Drustvo i drustvene promene

Fakultet za uslužni biznis – Novi Sad Nastavni centar Vranje

SEMINARSKI RAD Predmet: Uvod u sociologiju Tema: Društvo i društvene pojave

Mentor: Dr Andon G. Kostadinović

Student: Anđelković Aleksandar Br. indeksa XII 425/05 Vranje, 2006.

SADRŽAJ

Uvod .............................................................................................................. 3 1. Pojam društva ............................................................................................ 4 2. Nastanak ljudskog društva ........................................................................ 4 3. Sociološki pojam društva .......................................................................... 8 4. Društvene pojave ..................................................................................... 12 5. Društveni odnosi ..................................................................................... 13 6. Društveni procesi .................................................................................... 13 7. Društvene tvorevine ................................................................................ 14 8. Odnos prirode i društva ........................................................................... 15 Zaključak ..................................................................................................... 18 Literatura ..................................................................................................... 19

2

UVOD Sociologija proučava pojam društva i njegov sastav iz raznih elemenata – društvenih pojava, i to je ono što bi se moglo nazvati društvenom statikom, jer se ovde društvo proučava, uglavnom, u stanju mirovanja, daje se presek društva bez obzira na njegovo kretanje. Drugi deo sociologije proučava društveno kretanje, dinamiku društva, tj. on proučava odnose, veze, medjuuticaj, s jedne, društva i vandruštvenih pojava (priroda, pojedinac), a, s druge strane, društva kao celine i njegovih sastavnih elemenata i, najzad, samih tih elemenata medjusobno. Ona proučava kako se i zašto društvo kreće, menja. Sociologija se može definisati kao najopštija teorijska disciplina u društvu, koja istražuje pojave u njemu, proces i odnose, zakonitosti, strukturu, razvoj i celovitost.

3

1. POJAM DRUŠTVA U sociološkoj literaturi se srećemo s upotrebom reči društvo koje ima više značenja. Najpre se upotrebljava da bi označilo skupni život koji čine više jedinki, imajaći u vidu razlike ljudskog od životinjskog, zatim izrazom društvo podrazumeva se svaka posebna zajednica koja je u sastavu ljudskog društva (gene, pleme, narod, nacija itd.), kao i profesionalne organizacije (društvo sociologa, ekonomista, pravnika, lekara, inženjera itd.). Takodje se pridaju različita značenja izrazu društvene pojave. Jednom se misli na pojavu proizvodnje, drugi put na pojavu ratne operacije, treći put na pojavu kriminala. Zato se ovi termini koji se koriste u sociologiji moraju bliže odrediti kako bi se mogao doneti zaključak na koje se značenje odnosi izraz društvo.

2. NASTANAK LJUDSKOG DRUŠTVA Ljudsko društvo je nastalo razvojem materijalnog sveta, a posebno sveta živih bića, na osnovu istorije prirodnog i društvenog razvoja. Stoga je ono

podeljeno

u

različite

oblike:

nacionalne,

društvene,

klasne,

profesionalne, religiozne, kulturne i druge. U početku ljudske istorije, ono je živelo u specifičnim ljudskim oblicima: hordama, klanovima, gensovima gde se odvijala proizvodnja, vaspitanje, igra itd. Horda predstavlja onaj oblik organizovanja-prelazi iz životinjske u ljudsku skupinu. U nauci je znano da postoji zastarelo religiozno shvatanje da je čovek onakav kakav je bio na Zemlji. Suprotno njima, prihvaćeno je shvatanje da je čovek kao

4

biološka vrsta evoluirao kroz istoriju i da je rezultat razvoja životinjskog sveta. Proces preobražaja tumači Darvin kao borbu za opstanak i prilagodjavanje čoveka uslovima života, dok Engels navodi da je osnovni činilac tog preobražaja ljudski rad, stvaranje orudja za rad, koje je omogućilo da se vrši preobražaj životinjske skupine u ljudsku. Hod životinja je postepeno postojao uspravan, prednji udovi su se pretvarali u ruke-dolazi do drugačijeg položaja glave, razvija se mozak, a time i duhovni život. Borba za opstanak ih je grupisala kako bi zajednički vodili borbu protiv životinja, protiv prirode; rečju, kako bi zajedno proizvodili i opstali. Jezik i mišljenje je omogućilo da se stvori nova bioliška vrsta-čovek. Dalji proces razvoja ljudsog društva omogučio je, radom i proizvodnjom, da se čovek izdvoji od životinjskog carstva, što je omogućilo stvaranje nove skupine u prirodi-ljudsko društvo. Društvo i čovek su nerazdvojni. Ni čovek ni društvo ne mogu jedno bez drugoga. Beleži se da je filosofiji 18. veka bila živa rasprava šta je nastalo prvo: čovek ili društvo. Ali, danas za nauku nema dileme: istovremeno su nastali čovek i društvo, to je bio jedinstven proces. Na ova pitanja dao je odgovor ČARLS DARVIN (1809-1882) u njegovim delima „POREKLO VRSTA“ i „POREKLO ČOVEKA“, u kojima je razvio evoluciju nastanka čoveka (nastao je od neke posebne vrste majmuna). Jer i laik danas može uočiti da postoje sličnosti izmedju čoveka i čovekovog majmuna. Ali je sigurno da današnji čovek nije postao, nije nastao od današnjeg majmuna. I s pravom M. Marković ukazuje da je „Darvinova teorija evolucije ukazala na tri pretpostavke: 1) da su sve vrste u prirodi (biljne i životinjske) promenljive; 2) da se individue u vrstama biološki prilagodjavaju; 3) da u prirodi izmedju individue vlada borba za opstanak, 5

što znači, jedinke koje nisu sposobne da se prilagode svojoj sredini propadaju. Na taj način se u samoj vrsti odvija proces selekcije, to jest prirodno odabiranje. Prema nekim podacima, prvi polumajmuni su se razvili evolucijom iz ljudoždera, u vidu ogranka: 1) kao majmuni širokonosi, 2) kao majmuni uskonosi, a da je iz ovih ogranaka majmuna postao čovekoliki majmun, a od njega čovek. Izvestan broj autora ukazuje na to da je čovekolika vrsta majmuna postala iz ogranka uskonosnih majmuna različitih vrsta, da su ljudi nastali od čovekolikih majmuna (njih je bilo oko dvadeset vrsta). Takodje, prema nekim autorima, sredinom tercijera od napred navedenih dvadesetak vrsta majmuna, jedna vrsta majmuna se podelila u dva ogranka, i to prvenstveno zbog promene uslova života. Te promene su nastale zbog ledenog i poluledenog doba, što se reflektovalo na uslove života. Došlo je do nestajanja velikog broja biljaka, a time i nestajanje hrane za životinje, koje su živele u ono vreme. Ovo se i odrazilo na majmune. Hrana kao izvor života se tražila na zemlji, uglavnom ispod drveta. Oni su se hranili plodovima, insektima, ptičijim jajima, a kod njih nije došlo do razvijenih promena. Za ogranak majmuna koji je krenuo u stepe, način života je postepeno počeo da se menja, i oni su morali da se menjaju i prilagodjavaju sredini. Oni majmuni koji to nisu, iz bilo kojih razloga, učinili i prilagodili se toj novoj sredini – nestajali su i propadali; potraga za hranom iziskivala je podizanje na zadnje noge, da bi imali bolji pogled u daljinu, zbog bežanja od zveri i krvoločnih životinja i drugo – da bi osmatrali životinje koje su koristile za ishranu. Lov je ostvario novi period i ciklus razvoja. On je omogućio da se uspešnije bore s jačim životinjama; došlo je do razvijanja borbenosti, potčinjavanja, upornosti, lukavstva, ali i solidarnosti i 6

društvenosti. Ono što je bitno, a to je da se neprekidno povećavao mozak. Tako je mladji pračovek (homo habitis), a koji je živeo pre 2,6-1,3 miliona godina, imao je mozak od 800-1,500 cm2. Homo erektus ili pitekantropus, imao je lobanju od 1,200 cm2, a po nekim mišljenjima i sposobnost za govor. Lov je na način ishrane imao poseban uticaj od onog trenutka kada je pronadjena vatra (pre 700.000 godina). Ona je olakšala varenje, s jedne strane, ali je i štitila kućno ognjište. Zahvaljujući lovu, došlo je do nove organizacije – kolektivne, do solidarnosti u raspodeli lovine, itd. Promena u načinu života, posebno čovekolikih majmuna koji su odlazili u stepe, doživljavali su radikalne promene u odnosu na majmune koji su ostali da žive na drveću u džunglama. Sa proizvodnjom i najprimitivnijeg orudja za rad, smatra se da je nastao čovek. Za sociologiju je važno da se javljaju organizovane grupe, - instinktivne radnje prerastaju u voljne, - razvijaju se čula vida, sluha, svest, - najvažnije sociološke promene su pojava govora i proizvodnja orudja za rad. Biološke i sociološke promene na čoveku išle su uporedo. Smatra se da je prvi pračovek koji je imao neke ljudske osobine bio australopitek, nastao u Pliocenu, pre više od 3 miliona godina. Mozak mu je bio od 400750 cm2, koliko ima današnja gorila. Pored uspravnog hoda, imao je i druge ljudske osobine kao što su slobodne ruke, proizvodjenje primitivnih orudja za rad od kostiju, kamena i drveta. To je razlog što ga neki smatraju homo faberom. Naučna istraživanja dokazala su da sinantropus i pitekantropus čine vezu izmedju pramajmuna i neandertalca. A dokazano je da se na pračoveka neandertalca

nadovezala

jedna

vrsta

homo

sapiensa

s

poznatim

predstavnikom kromanjonca koji je gotovo kopija sadašnjeg čoveka.

7

U sasvim ranim periodima ljudske istorije, priroda je imala dominantnu moć za čoveka: zadovoljavao je ukupne pračovekove potrebe (hranu, odeću, sredstva, oružje). Taj razvoj bio je veoma lagan, spor. Kako je teklo vreme, on je bio brži, i skokovitiji u materijalnom i kulturnom smislu.

3. SOCIOLOŠKI POJAM DRUŠTVA U sociologiji postoji nekoliko definicija društva. Zahvaljujući etnološkim otkrićima koja su se zbila u 17. i 18. veku, koja prikazuju život primitivnih naroda, može se videti da postoji društvo bez državnog uredjenja i da društvo i država nisu iste pojave, dok epoha gradjanskih revolucija i nastanak kapitalizma jasno ukazuju da su društvo i država dve potpuno različite pojave. To su razlozi zbog kojih se u nauci 17. i 18. veka sve više moralo računati sa društvom kao pojavom koja u celini nije sadržana u državi i koja postoji pored nje i nezavisno od nje. Poznati engleski sociolog Herbert Spenser je izjednačavao društvo sa organizmom. A Emil Dirkem, francuski sociolog, polazio je od toga da jedinke kao elementi vrše povezivanja i da pri tom obrazuju društvo. To znači da „društvo nije prost zbir jedinki već sistem, obrazovan njihovim udruživanjem, predstavlja osobenu stvarnost koja ima svoja sopstvena obeležja. Nesumnjivo je da se ne može ništa kolektivno stvoriti ako nisu date pojedinačne svesti, ali ovaj nužan uslov nije dovoljan. Potrebno je još da su ove svesti udružene, spojene, i to spojene na odredjen način; iz ovog spajanja proizilazi društveni život i ovo spajanje ga objašnjava. Dirkem smatra da grupa oseća, misli i dela drugačije nego kad bi neki članovi bili izdvojeni. Ovakve definicije društva su sledeće, prema 8

Aleksandru Todoroviću: „ 1) Kada tvrdi da društvo nije prost zbir individua, on se suprotstavlja atomističkom shvatanju; 2) Pokušava da odredi društvo kao poseban i svojevrsni kvalitet; 3) Medjutim, u ovoj odredbi društva dolazi do izražaja psihologistička komponenta. Ferdinand Tenis misli da društvo u sebi sadrži atomističke elemente i shvatanja. Prema njemu, „društvo, koje po konvenciji ili prirodnom pravu predstavlja jedan agregat, treba da bude shvaćeno kao mnoštvo prirodnih i artificijelnih individua, čije se volje i sfere nalaze u brojnim odnosima jedne prema drugima i jedne sa drugima, a ipak ostaju jedne od drugih nezavisno bez uzajamnog unutrašnjeg uticaja.“ Ovde se prepliću naredne komponente: 1) kulturalistička („prema konvenciji“); 2) atomističke („veliki broj individua“); 3) psihologističke („gde se volje nalaze u brojnim odnosima“). Razlika izmedju Dirkemovog i Tenisovog shvatanja je u tome što, prema Dirkemu, psihološka komponenta proizvodi nešto novo, a Tenosovo shvatanje je da proizvodi jedinke koje se povezuju kroz „volje“ – i pritom one ostaju nezavisne i nemaju neki uticaj jedni na drugu. Marksistička koncepcija ukazuje na bitne razlike izmedju čoveka i društva. Marks kaže da „odnosi proizvodnje u svojoj celini čine ono što se zove društveni odnosi, društvo i to društvo na odredjenom, istorijskim stupnju razvitka, društvo osobenog karaktera, kojim se ono razlikuje od društva.“ I dalje nastavlja: društvo se razlikuje prema celini proizvodnih procesa i da opšti pojam društva Marks odredjuje na ovaj način: „Taj proces zbiva se u specifičnim istorijsko-ekonomskim odnosima proizvodnje, koji proizvodi i reprodukuje samo ove odnose proizvodnje, a samim tim i nosioce tog procesa, materijalne uslove njihove egzistencije i njihove uzajamne odnose, 9

tj. njihov odredjenji ekonomsko-društveni oblik. Jer celina tih odnosa, kojima se nosioci te proizvodnje nalaze nasuprot prirode medjusobno, u kojima proizvode, ta celina baš i jeste društvo posmatrano u njegovoj ekonomskoj strukturi.“ Marks i Engels su dali novo shvatanje društva, koje je sastavni deo shvatanja o generičnoj suštini čoveka. Osnov za njih je rad, jer se čovek preko rada potvrdjuje i ostvaruje jedinstvo s prirodom, i on čini suštinu generičkog bića čoveka. Čovek prisvaja – pisao je Marks – na nekoliko načina svoju mnogoliku suštinu, tj. kao potpun čovek. Svaki od njegovih ljudskih odnosa sa svetom – vid, sluh, njuh, ukus, osećanje, misao, kontemplacija, osetiti, hteti, deliti, voleti-ukratko, svi organi njegove individualnosti, a isto tako i organi koji se neposredno predstavljaju kao društveni organi jesu u svom objektivnom odnosu, tj. u svom odnosu s objektom prisvajanja objekta. Prisvajanje ljudske stvarnosti i njen odnos sa objektom jeste ispoljavanje ljudske stvarnosti. Marks je pisao: „Ali čovek nije samo prirodno biće nego i ljudsko prirodno biće, tj. biće koje postoji samo za sebe, stoga generično biće koje se kao takvo mora potvrditi i manifestovati, kako u svom biću tako i u svom znanju. A kako sve prirodno mora nastati, tako i čovek ima svoj akt nastajanja, istoriju, koja je njemu poznata i koja je stoga akt nastajanja koja se kao akt nastajanja svesno ukida. Istorija je prava prirodna istorija čoveka.“ Polemišući s različitim idealističkim shvatanjima društva, Marks o proizvodnim odnosima kaže da ljudi u njih ulaze nezavisno od svesti i volje, a s razlogom je ukazivao na primarni materijalni, objektivni karakter društvene stvarnosti. Osnovne odredbe društva kod Marksa sadrže ove komponente: 1) ona je materijalistička, jer polazi od proizvodnih procesa; 2) ukazuje na celinu 10

odnosa jer je ta celina odnosa odredjena proizvodnim odnosima – i to najznačajnijim, najvažnijim; 3) sadrži odnose medju ljudima, kao i njihov odnos prema prirodi u procesu proizvodnje i medjusobno, kako veli Lj. M: „Globalno društvo predstavlja složenu celinu, koja se struktuira i diferencira u tri pravca: 1) prostorno-socijalna područja (morfološka podela); 2) posebne grupe i slojevi (stratafikaciona podela) i 3) različite oblasti društvene delatnosti (funkcionalna podela). Globalna društva su, kao složene celine delatnosti i odnosa, organizovana. Ona sadrže u sebi više podsistema: socijalni, ekonomski, politički, kulturni (ideološki). U svakom globalnom društvu postoje parcijalne i globalne društvene grupe u okviru kojih se odvijaju brojne delatnosti, zadovoljavaju individualne i kolektivne potrebe ljudi.“ Razume se da društvene ustanove mogu biti progresivne i regresivne. One, zajedno s odgovarajućim društvenim grupama i organizacijama, čine glavnu kohezionu snagu društva. Mihajlo Popović pod pojmom globalno društvo razume „relativno samostalnu, organizovanu celinu svih društvenih delatnosti i odnosa, grupa, slojeva, i ustanova, celinu, koja zahvaljujući tome što sadrži u sebi sve potrebne uslove i činioce socijalne egzistencije ljudi, može relativno nezavisno da egzistira.“

4. DRUŠTVENE POJAVE

11

Društvo predstavlja nužnost društvenih pojava. Pošto je ljudsko društvo opšti pojam, apstrakcija, i njome se ne mogu objasniti eksplicitno neki posebni sadržaji društvenog života – ljudske radnje, to se koristi pojam društvene pojave. One su proizvod društvenih delatnosti. O društvenim pojavama Lj. Mitrović kaže da su one „u isto vreme i individualne i društvene; one u sebi nose elemente subjektivnog i objektivnog. Osnovni elementi društvenih pojava su: uzajamna povezanost ljudskih ponašanja; delovanje tako povezanog ponašanja i promena koje su stvorene na osnovu takve interakcije pojedinaca i društvenih grupa. U društvu postoje brojne društvene pojave koje se mogu različito klasifikovati. Ako bismo pošli od poznate i često zloupotrebljavane šeme o „bazi“ i „nadgradnji“, sve društvene pojave mogli bismo grupisati u pojave društvene osnove i pojave društvene

nadgradnje.

Sa

stanovišta

stepena

opštosti

i

njihove

rasprostranjenosti društvenim prostorom, sve društvene pojave mogu se podeliti na parcijalne i totalne.“ Suštunu društvenih pojava čine delovanja pojedinaca i društvenih grupa. Delovanja i ponašanja su bitna, i one su odredišne tačke. Radi se o skupu pojedinaca i njihovim ponašanjima. Društvene pojave su raznovrsne, jer su društvene delatnosti takodje raznovrsne. Primera radi, društvena pojava je proizvodnja sredstava za život. Ona je planska, svrsishodna, u kojoj postoji medjusobna povezanost. Društvene pojave čine povezivanje najmanje dva čoveka. Postoji veliki broj društvenih pojava, jer složenost i dinamičnost života uslovljavaju beskonačno medjusobnih povezivanja i ljudskih delovanja.

5. DRUŠTVENI ODNOSI

12

Društveni odnosi su, u stvari, društvene pojave. A jedinstvo društvenih procesa i odnosa čini tu pojavu. Društveni odnosi su spoljni način zajedničkog povezivanja ponašanja ljudi. O tome piše Radomir Lukić: „Stupajući u društveni proces, ljudi se samim tim stavljaju u izvestan odnos, to jest oni dospevaju u izvestan odnos jedan prema drugom, položaj koji omogućuje vršenje onih radnji koje čine proces, odnosno samog procesa. Oni ostaju u takvom položaju dok proces traje. Promena tog položaja je moguća, ali samo do izvesne granice, preko koje takva promena izaziva prestanak procesa. Društveni odnos je, kao oblik, neodvojiv od svoje sadržine, društvenog procesa, a i posebnih radnji, različitih od onih iz kojih se sastoji društveni proces, već iz samog položaja tih radnji (odnosno ljudi kojih ih vrše), jedni prema drugima.“ Društveni odnosi se javljaju kao sadržina, dok se društveni odnos javlja kao oblik. Ali se često stavlja znak jednakosti izmedju društvenih odnosa i procesa i govori se o proizvodnim, kulturnim i ostalim odnosima. To je zato što su oni u medjusobnoj vezi. Odnosi mogu biti grupni, pojedinačni, trajni, prolazni, nadredjeni, podredjeni, itd.

6. DRUŠTVENI PROCESI Društvene pojave se mogu podeliti na: a) društvene procese, i b) društvene tvorevine. Društveni procesi čine osnovne društvene pojave. Ukupno društvo i život u njemu je, u stvari, razvoj ličnosti, grupa, institucija, normi, propisa, i slično. Kako piše P. Kozić, „društveni procesi su

13

ljudske radnje koje uslovljavaju neke takodje društvene posledice. Već prema tome šta je njihov uzrok, sadržaj ili kakav je njihov karakter, društveni procesi mogu biti voljni (ako su izazvani nezavisno od ljudskih htenja i volje, već zavisno od prirodne stihije, na primer epidemija bolesti, radnje iz nehata i sl.), materijalni (proizvodnja materijalnih dobara) ili duhovni (idejna aktvinost); konstruktivni (stvaranje novog) ili destruktivni (uništavanje postojećeg), i drugo.“ Oni su, kako veli R. Lukić, „prvi stupanj povezanog delovanja ljudi, povezano delovanje njihovog ponašanja, radnji, neposredno, u proizvodjenju neke posledice, promene.“

7. DRUŠTVENE TVOREVINE Društvene tvorevine su rezultati (efekt, posledica) društvenih promena. One su u odnosu na društvene procese i imaju relativnu samostalnost. Te tvorevine su efekti procesa i odnosa: „Društvene tvorevine su relativno jasna, stabilna stanja, situacije, dogadjaji koji su ... neposredno dati za razliku od samih procesa i odnosa koji su iz njih skriveni.“ Društveni procesi i odnosi stoje u medjusobnoj povezanosti. Povezanost tih procesa (jači – slabiji, posredan – neposredan), odredjuju vrstu društvenih tvorevina. Društvene tvorevine su jasna, slobodna stanja, dati su dogadjaji neposredno na primer roba, ideja, likovna oblikovanost, propis itd, su društvene tvorevine, čije pretpostavke nisu uvek kompleksno i neposredno vidljive, za razliku od društvenih procesa i odnosa čiji su dogadjaji neposedno dati. Društvene tvorevine kao najopštije vrste su: 1) složeni društveni procesi, i 2) društvene skupine (grupe). Ako govorimo o

14

složenim društvenim procesima, imamo u vidu: 1) materijalne (orudja za rad, zgrade itd.), i 2) duhovne (teorije, naučne zakone, kulturu, nauku, dogme,običaje, umetnost, propisi). Ove posledice, materijalne ili duhovne, možemo ocenjivati kao progresivne ili regresivne, proste ili složene.

8. ODNOS PRIRODE I DRUŠTVA Sociološki posmatrano, društvo čini celinu društvenih pojava, procesa i odnosa. Medjutim, ona se ne može shvatiti bez uvida odnosa i veze koje se javljaju na relaciji prirode i društva. Čovek je sastavni deo prirode, i on svojim radom stvara uslove življenja. Marks govori o prirodnim svojstvima čoveka, ali je isticao da čovek nije samo prirodno biće, nego je prvenstveno ljudsko prirodno biće, a ono se mora potrvditi. Marks je generičnu suštinu video u činjenici da ljudska univerzalna proizvodnja pruža čoveku da njegov rad učini teorijski i praktično svojim predmetom, a da se čovek odnosi prema sebi kao prema univerzalnom biću i da je ono oslobodjeno od neposredne prirodne nužnosti. Tu je bitna razlika izmedju životinje i čoveka, jer čovek svoju prirodnu delatnost preokreće i menja u predmet svog htenja i svesti, a životinja se neposredno udaljuje s njenom životnom delatnošću, i od nje se ne razlikuje. Traganje za odnosom prirode i društva zaokupljalo je mnoge filosofe i sociologe, jer na ovo pitanje nije lako i jednostavno dati odgovor. Jedni daju znak jednakosti izmedju prirode i društva, drugi ih potpuno odvajaju i prave distinkciju izmedju njih i kažu da su to potpuno odvojene celine, ničim

15

povezani kvaliteti. Ogist Kont i Maršal Staneli smatraju da nema suštinskih razlika izmedju ovih dveju fenomena (ljudskog društva i prirode). Njihova vidjenja su da nema suštinske razlike društvene i prirodne zakonitosti, samim tim ne postoje razlozi da se ljudsko društvo bori protiv prirode, jer je ono rezultat prirodnih zakonitosti koji su predodredjeni nekim vanprirodnim silama, a suprotstaviti se njima znači suprotstaviti se natprirodnim silama. Drugo shvatanje, koje su izneli GUSTAV LE BON, HENRIH RIKERT i GABRIJEL TARD, govori o kvalitativnim i suštinskim razlikama zakonitosti u prirodi i društvu. Po njima, priroda ima poseban razvoj, a društvo sopstvene zakonitosti. Postoji i marksističko stanovište i shvatanje o odnosu prirode i društva, i ono je u bliskoj vezi s marksističkim učenjem o nastanku čoveka i društva. Ovo stanovište nije jednostrano, isključivo, ono uvidja dijalektičku vezu i jedinstvo prirode i društva, gde se jedinstvo ostvaruje u procesu materijalne proizvodnje. Medjutim, Marks je u Ranim radovima ukazao na razliku izmedju čoveka i životinje: „Praktično proizvodjenje predmetnog sveta, prerada anorganske prirode, jeste potvrda čoveka kao svesnog generičkog bića koje se prema svom radu odnosi kao prema svom sopstvenom biću. Istina, životinja takodje proizvodi. Ali, ona proizvodi jednostrano, dok čovek proizvodi univerzalno; ona proizvodi pod vlašću univerzalne potrebe, dok čovek proizvodi sam, slobodan od fizičke potrebe i i istinski proizvodi tek oslobodjen nje. Ona proizvodi za sebe, dok čovek reprodukuje celu prirodu; njen proizvod pripada neposredno samo njenom fizičkom telu, dok se čovek slobodno suprotstavlja svom proizvodu. Životinja oblikuje samo po meri i potrebi vrste kojoj pripada, dok čovek zna svagda da da predmetu inherentnu meru; stoga čovek oblikuje i prema zakonu lepote.“

16

Čovek stvara svesno i planski proizvode rada, kako kaže Engels: „Oni sami sebe počinju razlikovati od životinja onda kad počnu proizvditi sredstva za život – korak koji je uslovljen njivom telesnom organizacijom. Time što proizvode svoja sredstva za život ljudi proizvode i materijalni život.“ Životinje ne mogu da stvaraju orudja, one nemaju sposobnost da proizvode sredstva za život. Engels kaže: „Istorija razvitka društva se u jednoj tački bitno razlikuje od istorije razvitka prirode. U prirodi – ako ne uzmemo u obzir obratno delovanje čoveka na prirodu – samo nesvesne slepe sile deluju jedna na drugu, i njihovom uzajamnom delovanju ispoljava se opšti zakon... U istoriji društva svi su akteri svešću obdareni ljudi, koji dejstvuju promišljeno ili strasno i teže ka odredjenim ciljevima; ovde se ništa ne dešava bez svesne namere, bez cilja koji se hoće postići.“ Za ukupno razumevanje ljudskog društva, pored veze izmedju prirode i društva, potrebno je imati u vidu i specifičnosti društva. Jer, ljudi poseduju osobine proizašle zahvaljujući društvenom životu, jer biološki procesi kod ljudi dobijaju u društvu druge oblike-ti procesi su time postali specijalizovani.

17

ZAKLJUČAK Društvo je predmet proučavanja mnogih društvenih nauka. Svaka od njih teži da prouči svoj predmet – neka područja društvenih života, odnosno pojedine pojave. Sociologija, za razliku od ostalih društvenih nauka, istražuje i opisuje društvo u njegovom jedinstvu, bez obzira što se društvo ispoljava u različitim oblicima. Socologija pokazuje da je društvo skup pojava koje nisu mehanički odvojene, već predstavljaju dijalektički skup (jedinstvo), što znači da su one medjusobno povezane makar bile i različite, pa čak i protivrečne. Medjutim, sociologija se ne bavi samo „globalnim društvom“, nego i mikro-sociološkim zanimljivim osnovnim obeležjima društvenosti. To je sve ono što čini odgovarajući način društvenog života koji stvarno žive konkretni pojedinci i grupe u odredjenom vremenu i prostoru. U tom smislu predmet socilogije nije samo „društvo“ kao nekakav izvanljudski objekat, nego pre svega „društvenost“, kao način ljudskog života.

18

LITERATURA

1. Dr Andon G. Kostadinović, Opšta sociologija, Beograd, 2004.

19