku. 30

— Šta ću, kneže, kad nemam odmene? Marko neće da se ženi. Midan i Zeko su još deca. — Ni uši svoje nemam čime da hranim, kamoli ženu, — dočeka je podrugljivo Marko. Knez se osmehnu ironično. Podiže oči i ponovo pogledom odmeri Ljubinkove sinove koji su sedeli jedan do drugoga na lediniku. Pogled mu se najduže zadrža na Zeku. Tek pošto se još jednom osmehnuo i odbio nekoliko dimova iz čibuka, reče Jovanki: — Uskoro će te Zekova nevesta odmeniti. Zeko se trže kao ošinut bičem. Marko pogleda Milana. Munu ga laktom pod rebra. Nasmeja se i viknu: — Jeste, balavac se zaćorio u Ikoniju. Milan zagrli Zeka i reče: — Ja ću mome Zelenku deverovati. — Pusti me, — viknu goropadno Zeko. Iako je Zeko najmlađi, tek je punio osamnaestu godinu, oba brata nadmašivao je snagom i uzrastom. Njegova lepota zadivljavala je ljude i žene u selu. U modrim očima, boje hercegovačkog neba, ogledalo se samopouzdanje. U rvanju i bacanju kamena niko među seoskim momcima nije mogao da se meri s njime. I među koscima uvek je išao iza kozbaše. Sa motikom i ralom u ruci teško je ko mogao da se s njime ponese. Znao je da peva uz gusle. Od popa Mitra naučio je da piše i čita. Bila je to retkost među Srbima. Zato ga je knez Nikola za sve vreme dok je skupljao harač vodio sa sobom da mu zapisuje posebno carsko, a posebno spahijsko davanje. Zbog toga, i pored mladosti, ljudi su ga prizivali i poštovali. Devojke po selu ludovale su za njim. Ljubinku je Zeko bio dika i ponos. I kad god se razljutio na Marka i Milana, uvek ih je prekoravao njime. Volela su ga i braća. A majka Jovanka bdela je nad njim kao da je jedinac. Zato je i sada odmah pohitala da ga uzme u zaštitu: — Ostavi se, kneže, šale! Zeko mi je još grešno dete. — Ne šalim se, Jovanka! Dobra nema, sestro, dok je Turaka na zemlji. Eto, juče moradoh do muselima u Nevesinje. Izrezili me i ispsovali zbog carske mirije, te ti ja onako jadan svratih kod Leksa u han. Naručih kafu da dođem sebi. Taman sam otsrknuo iz fildžana i potegao dva dima iz čibuka kad se na vratima pojavi Hasan Anadolčević. Lekso preblede. Nije umeo da nađe posla rukama. Treptao je od straha. Ja bome skočih i napravih mu tri temena, kao da se glavom pojavio Sulejman-paša Skopljak. Hasan me odmeri pogledom i upita: „Jesi li ti domanski knez?" — Jesam, čestiti aga, odgovorih. „A znaš li ti more, krmče, ko sam ja?" — Znam, Sunce naše i carski sin. „Kako mi je ime?" upita. — Ti si, Turčine, Hasan Anadolčević. Junak i delija kome nema premca među Turcima i Srbima u Hercegovini... Tu knez načini predah. Pogleda Ljubinka i onda se oštro okomi 31

očima na Zeka. Zatim uzdahnu i produži: — „Pridodaj, Vlaše, nema mi ravna junaka ni u Karadagu." — Pridodajem, Anadolčeviću, rekoh mu. „Dobro, dobro, krmče. Ali upamti još i ovo što ću ti reći. Svedok će nam biti ova krepala kokoška." Tu pokaza na Leksa. „U tvome selu živi udovica Ikonija?" Nemadoh kuda i rekoh: biće, biće da živi! „Oko nje se vrzma neko pašče Ljubinka Gligorijevića? Zeko, kako li ga vabite?" — Krsta mi, Turčine, ja o tome ništa ne znam... Ponovo je knez prekinuo pričanje i promatrao Zeku. Uočivši da se mladić naježio od besa, još ga oštrije pogleda i nastavi: — Dina mi, Vlaše, znaćeš, ako te osučem ovom kamdžijom! Zašto si knez i vlast, već sve da znaš što se u selu događa? Eto zbog toga te i potražih: Zapamti! A reci i ocu toga vašeg Zelenka, neka odbije sina od Ikonije. Treba da znate! Njegova glava je jevtinija nego mostarska lubenica. Ako ne posluša, dugo je, beli, neće nositi na ramenima! Ti, ako ne učiniš što treba kao vlast, dobro pričuvaj tu zrelu tikvurinu. Neće ti ništa pomoći, što se ulaguješ oko Čengića, Ljubovića i Bašagića. Ima, jedan ne bio, Turaka i bez njih još na Hercegovini, koji hata jašu i sablju pašu, a služe dinu i Stambolu... Slušajući kneževo pričanje, Ljubinku se u mislima vrzmala slika Hasana Anadolčevića. Silovit Turčin, dvadesetpetogodišnjak, snažan, bikovskog vrata i izrazite glave. Teška i pomućena pogleda, koji se odao piću i ženama. Izazivao je svuda svađe i u pijanstvu upadao u srpska sela te nasrtao ženama na obraz i uzimao sve što mu zapne za oko. Usled toga se oglasio među Turcima. Imao je još dva starija brata. Takođe prznice i nasilnike. Najstariji, Mujaga, bimbaša je i stalno za vreme ratnih pohoda prati Suljeman-pašu Skopljaka. To je, u neku ruku, hrabrilo Anadolčeviće da ne zarezuju mnogo nevesinjskog muselima. Prošlog proleća Hasan je iznenada upao s pratnjom u Domane. Pošto je pojeo kod kneza cicvaru, uzjahao je konja i turoban krenuo za Nevesinje. Na putu je susreo Miloša Radulovića sa ženom Ikonijom, dovedenom s jeseni. Tek je imala sedamnaest godina. Kneževa je sinovica. Otac ju je udao mladu bojeći se da je Turci ne zagledaju i otmu zbog lepote. Čim je Hasan video njene crne oči, tanak struk i nabujalu snagu, nešto se u njemu zbrkalo. Stajao je zadivljen i zbunjen sve dok je Miloš sa Ikonijom prošao. Zatim. se naglo otreznio. Gurnuo je konja mamuzom u bok i sustigao Miloša. Isprečio se pred njega i upitao: — Je li ovo tvoja devojka, Vlaše? — To mi je žena, Turčine, — odgovorio je Miloš sluteći zlo. — Ovakvi insan nije za tebe, krmče, — viknu Hasan i posegnu rukom da ugrabi Ikoniju. Miloš uskoči između žene i Hasana. — Prolazi s mirom, Turčine! Radulovići uvek glavu za obraz daju! 32

Hasan se samo časak predomišljao. Zatim je trgao kamdžiju i uzmahnuo te oplete njome nekoliko puta po glavi Miloša. To razbesne Miloša, trže prikrivenu kuburu i opali je na Hasana. Puška planu, Hasan pade. Turci iz pratnje ubiše Miloša. Ranjenog Hasana su odneli u Nevesinje i lečili nekoliko nedelja od zadobijene rane. Ikonija je pobegla kući i nastavila da živi sama. Miloš nije imao nikog od rodbine, osim brata koji je već nekoliko godina prebegao u Crnu Goru i tamo četovao sa uskocima. Tako se zapleo čvor i kraj mu se više nije mogao sagledati.

Ikonija je svojom lepotom i vladanjem zadobila svu pažnju sela. Mnogo je momaka za njome uzdisalo. Prosili su je mlađi udovci želeći da se ožene njome, iako su se time izlagali velikoj opasnosti, jer su znali da se Anadolčevići neće dati šale odbiti od onoga našto su oko bacili. Međutim, i kod nje se odnekud javio prkos. Htela je pošto poto na neki način da osveti Miloša. Zbog toga nije htela da se udaje dok to ne uradi. Nastojala je da u kući, na imanju, održi sve onako kako je i bilo dok je on domaćinovao. U tome ju je i selo pomagalo. Naročito kuća Ljubinka Gligorijevića. To je u početku i približilo Zeku i Ikoniju. Priskakao joj je u pomoć kad je oranje, kosidba i vršidba. Blizina je učinila svoje. Vremenom su se zaljubili jedno u drugo i krili to od celog sveta. Nikad jedno drugome ni 33

reči nisu rekli. Međutim, tri stvari se nikad od sveta ne daju sakriti: ljubav, novac i svrab. Naročito kad se njih dvoje počeše da traže pogledom. Stvar je već uzela takvu razmeru da nisu mogli jedan dan propustiti da se ne sastanu i malo razgovaraju. To je bila ona čista ljubav. Srce je puno slatkog nemira. Treperi kao brezov list. Život je prepun nade, snova i očekivanja. Ikonija je znala šta je ljubav. Upoznala je i bol. Ali Zeko je to prvi put doživljavao. Srce mu se stezalo od radosti misleći na Ikoniju. Na dnu te radosti svetlelo je nešto kao zvezda. Dosta mu je da je vidi, čuje njen glas, ozari se na njenom osmehu i očima. I na tu čistinu snova, slatke žudnje i radosti, odjedanput se iznenada nadneo crn, tučan oblak u obliku pobesnelog Hasana Anadolčevića. Zeko je uzdrhtao. Ne od straha, već od srdžbe. I odmah je u sebi odlučio. Dok je živ, neće je taći gadna i prljava Turčinova ruka. Otseći će svaku ruku koja posegne za Ikonijom. Nemir ga je zahvatao sve dublje i jače. U srcu je buknuo plamen. Glava mu je bila prepuna misli. U žiži zenica je sukljao zeleni sjaj, oštar i preteći kao rez handžara. Knezu Nikoli ne umače taj blesak u Zekovim očima. Posta mu jasno. Takao je vuka u ranu. Bez zla i krvi neće se moći proći. Nju je sudbina ožalostila... A žalost je sestra ljubavi. Utešila se naslanjajući se na ovoga mladog džina. „I de ti sad razmrsi tu gužvu" — pomisli knez koji je tražio u mislima put i način da smiri Zeka. A u neku ruku da skine s vrata i pobesnelog Turčina. Hteo je namerno da ublaži ono što je ranije izazvao. Prijateljski je pogledao Zeka. To beše pogled neobično dobar. Pratio ga je i osmeh. Širok i mio. Mio kao kod probuđenog deteta na koji čovek mora da odgovori samo osmehom. — Gore glavu, Zeko! Ako sam rekao, nisam posekao! Naše je kako da smislimo i otresemo se Turčina, — dodade knez. I Ljubinka je uzvitlala srdžba. Odjedanput je u njemu planula vrela i nepomirljiva hajdučka krv. Otac mu je bio deset godina hajduk. A i Ljubinko je za sve vreme austrisko-rusko-turskog rata hajdukovao po Bosni. Smirio se tek posle Svištovskog mira i amnestije. Nikako nije hteo niti mogao da shvati kneževo ulagivanje Turcima, iako je pouzdano znao da knez održava veze sa uskocima iz Crne Gore. Na vrhu jezika mu je ostala teška reč. Zamalo da mu je tresne u lice. Zbog toga mu se smrklo čelo i srele obrve u povijama. A dole u duši raslo je nešto preteći, jer je Zeko njegova krv. Pročitao je u njegovu pogledu, neće se dati lako slomiti i uplašiti! Jovanka je srcem majke naslućivala da zlo dolazi. U pitanju je njen najmiliji sin, mezimče Zeko, koji je svačim podsećao na pokojnog joj brata Novaka, koji je dvadeset godina hajdukovao po Hercegovini. Uskakao je i u Crnu Goru. Otuda se vraćao s četom. Pre tri godine ranjen je pao Turcima u ruke. Nabili su ga na kolac u Mostaru. Zato što se to zlo šunjalo i privlačilo njenoj kući, htela je da bar pred knezom 34

razbije svaku sumnju oko Zeka. — Moj Zeko je mlad, kneže! — Eh, sestro, zar dušmanin razabira? Uradićemo i smisliti nešto, — požuri se i odgovori knez, nabra strmo, vučje čelo i zaćuta.

35

X

Škripe

splavarska vesla. Petronije krmani i peva. Sa drugih splavova ga dozivaju i upozoravaju na podvodno stenje. Drina, besna i zapenjena, grči se kao nabrekla mišica. Zeko je zamišljeno potonuo. Ceo se događaj odvijao brzo i do najmanjih sitnica u njegovoj svesti... Još su Ljubinko i knez Nikola smišljali plan kako da preko hajduka smaknu Hasana Anadolčevića kad se putem od Nevesinja ukaza grupa konjanika. To ih u prvi mah zbuni. Ljubinko pogleda sinove. Nikome ništa ne reče. Diže se i uđe u kuću. Uze prikrivenu kuburu. Oproba joj noktom kremen i brzo je gurnu pod gunj. Izađe otvrdla lica i sede na pređašnje mesto. Svi su ćutali. Nestrpljivo su iščekivali da vide ko to može biti. Tek kad su konjanici skrenuli od puta prema Ljubinkovoj kući, prepoznaše u prvom jahaču Adem-bega Bašagića, domanskog spahiju, Od svih svojih kmetova najviše je cenio i najčešće se svraćao Ljubinkovoj kući. Nešto nerazumljivo i protivurečno privlačilo je ta dva čoveka. Adem-beg je kod Ljubinka cenio junaštvo i otvoren, hajdučki karakter. Ljubinko kod Adem-bega ono što nisu imali drugi Turci. Datu reč uvek je držao. Nije se razmetao. Izbegavao je nasilje. Uz Čengiće, Stočeviće i Ljuboviće, Bašagića porodica spadala je među ono nekoliko turskih kolenovića, koji nisu mnogo marili za travničkog vezira. U tim porodicama se sačuvala tradicija da svoje poreklo vode od srednjevekovnog srpskog plemstva. I sada, kad su zbog primanja muslimanske vere postali Turci, stalno su nastojali da se drže na visini i ne rade ono što čine Anadolci i fukara od skora poturčena. Bašagićima je nevesinjski muselim na begovskim skupštinama na noge ustajao. Pomicao se da im napravi mesto na divanu. Porodica Bašagića se naročito uzdigla od kada je na njeno čelo stao Adem-beg, čovek visok, snažan i lep, izrazite pameti i otmenog držanja. Moglo mu je biti nešto oko pedeset i dve godine. Nečim smirenim i razboritim, odskakao je od ostalih hercegovačkih begova. Umeo je da se uzdrži od besnih izliva gneva, mirno da sasluša protivnika. Voleo je besne konje, lov, kićeno oružje i odelo. Iznad svega je cenio novac. Znao je njegovu silnu moć i zato se odao trgovini. Svaku je nepravdu i nasilje osuđivao. Štitio je sirotinju i nejač svih vera. Svoje kmetove branio je od pustahija. Nije se libio u razgovoru, a naročito kad 36

je dobre volje, pomenuti i svoje srpsko poreklo. Bogatstvo i moć svoje kuće Adem-beg je uzdigao trgovinom. Svake jeseni skupljao je na hiljade jalovih ovaca i ovnova, dželepe volova i konja, čitave karavane natovarene maslom, voskom, medom i kožama. Sve je to pod snažnom, oružanom pratnjom gonio za Dubrovnik, Zadar ili Risan na prodaju. Širom Hercegovine, do Sarajeva u Bosni i do Taslidže u Sandžaku, poznavao je glasite stočare među Turcima i Srbima. Kupovao je od njih sve što su imali za prodaju. Isto tako kod njega su se snabdevali robom mali trgovci iz deset palanaka. Njegova moć među Turcima i rajom zasnivala se u nevidljivoj mreži novca, koji je počeo da igra veliku ulogu u životu i moći. Čak i surovi Sulejman-paša u novčanim neprilikama obraćao se za pozajmice Adem-begu. Zato su ga prikriveno mrzeli svi begovi. A carski činovnici su mu se ulagivali, i u svemu izlazili mu u susret. Njemu je bilo glavno da svuda vlada mir, da su putevi sigurni i raja zadovoljna. Zbog toga je branio nasilnicima da ulaze u njegova sela. Tu zabranu održavao je snagom, jer je uvek držao po pedeset naoružanih ljudi. Većinom biarskih Arnauta ili Srba. Jedino gde je ostajao krut i nemilosrdan, bilo je u časovima kad se dizala vojska u rat na Crnogorce. U tim pohodima Adem-beg je lično uzimao učešća. O svom trošku vodio je tabor vojske. Iako ga guslar i pesma nisu pevali kao pašu Miljevinu, svi hercegovački Turci znali su da je na hatu i sa sabljom u ruci, pri jurišima i sudarima sa Crnogorcima, uvek bio među prvima. Isto tako znali su i to da ranjena Crnogorca nikad nije hteo poseći, jer je u protivniku cenio čoveka i poštovao junaka. Kad su knez Nikola i Ljubinko u konjaniku prepoznali Adem-bega, laknu im — znali su da dolazi poslom i da neće biti nasilja. U isto vreme oba pomisliše, — njegovom pomoću će uspeti na neki način da skinu s vrata i sa sela Andolčeviće. Begova konja prihvati Marko. Priveza ga za plot i natače mu zobnicu. Ostali Turci iz pratnje uradiše to sami sa svojim konjima. Ljubinko i knez Nikola usrdno dočekaše Adem-bega i odmah ga posadiše u stolac. Jovanka iznese za ostale Turke tronošce, ukazujući svima pažnju i poštovanje. Časak je vladala tišina. Niko se nije usuđivao da zapodene razgovor dok beg ne zapali i dobije kafu. Momak mu je punio lulu, Jovanka iznese takum. Nasu u fildžan kafu i dodajući je Adem-begu reče: — Na svome si! Naš gost i gospodar! Posluži se i dobro si nam došao! Adem-beg prihvati fildžan. Otsrknu i reče: — Vala, Jovanka, poslaću ti oku kafe, kad je ovako majstorski kuvaš. Kad je Adem-beg popio i treći fildžan kafe, odobrovolji se i 37

pogledavši Ljubinka, upita: — Koji ti je od sinova Zeko? — Onaj s leve strane, — odgovori Ljubinko. — Mašala, mašala, kršan momak! — Još je grešno dete. Tek mi je napunio osamnaest godina, — reče Jovanka. — Je li istina da čita i piše bolje od popa Mitra? — Istina je, beže, — odgovori ponosito Ljubinko. — E, baš meni treba takav momak. Mato mi je već obnevideo. Starost je, Ljubinko, rugoba za čoveka. Zato i svratih do tebe. Čuo sam za Zeka. Bolje je da uzmem tvoje dete, nego da pisara tražim u Latinluku. — Boljega i sigurnijega, čestiti ago, nećeš naći. U njega ćeš se moći pouzdati kao u svoju ruku. Ljubinku će opet od toga biti vajdica. Otanak je sa malom i zemljom. Na vratu mu čitav oblak dece, — reče knez. Adem-beg odmeri još jednom preko čibuka Zeka. Osmehnu se i reče knezu: — Uzeću ga, kneže! Još godinu dana da ti je ostao u selu, otišao bi u hajduke. — Ne bi, čestiti aga! Ljubinko je miran i radan čovek! — Bi, more! Među Turcima ima svakojakih napasnika. Ovakav delija ne može dozvoliti nikome da ga jaše. Gligorijevića je to krv. Čuo sam ja da se oko vašeg sela vrzmaju Anadolčevići. Bacili su oko na neku ženu i Zeka. Samo sam im ja poručio. Sa mnom će imati posla, ako dirnu i pašče mojih kmetova, — izjavi Adem-beg. — E, bog ti pomogao, — viknu Jovanka i priđe begovoj ruci. — Ne dam ti ruku, dina mi! Ja Ljubinkovu kuću poštujem baš zato što je junak i ne savija glavu pred svakom rđom. A ti, kneže, osetiš li ma šta sumnjivo, odmah me obavesti! — I od moje ti strane hvala, beže! — viknu radosno knez. Dok je Adem-beg zalučivao od seljaka ovnove, momci su ih obeležavali bojom. Zeko je ugrabio priliku da trkne do Ikonije. Zatekao je svečano obučenu gde sedi u voćnjaku pokraj kuće. Lepu glavu je oborila na prsa i potonula u misli. Na licu joj se odražavala tuga. Oči su joj nujene i vlažne od isplakanih suza. Zeko preskoči u jednom zaletu plot. Priđe i sede pored nje. Zagrli je. — Zašto si plakala? — Bilo mi je teško... — Setila si se njega? — Ne! On je sada sve bleđi i dalek kao mesec. Nego, tako... — Reci! Naljutiću se! Da nije uvraćao jutros kod tebe knez Nikola? — Jeste. — I? 38

— Nagovarao me da se udam. — Za koga? — Ko me prvi zaprosi. Samo da se manem tebe, jer Anadolčevići prete da te ubiju. — A ti si pristala? — Nisam! Oterala sam kneza. Htela sam da čujem šta ćeš ti reći? — Ja ću pre poginuti, nego te drugome pustiti. Samo i kod mene je velika nevolja. Otac me dao Adem-begu u službu. — Ostavljaš me? — Ne. Ja ću raditi kod Adem-bega i često ovamo dolaziti da te vidim. Čim se malo potkožim i nešto imadnem u džepu, odmah ću se vratiti u selo i oženiti s tobom. Ikonija zagrli Zeka. Prvi put ga je poljubila. Ona je iz plahovitih Zekovih pokreta i vatrenih pogleda osetila da joj govori istinu. Iskustvom žene, znala je, Zeko je voli. Njegova je ljubav čista. Zahvatila ga je do korena i nema sile na svetu pred kojom će pokleknuti i ostaviti nju. Tu uz Zeka i slušajući njegove vatrene izlive, zaboravljala je na svoju samoću, jad i Miloša, koji joj je sada u sećanjima izgledao kao daleka i beživotna senka. Sada joj je bilo jasno. I nju je ljubav kao oluja zahvatila. Zeko je umeo mladićkom čežnjom i nevinošću da osvoji njeno srce, — Čekaću te, mili! Tebe jedinog imam na svetu! — reče Ikonija i zagnjuri mu glavu u nedra. — Mila, — prošaputa Zeko ljubeći je. Još jednom joj se zagleda u oči. Naglo je zagrli i kao vetar se otrže od nje i pojuri kući. Snaga je u njemu kiptela kao bes. Prvi put je danas poljubio njene usne, žudne usne. Nešto neshvatljivo, lepo i drago kiptelo je u celom njegovom telu. To je sada nosio u sebi kao seme lepote i sreće. Činilo mu se da je ceo svet prekrasan i da u njemu nema više gospodara i ponižene raje, sile i poniznosti, rugobe i nasilja. Još su mu usne gorele od njenog poljupca i ruke drhtale od vrele žudnje. U glavi mu je bilo mutno od sreće i nade. Srce je hrlilo samo njoj i otimalo se da ostane tu. Zato je posle svakih sto koraka trčanja zastajkivao. Okretao se da je ponovo vidi i domahne joj rukom. Tek pošto je zamakao u dolinu ispod voćnjaka, samo začas se setio majke, oca, braće i sestara. Voleo je i njih. Bio je spreman uvek da svoj mladi život dadne za njih. Ali ono što je danas osetio prema Ikoniji, činilo mu se da je nadmašilo sve. Odjedanput mu, ni sam ne znajući zašto, posta teško. Otići, značilo je izgubiti ih sve. Njih drage, mile i rođene! Tu je i selo. Poznat mu je i mio svaki trn i kamen. Sve mu je danas bilo obasjano posebnom svetlošću, prisno i priraslo za srce, mamilo mu pogled i budilo slatka osećanja. Biti daleko od Ikonije, majke, braće i rođenog krova, značilo je biti sam. Prognan i lišen onoga što je najveće i najdraže u životu. 39

Usporio je korake. Osetio je rađanje tuge. Nešto ga je toplo peklo u očima. „Ne, ne smem biti slabić", prekoreo je samog sebe, Od Domlna do Nevesinja nema više od sata hoda na konju. Na krilima zaljubljenog srca ni toliko. „Moram poći tamo", šaputao je. „Tamo su Turci. Biće sve novo i sigurno ću nešto naučiti. Zaradiću i nešto novca. Vratiću se u selo ojačan i sazidati kuću." Pri pomisli da će tada Ikonija stalno biti uz njega, uzdrhta od radosti.

Setio se svih onih priča o Adem-begu i njegovim poslovima. Znači, ići će u primorje i Latinluk. Sada je već gorio od želje da sve to vidi i upozna. Posle će u selu pričati. Zbijaće se krug radoznalih ljudi, žena, mladića i devojaka. Odmah je stvorio u svesti sliku. Ikonija će ga slušati postiđena. Sedi u prikrajku. Sva se upiljila očima u njega. Lice joj je rumeno od stida i ljubavi. „Moram poći", prošaputa odlučno. Zatim se seti Turaka. Mrzeo ih je, užasno i nepodnošljivo. Gadilo mu se što će morati da živi s njima. Iz zbrke izroni siloviti lik Anadolčevića. Gledao ga je podsmešljivo. »Nadugo i zverski mu se cerio u lice. To sećanje ponovo probudi u njemu još jaču mržnju. Misao mu se ote za onim što je čuo o Crnogorcima i uskočkim četama. „Ako dođe do nevolje, mogu i tamo", ubeđivao je sebe. „Uzeću Ikoniju i kao na krilima preleteti sure planine. Tamo su ljudi koji žive od borbe i osvete..." Pred kućom zateče oca, majku i braću. Sve je bilo spremno da 40

pođe. Oca i majku je poljubio u ruku. Dugo je grlio Milana. Utrčao je u kuću i zagrlio je sestre, koje nisu zbog prisustva Turaka smele da izađu napolje. Uzevši iz majčine ruke torbu, dade znak Marku da ga isprati. Išli su pedesetak koraka ćutke. Zatim Zeko stade. Bilo mu je teško. Osećao je ako ovako dalje produži da ne govori, zaplakaće. Istoga časa u njemu se javi ono tvrdo, Gligorijevića. Pogleda Marka u oči i reče: — Jedno ću te zamoliti! — Reci! Ne ustručavaj se, — zamoli ga Marko, jer je i njega težinom pritiskivao rastanak sa bratom. — Pripazi na nju. Marko se osmehnu, pa mu odvrati: — Ne brini. Čuvaćemo je od Turaka i u svemu joj pomagati. Ti budi obazriv. Ideš među Turke. A njima nije verovati. Gledaj da nabaviš nešto oružja. Ako mogneš i za mene jedan pištolj. Zagrlili su se i poljubili. Marko je ostao da stoji sve dok se Zeko nije priključio Adem-begovoj pratnji…

41

XI

Sećanje je sve življe. Čini mi se da se juče dogodilo. Drina huči kao nezasita neman. Splavovi klize maticom. Zeko je u sećanjima i ništa ne vidi oko sebe što se događa... — E, hej! Drži desno, — viče Petronije. Splavari prenose sa jednog na drugi splav opomenu. Voda se u belim bukovima ruši preko okomitih stena. Peni se, tutnji i sručuje u virove. Zeko se prenu kao iz sna. Prihvatio je veslo. Zasekao njime u maticu. Petronije krmom skreće splav prema desnoj obali gde voda teče mirnije. Oštar skok niz buk matice. Veštinom Petronijevog manevrisanja splav je ponovo na sredini reke. Klizi lagano. Petronije se okrenuo i orlovskim pogledom posmatrao kako se spuštaju ostali splavovi. Sve je kako treba. Splavovi su ponovo na odstojanju i plove sredinom reke. Voda je brza, ali teče dosta mirno. Ugodno je sedeti na splavovima i promatrati radoznalim okom kako promiču lepote predela. Splavari su zapevali. Zeko se nalaktio i napreže sluh da prati momačku pesmu. Nije ni osetio kako se ponovo mislima vratio u prošlost. Sećanje je sve življe. U jari jesenjeg sunca pliva kasaba. Sve je obamrlo u slatkoj tišini lenosti. Po kafanama sede Turci. Piju kafu i puše duvan. Zamoreni su od preteranog jela, dosadna života i uživanja. Jedino može da ih oživi napad Crnogoraca ili hajdučke akcije na haračlije i vojničke karavane. Sve je njihovo što srce želi i oko ugleda. Još samo da nije hajduka i Crnogoraca, slatko bi bilo turkovanje. Jedino nemir u tu tišinu unosi igra dece. Mlađa se igraju klisa. Starija hajduka i Turaka. Ulenjene zaptije umešaju se u dečju igru samo kad čaršijom zazvižde iz praćaka kamenice. Isto je tako mladež unosila ponešto živosti i u tursku lenost. Oni što su se zamomčili iskupljali su se svakoga dana na poljanče niže Adembegova konaka. Bacali su tu kamena s ramena, rvali se, nadmetali u skoku s mesta i iz zatrke. Gađali iz kubura nišan. A kad hodža otpoji jaciju i lagano se u mahale ušunja suton, oni pođu da ašikuju sokacima. Odjekuje prigušeni zvon šargija i pesma sevdalinki. Po baščama dozrevaju takiše. Na kapijama uzdišu turske devojke. U kavanama se čuje pesma čočeka i udaranje defova. To bećari i pijanice ubijaju vreme bekrijanjem. A raspusnim životom sablažnjuju kasabu. 42

Ugodno je i slatko turkovanje. Ponekad, naročito pazarnim danima, u kasabu uvrvi i raja iz okolnih sela i sa planina. Seljaci su doterali na pazar stoku, mrs i voće. Prodaju svoje proizvode i kod Turaka kupuju so, suđe i alat za domaćinstvo. Raja se tu među Turcima oseća skrušena, ponizna i uplašena, i jedva čeka da što pre svrši posao i pobegne u svoja sela i planine. Katkad se desi da sejmani i haračlije sateraju u lancima povezane ljude iz mnogih sela. Teško je to gledati. Dronjavi, čupavi, izbijeni i od sramote i poniženja ogluveli Srbi, tromo koračaju kroz čaršiju. Sa ćepenaka Turci im dobacuju uvrede. Uvek se nađe i kakav bezdušnik među Turcima, koji zgrabi kamen ili što mu prvo padne pod ruku pa time udara bespomoćne ljude. Zeko je to gledao i duboko u sebi preživljavao. Činilo mu se, jedino što ostaje Srbinu, jeste da mrzi Turke i smišlja kako da im se što svirepije osveti. Njega nije moglo da uteši ni to što je od dolaska u Adem-begovu službu pošteđen svih neprilika koje mogu zadesiti Srbina. Znao je da pripada onima koji su raja, koji nemaju nikakva prava i koje svaki Turčin može da ponižava i vređa. Jedina uteha u tome životu bila je što se među Adem-begovim momcima pored Turaka nalazilo i nekoliko Srba. Turci su služili kao seizi i posluga u kući, kafedžije i čibuklije. Srbi su bili čobani, kiridžije, pčelari i oružana pratnja. Među svima koji su tu radili, naročito se svojim uticajem na Adem-bega isticao pisar Mato. Vodio je sve trgovačke poslove, Svuda je išao s begom i često zajedno s njime sedeo u bašti kod šedrvana i pio kafu. Za njega je odmah do Adem-begova konaka podignuta ugodna kuća u kojoj mu je bila pisarnica i gde je stanovao. Matu je bilo oko šezdeset godina. Držao se dobro i uspravno. Pripadao je onoj vrsti nemirnih ljudi, koji su često menjali mesta i zanimanja. Imao je oštre, sive oči, koje brzo i lako prodiru u ljude i otkrivaju u njima sve. Njega su se svi momci više bojali nego Adembega. Još više Turci nego Srbi. Nikad nije dva puta jednu naredbu ponovio. Dovoljno je bilo da pogleda ma koga od posluge i kratko i odsečno da zapovedi. Kod njega su na savet dolazili svi trgovci iz Nevesinja bez obzira na veru. Primao ih je dostojanstveno i savetovao u poslovima. Nosio se skoro kao i Adem-beg. Samo je pištolj malko dublje držao pod gunjem. Uvek mu je na mangalu virukao kavenjak i kraj stola stajao od oke bardačić pun vina. Pušio je čibukom duvan. Kad je Adem-beg doveo Zeka i predao ga Matu, sedajući u stolovak, reče: — Doveo sam, Mato, ovo momče da ti pomaže! Mato pozadugo nije dizao glavu i produžio je mirno da nešto sračunava. Zatim poturi orlovsko pero i brzo upre oči u Zeka. Iz sivih, 43

čađavih zenica zirkalo je nešto ledeno i oštro kao šilo. Žute, skoro mačje zenice oštro su izbole zbunjenog mladića. Zatim se u njima javilo nešto kao mutno jesenje svetlo u šumskom tamniku. Dobroćudan smešak ozari mu lice. — Znaš li da pišeš? — upita ga radoznalo. — Znam, — odgovori Zeko, osećajući se nelagodno i pritešnjen pod pogledima dvojice ljudi. — Ko te učio? — nastavio je da ispituje Mato. — Pop Mitar. — Zar je ona bekrija pismena? Zeko je slegao ramenima. Adem-beg se grohotno nasmejao. Skoro je zaštitnički pogledao Zeka i rekao: — Bekrija je. Samo ja, kad bih bio Srbin, postavio bih ga za mostarskog vladiku. Taj se ne bi mnogo bojao ni paše ni muselima. Nego pustimo na miru popa Mitra. I on ima prava da živi. A ti, Mato, isprobaj ovo momče da vidimo zašto je. Poslaću ti moga Jusufa da vidiš koji bolje piše i računa! Tek pošto je Adem-beg izašao, Mato ustade i priđe Zeku. Časak ga je toplo i prijateljski posmatrao. Zatim ga skoro nežno pomilovao rukom po glavi i rekao: — Neće ti ovde biti loše! Ako ti je pamet ravna snazi, onda ćeš brzo i dosta od mene naučiti. Samo te upozoravam. Prema Turcima uvek budi oprezan. Nikad ne zaboravi da su oni naši dušmani i gospodari. Mene starost sili da ih služim. Uostalom, bolji su od Latina. Čovečniji su i cene junaka. Kako da se vladaš i radiš, ja ću te podučavati. Nemoj mnogo da se mešaš sa momcima. Uskoro je u pisarnicu ušao tankovijasti, bogato i gospodski obučen mladi beg. Likom, okom i pogledom ličio je na Adem-bega. Samo se kod njega u uglovima zenica, uz bleštavi sjaj mladosti, nazirala daleka seta. To je Adem-begov sin Jusuf, očev miljenik i nada. Dva starija sina su mu se već poduže vremena nalazila — jedan na učenju medrese u Carigradu, a drugi kao bimbaša kod vezira u Travniku. Jusufa je otac zadržao kod sebe, s namerom da preuzme kuću i trgovinu. Jusuf je samo časak radoznalo merio pogledom Zeka. Zatim se okrenuo Mati, prema kome je gajio veliko poštovanje, i rekao: — Babo me poslao tebi. — Znam! Nego prvo da te upoznam sa našim novim momkom. Zove se Zeko. Vas dvojica ćete zajedno od danas raditi kod mene. Ako bog da, kad ja i tvoj babo ne mognemo više raditi, vi ćete nastaviti našim putem. Sad treba da vidite koji bolje piše i koji ume bolje da računa. Prema tome ću vam i poslove određivati. Jusuf jedan časak nije umeo da se snađe. Ponovo je premerio pogledom Zeka. Osmehnuo se, prišao mu i pružio ruku. Nešto radoznalo 44

i obesno sevnu mu iz očiju i reče: — Mislim da ćemo se slagati. Zeko se skupio sav u sebe i nakostrešio kao mladi vuk sateran u tesnac. Ali kad se Jusuf osmehnuo i njega prođe stid i zbunjenost. U očima mu sinu nešto slično prolećnoj svetlosti na mladoj travi. — Ja sam došao da radim i učim, — pomirljivo je odgovorio Zeko. Mladi se ljudi uvek brzo i lako približuju jedni drugima. Matu bi milo kad uoči da je prvi susret među mladićima otpočeo kako valja. Naredi nm da posedaju za sto. Uze dva zaoštrena orlovska pera i svakome dade po jedno. Zatim im predade po parče hartije i zapovedi: — Pisaćete ono što ja budem govorio. Mladići se nadneše nad papir. Mato je zadugo hodao kroz pisarnicu, smišljajući šta da diktira. Zatim otpoče. Tek kad je sve rekao što je mislio, prišao je i uzeo od obojice ispisane hartije. Posmatrao je i upoređivao. Nasmeši se i reče: — Oba pišete dobro. Samo nikad ne bih mogao poverovati da pop Mitar zna to što je tebe naučio. Kad ih je ispitao još iz računa, odobrovoljio se, protrljao ruke i rekao: — Ako još budete dobri i kao ljudi, blago vašim majkama. Od danas će i meni upola biti lakše. A i namučio sam se ovo nekoliko godina radeći sam. Nego, trknite do štale i opremite konje. Treba da odemo do čobana i popišemo svu stoku što ćemo je terati za Dubrovnik. Oba mladića hitro pođoše vratima. Zatim se Jusuf nečega priseti. Zastade i pogleda Mata. — Šta je, čapkune? — Hoću da znam, vodiš li me u Dubrovnik? — Oba ću vas ovoga puta voditi. Teramo ogroman mal. Kože i mrs. Imaće isuviše posla za svu trojicu. Moje su oči već slabe da sve to zapišu i sračunaju. To toliko obradova Jusufa da je zagrlio Zeka i s njime kao vihor izleteo iz pisarnice. Dok su prelazili veliko dvorište do štale, Jusuf je pričao Zeku kakve će sve krasote imati da vide u Dubrovniku i na moru. Seiz Meho pomagao im je da osedlaju konje. Za Mata su opremili staroga Alata, konja mirna kao jagnje, a mudra kao čovek. Njega je uvek jahao pisar. Jusuf je sebi osedlao Putalja, čistokrvnog arapskog ata, koga niko nije smeo uzjahati osim Adem-bega. Zeku Meho odredi bagljastog Dorata, koga su još samo radi sevapa držali u štali i hranili trinom, što ostane iza drugih konja. Meho je Alata priveo binjišu kamena odakle su jedino uzjahivali Adem-beg, Jusuf i Mato pisar. Konj je kao ukopan stajao, oštro uzdignutih ušiju, dok se Mato lagano nameštao na njega. Zatim Jusuf privede Putalja, čija se dlaka na suncu presijavala kao svila i oči mahnito gorele od pomame i neutrošene snage. Strigao je nemirno ušima. 45

Glodao je zubima đem i besno kopao zemlju prednjom, desnom nogom. Na nešto se spremao, jer je predosećao slabog jahača. U jednom proračunatom, skoku Jusuf se našao na sedlu alovite nemani. Ali u momentu dok je levom nogom tražio bakračliju, nehotično je dotakao konja mamuzom u bok. To razjari Putalja. Neočekivano se prope. Jusufa to zbuni. Ispusti uzdu. Konj to odmah oseti. Frknu silovito na nos. Ponovo se prope na stražnje noge, zatim namerno džilitnu i polete upreko kao strela. Jusuf se prepao i obgrlio konja rukama oko vrata. To, mesto da ga umiri, još više pomami Putalja. Jogunasta i izbezumljena životinja, brzo se odluči na nešto što niko nije mogao očekivati. Tvrdoglavo i mahnito, kako to samo ume i može konj, Putalj je počeo da besni. Propinjao se. Frktao na nozdrve. Džilitao se nogama i na sve moguće načine pokušavao da sa sebe zbaci Jusufa. Časak se zaleteo preko dvorišta. Bacao ludački čifte i uvrnute glave trčao na sve strane. Potom se ponovo propinjao. Vriskao i rzao. Zatim još luđe jurio. Mehu, Matu i Zeku zamro je dah od straha u grudima, što će se desiti. Iz štale su izjurili momci. Nastala je vika i pokušaji da uhvate i smire pobesnelu životinju. Konj je usled toga još više pobesneo. Naleteo je na Velikog Memeda, koji je pokušao da ga uhvati. Silovito ga odbacio prsima. Jusuf se izbezumljen od straha pripio žao krpelj uz konja. Desila mu se još jedna nezgoda. Leva mu je noga iskliznula iz bakračlije. Sada je već skoro upola visio na desnom boku konja. To je još više ohrabrilo Putalja i povećalo mu mogućnosti da će uspeti zbaciti jahača. Strelovito se zaletao iz jednog kraja dvorišta u drugo. Naletao je na ljude. Pokušavao u trku da se ornja o drveće, da na taj način zbaci sa sebe od straha obamrlog Jusufa. Svima prisutnima već je bilo jasno, zlo se neće moći izbeći. I kad je svima izgledalo da je sve izgubljeno, Zeko jednim dobro proračunatim skokom sa strane zgrabi Putalja rukom za nozdrve i uklanjajući se telom iza velikog oraha, uspe da zadrži pomahnitalu životinju. U jednom času izgledalo je, Putalj će se ponovo otrgnuti. Iskeženih zuba jurnu glavom prema Zekorom licu. Zeko ga udari pesnicom među oči. Od udarca je konj posrnuo. Zadrhtao je celim telom i stao kao ukopan. Jusuf je skočio na zemlju i video strah na licima prisutnih. Zeko je posle toga pomilovao Putalja. Uzeo ga za pokidanu uzdu i umirujući tapšao ga po vratu. Ali je Putalj i dalje na sve ostale kezio zube i frktao kroz nozdrve. Gledao ih je zakrvavljenim očima. Gotov da ponovo počne besneti, ako neko pokuša da mu priđe. To Zeka naljuti. Trže uzdu i ponovo silovito udari konja pesnicom. Putalj ponovo posrnu. Sada je već Potpuno bio smiren. Blago i ponizno gledao je u Zeka, kao rob u svoga gospodara. 46

Tek tada niz stepenice konaka ubrzanim korakom sađe Adem-beg. U njegovom hodu i pogledu svi su osetili da je bio ljut. Odlučio se na nešto što ne obećava ništa dobro. Desna mu je ruka zlokobno počivala na srebrnom dršku pištolja u silavu. Levi brk mu je uzrujano poigravao na usni, U očima je sevao onaj kruti i ledeni sjaj od koga su svima njegovim ljudima, koji su ga dobro poznavali, obamrle noge pod telom. Momci su znali, Adem-beg se teško naljuti. Ali kad padne u to stanje, onda je bolje skloniti se od njegove ruke. Zato su se svi brzo i nasatice povlačili ostavljajući Zeka i Putalja Adem-begu, koji se naglo približavao. U prvom momentu Zeko nije shvatio o čemu se radi. Ali kad se srete sa begovim očima, odmah vide, ubiće konja. Ne shvatajući da i sebe izlaže opasnosti, zagrlio je Putalja i ostao mirno da čeka šta će dalje biti. Tada Adem-beg sevnu na njega strašnim okom i reče: — Ukloni se, da ubijem strvinu! Zeko se još više priljubi uz konja. — Molim te, nemoj ga ubiti. Ja glavom jamčim, napraviću od njega najmirnijeg konja u štali. Pogledaj kako je divan! — Ti? — začuđeno upita Adem-beg. — Biće jagnje! Zaklinjem ti se, — samouvereno odgovori Zeko. — Slušaj, Vlaše, ako ga ne umiriš, onda ću ubiti i tebe i njega! — Pristajem, — uze na sebe obavezu Zeko. — Čuli ga, Mato? — viknu već odobrovoljeno Adem-beg. — De, de i ti pregoniš. Hajvan je to! A ti zapeo da ubiješ. Zeko je vičan konjima. Siguran sam da će ga urazumiti. — E, dobro, dobro! Nego jaši da vidim tu tvoju veštinu! — naredi mu Adem-beg. Zeko još jednom potapša rukom Putalja. Zatim se brzo baci na njega. Pokupi uzdu u ruke i zatraži od Meha kamdžiju. Oplete ga njome nekoliko puta po sapima. Putalj pokuša da se propne, ali ga istog časa dočeka Zekova pesnica. Nešto kao bolan uzdah izlete iz grudi konja. Strese se. Drhtao je telom i ostao u mestu. Zatim ga Zeko potera preko dvorišta. Svaki put ga je uzdom ili kamdžijom primorao da se pokori njegovim zahtevima i namerama. Sada je već i Jusufu bilo jasno — konj se mora držati snagom i strogošću. Pošto je dobro izmorio Putalja, Zeko ga pritera binjiš kamenu. Skoči na zemlju i reče Jusufu: — Uzjaši ga sada slobodno! Jusuf priđe konju, Putalj okrenu glavu i oštro ga je merio pogledom. Mladi beg se baci srdito na njegova leđa. Udesi se kako treba. Oplete ga nekoliko puta kamdžijom. Konj više nije ni pokušao da pravi ma kakve ludosti. Pokorno pođe za Matovim Alatom. — Vala, beže, ovaj tvoj Vlah nije nikakav Zeko, već vučina! — reče Meho. — Šteta što nije Turčin, — dodade veliki Memed. 47

48

XII

Još

istoga dana kad su se od torova vratili i pošto su smestili u štalu konja, Meho, Zeko i Jusuf sedoše na ledinak iza štale. Jusuf je bio posramljen i potišten. Osećao se obavezan i zahvalan Zeku za spaseni život. Bio je bled i zamišljen. Nije nikako umeo da nađe potrebnu reč da se zahvali. U njemu se borio ponos gospodara i begovskog sina prema svom sluzi i Srbinu, koga je po stečenoj navici, smatrao i nižim i nedostojnim takvog podviga. Ali u isto vreme celo njegovo biće obuzimala je neka topla želja da pređe preko te granice, koja ga je odvajala od divnoga momka, čijoj se snazi i smelosti istinski divio. I Zeko se osećao nujno i tegobno. U mislima mu se stalno vrzmao Ikonijin lik. Sećao se kako je samo časak oklevala kad se odlučila da ga poljubi. Vitka i visoka, morala je da se propenje na prste i uzdigne glavu da bi mogla dokučiti svojim ustima njegove usne. Prisetio se i one topline što ga je cela obuzela dok je osećao miris njene kose i trepet njenih grudi na svojim prsima. Pokušavao je da se u mislima priseti njenog lica, sjaja u zamagljenim očima. Nešto divno, lepo, puno slatke čežnje, od koje mu je drhtalo mlado srce pri toj pomisli, rađalo se u njemu. Velika, pusta i golema želja da je vidi, vrtoglavo ga je obuzimala. Baš zbog toga mu se činilo, Ikonija je ono srce u svetu, oko koga se okreće sva lepota i sve zbog čega vredi živeti na zemlji. Osećajući Zekinu odsutnost, Jusuf se plašio da ga čime nije uvredio i reče: — Iako si Ðaur, a ja Turčin, od danas si mi u neku ruku postao brat: Mnogo mi se sviđaš! — A ja, čim sam te video, odmah sam osetio da ću u tebi naći prijatelja, — odgovori mu Zeko. — E, kad je tako, zašto se nas dvojica ne bismo pobratimili? — upita iznenada Jusuf. — Kad bi to bilo istinsko pobratimstvo, ne bih se protivio, — odgovori mu Zeko. — Biće istinsko. Čuo sam. Nije retko da se Srbin i Turčin bratime. To je onda kao da ih je jedna majka rodila. Jedan drugoga vole i od svakoga zla i nevolje štite, — reče Jusuf. — Čuo sam i ja da se priča. Takav pobratim mogao bih biti s tobom. — Pristaješ? — oduševljeno upita Jusuf. 49

— Pristajem, — odgovori mu radosno Zeko. Jusuf iz silava izvuče nož. Zareza njime po svome malome prstu leve ruke. Kad šiknu krv, reče: — Sisaj, pobratime! Zeko je sisao krv iz Jusufova prsta. Zatim uze od njega nož. Zareza prst svoje leve ruke. Pruži ga Jusufu i reče: — Sada sisaj ti, pobratime! Tri puta su se tako obredili. Zatim se zagrliše i izljubiše u lice. Posle toga Jusuf veselo uzviknu: — Sada smo, Zeko, kao rođena braća. — Jesmo vala. Od sada među nama nikakve tajne, niti zlobe ne sme biti, — odgovori mu Zeko. Mladići su se ponovo zagrlili. Legli su jedan uz drugog na ledini. Zeko, u koga je bila navrela ljubavna žudnja, odmah se poverio svome pobratimu o Ikoniji. Dugo mu je i potanko pričao kako je Hasan Anadolčević ubio njenog muža. Kako joj je on priskočio u pomoć. Kako ga je ona zavolela. Zatim mu ispriča da mu je Hasan preko kneza pretio. To toliko razneži i zagreja Jusufa, da zagrli Zeka i reče: — Dobro je što si mi to rekao. Ja ću biti uvek na oprezu da ti javim ako Hasan nešto bude spremao. Zatim je Jusuf Zeku ispričao. Zagledao se u Selmu Ljubovića, devojku od petnaest godina, koju je u gostima upoznao kod strine.

50

XIII

O toga dana Zeko i Jusuf postaše nerazdvojni. Zajedno su izlazili na konjima da obiđu stada i čobane. Kad je Jusuf polazio u lov, vodio je sa sobom i Zeka. Čak i na ledinku, gde se turska momčadija bacala kamena s ramena, skakala ili rvanjem nadmetala, Jusuf je pozivao pobratima da mu osvetla obraz. Zeki nije bilo premca ni u jednoj viteškoj igri. Umeo je da bije iz kubure i seče handžarom. Čak i starije turske megdandžije, koje je već pratila slava pesme i gusala, nisu mogli da ne priznaju njegove viteške osobine. Kroz zube i ljutito su govorili: — Jeste Vlašče, ali je delija! — Dina mi, ispašće na kraju krajeva, Adem-beg gaji guju u nedrima! — govorio je lukavi hodža Selim. Potuljen i srdit šapat poče da se javlja među nevesinjskim Turcima zbog nerazdvojnog druženja Zeka i Jusufa. Zavideli su mu i begovski sinovi što se svideo Bašagićima. A Zeko i Jusuf su se izdvajali, poverljivo šaputali. Više nikakve tajne nije bilo među njima. Mladost i drugarstvo izbrisalo je sve verske razlike. Čak i kad je Zeko išao u Domane da obiđe roditelje i vidi Ikoniju, Jusuf ga je pratio do sela. Pri rastanku ljubili su se, kao da se neće videti čitavu godinu dana. Čista i nevina mladićka srca, umela su snažno i nežno da neguju pobratimstvo. Jednoga dana, negde ispred Mitrovdana, kad se kod Adem-bega sve spremalo da se kreće trgovina za Dubrovnik, pozva otac u odžakliju Jusufa. Kad je mladić ušao, zateče majku i oca gde sede i piju kafu. Beg je pušio. Na licu mu je igrao kiseo potsmeh. Dugo je posmatrao sina, pa ljutito upita: — Je li more! Zar ti ne mogade nikoga naći među Turcima da se bratimiš, već izabra za to Zeka? — Babo! — promuca Jusuf. — Znaš li ti da je Vlašče nemirno? Da ga mrze Anadolčevići? — Zeko nikoga nikad nije zapodeo. Ko na njega nasrne, brani se, — odgovori Jusuf. — Dobro, dobro, nego upamti! On je sada u neku ruku tebi brat. Pazi da se ne izleti i nešto rđavo ne uradi. To bi onda bila naše kuće sramota. Isto ako pustiš u tvome prisustvu da neko ponizi i uvredi Zeka, tvoja je uvreda i sramota! — Znam, babo! — mucao je Jusuf. 51

— Sad idi! Obojica se spremite. Sutra rano krećemo za Dubrovnik. Vreme je da već nešto od poslova da učiš. A pošto si se slizao sa Zekom, on će ti, kad ti zameniš mene, biti mesto Mata. Stalo mi je da docnije u životu imaš pouzdanu ruku, na koju ćeš da se osloniš. Bašagića kuća mora da održi svoje bogatstvo, gospodstvo i glas. Naš je koren dubok. Eno pogledaj! Onu staru u srebro okovanu ikonu! Pradedovi su nam nekada bili Srbi. Knezovi i gospodari nad Hercegovinom. Docnije, kad Srbi izgubiše carstvo na Kosovu, dedovi su naši, da sačuvaju dom i koren u ovoj zemlji, primili islam. Ali krv nije voda, sine. Najgori srpski rajetin bliži nam je, nego anadolske Turkeše. — To znači da nisam pogrešio, babo, što sam se pobratimio sa Zekom? — Jesi, sine! Zeko je dobar. Pošten i smeo. Od njega će porasti divan čovek. Samo se bojim, silovit je i nikad neće dozvoliti da bude uvređen. Ko to pokuša, platiće glavom. Onda njemu ništa ne ostaje sem da gubi glavu ili beži gori u hajduke. Zeko je silan i dobar kao prijatelj. Ali će zato biti strašan kao neprijatelj. — Dina mi, babo! Nikad neće učiniti ništa što ne valja! — Još si suviše mlad, sine, da vidiš sve što iz zemlje raste. Ali kad smo pri tome, nešto ću ti reći. Zeko, i ja tvrdim, neće ništa nevaljalo učiniti. Samo upamti, u svetu se nešto čudno menja. Tursko je carstvo nagriženo i crvotočno. Nepravda i nasilje ne mogu večito trajati. Raja je u prošlom ratu oprobala svoju snagu. Dođe li do novih ratova i zabuna, ona će nam prvom prilikom zabiti nož u leđa. Znaš, ne bih želeo da se jednoga dana ti i Zeko sučelite kao neprijatelji. — I tada ćemo se babo poštovati, — reče Jusuf. — Sa srećom, neka ti je onda pobratimstvo! Vidim, čvrst je Bašagića koren, čim se iz njega uzdižu takvi sokolovi, — reče Adem-beg i ponosito se osmehnu na sina. — Radi što ti kaže i savetuje babo, sine moj, — reče Jusufu majka. — Jer tebi nema po kome doći da zasmrdiš neljudkovinom. Majka ti je iz stare kuće i debela korena. Ljubovići su oduvek čvrsto i junački stajali među prvima na Hercegovini. Jusuf je smerno prišao i poljubio oca i majku. Zatim je ne osećajući zemlju pod nogama poleteo i sve ispričao Zeku. Sutradan u samo svanuće krenu kroz Nevesinje Adem-begova trgovina za Dubrovnik. Napred, pred svima, jahao je Adem-beg na Putalju, obučen u čohano odelo izvezeno zlatnim gajtanima. Na leđima je imao tek samo ovlaš prigrnut ćurak od samurovine, a, u silavu dve kubure u zlato okovane. Među njima je bio jatagan sa koricama od slonove kosti. Na glavi sa kalupa skinut fes skadarliju. Na konju, u divnu ruhu i pod oružjem, izgledao je još lepši i ponositiji. Držao se uspravno i dostojanstveno. Za njime je jahao na Alatu Mato pisar. Takođe dobro 52

obučen i dostojanstven u izgledu i držanju. Pozadi i sa strane išla je begova pratnja od dvadesetak momaka na konjima okićenim dobrim odelom i bojnim oružjem. Sve su to bili mladi, naočiti momci, birani po snazi i lepoti.

Na rastojanju od pedesetak koraka za Adem-begom i njegovom pratnjom, išao je karavan od dvesta natovarenih konja i kiridžija. Gonili su mrs, med, vosak, vunu i suve zverinje kože. Iza karavana se kretao dželep od petnaest stotina uhranjenih volova i buljuk od tri hiljade ovnova. Uz njih su išli čobani sa bičevima i toljagama, torni psi, a naposletku desetak konja natovarenih jelom i pićem za ljude. Ceo grad je bio uzbunjen od rike volova, bleke ovnova, rzanje konja i vikanja ljudi. Strah i divota je bilo pogledati tu masu što je kao navrela, živa bujica, čitav sat prolazila kroz Nevesinje i lagano se utapala putem među bregove. Tek pošto je taj živi oblak prošao kroz čaršiju, iz Adem-begova dvorišta izjahali su na dva besna paripa Jusuf i Zeko. Uporedo su konje jahali. Skoro isto odelo i oružje nosili. Kamenje je odskakalo ispod kopita njihovih konja i udaralo po ćepencima i kavama u kojima su na uranku sedeli Turci i divili se Bašagića sili i bogatstvu pijući kafu. U begovskoj kafani sedelo je desetak Turaka-kolenovića. Pili su kafu i sa zavišću gledali kako čaršijom prolazi Adem-begova trgovina. Kad su posle svega projahali Zeko i Jusuf, lukavi Idriz Mujezinović 53

pogleda po smrknutim begovima i reče: — Ovo Adem-begovo Vlašče kao da nije rajetin. Izbezobrazilo se i kroz čaršiju jaše konja. — Može vala i gore stvari da radi kad mu iza leđa stoje Bašagići, — odgovori rošavi derviš Selim. — Ne bio Turčin, već Vlah i krmski sin, ako mu sva rebra ne isprebijam, — viknu Hasan Anadolčević. — De, de, ne benavi! Hajdučki je to sin, kukala ti majka! Bolje ti je guju otrovnicu nagaziti, nego njega dirnuti, — savetovao je Hasana hodža Selim. — Vala, Turci, kad bi se Zeko hteo poturčiti, ja bih mu dao najbolji čitluk na Hercegovini, — gladeći bradu izreče se paša Miljevina, koji se toga jutra sa pratnjom zadesio tu. Dok su tako nadugačko i naširoko raspredali nevesinjski Turci o Adem-begu, Zeku i trgovini, hajducima i crnogorskim uskočkim četama, dotle se karavan kao velika stoglava aždaja tromo kretao kroz Hercegovinu prema Dubrovniku. Zemlja je od sile i straha drhtala pod tom nemani, koju su ljudi obuzdavali i gonili. Volovi su tužno i promuklo rikali, ovnovi blejali, psi lajali, čobani se dovikivali, pucali bičevi, letelo kamenje, kiridžije lagano išle za natovarenim konjima i međusobno pričale. Beg sa pratnjom, vedro raspoložen, grabio je napred. Samo se katkad okretao i pogledao to ogromno bogatstvo. Zadovoljno se osmehivao i dovikivao: — Mate, zagušićemo Dubrovnik! — Neka, beže, vide Latini, majku im pogansku, da je Hercegovina još ostala jaka i bogata, — odgovarao je Mate. Tek trećeg dana ispred noći, približio se karavan više Dubrovnika. Kiridžije, roba, Adem-beg i pratnja, goniči i volovi, okrenuše pravo u grad. Čobani, koji su terali ovnove, pustiše stado da pase kako bi popunjeno i ugledno sutradan izašlo na pijacu. Sa čobanima kod ovnova ostadoše Zeko i Jusuf, jer je iskusni Adem-beg hteo odmah da privikne sina na nezgode posla koji će ubuduće obavljati. I dok su jedni čobani pazili na ovnove, drugi su sekirama, koje su sa sobom nosili, pravili od kleke torove i ložili vatre da se spremi večera. Zeko i Jusuf, koji nikad ranije nisu videli more, s brega su posmatrali beskrajnu modru pučinu. Dan je izdisao. Sunce se već spustilo do same površine mora. Tamni grivasti oblaci, obasjani zlatnom penom, izgledali su pri zalasku sunca kao daleke, čarobne galije. Zapad je bio kao bakrom okovan. Uz obalu se dizao, nikad pre viđeni, moćni grad, opasan bedemima i kulama. Duž obale, u purpurnoj boji, pretakali su se gajevi maslina, limunova i pomorandži. Čak i suri kamen izgledao je u tome času kao pozlaćen. Nešto čudesno, puno beskrajne lepote i čarobne draži zahvatilo je divljenjem duše obojice mladića. 54

Oči su im žudno gledale sve to. Iz grudi su im se otimali uzvici radosti. Tamna svila pepeljavog sutona utkivala je svoje mrke boje u modrozlatnu grivu mora. Čamci i galije iščezavali su na pučini. Gore na nebu javljale su se prve zvezde i dole u gradu prva svetla: Sve se to odražavalo u neshvatljivoj daljini vode. I njima se učinilo da su negde daleko od zemlje i ljudi i da doživljavaju ono što su nekad sanjali, dok su im bake uz topla ognjišta pričale čarobne bajke.

55

XIV

Nedelju

dana Adem-beg je sa Matom svršavao poslove. Zeko i Jusuf su svakog prepodneva sređivali račune i prebrojavali novac, slažući ga u fišeke po dvanaest dukata, da ga bude lakše brojati i smestiti u bisage. A tek iza podne, kad se dnevni posao završi, izlazili su da obiđu grad i dive se njegovoj lepoti, bogatstvu i onome što nikad pre nisu čuli i videli. Gledali su moćne bedeme, topovska ždrela, što su zjala iz kula i puškarnica, crkve i prekrasne tornjeve, dvorove i kneževsku palatu, trgovačke i bojne galije, uzavreli mravinjak ljudi, mornare, pristanište i slušali pevače gitara. Divili su se mladom svetu, koji je bezbrižno šetao po ulicama, trgu i na pristaništu. Zastajkivali su pred dućanima punim robe, odela i oružja. Bilo je i stvari za koje nisu znali čemu služe. To ih je privlačilo čarobnom lepotom i radoznalošću. Mamilo njihove poglede i raspirivalo želje za mnogim stvarima, koje su želeli da kupe i ponesu. Jusuf je imao dosta novaca. I čim je nešto neobično video, uvlačio je Zeka u dućan da to kupe. Nije umeo da se cenjka i pogađa. Plaćao je koliko mu trgovac zatraži. Kupovao je poklone sestrama, majci i drugovima. Ponudio je i Zeka da mu posudi nešto novca da i on obraduje pri povratku svoje. Zeko je pobratima ponosno odbio izgovorivši se da neće moći da mu vrati novac. To je ožalostilo Jusufa. Saopštio je to neprimetno ocu. Adem-beg je izvadio iz džepa cesarski dukat i dajući ga Zeku, rekao: — Evo ti i kupi što ti treba. Docnije ću ti to odbiti od ajluka! Zeko je čvrsto držao dukat u ruci i osećao da ga peče kao žeravica. Za njega je to bila ogromna para, koju nikad pre nije imao. Ušao je u jednu radnju oružja. Kupio obojici braće po pištolj. Zatim je kupio majci atlasnu šamiju sa resama, sestrama marame i po nisku korala, a Ikoniji svilenu belu maramu, dva niza korala i malo ogledalo, venecijanske izrade. I Jusuf je bar nečim hteo da učestvuje u njegovoj radosti. Kupio mu je dva noža i jedan srebrni prsten. To je kao svoj deo pridodao Zekovim poklonima. Trebalo je još samo za preostali deo novca da se nešto kupi za oca. Dugo se Zeko lomio i predomišljao, šta za njega da kupi. Čime bi ga mogao obradovati? Naposletku se setio. Kupio mu je dve teste fišeka. Ogromno blago, o kome ranije nikad nije smeo ni da sanja, kad je 56

ostao sam u sobi, Zeko je gledao. Zatim je svaki predmet pažljivo zamotao u hartiju. A sve skupa rasporedio i pažljivo smestio u svoju šarenu torbu, koju je posle toga stalno držao pod glavom, jer se bojao da mu ko to ne pokrade. O, kako mu je srce raslo pri pomisli da će svakoga od svojih dragih i milih sa po nečim obradovati. Znao je, Marko i Milan će ga grliti od radosti kad im pokloni pištolje, za kojima su žudeli od najranije mladosti, jer Ljubinko nikad nije davao svoju kuburu sinovima da se delijaju njome. Isto tako sestre će namestiti na grlo đerdane i povezati marame. Radosno će ga grliti i hvaliti se drugaricama. Majka će svakome u selu po sto puta pokazivati šamiju. A otac će među ljudima reći: „Sad bar ne moram štedeti svaki fišek, jer mi je "Zeko doneo dva tuceta". Ali sve te drage, mile i voljene likove brzo je potiskivao Ikonijin srećom obasjani lik. I u mislima su njene oči sjale kao zvezde u morskoj vodi. I dok je to zamišljao, kako će biti srećan u tome susretu sa njom, nastojao je u isto vreme da smisli neke čudne, tople i žudne reči, koje će joj reći. A misao mu je ostala i dalje zbrkana. Reči nije umeo da smisli. I unapred je znao, jezik će mu se svezati i splesti. Samo će je poljubiti i privući na grudi, puštajući da joj srce rekne ono, što jezik ne može i ne ume. I tako uzbuđen slatkim nadama po celu noć nije mogao od radosti i sreće da zaspe. Misli su mu kao krilate ptice bludele oko sela, ukućana i Ikonije. Katkad ga je obuzimala zla slutnja. Možda je Hasan iskoristio priliku dok njega nema u Nevesinju i ugrabio Ikoniju? To mu je naterivalo krv u glavu. Kosa mu se dupke dizala, ruke grčile i srce udaralo silovito. Skakao je uznemireno iz postelje, spreman da odmah zajaše konja i pojuri kao olujom nošen oblak. Zatim bi se smirio. I nekom nevidljivom u sebi šapnuo: „Nikad nju ona turska pogan neće smeti dirnuti dok je u selu Marko. Tu je i otac. Nije on džabe hajdukovao. Gligorijevići nikad nisu nikoga puštali na sebe." Lik oca, koga je mnogo voleo, izrastao je u njegovim mislima. Njegove sive, vučje oči, pune snage i gneva, kao da su mu utešno govorile: „Ne brini, sinko! Dok sam ja živ, sem ako me lupeški prevari Anadolčević, niko se neće drznuti da je dirne. Znam ja da je voliš. Znam i šta znači voleti." To ga je smirivalo. Legao bi i zaspao. A u snovima je uvek bio u selu. Uz oca i braću. Iskradao se i polazio Ikonijinoj kući. Samo mu se ona nekako čudno izmicala, u neku maglovitu daljinu, i uvek bi se pre probudio no što bi joj sagledao lice. Tako se radost mora, grada i lepote, koju je video u Dubrovniku, polako izokretala u pritajeni strah i patnju za svojima i Ikonijom. Zbog toga je jedva čekao da se što pre vrate natrag u Nevesinje. Tek desetog dana, još od ranog jutra, otpočeše kiridžije da tovare na konje kupljenu robu. Kad je sve bilo spremno, Adem-beg pozva Zeka 57

i reče mu: — Spremi se i idi sa kiridžijama. Pazi na ljude i robu. Evo ti dukat da putem platiš ljudima po kafu. Zeko se začas spremio. Stajao je na Pilama držeći konja "za uzdu, propuštajući napred tovare i kiridžije. Odnekud kao slučajno mu priđe Mato i reče: — Otvori četvore oči i ne dopusti da ko iz pratnje ili od kiridžija ma šta ukrade. Adem-beg te uzima ovim na probu, da vidi jesi li mu veran i da li ćeš biti dorastao za posao koji ti namerava poveriti. Naročito obrati pažnju na Turke iz pratnje. Oni raseku nožem vreću s kafom, napune zobnice. Onda se sto puta zakunu dinom i Alahom da se vreća zakačena čaporkom rascepila i kafa se prosula. — Dobro je da si me upozorio, — reče zahvalno Zeko. — Dukat, koji ti je dao, nemoj štedeti. Čašćavaj ljude. Adem-begu će biti milo kad te zbog toga budu hvalili kiridžije. A sad idi i srećan ti put. Zeko je osetio skoro sinovljevsku zahvalnost prema Matu. Iz svih njegovih postupaka i saveta, bilo mu je jasno da ga voli i pomaže mu. Uzjahao je konja i brzo sustigao karavan koji je kao gusenica gmizao zavojima puta uz bregove prema Hercegovini i turskoj granici. Tmurno predzimnje nebo bilo je pokriveno tamnim oblacima. Od mora se dizala magla i duvao je snažan vetar. Samo na mahove sunce bi probilo oblake i zlatna pena svetlosti zaigrala bi na nemirnim valima morske površine. Zeko je jahao konja i sanjario. Ponekad je mislima odlutao do sela i svojih. Odsutno se osmehivao. I kao da nešto tera od sebe, odmahivao rukom. Zatim mu je misao prelazila na turska nasilja i nepravde koje su pričinjavali raji. Setio se i onog dana kada su zaptije u jednom užetu doterali pedeset povezanih Srba i među njima ranjenog hajduka Miliju. Cela se čaršija okrenula. Begovi su dostojanstveno gledali i nešto međusobno tiho razgovarali. Turski ološ i amali, kasapi, papudžije, baštovani i besposličari, svi oni što lenstvuju i žive od milosti ili od onoga što otmu Srbima, divlje su urlali. Lica su im bila zverski razdražena. Oči zle i krvožedno mutne. Seljake su po naređenju muselima odmah zatvorili u tamnicu. Ranjeni hajduk, privezan nasred čaršije za fenjerski direk, mirno je gledao kako dželat Mešo pravi vešala. Tek kad je sve bilo gotovo, hajduku je prišao muselim i upitao ga: — Želiš li što, Vlaše? — Želim, Turčine! — Šta? — Zubima grkljan da ti prerežem! A kad su hteli da ga vešaju, nogom je silovito udario u mošnje dželata Meša, koji se natraške preturio i jauknuo od bola. Zaptije su prvo morali ubiti hajduka i tek mrtva ga obesiti. 58

Ceo dan je hajduk visio. Turska deca zaobilazila su vešala i unezvereno buljila u strašnoga čoveka. Uveče, kad je zavladao sanjivi mir u kasabi, Mato i Zeko su ukrali sa vešala hajduka Miliju i odneli ga i sahranili u srpsko groblje. Sutradan su Turci tragali da pronađu one što su se drznuli da bez njihova dopuštenja sahrane hajduka. Zaokupljen tim sećanjima, Zeko nije ni primetio kad su mu se iz vida izgubili more i Dubrovnik. Karavan se lagano utapao u kamenjare i tesnace hercegovačke. Setio se Matove opomene. Brzo je poterao konja. Zauzeo je mesto sa koga se može držati na oku ceo karavan i kiridžije. Sada se tek setio da je u pratnji među Turcima bio Avdaga Bišić, saučesnik Hasana Anadolčevića u svim njegovim nedelima i napadima na Srbe. Zeko je namerno zaostao iza jednoga grma, ali je uporno držao na oku Avdagu. Turčin čim vide da je Zeko zaostao, trže nož i raseče vreću sa kafom. Brzo skide zobnicu i poče da je puni. Zeko potera konja i viknu Avdagi: — Kradeš, Turčine! — Tu si, vlaško kopile! — odgovori Avdaga i zamahnu bičem da udari Zeka. Zeko ustegnu uzdu. Sjaha i predade konja jednom kiridžiji. Uhvati za ruku Avdagu. Zatim ga silovitim udarcem pesnice svali na zemlju. Izvadi mu iza prsa pištolje i predade ih jednom od kiridžija pa reče: — Sada idi kuda te je volja! Meni takvi ljudi nisu potrebni za pratnju. Ako udare hajduci ili Crnogorci, moći ću i bez tebe da se branim od njih. Uveče je na konačištu naredio da se svi tovari skupe na gomilu. Prekrio ih je pokrovcima. Za sebe je namestio da spava na robi. I kod Srba i Turaka iz pratnje, dok su sedeli oko ognja, čuo je šapat: — Adem-beg uvek nađe nekog hajduka da mu čuva bogatstvo. — Zeko nije bio hajduk! — Hajdučki je sin. — I za Mata se zna da je preko deset godina četovao s Crnogorcima. — Vala, ne bio Turčin, ako mi ono današnje ne plati, — gledajući u odsev ognja, šapnu Avdaga.

59

XV

U

toku zime Zeko je još tri puta išao u Dubrovnik i dva puta u Risan. Adem-beg je sve više sticao u njega poverenje. Matovom pomoću Zeko je brzo ulazio u zamršenu igru trgovačkog poslovanja. Dva puta su ga slali sa robom u Foču. Tri puta s proleća po novac u Taslidžu. Po poslovima u Dubrovnik i Risan uvek je s njime išao Jusuf. Ali kad je trebalo da se obave trgovački poslovi po okolnim kasabama, onda je išao sam Zeko, jer nije na sebe privlačio pažnju hajduka i njihovih jataka, koji su sve češće presretali Turke. A u toku toga proleća učestale su sa svojim upadima i uskočke čete iz Crne Gore. Prošla je godina bila nerodna, a Crnogorcima je bila dotužila glad, pa su kao vuci u čoporima nadirali u turske krajeve i robili sve što im padne u ruke. Najradije bi se dokopali uglednih begova i turskih činovnika. Zatim su, kao ucenu od Turaka, uzimali žito, stoku i oružje. Zato Adem-beg i nije puštao Jusufa sa Zekom preko nesigurnih planina da izbegne natezanje s uskocima i plaća otkup za sina. Srećno i uspešno završeni poslovi Zeku su dizali cenu ne samo kod Adem-bega, već ga je sve više otpočela da uočava sva Nevesinjska kasaba, a naročito trgovački svet, koji je usled hajdučke i uskočke akcije skoro bio paralisan u svojim poslovima. Svi su počeli da zavide Adembegu što ima tako pouzdana i hrabra momka. Zato Što su mu zavideli, krivicu za sopstvene nevolje i neuspehe svaljivali su na Zeka. Turci su jedan drugome u poverenju govorili: — Ono Adem-begovo Vlašče mora da ima veze sa hajducima i Crnogorcima. — Dina mi, i ja tako mislim. Da je ptica i ima krila ne bi proleteo i proneo novac preko Somine, Pive i Vučeva, — dodao bi zlobno drugi turski trgovac. U centru onih koji su uzeli Zeka na zub i spremali se da mu smrse konce, naročito su se isticali braća Anadolčevići. Najviše Hasan. Cela nevesinjska kasaba je znala da je ubio Miloša Radulovića zbog njegove žene. Čaršija je isto tako znala i to da Hasan ne sme ponovo udariti na Domane zbog Adem-bega i njegova momka Zeka. Isto je tako znala da Hasan nikad neće sebi izbiti iz glave misao o toj ženi. Sada je to čaršija htela da iskoristi u svojoj zavisti i Mržnji prema Adem-begu, na koga niko nije smeo otvoreno da udari. 60

Ozlojeđena i besposlena čaršija uporno je plela zamke. Dokoni trgovci i besposleni begovi pored mržnje tražili su i zabavu. A mogli su je naći samo u sukobima, koji bi ih trgli iz dremeža. Da do sukoba dođe, morala se stalno, uporno i neprimetno podjarivati Hasanova želja. Oni su znali da kaplja kamen dube. Znali su da će i najrazumniji čovek, ako se stalno razjaruje, jednoga dana nepromišljeno učiniti nesreću, jer će ono zlo u njemu prevreti. Zato su namerno raspredali o Ikoniji u begovskoj kavani. Naročito u prisustvu Hasana Anadolčevića. Trgovci i begovi su se međusobno pogledali i sporazumevali. Lukavi šeik Idriz, kao da nije primećivao Hasana, započinjao je: — Jašar-beže, što džaba bećaruješ i Alahu kradeš dane. Zar nisi čuo da se u Domanima oglasila lepotom nekakva udovica Ikonija? Nema joj ravne Turkinje ni Ðaurke u celom pašaluku. — Muč, kukala ti majka. Zar ne znaš, tu ženu čuva Adem-beg za onoga svoga hajduka? Ili ti to valjda misliš da mi je vrana mozak popila i ne znam ko je Zeko? — Ne zazire vala Hasan-beg ni za Zeka ni za Adem-bega, — potpaljujući dobaci šeik. — Još se manje boji hajduka i Crnogoraca, — podmigujući levo i desno reče Suljaga Čengić. — Da mu ne šuška stražnjica, odavno bi ugrabio Ikoniju i preveo je sebi u konak. Adem-beg je kolenović i junak. Ne zazire on ni za vezira u Travniku, a još manje vodi računa šta misle begovi i Turci u Nevesinju. A da znaš, šeiče, ni Zeko nije mačji kašalj. Tukao je Avdagu Bišića. A ni prst ga nije zaboleo, — reče Jašar-beg. To je toliko raspalilo neuračunljivog Hasana, da je skočio kao pomaman, uneo se Jašar-begu u lice i rekao: — Ne bio Hasan, već pas i đaurski derviš ako prvom prilikom ne zasretnem Zeka nasred čaršije i sve mu kosti ne polomim! — Čuste li ga, Turci! Ja se kladim pred svima vama. Ako on to uradi, ja ću ispeći ovna, najmiti cigane i čočeke i tri dana plaćati piće za sve nas, — reče Suljaga Čengić. Nije prošao ni mesec dana, Hasan je ispunio obećanje. Bilo je letnje toplo predvečerje. Kasaba je dremljivo leškarila u bleštavom ognju sunca. Po ćepencima su sedeli prekrštenih nogu dokoni trgovci i pili kafu. U hladovini pred kavanom nalazilo se desetak begova. Među njima Suljaga Čengić, Jašar-beg i derviš Idriz. Uoči toga dana Adem-begu je stigla iz Dubrovnika roba. Zeko i Jusuf pošli su u magazu da je raspakuju, srede i provere spiskove. Kako se magaza nalazila u sredini čaršije, Zeko i Jusuf su morali proći ispred begovske kavane. Pričali su o svome putu. I baš kada su bili nasred čaršije, odnekud pred njih izađe Hasan Anadolčević. Mirno pusti Jusufa 61

da prođe i ispreči se pred Zeka. — Vlaško kopile, čitavu godinu dana nastojim da se sretnem s tobom i poravnam neke račune! Zeko se samo časak zbunio. Začuđeno je pogledao Hasana, a zatim ga prepoznao. Planu gnevom u licu i surovo odgovori: — Ja s tobom, balijo, nemam nikakvih računa! Skloni se da na miru idem za poslom! — Znaš li ti, ko sam ja? — upita Hasan. — Ludi i razmetljivi Hasan Anadolčević, — odgovori mu Zeko. Hasan je samo to i tražio. Zekova uvreda ulivala mu je snagu da započne svađu. U neku ruku Zekova smelost mu je imponovala, jer ga je njegov mir i fizička snaga zbunjivala. Skoro se veštački rasrdio. Ustremi na Zeka zakrvavljene oči. Zgrabi ga levom rukom za prsa. Desnom izmahnu da ga udari u lice. Sa odlukom da napadne Zeka i razdraženje je kod Hasana postalo veće. Vratne su mu žile nabrekle, kao mlade guje. U šarijastim očima buknula je ludačka strast za osvetom. Samo za trenutak koliko je trebalo da Hasan zamahne i spusti svoju pesnicu na njegovu glavu, Zeku je postalo jasno, ako to dozvoli onda je sve propalo. I baš zato je preduhitrio Hasana. Silovito ga udario stisnutom desnom pesnicom u viline i oborio na zemlju. Klekao mu je kolenima na prsa. Istrgao je nož iz pasa i zamahnuo da mu prereže grkljan. U istom času više njega se stvorio Jusuf. Uhvatio ga za ruku i rekao: — Ne, za veliko ime božje, pobratime! Tek tada je Zeko došao svesti. Udario je nekoliko puta kolenima u grudi Hasana. Ustao je i sa Jusufom otišao u magazu. Da su Crnogorci ili hajduci upali u kasabu, ne bi se tako brzo stvorila takva uzbuna među nevesinjskim Turcima. Iz svih kavana i berbernicama, sa ćepenaka, iz magaza, od kuća i iz tesnih sokaka, pojurili su izbezumljeni čopori razdraženih Turaka. Najviše je tu bilo zanatlija, amala, amamdžija, dilbera i čitav onaj polugladni, divlji svet muftaša i dokoličara, koji većinom sačinjava gro turskog stanovništva svake kasabe. Kolovođe su bili kavgadžije i ljudi skloni neredima i nasilju. Usput su se naoružali kočevima i sekirama. Vitlali su handžarima i gruvali iz kubura arlaučući i krvožedno podvikujući kao da su pošli u rat na Crnogorce. Sva ta divlja, izbezumljena stihija mase, okupljala se oko Adembegove magaze. Lica ljudi bila su zverski iskežena. Oči su mutno i besno kolutale. Čuli su se divlji povici, padale psovke i pretnje. Verskom mržnjom zapenjeni derviši mutili su kroz uzrujane redove Turaka i potpaljivali nabujale instinkte rušenja i osvete. Jusuf je odmah shvatio o čemu se radi. Naredio je momcima da 62

zamandale vrata. Zatim su se on i Zeko naoružali džeferdarima i brzo popeli pod krov magaze zauzevši busiju da se brane u slučaju ako masa prodre u magazu da pljačka i ruši. Uzbuna i vika svetine, prisilila je i samog muselima da dođe na lice mesta sa zaptijama koji su pokušavali da umire Turke. To ih je još više razdražilo. Urlali su sve bezumnije. Oni za koje se do danas verovalo da su ludaci u gužvi su postajali junaci dana. — Dajte nam Vlaha da mu sudimo! — Na čengele s njim! — Da zapalimo magazu! — derao se grbav Turčin slinavih brkova. — Vlaha na vešala! — orilo se sa svih strana. Mnogi među Turcima nisu ni znali o čemu se radi. Poneo ih je opšti talas uzbune. Vikali su zato što su čuli da drugi viču. Pretili su, jer im se činilo da će na taj način olakšati svoje patnje. Gurali su se zato što se i drugi guraju. Ono mutno, ludo i bezglavo, što uvek nose uzbunjene mase, zahvatalo je pijanstvom sve prisutne. Uzbuđeni Turci već su bili na vrhuncu besa. Bacali su kamenice na krov Adem-begove magaze i lomili ćeramide. Odnekud su se već stvorile i stube, a desetine ruku ih je teglilo jedno od, drugih, da ih uslone uza zid, da odozgo sa krova provale u magazu. Nekolicina su se već toliko drznuli da su pokušavali da sekirama razlupaju vrata. I baš u tome času kroz svetinu prostruja nešto kao hladan vetar otrežnjenja. Na svome besnom Putalju galopom je dojahao Adem-beg sa svojom naoružanom pratnjom. Njegovi ljudi su u levoj ruci nosili zapete kubure, u desnoj knute. Nemilosrdno su naterali konje na masu i bez milosti gazili i tukli svakoga ko im se desio na putu. One koje su zatekli na vratima magaze toliko su šibali da su začas bili obliveni krvlju. Kad je Adem-beg primetio muselima, dotera konja do njega i viknu: — Zašto si dopustio fukari da pravi nered? — Turci su ovo, Adem-beže, — pokušavao je da zauzme dostojanstven stav muselim. — Ja kažem da je fukara! Do juče su bili raja i kmetovi. A čim su se obrezali, hteli bi da žive od tuđe ruke. I da znaš i ti i oki, ako se čim pre ne raziđu, iseći ću ih slađe nego Crnogorce! — Vlaha nam daj! — zaurla neko iz svetine koja je natraške uzmicala. — Beže, moraćeš dati Zeka. On je javno tukao Turčina usred čaršije. Dina mi, takve se stvari nisu dosada nikad događale. Ðaur mora da iskusi kaznu, — reče muselim, Adem-beg ljutito skupi obrve. Prezrivo pogledom odmeri muselima i reče: — Alaha mi, Turčine, još nikad nisam čuo da je moj izmećar ma koga prvi zadeo. Išao je po mojoj naredbi za poslom. Napao ga je Hasan 63

Anadolčević, bekrija, napasnik i siledžija. To je onaj isti što ne poštuje carski zakon. Pljuje na tvoje naredbe. Pljačka raju, napastvuje žene. Pre godinu dana ubio je moga kmeta i pokušao da mu ugrabi ženu. Nikad ga dosad niko nije uzeo za sva ta nedela na odgovornost. To znači da si mu ti, Turčine, sve to povlađivao? — Dina mi, nisam beže, — pobledevši u licu odgovori muselim. — E, kad nisi, onda čuj, Turčine! Zlo je tražio i našao ga. I istinu ću ti reći. Žao mi je što je Zeka moj Jusuf sprečio da ne ubije psa. Prvi put kad ga sretnem, mojom ću ga rukom ubiti! — viknu ljutito Adem-beg. — Tako, — skljokavši se reče muselim. — Tako, Turčine! Bašagića raju i momke još se nikad niko nije usudio da uznemirava i napada, pa neće ni bekrije Anadolčevića. Naš je koren ovde i najstariji i najjači. Anadolčevići su Turkuše i muhadžeri! Posle tih reči pokunjena svetina je brzo prsla na sve strane i kasabom je zavladala mukla tišina. Muselim prinese ruku prsima te pozdravi Adem-bega. Viknu zaptije i strogim glasom im zapovedi: — Rasterajte fukaru!

64

XVI

Već

sutradan Adem-beg je otpremio Zeka poslom za Dubrovnik. Naredio mu je da tamo ostane mesec dana, jer je računao da će vreme učiniti da se smiri uzbuna. A bio se odlučio da preko svojih ljudi kod vezira u Travniku smeni nevesinjskog muselima i dovede na taj položaj svoga čoveka. U toku toga meseca život Zekov u Dubrovniku tekao je nespokojno i u stalnom predosećanju nesreće. Bojao se, Anadolčevići mogu da koga potplate i pošalju da ga ubije. Znao je da Turčin lako ne prelazi preko javno nanete sramote. Pogotovu ako mu je tu sramotu naneo Srbin ili ma koji čovek druge vere. Dok je Zeko radio, zaboravljao je na to. Ali čim bi prestao da radi, odmah se javljala sumnja. Činilo mu se, sa svih strana vreba ga nešto podmuklo i prikriveno. Nešto što ga prati sustopice, što se zverski ceri iz potaje i čeka pogodnu priliku da mu zarije nož u leđa. Zato je uvek prolazeći tesnim dubrovačkim ulicama, ili dok je svršavao posao na pazaru, nastojao da neprimetno posmatra ljude, koji su svojim licem i nošnjom podsećali na prerušene Turke. Iako je Zeko u Dubrovniku imao nešto prijatelja i poznanika, među kojima dva Srbina zemljaka što su pobegli od turskog zuluma da sačuvaju glavu, osećao se jadno. Ti poznanici većinom su bili dobri i pouzdani ljudi. Sa njima ga je upoznao Mato. Na njih se u pitanju posla mogao osloniti. Zato je kod njih potražio oslonca u ličnoj nevolji. Ispričao im je svoje jade i tražio savet. Oni su mu rekli da se u Dubrovniku nema čega bojati. Ali da se čuva kad se vrati u Nevesinje. Neki su mu savetovali da napusti Adem-bega, a oni će mu pomoći da nađe posao. Ali kad im je on ispričao o Ikoniji, roditeljima i porodici, posavetovaše ga da se strpi za neko vreme dok se ne ukaže mogućnost da se svi negde sklone. Jedan koji je bio poreklom Crnogorac, prateći ga kući, reče: — Ovde kod Latina ćeš više krepavati nego živeti! Pušku u ruke i bij Turke. Kad ti dosadi to, beži u Crnu Goru. Tamo je sloboda, iako nema dovoljno hleba. Zeko se posle toga nije bojao za sebe. On i nije poznavao osećanje straha. Samo je po svaku cenu hteo da ne bude prevaren i iznenađen. Znao je da Turci često mučki napadaju. Zato je i postao oprezan. Jedna polovina njegova mozga svršavala je poslove, obavljala dnevne brige i 65

nastojala da sve što mu je povereno sredi. Druga polovina je uvek stajala na straži. Ustvari, nije više bilo nikakvih razloga da to čini. Nesreća je izbegnuta. Njemu više nije bilo moguće da opstane na miru u Nevesinju. Zato se trebalo brzo odlučiti na nešto. Ostalo je bilo još nerešeno pitanje njegove porodice i Ikonije. Kako će oni na celu stvar gledati? Hoće li biti voljni da se sele? Znao je koliko je Ljubinko duboko vezan za hercegovački krš koji mu je pružao oskudan komad hleba. Jedino je bio uveren da će Ikonija s njime poći kud god htedne. Samo, kako ostaviti majku, oca, braću i sestre? Raspinjao se između dve ljubavi. Između dva osećaja i saznanja da mu više nema života u rodnom kraju. Sve te umršene misli grizle su se u njegovom usključalom mozgu. Sto puta se odlučivao i ponovo tražio mogućnost za neki drugi izlaz. A kada uveče ode u sobu, zaključa vrata i legne u postelju i taman kad se san kao neko paperje počne doticati njegova čela, navru mu zle misli i crne slutnje. Pokušavao je snagom volje da ih otera od sebe i zaspe. Zatvarao je oči. Nešto ga je meko i blaženo ljuljuškalo. Glava mu je nešto slatko tonula. Odnekuda se iz čarobne daljine prikradao dah nekoga mirisa. I to ga je podsećalo na onaj miris, koji je osetio od bosioka u Ikonijinoj kosi. Od toga mu se lagano svest pomračavala. Zapado je u duboki mir. I ko zna koliko je to trajalo. Tren ili čitavu večnost? Trgao se i probudio. Sunčano jutro napunilo mu je sobu. Sećanje na prošlost zatvorilo je svoj krug. To što je bilo nikad se više ne može povratiti. Život je to naučio Zeka. Zato se otrgao od sanjarenja. Pokatkad pogled ulovi iskrčen proplanak ili u šumi čađavu brvnaru, stado ovaca sa čobanom i tornim psom. Odmah je shvatio. To se neko, kome je tesno bilo oko grla od Turaka, sklonio dalje od puteva da na miru proživi svod vek. Splavovi se ljuljuškaju. Brzaci bučno klokoću. S kopna dodire uspavljivi šum jela i borova. Reka huji. Vri. Peni se i kao biserno valovlje naleće na kamene obale. Silne, snažne i smele oči i ruke splavara, osećale su, znale i umele da savlađuju reku i njene podmukle ćudi. Iako ih na svakom novom zavijutku čeka nova opasnost, njima je reka draga. Nek buči voda. Neka se pene sprudovi i lete mahnito brzani, oni su spremni da se odmah i nepokolebljivo uhvate u koštac. Oni vole tu reku. Te kamenite obale. Sunčane planine i zamagljena brda. Vole opasnosti koje ih čekaju. Sve je to u njima. Osećaju tu stihiju besa i snage u sebi. I čini im se, od te reke i njene snage, zadojeni su kao od majčina mleka. Posle prvog dana spuštanja splavova nizvodno Drinom i Zeko se osvežio. Prestao je biti turoban i brižan. Voleo je radost novine. Zanela ga je iznenadna opasnost i doživljavao je sreću savladanog napora. Ono čvrsto i kameno, što se uvek javljalo u njemu, kad se nešto novo opasno odlučuje, sada ga je potpuno ponelo. Iako je stalno menjao utiske a nije 66

uspevao da istom brzinom menja i svoje raspoloženje, znao je da mu povratka više u Višegrad nema. Tamo su obesni, silni Turci, uvek skloni da naprave uvredu i nasilje. Tamo su i mrtvi, koje su on i Petronije sveteći se lišili života. Tamo je turska vlast i za njih dvojicu više ništa ne bi bilo dobro. Nove puteve svoga života još jasno nije naslućivao. „Treba poći ustanicima", mislio je. „Ali zar da se odreknem Ikonije? Da ne vidim majku, braću, sestre i oca?" A, ono što se mirno već u njemu taložilo oko srca, upredalo je njegove grudi slatkom žudnjom. Već je sigurno predosećao, novo se nešto u njemu od polaska dogodilo. Dalji tok njegova života otisnuće se nekom novom maticom, kojoj još nije mogao da sagleda smer. Tišina predela, pustoš i divljina, kroz koju teče nemirna, bučna i vrtoglava Drina, na čijoj su se matici ljuljuškali splavovi, predosećao je, postaće njegova sudbina. To ga je oživelo. Probudilo u njemu novu snagu i razvedrilo misli. Čim je zaklopio očne kapke, u svesti mu je naviralo bezbroj milih sećanja. Video je smrknuto lice oca Ljubinka. Kraj njega kao žive slike ljuljuškale su se glave braće Marka i Milana. Dobre, zabrinute majčine oči i rastužena i zabrinuta sestrinska lica. Ali je sve to potiskivala Ikonija. Njene su oči i u sećanju žudne, radoznale i pune lepote. Mile i drage. Isto onakve kakve ih pamti još kao šiparac. U svemu je tome nešto od onog sunčanog zlata i modrine hercegovačkog neba. I stalno ga to prati i vuče tamo napred. Da, zovu ga i mame sebi njene oči. U bujanju matice i hujanju šume, činilo mu se, među nejasnim i pomešanim glasovima da čuje prigušeni šapat njenih reči. To mu je ona dragajući ga došaptavala svoju ljubav i miloštu. Zažmurio bi još jače i napregao mozak da se slika žene što bolje ocrta u njegovim mislima. Izrasla je mila glava. Sva upletena sunčanim oreolom. A iz toga svetla smešila mu se ona. Video je i bele, sitne zube. Nabrekle, rumene usne i raširene ruke, spremne da ga zagrle. A kad je otvorio oči, ničega nije bilo. Pred njime su stajala povijena Petronijeva leđa, koji je kao da se igra veslom krmanio. Čuo se šum vode pod splavom. Cvilela je soha u kojoj je usađeno veslo. Zeko je sanjivo širio oči. Iz pogleda mu je nadirala žudnja. Petronije ga je radoznalo gledao. Osmehnuo se: — Sanjariš, pobro? Radosno osmehnut Zeko je pomirljivo odgovorio: — Čovek se čudno oseća na vodi. — Eh, čudno! Dokolica i tišina izazivaju sećanja! — odgovorio mu je Petronije i navaljivao da vesla. Zatim se razveza razgovor. Pričali su o svemu. Najčešće o životu u Višegradu. Ponekad su se prisećali dogovora i odluke da pođu ustanicima. Zeko je voleo da izlaže plan. Imao je živu i nemirnu maštu. Iznosio je nove i nove predloge. Petronije je ostajao tvrd, realan i oštar u 67

sudovima. Uvek se i u mislima čvrsto držao zemlje. Naročito kad se pričalo o buni. Oštro zainteresovan time, raspitivao se kod seljaka. Tako je saznao za smaknuće dahija i neuspeh Bećir-pašin u Srbiji. Slušajući seljačke nade i zebnje, sve se više oduševljavao za borbu i ustanak. Opila ga je želja za osvetom. Ispred noći splavove su priterivali obali. Vezivali ih. Ložili vatre. Za večeru su obično kuvali kačamak i pržili slaninu. Zatim bi polegali po travi oko vatre. Uspavani hladnim vazduhom, šumom reke i umorom, nisu se budili pre izlaska sunca. Obično je prvi ustajao Zeko, naglo i odlučno. Založio bi vatru i pristavio vodu da se skuva jelo, da što pre krenu dalje. Ni njemu samome nije bilo jasno zašto se žurio. Splavari su gunđali dok ih je budio. U tim jutarnjim časovima, dok je plamen lizao počađali bakrenjak u kome je krkljao kačamak i na žaru cvrčala slanina, Zeko se uvek sećao kuće i očinskog doma.

68

XVII

Tek sedmog dana minuli su Zvornik. Ispred noći zaustavili su se na mačvanskoj strani kod Badovinaca. Dvojica splavara odmah su pošli u selo da kupe nekoliko jagnjadi. Zaklali su ih, oderali i namestili ražnjeve uz oganj da se jaganjci ispeku. Noć je dolazila lagano, zamagljivala vidike, uvlačila se u vrbake i gmizala kao siva sumaglica iznad reke. Od sela se čuo lavež pasa. Dozivi ljudi. Katkad bi se prosuo ženski smeh. Javljale su se i prve zvezde. Splavari su lagano praznili bardak mačvanske šljivovice i žudno udisali miris jagnjećeg pečenja, koje se čvarilo uz izgrnutu žeravicu. Tek pošto su srubili pečenje i siti posedali oko ognja, iz sela dođe grupa seljaka da posedi sa splavarima i raspita se kako je u Bosni i krajevima kroz koje su prošli. Namrgođena, preplanula seljačka lica, oprezno i podmuklo su gledala ispod kosmatih obrva i svaki razgovor započinjala pričom o buni. Zatim su se brzo otkravili, pa razvezaše o borbama s Turcima i njihovom nasilju, patnji raje i zlu koje je vekovima carovalo nad bogatom Mačvom. Naposletku su kao uzgred pomenuli Ćurčiju i Stojana Čupića. Zeko se seti Mitrovih reči i zažele po svaku cenu da se vidi s Čupićem. Među seljacima je sedeo pogrbljen čiča. Njegove žute zenice gorele su mačijim žarom. On se prezrivo i lukavo smeškao. A ispod oka neprestano merio Zeka i prisutne splavare. Kad su svi seljaci otišli kućama na spavanje, on zaostade tobož da pripali lulu. Čepukao je dok su se splavari spremali da legnu. Zatim se okrenuo Zeku i rekao: — Odakle si rodom? — Hercegovac, — odgovorio mu Zeko. — I Stojan je starinom otuda. — Kako mogu da ga vidim? — upita Zeko. — Sasvim slučajno, noćas je kod mene na konaku. Ima neko vreme kako vreba zvorničke Turke. Oni se ponekad osmele te pređu da robe i pljačkaju. Ko će koga prevariti, videćemo, — reče grbavko. — Što ne pređe preko Drine? — upita Petronije. — U neku ruku ovde smo sigurniji. Za neko vreme uglavljen je mir. Lažemo se. Noć je za svašta stvorena. Što ona pojede to dan ne vidi. — A kako se može prići vama? — pitao je Petronije, jer mu se činilo da grbavko mnogo koječega krije pod jezikom. 69

— To je bar lako. Svako nam je dobro došao ko hoće da se bije s Turcima. — Toliko nas dvojica umemo, — odgovori Petronije puneći lulu duvanom. — Idi, dovedi mi Stojana, — zamoli Zeko. Grbavko se osmehnu. Počeša se po vratu i nahramljujući na desnu nogu iščeze u mrak. Petronije pripali lulu. Nabaca drva na vatru i sede na pokrovac. Osećao se čudno razdragan i nečim tajanstvenim uzbuđen. Zeko je zamišljeno ćutao. Činilo mu se, ono za čime je toliko vremena žudeo, razjasniće mu se još večeras. Preko Stojana će saznati o svojima. A već kroz dan-dva ponovo će ih grliti i smeškati se toplo i zaštitnički Ikoniji. Prošlo je dugo vremena kad se prenuo iz sanjarenja. Pogledom upita Petronija i reče: — Pobratime, ovaj dugo začama? — Vukodlak je to, — odgovori mu Petronije. Zeko izvadi kuburu iz silava. Pregleda joj kremen i ponovo je potpraši. — Postaje mi pomalo sve ovo sumnjivo! — Ko se plaši vukova, neka ne ide u šumu, — podrugnu mu se Petronije. Zaćutali su. Drva na vatri su pucketala. Noć je primala sjaj, jer se iza vrbaka lagano svetlim rogom propinjao mesec. Nešto u blizini slomi suvarak. Začu se šljacavi bat seljačkog hoda. Iz mraka u svetli krug ognja prvo je izronio grbavi seljak. Za njime je išao visok, snažan čovek, pognutih ramena i velike kosmate glave. Lice mu je bilo dugo, preplanulo od sunca, a nosilo je na sebi odlučan izraz. U svemu što se dalo uočiti na tome čoveku, odražavala se opreznost, lukavost i neka teška silovitost. Hod mu je bio gegav, ali nekako siguran i podsećao je na hod lava, koji zna svoju snagu i ne trudi se, ma čime druge u to da ubeđuje. Prišli su vatri. Grbavko se prepredeno osmehnuo, žmirnuo očima put Zeka kao da je hteo da ga upita kako mu se dopada Stojan. Isto tako Stojan je brzo i ćutke odmerio Zeka i Petronija i rekao: — Eto, braćo, ja dođoh da se vidimo! — Sedite, — reče Petronije. Izvadi duvankesu i pruži je Stojanu. Grbavko je dugo i pohlepno nabijao duvan u lulu. Stalno se nečemu smeškao. Tek tada Zeko uspe da se pribere i kaže: — Poznaješ li Mitra Poparu iz Višegrada? — Je li vas on uputio? — upita Stojan i radoznalo je očekivao odgovor nastojeći da raspali duvan u luli. — Mi smo njegovi momci. — Zeko i Petronije? — reče Stojan. — Jeste. Otkud ti to znaš? — začuđeno je upitao Zeko. — Šapnula mi je nešto o vama dvojici ptičica u lugu. Znam, brate! 70

Tebe prvo i prvo interesuje da doznaš za tvoju porodicu. To me Mitar molio da uradim. Ona se nalazila u lugovima kod Broca. Imaš brata Marka? — Imam! — odgovori Zeko. — Nije baš tvoje snage i rasta? — Nešto je niži. — Tako je. Moji ljudi su bili tamo. Videli su kuću gde stanuju. Pođi s Rače i za sat vremena bićeš kod njih. Zeko se preobrazi od sreće. Tada se u razgovor umeša Petronije. — To ćemo lako svršiti. Ja poznajem sva ta sela. Nego nas interesuje jedna druga stvar. — Da čujem. — Čim predamo ovu građu i vidimo Zekovu porodicu, hteli bismo da se pridružimo tvojim ljudima i bijemo s Turcima. — Kad vam bude do toga tražite me u Sovljaku, sve ćemo lako udesiti.

71

XVIII

Još

se nije posve bilo razdanilo, a Zeko izbudi splavare. Čim su nešto hrane bacili u kljunove, spremiše se i otisnuše se od obale Drinom prema Bosanskoj Rači. Dan je dolazio na bleštavom sunčanom hatu. Iznad reke se dizala jutarnja izmaglica. Oživele su obale, vrbaci i ritovi. U visinama pozlaćenim sunčevim izlaskom kružile su rode. Iz grmova su grlice svojom pesmom sličnom jecanju dozivale ćubaste mužjake na ljubavni sastanak. Po izdanima, baruštinama i rukavcima čule su se divlje patke i uznemireno su vriskale štuke. Reku, i sve okolo nje, zahvatao je mađijski nemir dana, koji se sve više ogledao na uzdrhtalim talasima vode. Očima koje su žmirkale n sneno podrhtavale od nesanice i misli, Zeko je gledao jutro što je svetlo lice umivalo u virovima Drine. Zavučen ceo u samog sebe, očima okrenut u misli i sećanja, činilo mu se da izvesna osećanja čovek nikad nikome neće moći reći. Naročito kad je u pitanju ljubav i žena, i ona tanana vlakna žudnje, koja su neuhvatljiva, a utiču da se čovek oseća blažen ili nesrećan. Zeko je nekad mislio da to za njega nije bitno, da se nikad neće potpuno utkati u njegovo srce. Međutim, jutros mu je bilo jasno, da sav taj nemir, žudnja, nestrpljenje i žurba, potiče od toga što mu se žurilo da što pre vidi Ikoniju. Nestrpljivo je odmeravao pogledom visinu na koju se popelo sunce. S nestrpljenjem je mislio o Ikoniji. Ona sada spava. Možda se i udala. Zaboravila me? Izneverila dato obećanje? Teško je misliti mladu čoveku u jutarnjim časovima o voljenoj ženi. Sve se tada utkiva u nju. Ona je završetak i početak svih misli i osećanja. Prokleti nek su Turci! Zašto nas tako muče i ubijaju natenane? Cede nam snagu i nanose sramotu. „Gospode, ima li te?” pitao se Zeko. A na dnu tih misli, kao razbesnela košava, nadirala je radost viđenja i susreta. Nikad splavari nisu videli toliko zamišljena i u sebe uvučena čoveka. Čak ni Petronije, koji je naslućivao njegova osećanja i misli, nije mogao da ga potpuno shvati, jer ga je bolje poznavao i sa one druge strane, kad je umeo da zameće šalu, da uzdigne glavu, zapeva i celo društvo razveseli... Iza podne, pošto su ručali i splavovi ponovo krenuli vodom, prišao je Zeku Petronije. Dobro ga je odmerio i zapitao: — Šta je tebi danas? 72

— Po onome što nam je sinoć ispričao Čupić trebalo bi da su to moji, — odgovori Zeko. — To te, znači, rastužilo? — To, — reče Zeko i ovlaženim očima pogleda Petronija. — Ja, kad bih bio na tvom mestu, urlikao bih od veselja. Nego čuješ! Čim stignemo na Raču i predamo građu, odmah ćemo poći da ih potražimo. To nije daleko! Imam i prijatelja tamo... Rano su prispeli u Raču. Mitar ih je već s nestrpljenjem čekao. Odmah im saopšti: — Građu moramo Savom da vozimo do Mitrovice! — Ja ne mogu, — odgovori mu Zeko. — Zašto? — upita začuđeno Mitar. — Ne mogu i gotovo! Isplati me, jer moram da idem! Mitar ga pažljivo pogleda. Oseti na njegovu licu i u pogledu zbunjenost. Pozva ga na stranu i reče: — Govori šta je? — Saznao sam o svojima. Moram s Petronijem da idem da ih tražim. I bez toga nas dvojica više nismo voljni da radimo ovaj posao. — Žao mi je. Vas dvojica ste mi najpouzdaniji od svih momaka. Zovi Petronija! Zeko dade Petroniju znak rukom da priđe. — Jesi li se, zaista, rešio da ideš s njime? — Jesam, — odgovori smeškajući se Petronije. — Dobro! Ali upamtite. Ako vam kad bude gorelo pod nogama i bude potrebna moja pomoć, vrata moje kuće uvek su vam otvorena, — reče Mitar. Zatim se maši rukom u nedra i izvadi kesu. Odbrojao je na dlan po četiri dukata. — Da nije malo? — Ne dao bog, — odgovori Petronije. Predajući Zeku njegovu zaradu, on ga još jednom toplo i sa zaštitničkim osmehom pomilova i reče: — Ih, što je delija! Blago ga tvojoj majci! Pošto su se pozdravili i izgrlili sa splavarima, prišli su Mitru te se i od njega oprostili. On ih je pri rastanku zagrlio i rekao: — Kud god išli, sreća vas i sretala i pratila! Lagano su okrenuli šumskim krčanikom preko Velina Sela. Napred je išao Petronije. Jedno vreme su ćutali, jer im je teško pao rastanak od drugova i Mitra. Glave su im bile pune misli, koje nisu umeli jedan drugome da saopšte. Stara hrastova šuma dizala se od zemlje do neba. Kroz nju su svuda vodile mnoge ukrštene putanje ljudi, zverova i domaćih životinja. Susretali su se potočići i slivali udolicama u Savu. Pirkao je raznežen 73

vetrić i nevidljivim krilašcima pomerao listove hrastova. Među drvećem je umirala dosadom tišina. U njoj se rastakala sunčana prašina zalazećeg sunca. Odjedanput kroz tu tišinu provali glasno roktanje svinja i pucketanje suvaraka. Nasred puta je stajao krupan sedobradi starac. Ogrnut ovčijim kožuhom i oslonjen na batinu, radoznalo je posmatrao Zeka i Petronija koji su mu se naglo primicali. Zeko htede da prođe, ali ga migom oka zaustavi Petronije. Nazva starcu boga i reče: — Ima li kod vas u selu Turaka? — Nema. U naše šume oni nikad ne zalaze. Boje se hajduka. — A ima li hajduka? — upita Petronije. — I da ih ima, ne bih ti kazao. Šuma je zato stvorena da se u nju sklanja čovek kome je tesno oko grla. Ja ću ti dati i jedan savet, momčiću. Prolazi za poslom i ne raspituj se mnogo ovde o ljudima. Bog nikome ne svedoči ako ga noću pojedu vuci. — A, ako nama treba pomoći? U šumi ni zveri ne beže da hladuju! — reče pomirljivo se smeškajući Petronije. — Ako su ti čiste namere, zaštite ćeš naći. Ovaj glavati Zelenbać, u očima mu vidim, nekome je skuvao poparu. Nego recite vi meni, jeste li Srbi? — Jesmo, — odgovori mu Petronije, — samo iz daleka dolazimo! — Odakle, rođeni? — Hercegovci smo! — Pa pola je Semberije otuda! Zeko je brzo i zadihano ispričao starcu sve što je mogao reći o svojoj porodici. Starac ga odobrovoljeno pomilova vučjim pogledom i reče: — Baš ćete sad naići pored njihove kuće. Oni su se najdublje zavukli u šumu. Marko je vredan. Samo još zazire isuviše od Turaka. Znaš, rode moj, mi smo ti ovde na granici. Čim dogori do nokata, možemo da skoknemo preko Save. Za svaki slučaj, uhvatili smo vezu sa našom braćom u Ćesarevini. Zlu ne trebalo! Zeku je zaigralo srce od radosti. Da ga nije bilo stid starca potrčao bi, jer mu se činilo da mili, iako je koračao da ga je jedva sledio Petronije. Velika stabla hrastova i jasenova zaklanjala su vidik. Samo se gore među gustim spletom grana mogao videti komadić neba, koje je počinjalo da tamni. Sa jednog proplanka, zasejanog kukuruzom, starac im pokaza veliki hrast i reče: — Markova je kuća tamo gde se diže onaj dim! Suton se već lagano vukao šumom. Iza hrasta se ukazao iskrčeni proplanak, zasejan pšenicom i kukuruzom. Uza samu šumu sagrađena je nova brvnara. Iz nje se dizao dim. Od kuće su dopirali glasovi, roktanje svinja, mukanje krava i nečiji glasan doziv. Na ledinku uza 74

pšenicu pasao je na priponu konj. Zeko mu priđe i poznade očeva Mrkova. Oprezno su prišli kući. Odnekud su istrčala dva velika zeljova i nasrnuše kao vuci. Tek tada iz kuće izađe Jovanka. Viknu na pse i zagleda se u Zeka i Petronija. Bila je mnogo ostarela za proteklo vreme. Na licu joj se jasnije utisnuo pečat patnje. Iz mutnog pogleda virila je gorčina života i slomljena radost materinske brige i bola. — Koga tražite? — upitala je i sve pažljivije osmatrala Zeka. — Majko, — uskliknu Zeko i polete joj na grudi. Jovanka je časak bledela. Ruke su joj kao mrtve klonule na Zekova ramena. Zatim se zanjihala kao da će pasti i u trenutku ponovo došla sebi. Lice joj planu žarom sreće. Zagrli Zeka i samo se videlo kako joj se mršava ramena tresu od grčevita plača. I Zeko je grlio majku. Ljubio joj ruke i milovao prosede, raščupane kose. Nastojao je da je smiri, jer mu se činilo da ih s potsmehom gleda Petronije. Tako ih je zatekao Marko kad je odnekud iza kuće izašao i upitao: — Ko je to, majko? Ona se tek tada trgla, uspravila u svojoj gordosti i sreći majke, pa odgovorila: — Zeko, sine. Marko je dugo grlio i ljubio brata. Izmicao ga i zagledao mu se u lice. Zatim ga po ranijem običaju munu rukom pod rebra i viknu: — Zekane, moj mili, živ si? — Živ sam! Nego gde su ostali? — To je, brate, duga priča. Hajde u kuću da sednemo. Sve će ti ispričati majka, — odgovori Marko i uvede Zeka i Petronija i posadi ih u stolovake oko ognjišta. Zeko se stalno obazirao i tražio očima oca, sestre, Milana, a videlo se u njegovom pogledu da je računao da će tu čateći i Ikoniju. To primeti majka. Sede na trupčić prema njemu i otpoče da priča: — Moj Zeko, moj očinji vide! Onoga dana kad smo čuli da si ubio Mujagu Anadolčevića, Ljubinko odmah nas sve okupi te krenusmo na zao put. Imali smo sreće sve do Drine. Tu jedne noći uz reku namestismo se da noćimo. Ja i Ikonija kuvale smo kačamak. Marko je pripinjao na ledini konjem. Milan je pošao da nakupi drva. Odjedanput dojahaše iz mraka tri Turčina. Sjahaše konje i pođoše ognju. Čim su prišli, prepoznadosmo među njima Hasana Anadolčevića. Ocu ti je bilo jasno i nije mu dao ni reč izustiti, već trže kuburu te ga ubi. Ona dva ubiše njega. Iz mraka Marko ubi oba. Bacili smo ih u Drinu. Oca zakopali. Zvali smo i tražili do zore Milana, ali od njega ni traga ni glasa. Posle smo se nekako dokotrljali ovde. I eto vidiš, nastanili i okućili. 75

Prošle jeseni doznali smo da je Milan živ. Negde u Romaniji hajdukuje. — Šta je sa sestrama?. — upita Zeko. — Jela i Kosara su se udale. Vidosava sa snahom muze krave, — odgovori majka. Zadugo je posle toga Zeko ćutao oborenih očiju. Onda se ponovo pribra. Diže oči i upitno pogleda majku. Ona se doseti, pa nevesela lica i tužna pogleda odgovori: — Kad videh da će mi se istražiti dom, naterala sam Marka da se oženi Ikonijom. Obadvoje su se opirali. Ja sam ih zaklela. Oprosti mi sine. Mislila sam da si poginuo! — reče majka i ponovo briznu u plač. I Marku je bilo neugodno. Radoznalo i sa strane ispitivao je pogledom Zeku. Kad je uočio na njegovom licu bledilo, obori pogled zemlji i dodade: — Svi smo držali da nisi više među živima... Uskoro su u kuću ušle Ikonija i Vidosava. Nešto su s nekim usput razgovarale. Kad su se pomolile, Ikonija je na ruci nosila mališana od godinu dana. Dete je pokušavalo da nešto brblja. Kad je Ikonija ugledala Zeka, stala je i zadugo nije mogla da skine s njega pogled. On više nije bio tankovijasti, vižljavi mladić, koga je ona bezgranično volela, već silna momčina, ogromne snage i snažnog tela. I njegovo mlado lice nije više nosilo na sebi raniju lakoću i bezbrižnost, jer je dobilo pečat svega što je preživeo za vreme otkako se nisu videli. Bio je to sada veliki čovek, koji je prošao kroz sito i rešeto, smrknuta lica i zažarenih očiju. Brkovi su mu već sakrivali tvrdoću i odlučnost u uglovima usana. Ona ga je gledala, a u mislima nastojala je još jednom da obnovi beskrajno drage crte voljenog mladića. Teško je disala. Pokušala je da se osmehne. Zatim, ne znajući šta radi, poturi na krilo svekrve dete i osećajući u grlu gorčinu, saže se da poljubi Zeku ruku. Četvorostruke su je oblile suze, bolan vapaj zagušio joj je reči: — Oprosti, rođeni! Majka je tako htela! Od suza joj je malo laknulo.. Ipak, bila je bleda. Stalno je brisala oči i sa čela odbacivala teški uvojak kose.

76

XIX

Pred zoru Zeko probudi Marka i reče mu: — Ja ću da idem još pre svanuća. Ti znaš da sam je voleo. Pod jednim krovom zajedno ne možemo živeti. To bi za sve bilo mučenje. Ja znam da ni vama dvoma nije prijatno moje prisustvo. Želim vam svaku sreću i znajte, odlazim vam s puta. Marko je ćutanjem odobravao Zeku. Majka je čula. Uspravila se u ležaju i upitala: — Kuda ćeš sada, sine? — U Srbiju da se bijem s Turcima, majko! — Ostani kod mene, sine, iskrčićemo još zemlje. Podignućemo ti kuću i majka će te oženiti! — Neću, majko! Čuvaj Marka i Ikoniju. Podiži unučad. Ako vam kad bude teško i moja pomoć potrebna, potražite me preko Stojana Čupića u Noćaju. Oprostio se od svojih sa mnogo tuge i žalosti u srcu. Sunčano jutro džilitalo se Semberijom. Pšenice su vlatele, kukuruzi se kolenčili. U grmovima su pevale ptice i pod nebom lebdeo kobac vrebajući plen. Okolo po livadama su zujale mrkopute pčele i sunčano zlato se presijavalo u krunicama cvetova. Zeko i Petronije prešli su u Trnjcima put, koji je od Bijeljine vodio kroz šumu za Bosansku Raču. Zatim se kroz selo Međaše uputiše Drini. Zeko je prečistio sa prošlošću. Bilo je isuviše mekog i slatkog sanjarenja. Išao je od svojih, razrivenih nada i spaljenih krila. Još tamo dok je noćas u besanici razmišljao lomeći se između brata i žene, čvrsto je odlučio da se pridruži ustanicima, da se sveti beskrajno i nepoštedno Turcima. Po njegovom zaključku oni su jedini bili uzrok svega njegovog jada i patnje. Razmišljajući o sebi, prisećao se svega onoga zla koje je poslednjih godina video. Sve je to uračunao danas Turcima. Suprotno Zeku Petronije je već davno sve te stvari prečistio i jasno uredio u sebi. Turci su mu sve pobili. Ostala mu je jedino sestra koja je izrodila s Turčinom decu. Možda je posle onoga njegova bekstva i ubistva i ona već odavno mrtva? Znao je daje gorak hleb u radu i pokoravajući se Turcima. Zato se kao nikad ranije u životu obradovao kad je pojmio da mu ni pobratim nema drugog puta sem da ide ustanicima. Osećao je u sebi duboki mir i neku vrstu sreće. 77

Gore iznad njihovih glava modrelo se nebo. Dole ih je u svojim zelenim dvorima sakrivala šuma i milovalo toplinom sunce. Petroniju se više nije ćutalo i reče: — Pobratime, znači idemo u bunu? — Drugo nam ništa ne ostaje, — odgovori mu Zeko. — Stotinu puteva stoji na raspoloženju, — odgovori Petronije. — Zar je život služiti gorega od sebe? — upita Zeko. — Nije. Nego znaš li kako ćemo uhvatiti vezu? — Preko Čupića, — odgovori Zeko. Oko podne su preplivali Drinu. Kad su se obukli i lagano krenuli prema Noćaju, na jednom proplanku iznenada ih susretoše dvojica Turaka na konjima. Zeko pokuša da se ukloni ustranu i oslobodi put Turcima. Jedan Turčin natera na njega konja i zamahnu kamdžijom da ga ošine po glavi. — Stani, Vlaše! Zar ne znaš da se na puškomet Turčinu treba uklanjati s puta! Zeko odskoči brzo ustranu. Drenovom batinom koju je nosio u ruci mlatnu Turčina po glavi. Turčin se zanjiha i pade na zemlju. Zeko pritrča i istrže mu kuburu iz silava. Drugi, kad vide šta mu bi s drugom, poteže kuburu da ubije Zeka. Njega preteče Petronijev drenovak. Dotukli su oba Turčina, uvukli ih u šumu i zatrpali među povaljane klade. Sada nisu smeli ni pomišljati da danju idu u Noćaj. Seli su da čekaju mrak. Ali uskoro se iz daljine začula vika, bleka, zapevka, plač, lelekanje i divlje osiono tursko harlakanje. Zeko i Petronije brzo zavedoše dublje u šumu turske konje. Zatim zauzeše iza jedne debele hrastine busiju. U isti čas, iz luga na drugoj strani, proplanka, prvo je izjahalo na konjima nekoliko Turaka. Napred, pred svima, išao je krupan, ponosit Turčin na besnom konju, u čohanom odelu i visoka rasta. Duga koštunjava i zla lica, sa kruškastim nosem, dugim rukama i nogama. Prekomerno je bio okićen oružjem. Držao je preko krila pušku, o bedru mu je visila kriva turska sablja. Po svemu se moglo odmah videti da je beg. Iza Turaka na proplanak se izjavio buljuk ovaca i krdo krava i volova. Pozadi toga užadima povezana gomila seljaka, žena i devojaka. Okolo stoke i ljudi trčkarali su Turci na konjima i kamdžijama terali i ljude i stoku. Žene i devojke su vriskale. Povezani ljudi iskrivljenih lica od bola i sramote, već pomireni sa sudbinom, obešenih glava, jedva su nosili svoja namučena tela, jer se po tragovima krvi jasno videlo da su mučeni i premlaćivani. Ta slika užasa, bede i ropskog jada, bolno se dotače Zeka i Petronija. Ni časka se nisu predomišljali, brzo digoše puške spremni da napadnu Turke. U trenutku dok su se njih dvojica šapatom sporazumevali, nečija teška i snažna ruka se kao da je od čelika spusti 78

na Zekovo rame. On trže iznenađeno pogled i ugleda iza sebe, u grmu snažna čoveka, čije su ga izoštreno lice i svetle oči prijateljski gledale. — Pst! — šaku mu nepoznati. — Ko si ti? — šapatom upita Zeko. — Srbin, brate, kao i ti. Ima nas ovde tridesetorica. Sve smo iz šume videli šta ste učinili od ona dva Turčina. Taman smo hteli da se javimo, ali začusmo one koje od jutros čekamo. — Ti si hajduk? — upita Zeko. — Posle ćemo o tome razgovarati. Sada ostani gde si i nemojte da pucate, dok Stojan prvi ne opali. — Ko su ovi Turci? — To je Mujaga Pašić, bijeljinski beg i njegovi momci. Zeko i Petronije tek tada uočiše da su neočekivano upali u zasedu, jer su iza svakog panja i grma videli poneko srdito lice i upereni grlić puške. — Pobratime, ovo ispade baš kako treba, — šanu veselo Petronije.

Grupa turskih konjanika sa Mujagom primicala se brzo zasedi. Turci su išli ne sluteći ništa rđavo. Prepričavali su šta će kome od roblja i plena pripasti. 79

Odjedanput se s leva od Zeka okide pucanj. Mujaga se trže i ka licu mu planu strah. U očima gnev. U isti mah povede se na konju i glavačke polete zemlji. Plotun se sruči. Više od pola Turaka je pokošeno. Zeko je brzo opalio svoju pušku ka jednog Turčina, koji je hteo da trgne iz pasa kuburu. Zatim je čuo silovito: „Juriš, braćo!" Prisetio se da s ubijenog Turčina skine silav i iz pasa da izvuče handžar. Trgao ga je i u dva vučja skoka izleteo na proplanak. Naleteo je na jednog Turčina, koji je pokušavao da utekne. Stigao ga je i jednim silovitim udarcem presekao po pasu. Zatim je jurnuo na drugoga. Ovaj ga dočeka pucnjem iz kubure. Oseti kako mu kraj samog uveta prosvira kuršum. Zanet nečim čudnim i pomamnim u sebi, nije mislio na opasnost. Sustigao je Turčina i udarcem handžara odrezao mu polovinu desnog ramena sa rukom i kuburom u njoj. Onda se kao u nekom ludom zanosu okretao na sve strane i tražio pogledom da još koga spazi i nasrne na njega. Međutim, video je kako ga zadivljeno gleda Stojan Čupić. Njegovo snažno i koščato lice, puno surove pretnje i divlje snage, toga časa bilo je ozareno radošću. On mu priđe i stavi ruku na rame: — Junače, priberi se! Okolo po šumi oko proplanka čuli su se pucnjevi. To su ustanici ubijali razbegle Turke. Povezano roblje zadivljeno je gledalo šta se radi. Tek kad je sa Turcima bilo sve gotovo, prišao im je Stojan i rekao: — Ne bojte se, nesrećna moja braćo i sestre! Krvnici su platili svoje nedelo! Zeko je drešio ljude, žene i devojke. Od uvređenog ponosa tekle su mu suze i lice mu se omeškalo, jer mu je u duši u isto vreme bilo i bolno i radosno. Bol je dolazio zbog žalosne sudbine njegove sabraće. Radost što se tako iznenada i svirepo toga dana osvetio Turcima...

80

XX

Plen skinut sa Turaka u odelu, oružju i

novcu ustanici su podelili među sobom. Svak je uzimao što je kome trebalo. Samo je novac stavljan na jednu razastrtu dolamu, Sitan kočoperan čovek, veselog lica i vragolastih očiju, neumorno je iz ćemera istresao dukate i propraćao to glasnim smehom. — I kokoške bi se nasmejale da su videle kako smo ih začas smlatili, — primetio je veseljak gledajući zamišljenog Stojaš i dodao: — a pogledaj kako su se bili nabili zlatom! Kad je ceo novac bio na gomili, Stojan se trže, pogleda plen i reče: — Podeli Vukadine na jednake delove i svako neka uzme svoje. Zatim su se brzo povukli u šumu. Išli su dugo i ćutke. Tek kad se okolo njih više ništa nije moglo čuti niti videti, sem hrastovih i jasenovih stabala, a nad njima nebo, koje je lagano tamnelo, Stojan reče: — Tu je izvor. Naložite vatru, da se odmorimo. Dvojica neka trknu do sela i uzmu od seljaka dva bravčeta za večeru. Zatim se izdvojio. Seo je pred jedan stogodišnji hrast. Izvadio iz džepa lulu i zapalio. Brzo je planula velika vatra i okolo nje su se okupili hajduci, većinom mladi ljudi, snažni i odvažnog izgleda. Među svima nečim čudnim se izdvajao jedan dugajlija, čije je lice bilo puno bora i oči setne. Pušio je na lulu i držao nekako nakrivljeno glavu prema levom ramenu. Videlo se da je zbog nečega bio nekad silno uvređen. To je još i sada prisutno bilo na njegovu licu. U razgovoru s njime hajduci su ga oslovljavali imenom Srdan. Kraj njega je sedeo snažan momak, mrka izgleda i lepa lica. Obest mu je sevala iz oka. Redom se svima podsmevao. Najčešće se češao o Srdana. — Nećete mi verovati, braćo, što ću vam reći! — viknu naočiti, a oči su mu toga časa postale lukave i bezobrazno drske. — Šta se izmotavaš, Pušibrče, — poticao ga je Vukadin i šarao okolo po prisutnima radoznalim pogledom. — Ovaj naš novi, kako te oni zovu? — obraćajući se Zeku, upita Pušibrk. — Zeko. — Vala da sam ti ja bio kum, dao bih ti ime kurjak. — Pa meni i nije to kršteno ime. Ja sam Jovan. Tako me zbog očiju 81

u detinjstvu prozvaše, — odgovori Zeko. — Eto ti sad. Zeko, Jovan? Turke je, vala, sekao kao da u njima kosti nema. Prepolovi ga, a noge još trče. Glava se valja po ledini. Kažem va