Drame, Mihail Bulgakov

Mihail Bulgakov

DRAME Prevod Milan Čolić

SADRŽAJ

PURPURNO OSTRVO ZOJKIN STAN DANI TURBINA BEKSTVO MRTVE DUŠE (prevod: I. R. Dimitrijević)

PURPURNO OSTRVO

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo

Mihail Bulgakov Purpurno ostrvo

Komad u četiri čina s prologom i epilogom Preveo Milan Čolić PURPURNO OSTRVO - Generalna proba komada grañanina Žila Verna, u pozorištu Genadija Panfiloviča, sa muzikom, erupcijom vulkana i engleskim mornarima. U četiri čina sa prologom i epilogom. Činovi I, II i IV odigravaju se na nenastanjenom ostrvu, III čin u Evropi, a prolog u pozorištu Genadija Panfiloviča. LICA GENADIJ PANFILOVIČ, direktor pozorišta, istovremeno i lord Eduard Glenarvan VASILIJ ARTUROVIČ DIMOGACKIJ, alias Žil Vern, alias Kiri-Kuki, vucibatina pri dvoru METELKIN NIKANOR, pomoćnik reditelja, on je i sluga Paspartu, on postavlja samovar Genadiju Panfiloviču, on je i papagaj koji govori. ŽAK PAGANEL, član geografskog društva LIDIJA IVANA, ona je i ledi Glenarvan HATERAS, kapetan BETSI, sobarica ledi Glenarvan SIZI-BUZI, Drugi, beli Arapin, vlastodržac ostrva LIKI-TIKI, vojskovoña, beli Arapin SUFLER LIKUJ ISAJIČ, dirigent TOHONGA, Arapin iz garde KAJ-KUM, prvi pozitivni starosedelac FARA-TETE, drugi pozitivni starosedelac MUZIČAR sa trombonom SAVA LUKIČ Garda Arapa (negativna, ali je revidiralastav), crveni starosedeoci (pozitivni i nebrojeni), harem Sizi-Buzija, engleski mornari, muzičari, učenici pozorišne škole, frizeri i krojači. PROLOG Odškrine se zavesa i pojave se kabinet i garderoba Genadija Panfiloviča. Pisaći Page 1

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo sto, plakati, ogledalo. Genadij Panfilovič, riñ, obrijan, veoma iskusan, sedi za stolom. Izgubljen je. Odnekud dopire prijatna i ritmička muzika i udaljeni neprirodni glasovi (u toku je proba bala) METELKIN (visi u nebu na isprepletanim konopcima i peva) »Volela sam, patila, a on me podlac ubio...« GENADIJ: Metelkine! METELKIN (padajući odozgo u kabinet) Da, Genadije Panfiliču. GENADIJ: Nije dolazio? METELKIN: Ne, Genadije Panfiliču. GENADIJ: Da li ste slali nekoga u stan? METELKIN: Kurir je danas tri puta bio. Soba zaključana. Gazdaricu je pitao kada se kod kuće može naći, a ona kaže: »Šta vam je, dragi moj, pa njega ni lovački psi ne mogu da pronañu!« GENADIJ: Pisac! A! Neka ga vrag nosi! METELKIN: Neka ga vrag nosi, Genadije Panfiliču. GENADIJ: Što tu kreštiš kao papagaj? Referiši. METELKIN: Razumem. Rikvand za »Mariju Stjuart« je pocepan, Genadije Panfiliču. GENADIJ: Šta, neću valjda zavese ja da popravljam? Dosañuješ mi sitnicama. Zakrpi. METELKIN: Sva je u rupama, Genadije Panfiliču. Juče su je spustili, a kroz nju se odlično vide dekorateri u pozadini. (Na stolu zvoni telefon) GENADIJ: Zaštopaj zakrpu. (U slušalicu) Da. Pozorište. Besplatne karte ne dajemo. Čast mi je. (Spušta slušalicu) Čudna stvar. Kada ulazi u tramvaj sigurno od konduktera besplatnu kartu ne traži, a ne znam zašto smatra za svetu dužnost da u pozorište ulazi besplatno. Bezobrazluk! Šta kažeš? METELKIN: Bezobrazluk. GENADIJ: Dalje. METELKIN: Dajte pare, Genadije Panfiliču za zakrpu. GENADIJ: Odmah ću da ti dam. Jedno pedesetak červonaca, kao što sam onom gusanu rekao! Uzećeš, izrezaćeš... (Telefon) Da... Propusnice ne dajemo. Da. (Spušta slušalicu) Tipčine! Uzećeš... (Telefon) Nikome ne dajemo. (Spušta slušalicu) Prava kazna božja! Uzećeš, znači, rikvand. (Telefon) Ah, crkao!... Šta? Nikome ne dajemo!... Izvinits, Evgenije Romualdovič! Nisam poznao glas. Kako da ne... sa suprugom? Divno! U četvrt do osam izvolite pravo na blagajnu. Do viñenja. (Spušta slušalicu) Metelkine, budi dobar, reci blagajniku da ostavi dve fotelje u sredini u drugom redu tom vodenjaku. METELKIN: Kome to, Genadije Panfiliču? GENADIJ: Pa šefu vodovoda. METELKIN: Razumem. GENADIJ: Uzećeš, znači... A je li rupa velika? METELKIN: Ne, malecna. Tako jedva jedno pet do šest aršina. GENADIJ: Po tvome je velika - tri kilometra. Kreten! (Zamišljeno) Ivana Groznog skidamo sa repertoara... Znači, ovako. Uzećeš, iseći ćeš parče. Jasno? METELKIN: Jasno. (Viče) Voloña! Uzmi parče iz rikvanda Ivana Groznog da Page 2

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo zakrpiš Mariju Stjuart! Ivan Grozni je smaknut... Zabranili su ga... Znači, ima razloga... Šta te se tiče? (Telefon) GENADIJ (sluša) Ne, ne dolazi u obzir. (Spušta slušalicu) Šta još? METELKIN: Recite vi statistima, Genadije Panfiliču, da je to svinjarija. Oni žaboima brišu lice. GENADIJ: Ništa ne razumem. METELKIN: Pa dao sam im žaboe za »Nevolju od pameti«, a oni umesto ubrusom, obrišu lice žaboom. GENADIJ: Banditi! Dobro, reći ću im. (Telefon zvoni. Ne dižući slušalicu) Propusnice nikome ne dajemo. (Telefon prestaje da zvoni) Idi. METELKIN: Razumem. (Ode) GENADIJ: Jedan je. A vi, dragi grañani, ako želite da saznate ko je kod nas u oblasti pozorišta prvo ništavilo i bandit, ja ću vam to reći. To je Vaska Dimogackij, koji piše po raznim časopisima pod pseudonimom Žil Vern. Ali vi mi recite, drugovi, čime me je on zaludeo? Kako sam mogao da mu poverujem? METELKIN (brzo ulazi) Genadije Panfiliču! Došao je! GENADIJE (besno) Zovi ga ovamo, neka doće! METELKIN: Izvolite. (Ode) DIMOGACKIJ (sa gomilom svezaka u rukama) Dobar dan, Genadije Panfiliču! GENADIJ: Dobar dan, uvaženi druže Dimogackij, dobar dan m'sje Žil Vern! DIMOGACKIJ: Vi se ljutite, Genadije Panfiliču? GENADIJ: Ma koješta! Šta vam pada na pamet? Ja i ljutnja? Hihi! Oduševljen sam! Sav ceptim! DIMOGACKIJ: Bio sam bolestan, Genadije Panfiliču, užasno bolestan... GENADIJ: Ma nemojte reći! Ah, ah. Šarlah? DIMOGACKIJ: Grip, Genadije Panfiliču, ali strašan! GENADIJ: Pa kad je tako... DIMOGACKIJ: Evo, doneo sam, Genadije Panfiliču. GENADIJ: Koji je danas datum, grañanine Dimogackij? DIMOGACKIJ: Osamnaesti po novom kalendaru. GENADIJ: Tačno. I vi ste mi dali časnu reč da ćete mi redigovan komad doneti petnaestog. DIMOGACKIJ: Samo tri dana, Genadije Panfiliču. GENADIJ: Tri dana! A znate li vi šta se za ova tri dana desilo? Sava Lukič putuje na Krim! Sutra u jedanaest pre podne! DIMOGACKIJ: Ma nemojte! GENADIJ: »Ma nemojte!« A to znači, ako on danas generalnu probu ne vidi, da ćemo onda umesto komada dobiti šipak sa senfom! Vi ste mi, gospodine Žile Verne, upropastili sezonu! Eto šta je! Ja sam vam, stara budala, poverovao! Kad ste uzeli akonto od pet. stotina rubalja grip uopšte nije ni bio spomenut! Tako se pisci ne ponašaju, grañanine Žile Verne! DIMOGACKIJ: Genadije Panfiliču! Šta sad da radimo? GENADIJ: Šta sad da radimo? Da i ne govorimo o tome da sam vam pet stotina rubalja dao kao u bunilu, potrošili smo silne pare na opremu. Pozorište je u totalnom rasulu! Sve je otišlo do vraga! Metelkine! Metelkine! Page 3

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo METELKIN (utrči) Tu sam, Genadije Panfiliču. GENADIJ: Šta sam ono hteo? Ah, da, - šta oni tamo rade? METELKIN: Probaju scenu bala. GENADIJ: Otkud sad bal! Naredi da prekinu i da ni jedan čovek ne napusti pozorište! METELKIN: Da se presvuku? GENADIJ: Nemamo vremena! Svi su potrebni! Onakvi kakvi su! METELKIN: Razumem. (Ode) Voloña! Naredi portiru da ni jednog čoveka ne pusti iz pozorišta! GENADIJ (dobacuje mu) Svi statisti su potrebni! Orkestar!... Već je jedan sat. Hajde, bože, blagoslovi. (Telefonom) 161718. Savu Lukiča, molim vas! Direktor pozorišta Genadij Panfilovič. Sava Lukič? Dobar dan, Savo Lukiču. Kako ste mi? Čuo sam, čuo. Rekreacija, kako se to danas kaže. Premoreni ste. Hehe. Morate da se odmorite. Vaš organizam nam je potreban. Evo u čemu je stvar, Savo Lukiču. Poznati pisac Žil Vern nam je dao svoje najnovije delo »Purpurno ostrvo«. Kako umro? Pa on je sada ovde, kod mene u pozorištu. Ah... hehe. Pseudonim. To je u stvari, grañanin Dimogackij. Potpisuje se sa Žil Vern. Veliki talenat... DIMOGACKIJ (trza se i bledi) GENADIJ: I eto, Savo Lukiču, potrebno je odobrenje. Molim? Ili zabrana? Hihi! Duhoviti ste, kao i uvek. Šta? Do jeseni? Savo Lukiču, ne uništavajte me! Molim vas da pogledate još danas, na generalnoj... Komad je gotog, potpuno gotov. Ali, zašto biste se mučili da čitate na Krimu? Potrebno vam je da se kupate, Savo Lukiču, a ne da čitate razne tamo gluposti! Po plažama da se šetate. Savo Lukiču! Ubijate nas! Pogorelci smo! Do srži ideološki komad! Zar mislite da bih dozvolio nešto takvo u mom pozorištu?... Za dvadeset minuta počinjemo. Dobro, bar na treći čin, a prva dva ću vam dati da pogledate. Mnogo sam vam zahvalan. Gran mersi! Razumem, čekam! (Spušta slušalicu) Fuj! E, sad se držite, grañanine pišče. DIMOGACKIJ: Zar je on zaista tako strašan? GENADIJ: Videćete već. Ja sam ovde natrtljao - ideološki, ideološki, a šta ako komad nije ideološki? Imajte na umu da ću, ako nešto nije u redu, nepoštedno da brišem, sad treba kožu spasavati. Jer inače. možemo da se nasankamo da gore biti ne može! Reputacija može da se izgubi... Najgore je što nemam vremena ni da prelistam. (Sreñuje sveske) DIMOGACKIJ: Trudio sam se, Genadije Panfiliču. GENADIJ: Znam već kako ste se trudili! Znači, prvi čin. Ostrvo nastanjeno crvenim starosedeocima koji žive pod vlašću belih Arapa... Izvinite, ali kakvi su to starosedeoci? DIMOGACKIJ: Alegorija je to, Genadije Panfiliču. Finese su to. GENADIJ: Ah, i te alegorije! Pazite! Sava alegorije ne voli uopšte! Odlično to on kaže! Spolja alegorija, a iznutra menjševizam, da sekiru o njega možeš da okačiš! Metelkine, Metelkine! METELKIN (uleće) Šta želite? GENADIJ: Za montažu komada odreñujem tebe. Evo ti, prijatelju, primerak. Prvi čin. Egzotično ostrvo. Postavićeš banane, palme... (Dimogackom) Gde on Page 4

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo živi? NJihov car? DIMOGACKIJ: U vigvamu, Genadije Panfiliču. GENADIJ: Metelkine, vigvam je potreban. METELKIN: Nemamo vigvama, Genadije Panfiliču. GENADIJ: Pa postavićeš kolibu iz »Čika Tome«. Tropsko bilje, majmuni na granama, krempite i samovar. METELKIN: Scenski samovar? GENADIJ: Eh, Metelkine, deset godina si u pozorištu, a još si pravo dete! Sava Lukič će doći na generalnu da pogleda. METELKIN: Tako znači, a... razumem... GENADIJ: Znači, poslužićeš čaj. Reci bifedžiji da napravi dva bogatija sendviča, sa kavijarom, tako nešto... METELKIN (kroz vrata) Voloña! Otrči do bifedžije! Samovar za generalnu! GENADIJ: Eto ti na! Ni liznuli ni kusnuli, a rashodi već tu! Gledaj samo, gospodine pišče! Kakav će prihod od vašeg komada biti, još se ne zna, i da li će ga uopšte i biti? Da... Vulkan! Aha... a bez njega ne može? DIMOGACKIJ: Genadije Panfiliču! Molim vas! Erupcija je u drugom činu! Na erupciji se sve i gradi. GENADIJ: Eh, ti pisci, pisci! Pišete bezobzirno! Mada je erupcija dobra stvar! Klasna! Publika voli takve stvari! Metelkine! Imamo li mnogo planina? METELKIN: Mogli bismo da se ne vidimo pod njima. Puna šupa. GENADIJ: Onda ćemo ovako: kaži dekorateru da planinu, koja je pokvarena, pretvori u vulkan. Jednom rečju, na posao! METELKIN (odlazeći, viče) Voloña, reci dekorateru da u Araratu probuši gore rupu i strpa u nju vatru! Šta? Da, sa dimom. A kovčeg smaknite. LIDIJA (brzo uñe) Zdravo, Genja. GENADIJ: Zdravo mačkice, zdravo. Da... dozvoli da te upoznam... Vasilij Arturič Dimogackij. Žil Vern, poznati talenat. LIDIJA: Ah, toliko sam slušala o vama. GENADIJ: Moja žena, velika koketa. DIMOGACKIJ: Drago mi je. LIDIJA: Vi ste nam, kažu, doneli nov komad? DIMOGACKIJ: Upravo tako. (Iza pozornice muzika se stišava) LIDIJA: To je veoma prijatno. Nama su tako potrebni savremeni komadi. Nadam se, Genadije, da sam dobila ulogu? Uostalom, možda za mene i nema uloge u vašem novom komadu? DIMOGACKIJ: Šta vam pada na pamet! Drago mi je, drago doista. GENADIJ: Razume se, dušice, razume se. Evo, ledi Glenarvan, odista očaravajuća uloga. Žena tvoga tipa. Evo, uzmi! LIDIJA: Najzad, eto! Moj Genadije me znate, zbog toga da ne bi mislili da mi daje uloge iz porodičnih razloga, ignoriše. Ove sezone sam igrala samo osam uloga... GEIADIJ: Pozorište je, draga moja, hram, to se ne sme zaboravljati. METELKIN (uleti) Dekorater pita da li igra i jedrenjak? GENADIJ: Vasilije Arturiču?! DIMOGACKIJ: Brod sa jedrima i dimnjacima. Šezdesete godine. Page 5

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo METELKIN (izleti) Voloña!... GENADIJ (dobacuje za njim) Metelkine! Svi na pozornicu! Hitno! METELKIN (iza pozornice) Voloña!... (Čuje se električno zvonce. Zavesa se zatvara i nestaje Genadijev kabinet. Pojavi se ogromna prazna pozornica. Na sredini vulkan, napravljen od planine i izbacuje dim. Metelkin, povlačeći se unazad) Živi! Voloña! Postavi ga na mesto! (Vulkan se skromno povlači u stranu. Na pozornicu izlazi trupa. dirigent Likuj Isaič u fraku, Sufler, Liki u fraku, Sizi u fraku, nekakve tankonoge devojke sa našminkanim usnicama. Galama, razgovor. Ženski glasovi: »Novi komad... novi komad«) SIZI: U čemu je stvar? Proba? (Ženski glasovi: »Kažu, strašno interesantno!...« Pojave se Genadij, Lidija i Dimogackij, s neba se lagano spušta banana i pada na Dimogackog) DIMOGACKIJ: Ah! GENADIJ: Lakše, ñavoli, pisca ste pričvrljili! (Ženski glasovi: »Voloña!... Voloña!...«) METELKIN: Voloña, lakše! Vrati je! Još je rano! (Banana nestaje) GENADIJ (staje na podnožje vulkana i zamahuje sveskama) Molim tišinu! Pozvao sam vas ovamo, drugovi, da vam saopštim... SIZI: Najneprijatniju moguću vest... LIDIJA: Tiše, Anempodiste. GENADIJ: ...da se grañanin Žil Vern - Dimogackij oslobodio bremena. (Neko se nasmejao) Interesantno bi bilo saznati kome je to ovde i šta to smešno? (Glasovi: »Nismo se smejali, Genadije Panfiliču!«) Jasno sam čuo »hi-hi«. Ako se meñu vama nalazi nekakav tako nezadrživi veseljak, on može pod hitno da ode u neko humorističko pozorište. Neću ga zadržavati. Uzgred budi rečeno, neću nipošto dozvoliti da se žaboom briše maska sa lica. To je nedopustivo, i krivca ću strogo kazniti! Dakle, Vasilij Arturič, najkolosalniji talenat našega vremena, doneo je našem pozorištu svoje najnovije delo pod naslovom »Purpurno ostrvo«... (Graja i interesovanje) Molim za pažnju! Sava Lukič nas sada napušta za mesec dana i zbog toga odmah zakazujem generalnu probu sa maskama i kostimima. SIZI: Genadije! Ti si brz kao jelen, ali uloge niko ne zna. GENADIJ: Tu je sufler. I nadam se da će glumci poverenog mi od vlade pozorišta biti toliko svesni da će uložiti sve svoje snage za to da... s obzirom na... i ne obzirući se ni na kakve poteškoće... (Zapetljao se) Druže Muhine! SUFLER: Tu sam. GENADIJ (uručuje mu primerak komada) Molim da dobacujete razgovetno! SUFLER: Razumem... GENADIJ: Uzgred ćemo i ispravljati. SUFLER: Jasno. GENADIJ: No, dozvolite da vam ukratko izložim sadržaj komada. Uostalom, tu je i naš pisac... Vasilije Arturiču! Doćite ovamo! DIMOGACKIJ: Ha... hm... khe, khe... moj komad je, u stvari, jednostavno... GENADIJ: Hrabrije, Vasilije Arturiču. Slušamo vas. DIMOGACKIJ: To je, vidite, alegorija. Ukratko, na ostrvu... to je vidite fantastika... na ostrvu žive ugnjeteni crveni domoroci pod vlašću belih Arapa. Page 6

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo Imaju vlastodršca Sizi-Buzija drugog... LIDIJA: Gle, Adočka, i lice mu je nadahnuto. BETSI: Najobičnije. GENADIJ: Molim malo pažnje. DIMOGACKIJ: I tada dolazi do erupcije vulkana... ali, to je u drugom činu. Ja mnogo volim Žil Verna... čak sam izabrao njegovo ime kao pseudonim... zato moji junaci nose uglavnom imena iz dela Žil Verna... evo na primer, lord Glenarvan... GENADIJ: Izvinite, Vasilije Arturoviču! Dozvolite mi, da tako kažem, malo konkretnije... Vaša stvar su muze, mastionice. Znači - prvi čin. Kiri-Kuki je provokator. Hajka na dva starosedeoca, pozitivni tipovi. Tap! Zatvor! Sud! Vešanje! Beže! Dolaze Evropljani. Tap! Pregovori. Praznik na ostrvu. Kraj prvog čina. Zavesa. SIZI: To se zove ispričati! GENADIJ: Zapamtite, Likuje Isaiču, praznik. LIKUJ ISAJIČ: Sve mi je jasno, Genadije Panfiliču, shvatio sam već. GENADIJ: Dozvolite da vas upoznam. Naš dirigent. On će odmah napisati muziku, ne brinite ništa. NJegov otac je živeo u istoj kući sa Rimskim Korsakovom. DIMOGACKIJ: Drago mi je, odista. GENADIJ: Egzotika, Likuje Isaiču. Starosedeoci su, znate, takvi da ne možete ni da trepnete, a uz sve to, to je još i alegorija. LIKUJ ISAJIČ: Ništa mi više ne pričajte, Genadije Panfiliču, sve sam shvatio. Nema problema. GENADIJ: E, sad uloge... (Žagor i interesovanje) Sizi-Buzi Drugi. Vlastodržac starosedelaca, beli Arapin. Tupoglavi zločinac na prestolu. A ako je tupoglavi zločinac onda - Sundučkov. Uzmi, Anempodiste! SIZI: Mersi. GENADIJ: Liki-Tiki, vojskovoña, kasnije se pokajao zbog toga. Aleksandar Pavlovič Rinskij. Izvol'te... LIKI: Da skinem frak, Genadije? GENADIJ: Nemamo kad, Saša. Odozgo kostim. Starosedelac Kaj-Kum, pozitivni tip,... Vonlaklevski. Izvol'te. Strosedelac Fara-Tete. Takoñe izuzetno pozitivan Šurkov... Izvol'te. SIZI: Komad se završava pobedom Arabljana? GENADIJ: On se završava velikom pobedom crvenih starosedelaca i nikako drugačije ne bi mogao ni da se završi. SIZI: A mene više ni u drugom činu nema. Tako neću doživeti pobedonosni svršetak. GENADIJ: Anempodistu Timofejeviču! Najlepšte te molim da statiste ne zbunjuješ menjševičkim šalama. Pozorište je ipak hram. Meni je omladinu poverila država. Ledi Glenarvan... hm... no, to je velika koketa, znači Lidija Ivana. To je jasno. Lica... ah, ti si već uzela ulogu... (Žagor u ženskoj grupi) BETSI: Razume se da je jasno! Kako ne bi bilo jasno?! GENADIJ: Izvinite, Adelaida Karpovna. Vi ste nešto hteli da kažete? LIDIJA: Izvinjavam se... Page 7

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo BETSI: Ništa, tek onako. Lepo vreme. LIDIJA: Ima glumica koje smatraju... BETSI: Šta to one smatraju? Smatraju da žene direktora teško dobijaju uloge. GENADIJ: Madam, ja kategorično protestujem!... (Ženski glas: »Koliko ima ukupno ženskih uloga?«) Dve. (Žagor razočaranja) Betsi, sobarica ledi Glenarvan. Adelaida Karpovna, za vas! BETSI: Ja, Genadije Panfiliču, već deset godina igram na pozornici, i već mi je kasno da iznosim poslužavnike... GENADIJ: Adelaida Karpovna! Bojte se boga! BETSI: Još koliko juče ste na sastanku celog kolektiva tvrdili, Genadije Panfiliču, da boga nema, jer je prisustvovao Sava Lukič. A čim je on izašao iz pozorišta, bog odmah figurira! LIDIJA: Divne stvari! GENADIJ: Adelaida Karpovna! Protestujem protiv takvog tona! SIZI: Govorio sam ja Genadiju, ne ženi se glumicom... Uvek ćeš biti u takvoj situaciji... GENADIJ: Pozorište, to je... BETSI: Mesto intriga. GENADIJ: Betsi. Subreta. Divna uloga. Debela uloga. Jasno? Hoćete li, ili ću je dati Čudnovskoj. BETSI: Molim vas! (Dohvati ulogu) GENADIJ: Žak Paganel, Francuz. Akcenat. Imperijalista. Suzdaljcev-Vladimirski. Kapetan Hateras - Černobojev. Divna uloga. HATERAS: Divna! Samo dve stranice teksta! GENADIJ: Pre svega ne dve, već šest, a kao drugo, setite se šta je rekao naš veliki Šekspir: »Nema loših uloga, ima samo loših glumaca, koji pokvare sve što im se da.« Lord Glenarvan. E, to ću ja sam da igram. Pomučiću se za vas, Vasilije Arturiču. Arapin Tohonga, ljubavnik. Sokoljenko. Paspartu, lakej... Eh, do vraga!... Staricin je bolestan? METELKIN: Bolestan je, Genadije Panfiliču. GENADIJ: Loše je što je bolestan. Hm... Eh, nema ko drugi... Metelkine, moraćeš ti. METELKIN: Pa ja moram dekor da postavljam, Genadije Panfiliču. GENADIJ: Metelkine! Ne mogu da te poznam, stari druže! METELKIN: Razumem, Genadije Panfiliču. GENADIJ: E, a sada najvažnija uloga. Protuva Kiri-Kuki, ceremonijal-majstor Sizi-Buzija. To je po svim pravima uloga Varave Apolonoviča Moromehova. Ko ne zna Varavu? LJubimac publike! Skromnost, poštenje, jednostavnost! Čovek stare ščepkinske škole! Ovih dana su mu nudili zvanje narodnog umetnika. Odbio je Varava! Šta će mi, kaže, to? Varava Apolonoviču! (Glasovi. »Nije ovde! Nije ovde!«) Kako nije? Hitno ga pozovite! U čemu je stvar? METELKIN (intimno) On je u četrdeset četvrtom odeljenju milicije, Genadije Panfiliču. GENADIJ: Kako to u četrdeset četvrtom? Šta će on tamo? METELKIN: Večerao je sinoć u »Pragi« sa obožavateljkama. Pa je došlo do male gužve. Page 8

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo GENADIJ: Do gužve? Kako vam se to dopada?... Kod nas vanredna predstava, svi su na svojim mestima... a tamo gužva! A? Pa zar je to glumac? Zar je to glumac? Propalica je on, a ne glumac! Eto šta je on! Koliko sam ga samo puta molio... Pij, kažem mu, Varava, ali sa merom. METELKIN: Telefonirali su da će ga uveče pustiti. GENADIJ: A kog će mi on vraga uveče?... Sava će ovde biti danas. Sava putuje na Krim! Potreban mi je ovog trenutka, ili mi uopšte nije potreban! I ti si mi mustra! U četrdeset četvrtom odeljenju! METELKIN: Šta vam je, Genadije Panfiliču! Zar sam ga ja napijao? GENADIJ: Idite svi do ñavola! Nema probe, nema komada! Zatvaram pozorište! Ne mogu da radim okružen malograñanima i alkoholičarima! Odlazite svi! (Pokret) Stop! Kuda ćete! Natrag! LIDIJA: Genadije! Ne uzbuñuj se! Ne smeš da se ierviraš! LIKI: Genadije! Daj nekome od statista da pročita ulogu. GENADIJ: Šta ti je? Podsmevaš mi se? Oni znaju samo da kvare žaboe. Sve je na msjim leñima, sve na mene pada!... Narodni umetnik!... Obična meñunarodna pijandura! DIMOGACKIJ: Genadije Panfiliču! GENADIJ: Ostavite me svi na miru! Ostavite! Neka idealista Genadij, koji je maštao o preporodu pozorišta, umre kao pas bez kućišta, na vulkanu. DIMOGACKIJ: Ako propada komad, dozvolite mi da danas ja odigram ulogu Kiri-Kukija. Znam sve uloge napamet. GENADIJ: Šta vam je! Da zamenite Moromehova!... (Pauza) Da li ste ikad igrali? DIMOGACKIJ: Na letovanju, malo. GENADIJ: Na letovanju? (Pauza) Dobro, da rizikujemo. Neka svi vide kako stari Genadij spasava komad. Ulogu Kiri-Kukija, propalice, odigraće sam pisac. SIZI: Znači, podeljen je ceo komad. LIDIJA: Ona histerija je bila potpuno nepotrebna. GENADIJ (čita iz sveske) Znači: Arapi, nebrojene gomile crvenih domorodaca, svi učenici su zaposleni. (Žagor) Engleski mornari - hor. Papagaj koji govori... hm... pa, to će, razume se, Metelkin. Potrudi se, prijatelju. Likuj Isaiču! Molim vas da se odmah pozabavite muzikom... egzotika. LIKUJ ISAJIČ: Ne brinite ništa, sve sam već shvatio. Momci, u orkestar! (Muzičari idu prema orkestru) GENADIJ: Svi na šminkanje! Vasilije Arturiču, izvolite u moju garderobu! SIZI: Garderober! LIDIJA: Frizer! (Glumci odlaze) METELKIN: Voloña, počinji! (Rikvand se diže i otvara se niz ogledala sa zaslepljujućim lampionima. Pojavljuju se frizeri. Glumci sedaju i počinju da se šminkaju i oblače) LIKI (po svesci) Ćutati kada razgovaraju s tobom! Ma... ma... Belo perje meni! SIZI: Fedosejev, meni kruna treba! KAJ-KUM: I meni uvek pripadne plemenita uloga plave krvi. Takva mi je sreća! SIZI: I ti si čuo da je Šekspir rekao: »Nema plavih uloga, postoje samo crvene.« Ej, vi, fašisti! Hoću li dobiti krunu ili neću? Page 9

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo METELKIN (proleti kao vihor) Voloña!... DIRIGENT (u orkestru) A gde je trombon? Bolestan? Juče sam ga video u radnji, kupovao čarape. To je odista smešno! Bez noža! (Glas. »Šta to bez noža?«) Preklao me bez noža! Zaista, ne razumem te muzičare! GENADIJ (iz svoje garderobe) Zar sto godina treba da pantalone čekam? Garderoba! Ovamo krupno karirane pantalone! METELKIN (na pozornici) Voloña! Daj rikvand! (Odozgo se spušta rikvand gotski hram u koji je ušiven komad Granovitog dvorca, sa bojarima, prekriva ogledala) Voloña, vraže! No, šta si to spustio? Ne gotski, egzotični! Daj okean sa plavim nebom! (Rikvand se diže, ponovo otvara ogledala. Kraj njih uzmuvanost; perike na kalupima) LIKI: Triko mi je ponovo pukao! Baš je cicija taj Genadij! SIZI: Štednja, dragi moj. (Bučno se spušta okean. U orkestru štimovanje instrumenata. Ogledala nestaju. Spuštaju se sofite koje gore, nekakvi blokovi) METELKIN: Vulkan ulevo, ulevo pokreni! (Vulkan se pokreće, izbacujući dim) DIRIGENT: Uvertira broj 17, pripremite note. METELKIN: Jesu li glumci spremni? (Glasovi. »Spremni!«) Voloña! Zavesa! (Spušta se velika zavesa i zatvara pozornicu) (Kraj prologa) PRVI ČIN METELKIN (u odškrinutoj zavesi) Gotovo! Likuj Isaiču, počinjite! (Nestane. Udarac gonga) DIRIGENT: Tiše! (Orkestar počinje da svira uvertiru) TROMBONISTA (pojavi se u odškrinutoj zavesi. Zakasnio je, uzbuñen) DIRIGENT (spušta palicu, muzika prestaje) A! To ste vi? Odista mi je prijatno. Zašto ste došli tako rano? A, imate nove čarape? Pa, čestitam vam, već ste kažnjeni. Izvolite u orkestar. (Trombonista se spušta u orkestar. Uvertira ponovo počinje. Sa poslednjim taktom se diže zavesa. Na sceni prava čarolija svetli sunce, presijava se i preliva tropsko ostrvo. Na granama majmuni, lete papagaji. Vigvam Sizi-Buzija na podnožju vulkana, opkoljen živicom. Na zadnjem planu okean. Sizi-Buzi sedi na prestolu, opkoljen odaliskama iz harema. Kraj njega stoje u belom perju Liki-Tiki, Tohonga i stroj Arapa sa kopljima) SIZI: Ah, ah, ah! Zar sam mogao i pomisliti da će moji verni starosedeoci biti sposobni da počine zločin protiv svog zakonitog gospodara! Ne verujem svojim carskim ušima... Gde su zločinci? LIKI: Pod ključem u podrumu, gospodaru. Kiri-Kuki je zajedno s njima. SIZI: Zašto? LIKI: To je on smislio. Da se starosedeoci ne sete da je on izdajnik. Bio je provokator. SIZI: Aha, to je pametno! LIKI: Zapovedate li da dovedemo zločince, vaše veličanstvo? SIZI: Dovedi ih, hrabri generale. LIKI: Ehej! Tohonga! Izvuci neradnike iz podruma! (Arapi otvaraju trap i Page 10

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo izvlače Kaj-Kuma, Fara-Tetea i Kiri-Kukija) TOHONGA: Iziñite pred sud gospodarev. SIZI: Eh, eh, eh! Pa, zdravo da ste mi, drage bitange! KIRI: Zdravi da ste mi, vaše veličanstvo! (Kaj i Fara su začuñeni) LIKI: Da ih saslušamo, vaše veličanstvo? SIZI: Saslušaj ih, dragi junače. LIKI: Pa, lepotani moji, šta ste to govorili pored kukuruzišta? KAJ: Ništa nismo govorili. LIKI: A. tako? Ne trepći. Jesi li govorio? FARA: Nisam. LIKI: Ćuti, kad govore s tobom! Govorio si? Odgovaraj kad te pitaju! SIZI: Eh, eh, eh! Kako su samo uporni! Ako budete terali inat, bog Vajdua će vas na onom svetu kazniti. KAJ: Mi više ne verujemo u boga Vajdua. Suviše jadno živimo. Nema ga, ne postoji. Inače bi se zauzeo za nas. SIZI: Ah! Udalji ih malo od mene. Ako ih opali munja, može i mene još da zakači. LIKI: Od njih ništa nećemo izvući. Kiri, ispričaj ti. KAJ: Brate naš, Arape, budi hrabar, ćuti. KIRI: Izvinite, ali vam ja nisam brat. KAJ: Kako to? KIRI: Vaše veličanstvo! Užas, užas, užas! Uostalom, toliko sam se namučio u tom podrumu, da ne mogu ni da govorim. Tohonga, daj mi gutljaj ognjene vodice da se okrepim. (Tohonga dodaje Kiriju čuturu) Uh, ovo valja! (Kaj i Fara su zapanjeni) Eto, vaše veličanstvo, odavno sam već počeo da zapažam da u glavama vaših vernih podanika počinje nešto da se zbiva. Pritisnut mišlju o tome šta će biti s našim dragim ostrvom u slučaju da pokret dobije pogibeljne razmere, odlučio sam se na lukavstvo. KAJ: Kako? Kiri... FARA: Eto šta! On je provokator. Jasno je! LIKI: Ćutati! KIRI: Odavno sam već zapazio ova dva mladića. Jutros sam im prišao i zapodeo s njima razgovor. Pitam ih: Zašto ste, deco, tako tužni? Ili loše živite?... FARA: Kaj, mi smo u rukama izdajnika. Ali, pričekaj samo, odvratna gnjido! KIRI: Vaše veličanstvo, zaštitite vašeg odanog Kirija od napada državnih zločinaca. LIKI: Ćutati! SIZI: Nastavi, pametni stvore. KIRI: I šta bi, vaše veličanstvo. Užas, užas, užas! Strašno mi je i da kažem!... Ja im i kažem -zašto se, dragi moji, krijete? Čemu ta konspiracija? Kako - kažu oni - zar si i ti naš? Ti si beli Arapin, u sviti si Sizi-Buzija, šta ti imaš zajedničkog s nama, bednim robovima starosedeocima? A onda sam im svašta napričao. I da sam samo na izgled Arapin, a da sam u duši s njima, crvenim domorocima... KAJ: O, postoji li na svetu mera za ljudsku podlost! Page 11

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo KIRI:... da sam već odavno, odavno dirnut težnjama domorodačkog stanovništva, zamislio... izgovoriti je strašno, vaše veličanstvo... da sam zamislio pobunu protiv vašeg veličanstva... i pitam ih: »Da li bi vaši pošli sa mnom?« i, zamislite samo, oni odgovaraju: »Bi.« SIZI: Gde si, o nebeska munjo! Nema nebeske munje. KIRI: I onda se nakupilo još ljudi, i mnogi su bili uz njih... Užasnuo sam se od svega što se dešava kod nas na ostrvu... Ali, ne pokazujem to, ja vičem: »Dole, - urlam ja - tiranin Sizi-Buzi sa bandom velikih opričnika!« I šta mislite samo, počeli su i oni da viču... Ua! Ua! A na taj povik okupili su se stražari, kako sam i naredio, i sve su pohvatali. SIZI: I to je istina? KAJ: Da, to je istina. I nikad još istina nije izašla iz ustiju odvratnijih od ustiju tog čoveka. KIRI: Jeste li videli gada, vaše veličanstvo? LIKI: Zapušiti mu usta! KAJ (odmahujući rukama) Slušaj ti, pijavice, jedna! SIZI: Pijavica? Ti to meni? KAJ: Tebi! Zašto si došao na presto? Zašto sa nekoliko stotina naoružanih neradnika vladaš nebrojenim masama domorodacarobova?... LIKI: Začepite mu usta! (Tohonga zatvara usta Kaju) FARA: Hiljade domorodaca, izmučeni, pokoran narod puzi po usijanoj zemlji, seje mais, donosi bisere i sakuplja kornjačina jaja. Oni rade od jutra do zalaska sunčanog boga. LIKI: Začepiti i ovoga! KIRI: Užas, vaše veličanstvo! (Fariju začepljuju usta) KAJ (eksplodira) A ti prodaješ sve to Evrolljanima i piješ? Gde je pravda? Domoroci, čujete li nas? (Arapi mu začepljuju usta) FARA (eksplodira) Zlikovče! KIRI: Čudim se vašem strpljenju, vaše veličanstvo. SIZI: Pa šta, zar uši vatom da začepljujem, a? Fuj, vaši utom. Težak tekst. Vatom uši... Ćuti, ništarijo! FARA: Ne tresi se, zločinče! Već svetli zloslutnim plamenom vulkan Muanganam, koji je do sada ćutao. Gledaj, gledaj! (Oblak zaklanja sunce, i nad vulkanom se pojavljuje zloslutni odsjaj) SIZI: Fuj, fuj, fuj, suvo drvo - sutra je petak! Ne dozivaj nesreću, bezbožniče! (Oblak nestaje, svetlo. Kaju i Fariju začepljuju usta) KIRI: Izvolite li videti, vaše veličanstvo, kakve sam vam tipove pronašao. SIZI: Hvala ti, verni ministre Kiri. Dobićeš nagradu. KIRI: Ne radim ja za nagradu, vaše veličanstvo. Dužnost mi nalaže, to je nagrada moja. (Tiho) Vešto sam to rekao! (Glasno) Uzgred budi rečeno o nagradama, vaše veličanstvo. Ja jedno vreme neću smeti da se pojavljujem pred domorocima. Neka objave da živim u kazamatu. SIZI: Ta ti je pametna. Dobro! Šta sada da radim s njima? KIRI: Prirodno, vešanje o palmu za nauk ostalima. SIZI: To je ideja. Pročitaj presudu. KIRI: Domoroci Kaj-Kuma i Fara-Tete za pokušaj pobune protiv zakonitog Page 12

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo kralja ostrva... da produže bogovi nezamračeno svetlo carstvovanja njegovog, Sizi-Buzija Drugog... (Dirigent daje znak, u orkestru fanfare. Arapi jure) osuñuju se (tuš doboša) na lišavanje svih prava, konfmskaciju imovine... gde se nalazi vaša imovina? Ej, izvuci krpu iz usta ovoga! KAJ: Obična si svinja!... KIRI: Začepi!... na vešanje o palmu nogama nagore! SIZI: Ne zaboravi - »ali uzimajući u obzir«... KIRI: Eh, vaše veličanstvo, pokvarićete ih vi tim vašim »uzimajući u obzir...« SIZI: Neću da dam tim protuvama povod da me otrcavaju zbog surovosti. KIRI: Kako bi to i mogli da učine, kada budu visili na palmi? Samo da mirno vise... Ali, uzimajući u obzir, prava ne lišavati, obesiti sa svim pravim opšteprihvaćenim načinom glavom nadole. (Kaj i Fara se istržu iz ruku Arapa i penju se na stenu) KAJ (Fariju) Nemamo šta da izgubimo! Bolje smrt u talasima, nego u omči! Za mnom! FARA: Dole tiranin! (Skaču u okean, iza pozornice se čuje jeziv pljesak u vodu) SIZI: Ah! KIRI: Što ih, vragovi, niste držali? LIKI: Potera! (Arapi jure) KIRI: U čamce! TOHONGA: U čamce! (Pušta strelu sa stene. Svi beže. Sizi takoñe) PASPARTU (iza pozornice) Evropljani izlazite! Voloña! Zašto brod nisi pustio! Uh, neradnici jedni! (Dirigent daje znak. Mornari, iza pozornice, zajedno sa orkestrom, pevaju: »Po morima... po morima... Sada ovde... sutra tamo...« Sa neba se na konopcima spušta brod, na njemu Lord, Ledi, Paganel, Paspartu, Hateras, mornari. Svi su u odelima sa ilustracija za knjige Žila Verna) MORNARI (pevaju) Ah, daleko je Tipereri... (Pucanj iz topa) Kopno! Kopno! Ura! Ura! LEDI: Lorde Eduarde, kopno! Oh, kako se radujem! LORD: O, jes. Vidim. Kapetane, pustite nas na kopno. HATERAS: Spustite trap! Badavadžije! Ej! Ti u uskim pantalonama, puziš ka trapu kao vaš! Da bog da te groznica bacala sa kreveta na krevet, da shvatiš već jednom... LEDI: O, bože moj, kako se samo izražava! PAGANEL: Kako se to izražavate u prisustvu madam, mesje Hateras! HATERAS: Hiljadu izvinjenja, ledi, nisam vas primetio. Spustite trap, anćeli, heruvimi, engleskim jezikom vam govorim! Tram-taram-ta-tam. (Psuje bez reči. Mornari spuštaju trap, svi silaze na obalu) LEDI: Kakvo divno ostrvo! Lorde Eduarde, čini mi se da je ovo ostrvo nenastanjeno! PAGANEL: Madam govori rezonski. Ostrvo je nenastanjeno. Kunem se Jelisejskim poljima, prvi sam to zapazio. LEDI: Izvinite, mesje Paganel, ali ja sam prva povikala - »Nenastanjeno!« LORD: Ledi je u pravu. Kapetane, zastavu ovamo! (Zabija englesku zastavu u zemlju) Jes. Ostrvo je englesko. Page 13

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo PAGANEL: Paspartu! Zastavu! (Zabija francusku zastavu u zemlju) Ui. Ostrvo je francusko. LORD: Kako da shvatim vaš postupak, ser? PAGANEL: Kako želite, tako ga i shvatajte, mesje. LORD: Vi ste gost na mojoj jahti, ser, i ja vas odista ne razumsm. Ne mogu da dozvolim da ostrvo ostane ovde besprizorno. PAGANEL: Ni ja to ne mogu da dopustim. PASPARTU: Oprostite, molim vas, džentlmeni, što vam smetam malim savetom: podelite ostrvo napola. LORD: Slažem se. Jes. PAGANEL: Ui. (Pojavljuju se Sizi i ostalo društvo) O, vuala! Vidi, vidi! LORD: Ostrvo je nastanjeno. Ko ste vi? KIRI: Dozvolite da vas pozdravim, vaša svetlosti, povodom vašeg dolaska na naše poštovano ostrvo. LORD: Vi ovde živite? KIRI: Upravo tako. Registrovani smo na ostrvu. LORD: Uklonite zastave! A ko vlada ostrvom? SIZI (smestivši se na prestolu) Ja, po milosti bogova i duha Vajdua. (Fanfare) Ja sam - Sizi-Buzi Drugi i vladam ovde. Evo garde moje, Arapa mojih vernih, i predvodnika Liki-Tikija. KIRI: Čast mi je da se preporučim. Ja sam Kiri-Kuki, ceremonijal-majstor dvora njegovog veličanstva. LORD: A gde je dvor? KIRI: Eno, izvolite li videti vigvam na vulkanu, a kraj njega brvnara. To je dvor. LEDI: Ah, kakvo smo zabavno pleme otkrili! SIZI: A ko ste vi, dragi gosti? LORD: Ja sam... (orkestar svira) lord Eduard Glenarvan, vlasnik zamka Malkolm. Sa mnom su ledi Glenarvan i Hateras, moj kapetan, sa posadom. PAGANEL: Ja sam... (orkestar - »Marseljeza«) Žak Eliasin, Marija Paganel, sekretar geografskog društva. Sa mnom je i lakej moj... PASPARTU: Paspartu. SIZI: Srcu mom su dragi uvaženi gosti. LORD: Donesite stolice na rasklapanje. (Mornari donose stolice, Evropljani sedaju) Gde je vaš narod? SIZI: Naš narod su - crveni domoroci. Oni žive tamo daleko. LORD: Ima li ih mnogo? SIZI: O, mnogo... jedan... dva... petnaest... i još mnogo odreda. PAGANEL: Kako je to interesantno! (Beleži) LORD: Vi vladate, a oni rade? SIZI: Tako je dragi moj, tako. LORD: O, to je pametno! A da li je narod dobar? KIRI: Prekrasan narod, vaša svetlosti! Ovde su maločas dvojicu dovodili... uostalom, nije važno. LORD: Ostrvo je bogato? SIZI: Hvala neka je bogovima, živimo, ne žalimo se. Na ostrvu imamo Page 14

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo kukuruz, pirinač, kornjače, slonove, papagaje, a prošle godine se pojavio i biser. LEDI: Biseri? O, to je odista interesantno! PAGANEL: O, da. LORD: Biser? Vi kažete - biser? I da li ga mnogo proizvodite? SIZI: Malo, dragi moj. Jedva nekih pet stotina pudova godišnje. LORD, LEDI, PAGANEL, HATERAS: Koliko?... SIZI: Zašto ste se tako začudili, poštovani stranče? LORD: Malo. I gde stavljate taj biser? SIZI: Prodali smo ga. LORD: Kome? LEDI: Prodali su ga! LORD: Ledi, molio bih vas da ćutite. SIZI: Jedan Nemac je dolazio kod nas. PAGANEL: Svuda ti Nemci! LORD: I koliko vam je platio? SIZI: Pet stotina aršina cica, dvadeset burića piva, jednog misionara, a osim toga je poklonio Kiri-Kukiju pantalone... KIRI: Upravo bve pantalone. SIZI: A meni je poklonio u znak sećanja pet stotina svojih maraka u novčanicama, i ja sam njima oblepio svoj vigvam. LORD: I on je uzeo pet stotina pudova bisera? SIZI: I odvezao ih. KIRI: Govorio sam vam, vaše veličanstvo, da smo ga. jeftino dali. PAGANEL: Varalica! KIRI: Jesam li vam govorio, vaše veličanstvo. SIZI: Zar je on uvredio starog Sizija? A obećao je da će se vratiti na svojoj lañi s - dimnjakom. HATERAS: I kada se vrati sa tim svojim koritom, moraš da ga pošalješ nazad u Evropu. Ah, da bog da seprevrnuo! A i ti si mi dobar, stari majmune! Ako se još jednom pojavi ovde, a ti ga ne baciš sa zarñalim sidrom vezanim za noge u more... odista ću... LORD: Kapetane, smirite se. HATERAS: Pa ne mogu, vaša svetlosti, sa tim Ara.pima... O, bože! LORD (tiho) Ser... pa šta je to! A? Želite li? PAGANEL: Serteneman. Razume se. Ui. LORD: Popola? PAGANEL: Popola. LORD (glasno) Onda, evo ovako... Ima li sad bisera? SIZI: Sad, dragi moj, nemamo. U proleće će biti, za tri meseca. LEDI: Pokažite, kakav je? Uzorak. SIZI: To već može. Tohonga, donesi iz vigvama biser kojim zakucavam eksere. (Tohonga donosi biser natprirodne veličine) TOHONGA: Evo. KIRI: Vuala. LEDI: Ah, pozlilo mi je. Page 15

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo PAGANEL: Presveta pariska Notr Dam! HATERAS: Pet stotina pudova ovakvih? Ovakvih bisera? SIZI: Ne, onaj je bio još krupniji. KIRI: Mnogo krupniji vaša svetlosti. HATERAS: Ja ne mogu... LORD: Dobro, evo šta. Ukratko. Mi sad moramo da plovimo u Evropu. Shvati, kralju, kod tebe je bio varalica. SIZI: Ah, ah! Duh Vajdua će ga kazniti. HATERAS: Pazi da neće. Čekaj samo... LORD: Kapetane, zamolio bih vas da mi ne upadate u reč. Ovako ćemo! Ja kupujem sav vaš biser. I ne samo onaj što ćete izvući u proleće... Već sve što ćete uloviti iz mora za sledećih deset godina. Platiću vam... PAGANEL: Popola sa mnom... LORD: Da, popola sa gospodinom Žakom Paganelom... Da li si ikada video funtu sterlinga? SIZI: Nisam, dragi moj. Šta je to? LORD: To je zgodna stvar. Ma gde bio na Zemljinoj kugli, jednom rečju, svuda je taj papirić... evo ga. Ma gde bio i ovo dao, dobićeš gomile cica, gomile duvana, pantalona i koliko hoćeš vatrene vode. HATERAS: A ne tamo nekog smrdljivog piva... LORD:... nego ruma! Ruma! SIZI: Bogovi te blagosiljali, stranče. LORD: Slušaj. Daću ti hiljadu ovakvih papirića. I ti ćeš pokriti svoje ostrvo cicom kao suknjom. Daću ti pet stotina burića ruma, koji gori kao slama ako mu prineseš šibicu, daću ti hiljadu aršina platna, hiljadu, razumeš? Sto... sto... deset puta sto. Pedeset konzervi sardina... Šta još hoćeš? SIZI: Ništa više neću. Ti si velikodušan stranac. HATERAS: A ja ti sa svoje strane poklanjam lulu pod uslovom da do mog dolaska ovde onaj prokleti Nemac visi na drvetu kao trula banana. KIRI: A meni kofer, vaša svetlosti. LORD: Dobro. A platiću ti sve to sada, unapred, jasno? SIZI: Volim te, stranče! LORD: I ja tebe, samo si me izbalavio. LJubi mesje Paganela. PAGANEL: Mersi, poljubili smo se prekjuče. I dosta mi je. LORD: Potpiši ovde. SIZI: Ja sam, dragi moj, pošto sam mesec dana učestvovao u likvidaciji nepismenosti, sve zaboravio. Sećam se - Zepereca, a ostalo mi je izletelo iz glave. KIRI: Dozvolite meni, lorde. Evo, izvolite. Ki, i, ki, kiri, kuki. LEDI: O, vi ste pismeni? (Tiho) Uopšte nije ružan ovaj Arapin. (Glasno) Ko vas je učio? KIRI: Stranci koji su navraćali, milostiva. LORD (čita) Kiri-Kuki i... kofer. Šta je sad to? KIRI: Ja to samo napominjem da se ne zaboravi. Da ne zaboravite kofer, vaša svetlosti. LORD: Aha! Dajte mi kofer sa bravicama koje se sijaju. (Paspartu pruža kofer) Page 16

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo KIRI: Kakva lepota! Da li da verujem sopstvenim plavim očima! Ah, ah! Ne, ja sam nedostojan takvog kofera. Dozvolite da vas zagrlim, lorde. (Lord se izmiče, Kiri grli ledi) LEDI: Ah, vi drski čoveče! LORD: To je već suviše. No, evo ti... (Pruža debele svežnjeve novčanica) Evo ti funte sterlinga. Ali imaj na umu - treba biti pošten! Za tri meseca ću doći po bisere. Nemca, ako kojim slučajem doñe, oterati! Ne varati! Inače ću da se naljutim! PAGANEL: I ja. Objavićemo rat. SIZI: Zašto plašiš starog Sizija, on neće prevariti. LORD: Sila si! Mornari, izdati platno, sardine, dokotrljati rum! HATERAS: Daj rum! Tamtar... MORNARI: Ej!... (Izbacuju robu, kotrljaju buriće) SIZI: Hvala ti. Poklanjam ti biser! Evo ti! LEDI: Mersi! Ah, pravo čudo! Čudo! KIRI: Tohonga! Uhvati za ledi jednog papagaja! TOHONGA: Odmah. (Jato papagaja uzleće. Tokonga lovi najvećeg i pruža ga) Evo. KIRI: Dozvolite, milostiva, da vam poklonim papagaja u znak sećanja. Divan ukras za vaš salon u Evropi. LIKI: Vešt je, mangupčina! PAGANEL: Pazi vraga! Divljak je odista galantan! LEDI: Predivan je, mesje Paganel! Mersi! Mersi! On govori? KIRI: Nego kako! HATERAS: Prvi put u životu vidim takav primerak! Ah, crkao da bog da! PAPAGAJ: Crkao da bog dao ti! (Opšta zapanjenost) HATERAS: Kome ti to? Ah, satano bezrepa! PAPAGAJ: Sam si satana! HATERAS: Ako te samo odalamim! LEDI: Šta vam je, kapetane! Ne vreñajte moju ptičicu! On je budala! PAPAGAJ: Sama si budala! LEDI: Ah! LORD: Pazi, Metelkine! PAPAGAJ: Razumem, Genadije Panfiliču! HATERAS: Lorde, sunce počinje da se kloni smiraju. Vreme je da krenemo. Ispred ostrva je podvodno stenje. LORD: Dižite jedra, kapetane! HATERAS: Razumem. Posada, na brod! (Mornari odlaze na brod, dižu se jedra) LORD: Gud baj! SIZI: Do vidova! LEDI: Paspartu! Uzmi papagaja! PASPARTU: Razumem, ledi. PAGANEL: Orevoar! HATERAS: Podići most! Tramtararam! PAPAGAJ: Majčice, majčice, majčice... Page 17

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo HATERAS: Ah, izgoreo da bog da u kotlu! Zavezati mu kljun kanapom! Iz uvale napolje! (Dižu se sidra. Brod počinje da se udaljava. Sunce zalazi u okean) MORNARI (sve tiše) Po morima... po morima... PAPAGAJ (peva) Danas ovde, sutra tamo... SIZI: Otišli su! Dobri stranci! KIRI: Čast mi je da vam čestitam, vaše veličanstvo, dobar posao! LIKI: A ja tebi kofer! Umeš da iskamčiš, vražji sine! KIRI: Znaš, Liki, strankinja se u mene, čini mi se, zaljubila. LIKI: Pa razume se, još nije videla takvog lepotana kao što si ti! SIZI: Kiri, uzmi novac i sakrij ga. KIRI: Razumem, vaše veličanstvo. (Stavlja novac u kofer) A šta da se radi sa robom? SIZI: Sakrij u moje podrume. Arapima izdati po čašu vatrene strane vode. ARAPI: Pokorno se zahvaljujemo, vaše veličanstvo! SIZI: Sile ste, momci! ARAPI: Na službi, vaše veličanstvo! SIZI: Dobro, samo ćutite. (Tohonga otvara burence, koje počinje da se presijava plavom vatricom u polutami) E, ovo već shvatam! LIKI: Vaše veličanstvo, trebalo bi i domorocima objaviti nekakvu milost. SIZI: Milost? Misliš? Dobro, neka bude. Objavi im da im opraštam za pobunu. Opraštam i onoj dvojici bandita koji su se podavili. Na njih se više ne ljutim. KIRI: Najbolji gospodaru! (Tiho) Ali, hteo bih da sam siguran da su se utopili. SIZI: Odreñujem za večeras praznik celoj mojoj sviti i vernoj mi gardi, i neka nas u času izlaska noćnog svetla (pojavljuje se tajanstveni mesec) obraduju igrom odaliske iz moga harema. (Dirigent daje znak, orkestar počinje da svira Listovu Drugu rapsodiju. Odaliske igraju. Najradosnije igra Kiri-Kuki sa koferom. Pada zavesa i zatvara pozornicu. Paspartu iz razmaknute zavese daje znak rukom i muzika prestaje. Pauza) U sali se pali svetlost. (Kraj prvog čina) DRUGI ČIN SLIKA PRVA (U orkestru odjeci katastrofe. Otvara se zavesa. Na pozornici mrak i samo nad vulkanom zloslutno crvenilo) KIRI (sa fenjerom) Ej! Ima li koga! Ovamo. k meni! Ko je to! Vojskovoño, jesi li to ti? LIKI (sa fenjerom) Ja, nego ko! To si ti, Kiri? KIRI: Ja! Ja! Eto ti na! Jesi li ostao čitav? LIKI: Zahvaljujući bogovima, kao što vidiš! KIRI: Odgovaraj brže, da li je poginuo Sizi-Buzi? LIKI: Poginuo. KIRI: Koliko sam puta govorio starcu: skloni vigvam sa tog vraškog primusa! Ne, nije hteo da me posluša. »Bogovi ne dopuštaju!...« Eto, sad nisu dopustili!... Ko je još poginuo? Page 18

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo LIKI: Ceo harem i pola Arapa. Svi koji su bili na straži. KIRI: Lepo nam se piše! LIKI: Nisam prosto pametan šta da se radi? KIRI: Ne, dragi generale, moraćemo da budemo pametni. LIKI: Pa, onda budi što pre! KIRI: Čekaj... Da sednemo... Oh! LIKI: Šta je? KIRI: Čini mi se da sam nogu iščašio. Oh!... Znači... Pre svega, da vidimo sve što se desilo. Desila se... LIKI: Erupcija. KIRI: Sačekaj, ne prekidaj me! Erupcija! Da, pojurila je lava i prekrila carski vigvam. I ostali smo bez vladara. LIKI: I bez pola garde. KIRI: Da, to je odista užasno, ali i pored toga to činjenica. Postavlja se pitanje šta će se sad desiti na ostrvu? LIKI: Šta? KIRI: Ja tebe to pitam - šta? LIKI: Ne znam. KIRI: A ja znam. Doći će do pobuna. LIKI: Odista? KIRI: Budi siguran. Ti odlično znaš u kakvom je stanju ovo naše dobro domorodačko stanovništvo, a sada kad sazna da vladara više nema, potpuno će pobesneti... LIKI: Nemoguće! KIRI: »Nemoguće«... Pa ti si još kao dete, na časnu reč! Oh, pogledaj ponovo oganj!... Da ne pojuri samo ovamo! LIKI: Ne, već se smirilo. KIRI: Dragi moj, tamo unutra nisam bio. Vrag će gaznati smiruje li se ili ne... Da siñemo malo niže, za svaki slučaj... (Pretrčavaju) Ovde je mirnije. Dakle, postavlja se, znači, pitanje šta treba uraditi da se izbegnu strahote pobune i bezvlašća. LIKI: Ne znam. KIRI: E, a ja zato znam. Moramo odmah da izaberemo novog vladara. LIKI: Aha! Shvatio sam! Ali koga? KIRI: Mene. LIKI: Jesi li pri čistoj? KIRI: Uvek sam pri čistoj, ma šta da se desi. LIKI: Ti - vladar?!... Slušaj, to je drskost! KIRI: Polako, ti ne razumeš. Slušaj me pažljivo: ona dva vraga su se sigurno udavila? LIKI: Kaj-Kum i Fara-Tete? KIRI: Aha. LIKI: Čini mi se da sam video kako su im glave nestale pod vodom. KIRI: Hvala neka je bogovima! Samo su ta dvojica mogla da me ometu u izvršenju moga plana, koji je, pomome, odličan. LIKI: Kiri, ti si jednostavno drzak! Ko si ti da bi postao vladar? Pre bih mogao Page 19

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo ja, komandant garde... KIRI: Šta ti možeš? De, reci, šta možeš? Umeš samo da urlaš komande i ništa više! Potreban je pametan čovek! LIKI: A ja nisam pametan? Kuš, kad... KIRI: Ti si čovek prosečno pametan, a potreban je genijalac. LIKI: A ti si genijalac! KIRI: Ne diskutuj. Joj... Čuješ li? (Žamor iza pozornice) LIKI: Eto, jasno, probudili su se, ñavoli jedni! KIRI: Da, probudili su se, i ako ne želiš da te oni, zajedno sa ostacima tvoje garde, bace u vodu, dobro me slušaj. Ukratko! Ja ću biti vladar. Odgovori mi, želiš li da ostaneš komandant moje garde? LIKI: To je odista nečuveno! Ja Liki-Tiki, vojskovoña, da budem komandant garde jedne protuve! KIRI: A, tako znači! Onda crkni kao obično pseto, čak i bez crkvenog pokajanja! Imaj na umu da ću svoj plan ipak izvršiti. Preći ću na stranu domorodaca i vladar ću pored svega postati! Ostrvom ne može da vlada niko drugi sem mene. A ti ćeš da hraniš krabove u zalivu Plavog Spokojstva. Do viñenja! Nemam vremena! LIKI: Stani, bitango! Pristajem. KIRI: Aha, to je već nešto sasvim dr.ugo. LIKI: Šta treba da radim? KIRI: Skupi preostale Arape i ćuti. Ma šta se dešavalo! Jasno? Ćuti! LIKI: Dobro. Videćemo šta će od svega toga ispasti... Tohonga! Tohonga, gde si? TOHONGA (izlazi) Ovde sam, generale. LIKI: Zovi ovamo sve preživele! TOHONGA: Razumem, generale! (Žamor mase. Na pozornici - prvo pojedinci, a posle grupe domorodaca sa crvenim zastavama. Plamen se povija i zbog toga se cela pozsrnica obasjava mističnom svetlošću) KIRI (popevši se na prazno bure od ruma) Ej! Ej! Domoroci, ovamo! Ovamo! DOMOROCI: Ko zove? Šta se desilo? Erupcija? Ko? Šta? Zašto? (Tohonga dovodi na pozornicu gardu sa belim fenjerima) KIRI: Ja vas zovem! Ja! Kiri-Kuki, prijatelj domorodačkog stanovništva! (Diže fenjer nad glavom) PRVI DOMORODAC: Erupcija! KIRI: Da! Erupcija! Ovamo! Slušajte, svi slušajte šta ću vam sad reći! DOMOROCI: Ko to govori? Ko govori? Ko? KIRI: To govorim ja - Kiri! Prijatelj domorodaca! DOMOROCI: Slušajte! Slušajte! KIRI: Tiše, prijatelji moji! Sad ćete saznati šta se desilo... (Tišina) Noćas, kad je naš bivši car Sizi-Buzi Drugi... (U orkestru zvuci fanfara) ARAPI: Bogovi neka su mu naklonjeni!... LIKI: Tiše vi tamo! KIRI (daje očajničke znake sa bureta i fanfare se stišavaju, kao i Arapi) ...nemaju zašto bogovi da mu budu naklonjeni! Nikada mu nisu ni bili naklonjeni! Nemaju zašto da budu naklonjeni tiraninu koji je izmučio svoj Page 20

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo narod! (Domoroci se glasno čude) Kada je Sizi, napivši se vatrene vode, mirno zaspao u svom haremu u podnožju, vulkan Muanganama, koji je ćutao punih trista godina, iznenada je otvorio svoje vatrene čeljusti i izbacio potoke lave, koji su zbrisali sa lica ostrva kako samog Sizi-Buzija, tako isto i njegov harem i pola garde. Prema svemu je nastupila zapisana u knjizi života granica božanskom strpljenju i, voljom duha Vajduha, tiranin je nestao... (Žamor) LIKI: Kako je samo, bitanga, krasnorečiv! KIRI: Braćo! Ja, Kiri-Kuki, Arapin po roñenju, ali domorodac po duhu, uz vas sam! Slobodni ste, domoroci! Vičite zajedno sa mnom: Ura! Ura! DOMOROCI (prvo tiho, a posle sve jače) Ura! Ura! Ura! DIRIGENT (ustaje i daje znake) Ura! Ura! Ura! DOMOROCI: Ura! Ura! Ura! (Žamor se stišava) KIRI: Neće više biti ugnjetavanja na ostrvu, neće više biti ljutih kamdžija nadzornikaArapa, neće više biti ropstva! Sada ste sami gospodari svoga ostrva, sami ste gospodari! O, domoroci! DRUGI DOMORODAC: Zašto on sve to govori, braćo, zašto se Arapin iz svite raduje zbog nas! U čemu je stvar? PRVI DOMORODAC: To je - Kiri-Kuki. TREĆI DOMORODAC: Ko? Ko? (Žamor) LIKI: Govorio sam da od svega toga ništa neće biti! Samo da izvučem odavde čitave noge... ČETVRTI DOMORODAC: To je Kiri! KIRI: Da, to sam ja! Ko je to od vas, dragi moji domoroci, povikao: »Zašto se Arapin raduje zajedno s nama?« Ah, ah, ah! Nesreća oe uselila u srce moje od takvog pitanja! Ko ne zna Kiri,Kukija! Ko ga nije čuo još koliko juče, kraj kukuruza? PRVI DOMORODAC: Da, čuli smo! DOMOROCI: Čuli smo! PRVI DOMORODAC: Gde su Kaj-Kum i Fara-Tete? KIRI: Tiše! Slušajte šta sam učinio ja, pravi prijatelj domorodaca, Kiri-Kuki! Juče me je uhvatilz straža zajedno sa drugim domorocima Kaj-Kumom i Fara-Teteom... TREĆI DOMORODAC: Gde su oni? Zašto si sam? KIRI: Slušajte, slušajte! Bacili su nas u tamnicu, a posle su nas doveli ovamo, kraj podnožja prokletog prestola, i ovde nam je u oči gledala sigurna smrt. Bio sam svedok kako su jadni Kaj i Fara bili osuñeni na vešanje. Užas, užas! Užas! TREĆI DOMORODAC: A ti? KIRI: Ja? Sa mnom se desilo nešto mnogo gore. Stari tiranin je odlučio da je za mene, Arapina koji ga je izdao, smrt u omči na palmi - suviše laka kazna. Bacili su ms nazad u kazamat i ostavili tamo na jedan dan, dok ne pronañu za mene nečuvenu po surovosti kaznu. Tamo sam, sedeći u vlažnom podzemlju, čuo kako su junački sinovi Kaj-Kum i Fara-Tete uspeli da se istrgnu iz ruku dželata, bacili se sa Muanganama u okean i otplivali. Bog Vajdua neka ih čuva na pučini koja ss talasa! LIKI (tiho) Au, kako li će oni samo isplivati, bože moj, bože! PRVI DOMORODAC: Bogovi neka čuvaju Kaja i Farija! Živeo Kiri-Kuki, prijatelj Page 21

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo domorodačkog življa! DOMOROCI: Živeo Kiri! Živeo Kiri! Hvala neka je bogovima! KIRI: Dragi prijatelji, pred nas se postavlja pitanje - šta sad da radimo? Zar naše cvetajuće ostrvo može ostati bez vladara? Zar nam preti užas rasula i anarhije? DOMOROCI: U pravu je Kiri-Kuki! U pravu je! KIRI: Prijatelji moji, predlažem vam da odmah sada, ne časeći ni časa, ne mičući se s mesta, izaberemo čoveka kome bismo bez strahovanja mogli da poverimo sudbinu našeg ostrva i njegovog bogatstva. On mora da bude pošten i pravedan, prijatelji moji, zar ne? On mora da bude pravičan i milostiv, ali on, prijatelji moji, mora da bude i obrazovan, da bi vodio pregovore sa Evropljanima, koji često posećuju naše plodno ostrvo. Ko je to, prijatelji moji?... DOMOROCI: To si ti, Kiri-Kuki!... KIRI: Da, to sam ja! To jest, nisam! Nisam! Ni za šta! Nedostojan sam te časti! DOMOROCI: Kiri, ne smeš da odbiješ! Kiri! Ne možeš da nas napustiš u ovako teškom času! Ti si jedini obrazovan čovek na ostrvu! KIRI: Ne! Ne! LIKI: Vidi vraga. (Tiho) Zašto se pretvaraš? KIRI (tiho) Gubi se, kretenčino! (Glasno) Zar ću morati da primim na sebe tu tešku i odgovornu dužnost? Zar ja? Dobro, pristajem. DOMOROCI (glasno) Ura! Živeo Kiri-Kuki Prvi - prijatelj domorodačkog stanovništva! KIRI: Suze radosnice mi zalivaju oči, o, dragi moji! Dobro, dragi domoroci, uložiću maksimalne napore da se ne pokajete u svom izboru. I, u znak toga da sam dušom i srcem sa vama, skidam sa sebe belu arapsku nošnju i navlačim na sebe vaše divne domorodačke boje... (Skida kapu, stavlja šareno perje na glavu. Domoroci: likuju. Muzika) Ja, Kiri-Kuki Prvi, objavljujem svoj prvi dekret. U znak radosti, meljam naziv našeg ostrva, koje se u doba Sizi-Buzija zvalo Domorodačko, u Purpurno ostrvo. (Domoroci likuju) Sad se postavlja pitanje šta da radimo sa ostacima garde Sizi-Buzija! Evo ih! (Liki i Arapi su zbunjeni) DOMOROCI: U vodu sa njima! TOHONGA (Likiju) Generale, čuješ li? LIKI: Izdajnik... DOMOROCI: U okean s njima! KIRI: Ne! Saslušajte me, verni podanici moji! Ko će da brani ostrvo u slučaju napada neprijatelja? Kome ćemo, na kraju, poveriti da čuva mene? Život čoveka koji je, prema svemu, toliko potreban ostrvu! Predlažem, prijatelji moji da im, ako se pokaju, oprostimo, zaboravimo da su ranije služili tiraninu i uzmemo ih u našu službu. (Likiju) Odgovaraj, zločinče, pristaješ li da se pokaješ i da pošteno služiš domorodačkom življu i meni? (Liki ćuti) Odgovaraj, budalo, kad te pitaju! LIKI (tiho) Naredio si mi da ćutim... KIRI: Preporučujem ti da budeš malo snalažljiviji. Page 22

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo LIKI: Slažem se, vladaoče. KIRI: Hoćeš li služiti? LIKI: Hoću, vaše veličanstvo. KIRI: Nećeš ustati protiv mene i naroda? LIKI: Neću, vaše veličanstvo! KIRI: Sila si, verni starče! LIKI: Na službi, vaše veličanstvo! KIRI: No, tebe odista niko ne može da nadviče. (Arapima) Slažete se? ARAPI: Slažemo se, vaše veličanstvo! KIRI: Opraštam vam i, u znak milosti darujem vam zvanje zaslužnih narodnih Arapa. ARAPI: Najpokornije se zahvaljujemo, vaše veličanstvo! KIRI: ðavo neka vas nosi! Mogu još i bubne opne da mi puknu. Naredi im da umuknu! LIKI: Tišina! KIRI: Promeniti im boju! LIKI: Razumem, vaše veličanstvo. KIRI: Samo, molim te, bez vike. Ćuti! LIKI: Razu... (Lupa dlanom o dlan - sa Arapa momentalno spada belo perje i na glavama im raste šareno. Fenjeri umesto bele boje počinju da svetle crvenom bojom) KIRI: No, domorodačko stanovništvo, evo tvoje garde! DOMOROCI: Ura! LIKI: Paradnim maršem!... (Dirigent zamahuje palicom) korakom... marš! (Orkestar svira marš. Arapi prolaze pored Kirija paradnim maršem. Domoroci mašu fenjerima) KIRI: Da ste mi zdravo gardisti! ARAPI: Na službi, vaše veličanstvo! LIKI (pošto je marširao, staje pored Kirija) KIRI: Jesi li video? LIKI: Odista si - genijalac! Sada to i vidim! KIRI: Šta sam ti rekao!? (Zavesa) SLIKA DRUGA (Carski vigvam Kiri-Kukija) KIRI: Tek je proteklo tri dana od kako upravljam ovim našim prokletim ostrvom, a već mi je od tog bisera glava kao merica! LIKI (jede) Sam si kriv. KIRI: A zbog čega to, pitam se? LIKI: Naobećavao si im brda i doline i vrag će ga sam znati šta još sve - sad duvaj. (Ironično) Prijatelj domorodaca! (Žvaće) Ko je kreketao: svega ćete imati u izobilju, u izobilju i pirinča i kukuruza... i vatrene vode. Sve za vas i samo za vas. Sami ste gazde. Sećaš se kako si im to govorio? Pa, eto, oni sad i gazduju. Page 23

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo KIRI: Najčudovišniji je zahtev da ne predam biser Englezima. Divota jedna! Kako da mu ga ne dam kada ga je on unapred platio? LIKI: I vatrenu vodu dao. Znači, daj biser Englezima! KIRI: Pa oni najozbiljnije ne žele da ga daju. Da ga izvučemo iz mora, kažu, to hoćemo, ali neka on pripadne nama. Koža mi se ježi na pomisao, šta će se desiti kada se pojavi na brodu ona debela njuška sa riñim bakenbardima. Postavlja se pitanje šta ja da radim? O, velika je sreća što su se utopila ona dva pobunjenika. LIKI (žvaće) Da... KIRI: Šta to kažeš? LIKI: Kažem - da. KIRI: »Da.« A šta to - da? Samo umeš da mučeš. Bolje bi bilo da mi daš savet. LIKI: Nije moja specijalnost da delim savete. Šta je meni povereno? Da te čuvam. Ja te i čuvam. A ti vladaj onako kako ti se dopada. KIRI: Divota jedna!... LIKI: Eh, bilo je dobro za vreme pokojnog Sizi-Buzija! KIRI: A šta je to bilo dobro? LIKI: Za vreme Sizija su morali bez pogovora da predaju biser. Bio je red, eto to. KIRI: Treba i sad zavesti red. LIKI: Sad je to teško, dragi moj vladaoče. Suviše si ih razmazio. KIRI: Eh, od cmizdrenja nema nikakve koristi! Time ništa nećeš popraviti. TOHONGA (ulazi) Budi mi zdrav, gospodaru! KIRI: Hvala. Šta ćeš mi reći, dragi moj? TOHONGA: Domoroci opet došli. Žele da vide tvoju milost. KIRI: Ponovo? Kazna božja, časna reč! Goni ih... ovamo, u kabinet. TOHONGA: Razumem, gospodaru (Iziñe) Ulazite! (Ulaze Prvi, Drugi i Treći domorodac) DOMOROCI: Budi nam zdrav, Kiri, naš vladaoče i prijatelju, neka ae bogovi čuvaju! KIRI: Aha! I vas neka čuvaju na isti način. Drago mi je. Zaželeo sam vas se. Od jutros vas nisam video. DOMOROCI: Bogovi neka čuvaju Liki-Tikija, hrabrog vojskovoñu narodne garde! LIKI: I vas, i vas. PRVI DOMORODAC: Ti mezetiš, hrabri Liki? LIKI: Ne, plešem. DRUGI DOMORODAC: Naš hrabri Liki voli šalu. KIRI: Da, on je čovek vesele naravi. Uzgred budi rečeno, vojskovoño, smatram da bi mogao mnogo ljubaznije da razgovaraš sa mojim dragim podanicima. (Liki gunña) Čučnite, prijatelji. (Domoroci to učine) Da ne gubimo dragoceno vreme, govorite dragi moji, šta vas je dovelo do mog vigvama u trenutku najvišeg uspona sunčanog boga, kada ne samo rukovodioci već i obični smrtnici, premoreni berbom kukuruza, odmaraju kosti u svojim vigvamima? (Tiho) Ne shvataju, vragovi, insinuacije. Page 24

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo PRVI DOMORODAC: Došli smo da ti saopštimo radosnu vest. KIRI: Unapred se radujem zajedno sa vama, iako i ne znajući u čemu je ta radosna vest. TREĆI DOMORODAC: Došli smo da ti kažemo da je ulov bisera danas bio naročito bogat. Izvukli smo danas petnaest bisera, od kojih je najmanji veličine pesnice. KIRI: Oduševljen sam! Čudi me samo jedno, što ih odmah niste doneli u moj vigvam, kako sam vam to već jutros rekao? PRVI DOMORODAC: O, Kirivladaoče! Narod je uznemiren zbog tog bisera i poslao nas je k tebi da saznamo šta se spremaš da radiš s njim? KIRI: Dragi moji, sad je prevelika vrućina, da bih po deseti put ponavljao jedno te isto. Ali ipak, ponavljam vam jedanaesti put - biser mora biti dostavljen u moj vigvam, a kad nakupimo pet stotina pudova, po njega će doći Englez i odneti ga. DRUGI DOMORODAC: Kiri! Narod ne želi da Englezima daje biser. KIRI: Ali, ipak, biser ćemo morati da damo. Sizi je za njega dobio novac i prodao Englezu biser. TREĆI DOMORODAC: Kiri, znaš li o čemu je narod brbljao danas u zalivu, za vreme lova na bisere? LIKI (kroz zube) Eto, eto... eto ti plodova... Brbljao bi on za vreme Sizija! PRVI DOMORODAC: Šta to kažeš, telohrapitelju! LIKI: Ništa. Pevušim jednu romansu. KIRI: Vojskovoño, štegno je pevati kad je vrućina. LIKI: Ćutim kao riba. KIRI: Šta su, dakle, brbljali? TREĆI DOMORODAC: Brbljali su o tome da naš Kiri, bogovi mu podarili dug život, loše radi kad navaljuje da se biser preda. KIRI: Dragi moji, razumete li vi domorodački jezik? Englez će doći sa topovima, a papir sam potpisao ja. PRVI DOMORODAC: Kiri, prijatelj naroda, postupio je lakomisleno potpisavši papir. KIRI: Ne nalaziš li ti, dragi moj, da običnom domorocu ne dolikuje da se na takav način izražava o vladaru ostrva? PRVI DOMORODAC: Rekao sam to iz čiste ljubavi. KIRI: A ja vam, iz ljubavi kažem da vas... bogovi čuvaju i da biser mora biti dostavljen ovamo. DRUGI DOMORODAC: Domorodački narod to neće učiniti. KIRI: A ja kažem da će to učiniti. DOMOROCI: Ne, neće učiniti, KIRI: Ne, učiniće. DOMOROCI: Ne, neće učiniti. KIRI: Tohonga! TOHONGA: Šta želite? KIRI: Daj mi vatrene vode! (Pije, urla) Učiniće! PRVI DOMORODAC: Kiri, ako budeš tako strašno urlao, može ti prepući žila na vratu. Page 25

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo KIRI: Ne, ja više nemam snage da razgovaram sa vama. Onda ću morati da postupam drugačije. Voño! Potrudite se da preduzmete sve mere da ulov bisera bude dostavljen ovamo. Odlazim da legnem na asure, da mi se moji premoreni mišići malo odmore. LIKI: Znači, predaješ tu stvar meni u ruke? KIRI: Da. (Nestane) LIKI: Razumem! (Počinje da suče rukave) PRVI DOMORODAC: Šta se spremaš da uradiš, hrabri vojskovoño? LIKI: Spremam se da te lupim po zubima i zbog toga sučem rukave. PRVI DOMORODAC: Da li da verujem svojim ušima? Dragi moji, da li ste čuli? On se sprema da me lupi po zubima! Mene, slobodnog domoroca!... On starešina naše garde... udara po zubima!... DRUGI I TREĆI DOMORODAC: Ehehe! Hehe! LIKI (udari po zubima Prvog domoroca, ostala dvojica, užasnuti, i dalje sede na zemlji) Biće bisera! Biće! Biće! DRUGI I TREĆI DOMORODAC: U pomoć! Straža! LIKI: Straža ovamo! TOHONGA: Ej!... (Utrčavaju Arapi) LIKI: Ove bitange u kazamat! DRUGI I TREĆI DOMORODAC: Kako? Kako... nas? (Užasna buka iza pozornice, uleće gomila domorodaca, iza svih Kaj-Kum i Fara-Tete) DOMOROCI: Pustite nas, pustite nas samo! TOHONGA: Stoj, stoj! Kuda ćete! Kuda? LIKI: Šta to znači? Nazad! Kako smete da upadate nepozvani u vladarev vigvam? ČETVRTI DOMORODAC: Ne, Liki, okani se toga! Gotovo je sa vigvamima! Doneli smo veliku novost! Prijatelji, ovamo! DRUGI I TREĆI DOMORODAC: U pomoć!... PRVI DOMORODAC: Prijatelji, znate li šta se desilo?... On... on... LIKI: Opet o biseru? Pokazaću vam ja kako se sluša zakoniti vladar koga ste sami izabrali! Ej! ČETVRTI DOMORODAC: Ne, stvar nije u biseru! Desilo se nešto mnogo interesantnije. Gde je Kiri? DOMOROCI: Kiri! Kiri! LIKI: Šta vam je, ñavo vas odneo? Dosta s bukom! Ej, Tohonga! Isteraj ih! ČETVRTI DOMORODAC: Ništa, ništa! DOMOROCI: Kiri! Kiri! KIRI (uñe) U čemu je stvar? DOMOROCI (uzbuñeno) Evo ga! Evo ga! Evo ga! Aha! KIRI: Da, ja sam on. Zdravo da ste mi, dragi prijatelji. Kako vas je samo mnogo! Divota! ČETVRTI DOMORODAC: Doneli smo ti novost, Kiri! Slušaj! KIRI: Prijatelji moji, ja sam danas već saslušao jednu novost. A pored toga, želim da spavam. Ipak, u čemu je stvar? ČETVRTI DOMORODAC: Danas, kad je druga partija lovaca na bisere skakala u zalivu u vodu, da bi izvukla bisere... Šta misliš, šta su izvukli, još, pored Page 26

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo bisera? KIRI: Interesantno! Krabove sigurno, ili neku jadnu ogrlicu, koju je izgubila neka domorodačka žena, dok se kupala. Ali zaista, ta novost nije toliko značajna da biste zbog nje u gomili uletali u vladarev vigvam! ČETVRTI DOMORODAC: Ne, Kiri, mi nismo izvukli krabove! Mi smo izvukli dva iznemogla čoveka... Gledaj! Drugovi moji, razmaknite se! (Domoroci se razmiču, a izlaze Kaj i Fara. Nastane potpuna tišina) KIRI (padne s prestola) ðavo vas odneo! LIKI: Moje srce je ovo predosećalo! Sad će biti veselja. (Kiriju) Interesantno, šta ćeš sad da radiš? KAJ: Caruješ, Kiri? Ne možeš da nas poznaš? KIRI (zagleda se) Ne... hm... ne, ne prepoznajem. FARA: Jesi podlac, pravi podlac! KIRI: Kako smete tako da razgovarate sa vladaocem? (Likiju, tiho) Pripremi gardu, sad će biti skandala! LIKI: Već znam, znam. Tohonga! Tohonga! KAJ (preprečava mu put) Stani, stani! Nazad, prijatelju moj! FARA: Kako, ne poznaješ nas? KIRI: Lice mi je poznato... ali ne mogu da se setim gde sam video vašu poštenu, otvorenu fizionomiju i te ideološke oči... Da nisam možda sanjao? FARA: Nevaljalče! Video si nas poslednji put na ovom istom mestu. Kad nam je sudio Sizi-Buzi. (Likiju) I ti takoñe, dželatu! LIKI: Pa ja ne negiram, odmah sam vas poznao, smutljivci! KIRI: Ha! Pa gde su mi bile oči! Ne, odista, moram da doñem do naočara, postao sam kratkovid. O, kakva sreća! Hvala neka je besmrtnim bogovima! KAJ: Kučkin sin! KIRI: Ne shvatam te, najdraži Kaj-Kume! Šta ti je, bog neka je s tobom! Zašto me napadaš! Zar si zaboravio kako smo se zajedno mučili u kazamatima? Evo ovde, gde stoje tvoje časne noge. KAJ: Ah vi, zaslepljeni, neprosvećeni ljudi! Koga ste to izabrali za svog vladara! KIRI: Da, koga? To je sad pitanje, kao što je uskliknuo veliki Hamlet... Liki, pripremi strele! LIKI: Ne gnjavi, bolje odmah počni tuču. Tohonga! Tohonga! Koplje mi daj! KAJ: Koga?... Probisveta kakvog svet još nije video od. kako su ga stvorili bogovi! Provokatora, podlaca i protuvu! KIRI: Objasnite mi samo jedno: kako ste isplivali? FARA: Tri dana smo plivali oko ostrva, umirući od žeñi, a kad više nismo imali snage da se borimo protiv smrti, doplivali smo u zaliv, gde su nas izvukla naša verna braća. KAJ: Braćo, evo ova bitanga ovde što se ukrasila vašim perjem sama nam je na ovom mestu pročitala smrtnu presudu. On nas je, ta nepoštedna bitanga, prevario zajedno sa vama kraj kukuruza, prikazavši se kao prijatelj naroda i revolucionar. On, on, carski Sizijev žandar! KIRI: Joj, joj!... Šta će sad biti! DOMOROCI: Izdajnik! Page 27

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo KAJ: Smrt! FARA: Smrt njemu i odvratnom dželatu Liki-Tikiju! LIKI: To ne! Polagacko, bratac, neću se ja predati tako lako! PRVI I ČETVRTI DOMORODAC: Smrt! KAJ: Predaj se, bitango! DOMOROCI: Predaj se! LIKI: Garda - napred! DIRIGENT (daje znak - čuje se truba. Arapi sa kopljima istrčavaju na pozornicu. Gužva) KAJ: Ej, braćo domoroci! Na oružje! Na oružje! Naoružajte se lukovima, kopljima! Ko to nema - grabi kamenje! Svi napred! Ubiti tu odvratnu zmiju, koja se uspela na presto! DOMOROCI (beže s povicima) Na oružje! FARA: Na oružje! LIKI: Jesi li video, prijatelju naroda! Tohonga, zatvori vrata! Svi na uzbunu! Garda - postroj se! (Arapi jure ka tarabi) KIRI: Dragi Liki, potrudi se, odbij ih, lepotane, da se dokopamo naših čamaca. Na oružje, moji verni gardisti! Na oružje! (Juri u vigvam i izleće sa svojim koferom) LIKI: Ah, kofer je za tebe oružje? Izvoli napred, u stroj! Ličnom hrabrošću treba da pokažeš i daš primer gardistima! KIRI: Bolje da im odavde pokažem primer lične hrab... gospode bože, kako samo urlaju! Iz vigvama... LIKI: Jadna kukavico! Ti si uzrok... DOMOROCI (iza pozornice) Ovamo, drugovi, ovamo! Smrt izdajniku Kiri-Kukiju, nagrada za njegovu glavu! KIRI: Čuješ li šta viču?... Užas, užas, užas!... LIKI: Ostani ovde, prezreno stvorenje! Tohonga, da li su vrata zatvorena? TOHONGA: Jesu, generale. LIKI: Gardo, po domorocima koji jurišaju - plotun!... (Prvi domorodac se iznenada pojavi iznad živice) Pali! (Arapi puštaju strele) PRVI DOMORODAC (sa strelom u grudima) Umirem! (Nestane iza živice. Bučno izleće staklo u vigvamu) KIRI: Joj, šta je to? LIKI: To je pravi poklon tebi, prijatelju naroda! Kamen u prozor! Arapi, ne bojte se! Paljba! S vama je komandant i vojskovoña! (Kiriju) Ništavilo! Ne smeš da pokazuješ svoj kukavičluk pred gardom! KIRI: Dragi Liki, pa ja nisam stručnjak za vojna pitanja. Sad je red na tebe. A ja ću otići u vigvam i smisliti plan daljih akcija. Tim pre što mi je doktor najstrože zabranio svako uzbuñenje. DOMOROCI (iza pozornice) Ura! (Na lozornicu izleće roj strela) PRVI ARAPIN: Ah, ja umirem! LIKI: Obodri gardu nekom pristupnom besedom! (Izleće drugo staklo u vigvamu) KIRI: Gardo! Spasavaj se ko može! (Otvara kofer, krije se u njega i u koferu, Page 28

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo puzeći, odlazi sa pozornice) LIKI: Podlac! (Lete strele) (Zavesa) TREĆI ČIN SLIKA PRVA (Bogata trpezarija lorda Glenarvana, nameštena po ukusu šezdesetih godina. Veče. Prozori salona gledaju š obalu. Ledi peva romansu, prateći sama sebe na klaviru. Lord i Paganel igraju šaha, a Hateras posmatra partiju) LORD: Bravo, bravo! Draga moja, danas pevate kao nikad! (Aplaudira) PAGANEL: Bravo, bravo madam! HATERAS: Bravo! PAPAGAJ (u kavezu) Bravo! Bravo! PAGANEL: Šah! LORD: Ovde ću... (Pokrene figuru kralja) PAGANEL: Šah. LORD: Ovamo ću... PAGANEL: Šah i... LORD: Predajem se, do ñavola ser! HATERAS: Trebalo je da krenete pešakom, lorde. LORD: A dalje? HATERAS: A onda konjem ovamo. LORD: A dalje? HATERAS: A dalje... hm! PAPAGAJ: Budala. HATERAS: Uveravam vas, lorde, da je neophodno zavrnuti šiju toj prokletoj ptici. Od nje ne može da se živi. LEDI: Šta vam je, kapetane, to ni u kom slučaju nikad neću dozvoliti! Dragi moj, neću se nipošto rastati od tebe! Mili moj! LORD: Hoćete li revanš? PAGANEL: Sa uživanjem, m'sje. LEDI: Ah, već je pet sati! Paspartu! Betsi! (Paspartu i Betsi se pojave iz suprotnih vrata) PASPARTU I BETSI: Šta želite, milostiva? LEDI: Dajte čaj. PASPARTU I BETSI: Razumemo, ledi. (Nestanu i vraćaju se sa čajem i keksom) LORD: Ne, ma šta vi govorili, ali kad se, posle dugog putovanja čovek vrati kući, dim domovine je posebno sladak i drag. PAGANEL: O, da, razume se. Kod vas je prijatno biti u gostima, lorde. Vrlo sam vam zahvalan! Zaista! LORD: Drago mi je. PAGANEL: Takoñe sam zahvalan i ledi Glenarvan. (Klanja se) LEDI: Drago mi je. Page 29

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo PAGANEL: I vama, hrabri kapetane. HATERAS: Molim, molim. PAGANEL (mahinalno - Betsi:) I vama... to jest, ne... To je sve. LORD: Ne, po mome mišljenju ništa nije lepše od Evrope. PAGANEL: O svakako! HATERAS: Divota! LEDI: Zašto vam se toliko dopada Evropa, gospodo moja? Ne shvatam vas. LORD: Kako zašto? Zapanjujete me, ledi! Udobno je, tiho, čisto. Nema uzbuñenja. LEDI: Ne, uzbuñenja su baš prijatna. Ja mislim da je ovde vraški dosadno. LORD: Ledi! Od koga to čujem? Zar može tako da se govori o rodnom engleskom domu? Vraška dosada! Kuća - to je hram. To isto tako ne sme da se zaboravlja... moja ledi. LEDI: A, ne, ne! Na putovanjima je mnogo bolje. Papagajčiću, sećaš li se svoga ostrva? (Papagaj širi perje) Papagajčiću, na ostrvu je bslje? A? Bolje? Hoćeš li ponovo na svoje ostrvo? PAPAGAJ: Kua... Kua... LORD: Da, kad je reč o ostrvu. Ipak smo divan posao zaključili vi i ja, poštovani ser. Zar ne? PAGANEL: Fantastičan... Šah... LEDI: Ah, još mi je pred očima onaj divni biser... Kad ćemo poći po njega? Ne mogu da dočekam. LORD: Za mesec dana. LEDI: Papagajčiću, za mesec dana, čuješ li? Poći ćemo zajedno. Ponovo ćeš videti rodnu grudu... Ah, kako bih želela da znam šta se sad tamo dešava. O, daleko, tajanstveno ostrvo... ono se presijava, kao bela kocka šećera na plavom svilenom okeanu. Da li se sećate, gospodo, talasa? LORD: Odlično se sećam. PASPARTU: Divni talasi, vaša svetlosti. LORD: Paspartu, tvoje mišljenje ne interesuje nikoga od džentlemena. PASPARTU: Razumem, vaša svetlosti (Ode) LEDI (mašta) A kod nas je ipak tako dosadno... Moja duša tuguje... Želim nekakve uzbudljive dogañaje. LORD: Nemam sreće danas. Ne podnosim neobične dogañaje. (Odjednom zvonce) LEDI: Betsi! Otvorite vrata! BETSI (juri salonom, posle se, užasnuta, vraća natraške) Ah! LORD: Šta je sad? BETSI: Tamo... tamo .. LEDI: Betsi! Uopšte ne razumem! Šta se desilo? HATERAS: Šta je to sada, do vraga? Da pogledam! (Pojavi se zapanjeni Paspartu. Vrata se otvaraju i ulaze Liki, Kiri i Tohonga. Kiri u rukama drži kofer a lice mu ufačlovano, kao da ima zubobolju. Liki hramlje) KIRI: Bon soar, Vaša svetlosti. LORD: Šta je sad? Ko ste vi? KIRI: Vi vidite pred sobom, lorde, nesrećnog Kiri-Kukija sa ostrva. Page 30

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo LEDI: To je on! PAGANEL: Kunem se trgom Etoal, to su divljaci. KIRI: Upravo tako, m'sje Paganel. A ovo su hrabri vojskovoña Liki i njegov añutant Tohonga. LORD: Dozvolite da saznam čime sam obavezan?... BETSI: Bože moj! Ko su ovi, Paspartu? PASPARTU: Ćuti, sad ćeš saznati. KIRI: Khe... eto, bili smo na ostrvu... dosañivali smo se... Daj, pomislih, da odemo u Evropu, posetimo našeg lorda. Vreme je, uzgred budi rečeno, odlično. Uzeli smo čamce i krenuli. LORD (zapanjeno) Drago mi je, odista mi je drago. PAGANEL: Do vraga! Divljaci dolaze u posetu! LEDI: Setite se, ja sam još na ostrvu govorila da je on neobično galantan. To je odista divno. Sedite, molim vas. KIRI: Mersi... Sedi, Tohonga, lorde dobri... LEDI: Šta vam je? KIRI: Udario se. LEDI: O šta, jadnik? KIRI: O vulkan, uvažena ledi. LEDI: Zar? Vi ste, sigurno, pili vatrenu vodu? KIRI: Šta vam je, vaša svetlosti, kakvo piće!... LORD: Meni je, razume se, veoma prijatno, što ste doputovali kod mene u posetu, ali sam ipak smatrao da ćete ostati na vašem ostrvu da vadite bisere. KIRI: Ah, vaša svetlosti!... LEDI: Kako živi dobričina debeljko - car? Zaboravila sam mu ime. KIRI: Ime... Ah, da! Kako da ne, Sizi-Buzi, milostiva. Kako da ne... Pozdravio vas je, vidite, milostiva... LIKI (tiho) Ne oteži, vražji lažove! Bolje reci pravu istinu. KIRI: Vidits, milostiva, rastavio se od nas, preminuo. PAGANEL: Kako to preminuo! Preminuo - umro? LIKI: Da. Starac je umro načisto. LORD: Ah, tako, znači! Tako... tako... KIRI: Ah, vaša svetlosti! LORD: Šta se desilo? Hoćete li konačno ispričati? KIRI: Užas, užas, užas! Ali, dozvolite mi onda,. dragi lorde, da ispričam sve po redu. LORD: Ja čekam. KIRI: Desila se nesreća, dragi lorde. LEDI: Ah! KIRI: Da li ste izvoleli primetiti vulkan kada ste bili kod nas na ostrvu? LORD: Ne sećam se. KIRI: Kako to da niste, ogroman vulkan. I evo ovako - carski vigvam, a iza njega vulkan ogromne veličine, Muanganam. LORD: I? KIRI: Ogroman... a gore rupa. LORD: Do vraga sa tim detaljima! Page 31

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo KIRI: Da... dakle, vulkan... Ohohho... LORD: I? HATERAS: Da li nam se ti to, posetioče, podsmevaš, je li? Dozvolite, dragi lorde, da ga odalamim po potiljku, da mu reči brže izlaze. LIKI: Pričaj, vraže! KIRI: Ah, tako sam uznemiren... Ali, eto, vigvam, to jest vulkan. I jedne predivne noći, upravo posle vašeg odlaska, doñe do ogromne erupcije, vaša svetlosti, pa se vigvam i vladar nañu pod lavom. LEDI: Ah, kako je to interesantno! KIRI: Na taj način, naš vladar Sizi-Buzi Drugi je poginuo. LORD: On sam? KIRI: A s njim ceo njegov harem i pola arapske garde. LORD: Jasno mi je. Ko sad vlada ostrvom? KIRI: Nesreća, Nesreća! Vi vidite pred sobom, lorde, nesrećnog vladara Purpurnog ostrva Kiri-Kukija Prvog. LEDI: Kako, vi ste car? Ala je to interesantno! LORD: O, a zašto ste onda doputovali ovamo u Evropu? Vama priliči da budete na Ostrvu, da tražite bisere. KIRI: Na žalost, vaša svetlosti! Ja sad ne mogu ni da se pojavim na ostrvu! LIKI: Tim pre što je sad tamo kuga. SVI: Kako to - kuga? KIRI: Užas! Užas! Kada je Sizi poginuo, ja sam, u želji da spasem rodno ostrvo od anarhije i užasa bezakonja, prihvatio predlog najboljeg dela starosedelaca da postanem njihov vladalac, ali dve propalice - Kaj-Kum i Fara-Tete, osućeni za krivične i antidržavne zločine, a koji su uspeli da izmaknu iz ruku pravde, podboli su domorodačke mase da se pobune. Ja sam lično bio na čelu svoje garde, pružajući joj primer hrabrosti... LIKI: Ah, protuva jedna! KIRI:...ali naši napori su bili bezuspešni. Nebrojene horde pobunjenih robova napali su vigvam, i mi smo se spasli sa preostalom gardom. Užas, užas! LORD: Ah, do vraga! A u čijim je rukama ostrvo sada? KIRI: U rukama zločinaca - Kaj-Kuma i Fara-Tetea. LORD: Kako? Dobar smo posao sklopili, nema govogra dragi ser, šta velite? PAGANEL: Potpuno sam potresen. Ali, molim vas, oni će nam ipak dati bisere? LORD: O, daće. LEDI: Kako, zar će biseri propasti?... BETSI: Bože, kako su joj samo zasijale oči! Kako je nezajažljiva. PASPARTU: Ćuti. KIRI: Na žalost, dragi džentlemeni! Od toga je sve i počelo. Bogovi vide da sam pošteno hteo da ispunim obavezu prema vama. Ali, domoroci su izjavili da neće .dati bisere š po koju cenu! LEDI: Kako? One bisere? Za koje smo platili? Lorde! Vi to nećete dopustiti! Treba ih kazniti! LORD: O, svakako! PAGANEL: O, ne! Ne slažem se! To se zove razbojništvo na... kako ono beše... na drumu... kunem se flanelskim pantalonama svoje tetke! LORD: Gde je preostala garda? Page 32

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo KIRI: Ovde, vaša svetlosti! LIKI: Momci, uñite! (Kroz sve prozore i vrata uleću Arapi sa kopljima i štitovima. Ledi i Betsi, vrišteći, beže) LORD i PAGANEL i HATERAS: O, do vraga! LIKI: Mirno! PAGANEL: O, do vraga! LORD: I vi ste došli kod mene? ARAPI (glasno) Tako je, vaša svetlosti! LORD (užasnuto) Hvala. ARAPI: Trudimo se, vaša svetlosti! (ironizirajući Ledi) Ah, kako mi je dosadno! Toliko volim uzbudljive dogañaje! ðavo ih odneo! Zar ovo nije avantura? ARAPI i PAPAGAJ i LORD: Baš tako, vaša svetlosti! LEDI: O, bože, kako samo viču! LORD: Samo momenat... LIKI: Ćutati! ARAPI: Ćutimo, vaša svetlosti. KIRI: Eto, dragi lorde. I to je sve što mi je ostalo kao divan, čudesni san! Užas! Kosa mi se ježi kada pogledam na ostatke junačke garde, koja je časno branila svog zakonitog vladara. Sa zadovoljstvom bih popio čašicu konjaka, toliko sam izmučen i izmoren! (Lord i Paganel se, iznemogli, sruče u fotelje jedan prema drugom) LEDI: Betsi! Betsi! Dajte konjaka njegovom veličanstvu! BETSI: Razumem. (Daje konjak. Kiri ispija) LORD (došavši sebi) Dozvolite da upitam, vaša svetlosti, na koliko dugo je doputovala ova rulja? To jest garda? LIKI: Zauvek. PAGANEL i LORD: Šta? HATERAS: Ah vrag te! KIRI: Izvinite, Lorde, kriv sam. Ne žurite, ne hitajte hrabri vojskovoño. Ne, dragi lorde, mi smo došli samo privremeno, u nadi da ćete nam pružiti vojnu i materijalnu pomoć kako bi smo se vratili na ostrvo. LORD: Ah, shvatio sam vas. U tom slučaju, krenite odmah. Kapetane! KIRI: Na žalost i na žalost! Kao što sam već imao čast da vas izvestim, lorde, na ostrvu sad vlada kuga. I dok oe ona ne smiri, ne treba ni pomišljati na odlazak tamo. LORD: Sve lepše i lepše! PAGANEL: Do vraga! KIRI: Ui. Na ostrvu su gomile leševa posle naših borbi sa domorocima i od raspadanja gore pomenutih leševa je došlo do pogibeljne i zlokobne kuge. LORD: Ali, molim vas! Ko će izdržavati ovu rulju! Imate li novaca! Proviziju? KIRI: Ah, ah, ah! Kakva provizija, lorde! Treba reći hvala bogovima što smo barem glave spasli! LORD: Kako? Znači, ja treba da hranim celu ovu bandu i, što je najvažnije, na neodreñeno vreme? Dobar smo posao sklopili, m'sje Paganel! PAGANEL: O, da! KIRI: Dragi lorde! Apelujem na vaša najbolja osećanja! Osećanja čoveka i Page 33

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo grañanina! A, pored toga, poštovani lorde, uveravam vas da nećete ništa dobiti sa ostrva, ako nas nekakva sila ne vrati ponovo na njega. LORD (Paganelu) Šta ćete reći povodom toga, mesje Paganel? PAGANEL (intimno) Arapski car logično govori. Moraćemo da prihvatimo celu tu rulju i da je izdržavamo. Ali, kada se kuga smiri, vi ćete poslati brod na Ostrvo i posaditi na presto tog Kiri-Kukija. On je veoma domišljat Arapin i mi ćemo dobiti sav biser. Kunem se Operom Komik, drugog izlaza nema. HATERAS: Spreman sam da postavim vašingtonski dolar protiv poljske marke ako francuski džentlemen nije u pravu! LORD: Troškovi za hranu popola. PAGANEL: Pristajem. LORD: Jes. Vašu ruku. PAGANEL: Pored toga, mi možemo da ih nateramo da ovde rade, da ne jedu hleb badava. LORD: Jes. Vi ste veoma pametni. Znači: ja prihvatam celu tu rulju. KIRI: O, plemenito srce! Gore, na nebu, dobićete nagradu, ser, za vaša dobročinstva! LORD: Više volim da je dobijem ovde. KIRI: Verni gardisti! Lord vas prihvata! ARAPI: Najpokornije se zahvaljujemo, vaša svetlosti! LORD: Tiše. Bez buke. Ali, objavljujem vam da ćete ovde raditi i ponašati se pristojno. Pre svega se potrudite da ostavite vaše oružje. LIKI: Kako?! LEDI: O, da! O, da! Eduarde! Ja ni jednog trena neću biti mirna dok su oni ovde sa tim užasnim dugačkim kopljima! LIKI: Kiri! Čuješ li? On hoće da nam uzme oružje. Dozvolite da vam kažem, vaša svetlosti, da je to nemoguće. Razmislite i sami kakva će to do vraga biti garda ako joj se oružje oduzme! Kako ćemo to mi onda, pitam se ja, Ostrvo da pokoravamo? KIRI: Bez diskusije, molim! LIKI: Podsmevaš mi se? HATERAS: Ehehehe... vaša svetlosti... Ćutim! (Ropot Arapa) LORD: Kapetane, dovedi ovamo mornare! TOHONGA: I to se zove prijateljska poseta! PAPAGAJ: Pokaži mu samo, pokaži! (Dirigent se iznenada pojavi za pultom. U orkestru se pali svetlost) HATERAS: Pozvati ovamo posadu! Tramtararam... Paspartu! PASPARTU: Ovde, kapetane! (U orkestru trube, a onda marš. Čuje se topot nogu) LEDI: Eduarde! Eduarde! Molim te da ne pucate! Samo da se ne puca! To je užasno! Betsi! Betsi! Gde je moja kolonjska voda? BETSI: Odmah, ledi! KIRI: Braćo, pokorite se! Šta to radite? Vojskovoño, smiri ih! LIKI: Hajde, onda ti sam, vraže, smiruj ostrvo bez kopalja! (Otvaraju se zidovi i pojavljuju se redovi naoružanih mornara) TOHONGA: To se zove - doći u goste! Snaga slomi i slamku! Bacajte, dragi Page 34

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo moji, koplja! ARAPI: Ehehe... HATERAS Jedan! (Zvuk trube) LEDI: Molim da se ne puca! PAGANEL: Evropa ne voli pobune. Bacite vaše oružje. Ili ćemo da napravimo bumbum... HATERAS: Dva! (Arapi bacaju koplja) PAGANEL: Odlično! LEDI: Hvala ti bože! LORD: No, neka. Za to što ste priredili skandal čim ste stigli, bićete kažnjeni. Čitavu nedelju dana ostaćete bez tople hrane i dobijaćete samo pirinač. (Arapi jeknu) A vama, vojskovoćo, zato što ste, umesto da ih urazumite, dozvolili sebi da protivrečite, objavljujem kaznu: strpati ga u zatvor i držati tamo sve vreme dok budu ovde! LIKI: Vaše prevashodstvo! Zašto to? (Kiriju) Baš ti, hvala, vraže čupavi! KIRI: Ja sam ti govorio da se ne buniš. (Dva mornara odvode Likija) HATERAS: A sad izvolite! Marš! (Mornari sprovode Arape) TOHONGA: Tako nam budalama i treba! PAPAGAJ: Tako vam budalama i treba! KIRI: Potnuno ste pravilno izvoleli postupiti, vaša svetlosti. Ako ih u strahu božjem ne držite... LORD: Vi ste svestan vladar. Sad to vidim. PAGANEL: O, on shvata stvari, taj beli Arapin! KIRI: Vaša svetlosti! Kako da ne razumem! Hvala bogu, bio sam u Evropi! LORD: Vi ćete ostati da živite kod mene. Bićete moj gost. KIRI: Drago mi je, odista drago. (Paspartuu) Čašicu konjaka. PASPARTU: Odmah. (Pruža mu) KIRI: Votr sante, madam! Dozvolite mi da dignem čašu. U zdravlje njegove svetlosti lorda Eduarda Glenarvana, kao i njegove očaravajuće supruge! LEDI: On je odista izuzetno galantan! Betsi, dajte mi maramicu. Betsi! Ah, kako ste samo nepažljivi! BETSI (za sebe) Kako samo izvodi! (Glasno) Izvolite, ledi. KIRI: Za pokoravanje Ostrva i srećno vraćanje lordu Glenarvanu i m'sje Paganelu sredstava koja su uložili. Ura! PAGANEL: Divljak bi odista mogao da bude diplomata! Ser, kunem se PaleRojalom, morate da i vi dignete čašu i nazdravite. LORD: Jes! (Daje znak orkestru) Dižem čašu za srećan povratak na Ostrvo njegovog zakonitog vladara Kiri-Kukija Prvog. (Muzika) KIRI (oduševljeno) Ura! PAPAGAJ: Ura! Ura! Ura! (Zavesa) SLIKA DRUGA (Veče u kući lorda Glenarvana. Betsi briše čaše kraj bifea. Kiri u civilnom odelu. Prikrada se i zatvara oči Betsi dlanovima) Page 35

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo BETSI: Ah! (Ispusti i razbije čašu) KIRI: Draga, pogodi ko je? BETSI (istrgne se) Nije teško pogoditi autora tako glupe šals. Ostavite me, milostivi gospodine, na miru. KIRI: Draga moja, nećeš pogrešiti ako me budeš nazivala sa »vaše veličanstvo«. BETSI: Vaše veličanstvo! Ne hvatajte me rukama! KIRI: Tiše! BETSI: Dojadilo mi je već vaše udvaranje, ser sa Ostrva! I, uz sve to, ko će odgovarati za razbijenu čašu ledi? KIRI: Za čašu ćeš odgovarati ti. BETSI: Kako?... KIRI: Zašto se čudiš? Pa razbila si je ti? BETSI: Ali, dragi moj ser, znate li da ste odista obična protuva! KIRI: Kako se samo usuñuješ! Zaboravljaš s kim razgovaraš, Betsi! BETSI: Ne, ne zaboravljam. Čini mi se da govorim sa sumnjivom protuvom. KIRI: Ah, tako znači! Takve reči uputiti vladaru Purpurnog ostrva? Platićeš mi za to, mačkice moja. BETSI: Ne bojim vam se. I ne samo da vas se ns bojim, već vas, uz sve to, još i prezirem! Vi živite kod lorda u odličnim uslovima, a vaši drugovi se muče u kamenolomu! Postupili sts podlo!... KIRI:... vaše veličanstvo... BETSI:... podlo, vaše veličanstvo! KIRI: Tako, tako, tako... dobru sobaricu ima ledi Glenarvan, nema zbora! Nego, evo šta, draga moja, odavno sam već primetio da ste vi u nekim sumnjivim odnosima sa Tohongom. Da, da, širite oči! Uzgred budi rečeno, one su ti plave... da, plave... Video sam kako je jednom vukao kofu sa otpacima iz kamenoloma i ti si mu dala ogroman komad hleba sa šunkom. Pored toga, jednom sam video kako ste šuškali kraj ulaza u zamak... I ne bio ja Kiri-Kuki Prvi, već poelednja skitnica, ako njegova ruka nije ležala na tvome struku. Uzgred budi rečeno, struk ti je odista divan... BETSI: To nije istina! KIRI: Nemoj da crveniš, molim te! Uostalom, pocrveni još jedanput! Odista si divna kad ti koža postane ružičasta... Bravo, bravo! Dakle, lažljivice, evo ti mojih uslova. Ako me sad poljubiš, Betsi, pet puta... ili ne, ne pet, već šest... nikom neću ništa reći o tvojim majstorijama. BETSI: Dalje od mene, nevaljalče! KIRI: Stani, stani stani!... LEDI (iznenada uñe) Ah! KIRI: Khm... Gde sam ono stao! Da, na razbijenoj čaši... Uzalud pokušavate, draga Betsi, da sakrijete svoj zločin. To nije lepo! Posuñe ne sme da se razbija!... BETSI: O, podli čoveče! LEDI: Šta znači ova scena, vaše veličanstvo? Vi jurite za sobaricama. To potpuno odgovara vašem položaju... KIRI: Izvinite, poštovana ledi, ova poštovana fam de šambr je razbila jednu od Page 36

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo vaših čaša, a kada sam hteo da je ulovim u tome, počela je da beži od mene... LEDI: Kako? Moju čašu? Obožavanu čašu? Plavu čašu Marije Antoanete? .. Oh... BETSI: Milostiva... LEDI: Ne prekidajte me! Vaše ponašanje je nepodnošljivo! Neprestano nešto lomite i razbijate! BETSI: Milostiva, dozvolite... LEDI: Ne! Ona još razgovara! Ona me još izvodi iz takta! Gde je moja flašica sa mirišljavom solju?... Ah!... KIRI: Betsi! Kako vas nije sramota! Vi nervirate našu dobru domaćicu. Užas, užas, užas! BETSI: Podlac! KIRI: Vidite i sami, ledi. LEDI: Čaša mog strpljenja je prepunjena! Dosta! To je nečuveno! Ne mogu više da podnosim u kući ovu grubijanku! Napolje! Odmah napolje! Koristiti odsustvovanje lordovo da bi ste me nekažnjeno vreñali u mome domu! O, vaše veličanstvo! Bar vi je smirite! KIRI (Betsi) Kako samo smete! Ćutite! (Tiho joj govori) Budalice! Trebalo je da me slušaš! (Glasno) Joj-joj! BETSI: Kako, vi me terate? LEDI: Da, potrudite se da odmah napustite moj dom! BETSI: A, tako? To je nagrada što sam vas verno služila tokom pet godina, što sam noću ustajala kad zazvoni... što sam vas češljala i prišivala žipone, što sam... podnosila bezbrojne kaprice i scene sa lažnim histerijama... LEDI: Kako? Lažne histerije?... Čujete li, vaše veličanstvo? KIRI (glasno) Betsi! Kako se samo usuñujete! Užas, užas, užas! (Tiho Betsi) Budalice, budalice, budalice! BETSI: Ne želim da vas slušam, podli čoveče! LEDI: Evo vaših isprava. Dužna sam vam deset šilinga. Za razbijenu čašu vam oduzimam deset šilinga. Znači, vama pripada... Ser, koliko joj pripada? KIRI: Samo trenutak. Nula manje nula nula. Jedinica manje jedinica - nula... Znači, dve nule. Nula plus nula - nula. Ništa joj ne pripada, ledi. LEDI: Da. Molim vas da spakujete svoje stvari i napustite zamak. KIRI: I vi je ne pozivate na odgovornost za razbijenu čašu, milostiva gospoño! LEDI: Ne. Velikodušnošću želim da joj platim njen postupak. KIRI: Anñeosko srce! (Tiho, Betsi) Idiotkinjo! Trebalo je da me poljubiš. BETSI (tiho, od srca) Gade! LEDI: Napolje! BETSI: Hvala! Hvala! LEDI: Ćuti! PAPAGAJ: Ćutim... ćutim... (Betsi izlazi, ridajući) KIRI: Hehehe... odlično! Kako ste to vi... LEDI: Tako... Sad bih htela da porazgovaram sa vama, ser... KIRI (tiho) E, propao sam! Že sui perdi! (Glasno) O čemu to? Sa zadovoljstvom... khne... khne... LEDI: Da li biste se potrudili da mi objasnite šta je označavala ona mala Page 37

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo mizanscena koju sam zatekla! KIRI: Pa govorio sam vam, lsdi... čaša... vidite, komadići... užas... užas, užas... PAPAGAJ (oteže) Ako me sad poljubiš Betsi... pst puta... ne, već šest... LEDI: Ah, ah, ah!... Hvala ti, papagaju, hvala verni druže! (Skida cipelu i njom udara po licu Kirija) Evo vam, odvratni žeiskarošu! KIRI: Potpišite da ste primili! Zato sam ja noćas u snu video karte, siguran znak da će biti batina. Draga ledi, vražja ptica laže! LEDI: O, ns. Moja ptičica nikad ne laže. (Udari ga po drugom obrazu) KIRI: Ah, govorio sam ja tebi, Kiri, ne vezuj se sa damama! (Glasno) Ledi, doñite sebi! Užas, užas, užas! LEDI: Vi ste zaboravili, očigledno, kakvu sam vam žrtvu ja, žena lorda Eduarda Glenarvana, podnela - vama odvratnom, prostom divljaku! Jer, vi ste divljak. KIRI: Pravi pravcati divljak. LEDI: Ah, nesrećna ja! Ja sam zaboravivši na stid, poverila svoju čast tom ženskarošu i donžuanu, prevarila svog supruga! KIRI: Ledi draga, molim vas! Lord može svakog trena da se vrati! (Tiho) A danas je baš trinaesti! Biće skandala! LEDI: Pružila sam nežni cvet svoje ljubavi... KIRI: Može još neko i da čuje. Tiše! Udarajte me bolje, samo ne po oku štiklom. Molim vas! LEDI: Šta ste našli u njoj? Šta?! KIRI: Odista! Šta sam to našao! (Izveštačeno se smeje) Odista, komično!... Evo, ovde, po obrazu, samo ne po zubima! Mersi! Imate odista čeličnu ruku, ledi. LEDI: Vulgarni crveni obrazi! Prćasti nos! KIRI: Užas, užas, užas! Da! Krv se ledi u žilama kada se pogleda njena odvratna fizionomija, a vi govorite - ljubili se! (Tiho) Ne! Dosta je! Arabljanke su ipak mnogo jednostavnije. NJih još možeš i da izudaraš kad se razbesniš! (Glasno) Obožavana moja! Srce moje! To me je sam satana zaludeo, kunem vas se svim svecima! LEDI: O, ništavilo! KIRI: Čuće! Ledi! (Pada na kolena) Ledi, uveravam vas da od ovog trenutka neću pogledati drugu ženu! LEDI: Zakunite se! KIRI: Da ne dočekam svetao dan povratka na moj carski presto na Ostrvu, da ne siñem... (Tiho) Ako sada neko upadne, to će biti odista nešto... LEDI: Poljubi me, ništavilo! KIRI: Sa uživanjem, ledi. Ali, možda bi bilo bolje neki drugi put. Bojim se da neko može da uñe ovamo... LEDI: Još jednom! Još!... (Kiri je ljubi. Vrata se otvaraju i ulaze Lord i Paganel) PAGANEL: Oho! LORD: Ledi! KIRI: Naleteše! Znao sam to!... Gde sam ono stao!... Da, hteo sam da primetim... A ko će ga znati šta sam uopšte hteo da kažem... Da. Šta? Sad ću Page 38

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo dobiti svoje, čini mi se... LORD: Znate šta, Vasilij Arturiču... molim vas da izbacite ovu scenu... Hehe... Da... ova scena mi se ne dopada... KIRI: Da, dragi lorde, kunem vam se da vam se to samo učinilo. LORD: Izvinite, Vasilije Arturiču, niste me čuli... Molim vas da izbacite ovu scenu... KIRI: Ali zašto, Genadije Panfiliču... ljubavna intriga u komadu. LORD: Nemam reči... talentovano je napravljena, samo, znate, Sava Lukič... on je strog čovek... ako nam prikači - pornografiju... on je besan na pornografiju... KIRI: Pa, ako stvari već tako stoje... (Izvlači svesku) LEDI: Po mome, Genadije, grešiš. To je jedna od najboljih scena... u komadu... LORD: Znam, ledi... fuj, Lida... da je po tvom mišljenju uvek najbolja scena kad se dvoje ljube... Pozorište je, majčice, hram... Neću dopustiti kod sebe »Zojkin stan«! LEDI: Čudim se... PANAGEL (intimno Kiriju) Genadije je ljubomoran kao ñavo! Vi se ne čudite tome... LORD: Ne protivurečite, ledi. LEDI: Ne razumem. (Briše u svesci. Intimno Kiriju) Ne uznemiravajte se, dragi autore, vaš komad je: divan, i ja sam ubeñena da vas poljupci neće mimoići, iako možda ne na pozornici... (Namiguje mu) KIRI: Khe... SUFLER (iz kućice) Da brišem, Genadije Panfiliču? LORD: Precrtaj. Molim da nastavimo. SUFLER: Odakle? LORD: Od divnog vremena. SUFLER (glasno) Divno je vreme. PAGANEL: Divno je vreme, ledi. I ja sebi dozvoljavam smelost da vam ponudim malu šetnju kočijama po okolini... LEDI: Sa zadovoljstvom. Tim pre što sam danas uznemirena. Oterala sam svoju sobaricu Betsi, lorde... Postala je nepodnošljiva. LORD: Pa ništa, draga moja, naći ćemo drugu. LEDI: A želi li i vaše veličanstvo? KIRI: Avek plezir, madam. Vašu ručicu... PAGANEL: Divljak je postao odista pozitivno očaravajući u Evropi. LORD: Paspartu! Naredi da dovedu konje. Prošetaćemo se na mesečini po esplanadi. PASPARTU: Razumem, ser. (Svi odlaze. Pozornica je izvesno vreme prazna. Čuje se kako na esplanadi svira orkestar. Pojavi se Betsi sa zavežljajem u ruci) BETSI: Evo, moj zavežljaj je sa mnom. U njemu su sve moje bedne stvari. Kuda da poñem? Šta da radim? Zbogom zamče, zla gospoña me je oterala i preda mnom se otvorila crna provalija. Jedino mi ostaje da se bacim sa obale u okean... Page 39

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo TOHONGA (iznenada se pojavi u prozoru) Betsi! Betsi! BETSI: Ah, bože moj! To si ti, Tohonga? TOHONGA: Ja sam, draga moja. (Uvlači se kroz prozor) Sama si? BETSI (tužno) Sama. TOHONGA (grli je) O, zlatna moja Betsi, kako sam srećan što sam te našao. Moram da porazgovaram s tobom. Ali, šta je to? Lice ti je uplakano? Plakala si? Šta ti je, draga moja? Reci, ne cepaj mi srce. BETSI: Ah, Tohonga, ledi Glenarvan me je sad istera_la iz kuće. Evo mog zavežljaja, moram da napustim zamak. TOHONGA: Kako? Zauvek? BETSI: Da, zauvek. Nemam kuda. TOHONGA: A zašto? BETSI: Onaj Kiri-Kuki me već odavno proganja svojim udvaranjima. Danas me je zagrlio, a ja sam razbila čašu, i sto... TOHONGA: Kakav podlac! Pričekaj ti, prijatelju domorodaca! Pričekaj, odvratni podvaladžijo i prevarantu, koji si nas bacio u lordovske kamenolome! Kucnuće i tebi čas kad ćeš platiti za sve! BETSI: Da, jadni Tohonga. Sada neće biti nikoga ko će te hraniti hlebom. Sad ćeš se mučiti u kamenolomu... sve dok vas ne povezu na Ostrvo da se borite protiv domorodaca. I tamo ćeš, možda, položiti svoju glavu, a ja... ja... naći ću utočište u talasima okeana... TOHONGA: Ie govori tako užasne stvari. Ma šta se dešavalo - uvek će biti bolje. Hvala neka je bogovima! Jesmo li sami? BETSI: Da, kod kuće nema nikoga. TOHONGA: Voliš li me? BETSI: Da, volim te, Tohonga! TOHONGA: O, kako sam srećan da čujem te reči! (Grli je) BETSI: Kad sam kraj tebe, zaboravljam na svoju tugu... Daješ mi snage... TOHONGA: Čuj, ljubljena moja. Da li bi pristala da podeliš sa mnom moju tešku sudbinu? BETSI: O, da! TOHONGA: Onda evo šta. Hajde da bežimo na Ostrvo. BETSI: Ali kako? Ne razumem... TOHONGA: Više nisam u stanju da gladujem pod kamdžijama Glenarvanovih nadzornika u kamenolomu. U poslednje vreme sam skovao plan. Video sam divan parobrod na obali. Kad zañe mesec i noć postane mračna, provaliću bravu i isploviti na more. Bolje je milion puta rizikovati plovidbom preko okeana u truloj ljušturi, nego živeti ovde životom roba. BETSI: Ali domoroci će te ubiti! TOHONGA: Ne, uveren sam da me neće ni taći. To je dobar narod, a ja sam pred njim kriv samo zbog jedne stvari, što sam išao protiv njega, kad sam bio u gardi. Ali, ja sam bio slep. A sada, kada sam na sopstvenoj koži osetio šta je to ropstvo, sve sam shvatio... BETSI: O, kako je rizično sve što radiš, ali i privlačno! TOHONGA: Pokajaću se za svoje grehe pred domorocima, oni će mi oprostiti. Sagradićemo vigvam, uzeću te za ženu, i mi ćemo divno početi da živimo u Page 40

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo mojoj domovini, gde nema ni kamenoloma, ni ledi Glenarvan. BETSI: Ali šta ću ja da radim u tuñini! Ah, Tohonga! Strašno mi je... jer, Ostrvo mi je tuñe! TOHONGA: O, brzo ćeš se navići... Kakvo je sunce tamo, a kakvo tek nebo! Tamo su noći crne, i zvezde kao dijamanti! Tamo cele noći okean huči i udara o obale, koje nisu okovane u esplanade. Tamo je tako toplo da noću može da se spava na goloj zemlji! Beti, bežimo! Bežimo, Betsi! BETSI: Neka bude šta bude! Pristajem! TOHONGA: O, lepotice moja! (Grli je) LIKI (iscepan i strašan, iznenada se pojavi u prozoru) Gde je taj parobrod? BETSI: Ah! TOHONGA: Prisluškivali su nas! Ko je to? Ko? O, bogovi! Pa to je Liki-Tiki! Prisluškivao si? LIKI: Razume se. TOHOIGA (izvlači nož) Onda umri! Nećeš izneti iz ove sobe moju tajnu i omesti bekstvo! (Baca se nožem na Likija) BETSI: Tohonga! Osvesti se, šta to radiš! TOHONGA: Ne smetaj! On će nas uništiti! LIKI (otima mu nož) Idi do vraga sa svojim nožem! Napada ljude kao neki bandit! Gospoñice! Smirite vašeg verenika! TOHONGA: Šta hoćeš od nas, hrabri Liki? LIKI: Pre svega mi je potrebno da ne budeš idiot. Sedi već jednom, proklet da si! TOHONGA: Zar si ti izdajnik, Liki? O, sve je propalo! LIKI: Ne, on je odista poludeo. Hoćeš li sesti ili ne? Ćuti! Hoćeš li da sedneš! Sedi, kad ti kažem! BETSI: Šta ćete mu učiniti? Počeću da vičem ako mu nanesete zlo! LIKI: E, sada još i vi? Ćutite! Sedite! Pardon, gospoñice! (Tohonga i Betsi, užasnuti, sedaju) Odgovaraj, gde je brod? BETSI: Odgovori mu, Tohonga! TOHONGA: Ali, ako ti, Liki.. ako kažeš samo jednu reč... LIKI: Ćuti kad s tobom razgovaraju!... Gde je brod? TOHONGA: Pod prozorom. LIKI: Tako. Ima li drva? TOHONGA: Biće dosta. LIKI: Tako. A da li si mislio na rizik kojem se izlažeš kad se nañeš sam na otvorenom moru sa ženom koja ume samo da pegla suknje? A ako počne bura? Nepogoda? Ako ne budeš imao dosta goriva? A potera - kako ćeš se braniti u društvu sa osobom koja je celog života samo peglala noćne kapice? TOHONGA: Tako je, Liki, u pravu si. Ali zašto sve to govoriš? LIKI: Zato što si svinja! BETSI: Zašto ga vreñate? LIKI: Zato što nije mislio na svoje, na druge. Što nije mislio na to da se zajedno s njim muči u kamenolomu njegov neposredni komandant i prijatelj, koji se ne jednom borio rame uz rame s njim. TOHONGA: Liki, kad bih znao da su ti dobre namere... Page 41

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo LIKI: Jednom rečju, idem zajedno s vama! TOHONGA (grli ga) Liki! LIKI: Idi bestraga! Jesam li ja gospoñica, a?... TOHONGA: Stani Liki! Ali, ti nisi pomislio kako će te dočekati domoroci? LIKI: Jesam. Ne uznemiravaj se, neću te terati da misliš za mene... Ali ne smemo gubiti vreme! Ni trenutka! Hrane? TOHONGA: Nemamo je, Liki. LIKI (gleda kroz prozor) Mesec zalazi... Vreme je! (Pali lampu, skida sa stola čaršav) Otvaraj bife! (Tohonga otvara) Šta ima za jelo? TOHONGA: Pun je, Liki. LIKI: Daj ovamo... Uostalom, ne... Tako ćemo se dugo zadržati. Zaključaj ga. (Tohonga zaključava) Provuci se kroz prozor, dodavaću ti. TOHONGA: O, s tobom, Liki, nećemo propasti! (Izlazi kroz prozor) LIKI (diže bife i predaje ga Tohongi) Tovari u čamac... Gde lordu stoji oružje? BETSI: Ovde, u ormaru. LIKI: Tako. (Uzima ormar i pruža ga Tohongi) Pažljivo, oružje. BETSI: Bože moj, kako ste samo jaki!... Ali šta će reći lord? LIKI: Ćuti!... Pardon, madmuazel. Šta će reći? On je ništavilo i pljačkaš. Samo jedan biser koji je odneo sa Ostrva vredi pet puta više od svega ovoga. Hvataj. (Baca kroz prozor Tohongi fotelje, sto, tepih, slike) BETSI: Vi ste... divan čovek! LIKI: Ćuti... kada sa tobom... šta još... da ne zaboravim... PAPAGAJ: Da ne zaboraviš. LIKI: A, stari prijatelju! Ni ti nećeš ostati ovde. Hvataj, Tohonga! (Pruža Tohongi krletku sa papagajem) Ne zaboravi da poneseš bure s vodom za piće pod prozorom. TOHONGA (s druge strane prozora) Da, da... LIKI: Izvolite, gospoñice. (Uzima Betsi i izbacuje je kroz prozor) BETSI: Ah! LIKI: Ćuti kad s tobom govo... Da... Sad cedulju... (Piše cedulju i nožem je zabada na zid. U sobi ne ostaje nijedan predmet, izuzev lampe koja gori na stolu. Liki je skida i sa njom se izvlači kroz prozor. Pozornica u mraku. Čuju se glasovi iza pozornice) BETSI: Toliko ste natovarili da možemo da se pregurimo! LIKI: Ćuti... kad s tobom... Sedite, gospoñice, na klavir. Eto, tako. Pričekajte, prevrnućemo ga. (Bruje žice u klaviru) Eto, tako... TOHONGA: Pazi lampu da ne razbiješ, lampu... LIKI: Pali motor... (Čuje se brundanje motora) PAPAGAJ (peva) Po morima... po morima... (Pauza, onda glasovi) LORD: Zašto je takav mrak? LEDI: Nevaljala Betsi! Nije mogla da upali lampu! Ah, ta posluga! Pa naredila sam joj da sačeka moj povratak. HATERAS: Mračno je kao u... paklu. LORD: Paspartu, upalite lampu. PASPARTU: Razumem, ser. (Svi ulaze) Ser, ovde nema lampe. Ništa ne shvatam. Page 42

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo PAGANEL: Paspartu, vi ste malo pripiti. PASPARTU: M'sje, ja ništa nisam pio. LEDI: Bojim se da ne naletim na sto... HATERAS: Donesite već jednom lampu iz susedne sobe. Fotelja kao da je kroz zemlju propala. PASPARTU: Odmah. (Ulazi sa lampom u ruci) LORD: Šta je sad ovo? PAGANEL: Nemoguće! LEDI: Šta ovo znači? PASPARTU: Ser, u vašoj kući su bili razbojnici. LEDI: Betsi! Betsi! HATERAS: Stani! Cedulja! (Skida je sa zida) LORD: Dajte je ovamo... KIRI: Nož Tohongin! To je delo Arapa. Joj, joj, joj! Užas! LORD (čita) Hvala na kamenolomima i na kamdžijama nadzornika... doñite na Ostrvo, porazbijaćemo vam tikve... propalici Kiriju pozdrav. Liki i Tohonga. KIRI: Bože moj! PAGANEL: Kunem se... ne znam čak ni čime da se zakunem, to je odista potresno! LORD: Stanite, još jedna beleška. Do vraga, ništa ne razumem. Pismo je nečitko. A! I Betsi sve pozdravlja. LEDI: Ah, odvratnica jedna... O!... loše mi je... loše... PAGANEL: O, madam, samo ne padajte u nesvest! LEDI: A gde onda da padnem, pitanje je sad? HATERAS: Glavno da je soba ispražnjena, kao tanjirić olizan jezikom gladnog lañara. Crkli da bog da! Nisam video čistijeg posla! Pa nisu, valjda, kolima sve to odneli. Odlični momci, neka ih more potopi! Ali, čime su otišli? (Juri ka prozoru) A! Nema čamca! Sve je jasno. Ser! Ti vragovi su kidnuli vašim čamcem! LORD (razbesnevši se, hvata Paspartua za gušu) Nevaljalče! Trebalo je da gledaš! Gledaš! PASPARTU (sa lampom) U pomoć! Pomozite, gospodine Paganel! Kakve veze s tim ja imam? PAGANEL: M'sje, molim vas da pustite mog lakeja. (Paspartu se izgubi, ostavivši lampu na podu) LORD (juri ka Kiriju) A vi, vražje veličanstvo! Hvala vam na vašoj bandi koju ste mi dovukli u dom. Ja ću vam... ja ću vam... KIRI: Dragi lorde! Molim vas, zar sam ja kriv?... Ja... (Krije se iza suknje ledi) LEDI: Lorde, šta vam je?... Zašto?... Zašto je krivo njegovo veličanstvo? LORD: Ćuti! Ne brani ga! »Ah, dosadno mi je! Ah, žudim za avanturama! Ah, ah...« PAGANEL: Dragi lorde, smirite se. Treba oceniti situaciju i odmah preduzeti potrebne mere. LORD: Da, u pravu ste. Nije loš posao! Ni bisera, ni stvari, a još treba osvojiti i to vražje Ostrvo! KIRI: Vaša svetlosti! Page 43

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo LORD: Ćuti! (Kiri se krije) Odmah ćemo oceniti situaciju. (Razmišlja) Ej, kapetane Hateras! HATERAS: Jes, lorde. LORD: Brod! Posadu! Sve Arape naoružajte kopljima! Plovimo na Ostrvo! Bez obzira na kugu! PAGANEL: Potpuno pravilno. Evropa ne može dopustiti tako nešto. Gde je moj prtljag? Lorde, uveravam vas da ćemo povratiti i bisere i stvari. HATERAS: Tako je. (Pišti zviždaljkom) Posadu, taramtatamtaram! (U zadnjem planu se pojavi brod sa mornarima, osvetljen električnim sijalicama) LEDI: Lorde! Krećem i ja s vama! Hoću da vidim svojim očima kako će uhvatiti tu nevaljalicu i kradljivicu Betsi! LORD: Dobro, oblačite se. (Gužva) PASPARTU (utrčava, izgubljeno) Lorde! Lorde! Lorde! LORD: Kakva se još gadost desila u mome zamku? PASPARTU: Sava Lukič je stigao! (U orkestru se dižu radoznale glave muzičara) SUFLER (iz školjke) Genadije Panfiliču, Sava Lukič je stigao! MORNARI (s broda) Sava Lukič u holu skida kaljače! LORD: Čujem! Čujem! Pa šta, primiti ga, pozvati, moliti, reći da mi je drago... Gospode, pozornica je prazna! Nema na šta da se sedne! Vratiti nešto od nameštaja! PAGANEL (ubacuje se kroz prozor i dovlači papagaja) LORD: Pa, grañanine Žile Verne... ono, to... šta sam ono hteo da kažem?... Da, pozorište, to je hram... Jednom rečju, ništa suvišno... Metelkine, daj bengalsku! PASPARTU: Tigra, Genadije Panfiliču? LORD: Ne tigra, ñavo te odneo, bengalsku vatru u sufitu! PASPARTU: Voloña! U gornju sufitu bengalsku crvenu vatru! (Pozornica se osvetljava neprirodnom crvenom svetlošću) LORD: Metelkine! Neka papagaj uzvikuje nešto prijatnije. I da ne psuje baš mnogo. Neku parolu... PASPARTU: Razumem, Genadije Panfiliču. (Krije se iza papagaja) LORD: Dragi moji! Najzad! Kako smo vas samo čekali, čekali, čekali! Dobar dan mnogopoštovani Savo Lukiču! SAVA (ulazi) He... he... izvinite što sam zakasnio... poslovi... poslovi me zadržali... Dobar, dan, dobar dan... LOJRD: Evo, dozvolite da vam predstavim, Savo Lukiču, moja žena, velika koketa... A ovo je grañanin Žil Vern... autor... basnospovan talenat... ideološka dubina duše... svetla ličnost! U naše doba, Savo Lukiču, takvi autori zlata vrede. Trebalo bi im, u stvari, dupli honorar davati... (Tiho, Kiriju) Našalio sam se samo... SAVA: Drago mi je, drago... Neobičnu kosu imate, mladiću... KIRI: Našminkan sam, Savo Lukiču. SAVA: Kako, vi i glumite?... LORD: Baš tako, Savo Lukiču. Ništa nismo žalili za dobro predstave. Razboleo se Varava Apolonovič... i autor je pristao da odigra njegovu ulogu. Kiri je Page 44

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo protuva. SAVA: Tako... tako... odmah se vidi... odmah... E, pa... nastavite, samo nastavite, molim vas. LORD: Hoćete li čaja, možda, Savo Lukiču? SAVA: Ne, zašto, bolje za vreme pauze... LORD: Razumem. Dozvolite da vam dam primerak komada... SAVA: Kakva divota od papagaja! LORD: Specijalno za ovaj komad sam ga poručio, Savo Lukiču. SAVA: Jeste li ga skupo platili? LORD: Sedam stotina... pet stotina pedeset rubalja, Savo Lukiču, a govori. Ni u jednom pozorištu ga nema, a mi imamo! SAVA: Ma nemojte! Zdravo papagaju! PAPAGAJ: Dobar dan, Savo Lukiču, proleteri svih zemalja, ujedinite se, rukovanje je zabranjeno. SAVA (užasnut, pada š pod, umalo se prekrsti) Predajem se. LORD: Prava si budala, Metelkine! Bože moj, kakva cepanica! SAVA: Šta je to! Ništa ne razumem... (Zagleda papagaja iza kaveza) PASPARTU (beži na drugu stranu) LORD: Ne presoljuj, Metelkine! PASPARTU: Razumem, Genadije Panfiliču! SAVA: Divna stvar! Preporučivaću svim pozorištima koja su u mojoj nadležnosti. Hajde, nastavite... gde ste stali? LORD: Sad se vraćamo na nenaseljeno ostrvo, Savo Lukiču. Mi smo kapitalisti. Idemo da smirujemo pobunjene domoroce. Brodom. Odakle želite da gledate! Iz partera? Iz lože? Ili možda odavde, sa pozornice, uz čašu čaja? SAVA: Ne, dozvolite meni, starcu, sa vama na brodu... Hteo bih da se provozam malo u starosti... LORD: Da, samo izvolite! Gospodo! Molim nastavite! (Lupi dlanom o dlan) HATERAS: Brod je spreman, lorde. LORD: Arape ovamo! (Zidovi se razdvajaju, pojavljuju se kolone Arapa sa kopljima) HATERAS: Razumem, lorde! (Zviždi) LORD: Da ste mi zdravo, Arapi moji. ARAPI (zaglušujuće) Zdravlja želimo, vaša svetlosti! SAVA: Odlično. Može li još jednom? Dobar dan. Arapi! ARAPI: Zdravlja želimo, Savo Lukiču! (Sava je potresen) LORD: Arapi! Vaš komandant vas je gnusno izdao. On je upravo opljačkao moj zamak i pobegao na Ostrvo s ciljem da se preda domorocima. S njim su pobegli Tohonga i moja bivša sobarica. Treba ih dostojno kazniti, kao i nepokorne domoroce. Povešće vas vaš car Kiri-Kuki Prvi, a ja ću vam pružiti podršku. ARAPI: Trudićemo se, vaša svetlosti! LORD: Potrudite se, vaše veličanstvo, da pružite primer lične hrabrosti. KIRI: Razumem. Ali uvalio sam se, ñavo me odneo! LEDI: Kiri, dragi moj, ne padajte duhom. U duši sam s vama, i sigurna sam da ćete pobediti. Page 45

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo KIRI: Ah, ostavi me na miru, Hrista radi! Gde mi je kofer? PASPARTU: Izvolite, vaše veličanstvo! Oho, kako je samo težak! KIRI: U njemu su dva puda letaka mom prevarenom narodu. LORD: Na brod! Dići most! Molim, Savo Lukiču. Nogom samo da ne udarite o most. (Svi se penju na brod. Paganel uz put baca papagaja kroz prozor) Napred, i smrt domorocima! Smrt Likiju i Tohongi! MORNARI: Smrt! HATERAS: Iz uvale isploviti! (Dirigent zamahuje palicom. Orkestar počinje »O, Tipereri«) LORD (iza leña Save Lukiča preti dirigentu pesnicom. Orkestar momentalno menja motiv i svira. »Svi smo mi iz naroda«) KIRI: Genadije Panfiliču, šta vam je! Engleski mornari ne mogu to da pevaju! LORD (preti mu pesnicom) Ćutite, nesrećniče! (Brod se udaljava) SAVA (na brodu) Divan finale trećeg čina! (Zavesa. Kraj trećeg čina) ČETVRTI ČIN (Ostrvo. Bivši vigvam Kiri-Kukija ukrašen crvenom zastavom) DRUGI DOMORODAC (utrčava) Na horizontu brod! Brod! Drugovi! Kaj-Kum! Fara-Tete! Brod! KAJ (izleće iz vigvama) Gde je brod? Da, odista... FARA: Brod. Evropski. To nije piroga... DRUGI DOMORODAC: Da nisu neprijatelji! Možda je to onaj Englez za bisere? FARA: Moguće je. Znaš šta, prijatelju, sazovi ovamo domorodačke vojnike. Svašta može da bude. DRUGI DOMORODAC: Ej! Svi ovamo! (Počinju da trče domoroci) KAJ: Ne razumem nešto... To ne može da bude lordov brod. Suviše je mali. DOMOROCI: Brod! Brod! FARA: Drugovi! Moguće je da su na tom brodu neprijatelji... šta sve ne može da nam donese podlo more... Da li vam je oružje u redu? DOMOROCI: O, Fara, mi smo spremni! KAJ: Ništa ne razumem. Nekakvi zavežljaji, a gore sedi žena. DOMOROCI (guraju se) Da, to je žena! Žena! KAJ: Bela... TREĆI DOMORODAC: Kad ne bih znao da je Liki-Tiki sad u Evropi, mogao bih da se zakunem da je on na kormilu! DRUGI DOMORODAC: A onaj, što je takoće na krmi, pljunuti Tohonga! DOMOROCI: Šta tu lupetaš, kako Tohonga da bude u čamcu? FARA: Pripremite strele! DOMOROCI: Spremni smo. KAJ: Časne mi reči... kao dve kapi vode, Liki! FARA: Pa šta ti je, odista!... Nekakav babac, zaista, sedi na crnom sanduku sa belim zubima... DOMOROCI: I papagaj... Liki! Ne, nije Liki... Liki! Nije Liki!... Šta je sad ovo? KAJ: Liki. (Čamac ulazi u zaliv i iz njega iskaču Liki, Tohonga i Betsi) Page 46

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo DOMOROCI: Liki-Tiki! LIKI: Potpuno tačno. Samo, ne morate da urlate. Ćuti kad... Liki!... Šta ste se izbečili, kao da me prvi put vidite? KAJ: Slušaj, beli Arapine, baci odmah oružje i predaj se narodu! Sudićemo ti... FARA: Odbaci oružje! LIKI: Šta vam je, braćo, zašto toliko vičete?... I zašto oružje da bacim? Dobro će mi još doći... KAJ: Ruke uvis! (Liki, Tohonga i Betsi dižu ruke. Pretresaju ih) BETSI: Ah? Tohonga, bojim se. Šta će nam uraditi? TOHONGA: Ne boj se, draga. Shvatiće. Sada ćemo im objasniti. Liki će im ispričati. LIKI: Sad... Hm... Pustite me već jednom! Ne mogu da govorim kad mi pedeset ljudi diše u lice. KAJ: Ali, ako i pomisliš da dirneš nekog od domorodaca, onda... LIKI: Ćuti, kad... ipak nisam idiot, da dirnem nekog od vas... Ja sam sam, a vas pedesetorica! KAJ: Zašto si došao? LIKI: To i hoću da objasnim. Gde je domorodac koga sam tresnuo po zubima? FARA: Ubili su ga tvoji Arapi za vreme opsade... LIKI: Šteta. Bogovi neka ga prime u svoj nebeski raj i duh Vajdua neka nevidljivo bdi nad njim u naseljima pravednim! KAJ: Amin. Amin. Ali u čemu je stvar. Ne izvodi. LIKI: U stanju sam da čoveku izbijem zube, ali podlac nikad bio nisam. Svi mogu da potvrde. TREĆI DOMORODAC: To je tačno. LIKI: Znači, umro je. U odsustvu ću zatražiti od njega oproštaj, a od vas takoñe. Molim da mi oprostite što sam, onako zaslepljen i nedovoljno obrazovan, služio tiraninu Sizi-Buziju i bio u njegovim rukama... Da li govorim pravilno? BETSI: Tačno, tačno, hrabri Liki! Nastavite! TOHONGA: Nastavi, Liki. Shvatiće. LIKI: Bio sam oruñe u tuñim rukama. Ja sam vojnik i nisam polagao sebi računa šta sam radio... Kao drugo, šta ono beše kao drugo!... Molim od domorodačkog življa oproštaj što sam... što sam prevaren od protuve Kiri-Kukija, krenuo protiv naroda i lupio ga po zubima, a isto tako bio uzročnik mnogih pogibija. DOMOROCI: On se kaje! Čujete li? LIKI: Da kajem se. Možete da mi sudite. Sad mi je svejedno. TOHONGA: Reci reč i o meni. LIKI: Za to isto se kaje i moj añutant... Tohonga. TOHONGA: Da. KAJ: Ko je ta bela žena? TOHONGA: Ne boj se, Betsi... Sad ću reći... To je lordova sobarica. Oterali su je. Ona je moja ljubav, oženiću se njome. Ona nikome zlo nije nanela, jer joj je srce dobro. Prihvatite je i ne vreñajte je, čak ako i mene ubijete. KAJ: Domoroci ne ubijaju žene koje nisu ništa skrivile. Page 47

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo LIKII Tako je! TOHONGA: Tako je! BETSI: Da, ja to potvrñujem. FARA: Liki-Tiki! Suviše su nas često varali. Ko može da garantuje da se iza tvojih reči ne krije izdaja? LIKI: Uveravam te, izdaje nema. FARA: Ko možs da garantujs? LIKI: Šta si zapeo jedno te isto - ko može da garantuje?! Ćuti... kad... FARA: Šta, ti još uvek vičeš na mene? LIKI: Ali što se kačiš kao krpelj? Tako sam navikao. Suviše sam star da bih za pet minuta promenio svoj karakter. Ne budi sitničar. KAJ: To je tačno. Što je tačno - tačno je. LIKI: Shvati da sam, osetivši na svojoj koži u Evropi sve, čemu je vas podvrgavao Sizi-Buzi ovde, shvatio sve i da više neću preći ni na čiju stranu. Robovanje me je poučilo. Kunem se. TOHONGA: I ja isto tako! FARA: I vi ćete to dokazati domorodačkom življu? TOHONGA: Hoćemo. LIKI: Da. Pa čak i pre nego što bih to i sam hteo. Pogledaj, prema horizontu... DRUGI DOMORODAC: Jak dim!... LIKI: Da, dim... to je zloslutni dim! Ej! Ko vam je sada car? DOMOROCI: Mi više nemamo i nećemo ni imati cara! LIKI: A ko onda sad vlada? DOMOROCI: Oni. Mi smo ih izabrali. LIKI: Tako sam i mislio. Da ste mi zdravi, vladari! Kaje, ako se otvori ovaj ormar... FARA: Budi oprezan, Kaje! LIKI: Kako te nije sramota! Star sam i zakleo sam se. BETSI: O, verujte im, verujte! KAJ: Otvorite ormar! (Domoroci ga. otvaraju) DOMOROCI: Oružje! Oružje! Puške! LIKI: Da, to su engleske puške. Doneo sam vam ih kao poklon, i uskoro će vam dobro doći!... DRUGI DOMORODAC (na palmi) Na horizontu brod! LIKI (gromoglasno) Slušajte, domoroci! To je brod lorda Glenarvana. On ide ovamo, na Ostrvo. Na njemu su Arapi, naoružani do zuba i odred mornara. Oni plove ovamo da bi vas uništili, posadili ništavilo Kirija na presto i opljačkali vas. I ja, Liki-Tiki, vojskovoña, koji je prešao na vašu stranu, došao sam ovamo da bih vam iomogao da ih odbijete. I hteo bih da vidim kako biste to učinili bez mene, najiskusnijeg vojskovoñe na svim ostrvima okeana! Deli oružje! Deli! FARA: E, sad ti verujemo! Bio si zao i strašan, Liki-Tiki, ali si sad iskupio svoje grehe! Narode, da mu oprostimo? DOMOROCI: Oprostiti! KAJ: Liki i Tohonga, u ime naroda vam se oprašta! LIKI: Hvala. Nećete se pokajati zbog toga. FARA: Na oružje, braćo! Slušati Likija! Slušati ga! (Domoroci momentalno dele Page 48

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo puške. Čuje se truba) LIKI: Kod vas vlada kuga? KAJ: Skoro da je više i nema. LIKI: Imate li bar jedan nesahranjeni leš? KAJ: O, toga barem imamo. LIKI: Evo šta u tom slučaju! Odmah vaše strele umočite u kugin otrov. Samo budite oprezni da se ne zarazite i sami. Kuga - to je jedino čega se boje nezasiti Evropljani. Jeste li me shvatili? KAJ: O, Liki! Ti si odista veliki vojskovoña! Slušajte ga! DRUGI DOMORODAC (na palmi) Približava se brod! FARA: Braćo! Otrujte strele i metke! (Gužva. Svi se naoružavaju. Celo ostrvo se pokriva oblakom kopalja) LIKI: Sakrijte se!... iza kamenja, žbunova! (Svira truba) TOHONGA: Slušajte nareñenje! Sakrij se! (Svi se kriju, pozornica je prazna. Čuje se zloslutna muzika i brod ulazi u zaliv. Prvi sa njega silazi Sava sa primerkom komada u ruci i seda na bivši presto, tako da on sad vlada Ostrvom) LORD: Ledi, molim vas da ne izvirujete. HATERAS: Posado! Slušaj!... Spustite most!... Tram-tam-tam! LORD: Vaše veličanstvo, potrudite se da stanete na čelo vaše vojske. Imate sada mogućnost da povratite vaš presto, a meni - moje bisere. PAGANEL: O, da. Dojadilo nam je nespokojstvo vašeg naroda. Kunem se francuskom republikom! KIRI (sa koferom) Razumem, vaše prevas... bla... fuj, ñavo te odneo, u kakvoj sam samo situaciji... A kada mi moj dobri narod zabije strelu u burag, biće odista veselo! I zašto sam se uopšte upetljao u sve ovo? LEDI: O, ne podvrgavajte opasnosti njegovo veličanstvo! LORD: Ledi, meni počinje da biva čudno vaše zastupanje. Šta sve to znači! Arapski car! Šta je to? KIRI: Idem, idem, mnogopoštovani lorde. Idem, ali noge mi se tresu od hrabrosti i nestrpljenja. Ohoho!... No, Arapi dragi, nemojte me izdati! HATERAS: Arapi, napred! (Arapi silaze niz most pod zvucima vojne muzike) KIRI: Ja ću, vaša svetlosti, krenuti za njima, da neko od njih ne bi pobegao... jer, takvi su to ljudi... LEDI: O vi, ne samo da ste prevarant, već ste, vidi se, uz to još i kukavica! Prezirem vas! KIRI: I to mi je potrebno sad kad mi život visi o koncu! LEDI: Meñu nama je sve svršeno! (Kiri ide za Arapima na Ostrvo. Mornari se postrojavaju na palubi. Arapi idu sa kopljima uperenim napred. Pauza. Iznenada se pojavi Liki s revolverom u ruci) LIKI (strašnim glasom) Kuda ste krenuli, kučkini sinovi? ARAPI (užasnuto) Komandant!... LIKI: Da, to sam ja, Liki-Tiki, koji je na Ostrvu prozvan neustrašivi. Kuda ćete? ARAPI (potpuno zbunjeni) Liki... mi smo... ljudi mali... (Žamor) LIKI: Ćuti kad sa vama govore!... Page 49

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo PAGANEL: Zaklinjem se flašom Lorigana, oni su zbunjeni! Lorde! LORD (sa dvogledom) Kapetane Hateras, preduzmite mere. HATERAS (kroz megafon) Napred, sto mu hiljada ñavola i jedan Velzevul! Napred!!! LIKI: Nazad!... kad sa vama govore!... ARAPI: Bože! Šta se to dešava?... (Zbunjeni) HATERAS: Napred! LIKI: Nazad! DOMOROCI (iza pozornice) Ura!... Vojskovoña Liki! KAJ I FARA (pojavljuju se na steni) Liki! Sila si! Ura, Liki! Ne boj se, s tobom je celo Ostrvo! ARAPI (padaju kao posečeni, urlajući) Predajemo se! LIKI: Marš kod domorodaca! ARAPI: Razumemo, vaše prevashodstvo! (Izgube se sa pozornice) DOMOROCI (glasno urlaju) Ura!!! (Na Ostrvu ostaje Kiri sa koferom) KIRI: Vaša svetlosti! (Očajnički) U pomoć! U pomoć! Vaša svetlosti!... Pomozite! Ostavili su me na milost i nemilost sudbini! Užas! Užas! Užas! LIKI (zloslutno) Aha! Evo gde je on! Odavno, odavno čekam ovaj trenutak. De, pomoli se, bitango, nastupio je tvoj smrtni čas! KIRI: Dragi, zlatni Liki! Predajem se! Ili, tačnije, već sam se odavno predao! Pluskvamperfektum! Predao sam se! O, Liki! Zar ćeš ubiti nesrećnog mladog Kiri-Kukija, koji te je uvek tako nežno voleo? LIKI: Ah, gnusna bitango! PAGANEL: Lorde!... Oni su pobegli, a njihov car je uhvaćen! LEDI: O, lorde, vi morate da ga spasete! PASPARTU: NJihov car je zarobljen! LORD: Kapetane! Kapetane! HATERAS: Posada, na oružje! (U Likija uperuju top. Liki hvata Kirija i prikriva. se njime kao štitom) KIRI: Vaša svetlosti, dragi lorde! Šta to radite? Ne pucajte! Pogodićete mene! LEDI (uhvativši Haterasa za ruke) O, vi ćete ga ubiti! Ne smete! LORD: Ledi! Šta to znači! Počinjem da sumnjam u vas! KIRI: Potpuno tačno, vaša svetlosti. Otkriću vam tajnu, samo ne pucajte! LEDI: Oh, gnusnog li stvora! (Pada u nesvest) LIKI: E, video sam odista probisvete... LORD: Ja sam obeščašćen! (Izvlači revolver i ubija se) PASPARTU: Lord se ubio. PAGANEL: Bože moj! Šta se to dešava na ovom prokletom Ostrvu! Tri puta bio proklet što sam se povezao sa tim biserom i plovidbom! LIKI: Ej, domoroci! Brzo svi ovamo! (Na pozornicu izlaze domoroci, Arapi i prekrivaju je) KAJ I FARA: Svi ovamo! LIKI: Slušajte vi, Evropljani! (Na brodu tišina) Vidite da je pokušaj da pokorite Ostrvo uz pomoć... uostalom, nisam govornik, ñavo me odneo!... Kaje, reci im ti! KAJ: Slušajte vi, Evropljani. Pokušaj da pokorite Ostrvo uz pomoć prevarenih i Page 50

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo zaslepljenih Arapa, pretrpeo je potpun krah. Arapi su nam se predali na milost i nemilost pobednika. Oni su pomilovani i pristupili su našoj vojsci. I pred vama se nalazi jedinstveni narod, koji će braniti svoju domovinu, život i slobodu! DOMOROCI (glasno) Tačno je, tačno, Kaj! FARA: Slušajte vi, Evropljani! Vaši pokušaji da osvojite bogatstva Ostrva pretrpeće neuspeh zašto što ih bezbrojne mase domorodaca vama neće dati. KAJ: Biser nikada nećete videti! On pripada slobodnom domorodačkom stanovništvu i nikom više! KIRI: Potpuno tačno! Pravilno, pravilno! I ja sam tako mislio, Kaje! KAJ: Ćuti, ñubre jedno. S tobom ćemo tek razgovarati. KIRI: Ćutim kao riba. KAJ: I evo naših poslednjih reči. Pred vama se na.laze hiljade lukova i u njima strele, otrovane kugom. PAGANEL: Kako! Kuga! Do ñavola! FARA: Poslednja naša reč. Ako ovog trenutka ne napustate Ostrvo, opalićemo plotun na vas i neće vam više pomoći nikakvi dalekometni topovi... Možda ćete i ubiti nekoga od nas, ali vaš brod će biti otrovan. Vašim telima ćete doneti zarazu u daleku Evropu i, goreći kao požar, kuga će je obuzeti s kraja na kraj. Čekamo jedan minut. HATERAS: Do vraga i ova plovidba! Moslio sam da ratujem protiv strela i bombi, a ne protiv kuge. PAGANEL: Da, u pravu ste. Odričem se svega. Do vraga i biser i sumnjivi prihodi! PASPARTU: M'sje! Posada je uznsmirena... Još koji trenutak i - izbiće pobuna. Dozvolite da vas posavetujem: morate da se vratite u Evropu. Mornari neće da ratuju protiv domorodaca. PAGANEL: Kapetane, kući! HATERAS: Napolje iz zaliva! (Sa grohotom se diže sidro i brod počinje da. se udaljava. Mornari pevaju »Po morima...«) LEDI (stoji kraj ograde broda, tužna) Oh mene, nesrećne! U jednom trenu sam izgubila sve... biser, muža i ljubavnika... Šta da radim! PAGANEL: Milostiva, ubijte se, posmatrajući leš vašeg supruga. Javno mnenje Evrope će vas ubiti... (Mornari pevaju »Po morima...« sve tiše i tiše. Brod nestaje. Suice zalazi) KAJ (na steni) Braćo domoroci! Čestitam vam! Sve naše muke su završene! Velikom Purpurnom ostrvu ne preti više nikakva opasnost. Vičite radosno - ura! SVI: Ura!!! KAJ: Raziñite se! (Svi se razilaze i otkrivaju Kirija na koferu) KIRI: Mislio sam da su me zaboravili u opštem likovanju. Na žalost, nisu! Prema svemu, nisam još do kraja ispio svoju čašu! FARA: Šta da radimo sa ovim ništavilom? LIKI: Ubijte ga. I to je malo. KAJ: Šta da radimo s njim? DOMOROCI: Šta da radimo?... KIRI: Samo da mi oprostite, i ništa više! Zar su domorodačka srca sklona Page 51

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo slepoj osveti? Zar vi, dragi vladari Kaj-Kum i Fara-Tete, ne shvatate, da ne smete da zamračujete tako veliki narodni praznik prolivanjem krvi, pa makar to bio i čovek koji je skrivio? LIKI: Možemo da te obesimo, a da ne prolijemo ni jednu kap krvi. KAJ: Kao što si hteo da obesiš mene i Fara-Tetea... KIRI: O dragi moj Kaje! Ne budi zlopamtilo! O, domorodački narode! Znaš li šta mi se nalazi u koferu? FARA: Šta to, ništavilo? KIRI: Dva puda funti sterlinga, onih istih koje je pokojni lord isplatio Siziju za biser Kao što vidite, pošteno sam sačuvao narodno bogatstvo, ne potrošivši ni pare. KAJ: Predati ih u narodnu blagajnu! LIKI: Priznaj da si ih čuvao da bi ih prisvojio! KIRI: Ali to nisam učinio! Ah, Liki, zašto ubijaš čoveka? Užas, užas, užas! LIKI: Moje oči da te ne gledaju! Hajde, marš meñu svinje! Oprostite mu, braćo! Da ruke ne prljamo. KAJ: Oprostiti - zbog pobede i svetkovine? ARAPI i DOMOROCI: Oprosti! FARA: Ustani. Čuo si, narod ti oprašta. KIRI: O, bogovi će vas blagosloviti za velikodušnost! Kakav mi je teret pao s duše! Ali, funti mi je pomalo žao. Uostalom, život čovekov, pa makar i podlog, skuplji je od svih funti. Dozvolite mi sad da učestvujem u opštem slavlju! (Pojavljuje se mesec) KAJ: Domoroci, evo je, noćne boginje, koja lije svoju svetlost na Ostrvo, koje je prebrodilo sve teškoće!... Dočekajmo je radosno! (Pale se mnogobrojni fenjeri. Ogroman hor peva sa orkestrom:) Mukama je evo kraj, Stišava se okean. Neka živi Ostrvo purpurno, Najslavniji meñu ostrvima! KIRI: Komad je završen. (Fenjeri i mesec nestaju i pozornica je u potpunosti sad osvetljena) EPILOG (Počinju žagor i pokret. Domoroci se razilaze. Na pozornicu izlaze pokojni Lord, Ledi, Paganel, Hateras, promiču mornari... Paspartu... Samo Sava Lukič, nepokretan, sedi na prestolu iznad mase. Zamišljen i namršten. Svi pogledi upereni u njega) LORD: Khm... khm... dakle, šta ćete reći o komadu, Savo Lukiču? (Grobna tišina) SAVA: Zabranjuje se. (Začuje se uzdah cele grupe. Iz orkestra se pojave glave zapanjenih muzičara. Iz školjke sufler) KIRI (bolno) Kako?... LORD (pobledevši) Kako ste rekli, Savo Lukiču? Čini mi se da nisam dobro čuo. SAVA: Ne. Dobro ste čuli. Zabranjuje se izvoñenjs. LIKI: Eto ti i ideološkog komada! Čestitam, Genadije Panfiliču, veliki prihod! LORD: Savo Lukiču! Možda ćete reći šta mislite?...Uzgred, hoćete li malo čaja? Page 52

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo SAVA: Čaj ću da popijem... mersi... a komad neće ići... hehe. LORD: Paspartu! Čašu čaja Savi Lukiču! PASPARTU: Odmah, Genadije Panfiliču. (Donosi čaj) SAVA: Mersi, mersi. A vi, Genadije Panfiliču? LORD: Ja sam već jeo maločas. (Grobna tišina) LIKI: Prodavali cigle, a ostali praznih šaka... Eheh... PASPARTU: Statisti pitaju, Genadije Panfiliču, da li da se demaskuju. LORD (šišti) Daću ti ja demaskovanje... PASPARTU: Razumem, Genadije Panfiliču!... (Nestaje. Iznenada se pojavi Sizi, u civilnom je odelu, ali našminkan kao car i s krunom na glavi) SIZI: Ja sam kod vas, grañanine autore... Sundučkov, dozvolite da vam se predstavim. Odličan komad... divan...Na Šekspira miriše i na rastojanju. A ja, dragi moj, njuha imam, dvadeset pet godina sam na pozornici. S pokojnim Antonom Pavlovičem Čehovom, dešavalo se na Krimu... Uzgred budi rečeno, vi ličite na njega na dnevnoj svetlosti, i to an fas. Ali, dragi moj, ne možete tako sa carevima... Pa, kako to izgleda?... U prvom činu... nestanem bez traga... KIRI (gleda tupo) Ubijen je... SIZI: To mi je jasno. Shvatam. Tako careve i treba. Ja bih i sam sve njih poubijao. Hvala bogu, čovek je svestan i u mojoj porodici su sve sami narodni ljudi... Drugih nije ni bilo... Ubij, ali u drugom činu!... LIKI: Kakva ti je to navika, Anempodistu, da se podsmevaš ljudima! Vidiš da je čovek ubijen. SIZI: Kako to? LIKI: Sava je stavio krst na komad. SIZI: Aha! Tako, tako... Tako! Jasno mi je! Sve shvatam! Ali, zar se može tako s carevima? Ma kakav on bio tamo Arapin, on je ipak miropomazan... LORD: Anempodistu! Biću ti zahvalan ako umukneš barem za tren. SIZI: Nemim. Pred licem zakona nemim... Sic... budala... PAPAGAJ: Budala! SIZI: To nisam ja, Genadije Panfiliču, to je papagaj od sedam stotina rubalja. LORD: Metelkine! Bez šale!... Savo Lukiču! Nadam se da vaša odluka nije konačna? SAVA: Ne, konačna je!... Volim da popijem čaj dok radim... u Centrosojuzu ste ga sigurno uzeli? LORD: U sent... cajuzu... da... Savo Lukiču. KIRI (iznenada) Mansarda! Znači, ponovo mansarda! Kaša na vodi na primusu... pocepano ćebe... SAVA: Khm... izvinite, vi to meni?... ne čujem nešto najbolje... Šta ste to izvoleli reći? (Grobna tišina) KIRI: Pralja pere svaki dan, kad ćete platiti za pranje gaća? Noću zvezde posmatraju kroz naprsao prozor, a nemam novca da namestim novi!... Pola godine, pola godine, sam izgarao i kočanjio se, dočekivao zoru na Pljuščihi s perom u ruci, praznog želuca!... A mećava zavija, odzvanjaju metalne ploče... a ja kaljača nemam... LORD: Vasilije Arturoviču!... SAVA: Nešto mi nije jasno... Odakle to sad?. . Page 53

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo KIRI: To? Iz mene! Odavde! Iz dubine srca!... Evo... Purpurno ostrvo! O, moje Purpurno ostrvo! LORD: Vasilije Arturiču, čaja... monolog.., To je,. Savo Lukiču, monolog iz četvrtog čina! SAVA: Tako... tako... nešto mi nije sasvim jasno. KIRI: Pola godine... pola godine... po redakcijama sam jurio, obijao pragove, pisao o požarima... po tri: rublje i sedamdeset pet kopejaka... a kako sam samo honorar dobijao? (Skida periku) Dajte novac... dajte predujam tri rublje! Evo, završiću... evo, kad završim. Purpurno ostrvo... I tada se javlja zli starac... SAVA: Izvinite, o kome vi to? KIRI:... i jednim potezom, jednim potezom pera meubije. Pa, evo mojih grudi, probodi ih olovkom... LORD: Šta to radite, nesrećniče?... Hoćete li čaja?... KIRI: Ah, nemam šta da izgubim! BETSI i LEDI: Jadniče, jadniče, smirite se!... Vasilije Arturiču!... LORD: Vi nemate šta da izgubite, a ja nemam šta da jedem! Braćo, vodite ga u garderobu!... Pozorište je hram!... Paspartu! Paspartu! (Liki, Sizi i Paspartu odvlače Kirija) BETSI: Vasilije Arturiču!... Smirite se... sve ćebiti u redu... šta vam je? KIRI (otima se) A sudije ko su! U odmaklim godinama neprijatelji su slobodnom životu. Razmišljaju kao u starim novinama iz doba Kolčaka i osvajanja Krima! LORD: Eh, navući će mi nesreću na vrat! Sergeje Sergejiču, idem ja... Momci, hvatajte ga! LEDI: Dragi, smirite se, poljubiću vas! BETSI: I ja! (Svi odvode Kirija) SAVA: Šta je sad ovo? LORD: Na poljskom frontu kontuzovan u glavu... ogroman talenat... pravi idiot... pamet, ideologija... već je jednom bio u Kanatčinskoj ludnici... Pozorište je hram!... Ne obraćajte pažnju, Savo Lukiču! Vi me odavno poznajete, Savo Lukiču, zar ne? Savo Lukiču! Petnaest hiljada rubalja! Tri mesepa rada!... Recite, u čemu je stvar?... Nema nepopravljivih stvari na svetu!... Nema! SAVA: Religiozan komad. LORD: Savo Lukiču. Poboj se bo... šta to govorim!... Bojte se! a koga... ne zna se... nikog se nebojite... Religiozan komad? U mom pozorištu?... SIZI (ulazi) Stavili smo ga da leži... dole jastuk, gore valerijana... S njim je Lidija Ivana. LORD: Sama. SIZI: Ma ne boj se, Adelaida je tamo. LORD: Savo Lukiču! U mom hramu!... Hahaha!... Pa kod mene je onomad bio autor komedije!... »Dane Turbinih«, samo da znate, mi predlagao! Kako vam se to dopada? Kad sam prelistao komad srce je počelo da mi lupa... od negodovanja. Kako, kažem, kome ste ovo doneli?... SIZI: Potpuna istina! Ja sam bio prisutan. Zašto ste doneli?... Gde ste to doneli?... Odakle ste doneli?... Page 54

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo LORD: Anempodistu! SIZI: Ćutim. (Tiho) A sam mu je nudio hiljadu rubalja. LORD: Savo Lukiču! U čemu je stvar? Na puškomet :ne puštam popekanjama da se približe pozorištu! U čemu je stvar? SAVA: U kraju. (Opšti žamor. Pažnja) LORD: Potpuno tačno! Bože moj! Osećam ja nešto, mislim šta to nedostaje komadu! A ne pada mi na pamet! Pa prirodno, stvar je u kraju! Savo Lukiču, zlatan ste vi čovek za pozorište! Kunem se! Na svim raskrsnicama tvrdim potrebni su nam takvi ljudi u SSSR! I te kako potrebni! A u čemu je stvar u kraju? SAVA: Ali molim vas, Genadije Panfiliču! Kako se sami niste dosstili? Ne shvatam. Čudim vam se... LORD: Potpuno tačno, kako se nisam dosetio, stari šezdesetogodišnji magarac?! SAVA: Mornari, ko su oni? LORD: Proleteri, Savo Lukiču, proleteri, grom me spalio! SAVA: I šta onda? A oni, dok osloboñenje domoroci slave, ostaju... LORD: Robovi, Savo Lukiču, robovi! Ah, pravi sam kreten! SIZI: Ne sumnjam, ne sumnjam u to! LORD: Anempodistu! SAVA: A meñunarodna revolucija, a solidarnost?... LORD: Gde su oni, Savo Lukiču! Ah ja, ah ja!... Metelkine! Možeš li da organizuješ meñunarodnu revoluciju za pet minuta? Jasno ti je?... Pozlatiću te!... PASPARTU: Meñunarodnu, Genadije Panfiliču? LORD: Meñunarodnu. PASPARTU: Biće, Genadije Panfiliču! LORD: Leti!... Savo Lukiču!... Sad će biti kraj s meñunarodnom revolucijom... SAVA: Ali, možda grañanin autor ne želi meñunarodnu revoluciju? LORD: Ko? Autor? Ne želi? Hteo bih da vidim čoveka koji ne želi meñunarodnu revoluciju? (U parter) Možda neko ne želi?... Neka digne ruku!... SIZI: Ko je protiv! Hihi! Očigledna većina, Savo Lukiču! LORD (sa osećanjem) Takvih ljudi u mom pozorištu nema. Blagajnik takvom tipu kartu neće da proda, ne... Anempodistu, bolje da sam zamolim da ti autor dopiše tekst u prvom činu, samo da se ne muvaš sad ovde. SIZI: E, za to ti hvala! LORD: Svi na pozornicu! Svi! PASPARTU: Voloña! Pozovi sve na novu varijantu! LORD: Likuj Isaiču, meñunarodna!... DIRIGENT: Ne nastavljajte, Genadije Panfiliču, već sam sve shvatio pre pola sata i razlaz nisam dopuštao. LORD: Autora ovamo! (Betsi i Ledi dovode za ruke Kirija. Lord šapatom koji šišti) Sada će se igrati varijanta finala... improvizujte meñunarodnu revoluciju, mornari moraju da učestvuju... ako vam je stalo do komada... KIRI: A! Shvatio sam vas... shvatio. LEDI: Mi ćemo vam svi pomoći. Page 55

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo BETSI: Da... da... (Odjekne udarac gonga i mesec se pojavi na nebu, momentalno se upale fenjeri u rukama domorodaca. Pozornica crveno osvetljena) SUFLER: Evo nje, noćne boginje... KAJ:... meseca! Dočekujemo ga likovanjem!... (Hor peva sa orkestrom. »Neka živi Ostrvo Purpurno, Najslavnije meñu ostrvljem!«) DRUGI DOMORODAC: Na moru svetlost! KIRI: Stanite! Tiše! Na moru svetlost! KAJ: Šta to znači! Brod se vraća? Liki, budi spreman! LIKI: Uvek spreman! (U zaliv ulazi brod, osvetljen crvenom svetlošću. Na palubi postrojeni redovi mornara, u rukama drže purpurne zastave sa parolama. »Živelo Purpurno ostrvo!«) PASPARTU (stoji napred) Drugovi! Posada tahte »Dankan«, isplovivši na more, pobunila se protiv nasilnika kapitalista!... Posle strašne borbe, posada je bacila u more Paganela, ledi Glenarvan i kapetana Haterasa. Komandu sam preuzeo ja. Revolucionarni engleski mornari su nas zamolili da prsnesemo domorodačkom življu da od sada niko neće napasti njegovu slobodu m čast!... Mi bratski pozdravljamo domoroce!... BETSI (na steni) O, kako sam srećan, Paspartu, što si se na kraju i ti oslobodio od robovanja lordu. Živeli slobodni engleski mornari, živeo Paspartu! DOMOROCI: Živeli revolucionarni engleski mornari! Ura! Ura! Ura! PAPAGAJ: Ura! Ura! Ura! (Gromoglasna muzika. Sava ustaje i allaudira) LORD: Iznesi, iznesi!... Joj, joj, joj... HOR (peva uz pratnju orkestra) Evo zaključka, logičnog našeg: Nije važno da l' ovako il' onako... Krajem pobedonosnim (sopran) ideološkim Mi krunišemo (basovi) predstavu našu! (Odjednom tišina. Kiri zapuši uši) SIZI (pojavi se) Možda car može da ostane po strani?... Možda on nije poginuo za vreme erupcije, već se prikrio, a onda pokajao? LORD: Anempodistu! Napolje! SIZI: Nestajem... Idi.. dušo, budi večno zarobljenik pakla! O, da je sa mnom poginula cela vasiona! (Osvetljen paklenom svetlošću, nestane kroz pod) LORD: Savo Lukiču! Savo Lukiču! Savo Lu... Jeste li čuli kako su odigrali?... Jeste li čuli kako su pevali?... Savo Lukiču! Pozorište - to je hram!... (Grobna tišina) SAVA: Predstava se... (pauza) odobrava. LORD (krikne) Savo Lukiču! (Glasni uzvici oduševljenja, dolazi do užasne gužve. Rikvand se diže. Pojave se svetleći lampioni, ogledala, perike na kalupima) SVI: Ura!... Hvala ti bože!... Čestitamo!... Bravo!... Bravo!... LIKI: Frizeri!... SIZI (pojavi se iz poda u dubini pozornice) Garderoberi!... PAGANEL: Eh, odlično smo prikazali finale! HATERAS: Gde su moje pantalone? LORD: Vasilije Arturiču! Ustanite!... Čestitaju vam! KIRI: Ništa neću da čujem... ništa... ubijen sam... Page 56

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo LORD: Osvestite se, Vasilije Arturiču! Komad je dozvoljen! BETSI i LEDI: Vasilije Arturiču, dragi Žil Verne! Gotovo je! Čestitamo! KIRI: Šta?... Kome?... LORD i BETSI i LEDI: Čestitamo! Komad se odobrava! KIRI: Kako odobrava?... O, moje Purpurno ostrvo! O, moje Purpurno ostrvo! SAVA: Hvala vam, mladiću! Obradovali ste me... obradovali, moram vam reći! I za brod vam hvala... Daleko ćete stići, mladiću! Daleko... to vam ja predviñam! LORD: Najveći talenat, govorio sam vam već! SAVA: U drugim gradovima ću vaš komad ipak zabraniti... ne može ipak tako... komad - i odjednom svuda dozvoljen! LORD: Prirodno! Prirodno, Savo Lukiču! Oni ne mogu da prikazuju takve komade. Pa zar mogu? Oni nisu dorasli do njih, Savo Lukiču! (Tiho, Kiriju) Ne, njima, provincijalcima, nećemo dati ni da pomirišu... Mi ćemo ga sami prikazati. Uzgred budi rečeno, Vasilije Arturiču, da bude sigurnije, vi u druga pozorišta i ne svraćajte, već pravo idite kući, bujibajite! Tamo sam vam pedeset rubalja dao, a sad primite još stotinu... da račun bude tačan... A vi meni potvrdu... Eto tako... Mersi... Hehe!... BETSI: Kako mu je samo lice nadahnuto!... SIZI: Dajte mi sto rubalja i ja ću biti nadahnut. U prvom činu cara pokopali... KIRI (mračno) Novac... rublje... PAPAGAJ: Rublje! Rublje! KIRI: A... mansarda, šesnaest kvadratnih metara, i mesečeva svetlost umesto ćebeta... O, vi, moja slepa stakla, bleda i žitka zoro!... Rublje!... Ko je napisao Purpurno ostrvo? Ja, Dimogackij, Žil Vern. Dole požari na Meščanskoj... psi lutalice... živelo sunce... okean... Purpurno ostrvo! (Grobna tišina) SIZI: A takve monologe, sigurno, u komadu neće napisati! SVI: Pst... KIRI: Ko je napisao Purpurno ostrvo? LORD: Vi, vi, Vasilije Arturiču... A izvinite ako sam se izvikao na vas kad sam bio besan... Da, da... Starac Genadije je eksplozivan... SAVA: Ushićeni mladiću! I sam sam nekad bio takav... To je bilo u doba vojnog komunizma... A sad... KIRI: A reporteri, recsnzenti!... Ah... tako... Da li je kod kuće Žil Vern? Ne, on spava, ili je zauzet, piše... ne uznemiravajte ga!... Navratite kasnije... NJegovo vatrsno srce ne može da stane na šesnaest kvadrata, njemu je potrebna široka, slobodna svetlost... LEDI: Ala je interesantan!... DIRIGENT: Orkestar vam čestita, Vasilije Arturiču! KIRI: Mersi... hvala, danke zer. Molim vas, grañani, izvolite kod mene, u moj novi stan, stan dramskog pisca Dimogackog - Žila Verna, u mezaninu, sa kavijarom... Tražim muziku!... DIRIGENT: Dosta je, već sam vas shvatio... (Orkestar svira. »Seviljskog berberina«) KIRI (lordu) Šta je, moj senjor? Da li mi je nadahnuće dato, po vašem mišljenju? Šta mislite, senjor? Page 57

Mihail Bulgakov - Purpurno ostrvo LORD: Dato je, dato, Vasilije Arturiču.. Dato je, dato!... Kome je dato ako nije vama! KIRI: Neka je slavljen naš gospod na Sionu... Ah, daleko nam je do Tipererija... SAVA: Šta on to priča? PASPARTU: Poludeo je od novca... Zar je to laka stvar?... Sto rubalja!... Genadije Panfiliču! Blagajnik pita da li su dozvolili? Da li može karte da prodaje? LORD: Može, mora, treba, svakako... odmah! (Muzika) LORD: Neka obe blagajne rade od devet do devet!... Danas, sutra, svakodnevno!... KIRI: I večito! LORD: Skinuti sa repertoara »Edipa«... Ide »Purpurno ostrvo«! Metelkine, postaviti svetleće reklame! PASPARTU: Razumem, Genadije Panfiliču! (Na brodu, na vulkanu, u gledalištu se pale svetleća slova »Purpurno ostrvo danas i svakodnevno«) KIRI: I ninje i prisno i vo vjeki vjekov! SAVA: Amin! (Zavesa)

Page 58

ZOJKIN STAN

Mihail Bulgakov - Zojkin stan

Mihail Bulgakov Zojkin stan

Komad u četiri čina Preveo Milan Čolić LICA ZOJA DENISOVNA PELC, zakupac stana i vlasnik radionice MANJUŠKA, sobarica PORTUPEJA, ANISIM ZOTIKOVIČ, predsednik kućnog saveta AMETISTOV, ALEKSANDAR TARASOVIČ, Zojkin roñak OBOLJANJINOV, PAVEL FJODOROVIČ, grof GUSAN, BORIS SEMJONOVIČ, komercijalni derektor HANDAZALIN i HERUVIM, Kinezi KROJAČICA PRVA DAMA DRUGA DAMA TREĆA DAMA ŠVALJA ALA VADIMOVNA MARIJA NIKIFOROVNA LIZA MADAM IVANOVA PRVI NEZNANAC DRUGI NEZNANAC TREĆI NEZNANAC MRTVO TELO ROBER PRVI ČIN Vide se predsoblje, salon i spavaća soba u Zojkinom stanu. U prozorima majski zalazak sunca. S druge strane prozora dvorište ogromne zgrade svira i tutnji kao jeziva muzička kutija. Gramofon peva. “Na zemlji je sav rod ljudski!...” Neko viče. “Kupujemo primuse...”, drugi. “Oštrimo noževe, makaze!...”, treći: “Opravljamo samovare!...”, gramofon: “Poštuje jedan idol sveti!” Povremena buka tramvaja. Retki zvuci automobilskih sirena. Pakleni koncert. On se malo smiruje i harmonika svira veselu polku. Page 1

Mihail Bulgakov - Zojkin stan ZOJA (presvlačeći se kraj ormara sa ogledalom, pevuši istu polku) Krenimo, krenimo, anñele mili... Papirić imam!... Dobila sam ga... Papirić imam! MANJUŠKA (iznenadno se pojavljujući) Zoja Denisovna! Portupeja se uvukao kod nas! ZOJA (šapatom) Oteraj ga, oteraj! Reci mu da nisam kod kuće! MANJUŠKA: Prokletnik, kroz sporedan ulaz je... ZOJA: Izbaci ga! Izbaci! Reci da sam otišla. (Krije se u ormaru) PORTUPEJA (iznenada upada) Zoja Denisovna, da li ste kod kuće? MANJUŠKA: Nije ovde, rekla sam vam. I kako vi to, druže Portupeja, pravo u spavaću sobu jedne dame! PORTUPEJA: Sovjetske vlasti nisu predvidele spavaće sobe. Možda bi i ti odvojenu spavaću sobu? Kada će se vratiti? MANJUŠKA: A otkud ja znam? Meni se ne ispoveda. PORTUPEJA: Sigurno je otrčala svom momku? MANJUŠKA: Kako ste samo nevaspitani, druže Portupeja, o kome to vi govorite? PORTUPEJA: Nemoj, Marija, da se prenemažeš! Vaši poslovi su nam dobro poznati. Kućnom savetu je jasno sve kao na dlanu. Kućni savet je oko koje nikad ne drema. Jednim okom spavamo, drugim sve vidimo. Zato i jesmo tu. MANJUŠKA: Bilo bi najbolje da odete odavde, Anisime Zotikoviču, da se ne uvlačite u spavaću sobu. PORTUPEJA: Zar ne vidiš da nosim tašnu? S kim to razgovaraš? Znači da svuda mogu ući. Ja sam zvanično lice, neprikosnoveno. (Pokuša da zagrli Manjušku) MANJUŠKA: E pa reći ću ja onda vašoj supruzi i ona će vaše zvanično lice krvavo da izgrebe! PORTUPEJA: Ali stani, ludo! ZOJA (iz ormara) Portupeja, vi ste svinja! MANJUŠKA: Ah! (Pobegne) ZOJA (izašavši iz ormara) Nema šta, odličan predsednik kućnog saveta! Baš dobar! PORTUPEJA: Mislio sam da odista niste ovde. Zašto ona laže? I što ste vi, Zoja Denisovna, lukavi... ZOJA: A što ste vi, Portupeja, ološ! Kao prvo, govorite gadosti. Šta to znači momak? Vi to o Pavlu Fjodoroviču? PORTUPEJA: Ja sam prost čovek. Na univerzitetu nisam bio. ZOJA: Šteta. Kao drugo, ja nisam odevena, a vi ste se ukipili u spavaćoj sobi. A kao treće, nisam kod kuće. PORTUPEJA: Kako niste? To je odista čudno. ZOJA: Ukratko - zašto sam vam potrebna? Ponovo hoćete nekoga da mi ubacite u stan? PORTUPEJA: Samo se po sebi razume. Vi ste sami, a imate šest soba. ZOJA: Kako to sama, a Manjuška? PORTUPEJA: Manjuška je - posluga, ona uz kuhinju ima šesnaest aršina. ZOJA: Manjuška! MANJUŠKA (pojavljuje se) Šta je bilo, Zoja Denisovna? ZOJA: Ko si ti? Page 2

Mihail Bulgakov - Zojkin stan MANJUŠKA: Vaša roñaka, Zoja Denisovna. PORTUPEJA: Kako ti to oslovljavaš Zoju Denisovnu? MANJUŠKA: Ma tant. PORTUPEJA: O, gadna devojko! ZOJA: Možeš da ideš, Manjuška. (Manjuška otperja) PORTUPEJA: Ovako se to, Zoja Denosovna, ne može. Stalno nešto izvrdavate! Manjuška - roñaka!... Ako vam je ona roñaka, onda sam ja tetka! ZOJA: Portupeja, vi ste običan grubijan! PORTUPEJA: Prva soba je takoñe prazna! ZOJA: Izvinite, ali on je na službenom putu. PORTUPEJA: Šta to pričate, Zoja Denisovna! Pa on uopšte nije u Moskvi! Da budemo objektivni, on vam je doturio papirić iz porcelan-trusta i kidnuo iz Moskve. Mitska ličnost. A meni je zbog vas zbor stanara priredio takve ovacije da sam jedva noge uspeo da izvučem. ZOJA: Šta hoće ta banda? PORTUPEJA: O kome vi to tako? ZOJA: O tom vašem zboru stanara. PORTUPEJA: Znate, Zoja Denisovna, da je neko drugi na mome mestu... ZOJA: U tome i jeste stvar što ste vi na svome mestu, a ne neko drugi. PORTUPEJA: Odlučeno je da vam se neko ubaci. a polovina urla da bi vas trebalo potpuno odavde najuriti! ZOJA: Najuriti? (Pokazuje mu šipak) PORTUPEJA: Kako to da shvatim? ZOJA: Shvatite kao šipak! PORTUPEJA: Dobro! Crkao da bog da ovde gde sam, ako vam još koliko sutra nekog radnika ne ubacim! Videćemo kako ćete i kome ćete šipak da pokazujete! Izvinite, molim. (Poñe) ZOJA: Portupeja, dajte mi potvrdu. Zašto je to ovde u kući stambenog odeljenja mesje Gusan Teretni u mezaninu zauzeo osam soba? PORTUPEJA: Izvinite, ali Gusan je stan zakupio po ugovoru. On će nam grejati celu kuću. ZOJA: Izvinite za neskromno pitanje: koliko vam je on lično dao da otmete stan od Firsova. PORTUPEJA: Zoja Denisovna, malo lakše - jer ja sam odgovorno lice! ZOJA: U unutrašnjem džepu vašeg prsluka je novac. Serija VM, prvi broj je 425900, proverite. PORTUPEJA (otkopčava sako, izvlači novac, zapanjen) ZOTA: Hop, hop! PORTUPEJA: Vi ste, Zoja Denisovna, povezani sa nečistom silom, odavno sam to već zapazio. (Pauza) ZOJA: Dakle, znači - Manjuška i mitsku ličnost odbraniti. PORTUPEJA: Verujte mi, Zoja Denisovna, Manjušku ne mogu! Cela kuća zna da je ona posluga! ZOJA: Pa, dobro, verujem. Jednog čoveka ću primmti. PORTUPEJA: A one druge sobe, šta ćemo sa njima? ZOJA: Drž'te ovo! Page 3

Mihail Bulgakov - Zojkin stan PORTUPEJA: (čita) Ovim se dozvoljava grañanki Pelc da otvori uzornu krojačku radionicu i školu... Ohoho!... za šivenje odeće ženama radnika i službenika... dopunska kvadratura... boga mu jokinog! Ovu ispravu vam je Gusan dobavio, jel'te? ZOJA: Zar je to važno? Pa, eto, poštovani druže, kopiju ove stvarčice dajte vašim banditima, i razume se, mene nema! PORTUPEJA: Pa, razume se, sa ovakvim papirom se stvari pojednostavljuju! ZOJA: Uzgred budi rečeno, kod Mjura sam danas dobila kao kusur novčanicu od pedeset rubalja, a ispostavilo se da je falsifikovana. Pogledajte, vi ste stručnjak za novčanice. PORTUPEJA: Ah, jezik! (Razgleda novčanicu) Ispravna. ZOJA: A ja kažem da je lažna. Uzmite i bacite je! PORTUPEJA: Dobro, bacićemo je. ZOJA: Dakle, dragoviću moj, napred marš! Moram da se obučem. PORTUPEJA (kreće) Samo vi još koliko danas odlučite koga ćete da primite, navratiću kasnije. ZOJA: Dobro. (Negde počinje da svira klavir i glas peva: “Ne pevaj lepotice preda mnom pesme Gruzije tužne...”) PORTUPEJA (zaustavivši se kraj vrata, tupim i tužnim glasom) Kako to sad ispada - Gusan daje novac, a brojeve beleži? ZOJA: Nego šta ste mislili? (Portupeja odlazi kroz trpezariju i hodnik, a u istom trenutku se pojavi Obonjanjinov. Izgleda užasno) OBOLJANJINOV: Zojka, mogu li? (Baca šešir i štap) ZOJA: Pavlik! Razume se da možeš. Šta je, Pavlik, opet? OBOLJANJINOV: Ne mogu da se borim protiv samoga sebe... Kod Kineza pošaljite... Kod Kineza, molim vas... ZOJA: Dobro, dobro... (Viče) Manjuška! (Manjuška se pojavi) Pavlu Fjodoroviču nije dobro, otrči odmah do Kineza! (Mrak. Zojkin stan nestaje. Pojavi se odvratna suterenska prostorija, osvetljena petrolejkom. Veš okačen š konopcu. Handzalin nad upaljenom špiritusnom lampom. Pred njim - Heruvim) HANDZALIN: Ti valalica sineska, bandita! Posuñe si usrao, gde si nestao? Saso da ti veruje, i so? HERUVIM: Malomalo, mli! I sama jesi bandita! HANDZALIN: Gubi se odma' iz veselaja, ti lopuza! HERUVIM: Sta? Sta? Teras jadan Sinez? Sta? Mene usrali Cesucu na Svetnom bulevalu, sosain mi oduzela bandita, malamala mene ubila, vidi. (Pokazuje ožiljak) Ja tebe ladio, a ti moja telas. Sta jede jadan Sines u Moskva? Los dlug. Ubiti tebe mala jeste. HANDZALIN: Ti ako ubijati mene bude, tebe komunista polisija uzeti. Bolje biti pliznati sve. HERUVIM: Sta? Pomosnik telas? Na vlatima ja se obesiti! HANDZALIN: Ti budes dalja klasti? HERUVIM: Ne! Ne! HANDZALIN: Ti kazi: tako meni boga! HERUVIM: Tako meni boga. Page 4

Mihail Bulgakov - Zojkin stan HANDZALIN: Ti kazes: tako meni boga, jos! HERUVIM: Tako meni boga, tako meni boga, gospoda! HANDZALIN: Navlasi halat, budes laditi! HERUVIM: Gladan jesam, dva dana jeo nisam, daj hlebesa! HANDZALIN: Ti izeti hlebesa vleca iz. (Kucanje na vratima) Ko, ko, ko to jeste? MANJUŠKA (iza vrata) Otvaraj, Handzaline, naši smo. HANDZALIN: Aa, Manuska! (Otvara vrata) MANJUŠKA (uñe) Zašto se zaključavaš? I to mi je neki vešeraj, ne možeš da se nakucaš na vratima! HANDZALIN: O, Manuska, zdlavo, zdlavo! MANJUŠKA: Dakle, Handzaline, idemo našima. Oboljanjinov se opet razboleo. HANDZALIN: Moja ne moze sada ide, ja tebi dati lek jeste. MANJUŠKA: Ne, ne, moraš sam da poñeš, pred njima da sve rastvoriš, jer inače kažu da ti suviše razblažuješ. HERUVIM: Sta? Molfijem? (Handzalin govori nešto np kineskom. Heruvim mu isto tako odgovara) HANDZALIN: Manuska, on poći jeste, on usiniti sto tleba. MANJUŠKA: A ume li to on? HANDZALIN: Umeti, ne bojati se jeste ti. (Izvlači iz kuta kutiju, daje je Heruvimu, nešto mu govori na kineskom) HERUVIM: Sto ti mene usiti. Idemo devojso! HANDZALIN (Heruvimu) Ti sebe doblo ponasati, pet rubala doneti. Paziti ti. MANJUŠKA: Zašto ga grdiš? On je miran, kao pravi heruvim! HAIDZALIN: Joj, heluvimcic, bandit! MANJUŠKA: Hajde, do viñenja, Hazoline! HANDZALIN: Dovidzena Manuska! A kada se ti udati za mene budes? MANJUŠKA: Iš! Pa zar sam ti se obećala? HANDZALIN: A, Manuska! A ko je gsvolio? MANJUŠKA: Ruku poljubi dami, a u usta se ne uvlači! Idemo! (Manjuška odlazi sa Heruvimom) HANDZALIN: Dobla devojsa, Manuska. Ususna devojsa Manuska! (Počinje nešto tužno da pevuši, na kineskom. Lampa se gasi, a isto tako i špiritusna lampa. Mrak. Vešernice nestaje. Pojavi se spavaća soba, trpezarija i hodnik Zojkinog stana. U spavaćoj sobi Oboljanjinov, Heruvim i Zoja. Oboljanjinov zakopčava manžetu, popravlja rukav, živnuo je) OBOLJANJINOV: Koliko ti treba dati, ljubazni Kinezu? HERUVIM: Sedam lubala. ZOJA: Zašto sedam, a ne pet? Razbojnici! OBOLJANJINOV: Neka, Zoja, neka! On je pristojan Kinez! (Lupka se po džepovima) ZOJA: Ja ću platiti, Pavlik, čekajte! (Daje novac Heruvimu) HERUVIM: Hvala... OBOLJANJINOV: Obratite pažnju, Zoja, kako se on smeška! Pravi Heruvim! Talentovani Kinez... HERUVIM: Talenat malamala... (Intimno) Hoces svaki dan ja dolaziti? Ti Page 5

Mihail Bulgakov - Zojkin stan Handzalini nista ne govoli... sve imamo - molfijumi, alsohol... Hoces lepo cltati budemo. (Otkriva grudi, pokazuje tetovažu - drakon postaje jeziv i strašan) OBOLJANJINOV: Zapanjujuće! Zojka, pogledajte samo! ZOJA: Kakav užas! To si sam radio? HERUVIM: Sama. U Sanhaju ladio. OBOLJANJINOV: Slušaj, moj Heruvime, možeš li da dolaziš kod nas svaki dan? Nisam zdrav, treba morfijumom da se lečim. Ti da pripremaš rastvor, šta veliš? HERUVIM: Moze! ZOJA: Opreznije, Pavlik, to može da bude i nekakva skitnica! OBOLJANJINOV: Šta vam je, nije!... Na licu mu stoji da je dobar čovek iz Kine. Ti nisi član partije, reci mi, Kinezu? HERUVIM: Moja ves pele. ZOJA: Veš? Doñi za jedan sat, dogovoriću se sa tobom, ti ćeš da peglaš za moju radionicu. HERUVIM: Doblo... ZOJA: Manjuška, isprati Kineza! MANJUŠKA (pojavi se) Izvolite! (Odlazi sa Heruvimom u predsoblje. Oboljanjinov otvara šalone u spavaćoj sobi i vidi se veče nad Moskvom. Prve svetiljke. Šum i buka postaju malo prigušeniji. Glas počinje: “Podsećaju me oni...” i nestaje) HERUVIM (u predsoblju) Dovidzena, Manuska, za jedan sat ja doci opet. Ja, Manuska, svaki dan dolaziti jesam, ja Obolanu sluziti posnem. MANJUŠKA: Kakvu to služba? HERUVIM: Lek ja donositi budem jesam njemu. Polubi mene, Manuska! MANJUŠKA: Moći će nekako i bez toga, izvolite... (Otvara vrata) HERUVIM (tajanstveno) Kada bogat budem, ti mene polubiti budes? Lep, bogat... MANJUŠKA: Idi, s milim bogom... (Heruvim odlazi) MANJUŠKA: Baš je originalan. OBOLJANJINOV (kraj prozora u spavaćoj sobi) “Podsećaju me oni...” ZOJA: Pavlik, dobila sam potvrdu. (Pauza) Grofe, zašto ne odgovarate dami? OBOLJANJINOV: Izvinite, zamislio sam se nešto. Molim vas, ne nazivajte me grofom. ZOJA: Zašto to? OBOLJANJINOV: Danas je dolazio tamo nekakav u lovačkim čizmama, i kaže mi: “Vi ste bivši grof...” ZOJA: Pa? OBOLJANJINOV: Bacio sam opušak na pod... krenem k vama, tramvajem se vozim pored zoološkog vrta i vidim natpis - prikazuje se bivša kokoška... Pitam čuvara - šta je ona sada? A on mi odgovara: sada je ona pevac. Ništa ne shvatam... ZOJA: Ah, Pavlik, Pavlik... (Pauza) Pa, Pavlik, odgovorite mi već jednom, pristajete li (šapatom) da radimo? OBOLJANJINOV: Sad mi je sve svejedno... pristajem. Ne mogu više da gledam bivše kokoške! Napolje odavde, po bilo koju cenu! Page 6

Mihail Bulgakov - Zojkin stan ZOJA: Ah, da! Vi se ovde topite! Odvešću vas u Pariz! Do Božića ćemo imati milion franaka, garantujem vam to. OBOLJANJINOV: Ali kako će nam poći za rukom da se izvučemo? ZOJA: Gusan će nam pomoći. OBOLJANJINOV: Bivši gusan... Čini mi se da je svemoguć! Žedan sam, Zoja. Da nemats slučajno piva? ZOJA: Manjuška! (Manjuška se pojavi) ZOJA: Idi, kupi pivo! MANJUŠKA: Odmah ću doneti. (Odleti u trpezariju, odatle u predsoblje, tamo prebacuje maramu preko ramena i izlazi zaboravivši da zatvori za sobom vrata) OBOLJANJINOV: Odjednom sam se uplašio. Ne bojite se da će vas uhvatiti? ZOJA: Radićemo pametno, neće nas otkriti. Hajdemote, Pavlik, kod mitske ličnosti, ne želim ovde otvoreno da razgovaram. (Zoja odlazi sa Oboljanjinovom kroz trpezariju i zatvara vrata za sobom. Iza vrata nejasno se čuju glasovi Oboljanjinova i Zoje. Negde u dvorištu glup i visok glas počinje da peva. “Veče je bilo, zvezde su sjale. Napolju mraz je pucao. Išao sam ulicom...”) AMETISTOV (ulazi u predsoblje) Malecna! (Tužno) Pomodreo sam i sav drhtim! (Ostavlja blatom isprskan kofer na pod, osvrće se. Na njemu pocepane čakšire, umašćen mundir, šapka na glavi, nekakav medaljon na grudima) Fuj, ñavo te odneo, da bog da! Preći sa Kurske železničke stanice četiri vrste s koferom i to je nešto, dozvolite da vam kažem! Sada bi trebalo popiti malo piva! Eh, sudbo moja gorka, ponovo si me odvukla na četvrti sprat! Šta ćeš ovde sada da mi daš? (Baca pogled u kuhinju kroz vrata) Ej, drugovi, ima li koga ovde? Je li Zoja Denisovna kod kuće? Hm... (Baci pogled u trpezariju, čuje glasove Zoje i Oboljanjinova, prikrada se bliže, prisluškuje) Ono, tačno sam na vreme stigao. MANJUŠKA (ulazi u hodnik s flašama piva) Gospode bože moj! Pa ja to vrata nisam zatvorila! (Ametistov se vraća u hodnik) Šta je to? Šta hoćete? AMETISTOV: Pardon, pardon! Ne uzbuñujte se, drugarice! Pivo! Tačno na vreme. Od Kurske železničke stanice sanjam o pivu! MANJUŠKA: Koga tražite? AMETISTOV: Zoju Denisovnu. A s kim imam čast da razgovaram? MANJUŠKA: Ja sam roñaka Zoje Denisovne. AMETISTOV: Drago mi je! I to odista izuzetno! Nisam ni sanjao o tome da Zoječka ima tako zgodnu roñaku. Ja sam roñak Zoje Denisovne. (Ljubi Manjuški ruku) MANJUŠKA (zapanjivši se) Zoja Denisovna! Zoja Denisovna! AMETISTOV (trči za Manjuškom u trpezariju sa koferom. Na povik Manjuške u trpezariju ulaze Zoja i Oboljanjinov) Draga moja roñako. Že vu sali. ZOJA (skamenila se) AMETISTOV: Upoznajte me, draga roñako, sa grañaninom... ZOJA: To si ti... ti... ti... Pavele Fjodoroviču, ovo je moj roñak Ametistov... AMETISTOV: Pardon, pardon... (Oboljanjinovu) Putinkovski, vanpartijac, bivši plemić. OBOLJANJINOV (zapanjeno) Drago mi je... Page 7

Mihail Bulgakov - Zojkin stan AMETISTOV: Roñako, dozvolite da vas zamolim za dve reči a par! ZOJA: Pavlik, izvinite, treba da razmenim nekoliko reči sa Aleksandrom Tarasovičem... AMETISTOV: Pardon, pardon, sa Vasilijem Ivanovičem... Prošlo je tako malo vremena, a vi ste već uspeli da zaboravite i moje ime, draga moja roñako! Gorko mi je da to čujem, odista! OBOLJANJINOV: Izvolite, samo izvolite... (Ode. Manjuška ode. Pauza) ZOJA: Streljali su te u Bakuu? AMETISTOV: Pardon, pardon, pa šta onda? Ako su me streljali u Bakuu, znači li to da ni u Moskvu ne mogu da doñem? Mene su greškom streljali, potpuno sam bio nevin... ZOJA: U glavi je počelo da mi se vrti. AMETISTOV: Od radosti? ZOJA: Ništa ne shvatam... AMETISTOV: Pa, prirodno, obuhvatila me majska amnestija... Uzgred budi rečeno, kakva ti je to roñaka? ZOJA: Kakva roñaka! To je moja sobarica, Manjuška. AMETISTOV: Tako, tako, shvatam, da očuvaš stan. (Jetko) Manjuška! (Manjuška dolazi sva izgubljena) Draga moja. Donesi mi piva, umirem od žeñi! Kakva si ti roñaka, vrag da te nosi! (Zapanjena, Manjuška ode) A ja sam joj ruku poljubio! Kakva sramota! ZOJA: Gde ćeš da odsedneš? Imaj na umu da u Moskvi vlada stambena kriza. AMETISTOV: Znam. Prirodno, kod tebe. ZOJA: A ako ti kažem da ne mogu da te primim? AMETISTOV: Tako, znači? Postaješ bezobrazna! Pa dobro, budi i takva! Teraš brata od ujaka, koji je pešice stigao sa Kurske železničke stanice? Siroče? Teraj, teraj! Pa ništa, otići ću... (Uzima kofer) Čak ni pivo neću da popijem... Samo ćete zažaliti zbog ovoga, draga roñako... ZOJA: A, hoćeš da me uplašiš? Ne, to neće proći! AMETISTOV: Zašto da te plašim? Ja sam pristojan čovek, pravi džentlmen (šapatom) i neka ja ne budem koji sam ako ovog časa ne odem u GPU i ne obavestim o tome kakvu ćeš radionicu da smestiš u svome stanu. Ja sam, draga moja Zoja Denisovna, sve čuo! (Kreće) ZOJA: Stani! Kako si to ušao, a da nisi ni zvonio? AMETISTOV: Do ñavola sve te uver... nisam te čak ni poljubio, draga moja kuzino! ZOJA (odgurne ga) Sudbino. to si ti! (Manjuška uñe, unese flašu piva i čašu) Manjuška, ti vrata nisi zatvorila? Ah, Ma? njuška!... Ništa. Idi, izvini se Pavlu Fjodoroviču... (Manjuška ode) AMETISTOV (pije pivo) U, kako je dobro! Moskva ima prvoklasno pivo! Stan si sačuvala, kao što vidim, sila si, Zojka! ZOJA: Sudbina!... Prema svemu, moraću da nosim svoj krst! AMETISTOV: Želiš da se uvredim i odem? ZOJA: Ne! Šta hoćeš, kao prvo? AMETISTOV: Kao prvo - pantalone. ZOJA: Zar je moguće da pantalona nemaš? A kofer? Page 8

Mihail Bulgakov - Zojkin stan AMETISTOV: U koferu je šest špilova karata i knjiga “Postoje li čuda?”. Neka je hvala tim čudima. Da nije bilo njih, crkao bih od gladi! Zar je to šala, putničkoteretnim vozom od Bakua do Moskve!... Shvataš li, uzeo sam u Bakuu, u kulturnom odeljku, za dugo sećanje sto brošura “Postoje li čuda?” i prodavao sam ih po jednu rublju u vozu... Postoje čuda, Zoja, ja sam ovde!... Odista divno pivo! Drugovi, kupite brošuru! ZOJA: A karte su obeležene? AMETISTOV: Za koga me vi to, madam, smatrate? ZOJA: Okani se toga, Ametistove! Gde si bio svih ovih sedam godina? AMETISTOV: Eh, roñako... Devetnaeste godine sam u Černjigovu bio šef Odeljenja za umetnost... (Zoja počinje da se previja od smeha) Došli su beli... Meni, znači, crni dali novac za evakuaciju u Moskvu, a ja se evakuišem kod belih u Rostov i stupim kod njih u službu... Od belih dobijem za evakuaciju i odem kod crvenih, počnem da radim kao rukovodilac agitacione grupe. Crveni mi dali novac za evakuaciju, a ja otišao kod belih na Krim, tamo sam, jednostavno, radio kao upravnik restorana u Sevastopolju... naletim na jedno društvo, uzmu mi za jednu noć pedeset hiljadarki na ajncu... ZOJA: Tebi? E, znači da su bili zaista izuzetni stručnjaci! AMETISTOV: Tamni Arapi, kažem ti, tamni!... A onda jasno, posle belih crveni, i počnem da gnjuram i da se snalazim u sovjetskom društvu. U Stavropolju - u vatrogasnoj brigadi, u Voronježu sam rukovodio - odeljenjem za snabdevanje... Na kraju sam se uverio da nemam nikakvog talenta za sticanje karijere i odlučio sam da krenem partijskom linijom. Daj, pomislio sam, da taj birokratizam uništim, te razne staževe. I, tako, preminuo u mojoj sobi prijatelj moj, Čemodanov Karl Petrovič, svetla ličnost, partijac... ZOJA: U Voronježu? AMETISTOV: Ma ne, to je već bilo u Odesi. Pomislio sam: kakva šteta za partiju? Jedan umro, a drugi odmah na njegovo mesto stupa u partijske redove. Pustio sam suzu nad pokojnikom, uzeo njegovu partijsku knjižicu - i pravo u Baku. Mislio sam - mesto je tiho, mirno, šmendefer može da krene. Dolazim, tako i tako - ja sam Čemodanov. I, znači, otvaraju se vrata, i prijatelj Čemodanov - šest... tablo! On devetku, a ja - boju... Ja ka prozoru, a prozori na prvom spratu... ZOJA: Odlično, odista! AMETISTOV: Ne, nisam imao sreće, ma šta rekla! Na sudu sam rekao poslednju reč, verovala ili ne, nisu samo intelektualci - profesori, već su čak i čuvari plakali! Eto, streljali me... Ali, šta da se radi? Treba krenuti u Moskvu. Eh, Zojka, oguglala si ti u svome stanu! Odvojila si se! Odvojila se od masa! ZOJA: Hajde, dobro. Da li si sve čuo? AMETISTOV: Imao sam sreće, Zoječka! ZOJA: Ostaviću te ovde. AMETISTOV: Zoječka! ZOJA: Ćuti. Dobićeš mesto šefa radionice, ali pazi, Ametistove, ako načiniš neki trik, sve ću rizikovati, ali ću ti smrsiti konce! Čuvaj se, Ametistove, suviše si o sebi ispričao! AMETISTOV. Znači, tužnu pripovest lutalice poverio sam zmiji? Mon dje! Page 9

Mihail Bulgakov - Zojkin stan ZOJA: Zaveži, budalo! Gde je ogrlica koju si pred sam odlazak uzeo da prodaš? AMETISTOV: Orglica? Stani, stani... Ona, sa sitnim brilijantima? ZOJA: E, jesi ordinarna stoka... AMETISTOV: Mersi, madam! Jeste li videli kako Zojka dočekuje roñake? ZOJA: Imaš li isprave? AMETISTOV: Isprava imam pun džep, pitanje je samo Karl Čemodanov - o tome ne možemo ni da govorimo koja je isprava najsvežija... (Izvlači iz džepa papiriće) Siguradze Antoi... ne, ne valja. ZOJA: To je užas, na časnu reč. Pa ti si Putnjikovski! AMETISTOV: Ne, Zoječka, nisam ništa pobrkao. Putnjikovski u Moskvi - to u potpunosti otpada. Najbolje će biti da upotrebim svoje pravo prezime. Nadam se da su ga za ovih sedam godina u Moskvi već potpuno zaboravili. Drži, upiši i prijavi onda Ametistova! Stani, tu sam, što se tiče vojske, na želucu imao čir... (Izvlači potvrdu) ZOJA (izvlači iz ormara fantastične pantalone) Oblači pantalone. AMETISTOV: Bog neka blagoslovi tvoje dobro srce! Sestrice, okreni se! ZOJA: Mnogo si mi pa potreban! Potrudi se da pantalone vratiš, to su pantalone Pavla Fjodoroviča. AMETISTOV: Morganatski suprug? ZOJA: Ponašaj se prema njemu učtivo, to je moj suprug! AMETISTOV: Kako se preziva? ZOJA: Oboljanjinov. AMETISTOV: Grof? E!... Čestitam, sestrice! Uostalom, sigurno mu ništa nije ostalo. Sudeći po fizionomiji, kontrarevolucionar... (Izlazi iza paravana, divi se pantalonama koje je navukao) Odista humane pantalone. U takvim pantalonama se odmah osećaš na platformi... ZOJA: Sam se izvlači što se tiče prezimena... dovodiš me u odvratnu situaciju. Pavlik! (Uñe Oboljanjinov) ZOJA: Izvinite, Pavlik, imali smo poslovni razgovor. AMETISTOV: Zaneli smo se uspomenama iz detinjstva... jer, Zojka i ja smo zajedno odrasli. Maločas sam plakao... pogledajte pantalone... pardon, pardon, pokrali me usput... maznuli mi u Taganrogu drugi kofer, prava groteska! Nadam se da nećeti imati ništa protiv? Meñu plemstvom ne bi trebalo... OBOLJANJINOV: Izvolite, izvolite samo, drago mi je odista... ZOJA, Dakle, Pavlik, Aleksandar Tarasovič će kod nas raditi kao administrator. Nemate ništa protiv toga? OBOLJANJINOV: Molim vas, drago mi je... ako vi preporučujete Vasilija Ivanoviča... AMETISTOV: Pardon, pardon, Aleksandra Tarasoviča... Čudite se? To je moje pozorišno ime, na pozornici sam - Vasilij Ivanovič Putnjikovski, a u životu Aleksandar Tarasovič Ametistov. Poznata porodica, mnogi njeni predstavnici su streljani od strane boljševika... to je više nego roman! Cmizdrićete kad vam budem pričao... OBOLJANJINOV: Drago mi je. Odakle ste izvoleli stići? Page 10

Mihail Bulgakov - Zojkin stan AMETISTOV: Ja? Odakle sam stigao? Pitate me? Iz Saratova sam doputovao, u ovom slučaju. To je pravi roman, ridaćete... OBOLJANJINOV: Vi ste vanpartijac, dozvolite da vas upitam? AMETISTOV: Kel kestjon! Šta vam je? OBOLJANJINOV: A na grudima vam je bio... onako... uostalom, to mi se možda samo učinilo. AMETISTOV: A ne, ne, to je za putovanje. Znate, u vozu mnogo pomaže, kartu preko reda da čovek dobije, jedno, drugo... MANJUŠKA (pojavivši se) Stigao je Portupeja. ZOJA: Pozovi ga ovamo. (Ametistovu) Imaj na umu - predsednik kućnog saveta. PORTUPEJA: Dobar dan, Zoja Denisovna, dobar dan, grañanine Oboljanjinove. Onda, šta ste odlučili, Zoja Denisovna? ZOJA: Da, evo isprava. Upišite Aleksandra Tarasoviča Ametistova, samo što je doputovao. On će biti šef radionice. PORTUPEJA: Aha, da služi, mislite? AMETISTOV: Tako, tako, kako da ne... Hoćete li čašu piva, poštovani druže? PORTUPEJA: Mersi. Neću da odbijem. Vrućina je, a sad su svi na nogama... AMETISTOV: Da, vreme je odista užasno, kako se to kaže. Ogromna vam je kuća, dragi moj druže... odista ogromna!... PORTUPEJA: Bolje i da ne govorimo, pravo mučenje! A što se tiče vojne obaveze, imate čir? AMETISTOV: Baš tako. (Pruža potvrdu) Vi ste partijac, druže? PORTUPEJA: Ja sam pristalica. AMETISTOV: A, drago mi je! (Stavlja značku) A ja sam bivši član partije. (Tiho Oboljanjinovu) Devan le žan... lukavstvo... PORTUPEJA: A zašto više niste? AMETISTOV: Sitne frakcionaške nesloge... Ne slažem se sa mnogim stvarima... Bacim pogled oko sebe, vidim da nije u redu! Tada sam direktno rekao pravo u oči... PORTUPEJA: Pravo u oči? AMETISTOV: A šta bih mogao da izgubim, osim lanaca? Jedno vreme sam igrao izuzetno važnu ulogu... Ne, rekao sam, to nije ono pravo! Skrenuli smo - to je kao prvo. Izgubili smo čistoću linije - kao dva. Izgubili smo zavete! A, tako, kažu? Pa mi ćemo tebe... Žustar narod! U vaše zdravlje! OBOLJANJINOV: Genijalan je, kunem se! ZOJA (tiho) Pravi gad! Ali dosta politike! Kao što vidite, druže Portupeja, od sutra počinjem da radim. AMETISTOV: Dakle, počinjemo! Za uspeh radionice i za zdravlje upravitelja Zoje Denisovne, drugarice Pelc! Ura! (Pije pivo) A sad za zdravlje našeg poštovanja dostojnog predsednika kućnog saveta i pristalice... (tiho) Kako se zove? ZOJA (tiho) Anisim Zotikovič Portupeja. AMETISTOV: Tako i kažem: Anisima Zotikoviča Portupeja! Ura! (U dvorištu počne da drnda klavir, deca počinju da pevaju “Mnogaja ljeta...”) Potpuno tačno! Mnogaja ljeta! Mnogaja ljeta! Page 11

Mihail Bulgakov - Zojkin stan (Zavesa) DRUGI ČIN Trpezarija u Zojkinom stanu pretvorena u radionicu. Lutke kartonskih lica, gomile tkanina. Švalja šije na mašini, krojačica sa centimetrom oko vrata. Tri dame. PRVA DAMA: Ah, ne, draga moja!... Čitav nabor treba izvući, izvući, jer se inače dobija utisak kao da nemam dva rebra! Tako vam boga, izvadite, izvadite!... KROJAČICA: Dobro... DRUGA DAMA (toroče trećoj) I zamislite samo, kaže. pre svega, madam, vi morate da se ošišate. Tog istog trenutka sam, razume se, odjurila na Kuznjecki, Žanu, ošišala se, jurim k njoj, ona navlači na mene spartri i, zamisli samo, fizionomija mi istog časa postaje nalik na lonac! TREĆA DAMA: Hihihi. DRUGA DAMA: Ah, draga moja, vama je to smešno! PRVA DAMA: Skut, draga moja, skut! KROJAČICA: Nemojte, madam... DRUGA DAMA: I kakve li samo drskosti! Kaže da je to zbog toga što kao imam široke jagodice! (Čuje se zvono) AMETISTOV (utrčava) Pardon, pardon, ja ništa ne gledam... DRUGA DAMA: Mesje Ametistov, šta kažete, da li ja imam široke jagodice? AMETISTOV: Vi? Keske vu dit, madam? Vi uopšte nemate jagodice. (Nestaje) PRVA DAMA: Ko je to? KROJAČICA: Glavni administrator škole. PRVA DAMA: Posao je široko postavljen. AMETISTOV (vraćajući se) Pardon, pardon, ne gledam ništa... Vaš mantil je očaravajući! DRUGA DAMA: Kako to očaravajući! Zar mi je takva pozadina? AMETISTOV: Potpuno pravilna, pozadina na svome mestu, madam. (Zvono. U stranu) Ah, crkao da bog da! Pardon, Pardon! (Odleti) PRVA DAMA (skida mantil) Pa onda, za petak? KROJAČICA: Nemoguće, madam. Varvara Nikolajevna meće uspeti da dovrši. PRVA DAMA: O, to je užasno! A za subotu? KROJAČICA: Za sredu, madam. PRVA DAMA: Do viñenja. (Ode. Švalja pruža zavežljaj drugoj dami) DRUGA DAMA: Zahvaljujem. AMETISTOV (uleti) Orekoar, madam! (Zvono. U stranu) Pa šta je sad ovo? Pardon, pardon... (Odleti. Druga dama ode) ŠVALJA (zamotava svežanj u papir, pruža trećoj dami) Evo, izvolite vašu pelerinu. TREĆA DAMA: Mersi. (Ode) KROJAČICA (izmučena, seda) Uf... Page 12

Mihail Bulgakov - Zojkin stan AMETISTOV: Dakle, drage drugarice, zatvarajte radnju! Dosta! (Švalja i krojačica se spremaju da poñu) Odmarajte se, drage drugarice, saglasno zakonu o radu... Otidite na Vrapčija brda, tamo je sad zlatna jesen, lišće... ŠVALJA: Kakvo lišće, Aleksandre Tarasoviču!... Samo da stignem do kreveta! AMETISTOV: Ah, kako vas samo dobro razumem! I sam maštam samo o jednom - da što pre legnem! Pročitaću nešto pred spavanje iz istorije materijalističke filosofije i zaspaću! Ne spremajte, drugarice! Drugarica Manjuša će sve to urediti. (Švalja i krojačica odu) Izmučile me, prokletnice! Pred očima mi sve same zadnjice i raznorazne trake! (Izvlači iz ormara flašu konjaka i čašicu, pije) Fuj, ñavo te odneo! (Ulazi Zoja) Dakle, Zoja, draga moja direktorko, evo kako: da li mi daješ Alu Vadimovnu po hitnom postupku? ZOJA: Od toga neće ništa biti! AMETISTOV: Pardon, pardon... saslušaj me irvo. Koliko ti je sad dužna? ZOJA: Tri hiljade. AMETISTOV: Eto ti i aduta! ZOJA: Platiće. AMETISTOV: Neće platiti, kad ti kažem, oči su joj tako kreditno nesposobne. Po očima se uvek vidi ima li čovek novaca ili ga nema. Ja to io sebi sudim, kad sam prazan, tada sam zamišljen, razne me misli more, ka socijalizmu me vuče. Kažem ti, žena je zamišljena, novac joj je hitno potreban, a novca nema! Pomisli samo, kakav je to primerak, pravi ukras za stan! Slušaj Ametistova! Ametistov je veliki čovek! (Zvono) Opet nekoga donosi nečista sila! MANJUŠA: Ala Vadimovna pita, može li kod vas? AMETISTOV: Eto ti! Pritegni je, pritegni! ZOJA: Dobro, ne uzrujavaj se! (Manjuški) Zamoli je da uñe. ALA (ulazi) Dobar dan, Zoja Denisovna! ZOJA: Drago mi je da vas vidim, Ala Vadimovna. AMETISTOV: Rukoljub, obožavana Ala Vadimovna! Ala Vadimovna, samo da vidite modele koje smo danas dobili iz Pariza! Izbacićete jednostavno vašu haljinu kroz prozor! Dajem vam reč bivšeg oklopnika. ALA: Vi ste bili oklopnik? AMETISTOV: Mez ui. Letim, napuštam vas. (Nestaje, namignuvši prethodno Zoji) ALA: Imate predivnog administratora, Zoja Denisovna. Recite mi, zar je on odista bivši oklopnik? ZOJA: Na žalost, ne bih mogla tačno da vam kažem... sedite, Ala Vadimovna. ALA: Zoja Denisovna, došla sam do vas zbog jedne važne stvari. ZOJA: Slušam vas... ALA: Ah, kako mi je samo neprijatno... Trebalo je danas da vam platim... tako me je stid, Zoja Denisovna, ali ja... moje finansije u poslednje vreme su dosta loše... prinuñena sam da vas zamolim da me malo sačekate... (Pauza) Ubijate me svojim ćutanjem, Zoja Denisovna! ZOJA: A šta bih mogla da vam kažem, Ala Vadimovna? (Pauza) ALA: Do viñenja, Zoja Denisovna, u pravu ste, samo se po sebi razume... Pa šta, upotrebiću sve svoje napore da doñem do novca i da vam platim... Do viñenja, Zoja Denisovna. Page 13

Mihail Bulgakov - Zojkin stan ZOJA: Sve najbolje, Ala Vadimovna. (Ala kreće ka vratima) Jesu li stvari baš tako loše? ALA: Ah, Zoja Denisovna, dužna sam vam, ali vam to ipak ne daje prava da govorite sa mnom takvim tonom!... ZOJA: E ne, Aloška, tako ne ide! Upravo je stvar u tonu. Zar je malo ko kome dužan? Kada biste došli kod mene jednostavno i rekli: stvari mi loše idu zajedno bismo porazmislile kako da se ispetljamo iz te situacije... Ali vi ste došli kod mene kao statua... Ja sam, eto, svetska dama, a vi ste krojačica... A kad stvari već tako stoje, šta onda treba tražiti od krojačice? ALA: Zoja Denisovna, to vam se samo učinilo, na časnu reč. Jednostavno sam bila opterećena svojim dugom, tako da nisam znala ni kako u oči da vam pogledam. ZOJA: Dosta o dugu! Dakle, novaca nemate? Odgovorite mi jednostavno i prijateljski. Koliko vam je potrebno? ALA: Mnogo mi treba. Čak mi knedla u grlu zastaje koliko mi je mnogo potrebno! ZOJA: A zašto to? (Pauza) ALA: Hoću da idem u inostranstvo. ZOJA: Jasno. Znači, ovde vam ništa ne polazi za rukom. ALA: Apsolutno ništa. ZOJA: A on... Ne želim da znam ko je on, njegovo ime mi nije potrebno... Dakle, jednom rečju, zar on nema novaca da vas ovde bolje smesti? ALA: Od kako mi je umro muž, nema nikoga, Zoja Denisovna. ZOJA: Joj!... ALA: Istina je! ZOJA: Nije vam pošlo za rukom da otputujete onda, pre tri meseca? ALA: Nije mi pošlo za rukom. ZOJA: Ja se prihvatam da vam to sredim. ALA: Ako uspete da to uradite obavezaćete me na ceo život! ZOJA: Ne uzbuñujte se, drugarice!... A novac, ako baš želite - mogu vam pružiti mogućnost da ga zaradite, moći ćete tako da isplatite dug. ALA: Zoja, draga moja, ja u Moskvi nemam nikakvih mogućnosti da bilo šta zaradim. To jest, iole pristojnim radom. ZOJA: Zašto? U radionici kod mene je rad sasvim pristojan. Stupite kod mene kao manekenka, pozivam vas. ALA: Zoja, draga moja, ali to se bedno plaća! ZOJA: Bedno! To je dosta rastegljiv pojam... Nudim vam hiljadu rubalja mesečno, anuliram naš dug, a pored toga ću vam još pomoći da odete odavde. Bićete zaposleni samo uveče, svaki drugi dan. Dakle? (Pauza) ALA: Svaki drugi dan?... Uveče?... (Shvata) Vi se šalite! ZOJA: Do Božića je još samo četiri meseca. Za četiri meseca ste slobodni, novac je isplaćen i niko, čujete li me, niko i nikad neće znati da je Ala radila kao maneken. U proleće ćete videti Velike Bulevare. (Negde iza prozora glas u pratnji klavira počeo prigušeno da peva: “Napustićemo mi zemlju, gde smo toliko patili...” Šapatom) U Parizu vam je voljeni čovek... Page 14

Mihail Bulgakov - Zojkin stan ALA: Da... ZOJA: Na proleće ćete se šetati sa njim ruku podruku, i on nikad ništa neće saznati. ALA: To je radionica! To je odista radionica! Rad samo uveče... Znate li vi, Zojka, ko ste vi? Vi ste - ñavo! Ali - nikom i nikad! ZOJA: Kunem se. (Pauza) Ali, kao kada skačete u vodu, odmah glavom nadole! Ale... ALA: Pristajem. Doći ću za tri dana. ZOJA: Hop! (Otvara ormar, u njemu se upali zaslepljujuća svetlost, kojom su osvetljene pariske toalete) Birajte - moj poklon, koju hoćete! (Mrak. Zoja i Ala nestaju u njemu. Posle toga se pomalja upaljena stojeća lampa. Nastupilo je veče. Kraj lampe - Ametistov i Zoja) AMETISTOV: Jesi li videla šta je Aleksandar Ametistov? Jesam li ti govorio? ZOJA: Nisi glup, Aleksandre Ametistove. AMETISTOV: Zojka, imaj na umu da sam polovinu tvog bogatstva ja načinio svojim rukama! Nećeš napustiti svog roñaka! Hoćeš li me povesti sa sobom? A? Ah, Nica, Nica, kad ću da te ugledam! Modro more, i ja na obali u belim pantalonama! ZOJA: Jedno ću te samo moliti - ne govori francuski. Barem ne pred Alom. Jer ona oči izbulji u tebe! AMETISTOV: Šta to treba da znači? Možda loše govorim? ZOJA: Ne govoriš loše, nego je ono što govoriš pravi košmar! AMETISTOV: Bezobrazluk, Zoja, parol d'oner! Ja od svoje desete godine igram šmen de fer i, eto ti ga na, sad odjednom loše govorim francuski! ZOJA: I još nešto. Zašto neprekidno lažeš? Hajde, reci mi, molim te, kakav si ti to oklopnik? I kome je to uopšte potrebno? AMETISTOV: Ne možeš ti da pronañeš veće zadovoljstvo nego čoveku da kažem neku pakost. Da mi je vlast kojim slučajem u rukama, ja bih te samo zbog karaktera prognao u Narim. ZOJA: Prestani već jednom da lupetaš! Ne zaboravi, sad će doći Gusan. Idem da se presvučem. (Ode) AMETISTOV: Gusan? Pa zašto ćutiš? (Upaniči se) Gusan! Gusan! I gde je to lastino gnezdo, ta nebeska imperija?! Roñako Manjuška! MANJUŠKA (pojavi se) Ovde sam! AMETISTOV: Interesuje me odista, šta ti to tamo radiš? Treba li ja sve ovo ovde da pomeram s mesta? MANJUŠKA: Prala sam posuñe. AMETISTOV: Imaćeš vremena za posuñe. Pomaži! (Počinje da sprema stan, pali sijalice. Ulazi Oboljanjinov. U fraku je) OBOLJANJINOV: Dobro veče. AMETISTOV: Maestro, moje poštovanje! OBOLJANJINOV: Izvinite, odavno sam već hteo da vas zamolim da me oslovljavate imenom i prezimenom. AMETISTOV: Šta vam je, zašto ste se uvredili? Vrlo ste čudni. A ljudi vašeg kruga... A i šta je loše u reči “maestro”? OBOLJANJINOV: Jednostavno mi ta neuobičajena reč para uvo, kao i reč Page 15

Mihail Bulgakov - Zojkin stan “drug”. AMETISTOV: Pardon, pardon! U tome je velika razlika! Uostalom, kad je reč o razlici, da nemate koju cigaretu? OBOLJANJINOV: Izvolite. AMETISTOV: Mersi boku. (Osvrće se po stanu) Voala! Pa to je pravi raj! Grofe, razveselite se! Zašto sedite kao naćve? OBOLJANJINOV: A šta su to “naćve”? AMETISTOV: Pa, s vama se čovek neće razveseliti! Šta kažete za stan? OBOLJANJINOV: Veoma komforan. Podseća me nečim na moj preñašnji stan. AMETISTOV: A je li bio dobar? OBOLJANJINOV: I te kako, samo su mi ga oduzeli! AMETISTOV: Zar? OBOLJANJINOV: Došli nekakvi riñobradi i iZbacili me... AMETISTOV: Ko bi mogao i da pomisli!... Ne recite, molim vas! To je odista tužna priča... ZOJA (izlazi) Pavlik! Dobar dan, dragi moj! Poñimo k meni! (Ode sa Oboljanjinovom. Ugovoreno zvono: tri puta dugo, dva puta kratko) AMETISTOV: Evo ga! ðavo ga odneo! (Manjuška trči ka vratima. Posle malo vremena ulazi Heruvim) AMETISTOV: Gde si dosad bio? HERUVIM: Ja mala mala susnja peglala. AMETISTOV: Idi do vraga sa tvojim suknjama. Jesi li doneo kokain? HERUVIM: Da. AMETISTOV: Daj ga, daj ovamo! Slušaj, Sampijemčaj, gledaj me pravo u oči! HERUVIM: Gledala ja tebi plavo oci. AMETISTOV: Odgovori pošteno: da li si dosuo malo aspirina? HERUVIM: Nisam jesam, nisam! AMETISTOV: O, znam ja tebe, pravi si bandit! Ali, ako si ga sipao, bog će te kazniti! HERUVIM: Malamala hoce kazni. . AMETISTOV: Neće malamala, već će te On na mestu ubiti! Lupiće te po potiljku i jednostavno nema više Kineza! Ne sipaj aspirin u kokain!... Ne, kokain je odista dobar. (Heruvim oblači kinesku bluzu i kapicu) AMETISTOV: Ovo je sad nešto sasvim drugo! I kog vraga vi Kenezi uopšte brijete glave? Sa kosom biste imali sasvim drugu cenu! (Ugovoreni znak zvonom. Ulazi Marija Nikiforovna) MARIJA NIKIFOROVNA: Dobar dan, Aleksandre Tarasoviču! Dobar dan, Heruvimčiku! AMETISTOV: Idite, oblačite se, Marija Nikiforovna, jer je već kasno. Prikazivaćemo nove modele. MARIJA NIKIFOROVNA: Poslali su ih! Ah, divota! (Ode. Heruvim pali kineski fenjer u niši, počinje da kadi) AMETISTOV: Ne navaljuj suviše. HERUVIM: Necu navalujem suvise... (Ode. Ugovoreni znak. Uñe Lizanjka) LIZA: Pozdrav administratoru ovog manastira! AMETISTOV: Bon soar... (Liza ode. Ugovoreno zvono. Ametistov, kad ga Page 16

Mihail Bulgakov - Zojkin stan začuje, pritrčava ogledalu, doteruje se. Ulazi madam Ivanova. Veoma zgodna, nadmena žena) Dobro veče, madam Ivanova! IVANOVA: Dajte mi cigaretu. AMETISTOV: Manjuška! Cigaretu! (Manjuška utrčava, nudi cigaretama Ivanovu. Pauza) Je li napolju hladno? IVANOVA: Nije. AMETISTOV: A mi imamo iznenañenje: stigli modeli iz Pariza. IVANOVA: To je lepo. AMETISTOV: Izvanredni! IVANOVA: Aha. AMETISTOV: Tramvajem ste došli? IVANOVA: Da. AMETISTOV: Tramvaj je sigurno prepun? IVANOVA: Da. (Pauza) AMETISTOV: Ugasila vam se... šibicu... IVANOVA: Hvala. (Ode) AMETISTOV (Manjuški) Ovo je žena, tako mi boga! Ceo život možeš sa njom da proživiš i neće ti biti dosadno! A ti neprekidno zvocaš, zvocaš... (Gospodstveno zvono) Ovo je on! Poznajem rukopis komercijalnog direktora! Predivno zvoni! Otvaraj! A posle trk, presvlači se. Heruvim će da pomogne. HERUVIM (dotrčava) Ide Gusan! MANJUŠKA: Gospode! Gusan! (Otrči) AMETISTOV: Zoja. Gusan! Primaj, ja se gubim! (Nestaje) ZOJA (u večernjoj toaleti) Kako mi je drago, dragi Borise Semjonoviču! GUSAN: Da ste mi zdravi, Zoja Denisovna, da ste mi zdravi! ZOJA: Sedite ovde, ovde je udobnije... Ts, ts, odista se loše vladate! Sused, dobar prijatelj - barem biste mogli pokatkad da navratite... GUSAN: Verujte mi, sa zadovoljstvom bih, ali... ZOJA: Šalim se. Znam da imate posla preko glave. GUSAN: I ne spominjite mi, prosto sam počeo da patim od nesanice. ZOJA: Jadniče, premorili ste se, trebalo bi malo da se razgalite. GUSAN: O tome da se razgaljujem ne može biti ni govora. (Osvrće se oko sebe po sobi) A kod vas je odista vrlo udobno. ZOJA: Radionica za svoje postojanje treba vama da bude zahvalna. GUSAN: To su sve sitnice. Uzgred budi rečeno, o radionici. Delimično sam kod vas došao i poslovno. Samo, ovo meñu nama. Potrebna mi je pariska toaleta. Znate, nekakav modni krik, za jedno tridesetak červonaca. ZOJA: Shvatam. Poklon? GUSAN: Meñu nama budi rečeno. ZOJA: Ah, vraže jedan, zaljubili ste se? Dakle, priznajte, jeste li se zaljubili? GUSAN: Meñu nama budi rečeno. ZOJA: Ne bojte se, neću reći supruzi. Ah, muškarci, muškarci! Pa, dobro. Moj administrator će vam pokazati sad modele, i vi ćete izabrati sve što vam se dopadne. A posle toga ćemo da večeramo. Danas ste moj i nikud vas neću pustiti! GUSAN: Mersi. Ali, zar vi imate i administratora? Da vidimo, kakav vam je taj Page 17

Mihail Bulgakov - Zojkin stan administrator? ZOJA: Sad ćete ga videti. (Nestane) AMETISTOV (pojavi se iznenada u fraku) Kan on parl de solej, on vua se rejon, što u prevodu na ruski jezik znači: kad se govori o suncu, vide se njegovi zraci. GUSAN: Vi to meni o zracima? AMETISTOV: Vama, dubokopoštovani Borise Semjonoviču! Dozvolite da vam se predstavim - Ametistov! GUSAN: Gusan. AMETISTOV: Želeli biste da imate toaletu? Dobru ste stvar zamislili, dubokopoštovani Borise Semjonoviču. Mogu da vas uverim da takav izbor nećete naći nigde u Moskvi. Heruvime! GUSAN: Stanite, ali to je Kinez! AMETISTOV: Tačno, baš tako - Kinez, sa vašom dozvolom i vašim blagoslovom! Ne obraćajte pažnje na njega, poštovani Borise Semjonoviču. Najobičniji sin Nebeske imperije i odlikuje ga samo jedna osobina - izuzetno poštenje. GUSAN: A šta će vam Kinez? AMETISTOV: Odani moj stari lakej, dragi moj Borise Semjonoviču. Doveo sam ga iz Šangaja, gde sam dugo boravio, skupljajući materijale. GUSAN: Fantastično. Kakve to materijale? AMETISTOV: Za veliki etnografski rad, jednom ću vam kasnije ispričati nekako o svojim lutanjima, najpoštovaniji Borise Semjonoviču. Ridaćete jednostavno. Heruvime, daj nam nešto da se malo rashladimo. HERUVIM: Odmas. (Nestane i odmah se pojavi sa šampanjcem) AMETISTOV: Izvolite. GUSAN: Šampanjac? Odista, odlično ste postavili posao, grañanine administratore. AMETISTOV: Že pans! Kad čovek radi kod Pakena u Parizu, može da stekne nekakve navike. GUSAN: Radili ste u Parizu? AMETISTOV: Pet godina, dragi moj Borise Semjonoviču! Heruvime, možeš da ideš. GUSAN:, Znate, kad bih verovao u zagroban život, rekao bih da je on odista heruvim. AMETISTOV: Gledajući ga, čovek mora da počne da veruje u to! U vaše zdravlje, poštovanja dostojni Borise Semjonoviču! A takoñe i u zdravlje vašeg trusta teškotopljivih metala! Ura! Ne! Do dna! Ne vreñajte firmu! GUSAN: Odlično ste postavili posao. AMETISTOV: Mersi, mersi! Pa, je li ona plavuša? Ili crnka? GUSAN: Ko to? AMETISTOV: Pardon, pardon... Ona poštovana osoba za koju je predviñena toaleta? GUSAN: Meñu nama rečeno, ona je svetla plavuša. AMETISTOV: O, pa vi imate ukusa. Molim vas, još jednu čašu, a takoñe bih vas zamolio da ustanete. Za ovu posetu plavuša sama kao da se nameće. Ogroman Page 18

Mihail Bulgakov - Zojkin stan vam je ukus, Borise Samjonoviču! Heruvime! (Heruvim se pojavi) AMETISTOV: Zamoli maestra, a takoñe madmazel Lizu. HERUVIM: Odmas. (Nestane. Oboljanjinov uñe, seda za klavir) AMETISTOV: Smestite se što udobnije, najdraži Borise Semjonoviču, hoćete li uzgred malo prženog badema? (Lupi dlanom o dlan) Atelje! (Oboljanjinov počinje da svira. Zavesa se otvara i na osvetljenom podijumu se pojavi Liza u raskošnoj i dosta razgolićenoj toaleti. Gusan je posmatra zapanjeno) LIZA (šapatom) Da se gubim? AMETISTOV: Gubi se, Lizice! (Zavesa se zatvara) Šta ćete mi reći, dragi Borise Semjonoviču? GUSAN: Da... AMETISTOV: Još jednu čašicu? GUSAN: Vi ste predivan administrator! AMETISTOV: Šta vam je, Borise Semjonoviču, doterali su me kada je trebalo, na dvoru sam se išlifovao... GUSAN: Bili ste pri dvoru?... AMETISTOV: Eh, Borise Semjonoviču! Jednom ću vam ispričati neke tajne, ugušićete se u suzama!... Atelje! (Zavesa se otvara i na podijumu se pojavi u veoma dekoltovanoj haljini Marija Nikiforovna. Oboljanjinov svira. Marija Nikiforovna se po zvucima muzike ritmično kreće podijumom) AMETISTOV: Više života. (Tiho) Gub' se! MARIJA NIKIFOROVNA (tiho) Bitango! AMETISTOV: Vu zet tre zemabl. (Zavesa se zatvara. Oboljanjinov svira “Sija mesec”, na podijumu Manjuška u ruskoj narodnoj nošnji, veoma dekoltovanoj, igra) HERUVIM (iznenada pomalja glavu, govori šapatom) Manuska, kad iglas, mene gledas, gost ne gledas... MANJUŠKA (šapatom) Gubi se, sotono ljubomorna! OBOLJANJINOV (iznenada) Ja sviram, sobarica na iodijumu igra, šta se to dešava? AMETISTOV: Pssst... (šapatom) Manjuška, gubi se sa podijuma, brzo postavljaj za večeru! (Zavesa se zatvara) GUSAN (iznenada) Atelje! AMETISTOV: Potpuno tačno, Borise Semjonoviču! Atelje! (Zavesa se otvara. Oboljanjinov svira lagani valcer. Na podijumu madam Ivanova u haljini dekoltovanoj koliko je to moguće na sceni. Ametistov skače na podijum, igra sa madam Ivanovom, govori joj šapatom) U suštini sam nesrećan, madam Ivanova... moj san je da sa voljenom ženom otputujem u Nicu... IVANOVA (šapatom) Brbljivče! (Valcer se završava) AMETISTOV: Madmazel, pokažite mesjeu haljinu... (Nestane. Madam Ivanova silazi sa pozornice, kao figura iz rama, okreće se pred Gusanom) GUSAN (izgubljeno) Odista, ja sam vam jako zahvalan... do dubine duše... IVANOVA: Ne gledajte me tako! Vi ste drski! GUSAN (zbunjeno) Ko vam je rekao da vas gledam? IVANOVA: Ne, vi ste drski, u vama ima nečeg afričkog. Dopadaju mi se takvi kakvi ste vi. (Iznenada nestane iza zavese) Page 19

Mihail Bulgakov - Zojkin stan GUSAN (izbezumljeno) Atelje! AMETISTOV (iznenada se pojavi, lampe se pale) Pardon, pauza! (Zavesa) TREĆI ČIN Sumoran dan. Ametistov pogružen sedi u trpezariji kraj telefona. AMETISTOV (štucnuvši) Fuj, ñavo ga odneo! Nikako da ga se otarasim! (Pauza. Ulazi Oboljanjinov, dosañuje se. Ametistov štucne) Pardon! (Zvoni telefon) Heruvime, telefon! HERUVIM (diže slušalicu) Slusam... na... tebi Gusan zvati. (Ode) AMETISTOV (na telefonu) Drug Gusan? Dobar dan, Borise Semjonoviču. Kako ste mi? Jeste li mi dobro?... Kako da ne, obavezno... Čekamo, čekamo... satima. (Iznenada štucne) Pardon, neko me spominje... kako? Tajna, tajna, iznenañenje, čeka vas, Borise Semjonoviču... Klanjam se. (Štucne) OBOLJANJINOV: Izuzetno vulgaran čovek taj Gusan, zar ne mislite i vi? AMETISTOV: Ne, ne smatram. Čovek koji zarañuje pet stotina červonaca mesečno ne može da bude vulgaran. (Štuca) Ko me to samo spominje, da mi je znati? Kome sam to vragu sad potreban? Da, poštujem ja Gusana... Ko se to pešice po Moskvi vuče? Vi. OBOLJANJINOV: Izvinite, mesje Ametistov, ja se ne vučem, ja idem. AMETISTOV: Ma ne vreñajte se, čoveče! Odista ste čudni, tako mi boga! Dobro, idete, a on se kolima vozika. Vi sedite u jednoj sobi, pardon, možda je izraz “sedite” - nepristojan u najvišem društvu, dobro boravite, a Gusan - u sedam. Vi u toku meseca možete da izmuzete... pardon da isvirate na vašim klavirima deset červonaca, a Gusan - pet stotina. Vi svirate, a Gusan - igra! OBOLJANJINOV: I to sve zbog toga, što je ova vlast stvorila takve uslove za život u kojima pristojan čovek jednostavno nije u stanju da živi. AMETISTOV: Pardon, pardon. Pristojan čovek može da postoji u bilo kakvim uslovima. Ja sam pristojan čovek, ali postojim. Ja sam, ćale, u Moskvu stigao bez čakšira, a eto... OBOLJANJINOV: Izvinite, ali kakav sam vam ja to ćale? AMETISTOV: Ma nemojte da ste tako fini! Kakvi su to nesporazumi meću plemićima? OBOLJANJINOV: Izvinite, ali da li ste vi odista plemić? AMETISTOV: Dopada mi se to pitanje! Pa zar sami ne vidite a? (Štucne) Ah, do ñavola... OBOLJANJINOV: Vaše prezime, vidite, nikad ranije nisam susretao. AMETISTOV: Zar je to važno što ga niste susretali! Čuvena penzenska porodica. Ah, senjor! Kad biste samo znali šta sam ja sve podneo od boljševika!... Eh, imanje mi opljačkali, kuću spalili... OBOLJANJINOV: U kojoj ste guberniji imali imanje? AMETISTOV: Ja? O kome imanju govorite, od toga zavisi... OBOLJANJINOV: Ono koje su vam spalili... AMETISTOV: A, to... ne želim da se prisećam, jer mi je teško... Beli stubovi, Page 20

Mihail Bulgakov - Zojkin stan kao sada se sećam... sedam stubova, jedan lepši od drugoga... E, šta da kažem! A plemenita stoka! A ciglana! OBOLJANJINOV: Moja tetka Varvara Nikolajevna imala je predivnu konjušnicu. AMETISTOV: Kakva Varvara, kakva tetka! Pa ja sam lično takvu imao! Ali zašto ste mi se to ražalostili, trgnite se, ćale! OBOLJANJINOV: Rastužio sam se! AMETISTOV: Zamislite samo, i ja takoñe! Zašto? Ne znam! Neko predosećanje... Karte tu najbolje pomažu... OBOLJANJINOV: Ja ne volim karte, ja volim konje. Imao sam konja po imenu Faraon... (Potmuli glas počinje da peva. “Podsećaju me oni...”) AMETISTOV: A voleo sam da krenem Faraona... OBOLJANJINOV:... crveni prsluk, rukavi žuti, crni opasač... Faraon... AMETISTOV:... eh, partner poñe da vas obori, a vas prijatelju moj, oblije hladan znoj! Ali zato ga odmah adutom presečete, tras! Leži kao posečen!... Ko me je to rastrojio?! Eh! Treba otići iz Moskve što pre! OBOLJANJINOV: Da! Da! Što pre! Ja ovde ne mogu da živim!... AMETISTOV: Ne nervirajte se, bratac! Još samo tri meseca pa odosmo u Nicu. Da li ste bili u Nici, grofe? OBOLJANJINOV: Bio sam, i to ne jednom. AMETISTOV: I ja sam, razume se, bio, samo kad sam bio sasvim mali. Ehhehe... moja pokojna mamica me je tamo vozila... dve guvernante su s nama putovale, dadilja. Ja sam, znats, imao loknice... Interesantno, ima li varalica i u Monte Karlu? OBOLJANJINOV: Ne znam... O, ništa ne znam... AMETISTOV: Steglo je! Odista, egzotična biljka! Grofe, kolega! Kad doñe Zoja, da odemo malo u Bavarsku? OBOLJANJINOV: Vi me jednostavno zapanjujete svojim rečima. U pivnicama je prljavo, tamo su sve sami gadovi... AMETISTOV: Ziači da niste videli rakove, koje su juče doneli u Bavarsku! Svaki rak je velik... dobro, da vas ne slažem - kao gitara! Heruvime! (Heruvim se pojavi) AMETISTOV: Slušaj, dragi mažordom žute rase, ako doñe Zoja Denisovna, reci joj da smo grof i ja otišli na koji minut u Tretjakovsku galeriju. Krenimo, ćale! Rakovi su evo koliki. (Ode zajedno sa Oboljanjinovom) HERUVIM: Manuska! Otisli jesu! MANJUŠKA (utrčava, ljubi Heruvima) Čime si mi se to samo dopao nikako da utuvim! Žut si kao pomorandža, a dopao si mi se! Vi ste Kinezi sigurno Luteranci? HERUVIM: Lutelani, malamala ves pelemo... slusaj Manuska, vlo vazna stval. Mi skolo putovati budemo, Manuska! Ja tebe vozim Sanhaj. MANJUŠKA: A ja u Šangaj neću. HERUVIM: Hoces, podzes ti. MANJUŠKA: Šta mi tu komanduješ? Jesam li ti ja žena, a? HERUVIM: Ja tebe ozeniti, Manuska, u Sanhaj. MANJUŠKA: Treba me prvo pitati da li ću da poñem za tebe ili neću. Jesam li ugovor s tobom potpisala, a, kosooki? Page 21

Mihail Bulgakov - Zojkin stan HERUVIM: Ti mozda Handzalini zeniti hocesa? MANJUŠKA: Možda i Hanzolina. Ja sam slobodna devojka, što si izbečio svoje kineske oči, ne bojim tebe! HERUVIM: Handzalin? MANJUŠKA: Okani se, okani. HERUVIM (postaje jeziv) Handzalini? MANJUŠKA: Šta ti je? Šta ti je? HERUVIM (hvata Manjušku za grlo, izvlači nož) Ja tebe sad budem klala. (Davi Manjušku) Kazi, Handzalin lubila ti jesi? MANJUŠKA: Joj, pusti mi grlo, anñele... spomeni, Gospode, robinju tvoju Mariju... HERUVIM: Lubila jesi? Lubila jesi? MANJUŠKA: Heruvimčiku moj kristalni... nisam ljubila... ne kolji siroticu... sažali se nad mojim mladim životom... HERUVIM (ostavlja nož) Oces ti zeniti Handzalini budes? MANJUŠKA: Ne, ne, ne!... HERUVIM: Mene zeniti budes ti jeste? MANJUŠKA: Ne... hoću, hoću. Šta mi to on, drugovi radi? HERUVIM: Ja tebe jesam plosila. MANJUŠKA: I to mi je prosidba! Mladoženja s nožem... Pa ti si razbojnik, Heruvime! HERUVIM: Nije biti... ja nisam jesam lazbojnik, ja bio tuzan... telaju... zatvol hoce stlpati Kinesa kokain zbog... Handzalini mene malamala mucila... ves plao celu noc... sam novac bucima, meni cetldest kopejki dao... ja patio hladan... Kinezi ne moze zivi hladna Moskva... Kinezi Sanhae kolisno ziveti... slusaj Manuska, ti sada splemaj jesi sebe, mi blzo klenuti hocemo, ja smislio kako mlogo celvonaca dobiti jesam... MANJUŠKA: Joj, Heruvime, šta si to smislio? Bojim se za tebe! (Zvono) Gubi se u kuhinju! (Otvara vrata) Joj, Gospode bože moj! HANDZALIN: Zdlavo, Manuska! MANJUŠKA: Joj! Idi, Hazoline... HANDZALIN: Ne! Ja zasto odlazim? Ja ne otici. Ti sama jesi, Manuska? Ja dosao tebe plositi. MANJUŠKA: Idi, Gazoline! HANDZALIN: Ne, zašto? Ti meni sta jesi govolila, a? Govolila jesi volis. Plevalila Handzalini? MANJUŠKA: Što lažeš? Ništa ja tebi nisam govorila. Sada ću pozvati Zoju Denisovnu... HANDZALIN: Ti lagati jesi. Ona nije kod kuce. Ti, Manuska, mnogo lagati jesi! Ja tebe voleti! MANJUŠKA. Imaš li nož? Govori otvoreno, ako si s nožem... HANDZALIN: Ja noz imati. Plositi dosao. HERUVIM (pojavi se iznenada) Ko to plositi dosla? HANDZALIN: Aa! Eto moj pomosnik! A, ti... HERUVIM: Idi ti iz stana, idi... To je moja stan, Zojkin, moja! MANJUŠKA: Bože moj, šta će sad da bude? Page 22

Mihail Bulgakov - Zojkin stan HANDZALIN: Tvoja? Bandit? Stan ceo uklao. Kao pseto ti jesi bila? A ti... ja plositi budem Manuska! HERUVIM: Ja vec to ladila. Ona moja zena. Ona mene voli. HANDZALIN: Okani se toga. Ona moja zena, ona mene voli! MANJUŠKA: Laže on, Heruvimčiku, on sve laže! HERUVIM: Idi ti jesi iz mog stana! HANDZALIN: Ti odlazi! U miliciji sve isplica kakav ti jesi kineski tip! HERUVIM: Miliciji... (Počinje da šišti) HANDZALIN (šišti) MANJUŠKA: Zečići, dragi moji! Samo se ne koljite, ñavoli jedni! HERUVIM: Aaa! (Iznenada izvuče nož, baci se na Handzalina) MANJUŠKA: U pomoć! U pomoć! U pomoć! HANDZALIN (uleti u ormar sa ogledalom, zalupi vrata za sobom. Zvono) MANJUŠKA: U pomoć! Baci taj nož, sotono! (Zvono) HERUVIM: Ja njega posle jesam zaklala. (Zaključava ormar ključem, ključ strpa u džep. Nestane. Manjuška otvara vrata i u predsoblje ulaze dva neznanca u civilu, obojica s tašnama u rukama) PRVI NEZNANAC: Dobar dan, drugovi! Jesu li to kod vas zvali u pomoć? MANJUŠKA: Šta vam je, kakva pomoć! Ja sam pevala... DRUGI NEZNANAC: Aaaa... MANJUŠKA: A šta hoćete, drugovi? PRVI NEZNANAC: Mi smo, drugarice, komisija. Došli smo da pregledamo vašu radionicu. MANJUŠKA: Rukovodilac sad nije ovde... danas ne radimo... PRVI NEZNAIAC: A ko ste vi? MANJUŠKA: Ja sam učenicamodelar. DRUGI NEZNANAC: Pa, eto, vi ćete nam sve pokazati. Jeo, zašto dva puta da dolazimo. MANJUŠKA: Dobro, onda izvolite... PRVI NEZNANAC: Šta je ovo ovde? MANJUŠKA: Ovo je prostorija za uzimanje mere. PRVI NEZNANAC: Lepa soba, nema šta, a šta je ovo, zar se na njima proba? (Pokazuje na lutke) MANJUŠKA: Nego kako, na lutki... PRVI NEZNANAC: A manekenke, za šta su one? MANJUŠKA: Kad se proba kako haljina stoji dok se neko kreće, onda se ona proba na učenici. PRVI NEZNANAC: Aha. DRUGI NEZNANAC (otvara zavesu. Iza zavese Heruvim s peglom u ruci) Hm. Kinez! MANJUŠKA: To kod nas iz vešernice dolazi, pegla suknje... PRVI NEZNANAC: Aha. (Heruvim pljucne na peglu i ode s njom) PRVI NEZNANAC: Dobro, idemo dalje. (Polazi, za njim Manjuška) DRUGI NEZNANAC (ostavši sam brzo izvlači ključeve iz džepa, otvara jedna ormar, razgleda ga, zaključava ga, otvara drugi, odskoči. U ormaru, skulivši se, sedi Handzalin s nožem u ruci) Drugi! Psssst... sediš? Page 23

Mihail Bulgakov - Zojkin stan HANDZALIN: Sedim. DRUGI NEZNANAC (šapatom) A šta ovde inače radiš? HANDZALIN (plačnim glasom) Ja malamala saklila jesam... mene sada Heluvim bandit klati bude... spasi mene malamala... DRUGI NEZNANAC: Tiše! Spašćemo te, spasti. A ko si ti? HANDZALIN: Ja jesam biti Handzalin, posteni Sinez, Ja sobalici jesam luku plosio, a on mene zamalo zaklao nije! On ovde opium dovlaci, u ovaj stan. DRUGI NEZNANAC: Aha, tako, tako... iskači iz ormara. Idi u odeljenje milicije, sačekaj me tamo. Samo i ne pomišljaj da pobegneš, pronaći ću te i na dnu mora. HANDZALIN: Ja nece bezi, samo Heluvima povedi, on jeste bila bandit! (Iskače iz ormara, izgubi se kroz hodnik. Drugi neznanac odlazi tamo gde su otišli Manjuška i Prvi neznanac. Posle izvesnog vremena sve troje se vraća) PRVI NEZNANAC: Pa eto! Sve je predivno, i svetlo i jasno. Uzorno sreñena radionica. DRUGI NEZNAIAC: Nema šta da se kaže! PRVI NEZNANAC (Manjuški) Pa, dakle, drugarice, prenesite šefovici da je bila kod vas komisija i konstatovala da se radionica nalazi u uzornom redu. Poslaćemo vam i pismeni nalaz. DRUGI NEZNANAC: Ostajte zdravo. (Obojica odlaze u predsoblje. Manjuška zaključava za njima vrata) HERUVIM (uleti kao vetar, s nožem u ruci) Aa, otisli jesu? Miliciji isplica? Ja tebi isplica! (Juri ka ormaru) MANJUŠKA: ðavo! U pomoć! U pomoć! U pomoć! HERUVIM (otvara ormar i ostaje zapanjen) Stoka! On kluc imao jeste! (Zavesa) ČETVRTI ČIN Noć. Zojkin salon, osvetljen lampama pod abažurima. U niši gori kineski fenjer. Heruvim sedi u svojoj egzotičnoj odori u niši nalik na malog boga. S druge straie vrata se čuje zvuk dve git&re, čuje se kako nekoliko glasova poluglasno peva. “Eh, raz, ješčo raz!” Lutke stoje, smeškaju se, čovek ne može da razazna da li su žive ili mrtve. Mnogo cveća po vazama. AMETISTOV (promolivši glavu kroz vrata) Heruvime! Šampanjac! HERUVIM: Odmas! (Ode. Posle izvesnog vremena se g,raća i ponovo seda u nišu. Zvuk gitare zamenjuje klavir, na kome neko svira fokstrot. Iz vrata izlazi MRTVO TELO, tužno se osvrće oko sebe i kreće ka Heruvimu) MRTVO TELO: Dozvolite da vas upitam, madam! HERUVIM: Ja nisam jeste madama... MRTVO TELO: Kog vraga!... (Prilazi jednoj lutki) Jednu igru, madam... Ne želite? Kako hoćete... Smeškajte se, molim vas... samo pazite da posle ne plačete... (Prilazi drugoj lutki) Madam... (Grli lutku oko struka, igra s njom) Nikad u životu nisam u rukama držao takav stručić... (Zagleda se u lutku, gura je od sebe, počinje gorko da plače) Page 24

Mihail Bulgakov - Zojkin stan AMETISTOV (iskače iz vrata) Ivane Vasiljeviču! Pardon, pardon... zašto ste se iznervirali? Šta vam još nedostaje u životu? MRTVO TELO: Podlače! Ti! AMETISTOV: Ivane Vasiljeviču, ja ću vam usuti dvetri kapljice amonijaka... MRTVO TELO: Iova uvreda!... Svima šampanjac - a meni kapljice... AMETISTOV: Ivane Vasiljeviču, najroñeniji moj... (Za vreme te scene vrata u dubini Zojkine poluosvetljene spavaće sobe otvaraju se i u spavaćoj sobi se pojavljuje potpuno nečujno Portuleja, krije se iza zastora i posmatra šta se danje dešava. Iz vrata se pomalja Rober) ROBER: Ivane Vasiljeviču, šta je to s tobom? MRTVO TELO: Kapljicama me napijaju! MARIJA NIKIFOROVNA (pojavi se u trpezariji) Ivane Vasiljeviču, najdraži moj! MRTVO TELO: Ostavite me svi na miru!... (U trpezariji se pojavi Zojka) ROBER: Zoja Denisovna, primite moje najdublje izvinjenje, a takoñe i u ime Ivana Vasiljeviča. ZOJA: To su sve sitnice, dešava se to. AMETISTOV: Preñite u akciju, uzmite ga da igrate s njim. (Marija Nikiforovna odvlači ka vratima Mrtvo telo koje rida, za njima ide Ametistov) ROBER: Zoja Denisovna, vaša večerinka je odista predivna! Da, uzgred budi rečeno, da ne zaboravim... koliko sam vam dužan? ZOJA: Mi prireñujemo te večeri onako, korporativno... dve stotine rubalja. ROBER: Razumem... platiću i za Ivana Vasiljeviča. Znači, dve stotine i dve stotine... ZOJA: Četiri stotine... ROBER: Razumem... (Daje novac) Mersi. Zoja Denisovna, jednu igru. ZOJA: Ah ne, ja ne igram. ROBER: Ah, Zoja Denisovna, a zašto? (Ode. Heruvim se odjednom pomerio, bacio pogled prema predsoblju. Tamo se pomoli Manjuška, daje nekakav znak. Zoja klima glavom. Tog istog časa iz vrata se pomoli Ala Vladimovna. U kaputu je i sa velom) ZOJA (šapatom) Dobar dan, Aločka! (Manjuški) Odvedi Alu Vladimovnu u svoju sobu, obuci je. (Manjuška ode sa Alom kroz spavaću sobu. Heruvim nestane potpuno nečujno. Portupeja pomiče zastor i pojavi se) ZOJA (trgne se, ustukne jedan korak) Šta to treba da znači, Portupeja? Kako ste dospeli ovamo? PORTUPEJA (šapatom) Kroz sporedni ulaz. Imam ključeve od svih stanova. Eh, Zoja Denisovna! Eh, i to mi je radionica! Sve je sad jasno! ZOJA (daje novac Portupeji) Gubite se, ćutite! Kad se raziñu, doñite ponovo! PORTUPEJA: Zoja Denisovna, opreznije!... ZOJA: Odlazite! (Portupeja odlazi kroz spavaću sobu. Zoja za njim. Čuje se tih fokstrot s druge strane vrata. Iz vrata izlazi Gusan. Namrgoñen) GUSAN: Gusane, ti si pijan!... Koliko si pijan, ti, komercijalni direktore teškotopljivih metala, to nije u stanju da izrazi čak ni tvoj jezik!... Ti jedini znaš zašto si pijan... ali to nikom nećeš reći, jer si ponosit!... Oko tebe se vrte žene i vesele direktora, ali ti nisi veseo... Duša ti je mračna... (Lutki) Ah, lutko! (Zoja se nečujno pojavi u spavaćoj sobi) Samo ću tebi, ćutljiva lutko, poveriti svoju tajnu: ja sam... Page 25

Mihail Bulgakov - Zojkin stan ZOJA: Zaljubljen! GUSAN: A, Zojka! Prisluškivala si me? E, pa šta... Zojka! Zmija mi se obavila oko srca... Ah, Zojka, osećam da je ona gadura... ali me je pobedila! ZOJA: Zar se vredi mučiti, dragi moj Gusane? Naći ćeš drugu. GUSAN: Ah, ne, nikad! Ali, svejedno, Zoja, pokaži mi bilo koga, da bar privremeno zaboravim na nju i izbacim je iz svog srca... Zoja, ona me ne voli! ZOJA: O, moj Gusane, moj stari prijatelju, sačekaj samo nekoliko trenutaka i ugledaćeš ženu, takvu ženu da ćeš zaboraviti sve na ovome svetu! I ona će biti tvoja, jer koja žena može da ti se suprotstavi, Gusane? GUSAN: Hvala ti, Zojka, na dobrim rečima! (Iz vrata izlaze Oboljanjinov i Ametistov, obojica u frakovima) Želim da te nagradim. Koliko sam ti dužan? ZOJA: Gusane, od tebe neću ništa da primim. GUSAN: Ti nećeš da uzmeš, a ja želim da ti dam. Uzmi pet stotina rubalja! ZOJA: Mersi. GUSAN (Ametistovu) Aa! Administrator! Ti si načinio ovaj raj u kome se odmorila izmučena duša! Uzmi ovo! AMETISTOV: Danke zer. GUSAN (Oboljanjinovu) Grofe! Predivno ste odista svirali klavir! Molim vas! (Pruža mu novac) OBOLJANJINOV: Mersi. Kad se situacija promeni, poslaću vam moje sekundante. GUSAN: Daću! I njima ću dati! AMETISTOV: Bravo! Borise Semjonoviču! Borise Semjonoviču, pažnja! Promena dekora! Sad će se prikazivati nova toaleta! Svetlost! (Isključuje svetlost. Nekoliko trenutaka je ceo stan u potpunom mraku, a posle toga sijalice počinju da se ispunjavaju slabom svetlošću. U salonu sede: Zoja, Gusan, Rober, Mrtvo telo, Marija Nikiforovna, Lizanjka i madam Ivanova. Oboljanjinov za klavirom. Kraj zavese, kojom je prekrivena niša, pojavi se Ametistov) AMETISTOV: Pažnja! LJubičasta toaleta! Prikazana u Parizu! Cena šest hiljada franaka! Atelje! (Oboljanjinov počinje da svira valcer. Ala na podijumu počne da se kreće uz zvuke muzike) SVI: Bravo! GUSAN: Šta je to? ALA: Ah, to ste vi? Kako ste vi dospeli ovamo? GUSAN: Kako vam se ovo dopada? Ona pita mene kako sam ja ovamo dospeo? A, u samoj stvari, ja bih trebalo nju da upitam kako je ona ovamo dospela? ALA: Stupila sam kao manekenka. GUSAN: Manekenka! Žena koju volim! Žena kojom hoću da se oženim, da napustim ženu i dvoje dece, počinje da radi kao manekenka. Znaš li ti, nesrećnice, gde si počela da radiš? ALA: U ateljeu. GUSAN: Pa da, piše se atelje, a izgovara - kuća veselja! ROBER: Šta je bilo, šta je bilo? GUSAN: Jeste li videli, dragi drugovi, takav atelje, u kome se modeli prikazuju noću, uz zvuke muzike? Page 26

Mihail Bulgakov - Zojkin stan MRTVO TELO: Pravilno!... Zašto muzika? Budite dobri. AMETISTOV: Pardon, pardon... ZOJA: Aha, sad je sve jasno! (Imitira Alu) “Ja nikoga nemam, Zoja Denisovna, od kako mi je umro muž...” Ah vi, prevrtljivice, prevrtljivice obična! Pa ja sam vas pitala, upozoravala vas! Hvala vam, Aločka, za skandal! GUSAN: Zoja Denisovna, vi ste mi kao manekenku prikazali moju nevestu. ALA: Ja vam nisam nevesta! GUSAN: Ona je moja ljubavnica, meñu nama budi rečeno! MRTVO TELO: Hvala neka je bogu, razveselili smo se!... OBOLJANJINOV: Molim vas da ne vreñate ženu! GUSAN: Pijanisto, okani me se! ZOJA: Gospodo, posredi je samo mali nesporazum, koji će se odmah srediti. Molim vas, gospodo, izvolite u salu... Budite tako dobri, izvolite, Ametistove! AMETISTOV: Pardon, pardon, izvolite gospodo, molim vas! Zajednički grandiozni fokstrot. A sada malo intimno objašnjenje... Takvi dogañaji nisu retki u visokom društvu... Ivane Vasiljeviču! Lizo, preduzmite potrebne mere! (Žene odvlače muškarce iza vrata, sa njima odlaze Ametistov i Oboljanjinov. Zoja ostaje u niši i sluša razgovor) GUSAN: Ti si u ateljeu? ALA: A kako ste vi dospeli u ovaj atelje? GUSAN: Ja? Pa ja sam muškarac! Imam iantalone! A ne haljinu, rasečenu du pupka! Dolazim ovamo, zato što si mi ti isisala svu krv! A zašto ti dolaziš? ALA: A ja dolazim zbog novca. GUSAN: Šta će ti novac? ALA: Želim da odem u inostranstvo. GUSAN: Za to neću dati. Ponovo to proklsto inostranstvo! ALA: Ovde sam htela da zaradim. GUSAN: Imala si u Moskvi sve, i od ptice mleko! Sedam puta sam te prosio! U inostranstvo... Kako da ne, u inostranstvu te svi čekaju, čak se i sam predsednik u Parizu uznemirio što Ala Vadimovna ne dolazi! ALA: Da, uznemirio se, ali ne predsednik, nego moj verenik! GUSAN: Ko? Verenik? Verenik? Dakle, znaš, ako imaš verenika, ti si... ti si... ñubre! ALA: Ne vreñajte me. Ja jesam to sakrila, tačno je. Ali nisam mogla ni pretpostaviti da ćete vi da se zaljubite u mene! Htela sam da vam uzmem novac za inostranstvo, da kidnem!... GUSAC: Uzmi ga, samo ostani! ALA: Ne, ni po koju cenu! GUSAN: Aa, sad!... Kada si s mojim prstenjem, ni po koju cenu!... Pogledaj samo svoje prste! ALA (skida prstenje, baca ga na pod) Evo vam! Evo! GUSAN: Do vraga i prstenje! Odgovaraj, hoćeš li se udati za mene ili nećeš? ALA: Ne, neću! GUSAN: Brojim do tri. Jedan! Dva!... Brojim do deset! ALA: Pustite to, Borise Semjonoviču, ne brojte. Neću da se udam za vas. Ja vas ne volim. Page 27

Mihail Bulgakov - Zojkin stan GUSAN: Raspusnice! ALA: Kako se samo usuñ... ZOJA (u niši) Uh, budalo jedna! AMETISTOV (iznenada se pojavi) Pardon, pardon, Borise Semjonoviču! GUSAN: Gub' se! AMETISTOV: Pardon, pardon, Borise Semjonoviču!... Ala Vadimovna, izvolite, trebalo bi da se odmorite... smirite se... ALA (poñe) Zoja Denisovna, vrlo mi je žao što sam bila uzročnik skandala. Toaletu ću vam vratiti. ZOJA: Poklanjam vam je za glupost vašu, idiotkinjo! GUSAN: Stoj! Kuda ćeš? U inostranstvo? ALA: Crći ću, ali ću pobeći! (Ametistov prebaci preko ramena Ali ogrtač i ona nestane) GUSAN: Neću ti dati da to učiniš. ZOJA: Smiri ga malo. AMETISTOV: Dobro, dobro, smiriću ga već. Idi gostima... (Zoja ode, zatvori vrata za sobom) GUSAN (u prostor) Prodavaćeš stvari na Smolenskoj pijaci, dospećeš u bolnicu! I videću kako ćeš u svojoj ljubičastoj haljini... (Iznemogao, pada na tepih) AMETISTOV: Borise Semjonoviču, tepih je prljav!... Sve će se srediti! Zar je ona jedina na svetu? Pljunite na sve to! Ona čak nije ni lepa, antr nu sua, tako, nešto ordiner. GUSAN: Idi, ja patim... AMETISTOV: Odlično! Tugovaćete malo. Evo vam likera i cigarete. (Nestane. Iza pozornice fokstrot) GUSAN (tuguje) Gusan tuguje... Zašto tuguješ, jadniče? Zbog toga što je pretrpeo nepopravljivu dramu... Ah, bedan li sam! Sve sam postigao, što je samo moglo da se postigne, a, eto, otrovna ljubav me ubi i sad ležim na ćilimu. I gde to? U javnoj kući!... Ala! Vrati se! (Glasno) Ala! Vrati se! AMETISTOV (pojavi se) Tiše, Borise Semjonoviču, dole proletarijat sve čuje... (Nestane, zatvorivši vrata za sobom. Heruvim se pojavi nečujno i prilazi Gusanu) GUSAN: Idi, tužan sam... HERUVIM: Zasto tugujes malamala? GUSAN: Ne mogu da vidim ni jedno ljudsko lice, samo si mi ti simpatičan... Heruvim, kineski čovek... Tuga me muči i zato sam na ćilimu... HERUVIM: Tuga... I ja sam tuzan... GUSAN: Ah, Kinezu! Zašto bi ti bio tužan? Sve je pred tobom... HERUVIM: Madam te plevalila jeste? Sve madame su jako nedoble malamala... Ali sta! Dlugu madamu uzmes... Mnogo madama u Moskva... GUSAN: Ne mogu da nañem drugu madamu! HERUVIM: Ti novac nemas imati? GUSAN: Ah, dragi moj Kinezu! Zar bi se moglo desiti da ja ne mogu da doñem do novca? Ali jedno ne može da smisli moja glava, a to je kako da novac pretvori u ljubav! Gledaj! (Izbacuje iz džepova debele svežnjeve velikih novčanica) Izjutra sam dobio pet hiljada! A uveče udarac, koji me je oborio s Page 28

Mihail Bulgakov - Zojkin stan nogu! I, evo, ležim sad na velikom putu, i neka pobeñenog Gusana svako pljuje, kao što ja pljujem novac! HERUVIM: Plujes novac? Smesno! Ti novac jeste imati, madama nemati!... Ja madama imati, a novac gde? Daj da milujem cervonce... GUSAN: Miluj ih... HERUVIM: Ah, cervonci, cervonci dlagi moji... (Iznenada udari pod lopaticu kamom Gusana. Gusan se smiri bez i jednog zvuka) Cervonci... i topao Sangai! (Trpa červonce, skida s Gusana lanac sa satom, prstenje sa prstiju, briše nož o kaput Gusanov, diže Gusana, stavlja ga u fotelju, smanjuje svetlost, govori šapatom) Manuska! MANJUŠKA (pomoli se) Šta hoćeš? HERUVIM: Psst... Sada odmas Sangai bezimo... Stanica... MANJUŠKA: Šta si to, sotono, počinio? HERUVIM: Ja Gusana pleklala... MANJUŠKA: Ah... ðavole!... ðavole!... HERUVIM: Pozuli, jel ću i tebe da kolem! Odmas bude mokla nesleca!... MANJUŠKA: Gospode! Gospode! (Nestaje zajedno sa Heruvimom) AMETISTOV (ulazi tiho) Borise Semjonoviču, došao sam samo na trenutak, da vidim... Kako se osećate? Eh, kako ste se iznervirali! Ruka vam je ledena... (Zagleda se malo bolje) Šta? Kučkin mačak! Bandit! Ukantan je! Pa to, grañani moji dragi, u programu nije bilo! Kako i šta sada da se radi, a? Propao sam! Gotovo je! Heruvim! Da... razume se, opljačkao i odmah kidnuo... A! A ja sam običan idiot! Eto ti i Nice! Eto ti i inostranstva! (Pauza. Mahinalno) Veče je bilo, zvezde su sjale... A zašto ja ovde sedim! Kidaj! (Skida brzo frak, kravatu, uleće u Zojkinu spavaću sobu, otvara pisaći sto, uzima odatle nekakve papire i novac, trpa u džep, izvlači ispod postelje stari kofer i iz njega - mundir, oblači ga, na glavu stavlja kačket) Verni druže moj, koferu, ponovo smo zajedno. Objasnite mi drugovi, kuda da krenem? Ah, zvezdo moja neutešna!... Ah, sudbo moja! Zbogom Zojka, izvini! Drugačije nisam mogao da postupim! Zbogom Zojkin stane! (Nestane s koferom. Pauza. Vrata koja vode u spavaću sobu tiho se otvaraju i ulaze Prvi i Drugi neznanac, a za njima još dva neznanca) ZOJA (pojavivši se u trpezariji) Borise Semjonoviču, da li ste sami? A gde je Ametistov? (Zagledavši se malo bolje) O, bože moj, bože! Pa mi smo propali! O, bože! (Tiho prema vratima) Pavele Fjodoroviču! (Oboljanjinov ulazi) ZOJA: Pavlik, desila se nesreća! Pogledajte samo! (Pokazuje Gusana) OBOLJANJINOV (zagledavši se) Šta je to bilo? ZOJA: Nesreća, Pavlik! To je sve Kinez! On sa Ametistovom! Pavlik, bežati! Ovog istog časa! Ovog časa pobeći! OBOLJANJINOV: Kako to pobeći? ZOJA: Pavlik, osvestite se, shvatite da se u stanu desilo ubistvo! Ma šta mi je sada... Ah, novac je u spavaćoj sobi! Pobeći! PRVI NEZNANAC (izlazeći) Mirno grañanko, ne mo žete da bežite! ZOJA: A ko ste vi? PRVI NEZNANAC: Mirno, grañanko, mi smo sa mandatima. OBOLJANJINOV: Zojka, šta se to dešava u stanu? Page 29

Mihail Bulgakov - Zojkin stan ZOJA: Ah, shvatam! Pavlik, to je kraj! Budite muškarac. Imajte na umu, mi nismo krivi! DRUGI NEZNANAC: Ko to tamo igra? ZOJA: Moji gosti. Zapamtite, mi nemamo nikakve veze sa ubistvom. To su Kinez i Ametistov. PRVI NEZNANAC: Mirno, grañanko. (Ide ka vratima, otvara ih) Vaše isprave, grañani! (Pomrčina. Lagano se scena osvetljava. Prvi neznanac sedi za stolom, Drugi neznanac pregleda sobu, Treći neznanac stoji kraj vrata, puši. Iza vrata, koja vode u spavaću sobu, lagano se pojavljuje Portupeja, ulazi u trpezariju, začuñen je) PRVI NEZNANAC: Šta želite, grañanine? PORTUPEJA: Odista čudnovato. Ja sam taj koji bi mogao da upita: Šta radite ovde, u ovom stanu? Ja sam predsednik kućnog saveta. PRVI NEZNANAC: A, drago mi je. PORTUPEJA: Potrebna mi je Zoja Denisovna. DRUGI NEZNANAC: Odmah. (Odlazi, vraća se sa Zojom i Oboljanjinovom. Oboje su bledi, ćutljivi. Zoja drži pod ruku Oboljanjinova. Portupeja je zapanjen) DRUGI NEZNANAC: No, šta si to hteo da kažeš Zoji Denisovnoj? PORTUPEJA (osetivši da nešto nije u redu) A ko ste vi? PRVI NEZNANAC: Jesi li poznavao Gusana? PORTUPEJA: Kako da ne, oni kod nas u kući stanuju. DRUGI NEZNANAC: Živeli su. PORTUPEJA (zadrhtavši) Drugovi, odavno sam ja zapažao da je ovaj stan sumnjiv... Sutra sam hteo da podnesem prijavu... ZOJA: Gade! Ja sam mu plaćala! On i sada ima moje červonce u cepu! PORTUPEJA (pokušava da proguta novčanicu) DRUGI NEZNANAC (oduzimajući mu novčanicu) Da nisi možda malo onako? Novac ždereš? PRVI NEZNANAC: Pod tvojim nosem Gusana kolju, a ti novčanice mezetiš! PORTUPEJA (pada na kolena) Drugovi! Ja sam čovek nedovoljno svestan!... (Sa patosom) Drugovi, uzimajući u obzir moju neprosvećenost i neznanje, što je nasleñe carskog režima, treba presudu smatrati za uslovnu!... Šta govorim ne znam ni sam... PRVI NEZNANAC: No, dobro, diži se. (Zoji) Oblačite kaput, madam, vreme je da se krene. (Portupeja rida) PRVI NEZNANAC: Ne cmizdri, zajedno ćemo krenuti. ZOJA (pokazuje na Oboljanjinova) Imajte na umu da mi je muž bolestan! Obratite pažnju na njega... PRVI NEZNANAC: NJega će u bolnicu smestiti... ZOJA: Zbogom, zbogom moj stane!... OBOLJANJINOV: U glavi mi se sve muti... Smoking... krv... (Drugom neznancu) Izvinite, molim vas, hteo sam nešto da vas upitam, zašto ste u smokinzima? DRUGI NEZNANAC: Hteli smo kod vas kao gosti da doñemo. OBOLJANJINOV: Izvinite, molim vas, ali uz smoking nn u kom slučaju ne idu žute cipele. Page 30

Mihail Bulgakov - Zojkin stan DRUGI NEZNANAC (Prvom neznancu) Jesam li ti govorio?! (Zavesa)

Page 31

DANI TURBINA

Mihail Bulgakov - Dani turbina Mihail Bulgakov Dani Turbina

Komad u četiri čina Preveo Milan Čolić LICA TURBIN ALEKSEJ VASILJEVIČ - artiljerijski pukovnik, 30 godina TURBIN NIKOLAJ - njegov brat, 18 godina TALBERG JELENA VASILJEVNA - njihova sestra, 24 godine TALBERG VLADIMIR ROBERTOVIČ - generalštabni pukovnik, njen muž, 38 godina MIŠLAJEVSKI VIKTOR VIKTOROVIČ - artiljerijski kapetan druge klase, 38 godina ŠERVINSKI LEONID JURJEVIČ - poručnik, lični hetmanov añutant STUDZINSKI ALEKSANDAR BRONISLAVOVIČ - kapetan, 29 godina LARIOSIK - roñak iz Žitomira, 21 godina HETMAN cele Ukrajine BOLBOTUN - komandant I konjičke petljurovske divizije GALANBA - satnik-petljurkovac, bivši konjički ulanski kapetan URAGAN KIRPATIJ FON ŠRAT - nemački general FON DUST - nemački major VOJNI LEKAR nemačke armije DEZERTER - kozak ČOVEK SA KORPOM LAKEJ MAKSIM - poslužitelj u gimnaziji, 60 godina ODMETNIK - telefonista PRVI OFICIR DRUGI OFICIR TREĆI OFICIR PRVI JUNKER DRUGI JUNKER TREĆI JUNKER JUNKERI I ODMETNICI Prvi, drugi i treći čin odigravaju se zimi 1918. godine, a četvrti čin početkom 1919. godine. Mesto radnje grad Kijev. Page 1

Mihail Bulgakov - Dani turbina PRVI ČIN SLIKA PRVA Stan Turbinih. Veče. U kaminu vatra. Dok se diže zavesa sat otkucava devet puta i nežno svira Bokerinijev menuet. Aleksej povijen nad nekim papirima. NIKOLKA (svira na gitari i peva) Glasine sve gore iz trena u tren. Petljura krenuo na nas! Mitraljeze smo napunili, Po Petljuri raspalili, Mitraljesci-ci-ci... Golupčići-ći... Spasite nas, junaci! ALEKSEJ: ðavo će te znati šta to pevaš! Neke kuvaričke pesme. Pevaj nešto pristojnije. NIKOLKA: Zašto kuvaričke? To sam ja lično sastavio, Aljoša. (Peva) Ako hoćeš pevaj, ako nećeš nemoj, Glas ti ni onako nije bogzna šta! Ima nekih glasova... Da ti se kosa digne na glavi... ALEKSEJ: To se odnosi upravo na tvoj glas. NIKOLKA: Aljoša, nemoj tako! Imam glas, istina ne kao Šervinski ali ipak bar relativno pristojan. Dramski ili tačnije - bariton. Lenočka, Lenočka! Šta veliš, kakav mi je glas? JELENA (iz svoje sobe) Čiji? Tvoj? Uopšte ga i nemaš. NIKOLKA: Iznervirala se, zato tako govori. Uzgred budi rečeno, Aljoša, učitelj pevanja mi je govorio: „Vi biste, Nikolaje Vasiljeviču, stvarno motli u operi da pevate, da nije došla revolucija.“ ALEKSEJ: Taj tvoJ nastavnik pevanja je obična budala. NIKOLKA: Znao sam to. Potpuno rastrojstvo živaca u domu Turbinih. Učitelj pevanja budala. Ja ostao bez glasa, a još koliko juče sam ga imao, i sve u svemu opšti pesimizam. A ja sam po svojoj prirodi više sklon optimizmu. (Prebira žice na gitari) Mada i ja, znaš Aljoša, počinjem da gubim živce. Već je devet, a on reče da će doći izjutra. Da mu se nije nešto dogodilo? ALEKSEJ: Govori tiše. Jesi li me razumeo? NIKOLKA: Muka je prava, bože, biti brat udate sestre. JELENA (iz svoje sobe) Koliko je sati u trpezariji? NIKOLKA: E... devet. Naš sat ide napred, Lenočka. JELENA (iz svoje sobe) Nemoj da izmišljaš, molim te. NIKOLKA: Vidi, nervira se. (Pevuši) Spustila se, magla... O, sve pokrila magla! ALEKSEJ: Ne cepaj mi dušu, molim te. Zapevaj nešto veselo. NIKOLKA (peva) Zdravo da ste svečarke! Zdravo da ste svečari! Snimanja su već počela davno... Page 2

Mihail Bulgakov - Dani turbina Ehoj pesmo moja!... Draga!... Fla-fla-flašice moja Državnoga vina!... Šapke teške, Čizme tesne, To junkeri gardisti marširaju... Električno osvetljenje se iznenada ugasi. Pored prozora sa pesmom prolazi vojna jedinica. ALEKSEJ: ðavo će ga znati šta je to! Svakog časa se gasi. Lenočka, daj, molim te, sveće. JELENA (iz svoje sobe) Da... Da... ALEKSEJ: Prošla nekakva jedinica. Jelena, ulazeći sa svećom, osluškuje. Komanda u daljini. NIKOLKA: Vrlo blizu. Izgleda kao da kod Svjatošina pucaju. Odista, šta li se tamo dešava? Aljoša, možda ćeš me poslati da vidim šta se dešava u štabu? Otišao bih. ALEKSEJ: Razume se, nedostaješ im još samo ti. Sedi s mirom, molim te. NIKOLKA: Razumem, gospodine pukovniče... Ja, u stvari, zbog toga što, znaš, kad ništa ne radiš to nekako vreña... Tamo se ljudi tuku... Kad bi bar naš divizion bio što pre spreman. ALEKSEJ: Kad mi budu bili potrebni tvoji saveti o pripremanju diviziona, sam ću ti reći. Jesi li me razumeo? NIKOLKA: Razumem. Izvigšte, goepodine pukovniče. Sijalice se upale. JELENA: Aljoša, gde mi je muž? ALEKSEJ: Doći će, Lenočka. JELENA: Ali, kako je to moguće? Rekao je da će doći ujutru, a sada je devet sati i još ga nikako nema. Da mu se nije što desilo? ALEKSEJ: Lenočka, razume se da je to nemoguće. Pa ti bar znaš da liniju prema zapadu čuvaju Nemci. JELENA: Ali zašto već ne dolazi? ALEKSEJ: Očigledno sgoje na svakoj stanici. NIKOLKA: Revolucionarna vožnja, Lenočka. Jedan se voziš, dva sata stojiš. (Zvonce) Evo ga, zar nisam rekao! (Trči da otvori vrata) Ko je? GLAS MIŠLAJEVSKOG: Otvori, odmah, tako ti boga! NIKOLKA (pušta Mišlajevskog u predsoblje) Pa to si ti, Vićenka? MIŠLAJEVSKI: Ja sam nego ko, grom me ubio! Nikol, drži pušku, molim te. U vražju mater! JELENA: Viktore, odakle dolaziš? MIŠLAJEVSKI: Od Crvene Krčme. Oprezno vešaj, Nikol. U džepu je flaša votke. Pazi da je ne razbiješ. Dozvoli mi, Leno, da prenoćim, do kuće neću stići, potpuno sam se skočanjio. JELENA: Ah, bože moj, pa razume se! Brzo da se ogreješ. Idu ka kaminu. MIŠLAJEVSKI: Joj... joj... joj... ALEKSEJ: Pa zar ni valjenke nisu mogli da vam dadu? Page 3

Mihail Bulgakov - Dani turbina MIŠLAJEVSKI: Valjenke! To su obične bitange! (Hita ka vatri) JELENA: Znate šta: kupatilo se već greje, vi ga brzo skinite, a ja ću da mu pripremim veš. (Iziñe) MIŠLAJEVSKI: Skidaj, golube, skidaj, skidaj. NIKOLKA: Odmah, odmah. (Skida čizme Mišlajevskom) MIŠLAJEVSKI: Lakše, bratac, oj, lakše! Sad bi dobro došla jedna votkica, iz velike čaše. ALEKSEJ: Odmah ću da natočim. NIKOLKA: Aljoša, prsti na nogama su mu promrzli. MIŠLAJEVSKI: Propali mi prsti, u vražju mater otišli, jasno. ALEKSEJ: Ma nemoj! Prebolećeš. Nikola, istrljaj mu noge votkom. MIŠLAJEVSKI: Pazi da ne dozvolim da mi noge votkom trlja. (Pije) Trljaj rukom. Boli! Boli! Lakše. NIKOLKA: Ccc! Ala je promrzao kapetan! JELENA (vrati se sa sobnim ogrtačem i papučama) Sad što pre u kupatilo. Drž'! MIŠLAJEVSKI: Neka ti bog da zdravlja, Lenočka. Deder još votke. (Pije) Jelena iziñe. NIKOLKA: Jesi li se zagrejao, kapetane? MIŠLAJEVSKI: Malo mi je laknulo. (Pali cigaretu) NIKOLKA: Reci šta je tamo kod Krčme? MIŠLAJEVSKI: Briše mećava kod Krčme. To je tamo. A ja bih i tu mećavu, i mraz, i Nemce-gadove i Petljuru... ALEKSEJ: A zašto su vas, ne razumem, nabili kod Krčme? MIŠLAJEVSKI: E, pa, tamo su ti mužici, tamo kod Krčme. Isti oai dragi mužici iz dela grofa Lava Tolstoja! NIKOLKA: Pa kako sad to? A u novinama pišu da su seljaci na hetmanovoj strani... MIŠLAJEVSKI: Što mi to, junkeru, novine pod nos podmećeš? Ja bih svu tu novinarsku žgadiju obesio o jednu granu! Jutros lično, na izvićanju, naletim na jednog dedu i pitam ga: »Gde su vam momci?« Selo kao da je izumrlo. A on, onako skoro slep i ne vidi epolete ispod ogrtača, pa kaže: »Svi su odbegli Petljuri...« NIKOLKA: Jojjojjoj... MIŠLAJEVSKI: Baš to »jojjojjoj«... Dotrabim tu tolstojevsku panjinu za gušu i kažem: »Svi Petljuri odbegli? Sad ću da te streljam, čiča... Da vidiš kako se kod Petljure beži. Pobeći ćeš ti u carstvo nebesko.« ALEKSEJ: A kako si u grad dospeo? MIŠLAJEVSKI: Smeniii nas danas, hvala neka je gospodu bogu! Došla pešadija. Skandal sam napravio u štabu. Jezivo je to bilo! Oni tamo zaseli, konjak cevče u vagonu. Kažem im, vi sedite sa hetmanom u dvorcu, a artiljerijske oficire ste poterali na mraz u čizmama da se puškaraju sa seljacima! Nisu znali kako da me se otarase. Upućujemo vas, kažu, kapetane, po struci u bilo koju artiljerijsku jedinicu. Idite u grad... Aljoša, uzmi me kod sebe. ALEKSEJ: Sa zadovoljstvom. I sam sam hteo da te pozovem. Daću ti prvu bateriju. Page 4

Mihail Bulgakov - Dani turbina MIŠLAJEVSKI: Dobrotvore moj... NIKOLKA: Ura!... Svi ćemo biti zajedno. Studzinski kao stariji oficir... Divota!... MIŠLAJEVSKI: Gde ste se smestili? NIKOLKA: Zaposeli smo Aleksandrovu gimnaziju. Sutra ili prekosutra možemo da nastupamo. MIŠLAJEVSKI: Nećeš čekati da te Petljura tresne po potiljku? NIKOLKA: Još ćemo da vidimo ko će koga! JELENA (pojavi se sa čaršavom) E, pa, Viktore, hajde, hajde. Idi da se okupaš. Evo ti čaršav. MIŠLAJEVSKI: Predivna moja Leno, dozvoli da te za tvoj trud zagrlim i poljubim. Šta mieliš, Lenočka, da li sad odmah votku da popijem, ili kasnije, za večerom. JELENA: Mislim biće bolje posle, za vreme večere, Viktore! Da nisi video mog muža? Muž mi se izgubio. MIŠLAJEVSKI: Ostavi to, Lenočka, naći će se. Samo što nije stigao. (Iziñe) Počne da zvoni bez prekida. NIKOLKA: Pa to će bigi on! (Trči u predsoblje) ALEKSEJ: Gospode bože, ko to tako zvoni? Nikolka otvara vrata. U predsoblju se pojavi Lariosik sa koferom i zavežljajem. LARIOSIK: Evo me, stigao sam. Nešto sam vam sa zvonom zapetljao. NIKOLKA: Dugme ste zaglavili. (Istrčava na stepenište) LARIOSIK: O, bože moj! Oprostite, molim vas, tako vam boga! (Uñe u sobu) Eto, stigao sam, Dobar dan, vrlopoštovana Jelena Vasiljevna, odmah sam vas poznao po fotografijama. Mama vam šalje najtoplije pozdrave. Zvonce prestane. Uñe Nikolka. A isto tako i Alekseju Vasiljeviču. ALEKSEJ: Moje poštovanje. LARIOSIK: Da ste mi zdravo, Nikolaje Vasiljeviču. Mnogo sam slušao o vama. (Svima) Čudite se, vidim? Dozvolite da vam uručim pismo, ono će vam sve objasniti. Mama mi je rekla da vam odmah, još dok kaput ne skinem, dam da pročitate pismo. JELENA: Ala je ovo nečitak rukopis! LARIOSIK: Da, strašno! Dozvolite, biće bolje da vam ja pročitam. Mamin rukopis je takav da ona ponekad nešto napiše, a posle ni sama ne razume šta je napisala. Moj rukopis je isti takav. To je kod nas nasledno. (Čita) „Draga moja Lenočka! Šaljem vam mog dečka odista onako roñački; prigrlite ga i ugrejte ga, kako to vi umete. Vaš stan je ogroman...“ Mama mnogo voli i poštuje i vas, a isto tako i Alekseja Vasiljeviča. (Nikolki) I vas. (Čita) »Dečko stupa na Kijevski univerzitet. Sa njegovim sposobnostima...« - ah, ta mama!... - »... nemoguće je sedeti u Žitomiru i gubiti vreme. Novac za njega ću slati redovno. Ne bih želela da dečak, koji se navikao na porodicu, živi kod tuñih ljudi. Ali moram da pohitam, sada kreće bolnička kompozicija, on će vam sam sve ispričati... « Hm... eto, to je sve. ALEKSEJ: Izvinite, ali s kim imam čast da govorim? LARIOSIK: Kako to - s kim? Vi me ne poznajete? ALEKSEJ: Na žalost, nisam imao to zadovoljstvo da se upoznam sa vama. Page 5

Mihail Bulgakov - Dani turbina LARIOSIK: Bože moj? A vi, Jeleaa Vašljevna? NIKOLKA: Ni ja vas ne poznajem. LARIOSIK: Bože moj, to je odista nešto začarano! Pa mama vam je poslala telegram, koji treba sve da objasni. Mama je poslala telegram od šezdeset i tri reči. NIKOLKA: Šezdeset i tri reči!... Joo... oj! JELENA: Mi nikakav telegram nismo dobili. LARIOSIK: Niste ga dobili? Bože moj! Oprostite mi, molim vas! Mislio sam da me čekate, i odmah sam, ne skidajući kaput... Izvinite... ja sam, čini mi se, nešto slomio... Užasno sam nespretan! ALEKSEJ: Budite dobri i recite kako se prezivate? LARIOSIK: Larion Larionovič Suržanski. JELENA: Znači Lariosik?! Naš roñak iz Žitomira? LARIOSIK: Pa da. JELENA: I vi ste... kod nas doputovali? LARIOSIK: Da. Ali, vidite li, ja sam mislio da me čekate... Izvinite, isprljao sam... Mislio sam da me čekate, a kada stvari tako stoje, onda ću otići u neki hotel... JELENA: Kakvi sad hoteli?! Stanite, prvo se raskomotite. ALEKSEJ: Pa vas niko odavde ne tera, skikite kaput, molim vas. LARIOSIK: Od sveg srca vam hvala. NIKOLKA: Evo ovde, lzvolite. Kaput možete da ostavite i u predsoblju. LARIOSIK: Od srca vam hvala. Kako je lepo u vašem stanu! JELENA (šapatom) Aljoša, šta ćemo s njim? Simpatičan je. Hajde da ga smestimo u biblioteci, soba je ionako prazna. ALEKSEJ: Razume se, pokaži mu je. JELENA: Znate šta, Larione Larionoviču, pre svega idite u kupatilo... Tamo je već jedan - kapetan Mišlajevski... Jer, znate, posle voza... LARIOSIK: Da, da, odista je užasno!... Užasno!... Eto, od Žitomira do Kijeva sam putovao jedanaest dana... NIKOLKA: Jedanaest dana!... Oj, oj, oj! LARIOSIK: Strašno, strašno!... Pravi košmar! JELENA: Dakle, izvolite! LARIOSIK: Najlepše vam se... Ah, izvinite, Jelena Vasiljevna, ali ja ne mogu u kupatilo. ALEKSEJ: Zašgo ne možete u kupatilo? LARIOSIK: Oprostite, molim vas. Nekakvi zlikovci su mi u vozu ukrali kofer sa presvlakom. Kofer sa knjigama i rukopisima su mi ostavili, a presvlaka je nestala. JELENA: Pa, to je nepopravljiva nesreća. NIKOLKA: Ja ću vam dati, ja ću! LARIOSIK (intimno, Nikolki) Čini mi se da mi je ipak ostala jedna košulja. U nju sam umotao Čehovljeva dela. Da li biste bili tako dobri da mi date unterciger? NIKOLKA: Sa zadovoljstvom. Biće vam malo veliki, ali ćemo ga suziti čiodama. LARIOSIK: Najlepše vam zahvaljujem. JELENA: Larione Larionoviču, mi ćemo vas smestiti u biblioteci. Nikolka, pokaži! Page 6

Mihail Bulgakov - Dani turbina NIKOLKA: Izvolite za mnom. Lariosik i Nikolka iziñu. ALEKSEJ: Kakav tip! Ja bih ga pre svega lodšišao. No, Lenočka, upali svetlost. ja odoh u svoju sobu, imam još masu poslova da završim, a ovde mi smetaju. (Ode) Zvonce. JELENA: Ko je? GLAS TALBERGA: Ja sam, ja. Otvori, molim te. JELENA: Hvala neka je bogu! Gde si bio? Tako sam se nervirala! TALBERG (ulazeći) Ne ljubi me, smrzao sam se, mogla bi još i da se prehladiš. JELENA: Gde si bio? TALBERG: Zadržali su me u nemačkom štabu. Važni poslovi. JELENA: Hajde, hajde brzo da se zagreješ. Sada ćemo da piJemo čaj. TALBERG: Ne treba mi čaj, Leno, pričekaj. Stani, a čija je ovo dolamica? JELENA: Mišlajevskog. Samo što je stigao sa položaja, potpuno promrzao. TALBERG: Ipak bi moglo i da se malo pospremi. JELENA: Odmah ću. (Kači dolamicu iza vrata) Znaš li, ima još jedna novost. Sasvim neočekivano je sad doputovao moj roñak iz Žitomira, čuveni Lariosik. Aleksej ga je smestio kod nas, u biblioteci. TALBERG: Znao sam! Nije dovoljan samo senjor Mišlajevski. Pojavljuju se još nekakvi žitomirski roñaci. Ovo nije kuća, već svratište. Uopšte ne shvatam Alekseja. JELENA: Voloña, ti oi jednostavno premoren i loše raspoložen. Zašto ti se ne dopada Mišlajevskm? On je zaista vrlo dobar čovek. TALBERG: Zaista dobar! Kafanska klupodera! JELENA: Voloña! TALBERG: Uostalom, sad mi nije do Mišlajevskog. Leno, zatvori vrata... Leno, desila se užasna stvar. JELENA: Šta to? TALBERG: Nemci ostavljaju hetmana njegovoj sudbini. JELENA: Voloña, šta govoriš?! Gde si to čuo? TALBERG: Upravo sam čuo, i to kao najveću moguću tajnu, u nemačkom štabu. Niko ne zna, čak ni sam hetman. JELENA: Šta će sad da bude? TALBERG: Šta će sad da bude... Hm... Pola deset je... Tako... Šta će da bude?... Leno! JELENA: Šta to govoriš? TALBERG: Kažem - »Leno«! JELENA: Pa šta »Leno«? TALBERG: Leno, ja moram odmah da bežim. JELENA: Da bežiš? A kuda to? TALBERG: U Nemačku, u Berlin. Hm... Draga moja, ti ne možeš ni da shvatiš ša će biti sa mnom ako ruska armija ne odbaci Petljuru i ako on uñe u Kijev! JELENA: Mogli bismo da te sakrijemo. TALBERG: Draga moja, kako biste mogli mene da sakrijete! Ja nisam igla. Page 7

Mihail Bulgakov - Dani turbina Nema u gradu čoveka koji me ne poznaje. Sakriti pomoćnika ministra vojnog. Ne mogu ja, kao senjor Mišlajevski, da sedim bez dolamice u tuñem stanu. Pronašli bi me, odista, vrlo lako. JELENA: Stani! Ne shvatam... Znači, oboje moramo da bežimo? TALBERG: U tome i jeste stvar što ne moramo. Upravo je razjatnjena jeziva slika. Grad je sa sviju strana opkoljen, i jedini način da se odavde izvuče je - u nemačkom štapskom vozu. A žene oni ne primaju. Dali su mi mesto zahvaljujući mojim vezama. JELENA: Drugim rečima, hoćeš sam da odeš? TALBERG: Draga moja, ne »hoću«, već drugačije ne mogu! Shvati - katastrofa! Voz kreće za sat i po. Odlučuj, i to što pre. JELENA: Za sat i po? Što pre? Onda odlučujem - beži. TALBERG: Pametna si. Uvsk sam to govorio. Šta sam ono još hteo da kažem. Da, da si pametna! Uostalom, to sam već rekao. JELENA: Na koliko se rastajemo? TALBERG: Ja lično mislim na jedno dva meseca. Sačekaću u Berlinu da se završi cela ova gužva, a kad se hetman vrati... JELENA: A ako se on uopšte više ne vrati? TALBERG: To se ne može desiti. Čak i ako Nemci ostave Ukrajinu. Antanta će je zauzeti i vratiti hetmana na vlast. Evropi je potrebna hetmanska Ukrajina, kao bastion prema moskovskim boljševicima. Vidiš, sve sam proračunao. JELENA: Da, vidim, ali evo šta: kako je to moguće, jer - hetman je još ovde, opi formiraju svoje jedinice, a ti odjednom bežiš naočigled svih. Da li je to zgodno? TALBERG: Draga moja, to je naivno. Kažem ti u najvećoj tajnosti - »ja bežim«, jer znam da to nikad i nikome nećeš reći. Generalštabni pukovnici ne beže. Oni odlaze na službeni put. U džepu mi je nalog za službeni put u Berlin, na koji me šalje hetmansko ministarstvo. Šta veliš, nije loše? JELENA: Uopšte nije loše. A šta će biti sa njima svima? TALBERG: Dozvoli da ti zahvalim, što me uporeñuješ sa svima. Ja nisam »svi«. JELENA: Upozori braću. TALBERG: Razume se, razume se. Na izvestan način mi je čak i drago što odlazim sam na tako dugo vreme. Bilo kako bilo, ti ćeš ipak pričuvati naše sobe. JELENA: Vladimire Robertoviču, ovde su moja braća! Zar misliš da bi nas oni izbacili? Ti nemaš prava... TALBERG: O ne, ne, ne... Razume se da ne... Ali, ti. znaš poslovicu. »Qui va a la chasse, perd sa place.« (Ko odlazi u lov gubi svoje mesto) A sada još jedna molba, poslednja... Ovde će, hm... dok nisam ovde, razume se, dolaziti onaj... Šervinski... JELENA: On dolazi i kada si ti ovde. TALBERG: Na žalost. Vidšn li, draga moja, on mi se ne dolada. JELENA: A zbog čega to, dozvoli da te upitam? TALBERG: Počinje i suviše nametljivo da ti se udvara, i ja bih želeo... Hm... JELENA: Šta bi ti to želeo? Page 8

Mihail Bulgakov - Dani turbina TALBERG: Ne mogu ti reći šta bih želeo. Ti si pametna, a uz to i predivno vaspitana žena. Odlično shvataš kako se treba ponašati da na porodicu Talberg ne padne senka. JELENA: Dobro... neću baciti senku na porodicu Talberg. TALBERG: Zašto mi odgovaraš tako suvo? Ja ti ne govorim o tome da bi mogla da me prevariš. Odlično znam da se to ne može desiti. JELENA: A zašto smatraš, Vladimire Robertoviču, da se to ne može desiti? TALBERG: Jeleka, Jelena, Jelena! Ne mogu da te poznam. To je rezultat druženja sa Mišlajevskim! Udata dama da - prevari!... Četvrt do deset! Zakasniću! JELENA: Odmah ću te spakovati... TALBERG: Draga, ništa mi ne treba, ništa, samo kpferče, a u njemu malo veša. Samo, ako boga znaš radi, što brže, dajem ti jedan minut. JELENA: Ipak se oprosti od braće. TALBERG: Samo se po sebi razume, samo pazi, ja idem na službeni put. JELENA: Aljoša! Aljoša! (Otrči) ALEKSEJ (ulazeći) Da, da... A, zdravo, Voloña. TALBERG: Zdravo, Aljoša. ALEKSEJ: Kakva je to sad gužva? TALBERG: Vidiš, moram da ti saopštim za tebe važnu novost. Ove noći je hetmanov položaj postao veoma ozbiljan. ALEKSEJ: Kako? TALBERG: Ozbiljan, i to vrlo ozbiljan. ALEKSEJ: U čemu je stvar? TALBERG: Lako je moguće da Nemci neće pružiti pomoć, i može se desiti da ćete morati Petljuru da odbacujete svotim snagama. ALEKSEJ: Šta kažeš?! TALBERG: Lako je moguće. ALEKSEJ: Loše... Hvala što si rekao. TALBERG: A sada nešto drugo. Pošto odmah krećem na službeni put... ALEKSEJ: A kuda to, ako nije tajna? TALBERG: U Berlin. ALEKSEJ: Kuda? U Berlin? TALBERG: Da. Ma koliko da sam se otimao, nisam uspeo da se izvučem. Prava svinjarija! ALEKSEJ: Na koje vreme, ako smem da upitam? TALBERG: Na dva meseca. ALEKSEJ: A, tako, TALBERG: No, dozvoli mi da ti poželim sve najbolje. Čuvajte Jelenu. (Pruža ruku. Aleksej krije ruku iza leña) Šta to znači? ALEKSEJ: To znači da mi se vaše službeno putovanje ne dopada. TALBERG: Pukovniče Turbin! ALEKSEJ: Slušam vas, pukovniče Talberg. TALBERG: Odgovaraćete za to, gospodine brate moje žene! ALEKSEJ: A kada to, gospodine Talberg? TALBERG: Kada... Pet je do deset... Kad se vratim. Page 9

Mihail Bulgakov - Dani turbina ALEKSEJ: Ne, bog zna šta će se desiti kada se vi vratite! TALBERG: Vi... vi... odavno sam već želeo da porazgovaram sa vama. ALEKSEJ: Ženu ne uznemiravati, gospodine Talberg! JEPENA (ulazeći) O čemu ste govorili? ALEKSEJ: Ništa, ništa, Lenočka! TALBERG: Ništa, ništa, drata! Pa, do viñenja Aljoša! ALEKSEJ: Do viñenja, Voloña! JELENA: Nikolka! Nikolka! NIKOLKA (ulazeći) Evo me. O, stigao je? JELENA: Voloña odlazi na službeni put. Oprosti se od njega. TALBERG: Do viñenja, Nikol. NIKOLKA: Srećan put, gospodine pukovniče. TALBERG: Jelena, evo ti novaca. Iz Berlina ću odmah poslati. Čast mi je da se oprostim od vas. (Brzo kreće u predsoblje) Ne prati me, draga, možeš da ozebeš. (Odlazi. Jelena ide za njim) ALEKSEJ (neprijatnim glasom) Jelena, možeš da ozebeš! Pauza. NIKOLKA: Aljoša, kako je to on otputovao? Kuda? ALEKSEJ: U Berlin. NIKOLKA: U Berlin... U ovakvom trenutku... (Gleda kroz prozor) Pogaña se s kočijašem. (Filozofski) Aljoša, znaš, primetio sam da on liči na pacova. ALEKSEJ (mahinalno) Potpuno tačno, Nikol. A naša kuća na brod. Hajde, idi gostima. Idi, idi. (Nikolka izlazi. Divizion u nebo, kao u centar mete, odlazi. »Veoma ozbiljno.« »I to vrlo ozbiljno.«) Pacov! (Ode) JELENA (vraća se iz predsoblja. Gleda kroz prozor) Ode... SLIKA DRUGA Sto je postavljen za večeru. JELENA (kraj klavira, svira stalno jedan te isti akord) Otišao. Kako je otišao... ŠERVINSKI (iznenada se pojavljuje na pragu) Ko je to otišao? JELENA: Bože moj! Kako ste me samo preplašili, Šervinski! Kako ste ušli a da niste zvonili? ŠERVINSKI: Pa vrata su vam otvorena - širom. Zdravo da ste mi, Jelena Vasiljevna. (Izvlači iz papira ogroman buket) JELENA: Koliko sam vas puta molila, Leonide Jurjeviču, da to ne činite. Neprijatno mi je što trošite novac. ŠERVINSKI: Novac je za to da se troši, kako je to rekao Karl Marks. Dozvolite mi da skinem dolamicu? JELENA: A šta ako bih rekla da ne dozvoljavam? ŠERVINSKI: U tom slučaju bih u dolamici presedeo celu noć kraj vaših nogu. JELENA: Joj, Šervinski, to je pravi vojnički kompliment. ŠERVINSKI: Izvinite, ali to je gardijski kompliment. (U predsoblju skida dolamicu, ostaje u predivnoj čerkeski) Drago mi je što vas vidim. Tako vas davno nisam video! JELENA: Ako me pamćenje ne vara, bili ste kod nas juče. Page 10

Mihail Bulgakov - Dani turbina ŠERVINSKI: Ah, Jelena Vasiljevna, šta je to, u naše vreme, »juče«! Pa, ko je to otišao? JELENA: Vladimir Robertovič. ŠERVINSKI: Ali stanite, pa on je danas trebalo da se vrati! JELENA: Da, vratio se i... ponovo otišao. ŠERVINSKI: Kuda to? JELENA: Baš su divne ruže! ŠERVINSKI: Kuda to? JELENA: U Berlin. ŠERVINSKI: U... Berlin? I na koje vreme, ako smem znati? JELENA: Na dva meseca. ŠERVINSKI: Na dva meseca! Ma šta kažete!... Tužno, tužno, tužno... Tako sam zbunjen, tako sam zbunjen!... JELENA: Šervinski, po peti put mi ljubite ruku! ŠERVINSKI: Čak sam, može se reći, i potišten... Bože moj, pa svi su tu! Ura! Ura! GLAS NIKOLKIN: Šervinski! Demon! JELENA: Čemu oe tako bučno radujete? ŠERVINSKI: Radujem se... Ah, Jelena Vasiljevna. nećete to shvatiti!... JELENA: Vi niste svetski čovek, Šervinski. ŠERVINSKI: Ja nisam svetski čovek? Dozvolite, a zašto to?... Ne, svetski jesam... Jednostavno sam zbunjen... Pa, znači, on je otputovao, a vi ste ostali. JELENA: Kao što vidite. Kako vaš glas? ŠERVINSKI (kraj klavira) Mama... mia... mi... On je daleko, on je da... on je daleko, on neće saznati... Da... Odličan glas. Vozio sam se k vama fijakerom, činilo mi se da sam i glas izgubio, a kada sam ovde stigao - ispostavilo se da mi je glas u najboljem redu. JELENA: Jeste li poneli note? ŠERVINSKI: Nego šta, nego šta... Vi ste odista prava boginja! JELENA: Jedino što kod vas vredi - to je glas, i jedini vaš pravi poziv - to je operska karijera. ŠERVINSKI: Nekakav materijal je tu. Znate, Jelena Vasiljevna, jednom sam u Žmerinki pevao epitalamu, tamo je gornje fa, kao što vam je poznato, a ja sam otpevao la i držao ga devet taktova. JELENA: Koliko? ŠERVINSKI: Sedam taktova sam izdržao! Verujte mi. Bogami! Tamo je bila grofica Hendrikova... Zaljubila se u mene posle tot - la. JELENA: I šta je bilo posle? ŠERVINSKI: Otrovala se. Cijankalijem. JELENA: Ah, Šervinskm! To je kod vas prava bolest, časna reč! Gospodo, Šervinski! Izvolite za sto! Ulaze Aleksej, Studzinski i Mišlajevski. ALEKSEJ: Dobro veče, Leonide Južjeviču. Izvolite. ŠERVINSKI: Viktore! Živ si! No, hvala neka je bogu! Otkud ti ta čalma? MIŠLAJEVSKI (sa čalmom od peškira) Zdravo, añutante. ŠERVINSKI (Studzinskom) Moje poštovanje, kapetane. Page 11

Mihail Bulgakov - Dani turbina Ulaze Lariosik i Nikolka. MIŠLAJEVSKI: Dozvolite da vas upoznam. Stariji oficir našeg diviziona kapetan Studzinski, a ovo je mesje Suržanski. Zajedno su se kupali. NIKOLKA: Naš roñak iz Žitomira. STUDZINSKI: Drago mi je. LARIOSIK: Drago mi je što smo se upoznali. ŠERVINSKI: NJenog imperatorskog veličanstva gardijskog ulanskog puka i lični hetmanov añutant poručnik Šervinski. LARIOSIK: Larion Suržanski. Drago mi je što smo se upoznali. MIŠLAJEVSKI: Ne junačite se toliko. Bivše garde, bivšeg puka. JELENA: Gospodo, izvolite za sto. ALEKSEJ: Da, da, izvolite, već je dvanaest sati, a izjutra treba rano ustati. ŠERVINSKI: Uh, kakva divota! Kojim povodom se prireñuje ovakvo slavlje, dozvolite da vas upitam? NIKOLKA: Poslednja večera diviziona. Sutra krećemo, gospodine poručniče. ŠERVINSKI: Aha. STUDZINSKI: Gde nareñujete, gospodine pukovniče? ŠERVINSKI: Gde nareñujete? ALEKSEJ: Gde hoćete, gde hoćete. Molim vas samo! Lenočka, budi domaćica. Sedaju. ŠERVINSKI: On je, znači otputovao, a vi ste ostali? JELENA: Šervinski, umuknite. MIŠLAJEVSKI: Lenočka, hoćeš li votke? JELENA: Nene!... MIŠLAJEVSKI: Pa, onda belo vino. STUDZINSKI: Da vam natočim, gospodine pukovniče? ALEKSEJ: Mersi, izvolite sebi. MIŠLAJEVSKI: Vašu čašu molim. LARIOSIK: Ja, u stvari, votku ne pijem. MIŠLAJEVSKI: Ali, molim vas, ja je takoñe ne pijem. Samo jednu čašicu. Kako ćete haringu da jedete bez votke? To nikako ne mogu da shvatim. LARIOSIK: Iz dubine duše sam vam zahvalan. MIŠLAJEVSKI. Odavns, odavno već votku nisam pio. ŠERVINSKI: Gospodo! U zdravlje Jelene Vasiljevne! Ura! JELENA: Tiše! Šta vam je, gospodo! Ceo ćete sokak da probudite. Ionako se već govorka da se kod nas svaki dan banči. MIŠLAJEVSKI: Uh, odlično! Votka osvežava. Zar ne? LARIOSIK: Da, i to vrlo! MIŠLAJEVSKI: Molim vas, još po jednu čašicu. Gospodine pukovniče... ALEKSEJ: Ne preteruj, Viktore, sutra krećemo. NIKOLKA: I krenućemo! JELENA: Šta je sa hetmanom? STUDZINSKI: Da, da, šta je sa hetmanom? ŠERVINSKI: Sve je u najboljem redu. Kakva je sinoć bila večera u dvorcu!... Za dve stotine zvanica. Prepelice... Hetman u narodnoj nošnji... JELENA: Govorka se da nas Nemci prepuštaju sudbini? Page 12

Mihail Bulgakov - Dani turbina ŠERVINSKI: Ne verujte nikakvim pričama, Jelena Vasiljevna. LARIOSIK: Zahvaljujem vam se najdublje, vrlo poštovani Viktore Viktoroviču. Jer ja, u stvari, votku uonšte ne pijem. MIŠLAJEVSKI (ispijajući) Stidite se, Larione! ŠERVINSKI I NIKOLKA: Stidite se! LARIOSIK: Pokorno vam zahvaljujem. ALEKSEJ: Ti, Nikol, ne navaljuj mnogo na votku. NIKOLKA: Razumem, gospodine pukovniče! Ja ću belo vino. LARIOSIK: Kako vi to vešto ispijate, Viktore Viktoroviču. MIŠLAJEVSKI: To se postiže vežbom. ALEKSEJ: Hvala, kapetane. A salate? STUDZINSKI: Najlepše vam zahvaljujem. MIŠLAJEVSKI: Zlatna Leno! Pij belo vino. Radosti moja! Riñokosa Leno, znam ja što si uznemirena. Pusti brigu! Sve će biti da bolje biti ne može. ŠERVINSKI: Sve ide nabolje. MIŠLAJEVSKI: Nene, do dna, Lenočka, do dna! NIKOLKA (uzima gitaru, peva) Neko će čašu da ispije, neko će zdrav da bude... čašu da ispije... SVI (pevaju) Svetlost Jeleni Vasiljevnoj! - Lenočka ispijte! - Ispijte... Ispijte... (Jelena pije) Bravo!!! (Aplaudiraju) MIŠLAJEVSKI: Divno izgledaš danas. Bogami! I šlafrok ti pristaje, tako mi svega. Gospodo, pogledajte kakav šlafrok, potpuno zelen! JELENA: Ovo je haljina Vitjenka, i nije zelena, već siva. MIŠLAJEVSKI: Utoliko gore. Svejedno. Gospodo, obratite pažnju, zar nije prelepa ova žena, šta velite? STUDZINSKI: Jelena Vaoiljevna je odista prekrasna. U vaše zdravlje! MIŠLAJEVSKI: Divna moja Leno, dozvoli da te zagrlim i poljubim. ŠERVINSKI: Nono, Viktore, Viktore!... MIŠLAJEVSKI: Leonide, okani se. Od tuñe, udate žene makni se! ŠERVINSKI: Dozvoli... MIŠLAJEVSKI: Ja mogu, ja sam prijatelj iz detinjstva. ŠERVINSKI: Svinja si ti, a ne prijatelj iz detinjstva... NIKOLKA (ustajući) Gospodo, u zdravlje komandira diviziona! Studzinski, Šervinski i Mišlajevski ustaju. LARIOSIK: Ura!... Izvinite, gospodo, ali ja nisam vojno lice. MIŠLAJEVSKI: Ništa, ništa, Larione! Pravilno! LARIOSIK: Mnogopoštovana Jelena Vasiljevna! Nemam reči da iskažem koliko mi je divno kod vas... JELENA: Drago mi je. LARIOSIK: Mnogopoštovani Alekseju Vasiljeviču... Nemam reči da vam iskažem kako mi je divno kod vas!... ALEKSEJ: Drago mi je. LARIOSIK: Gospodo, bež zavese... iza njih čovek može dušu da odmori... zaboravi na sve užase grañanskog rata. A naše izranavljene duše tako žele da se omire... MIŠLAJEVSKI: Dozvolite da vas upitam, vi pišete stihove? Page 13

Mihail Bulgakov - Dani turbina LARIOSIK: Ko, je l' ja? Da... pišem. MIŠLAJEVSKI: Tako. Izvinite što sam vas prekinuo. Nastavite! LARIOSIK: Molim, molim... Zavese bež boje... One nas odvajaju od celoga sveta... Uostalom, ja nisam ratnik... Eh!... Nalijte mi još jednu čašicu! MIŠLAJEVSKI: Bravo, Lerione! Vidi samo kako je lukav, a ovamo kaže - ne pije. Simpatičan si ti momak, Larione, ali govore držiš kao dubokopoštovana čizma. LARIOSIK: Ne, nemojte reći, Viktore Viktoroviču, držao sam ja govore i to ne jednom... u društvu kolega mog pokojnog tatice... u Žitomiru... Tamo su ti razni poreski inspektori... I oni su me... o, kako su me grdili! MIŠLAJEVSKI: Poreski inspektori su poznate zveri. ŠERVINSKI: Pijte Leno, pijte, draga! JELENA: Hoćete da me napijete? Uh, baš ste odvratni! NIKOLKA (kraj, klavira, peva) Reci mi čarobnjače, ljubimče bogova, Šta će se zbiti u životu sa mnom? I hoću li skoro, na radost suseda zlih, Prekriti se grobljanskom zemljom? LARIOSIK (peva) Tako, glasnije, muziko, sviraj pobedu. SVI (pevaju) Pobeda je naša, neprijatelj beži. I, onda, za... LARIOSIK: Cara!... ALEKSEJ: Šta vam je, šta vam je! SVI (pevaju frazu bez reči) Nek odjekne gromoglasno »Ura«. NIKOLKA (peva) Iz mračne šume u susret mu... Svi pevaju. LARIOSIK: Eh! Kako je kod vas veselo, Jelena Vasiljevna, draga! Vatre... Ura! ŠERVINSKI: Gospodo! U zdravlje njegove svetlosti hetmana cele Ukrajine. Ura! Pauza. STUDZINSKI: Izvinite. Sutra ću krenuti u bitku, ali takvu zdravicu neću ispijati a ni drugam oficirima ne savetujem. ŠERVINSKI: Gospodine kapetane! LARIOSIK: Potpuno neočekivan dogañaj! MIŠLAJEVSKI (pijan) Zbog njega, ñavo ga odneo, noge su mi promrzle. (Pije) ŠERVINSKI: Gospodine pukovniče, dozvolite mi da nazdravim? ALEKSEJ: Ne, ne odobravam! ŠERVINSKI: Gospodine pukovniče, dozvolite mi da kažem! STUDZINSKI: Ne, dozvolite mi da ja kažem! LARIOSIK: Ne, dozvolite, ja ću reći. U zdravlje Jelene Vasiljevne, a isto tako i njenog vrlopoštovanog supruga koji je u Berlin otputovao! MIŠLAJEVSKI: Eto! Pogodio si, Larione! Bolje bi teško bilo! NIKOLKA Spevaj: Istinu mi reci, ne boj me se... LARIOSIK: Izvinite, Jelena Vasiljevna, ja nisam vojno lice. Page 14

Mihail Bulgakov - Dani turbina JELENA: Ništa, ništa, Larione. Vi ste osećajan čovek, dobar. Priñite bliže. LARIOSIK: Jelena Vasiljevna! Ah, bože moj, crno vino!... NIKOLKA: Soli, soli posuti... ništa. STUDZINSKI: To je vaš hetman! ALEKSEJ: Samo trenutak, gospodo!... Šta vam je, odista? Da nam se podsmevaju, šta li? Kada bi taj vaš hetman, umesto da tera tu ñavolju komediju sa ukrajinizacijom, počeo da formira oficirske korpuse, Petljura ne bi ni prismrdeo u Malorusiji. Ali ni to nije sve: mi bismo i boljševike u Moskvi uništili jednim udarcem, kao muve! U pravom trenutku! Tamo, priča se, sada mačke žderu. On bi, gad jedan, Rusiju spasao! ŠERVINSKI: Nemci ne bi dozvolili da se armija formira, oni je se boje. ALEKSEJ: Nije tačno. Nemcima je trebalo objasniti da mi za njih ne predstavljamo opasnost. Razume se! Rat smo izgubili. Kod nas je sada nešto drugo, mnogo strašnije od rata, od Nemaca, od bilo čega na svetu: kod nas su boljševici. Nemcima je trebalo reći: »Šta hoćete? Potrebni su vam hleb, šećegr? Evo vam, uzmite, nažderite se, zadavite se, ali nam samo pomozite da se naši seljaci ne razbole od moskovske bolesti.« A sada je kasno, sada su se naši oficiri pretvorili u kafanske klupodere. Kafanska armija! Idi pa ga uzmi. Pazi da ne poñe da ratuje. On, gad jedan, ima valutu u džepu. Sedi u kafani na Kreščatiku, a zajedno sa njim cela gardijska štapoka bulumenta. Divota jedna! Pukovniku Turbinu dali divizion: leti, hitaj, formiraj, kreći, Petljura dolazi!... Odlično, gospodo! A juče bacim pogled na njih i, dajem vam reč - prvi put mi je srce zadrhtalo. MIŠLAJEVSKI: Aljoša, komandirčiću moj mili! Baš imaš artiljerijsko srce! Pijem u tvoje zdravlje! ALEKSEJ: Zadrhtalo zbog toga što na sto junkera imam - sto dvadeset studenata, puške drže kao lopate. I juče na trgu... Sneg pada, magla u daljini... Pričinio mi se, znate, mrtvački kovčeg... JELENA: Aljoša, zašto govoriš tako mračne stvari? Nemoj! NIKOLKA: Ne zbunjujte se, gospodine komandire, mi vas nećemo izdati. ALEKSEJ: Eto, gospodo, sedim ja sada meñu vama, i stalno me muči jedna misao. Ah! Da smo sve ovo mogli predvideti ranije! Znate li šta je taj vaš Petljura? To je mit, to je crna magla. On uošnte i ne postoji. Pogledajte kroz prozor, pogledajte šta je tamo. Tamo je mećava, tamo su nekakve senke... U Rusiji, gospodo, postoje dve sile: boljševici i mi. Još ćemo se sresti. Vidim još groznija vremena. Vidim... Ali neka! Nećemo zaustaviti Petljuru. Ali on i neće doći zadugo. A za njim će, eto, boljševici. Zbog toga ja i idem! Idem kao ždrebe ispred rude, ali idem! Jer, kada se sukobimo sa njima stvari će početi veselije da se odvijaju. Ili ćemo ih mi sahraniti, ili će oni, što je mnogo sigurnije, sahraniti nas. Pijem za taj susret, gospodo! LARIOSIK (za klavirom, peva) Želja susreta, Zakletve, govori - Sve na svetu je Korov običan... NIKOLKA: Odlično, Larione! (Peva) Želja susreta, Zakletve, govori... Svi pevaju neskladno. Lariosik neočekivano počinje da rida. JELENA: Lariosik, šta je to sa vama? NIKOLKA: Larione! Page 15

Mihail Bulgakov - Dani turbina MIŠLAJEVSKI: Šta je, Larione, ko te je uvredio? LARIOSIK (pijano) Uplašio sam se. MIŠLAJEVSKI: Koga? Boljševika? Sada ćemo mi da im pokažemo! (Uzima mauzer) JELENA: Viktore, šta to radiš? MIŠLAJEVSKI: Komesare ću da ubijam. Ko je od vas komesar? ŠERVINSKI: Mauzer je napunjen, gospodo! STUDZINSKI: Kapetane, smesta da sedneš! JELENA: Gospodo, oduzmite mu ga! Oduzima mauzer. Lariosik ode. ALEKSEJ: Šta ti je, jesi li poludeo? Odmah da si seo! Ja sam kriv, gospodo. MIŠLAJEVSKI: Znači da sam u društvu boljševika. Drago mi je. Zdravo da ste mi, drugovi! Da popijemo u zdravlje komesara. Oni su i te kako simpatični! JELENA: Viktore, nemoj više da piješ! MIŠLEJEVSKI: Umukni, komesarice! ŠERVINSKI: Bože moj, kako oe nakresao! ALEKSEJ: Gospodo, ja sam kriv. Ne slušajte ono što sam govorio. Jednostavno su mi nervi propali. STUDZINSKI: O ne, gospodine pukovniče. Verujte mi da shvatamo i prihvatamo sve što ste rekli. Rusku imperiju ćemo uvek da štitimo! NIKOLKA: Živela Rusija! ŠERVINSKI: Dozvolite mi da kažem! Niste me shvatili! Hetman će tako i učiniti kako vi predlažete. I kada nam poñe za rukom da odbacimo Petljuru i kada nam saveznici pomognu da uništimo boljševike, hetman će pololšti Ukrajinu pred noge njegovog imperatorskog veličanstva imperatora Nikolaja Aleksandroviča... MIŠLAJEVSKI: Kakvog Aleksandroviča? A kaže da sam se ja nakresao. NIKOLKA: Imperator je ubijen... ŠERVINSKI: Gospodo! Vest o smrti njegovog imperatorskog veličanstva... MIŠLAJEVSKI: Malo je preuveličana. STUDZINSKI: Viktore, ti si oficir! JELENA: Pustite ga da kaže, gospodo! ŠERVINSKI:... izmislili su boljševici. Znate li šta se desilo u dvoru imperatora Viljema kada mu je predstavljana hetmanova svita? Imperator Viljem je rekao: »A o onom drugom će sa vama govoriti...« - zavesa se digla i pojavio se naš gospodar. (Uñe Lariosik) Rekao je: »Gospodo oficiri, idite na Ukrajinu i formirajte vaše jedinice. Kada doñe vreme lično ću vas povesti u srce Rusije, u Moskvu!« I suze su mu potekle. STUDZINSKI: Ubijen je on! JELENA: Šervinski! Da li je to istina? ŠERVINSKI: Jelena Vasiljevna! ALEKSEJ: Poručniče, to je legenda! Već sam čuo tu priču. NIKOLKA: Svejedno. Neka je imperator i mrtav, ali živeo imperator! Ura!... Himnu! Šervinski! Himnu! (Peva) Bože, cara čuvaj!... ŠERVINSKI i STUDZINSKI Bože, cara čuvaj! MIŠLAJEVSKI i LARIOSIK (peva) Svemoćni, državni... Page 16

Mihail Bulgakov - Dani turbina NIKOLKA i STUDZINSKI Vladaj na... ŠERVINSKI i ALEKSEJ Gospodo, šta vam je? To je nepotrebno! MIŠLAJEVSKI (plače) Aljoša, zar je ovo narod? Pa to su banditi. Profesionalni savez careubica. Petar Treći... A šta im je on učinio? Šta? Urlaju: »Rat nam nije potreban!« Odlično... Prekinuo je rat. I ko? NJegov sopstveni dvoranin cara po njušci flašom... Pavla Petroviča knez udara tabakerom po uvetu... A onaj... zaboravio sam kako se ono... onaj sa zulufima, simpatičan, daj, misli, mužicima prijatnu stvar da načinim, oslobodiću ih, vragove jedne. I bombom ga onda zbog toga? Šibati ih treba, ništavila. Aljoša! Oh, nešto mi je loše, braćo... JELENA: Loše mu je! NIKOLKA: Kapetanu je loše! ALEKSEJ: U kupatilo. Studzinski, Nikolka i Aleksej dižu Mišlajevskog i iznose ga. JELENA: Idem da vidim šta mu je. ŠERVINSKI (preprečivši put vratima) Nemojte, Leno! JELENA: Gospodo, gospodo, pa treba... Ovo je haos... Zadimili ste... Lariosik, Lariosik! ŠERVINSKI: Šta vam je, šta vam je, ne budite ga! JELENA: I ja sam se zbog vas napila. Bože moj, noge me ne drže. ŠERVINSKI: Evo ovamo, ovamo... Dozvoljavate li mi... kraj vas? JELENA: Sedite... Šervinski, šta će biti s nama? Čime će sve ovo da se završi? A?... Usnila sam loš san. I sve u svemu oko nas je u poslednje vreme sve gore i gore. ŠERVINSKI: Jelena Vasiljevna! Sve će biti dobro, a snovima ne verujte... JELENA: Ne, ne, moj san je - proročanski. Kao krenuli smo morem u Ameriku i sedimo u utrobi broda. Kad nastade nepogoda. Vetar urla. Hladnoledeno. Talasi. Penjemo se na nekakve palate. I odjednom pacovi. Odvratni, ogromni. Bilo je tako strašno da sam se probudila. ŠERVINSKI: Znate li šta, Jelena Vasiljevna? On se neće vratiti. JELENA: Ko to? ŠERVINSKI: Vaš muž. JELENA: Leonide Jurjeviču, to je bezobrazluk. Šta vas se to tiče? Vratiće se, neće se vratiti. ŠERVINSKI: Tiče me se i te kako. Ja vas volim. JELENA: To sam već čula. Stalno izmišljate. ŠERVINSKI: Volim vas, tako mi boga. JELENA: No, onda volite za sebe. ŠERVINSKI: Neću, dojadilo mi je. JELENA: Stanite, stanite. Zašto ste se setili mog muža kad sam pomenula pacove? ŠERVINSKI: Zato što on liči na pacova. JELENA: Ipak ste vi svinja, Leonide! Prvo, uopšte ne liči. ŠERVINSKI: Kao dve kapi vode. Cvikeri, špicast nosić... JELENA: Baš je to vrlo lepo! O odsutnom čoveku govoriti gadosti, pa uz to još njegovoj ženi! Page 17

Mihail Bulgakov - Dani turbina ŠERVINSKI: Kakva ste mu vi žena! JELENA: Kako to? ŠERVINSKI: Pogledajte se u ogledalu. Vi ste lepi, pametni, kako se to kaže intelektualno razvijeni. Sve u svemu - prava žena. Divno umete da pratite na klaviru. A on je kraj vas - običan aufhenger, karijerista, štapski slučaj. JELENA: U odsutnosti! Odista odlično! (Zatvara mu usta rukom) ŠERVINSKI: Pa to ću mu i u oči reći. Odavno sam već hteo. Reći ću mu, na dvoboj ću ga izazvati. Vi ste sa njim nesrećni. JELEIA: A sa kim ću da budem srećna? ŠERVINSKI: Sa mnom. JELENA: Vi niste za to. ŠERVINSKI: Ohoho! A zašto? JELENA: Šta je to leio u vama? ŠERVINSKI: Zagledajte se. JELENA: Pa, añutantski praporci, namazani ste kao heruvim. I glas. I ništa više. ŠERVINSKI: Znao sam! Kakva je to nesreća! Svi ponavljaju jedno te isto: Šervinski je añutant, Šervinski je pevač, ovo, ono... A da Šervinski ima dušu, to niko i ne zapaža. I živi Šervinski kao beskućno pseto, i nema kome Šervinski glavu na grudi da stavi. JELENA (gura mu glavu) Odvratno ste lukavi! Znam sve vaše avanture. Svima govorite jedno isto. I onoj vašoj, dugačkoj. Fuj, usne namackane... ŠERVINSKI: Ona nije dugačka. To je mecosopran. Jelena Vasiljevna, tako mi boga, ništa slično tome joj nisam govorio niti ću joj reći. Nije lepo sa vaše strane, Leno, kako je to loše sa tvoje strane, Leno. JELENA: Ja za vas nisam Lena! ŠERVINSKI: No, nije lepo sa tvoje strane, Jelena Vasiljevna. Uopšte ne gajite nikakvo osećanje prema meni. JELENA: Na nesreću, vi mi se vrlo dopadate. ŠERVINSKI: Aha! Dopadam se. A svoga muža ne volite. JELENA: Ne, volim ga. ŠERVINSKI: Leno, nemoj da lažeš. Žena koja voli muža nema takve oči. Imao sam ja prilike da gledam u ženske oči. U njima se sve vidi. JELENA: Pa da, vi ste iskusni, razume se. ŠERVINSKI: Kako je otputovao?! JELENA: I vi biste to isto učinili. ŠERVINSKI: Ja? Nikada! To je sramno. Priznajte da ga ne volite! JELENA: Pa, dobro, neka bude: ne volim i ne poštuJ'em. Ne poštujem. Da li ste zadovoljni? Ali iz toga ništa ne sledi. Sklonite ruke. ŠERVINSKI: A zašto ste se onda poljubili sa mnom? JELENA: Lažeš! Nikada se nisam ljubila s tobom! Lažljivac sa epoletama! ŠERVINSKI: Ja lažem?... A kraj klavira? Pevao sam »Boga svemogućeg«... i bili smo sami. Reći ću čak i kada - osmog novembra. Bili smo sami, i poljubila si me u usta. JELENA: Zbog glasa sam te poljubila. Jesi li me shvatio? Zbog glasa. Majčinski sam te poljubila. Jer ti je glas izvanpedan. I ništa više. Page 18

Mihail Bulgakov - Dani turbina ŠERVINSKI: Ništa? JELENA: Ovo je mučenje. Na časnu reč! Prljavo posuñe. Ovi pijani. Muž mi je nekud otputovao. Unaokolo svetlost... ŠERVINSKI: Svetlost ćemo ukloniti. (Gasi gornje osvetljenje) Je li ovako dobro? Slušaj, Leno, zaista te mnogo volim. Ni po koju cenu te neću pustiti. Bićeš moja žena. JELENA: Prilepio se kao zmija... kao zmija. ŠERVINSKI: Kakva sam ja to zmija? JELENA: Koristi svaki slučaj da sablažnjava. Ništa nećeš postići. Ništa. Svejedno kakav je on, neću zbog tebe da kvarim svoj život. Možda ćeš se pokazati još gori. ŠERVINSKI: Leno, kako si divna! JELENA: Idi! Pijana sam. To si me ti namerno napio. Ti si poznati nevaljalac. Ceo život nam se ruši. Sve propada, ruši se. ŠERVINSKI: Jelena, ne boj se, neću te ostaviti u ovakvom trenutku. Biću kraj tebe, Leno. JELENA: Pustite me. Bojim se da ne bacim senku na porodicu Talberg. ŠERVINSKI: Leno, ostavi ga sasvim i. udaj se za mene... Leno! (LJube se) Razvešćeš se? JELENA: E, neka sve propadne! LJube se. LARIOSIK (iznenada) Ne ljubite se, jer mi je muka. JELENA: Pustite me! Bože moj! (Beži) ŠERVINSKI: Mladiću, vi ništa niste videli! LARIOSIK (mutno) Ne, video sam. ŠERVINSKI: To jest, kako to? LARIOSIK: Ako imaš kralja, kreni kraljem, a dame ne diraj! Ne diraj!... Joj!... ŠERVINSKI: Ja nisam igrao sa vama! LARIOSIK: Ne, igrao si. ŠERVINSKI: Bože moj, kako si se natreskao! LARIOSIK: Da vidimo šta će vam mama reći, kad ja umrem. Govorio sam da nisam vojno lice, da ne smem da pijem toliko votke. (Pada na grudi Šervinskom) ŠERVINSKI: Kako se samo natreskao! Sat otkucava tri puta, svira menuet. (Zavesa) DRUGI ČIN SLIKA PRVA Kabinet hetmanov u dvorcu. Ogroman pisaći sto, na njemu telefoni. Odvojeno poljski telefon. Na zidu ogromna mapa u ramu. Noć je. Kabinet jarko osvetljen. Vrata se otvaraju i lakej pušta Šervinskog da uñe. ŠERVINSKI: Zdravo, Fjodore. Page 19

Mihail Bulgakov - Dani turbina LAKEJ: Zdravlja vam želim, gospodine poručniče. ŠERVINSKI: Kako to! Nikoga nema? A ko je od añutanata dežuran kraj aparata? LAKEJ: NJegova svetlost knez Novožiljcov. ŠERVINSKI: A gde je on? LAKEJ: Ne znam. Pre pola sata su izašli. ŠERVINSKI: Kako to? I ovi aparati su pola sata bez dežurnog? LAKEJ: Pa niko nije ni telefonirao. Ja sam stalno bio kraj vrata. ŠERVINSKI: Nije važno što nisu zvonili! A da su zazvonili? U ovakvom trenutku! ðavo će znati šta je ovo! LAKEJ: Ja bih primio telefongram. Oni su tako i naredili, da ja beležim dok vi ne doñete. ŠERVINSKI: Vi? Da beležite vojne telefongrame? Pa šta mu je, da mu se nije mozak razmekšao a? Da, da, razumeo sam! Razboleo se? LAKEJ: Ne. Sasvim su otišli iz dvorca. ŠERVINSKI: To jest, kako to - sasvim iz dvorca? Šalite se, dragi Fjodore. Nije predao dežurstvo, a otišao iz dvorca? Znači, otišao u ludnicu? LAKEJ: Ne znam. Samo su poneli četkicu za zube, peškir, sapun iz añutantske sobe. Ja sam im još i dao novine. ŠERVINSKI: Kakve sad to novine? LAKEJ: Izveštavam vas, gospodine poručniče: u jučerašnje novine su umotali sapun. ŠERVINSKI: Stanite, pa evo njegove sablje! LAKEJ: Oni su u civilu otišli. ŠERVINSKI: Ili sam ja poludeo, ili vi. Da li je nekakvu cedulju bar ostavio? Ili je naredio da mi nešto prenesete? LAKEJ: Naredio je da vam prenesem pozdrav. ŠERVINSKI: Slobodni ste, Fjodore. LAKEJ: Razumem. Dozvolite da vam se obratim, gospodine añutante? ŠERVINSKI: Dakle? LAKEJ: Oni su primili neprijatan izveštaj. ŠERVINSKI: Odakle? Od kuće? LAKEJ: Ne. Preko poljskog telefona. I odmah su se uzmuvali. Pri tome im se i lice promenilo. ŠERVINSKI: Nadam se, Fjodore, da vas se ne tiče boja lica añutanata njegove svetlosti. I suviše pričate. LAKEJ: Izvinite, gospodine poručniče. (Iziñe) ŠERVINSKI (govori telefonom sa hetmanskog stola) Dajte mi 11223... Mersi... Stan kneza Novožiljcova?... Zamolite Sergeja Nikolajeviča... Šta? U dvorcu? Nije u dvorcu. Ja se javljam iz dvorca... Stani, Serjoža, pa to je tvoj glas!... Serjo... Stanite... (Telefon daje znak prekinute veze) Kakav bezobrazluk! Odlično sam čuo da je to bio lično on. (Pauza) Šervinski, Šervinski... (Poziva poljskim telefonom, telefon pišti) Štab Svjatošinskog odreda... Zamolite načelnika štaba... Kako nije tu! Pomoćnika... Štab Svjatošinskog odreda?... Šta je to, do vraga!... (Seda za sto, zvoni. Ulazi lakej. Piše pisamce) Fjodore, odmah ovo pisamce predajte kuriru. Neka hitno ode k meni u stan, u Lavovsku Page 20

Mihail Bulgakov - Dani turbina ulicu, tamo će, kada preda pismo, dobiti zavežljaj. I da mi ga odmah donese ovamo. Evo mu dva karbovanca za kočijaša. Evo i dozvole komandanturi za propusnicu. LAKEJ: Razumem. (Iziñe) ŠERVINSKI (čupka zamišljeno bakenbarde) Šta je sad ovo, do vraga! (Na stolu zvoni telefon) Molim... Da. Lični añutant njegove svetlosti poručnik Šervinski... Zdravlja vam želim vaše prevashodstvo... Kako? (Pauza) Bolbotun?! Kako, sa celim štabom?... Razumem... Tako, preneću... Razumem, vaše prevashodstvo... NJegova svetlost treba da stigne u dvanaest noću. (Spušta slušalicu. Telefon daje znak prekinute veze. Pauza.) Propao sam, gospodo! (Zviždi) Iza pozornice udaljena komanda: »Mirno!« - a potom mnogoglasni povik straže: »Zdravlja vam želimo, vaša svetlosti!« LAKEJ (otvara obe polovine vrata) NJegova svetlost! Ulazi hetman. U bogatoj je čerkeski, ljubičastomalinastim čakširama i čizmama bez potpetica kavkaskog tipa i bez mamuza. Sjajne generalske epolete. Kratko podšišani prosedi brkovi, glatko izbrijana glava, oko četrdeset i pet godina. HETMAN: Zdravo poručniče. ŠERVINSKI: Zdravlja vam želim, vaša svetlosti. HETMAN: Jesu li stigli? ŠERVINSKI: Usuñujem se da upitam - ko to? HETMAN: Kako to - ko? Zakazao sam u četvrt do dvanaest savetovanje kod mene. Treba da prisutvuju komandant ruske armije, načelnik garnizona i predstavnici nemačke komande. Gde su oni? ŠERVINSKI: Ne znam. Niko nije stigao. HETMAN: Večito kasne. Dajte mi za poslednji sat ratni izveštaj. Brže! ŠERVINSKI: Usuñujem se da izvestim vašu svetlost: samo što sam preuzeo dežurstvo. Kornet, knez Novožiljcov, koji je dežurao pre mene... HETMAN: Odavno sam već hteo da napomenem i vama i drugim añutantima da treba govoriti ukrajinskim jezikom. To je svinjarija, na kraju krajeva! Ni jedan moj oficir ne govori jezikom ove zemlje i na ukrajinske jedinice to ostavlja najgori mogući utisak. Molim lepo. ŠERVINSKI: Razumem, vaša svetlosti. Dežurni añutant kornet... knez... (U stranu) ðavo će ga znati kako se kaže »knez« na ukrajinskom. Do vraga! (Glasno) Novožiljcov, koji privremeno obavlja dužnost... Ja mislim... mislim... mislim . . HETMAN: Govorite ruski! ŠERVINSKI: Razumem, vaša svetlosti. Kornet knez Novožiljcov, koji je dežurao pre mene, očigledno se iznenada razboleo i otišao kući pre nego što sam ja ovamo došao... HETMAN: Šta to govorite? Napustio dežurstvo? Šta vam je? Jeste čitavi? To jest, kako to - napustio dežurstvo? Znači - otišao sa dežurstva? Šta se tu kod vas, u stvari, dešava? (Telefonira) Komandanturu?... Odmah poslati patrolu... Po glasu treba znati ko govori. Patrolu u stan mog añutanta korneta Novožiljcova, uhapsiti ga i sprovesti u komancanturu. Smesta. ŠERVINSKI (u stranu) Tako mu i treba! Znaće kako da menja glas na telefonu. Page 21

Mihail Bulgakov - Dani turbina Stoka! HETMAN (telefonom) Odmah! (Šervinskom) A da li je ostavio nešto napismeno? ŠERVINSKI: Jeste. Ali na traci nema ničega. HETMAN: Pa šta js to sa njim? Poludeo? Ma streljaću ga ovoga časa, ovde, kraj ulaza u dvorac! Pokazaću ja svima! Telefonirajte odmah štabu komandanta. Smesta da doñe k meni! Isto tako načelnik garnizona i svi komandanti pukova. Brzo! ŠERVINSKI: Usuñujem se da vas izvestim, vaša svetlosti, izveštaj izuzetne važnosti. HETMAN: Kakav sad izveštaj? ŠERVINSKI: Pre pet minuta su mi telefonirali iz štaba komandanta i izvestili me da se komandant dobrovoljačke armije pri vašoj svetlosti iznenada razboleo i otputovao sa celim svojim štabom nemačkom kompozicijom u Nemačku. Pauza. HETMAN: Jeste li poludeli? Oči su vam bolesne... Da li shvatate šta ste me izvestili? Šta se desilo? Katastrofa, šta li? Pobegli? Zašto ćutite? No!... ŠERVINSKI: Upravo tako, vaša svetlosti, katastrofa. U deset sati uveče petljurkovske jedinice su probile gradski front i konjica Bolbotuna je krenula u proboj... HETMAN: Bolbotuna?... Gde to?... ŠERVINSKI: Iza Slobotke, deset vrsta od nje. HETMAN: Stanite... stanite .. tako... šta je to?... Evo šta... U svakom slučaju, vi ste odličan, hitar oficir. Odavno sam to već zapazio. Evo šta. Odmah se spojte sa štabom nemačke komande i zamolite njihove predstavnike da ovoga časa odmah izvole doći meni. Požurite, dragi moj, požurite! ŠERVINSKI: Razumem. (Diže slušalicu) Treći. Seien Sie bitte liebenswürdig. Herrn Major for Dust an den Apparat zu bitten… (Molim vas budite ljubazni da pozovete na telefon gospodina majora fon Dusta...) Kucanje na vratima.... Ja... Ja. (Da, da.) HETMAN: Ućite, slobodno. LAKEJ: Predstavnici nemačke komande general fon Šrat i major fon Dust mole da ih primite. HETMAN: Zamoli ih da izvole. (Šervinskom) Prekinite. Lakej pušta fon Šrata i fon Dusta. Obojica su u sivim uniformama. Šrat izdužena lica, sed. Dust crvena lica. Obojica nose monokle. ŠRAT: Wir haben die Ehre, Euer Durchlaucht zu begrüssen. (Čast nam je da pozdravimo vašu svetlost.) HETMAN: Sehr erfreut, Sie zu sehen, meine Herren. Bitte nemen Sie Platz. (Drago mi je da vas vidim, gospodo. Molim vas, sedite) (Nemci sedaju) Ich habe eben die Nachricht von der schwierigen Lage unserer Armee erhalten. (Upravo sam dobio izveštaj o teškom položaju naše armije.) ŠRAT: Das ist uns schon länere Zeit bekannt. (Mi smo to već odavno znali.) HETMAN (Šervinskom) Molio bih vas da vodite zapisnik savetovanja. ŠERVINSKI: Dozvoljavate li rukom, vaša svetlosti? HETMAN: Generale, mogu li vas zamoliti da govorimo ruski? Page 22

Mihail Bulgakov - Dani turbina ŠRAT (sa jakim akcentom) O, da! Sa velikim zadovoljstvom! HETMAN: Maločas sam saznao da je petljurkovska konjica probila gradski front. Šervinski piše. Pored toga, iz štaba ruske komande sam dobio nekakve potpuno neverovatne vesti. Štab ruske komande je sramno pobegao! Das ist ja unerhört! (To je nečuveno!) (Pauza) Obraćam se vašim posredstvom nemačkoj vladi... sledećom izjavom: Ukrajini preti smrtna opasnost. Bande Petljurine prete da će doći do anarhije. Zbog toga molim nemačku komandu da momentano da jedinice kako bismo odbili bande koje su nagrnule ovamo i obnovili poredak u Ukrajini, saveznici Nemačke. ŠRAT: Na žalost, nemački komanda ne može to uraditi. HETMAN: Kako? Objasnite generale, zašto? ŠRAT: Physish unmöglich! (Fizički je nemogućno!) Fizički nemogućno jeste. Erstens, kao prvo, po našim podacima. Petljura imati dve stotine hiljada vojsku, odlično naoružana je. A u meñuvreme nemačka komanda uzima divizije i vodi ih u Nemačka. ŠERVINSKI (u stranu) Gadovi! ŠRAT: Na taj način mi nemamo dovoljno snage za naša vojska rasporediti. Zweitens, kao drugo, cela Ukrajina na strani Petljura. HETMAN: Poručniče, povucite tu rečenicu u zapisniku. ŠERVINSKI: Razumem. ŠRAT: Nemam ništa protif. Podvući to. Na taj način zaustaviti Petljura nemoguće jeste. HETMAN: Znači da mene, armiju i vladu nemačka komanda iznenada ostavlja i prepušta sudbini? ŠRAT: Nije, nama naredili da preduzmemo meri za spašavanje faša svetlost. HETMAN: A koje mere komanda predlaže? ŠRAT: Momentanu efakuaciju faše svetlost. Odmah u vagon i nach Germania. HETMAN: Izvinite, ali ništa ne shvatam. Kako to?... Izvinite. Možda je to nemačka komanda evakuisala kneza Belorukova? ŠRAT: Upravo tako. HETMAN: Bez moje saglasnosti? (Nervira se) Ne slažem se. Izražavam vladi Nemačke protest zbog takvog postupka. Imam još uvek mogućnosti da skupim armiju u gradu i branim Kijev svojim sredstvima. Ali, odgovornost za uništavanje prestonice pašće na nemačku komandu. I ja mislim da će vlada Engleske i Francuske... ŠRAT: Vlada Engleske! Vlada Francuske! Nemačka vlada još dofoljno jaka da ne pusti doći do uništenje prestonice. HETMAN: To je pretnja, generale? ŠRAT: Upozorenje, faša svetlost. Faša svetlost nema nikakve oružane snage. Situacija katastrofalna... DUST (tiho, fon Šratu) Mein General, wir haben gar keine Zeit. Wir müssen... (Generale, mi imamo vrlo malo vremena. Moramo...) ŠRAT: Ja, ja... faša sfetlost, dozfolite reći pozlednje. mi sada uhvatiti podatak da konjica Petljure je osam frsta od Kijef. I sutra isjutra ona ući će... HETMAN: Ja za to poslednji saznajem! Page 23

Mihail Bulgakov - Dani turbina ŠRAT: Faša sfetlost, fi snate šta bude bilo sa fama ako fi budete zaropljen? Na faša sfetlost feć ima prezuda. Ona jako tužan. HETMAN: Kakva sad to presuda? ŠRAT: Isfinite, faša sfetlost. (Pauza) Obijeziti. (Pauza) Faša sfetlost, ja molim otgoforiti otmah. Ja imam samo teset malih minuta, posle toga skitam sa sebe odgofornost za šifot fašoj sfetlosti. Velika pauza. HETMAN: Krećem! ŠRAT: Ah, idete? (Dustu) Budite dobri, delati tajno i bez sfaki larma! DUST: O, nikakaf larma! (Puca iz revolvera dva puta u tavanicu) Šervinski je zbunjen. HETMAN (hvatajući se za revolver) Šta to treba da znači? ŠRAT: O, pudete miran, faša sfetlost. (Nestaje u zavesi desnih vrata) Glasovi iza pozornice: »Straža, na oružje!« Topot nogu. DUST (otvarajući srednja vrata) Ruhig! Mirno! General fon Šrat na pantalone zakačio refolver i pogrešno pogodio sebe u glava. (Glasovi iza pozornice: »Hetman! Gde je hetman?«) Hetman jeste jako sdrafo. Faša sfetlost, ljubasno izañite... Straša... HETMAN (u srednjim vratima) Sve je u redu, prekinite uzbunu. DUST (u vratima) Molim fas, propustiti lekar s instrumentarij. Uzbuna se stišava. Ulazi lekar nemačke armije sa koferom i lekarskom torbom. Dust zatvara i zaključava srednja vrata. ŠRAT (izlazi iza zavese) Faša sfetlost, molim fas presfucite se u nemački uniform, kao da vi jeste ja, a ja jesam ranjen. Tajno mi vas izvesti iz grad, da niko ne znao ništa, da ne izazvati uzbuñenje straša. HETMAN: Radite šta hoćete. (Poljski telefon počinje da zvoni) Poručniče, dignite slušalicu! ŠERVINSKI: Kabinet njegove svetlosti... Kako?... Šta?... (Hetmanu) Vaša svetlosti, dva puka serdžuka prešla na stranu Petljure... Na nebranjenom delu se pojavila neprijateljska konjica. Vaša svetlosti, šta da prenesem? HETMAN: Šta da prenesete? Prenesite im da zadrže konjicu bar pola sata! Ja moram da odem! Daću im oklopna kola! ŠERVINSKI (u slušalicu) Čujete me?... Zaustavite ih bar na pola sata! NJegova svetlost će vam dati oklopna kola! DUST (izvlačeći iz kofera nemačku uniformu) Faša sfetlost! Gde vi budete? HETMAN: U spavaćoj sobi. Hetman i Dust odlaze udesno. ŠERVIISKI (na avansceni) Da bežim, šta drugo? Hoće li Jelena da poñe ili neće? (Odlučno, Šratu) Vaše prevashodstvo, najpokornije vas molim da povedete i mene sa hetmanom, ja sam njegov lični añutant. Pored toga, sa mnom je i... moja verenica... ŠRAT: Na šalost, porušnik, ne samo faša ferenica, feć i fas ne mogu pofesti. Ako hoćete putovati idite na stanicu gde naš štapski komposicija. Uposoravam - nikakfih mesta nema, tamo feć je lični añutant. ŠERVINSKI: Ko? ŠRAT: Kako se ono... Knez Novožiljcov. Page 24

Mihail Bulgakov - Dani turbina ŠERVINSKI: Novožiljcov! Pa kada je on uspeo? ŠRAT: Kada desi se katastrof, svako postati vešt jako. On bio sad u naš štab. ŠERVINSKI: I on će tamo, u Berlinu, biti kraj hetmana? ŠRAT: O, ne! Hetman biće sam. Nikakfa sfita. Mi samo dovešćemo do granica one ko šeli spasti svoja žija od važ mušik, a tamo kako ko šeli. ŠERVINSKI: O, pokorno vam se zahvaljujem. Ja ću i ovde umeti da spasem svoju šiju... ŠRAT: Pravilno, poručnik. Nikat ne treba napuštati svoj tomovina. Heimat ist Heimat. (Domovina je domovina.) Ulaze Hetman i Dust. Hetman ]e u uniformi nemačkog generala. Zbunjen, puši. HETMAN: Poručniče, sve papire ovde spaliti. DUST: Herr Doktor, seine Sie so liebenswürdig... (Gospodine doktore, budite tako ljubazni) Vaša sfetlost, sednete. Hetmana posade u stolicu. Lekar mu celu glavu obavije zavojem. LEKAR: Fertig. (Gotovo) ŠRAT (Dustu) Kola! DUST: Sogleich. (Odmah) ŠRAT: Faša sfetlost, lešite. HETMAN: Ali treba to objaviti narodu... Manifest?... ŠRAT: Manifest!... Isfolite... HETMAN (potmulo) Poručniče, pišite... Bog mi nije dao snage... i ja... DUST: Manifest... Nema nikakfo fremena manifest... Iz vos telegram... HETMAN: Odustati! DUST: Faša sfetlost, lešite. Hetmana stavljaju na nosila. Šrat se krije. Srednja vrata se otvaraju, pojavljuje se lakej. Dust, lekar i lakej iznose hetmana kroz leva vrata. Šervinski pomaže do vrata, vraća se. Ulazi Šrat. ŠRAT: Sve je u redu. (Baca pogled na ručni sat) Jedan posle ponoći. (Stavlja kapu i uzima ogrtač) Do viñenja, poručniče. Fama safetujem ne dugo sedeti ovde. Mošete mirno otići. Skinite epolete. (Osluškuje) Čujete li? ŠERVINSKI: Brza paljba. ŠRAT: Upravo. Imate propusnica za sporedni ulaz? ŠERVINSKI: Imam. ŠRAT: Auf wiedersehen. Požurite. (Odlazi) ŠERVINSKI (potišten) Čisto nemačka pedanterija. (Iznenada živne) Ali nemam vremena. Nemam, nemam... nemam... (Kraj stola) O, tabakera! Zlatna! Hetman zaboravio. Da je ostavim ovde? Ne, lakeji bi je zdipili. Oho! Čitavu funtu biće teška. Istorijska vrednost. (Trpa tabakeru u džep) No... (Za stolom) Nikakve papire nećemo da spaljujemo, samo spisak añutanata. (Spaljuje papire) Da li sam ja svinja ili nisam? Ne, nisam svinja. (Telefonira) Dajte mi 453... Da... Divizion?... Komandira na telefon! Hitno!... Probuditi! (Pauza) Pukovnik Turbin?... Ovde Šervinski. Slušajte me dobro, Alekseje Vasiljeviču: hetman je kidnuo... Kidnuo!... Ozbiljno vam kažem... Ne, do zore ima vremena... Jeleni Vasiljevnoj prenesite da iz kuće sutra ni u kom slučaju ne izlazi... Doći ću izjutra da se sakrijem. Da ste mi zdravo. (Spušta slušalicu) I Page 25

Mihail Bulgakov - Dani turbina savest mi je čista i mirna... Fjodore! (Ulazi lakej) Je li kurir doneo zavežljaj? LAKEJ: Jeste. ŠERVINSKI: Daj ga odmah ovamo! Lakej izlazi, a onda se vraća sa boščom. LAKEJ (zbunjeno) Dozvolite da vas upitam, šta je sa njegovom svetlošću? ŠERVINSKI: Kakvo je to sad pitanje? Hetman je izvoleo da se odmori. I, sve u svemu, ćutite. Vi ste dobar čovek, Fjodore. Na vašem licu ima nečeg... kako da kažem... privlačnog... proleterskog... LAKEJ: Da. ŠERVINSKI: Fjodore, donesite mi iz añutantske sobe moj peškir, brijač i sapun. LAKEJ: Razumem. Treba li i novine? ŠERVINSKI: Sasvim tačno. I novine. (Lakej izlazi na leva vrata. Šervinski u meñuvremenu oblači civilni kaput, stavlja šešir, skida mamuze. Svoju sablju i sablju Novožiljcova strpa u bošču. Pojavi se lakej) Kako mi stoji ovaj šešir? LAKEJ: Odlično. Brijač ćete u džep? ŠERVINSKI: Brijač u džep... Ali... Dragi Fjodore, dozvolite da vam u znak pažnje ostavim pet stotina karbovanaca. LAKEJ: Najpokornije vam zahvaljujem. ŠERVINSKI: Dozvolite da vam stegnem poštenu trudbeničku ruku. Ne čudite se, ja sam demokrata po prirodi, Fjodore! U dvorcu nikad nisam bio, kao añutant nikad nisam služio. LAKEJ: Jasno mi je. ŠERVINSKI: Vas ne poznajem. I sve u svemu, ja sam operski pevač... LAKEJ: Je li pobegao? ŠERVINSKI: Kidnuo. LAKEJ: Ah, bitanga! ŠERVINSKI: Bandit kakvog nema! LAKEJ: A nas sve, znači, ostavljate sudbini? ŠERVINSKI: Kao što vidite. Za vas je to tek pola jada, a kako je meni? Zvoni telefon. Molim... A! Kapetane!... Da! Pošaljite sve u vražju mater i bežite. Znači da znam šta govorim... Šervinski... Sve najbolje. Do viñenja... Dragi moj Fjodore, ma koliko da mi je prijatno pričati sa vama, i sami vidite da nemam uopšte vremena... Fjodore, dok sam na vlasti, poklanjam vam ovaj kabinet. Što me gledate? Baš ste čudni! Pomislite samo, kakvo ćebe može da ispadne od ove zavese. (Izgubi se) Pauza. Telefonsko zvono. LAKEJ Razumem .. Čime mogu da vam pomognem?... Znate šta? Oterajte sve u vražju mater i kidajte... Fjodor na telefonu... Fjodor!... SLIKA DRUGA Pusta, mračna prostorija. Natpis: »Štab I konjičke divizije.« Zastava plava sa žutim. Kraj ulaza petrolejski fenjer. Veče. Kroz prozor ponekad dopre bat konjskih kopita. Tiho se čuje kako harmonika svira poznate motive. TELEFONISTA (na telefonu) To sam ja, Franko, ponovo imam vezu... Vezu, Page 26

Mihail Bulgakov - Dani turbina kažem!... Čujete li?... Ovde štab konjičke divizije. Telefon pišti. Šum i buka pozornice. URAGAN i KIRPATI uvode dezertera kozaka. Lice mu okrvavljeno. BOLBOTUN: Šta je ovo? URAGAN: Dezertera smo uhvatili, pane pukovniče. BOLBOTUN: Iz kog puka? Ćutanje. Iz kog puka, pitam? Ćutanje. TELEFONISTA: Ovde sam ja! Ja iz štaba, Franko, imam vezu! Ovde štab konjičke divizije!... Čujete li?... Fuj, do vraga!... BOLBOTUN: Šta je, božju ti majku? A? Šta to radiš?... Dok svaki pošten kozak kreće da se bori za zaštitu Ukrajinske republike od belogardejaca ili Jevreja-komunista, dok svaki seljak stupa u redove ukrajinske vojske, ti se u žbunje kriješ? A znaš li šta rade sa našim seljacima hetmanski oficiri i tamo oni komesari? Žive u zemlju zakopavaju! Jesi li me čuo? Ja ću tebe samog u grob da zakopam! Samog! Satnika Galanbu ovamo! (Glas iza pozornice: »Satnika zove pukovnik!« Muvanje.) Pa gde ste ga pronašli?. . KIRPATI: Iza ograde, bežao kučkin sin, krio se!... BOLBOTUN: Ah, prokletniče, prokletniče! (Ulazi Galanba, leden, crn, sa crnim bajonetom) Saslušati, pan satniče, dezertera... Franko, dispoziciju! Ne muči taj aparat! TELEFONISTA: Odmah, pane pukovniče, odmah! Šta ću sa njim? »Ne muči«... GALANBA (ledenog lica) Iz kog si puka? Ćutanje. Iz kog si puka? DEZERTER (plačući) Ja nisam dezerter. Smilujte mi se, pane satniče! Do bolnice sam se probijao. Noge mi sasvim promrzle. TELEFONISTA (u slušalicu) Gde je dispozicija?... Molim najlepše. Komandant konjičke divizije traži dispoziciju... Čujete li me? Šta ću sa ovim aparatom? GALANBA: Noge promrzle? A zato nisi obavestio štab svoga puka? A? Iz kog si puka? (Zamahuje rukom) Čuje se kako konji idu preko mosta. DEZERTER: Iz drugog kozačkog. GALANBA: Znamo mi vas, kozake. Svi ste neradnici. Izdajice. Boljševici. Skidaj čizme, skidaj. Ako ti noge nisu promrzle, ako lažeš, odmah ću da te streljam. Momci! Fenjer ovamo! TELEFONISTA (u slušalicu) Pošaljite nam ordonansa za usaglašavanje... U Slobotku... Tako!... Tako!... Razumem!... Gricko! Neka ordonans ponese dispoziciju za naš štab. Dobro?... Pane pukovniče, dispozicija će uskoro stići... BOLBOTUN: Dobro... GALANBA (izvlači mauzer) I ovo ti je uslov: ako su noge u redu - bićeš odmah na onome svetu. Udaljite se tamo pozadi, da ne pogodim nekog. Dezerter seda na pod, skida čizme. Ćutanje. BOLBOTUN: Pravilno. Da drugima posluži kao primer. Fenjerom osvetljavaju dezertera. KIRPATI (sa uzdahom) Promrzle su... Istinu je govorio GALANBA: Uput je trebalo da uzmeš. Uput, gade! A ne da bežiš iz puka... DEZERTER: Nisam imao od koga uput da uzmem. Kod nas u puku nema lekara. Nikoga nema. (Plače) GALANBA: Uhapsite ga! I stražarski sprovesti u bolnicu! I čim mu lekar previje Page 27

Mihail Bulgakov - Dani turbina noge, vratiti ga ovamo u štab i udariti petnaest batina, da nauči kako se bez dokumenata beži iz svoga puka. URAGAN (izvodeći ta) Hajde, kreći! Iza pozornice harmonika. Glas tužno peva. »Joj jabuko, gde se to kotrljaš, ako kod gajdamaka dospeš - vratiti se nećeš...« Uznemireni glasovi sa druge strane prozora. »Drž ih! Drž'! Pored mosta... Preko leda su potrčali...« GALANBA (kroz prozor) Momci, šta je to tamo? Šta je? GLAS: »Nekakvi Čifuti, pane satniče, pored mosta preko leda kidnuli iz Slobotke.« GALANBA: Momci! Izvidnica! Na konje! Na konje! Jaši! Jaši! Kirpati! Brže za njima! Žive ih uhvati! Žive! BOLBOTUN: Franko, uspostavi vezu! TELEFONISTA: Imam je, pane pukovniče, držim je i te kako! Topot iza pozornice. Pojavljuje se Uragan, uvodi čoveka sa korpom. ČOVEK SA KORPOM: Dragi moji, pa ja ništa nisam. Šta vam je! Ja sam zanatlija... GALANBA: Sa čime ste ga uhvatili? ČOVEK SA KORPOM: Oprostite, druže vojniče... GALANBA: Šta? Druže? Ko ti je ovde drug? ČOVEK SA KORPOM: Oprostite, gospodine oficire. GALANBA: Ja ti nisam gospodin. Sva gospoda su sada sa hetmanom u gradu. Mi ćemo tvojoj gospodi creva da iščupamo. Momče, daj mu, ti si bliže. Lupi tog gospodina po šiji. Je li jasno sada kakva su ovo ovde gospoda? Shvataš li? ČOVEK SA KORPOM: Vidim. GALANBA: Osvetlite ga, momci. Čini mi se da je ovaj ovde komunista. ČOVEK SA KORPOM: Šta vam je! Šta vam je, molim vas! Ja sam, vidite, čizmar. BOLBOTUN: Nešto mi mnogo dobro govoriš moskovski. ČOVEK SA KORPOM: Od Kaluge sam, da ste mi zdravo. Iz Kaluške gubernije. A i ne radujem se uopšte što sam ovamo, na Ukrajinu, kod vas došao. Čizmar sam ja. GALANBA: Isprave! ČOVEK SA KORPOM: Isprave? Odmah. Isprave su mi čiste, može se reći. GALANBA: Šta ti je u korpi? Kud si krenuo? ČOVEK SA KORPOM: U korpi su mi čizme, vaše bla... va... čizme .., Mi pravimo za trgovinu, Živimo u Slobotki, a čizme nosimo u grad. GALANBA: A zašto noću? ČOVEK SA KORPOM: Tačno tako treba, izjutra smo u gradu. BOLBOTUN: Čizme... Ohoho! Odlične! Uragan otvara korpu. ČOVEK SA KORPOM: Izvinite, poštovani grañanine, ali nisu naše, od gazdine su kože. BOLBOTUN: Od gazdine! Pa to je ono najbolje. Gazdina roba je dobra roba. Momci, uzmite po par gazdine robe. Počinju da razvlače čizme. ČOVEK SA KORPOM: Grañanine vojni ministre! Pa ja ću bez tih čizama da Page 28

Mihail Bulgakov - Dani turbina iropadnem. Mogu pravo u grob! Ovde ih je dve hiljade rubalja... To je gazdino... BOLBOTUN: Daćemo ti priznanicu. ČOVEK SA KORPOM: Oprostite, ali šta će mi priznanica? (Jurne ka Bolbotunu, koji mu udari šamar. Jurne ka Galanbi) Gospodine konjaniče! Dve hiljade rubalja! Kad bi' ja bio neki buržuj ili, recimo, boljševik... (Galanba mu udari šamar. Seda na zemlju, zbunjeno) Šta je to sada? Uostalom, uzimajte! To je, znači, za snabdevanje armije?... Samo, dozvolite mi onda da i ja uzmem jedan par. (Počinje da skida svoje čizme) TELEFONISTA: Gledajte, pane pukovniče, šta on to radi? BOLBOTUN: Šta je, podsmevaš nam se, gnjido? Odbi od korpe. Hoćeš li još dugo da nam se motaš oko nogu? Dugo? Pazi, mom strpljenju je došao kraj. Momci, razićite se. (Uzima revolver) ČOVEK SA KORPOM: Šta vam je! Šta vam je! Šta vam je! BOLBOTUN: Gubi se odavde! Čovek sa. korpom trči ka vratima. SVI: Pokorno zahvaljujemo, pane pukovniče! TELEFONISTA (u slušalicu) Razumem!... Razumem!... Odlično! Odlično! Pane pukovniče! Pane pukovniče! U štab su došli ljudi iz dva hetmanska serdžučka puka. Baćko vodi s njima pregovore da preću na našu stranu. BOLBOTUN: Odlično! Kad ti pukovi budu sa nama, Kijev će biti naš! TELEFONISTA (u slušalicu) Gricko! Mi imamo nove čizme!... Tako... Čujem, čujem... Odlično! Odlično, pane pukovniče, izvolite brzo do aparata. BOLBOTUN (u slušalicu) Komandir prve konjičke divizije pukovnik Bolbotun... Slušam vas... Tako... Tako... Polazim odmah... (Galanbi) Pane satniče, naredite da što stgre sva četiri puka krenu na konjima! Pristupi gradu su zauzeti! Odlično! Ura! URAGAN I KIRPATI: Ura! Nastupamo! Opšti pokret. GALANBA (kroz prozor) Na konje! Jaši! Na konje! Kroz prozor se čuje »Ura!« Galanba izleće napolje. BOLBOTUN: Demontiraj aparat! Konja ovamo! Telefonista demontira aparat. Metež. URAGAN: Konja za komandira! GLASOVI: Prvi vod galopom marš! Drugi vod galopom marš!... Kroz prozor se čuje topot, zvižduci. Svi nestaju sa pozornice. A onda harmonika grmi, prolećući... (Zavesa) TREĆI ČIN SLIKA PRVA Vestibil Aleksandrove gimnazije. Puške u soškama. Sanduci, mitraljezi. Ogromno stepenište. Portret Aleksandra I na vrhu stepeništa. U prozorima se Page 29

Mihail Bulgakov - Dani turbina vidi svitanje. Iza pozornice tutanj: divizion sa muzikom ide hodnicima gimnazije. NIKOLKA (iza pozornice pevuši na vulgaran motiv vojničke pesmice) Disala noć pomamljenim sladostrašćem. Nejasnih misli i trepeta puna. Zvižduk. JUNKERI (zaglušno pevaju) Čekala sam vas sa bezumnom željom sreće, Čekala vas i treptala kraj prozora. Zvižduk. NIKOLKA (peva) Naš kutak sam ukrasila cvećem... STUDZINSKI (na odmorištu stepeništa) Divizion, stoj! (Divizion iza pozornice bučno se zaustavi) Ostav! Kapetane! MIŠLAJEVSKI: Prva baterija! Na mestu! Korakom napred maaarrrš! Divizion maršuje iza pozornice. STUDZINSKI: U nogu! U nogu! MIŠLAJEVSKI: Leva! Leva! Leva! Prva baterija, stooj! PRVI OFICIR: Druga baterija, stooj! Divizion se zaustavlja. MIŠLAJEVSKI: Baterija, možete da pušite! Voljno! Iza pozornice žagor i razgovor. PRVI OFICIR (Mišlajevskom) Kod mene, gospodine kapetane, u vodu petorica nedostaju. Biće da su kidnuli. Studenti! DRUGI OFICIR: Sve u svemu svinjarija. Čovek ne može da se snañe. PRVI OFICIR: Zašto to komandira nema? Rečeno je da u šest krenemo, a sad je četvrt do sedam. MIŠLAJEVSKI: Tiše, poručniče, u dvorac su ga telefonom pozvali. Sada će stići. (Junkerima) Šta je, jeste li prozebli? PRVI JUNKER: Baš tako, gospodine kapetane, sveže je. MIŠLAJEVSKI: A zašto stojite u mestu? Modri ste kao pokojnik. Razmrdajte se malo. Posle komande voljno ne stojte kao spomenik. Svako neka sebi bude peć. Bodrije! Ej, drugi vod, pravac u učionice, lomite klupe, ložite peći! Življe! JUNKERI (viču) Momci, trk u učionice! - Klupe lomi, peći loži! Uzmuvanost, žagor. MAKSIM (pojavljuje se iz poslužiteljeve sobice, užasnut) Vaše prevashodstvo, šta to radite? Klupama peći da se lože?! To je sramota! Meni je gospodin direktor naredio... PRVI OFICIR: Pojava četrnaesta... MIŠLAJEVSKI: A čime, stari, da ložimo peći? MAKSIM: Drvima, baćuška, drvima. MIŠLAJEVSKI: A gde su ti drva? MAKSIM: Mi drva nemamo. MIŠLAJEVSKI: Gubi se odavde, starče, u vražju mater! Ej, drugi vod, kog vraga?... MAKSIM: Gospode bože moj i sveci svi! Šta se ovde radi! Tatari, pravi Tatari! Page 30

Mihail Bulgakov - Dani turbina Mnogo je vojske prošlo... (Odlazi, viče iza pozornice) Gospodo vojnici, šta to radite?! JUNKERI (lome klupe, cepaju ih, lože peć. Pevaju) Bura maglom nebo skriva, Vihore snežne okreće, Čas kao zver zaurla, Čas zaplače kao dete... MAKSIM: Ej, ko to tako peći loži! JUNKERI (pevaju) Eh, vi, Saške, kanaške moje!... (Tužno) Smiluj nam se, bože, poslednji put... Iznenadna bliska eksplozija. Pauza. Uzmuvanost. PRVI OFICIR: Granata. MIŠLAJEVSKI: Negde vrlo blizu. PRVI JUNKER: Na nas, gospodine kapetane, prema svemu sudeći. MIŠLAJEVSKI: Gluposti! Petljura pljunuo. Pesma zamre. PRVI OFICIR: Mislim, gospodine kapetane, da ćemo se danas naći sa Petljurom. Interesantno, na šta li on liči? DRUGI OFICIR (mračno) Saznaćeš, ne žuri. MIŠLAJEVSKI: Mi smo sitna boranija. Ako narede - videćemo ga. (Junkerima) Junkeri, što ste... Zašto ste pokisli? Veselije! JUNKERI (pevaju) I kada po belom stepeništu Povedu nas u modrikaste dalji .., DRUGI JUNKER (pritrči Studzinskom) Komandir diviziona! STUDZINSKI: Ostav! Divizion, mirno! Ravnaj's na sredinu! Gospodo oficiri! Gospodo oficiri! MIŠLAJEVSKI: Prva baterija mirno! Ulazi Aleksej. ALEKSEJ (Studzinskom) Spisak ovamo! Koliko ih nedostaje? STUDZINSKI (tiho) Dvadeset dvojica. ALEKSEJ (cepa spisak) Da li je naša straža na Demijevci? STUDZINSKI: Jeste! ALEKSEJ: Vratiti ih ovamo! STUDZINSKI (drugom junkeru) Vratiti stražu! DRUGI JUNKER: Razumem! (Otrči) ALEKSEJ: Nareñujem gospodi oficirima i divizionu da pažljivo saslušaju ovo što ću sad objaviti. Slušati i pamtiti. A zapamćeno izvršavajte. (Tišina) Preko noći je u našoj situaciji, u situaciji u kojoj se nalazi cela ruska armija, rekao bih u državnom položaju Ukrajine, došlo do naglih i neočekivanih promena... Zato vam objavljujem da naš divizion raspuštam. (Mrtva tišina) Borba sa Petljurom je završena. Nareñujem svima, pa, izmeñu ostalog, i oficirima, da odmah skinu sa sebe epolete, sve vojne znake i odmah da se razbeže i sakriju po kućama. (Pauza) Završio sam. Na izvršenje! Page 31

Mihail Bulgakov - Dani turbina STUDZINSKI: Gospodine pukovniče! Alekseje Vasiljeviču! PRVI OFICIR: Gospodine pukovniče! Alekseje Vasiljeviču! DRUGI OFICIR: Šta to znači? ALEKSEJ: Ćuti! Bez diskusije! Izvršavaj nareñenje! Življe! TREĆI OFICIR: Šta to znači, gospodine pukovniče? Uhapsiti ga! Žagor. JUNKERI: Uhapsiti! - Ništa ne razumemo! - Kako to - uhapsiti?... Šta ti je, jesi li se bunike najeo?!... - Petljura uleteo u grad!... - Tako, dakle? Znao sam ja... - Tiše!... PRVI OFICIR: Šta to znači, gospodine pukovniče? TREĆI OFICIR: Ej, prvi vod, za mnom! Uleću zbunjeni junkeri sa puškama u rukama. NIKOLKA: Šta vam je, gospodo, šta to radite? DRUGI OFICIR: Uhapsiti ga! Predao se Petljuri! TREĆI OFICIR: Gospodine pukovniče, uhapšeni ste! MIŠLAJEVSKI (zadržavajući trećeg oficira) Stanite, poručniče! TREĆI OFICIR: Pustite me, gospodine kapetane! Ruke sa mene! Junkeri, drž'te ga! MIŠLAJEVSKI: Junkeri, nazad! STUDZINSKI: Alekseje Vasiljeviču, pogledajte samo šta se radi. NIKOLKA: Nazad! STUDZINSKI: Nazad, kad vam se kaže! Ne slušajte mlañe oficire! PRVI OFICIR: Gospodo, šta je ovo? DRUGI OFICIR: Gospodo! Gužva. U rukama oficira revolveri. TREĆI OFICIR: Ne slušajte starije oficire! PRVI JUNKER: U divizionu pobuna! PRVI OFICIR: Šta to radite? STUDZINSKI: Kuš! Mirno! TREĆI OFICIR: Drž' ga! ALEKSEJ: Kušuj! Još ću da govorim! JUNKERI: - Nemamo o čemu da govorimo! - Nećemo da slušamo! - Nećemo da slušamo! Ravnajte se po komandiru druge baterije! NIKOLKA: Pustite ga da govori! TREĆI OFICIR: Tiše, junkeri, smirite se! Pustite ga da govori, nećemo mu dati da ode odavde! MIŠLAJEVSKI: Smesta uklonite te vaše junkere! PRVI OFICIR: Mirno! Na mestu! JUNKERI: Mirno! Mirno! Mirno! ALEKSEJ: Da... Bio bih odista bedan kad bih krenuo u bitku sa ovakvim sastavom, koji mi je gospod bog poslao u vašem licu. Ali, gospodo, što je dozvoljeno omladincudobrovoljcu, neoprostivo je (trećem oficiru) vama, gospodine poručniče! Mislio sam da će svako od vas shvatiti da se desila nesreća, da vaš komandir jedva jezik pokreće da vam saopšti sramne stvari. Ali vi ne umete da nagañate. Koga želite da branite? Odgovorite mi. (Ćutanje) Odgovorite kad pita komandir! Koga? Page 32

Mihail Bulgakov - Dani turbina TREĆI OFICIR: Zakleli smo se da ćemo hetmana braniti. ALEKSEJ: Hetmana? Odlično! Jutros u tri sata hetman je prepustio armiju njenoj sudbini, preobuko se u nemačkog oficira i u nemačkoj kompoziciji pobegao u Nemačku. Tako, eto, u trenutku kad se poručnik sprema da brani hetmana on već odavno nije ovde, srećno putuje u Berlin. JUNKERI: U Berlin? - O čemu on to govori? - Nećemo da slušamo, gospodo! PRVI JUNKER: Gospodo, zašto ga slušate? STUDZINSKI: Ćut'! Žamor. U prozorima svitanje. ALEKSEJ: Ali ni to nije sve. Istovremeno sa tim ništavilom pobegla je u istom pravcu i druga ništarija - njegova svetlost komandant armije knez Belorukov. Tako, prijatelji moji, ne samo što nemate koga da štitite, već čak nema ko ni da vam komanduje, jer je knežev štab kidnuo zajedno sa njim. Žamor. JUNKERI: Nemoguće! - To je nemoguće! - To je laž! ALEKSEJ: Ko je to rekao - laž? Ko je rekao -laž? Maločas sam bio u štabu. Proverio sam sve podatke. Odgovaram za svaku svoju reč... No, gospodo! Eto, tu smo, ima nas dve stotine. A tamo - Petljura. Šta ja govorim - nije on tamo, već ovde! Prijatelji moji, njegova konjica je na prilazima gradu! On ima armiju od dve stotine hiljada ljudi, a mi - ovde na mestu dve-tri pešadijske družine i tri baterije. Jasno? Tu je jedan od vas izvukao revolver i potegao ga na mene. Užasno me je preplašio! Balavac! TREĆI OFICIR: Gospodine pukovniče. ALEKSEJ: Ćut'! Pa, evo. Kad biste svi vi sada, u ovakvim uslovima, doneli odluku da branite... šta? koga?... jednom rečju, da krenete u bitku - ja vas neću povesti, jer u zabavama ne učestvujem, tim pre što ćete tu zabavu platiti svojom krvlju i potpuno besmisleno, svi vi! Žamor i urlici. JUNKERI: - Šta sad da radimo? - U grob da legnemo! - Sramota!... - Idi u vraga... Šta ti je, kao da si na mitingu, je li? - Mirno! - U zamku su nas saterali. TREĆI JUNKER (utrčava plačući) Vikali su napred, napred, a sada - nazad. Ako nañem hetmana - ubiću ga! PRVI OFICIR: Neka ide ova baba u vražju mater! Junkeri, slušajte: ako je tačno to što kaže pukovnik - ravnajte se prema meni! Naći ćemo vagone i - na Don, Denjikinu! JUNKERI: Na Don! Denjikinu! - Zar je to lako... Šta trućaš!... - Na Don se ne može!... STUDZINSKI: Alekseje Vasiljeviču, tačno je, treba sve baciti do vraga i krenuti sa divizionom na Don. ALEKSEJ: Kapetane Studzinski! Umuknite! Ja komandujem divizionom! Ja ću nareñivati, a vi - izvršavajte. Na Don? Čujte me! Tamo, na Donu, biće ovo isto, ako samo na Don i stignete. Tamo ćete naići na iste generale i ista štapska ništavila. NIKOLKA: Iste takve švapske svinje! ALEKSEJ: Potpuno tačno. Oni će vas naterati da se borite protiv sopstvenog Page 33

Mihail Bulgakov - Dani turbina naroda. A kad vam taj narod razlupa glave, oni će pobeći u inostranstvo... Znam da se u Rostovu odigrava isto što i u Kijevu. Tamo su divizioni bez municije, tamo su junkeri bez čizama, a oficiri sede po kafanama. Slušajte me, prijatelji moji! Meni, ratnom oficiru su naložili da vas gurnem u tuču. Po bilo koju cenu! Ali nemam za što. Javno izjavljujem da vas neću povesti i neću vas pustiti! Kažem vam: belom pokretu u Ukrajini došao je kraj. Kraj mu je i u Rostovu na Donu, svuda! Narod nije s nama. On je protiv nas. Znači, gotovo je! Grob! Kraj! I ja, kadrovski oficir Aleksej Turbin, koji je izdržao rat protiv Nemaca, za šta su svedoci kapetani Studzinski i Mišlajevski, ja na sopstvenu odgovornost i savest preuzimam sve, sve preuzimam, upozoravam vas i, zato što vas volim, šaljem vas kućama. Završio sam. (Žamor glasova. Iznenadna eksplozija) Skidajte epolete, bacajte puške i odmah po kućama! Junkeri kidaju epolete, bacaju puške. MIŠLAJEVSKI (viče) Tiše! Gospodine pukovniče, dozvoljavate li da zapalimo zgradu gimnazije? ALEKSEJ: Ne dozvoljavam. Pucanj iz topa. Stakla su zadrhtala. MIŠLAJEVSKI: Mitraljez! STUDZINSKI: Junkeri, kućama! MIŠLAJEVSKI: Junkeri, sviraj odstupanje, razlaz! Truba iza pozornice. Junkeri i oficiri beže. Nikolka udara puškom po sanduku sa osiguračima i beži. Gasi se svetlost. Aleksej kraj peći cepa papire, spaljuje ih. Duga pauza. Ulazi Maksim. ALEKSEJ: Ko si ti? MAKSIM: Ovde sam poslužitelj. ALEKSEJ: Gubi se odavde, poginućeš. MAKSIM: Vaše visokoblagorodstvo, a kuda to da odem? Nemam zašto da bežim od državne imovine. U dve učionice su klupe polomili, takvu su štetu počinili da ne mogu ni da je opišem. A osvetljenje... Mnogo je vojski prošlo, ali ovakve - izvinite... ALEKSEJ: Starče, okani me se. MAKSIM: Možete i sabljom ako hoćete da me sečete, ali otići neću. Rekao mi je gospodin direktor... ALEKSEJ: A, šta ti je to rekao gospodin direktor? MAKSIM: Maksime, sam ostaješ... Maksime, obrati pažnju... A šta ste vi ovde... ALEKSEJ: Starče, razumeš pi ruski? Ubiće te. Otidi u nekakav podrum, sakrij se tamo, da od tebe ne bude ni traga ni glasa. MAKSIM: A ko će da odgovara? Maksim će za sve da odgovara. Bili su tu razni, i za cara i protiv cara, ogoleli vojnici, ali da neko klupe lomi... ALEKSEJ: Gde li su spiskovi nestali? (Razbija ormar nogom) MAKSIM: Vaše visokoprevashodstvo, pa postoji i ključ za njega. Gimnazijski ormar a vi - nogom. (Odlazi, krsti se. Topovski pucanj.) Carice nebeska... Majko božja... Gospode Isuse... ALEKSEJ: Samo tako! Raspali! Hajde! Hajde! Koncert! Muzika! Ali pašćeš mi jednom šaka, pane hetmane! Gade! Page 34

Mihail Bulgakov - Dani turbina Gore na stepeništu pojavi se Mišlajevski. Kroz prozore prodire zora. MAKSIM: Vaše prevashodstvo, barem mu vi naredite. Otkud to sad? Ormar razlupao nogom! MIŠLAJEVSKI: Stari, ne vrzmaj mi se oko nogu. Gubi se odavde. MAKSIM: Tatari, pravi Tatari... (Izgubi se) MIŠLAJEVSKI (iz daljine) Aljoša! Zapalio sam magacin! Petljura će umesto šinjela dobiti šipak! ALEKSEJ: Tako ti boga, ne zadržavaj se ovde. Beži kući što pre. MR1ŠLAJEVSKI: Sitnica. Sad ću da ubacim još dve bombe u seno i - kidam. A zašto si ti ostao? ALEKSEJ: Dok prethodnica ne doñe ne mogu. MIŠLAJEVSKI: Aljoša, moraš li? A? ALEKSEJ: Šta to govoriš, kapetane! MIŠLAJEVSKI: Onda ostajem s tobom. ALEKSEJ: Šta ćeš mi, Viktore? Nareñujem ti: smesta idi Jeleni! Čuvaj je! Odmah ću za vama i ja. Šta vam je, jeste li svi poludeli? Hoćete li da slušate ili ne? MIŠLAJEVSKI: Dobro, Aljoša. Trčim Leni! ALEKSEJ: Nikolka, pogledaj je li otišao. Oteraj ga, molim te. MIŠLAJEVSKI: Dobro! Aljoša, pazi, ne rizikuj! ALEKSEJ: Nemoj da mi čitaš lekcije! (Mišlajevski ode) Ozbiljno. »Ozbiljno i to vrlo«... I kada nas po belom stepeništu... povedu u plavi kraj... Samo da prethodnica ne zaspi... NIKOLKA (pojavi se gore na stepeništu, prikrada se) Aljoša! ALEKSEJ: Šta je, hoćeš žmurke sa mnom da igraš, a? Smesta se gubi kući, skidaj epolete! NIKOLKA: Ja bez tebe, pukovniče, ne krećem. ALEKSEJ: Šta?! (Izvlači revolver) NIKOLKA: Pucaj, hajde, pucaj u roñenog brata! ALEKSEJ: Kretenu. NIKOLKA: Psuj, psuj roñenoga brata. Znam zašto si ostao! Znam da ti, komandir, smrt od sramote čekaš, to je! Ali onda ću da te čuvam. Lenka će me ubiti. ALEKSEJ: Ej, ima li koga! Uhapsite junkera Turbina! Kapetane Mišlajevski! NIKOLKA: Svi su otišli! ALEKSEJ: Dobro, pričekaj, gade jedan, kod kuće ćemo već porazgovarati! Žamor i topot. Uleću junkeri koji su bili u prethodnici. JUNKERI (protrčavajući) Petljurina konjica je za nama... ALEKSEJ: Junkeri! Slušajte komandu! Kroz podrumske hodnike u Podol! Ja ću vas pokrivati. Uz put kidajte epolete! (Iza pozornice se približava zloslutan zvuk, tupo se čuje harmonika: »I šumi i gudi...« Bežite, bežite! Ja ću vas pokrivati! Trči ka prozoru na stepeništu) Beži, molim te. Sažali se na Lenu! U blizini eksplozija granate. Stakla pucaju. Aleksej pada. NIKOLKA: Gospodine pukovniče! Aljoša, Aljoša, šta si to učinio? ALEKSEJ: Podoficire Turbine, okani se junačenja, do vraga! (Ućuti) NIKOLKA: Gospodine pukovniče... to je nemoguće! Aljoša, ustani! Page 35

Mihail Bulgakov - Dani turbina Topot i larma. Uleću odmetnici. URAGAN: Ej! Vidi! Vidi! Hvataj ga, momci! Hvataj! Kirpatij puca u Nikolku. GALANBA (ulećući) Živog! Živog ga hvataj, momci! Nikolka puže gore uza stepenice, kezi zube. KIRPATIJ: Gle ti samo vučića! Kučkino kopile! URAGAN: Nećeš mi umaći! Nećeš! Pojavljuju se odmetnici. NIKOLKA: Ne, neću vam se predati! Neću vam se dati, banditi! (Baca se sa ograde i nestaje) KIRPATIJ: Ah, cirkusante jedan! (Puca) Nema više nikoga. GALANBA: Zašto ste ga ispustili, momci? Baš niste ni za šta... Harmonika. »I šumi i gudi...« Iza pozornice povik.»Ura, ura!« Trube iza pozornice. Bolbotun, a za njim - odmetnici sa zastavama. Zastave se kreću uza stepenište. Zaglušujući marš. SLIKA DRUGA Stan Turbinih. Sviće. Nema struje. Na stočiću za kartanje gori svećp. LARIOSIK: Draga Jelena Vasiljevna! U svemu vam stojim na raspolaganju! Ako hoćete, ja ću da se obučem i krenem da ih tražim? JELENA: Ah, ne, ne! Šta vam je, Lariosik! Ubiće vas na ulici. Čekaćemo. Bože moj, još sviće. Kakvo užasno svitanje! Šta se to tamo radi? Samo da mi je jedno znati: gde su oni? LARIOSIK: Bože moj, baš je užasan grañanski rat! JELENA: Znate li šta: ja sam žena, mene neće ni dirnuti. Idem da vidim šta se dešava na ulici. LARIOSIK: Jelena Vasiljevna, neću da vas pustim! Pa ja... jednostavno neću da vas pustim!... Šta će mi reći Aleksej Vasiljevič! Naredio mi je da vas ni u kom slučaju ne puštam na ulicu, i dao sam mu reč... JELENA: Neću daleko... LARIOSIK: Jelena Vasiljevna! JELENA: Barem da saznam na čemu smo... LARIOSIK: Ja ću da odem... JELENA: Okanite se toga... Čekaćemo... LARIOSIK: Vaš suprug je odlično uradio što je otputovao. Izuzetno mudar postupak. Sada u Berlinu preživljava celu ovu gužvu i vratiće se. JELENA: Moj suprug? Moj suprug?... Ime moga supruga u kući da više ne spominjete. Čujete li me? LARIOSIK: Dobro, Jelena Vasiljevna... Ja uvek nešto izvalim kad ne treba. Da li biste čaja? Da postavim samovar... JELENA: Ne, nemojte... Kucanje na vratima. LARIOSIK: Stanite, stanite, ne otvarajte, nrvo treba upitati ko je. Ko je to? ŠERVINSKI: Ja sam! Šervinski... JELENA: Hvala bogu! (Otvara) Šta je? Katastrofa? Page 36

Mihail Bulgakov - Dani turbina ŠERVINSKI: Petljura zauzeo grad. LARIOSIK: Zauzeo? Bože moj, kakav užas! JELENA: Gde su oni? Bore se? ŠERVINSKI: Ne uzbuñujte se, Jelena Vasiljevna! Upozorio sam Alekseja Vasiljeviča pre nekoliko časova. Sve će biti u najboljem mogućem redu. JELENA: Kako to u najboljem mogućem redu? A hetman? Vojska. ŠERVINSKI: Hetman je noćas pobegao. JELENA: Pobegao? Napustio armiju? ŠERVINSKI: Upravo tako. I knez Belorukov. (Skida kaput) JELENA: Podlaci! ŠERVINSKI: Neopisive bitange! LARIOSIK: A zašto nema osvetljenja? ŠERVINSKI: Pogodili su centralu. LARIOSIK: Jojjojjoj... ŠERVINSKI: Jelena Vasiljevna, mogu li da se kod vas sakrijem? Sada će da traže oficire. JELENA: Razume se! ŠERVINSKI: Jelena Vasiljevna, kada biste samo znali koliko sam srećan što ste živi i zdravi. Kucanje na vratima. Larione, pitajte ko je... LARIOSIK: Ko je to? GLAS MIŠLAJEVSKOG: Svoji smo, svoji... Lariosik otvara vrata. Ulaze Mišlajevski i Studzinski. JELENA: Hvala neka je bogu! A gde su Aljoša i Nikolaj? MIŠLAJEVSKI: Mirno, smiri se, Leno. Sad će doći. Ne boj se ništa, ulice su još slobodne. Obojicu će patrola da doprati. A ovaj je već ovde? Onda znači da već sve znaš... JELENA: Hvala, sve. Ali, ti Nemci! Nemci! STUDZINSKI: Ništa, ništa... jednom ćemo se svega toga sećati... Ništa! MIŠLATEVSKI: Zdravo, Larione! LARIOSIK: Eto, Vitja, kakvi užasni dogañaji! MIŠLAJEVSKI: Da, dogañaji prve vrste. JELENA: Na koga to samo ličite! Idite, zagrejte se, odmah ću vam postaviti samovar. ŠERVINSKI (kod kamina) Da vam pomognem, Leno? JELENA: Ne treba. Sama ću. (Otrči) MIŠLAJEVSKI: Zdravi bili, pane lični añutante. Zašto ste bez epoleta?... »Idite, gospodo oficiri, na Ukrajinu i formirajte vaše jedinice...« Čak i suzu pustio. Majku li vam za noge! ŠERVINSKI: Šta treba da znači taj vašarski ton? MIŠLAJEVSKI: Ispao vašar, pa je i ton vašarski. Obećavao si i gospodara imperatora i za zdravlje njegove svetlosti si pio. Uzgred budi rečeno, gde je svetlost sada, u ovom trenutku? ŠERVINSKI: Šta će ti to? MIŠLAJEVSKI: Evo zašto: kad bi mi sad pala u ruke ta ista svetlost, uhvatio bih je za noge i lupao joj glavom o kaldrmu sve dok ne osetim da sam potpuno Page 37

Mihail Bulgakov - Dani turbina zadovoljan. A vaša štapska ništavila treba udaviti u klozetu! ŠERVINSKI: Gospodine Mišlajevski, molio bih vas da se ne zaboravljate! MIŠLAJEVSKI: Gadovi! ŠERVINSKI: Štaa? LARIOSIK: Zašto se svañate? STUDZINSKI: Ovog trenutka kao najstariji, molim da prekinete takav razgovor! Potpuno je glupo i ne vodi ničemu. Šta si se, odista, zakačio za čoveka? Poručniče, smirite se! ŠERVINSKI: Ponašanje kapetana Mišlajevskog je u poslednje vreme nepodnošljivo... I što je najvažnije - bezobrazluk! Da nisam ja, je li, kriv za katastrofu? Naprotiv, sve sam vas upozoravao. Da nije mene, pitanje je da li bi on sada ovde sedeo živ ili ne! STUDZINSKI: Potpuno tačno, poručniče. I mi smo vam za sve to veoma zahvalni. JELENA (ulazi) Šta je? U čemu je stvar? STUDZINSKI: Jelena Vasiljevna, vi se samo ne uznemiravajte, sve će biti u najboljem mogućem redu. Garantujem vam. Idite samo u svoju sobu. (Jelena ode) Viktore, izvini se, nemaš nikakva prava. MIŠLAJEVSKI: Hajde, dobro, okani se, Leonide! Pao sam malo u vatru. Vreñalo me to! ŠERVINSKI: Odista čudno... STUDZINSKI: Okanite se, nije mi uopšte do toga. (Seda kraj prozora) Pauza. MIŠLAJEVSKI: A gde su Aljoša i Nikolka? STUDZINSKI: I sam sam uznemiren... Pet minuta ću da čekam, a onda im krećem u susret... Pauza. MIŠLAJEVSKI: A on je, znači, pred tobom kidnuo? ŠERVINSKI: Preda mnom: bio sam tamo do poslednjeg trenutka! MIŠLAJEVSKI: Predivan prizor! Sve bih dao da sam mogao tome da prisustvujem! Zašto ga nisi ubio, kao pseto? ŠERVINSKI: A ti bi ga ubio! MIŠLAJEVSKI: Bih, i te kako. A da li ti je na oproštaju bilo šta rekao? ŠERVINSKI: Ono, rekao je! Zagrlio me, zahvalio se na vernoj službi... MIŠLAJEVSKI: I suzu pustio? ŠERVINSKI: Da, suzu je pustio... LARIOSIK: Suzu pustio? Pazi, molim te!... MIŠLAJEVSKI: Da ti nije, možda, na oproštaju nešto i poklonio? Na primer, zlatnu tabakeru sa monogramom? ŠERVINSKI: Da, poklonio mi je tabakeru. MIŠLAJEVSKI: Vidi, vraga!... Izvini me, Leonide, ali se bojim da ćeš se ponovo naljutiti. Ti u suštini i nisi tako loš čovek, ali imaš neke nastranosti... ŠERVINSKI: Šta hoćeš da kažeš? MIŠLAJEVSKI: Kako da se izrazim... Mogao bi da postaneš pisac... Mašta ti je bogata... Suzu pustio... A kad bih ja sad rekao: pokaži tabakeru! (Šervinski ćutke izvlači iz džepa tabakeru) Ubio si me! Odista, monogram! Page 38

Mihail Bulgakov - Dani turbina ŠERVINSKI: Šta da se kaže, kapetane Mišlajevski? MIŠLAJEVSKI: Ovoga časa. Pred svima vama, gospodo, molim ga da mi oprosti. LARIOSIK: U životu nisam video nešto lepše! Teška je čitavu funtu, očigledno? ŠERVINSKI: Osamdeset četiri dukata. (Kucanje na prozoru) Gospodo... Svi ustaju. MIŠLAJEVSKI: Ne volim trikove... Zašto ne na vrata? ŠERVINSKI: Gospodo... revolvere... najbolje baciti ih. (Krije tabakeru iza kamina) Studzinski i Mišlajevski prilaze prozoru i, oprezno odgrnuvši zavesu, gledaju napolje. STUDZINSKI: O, ne mogu sebi da oprostim! MIŠLAJEVSKI: Šta je to sad, do vraga! LARIOSIK: O, bože moj! (Trči da izvesti Jelenu) Jelena... MIŠLAJEVSKI: Kuda ćeš, vraže?... Poludeo načisto!... Pa zar se može!.. (Rukom mu prekriva usta Svi istrčavaju. Unose Nikolku.) Lenu, Lenu treba nekud skloniti... Bože moj! A gde je Aljoša? Pa, malo me je ubiti!... Spustite ga, spustite... pravo na pod... STUDZINSKI: Bolje na otoman. Traži ranu, ranu traži! ŠERVINSKI: Glava mu je razlupana! STUDZINSKI: Krv u čizmi... Skidajte mu čizme... ŠERVINSKI: Dajte da ga prenesemo... tamo... Ne može, odista, na podu... STUDZINSKI: Lariosik! Brzo donesite jastuk i ćebe! Stavite ga na otoman. (Prenose Nikolku na otoman) Seci čizmu!... Čizmu seci!... Zavoji su kod Alekseja Vasiljeviča u kabinetu. (Šervinski trči) Ponesite alkohol! Gospode bože, kako mu se to desilo? Šta je to?... Gde je Aleksej Vasiljevič?... Šervinski utrčava sa jodom i zavojima. Studzinski previja Nikolki glavu. LARIOSIK: On umire? NIKOLKA (dolazeći sebi) Jao! MIŠLAJEVSKI: Čovek da izludi!... Kaži samo jednu reč: gde je Aljoška? STUDZINSKI: Gde je Aleksej Vasiljevič? NIKOLKA Gospodo... MIŠLAJEVSKI: Šta? (Jelena brzo uleće) Lenočka, ne uznemiravaj se. Pao je i lupio glavom. Ništa strašno. JELENA: Pa on je ranjen! Šta govoriš? NIKOLKA: Ne, Lenočka, ne... JELENA: A gde je Aleksej? Gde je Aleksej? (Uporno) Ti si sa njim bio. Odgovori samo jednu reč: gde je Aleksej? MIŠLAJEVSKI: A šta sada? STUDZINSKI (Mišlajevskom) Nemoguće! Nemoguće!... JELENA: Zašto ćutiš? NIKOLKA: Lenočka... Odmah... JELENA: Nemoj da lažeš! Samo ne laži!... Mišlajevski daje znak Nikolki da ćuti. STUDZINSKI: Jelena Vasiljevna... ŠERVINSKI: Leno, šta vam je... Page 39

Mihail Bulgakov - Dani turbina JELENA: Da, sve je jasno! Ubili su Alekseja! MIŠLAJEVSKI: Šta ti je, šta ti je, Leno! Otkud ti tako nešto pada na pamet? JELENA: Pogledaj mu lice. Pogledaj. Ali što govorim o licu! Znala sam, osećala sam još kad je odlazio, znala sam da će se tako završiti! STUDZINSKI (Nikolki) Govorite, šta je s njim?! JELENA: Larione! Aljošu su ubili... ŠERVINSKI: Dajte vode... JELENA: Larione! Aljošu su ubili! Juče ste sa njim za stolom sedeli, sećate li se? A njega su ubili. LARIOSIK: Jelena Vasiljevna, draga... ŠERVINSKI: Leno, Leno... JELENA: A vi? Viši oficiri! Oficiri! Svi ste se kući vratili, a komandira su ubili?... MIŠLAJEVSKI: Leno, sažali se nad nama, šta to govoriš? Svi smo izvršavali njegovo nareñenje. Svi! STUDZINSKI: Ne, ona je potpuno u pravu! Ja sam najveći krivac! Nisam smeo da ga napuštam! Ja sam oficir i svoju ću grešku da iskupim! (Uzima revolver) MIŠLAJEVSKI: Kuda ćeš? Nemoj, stani! Ne, stani! STUDZINSKI: Sklanjaj ruke! MIŠLAJEVSKI: Šta je, zar sam da ostanem? Uopšte ti ni za šta nisi kriv! Ni za šta! Ja sam ga poslednji video, upozoravao sam ga i sve izvršio. Leno! STUDZINSKI: Kapetane Mišlajevski, pustite me ovoga časa da izañem! MIŠLAJEVSKI: Daj revolver! Šervinski! ŠERVINSKI: Nemate pravo! Šta, zar hoćete da bude još gore? Nemate pravo! (Drži Studzinskog) MIŠLAJEVSKI: Leno, naredi mu! Sve je to zbog tvojih reči. Oduzmi mu revolver! JELENA: U nesreći sam to rekla. U glavi mi se sve zamutilo. Dajte ovamo taj revolver! STUDZINSKI (histerično) Niko ne sme da mi prebacuje! Niko! Niko! Sva nareñenja pukovnika Turbina sam izvršio! JELENA: Niko!... Niko!... Poludela sam. MIŠLAJEVSKI: Nikolka, govori... Leno, budi hrabra. Naći ćemo ga... Naći... Govori otvoreno... NIKOLKA: Ubili su komandira... Jelena pada u nesvest. (Zavesa) ČETVRTI ČIN Dva meseca kasnije. Badnje veče 1919. godine. Stan je osvetljen. Jelena i Lariosik ukrašavaju jelku. LARIOSIK (na merdevinama) Smatram da ova zvezda... (Tajanstveno osluškuje) JELENA: Šta je? LARIOSIK: Ne, pričinilo mi se samo... Jelena Vasiljevna, uveravam vas da je Page 40

Mihail Bulgakov - Dani turbina ovo kraj. Oni će zauzeti grad. JELENA: Ne istrčavajte, Lariosik, još se ništa ne zna. LARIOSIK: Najsigurniji znak je što nema pucnjave. Da vam otvoreno priznam, Jelena Vasiljevna, za ova dva poslednja meseca pucnjag.a mi je užasno dojadila. Ne volim... JELENA: Delim vaše mišljenje... LARIOSIK: Smatram da će ova zvezda biti na svome mestu... JELENA: Silazite, Lariosik, bojim se da ćete glavu razbiti. LARIOSIK: Šta vam je, Jelena Vasiljevna!... Jelka je divna, kako to kaže Vitja. A želeo bih da vidim čoveka, koji će reći da jelka nije lepa. Ah, Jelena Vasiljevna, kada biste samo znali... Jelka me podseća na nepovratne dane mog detinjstva Žitomiru... Vatrice... Zelena jelkica... (Pauza) Uostalom, ovde mi je bolje, mnogo bolje nego u detinjstvu. Eto, odavde nikad ne bih otišao... Tako bih ceo život sedeo pod jelkom kraj vaših nogu i nikud ne bih išao... JELENA: Dojadilo bi vam. Vi ste pesnik, Larione. LARIOSIK: Ne, kakav sam ja pesnik! Do vraga... Ah, izvinite, Jelena Vasiljevna! JELENA: Pročitajte, pročitajte nešto novo. Hajde, pročitajte. Mnogo mi se dopadaju vaši stihovi. Odista ste vrlo daroviti. LARIOSIK: Vi to iskreno kažete? JELENA: Najiskrenije. LARIOSIK: Pa, dobro... Pročitaću... Pročitaću... Posvećeno... Ali, jednom rečju, posvećeno... Ne, neću vam stihove čitati. JELENA: Zašto? LARIOSIK: Čemu?... JELENA: A kome su posvećeni? LARIOSIK: Jednoj ženi. JELENA: Je li tajna? LARIOSIK: Tajna. Vama. JELENA: Hvala vam, dragi moj. LARIOSIK: Šta će mi to vaše hvala!... Od hvala se šinjel ne može da sašije... Joj, izvinite, Jelena Vasiljevna, to sam se ja tako od Mišlajevskog zarazio. Znate već kakvi izrazi izlete... JELENA: Vidim. Po mome, vi ste zaljubljeni u Mišlajevskog. LARIOSIK: Ne. U vas sam zaljubljen. JELENA: Ne treba da se zaljubljujete u mene, Larione, ne treba. LARIOSIK: Znate li šta? Udajte se za mene. JELENA: Dirljivi ste. Samo, to je nemoguće. LARIOSIK: On se neće vratiti!... A kako ćete sami? Sami, bez podrške, pomoći. Doduše, ja sam pomoć nikak... loša, ali ću vas zato voleti. Celog života. Vi ste moj ideal. On neće doći. A sada naročito, kad nastupaju boljševici... On se neće vratiti! JELENA: On se neće vratiti. Ali, stvar uopšte nije u tome. Čak i kad bi se rratio, od mog života s njim ne bi bilo ništa. LARIOSIK: Odrezali su ga... Nisam mogao da vas gledam kad je on otputovao. Srce mi oe oblivalo krvlju. Jer, bilo je jezivo posmatrati vas, tako mi boga. Page 41

Mihail Bulgakov - Dani turbina JELENA: Zar sam tako loše izgledala? LARIOSIK: Užas! Košmar! Mršavamršava... A lice - žuto, žuto... JELENA: Šta to izmišljate, Larione! LARIOSIK: Joj... odista, ñavo će ga znati šta... Ali, sada je bolje, mnogo bolje... Sada ste rumenirumeni... JELENA: Vas je, Lariosik, nemoguće podržavati. Priñite mi, poljubiću vas u čelo. LARIOSIK: U čelo? Pa, ako je u čelo neka bude u čelo! (Jelena ga ljubi u čelo) Razume se, zar može neko mene da zavoli! JELENA: I te kako može. Samo, ja sam već započela roman. LARIOSIK: Šta? Roman! S kim to? Kod vas? Vi roman? To je nemoguće! JELENA: Zar mi ne priliči? LARIOSIK: Vi ste - svetica! Vi... A ko je on? Da li ga poznajem? JELENA: I to vrlo dobro. LARIOSIK: Vrlo dobro ga poznajem?... Stanite... Ko je to? Stanite, stanite, stanite!... Mlañi čovek... vi ništa niste videli... Kreni od kralja, a dame ne diraj... A ja sam mislio da je to san. Prokleti srećnik! JELENA: Lariosik! To je neskromno! LARIOSIK: Ja odlazim... Odlazim... JELENA: Kuda, kuda? LARIOSIK: Idem Jermeninu po votku i napiću se do besvesti... JELENA: Pazite da vam ne dozvolim... Larione. biću vam prijatelj. LARIOSIK: Čitao sam, čitao u romanima... Čim doñe »prijatelj ću vam biti« znači da je sve propalo! Propalo! (Navlači kaput) JELENA: Lariosik! Vratite se što pre! Uskoro će gosti da stignu! Otvorivši vrata, Lariosik se u predsoblju sudari sa Šervinskim koji ulazi. Ovaj na glavi ima nekakav odvratan šešir, u iskrzanom je kaputu, sa plavim naočarima. ŠERVINSKI: Zdravo da ste mi, Jelena Vasiljevna! Dobar dan, Larione! LARIOSIK: A... dobar dan... dobar dan. (Ode) JELENA: Bože moj! Na šta ličite? ŠERVINSKI: Pa, hvala, Jelena Vasiljevna. Već sam to iskusio. Vozim se danas fijakerom, a nekakvi proleteri promiču trotoarima, promiču. I jedan kaže nežnim glasom: »Vidi, vidi ukrajinskog gospodina! Pričekaj samo do sutra. Sutra ćemo vas poskidati sa fijakera!« Oko mi je iskusno. Čim sam ga pogledao, odmah sam shvatio da treba ići kući i presvlačiti se. Čestitam vam Petljura je gotov! JELENA: Ma šta kažete?! ŠERVINSKI: Noćas će crveni stići. A to znači sovjetska vlast i tome slično! JELENA: Čemu se, onda, radujete? Moglo bi se pomisliti da ste i sami boljševik! ŠERVINSKI: Ja sam simpatizer! A kaput sam od domara iznajmio. Ovo je vanpartijski kaput. JELENA: Smesta da ste sa sebe smakli tu gadost! ŠERVINSKI: Razumem! (Skida kupat, šešir, kaljače, naočare, ostaje u predivnom fraku) Eto, čestitajte mi, upravo sam debitovao. Pevao sam i Page 42

Mihail Bulgakov - Dani turbina primljen sam. JELENA: Čestitam. ŠERVINSKI: Leno, kod kuće nema nikoga? Kako je Nikolka? JELENA: Spava... ŠERVINSKI: Leno, Leno... JELENA: Pustite... Čekajte, a zašto ste obrijali zulufe? ŠERVINSKI: Zgodnije je za šminkanje. JELENA: Lakše vam je da se prerušite u boljševika. Uh, lukavo, malodušno stvorenje! Ne bojte se, niko vas neće ni dotaći. ŠERVINSKI: Neka pokušaju da dirnu čoveka koji hvata dve pune oktave i još dve note preko toga!... Lenočka! Mogu li da objasnim? JELENA: Objašnjavajte. ŠERVINSKI: Leno! Eto, sve je završeno... Nikolka prezdravlja... Petljuru proteruju... Ja sam debitovao... Sad počinje novi život. Više ne možemo da se mučimo. On neće doći. Odrezali su ga, Leno! Nisam loš, tako mi boga! Nisam loš. Pogledaj se. Sama si. Sušiš se... JELENA: Hoćeš li se popraviti? ŠERVINSKI: A u čemu to, Lenočka, treba da se popravljam? JELENA: Leonide, postaću vam žena ako se promenite. I pre svega ako prestanete da lažete! ŠERVINSKI: Zar sam toliki lažljivac, Lenočka? JELENA: Vi niste lažljivac, već si bog će znati šta, nekako prazan, kao orah... Šta je to?! Gospodaraimperatora si u zaveri video. I suzu si pustio... A ničeg ni nalik tome nije bilo. Ona izdužena je mecosopran, a ispostavi se da je jednostavno, prodavačica u kafeu Semadeni... ŠERVINSKI: Lenočka, ona je vrlo kratko tamo radila, dok je bila bez angažmana. JELENA: Ona je, čini mi se, imala angažman! ŠERVINSKI: Leno! Kunem se uspomenom na pokojnu mamu, a takoñe i tatu ništa meñu nama nije bilo. Ja sam siroče. JELENA: Svejedno mi je. Ne interesuju me vaše prljave tajne. Važno je nešto drugo: da prestaneš da se hvališeš i da lažeš. Jedini put si rekao istinu kad si govorio o tabakeri, pa i tada ti niko nije verovao, morao si dokaz da pokažeš. Fuj!... Sramota... sramota... ŠERVINSKI: O tabakeri sam baš sve nalagao. Hetman mi je nije poklonio, nije me grlio i nije suzu pustio. Jednostavno ju je na stolu zaboravio, a ja sam je sklonio. JELENA: Zdipio sa stola? ŠERVINSKI: Sklonio. To je istorijska dragoceiost. JELENA: Bože moj, samo je još i to nedostajalo! Dajte je ovamo! (Oduzima mu tpbakeru i krije je) ŠERVINSKI: Lenočka, cigarete u tabakeri su moje. JELENA: Srećan je vaš bog što ste se dosetili da mi kažete. A da sam to sama saznala? ŠERVINSKI: A kako biste saznali? JELENA: Divljak! Page 43

Mihail Bulgakov - Dani turbina ŠERVINSKI: Uopšte nisam. Lenočka, ja sam se mnogo promenio. Sam sebe ne mogu da poznajem, na časnu reč! Da li je katastrofa delovala na mene ili Aljošina smrt... Sada sam sasvim drugačiji. A što se materijalne strane tiče, ne uznemiravaj se, Lenočka, ja sam sada - ohoho... Danas sam pevao, a direktor mi kaže: »Vi, kaže, Leonide Jurjeviču, pružate izuzetne nade. Trebalo bi, kaže, u Moskvu u Boljšoj teatr da odete...« Prišao mi, zagrlio me i... JELENA: I šta? ŠERVINSKI: I ništa... Otišao niz hodnik... JELENA: Nepopravljiv! ŠERVINSKI: Jelena! JELENA: A šta ćemo sa Talbergom? ŠERVINSKI: Razvod. Razvod. Znaš li njegovu adresu? Poslati mu telegram i pismo o tome da je sve gotovo! Gotovo! JELENA: Pa, dobro! Dosadno mi je i usamljena sam. Tužna. Dobro! Slažem se! ŠERVINSKI: Pobedio si, Galilejče! Leno! (Peva) I bićeš ti carica sveta... Čisto »sol«! (Pokazuje na portret Talbergov) Zahtevam da se izbaci napolje! Ne mogu da ga vidim! JELENA: Oho, kakav samo ton! ŠERVINSKI (nežno) Ja ga, Lenočka, ne mogu očima da vidim! (Izvlači portret iz rama i baca sliku u kamin) Pacov! I savest mi je čista i mirna! JELENA: Žabo će dobro da ti odgovara... Lep si, nema govora! ŠERVINSKI: Nećemo propasti... JELENA: O, za tebe se ne brinem!... Ti nećeš propasti! ŠERVINSKI: Leno, hajd'mo kod tebe... Ja ću da pevam, a ti ćeš pratiti... Pa, dva meseca se nismo videli. Stalno su tu prisutni ljudi. JELENA: I sada će doći. ŠERVINSKI: A mi ćemo se onda vratiti ovamo. Odlaze, zatvaraju vrata. Čuje se klavir. Šervinski divnim glasom peva epitalamu iz »Nerona«. NIKOLKA (ulazi, u crnoj kapici, na štakama. Bled i slab. U studentskoj uniformi) A! Vežbaju! (Vidi ram bez slike) A!... Izbacili ga. Razumem... Odavno sam slutio. (Leže na otoman) LARIOSIK (pojavljuje se u predsoblju) Nikolaša! Jesi li ustao? Sam si? Pričekaj, sad ću ti doneti jastuk. (Donosi jastuk do Nikolke) NIKOLKA: Ne uznemiravaj se, Larione, ne treba. Hvala. Prema svemu, Larione, ostaću bogalj. LARIOSIK: Ma, šta ti je, šta ti je, Nikolaša, kako te nije sramota! NIKOLKA: Slušaj, Larione, nešto ih još nema? LARIOSIK: Još ih nema, ali će uskoro stići. Znaš, idem sada ulicom - povorke, povorke kola, a na njima oni, sa repovima. Očigledno su ih dobro isprašili boljševici. NIKOLKA: Tako im i treba! LARIOSIK: Ali sam i pored svega votku uspeo da dobijem! Jedini put u životu sam imao sreće! Mislio sam da je neću dobiti. Takav sam ja čovek! Vreme je bilo predivno kad sam izlazio. Nebo vedro, topovi ne pucaju... U prirodi sve u najboljem redu. Ali, čim se ja pojavim na ulici - obavezno počinje da pada Page 44

Mihail Bulgakov - Dani turbina sneg. I odista, i došao sam - i mokar sneg pravo u lice. Ali, flašu sam ipak nabavio!... Neka zna Mišlajevski šta sam u stanju da uradim. Dva puta sam pao, lupio potiljkom, ali sam flašu održao u rukama. GLAS ŠERVINSKOG: »Ti ljubav blagosiljaš...« NIKOLKA: Vidi, gledaj!... Potresna novost! Jelena se razvodi od muža. Udaje se za Šervinskog. LARIOSIK (ispušta flašu) Već? NIKOLKA: E, Lariosik, ehehe!... Šta ti je, Larione, šta ti je?... Aa... razumem! I ti si se zaćorio! LARIOSIK: Nikol, kada se govori o Jeleni Vasiljevnoj, takve reči kao »zaćorio se« potpuno su neumesne. Shvataš li me? Ona je zlatna! NIKOLKA: Riña je ona, Larione,. riña. Prava nesreća! Zato se svima i dopada, jer je riña. Kako je ko ugleda, odmah bukete počne da dovlači. Tako su se kod nas u stanu vukli buketi kao metle. A Talberg je besneo. Nego, sad srču skupljaj, jer stiže Mišlajevski, ubiće ts. LARIOSIK: Ti nemoj ništa da mu kažeš. (Skuplja srču) Zvono. Lariosik pušta Mišlajevskog i Studzinskog. Obojica u civilnim odelima. MIŠLAJEVSKI: Crveni potukli Petljuru! Petljurine jedinice napuštaju grad! STUDZINSKI: Da, da! Crveni su već u Slobotki. Za pola sata biće i ovde. MIŠLAJEVSKI: I tako će sutra ovde biti sovjetska republika... Stanite, ovde mirnše na votku! Ko je to pio votku pre vremena? Priznajte. Šta se dešava u ovoj bogobojažljivoj kući!... Vi votkom podove perete?!... Znam čije je to maslo! Zašto sve razbijaš? Zašto sve razbijaš?! To su u pravom smislu reči zlatne ruke! Što god dodirneš - tras, leti u komade! Ali, ako ti je to već bolest, a ti - razbijaj servise! Iza pozornice sve vreme klavir. LARIOSIK: Ko ti je dao pravo da mi zameraš? Ne želim! MIŠLAJEVSKI: Zašto svi viču na mene? Uskoro će početi i da me tuku! Uostalom, danas sam zbog nečega dobar. Mir, Larione, ne ljutim se na tebe. NIKOLKA: A zašto nema pucnjave? MIŠLAJEVSKI: Napreduju lagano, učtivo. I bez ikakve borbe! LARIOSIK: I što je glavno, najčudnije od svega, to je da se svi raduju, čak i nepotučeni buržuji. Toliko je Petljura svima dojadio. NIKOLKA: Zanimljivo - na šta liče ti boljševici? MIŠLAJEVSKI: Videćeš, videćeš. LARIOSIK: Kapetane, vaše mišljenje? STUDZINSKI: Ne znam, sad ništa ne shvatam. Najbolje od svega bi bilo da krenemo i odemo za Petljurom. Kako ćemo mi, belogardejci da se složimo sa boljševicima, ne mogu da zamislim! MIŠLAJEVSKI: Kuda, za Petljurom? STUDZINSKI: Da se pridružimo nekoj koloni i odemo u Galiciju. MIŠLAJEVSKI: A onda? STUDZINSKI: A onda na Don, Denjikinu, i da se borimo protiv boljševika. MIŠLAJEVSKI: Ponovo, znači, da nam generali komanduju? To je odista izuzetno oštrouman plan. Šteta što Aljoša leži u zemlji, jer bi on mogao mnogo Page 45

Mihail Bulgakov - Dani turbina štošta interesantno da ispriča o generalima. Ali šteta, upokojio nam se komandir. STUDZINSKI: Ne muči mi dušu uspomenama! MIŠLAJEVSKI: Ne, dozvolite, njega nema, dozvolite mi da onda ja kažem... Ponovo u armiju, ponovo da se tučemo?... I suzu da pusti?... Hvala, hvala, već sam se smejao. Posebno kada sam LJošu video u anatomskoj sali. Nikolka zaplače. LARIOSIK: Nikolaša, Nikolaša, šta ti je, stani! MIŠLAJEVSKI: Dosta mi je! Ratujem od devet stotina četrnaeste godine. Za šta? Za domovinu? A je li to domovina kad su me sramno napustili? I ponovo da krenem kod njihovih svetlosti? Ne i ne. Jeste li videli ovo? (Pokazuje šipak) Šipak! STUDZINSKI: Izjašnjavaj se, molim te, rečima. MIŠLAJEVSKI: Sada ću da se izjasnim, budite mirni. Jesam li ja idiot, ili šta? Ne, ja, Viktor Mišla1'evski, izjavljujem da više nikad s tim ništavilima generalima neću imati posla. Završio sam! LARIOSIK: Viktor Mišlajevski je postao boljševik! MIŠLAJEVSKI: Da, ako hoćete, ja sam za boljševike! STUDZINSKI: Viktore, šta govoriš?! MIŠLAJEVSKI: Ja sam za boljševike, ali sam protiv komunista. STUDZINSKI: Smešno. Treba razumeti šta govoriš. LARIOSIK: Dozvoli mi da ti kažem da je to jedno isto: boljševizam i komunizam. MIŠLAJEVSKI (imitirajući podsmešljivo) Boljševizam i komunizam. E, onda sam i za komuniste. STUDZINSKI: Slušaj, kapetane, spomenuo si reč domovina. Kakva domovina pod boljševicima? Sa Rusijom je gotovo. Sećaš li se, komandir je govorio, i komandir je bio u pravu: evo boljševika!... MIŠLAJEVSKI: Boljševici?... Fantastično! Drago mi je! STUDZINSKI: Pa oni će te mobilisati. MIŠLAJEVSKI: I otići ću, služiću im. Da! STUDZINSKI: A zašto?! MIŠLAJEVSKI: Evo zašto! Zato! Zato što je Petljura imao, šta ste ono rekli, koliko? Dve stotine hiljada! I tih dve stotine hiljada tabane salom podmazalo i kiddulo čim se čula reč »boljševici«. Jesi li video? Čisto! Zato što za boljševike mužici stoje kao bedem... A šta ja mogu da im suprotstavim? Svoje širite? A oni baš te širite ne mogu da vide... Odmah se hvataju za mitraljez. Ne želite li, možda... Napred crvenoarmejci, stoje kao zid, pozadi špekulanti i razni gadovi sa hetmanom, a ja na sredini? Sluga najpokorniji! Ne, dojadilo mi je da izigravam ñubre u pukotini. Neka me mobilišu! Bar ću znati da služim u ruskoj armiji. Narod nije sa nama. Narod je protiv nas. Aljoška je bio u pravu! STUDZINSKI: Pa kakva je to, do vraga, ruska armija, ako su oni Rusiju dokrajčili? Oni će nas jednostavno streljati! MIŠLAJEVSKI: I odlično će uraditi! Odvešće nas u Čeku, optužiti i rashodovati. I za njih je to mirnije, i za nas... STUDZINSKI: Ja ću da se tučem protiv njih! Page 46

Mihail Bulgakov - Dani turbina MIŠLAJEVSKI: Izvoli, obuci šinjel! Idi... Trči! Trči boljševicima, viči im: ne dam! Nikolku su sa stepeništa već jednom bacili! Da li si mu video glavu? A tebi će je jednostavno otkinuti. I pravilno - ne trpaj se. Sada to više nisu naše stvari. LARIOSIK: Ja sam protiv užasa grañanskog rata. U suštini - zašto prolivati krv? MIŠLAJEVSKI: Bio si u ratu? LARIOSIK: Ja sam, Vitja, osloboñen vojske. Slab sam na plućima. A, pored toga, ja sam jedinac u majke. MIŠLAJEVSKI: Pravilno, druže nesposobnjakoviću. STUDZINSKI: Imali smo Rusiju - veliku državu!... MIŠLAJEVSKI: I biće!... Biće! STUDZINSKI: Da, biće, biće - samo čekajte! MIŠLAJEVSKI: Neće biti kao ona nekadašnja, biće nova. Nova! Nego, nešto drugo mi reci. Kad vas potuku na Donu i kad vaš Denjikin kidne u inostranstvo - a da će vas potući to vam predviñam - kuda ćete onda? STUDZINSKI: Takoñe u inostranstvo. MIŠLAJEVSKI: Potrebni ste tamo nekom kao topu treći točak! Ma gde došli, pljunuće vam u njušku - od Singapura do Pariza. Ja nikud ne idem, ostajem ovde, u Rusiji. I neka bude sa njom što bude!... Ali, dosta, završavam, zatvaram sastanak. STUDZINSKI: Vidim da sam usamljen. ŠERVINSKI (utrči) Pričekajte, sačekajte, ne zatvarajte sastanak. Imam vanrednu izjavu. Jelena Vasiljevna Talberg se razvodi od svoga muža, bivšeg generalštabnog pukovnika Talberga i udaje se... (Klanja se, pokazujući rukom na sebe) Ulazi Jelena. LARIOSIK: A!... MIŠLAJEVSKI: Okani se, Larione, gde ćemo mi, sa našim suknom meñu gospodu! Leno divna, dozvoli da te zagrlim i poljubim. STUDZINSKI: Čestitam vam, Jelena Vasiljevna. MIŠLAJEVSKI (ide za Lariosikom, koji je otrčao u predsoblje) Larione, čestitaj, nezgodno je! Posle ćeš se vratiti ovamo. LARIOSIK (Jeleni) Čestitam vam i želim vam mnogo sreće. (Šervinskom) Čestitam vam... čestitam. MIŠLAJEVSKI: Ali ti si odista sila, sila si! Kakva žena! Govori engleski, svira klavir, a ume i samovar da postavi. I ja bih se tobom, Leno, sa zadovoljstvom oženio. JELENA: A ja se za tebe, Vitja, ne bih udala. MIŠLAJEVSKI: Pa i nemoj. Volim te i onako. A ja sam po prirodi čovek neženja i vojnik. Volim da mi u kući bude prijatno, bez žene i dece, kao u kasarni... Larione, toči! Treba čestitati! ŠERVINSKI: Pričekajte, gospodo! Nemojte da pijete to vino! Sada ću vam doneti. Znate li kakvo je to vino! Ohoho! (Baci pogled na Jelenu, pokunji se) No, onako osrednje vino. Obično Abrau Diso. MIŠLAJEVSKI: Leno, tvoja stvar! Ženi se, Šervinski... potpuno si zdrav! Pa, čestitam vam i želim vam... Page 47

Mihail Bulgakov - Dani turbina Vrata na predsoblju se otvore, ulazi Talberg u civilnom odelu, sa koferom. STUDZINSKI: Gospodo! Vladimir Robertovič... Vladimir Robertovič... TALBERG: Moje poštovanje. Mrtva pauza. MIŠLAJEVSKI: Ovo je neki trik! TALBERG: Zdravo, Leno! Vi kao da se čudite? (Pauza) Malo neobično! Možda bih ja mogao više da se začudim, zatekavši u svom delu stana tako veselo društvo u ovako teško vreme. Zdravo Leno. Šta sve ovo znači? ŠERVINSKI: Evo šta... JELENA: Čekaj... Gospodo, iziñite svi za trenutak napolje, ostavite me nasamo sa Vladimirom Robertovičem. ŠERVINSKI: Leno, ja neću! MIŠLAJEVSKI: Stani, stani... Sve ćemo srediti. Budi samo miran... Da se izgubimo, Lenočka? JELENA: Da. MIŠLAJEVSKI: Znam da si ti mudrica. Ako sam ti potreban, pozovi me. Lično. E pa, gospodo, idemo Larionu. Larione, uzmi jastuk i idemo. Svi odlaze, a Lariosik zbog nečega ia vrhovima prstiju. JELENA: Izvolite. TALVERG: Šta sve ovo znači? Molim da mi objasnite. (Pauza) Kakve su to šale? Gde je Aleksej? JELENA: Aleksej je poginuo. TALBERG: Nemoguće!... Kada? JELENA: Pre dva meseca, dva dana po vašem odlasku. TALBERG: O, bože moj, užasno! Ali, ja sam upozoravao. Sećaš li se? JELENA: Da, sećam se. A Nikolka je - bogalj. TALBERG: Razume se, sve je to užasno... Ali ja u svemu tome uopšte nisam kriv... I moraš da priznaš da to niukom slučaju nije razlog da se priredi onakva, rekao bih čak glupava demonstracija. Pauza. JELENA: Recite, kako ste se vratili? Jer, još danas će boljševici biti... TALBERG: U toku sam svega. Hetmanščina je bila glupa opereta. Nemci su nas prevarili. Ali, u Berlinu mi je pošlo za rukom da dobijem nalog za službeni put na Don, kod generala Krasnova. Kijev treba napustiti odmah... vremena nemamo... Došao sam po tebe. JELENA: Ja se, vidite li, razvodim od vas, i udajem se za Šervinskog. TALBERG (posle duge pauze) Dobro! Vrlo dobro! Iskoristiti moje odsustvo za odvratan roman... JELENA: Viktore! Ulazi Mišlajevski. MIŠLAJEVSKI: Leno, da li me ovlašćuješ da se objasnim? JELENA: Da! (Iziñe) MIŠLAJEVSKI: Shvatio sam. (Prilazi Talbergu) Dakle? Napolje! (Udari ga) Talberg je zbunjen. Preñe u predsoblje, iziñe. MIŠLAJEVSKI: Leno! Lično! (Ulazi Jelena) Otišao je. Daje razvod. Vrlo lepo smo porazgovarali. JELENA: Hvala, Viktore. (LJubi ga i odlazi trčeći) Page 48

Mihail Bulgakov - Dani turbina MIŠLAJEVSKI: Larione! LARIOSIK (ulazi) Je li već otišao? MIŠLAJEVSKI: Otišao je! LARIOSIK: Ti si genije, Vitja! MIŠLAJEVSKI: »Ja genije - Igor Severjanjin.« Gasi svetlost, pali jelku i odsviraj neki marš. (Lariosik gasi osvetljenje u sobi, osvetljava jelku električnim svećicama, istrčava u susednu sobu.) Marš. Gospodo, molim vas, izvolite! Ulaze Šervinski, Studzinski, Nikolka i Jelena. STUDZINSKI: Predivno! I kako je odmah postalo ovde udobnije! MIŠLAJEVSKI: Delo Larionovih ruku. A sada dopustite da vam čestitam kako dolikuje. Larione, dosta! (Ulazi Lariosik sa gitarom koju predaje Nikolki) Čestitam ti, Leno divna, jednom i zauvek. Zaboravi sve. I, sve u svemu - u vaše zdravlje! (Pije) NIKOLKA (prelazi prstima po strunama gitare, peva) Reci mi čarobnjače, ljubimče bogova, Šta će se zbiti u životu sa mnom? I hoću li skoro, na radost suseda zlih, Prekriti se grobljanskom zemljom? Glasnije zasviraj, muziko, pobedu, Pobedili smo, neprijatelj beži, beži! MIŠLAJEVSKI (peva) Za Savet narodnih komesara... Svi sem Studzinskog prihvataju. Grmnimo gromko »Ura! Ura! Ura!« STUDZINSKI: E, ñavo će znati šta je ovo! Kako vas nije sramota? NIKOLKA (peva) Iz mračne šume njemu u susret Kreće nadahnuti čarobnjak... LARIOSIK: Fantastično!... Vatrice... jelka... MIŠLAJEVSKI: Larione! Održi nam govor! NIKOLKA: Tako je, govor! LARIOSIK: Gospodo, pa ja to ne znam! A pored svega, vrlo sam stidljiv. MIŠLAJEVSKI: Larion drži govor! LARIOSIK: Pa dobro, ako to društvo želi, održaću ga. Samo, molim da me unapred izvinite: nisam se pripremao. Gospodo! Mi smo se sreli u najteže i najstrašnije vreme i svi smo preživeli vrlo, vrlo mnogo... pa i ja, izmeñu ostalog. Preživeo sam životnu dramu... I moj brod su dugo nosili talasi grañanskog rata... MIŠLAJEVSKI: Baš je dobro to o brodu... LARIOSIK: Da, brod... Sve dok nije stigao u ovu luku sa krem zavesama, kod ljudi koji su mi se toliko dopali... Uostalom, kod njih sam zatekao dramu... Ali, da ne govorimo o svojim nedaćama. Vreme se preokrenulo. Eto, propao je Petljura... Svi smo živi... da... svi smo ponovo zajedno... Pa čak i više od toga: eto, Jelena Vasiljevna, i ona je preživela vrlo i vrlo mnogo i zaslužuje sreću, jer je ona divna žena. I želeo bih da joj kažem rečima pisca: »Odmorićemo se, odmoriti...« Daleki topovski plotuni. MIŠLAJEVSKI: Tako!... Odmorili smo se!... Pet... šest... devet! JELENA: Zar ponovo borbe? Page 49

Mihail Bulgakov - Dani turbina ŠERVINSKI: Ne, to je počasni plotun! MIŠLAJEVSKI: Potpuno tačno: brodski topovi ispaljuju počasni plotun. (Iza scene iz daljine, približavajući se, orkestar svira »Internacionalu«.) Gospodo, čujete li? To crveni dolaze! Svi idu ka prozoru. NIKOLKA: Gospodo, ovo veče je veliki prolog za novi istorijski komad. STUDZINSKI: Nekome - prolog, a nekome i - epilog. (Zavesa)

Page 50

BEKSTVO

Mihail Bulgakov - Bekstvo

Mihail Bulgarkov Bekstvo

Osam snova Komad u četiri čina Preveo Milan Čolić Besmrtnost je tiha, svetla obala; Naš put je ka njoj stremljenje. Smiren neka je ko je završio trku. Žukovski LICA: SERAFIMA VLADIMIROVNA KORZUHINA - mlada petrogradska dama SERGEJ PAVLOVIČ GOLUBKOV - sin profesora idealiste iz Petrograda AFRIKAN - arhiepiskop simferopoljski i karasubazarski, arhipastir vojni, on je i hemičar MAHROV PAJSIJE - monah ODRTAVELI IGUMAN BAJEV - komandant puka konjičke armije Buñonog BUðONOVAC GRIGORIJE LUKJANOVIČ ČARNOTA - poreklom Zaporožac, konjanik, generalmajor bele armije BARABANČIKOVA - dama koja postoji samo u uobrazilji Čarnotinoj LJUSKA - pohodna žena generala Čarnote KRAPILIN - ordonans Čarnotin, čovek koji gine zbog svoje rečitosti DE BRIZAR - komandant belog husarskog puka ROMAN VALERIJANOVIČ HLUDOV GOLOVAN - jesaul, añutant Hludovljev KOMANDANT stanice NAČELNIK stanice NIKOLAJEVNA - žena načelnika stanice OLJKA - ćerka načelnika stanice, 4 godine PARAMON ILJIČ KORZUHIN - muž Serafimin TIHIJ - načelnik kontraobaveštajne službe SKUNSKIJ i GURIN - članovi kontraobaveštajne službe BELI VRHOVNI KOMANDANT LICE U KASI ARTUR ARTUROVIĆ - car bubašvaba Page 1

Mihail Bulgakov - Bekstvo FIGURA u polucilindru i sa intendantskim epoletama TURKINJA - majka koja voli PROSTITUTKA - lepotica GRK - donžuan ANTON GRIŠČENKO - Korzuhinov lakej Monasi, beli oficiri, kozaci, pratioci Belog glavnog komandanta, kontraobaveštajci, kozaci u burkama, engleski, francuski i italijanski mornari, turski i italijanski policajci, dečaci - Turci i Grci, jermenske i grčke glave u prozorima, gomila u Carigradu. San prvi se zbiva u Severnoj Tavriji oktobra 1920. godine. Snovi drugi, treći i četvrti početkom novembra 1920. godine na Krimu. Peti i šesti u Carigradu u leto 1921. godine. Sedmi u Parizu, u jesen 1921. godine. Osmi u jesen 1921. godine u Carigradu. PRVI ČIN SAN PRVI ... Prisnio sam manastir... Čuje se kako hor monaha u katakombama peva »Sveti oče Nikolaje, moli se bogu za nas...« Mrak, a onda se pojavljuje, šturo osvetljena svećicama, kraj ikona, unutrašnjost manastirske crkve. Lelujavi plamen izvlači iz mraka mali kiosk, u kome se prodaju sveće, široku klupu kraj nje, prozor sa rešetkom, taman lik sveca, olinjala krila anñela, zlatne vence. Kroz prozor se nazire mračno oktobarsko veče sa kišom i snegom. Na klupi, pokrivena poeko glave pokrivačem za konje, leži Barabančikova. Hemičar Mahrov, u ovčjoj bundi, smestio se kraj prozora i stalno se trudi da nešto vidi kroz njega. U visokoj igumanskoj fotelji sedi Serafima, u crnoj bundi. Sudeći po licu, Serafima je bolesna. Kraj nogu Serafiminih, na klupi, pored kofera Golupkov, mlad čovek petrogradskog izgleda u crnom kaputu i sa rukavicama na rukama. GOLUPKOV (osluškujući pevanje) Čujete li, Serafima Vladimirovna? Jasno mi je, dole su katakombe ... U stvari, kako je sve to čudno! Znate, ponekad mi se čini kao da sve ovo sanjam, časna reč! Evo, već mesec dana kako bežimo zajedno, Serafima Vladimirovna, po selima i gradovima, i što smo dalje odmicali, sve nam je neshvatljivije bivalo oko nas... vidite, već smo i u crkvu dospeli! I, znate, kad je danas počela cela ova gužva, zažalio sam za Petrogradom, na časnu reč! Odjednom sam se tako jasno setio zelene lampe u kabinetu... SERAFIMA: Takva raspoloženja su opasna, Sergeje Pavloviču. Pazite da ne počnete tugovati za vreme lutanja. Zar ne bi bilo bolje da ostanete? GOLUPKOV: O ne, ne, to je konačno, a posle neka bude šta bude! A uz sve to vi već znate šta ulepšava moj težak put... Otkad smo se slučajno upoznali u vagonu pod onim fenjerom, sećate se... prošlo je, u stvari, veoma malo Page 2

Mihail Bulgakov - Bekstvo vremena, a meni se čini da vas već odavno, odavno, poznajem! Već i sama pomisao na vas olakšava ovaj let kroz jesenju maglu, i ja ću biti ponosan i srećan, kad vas dovedem na Krim i predam u ruke vašem suprugu. I, mada će mi biti tužno bez vas, radovaću se zbog vaše radosti. (Serafima ćutke stavlja ruku na rame Golupkovu. Pomilovavši joj ruku) Stanite, pa vi imate temperaturu? SERAFIMA: Nije to ništa, sitnica. GOLUPKOV: Kako sitnica? Pa vi imate vatru, gorite? SERAFIMA: Ništa to nije, Sergeje Pavloviču, proći će... (Daleka kanonada. Barabančikova se trgne i počinje da stenje) Slušajte, madam, vi ne smete da ostanete bez pomoći. Neko od nas se mora probiti do sela, tamo sigurno mora biti babice. GOLUPKOV: Otrčaću ja. (Barabančikova ga ćutke hvata za peš) SERAFIMA: Zašto nećete, draga moja? BARABANČIKOVA (kapriciozno) Nije potrebno. (Serafima i Golupkov začuñeni) MAHROV (tiho, Golupkovu) Zagonetna i odista izuzetno zagonetna ličnost! GOLUPKOV (šapatom) Vi mislite da... MAHROV: Ništa ja ne mislim, već tako... loša vremena, gospodine, koga sve čovek neće sresti na svome putu! Leži nekakva čudnovata dama u crkvi... (Pevanje u katakombama zamire) PAJSIJE (pojavi se nečujno, crn, preplašen) Isprave, dokumenta pripremite, poštovana gospodo! (Gasi sve sveće izuzev jedne. Serafima, Golupkov i Mahrov izvlače isprave. Barabančikova izvlači ruku i stavlja na prekrivač pasoš) BAJEV (ulazi, u kratkoj dolamici, isprskan blatom, uzbuñen. Iz Bajeva Buñonovac, sa fenjerom) ðavo ih odneo, ove monahe! Uh, prava jazbina! Slušaj, sveti oče, gde je stepenište što vodi na zvonik? PAJSIJE: Ovde, ovde, ovde... BAJEV (Buñonovcu) Pogledaj. (Buñonovac sa fenjerom nestane u gvozdenim vratima. Pajsiju) Da li je bilo osvetljenja na zvoniku? PAJSIJE: Šta vam je, šta vam je! Kakvo osvetljenje? BAJEV: Vatra je svetlucala! Slušajte, ako na zvoniku bilo šta otkrijem, onda ću vas sve do jednoga, zajedno s vašim oedim šejtanom uza zid postaviti! Fenjerima ste znake davali belima! PAJSIJE: Gospode bože! Šta vam je?! BAJEV: A ovi, ko su oni? Rekao si mi da u manastiru nema ni žive duše! PAJSIJE: Begunci, be... SERAFIMA: Druže, pucnjava nas je zatekla u selu i mi smo pojurili u manastir. (Pokazuje Barabančikovu) Evo, žena počinje da se poraña... BAJEV (prilazi Barabančikovoj, uzima njen pasoš, čita) Barabančikova, udata... PAJSIJE (užasnut, šapuće) Gospode, gospode, samo da ovo proñe! (Spreman da beži) Sveti velikomučeniče Dimitrije... BAJEV: Gde vam je muž? (Barabančikova stenje) Našla je vreme i mesto gde i kad da se poraña! (Mahrovu) Isprave! MAHROV: Evo isprava! Ja sam hemičar iz Mariupolja. BAJEV: Nešto je mnogo ovde kraj linije fronta vas hemičara! Page 3

Mihail Bulgakov - Bekstvo MAHROV: Krenuo sam da kupim namirnice, krastavčiće... BAJEV: Krastavčiće! BUðONOVAC (iznenada se pojavi) Druže Bajeve! Na zvoniku ništa nisam otkrio, ali... (Šapuće nešto Bajevu) BAJEV: Odista? Odakle? BUðONOVAC: Istinu govorim. Glavno da je noć, druže komandire. BAJEV: Pa dobro, dobro, hajdemo. (Golupkovu, koji mu pruža svoje isprave) Nemam vremena, nemam, kasnije. (Pajsiju) Monasi se, znači, ne mešaju u grañanski rat? PAJSIJE: Ne, ne, ne... BAJEV: Samo se molite? A za koga se molite, to bi bilo interesantno da znamo: za crnog barona ili za sovjetsku vlast? Dobro, dobro, do skorog viñenja, sutra ćemo već razabrati. (Odlazi zajedno sa Buñonovcem. S druge strane prozora se čuje komanda, i sve se stišava, kao da se ništa nije ni desilo. Pajsije se brzo i često krsti, pali sveće i nestaje) MAHROV: Raspustili se... Nije badava rečeno: i daće im znak na rukama ili na čelima njihovim... Nekakve zvezde petokrake, jeste li obratili pažnju na to? GOLUPKOV (šapatom, Serafimi) Ništa mi nije jasno, pa ovaj kraj je u rukama belih, odakle sad crveni? Iznenadna bitka?... Kako je do toga došlo? BARABANČIKOVA: To se desilo zbog toga što je general Krapčikov guzica, a ne general! (Serafimi) Pardon, madam. GOLUPKOV (mahinalno) Zar? BARABANČIKOVA: Kako to - zar? Poslali mu depešu da mu je u pozadini crvena konjica, a on, mater mu njegovu, dešifrovanje ostavio da čeka jutro, i seo da igra karte. GOLUPKOV: Zar? BARABANČIKOVA: Žaca u trefu je obnarodovao. MAHROV (tiho) Oho, odista interesantna ličnost! GOLUPKOV: Izvinite, ali vi ste, vidi se, odlično obavešteni, po mojim podacima negde ovde, u Kurčulanu, trebalo bi da se nalazi štab generala Čarnote... BARABANČIKOVA: Pa to vi imate detaljne podatke! Jeste, bio je štab, kako da ne. Samo je nestao. GOLUPKOV: A gde to? BARABANČIKOVA: Potpuno odreñeno i sigurno - do ñavola. MAHROV: A odakle vi sve to znate, madam? BARABANČIKOVA: Nešto ste mi mnogo, arhipastiru, radoznali! MAHROV: Dozvolite, a zašto me nazivate arhipastirom? BARABANČIKOVA: Pa, dobro, dobro, ovo je dosadan razgovor. Okanite me se. (Pajsije uleti, gasi sve sveće izuzev jedne, gleda kroz prozor) GOLUPKOV: Opet nešto? PAJSIJE: Oh, gospodaru, i sami ne znamo koga nam je još Gospod bog poslao, i hoćemo li do večeri još biti živi! (Nestane kao da je propao u zemlju. Čuje se topot mnoštva kopita, u prozoru se vidi svetlucanje vatrica) SERAFIMA: Požar? GOLUPKOV: Ne, to su baklje. Ništa ne shvatam, Serafima Vladimirovna! Bele jedinice, kunem vam se, beli su to! Ostvarilo se! Serafima Vladimirovna, neka Page 4

Mihail Bulgakov - Bekstvo je bogu hvala, ponovo smo u rukama belih! Oficiri sa epoletama! BARABANČIKOVA (seda zavijajući se u prekrivač) Ti, intelektualče prokleti, smesta zaveži! Epolete, epolete! Ovo ti nije Petrograd, već Tavrija, prevrtljiva zemlja! Ako ti stave epolete, to još uvek ne znači da si postao beli! A ako se odred preobukao? Šta onda? (Odjednom neko udari zvono) Eto, počeli da zvone! Uspavali se monasi idioti! (Golupkovu) Kakve su im čakšire? GOLUPKOV: Crvene!... A evo, još ih je više dojahalo, na njima su plave sa crvenim ivicama... BARABANČIKOVA: »Dojahali sa ivicama«!... Vrag te odneo! Sa lampasima? (Čuje se potmula komanda De Brizara: »Prvi eskadron, sjaši!«) Šta? Pa to je nemoguće! NJegov glas! (Golupkovu) E, sad viči, sada hrabro viči, dozvoljavam! (Zbaci sa sebe prekrivač i krpe i iskače u obliku generala Čarnote. U čerkeski je sa izgužvanim srebrnim epoletama. Revolver, koji je držao u rukama, stavlja u džep; prilazi prozoru, otvara ga, viče) Zdravo da ste husari! Zdravo da ste donski Kozaci! Pukovniče Brizare, ovamo! (Vrata se otvaraju i prva uleće LJuska, u kapici milosrdne sestre, u kožnoj bluzi i visokim čizmama sa mamuzama. Iza nje zarastao u bradu De Brizar i posilni Krapilin sa bakljom) LJUSKA: Griša! Grigri! (Baca se Čarnoti oko vrata) Svojim očima da ne poverujem! Živ si? Spasao si se? (Viče kroz prozor) Husari, slušajte! Generala Čarnotu smo oslobodili od crvenih! (Sa druge strane prozora buka i povici) Pa mi smo se već spremali da ti opelo služimo! ČARNOTA: Smrt sam video tako blizu kao tvoju povezaču. Kako sam krenuo u štab kod Krapčikova, on me je posadio, kučkin sin, da igramo karte... pub tref... i eto ti ga na - mitraljezi! Buñoni, pao s neba! Ceo štab je uništen! Pucao sam, poleteo kroz prozor i bašte u zaselak kod učitelja Barabančikova, daj mi, kažem mu, dokumenta! A on se upaničio, pa mi dao pogrešna dokumenta! Dovukao sam se ovamo, u manastir, pogledam, a ono ženska dokumenta, žene - madam Barabančikove, i još potvrda - u blagoslovenom stanju! Unaokolo crveni, hajde, kažem, ostavite me, ovakvog kakav jesam, u crkvi! Ležim, porañam se, čujem mamuze - zvek, zvek... LJUSKA: Ko to? ČARNOTA: Komandir buñonovac. LJUSKA: Ah! ČARNOTA: Mislim ja, kuda si to, buñonovac, krenuo? Pa smrt ti pod pokrivačem leži! Hajde, diži je, diži samo što pre! Sahraniće te sa muzikom! I pasoš uzeo, a ašu nije digao. (LJuska pišti. Istrčava, u vratima viče) Zdravo da si, pleme kozačko! Zdravo da ste mi Kozaci! (LJuska istrčava za Čarnotom) DE BRIZAR: Evo, ja ću ašu podići! Ne bio ja rošavi ñavo, ako od radosti u ovom manastiru nekog ne obesim! Ove su, prema svemu, crveni u brzini zaboravili! (Mahovu) Od tebe isprave i ne treba tražiti! Po kosi se vidi kakva si ti ptica! Krapiline, osvetli tamo! PAJSIJE (uleti) Šta vam je, šta vam je! Pa to je njegovo visokopreosveštenstvo! To je visokopreosvešteni Afrikan! DE BRIZAR: Šta blebećeš, satano repata! (Mahrov skida šapku i bundu. Zagledavši se u lice Mahrovu) Šta je to? Vaše visokopreosveštenstvo, pa to ste Page 5

Mihail Bulgakov - Bekstvo odista vi?! Kako ste dospeli ovamo? AFRIKAN: U Kurčulan sam došao da blagoslovim donski korpus, a zarobili me crveni za vreme napada. Hvala neka je monasima, snabdeli su me ispravama. DE BRIZAR: ðavo će ga znati šta je ovo! (Serafimi) Ženo, isprave! SERAFIMA: Ja sam žena zamenika ministra trgovine. Ostala sam u Petrogradu, a moj muž je već na Krimu. Jurim k njemu. Evo lažnih isprava, a evo i pravog pasoša. Prezivam se Korzuhina. DE BRIZAR: Mille exsuses, madame! A vi, gusenice u civilu, da niste slučajno vrhovni tužilac! GOLUPKOV: Nisam gusenica, izvinite, i nisam ni vrhovni tužilac! Ja sam sin poznatog profesoraidealiste Golupkova, a i sam sam docent, bežim iz Petrograda k vama, belima, jer je u Petrogradu nemoguće raditi. DE BRIZAR: Drago mi je! Nojev kovčeg! (Metalni poklopac u podu se otvara i iz njega se pomoli odrtaveli Iguman, a za njim hor monaha sa svećama) IGUMAN (Afrikanu) Vaše visokopreosveštenstvo! (Monasima) Bratijo! Uspeli smo da vladiku iz ruku nečastivih spasemo i sačuvamo! (Monasi oblače uzbuñenog Afrikana u mantiju, daju mu žezlo) Vladiko. Primi ponovo žezlo ovo, njime pastvu vodi... AFRIKAN: Pogledaj s neba, o bože, i vidi i poseti vinograd ovaj koji zasadi desnica tvoja! MONASI (iznenada zapevaju na grčkom molitvu »Vo vjeki vjekov, vladika«. U vratima se pojavi Čarnota, sa LJuskom) ČARNOTA: Šta vam je, oci sveti, jeste li se bunika najeli, šta je? Nije vreme za tu ceremoniju! Hajde, hor!... (Gestom pokazuje - »odlazite«) AFRIKAN: Braćo! Iziñite! (Iguman i monasi odlaze pod zemlju) ČARNOTA (Afrikanu) Vaše visokopreosveštenstvo, zašto ste sad počeli službu božju? Kidati treba! Korpus nam je za petama, love nas. Buñoni će nas priterati uz more! Cela armija odlazi! Na Krim odlazimo! Pod okrilje Romanu Hludovu! AFRIKAN: Svemogući gospode, šta je to sada! (Dohvati svoju bundu) Mogu li u vaše dvokolice! (Nestane) ČARNOTA: Mapu ovamo! Osvetli, Krapiline! (Gleda mapu) Sve je zatvoreno! U grobnici smo! LJUSKA: Eh ti, Krapčikove, Krapčikove!... ČARNOTA: Stani! Našao sam pukotinu! (De Brizaru) Uzećeš svoj puk, poći ćeš na Almanajku. Privući ćeš ih malo k sebi, a odande na Babij Gaj i prebacuj se onda kako znaš na drugu stranu! Ja ću posle tebe krenuti s donskim kozacima na molokanski salaš i mada posle tebe, ipak ću stići na Arbatski vis i tamo ćemo se spojiti. Kreni za pet minuta! DE BRIZAR: Razumem, vaše prevashodstvo. ČARNOTA: Fuj! Daj da gucnem, pukovniče. GOLUPKOV: Serafima Vladimirovna, čujete li! Beli odlaze. Moramo da bežimo s njima, jer ćemo inače opet pasti u ruke crvenima. Serafima Vladimirovna, zašto odbijate, šta vam je? LJUSKA: Daj i meni. (De Brizar pruža čuturu LJuski) GOLUPKOV (Čarnoti) Gospodine generale, molim vas, povedite nas sa sobom! Serafima Vladimirovna se razbolela... Mi na Krim bežimo... Imate li bolnicu sa Page 6

Mihail Bulgakov - Bekstvo vama? ČARNOTA: Jeste li bili na univerzitetskim studijama? GOLUPKOV: Razume se, jesam... ČARNOTA: Ostavljate utisak poptuno neobrazovanog čoveka. Ako na Babjem Gaju dobijete metak u glavu, hoće li vam išta pomoći bolnica, a mogli biste još i da upitate imamo li rendgen kabinet. Inteligencija!... Daj mi još konjaka. LJUSKA: Treba je povesti. Zgodna žena, crvenima će ostati... GOLUPKOV: Serafima Vladimirovna, ustajte! Treba krenuti! SERAFIMA (tiho) Znate šta, Sergeje Pavloviču, meni odista nije dobro... Krenite vi, a ja ću ovde, u manastiru da prilegnem... Nešto sva gorim... GOLUPKOV: Bože moj! Serafima Vladimirovna, to je nemoguće! Serafima Vladimirovna, ustanite! SERAFIMA: Hoću da pijem... i u Petrogradu... GOLUPKOV: Šta je sad? LJUSKA (pobedonosno) To je tifus, eto šta je to. DE BRIZAR: Milostiva, vi morate da bežite, jer ćete inače loše proći pod crvenima. Uostalom, ja nisam majstor za govorancije. Krapiline, ti si krasnorečiv, nagovori damu! KRAPILIN: Tako je, treba krenuti. GOLUPKOV: Serafima Vladimirovna, treba putovati... DE BRIZAR: Krapiline, ti si krasnorečiv, nagovori damu! KRAPILIN: Tako je, treba putovati. DE BRIZAR (pogledavši na ručni sat) Vreme je! (Izleti napolje. Čuje se njegova komanda Jaši! i topot) LJUSKA: Krapiline! Diži je, diži silom! KRAPILIN: Razumem! (Zajedno sa Golupkovom diže Serafimu, vode je podruku) LJUSKA: Smestite je u dvokolicu! (Odu) ČARNOTA (sam, pije konjak, gleda na sat) Vreme je! IGUMAN (pojavi se iz otvora) Beli generale! Kud si krenuo? Zar nećeš braniti manastir koji te je prihvatio i dao ti spas? ČARNOTA: Zašto mi, oče, srce kidaš? Zvonima jezike podveži, sedi u katakombama. Zbogom ostaj! (Nestane. Čuje se njegov povik Jaši! - a onda strašan topot i sve se stišava. Pajsije se pojavi iz otvora) PAJSIJE: Oče igumane! Oče igumane! Šta da radimo? Crveni će odmah stići! A mi smo belima zvonili! Hoćemo li sad da ponesemo mučenički venac? IGUMAN: A gde je vladika? PAJSIJE: Odjurio je, odjurio u dvokolicama! IGUMAN: Pastir, pastir nedostojni!... Napustiti stado svoje! (Viče prema katakombama) Bratijo! Molite se! (Iz katakombi se čuje »Svetitelju oče Nikolaju, moli se bogu za nas«... Mrak obavija manastir. San prvi se završava) SAN DRUGI ... Snovi moji postaju sve teži... Page 7

Mihail Bulgakov - Bekstvo Pojavi se čekaonica u nepoznatoj a velikoj železničkoj stanici, negde na severnom delu Krima. U zadnjem delu ogromni prozori, iza njih se oseća crna noć sa plavičastim električnim mesecima. Stegao je užasan, nepojmljiv za početak novembra mraz na Krimu. Okovao Sivaš, Čongar, Perekop i ovu stanicu. Prozori smrznuti i po ledenim ogledalima povremeno prelete zmijski odblesci kompozicija koje prolaze. Plamti vatra u gvozdenim pećima i petrolejskim lampama na stolovima. U dubini, iznad izlaza na glavni peron, natpis »Operativno odeljenje«. Staklena pregrada, u njoj zelena lampa i dva zelena, nalik na oči čudovišta, svetla kondukterskih fenjera. Tu, na tamnoj pozadini, beli mladić na konju pobeñuje zmaja. Taj mladić je Georgije Pobedonosac, a pred njim gori gravirano raznobojno kandilo. Čekaonica ispunjena belim oficirima. Većina nosi kapuljače s naušnicama. Mnogobrojni poljski telefoni, štapske karte sa zastavicama, pisaće mašine u dubini. Na telefonima se svaki čas pale sijalice, telefoni zvone nežnim zvukovima. Štab fronta se već treći dan nalazi u toj stanici i treći dan ne spava, ali radi kao mašina. I samo iskusno i izvežbano oko bi moglo da zapazi nemir u očima svih tih ljudi. I još nešto - strah i nada se mogu razaznati u tim očima kada se one okreću tamo gde se nekada nalazio bife prvog razreda. Tamo, odvojen od svih šankom, skupivši se na visokoj stolici, sedi Roman Valerijanovič Hludov. Lice mu je belo, kao kost, kosa mu je crna, očešljana na razdeljak, oficirski razdeljak koji se nikad ne kvari. Hludov je prćast kao Pavle, obrijan kao glumac, izgleda mlañi od svih oko njega, ali su mu oči stare. Na njemu vojnički šinjel, opasan je opasačem nekako na ženski način, ili onako kako su veleposednici vezivali kućni ogrtač. Epolete su od čoje i na njima je nemarno prišiven generalski znak cikcak. Šapka mu je zaštitne boje, prljava, sa potamnelom kokardom, na rukama rukavice - vunene. Hludov je nenaoružan. On je bolestan od nečega, bolestan od glave do pete. Mršti se, trza se, voli da menja intonacije. Postavlja sam sebi pitanja i voli na njih sam da odgovara. Kad hoće da se nasmeši, kezi se. Pobuñuje strah. On je bolestan - Roman Valerijanovič. Pored Hludova, za stolom na kome se nalazi nekoliko telefona, sedi i piše radan i zaljubljen u Hludova kozački kapetan Golovan. HLUDOV (diktira Golovanu) ...Zapeta. Ali Frunze označenog protivnika na manevrima nije želeo da predstavlja. Tačka. To nije ni šah ni nezaboravno Carsko Selo. Tačka. Potpis - Hludov. Tačka. GOLOVAN (predaje napisano nekome) Šifrovati i poslati vrhovnom komandantu. PRVI ŠTABLIJA (osvetljen signalnom sijalicom na telefonu, stenje u telefon) Da, slušam... slušam... Buñoni?... Buñoni?... DRUGI ŠTABLIJA (stenje u telefon) Taganaš... Taganaš... TREĆI ŠTABLIJA (stenje u telefon) Ne, Karpovoj gredi... GOLOVAN (osvetljen signalom, pruža slušalicu Hludovu) Vaše prevashodstvo... HLUDOV (u slušalicu) Da. Da. Da. Ne. Da. (Vraća slušalicu Golovanu) Dajte mi komandanta! GOLOVAN: Komandanta dajte! (Glasovi kao eho - »Komandanta, komandanta!« Komandant, bled, razrok, izgubljen oficir u crvenoj kapi juri izmeñu stolova, pojavi se pred Hludovom) Page 8

Mihail Bulgakov - Bekstvo HLUDOV: Jedan sat čekam oklopni voz »Oficir« za Taganaš. U čemu je stvar? U čemu je stvar? U čemu? KOMANDANT (mrtvačkim glasom) Načelnik stanice mi je, vaše prevashodstvo, objasnio da »Oficir« ne može da proñe. HLUDOV: Dajte mi načelnika stanice. KOMANDANT (juri, uz put govori nekome plačljivim glasom) A šta ja tu mogu? HLUDOV: Kod nas počinju tragedije. Oklopni voz savladala paraliza. Sa štapom šepa oklopni voz, a da proñe ne može. (Zvoni. Na zidu se pali natpis: »Kontraobaveštajno odeljenje«. Na zvono iz zida izlazi Tihij, zaustavlja se kraj Hludova, tih i sav pretvoren u uvo) HLUDOV (obraća mu se) Niko nas ne voli, niko. I zbog toga i počinju tragedije, baš kao u pozorištu. (Tihij nem. Hludov se razbesni) Peć čañi, šta je? GOLOVAN: Uopšte ne, nema čañi. (Pred Hludovom se pojavi Komandant, a za njim Načelnik stanice) HLUDOV (Načelniku stanice) Vi ste objasnili da oklopni voz ne može da proñe? NAČELNIK STANICE (govori i kreće se, ali je već čitav jedan dan mrtav čovek) Baš tako, vaše prevashodstvo. Fizičkih snaga nemamo! Ručno smo ranžirali i prugu smo do kraja prepunili, sve je začepljeno! HLUDOV: I druga, znači, čañi? GOLOVAN: Samo jedan trenutak! (Nekome se obraća) Politi peć vodom. NAČELNIK STANICE: Čañ, čañ. HLUDOV (Načelniku stanice) Odnekud mi se čini da se vi dobro odnosite preba boljševicima. Ne bojte se, govorite sa mnom otvoreno. Svaki čovek ima svoja ubeñenja i ne treba da ih krije. Prevarantu! NAČELNIK STANICE (govori besmislice) Vaše prevashodstvo, čemu takvo sumnjičenje? Ja decu imam... još za vreme gospodara imperatora Nikolaja Aleksandroviča... Olja i Pavlik, moja dečica... trideset sati nisam spavao, verujte mi, i lično me predsednik Državne dume Ćihail Vladimirovič Rodzjanko poznaje. Ali ja s njim, Rodzjankom, ne saučestvujem... imam dečicu... HLUDOV: Iskren čovek, a? Ne? Potrebna je ljubav, a bez ljubavi ništa ne možeš učiniti u ratu! (Prekorno, Tihom) Ne vole me. (Suvo) Dajte sapere. Gurati, ranžirati! Imate petnaest minuta da »Oficir« stigne do izlaznog semafora! Ako do tada nareñenje ne bude izvršeno, komandanta uhapsiti! A načelnika stanice obesiti na semaforu i osvetliti ispod njega natpis »Saboter«. (U daljini se u tom času čuje nežan valcer! Nekada se pod zvucima te muzike igralo na gimnazijskim balovima) NAČELNIK STANICE (opušteno) Vaše prevashodstvo, moja deca još u školu nisu pošla... (Tihij uzima Načelnika stanice podruku i odvodi ga. Za njima Komandant) HLUDOV: Valcer? GOLOVAN: Čarnota prilazi, vaše prevashodstvo. NAČELNIK STANICE (iza staklene pregrade živne, viče u telefon) Hristofore Ejodoroviču! Hristom bogom te zaklinjem: sa četvrtog i petog koloseka sve ešelone guraj prema Taganašu! Inženjerci će biti! Kako hoćeš radi! Gospodom bogom te zaklinjem! NIKOLAJEVNA (pojavi se pored Načelnika stanice) Šta je to, Vasja, šta? Page 9

Mihail Bulgakov - Bekstvo NAČELNIK STANICE: O, nesreća, Nikolajevna! Nesreća se nadnela nad porodicu! Oljku, Oljku dovedi ovamo, u čemu je da je, dovedi je ovamo! NIKOLAJEVNA: Oljku? Oljku? (Nestane. Valcer se prekida. Vrata s perona se otvaraju i ulazi Čarnota, u burki i sa šubarom, prilazi Hludovu. LJuska, koja je uletela zajedno sa Čarnotom, ostaje u dubini, kraj vrata) ČARNOTA: Sa Čongarskog defilea, vaše prevashodstvo, stigla je konjička divizija. (Hludov ćuti, gleda Čarnotu) Vaše prevashodstvo! (Pokazuje negde u daljinu) Šta to radite? (Iznenada skida šubaru) Roma! Pa ti si generalštabac! Šta to radiš? Roma, prekini! HLUDOV: Kušuj! (Čarnota stavlja na glavu šubaru) Komoru ćete ostaviti ovde i odmah na Karpovu gredu, ostaćete tamo. ČARNOTA: Razumem. (Udaljava se) LJUSKA: Kuda? ČARNOTA (muklo) Na Karpovu gredu. LJUSKA: I ja ću s tobom. Napuštam sve ove ranjenike i tifusnu Serafimu! ČARNOTA (mrzovoljno) Možeš da pogineš. LJUSKA: Neka! (Ode sa Čarnotom. Čuje se lupa, udarac, onda stradalničko zavijanje oklopnog voza. Nikolajevna uleće iza pregrade, vuče Oljku, umotanu u povezaču) NIKOLAJEVNA: Evo Oljke, evo je! NAČELNIK STANICE (u telefon) Hristofore Fjodoroviču, jesi li dovukao? Hvala ti, hvala! (Hvata Oljku, uzima je u ruke, trči Hludovu. Za njim Tihij i Komandant) HLUDOV (Načelniku stanice) Šta je, dragi moj, je li prošao, je li prošao?! NAČELNIK STANICE: Prošao je, vaše prevashodstvo, prošao! HLUDOV: Čemu dete? NAČELNIK STANICE: Olječka, dete... sposobna devojčica. Služim punih dvadeset godina, dva dana i dve noći nisam spavao. HLUDOV: Da, devojčica... Serso... Serso... se igra? Da? (Izvlači iz džepa karamelu) Devojčice, evo ti! Lekari mi zabranjuju da pušim, nervi su mi rastrojeni. Ali, karamele ne pomažu, a uz to pušim i pušim. NAČELNIK STANICE: Uzmi Olječka, uzmi... General je dobar. Reci, Oljuška, »mersi«... (Diže Oljku na ruke, odnosi je iza pregrade, i Nikolajevna nestaje sa Oljkom. Ponovo se čuje valcer i udaljava se. Iza vrata, ne onih kroz koja je ušao Čarnota, već kroz druga ulazi Paramon Iljič Korzuhin. To je čovek evropskog izgleda, sa naočarima, u skupocenoj bundi i sa tašnom. Prilazi Golovanu, pruža mu vizitkartu. Golovan je predaje Hludovu) HLUDOV: Slušam vas. KORZUHIN (Hludovu) Čast mi je da vam se predstavim. Zamenik ministra trgovine Korzuhin. Savet ministara me je ovlastio, vaše prevashodstvo, da vam se obratim sa tri zahteva. Samo što sam stigao iz Sevastopolja. Prvo, povereno mi je da saznam o sudbini pet radnika uhapšenih u Simferopolju koji su, prema vašem nareñenju, dovedeni u vaš štab. HLUDOV: Tako. Ah, da, pa vi ste sa drugog perona. Jesaule! Pokažite uhapšene gospodinu zameniku ministra. GOLOVAN: Molim, izvolite za mnom. (Usred opšte napregnute pažnje vodi Page 10

Mihail Bulgakov - Bekstvo Korzuhina prema glavnim vratima u zadnjem planu, otvara ih i pokazuje nešto u visini. Korzuhin se stresa. Vraća se sa Golovanom Hludovu) HLUDOV: Prvo pitanje smo iscrpli? Da čujemo drugo. KORZUHIN (uzbuñeno) Drugo se odnosi neposredno na moje ministarstvo. Ovde na stanici su zaostali tereti od izuzetnog značaja. Molim za dozvolu i pomoć vašeg prevashodstva da se ti vagoni što pre dopreme u Sevastopolj. HLUDOV (meko) A kakav je to teret? KORZUHIN: Izvozno krzno, koje je predviñeno za prebacivanje u inostranstvo. HLUDOV (osmehnuvši se) Ah, krzno, izvozno. A u kojim se kompozicijama nalazi teret? KORZUHIN (pruža papir) Izvolite. HLUDOV: Jesaule Golovane! Vagone koji su ovde naznačeni odvući na sporedan kolosek, politi petrolejom i zapaliti. (Golovan nestane, ponevši papir. Meko) A treće pitanje, samo što kraće? KORZUHIN (zanemevši) Kakva je situacija na frontu? HLUDOV (zevnuvši) E, kakva može da bude situacija na frontu! Gužva! Iz topova se puca, komandantu fronta pod nos stavljaju peć koja čañi, kubance mi je poslao vrhovni komandant kao poklon, a oni su bosi! Ni restorana, ni devojaka! Obična dosada! Eto i sedimo na stolicama, kao obični papagaji. (Menja intonaciju, sikće) Situacija? Idite, gospodine Korzuhine, u Sevastopolj i recite da pozadinske gnjide pakuju kofere! Crveni će sutra biti ovde! I još im recite da inostrane kurve samurovinu neće videti! Krzno! KORZUHIN: Nečuveno! (Besno se osvrće) Imaću čast da o svemu izvestim vrhovnog komandanta! HLUDOV (ljubazno) Izvolite samo. KORZUHIN (ide natraške ka bočnim vratima, usput pita) Koji voz sada ide prema Sevastopolju? (Niko mu ne odgovara. Čuje se kako prilazi kompozicija) NAČELNIK STANICE (prebledevši, pojavi se pred Hludovom) Sa Kermana Kemalči posebna kompozicija! HLUDOV: Gospodo oficiri! Mirno! (Ceo štab skače na noge. U onim vratima kroz koja izlazi Korzuhin pojave se dva kozaka - pratnja u ljubičastim bašlicima, odmah za njima Beli vrhovni komandant u šubari zabačenoj na potiljak, u dugačkom šinjelu, sa kavkaskom sabljom, za njim visokopreosvešteni Afrikan, koji blagosilja štab) VRHOVNI KOMANDANT: Dobar dan, gospodo! ŠTABISTI: Zdravlja želimo, vaše visokoprevashodstvo! HLUDOV: Molim dozvolu da raport podnesem vašem visokoprevashodstvu u četiri oka. VRHOVNI KOMANDANT: Da. Svi da napuste prostoriju. (Afrikanu) Vladiko, imaću poverljivi razgovor sa komandantom fronta. AFRIKAN: U dobar čas! U dobar čas! (Svi izlaze i Hludov ostaje sam sa Vrhovnim komandantom) HLUDOV: Pre tri sata protivnik je zauzeo Jušunj. Boljševici su na Krimu. VRHOVNI KOMANDANT. Kraj?! HLUDOV: Kraj. VRHOVNI KOMANDANT (kroz vrata) Vladiko! (Afrikan se pojavi, uznemiren) Page 11

Mihail Bulgakov - Bekstvo Vladiko! Od zapadnoevropskih država napušteni, od strane verolomnih Poljaka prevareni, u ovo strašno vreme samo se oslanjamo na božju milost! AFRIKAN: (shvatio da je nastupila nesreća) Jaoj, Jaoj, jaoj! VRHOVNI KOMANDANT: Pomolite se, vladiko sveti! AFRIKAN (pred Georgijem Pobedonoscem) Svemogući gospode! Zašto? Zašto nova iskušenja šalješ čadima svojim, Hristovim vojnicima? Sa nama je krštena sila, ona uništava neprijatelja blagoslovenim oružjem... (U staklenoj pregradi se pojavi lice Načelnika stanice, zgrčeno od straha) HLUDOV: Vaše visokoireosveštenstvo, izvinite što vas prekidam, ali vi bez potrebe uznemiravate gospoda boga. On nas je već javno i odavno napustio. Šta je ovo sad? Nikad se to nije desilo, a sad je voda iz Sivaša nestala i boljševici su kao po parketu prošli. Georgije Pobedonosac se smeje! AFRIKAN: Šta ti je, slavni generale? VRHOVNI KOMANDANT: Kategorično sam protiv takvog tona. Vi ste očigledno bolesni, generale, i ja žalim što letos niste otišli u inostranstvo da se lečite, kao što sam vam to onda savetovao. HLUDOV: Ah, tako, znači! A pod kim bi, vaše visokoprevashodstvo, vaši vojnici na Perekopu držali liniju fronta. A pod kim bi onda Čarnota ove noći s muzikom sa Gongarana Karpovoj gredi krenuo? Ko bi vešao? Ko bi vešao, vaše visokoprevashodstvo? VRHOVNI KOMANDANT (smračivši se) Šta je sad ovo? AFRIKAN: Gospode, pogledaj ga, osvesti ga i daj mu snage! Ašče se carstvo podeliti, uskoro propasti! VRHOVNI KOMANDANT: Uostalom, sad nije vreme. HLUDOV: Da, nije vreme. Treba odmah da se vratite u Sevastopolj. VRHOVNI KOMANDANT: Da. (Izvuče koverat, pruži ga Hludovu) Molim vas da ga odmah otvorite. HLUDOV: A, već je gotovo! Predvideli ste? To je dobro. Sada oprosti rabu svome, vladiko... Razumem. (Viče) Kompozicija vrhovnom komandantu! Pratnja! Štab! NAČELNIK STANICE (iza pregrade juri telefonu) Kerman Kamalči! Daj žezlo! Žezlo daj! (Pojavi se pratnja i svi štabisti) VRHOVNI KOMANDANT: Komandant fronta... (Ceo štab salutira u stavu mirno) će vam pročitati moje nareñenje! Neka vam gospod podari snagu i razuma da preživite rusku propast. Sve vas i svakoga ponaosob upozoravam da druge teritorije izuzev Krima nemamo. (Iznenada se vrata otvore i pojavi se De Brizar sa zavojem uvijenom glavom, zaustavi se »mirno« pred vrhovnim komandantom) DE BRIZAR: Zdravlja vam želim, vaše imperatorsko veličanstvo! (Štabistima, tajanstveno) „Grofice, za jedan randevu ću vam, ako želite, navesti ime...“ VRHOVNI KOMANDANT: Šta je sad ovo? GOLOVAN: Komandant husarskog puka grof De Brizar je teško kontuzovan. Glava. HLUDOV (kao u snu) Čongar... Čongar... VRHOVNI KOMANDANT: U voz sa mnom, u Sevastopolj! (Brzo izlazi u pratnji kozaka iz pratnje) Page 12

Mihail Bulgakov - Bekstvo AFRIKAN: Gospode! Gospode! (Blagoslovi štab. Brzo ode) DE BRIZAR (vuku ga štabisti) Kriv sam!... »Grofice, za samo jedan randevu... « ŠTABISTI: U Sevastopolj, grofe, u Sevastopolj... DE BRIZAR: Kriv sam... Kriv sam... (Nestane) HLUDOV (otvara koverat. Pročitao je, iskezio se Golovanu) Avion na Karpovu gredu generalu Barboviču. Nareñenje - od neprijatelja se odvojiti, galopom u Jaltu i tovariti se u brodove! (Po štabu se čuje šapat »Amin, amin...« A onda grobna tišina) Drugo, generalu Kutepovu: odvojiti se, u Sevastopolj i tovariti se na brodove. Fostikovu - sa kubanskim kozacima u Feodosiju. Kalinjinu - sa donskim kozacima u Kerč. Černota - u Sevastopolj! Svi na brodove! Štab otpremiti momentalno u Sevastopolj! Krim je predat! GOLOVAN (brzo izlazi) Pilote! Pilote ovamo! (Grupe štablija počinju da nestaju. Sklapaju se mape, nestaju telefoni. Čuje se kako počinje da urla lokomotiva i kako odlazi kompozicija. Jurnjava, reda više nema. Tada se otvaraju vrata kroz koja je ušao Čariota i pojavi se Serafima u burki. Za njom Golupkov i Krapilin, koji pokušavaju da je zaustave) GOLUPKOV: Serafima Vladimirovna, osvestite se, ovamo se ne može! (Zapanjenim štablijama) Tifusni bolesnik... KRAPILIN: Tačno tako, tifusar. SERAFIMA (zvonko) Ko je ovde Roman Hludov? (Na to glupo pitanje zavlada tišina) HLUDOV: Pustite je ovamo. Hludov sam ja. GOLUPKOV: Ne slušajte je, ona je bolesna! SERAFIMA: Iz Petrograda bežimo, stalno bežimo i bežimo... Kuda? Romanu Hludovu pod okrilje! Svuda Hludov, Hludov, Hludov... Čak Hludova i sanjamo! (Smeška se) Evo, udostojena sam da ga vidim: sedi na stolici, a oko njega vise vreće. Vreće i vreće... Životinjo! Šakalu! GOLUPKOV (očajnički) Ona je tifusar! Ona bunca! Mi smo iz ešelona! (Hludov zvoni, iz zida izlaze Tihij i Gurin) SERAFIMA: Eto vidite! Oni odlaze a nas će sve pobiti! (U grupi štablija mrmljanje »Aa... komunistkinja!«) GOLUPKOV: Šta vam je! Šta vam je! Ona je žena zamenika ministra Korzuhina! Nije svesna šta govori! HLUDOV: To je dobro, jer kod nas, od svesnih ni reči istine ne možeš da izvučeš! GOLUPKOV: Ona je Korzuhina! HLUDOV: Stop, stop, stop! Korzuhina? To je krzno? Znači to ništavilo ima još i ženu komunistkinju? O, neka je blagoslovena slučajnost! Dakle, sad ću se ja već obračunati s njim! Ako samo još nije uspeo da ode, dajte mi ga ovamo! (Tihij daje znak Gurinu, ovaj nestane) TIHIJ (meko Serafimi) Kako se zovete, i očevo ime? GOLUPKOV: Serafima Fladimirovna... Serafima... (Gurin uvodi Korzuhina. Ovaj, smrtno pobledeo, predoseća nesreću) Vi ste Paramon Iljič Korzuhin? KORZUHIN: Da, to sam ja. GOLUPKOV: Hvala bogu, krenuli ste nam u susret! Hvala bogu! Page 13

Mihail Bulgakov - Bekstvo TIHIJ (nešto Korzuhinu) Vaša supruga, Serafima Vladimirovna, stigla vam je iz Petrograda. KORZUHIN (pogledao je u oči Tihom i Hludovu, osetio nekakvu zamku) Nikakvu Serafimu Vladimirovnu ne znam, ovu ženu vidim prvi put u životu, nikoga iz Petrograda ne čekam, ovo je prevara! SERAFIMA (pogledavši Korzuhina, promuklo) Aha, odrekao me se! Gad! KORZUHIN: To je ucena! GOLUPKOV (očajno) Paramone Iljiču, šta to radite?! Pa to je nemoguće! HLUDOV: Iskren čovek, a? Eto, vaša sreća, gospodine Korzuhine! Krzno! Napolje! (Korzuhin nestane) GOLUPKOV: Molim vas da nas saslušate! Ja ću dokazati da je ona njegova žena! HLUDOV (Tihom) Uhapsite oboje, saslušati! TIHIJ (Gurinu) Vodi u Sevastopolj! (Gurin uzima Serafimu podruku) GOLUPKOV: Pa vi ste inteligentni ljudi, .. Dokazaću vam!... SERAFIMA: Eto, samo sam jednog čovska srela na putu... Ah, Krapiline, krasnorečivi stvore, zašto ne kažeš nešto? (Serafimu i Golupkova odvode) KRAPILIN (stane pred Hludova) Upravo tako. Kako je u knjigama napisano: šakal! Samo vešanjem rat nećeš dobiti! Zbog čega si, svetska životinjo, pobio vojnike na Perekopu? Dospeo ti je u ruks jedan čovek, žena. Sažalila se nad obešenima, i to je sve. Ali pored tebe ne može da proñe, ne može! Ti odmah hvataš čoveka i u - vreću! Leševima se hraniš? TIHIJ: Dozvoljavate li da ga uklonim, vaše prevashodstvo? HLUDOV: Ne. U njegovim rečima se osećaju zdrave misli o ratu. Govori vojniče, govori. TIHIJ (zove nekoga prstom, i iz vrata kontraobaveštajnog odeljenja izlaze dva kontraobaveštajca. Šapatom) Ploča. (Pojavi se Treći kontraobaveštajac sa komadom šperploče) HLUDOV: Kako se zoveš, vojniče? KRAPILIN (penje se u opasne visine) Kako se zoveš? Prezime mi je poznato Krapilin posilni. A ti ćeš skončati šakale, skončaćeš u jarku, odvratna zveri! Samo pričekaj malo na toj tvojoj stoličici! (Smeška se) Ma ne, pobeći ćeš ti u Carigrad! Hrabar si samo da žene i bravare vešaš! HLUDOV: Grešiš vojniče, ja sam na Čongarsku Gat sa muzikom išao i na Gatu sam dva puta ranjen. KRAPILIN: Sve gubernije pljuckaju na tvoju muziku! (Najednom se trgao, spustio na kolena, počeo žalostivo da govori) Vaše visokoprevashodstvo, smilujte se Krapilinu! Bio sam u bunilu! HLUDOV: Ne! Loš si ti vojnik! Dobro si počeo, a loše završio. Valjaš se pod nogama. Obesiti ga! Ne mogu da ga gledam! (Kontraobaveštajci stavljaju Krapilinu vreću na glavu i vuku ga napolje) GOLOVAN (pojavi se) Nareñenje vašeg prevashodstva je izvršeno. Piloti su odleteti. HLUDOV: Svi u kompoziciju, gospodo. Spremaj, jesaule, moju pratnju u vagon! (Svi nestanu. Sam, uzima telefonsku slušalicu, govori u nju) Ovde komandant fronta. Oklopnom vozu »Oficir« preneti da preñe koliko može po liniji, i onda Page 14

Mihail Bulgakov - Bekstvo vatra! Po Taganašu vatra, vatra! Neka ga u zemlju sabije umesto oproštaja! Posle neka prekine nrugu za sobom i neka ide u Sevastopolj! (Spušta slušalicu, sedi sam zgrbivši se na stoličici. Čuje se udaljeno huktanje oklopnog voza) Od čega sam bolestan? Jesam li bolestan? (Odjekne plotun sa oklopnog voza. Plotun je tako težak da se zvuk skoro i ne čuje, ali električna struja na stanici momentalno nestane i bledi prozori pucaju. Sada se pomalja peron. Vide se plavičasti električni meseci. Pod prvim od njih visi dugačka crna vreća, ispod nje šperploča na kojoj piše. »Posilni Krapilin - boljševik«. Pod sledećim stubom druga vreća, dalje se ništa ne vidi) HLUDOV (sam u polutmini posmatra obešenog Krapilina) Bolestan sam, bolestan. Samo ne znam od čega. (Oljka se pojavi u polutmini, upaničena. Vuče se u valjenkama po podu) NAČELNIK STANICE (u polutmini traži i sanjivo šapuće) Glupača, glupača Nikolajevna... Oljka. Gde je Oljka? Oljka, kuda ćeš budalice? (Uzima Oljku na ruke) Hajde na ruke, doñi svome ocu... A tamo nemoj da gledaš... (Srećan je što je ostao nezapažen, nestane u mraku, i drugi san se završava) (Kraj prvog čina) DRUGI ČIN SAN TREĆI ... Igla sija u snu... Nekakvo turobno osvetljenje. Jesenji sumrak. Kabinet u kontraobaveštajnoj službi u Sevastopolju. Jedan prozor, pisaći sto, otoman. U uglu na stočiću gomile novina. Ormar. Zavese. Tihij sedi za pisaćim stolom u civilnom odelu. Vrata se otvaraju i Gurin propušta Golupkova. GURIN: Ovamo... (Sakrije se) TIHIJ: Izvolite sesti. GOLUPKOV (u kaputu, u rukama mu šešir) Hvala. (Sedne) TIHIJ: Rekao bih da ste inteligentan čovek? (Golupkin smerno kašljucne) I ubeñen sam da vam je jasno koliko je nama, a to znači i komandi, važno da znamo istinu. O kontraobaveštajnoj službi crveni šire odvratne glasove. A u stvari ta ustanova obavlja najteži i potpuno čist posao čuvanja države od boljševika. Slažete li se s tim? GOLUPKOV: Vidite, ja... TIHIJ: Vi se mene plašite? GOLUPKOV: Da. TIHIJ: Ali zašto? Zar su vam učinili neko zlo dok su vas vozili ovamo, u Sevastopolj? GOLUPKOV: O ne, ne, to ne bih mogao da kažem! TIHIJ: Pušite, molim vas. (Nudi ga cigaretama) GOLUPKOV: Ne pušim, hvala. Molim vas, recite mi - šta je s njom? TIHIJ: Ko vas to interesuje? GOLUPKOV: Ona... Serafima Vladimirovna, uhapšena je zajedno sa mnom. Page 15

Mihail Bulgakov - Bekstvo Kunem vam se da je posredi običan nesporazum. Napad je imala, ona je teško bolesna! TIHIJ: Nervirate se, smirite se. O njoj ćemo nešto kasnije. (Ćutanje) Hajde, dosta si izigravao privatnog docenta! Dosta mi je ove komedije. Stoko! Pred kim sediš! Mirno! Ruke uz telo! GOLUPKOV (ustajući) Bože moj! TIHIJ: Slušaj, kako ti je pravo prezime? GOLUPKOV: Zapanjen sam... moje pravo prezime je Golupkov! TIHIJ (izvlači revolver, nišani u Golupkova. Ovaj pokriva lice rukama) Shvataš li da si u mojim rukama? Niko ti neće priteći u pomoć! Jesi li to shvatio? GOLUPKOV: Jesam. TIHIJ: Dakle, da se dogovorimo: govorićeš najčistiju istinu. Gledaj ovamo. Ako počneš da lažeš, uključiću ovu iglu (uključuje iglu koja, grejući se strujom, počinje da sija) i njom ću te dodirnuti. (Gasi iglu) GOLUPKOV: Kunem se da stvarno... TIHIJ: Ćuti! Odgovaraj samo na pitanja. (Ostavlja revolver, uzima pero, govori monotonim glasom) Sedite, molim vas. Vaše ime, očevo ime i prezime? GOLUPKOV: Sergej Pavlovič Golupkov. TIHIJ (piše s dosadom) Stalno boravište! GOLUPKOV: U Petrogradu. TIHIJ: Zašto ste iz Sovjetske Rusije došli na teritoriju belih? GOLUPKOV: Odavno sam želeo da doñem na Krim, jer su u Petrogradu uslovi za rad nemogući. I u vozu sam se upoznao sa Serafimom Vladimirovnom, koja je takoñe bežala ovamo, i krenuo sam s njom belima. TIHIJ: Zašto je belima krenula žena koja je sebe nazivala Serafimom Korzuhinom? GOLUPKOV: Ja sigurno... ja znam da je ona odista Serafima Korzuhina! TIHIJ: Korzuhin je na stanici pred vama rekao da je to laž. GOLUPKOV: Kunem se da je lagao! TIHIJ: Zašto je lagao? GOLUPKOV: Uplašio se, shvatio je da mu preti nekakva opasnost. (Tihij ostavlja pero, krene rukom ka igli) Šta to radite! Govorim vam istinu! TIHIJ: Živci su vam rastrojeni, gospodine Golupkov. Beležim vaše iskaze, kao što vidite, i ništa drugo ne radim. Da li je ona odavno član komunističke partije? GOLUPKOV: To je nemoguće! TIHIJ: Tako. (Primiče Golupkovu list papira, daje mu pero) Pišite sve što ste sada izjavili, ja ću vam diktirati, tako će vam biti lakše. Upozoravam vas da ću vas dotaći iglom ako se zaustavite. Ako se ne budete zaustavljali, nemate čega da se bojite, ništa vam se neće desiti. (Uključuje iglu, koja osvetljava pair, diktira) »Ja, dolepotpisani... (Golupkov počinje da piše po diktatu) Golupkov, Sergej Pavlovič, na saslušanju u kotraobaveštajnom odeljenju štaba komandanta fronta 31. oktobra 1920. godine sam izjavio, dve tačke, Serafima Vladimirovna Korzuhina, žena Paramona Iljiča Korzuhina... ne zaustavljajte se! ...član komunističke partije, stigla je iz grada Petrograda u rejon pod vlašću snaga Juga Rusije, da bi vršila komunističku propagandu i uspostavila vezu sa Page 16

Mihail Bulgakov - Bekstvo ilegalnim pokretom u gradu Sevastopolju, tačka. Docent... potpis« (Uzima list od Golupkova, isključuje iglu) Zahvaljujem vam na iskrenom priznanju, gospodine Golupkov. U vašu nevinost sam u potpunosti ubeñen. Izvinite ako sam sa vama povremeno bio oštar. Slobodni ste. (Zvoni) GURIN (uñe) Izvolite! TIHIJ: Izvedi ovog zatvorenika na slobodu i pusti ga, slobodan je. GURIN (Golupkovu) Hajdemo. (Golupkov izlazi zajedno sa Gurinom, zaboravivši svoj šešir) TIHIJ: Poručnik Skunskij! (Skunskij ulazi. Vrlo natmuren) TIHIJ (paleći stonu lampu) Ocenite ovaj dokument! Koliko će dati Korzuhin da bi se iskupio? SKUNSKIJ: Ovde, ispred ulaza na brod? Deset hiljada dolara. U Carigradu manje. Savetujem i od Korzuhine uzeti priznanje. TIHIJ: Da. Odložite za kratko pod bilo kakvim izgovorom ukrcavanje Korzuhina. Jedno pola sata. SKUNSKIJ: Moj udeo? (Tihij prstom pokazuje - dve hiljade) Odmah ću poslati agente. Sa Korzuhinom požuriti. Kasno je, sad će već konjica da se ukrcava. (Ode. Tihij zvoni. Ulazi Gurin) TIHIJ: Zatvorenicu Korzuhinu. Je li svesna? GURIN: Kao da joj je sad bolje. TIHIJ: Dovedi je ovamo. (Gurin izlazi i, posle izvesnog vremena, dovodi Serafimu. Ona je u groznici. Gurin iziñe) Bolesni ste! Neću da vas zadržavam, sedite na otoman, tamo, tamo. (Serafima sedne na otoman) Priznajte da ste poslati zbog propagande i pustiću vas odmah. SERAFIMA: Šta?... A?... Kakva propaganda? Bože moj, zašto sam ovamo krenula? (Začuo se valcer, počeo je da se približava, a sa njim i topot konja pod prozorom) Zašto to kod vas sviraju valcer? TIHIJ: Konjica Čarnotina ide na pristanište, ne udaljavajte se od stvari. Vaš saučesnik Golupkov js izjavio da ste ovamo došli zbog propagande. SERAFIMA (legne na otoman, teško diše) Iziñite iz sobe, ne smetajte mi da spavam... TIHIJ: Ne. Osvestite se, pročitajte. (Pokazuje priznanje koje je napisao Golupkov) SERAFIMA (čkilji, čita) Petrograd... lampa... on je poludeo... (Najednom dohvati dokument, pritrčava prozoru, laktom izbija staklo, viče) U pomoć! U pomoć! Zločin! Čarnota! Ovamo, u pomoć! TIHIJ: Gurine! (Gurin uleti, hvata Serafimu) Oduzmi joj dokument! Ah, ñavo te odneo! (Valcer prestaje da svira. Kroz prozor je promaklo lice u šubari. Začuli su se glasovi, lupnjava vrata, buka. Vrata se otvaraju, pojavljuje se Čarnota u burki, za njim još dvojica, isto obučeni. Uleće Skunskij. Gurin pušta Serafimu) SERAFIMA: Čarnota! To ste vi? Čarnota! Založite se za mene! Pogledajte šta rade sa mnom! Pogledajts šta su ga naterali da napiše! (Čarnota uzima dokument) TIHIJ: Molim vas da odmah napustite prostorije kontraobaveštajne službe! ČARNOTA: Kako to da napustim? Šta radite sa ovom ženom? TIHIJ: Poručniče Skunskij, zovite stražu! Page 17

Mihail Bulgakov - Bekstvo ČARNOTA: Pokazaću vam ja stražu! (Izvuče revolver) Šta to radite sa ženom? TIHIJ: Poručniče Skunskij, gasite svetlost! (Svetlost se gasi. U mraku) Skupo će vas ovo stajati, generale Čarnota! (Mrak. San se završava) SAN ČETVRTI ... I mnoštvo raznoplemenih ljudi sa njima je izašlo... Sumrak. Kabipet u dvorcu u Sevastopolju. Kabinet je čudnovatog izgleda: jedna zavesa napola iscepana, na zidu se vidi beličasta kvadratna mrlja na mestu gde se nalazila velika vojna mapa. Na podu drveni sanduk, prema svemu sudeći sa papirima. Gori kamin. Kraj kamina nepokretno leži De Brizar sa ufačlovanom glavom. Ulazi Vrhovni komandant. VRHOVNI KOMANDANT: Kako vaša glava? DE BRIZAR: Ne boli, vaše visokoprevashodstvo. Doktor mi je dao piramidon. VRHOVNI KOMANDANT: Tako. Piramidon? (Rasejano) Šta mislite, da li ja ličim na Aleksandra Makedonskog? DE'BRIZAR (ne čudeći se) Ja, vaše prevashodstvo, na žalost odavno nisam video portrete njegovog veličanstva. VRHOVNI KOMANDANT: O kome to govorite? DE BRIZAR: O Aleksandru Makedonskom, vaše visokoprevashodstvo. VRHOVNI KOMANDANT: Veličanstva? Hm... Znate šta, pukovniče, trebalo bi da se odmorite. Bilo mi je drago da vas prihvatim u dvorcu, pošteno ste odužili svoj dug pred otadžbinom. A sad putujte, vreme je. DE BRIZAR: Gde mi nareñujete da krenem, vaše visokonrevashodstvo ? VRHOVNI KOMANDANT: Na brod. Pobrinuću se za vas u inostranstvu. DE BRIZAR: Razumem. Kad bude izvojevana pobeda nad crvenima, biću presrećan da prvi stanem u stroj vašeg veličanstva u Kremlju! VRHOVNI KOMANDANT: Pukovniče, stvari se ne smeju tako oštro postavlati. Vi ste suviše oštri. Ali, zahvaljujem vam, krenite. DE BRIZAR: Razumem, vaše visokoprevashodstvo. (Ide prema izlazu, zaustavlja se, tajanstveno peva) »Grofice, cenom jednog sastanka...« (Nestane) VRHOVNI KOMANDANT (za njim govori prema vratima) Preostale posetioce puštati ovamo automatski, tri minuta jednog za drugim. Primiću koliko budem mogao. Pošaljite kozaka da prati pukovnika De Brizara na moj brod! Napišite brodskom lekaru da piramidon nije lek! Onaj je čovek, očigledno, nenormalan! (Vraća se ka kaminu, zamišljeno) Aleksandar Makedonski... Pravo ništavilo! (Uñe Korzuhin) Šta hoćete? KORZUHIN: Pomoćnik ministra trgovine Korzuhin. VRHOVNI KOMANDANT: Aha! U pravi čas! Hteo sam upravo da vas pozovem, bez obzira na ovu gužvu! Gospodine Korzuhine, da li ja ličim na Aleksanra Makedonskog? (Korzuhin je zbunjen) Ozbiljno vas pitam, da li ličim? (Dohvati sa kamina list novina, pruži ga Korzuhinu) Vi ste urednik ovog lista? Znači, vi odgovarate za sve što je u njemu napisano? Jer, ovo je vaš potpis - urednik Korzuhin? (Čita) »Vrhovni komandant kao Aleksandar Makedonski korača po Page 18

Mihail Bulgakov - Bekstvo peronu...« Šta označava ta svinjarija? Zar su u doba Aleksandra Makedonskog postojali peroni? I zar ja ličim na njega? Dalje! (Čita) »Pri pogledu na njegovo veselo lice svaki crv sumnje morao je da nestane...« Crv nije oblak, a nije ni bataljon, on ne može da nestane! A ja sam veseo! Vrlo sam veseo! Gde ste to pronašli, gospodine Korzuhine, tu nepismenu bljezgariju? Kako ste samo smeli takvu sramotu da štampate dva dana pre katastrofe? Sudu ću vas predati u Carigradu! Piramidon uzimajte, ako vas glava boli! (Zaglušno zvrji telefon u susednoj prostoriji, Vrhovni komandant ode, zalupivši vrata) KORZUHIN (dolazi sebi) Tako vam i treba, Paramone Iljiču! Kog ste samo vraga, pitam se ja, došli u dvorac? Jednome pobesnelom da se žalite na drugoga? Uhvatili su Serafimu Vladimirovnu, e, šta ja sad mogu da radim? Poginuće, i neka joj je laka crna zemlja! Zar zbog nje da izgubim glavu? Aleksandar Makedonski je grubijan!... Na sud?... Izvinite, ali Pariz nije Sevastopolj! U Pariz! I budite prokleti svi vi, i prisno i vo vjeki vjekov! (Kreće ka vratima) AFRIKAN (ulazeći) Amin. Gospodine Korzuhine, šta se radi, a? KORZUHIN: Da, da, da... (Neprimetno iziñe) AFRIKAN (gledajući sanduke) Aj-aja-j! Gospode bože moj! I krenuli su sinovi Izrailja iz Ramsesa u Sokhof, šest stotina muškaraca pešice, pored dece... Aj, aj... I mnoštvo raznoplemenih ljudi je krenulo sa njima. (Brzo uñe Hludov) Vi, vaše prevashodstvo? A maločas je ovde bio gospodin Korzuhin, odista čudno... HLUDOV: Vi ste mi poslali Bibliju u štab kao poklon? AFRIKAN: Kako da ne, kako da ne... HLUDOV: Sećam se, od dosade sam je čitao noću u kupeu. »Dunuo si duhom svojim i prekrilo ih je more... Oii su potonuli, kao olovo, u velikim vodama...« Za koga je to rečeno? A? »Pojuriću, sustići ću, podeliću lovinu, nasitiće se njome duša moja, obnažiću moj mač, uništiće ih ruka moja...« Zar ne, dobro mi je pamćenje? A on kleveta, da sam tobože nenormalan! A što vi ovde stojite kao kip? AFRIKAN: Stojim! Romane Valerijanoviču! Čekam vrhovnog komandanta... HLUDOV: Ko čeka dočeka. To je u stilu vaše Biblijs. Znate li šta vi ovde čekate? AFRIKAN: Šta? HLUDOV: Crvene. AFRIKAN: Zar će tako brzo stići? HLUDOV: Sve je moguće. Nas dvojica ovde sedimo. Prisećamo se Svetog pisma, dok istovremeno, zamislite, galopom sa severa konjica prilazi Sevastopolju (Privodi Afrikana prozoru) Pogledajte... AFRIKAN: Odsjaj! Bože moj! HLUDOV: Upravo to. Na brod što pre, sveti oče, na brod! (Afrikan, prekrstivši se brzo, odlazi) Odlazi. Nestao je! VRHOVNI KOMANDANT (uñe) A, hvala bogu! Nestrpljivo sam vas čekao. Dakle, jesu li svi otišli? HLUDOV: Konjicu su uz put zeleni desetkovali. Ali, sve u svemu, možemo smatrati da su se povukli. A ja sam lično putovao udobno. Zavukao sam se u ugao kupea, niti ja koga vreñam, niti mene ko vreña. Sve u svemu sumrak, Page 19

Mihail Bulgakov - Bekstvo vaše visokoprevashodstvo, kao u kuhinji. VRHOVNI KOMANDANT: Ne razumem vas, šta to govorite? HLUDOV: To je u detinjstvu bilo. U kuhinju sam jednom ušao u sumrak bubašvabe na plotni. Upalio sam šibicu i one su potrčale. Šibila se ugasila. Čujem kako nožicama šuškaju - šuššuš... I kod nas je isto - magla i šuškanje. Gledam i mislim: kuda beže? Kao bubašvabe - u kofu. Sa kuhinjskog stola tras! VRHOVNI KOMANDANT: Zahvaljujem vam, generale, na svemu što ste, sa svojim ogromnim streljačkim talentom, učinili za Krim, i više vas ne zadržavam. I sam sada prelazim u hotel. HLUDOV: Bliže vodi? VRHOVNI KOMANDANT: Ako ne prestanete s tim, uhapsiću vas. HLUDOV: Predvideo sam. U holu je moja pratnja. Doći će do velikog skandala. Vrlo sam popularan. VRHOVNI KOMANDANT: Ne, ovo više nije bolest. Već punu godinu vi bezobrazlucima prikrivate svoju mržnju prema meni. HLUDOV: Ne krijem, mrzim vas. VRHOVNI KOMANDANT: Zavist? Želja za vlašću? HLUDOV: O ne, ne. Mrzim vas zbog toga što ste me uvukli u sve ovo. Gde je ta obećana pomoć saveznika. Gde je Ruska imperija? Kako ste mogli da stupite u borbu s njima kad ste nemoćni? Znate li kako može da mrzi čovek koji zna da od svsga ništa neće ispasti, a mora da dela? Vi ste postali uzročnik moje bolesti! (Smirujući se) Uostalom, sad uopšte nije vreme za to, obojica odlazimo u nebitisanje. VRHOVNI KOMANDANT: Savetujem vam da ostanete ovde u dvorcu, to je najbolji način za vas da preñete u nebitisanje. HLUDOV: To je ideja. Ali još nisam kako treba razmislio o tome. VRHOVNI KOMANDANT: Ne zadržavam vas, generale. HLUDOV: Terate vernoga slugu? »I az iže krov v neprestanih bojah za tja ako vodu lijah i lijah...« VRHOVNI KOMANDANT (lupa stolicom) Klovn! HLUDOV: Aleksandar Makedonski jeste heroj, ali zašto stolice lomiti? VRHOVNI KOMANDANT (pri rečima »Aleksandar Makedonski« pobesni) Ako još samo jednu reč!... Ako vi... STRAŽAR (pojavi se ispod zemlje) Vaše visokoprevashodstvo, konjička škola iz Simferopolja je stigla! Sve je gotovo! VRHOVNI KOMANDANT: Da? Krećemo! (Hludovu) Videćemo se još! (Iziñe) HLUDOV (sam, seda pored kamina, leñima okrenut vratima) Pusto je i vrlo dobro. (Najednom uznemireno skoči, otvori vrata. Vidi se niz mračnih i napuštenih soba sa lusterima u tamnim vrećama) Ej, ima li koga? Nema nikoga. (Sedne) Znači, ostati? Ne, to neće rešiti moje pitanje. (Okrene se, govori nekome) Hoćeš li otići i ti, ili nećeš? Pa to su gluposti! Mogu da proñem kroz tebe kao što sam juče strelom probio oblak. (Kao da prolazi kroz nešto) E, sad sam te zgnječio... (Sedne, ćuti. Vrata se tiho otvaraju i ulazi Golupkov. U kaputu je, bez šešira) GOLUPKOV: Tako vam boga, dozvolite mi da uñem na trenutak! Page 20

Mihail Bulgakov - Bekstvo HLUDOV (ne okrećući se) Izvolite, samo uñite! GOLUPKOV: Znam da je ovo bezumna drskost, ali meni su obećali da će me pustiti upravo kod vas. Ali svi su nekud nestali, i ja sam ušao... HLUDOV (ne okrećući se) Šta hoćete od mene? GOLUPKOV: Usudio sam se da doñem ovamo, vaše visokoprevashodstvo, da bih vas izvestio o užasnim zločinima koji se vrše u kontraobaveštajnoj službi. Dojurio sam da vam se požalim na zverski zločin čiji je krivac general Hludov. (Hludov se okrene. Poznavši Hludova, Golupkov počinje da uzmiče) Aa... HLUDOV: Odista zanimljivo. Stanite, pa vi ste živi, niste obešeni, bar mi se tako čini? Na šta se onda žalite? (ðutanje) Ostavljate prijatan utisak. Negde sam vas već video. Dakle, budite ljubazni, na šta se žalite? I, molim vas, ne budite kukavica. Došli ste da govorite, onda i govorite. GOLUPKOV: Dobro. Prekjuče na stanici ste uhapsili ženu... HLUDOV: Sećam se, da. Sećam se. Setio sam se. Poznao sam vas. Kome ste to ovde hteli da se žalite na mene? GOLUPKOV: Vrhovnom komandantu. HLUDOV: Kasno je. Nije ovde. (Pokazuje prema prozoru. U daljini svetlucaju vatre, vidi se odsjaj) Vedro s vodom. Zagnjurio se u nebitisanje, zauvek. Na generala Hludova nemate više kome da se žalite. (Prilazi stolu, diže jednu od slušalica, govori u nju) Jesaula Golovana... Slušaj, jesaule, povedi sa sobom pratnju i pravo u kontraobaveštajnu, tamo se nalazi žena... (Golupkovu) Korzuhina? GOLUPKOV: Da, da. Serafima Vladimirovna! HLUDOV (u telefon) Serafima Vladimirovna Korzuhina. Ako nije streljana, ovoga trena mi je dovedi u dvorac. (Spusti slušalicu) Da pričekamo. GOLUPKOV: Ako nije streljana - rekli ste? Ako nije streljana?... Streljali su je? Ali, ako ste to uradili... (Plače) HLUDOV: Ponašajte se kao muškarac GOLUPKOV: Ah, vi se još i podsmevate! Dobro, ponašaću se... Ako samo nije više živa, ubiću vas! HLUDOV (opušteno) Što da ns, to je možda još i najbolje rešenje. Ali, ne, nikoga vi ne možete da ubijete, na žalost. Ćutite. (Golupkov sedne i ćuti. Okrenuvši se od Golupkova, Hludov govori nekome) Ako si postao moj saputnik, vojniče, onda govori sa mnom. Tvoje ćutanje me pritiska, iako mi se čini da tvoj glas mora biti težak i kao od bakra. Ili me napusti. Ti znaš da sam ja čovek jake volje i da se neću podati prvom priviñenju, od toga se očvrsie. Shvati da si jednostavno dospeo pod točak, i on te js zgnječio i kosti tvoje polomio. I besmisleno se vučeš za mnom. Ti čuješ to, moj nezamenljivi krasnorečivi stražaru? GOLUPKOV: S kim to govorite? HLUDOV: A? S kim? Sad ćemo saznati. (Rukom raseče vazduh) Ni s kim, sam sa sobom. Da. Ko vam je ona - ljubavnica, je li? GOLUPKOV: Nene! Ona je čovek koga sam slučajno sreo, ali je volim. O, pravi sam bezumnik! Zašto sam je onda vukao u manastir, bolesnu, nagovorio da krene u ove ñavolske šape... Ah, bednik sam ja! HLUDOV: I odista, zašto mi se pletete pod noge? Šta vas je donelo ovamo? A Page 21

Mihail Bulgakov - Bekstvo sada, kada je mašina pokvarsna, vi ste došli kod mene da tražite ono, što ja ne mogu da vam dam. Nema je i neće je ni biti. Streljana je. GOLUPKOV: Zlikovče! Zlikovče! HLUDOV: I evo, s dve strane: s jedne živ, govori, odvratan, a s druge - ćutljiv stražar. Šta je to sa mnom? Duša mi se podvojila, i reči čujem nejasno, kao kroz vodu, u koju ponirem, kao olovo. Obojica, prokletnici, vise na mojim nogama i vuku me u maglu, a magla vuče mene. GOLUPKOV: O, sad sam shvatio! Ti si lud! Sad mi je sve jasno! I led na Čongari, i crne vreće, i mraz! Sudbina! Zašto se mučiš? Kako to nisam uspeo da sačuvam svoju Serafimu? Evo ga, evo ga, njen slepi ubica! A kako ga osuditi, ako mu se razum pomutio? HLUDOV: Pravi čudak! (Baci Golupkovu revolver) Molim vas, pucajte. (U prostor) No, ostavi me. Možda će se ovaj usuditi i da opali. GOLUPKOV: Ne, ne mogu da pucam u tebe, jadan si mi, gadan, strašan, odvratan! HLUDOV: Kakva je to sad komedija, na kraju krajeva? (U daljini se čuju koraci) Stanite, stanite, idu! Možda je to on? Sad ćemo sve saznati. (Ulazi Golovan) Je li streljana? GOLOVAN: Nije. GOLUPKOV: Živa? Živa? Gde je ona, gde? HLUDOV: Tiše. (Golovanu) Zašto nam je onda niste doveli? (Golovan baci pogled prema Golupkovu) Govorite pred njim. GOLOVAN: Razumem. Danas u četiri sata popodne generalmajor Čarnota je uleteo u zgradu kontraobaveštajne službe i, preteći oružanom silom, uhapšenu Korzuhinu, oteo i odveo. GOLUPKOV: A kuda, kuda? HLUDOV: Tiše! (Golovanu) Kuda? GOLOVAN: Na brod »Vitez«. »Vitez« je u pet sati krenuo iz pristaništa, a posle pet isplovio na otvoreno more. HLUDOV: Dosta. Hvala. Onda je, znači, živa. Živa je ta vaša žena Serafima. GOLUPKOV: Da, da, živa je živa... HLUDOV: Jesaule, uzmite pratnju, zastavu, ukrcajte se na »Svetitelja«, sad ću i ja doći. GOLOVAN: Usuñujem se da vas izvestim... HLUDOV: Svestan sam svega, ne bojte se, doći ću. GOLOVAN: Razumem. (Nestane) HLUDOV: Dakle, ona, znači, plovi tamo, u Carigrad. GOLUPKOV (zaslepljeno) Da, u Carigrad... Sve jedno vas neću napustiti. Eno svetlosti, to su svetlosti u luci, pogledajte. Povedite me u Carigrad. HLUDOV: O, vraže, vraže, vraže... GOLUPKOV: Hludove, krećemo što pre! HLUDOV: Ućuti. (Mrmlja) Pa, eto, jednoga sam zadovoljio, sad na slobodi mogu da porazgovaram sa tobom. (U prostranstvo) Šta hoćeš? Da ostanem? Ne, ne odgovara. Bledi, odlazi, obavio se tminom i stao u daljini. GOLUPKOV (tužno) Hludove, bolestan si! Hludove, ti buncaš! Ostavi ga! Moramo da žurimo! Pa »Svetitelj« će otići, zakasnićemo! Page 22

Mihail Bulgakov - Bekstvo HLUDOV: Vraže... vraž... Neka Serafima... U Carigrad... Onda, da idemo, idemo! (Brzo iziñe. Golupkov iziñe za njim. Mrak. San se završava) (Kraj drugog čina) TREĆI ČIN SAN PETI »Janičar stoji!« Čudna simfonija. Pevaju se turske melodije, a u njih se upliće na harmonici ruski »Rastanak«, krici uličnih prodavaca, buka tramvaja. I odjednom se pali Carigrad u predvečernjem suncu. Vidi se minaret koji dominira svime, krovovi kuća. Neobičnog oblika grañevine, nešto nalik na ringišpil, nad kojim natpis na francuskom, engleskom i ruskom jeziku: »Stoj! Senzacija u Carigradu! Trke bubašvaba!!!«, »Ruska hazardna igra sa dozvolom policije«. »Sensation a Constantinopole! Courses des cafards«, »Races of cock-roach!« Grañevina je ukrašena zastavama mnogih zemalja. Kasa sa natpisom: »Obično« i »Duplo«. Natpis nad kasom na francuskom i ruskom: »Početak u pet sati popodne«. »Commencement a 5 heures du soir«. Po strani restoran. Natpis. »Ruski delikates - vobla. Porcija 50 pijastera«. Iznad toga izrezana od šperploče i obojena bubašvaba u fraku, koja pruža kriglu piva s penom. Lakonski natpis. »Pivo«. Iznad grañevine i pozadi nje živi u sparini svojim životom uska uličica, prolaze Turkinje pod feredžama, Turci sa crvenim fesovima, strani mornari u belom, ponekad prolaze i magarci s korpama. Tezga sa kokosovim orasima. Promiču Rusi u iscepanim uniformama. Čuje se zvonjava prodavaca limunade. Negde očajničkim glasom viče neki dečko: »Pres di suar.« Kraj izlaza iz uličice nadole ka grañevini stoji Čarnota u čerkeski bez epoleta, pripit, bez obzira na vrućinu i, natmuren, prodaje gumene ñavole i nekakve figurice koje skakuću oko torbe, okačene oko vrata. ČARNOTA: Ne lomi se, ne razbija se, lako se savija! Kupite crvenog komesara za razonodu vašoj dečici! Madam! Madam! Ašte pur votr anfan! TURKINJA: Bunun fia ti nadir? Kombjen? ČARNOTA: Senkan piastr, madam, senkan! TURKINJA: O, ioh, Bu pagali dir! (Prolazi) ČARNOTA: Madam! Četrdeset! Karan! Ah, idi do vraga! Pa ti decu nikad nisi ni imala! Geen zi! Geen zi!... Idi u harem! Bože moj, kako je ovo odvratan grad! (Carigrad stenje nad Čarnotom. Negde pevaju tenore - prodavci limuna, viču sladunjavo: »Ambulasi! Ambulasi!« Basovi pevaju. »Kajmaki! Kajmaki!« U kasi se pojavi lice. Čarnota prilazi kasi) Marija Konstantinovna, Marija Konstantinovna! LICE: Šta hoćete, Grigorije Lukijanoviču? ČARNOTA: Vidite u čemu je stvar... Da li bih mogao danas na kredit da se kladim na »Janičara«? LICE: Šta vam je, Grigorije Lukijanoviču, ne smemto. ČARNOTA: Pa šta, nisam neka bitanga, ili farmazon carigradski, ili možda čovek koga ne loznajete? Čini mi se da biste mogli da verujete generalu koji Page 23

Mihail Bulgakov - Bekstvo vodi svoju trgovinu pored trkališta? LICE: To je tačno... Recite sami Arturu Arturoviču. ČARNOTA: Arture Arturoviču! ARTUR (pojavi se iznenada) U čemu je stvar? Kome sam potreban? A... Šta mogu? ČARNOTA: Vidite, hteo sam da vas zamolim... ARTUR: Ne! (Nestane) ČARNOTA: Kakva je ovo svinjarija! Gde si nestao pre nego što sam i reč izgovorio! ARTUR (pojavi se) Pa znam šta ćete reći! ČARNOTA: Interesantno - a šta to? ARTUR: Mnogo je interesantnije ono što ću vam ja reći. ČARNOTA: Interesantno - a šta? ARTUR: Veresija - nikome! (Nestane) ČARNOTA: Stoka! (U restoranu se pojavljuju dva francuska mornara, viču. »Un bock, un bock!« Kelner im daje pivo) LICE: Na vama mili stenica, Grigorije Lukijanoviču, skinite je. ČARNOTA: Neka je ñavo nosi, nemam nameru da je skidam, potpuno je nekorisno. Neka puzi, ne smeta mi. Ah, kakav grad!... Kakve sve gradove nisam video, ali ovakav... Da, video sam mnoge gradove, divne gradove, svetske! LICE: Kakve ste to gradove videli, Grigorije Lukijanoviču? ČARNOTA: Gospode! A Harkov? A Rostov? A Kijev? Eh, Kijev - grad, lepotan, Marija Konstantinovna! Kako samo lavra blešti u brdima, a Dnjepar, Dnjepar! Kakav vazduh, neopisiva svetlost! Trava, miriše na seno, doline, strmine! I sećam se kakva je slavna bitka bila kod Kijeva, prava bitka! Bilo je toplo, sunce, toplo, ali nije bila vrućina, Marija Konstantinovna. I vašiju je 'bilo, razume se... Vaš - to je insekt! LICE: Fuj, kakvs gadosti vi govorite, Grigorije Lukijanoviču! ČARNOTA: Zašto gadosti? Treba praviti razliku meñu insektima. Vaš je životinjka ratna, vojna, a stenica je - parazit. Vaš se kreće eskadronima, konjičkim strojem, i kad nagrne kao lavina, e tada će, znači, biti ogromne bitke! (Tuguje) Arture! ARTUR (promoli se u fraku) Zašto tako vičete? ČARNOTA: Gledam te i divim ti se, Arture! Evo, već si i u fraku. Nisi čovek, već igra prirode - car bubašvaba! Imaš sreće! Uostalom, vaša nacija uopšte ima sreće! ARTUR: Ako ponovo počnets ovde da propovedate antisemitizam, prekinuću razgovor s vama. ČARNOTA: A kakve to veze ima s tobom? Pa sam kažeš da si Mañar. ARTUR: Tim pre. ČARNOTA: Pa ja to i kažem: imate sreće vi Mañari! Evo šta, Arture Arturoviču: hoću da likvidiram svoju trgovinu. (Pokazuje sanduče) ARTUR: Pedeset. ČARNOTA: Čega? ARTUR: Pijastri. Page 24

Mihail Bulgakov - Bekstvo ČARNOTA: Podsmevaš mi se! Pa ja svaki komad prodajem po pedeset! ARTUR: Nastavi onda! ČARNOTA: Vi, znači, i dalje imate nameru krv da pijete? ARTUR: Ja vam se ne namećem. ČARNOTA: Srećan ste vi čovek, Arture Arturoviču, što mi niste pali šaka u Severnoj Tavriji! ARTUR: Ali ovde, hvala, neka ti je bože, nije Severna Tavrija! ČARNOTA: Uzmi čaše. Srebrne su. ARTUR: Čaše zajedno sa sandukom - dve lire i pedeset. ČARNOTA: Na, nosi! (Daje sanduče i čaše Arturu) ARTUR: Izvolite. (Daje novac Čarnoti. U karusel ulaze trojica s kapama s nojevim perjem, sa harmonikama, u majicama. Artur se izgubi, ponovo se pojavi, viče) Pet sati je! Počinjemo! Izvolite, gospodo! (Nad vrteškom se uzdiže ruska trobojka. Unutra harmonike počinju da sviraju veseli marš. Čarnota kreće ka kasi) ČARNOTA: Dajte, Marija Konstantinovna, za dve lire i pedeset na »Janičara«! (Ka kasi juri publika. Uleće grupa italijanskih ratnih mornara, iza njih engleski mornari, sa njima Prostitutkalepotica. Dolaze varalice raznih tipova, promakao je Crnac. Marš grmi. U restoranu leti Lakej, raznosi pivo, Artur u fraku i s cilindrom, penje se na vrtešku. Marš zamukne) ARTUR: Mesje, dam! Trke počinju! Neviñena nigde u svetu ruska igra sa dvora! Trke bubašvaba! Kurs de kafar! Korso del pijatelo! Rejs of kokročs. Obožavana zabava bivše carice u Carskom selu! Lamizeman prefere de la defant emperatris ris a Carsko Selo. (Pojave se dva policajca - italijanski i turski) Prva trka! Učestvuju: broj jedan -»Crni Biser«! Broj dva - favorit »Janičar«! ITALIJANI MORNARI (aplaudiraju, viču) Evviva! ENGLEZI MORNARI (zvižde, viču) Away! Away! (Uleće oznojena, uzbuñena figura u polucilindru i sa intendantskim elopetama) FIGURA: Zakasnio sam? Jesu li počeli? (Glas: »Uspećeš!«) ARTUR: Treći - »Baba Jaga!« Četvrti - »Ne cmizdri, dete!« Siva na tufnice bubašvaba! (Povici - »Ura! Ne cmizdri dete«! »It is swindle! It is swindle!«) Šesti - »Mangup« Sedmi - »Dugme«! (Povici - E trap!) I bag your pardon! Nikakve podvale! Bubašvabe trče na otvorenom prostoru, sa jahačima od papira! Bubašvabe žive u zapečaćenom sanduku pod prismotrom profesora entomologije Kazanskog imperatorskog univerziteta, koji je jedva uspeo da se spase od ruku boljševika! Ali da počnemo! (Nestane. Gomila igrača uleće unutra. Dečaci su se pojavili na kamenoj ogradi. Unutra buka, a onda mrtva tišina. Posle harmonike počnu da sviraju »Svetli mesec«, u muzici se čuju nožice bubašvaba. Hazardni glas: »Počelo je!« Dečak Grk, nalik na ñavola, igra na ogradi, viče. »Počeli su, počeli!« Povik iznutra. »Janičar stoji!« Buka) ČARNOTA (kod kase) Kako to - stoji! To je nemoguće! (Glas iznutra. »Ne cmizdri, dete!« Drugi glas: »Hajde, hajde, hajde!«) Ubiti ga je malo, tog Artura! (Lice se uznemireno pojavljuje iz kase. Policajci pokazuju uznemirenost, bacaju poglede unutra) FIGURA (istrčavši iz grañevine) Prevara! Artur je pivom napio »Janičara«! (Artur izleće napolje. Obp peša na fraku su mu otrgnuta, cilinder zgnječen, Page 25

Mihail Bulgakov - Bekstvo okovratnika nema. Lice mu okrvavljeno. Iza njega juri gomila igrača) ARTUR (viče očajnički) Marija Konstantinovna, zovite policiju! (Lice nestaje. Policajci zvižde) ITALIJANI MORNARI (viču) Ladro! Scroccone! Trufatore! PROSTITUTKA LEPOTICA: Udri, Artura, ðani! (Arturu) Ingannatore! ENGLEZI MORNARI: Hip, hip, hurrah! Long live »Queen«! PROSTITUTKA LEPOTICA: Braćo! Frateli! Neko je potkupio Artura da »Dugme« pobedi! Favorit trese nožicama, pijan je ko zemlja! Kako je to moguće da »Janičar« stoji na mestu?! ARTUR (očajnički) Pa gde ste videli pijanu bubašvabu? Že vu demand en pe, u es-ke vu zave vi en kafar sul? Polis! Polis! O skur... Policija! U pomoć! PROSTITUTKA LEPOTICA: Mansonž! Laž! Cela publika je igrala na Janičara! Udri ga, varalicu! ITALIJAN MORNAR (hvata Artura za vrat, viče) A marmalia! ITALIJANI (viču) Canalia! ARTUR (mračno) Ubijaju... ENGLEZ (Italijanu) Stop! Keep back! (Hvata Italijana) FIGURA: Lupi ga po uvetu! PROSTITUTKA LEPOTICA (Englezu) Ah, pa vi hoćete da ga branite? (Englez udari Italijana, ovaj padne) PROSTITUTKA LEPOTICA: A soccorso, fratelli! U pomoć braćo! Udrite, braćo, Engleza! Italijani, u pomoć! (Englezi se tuku sa Italijanima. Italijani vade noževe. Kada vidi noževe, publika beži na sve strane. Dečak Grk, igrajući na zidu, viče. »Engleze seckaju!« Iz uličice, zviždeći, gomila italijanskih i turskih policajaca sa revolverima. Čarpota se kraj kase hvata za glavu. San se odjednom razbije. Mrak. Nastupa tišina i teče novi san) SAN ŠESTI ... Rastanak, eh, rastanak! Pojavi se dvorište sa kiparisima, dvospratna kuća sa galerijom. Česma kraj kamenog zida, tiho dobuju kapi vode. Kamena klupa kraj kapije. Iznad kuće kriva pusta uličica. Sunce se spušta na balustradu minareta. Prve večernje senke. Tišina. ČARNOTA (ulazi u dvorište) Vražje »Dugme«! Uostalom, stvar nije u »Dugmetu«, već u tome što sam nepovratno propao!... Poješće me, poješće. Da pobegnem, šta ću? A kuda, da vas upitam, Grigorije Lukijanoviču, kuda ćete to pobeći? Ovo vam nije Tavrija, nema bežanja. (Vrata na galeriji se otvaraju i izlazi LJuska. Neuredno obučena. LJuska je gladna, od toga joj se oči cakle, a lice joj lepo nezemaljskom, ali prolaznom lepotom) LJUSKA: A, čast mi je da vas pozdravim vaše irevashodstvo! Bonžur, madam Barabančikova! ČARNOTA: Zdravo, LJusenka! LJUSKA: Zašto ste tako rano došli? Na vašem mestu bih se vucarala do pozne Page 26

Mihail Bulgakov - Bekstvo noći. Tim pre što je kod kuće jako dosadno - ni hrane ni novca. Ali srećne vesti su napisane na vašem izražajnom licu, i sanduka nema. Čini mi se da počinjem da shvatam u čemu je stvar. Dajte novaca, Serafima i ja nismo od juče ništa jele. Budite dobri. ČARNOTA: A gde je Serafima? LJUSKA: Nije važno. Pere veš. Daj novac. ČARNOTA: Desila se katastrofa, LJusenka. LJUSKA: Ma nemoj? Gde su čaše? ČARNOTA: Hteo sam da sve prodam, LJusja, i vidiš li, stavio sam ih na sanduk, a za trenutak sam skinuo sanduk na Granbazaru, i... LJUSKA: Ukrali? ČARNOTA: Aha... LJUSKA: Razume se, čovek sa crnom bradom je ukrao, zar ne? ČARNOTA (slabim glasom) Kakve veze ima čovek sa crnom bradom? LJUSKA: Uvek on na Granbazaru krade od nitkova. Na časnu reč ukrali? (Čarnota klima glavom) Znaš šta si ti, Griša? ČARNOTA: Šta? LJUSKA: Poslednji podlac! ČARNOTA: Kako samo smeš? (Serafima ulazi s kofom, zaustavlja se. Oni je ne zapažaju) LJUSKA: Smem, zato što je sanduk bio kupljen za moj novac! ČARNOTA: Ti si moja žena i novac nam je zajedički! LJUSKA: Muž ga ima od prodaje ñavolima a žena od prodaje sasvim drugih stvari! ČARNOTA: Šta si to rekla? LJUSKA: Ma šta se praviš budala? Jesam li prošle nedelje sa onim Francuzom putovala psalme da pevam, a? Da li me je neko pitao odakle mi pet lira? I s tih pet lira smo nedelju dana živeli, i ti, i ja, i Serafima! Ali, to još nije sve! Sanduk sa čašama nije ostao na Granbazaru, već na trkama bubašvaba! Pa, da izvučemo zaključak. Neustrašiva junačina general Čarnota je uništio kontraobaveštajnu službu, bio je prinuñen da armiju napusti, a sada živi kao prosjak u Carigradu, a sa njim i ja! ČARNOTA: Zar mi prebacuješ što sam ženu od pogibije spasao? Zbog Serafime, zbog Simke mi prebacuješ? LJUSKA: Ne! Ali njoj, Simki, mogu da prebacim, mogu! (Ujeda) Neka živi neporočna Serafima, uzdišući za Golupkovim koji je bez traga nestao, neka živi i blistavi general na račun raspusne LJuske. SERAFIMA: LJusja! LJUSKA: Nekako ti i ne priliči da prisluškuješ, Serafima Vladimirovna! SERAFIMA: Nisam ni mislila da prisluškujem, time se ne bavim. Čula sam slučajno, i dobro je što sam čula. Zašto mi ranije ništa nisi rekla o onih pet lira? LJUSKA: Što se praviš luda, Serafima, jesi li ćorava, a? SERAFIMA: Kunem ti se, ništa nisam znala. Mislila sam da je on doneo pet lira. Ali ne uznemiravaj se, LJusja, odradiću ih ja. LJUSKA: Molim te, bez žrtava! Page 27

Mihail Bulgakov - Bekstvo SERAFIMA: Ne ljuti se, nećemo da se svañamo. Da razjasnimo situaciju, LJUSKA: Nema šta da se razjašnjava. Sutra će nas Grci najuriti iz stana, nemamo šta da žderemo, sve je prodato. (Ponovo pada u vatru) Ne, ne mogu da se smirim! On me je doveo do usijanja! (Čarnoti) Odgovaraj, crokockao si? ČARNOTA: Prokockao sam. LJUSKA: Ah, ti! ČARNOTA: Shvati me! Ne mogu da trgujem ñavolima! Ja sam se borio! SERAFIMA: LJusja, okani ga se, ostavi ga... Hajde, ostavi! Dve lire više ili manje, zar bi nam one pomogle? (Ćutanje) A odista, nekakva zla sudbina nas pritiska! LJUSKA: Lirika! ČARNOTA (iznenada, LJuski) Bila si sa Francuzom? LJUSKA: Idi bestraga! SERAFIMA: Tiše, tiše! Prestanite da se svañate, sad ću doneti večeru! LJUSKA: Ostavi se, Simka, ne petljaj se u stvari koje te se ne tiču. Ne ljuti se zbog onog što sam rekla. Svejedno ću poći tim putem. Neću da gladujem, ja princina nemam! SERAFIMA: Ni ja neću da gladujem, a na tući račun takoñe neću da se hranim. A znati da ti ideš, zarañuješ, i sedeti ovde - to je takva podlost, takva podlost! Trebalo je sve da mi kažeš! Zajedno smo upali u blato - zajedno ćemo i da se izvlačimo! LJUSKA: Čarnota će prodati revolver. ČARNOTA: LJusenka, pantalone ću prodati, sve ću prodati, samo ne revolver! Bez revolvera ie mogu da živim! LJUSKA: Kad ti glavu zamenjuje. E, pa hrani se onda na račun žena! ČARNOTA: Ne izazivaj me! LJUSKA: Samo me dirni prstom, noću ću te otrovati! SERAFIMA: Prestanite! Zašto se stalno gložite? Kažem vam - biće večera! To je sve zbog gladi! LJUSKA: Šta to smeraš, budalice? SERAFIMA: Uopšte nisam budalica, ali sam zbilja bila budala! Pa zar nije svejedno šta čovek prodaje. Sve su to same gluposti! (Odlazi na galeriju, posle se vraća sa šeširom. Odlazeći) Samo me čekajte bez svañe... (Harmonika negde počinje da svira »Rastanak«) LJUSKA: Sima! Sima! ČARNOTA: Sima! (Ćutanje) LJUSKA: O, odvratna varoši! O, stenice! O, Bosfore! A, ti... ČARNOTA: Umukni. LJUSKA: Mrzim i sebe, i tebe, i sve Ruse! ðavolji izrodi! (Odlazi na galeriju) ČARNOTA (sam) U Pariz ili u Berlin, kuda da krenem? U Madrid, možda? Španski grad... Nisam tamo bio. Ali, mogao bih da se kladim da je obična jazbina. (Seda ćutećki, traži nešto ispod kiparisa, izvlači opušak) Prokleti Grci, cicije, dokraja puše, kučkini sinovi! Ne, ne slažem se s njom, naši Rusi su ipak bolji, mnogo bolji. (Pali opušak i odlazi na galeriju. U dvorište uñe Golupkov, u engleskom trenčkotu, sa uvijačima i turskim fesom. Nosi vergl. Stavlja ga na zemlju i ločinje da svira »Rastanak«, posle marš. Čarnota viče sa galerije) Page 28

Mihail Bulgakov - Bekstvo Hoćeš li prestati, turska njuško, srce da mi. kidaš? GOLUPKOV: Šta? Gri... Grigorije Lukjanovič? Govorio sam da ću vas pronaći! I našao sam vas! ČARNOTA: Ko si sad ti? Ti si, docente? GOLUPKOV (sedne kraj česme, uzbuñeno) Našao sam... ČARNOTA (juri ka njemu) Mene si našao, našao... A ja mislio da si Turčin. Zdravo da si mi! (LJubi Golupkova) Na šta to ličiš? Ej, ostario si! Mislili smo da si ostao kod boljševika. Gde si se izgubio pola godine? GOLUPKOV: Prvo sam se muvao u logoru, posle sam se od tifusa razboleo, u bolnici ležao dva meseca, a sad eto lutam po Carigradu. Hludov me prihvatio. NJega su, znaš, ražalovali, najurili iz armije! ČARNOTA: Čuo sam. I ja sam sad, brate, običan civil. Svega smo se nagledali ovde... Ali s verglom još niko nije bio. GOLUPKOV: S verglom mi je vrlo zgodno. Po dvorištima idem i tako tražim. Kaži odmah, je li umrla? Govori, ne boj se. Na sve sam se već navikao. ČARNOTA: A, Serafima! Zašto umrla! Oporavila se, živa je, živa je ta! GOLUPKOV: Našao je! (Grli Čarnotu) ČARNOTA: Razume se da je živa. Ali moram priznati da se nalazimo u teškoj situaciji, docente moj! Sve js propalo! Do balčaka smo stigli, Serjoža! GOLUPKOV: A gde je ona, gde je Serafima? ČARNOTA: Tu je. Doći će. Otišla na bulevar da lovi muškarce. GOLUPKOV: Šta?! ČARNOTA: Što si se unezverio? Crkavamo od gladi. Nemamo ni prebijene pare. GOLUPKOV: Kako to - otišla na bulevar! Lažeš! ČARNOTA: Zašto bih lagao? Nisam danas pola dana uopšte pušio. Nešto me vuče u Madrid... Noćas sam Madrid sanjao... (Začuju se glasovi. U dvorište ulazi Serafima, za njom Grk Donžuan, natovaren paketićima i s flašama u rukama) SERAFIMA: O, ne, ne, to će biti zaista zgodno, posedećemo, popričati... Istina, mi živimo u ćumezu... GRK-DONŽUAN (s jakim akcentom) Jako mi je, jako milo! Bojim se da vam ne smetam, madam. SERAFIMA: Dozvolite, upoznaću vas... (Čarnota joj okreće leña) Šta je to, Grigorije Lukjanoviču, to je nezgodno! GRK-DONŽUAN: Jako mi je, jako prijatno! SERAFIMA (poznavši Golupkova) Bože moj! (Golupkov, teško se mršteći, ustaje sa česme, prilazi Grku, udara ga po uvetu. Grk ispušta paketiće, zapanjen. U prozorima se pojavljuju uznemirena grčka i jermenska lica. LJuska izlazi na galeriju) GRK-DONŽUAN: Šta je to? To je šta?... SERAFIMA: Bože moj!... Sramota, sramota... ČARNOTA: Gospodine Grk! GRK-DONŽUAN: A, to sam ja u mišolovku upao, jazbina! (Tužan je) SERAFIMA: Izvinite, mesje, izvinite, tako vam boga! To je užas, to je nesporazum!... Page 29

Mihail Bulgakov - Bekstvo ČARNOTA (dohvati revolver, okreće se prozorima) Da se gubite ovoga časa! (Glave nestaju, prozori se zatvaraju) GRK-DONŽUAN (tužno) O, bože moj... GOLUPKOV (kreće k njemu) Vi... GRK-DONŽUAN (izvlači novčanik i sat) Evo ti pare i evo ti sat, hrabri čoveče! Život mi je draži, imam porodicu, radnju, dečicu... ništa neću reći policiji... živi, dobri čoveče, slavi boga svemogućeg. GOLUPKOV: Marš odavde! GRK-DONŽUAN: Ah, Stambole, kakav si postao!... GOLUPKOV: Pokupi pakete! (Grk-Donžuan je hteo da podigne pakete, ali je pogledao lice Golupkova i nagao u bekstvo) LJUSKA: Gospodin Golupkov? A nema ni jedan sat kako smo vas spominjali! Mislili smo da ste tamo, u Rusiji. Ali vaš dolazak ovde bio je zaista blistav! GOLUPKOV: A vi, Serafima Vladimirovna, šta to vi radite? Ja sam i plovio, i bežao, bio u bolnici, vidite, glava mi je bila obrijana... Bežao sam, jurio samo za tobom! A ti, šta ti ovde radiš? SERAFIMA: Ko vam je dao pravo da me prekorevate? GOLUPKOV: Volim te, jurio sam za tobom, da bih ti to rekao! SERAFIMA: Okanite me se! Više ništa neću da čujem! Sve mi je ovo dojadilo! Zašto ste se opet pojavili preda mnom? Svi smo mi bednici! Neću s vama!... Hoću da propadam sama! Bože moj, kakav sram! Kakav sram! Zbogom! GOLUPKOV: Ne odlazite, molim vas! SERAFIMA: Ni po koju cenu se neću vratiti! (Ode) GOLUPKOV: A, tako! (Istrže iznenada bodež od Čarnote i pojuri za Serafimom) ČARNOTA (uhvativši ga, otima mu bodež) Šta je, jssi li poludeo? Hoćeš u zatvor? GOLUPKOV: Pusti! Ipak ću je pronaći, sačuvaću je! Dobro! (Sedne na kraj česme) LJUSKA: E, to je bila predstava, prava predstava! Grci su poraženi. Ali, dosta. Čarnota, otvaraj pakete, gladna sam. ČARNOTA: Ne, neću da otvorim. LJUSKA: A, tako znači! E, mom strpljenju je došao kraj! Ispila sam svoju carigradsku čašu, dosta je! (Uzme sa galerije šešir, nekakav zavežljaj, polazi) Grigorije Lukjanoviču, žslim vam sve najbolje. Naš zajednički život js završen. LJuska ima poznanstva u orijentekspresu, i LJuska je bila budala što je ovde sedela pola godine! Zbogom! ČARNOTA: Kuda ćeš sad? LJUSKA: U Pariz! U Pariz! Zbogom! (Nestane u uličici. Čarnota i Golupkov sede na ivici česme i ćute, Dečak Turčin vodi nekoga, zove ga, govori mu: »Ovde, ovde«! Iza dečka ide Hludov u civilu. Ostareo je i osedeo) ČARNOTA: Evo i Romana. I on se pojavio. Šta gledaš, što čaša nema? Ja sam, kao i ti, slobodan čovek. HLUDOV: Da, vidim već. Zdravo da si, Grigorije Lukjanoviču. Da, tako i idemo istim stazama, jedan za drugim. (Pokazujući Golupkova) Ranije sam ja njega lečio, a sad je on sebi uvrteo u glavu da mene izleči. A u meñuvremenu svira na verglu. (Golupkovu) Je li i ovde bilo bez rezultata. Page 30

Mihail Bulgakov - Bekstvo GOLUPKOV: Ne, našao sam. Samo me sad ništa ne pitaj. Ništa ne pitaj. HLUDOV: Ništa te i ne pitam. To je tvoja stvar. Meni je važno samo jedno - jesi li našao? GOLUPKOV: Hludove! Zamoliću te samo jedno, a ti samo to možeš da uradiš. Sustigni je, otišla je od mene, zadrži je, sačuvaj, da ne ode na trotoar. HLUDOV: A zašto to sam ne možeš da učiniš? GOLUPKOV: Ovde, na česmi, doneo sam čvrstu odluku da odem u Pariz. Naći ću Korzuhina, on je bogat čovek, on je obavezan da joj pomogne, on ju je uništio. HLUDOV: Kako ćeš poći? Ko će te pustiti u Francusku? GOLUPKOV: Ilegalno ću otići. Danas sam svirao u luci na verglu, kapetan se sažalio na mene, kaže ja ću vas tajno u Marselj prebaciti. HLUDOV: Pa šta? Hoću li dugo da je čuvam? GOLUPKOV: Ubrzo ću ss vratiti, i dajem ti reč da te više nikad ni za šta neću moliti. HLUDOV: Skupo me je stajala ona stanica. (Okreće se) Ne, ne. ČARNOTA (šapatom) Dobar je to stražar! GOLUPKOV (šapatom) Ne gledaj ga, on se bori sa onim. HLUDOV: A kuda je sad otišla? ČARNOTA: To nije teško pogoditi. Otišla je da od Grka traži oproštenje, na Šišle, u komisionu radnju. Znam ga ja. HLUDOV: Pa, dobro. GOLUPKOV: Samo da ne ode u uličarke! HLUDOV: Kod mene? Kod mene se to neće desiti. Nije tek onako govorio jedan stražar - kraj mene nije lako proći. Ali, uostalom, nećemo se sad prisećati... Neka nam Bog pomogne!... (Golupkovu) Novaca nemaš? GOLUPKOV: Ne trsba mi novac! HLUDOV: Ne budali. Evo ti dve lire, sad više nemam. (Skida medaljon sa sata) Uzmi i medaljon, u krajnjem slučaju možeš ga prodati. (Ode. Večernje senke. Sa minareta dopire slatki glas mujezina »La illah illa illah...«) GOLUPKOV: Evo, i noć se spušta... Užasna varoš! Nspodnošljiva varoš! Zagušljiva varoš! Da, a zašto ja ovde sedim! Vreme je! Noćas ću krenuti. ČARNOTA: Ja ću krenuti s tobom. Nikakav novac nećemo dobiti, ja se i ne nadam da ćemo ga dobiti, ali sve u svemu nekud treba putovati. Kažem, mislio sam u Madrid, ali Pariz, to je ipak pristojnije. Idemo. Ala će se Grcidomaćini začuditi i obradovati! GOLUPKOV (poñe) Nikad da osveži - ni danju ni noću! ČARNOTA (odlazi s njim) U Pariz - znači u Pariz! (DečakTurčin prilazi verglu, počinje da okreće ručku. Vergl svira marš. Glas mujezina leti sa minareta. Senke. Negde se već pale svetlosti. Na nebu bledi zlatasti rog. San se završava) (Kraj trećeg čina) ČETVRTI ČIN Page 31

Mihail Bulgakov - Bekstvo SAN SEDMI ... Tri karte, tri karte, tri karte. Jesenji zalazak sunca u Parizu. Kabinet gospodina Korzuhina u sopstvenoj vili. Kabinet je veoma raskošno ureñen. Izmeñu ostalog, tu je i sef. Pored pisaćeg stola stočić za igranje karata. Na njemu pripremljene karte i dve nezapaljene sveće. KORZUHIN: Antoan! (Uñe lakej Antoan, u zelenoj odori nalik po svemu na Francuza) Monsier Marchand m’avait averti qu’il ne viendra pas aujourd hui. Ne remeuz pas la table. Jerme serviral plus tard. (Ćutanje) Repondez-donc quelque chose! Pa vi, izgleda, ništa niste razumeli? ANTOAN: Upravo tako, Paramone Iljiču, ništa. KORZUHIN: Kako se na francuskom kaže upravo tako? ANTOAN: Ne znam, Paramone Iljiču. KORZUHIN: Antoane, vi ste obična ruska lenština. Zapamtite: čovek, koji živi u Parizu mora da zna da se ruski jezik može upotrebiti samo za to da se grdi rečima koje nisu za štampu, ili, što je još gore, da se uzvikuju nekakve rušilačke parole. Ali ni jedno ni drugo u Parizu ne ide. Učite, Antoane, to je jadno. Que faites vous a ce moment? Šta radite ovog trenutka? ANTOAN: Že... noževe čistim, Paramone Iljiču. KORZUHIN: Kako se kaže - noževi, Antoane? ANTOAN: Le kuto, Paramone Iljiču. KORZUHIN: Tačno. Učite, Antoane. (Zvono. Korzuhin otkopčava pižamu, kaže izlazeći) Primite. Možda će neki partner naići. Je suis a la maison. (Izlazi. Antoan iziñe i vraća se sa Golupkovim. Ovaj je u mornarskim crnim pantaloiama, sivom, iskrzanom kaputu, u rukama mu kapa) GOLUPKOV: Je voudras parler a monsieur Korzuhin. ANTOAN: Molim vas vašu vizitkartu, votr kart. GOLUPKOV: Kako? Vi ste Rus? A ja sam mislio da ste Francuz. Drago mi je! ANTOAN: Baš tako, ja sam Rus. Ja sam Griščenko. (Golupkov steže ruku Antoanu) GOLUPKOV: Stvar je u ovom - vizitkartu nemam. Jednostavno mu recite da je došao Golupkov iz Carigrada. ANTOAN: Razumem. (Nestane) KORZUHIN (izlazi već u sakou, mrmlja) Ko je taj Golupkov? Golupkov... Čime mogu da budem od koristi? GOLUPKOV: Vi me, očigledno, ne možete prepoznati? Sreli smo se pre godinu dana one užasne noći na stanici na Krimu, kada su uhvatili vašu suprugu. Ona je sada u Carigradu na ivici provalije. KORZUHIN: Na ivici čega? Izvinite, ali ja, prvo, nemam nikakvu suprugu, a kao drugo, nešto se ne sećam nikakve stanice. GOLUPKOV: Kako to? Noć... još je bio užasan mraz, da li se sećate mraza za vreme zauzimanja Krima? KORZUHIN: Na žalost, ne sećam se nikakvog mraza. Pogrešili ste. GOLUPKOV: Ali, vi ste - Paramon Iljič Korzuhin, bili ste na Krimu, poznao sam Page 32

Mihail Bulgakov - Bekstvo vas! KORZUHIN: Stvarno, izvesno vreme sam živeo na Krimu, upravo onda kad su tamo larmali oni sumanuti generali. Ali, vidite li, ja sam upravo tada otputovao, nikakve veze sa Rusijom nemam i ne želim ni da imam. Primio sam francusko državljanstvo, oženjen nisam bio, i moram vam reći da već treći mesec kod mene u kući živi, kao moj lični sekretar, ruska emigrantkinja, koja je takoñe primila francusko državljanstvo i prezime Frežol. To predivno stvorenje je do te mere dirnulo moje srce, kažem vam u poverenju, da ću se uskoro oženiti njome, tako da su mi bilo kakvi razgovori o ženi koju sam kao imao, vrlo neprijatni. GOLUPKOV: Frežol... Znači, vi se odričete živog čoveka! Ali, ona je putovala k vama! Sećate li se, uhapsili su je. Sećate li se, mraz, prozori, fenjer - plavičasti mesec? KORZUHIN: Pa da, plavi mesec, mraz... Kontraobaveštajna služba je već nekoliko puta pokušavala da me uceni uz pomoć legende o nekakvoj mojoj supruzikomunistkinji. Meni je ovaj razgovor vrlo neprijatan, gospodine Golupkov, ponavljam vam to. GOLUPKOV: Eh, eh, eh! Kao da sanjam sopstveni život! KORZUHIN: Nema sumnje u to. GOLUPKOV: Shvatio sam vas. Ona vam smeta, i neka vam bude. Neka vam ona i nije supruga. Tako je čak i bolje. Volim je, shvatite to! I učiniću sve da je izvučem iz bede! Ali vas molim da joj pomognete bar privremeno. Vi ste veoma bogat čovek, svi znaju da se sav vaš kapital nalazi u inostranstvu. Pozajmite mi hiljadu dolara i, čim stanem na svoje noge, odmah ću vam ih pošteno vratiti. Odradiću ih! To mi je cilj života. KORZUHIN: Izvinite, mesje Golupkov, upravo sam i pretpostavljao da će razgovor o mojoj tobožnjoj supruzi dovesti do dolara. Hiljadu! Nisam se prevario? GOLUPKOV: Hiljadu. Kunsm vam se da ću vam ih vratiti! KORZUHIN: Ah, mladi čoveče! Pre nego što počnemo da govorimo o hiljadu dolara, reći ću vam šta je to jedan dolar. (Počinje baladu o dolaru i nadahnjuje se) Dolar! Veliki, svemoćni duh! On je svuda prisutan! Pogledajte onamo! Eno tamo, daleko, na krovu, gori zlatan zrak, a pored njega, visoko u vazduhu, savijena crna mačka - himera! On je i tamo! Himera ga čuva! (Pokazuje tajanstveno na pod) Nejasan osećaj, nije ni šum ni zvuk, već kao disanje nabrekle zemlje: tamo kao strels jure železničke kompozicije, u njima je dolar. Sad zatvorite oči i zamislits - mrak, u kome se talasi kreću kao planine. Magla i voda - okean! Strašan je, može da proguta. Ali po okeanu, uz huku kotlova, dižući u vazduh milione tona vode, kreće se čudovište! Ide, dahće, nosi na sebi vatre! Ono probija vodu, teško mu je, ali u paklenim vatrama, tamo gde su goli ložači, ono nosi svoje zlatno čedo, svoje božansko srce - dolar! I najednom je nemirno na svetu! (Negde u daljini su se začuli zvuci vojne muzike koja dolazi) I evo, već idu! Idu! Hiljade ih je, a onda milioni! Glave su im zalivene u čelične šlemove! Koračaju! A zatim jure! Posle se uz urlik grudima bacaju na bodljikavu žicu! Zašto su se bacili? Zato što su negde uvredili božanski dolar! Ali u svetu je tiho, i svuda, sa svih strana likujući, sviraju gromoglasno trube! Page 33

Mihail Bulgakov - Bekstvo Osveta je izvršena. Oni urlaju u čast dolara! (Smiruje se. Muzika se udaljava) Dakle, gospodine Golupkove, nadam se da ćete i sami uvideti da nepoznatom mladom čoveku ne mogu da dam čitavih hiljadu dolara? GOLUPKOV: Da, uviñam. Ali bih hteo da vam kažem na oproštaju, gospodine Korzuhine, da ste vi najbezdušniji, najstrašniji čovek koga sam ikad video. I zato će vam bili plaćeno odmazdom, ona će doći! Drugačije ne može ni da bude! Zbogom! (Hoće da krene. Zvono. Ulazi Antoan) ANTOAN: Ženeral Čarnota. KORZUHIN: Hm... Ruski dan. Pa, pozovi ga da uće, pozovi. (Antoan iziñe. Ulazi Čarnota. U čerkeski, ali bez srebrnog pojasa i bodeža i u gaćama boje limuna. Izraz lica pokazuje da Čarnota nema šta da izgubi. Bezobrazan je) ČARNOTA: Zdravo da si, Paramoša! KORZUHIN: Izvinite, ali nisam imao čast... ČARNOTA: Eto ti na! Pa šta ti je, Paramone, šta to buncaš? A Sevastopolj? KORZUHIN: A, da... da. Drago mi je. Izvinite, a zar smo mi pili bruderšaft? ČARNOTA: ðavo će ga znati, ne sećam se... Pa kad smo se sretali, onda smo ga sigurno i pili. KORZUHIN: Izvini, molim te... Čini mi se da ste u gaćama? ČARNOTA: A šta te to čudi? Ja nisam žena kojoj takva odeća ne pristaje. KORZUHIN: Vi... Ti si, generale, tako i po Parizu išli, po ulicama? ČARNOTA: Ne, po ulici sam išao u pantalonama, kod tebe u predsoblju, sam ih skinuo. Kakvo glupo pitanje! KORZUHIN: Pardon, pardon! ČARNOTA (tiho, Golupkovu) Je li dao? GOLUPKOV: Nije. Odlazim. Idemo odavde. ČARNOTA: Kako ćemo sad otići? (Korzuhinu) Šta je to s tobom, Paramone? Tvoji sunarodnici, koji su se za tebe borili protiv boljševika, pred tobom su, a ti im odbijaš odista neznatnu sumu. Da li ti je jasno da u Carigradu Serafima gladuje? GOLUPKOV: Molim te da ućutiš. Hajdemo, Grigorije! ČARNOTA: Znaš, Paramone, grešan sam ja čovek, ali bih se namerno u boljševike upisao, samo da bih tebe mogao da streljam. Streljao bih te i odmah bih se ispisao. Čekaj, šta će te karte kod tebe? Zar se kartaš? KORZUHIN: Ne vidim ništa čudno u tome. Kartam se i vrlo volim da se kartam. ČARNOTA: Kartaš se! A šta igraš? KORZUHIN: Zamisli, ajnc, i to jako volim. ČARNOTA: Da odigramo partiju? KORZUHIN: Sa zadovoljstvom, ali, vidite, ja volim da igram samo u novac. GOLUPKOV: Prestani da se ponižavaš, Grigorije! Hajdemo! ČARNOTA: Nikakvog ponižavanja u tome nema. (Šapatom) Zar ti nisam već govorio! U krajnjem slučaju? A dalje od ovoga se ne može ići! Daj mi medaljon Hludova! GOLUPKOV: Evo ti, izvoli, meni je sad svejedno. I odlazim. ČARNOTA: Ne, izaći ćemo odavde zajedno. Sa takvom fizionomijom te neću pustiti napolje. Još ćeš i u Senu da se baciš. (Pruža medaljon Korzuhinu) Page 34

Mihail Bulgakov - Bekstvo Koliko? KORZUHIN: Hm... pristojna stvar... Pa, deset dolara. ČARNOTA: Paramone, šta ti je! Ta stvar vredi mnogo više, ali se ti u to, prema svemu sudeći, ne razumeš! Ali neka bude šta bude! (Pruža medaljon Korzuhinu, ovaj mu daje deset dolara. Seda za sto za kartanje, zagrće rukave čerkeske, otvara špil) Kako se tvoj rob zove? KORZUHIN: Hm... Antoan. ČARNOTA (prodorno) Antoane! (Antoan se pojavi) Donesi mi, golube, nešto da prezalogajim. ANTOAN (začuñeno, ali s poštovanjem osmehnuvši se) Razumem... A Lenstan! (Nestane) ČARNOTA: U koliko? KORZUHIN: Eto, u onih deset dolara. Molim jednu kartu. ČARNOTA Devet. KORZUHIN (plaća) Molim na sve. ČARNOTA (meša) Devet. KORZUHIN: Još jednom - sve. ČARNOTA: Hoćete li kartu? KORZUHIN: Da. Sedam. ČARNOTA: A ja osam. KORZUHIN (osmehnuvši se) Pa, neka bude, u sve. GOLUPKOV (iznenada) Čarnota! Šta to radiš! Pa on duplira i, razume se, sada će ti sve uzeti! ČARNOTA: Ako se bolje razumeš u kocku, onda ti sedi umesto mene. GOLUPKOV: Ne znam. ČARNOTA: Onda mi ne smetaj! Kartu? KORZUHIN: Da, mslim vas. Ah, do vraga, kec! ČARNOTA: A ja - trojka. KORZUHIN: Ne kupujete na trojku? ČARNOTA: Katkad, kako kad... (Antoan unosi mezs. Ispijajući) Golupkove, čašicu? GOLUPKOV: Neću. ČARNOTA: A ti, Paramone? KORZUHIN: Mersi, već sam doručkovao. ČARNOTA: Aha. Hoćete li kartu? KORZUHIN: Da. Sto šezdeset dolara. ČARNOTA: Važi. »Grofice, cenom jednog randevua...« Devetka. KORZUHIN: Nečuveno! Tri stotine i dvadeset! ČARNOTA: Molim vas, u gotovini. GOLUPKOV: Okani se, Čarnota, molim te! Sad se okani! ČARNOTA: Budi tako dobar, ostavi me na miru! No, album uzmi, pogledaj. (Korzuhinu) Gotovinu, molim! KORZUHIN: Odmah. (Otvara kasu, u kojoj odmah počinju da zvone zvončići. Svetlost se gasi i odmah pali. Iz predsoblja se pojavi Antoan sa revolverom) GOLUPKOV: Šta je to? KORZUHIN: To je signalizacija za zaštitu od lopova. Antoane, slobodni ste, ja Page 35

Mihail Bulgakov - Bekstvo sam otvarao. (Antoan iziñe) ČARNOTA: Odlična stvar. Idemo dalje. Osmica! KORZUHIN: Može li u šest stotina četrdeset dolara? ČARNOTA: Ne može. Takvu sumu banka ne prima. KORZUHIN: Odlično se kartate. Koliko primate? ČARNOTA: Pedeset! KORZUHIN: Važi! Devetka! ČARNOTA: A ja, keca. KORZUHIN: Dajte mi još jednu! ČARNOTA: Izvolite. KORZUHIN: Pet stotina devedeset! ČARNOTA: Eh, Paramoša, hazarder si! To ti je slaba strana! GOLUPKOV: Čarnota, molim te, hajdemo! KORZUHIN: Kartu! Imam ssdmicu! ČARNOTA: Sedam i po! Šalim se. Osmica. (Golupkov najednom stenjući zatvara uši i leže na otoman. Korzuhin ključem otvara kasu. Ponovo zvonjava, ponovo se gasi svetlost. I već je noć na pozornici. Na stolu za kartanje gore sveće u ružičastim svećnjacima. U prozorima svetlosti Pariza, negde se čuje muzika. Ispred Korzuhina i Čarnote gomile novca. Golupkov leži na divanu i spava) ČARNOTA (pevuši) »Dobićeš smrt i udarac ti... tri karte, tri karte, tri karte...« Kec. KORZUHIN: U četiri stotine! Tri hiljade! ČARNOTA: Može. U gotovini! (Korzuhin juri ka kasi. Ponovo pomrčina sa zvonjavom i muzikom. Onda svetlost. U Parizu sivo svitanje. Tišina. Nikakva muzika se ne čuje. Korzuhin, Čarnota i Golupkov liče na aveti. Na podu se valjaju flaše od šampanjca. Golupkov gužvajući trpa novac u džep) ČARNOTA (Korzuhinu) Nemaš li slučajno novine da zavijem? KORZUHIN: Nemam. Znate šta, dajte mi gotovinu, daću vam ček! ČARNOTA: Šta ti je, Paramone? Zar će neka banka izdati dvadeset hiljada dolara čoveku u ovakvim gaćama! Ne, hvala! GOLUPKOV: Čarnota, otkupi moj medaljon, hoću da ga vratim! KORZUHIN: Tri stotine dolara! GOLUPKOV: Drž'! (Baci mu novac. Korzuhin mu baci medaljon) ČARNOTA: E, do viñenja, Paramoša. Dugo smo sedeli kod tebe, vreme je da krenemo. KORZUHII (preprečujući izlaz) Ne, stani! Imam groznicu, ništa ne shvatam... Zloupotrebili ste moju bolest? Znate li šta, vratite mi novac, daću vam po pet stotina dolara svakome! ČARNOTA: »Šališ se« - povika izdajnička zver. KORZUHIN: E, ako je tako, ovog časa ću telefonirati policiji, da sts me opljačkali! Odmah će vas pohvatati! Bitange! ČARNOTA: Jesi li čuo? (Izvlači revolver) Pa, Paramone, pomoli se svojoj pariskoj majci božjoj, došao ti je smrtni čas! KORZUHIN: U pomoć! U pomoć! (Na te vapaje uleti Antoan, samo u donjem vešu) Svi spavaju! Cela vila spava! Niko ne čuje kako me pljačkaju! U pomoć! Page 36

Mihail Bulgakov - Bekstvo (Zavesa na vratima se razmakne i pojavi se LJuska. U pižami. Ugledavši Čarnotu i Golupkova, kao da se skamenila) Vi spavate, draga Lusi, a za to vreme vašeg dobrotvora pljačkaju ruski banditi! LJUSKA: Bože moj, bože! Izgleda da još nisam ispila do dna gorku čašu svoju!... Činilo mi se da imam pravo da se odmorim, ali nemam, nemam... Nisam videla tek onako noćas bubašvabe u snu! Interesuje me samo jedno kako sts dospeli ovamo? ČARNOTA (zapanjeno) To je ona? KORZUHIN (Čarnoti) Vi poznajete madmuazel Frežol? (LJuska iza leña Korzuhina pada na kolena, molećivo sklapa ruke) ČARNOTA: Odakle bih je znao? Nikad je nisam vidso. LJUSKA: Da se upoznamo, onda, gospodo! Lusi Frežol. ČARNOTA: Gensral Čarnota. LJUSKA: Pa, gospodo, u čemu je nesporuazum? (Korzuhinu) Maco, zašto si tako očajnički urlao, ko te je to uvredio? KORZUHIN: Dobio je na kartama od mene dvadeset hiljada dolara! I ja hoću da mi ih vrati! GOLUPKOV: To je nečuvena podlost! LJUSKA: Ne, ne, mačkice moja, to je nemoguće! Eto, izgubio si i šta da radiš! Nisi malo dete! KORZUHIN: Gde je Antoan kupovao karte? ANTOAN: Sami ste ih kupovali, Paramone Iljiču. LJUSKA: Antoane, idite do ñavola! Kako to stojite preda mnom! (Antoan nestane) Gospodo! Novac pripada vama i nikakvih nesporazuma neće biti. (Korzuhinu) Idi, mali moj, da spavaš. Imaš podočnjake. KORZUHIN: Otpustiću onu budalu Antoana! Ne puštati više ni jednog Rusa u kuću! (Počevši da jeca, ode) LJUSKA: Pa, bilo mi je drago da vidim sunarodnike i žalim što se više nikad nećemo videti. (Šapatom) Dobili ste - i gubite se! (Glasno) Antoane! (Antoan se pojavi u viatima) Gospoda nas napuštaju, ispratite ih. ČARNOTA: O revuar, madmuazel. LJUSKA: Ajde! (Čarnota i Golupkov odu) Hvala ti bože. otišli su! Bože moj! Kad ću se, najzad, odmoriti! (Kroz pustu ulicu čuju se koraci. Lopovski se osvrnuvši, pritrčava prozoru, otvara ga, tiho viče) Zbogom! Golupkove, čuvaj Serafimu! Čarnota! Kupi sebi pantalone! (A onda mrak. San se završava) SAN OSMI I POSLEDNJI ... Živelo dvanaest razbojnika... Prostorija u ćilimima, niski otomani. Na zadnjem planu stakleni zid i u njemu staklena vrata. Iza stakla se vidi carigradski minaret u zracima zalazećeg sunca. lavre i vrh Arturovog karusela. Zalazi jesenje sunce, za lazak, zalazak... Hludov sedi u sobi, sedi na tepihu, podvivši noge kao Turčin, i razgovara s nekim. HLUDOV; Dovoljno si me namučio. Ali počeo sam da se treznim. Da, treznim Page 37

Mihail Bulgakov - Bekstvo se. Ali, ne smemo zaboravljati da nisi ti sam kraj mene. Postoje i živi, oni vise na mojim nogama i takoñe zahtevaju svoje. A? Sudbina ih je zavezala u jedan čvor sa mnom i sad ih niko ne može odvojiti od mene. S tim sam se pomirio. Ali jedno ne mogu da shvatim. Tebe. Kako si uspeo da se odvojiš od dugog niza meseca i fenjsra? Kako si pobegao od večnog pokoja? Jer, ti nisi bio sam. O ne, bilo vas je mnogo... (Mrmlja) Pa, pomeni, pomeni, pomeni... A mi nećemo da spominjemo. (Razmišlja, stari, spušta glavu) Da, znači sve sam to uzalud radio. Posle - žega i svakog dana se okreće ringišpil. Ali, ti si lovac! U kakvu si daljinu stigao za mnom, i uhvatio si me, uhvatio u vreću! Ne muči me više, shvatio sam da sam se odlučio, kunem se. Čim se samo Golupkov vrati, odmah ću poći. Samo, olakšaj mi duši, klimni glavom. Klimni bar jednom, krasnorečivi posilni Krapiline! Tako! Klimnuo si! Odlučeno je. (Tiho ulazi Serafima) SERAFIMA: Šta je, Romane Valerijanoviču, opet? HLUDOV: Šta to? SERAFIMA: S kim ste govorili? Pa, u sobi osim vas nema nikog! HLUDOV: Pričinilo vam se. Uostalom, ja imam običaj da pokatkad mrmljam. Nadam se da to nikom ne smeta. a? SERAFIMA (seda na tepih pored Hludova) Četiri meseca živim iza ovog zida i slušam noću vaše mrmljanje. Mislite da je to lako? Tada ni ja ne spavam. A sad ste počeli i danju? Jadni, jadni čoveče... HLUDOV: Dobro. Naći ću vam drugu sobu, ali u istom bloku, kako biste bili pod mojim nadzorom. Prodao sam prsten, novaca imam. Svetla je, prozori gledaju prema Bosforu. Neki poseban komfor, razume se, ne mogu da ponudim. Vi sami vidite - sve je propalo. Propast. Izgubili smo i odbačeni smo. A znate li zašto smo izgubili? (Tajanstveno pokazuje na rame) On i ja to dobro znamo. I meni je samom nezgodno ovako kraj vas, ali moram da održim reč. SERAFIMA: Romane Valerijanoviču, sećate li se dana kad je odlazio Golupkov? Sustigli ste me i silom vratili, sećate li se? HLUDOV: Kad čovek počinje da ludi, sila se mora primeniti. Svi ste vi nenormalni. SERAFIMA: Žao mi vas je, Romane Valerijanoviču, i zbog toga sam samo i ostala. HLUDOV: Dadilja mi nije potrebna, a vama je potrebna! SERAFIMA: Ne ljutite se, time nanosite štetu jedino samom sebi! HLUDOV: Da, tačno je, tačno... Više nikom ne mogu naneti štetu. A sećate oe noć, štab... Hludov - zver. Hludov - šakal? A? SERAFIMA: Sve je to prošlo i ja sam zaboravila, a ni vi nemojte toga da se sećate. HLUDOV (mrmlja) Da, da, da... Ne, moram da se sećam. Uostalom, spomeni, spomeni... nećemo se prisećati. SERAFIMA: Eto, Romane Valerijanoviču, cele sam noći razmišljala... Treba se na nešto odlučiti. Recite, dokle ćemo mi sedeti ovako? HLUDOV: Čim se vrati Golupkov - odmah će se čvor razrešiti. Predaću vas njemu, i onda svako na svoju stranu! I gotovo. Zagušljiv grad. SERAFIMA: Ah, kakvo je bezumlje bilo pustiti ga onda! Nikad to sebi neću Page 38

Mihail Bulgakov - Bekstvo oprostiti. To je LJuska, LJuska kriva. Poludela sam bila od njenih prekora... A sad ne spavam isto tako kao ni vi, jer je možda nestao lutajući, a možda je i umro. HLUDOV: Zagušljiv grad! I ova sramota - trke bubašvaba! Svi me optužuju da sam nenormalan. A zašto ste ga, onda, odista i pustili? Kakav novac on ima, taj vaš muž? SERAFIMA: Nemam ja nikakvog muža, zaboravila sam ga i proklinjem ga sada! HLUDOV: Onda, jednom rečju, šta da se radi? SERAFIMA: Da pogledamo istini u oči: nestao je Sergej Pavlovič, nestao. I noćas sam odlučila: eto, kozake su pustili kući, zatražiću i ja, vratiću se zajedno s njima u Petrograd. Zašto sam, luda jedna, uopšte i krenula? HLUDOV: Pametno. Vrlo. Pametan čovek, a? Boljševicima niste ništa učinili, možete mirno da se vratite. SERAFIMA: Samo jedno ne znam, samo me jedno i zadržava - šta će biti s vama? HLUDOV (tajanstveno je poziva prstom. Ona se približi i on joj govori na uvo) Samo psst... vama ništa neće biti, a meni se za petama stalno nalazi kontraobaveštajna služba... oni imaju dobar njuh... (Šapuće) Ja ću takoñe u Rusiju, može se krenuti još noćas. Noćas će krenuti brod. SERAFIMA: Vi hoćete tajno, pod tuñim imenom? HLUDOV: Pod svojim imenom. Javiću se i reći: stigao sam, Hludov. SERAFIMA: Osvestite se, pa odmah će vas streljati! HLUDOV: Momentalno. (Smeška se) Trenutno. A? Košulja od cica, podrum, sneg... Gotovo! Topi se moje breme. Pogledajte, otišao je i stao u daljini... SERAFIMA: A! Znači o tome vi mrmljate! Vi želite smrt! Bezumniče! Ostanite ovde, možda još i možete da se izlečite? HLUDOV: Danas sam se izlečio. Potpuno sam zdrav. Nisam bubašvaba, u kofi neću da plivam. Sećam se armija, bitaka, snega, telefonskih stubova i na stubovima fenjeri... Hludov će proći ispod fenjera... (Jako kucanje na vratima. Ona se odmah otvaraju i ulaze Golupkov i Čarnota. Obojica su obučeni veoma pristojno. Čarnota u rukama drži kofer. Ćutanje) SERAFIMA: Serjoža!... Serjoža! ČARNOTA: Dobar dan! Zaptto ćutite? HLUDOV: Dakle, evo ih. Stigli su. Govorio sam vam... GOLUPKOV: Sima! Pa zdravo Sima! (Serafima grli Golupkova i plače) HLUDOV (mršteći se) Hajdemo, Čarnota, na balkon da porazgovaramo. (Ode sa Čarnotom iza staklenog zida) GOLUPKOV: Hajde, ne plači, ne plači. Za čim plačeš, Serafima? Evo me, vratio sam se... SERAFIMA: Mislila sam da si poginuo! O, kad bi samo znao koliko sam tugovala!... Sad mi je sve jasno... Ipak sam dočekala! Ti sad više nikuda nećeš otići, neću te pustiti. GOLUPKOV: Nikud, razume se, nikud! Sve je svršeno! I sad ćemo o svemu da razmislimo! Kako si živela ovde bez mene, Sima? Reci mi bar jednu reč! SERAFIMA: Izmučila sam se, ne spavam. Čim si otišao, osvestila sam se i Page 39

Mihail Bulgakov - Bekstvo nisam mogla sebi da oprostim što sam te pustila! Čitave noći sedim, gledam svetlost i pričinjava mi se da ti koračaš po Parizu, ispepan i gladan... A Hludov je bolestan, užasan je! GOLUPKOV: Nemoj o tome, Sima, nemoj! SERAFIMA: Jesi li video mog muža? GOLUPKOV: Jesam, jesam, kako da nisam. Odrekao se tebe, ima novu ženu, a ko je ona - potpuno je neinteresantno... I... tako je bolje, i ti si slobodna. (Viče) Hludove, hvala! (Hludov i Čarnota uñu) HLUDOV: Eto, vidiš, sve je sad u redu, zar ne? (Golupkovu) Voliš je? A? Iskreni čoveče? Savetujem ti da kreneš tamo gde ti ona kaže. A sad zbogom svima! (Uzima kaput, šešir i malo koferče) ČARNOTA: A kuda to, ako smem da upitam. HLUDOV: Noćas će krenuti brod, i ja ću krenuti njime. Samo ćutite. GOLUPKOV: Romane! Predomisli se! Ti to ne smeš da činiš! SERAFIMA: Govorila sam mu već, ali njega je nemoguće zadržati! HLUDOV: Čarnota! Znaš li šta? Hajde sa mnom! ČARNOTA: Stani, stani, stani! Tek sam sad shvatio! Kuda to? A tamo! Dobro si to smislio! Šta, je li ti to neki novi genijalni plan u glavi sazreo? Nisi badava generalštabac! Ili ideš da odgovaraš? A? Dobro, znaj, Romane, jedno - živećeš tačno onoliko koliko je potrebno da te čovek sa parobroda skine i dovuče do najbližeg zida! Pa i to pod najstrožom stražom, da te ne razvuku uz put! Ti si, brats, velike uspomene ostavio o sebi. A uz put će i mene, raba božjeg, povesti, povesti... I ja dosta toga imam! Iako, istina, vešala za sobom pisam ostavio. SERAFIMA: Čarnota! Šta to bolesniku govoriš? ČARNOTA: Govorim da bih ga zaustavio. GOLUPKOV: Romane! Ostani, ti ne smeš da putuješ tamo! HLUDOV: Tugovaćeš, Čarnota. ČARNOTA: Eh, rekao si pa nešto. Ja, brate, već odavno tugujem. Muči me Kijev, sećam se lavre, sećam se borbi. Od smrti nisam bežao, ali po smrt kod boljševika takoñe posebno neću krenuti. Iz saželjenja ti govorim - ne idi. HLUDOV: Pa, zbogom! Zbogom! (Ode) ČARNOTA: Serafima, zaustavi ga, kajaće se! SERAFIMA: Ništa ne mogu da uradim. GOLUPKOV: Nećete ga zadržati, poznajem ga ja. ČARNOTA: A! Duši je sud potreban! Pa šta da radiš? A vi? SERAFIMA: Hajdemo, Sergej, da se oprostimo. Smislila sam - noćas ćemo krenuti kući! GOLUPKOV: Krenućemo! Ne mogu više da lutam! ČARNOTA: Pa jeste, vi možete, vas će pustiti. Hajde da delimo novac. SERAFIMA: Kakav sad novac? To je, možda, novac Korzuhinov? GOLUPKOV: Dobio sam novac od Korzuhina na kartama, dvadeset hiljada dolara. SERAFIMA: Ni po koju cenu! GOLUPKOV: Ni meni ne treba. Stigao sam ovamo i dobro je. Mi ćemo već nekako stići do Rusije. Ono što si mi dao, biće nam dovoljno. Page 40

Mihail Bulgakov - Bekstvo ČARNOTA: Nudim vam poslednji put. Nećete? Plemenitost? Onda dobro. Znači, naši putevi su se razišli, sudbina nas je razdvojila. Ko u petlju, ko u Piter, a kuda ću ja? Ko sam ja sad? Ja sam - Večiti Jevrejin od sada! Ja sam - Ahasfer! Lutajući Holanñanin! Ja sam - ñavolje pseto! (Sat izbija pet puta. Nad vrteškom se dižu zastave, čuje se harmonijum, a sa njima hor kod Artura na trkama... »Živelo je dvanaest razbojnika i Kudejarataman...«) Pa, čujete li! Vrteška je još živa, radi. (Hor je jasniji: »... mnogo su razbojnici prolili krvi hrišćanske...«) Zdravo da si ponovo, care bubašvaba, Arture! Jeknućeš sad u svoj svojoj veličini kad se pred tobom pojavi general Čarnota! (Nestaje) GOLUPKOV: Ne mogu više da gledam ovaj grad! Ne mogu da slušam! SERAFIMA: Šta je to bilo, Serjoža, za ovih godinu i po dana? Snovi? Objasnite mi! Kud smo, zašto smo jurcali? Vešala na peronu, crne vreće... posle žega! Hoću ponovo na Karavanuju ulicu, hoću ponovo da vidim sneg! Hoću sve da zaboravim, kao da ničeg nije ni bilo! (Hor odjekuje sve jače. »Gospodu bogu se pomolimo...« Iz daljine se čuje glas mujezinov: »La illah illa illah...«) GOLUPKOV: Ničega, ničega nije ni bilo, sve su to samo privićenja bila! Zaboravi, zaboravi! Proći će mesec dana, stići ćemo, vratićemo se, i tada će početi da pada sneg, i naše tragove će zamesti... Idemo, idemo! SERAFIMA: Idemo! Kraj! (Oboje izleću iz Hludovljeve sobe. Carigrad počinje da se gasi i ugasi se zauvek) (Kraj)

Page 41

MRTVE DUŠE

Mihail Bulgakov

Mrtve duše Komedija četiri čina sa prologom po romanu N. V. Gogolja Preveo: I. R. Dimitrijević LICA: ČIČIKOV GUBERNATOR GUBERNATOROVICA PREDSEDNIK SUDA UPRAVNIK POŠTE UPRAVNIK POLICIJE DRŽAVNI TUŽILAC KOMANDANT ŽANDARMERIJE SOBAKEVIĆ, posednik PLJUŠKIN, posednik NOZDREV, posednik MANJILOV, posednik KOROBOČKA, posednics ANA GRIGORIJEVNA, žena državnog tužioca SOFIJA IVANOVNA, njena prijateljica GOSPOðA MAKJILOVA MAGDONALD KAREOVIĆ SOSOJ PAFIUĆEVIĆ SEKRETAR STARATELJSKOG SUDA OKRUŽNI NAČELNIK NAREDNIK KAPETAN KOPJEJKIN MIŽUJEV, zet Nozdreva PETRUŠKA sluga kod Čičikova SELIFAN sluga kod Čičikova MAVRA, služavka kod Pljuskina PARAŠA sluga kod državnog tužioca ANDRUŠKA sluga kod državnog tužioca FETINJA, služavka kod Korobočke Dešava se tridesetih godina prošlog veka PROLOG (Sobica u nekog petrogradskoj krčmi. Čičikov i Sekretar starateljskog suda su za

večerom. Iz gostinske sobe dopire vika nekog društva koje pijanči, čuje se gitara i glas nekog, koji peva neku romansu.) ČIČIKOV (čovek srednjih godina i najobičnijeg izgleda) Kako vi kažete, Vrlopoštovani. Ne mičem se smesta dok mi ne kažete svoju poslednju reč. Moj vlastodavac odlazi. SEKRETAR Vaš je vlastodavac do kraja upropastio svoje imanje. ČIČIKOV Ljudske strasti, Vrlopoštovani, ne daju se izbrojati kao ni pesak u moru! (Naliva Sekretaru šamanjskog) SEKRETAR Zaista, zaista! Kockao se, pijančio, rasipao, kao što se čuje. Imanje je potpuno zapustio. Pa sad hoće da ga založite kod Starateljskog suda! Dvesta rubalja doduše! Ko će to primiti u zalogu. ČIČIKOV Zašto ste, Vrlopoštovani, tako strogi? Priznajem: imanje je zapušteno, ali zbog stočnih bolesti, rñavih godina, zbog zlikovca upravitelja. SEKRETAR Hm. ČIČIKOV (Vadi novac i daje ga sekretaru). SEKRETAR Nisam ja sam u sudu... ČIČIKOV Neće ni ostalima biti krivo. I sam sam bio činovnik. Znam red. SEKRETAR Dobro. Dajte mi te hartije. ČIČIKOV Još nešto treba uneti u obzir... Polovina seljaka je naime pomrla. Da ne bude zbog toga posle kakvih neprijatnosti, SEKRETAR (Glasno se smeje) Eto ti, krasno imanje! Bez ikakve vrednosti, pa još i ljudstvo izumrlo. ČIČIKOV Budite dobri, Vrlopoštovani... SEKRETAR Čujte. Nalaze li se seljaci još na popisnoj listi. ČIČIKOV Na svaki način. SEKRETAR Pa šta ste se onda preplašili. Jedan je umro, drugi će se roditi, i gazdi neće ništa propasti. ČIČIKOV (Kome se odjednom lice izmenilo, viče glasno) Ah! SEKRETAR Šta vam je? ČIČIKOV Baš ništa. SEKRETAR Onda, zbogom. (Ode) ČIČIKOV Ah, mene! Mene magarca! Tražim rukavicu, a daju mi kabanicu! Imam ja da pokupujem sve te mrtvace! Pre nego što doñu nove popisne liste. Ako, recimo, kupim hiljadu, pa neka ni starateljski sud za svaku dušu, uzmimo, po dvesta rubalja, to bih imao dvesta hiljade kapitala! Ali bez zemlje se ne može ni kupiti, ni založiti. Šta sad? Ja ću ih prosto kupiti da ih naselim, u Herzonskoj guberniji daju zemlju badava. Kad ko hoće da se naseli. Tamo ću ja da naselim moje mrtvace! U Herzonsku sa njima, tamo će da prožive (prekrsti se). A oni će lepo mužike da ozvaniče.. (Smeje se) Molim lepo, čim pokažem jedno uverenjce, sa svojeručnim potpisom komandanta žandarmerije! Stvar će svakako stajati dosta truda... Može da iskrsne i kakva afera... Ali čemu inače čoveku njegova pamet? Pre svega u to niko neće ni verovati! Baš niko! Stvar će izgledati savršeno neverovatna. (Zvoni) KONOBAR (Ulazi. Kad je otvorio vrata, muzika i pesma se čuju jasnije) ČIČIKOV Šta sam ti dužan? (Sluga mu pruži račun koji Čičikov isplaćuje) Zavesa

PRVI ČIN PRVA SLIKA (Radna soba Gubernatora. Gubernator je kućnoj haljini, o vratu mi visi orden Sv. Ane, sedi, veze na ñerñefu i peva) GUBERNATOR Oh, veruj mi, mladoj duši, / reč slobodna ne priliči; / nek joj ljubav srce guši, / time ne sme da se diči. SLUGA Koleški savetnik Čičikov želi da govori s Vašim Prevashodstvom. GUBERNATOR Čičikov? Daj mi frak. SLUGA (Pomaže mu da navuče frak) GUBERNATOR Pusti sa da uñe. SLUGA (Odlazi) ČIČIKOV (Ulazeći) Odmah po mom dolasku u ovaj grad, smatrao sam za svoju najsvetliju dužnost da prvom Velikodostojniku prinesem svoje najdublje poštovanje. Za mene je osobita čast, Vaše Prevashodstvo, da Vam se smem lično predstaviti. GUBERNATOR Milo mi je. Izvolite sesti... A gde ste vi služili? ČIČIKOV Svoju karijeru otpočeo sam u finansijama, pa sam je onda nastsvio po drugim strukama. Radio sam i pri jednoj komisiji za grañenje. GUBERNATOR A šta se to radilo? ČIČIKOV Zavetna crkva u Moskvi, Vaše Prevashodstvo. GUBERNATOR Aha. ČIČIKOV Bio sam i u sudu i u carini, vaše Prevashostvo. GUBERNATOR (Začuñeno) I u csrini? ČIČIKOV Oh, ja sam Vam uopšte crvić, Vaše Prevashodstvo. Dugogodišnjom neumornom trpeljivošću ja sam postao, gotovo reći, ovaploćeno strepljenje. Ah, šta sam u službi prepatio od neprijatelja, to Vam ne bih umeo ni reći, ni opisati. Moj se život, vaše Prevashodstvo, može uporediti sa lañicom na uzburkanom moru. GUBERNATOR Sa lañicom? ČIČIKOV Sa lañicom, Vaše Prevashodstvo. GUBERNATOR A kuda sad putujete? ČIČIKOV Putujem svuda, jer hoću sad pri kraju svog života, da potražim neki kutić, u kome bih proveo još ovo malo dana što mi ostaju. Pa posle, čini mi se, kao kakva živa knjiga, kao neka osobita nauka, da posmatram tok sveta i ljudi... GUBERNATOR Tako je, tako je. ČIČIKOV Kad se čovek vozi kroz guberniju Vašeg Prevashodstva, čisto poveruje da je u raju. GUBERNATOR A zašto? ČIČIKOV Putevi su kao od svile. GUBERNATOR (Smeši se neugodno) ČIČIKOV Ne može se dovoljno pohvaliti vlada zbog izbora tako mudrih velikodostojnika. GUBERNATOR Dragi moj... ČIČIKOV Pavle Ivanović, Vaše Prevashodstvo. GUBERNATOR Dragi moj Pavle Ivanoviću, molim vas da večeras budete moj gost. Prireñujem malu domaću zabavu.

ČIČIKOV To je za mene osobita čast, Vaše Prevashodstvo. Slobodan sam da vam se sad preporučim. (Opazi vez) Oh! Ko je radio ovo umetničko delo? GUBERNATOR Ah, ja. Vezem jednu kesu za novac. ČIČIKOV Ah, nije mouće! (Opet se divi vezu) Čast mi je, Vaše Prevashodstvo! (Odlazi idući unazaad) GUBERNATOR Retko prijatan čovek! (Seda, opet veze i peva) Ali, veruj mi, mladoj duši... Zavesa DRUGA SLIKA (Večernja zabava kod Gubernatora. Mala gospodska soba sa stolom za kartanje, po zidovima čibuci. Čuje se muzika koja svira neku igru.) GUBERNATOROVICA Pa kako vam se sviña naše društvo? ČIČIKOV Oh, izvanredno prijatno društvo! Pa kako je tek Vašem Prevashodstvu pošlo za rukom da uredi zabavu, takvo se što retko nalazi i u prestonici. GUBERNATOROVICA (Smeje se zadovoljno i obraća se drugoj grupi gostiju) ČIČIKOV (Gubernatoru) Ima li u vašoj guberniji velikih posednika, Vaše Prevashodstvo? GUBERNATOR Pa, naravno. ČIČIKOV Vrlo bih voleo da se upoznam s njima. GUBERNATOR Onda samo dozvolite da vas predstavim. Gospodin posednik Manjilov... koleški savetnik Čičikov. MANJILOV (Plavi gospodin, srednjih godina, ljubaznog, nešro previše slatkog izraza, u njegovim pokretima i načinu govora oseća se izvesna naklonost ka intimnosti) Vrlo mi je milo. Pa, kako vam se dopada naš grad? ČIČIKOV Divno mesto, neobično ljubazno društvo. MANJILOV A naš gubernator? Retko prijatan čovek, zar ne? ČIČIKOV Zaista, izvanredno prijatan. MANJILOV Pa da znate kako ume da se ophodi sa svakim, koliko ima takta, koliko delikatnosti u svakoj prilici. ČIČIKOV Vrlo prijatan čovek. A tek kakav umetnik! Pokazao mi je jednu kesu koju je lično izradio. Takav umetnički vez, kakav bi retko koja dama umela da izveze. MANJILOV A, molim vas, kako vam se učinio upravnik policije? Jel te da je ugledan čovek? ČIČIKOV A vrlo ugledan! Pa kako tek oštrouman. MANJILOV A šta mislite o upravnikovoj supruzi? ČIČIKOV Ja ne poznajem vrsnije žene od nje. MANJILOV Pa predsednik suda? Zar nije... ČIČIKOV Oh, da, da! MANJILOV Pa upravnik pošte? ČIČIKOV Da li vi stalno živite na selu? MANJILOV Da, uglavnom samo na selu. Razume se, ponekad doñem u grad da se nañem s obrazovanim svetom. Inače, znate, čovek podivlja, kad uvek živi van sveta. ČIČIKOV Da, tačno, tako je.

MANJILOV Molim vas, ukažite mi čast i posetite me. Bilo bi mi neobično drago... ČIČIKOV Oh, neće to za mene biti samo zadovoljstvo, već najsvetlija dužnost. MANJILOV To vam je svega petnaest vrsta od gradskog hatara. Selo Manjilovka. ČIČIKOV (Vadi beležnicu da upiše, mrmlja) Manjilovka. SOBAKEVIĆ (Neotesan, liči na osrednjeg medveda, nosi crn frak i dugačke pantalone u kojima je gazio ukrivo i popreko. Lice mu je kao bakar crveno. Prišao je za vreme poslednjih reči iza Čičikova) Pa izvolite i meni. ČICIKOV (Trgne se i okreće) SOBAKEVIĆ (Predstavlja se) Sobakević. ČIČIKOV Čicikov. Gospodin predsednik suda mi je pričao o Vama. (Sedaju) To je krasan čovek. SOBAKEVIĆ Ko to? ČIČIKOV Predsednik suda. SOBAKEVIĆ Ah, to se vama samo učinilo. Istina mason je, ali takav glupak, kakvog nigde na svetu nema. ČIČIKOV Naravno, svaki čovek ima svojih mana. Ali gubernator! Kakav izvanredan čovek! SOBAKEVIĆ Zlikovac. ČIČIKOV Ali kako, molim. SOBAKEVIĆ Najveći razbojnik na svetu. ČIČIKOV Šta! Gubernator razbojnik! Moram da priznam, nikad ne bih poverovao. Pre mi se učinio suviše mek čovek. Svojeručno veze kesice za novac, tako mu je ljubazno lice... SOBAKEVIĆ Ljubazno razbojničko lice. Dajte mu nož u ruke i pustite ga na drum, pa će vam izvesti i te kakve kese za novac! Za jednu kopejku će vas zaklati. On i vicegubernator Goga i Magoga. Znam ih sve. Ceo grad lupež do lupeža. Sam nevaljalac. Jedan jedini pristojan čovek ovde vam je državni tužilac. Pa i on je, ako ćemo istinu da kažemo, svinja. Doñite k meni. (Prilazi jednoj drugoj grupi) Sve sama fukara. GUBERNATOR (Prilazi Čičikovu) Odlučite vi, Vrlopoštovani, naš spor. Da li je ljubav dugovečna dama? ČIČIKOV Grčki profesor Diogen,... SLUGA Gospodin Nozdrev, Vaše Prevashodstvo. GUBERNATOR (Teško uzdahne) UPRAVNIK POŠTE (Čičikovu) Kako li će vam se učiniti ovo čudo prirode? DRŽAVNI TUŽILAC Pobogu, gde li mu je ostala brada? NOZDREV (Lukav momak 30-tak godina sa lepim, gustim Bakenbartima, koji su mu pola očupani, sa njim je ušao njegov zet Mižujev, mršav, plav, izborana lica. Obojica pijani.) Vaše prevashodstvo. A gle, državni tužilac je ovde! Dobro veče, poštare! (Gubernatoru) Moj zet Mižujev. Dolazim upravo s panañura k vama, Vaše Prevashodstvo. GUBERNATOR Vidi se. Izgleda da ste se lepo proveli? NOZDREV Moj zet Mižujev, Prevashodstvo. GUBERNATOR Milo mi je. (Pokloni se) NOZDREV Zamislite samo, gospodo, potpuno su me opelješili. Verujte mi, nikad u svom veku nisam ovoliko izgubio. Odneli su mi sva četiri moja kosača, sve, sve... verovali vi meni ili ne! Jednom sam imao sreće na kocki i dobio dve tegle pomade. Čak

mi je otišao i sat s lancem. Moj zet Mižujev. UPRAVNIK POLICIJE Dobro? Lanac još ide. Ama šta ti je bilo s bradom. NOZDREV (Pred ogledalom) Gle! PREDSEDNIK SUDA (privodeći Čičikova Nozdrevu) Smem li da vas upoznam? NOZDREV Gle, a otkuda ti ovde? Hodi, da te poljubim. A ko je taj? PREDSEDNIK SUDA Koleški savetnik Čičikov. NOZDREV Krasno. (Poljubi Čičikova) Moj zet Mižujev. Celo smo jutro govorili o tebi. ČIČIKOV O meni? NOZDREV Pazi samo, velim mu ja, danas ćemo posigurno sresti Čičikova. Joj, što su me opelješili! Da sam samo imao dvadeset rubalja u špagu, ne više nego dvadeset rubalja, sve sam mogao da povratim. Ne samo to, nego bih još, tako mi Boga, strpao u džep još trideset hiljada. MIŽUJEV Tako si ti i tamo rekao, a kada sam ti dao pedeset rubalja, ti si ih očas izgubio. NOZDREV Ama, ne bih ja njih izgubio, da nisam učinio onu glupost. Da nisam samo odigrao parolu na onu prokletu sedmicu, smotao bih celu banku. UPRAVNIK POLICIJE Ali je nisi smotao. NOZDREV Ali što smo pili, Prevsahodstvo... Gle, nema ga… Moj zet Mižujev... (Upravniku pošte) Hoćeš li mi verovati da sam samo o ručku popio sedamnaest boca šampanjca... UPRAVNIK POŠTE Gde, brate, ne možeš ti popiti sedamnaest boca. NOZDREV Časna reč, popio sam. UPRAVNIK POŠTE Možeš pričati šta hoćeš. MIŽUJEV Ni deset ne možeš da popiješ. NOZDREV Hajde da se opkladimo da ću ih popiti. DRŽAVNI TUŽILAC Što opet da se kladimo? NOZDREV (Mižujevu) Daj onu tvoju pušku, što si je kupio. U nju ćemo da se kladimo. MIŽUJEV Ne dam. NOZDREV Dragi Čičikove! Ne možeš ni pomisliti koliko mi je žao što i ti nisi bio s nama. ČIČIKOV Ja? NOZDREV Ti. Bili su tu sve fini ljudi, s kojima bi se ti divno slagao. Nisu to kao ovaj državni tužilac i ove gagrice ovde u guberniji. (Državni tužilac, Upravnik pošte i Upravnik policije odlaze). NOZDREV Ah, Čičikove, a zašto ne doñeš? Baš si svinja. Hodi, poljubi me, druže noj. Vidiš, Mižujeve, kako nas je sudbina sastavila. Bog bi ti ga znao, odakle je on došao, a ja živim ovde. A kuda ćeš ti sutra? ČIČIKOV Manjilovu i još jednom posedniku. NOZDREV Ostavi trice! Hajde k meni. ČIČIKOV Ne ide, imam posla. NOZDREV Kladim se da lašeš! Da, kaži samo, ko je taj drugi. ČIČIKOV Eto... Sobakević. NOZDREV Kako? ČIČIKOV Sobakević. NOZDREV (Prasne u smeh) ČIČIKOV Šta je tu smešno? NOZDREV (Glasno se smeje) Ah, ah, poštedi me! Pući ću od smeha.

ČIČIKOV Nije ništa smešno. Obećao sam mu. NOZDREV Ta proći će te volja za životom, ako odeš k njemu. Ljuto se varaš, ako misliš da ćeš tamo naći valjanu banku i dobru butelju. Nek ñavo nosi Sobakevića! Hajde ti odmah neni, to je svega pet vrsta. ČIČIKOV Dobro, prekosutra ću k tebi. Ali unapred ti kažem, ne smeš me zadržavati, skupo mi je vreme. NOZDREV Pa, lepo, mili moj! Hodi da te poljubim. To je pošteno. (Ljubi Čičikova) Moj zet Mižujev. Zavesa

TREĆA SLIKA (Soba kod Manjilova. Lepo nameštena, na stolu za pisanje nered, hartije, svuda je duvan u duvanskim kutijama. Čičikov sedi u ugodnoj naslonjači) MANJILOV Dozvolite mi da vam ponudim lulu. ČIČIKOV Hvala, ne pušim. Slušao sam često da pušenje šteti. MANJILOV Dopustite mi da vam napomenem da je to predrasuda. Pušenje je daleko zdravije nego šmrkanje burmuta... Vi ste nas najzad udostojili svoje posete. Zaista ste nam pričinili veliko zadovoljstvo. To je pravi majski dan za mene, imendan srca. ČIČIKOV Dozvolite, ja niti sam neki osobiti čovek, niti kakvog naročitog položaja. MANJILOV Oh, dragi moj, vi ste sve to, pa još i nesto više. Rado bih dao polovinu svoga imanja, kad bih imao tek jedan deo vrlina koge vas krase. U neku ruku oseća se izvesna duševna naslada, kad se ima takva izvanredna sreća da se uživa u prijatnom razgovoru kao s vama. ČIČIKOV Molim vas, ta vi mi laskate... Ta gs sam običan čovek, ništa više. MANJILOV Ah, dragi moj... Kako bi bilo lepo kad bismo mogli živeti zajedno pod jednim krovom ili u senci kakvog bresta... Mogli bismo zajedno filozofirati, udubiti se u kakvu nauku, što bi nam oživelo dušu i dalo nam poleta... ČIČIKOV Oh, to bi bio rajski život... Ali dozvolite ni da vas pre toga upitam. Jeste li davno izvoleli dati popisnu listu? MANJILOV Oh, vrlo davno... Bolje reći, ne mogu da se setim kada. ČIČIKOV Recite mi, je li od tada pomrlo koliko seljaka? MANJILOV Ne znam. O tome, mislim, nastojnik će bolje znati. A zašto vam to treba da znate? ČIČIKOV Pitate zašto? Evo zašto. (Čičikov se obazre oko sebe. Manjilov uradi isto.) Rado bih kupio seljake. MANJILOV Smem li da vas zspitam, kako želite da kupite seljake, sa zemljom ili samo na odvod, to jest bez zemlje? ČIČIKOV Ne, ne mislim tako... Ne bih ja kupovao baš prave seljake... Želim da kupim mrtve. MANJILOV Kako, molim? Oprostite, ne čujem dobro na jedna uvo. Priču mi se vrlo čudna reč. ČIČIKOV Namera mi je da kupim mrtve seljake. MANJILOV (zinu, lula mu pade na pod)

ČIČIKOV Hteo sem dakle da znam, da li mi vi možete ustupiti takve. (Manjilov ne odgovara) Meni se čini da se vi ustručavate. MANJILOV Ja? Ne, to ne... ali ne mogu da razumem... oprostite... Nisam mogao da dobijem takvo sjajno obrazovanje, koje se tako reći ogleda u svakom vašem pokretu. Možda se iza tog vašeg predloga krije kakav dublji smisao. Može biti, vi ste se tako izvoleli izraziti samo radi lepote stila? ČIČIKOV Ne, ne, mislim o stvari onako kako jeste: hteo bih da kupim mrtve duše. Dakle, ako ništa ne stoji na putu, mogli bismo da pristupimo u ime Boga sastavu kupovnice? MANJILOV Šta, kupovnicu za mrtve duše? ČIČIKOV Ne baš sasvim. Mi ćemo napisati kao da su žive, onako kako stoji u popisnoj listi. Navikao sam da ni korak ne otstupam od grañanskih zakona. Pred zakonom sam nem. (Pauza) Može biti, vi još nešto sumnjate? MANJILOV Oh, dopustite, ni najmanje. Ne smete ni verovati da bih imao kakvu predrasudu o vama. No dozvolite mi samo jedno pitanje: da li će se to preduzeće, ili da se tačnije izrazim ta negacija slagati sa grañanskim zakonima i budućim planovima Rusije? ČIČIKOV Ama potpuno. Čak će i državna blagajna imati svoje koristi, jer će dobiti zakonsku taksu.. MANJILOV Vi, dakle, mislite. ČIČIKOV Mislim da će biti dobro. MANJILOV Eh, kad je dobro, onda ja, šta drugo, nemam ništa protiv. ČIČIKOV Samo nam još ostaje da se sporazumemo o ceni. MANJILOV Kako? O ceni? Valjda tek ne mislite, da ću ja primiti novac za duše, koje su u neku ruku prestale da postoje! Kad vi već imate, tako de kažem, fantastičnu želju, dajem vam ih, razume se, bez ikave dobiti, pa ću i takse za kupovnicu primiti na sebe. ČIČIKOV (Izgubio je za trenutak svoje odmereno ponašanje, zgrabio je naglo Manjilovu ruku i tako je jako prodrmusao da se ovaj iznenadio) Moj najbolji, najmiliji prijatelju! MANJILOV Ta, molim vas! Nije to baš ništa. Hteo sam samo da nečim dam izraz moje prave naklonosti moje duše. A mrtve duše su u neku ruku samo trice. ČIČIKOV A ne, nikako ne. Oh, kad biste vi znali kakvu ste radost učinili tim tricama čoveku bez porekla i imena! Šta sam sve morao da prepatim. Kao lañica na besnim valovima. Ne bi bilo rñavo kad bismo kupovnicu napravili odmah. Budite dobri pa načinite tačan spisak sa svim imenima. Možda bi se moglo udesiti, da vi radi toga sami navratite u grad. MANJILOV Pa prirodno. Možete biti sigurni, nećete čekati duže od dva dana. ČIČIKOV (Ustaje) MANJILOV Šta? Već idete? (Viče) Lizo! Dušice! Naš Čičikov hoće da nas ostavi. GðA MANJILOV (Lepa sentimentalna dama u beloj domaćoj haljini) Sigurno smo mu već postali dosadni. ČIČIKOV Oh, gospoño! Ovde, ovde, u mom srcu živeće uspomena na lepe časove koje sam proveo u vašem društvu. Kako bi bilo divno kad bismo mogli živeti zajedno. Ako ne pod istim krovom, ono bar u najbližem susedstvu. GðA MANJILOV Što ne biste još ostali! Gledajte kako su se navukli oblaci. MANJILOV Da, ostanite. Pogledajte oblake. ČIČIKOV Ah, to su samo oblačići. Do viñenja, gospoño! Do viñenja, najvrsniji prijatelju! Ne zaboravite moju molbu.

(Manjilov i supruga prate Čičikova do vrata. Manjilov se odmah vraća i pripaljuje novu lulu.) MANJILOV Iz dna duše se radujem što sam svom gostu mogao da učinim neko zadovoljstvo... Baš bi bilo lepo kad bismo živeli na obali neke reke. Od kuće do reke izgradio bi se jedan podzemni hodnik, a preko reke podigli bismo most. Na mostu bi morali da budu dućani, pa po dućanima trgovci, koji bi prodavali seljacima sitnice. Ili bi se norala sagraditi kuća, sa visokim kulom, odakle bi se moglo videti čak do Moskve. Tu bih ja sedeo s Čičikovim na čistom vazduhu i pio čaj. Pa bismo se ekipažom vozili društvo... Čiii... či... kova... Prijatno ime! Njegovo Veličanstvo Car bi doznao za naše prijateljstvo i postavio bi nas za generale... General Manjilov... General Čičikov... (Odjednom mu se lice izmeni) Ali moliću vas... ta oni su ipak mrtvi... (Ispusti lulu) Zavesa ČETVRTA SLIKA (Soba kod Sobakevića. U jednom uglu glomazan sekretar, onda još jedan sto, naslonjača, stolica, koje su sve neobično glomazne i neugodne. Po zidovima velike slike vojskovoña u prirodnim veličinama. Kraj prozora kavez sa pticama) ČIČIKOV Staro rimsko carstvo, Vrlopoštovani, nije bilo tako veliko kao današnja ruska carevina. Stranci joj se opravdano dive. Prema odredbama ove carevine popisane duše, koje su okonpčale svoje dane, računaju se kao žive sve dok se ne podnese nova popisna lista. Ova odredba je svakako vrlo opravdana, ali je u neku ruku vrlo teretna za mnoge spahije, jer moraju da plaćaju porezu za pomrle kao i za žive duše. (Pauza) Ja bih vam dokazao koliko vas uvažavam, koliko saosećam s vama, eto gotov sam da primim na sebe tu tešku dužnost... u koliko se odnosi... na nepostojeće duše. SOBAKEVIĆ Vama su potrebne mrtve duše? ČIČIKOV Nepostojeće. SOBAKEVIĆ Da, to se da udesiti. ČIČIKOV Šta bi ste ih, na primer, računali. Iako je to, razume se, takva stvar, da o ceni... SOBAKEVIĆ Da vam ne bih računao suviše skupo, daćete sto rubalja od komada ČIČIKOV Sto rubalja? SOBAKEVIĆ Zar vam je to skupo? A šta ste vi mislili da date? ČIČIKOV Ja?... Čini mi se, mi se ne razumemo. Mislim da je osamdeset kopejki izvrsna cena. SOBAKEVIĆ Kako da nije! Osamdeset kopejki! Zar ja prodajem tralje. ČIČIKOV Ipak, priznaćete i sami, da nisu ljudi. SOBAKEVIĆ Zar vi mislite do ćete naći takvog magarca, koji će vam prodati upisanu dušu za osamdeset kopejki? ČIČIKOV Ali, molim. Zašto vi njih zovete upisanim dušama? Te su duše odavno pomrle i od njih je ostala samo uspomena koja se čulima oseća. Što da se oko toga prepiremo? Molim vas lepo, dajem vam po rublju i po, više zaista ne mogu. SOBAKEVIĆ Treba da vas je stid da uopšte izgovorite toliku svotu! I vi to zovete pristojna cena. ČIČIKOV Ne mogu, Vrlopoštovanil Ne mogu na časnu reč! Dajem eto još pedeset kopejaka.

SOBAKEVIĆ Što ste takva gagrica? Neko drugi će vam podvaliti, prodaće vam trice, a ne duše! Kod mene nema toga. Ako nisu baš uvek zanatlije, a ono su zdravi i snažni seljaci. Na primer, kolar Mihajev. Velim vam, pravio je ekipaže! Sam ih je okivao i lakovao. ČIČIKOV Ali dozvolite… SOBAKEVIĆ Šta ste se zalepili za te dve rublje? Recite mi vi pristojniju cenu. ČIČIKOV Dobro, dodajem još pedeset kopejaka. SOBAKEVIĆ A ja vam velim svoju poslednju reč: pedeset rubalja. ČIČIKOV Vi se ponašate kao da je ovo kakav ozbiljan pazar! Drugi bi mi to dao badava. SOBAKEVIĆ Reći ću vam nešto: ovakva trgovina nije uopšte nešto... i kad bi ja to nekome pričao... ČIČIKOV Ne kupujem duše, što mi trebaju, već tako iz čiste ljubavi... Dve i po rublje... Ako nećete, do viñenja! SOBAKEVIĆ Neka bude, dajte trideset i uzmite ih. ČIČIKOV Ne, vidim ja da vama nije do prodaje... Do viñenja. SOBAKEVIĆ Čekajte, molim vas... (Nagazi na nogu Čičikova) Ah, da vas ne, boli. ČIČIKOV Nije ništa SOBAKEVIĆ Čekajte još malo. Reći ću va nešto po volji. (Šapuće mu na uvo) Hoćete li: dvadeset i pet?... Pa, Stevan Tropka, drvodelja! Eto gde sam najtanji, ako igde nañete takvog čoveka! Bog zna šta on ne bi sve postigao, da je nešto bio u gardi. Visok dva metra i uvek trezan. ČIČIKOV Ali, molim vas.. .. SOBAKEVIĆ Pa cogler Miljuškin... u svakoj je kući mogao taj da podigne peć! Pa obućsr Maksim Teljatnikov! Samo bocne šilom, a čizme gotove. A Jeremija Sorokopljahin? Taj vam je u Moskvi imao dućan i donosio mi samo za porez po pet stotina rubalja godišnje. ČIČIKOV Ali, molim vas, šta vi nabrajate njihove vrline, kad su ti ljudi odavno mrtvi. SOBAKEVIĆ (Zamisli se) Zaista, mrtvi su. (Pauza) Pa, dobro a šta vam opet vrede ovi koji su živi? ČIČIKOV Da, ali su ipak još živi, a oni vam nisu ništa više no mašta. SOBAKEVIĆ Ah, ne, ne, takvog momka kao što je bio Mišegev, nećete više naći! Nije to mašta! ČIČIKOV Više od dve rublje ne mogu da dam. SOBAKEVIĆ Da ne biste rekli do suviše ištem: sedamdeset pet rubalja, ali to zaista samo iz prijateljstva. ČIČIKOV Dve rublje. SOBAKEVIĆ Dvadeset i pet? ČIČIKOV Ne, ne dam ni pola od toga. Ni kopejku više od dve i po rublje. SOBAKEVIĆ Pobogu! Vi cenite ljudsku dušu kao repu! Dajte bar tri rublje. ČIČIKOV Ne mogu. SOBAKEVIĆ S vama se ne može izaći na kraj! Dobro, dve rublje i pedeset. To je sasvim na moju štetu, ali takav mi je karakter. Ne mogu da odreknem prijatelju. Recite, ne bi li trebala kakva kupovnica da bi sve bilo u redu? ČIČIKOV Naravno. SOBAKEVIĆ Onda ću morati da poñem u grad. A kako bi bilo da date malo kapare? ČIČIKOV To ništa nije potrebno. Ako doñete u grad, dobićete odjednom celu sumu.

SOBAKEVIĆ Ali takav je običaj. ČIČIKOV Ne znam šta da radim. Nisam poneo sobom novac. (Pretura po džepovima) Čekajte, evo ovde slučajno deset rubalja. SOBAKEVIĆ Pa dajte bar pedeset. ČIČIKOV Nemam više pri sebi. SOBAKEVIĆ Ta nemojte... ČIČIKOV Evo još petnaest. Ukupno dvadeset i pet. Molim vas da mi date priznanicu. SOBAKEVIĆ A šta će vam priznanica? ČIČIKOV Šta znam ja, šta se može dogoditi. SOBAKEVIĆ Dajte mi pare. ČIČIKOV Evo ih u mojoj ruci. Čim mi izdate priznanicu, istog časa dobićete novac. SOBAKEVIĆ Ali molim vas, kako mogu da ispišem: primio sam? Prvo moram dobiti novac. (Čičikov mu daje pare. Sobakević odlazi sekretaru i piše priznanicu, pri tom levom rukom pritiska pare. Daje Čičikovu priznanicu, pa broji novac.) Ala je ova stara!.. A nećete li i žene. ČIČIKOV Ne, hvala. SOBAKEVIĆ Dao bih vam jeftino. Rublja komad. ČIČIKOV Ne, žene mi ne trebaju. SOBAKEVIĆ Kad, vam ne trebaju, ne treba o tone ni govoriti. O ukusu se ne raspravlja. Neko voli popa, neko popadiju, kako kaže poslovica. ČIČIKOV Moliću vas da to ostane meñu nama. .. . .] SOBAKEVIĆ Razume se, što dva dobra prijatelja rade, ne tiče se trećega. Do viñenja. Hvala na poseti. ČIČIKOV Smem li vas još zapitati: da li Pljuškinu treba ići levo ili desno... SOBAKEVIĆ Bolje je da uopšte ne znate put k tom lupežu! Čudak! Ljudi mu umiru ko muve. ČIČIKOV Zaista, kao muve? Ne pitam ja to što mi nešto treba... Prosto me zanima da upoznam razna mesta. Do viñenja. (Ode) SOBAKEVIĆ (Na prozoru) Huljo! Zavesa

DRUGI ČIN PRVA SLIKA (Soba kod Pljuškina. U sobi je besprimeran nered, na stolu leži slomljena stolica, kraj nje sat i bočica sa rakijom pokrivena komadom hartije, uz zid prislonjen orman pun srebrnine i kristala, jedan skupoceni sekretar, sad već olupina, prekriven je ispisanim hartijama. Po zidovima dar-mar od slika, u jednom uglu gomila knjiga, hartija, nogu od stolica. Sve je to prekrila debela prašina i paučina. Na zadnjem zidu prozor i vrata koja vode u vrt. Neko kuca na vrata.) PLJUŠKIN (Posle dugog kucanja ulazi na vrata levo i prilazi prozoru. Na njemu je iskrpljena domaća haljina, iz čijih poderanih skutova viri pamuk, oko vrata je vezao staru čarapu. Pogrbljen, neobrijan, malih živih očiju i debelih nakostrešenih obrva.)

ČIČIKOV (Viri kroz prozor) Slušaj stari, je li gospodin kod kuće? PLJUŠKIN Da, kod kuće je. Šta želite? ČIČIKOV Hteo bih da govorim s njim. PLJUŠKIN Uñite. (Otvara širom vrata) ČIČIKOV A gde je domaćin. PLJUŠKIN Ovde. ČIČIKOV Gde to? PLJUŠKIN Gde to? Zar ste slepi? Ja sam domaćin. ČIČIKOV Aha... jako sam mnogo slušao o vašem umešnom upravljanju imanjem, smatrao sam za svoju dužnost da vam lično ukažem poštu. PLJUŠKIN (Gunña nešto u bradu, što ni najmanje ne zvuči prijateljski) Izvolite, molim, sesti. (Pauza) Meni odavno nisu gosti dolazili. A pravo da vam kažem, ne vidim ni da ima kakve koristi od njih. To vam je neki smešan običaj da judi jedni drugima idu, posećuju se, a ovamo se zanemaruju domaći poslovi. Po pored sve troška, hajde još i polaži gostinjskim konjima seno! Ja sam već, uostalom, odavno ručao, a kuhinja mi je, znate, niska, dimnjak se razvalio, ako bi se stao ložiti, mogla bi se i kuća zapaliti. ČIČIKOV: Tako, tako... PLJUŠKIN Pa još, što je zao udes, na celom imanju nema vam ni za šaku sena. A kako bi ga i imalo? Zemlja mala, seljaci lenštine, ne misle na rad, već samo kako će u krčmu, još ću pod moje stare dane morati da prosim... ČIČIKOV Tako. A ja sam slušao da imate više od hiljadu duša. PLJUŠKIN Ko vam je to rekao? Tome ste slobodno mogli da pljunete u lice. Hteo čovek da se sprda s nekim, pa našao vas kao najzgodnijeg. Viču ljudi hiljadu duša, a dela da ih brojiš, pa nećeš naći ništa. Za poslednje tri godine prokleta groznica pomori mi množinu mužaka. ČIČIKOV Ta šta velite! Baš mnogo? PLJUŠKIN Pa da, biće ih oko stotinu. ČIČIKOV Zaista, čitava stotina; PLJUŠKIN Ah, gospodine, ja sam već suviše star da bih lagao, preko sedamdset godina natovario sam na grbaču. ČIČIKOV Verujte mi, Vrlopoštovani, da osećam duboko saučešće prema vama. PLJUŠKIN Vaše saučesće ne može mi baš ništa pomoći. Tu, na primer, u mom susedstvu stanuje neki kapetan. ðavo bi ga znao odakle je došao, ali on tvrdi da mi je neki roñak. Zove me: "Čikice, čikice". Ljubi me u ruku. A ja sam mu taman toliko čika, koliko je on moj deda. Kad on stane da me sažaljeva, nadigne toliku kuknjavu da moram zapušiti uši. Svakako je dok je bio oficir skucao svoje pare ili mu ih pridigla kakva glumica, pa sad on mene sažaljeva. ČIČIKOV Oh, moje saučešće sasvim druge vrste je, ne govorim prazne reči, već sam gotov da i delom pokažem i da smesta primim no sebe vaše obaveze za sve seljake koji su vam pomrli nesrećnim udesom. PLJUŠKIN Da niste i vi služili u vojsci. ČIČIKOV Ne, bio sam u grañanskoj službi. PLJUŠKIN U grañanskoj. Tako... Pa kako to? Tu će biti samo štete za vas. ČIČIKOV Vama za ljubav gotov sam i da štetujem. Jer vidim da jedan čestit starac strada zbog svoje dobrote. PLJUŠKIN Tako mi Boga, tačno je! Tako je, bogami! Svemu je tom kriva moja dobrota.

ČIČIKOV Eto vidite, odmah sam poznao vaš karakter. PLJUŠKIN Ah, mili moj! Dobrotvore moj! Skinuli ste meni starcu teret s duše! Gospode Bože! Svi Sveti! (Pauza) Ako mi dozvolite, kako upravo... ovaj... nemojte se naljutiti zbog mog pitanja, hoćete li vi svake godine plaćati porez, hoćete li novac slati meni ili poreskom odeljenju. ČIČIKOV Ovako ćemo to uraditi: zaključićemo o seljacima kupovnicu, kao da su još živi, pa ste ih vi meni prodali. PLJUŠKIN Tako, tako... Kupovnicu... kupovnicu... Ali to su opet novi troškovi. ČIČIKOV Iz poštovanja prema vama gotov sam da na sebe primim i troškove oko kupovnice. PLJUŠKIN Roñeni moj! Mili moj! Želim vam svaku sreću i dobro, i vama i vašoj dečici!... Čini mi se, ne bi bilo rñavo da odmah sastavimo kupovnicu... Danas čovek živ, a sutra - Bog će znati. ČIČIKOV Što se mene tiče, možemo i odmah. Dajte mi samo tačan spisak svuju imena. Razume se, moraćete zbog toga doći u grad. PLJUŠKIN U grad? To ne mogu nikako! Ne mogu kuću da ostavim samu. Moji ljudi su sve same propalice i lopovi, za jedan dan očistiće vam kuću da ne ostane ni čavla, na šta kaput da obesite. ČIČIKOV Imate li u gradu kakvog poznanika? PLJUŠKIN Ah, poznanika! Svi moji poznanici ili su pomrli ili me više ne poznaju. Ah, imam jednog, predsednika. Taj me je pre mnogo vremena često pohodio. Poznajem ga dobro. Je li da pišem njemu? ČIČIKOV Naravno, pišite njemu. PLJUŠKIN (Pretura po hartijama na stolu) Tu je bila jedna četvrt bele hartije! Kuda se samo dela? (Mrmlja kao za sebe) Proklete lopuže! Hej! Mavra! Mavra! MAVRA (Ulazi s leva, prljava i dronjava) PLJUŠKIN Kradljivice, kuda si dela hartiju? MAVRA Nisam, gospodaru, ni videla hartiju, tako mi Boga ! Samo jedno parčence kojim obično poklapate čašicu. PLJUŠKIN A ja ti, vidiš, čitam iz očiju da si je ukrala. MAVRA Zašto bin ga ukrala? Šta će mi? Ne umem da pišem. PLJUŠKIN Lažeš! Odnela si je crkvenjakovom sinu: taj uvek nešto švrlja. MAVRA Ako crkvenjakovom sinu treba hartija, on će je već nabaviti. Ne treba njemu vaša hartija. PLJUŠKIN Čekaj samo, na strašnom sudu tebe će ñavoli pričvrljiti za to usijanim klještima. MAVRA A što do me pričvrlje? Nisam ni takla vašu hartiju. Može biti da imam po koju žensku slabost, ali za krañu me još niko nije obedio. PLJUŠKIN Pričvrljiće tebe ñavoli! Pa će ti reći: to ti je zato što si svoga gospodara varala. MAVRA A ja ću im reći. Nemate zašto, Bogami, nemate zašto, ja je nisam uzela! Eno vam je. (Pokazuje na sto) Uvek vičete zabadava! (Odlazi) PLJUŠKIN (Viče za njom) Šta se dereš toliko! Zla ženo! Reci joj jednu, ona će tebi deset... Hej, Mavra! Donesi mi vatre da zapečatim pismo. Čekaj! Donećeš mi sigurno lojanicu, a to se očas istopi... Donesi mi bolje luč! (Sedne i piše pismo. Mavra se vraća sa zapaljenim lučem. Čičikov drživ vosak za pečate, Pljuškin pečati) Da nemate nekog

prijatelja, kome bi trebale odbegle duše? ČIČIKOV Zar ima i odbeglih? PLJUŠKIN To i jeste zlo, što imam i takvih. ČIČIKOV Imate li ih mnogo? PLJUŠKIN Pa, tako, oko sedamdeset. ČIČIKOV Ne, ne poznajem nikog. PLJUŠKIN Boga mi, tako je. Svake godine mi po nekoliko njih pobegne. Postao je narod užasan, iz lenosti se navikao da jednako ždere, a ja sam nemam šta da prezalogajim. ČIČIKOV Ne, zaista, kraj najbolje volje nemam takvog prijatelja. Ali kad ste već u takvoj nevolji, iz naklonosti prema vama gotovo bih... ali to je takva malenkost, da o tome ne vredi govoriti. PLJUŠKIN Koliko biste platili? ČIČIKOV Pa dao bih za jednu dušu po dvadeset pet kopejki... PLJUŠKIN A kako kupujete?... Za gotovo? ČIČIKOV Da, plaćam odmah. PLJUŠKIN Pogledajte na moju sirotinju, roñeni, pa dajte četrdeset. ČIČIKOV Vrlopoštovani, ne četrdeset, već pet stotine rubalja bih vam dao... ali nemam... Ako baš hoćete, evo, molim vas, dodajem pet kopejki. Svega trideset kopejaka za jednu dušu… PLJUŠKIN Molim vas, dajte još dve kopejke. ČIČIKOV Molim, dajem i te dve kopejke. Koliko duša imate? Sedamdeset? PLJUŠKIN Sedamdeset i osam. ČIČIKOV Dakle, sedamdeset osam puta trideset, to čini dvadeset i četiri rublje i šezdesetdevet kopejki. Molim vas napišite mi priznanicu. PLJUŠKIN (Uzima novac i piše priznanicu) ČIČIKOV (Uzima šešir) PLJUŠKIN Šta, već idete? ČIČIKOV Da, već je vreme. PLJUŠKIN Zar ne biste šolju čaja? ČIČIKOV Ne, hvala, jeo sam i pio. PLJUŠKIN Već ste i jeli i pili? Odmah se poznsje čovek iz otmenog sveta, ne jede a sit je. Do viñenja, roñeni. Bog neka vas blagoslovi! (Ispraća ga i vraća se) Pokloniću mu moj časovnik. Dobar je to srebrni sat, a ne od bronze ili tombaka. Istina pokvaren je, ali on će ga popraviti. Još je mlad čovek, može mu sat trebati da se dopadne svojoj mladi, Ali ne, bolje da mu ga zaveštam testamentom, pa će se i mene setiti kad budem umro. Zavesa

DRUGA SLIKA (Trpezarija kod Nozdreva. Soba izgleda neuredno. U sredini je postavljen sto, na njemu bez reda tanjiri, čaše i sl. U jednom uglu vergl. Sunčan dan. Čičikov, Nozdrev i Mižujev sede i ručaju.) NOZDREV Ne, i to moraš da probaš. To je burgonjsko pomešano se šampanjcem, to ti je kao pavlaka. (Toči Čičikovu)

MIŽUJEV Moram da idem kući. NOZDREV Na to nemoj ni do misliš. Sad te ne puštam odavde. MIŽUJEV Ne, zaista morom kući. NOZDREV (Ponavlja podsmevajući se) Moram kući. Koješta! Sad ćemo udesiti jednu igricu. MIŽUJEV Ne, brate, igraj sam, ja ne mogu. Žena će mi se zaista naljutiti, ako ne odem kući. NOZDREV Nek je ñavo... (Prekine) Valjda imate neka važna posla! MIŽUJEV Ne, ne, onj je tako dobra žena, vrsna, na svom mestu... i dobra prema meni, veruj mi. Suze mi poñu na oči, kad... ČIČIKOV Pusti ga nek ide, šta nam treba! NOZDREV Imaš pravo. Ne trpim te keceljaše! Hajde, putuj tvojoj ženi, papučaru. MIŽUJEV Ne, brate, ne smeš me zvati papučarem! Vidiš, mnogo sam ja njoj dužan... Toliko je dobra i nežna prema meni... Pitaće me šta sam video na vašaru. NOZDREV Hajde, idi tvojoj ženi, laži joj koješta! Eno ti kape. MIŽUJEV Ne treba, brate, da govoriš tako o njoj. NOZDREV No, hajde. Čisti se! MIŽUJEV Da, brate, idem. Oprosti što ne mogu duže da ostanem. NOZDREV Požuri, požuri! MIŽUJEV Ostao bih od srca rado, ali ne mogu. NOZDREV Nosi te ñavo. MIŽUJEV (odlazi) NOZDREV Kalaštura! Taj će sad da farba svoju ženu o vašaru. (Prilazi prozoru) Eno polazi. Logov mu zaista nije rñav! Odavna sam bacio oko na njega. A sad da ti pokažem moje imanje. Vidiš tamo, ono je granica. Sve što je na ovoj strani, moje je. S one strane šuma, što je jedva vidiš, i sve iza šume, opet je moje. Na onom polju tamo toliko je zečeva da se od njih jedva zemlja vidi. Tu skoro sam jednoga uhvatio golim rukama. (Vadi odnekud paklo karata) No, šta je? Hoćemo li da okušamo sreću? Držaću banku sa trista rubalja. ČIČIKOV Ah, da ne zaboravim! Imam jednu molbu za tebe. NOZDREV Reci šta je. ČIČIKOV Prvi mi moraš obećati ća ćeš mi je ispuniti. NOZDREV Dobro. ČIČIKOV Časna reč. NOZDREV Časna reč. ČIČIKOV Evo, šta sam hteo da te zamolim: imaš, svakako, puno mrtvih duša, koje još nisu izbačene sa popisne liste. NOZDREV Da, sigurno. Pa? ČIČIKOV Prepiši ih na mene. NOZDREV A zašto? ČIČIKOV Pa tako, trebaju mi. NOZDREV A ne, brate, ima tu nešto. Priznaj šta je. ČIČIKOV Čega će biti? S takvom se budalaštinom ne može ništa. NOZDREV Po čemu ti onda trebaju? ČIČIKOV Uh, ala si rodoznao! Sasvim prosto, jedna moja strast... NOZDREV Ne, ne, prijatelju, dok mi ne kažeš zašto su ti potrebne, nema ništa od toga.

ČIČIKOV Slušaj, to već nije pošteno. Prvo si dao časnu rec, a sad vrdaš. NOZDREV Kako hoćeš! Ne dam ništa, dok ne znam što nameravaš. ČIČIKOV Pa, dobro... Hm... Potrebne su mi mtrve duše da bih dobio više ugleda u društvu. NOZDREV Lažeš. ČIČIKOV Dobro, biću iskreniji... hoću da se ženim. Roditelji moje neveste suviše su sujetni... NOZDREV Opet lažeš. ČIČIKOV Nisam sad slagao baš ni ovoliko. (pokazuje prstima) NOZDREV Dajem glavu da lažeš. ČIČIKOV Ti me upravo vreñaš. Što bih lagao. NOZDREV Poznajem ja tebe. Ti si velika hulja, dopusti da ti to kao prijatelj kažem. Da sam tvoj pretpostavljeni, obesio bih te na prvo drvo. Ne velim to da te vreñam, već kao prijatelj prijatelju. ČIČIKOV Sve ima granice! Ako hoćeš tako da govoriš idi u kasarnu! (Pauza) Ako baš nećeš da mi ih pokloniš, a ti mi ih prodaj. NOZDREV Da prodam? Znam te dobro! Ti si gad, nećeš ti za njih ništa dati. ČIČIKOV A i ti si mi krasan.! A od čega su te tvoje duše, valjda od briljanta? NOZDREV Slušaj, hoću da ti pokažem da nisam tvrdica. Ne tražim ti ništa za duše. Kupi od mene pastuva, a evo ti duše pride. ČIČIKOV Ali, molim te, što će meni pastuv? NOZDREV Kako? Platio sam ga deset hiljada rubalja, a dajem ti ga za četiri. ČIČIKOV Ne treba mi pastuv. NOZDREV Ti me ne razumeš. Daćeš mi sada tri hiljade, a onu hiljadu posle. ČIČIKOV Čuj, ne treba mi. NOZDREV Onda kupi kobilu. Računam ti i kobilu i pastuva zajedno dve hiljade. ČIČIKOV Kraj najbolje volje, ne trebaju mi konji. NOZDREV Možeš da ih preprodaš, na svakom vašaru dobićeš triput toliko. ČIČIKOV Što ih onda sam ne prodaš na vašaru, kad veruješ da ćeš dobiti triput toliko. NOZDREV Želim da ti zaradiš. ČIČIKOV Hvala ti na lepim željama, ne treba mi tvoja riña kobila. NOZDREV Onda, kupi kerove! Daću ti takav par da će te od ushićenja proći jeza! Kažem ti: dva šiljonjuškasta sa brkovima, a dlaka im kao četka. ČIČIKOV Šta će mi ti šiljonjuškasti. Nisam lovac. NOZDREV Ako nećeš da kupiš kerove, a ti kupi vergl. ČIČIKOV Šta da radim s verglom! Da idem drumom i da prosim? NOZDREV Nije to vergl, kakav nose prosjaci! To su prava orgulje, sva od mahagonija! (Vuče Čičikova do vergla i okreće ručicu. Vergl zasvira “Malburg ide u rat”. Za vreme daljeg razgovora, sunce se pomračilo i iz daleka se čuje da grmi.) Ovako ćemo. Daću ti vergl i sve mrtve duše, a ti meni tvoja kola i još trista rubalja. ČIČIKOV Sve lepše i lepše. A u čemu da se vozim? NOZDREV Daću ti druga kola. Samo imaš da ih premažeš, pa će biti krasna kola. ČIČIKOV Baš to je poneo neki ñavo! NOZDREV (viče) Kola! Vergl! Mrtve duše! ČIČIKOV Neću. NOZDREV Znaš šta? Da igramo. Mećem na jednu kartu i vergl i sve mrtve duše.

ČIČIKOV Ne, ne uzdam se u kocku. To je nesigurno. NOZDREV Ni najmanje! Samo malo sreće da imaš, pa možeš dobiti mnogo. (Meša karte i baca ih po stolu) Ne, to je sreća, kakva srećal Prokletnice! Opet ona! ČIČIKOV Ko? NOZDREV Prokleta devetka! Sve sam na njoj izgubio. Znao sam da će me opet izdati! Ali sam zažmurio i rekao: Izdaj me, kučko! Nećeš da igraš? ČIČIKOV Ne. NOZDREV Ti si pas! ČIČIKOV (Viče kroz prozor) Selifane, preži! NOZDREV Mislio sam u početku da si koliko toliko pristojan čovek! A ti nemaš ni pojma o lepom ponašanju! Čekaj malo, slušaj! Igraćemo dame. Ako dobiješ, sve su tvoje. Imam mnogo duša koje treba izbaciti sa liste. ČIČIKOV Ne igram. NOZDREV To bar nije kocka, tu nema ni sreće, ni prevare. Sem toga, ne igram dobro dame, možeš mi verovati. ČIČIKOV Pa dobro. igrajmo dame. NOZDREV (Donosi damu) ČIČIKOV (Dok je Nozdrev išao za igru, za sebe) Tu mi se ništa ne može dogoditi, ne igram rñavo, a podvaliti mi ne može. NOZDREV Dakle, duše za sto rubalja. ČIČIKOV Dovoljno je i pedeset. NOZDREV Pedeset rubalja nije nikakav ulog. Radije ću dodati jednog osrednjeg psa ili kakav zlatan lančić. ČIČIKOV Pa dobro. NOZDREV Koliko mi daješ fore? ČIČIKOV A zašto? I sam igram slabo. (igraju) NOZDREV Da, da, verujemo mi da vi slabo igrate. (miče) ČIČIKOV Čitav je vek kako nisam uzeo kamen u ruke. (miče) NOZDREV Da, da znamo mi kako vi slabo igrate. (miče) ČIČIKOV Odavno već nisam uzeo kamen u ruke... (miče) NOZDREV Da, da, znamo mi već kako vi slabo igrate. (Miče, dok jednu figuru miče, drugu rukavom gura) ČIČIKOV Odavna već... no, no, brate, šta ti to radiš? Vrati taj kamen natrag! NOZDREV Koji? ČIČIKOV Taj tu. Ne, drugi! S tobom ne zaista ne može da igra. NOZDREV (Dok je jedan kamen vraćao, istovremeno je drugi pomerio napred.) ČIČIKOV Kakve su to stvari! Ne igra se sa tri poteza istovremeno. NOZDREV Za koga ti mene držiš? Neću valjda tebe da varam. ČIČIKOV Ne držim te ja za nikoga, ali neću da igram s tobom. (Pomeša figure) NOZDREV Primoraću te! Ne čini ništa što si pomešao figure, sećam se svih poteza. ČIČIKOV Ne, ne igram više s tobom. NOZDREV Dakle, nećeš? Reci otvoreno! ČIČIKOV Kad bi ti igrao, kao što se pristoji čestitim ljudima, bih rado. Ali ovako, ne mogu. NOZDREV Ah, tako, ne možeš! Ne možeš! Video si da gubiš, pa odjednom ne možeš! (Zamahne da ga udari, ali mu Čičikov dograbi ruku i drži je čvrsto. Nevreme je sve bliže,

jako grmi.) Hej, Ivane! Pavluška! Držite ga! (Otrgao se od Čičikova i baci na njega vergl koji leteći svira istu melodiju. U kući su zalajali psi. Čuje se spolja glasovi, pa ubrzani koraci.) OKRUŽNI NAČELNIK (Ulazi) Dozvolite da upitam ko je od vas Nozdrev? NOZDREV Dozvolite da upitam s kim imam čast? OKRUŽNI NAČELNIK Ja sam okružni načelnik. Došao sam da vam saopštim da ste stavljeni pod sud dok se po vašoj krivici ne donese presuda. NOZDREV Kakve su to budalaštine? Kakva je moja krivica? ČIČIKOV (se iza leña načelnika izvlači iz sobe) OKRUŽNI NAČELNIK Bili ste saučesnik onda kad je neko pijano društvo istuklo spahiju Maksimova. NOZDREV Lažete! Nikad u svom veku nisam video nikakvog spahiju Maksimova. OKRUŽNI NAČELNIK Upozoravam vas da sam ja oficir. Tako možete govoriti s vašim slugom, a ne sa mnom. NOZDREV (sa obazire i primeti da nema Čičikova. Potrči prozoru i viče) Hej! Držite ga! (U besu iskače kroz prozor.) Zavesa TREĆA SLIKA (Soba kod spahinice Korobočke. Soba je nameštena ugodnim i teškim stvarima. Veliki zidni sat. Za starinsko ogledalo zadenuta pisma i karte. Desno jedna vrata za dvorište, levo za sobu Korobočke, u dnu dva prozora. Noć je, bura i kiša. Pozornica je prazna. Lupa neko jako i tupo na vrata dvorišta. Čuje se da se neka vrata otvaraju i pri svetlosti munje vidi se Fetinja kako trči pored prozora.) FETINJA (Iz daleka) Ko je? ČIČIKOV (spolja) Pustite nas, majčice, unutra. Izgubili smo put. FETINJA A ko ste vi? ČIČIKOV Plemić, majčice. FETINJA (opet protrči pored prozora u kuću) KOROBOČKA (Starija, mršava gospoña u domaćoj haljini i noćnoj kapi, ogrnuta vunenim šalom, ulaz s leva noseći sveću.) FETINJA Gospoño, neki plemić. ČIČIKOV (spolja) Pustite nas unutra, majčice, izgubili smo put. KOROBOČKA (Na prozor) A ko ste vi? ČIČIKOV (spolja) Plemić, majčice. KOROBOČKA Pusti ga. FETINJA (Opet prolazi pored prozora da otvori vrata i vraća se sa tri umotane prilike) ČIČIKOV (Ulazi s desna sa Fetinjom) Oprostite, majčice, što sam vas uznemirio svojim neočekivanim dolaskom. KOROBOČKA Ne mari, ne mari. ČIČIKOV (Kroz vrata svojim slugama koji su ostali u predsoblju) Semifane! Petruška! Popravite kola da bismo mogli u grad. KOROBOČKA Oh, blagi Bože, gde ste se vi tako strašno iskaljali? ČIČIKOV Hvala Bogu, što je na tome ostalo i što nisam sva rebra polomio! Sišli smo s

puta i prevrnuli se s kolima. KOROBOČKA Oh, Bože, Bože, strahote! ČIČIKOV molim vas, gospoño, da se ništa ne uznemiravate. Samo bih vas zamolio da naredite da mi se haljine osuše i očiste. KOROBOČKA Slušaj Fetinja, osušićeš kraj vatre ogrtač i kaput gospodinov, kao što si radila pokojnom gospodaru, pa ćeš ga dobro iščetkati i isprašiti. FETINJA Dobro, gospoño! (Izlazi sa Čičikovljevim odelom) KOROBOČKA Je li po volji čaja? ČIČIKOV Ne bi bilo rñavo. KOROBOČKA (Odlazi desno i odmah se vraća sa čajem. Sat izbija četiri.) Kako izvoljevate piti čaj? Ovde je bočica s višnjevačom. ČIČIKOV Nije rñavo, majčice. Dela malčice i višnjevače. A molim vas, mogu li znati vaše porodično ime? Tako sam rasejan. KOROBOČKA Korobočka, udova koleškog sekretara. (Naliva mu čaja) ČIČIKOV Hvala lepo... Ah, hulja! KOROBOČKA Ko to? ČIČIKOV Nozdrev, da li ga poznajete? KOROBOČKA Ne, nikad nisam čula to ime. ČIČIKOV Budite zadovoljni. A ime i prezime? KOROBOČKA Nastasija Petrovna. ČIČIKOV Lepo ime. Moja tetka, sestra moje majke, takoñe se zvala Nastasja Petrovna. KOROBOČKA A kako je vaše ime? Vi ste svakako sudija? ČIČIKOV Ne, majčice, nisam sudija, putujem svojim poslom. KOROBOČKA Ah, vi ste dakle trgovac. Šteta što sam med onako jeftino prodala. Ti bi mi ga, baćuška, zacelo otkupio. ČIČIKOV Ne bih bap meda kupovao. KOROBOČKA Možda što drugo? Na primer, konoplje? Konoplje imam još vrlo malo najviše po puda. ČIČIKOV Ne, majčice, sasvim druga roba mi treba. Recite mi, jesu li vam u poslednje vreme umiralu seljaci? KOROBOČKA Zacelo, da, osamnaest ljudi. Kakvi krasni ljudi, dobri radnici. Poslednje mi je nedelje izgoreo i kovač. ČIČIKOV Zar je bilo kod vas požara, majčice? KOROBOČKA Ne, sakloni Bože! Sam je izgoreo, baćuška. Upalio se iznutra, suviše je pio. Izbio je iz njega jedan plav plamen, pa je onda pocrneo kao ugalj. Pa sad ne znam šta da radim ne mogu nikud kolima, nema ko da mi potkuje konje. ČIČIKOV Sve je u božijoj ruci, protiv božje volje ne može se ništa. Prodajte ih meni, Nastasja Petrovna. KOROBOČKA Šta to, baćuška? ČIČIKOV Sve te pomrle. KOROBOČKA Ne razumem. Hoćeš sad da ih iskopaš? ČIČIKOV Ne, majčice. Kupovina će biti tek na hartiji. Duše će biti navedene kao da su žive. KOROBOČKA (Krsti se) Ama, što će ti one? ČIČIKOV To je već moja stvar. KOROBOČKA Pa one su mrtve.

ČIČIKOV A ko kaže da su žive? Vi za njih, majčice, morate da plaćate. Hoću da vas oslobodim brige i poreza i povrh toga daću vam još petnaest rubalja u banknotama. KOROBOČKA Ne znam zaista... Nisam još u životu prodavala mrtvace... ČIČIKOV Naravno! Bilo bi čudo, kad bi vam ih neko kupio. (Pauza) Dakle, majčice, pristajete li? KOROBOČKA Zaista, baćuška, to mi se nije dogodilo, da prodajem nirtve, Žive, da. Prodala sam jednom proti dve devojke. On mi je za svaku platio po sto rubalja i bio mi i te kako zahvalan. ČIČIKOV Ams, nije o živima reč. Meni su potrebni mrtvi. KOROBOČKA Pa to me baš buni što su mrtvi. Možda ti hoćeš da mi podvališ, pa da posle ispadne da su više vredeli. ČIČIKOV Ali, slušajte, majčice... Vi ste zaista… Šta mogu oni da vrede? Za šta bi bile? KOROBOČKA Imate pravo. Nisu ni za šta. ČIČIKOV I za to ništa dobijate petnaest rubalja. KOROBOČKA Da, da, ali nikad nisam to radila, pa me strah, da se počem ne ošteti. Radije bih malo pričekala. Proći će drugi trgovci, pa ću pitati za cenu. ČIČIKOV De budite pametni, majčice! Ko će to kupovati? Tim ne može niko ništa! KOROBOČKA Možda se mogu upotrebiti kako u domazluku? ČIČIKOV Mrtvi u domazluku! Šta vi to govorite? Valjda da plaše vrapce, šta? KOROBOČKA (Krsti se) Oprosti Bože. Kakve ti to stvari govoriš! ČIČIKOV Pa šta vi mislite pod tim? Prenos će biti samo na hartiji, kosti i grobovi ostaju vama! No, šta je? Recite mi bar nešto! Šta se razmišljate, Nastasja Petrovna? KOROBOČKA Ne znam zaista šta da radim. Zar ne bi bilo bolje do vi kupite konoplju. ČIČIKOV Ta šta vi govorite! Ja vam tražim jedno, a vi tap, pa konoplju. Dakle, šta je? KOROBOČKA Ah, Bože, Bože! Roba je tako čudna... neobična. ČIČIKOV Ah, nek vas ñavo... KOROBOČKA Ne pominji ga, tako to Boga! Pretprošle noći došao mi prokletnik u san. Kakav je bio strašan, s ovolikim rogovima! Većim no u vola. ČIČIKOV Čudo mi je što ih ne sanjate u tucetima.! Idite do ñavola s celim vašim selom! KOROBOČKA Bože, Bože, kako ti psuješ! ČIČIKOV Nemam, kraj najbolje volje, druge reči za vas. Vi se ponašate, dozvolite mi da kažem, kao pseto na slami! Nit je sam jede, nit je drugome daje. Iz čistog hrišćanskog milosrña hteo sam da vam pomognem. Vidim, sirota udovica muči se i zlopati. KOROBOČKA Zašto se opet toliko ljutiš? Da sam znala, da si tako naopak, ne bih ni reči rekla. ČIČIKOV A što i da se ljutim! Cela stvar ne vredi ni pare! KOROBOČKA Pa dobro, dajem ti ih za petnaest rubalja, samo te molim, baćuška, ne mešaj mene u to. ČIČIKOV Ne, ne, majčice! Pih, do ñavola! (Briše znoj sa čela) Imate li u gradu kakvog punomoćnika ili poznanika da ga ovlastite da zaključi kupovnicu. KOROBOČKA Pa da! Sin Protopopov služi u sudu. ČIČIKOV Odlično! (piše) Evo pismo, potpišite ga! (Ulaze Fetinja i Semifan. Ona nosi odelo) SEMIFAN Kola su spremna. ČIČIKOV A šta si toliko čekao, glupače? Do viñenja, majčice, do viñenja. (Ode) KOROBOČKA (Krsteći se dugo) Oh, Bože! Oh Bože! Petnaest rubalja u novčanicama.

Zavesa

TREĆI ČIN PRVA SLIKA (Večera kod gubernatora. Za postavljenim stolom gospoñe i gospoda. Na malim stočićima hrana kojom se s vremena na vreme služe.) ČIČIKOV Grčki filozof Diogen rekao je... GUBERNATOR Dakle, Pavle Ivanoviću, vi ste kupili! ČIČIKOV Da, Vaše Prevashodstvo. GUBERNATOR To je dobro delo, dragi moj, dobro delo! ČIČIKOV Uviñam i sam, Vaše Prevsahodstvo, da bolje nisam mogao uraditi! UPRAVNIK POLICIJE Vivat! Živeo Pavle Ivanović. SVI Živeo! SOBAKEVIĆ Što ne kažete Njegovom Prevsahodstvu šta ste upravo kupili? To su ljudi! Zlata vrede! Na primer, prodao sam mu kolara Mihejeva. PREDSEDNIK SUDA Šta, zar ste mu Mihejeva prodali! Odličan zanatlija, preradio mi je jedna kola. Ali, čekajte, molim vas... Vi ste mi pričali da ge Mihejev umro? SOBAKEVIĆ Ko umro? Mihejev? Ne, njegov brat je umro! Mihejev je živ i zdrav. GUBERNATOR Izvanredan zanatlija, taj Mihejev! SOBAKEVIĆ Pa da je samo Mihejev! Pa Stepan, drvodelja! Pa ciglar Miljuškin! Pa obućar Maksim Teljatnikov! SOFIJA IVANOVNA Što ste ih prodavali kad su to tako dobre i korisne zanatlije? SOBAKEVIĆ Tako mi palo na pamet. Prodao ih... iz čiste gluposti. DRŽAVNI TUŽILAC (Čičikovu) Dopustite mi jedno pitanje: kako možete kupovati mužike bez zemlje. Hoćete li da ih odvedete? ČIČIKOV Da, razume se, hoću da ih odvedem. DRŽAVNI TUŽILAC To je druga stvar! A kuda, ako smem da pitam. ČIČIKOV Kuda? U herzonsku guberniju. GUBERNATOR Oh, tamo je odlična zemlja! PREDSEDNIK SUDA I dobra paša. UPRAVNIK POŠTE Imate li dovoljno zemlje? ČIČIKOV Za kupljene mužike dovoljno. UPRAVNIK POLICIJE Ima li reka? UPRAVNIK POŠTE Ili ribnjak? ČIČIKOV Reka, a ima i ribnjak. UPRAVNIK POŠTE (Gubernatoru) Sve je to vrlo lepo. Još ako počem nisu mužici lopovi ili pijanice? ČIČIKOV Oh ne, to su sve vrlo mirni ljudii. SOBAKEVIĆ Vrlo, vrlo mirni ljudi. UPRAVNIK POLICIJE Ah, dobre ljude niko ne prodaje! Tamo dole će oni početi da piju i da se bune. SOBAKEVIĆ Šta? Mihejev da pije? Dajem glavu da Mihejev niti će piti, niti će se

buniti. GUBERNATOR Dozvolite, gospodo... UPRAVNIK POLICIJE Hm! GUBERNATOR Rus je za sve sposoban i naviknut na svaku klimu. UPRAVNIK POLICIJE Bravo! (Opšte povlañivanje) PREDSEDNIK SUDA Pst! GUBERNATOR (Upravniku policije) Lepo, slažem se s vama, seljaci našeg prijatelja Čičikova su pijanice. Ali moramo uvažiti da baš ta okolnost sadrži u sebi jedan veliki moralni zadatak. U Južnim gubernijama je bogato i plodno zemljište, a seljaci našeg uvaženog prijatelja Čičikova koji su sad lopuže i pijanice, mogu po naseljenju u nove krajeve postati dobri i korisni ljudi! Zato imamo ne malo primera u svakidašnjem životu i u istoriji! Naš prijatelj ima sad svetu dužnost da svojim seljacima bude drugi otac i da ih povede u svetlost prosvećenosti. Pijem u zdravlje novog herzonskog spahije! Živeo! SVI Živeo! PREDSEDNIK SUDA Pst!... U zdravlje budućeg našeg herzonskog spahije! (Opšte odobravanje) UPRAVNIK POLICIJE (Čičikovu) Ne, ne vrlopoštovani, tako ne može. UPRAVNIK POŠTE Niste kod nas još ni zagrejali mesto, a već hoćete u herzonsku guberniju. DRŽAVNI TUŽILAC Ah, ne, morate još da ostanete kod nas! ANA GRIGORIJEVNA Čekajte, mi ćemo vas oženiti! Zar ne, mi ćemo ga oženiti! UPRAVNIK POLICIJE Tako je, mi ćemo ga oženiti! UPRAVNIK POŠTE Možete se vi sad braniti koliko hoćete, oženićemo vas, oženićemo vas! UPRAVNIK POLICIJE Da, dragi moj, uhvaćen, ulovljen? SOFIJA IVANOVNA Ne šalimo se mi! ČIČIKOV Ama, draga gospodo, ne branim se ni najmanje! I ženidba ne bi bila rñava, samo kad bi se našla devojka... UPRAVNIK POLICIJE Oh, devojka će se već naći! ANA GRIGORIJEVNA Oho, devojka će se naći, ne brinite za to! SOFIJA IVANOVNA Devojka će se već naći, mi ćemo se postarati. ČIČIKOV Pa kad je takva stvar... UPRAVNIK POLICIJE Bravo, ostaje. UPRAVNIK POŠTE Živeo Pavle Ivanović! (Opšte odobravanje) SOBAKEVIĆ (Tiho Čičikovu) A šta ste Pljuškinu platili za duše? ČIČIKOV A što ste mi upisali onu Vrabac? SOBAKEVIĆ Kakvog vrapca? ČIČIKOV Pa, onu seljanku Anu Vrabac! SOBAKEVIĆ Nisam ja vama nikakvog vrapca upisao! (Gosti piju u zdravlje Čičikova. Čuju se glasovi “U vaše zdravlje Pavle Ivanoviću!”, “Živeo naš prijatelj Čičikov!” i sl. Za vreme te scene ulaze Nozdrev i Mižujev, obojica pijani.) NOZDREV Vaše Prevashodstvo... Oprostite što ovako kasno... Moj zet Mižujev... (Pauza) Ah! Spahijo! No, reci jesi li nakupovao dosta mrtvih duša? (Tajac) Ah, vi svakako ništa ne znate, Prevashodstvo? On kupuje mrtve duše. (Grobna tišina) Tako mi Boga!... Slušaj, Čičikove, svi smo mi tvoji prijatelji... a tu je i njegovo Prevashodstvo!...

Ja bih tebe obesio, Boga mi, obesio bih te... Prevashodstvo, možete mi verovati, hteo sam pući od smeha, kad mi je došao i rekao: Prodaj mi mrtve duše! KOMANDANT ŽANDARMERIJE (Ustao i napregnuto sluša) NOZDREV I tada čujem da je kupio seljake za odvod za tri miliona. Kakve seljake? Od mene je tražio da kupi mrtve? Znsš, Čičikove, da si ti prsvs stoks! Bogs mi! Eto ovde i njegovog Prevashodstva! Zar nije tako Državni tužioče? Ah, ah, ti si...ti si... Ne idem odavde dok mi ne kažeš šta će ti mrtve duše! Treba da te je sramota, Čičikove, sramota. Sam moraš da priznaš da od mene nemaš boljeg prijatelja... Eto, tu i njegovo Prevashodstvo… Je l’ te da je tako, tužioče? Prevashodstvo, vi ne možete predstaviti koliko se nas dvojica volimo... Kad bi ste sad mene zapitali: Nozdrev, ruku na srce, ko ti je miliji, roñeni otac ili Čičikov? Čičikov, odgovorio bih ja, tako mi Boga!... Prijatelju, daj da te poljubim... Dopustite, Prevashodstvo, da ga poljubim! Čičikove, ne budi takav, daj da pritisnem poljubac na tvoj beli obraščić. ČIČIKOV (Udari Nozdreva u prsa) NOZDREV Poljubac! (Od udara je posrnuo na gubernatorovu kćer i poljubio nju. Gubernatorova kći drekne. Larma svi su skočili) GUBERNATOR To je skandal! Izbacite ga napolje! I zeta mu Mižujeva! (Nozdreva i Mižujeva izbace sluge napolje. Veliko uznemirenje meñu gostima.) NOZDREV (spolja) Moj zet Mižujev! (U opštoj galami ulazi neprimetno Korobočka) KOROBOČKA Ah, oprostite... oprostite. UPRAVNIK POŠTE (Koji ju je prvi opazio.) Koga vi tražite ovde, majčice? KOROBOČKA Htela sam upravo Njegovom Prevashodstvu. GUBERNATOR Šta hoćete ovako kasno, gospoño? KOROBOČKA Ah, oprostite... htela sam samo da pitam koliko se plaća za mrtve duše? Zavesa Kraj