Druga Prilika, Dzejms Paterson

Džejms Paterson

DRUGA PRILIKA James Patterson with Andrew Gross SECOND CHANCE

Pribliţila sam se i prišla tijelu. Tashina školska bluza bila je natopljena krvlju, pomiješana s kišom koja je padala. Niti metar od nje, u travi je leţao ruksak u duginim bojama. Rupe od metaka bile su posvuda, krhotine od stakla i drveta. Deseci djece krenuli su prema cesti… Toliko pucnjave, a samo jedna ţrtva. Tragiĉni svršetak sluĉaja umorstva na braĉnom putovanju ostavio je Lindsay Boxer nesigurnom u to moţe li se ikada ponovno vratiti svojem poslu. Ali kada jedna djevojĉica biva ustrijeljena pred crkvom u San Franciscu, ona zna da je došlo vrijeme za ponovno okupljanje Ţenskog kluba za umorstva. Radeći s novinarkom Cindy Thomas, pomoćnicom okruţnog tuţitelja Jill Bernhardt, i medicinskom istraţiteljicom Claire Washburn, Lindsay poĉinje ulaziti u trag misterioznom ubojici koji svoje progonitelje brzo pretvara u svoje ţrtve.

Aron Vinslou nikada neće moći da zaboravi tih nekoliko minuta. Prepoznao je te zastrašujuće zvuke onog trena kada su zaparali noć. Telom mu je prostrujala jeza. Nije mogao da poveruje da je u ovom kraju došlo do pucnjave iz tako snaţnog oruţja. Ra-ta-ta-ta-ta, ra-ta-ta-ta… ra-ta-ta-ta. Njegov hor upravo je izlazio iz crkve na La Sal Hajtsu. Ĉetrdeset osmoro dece hrlilo je ka ulici pored njega. Samo što su završili generalnu probu za takmiĉenje horova San Fransiska, i bili su odliĉni. Onda su se zaĉuli pucnji. Mnogo njih. Ne jedan pucanj. Paljba. Napad. T-ta, t-ta, t-ta… t-ta, t-ta, t-ta. – Lezi dole! – vikao je iz sveg glasa. – Svi na zemlju! Pokrijte glave. Zaklonite se! – Zvuĉalo mu je potpuno nevero vatno da je izgovorio te reci. U poĉetku, kao da ga niko nije ĉuo. Deci, svoj u belim sveĉanim bluzama i košuljama, pucnji mora da su zvuĉali kao petarde. Onda je mecima zasut prelepi vitraţ na prozoru crkve. Zatresao se prikaz Isusa kako blagosilja dete u Kapernaumu i rasprštalo se staklo na sve strane, a srca je padala i po deĉijim glavama. – Neko puca! – vikao je Vinslou. Moţda više njih. Kako je to moguće? Mahnito je utrĉao meĊu decu, vikao i mahao rukama vukući sve koje je mogao da dohvati dole, na travu. Kada su deca konaĉno poĉela da se saginju i leţu na zemlju, Vinslou je ugledao Šantal i Tamaru, dve devojĉice iz hora, kako ukoĉeno stoje na travnjaku dok meci lete oko njih. – Dole, Šantal, Tamara! – vikao je, ali one su i dalje stajale zagrljene vrišteći izbezumljeno. Bile su najbolje drugarice.

Znao ih je još kada su bile sasvim male i igrale školice na asfaltu. Ni trenutka se nije premišljao. Potrĉao je prema devojĉicama, odluĉno ih zgrabio za ruke i prikovao za zemlju. Onda je legao preko njih i ĉvrsto ih pritisnuo. Meci su fijukali na samo nekoliko centimetara od njegove glave. Bubne opne su ga zabolele. Telo mu je podrhtavalo kao i tela devojĉica koje je zaklonio. Bio je ubeĊen da će poginuti. – U redu je, deco – šaputao je. Onda je, naglo kao što je i poĉela, pucnjava prestala. Tišina zavlada nad njima. Bilo je to tako ĉudno i jezivo, kao da se ĉitav svet zaustavio i osluškivao. Kada se podigao, oĉi mu ispuni nestvaran prizor. Polako, na sve strane, deca su se pridizala na noge. Poneko dete je plakalo, ali on nigde nije primetio krv, kao da niko nije bio povreĊen. – Svi ste dobro? – vikao je Vinslou, probijajući se kroz gomilu. – Da li je neko povreĊen? – Dobro sam… dobro sam – odgovarali su mu. Osvrtao se u neverici. Ovo je bilo pravo ĉudo. Onda je zaĉuo jecanje jednog deteta. Okrenuo si i ugledao dvanaestogodišnju Mariju Parker. Marija je stajala na okreĉenom drvenom stepeništu ispred ulaza u crkvu. Delovala je izgubljeno. Iz njenih otvorenih usta dopirali su prigušeni jecaji. Onda je pogled Arona Vinsloua pao na ono što je uţasnulo devojĉicu. Srce mu se steglo. Ni u ratu, ni dok je odrastao na ulicama Ouklenda, nikada nije doţiveo nešto tako strašno, tako tuţno i besmisleno. – Oh, Boţe. Oh, ne. Kako si mogao da dozvoliš ovo? Taša Keĉings, samo jedanaest godina stara, leţala je u cvetnoj leji

uz temelj crkve. Njena bela školska bluza bila je natopljena krvlju. Onda je i otac Aron Vinslou zaplakao.

Prvi deo ŽENSKO DRUŠTVO ZA REŠAVANJE UBISTAVA PONOVO

1 Jednog utorka uveĉe igrala sam partiju „osmica” sa tri štićenika Doma za maloletnike u Ulici nade. Uţivala sam u tome. Preko puta mene, na olinjalom kauĉu, sedeli su Hektor, deĉko iz „latino” predgraĊa koji je dva dana ranije izašao iz popravnog doma, Ališa, tiha i lepa, ali sa porodiĉnom istorijom koju ne ţelite da ĉujete, i Mišel, koja je već godinu dana provela prodajući svoje telo po ulicama San Fransiska. Imala je ĉetrnaest godina. – Herc – kazala sam bacajući osmicu i menjajući boju u trenutku kada je Hektor hteo da nas poklopi. – Do Ċavola, ţeno sa znaĉkom – negodovao je. – Kako to da mi, kad 'ocu da se spustim, ti zabiješ noţ u leĊa? – Budalo, to će te nauĉiti da ne veruješ ţaci – nasmejala se Mišel i dobacila zavereniĉki pogled u mom pravcu. Poslednjih mesec dana, jednom ili dva puta nedeljno, provodila sam veĉeri u Domu u Ulici nade. Posle onog straviĉnog sluĉaja mladenaca tog leta, još dugo sam se

osećala potpuno izgubljeno. Uzela sam mesec dana odmora u Odeljenju za krvne delikte, trĉala po marini i lutala pogledom po zalivu iz sigurnosti svoga stana na brdu Potrero. Ništa nije pomagalo. Ni struĉna savetovanja, ni puna podrška mojih drugarica – Kler, Sindi i Dţil. Ĉak ni povratak na posao. Nemoćno sam posmatrala kako ţivot istiĉe iz osobe koju sam volela. A osećala sam i odgovornost za smrt svog partnera na duţnosti. Ništa nije moglo da ispuni tu prazninu. Tako sam se obrela ovde… U Ulici nade. I, malo-pomalo, ovo je delovalo. Preko karata krišom sam pogledala AnĊelu, nedavno pridošlu devojku koja je sedela na metalnoj stolici na drugom kraju prostorije i mazila svoju tromeseĉnu ćerku. Jadno dete, od moţda šesnaest godina, jedva da je nešto progovorilo cele veĉeri. Nameravala sam da porazgovaram s njom pre nego što krenem. Vrata su se otvorila i ušla je Di Kolins, jedna od glavnih savetnika u Domu. Za njom je išla crnkinja ukoĉenog izgleda, u staromodnom sivom kostimu. Sve na njoj govorilo je da je iz Odeljenja za decu i porodicu. – AnĊela, stigla je tvoja socijalna radnica. – Di je kleknula pored nje. – Nisam šlepa – rekla je tinejdţerka. – Sada ćemo morati da uzmemo bebu – prekinula je socijalna radnica nestrpljivo, kao da je samo ispunjenje tog zadatka spreĉava da uhvati voz. – Ne! – AnĊela je još više stegla dete. – Moţete da me drţite u ovoj rupi, moţete da me vratite u Klejmor, ali bebu mi nećete uzeti. – Dušo, molim te, samo na nekoliko dana – pokušavala je da je ulaedi Di Kolins.

Devojka je zaštitila rakama bebu koja je, osetivši opasnost, poĉela da plaĉe. – Nemoj da praviš scene, AnĊela – upozorila je socijalna radnica. – Znaš i sama kako to ide. Prišla je devojci, a ova je skoĉila sa stolice. Stezala je bebu jednom rukom, a drugom ĉašu soka koji je pila. Jednim naglim pokretom slomila je ĉašu o sto.. Tako je napravila oruţje od slomljenog stakla. – AnĊela! – Skoĉila sam od stola za kojim smo se kartali. – Spusti to. Niko neće nikuda odvesti tvoju bebu ako je ti ne daš. – Ova gadura mi zagorĉava ţivot. – Sevala je oĉima. – Prvo me pusti da sedim u Klejmoru tri dana duţe nego što je trebalo, onda neće da me pusti da idem kući kod mame. Sada hoće da uzme moju malu devojĉicu. Klimala sam glavom gledajući je pravo u oĉi. – Prvo moraš da spustiš ĉašu – rekla sam. – AnĊela, znaš i sama. Socijalna radnica je zakoraĉila napred, ali ja sam je zadrţala. Polako sam se primicala AnĊeli. Uzela sam joj ĉašu, a zatim joj neţno izvukla dete iz ruku. – Ona je sve što imam – prošaputala je devojka i zajecala. – Znam – klimnula sam glavom. – Zato ćeš promeniti neke stvari u ţivotu i dobićeš je nazad. Di Kolins je pritekla AnĊeli i previla joj okrvavljenu šaku. Socijalna radnica je bezuspešno pokušavala da umiri rasplakanu bebu. Prišla sam joj i kazala: – Ta beba će biti smeštena negde u blizini, s pravom na svakodnevne posete. Uzgred, nisam primetila da se ovde desilo išta što bi trebalo zavesti u spise… a vil – Ţena me je pogledala s negodovanjem i okrenula se.

2 Iznenada se zaĉuo moj pejdţer, tri prodorna zvuka kao da su naglasila napetu atmosferu. Izvukla sam ga i proĉitala broj. Dţakobi, moj bivši partner iz Odeljenja za krvne delikte. Šta li je hteo. Izvinila sam se i otišla u kancelariju za osoblje u Domu. Uspela sam da ga dozovem u njegovom automobilu. – Lindzi, nešto grozno se desilo – kazao je zlovoljno. – Mislio sam da bi trebalo da znaš. Ukratko me je obavestio o strašnoj pucnjavi kod crkve na La Sal Hajtsu. Ubijena je devojĉica od jedanaest godina. – Gospode… – uzdahnula sam, a srce mi se steglo. – Pomislio sam da bi ţelela da se pridruţiš – rekao je Dţakobi. Duboko sam udahnula. Prošlo je više od tri meseca otkako nisam bila na mestu nekog zloĉina. Sve od onog dana kada je okonĉan sluĉaj mladenaca. – Nisam ĉuo – navaljivao je Dţakobi. – Pristaješ li, poruĉnice? – Prvi put me je oslovio mojim novim ĉinom. Shvatila sam da je period mirovanja prošao. – Aha – promrmljala sam – pristajem.

3 Poĉela je da pada hladna kiša dok sam vozila svoj „eksplorer” ulicom Herou ka crkvi na La Sal Hajtsu u Bej Vjuu, preteţno crnaĉkom kraju. Pred crkvom se okupila ljutila, gnevna gomila – mešavina rastuţenih majki i zlovoljnih

momaka iz kraja – koja se tiskala oko šaĉice uniformisanih policajaca. – Ovo nije prokleti Misisipi – neko je doviknuo dok sam se gurala kroz tu guţvu. – Koliko još? – jaukala je jedna starica. – Koliko još! Pokazavši znaĉku, probila sam se napred pored dvojice nervoznih policajaca. Ono što sam tada ugledala, preseklo mi je dah. Fasada crkve od belih dasaka bila je ispresecana nakaznom šarom koju su ĉinile rupe od metaka i pukotine boje olova. Ogromna rupa zjapila je u zidu gde je izbijen veliki vitraţ. Krhotine slomljenog stakla visile su iz rama kao ledene luše. Deca su još bila rasuta po travnjaku, oĉigledno u šoku, a nekima od njih pomagali su ĉlanovi ekipe Hitne pomoći. – Oh, Boţe – prošaputala sam. Kod prednjeg stepeništa ugledala sam medicinske tehniĉare, u crnim vetrovkama, okupljene nad telom devojĉice. Dvojica detektiva u civilu stajala su u blizini. Jedan od njih je bio moj bivši partner, Voren Dţakobi. Zastala sam oklevajući. A ovo sam radila stotinu puta. Samo pre nekoliko meseci resila sam sluĉaj, najveći u gradu još od sluĉaja Harvija Milka, ali otad se toliko toga desilo. Osećala sam se ĉudno, kao da sam bila poĉetnik u ovome. Steţući pesnice, duboko sam udahnula i prišla Dţakobiju. – Dobro došla ponovo u svet, poruĉnice – kazao je Dţakobi, naglašeno izgovarajući moj ĉin. Pri pominjanju te reci i dalje sam osećala elektricitet po telu. Gradeći karijeru, postavila sam sebi cilj da postanem naĉelnik Odeljenja za krvne delikte: prva ţena detektiv za ubistva u San Fransisku, sada prvi ţenski poruĉnik u odeljenju. Pošto je moj stari poruĉnik Sem Rot izabrao

lagodan posao u zalivu Bodega, naĉelnik Merser me je pozvao u svoju kancelariju. Mogu da uradim jednu od dve stvari, rekao mi je. Mogu da te drţim na produţenom odsustvu da razmisliš da li si u stanju da radiš ovaj posao, a mogu i da ti dam ovo, Lindzi. Preko stola je gurnuo zlatnu znaĉku s dve trake. Mislim da sve do tog trenutka nikada nisam videla Mersera da se smeška. – Poruĉniĉka znaĉka uopšte ne olakšava stvar, zar ne, Lindzi? – kazao je Dţakobi, naglašavajući da se sada promenio i odnos koji smo poslednje tri godine imali kao saradnici. – Šta imamo ovde? – pitala sam ga. – Izgleda da je u pitanju jedan strelac, tamo iz onog zbunja. – Pokazao je na gustiš pored crkve, moţda nekih pedeset metar od nje. – Pokvarenjak je uhvatio decu dok su izlazila. Otvorio je vatru svom silinom. Uzdahnula sam zureći u decu rasutu po travnjaku; plakala su isprepadana zbog pucnjave. – Da li je iko video tog zlotvora? Neko jeste, jel da? Odmahnuo je glavom. – Svi su se bacili na zemlju. Uz pokošeno dete stajala je potresena crnkinja i jecala na ramenu prijateljice koja je tešila. Dţakobi je primetio da sam zadrţala pogled na mrtvoj devojĉici. – Zove se Taša Keĉings – promrmljao je. – Peti razred, tamo u 'Svetoj Ani'. Dobra devojĉica. NajmlaĊa u horu. Prišla sam joj i kleknula uz njeno okrvavljeno telo. Bez obzira na to koliko puta radite ovo, svaki put ustuknete pred takvim pri zorom. Tašina školska bluza bila je natopljena krvlju koju je kiša razlivala. Samo trideset centimetara od nje, u travi je leţao ranac duginih boja. – To je to? – s nevericom sam pitala. Zagledala sam mesto. – Jedino je ona pogoĊena?

Na sve strane bilo je rupa od metaka, razbijenog stakla i polomljenog drveta. Desetine dece su pohrlile na ulicu… Svi ti meci, a samo jedna ţrtva. – Imali smo sreće danas, ha? – huknuo je Dţakobi.

4 Pol Ĉin, ĉlan mog tima, ispitivao je na stepeništu crkve jednog zgodnog crnca obuĉenog u crnu rolku i farmerke. Njega sam već viĊala na veslima. Znala sam mu i ime – Aron Vinslou. Ĉak i tako potresen i zbunjen, Vinslou je zadrţao dostojanstveno drţanje – svojim glatkim licern, ugasilo crnom kosom, ravno iseĉenom na temenu i graĊom sportiste. Ceo San Fransisko znao je šta je Vinslou ĉinio za ovaj kraj. Za njega se govorilo da je pravi heroj iz stvarnog ţivota, a moram da dodam da je tako i izgledao. Prišla sam im. – Ovo je otac Aron Vinslou – predstavio ga je Ĉin. – Lindzi Bokser – rekla sam i pruţila mu ruku. – Poruĉnik Lindzi Bokser – dodao je Ĉin. – Ona će voditi ovaj sluĉaj. – Poznato mi je šta radite – rekla sam. – Mnogo ste uĉinili za ovaj kraj. Ţao mi je zbog ovoga. Nemam reci. Pogled mu je odlutao do ubijene devojĉice. Progovorio je najneţnijim glasom koji se mogao zamisliti: – Znam je odmalena. Ovo su dobri, odgovorni ljudi. Njena majka… sama je podigla Tašu i njenog brata. Sve su ovo deca. Imali smo probu hora, poruĉnice.

Nisam htela da ga prekidam, ali morala sam. – Mogu li da vam postavim nekoliko pitanja? Molim vas. Nemo je klimnuo glavom. – Jeste li videli nekoga? Nekoga kako beţi? Neki obris, priliku? – Video sam odakle su pucnji dolazili – kazao je Vinslou i pokazao ka gustom ţbunju kuda se Dţakobi uputio. – Video sam kako se dim razvejava. Pokušao sam da ih sve spustim dole. To je bilo pravo ludilo. – Da li je u poslednje vreme neko pretio vama ili vašoj crkvi? – pitala sam. – Pretio? – Vinslou je iskrivio lice. – Moţda davno, kada su nam odobrili fondove za preziĊivanje nekih od ovih kuća. Iz neposredne blizine zaĉuo se vapaj Tašine majke jer su telo devojĉice stavili na nosila. Bilo je tako tuţno. Gomila koja se tu skupila postajala je sve napetija. Ĉulo se sve više negodovanja i optuţbi. – Zašto samo stojite tu? Idite i traţite ubicu! – Biće bolje da poĊem tamo – rekao je Vinslou – pre nego što se ovo otrgne kontroli. – Krenuo je, a onda je zastao, ogorĉenog izraza lica i stisnutih usana. – Mogao sam da spasem to jadno defence. Ĉuo sarn pucnjeve. – Niste mogli sve da ih spasete – rekla sam. – Uĉinili ste šta ste mogli. Konaĉno je klimnuo glavom. Zatim je kazao nešto što me je zaprepastilo: – Poruĉnice, bio je to 'M-16'. Okvir s trideset metaka. Skot ga je još dva puta punio. – Kako to znate? – iznenaĊeno sam pitala. – Pustinjska oluja – odgovorio je. – Bio sam vojni kapelan. Nikada neću moći da zaboravim taj uţasni zvuk. Niko ga nikada ne zaboravlja.

U opštem ţamoru neko me je pozvao po imenu. Bio je to Dţakobi. Nalazio se u šumarku iza crkve. – Hej, poruĉnice, doĊi da vidiš ovo. Uputila sam se tamo pitajući se kakav je to ĉovek koji moţe nešto ovako strašno da uradi. Istraţivala sam na stotine ubistava; obiĉno su u pozadini droga, novac ili seks. Ali ovo… ovo je uĉinjeno da bi izazvalo sablazan. – Vidi ovo – kazao je Dţakobi, sagnuvši se. Pronašao je jednu ĉauru. – Kladim se da je 'M-16' – odvratila sam. Dţakobi je klimnuo glavom. – Damica je obnavljala gradivo na odmoru? Ĉaura je kalibra 'Remington' 2,23. – Poruĉnik damica za tebe. – Iscerila sam mu se. Onda sam mu otkrila kako sam znala za kalibar. Uokolo je bilo razbacano na desetine praznih ĉaura. Bili smo duboko u ţbunju i meĊu drvećem, zaklonjeni od pogleda. Svе su bile razvrstane u dve gomilice na rastojanju od oko pet metara. – Vidi se gde je poĉeo da puca – rekao je Dţakobi. – Mislim da je odavde. Mora da se kretao. Sa mesta gde se nalazila prva gomila ĉaura, jasno se videla jedna strana crkve u pravoj liniji. Onaj prozor sa vitraţem bio je usred vidnog polja… sva ta deca koja su išla ka ulici… Bilo mi je jasno kako ga niko nije video. Bio je na skrovitom mestu i zaštićen od pogleda. – Kada je ponovo napunio, mora da se prebacio ovamo – pokazivao je Dţakobi. Prešla sam tamo i ĉuĉnula kraj druge gomile ĉaura. Nešto se nije uklapalo. Fasada crkve i stepenište na kome je pogoĊena Taša Keĉings bili su vidljivi. Ali jedva. Zaĉkiljila sam zamišljajući da nišanim mesto na kojem je Taša stajala kada je bila pogoĊena. Jedva da ste mogli jasno

da sagledate to mesto. Nemoguće da je odatle namerno ciljao u nju. PogoĊena je iz sasvim neverovatnog ugla. – Sluĉajan pogodak – promrmljao je Dţakobi. – Sta misliš? Rikošet? – Šta je tamo iza? – pitala sam. Gledala sam okolo dok sam se kroz ţbunje udaljavala od crkve. Niko nije video kako ubica beţi, pa je izvesno da nije pošao niz ulicu Herou. Šiblje se prostiralo oko šest metara u dubinu, sve do metar i po visoke ţiĉane ograde, koja je odvajala crkveno imanje od okoline. Ograda nije bila visoka. Zakaĉila sam svoje ravne cipele za ţicu i prebacila se preko ograde.

5 Našla sam se ispred ograĊenih zadnjih dvorišta malenih kuća u nizu. Nekoliko ljudi se okupilo posmatrajući predstavu. S desne strane nalazila su se igrališta u naselju Vitni Jang. Dţakobi me je konaĉno sustigao. – Lakše malo, poruĉnice – durio se. – Imamo publiku. Neću ostaviti dobar utisak. – Vorene, mora da se ovuda povukao. – Gledali smo u oba smera. S jedne strane pruţala se uliĉica, a sa druge red kuća. Grupici posmatraĉa, koja se okupila na jednom tremu, doviknula sam: – Da li je neko video nešto? – Niko nije odgovorio. – Neko je pucao na crkvu – nastavila sam. – Jedna devojĉica je ubijena. Pomozite nam. Potrebna nam je vaša pomoć. Svi su samo stajali i ćutali, nepoverljivo, kao što rade ljudi koji ne vole da razgovaraju s policijom.

Onda je lagano istupila jedna ţena od trideset godina. Pred sobom je gurkala deĉaĉića. – Bernard je video nešto – kazala je prigušenim glasom. Bernard je imao oko šest godina, ţivahne, okrugle oĉi i zlatno-ljubiĉasti dres Kouba Brajanta na sebi. – Bio je tu jedan kombi – zabrzao je – kao onaj ujaka Redţija. – Pokazao je na zemljani put koji je vodio ka uliĉici. – Bio je parkiran tamo. Kleknula sam, neţno se osmehujući uplašenom deĉaku. – Bernarde, koje boje je bio kombi? Dete je odgovorilo: – Bele. – Moj brat ima beli 'dodţ' kombi – rekla je Bernardova majka. – Da li je bio kao kombi tvog ujaka, Bernarde? – pitala sam. – Tako nešto. Ali ne stvarno. – Jesi li video ĉoveka koji ga je vozio? Odmahnuo je glavom. – Pošao sam da bacim Ċubre. Video sam samo kako odlazi. – Misliš da bi mogao da ga prepoznaš kada bi ga video ponovo? – pitala sam. Bernard je klimnuo glavom. – Zato što je liĉio na kombi tvog ujaka? Oklevao je. – Ne, zato što je imao sliku pozadi. – Sliku? Misliš nešto kao amblem? Ili kao neku vrstu reklame? – Huh – vrteo je glavom; njegove okrugle oĉi traţile su nešto naokolo. Onda su zasijale. – Mislim, kao ovo. – Pokazao je na kamionet pred susednom kućom. Na zadnjem braniku kamioneta bila je nalepnica sa reklamom za „Kalifornijsko zlatno pivo”. – Misliš na nalepnicu? – pitala sam. – Na zadnjim vratima.

Neţno sam uhvatila deĉaka za ramena..– Kako je ta nalepnica izgledala, Bernarde? – Kao Mufasa – kazao je deĉak – iz Kralja lavova. – Bio je lav? – Po glavi sam prebirala sve što je moglo da nosi znak lava; sportske timove, logotipe koledţa, korporacija… – Da, kao Mufasa – ponovio je Bernard. – Samo što je imao dve glave.

6 Nešto manje od sat vremena kasnije, gurala sam se kroz sve veću guţvu na stepenicama Palate pravde. Osećala sam se prazno i veoma ţalosno, ali znala sam da to ne smem da pokaţem. Predvorje granitne zgrade u kojoj sam radila, nalik na grobnicu, bilo je krcato izveštaĉima i ekipama novinara koji su poturali mirkofone svakom ko se pojavio sa znaĉkom. Većina izveštaĉa zaduţenih za kriminalistiĉke rubrike me je poznavala, ali ja sam im samo odmahivala dok se nisam dokopala stepeništa. A onda me je neko šĉepao za ramena i zaĉula sam poznati zvonki glas: – Lindzi, moramo da razgovaramo… Osvrnula sam se i ugledala Sindi Tomas, jednu od mojih najbliskijih prijateljica, mada je sluĉaj hteo da je ona bila i vodeći izveštaĉ kriminalistiĉkih dogaĊaja ĉasopisa Kronikl. – Neću sada da te gnjavim – vikala je u opštoj galami – ali vaţno je. Šta misliš da se naĊemo 'Kod Suzi' u deset? Sindi je bila ta koja je, za radnim stolom izveštaĉa gradske rubrike, ušla u srţ sluĉaja mladenaca i pomogla da se on resi.

Sindi, koja je, kao uostalom i svaka od nas, bila zasluţna za zlatnu znaĉku koju danas nosim. Uspela sam da se nasmešim. – Videćemo se tamo. Na trećem spratu ušla sam u zakrĉenu prostoriju sa fluorescentnim osvetljenjem koju je dvanaestoro inspektora Gradskog odeljenja za krvne delikte smatralo svojim drugim domom. Tamo me je ĉekala Loren Staford. Nju sam prvu preuzela u svoj tim iz Odeljenja za seksualne delikte u kojem je provela šest uspešnih godina. Tu je bio i Kepi Maknil. Loren me je pitala: – Šta mogu da uradim? – Mogla bi da proveriš da li je u Sakramentu prijavljena kraĊa belog kombija. Model nije vaţan. Domaće tablice. I, uz tu poternicu, izdaj i jednu za nalepnicu sa slikom lava na zadnjem delu. – Klimnula je glavom i pošla. – Loren – zaustavila sam je. – Napiši da je u pitanju dvoglavi lav. Kepi je išao za mnom dok sam kuvala ĉaj. U ovom odeljenju radio je već petnaest godina, a meni je bilo poznato i to da me je podrţao kada ga je naĉelnik Merser pitao da li da mi ponudi mesto poruĉnika. Bio je tuţan, potpuno potonuo. – Poznajem Arona Vinsloua. Igrao sam bejzbol s njim u Ouklendu. Posvetio je ţivot toj deci. On zaista spada u dobre momke, poruĉnice. Iznenada je Frenk Barns iz Odeljenja za kraĊu automobila proturio glavu u našu kancelariju. – Poruĉnice, uzbuna! Na spratu je Teškaš. „Teškaš” je, u ţargonu policije San Fransiska, znaĉilo naĉelnik policije – Eri Merser. Merser je išao sa svojih sto dvadeset pet kilograma, a za njim su išli Gejb Ker, zlobni mali lisac koji je radio kao portparol odeljenja, i Fred Diks, zaduţen za odnose sa zajednicom.

Naĉelnik je i dalje bio u svom tamnosivom odelu poznate marke i plavoj košulji sa sjajnim zlatnim dugmadima na manšetama. Već sam imala prilike da vidim kako Merser vlada napetim situacijama – bombaškim napadima, aferama unutrašnje kontrole, serijskim ubistvima – ali još ga nikada nisam videla ovako napetog. Uputio me je u moju kancelariju i, skoro bez reci, povukao vrata i zatvorio ih. Fred Diks i Gejb Kar su već bili unutra. – Upravo su me zvali Vinston Grej i Vernon Dţouns – dva najglasnija lidera u gradu. Obećali su mi da će svoje sledbenike moliti da se uzdrţe i dati nam malo vremena da otkrijemo šta se to, do Ċavola, dešava. Zato ću biti jasan: kad kaţu uzdrţavanje, oni misle da treba da naĊemo osobu ili grupu koja je odgovorna za ovo, inaĉe će nam navući dve hiljade razjarenih ljudi pred Skupštinu grada. Pogledao je pravo u mene jedva nešto manje napregnutog lica. – Tako da se nadam, poruĉnice, da imate nešto da mi kaţete…? Ispriĉala sam mu šta sam saznala kod crkve, ukljuĉujući i to da je Bernard Smit video beli kombi za bekstvo. – Kombi ili ne – umešao se gradonaĉelnikov ĉovek Fred Diks – jasno vam je odakle da krenete. Gradonaĉelnik Fernandez će se obrušiti na svakoga ko u ovoj oblasti širi rasistiĉke poruke ili one protiv razliĉitosti. To se mora suzbiti. – Priliĉno ste ubeĊeni da se ovde baš s tim suoĉavamo – rekla sam, pogledavši ga neodreĊeno. – Klasiĉan zloĉin iz mrţnje? – Pucanje na crkvu, ubijanje deteta od jedanaest godina? Odakle biste vi, poruĉnice, krenuli?

– Lice te devojĉice će se pojaviti na svim vestima u zemlji – ubacio je Karl. – Gradonaĉelnik je najponosniji na dostignuća u Bej Vju okrugu. Klimnula sam glavom. – Da li će gradonaĉelniku smetati da prvo završim ispitivanje oĉevidaca? – Ne opterećuj se gradonaĉelnikom – presekao je Merser. – Trenutno treba da brineš samo o meni. Odrastao sam na tim ulicama. Moji i dalje ţive u Vest Portalu. Nije mi potrebna televizija da vidim sliku te devojĉice. Vodi istragu kako te ona usmerava. Samo je obavi brzo. I, Lindzi…, ne dozvoli da ti se nešto ispreĉi na putu, razumeš? Spremao se da ustane. – A najvaţnije od svega jeste što ţelim da istraga bude potpuno zatvorena. Ne ţelim da vidim da se istraga vodi po naslovnim stranicama. Svi klimnuše glavama, pa Diks i Kar ustadoše za Merserom. On jako huknu. – Ovog ĉasa imamo pred sobom jednu vrelu konferenciju za štampu s kojom moramo da se izborimo. Ona dvojica su jedan za drugim izašli iz kancelarije, a Merser je ostao. Oslonio se svojim debelim rukama o ivicu mog radnog stola i nadvio svoje teško telo nad mene. – Lindzi, poznato mi je da si mnogo toga ostavila za sobom nakon poslednjeg sluĉaja. Ali to je sada gotovo. To je prošlost. Za ovaj sluĉaj treba mi sve ĉime raspolaţeš. Jedna od stvari koju si ostavila za sobom kada si primila tu znaĉku jeste pravo da svoj liĉni bol pustiš da utiĉe na posao. – Ne treba da brinete za mene. – Gledala sam ga ĉvrstim pogledom. Tokom godina, dolazilo je do nesuglasica izmeĊu mene i ovog ĉoveka, ali sada sam bila spremna da mu pruţim sve što mogu. Videla sam onu mrtvu devojĉicu. Videla sam uništenu crkvu. Krv mi se uzburkala. Nisam se tako osećala otkako sam otišla na odsustvo.

Naĉelnik Merser mi je uputio osmeh pun razumevanja. – Drago mi je što si se vratila, poruĉnice.

7 Posle veoma uzavrele konferencije za štampu koja se odvijala ispred Palate, našla sam se sa Sindi, po dogovoru, „Kod Suzi”. U odnosu na meteţ u Palati, opuštena, lagodna atmosfera našeg omiljenog sastajališta predstavljala je pravo olakšanje. Ona je već pijuckala „korona” pivo kada sam stigla. Mnogo toga se desilo ovde, za istim ovim stolom. Sindi, Dţil Bernhard, pomoćnik javnog tuţioca, i Kler Vošbern, naĉelnik Odeljenja za patologoju i moja najbliskija prijateljica. Poĉele smo da se sastajemo prošlog leta, kada je izgledalo da nas je sama sudbina sastavila na sluĉaju mladenaca. Tokom tog procesa postale smo najbliskije prijateljice. Pozvala sam našu konobaricu Loretu i naruĉila pivo, a onda se, uz umoran osmeh, posadila preko puta Sindi – Hej… – Hej, ti. – Nasmešila se i ona. – Drago mi je što te vidim. – Drago mi je što me vidiš. Televizor iznad šanka treštao je prenoseći konferenciju za štampu naĉelnika Mersera. – Smatramo da je u pitanju jedan strelac – izjavio je Merser pod pljuskom bliceva. – Ti radiš na ovome? – pitala sam Sindi i srknula gutljaj divnog ledenog piva. – Bila sam tamo – odvratila je. – Stoun i Ficpatrikova su bili takode. Oni su saĉinili izveštaj.

Trgla sam se. Tom Stoun i Suzi Ficpatrik bili su njeni takmaci za kriminalistiĉku rubriku. – Izgubila si onaj osećaj? Pre šest meseci zatekla bih te kako izlaziš iz crkve kad ja stignem tamo. – Ja ovome prilazim iz drugog ugla. – Slegnula je ramenima. Nekoliko ljudi okupilo se ispred šanka u ţelji da ĉuju najvaţnije vesti. Popila sam još gutljaj piva. – Trebalo je da vidiš tu sirotu devojĉicu, Sindi. Imala je jedanaest godina. Pevala je u horu. Pored nje, na zemlji, ostao je njen ranac duginih boja s njenim knjigama. – To ti je već poznato, Lindzi. – Hrabrila me je osmehom. – Znaš kako je to. Odvratno. – Aha. – Klimnula sam glavom. – Ali bilo bi dobro barem jednom podići nekog od njih… znaš, otresti ga od prašine i poslati kući. Kad bih bar jednom mogla nekom od njih da vratim torbu s knjigama. Sindi me je neţno lupnula pesnicom po nadlanici. Onda se razvedrila. – Videla sam Dţili danas. Ima novosti za nas. UzbuĊena je. Moţda Benet ide u penziju, pa će ona dobiti veliku fotelju. Treba da se okupimo i vidimo šta se dešava. – Svakako. – Klimnula sam glavom. – To si htela da mi kaţeš veĉeras, Sindi? Zavrtela je glavom. A u pozadini, na ekranu, otvorio se sam pakao – naĉelnik Merser je obećavao brzu i uspešnu istragu. – Lindzi, imaćeš problema… Odmahnula sam glavom. – Ne mogu ništa da ti kaţem, Sindi, Merser je glavni. Nikada ga nisam videla tako ţivahnog. Ţao mi je. – Nisam te zvala, Lindzi, da bih izvukla nešto… – Sindi, ako ti nešto znaš, reci. – Znam da bi tvom gazdi bilo bolje da pripazi šta obećava.

Bacila sam pogled na ekran. – Merseru… ? U pozadini sam ĉula njegov glas i kako tvrdi da je ta pucnjava usamljena nezgoda, da već imamo pouzdane tragove, da će svaki slobodan policajac biti upućen na ovaj sluĉaj sve dok ubica ne bude uhvaćen. – Upravo je objavio ćelom svetu da ćeš ti srediti ovog nitkova pre nego što ponovo nešto uradi… – Pa… ? Ukrstile smo poglede. – Mislim da je već uradio…

8 Ubica je igrao igricu „Pustinjski komandosi” i bio je majstor u tome. Trrrr, trrrrr, trrrrrr… trrrrrr, trrrrr. Mirno je izbegavao infracrvena polja dok su zakukuljene prilike izletale pred njega. Zamraĉeni lavirint prostorija teroristiĉkog bunkera leteo je u vazduh u loptama crvenog plamena. Prilike iz senke nadirale su po hodnicima, trrrr, trrrr, trrrr. Bio je prvak u ovome. Imao je odliĉnu koordinaciju oka i ruke. Niko mu ništa nije mogao. Prstom je pritisnuo obaraĉ. Ološu, bedni insektu, kretenu. DoĊi mi ovamo… trrrr, trrrr… Probijao se kroz mraĉne hodnike… Razvalio je ĉeliĉna vrata, naleteo na pravo razbojniĉko gnezdo gde se pilo istoĉnjaĉko piće i kartalo. Iz njegovog oruţja sipala je neprekidna plamena smrt. Blagosloveni da su mirotvorci. Iskezio se. Još jednom je ţmirkavim pogledom prešao po toj sceni, vraćajući u sećanje prizor kod crkve i njeno lice. Lice male

Dţemime, kose upletene u kiku i s rancem duginih boja na leĊima. Trrr, trrr. Razneo je neĉije grudi na ekranu. Sledeće ubistvo je za rekord. Evo ga – Spustio je pogled na rezultat. Dve stotine sedamdeset šest mrtvih protivnika. Srknuo je malo piva i iscerio se. Novi liĉni rekord. Ovaj rezultat vredi zabeleţiti. Ukucao je svoje inicijale: F. K. Stajao je i okidao na prazno još dugo posle igre. Bio je jedini igraĉ u igraonici u Zapadnom Ouklendu. Zato je, u stvari, i izabrao ovo mesto. Iznenada se na sva ĉetiri velika televizora iznad njegove glave pojavilo isto lice. Niz leda su mu prošli ţmarci i obuzeo ga je bes. To je bio Merser, naduvani gad koji je predvodio pandure San Fransiska. Ponašao se kao da su svi konci u njegovim rukama. – Smatramo da je u pitanju jedan strelac… Usamljeni zloĉin… – Kad bi samo znao. Nasmejao se. Ĉekaj do sutra… Videćeš. Samo ĉekaj, naĉelnice svih gadova. Naĉelnik policije je izjavio: – Ţelim da naglasim da nikako nećemo dozvoliti da neko zlostavlja ovaj grad rasistiĉkim napadima… Ovaj grad. Otpljunuo je. Šta ti znaš o ovom gradu? Ti ne pripadaš ovde. Stisnuo je ruĉnu granatu u dţepu jakne. Kad bi hteo, mogao bi sve da digne u vazduh, baš ovde. Baš sada. Ali posao ga je ĉekao. Sutra. Spremao se da postigne novi liĉni rekord. Sledećeg jutra Dţakobi i ja ponovo smo pretraţivali teren oko crkve na La Sal Hajtsu.

Ćele noći razmišljala sam o onome što mi je Sindi kazala u vezi sa sluĉajem na koji je naišla na poslu. Radilo se o starijoj crnkinji koja je ţivela sama u neboderima Gustava Vajta u Zapadnom Ouklendu. Tri dana ranije, ouklendska policija pronašla je staricu obešenu o cev u podrumskoj vešernici, s elektriĉnom ţicom oko vrata. U poĉetku su policajci mislili da je u pitanju samoubistvo. Na telu joj nisu našli ogrebotine ni rane nastale u odbrani. Ali sledećeg dana, tokom autopsije, otkriven je uzorak tkiva zaostao ispod njenih noktiju. Ispostavilo se da je to bila ljudska koţa sa mikroskopski sitnim tragovima osušene krvi. Jadnica je oĉajniĉki zarila nokte u nekog. – Ipak se nije sama obesila – rekla je Sindi. Ţena je bila linĉovana. Dok sam ponovo obilazila mesto zloĉina kod crkve, osećala sam se nelagodno. Moţda je Sindi u pravu. Ovo moţda nije prvo, nego drugo u nizu ubistava izazvanih rasnom mrţnjom. Prišao mi je Dţakobi. Nosio je presavijen Kronikl. – Šefice, jesi li videla ovo? Na naslovnoj strani bilo je ispisano: „POLICIJA ZBUNJENA PRED UBISTVOM JEDANAESTOGODIŠNJE DEVOJČICE U NAPADU NA CRKVU”. Ĉlanak su potpisali Tom Stoun i Suzi Ficpatrik, ĉije karijere je ugroţavao Sindin rad na sluĉaju mladenaca. Uz novinare koji raspiruju vatru i aktiviste Greja i Dţounsa koji nastupaju na radiju, javnost će uskoro poĉeti da nas optuţuje da ništa ne radimo dok je osumnjiĉeni terorista na slobodi. – Tvoji drugari… – zvocao je Dţakobi – uvek sve svale na nas. – Uh, Vorene. – Odmahnula sam glavom. – Moji drugari ne zadaju tako niske udarce.

Iza nas, u šumi, tim za uviĊaj Ĉarlija Klepera istraţivao je mesto sa kojeg je snajperista pucao. Otkrili su nekoliko otisaka donova, ali ništa što bi se moglo identifikovati. Uzeće otiske prstiju sa ĉaura, temeljno proĉešljati okolinu, pokupiti svaki konĉić i trun sa mesta na kojem je, po pretpostavci, vozilo za bekstvo bilo parkirano. – Da li je još neko primetio taj beli kombi? – upitala sam Dţakobija. Na neki ĉudan naĉin bilo je dobro što smo opet radili zajedno. Zamumlao je zavrtevši glavom: – Jedini trag su dva pijanca koji se uveĉe sastaju na onom uglu. Za sada imamo samo to. – Odvio je crteţ napravljen po opisu Bernarda Smita – dvoglavi lav sa nalepnice na zadnjem delu kombija. Dţakobi je uvukao obraze. – Koga mi to jurimo, poruĉnice, ubicu Pokemonal Na drugom kraju travnjaka ugledala sam Arona Vinsloua kako izlazi iz crkve. Grupa nezadovoljnih ljudi mu se obratila preko policijske trake, sa nekih pedeset metara udaljenosti. Kada me je spazio, lice mu je dobilo napregnut izraz. – Ljudi ţele da pomognu koliko mogu. Da oboje rupe od metaka, naprave novu fasadu – rekao je. – Ne ţele da gledaju ovo. – Ţao mi je – kazala sam. – Bojim se da se ovde i dalje vodi uviĊaj. Uzdahnuo je. – Stalno to ponavljam u mislima. Ko god je to uĉinio, jasno je ciljao. Stajao sam upravo ovde, poruĉnice. Bio sam više od Taše izloţen hicima. Ako je neko ţeleo da povredi nekoga, zašto nije povredio menel Vinslou je kleknuo i dohvatio sa zemlje ruţiĉastu šnalu za kosu u obliku leptira. – Negde sam proĉitao, poruĉnice, da 'hrabrosti ima na pretek kada preovladaju krivica i gnev'.

Vinslou je ovo teško podnosio. Bilo mi ga je ţao; dopao mi se. Uspeo je da se škrto osmehne. – Potrebno je mnogo više od jednog skota da naše delo propadne. Nećemo se poviti. Tašino opelo ćemo odrţati ovde, u ovoj crkvi. – Pošli smo da izjavimo sauĉešće – rekla sam. – Oni ţive tamo. U zgradi A. – Pokazao je na nebodere. – Pretpostavljam da će vas lepo primiti budući da je tamo jedan od vaših. Zbunjeno sam ga pogledala. – Izvinite? O ĉemu se radi? – Zar niste znali, poruĉnice? Ujak Taše Keĉings je policajac. Otišla sam do Keĉingsovih, izjavila sauĉešće i vratila se u Palatu pravde. Ćela ova stvar izazivala je potištenost. – Merser vas traţi – obavestila me je Karen, naša davnašnja civilna sluţbenica, ĉim sam ušla u kancelariju. – Izgleda da je besan. Naravno, on je uvek besan. Mogla sam da pretpostavim kako su se posle popodnevnih naslova nabori naĉelnikovog podvaljka još više produbili. Zapravo, ćela Palata pravde brujala je od novosti da je ţrtva na La Sal Hajtsu bila u srodstvu sa jednim od naših. Na radnom stolu me je ĉekalo još nekoliko poruka. Na dnu gomile naišla sam na Klerino ime. Trebalo bi da je već gotova autopsija Taše Keĉings. Htela sam da se javim Merseru tek kada budem saznala pojedinosti, pa sam pozvala Kler. Kler Vošbern je bila najoštroumniji, najbistriji i najnadareniji sudski veštak koga je ovaj grad ikada imao, bez obzira na ĉinjenicu da je sluĉajno bila i moja bliska prijateljica. Svi koji su imali veze sa sprovoĊenjem zakona znali su to. Znali su i to da je ona vodila svoje odeljenje bez trzavica, dok je glavni islednik Rigeti, koga je postavio gradonaĉelnik, putovao po zemlji i obilazio kongrese

patologa, skupljajući politiĉke poene. Ako ţelite nešto da obavite u Odeljenju za patologiju, obratite se Kler. A kada je meni potrebno da me neko dovede u red, da me razveseli ili jednostavno sasluša, i sama odlazim tamo. – Gde si ti, draga? – doĉekala me je Kler svojim veĉito vedrim glasom koji je iz slušalice odzvanjao kao mesingano zvonce. – Moj uobiĉajeni dnevni raspored – slegnula sam ramenima. – Procenjivanje saradnika, pisanje izveštaja… ubistva koja raslojavaju grad po rasnoj osnovi… – Baš ono u ĉemu sam struĉna. – Zakikotala se. – Znala sam da ćeš se javiti. Moji špijuni obavestili su me da si dobila nezgodan sluĉaj. – Da jedan od tih špijuna ne radi za Kronikl i ne vozi olupanu srebrnu 'mazdu'? – Taj, ili onaj koji radi za kancelariju javnog tuţioca i ima 'be-em-ve 535'. Kako misliš inaĉe da novosti stiţu do mene, ovamo dole? – Pa, evo jedne novosti, Kler. Ispostavilo se da ujak ubijene devojĉice nosi uniformu. Radi u Severnom delu. A siroto dete završi kao slika na zidu u istrazi na La Sal Hajtsu. Najbolji Ċak, nikada u neprilici. Baš pravedno, ha? Onaj skot ispali stotine metaka na crvku, a jedan jedini koji je pogodio… baš je nju našao. – Oh, dušo – prekinula rne je Kler – bila su dva. – Dva… ? PogoĊena je dva puta? – Oni iz Hitne pomoći su je dobro pregledali. Kako smo propustili da primetimo to? – Ako te dobro razumem, veruješ da je to bio nesrećan sluĉaj. – Šta hoćeš da kaţeš? – Dušo – pribrano je rekla Kler – mislim da bi najbolje bilo da doĊeš dole.

11 Mrtvaĉnica se nalazila u prizemlju Palate pravde, sa zadnje strane, a do nje se moglo stići i preko asfaltirane staze koja je vodila iz predvorja. Nije mi trebalo više od tri minuta da se sjurim niza stepenice. Kler me je doĉekala na prijavnici ispred njene kancelarije. Njen vedar i uobiĉajeno veseo izgled sada je odraţavao profesionalnu zabrinutost, ali ĉim me je ugledala, nasmešila se i zagrlila me. – Kako si, strance? – pitala je kao da je sluĉaj daleko od nas. Kler je uvek umela da ublaţi napetost, ĉak i u najteţim prilikama. Uvek sam se divila kako je uspevala da osmehom razveje moju tvrdoglavu upornost. – Dobro mi je, Kler. Samo sam se zaglibila otkad sam dobila ovaj zadatak. – Ne viĊam te baš mnogo otkako si postala Merserov ljubimac... – Baš duhovito. Nasmejala se svojim velikim oĉima i zanosnim osmehom koji kao da je govorio: Hej, znam šta hoćeš da kaţeš, ali moţda i još mnogo više: Devojko, moraš da naĊeš vremena za one koji te vole. Ali bez ijedne reci prebacivanja, povela me je hodnikom sa dezinfikovanim linoleumskim ploĉama do operacione sale mrtvaĉnice, koju su zvali „trezor”. Obazrela se i rekla: – Zvuĉalo mi je kao da si uverena da je Tašu Keĉings ubio zalutali metak. – To sam i mislila. Strelac je ispalio tri okvira na crkvu, a jedino je ona pogoĊena. Ĉak sam otišla i pregledala mesto sa

kojeg je pucao. Nemoguće je da je mogao jasno da nišani. Ali kaţeš da su bila dva… – Aha. – Klimnula je glavom. Otvorile smo hermetiĉki zatvorena vrata i našle se u suvom, sveţem vazduhu trezora. Ledena sveţina i miris hemikalija uvek su mi izazivali jezu. Ni sada nije bilo drugaĉije. Jedini zauzet sto nalazio se u rashladnoj komori. Na njemu je leţala sitna prilika pokrivena belim ĉaršavom. Jedva da je ispunjavala polovinu stola. – Drţi se – upozorila me je Kler. Nikada nije lako suoĉiti se s prizorom nagih ţrtava posle obdukcije, ukrućenih i zastrašujuće bledih. Svukla je ĉaršav. Detinje lice mi je blesnulo pred oĉima. Boţe, kako je bila mlada… Gledala sam njenu meku koţu, kao od abonosa. Delovala je tako nevino i tako je odudarala od mesta na kome se našla, od hladnog kliniĉkog okruţenja. Poţelela sam da pruţim ruku i poloţim je na njen obraz. Imala je tako ljupko lice. Velika rana, sveţe oĉišćena od krvi, nalazila se s desne strane detinjih gradi. – Dva metka – objašnjavala je Kler – praktiĉno jedan na drugom, ispaljena jedan za drugim. Bilo mi je jasno zašto ljudi iz Hitne pomoći nisu to primetili. Oba su prošla skoro kroz istu rupu. Zagrcnula sam se od uţasa. U stomaku sam osetila muĉninu. – Prvi je izašao pravo kroz njenu lopaticu – nastavila je Kler, okrećući majušno telo na jednu stranu. – Drugi se odbio o ĉetvrti pršljen i zaglavio u kiĉmi. Kler je pruţila ruku i podigla staklenu Petrijevu posudu sa obliţnjeg pulta. Pincetom je uhvatila spljošten olovni disk, veliĉine metalne pare. – Dva hica, Lindzi… Prvi je probio desnu srĉanu komoru i uĉinio svoje. Bila je verovatno mrtva i pre nego što je ovaj drugi hitac usledio.

Dva hica… dva zalutala metka, svaki sa verovatnoćom jedan prema milion? Ponovo sam u glavi zamislila poloţaj u kome se Taša našla dok je izlazila iz crkve i ubiĉin pravac nišana iz šume. Jedan je mogao da bude, ali dva… – Da li je ekipa Ĉarlija.Klepa našla neko udubljenje od metka u zidu crkve iznad mesta na kome je devojĉica stajala? – pitala je Kler. – Ne znam. – Uobiĉajen postupak kod svih ubistava podrazumeva pomno poreĊenje svih metaka i meta. – Proveriću. – Od ĉega je izgraĊena crkva na mestu gde je devojĉica pogoĊena? Od drveta ili kamena? – Od drveta – rekla sam i shvatila šta je imala na umu? Ne postoji mogućnost da se metak 'M-16' odbije o drvo. Kler je podigla hirurške naoĉare visoko na ĉelo. Imala je vedro, ljupko lice, ali kada je bila ubeĊena u nešto, kao što je sada bila, na licu joj se javljao izraz uverenosti koji nije trpeo nikakvu sumnju. – Lindzi, ulazni ugao je ĉeoni i ĉist za oba hica. Odbijeni metak verovatno bi imao drugaĉiju gutanju. – Kler, prešla sam svaku stopu mesta na kome je ubica stajao. S obzirom na naĉin na koji je pucao, morao bi da bude vest strelac da usmeri taj hitac. – Kaţeš da je vatra bila nepravilno raspršena po jednoj strani crkve. – Ali u stalnom pravcu zdesna nalevo. I, Kler, niko drugi nije okrznut. Stotinu metaka, a samo je ona pogoĊena. – Ti, znaĉi, zakljuĉuješ daje ovo nesrećna okolnost, jel tako? – Kler je svukla plastiĉne medicinske rukavice i vesto ih ubacila u posudu za otpatke. – E, pa, ova dva metka nikako nisu bila sluĉajnost. Nisu se ni od ĉega odbila. Ona su naciljana pravo i savršeno. Smrt je bila trenutna. Da li si

spremna da razmotriš mogućnost da je moţda tvoj strelac pogodio taĉno ono u šta je ciljao? Opet sam zamislila ceo prizor. – Imao bi samo sekund da izvede takav hitac, Kler. I samo trideset do pedeset centimetara ĉistog prostora od zida u koji bi mogao da ga stisne. – Znaĉi, ili je sinoć Bog okrenuo leĊa sirotoj devojĉici – Kler je saosećajno uzdahnula – ili bi ti bilo bolje da poĉneš da tragaš za jednim izuzetno dobrim strelcem.

12 Zapanjujuća mogućnost da bi Taša Keĉings mogla da bude ciljana ţrtva proganjala me je dok sam se vraćala u kancelariju. Gore sam naletela na punu kancelariju detektiva koji su me išĉekivali. Loren Staford me je obavestila da smo dobili odgovor da je jedan „dodţ” karavan prijavljen kao ukraden pre tri dana na poluostrvu u Mauntin Vjuu. Kazala sam joj da proven da li se poklapaju opisi. Došla sam kod Dţakobija i kazala mu da odloţi svoj Ċevrek i krene sa mnom. – Kuda smo krenuli? – promrmljao je. – Na drugu stranu zaliva. U Ouklend. – Merser te i dalje traţi – Karen je doviknula kada smo izašli u hodnik. – Šta da mu kaţem? – Kaţi mu da istraţujem ubistvo. Dvadeset minuta kasnije prešli smo most Bej, krivudali meĊu sumornim obrisima starog jezgra Ouklenda i zaustavili se pred Policijskom upravnom zgradom u Sedmoj ulici. Sedište ouklendske policije smešteno je u niskoj sivoj zgradi iz šezdesetih godina sa staklenom fasadom. Na drugom

spratu nalazilo se Odeljenje za krvne delikte, zakrĉena, turobna kancelarija, ništa veća od naše. Tokom godina na ovom poslu, bila sam tu nekoliko puta. Poruĉnik Ron Vandervelen je ustao da se pozdravi s nama kada su nas uveli u njegovu kancelariju. – Hej, ĉujem da treba ĉestitati, Bokserova. Dobro došla u svet mirnog ţivota. – Kamo sreće, Rone – odgovorila sarn. – Šta vas dovodi ovamo? Hoćete da proverite kako pravi svet opstaje? Godinama su odeljenja za krvne delikte San Fransiska i Ouklenda gajila prijateljsku surevnjivost. Oni su verovali da mi s ove strane zaliva tek povremeno imamo neki sluĉaj, na primer, kada u nekoj hotelskoj sobi pronaĊu golog i mrtvog prodavca delova za raĉunare. – Video sam vas na veslima sinoć – brbljao je Vandervelen. – Baš ste fotogeniĉni. Mislim, ona je… – Iscerio se Dţakobiju. – Šta dovodi vas slavne ovamo? – Neko po imenu Ĉipman – odgovorila sam. Estel Ĉipman je bila starica za koju sam od Sindi ĉula da je pronaĊena obešena u podrumu. On je slegnuo ramenima. – Ako hoćete da se zanimate, imam ovde stotinu nerešenih ubistava. Već sam svikla na Vandervelenova bockanja, ali ovoga puta bio je posebno razdraţljiv. – Nisam to planirala, Rone. Samo hoću da pogledam mesto zloĉina, ako to ne priĉinjava poteškoću. – Naravno, ali mislim da će biti teško povezati ga s vašom pucnjavom na crkvu. – Zašto? – pitala sam. Ouklendski poruĉnik je ustao, otišao do susedne kancelarije i vratio se sa dosjeom o tom sluĉaju. – Verovatno zato što mi je teško da shvatim kako ubistvo koje je tako oĉigledno

povezano sa rasnom netrpeljivošću, kao što je ovo vaše, moţe da uĉini neko iste rase. – Šta hoćeš da kaţeš? – pitala sam. – Ubica Estel Ĉipman bio je crnac! Stavio je naoĉare za ĉitanje i listao dosje dok nije došao do zvaniĉnog dokumenta koji je bio oznaĉen kao: „Izveštaj patologa okruga Alameda”. – Ĉitajte i plaĉite – promrmljao je. – Da ste me pozvali, uštedeo bih vam putarinu… 'Uzorak koţe naĊen ispod noktiju ţrtve ukazuje na hiperpigmentisan dermis koji odgovara osobi koja nije belac.' Dok razgovaramo, preparat se ispituje. – I dalje hoćeš da obiĊeš mesto zloĉina? – pitao je Vandervelen, s oĉiglednim uţivanjem. – Ako ti ne smeta. Kad smo već tu. – Naravno, samo izvolite. Sluĉaj vodi Krimpman, ali nije tu. Mogu ja da vas povedeni. Ne idem ĉesto do nebodera Gustava Vajta. Ko zna? Ako se budem vozio s vama, superţacama, usput bih mogao nešto i da nauĉim.

13 Zdanje Gustava Vajta sastojalo se od šest nebodera od crvene opeke u Redmond ulici u zapadnom delu Ouklenda. Kada smo stali, Vandervelen je rekao: – Nema baš mnogo smisla… Ta jadna ţena nije bila bolesna, izgleda da nije imala materijalnih poteškoća, išla je u crkvu dva puta nedeljno. Ali ponekad se ljudi jednostavno predaju. Do autopsije je sve ukazivalo na samoubistvo. Prisetila sam se izveštaja: nije bilo svedoka, niko nije ĉuo vriskove, niko nije video nikoga da beţi. Samo je jedna

starija ţena, koja je ţivela povuĉeno, naĊena obešena o cev parnog grejanja u podrumu, sa neprirodno iskrivljenim vratom i isplaţenim jezikom. Odmah smo naišli na zgradu C. – Lift je 'crkao' – kazao je Vandervelen. Sišli smo stepeništem. U podrumu išaranom grafitima naišli smo na tablu ispisanu rukom „Vešernica – kotlarnica”. – Ovde je pronaĊena. Podrum je još bio isprecesan ţutim policijskim trakama. Oštar, uţegao miris ispunjavao je vazduh. Grafiti na sve strane. Sve što je bilo ovde – telo, elektriĉna ţica o koju je obešena – već je uklonjeno i odneto u mrtvaĉnicu ili je ušlo u dokazni materijal. – Ne znam šta oĉekuješ da otkriješ – Rekao je Vandervelen i slegnuo ramenima. – Ni sama ne znam. – Progutala sam knedlu. – To se desilo u subotu kasno uveĉe? – Istraţitelj smatra da je bilo oko deset. Mislimo da je starica sišla da opere veš i da je neko iznenadio. Domar je našao sledećeg jutra. – Šta je sa sigurnosnim kamerama? – pitao je Dţakobi. – Predvorje i hodnici vrve od njih. – Isto kao i lift – 'crkle'. – Vandervelen je ponovo slegnuo ramenima. Bilo je jasno da su Vandervelen i Dţakobi ţeleli da zbrišu što pre, ali mene je nešto vuklo da ostanem. Zbog ĉegal Nisam imala predstavu. Ali ĉula su mi bila pod uzbunom. PronaĊi me… ovamo. – Ostavimo li rasizam na stranu – kazao je Vandervelen – ako traţiš vezu, siguran sam da znaš da je neuobiĉajeno za ubicu da menja metod usred posla.

– Hvala – odbrusila sam mu. Pregledala sam prostoriju, ali ništa se nije pojavilo. Samo me je onaj osećaj i dalje obuzimao. – Pretpostavljam da ovo moramo sami da resimo. Ko zna? Moţda je sada nešto iskrslo na našoj strani bare. Kada je Vandervelen pošao da ugasi svetio, nešto mi je privuklo paţnju. – Saĉekaj – rekla sam. Kao nekom silom privukao me je, na suprotnom delu prostorije, zid iza mesta na kome je Estel Cipman bila obešena. Klekla sam i prevukla prstima preko betonskog zida. Da to nisam ranije videla, promaklo bi mi. Jednostavan crteţ, kao deĉji, nacrtan jarkonarandţastom kredom. Crteţ je predstavljao lava. Sliĉno onom Steţu Bernarda Smita, ali pomalo neobuzdaniji. Telo lava nastavljalo se u uvijen rep, ali to je bio rep neke druge ţivotinje… nekog gmizavca? Zmije? I to nije bilo sve. Lav je imao dve glave: jednu lavlju, a drugu kozju. Osetila sam da mi se steţe ĉvor u grudima, da podrhtavam od gaĊenja, ali i od uzbuĊenja zbog otkrića. Dţakobi mi je prišao. – Našla si nešto, poruĉnice? Duboko sam udahnula. – Pokemon.

14 Sada sam znala… Ovi sluĉajevi verovatno su povezani. Kombi koji je Bernard Smit video kako odlazi bio je dobar trag. Imali smo vozilo za bekstvo. Moguće je da imamo dvostrukog ubicu. Po povratku u Palatu nisam se iznenadila što je pobesneli naĉelnik Merser zahtevao da mu se javim ĉim se vratim. Zatvorila sam vrata svoje kancelarije, okrenula njegov lokal i oĉekivala paljbu. – Znaš li šta se ovde dešava – poĉeo je, zvaniĉnog glasa. – Misliš da moţeš ceo dan da ostaneš na terenu i da zanemaruješ moje pozive? Sada si poruĉnik Bokser. Tvoj zadatak je da upravljaš timom. I da me stalno obaveštavaš. – Izvinite, šefe, samo… – Jedno dete je ubijeno. Jedan kraj grada je zastrašen. Imamo nekog luĊaka poremećenog uma koji pokušava da napravi pakao ovde. Do sutra će sve afroameriĉke voĊe u ovom gradu zahtevati da saznaju šta smo uradili. – Šefe, dublje je nego što smo mislili. Merser je zastao nakratko. – Dublje nego šta? Ispriĉala sam mu šta sam otkrila u podrumu u Ouklendu. Simbol u vidu lava koji se javlja u oba ubistva. Ĉula sam kako je duboko udahnuo. – Hoćeš da kaţeš da su ova dva ubistva povezana? – Hoću da kaţem da, pre nego što zakljuĉimo išta na preĉac, uzmemo u obzir i tu mogućnost. Uĉinilo mi se kao da vazduh isparava iz Merserovih pluća. – Nabavi fotografiju onoga što si otkrila na zidu i daj je u

laboratoriju. I skicu onoga što je to dete iz Bej YJua videlo. Hoću da znam šta ti crteţi znaĉe. – Već radimo na tome – odgovorila sam. – A kombi kojim je ubica pobegao? Da li smo saznali nešto o tome? – Nismo. Uznemirujuća misao kao da se zaĉela u Merserovoj glavi. – Ako se ovde radi o nekoj vrsti zavere, nećemo sedeti skrštenih raku i dozvoliti da grad postane talac u teroristiĉkom napadu. – Jurimo taj kombi. Dajte mi malo vremena za simbol. – Nisam htela da mu otkrijem ono ĉega sam se najviše plašila. Ako je Vandervelen u pravu i ako je ubica Estele Cipman bio crnac, i ako je Kler u pravu da je Taša Keĉings ciljana meta, ovo uopšte ne bi bio rasistiĉko-teroristiĉki napad. Ĉak i preko telefona mogla sam da naslutim kako se nabori na Merserovom podvaljku produbljuju. Traţila sam od njega da rizikuje, i to mnogo. Konaĉno je huknuo. – Nemoj me izneveriti, poruĉnice. Resi svoj sluĉaj. Kada sam spustila slušalicu, osetila sam kako se pritisak pojaĉava. Svet će od mene oĉekivati da provalim vrata svake grupe koju povezuje neka vrsta mrţnje i koja deluje zapadno od Montane, a ja sam već podozrevala da će tako i biti. Na radnom stolu zatekla sam poruku od Dţili. „Da li si za jedno piće? U šest sati” pisalo je. Sve ĉetiri. Jedan pun dan na novom sluĉaju… Ako iko postoji ko moţe da umiri moje strahove, to su Dţil, Kler i Sindi i bokal „margarite” u restoranu „Kod Suzi”. Putem govorne pošte ostavila sam Dţili poruku da ću doći. Bacila sam pogled na bledoplavu bejzbol kapu koja je visila na drvenom ĉiviluku u uglu kancelarije. Na njenom obodu bilo je izvezeno „Ovo je boţanstveno…” Kapa je

pripadala Krisu Raliju. Poklonio mi je za vreme predivnog vikenda u dolini Hevenli1, gde nam se nakratko uĉinilo da spoljnji svet ne postoji i gde smo se oboje otvorili prema onome što je poĉinjalo medu nama. – Ne dozvoli da zabrljam – prošaputala sam. Osetila sam da me oĉi peku od suza. Boţe, kako bih volela da je ovde. – Ti, skote jedan… – Zavrtela sam glavom ka kapi. – Kako mi nedostaješ.

15 Nije nam bilo potrebno više od jednog minuta nakon što smo se smestile u separe „Kod Suzi” da osetimo ĉaroliju i da shvatimo da sve poĉinje iz poĉetka. Teţak sluĉaj koji se zapetljava. Bokal pun visokooktanske „margarite”. Moje tri najbolje prijateljice, sve tri u sluţbi sprovoĊenja pravde. Bojim se da je naš Klub za rešavanje ubistava opet proradio. – Baš kao u stara vremena? – nasmešila se Kler pomerajući svoje krupno telo da mi napravi mesta. – I više nego što misliš. – Uzdahnula sam. A onda sam, sipajući penušavo piće, primetila: – Gospode, kako mi je ovo potrebno. – Teţak dan? – raspitivala se Dţil. – Ne – odmahnula sam glavom. – Uobiĉajen. Ništa naroĉito.

1

Heavenly, engl. boţanstveno, prim. prev.

– Te gomile papira, svakog bi oterale u piće. – Kler je slegnula ramenima i otpila gutljaj „margarite”. – Ţiveli. Drago mi je što vas vidim, devojke. U našoj grupi jasno se osećalo neko išĉekivanje. Dok sam i sama srkala piće, osmotrila sam ih. Sve su uprle oĉi u mene. – Uh-uh. – Skoro da sam ispljunula ceo gutljaj. – Ne mogu da priĉam. Ni ne pomišljajte na to. – Rekla sam vam – graknula je Dţil i nasmešila se zadovoljno. – Sve se promenilo. Lindzi je sada u upravi. – Nije to, Dţili. NareĊeno nam je da ćutimo. Merser je odluĉio da istraga bude zatvorena. Osim toga, ja sam mislila da smo se okupile zbog tebe. Dţil je sevnula svojim oštrim pogledom. – Predstavnik kancelarije javnog tuţioca voljan je da se povuĉe u korist svog uvaţenog kolege sa trećeg sprata. – Gospode! Deco, tek sam dva dana na ovom sluĉaju. – Ceo grad priĉa o tome – rekla je Kler. – Hoćeš da ĉuješ kako sam ja provela dan? Završila sam obdukciju ţrtve direktnog sudara u deset, zatim sam na Univerzitetu San Fransiska drţala predavanje o patologiji… – Mogle bismo da priĉamo o globalnom otopljavanju – rekla je Sindi – ili o knjizi koju upravo ĉitam. Smrt Višnua. – Ne radi se o teme da neću da priĉam o tome – branila sam se. – Jednostavno, sluĉaj je zatvoren, poverljiv. – Poverljivo, kao ono na šta sam te uputila u Ouklend? – pitala je Sindi. – Razgovaraćemo o tome – rekla sam. – Posle. – Hajde da se opkladimo – rekla je Dţil. – Ispriĉaćeš ti nama već. Kao i uvek. Onda ću vam i ja ispriĉati nešto. Vi prosudite šta je soĉnije. Ko izbugi, plaća raĉun. Znala sam da je bilo pitanje minuta kada ću se predati. Kako mogu nešto da sakrijem od mojih drugarica? U vestima

se samo o tome priĉalo – bar o jednom delu. A u celoj Palati pravde nije bilo tri oštroumnije osobe. Ispustila sam uzdah pun nade. – Sve ostaje medu nama. – Naravno – rekle su Dţil i Kler. Okrenula sam se ka Sindi. – A to znaĉi da ništa ne objavljuješ. Ništa. Sve dok ti ja ne kaţem. – Zašto uvek imam utisak da me ucenjuješ? – Zatresla je glavom i pokorila se. – U redu. Dogovoreno. Dţil mi je dopunila ĉašu. – Znala sam da ćemo te slomiti na kraju. Popila sam gutljaj. – Tja. Resila sam da vam priĉam još kada ste rekle: „Teţak dan?” Korak po korak, uputila sam ih u sluĉaj. Nalepnica koju je Bernard Smit video na vozilu kojim je ubica pobegao. Istovetan crteţ koji sam otkrila u Ouklendu. Mogućnost da je Estel Ĉipman ubijena. Klerino mišljenje da Taša Keĉings moţda i nije sluĉajna ţrtva. – Znala sam – uzviknula je Sindi zasijavši pobedniĉki. – Moraš da otkriješ šta predstavlja crteţ lava – rekla je Kler. Klimnula sam glavom. – Radim na tome, prevashodno. Dţil, kao pravi pomoćnik javnog tuţioca, poĉela je ispitivanje: – Ima li išta što zapravo povezuje ove dve ţrtve? – Zasad ništa. – A motiv? – produţila je. – Svi ih tumaĉe kao zloĉine iz rasne mrţnje, Dţili. Polako je klimnula glavom. – A ti? – Poĉinjem da ih tumaĉim drugaĉije. Mislim da bi trebalo da uzmemo u obzir mogućnost da neko koristi rasizam kao dimnu zavesu. Za stolom je zavladao tajac. – Serijski ubica rasista – rekla je Kler.

16 Pošto sam im izloţila sve loše novosti, i pošto su ih one neko vreme natmureno razmatrale, klimnula sam Dţili. – Sad ti… Sindi se nije uzdrţala: – Benet neće više da se kandiduje, zar ne? – Za osam godina provedenih u tuţilaštvu, Dţil se vinula do drugog mesta. Ako stari odluĉi da se povuĉe, najprirodnije je da ona preuzme mesto javnog tuţioca San Fransiska. Dţil se nasmejala i odmahnula glavom. – I kada umre, ostaće poduprt za svojim hrastovim stolom. Tako stoje stvari. – Pa, imaš nešto da nam kaţeš – navaljivala je Kler. – U pravu si – priznala je. – Imam… Dţil nas je pogledala, jednu po jednu, da bi izazvala veću napetost. Njene, obiĉno prodorne, oĉi boje kobalta nikada nisu izgledale tako spokojno. Konaĉno joj se potkrao mali pokvareni osmeh. Huknula je i rekla: – Trudna sam. Mi smo jednostavno sedele i ĉekale da prizna da se samo šalila. Ali ona to nije uradila. Samo je treptala tim oĉima oštrog pogleda ĉitavih trideset sekundi. – Š-šališ se – promucala sam. Dţil je bila najambicioznija ţena koju poznajem. Mogli ste je zateći za radnim stolom i posle osam sati skoro svake veĉeri. Njen muţ Stiv vodio je zdruţeni ulagaĉki fond za „Ameriĉku banku”. Njih dvoje bili su od onih koji daleko stiţu, i to u punoj brzini: biciklima su išli po pustinji Moab, splavarili su niz reku Kolumbiju u Oregonu. Beba… – Ljudima se to dešava – uzviknula je na naše zaprepašćenje.

– Znala sam – uzviknula je Kler, pljesnuvši po stolu. – Jednostavno sam znala. Videla sam taj pogled u tvojim oĉima. Videla sam taj sjaj na tvom licu. Rekoh sebi, nešto se krĉka u toj pećnici. Ja sam struĉnjak, znaš. Koliko si već trudna? – Osam nedelja. Termin mi je krajem maja. – Oĉi su joj sijale kao u devojĉice. – Osim naših porodica, vi ste prve kojima sam saopštila. Naravno. – Benet će da izludi – zacerekala se Sindi. – On već ima troje dece. A i ne znaĉi da ću sve napustiti i otići da gajim groţĊe u Petalumi. Samo ću dobiti bebu. Postala sam svesna ĉinjenice da se smešim. Osećanja su mi se mešala. S jedne strane bila sam ispunjena srećom zbog nje da sam skoro zaplakala. S druge strane, bila sam ĉak malo ljubomorna. Uglavnom, nisam mogla još da poverujem u to. – To dete što pre shvati u šta se uvaljuje, biće mu bolje. – Iscerila sam se. – Biće uspavljivano uz trake sa sluĉajevima iz kalifornijskog precedentnog prava. – Ni sluĉajno – nasmejala se Dţil, odluĉnog izraza lica. – Neću to raditi. Obećavam da neću to raditi. Biću stvarno dobra mama. Ustala sam i nagnula se preko stola ka njoj. – Dţili, to je divno. – Nekoliko trenutaka smo se samo gledale, blistavih oĉiju. Bila sam tako srećna zbog nje. Sedla sam se kada sam se izbezumila od straha zbog bolesti krvi koju sam imala, a Dţil je tada zavrnula rukave i pokazala nam strašne oţiljke po rukama; objasnila nam je kako je zasecala sebi koţu dok je bila u gimnaziji i na fakultetu, kako je izazov da uvek bude na vrhu tako duboko vladao njome da je napetost mogla da iskali jedino na sebi. Zagrlile smo se i ja sam je stegla. – Da li si planirala to? – pitala je Kler.

– Pokušavali smo nekoliko meseci – odgovorila je Dţil, spustivši se na stolicu. – Nisam sigurna da je to bila svesna odluka, osim što nam se ĉinilo da je zgodan trenutak za to. – Pogledala je u Kler. – Kada sam te upoznala, kada me je Lindzi pozvala u vašu druţinu, i kada si priĉala o svojoj deci… to je nekako i mene podstaklo. Sećam se da sam pomislila: – Ona vodi Odeljenje za medicinsku istragu. Jedna je od najsposobnijih ţena koje znam, u profesionalnom smislu na vrhu, a opet priĉa o deci. – Kada poĉneš da radiš – objašnjavala je Kler – osećaš taj podsticaj i usredsreĊenost. Kao ţena, osećaš da moraš da se dokazuješ na svim poljima. Ali kada imaš decu, drugaĉije je, prirodno. Shvatiš da se više uopšte ne radi o tebi. Shvatiš… da više ne moraš da se dokazuješ. Već si to uradila. – Pa, hej… – uzviknula je Dţil, blistavih oĉiju – hoću i ja to da osetim. – Nikada vam ovo nisam ispriĉala, devojke – nastavila je – ali jednom sam već bila u drugom stanju. Pre pet godina. – Popila je gutljaj vode i zabacila svoju tamnu kosu sa vrata. – Na poslu sam bila stalno u petoj brzini… Sećate se sluĉaja La Frade… a Stiv je taman poĉeo da vodi fond. – Tada baš nije bilo pravo vreme za tebe, dušo – kazala je Kler. – Nije to – brzo je odvratila Dţil. – Ţelela sam bebu. Samo sve se dešavalo tako silovito. Padala sam na nos u kancelariji svake veĉeri do deset. A Stiv kao da je uvek bio negde daleko… – Zastala je, a oĉi su joj se zamutile. – Malo sam krvarila. Lekar me je upozorio da treba da mirujem. Pokušala sam, ali svi su bili zaokupljeni tim sluĉajem, a ja sam uvek bila sama. Jednog dana samo samo osetila da mi je stomak 'splasnuo'. Izgubila sam bebu… u ĉetvrtom mesecu.

– Oh, Boţe. – uzdahnula je Kler. – Oh, Dţili. Dţil je prigušila jecaj i za stolom je zavladao muk. – Pa kako se sada osećaš? – pitala sam. – Van sebe… – odgovorila je. – Fiziĉki sam jaĉa nego ikada… – Onda je trepnula zamišljeno, pa nas je ponovo pogledala. – Da budem iskrena, potpuno sam izgubljena. Uhvatila sam je za ruku. – Šta ti lekar kaţe? – Kaţe da ćemo paţljivo pratiti stanje i da treba da izbegavam sluĉajeve koji izazivaju veliku paţnju. Da smanjim brzinu. – Imaš li ti uopšte manju brzinu? – pitala sam. – Sada imam – buknula je. – Aaau. Dţil je odjednom dobila poštedu. – Zacerekala se Sindi, govoreći o okolnostima koje nekog mogu da spreĉe da obavlja svoj posao dvadeset ĉetiri sata, sedam dana u nedelji. Primetila sam savršen preobraţaj na Dţilinom licu, nešto što ranije nisam videla. Dţil je uvek bila uspešna. Imala je to prelepo lice, i taj snaţni unutrašnji poriv. Konaĉno sam videla i da je srećna. Oĉi su joj se ispunile suzama radosnicama. Gledala sam ovu ţenu kako u sudnici ide protiv najokorelijih gadova u ovom gradu; gladala sam je kako se hrabro ustremljuje na ubice. Videla sam ĉak i oţiljke na njenim rukama koji su bili posledica njene sumnje u sebe. Ali do ovog trenutka nikada nisam videla Dţil da plaĉe. – Do Ċavola… – nasmešila sam se. Dohvatila sam raĉun. – Alislim da ja treba da platim.

17 Posle još nekoliko srdaĉnih zagrljaja sa Dţili, otišla sam kući, u svoj stan na brdu Potrero. Nalazio se na drugom spratu renovirane plave zgrade u viktorijanskom stilu. Bio je udoban i svetao, s verandom oiviĉenom velikim prozorima s pogledom na zaliv. Marta, moj verni ovĉarski pas, saĉekala me je na vratima. – Hej, slatkišu – rekla sam. Ona je mahala repom u znak pozdrava i poloţila šape na moju nogu. – Pa, kako je prošao tvoj dan? – nosom sam protrljala njenu srećnu njušku. Otišla sam do kupatila i svukla radno odelo, podigla kosu i obukla ogromni dres „Divova” i donji deo flanelske pidţame, u ĉemu sam provodila vreme kada zahladni. Nahranila sam Martu, sebi napravila solju ĉaja od pomorandţe i sela u tapecirani deo verande. Otpila sam gutljaj ĉaja, a Marta mi se smestila u krilo. Napolju, u daljini, videla sam mreţu svetala na pisti MeĊunarodnog aerodroma San Fransisko. Poĉela sam da razmišljam o neverovatnoj slici Dţili kao majke… Njena vitka, zategnuta figura sa stomakom koji raste… zabava sa poklonima za bebu na kojoj smo samo mi, devojke. Ta pomisao me je navela da se zakikoćem. Nasmešila sam se Marti. – Dţili – mrvica će postati mamica. Nikada nisam videla Dţili tako ispunjenu. Samo nekoliko meseci ranije i sama sam pomišljala kako bih volela da imam bebu. Kao što je Dţil rekla, hoću i ja to da osetim. Meni jednostavno nije bilo suĊeno…

Roditeljstvo kao da nije bilo prirodno zanimanje u mojoj porodici. Majka mi je umrla pre jedanaest godina, kada sam imala dvadeset ĉetiri godine i upisala se na Policijsku akademiju. Imala je rak dojke, a ja sam poslednje dve godine studija provela brinući o njoj, jureći sa predavanja da je pokupim kod robne kuće „Emporijum”, gde je radila, spremajući joj obroke i pazeći na mlaĊu sestru Ket. Moj otac, policajac, napustio nas je kada mi je bilo trinaest godina. Do dana današnjeg ne znam zašto. Odrasla sam uz razne priĉe – da se mnogo kladio, da je vodio dvostruki ţivot, da je bio veliki zavodnik, da je jednog dana izgubio hrabrost i više nije mogao da obuĉe uniformu. Poslednje što sam o njemu ĉula od Keti bilo je da se nalazi u Redondo Biĉu i da se bavi privatnim obezbeĊenjem. Oni stariji policajci iz Centralne oblasti još me propituju kako je Marti Bokser. I dalje priĉaju priĉe o njemu. Moţda je i dobro da ga se bar neko seća sa osmehom. Marti, koji je jednom uhapsio tri kriminalca istim lisicama… Marti Bokser, koji je s osumnjiĉenim u kolima svratio da uplati opkladu. A sve ĉega ja mogu da se setim jeste to da me je skot ostavio da pazim i negujem majku dok je umirala, a on se nikada nije pojavio. Oca nisam videla skoro deset godina. Od onog dana kada sam postala policajac. Primetila sam ga u publici na dan dobijanja diplome Policijske akademije, ali nismo razgovarali, više mi nije ĉak ni nedostajao. Boţe, otkada nisam ĉeprkala po starim ranama. Mama je otišla pre jedanaest godina. Ja sam se udala, pa razvela. Uspela sam u Odeljenju za krvne delikte. Sada ga vodim. Negde usput, upoznala sam ĉoveka svog ţivota…

Bila sam u pravu kada sam Merseru kazala da sam ponovo ona stara. Ali slagala sam sebe kada sam kazala da sam Krisa Kalija svrstala u prošlost.

18 Uvek su oĉi bile ono što ga je privlaĉilo. Sedeo je nag na krevetu u sumornoj sobi, nalik na ćeliju, i zurio u stare crnobele fotografije koje je već hiljadu puta gledao. Uvek su oĉi bile te… ta umrtvljena, beznadeţna skrušenost. Kako su pozirali, iako su znali da im je kraj blizu. Ĉak i sa omĉom oko vrata. U labavo povezanom albumu drţao je ĉetrdeset sedam slika i razglednica poredanih hronološkim redom. Godinama ih je sakupljao. Prvu, datiranu 9. juna 1901. godine, dobio je od oca. Dez Dţouns, linĉovan u Grejt Riveru u Indijani. Na ivici slike stajao je izbledeli zapis rukom: „Ovo je ta igranka na koju sam išao neko veĉe. Baš smo se proveli posle toga. Tvoj sin Sem.” U prednjem planu nalazila se grupa u sakoima i s polucilindrima, a iza nje mlitavo otromboljeno telo. Okrenuo je stranicu. Frenk Tejlor, Mejson u Dţordţiji, 1911. godina. Ova ga je stajala 500 dolara, ali vredela je. Sa zadnjeg dela kola postavljenih ispod jednog hrasta, osuĊenik je zurio u aparat, nekoliko sekundi pred smrt. Izraz lica nije mu odavao ni otpor ni strah. Mala grupa sveĉano obuĉenih muškaraca i ţena cerila se u objektiv kao da je prisustvovala Lindbergovom dolasku u Pariz. Doterani kao da je u pitanju porodiĉni portret.

Njihovi pogledi izraţavali su uverenje da je vešanje bilo nešto ispravno i prirodno. A Tejlorov da ništa pod milim bogom nije mogao da uradi. Ustao je sa kreveta i dovukao svoje tanko, mišićavo telo do ogledala. Uvek je bio jak. Dizao je tegove već deset godina. Odmakao se malko kada je napeo mišiće na grudima. Protrljao je oţiljak. Ta stara veštica zarila mu je nokte u grudi dok je obmotavao ţicu oko cevi na tavanici. Jedva da je bilo krvi, ali sa negodovanjem je razgledao oţiljak. Nije podnosio da mu išta naruši glatku površinu koţe. Nameštao se pred ogledalom zagledajući tetovaţu razgoropaĊenog lava-koze na grudima. Uskoro će svi ti glupi smradovi uvideti da se ovde ne radi samo o mrţnji. Shvatiće obrazac. Onaj ko je kriv biće kaţnjen. Onom kome treba biće vraćen ugled. Ni prema kome od njih nije gajio posebnu netrpeljivost. Nije se radilo o mrţnji. Ponovo se popeo na krevet i poĉeo da masturbira uz sliku gospoĊice Preston, ĉiji je tanušni vrat prelomljen konopcem u okrugu Ĉajlders u Tenesiju, avgusta 1931. godine. Ejakulirao je ne puštajući glasa. Pod snaţnom navalom osećanja zadrhtaše mu kolena. Ona starica je zasluţila da umre. I devojĉica iz hora. Bio je u punom zanosu! Trljao je tetovaţu na grudima. Veoma brzo ću te osloboditi, moj ljubimce… Okrenuo je poslednju stranicu svog albuma koja se nalazila odmah posle Morisa Tula i Svita Brauna u Longbou u Kanzasu 1956. godine i koja je bila prazna. Ĉuvao je ovo mesto za odreĊenu sliku. A sada je došao do nje. Uzeo je tubu lepka i naneo ga po celoj poleĊini fotografije. Onda je zalepio na praznu stranicu.

Tu joj je bilo mesto. Prisetio se kako je zurila u njega, dok joj se licem razlivala ţalostiva neizbeţnost. Njene oĉi… Divio se novoj slici: Estel Ĉipman, razrogaĉenih oĉiju, gledala je pravo u aparat trenutak pre nego što je šutnuo stolicu ispod njenih nogu. Uvek su pozirali.

19 Sledećeg jutra najpre sam pozvala Stjua Kirkvuda koji je vodio Kancelariju za ubistva iz mrţnje pri jednom policijskom odeljenju. Pitala sam ga, liĉno, šta zna o grupama koje deluju u Zalivskoj oblasti. Moji ljudi su već razgovarali sa Stjuom, ali ja sam ţelela da ubrzam stvar. Kleperov tim završio je istraţivanje terena oko crkve, ali bez uspeha. Sve što smo uspeli da saznamo o Aronu Vinslou bilo je to da o njemu niko nije imao ništa ruţno da kaţe. Kirkvud me je obavestio preko telefona da je u Severnoj Kaliforniji delovalo nekoliko organizovanih rasistiĉkih grupa. To su bili ogranci Klana ili neki sumanuti neonacistiĉki „skinhedsi”. Kazao mi je da bi moţda najbolje bilo da se obratim oblasnom odeljenju FBI-ja, koji ih je mnogo budnije nadgledao. Njegovo polje rada bilo je premlaćivanje homoseksualaca. Nisam bila oduševljena idejom da u ovoj fazi istrage uvodim u igru FBI. Zamolila sam Kirkvuda da mi da sve što ima i jedan sat kasnije on se pojavio s plastiĉnom korpom punom plavih i crvenih fascikli. – Proširivanje vidika. – Namignuo mi je kada je spustio tešku korpu na moj sto.

Sve moje nade potonule su pri pogledu na tu gomilu. – Imaš li ti neku ideju o ovome, Stju? Saosećajno je slegnuo ramenima. – San Fransisko baš i nije rasadnik ovih grupa. Ovo što sam ti doneo uglavnom deluje sasvim bezazleno. Oni izgleda provode vreme nalivajući se pivom i trošeći municiju. Naruĉila sam da mi donesu salatu jer sam pretpostavila da ću sledećih nekoliko sati provesti za stolom s gomilom luĊaka koji vreĊaju crnce i Jevreje. Izvukla sam nekoliko fascikli i otvorila ih nasumice. Neka vrsta milicije koja je delovala u Grinvjuu, uz granicu sa Oregonom. Kalifornijski rodoljubi. Nešto saţetih izveštaja FBI-ja: Vrsta aktivnosti: milicija, šesnaest do dvadeset ĉlanova. Praćena naoruţanja: sitno do poluautomatskog oruţja, legalno kupljeno. Na dnu je pisalo: opasnost: niska/umerena. Letimiĉno sam pregledala dokumentaciju. Bio je to štampani materijal s ukrštenim puškama u zaglavlju; ĉega tu sve nije bilo, od premeštanja stanovništva dalje od „bele, evropske većine” do izveštaja medija o drţavnim programima za uvoĊenje sterilizacije manjina. Nisam mogla da zamislim da ubica pada na ove gluposti. Nisam smatrala da je na toj talasnoj duţini. Naš tip je bio proraĉunat i smeo, ne neki napaljeni tupan iz divljine. On se dobro potrudio da svoje postupke predstavi kao ubistva iz rasne mrţnje. A i potpisivao ih je. Kao i većina serijskih ubica, ţeleo je da znamo. I da znamo da će ih biti još. Prelistala sam još nekoliko fascikli. Ništa mi nije skrenulo paţnju.poĉela sam da mislim da je ovo bilo gubljenje vremena.

Iznenada Loren je banula u moju kancelariju. – Posrećilo nam se, poruĉnice. Pronašli smo beli kombi.

20 Prikaĉila sam pojas sa „glokom” i usput pokupila Kepija i Dţakobija i izletela napolje i pre nego što je Loren uspela da dovrši izveštaj. – Hoću da i specijalci budu tamo – doviknula sam joj. Deset minuta kasnije zaustavili smo se ispred privremene zasede u San Hasintu u mirnoj ulici sa porodiĉnim kućama. Jedna auto-jedinica u rutinskom obilasku ugledala je „dodţ karavan” parkiran ispred kuće u otmenom kraju Forest Hils. Ono zbog ĉega su bili sigurni da je to vozilo koje smo traţili bila je nalepnica s dvoglavim lavom na zadnjem braniku. Vaskez, mladi ĉlan patrole koji je prijavio kombi, pokazao nam je beli kombi parkiran na ivici prilaza ispred kuće u tjudorskom stilu zaklonjene drvećem. To je delovalo suludo. Ovo je bio otmen kraj, nimalo verovatno sklonište za zloĉince i ubice. Ali kombi je bio tu. Naš beli kombi. I Mufasa Bernarda Smita. Nekoliko trenutaka kasnije, jedno neobeleţeno vozilo specijalaca, kamuflirano kao kamionet servisa kablovske televizije, pristiglo je u ulicu. Tim je predvodio poruĉnik Skip Arbišo. Nisam bila sigurna šta uĉiniti u ovakvoj situaciji, da li da opkolimo kuću ili moţda da provalimo unutra. – Kepi, Dţakobi i ja idemo prvi unutra – rekia sam.

Ovo je bio poduhvat Odeljenja za krvne delikte i nisam htela da dozvolim da se iko drugi izlaţe opasnosti. Kazala sam Arbišou da rasporedi ljude, dvojicu pozadi, trojicu da pokrivaju prednji deo, i jednog s „ovnom” s nama, u sluĉaju da moramo da probijamo vrata. Trakama smo priĉvrstili pancirprsluke i navukli crne najlon jakne koje su kazivale da smo policajci. Otkoĉila sam svoju „devetku”. Nisam imala vremena za nervozu. Kamionet specijalaca krenuo je niz ulicu, a iza njega krila su se trojica snajperista obuĉenih u crno. Kepi, Dţakobi i ja pratili smo kaiflionet sve do poštanskog sanduĉeta s brojem 610, gde smo stali. Vaskez je bio u pravu. Bio je to onaj kombi. Sada mi je srce snaţno udaralo. Bila sam dosad u mnogim nasilnim upadima, ali ni u jednom nije bilo ovako opasno. Oprezno, u cikcak liniji, probili smo se do kuće. Unutra su bila upaljena svetla, ĉuli su se zvuĉi sa televizijskog prijemnika. Na moj znak glavom, Kepi je lupio pištoljem u vrata. – Policija San Fransiska. – Dţakobi i ja smo se sagli, sa spremnim pištoljima. Niko nije otvorio. Posle nekoliko napetih trenutaka, dala sam znak Arbišou da nam pošalju „ovna”. Iznenada su se prednja vrata odšltrinula. – Stoj – Kepi je dreknuo i nanišanio. – Policija San Fransiska. Na vratima je stajala ukoĉena ţena razrogaĉenih oĉiju, u trenerci pepeljasto-plave boje. – Oh, Boţe – ciknula je i prikovala pogled za naše oruţje. Kepi je povukao sa vrata dok su Arbišoovi specijalci uletali u kuću. Zareţao je: – Ima li još nekog u kući?

– Samo moja ćerka – vrištala je uplašena ţena. – Ona ima dve godine. Specijalci u crnom probili su se pored nje u kuću kao da su u poteri za Elienom Gonzalesoin. – Da li je ono vaš kombi? – zaĉuo se Dţakobijev glas. – Ne – kazala je drhteći. – Ne… – Znate li ĉiji je? Pogledala je ponovo kombi, izbezumljena, i zatresla glavom. – Nikad ga u ţivotu nisam videla. Nešto se tu nije slagalo; jasno sam videla. Ovaj kraj grada, plastiĉni deĉiji tobogan na travnjaku, preplašena majka u odeći za veţbanje. Iz grudi mi se oteo uzdah razoĉaranja. Kombi je ostavljen ovde. Iznenada se na ploĉniku našao zeleni „audi” koji su pratila policijska kola. „Audi” je morao da proĊe kroz našu zasedu. Dobro obuĉen muškarac, s ramom za naoĉare od kornjaĉevine, iskoĉio je iz automobila i potrĉao ka kući. – Keti, šta se to, do Ċavola, dešava? – Stiv… – Ţena ga je zagrlila s uzdahom olakšanja. – Ovo je moj muţ. Pozvala sam ga kada sam videla tolike policajce ispred kuće. Muškarac se osvrnuo i pogledao osam policijskih automobila, pojaĉanje koje su ĉinili specijalci, i inspektore Policije San Fransiska kako stoje s izvuĉenim oruţjem. – Šta radite u mojoj kući? Ovo je suludo! Ovo je blesavo! – Pretpostavljamo da je ovaj kombi korišćen za bekstvo posle ubistva – rekla sam. – Imamo prava da budemo ovde. – Ubistvo… ? Dvojica Arbišoovih ljudi pojavila su se iz kuće i saopštila da tamo nema nikoga. S druge strane ulice ljudi su poĉeli da izlaze napolje. – Već dva dana tragamo za tim kombijem. Ţao mi je što smo vas uznemirili. Nismo mogli da znamo.

Muţevljevo negodovanje je raslo. Lice i vrat su mu dobili boju cvekle. – Mislili ste da mi imamo nešto s tim? Sa ubistvom? Shvatila sam da sam im već dovoljno zagorĉala ţivot. Sa pucnjavom na La Sal Hajtsu. – Jeste li vi, ljudi, pri sebi? Nas ste osumnjiĉili za napad na crkvu? – Opustio je donju vilicu i s nevericom se zagledao u mene. – Da li vi, idioti, imate predstavu ĉime se ja bavim? Pogled mi je pao na njegovo prugasto sivo odelo, njegovu plavu košulju s dugmadima na kragni. Imala sam poniţavajuće osećanje da sam upravo ispala budala. – Ja sam glavni savetnik u severnokalifornijskom odeljenju Lige protiv klevete.

21 Ubica je napravio budale od nas. Niko u celoj ĉetvrti ništa nije znao, niti je bio povezan sa ukradenim kombijem. Ovde gaje ostavio namerno da bi nam doskoĉio. Ĉak i kada je Kleperov tim poĉeo pedalj po pedalj da ga pregleda, znala sam da ništa neće naći. Prouĉavala sam nalepnicu i uverila se da sam istu takvu videla u Ouklendu. Jedna glava je bila lavlja, druga kao da je bila kozja, rep kao u guštera. Ali šta je, do Ċavola, to predstavljalo? – Jedno smo saznali – kezio se Dţakobi. – Skot ima smisla za humor. – Drago mi je da ti se dopao – rekla sam. Po povratku u Palatu, rekla sam Loreni: – Hoću da znam odakle je taj kombi; hoću da znam kome pripada, ko ga je

vozio, s kim se sve viĊao njegov vlasnik mesec dana pre kraĊe. Kiptela sam se od besa. Opasan ubica je bio na slobodi, a mi nismo imali ni jedan jedini trag o tome šta ga je pokretalo. Da li se radilo o ubistvu iz mrţnje ili iz ţelje za ubijanjem? Da li je u pitanju organizovana grupa ili vuk samotnjak? Znali smo da je tip priliĉno lukav. Napadi su mu bili dobro isplanirani s ironijom kao sastavnim delom naĉina delovanja, a to što je tamo ostavio vozilo bila je prava poslastica. Karen me je pozvala telefonom i obavestila da je Ron Vandervelen na vezi. Ouklendski policajac poĉeo je uz kikotanje: – Priĉa se da si uspela da spaseš naše društvo opasne pretnje prerušene u pravnog zaštitnika u Ligi protiv kleveta. – Mislim da smo sada izjednaĉeni u rezultatima istrage, Rone – odvratila sam. – Opusti se, Lindzi, nisam te zvao da ti to natrljam na nos – kazao je i promenio ton. – Zapravo, mislim da ću ti ulepšati dan. – To mi ne bi smetalo, Rone. Sada mi je sve dobrodošlo. Sta imaš za nas? – Znaš da je Estel Ĉipman bila udovica, jel tako? – Mislim da si to pomenuo. – Pa, obavili smo neka uobiĉajena ispitivanja o njoj. Otkrili smo da ima sina u Ĉikagu. Doći će da preuzme telo. Budući da se dešava ono što se dešava, pomislio sam da je ono što nam je kazao previše velika sluĉajnost da bismo prešli preko nje. – Šta je u pitanju? – Njen muţ je umro pre pet godina. Srĉani udar. Hoćeš li da pogaĊaš kako je ĉova zaraĊivao za ţivot? Osećala sam da će Vandervelen to udariti na sva zvona.

– Muţ Estele Ĉipman bio je policajac u San Fransisku.

22 Sindi Tomas je zaustavila svoju „mazdu” preko puta crkve na La Sal Hajtsu i duboko uzdahnula. Bela drvena fasada crkve bila je naruţena šarom koju su stvarale pukotine i rupe od metaka. Rupa koja je zjapila sa mesta gde je stajao divni vitraţ bila je zatvorena crnim impregniranim plamom. Setila se da je videla taj vitraţ na dan njegovog otkrivanja dok je radila na starom radnom mestu u novinama. Gradonaĉelnik, neki mesni ĉasnici, Aron Vinslou, svi su drţali govore o tome kako je taj divni prizor ovekoveĉen zahvaljujući dobrovoljnom radu zajednice. Bio je pun simbolike. Setila se kako je intervjuisala Vinsloua i kako je bila ganuta njegovom strašću a, istovremeno, i njegovom neoĉekivanom skromnošću. Sindi se provukla ispod ţute policijske trake i prišla bliţe izrešetanom zidu. Na poslu u Kroniklu već se sretala s priĉama o ljudima koji su umirali. Ali ova je bila prva u kojoj je osetila da je delimiĉno umrla i ljudska rasa. Prenuo je jedan glas. – Koliko god gledali, neće postati lepše. Sindi se okrenula i našla licem u lice s ĉovekom glatkog i veoma lepog lica i blagih oĉiju. Poznala ga je. Klimnula mu je glavom. – Bila sam ovde na sveĉanom otkrivanju vitraţa. Tada su svi bili puni nade. – I dalje su – kazao je Vinslou. – Nismo izgubili nadu. Ne brinite za to. Nasmešila se i zagledala u njegove duboke smeĊe oĉi.

– Ja sam Aron Vinslou – rekao je, prebacujući naramak deĉjih svezaka da bi se pozdravio. – Sindi Tomas – kazala je. Zapazila je da mu je stisak bio topao i neţan. – Nemojte mi reći da su našu crkvu uvrstili u mesni vodiĉ kao jednu od lepših znamenitosti. – Vinslou je krenuo prema zadnjem delu crkve, a ona ga je pratila. – Ja nisam turista – kazala je Sindi. – Samo sam htela da vidim ovo. Slušajte – progutala je knedlu – volela bih da se pretvaram da sam došla da izjavim sauĉešće… što i jesam. Ali ja takoĊe radim za Kronikl. Za kriminalistiĉku rubriku. – Novinarka – uzdahnuo je Vinslou. – Sada mi je jasno. Sve što se ovde godinama zaista dešava – poduĉavanje, opismenjavanje, nacionalno priznat hor – ne pobuĊuje na pisanje. Ali jedan luĊak nasrne, i eto medija. Šta ţelite da znate, gospoĊice Tomas? Šta to ţeli Kronikll Bocnule su je malo njegove reci, ali to joj nije smetalo. Bio je u pravu. – Ja sam zapravo već napisala prilog, onda kada je otkriven vitraţ. To je bio izuzetan dan. Stao je. Zagledao se u nju, a zatim se nasmešio. – Bio je izuzetan dan. I zapravo, gospoĊice Tomas, znao sam ko ste kada sam vam prišao. Setio sam vas se. Intervjuisali ste me tada. Neko je pozvao Vinsloua iz crkve i pojavila se jedna ţena. Podsetila ga je da ima sastanak u jedanaest sati. – Pa, jeste li videli sve što ste hteli da vidite, gospoĊic Tomas? Treba li da vas oĉekujemo za par dana ponovo? – Ne. Ţelim da ĉujem kako se nosite s ovim. S ovim nasiljem nasuprot svemu što ste uĉinili, kako ljudi iz kraja gledaju na to.

Vinslou se nasmejao usiljeno. – Dozvolite da vas uputim u nešto. Ja se ne bavim nevinošću. Predugo sam u stvarnom svetu. Selila se da Aron Vinslou nije bio neko ko je svoju veru gradio u usamljeniĉkom ţivotu. Došao je sa ulice. Bio je vojni kapelan. Samo nekoliko dana ranije izloţio se pušĉanoj vatri i verovatno spasao mnoge ţivote. – Došli ste da vidite kako ljudi iz ovog kraja reaguju na napad? DoĊite i uverite se sami. Sutra je opelo Taši Keĉings.

23 Vandervelenovo zapanjujuće otkriće odzvanjalo mi je u ušima do kraja dana. Obe ţrtve bile su u srodstvu sa policajcima iz San Fransiska. To ne mora ništa da znaĉi. Mogle su da budu dve nasumiĉne i nepovezane ţrtve. Osobe iz razliĉitih gradova, koje je delilo šezdeset godina. A moglo je da znaĉi sve. Podigla sam slušalicu i pozvala Kler. – Potrebna mi je velika usluga – rekla sam. – Koliko velika? – osećala sam da se smeška. – Potrebno mi je da zaviriš u nalaze autopsije ţene koja je obešena u Ouklendu. – To mogu. Pošalji nalaze ovamo. Pogledaću ih. – E pa, tu usluga postaje velika, Kler. Nalazi su i dalje u ouklendskom Odeljenju za patologiju. Još nisu objavljeni.

Nestrpljivo sam ĉekala dok je ona uzdisala. – Mora da se šališ, Lindzi. Hoćeš da zabodem nos u istraţni postupak koji je u toku. – Slušaj, Kler, znam da to nije baš po pravilu, ali oni su naveli neke priliĉno vaţne pretpostavke koje bi mogle da budu presudne za ovaj sluĉaj. – Hoćeš li da mi kaţeš kakve su to pretpostavke zbog kojih bih se zamerala uvaţenom kolegi? – Kler, ovi sluĉajevi su povezani. Postoji tu neki obrazac. Estel Ĉipman je bila udata za policajca. Ujak Taše Keĉings takoĊe je policajac. Moja ćela istraga zavisi od toga da li je reĉ o jednom ubici. Kler, u Ouklendu veruju da je umešan crnac. – Crnac? – teško je disala. – Zašto bi crnac ţeleo da uradi tako nešto? – Ne znam. Ali poĉinju da izbijaju posredni dokazi koji povezuju ova dva ubistva. Moram da saznam. Oklevala je. – A šta bi taĉno trebalo da traţim? Ispriĉala sam joj za uzorke koţe naĊene ispod ţrtvinih noktiju i za zakljuĉak njihovog patologa. – Tajtlman je dobar ĉovek – odgovorila je Kler. – U njegove nalaze verujem kao u svoje. – Znam, Kler, ali on nije ti. Molim te. Vaţno je. – Hoću da znaš – odvratila je – da bih, kada bi Art Tajtlman traţio da njuška po mojoj preliminarnoj istrazi, traţila da mu ponište propusnicu za parkiralište i uĉtivo ga zamolila da se vrati na svoju stranu zaliva. Lindzi, ovo ni za koga drugog ne bih uradila. – Znam to, Kler – rekla sam zahvalno. – Šta misliš zašto sve ove godine gajim naše prijateljstvo?

24 Kasno tog popodneva i dalje sam sedela za stolom dok su moji saradnici završavali radni dan. Nisam mogla da krenem s njima. U glavi sam stalno iznova pokušavala da sastavim sliku iz delova koje sam imala. A sve što sam imala poĉivalo je na pretpostavkama. Da li je ubica crnac ili belac? Da li je Kler u pravu kad tvrdi da je Taša Keĉings namerno ubijena? A tu je i onaj znak lava. Povezi ţrtve, govorio mi je instinkt. Postoji neka veza. Ali koja je to veza, do Ċavola! Bacila sam pogled na sat, pozvala Simonu Klerk iz personalnog i uhvatila je dok se spremala da krene, – Simona, potrebno mi je da izvuĉeš jedan dosje sutra. – Naravno, ĉiji dosje ti treba? – Policajca koji je penzionisan pre moţda osam ili deset godina. Zove se Edvard Ĉipman. – To je bilo dosta davno. To bi trebalo da bude tamo na dokovima. – Ovo odeljenje je staru dokumentaciju odnelo na ĉuvanje jednoj specijalizovanoj kompaniji. – Da li ti odgovara rano popodne? – Svakako, Simona. Što je moguće ranije. I dalje me je drţala grozniĉava snaga. Uzela sam još jednu gomilu Kirkvudovih fascikli i tresnula ih na sto. Nasumice sam otvorila jednu od njih. Amerikanci za ustavnu akciju… Plugovi i bojne trube, još jedna ruralna milicijska grupa. Svi ti kreteni delovali su mi kao gomila desniĉarksih tupadţija. Da li sam gubila vreme? Ništa nije iskrslo. Ništa mi nije dalo nadu da je ovo ispravan trag.

Idi kući, Lindzi, podsticao me je jedan glas. Sutra se mogu pojaviti novi tragovi. Imamo kombi, Cipmanov dosje… Završi za danas. Izvedi Martu da se istrĉi. Idi kući… Sloţila sam fascikle, rešena da se predam, kada mi je gornja fascikla privukla paţnju. Templari. Ogranak AnĊela pakla iz Valjeha. Izvorni templari bili su hrišćanski vitezovi u krstaškim ratovima. Odmah sam primetila kako je FBI procenio opasnost od njih. Stajalo je: visoka. Uzela sam taj dosje sa gomile i prelistala ga. Tu je bio izveštaj FBI-ja o seriji nerešenih sluĉaja za koje su templari bili osumnjiĉeni, pljaĉke banaka, naruĉena ubistva Latinoamerikanaca i crnaca. Listala sam dalje, sudski akti, izveštaji iz zatvora, slike naĉinjene pri praćenju ove grupe. Iznenada sam ostala bez daha. Pogled mi se prikovao za jednu od slika: grupa krupnih, mišićavih, istetoviranih motociklista okupljenih ispred bara u Valjehu, koji im je bio sedište. Jedan od njih stajao je povijen nad motociklom, leĊima okrenut aparatu. Imao je obrijanu glavu, povez preko nje i teksas jaknu bez rukava na ogromnim leĊima. Ono što mi je privuklo paţnju bio je vez na jakni. Zurila sam u dvoglavog lava s repom zmije.

25 Juţno od Trgovaĉke ulice, u delu grada sa zapuštenim skladištima, ĉovek u zelenoj vetrovci prikradao se pod okriljem mraka. Ubica.

U ovo doba noći, u ovom oronulom kraju nije bilo nikoga, samo nekoliko klošara okupljenih oko vatre koja je gorela u kanti za Ċubre. Napuštena skladišta, s pregorelim neonskim reklamama koje su pokazivale koji posao se tu obavljao danju: DANAS UNOVČENI ČEKOVI… GVOZD ARA… ERL KING, NAJPOUZDANIJI POLAGAČ KAUCIJA U GRADU. Oĉi su mu odlutale na suprotnu stranu ulice, prema Sedmoj, do ruševine napuštenog prihvatilišta: 303. Poslednje tri nedelje paţljivo je osmatrao ovo mesto. Polovina apartmana bila je prazna, a u preostalim noćivali su beskućnici koji nisu imali kuda da odu. Pljunuo je na prljavi ploĉnik, zabacio na rame crnu „adidas” sportsku torbu i uputio se oko ĉetvrti, do ugla Šeste i Taunsenda. Prešao je sumornu ulicu i krenuo ka skladištu zatvorenom daskama i obeleţenom izgrebanim natpisom: AGELJO… ŠPANSKA HRANA. Kada se uverio da je sam, ubica je gurnuo metalna oguljena vrata i ušunjao se unutra. Srce mu je sada već jako lupalo. Zapravo, za njega je ovo osećanje postalo droga. Gadan zadah zapahnuo gaje u predvorju, prekrivenom starim novinama i masnim izguţvanim kutijama. Pošao je uza stepenice, nadajući se da neće naleteti na nekog beskućnika koji kampuje po hodnicima. Popeo se do petog sprata i brzo stigao do kraja hodnika. Provukao se kroz rešetku na prozoru i krenuo poţarnim stepeništem. Odatle nije bilo teško stići do krova. Na krovu se pogled pruţao preko napuštenih ulica do svetle nebeske aure nad gradom. Nalazio se u senci Bej mosta, koji se uzdizao iznad njega kao ogromni brod. Spustio je crnu sportsku torbu na jedan ventilacioni stub, otkopĉao je

i paţljivo izvadio delove snajperske puške 'PSG – pravljene po narudţbini. Kod crkve mi je bila potrebna velika zgusnutost hitaca. Ovde mi je dovoljan samo jedan. Dok mu je nad glavom, na mostu, tutnjao saobraćaj, zavrnuo je dugu pušĉanu cev na osovinu i zakoĉio je na mestu. Za njega je baratanje oruţjem bilo kao rukovanje noţem i viljuškom. Mogao je to da uradi i u snu. Priĉvrstio je infracrveni nišan. Zaĉkiljio je u njega dok mu se u ţiţi nisu našli obrisi boje ćilibara. Bio je toliko pametniji od njih. Dok su oni zagledali bele kombije i glupe simbole, on se nalazio ovde, spreman da sve iznese na videlo. Posle ove noći, konaĉno će poĉeti da shvataju. Srce mu je sporije kucalo dok je nišanio na drugu stranu ulice u zadnji deo trošnog hotela s brojem 303. Na ĉetvrtom spratu kroz prozor se video jedan prigušeno osvetljan stan. To je bilo to. Trenutak istine. Sasvim je umirio dah i oblizao suve usne. Naciljao je u sliku koju je već tako dugo stvarao u mislima. Sravnio je nišan s mušicom. Zatim je, baš kad je trebalo, povukao oroz. Klik… Ovoga puta neće morati ni da se potpiše. Oni će znati po hicu. Znaće po meti. Sutra će ceo San Fransisko znati njegovo ime. Himera.

Drugi deo PRAVDA ĆE BITI ZADOVOLJENA

26 Kucnula sam na staklena vrata kancelarije Stjua Kirkvuda prekidajući ga u jutarnjem uţivanju u kafi i Ċevreku. Bacila sam pred njega snimak motocikliste koji je imao lava s repom zmije. – Moram da znam šta je ovo, Stju. I to što pre. Pokazala sam mu i druge dve verzije iste slike: nalepnicu na zadnjem delu belog kombija i polaroid-fotografiju zida u podrumu gde je Estel Ĉipman ubijena. Lav, koza i rep zmije ili guštera. Kirkvud se sagnuo. – Nemam pojma – rekao je podigavši pogled. – To je naš ubica, Stju. Pa, kako da ga pronaĊemo? Mislila sam da je to tvoja specijalnost. – Rekao sam ti da je prebijanje pedera više moja oblast. Mogli bismo da pošaljemo ove slike elektronskom poštom u Kvantiko. – Dobro. – Klimnula sam glavom. – Koliko nam treba za to? Kirkvud se ispravio. – Na jednom seminaru upoznao sam njihovog glavnog patologa. Pozvaću ga. – Uradi to brzo, Stju, pa onda dovrši Ċevrek. I obavesti me ĉim saznaš nešto. Onog sekunda kad ĉuješ nešto.

Kada sam se vratila gore, ugurala sam Dţakobija i Kepija u svoju kancelariju. Preko stola sam im dobacila Kirkvudov dosje o templarima i kopiju fotografije motocikliste. – Prepoznajete li ovo, momci? Kepi je prouĉavao sliku, pa me je pogledao. – Misliš da ovi prašnjave! imaju nešto s našim sluĉajem? – Hoću da znam gde se ovi tipovi nalaze – rekla sam. – I hoću da budete paţljivi. Ova banda je umešana u stvari prema kojima ubistvo na La Sal Hajtsu deluje kao partija 'peintbola'. Trgovina oruţjem, preterano nasilje, plaćena ubistva. Prema ovom dosjeu, oni 'operišu' iz jednog bara u Valjehu. Zove se „Plavi papagaj”. Ne ţelim da tamo upadnete kao da hapsite nekog podvodaĉa na Giri aveniji. I zapamtite, to nije naša nadleţnost. – Shvatili smo, poruĉnice – rekao je Kepi. – Radićemo bez galame. To je samo malo razgibavanja. Biće lepo provesti dan van grada. – Uzeo je dosje i pljesnuo Dţakobija po ramenu. – Jesu li ti palice u prtljaţniku? – Momci! Paţljivol – opomenula sam ih. – Naš ubica puca. Kada su otišli, pregledala sam poruke i otvorila jutarnji Kronikl. Naišla sam na naslov sa Sindinim potpisom: POLICIJA PROŠIRILA ISTRAGU O PUCNJAVI KOD CRKVE, SMRT ŽENE U OUKLENDU POVEZANA. Citirajući „izvore bliske istrazi” i „neimenovane kontakte iz policije”, istakla je mogućnost da smo proširili istragu i navela ubistvo u Ouklendu. Od mene je dobila zeleno svetio da moţe da ide dotle. Odmah sam okrenula njen broj. – Ovde izvor blizak istrazi – rekla sam. – Ni sluĉajno. Ti si neimenovani kontakt. Izvor blizak istrazi je Dţakobi.

– Oh, kakva greška. – Zakikotala sam se. – Drago mi je što si povratila smisao za šalu. Slušaj, imam nešto vaţno da ti pokaţem. Ideš li na sahranu Taše Keĉings? Pogledala sam na sat. Sahrana poĉinje za manje od sat vremena. – Aha, biću tamo. – Potraţi me – rekla je Sindi. .

27 Dok sam prilazila crkvi na La Sal Hajtsu, poĉela je da pada ledena kiša. Preko rupe koja je zjapila na mestu vitraţa pušteno je platno. Vijorilo se kao turobna zastava na vetru. Stotine ljudi u crnoj odeći tiskalo se da uĊe u mecima oštećenu crkvu. Tu je bio i gradonaĉelnik Fernandez sa ostalim zvaniĉnicima iz gradske vlade koje sam prepoznala. Vernon Dţouns, aktivista, smestio se odmah uz oţalošćenu porodicu. I naĉelnik Merser je bio tu. Ova devojĉica dobila je ispraćaj kakav grad godinama nije video. Zog toga je njena smrt delovala još tuţnije. Spazila sam Sindi kako stoji u zadnjem delu crkve u kratkom crnom kostimu. Kada su nam se pogledi sreli, klimnule smo glavama jedna drugoj. Sela sam blizu Mersera, meĊu predstavnike odeljenja. Ubrzo je ĉuveni hor La Sal Hajtsa dirljivo zapevao molitvenu pesmu „Odleteću”. Nema nadahnutije stvari nego kad uzvišeno crkveno pojanje odjekne punom crkvom. Ja imam svoje geslo, koje se oslanja na ono što sam videla na ulicama: u ţivotu se ništa prosto ne deli na dobro i loše, za osudu ili za oprost. Ali kada se plima glasova razlila crkvom, uĉinilo mi

se da bi trebalo da se i sama pomolim da ta nevina duša bude blagoslovena. Kada je hor prestao da peva, Aron Vinslou je istupio pred mikrofon. Izgledao je veoma elegantno u crnom odelu. Govorio je o Taši Keĉings i o tome kako je poznavao otkad se rodila, govorio je o njenom smehu, samopouzdanju u horu u kome je bila najmlaĊa, o tome kako je ţelela da postane muziĉka zvezda ili arhitekta koji će obnoviti njihovo naselje; o tome kako će sada samo anĊeli moći da ĉuju njen divni glas. Nije zvuĉao kao blagi pastir koji savetuje vernicima da okrenu i dragi obraz. Trudio se da im ulije nadu, bio je ponet osećanjima, ali realan. Dok sam ga posmatrala, razmišljala sam o tome kako je taj zgodni muškarac bio na bojnom polju za vreme „Pustinjske oluje” i kako je pre nekoliko dana reskirao ţivot da bi zaštitio decu. Blagim, ali sigurnim glasom, upozorio je da ne moţe da oprosti, već da mora da traţi pravdu. – Samo sveci ne sude – kazao je – a, verujte mi, ja nisam svetac. Kao i sve vas, i mene je jednostavno umorilo mirenje s nepravdom. – Pogledao je u pravcu naĉelnika Mersera. – NaĊite ubicu! Neka pravda bude zadovoljena u sudnici! Ovde nije reĉ o politici, ni o veri, ĉak ni o rasi. Reĉ je o pravu da se oslobodimo mrţnje. UbeĊen sam da svet neće propasti, uprkos svojim zlodelima. Svet će se popraviti. Ljudi su poustajali, poĉeli da pljeskaju i da plaĉu. I sama sam ustala. I meni su oĉi bile vlaţne. Aron Vinslou je u ovaj ĉin uneo toliko dostojanstva. Sve se završilo za sat vremena. Nije bilo beskrajne propovedi, sve se svelo na nekoliko puta ponovljeno „amin”. Ali tu tugu niko od nas neće zaboraviti. Tašina majka drţala se hrabro dok je iz crkve pratila kovĉeg i svoju ćerkicu do njenog veĉnog prebivališta.

Kada je hor zapevao „Hoće li krug ostati nesalomiv”, izašla sam sva utrnula i slomljena.

28 Dok sam napolju ĉelala Sindi, posmatrala sam Arona Vinsloua kako razgovara s oţalošćenim i uplakanim Tašinim školskim drugovima. Nešto mi se kod njega dopalo. Delovao mi je iskrao i sasvim je bilo izvesno da je bio potpuno posvećen siom poslu i ovim ljudima. – Evo ĉoveka s kojin bih mogla da delim i lisiĉju jazbinu – rekla je Sindi dol mi je prilazila. – A kako to misliš? – pitala sam. – Nisam sigurna… Sve što mogu da kaţem jeste da sam juĉe došla da razgovaram s njim, a da sam odavde otišla potpuno zaokupljena njime. Osećala sam se kao da sam intervjuisala Denzela Vošingtona ili moţda onog novog momka iz Njujorškk plavaca. – Znaš, kapelani nisuisto što i sveštenici – rekla sam. – Šta to znaĉi? – Znaĉi da s njima moţe da se ide u lisiĉje jazbine. Samo, naravno, da se iabgava pušĉana paljba. – Svakako. – Klimnila je glavom. Onda je odglumila da je pogaĊa metak. – Šum! – Izuzetan je. Njegov govor me je rasplakao. Je li to ono što si htela da mi fokaţeš? – Ne – s uzdahom je rekla, vraćajući se u stvarnost. Zavukla je ruku u svoju trnu tašnu i izvukla presavijen list hartije. – Znam da si rni rekla da se ne petljam… ali mislim da sam jednostavnu navikla da ti pomaţam.

– Dobro – rekla sam – Šta to imaš za mene? Mi smo tim, jel da? Kada sam odvila haitiju, s uţasom sam shvatila da gledam u lava, kozu i zmiju Nešto ranije dala sam Kirkvudu takav crteţ da ga prouĉi. LJprkos svom profesionalizmu, razrogaĉila sam oĉi od iznensfenja. – Odakle ti ovo? – Znaš u šta gledaš, Lindzi. – Mislim da znam da ovo nije najnovija deĉja igraĉka. Nije se nasmejala. – To je simbol jedne rasistiĉke grupe. Druţine belih rasista. Jedan kolega na poslu istraţivao je ove grupe. Nisam mogla da se uzdrţim, pa sam se raspitala o tome posle našeg razgovora pre neki dan. Ovo je znak jedne male, odabrane grupe. Zato je bilo teško otkriti ih. Zurila sam u sliku na koju sam, otkad je Taša Keĉings ubijena, stalno nailazila. – Ova stvar ima svoje ime, zar ne? – Zove se Himera, Lindzi. To je neman iz grĉke mitologije. Prema mom izvoru, lav predstavlja hrabrost, koza tvrdoglavost i volju, a zmijski rep pritajenost i lukavstvo. Ona je simbol istrajnosti, ma šta ĉinili da je uništimo, ona opstaje. Zurila sam u simbol, u Himeru, a ţuĉ mi je kipela. – Ovog puta neće biti tako. – Nisam to objavila – rekla je Sindi. – Ali sve je tu. Svi misle da su ova ubistva povezana. Ovaj simbol je kljuĉ, zar ne? Da ti kaţem i drago objašnjenje koje sam saznala o tom simbolu: smešni plod mašte. To se uklapa, zar ne? Nesvesno sam klimala glavom. Nazad na poĉetak. Grupe koje pokreće mrţnja. Moţda su ĉak i templari. Kada Merser ĉuje za to, upadaćemo na vrata svim druţinama koje pokreće mrţnja. Ali kako je moguće onda da je ubica crnac? To mi nije bilo logiĉno. – Ljutiš li se na mene? – pitala je Sindi. Odmahnula sam glavom. – Naravno da se ne ljutim. A

da li ti je taj tvoj izvor objasnio kako su uspeli da ubiju Himeru? – Kazao je da su pozvali nekog velikog heroja koji je dojahao na krilatom konju i toj nemani odsekao glavu. Baš je lepo kada neko ima takvog junaĉinu ili ţensku da im se naĊu u nevolji, ha? – Onda me je ozbiljno pogledala. – I ti imaš krilatog konja, Lindzi? – Nemam. – Opet sam odmahnula glavom. – Imam ovĉara.

29 Srela sam Kler u predvorju Palate baš kada sam se vraćala sa upakovanim ruĉkom. – Kuda si krenula? – pitala sam. Delovala mi je ljupko, obuĉena u lepu ljubiĉastu mantilhaljinu, sa skupocenom koţnom tašnom prebaĉenom preko ramena. – Zapravo sam pošla kod tebe. Dobro sam znala taj izraz njenog lica. Ne bih ga nazvala samozadovoljnim ni nabusitim; Kler nije bila takva. Pre je to bilo neko svetlucanje koje je znaĉilo: Otkrila sam nešto. Ili: Ponekad zapanjim i samu sebe. – Jesi li ruĉala? – pitala sam. Prezrivo se nasmejala. – Ruĉak? Ko još ima vremena za to? Radim za tebe od pola jedanaest nagnuta nad mikroskopom s druge strane zaliva. – Zavirila je u moju kesu i spazila pileću salatu s karijem. – Ovo deluje primamljivo. Odmakla sam kesu od nje. – Sve zavisi od toga šta si mi donela. Ugurala me je u lift.

– Da bih odobrovoljila Tajtlmana, obećala sam mu loţe u parteru za koncerte Simfonijskog orkestra – rekla je Kler kada smo stigle u moju kancelariju. – Shvati to kao Edmundov poklon. – Edmund je bio njen muţ koji je poslednjih šest godina svirao timpane u Simfonijskom orkestru San Fransiska. – Poslaću mu zahvalnicu – rekla sam pa smo sele za sto. – Moţda bih mogla da mu nabavim karte za 'Divove'. – Izvadila sam ruĉak iz kese. – Mogu li? – pitala je nabadajući salatu plastiĉnom viljuškom. – Spašavanje tvoje zadnjice je naporan posao. Odmakla sam hranu. – Kao što sam rekla. Zavisi od toga šta imaš. Bez oklevanja, Kler je bocnula jedno parĉe piletine. – Nije bilo logiĉno, zar ne, da crnac ubija na rasnoj osnovi sopstvenu rasu? – Dobro – rekla sam i gurnula posluţavnik k njoj. – Šta si otkrila? Klimala je glavom. – Uglavnom je sve onako kako si mi ispriĉala. Nema uobiĉajenih ogrebotina i posekotina koje se javljaju pri nasilnom savladavanju. Ali tu su ipak ti neobiĉni uzorci koţe pod ţrtvinim noktima. Dakle, stavili smo ih pod mikroskop. Otkrili smo povećanu pigmentaciju koţe, kao što piše u izveštaju, 'što odgovara osobi koja nije bele rase'. Sada su ti uzorci na histopatološkoj analizi. – I šta hoćeš da kaţeš? – navaljivala sam. – Da je osoba koja je ubila tu ţenu crne rase? Kler se pruţila preko stola i maznula poslednje parĉe piletine ispod moje viljuške. – Jasno je kako je neko mogao to da pomisli na prvi pogled. Ako nije Afroamerikanac, onda je neki tamnoputi Latinoamerikanac ili Azijat. Tajtlman je

bio sklon ovom zakljuĉku dok ga nisam zamolila da obavi još jednu pro veru. – Jesam li ti ikada rekla – raširila je svoje krupne smeĊe oĉi – da sam staţirala u Mofitu na dermatologiji? – Nisi, Kler. – Morala sam da se nasmešim. Bila je tako dobra u onome što je radila. Slegnula je ramenima. – Nisam? Ne znam kako sam to propustila. Svejedno. Ono što u laboratoriji treba da otkriju jeste da li je povećana pigmentacija arcelularna kao kod melanocita, tamnih, pigmentisanih ćelija kojih ima u mnogo većoj koncentraciji kod onih koji nisu bele rase, ili meĊucelularna… u tkivu, više pri površini koţe. – Kaţi to jednostavnim recima, Kler. Da li je osoba belac ili crnac? – Melanociti su – nastavila je kao da ništa nisam pitala – ćelije tamne koţe koje se nalaze kod obojenih ljudi. – Zavrnula je rukav. – Evo, imaš priliku da vidiš središte melanocita. Nevolja je u tome što uzorci koji su pronaĊeni pod noktima gospode Ĉipman to nisu imali. Sva ta pigmentacija je meĊuceMama… površinska boja. Povrh toga, ona je plaviĉasta, a ta nijansa ne javlja se kod prirodnog melanina. Svaki dermatolog koji drţi do sebe zapazio bi to. – Zapazio bi šta, Kler? – pitala sam zagledana u njen nadmeni osmeh. – Zapazio bi da nije crnac taj koji je uĉinio to gnusno delo – kazala je naglašavajući reci – već belac s površinskom pigmentacijom. Mastilo, Lindzi. Ono u staje ta sirotica ukopala svoje nokte bila je ubiĉina tetovaţa.

30 Kler je otišla i ostavila me u dobrom raspoloţenju zbog novog otkrića. Zaista dobro otrkiće. Ĉulo se kucanje na vratima i ušla je Karen s nekom fasciklom. – Od Simone Klark. – Bio je to dosje koji sam traţila iz personalnog. Edvard R. Ĉipman. Izvukla sam dosje iz omota i poĉela da ga ĉitam. Ĉipman je bio uliĉni pozornik u Centralnom odeljenju. Otišao je u penziju 1994. godine, u ĉinu narednika. Dva puta ga je kapetan pohvalio za hrabrost pokazanu na duţnosti. Zaustavila sam se nad njegovom fotografijom. Usko, isklesano lice i ţbunasta „afro” frizura kakva je bila popularna šezdesetih godina. Verovatno je naslikana onog dana kada je postao policajac. Pregledala sam ostatak dosjea. Zašto bi neko ubio udovicu ovog ĉoveka? Niĉeg cenzurisanog nije bilo u njegovom dosjeu. Nije bilo prekoraĉenja ovlašćenja, niti iĉeg drugog. U tridesetogodišnjoj karijeri nijednom nije pucao iz pištolja. Bio je ĉlan Isturenog odeljenja policije u paviljonima na brdu Potrero i ĉlan manjinske akcione grupe koja se zvala Pozornici pravde. Zalagali su se za interese policajaca crnaca. Ĉipman je, kao i većina policajaca, imao ĉasnu, mirnu sluţbu, nikada nije zapadao u nevolje, nikada nije bio pod istragom unutrašnje kontrole, nikada se nije isticao u javnosti. I ništa nije ukazivalo na vezu s Tašom Keĉings ili njenim ujakom Kevinom S mitom.

Da li sam, moţda, u celoj ovoj stvari traţila nešto više od onoga što je zaista postojalo? Da li su to uopšte bila serijska ubistva? Moja ĉula su se bunila. Znam, nešto tu postoji. 'Ajde, Lindzi. Iznenada me je u stvarnost vratila Loren Staford kada je pokucala na vrata. – Imate li minut, poruĉnice? Pozvala sam je da uĊe. Obavestila me je da je ukradeno vozilo pripadalo izvesnom Ronaldu Steziku. Predavao je antropologiju na drţavnom koledţu, tamo, u Mauntin Vjuu. – Izgleda da je kombi ukraden sa parkirališta ispred njegovog kabineta. Nije odmah prijavio nestanak jer je išao u Sijetl na razgovor za posao. Tamo je i prenoćio. – Ko je znao da neće biti tu? Prelistala je svoje beleške. – Njegova ţena. Ona radi u administraciji na tom koledţu. On ima dva puta nedeljno predavanja na koledţu, a poduĉava i studente iz drugih škola u tom kraju. – Da li se iko od tih studenata zanimao za njegov kombi ili za mesto na kom ga ostavlja? Zakikotala se. – On kaţe da polovina te dece dolazi na predavanja u 'be-em-veu' ili 'saabu'. Zašto bi ih zanimao šest godina star kombi? – A šta je s onom nalepnicom pozadi? – Nisam znala da li je Stezik imao neke veze sa ubistvima, ali nalepnica sa crteţom koji se javlja i u podrumu u Ouklendu bila je na njegovom kombiju. Loren je slegnula ramenima. – Kaţe da je nikada nije video. Rekla sam mu da ću proveriti njegovu priĉu i pitala ga da li bi se podvrgao detektoru laţi. Kazao mi je da slobodno nastavim kako nalaţe postupak. – Proveri ipak da li neko od njegovih prijatelja ili studenata ima neka uvrnuta politiĉka ubedenja.

Loren je klimnula glavom. – Hoću. Ali, Lindzi, ovaj ĉovek je potpuno ispravan. Ponašao se kao da će da iskoĉi iz koţe. Kako je popodne odmicalo, imala sam sve više utisak da ništa nismo postigli u istrazi. Bila sam ubedena da je u pitanju serijski ubica, ali moţda nam je najbolji trag onaj tip s izvezenom zveri na jakni. Zazvonio je telefon. Trgla sam se. Bio je Dţakobi. – Loše vesti, poruĉnice. Ceo dan smo dreţdali isrped te rupĉage, 'Plavog papagaja'. Ništa. Ali uspeli smo od barmena da izvuĉemo da su momci koje traţimo nestali. Razišli su se pre pet ili šest meseci. Najopasniji tip koga smo videli bio je neki dizaĉ tegova s natpisom na majici 'Rok vlada'. – Vorene, šta podrazumevaš pod tim razišli sel – Zbrisali, odselili se. Negde na jug. Prema barmenu, neki momci koji su visili tu s njima i dalje dolaze s vremena na vreme. Neki krupan crvenokosi tip. Ali uglavnom su isparili. Zauvek… – Nastavi s tim. NaĊi mi crvenokosog. – Pošto nas već kombi nikuda nije odveo i pošto nisam našla vezu medu ţrtvama, taj simbol s kozom i zmijom bio je sve što nam je ostalo. – Da nastavim s tim? – zajeĉao je Dţakobi. – Još koliko? Mogli bismo da ostanemo ovde danima! – Poslaću vam preobuku – rekla sam i spustila slušalicu. Neko vreme samo sam sedela i ljuljala se u stolici, dok j^osećanje uţasa raslo u meni. Prošla su već tri dana otkako je ubijena Taša Keĉings, a šest od ubistva Estele Ĉipman. Ništa nisam imala. Nikakvih znaĉajnih tragova. Samo ono što nam je ubica ostavio. Tu prokletu Himeru. I saznanje da imamo posla sa serijskim ubicom. Serijske ubice se ne zaustavljaju dok ih ne uhvate.

31 Narednik Art Dejvidson iz patrole odgovorio je istog trena kada je dobio poziv pod šifrom 1-6-0. Uznemiravanje, kućno nasilje. Sedma ulica broj trista tri, na spratu. Neka se javi slobodna jedinica. On i njegov partner Hil Erera nalazili su se samo ĉetiri bloka od Brajanta. Bilo je skoro osam sati; srnena im se završavala za deset minuta. – Hoćeš li da prihvatiš poziv, Hil? – pitao je Dejvidson bacivši pogled na sat. Njegov partner je slegnuo ramenima. – Ti odluĉi, Arti. Ti ideš na ludo slavlje. Baš i nije neko ludo slavlje. Bio je roĊendan njegove sedmogodišnje ćerke Odre. Na pauzi se javio kući i Kerol mu je rekla da će dete ostati budno ako on uspe da stigne kući do pola devet, pa će moći sam da joj preda ogledalo s likom Britni Spirs koje joj je kupio. Dejvidson je imao petoro dece i ona su za njega znaĉila sve u ţivotu. – Ma nek' ide do Ċavola – slegnuo je ramenima Dejvidson. – Zato i jesmo tako dobro plaćeni, zar ne? Ukljuĉili su sirenu i za manje od deset minuta stigli do broja 303 u Sedmoj ulici, do sumornog i zapuštenog ulaza, iznad kojeg je visio treperavi natpis Hotel Driskol, koji više nije radio. – Ljudi i dalje odsedaju u ovoj rupi? – uzdahnuo je Erera. – Ko bi mogao da ţivi ovde? Dvojica policajaca dohvatila su palice i velike baterijske lampe i pošla ka prednjim vratima. Dejvidson je viknuo: – Policija. Iznenada su odozgo zaĉuli povike. Delovalo je kao svaĊa.

– Hajdemo – kazao je Erera i pošao uza stepenice. Dejvidson je išao za njim. Na drugom spratu je Hil Erera krenuo niz hodnik, lupajući lampom po vratima: – Policija, policija… Dejvidson je sa stepeništa iznenada zaĉuo galamu – snaţne, izbezumljene glasove. Zatim buku – kao da se nešto razbilo. Buka je dopirala iznad njegove glave. Uputio se sam na sledeći sprat. Buka je postala još jaĉa. Zaustavio se ispred jednih vrata. Apartman 24. – Kurvo… – neko je urlao. Ĉulo se razbijanje tanjira. Ţena kao da je preklinjala: – Zaustavite ga, ubiće me! Zaustavite ga, molim vas… Neka mi neko pomogne! Molim vas. – Policija – viknuo je Art Dejvidson i izvukao pištolj. Pozvao je: – Erera, ovamo gore. Odmah. Nalegao je svom teţinom na vrata. Ona su se otvorila. Unutra je gorelo slabo svetio, ali iz susedne prostorije dolazilo je više svetlosti i ĉuli su se glasovi… jako blizu… vriska. Art Dejvidson je otkoĉio pištolj. Onda je uleteo u sobu. Na svoje zaprepašćenje, tamo nije zatekao nikoga. Iz gole sijalice dolazila je ţućkasta prigušena svetlost. Jedna metalna stolica stajala je tu s velikom zvuĉniĉkom kutijom. Iz zvuĉnika dopirali su jaki glasovi. Ĉule su se iste reci koje je već jednom ĉuo. – Zaustavite ga, ubiće me! – Šta je ovo, kog Ċavola? – Dejvidson je zaţmurio u neverici. Prišao je kasetofonu, kleknuo i iskljuĉio ga iz struje. Glasna, zaglušujuća svaĊa je prestala. – Šta to, do Ċavola… ? – promrmljao je Dejvidson. – Neko se igra s nama.

Obazreo se. Bilo je oĉito da u toj bednoj sobi niko nije boravio već duţe vreme. Pogled mu je pao na prozor, pa onda, s druge strane uliĉice, na zgradu preko puta. Uĉinilo mu se da je video nešto. Šta je to bilo? Ping… Ugledao je sićušnu taĉkicu ţute varnice, tako hitro kao pucketanje prstima, treptaj ispaljenog hica u noćnoj tami. Onda se prozor smrskao, a snaţna sila udarila Arta Dejvidsona u desno oko. Bio je mrtav pre nego što je pao na pod. Taman sam stigla do kuće kada sam ĉula hitan poziv: – Slobodnim jedinicama, idite do Sedme ulice trista tri, blizu Taunsend ulice. Policajac u nevolji… 1-0-6. Zaustavila sam „eksplorera” uz iviĉnjak. Saslušala sam poziv. Pozvana je Hitna pomoć, okruţni kapetan. Nekoliko brzo izreĉenih podataka govorili su mi da je situacija opasna. Najeţile su mi se dlake na rukama. Radilo se o zasedi i hicu iz velike daljine. Kao kod La Sal Hajtsa. Ubacila sam u prvu i brzo okrenula niz Potrero, doĉepala se Treće ulice i krenula ka gradu. Već ĉetiri ulice posle ugla Taunsenda i Sedme naišla sam na pravu ludnicu. Barikade od plavo-belih automobila, upaljena svetla, uniforme na sve strane, krĉanje radioprijemnika u noći. Vozila sam napred, isturivši legitimaciju kroz prozor, sve dok sam mogla da se probijem. Onda sam ostavila auto i utrĉala u središte zbivanja. Zgrabila sam prvog pozornika na koga sam naišla. – Ko je to? Znaš li? – Policajac iz patrole – rekao je. – Iz Centralnog odeljenja. Dejvidson.

– Oh, ne… – Srce mi se steglo. Osetila sam muĉninu. Poznavala sam Arta Dejvidsona. Bili smo na Akademiji u isto vreme. Bio je dobar policajac, dobar ĉovek. Da li je to bilo od nekog znaĉaja što sam ga poznavala? Onda me je zahvatio drugi talas straha i muĉnine. Art Dejvidson je bio crnac. Progurala sam se kroz guţvu do oronule zgrade oko koje su kola Hitne pomoći bila poredana ukrug. Naletela sam na Sema Rajana, naĉelnika detektiva San Fransiska. Izlazio je iz zgrade i drţao radio na uhu. Povukla sam ga u stranu. – Sem, ĉujem da je to Art Dejvidson… Ima li nade…? Rajan je odmahnuo glavom. – Nade? Namamljen je ovamo, Lindzi. Dobio je pušĉani metak u glavu. Jedan jedini, mislimo. Već su ustanovili smrt. Stala sam sa strane. U glavi sam sve jaĉe i jaĉe ĉula jedan krik, kao da se neki skriven, nepoznat strah otkrio samo meni. Bila sam ubeĊena da je to on. Himera. Treće ubistvo. Ovoga puta bio mu je potreban samo jedan hitac. Mahnula sam znaĉkom uniformisanom policajcu na ulazu i ţurno ušla u oronulu zgradu. Tehniĉari Hitne pomoći silazili su niza stepenice. Prošla sam pored njih. Vukla sam oteţale noge, jedva dišući. Na podestu na trećem spratu jedan policajac projurio je pored mene viĉući: – Silazimo! Rašĉisti prolaz! Pojavila su se dvojica medicinskih tehniĉara i dvojica policajaca sa nosilima. Nisam mogla da odvratim pogled. – Stanite – rekla sam. Bio je to Dejvidson. Oĉi su mu bile ukoĉene i otvorene. Nad desnim okom imao je crvenu rupu veliĉine novĉića. Kao da su mi svi ţivci u telu popustili. Selila sam se da je imao decu. Da li ova ubistva imaju neke veze s decom?

– Oh, Boţe, Arte – prošaputala sam. Jedva sam smogla snage da mu pregledam telo i ranu. Konaĉno sam dotakla njegovo ĉelo sa strane. – Moţete sada da ga odnesete dole – rekla sam. Do Ċavola. Nekako sam stigla do sledećeg sprata. Gomila ozlojeĊenih detektiva u civilu okupila se ispred otvorenog stana. Videla sam da odatle izlazi Pit Starĉer, bivši detektiv Odeljenja za krvne delikte koji je radio za Unutrašnju kontrolu. Prišla sam mu. – Pite. Starĉer je prema meni uvek bio nabusit. Bio je jedan od onih zajedljivih starovremskih policajaca. – Imaš neka posla ovde, poruĉnice? – Poznavala sam Arta Dejvidsona. Išli smo zajedno u školu. – Nisam ţelela da nasluti zbog ĉega sam ovde. Starĉer je šmrknuo, ali me je upoznao sa situacijom. Patrola je odgovorila na poziv miliciji iz ove zgrade. Tu je bio samo ovaj kasetofon. Sve je bilo pripremljeno, utanaĉeno. – Neko ga je navukao. Neki skot ţeleo je da ubije policajca. Telo mije utrnulo. Bila sam sigurna da je to on. – Pogledaću malo okolo. Unutra je sve bilo baš kao što je Starĉer ispriĉao. Sablasno, uvrnuto, nestvarno. Dnevna soba bila je prazna. Na zidovima oguljena boja i napukao malter. Kada sam ušla u susednu sobu, sledila sam se. Na podu je bila lokva krvi; krvi je bilo i po zidu u koji se verovatno zario metak. Jadni Dejvidson. Mali kasetofon stajao je na stolici na sklapanje na sredini sobe. Pogledala sam u prozor i u delove slomljenog stakla koji su visili. Iznenada mi je sve postalo jasno. U grudima mi se obrazovala grudva leda.

Otišla sam do otvorenog prozora. Nagnula sam se i pogledala preko ulice. Nije bilo traga Himeri, ni bilo kome. Ali ja sam znala… znala sam jer mi je sam sve rekao – hitac, ţrtva. Ţeleo je da znamo daje to on uĉinio.

33 – To je bio on, zar ne, Lindzi? Sindi me je pozvala telefonom. Već je prošlo jedanaest. Pokušavala sam da se saberem na kraju jedne sulude, grozne veĉeri. Samo što sam se vratila iz veĉernje šetnje s Martom. Sve što sam ţelela bilo je da se istuširam vrućom vodom i da iz glave odagnam sliku tela Arta Dejvidsona. – Moraš da mi kaţeš. To je onaj isti ĉovek. Himera. Zar ne? Bacila sam se na krevet. – Ne znamo. Na mestu zloĉina nije bilo niĉega. – Lindzi, ti znaš. Znam da znaš. Obe znamo da je on to uĉinio. Ţelela sam samo da me ostavi na miru i da se sklupĉam u krevetu. – Ne znam – umorno sam rekla. – Mogao bi da bude. – Kog kalibra je bila puška? Da li se slaţe s onom iz ubistva Taše Keĉings? – Molim te, Sindi, nemoj da se igraš islednika sa mnom. Poznavala sam ĉoveka. Njegov partner kaţe da je Artovoj ćerki danas sedmi roĊendan. Imao je petoro dece. – Ţao mi je, Lindzi. – Sindin glas je konaĉno zazvuĉao mekše i neţnije. – Ovo jednostavno liĉi na ono prvo ubistvo, Lindzi. Hitac koji niko drugi nije u stanju da ispali.

Neko vreme smo ćutale. Bila je u pravu. Znala sam da je u pravu. Onda je rekla: – Imaš još jedno ubistvo, Lindzi, zar ne? Nisam odgovorila, ali bilo mi je jasno šta misli. – Još jedan ubica koji se drţi obrasca. Hladnokrvni strelac. A meta su mu crnci. – Ne samo crnci. – Uzdahnula sam. – Ne samo crnci? – oklevala je Sindi, a onda brzo dodala: – Izveštaĉ za kriminal iz Ouklenda naĉuo je nešto iz tamošnjeg odeljenja za krvne delikte. O Ĉipmanovoj udovici. Njen muţ je bio policajac. Prvo Tašin ujak. Onda ona. Sada Dejvidson. To je već troje. Oh, Lindzi. – Ovo ostaje meĊu nama – zahtevala sam. – Molim te, Sindi. Moram sada da spavam. Nemaš pojma koliko nam je ovo teško palo. – Dozvoli nama da pomognemo, Lindzi. Nas tri ţelimo da ti pomognemo. – Dobro, Sindi. Potrebna mi je vaša pomoć. Potrebna mi je velika pomoć.

34 Neĉega sam se selila u toku noći. Ubica je pozvao 911. Ujutro sam upravo odatle i poĉela. Dispeĉerski centar vodi Lajla Mekendri. Bila je deţurna kada je stigao Dejvidsonov poziv. Lajla je imala okrugle, rumene obraze i, premda se ĉesto i mnogo smejala, od nje nije bilo većeg profesionalca, a u teškim prilikama snalazila se kao da je kontrolor leta na aerodromu.

Donela je traku s pozivom koji nas je zanimao, a u kancelariji se okupilo ćelo odeljenje. Kepi i Dţakobi su nešto ranije stigli pravo iz Valjeha. – Poziv je zauzeo tri kruga na traci – objasnila je Lajla i pritisnula dugme za preslušavanje. Za nekoliko trenutaka prvi put ćemo ĉuti ubiĉin glas. – Policija San Fransiska, devet-jedan-jedan, deţurna linija – ĉuo se glas dispeĉera. U prostoriji se nije ĉuo nijedan drugi zvuk. Sa trake se zaĉuo uzbuĊeni muški glas. – Moram da prijavim uznemiravanje… Neki ĉova zlostavlja svoju ţenu. – Shvatam… Treba prvo da ĉujem vašu adresu. Gde se ovo uznemiravanje odigrava? U pozadini se ĉula buka nalik na televizijski program ili saobraćaj, što je spreĉavalo da se glas jasno ĉuje. – Sedma ulica trista tri. Ĉetvrti sprat. Bolje bi bilo da pošaljete nekog. Poĉinje gadno da se odvija. – Rekli ste da je adresa Sedma ulica trista tri? – Tako je – kazao je ubica. – A s kim razgovaram? – Ztfvem se Bili. Bili Refon. Ţivim u istom hodniku. Bolje bi bilo da poţurite. IznenaĊeno smo se zagledali. Ubica je rekao svoje imel Boţe. – Slušajte, gospodine – pitala je sluţbenica – da li jasno ĉujete šta se tamo dešava dok mi razgovaramo? – Ono što mogu da ĉujem – rekao je – jeste da ta avetinja ubija boga u njoj. Sluţbenica je oklevala. – Dobro, gospodine. Moţete li da odredite da li je već došlo do povrede? – Nisam ja lekar, gospoĊo. Samo pokušavam da uradim ispravnu stvar. Samo pošaljite nekoga!

– Dobro, gospodine Refon, pozvaću odmah patrolna kola. Molim vas da izaĊete iz zgrade i saĉekate policajce. Oni su već krenuli. – Bolje da doĊete što pre – kazao je ubica. – Izgleda kao da će neko uskoro biti povreĊen. Posle ovog razgovora, usledio je snimak poziva koji je dispeĉer uputio jedinicama. – Zvao je sa mobilnog telefona – rekla je Lajla, slegnuvši širokim ramenima. – Verovatno je sakrio svoj broj. vo, poĉinje opet na trećem kanalu. – Odmah je traka ponovo krenula. Ovoga puta paţljivo sam slušala šta taj glas moţe da mi poruĉi. Moram da prijavim uznemiravanje… Bio je to zabrinut glas, uzrujan ali suzdrţan. – Tip je vraški dobar glumac – huknuo je Dţakobi. Zovem se Bili. Bili Refon… Stezala sam ivice drvene” stolice dok sam slušala dobronamerne savete dispeĉera. – Molim vas da izaĊete iz zgrade i saĉekate policajce. Oni su već krenuli. – Sve to vreme on je sedeo iza nišana puške i ĉekao da se njegov plen pojavi. Bolje doĊite Sto pre, kazao je. Kao da će neko uskoro biti povreĊen. Saslušali smo snimak još jedanput. Ovoga puta uoĉila sam podrugljivu nezainteresovanost u njegovom glasu. Ni najmanjeg prizvuka grize savesti zbog onoga što se spremao da uĉini. U poslednjem upozorenju naslutila sam ĉak i traĉak hladnog podsmeha: Brzo… Kao da će neko uskoro biti povreĊen. – To je sve što imam – rekla je Lajla Mekendri. – Ubiĉin glas.

35 Dejvidsonovo ubistvo sve je izmenilo. Na prvoj strani Kronikla pojavio se upadljiv naslov „POLICAJAC TREĆA ŽRTVA SERIJSKOG UBICE”. U ĉlanku pod tim naslovom, koji je potpisala Sindi, navedeno je sve o preciznim, dalekometnim hicima, a takoĊe i o simbolu pronaĊenom na mestu zloĉina i kako ga koriste ĉlanovi grupa koje šire rasnu mrţnju. Pošla sam u laboratoriju i zatekla Ĉarlija Klepera, u radnom mantilu, savijenog nad metalnim stolom, kako ţvaće „Doritos” pomfrit za doruĉak. Proseda kosa mu je bila masna i rašĉupana, a ispod oĉiju imao je ogromne podoĉnjake. – Ove nedelje dva puta sam spavao za ovim stolom. – Namrštio se. – Zar više nikog ne ubijaju preko dana? – Ukoliko nisi primetio, ni sama nisam uspela da se odmorim ove nedelje. – Slegnula sam ramenima. – 'Ajde, Саф, potrebno mi je nešto o ovom Dejvidsonovom sluĉaju. On ubija naše ljude. – Znam da to radi. – Debeli Ĉarli je uzdahnuo. Ispravio se i odvukao do radnog pulta. Podigao je plastiĉnu kesicu u kojoj je bio tamni, spljošteni metak. – Evo ti tvoje olovo, Lindzi. Izvadio sam ga iz zida na mestu gde je Art Dejvidson pao. Jedan hitac. Trenutno zamraĉenje. Pro veri sa Kler ako hoćeš. Skotina stvarno ume da puca. Podigla sam kesicu i pokušala da proĉitam natpis na metku. – Kalibar ĉetrdeset – kazao je Kleper. – Mislim da je iz 'PSG-l.

Podigla sarn obrve. – Siguran si u to, Ĉarli? – Taša Keĉings je ubijena iz 'M-16'. Pokazao je na mikroskop. – Samo izvoli, poruĉnice. Pretpostavljam da je balistika oblast koju već dugo prouĉavaš. – Nisam tako mislila, Ĉarli. Samo sam se nadala da će se slagati s ubistvom devojĉice. – Riz i dalje radi na tome – kazao je i dohvatio jedan krompirić. – Ali nemoj da se kladiš na to. Ovaj tip je uredan, Lindzi. Baš kao i kod crkve. Nema otisaka, ništa nije ostavio. Obiĉan kasetofon, mogao je da ga kupi bilo gde. Pokrenuo ga je daljinskim upravljaĉem. Ĉak smo pretpostavili kojim putem je stigao tamo gore kroz zgradu i posuli smo prahom za otiske sve, od ograde na stepeništu do kvaka na prozoru. Otkrili smo jednu stvar… – Šta to? – skoĉila sam. Doveo me je do laboratorijskog pulta. – Delimiĉan otisak patike. Na katranu sa krova odakle je hitac došao. Izgleda kao obiĉna patika. Ali pronašli smo tragove sitnog belog praha. Ne moţemo sa sigurnošću da tvrdimo da li ih je on ostavio. – Prah? – Kreda – kazao je Ĉarli. – To suţava istragu na oko pedeset miliona mogućnosti. Ako ovaj ĉovek potpisuje svoje slike, Lindzi, ovaj potpis je teško naći. – Potpisao je i ovu, Ĉarli – bila sam ubeĊena. – U pitanju je sam hitac. – Poslaćemo traku iz dispeĉerskog centra na prouĉavanje glasa. Javiću ti ĉim je dobijemo nazad. Pohvalno sam ga potapšala. – Naspavaj se, Ĉarli. Podigao je kesu s doruĉkom. – Naravno da hoću. Samo da doruĉkujem.

36 Vratila sam se u kancelariju razoĉarana i sela za pisaći sto. Morala sam da saznam više o toj nemani. Krenula sam da okrećem broj telefona Stjua Kirkvuda u Odeljenju za zloĉine iz mrţnje kada su u kancelariju ušla trojica muškarca u tamnim odelima. Jedan od njih bio je Merser. Nisam se iznenadila. Stalno je nastupao u jutarnjim emisijama pokušavajući da smiri situaciju. Znam da nije baš dobro podnosio da odgovara na teška pitanja bez odreĊenih rezultata. Ali onaj drugi, koji je došao u pratnji svog portparola, bio je ĉovek koga za sedam godina nikada nisam videla u Odeljenju za krvne delikte. Bio je to gradonaĉelnik San Fransiska, u drugom mandatu. – Neću da ĉujem nikakvo trućanje – rekao je gradonaĉelnik Art Fernandez. – Ne ţelim uobiĉajeno pokrivanje neĉijeg poloţaja i nikakve neumesne pokušaje da se prikaţe da je sve pod kontrolom. – Gledao je ĉas u Mersera, ĉas u mene. – Ono što ţelim jeste iskren odgovor. Imamo li profil u ovoj situaciji? Bili smo zbijeni u mojoj maloj kancelariji sa zidovimu u staklu. Kroz staklo sam mogla da vidim kako se osoblje okuplja i posmatra cirkus. Preturala sam nešto pod stolĊm da bih se sabrala. – Nemamo – priznala sam. – Znaĉi da je Vernon Dţouns u pravu. – Uzdahnuo je gradonaĉelnik i potonuo u stolici s druge strane mog stola. – Ono što imamo jeste niz neobuzdanih ubistava iz mrţnje koje policija ne uspeva da savlada, ali bi mogao FBI. – Ne, nije tako – odgovorila sam;

– Nije tako? – uzdigao je obrve. Pogledao je u Mersera i namrštio se. – Šta ne razumem? Pronašli ste simbol rasistiĉke grupe, tu Himeru, na dva od tri mesta zloĉina. Naš patolog smatra da je ovaj luĊak namerno ciljao u Keĉingsovu. – Ono što poruĉnik kaţe – upao je Merser – jeste to da moţda ovo jednostavno nisu u pitanju ubistva s rasistiĉkim pobudama. Usta su mi bila priliĉno suva i progutala sam knedlu. – Mislim da je dublje od serije rasistiĉkih zloĉina. – Dublje, poruĉnice Bokser? Šta je to što mislite da imamo ovde? Gledala sam pravo u Fernandeza. – Mislim da ovde imamo nekog ko sprovodi liĉnu osvetu. Moguće je da je jedan jedini napadaĉ. Sve navodi na zakljuĉak da su ubistva poĉinjena po modelu ubistva iz rasne mrţnje. – Osveta, kaţete – u razgovor se ukljuĉio Kar, gradonaĉelnikov ĉovek. – Osveta uperena prema crncima, ali ne i ubistvo iz rasne mrţnje. Osveta uperena prema crnoj deci i udovicama… ali ne i ubistvo iz rasne mrţnje] – Osveta crnim policajcima – rekla sam. Gradonaĉelnik zaĉkilji oĉima. – Nastavite. Objasnila sam da su Taša Keĉings i Estel Cipman bile u srodstvu s policajcima. Mora da postoji neka veza, mada još ne znamo kakva. Ubica je precizan, nadobudan, sudeći prema onome kako ostavlja tragove. Ne verujem da bi ubica iz rasne mrţnje ostavljao znak pri ubistvima. Kombi kojim je pobegao, mali crteţ u podrumu, drzak poziv policiji. Ne verujem da je ovo niz ubistava iz rasne mrţnje. Radi se o osveti – proraĉunatoj, liĉnoj. Gradonaĉelnik je pogledao u Mersera. – Slaţeš li se ti s ovim, Erie?

– Na stranu pokrivanje neĉijeg poloţaja… – Merser se usiljeno nasmešio. – Slaţem se. – E pa, ja se ne slaţem – kazao je Kar. – Sve ukazuje na zloĉin iz rasne mrţnje. U tesnoj prostoriji zavladao je tajac; temperatura u njoj kao da se odjednom popela na pedeset stepeni. – Pa izgleda da imam dva rešenja – kazao je gradonaĉelnik. – Prema ĉetvrtom ĉlanu Zakona o zloĉinima iz rasistiĉke mrţnje mogu da pozovem FBI koji, pretpostavljam, paţljivo prati ove grupe… – Nemaju oni blage veze kako se vodi istraga o ubistvu – negodovao je Merser. – Ili… mogu da pustim poruĉnika da radi svoj posao. Da federalcima kaţem da vladamo situacijom – kazao je gradonaĉelnik. Ukrstili smo poglede. – Išla sam na Akademiju s Artom Dejvidsonom. Mislite li da vi više ţelite da uhvatite njegovog ubicu od mene? – Onda ga uhvatite – rekao je gradonaĉelnik i ustao. – Samo dok znamo šta je u pitanju – dodao je. Sumorno sam klimala glavom, a u tom trenutku Loren se pojavila na vratima. – Izvinite što vas prekidam, poruĉnice, ali hitno je. Javio se Dţakobi iz Valjeha. Kazao je da rašĉistimo prostor jer dovodi vaţnog gosta. Našli su motociklistu iz „Plavog papagaja”. – Našli su Reda.

37 Otprilike sat kasnije Dţakobi i Kepi ušli su u sobu naše jedinice. Pred sobom su gurali krupnog crvenokosog motociklistu ruku vezanih lisicama na leĊima. – Vidi ko je resio da svrati – cerekao se Dţakobi. Red se otimao iz Kepijevog stiska dok ga je ovaj gurao u sobu za ispitivanje. Onda se sapleo i tresnuo na pod. – Izvini, momĉino – slegnuo je ramenima Kepi. – A upozorio sam te na taj prvi stepenik. – Riĉard Eri Evans – objavio je Dţakobi – poznat i kao Red, Grom, Vojvoda. Ne vreĊaj se ako ne ustane da se rukuje s tobom. – Shvatio si šta podrazumevam pod onim bez dodira? – rekla sam naizgled ljutilo, a bila sam oduševljena što su ga doveli. – Ovaj tip ima tako dugaĉak dosje koji bi trebalo da poĉinje sa 'otpadnik iz društva' – iskezio se Dţakobi. – KraĊa, brojni izgredi, pokušaj ubistva, dve optuţbe za nošenje oruţja. – Ĉekaj – viknuo je Kepi i iz kese robne kuće „Nordstrom” izvadio paketić marihuane, lovaĉki noţ od petnaest centimetara i mali pištolj „bereta” kalibra 22. – Zna zašto je ovde? – pitala sam. – Jok – zamumlao je Kepi. – Uhvatili smo ga pod optuţbom za nedozvoljeno nošenje oruţja. Pusti ga da se ohladi malo iza rešetaka.

Nas troje postrojili smo se u maloj sobi za ispitivanje naspram Riĉarda Erla Evansa. Ljigavac nas je streljao oĉima uz prezriv osmeh. Imao je tetovaţe po celim rukama. Nosio je majicu s natpisom na leĊima ispisanim štampanim slovima: „Ako umete da proĉitate ovo… gadura mora da je otpala!” Klimnula sam glavom Kepiju da ga oslobodi lisica. – Znate li zašto ste ovde, gospodine Evans? – Znam samo to da ste duboko zaglibili ako mislite da ću da vam kaţem nešto. – Evans je išmrknuo mešavinu sluzi i krvi. – Vaši zubi su tupi za Valjeho. Podigla sam paketić droge. – Izgleda da vam je BoţićBata doneo mnogo opakih igraĉaka. Dva kriviĉna dela… a još ste na uslovnoj slobodi zbog optuţbe za oruţje. Izdrţavali ste kaznu u Folsomu, Kventinu. Ĉini mi se da vam se dopada tamo, jer kada odete sledeći put, svi su izgledi da ćete odleţati trideset godina. – Jedno znam – Evans je zakolutao oĉima – a to je da me niste dovukli ĉak ovamo zbog oruţja za dve kinte. Na vratima piše Odeljenje za krvne delikte. – Nismo, momĉino, u pravu si – umešao se Kepi. – Za nas bi bio poslić da istresemo tvoju ţalosnu zadnjicu u zatvor samo zbog oruţja. Ali od toga kako ćeš sada odgovoriti na nekoliko pitanja zavisi kako ćeš provesti narednih trideset godina. – Koješta – zagroktao je motociklista i podigao ka njemu hladni, teški pogled. – To je sve što vi, šupĉine, imate o meni. Kepi je slegnuo ramenima i limenkom sode jako udario motociklistu po ruci. Evans je jauknuo od bola. – Do Ċavola, mislio sam da si kazao da si ţedan – pokajniĉki je rekao Kepi.

Red ga je prostrelio pogledom, verovatno zamislivši kako preko njegovog lica prelazi svojim motorom. – Ali u pravu ste, gospodine Evanse – kazala sam. – Nismo vas pozvali ovamo da bismo pregledali vaše stvari, mada nam ne bi mnogo trebalo da vašu bednu straţnjicu izruĉimo policiji u Valjehu. Ali danas bi moglo da vam se posreći. Kepi, pitaj gospodina Evansa da li ţeli još jedno piće. Kepi je zamahnuo, a Evans je izmakao ruku sa stola. Onda je veliki policajac otvorio limenku i spustio je ispred njega široko se osmehujući. – Da li ovako odgovara ili bi više voleo ĉasu? – Vidite – ubeĊivala sam ga – moţemo mi da budemo fini. Istinu govoreći, nije nas briga za vas. Sve što treba da uradite jeste da odgovorite na nekoliko pitanja i ići ćete kući, na raĉun policije San Fransiska. Nikada više nećete morati da nas vidite. Ili bismo mogli da zakljuĉamo vašu već tri puta zaturenu straţnjicu na desetom spratu na nekoliko dana sve dok se ne prisetimo da ste tu i dok ne obavestimo policiju u Valjehu. A što se tiĉe trećeg kriviĉnog dela, videćete kakvi su ti naši zubi. Evans je prešao šakom preko nosa i obrisao krv. – Moţda ću uzeti gutljaj sode, ako je i dalje nudite. – Ĉestitam, sinko – kazao je Dţakobi. – Ovo je prva razumna stvar koju si uradio otkad smo te ugledali.

38 Poloţila sam crno-belu fotografiju templara ispred Redovog uznemirenog lica. – Prvo ţelimo da saznamo gde moţemo da naĊemo vaše drugare? Evans me je pogledao i iscerio se. – Znaĉi o tome je reĉ? – 'Ajde, mudrice – navaljivao je Dţakobi – poruĉnik te je pitala nešto. Spustila sam jednu po jednu još tri fotografije ĉlanova druţine. Evans je odmahivao glavom. – Nikada nisam vozio s ovim momcima. Poslednja fotografija koju sam spustila bila je njegova. Kepi se primakao, sa svojih sto dvadeset pet kilograma, dohvatio motociklistu za košulju i podigao ga sa stolice. – Slušaj me, govno jedno obiĉno, imaš sreće što nas ne zanima šta je to ova tvoja bedna šaka gubitnika prestala da radi. zato budi pametan i brzo ćeš odavde, a mi moţemo da nastavimo s onim što nas zanima. Evans je slegnuo ramenima. – Moţda sam i vozio malo s njima. Ali više ne. Klub je raspušten. Bilo je previše vruće. Nisam video ove momke mesecima u kraju. Razišli su se. Ako hoćeš da ih naĊeš, poĉni sa Juţnim putem broj pet. Pogledala sam u dvojicu inspektora. Iako sam sumnjala da će Evans izdati svoje drugare, poverovala sam mu. – Još jedno pitanje – rekla sam. – Veliko. – Spustila sam sliku motocikliste s nacrtanom nemani na jakni. – Šta ti ovo kazuje?

Evans je šmrknuo. – Ĉova ima loš ukus za oblaĉenje? Kepi se nagnuo napred. Evans je ustuknuo. – To je simbol, ĉoveĉe. Znaĉi da je on ĉlan pokreta. Rodoljuba. – Rodoljuba? – pitala sam ga. – Šta to, kog Ċavola, znaĉi? – Predstavnik bele rase, odreĊenje slobodnog i ureĊenog društva. – Nasmešio se Kepiju. – Prisutno društvo se izuzima, naravno. Ništa od toga, naravno, ne utiĉe na moje stavove. – Da li je i ovaj tip krenuo ka San Beltu? – pitao je Dţakobi. – On? Zašto? Šta mislite da je uradio? – Evo opet njega – Kepi se nadvio nad njim – odgovara na pitanje postavljajući pitanja. – Vidite. – Evans je progutao knedlu. – Taj brat je s nama visio samo kratko. Ne znam mu ĉak ni pravo ime. Mak… Makmilan, Makartur? Š'a je uradio? Raĉunala sam da nema razloga da mu ne kaţem šta smo mislili. – Šta se priĉa o onome što se dogodilo na La Šal Hajtsu? Red se konaĉno trgnuo. Zenice su mu se raširile. Odjednom mu se sve sloţilo. – Mislite da su moji stari drugovi sprţili crkvu? Ovaj tip… Mak… – Znaš li kako bismo mogli da ga naĊemo da razgovaramo s njim? – pitala sam. Evans se iscerio. – To je teţak podvig. Ĉak i za vas. – Isprobaj nas – rekla sam. – Imamo mi mogućnosti. – Siguran sam da ih imate, ali ovaj jadnik je mrtav. Još od juna. On i jedan drugar odleteli su u vazduh u Oregonu. Kreten mora da je proĉitao negde da balegu moţeš da pretvoriš u bombu.

39 Sindi Tomas je izašla iz svoje „mazde” na malom asfaltiranom parkiralištu uz crkvu na La Sal Hajtsu. Stomak joj se stegao pitajući se šta ona traţi tu. Duboko je udahnula i otvorila velika hrastova vrata na glavnoj kapeli. Dan ranije kapela je odzvanjala od horskog pojanja. Sada je bila sablasno tiha, a klupe prazne. Prošla je kroz kapelu i krenula u susednu zgradu. Duţ hodnika zastrtih tepihom nalazio se niz kancelarija. Jedna crnkinja koja je stajala za fotokopir-ureĊajem, podigla je pogled i pitala: – Mogu li vam pomoći? Šta ţelite? – Došla sam da vidim ĉasnog Vinsloua. – On sada ne prima posetioce – rekla je ţena. Iz jedne od kancelarija zaĉuo se Vinslouov glas. – U redu je, Kerol. Ţena je uvela Sindi u njegovu kancelariju. Prostorija je bila mala, prepuna knjiga. Vinslou je nosio crnu majicu i vojniĉke svetle pantalone. Nije liĉio ni na jednog sveštenika koga je poznavala. – Ipak smo uspeli da te vratimo ovamo – kazao je. Onda se, konaĉno, nasmešio. Ponudio joj je da sedne na mali divan, a sam je seo u jednu izlizanu crvenu koţnu fotelju. Naoĉare su stajale na jednoj knjizi, a ona je instinktivno virnula u nju. Srceparajuće delo nestalnog genija. Ni nalik na nešto što bi oĉekivala. – Popravljaš? – pitala je. – Pokušavam. Proĉitao sam tvoj ĉlanak danas. Grozno je to sa onim policajcem. Je li istina? To da bi Tašino ubistvo moglo da bude povezano sa ta druga dva?

– Policija tako misli – odgovorila je Sindi. – Patolog misli da je u nju namerno pucano. Vinslou je napravio grimasu, a onda zavrteo glavom. – Ne razumem. Taša je bila tek devojĉica. Kakve bi veze mogle tu da postoje? – Nije toliko u pitanju Taša – Sindi je uporno gledala Arona Vinsloua – koliko ono što je ona predstavljala. Sve ţrtve navodno imaju veze s policijom San Fransiska. Vinslou je zaĉkiljio oĉima. – Pa, reci mi, šta te dovodi ponovo ovamo tako brzo? Duša ti vapi? Zašto si ovde? Sindi je spustila pogled. – Zbog juĉerašnje sluţbe. Dirnula me je. Osetila sam jezu. Dugo mi se to nije dešavalo. Zapravo, mislim da mi je zaista duša vapila. Samo, nisam obraćala paţnju. Vinslouov pogled je smekšao. Rekla mu je delić istine, i to ga je ganulo. – Pa, dobro. Drago mi je što te je dirnula. Sindi se nasmešila. Bilo je neverovatno kako je on uspevao da je opusti. Delovao je pouzdano, iskreno i o njemu je ĉula sve najlepše. Ţelela je da napiše priĉu o njemu i bila je uverena da bi to bila dobra priĉa, moţda i sjajna. – Kladim se da znam šta misliš – kazao je Aron Vinslou. – U redu – rekla je – kaţi. – Pitaš se… Ovaj ĉovek deluje dosta sabrano, nije potpuno zastranio. Ne liĉi na sveštenika. Pa šta on to radi kada mu uspeva da mu ţivot izgleda ovako? Sindi se postiĊeno osmehnula. – Priznajem da mi je nešto tako padalo na pamet. Volela bih da napravim reportaţu o tebi i o naselju Bej Vju. Kao da je za trenutak razmišljao o tome. Ali onda je skrenuo razgovor. – Sindi, šta ti voliš da radiš? – Da radim… ?

– U velikom, ruţnom svetu San Fransiska o kome pišeš. Kada završiš reportaţu? Šta te pokreće osim posla u Kroniklul Koje su tvoje pasije? Izazvao je novi osmeh. – Hej, ovde ja postavljam pitanja. Hoću da napravim reportaţu o tebi. Ne obrnuto – rekla je. – U redu. Volim jogu. Idem dva puta nedeljno na jogu u ulici Ĉestnat. Da li se ti baviš jogom? – Ne, ali svakodnevno meditiram. Sindin osmeh je postao još širi. Mada nije bila sigurna zašto. – Ĉlan sam ţenskog knjiţevnog kluba. U stvari, dva ţenska kluba. Volim dţez. Vinslou su zasijale oĉi. – Koju vrstu dţeza? I ja volim dţez. Sindi se nasmejala. – Dobro, već smo na dobrom putu. Koju vrstu dţeza ti voliš? – Progresivan. Izraţajan. Sve od Pajntopa Perkinsa do Koltrejna. – Znaš li za 'Plava vrata'? Na Giriju? – pitala je. – Naravno da znam 'Plava vrata'. Odlazim tamo subotom uveĉe, svaki put kada gostuje Karlos Rejes. Moţda bismo mogli jednom da odemo zajedno. U vezi s tvojom reportaţom. Ne moraš odmah da odgovoriš. – Znaĉi da pristaješ da napravim reportaţu o tebi? – pitala je Sindi. – Pristajem… da napraviš reportaţu o ovom kraju. Pomoći ću ti u tome. Pola sata kasnije, u automobilu, Sindi je sedela sa upaljenim motorom i kao da je bila previše zbunjena da bi mogla da ubaci u brzinu. Ne mogu da poverujem šta sam upravo uradila… Lindzi će je grditi. Pitaće je da li joj vijuge rade kako valja.

Ali one su radile. Pevušile su pomalo, zapravo. Koţa na rukama joj se najeţila. Imala je zaĉetak priĉe koja će po njenom mišljenju biti dobra, za koju će moţda dobiti nagradu. TakoĊe je upravo prihvatila da se sastane s pastorom Taše Keĉings i jedva je ĉekala da ga ponovo vidi. Moţda moja duša stvarno, vapi, pomislila je Sindi kada se konaĉno udaljila od crkve.

40 Bilo je skoro sedam sati uveĉe. Subota. Bio je to kraj jedne duge, neobiĉne, neverovatno napete nedelje. Troje ljudi je nastradalo. Jedini vredni tragovi na koje sam naišla nestali su kako su se i pojavili. Bilo mi je potrebno da popriĉam s nekim, pa sam otišla na osmi sprat gde se nalazilo Javno tuţilaštvo. Na kraju hodnika, dvoja vrata od velikog gazde, nalazila se Dţilina kancelarija. Deo u kome su boravile glavešine bio je mraĉan, kancelarije prazne jer se osoblje razbeţalo za vikend. Iako mi je bilo potrebno da se izduvam, nekako sam se nadala da je Dţil – nova Dţil – kod kuće i da bira uzorke za bebinu sobu. Ali dok sam prilazila njenoj kancelariji, ĉula sam odande zvuke klasiĉne muzike. Vrata su bila odškrinuta. Tiho sam kucnula i gurnula vrata. Dţil je sedela u svojoj omiljenoj fotelji, sa nogama podignutim na sedište i velikom beleţnicom na kolenima. Na stolu se nalazila gomila izveštaja. – Zašto si još ovde? – pitala sam.

– Uhvatila si me. – Uzdahnula je i podigla ruke u znak predaje. – Ovde sam zbog ovog prokletog sluĉaja Peron. U ponedeljak ujutro imam završnu reĉ. – Dţil je privodila kraju sluĉaj u kome je nesavestan stanodavac optuţen za ubistvo iz nehata, pošto je loše uraĊena tavanica zatrpala osmogodišnje dete. – Dţili, trudna si. Već je prošlo sedam. – I branilac Koni Sperling je trudna. Kaţu: trka ispupĉenih stomaka. – Neka zovu to kako god hoće, toliko o takmiĉenju. Dţil je iskljuĉila CD-plejer i ispruţila svoje duge noge. – Ionako Stiv nije u gradu. Šta još ima novo? Radila bih ovo isto i da sam otišla kući. – Nagnula je glavu na stranu i nasmešila se. – Ti me to proveravaš. – Ne, ali izgleda da bi neko trebalo da te proverava. – Zaboga, Lindzi. Samo sam pripremala beleške, nisam vozila tenk. Dobro se osećam. U svakom sluĉaju – bacila je pogled na sat – kada si se pretvorila u uzornu devojku koja sve drţi na oku? – Nisam ja u drugom stanju, Dţili. Dobro, dobro, prekinuću s pridikovanjem. Ušla sam u kancelariju – prešla pogledom preko njenih slika iz Stanforda, uramljenih diploma i fotografija na kojima se ona i Stiv penju uza stene i trĉe s crnim labradorom. – Imam jedno pivo u friţideru ako hoćeš da sedneš – rekla je i bacila beleţnicu na sto. – Uzmi i bocu 'baklera' za mene. To sam i uradila. Onda sam premestila crni Maks Marin sako koji je bio prebaĉen preko jastuka na koţnom divanu i uvalila se. Obe smo podigle flaše i izgovorile istovremeno: – Pa… kako se razvija tvoj sluĉaj? – Prvo ti – nasmejala se Dţil.

Raširila sam palac i kaţiprst na rastojanju od jedva dva centimetra da bih joj doĉarala bedan napredak. Ispriĉala sam joj kako se stalno vrtim u lavirintu punom ćorsokaka: kombi, crteţ nemani, fotografije templara, nedostatak tragova u zasedi na Dejvidsona. Dţil je prišla i sela na divan pored mene. – Lindzi, hoćeš li da priĉamo? Kao što si rekla, nisi došla ovamo da vidiš da li se vladam kako treba. Nasmešila sam se s izrazom krivice i spustila pivo na stoĉić. – Moram da promenim pravac istrage. – Dobro – rekla je – Slušam… Ovo će ostati medu nama. Postepeno sam joj izloţila pretpostavku o tome da ubica nije bezobziran manijak ispunjen mrţnjom, već smeli ubica koji smišljeno sprovodi osvetu. – Moţda preteruješ – zakljuĉila je Dţil. – Ono što zaista imaš jesu tri ubistva koja treba da zastraše Afroamerikance. – Ali, Dţili, zašto baš ove ţrtve? Jedanaestogodišnja devojĉica? Odlikovani policajac? Estel Ĉipman, ĉiji je muţ umro pre pet godina? – Ne znam, dušo. Ja ih samo priteram uza zid kada mi ih ti dovedeš. Nasmešila sam se. Zatim sam se nagnula prema njoj. – Dţili, potrebna mi je tvoja pomoć. Moram da pronaĊem vezu meĊu ovim ţrtvama. Znam da veza postoji. Moram da proverim ranije sluĉajeve u kojima je belog tuţitelja zlostavljao crni policajac. Intuicija rr.e vodi u tom pravcu. Odatle moţda potiĉu ova ubistva. Ovde je u pitanju osveta. – A šta će biti ako sledeća ţrtva ne bude imala veze s policajcima? Šta ćeš tada da radiš? Pogledala sam je molećivo: – Hoćeš li da mi pomogneš? – Naravno da ću ti pomoći. Samo… Imaš li išta što moţe da mi omogući da suzim mogućnosti?

Klimnula sam glavom. – Belac. Verovatno istetoviran. – To bi moglo da pomogne. – Prevrnula je oĉima. Pruţila sam ruku i slegla njenu. Znala sam da mogu da raĉunam na nju. Pogledala sam na sat. Sedam i trideset. – Biće bolje da te pustim da dovršiš posao dok si još u prvoj trećini trudnoće. – Lindzi, nemoj da ideš. – Uhvatila me je za raku. – Ostani. Na licu sam joj primetila promenu. Onaj jasni, poslovni prodorni pogled oslabio je i nestao u daljim. – Dţili, je li sve u redu? Da ti nije lekar nešto rekao? U bluzi bez rukava i tamne kose uvijene iza ušiju, izgledala je kao pravi moćni advokat, advokat broj dva u Javnom tuţilaštvu. Ali glas joj je podrhtavao. – Dobro mi je. Zaista, fiziĉki se dobro osećam. Trebalo bi da sam srećna, zar ne? Imaću bebu. Trebalo bi da sam na sedmom nebu. – Trebalo bi da se osećaš onako kako se osećaš. – Uhvatila sam je za ruku. Bezizraţajno je klimnula glavom. Onda je savila noge ispred grudi. – Kada sam bila mala, ponekad sam se budila usred noći. Uvek sam se pomalo plašila da je ceo svet uspavan, da na celoj, ogromnoj planeti samo ja bdim. Nekad bi otac pokušao da me uspava. On je u radnoj sobi pripremao sluĉajeve i uvek bi me obišao pre nego što legne. Zvao me je svojim zamenikom. Ali ĉak i s njim, osećala sam se tako usamljeno. Odmahnula je glavom, a oĉi su joj se ispunile suzama. – Pogledaj me. Stiv je otišao na dva dana, a ja sam se pretvorila u kretena – rekla je. – Ne mislim da si kreten – odgovorila sam i pomazila je po lepom licu.

– Lindzi, ne smem da izgubim ovu bebu. Znam da zvuĉi glupo. Nosim ţivot u sebi. Tu je, uvek u meni, odmah do mene. Kako to da se opet osećam tako usamljeno? Ĉvrsto sam je obgrlila oko ramena. Moj otac nijednom nije došao da me uspava. I pre nego što nas je napustio, radio je u trećoj smeni i uvek je nakon posla svraćao 'Kod Makgoja', na pivo. Ponekad sam imala osećaj da su mi jedino bliski otkucaji srca onih skotova koje sam morala da jurim i hvatam. – Znam šta hoćeš da kaţeš – prošaputala sam. Grlila sam Dţili. – Ponekad se i sama tako osećam.

41 Na uglu ulica Oušn i Viktorija, jedan ĉovek u iznošenoj zelenoj vetrovki ţvakao je „burito” i posmatrao crni „linkoln” kako polako prolazi krajem. Saĉekivao gaje ovde već desetak veĉeri u poslednjih nekoliko nedelja dok je vrebao ţrtvu. Ĉovek koga je posmatrao tako dugo ţiveo je u prijatnoj kući s fasadom ka Inglsajd Hajtsu, nedaleko odatle. Imao je porodicu, dve devojĉice koje su pohaĊale Katoliĉku školu; ţena mu je bila bolniĉarka. Imao je crnog labradora koji bi ponekad istrĉao da ga doĉeka kada bi se njegova limuzina zaustavila pred kućom. Labrador se zvao Bulit, kao u onom starom filmu. Obiĉno je stizao oko sedam i trideset. Nekoliko puta nedeljno, ĉovek bi išao u šetnju. Uvek se šetao istim putem, po Viktoriji. Voleo je da se zaustavlja kod koreanske piljarnice, da popriĉa s vlasnikom i da uzme neku dinju ili kupus. Izigravao je velikog ĉoveka koji obilazi svoj narod.

Ponekad bi došao do kioska s novinama i uzeo pregršt ĉasopisa: Automobil i vozaĉ, Svet raĉunam, Ilustrovani sport. Jednom je ĉak stajao iza njega u redu dok je on ĉekao da plati štampu. Mogao je da ga ukloni. Više puta. Jednim iznenadnim hicem iz daljine. Ali ne, ovo mora da bude izbliza. Oĉi u oĉi. Ovo ubistvo će uzbuniti sve, ceo San Fransisko. Ovaj sluĉaj će dobiti meĊunarodne razmere, a nisu svi tako znaĉajni. Srce mu je zaigralo dok je drhturio na kiši, ali ovoga puta „linkoln” je samo prošao. Znaĉi neće se desiti veĉeras. Uzdahnuo je. Idi kući svojoj ţenici i psu… Ali uskoro… Postao si zaboravan, mislio je dok je bacao zguţvani papir s „buritom” u kantu za smeće. Zaboravio si prošlost. Ali ona tebe na kraju pronaĊe. Ja ne prestajem da ţivim s prošlošću. Posmatrao je kako crni „linkoln” zatamnjenih stakala skreće levo i nestaje u Inglsajd Hajtsu. Oteo si mi ţivot. Sada ću ja uzeti tvoj.

42 U nedelju sam uzela slobodno prepodne da bih prošetala Martu po zalivu i izvela taj ci veţbe u Zelenoj marini. U podne sam već bila u farmerkama i duksu, za radnim stolom. U ponedeljak je istraga opet zapala u ćorsokak. Nismo imali novih polaznih taĉaka. Davali smo obaveštenja tek da skinemo štampu s leda. Svaki zastoj u ispitivanju, svako poraţavajuće udaranje u zid samo su skraćivali vreme do Himerinog novog napada.

Pošla sam da vratim Dţili neke predmete kada su se vrata lifta otvorila i pojavio se naĉelnik Merser. Delovao je iznenaĊeno kada me je video, ali mu je bilo drago. – Hajde, provozaj se sa mnom – rekao je. Merserov automobil stajao je ispred ulaza u Osmoj ulici. Kada se policajac vozaĉ okrenuo, Merser mu je rekao: – Do Vest Portala, Seme. Vest Portal je bio drugaĉiji kraj, udaljen od centra grada, u kome je ţivela srednja klasa. Nisam shvatala zašto me Merser vuĉe tamo usred radnog dana. Dok smo se vozili, Merser mi je postavio nekoliko pitanja, ali je uglavnom bio ćutljiv. Prepala me je jedna misao: Skinuće me sa sluĉaja. Vozaĉ je zaustavio automobil u ulici u kojoj nikada dotad nisam bila. Parkirao se ispred male plave viktorijanske kuće, naspram školskog igrališta. Tamo se upravo igrala košarkaška utakmica. Prva sam progovorila. – Šefe, o ĉemu ste hteli da razgovaramo? Merser se okrenuo ka meni. – Imaš li ti svog heroja, Lindzi? – Mislite na nekog kao što je Amelija Erhart ili Margaret Taĉer? – odmahnula sam glavom. Nikada nisam tako razmišljala. – Moţda Kler Vošbern. – Iscerila sam se. Merser je klimnuo glavom. – Artur Eš je oduvek bio jedan od mojih heroja. Kada su ga pitali da li je teško ţiveti sa sidom, odgovorio je: 'Ni pribliţno kao odrastanje crnog deĉaka u Sjedinjenim Drţavama'. Lice mu je dobilo ozbiljan izraz. – Vernon Dţouns je kazao gradonaĉelniku da sam izgubio iz vida šta se ovde zapravo dešava. – Pokazao je na plavu viktorijansku kuću

preko puta. – Vidiš onu kuću? To je kuća mojih roditelja. Tu sam odrastao. – Otac mi je bio mehaniĉar u transportnom preduzeću, a majka je vodila knjige za jednog preduzimaĉa za elektriĉne radove. Ceo vek proveli su radeći da bi školovali mene i sestru. Ona je sada advokat parniĉar u Atlanti. A evo odakle potiĉemo. – I moj otac je radio za grad – rekla sam. – Znam da ti nikada nisam rekao, ali poznavao sam tvog oca. – Poznavali ste ga? – Da, poĉeli smo zajedno, kao radio-policajci, tamo u Centralnom odeljenju. Ĉak smo nekoliko puta zajedno bili u smelii. Marti Bokser… Tvoj otac je bio prava legenda, Lindzi, ali ne baš zbog besprekornog rada. – Priĉajte mi o tome. – Dobro… – zastao je. – U to vreme bio je dobar policajac. Vraški dobar. Mnogima je bio uzor. – Dok nije skrenuo. Merser me je pogledao. – Trebalo bi već da znaš da se u ţivotu policajca dešavaju stvari koje mi ne moţemo uvek da razumemo. Odmahnula sam glavom. – Nisam progovorila s njim poslednje dvadeset dve godine. Merser je klimnuo glavom. – Ne mogu da govorim o njemu kao ocu, ili suprugu, ali da li postoji mogućnost da si ga kao ĉoveka, ili bar kao policajca, osudila ne sagledavši sve ĉinjenice? – Nikada nije bio dovoljno dugo tu da bi stigao da izloţi ĉinjenice – rekla sam. – Ţao mi je – kazao je Merser. – Ispriĉaću ti neke stvari o Martiju Bokseru, ali drugi put.

– Šta ćete mi ispriĉati? I kada? Spustio je staklo koje je delilo kabinu od vozaĉa i rekao Semu da se vriti u Palatu. – Kada nadeš Himeru.

43 Nešto kasnije iste veĉeri, dok je sluţbenim automobilom kroz gust saobraćaj sporo prilazio kući, naĉelnik Merser progovorio je sa zadnjeg sedišta: – Mogao bi da me ostaviš ovde, Seme. Njegov vozaĉ Sem Mendes bacio je pogled pozadi. Njegov zadatak bio je i to da naĉelnika ne izlaţe nepotrebnoj opasnosti. Merser je bio uporan. – Seme, u ovih pet ulica ima više policajaca nego tamo u Palati. – Obiĉno su jedna ili dvoje patrolnih kola kruţila Oušn avenijom, a jedna su bila parkirana naspram njegove kuće. Auto se zaustavio. Merser je otvorio vrata i izvukao svoje krupno telo na ploĉnik. – DoĊi po mene ujutru, Seme. Laku noć. Dok je automobil odlazio, Merser je uhvatio tešku aktentašnu jednom rukom, a drugom je prebacio svetlosmedi kišni mantil preko ramena. Preplavilo ga je osećanje slobode i opuštanja. Ove kratke šetnje na povratku s posla bile su jedino vreme kada se osećao slobodnim. Zaustavio se ispred Kimove piljarnice i kupio korpicu jagoda koje su mu delovale najslaĊe i malo šljiva. Onda je prešao ulicu i otišao do prodavnice vina. Odluĉio se za „boţole”. Lepo će ići uz jagnjetinu koju je Junis spremala.

Kada se ponovo našao na ulici, bacio je pogled na sat i uputio se kući. Prošao je Seritos i dva kamena stuba na Oušn aveniji i našao se u svom sigurnom Inglsajd Hajtsu. Za sobom je ostavio saobraćaj i prolaznike. Prolazio je pored niske kamene kuće Tejlorovih. Iz ţivice se zaĉulo šuškanje. – Vidi, vidi, naĉelnik… Merser se zaustavio. Srce je poĉelo da mu kuca jaĉe. – Nemoj se snebivati. Nisam te video godinama – opet se zaĉuo isti glas. – Verovatno se i ne sećaš. – Šta je to, do Ċavola? Visok, mišićav muškarac pojavio se iza ţivice. Na sebi je imao zelenu vetrovku i prezrivo se osmehivao. Merser kao da se prisećao lika, ali nije znao gde da ga svrsta. A onda se, odjednom, setio. Sve mu je najzad postalo jasno, i to ga je ostavilo bez daha. – Ovo je velika ĉast – rekao je muškarac. – Za tebe. U ruci je drţao pištolj, teţak i srebrn. Uperio ga je u Merserove grudi. Merser je znao da mora nešto da uĉini. Da ga obori. Da se nekako doĉepa svog pištolja. Bilo je potrebno da opet reaguje kao uliĉni pozornik. – Ţeleo sam da mi vidiš lice. Ţeleo sam da shvatiš zašto ćeš umreti. – Nemoj to da radiš. Policija je svuda okolo. – Baš dobro. Još bolje za mene. Ne boj se, šefe. Tamo kuda ideš, naletećeš na mnogo starih prijatelja. Prvi hitac pogodio ga je u grudi, osetio je kako ga peĉe, kolena su mu klecnula. Pomislio je da vikne. Da li je Parks ispred njegove kuće, ili je danas bio Vaskez? Samo nekoliko dragocenih metara odavde. Ali glas mu je neĉujno zamro u grudima. Gospode Boze, molim te izbavi me.

Drugi hitac prodro mu je kroz grlo. Nije znao da li stoji ili je pao. Hteo je da napadne ubicu. Hteo je da sruši tog skota. Ali noge su mu bile ukoĉene, nepokretne. Sada je muškarac s pištoljem stajao nad njim. Taj skot mu je i dalje nešto govorio, ali on više nije ĉuo. Lice muškarca mu se gubilo. Jedno ime mu je zazveĉalo u umu. Nemoguće. Dva puta ga je izgovorio da bi se uverio da je taĉno, a u ušima mu je tuklo. – Tako je – kazao je ubica i nanišanio. – Resio si sluĉaj. Razotkrio si Himeru. Ĉestitam. Merser je pomislio da bi trebalo da zaţmuri – kada mu je lice zasenila nova crvenkasta svetlost.

44 Uvek ću pamtiti šta sam radila u trenutku kada sam ĉula tu vest. Bila sam kod kuće i spremala veĉeru. Sa kasetofona se izvijala arija iz „Aide” koju je izvodila Sara Maklahlan. Oĉekivala sam Kler. Namamila sam je na moje ĉuvene špagete sa šparglom i sosom od limuna. Nisam je ni namamila, zapravo sam je preklinjala. Ţelala sam da priĉam o neĉemu što se ne tiĉe ovog sluĉaja. O njenoj deci, o jogi, o izbornoj trci u kalifornijskom Senatu, o tome kako su „Voriorsi” loši. O bilo ĉemu… Nikada neću zaboraviti… Marta se igrala s obezglavljenim meĉom, maskotom „Divova”, kojeg je prisvojila. Seckala sam bosiljak. Proverila sam špagete. Iz misli su mi išĉileli Taša Keĉings i Art Dejvidson. Hvala Bogu. Zazvonio je telefon. Sebiĉno sam se ponadala da to nije Kler i da mi ne otkazuje veĉeru u poslednjem trenutku.

Stavila sam slušalicu pod bradu i javila se: – Da… Bio je Sem Rajan, naĉelnik detektiva našeg odeljenja. Na komandnoj lestvici, Rajan je bio moj pretpostavljeni. Ĉim sam mu ĉula glas, znala sam da je nešto krenulo naopako. – Lindzi, nešto strašno se desilo. Telo mi je utrnulo. Kao da je neko posegao u moje grudi i šakom mi zgrabio srce. Slušala sam šta Rajan govori. Tri hica iz neposredne blizine… Na samo nekoliko koraka od kuće. Oh, Boţe… Merser… – Gde je on, Seme? – U Mofitu. Hitna operacija. Bori se. – Stiţem odmah. Polazim. – Lindzi, ništa ne moţeš tamo da uradiš. IzaĊi na mesto zloĉina. – To će uraditi Ĉin i Loren. Evo me, stiţem. Ĉulo se zvonce na vratima. Kao u bunilu, hitro sam prišla i otvorila vrata. – Hej – rekla je Kler. Nisam izustila ni jednu jedinu reĉ. Istog trena pogodila je šta znaĉi bledilo na mom licu. – Šta se desilo? Oĉi su mi bile vlaţne. – Kler… pucao je na naĉelnika Mersera.

45 Štrcale smo niza stepenice, ušle u Klerin „patfajnder” i pojurile sa Potrera ka Kalifornijskom medicinskom centru, ĉak na Parnasu. Celim putem srce mi je izbezumljeno tuklo, puno nade. Za nama su u magnovenju ostajale ulice –

Dvadeset ĉetvrta, Gerero, pa Sedamnaesta, sve do bolnice na vrhu Maunt Sutroa. Deset minuta nakon Rajanovog poziva, Kler je zaustavila „patfajnder” na parkiralištu za osoblje ispred bolniĉkog ulaza. Pokazala je legitimaciju bolniĉarki na prijavnici i zatraţila izveštaj o trenutnom stanju. Delovala je zabrinuto dok je ulazila na pokretna vrata. Ja sam poţurila ka Semu Rajanu. – Šta se dešava? Odmahivao je glavom. – Na operacionom stolu je. Ako iko moţe da dobije tri metka i da se izvuĉe, to je on. Uzela sam mobilni telefon i pozvala Lorenu Staford na mestu zloĉina. – Ovde je prava ludnica – rekla je. – Tu su ljudi iz Unutrašnje kontrole i iz nekog glupog gradskog štaba za neprilike. I prokleti novinari. Nisam uspela da pridem policajcu koji se prvi našao na licu mesta. – Ne dozvoli da iko priĊe mestu sem tebe i Ĉina – rekla sam joj. – Dolazim ĉim budem mogla. Kler je izašla iz operacione sale. Imala je smrknut izraz lica. – Otvorili su ga, Lindzi. Ne deluje dobro. Probijena mu je moţdana kora. Izgubio je tonu krvi. Pravo je ĉudo da se ovoliko dugo drţi. – Kler, moram da ga vidim. Odmahnula je glavom. – Jedva je ţiv, Lindzi. Osim toga, pod anestezijom je. U meni je raslo osećanje da to dugujem Merseru i svakom nerešenom ubistvu. Oseĉala sam da je on znao istinu, a ako umre, i ona će umreti s njim. – Ulazim tamo. Gurnula sam vrata koja su vodila u operacionu salu, ali me je Kler zadrţala. Dok sam je gledala napustio me je i poslednji traĉak nade. Uvek sam se sukobljavala s Merserom. Pred takvom osobom uvek sam imala osećaj da moram

iznova da se dokazujem. Ali na kraju je imao poverenja u mene. Na izvestan naĉin, osećala sam da ponovo gubim oca. Samo minut kasnije, iz ordinacije je izašao hirurg u zelenom mantilu. Skinuvši rukavice, rekao je nekoliko reci jednom od gradonaĉelnikovih sluţbenika, a zatim i Entoniju Trahiju, naĉelnikovom pomoćniku. – Šef je umro – promucao je Trahio. Svi smo stajali i zurili ispred sebe. Kler me je zagrlila. – Ne znam da li mogu da podnesem ovo – rekla sam, ĉvrsto priljubljena uz njeno rame. – Moţeš ti to – rekla je. Presrela sam Merserovog hirurga dok se vraćao u operacionu salu. Predstavila sam mu se. – Da li je išta rekao kada su ga doneli? Hirurg je slegnuo ramenima. – Jedno vreme je bio pri svesti, ali sve što je rekao bilo je nepovezano. Samo refleksne radnje. Od trenutka kada smo ga primili, veslaĉki smo ga odrţavali u ţivotu. – Ali mozak mu je i dalje radio, zar ne, doktore? – Bio je licem u lice sa svojim ubicom. Primio tri metka. Znala sam da se Merser drţao toliko dugo da bi mogao nešto da saopšti. – Da li se iĉega sećate? Obazirao se oko sebe umornog pogleda. – Ţao mi je, inspektore. Pokušali smo da mu spasemo ţivot. Obratite se osoblju Hitne pomoći koje ga je dovelo ovamo. Vratio se u salu. Kroz staklo na vratima uspela sam da vidim uplakane Junis Merser i jednu od njihovih kćeri kako se grle u hodniku. U stomaku sam imala osećaj kao da ću da se raspad, nem, a napad muĉnine se pojaĉavao. Otrĉala sam do toaleta. Nadvila sam se nad lavabo j umila lice hladnom vodom. – Do Ċavola! Do Ċavola!

Kada mi se telo primirilo, pogledala sam se u ogledalu. Oĉi su mi potamnele, a njihov izraz bio je prazan i tup; u glavi su mi jeĉali glasovi. Ĉetiri ubistva, odzvanjalo je… Ĉetiri crna policajca.

46 Loren Staford me je doĉekala kod kamene kapije na Seritosu. – Šef je krenuo kući. – Ugrizla se za donju usnu. – Ţiveo je nekoliko kuća odavde. Nema svedoka, ali tamo je njegov vozaĉ. Otišla sam do mesta ne kom je naĊeno Merserovo telo. Tim Ĉarlija Klepera već je ĉešljao okolinu. Ulica je bila jedna od onih mirnih, sa kućama odvojenim od trotoara visokim ţivicama od kojih niko nije mogao da vidi ubicu. Na mestu ubistva nalazio se obris nacrtan kredom. Unutar obrisa tela, beton je bio umrljan krvlju. Okolo su bili razbacani ostaci koji su ukazivali na njegove poslednje trenutke: plastiĉne kese sa ĉasopisima, voćem i bocom vina. – Zar se jedna kola ne nalaze pred njegovom kućom? – pitala sam. Loren je pokazala glavom u pravcu jednog mladog uniformisanog policajca koji je stajao naslonjen na poklopac motora plavo-belog automobila. – Kada je stigao, zloĉinac je pobegao, a šef je krvario. Bilo je jasno da se ubica pritajio i ĉekao. Mora da se krio u ţbunju dok Merser nije naišao. Mora da ga je znao. Kao što je znao i Dejvidsona. Primetila sam da nam se iz Oušn avenije primiĉu Dţakobi i Kepi. Odahnula sam s olakšanjenn.

– Hvala vam što ste došli – prošaputala. sam. Tada je Dţakobi uradio nešto potpuno ne uobiĉajeno za njega. Uhvatio me je za rame i zagledao mi se u oĉi. – Ovo će postati veliko, Lindzi. Stići će federalci. Sve što moţemo da uĉinimo, sve što ti treba, kad gcxd budeš htela da razgovaraš o tome. Znaš da sam za tebe uvek tu. Okrenula sam se ka Loreni i Ĉinu. – Koliko vam treba da završite ovde? – Hteo bih da proverim put kojim je pobegao – rekao je Cm. – Ako je imao auto, neko je morao da ga vidi Moţda ga je neko video kako izlazi na Oušn. – Nesrećni šef – uzdahnuo je Dţakobi. – Uvek sam mislio da će drţati konferenciju za štampu i na sopstvenoi sahrani. – Da li i dalje ovo svrstavamo u ubistvo iz mrţnje poruĉnice? – šmrknuo je Kepi. – Ne znam za tebe – rekla sam – ali znam da ja veoma mrzim tog skota.

47 Dţakobi je bio u pravu u jednoj stvari. Sve se promenilo sledećeg jutra. Na stepeništu ispred Palate pravde rasla je nezajaţljiva gomila novinara svih novinskih kuća u zemlji. Postavljali su ekipe s kamerama, pokušavali da se dokopaju izjava. Entoni Trahio naimenovan je za vršioca duţnosti naĉelnika policije. Bio je šefova desna ruka, ali nije tu stigao zahvaljujući ĉinu. U sluĉaju „Himera”, sada sam morala njega da izveštavam. – Ništa ne sme da procuri – kratko je upozorio Trahio. – Bez izjava za štampu. Sve izjave idu preko mene.

Obavestio me je da će u rešavanju Merserovog ubistva biti izvedena zdruţena akcija. Tek kada sam se popela gore, otkrila sam šta je to „zdruţena” podrazumevalo. Pred mojom kancelarijom ĉekala su me dva FBI agenta u svetlosmedim odelima. Jedan je bio uglaĊen crnac, laktaš po imenu Rudi, u sjajnoj košulji i sa ţutom kravatom. Delovao je kao glavni. Dragi je bio pravi ĉvrst terenac po imenu Hal. Prvo što je Rudi izjavio bilo je kako mu je drago što radi s inspektorom koji je resio ubistvo mladenaca. Sledeće je bilo da zatraţi dosje „Himera”. Potpun. Taša. Dejvidson. Sve što imamo o Merseru. Deset sekundi pošto su otišli, telefonirala sam svom novom gazdi. – Mislim da znam šta ste mislili pod onim zdruţena – rekla sam. – Ubistvo javnog zvaniĉnika jeste zloĉin federalnih razmera, poruĉnice. Nisam mogao ništa da uradim – rekao je Trahio. – Merser je rekao da je ovaj zloĉin u nadleţnosti grada, šefe. Kazao je da ljudi iz grada treba da ga rese. Trahio je srušio sve moje nade. – Ţao mi je. Više ne moraju.

48 Kasnije tog popodneva, odvezla sam se do Inglsajd Junisa da razgovaram sa ţenom naĉelnika Mersera. Znala sam da moram sama to da uradim. Pred naĉelnikovon kućom već se nalazila dugaĉka kolona parkiranih automobila. Jedna njihova roĊaka mi je otvorila vrata i kada je gospoĊa Merser gore s porodicom.

Stajala sam i posmatrala lica koja sam mogla da prepoznam meĊu okupljenima u dnevnoj sobi. Posle nekoliko minuta pojavila se Junis Merser. S njom je bila jedna sredoveĉna ţena prijatnog izgleda. Ispostavilo se da joj je to sestra. GospoĊa Merser me je prepoznala i prišla mi. – Veoma mi je ţao. Ne mogu da verujem – rekla sam i joj a zatim je i zagrlila. Prošaputala je. – Znam da ste i sami upravo prošli kroz ovo. – Verujte mi da znam kako je teško. Ali moram da vam postavim nekoliko pitanja – konaĉno sam joj rekla. Onа je klimnula glavom, a njena sestra se pridruţila gostima. Junis Merser me je odvela do jedne skrovitije sobe. „Postavila sam joj uglavnom ista pitanja koja sam postavljala roĊacima ostalih ţrtava. Da li je neko u poslednje vreme pretio njenorn muţu? Da li je bilo telefonskih poziva? Da li su zapazili nekog sumnjivog izgleda u blizini kuće? Ona je odmahivala glavom. – Erl je govorio da je mesto gde se zaista osećao kao da ţivi u gradu, a ne da rukovodi policijskim snagama. Onda sam postavila novo pitanje. – Da li ste ranije ĉuli za Arta Dejvidsona? Junis Merser je promenilo boju. – Mislite da je isti ĉovek koji je poĉinio one strašne zloĉine? Uzela sam je za ruku. – Mislim da je sva ova ubistva poĉinio jedan ĉovek. Protrljala je ĉelo. – Lindzi, meni ništa trenutno nije jasno. Erlovo ubistvo. Ta knjiga. – Knjiga… ? – upitala sam. – Da. Eri je uvek ĉitao ĉasopise o automobilima. Sanjao je da, kada ode u penziju… taj stari 'gete-o' koji je drţao u

garaţi jednog roĊaka. Uvek je priĉao da će ga rasturiti da bi ga iznova sastavio. Ali ta knjiga koju je drţao u dţepu… – Koja knjiga? – zagledala sam se uporno u nju. – Jedan mladi lekar u bolnici dao mi je knjigu, zajedno s njegovim novĉanikom i kljuĉevima. Nisam ni znala da ga je tako nešto zanimalo. Ti stari mitovi… Odjednom je srce poĉelo jaĉe da mi kuca. – Moţete li da mi pokaţete to o ĉemu govorite? – Naravno. Ovde je – rekla je i izašla iz sobe. Vratila se posle jednog minuta. Pruţila mi je primerak knjige koju svako školsko dete mora da proĉita. Mitologija Edit Hamilton. Bio je to jedan stari primerak, savijenih stranica na uglovima, kao da ga je neko hiljadama puta prelistavao. Preletela sam preko stranica, ne našavši ništa. Stigla sam do sadrţaja. Onda sam primetila. Na sredini, strana 141. Bilo je podvuĉeno. Belerofont ubija himeru. Belerofont… Bili Refon. Srce mi se steglo. To ime je upotrebio kada je pozvao policiju zbog Arta Dejvidsona. Predstavio se kao Bili Refon. Našla sam stranu 141. Bio je tamo. Sa crteţom. Lav koji se propinje. Telo koze. Rep zmije. Himera. Poruka od skota da je ubio naĉelnika Mersera. v Zapljusnuo me je talas drhtavice. Na toj stranici bilo je još nešto. Oštar, nervozan rukopis, nekoliko reci ispisanih mastilom iznad crteţa: Nastavak sledi… pravda će biti zadovoljena.

49

Dok sam se vozila od Merserove kuće, osetila sam kako me obliva znoj i savladava uţas zbog toga što sam se uverila da sam pogodila istinu. Da su sve moje slutnje bile ispravne. Ovo nije bila serija nasumiĉnih ubistava iz mrţnje. Radilo se o hladnom, proraĉunatom ubici. Rugao nam se, isto kao s kombijem. Sa drskim pozivom zabeleţenim na traci. Bili Refon. Konaĉno sam rekla: Nek' sve ide do Ċavola. Pozvala sam devojke. Više nisam mogla da se uzdrţavam. One su spadale medu tri najpronicljivija ima u gradu po pitanju sprovoĊenja zakona. A ovaj skot je saopštio da će biti još ubistava. Ugovorila sam sastanak „Kod Suzi”. – Potrebna mi je vaša pomoć – rekla sam posmatrajući njihova lica u našem kutku u restoranu. – Zato smo tu – rekla je Kler. – Samo nas pozoveš i mi^iotrĉimo. – Konaĉno – zakikotala se Sindi. – Priznala je da ne moţe bez nas. Sa televizijskog prijemnika jeĉao je prenos košarkaške utakmice, ali u kutku u uglu, vladao je naš sopstveni univerzum u koji smo utonule. Gospode, bilo je tako prijatno okupiti se ponovo. – S Merserovom smrću sve je otišlo nizbrdo. FBI je uleteo. Ĉak i ne znam ko upravlja istragom. Jedino što znam jeste da što duţe budemo ĉekali, više ljudi će stradati. – Ovoga puta moramo utvrditi neka pravila – rekla je Dţil i otpila gutljaj piva bez alkohola. – Ovo nije igra. U prethodnom sluĉaju prekršila sam sva pravila, a zaklela sam se da ću ih se pridrţavati. Prikrivala sam dokaze, koristila kancelariju Tuţilaštva za liĉne svrhe. Da je neko nešto otkrio, sada bih istragu vodila sa desetog sprata.

Nasmejale smo se. Na desetom spratu Palate pravde nalazile su se pritvorske ćelije. – U redu – sloţila sam se. Isto je vaţilo i za mene. – Sve što otkrijemo, prijavljujemo nadleţnima. – Ne treba da preterujemo – rekla je Sindi uz nestašan osmeh. – Ovde smo da tebi pomognemo, a ne da uzdiţemo neke stegnute birokrate. – Boţe, kako mi je drago što opet radimo. – I te kako – rekla je Kler. Pogledala sam svoje drugarice. Ţenski klub za rešavanje ubistava. Ali još nisam mogla da se oslobodim uznemirenosti. Ubijeno je ĉetvoro ljudi, medu kojima je bio i ĉovek sa najvišim policijskim ĉinom u gradu. Ubica je pokazao da moţe da udari gde poţeli. – Sa svakim ubistvom postajao je sve otvoreniji i smeliji – rekla sam i uputila ih u najnovija saznanja, završno s knjigom koja je naĊena u Merserovom sakou. – Više ne mora da se krije iza naĉina rada svojstvenog rasistiĉkim ubistvima. Svakako je ovo na rasnoj osnovi. Samo ne znam zašto. Kler nam je ispriĉala šta je našla pri autopsiji naĉelnikovog tela koju je izvršila tog popodneva. PogoĊen je tri puta iz blizine, pištoljem kalibra 38. – Imam utisak da je izmeĊu hitaca protekao odreĊen period. To se vidi po naĉinu krvarenja iz pojedinaĉnih rana. Poslednji je hitac u glavu. Merser je već bio na zemlji. To me navodi na zakljuĉak da su se suoĉili. Da je hteo da ga ubije polako. Ili ĉak i da su razgovarali. Mislim da je moguće da je Merser poznavao ubicu. – Da li si proverila mogućnost da su se svi ovi policajci meĊusobno poznavali? – prekinula je Dţil. – Naravno da jćsi. Ne bi ti bila Lindzi Bokser.

– Naravno da jesam. Nema podataka da su se poznavali. Njihove karijere kao da se nisu ukrštale. Ujak Taše Keĉings je dvadesetak godina mlaĊi od ostalih. Nismo našli ništa što bi ih povezivalo. – Neko mrzi policajce. Pa, u stvari, mnogi ljudi ih mrze – rekla je Sindi. – Uopšte ne mogu da naĊem zajedniĉku taĉku. Poĉelo je kao ubistvo iz mrţnje. Ubica je zeleo da ubistva sagledamo na odreĊen naĉin. Zeleo je da pronaĊemo tragove. I zeleo je da pronaĊemo crteţ nemani. Njegov smrdljivi simbol. – Ali ako je ovo liĉna osveta – rekla je Dţil – znaĉi da će nas to dovesti do neke organizovane grupe. – Osim ako ne ţeli nekome da podmetne – rekla sam. – Ili osim u sluĉaju da – rekla je Sindi, ugrizavši usnu – ta neman uopšte ne ukazuje na neku rasistiĉku grupu. Moţda preko ove knjige hoće da nam pokaţe nešto drugo. Zurila sam u nju. Sve smo zurile u nju. – Ĉekamo, Ajnštajne. Zamišljeno je trepnula, a onda odmahnula glavom. – Samo sam glasno razmišljala. Dţil je rekla da će prekopati optuţnice podignute protiv crnih policajaca koji su oštetili ili povredili nekog belca. Da prаtе motiv za osvetu koji bi mogao da objasni ubiĉin tok misli. Sindi će isto to potraţiti u Kroniklu. Dan je bio naporan i bila sam iscrpljena. Sledećeg jutra u sedam i trideset imala sam sastanak radne grupe. Zahvalila sam se svim drugaricama. – Pomoći ćemo ti da raskrinkaš ovog kretena – rekla je Dţil. – Uhvatićemo Himeru. – Moramo – rekla je Kler. – Potrebna si nam da plaćaš raĉune u restoranu.

Još nekoliko minuta priĉale smo o svojim sutrašnjim obavezama i dogovarale se kada ponovo da se sastanemo. Sada smo se baš zagrejale. Dţil i Kler su došle svojim automobilima. Ponudila sam Sindi, koja je ţivela blizu mene, da je povezem. – U stvari – rekla je osmehnuvši se – imarn sastanak. – Baš lepo. Ko je tvoja nova ţrtva? – Uzviknula je Kler. – Kada ćemo ga proveriti? – Ukoliko vas tri, navodno zrele i struĉne ţene ţelite kao neke šiparice da naparite oĉi, moţete odmah. Dolazi po mene. – Uvek sam za dobro parenje oĉiju – rekla je Kler. Ja sam se nasmejala. – Moţe da te ĉeka Mel Gibson ili Rasel Krou, ali veĉeras me nećeš potresli. Dok smo izlazile, Sindi me je uhvatila pod ruku. – Drţi se, draga. Sve smo ga istovremeno ugledale. Sve smo izrogacile oĉi, a ja sam se potresla. Napolju je ĉekao, muţevan i zgodan, skroz u crnom, Aron Vinslou.

50 Nisam mogla da poverujem. Stajala sam i zurila u njega. Pogledala sam Sindi, pa opet Vinsloua, pa mi ozareni osmeh potisnu iznenaĊenost. – Poruĉnice. – Vinslou je klimnuo glavom i prekinuo nelagodnost. – Kada mi je Sindi rekla da se nalazi sa drugaricama, vas nisam oĉekivao. – Aha, ni ja nisam vas – izbrbljala sam.

– Idemo u 'Plava vrata' – rekla nam je Sindi kada nas je upoznala – Pajntop Perkins je u gradu. – Sjajno – klimnula je Kler. – Bajno – dodala je Dţil. – Hoćete li da nam se pridruţite? – pitao je Aron Vinslou. – Ako niste znale, nema niĉeg boljeg od bluza iz Memfisa. – Moram da budem u kancelariji u šest ujutro – rekla je Klfir. – Samo vi idite. Pribliţila sam se Sindi i šapnula joj: – Znaš, kada smo neki dan priĉale o jazbinama, samo sam se šalila. – Znam – rekla je Sindi, zagrlivši me. – Ali ja nisam. Kler, Dţil i ja stajale smo poluotvorenih usta dok su oni nestajali iza ugla. Zapravo, izgledali su ljupko zajedno, i samo su otišli da slušaju muziku. – Dobro – rekla je Dţil – recite mi da ne sanjam. – Nisi sanjala, devojko – rekla je Kler. – Samo se nadam da je Sindi svesna u šta se upušta. – Uh! – Odmahnula sam glavom. – Nadam se da je on svestan. Kada sam sela u auto, zabavila sam se razmišljanjem o Sindi i Aronu Vinslou. To mi je skoro potisnule iz misli razlog zbog kojeg smo se okupile. Skrenula sam u ulicu Branan i mahnula Kler koja se uputila ka Dvesta osamdesetoj. Dok sam skretala, pogled mi je pao na belu „tojotu” koja je krenula sa parkirališta iza mene. Misli su mi bile zaokupljene onim što sam upravo uĉinila. Uputila sam drugarice u ovaj strašni sluĉaj i time prekršila izriĉita nareĊenja gradonaĉelnika svog nadreĊenog. Ovog puta nije bilo nikoga da mi ĉuva leĊa. Ni Rota, ni Mersera. Dve devojke u „mazdi” zaustavile su se iza mene na semaforu u Sedmoj ulici. Devojka koja je vozila priĉala je sto

na sat preko mobilnog telefona, a njena saputnica izgleda da je pevala uz muziku sa radija. Kada smo krenule, drţala sam ih na oku neko vreme, sve dok nisu skrenule u Devetu ulicu. Na njihovom mestu našao se plavi kombi. Stigla sam na Potrero prošavši ispod nadvoţnjaka do Sto prve, koja vodi na jug. Plavi kombi je skrenuo. Na svoje iznenaĊenje, ugledala sam onu belu „tojotu” kako se prikrada tridesetak metara za mnom. Nastavila sam da vozim. Srebrni „be-em-ve” je povećao brzinu u levoj traci i uleteo iza mene. Za njim je naišao gradski autobus. Izgledalo je kao da je zagonetni auto nestao. Ko moţe da te krivi što si malo napeta, sa svim ovim što se dešava? Tešila sam samu sebe. Slika mi je stalno bila u novinama i na televizijskim veslima. Kao i obiĉno, skrenula sam u Konektikat aveniju i krenula uz brdo Potrero. Nadala sam se da je gospoda Tejlor, moja susetka, izvela Martu u šetnju. Razmišljala sam da li da se zaustavim „Kod Edija” u Dvadesetoj i kupim kiflice od vanile. Dva ugla dalje bacila sam pogled ponovo u retrovizor. Bela „tojota” milela je u daljini. Ili ovaj ţivi u istoj ĉetvrti kao i ja, ili me je skot pratio. Moţda je Himera.

51 Srce mi je jako udaralo; podišla me je jeza po vratu. Zaĉkiljila sam u retrovizor i zapamtila registraciju: Kalifornija… PCV 182. Nisam mogla da razaznam lice osobe koja je vozila. Ovo je bilo suludo… Ali znala sam da mi se ne privida. Zaustavila sam se na parkiralištu ispred stana. Sedela sam u automobilu dok nisam ugledala krov „tojote” kako se pomalja na vrhu Dvadesete ulice i kako zastaje u podnoţju poslednjeg breţuljka. Krv mi se sledila u ţilama. Pustila sam skota da me prati taĉno do kuće. Otvorila sam kasetu za rukavice i izvadila svoj „glok”. Proverila sam šarţer. Budi mirna. Sredićeš tog smrdljivka. Baš sad ćeš uhvatiti Himeru. Zgurila sam se na sedištu prebirajući po glavi kakvi su mi izgledi. Mogla bih da pozovem pojaĉanje. Patrolna kola mogu da stignu ovamo za nekoliko minuta. Ali mora^ prvo da otkrijem ko je to. Pojava policijskog automobila bi ga oterala. Srce mi je luĊaĉki tuklo. Uzela sam u ruku pištolj i otvorila vrata. Izašla sam u mrak. Šta sadi Na prvom spratu zgrade nalazila su se jedna crna vrata koja su vodila u uliĉicu ispod moje terase. Odande bih mogla da zaobiĊeni ĉetvrt i izbijem na park na vrhu brda. Ako skot ostane napolju, mogla bih da mu se prikradem s leĊa i da ga iznenadim.

Na ulaznim vratima zastala sam taman toliko da primetim „tojotu” kako mili uz ulicu. Preturala sam po tašni traţeći kljuĉ. Zaglavila sam ga u bravu. Našla sam se unutra. Kroz mali prozor pogledala sam „tojotu”. Naprezala sam se da vidim vozaĉa, ali bilo je mraĉno u unutrašnjosti vozila. Otvorila sam rezu na zadnjim vratima i iskrala se u uliĉicu iza zgrade. Zaklanjajući se iza kuća otrĉala sam do slepe ulice na vrhu brda. Odatle sam se vratila drţeći se senki zgrada na suprotnoj strani ulice. Iza njega… „Tojota” je stala naspram moje kuće, farovi su se ugasili. Vozaĉ je pušio cigaretu. Ĉuĉnula sam iza parkirane „honde” i slegla pištolj obema šakama. O tome se ovde radi, Lindzi… Da li mogu da uhvatim Himeru u automobilu? Šta ako su mu vrata zakljuĉana? Iznenada su se vrata otvorila, a svetio u kabini se upalilo. Skot mi je bio okrenut leĊima dok je izlazio iz auta. Nosio je tamnu impregniranu jaknu i šešir s oborenim obodom navuĉenim na ĉelo. Gledao je u moju zgradu. U moj stan. Onda se uputio preko ulice. Bez straha. Sredi ga. Sada. Skot je došao po mene. U Merserovoj knjizi mi je pretio. Izašla sam iz zaklona od parkiranih automobila. Srce mi je brzo i jako tuklo da sam se plašila da će ga ĉuti i okrenuti se. Sada. Uradi to! Imaš ga! Zakoraknula sam s „glokom” u jednoj ruci. Drugom sam ga uhvatila za vrat, povukla ga i oborila na zemlju.

Pao je i dobro udario ĉelo. Tu sam ga prikovala kolenom. Na potiljak sam mu pritisnula cev pištolja. – Policija, Ċubre! Raširi ruke! Ispustio je bolni krik. Raširio je ruke. Da li je ovo Himeral – Mene si traţio, skote jedan. E, pa, našao si me. Sada se okreni. Popustila sam pritisak kolenima taman toliko da moţe da se okrene. Kada se okrenuo, srce samo što mi nije stalo. Zurila sam u lice svoga oca.

52 Marti Bokser se okrenuo na leĊa i zastenjao, kao da mu je neko istisnuo vazduh iz pluća. Lice mu je zadrţalo odsjaj one grube lepote koju sam pamtila, ali sada je bilo drugaĉije – starije, mršavije, istrošeno. Kosa mu se istanjila, a nekada ţivahne plave oĉi delovale su okopnelo. Nisam ga videla deset godina. Nisam s njim progovorila ni reci dvadeset dve godine. – Šta radiš ovde? – htela sam da znam. – Upravo me je – uhvatio je vazduh i prevrnuo se na stranu – pretukla roĊena ćerka. Ugledala sam neku izboĉinu na dţepu njegovog sakoa i izvukla stari sluţbeni „Smit i Veson” kalibra 40. – Staje, do Ċavola, ovo? Kako se to pozdravljaš? – Ţivimo u opasnom svetu. – Ponovo je zastenjao. Ustala sam sa njega. Susret s njim za mene je predstavljao uvredu jer je pokrenuo uspomene koje sam odagnala pre mnogo godina. Nisam mu pomogla da se podigne. – Šta si to radio? Pratio me?

Polako se pridigao u sedeći poloţaj. – Pravicu se da nisi znala da je tvoj stari resio da svrati, Ljutiću. – Molim te, nemoj tako da me zoveš – odvratila sam mu. Ljutić je bilo ime kojim mi je tepao kada sam imala oko sedam godina. Kada je on još bio kod kuće. Moja sestra Ket bila je Konjska Muva; ja sam bila Ljutić. Na sam pomen ovog imena vratile su mi se gorke uspomene. – Misliš da moţeš da baneš ovamo posle toliko godina, da me izbezumiš od straha i da se provućeš tako što ćeš me zvati Ljutić? Nisam ja tvoja devojĉica. Ja sam poruĉnik Odeljenja za krvne delikte. – Znam to. l vraški spretno si me oborila, dušo. – Imao si sreće – rekla sam i zakoĉila svoj „glok”. – Šta si uopšte oĉekivala, do Ċavola? – kazao je, masirajući rebra. – Pucnjavu? – Nije vaţno. Vaţno je šta ti traţiš ovde. Šmrknuo je kao krivac. – Najzad poĉinjem da shvatam, Ljutiću, nisi baš oduševljena što me vidiš. – I nisam. Jesi li ti pri sebi? Njegove plave oĉi su zasijale. – Zar ĉovek ne moţe da obiĊe svoje prvoroĊenĉe a da mu ne traţe da navede pobude za to? Prouĉavala sam bore na njegovom licu. – Nisam te videla deset godina, a ti se ponašaš kao da je prošlo nedelju dana. Hoćeš da ti podnesem izveštaj? Bila sam udata, sada sam razvedena. Poĉela sam da radim u Odeljenju za krvne delikte. Sada sam poruĉnik. Znam da je ovo u kratkim crtama, tata, ali i to ti daje neki uvid. – Misliš da je prošlo mnogo vremena i da ne mogu da te posmatram kao otac?

– Ne znam kako ti mene posmatraš – rekla sam. Kada se otac nasmešio, oĉi su mu odjednom dobile topao izraz. – Boţe, pa ti si stvarno lepa… Lindzi. Lice mu je poprimilo isti onaj neduţan treperavi izraz koji sam videla hiljadu puta u detinjstvu. Nezadovoljno sam zavrtela glavom. – Marti, samo odgovori na pitanje. – Vidi – progutao je knedlu. – Znam da mi prikradanje nije donelo poene za 'umetniĉki dojam', ali šta misliš, da li bih mogao da te nagovorim da me pozoveš na solju kafe? S nevericom sam zurila u ĉoveka koji je napustio našu porodicu kada sam imala trinaest godina. Koji je bio daleko sve vreme majĉine bolesti. Za koga sam veći deo ţivota smatrala da je kukavica, nikogović ili ĉak i nešto gore. Nisam ga videla od onog dana kada je sedeo u poslednjem redu na mom polaganju zakletve za policajca. Nisam bila sigurna da li ţelim da ga odalamim ili da ga zagrlim. – Samo jednu… – rekla sam i pomogla mu da ustane. Oĉistila sam prašinu s njegovog revera. – Nagovorio si me na jednu solju kafe, Ljutiću.

53 Skuvala sam lonac kafe za oca i solju ĉaja od pomorandţe za sebe. Provela sam ga kroz stan, upoznala ga s Martom koja je, mimo mog pokušaja da je udaljim pantomimom, zavolela starog dobrog oca. Seli smo na moj beli platneni divan, a Marta se sklupĉala uz oĉeve noge. Dala sam mu vlaţnu maramicu da tapka ogrebotinu na obrazu.

– Ţao mi je zbog povrede – rekla sam, steţući toplu solju na kolenima. Na izvestan naĉin bilo mi je ţao. – Zasluţio sam i gore. – Slegnuo je ramenima i nasmešio se. – Jesi, bogami. Sedeli smo okrenuti jedno drugom. Ni on ni ja nismo znali odakle da poĉnemo. – Pa, mislim da bi sada mogao ti mene da izvestiš o tome gde si bio dvadeset i dve godine. Progutao je gutljaj kafe i spustio solju. – Naravno. Mogao bih. – Upoznao me je sa svojim ţivotom koji je liĉio na buran vrtlog loše sreće. Bio je pomoćnik naĉelnika, tamo u Redondo Biĉu, što mislim da sam znala. Onda je to napustio i otišao u privatno obezbeĊenje. Slavne liĉnosti. Kevin Kostner. Vupi Goldberg. – Išao sam ĉak i na dodele 'Oskara'. – Zasmejao se. Oţenio se drugi put, ovog puta samo na dve godine. – Otkrio sam da nisam dovoljno osposobljen za taj posao – pametovao je u napadi1 skromnosti. Sada radi i dalje u obezbeĊenju, ali ne slavnih, nego obavlja neke uzgredne poslove. – I dalje se kockaš? – pitala sam. – Samo misaono. U glavi – odgovorio je. sam da prestanem kada mi je nestalo novca. – I dalje navijaš za „Divove”? – Kada sam bila mala, vodio me je posle smene u bar „Alibi”, na Sansetu. Podigao bi me na šank, pa smo s njegovim drugarima gledali popodnevne utakmice koje su se igrale na „Kendlstiku”. Tada sam uţivala Ga provodim vreme s njim. Odmahnuo je glavom. – Ne, odustao sam od njih kada su prodali Vilija Klarka. Sada navijam za 'Dodţere'. Mada bih voleo da odem na novi stadion. – Onda se zagledao u mene. Sada je bio red na mene. Kako da svome ocu prepriĉam dvadeset dve godine ţivota?

Ispriĉala sam mu onoliko koliko sam mogla, izostavljajući sve što se ticalo mame. Priĉala sam mu o svom bivšem muţu Tomu i kako nam nije išlo. – Iver ne pada daleko od klade – ubacio je. – Da, ali ja sam bar ostala – odvratila sam. Pa kako sam se borila za mesto u Odeljenju za krvne delikte i kako sam ga konaĉno dobila. Smrknuto je klimao glavom. – Ĉitao sam o onom velikom sluĉaju na kome si radila. Ĉak i dole, na jugu, bilo je stalno na veslima. – Prava stvar za dobre preporuke. – Ispriĉala sam mu kako sam, mesec dana kasnije, postala poruĉnik. Otac se nagnuo napred i spustio šaku na moje koleno. – Lindzi, ţeleo sam da te vidim. Sto puta… ne znam zašto nisam. Ponosim se tobom. Na vrhu si u odeljenju. Kada te pogledam… tako si… jaka, samouverena. Tako si lepa. Zeleo bih da mogu da sebi pripišem bar malo zasluge za to. – Moţeš. Ti si me nauĉio da nemam na koga da se oslonim, osim na sebe samu. Ustala sam, napunila mu solju i sela opet prema njemu. – Znaš, ţao mi je što tebi nije išlo. Zaista mi je ţao. Ali prošlo je dvadeset i dve godine. Zašto si ovde? – Zvao sam Keti da vidim da li bi ti htela da se ĉuješ sa mnom. Rekla mi je da si bila bolesna. Nije mi bilo potrebno da to ponovo preţivljavam. Bilo mi je dovoljno teško i samo da gledam u njega. – Bila sam bolesna – klimnula sam glavom. – Sada mi je bolje. Nadam se da će tako i ostati. Srce mi se stezalo. Postalo mi je neprijatno. – Pa, koliko me već pratiš? – Od juĉe. Tri sata sam sedeo u kolima preko puta Palate i pokušavao da smislim kako da ti priĊem. Nisam bio siguran da ţeliš da me vidiš.

– Ne znam da li ţelim, latice. – Pokušavala sam da pronaĊem prave reci, a osećala sam i da mi suze naviru. – Nikada nisi bio tu. Napustio si nas. Ne mogu tek tako da promenim osećanja koja sam gajila svih ovih godina. – To i ne oĉekujem, Lindzi – rekao je. – Starim. Postajem star ĉovek koji zna da je napravio milijardu grešaka. Sve što sada mogu da uradim jeste da pokušam da ispravim neke od njih. Pogledala sam ga, s nevericom, ali i ozarena. Obrisala sam oĉi. – Ovde je sada prava ludnica. Ĉuo si za Mersera? – Naravno. – Uzdahnuo je. Ĉekala sam da kaţe nešto, ali on je samo slegnuo ramenima. – Video sam te na vestima. Ti si zapanjujuća. Znaš li to, Lindzi? – Tata, molim te. Nemoj. – Ovaj sluĉaj traţio je potpunu posvećenost. Sve je bilo suludo. Evo me opet pred ocem. – Nisam sigurna da li sam u stanju da podnesem ovo. – Ni sam nisam siguran – rekao je i pruţio ruku ka mojoj. – Kako bi bilo da pokušamo?

54 U devet sati sledećeg jutra Moriš Rudi, stariji FBI agent, nešto je ţvrljao po ţutoj beleţnici. – Dobro, poruĉnice, kada ste prvi put otkrili da simbol nemani ukazuje na pokret nadmoći belaca? U glavi mi se i dalje vrtelo zbog dogaĊaja prethodne veĉeri. Poslednja stvar koju sam ţelela bilo je da prisustvujem sastanku radne grupe i razgovaram s federalcima. – Na taj trag ukazala nam je vaša kancelarija u Kvantiku – odgovorila sam.

Naravno, to je bilo samo delimiĉno taĉno. Stju Kikrvud samo je potvrdio ono što sam saznala od Sindi. – Posle toga, pošto ste došli do tog saznanja – gnjavio je agnet – koliko takvih grupa ste proverili? Nezadovoljno sam mu uputila pogled koji je govorio: Mogli bismo, zapravo, nešto i da uradimo kada bismo izašli iz ove glupe sobe. – Ĉitali ste predmete koje sam vam dala. Proverili smo dve ili tri grupe. – Proverili ste jednu. – Podigao je obrvu. – Slušajte – poĉela sam da objašnjavam. – U ovoj oblasti ne deluju takve grupe. Izgleda da je naĉin na koji su izvedena ova ubistva istovetan sa ostalim sluĉajevima na kojima sam radila. Došla sam do uverenja da se radi o serijskom ubici. Priznajem, to je predosećanje. – Na osnovu ova ĉetiri razliĉita zloĉina – rekao je Kudi – vi ste, znaĉi, izvukli zakljuĉak da je sve to delo jednog ubice? – Aha. Iz toga i iz sedmogodišnjeg radnog iskustva u deljenju za krvne delikte. – Nije mi se dopao njegov ton. – Ĉujte, agente Rudi, ovo nije saslušanje – konaĉno je rekao Sem Rajan, moj naĉelnik islednika. – Samo pokušavam da utvrdim koliko još truda treba da utrošimo ovde – odgovorio je agent. – Vidite – nastavila sam – ovi simboli nemani nisu baš iskakali pred nas usred izveštaja za štampu. Jedno šestogodišnje dete primetilo je beli kombi. Drugi trag bio je crteţ na zidu na mestu zloĉina. Naš patolog ukazao je na to da ubistvo Keĉingsove moţda i nije nasumiĉno. – Ali ĉak i sada – kazao je Rudi – pošto vam je i naĉelnik policije ubijen, vi verajete da ova ubistva nemaju politiĉku pozadinu?

– Ubistva bi mogla da imaju politiĉku pozadinu. Nije mi poznat ceo ubiĉin plan. Ali radi se o jednoj osobi i ta osoba je luĊak. Kuda, do Ċavola, ovo vodi? – Ovo vodi do trećeg ubistva – upao je Hal, drugi agent. – Ubistva Dejvidsona. – Izvukao je svoje zdepasto telo iz fotelje i prišao panou na kome je svako ubistvo bilo naznaĉeno u posebnoj, uredno ispisanoj koloni, sa svim pojedinostima. – Prvo, drugo i ĉetvrto ubistvo – objašnjavao je – bila su povezana s tom nemani. Dejvidsonovo ubistvo nema nikakve veze. Ţelimo da ustanovimo zbog ĉega ste tako sigurni da se radi o istom ĉoveku. – Niste videli hitac – rekla sam. – Prema onome što imam – Hal je prelistavao beleške – Dejvidson je ubijen metkom iz potpuno razliĉitog oruţja. – Nisam pominjala kalibar oruţja, Hale, rekla sam hitac. Radi se o preciznosti, o sposobnosti strelca. Upravo kao kod ubistva Taše Keĉings. – Mislim da je ono što hoću da kaţem – nastavio je Hal – to da nema opipljivih dokaza koji povezuju Dejvidsonovo ubistvo sa ostala tri. Ukoliko se iskljuĉivo drţimo ĉinjenica, a ne pretpostavki inspektorke Bokserove, ništa nam ne ukazuje na to da se ne radi o seriji politiĉki motivisanih dogaĊaja. Ništa. U tom trenutku zaĉulo se kucanje na vratima dvorane sastanke i Ĉarli Kleper je provirio unutra. Liĉio je na srameţljivog mrmota koji viri iz jazbine. Kleper je klimnuo glavom agentima FBI-ja, a onda mi namignuo. – Moţda će ti ovo biti od koristi. Spustio je na sto crno-belu fotografiju uveliĉane šare koje su ostavile patike.

– Sećaš li se kada smo priĉali o otisku patike koji smo skinuli sa katrana na mestu gde je stajao ubica Arta Dejvidsona? – Naravno – rekla sam. Pored one fotografije stavio je još jednu. – Ovaj uzorak uspeli smo da uzmemo sa meke zemlje na mestu gde je ubijen Merser. Otisci su bili istovetni. Tišina je zavladala prostorijom. Prvo sam pogledala agenta Rudija, a zatim i Hala. – Naravno, ovo je samo obiĉan par „Ribok” patika – objasnio je Ĉarli. Iz dţepa svog belog laboratorijskog mantila izvukao je stakleni preparat s nekim uzorkom. U njemu su bila sićušna zrna praha. – Ovo smo našli na mestu šefovog ubistva. Nagnula sam se i zagledala u tragove bele krede. – Jedan ubica – rekla sam. – Jedan strelac.

55 Sazvala sam skup devojaka za ruĉak. Jedva sam ĉekala da ih vidim. Našle smo se u „Jerba buena” restoranu i sele u baštu ispred novog „Imaksa”, Posmatrale smo decu kako se igraju u fontanama i grickale punjene rolnice i salatu. Ispriĉala sam im sve šta se dogadilo od trenutka kada smo napustile „Suzi”, preko sumnje da me neko prati, do toga kako sam ispred kuće oborila oca. – Boţe – promucala je Kler. – Vratio se bludni otac.

Za trenutak je izgledalo kao da se kupola tišine spustila na nas i odvojila nas od ostalog sveta. Sve tri su me prodorno posmatraie, lica ispunjenih nevericom. – Kada si ga poslednji put videla? – pitala je Dţil. – Bio je na dodeli diploma na Akademiji. Nisam ga pozvala, ali je nekako saznao. – Pratio te je? – uzdahnula je Dţil. – Sa našeg sastanka? Kao kakav zloĉinac? Uuuh – rekla je i stresla se. – Svojstveno Martiju Bokseru – uzdahnula sam. – Takav je moj tata. Kler je spustila šaku na moju ruku. – Pa, šta je hteo? – I dalje nisam sigurna. Kao da je ţeleo da se iskupi. Rekao mi je da je od moje sestre Keti ĉuo da sam bolesna. Pratio je sluĉaj mladenaca. Ţeleo je da mi kaţe koliko je ponosan na mene. – To je bilo pre više meseci. – Šmrknula je Dţil i uzela zalogaj piletine s avokadom iz rolnice. – On se baš ne ţuri. – To varn i kaţem – klimnula sam. Sindi je odmahnula glavom. – Tek tako je resio da se posle dvadeset godina pojavi na tvojim vratima? – Mislim da je to dobro, Lindzi – ubacila je Kler. – Znaš ti mene – uvek pozitivna. – Dobro je što se posle dvadeset godina pojavio s grizom savesti? _ Ne, Lindzi, dobro je zbog toga što si mu potrebna. Sam je, zar ne? – Rekao mi je da se oţenio i da je to trajalo dve godine, pa se razveo. Kler, zamisli da posle sto godina otkriješ da ti se otac ponovo oţenio. – Nije u tome stvar, Lindzi – odgovorila je Kler. – On je napravio korak prema tebi. Ne bi trebalo da ga odbaciš zbog ponosa.

– Kako se osećaš? – ispitivala je Dţil. Obrisala sam usta, otpila gutljaj ledenog ĉaja, a onda duboko uzdahnula. – Hoćeš istinu? Ni sama ne znam. On je kao duh iz prošlosti koji izaziva ruţne uspomene. Sve ĉega se ikada takao samo bi povredilo nekoga. – On je tvoj otac, dušo – rekla je Kler. – Otkad znam za tebe to si nosila kao ranu. Trebalo bi da ga prihvatiš, Lindzi. Mogla bi da dobiješ nešto što nikada ranije nisi imala. – A mogao bi i da te ponovo neprijatno iznenadi – rekla je Dţil. – Hej! – Sindi se okrenula prema Dţili. – Buduće majĉinstvo nije od tebe napravilo neţnu i slatkoreĉivu osobu? – Jedan sastanak s ĉasnim ocem – huknula je Dţil – i odjednom si postala savest naše druţine? Zadivljuješ me. Sve smo pogledale u Sindi, uzdrţavajući se da se ne nasmejemo. – Istina je – klimnula je Kler glavom. – Ne misliš valjda da vrdaš? Ona je pocrvenela. Otkad poznajem Sindi Tomas, nikada je nisam videla da crveni. – Vas dvoje ste baš dobar par – uzdahnula sam. – SviĊa mi se – izjavila je Sindi. – Razgovarali srno satima. U baru. Onda me je otpratio kući. I to je sve. – Svakako – iscerila se Dţil. – Sladak je, ima stalan posao, a ako ikada nesrećno okonĉaš, ne moraš da brineš ko će drţati opelo. – Vidiš, toga se nisam selila. – Sindi se konaĉno nasmešila. – Slušajte, to je bio samo jedan izlazak. Pišemm ĉlanak o njemu i njegovom okruţenju. Sigurna sam da me više neće zvati da izaĊemo. – A da li ćeš ti njega ponovo pozvati da izaĊete? – pitala je Dţil.

– Mi smo prijatelji. Ne, mi smo prijateljski raspoloţeni jedno prema drugom. Proveli smo nekoliko divnih sati. Zasigurno biste se i vi lepo provele. U pitanju je samo to istraţivanje. – Rekla je Sindi i prekrstila ruke. Sve smo se smešile. Ali Sindi je u jednoj stvari bila u pravu – nijedna od nas ne bi odbila da provede nekoliko sati u društvu Arona Vinsloua. Ja se svaki put najeţim kada se setim njegovog govora na sahrani Taše Keĉings. Dok smo skupljale ambalaţu od ruĉka, okrenula sam se ka Dţili. – Pa, kako se osećaš? Dobro si? Nasmešila se. – Priliĉno dobro, zapravo. – Onda je obavila ruke oko jedva malo naraslog stomaka i napućila usne kao da kaţe: Debela… – Ostalo mi je da završim još jedan sluĉaj. A onda, ko zna, mogla bih moţda i da uzmem malo odmora. – U to ću da poverujem tek kada se desi – zakikotala se Sindi. Kler i ja smo se sloţile s njom zakolutavši oĉima. – Pa, iznenadićete se – rekla je Dţil. Kada smo ustale, Kler se okrenula prema meni: – I šta ćeš da uradiš? – Pokušaću da povezem ţrtve. Mora da postoji veza. Zadrţala je pogled na meni. – Mislila sam na tvog oca. _ Ne znam. Trenutak je loš, Kler. Marti je tek tako u ao Ako ţeli oproštaj, moraće da ĉekahu redu. Kler mi se nasmešila jednim od onih njenih mudrih Oĉigledno imaš neki predlog – rekla sam. _ Prirodno. Zašto ne uĉiniš ono što obiĉno radiš kada si napeta ili u nedoumici? A to je…? Spremi ĉoveku nešto da pojede.

56 Tog popodneva Sindi je iskrivila leĊa sedeći pred raĉunarom u Kroniklu dok je bezuspešno pregledala fajlove. Negde, u najdubljoj pregradi sećanja, stajalo je nešto što je odloţila, jedno uznemirujuće sećanje kome nije mogla da naĊe mesto. Himera… ta reĉ upotrebljena u nekom drugom kontekstu, u nekom drugom obliku, koji bi pomogao u istrazi. Pregledala je već Kroniklovu arhivu i nije ništa pronašla. Prošla je kroz sve uobiĉajene pretraţivaĉe: Jahu, Dţivz, Gugl. Ćula su joj bila napeta. Osećala je, baš kao i Lindzi, da ovo ĉudovište iz legende nije vodilo do grupa koje pokreće mrţnja. Vodilo je do jednog izopaĉenog i lukavog pojedinca. 'Ajde. Uzdisala je, nezadovoljno udarajući dirku „enter”. Znam da si tu negde. Dan je bio na izmaku, a ona ništa nije našla. Ĉak ni neki trag za sutrašnje izdanje. Njen urednik će poludeti. Imamo ĉitaoce, gundaće. Ĉitaoci traţe redovno izveštavanje. Moraće nešto da mu obeća. Ali štal Istraga se otegla. Našla ga je u Guglu dok je umorno prelazila oĉima niz osmu stranicu koju je otvorila. Osetila je kao da ju je ošamarilo. Himera… Pakleno grotlo, povest o ţivotu u zatvoru u 'Pelikan beju', od Antoana Dţejmsa. Posthumno objavljeno svedoĉanstvo o teškoćama i okrutnosti u ţivotu zloĉinaca. Pelikan bej… „Pelikan bej” je bilo mesto gde su smeštali najgore od najokorelijih zatvorenika u kalifornijkom

kaznenom sistemu. Nasilne zloĉince koje nisu mogli da umire na drugim mestima. Selila se da je o „Pelikan beju” ĉitala u Kroniklu moţda dve godine ranije. Tu je ĉula za „Himeru”. Sada se sve uklopilo. To je bilo ono što je muĉilo. Okrenula je stolicu ka raĉunam na obliţnjoj polici. Podigla je naoĉare na ĉelo i otkucala upit. Antoan Dlejms. Posle pet sekundi pojavio se odgovor. Jedan ĉlanak od 10. avgusta 1998. godine. Pre dve godine. Napisao ga je Deb Mejer, pisac nedeljnog dodatka. Naslov je glasio: „POSTHUMNO OBJAVLJEN DNEVNIK U KOME SE IZNOSE POJEDINOSTI O NOĆNOJ MORI U SVETU NASILJA IZA REŠETAKA”. Oznaĉila je naslov i posle nekoliko sekundi na ekranu se pojavila kopija ĉlanka. Bio je to ĉlanak u rubrici Ţivot oko nas u nedeljnom gradskom dodatku. Antoan Dţejms, na odsluţenju kazne od deset do petnaest godina u „Pelikan beju” za oruţanu pljaĉku, izboden je noţem u zatvorskoj tuĉi. Antoan je ostavio potresne beleške o ţivotu u zatvoru, detaljno opisujući iznuĊena otkucavanja, rasne sukobe, svakodnevna batinanja kojima su zatvorenici bili izloţeni. A zlostavljali su ih ne samo straţari nego i razularene bande zloĉinaca koji su takoĊe izdrţavali kazne. Odštampala je ĉlanak, iskljuĉila raĉunar i okrenula stolicu nazad ka svom stolu. Zavalila se i podigla noge na sveţanj knjiga. Proĉitala je ĉlanak. „Od trenutka kada te provedu kroz kapiju, ţivot u 'Pelikan beju' postaje stalni rat, u kome si izloţena zlostavljanju straţara i nasilju bandi”, napisao je Dţejms u svojoj crnoj ispovesti. „Bande ti obezbeduju poloţaj, identitet, takoĊe i zaštitu. Svaka obećava da ćete izvući, a bilo kojoj grupi da pripadaš, ona upravlja tobom i tvojim ponašanjem.”

Sindi je oĉima brzo prelazila po ĉlanku. Taj zatvor je pravo zmijsko leglo zlikovaca i osvetnika. Crnci su imali „Bladse” i „Dagerse”, a isto tako i muslimani. Latinnoamerikanci su imali „Severnjake” sa svojim crvenim povezima za glavu i „Seranose” s plavim, i meksiĉku mafiju „Los eme”. MeĊu belcima bili su „Ginisi” i „Bajkersi”, pa onda neki govnari zvani „Smrdljivi klozetari”. I rasistiĉki „Arijevci,,. „Neke od tih grupa bile su izuzetno tajne” pisao je Dţejms. „Jednom kad uĊeš u njih, niko ti ništa ne moţe.” „Jedna od belih grupa bila je posebno gadna. Sve sami tipovi sa doţivotnom, koji su leţali zbog teških zloĉina. Oni bi rasekli nekoga samo zbog opklade staje on pojeo.” Sindin nivo adrenalina dostigao je vrhunac kada se zaustavila na sledećoj reĉenici. Dţejms je naveo ime te grupe – Himera.

57 Upravo sam završavala radni dan – ništa novo nije iskrslo o ĉetiri ţrtve, a bela kreda je i dalje bila zagonetka kada me je Sindi pozvala. – Da li je Palata i dalje nedodirljiva? – pitala je misleći na gradonaĉelnikovo udaljavanje novinara. – Veruj mi da ni unutra nije zabavno. – Hajde da se naĊemo. Imam nešto za tebe. – Naravno. Gde? – Pogledaj kroz prozor. Tu sam ispred. Provirila sam i ugledala je, naslonjenu na automobil parkiran ispred Palate. Bilo je skoro sedam sati. Rašĉistila sam svoj radni sto, javila se Loreni i Ĉinu i iskrala na zadnja

vrata. Pretrĉala sam ulicu i prišla Sindi. Bila je u kratkoj suknji i izvezenoj teksas jakni, a na ramenu joj je visio platneni ranac izbledele oker boje. – Proba hora? – namignula sam. – Vidi ko mi kaţe. Sledeći put kad te budem videla u uniformi specijalca, pomisliću da ideš da se naĊeš s ocem. – Kad smo već kod Martija, zvala sam ga. Pozvala sam ga da doĊe kod mene sutra uveĉe. Pa, Duboko Grlo, staje to tako vaţno da smo morale da se naĊemo ovde? – Jedna dobra i jedna loš vest – rekla je Sindi. Iz ranca je izvukla jednu veću kovertu. – Mislim da sam pronašla, Lindzi. Predala mi je kovertu i ja sam je otvorila: ĉlanak iz Kronikla od pre dve godine o jednom zatvorskom dnevniku, Pflkao, od nekoga po imenu Antoan Dţejms. Nekoliko stranica bilo je obeleţeno ţutim markerom. Poĉela sam da ĉitam. Arijevci… gori od Arijevaca. Sve sami tipovi na doţivotnoj. Belci, loši…

58 U kaznenom sistemu drţave Kalifornije „Pelikan bej” je bilo mesto u kome sunce nikada ne šija. Sledećeg dana povela sam Dţakobija i uzela policijski helikopter za jednoĉasovni let uz obalu do Kresent Sitija, uz granicu s Oregonom. Već sam dva puta bila u „Pelikan beju”: da se sretnem s doušnikom u jednoj istrazi ubistva i da prisustvujem saslušanju povodom puštanja na uslovnu slobodu nekog koga sam uhapsila. Svaki put kada sam

preletala gustu šumu koja okruţuje zatvor, osećala sam da mi se steţe stomak. Ukoliko ste pripadnik snaga koje sprovode zakon – naroĉito ako ste ţena – ovo je jedno od onih mesta na kojima ne ţelite da se naĊete. Kada vas puste da proĊete kroz glavnu kapiju, nailazite na znak koji upozorava da ste, ukoliko vas uzmu za taoca, prepušteni sami sebi. Ovde nema pregovaranja. Ugovorila sam sastanak sa zamenikom upravnika Rolandom Istisom, u glavnoj upravnoj zgradi. Istis je bio visok, ozbiljan, strogih crta lica i plavih oĉiju. Bio je nepoverljiv usled godina provedenih pod najstroţom disciplinom. – Izvinjavam se što kasnim – rekao je i seo za svoj veliki sto od hrastovine. – Imali smo nemire u bloku O. Jedan od naših „Severnjaka” ubo je noţem svog protivnika u vrat. – Odakle mu noţ? – pitao je Dţakobi. – Nema noţeva. – Istis se bledo osmehnuo. – Upotrebo je naoštrenu ivicu baštenskog asova. Ne bih radila Istisov posao nijednog sekunda, ali isto tako nije mi se dopadao ni Inoi što zbog prebijanja, zastrašivanja i gesla „Potkazivanje: uslovna ili smrt”. – Pa, poruĉnice, kaţete da je ovo u vezi s ubistvom naĉelnika Mersera? – Upravnik se nagnuo napred. Klimnula sam glavom i izvukla iz tašne dosje. – U vezi sa mogućim nizom ubistava. Zanima me da li znate nešto o jednoj bandi iz zatvora. Istis je slegnuo ramenima. – Većina ovih zatvorenika pripada nekoj bandi od svoje desete godine. Videćete da svaka teritorija ili oblast koja postoji u Ouklendu i istoĉnom delu Los AnĊelesa postoji i ovde. – Banda koja me zanima zove se 'Himera' – rekla sam.

Nije se moglo primetiti da li je Istis iznenaĊen. – Znaĉi, poruĉnice, ne bavite se sitnicama? Pa šta biste ţeleli da znate? – Ţelim da znam da li ova ubistva vode do tih ljudi iz 'Himere'. Ţelim da znam da li su zaista tako zli kao što ih bije glas. I ţelim da znam imena njihovih istaknutih ĉlanova koji su sada napolju. – Na sva vaša pitanja odgovor je potvrdan. – Istis je bezizraţajno klimao glavom. – U pitanju je neka vrsta vatrenog krštenja. Zatvorenici koji mogu da podnesu i ono najgore ĉemu ih izloţimo. Oni koji su puno vremena proveli u samici. To im donosi rang – i izvesna preimućstva. – Preimućstva? – Slobodu. Na naĉin na koji je mi ovde shvatamo. Bez ispitivanja. Bez potkazivanja. – Ţelela bih da dobijem spisak ĉlanova ove bande koji su na uslovnoj. Upravnik se nasmejao. – Malo njih doĉeka uslovnu kaznu. Neke prebacujemo u druge ustanove. Mislim da u svakoj kaznenoj ustanovi u drţavi ima ogranaka 'Himere'. A nije baš da vodimo evidenciju ko je postao zasluţan, a ko nije. To je vise nešto kao: ko zasluţi da sedi uz Velikog drkadţiju na misi. – Ali vi znate ko su oni, zar ne? Znate ko je zasluţan. – Mi znamo. – Upravnik je klimnuo glavom. Zatim je ustao, kao da je razgovor završen. – Biće potrebno izvesno vreme. O ovome moram da se posavetujem. Ali videću šta mogu da uĉinim. – Dok sam ovde, mogla bih da se vidim s njim. – S kim, poruĉnice?

– S Velikim drkadţijom. S glavešinom 'Himere'. Istis me je pogledao. – Ţao mi je, poruĉnice, niko to ne moţe. Niko nema pristup. Pogledala sam Istisa u oĉi. – Hoćete da se vratim s drţavnim nalogom da mi se to omogući? Slušajte, ubijen je naš naĉelnik policije. Svaki politiĉar u ovoj drţavi ţeli da uhvatimo tog zlikovca. Podrţavaju me sa svih strana. Već vam je to poznato. Dovedite skota gore. Upravnikovo stegnuto lice se opustilo. – Samo izvolite, poruĉnice. Ali on ne moţe napolje. Vi idete k njemu. Istis je podigao slušalicu i okrenuo jedan broj. Posle izvesnog zatišja, oštro je rekao: – Pripremite Vajca. Ima posetu. Jedna ţena hoće da ga vidi.

59 Prošli smo dugaĉkim podzemnim hodnikom u pratnji Istisa i glavnog straţara O'Korina, koji je nosio palicu. Stigli smo do stepeništa oznaĉenog sa samica-C, upravnik je mahnuo ispred sigurnosnog ekrana i poveo nas kroz blindirana vrata, pa smo se našli u jednom veoma moderno ureĊenom zatvorskom odeljenju. Usput me je upućivao: – Kao i većina naših zatvorenika, Vajc je stigao ovamo iz drugog zatvora, iz 'Folsoma'. Tamo je bio voda 'Arijevskog bratstva' dok nije zadavio jednog crnog ĉuvara. Ovde je u samici već osamnaest meseci. Sve dok ne poĉnemo u ovoj drţavi da ih osuĊujemo na smrt, ovo je najviše što moţemo da uĉinimo s njim. Dţakobi mi se primakao i šapnuo: – Sigurna si da ţeliš to da uradiš, Lindzi?

Nisam bila sigurna. Srce mi je snaţno udaralo, a dlanovi su mi bili mokri od znoja. – Zato sam povela tebe. – Aha – promrmljao je Dţakobi. Odeljenje sa samicama „Pelikan beja” nije bilo nalik nijednom drugom koje sam videla. Sve je bilo obojeno u tupo, sterilno belo. Krupni straţari u oker uniformama, oba pola, ali samo belci, zastakljene kontrolne kabine. Svuda monitori i sigurnosne kamere. Na sve strane. Odeljenje je bilo sagraĊeno kao školjka sa deset ćelija, dobro zatvorenih blindiranih vrata. Upravnik Istis zaustavio se ispred metalnih vrata s velikim prozorom. – Dobro došli do nultog nivoa ljudske vrste – rekao je. Pojavio se mišićav, proćelav stariji straţar s vizirom na licu i nekom vrstom puške za elektrošok, nalik na „uzi”. – Morali smo da izvuĉemo Vajca, upravniĉe. Mislim da će mu biti potrebno nekoliko trenutaka da se opusti. Pogledala sam u Istisa. – Da ga izvuku! Istis je šmrknuo. – Pomislili biste da bi on, posle nekoliko meseci provedenih u rupi, bio srećan što izlazi. Tek da vam bude jasno šta se dešava, Vajc nije saraĊivao. Morali smo da pošaljemo ceo tim da vam ga privede. Pokazao je glavom ka prozoru. – Evo vam vašeg ĉoveka… Stala sam ispred jakih hermetiĉki zatvorenih vrata. Zatvorenik je bio privezan za metalnu stolicu, noge su mu bile okovane gvoţĊem, a ruke s napetim mišićima vezane lisicama na leĊima. Retka kosa mu je bila duga i masna i imao je zapuštenu bradicu. Bio je obuĉen u narandţasti kombinezon s kratkim rukavima, otkopĉan na grudima, ispod kojeg se videla tetovaţa koja mu je prekrivala razvijene ruke i grudi.

Upravnik je rekao: – S vama će biti straţar i pratićemo vas preko monitora sve vreme. Ne prilazite mu. Ostanite na razdaljini od metar i po. Ako samo podigne bradu u vašem pravcu, biće imobilisan. – Ali tip je vezan i okovan – rekla sam. – Ovaj skot jede lance – rekao je Istis. – Verujte mi. – Mogu li išta da mu obećam? – Aha. – Istis se iscerio. – „Hepi mil”. Jeste li spremni…? Namignula sam Dţakobiju koji je gledao napregnuto. Srce je skoro prestalo da mi kuca. – Bon voyage – promrmljao je Istis. Onda je dao znak kontrolnoj kabini. Zaĉulo se jedno kahuu i teška vrata su se otkljuĉala.

60 Stupila sam u ćeliju golih belih zidova. Bila je prazna, osim metalnog stola i ĉetiri stolice, priĉvršćenih zavrtnjima za pod, i dve sigurnosne kamere visoko na zidovima. U uglu je stajao straţar, ĉvrsto stegnutih usana, s puškom za elektrošok u rukama. Vajc me je jedva i primetio. Noge su mu bile vezane, a na rukama je imao lisice. Oĉi su mu imale hladan, neljudski izraz. – Ja sam poruĉnik Lindzi Bokser – rekla sam i zaustavila se na metar i po od njega. Vajc nije rekao ništa, samo je sevnuo oĉima prema meni. Oĉi su mu delovale kao uski, skoro fosforescentni prorezi.

– Moram da razgovaram s tobom o nekim ubistvima koja su se desila. Ne mogu mnogo da ti obećam. Nadam se da ćeš me saslušati. Moţda i pomoći. – Duvaj ga – prosiktao je promuklim glasom. Ĉuvar je koraknuo prema njemu, a Vajc se trgnuo kao daje dobio strujni udar. Podigla sam ruku i zaustavila ga. – Moţda znaš nešto o njima – nastavila sam, a niz leĊa sam osetila jezu. – Samo me zanima da li tebi to ima smisla. Ova ubistva… Vajc me je pogledao znatiţeljno, verovatno pokušavajući da poveţe ima li tu neĉega za njega. – Ko je ubijen? – Ĉetvoro ljudi. Dva policajca. Jedan od njih bio je naĉelnik policije. Jedna udovica i jedanaestogodišnja devojĉica. Svi crnci. Zadovoljan osmeh pojavio se na Vajcovom licu. – U sluĉaju da niste primetili, damice, moj alibi je ĉvrst kao stena. – Nadala sam se da znaš nešto o tome. – Zašto baš ja? Iz dţepa sam izvadila iste slike nemani koje sam pokazala i Istisu i stavila mu ih ispred lica. – Ubica ostavlja ovo za sobom. Mislim da znaš šta je to. Vajc se široko iskezio. – Ne znam zašto si došla ovamo, ali nemaš pojma kako mi ovo greje srce. – Ubica je 'Himera', Vajce. Ako saraduješ, moţda ti vrate neke povlastice. Mogli bi da te izvade iz ove rupe. – Oboje znamo da nikada neću izaći iz ove rupe. – Uvek ima nešto, Vajce. Svakome je nešto potrebno. – Ima nešto – konaĉno je rekao. – PriĊi bliţe. Ukoĉila sam se. – Ne mogu. Znaš i sam to. – Imaš ogledalo, zar ne? Klimnula sam glavom. U tašni sam imala ogledalce za šminkanje.

– Uperi ga u mene. Pogledala sam u ĉuvara. Glavom je odseĉno pokazao „ne”. Tada me je Vajc prvi put pogledao u oĉi. – Uperi ga u mene. Nisam se video više od godinu dana. Ĉak su i tuš baterije matirane da ne moţemo da vidimo svoj odraz. Ovi skotovi prosto hoće da zaboravimo ko smo. Ţelim da se vidim. Ĉuvar je koraknuo napred. – Vajce, znaš da je to nemoguće. – Jebi se, Labonte. – Opako je pogledao u kamere. – I ti se jebi, Istise. – Onda se ponovo okrenuo meni. – Nisu te doveli ovamo s bogatim tovarom za pregovore, zar ne? – Rekli su mi da bih mogla da te izvedem na „hepi mil” – rekla sam uz bled osmeh. – Samo ti i ja, ha? Bacila sam pogled na straţara. – I on. Vajc se nasmejao. – Skotovi obiĉni, znaju kako uvek sve da pokvare. Stajala sam još neko vreme sva uskiptela. Nisam se smejala. Nisam ţelela da mu pokaţem ni najmanji znak razumevanja. Zatim sam sela za sto naspram Vajca. Preturala sam po tašni i izvadila ogledalce. Oĉekivala sam da će se svakog ĉasa zaĉuti razglas ili da će straţar okamenjenog izraza lica prići i izbiti mi ga iz ruke. Na moje zaprepašćenje, niko se nije umešao. Otvorila sam ogledalce, pogledala u Vajca i okrenula ga ka njemu. Ne znam kako je ranije izgledao, ali sada je predstavljao straviĉan prizor. Zurio je u svoj odraz, širom razrogaĉenih oĉiju u koje je upijao istinu o svom surovom zatoĉeništvu. Uporno je gledao u ogledalo kao da je ono poslednja stvar koju vidi na zemlji. Onda je pogledao u mene i iscerio se. – I nisam neka prilika da mi ga popušiš, je l' da?

Ne znam zbog ĉega, ali osmehnula sam mu se uzdrţano. Onda je on iskrivio vrat ka kamerama. – Jebi se, Istis – riknuo je. – Vidiš? Još sam ovde. Pokušavaš da me iscediš, ali još Am ovde. Poravnanje teĉe i bez mene. Himera, dušo… Slava nesputanoj ruci koja ubija prostake i stoku. – Ko bi mogao to da uradi? – navaljivala sam. – Reci mi, Vajce. – Znao je. Znala sam da je znao. Neko s kim je delio ćeliju. Neko kome je poveravao priĉe iz prošlosti u zatvorskom dvorištu. – Pomozi mi, Vajce. Neko koga poznaješ ubio je ove ljude. Više nemaš šta da dobiješ. Oĉi mu najednom zacakliše od besa. – Misliš da me nešto zabole za tvoje mrtve crnĉuge? Za tvoje mrtve pandure? Uskoro će ih drţava ionako sakupiti. I strpati u torove. Dvanaestogodišnja crna kurva, neke majmunĉine obuĉene u pandurske uniforme. Samo mi je ţao što moj prst nije bio na obaraĉu. Oboje znamo da šta god da ti kaţem, neću dobiti ni dodatni obrok od ovih skotova. Onoga sekunda kada odeš, Labont će me već ţacnuti. Bolje bi ti bilo da mi ga popušiš. Odmahnula sam glavom, ustala i krenula prema vratima. – Moţda se jedan od tvojih kretena prizvao pameti – viknuo je uz prezriv osmeh. – Moţda je tako baš bilo, unutrašnja stvar. Snaţna drhtavica mi je protresla telo. Vajc je bio ţivotinja. U njernu nije bilo ni trunke ljudskog. Samo sam ţelela da mu zalupim vrata u lice. – Ja sam ti ipak nešto pruţila, ako je i bilo samo na trenutak – rekla sam. – Nemoj biti tako uverena da nisi dobila ništa za uzvrat. Nikad ga nećeš uhvatiti. On je 'Himera'… – Vajc je trgnuo glavom ka grudima pokazujući na tetovaţu visoko na njegovom ramenu. Uspela sam da vidim samo zmijski rep. –

Izdrţaćemo koliko god nas blatili, policajko. Pogledaj me… Nabili su me u ovo pakleno grotlo, naterali su me da jedem svoja govna, ali opet ću pobediti. – Odjednom je ponovo postao glasan i ljut i vrpoljio se onako vezan. – Pobeda dolazi na kraju. Boţija milost je na beloj rasi. Ţivela 'Himera'… Odmakla sam se od njega a on se izazivaĉki koprcao. – Pa šta je s tim „hepi milom”, kurvetino? Kada sam stigla do vrata, iza leda sam ĉula prasak i za njim nejasno mumlanje kada je straţar sasuo hiljadu vati u Vajcove zgrĉene grudi.

61 Vratili smo se u grad saznavši nekoliko imena, zahvaljujući Istisu. To su bili nedavno pušteni na uslovnu slobodu osuĊenici za koje se smatralo da pripadaju „Himeri”. U Palati je Dţakobi predao spisak Kepiju i Ĉinu. – Pozvaću nekolicinu sluţbenika socijalnog za uslovnu – rekao mi je. – Hoćeš li da mi se pridruţiš? Odmahnula sam glavom. – Moram rano da odem, Vorene. – Š'a je bilo? Nemoj mi reći da imaš sudar? – Aha – klimnula sam glavom. Mora da mi se na licu pojavio zlurad osmeh. – Imam sastanak. Oko sedam sati zaĉuo se interfon. Kada sam otvorila vrata, moj otac je izvirivao iza zaštitne maske hvataĉa u bejzbolu, a ruke je drţao u odbrambenom poloţaju. – Pomirenje…? – pitao je uz pokajniĉki osmeh. – Veĉera… – uzdrţano sam se nasmešila. – To je najviše što mogu.

– I to je poĉetak – kazao je i ušao. Doterao se. Nosio je mrki sportski sako, ispeglane pantalone i otkopĉanu belu košulju. Predao mi je bocu crnog vina uvijenu u hartiju. – Nije trebalo – rekla sam i odvila vino. Onda sam se zagrcnula od iznenaĊenja kada sam proĉitala nalepnicu. Bio je to prvi rod. „Bordoški šato latur”, berba 1965. Pogledala sam ga. Godine 1965. ja sam se rodila. – Kupio sam ga nakon tvog roĊenja. To je bila jedina stvar koju sam poneo kada sam otišao. Uvek sam raĉunao da ćemo ga popiti kada diplomiraš ili tako nešto, moţda kada se udaš. – Ĉuvao si ga sve ove godine – zavrtela sam glavom. On je slegnuo ramenima. – Kao što sam rekao, kupio am ga za tebe. U svakom sluĉaju, Lindzi, ništa me više neće obradovati nego da ga popijem veĉeras s tobom. Neka milina razlila se po meni. – Ne dozvoljavaš mi da nastavim da te oĉajniĉki mrzim. – Nemoj me mizeti, Lindzi. – Dobacio mi je zaštitnu masku. – Ovo mi ne odgovara. Ne ţelim da ikada više moram da je koristim. Povela sam ga i dnevnu sobu, sipala mu pivo, pa smo seli. Na sebi sam imala dţemper Ajlin Fišer boje vina, a kosu sam podigla u konjski rep. Njegove oĉi su svetlucale dok me je gledao. – Izgledaš divno, Ljutiću – rekao je otac. Kada sam se namrštila, nasmešio se. – Šta mogu, tako izgledaš. Neko vreme smo razgovarali, a Marta je leţala pored njega, kao da su prijatelji odvajkada. Priĉali smo o nevaţnim stvarima, o stvarima koje smo znali. Ko je još u policiji od njegovih drugara. O Keti i o njenoj maloj ćerki koju nije video. Tek smo pomenuli Mersera i moju istragu.

I, kao da sam tek upoznala nekog, otkrila sam da je drugaĉiji nego što sam zamišljala. Nije bio brbljiv ni razmetljiv, niti pun priĉa kakvog sam ga se sećala, već skroman i uzdrţan. Skoro pokajniĉki. A i dalje je zadrţao smisao za šalu. – Moram nešto da ti pokaţem – rekla sam. Otišla sam do plakara u hodniku i vratila se sa satenskom bejzbol jaknom „Divova” koju mi je poklonio pre dvadeset pet godina. Na njoj je bio izvezen broj 24 i ime Mejs na grudima. Ocu su oĉi zasijale od iznenaĊenja. – Na to sam i zaboravio. Dobio sam je od snabdevaĉa opremom još devetsto šezdeset osme. – Drţao je ispred sebe i dugo je posmatrao kao da je neka relikvija koja je iznenada oţivela prošlost. – Znaš li koliko ovo danas vredi? – Uvek sam je drţala za moje nasledstvo – rekla sam mu.

62 Spremila sam lososa na roštilju sa sosom od Ċumbira i soje i pirinaĉ sa paprikama, prazilukom i graškom. Selila sam se da moj otac voli kinesku hranu. Otvorili smo „latur '65”. Bilo je to vino iz snova, svilenkasto i prelepo. Sedeli smo u zastakljenoj verandi s pogledom na zaliv. Otac je kazao da je ovo najbolje vino koje je ikada probao. Razgovor je postepeno prešao na liĉnije stvari. Pitao me je za kakvog sam se ĉoveka udala i ja sam mu priznala da je, naţalost, bio nalik na njega. Pitao me je da li sam ga prezirala, a ja sam morala da mu kaţem istinu. – Aha. Mnogo, tata.

Postepeno smo poĉeli da priĉamo ĉak i o mom sluĉaju. Rekla sam mu kako mi je teško da ga resim, da mi je toliko stalo da to uĉinim da me to prosto koĉi. Kako sam bila ubeĊena da je u pitanju serijski ubica, ali i posle ĉetiri poĉinjena ubistva, ja još nisam imala ništa. Razgovarali smo još puna tri sata, do posle jedanaest. Ispraznili smo bocu, a Marta je zaspala uz njegove noge. S vremena na vreme morala sam da se podsetim da razgovaram sa sopstvenim ocem. Da sedim naspram njega prvi put otkad sam odrasla. I polako, poĉela sam da uviĊam. On je bio samo ĉovek koji je grešio i koji je kaţnjen za te pogreške. Nije više bio neko koga mogu naslepo da prezirem ili mrzim. Nikoga nije ubio. Nije bio Himera. Prema merilima koja vladaju u mojoj struci, njegovi grehovi su oprosti vi. U jednom trenutku više nisam mogla da se uzdrţim da mu ne postavim pitanje koje sam godinama ţelela da mu uputim. – Moram da znam odgovor na ovo. Zašto si nas ostavio? Otpio je gutljaj vina i zavalio se na divanu. Njegove lave oĉi delovale su tako tuţno. – Nemam da kaţem ništa što bi tebi delovalo razumno. Ne mogu sada… Ti si odrasla ţena. Radiš u policiji. Znaš kako se stvari razvijaju. Tvoja majka i ja… Recimo samo da nikada nismo bili dobar par, ĉak ni za stare nazore. Proćerdao sam na kocki većinu onoga što smo imali. Imao sam mnogo dugova, pozajmljivao sam na ulici. To baš i nije ispravno za policajca. Uradio sam mnogo toga ĉime se ne ponosim… kao ĉovek i kao policajac. Primetila sam da mu ruke podrhtavaju. – Poznato ti je da ponekad neko izvrši zloĉin samo zato što su okolnosti tako loše da, jedno po jedno, sva rešenja jednostavno nestanu i on nije u stanju da uĉini ništa sem toga? Tako je bilo i sa mnom. Dugovi, ono što se dešavalo na poslu… Nisam našao nikakav

drugi izlaz. Jednostavno sam otišao. Znam da je kasno da kaţem ovo, ali celog ţivota sam ţalio zbog toga. – A kada se mama razbolela…? – Bilo mi je ţao kada se razbolela. Ali tada sam već zapoĉeo novi ţivot, a niko me nije uverio da sam dobrodošao ponovo. Smatrao sam da bih je više povredio nego što bih joj pomogao. – Znam da mi je mama uvek govorila da si nepopravljivi laţov. – To je istina, Lindzi – rekao je otac. Dopao mi se naĉin na koji je to priznao. Zapravo, dopao mi se moj otac. Morala sam rano da ustanem zbog posla. Poĉela sam da odnosim sudove u kuhinju. U grudima me je stezalo. Domislila sam da ću se rasplakati. Otac mi se vratio i meni Je postalo jasno koliko mi je nedostajao. Na neki suludi nacm, i dalje sam ţelela da budem njegova devojĉica. Pomogao mi je oko sudova. Ispirala sam ih, a on ih je reĊao u mašinu za pranje. Jedva da smo progovorili. Celo telo mi je podrhtavalo. Kada smo završili sa sudovima, jednostavno smo se okrenuli jedno prema drugom i pogledali se. – A gde si odseo? – pitala sam. – Kod Rona Fazija, bivšeg policajca. Bio je oblasni narednik na Sansetu. Spavam na njegovom divanu. Isprala sam jedan lonac. – I ja imam divan – rekla sam.

63 Ceo sledeći dan posvetili smo spisku imena koji su nam dali upravnik Istis i njegovi ljudi. Odmah smo precrtali dva

imena. Proverili smo u arhivi u raĉunam i došli do podatka da su oni ponovo uvedeni u kalifornij ski kazneni sistem i da trenutno obitavaju u drugim ustanovama. U pamćenju mi je ostalo nešto što je Vajc rekao prethodnog dana. – Nešto sam ti dala – rekla sam dok je osuĊenik bulaznio o beloj rasi. – Nešto sam ti dao za uzvrat – odvratio je on. Reci su mi odzvanjale u mislima. Prvi put sam ih se selila u dva ujutro, ali sam nastavila da spavam. Dok sam se vozila na posao, one su se vratile. I bile su i dalje prisutne. Nešto sam ti dao za uzvrat… Izula sam cipele i zagledala se kroz prozor na autoput koji je postao zakrĉen. Pokušavala sam da se setim svih pojedinosti sastanka s Vajcom. On je prava ţivotinja koja više neće imati priliku da vidi svetlost dana. Ipak sam osećala da sam uspostavila vezu s njim. Sve što je ţeleo u tom paklu bilo je da vidi kako izgleda. Nešto sam ti dao za uzvrat. Pa šta mi je to dao? – Misliš da me nešto zabole za tvoje mrtve crnĉuge? – rekao je besno. – Ţivela 'Himera' – vikao je dok su ga… Onda sam, polako, usredsredila misli na to. – Moţda se jedan od tvojih kretena prizvao pameti. Moţda je tako bas bilo, unutrašnja stvar. Nisam bila sigurna da li sam potpuno izgubila zdrav razum. Da li sam nalazila nešto ĉega nije bilo? Da mi Vajc n'je zapravo poruĉio nešto za šta ne bi mogao da bude odgovoran? Unutrašnja stvar… Telefonirala sam Istisu u „Pelikan bej”. – Da li je iko od vaših zatvorenika nekada bio policajac? – pitala sam ga.

– Policajac…? – Upravnik je zastao. – Da. – Objasnila sam mu zbog ĉega me to zanima. – Izvinite na mom francuskom – odvratio je Istis – ali Vajc vas je zajebavao. Ţeleo je da vam se uvuĉe u um. Ta skotina mrzi policajce. – Upravniĉe, niste mi odgovorili na pitanje. – Policajac…? – Istis je podsmešljivo huknuo. – Imali smo nepoštenog inspektora iz Odeljenja narkotika iz Los AnĊelesa, Belakoru. Ubio je trojicu doušnika. Ali on je prebaĉen odavde. Koliko mi je poznato, još je u 'Freznu'. – Setila sam se da sam ĉitala o Belakorovom sluĉaju. Bilo je to nešto najprljavije i najniţe što moţe da zadesi ĉuvara zakona. – Imali smo Binisa, carinskog inspektora, koji je tajno vodio lanac narkotika na aerodromu u San Dijegu. – Još nekog? – Ne, bar ne za mojih šest godina. – A šta je sa prethodnim periodom, Istise? Nestrpljivo je zamumlao. – Koliko u prošlost hoćete da pitam, poruĉnice? – Koliko dugo je Vajc tu? – Dvanaest godina. – Toliko u prošlost. Bilo mi je jasno da upravnik misli da sam luda. Prekinuo je razgovor pošto je rekao da će mi se javiti. Spustila sam slušalicu. Ovo je bilo sumanuto – da bilo šta poverajem Vajcu. On mrzi policajce. Verovatno mrzi i ţene. Iznenada je Karen, moja sekretarica, uletela u kancelariju. Imala je skamenjen izraz. – Upravo se javila pomoćnica Dţili Bernhard. Gospodi Bernhdard je pozlilo. – Pozlilo…? Karen je bezizraţajno klimnula glavom. – Krvari. Gore. Potrebni ste joj tamo, odmah.

64 Jurnula sam niz hodnik do lifta pa do Dţiline kancelarije. Kada sam ušla, leţala je na divanu. Tu su već stigli ljudi iz Hitne pomoći jer su, srećom, bili u mrtvaĉnici. Mnogo peškira, krvavih peškira, bilo je podmetnuto ispod njene tamnoplave suknje. Bila je licem okrenuta na drugu stranu, ali mogla sam da primetim da je sva posivela. Bila je malodušna i uplašena, kakvu je nikada nisam videla. U trenutku mi je postalo jasno šta se desilo. – Oh, Dţili – rekla sam i klekla pored nje. – Oh, draga. Tu sam. Nasmešila se kada me je videla, umorno i uplašeno. Njene prodorne oĉi dobile su boju tmurnog neba. – Izgubila sam je, Lindzi – rekla je. – Trebalo je da prestanem da radim. Trebalo je da ih poslušam. Da poslušam tebe. Mislila sam da najviše na svetu ţelim ovu bebu, ali izgleda da nije bilo tako. Izgubila sam je. – Oh, Dţili. – Uhvatila sam je za ruku. – Nisi ti kriva. Nemoj tako da priĉaš. U pitanju je nešto fiziološki. Postojala je mogućnost da se ovo desi. Znala si za to. Uvek je postojala ta opasnost. – Ja sam kriva, Lindzi. – Oĉi su joj se ispunile suzama. – Mislim da je nisam dovoljno ţelela. Jedna bolniĉarka Hitne pomoći zamolila me je da se pomerim, pa su Dţili prikljuĉili na monitor i dali joj transfuziju. Srce mi se steglo. Obiĉno je bila tako jaka i nezavisna. Ali već sam primetila promenu na njoj; toliko se radovala toj bebi. Ĉime je zasluţila ovo? – Dţili, gde je Stiv? – Sagnula sam se ka njoj.

Uzdahnula je. – U Denveru je. Ejpril ga je našla. Krenuo je nazad. Iznenada se Kler pojavila u kancelariji. – Samo što sam ĉula – rekla je. Pogledala me je zabrinuto, a onda se obratila bolniĉarki. – Šta se desilo? Dobila je odgovor da su sve vitalne funkcije kod Dţili u redu, ali da je izgubila dosta krvi. Kada je Kler pomenula bebu, bolniĉarka je odmahnula glavom. – Oh, dušo – Kler je stegla Dţili za ruku i klekla. – Kako se osećaš? Niz Dţilino lice tekle su suze. – Oh, Kler, izgubila sam je. Izgubila sam moju bebu. Kler je sklonila vlaţni uvojak kose sa Dţilinog ĉela. – Biće sve u redu. Ne brini. Dobro ćemo te paziti. – Moramo da je odvezemo sada – rekla je bolniĉarka. – Pozvali smo njenog lekara. Ĉeka je u „Kal pacifiku”. – Idemo s tobom – rekla sam. – Sve vreme ćemo biti s tobom. Dţil je uspela da se nasmeši, a zatim se uozbiljila. – Izlzvaće poroĊaj, jel da? – Ne verujem – odgovorila je Kler. – Znam da hoće. – Dţil je zatresla glavom. Bila je odluĉnija od svih koje sam poznavala, ali zastrašujuće saznanje koje sam proĉitala u njenim oĉima nikada neću zaboraviti. Vrata su se otvorila i ušao je tehniĉar Hitne pomoći s nosilima. – Vreme je da krenemo – rekla je bolniĉarka. Savila sam se do Dţili. – Bićemo uz tebe – rekla sam. – Ne ostavljajte me – kazala je i uhvatila me za ruku. – Nećeš nas se lako otarasiti. – Ţenske koje rešavaju ubistva, ha? – promrmljala je Dţil stegnutog osmeha.

Stavili su je na nosila, a Kler i ja smo im pomogle. Jedan okrvavljeni peškir skliznuo je na pod njene besprekorno ĉiste kancelarije. – Trebalo je da bude deĉak – prošaputala je Dţil i bolno uzdahnula. – Ţelela sam deĉaka. Sada mogu to da priznam. Neţno sam joj skrstila ruke u krilo. – Samo što nisam dovoljno jako ţelela – rekla je Dţil. Onda je zajecala. I nije mogla da prestane.

65 Vozile smo se do bolnice sa Dţili, u zadnjem delu kola Hitne pomoći, trĉale uz nosila dok su je vodili na akušersko odeljenje, a onda smo ĉekale dok su lekari pokušavali da joj spasu dete. Pre nego što su je uveli u operacionu salu, Dţil me je šĉepala za ruku. – Oni kao da uvek pobeĊuju – prošaputala je. – Koliko god tih skotova da ukloniš, uvek naĊu naĉina da pobede. I Sindi se pojavila u bolnici, pa smo sve tri ĉekale da vidimo Dţili. Otprilike dva sata kasnije, ţurno je ušao i Stiv, njen muţ. Izmenjali smo nekoliko nezgrapnih zagrljaja, a ja sam se uzdrţala da mu ne kaţem: Zar ne shvataš da je ova beba bila za tebe? Kada se pojavio lekar, ostavili smo ih nasamo. Dţil je bila u pravu. Izgubila je bebu. Rekli su daje to odlubljivanje posteljice, pogoršano naprezanjem na poslu. Jedilo što je bilo dobro jeste to što je plod uklonjen operativnim putem. Dţil nije morala da se poraĊa.

Kada smo kasnije Kler, Sindi i ja izašle iz bolnice, nismo ţelele da idemo kući. U blizini se nalazio jedan japanski restoran za koji je Sindi znala. Otišle smo tamo i sedele uz pivo i šake. Bilo nam je teško da prihvatimo da je Dţil, ona koja je radila tako neumorno u kancelariji, koja se pela na moabske stene i biciklom prešla valoviti teren Sedone, dva puta izgubila dete. – Sirota Dţil je previše stroga prema sebi – uzdahnula je Kler, grejući šake oko šolje sa sakeom. – Svi smo joj govorili da treba da uspori. – Dţil ne moţe sporije – rekla je Sindi. Uzela sam jednu kiflicu i dugo je okretala po sosu. – To je uradila da udovolji Štivu. To joj se videlo na licu. Stalno se drţi tog nemogućeg dnevnog rasporeda. Ništa ne preskaĉe. A on obilazi zemlju i ĉašćava ulagaĉe. – Ona ga voli – negodovala je Sindi. – Oni su tim. – Sindi, oni nisu tim. Kler i Edmund su tim. A ovo dvoje su suparnici u trci. – To je taĉno – sloţila se Kler. – Ta devojka uvek mora da bude prva. Ne sme da podbaci. – Pa koja od nas nije takva? – pitala je Sindi. Zagledala se u nas i ĉekala. Nastade tajac. Zgledale smo se i pokajniĉki nasmešile jedna drugoj. – Ali ima tu više od toga – rekla sam. – Dţil je drugaĉija. Ĉvrsta je kao stena, ali u dubini duše je usamljena. Svakoj od nas moglo bi da se desi ovo što se njoj desilo. Niko nije nesalomiv. Osim tebe, Kler. Ti imaš taj mehanizam koji sve drţi na okupu, ti i Edmund i vaša deca, kao onaj zec na baterije. Stalno radi.

Kler se nasmešila. – Neko mora ovde da odrţava ravnoteţu. A zar se nisi ti sinoć videla s ocem? Klimnula sam glavom. – Prošlo je priliĉno dobro. Mislim. Razgovarali smo, neke stvari smo pretresli. – Nije bilo pesniĉenja? – pitala je Sindi. – Nije bilo pesniĉenja. – Nasmejala sam se. – Kada sam mu otvorila vrata, imao je zaštitnu masku hvataĉa u bejzbolu. Ozbiljno. Kler i Sindi su prsnule u smeh. – Doneo mi je bocu vina. Skupog francuskog. Iz devetsto šezdeset pete. Kupio je one godine kada sam se rodila. Ĉuvao je sve ove godine. Šta mislite o tome? Nije ĉak nikada bio siguran da će me ponovo videti. – Znao je da će te ponovo videti – kazala je Kler uz osmeh. Gucnula je svoj šake. – Ti si njegova divna ćerka. Voli te. – Pa šta je bilo na kraju, Lindzi? – pitala je Sindi. – Mislim da moţemo da kaţemo da smo se dogovorili da se ponovo vidimo. U stvari, rekla sam mu da moţe neko vreme da boravi kod mene. Sindi i Kler su trepnule. – Rekle smo ti da popustiš malo i da se vidiš s njim – buknula je Sindi. – Nismo rekle da podeliš stan s njim. – Šta da vam kaţem? On spava kod nekog na divanu. Ĉinilo mi se da je ispravno da ga pozovem. – I jeste, dušo – smeškala se Kler. – U tvoje zdravlje. Odmahnula sam glavom. – U Dţilino zdravlje. – Da, u Dţilino – rekla je Sindi i podigla pivo. Kucnule smo se. Onda je opet nakratko zavladala tišina. – Neću da skrećem razgvor – rekla je Sindi – ali hoćeš li da nam ispriĉaš gde si stala u istrazi?

Klimnula sam glavom. – Proveravamo imena ĉlanova 'Himere' koje nam je upravnik Istis dao. Ali danas sam došla do nove pretpostavke. – Nove pretpostavke? – namrštila se Sindi. Klimnula sam glavom. – Gledajte, ubica je obuĉeni strelac. Ne pravi greške. Svakim potezom ide korak ispred nai Zna kako radimo. Sindi i Kler su slušale. Bez reci. Ispriĉala sam im šta mi je Vajc rekao. Unutrašnja stvar… – A šta ako Himera nije neki ludi ubica rasista, iz neke od tih radikalnih grupa? – nagnula sam se napred. – Šta ako je policajac?

66 U jednom mraĉnom baru Himera je srkao svoje „ginis” pivo. Najbolje za najboljeg, pomislio je. Pored njega sedeo je sedi ĉovek sa isušenim flekama po licu. Bio je to pripiti Tom Kolinsiz koji je gledao televiziju. Na programu su bile vesti. Dosadni reporter izlagao je najnovija zbivanja u sluĉaju „Himera”. Radio je to naopako i time vreĊao publiku, vreĊao njega. Pogled je drţao prikovan za drugu stranu ulice, motreći kroz veliki izlog bara. Ovde je vrebao sledeću ţrtvu. Ova ţrtva biće pravo uţivanje. Svi ti policajci prate pogrešan trag. Ovo ubistvo će ih potpuno sludeti. – Još nije gotovo – tiho je promrmljao. I samo neka im padne na pamet da sam predvidiv. Nisam. Pijani starac pored njega gurnuo ga je laktom. – Mislim da je skot jedan od njih – rekao je.

– Jedan od njih! – pitao je Himera. – Pazi na laktove. I o ĉemu ti to, do Ċavola, priĉaš? – Crn kao ponoć – rekao je starac. – Oni pretresaju te rasistiĉke grupe. Ha, kakva glupost. To je neki majmun s grane, s jednom daskom manje u glavi. Verovatno igra za Nacionalnu fudbalsku ligu. Hej, Reje – pozvao je barmena. – Verovatno igra za Nacionalnu fudbalsku ligu… – Zašto to kaţeš? – pitao je Himera, ne skidajući pogled sa ulice. Zanimalo ga je šta njegova publika misli. Moţda bi trebalo da anketira ljude po ulici. – Misliš da bi neki drkadţija s gramom mozga ovako ostavljao tragove? – zavereniĉki je šaputao starac. – Mislim da si malo preterao, stari – konaĉno se isceno Himera. – Mislim da je ovaj ubica priliĉno mudar. – Koliko treba da si mudar da bi bio ubica? – Dovoljno mudar da te ne uhvate – rekao je Himera. Covek je pokazao na ekran. – Pa, dobro, kada budu resili, samo gledaj. Traţe pod pogrešnim kamenom. Veoma će se iznenaditi. Moţda je O-Dţej. Hej, Reje, neko bi morao da pro veri da li je O-Dţej u gradu… Saznao je upravo onoliko koliko je mogao od tog pijanca. Ali u jednoj stvari ĉovek je bio u pravu. Policija San Fransiska je izgubljena u svemiru. Goveĉe, pa oni nemaju pojma. Poruĉnik Lindzi Bokser nikuda nije odmakla. Nije mu se ni pribliţila. – Da se kladimo – iscerio se Himera starcu. Primakao mu je lice, razrogaĉio oĉi. – Ako ga uhvate, kladim se da ima zelene oĉi. Iznenada je, s druge strane ulice, ugledao svoju metu. Pa, moţda će ovo pomoći poruĉniku Bokserovoj da se usredsredi. Udarac veoma blizu baze. Jedno malo udaljavanje kojem ne mogu da odolim. Bacio je nekoliko dolara na šank.

– Hej, kud' ţuriš? – Starac se okrenuo prema njemu. – Hajde da te ĉastim još jednim pivom. Hej, do Ċavola, pa ti imaš zelene oĉi, drugar. Himera je skoĉio sa stolice. – Moram da idem. Imam sastanak.

67 Na povratku kući, Kler Vošbern se u mislima stalno vraćala na ono što se dogodilo nesrećnoj Dţili. Nije mogla da se oslobodi toga dok je vozila putem 101 do kuće u Berligejmu. Skrenula je sa autoputa kod Berligejma i krenula uz brda. U glavi joj je buĉalo od umora. Dan je bio tako dug. Ova uţasna ubistva koja raslojavaju grad. Onda Dţil koja je izgubila bebu. Sat na kontrolnoj tabli pokazivao je deset i dvadeset. Edmund je svirao veĉeras. Neće se vratiti pre jedanaest. Volela bi da je on kod kuće. Posebno veĉeras. Kler je skrenula na Skajtop i, nekoliko metara kasnije, stala ispred svoje kuće u dţordţijanskom stilu. Kuća nije bila osvetljena. Tako je ĉesto bilo u poslednje vreme, otkad je Redţi na koledţu. Vili, srednjoškolac, verovatno je u svojoj sobi igrao video igrice. Ţelela je samo da skine radno odelo i da se uvuĉe u pidţamu. Da okonĉa ovaj strašni dan… Kada je ušla, pozvala je Vilija i, pošto nije ĉula odgovor, uzela je poštu sa kuhinjskog stola i odnela je u radnu sobu. Odsutno je prelistavala Balardov katalog.

Zazvonio je telefon. Kler je bacila katalog i podigla slušalicu. – Halo… S druge strane se niko nije oglasio, kao da neko nešto ĉeka. Moţda je neki od Vilijevih drugova. – Halo… – opet je rekla Kler. – Prvi put, drugi put… prodato… – I dalje bez odgovora. – Zbogom. Spustila je slušalicu. Nervozno se stresla. Ĉak i posle svih ovih godina, kada bi se našla sama u kući, prepala bi se na neki šum ili na upaljeno svetio u podrumu. Telefon je opet zazvonio. Ovoga puta brzo je podigla slušalicu. – Halo… Opet uznemirujuća tišina. Ovo je poĉelo da je uznemirava. – Ko je to? – pitala je. – Ĉik pogodi – ĉuo se muški glas. Kler se presekao dah. Pogledala je na identifikacioni pozivni broj. – Slušaj, 901-4476 – rekla je – ne znam koju igru igraš, ni otkud ti naš broj. Ako imaš nešto da kaţeš, kaţi to brzo. – Ĉula si za Himeru? – odvratio je glas. – Razgovaraš s njim. Zar nisi poĉastvovana? Kler se sledila. Ispravila se u stolici. Mozak joj je brzo radio: Himera je bio naziv kojim su se sluţili u policiji. Da li je to ikada objavljeno? Ko je znao da i ona uĉestvuje u istrazi? Prešla je na posebnu liniju i pritisnula 911.– Bolje bi ti bilo da mi kaţeš ko si stvarno – rekla je. – Kazao sam ti. Mala crna horistkinja bila je broj jedan – nastavio je glas. – Stara gadura, debeli naivni policajac, gazda… Znaš li šta je svima njima bilo zajedniĉko? Razmisli, Kler Vošbern. Imaš li ti nešto zajedniĉko s te ĉetiri ţrtve?

Kler je poĉela da se trese. U glavi su joj se pojavile slike savršeno izvedenih hitaca kojima su ubijene prve dve ţrtve. Pogled joj je skrenuo ka prozoru radne sobe i utonuo u mrak oko kuće. . Ponovo se zaĉuo glas. – Nagni se malo ulevo, doco.

68 Kler se bacila na pod u trenutku kada je prvi metak probio prozorsko staklo. Drugi je razmrskao ceo prozor, a Kler je osetila kako joj jak bol prţi vrat. Leţala je na podu kada su treći i ĉetvrti hitac prasnuli u prostoriji. Uplašeno je kriknula. Na podu je bilo krvi, krv iz vrata kapala joj je po haljini, po šakama. Srce joj je luĊaĉki tuklo. Koliko je gadna rana? Da li je okrznuta karotidna arterija! Onda je pogledala ka vratima i krv joj se sledila u ţilama. Vili… – Mama! – viknuo je. U oĉima mu se oĉitavao strah. Na sebi je imao samo majicu i gaće. Bio je meta. – Vili, lezi – vrisnula je. – Neko puca na kuću. Deĉak se bacio na pod, a Kler je dopuzala do njega. – Dobro je. Samo ostani dole. Ĉekaj da razmislim – šaputala je. – Ni milimetar nemoj da diţeš glavu. Bol u vratu bio je neizdrţiv, kao da joj je odrana koţa. Ali mogla je da diše. Da je metak probušio karotidu, ona bi se gušila. Rana je površna, mora biti. – Mama, šta se dešava? – prošaputao je Vili. Tresao se kao prut. Nikada ga nije videla tako uplašenog. – Ne znam… Samo lezi, Vili.

Iznenada su zagrmela još ĉetiri hica. Ĉvrsto je slegla sina. Ko god da je pucao, radio je to naslepo, pokušavajući da pogodi bilo šta. Da li je ubica znao da je još ţiva! Bila je izbezumljena. Šta ako uĊe u kuću? Da li je znao za njenog sina! Znao je njeno ime! – Vili – prostenjala je, uhvativši ga za glavu. – Idi u podrum. Zakljuĉaj se tamo. Zovi devet-jedan-jedan. Puzi! Odmah! Na stomaku! – Neću da te ostavim – plakao je. – Idi – oštro mu je odgovorila. – Hajde. Uĉini kako ti kaţem. Drţi se poda! Volim te, Vili. Kler gaje gurnula napred. – Okreni devet-jedan-jedan. Kaţi im ko si i šta se dešava. Onda zovi tatu u automobilu. Trebalo bi da je na putu kući. Vili joj je dobacio poslednji, preklinjući pogled, ali je shvatio. Otpuzao je, lica i tela priljubljenih uz pod. Dobar deĉko. Tvoja majka ne podiţe tupavu decu. Spolja je dopro još jedan hitac. Duboko udahnuvši, Kler je poĉela da se moli: – Molim te, Boţe, ne dozvoli da zloĉinac uĊe u kuću. Ne daj da se to dogodi, molim te.

69 Himera je sasuo još ĉetiri okvira kroz razbijeni prozor, lako je rukovao svojom puškom „PSG-1”. Znao je da ju je pogodio. Nije prvim hicem; okrenula se u poslednjem sekundnu. Ali sledećim jeste, dok je pokušavala da se zakloni. Samo nije znao da li je i dokrajĉio. Ţeleo je da pošalje poruku poruĉniku Lindzi Bokser, a za to nije bilo

dovojlno tek ranjavanje njene prijateljice. Kler Vošbern morala je da umre. Sedeo je u automobilu u mraĉnoj ulici, poturivši pušĉanu cev kroz prozor. Morao je da se uveri da je Kler mrtva, ali nije ţeleo da ulazi u knrv Imala je sina i on bi mogao da bude unutra. Neko od njih mogao bi da pozove 9-1-1. Iznenada su se upalila svetla ispred jedne kuće u ulici. Neko je izašao na travnjak iz druge kuće. – Do Ċavola – prosiktao je. – Bestraga mu glava. – Tako je ţeleo da skoĉi na razbijeni prozor i da otvori vatru po sobi. Kler Vošbern je morala da umre. Nije hteo da ode neobavljenog posla. Iza sebe je zaĉuo buku. Jedan auto se pojavio u ulici, mahnito trubeći. Palio je i gasio svetla. Projurio je pored njega brzinom meteora. – Šta je, do Ċavola, sad ovo? Moţda je pozvala policiju. Moţda su susedi zvali ĉim su ĉuli pucnje. Nije smeo da se izlaţe opasnosti. Ona nije bila neko zbog koga bi rizikovao. Nije ţeleo da ga uhvate. Onaj automobil je oštro uleteo na prilaz ispred njene kuće. Zaškripale su koĉnice. Susedi su poĉeli da izlaze iz kuća. Zakoĉio je pušku Šakom i uvukao je u auto. Ubacio je u brzinu i pritisnuo papuĉicu za gas. Prvi put da je zabrljao. Prvi put. Gospode, nikada nije grešio. Imala si sreće, doco. Ali ionako si bila meta za veţbanje. Sledeća meta je bila vaţna.

70 Skinula sam šminku i sklupĉala se da odgledam kasne vesti kada me je Edmund pozvao. Klerin muţ je bio izbezumljen, mucao je. Neverovatna priĉa koju je pokušavao da mi saopšti udarila me je poput brzog voza. – Biće dobro, Lindzi. Sada je u 'Peninsula' bolnici. Navukla sam preko glave vuneni dţemper, farmerke i, namestivši policijsko svetio na krov auta, pojurila ka Berlingejmu. Put od ĉetrdeset minuta prešla sam za dvadeset. U jednoj od soba prijemnog odeljenja zatekla sam Kler kako sedi odevena u kostim boje rĊe u kome je bila kada se rastala sa mnom tri sata ranije. Jedan lekar joj je stavljao zavoj na vrat. Edmund i Vili bili su uz nju. – Gospode, Kler… – bilo je jedino što sam uspela da izgovorim, a oĉi su me pekle i bile su vlaţne. Zagnjurila sam se u Edmunda i naslonila glavu na njegovo rame, grleći ga najĉvršće i najzahvalnije. Onda sam poĉela da grlim Kler. – Lakše malo s neţnostima, dušo – ustuknula je, trgnuvši vrat. Onda je uspela da se osmehne. – Uvek sam ti govorila da će ove naslage sala jednog dana dobro doći. Potreban je vraški dobar hitac da pogodi neki vitalni deo na meni. I dalje sam je stiskala. – Da li uopšte uviĊaš koliko si imala sreće? – Aha. – Uzdahnula je. U oĉima sam joj ĉitala da je shvatala. – Veruj mi, shvatam.

Metak je samo oĉešao. Lekar za hitne zahvate oĉistio joj je ranu, previo je i otpustio, ne zadrţavši je ĉak ni da prenoći. Samo dva centimetra dublje i sada ne bismo Priĉale. Kler je uhvatila Edmunda i Vilija za ruku i nasmešila se. – Moji momci su se dobro pokazali, zar ne? Obojica. Edmundov automobil je prepao snajperistu. Edmund je iskrivio lice. – Trebalo je sam da pojurim tog skota… – Miran, tigre. – Smejala se Kler. – Pusti da Lindzi radi svoj posao. Ti ostaješ bubnjar. Uvek sam ti govorila – rekla je i stegla mu ruku – Rahmanjinov mu je moţda u glavi, ali što se tiĉe njegovog srca, pravi je Dogi Dog. Kao da je tek tada Edmund shvatio šta je moglo da se desi. Hrabrost mu se naglo istopila. Seo je, naslonio se na Kler nakratko, a kada je pokušao da govori, stavio je ruku preko oĉiju. Kler ga je bez reci drţala za ruku. Sat vremena kasnije, pošto smo pretresli dogaĊaj sa berlingejmskom policijom, obišli smo teren oko kuće. – Bio je to on, zar ne, Kler? Bio je to Himera. – Klimnula je potvrdno glavom. – Zaista je hladna skotina, Lindzi. Jasno sam ĉula kada je rekao: 'Nagni se malo ulevo, doco'. Tada je poĉeo da puca. Mesni policajci i oni iz kancelarije šerifa okruga San Mateo još su procesijavali kuću i dvorište. Pozvala sam i Klepera da im pomogne. Kler me je upitala: – Zašto baš ja, Lindzi? – Ne znam, Kler. Ti si crna. Radiš u sluţbi zakona. Ni sama ne razumem. Zašto menja obrazac? – Razgovarali smo mirno i lagano. Kao da se poigravao sa mnom. Potrudio se da to zvuĉi… liĉno. Uĉinilo mi se da sam kod nje primetila nešto ĉega ranije nije bilo. Strah. A ko bi to mogao da joj zameri? – Moţda bi

trebalo da uzmeš slobodne dane, Kler – rekla sam joj. – Da se malo skloniš. – Misliš da ću mu dozvoliti da me gurne pod kamen? To neće moći, Lindzi. Neću mu dopustiti da pobedi. Neţno sam je zagrlila. – Dobro si? – Dobro sam. Imao je svoju priliku. Sada ja ţelim svoju.

71 Konaĉno sam se dovukla do svog stana negde posle dva ujutro. DogaĊaji tog dugog, straviĉnog dana – Dţil koja gubi bebu, Kler i njen zastrašujući podvig – prolazili su kroz moj um kao iseĉci nekog košmarnog filma. Ĉovek koga sam jurila umalo nije ubio moju najbolju prijateljicu. Zašto baš Kler? Šta je to moglo da znaĉi? Osećala sam se kao da sam ja odgovorna, osećala sam da sam ukaljana zloĉinom. Celo telo me je bolelo. Ţelela sam da zaspim, bilo mi je potrebno da odagnam ovaj dan. Odjednom su se vrata gostinske sobe otvorila i moj otac je izašao iz nje. U toj pometnji skoro sam i zaboravila da je on ovde. Nosio je dugaĉku belu majicu i bokserice sa školjkama. Na neki naĉin, verovatno zbog premora, ovo mi je bilo smešno. – Nosiš bokserice, Bokseru – rekla sam. – Obešenjaĉe stari. – Onda sam mu ispriĉala šta se desilo. Kao bivši policajac, on bi trebalo da razume. Na moje iznenaĊenje, ispostavilo se da je dobar slušalac. Upravo ono što mi je tada bilo potrebno. Prišao je do moje strane divana. – Hoćeš li kafu, Lindzi?

– Bolje bi ti prijao konjak. Ali ima i ĉaja na pultu ako ti se pije. – Bilo je lepo što sam imala nekog ovde, a on je, izgleda, bio kadar da me umiri. Utonula sam u divan, zatvorila oĉi i pokušala da smislim šta sledeće treba da uradim. Dejvidson, Merser, a i Kler Vošbern… Zašto se Himera okomio na Kler? je to znaĉilo? Otac se vratio sa šoljom ĉaja i bocom s malo „kurvuazijea”. – Pošto smatram da si već velika devojĉica, zašto ne bi dobila jedno i drugo. Srknula sam ĉaj, zatim otpila poveći gutljaj konjaka. – Oh, baš mi je ovo bilo potrebno. Isto kao što mi je potreban predah od ovog sluĉaja. On ostavlja tragove, ali ja još ne umem da ih protumaĉim. – Ne krivi sebe, Lindzi – rekao je otac najneţnijim glasom. – Šta radiš – pitala sam ga – kada te ceo svet posmatra, a ti ne znaš šta da preduzmeš? Kada shvatiš da protivnik ne posustaje, da se boriš sa ĉudovištem? – Upravo smo u takvim prilikama pozivali one iz Odeljenja krvnih delikata – rekao je otac s osmehom. – Ne pokušavaj da me nasmeješ – molila sam. Ali mu je uspelo, uprkos svemu. Što je još bilo ĉudnije, poĉela sam o njemu da razmišljam kao o svom ocu. Odjednom je promenio ton. – Kazaću ti šta sam ja radio kada bi postalo zaista teško. Povlaĉio sam se. Ti to nećeš uraditi. Znam to. Toliko si bolja od mene. Uputio mi je iskren pogled i više se nije smešio. л Tada se dogodilo nešto što ni u snu ne bih poverovala. Ruke moga oca jednostavno su se rastavile, a ja sam se, takoreći bez otpora, šćućurila na njegovom ramenu. Obgrlio me je, nešto nesigurno u poĉetku, a zatim kao svaki otac koji grli svoju ćerku, stegnuo me je neţno, briţno. Nisam se opirala. Osetila

sam istu kolonjsku vodu koju je koristio i kada sam bila mala. Bilo mi je tako ĉudno, a istovremeno i kao najprirodnija stvar na svetu. Oĉev neoĉekivan zagrljaj uĉinio je da naslage bola odjednom nestanu. – Uhvatićeš ga, Lindzi – ĉula sam kako mi šapuće, steţući i Ijuljuškajući me. Hoćeš, Ljutiću… Baš mi je bilo potrebno to da ĉujem. – Oh, tata – rekla sam. Samo to i ništa više.

72 – Poruĉnice Bol serova – zaĉuo se Brendin glas sa interfona rano u ponedeljak ujutro. – Upravnik Istis iz 'Pelikan beja' na liniji dva. – Podigla sam slušalicu, ne nadajući se da ću saznali mnogo. – Pitali ste me da li je ikad ovde robijao neki policajac – rekao je Istis. Odmah sam ţivnula. – I? – Samo da znate, ne dajem ni pet para na Vajcove sumanute priĉe. Ali pregledao sam arhivu s dosjeima. Zaista smo imali sluĉaj koji bi mogao da bude od vaţnosti. Pre dvanaest godina. Bio sam upravnik 'Soledada' kada je taj ološ stigao ovamo. Priljubila sam slušalicu na uho. – Drţali su ga ovde pet godina. Njih dvojicu u samicama. Onda su ga prebacili ponovo u 'Kventin'. Poseban sluĉaj. Moţda ćete se seliti njegovog imena. Uzela sam olovku i poĉela da razbijam glavu. Policajac u „Pelikanu”? U „Kventinu”?

– Frenk Kumbs – rekao je Istis. Ime mi je bilo poznato. Kao da sam ugledala naslov iz mladosti. Kumbs. Uliĉni pozornik koji je pre dvadeset godina ubio jednog klinca u paviljonima. OsuĊen je po hitnom postupku. Zatvoren. Njegovo ime je za svakog policajca u San Fransisku bilo opomena za korišćenje preterane sile. – Kumbs se pokazao kao veći podlac u zatvora nego sto je bio napolju – nastavio je Istis. – Pridavio je cimera u ćeliji u 'Kventinu', pa su ga zato prebacili ovamo. Pošto je proveo neko vreme u samici, izleĉio se malo od nedruštvenog ponašanja. Kumbs… zapisala sam. Nisam mogla da se setim niĉeg o tom sluĉaju, osim da je zadavio tog crnog deĉaka. – Zašto mislite da bi se ovaj Kumbs uklapao? – pitala sam. – Kao što sam rekao… – Istis je proĉistio grlo. – Ne marim mnogo za Vajcove priĉe. Ali pozvao sam vas jer sam se malo raspitao kod osoblja. Dok je bio ovde, Kumbs je osnovao onu vašu grupicu. – Moju grupicu? – Tako je, poruĉnice. Himeru.

73 Znate onu izreku – kada vam se jedna vrata zalupe pred nosom, druga vam se otvore. Pola sata kasnije, lupala sam o staklo svoje kancelarije da bih pozvala Dţakobija. – Šta znaš o Frenku Kumbsu? – pitala sam ga kada je ušao u moju kancelariju. Voren je slegnuo ramenima. – Nepošten pozornik. Pre mnogo godina zadavio je jednog momka pri raciji zbog

narkotika. Deĉak je umro. Najveći skandal u odeljenju u vreme kad sam nosio uniformu. Dobio je, ĉini mi se, deset godina u 'Kventinu'. – Ne, dvadeset. – Gurnula sam mu Kumbsov dosje preko stola. – Reci mi nešto što ne mogu da naĊem ovde. Voren je otvorio dokument. – Koliko se sećam, bio je ĉvrst policajac, odlikovan, uspešan u hapšenjima, ali istovremeno, mislim da u ovom dosjeu ima dovoljno prijava za preteranu upotrebu sile da bi mogao da se takmiĉi s Rodnijem Kingom. Klimnula sam glavom. – Nastavi… – Proĉitala si dosje, Lindzi. Prekinuo je neku košarkašku utakmicu u jednom od paviljona. Uĉinilo mu se da je prepoznao mališu kojeg je hapsio zbog droge, ali koji je pušten. Momak mu je nešto rekao i pobegao. Kumbs je pošao za njim. – Radi se o crnom mališanu – prekinula sam ga. – Dobio je petnaest do dvadeset godina za ubistvo drugog stepena. Dţakobi je treptao. – Kuda nas ovo vodi, Lindzi? – Do Vajca, Vorene. Do 'Pelikan beja'. Mislila sam da trabunja, ali me je nešto zainteresovalo. Vajc je rekao da mi je dao nešto. Rekao je da je to unutrašnja stvar. – Prekopavaš ovaj stari dosje zato što ti je Vajc rekao da je to unutrašnja stvar? – Dţakobi je nabrao ĉelo. – Kumbs je bio Himera. Dve godine je proveo u samici. Pogledaj… Tip je imao obuku za specijalce. Dobio je status strelca. Bio je osvedoĉeni rasista. A sada je na slobodi. Kumbs je pušten iz 'Sen Kventina' pre nekoliko meseci. Dţakobi je sedeo skamenjenog izraza lica. – Samo, još ti nedostaje motiv, poruĉnice. Mislim, priznajem da je bio neviĊen podlac. Ali bio je policajac. Šta bi on imao protiv policajaca?

– Izjasnio se da je ubio iz samoodbrane, da mu se mali opirao. Niko ga nije podrţao. Ni njegov partner, ni ostali policajci koji su bili na mestu zloĉina, ni glavešine. – Da li ti se sada ĉini da sam u pravu? – dohvatila sam dosje, prelistala ga i zaustavila se tamo gde sam nešto zaokruţila crvenim flomasterom. – Rekao si da je Kumbs ubio malog u paviljonima? Dţakobi je klimnuo glavom. Gurnula sam tu stranicu ka njemu. – Bej vju, Vorene. La Sal Hajts. Tamo je zadavio klinca. Ti paviljoni su srušeni i devetsto devedesete tu su podignuti neboderi. Dobili su drugo ime… – …Vitni Jang – rekao je Dţakobi. U blizini mesta na kome je Taša Keĉings ubijena.

74 Moj sledeći potez bio je da pozovem Madlin Ajkers, pomoćnika upravnika u zatvoru „Sen Kventin”. Madi je bila predusretljiva. Ispriĉala mi je šta je znala o Kumbsu. – Loš policajac, loš ĉovek, i zaista loš prema drugim zatvorenicima. Jedan hladan podlac. – Madi je rekla da će se raspitati o njemu. Moţda je Frenk Kumbs ispriĉao nekome šta je nameravao da uradi kada izaĊe na slobodu. – Madlin, ovo nipošto ne srne da procuri – upozorila sam je. – Merser mi je bio prijatelj, Lindzi. Uĉiniću sve što mogu. Daj mi nekoliko dana. – Neka bude jedan dan, Madi. Ovo je od velike vaţnosti. Opet će ubiti nekoga.

Dugo sam sedela za svojim stolom i pokušavala da skupim sve što sam imala. Nisam mogla da smestim Kumbsa na mesto zloĉina. Nisam imala oruţje. Nisam ĉak ni znala gde se nalazi. Ali prvi put od ubistva Taše Keĉings imala sam osećaj da sam na dobrom tragu. Instinkt mi je govorio da treba da zamolim Sindi da pregleda „mrtvaĉnicu” Kronikla u kojoj su ĉuvani stari ĉlanci. Ovi dogaĊaji odigrali su se pre više od dvadeset godina. Samo nekolicina njih iz tih dana i dalje rade u odeljenju. Tada sam se prisetila da je neko ko se tada zatekao tamo sada pod mojim sopstvenim krovom. Zatekla sam oca kako gleda veĉernje vesti. – Hej – doviknuo mi je. – Stiţeš kući na vreme. Rešila si sluĉaj? Presvukla sam se, izvadila pivo iz friţidera i privukla Policu naspram oca. – Moram da razgovaram s tobom o neĉemu. – Pogledala sam ga u oĉi. – Sećaš li se policajca po imenu Frenk Kumbs? Otac je klimnuo glavom. – To ime nisam dugo ĉuo. Naravno da ga se sedam. Policajac koji je zadavio deĉaka tamo u paviljonima. Uhapsili su ga pod optuţbom za ubistvo. Zatvorili su ga. – Tada si bio u policiji, zar ne? – Da, i poznavao sam ga. Najgori policajac na koga sam ikad natrĉao. Neki su bili oĉarani njime. Hapsio je, rešavao je stvari na svoj naĉin. Tada je sve bilo drukĉije. Nismo imali nadzorne odbore koji nam dahću za vratom. Nije štampa objavljivala sve što uradimo. – Tata, taj deĉak kojeg je zadavio imao je ĉetrnaest godina. – Zašto te zanima Kumbs? U zatvoru je.

– Više nije. Napolju je. – Primakla sam stolicu. – Proĉitala sam da je Kumbs tvrdio da je mališana ubio u samoodbrani. – Pa koji policajac ne bi? Kazao je da je deĉak pokušao da ga iseĉe nekim oštrim predmetom za koji je pomislila da je noţ. – Sećaš li se ko mu je bio partner u to vreme, tata? – Gospode. – Otac je slegnuo ramenima. – Sten Dragula, koliko se seĉam. Da, on je svedoĉio na suĊenju. Ali mislim da je umro pre nekoliko godina. Niko nije ţeleo da radi s Kumbsom. Svi su se plašili da idu s njim kroz neki kraj. – Da li je Sten Dragula bio belac ili crnac? – pitala sam. – Sten je bio belac – odgovorio je otac. – Mislim da je bio Italijan ili moţda Jevrejin. To nije bio odgovor koji sam oĉekivala. Niko nije podrţao Kumbsa. A zašto on ubija crncel – Tata, ako Kumbs jeste taj koji radi ovo… ako je krenuo u osvetu, zašto je uperio prema crncima? – Kumbs je bio ţivotinja, ali je bio i policajac. Sve je tada bilo drukĉije. Ĉuveni plavi zid ćutanja… Svaki policajac na Akademiji nauĉi: Drţi jezik za zubima. To će ti pomoći. E pa Frenku Kumbsu nije pomoglo; to ga je uništilo. Svi su ga se lako odrekli. Govorimo o periodu pre dvadesetak godina? U to vreme u policiji vodena je snaţna afirmativna kampanja. Crnci i Latinoamerikanci tek su zadobijali kljuĉne poloţaje. Onda je tu bila i ta lobistiĉka crnaĉka grupa P.P… – Pozornici pravde – rekla sam. – Oni su i dalje aktivni. Otac je klimnuo glavom. – Pritisak je bio veliki. P.P. su pretili štrajkom. Na kraju je i grad poĉeo da vrši pritisak. Šta god da je bilo, Kumbs je osećao da je ostavljen na cedilu. Odjednom mi se razbistrilo. Kumbs je smatrao da su ga na brzinu osudili zbog crnaĉkog lobija u njegovom odeljenju. U

zatvoru se hranio mrţnjom. Sada, dvadeset godina kasnije, vratio se na ulice San Fransiska. – Moţda bi, u nekom dragom trenutku, ovakva stvar bila zataškana – rekla sam. – Ali ne i tada. P.P. su ga priterali uza zid. Iznenada je jedna zloslutna misao osvojila moj um. – Eri Merser je bio umešan, zar ne? Otac je klimnuo glavom. – Merser je bio Kumbsov pretpostavljeni.

Treći deo PLAVI ZID ĆUTANJA

75 Sledećeg jutra je sluĉaj Frenk Kumbs, koji je samo dan ranije delovao slabašno, poĉeo da se oblikuje. Bila sam ushićena. Prvo je Dţakobi kucnuo na moja vrata. – Nešto za tebe, poruĉnice. Kumbs deluje sve bolje i bolje. – Kako to? Jesi li nešto našao kod Kumbsovog sluţbenika za uslovnu. – Moţe se reći. Nestao je, Lindzi. Prema sluţbeniku, Kumbs je zbrisao iz nekog hotela u ulici Edi. Nije ostavio novu adresu, nije se prijavio, nije se javio bivšoj ţeni. Bila sam razoĉarana što je Kumbs nestao, ali to je istovremeno bio i dobar znak. Kazala sam Dţakobiju da nastavi da traga. Nekoliko minuta kasnije pozvala me je Madlin Ajkers iz „Sen Kventina”. – Mislim da imam ono što si traţila – izjavila je. Nisam mogla da verujem da se tako brzo javila.

– Za poslednjih godinu dana Kumbs je promenio ĉetiri cimera u ćeliji. Dvojica su puštena na uslovnu, ali liĉno sam razgovarala s drugom dvojicom. Jedan mi je rekao da se nosim, a onaj drugi, taj Toraĉeti… Skoro da nisam ni morala da mu kaţem šta me zanima. Rekao mi je da je onog trenutka kada je na televiziji ĉuo za Dejvidsona i Mersera znao da je to Kumbs. Kumbs mu je priĉao da će iz sve snage ponovo pokrenuti ćelu stvar. Zahvalila sam Madi od sveg srca. Taša, Merser, Dejvidson… Poĉelo je da se slaţe. Ali kako se Estel Ĉipman uklapala? Neka sila me je ponela. Otišla sam napolje i prekopala dokumenta ovog sluĉaja. Nedeljama ih već nisam gledala. Ono što sam traţila bilo je na dnu. Spisak zaposlenih u policiji koji sam dobila iz arhive: Edvard K. Ĉipman. U njegovih trideset besprekornih godina sluţbe, samo je jedna pojedinost štrcala. Bio je predstavnik svog okruga za P.P… Pozornike pravde. Došao je trenutak da se ovo zavede. Pozvala sam naĉelnika Trahija. Njegova sekretarica Helen, koju je nasledio od Mersera, rekla je da je na zatvorenom sastanku. Kazala sam joj da dolazim gore. Zgrabila sam Kumbsov dosje i uputila se stepeništem na peti sprat. Morala sam ovo da obznanim. Upala sam u naĉelnikevu kancelariju. Onda sam se zaustavila, zanemela. Na moje neprijatno iznenaĊenje, za konferencijskim stolom sedeli su Trahio, specijalni agenti Rudi i Hal iz FBIja, portparol Kar i naĉelnik islednika Rajan. Nisam bila pozvana na najnoviji sastanak radne grupe.

76 – Ovo je glupost – rekla sam. – Potpuna budalaština. Šta je ovo – neka vrsta muškog kluba? Trahio, Rudi i Hal, Kar, Rajan. Pet momaka posaĊenih oko okruglog stola – bez mene, ţene. Vršilac duţnosti naĉelnika je ustao. Bio je crven u licu. – Lindzi, upravo smo hteli da te pozovemo. Znala sam šta ovo znaĉi. Šta se dešava. Trahio je hteo da prebaci voĊenje sluĉaja. Mog sluĉaja. On i Rajan spremali su se da ga predaju FBI-ju. – Nalazimo se u prelomnom trenutku istrage – rekao je Trahio. – Sasvim ste u pravu – upala sam. Ošinula sam pogledom ćelu grupu. – Znam ko je ubica. Odjednom su svi pogledi bili uprti u mene. Momci su ćutali. Imala sam osećaj kao da su se upalili reflektori, a koţa me je peckala kao da me neko prţi. Pogled sam vratila na Trahija. – Hoćete li da vam izloţim stvar? Ili hoćete da odem? Naizgled zapanjeno, izvukao mi je stolicu da sednem. Nisam sela. Stajala sam. Onda sam ih provela kroz ceo sluĉaj, uţivajući u tome. Kako sam u poĉetku bila malodušna, ali kako je sve poĉelo da se slaţe. Himera, „Pelikan bej”… Kumbsova netrpeljivost prema policiji. Na pomen Kumbsovog imena, ljudi iz odeljenja razrogaĉili su oĉi. Povezala sam ţrtve, Kumbsove streljaĉke sposobnosti, kako je samo dobar strelac mogao da izvede one hice. Kada sam završila, i dalje su svi ćutali. Samo su zurili ispred sebe. Ţelela sam da poskoĉim od ushićenja.

Agent Rudi je proĉistio grlo. – Za sada nisam ĉuo ništa što bi Kumbsa dovodilo u neposrednu vezu s bilo kojim mestom zloĉina. – Dajte mi još dan ili dva i ĉućete – odvratila sam. – Kumbs je ubica. Hal, Rudijev robusni partner, ozareno je klimnuo ka naĉelniku. – Hoćete li da pratimo ovaj trag? Nisam mogla da poverujem. Ovo je bio moj sluĉaj. Moje otkriće. Otkriće Odeljenja za krvne delikte. Naši ljudi su ubijeni. Trahio kao da je paţljivo razmišljao o tome. Naduo je svoje debele usne kao da iz slamĉice isisava poslednju kap. Onda je odmahnuo glavom ljudima iz FBI-ja. – Neće biti potrebno, specijalni agente. Ovo je od poĉetka bila gradska istraga. Završiće je ljudi iz gradske sluţbe.

77 Samo je jedna prepreka sada stajala na putu. Trebalo je pronaći Frenka Kumbsa. U Kumbsovom dosjeu pominje se supruga Ingrid koja se razvela od njega dok je bio u zatvoru i preudala se. Nije bilo lako doći do nje. Sluţbenik za uslovnu rekao je da joj se Frenk nije javljao. Ali i slabi izgledi su nam dobrodošli. – Vorene, haj'mo. – Gurnula sam laktom Dţakobija. – Ideš sa mnom. Biće kao u stara vremena. – Oh, kako je to slatko. Ingrid Tiason ţivela je u Laguni, u prijatnoj ulici nastanjenoj pripadnicima srednje klase.

Parkirali smo na suprotnoj strani ulice, došli do kuće i zazvonili. Niko nije otvorio. Nismo znali da li Kumbsova ţena radi, a ispred kuće nije bilo automobila. Kada smo se već spremali da krenemo, jedan stari model „volvo-karavana” zaustavio se ispred kuće. Ingrid Tiason imala je oko pedeset godina, oštru smeĊu kosu. Nosila je jednostavnu, bezobliĉnu plavu haljinu ispod debelog sivog duksa. Izašla je iz automobila i otvorila zadnja vrata da bi izvadila namirnice. Ţena starog policajca znala je s kim ima posla istog trenutka kada smo joj prišli. – Šta hoćete od mene? – pitala je. – Nekoliko minuta. Pokušavamo da naĊemo vašeg bivšeg muţa. – Imate petlje da doĊete ovamo. – Podigla je obrve i uzela dve torbe u ruke. – Samo proveravamo sve mogućnosti – rekao je Dţakobi. Odbrusila mu je: – Kao što sam rekla sluţbeniku za uslovnu, nisam ĉula ništa o njemu otkad je izašao. – Nije dolazio da vas vidi? – Jednom, ĉim je izašao. Svratio je da pokupi neke liĉne stvari koje je mislio da sam mu saĉuvala. Kazala sam mu da sam sve bacila. – Kakve stvari? – pitala sam. – Bezvezna pisma, novinske iseĉke o suĊenju. Verovatno i stare pištolje koje je ĉuvao. Frenk je oduvek voleo pištolje. Stvari koje ceni samo onaj ko nema drugih vrednosti u ţivotu. Dţakobi je klimnuo glavom. – I šta je onda uradio? – Šta je uradio? – Ingrid Tiason je huknula. – Otišao je ne rekavši mi reci o tome kako smo ţiveli poslednjih dvadeset godina. Bez reci o meni ili njegovom sinu. Verujete li vi to?

– I vi ne znate gde bismo mogli da ga naĊemo? – Ne znam. Taj ĉovek je otrovan. Našla sam nekoga ko se prema meni ponaša s poštovanjem. Ko se ponaša kao otac prema mom sinu. Ne ţelim više nikada da vidim Frenka Kumbsa. Pitala sam je: – Znate li da li se viĊa s vašim sinom? – Ne. Uvek sam ih drţala na razdaljini. Moj sin nema nikakve veze s ocem. I nemojte da se vrzmate oko njega, n studira na Stanfordu. Koraknula sam ka njoj. – Svako ko moţda nešto zna o njemu, gospoĊo Tiason, biće nam od pomoći. Ovo je istraga o ubistvu. Primetila sam mali znak oklevanja. – Dvadeset godina ţivim lepo. Imam porodicu sada. Ne ţelim da iko sazna da ste ovo ĉuli od mene. Klimnula sam glavom. Osetila sam kako mi krv udara u glavu. – Frenk je ostao u vezi s Tomom Kitingom. Ĉak i dok je bio zatvoren. Ako iko zna gde je Frenk, to je on. Tom Kiting. Ime mi je bilo poznato. Bio je to penzionisani policajac.

78 Sat vremena kasnije, Dţakobi i ja smo zaustavili auto ispred stanĉića 3A u stambenoj ĉetvrti Bleksli, u Haf Mun Beju. Kitingovo ime pamtim od detinjstva. Bio je redovan posetilac „Alibija” posle smene od devet do ĉetiri, a ja sam tamo provodila mnoga popodneva, na barskoj stolici, uz oca.

Sećala sam ga se kao rumenog ĉoveka, prerano osedelog. Boţe, pomislila sam, to je bilo pre skoro trideset godina. Kucnuli smo na vrata Kitingovog skromnog stana. Otvorila nam je vitka seda ţena, prijatnog izgleda. – GospoĊo Kiting? Ja sam poruĉnik Lindzi Bokser iz Odeljenja za krvne delikte San Fransiska. Ovo je inspektor Dţakobi. Da li vam je muţ kod kuće? – Krvni delikti… – izgovorila je iznenaĊeno. – U pitanju je jedan stari sluĉaj – rekla sam uz osmeh. Jedan glas se zaĉuo iz stana. – Helena, nigde ne mogu da pronaĊem prokleti daljinski. – Samo ĉas, Tome. On je pozadi – rekla nam je dok nas je uvodila unutra. Prošli smo kroz skromno ureĊen stan i ušli u sobu koja je gledala na malo dvorište. Na zidovima je bilo okaĉeno nekoliko uramljenih slika policajaca. Kiting je bio upravo onakav kakvog sam ga se sećala, samo trideset godina stariji. Mršav, sede proreĊene kose, ali isto onako rumen. Sedeo je i pratio izveštaje sa berze. Primetila sam da sedi u invalidskim kolicima. Helen Kiting nas je upoznala, pa je, pošto je pronašla daljinski, utišala televizor. Kiting se obradovao stoje imao posetioce iz sluţbe. – Nisam baš pokretan otkad su mi noge otkazale. Kaţu da imam artritis. Izazvao ga je metak u ĉetvrtom kiĉmenom pršljenu. Ne mogu više da igram golf. – Zasmejao se. – Ali i dalje mogu da pratim kako mi raste penzija. Primetila sam da mi prouĉava lice. – Ti si ćerkica Martija Boksera, zar ne? Nasmešila sam se. – 'Alibi'… nekoliko pet-nula-jedinica, jel tako, Tome? – Pet-nula-jedan bio je poziv za pojaĉanje, a tako su zvali i svoje omiljeno piće, irski viski s pivom.

– Ĉujem da si postala velika zverka u poslednje vreme. – Kiting je klimao glavom i široko se osmehivao. – Pa, šta dovodi vas glavešine da razgovarate sa starim uliĉnim pozornikom? – Frenk Kumbs – rekla sam. Kitingov izraz lica odjednom postade tvrd. – Šta je s Frenkom? – Pokušavamo da ga naĊemo, Tome. Ĉula sam da ti moţda znaš gde je. – Zašto se ne obratite njegovom sluţbeniku za uslovnu. Ja to nisam. – Zbrisao je. Nema ga već ĉetiri nedelje. Napustio je posao. – Znaĉi, sada vi iz Krvnih delikata pratite prestupnike na uslovnoj? Gledala sam Kitinga u oĉi. – Šta kaţeš, Tome? – Otkud vam pomisao da ja nešto znam? – Bacio je pogled na svoje noge. – Stara vremena su stara vremena. – Ĉula sam da ste ostali u vezi. Vaţno je. – Pa, poruĉnice, ovde gubite vreme – kazao je. Znala sam da laţe. – Kada si poslednji put priĉao s Kumbsom? – Ĉim je izašao. Moţda još jednom ili dvaput. Bila mu je potrebna pomoć da stane na noge. Moţda sam mu pomogao. – A gde je ţiveo – upao je Dţakobi – dok si mu ti pomagao? Kiting je zatresao glavom. – U nekom hotelu u ulici Edi ili O'Farel – rekao je. – I otad nisi razgovarao s njim? – Pogled mi je skrenuo na Helenu Kiting. – Šta hoćete od njega uopšte? – obrecnuo se Kiting. – Oduţio je svoje. Zašto ga ne ostavite na miru?

– Bilo bi lakše, Tome – rekla sam – kad bi nam samo rekao. Kiting je stegnuo suve usne, pokušavajući da odredi kome da bude odan. – Radio si trideset godina, zar ne? – rekao je Dţakobi. – Dvadeset ĉetiri. – Potapšao se po nozi. – Na kraju sam dobio skraćenje. – Dvadeset ĉetiri dobre godine. Šteta bi bilo da ih sada obešĉastiš time što nećeš da saraduješ… Kiting je prasnuo: – Hoćeš da znaš ko je struĉnjak za nedostatak saradnjel Frenk Kumbs. Ĉovek je samo obavljao svoju duţnost, a svi ti gadovi, navodni prijatelji, okrenuli su mu leda. Moţda vi tako sada radite, s vašim sastancima za delovanje u zajednici i vašom obukom za paţljivo rešavanje teškoća. Ali nekad smo morali da sklanjamo loše momke sa ulica. Pomoću onoga što smo imali. – Tome! – Njegova ţena je podigla glas. – Frenk Kumbs je ubio jednog deĉaka. Ovi ljudi su ti prijatelji. Ţele da razgovaraju s njim. Ne znam koliko daleko ćeš da doguraš s tim ubeĊenjem o duţnosti i vernosti. Duţnost ti je ovde. Kiting je oštro pogledao. – Da, naravno, duţnost mi je ovde. – Uzeo je daljinski upravljaĉ i okrenuo se prema meni. – Ostani ovde i ceo dan ako hoćeš; nemam pojma gde je Frenk Kumbs. Pojaĉao je ton na televizoru.

79 – Nek' se nosi – rekao je Dţakobi kada smo izašli. – Govnar starog kova. – Sada smo na pola puta do poluostrva – rekla sam mu. – Hoćeš li da se odvezemo do Stanforda? Da vidimo Frenkijevog malog? – Što da ne. – Slegnuo je ramenima. – Prijalo bi mi obrazovanje. Vratili smo se do puta 280 i stigli u Palo Alto za pola sata. Kada smo stigli do fakulteta – kroz visoke palme koje su oiviĉavale put, medu velelepne oker zgrade sa crvenim krovovima i sa Huverovim tornjem koji se dizao nad glavnim dvorištem – osetila sam ĉaroliju ţivota u studenstkom gradu. Sva ova deca bila su u neĉemu posebna i nadarena. Osetila sam ĉak i ponos što je Kumbsov sin, uprkos prostom poreklu, uspeo ovde. Prijavili smo se u upravnoj zgradi. Pomoćnik dekana rekao nam je da je Rasti Kumbs verovatno na treningu u sali kod fudbalskog terena. Rasti je bio dobar student i sjajan igraĉ u napadu. Odvezli smo se do terena gde nas je trener s crvenom stanfordskom kapom poveo uza stepenice i zamolio da saĉekamo ispred teretane. Nekoliko trenutaka kasnije izašao je dobro graĊen, riĊokos momak u oznojenom dresu „Kardinala”. Rasti Kumbs je imao prijatno lice po kome se rasulo nešto pegica. Nije imao ništa od one mraĉne, proraĉunate odbojnosti koju sam primetila na fotografijama njegovog oca.

– Mislim da znam zašto ste ovde – rekao je dok nam je prilazio. – Zvala me je mama i rekla mi. U pozadini su se ĉuli zvuĉi sprava za veţbanje. Otvoreno sam se osmehnula. – Traţimo tvog oca, Rasti. Zanima nas da li znaš gde bi mogao da bude? – On nije moj otac – rekao je mladić i zavrteo glavom. – Moj otac se zove Teodor Bel. On je taj koji me je podigao, zajedno s mamom. Tedi me je nauĉio da hvatam loptu. On je taj koji me je ubedio da mogu da uspem na Stanfordu. – Kada si poslednji put ĉuo nešto o Frenku Kumbsu? – Šta je uopšte uradio? Mama kaţe da ste vi iz Odeljenja za krvne delikte. Znamo šta se objavljuje u veslima. Svi znaju šta se dogaĊa ovde. Šta god da je uradio pre, oduţio je dug, zar ne? Ne moţete da mislite da, samo zato što je grešio pre dvadeset godina, i sada snosi odgovornost za ove straviĉne zloĉine? – Ne bismo došli ĉak ovamo da nije vaţno – rekao je Dţakobi. Fudbaler se ljuljao napred-nazad na prstima. Delovao je kao srdaĉan momak, spreman da saraĊuje. Protrljao je šake jednu o drugu. – Jednom je došao ovamo. Ĉim je izašao. Pisao sam mu nekoliko puta u zatvor. Sreli smo se u gradu. Nisam ţeleo da ga iko vidi. – Šta ti je rekao? – pitala sam. – Mislim da je ţeleo samo da umiri savest. I da sazna šta moja majka misli o njemu. Nijednom nije rekao: 'Hej, Rasti, sjajno si napredovao. Pogledaj kakav si. Dobro si radio.' Ili: 'Hej, pratim tvoje utakmice…' Njega je više zanimalo da li je mama bacila neke njegove stvari. – Kakve stvari? – pitala sam. Šta bi to bilo tako vaţno zbog ĉega bi došao ĉak ovamo i suoĉio se sa sinom?

– Policijske stvari – rekao je Rasti Kumbs i odmahnuo glavom. – Moţda pištolji. Nasmešila sam se s razumevanjem. Bilo mi je poznato kako je to kada oca posmatraš bez ikakvog divljenja. – Nije ti natuknuo kuda bi mogao da ode? Rasti Kumbs je zatresao glavom. Izgledalo je kao da će zaplakati. – Ja nisam Frenk Kumbs, islednici. Mada nosim njegovo ime, i ako već moram da ţivim s onim što je on uĉinio, nisam on. Molim vas da ostavite na miru moju porodicu. Molim vas.

80 Ovo mi se nije baš dopalo. BuĊenje ruţnih sećanja u Rastiju Kumbsu uĉinilo je da se osećam nelagodno. Ĉak se i Dţakobi sloţio. Oko ĉetiri stigli smo natrag u kancelariju. Vozili smo se ĉak do Palo Alta da bismo uleteli u novi ćorsokak. Baš divno. Ĉekala me je telefonska poruka. Odmah sam se javila Sindi. – Priĉa se da si našla osumnjiĉenog – rekla je. – Istina ili glasina? – Imamo jedno ime, Sindi, ali ne mogu ništa da ti kaţem. Hoćemo samo da ga privedemo na ispitivanje. – Znaĉi nema naloga za hapšenje? – Sindi… nema ga još. – Ne priĉam o objavljivanju, Sindi. On se okomio na našu drugaricu. Zaboravila si? Ako mogu ikako da pomognem… – Imam stotinu policajaca koji rade na ovom sluĉaju, Sindi. Neki od nas ĉak su vodili jednu ili dve istrage do sada. Molim te, veruj mi.

– Ali ako ga niste već priveli, znaĉi da ga niste pronašli, jel tako? – Ili moţda nismo još prikupili ĉvrste dokaze. I, Sindi, ovo nije za štampanje. – Ovo sam ja, Lindzi. f Kler. I Dţil. I mi radimo na tom sluĉaju, Lindzi. Sve tri. Bila je u pravu. Za razliku od svih drugih sluĉajeva ubistava na kojima sam radila, ovaj kao da je sve više postajao liĉan. Šta je posredil Nisam imala Kumbsa i bila mi je potrebna pomoć. Sve dok se on nalazi na slobodi, svašta moţe da se desi. – Potrebna mi je vaša pomoć. Sindi, proĉešljaj stare novinske tekstove. Samo moraš da ideš dalje u prošlost. Ona je ćutala neko vreme, a zatim uzdahnula. – Bila si u pravu, zar ne? Tip je policajac. – Ne smeš to da objaviš, dušo. A i da objaviš ne bi bila u pravu. Ali neverovatno si blizu. Znala sam da se premišlja i da grize jezik. – I dalje ostaje dogovor da se naĊemo? Nasmešila sam se. – Da, naći ćemo se. Mi smo tim. Sada više nego ikada. Htela sam da završim posao za to veĉe kada je stigao jedan poziv. Sedela sam i razmišljala kako me je Tom Kiting lagao. Da je razgovarao s Kumbsom. Ali sve dok ne dobijemo nalog za hapšenje, Kiting moţe da zadrţi sve što ţeli za sebe. Na moje ogromno iznenaĊenje, telefonirala mi je njegova ţena. Zamalo da ispustim slušalicu. – Poruĉnice, moj muţ je tvrdoglav ĉovek – poĉela je, vrlo nervozno. – Ali uniformu je nosio dostojanstveno. Nikada nisam traţila od njega da polaţe raĉune ni za šta. A neću ni sada. AH ne mogu da sedim po strani. Frenk Kumbs je ubio tog deĉaka. A ako je uĉinio još nešto, ne ţelim da se budim

svakog jutra do kraja ţivota sa saznanjem da sam podrţavala jednog ubicu. – Za sve bi bilo bolje, gospoĊo Kiting, kada bi vaš muţ kazao šta zna. – Ne znam šta on zna – rekla je – i verujem mu kada kaţe da nije razgovarao s Kumbsom neko vreme. Ali nije rekao ni ćelu istinu, poruĉnice. – Onda mi recite vi. Oklevala je. – Kumbs je bio ovde. Jedanput. Moţda pre dva meseca. – Znate li gde je sada? – Krv je poĉela jaĉe da mi struji. – Ne – odgovorila je. – Ali sam.prenela Tomu jednu njegovu poruku. Još imam taj broj. Potraţila sam olovku. Izdiktirala mi je broj. 434-9117. – Priliĉno sam uverena da je to neki pansion ili hotel. – Hvala vam, Helena. Već sam htela da spustim slušalicu kada je rekla: – Ima još nešto… kada je moj muţ rekao da je pomogao Kumbsu, opet nije ispriĉao ćelu istinu. Tom mu je dao nešto novca. Ali mu je dozvolio i da pretura po nekim starim stvarima koje smo ĉuvali u plakaru. – Po kakvim stvarima? – pitala sam. – Po Tomovim starim policijskim stvarima. Moţda stara uniforma i znaĉka. To je ono što je Kumbs traţio kod bivše ţene. Stare uniforme. Sinulo mi je. Moţda je tako uspeo da se pribliţi Esteli Cipman i Merseru… – To je sve? – pitala sam. – Ne – rekla je Helen Kiting. – Tom je tamo ĉuvao i pištolje. Kumbs je i njih uzeo.

81 Za nekoliko mir uta ušla sam u trag telefonskom broju koji mi je dala Helen Kiting. Bio je to hotel na uglu Avenije Larkin i Mak Alister. „Vilijam Sajmon”. Puls mi je postao ubrzan. Pozvala sam Dţakobija i uhvatila ga u trenutku kada se spremao da veĉera. – Hajde da se naĊemo na uglu Avenije Larkin i Mak Alister. Hotel 'Vilijam Sajmon'. – Hoćeš da se naĊemo u hotelu? Dobro. Krećem. – Mislim da smo našli Kumbsa. Nismo mogli da uhapsimo Frenka Kumbsa. Nismo imali ni jedan jedini dokaz koji moţe da ga poveţe sa zloĉinima. Doduše, mogla sam da nabavim nalog za pretres i da mu upadnem u sobu. U tom trenutku bilo je najvaţnije da se uverimo da je i dalje tamo. Dvadeset minuta kasnije, vozila sam se kroz zapušten kraj izmeĊu Gradskog jezgra i Junion ugla. „Vilijam Sajmon” je bio oronula razvalina s velikom reklamnom tablom na kojoj je izazovna manekenka nosila donji veš Kalvina Klajna. Kako bi Dţil to rekla: „bljak”. Nisam htela do odem do prijemnice, pokaţem znaĉku i njegovu fotografiju, sve dok ne budemo spremni da nešto preduzmemo. Pomislila sam: Ma šta bude i pozvala broj koji mi je Helen Kiting dala. Posle trećeg zvona, odgovorio je muški glas: – 'Vilijam Sajmon'… – Frenk Kumbs… ? – zatraţila sam. – Kumbs… – Ĉula sam kako portir prelistava spisak gostiju. – Ne. Sranje. Zamolila sam ga da proveri. Opet je odgovor bio odrican.

Upravo tada su se otvorila suvozaĉka vrata mog „eksplorera”. Ţivci su mi bili napeti kao strune. Ušao je Dţakobi. Na sebi je imao prugastu golf majicu i neku vrstu sportske kratke, odvratne jakne. Stomak mu je štrcao. Cerekao se kao podvodaĉ. – Hej, damo, šta mogu da dobijem za dvadeset dolara? – Veĉeru, ako ti ĉastiš. – Da li smo ga pronašli – pitao je. Odmahnula sam glavom. Ispriĉala sam mu šta sam saznala. – Moţda se preselio – nagaĊao je Dţakobi. – A š'a misliš da uĊem i da sevnem znaĉkom? I Kumbsovom slikom? Odmahnula sam glavom. – A š'a misliš da sedimo i ĉekamo. Ĉekali smo više od dva sata. Nadziranje je neverovatno dosadno. Normalnu osobu dovelo bi do ludila. Oĉi smo drţali prikovane za zgradu hotela, a pri tom smo pretresli sve, od Helen Kiting do onoga što je Dţakobijeva ţena spremila za veĉeru, do onih iz 49. i do toga ko s kim spava u Palati. Dţakobi je ĉak skoknuo da nam kupi sendviĉ. U deset sati je progunĊao: – Ovo moţe da traje veĉno. Lindzi, zašto me ne pustiš da uĊem. Verovatno je bio u pravu. Nismo ĉak znali ni da li odgovara broj koji nam je dala Helen Kiting. Dobila ga je još pre nekoliko nedelja. Bila sam spremna da odustanem kada se iza ugla pojavio jedan ĉovek i krenuo ulicom Larkin prema hotelu. Zgrabila sam Dţakobija za ruku. – Gledaj tamo. Bio je to Kumbs. Odmah sam prepoznala tog gada. Na sebi je imao maskirnu jaknu, ruke je zario u dţepove, a na glavi je nosio mlitavi šešir navuĉen na oĉi. – Skot smrdljivi – zareţao je Dţakobi.

Dok sam posmatrala kako ţurno ulazi u hotel, svim silama sam se oduprla da ne iskoĉim iz automobila i priteram ga uza zid. Tako sam ţelela da mu stavim lisice. Ali sad smo ga imali. Znali smo gde se Himera nalazi. – Hoću dvadeset ĉetiri sata nadzor nad njim – rekla sam Dţakobiju. – Ako pokuša da pobegne, ţelim da ga odmah pokupe. Kasnije ćemo sastaviti optuţnicu. Dţakobi je klimnuo glavom. – Nadam se da si poneo ĉetkicu za zube. – Namignula sam mu. – Ti si u prvoj smeni.

82 Dok su ruku pod ruku hodali ka njenom stanu, Sindi je priznala sebi da se izbezumila od straha. Ovo je bio njen peti sastanak s Aronom Vinsloum. Slušali su Sajrusa Ĉestnata i Fredija Habarda u „Plavim vratima”; bili u Operi i slušali Travijatu; prešli trajektom preko zaliva i sedeli u malom jamajkanskom kafeu koji je Aron voleo. Veĉeras su gledali divan film Ĉokolada. Kako god da se ovo veĉe završi, uţivala je stoje bila s njim. Bio je osećajniji od većine muškaraca s kojima je izlazila i sasvim sigurno produhovljeniji. Ne samo da je ĉitao neobiĉne knjige kao što su Srceparajuće delo nestalnog genija Dejva Egersa i Kostolomĉeva kći Ejmi Ten, on je ţiveo ţivot koji je propovedao. Radio je dvanaest do šesnaest sati dnevno i bio omiljen u svom kraju, ali je i dalje uspevao da ostane skroman. Skupljajući materijal za priĉu o njemu, ĉula je to svaki put. Aron Vinslou je bio dobar momak.

MeĊutim, od samog poĉetka Sindi je naslućivala da se nazire ovaj trenutak. Sada je osećala kako nadire sve silovitije. Kako se zgušnjava. Bio je to prirodan sled stvari, govorila je sebi. I kao što bi Lindzi rekla, njihova lisiĉja jazbina samo što nije planula. – Nešto si tiha veĉeras – rekao je Aron. – Je li sve u redu, Sindi? – Sve je divno – slagala je. Mislila je kako je on najdivniji muškarac s kojim je ikada izašla, ali, za ime Boga, Sindi, pa on je pastor. Zašto na vreme nisi mislila na to? Da li je ovo u redu? Razmisli dobro. Nemoj da ga povrediš. Ne dozvoli da sama budeš povredena. Zaustavili su se ispred ulaza u Sindinu zgradu i stali u osvetljen prolaz. Pevušio je jednu bluz melodiju – „Ovuda sam već prolazio”. Ĉak je imao i lep glas. Nije bilo svrhe odlagati ovo. – Vidi, Arone, neko mora da poĉne ovaj razgovor. Hoćeš li da se popneš gore? Volela bih da doĊeš, bilo bi mi mrsko da ne doĊeš. On je uzdahnuo i nasmešio se. – Nisam baš siguran šta treba da radim. Nisam na svom terenu. Ja, hm, nikada se nisam zabavljao s plavušom. Ovo je za mene neoĉekivano. – Razumem te. – Smešila se. – Ali to je tu, na drugom spratu. Moţemo i tamo da razgovaramo. Usna mu je blago zadrhtala, a kada joj je dotakao ruku, ona je osetila kako joj struja prolazi kroz telo. Zaista joj se sviĊao. I imala je poverenja u njega. – Ĉini mi se da samo što nisam prešao tu liniju – rekao je. – A meni to nije jednostavno. Zato moram da znam. Da li smo u tome zajedno? Na istoj strani? Sindi se podigla na prste i pritisla svoje usne na njegove. Aron je delovao iznenaĊeno, u prvom trenutku ĉak i stegnuto, ali polako je obgrlio i predao se poljupcu.

Bilo je baš kao što se i nadala da će biti, taj prvi poljubac. Neţan i zanosan. Kroz sako mu je osetila jake otkucaje srca. Dopalo joj se to što je i on trepereo. To ih je još više zbliţavalo. Kada su se razdvojili, pogledala ga je u oĉi i rekla: – Jesmo. Na istoj smo strani. Izvadila je kljuĉ i povela ga do svog stana. Srce joj je snaţno kucalo. – Divno je – rekao je. – Ne kaţem to tek tako. – Police s knjigama i neobavezna, otvorena kuhinja. – To si ti… Sindi, deluje mi smešno što nisam ranije bio ovde. – To nije zato što nismo hteli. – Nasmejala se Sindi. Boţe, kako je ustreptala. Zagrlio je ponovo i ovoga puta je dugo ljubio. Zaista je umeo da se ljubi. Svaki deo njenog tela je ţivnuo. Najeţila se i osetila vrelinu u slabinama. Priljubila se uz njega. Ţelela je, bilo joj je potrebno da budu što bliţe. Telo mu je bilo vitko, ali zaista snaţno. Sindi se osmehnula. – Pa šta si ĉekao do sada? – Ne znam. Moţda neki znak. Pripila je svoje uz njegovo telo i osetila kako je oţiveo. – Evo ti znaka – rekla je, pribliţivši mu lice. – Pretpostavljam da je moja tajna otkrivena. Da, Sindi, sviĊaš mi se. Iznenada im je zvono telefona zaparalo uši. – Oh, Boţe – progunĊala je. – Odlazi, ostavi nas na miru. – Nadam se da ovo nije neki drugi znak. – Nasmejao se. Svako sledeće zvono bilo je sve dosadnije. Konaĉno se ukljuĉila telefonska sekretarica. – Sindi, ovde Lindzi – ĉuo se glas. – Imam nešto vaţno da ti kaţem. Molim te, podigni slušalicu. – Hajde – rekao je Aron.

– Sada, pošto si se konaĉno popeo ovamo, nemoj da promeniš mišljenje dok ja telefoniram. Pruţila je ruku iza divana, pronašla slušalicu i digla je do uhа. – Ovo ne bih uĉinila ni za koga sem za tebe – rekla je. – Baš ĉudno, ali upravo to sam ja htela tebi da kaţem. Slušaj. – Kada joj je Lindzi ispriĉala novosti, Sindi je osetila da je preplavljuje pobedniĉko osećanje. To je ono što je tako ţelela. Zahvaljujući njenoj ideji Lindzi ga je uhvatila. Tako je! – Manana – rekla je – i hvala što si mi javila. – Spustila je slušalicu, ponovo se šćućurila uz Arona i zagledala mu se u oĉi. – Ţeleo si znak. Mislim da imam za tebe najbolji znak na svetu. – Lice joj se ozarilo unutrašnjim sjajem. – Pronašli su ga, Arone.

83 Cele noći su se naši ljudi smenjivali ispred hotela „Vilijam Sajmon”. Nezvaniĉno. Za to vreme Kumbs nije izlazio. Znala sam gde se nalazi. Preostalo nam je samo još da pripremimo tuţbu. Tog jutra Dţil se vratila na posao. Krenula sam ka njenoj kancelariji da bih je uputila u novosti. Kada sam na osmom spratu izašla iz lifta, naletela sam na Kler, koja je verovatno imala istu zamisao. – Veliki umovi… i tako dalje – rekla je. – Imam sjajne vesti – rekla sam joj, sva nestrpljiva. – 'Ajdemo…

Kucnule smo na vrata i zatekle Dţili za stolom. Bila je bleda. Gomile dokumenata i fascikli odavale su utisak da nije propustila ni jedan jedini dan. Kada nas je ugledala, oĉi su joj zasijale, ali dok je ustajala ispruţenih ruku za zagrljaj, delovala je dvostruko sporije nego obiĉno. – Nemoj – rekla sam i prišla joj da je zagrlim. – Moraš da se ĉuvaš. – Dobro mi je – brzo je odgovorila. – Stomak mi je malo stegnut, srce mi je malo slomljeno. Ali tu sam. A to je i najbolje za mene. – Sigurna si da je ovo baš mudro? – pitala je Kler? – Jeste – odvratila je Dţil. – Sigurna sam, doktore, da mi je dobro. Zato, molim te, nemoj me ubedivati u suprotno. Ako hoćete da mi pomognete da ozdravim, samo me uputite u novosti. Zagledale smo je pomalo nepoverljivo, ali morala sam da joj saopštim novosti. – Mislim da smo ga pronašli. – Koga? – pitala je Dţil. Zasijala sam. – Himeru. Kler je upiljila pogled u mene. Zatvorila je oĉi, kao da se moli, pa ih je otvorila uzdahnuvši. Dţil je bila zadivljena. – Gospode, pa vi ste stvarno bile vredne dok sam ja bila odsutna. Poĉele su da postavljaju pitanja, a ja sam im odgovarala. Kada sam im rekla njegovo ime, Dţil je promrmljala: – Kumbs… Sećam se tog sluĉaja s fakulteta… – Jedna varnica je zasijala u njenim prodornim oĉima. – Frenk Kumbs. Ubio je jednog mališana. – Sigurna si da je to oni – pitala je Kler. Oko vrata joj je i dalje stajao zavoj. – Nadam se – rekla sam. A zatim, bez trunke sumnje: – Da, sigurna sam da je to on.

– Već ste ga uhapsili? – pitala je Kler. – Mogu li da ga vidim u pritvoru? Ha? Imam jednu palicu koju bih ţelela da isprobam. – Još nismo. Krije se u nekoj jazbini u Tenderloinu. Pazimo na njega dvadeset ĉetiri sata. Okrenula sam se prema Dţili. – Šta kaţeš, tuţioĉe? Hodu da ga privedem. Prišla je stolu, oprezno hodajući, i naslonila se na njegovu ivicu. – Dobro, kaţi mi taĉno šta sve imaš. Iznela sam joj sve pojedinosti: labavu vezu s trima ţrtvama, Kumbsove streljaĉke sposobnosti, potvrĊenu netrpeljivost prema crncima i kako mu je P.P. zapeĉatio sudbinu. Ali svakim sledećim dokazom, njeno uverenje je sve više splašnjavalo. – Dţili, slušaj me – podigla sam ruku. – Uzeo je sluţbenu 'trideset osmicu' od penzionisanog policajca, a Merser je ubijen tim kalibrom. Tri ţrtve su neposredno povezane s njim. Imam ĉoveka u 'Sen Kventinu' koji kaţe da se hvalisao kako izlazi da se osveti… – Trideset osmice' mogu da se nabave za male pare, Lindzi. Imaš li potvrdu da je to taj pištolj? – Ne, ali Dţili, ubistvo Taše Keĉings odigralo se u istom kraju u kom je Kumbs već poznat. Presekla me je: – Imaš li svedoka koji moţe da potvrdi da je bio na mestu ubistva? Jednog jedinog svedoka, Lindzi? Odmahnula sam glavom. – Otisak prstiju, onda, ili deo odeće. Nešto što ga vezuje za neko od ubistava? Nervozno sam odgovorila: – Ne. – Dţili, i posredni dokazi mogu da dovedu do presude – umešala se Kler. – Kumbs je ĉudovište. Ne smemo dozvoliti da ostane na ulici.

Dţil nas je oštro pogledala. Boţe, bila je skoro ona stara. – Mislite li da ga ja ne ţelim isto kao i vi? Zar ne misliš, Kler, da kada pogledam u tebe, ne pomislim kako smo blizu… ? Ali nema oruţja, ĉak je i motiv slab. Niste uspeli ĉak ni da ga povezete s mestom zloĉina. Ukoliko upadnete i ne naĊete ništa, izgubili ste ga zauvek. – Dţili, Kumbs je Himera – rekla sam. – Znam da još nemam sve sreĊeno, ali motiv imam i imam njegovu vezu s tri ţrtve. A isto tako i svedoĉenje ĉoveka sa strane koji potvrĊuje njegove namere. – Svedoĉenje robijaša – rekla je Dţil. – Danas se porota smeje na tako nešto. Ustala je, prišla nam i uhvatila nas za ruke. – Znam koliko ţarko ţeliš da okonĉaš ovo. Prijateljica sam ti, ali ipak zastupam zakon. Donesi bilo šta, nekog ko ga je video na licu mesta, otisak koji je ostavio na vratima. Daj mi bilo šta, Lindzi, i ja ću s tobom lupati na njegova vrata. Prevrni ga naglavaĉke, pretresi ga dok mu sitniš ne poispada. Stajala sam ispunjena nezadovoljstvom i besom, ali i saznanjem da je Dţil u pravu. Zavrtela sam glavom i krenula prema vratima. – Šta ćeš da uradiš? – pitala je Kler. – Da protresem nitkova. Da mu zagorĉam ţivot.

84 Petnaest minuta kasnije, Dţakobi i ja smo pokupili Kepija ispred hotela „Vilijam Sajmon” i uputili se u zapušteno predvorje hotela. Za prijemnicom je jedan dremljivi Sik prelistavao novine na maternjem jeziku. Dţakobi je poturio

Kumbsovu fotografiju i svoju znaĉku pred iznenaĊenog ĉoveka. – U kojoj je sobi? Ĉoveku s turbanom bilo je potrebno oko tri sekunde da zagleda sliku, prelista spisak imena u crnom povezu i da izgovori s tvrdim naglaskom: – Trista sedam. Prijavio se pod imenom Berns. – Pruţio je ruku. – Lift nadesno. Nekoliko trenutaka kasnije, stajali smo u prljavom hodniku s oljuštenom farbom na zidovima, ispred Kumbsove sobe. Otkoĉili smo oruţje. – Zapamtite, došli smo samo da popriĉamo – upozorila sam ih. – Širom otvorite oĉi za sve što bi nam koristilo. Dţakobi i Kepi su klimnuli glavama, a zatim zauzeli mesta s obe strane vrata. Kepi je kucnuo. Niko nije odgovorio. Kucnuo je opet. – Gospodine Frenk Bernse? Konaĉno se zaĉuo dubok, osoran glas. – Odlazi. Nestani. Platio sam do petka. Dţakobi je viknuo: – Policija San Fransiska, gospodine Bernse. Doneli smo vam jutarnju kafu. Nastao je tajac. Ĉula sam da se nešto pomera, kao stolica i da se neka fioka zatvara. Konaĉno se ĉuo bat koraka koji se pribliţavaju i glas koji je zareţao: – Šta, koji moj, hoćete? – Samo da vam postavimo nekoliko pitanja. Hoćete h da otvorite vrata? Prstiju napeto ukoĉenih nad okidaĉima, ĉekali smo skoro pun minut da se vrata otkljuĉaju. Kada su se otvorila, u dovratku je stajao besni Kumbs. Himera. Lice mu je bilo okruglo i debelo, a oĉi duboko usaĊene. Kratka proseda kosa, širok pljosnat nos, flekavo lice. Na sebi

je imao belu potkošulju izvuĉenu preko izguţvanih sivih pantalona. A oĉi su mu gorele od mrţnje i prezira. – Evo… – uzviknuo je Dţakobi, gurkajući ga u grudi smotanim Kroniklom. – Vaše jutarnje novine. Neće vam smetati da uĊemo? – Aha, smetaće mi – namrštio se Kumbs. Kepi se nasmejao. – Da li vam je iko rekao da ste slika i prilika jednog tipa koji je radio u policiji. Kako se ono zvao taj tip? Oh, da, Kumbs. Frenk Kumbs. Da li vam je to iko ranije rekao? Kumbs je nestrpljivo treptao, a onda je iskrivio usne u osmeh. – Zamislite, uvek su me upošljavali kao njegovog dvojnika. Ako je i prepoznao Dţakobija i Kepija iz ranijih vremena, nije dopustio da se to primeti, ali je zatreptao s razumevanjem kada je pogledao u mene. – Nemojte mi reći da ste, posle toliko vremena, vi, kreteni, izabrani u komitet za dobrodošlicu u ime odeljenja. – Kako bi bilo da nas pustiš unutra? – pitao je Dţakobi. – Imate li nalog? – zlurado nas je pogledao Kumbs. – Lepo sam ti rekao da samo donosimo tvoje jutarnje novine. – Onda ćete morati da napravite izgred. 'Ajde – rekao je Kumbs kroz stisnute zube. Ali oĉi su mu bile neobiĉne, plamtećim pogledom probijao je naše lobanje. Kepi mu je pritisnuo lice vratima, a zatim su se on i Dţakobi probili unutra. – Kad smo već ovde, mogli bismo 1 da ti postavimo nekoliko pitanja. Kumbs je protrljao neobrijani obraz, streljajući nas oĉima. Na kraju je izvukao drvenu stolicu od stola i seo ruku obavljenih oko naslona.

– Drkadţije – promrmljao je. – Beskorisni govnari. Na podu majušne sobe bilo je novina, pivske boce poredane po prozoru, opušci u limenkama koka-kole. Imala sam osećaj da, kad bih samo malo prodţarala tu, nešto bih uspela da naĊem. – Ovo je poruĉnik Bokserova iz Odeljenja za krvne delikte – kazao je Dţakobi. – Mi smo inspektori Dţakobi i Maknil. – Svaka ĉast – iscerio se Kumbs. – Već se osećam bezbednije. Šta vas troje pajaca hoćete? – Kao što sam rekao – odgovorio je Dţakobi – trebalo bi da ĉitaš novine. Da budeš u toku s onim što se dešava. Pratiš li ti vesti? – Ako imate nešto da kaţete, kaţite – rekao je Kumbs. – Zašto ne poĉnete od toga da nam kaţete gde ste bili pre ĉetiri veĉeri. – Umešala sam se. – U petak. Oko jedanaest sati. – Poljubiš ti mene u dupe – rekao je Kumbs uz prezriv smeh. – Ako hoćete da se igrate, samo napred. Bio sam ili na baletskoj predstavi ili na otvaranju one umetniĉke izloţbe. Ne mogu da se setim. Raspored mi je ovih dana veoma gust. – Pojednostavi nam to – podviknuo je Kepi. – Svakako. Aha. Zapravo, bio sam s prijateljima. – Ti prijatelji – umešao se Dţakobi – imaju imena, brojeve telefona? Siguran sam da bi bili presrećni da potvrde tvoju priĉu. – Zaštol – Kumbs je razvukao usta u poluosmeh. – Imate nekoga ko kaţe da sam bio na nekom drugom mestu? – Ono što mislim – pogledala sam ga u oĉi – jeste kada ste poslednji put bili u Bej vjuu? U kraju gde ste ranije ţarili i palili? Kumbs me je prostrelio oĉima. Videla sam da je ţeleo da me zadavi.

– Znaĉi, ipak ĉita novine – zakikotao se Kepi. Bivši robijaš nas je i dalje streljao pogledom. – Inspektore, misliš da sam ja neki poĉetnik kome se kolena tresu kad poĉneš da se istresaš na njega? Naravno da ĉitam novine. Vi, šupĉine, niste u stanju da resite sluĉaj, pa ste došli mene da kinjite zbog prošlih vremena. Nemate vi ništa o meni, jer ne biste inaĉe ovde izvodili erotske plesove preda mnom, a ovaj razgovor bismo vodili u Palati pravde. Ako mislite da sam ja ubio sve te majmune, zatvorite me. U suprotnom, oh, vidi koje je doba… ĉeka me sluţbeni auto. Jesmo li gotovi? Poţelela sam da ga uhvatim za grlo i da tresnem tu uobraţenu njušku o zid. Ali bio je u pravu. Nismo mogli da ga privedemo. Ne s onim što smo imali. – Moraćete da odgovorite na nekoliko pitanja, gospodine Kumbse. Moraćete da odgovorite zbog ĉega je mrtvo troje ljudi koji imaju veze s vašom osudom za ubistvo od pre dvadeset godina. Moraćete da odgovorite šta ste radili tih veĉeri kada su ubijeni. Kumbsu su iskoĉile vene na ĉelu. Onda se smirio i iskrivio usne u osmeh. – Mora da ste došli ovamo, poruĉnice, zato što imate nekog svedoka koji me je video na nekom od mesta zloĉina. Zurila sam bez reci u njegovo lice. – Ili imate moje otiske na nekom oruţju? Ili vlakna iz ove krpare ili iz mog odela? Ili ste jednostavno došli ovamo da biste mi omogućili da se predam dostojanstveno? Stajala sam na nekoliko centimetara od Himere i posmatrala njegov nadmeni osmeh. – Mislite da ću samo zato što se vi, pajaci, pojavite ovde i gledate me strogo. isturiti dupe i reći: 'Hej, nabi' ga ovde… Stvarno sam uţivao kada sam video kako ti gadovi padaju jedan za dru gim. Vi ste mi oduzeli ţivot. Ako hoćete da se preznoja vam, poruĉnice, onda se ponašajte kao pravi panduri. NaĊite nešto ĉvrsto.

Stajala sam i zurila u te hladne, odbojne oĉi. Tako sam zelela da ga privedeni. Bila sam u velikom iskušenju. – Gospodine Kumbse, smatrajte da ste osumnjiĉeni za ubistvo. Poznata su vam pravila. Ne napuštajte grad. Uskoro ćemo se vratiti. Dala sam znak Kepiju i Dţakobiju. Krenuli smo prema vratima. – Još nešto – okrenula sam se i nasmešila zbog neĉeg. – Tek da znate… od Kler Vošbern… Nagni se malo ulevo, ha, ništarijo!

85 Bila sam potpuno iscrpljena posle radnog vremena. Znala sam da nema izgleda da odem kući i da se opustim. Uputila sam se niz Brenan ka Potreru, a u misli mi se stalno vraćao muĉni razgovor s Kumbsom. Rugao nam se, smejao u lice, zato što je znao da ne moţemo da ga privedemo. Znala sam ko je Himera… ali ništa mu nisam mogla. Zaustavila sam se na crvenom svetlu. Nisam zelela da idem kući, ali nisam ni znala kuda da odem. Sindi je imala sastanak; Dţil i Kler su bile kod kuće sa svojim muţevima; moţda bih i ja imala sastanak da sam imala bar malo vremena. Pomislila sam da pozovem Kler, ali mi je mobilni bio neupotrebljiv – trebalo je da napunim glupu bateriju. Ţelela sam da uradim nešto – ta potreba me je razdirala. Kada bih samo uspela da uĊem u Kumbsovu sobu… Bila sam rastrgnuta izmeĊu zamisli da odem kući i verovatnoće da

napravim najveću grešku u poslu. Razum mi je govorio: Lindzi, idi kući, sutra ćeš ga uhvatiti… Uskoro će nešto zabrljati. Ali otkucaji srca su mi govorili: Ostani uz njega. Prodrmaj tu ništariju. Naglo sam skrenula u Sedmu ulicu i uputila se u naselje Tenderloin. Bilo je skoro devet sati. Auto kao da je sam išao ka hotelu „Vilijam Sajmon”. U grudima sam osećala teskobu i pritisak. Pit Vort i Ted Moreli imali su noćnu smenu na straţi. Ugledala sam ih u plavoj „akuri”. Imali su nareĊenje da prate Kumbsa ukoliko krene nekud, i da se jave u stanicu. Nešto ranije u toku dana, Kumbs je izašao, upadljivo šetajući oko zgrada, I konaĉno seo da ĉita novine u jednom kafiću. Znao je da ga posmatramo. Izašla sam iz „eksplorera” i prišla Vortu i Moreliju. – Ima li ĉega? Moreli je isturio glavu kroz prozor. – Nada, poruĉnice. Verovatno gleda utakmicu „Kingsa”. Skot jedan. Zna da smo zaglibljeni ovde. Zašto ne odete kući? Mi ga pokrivamo noćas. Iako mi je bilo mrsko da priznam, verovatno je bio u pravu. Nisam mogla bog zna šta da uradim ovde. Pokrenula sam ponovo motor i ablendovala momcima u znak pozdrava dok sam prolazila pored njih. Ali kada sam skrenula u Edijevu ulicu, neki jak nagon me je spreĉio da idem dalje. Kao da mi je neko govorio: Ono što ţeliš nalazi se ovde. On zna da ga posmatramo… I?… Ţeli da nadmudri policiju San Fransiska. Vozila sam niz Polkovu, nazad do hotela. Prošla sam pored zalagaonica, jedne neprestano otvorene prodavnice

pića, kineskog restorana s hranom za poneti. Na kraju ove ĉetvrti stajala su jedna patrolna kola. Prosa sam sa zadnje strane hotela. Ispred se nalazilo nekoliko kanti za smeće. Niĉeg više nije bilo. Ulica je bila pusta. Ugasila sam farove i resila da sedim tu. Ne znam šta sam oĉekivala da se dogodi, ali već sam izgubila strpljenje. Konaĉno sam izašla iz auta i ušla na zadnji ulaz hotela. Prodrmaj ništariju. Pomišljala sam da se popnem i ponovo razgovaram s Kumbsom. Da, moţda bismo mogli zajedno da odgledamo utakmicu. Uz samo predvorje nalazio se prljav, tesan bar. Zavirila sam u njega, videla nekolicinu mraĉnih tipova, ali ne i Frenka Kumbsa. Do Ċavola, ubica je bio u ovom hotelu, ubica policajaca, a mi nismo mogli ništa da preduzmemo. Neki šum blizu zadnjeg stepeništa privukao mi je paţnju. Sakrila sam se u polumraĉni bar. Sa dţuboksa se prilika ĉuo jedan stvarno stari hit Sema i Dejva. Videla sam jednu priliku kako silazi niza stepenice obzirući se uokolo kao u filmu Begunac. Šta se to, do Ċavola, dešaval Prepoznala sam maskirnu jaknu, mlitavi šešir navuĉen na oĉi. Nisam mogla da poverujem. Bio je to Frenk Kumbs. Himera na delu.

86 Kumbs se ušunjao u neurednu hotelsku kuhinju. Saĉekala sam nekoliko trenutaka, a zatim krenula za njim. Sada sam ja sagla glavu obzirući se oko sebe. Ponovo sam ugledala Kumbsa, ali se on presvukao. Obukao je beli kuhinjski kaputić i stavio masnu kuvarsku kapu. Mašila sam se za mobilni, ali on nije radio. Nisam bila na duţnosti, pa mi nije ni trebao. Kumbs je izašao na zadnja vrata hotela. Pre nego što sam uspela da neopaţeno upozorim policajce u patrolnim kolima, on je zamakao u jednu uliĉicu. Bacila sam pogled niz nju i videla da se ukršta sa ulicom u kojoj sam ostavila auto. Potrĉala sam ka svom automobilu. Hvala Bogu, i dalje sam ga videla. Ţurno je prešao ulicu, na pet-šest metara od mene. Nadala sam se da ću moji da dam znak patrolnim kolima, ali nisam uspela. Kumbs je izbio na ĉistinu i uputio se ka Van Nesovoj ulici. Bila sam besna na naše ljude – pustili su ga da umakne. Uprskali su stvar. Saĉekala sam da zamakne, pa sam okrenula auto i krenula ka raskrsnici. Od semafora sam skrenula desno, i tek tada upalila farove. Na ulici je bila guţva. Posmatrala sam dokle se proteţe ĉistina. Zaustavila sam se i pogledom šarala po ĉetvrti. Zar je moguće da me je prevario? Da se nije umešao u guţvu? Do Ċavola.

Odjednom sam ugledala maskirnu jaknu kako se pojavljuje iz uliĉice izmeĊu robne kuće „Kinko” i prodavnice cipela „Fejvor”. Negde je bacio kuvarski kaputić i kapu. Bila sam priliĉno uverena da me nije video. Pogledao je uz i niz ulicu, a onda, ruku zabijenih u dţepove, krenuo ka jugu i Trgovaĉkoj ulici. Poţelela sam da ga zgazim kolima. Na sledećoj raskrsnici okrenula sam auto i krenula suprotnim smerom, na oko dvadeset metara za Kumbsom. Bio je veoma vest u ovome. Spretno se kretao. Oĉigledno je bio u snazi. Delovao je zadovoljno što je uspeo da pobegne. Zamalo zaista i da uspe. U Trgovaĉkoj je istrĉao na sredinu ulice i uhvatio autobus za jug. Pratila sam autobus niz Aveniju Mišn. Na svakoj stanici, usporavala sam i budno motrila da Kumbs ne iskoĉi iz autobusa. Nije izlazio. Udaljavao se od centra grada. U blizini Bernal Hajtsa, na Glen park stanici, autobus se zadrţao nekoliko trenutaka. Upravo kada je ponovo krenuo, Kumbs je iskoĉio. Bilo je kasno da se zaustavim. Nisam imala kud nego da proĊem pored njega. Spustila sam se što sam niţe mogla, a svi ţivci su mi bili do kraja napeti. Bila sam više puta na straţama, pratila desetine automobila, ali nikada nije bilo ovako opasno. Kumbs se zadrţao na pešaĉkom ostrvu, motreći na ulicu u oba pravca. Morala sam da produţim. Nastavila sam da ga posmatram u retrovizoru. Kao da je pogledom pratio moj auto dok mu nije izašao iz vidnog polja. Do Ċavola… Sve što sam mogla da uradim bilo je da vozim dalje. Bila sam neverovatno ljuta, tako besna. Kada sam bila sigurna da više ne moţe da me vidi, ubrzala sam uz

brdo sa privatnim kućama, okrenula za sto osamdeset stepeni u punoj brzini i molila Boga da mi Kumbs ne umakne. Poţurila sam niz ulicu i našla se na Glen park stanici s druge strane. Gad je nestao. Pomamljeno sam gledala u svim pravcima, ali od njega ni traga ni glasa. U besu sam udarala po volanu. – Đubre! – vikala sam. Onda sam, na nekih trideset metara od sebe, ugledala „pontijak bonvil” boje senfa kako se odvaja od iviĉnjaka, a zatim staje malo dalje. Jedini razlog zbog kog sam se usredsredila na taj auto bio je taj što je on bio jedini koji se micao. Iznenada, tamo se našao i Kumbs. Iskoĉio je iz jednog izloga i uskoĉio u „bonvil” na suvozaĉevo mesto. Opet te imam, rekla sam za sebe. Onda je „bonvil” ubrzao. I ja sam.

87 Pratila sam ih na razdaljini od deset automobilskih duţina. „Bonvil” je skrenuo na ulaznu rampu na drumu i krenuo ka jugu. Drţala sam se na izvesnom rastojanju, a puls mi je bio ubrzan. Sada me je u priliĉnoj meri pokretao adrenalin. Nisam imala drugog izbora nego da pratim Kumbsa kako znam i umem. Posle nekoliko kilometara, vozaĉ „bonvila” je dao migavac i odvojio se ka izlazu za juţni deo San Fransiska. Prošli smo radniĉki deo grada, zatim smo krenuli uz jednu strmu

ulicu za koju sam znala da ide ka Saut Hilu. Zašli smo u mraĉnije ulice, pa sam iskljuĉila farove. „Bonvil” je skrenuo u neostvetljenu, pustu ulicu. Tu su bile kuće srednjeg staleţa – uglavnom u oĉajnom stanju. Auto se zaustavio ispred bele dašĉane kuĉe na kraju ulice, na vrhu brda, s pogledom na dolinu. Samo mesto je bilo lepo, ali je kuća bila prava straćara. Kumbs i njegov saputnik izašli su iz auta razgovarajući. Ušli su u tu kuću. Ja sam skrenula u mraĉni prilaz tri kuće niţe od njih. Nikada ranije nisam osećala takvu jezu od toga što sam bila sama. Ali jednostavno nisam mogla da pustim Kurnbsa da ode, da nam pobegne. Izvukla sam „glok” iz pregrade za rukavice i proverila šarţer. Bio je pun. Gospode Boţe, Lindzi. Nemaš ni pancir, ni pojaĉanje, ni mobilni telefon koji radi. Prišunjala sam se duţ mraĉne staze do bele dašĉare, a pištolj sam drţala uz nogu. Bila sam vesta s oruţjem, ali da li sam bila dovoljno vesta? Uz kuću je bilo neuredno parkirano nekoliko olupanih kola i kamioneta. U prizemlju su bila upaljena svetla. Ĉula sam glasove. Pa, stigla sam dovde. Krenula sam uskim putem do garaţe. Bila je predviĊena za dva automobila i asfaltiranom stazom odvojena od kuće. Odatle su se glasovi ĉuli jaĉe. Pokušala sam da shvatim šta govore, ali još nisam bila dovoljno blizu. Duboko sam udahnula i prišla bliţe. Priljubljena uz kuću, provirila sam kroz jedan od prozora. Pomislila sam da ću, ukoliko mi se uĉini da će se Kumbs zadrţati, moći da pozovem pojaĉanje. Šestorica ljudi sumnjivog izgleda oko stola s pivskim bocama, cigaretama. Jedan od njih je bio Kumbs. Na ruci jednog od tih ljudi videla sam tetovaţu koja je sve kazivala. Lavlja glava, kozja glava, zmijski rep.

Ovo je bio sastanak „Himere”. Primicala sam se sve bliţe, pokušavajući da razaberem razgovor. Iznenada se zaĉuo motor još jednog automobila kako se penje uz Saut Hil. Sledila sam se. Zalepila sam se uz fasadu, blizu staze izmeĊu kuće i garaţe. Ĉula sam kako su se zalupila vrata automobila, zatim glasove i korake kako mi se primiĉu.

88 Spazila sam dvojicu muškaraca, jednog s plavom bradom i dugim repom, drugog u teksas jakni bez rukava, bogato istetoviranih ruku. Nisam imala kuda da mrdnem. Oni su se zagledali u mene. – Ko si, bre, ti? Imala sam dve mogućnosti: da se povuĉem s pištoljem uperenim u njih ili da nastupim odluĉno i odmah privedem Kumbsa. Ovo drugo mi se uĉinilo pametnije. – Policija – viknula sam. Dvojica pridošlica se zaustaviše. Pištolj sam drţala obema rukama. – Odeljenje za krvne delikte San Fransiska. Ruke uvis. Ova dvojica su reagovala na odmeren, smiren naĉin. Prvo su se zgledali meĊusobno, pa su pogledali u mene. Bila sam sigurna da su naoruţani, kao i oni u kući. Pogodila me je jedna zastrašujuća misao: Mogla bih da poginem ovde. Iznenada se zaĉula buka sa svih strana. Još dva muškarca su naišla sa ulice. Okrenula sam se i uperila pištolj u njih. U kući su se naglo pogasila svetla. I prostor ispred kuće postade mraĉan. Gde lije Kumbs! Šta li sada radil Savila sam se u ĉuĉanj kao da ću zapucali. Više se nije radilo o Kumbsu.

Zaĉula sam šum iza leĊa. Neko mi se brzo primicao. Okrenula sam se u tom pravcu – a onda sam napadnuta s druge strane. Neko me je šĉepao i oborio. Sto kilograma me pritisnuše na zemlju. Zatim sam ugledala lice koje nisam ţelela da vidim. Uĉe koje sam mrzela. – Vidi šta nam je plima izbacila – cerio se Frenk Kumbs. Pred oĉima mi je mahao „trideset osmicom”. – Ćerkicu Manija Boksera.

89 Kumbs mi je bio tako blizu i cerio se onim svojim nadmenim, podrugljivim osmehom koji sam mrzela. Himera je bio tu. – Izgleda da si ti ta koja se sada pomera malo ulevo – rekao je. Ostalo mi je još samo toliko bistrine u glavi da shvatim u kakvoj teškoj situaciji se nalazim. Sve što je moglo da krene naopako, krenulo je. – Ovo je istraga ubistva – kazala sam ljudima koji su se okupili oko mene. – Frenk Kumbs je osumnjiĉen za ĉetiri ubistva, od kojih su dva ubistva policajaca. Ne ţelite u tome da uĉestvujete? Kumbs se i dalje kezio. – Gubiš vreme ako misliš da brbljanje ima neku teţinu ovde. Ĉujem da si priĉala s Vajcom? Sjajan momak, ha? Moj drugar. Uspela sam da se malo pridignem. Kako je samo saznao da sam bila u „Pelikan beju”? – Ljudi znaju da sam ovde. Odjednom je Kumbs zamahnuo pesnicom. Udario me je pravo u vilicu. Osetila sam kako mi usta ispunjava topla

teĉnost, sopstvena krv. Mahnito sam razmišljala kako da se izvuĉem. Kumbs se i dalje smešio. – Uradiću ono što ste vi, skotovi, meni uradili. Uzeću vam nešto dragoceno. Uzeću vam nešto što nećete nikada moći da povratite. Ti još ništa nisi shvatila. – Shvatila sam dovoljno. Ubio si ĉetvoro nevinih ljudi. Kumbs se zasmejao. Hrapavim dlanom prešao je preko mog obraza. Njegov zlurad pogled i ledeni dodir skoro su me naterali da povraćam. Ĉula sam pucanj, iz blizine, ali je Kumbs bio taj koji je zajeĉao i uhvatio se za rame. Ostali su se razbeţali. U mraku je nastao meteţ, a ni sama nisam bila ništa manje zbunjena od ostalih. Još jedan metak zaparao je vazduh. Jedan istetovirani mršavi zlikovac je jauknuo i uhvatio se za kuk. Još dva metka su se zarila u zid garaţe. – Šta se to, do Ċavola, dešava? – vikao je Kumbs. – Ko to puca? Zaĉuli su se novi pucnji. Dolazili su iz mraka na kraju prilaza kući. Ustala sam i pognutog tela potrĉala što dalje od kuće. Niko nije pokušao da me zaustavi. – Ovamo – ĉula sam da mi neko dovikuje. Krenjila sam ka tom ĉoveku. Ĉuĉao je iza „bonvila” boje senfa. – Hajdemo – dreknuo je. Onda sam ga prepoznala, ali nisam mogla da poverujem svojim oĉima. Pritrĉala sam i bacila se ocu u naruĉje.

90 Ţurno smo se udaljavali od te kuće i prevalili veći deo puta do San Fransiska ne progovorivši ni reci. Konaĉno je otac zaustavio auto na zakrĉenom parkiralištu ispred jednog restorana. Pogledala sam ga ne uspevajući da doĊem do daha i smirim lupanje srca. – Jesi li dobro? – pitao je najneţnijim glasom koji se mogao zamisliti. Klimnula sam glavom, mada nisam bila sasvim sigurna, pa sam poĉela da istraţujem sva bolna mesta. Vilica… potiljak… ponos. Polako su mi na pamet padala pitanja na koja sam traţila odgovore. – Otkud ti tamo? – pitala sam ga. – Brinuo sam se za tebe. Posebno otkad je neko napao tvoju prijateljicu Kler. Sledeća misao me je pogodila. – Pratio si me? Obrisao mi je krv s ivice usana. – Radio sam kao policajac dvadeset godina. Pratio sam te otkad si izašla sa posla. U redu? U glavi mi je zazvonilo upozorenje da mu ne verujem, ali nekako mi to i nije bilo vaţno. Zatim mi je, dok sam gledala u oca, nešto drugo palo na pamet. Nešto što se nije uklapalo. Sedla sam se kako se Kumbs cerio nada mnom. – On je znao ko sam. – Naravno da je znao. Već ste se sreli. Ti vodiš ovaj sluĉaj.

– Ne mislim u vezi sa sluĉajem – rekla sam. – Znao je za tebe. Otac je delovao zbunjeno. – Sta hoćeš da kaţeš? – Da sam ja tvoja kćerka. Znao je. Nazvao me je 'ćerkica Martija Boksera'. Svetlost reklamnog panoa za pivo ispred restorana poĉela je da ţmirka. Obasjala je lice moga oca. – Već sam ti kazao – rekao je – Kumbs i ja smo se poznavali. Svi su me tad poznavali. – Nisam na to mislila. – Odmahnula sam glavom. – Nazvao me je kćerkicom Martija Boksera. O tebi je reĉ. Selila sam se svog susreta s Kumbsom prethodnog jutra u hotelu. I tada sam na trenutak osetila to isto. Da me je poznavao. Da izmeĊu mene i njega postoji nešto. Odmakla sam se, a glas mi je postao opor. – Zašto si me pratio? Moram sve da znam. – Da bih te zaštitio. Kunem se. Da bar jednom uradim nešto ispravno. – Tata, ja sam policajac, nisam tvoj Ljutić. Nešto kriješ. Na neki naĉin si umešan u ovo. Ako si imao ţelju da uĉiniš nešto ispravno, sada je trenutak za to. Otac je zabacio glavu, a pogled je uperio pravo ispred sebe. Duboko je udahnuo. – Kumbs me je pozvao kada je izašao iz zatvora. Uspeo je da me pronaĊe tamo na jugu. – Kumbs je tebe zvao? – rekla sam, razrogaĉenih oĉiju, potpuno van sebe. – Zašto bi on zvao tebe? – Pitao me je kako sam proveo poslednjih dvadeset godina dok ga nije bilo. Jesam li nešto napravio od sebe. Rekao je da je došao ĉas da mi naplati. – Da ti naplati? Za šta? – Istog trenutka kada sam postavila to pitanje, odgovor mi se sam nametnuo. Zurila sam oštro u varljive oĉi svoga oca.

– Ti si bio s njim one noći, zar ne? Uĉestvovao si u tome pre dvadeset godina.

91 Otac je skrenuo pogled. ViĊala sam taj posramljeni pogled pun krivice – previše puta – kada sam bila sasvim mala. Poĉeo je da objašnjava. Hajdemo sve iz poĉetka, tata. – Lindzi, nas šestorica smo izašli na uviĊaj. Ja sam se tamo zatekao sluĉajno. Menjao sam jednog kolegu, Eda Dulija. Stigao sam poslednji na mesto zloĉina. Ništa nisam video. Ali on nas je proganjao, sve nas, od tog dana. – Nisam imao pojma, Lindzi, da je on Himera – rekao je otac. – To moraš da mi veruješ. Nikada nisam ĉuo za tog Ĉipmana, sve dok mi ti nisi ispriĉala pre neki dan. Mislio sam da preti samo meni. – Da ti preti, tata? – trepnula sam u neverici. Srce mi se stezalo. – Ĉime ti preti? Molim te, objasni mi. Zaista ţelim da razumem. – Rekao mi je da će uĉiniti da se osećam onako kako se on osećao svih ovih godina. Kako se suoĉio s tim daje sve izgubio. Rekao je da će se okomiti na tebe. – Zato si se vratio – rekla sam s uzdahom. – Zar ne? Sva ta priĉa o ispravljanju propuštenog. Kako ţeliš da se iskupiš. To uopšte nije to. – Ne. – Odmahnuo je glavom. – Već sam toliko toga protraćio. Nisam mogao da dozvolim da mi on oduzme i ono što je ostalo, onaj deo koji je bio dobar. Zato sam ovde, Lindzi. Kunem ti se. Ovoga puta ne laţem.

U glavi mi je zujalo. Imala sam osumnjiĉenog ubicu na slobodi. Ispaljene hice. Nisam znala šta da radim. Šta da uradim s ocem? Koliko je zaista znao? Kako sada da postupim s Kumbsom? S Himerom? – Da li govoriš istinu? Jednom u ţivotu? Ovo je moj sluĉaj, moj veliki, vaţan sluĉaj. Moram da znam istinu. Tata, molim te, nemoj da laţeš. – Kunem se – rekao je posuĊeno. – Šta ćeš da uradiš? Gledala sam ga besno. – U vezi s ĉim? U vezi s Kumbsom, ili u vezi s nama… – U vezi s ćelom ovom guţvom. S onim što se desilo veĉeras. – Ne znam. – Progutala sam knedlu. – Ali jedno znam… ako uspem, privešću Kumbsa.

92 Sledećeg dana u deset sati već sam drţala u rukama nalog za pretres. Dobila sam dozvolu da uĊem u Kumbsovu hotelsku sobu. Nas šestoro odjurilo je tamo u dva automobila. Kumbs nije bio u hotelu. Bilo je nekih stvari za koje bismo mogli da ga uhvatimo: kao što je pokušaj ubistva policajca i opiranje pri hapšenju. Izdala sam poternicu za njim i poslala ekipu do kuće u kojoj su imali sastanak prethodne veĉeri. Zamolila sam Dţili da doĊe u hotel „Vilijam Sajmon”. Dţakobi i ja gajili smo nadu da ćemo u njegovoj sobi pronaći nešto što ga vezuje za jedno od ubistava. Ukoliko naĊemo nešto, ţelela sam da nam Dţil odmah izda nalog za hapšenje. Indijac s prijavnice pustio nas je u sobu. Nije bila sreĊena, na prozoru je bilo pivskih boca i limenki sode. Sav nameštaj

sastojao se od metalnog kreveta s tankim dušekom, komode s njegovim toaletnim priborom, jednog pisaćeg stola, stoĉića i dveju stolica. – A š'a si oĉekivala? – prezrivo se nasmejao Dţakobi – nije ovo 'Holidej in'? Nekoliko ĉasopisa bilo je pobacano okolo, primerci Kronikla i Egzaminera. Ništa neuobiĉajeno. Na ispustu uz krevet nalazio se mali streljaĉki trofej koji mi je privukao paţnju – leţeća figura-strelca koji nišani puškom, s urezanim natpisom Regionalno takmiĉenje u streljaštvu na 50 metara nepomiĉne mete i ime Frenka Kumbsa. Stomak mi se okrenuo. Prišla sam stolu. Ispod telefona bilo je nekoliko priznanica i telefonskih brojeva koji mi nisu bili poznati. Pronašla sam mapu San Fransiska i okoline. Otvorila sam fioke u stolu. Stari telefonski imenik, nekoliko jelovnika iz obliţnjih restorana, jedan zastareli vodiĉ kroz grad. Ništa… Dţil me je posmatrala. Odmahivala je glavom, pravila grimase. Nastavila sam da pretraţujem sobu. Mora da ima neĉeg ovde. Kumbs je bio Himera… Šutnula sam jednu fioku da se zatvori i oborila obod sa lampe. U tom istom napadu nezadovoljstva, povukla sam dušek sa kreveta. – Mora biti tu, Dţili. Nešto će se pojaviti. Na moje iznenaĊenje, sa kreveta je pala jedna koverta. Podigla sam je i istresla sadrţaj na krevet. Nije bilo pištolja, ni stvari uzetih od ţrtava… ali tu se nalazila ćela istorija sluĉaja Himera. Ĉlanci iz novina i ĉasopisa, neki dvadeset godina stari, sa suĊenja. Jedan iz ĉasopisa Tajms, sa pojedinostima tog sluĉaja. Jedan, s

naslovom „POLICIJSKI LOBI ZAHTEVA HAPŠENJE KUMBSA”, imao je i fotografiju sa skupa Pozornika pravde na trgu ispred Gradske većnice. Dok sam preletala oĉima preko tog ĉlanka, paţnju mi je privukao crveni krug kojim je Kumbs obeleţio izjavu portparola te grupe, narednika Edvarda Ĉipmana. – Pun pogodak. – Dţakobi je zviznuo. Dalje smo naišli na ĉlanke o suĊenju i kopije pisama koje je Kumbs slao sudu traţeći da se obnovi suĊenje. Izbledela kopija izveštaja policijske komisije o nezgodi u Bej vjuu. Na marginama je bilo mnogo gnevnih napomena koje je Kumbs dopisao. „Laţljivac”, podvuĉeno, i „Jebena kukavica”. Kosim zagradama bilo je uokvireno svedoĉenje Poruĉnika Erla Mersera. Zatim niz ĉlanaka o najnovijim ubistvima: Taša Keĉings, Dejvidson, Merser… Kratki izveštaj iz Ouklend tojmsa o Esteli Ĉipman s naţvrljanom napomenom: „Ĉovek bez ĉasti, obešĉašćuje sve oko sebe”. Pogledala sam u Dţili. Nije bilo baš savršeno; ništa što bismo mogli direktno da poveţemo s nekim od ubistava. Ali bilo je dovoljno da se otklone sve sumnje da smo pronašli pravog ĉoveka. – Sve je tu – rekla sam. – U najmanju ruku, moţemo ovo da mu prikaĉimo za Ĉipmana i Mersera. Dţil je razmišljala neko vreme, i napokon stegla usne i zadovoljno mi klimnula glavom. Dok sam prikupljala sve u kovertu, letimiĉno sam prešla preko preostalih nekoliko listova gde mi je nešto privuklo paţnju. Vilica mi se stegla. Bio je to iseĉak iz novina sa prve konferencije za štampu posle ubistva Taše Keĉings. Na fotografiji se video naĉelnik Merser kako stoji ispred nekoliko mikrofona.

Dţil je primetila moj izbezumljen izraz lica. Uzela mi je iseĉak iz ruke: – Oh, Boţe… Lindzi… U pozadini slike, iza Mersera, stajalo je nekoliko ljudi koji su bili ukljuĉeni u istragu. Gradonaĉelnik, naĉelnik detektiva Rajan, Gejb Kar. Kumbs je crvenim flomasterom zaokruţio jedno lice. Moje.

93 Do kraja dana svi policajci u gradu imali su opis Frenka Kumbsa. Ovo je bilo liĉno. Svi smo ţeleli da ga uhvatimo. Kumbs nije imao puno stvari, nije imao novca, nije imao mreţu jataka za koju smo znali. Kako smo raĉunali, trebalo bi brzo da ga uhvatimo. Zamolila sam devojke da se naĊemo u Dţilinoj kancelariji kada se ostali raziĊu. Kada sam stigla, one su bile vesele i nasmejane i verovatno su smatrale da treba da mi ĉestitaju. Na naslovnoj strani novina izašla je Kumbsova slika. On je i izgledao kao ubica. Utonula sam u koţni divan pored Kler. – Nešto nije u redu – rekla je ona. – Mislim da ne ţelimo to da ĉujemo. Klimnula sam glavom. – Moramo da razgovaramo o neĉemu. Opisala sam im šta mi se desilo prethodne veĉeri. Pravu verziju. Kako se ispostavilo da je praćenje Kumbsa bilo opasno i nepromišljeno, mada i nisam imala drugog izbora. Kako su me uhvatili u klopku. Kako me je otac spasao kada sam već izgubila svaku nadu.

– Gospode, Lindzi. – Dţil je u neverici opustila vilicu. – Hoćeš li, molim te, da pokušaš da budeš paţljiva? – Znam – rekla sam. Kler je vrtela glavom. – Pre neki dan rekla si mi da ne znaš šta bi radila bez mene, a onda se upustiš u nešto tako opasno. Zar ne shvataš da i za nas vaţi isto? Ti si nama kao sestra. Molim te, prestani da izigravaš heroja. – Kauboja – rekla je Dţil. – Kaubojku – potvrdila je Sindi. – Nekoliko sekundi i… – nasmešila sam se – sada biste se vozile ka pogrebnom zavodu. Sedele su i zurile u mene, natmurene i ozbiljne. Onda je smeh zavladao sobom. Pomisao da mogu da izgubim drugarice ili one mene uĉinila je da ono što sam radila deluje još lude. Sada je to bilo smešno. – Hvala Bogu što je poslao Martija – uzviknula je Dţil. – Da, stari dobri Marti – uzdahnula sam. – Moj tata. Pošto je osetila da govorim dvosmisleno, Dţil se nagnula prema meni. – Nadam se da nikoga nije pogodio? Duboko sam udahnula. – Kumbsa. Moţda još nekoga. – Da li je bilo krvi na licu mesta? – pitala je Kler. – Obišli smo danas kuću. Iznajmio ju je neki sitni varalica koji je nestao u meĊuvremenu. Na prilazu je naĊen trag krvi. One su me nemo posmatrale. Onda je Dţil rekla: – Pa kako si to prikazala, Lindzi? U odeljenju? Odmahnula sam glavom. – Nisam prikazala nikako. Oca nisam pominjala. – Gospode, Lindzi – viknula je Dţil – tvoj tata je moţda pogodio nekoga. Umešao se u policijsku poteru i pucao iz pištolja. Pogledala sam je. – Dţili, pa on mi je spasao ţivot. Ne mogu tek tako da ga prijavim.

– Ali preuzimaš na sebe prevelik rizik. A zašto? On ima dozvolu za nošenje oruţja. On ti je otac i pratio te je. Spasao ti je ţivot. U tome nema zloĉina. – Istini za volju – progutala sam knedlu – nisam sigurna da je pratio mene. Dţil me je oštro pogledala. Pribliţila je svoju stolicu. – Hoćeš li da mi ponoviš to? – Nisam sigurna da je pratio mene – ponovila sam. – Pa zašto je onda bio tamo? – vrtela je glavom Sindi. Sve tri zurile su u mene. Reĉ po reĉ, ispriĉala sam im razgovor s ocem u automobilu posle pucnjave. Kako je otac, kada sam ga priterala uza zid, priznao da je bio svedok pre dvadeset godina u Bej vjuu. – Bio je tamo s Kumbsom. – Oh, ne – kazala je Dţil bezizraţajnog pogleda. – Oh, Boţe, Lindzi. – Zato se i vratio – rekla sam. – Sva ta uzvišena priĉa o stvaranju novih veza sa svojom devojĉicom. Sa svojim malim Ljutićem. Kumbs mu je pretio. Vratio se da se suoĉi s njim. – Moţda i jeste tako – rekla je Kler i uhvatila me za ruku – ali on mu je pretio da će ti naneti zlo. Vratio se zato da bi te zaštitio. Dţil se nagnula napred, skupivši oĉi. – Lindzi, ovde moţda i nije reĉ o tome da štitiš oca da se ne sazna da je umešan. Moţda je on znao da Kumbs ubija ljude i nije to prijavio. Pogledi su nam se sreli. – Ovih poslednjih nekoliko nedelja, otkako se vratio u moj ţivot, ĉinilo mi se da sam mogla da sklonim u stranu ono što je uĉinio, bol koji mi je naneo. Uĉinilo mi se da je on jednostavno samo ĉovek koji je napravio neke greške, ali je zabavan. Mislila sam da sam mu

potrebna i da bi bio srećan uz mene. Kada sam bila mala, sanjala sam da se ovako nešto dogodi, da mi se tata vrati. – Nemoj ga se još odricati – rekla je Kler. Sindi je pitala: – Ako misliš da se tvoj otac nije vratio da bi tebe zaštitio, Lindzi, koga on to onda štiti? – Ne znam. – Pogledala sam svaku od njih u oĉi. – To je ono veliko pitanje. Dţil je ustala, otišla do police iza svog pisaćeg stola i izvukla veliki kartonski registrator. Na njemu je stajalo „Sluĉaj 237654A”. Drţava Kalifornija protiv Fransisa K. Kumbsa. – Ne znam ni ja – rekla je tapšući po registratoru. – Ali, kladim se da je odgovor ovde.

94 Ĉim je stigla na posao sledećeg jutra, Dţil je zaronila u taj sluĉaj. Sekretarici je kazala da joj ne prebacuje pozive i otkazala ono što je samo dan ranije delovalo kao veoma hitan sastanak u vezi s drugim sluĉajem ubistva na kome je radila. Spremila je veliku solju kafe, blejzer Done Karan prebacila preko naslona stolice, i podigla prvu tešku fasciklu. Obimni zapisnik sa suĊenja – stranice i stranice svedoĉenja, prigovora i sudijskih odluka. U jednom trenutku pomislila je da bi bilo bolje kada ništa ne bi ni pronašla. Kada bi sve ostalo na onome da je Marti Bokser bio samo otac koji se vratio da zaštiti svoje dete. Ali tuţilac u njoj nije se mirio s tim. Zastenjala je i poĉela da ĉita.

SuĊenje je trajalo devet dana. Trebalo joj je ćelo pre podne da proĉita sve o tome. Prouĉila je preliminarna saslušanja, izbor porotnika, uvodne izjave. Iznet je i Kumbsov prethodni dosje. Brojni navodi da se loše drţao u uliĉnim susretima s crncima. Kumbs je bio poznat po neslanim šalama i omalovaţavajućim izjavama o ljudima druge boje koţe. Zatim je na red došla neprijatna rekonstrukcija sporne veĉeri. Kumbs i njegov partner Sten Dragula u patroli po Bej vjuu. Nailaze na košarkašku utakmicu u školskom dvorištu. Kumbs prepoznaje Dţeralda Sajksa. Sajks je u osnovi dobro dete, izjavljuje tuţilac. Ne beţi iz škole, ĉlan je jednog muziĉkog sastava; jedina mrlja: priveden dva meseca ranije u raciji na rasturaĉe po paviljonima. Dţil je ĉitala dalje. Kumbs prekida utakmicu i poĉinje da izaziva Sajksa. Situacija postaje napeta. Stiţu još dvoje patrolnih kola. Sajks nešto dovikuje Kumbsu i beţi. Kumbs kreće za njim. Dţil je prouĉila nekoliko rukom izraĊenih crteţa koji su predstavljali mesto ubistva. Pošto su ostale deĉake stavili pod nadzor, još dva policajca kreću u poteru. Policajac Tom Faloun stiţe prvi. Dţerald Sajks je već mrtav. SuĊenje i beleške se proteţu na preko tri stotine stranica… trideset sedam svedoka. Prava zbrka. Ali nigde nije bilo niĉega što bi ukazivalo na Martija Boksera. Ako je i bio te veĉeri tamo, nikada nije pozvan da svedoĉi. Do podneva Dţil je pregledala iskaze svedoka. Ubistvo se odigralo u uliĉici izmeĊu zgrada A i B u paviljonima. Stanari su tvrdili da su ĉuli glasove i deĉakove pozive u pomoć. Samo ĉitanje izjava bilo je dovoljno da joj se smuĉi. Kumbs je bio Himera; morao je da bude.

Bila je umorna i obeshrabrena. Provela je pola dana ĉešljajući dosje. Došla je skoro do kraja kada je naišla na nešto ĉudno. Naišla je na nekog ko je tvrdio da je video ubistvo sa prozora ĉetvrtog sprata. Zvao se Kenet Carls. Ĉarls je i sam bio deĉak. Imao je maloletniĉki dosje: bezobzirno ponašanje, posedovanje droge. Policija je smatrala da je sklon izgredima. A niko drugi nije podrţao priĉu Keneta Carlsa. Kako je Dţil odmicala kroz iskaze, u glavi joj je sve više tutnjalo, dok na kraju nije pomislila da će prasnuti. Zazvonila je svojoj sekretarici. – Ejpril, treba mi jedan policijski dosje. Jedan stari dosje. Od pre dvadeset godina. – Dajte mi ime. Pišem. – Marti Bokser – odgovorila je Dţil.

95 Oštar vetar iz zaliva šibao je Dţil dok je ĉekala u pristaništu ispred utovarne stanice Bart. Već je prošlo šest. Ljudi u plavim uniformama i sa kapama uskog širila izlazili su iz dvorišta pošto im se završila smena. Dţil je meĊu njima traţila jedno lice. Pre dvadeset godina on je bio maloletnik s policijskim dosjeom, ali je vremenom sredio svoj ţivot. Bio je nagraĊivan u sluţbi, oţenjen, a poslednjih dvanaest godina radio je kao vozaĉ u Bartu. Ejpril je bilo potrebno samo nekoliko sati da ga pronaĊe. Nizak, zdepast crnac s crnom koţnom kapom i vetrovkom iz 49. mahnuo je u znak pozdrava nekolicini kolega i krenuo

prema njoj. Umorno se zagledao u nju. – Šef smene kaţe da me ĉekate. Zašto? – Kenet Carls'? – pitala je Dţil. – Ĉovek je klimnuo glavom. Dţil se predstavila i dala mu svoju podsetnicu. Ĉarls je raširio oĉi. – Ne zamerite mi, ali već se odavno niko iz Palate takozvane pravde nije zanimao za mene. – Nije za vas, gospodine Ĉarlse – odvratila je Dţil, u ţelji da ga umiri. – Radi se o neĉem što se davno dogodilo, a vi ste bili svedok. Ne smeta vam da porazgovaramo? Ĉarls je slegnuo ramenima. – Ne smeta vam da prošetamo? Kola su mi tamo. – Poveo je kroz kapiju s lancem do parkirališta uz utovarnu luku. – Kopamo po nekim starim sluĉajevima – objašnjavala je Dţil. – Naišla sam na izjavu koju ste vi dali. U sluĉaju protiv Frenka Kumbsa. Na pomen tog imena, Ĉarls se zaustavio. – Proĉitala sam vaš iskaz – nastavila je Dţil. – Ono što ste rekli da ste videli. Ţelela bih da ĉujem nešto o tome. Kenet Ĉarls je zbunjeno odmahivao glavom. – Niko mi nije poverovao onda. Nisu mi dali da doĊem na suĊenje. Nazvali su me propalicom. Što se sad vi zanimate? – Bili ste deĉko sa dosjeom koji se dva puta obreo u domu – iskreno je odgovorila Dţil. – Sve je to taĉno – rekao je Kenet Ĉarls – ali video sam ono što sam video. U svakom sluĉaju, mnogo je vode proteklo otad. Ostalo mi je dvanaest godina do penzije. Ako dobro shvatam, jedan ĉovek je odsluţio dvadeset godina za ono što je uĉinio te veĉeri. Dţil ga je pogledala u oĉi. – Ţelim da se uverim da je pravi ĉovek odleţao tih dvadeset godina zbog te veĉeri. Ovaj

sluĉaj nije ĉak ni ponovo otvoren. Ja neću nikoga hapsiti. Ali volela bih da saznam istinu. Molim vas, gospodine Ĉarlse. Ĉarls joj je ispriĉao. Gledao je televiziju i pušio travu, ĉuo je tuĉu napolju, viku, zatim nekoliko prigušenih krikova. Kada je pogledao kroz prozor, tamo je taj deĉak leţao zadavljen. A onda je ono što je ĉula sve izmenilo. Duboko je udisala vazduh. – Bila su tu dva ĉoveka u uniformi. Dva pandura su drţala Dţeralda Sajksa – kazao joj je Ĉarls. – Zašto ništa niste uĉinili? – pitala je Dţil. – Trebalo bi da na to gledate onako kako je tada bilo. Ako si tada nosio plavo, bio si bog. A ja sam bio samo propalica, jel tako? Dţil mu se zagledala duboko u oĉi. – Sećate li se tog drugog policajca? – Mislio sam da rekoste da nikog nećete hapsiti. – I neću. Ovo je nešto liĉno. Kada bih vam pokazala sliku, mislite li da biste mogli da ga poznate? Zaustavili su se pred sjajnom novom „tojotom”. Dţil je otvorila svoju aktentašnu i izvadila jednu fotografiju. Pruţila mu je. – Da li je ovo policajac koga ste videli, gospodine Ĉarls? Dugo je zurio u sliku. Zatim je rekao: – To je ĉovek koga sam video.

96 Provela sam ceo dan u Palati, u telefonskim razgovorima s policajcima na terenu ili pred mapom grada, nadgledajući potragu za Frenkom Kumbsom. Postavili smo ljude da nadziru nekoliko njegovih poznanika i mesta na koja smo mislili da bi mogao da se skloni, ukljuĉujući i Toma Kitinga. Proverila sam tablice ţutog „bonvila” koji je pokupio Kumbsa i brojeve telefona koje sam našla na njegovom stolu. To mi nije bilo od koristi. U ĉetiri sata ĉovek koji je iznajmio kuću u juţnom San Fransisku predao se sam – uporno je tvrdio da je tada prvi put video Kumbsa. Kumbs nije imao novca, nije imao liĉnih stvari. Nismo znali koje prevozno sredstvo koristi. Svaki policajac u gradu imao je njegov opis. Pa gde je, do Ċavola, onda bio! Gde je Himera? I šta će sledeće uĉiniti! Još sam sedela za radnim stolom kada je u sedam i trideset ušla Dţil. Prošlo je tek nekoliko dana otkako je izašla iz bolnice. Na sebi je imala mrki kišni mantil s Kouĉovom aktentašnom preko ramena. – Šta ti još radiš ovde? – zatresla sam glavom. – Idi kući i odmaraj se. – Imaš li sekund? – pitala je. – Naravno, privuci stolicu. Bojim se da nemam da ti ponudim pivo. – Nije vaţno. – Nasmešila se i, otvorivši tašnu, n nje izvadila dva „Sema Adamsa”. – Donela sarn pivo. Gurnula je jedno k meni.

– Nek' ide ţivot. – Uzdahnula sam. Od Kumbsa nije bilo ni traga, a po izrazu Dţilinog lica videlo se da je nešto muĉi. Pretpostavila sam da je Stiv u pitanju, verovatno sakuplja nova ulaganja, a nju ostavlja samu. Ali ĉim je otvorila aktentašnu, primetila sam plavi dosje zaposlenih u policiji. A onda i ime Bokser, Martin K. – Mora da sam ti rekla – poĉela je Dţil kada je otvorila pivo i sela naspram mene – da je moj otac bio branilac tamo u Hajlend parku. – Samo sto puta. – Osmehnula sam joj se. – Zapravo, bio je najbolji advokat kojeg sam ikada srela. Uvek potpuno pripremljen, nepokolebljiv i kada je u pitanju rasa i novac. Moj tata, potpuno ispravan ĉovek. Jednom je kod kuće šest meseci pripremao odbranu jednog farmera koji je laţno optuţen za silovanje. U to vreme je mnogo ljudi podbadalo mog oca da se kandiduje za Kongres. Oboţavala sam tatu. I dalje ga volim. Sedela sam bez reci i posmatrala kako joj se oĉi zamagljuju. Otpila je gutljaj piva. – Tek pred kraj koledţa shvatila sam da je skot varao moju majku dvadeset godina. Veliki ĉovek koji stoji uspravno, moj heroj. Bledo sam se osmehnula. – Marti je mene lagao sve vreme, zar ne? Dţil je klimnula glavom i gurnula ka meni raskupusan dosje moga oca i jedan iskaz. Iskaz je bio otvoren na stranici s delovima podvuĉenim ţutim flomasterom. – Trebalo bi ovo da proĉitaš, Lindzi. Stegla sam se i najstrpljivije što sam mogla proĉitala svedoĉenje Keneta Ĉarlsa. Onda sam ga proĉitala još jedanput. Sve vreme osećala sam kako mi sve više raste osećanje razoĉaranja. A zatim i straha. Prva reakcija mi je bila neverica; onda me je ispunio bes. Ali istovremeno, znala

sam da je to taĉno. Moj otac je lagao i zataškavao stvari celog veka. Prevario je, slagao i razoĉarao sve koji su ga voleli. Oĉi su mi se ispunile suzama. Osetila sam se iznevereno. Jedna vrela suza skliznula mi je niz obraz. – Ţao mi je, Lindzi. Veruj mi, mrzim što sam morala ovo da ti pokaţem. – Dţil je pruţila ruku i ja sam je prihvatila i jako stegla. Prvi put od kako sam postala policajac nisam znala šta da radim. Osećala sam kako se jaz produbljuje; taj jaz se nije mogao ispuniti niĉim što bi liĉilo na duţnost, odgovornost ili na pravo. Slegnula sam ramenima i iskapila pivo. Nasmešila sam se Dţili. – Pa šta se na kraju desilo s tvojim ocem? Da li je i dalje s mamom? – Do Ċavola, nije – rekla je. – Mama je umela da bude tako ĉvrsta ponekad, tako hladna. Jednostavno sam je oboţavala. Izbacila ga je kada sam ja upisala prava. On otad ţivi u stanu sa dve spavaće sobe u Las Kolinasu. Poĉela sam da se smejem, bolnim smehom pomešanim s razoĉaranjem i suzama. Kada sam prestala, u srcu mi je ostalo to osećanje smrvljenosti i sva ta pitanja koja su navirala. Koliko je moj otac znao? Šta je krio? I konaĉno, kakva je njegova veza s Himerom? – Hvala ti – rekla sam. Ponovo sam Dţili stegla ruku. – Dugujem ti, draga… – Šta ćeš da uradiš, Lindzi? Prebacila sam jaknu preko ruke. – Ono što je trebalo odavno da uĉinim. Otkriću istinu.

97 Kada sam stigla kući, otac je redao pasijans. Zatresla sam glavom i odvratila pogled. Odvukla sam se do kuhinje i izvadila jedan „blek i ten” iz friţidera. Vratila sam se i sela u fotelju preko puta oca. Podigao je glavu, moţda osetivši vrelinu mog pogleda. – Hej, Lindzi. – Nešto sam razmišljala, tata… o vremenu kada si otišao… Nastavio je da okreće karte iz špila. – Zašto sada da prolazimo kroz to? Drţala sam pogled prikovan za njega. – Odveo si me do pristaništa na sladoled. Sećaš se? Ja se sećam. Posmatrali smo trajekte kako stiţu iz Sausalita. Rekao si nešto kao: 'Sešću uskoro na jedan od ovih trajekata, Ljutiću, i neću se vraćati neko vreme.' Kazao si da je to nešto izmlĊu tebe i mame. I ja sam ĉekala neko vreme. Ali sam se godinama pitala zašto si morao da odešl Oĉeve usne su se pokrenule kao da je hteo nešto da izusti, ali se onda zaustavio. – Bio si nepošten policajac, zar ne? Nikada se nije radilo o tebi i mami. Ili o kockanju ili piću. Ti si pomogao Kumbsu da ubije onog deĉaka. To je bilo to. Zašto si otišao? Zašto si se vratio? Ništa od toga s nama nije imalo veze. Samo s tobom. Otac je trepnuo, pokušavajući da kaţe nešto. – Ne… – Da li je mama znala za to? Ako je i znala, uvek nam je govorila da su posredi kocka i alkohol.

Spustio je špil. Ruke su mu podrhtavale. – Lindzi, ne moraš da veruješ, ali uvek sam voleo tvoju majku. Odmahnula sam glavom i poţelela da ustanem i da ga udarim. – Nisi mogao da je voliš. Niko ne moţe tako da povredi nekoga koga voli. – Da, moţe. – Ovlaţio je usne. – Ja sam povredio tebe. Sedeli smo u tišini nekoliko trenutaka. Izbledela višegodišnja srdţba kao da me je ponovo obuzimala. – Kako si saznala? – pitao je. – Kakve to veze ima? Na kraju bih svakako saznala. Delovao je zapanjeno, kao bokser udaren jakim aperkatom. – To poverenje, Lindzi… to je bilo nešto najbolje što mi se desilo za ovih dvadeset godina. – Pa zašto si onda morao da me iskoristiš? Iskoristio si me da bi došao do Kumbsa. Ti i Kumbs ste ubili tog deĉaka. – Nisam ga ja ubio – rekao je otac odmahujući glavom levo-desno, levo-desno. – Samo ništa nisam uĉinio da spreĉim to. Uzdah se oteo iz njegovih grudi, a izgledalo je kao da ga je tamo zadrţavao dvadeset godina. Ispriĉao je kako je potrĉao za Kumbsom i kako ga je našao u uliĉici. Kumbsove ruke su već bile oko vrata Dţeralda Sajksa. – Rekao sam ti da je tada sve bilo drugaĉije. Kumbs je hteo da ga nauĉi da poštuje uniformu. Ali sve ga je više stezao. 'Ima nešto' – rekao mi je. Viknuo sam na njega: 'Puštaj ga!' Kada sam shvatio da je preterao, prišao sam mu. Kumbs mi se nasmejao. 'Ovo je moja teritorija, Marti momĉe. Ako si se uplašio, nosi se odavde.' Nisam znao da će mali da umre… Kada je Faloun stigao na lice mesta, Kumbs je pustio malog da padne i rekao: 'Mali nevaljalac je pokušao da me napadne noţem.' Tom je bio stari policajac; sve je brzo sagledao. Meni je rekao da se

gubim. Kumbs se smejao i kazao: 'Idi…' Niko od njih nikada nije otkrio moje ime. Oĉi su me pekle od suza. Srce kao da mi se cepalo. – Oh, kako si mogao? Kumbs je bar ostao. Ali ti… ti si pobegao. – Znam da sam pobegao – rekao je. – Ali pre neko veĉe nisam pobegao. Bio sam tamo zbog tebe. Zatvorila sam oĉi, a onda ih opet otvorila. – Sada je trenutak za istinu. Nisi tamo bio zbog mene. Pratio si njega. Zbog toga si se i vratio. Ne da bi mene štitio… već da bi zaštitio sebe. Vratio si se da ubiješ Frenka Kumbsa. Lice moga oca postalo je pepeljasto. Prošao je prstima kroz gustu sedu kosu. – Moţda u poĉetku. – Progutao je knedlu. – Ali ne i sada… Promenio sam se, Lindzi. Odmahnula sam glavom. Niz obraze su mi tekle suze i ja sam ih besno brisala. – Znam da misliš da ĉim zinem izreknem laţ. Ali nije tako. Pre neko veĉe, dok sam ti pomagao da pobegneš, osećao sam najveći ponos u ţivotu. Ti si moja kćerka. Volim te. Uvek sam te voleo. Oĉi su mi i dalje bile vlaţne, a reci su navirale same i ja sam poţelela da mogu da ih zaustavim. – Hoću da odeš., Hoću da se spakuješ i da se vratiš tamo gde si bio proteklih dvadeset godina. Ja sam policajac. Nisam tvoj mali Ljutić. Do sada je ubijeno ĉetvoro ljudi. Ti si umešan na neki naĉin, a ja nemam pojma koliko ti znaš ili koliko toga kriješ. Njegovo lice se opustilo. U treperavom sjaju njegovih oĉiju naslućivala sam koliko sam ga pogodila. – Hoću da odeš – ponovila sam. – Smesta. Sedela sam i grlila Martu kada je on otišao do gostinske sobe. Nekoliko trenutaka kasnije, vratio se sa spakovanim stvarima. Iznenada je delovao sitno i usamljeno.

Marta je naĉuljila uši. Osećala je da nešto nije u redu. Skoĉila je k njemu, a on joj je neţno pomazio glavu. – Lindzi, znam da sam ti dao mnogo razloga da me mrziš, ali nemoj ovo da radiš. Moraš «da paziš na Kumbsa. On će se okomiti na tebe. Molim te, dozvoli da ti pomognem… Srce mi se cepalo. Znala sam da onog trenutka kada izaĊe na vrata više nikada neće ući u moj ţivot. – Nije mi potrebna tvoja pomoć – rekla sam. Onda sam prošaputala: – Zbogom, tata.

98 Frenk Kumbs se kruto oslonio o jednu telefonsku govornicu na uglu Devete i Brajant ulice. Oĉije prikovao za Palatu pravde. Sve je vodilo ka ovom mestu. Bol u ramenu koĉio mi je ĉitaro telo, kao da je neko bockao po rani skalpelom. Dva dana se pritajio, tamo u San Brunu, krijući se. Ali njegova slika izašla je u svim novinama, na naslovnim stranama.Nije imao novca. Nije mogao ĉak ni po svoje stvari da oie. Bilo je skoro dva sata. Sunce je prţilo n njegove tamne naoĉare. Na stepeništu Palate stajalo je mnogo ljudi. Neki advokati su se raspravljali. Kumbs je uzdahnuo da bi se mirio. Ali Ċavola, ĉega imam da se plašim! Nastavio je da zuri u Palatu pravde. Oni treba da se plaše. Sluţbeni revolver mu je bio u futroli za pojasom, zahvaljujući vernom Tomu Kitingu. Ispruţio je ruku kojom puca. U redu je. Moţe to da uradi.

Kumbs se okrenuo ka telefonskoj govornici. Ubacio je novĉić u prorez i pozvao broj. Nema vam druge prilike. Nema više ĉekanja. Konaĉno, posle dvadeset i dve godine pakla. . Na drugo zvono jedan glas je odgovorio: – Odeljenje za krvne delikte. – Spojte me s poruĉnikom Bokserovom.

99 Liniju broj jedan drţali smo za Kumbsove drugare iz zatvora koji su pobegli u Redvud Siti. Oĉekivala sam poziv. Ćelo pre podne posvetila sam sluĉaju dok mi je u pozadini svesti tekla ona neprijatna scena s ocem. Da li sam imala prava da mu sudim za stvari koje su se desile pre dvadeset godina? Još vaţnije, kakva je veza moga oca s Himeroml Dovršavala sam sendviĉ kada je Karen proturila glavu. – Poziv na jedinici, poruĉnice. – Redvud Siti? – pitala sam pruţivši ruku ka slušalici. Karen je odmahnula glavom. – Ova osoba kaţe da ćete znati ko je. Kaţe da je stari prijatelj vašeg oca. Telo mi se ukoĉilo. – Prebaci ga na ĉetvorku – rekla sam. Ĉetvorka je bila zajedniĉka linija koju smo delili u kancelariji. – Poĉni da ga pratiš, Karen. Sada… Skoĉila sam sa stolice, ţurno dala znak Dţakobiju u susednoj sobi. Podigla sam ĉetiri prsta i pokazala na telefon. Za nekoliko sekundi ćela kancelarija je bila pod uzbunom. Svi su znali da to mora da je Himera. Potrebno je devedeset sekundi da oĉitamo odakle stiţe poziv. Šezdeset da odredimo deo grada. Ako je uopšte i zvao

iz grada. Loren, Moreli i Ĉin dotrĉali su lica napetih od išĉekivanja. Podigla sam slušalicu. Dţakobi je takode podigao slušalicu. – Bokser – rekla sam. – Ţao mi je što nam je propala zabava pre neko veĉe, poruĉnice – smejao se Kumbs. – Hteo sam da te obradim. Na svoj poseban naĉin. – Zašto zoveš? – pitala sam. – Šta hoćeš, Kumbse? – Imam neke vaţne stvari da ti kaţem. Moglo bi da pomogne da shvatiš poslednjih dvadeset godina. – Sasvim su mi jasne, Kumbse. Leţao si zbog ubistva. Sumorno se zakikotao. – Ne mojih dvadeset godina…tvojih. Srce mi je poskoĉilo. Razgovarala sam s ĉovekom koji mi je uperio pištolj u glavu. Morala sam da ga zadrţim. Da ga razbesnim… Sve što je u mojoj moći da bih ga zadrţala na prokletoj vezi. Pogledala sam u sat. Prošlo je trideset pet sekundi. – Gde si, Kumbse? – Uvek raspoloţena za uobiĉajeno ĉavrljanje na odeljenju, ha, poruĉnice? Polako prestajem da te poštujem. Trebalo bi da si mudra ţenska. Da se Marti ponosi tobom. Pa, reci mi, kako to da su toliki ljudi stradali a da ti nisi ništa shvatila? Osetila sam kako mi se prezrivo cereka. Boţe, kako sam mrzela ovog ĉoveka. – Šta je bilo, Kumbse? Šta to nisam shvatila? – Ĉuo sam da te je tatica napustio otprilike u isto vreme kada sam ja otišao u zatvor – rekao je. Znala sam šta je pokušavao da mi kaţe. Ipak sam morala da ga drţim na vezi. U drugoj prostoriji, Dţakobi je slušao, ali je i gledao pravo u mene. Kumbs se zacerekao. – Verovatno si mislila da se matori zagrejao za neku konobaricu. Ili daje ostavio smrdljive

tragove po ulicama. – Kumbsov glas dobio je prizvuk laţnog saţaljenja. – Boţe, mora da je bilo teško kada je on otišao, a mama ti umrla. – Uţivaću kada te dohvatimo, Kumbse. Biću tu kada poĉnu da ti piju krv u 'Sen Kventinu'. – Baš šteta što ti se neće pruţiti prilika, ljubavi. Ali hteo sam nešto vaţno da ti kaţem. Slušaj. Tvoj stari jeste ostavio tragove. Meni… Ja sam ih prihvatio kao svoje… Ja sam prihvatio kaznu. Za njega. Za ćelu policiju. Sve ih posedujem. Ja sam odleţao. Ali znaš šta, mala Lindzi? Nisam bio sam. Zategao mi se svaki ţivac u telu. Grudi samo što mi nisu pukle od besa. Bacila sam pogled na Dţakobija. Dao mi je znak kao da kaţe: Samo još nekoliko sekundi… Zadrţavaj ga. – Mene hoćeš, Kumbse? Videla sam sliku u tvojoj sobi. Znam šta hoćeš. Naći ćemo se gde god hoćeš… – Toliko ţeliš ubicu da je to skoro dirljivo. Ali ţalim, moram da propustim tvoju ponudu. Imam drugi sastanak. – Kumbse – rekla sam i bacila pogled na sat – mene ţeliš, hajde da se drţimo toga. Moţeš li da udariš ţenu, Frenk? Mislim da ne moţeš. – Ţao mi je, poruĉnice. Hvala na veselom razgovoru. Ali izgleda da, šta god da se desi, ti za dlaku zakasniš, l dalje tvrdim da ţenama nije mesto u odeljenju. To je samo moje mišljenje. Ĉula sam „klik”. Istrĉala sam u detektivsku sobu. Kepi je razgovarao s dispeĉerom. Oĉajniĉki sam se nadala da se Kumbs nije javio sa mobilnog telefona. Mobilni su najteţi za otkrivanje. Imam drugi sastanak… Nisam shvatala ĉime nam je to Kumbs pretio. Šta je bilo sledeće? Šta?

– Još je u gradu – doviknuo mi je Kepi. Dohvatio je olovku. – Zvao je iz govornice. Sada pokušavaju da je lociraju. Detektiv je zapisivao, a onda podigao pogled. Lice mu je bilo iskrivljeno u neverici. – On je u govornici… na uglu Devete i Brajantove. Svi smo se zgledali, a onda smo se pokrenuli. Kumbs je zvao iz iste ĉetvrti.

100 Prikaĉila sam „glok” i viknula da pozovu najbliţu jedinicu. Onda sam izjurila iz kancelarije. Kepi i Dţakobi su mi bili za petama. U istoj ĉetvrti… Šta je to Kumbs naumio! Nisam ĉekala lift. Sjurila sam se niza zadnje stepenište koliko god su me noge nosile. U predvorju sam se progurala izmeĊu osoblja i civila koji su se tu zatekli i grunula na staklena vrata koja vode do Brajantove ulice. Na stepeništu se nalazila uobiĉajena gomila ljudi koji su se vrzmali u vreme ruĉka: advokati, zastupnici i detektivi. Pogledala sam u pravcu Devete, isteţući vrat ne bih li ugledala Kumbsa. Ništa. Kepi i Dţakobi su me stigli. – Idem napred – rekao je Kepi. Onda mi je sinulo. Imam drugi sastanak… Kumbs je bio ovde, zar ne! Bio je u Palati pravde. Gomili na stepeništu koja ništa nije slutila viknula sam: – Policija! Svi stanite mirno!

U zgranutoj gomili traţila sam njegovo lice. „Glok” mi je bio u pripravnosti. Svi su me posmatrali širom raširenih oĉiju. Nekoliko njih je ĉuĉnulo ili poĉelo polako da se udaljava. Evo ĉega se sećam da se dalje dogaĊalo: Jedan policajac u uniformi pošao je uza stepenice ka meni. Jedva da sam i obratila paţnju; traţila sam Kumbsovo lice. Policajac se izdvojio od ostalih, a lice mu je bilo zaklonjeno tamnim naoĉarima i obodom kape. Jednu ruku drţao je ispruţenu. Gledala sam pored njega, niz ulicu, traţeći Kumbsa. Onda sam ĉula da neko viĉe moje ime: Hej, Bokserova! Na stepeništu je odjednom sve uzavrelo. Dţakobi i Kepi su urlali: – Pištolj… Sevnula sam oĉima ka policajcu. U deliću sekunde mi je postalo jasno. Njegova uniforma… Nosio je uniformu patrolnog policajca koju već neko vreme nisam viĊala. Zagledala sam mu se u lice i, na svoj uţas, videla Kumbsa. Himeru. Imao je sastanak sa mnom. Dok sam dizala „glok”, neko me je gurnuo s leĊa. – Hej – viknula sam. Videla sam kako crvenkasta svetlost izlazi iz Kumbsovog pištolja. Dva puta. Ništa nisam mogla da uradim da ga spreĉim. Sve se odvilo neverovatno brzo i zbrkano. Meteţ. Uţas. Znam da sam opalila pre nego što mi je telo utrnulo od bola. Videla sam Kumbsa kako se zanosi napred, kako mu naoĉare spadaju, a pištolj i dalje stoji uperen u mene. Posrtao je, ali je i dalje kidisao na mene. Njegove tamne oĉi gorele su od mrţnje.

Onda je ispred Palate nastala prava paljba. Sazvuĉje gruvanja koje je odjekivalo… pet, šest, sedam jedan za drugim, iz svih pravaca. Ljudi su vrištali i beţali u zaklon. Iz Kumbsove uniforme izlivala se jarkocrvena teĉnost. Kepi i Dţakobi su pucali u njega. Telo mu je poletelo unazad trzajući se od pogodaka. Lice mu je izraţavalo strašan bol. Vazduh je bio ispunjen mirisom”sagorelog kordita. Odjek svakog hica parao mi je uši. Zatim je nastala jeziva tišina. Tišina koja me je potpuno ošamutila. – Oh, Boţe – sećam se da sam izgovorila i pala na betonsko stepenište. Nisam bila sasvim sigurna da li sam pogoĊena. Dţakobi se nadvio nad mene. – Lindzi, lezi tu. Ne mrdaj. – Ruke je stavio na moja ramena. Njegov glas kao da mi je probijao mozak. Klimala sam glavom dok sam pokušavala da shvatim gde sam ranjena. Oko mene su odzvanjali povici i jauci i ljudi su trĉali na sve strane. Uzela sam Vorena za ruku i polako se pridigla. Pokušao je da mi naredi: – Lindzi, ostani dole. Kaţem ti. Kumbs je leţao na leĊima, a iskidana plava bluza bila mu je natopljena tamnocrvenom bojom. Prošla sam pored Dţakobija. Morala sam da vidim Kumbsa, da ga pogledam u oĉi. Nadala sam se da je još ţiv jer sam ţelela da to ĉudovište u mene gleda dok ispušta dah. Uniformisani policajci obrazovali su obruĉ oko Kumbsa i nikome nisu dozvoljavali da priĊe. Kumbs je još bio ţiv. Iz grudi koje su mu se nadimale dopirale je krkljanje. Jedna ekipa Hitne pomoći prilazila je trkom, tehniĉari su vukli opremu. Jedna ţena iz ekipe

pocepala je Kumbsovu krvavu bluzu. Druga mu je merila pritisak i postavljala aparat za transfuziju. Njegove i moje oĉi su se srele. Pogled mu je bio voštan, ali je usta iskrivio u ruţan osmeh. Pokušao je nešto da mi kaţe. Ţena iz Hitne pomoći udaljavala je ljude od njega izvikujući koliki su mu puls i pritisak. – Moram da ĉujem šta govori – rekla sam joj. – Dajte mi samo jedan minut. – Ne moţe da govori – odvratila je. – Poruĉnice, dajte mu prostora da diše. Umreće ovde! – Moram da ĉujem – ponovila sam i kleknula blizu njega. Bluza mu je bila razdrljena i pred oĉima mi se ukazao mozaik ruţnih rana. Usne su mu podrhtavale. I dalje je pokušavao da govori. Šta je to ţeleo da mi kaţe! Primakla sam se još bliţe i ubrljala bluzu njegovom krvlju. Nisam marila za to. Pribliţila sam mu uho. – Posled… – prostenjao je. Svaki uzdah mu je predstavljao veliko muĉenje. Zar će ovako da se završi? Zar će Kumbs svoje tajne da ponese u pakao? Poslednje… ? Poslednja meta, poslednja ţrtva? Zurila sam mu u oĉi i videla mrţnju. – Šta poslednje, Kumbse? – pitala sam. Na usta mu je izbila krvava pena. Teško je udahnuo, koristeći poslednje atome snage u samrtnom ropcu. – Poslednje iznenaĊenje. – Nasmešio se.

101 Himera je bio mrtav. Sve je bilo gotovo, hvala Bogu. Nisam imala pojma šta je Kumbs mislio, ali sam poţelela da mu njegove reci tresnem u lice. Poslednje iznenaĊenje… Šta god to bilo, Himere više nema. Više nije mogao da nam naudi. Nadala sam se da nije ostavio još jednu ţrtvu pre nego što je umro. – 'Ajde, poruĉnice – promrmljao je Dţakobi. Neţno me je povukao. Odjednom su me izdale noge. Osetila sam da ne mogu da pomerim donji deo tela. Na Vorenovom licu primetila sam uznemiren izraz. – PogoĊena si – promucao je, razrogaĉenih oĉiju. Pogledala sam naniţe. Dţakobi mi je svukao jaknu i na desnoj strani stomaka ugledali smo crvenu mrlju. Iznenada je poĉelo da mi se vrti u glavi. Osetila sam kako mi nailazi muĉnina. – Potrebna nam je pomoć ovde – Dţakobi je doviknuo medicinskim radnicima. On i Kepi su me spustili na tlo. Okrenula sam se prema Kumbsu dok je medicinska sestra koja mu je skidala bluzu ţurno prilazila meni. Gospode, ovo je bilo tako nestvarno. Skinuli su mi jaknu, stavili mi na ruku aparat za merenje pritiska. Ĉinilo mi se kao da se sve dešava nekom drugom.

Pogled sam prikovala za ubicu, prokletog Himeru. Nešto sam primetila što je bilo pomalo ĉudno, što se pomalo nije uklapalo. Šta je to bilo? Izvukla sam se iz Dţakobijevih ruku. – Moram nešto da pogledam… Zadrţao me je. – Moraš da ostaneš ovde, Lindzi. Stiţu ambulantna kola. Izvukla sam se od Dţakobija. Ustala sam i prišla Kumbsovom telu. Policijska bluza mu je bila svuĉena sa grudi i ruku. Sveţe rane ostavile su brazgotine na njegovim grudima. Ali nešto je nedostajalo; nešto nije bilo kako treba. Šta je to bilo? – Oh, Boţe, Vorene – prošaputala sam. – Pogledaj. – Šta da pogledam? – Dţakobi se namrštio. – Šta je s tobom, do Ċavola? – Vorene… nema teto vaţe. Kroz glavu mi je proletelo kako je Kler otkrila pigment ubiĉine teto vaţe ispod noktiju Estele Ĉipman. Zavukla sam ruke ispod Kumbsovih ramena i malko ga podigla. Niĉega nije bilo ni na njegovim leĊima. Nije bilo tetovaţe. U glavi mi je buĉalo. Ovo je nezamislivo – ali Kumbs nije bio Himera. Tada sam se onesvestila.

102 Otvorila sam oĉi u bolniĉkoj sobi i osetila kako me zateţe cev za transfuziju zakaĉena za ruku. Kler je stajala pored mene.

– Imala si sreće – rekla je. – Razgovarala sam s lekarima. Metak ti je okrznuo stomak s desne strane, ali nije se zario. Ono što zapravo imaš jeste jedna od najgadnijih površinskih rana koju ćeš ikada videti. – Ĉula sam da površinske rane najbolje prolaze od kobaltoskida – rekla sam meko pokušavajući da se osmehnem. Kler je klimnula glavom i potapšala zavoj na vratu. – I meni su tako kazali. U svakom sluĉaju, ĉestitam… Zasluţila si miran posao za stolom sledećih nekoliko nedelja. – Već imam posao koji se obavlja za stolom, Kler – rekla sam. Zbunjeno sam se osvrnula po bolniĉkoj sobi, a zatim se podigla u sedeći poloţaj. Ranjena strana me je pekla kao ţeravica. – Bila si dobra, devojko – Kler mi je stegla ruku. – Kumbs je mrtav i poslat pravo u pakao. Napolju je gomila ljudi koji ţele da razgovaraju s tobom. Moraćeš da se navikneš na pohvale. Sklopila sam oĉi na pomisao o neprimerenoj paţnji koja mi se sprema. A onda mi je, i pored zbrke u glavi, sinulo. Ono što sam otkrila pre nego što sam izgubila svest. Zarila sam prste u Klerinu ruku. – Frenk Kumbs nije imao tetovaţu. Ona je odmahnula glavom i trepnula. – Pa…? Bilo mi je teško da govorim, pa sam šaputala. – Prvo ubistvo, Kler. Estel Ĉipman… Nju je ubio ĉovek s tetovaţom. Ti si to rekla. – Mogla sam i da pogrešim. – Ti nikada ne grešiš – sevnula sam oĉima. Zavalila se na stolici i povila obrve. – Uradiću autopsiju na Frenku u ponedeljak ujutro. Moţda negde naiĊem na visoku pigmentaciju na koţi ili na nedostatak pigmenta.

Uspela sam da se osmehnem. – Autopsiju…? Po mom struĉnom mišljenju, on je ustreljen. – Hvala ti – iscerila se Kler. – Ali neko mora da povadi metke iz njega i da ih sravni s oruţjem. Uslediće istraga. – Aha – udahnula sam i spustila glavu na jastuk. Ceo taj prizor kada sam ugledala policajca kako mi se primiĉe i onda shvatila da je to Kumbs, pa kada sam ugledala njegov pištolj, sve mi se to vratilo u iskidanim odlomcima. Kler je ustala i otresla suknju. – Moraš da se odmoriš malo. Lekar je rekao da će te moţda otpustiti sutra. Obići ću te ponovo ujutru – nagnula se i poljubila me. Onda je krenula prema vratima. – Hej, Kler… Okrenula se. Poţelela sam da joj kaţem koliko je volim i koliko sam joj zahvalna na prijateljstvu. Ali samo sam se osmehnula i kazala: – Dobro otvori oĉi…

103 Ostatak dana provela sam pokušavajući da se odmorim. Naţalost, neprekidna reka glavešina i novinara jurila je kroz moju sobu. Bila je to savršena prilika da se domognem slave. Svako je ţeleo da ima fotografiju s ranjenim policajcem herojem. Svratio je i gradonaĉelnik u pratnji svog portparola i naĉelnika Trahija. Odrţali su jednu leteću konferenciju za štampu u bolnici, dizali me u nebesa, izjavili kako je Odeljenje za krvne delikte obavilo veoma vaţan zadatak, a govorili su o onom istom odeljenju koje su umalo povukli sa sluĉaja.

Kada se guţva konaĉno razišla, pojavile su se Sindi i Dţil. Dţil je donela jednu ruţu u staklenoj vazi i postavila je na noćni stoĉić. – Nećeš ostati ovde dovoljno dugo pa nema pravne osnove za buket cveća – cerekala se. Sindi mi je predala uvijenu video kasetu. Odmotala sam je. Ţena, ţena ratnik. Namignula mi je. – Ĉujem da ona nema dvojnika. Pridigla sam se i podigla ukoĉene ruke da ih zagrlim. – Samo me nemojte stezati – upozorila sam ih sa osmehom. – Da li ti daju dobre lekove? – pitala je Dţil. – Aha. Perkosit. Morala bi da ga probaš. Sasvim je vredan rizika. Na trenutak smo ućutale. – Uspela si, Lindzi – rekla je Sindi. – Moţda ti i jesi potpuno luda, ali niko ne moţe da porekne da si pravi pajkan. – Hvala. – Nemoj samo da pomisliš da te to ranjavanje oslobaĊa ekskluzivne izjave za mene. Daću ti malo vremena da se oporaviš. Šta misliš, do šest? – Dobro – zakikotala sam se. – Samo ponesi i tortilju s piletinom od „Suzi”. – Lekar nam je rekao da smemo da uĊemo samo na minut – rekla je Dţil. – Obići ćemo te kasnije. – Obe su se smeškale povlaĉeći se ka vratima. – Moje dame, znate gde ćete me naći. Oko pet sati Dţakobi i Kepi promolili su glave na vratima. – Pitali smo se gde si ti – promrmljao je mrtav ozbiljan Dţakobi. – Nisi se pojavila na popodnevnom sastanku. Iskezila sam im se i ustala iz kreveta, priliĉno ukoĉeno. – Vi, momci, vi ste heroji. Sve što sam ja uĉinila bilo je da se uklonim da saĉuvam straţnjicu.

– Glupost. – Kepi je slegnuo ramenima. – Samo smo hteli da ti kaţemo da te, uprkos tome što te je gradonaĉelnik predloţio za Medalju ĉasti, i dalje volimo. Nasmešila sam se, navukla zeleni bolniĉki ogrtaĉ i polako se spustila na stolicu. – Imate li vi, momci, predstavu o tome šta se dogodilo? – Himera je natrĉao na tebe, to se dogodilo – rekao je Dţakobi. – Pripucao je, mi smo ga uklonili. To je sve. Pokušavala sam da se prisetim sleda dogaĊaja. – Koliko je ko ispalio hitaca? – Ja sam ispalio ĉetiri – rekao je Dţakobi. – Tom Perez iz Odeljenja za istraţivanje pljaĉki stajao je pored mene. On je ispalio dva. Pogledala sam u Kepija. – Dva – rekao je. – Ali pucnji su dolazili sa svih strana. Unutrašnja kontrola uzima izjave. – Hvala. – Zahvalno sarn im se nasmešila. Onda sam promenila izraz lica. Ozbiljno sam ih pogledala. – Kako vam se ovo ĉini? Zlikovac koji je ustrelio Tašu Keĉings i Dejvidsona sa razdaljine od sto metara, kao od šale, mene samo okrzne sa tako malog rastojanja? Dţakobi me je pogledao pomalo zbunjeno. – Lindzi, da li ti to pokušavaš nešto da nam kaţeš? Uzdahnula sam. – Sve vreme tragamo za ĉovekom koji je istetoviran, zar ne? Za istim onim koji je ubio Estelu Ĉipman. To je okosnica sluĉaja. Bezizraţajno su klimnuli glavama. – Kumbs nije tetoviran. Ni taĉke nema na njemu. Dţakobi je bacio pogled na Kepija, a zatim na mene. – Šta hoćeš da kaţeš? Da Kumbs nije naš ĉovek? Da smo uspeli da ga poveţemo sa svim ubistvima, pronašli one iseĉke

u njegovoj sobi, da je pokušao da te upuca ĉak dva puta. Ali da on nije taj? U glavi mi nije bilo baš najbistrije. Zbog onoga što se desilo, zbog lekova. To nije bilo ništa u odnosu na ono što je zaista ukazivalo na njega. – Mislim da hoću da kaţem da niko nije ĉuo da je Kler Vošbern nekad pogrešila. – Nije. – Dţakobi je odmahnuo glavom. – Ali ne znam ni za tebe da grešiš. Uf, ne mogu da verujem da sam to izgovorio. Kazali su mi da se dobro naspavam. – Osećam – rekao je Dţakobi okrenuvši se na vratima – da ćeš, kada išĉili dejstvo lekova i kada uspeš sve da sagledaš na dnevnoj svetlosti, uvideti kako si napravila veliki poduhvat. Osmehnula sam im se. – Zajedno smo to uradili. Te noći nisam mogla da spavam. Leţala sam na leĊima, rana mi je kuckala, ali sam istovremeno osećala i neodreĊenu toplinu od perkosita. Razgledala sam mraĉnu sobu koja je delovala ĉudno i nestvarno i odjednom spoznala istinu o tome koliko sam imala sreće što sam preţivela. Dţakobi je bio u pravu; bio je to veliki poduhvat. Kumbs je bio ubica. Sve se uklapalo. Na kraju, pokušao je da ubije i mene. Zatvorila sam oĉi i pokušala da utonem u san, ali jedan sićušan glas zazvuĉao mi je u glavi. Jedan glasić, koji se ušunjao kroz sve one izvesne stvari, kroz sve one stvari koje su delovale pouzdano. Pokušala sam da zaspim, ali taj glas je postao jaĉi. Kako je mogao da me promašil

104 Sledećeg jutra izašla sam iz bolnice. Dţil je došla po mene. Parkirala je svoj „be-em-ve” ispred Opšte bolnice, a mene su dovezli u kolicima. I novinari su bili tu. Mahnula sam im svima, ali sam odbila da dam izjavu. Sledeća stanica bila je moja kuća, Marta, tuširanje, presvlaĉenje. Kada sam u ponedeljak ujutro ušla u sobu broj 350 u Palati, nešto ukoĉenog koraka, delovalo je sve kao i obiĉno: ćelo odeljenje okupilo se i pozdravilo me pljeskom. – Poĉasni udarac pripada tebi, poruĉnice – rekao je Dţakobi i dao mi sunder. – Ma 'ajde – odmahnula sam im – da saĉekamo prvo istragu. – Istragu? Šta će ona da pokaţe? – pitao je. – Imaš ĉast. – Poruĉnice – rekao je Kepi, jasnog i ponosnog pogleda – ĉuvali smo to. Za tebe. – Uradi to, poruĉnice. Moţda prvi put otkad me je Merser unapredio, osetila sam se zaista kao šef Odljenja za krvne delikte i da su sve sumnje u vrednosti i ĉinove koje sam imala bile samo putokaz na dugom putovanju. Prišla sam tabli na kojoj su bili ispisani naši trenutni sluĉajevi i izbrisala ime Taše Keĉings. I Arta Dejvidsona. Osetila sam kako me ispunjava tiha ali ogromna radost. Osetila sam olakšanje i zadovoljstvo.

Mrtve ne moţemo vratiti nazad. Ne moţemo ĉak ni da naĊemo smisao u tome zbog ĉega se nešto dešava. Sve što moţemo da uĉinimo jeste da damo sve od sebe da one koji su ţivi uverimo da su duše mrtvih našle spokoj. Detektivi su me opkolili i posmatrali šta radim. Sa table sam obrisala ime Erla Mersera.

105 Sledećih nekoliko sati odgovarala sam na telefonske pozive. Ali uglavnom sam samo sedela za stolom i razmišljala o svojoj izjavi. Predstojala nam je istraga o ubistvu Kumbsa, uobiĉajen postupak svaki put kada neki policajac ispali iz pištolja. Ceo taj dogaĊaj i dalje mi je bio maglovit. Lekari su mi rekli da to moţe da traje neko vreme. Nešto kao odloţeni stres. Javljale su mi se slike one zastarele uniforme i Kumbsovog pogleda koji me je prţio. Njegove ispruţene ruke, crvenkastog sjaja koji je izleteo iz njegovog pištolja. Bila sam ubedena da je neko viknuo moje ime, verovatno Kepi ili Dţakobi, onda je neko drugi uzviknuo: – Pištolj… I mog „gloka” kako pada kao na usporenom snimku, saznanja da sam zakasnila za delić sekunde kada sam ugledala odsjaj iz njegovog pištolja. Zatim pucnjave – iz svih pravica, ta, ta, ta, ta, ta… Konaĉno sam te slike izbacila iz svesti i vratila se poslu. Sat vremena kasnije, prelistavala sam dokumentaciju o jednom od novih nerešenih sluĉajeva kada se na vratima pojavila Kler.

– Hej! – Zdravo, Lindzi. Dobro sam poznavala Kler… Bio mi je poznat njen pogled kada otkrije nešto što je i oĉekivala i kada razreši sumnju. A bio mi je poznat i pogled kada ne teĉe sve baš tako kako treba. Ovoga puta, ona je sasvim izvesno gledaia na taj naĉin. – Nisi našla nikakvu tetovaţu, zar ne? – rekla sam. Odmahnula je glavom. Izraz lica joj je bio takav kao da je otkrila da je Edmund nešto zgrešio, ili neko od njenih sinova. Uvela sam je u kancelariju i zatvorila vrata. – Dobro, šta si to otkrila? Turobno je slegnula ramenima. – Mislim da sam otkrila zbog ĉega je Kumbs promašio.

106 Kler je sela i poĉela da objašnjava. – Radila sam rutinsku histološku analizu, na substantio nigra – – Kler, govori da te razumem – presekla sam je. – S'il vous plait? For favor? Nasmešila se. – Zahvatila sam nešto ćelija iz srednjeg mozga. Kumbs je pogoĊen devet puta. Osam metaka spreda. Jedan otpozadi. Taj mu se zario u vratni deo kiĉme. Zbog toga sam i ispitivala taj deo. Traţila sam taĉan uzrok smrti. – Pa šta si našla? Pogledom me je probadala. – Vidan nedostatak neurona… ţivih nervnih ćelija. Uspravila sam se na stolici. Srce mi je udaralo u grlu. – Šta to znaĉi, Kler?

– To znaĉi… da je Kumbs imao Parkinsonovu bolest, Lindzi. I to u priliĉno uznapredovalom stadijumu. Parkinsonova bolest… Prva misao mi je bila: Zbog toga je promašio. Imala sam vrašku sreću… A onda sam, posmatrajući kako staloţenost na Klerinom licu prelazi u uznemirenje, shvatila da to sve nije tako jednostavno. – Lindzi, neko u tom stanju nikako ne bi mogao da izvede one hice. Selila sam se dogaĊaja kod crkve na La Saj Hajtsu… Taše Keĉings oborene tim neverovatnim hicem… I Arta Dejvidsona s jednom jedinom rupom od metka u glavi… Metka koji je probio prozor, a bio je ispaljen sa naspramnog krova i sa udaljenosti od najmanje sto metara. Zagledala sam se u Kler. – Sigurna si? Polako je klimnula glavom. – Nisam neurolog… – A onda je bespogovorno jasno dodala: – Da, sigurna sam. Potpuno sam sigurna. Na tom stupanju Parkinsonove bolesti nije nikako mogao da oĉuva neophodnu povezanost ruke i mozga za onakve hice. Bolest je uznapredovala. Uz jezu od koje sam skoro osećala muĉninu, mislima mi je proletelo sve što smo znali o ubici. Bili smo sigurni da je Himera istetoviran. Ali Kumbs nije bio. Onda jedva da me je oĉešao na stepeništu Palate iz male blizine. A sada još i Parkinson… Ko god da je Himera, bio je vest strelac. Bar to je bilo neosporno. Gledale smo se neko vreme, a onda sam izgovorila ono što je bilo teško priznati: – Gospode Boţe, Kumbs nije naš ĉovek. – Tako je – odvratila je Kler. – Pa, poruĉnice, ko je naš ĉovek?

107 Dugo smo samo sedele ĉekajući da se ovo zapanjujuće saznanje i uznemirenost slegnu. Štampa, televizija, svaka normalna osoba u ćelom gradu, svi su slavili Himerinu smrt. Tog istog jutra izbrisala sam sluĉaj sa table. – Kumbs je pokušao da mi kaţe nešto – rekla sam Kler, setivši se njegovih poslednjih trenutaka. – 'Poslednje…' prošaputao je i kada sam ga pitala šta poslednje, kao da se nasmešio. 'Poslednje iznenaĊenje.' Kler, on je znao da je Himera i dalje na slobodi. Znao je da ćemo to shvatiti. Taj nitkov mi se smejao u lice dok je ispuštao dah. Mora da je neko iz njegove grupe. Postoji još jedan luĊak. Kler je stisnula usne. – Lindzi, da sam došla do bilo kog drugog zakljuĉka… Nisam taĉno znala šta da radim s ovim otkrićem. Sve se uklapalo savršeno. Bej vju… „Himera”. Iseĉci iz Kumbsove sobe. I kako me je napao. Nisam mogla da poverujem da sam pogrešila. I onda opet ono pitanje: Ako nije Kumbs, ko je? Poslednje što sam ţelela bilo je da se popnem gore i upropastim proslavu onih mastiljara i glavešina. A sve ovo vreme, dok Kler i ja, pune neverice, zurimo jedna u drugu, pravi ubica nalazi se na slobodi i sasvim moguće smišlja novo ubistvo. Gospode, ovo nije imalo nikakvog smisla. – PoĊi sa mnom – rekla sam joj prećutavši koliko me boli rana. Odvukla sam se niz hodnik do kancelarije Ĉarlija Klepera. – Povratak heroja. – Debeljko je ustao i nasmešio se. – Malo si presavijena u struku, ali inaĉe izgledaš dobro.

– Ĉarli – poĉela sam – kada moţemo da dobijemo rezultate ispitivanja pištolja? – Pištolja… ? – namrštio se. – Kumbsovog pištolja. Koliko treba da se on uporedi s onim kojim je ubijen Merser? – Malo je kasno, lepotice, da suţavaš mogućnosti za osumnjiĉenog. Da se ja pitam, pošao bih od daše koji leţi u Klerinoj sali. – Kada, Ĉarli? – pitala sam. – Koliko ti treba da ih uporediš? – Moţda do srede. – Slegnuo je ramenima. – Moramo da snimimo unutrašnjost cevi, da oĉitamo… – Do sutra, Ĉarli – presekla sam ga. – Rezultat mi je potreban sutra. – Lindzi – zbunjeno je poĉeo – šta se to, do Ċavola, dešava? Okrenula sam se ka Kler i progutala veliku knedlu. – Moramo to da iznesemo onima gore. Otišle smo liftom do petog sprata. Bila sam toliko zbunjena i rastrzana osećanjima da sam jedva i osećala bol. Upale smo u kancelariju v.d. naĉelnika Trahija. On je nešto piskarao za stolom. – Šta radite vi ovde? – uzviknuo je. – Trebalo bi da ste kod kuće. Pobogu, poruĉnice, ako je ko pravedno zasluţio odmor… Prekinula sam ga usred reĉenice. Onda sam mu ispriĉala šta je Kler otkrila. Odjednom je Trahio delovao kao da je progutao pun tanjir pokvarenih ostriga. – Ne prihvatam to, poruĉnice – rekao je. – Rešili ste sluĉaj. Gotovo.

– Prihvatali vi to ili ne – odluĉno se umešala Kler – nikada nisam bila ovako sigurna u nešto. Nema izgleda da je Kumbs ispalio one hice. – Ali sve su to nagaĊanja – bunio se Trahio. – Veza s ubistvom Sajksa… Kumbsovo uĉešće u 'Himeri'… Njegova veština s oruţjem. Sve su to ĉinjenice. Vaše ĉinjenice, poruĉnice. – Dok je to govorio, pretio mi je prstom i taĉku po taĉku navodio zakljuĉke do kojih sam sama došla. – Niko drugi ne moţe da se uklopi u taj profil. Ne mogu da opovrgnem vaše nalaze, doktorko Vošbern, ali da odbacite Kumbsa… – Moţemo da ispitamo njegov DNK i da ga uporedimo s uzorkom koji je pronaĊen ispod noktiju Estele Ĉipman – odgovorila je Kler – što ću i uĉiniti. Ali ulaţem svoj ugled protiv vašeg da se neće slagati. – U meĊuvremenu, moramo ponovo da otvorimo sluĉaj – rekla sam. – Da otvorimo ponovo sluĉaj? – zastenjao je Trahio. – Nemam nameru da odobrim išta sliĉno. – Ukoliko je Himera još na slobodi – navaljivala sam – mogao bi upravo da smišlja još jedno ubistvo. A slutim da to i radi. – Još koliko juĉe – zabrzao je Trahio – bile ste potpuno sigurne da je Kumbs Himera. – To je bilo juĉe – odvratila sam. – Objasnile smo vam šta se promenilo. Trenutno sam sto posto sigurna da Kumbs nije Himera. – To što ste mi iznele spada u medicinske pretpostavke. Ţelimdĉvrste dokaze. Dajte mi proveru DNK. – To bi moglo da traje danima – rekla je Kler. – Nedelju dana… – Onda uradite balistiĉku proveru – naredio je Trahio.

– Naĉelnik Merser je ubijen „trideset osmicom”. Sigurna sam da će Kleper pokazati da je u pitanju isti pištolj. – Već se radi na tome. Ali u meĊuvremenu… – Ne postoji meĊuvreme, poruĉnice. Sto se mene tiĉe, obavili ste teţak zadatak. Sopstveni ţivot ste stavili na kocku. Sada biste morali da budete na bolovanju, a ne na poĉetku nove istrage. Kler i ja smo se zagledale. Onda je Trahio podigao nekoliko listova, što ĉine liĉnosti s autoritetom kada ţele da stave do znanja da je sastanak završen. Nek' se nosi. Kada smo se našle u hodniku, pogledala sam u Kler. – Spremam se da nam natovarim na vrat ceo grad. Bilo bi dobro da si sasvim sigurna. – Naravno da sam sigurna – odgovorila je. – Šta ćeš da uradiš? – Saĉekaću balistiĉku analizu. I moliću se Bogu da ništa ne iskrsne u meĊuvremenu. A vratiću i ceo tim u istragu.

108 – Sindi Tomas, da li si to ti? Aron Vinslou nije mogao da poveruje roĊenim oĉima. Na vratima svog stana stajala je Sindi u crnom kompletu s pantalonama, sandalama s visokim potpeticama i dijamantskom ogrlicom. Iza nje se nazirala trpezarija s upaljenim svećama, porcelansRlm servisom, srebrnim escajgom i kristalnim ĉašama. Sindi mu je prišla i poljubila ga. Onda se odmakla. Izgledala je zanosno. Prosto je zraĉila.

– Dobro, moram nešto da ti priznam – rekla je. – Armanijev komplet pripada mojoj prijateljici Dţili, advokatu. A i sandale su njene. Ako prospem i kap na Armanija ili samo zagrebem sandale, više nikada neće progovoriti sa mnom. Nasmešila se i uzela Arona za ruku. – Izvoli. Ne plaši se. Iako se ja plašim. Veĉeras proslavljamo kraj jedne strašne opsade i jednog groznog ĉoveka. Aron je poĉeo da se smeje. – Ti baš izgledaš kao slavljenica. Sindi je blistala. – Da, a pripremila sam peĉeno pile s bademom, francusku salatu, testo s graškom i nanom. Naţalost, piletina je jedna od tri stvari koje umem da spremim. – Tvoja iskrenost je osveţenje za mene – kazao je Aron. – Ĉiji su porcelan i kristal? Sindi se zasmejala dok ga je uvodila u trpezariju. Hopa, osećala se pomalo kao Bridţit Dţouns. – Verovao ili ne, porcelan i kristal su moji. Od moje osamnaeste godine majka mi sprema miraz. Mislim da su 'vedţbvud' i 'voterford' savršeni za ovo posebno veĉe. – Klopa je spremna. Navalimo. – Mogu li da ti pomognem oko sluţenja tih Ċakonija? – pitao je Aron. – Divno bi bilo. Kao i sve ostalo veĉeras. Sve je i bilo divno. Nekoliko trenutaka kasnije sedeli su za trpezom punom ukusne hrane. Sindi je podigla ĉašu. – Ţelim da nazdravim – rekla je. Upravo tog trenutka, Aron je primetio odsjaj koji se pomerao u ogledalu iza Sindi. Srce mu je stalo. Ne opet, ne ovde. – Sidni, ne! – viknuo je. Hitro je ustao sa stolice i bacio se ka Sindi preko stola. Nadao se da je bio dovoljno brz.

Povukao je na pod Sindi i većinu njenog porcelana i kristala sa stola. Zajedno su se sruĉili, uz tresak, u trenutku kada je hitac probio trpezarijski prozor. Usledilo je još nekoliko hitaca. Rafalna paljba. Himera je bio tu. Sada se obrušio na njih. Sindi je bila dovoljno prisebna da povuĉe telefon i dohvati slušalicu. Na biraĉu brojeva pritisnula je ĉetvorku, zatim razglas i iz zvuĉnika se zaĉuo Lindzin glas. – On je ovde, u mom stanu. Puca na Arona i mene? – vrištala je u mikrofon. – Himera je ovde i sve vreme puca!

109 Ovo nije bilo moguće, ali se zaista dešavalo. Pozvala sam sve slobodne jedinice, pa sam poţurila do Sindinog stana. Stigla sam najbrţe što bi ţivo biće moglo da stigne. Moţda i nešto brţe. Ugledala sam Sindi i Arona na tremu. Šestoro patrolnih kola bilo je parkirano oko zgrade. Ali oni su i dalje bili mete. Dok sam trĉala ka njima, šake su mi se stegle u pesnice. Zagrlila sam Sindi i osetila kako se jako trese. Nikada je nisam videla tako ranjivu, tako uplašenu i izgubljenu. – Hvala Bogu da su patrolna kola odmah stigla, Lindzi. Ili su ga oni prepali ili je već otišao. – Jeste li dobro? – Okrenula sam se ka Aronu. I on i Sindi bili su prekriveni rezancima. Izgledalo je kao da su se gaĊali hranom. Šta se to, do Ċavola, desilo ovde? – Aron me je spasao – prošaputala je Sindi. On je samo zavrteo glavom drţeći Sindi za ruku. Medu njima sam primetila veliku neţnost, i to me je dirnulo.

– Izgubio je strpljenje – promrmljala sam, više za sebe nego njima. Ko god da je Himera, sada je pobesneo. Oĉigledno je ţeleo mene da povredi, ili svakog ko je meni blizak. Ili mu je moţda smetala pomisao da su Aron Vinslou i Sindi zajedno. To bi moglo delimiĉno da bude to. Više ne planira paţljivo svoje napade; postao je nepouzdan, uzdrman je, ali i dalje veoma opasan. Bio je na slobodi. Moţda nas je tog trenutka posmatrao. – 'Ajde, idemo unutra – rekla sam. – Zašto, Lindzi? – pitala je Sindi. – Tamo je pucao u nas. Ko je taj nitkov, do Ċavola? Šta hoće? – Ne znam, Sindi. Molim te, draga, hajde unutra. Inspektori su već bili u stanu. Tim za uviĊaje tragao je za kalibrom oruţja. Ali ja sam već znala. I znala sam da je to bio on: Himera. Još sam tu, poruĉivao nam je. Poruĉivao meni. Plavi „ford” Vorena Dţakobija zaustavio se ispred kuće, pa sam saĉekala da mi priĊe. – Jesu li njih dvoje dobro? – Aha. Ušli su. Gospode, Vorene. Ovo ima neke veze sa mnom. Mora biti. Za trenutak sam naslonila glavu na njegovo rame. Oĉi su mi se zamaglile i znala sam da ću se rasplakati. Niz obraze su mi potekle vrele i oštre suze. – Ubiću tu hulju – prošaputala sam. Dţakobi me je stegao jaĉe. Dobri stari Voren. Opet smo bili na poĉetku. Nisam imala pojma ko bi to mogao da bude. Nisam znala odakle da krenemo da ga traţimo. Crni sluţbeni „linkoln” probio se kroz barikadu i naglo zakoĉio uz iviĉnjak. Otvorila su se vrata i u njima se pojavilo smrknuto lice naĉelnika Trahija. Pogledom je obuhvatio mesto pucnjave.

Iza naoĉara u kojima su se odraţavala svetla policijskih automobila, uhvatila sam njegov pogled, pun krivice. Doĉekala sam ga ljutitim pogledom. Da li je ovo dovoljan dokazi

110 Sledećeg jutra polovina Odeljenja za krvne delikte nagrnula je u salu za konferencije. Ponovo smo ispitali jedan po jedan dokaz, zakljuĉak koji smo ranije doneli. Pred kraj sastanka, povukla sam Dţakobija u stranu. – Još jedna stvar, Vorene. Hoću da mi proveriš nešto. Da li je Tom Kiting zaista u invalidskim kolicima. Oko jedan po podne, morala sam da predahnem. Bilo mi je potrebno da izaĊem i razmislim. Nešto smo stalno previĊali. Morala sam da popriĉam s drugaricama, pa sam ih pozvala na ruĉak u „Rijaltu”, naspram Palate pravde. Ĉak je i Sindi htela da doĊe. Zahtevala je da doĊe. Kada se pojavila u „Rijaltu”, sve smo ustale daje zagrlimo, a svima su suze navirale na oĉi. Nismo mogle da verujemo da je Himera napao Sindi i Arona – ali svakako je to bio on. – Ovo je sumanuto – rekla sam kada smo posedale za sto i poĉele da jedemo kalcone i salatu. – Sve se uklapalo. Kumbsova prošlost, 'Himera', dogaĊaj u Bej vjuu. Sve je ukazivalo na njega. Nije moguće da grešimo. – Prvo što treba da uradiš – upozorila me je Kler – jeste da se rasteretiš pritiska. Strašno je sve to što se dogodilo. Ali ne smemo da ga primamo previše k srcu. – Znam. – Uzdahnula sam. – To je upravo ono što ubica ţeli. Gospode!

Dţil se promeškoljila na stolici. – Pazite, Kumbs mora da bude središte svega ovoga. Previše toga se poklapa. Moţda on nije povlaĉio oroz, ali šta ako je naveo nekoga da to ĉini? Šta je s tim glupacima, njegovim drugarima iz juţnog dela San Fransiska? – Dvojica su još u bekstvu – rekla sam – ali mi predosećanje govori da nisu oni. Do Ċavola, više ni sama ne znam. U odeljenju smo svi zbunjeni. Kumbs je bio pravi luĊak. Ko je sad pa taj drugi? – Proverili ste sve što je naĊeno u njegovoj hotelskoj sobi? – pitala je Sindi. Dotle je bila neuobiĉajeno ĉutljiva. – Proverili, pa ponovo proverili – odgovorila sam. Ĉini mi se po deseti put, u mislima sam se vratila u malu, neurednu sobu – kofer pun Kumbsovih zatvorskih stvari, iseĉci sakriveni ispod dušeka, brojevi telefona na stolu, pisma… Samo, ovog puta nešto mi je… Sindi je pitala da li smo ikada razmotrili mogućnost da je neko podmetao Kumbsu, ali joj nisam odgovorila. Misli su mi odlutale daleko… u mraĉnu hotelsku sobu. Do niza pivskih limenki i opušaka na prozorskom podestu iznad kreveta. Do neĉeg drugog što se tu nalazilo. Nikada o tome nisam pomno razmišljala. Zamislila sam ceo prostor. Onda sam ugledala ono za ĉim sam tragala – i što sam moţda preskoĉila. – Lindzi? – Kler je iskrivila glavu. – Je li sve u redu? – Zemlja zove Lindzi… – šalila se Dţil. Sindi me je uhvatila za ruku. – Lindzi, šta ti je? Šĉepala sam tašnu i ustala. – Moramo da se vratimo u Palatu. Mislim da sam se selila neĉeg. Dokazni materijal ĉuva se pod kljuĉem u skladištu u podrumu Palate.

Fred Karl, dnevni ĉuvar, nije bio oduševljen kada je ugledao nas ĉetiri. – Ovo nije klubska prostorija – gunĊao je, gurnuvši registar u mom pravcu i pritisnuvši dugme kojim je otvorio vrata. – Vi i gospoĊa Berhard moţete da potpišete i uĊete. Ostale moraju da ĉekaju ovde. – Uhapsi nas, Frede – rekla sam i mahnula i njima da proĊu. Sve što je naĊeno u Kumbsovoj sobi smešteno je u velike kutije u zadnjem delu skladišta. Povela sam devojke tamo, okaĉila ţaket na jednu policu i izvukla kutije oznaĉene brojem Kumbsovog sluĉaja. Poĉela sam da preturam po njima. – Da li bi nam rekla šta to traţimo? – pitala je Dţil, malo ljutilo. – Šta to, do Ċavola, nisam ni ja videla? – Savršeno dobro si ga videla – rekla sam dok sam kopala po stvarima Frenka Kumbsa. – I sama sam ga videla. Ali ni jedna ni druga nismo shvatile ništa. Vidite ovo. Kao da se radilo o srebrnom putim, paţljivo sam izvukla ispolirani mesingani trofej strelca iz puške. Na tablici je bilo ispisano: Regionalno takmiĉenje u streljaštvu na 50 metara nepomiĉne mete. To je ono što pamtim otkad sam prvi put videla trofej. Ali ime na trofeju sve je govorilo. Frenk L. Kumbs… a ne Frenk Ĉ. Fransis Lorens, a ne Fransis Ĉarls. Rasti Kumbs… Trofej je pripadao Kumbsovom sinu. I odjednom, svi zakljuĉci i saznanja postali su mi jasni. Moţda zbog gomile spisa koje sam pregledala u poslednje vreme, puno ime Kumbsa starijeg urezalo mi se u podsvest. Frenk Ĉ. je bio otac, Frenk L. sin.

– Ja nisam kao moj otac – selila sam se da je Rasti Kumbs rekao. Jasno sam mu videla lice i ubedljivu predslavu koju je izveo za Dţakobija i mene. – Znaĉi, sin je – prošapulala sam. Dţil je sela na pod, zapanjena. – Hoćeš da kaţeš da je la slraviĉna ubislva poĉinio Kumbsov sin? Deĉko sa Slanforda? Sindi je promucala: – Mislila sam da je mrzeo oca. Mislila sam da se nisu viĊali. – I ja sam lako mislila – rekla sam. – Sve nas je prevario, zar ne? Oslale smo još neko vreme u polumraĉnoj podrumskoj prostoriji zgledajući se u lišini. Da li je nova poslavka imala osnova? Da li je mogla da proĊe delaljno istraţivanje? Jedna nova misao mi se javila – beli kombi. Vozilo upolrebljeno za bekslvo posle ubislva Taše Keĉings… Ukradeno je iz Maunlin Vjua. Palo Allo i Maunlin Vju su bili na svega nekoliko minula jedan od drugog. – Vlasnik belog kombija – rekla sam – predaje antropologiju na koledţu tamo. Rekao je da je uzimao studente i sa drugih koledţa. Ponekad i sportisle… Iznenada se sve sloţilo. – Moţda je jedan od tih studenala bio i Rasli Kumbs?

112 Poţurila sam gore. Prvo sam pozvala profesora Stezika u Mauntin Vjuu na koledţu za mlade studente. Uspela sam da dobijem njegovu automatsku sekretaricu. Ostavila sam mu poruku da mi se hitno javi.

U raĉunarsku bazu podataka ukucala sam ime Fransis L. Kumbs. Dobila sam staru osudu oca Kumsa, ali o sinu nije bilo niĉega. Nije imao dosje. Znala sam da, ukoliko je momak sposoban da poĉini ovako strašne zloĉine, mora da negde postoji trag o njemu. Unela sam njegovo ime u bazu podataka za maloletnike. Ovi podaci bili su zapeĉaćeni, nisu smeli da se koriste na sudu, ali mi smo imali pristup. Posle nekoliko sekundi, otvorio mi se jedan fajl. Dugaĉak fajl… Ţmirkala sam u ekran. Rasti Kumbs imao je bar sedam ogrešenja o zakon od svoje trinaeste godine. Godine 1992. priveden je pred sud za maloletnike zbog pucanja iz saĉmare na susedovog psa. Godinu dana kasnije, bio je optuţen za ubijanje guske u javnom parku. Sa petnaest godina, on i njegov drug optuţeni su za skvrnavljenje javnog mesta jer su sprejom ispisali antisemitske grafite po jednoj sinagogi. Bio je optuţen, ali ne i osuĊen, da je ubacivao pivske boce kroz susedov prozor. Tuţitelj je bio crnac. Navodno je bio ĉlan školske bande 'Kot strit bojs', poznate po rasistiĉkim napadima na crnce, Latinoamerikance i Azijate. Sa zaprepašćenjem sam ĉitala ove izveštaje. Konaĉno sam pozvla Dţakobija u kancelariju. Iznela sam mu ćelo viĊenje. Nasilniĉku prošlost Rastija Kumbsa. Njegovo ime na streljaĉkom trofeju. Ukradeni kombi iz Mauntin Vjua, nedaleko od Palo Alta. – Oĉigledno su znatno ublaţili zahteve za prijemni na Stanfordu od vremena kada sam se ja prijavljivao – šmrknuo je Dţakobi.

– Nemoj se šaliti, Vorene. Molim te. Pa, šta misliš? Gubim se, ha? Jesam li zastranila? – Ne toliko da ne bismo ponovo obišli malog – rekao je – Mogli smo još neke stvari da uradimo da bismo bili sigurni. Mogli smo da ĉekamo da vidimo da li se DNK Frenka starijeg slaţe s onim što je naĊeno pod noktima Estele Ĉipman. Ali za to je trebalo mnogo vremena. Što sam više razmišljala, sve mi je bilo verovatnije da je to Rasti Kumbs. Sada mi je u glavi zujalo. Drhtaji nove spoznaje potresali su moje telo. – Oh, Boţe… bela kreda… Dţakobi se nagnuo napred i zaĉkiljio oĉima. – Šta je s njom? – Beli prah koji je Kleper našao na dva mesta zloĉina. Setila sam se slike Rastija Kumbsa, s pegavim licem I širokim sportskim ramenima u oznojenoj majici „Kardinala”. Slika i prilika uspešnog deteta koje se izdiglo od svog porekla, zar ne? – Sećaš li se kada smo ga videli? – Naravno, ispred veţbaonice u Stanfordu. – Dizao je tegove. Šta koriste dizaĉi tegova, Vorene, da im se šipka ne kliza? – Ustala sam. Jasno sam se sećala kako je Rasti Kumbs trljao svoje krupne, bele ruke. – Koriste kredu – promucao je Dţakobi.

113 Vraćajući se trĉećim korakom sa popodnevnog treninga, Rasti Kumbs je prešao krug od šest kilometara. Resio je da u trku prede posledmjih nekoliko stotina metara.

Jedan policijski auto prošao je pored njega, upaljene sirene. Zatim je projuriojoš jedan. U prvom trenutku, trgnuo se kada je ugledao policijska kola. Ali dok ih je pos.matrao kako nestaju na vidiku, opustio se. Njegove mišićave noge nisu mirovale. Sve je teklo lagodne, baš odliĉno. Bio je bezbedan ovde u Stanfordu. Jedan od nekolicine povlašćenih, zar ne? Vratio se u mislima i ono što su panduri nepristojno prekinuli. Kada bi uspeo Ja smanji salo i da vreme poboljša za jednu ili dve deseuinke, mogao bi da se prebaci u treći krug kvalifikacija ja Nacionalnu fudbalsku ligu. Treći krug znaĉio je sigune povlastice. Drţi se plana, govorio jasebi. Snovi se ostvaruju. Bar su se njegovi ostvarivali. Rasti je skrenuo u Sinta Ines, jednu ulicu od kuće bratstva u kome su on i još nekoliko fudbalera ţiveli. Kada je skrenuo u ulicuaelo mu se ukopalo u mestu. Šta kog Ċavola… Oni su došli po mene! Ulica je gorela od polcijskih svetala. Policijski automobili… tri automobila i dva mrka vozila internatskog obezbedenja ispred njega? kuće. Guţva koja se stvorila. Gradski policajci nisu poseli zemljište koledţa zbog neke sitnice. Ne, ovo je bilo nešto krupno, veliko… Shvatio je u jednom luĉnom trenu da je sve gotovo. Ne bi imao prilike ni zasrnrsi konce onoj maloj gaduri koja mu je ubila oca. Ni't su mu radile i dalje, trĉao je u mestu. Ono što ga je muĉilo bilo je kako su, do Ċavola, uspeli da povezu? Ko je to shvatio? Nije valjda Lindzi Bokser! Jedan student ĉudnog izgleda, u crvenom vrećastom šortsu i s crvenim ruksakom preko ramena, dolazio je uz ulicu prema njemu. Rasti je nastavio da trĉi u mestu. – Hej, šta se to, do Ċavola, dešava?

– Policija traţi nekoga – rekao je momak. – Mora da je nešto veliko jer svi priĉaju da je policija iz San Fransiska na putu ovamo. – Ma šta kaţeš – promrmljao je Rasti. – Ĉak iz San Fransiska, a? Ne valja, pomislio je. Bio je besan. Bilo mu je krivo što će morati da prestane. Ali uvek je razmišljao o tome kako sve moţe da se završi. Okrenuo se i poĉeo da trĉi nazad u pravcu glavnog dvorišta. Ubrzavao je korak, lako i moćno. Okrenuo je glavu dok je još jedan policijski auto sa ukljuĉenom sirenom projurio pored njega. Više nije bilo svrhe sakrivati se. Bilo je suviše policajaca. Srećom, pripremio je savršen završetak.

114 Dţakobi i ja jurili smo brzinom od preko sto trideset drumom 101 prema Palo Altu. Brzo smo prolazili oznake za Berlingejm, San Mateo i Menlou park. Bili smo rešeni da uhvatimo tog manijaka u roku od jednog sata. Nadala sam se da ćemo ga iznenaditi. Moţda dok izlazi sa predavanja. U Stanfordu je bilo više hiljada studenata. Rasti Kumbs je bio naoruţan i veoma opasan, pa sam ţelela da izbegnem sukob, ukoliko to bude moguće. Dogovorila sam se s poruĉnikom Dţoom Kajmsom iz Odeljenja za nasilje Palo Alta da se naĊemo u kancelariji dekana u glavnoj zgradi. Dok smo se pribliţavali Palo Altu, Kajms me je pozvao. Javio je da ne mogu da pronaĊu Kumbsa. Tog popodneva nije imao predavanja. Nije bio ni u

svojoj sobi ni na terenu, gde je stanfordski fudbalski tim završio trening sat vremena ranije. – Da li zna da je za njim izdala poternica? – pitala sam. – Šta se dešava tu, Dţo? – Ovde je teško ostati neprimetan – rekao je Kajms. – Mogao je da vidi naše automobile. Zabrinula sam se. Nadala sam se da ćemo ga uhvatiti pre nego što sazna da stiţemo. Voleo je paţnju – ţeleo je da bude zvezda. – Šta hoćeš da uradimo? – pitao je Kajms. – Hoću da mesni specijalci budu spremni. U meĊuvremenu, pokušaj da pronaĊeš manijaka, Dţo. Nemoj da ga pustiš iz klopke. I, Dţo, ovaj momak izuzetno je opasan. I ne slutiš koliko.

115 Lift se brzo peo i kada su se vrata otvorila, Himera se našao na platformi Huverove kule, više od sedamdeset pet metara iznad glavnog dvorišta. Nikoga nije bilo na platformi. Niko mu neće smetati, nikoga neće ubiti odmah. Samo plavo nebo i betonska kupola sa zvonima koja su mogla da se ĉuju po ćelom kraju. Rasti Kumbs je iskljuĉio struju u liftu i tako zapreĉio otvorena vrata. Zatim je bacio na pod crnu torbu koju je nosio i naslonio se na betonski zid, leĊima okrenut jednom od osam prozora s rešetkama. Otvorio je torbu i izvadio rastavljeni „PSG-1”, durbin za snajper i dva pištolja, kao i okvire s municijom.

Ovo je bilo nešto novo – zapravo je jedva dolazio do daha od uzbuĊenja. Prava bomba. Video je planine na jugu i zapadu i obrise San Fransiska na severu. Dan je bio jasan. Sve je bilo mirno, savršeno. Pod njim se prostiralo ćelo zdanje Stanforda. Dole su studenti mileli kao mravi. Najbolji i najpametniji. Poĉeo je da sklapa pušku. Glatko je uglavio cev, priĉvrstio kundak raĊen po narudţbini, sve dok sklopljeno oruţje nije leglo u njegove ruke kao neki dragoceni muziĉki instrument. Jedan vrabac je sleteo na zvono. Nanišanio je i povukao oroz prazne puške. Klik. Onda je zavrnuo durbin za telo puške. Ubacio je okvir od dvadeset metaka. Ĉuĉnuo je iza betonskog zida. Vetar je duvao praveći zvuke kao da nĊdima jedra. Nebo je dobilo divnu tirkiznu boju. Umreću, ali jedno je sigurno. Baš me briga za to. Studenti su bezbriţno šetali stazama, leškarili i ĉitali na klupama. Niko ništa nije znao? Niko nije slutio opasnost. Mogao je mirno da bira. Mogao je da usmrti bilo koga od njih. Rasti Kumbs je provukao pušku izmeĊu sipki jednog od visokih prozora kupole. Zaţmurio je na jedno oko i pogledao u durbin traţeći prvu metu. Pred njim su se ukazali likovi studenata: zgodna Japanka kestenjaste kose, s tamnim naoĉarama koja je mazila svog deĉka belca na travi. Neki ĉudak u jarkoţutoj majici na ţutom biciklu. Išao je svojim putem. Jedna crnkinja s kikicama išla je prema studentskoj biblioteci. Kumbs se osmehnuo. Ponekad je i sam bio iznenaĊen koliku mrţnju je gajio. Bio je dovoljno mudar da shvati da ne prezire samo njih, prezirao je i sebe samog. Prezirao je svoje razbacano telo, neke mane koje je samo on znao, ali najviše od svega mrzeo je svoje misli, svoju

opsednutost, naĉin na koji je njegov prokleti mozak radio. Osećao se tako usamljeno, već tako dugo. Kao što je sada bio. U daljini je primetio plavi „eksplorer” s upaljenim svetlima. Auto se zaustavio ispred upravne zgrade. Utegnuta gadura iz San Fransiska iskoĉila je iz njega. Srce je poĉelo snaţno da mu tuĉe. Ona je tu. Ipak će mu se pruţiti prilika da je sredi. Okrenuo je nišan ka zgodnoj Azijatkinji koja je ljubakala svog deĉka na travnjaku. Gospode, mrzeo ih je oboje. I jedno i drugo bili su sramota za svoje rase. Zatim, kao da se predomislio, upravio je pušku prema gipkoj devojci s kikicama. Primetio je i zlatni privezak koji joj je skakutao oko vrata i sjaj u tamnim oĉima. Ovo je deo moje prirode. Iscerio se i savio prst oko metalnog oroza. Himera je opet bio na delu.

116 Uz škripu sam zaustavila „eksplorer” ispred upravne zgrade. Dţakobi i ja smo izašli i prošli kroz špansku loĊu koja gleda na glavno dvorište. Naleteli smo pravo na Kajmsa koji je izdavao naredbe u ruĉni radio. Stajao je pored smrknutog dekana Feliksa Sterna. – Još nismo pronašli Rastija Kumbsa – rekao mi je Kajms. – ViĊen je u glavnom dvorištu pre dvadeset minuta. I opet je nestao. – Kako stoje stvari sa specijalcima? – pitala sam ga. – Stiţu. Misliš da će nam biti potrebni? Odmahnula sam glavom. – Nadam se da neće. Neće nam biti potrebni ako

prepadnemo i savladamo Kumbsa. Upravo tada ĉuli smo pucnje. Znala sam da niko od policajaca ne bi prvi opalio. Osim toga, zvuĉalo je kao pušĉana paljba. – Mislim da je i dalje tu – objavio je Dţakobi. Vriska preplašenih studenata razlegla se loĊom. Onda su poĉeli da trĉe ka nama i da beţe iz dvorišta. Neko je viknuo: – U Huverovoj kuli je! Kreten, prokleti luĊak! Dţakobi, Kajms i ja utrĉali smo u izbezumljene studente. Dţo Kajms je govorio u radio: – Došlo je do pucnjave! Svi policajci i Hitna pomoć ka Huverovoj kuli. Zahtevam izuzetan oprez! Stigli smo do travnjaka za nekoliko sekundi. Studenti su se krili iza drveća, stubova, velikih ţardinijera, svega što je pruţalo bilo kakvu zaštitu. Dvoje studenata je oboreno. Jedna od njih bila je crnkinja s krvavim krugom koji joj se širio na grudima. Proklet bio. Proklet bio Himera. – Dole! Ostanite gde ste! – vikala sam. – Molim vas, drţite glave dole! Još jedan pucanj razlegao se sa kule. Zatim drugi i treći. Jedan student srušio se iza klupe. – Molim vas, spustite se dole! – opet sam viknula. – Do Ċavola, svi dole! Zagledala sam se u zvonik traţeći neki obris, pušku, bilo šta što bi mi pokazalo poloţaj Rastija Kumbsa. Iznenada su odjeknula još dva hica sa kule. Sasvim je bilo izvesno da je Kumbs gore. Nije bilo naĉina da zaštitimo ovoliki broj ljudi. Bili smo mu kao na dlanu. Himera je i dalje pobeĊivao. Zgrabila sam Kajmsa. – Kako da stignem gore?

– Niko ne srne gore – odbrusio mi je – bez pratnje specijalaca. – Oĉi su mu bile razrogaĉene i sledene. Urliknuo je u radio: – Svi timovi specijalaca i Hitne pomoći do glavnog dvorišta! Sa Huverove kule puca snajperista. Najmanje troje pogoĊeno! Pogledala sam ga u oĉi. – Kako da se popnem, Dţo? U svakom sluĉaju idem, bolje da mi kaţeš kako je najbrţe. – U prizemlju je lift – uskoĉio je dekan. Izvukla sam „glok” iz pojasa i proverila malu „beretu” priĉvršćenu za noţni zglob. Himera je bio kod kupole i zasipao nas mecima. Odmeravala sam pogledom zgradu koja treba da mi pruţi zaklon. Dţakobi me je uhvatio za ruku. Ali znao je i sam da me neće zadrţati. – Da li bi mi dala minut da nam donesem prsluke? – Videćemo se gore, Vorene. – Namignula sam mu. Onda sam potrĉala ka kuli, spustjvši se najniţe što sam mogla. A negde u podsvesti ĉula sam pitanje: – Zašto li ovo radim?

117 Gospode, kako se dobro osećao! Himera je povukao pušku i seo naslonivši se na betonski zid. Za nekoliko trenutaka nastaće pravi pakao u dvorištu. Doći će timovi specijalaca, snajperista, moţda i helikopteri. Bio je svestan svoje prednosti – nije ga bilo briga da li će umreti. Zagledao se u velika zvona. Uvek je voleo ta prokleta glupa zvona. Ĉula su se po ćelom Stanfordu. Pitao se da li će,

kada se sve ovo završi, kada ga više ne bude, zvoniti zvona na njegovoj sahrani. Da, naravno. Onda je shvatio da je bio sam na Huverovoj kuli i da je upravo ubio petoro ljudi. Kakav je ovo bio dan – kakav je on to ţivot vodio. Došao mu je kraj, u to nije bilo sumnje. Podigao se i provirio preko ograde. Odjednom je sve bilo tiho dole. Dvorište je bilo pusto. Uskoro će na scenu stupiti visokoobuĉeni i opremljeni specijalci i njemu će samo preostati da ih pokosi što više moţe. Moraće da zarade svoju platu za prekovremeni rad. Ali zasad, ovde gore, ĉoveĉe, sve je bilo prelepo… Onda je ugledao Lindzi Bokser! Pogledao je u durbin da bi se uverio da je to ona. „Herojski policajac” koji mu je ubio oca. Trĉala je od zaklona upravne zgrade, savijena i u cikcak prema kuli. Bilo mu je drago što je došla. Odjednom se sve promenilo. Još moţe da izvrši svoj zadatak… Pratio je njenu siluetu i polako zaţmurio na desno oko. Usporio je disanje kao da meditira. Razmišljao je o devet hitaca koji su ispaljeni u njegovog oca. Toliko treba i ona da dobije. Udahnuo je i usmerio konĉanice durbina na njenu belu bluzu. Mrtva si, ţeno.

118 Sada je bilo tiho u dvorištu. Rasti Kumbs je ili predahnuo ili puni pušku. Hajde da svršimo s tim. Ti i ja, drugar. Napredovala sam prema zgradi ispred sebe. Osećala sam da u meni raste neka vrsta suzdrţane izbezumljenosti. To nije bilo dobro. Znala sam da sam meta i da bi Kumbs mogao da pripuca. Odjednom sam ĉula pucanj iza sebe. Bacila sam pogled i videla Dţakobija kako puca u kulu. Pre nego što je Kumbs uspeo da se veţba na meni, uletela sam ispod guste krošnje topole, pa oko zgrade i dospela na nekoliko metara od podnoţja kule. Osvrnula sam se na Dţakobija koji me je pratio s Kajmsom. Odmahivao mi je glavom. Znala sam šta mu je to znaĉilo. Molim te, Lindzl, ne mrdaj. Ne mogu da ti ĉuvam leĊa ako uĊeš u kulu. Namignula sam mu skoro pokajniĉki. Trĉala sam oko kule dok nisam naišla na vrata sa severne strane. Pošla sam uza stepenište i našla se u predvorju poploĉanom mermerom. Lift se nalazio pravo ispred mene. Pritiskala sam više puta dugme za lift, pištolja uperenog u vrata. Ona se nisu otvarala. Nemoćno sam tresnula pesnicom u polirani hrom na vratima. Viknula sam: – Policija! – Glas mi je odjeknuo po hodnicima. Morala sam nekog da naĊem, bilo koga. Nisam imala predstavu kako da se dokopam vrha kule odavde.

Jedan stariji muškarac u uniformi radnika na odrţavanju pojavio se iz hodnika. Ustuknuo je kada je ugledao moj pištolj. – Policija – zaudala sam. – Kako da stignem gore? – Ĉovek je zaglavio lift – odvratio je on. – Gore moţete samo pomoćnim stepenicama. – Pokaţite mi. Molim vas. Ovo je pitanje ţivota I smrti. Ĉovek me je poveo kroz jedna vrata do trećeg sprata, pa kroz prolaz do uskog stepeništa. – Imate trinaest spratova. Poţarna vrata na vrhu. Otvaraju se sa obe strane. – Idite do predvorja i kaţite onima što naiĊu da sam ovde gore – rekla sam i poţurila uz uske stepenice. – I to je pitanje ţivota i smrti. – Razumem, gospoĊo. Razumem. Pela sam se. Trinaest spratova. A nisam znala ni šta me ĉeka na vrhu. Srce mi je luĊaĉki lupalo, a bluza mi je bila zalepljena za leĊa od hladnog znoja. Srećni broj trinaest. Sa svakim spratom, dah mi je postajao sve teţi. Zabolele su me noge, od kukova do peta, a trĉala sam ĉetiri puta nedeljno. Nisam bila sigurna da li sam luda što idem tako bez pojaĉanja. Ne, do Ċavola. Znala sam da da sam luda. Konaĉno sam prošla dvanaesti i stigla na vrh. Gospode. Samo su me jaka metalna vrata delila od Himere. Srce je htelo da mi iskoĉi. Kroz vrata sam ĉula nove pucnje. Ra-ta-ta-ta. Opet je pucao. Plašila sam se da će ubiti još nekoga. Bila sam ljuta, besna, toliko sam ţelela da ga se doĉepam. Proverila sam „glok” i zadrţala dah. Oh, Boţe… Lindzi, šta god da si naumila, uradi to brzo.

Poţarna vrata imala su jednu od onih teških poluga koju je trebalo gurnuti nadole da bi se otvorila. Pritisnula sam polugu i izletela na platformu.

119 Zaslepela me je jarka sunĉeva svetlost. Onda sam ĉula ping, ping, ping… zvuke ĉaura koje padaju na pod. Ugledala sam Kumbsa. Kleĉao je ispred jednog otvora s puškom proturenom kroz šipke. Odjednom se okrenuo prema meni. Opalio je u mom pravcu. Zaglušujuća buka, crvenkasti odsjaji na sve strane. Metalni eho. Bacila sam se dole, dalje od vrata, i ispalila ĉetiri hica. Nisam bila sigurna da li sam ga pogodila. Zadrţala sam dah i išĉekivala da osetim bol da bih saznala da li je on mene pogodio. Nije. – Mnogo je teţe kada ti neko uzvraća pucnjavu – viknula sam. Skupila sam se iza visokog metalnog kaveza. U njemu se nalazilo sedam teških zvona. Svako od njih delovalo je kao da moţe da mi uništi sluh jednim jedinim zvonjenjem. Ostatak platforme ĉinila je staza od jedva dva i po metra širine. Išla je ukrug oko zvona, a u ogradi je imala otvore na svakih metar i po. Kumbs je bio na suprotnoj strani – zvona su nam oboma bila zaklon. Zaĉuo se njegov glas, lenjo, nadmeno mrmorenje: – Dobro došla u Kamelot, poruĉnice… Dok su dole svi ti veliki mozgovi… ti si došla ĉak ovamo da razgovaraš sa mnom.

– Povela sam i prijatelje. A oni neće hteti da razgovaraju, Rasti. Oni će gledati kako da te obore. Zašto da umreš na taj naĉin? – Ne znam, ali meni se ĉini sasvim dobar plan. Ako hoćeš da umreš ovde sa mnom, samo izvoli – doviknuo je Rasti Kumbs. Provirila sam kroz kavez pokušavajući da ustanovim gde se Kumbs taĉno nalazi. Ĉula sam kako stavlja novi okvir. – Drago mi je što si ti ovde. Mislim, prikladno je, zar ne? Ti si sredila mog tatu, a sada ću ja tebe. Glas kao da mu je dolazio s drugog mesta, kao da je kruţio. Poĉela sam i sama da kruţim, a „glok” sam uperila u ugao kaveza za zvona. – Ne ţelim da pogineš ovde, Rasti. – Malo sporo kapiraš, poruĉnice. Kao i uvek. Dao sam ti sve što mi je palo na pamet. Simbole nemani, kombi, poziv na devet-jedan-jedan… Šta je trebalo još da uradim? Da ti pošaljem glupu elektronsku poruku i kaţem: Hej, narode, evo me ovde? Mnogo ti je trebalo da shvatiš. Stajalo je nekoliko ţivota. Iznenada je otvorio vatru kroz rešetke kaveza. Meci su se odbijali o zvona. Sagnula sam se i stavila glavu izmeĊu šaka. – Tvog oca nema više – viknula sam. – Ovo ga neće vratiti. Gde li je bio sada? Provirila sam kroz razmak izmeĊu rešetaka. Mozak mi se sledio. Rasti Kumbs je stajao tu. Smeškao mi se, istim onim gadnim prezrivim osmehom kao i njegov otac. Videla sam pušku koju je gurnuo u kavez sa zvonima.

U tom trenutku ugledala sam svetlost i osetila da me snaţna sila odbacuje unazad. Jako sam udarila leĊima o pod, ali sam se odmah bacila ka zaklonu jer je Kumbs ţurno prilazio da me na ĉistini dokrajĉi. Prstima sam potraţila „glok”. Gospode! Mog pištolja nije bilo! Kumbs mi ga je izbio pucnjem iz ruke. Prilazio je polako dok se nije zaustavio iznad mene. Uperio mi je pušku u grudi. – Moraš priznati da umem da pucam. Napustila me je i najmanja nada. Oĉi su mu bile zelene i gorele su nekim hladnim, bezosećajnim sjajem. Kako sam mrzela tog gada. – Nemoj dodavati još jednu smrt – rekla sam, potpuno suvih usta. – Specijalci stiţu. Ako ubiješ mene, za pet minuta, bićeš i sam mrtav. Slegnuo je ramenima. – Došli smo konaĉno do trenutka kada ću da izravnam raĉune. Ljudi poput tebe – zurio je bezizraţajno – ne mogu uopšte da shvate kako izgleda kada izgubiš oca. Vi, Ċubrad, uzeli ste mi oca. Posmatrala sam kako pomera prst prema orozu i shvatila da ću umreti. U sebi sam izgovorila molitvu i pomislila: Ne ţelim da umrem. Onda se zaĉuo dubok razdirući zvuk. Imao je silinu zgrade koja se ruši. Jedan za drugim, nastavili su se odzvanjajući tonovi. Morala sam da pokrijem uši šakama da ne bih ogluvela. Bila su to zvona. Neko ih je pokrenuo. A njihov zvuk je bio nešto najglasnije što sam ikada ĉula. Cela kula se tresla od grmljavine zvona. Kumnbsovo lice se iskrivilo od šoka i bola. Zateturao se i refleksno sklupĉao da bi se odbranio.

Kada sam videla da se uvija, posegla sam za „beretom” prikaĉenom za noţni zglob. Sve se desilo tako brzo, kao da sam gledala film koji se odvija preda mnom, ali mu je ton pojaĉan do neprepoznatljivosti. Kumbs je to primetio i podigao pušku da zapuca. Ispalila sam tri hica. Zvona su nastavila da udaraju… dalje i dalje. Tri crvene mrlje razlile su se preko Kumbsovih širokih grudi. Od siline udara, zateturao se unazad. Opet su se ĉula zvona. Svaki njihov zvuk delovao je kao udarac maljem u glavu. Kumbs se sruĉio u sedeći poloţaj. Zurio je dole u svoje iskidano meso. Treptao je staklastog, zbunjenog pogleda. Podigao je pušku ka meni. – Umri i ti, gaduro! Pritisnula sam okidaĉ „berete”. Zvona su se zaĉula ponovo dok se poslednji metak zarivao u njegovo grlo. Zastenjao je glasno, a oĉne jabuĉice su mu se prevrnule. Shvatila sam da opet pritiskam uši šakama. Glava me je bolela. Dopuzala sam do Kumbsa i odgurnula mu pušku. Zvona su i dalje proizvodila melodiju koju nisam mogla da razaznam, ali su bila odgovor na moju molitvu. Nešto mi je privuklo pogled kada sam ĉuĉnula pored Kumbsa. – Evo ga – prošaputala sam. Uvijeni crvenoplavi rep zmije, koji se nastavljao u telo koze s divljim i ponositim glavama lava i koze. Himera… Jedan od mojih metaka probušio je telo gadne zveri. I ona je delovala mrtvo. Zaĉuli su se povici, ali ja sam i dalje kleĉala nad Kumbsom. Osećala sam da moram da odgovorim na ono što je poslednje rekao. Ne moţeš uopšte da shvatiš kako izgleda… kada izgubiš oca…

– Oh, još kako shvatam – rekla sam njegovim ukoĉenim oĉima.

120 Ovoga puta novine su objavile taĉnu vest. Himera je mrtav. Istraga višestrukih ubistava okonĉana je. Ishod nije doneo mnogo radosti, bar ne meni. Odeljenje za krvne delikte nije se okupilo da bismo izbrisali sva imena sa table. Nije bilo zdravica s devojkama. Previše ljudi je bilo mrtvo. Imala sam sreće da ne budem meĊu njima. I Kler i Sindi, takoĊe. Uzela sam nekoliko slobodnih dana da bih zaleĉila rane na stomaku i šaci, a i da bih pruţila priliku onima iz Unutrašnje kontrole da shvate šta se dešavalo na mestima pucnjave. Šetala sam s Martom i trĉala po Zelenoj marini i parku Fort Mejson. Postalo je vlaţno i hladno. Uglavnom sam se prisećala dogaĊaja povezanih s ovim uţasnim sluĉajem. Ovo je bilo drugi put da moram se borim s ubicom jedan na jednoga. Zbog ĉega se to dešavalo? Šta je to znaĉilo? Šta je to govorilo o mom ţivotu i šta sam od njega napravila? Za trenutak mi se vratio jedan znaĉajan deo sopstvene prošlosti, otac kojeg nikada nisam stvarno poznavala. Zatim mi je taj poklon oduzet. Otac je nestao u istoj tamnoj rupi iz koje je i ispuzao. Znala sam da ga moţda nikada više neću videti. Da sam tih dana mogla da naĊem jednu jedinu znaĉajnu stvar koju sam ţelela da radim u ţivotu, moţda bih rekla: Hajde da pokušam. Da sam umela da slikam ili da sam imala

neku tajnu ţelju da otvorim butik ili uporni poriv da napišem knjigu… Bilo mi je teško da naĊem i najmanju trun potvrde. Ali pred kraj nedelje, jednostavno sam se vratila na posao. Kasno tog prvog dana Trahio me je pozvao u svoju kancelariju. Kad sam ušla, naĉelnik je ustao i pruţio mi ruku. Rekao mi je kako se ponosi mnome, a ja sam mu skoro poverovala. – Hvala. – Klimnula sam glavom, ĉak se i nasmešila. – To ste hteli da mi kaţete? Trahio je skinuo naoĉare. Uputio mi je pokajniĉki osmeh. – Ne. Sedite, poruĉnice, molim vas. S ivice svog velikog hrastovog stola podigao je jednu crvenu fasciklu. – NepotvrĊeni nalaz Kumbsovog upucavanja. Kumbsa starijeg. Nesigurno sam ga posmatrala. Nisam znala da li je neki birokrata iz Unutrašnje kontrole našao nešto sumnjivo. – Ne treba da brinete – uveravao me je Trahio. – Sve se slaţe. Savršeno ĉisto pucanje. Klimnula sam glavom. Pa o ĉemu se, onda, radi? – Ipak, jedna stvar pada u oĉi. – Naĉelnik je ustao i naslonio se na sto. – Medicinski istraţitelj izvadio je devet metaka iz Kumbsovog tela. Tri Dţakobijeva od devet milimetara. Dva su Kepijeva. Jedan je iz vašeg „gloka”. Dve „dvadesetice” Toma Pereza iz Odeljenja za istraţivanje pljaĉki. To je osam. Zurio je u mene. – Deveti metak se ne slaţe. – Ne slaţe se? – podigla sam pogled. To je bilo ĉudno. Kontrola je uzela pištolje svih policajaca koji su uĉestvovali u pucnjavi, kao i moj. Trahio je otvorio jednu fioku. Izvadio je plastiĉnu kesicu sa spljoštenim sivim metkom, otprilike iste boje kao njegove oĉi. Pruţio mi je. – Pogledaj… Kalibar ĉetrdeset.

Telom mi je prošao strujni udar. Kalibar ĉetrdeset… – Ĉudno je to – uporno me je gledao – da se slaţe s ovima. – Izneo je drugu kesu s još ĉetiri metka koji su bili oštećeni, spljošteni. – Ove smo izvadili iz garaţe i drveća ispred kuće u juţnom delu San Fransiska kuda si pratila Kumbsa. – Trahio me je netremice posmatrao. – Da li to vama išta kazuje? Vilica mi je visila. Ništa mi to nije kazivalo, osim… U mislima sam vratila sliku sa stepenica ispred Palate pravde. Videla sam Kumbsa kako mi se ţurno primiĉe, kako pruţa ruku; selila sam se onog okamenjenog trenutka pre nego što sam mu videla lice. Iza njegovih leĊa, bilo je iiešto ĉega ću se uvek sećati, što nisam mogla da zaboravim: Neko je uzviknuo moje ime. U opštoj guţvi ĉulo se jedno pop… Onda je Kumbs posrnuo. Meci se nisu slagali. Kumbs je oboren pištoljem kalibra ĉetrdeset… pištoljem moga oca… Setila sam se Martija i njegovog obećanja kada je poslednji put stajao na mojim vratima. Lindzi, neću više beţati… Moj otac je upucao Frenka Kumbsa na tim stepenicama. Bio je lamo zbog mene. – Niste mi odgovorili, poruĉnice. Da li vam ovo nešto znaĉili – Trahio je ponovio pitanje. Ĉinilo mi se da mi srce leti s jedne na drugu stranu grudi. Nisam bila sigurna šta je Trahio znao, ali ja sam bila njegov heroj policajac. Hvatanje Himere izbrisaće ono „vršilac duţnosti” ispred njegovog imena. I kao što je rekao, to je bila ĉista pucnjava. – Ne, šefe – odgovorila sam – ništa mi to ne znaĉi. Trahio me je gledao odmeravajući fasciklu u svojoj

ruci, zatim je klimnuo glavom i sta\io je na dno velike gomile drugih izveštaja. – Obavili ste veliki posao, poruĉnice. Niko to ne bi bolje od vas uradio.

Epilog ODLETEĆU Četiri meseca kasnije…

Jednog blitavog martovskog popodneva svi smo ponovo otišli do crkve na La Sal Hajtsu. Skoro pet meseci posle onog krvavog napada, svaka daska na spoljnjim zidovima bila je izglacana i sveţe prebojena u belo. ZasvoĊeni otvor, gde se nekada nalazio divni vitraţ, za ovu priliku bio je prekriven belim zastorom. U crkvi su se tog dana okupili, rame uz rame, zvaniĉnici gradske vlade s ponositim parohijanima i njihovim porodicama. Kamere su bile postavljene u boĉne prolaze da bi snimile procesiju za veĉernje vesti. Hor, odeven u bele odore, pojao je „Odleteću”, a cela kapela kao da se nadimala i odzvanjala od snaţnih glasova. Neki ljudi su tapšali uz pesmu, neki su brisali suze sa lica. Stajala sam pozadi sa Kler, Dţili i Sindi. Bila sam veoma potresena. Kada je hor završio, Aron Vinslou je izašao na predikaonicu, ponosit i lep kao i uvek, u crnom odelu i sveĉanoj

košulji. On i Sindi su i dalje bili zajedno, a mi smo ga sve zavolele, zapravo zavolele smo njih. Svi su se umirili. Pogledao je po krcatoj crkvi, smireno se osmehnuo i poĉeo da govori pribranim glasom. – Pre samo nekoliko meseci, igru naše dece prekinuo je košmar koji je izazvao jedan luĊak. Gledao sam kako njegovi meci skrnave ovaj kraj. Ovaj hor koji vam i danas peva, bio je izbezumljen od straha. Svi smo se pitali Zbog ĉega… ? Kako je moguće da je pogoĊena najmlaĊa i najnevinija od nas? Iz broda crkve zaĉuli su se povici „amin”. Sindi mi je šapnula na uho: – Dobar je, zar ne? Što je najvaţnije, on to i misli. – A odgovor je… – nastavio je Vinslou kada se narod utišao – jedini odgovor moţe da bude, da je ona utrla put nama koji ćemo je slediti. – Oĉima je prešao preko svih u crkvi. – Svi smo mi povezani. Svi mi ovde, porodice koje su pretrpele gubitak i svi koji su došli na pomen. Crni i beli, svi smo pogoĊeni mrţnjom. Ipak, nekako smo se iscelili. Nastavili smo dalje. I nastavljamo dalje. U tom trenutku dao je znak glavom grupi sveĉano obuĉene dece koja su stajala ispod belog zastora. Jedna devojĉica od desetak godina, s protezom za zube, povukla je uţe i zastor je, uz glasan šum, pao na pod. Crkvu je oblila blistava svetlost. Sve glave su se okrenule i svi su istovremeno uzviknuli. Tamo gde je zjapio otvor s krhotinama stakla, zasijao je nov, neizrecivo lep vitraţ. Kroz crkvu su se zaĉuli uzvici oduševljenja, a zatim su svi zapljeskali. Hor je tiho poĉeo jednu crkvenu pesmu. Bilo je divno. Dok sam slušala potresne glasove, nešto me je pokrenulo. Pogledala sam Sindi, Kler i Dţili i poĉela da razmišljam o

tome šta se sve desilo otkad sam poslednji put stajala ovde, na sahrani Taše Keĉings. Oĉi su mi se ispunile suzama i osetila sam kako mi Kler steţe ruku vrhovima prstiju. Onda me je Sindi uhvatila ispod druge ruke. S leĊa me je Dţil obrglila oko ramena. – Nisam bila u pravu – šapnula mi je u uho. – Ono što sam rekla kad su me vodili u operacionu salu. Nitkovi ne pobeĊuju. Mi pobeĊujemo. Samo treba da saĉekamo kraj igre. Sve ĉetiri posmatrale smo divan vitraţ. Prikaz Isusa odevenog u odoru mekih boja, sa ţutim oreolom oko glave, kako se obraća svojim uĉenicima. Iza njih je prikazano još ĉetiri ili pet sledbenika. Jedna od njih, ţena, okrenula se i ĉeka još nekog ispruţene ruke… Ruku je pruţila ka crnoj devojĉici. Devojĉica je izlgledala kao Taša Keĉings. Dve nedelje kasnije, jednog petka, pozvala sam drugarice na veĉeru. Dţil je najavila da mora da nam saopšti veliku novost. Vraćala sam se iz kupovine s kesama punim zeleniša. U predvorju sam se sagla da uzmem poštu. Tu su bili uobiĉajeni reklamni katalozi i raĉuni. MeĊu njima sam primetila jednu tanku belu kovertu s crvenim i plavim strelicama, uobiĉajenim oznakama aviopošiljke – koverta kakva moţe da se kupi u svakoj pošti. Marka je bila poništena u Kabo San Lukasu u Meksiku. Srce mi je poskoĉilo kada sam poznala rukopis. Spustila sam kese i sela na stepenik. Otvorila sam kovertu. Iz nje sam izvadila presavijeni list hartije na linije. U njoj je bila i jedna polaroid fotografija. Mojoj prelepoj kćerki – poĉinjalo je pismo pisano nervoznim rukopisom.

Do sada si već sve saznala. Stigao sam čak dovde, ali sam prestao da bežim. Verovatno imaš neku predstavu o tome šta se desilo onog dana u Palati. Ono što želim da znaš jeste da se nisam plašio da to izaĎe na videlo. Vrzmao sam se tu još nekol ko dana da bih video da li se sve saznalo. Čak sam te jednom zvao u bolnicu. To sam bio ja… Znao sam da ne Želiš da me čuješ, ali sam hteo da čujem da li si dobro. I naravno – sasvim si dobro. Ove reči nisu dovoljne da ti kažu koliko mi je žao što sam te ponovo razočarao. U mnogo stvari nisam bio u pravu: jedna od njih je da ne možeš jednostavno da preĎeš preko nekih stvari. Shvatio sam to onog trenutka kada sam te ponovo video. Zbog čega mi je bio potreban ceo život da spoznam tu jednostavnu istinu? Ali u jednoj stvari bio sam u pravu. A ona je važnija od svih drugih. Niko nije tako veliki da mu nikada ne zatreba nečija pomoć… pa makar i pomoć roĎenog oca. Pismo je potpisano s „tvoj glupavi tata”, a nešto niţe je dodao „koji te iskreno voli…” Sedela sam i ĉitala ponovo, uzdrţavajući se da ne zaplaĉem. Znaĉi, Marti je konaĉno pronašao mesto na kome ga ništa neće stići. Gde ga niko ne poznaje. Zagrcnula sam se zbog saznanja da ga moţda više nikada neću videti. Okrenula sam fotografiju. Na njoj je bio Marti u smešnoj havajskoj košulji. Pozirao je ispred nekog oronulog ribarskog ĉamca, jedva ĉetiri metra dugaĉkog, podignutog na skelu. Na dnu slike bila je poruka: „Novi poĉetak, novi ţivot. Kupio sam ovaj ĉamac. Sam sam ga obojio. Jednog dana ću ti uloviti kapitalca…” Prvo sam se zasmejala… Kakva budala, pomislila sam, vrteći glavom. Šta je, kog Ċavola, on znao o ĉamcima? Ili o

ribarenju? Najbliţe što je otac stigao do okeana bilo je kada je radio u kontroli saobraćaja u ribarskoj luci. Onda mi je nešto privuklo paţnju. U pozadini slike, iza ponosite prilike moga oca, meĊu jarbolima i bokovima ĉamaca, izmeĊu plave marine i divnog neba… Zaĉkiljila sam pokušavajući da proĉitam natpis na njegovom sveţe obojenom ĉamcu. Tamo je stajala jedna jedina reĉ, ispisana jednostavnim belim slovima, njegovim rukopisom. Na ĉamcu je pisalo Ljutić.

BELEŠKA O PISCU Dţejms Paterson autor je mnogobrojnih meĊunarodnih bestseler romana. Za svoj prvenac Broj Tomasa Berimena dobio je nagradu „Edgar Alan Po” za najbolji debitantski krimi-roman. Prvim trilerom Prikrade se pauk otpoĉeo je serijal romana o Aleks Kros. Romanom Prvi koji umire otpoĉeo je serijal trilera o Ţenskom klubu za rešavanje ubistava. Napisao je i jedan poluautobiografski roman Suzanin dnevnik za Nikolasa. Ţivi na Floridi. Po romanu Prvi koji umire ameriĉka TV mreţa NBC snimila je troĉasovnu miniseriju.